1.

PREDMET GRAĐANSKOG PRAVA

Određivanje predmeta i metoda građanskog prava ima i vrlo praktični značaj s jedne strane,jer pomaže kod
određivanja da li neki spor spada pod građanske ili privredne sudove,ili o njemu rešava upravni organ.Ova
analiza otkriva tesnu vezu i uzajamno dejstvo između građansko pravnih normi i društvenih odnosa koji čine
predmet građanskog prava.Kada govorimo o predmetu građanskog prava pod tim podrazumjevamo određene
društvene odnose koje reguliše ta grana prava.Ti konkretni društveni odnosi zahtjevaju pravno
uređivanje.Kad je u pitanju metod građanskog prava,radi se o načinu na koji je konkretni društveni odnos
regulisan.Sam predmet zahtjeva i određuje metod jer se ne može istim sredstvom obrađivati na primjer staklo
i dijamanti.Metod se može definisati i kao pravni način formiranja ponašanja ljudi,kroz utvrđivanje njihovih
prava i obaveza.On je određen karakterom društvenih odnosa regulisanih pravom.

2. METOD GRAĐANSKOG PRAVA

Metod pravnog regulisanja uključuje forme i načine pomoću kojih pravo vrši svoj uticaj na karakter i sadržaj
društvenih odnosa koje reguliše.Svaka grana prava ima svoj sopstveni metod regulisanja,a specifičnosti
građanskopravnog metoda regulisanja društvenih odnosa sastoje se u slijedećem:građansko pravo stavlja lica
– učesnike u jednom građanskopravnom odnosu u jednak položaj.Uzajamni odnosi subjekata su regulisani
po načelu jednakosti stranaka i ravnopravnosti njihovih volja.Npr. u jednom ugovoru o kupoprodaji i
prodavac i kupac su potpuno ravnopravni.Takav položaj stranaka u ugovoru se naziva i koordiniran.To nije
na primjer,slučaj kada se radi o plaćanju poreza.Građanski porezni obveznici su dužni da plaćaju porez
nadležnom finansijskom organu državne uprave,srazmjerno svojim dohocima.Subjekti ovakvog odnosa,na
jednoj strani državni organ,na drugoj građanin,nalaze se u odnosu nadređenosti i podređenosti.Takav odnos
je upravno pravni odnos.Korišćenje jednog određenog metoda zavisi od karaktera društvenih odnosa,koje
obuhvata data grana prava.Građansko pravo reguliše robno novčane odnose.Sledeća karakteristika metoda
građanskog prava je slobodna inicijativa u pogledu nastanka građanskopravnog odnosa.Ona proizilazi iz
karaktera radnji koje preduzimaju subjekti u građanskopravnom odnosu.Ova slobodna inicijativa stranaka
ima dva aspekta: slobodu da izabere partnera s kojim će stupiti u odnos i njihova sloboda da sami,putem
sporazuma odrede uslove pod kojim će se vršiti njihova uzajamna prava i obaveze.Ova slobodna inicijativa
pri zasnivanju i uobličenju pravnih odnosa, tipična je za građansko pravo,zove se u zapadnoj teoriji
autonomija volja.Ne nastaju svi građanskopravni odnosi na osnovu slobodne inicijative stranaka.Ponekad
zakon određuje uslove za nastanak građanskopravnih obaveza, nezavisno od volje stranaka.To su npr
obaveze iz građanskog delikta,ili iz neosnovanog bogaćenja.Za građanskopravni metod regulisanja
karakteristične su specifične forme sankcionisanja lica koje povredi građanska prava i obaveze.U
građanskom pravu postoji isključivo imovinska odgovornost lica za povredu tuđeg prava.Građanskopravna
imovinska odgovornost izražava se na nekoliko načina:uspostavljanjem imovinskog stanja lica čije je pravo
povređeno;putem naknade imovinske štete koju je štetnik prouzrokovao;imovinskom naknadom ugovorne
kazne za povredu ili neispunjenje obaveze.Promjenljivost građanskih prava je jedna od najtipičnijih
karakteristika građanskopravnog metoda regulisanja,jer se ne sreće u ostalim granama prava.Građanska
prava su prava prometa.Tu karakteristiku građanskog metoda naročito ističe profesor Gams.Promjenljivost
znači da su ta prava u prometu,tj. da ih subekti mogu prenositi sa jednih na druge,putem sporazuma.Promet
prava postoji samo u građanskom pravu.Imovinska sankcija se primjenjuje i u oblasti upravnog i krivičnog
prava ,jednakost stranaka i u bračnom pravu.

3. LIČNA PRAVA KAO PREDMET GRAĐANSKOG PRAVA

Danas je većina autora pristalica shvatanja da su i lična neimovinska prava predmet građanskog
prava.Čovjekova ličnost po vrijednosti treba da uživa veću zaštitu od njegove imovine,koja je inače dobro
zaštićena.Kada smo govorili o metodu građanskog prava,istakli smo da je on u funkciji predmeta,tj. da ga
određuje struktura društvenih odnosa koje to pravo reguliše.Iz te strukture proizašle su i četiri navedene
odlike građanskopravnog metoda: jednakost stranaka, autonomija volje,imovinska sankcija i prometljivost.

4. PODJELA NA PRIVATNO I JAVNO PRAVO

Građansko pravo je dio privatnog prava.Pravne norme tradicionalno se dijele na javno i privatno pravo
(građansko ili civilno pravo).Građansko pravo je suprotnost javnom pravu.Privatno pravo reguliše odnose
između jednakih subjekata,dok javno pravo reguliše odnose nadređenosti i podređenosti.Privatnom pravu se
pripisuju propisi isključivo služe interesima pojedinaca,a javnom pravu propisi koji služe isključivo
interesima zajednice.Privatnopravne grane prava su:Građansko pravo,Trgovačko pravo,Mjenično i čekovno
1
pravo,Pravo osiguranja.Javnopravne grane su:Ustavno pravo,Krivično pravo,Upravno pravo,Poresko pravo
itd.Kroz privatno pravo štite se ne samo privatni interesi, već i javni, npr. interesi sigurnosti u pravnom
prometu,lakog postojanja pravnog odnosa.Javno pravo ne štiti isključivo javne interese,već uzima u obzir i
interese pojedinca.U oblasti privatnog prava gdje važi načelo jednakosti volja,sredstvo za regulisanje
pravnog odnosa je ugovor.Ugovor zahtjeva saglasnost obje stranke.U njemu nemože jedna stranka drugoj
jednostrano nametnuti obaveze ili da ograniči prava, a što je moguće u javnom pravu.Javnopravni ugovor je
sredstvo za regulisanje međudržavnih odnosa u međunarodnom javnom pravu, i ti se odnosi baziraju na
jednakosti stranaka ugovornica i koordinaciji njihove volje.Razlikovanje sistema prava na privatno i javno
tiče se samo materijalnog prava,a ne procesnog prava.Procesno pravo po svojoj suštini nije ni javno niti je
pravno.Za materijalno pravo je ova podena nužna,jer od nje u krajnjoj konsekvenci zavisi koji put i način
treba izabrati za njegovu zaštitu.

5. GRAĐANSKO PRAVO I PRIVATNO PRAVO ( SISTEM GRAĐANSKOG PRAVA )

Građansko pravo je privatno pravo i obuhvata skup pravnih normi koje regulišu robno novčane
odnose.Većina civilista građansko pravo dijele na opšti dio,stvarno pravo,obligaciono pravo i nasledno
pravo.Opšti dio građanskog prava sadrži ona pravila i načela koja su zajednička svim dijelovima građanskog
prava.Najčešće se u okviru opšteg dijela građanskog zakonika nalaze odredbe koje se tiču ličnih,statusnih
prava fizičkih i pravnih lica,zatim odredbe o rokovima zastarjelosti,o cilju i vršenju građanskih
prava.Stvarno pravo sadrži skup pravnih normi u kojima se regulišu odnosi ljudi povodom stvari.U stvarnom
pravu obuhvaćene su norme o pravu svojine i načina njenog sticaja,o oblicima svojine,o službenostima,
hipoteci.Obligaciono pravo je skup pravnih normi u kojima se regulišu imovinski odnosi u kojima je jedna
strana ovlašćena,da od druge strane zahtjeva neku činidbu,a ova je dužna da tu činidbu izvrši.Obligaciono
pravo sadrži odredbe o ugovorima pošte,o vanugovornim odnosima i odgovornosti za štete iz
delikata,nezvanom vršenju tuđih poslova neosnovanom bogaćenju.Nasledno pravo reguliše prelazak imovine
ostavioca za slučaj njegove smrti na njegove naslednike.Norme naslednog prava sadrže odredbe o osnovima
nasleđivanja,zakonskom naslednom redu,testamentu i ostavinskom postupku.

6. RAZGRANIČENJE GRAĐANSKOG OD OSTALIH GRANA PRAVA

-Građansko i porodično pravo-Sve grane prava u pravnom sistemu nisu međusobno odvojene,već su u
određenom odnosu.Građansko pravo ima za predmet robne odnose,a porodično pravo postoji i u sistemima
koji nemaju razvijeno građansko pravo.Građansko i porodično pravo se razlikuju i po metodu
regulisanja.Dok su u građanskom pravu preovlađujuće karakteristike metoda regulisanja prometljivosti prava
i imovinska sankcija, porodična prava su neprometljiva, a sankcija lična.Ona se sastoji u prinudnom raskidu
pravne veze (raskid braka).Glavna pravna posledica zaključenja braka predstavlja neposredan uslov za
nastanak niza imovinskih i neimovinskih ličnih,konkretnih pravnih odnosa.Dio porodičnih odnosa
imovinskog karaktera,vođenje zajedničkog domaćinstva, zajednička imovina stečena za vrijeme trajanja
braka, razni ugovorni odnosi u koje bračni drugovi stupaju, regulišu se na osnovu principa građanskog prava.
-Građansko pravo i radno pravo-Činjenica da je radno pravo nastalo iz građanskog prava ,koje je
reprezent privatnog prava,u teoriji je dovela do spora: kakav je karakter radnog prava- da li ono spada u
privatno,ili javno pravo.Za jedne karakter radnog prava reguliše privatne odnose između radnika i
poslodavca,u njemu pretežu karakteristike privatnog prava.Drugi autori ističu javnopravne elemente u
radnom pravu,uvećane proširenom intervencijom države.Treći u radnom pravu vide elemente privatnog
radnog prava.Četvrti smatraju da ova kombinacija elemenata građanskog i administrativnog prava ne
predstavlja nipošto prost mehanički zbir.

7. GRAĐANSKO I TRGOVAČKO PRAVO

Odnosi između građanskog i trgovačkog prava,odnosno njihovo razgraničenje,u pravnoj nauci XIX i XX
vijeka predstavlja glavni izvor nesporazuma kada treba odgovoriti da li je trgovačko pravo posebna grana
prava.Pošto se građansko pravo izdvojilo iz građanskog prava, njihov odnos je odnos između opšteg i
posebnog prava.U nastojanju da se naprave razlike između građanskog i privrednog prava,tamo gdje je
usvojen dualizam ovih dviju disciplina,ističu se slijedeće karakteristike trgovačkog prava:
-za određene trgovačke poslove formalnost je jače izražena nego u građanskom pravu i forma je apsolutna.
Svaki promet zahtjeva postojanje povjerenja između stranaka.Taj uslov je posebno naglašen u trgovačkom
pravu.Zaštitu povjerenja u prometu¸doprinose trgovački registri,a naročito odredbe o neograničenosti
prokure i široke mogućnosti sticanja prava na pokretnim stvarima od strane savjesnih trećih lica.Brzo
odvijanje poslova je glavna karakteristika trgovačkog prometa.Za kupca postoji obaveza da bez odlaganja
2
saopšti prodavcu da isporučena roba ima mane,a kod fiksnih poslova,ako jedna stranka ne ispuni svoje
obaveze na vrijeme,već prekorači utvrđene termine,nastupaju značajne pravne posledice.
U trgovačkom pravu se ništa ne radi bez naknade-naknada za isporučenu robu , ili izvršenu uslugu se
podrazumjeva samo po sebi.To dolazi do izražaja u pravilima o kamatama, koje teku kod novčanih
potraživanja posle njihove dospjelosti, ako i obavezi plaćanja provizije bez obzira da li je ona posebno
ugovorena.U upravnom prometu između trgovaca dolazi do masovnog zaključivanja istovrsnih poslova koje
se svakodnevno ponavljaju.Ova pojava dovodi do potrebe da se poslovni promet tipizira i normira sadržina
ugovora.To ima za posledicu razvoj običaja u prometu,koji u trgovačkom pravu zauzimaju istaknuto mjesto.
Trgovina i promet se nezaustavljaju na granicama jedne zemlje.Naziv trgovačko pravo kod nas je u vrijeme
samoupravnog socijalizma zamjenjen terminom privredno pravo.To je grana prava koja po svom obimu
obuhvata sve ono što reguliše i klasično trgovačko pravo,samo su subjekti privredna preduzeća,koja
zaključuju trgovačke poslove.

8. CODE CIVIL
Rad na izradi projekta Code civil započeo je dolaskom Napoleona za prvog konzula 1799. god.Zakonik je
usvojen 31.marta.1804. god.Pod imenom Code civil Francais a zatim je ponovo objavljen 1807. god. kao
Code Napoleon.Napoleon je vršio veliki uticaj pri izradi zakonika.Koliko je sam Napoleon cijenio Code
civil,i svoje učešće u njegovom donošenju,najbolje pokazuju njegove riječi koje je izgovorio na Svetoj
Jeleni,za vrijeme svog progonstva: Moja prva slava nije u tome što sam dobio 40 bitaka, Vaterlo će izbrisati
sjećanje na tolike pobjede.Ono što ništa neće izbrisati,što će vječno živjeti ,to je moj Code civil.Code civil je
zakonik Trećeg carstva, dakle buržoazije.Tvorci Code civil prilikom formulisanja pojedinih odredbi nisu
imali pred očima sliku malog čovjeka,zanatlije,već imučnog građanina koji se predstavlja kao sposoban za
rasuđivanje,samoodgovoran,pravno i poslovno sposoban.U pogledu sistematike Code civil usvaja
institucioni sistem,po kome se sva materija dijeli na tri djela (STVARI,LICA,TUŽBE).Posle kratkog
uvodnog dijela posvećenog primjeni zakona,kodeks se dijeli na tri knjige:o licima,stvari i vrste
svojine,raznim načinima sticanja svojine.Kodeks je pridavao poseban značaj privatnoj svojini.Buržoazija je
kao nosilac novog društveno-ekonomskog sistema pravo svojine proglasila za prirodno pravo.U pogledu stila
i jezika Code civil je postigao savršenstvo koje kasnije nije mogao da dostigne ni jedan zakonik.Jezik Code
civil nije bio samo sredstvo za reprodukovanje ideja,on je djelovao na druge i bio most koji je povezivao
zakonodavca sa onima kojima se on obraća.Njegove poruke su bile čiste,jasne,sigurne i kratko izrečene.Ni
jedan građanski zakonik nije imao takav uticaj na razvoj građanskog prava kao Code civil.Sastavljen je bez
teorijskih pretenzija, sa jasnim i vrlo elastičnim formulacijama bez glomaznih definicija. Code civil ima i
određene nedostatke od kojih su najvažniji: -diskriminacioni položaj žene u porodičnom pravu-pretjerana-
apsolutnost privatne svojine-kao posledica apsolutnosti svojine,na rang dogme bila je uzdignuta sloboda
ugovaranja,koja je u praksi dovodila do slobode bogatih i teške eksploatacije siromašnih slojeva.
Pošto su jedinstveni predmet regulisanja bili imovinski odnosi uglavnom povezani sa zaštitom nepokretne
imovine,zakonik ćutke prelazi preko regulisanja radnih odnosa.Code civil ignoriše kolektivne interese, on ne
poznaje instituciju pravnih lica.Pored svih istaknutih nedostataka,on je i danas na snazi u Francuskoj.Code
civil je mijenjan putem specijalnih zakona u porodičnom i naslednom pravu.Sudska praksa je sa svoje strane
učinila mnogo da se prevaziđena pravila Code civil prilagode potrebama vremena.

9. AUSTRIJSKI GRAĐANSKI ZAKONIK

U sistemu AGZ osjeća se još uvijek veliki uticaj tročlane institucionalne podjele
(persone,res,actionesa).Sadrži 1502 paragrafa i dijeli se na uvod i tri dijela: lično pravo,stvarno pravo sa
naslednim pravom i jednim dijelom obligacionog prava,zajedničke odredbe ličnog i stvarnog
prava.Austrijski građanski zakonik je došao u suprotnost sa faktičkom socijalnom strukturom tadašnjeg
društva u Austriji.Većina stanovništva austrijske monarhije živjela je još uvijek u podaničkom
statusu.Zakonik reguliše lična prava i obaveze bračnih drugova samo u četiri paragrafa,a samo jedan paragraf
se odnosi na izražavanje vanbračnog djeteta.U AGZ potpuno nedostaju propisi o realnim teretima i ugovoru
o posredovanju,a sadrži svega nekoliko paragrafa o ugovoru o službi i djelu.Austrijski građanski zakonik je
na našim prostorima neobično značajan,jer je važio na teritorijama BiH,Vojvodine,
Hrvatske,Slovenije,Slavonije.U skraćenoj verziji važio je i u Srbiji,kao Srpski građanski zakonik od 1844.g.

10. NJEMAČKI GRAĐANSKI ZAKONIK

Stupio je na snagu 1.januara.1900.g.Zakonik je sadrži 2385 paragrafa, podjeljen na pet dijelova (knjiga):
opšti dio, obligaciono pravo, stvarno pravo, porodično pravo i nasledno pravo.Šesta knjiga Građanskog
3
zakonika odnosi se na primjenu stranih zakona, sadrži 30 paragrafa i uneta je u zakonik Uvodnim zakonom
za građanski zakonik.Pandektna podjela građanskog prava jasno ističe centralne institucije građanskog prava
– vlasnika, privatnu svojinu i sredstva za zaštitu te svojine.U opštem dijelu NGZ sadržani su propisi o
fizičkim licima (punoljetstvo),detaljni propisi o udruženjima i ustanovama (pravna lica) i objektima
(stvari).Centralno mjesto u zakoniku zauzimaju odredbe o pravni poslovima i zastarjelosti.Pojam pravnog
posla određen je na najapstraktniji način.Tu spada ne samo obični obligacioni ugovor,već tzv. stvarno pravni
ugovor.Pravni posao je i porodičnopravni ugovor o usvojenju ili zaključenju braka.Pravni posao je i javno
obećanje nagrade,otkaz ili odluka glavne skupštine akcionarskog društva o povećanju kapitala.Tvorci NGZ
podržavajući pandektnu sistematiku i ugledajući se na Gajevu tročlanu podjelu obuhvatili su u opštem dijelu
tri osnovna elementa građansko pravne teorije- pravne subjekte i objekte, pravne poslove i vršenje prava.U
stvarnom pravu tretiraju se prava na stvari (svojina,hipoteka).U obligacionom pravu radi se o pravima koja
jednom licu daju zahtjev samo prema određenom subjektu,na osnovu ugovora, neosnovanog obogaćenja i
delikta.Ljudska slika na kojoj su tvorci NGZ gradili zakonik bio je apstraktni pojedinac – sa preduzetničkim i
trgovačkim smislom.U toj slici nema mnogo mjesta za industrijskog radnika.Njega NGZ stavlja u rubriku
ugovora o službi i o radu, i propisi više odgovaraju zanatliji ili radniku koji radi kod kuće nego novom sloju
fabričkih radnika.NGZ predstavlja veliko kodifikatorsko djelo, precizno po sistematici, pisano visoko
stručnim jezikom,koji je za običnog čovjeka teško razumljiv.Zakon je pisan od strane pravnika i nije upućen
čovjeku iz naroda,već pravnim ekspertima kao eventualnim reprezentima narodnog duha.

11. ŠVAJCARSKI GRAĐANSKI ZAKONIK

Švajcarski građanski zakonik ima četiri dijela: lično, porodično, nasledno, i stvarno pravo.Stupio je na snagu
1.januara.1912.g.Pored građanskog zakonika,revidiran je Zakonik o obligacijama iz 1881.g.On je kao
poseban zakon stupio na snagu istog dana kada i građanski.Zakon o obligacijama ustvari čini peti dio
građanskog zakonika.Njemu su 1936.g. pridodate nove odredbe o trgovačkim društvima, o pravu firme i
vrednosnim papirima.Zakon nema jedan opšti dio kao u NGZ.Razlog za to leži u činjenici što su sve
kantonalne kodifikacije građanskog prava bile bez opšteg dijela.Drugi razlog što nema opšteg dijela leži u
tome što je stari zakon o obligacijama od 1881.g. imao opšta pravila o ugovorima, pa su se iz njih izvodila
opšta pravila o pravnim poslovima.Iako se Huber pri pravljenju Švajcarskog građanskog zakonika služio i
kantonalnim pravima,on je ovo pravo podvrgao revizijij,poboljšanju i prilagođavanju potrebama svoga
vremena, stvarajući jedan moderan zakonik.Vodio je računa ne samo o tehničkom napretku i privrednom
razvoju svoga doba,već i njegovim etičkim i socijalnim problemima.

12. ANGLOSAKSONSKO GRAĐANSKO PRAVO

Kad govorimo o Common Law sistemu,kao pravu koje primjenjuje kraljevski sud,on važi u Velikoj Britaniji
još od normanskog osvajanja.Pravno područje anglosaksonskog prava u kome se primjenjuje Common
Law,obuhvata i pravne poretke gotovo svih zemalja engleskog govornog područja.U Engleskoj pravnoj
istoriji postoji kontinuitek koji ne susrećemo ni kod jednog pravnog poretka u Evropi.On se karakteriše time
što u Engleskoj nikada nije došlo do recepcije rimskog prava,kakva je izvršena u Evropi u XII vijeku i
kasnije u XVI vijeku.U početku Common Law nije predstavljao jedan sistem.Vremenom Common Law
prestaje da bude gomila sudskih odluka koje ništa ne vezuju,već postaje sistem prava zasnovan na načelima
koje proizilaze iz sudskih odluka.Sredinom XIV vijeka pojavila se praksa da se stranka koja nije mogla da
dobije writ (tužbu) ili koja je izgubila spor kod kraljevskog suda zbog nepoznavanja pravilča postupka,obrati
molbom kralju da drugu stranku svojom zapovješću prinudi na ponašanje koje ne odgovara striktnim
pravilima Common Law,već zapovjeti morala i svjesnostti.Kralj je upućivao takve molbe na izvršenje
kancelaru koji je bio izvršni organ Kraljevog savjeta.Kancelar je bio svešteno lice i najbolje je poznavao
Common Law.U svojstvu svetovnog lica bio je u mogućnosti da ispravlja nepravde u ime kralja.U toku
Engleske istorije nastalo je suparništvo između sudova Common Law i kancelarovog suda,koji je presuđivao
po pravičnosti.Iz tog suparništva je proizašlo dvojstvo sistema prava koji primjenjuju engleski sudovi.Preteča
reformi koje će u Engleskoj započeti sa 1832.g. bio je socijalni reformator i pravnik Jeremy Bentham.Za
njega su Common Law pravila bila prepreke za socijalne reforme,jer su zasnovana na istorijskoj slučajnosti,a
ne na racionalnom pravu.Zbog toga se on zalagao sveobuhvatnu kodifikaciju prava u Engleskoj.Njegove
ideje o totalnoj kodifikaciji engleskog prava neće biti usvojene,ali će pokrenuti engleskog zakonodavca na
akciju.Reforma sudstva dovela je i do spajanja pravne mase Common Law i Equity.Svi engleski zakoni,bez
obzira na njihov broj,predstavljaju sekundarni izvor prava.

4
13. GRAĐANSKI ZAKONIK ZA KNEŽEVINU SRBIJU
Rad na izradi Građanskog zakonika počeo je u Srbiji za vrijeme vlade kneza Miloša Obrenovića.One je
1829.g. Georgiju Zaharijadesu,učitelju kneževića Milana da prevede neke strane zakone.Zaharijades je
preveo Code civil,ali ne sa francuskog originala,već po njemačkom prevodu.Zakonodatelna komisija kojoj je
prevod bio upućen,pregledala je prevod,ali on nije postao nacrt građanskog zakonika.Jovan Hađić se 1837.g.
odazvao molbi Miloša i počeo da radi na zakoniku.Najprije je pregledao Zaharijadesov prevod Code civil i
obavjestio Miloša da je neupotrebljiv.Knez Miloš ovlastio je Hađiča da izradi potpuno novi zakonik.Rad na
izradi zakonika trajao je sve do 1840.g. Ovaj projekat koji je rađen prema Austrijskom građanskom zakoniku
i predstavlja njegov skraćeni prevod na srpski i parafrazu, pregledan je od strane jedne komisije, koja ga je
odobrila.Zakonik je proglašen 25.marta.1884.g.SGZ ima 950 paragrafa,i mnoge definicije su postale
nejasne,nerazumljive i potpuno ne upotrebljive zbog skraćenog prevoda.Jezik kojim je pisan zakonik težak
je, zastarjel i izvještaćen,pa je i to doprinjelo nerazumljivosti samog teksta.Sistematika zakonika je ista kao i
u AGZ.Zakonik obuhvata i porodično kao i nasledno pravo.Zakonik je u toku svoje važnosti od 1844 do
1941 pretrpio neke izmjene,kao što je zabrana o istraživanju očinstva.Zatim je SGZ dopunjen u vezi sa
paulijanskom tužbom,starateljstvom i u pogledu forme testamenta.U ostalim krajevima bivše Jugoslavije
postojalo je više pravniih područja,na kojima je važilo različito građansko pravo.

14. OPŠTI IMOVINSKI ZAKONIK ZA CRNU GORU

Crna Gora je krajem XIX vijek donela svoj građanski zakonik.Njegov redaktor i autor bio je poznati pravnik
Valtazar bogišić.On je sebi postavio zadatak da kodifikacija na kojoj radi mora odgovarati stvarnim
potrebama,prilikama i uslovima Crne Gore,kao i zahtevima nauke svog doba.Sva svoja teorijska i
metodološka shvatanja Bogišić je izrazio u posebnoj studiji:O metodu i sistemu kodifikacije imovinskog
prava u C. Gori.Sistematika Opšte imovinskog zakonika za Crnu Goru bila je originalna.On obuhvata čisto
imovinsko pravo,dok porodično i nasledno pravo ostaju van ovog zakonika.Zakonik sadrži: uvodna opšta
naređenja,pravila o zakonima i pravila međunarodnog privatnog prava,pravila o subjektima prava,stvarna
prava.I u sadržinskom pogledu Opšti imovinski zakonik za C. Goru imao je neke institute koji su kasnije
neopravdano pripisani Njemačkom građanskom zakoniku.To se prije svega odnosi na prvu u legislativi
formulisanu teoriju zloupotrebe prava.Bogišić u svoj zakonik uvodi moderan pojam državine koji se
razlikuje od rimskog shvatanja.Jasno je u samom zakoniku ukazao da kad u njemu nije sadržano pravilo koje
na konkretan slučaj treba primjeniti, sudija je ovlašten da se obrati običaju,zatim analogiji i uopšte pravdi i
pravici.Bogišićev zakonik predstavlja najznačajniju kodifikaciju građanskog prava koju smo ikada imali na
jugoslovenskim prostorima.

15. IZVORI GRAĐANSKOG PRAVA

-Pojam i vrste izvora prava
Izvori prava u opštem smislu mogu se definisati kao uzorci ili povodi koji dovode do nastajanja prava.Oni
mogu biti materijalni i formalni.Pod materijalnim izvorima se podrazumjevaju društvene okolnosti i potrebe,
odnosno uzorci koji dovode do nastajanja prava.Pod izvorima u formalnom smislu podrazumjeva se forma u
kojoj država donosi pravne norme.Prema tradicionalnoj podjeli,formalni izvori prava su:zakoni i
podzakonski akti,običaji, udska praksa i pravna nauka.
-Pravda i pravednost kao materijalni izvor prava
Pravni poredak mora biti zasnovan na pravdi i nekim moralnim načelima na kojima počiva ljudska
civilizacija,kao što je pravilo: Ne čini drugima ono što ne želiš da se tebi učini.Ako pravni poredak ne sadrži
minimum morala onda on može biti pozitivno pravo, jer iza njega stoji državna sankcija, ali nikako ne može
biti pravedno pravo.Autoritet i snaga pozitivnog prava ne bi smjeli da počivaju samo na sankciji,već u prvom
redu na svojstvu da to pravo ostvaruje ideju pravde.Pravna sigurnost je pretpostavka za ostvarenje pravde,ali
ona nikada nije krajnji cilj pozitivnog prava.Ako zakonodavac donosi norme ne vodeći računa o zahtjevu
pravednosti, njegovo pozitivno pravo gubi svoj legitimitet.

16. PROPISI STARE JUGOSLAVIJE

Posle stvaranja socijalističke države kod nas,po okončanju II svjetskog rata,suspendovane su pravne norme
prethodne države.Taj prekid kontinuiteta sa starim pravnim poretkom izražen je u Zakonu o nevažnosti
pravnih propisa donijetih prije 6. aprila. 1941.i za vrijeme neprijateljske okupacije od 23.oktobra.1946.Zakon
o nevažnosti predviđao je u članu 4 uslove pod kojima se iz propisa Kraljevine Jugoslavije mogu
primjenjivati pravila:-ako određeni odnosi nisu regulisani određenim propisima-ako ta pravila nisu u
suprotnosti sa Ustavom FNRJ,ustavima naroda republike,zakonima i ostalim postojećim propisima
5
ako ta pravila nisu u suprotnosti sa načelima ustavnog poretka FNRJ i njenih republika.Zakon o nevažnosti
ovlastio je Prezidijum Narodne skupštine da odredi da se pojedina pravila sadržana u pravnim propisima
bivše Jugoslavije primjenjuju dalje, i da ih ako je potrebno izmjeni i dopuni.
-Upotreba pravnih pravila i predratnih propisa-Pod pravnim pravilima podrazumjevaju se ona pravila
građanskog prava koja su opšta za svaki građansko pravni sistem, jer ih nužno diktiraju robni odnosi.Ta
pravila postoje u svakom građansko pravnom sistemu i njih su pravna nauka, praksa i tehnika izrađivale kroz
vijekove da bi odgovarali društvenim potrebama,potrebama ekonomskog prometa.Oslabljena snaga pravnih
pravila i ustavna težnja ka jedinstvenom pravnom sistemu dozvoljava sudiji da vodi računa ne samo o
pravnim pravilima svoga područja, već i o pravnim pravilima drugih područja.

17.ZAKON KAO IZVOR PRAVA

Dok je u mnogim zemljama materija građanskog prava bila kodifikovana u obimnim zakonima,kod nas je
dugo vremena posle rata oblast građanskog prava bila regulisana u raznim zakonima,umjesto jedinstvene
kodifikacije.Komisija za civilni kodeks izradila je gotovo komletan tekst-nacrt budućeg građanskog
zakonika, ali ovaj zakonik nije mogao da se usvoji,Zbog izmjena Ustava SFRJ iz 1963.g. amandmanima 20-
40.Pomenutim amandmanima bila je izmjenjena zakonodavna nadležnost federacije,a problematika civilnog
kodeksa je djelimično prebačena u zakonodavnu nadležnost republika,odnosno pokrajina.1971.g. obrazovana
je podkomisija za izradu zakona o obligacijama i ugovorima.Podkomisija je uzradila dvije radne verzije
nacrta ovog zakona 1973 i 1974.Tekst nacrta zakona o obligacijama i ugovorima je usvojilo Savezno vijeće
Skupštine SFRJ,27.10.1976.Donošenjem Zakona o obligacionim odnosima (1978) i Zakona o osnovnim
svojinskopravnim odnosima,sistemskim zakonima Federacije, stvoren je osnov za obuhvatanje svih
građanskopravnih odnosa i ostvaren zahtjev postizanja pravne sigurnosti u oblasti imovinskog prava.

18.VRSTE GRAĐANSKOPRAVNIH NORMI

U odnosu na dejstvo,norme se dijele na imperativne i dispozitivne.Ako jedna norma stranama učesnicama
nedopušta da nešto drugo ugovore od onoga što je propisano, norma je imperativne prirode.Volja stranaka je
zakon za stranke.Slučaj u kome stranke nisu ništa dogovorile zakon propisuje dispozitivne norme.Pretežni
dio normi obligacionog prava je dispozitivna norma.Prema sadržini norme se dijele na
obavezujuće,zabranjujuće i ovlašćujuće.Obavezujuća norma je usmjerena na aktivno,a zabranjujuća na
pasivno ponašanje.Obavezujuće norme su karakteristične za upravno pravo i one su usmjerene uvijek na
pojedinca.Zabranjujuće norme su karakteristične za krivično pravo i one imaju različit karakter.Ovlašćujuće
norme karakteristične su za građansko pravo i one određenom licu daju mogućnost da izvrši ili ne izvrši
određenu radnju da steknu neko pravo i obavezu.Norme se dijele na opšte i specijalne.Opšta je norma da
niko na drugog ne može prenijeti više prava nego što sam ima.U buržoaskom pravu postoji podjela pravnih
normi prema posledicama koje nastaju za njihovo prekoračenje:
postoje takve norme čije nepoštovanje ne povlači nikakve posledice, pravna posledica nije snadbjevena
sankcijom, tzv. LEX IMPERFECTA.Ovdje se ustvari ne radi o normi,već o želji zakonodavca.
Ili ignorisanje pravne norme od strane stranaka ima za posledicu sankciju ništavosti pravnog akta, tzv. LEX
PERFECTA. O tome se govori više u partiji o nevažnosti pravnih poslova.Zatim postoje norme čije
nepoštovanje ne povlači ništavost pravnog akta,već kaznu za jednu od stranaka, tzv. LEGES MINUS QUAM
PERFECTA.Na kraju nepoštovanje norme može povlačiti i ništavost i kažnjivost stranaka, tzv. LEGES
PLUS QUAM PERFECTA.Postoji podjela na striktne propise (norme striktnog prava) i propise koji vode
računa o pravičnosti (norme pravičnog prava).Slijedeća podjela pravnih normi je na norme sa posebnim
sadržajem (interpretativne norme) i fikcije.Interpretativne norme upućuju sudiju da smisao i značaj jedne
izjave volje utvrdi na određeni način.

19. VREMENSKO, PROSTORNO I PERSONALNO VAŽENJE GRAĐANSKOPRAVNIH

NORMI
Radi pravilne primjene pravnih normi neophodno je objasniti:
važi li pravna norma u momentu primjene (vremensko djelovanje zakona)
važi li ona na datoj teritoriji (prostorno djelovanje zakona)
na koji krug lica (fizičkih i pravnih) se odnosi data norma (personalno važenje zakona)
Pravne norme načelno nemaju povratnu snagu (retroaktivno dejstvo).Pitanje povratnog dejstva zakona
postavlja se uvijek onda kada zakonodavac mijenja pravni poredak donošenjem novih
propisa.Zakonodavstvo evropskih zemalja XIX vijeka,poznavali su i izričito normirali princip zabrane
retroaktivnog dejstva zakona.Code civil predviđa pravilo prema kome zakon nema retroaktivno dejstvo već
6
se on odnosi samo na budućnost.Objektivne metode više vode računa kod sukoba zakona u vremenu o
objektivnim pravnim situacijama.Tu spada teorija produženog dejstva starog zakona(organska teorija),teorija
TEMPUS REGIT FACTUM,teorija apsolutnog dejstva novog zakona i najznačajnija od njih – teorija
Rubijea.Dok retroaktivnost zakona podrazumjeva zakona na prošlost,neposredno dejstvo zakona znači
njegovu primjenu na sadašnjost.Princip neposredne primjene zakona je od važnosti, jer on znači da se zakon
primjenjuje na sve postojeće situacije,tj. na one koje su nastale posle njegovog stupanja na snagu,kao i na
situaciju u toku, ukoliko nisu ugovornog karaktera.Po teoriji društvenog interesa zakonske odredbe mogu
imati retroaktvno dejstvo ako to zahtjevaju opravdani društveni interesi,koje utvrđuje odgovarajuće
zakonodavno tijelo u postupku donošenja zakona i to tako da se retroaktivnošću ostvaruju ciljevi koji u
konkretnom slučaju imaju veći društveni značaj od pravne sigurnosti u tom domenu.

20. OBIČAJNO PRAVO KAO IZVOR PRAVA

Običajno pravo je nepisano pravo i ono je u ranijim periodima imalo veliki značaj.Da bi nastalo običajno
pravno pravilo, potrebno je da u okviru određene zajednice postoji faktičko ponašanje koje se duže vremena
ponavlja.Tako faktičko ponašanje kod pripadnika zajednice formira svijest o njegovoj obaveznosti.Ova
svijest o obaveznosti ponašanja mora biti zasnovana na pravnom ubjeđenju da takvo ponašanje obavezuje.Po
svom obimu običajno pravo, kao i zakonsko, može biti generalno i specijalno.Specijalno običajno pravo
obavezno je samo u tačno određenom području i neprimjenjuje se na odnose sa licima van te zajednice za
koju je stvoreno.

21. TRGOVAČKI OBIČAJI

Trgovački običaj je jedna vrsta običaja u prometu.Njegovo područje djelovanja ograničava se na trgovinu.Iz
trajnih poslovnih odnosa proizilaze određeni uslovi na kojima se zasnivaju svi poslovi.Tako nastaje
trgovački običaj.Trgovački običaj nije pravna norma već faktičko ponašanje.Osnov za njegovu primjenu od
strane trgovaca leži u tome da ga trgovci sa svog stanovišta smatraju svrsishodnim,korisnim i
razumnim.Osnovna razlika između trgovačkog običaja i običajnog prava sastoji se u tome,da u primjeni
trgovačkog običaja trgovci neposjeduju uvjerenje o pravnoj nužnosti za takvo ponašanje.
- Uzanse-Kodifikovani trgovački običaji,sakupljeni i sistematizovani u zbornik,zovu se uzanse.Zbirke uzansi
u buržoaskim zemljama izdaju trgovačke korporacije.Uzanse se kod nas primjenjuju od strane privrednih
sudova.Opšte uzanse o prometu robe donio je Plenum Glavne državne arbitraže.Primjena i ovih uzansi
zasniva se na volji stranaka,ali naše uzanse sadrže i mnoga pravila kojima nije mjesto u uzansama,jer ne
predstavljaju samo kodifikovane trgovačke običaje.Donošenjem zakona o obligacionim odnosima iz 1978
upravo zbog ovakvog karaktera Opštih uzansi za promet robom,došlo je vrijeme da prestane važnost takvih
uzansi.Zakon o obligacionim odnosima predviđa mogućnost primjene opštih i posebnih uzansi.

22. PRAVNI STANDARDI

To je vrsta pravnog pravila,čija sadržina nije unapred data,ni u pogledu predpostavke niti u pogledu
sankcije.Zakonodavac može da formuliše pravni propis primjenom tri stila,tri metoda:kazuističkim,
apstraktno-generalizirajućim i putem smjernica.Kazuistički stil će zakonodavac koristiti kad želi da reguliše
jedan slučaj u potpunosti,do najsitnijih detalja.Zakonodavac koji je svjestan nemogućnosti da sve slučajeve
predvidi,formuliše jedno opšte pravilo,sa definisanim pojmovima za koje su vezane određene pravne
posledice.To je tzv. metoda apstraktne generalizacije.Da bi se smanjile štetne posledice stila apstraktne
generalizacije u zakonu,zakonodavac upotrebljava u tekstu pojmove koji treba da budu popunjeni
vrijednosnim sudom, tzv.generalne klauzule – pravne standarde.

23. SUDSKA PRAKSA I PRAVNA NAUKA KAO IZVOR PRAVA

Sudska praksa postaje sve smelija u prilagođavannju zakona izmjenjenim potrebama života.Stvaralačka
djelatnost sudske prakse kao kreatora prava ogleda se u tri pravca: teološkom tumačenju,dopuni i daljem
usavršavanju prava.Pozitivno pravo postoji samo kada se ono otisne kroz pravne principe koje sudska praksa
svakodnevno stvara i to predstavlja legalni realizam.Sudska praksa svoje stavove argumentiše principima za
koje se teško može dokazati da proističu iz zakona.U sudskoj praksi je postepeno sazrijevalo uvjerenje da
duh zakona ne određuje pozitivno pravo,već pravnička tradicija sa svojom doktrinom i metodama.Prirodno
pravo je polazilo sa pozicija da su formulisani pravni principi u tom sistemu nepromjenljivi i da predstavljaju
jedno vječito,racionalno pravo.

7
24.PRAVNA NAUKA I ZADACI GRAĐANSKOPRAVNO TEORIJE
Pravna nauka nije neposredni izvor prava,pa mišljenje teorije nema obaveznu snagu.U toku XIX vijeka često
je isticano da pored već klasičnih formalnih izvora prava treba kao poseban izvor ubrojiti i prirodno
pravo.Samo prirodno pravo ne može biti nikakav poseban pravni izvor,jer ono kao objektivno pravo uopšte
ne egzistira.Vrlo je širok krug zadataka građanskopravne teorije:
da istražuje istoriju prava,naime da se bavi ispitivanjem nastanka i razvoja prava
da se bavi upoređivanjem - komparativnom metodom
ona ima jedan pravnopolitički zadatak,da se bavi budućim pravom
ispitujući pozitivno pravo pravna teorija mora da se bavi njegovim pravnim tumačenjem ili interpretacijom
zadatak pravne teorije je da se bavi sistematskim radovima o pojedinim pravnim pojmovima i ustanovama
poslednji zadatak pravne nauke je da ispituje djelovanje pozitivnog prava,da li pojedini pravni instituti
faktički žive i kakav je njihov značaj u životu,ili postoje samo na papiru.Tekst svakog zakona je samo ono
što sudska praksa i doktrina od njega naprave.Pravna teorija ima ekspanzivnu snagu i tendenciju za
promjenom i univerzalnošću, čak i kad je njeno porjeklo sasvim nacionalno.

25. PRIMJENA I TUMAČENJE PRAVNIH NORMI

Cilj svakog tumačenja je saznanje i otkrivanje pravnog smisla u značenju norme.Proces u kome se
ustanovljava sadržaj norme naziva se tumačenjem norme.Pravilno tumačenje norme je neophodan uslov za
njenu pravilnu primjenu,čime se ostvaruje cilj radi koga je norma donijeta.U doktrini su se razvile dvije
teorije koje pokušavaju da objasne kako se u procesu interpretacije otkriva pravni sadržaj i smisao norme:
subjektivna i objektivna teorija.Starija,subjektivna teorija trudi se da,vraćajući se u period kada je nastao
zakon,odgonetne pravu volju zakonodavca.Predstavnici objektivne teorije tumačenja tvrde da zakon,kao i
svaka izgovorena ili napisana riječ,ima ono značenje koje im je pridao autor.Ali nije jedino merodavno šta je
zakonodavac mislio,već u zakonu treba tražiti i objektivno značenje.

26. VRSTE TUMAČENJA

Postoji više vrsta tumačenja zakona.Polazeći od lica ili organa koji tumačenje daje razlikujemo slijedeće
vrste tumačenja:zakonsko i legalno tumačenje,sudsko tumačenje,doktrinarno tumačenje.Zakonska tumačenja
daje organ koji je normu donio.Ono ima opštu obaveznu snagu i dato je u formi zakona kojim se ranije
doneta norma od zakonodavca interpretira i ima retroaktivno dejstvo.Sudsko tumačenje daju sudovi pri
primjeni zakona na konkretne slučajeve.Tumačenje jedne pravne norme koje je preduzeto u cilju donešenja
jedne konkretne odluke od strane bilo kog suda,obavezno je samo za konkretni slučaj.Doktrinarno(tzv.
privatno)tumačenje koje daje pravna nauka u naučnim radovima(udžbenicima,monografijama) ne obavezuje
sudiju

27. GRAMATIČKO TUMAČENJE

Svako tumačenje jednog teksta počinje gramatičkim vrednovanjem smisla riječi.Pod tim se podrazumjeva
značenje jednog izraza i rečenice u opštoj i jezičkoj upotrebi.Tumačenjem treba utvrditi smisao riječi koji
proizilazi iz zakonodavčeve specifične upotrebe jezika.Gramatičkim tumačenjem riječi dobija se više
značenja upotrebljivih izraza u zakonu.To je znak da metoda gramatičkog tumačenja ne daje siguran
rezultat,odnosno da je nedovoljna za pravilnu primjenu zakona.Da bi značenje jednog teksta bilo tačno ono
mora biti u skladu sa smislom riječi.

28. LOGIČKO TUMAČENJE

Logičkom metodom tumačenja se iz teksta koji se tumači izvlači ono što je u njemu latentno sadržano,a
jezičkom metodom samo ono što je u tekstu izričito dato.Logičko tumačenje polazi od izvjesnih aksioma,
zakona mišljenja.Postoji stepenovanje u logičkom zaključivanju i to u dvije varijante:zaključivanje od
manjeg na veće i zaključivanje od većeg na manje.Zaključivanje od manjeg na veće postoji kad se iz jednog
posebnog pravila izvodi opšte,s tim da se ne mijenja njegov kvalitet,već samo i kvantitet i to u smislu
proširenja.Zaključivanje od većeg na manje postoji kada se iz jednog opšteg pravila izvodi jedno uže pravilo
sadržano u njemu,dakle vrši se njegovo sužavanje.U logičko tumačenje spada i primjena AGRUMENTUM
A CONTRARIO.Ovaj logički zaključak postoji kada se iz jednog pravila izvodi drugo pravilo,koje se s
prvim isključuje.

8
29. SISTEMATSKO TUMAČENJE
Sistematsko tumačenje razjašnjava propis određivanjem njegovog mjesta u cjelokupnom sistemu prava.Ako
se neki izraz nalazi u jednom dijelu zakona,on dobija značenje koje odgovara tom dijelu,ukoliko iz samog
propisa neproizilazi nešto drugo.Ne smije se precjenjivati značaj ovog argumenta,pošto ima argumenata kada
se jedan propis primjenjuje van domena za koji je određen po sistematskom mjestu u zakonu.To je slučaj,
npr. sa članom 242 NGZ(načelo savjesnosti i poštenja).Iako se nalazi u dijelu zakonika koji govori o
obligacijama,to načelo je postalo opšti princip građanskog prava,pa se primjenjuje i na druge
građanskopravne odnose,van obligacionog prava.

30. ISTORIJSKA METODA TUMAČENJA

Ako sudija pri inerpretaciji norme,iz teksta norme koji tumači po smislu riječi,njihovoj povezanosti i
logičnoj saglasnosti,ne dobija jedno,već višestruko značenje norme,obično pristupa istorijskom
tumačenju.Da bi se shvatila geneza određenog pravnog propisa,treba uzeti u obzir sve direkte izvore koji
stoje u vezi sa tim propisom.To su razni materijali – nacrti,debate u parlamentu itd.U istorijat jednog zakona
spadaju i djela autora koji su pisali o zakonu, ili učestvovali u njegovoj redakciji.Sve činjenice na osnovu
kojih se vrši istorijsko tumačenje jednog pravnog propisa pripadaju prošlosti i nalaze se van tog
propisa.Obično se istoriski tumače stari zakoni,kod kojih postoji velika vremenska distanca između
donošenja zakona i momenta njegove primjene.

31. CILJNA ( TELEOLOŠKA ) METODA TUMAČENJA

Tumačenje cilja pravne norme je ciljno ili teleološko tumačenje norme.Termin teleološko potiče od grčke
riječi TELOS odnosno cilj.Kod teleološko tumačenja pravne norme pronalazi se društveni cilj kome norma
služi.Svaki pravni propis je sredstvo za ostvarenje određenog cilja.U cilju norme koji se interpretacijom
mora pronaći sadržani su klasni, etički i pragmatički osnovi zakona.Pojedini ciljevi sadržani u nekoj normi
vremenom mogu postati neaktuelni.U takvom slučaju može primjeniti pravilo rimskog prava: sa prestankom
razloga zbog koga je zakon donijet,prestaje i sam zakon.

32. USKO I ŠIROKO TUMAČENJE

Kad se radi o uskom tumačenju zakona,riječima u tekstu se daje najuži smisao od mogućeg,jer to uže
značenje odgovara volji i namjeri zakonodavca.Kada je u pitanju široko tumačenje,ne ide se preko smisla
mogućeg značenja riječi,već se uzima najšire moguće značenje upotrebljene riječi.Pravilo je u pravu da se
izuzeci uvijek usko tumače.Usko i široko tumačenje koriguju upotrebljene izraze u normi
kvalitativno,svodeći jedan izraz na njegovu suštinu.Njihov cilj nije da idu preko toga.Svaka norma ima
unaprijed utvđen obim.Samo kod uskog tumačenja upotrebljeni izraz,shodno volji zakonodavca,shvata
najuže,ili kod širokog najšire.Nije stvar inerpretatora da ide preko jezičkog značenja teksta norme,koji
predstavlja granicu njegove interpretacije.

33. ANALOGIJA
U slučaju postojanja praznine u zakonu, sudija će te praznine popuniti analogijom.Analogija je proširivanje
principa sadržanih u zakonu na slučajeve koji su sa onima regulisanim u zakonu pravno slični, tj. oni koji
imaju iste dijelove mjerodavne za osnov odluke.Dva činjenična stanja su slična kada su u izvjesnom pogledu
saglasna jedna sa drugim, a u drugom ne.Analogija zahtijeva poređenje jednog neregulisanog činjeničnog
stanja sa jednim ili više u zakonu regulisanih činjeničnih stanja.To vodi do utvrđivanja zajedničkih
elemenata i vrijednosne ocjene.Postoje dvije vrste analogije: zakonska i pravna.Zakonska analogija postoji
samo onda ako se zakon primjenjuje na pravni odnos na koji se zakon odnosi.Larenz predlaže da se zakonska
analogija nazove pojedinačnom analogijom, pošto se kod ove vrste analogije pojedinačna zakonska norma
primjenjuje na slično činjenično stanje koje u zakonu nije regulisano.Kod pravne analogije sudija polazi od
većeg kompleksa pravnih propisa,izvlačeči iz njih opšte principe i primjenjujući ih na slučaj koji u zakonu
nije regulisan.Iako kod pravne analogije sudija ima najveću slobodu kod primjene zakona,on je ipak vezan za
zakon, jer odlučuje ne onako kako bi sam odlučio,već onako kako bi odlučio da je bio zakonodavac.Razlika
između zakonske i pravne anlogije razlikuje se u tome što se kod zakonske analogije dato pravilo prenosi
samo na slično činjenično stanje,dok se kod pravne analogije jedno pravilo ili više pravila svode na opšte
načelo,pa je pojedinačno pravilo rezultat primjene opšteg načela.

9
34. PRAVNI SUBJEKTI ( UVOD )
Kada u građanskom pravu kažemo ličnost ili pravni subjekat, onda pod tim podrazumjevamo ništa drugo
nego mogućnost biti titular subjektivnih prava i obaveza.Subjekti u pravu su fizička i pravna lica.Bitni
elementi osnovnog pravnog odnosa su pravo i obaveza,kao i uzajamnost prava i obaveza u odnosima među
licima.Sa pojmom ličnosti, prava, obaveze i pravnog odonosa koji povezuje dva ili više lica,dobijamo
osnovne pojmove u građanskom pravu.U transponiranju etičkog pojma ličnosti u sferu građanskog
prava,ličnost se pojavljuje kao subjekt prava (fizičko i pravno lice) koje posjeduje pravnu sposobnost.Ona
označava sposobnost biti subjekt prava.Zajedničko za sva subjektivna prava je da ličnost ovašćeni nešto
dobije od prava,da mu ono nešto garantuje.Ličnost može imati prava samo u odnosu na druga lica, koja su
prema pravnom poretku obavezna da ova prava priznaju i da se prema njima ponašaju.Pored subjektivnih
prava,obaveza je drugi konstitutivni elemanat pravnog odnosa.Karakter pravne obaveze kao jedne oabveze
ne gubi time ništa što je njeno neispunjeno povezano sa sankcijom, kao što je gubitak prava, obaveze na
naknadu štete.Snositi odgovornost i biti odgovoran je pravo i dužnost lica (subjekta) u pravu.

35.Правна способност?
Правно способан је онај ко може бити носилац права и обавеза.Само правно способна лица могу
учествовати у правном животу.У римском праву људи-робови су били објекти права и степен правне
способности слободних људи је био различит(status libertas, status civitas, status familias).Правна
способност почиње са завршетком рођења.Дјете након рођења макар у једном тренутку мора
показати знакове живота да би стекло правну способност.Неопходно је да има људски облик, тј да
није рођено као монструм.
Ко из живота или смрти неког лица извлачи за себе одређена права (насљедно право, право на
издржавање) мора ове чињенице доказати.Доказивање се врши доказним средствима(матичне књиге:
умрлих, вјенчаних, рођених).Ове књиге води орган општине, матичар.

36.Дјелимично правна способност човјека у настајању?

Још се Римско право преко фикције „насцитуруса“, предвиђало да зачето а још нерођено дијете има
исти третман са рођеном дјецом оставиоца, под условом да се живо роди.Усљед све чешћих ризика да
се „човјеку у настајању“ нанесу повреде корисно је и неопходно да се оно третира као правни
субјект.Поготову када је у питању једно основно право на живот које има сваки човјек.Наше право не
признаје потпуну правну способност субјекта „човјеку у настајању“ али се ипак неки његови
интереси штите- право на насљеђивање под условом да се дијете живо роди.Његова правна
способност је само дјелимична-правна способност и то само ако се испуни услов „ да се дијете живо
роди“.

37.Престанак субјективитета?
Субјективитет, тј правна способност престаје смрћу једног лица .Смрћу лица у односу на његову
имовину која је остала без субјекта отвара се питање насљеђивања а према начелима насљедног
права.Смрт лица се мора пријавити ради уношења у матичну књигу умрлих.Ко тврди да је једно лице
умрло мора то доказати као и моменат смрти ако се неко позива на чињеницу даје једно лице умрло
прије другог.Када више лица заједно-одједном изгуби живот (комориенти) према нашем Закону о
проглашењу лица за умрла и доказивање смрти сматра се да су истовремено умрла и не могу се
међусобно насљеђивати.

38.Фингирана смрт?
Установу #фингиране смрти“ или цивилне смтри познавао је Code Civil и законици који су рађени на
његовом узору.Ова фингирана смрт постојала је када је физичко лице било осуђено на смртну казну
или доживотну робију.Са настанком ове смрти гасе се имовинска и породична права осуђеног лица а
над његовом имовином се отвара насљеђивање.У случајеве фингиране смрти спада и ткз
„манастирска смрт“.За свјетовно право се мртвим сматрају лица која ступајун у монашке редове-
према прописима католичке цркве.Над њиховом имовином се отвара насљеђивање и престаје њихова
способност за стицање имовине и закључења правних послова.Према нашим позитивним правним
прописима ово одрицање нема никакве посљедице на правну способност лица.

10
39.Проглашење за умрлог?
Да би се прекинуло стање неизвесности о животу и смрти лица у праву је створен институт
несталости и проглашењем несталог лица за умрло.Институт несталости одсутног лица предходи
институту проглашења несталог лица за умрло.
Да би се лице прогласило за умрло потребно је да је дуже вријеме одсутно из свога пребивалишта и
да не постоје вијести да је живо.Поступак проглашења за умрлог обављају општински
судови.Проглашењем за умрлог наступају све посљедице природне смрти.Проглашењем лица за
умрло ствара се једна оборива претпоставка која одпада чим се супротно докаже.Наш Закон о
проглашењу лица за умрла и доказивању смрти прописује одређене рокове о проглашењу једног лица
за умрло:
-ако у посљедњих 5 год. о његовом животу није било вијести, а од његовог рођења је протекло 60 год.
-ако у посљедњих 5 год. о његовом животу није било вијести а постоје индиције да је лице
умрло(генерална несталост).
-ако је лице учествовало у несрећи( пад авиона, удес брода) а од претснка опасности о њему није
било никаквих вијести 6 мјесеци ( специјална несталост).
40.Пословна способност физичких лица-степен пословне способности?
Способност једног лица да својим радњама стиче права и обавезе односно да својим радњама
реализује своју правну способност, називамо пословна способност.Пуну пословну способност лице
стиче пунољетством.Терет доказивања пословне способности спада на онога ко тврди да је лице
пословно неспособно.По нашем праву лица до 14.година млађи малољетници потпуно су пословно
неспособни.Лица од 14-18. година старији малољетници могу самостално закључивати послове али је
за пуноважност истих потребно одобрење родитеља.Ограничено пословно способно лице може
самостално закључити посао из којег за лице настаје корист.Тестаментну способност имају лица са 16
година.Малољетник са 10.година може се усвојити само уз његов пристанак.Пословна као и правна
способност престаје смрћу али може да престане ако лице престане да правилно расуђује о својим
поступцима ( тј ако је неспособно).Пунољетно лице ће се потпуно лишити пословне способности ако
због душевне болести, заосталости или неког другог узрока није способно за нормално
расуђивање.Одлуку о пословној неспособности доноси суд у ванпарничном поступку а назахтијев
заинтересираних лица или по службеној дужности.Расипништво је такође разлог зашто се може
прогласити лице пословно неспособним и суд му тада додјељује заступника, суд може и вратити
одузету пословну способност.
41.Деликтна способност?
Способност бити одговоран за своје скривљене радње, тј услов да би се могле преузети обавезе из
недозвољене радње.Она је регулисана у Закону о облигационим односима.Пуна деликтна
одговорност настаје истовремено са пуном правном способности са навршених 18. година
живота.Малољетник до 7 године не одговара за штету коју проузрокује, тј он је потпуно пословно и
деликтно неспособан.старији малољетници од 14-18 година сматрају се потпуно деликтно
способни.Душевно болесна лица и лица заостала у развоју су деликтно неспособна.За штету коју
начине одговарају они који су дужни да о њима брину.Ова одговорност није објективна већ се
заснива на релативно-претпостављеној кривици.
42.Правно релевантна својства (атрибути) физичких лица, име, пребивалиште,држављанство?
Име је ознака једног лица уопште или у правном промету које му служи за разликовање од других
лица.Право на име спада у права личности, и као субјективно право ужива одговарајућу
заштиту.Законом о браку и породичним односима свако има право на име.По закону се лично име
састоји од имена и презимена.Накнадну промјену имена врши општински орган управе на захтијев
лица.Оштећено лице чије је право на име повријеђено може тражити и накнаду штете уколико је
повредом проузрочена.
Пребивалиште је мјесто гдје се грађанин настанио са намјером да у њему живи.
Боравиште је мјесто гдје борави грађанин ван свог пребивалишта.Законски или нужни домицил-
пребивалиште заснива се независно од воље лица( судије, војна лица).Пребивалиште је у грађанском
праву значајно из разлога судске надлежности.
Држављанство је правна припадност физичког лица одређеној држави.У свим модерним државама
данас важи начело изједначавања својих држављања и држављања других држава у грађанском
праву.

11
43.Настанак и развој правних лица?
Правно лице је скуп лица и имовине у једној организацији, којој је правни поредак признао правну
способност.Развојем индустријског-капитализма настају приватноправна акционарска друштва која
захтијевају генерално регулисање њиховог правног положаја и стављала су у задатак правног поредка
да створи један општи правни појам који би обухватио различите имовинско-правне субјекте.

44.Теорија фикције?
Теорија фикције полази од тога да је само човјек правни субјект, а да су правна лица фиктивни
субјекти.Према овој теорији пословно способни су само заступници правног лица.Најважније
карактеристике правних лица су:
-организационо јединство, структура и циљ утврђени су законом
-има своју имовину одвојену од имовине оснивача
-оно одговара самостално својом имовином

45.Врсте правних лица?

Правна лица се могу квалификовати на више начина:
А) .јавноправна и приватноправна
Б) према облику својине на једносвојинска и мјешовита
Ц) према дјелатности коју обављају : некомерционална и комерционална
Д) Према дјелатности: предузећа и (удружења, задужбине).

46.Правна лица јавног и приватног права?

Западна правна теорија разликује правна лица јавног и приватног права.Од овог разликовања зависи
надлежност судова или државних органа, правни положај правног лица и уживање одређених
повластица.Правна лица јавног права испуњавају јавне циљеве и њих оснива држава, општина, град
својим актом или су створена на основу закона (држава, општина, школа, болница, универзитети,
трговачка комора итд).
Правна лица приватног права су приватне творевине већег броја оснивача (приватних лица), немају
никакве државне, јавне задатке, слиједе приватне циљеве и оснивачки акти и правила су резултат
сагласности већег броја лица која се удружују (предузећа, акционарска друштва, задруге).Ова правна
лица су самостални носиоци права и обавеза у промету и баве се углавном комерционалном
дјелатношћу, као и удружења –асоцијације.

47.Једносвојинска и мјешовита правна лица?

Ако су сва средства правног лица у једном режиму , тј својини (приватно власништво, државно,
друштвено) правно лице је једносвојинско.Ако су средства правног лица у више облика својина-
режима ради се о мјешовитом власништву правног лица.

48.Комерционална и некомерционална правна лица?

Комерционална (профитна или добитна) организација дјелује у циљу остваривања добити на
тржишту.Некомерционална (непрофитна) нема циљ остваривање добити већ идеални циљ.За
комерционалну организацију предвиђени су Законом о предузећима посебни облици (типови)
правних лица.Посебни облик правног лица за некомерционалну организацију је установа.Привредни
судови су увјек надлежни за спорове из односа комерционалних правних лица.

49.Удружења?
Удружења су правна лица која настају удруживањем више лица ради остварења непривредних,
идеалних циљева.(удружење радника, правника итд).Удружење је добровољно, трајно уједињење
више лица ради остваривања заједничког циља, чије је постојање независно од промјене
чланова.Карактеристике значајне за постојање удружења:
-циљ мора бити трајнији од појединих чланова, личности и од њих независно постављен
-има свој статут, управу и заједничко име
Удружење својство правног лица стиче уписом у регистар надлежносг државног органа органа.

12
50. Установе?
Установа је непрофитна организација која има својство правног лица, чија дјелатност служи
остваривању интереса и потреба корисника а у складу са актом о оснивању и законом.Средства за рад
установе трајно обезбјеђује оснивач.Прописи о установама су јавно-правне природе, поготово ако се
ради о јавној установи.Оснивачи јавне установе могу бити:Федерација,Република, Покрајина, Град,
Општина.Оснивају се законом, уредбом, одлуком или управним актом у границама
надлежности.Остала правна и физичка лица могу основати јавну установу сопственим актом уз
дозволу надлежног органа управе.

51.Задужбине?
Задужбина је приватноправна установа, створена приватном изјавом воље.Задужбина посједује
самосталну правну способност ради постизања трајног циља (културног,хуманитарног)Она се не
састоји од скупа лица као удружење већ од одређене имовине којом се остварују актом утврђени
циљеви.Задужбина је искључиво непрофитна установа.У нашем праву се јавља у двије форме и то:
-задужбина у ужем смислу
-фонд- може основати и физичко и правно лице
Задужбине престају са радом када се остваре циљеви, ако циљеви постану неостварљиви.Одлуку о
престанку доноси оснивач уз сагласност са органом који води регистар о оснивању задужбина.

52.Постанак и престанак правних лица?

За настанак правног лица је потребно да постоји организовани скуп људи и посебна имовина и да их
правни поредак призна као посебног субјекта права.Правно лице нестаје када нема ових
елемената.Признање субјекта правног лица од стране поретка је могуће:
-Путем пријаве ( систем слободног образовања правног лица)
-Путем одобрења (концесиони систем-концесионим актом)
-Нормативног одређења испуњења услова да би се постало субјект права
По трећем систему позитивно право одређује услове за настанак правног лица и када су они
испуњени државни орган је дужан дозволити упис у посебни регистар правних лица а који воде
судови.Са престанком постојања правног лица њихова имовина прелази на друге субјекте.Прелаз се
врши универзалном или сингуларном сукцесијиом (стечај).

53.PRAVNA I POSLOVNA SPOSOBNOST PRAVNOG LICA

Pravna sposobnost pravnog lica je da ono bude nosilac prava i obaveza koji su u saglasnosti sa ciljem
pravnog lica i njegovom djelatnošću određenom u zakonu i njgovom statutu.Poslovnu sposobnost pravno
lice stiče kada i pravnu i ona je u načelu jednaka sa pravnom sposonosti. Pravno lice radi i zaključuje
poslove preko organa,a radnje koje preduzima organ pravnog lica tretiraju se kao radnje samog pravnog lica.

PRAVNI ODNOSI I SUBJEKTIVNA PRAVA-OBJEKTIVNO I SUBJEKTIVNO PRAVO

54.POJAM I SADRŽAJ GRAĐANSKOPRAVNOG ODNOSA
Građanskopravni odnos je društveni odnos regulisan građanskopravnom normom, tj.odnos u kome se stranke
pojavljuju kao nosioci građanskih prava i obaveza.Građanskopravni odnos nastaje tek na osnovu činjenica
koje građanskopravna norma priznaje za relevantne.Građanskopravni odnosi nastaju na osnovu pravne
norme koja reguliše one odnose koji su predmet građanskog prava, a to su robonovčani odnosi i sa njima
povezani odnosi svojine, kaoi neki lični neimovinski odnosi(pravo na ime,čast,
dostojanstvo).Građanskopravni odnos čini materijalna sadžina i pravna sadržina. Ekonomski odnos koji čini
osnovu ugovora čini materijanu sadžinu građanskopravnog odnosa. Pravnu sadržinu građanskopravnog
odnosa čine građanska prava i obaveze subjekata u odnosu.

55.POJAM I SADRŽINA SUBJEKTIVNOG PRAVA

Subjektivno pravo je vlast koju jedna stranka ima u odnosu na drugu.Na osnovu toga ona traži od druge
stranke izvjesno davanje, činjenje ili nečinjenje, odnosno uzdržavanje.Ova vlast je priznata pojedincuda bi
on ostvario svoj određeni ekonomski interes. Elementi subjektivnog prava su: ovlašćenja,obaveza.Bez
subjektivnog prava nema objektivnog preava i obrnuto.Ova dva prava su neodvojiva.Dužnosti su obaveze
manjeg inteziteta. Pravni poredak ne prisiljava stranku stranku da ih ispuni, niti je njihovo neispunjenje
vezano sa obavezom da nadoknadi štetu.

13
56.SUBJEKTVNO PRAVO U NOVIJOJ PRAVNOJ TEORIJI
Njemački teoretičar (pandekista) Vinšajd, smatra da je subjektivno pravo vlast koju objektivni pravni
poredak garantuje pojedincu. „Subjektivno pravo je pravnim poretkom obezbjeđena moć pojedinaca“.

RAZLIKOVANJE SUBJEKTRIVNOG PRAVA OD SLIČNIH POJMOVA

58.PRAVNO STANJE
Odnosi sa životnim dobrima koji još ne sačinjavaju prava već stepene u zasnivanju prava, odnosno kada
izvjesni dalji događaji nastupe, vode postojanju subjektivnog prava.

59.PRAVNA MOĆ
Pravna moć je pravo određenog lica da jednostranom izjavom volje stvori pravni odnos između sebe i
drugog lica ili da ga sadržinski bliže odredi, izmjeni ili ukine. Subjektivno pravo ima svoj objekat, neku
imovinsku vrijednost, dobro. Pravna moć nema poseban objekat.

60.PRAVNI POLOŽAJ ILI STATUS

Pravni položaj je skup okolnosti u vezi sa jednim licem od kojih zavisi njegova sposobnost da bude titular
nekog subjektivnog prava. To je mogućnost lica da bude kompetentno u vršenju svojih subjektivnih prava (a
ne da ih vrši preko zastupnika )kao i njegova mogućnost da na svoja prava štiti pred sudom. Tu spadaju:
(pravna, poslovna, deliktna, procesna) sposobnost nekog lica.

KLASIFIKACIJA GRAĐANSKIH PRAVA

62.PODJELA NA APSOLUTNA I RELATIVNA PRAVA
Podjela na apsolutna i relativna Prema sadržaju pravnih ovlašćenja sa jedne strane i prema krugu obaveznih
lica sa druge strane razlikujemo apsolutna i relativna prava. Apsolutno pravo djeluje prema svim licima i
njime obavezuje sva lica. Reativno subjektivno pravo je usmjereno prema određeno licu i njime se obavezuje
samo to lice. Postoje i mešovite forme gdje titular ovlašćenja zahtjeva prema svim licima a određenje prema
1 licu.

63.KLASIFIKACIJA APSOLUTNIH PRAVA

U apsolutna prava spada: stvarna prava, lična prava, autorska prava i pronalazačko pravo.

64.STVARNO PRAVO
Stvarna prava predstavljaju posebno kategoriju subjektivnih građenskih prava, čiji je neposredni objekat
stvar( pravo na stvari). Stvarna prava omogućavaju svom titularu da objekat u svom totalitetu ili u samo
određenom djelu upotrebljava, koristi ili raspolaže a da druge subjekte iz toga isključi. Npr. kod prava
svojine na pokretnim i nepokretnim stvarima. Kod stvarnih prava razlikujemo unutrašnju i spoljašnu stranu
prava. Kod prava svojine unutrašnja strana prava je odnos subjekta prema stvari a spoljašnja strana prava
odnos subjekta prema drugima licima. Najobuhvatnije stvarno pravo je svojina. Svojina je najpotpunija vlast
na stvari u granicama zakona ili prava drugih lica. Za stvarna prava važi načelo( numerus clauyus), što znači
da je broj stvarnih prava taksativno odrećen u zakonu.

65.LIČNA PRAVA
Prava ličnosti i njenih ličnih dobara, života, časti, zdravlja, slobode, intimne sfore uživaju zaštitu pravnog
porekta krivičnopravnu i građanskopravnu. Puna afirmacijaličnosti, njenih prava, dostojanstva i
slobodeomogućenja je tek u kapitalizmu, gdje čovjek postaje gospodar oruđa i sam odlučuje o svojoj sudbini
i uslovimaživota. Iz opštih ličnih prava u zakonodavstvu pojedinih zemalja razvila su se i prava:
-pravo na sliku. Izrada i objavljivanje fotografija je dozvoljena samo ako se radi o javnom dorađajima, ili ako
cilj objavljivanja lica već predjela- pravo na izgovorenu rječ- pravo na tajnu sferu(povjerljiv sadržaj pisma ili
spisa)-pravo na zaštitu initimne sfere.Za povrede ovih prava pravni sistemi nekih zapadnih zemalja vrše
naknadu materijalne i nematerijalne štete. Naši sudovi pod uticajem Sovjetske teorije nisu dosuđivali
nadoknadu moralne štete. Cilj satisfakcije nije u gubitku koji pretrpi štetnik, već u otklanjanju patnje
povrijeđenom.

14
66.PRAVA AUTORSTVA
To su posebna grana ličnih prava čiji je objekat proizvod ljudskog uma, duha, misli. U ta lična prava spadaju
književna djela, tonska djela, pronalasci. Oni nisu regulisana građanskim zakonicima, već posebnim
propisima. Autoru pripada isključivo apsolutno pravo isto onako kakvo ima vlasnik stvari. Prava autorstva se
gase protokom vremena jer je to trajni interes društva. Kod autorskog prava stvorenog u radnom odnosu,
autorsko pravo pripada poslodavcu. Autorsko pravo i naknada za njegovo iskorišćavanje traje za njegova
života i 50 godina poslije smrtiautora. Patenti se upisuju u registar za patente.

67.DRUGI KRITERIJI ZA KLASIFIKACIJU SUBJEKTIVNIH PRAVA, PRENOSIVA I

NEPRENOSIVA PRAVA
Subjektivna prava se mogu podijeliti na : prenosiva i neprenosiva (lična) prava.Većina subjektivnih
građanskih prava su po pravilu prenosiva sa jednog subjekta na drugog.U građanskom pravu važi načelo
prometljivosti prava. Lična prava su ona prava koja su sa subjektom usko povezana i koja su neprenosiva
(službenosti, pravo na izdržavanje djeteta od strane roditelja). Sva ova prava iako su imovinska ne mogu se
nasljeđivati i prenositi i nazivaju se ličnoimovinska prava.
SAMOSTALNA I NESAMOSTALNA PRAVA
Ova podjela napravljena je po tome da li je neko pravo zavisno od drgog ili ne.Pravo koje zavisi od drugog
(glavnog) prava, zove se sporedno(akcesorno) pravo.Npr.jemstvo, zalog, hipoteka prestaju sa prestankom
potraživanja.
PRAVA U NASTAJANJU I KONAČNO NASTALA PRAVA
Za nastanak određenog prava mora postojati skup više činjenica. Potrebne činjenice ne nastaju odjednom,
već postepeno, znači sa svakom ostvarenom činjenicom dostignut je jedan predhodni stepen, neophodan za
nastanak prava. Ako nastupi više činjenica, pravo u nastajanju se više približava konačnom uspostavljanju.
Takva prava se nazivaju „prava u očekivanju“, „pravna stanja“, „pendentni odnos“. Primjer za to su prava
izpravnog posla zaključenog sa uslovom ili rokom, prava koja očekuje nasljednikza vrijeme života ostavioca
itd. Predmet očekivanja mogu biti apsolutna i tražbena prava.

OGRANIČENJA U VRŠENJU I ZAŠTITA PRAVA

68.VRŠENJE I ZAŠTITA PRAVA
Pod vršenjem prava podrazumijevamo ponašanje ovlašćenog lica koje odgovara sadržaju njegovog prava.Os
stranke zavisi da li će svojepravo vršiti ili ne.
Pravo obično vrši subjekat kome ono pripada, a može da ga vrši preko svog zakonskog zastupnika. Pravo se
može vršiti dok postoji.
Potreba prethodnog dokazivanja da bi se pravo moglo vršiti, naziva se legitimacija. Ako je isprava jedino
sredstvo kojim se lice može legitimisati pri vršenju svog prava, onda se ova isprava naziva hartijom od
vrijednosti.(npr.mjenica i potraživanja o d mjenice, donisilac tiketa koji je diobio premiju na lotu itd.).
Privršenju prava različitih lica, prava mogu doći u koliziju i ondavaži načelo da jače pravo ima subjekt čije je
pravo ranije nastalo. Potpuno različito od ovoga su :elaciona konkurencija prava (kada subjekt prava ima
više izbora prava) i soluciona konkurencija (kada subjekt prava vrši kumulativno sva prava koja mu stoje na
raspolaganju).
70. Временске границе у вршењу субјективног права- преклузивни рокови?
Преклузивни (строги) рокови важе за правне моћи односно преображајна права.То су права која су
временски ограничена и ако се не врше у одређеном року, послије истека тога рока се гасе.На
преклузивне рокове суд пази по службеној дужности.Преклузивни рок истиче посљедњег дана па чак
ако пада и на празник.

71. Застарјелост?
Застарјелост је једно ограничење у вршењу права, а застарјелост наступа протоком времена, усљед
кога настаје губљење захтијева односно тужбе у материјалном смислу
Смисао и циљ застарјелости је:
-обезбјеђење опште правне сигурности
-да би се дужник заштитио од тешкоћа доказивања ( од прије 20 год)
-застарјелости се врши притисак на странке да благовремено врше своја права
-апсолутна права(својине, службености и заложно право не застрјевају)
Застарјелошћу се не гаси облигација не губи се одређено право, већ се губи захтијев за принудно
извршењем преко суда.Ако се дужник позове на застарјелост неће бити дужан испунити тражидбу а
15
ако не суд ће пресудити да врати дуг иако је застарјелост наступила.У нашем закону застарјелост је
одређена у закону императивном нормом и не може се скратити или продужити договором
странака.Дужник се може одрећи већ настале застарјелости.

72. Када се не примјењују правила о застарјелости?

- разликовање одржаја и преклузивног рока од застарјелости-
Одржај је самостални правни институт стварног права а не подврста застарјелости.Одржајем се стиче
једно право непрекинутом државином (савјесном и законитом), која је трајало одређено вријеме за
покретне и непокретне ствари.Застарјелости се не губи право веђ право на захтијев да се путтем суда
захтјева неко право.Протоком преклузивног рока се губи само право а протеком застарјелости се губи
право на захтијев да се путем суда захтијева испуњење права, па дужник може ускратити
потраживање повјериоцу.

78. Застој застарјевања?

Застој спречава урачунавање одређеног времена у рок застарјелости, тако да застарјелост током овог
времена не тече, већ мирује. Застој застарјевања заснива се на идеји да повјерилац не мора бити једно
одређено вријеме у стању да своје право остварује. У рок застарјелости не урачунава се вријеме у
коме је повјерилац био у правној или физичкој немогућности да остварује потраживање.

80. Прекид застарјевања? Дејство признавања дуга

Признавање дуга (усмено или изјава дужника) је радња дужника којом он признаје дуг. Том радњом
се врши прекид застарјелости и она почиње изнова да тече.
Дјеловање тужбе на застарјелост-
Подношење тужбе прекида застарјевање само ако је она подигнута прије истека рока застарјелости за
одређено потраживање и ако је тужба предата суду. Да би тужба изазвала прекид застарјевања
потребно је да је она успјешна, тј.да није одбачена и да се од ње није одустало.
Прекид застарјелости се може изазвати и другим радњама од стране повјериоца према дужнику
(позивање у заштиту од узнемиравања, истицање потраживања у спору, захтјев за поновно извршење
или обезбјеђење). Писмена или усмена опомена дужнику није правно релевантна за прекид
застарјелости.

81. Заштита права

У погледу заштите права разликујемо самозаштиту у виду одбране, самопомоћи, стања нужде као и
заштиту коју пружа држава путем суда.
- Дозвољена је самозаштита у виду одбијања самовласног напада од себе или другог лица као
и стање нужде у коме се жртвује туђа ствар да би се отклонила опасност.
- Самопомоћ је изузетно допуштена у виду самовласног остварења права у случају када се
помоћ државних органа не може благовремено одбити (самопомоћ за заштиту државине)
- Заштиту грађанских права суд не врши по слубеној дужности већ на захтјев странака.
Најважнији елемент субјективног права је захтјев, тј.могућност да се право принудним путем
оствари. Приговор је право туженика да спријечи спровођење права од стране другог лица
тужиоца. По правилу приговор се истиче у спору.
Основна подјела приговора је на: одложне, привремене,(дилаторалне) и искључиве, трајне,
уништавајуће (приговоре перемпторне). Приговори против лица су лични и стварни истичу се
против свих лица. Противзахтјев је истицање захтјева туженог против тужиоца а поводом истих или
у вези са истим чињеницама.
Најважнија подјела тужби је на:
- извршне, којом се од туженика тражи да изврши чинидбу
- установљавајуће (декларативне)
- конститутивне
Најважнија процесна радња је доказивање. Тужилац треба доказати оне чињенице на основу којих
заснива своју тужбу. Пресудом се одлучује спор од стране суда. Од пресуде се разликује одлука
донијета у поступку за заштиту државине (рјешење).Извршна је она пресуда која се може принудно
извршити. Обично је правоснажна пресуда истовремено и извршна.

16
82. PRAVNE ČINJENICE
Činjenice za čije nastupanje zakon vezuje nastanak, primjenu ili prestanak pravnog odnosa su pravne
činjenice. To mogu biti: pojave spolnog svijeta, ljudske radnje, protok vremena, događaji.

83. KLASICIKACIJA PRAVNIH ČINJENICA

Po karakteru nastanka dijele se na događaje, ljudske radnje. Događaji su pravne činjenice na koje ljudi ne
mogu uticati, tj. činjenice nezavisne od volje ljudi (rođenje, smrt, protok vremena) ljudske radnje dijele se na
dozvoljene i nedozvoljene.

84. PRAVNE PRETPOSTAVKE I FUNKCIJE

Pravna pretpostavka je činjenica za koju se pretpostavlja da je nastupila pošto nas lanac predhodnih činjenica
navodi na tu pomisao. Razlikujemo oborive i neoborive pravne predpostavke. Oborive su one koje se mogu
dokazivati da nisu tačne. Neoborive su one po kojoj se uzima da je istinita ono što je presuđeno u
pravosnažnoj presudi. Pravne funkcije su pravne činjenice kod kojih se uzima da nešto postoji iako ne
postoji, kod kojih se fingira postojanje ili nepostojanje.

85. STICANJE PRAVA

Originarno i derivativno. Sticanje prava vrši se na osnovu zakonskih propisa ili na osnovu volje stranaka.
Postoji originarno i derivativno sticanje. Derivativno je kada se pravo izvodi od nekog drugogo lica. Ako je
sticanje prava nezavisna od postojanja drugog prava onda se radi o originarnom sticanju prava.

86. PRAVNI PROMET I VRSTE PRAVNOG PRAČENJA

Prenos prava sa jednog lica na drugo naziva se pravnim prometom. Najčešća sredstva za prenos su ugovori.
Razlikujemo tri vrste prenosa, translativno (potpuni prenos prava), konstitutivno (djelimični prenos prava),
restitutivni (kada se konstitutivno stečeno pravo ponovo prenose na subjekt matičnog prava.

87. OSNOV I NAČIN STICANJA STVARI

Rimski pravnici kao i mnogi građanski zakonici kao uslov za sticanje svojine rekli su da mora postojati
pravni osnov i način sticanja. Nasuprot tome neka zakonodavstva navode da je za sticanje svojine dovoljan
osnov i sam ugovor. U ovim sistemima svojina se prenosi odman po zaključivanju ugovora. Međutim pravni
osnov za derivatno sticanje apsolutnih prava može biti samo pravni posao (isporuka, poklon, zajam,
kupoprodaja, testamenti).

88. PRESTANAK I PROMENA PRAVA

Svako sticanje i prestanak prava vrši se prema mjerilima objektivnog prava. Prestanak prava može da nastupi
voljom lica kome pripada ili bez nje. Voljom imaoca prava prestanak nastupa: gašenjem prava bez
prenošenja na drugo lice, napuštanjem prava svojine ili ako dosadašnji titular svoje pravo ugovorom prenese
na drugog. Prestanak bez volje imaoca nastupa: ako je stvar propala, nastupila smrt nosioca prava,
prestankom važenja ugovora o zakupu itd. Promena prava vrši se na osnovu ugovora ili jednostranim
pravnim poslom ili po sili zakona. Bitno je za identititet prava da i posle izvršenih primjena objekat ostaje
isti.

PRAVNI POSLOVI
89. POJAM I SUŠTINA PRAVNOG POSLA
Pod pravnim poslom podrazumjevamo radnju ili više povezanih radnji jednog ili više lica koja je usmerena
na to da izazove izmene u pravnim odnosima pojedinaca.Posredstvom pravnog posla pojedinci oblikuju
svoje pravne odnose sa drugim subjektima.Pravni posao je sredstvo ostvarenja autonomije volje steranaka –
da one same mogu svoje odnose regulisati. Da bi se pravni odnos oblikovao, neophodno je da zainteresovana
lica izjave svoju volju.U pravni posao ulazi uvijek izjava volje kao najznačajnija pravna činjenica,bez koje se
ne može zamisliti nastanak pravnog posla.Pojam pravnog posla i izjava volje mogu se podudariti samo u
onom slučaju ako je za nastanak, promjenu ili prestanak jednog pravnog odnosa dovoljna izjava volje jednog
lica,npr. kod testamenta.Međutim u pravnom prometu je za oblikovanje pravnog prometa potrebno je više
lica.Obrazac je najčešće ugovor.Ugovor je više nego izjava volje dva lica – on je misaona cijelina,proizašla
iz saglasnosti volja strana ugovornica.Značaj i dejstvo pravnog posla počiva na volji stranaka.Pravno dejstvo
nastaje samo ako su ga stranke htele. Obavezno dejstvo pravnog posla proizilazi iz izjavljene volje, a ne iz
unutrašnje volje.Pravno relavantno je ne šta stranka hoće,veće šta je pod određenim okolnostima i na
17
određeni način saopštila kakva je njena volja.Dejstvo pravnog posla počiva na sankciji zakona.Zakon
određuje da se dejstvo pravnog posla upravlja prema volji stranaka, tako da se ova volja može označiti kao
konkretan uzrok za određene pravne efekte.Dejstvo pravnog posla se odnosi na konkretan pravni
odnos.Pravni posao mora uvijek da sadrži izjavu volje,ali često ona nije jedna pravna činjenica,već postoje i
druge činjenice –određena forma,predaja stvari,saglasnost trećeg lica,administrativni akti itd.Činjenice koje
se zahtjevaju za punovažnost pravnog posla na osnovu zakona, pored glavne izjave volje, nazivaju se pravni
uslovi, koji mogu biti različiti.

90. PRAVNI POSAO I PRAVNA RADNJA

Pojam pravne radnje je suprotan pojmu pravnog posla. Ako se radi o stvaralačkom aktu oblikovanja pravnog
odnosa od strane jedne ili više stranaka, postavljanjem pravnog pravila postoji pravni posao određenog tipa,
a ako pravni poredak vezuje pravne posledice za činjenično stanje za preduzetu radnju iako stranka nije
mislila da njome postavi pravno pravilo,postoji pravna radnja.U pravnom prometu postoje mnoga
obaveštenja.Obaveštenjem se utiče na promenu postojećeg pravnog odnosa.Obaveštenje nije pravni posao
već pravna radnja,njom se ne želi postići postavljenje pravnog pravila, već ono izaziva određeni pravni
efekat.Posebna pravna radnja je oproštaj.Oproštaj ima poseban značaj u bračnom pravu,kod poklona i u
naslednom pravu.

91. SADRŽAJNE GRANICE PRAVNOG POSLA

I u našem pravu data je strankama ugovornicama sloboda da same svojom voljom određuju sadržaj pravnog
posla.Tamo gde zakon ne dopušta drugačije regulisanje od propisanog,govorimo o imperativnom,
kogentnom pravu.U obligacionom pravu gdje vlada načelo tzv.sloboda ugovaranja zakon je povukao
određene sadržinske granice u kojima se može izražavati autonomija volje stranaka.Ako su te granice
povređene pravni posao ne proizvodi željena dejstva.Pravni posao ne sme da vređa zakonske zabrane inače
je nepunovažan.Ovo načelo važi ukoliko nešto drugo ne proizilazi iz zakonske zabrane.Nepoštujući
praznični dan ili dan odmora prodata je roba kupcu u jednoj prodavnici.Ovde postoji povreda zakonske
zabrane. Ali ugovor o kupoprodaji je i dalje punovažan.Zakonska zabrana može imati apsolutni karakter,kao
što je zabrana stvaranja i iskorištavanja monopolističkog položaja.Zabrana može da služi zaštiti određenih
lica i onda ima relativni karakter.Zabrana otuđenja određenih predmeta iz imovine jednog lica mogu da budu
naložene sudskom odlukom.Ove sudske zabrane su izjednačene sa zabranama u zakonu i povlače kao
posledicu nepunovažnost pravnog posla.Pravni posao po svojoj sadržini ne sme da vređa dobre običaje.
Pravni posao je nemoralan ako po svom celokupnom karakteru vređa moralna shvatanja naše sredine.

92. PREDMET I KAUZA PRAVNOG POSLA

Svaki pravni posao mora imati predmet (objekat) na koji se pravni posao odnosi.Predmet pravnog posla je
stvar ili radnja (činjenje, nečinjenje ili trpljenje), povodom koje nastaju u određenom poslu određena prava i
obaveze.Kada je predmet obaveze nemoguć,nedopušten,neodređen ili neodredljiv,ugovor je ništav.Stvar ili
radnja kao predmet pravnog posla mora imati određena svojstva:-predmet pravnog posla mora postojati i biti
moguć.Pravni posao ne može biti usmeren na ostvarenje činidbe koja je faktički i pravno nemoguća
predmet pravnog posla mora biti određen,odredljiv.Predmet obaveze je odredljiv ako ugovor sadrži podatke
pomoću kojih se može odrediti ili su stranke ostavile trećem licu da ga odredi-predmet pravnog posla mora
biti dopušten.Kauza je uslov za punovažnost pravnog posla.Ovim pojmom najviše se bavila francuska,a
zatim njemačka teorija. Po teoriji francuskih teoretičara Kauza je neposredni cilj pravnog posla – tipičan cilj
ugovora.Produbljujući ovo učenje kauza je:
-kod teretnih ugovora protivčinidba druge strane, kod realnih ugovora predaja predmeta ugovora.
Kod aleatornih ugovora kauza je u riziku koji se ugovorom preuzima
Kod dobročinih ugovora–da se jedna strana svesno prema drugoj odriče protivčinidbe
Po ovom objektivnom učenju o kauzi,nju treba razlikovati od motiva.Motivi kod pravnog posla su
mnogobrojni, koji u konkretnom slučaju daju povod za zaključenje pravnog posla. Kauzu treba razlikovati i
od predmeta (objekta) pravnog posla.Predmet pravnog posla označava ono što se duguje, a kauza objašnjava
zašto se pojedini predmet duguje i obuhvata i protivčinidbu.
Po klasičnom shvatanju kauza ima tri funkcije:
samo ona može da objasni šuštinu sinalagmatičnog ugovora,naročito ako nastupe smetnje oko ispunjenja
činidbi,ona omogućava ispitivanje pravnog posla od strane suda u pogledu njegove dopuštenosti,ona
ograničava ispitivanje pravnog posla od strane suda,jer ne dozvoljava ispitivanje samih motiva.Naspram
objektivnog shvatanja o kauzi stoji subjektivno shvatanje o kauzi prema kome je kauza cilj zbog čega je
18
stranka o konkretnom slučaju zaključila pravni posao.Predstavnik ovog shvatanja je Kapitan.Po Gamsu
kauza je ekonomski cilj, efekat koje stranke hoće da postignu pravnim poslom.Kauza je značajna za
razlikovanje građansko pravnih ugovora od svih drugih ugovora koji se kao instrumenti koriste u
porodičnom, međunarodnom ili naslednom pravu.

93. SASTAVNI DIJELOVI PRAVNOG POSLA

Sastavni delovi pravnog posla su pojedini delovi činjeničnog stanja: izjave volje i druge činjenice potrebne
za punovažnost pravnog posla. Iz starije doktrine građanskog prava potiče tročlana podela sastavnih delova
pravnog posla koja se još upotrebljava i koja se odnosi na sadržaj pravnog posla:
Bitne sastavne delove sačinjavaju odredbe stranaka kojima se posao uopšte čini poslom određene vrste u
kojima stranke utvrđuju minimum pravnih posledica koje su neophodne da bi se posao mogao podvesti pod
zakonom određeni tip posla.Kod kupoprodaje mora biti određen predmet i cena.Prirodni sastojci pravnog
posla predstavljaju dopunujuće odredbe o pravnim posledicama, koje nastupaju po samom zakonu koje su
nrmalne uobičajene za određeni tip posla, ali ih stranke nisu regulisale u svom ugovoru.Accidentalia negotti
nazivaju se oni delovi u pravnom poslu koji ne moraju da postoje kod pravnog posla, ali koje su same
stranke izričito predvidele da bi pravni posao prilagodile konkretnim prilikama, npr. kapara, kupovina na
probu.Pored ove podijele pravnog posla na(esentialia, naturalia, i accdentalia)sa stanovišta stranaka koje
učestvuju u pravnom poslu postoji podela sastavnih delova na bitne i nebitne.Svaki dio je bitan bez obzira da
li su stranke zaključile pravni posao koji ne spada u essentalia negotii.

VRSTE PRAVNIH POSLOVA

94. JEDNOSTRANI PRAVNI POSLOVI
Pravni poslovi se mogu klasifikovati u različite grupe prema broju učestvujućih volja u njihovom stvaranju,
ili prema svojim pravnim posledicama(cilju i sadržaju).Prema broju volja koje učestvuju u nastanku pravnog
posla,svi poslovi se dele na jednostrane,dvostrane i višestrane.Jednostrani pravni poslovi sadrže izjavu volje
samo jedne stranke.Ovde se jednostranom izjavom volje zasniva,mijenja, ili ukida pravni odnos.U
jednostrane pravne poslove spadaju: javno obećanje nagrade, i izdavanje hartije od vrednosti.Javno obećanje
nagrade postoji kada neko javnim oglasom obeća nagradu onome ko izvrši obećanu radnju, postigne neki
uspijeh, nađe se u određenoj situaciji.Obećanje se može opozvati.Opoziv se vrši na način kako je obećanje
učinjeno,kao ičnim saopštenjem.Obećanje nagrade se može opozvati ako je oglasom određen rok za
izvršenje radnje.Pravo na nagradu ima onaj ko prvi izvrši radnju za koju je nagrada obećana.Posebno pravilo
postoji za javno obećanje nagrade putem konkursa.Tada svaki učesnik na konkursu ima pravo tražiti
poništenje nagrade ako nije dodeljena po pravilima.Izdavanje hartije od vrijednosti(menica,ček) je
jednostrani pravni posao kojim se njen izdavalac obavezuje da ispuni obavezu upisanu na toj hartiji njenom
zakonitom imaocu.U hartiji od vrednosti su sjedinjena dva prava – pravo na hartiju (apsolutno pravo) i pravo
iz hartije, najčešće obligacioni, tražbeno pravo.Od jednostranih pravnih poslova treba razlikovati jednostrane
izjave volje kao što su ponuda za zaključenje ugovora i prihvat ponude, jer se tu radi o pojedinim sastavnim
dijelovima ugovora.

95. DVOSTRANI PRAVNI POSAO

Dvostrani pravni posao postoji kada dve ili više stranaka daju sadržajno različite ali jedna drugoj
odgovarajuće izjave volje, koje su usmerene na jedinstveni pravni efekat. Dvostrani pravni posao je ugovor.
Ugovor je zaključen kad su se ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora.Ugovor se sastoji iz
dve izjavljene volje koje se dopunjuju – ponude za zaključenje ugovora i prihvatanje ponude.Ponuda je
jednostavna izjava volje usmerena da bude prihvaćena od druge strane.Ponuda se može opozvati samo ako je
ponuđeni primio opoziv prije prijema ponude ili istovremeno sa njom.Ponuda u kojoj je određen rok za njeno
prihvatanje obavezuje ponudioca do isteka toga roka.Među prisutnim strankama(Neposredna ponuda)
ponuda se gasi ako nije odmah prihvaćena,izuzev ako iz okolnosti proizilazi da ponuđenom pripada izvestan
rok za razmišljanje.Isto važi i za ponudu učinjenu telefonom,faksom ili radio vezom.Ponuda ne gubi dejstvo
ako je smrt ili nesposobnost jedne strane nastupila prije njenog prihvatanja, izuzev ako suprotno proizilazi iz
namjere stranaka,običaja i prirode posla.

96. VIŠESTRANI PRAVNI POSAO

Višestrani pravni posao je zaključak većine lica, kod koga odlučuje većina datih glasova.Takvom zaključku
nedostaju karakteristične oznake za ugovor – saglasnost.U zaključku dolazi do izražaja odluka većine nad
manjinom.Razlika između zaključka i ugovora je u tome što zaključak obavezuje i one članove pravnog lica
19
koji za njega nisu glasali, pa i one koji u njegovom donošenju nisu učestvovali,ali su članovi ili korisnici
jednog pravnog lica.Zaključak se donosi većinom glasova na skupštini u obliku forme u kojoj više lica
izražavaju svoju zajedničku volju.

97. FORMALNI I NEFORMALNI PRAVNI POSLOVI

Pravni poslovi se dijele i na formalne i neformalne.Ako je svako ponašanja dovoljno da ostvari pravne
posledice, radi se o neformalnom pravnom poslu.Gdje se pravni poredak sa tim ne zadovoljava,već uzima u
obzir samo ponašanje,ukoliko je izvršeno u određenoj formi,postoji formalni pravni posao.Kod
kupoprodajnog ugovora čiji je predmet pokretna stvar,dovoljno je da su stranke postigle usmenu saglasnost o
bitnim elementima pravnog posla, ugovor je konsesualan, neformalan. Za prijenos nepokretnosti zahtjeva se
pismena forma i potpisi na ugovoru moraju biti obvjereni od strane suda.Pravilo je u građanskom pravu
neformalnost.

98. FIDUCIJARNI PRAVNI POSLOVI

Staro rimsko pravo nije poznavalo založno pravo.Kako je postojala potreba za obezbjeđenjem tražbine u
nedostatku forme io zalogu,takav efekat se postizao preko fiducija,gdje dužnik(fiducijant) prenosi stvar
(povereno dobro)mancipacijom svom kreditoru(fiducijaru).Pored toga zaključuje se sporazum o povijerenju,
prema kome se fiducijar obavezuje da će predmet čuvati i po isplati duga vratiti fiducijantu.Osnovni posao
kod fiducije je sličan nalogu,pa ove poslove treba podvezati pod ugovor o nalogu.

99. AKCESORNI PRAVNI POSLOVI

Pravni poslovi koji nisu samostalni, koji se ne pojavljuju izolovano već samo pri postojabnju nekog drugog
pravnog posla, nazivaju se akcesorni pravni poslovi. Npr. jemstvo i ugovor o zalozi imaju akcesorni karakter,
pošto služe obezbjeđenju jedne tražbine,a tražbina je preduslov za njihovo postojanje.

99. DOBROČINI I TERETNI PRAVNI POSLOVI

Pravni posao je teretan i dobročin u zavisnosti od toga da li je stranka u pravnom poslu za činidbu kojom je
smanjena njena imovina dobila ili nije neku protivčinidbu.Obe stranke kod teretnog pravnog posla moraju
jedna drugoj dati stvar,novac ili izvršiti određenu uslugu.Stoga su i pravni poslovi koji se zasnivaju na
odnosu razmene (trampe) teretni pravni poslovi.Dobročinim pravnim poslom zasniva se pravni odnos u
kome jedna stranka prima činidbu ne obavezujući se na protivčinidbu (posluga, poklon, nalog, besplatna
ostava, zajam bez kamate).Zakon smatra da svako dobročino sticanje zaslužuje manje intezivnu zaštitu od
teretnog i stoga dopušta odstupanje od njega.Ugovor o poklonu se pod određenim predpostavkama
(osiromašenje poklonodavca,neblagodarnosti poklonoprimca)može jednostarano opozvati.Takva mogućnost
ne postoji kod teretnog ugovora.

100. REALNI I KONSESUALNI PRAVNI POSLOVI

Zakon o bligacionim odnosima odstupa od nekadašnjih razlikovanja između konsesualnih i realnih ugovora.
Sve realne ugovore(zajam, ostavu, zalog) on reguliše kao konsesualne. Tri definicije realnih ugovora iz kojih
proizilazi da se oni tretiraju kao konsesualni ugovori su:
ugovorom o zajmu obavezuje se zajmodavac da zajmoprimcu preda određeni iznos novca ili određenu
količinu drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena isti
iznos novca,odnosno istu količinu stvari iste vrste i kvaliteta,
ugovorom o ostavi obavezuje se ostavoprimac da primi stvar od ostavodavca, da je čuva i da je vrati kada je
ovaj bude zatražio.Predmet ostave mogu biti samo pokretne stvari,
ugovorom o zalozi obavezuje se dužnik ili neko treći (zalogodavac) prema poveriocu (zalogoprimcu) da mu
preda neku pokretnu stvar na kojoj postoji pravo svojine, da bi se pre ostalih poverilaca mogao naplatiti iz
njene vrednosti, ako mu potraživanje ne bude isplaćeno o dospelosti, a poverilac se obavezuje da primljenu
stvar čuva i po prestanku svog potraživanja vrati neoštećenu zalogodavcu.
Kod klasičnih realnih ugovora uvek se podrazumjeva postojanje prethodnog ugovora,čijim se izvršenjem
zaključuje glavni,odnosno realni ugovor.Zakon o obligacionim odnosima sve realne ugovore tretira kao
ugovore koji nastaju saglasnošću volja stranaka, kod koji predaja stvari označava akt ispunjenja ugovorne
obaveze.

20
101. KOMUTATIVNI I ALEATORNI PRAVNI POSLOVI
Komutativni pravni poslovi (ugovori) su oni kod kojih su međusobne prestacije stranaka,kauze,unapred
određene.Aleatorni pravni poslovi su oni kod kojih međusobne prestacije stranaka,kauze,nisu unapred
određene,već zavise od neke buduće okolnosti.To su ugovori na sreću–kocka, opklada. Ugovori o osiguranju
spadaju takođe u grupu aleatornih ugovora, jer veličina obaveze osigurača zavisi od nastupanja osiguranog
slučaja.

102. IZJAVA VOLJE

Najbitnija činjenica koja se zahtjeva za punovažnost pravnog posla je izjava volje stranaka koje su
učestvovale u pravnom poslu. Pravni posao je skup činjenica u kome najbitniji deo čini jedna ili više izjava
volja,čije dejstvo se određuje prema sadržaju ovih izjava.Volja za zaključivanje ugovora može se izjaviti
rečima, uobičajenim znacima ili drugim ponašanjem iz koga se sa sigurnošću može zaključiti o njenom
postojanju.Izjava volje mora da bude učinjena slobodno i ozbiljno.Razlikuju se dvije vrste izjave volje:volja
se može izraziti izjavom.Sredstva za izražavanje volje su u prvom redu izgovorene ili napisane riječi, ali i
drugi utvrđeni znaci u prometu ili sporazumu stranaka, npr. klimanje glavom, rukovanje kao znak postignute
saglasnosti.Volja usmerena na postizanje pravnog efekta može da bude izražena radnjom koja nije preduzeta
u cilju da se volja manifestuje drugom licu, ali iz koje se prema okolnostima i običajima u prometu može
izvući zaključak da je izjavljena.Pravno relavntna je samo izjavljena volja.

103. MENTALNA REZERVA

Bitna je ona volja koja je izjavljena, ne važi unutrašnja rezerva koju stranka čini u sebi dajući izjavu,da ono
što je izjavila ne želi.Npr. da bi se neko oslobodio dosadnog posetioca u kući, koji hoće da kupi sliku, izjavi
da će sliku prodati po ponuđenoj cijeni, a u sebi napravi rezervu da neželi ono što je izjavio. U ovom slučaju
nema unutrašnje volje, ali je data izjava.Takva mentalna rezerva koja je tajno izvršena,da bi drugog
obmanula, ne važi.Ako je drugoj stranci bila poznata mentalna rezerva, pravni posao ne važi, jer otpada
potreba zaštite druge stranke od prevare.

104. NEPOSREDNA I POSREDNA IZJAVA

Prema sredstvima kojima je volja izražena,razlikuju se neposredna i posredna izjava.Izjava volje je
neposredna ako su spoljne činjenice u kojima se manifestuje volja lica A došle neposredno do lica B, prema
kome izjava lica A treba da deluje.Izjava je posredna ako nije data neposredno od izjavioca,već preko drugog
lica, npr., usmeno saopštenje preko glasnika,telegram,oglas, novine, itd.U svim slučajevima može doći do
greške u saopštenju,međutim važno je ono što je došlo do lica kome je izjava upućena.

104. IZRIČITA IZJAVA

Ukoliko za izjavu volje nije propisana nikakva forma,davalac izjave može sam da izabere sredstvo koje
smatra potrebnim za izjavu volje.Od njega se samo zahtjeva da izjava bude nedvosmislena i jasna.U pravnoj
doktrini postoje dvije teorije što se podrazumjeva pod izričitom izjavom: objektivna i subjektivna.
Po objektivnoj teroiji koju zastupa Zietelman izričite su sve izjave date objektivnim sredstvima izražavanja,
dakle one izjave čiji je smisao jasan i bez uzimanja u obzir i drugih okolnosti sem same radnje kojojm je
učinjena izjava.Prema subjektivnoj teroriji, izričite su one izjave koje su određene da izjave volju,a prećutne
one koje imaju druge ciljeve,ali i pored toga su dovoljne za siguran zaključak o tome da je izjavljena
određena volja.

105. PREĆUTNA IZJAVA VOLJE ILI ĆUTANJE KAO IZJAVA VOLJE

Lorenz razlikuje tri grupe slučajeva u kojima ćutanje znači pristanak:
izjava ćutanjem u određenim situacijama
izjava putem konkludentnih radnji
ćutanje umesto izjave (tzv.normirano ćutanje)
Izjava putem ćutanja moguća je u svim slučajevima gde zakon za izjavu ne predviđa određenu formu.
Međutim ćutanje ne znači prihvatanje ponude.Pri zaključivanju iz nečije konkludentne radnje o njegovom
pristanku, treba biti vrlo obazriv.Ne može moj poznanik koji me je primio u kola da me odveze iz toga
zaključiti da sam se prećutno odrekao od svakog zahtjeva za naknadu štete u slučaju udesa koga je on
skrivio.U mnogim slučajevima zakonodavac normira kada se ćutanje smatra kao izjava volje određenog
sadržaja.Ovde ćutanje ima pravne posledice koje se pridaju izjavi odgovarajućeg sadržaja,dakle postoji
ćutanje umjesto izjave.Ako poslovno nesposobno lice sklopi ugovor bez odobrenja zakonskog zastupnika, pa
21
se druga strana ugovornica obrati zakonskom zastupniku sa pitanjem dali ovaj ugovor naknadno odobrava, u
slučaju da ovaj odgovor ne da u roku od 30 dana od ovog poziva,smatraće se da je staratelj odbio da izda
odobrenje.Zakon o obligacionim odnosima prihvata već usvojena načela.Tako ćutanje ponuđenog ne znači
prihvat ponude.Kada je ponuđeni u stalnoj poslovnoj vezi sa ponudiocem u pogledu određene robe,smatra se
da je prihvatio ponudu koja se odnosi na takvu robu,ako je nije odmah ili u ostavljenom roku odbio.

TUMAČENJE IZJAVLJENE VOLJE U PRAVNOM POSLU

106. POJAM TUMAČENJA
Tumačenje zakona (interpretacija zakona) usmerena je na to da se utvrdi značenje i oblast primene jedne
norme.Shodno tome tumačenje izjavljene volje u jednom ugovoru ima za cilj da se utvrdi smisao pravnog
posla,odnosno ugovora.Neposredni predmet tumačenja je izražena volja.Pod tumačenjem podrazumevamo
delatnost koja je usmerena na to da utvrdi smisao,značenje izjavljene volje,naročito izražene rečima.U praksi
se najčešće kao predmet tumačenja pojavljuju ugovori zaključeni u pismenoj formi.Spor povodom usmenih
ugovornih klauzula je najčešće spor oko utvrđivanja da li je ugovor uopšte zaključen,utvrđuje se postojanje
izjavljene volje,a to je pitanje dokazivanja,a ne tumačenja.Tumačenje je određivanje smisla određene
volje.Ako se u tumačenju ugovora pođe od izjavljene volje, tj. principa izjave, rečima se pridaje onaj smisao
koji rečima pridaje nezainteresovano treće lice kao učesnik u prometu.Cilj koji se ostvaruje na osnovu
instituta autonomije volja je da se pojedincu garantuje sfera u kojoj on po svojoj volji može da uđe u
najraznovrsnija prava i obaveze. Sredstvo koje mu se pri tome stavlja na raspolaganje je pravni posao u
kome je bitan sastavni deo izjave volje.Reči su samo sredstvo za ostvarenje cilja–izražavanje volje.
Princip poverenja se zasniva na ideji odgovornosti:svaka strana ugovornica je odgovorna za svoju reč,a
druga strana treba da u izjavu veruje. Ideja zaštite poverenja je proizašla iz opšteg principa savesnosti i
poštenja i ona predstavlja njegov najbitniji sadržaj.Iz svega izloženog postavlja se pitanje u kojim
slučajevima će biti sud dužan da strankama tumači ugovor? Očigledno je da će to biti samo onda ako se
stranke spore oko ugovora.Ako o sadržini zaključka ugovora stranke su saglasne,onda su svoju odluku mora
da zasnuje na onom smislu na kome sve stranke insistiraju.A tomo gde svaki učesnik izvlači drugačiji smisao
što ima pravne posledice,spor se može okončati samo putem tumačenja od strane suda.Objekt tumačenja kod
ugovora su izjave volje stranaka,a ne volje koje stoje iza izjava.

107. OPŠTI (objektivni) KRITERIJUMI TUMAČENJA UGOVORA

Kod izjave volje koje su upućene drugoj stranci u cilju prihvatanja, prednost ima ono značenje sa kojim su
oba učesnika saglasna u odnosu na značenje koje se objektivno iz njihove izjave može dobiti
Primena pravila falsa demonstratio non nocent kod formalnih ugovora ne dolazi u obzir.Formalni ugovor ne
može imati sadržaj koji nije u ugovoru nagovešten i vidljiv.Propisi o formi imaju cilj da stranke odbrane od
zaključenja nepromišljenih i prenagljenih ugovora i da jasno odvoje zaključenje posla od pregovora.Cilj je
tumačenja da se pronađe prava,instinska volja kontrahenta,u čijem pronalaženju važnu ulogu ima načelo
izražena i takvim rečima koje objektivno znače nešto drugo od onoga što je izjavilac stvarno hteo.

109. TUMAČENJE UGOVORA PREMA ZAKONU O OBLIGACIONIM ODNOSIMA

Zakon o obligacionim odnosima sadrži svega 4 člana o tumačenju ugovora.Ona se odnose na ugovore
privrednog prava, te na sve ostale ugovore građanskog prava. Najvažnija odredba je svakako član 99, koji u
sebi sadrži generalni stav kako treba vršiti tumačenje.Ako je jasna smisao onoga što je u ugovoru rečeno,
nema potrebe za tumačenjem.Ovo pravilo da jasne odredbe u ugovoru ne treba tumačiti je univerzalno i
prihvaćeno je u teoriji tumačenja, kako zakona tako i pravnih poslova.U drugom stavu člana 99 prihvaćen je
subjektivno-objektivni kriterijum tumačenja ugovora: „Pri tumačenju spornih odredaba ne treba se držati
doslovnog značenja upotrebljenih izraza,već treba istraživati zajedničku nameru ugovorača i odredbu tako
razumeti kako to odgovara načelima obligacionog prava utvrđenim ovim Zakonom“.Pored ove generalne
klauzule o tumačenju ugovora,zakon sadrži i specijalnu odredbu u članu 100 koja se primenjuje kod
tumačenja formularnih i tipskih ugovora koji se vrlo često zaključuju u privrednom pravu,kada su odredbe
sadržane u unapred oštampanom formularu nejasne.Ukoliko je zaključen ugovor prema unapred
oštampanom sadržaju,nejasne odredbe tumačiće se u korist druge strane.Pravilo o nejasnoći ne može se
primeniti u svakom slučaju u kome između stranaka postoji spor o tumačenju pojedine ugovorne klauzule.
Pravilo o nejasnoći nije primarni,već sekundarni princip tumačenja.Do njegove primene dolazi tek ako se
drugim metodama tumačenja nejasnoća ne može ukoloniti.Zakon o obligacionim odnosima u članu 101
postavlja dopunsko pravilo po kome nejasne odredbe u teretnom ugovoru treba tumačiti u smislu kojim se
ostvaruje pravičan odnos uzajamnih davanja, a kod dobročinih ugovora treba tumačiti u smislu koji je manje
22
težek za dužnika. Zakon predviđa i van dopunsko tumačenje ugovora u članu 102. Ugovorne strane mogu
predvideti da će u slučaju nesaglasnosti u pogledu smisla i domašaja ugovornih odredbi, neko treći tumačiti
ugovor.

110. DOPUNJUJUĆE TUMAČENJE UGOVORA – praznine u ugovoru

Dopunjujuće tumačenje znači popunjavanje praznina u pravnom poslu.Dopunjavati se mogu kako ugovori
tako i jednostrani pravni poslovi (testament).Dopunjujuće tumačenje se primenjuje tek ako se konstatuje da
se postojeća pravila tumačenja ugovora ne mogu primeniti.To je onda slučaj kada ugovorne strane neku
tačku u ugovoru nisu regulisale.U takvom slučaju postoji praznina u ugovoru, a u popunjavanju te praznine
sudiji pomaže zakon,svojim dispozitivnim normama.Ali nekad popunjavanje praznine se ne može izvršiti po
dispozitivnim normama,tada njih treba da popuni sudija ali ne po svom nahođenju,već po tome šta bi stranke
htele da su znale za prazninu (hipotetička volja), uzimajući u obzir načelo savesnosti i poštenja u prometu.
Dakle tada važi subjektivno-objektivni kriterijum.

111. FORMA PRAVNOG POSLA

Po pravilu u građanskom pravu strankama je prepušteno da same izaberu određene forme za izjavu svoje
volje.Većina poslova u građanskom pravu su neformalni poslovi.Formalni poslovi su oni kod kojih zakon ili
same stranke propisuju odrđenu formu. Sredstvo kojim se izražava volja naziva se formom.U tehničkom
smislu reči formom nazivamo određeni spoljni oblik za izjavu volje koji je propisan zakonom, ili određen
pravnim poslom od strane samih stranaka.
ZNAČAJ FORME-Ciljevi koji se postižu formom su različiti:
Zadržavanje propisa o formi otežava zaključenje ugovora i prinuđuje stranke na zrelije razmišljanje i
osnovanije odlučivanje.Unapređujući kroz formu pažljivost stranaka ugovornica njom se postiže istpvremeno
jasno utvrđivanje šta je u konkretnom slučaju predmet i sadržiina ugovora,odvaja se precizno faza
pregovaranja od faze zaključenja ugovora.Propisi o formi obezbeđuju dokazivanje, a time i zaštitu stranaka.
Konačno,propisi o formi omogućavaju društvenoj zajednici mogućnost da kontroliše zaključivanje određenih
ugovora,otežavajući na taj način zaključenje poslova protivnih interesima društvene zajednice.Pored
prednosti forma ima i određene mane koje ne treba potcenjivati i one predstavljaju otežavanje pravnog
prometa.Tamo gde primitivna prava zahtjevaju poštovanje forme, gde je u periodu liberalizma bila dovoljna
reč, danas stupa formalni ugovor.On vlada u čitavom pravu transporta i osiguranja, poslovnim vezama sa
bankama i drugim ustanovama.U apsolutnu formu sopada i forma za zaključivanje braka. Ako nije poštovana
forma Zakona o braku, smatra se da brak uopšte nije zaključen. Apsolutna forma preovlađuje u naslednom i
porodičnom pravu. To znači da pravni poslovi porodičnog i naslednog prava ne dozvoljavaju odstupanje od
propisane forme.Pravni posao je formalan ako izjava volje koja spada u činjenično stanje pravnog posla
podleže određenoj formi. Dakle, forma ne obuhvata čitavo činjenično stanje pravnog posla van izjave, kao
što su upis u zemljiišne knjige i predaja stvari kod prenosa nepokretnosti i pokretnosti, ne ulaze u pojam
forme.U obligacionom pravu pravilo je da ugovor koji nije zaključen u propisanoj formi ne proizvodi pravno
dejstvo.

112. PISMENA FORMA

Najčešće zakon propisuje pismenu formu za izjavu volje. Zakon o obligacionim odnosima propisuje pismenu
formu za sledeće ugovore: prodaju nepokretnosti (čl.455), prodaju sa obročnim otplatama cene (čl.543),
ugovor o građenju (čl.630), trgovinsko zastupanje, ugovor o jemstvu, itd.Ugovor je zaključen kada izjavu
potpišu sva lica koja se njim obavezuju. Potreban je svojeručan potpis lica na ispravi. Ako se posao zaključi
preko zastupnika on ga mora i potpisati.Potpis pečatom ili pisaćom mašinom nije validan.Isprava u kojoj je
sadržana izjava volje za koju je propisana pismena forma mora biti potpisana imenom onog lica koje je
izdaje.Za zaključivanje dvostranog ugovora dovoljno je da obe strane potpišu jednu ispravu, ili da svaka
strana potpiše primerak isprave namenjen drugoj strani. Forma u kojoj volja treba da bude izjavljena može da
bude određena kako zakonom tako i pravnim poslom od strane samih stranaka.Nepoštivanje forme koje su
stranke sporazumno odredile i za koju su vezale punovažnost svog ugovora, ima za posledicu ništavnost
pravnog posla kao i nepoštovanje zakonom propisane forme.

113. VRSTE FORMI

Ako je forma uslov za punovažnost pravnog posla, takva forma se naziva solemnitatom formom,a nasuprot
njoj stoji dokazna forma, čije nepoštivanje ne povlači nepunovažnost pravnog posla već nemogućnost
dokazivanja postojanja postojanja pravnog posla.Pravni posao važi ako je zaključen u drugoj formi od
23
propisane,ali ako dođe do spora pred sudom se ne može dokazivati ni dobiti pravna zaštita ako nije zaključen
u određenoj formi.Npr. ako je zaključen usmeni ugovor za sumu preko 500 rubalja i dobrovoljno ispunjen,
on proizvodi sva dejstva.Ako ne dođe do dobrovoljnog ispunjenja ugovora od strane ugovorača, poverilac
mora da se obrati sudu.U slučaju da druga strana – tuženik ne osporava postojanje ugovora i ne negira
tužbeni zahtjev, sud će usvojiti tužbu. Ali ako tužilac ne podnese pismenu ispravu o zaključenju ugovora
koju zakon traži, a tuženik odriče postojanje duga, pa će sud odbiti njegovtužbeni zahtev.Zakon predviđa da
ako su stranke predvidele posebnu formu samo da osiguraju dokaz svog ugovora, ili da postignu šta drugo
ugovor je zaključen kada je postignuta saglasnost o njegovoj sadržini. Za ugovorače je u isto vreme nastala i
obaveza da ugovoru daju predviđenu formu.

114. NEVAŽNOST PRAVNOG POSLA ZBOG NEPOŠTOVANJA PROPISANE FORME I

NAČELO SAVESBOSTI I POŠTENJA
Zakon o obligacionim odnosima sadrži jedno opšte pravilo o sankcijama koje nastaju zbog nedostatka
potrebne forme.Ugovor koji nije zaključen u propisanoj formi nema pravno dejstvo ukoliko iz cilja propisa
kojim je određena forma ne proizilazi šta drugo.Načelno je priznato pravilo o nevažnosti pravnih poslova
kod kojih nije poštovan zakonom propisana forma. Samo u izuzetnim slučajevima može se od njega odstupiti
na osnovu načela savesnosti i poštenja.Ograničenje dejstva normi o nevažnosti zbog nepoštovanja propisane
forme ugovora dolazi u obzir samo za obligacione ugovore.Onaj ko izručito ili u konkludentnim ponašanjem
drugog podstakne da veruje u postojanje određenog činjeničnog stanja i u tom verovanju na bilo koji način
usled promenjenog držanja promeni svoj pravni položaj, sprečen je da ga ostvaruje prema licu koje je imalo
poverenja, jer bi se u tom slučaju radilo o drugom činjeničnom stanju.U slučajevima gde nijedna strana nije
skrivila nedostatak forme ugovora primenjuje se Venire contra factum proprium.Dva su takva slučaja:
1) Jedna strana je duže uživala korist iz ništavog ugovora, pa je svoju protivčinidbu odbila, ukazujući na
nedostatak forme ugovora.
2) Kada jedna strana ugovornica svesno navede drugu stranu svojim ponašanjem na odgovarajuće troškove
ili je odvrati od drugih povoljnih šansi, pa se kasnije pozove na nedostatak forme ugovora.
U ovakvim slučajevima stvar je slobodne sudijske procene da odluči, po principu savesnosti i poštenja u
prometu.

115. USLOV
Uslov u pravno-tehničkom smislu postoji,onda ako su stranke u jednom pravnom poslu nastanak ili dalje
postojanje pravnih dejstava učinile zavisninim od budućeg,objektivno neizvjesnog događaja.Taj budući
neizvjesni događaj, koji može predstavljati radnju, propuštanje ili drugu činjenicu je uslov. Često se u životu
pod uslovom podrazumjeva nešto drugo, a ne buduća neizvesna okolnost. Takvi nepravi (prividni) uslovi su:
Običan uslov u pravnom poslu koji određuje njegov sadržaj od koga ne zavisi pravno dejstvo posla (roba će
biti isporučena po uplati kupovne cijene)Nije uslov u pravnom poslu tzv. pravni uslov.Kod pravnog uslova
se radi o predpostavci od kojih zavisi punovažnost posla koju nisu odredile stranke svojom voljom, već koju
zahteva zakon.Suvišno je u pravnom poslu određivati kao uslov nešto što predviđa zakon za njegovu
punovažnost,jer će pravni uslov važiti i kada ga stranke nisu predvidele.Već nastali uslov je samo
subjektivno,a ne objektivno neizvjestan.Od početka je ovdje objektivno izvjesno da li je pravna posledica
nastala: npr. neko kupi automobil pod uslovom da na današnjem izvlačenju lutrije koje je već održano,a čiji
je rezultat strankama nepoznat, dobije premiju.Nužni uslov, koji čini nastupanje pravnog dejstva zavisnim od
jednog događaja koji mora nastupiti.Nedozvoljeni ili nemoralni uslov,čine pravni posao ništavnim,pošto
uslov nije deo pravnog posla, već sa njim čini nerazdvojeno jedinstvo.Nemogući uslov postoji onda kada se
od početka može konstatovati da on nemože nastupiti.Nerazumljiv uslov, čini pravni posao ništavnim zbog
neodređenosti njegovih pravnih posledica.
ZNAČAJ USLOVA:Uslov omogućava pravnom subjektu da vodi računa o budućnosti i da dejstvo svoje
volje prilagodi budućim događajima.Npr. otac obeća sinu da će mu kupiti motor ako bude na vreme
diplomirao. Najčešće se uslov u pravnom poslu prepoznaje kroz upotrebu reči „AKO“ ili drugih reči čiji je
smisao isti.

116. VRSTE USLOVA

U praksi se pri zaključenju pravnih poslova najčešće pojavljuju odložni (suspenzivni) i raskidni (rezolutivni
uslovi). Odložni uslov čini punovažnost pravnog posla,nastanak njegovih dejstava zavisnih od nastanka
buduće neizvjesne okolnosti.Dejstvo pravnog posla počinje tek sa ispunjenjem uslova.Takav pravni posao
postoji u slučaju kupovine na otplatu, kada prodavac zadržava pravo svojine i pored predaje stvari kupcu,
24
dok je ovaj konačno na isplati.Kod pravnog posla sa raskidnim uslovom dejstvo pravnog posla nastaje
odmah,ali ono prestaje sa ispunjenjem uslova.Npr. otac se obaveže da će izdržavati sina do njegove
ženidbe.Prema sadržaju uslovi se dijele na:-pozitivne (afirmativne) i negativne uslove u zavisnosti od toga da
li nastanak prava zavisi od nastupanja ili nenastupanja okolnosti. Npr. ako lice A ostane neoženjeno dobiće
kuću.Uslov je kauzalan, ako se sastoju u nastupanju jednog slučajnog događaja. Za slučaj nastupanja štete na
automobilu osiguravajući zavod će osiguraniku platiti naknadu.U teoriji se postavlja pitanje da li je
punovažan pravni posao ako njegova važnost zavisi od volje jedne strane ugovornice.U takvom slučaju se
govori o voljnom uslovu.Mešoviti uslov je takav gdje nastupanje buduće neizvjesne okolnosti zavisi i od
slučaja i od volje jedne strane.Ako se lice A oženi dobiće na poklon automobil.

117. DOPUŠTENOST USLOVA

Načelno uslovi su dopušteni kod svih pravnih poslova, ukoliko ih zakon ne zabranjuje, ili ukoliko se ne radi
o pravnim poslovima koji ne trpe uslove. Razlog zbog čega jedna vrsta pravnih poslova ne podnosi uslov
mogu biti različiti. Preduzimanje pravnog posla sa uslovom može da protivreči moralnom shvatanju, npr.
zaključivanje braka pod uslovom u porodičnom pravu.Pravni posao sa uslovom moće vređati javne interese.
Iz svrhe pravnog posla miože proizaći nemogućnost postavljanja uslova – odricanje od nasleđa ne može biti
uslovljeno.

117. DELOVANJE USLOVA

Kod ispitivanja kako deluju uslovi na punovažnost pravnog posla treba razlikovati tri situacije: ona koja
postoji dok uslov nije nastupio,kada uslov nastupi i posao postane potpun, i kada neka od stranaka u ugovoru
osjeti nastupanje uslova.Kod ugovora zaključenog sa odložnim uslovom konačno dejstvo ugovora zavisi
samo od nastupanja uslova i nije u moći jedne ili druge stranke da ugovor liše dejstva.Pošto uslov predstavlja
budući neizvjesni događaj, pre nastupanja uslova postoji jedno „lebdeće stanje“, očekivanja da će za jednu
stranu nastati pravo, a za drugu obaveza.Titular uslovnog prava ima jedno očekivanje, jednu pravnu moć,
koja treba da se pretvori u subjektivno pravo kada uslov bude ispunjen.Kod nastupanja uslova zakon o
obligacionim odnosima pravi razliku između odložnih i raskidnih uslova i predviđa za njih različito dejstvo.
Ako je zaključen pod odložnim uslovom,pa se uslovu udovolji,ugovor deluje od trenutka njegovog
zaključenja, osim ako iz zakona, prirode posla ili volje stranaka ne proisteče nešto drugo.Ako je zaključen
pod raskidnim uslovom, ugovor prestaje važiti kada se uslovu udovolji.O pitanju delovanja uslova u pravnoj
teoriji ne postoji jedinstven stav. Po starijim gledištima uslov ima retroaktivno dejstvo, npr.,ako je neko
stekao svojinu na određenoj stvari pod odložnim uslovom,on je vlasnik od momenta sticanja,a ne od
momenta nastupanja uslova.Ukoliko je u pitanju rezolutivni uslov, njegovo retroaktivno dejstvo se sastoji u
poništenju svih dejstava koje je proizveo određeni akt, npr. onaj koji je bio određeni vlasnik stvari pod
raskidnim uslovom,nastupanjem uslova smatra se kao da nikada nije bio vlasnik, zbog čega dolazi do
obaveze vraćanja.Po drugom gledištu, uslov ne treba da ima povratno dejstvo.Ističe se da kod uslovljenih
prava postoje dva dejstva: glavno, na koje je volja upravljena, i uzgredno dejstvo, kojim se modifikuje i
obezbjeđuje glavno dejstvo.To glavno dejstvo nastupa od momenta ostvarenja uslova, što znači da uslov
nema retroaktivno dejstvo.Stanje lebdenja pravnog posla dok uslov nije ispunjen prestaje nastupanjem uslova
ili otpadanjem uslova,a za to treba uzeti momenat u kome je nastupanje uslova sprečeno, ili izazvano
protivno savesnosti i poštenju.

118. NERAZVIJENI USLOV – osnov pravnog posla i klauzula rebus sic stantibus
Postavlja se pitanje špta će biti ako su jedna ili obe stranke računale sa određenom okolnošću, ali je nisu
stipulisale kao uslov u pravnom poslu,jer su pogrešno računale da je okolnost već nastupila.U takvim
slučajevima postavlja se pitanje da li stranka treba da ostane pri prvobitnom ugovoru ili može da zahteva da
se oslobodi svoje obaveze usled novih okolnosti na koje se nije računalo pri zaključivanju ugovora.Ovo
pitanje u teoriji i zakonodavstvu rešava se kroz formulu klauzule rebus sic stantibus i teoriji opadanja osnova
ugovora. Glavni teoretičari koji su se ovim pitanjima bavili su Oertman i Lorenz. Po Oertmanu se razlikuju
dva elementa:-postojanje određenih okolnosti pri zaključenju ugovora-budući nastanak ili nenastanak
određenih okolnosti
Po Lorenzu postoje dva glavna slučaja:
-ako usled nepredviđenih prilika obostrane obaveze stranaka dođu u grubu nesrazmeru
-ako se bitni cilj ugovora ne može privremeno ostvariti
Osnovni kriterijumi koje duži niz godina naša sudska praksa primenjuje kod pitanja revizije ugovora zbog
promenjenih okolnosti su sledeći:
25
-iznvarednost i nepredvidljivost događaja,
-preterano otežano izvršenje obaveza,
-nastupanje izvanrednog događaja pre ugovorenog roka za ispunjenje obaveze.

119. NALOG (MODUS)

Nalog postoji kod dobročinog pravnog posla(poklon) i testamenta, gde se primalac obavezuje na određenu
činidbu, pri čemu ne nastaje kao kod uslova stanje lebdenja, tj.očekivanja da pravo nestane.Kod poklona sa
nalogom nalog može biti u interesu samog poklonoprimca, ili u interesu trećeg lica, pa poklonoprimac
smanjuje ovu vrednost koju je dobio na osnovu dobročinog posla, npr. neko je poklonio licu A 5000 dolara
da ih iskoristi za nabavku knjiga ili štampanje jednog svog rada.Ako primalac ne ispuni nalog, poklonodavac
može tužbom zahtevati ispunjenje naloga, ili tražiti raskid ugovora o poklonu.Tužba za ispunjenje naloga
može podići lice u čiju korist je stipulisan nalog.

120. R O K
Rok se razlikuje od uslova po tome što je kod roka nastanak okolnosti, od koje zavisi dejstvo ili kraj dejstva
pravnog posla izvjestan.Kod roka je bitno da će vremenski momenat sigurno nastupiti.Rok može biti odložan
i raskidan. Kod pravnog posla zaključenog sa odložnim rokom potpuno dejstvo pravnog posla nastupa sad
početnim terminom.Ugovor traje od zaključenja do ispunjuenja.Kod pravnih poslova sa raskidnim rokom,
dejstvo pravnog posla završava se sa dolaskom završnog termina.Npr. neko lice se obaveže da će izdržavati
svog rođaka do njegovog punoletstva.Rokovi se računaju vremenski po kalendarskim jedinicama,danima,
mjesecima i godinama.To je tzv.civilno računanje vremena.Ako se vreme računa na časove i minute imamo
astronomsko računanje vremena.Prvi dan se računa samo onda ako je početak dana merodavan momenat za
početak roka,a poslednji dan ako padne u nedelju ili praznik,činidba ili izjava volje može se izvršiti sledećeg
radnog dana.Kada dejstvo ugovora počinje od određenog vremena, shodno se primenjuju pravila o odložnom
uslovu, a kada ugovor prestaje da važi po isteku određenog roka, shodno se primenjuju pravila o raskidnom
uslovu.Treba razlikovati prekluzivne-stroge rokove i rokove zastarjelosti.Prekluzivni rok postoji onda kada
se jedna pravna radnja može preduzeti samo u okviru datog roka.On ističe poslednjeg dana čak i ako taj dan
pada na praznik.Ako je vršenje prava vezano za prekluzivni rok,po isteku roka ne može se preduzeti
određena radnja, jer se pravo ugasilo.Po isteku roka zastarjelosti ne gubi se pravo, ali se ono ne može više
sudskim putem ostvariti, pošto je zahtjev zastario.Dejstvo roka zastarjelosti se ne ogleda u gašenju prava, već
u njegovom slabljenju, jer pravo gubi zahtjev. Na prekluzivni rok sud pazi po službenoj dužnosti, a na rok
zastarjelosti po prigovoru stranke.

ZASTUPNIŠTVO
121. POJAM ZASTUPNIŠTVA
Zastupnik je lice koje preduzima pravnu radnju u tuđe ime i na tuđi račun. Za zastupništvo je karakteristično:
a) da je jedno lice ovlašćeno preduzelo pravnu radnju u tuđe ime, tj. da sve pravne posledice iz takve radnje
pogađaju neposredno lice u čije ime radnja preduzeta (zastupanog).
b) ekonomski efekti te radnje ostvaruju se ne u imovinskoj masi onoga koji je pravnu radnju obavio, već
zastupanog.
Prema tome, zastupnik svojim pravnim radnjama zasniva građanskopravni odnos između zastupanog i trećeg
lica.Struktura zastupništva se karakteriše dejstvom ili učešćem tri lica: ono lice za koga se od strane drugog
lica zaključuje pravni posao ili za koga se pravni posao preduzima naziva se zastupani; onaj koji radi za
zastupanog, zove se zastupnik; i onaj sa kome se pravni posao zaključuje, prema kome se pravni posao
preduzima.Pravni posao između zastupnika i zastupanog označava se unutrašnjim odnosom,i on se može
zasnivati na obligacionopravnom ugovoru o nalogu, ugovoru o radu, ugovora o društvu.Ako ove radnje treba
da proizvedu neposredno dejstvo za ličnost zastupanog (direktno zastupništvo), zastupniku je potrebno
dodatno ovlašćenje – punomoć.

122. RAZGRANIČENJE ZASTUPNIKA OD DRUGIH LICA

Od zastupnika treba razlikovati neke druge institucije. Nije zastupnik:
a) Glasonoša koji prenosi samo tuđu volju,
b) Posrednik, on dovodi u vezu zainteresovane strane da zaključe ugovor,

26
c) Zastupnik nije organ pravnog lica. Fizičko lice koje nastupa u prometu za pravno lice i daje izjavu volje
naziva se organ pravnog lica.Pravno lice ne može drugačije nastupati nego preko svog organa,a zastupani
koji je preneo radnje na zastupnika može i sam preduzimati.
d) veliki zanačaj ima zakonsko zastupništvo. Zastupani je ovde isključen od preduzimanja sopstvenih radnji.
Zakonski zastupnici su roditelji u odnosu na decu,staraoci u odnosu na poslovno nesposobna
lica.Zastupništvo je dopušteno kod svih pravnih poslova.Isključeno je kod nekih poslova porodičnog i
naslednog prava.Ne može se praviti testament preko zastupnika.Za punovažnost zastupništva pretpostavka je
da postoji ovlašćenje na zastupanje.Osnov na kome može počivati ovlašćenje na zastupanje može biti različit
i može se zasnivati: na zakonu, na statutu.Aktu nadležnog organa, na izjavi volje zastupanog, dodelom
punomoći.Pod zakonskim zastupništvom podrazumeva se svako zastupništvo koje se ne zasniva na izjavi
volje zastupanog (punomoći), već na zakonu, statutu, aktu nadležnog organa, ili volji nekog drugog lica – ne
zastupanog.

123. DEJSTVO ZASTUPANJA

Zastupnik zastupa u ime zastupanog u granicama datog mu ovlaštenja,pa sve pravne posledice iz zaključenog
ugovora pogađaju neposredno zastupano lice.Zastupnik je dužan da obavesti drugu stranu da nastupa u ime
zastupanog.To je tzv. princip otvorenosti zastupništva.U takvom slučaju radi se o direktnom zastupniku.
Direktno zastupništvo postoji kada sam zastupnik u ime zastupanog sa trećim licem zaključi ugovor,
navodeći ime zastupanog.Nije potrebno da zastupnik da izričitu izjavu da nastupa u tuđe ime.Bitno je da
direktni zastupnik ima volju da u ugovoru nastupi kao zastupnik,a ne u svoje ime.Zastupani je subjekt
zaključenja ugovora, pa se prema njegovoj ličnosti utvrđuje sposobnost da li je u određene obaveze mogao
da uđe ili ne.Zastupani odgovara i za krivicu zastupnika pri vođenju pregovora oko zaključenja ugovora do
koga nije došlo kao i za svoju sopstvenu krivicu.

124. PRENOŠENJE OVLAŠĆENJA ZA ZASTUPANJE

Zastupnik svoje ovlašćenje za zastupanje ne može preneti na drugo lice, izuzev kada je na to ovlašćen nekim
posebnim propisom, ili ugovorom.To je slučaj kada je zastupnik sprečen okolnostima da posao lično obavi, a
interesi zastupanog zahtjevaju da se neodložno preduzmu pravni poslovi.Npr. punomć advokatu kada treba
da dođe na sud određenog dana i poduzme procesnu radnju, a zbog nekih okolnosti bude spriječen,tada se
punomoć prenosi na drugog advokata.Ta radnja se naziva supstitucija i ona nije prenošenje dodeljenog
ovlaštenja na zastupanje supstituentu,već dodela jednog novog ovlaštenja

125.PREKORAČENJE GRANICA OVLAŠTENJA

Ako zastupnik pri zaključenju pravnog posla prekorači ovlaštenja koja mu je dao zastupnik, pravni posao ne
obavezuje zastupanog.Takav posao može biti naknadno odobren od zastupanog(tzv.ratihabicija ili
ratifikacija).Do momenta dok se zastupani ne izjasni odobrava li ugovor koji je zaključen preko zastupnika,
ugovor „visi“, slično kao i pravni posao koji je zaključilo ograničeno poslovno sposobno lice bez odobrenja
staraoca ili roditelja.Treće lice može,ako nije znalo niti je moralo znati za prkoračenje ovlaštenja,odmah po
saznanju za prekoračenje, ne čekajući da se zastupani o ugovoru izjasni,izjaviti da se ne smatra vezanim
ugovorom. Ako zastupani odbije odobrenje, zastupnik i zastupani su solidarno odgovorni za štetu koje treće
lice pretrpi, ako ono nije znalo niti je moralo znati za prkoračenje ovlaštenja.

125. ZAKLJUČENJE UGOVORA OD STRANE NEOVALŠTENOG LICA

Zastupnik bez punomoći, postoji u slučaju kada lice B kao zastupnik lica A zaključi ugovor sa trećim licem
X ili drugi posao, bez ovlaštenja lica A.Zastupništvo bez ovlaštenja postoji kad zastupnik zaključi ugovor,
iako nikad nije imao ovlaštenje za to,ili ako je pri zaključenju punomć prestala da postoji,ili ako postoji
ovlaštenje a zastupnik je prekoračio granice ovlaštenja.Zastupništvo bez ovlaštenja postoji i ako zastupnik
svoje ovlaštenje zloupotrebljava,a njegov poslovni partner to zna ili prema okolnostima to može znati.
Zastupani ima mogućnost ovakav ugovor naknadno odobri mada ga po pravilu to ne obavezuje.Odobrenje se
daje zastupniku ili njegovom partneru sa kojim je zastupnik zaključio ugovor.Odobrenje se može dati izričito
ili konkludentnom radnjom.Sa dodelom odobrenja ugovor deluje retroaktivno i smatra se kao da je punomć
data od samog početka.Ako se ugovor ne odobri smatra se da nije bio ni zaključen.Neophodno je razmotriti
odnos između zastupništva bez ovlaštenja i poslodavca bez naloga.Poslovodstvo bez naloga je ustanova
obligacionog prava,a neovlašteno zastupanje ustanova zastupništva koja spada u opšti deo građanskog prava.
Nije svako poslovodstvo bez naloga zastupništvo bez ovlaštenja,ali je svako zastupništvo bez ovlaštenja
poslovodstvo bez naloga.Kod pravnog poslovodstva bez naloga,poslovođa bez naloga vrši posao u ime
27
firme,a vlasnik može da bira da li će dati odobrenje za posao koji je poslovođa zaključio ili ne.Ako on posao
odobri stupa ugovor na mesto poslovođe bez naloga,pa se smatra da je ugovor od početka zaključen između
njega i trećeg lica.

126. PUNOMOĆJE – davanje punomoći i obim ovlaštenja

Punomoćje je pravnim poslom dodeljeno ovlaštenje za zastupanje od strane vlastodavca punomoćniku.
Punomoćjem punomoćnik stiče pravnu moć da pravnim poslovima koje zaključi u ime vlastodavca ovoga
neposredno ovlašćuje i obavezuje.Punomoćje ili ovlaštenje za zastupanje može nastati kako jednostranom
izjavom volje,tako i na osnovu ugovora.Prema zakonu sledeći ugovori mogu sadržati klauzulu o ovlaštenju
jedne stranke za preduzimanje pravnih poslova u ime i za račun druge stranke: ustupanje radi naplaćivanja,
prodajni nalog,ugovor o delu,ugovor o trgovinskom zastupanju,posredovanje,otpremanje, i
asignacija.Punomoć može nastati jednostvanom izjavom volje ili prema punomoćniku ili prema trećem
licu.U prvom slučaju radi se o internom a u drugom o eksternom punomoćstvu.Punomoćnik može biti kako
fizičko lice koje ima poslovnu sposobnost,tako i pravno lice. Zakon određuje da punomoćnik može preduzeti
samo one pravne poslove za čije je preduzimanje ovlašten.Prema svom većem ili manjem obimu punomoćje
može biti opšte(generalno) i posebno (specijalno), mora dakle biti određeno prema sadržaju i prema obimu.
Obim se određuje prema volji vlastodavca.Čak i kada je dato opšte-generalno punomoćje, mogu se preduzeti
radnje iz redovnih poslova. Npr., generalna punomoć je kada se da da se upravlja jednom ili više radnji u
vezi sa kućom, ali ono u sebi ne sadrži i ovlaštenje da se kuća proda.Posebno ili specijalno punomoćje
ovlašćuje se na preduzimanje tačno određenog jednog posla,odnosno vrste poslova, npr.,ovlastio sam
zastupnika da mi proda kuću i naplati kupovnu cijenu.

127. OPOZIVANJE I SUŽAVANJE PUNOMOĆJA I NJEGOVO DEJSTVO PREMA TREĆIM

LICIMA
Vlastodavac može i u svako vreme jednostrano opozvati ili suziti punomoćje, kada više nema poverenja u
punomoćnika,čak i kada se odrekao ugovorom prava na opoziv.Opoziv je negativno pravo vlastodavca,koje
mu omogućava da od sebe u svako doba može otkloniti rizik opasnosti zloupotrebe punomoćja od strane
punomoćnika.Zakonodavac predviđa da se opoziv i sužavanje punomoćja,iako je ono bilo povezano sa
ugovorom o radu ,delu, nalogu ili nekim drugim ugovorom,može učiniti jednostavnom izjavom volje bez
posebne forme. Ali zakon o parničnom postupku predviđa da se opoziv,odnosno otkaz punomoćja, mora
saopštiti sudu pred kojim se postupak vodi u pismenoj formi ili usmeno na zapisnik.Punomoćje se može
opzvati i kod daljeg opstanka osnovnog ugovornog odnosa na kome počiva, naravno uz naknadu štete koja je
time prouzrokovana punomoćniku.Odnos vlastodavca i trećeg lica je interesantan u onim slučajevima kada je
punomoćje zastupnika bilo opozvano ili suženo prije zaključenja ugovora sa trećim, ili je prestalo da postoji
iz drugih razloga.U oba slučaja odlučujuća okolnost je da li je punomć bila objavljena ili ne, kao i da li su
obe ugovorne strane u momentu zaključenja ugovora bile svijesne. Mogu nastati sledeće situacije:
a) opozivanje punomoći kao i njegovo sužavanje nema dejstvo prema trećem licu koje je zaključilo ugovor
sa punomoćnikom, ili obavilo drugi pravni posao, a nije znalo niti moralo znati da je punomoćje opozvano,
odnosno suženo.U tom slučaju vlastodavac ima pravo zahtevati od punomoćnika naknadu štete, izuzev kada
punomoćnik nije znao za opozivanje.
b) vlastodavac nije saopštio ovlaštenje za zastupanje trećem licu, ali je ispravu o punomoći predao
zastupniku. Ako punomoć prestane smrću vlastodavca, punomoćnik može da vršeći svoju ulogu zastupnika
zaključi ugovor.
c) Ugovor koji neko lice zaključi kao punomoćnik u ime drugoga bez njegovog ovlaštenja obavezuje
neovlašćeno zastupanog samo ako on ugovor naknadno odobri.Ako neovlašteno zastupani ni u ostavljenom
roku ugovor ne odobri, smatra se da ugovor nije ni zaključen.

128. PRESTANAK PUNOMOĆJA

Zakon o obligacionim odnosima prestanka punomoći je posvetio tri odredbe (čl. 92-94). U članu 94. radi se o
prestanku punomoći usled prestanka pravnog lica kao punomočnika, lica kao vlastodavca – davaoca
punomoći, ili smrću fizičkog lica kao vlastodavca.Kod fizičkog lica kao punomoćnika punomoćje prestaje
smrću fizičkog lica, kao i gubljenjem poslovne sposobnosti.Punomoćnik koji je poslovno nesposoban ne
može zaključivati poslove za drugoga koje u pravnom prometu ne može zaključiti za sebe.Punomoćje
prestaje protekom roka za koje je bilo dato, nastupanjem raskidnog uslova, kao i izvršenjem posla ili poslova
za koje je bilo dodeljeno.Punomoćje prestaje sa prestankom osnovnog odnosa,odnosa na kome je bilo
zasnovano.Prodavačica u radnji koja je dobila otkaz ne može više prodavati robu za preduzeće u kojoj je do
28
otkaza radila.Punomoć može prestati naknadnim gubljenjem poslovne sposobnosti na strani vlastodavca.
Punomoćnik može preduzeti samo one poslove koji su već započeli i koji se ne mogu prekinuti bez štete za
vlastodavca koji je postao poslovno ili ograničeno sposoban.

129. TRGOVAČKO ZASTUPNIŠTVO(poslovni punomoćnici)TRGOVAČKI PUTNICI,

PUNOMOĆNICI PO ZAPOŠLJENJU
Preduzeća i druga pravna lica u cilju zaključenja ugovora sa trećim licima služe se određenim licima koja im
pomažu u zaključenju ugovora. Da bi se obezbjedila sigurnost trgovačkog prometa, treća lica koja stupaju u
ugovorne odnose sa ovakvim licima moraju tačno da znaju kakav je obim njihovih ovlaštenja.Jedno od
takvih lica je poslovni punomoćnik (trgovački punomoćnik).Poslovno punomoćje može dati preduzeće i
drugo pravno lice u granicama zakona.Punomoćnik može na osnovu njega zaključivati sve ugovore i
obavljati druge poslove koji su uobičajeni u vršenju poslovne djelatnosti.Kako se poslovna punomoć daje u
pismenom obliku, treća lica koja to znaju ukoliko žele da budu savesna, treba da traže da im se stavi na uvid
pismena punomć iz koje mogu videti kakva su ograničenja za poslovnog punomoćnika.U protivnom,treća
lica postupaju na sopstveni rizik.Trgovinski putnik u preduzeću je lice koje je od svoje organizacije dobilo
pismenu punomoć,na osnovu koga je ovlašteno da van središta svog vlastodavca preduzme samo one
poslove koji se odnose na prodaju robe i koji su navedeni u punomoći.Zakonom o obligacionom odnosu
reguliše se tzv. punomoćnik po zapošljenju. Ta lica rade na takvim poslovima čije je obavljanje vezano za
zaključenje i ispunjenje određenih ugovora i samim tim su i ovlaštena.Zakon određuje da navedena pravila
za punomoćnike po zapošljenju važe i za radnike zaposlene kod poslodavca koji samostalno obavljaju
delatnost ličnim radom.

130. ZAKONSKO ZASTUPNIŠTVO

Pod zakonskim zastupništvom podrazumeva se svako zastupništvo koje se ne zasniva na punomoćju (dakle
ugovoru), već na zakonu, ili volji drugog lica, izuzev zastupanog.Osim punomoćja postoje i drugi oblici
zastupništva:
a) Ovlaštenje za zastupanje može da nastane za zastupanog na osnovu pravnog posla drugo lica,npr., za
naslednike u odnosu na zaovstavštinu ostavilac u testamentu može da odredi testamentalnog izvršioca,
b) Ovlaštenje za zastupanje može nastati po naredbi određenog organa, kao ovlaštenje staraoca odsutnog lica
koje je sprečeno da samo preduzima pravne radnje, ili ovlaštenje prinudnog upravnika u postupku prinudne
likvidacije,
c) Ovlaštenje se može neposredno zasnivati na zakonu – roditelji zastupaju decu,
d) Statutarnio zastupništvo – koje ima organ pravnog lica.
Zakonsko zastupništvo prestaje smrću takvog zastupnika,otpadanjem uslova zbog čega je nastalo,
ispunjenjem zadataka zbog kojih je nastalo.Zakonski zastupnik ne može ni kao punomoćnik, u ime
zastupanog da zaključi pravni posao sa samim sobom u sopstveno ime ili kao zastupnik nekog trećeg lica.
Ova zabrana samokontrahiranja koja postoji za zastupnika ima za cilj da spreči povredu interesa zastupanog
lica od strane zastupnika.Od pravila da zastupnik ne može istovremeno da bude zastupnik i ugovarajuća
stranka u nekim pravima postoje tačno utvrđeni izuzeci:Ako to zakon ili punomoć dopušta,Ako se radi
isključivo o ispunjenju obaveze.

131. PRAVNA PRIRODA ZASTUPNIŠTVA

U pravnoj teoriji postoji spor o pravnoj prirodi zastupništva. Savinji je zastupao teoriju fikcije,prema kojoj je
stvarna stranka u poslu samo zastupljeno lice,dok je zastupnik njegov organ koji prenosi volju zastupanog.
Po ovoj teoriji,kod rušljivosti posla zbog mana volje uzima se volja zastupanog,a ne zastupnika.Prema teoriji
reprenzetacije,čiji su predstavnici Vindšajd i Jering uslovi za punovažnost pravnog posla određuju prema
ličnosti zastupnika.Po teoriji posrednika koju zastupaju Mitteis i Dernburg uslovi za punovažnost takvog
posla cene se delimično prema ličnosti zastupnika,a delimično prema zastupanom po meri njihovog učešća.

NEVAŽNOST PRAVNIH POSLOVA

132. OSNOVNA PODELA NEVAŽEĆIH PRAVNIH POSLOVA
Nevažeći pravni posao je takav pravni posao kod koga se ne može postići ono dejstvo koje su stranke htele
da on proizvede. Sve nevažeće pravne poslove delimo na:
a) Pravne poslove čije dejstvo nije nastupilo,ali može još da nastupi ako se nedostajuća činjenica iz
činjeničnog skupa ostvari, ili ako odpadne smetnja koja sprečava punovažnost pravnog posla.Poseban slučaj
nepotpunih pravnih poslova postoji kod pravnih poslova za slučaj smrti (testament), kod kojih pravno dejstvo
29
nastupa tek smrću ostavioca.Za vreme dok je on živ posao je nepotpun.Kod nepotpunog pravnog posla
postoje samo neki elementi pravnog posla, pa je posao u nastajanju tj. nije još završen.To ne znači da
nepotpun pravni posao ne proizvodi nikakva dejstva.Npr. kod pravnog posla koga je zaključilo ograničeno
poslovno sposobno lice bez odobrenja roditelja ili staratelja, ne može druga strana odustati od pravnog posla
pre nego što se o njemu ne izjasne roditelji ili staraoci.
b) Pravni poslovi koji su nepunovažni i ne mogu da postanu punovažni su ništavni. Sastoje se u nepostojanju
jednog od potrebnih uslova za punovažnost pravnog posla ili u postojanju jedne smetnje koja se ne može
ukloniti. Ništavni pravni poslovi ne proizvode ni prema kome pravno dejstvo i smatraju se da nisu
zaključeni.
c) Rušljivi pravni poslovi su takvi poslovi koji su najpre punovažni,ali se kasnije mogu poništiti sa
povratnim dejstvom. Zakon o obligacionim odnosima smatra da su rušljivi oni poslovi koje je zaključila
ograničeno poslovno sposobna stranka,kada je pri njegovom zaključenju bilo mana u pogledu volje stranaka,
kao i kada je to ovim zakonom ili posebnim propisom određeno.Kako u poslove kod kojih postoje mane
volje Zakon nabraja pravne poslove zaključene pod pretnjom, zabludom, prevarom i prividne poslove, gde
obuhvata fiktivne i simulovane poslove, lista rušljivih poslova je po ovim zaključena.Rušljiv pravni posao i
pored nedostatka volje koje sadrži u sebi, proizvodi dejstva sve dok zainteresovana stranka ne istakne razlog
za njegovu nevažnost. Dokle god on ne istakne razlog za rušljivost on mora da ispuni svoju obavezu iz
pravnog posla. Razlog za rušljivost može istaći samo stranka koja je učestvovala u pravnom poslu i čija
izjavljena volja ima nedostatak koji je doveo da se ona ne podudara sa unutrašnjom voljom usled zablude,
prevare pretnje, prinude.
d) Relativno nevažeći pravni posao je takav posao koji je nepunovažan samo prema određenom krugu lica,
dok je prema ostalim licima punovažan. Relativna nevažnost postoji u slučaju raspolaganja dužnika
predmetima svoje imovinske mase pravnim poslom sa jedinom namerom da se takvim raspolaganjem ošteti
poverilac.Uslovi za uspijeh tužbe za pobijanje pravnih poslova su sledeći:
-da je poveriocu onemogućeno da se preduzetim pravnim poslom naplati za svoju tražbinu iz preostale
dužnikove imovine;
-da je dužnik preduzeo pravni posao sa jedinom namerom da ošteti svog poverioca;
-da je treće lice znalo za takvu nameru dužnika.

133. NIŠTAVNI PRAVNI POSLOVI

Ništavni pravni poslovi su: protivzakoniti, nemoralni, poslovi kod kojih postoji prekomerno oštećenje zbog
očigledne nesrazmere uzajamnoh davanja,zelenaški, pravni poslovi potpuno nesposobnih lica, pravni poslovi
zaključeni protivno statutu pravnog lica i drugim opštim aktima.

134. PROTIVZAKONITI PRAVNI POSLOVI

Posao koji se svojim sadržajem protivi ustavom utvrđenim načelima društvenog uređenja i zakonskim
zabranama je protivzakonit i ne proizvodi pravna dejstva.Ima imperativnih normi kojima se štiti vrednosti i
kojima mora biti potčinjena ideja slobode ugovoranja.Ima imperativnih normi u pravnom poretku koje
reprezentuju neke vrednosti čija povreda putem ugovora ne mora da dovede do oduzimanja obaveznosti
onoga što je ugovoreno,već može proizvesti neke druge sankcije. Npr., prosjak stiče svojinu prošenjem, iako
je prošenje zabranjeno.Postoji i treća grupa imperativnih normi kojima su zaštićene takve društvene
vrednosti da njihova povreda izaziva i ništavost pravnog posla koji vređa ovu normu i kažnjivost stranaka
koje su učestvovale u njemu.Npr.,ako neko prodaje opojne droge,pravni posao je ništav sa gledišta
građanskog prava, a kažnjiv u krivičnom pravu, jer se kosi sa krivično pravnom odredbom.Najvažnije grupe
imperativnih normi koje ograničavaju slobodu ugovaranja, možemo da podelimo u tri velike gupe:
-Jednu grupu sadrži sam Zakon o obligacionim odnosima, pa su ugovori zaključeni protivno ovakvim
zabranama ništavi.
-Druga, mnogobrojnija grupa, čija povreda izaziva nevažnost pravnih poslova, leži van obligacionog prava u
velikom broju zabrana sadržanih u građansko pravnim, krivičnopravnim i upravno pravnim propisima.Pod
protivzakonitim poslom podrazumjevamo takav posao čije zaključenje je po svom opštem karakteru moguće,
ali koje je s obzirom na svoj,sadržaj,na efekat koji se njim postiže i druge okolnosti pod kojima je u
konkretnom slučaju zaključen,zabranjen.
Ako stranke pokušaju da izigraju zakonsku zabranu, tako što svom pravnom poslu daju neko drugo ime, ili
zabranjeni rezultat ostvare pravnim sredstvima koja nisu obuhvaćena zakonom, radi se o izigravanju zakona.

30
135. NEMORALNI PRAVNI POSLOVI
Klasifikacija nemoralnih pravnih poslova prema Lotmaru, je:
Pravni poslovi koji su usmereni na nemoralno ponašanje, ili na nemoralna rezultat, ili koji ih podstiču.Npr.,
ako neko izda sobu u zakup u cilju vršenja prostitucije.Obećanje nagrade da bi se dobila saglasnost za razvod
braka takođe je nemoraln pravni posao.Nemoralan je pravni posao u kome jedno lice preuzima jednu
obavezu koja mora biti slobodna od svake pravne prinude, i prema moralnom shvatanju može biti jedino
doneta na osnovu slobodne odluke lica koje se obavezuje.Npr.,neko lice se obaveže da se neće ženiti.
Nemoralan je pravni posao ako se njime preterano ograničava lična i privredna sloboda određenog lica,tako
da se dužnik potčinjava poveriocu,gubeći mogućnost da slobodno odlučuje i radi.Ništavna je klauzula u
ugovoru jednog fudbalera i kluba,po kojoj on za vreme trajanja ugovora ne može ugovor otkazati ni iz
kakvih razloga itd.Nemoralan pravni posao u kome jedna stranka za sebe na račun druge stiče nesrazmernu
imovinsku korist,koristeći se stanjem nužde, ili teškim materijalnim stanjem drugogo, njegovim nedovoljnim
iskustvom,lakomislenošću,ili zavisnošću.

136. ZELENAŠKI PRAVNI POSLOVI

Naziv „zelenaški poslovi“ potiče kod nas iz perioda prvobitne akumulacije kapitala,kada su trgovci kupovali
od seljaka žito na zeleno, prije žetve, iskorištavajući njihovu nuždu, izvlačeći nesrazmernu imovinsku korist.
Zelenaške ugovore kod nas reguliše Zakon o obligacionim odnosima.Ništav je ugovor kojim neko koristeći
se stanjem nužde ili teškim materijalnim stanjem drugog,njegovim nedovoljnim iskustvom, lakomislenošću i
zavisnošću,ugovori za sebe ili nekog trećeg korist koja je u očiglednoj nesrazmeri sa onim što je on drugom
dao ili učinio, ili se obavezao dati ili učiniti.Da bi sud konstatovao postojanje nesrazmerne imovinske koristi,
treba da uporedi činidbu i protiv činidbu i vidi koliko jedna od druge ostupaju uzimajući njihove prometne
vrednosti.Potrebno je da odnos između činidbe i protivčinidbe bude nesrazmeran.Da bi pravni posao bio
zelenaški neophodno je da budu isounjene neke subjektivne pretpostavke:Lakomislenost,Neiskustvo, i Stanje
nužde.Ove okolnosti zelenaš na strani ugovornog partnera mora da koristi svijesno,i da ih iz takvog njegovog
stanja izvuče nesrazmernu imovinsku korist.Pravna posledica zelenaškog pravnog posla je njegova ništavost.
Prema zakonu o obligacijama,na zelenaški ugovor se primenjuju odredbe ovog zakona o posledicama
ništavosti i o delimičnoj ništavosti ugovora.Oštećenik može da podnese zahtjev za smanjenje obaveza na
pravičan iznos u roku od 5 godina od zaključenog ugovora.

137. POSLOVI SA PREKOMERNIM OŠTEĆENJEM (lezioni poslovi)

Kod uzajamnih ugovora gde se razmenjuje činidba i protivčinidba,posebno značajno pitanje je da li one
moraju biti u određenom odnosu ekvivalencije.Justinijan je omogućio da prodavac od kupca zahteva
povraćaj prodate robe uz povraćaj kupovne cene,ukoliko prodata stvar vredi više od dvostrukog iznosa
kupovne cene.Kupac je mogao da se usprotivi ovom zahtjevu,ukoliko ponudi doplatu do pune vrednosti
stvari. Zakon o obligacijama smatra da obe ustanove zabrana lezioni i zelenaških ugovora mogu i treba
paraleleno da postoje,sve u funkciji zaštite jednake vrednosti davanja kod dvostranih ugovora.Zakon usvaja
subjektivan pojam prekomjernog oštećenja,pa se oštećena strana može pozivatina leziju samo ukoliko joj
prava vrednost ugovora nije bila poznata.Na zahtev oštećenog da se ugovor poništi usled prekomernog
oštećenja,druga strana može u svako doba, pa i u postupku prinudnog izvršenja,ponuditi dopunu do prave
vrednosti i tim aktom održati ugovor na snazi.

138. PRAVNI POSLOVI POTPUNO POSLOVNO NESPOSOBNIH LICA

Poslovi koje zaključuju potpuno nesposobna lica su ništavni.Izjave volje se moraju dati njegovom
zakonskom zastupniku.Ništavni su i pravni poslovi zaključeni u nesvesnom stanju,ili u stanju privremene
neuračunljivosti,ali navedena lica su inače sposobna da zaključuju pravne poslove,pošto je njihovo stanje
samo privremeno.

138.PRAVNI POSLOVI ZAKLJUČENI PROTIVNO STATUTU PRAVNOG LICA I DRUGIM

OPŠTIM AKTIMA
Zakon o obligacioniim odnosima pradviđa u članu 54, da pravno lice može zaključiti ugovore u pravnom
prometu u okviru svoje pravne sposobnosti.Ugovor zaključen van tih okvira,a oni su određeni u statutu
pravnog lica,nemaju pravno dejstvo.Ugovor koji je zaključen ili druga pravna radnja koja je preduzeta
suprotno statutu ili drugim opštim aktima ostaje na snazi,osim ako je za to druga strana znala,ili morala znati,
ili ako je ovim Zakonom drukčije određeno.Kod zaključenja ugovora van okvira delatnosti društvenopravnog
lica,prekoračena je poslovna sposobnost toga lica,međutim takav ugovor proizvodi pravno dejstvo.Naravno
31
sa ograničenjem da je druga ugovorna strana bila savesna,tj. nije znala da je ugovr zaključen van okvira
delatnmosti, a preduzeće koje je to uradilo može da odgovara samo za privredni prestup.Ovako rešenje se
pravda načelom pravne sigurnosti u prometu.Navode se sledeći razlozi:Ugovori koje zaključi jedna strana
van okvira svoje delatnosti, po svojoj sadržini nisu zabrajeni u pravnom prometu.Njih ne može zaključiti
samo jedna strana.Poništenje takvog ugovora neopravdano bi pogodilo drugu savesnu ugovornu
stranu.Poništenjem ovakvih ugovra bilo bi ugroženo načelo sigurnosti u pravnom prometu.Stranke bi bile
prožete osećanjem nesigurnosti da njihovi zaključeni ugovori mogu biti naknadno poništeni, jer ih jedna
strana zaključila van okvira svoje delatnosti.

139. RUŠLJIVI PRAVNI POSLOVI

Ugovor je rušljiv kada ga je zaključila ograničenno poslovno sposobna strana,kada je pri njegovom
zaključenju bilo mana u pogledu volje strana,kao i kada je to Zakonom o obligacijama i posebnim propisima
određeno. Najvažniju grupu rzušljivih pravnih poslova čine svakako oni poslovi kod kojih postoje mane u
izjavljenoj volji, a to su poslovi koji su zaključeni u Zabludi, pod prevarom, pretnjom i prividni ugovori.

140. ZABLUDA
Kod pravnog posla, Zabluda je kriva predstava o nekom elementu pravnog posla koji u stvarnosti ne postoji.
Iz kruga pogrešnih predstava mogu se oceniti kao zabluda samo takve predstave koje je lice u zabludi
smatralo istinitim, tj. za koje je smatralo da se sa stvarnošću poklapaju.Ako jedno lice nešto pretpostavlja, ali
u ispravnost svoje predstave sumnja, ne nalazi se u zabludi.Pored subjektivnih elemenata zabluda sadrži i
objektivne.Zabluda je nesvesno udaljavanje predstave od stvarnosti.Zabluda je moguća samo o okolnostima
iz prošlosti i sadašnjosti,a ona se sastoji u nesaglasnosti predstave sa sadašnjicom.U modernim pravnim
porescima klasifikacija zabluda se vrši po tipovima: Zabluda o predmetu, Zabluda o svojstvima predmeta,
bitna zabluda, nebitna zabluda, zabluda o činjeničnom stanju, pravna zabluda, itd.U zakonu o obligacijama
prisutna je ideja da se volja i izjava izjavioca jedna od druge ne razklikuju.Zakon ne daje opštu definiciju
zablude,već polazi od razlikovanja bitne od nebitne zablude,a zabluda je bitna ako se odnosi na bitna
svojstva predmeta.

141. ZABLUDA O IDENTITETU I SVOJSTVIMA STVARI ILI LICA

Prema zakonu o obligacijama bitna zabluda o svojstvima pradmeta i lica sa kojima se zaključuje pravni
posao postoji ako se stranka koja izjavljuje volju nalazi u zabludi o bitnim svojstvima predmeta i lica sa
kojima stupa u posao.Ako je kupac bio u zabludi om poreklu i originalnosti jedne slike,misleći da kupuje
original, a radilo se o kopiji.Ako stranka koja je bila u zabludi nije postupala sa pažnjom koja se u prometu
zahtjeva, nemože tražiti poništaj ugovora zbog zablude.Zabluda o ličnosti je nebitna i ne utiče na
punovažnost pravnog posla, ako njegovo ispunjenje uopšte ne zavisi od svojstva ličnosti.Svojstva su oznake
jedne ličnosti ili stvari koja ona po prirodi poseduje.Npr.,poverljivost, pouzdanost određene ličnosti. U
svojstva spadaju i karakteristike koje stvar ne poseduje sama po sebi, ali koje utiču na njenu vrednost zbog
njenih faktičnih ili pravnih odnosa sa okolinom u kojoj se stvar nalazi.U svojstvo jednog zemljišta ne spada
samo njegova plodnost,već i mesto gde se zemljište nalazi.

142. ZABLUDA O MOTIVU KAO BITNA ZABLUDA

U bitne zablude spada i zabluda o pobudi(motivu),ali samokod dobročinih,a i ne kod teretnih ugovora.
Motivi su one pobude koje su učestvovale u stvaranju volje kod pravnog posla,ali nisu došle do izražaja u
njemu.Zabluda o motivu postoji u slučaju kada se kod zaključenog ugovora podudaraju izjava volje sa
odlukama volje,ali dejstvo ugovora ili pravnog posla ne odgovaraju očekivanjima,ili predstavama koje je
jedna ili druga strana imala pri zaključenju ugovora.Zabluda o motivu je nebitna zabluda kod dvostrano
teretnih pravnih poslova. Ako neko u zabludi o motivu zaključi pravni posao, ta zabluda ostaje van sadržaja
pravnog posla, i ona je nepoznata drugoj strani ugovornici.Zabluda o motivu ima uticaja na obrazovanje
volje,ali ne na njen sadržaj.Neko je kupio jednu robu, očekujući da će joj cena skočiti, a ona je pala, ili jedno
lice računajući sa premeštanjem u drugi grad,zaključi ugovor o zakupu stana,a premeštaj izostane.Zabluda o
motivu je bitna kod dobročinih pravnih poslova,jer je tu uvek ušla u sadržaj pravnog posla i poznata je
drugoj stranci.Kada sin daje poklon majci,motiv poklona je poznat poklonodavcu i poklonopimcu.Značajan
slučaj nebitne zablude o motivu je tzv. zabluda u kalkulaciji – računu.Ona postoji ako se kod obračunavanja
cene napravi greška.Ugovor je punovažan sa pogrešno obračunatom cenom,jer je obračunavanje cene
načelno stvar prodavca.Izuzetak postoji samo ako je kalkulacija drugoj strani bila poznata kao predmet
pregovora koji su vođeni prije zaključivanja ugovora.Takav ugovor se može osporiti.
32
143. NESPORAZUM
Lice u zabludi veruje da je zaključilo jedan drugi ugovor od onog za koji je svoju saglasnost dalo.Jedna
stranka želi da proda određenu stvar,a druga misli da želi da je izda u zakup ili da na poklon.Kod ove vrste
zablude i nema pravnog posla,jer postoji odsustvo saglasnosti,volja.Kada strane veruju da su saglasne,a u
stvari među njima postoji nesporazum o prirodi ugovora,ili osnovu,ili o predmetu obaveze,ugovor ne
nastaje.Kod otvorenog nesporazuma stranke su svesne da se još nisu saglasile.Ne postoji zabluda o prirodi
pravnog posla kod falsa demonstratio.U ovom slučaju stranke su svoju volju izrazile netačnim rečima,
izabrale su pogrešnu oznaku za ugovor,ali su u stvarnosti saglasne.

144. ZABLUDA ZBOG KRIVOG PRENOŠENJA

Prema pravilima koja važe za uzabludu raspravlja se slučaj krivog prenošenja izjave preko glasonoše ili
preko pošte.Ovde razlika između stvarne volje i faktički izjavljene volje nastaje zbog krivog prenošenja.
Npr., na telegramu glasi kupujem umesto prodajem.Volja je tačno izjavljena prilikom predavanja telegrama
na pošti,ali je poštanski službenik pogrešno preneo tekst.Pošiljalac je ovde u zabludi i on može pobijati
pravni posao zbog zablude,prema pravilima koja važe za zabludu.I ovde se traži da zabluda koja je nastala
zbog krivog prenošenja bude bitna da bi pravni posao mogao da se poništi zbog zablude.Ako je neko
rezervisao u hotelu telefonom sobu broj 23, a preneto je broj 13, a one su potpuno iste,ne može odbiti tu sobu
zbog sujevernosti i slično.

145. ZABLUDA KAO RAZLOG RUŠLJIVOSTI PRAVNOG POSLA U UPOREDNOM PRAVU

Negativne pretpostavke kada se posao zaključen u zabludi ne može osporavati,onda bi to bilo sledeće:
a) Ako bi osporavanje punovažnosti pravnog posla zaključenog u zabludi bilo u protivrečnosti sa načelom
savesnosti i poštenja i dobrim običajima.
b) Ako bi ponioštenje pravnog posla zbog zablude bilo protivno utvrđenim načelima društvenog uređenja i
prinudnim propisima
c) Ako je zabluda beznačajna – nebitna
d) Ako druga strana ugovornica bude spremna da izvrši pravni posao kao da zablude nije bilo
e) Ako se zabluda odnosi na okolnosti koje spadaju u sferu rizika one strane ugovornice koja se nalazi u
zabludi.

146. PREVARA
Kada govorimo o manama volje kao razloga za ruščljivost pravnog posla, sve te mane volje možemo podeliti
u dve grupe:
Prva grupa koju obuhvataju mane volje koje su rezultat uticaja nekorektnog ponašanja protivne stranke,ili
trećeg lica.Ovu grupu sačunjavaju prevara, pretnja i prinuda.Drugu grupu čine mane koje nisu
prouzrokovane etičkim povredama druge strane ugovrnice.Tu spada samo zabluda.Namerna zabluda, ili kako
se u građanskom pravu naziva prevara, je navođenje druge strane ugovornice na zaključenje jednog ugovora,
ili na preduzimanje drugog pravnog posla izazivanjem zablude kod druge strane,ili protivpravnim
korištenjem već stvorene zablude.Kod prevare se radi o specijalnom slučaju zablude i njene karakteristike su
što se svijesno izaziva ili koristi.Ako jedna strana izazove zabludu kod druge ili je održava u zabludi u
nameri da je time navede na zaključenje ugovora,druga strana može zahtevati poništenje ugovora i onda kada
zabluda nije bitna.Pošto prevara predstavlja povredu dobrih običaja,dovoljno je da je njom izazvana ma koja
vrsta zablude,bitna ili nebitna,dakle i zabluda o motivu,pa da posao pod prevarom bude poništen.Zakon o
obligacijama razlikuje dva slučaja prevare: kada je druga strana ugovornica dolaznu prevaru prouzrokovala, i
kada je treće lice prouzrokovalo prevaru,a jedna je strana ugovornica svesno prevaru iskoristila.

147. KADA PREVARU VRŠI DRUGA STRANA UGOVORNICA

Zakon i sudska praksa razlikuju dve vrste prevarnih radnji:a) ćutanje o određenim činjenicama i nepružanje
odgovarajuće informacije; b) namerno navođenje pogrešnih podataka kako bi se druga strana navela na
zaključenje ugovora.Ko otkrije zabludu druge stranke,dužan je da joj pruži opštu informaciju(npr. da kuću
koju prodaje da je vlažana).Da bi postojala prevara potrebno je da budu ispunjeni sledeći uslovi:Prevara
mora da bude namerno izvršenaIzmeđu prevare i zaključenog ugovora mora da postoji kauzalna veza,
Prevara mora biti uzrok za zaključenje ugovora ili za sadržinu ugovora.

33
148. KORIŠĆENJE PREVARE KOJU JE PROUZROKOVALO TREĆE LICE
Ako je prevaru učinilo treće lice,prevara utiče na sam ugovor,ako je druga ugovorna strana u vreme
zaključenja ugovora znala ili morala znati za prevaru.Ako je prevara izvršena od trećeg lica,a protivna strana
ugovornica nije znala za nju,niti je morala znati,to ne predstavlja razlog za nevažnost pravnog posla.
Naravno u takvom slučaju prevarena strana može tražiti naknadu štete od izvršioca prevare.Po našem pravu
postoji izuzetak.Ugovor bez naknade može se poništiti i kada je prevaru učinilo treće lice,bez obzira da li je
druga ugovorna strana u vreme zaključenja ugovora znala,morala znati za prevaru.

149. DEJSTVA UGOVORA ZAKLJUČENOG POD PREVAROM

Dejstvo ugovora zaključenog pod prevarom načelno je isto kao i kod ugovora zaključenog sa bitnom
zabludom.Prevarena strana može zahtevati poništaj tako zaključenog ugovora.Prevarena strana može
zahtevati poništenje tako zaključenog ugovora u prekluzivnom roku od jedne godine.Rok teče od momenta
saznanja za prevaru,odnosno postoji i objektivni rok od tri godine koji se računa od dana zaključenja
ugovora.Ako se u tom roku ugovor ne napadne, on se konvaldira i smatra se od početka punovažno
zaključen.Posledice prevare razlikuju se od posledica kod ugovora zaključenih u zabludi po tome što
prevarena strana uvek ima pravo prema onome ko je izazvao prevaru na naknadu prouzrokovane štete iz
deliktne radnje,za razliku od lica koje se nalazi u zabludi.

150. PRETNJA
Pretnja predstavlja nedostatak volje i sastoji se u tome što je jedna strana ugovornica daje određenu izjavu
volje pod uticajem pretnji i straha koji je kod nje prouzrokovan.Za pretnju moraju biti ispunjeni određeni
uslovi:
Mora se raditi o opravdanom strahu.To znači da lice kome je zaprećeno uopšte nije u stanju da spreči zlo
stavljeno u izgled. Pretnja mora da bude sadašnja,tj. da lice od nje nemože da se odbrani i da ona može
izazvati strah i kod nepokolebljivog lica.Ako jedan slab čovek zapreti bokserskom šampionu da će mu opaliti
šamar ako mu ovaj ne da na poklon određenu stvar, ta pretnja ne može izazvati opravdani strah,pa je prema
tome irelevantna.Između straha i odluke volje kod lica kome se preti mora postojati uzročna veza.Samo ako
je pod uticajem pretnje zaključen ugovor može se druga strana pozivati na ovaj nedostatak volje.Pretnja
mora biti protivpravna.Protivpravnost se odnosi na cilj koji se postiže pretnjom, ili na sredstva kojima se vrši
pretnja.
PRETNJA IZAZVANA OD STRANE TREĆEG LICA
Poništenjem ugovora koji je zaključen pod pretnjom koju je prouzrokovalo treće lice može se protivnoj strani
koja je bila savesna, tj. nije znala niti je morala znati za pretnju, prouzrokovati šteta.U takvom slučaju tu
štetu će morati da nadoknadi stranka koja traži poništaj ugovora zbog pretnje.
PRAVNE POSLEDICE PRETNJE
Ugovor koji je zaključen pod pretnjom može se poništiti od strane ugovornice kojoj je bilo zaprećeno i kod
koje je na taj način bio prouzrokovan opravdan strah,pa je svoju odluku donela pod takvim uticajem.Pravo
zahtjevanja poništenja ugovora zbog pretnje prestaje istekom roka od jedne godine od saznanja za pretnju,
odnosno od prestanka prinude.To pravo u svakom slučajuprestaje istekom roka od tri godine od dana
zaključenja ugovora. Ako se traži poništaj ugovora zbog pretnje u ovim prekluzivnim rokovima,ili ako se
stranka odrekne prava da ugovor pobija zbog pretnje,ugovor se konvaldira-osnažuje i smatra se da je od
početka bio punovažno zaključen.Stranka kojoj je prećeno ima pravo da od druge strane zahteva naknadu
štete,kao i vraćanje onoga što je u ugovoru dala,ako je to moguće,a ako nije može zahtevati novčanu
nadoknadu.

150. PRINUDA
Iako prinuda predstavlja jedan nedostatak volje (manu volje),Zakon o obligacionim odnosima pod manama
volje izričito ne nabraja prinudan ugovor.Pravo zahtevati poništenje rušljivog ugovora prestaje istekom roka
od jedne godine od dana saznanja za razlog rušljivosti,odnosno od prestanka prinude.Pravni posao je
zaključen pod prinudom kada se u momentu zaključenja pravnog posla primenjuje sila.Neko lice je pod
uticajem batina koje je dobio,dalo izjavu da pristaje na zaključenje jednog ugovora.Kod pretnje se
ugovornom partneru stavlja u izgled neko zlo ako neda zahtevanu izjavu.Dakle vrši se psihički uticaj,dok je
kod prinude u pitanju fizički uticaj.Pravni posaio zaključen pod prinudom je rušljiv.Zainteresovana stranka
može tražiti njegov poništaj u roku koji važi za prevaru i pretnju.

34
151. PRIVIDNI I PRIKRIVENI UGOVORI
U rušljive pravne poslove zbog nedostatka volje spadaju i prividni i prikriveni pravni poslovi.Dužnik da bi
osijetio da se njegovi poverioci naplate iz vrednosti slike poznatog majstora koju poseduje i koje ne želi da
se liši,zaključi sa svojim prijateljem pismeni ugovor o prodaji te slike.Uprkos pismenoj formi ugovora,oni su
dogovorili da faktički ne dođe ni do kakvog prelaska svojine na slici,već da ona i dalje ostaje u svojini
dosadašnjeg vlasnika.U drugom slučaju stranke su navele manju cenu od stvarne ugovorne kako bi
obmanule poreske vlasti i platile manji porez na promet nepokretnosti.Zajedničko je da su dve stranke
izjavile da zaključuju ugovor,ali su pri tome saglasne da u stvarnosti ne žele takvo zaključenje ugovora.
Prividni ugovor nema dejstva među ugovornim stranama.Ali ako prividan ugovor prikriva neki drugi ugovor,
taj drugi važi ako su ispunjeni uslovi za njegovu pravnu valjanost.

152. FIKTIVNI PRAVNI POSLOVI

Prividni ili fiktivni pravni poslovi postoje onda kada je izjava volje u saglasnosti sa drugom stranom
ugovornicom data samo prividno.Fiktivni posao je zaključen samo da se stvori privid da je zaključen,bez
namere stranaka da izazove pravna dejstva.U pravnoj prirodi fiktivnog pravnog posla održava se
protivrečnost koja postoji između teorije volje i teorije izjave.Prema tzv.teoriji volje za punovažnost
izjavljene volje potrebno je da je volja izjavioca usmerena neposredno na nastanak ili prestanak pravnog
odnosa. Zatim je neophodno da postoji saglasnost volje i izjave. Ako je izjava volje data da pravno dejstvo
nastane samo prividno, onda to prema teoriji volje znači da nastanak pravnog dejstva u stvarnosti nije željen.
Prema tzv. teoriji izjave, punovažnost izjavljene volje ne presuđuje se prema unutrašnjoj volji izjavioca,već
prema spolja izraženoj volji, tj. prema izjavi onako kako ju je razumeo primalac izjave,odnosno kako bi je
prema okolnostima mogao da razume.Kod dejstva fiktivnog ugovora moramo razlikovati pravni odnos
između strana ugovornica i pravni odnos dužnika iz prividnog posla prema trećim licima:
1)između strana fiktivnog ugovora ugovor nema nikakvog dejstva,
2) prividnost ugovora ne može se isticati prema trećem savesnom licu.
Zaključenjem prividnog posla ne mogu se vređati interesi trećeg lica koje je verovalo u punovažnost ovog
posla.Ako je treće lice steklo neka prava verujući u punovažnost prividnog ugovora,prividnost se prema
njemu ne može isticati.

153. SIMULOVANI PRAVNI POSLOVI

Simulovani pravni poslovi postoje ako se kod kupoprodaje nepokretnosti iz poreskih razloga u ugovoru
navede manja kupoprodajna cena od stvarno ugovorene.Netačni podaci o kupovnoj ceni predstavljaju primer
fiktivnog posla,a stvarno ugovorena kupovna cena predstavlja disimulovani posao kaga su stranke zaključile.
U konkretnom slučaju imamo dva posla,simulovanu kupoprodaju,kojim se pokriva drugi pravni posao –
poklon.Pošto se simulovanim pravnim poslom pokriva jedan drugi pravni posao,takav posao je ništav,jer
nedostaje volja kao bitan elemenat svakog pravnog posla.Za disimulovan pravni posao važi pravilo da se
njegova punovažnost presuđuje prema pravilima koja važe za taj posao.U navedenom slučaju kupoprodaja
ne važi jer je simulovana,dok je ugovor o poklonu punovažan.Kod disimulovanog posla se utvrđuje sadržina
planiranog ugovora, kroz skrivenu izjavu u prividnom-simulovanom poslu.Važenje disimulovanog pravnog
posla treba da nastane tek sa zaključenjem prividnog posla.Stranke ovde uglavnom slede dvostruki cilj: one
hoće da zaključe određeni pravni posao, a da istovremeno obmanu okolinu o stvarnoj sadržini ovog posla. Sa
prividnom izjavom volja izvršava se tajno postignuta saglasnost između strana ugovornica.

154. RAZGRANIČENJE FIKTIVNOG I SIMULOVANOG OD SRODNIH PRAVNIH POSLOVA

Prividni posao treba najpre razgraničiti od fiducijarnog pravnog posla.U fiducijarnom pravnom poslu dolazi
do punovažnog prenosa stvarnog prava sa istovremenim obligacionopravnim ograničenjem u vršenju tog
prava.Preneti predmeti pravno pripadaju fiducijaru,a ekonomski posmatrano njihov vlasnik ostaje
fiducijant.Fiducijerni prenos prava stvarno je željan od stranaka.Treba razgraničiti prividan posao od posla
zaključenog sa tzv. podmetnutim licem.Kao podmetnuto-skriveno lice smatra se ono lice koje radi za nekog
drugog ko stoji iza njega, a koji iz bilo kojih razloga ne želi da se pojavi kao stranka pri zaključenju posla.
Ako druga strana ugovornica ne zna da je posaio zaključen za račun drugog lica koje stoji iza podmetnutog
lica, podmetnuto lice je samo posredni zastupnik gospodara posla.U takvom slučaju podmetnuto lice postaje
vlasnik stečene stvari, pa je tek onda prenosi na gospodara posla.Po takvom mišljenju ugovor koji zaključi
podmetnuto lice je fiktivan.Drugačija je situacija kada je ugovor zaključen sa podmetnutim licem.Ovde je
podmetnuto lice i posredni i neposredni zastupnik. I tada je zaključeni ugovor prividan,dok onaj posao koji je
stvarno željen sa licem koje stoji iza podmetnutog – disimilovani posao.Treba napraviti razliku između
35
prividnog posla i posla kojim se izigrava zakon.Pravni posao sa kojim se izigrava zakon je onaj kojim
stranke žele da izbegnu primenu odgovarajuće zakonske odredbe i da ostvare zabranjeni rezultat.Ovakav
posao kojim se izbegava zakon nije prividan,već onaj koji su stranke željele stvarno da zaključe.Od
prividnog posla treba razlikovati mentalnu rezervu.I mentalna rezerva se odlikuje momentom tajnosti
(skrivanja).Ona je skrivanje u odnosu na drugu stranu ugovornicu,naime skriveno zadržavanje volje.
Mentalna rezerva u sebi sadrži laž, nemoralnost u odnosu na drugog ugovornog partnera. Pravni posao
zaključen sa mentalnom rezervom je punovažan.

155. POSAO ZAKLJUČEN U ŠALI

Rušljivi su i pravni poslovi zaključeni u šali kod kojih ne postoji ozbiljna izjava volje gde izjavilac očekuje
da njegova izjava neće biti zaključena ozbiljno.Tu spadaju i poslovi zaključeni u pedagoške svrhe,poslovi
zaključeni na času kao i one izjave volje koje su date na pozornici.Kod ovakvih pravnih poslova jedno lice
daje izjavu volje koja nije ozbiljna, jer vjeruje da će druga strana shavatiti šalu.Ako druga strana ne primeti
šalu i preuzme odgovarajuće dispozicije, lice koje se šalilo dužno je da mu nadoknadi prouzrokovanu štetu,
koja je proistekla iz poverenja poklonjenog neozbiljnoj izjavi(šteta zbog poverenja).Kod poslova koji su
zaključeni u šali, koje je druga strana ozbiljno shvatila, poverovala u datu izjavu, postoji zabluda i pravo
stranke koja se nalazi u zabludi da zahteva da se takav posao poništi zbog zablude.

155.PRAVNI POSLOVI OGRANIČENO SPOSOBNOG POSLOVNOG LICA

Poslovi koje zaključuje ograničeno poslovno sposobno lice spadaju u rušljive pravne poslove. Za zaklječenje
svih poslova ograničeno sposobno lice mora imati odobrenje svog zakonskog zastupnika.Bez svog
zastupnika može zaključiti samo one ugovore čije mu je zaključenje zakonom dozvoljeno.Ako je ograničeno
poslovno sposobno lice bez saglasnosti zakonskog zastupnika zaključilo pravni posao,takav posao nije
ništav,već je nepunovažan.On se može naknadno osnažiti,saglasnošću ili odobrenjem zakonskog zastupnika.
Druga strana od takvog ugovora ne može odustati,već je potrebno da se obrati zakonskom zastupniku da se
izjasni da li odobrava taj ugovor.Ako se zastupnik ne izjasni u roku od 30 dana,smatraće se da je odbio da ga
odobri.Sugovoarač poslovno nesposobnog lica koji nije znao za njegovu poslovnu nesposobnost,može
odustati od ugovora koji je zaključio sanjim bez odobrenja njegovog zakonskog zastupnika.Ovo pravo da se
odustane od ugovora zaključenog sa poslovno nesposobnim licem,gasi se po isteku 30 dana od dana saznanja
za poslovnu nesposobnost.Odobrenje zakonskog zastupnika na zaključeni ugovor deluje retroaktivno tako da
pravni posao važi od momenta kada je zaključen,a ne od momenta kada je dato odobrenje.

POSLEDICE NEVAŽNOSTI PRAVNIH POSLOVA

156. POJAM NEVAŽNOSTI PRAVNOG POSLA
Ništav pravni posao znači potpuno negiranje pravnog posla,kako u odnosu između stranaka,tako i prema
trećim licima.On ne proizvodi nikakvo pravno dejstvo i smatra se da nije ni zaključen.Kod rušljivog pravnog
posla je izazvano željeno pravno dejstvo,ali zbog manljivog činjeničnog stanja pravni posao u određenom
roku može napadati od strane zainteresovanog lica.Tužba za rušljivost pravnog posla zastareva.Pravo
zshtevati poništenje rušljivog ugovora prestahje istekom roka od jedne godine od saznanja za razlog
rušljivosti,odnosno od prestanka prinude.To pravo prestaje u svakom slučaju istekom roka od tri godine od
dana zaključenja ugovora.

156.DELIMIČNA NEVAŽNOST PRAVNOG POSLA

Nevažnost može da pogađa samo jedan deo pravnog posla,tj. pojedine odredbe ili klauzule ugovora.
Nevažnost pravnog posla ne može biti delimična,ako je nevažeća bitna sadržina pravnog posla.Ništavost
neke odredbe ugovora ne povlači ništavost i samog ugovora, ako on može opstati bez ništave odredbe, i ako
nije bila ni uslov ugovora,ni odlučujuća pobuda zbog koje je ugovor zaključen.

157. KONVERZIJA NIŠTAVIH PRAVNIH POSLOVA

Kada ništav ugovor ispunjava uslove za punovažnost nekog drugog ugovora,onda će među ugovaračima
važiti taj drugi ugovor,ako bi to bilo u saglasnosti sa ciljem koji su ugovarači imali u vidu kada su ugovor
zaključili i ako se može uzeti da bi oni zaključili taj ugovor da su znali za ništavost svog
ugovora.Konverzijom se ostvaruju ciljevi koje su stranke želele da ostvare zaključenjem ništavog ugovora,
sada samo u drugoj formi i preko drugog ugovora.Konverzija ne dolazi u obzir ako su ciljevi koje su sledile
stranke protivne javnom poretku i dobrim običajima.Ako pravni posao koga su stranke zaključile vređe neku
zakonsku zabranu,onda je njegova konverzija u drugi pravni posao dopuštena,ako u cilju zabrane ne
36
protuvreči i ovaj drugi pravni posao.Za primenu konverzije dovoljno je da ekonomski efekti koji su trebali da
se ostvare ništavim pravnim poslom mogu postići drugim poslom,uz pretpostavku da su stranke u
nemogućnosti ostvarenja punog efekta želele i delimično ostvarenje tih efekata.Mogućnost konverzije
pretpostavlja da su ispunjeni svi uslovi za punovažnost drugog posla kojim se ništavi ugovor spašava.
Jednostrani pravni posao koji je nepunovažan zbog neispunjenja zakonskih i uslova, pretvara se konverzijom
u ponudu za zaključenje ugovora odgovarajućeg sadržaja.Npr., kasno dati otkaz može se smatrati kao ponuda
za raskid ugovra,zakasnili prihvat ponude smatra se kao nova ponuda.Cilj konverzije je da se ništavi pravni
posao spase pomoću posla kojim se postižu slični rezultati,polazeći od činjenice da šira namjera stranaka
sadrži u sebi i užu namjeru.

157. KONVALIDACIJA RUŠLJIVIH PRAVNIH POSLOVA

Ako stranka koja je zainteresovana da istakne razlog rušljivosti to ne uradi u propisanom vremenu, ili se
odrekne prava da istče razlog rušljivosti, pravni posao se kolvadira-osnažuje.Pravni posao koji je u početku
bio manljiv, može da se konvaldira naknadno, u slučajevima kada se odobrenje koje je potrebno za
punovažnost pravnog posla naknadno da. Npr., ako maloletnik zaključi pravni posao bez odobrenja, a prizna
ga po priznanju punoletstva. Pravni posao o prenosu važi samo u pismenoj formi. Ako stranke sklope
usmenui ugovor o prenosu nepokretnosti, pa ga izvrše, konvaldira se usmeno zaključeni ugovor.

158. POSLEDICE NIŠTAVOSTI I RUŠLJIVOSTI PRAVNIH POSLOVA

Ako je pravni posao proglašen nevažećim,svejedno iz kog razloga, treba razlikovati dve situacije:a) situaciju
zaključenog ili neizvršenog pravnog posla;b) situaciju zaključenog i izvršenog.U prvom slučaju nijedna
strana neće biti dužna da ispuni svoju obavezu, jer je pravni posao nevažeći od samog početka.U drugom
slučaju,svaka ugovorna strana je dužna da vrati drugoj sve ono što je primila na osnovu takvog ugovora.Vrši
se restitucija i to po pravilu dvostrana.Restitucija može biti i jednostrana, tako da samo savesna strana može
tražiti povraćaj onoga što je dala,dok nesavesna strana za poništenje ugovora ne može dobiti ono što je po
ugovoru dala,veće se to može oduzeti u korist opštine.U svim pravima kao i u našem,važi pravilo da ako je
neko nešto dao radi postizanja nekog nezakonitog ili nemoralnog cilja, ne može tražiti natrag ono što je dao.
Lice koje je izazvalo prevaru,pretnju ili prinudu,dužno je da drugoj stranci nadoknadi štetu.

OBJEKTI GRAĐANKSOG PRAVA

159. POJAM OBJEKTA
Objekat (predmet) subjektivnih prava predstvalja ono na šta je uporedno subjektivno pravo. Predmet svih
građanskih odnosa je ljudsko ponašanje.Većina zapadni autora smatra da objekte građanskog prava čine:
čovek i njegova sopstvena ličnost (kod ličnih prava),stvari – materijalni delovi prirode,određene beztelesne
stvari – ime,firma,proizvodi ljudskog duha,prava,imovina kao celina,industrijsko preduzeće kao skup
praoizvodnih faktora.Objekt građanskog prava može da bude samo ono što se posredno ili neposredno može
svesti na ekonomska dobra, odnosno na novac. Ti objekti su stvari, ljudske radnje, lična dobra i proizvodi
ljudskog duha.

160. PRAVNI POJAM STVARI

Pod stvarima u pravnom smislu podrazumevamo materijalne delove prirode koji su potčinjeni ljudskoj moći.
Da bi materijalni deo prirode bio stvar u pravnom smislu reči, potrebno je da on predstavlja celinu za sebe i
da bude nešto samostalno.Materijalni predmeti moraju biti potčinjeni ljudskoj moći da bi bili stvari u
pravnom smislu reči.Stoga se kao stvari ne mogu tretirati mesec i zvezde.Čovek se ne može tretirati kao
stvar,niti su delovi čovečijeg tela stvari.Stvari treba razlikovati od zbira stvari.Zbir stvari predstavlja
mnoštvo stvari, koje ne sačinjavaju jednu novu stvar.Npr., biblioteka jednog naučnika nije stvar već zbir
stvari.Zbir stvari je: stado ovaca, robni lager, zbirka maraka.Stvar se ne može opisati kao materijalni deo
priirode potčinjen ljudskoj vlasti, koji ima ograničeno mesto u prostoru i koji je samostalan.Stvar ima i neka
društvena svojstva.Materijalni delovi prirode koji se nalaze van prometa, tzv. javna dobra, namenjeni su za
korist u javnom interesu i ne mogu biti predmet građanskog prava.To su putevi,parkovi,mostovi,
spomenici.Na njima postoji javnopravni,administrativni režim. Jedna određena grupa stvari koji spadaju u
javna dobra po svojim svojstvima i prirodnim osobinama ne može biti predmet svojine i drugih građanskih
prava.Neke od tih stvari su isključene iz prometa zbog svoje tačno određene namjene.One su stvari van
prometa samo dotle dok je sticanje građanskih prava na njima u protivrečnosti sa njihovom namjenom.Čim
im prestane tačno određena namjena,te stvari postaju predmet građanskopravnog prometa.

37
161. PODELA STVARI
Podela stvari u svim sistemima se vršila u zavisnosti od društvenih svojstava stvari i njihovog privrednog
značaja.U zavisnosti od značaja koje su pojedine stvari imale u jednom određenom poretku,postojale su i
određene podijele stvari.U rimskom pravu su najvažnija sredstva za proizvodnju bili rob i zemlja.Stoga je i
najznačajnija podela stvari bila na res mancipi i res nec mancipi.
SREDSTVA ZA PROIZVODNJU I PREDMETI ZA POTROŠNJU
Sredstva za proizvodnju i druga sredstva rada su stvari pomožu kojih se obavlja proces proizvodnje,odnosno
vrši druga delatnost.To je zajedno sa sredstvima za potrošnju kategorija političke ekonomije,vrlo značajna za
pravo jer je osnov dalje podele stvari na osnovna i obrtna sredstva.Predmet potrošnje sačinjavaju obrtna
sredstva – materijali za reprodukciju,gotovi proizvodi,novac i tako dalje.

162. STVARI U PROMETU I VAN PROMETA

Stvari koje mogu biti predmet imovinsko pravnih poslova su stvari u prometu (res commercium).Određeni
krug predmeta je zbog svoje namene da se koriste u javnom interesu isključen iz prometa, tj. ne može ili
ograničeno može biti predmet imovinskopravnih poslova.U mnogim državama stvari koje služe religijskom
kultu takođe se nalaze van prometa.Kod nas su one u svojini verskih organizacija.Groblja su kod nas van
prometa.Za korištenje zemljišta nad njima važi specijalni administrativno-pravni režim.Danas u zemljama
zapada najveću kategoriju stvari van prometa predstavljaju stvari u opštoj upotrebi, tj. javna dobra.Na njima
postoji svojina javnopravnih korporacija,države i opštine.U stvari van prometa spadaju sudske i razne
upravne zgrade,kasarne,vojna utvrđenja,naoružanje.U našem pravu takođe se može usvojiti kategorija stvari
koje se nalaze van prometa i čine javna dobra.Naši pozitivni propisi ne usvajaju termin javna dobra za stvari
u opštoj upotrebi.Najčešće se umesto termina javno dobro upotrebljava termin stvari u opštoj upotrebi.Stvari
se mogu nalaziti i u ograničenom prometu. Npr., promet vatrennog oružja i municije je ograničen na lica
koja su prethodno dobila dozvolu za nošenje oružja.

163. NEPOKRETNE I POKRETNE STVARI

Podela stvari na pokretne i nepokretne je nužnost u zemljama u kojima postoji privatna svojina na zemlji.U
nepokretne stvari spadaju zemlljišta, zgrade i druge stvari koje su sa zemljištem čvrsto vezane.Imovinska
prava na zemljištu se utvrđuju upisom u zemljišne knjige.Imovina pojedinca se može sastojati od više
parcela,od kojih je svaka samostalna stvar u prometu.Vrlo važna nepokretnost je i zgrada čvrsto vezana za
zemlju.Svi sastavni delovi zgrade,vodovodne cevi i instalacije ugrađene u zgradu,takođe su nepokretnosti.
Pošto je u konkretnom slučaju glavna stvar zemljište – nepokretnost,to će i pokretne stvari koje služe za
prirodno iskorištavanje te nepokretnosti biti tretirane u pravu kao nepokretne stvari po nameni.Nepokretne
stvari po nameni su pripadak.Ima određenih stvari koje su po svojoj prirodi nepokretne(drveće, plodovi na
drvetu,cigle, grede i crep na kući koja je namenjena za rušenje,ali su namenjene da u budućnosti postanu
postanu pokretne stvari.Ove stvari u pravu tretiraju se kao pokretne stvari po nameni.Pokretne stvari su svi
ostali telesni predmeti koji se mogu premeštati sa mesta na mesto,bez povrede svoje suštine,koje se ne
smatraju nepokretnostima.Nepokretnosti se graniče sa drugim nepokretnostima i za njih važi odnos
susedstva.Pokretnosti su samostalne,postoje same i ne nalaze se ni u kakvom odnosu susedstva.
Nepokretnosti su neuništive i nezamenljive.Kod pokretnih stvari je upravo sve obrnuto:potrošne su,
zamenljive i mogu se umnožavati i proizvoditi.Svojina se stiče na nepokretnostiman upisom u zemljišne
knjige.Prenos svojine na pokretnim stvarima lišen je formalnosti.Na pokretnim stvarima se zasniva pravo
ručne zaloge, na nepokretnim hipoteka.

164. INDIVIDUALNO ODREĐENE STVARI I STVARI ODREĐENE PO RODU

Stvari određene po rodu su one pokretne stvari koje se u pravnom prometu se određuju povrsti, meri i broju.
U te stvari spada novac, kao opšte prometno sredstvo, žito krompir,brašno, serijski proizveden nameštaj i
mašine.Stvari određene po rodu su lako promenljive i lako zamenljive stvari.Individualno određene stvari su
one koje se u pravnom prometu određuju kao jedinstveni primerak u svom rodu,ili su pravnim poslom
između stranaka određene kao takve.To su zemljišta,odelo sastavljeno po meri, nameštaj izređen po nacrtu,
umetničke slike. Ako se stvar određena po rodu izdvoji iz grupe i na taj način individualizira,ona se tretira
kao individualno određena stvar.Ova podela stvari ima posebno značaja u obligacionom pravu.Za
individualno određenje stvari uvek se daje naknada u novcu. Rok nikada ne propada.Ako je predmet obaveze
generična stvar pa ona propadne,dužnik se ne oslobađa obaveze, već je dužan da isporuči druge stvari istog
roda.Individualno određena stvar može da propadne. Ako je ona bila predmet ugovora i slučajno je propala,
prodavac se oslobađa obaveze.
38
165. ZAMENLJIVE I NEZAMENLJIVE STVARI
Zamenljiva stvar je ona umesto koje se može u ispunjenju obaveze dati druga stvar iste vrste,približno istih
svojstava i iste vrednosti.Ostale stvari su nezamenljive.Nezamenljiva stvar je slika čuvenog umetnika.
Zamenljive stvari su papir, džak krompira, hleb, životne namirnice. Zamenljive stvari su određene po rodu.
Nezamenljive su individualno određene stvari.Podela stvari na zamenljive i nezamenljive ima naročitu
važnost za obligaciono pravo. Ako je građanskopravnim deliktom uništena ili oštećena zamenljiva stvar,
naknada će se prvenstveno izvršiti u naturi,davanjem druge stvari, iste vrste,kvaliteta i vrednosti.U
protivnom,naknada je novčana.

165.POTROŠNE I NEPOTROŠNE STVARI

Potrošne su pokretne stvari ako ispunjavaju dva uslova: ako su namenjene da se utroše jednom upotrebom i
ako su namenjene da budu otuđene.Nepokretne stvari nemogu biti nikada potrošne stvari.Sve ostale stvari su
potrošne.Nepotrošne stvari su stvari čija se upotrebna vrednost realizuje u jednom dužem procesu potrošnje,
a ne jednom upotrebom.Nepotrošne su stvari za jedno preduzeće mašine za rad.Međutim ove stvari mogu biti
potrošne, ako sačinjavaju skladište robe i obrazuju neki drugi zbir stvari namenjen da se otuđi.Knjiga u
knjižari je potrošna stvar za prodavca, a nepotrošna za kupca.Podela stvari na potrošne i nepotrošne služe
kao osnova za klasifikaciju sredstava preduzeća na osnovu obrta.Osnovna sredstva sačinjavaju nepotrošne
stvari, a obrtna potrošne. Pravni značaj ove podele se ogleda u tome što potrošne stvari ne mogu biti predmet
ugovora o posluzi ili ostavi.Skoro sve potrošne stvari su određene po rodu.Međutim, ne važi obrnuto pravilo
da su nepotrošne stvari individualno određene.

166. DELJIVE I NEDELJIVE STVARI

Deljive su one stvari koje se mogu podeliti na istovrsne bez smanjenja njihove upotrebne ili prometne
vrednosti.Nedeljive su mašine, konj, umetnička slika. Kriterijum za deljivost nije fizički već ekonomski.
Pravni značaj ove podele dolazi do izražaja kod su svojine ili zajedničke svojine u slučaju deobe.

166.PROSTE I SLOŽENE STVARI

Prosta stvar je ona koja predstavlja prirodnu,nepodeljenu celinu. Npr., list papira, novčanica, itd.Ako je stvar
sastavljena iz više delova takva stvar je složena (kuća, automobil).Sve sastavne delove delimo na samostalne
sastavne delove(guma na biciklu, kamen u prstenu) i u nesamostalne sastavne delove. Nesamostalni sastavni
delovi stvari su oni koji se ne mogu odvojiti bez oštećenja cele stvari (papir od cigarete).Samostalni delovi
složene stvari mogu biti predmet samostalnih prava.

167. PRIPADAK
Pripadak je pokretna stvar koja nije sastavni deo druge stvari,ali po svojoj nameni služi ispunjenju njene
svrhe i u stalnom je prostornom odnosu prema glavnoj stvari.Pripadak može biti samo pokretna stvar.
Pripadak mora biti fizički samostalna stvar.Guma na automobilu je njegov sastavni deo,a rezervna guma je
njegov pripadak.Pripadak se mora nalaziti u prostornom odnosu prema glavnoj stvari,čijem ekonomskom
iskorištavanju služi.Sporedna stvar mora da bude u blizini glavne stvari,da se nađe pri ruci.Privremeni prekid
veze između sporedne i glavne stvari ne utiče da sporedna stvar izgubi svojstvo pripadka.Pravni značaj
svojstva pripatka sastoji se u tome da pripadak deli sudbinu glavne stvari,ukoliko u zakonu ili ugovoru nije
ništa drugo određeno.Pripadak koji služi za iskorištavanje nepokretnosti i sam dobija svojstvo nepokretnosti.

168. PLODOVI
Plod je sporedna stvar. Plodovi mogu biti organski proizvod jedne stvari.Oni obuhvataju proizvode životinja
i zemljišta.Plodovi su i druge koristi koju stvar periodično daje prema svojoj nameni.Meso zaklane stoke nije
plod stoke.Pored prirodnih plodova, moderna prava razlikuju i tzv.civilne plodove.To su novčani prihodi
koje jedna stvar ili jedno pravo daju periodično na osnovu pravnog odnosa.Vlasnik stvari ili prava prenosi
svoju stvar ili pravo drugome na korištenje,i za to periodično dobija jednu novčanu svotu.Na osnovu ugovora
o zakupu stvari – zakupnina je plod.Za civilne plodove merodavna su pravila obligacionog prava.Viseći
neobrani plodovi su bitni delovi drveta koje ih daje.Nesavestan držalac je dužan da vrati sve plodove
vlasniku stvari,i to ne samo sakupljene plodove koju je stvar dala,već i plodove koje je on propustio da
sakupi,a koje bi stvar dala da je bila pravilno korišćena.

39
169. ZBIRNE STVARI I ZBIR STVARI
Vrlo često se dešava da se skup više samostalnih stvari zbog njihove zajedničke ekonomske namene u pravu
tretira kao jedna celina.Npr.,biblioteka, stado ovaca, skladište robe.Ovde se radi o zbiru stvari.Kod kojih
svaka ponaosob može biti u prometu samostalna stvar (slike iz galerije, knjige iz biblioteke)Ali sa gledišta
stvarnog prava nema prava svojine na zbiru stvari,već samo prava svojine na pojedinim predmetima zbira, na
svakoj knjizi biblioteke ponaosob.Od zbira stvari kao jedinstvenog objekta treba razlikovati zbirnu stvar, kod
koje se takođe radi o više stvari,ali sve stvari su tu nesamostalne.Samo tek količina ovih stvari,samo njihov
zbir ima ekonomskog znalčaja.Npr.,džak žita, gomila peska, par cipela...

169. NOVAC
Sa gledišta građanskog prava,novac je stvar i pojavljuje se u formi metalnog novca i papirnog novca
(banknota). Novac je zamenljiva, po rodu određena i potrošna stvar.Novac kao stvar u građanskom pravu,
podleže načelima i pravilima koja važe za pokretne stvari.Služi kao opšte platežno sredstvo,ali i kao opšte
prometno sredstvo.Novac podleže posebnim javnopravnim propisima.U svakoj državi propisima se određuje
koji je novac obavezno sredstvo plaćanja.Kod određivanja vrednosti stvari treba voditi računa o objektivno
utvrđenoj vrednosti jedne stvari o subjektivnoj vrednosti, ili interesu.Pored prometne vrednosti stvari i
vanredne vrednosti stvari koja je od posebnog interesa za svog vlasnika, naše pravo poznaje još i vrednosti
stvari zbog osobitog uvažavanja. To je posebna vrsta subjektivne vrednosti, neprocenjive objektivnim
merilima. Npr., ako poseduje porodičnu uspomenu, koja je po sebi objektivno određeno beznačajan predmet,
ali za svog vlasnika vrednost osobite naklonosti.

170. HARTIJE OD VREDNOSTI

Hartije od vrednosti prdstavljaju dokumente kojima se obećava isplata novca,kamate, zarade ili dividente.
Kao posebna kategorija stvari u građanskom pravu se tretiraju hartije od vrednosti.Hartije od vrednosti su
investicioni instrumenti kao što su akcije,obveznice, opcije itd.Ove harije su izraz vlasničkog ili kreditnog
aranžmana.U širem smislu hartijama od vrednosti pripadaju i instrumenti kredita i plaćanja,kao što su čekovi,
menice, konosmani,itc.Svaka hartija od vrednosti mora da poseduje tri uslova: da je u pisanoj formi,da je u
toj ispravi sadržano neko građansko-imovinsko pravo,da je postojanje i ostvarenje imovinskog prava
povezano sa postojanjem hartija od vrednosti.
Svaka hartija od vrednosti mora da sadrži 5 elemenata:
1) oznaku vrste hartije od vrednosti
2) naziv i sjedište izdavaoca
3) tačno utvrđenu obavezu
4) mesto, datum, serijski broj izdavanja
5) potpis izdavaoca
Potraživanje iz hartije od vrednosti vezanio je za samu hartiju i pripada njenom zakonskom imaocu.

171. LEGITIMACIONI PAPIRI I ZNACI

Od hartija od vrednosti Zakon o obligacionim odnosima razlikuje legitimacione papire i legitimacione znake.
Pod legitimacionimp papirima obuhvata železničke karte,pozorišne i druge ulaznice,bonove i druge slične
isprave,koje sadrže određenu obavezu za njihovog izdavaoca,a u kojima nije označen poverilac,niti iz njih ili
okolnosti u kojima su izdate proizilazi da se mogu ustupiti drugome.Pod legitimacionim znacima
podrazumevamo garderobne ili slične znake,koji se sastoje iz komada hartije metala ili drugog metala,na
kojima je obično utisnut neki broj,ili naveden broj predatih predmeta, a koji obično ne sadrže nešto određeno
o obavezi njihovog izdavaoca.Legitimacionim znakom se olakšava položaj dužnika,koji svoju obavezu
ispunjava prema licu legitimisanom kao poveriocu određenog znaka.Dužnik koji treba da ispuni obavezu
prema poveriocu sa legitimacionim znakom može od ovoga zahtevati da dokaže da mu pripada pravo
označeno znakom.

172. LJUDSKE RADNJE

Ljudske radnje su poseban objekat tražbenih prava. Predmet tražbenih prava, prema svom sadržaju, može biti
pozitivan ili negativna ljudska radnja.Samo ona ljudska radnja koja se može novčano izraziti je predmet
građanskog prava.Ali ako se jedan pevač obaveže da će pevati na koncertu uz naknadu, onda je ovo pevanje
objekat građankog prava.Predmet građanskog prava može biti i propuštanje ukoliko to propuštanje za drugu
stranku predstavlja ekonomski interes.Npr.,da ne sme zgradu podići iznad određene visine, kako ne bi susedu
oduzeo vidik.Bitno je da za ovako propuštanje druga strana ima ekonomski interes.
40
173.LIČNA DOBRA
Čast, zdravlje, telesni, moralni i duhovni integritet, čovekova intimna sfera, slika i ime predstavljaju posebne
objekte građanskog prava – lična dobra, koja uživaju krivičnopravnu i administrativnopravnu zaštitu.Lična
dobra mogu biti vezana ne samo za fizičko lice, već i za pravno.Pravno lice ima svoju firmu,svoj poslovni
ugled koji postiže kvalitetom proizvoda i poslovanja.

173. PROIZVODI LJUDSKOG DUHA

Autorsko i pronalazačko pravo su predmetna prava i odnose se na literarna i umetnička dela,kao i na
pronalaske.Predmet autorskog i pronalazačkog prava nije stvar, niti nad ovim objektima koji predstavljaju
proizvode ljudskog duha postoji pravo svojine.Proizvodi ljudskog duha se objektiviziraju u spoljnom svijetu,
kao naučna,umetnička, muzička i druga dela.Kohler je autorska i pronalazačka dela smatrao i materijalnim
dobrima.

174. IMOVINA(pojam)
Imovina je skup imovinsko-građanskih prava koja pripadaju jednom licu.Samo imovinska prava,njihov skup,
ulazi u pojam imovine jednog lica.Tu ne spadaju druga prava kao što su porodična i poltička.Pod imovinsko
građanskim pravima obuhvatamo prava čiji su objekti stvari ili ljudske radnje koje se mogu izraziti u
novcu.Građanskopravni pojam imovine obuhvata načelno samo celokupnost imovinskih prava jednog lica,
ali ne i obaveze. Pogrešno je shvatanje po kome u imovinu ulazi i nasledno pravo,pa čak i pravna moć i
pravno stanje.Nasledno pravo nije nikakvo posebno subjektivno pravo sa samostalnim objektom.Naslednik
ostvaruje to pravo tek za slučaj smrti fizičkog lica za koga je bila vezana određena imovina.On na tom mestu
umesto nestalog subjekta automattski stupa u njegovu imovinu.Starija teorija deli imovinu kao skup prava na
aktivu i kao skup obaveza na pasivu.Novija teorija obuhvata samo celokupnost subjektivnih imovinskih
prava jednog lica, ali ne i obaveze.Obaveze nisu sastavni, negativni delovi imovine, već samo njeni tereti.
One se isplaćuju iz imovine.

175. IMOVINSKA MASA

Subjekat neprekidno stiče nova i otuđuje neka prava,što sve ima reprekusija na krug objekata u imovini – na
imovinsku masu(skup predmeta na koja se odnose imovinska prava).Imovinska masa kao takva se povećava
ili smanjuje.Svaki ekonomski akt razmene,izražene u formi obligacionog ugovora, predstavlja kretanje u
imovinama učesnika razmenjivača,tako što objekti u jednoj imovini menjaju mesto i prelaze u drugu.

175. AKTIVA I PASIVA U IMOVINSKOJ MASI

Profesor Gams je primetio da razlikovanje može postojati samo u imovinskoj masi.Imovinska masa čini skup
predmeta koji su objekti imovinskih prava pripadajućih jednom licu.Aktivu i pasivu imamo samo u
imovinskoj masi.Kada predmet imovinskih prava, odnosno obaveza svedemo na njihov tajni,novčani izraz,
dobijamo aktivu i pasivu.Kada pasivu odbijemo od aktive imamo čistu imovinsku masu (Gams).

176.VEZA IZMEĐU SUBJEKATA I IMOVINE

Jedinstvo i veza između subjekata i imovine oghleda se u tome što smrću lica imovina koja je ostala bez
subjekata prelazi kao celina na neko drugo lice, ili više lica kao naslednike.Jedno lice po pravilu ima samo
jednu imovinu.Imovina je skup prava koja pripadaju jednom određenom subjektu.Imovina je jedinstvena, a
imovinska masa može biti podeljena na pojedine fondove.U oblasti privrednog prava, imovina preduzeća se
deli na razne fondove: fond osnovnih sredstava, fond obrtnih sredtava, rezervni fond. Za sve ove fondove u
okviru imovine jednog preduzeća važi tačno određen režim koji uslovljava njihovu namenu i korištenje.
Postavlja se pitanje da li je moguće za života jednog lica izvšiti odvajanje imovine? Takve situacije postoje
kada imamo konfiskaciju, nacionalizaciju i stečaj.Lice tada na osnovu odluke suda zadržava samo najnužniju
imovinu dok se konfiskovana imovina prelazi u državnu.Kod nacionalizacije se pogađa jedna grana
privredne delatnosti. Vlasnicima iz dotične privredne grane se oduzimaju uz naknadu i prenose na državu
objekti koji predstavljaju sredstva za vršenje određene delatnosti. Kod stečaja licu koje je prezaduženo
oduzima se njgova imovina i deli poveriocima-stečaj se primenjuje samo na preduzeća.

41
KARAKTERISTIKE POJMA IMOVINE
177. JEDINSTVO IMOVINE
Najvažnija karakteristika imovine je njeno jedinstvo.Subjekt kao učesnik u prometu odgovara prema
poveriocima,ne lično već svojom imovinom,tako da poverilac može svoje potraživanje da naplati iz
celokupne dužnikove imovine.Imovinu čine samo prava čiji se objekti mogu prodati radi namirenja
poveričevog potraživanja.Jedinstvo imovine uslovljeno jedinstvenim subjektom ima za posledicu jedinstveni
pravni režim. Za sva imovinska prava važi siti pravni režim.Princip jedinstva imovine štiti jednako kako
poverioca, tako i dužnike

NEPRENOSIVOST IMOVINE
U modernoj pravnoj teoriji postoji stav da je imovina pravna zajednica imovinskih prava predstavljena
subjektom,fizičkim ili pravnim licem,neprenosiva celina.Iako imovina nastaje zbog pravnog prometa, u
kome važi kao osnovna karakteristika promenljivosti prava,ona je kao celina neprenosiva.
IDENTITET IMOVINE
Iz jedinstva imovine kao njenog osnovnog svojstva,proizilazi i princip identiteta imovine u građanskom
pravu. Identitet imovine označava svojstvo imovine da se menja, a da pri tome ostane ista. Zbog identiteta
imovine postoji i zahtev da ona ne sme da bude predmet pravnih odnosa kao celina (neprenosivost imovine).

42