1.

Uvod u pravo kao samostalna disciplina

Uvod u pravo je samostalna disciplina jer ima svoj osobeni predmet i metod. Uvod u pravo je apstraktna
teorijsko-pravna disciplina. Uvod u pravo proucava drzavu i pravo i bavi se onim sto je stalno u drzavi i
pravu i pruza objektivna i naucna znanja o drzavi i pravu. Znanja o kvalitetima i vezama drzave i prava
izrazavaju se pojmovima i zakonitostima. Pojmovi su skupovi odredaba o sustini i najvaznijim
obelezjima pojava. Dve glavne vrste pojmova su: nepravi tj obicni pojmovi i cisto pravni pojmovi tj
posebne tvorevine prava. Cisto pravni pojmovi se dele na neposredne i posredne. Zakonitostima se
izrazavaju pravilnosti izmedju pojava. Pojmovima se opisuje staticnost drzave i prava u trenutku
posmatranja, a zakonitostima njihova dinamicnost ili kretanje. Uvod u pravo se koristi raznim
metodama: dogmatski (najcesce za utvrdjivanje znacenja pravnih pojava), normativni (istrazivanje
prava), logicki (logicke veze), aksioloski, socioloski, psiholoski, politikoloski, istorijski i uporedni
metod. Uvod u pravo je osnovna nauka jer pruza osnovna znanja o drzavi i pravu, a takodje je i opsta
nauka jer pruza opsta saznanja o drzavi i pravu.
3. Drzava kao drustvena zajednica i organizacija
Drzava je na razlicitim prostorima u razlicitim periodima imala razlicite nazive. Prvi je res publica koji
oznacava javnu ili zajednicku tekovinu. Zatim civitas, regnum, razne izvedenice latinske reci status i
drzava. Pojam drzave od srednjovekovnog drustva je uspeo da izdvoji Makijaveli. Postoje 3 vrste veza
izmedju drzave i drustva. Prvi izvor poretka u ljudskom drustvu predstavljaju fizioloske veze krvnog
srodstva, a zatim se kao izvori javljaju: ekonomske veze (uzrok podele drustva na drustvene klase kao i
podele na mesne zajednice, opstine, gradove..), duhovne veze (ispoljavane kroz religijske zajednice).
Drustvena organizacija predstavlja uredjen skup ljudi koji medjusobno vrse hijerarhijski rasporedjene
poslove radi postizanja zajednickih ciljeva. Drzava kao drustvena organizacija ima svoj spoljasnji
(formalni) i unutrasnji (materijalni) element. Spoljasnji element predstavlja monopol fizicke sile kojim
raspolaze samo drzava, a unutrasnji element predstavlja njena drustvena funkcija. Drzava raspolaze
oruzanom (krajnje sredstvo iznudjivanja za kojim drzava poseze kada su iscrpljena ekonomska i
ideoloska sredstva), ekonomskom (raspolaganje materijalnim bogatstvima) i ideoloskom moci (svesno i
plansko oblikovanje svesti zbog ponasanja ljudi).
4. Razlicita znacenja drzave u pravnoj teoriji i doktrini
Sva ucenja o drzavi mogu se razvrstati na idealisticke i realisticke teorije. U idealistickim teorijama se
izlaze kakva drzava treba da bude, a u realistickim se izlaze cinjenica da je drzava proizvod realnog
sveta. Tri glavne vrste idealistickih teorija su: utopisticke, prirodnopravne i eticko-kulturalisticke, dok su
tri glavne vrste realistickih teorija: pravne, socioloske i politicke. Utopisticke teorije se bave ili idealnom
drzavom ili idealnim vladarom. Najstarije i najpoznatije je Platonovo utopisticko-idealisticko ucenje o
drzavi. Predstavnici su Tomas Mor i Tomaz Kampanela. Prirodnopravne teorije tragaju za necim sto je
verovatno. Aristotel je prvi sistematski razvio ucenje o drzavi koje je racionalisticko i prirodnopravno
(Polibije,Marko Aurelije, Ciceron). Eticko-kulturalisticke teorije su usmerene ka istrazivanju ispravne i
najispravnije drzave (Imanuel Kant, Fihte, eling, Hegel). Prema prvoj varijanti pravnih teorija drzava
ne moze da postoji izvan prava, a prema drugoj samo pravna teorija izucava pravni pojam drzave.
Najpoznatije ucenje o drzavi kao pravnoj pojavi je teorija o drzavi kao personifikaciji prava Hansa
Kelzena. Socioloske teorije proucavaju veze drustva i drzave. Postoje dve varijante socioloskih teorija o
postanku drzave: savremena i stara. Drugu veliku grupu sacinjavaju socioloske teorije koje objasnjavaju
drustvenu ulogu drzave njenim opstim drustvenim svojstvima (Jering, Engels). Prema politickim
teorijama drzava ne predstavlja cilj za sebe, vec sredstvo za postizanje drugih ciljeva. Postoje savremene
politicke teorije i teorije konflikta (Platon, Aristotel, Makijaveli, Bejme).

5. Operativna znacenja drzave

Drzava u najsirem smislu predstavlja trodimenzionalni prostor odredjen drzavnim granicama, na kome
zivi stanovnistvo nad kojim se rasprostire i vrsi drzavna vlast. Prostorne dimenzije drzave zajedno sa
njenom vremenskom dimenzijom predstavljaju prostorno-vremensko znacenje drzave. Drzava je svesno
i planski stvorena drustvena tvorevina, sa odredjenim ciljem koja raspolaze monopolom fizicke sile. U
tome se sastoji sociolosko-politicko znacenje drzave. U organizaciono-tehnickom znacenju drzava
predstavlja drzavnu organizaciju sa tacno utvrdjenim organima za vrsenje odredjenih poslova i primenu
drzavnih sankcija. Drzava je nastala iz ljudske potrebe da se drustvo sacuva od samounistenja, ona je
ustanova trajnija od ljudi koji je sacinjavaju. Od drugih drustvenih organizacija se razlikuje prema
sveobuhvatnom karakteru svoje vlasti.
6. Prostor (podrucje) i stanovnistvo drzave
Prostor i stanovnistvo predstavljaju glavne elemente drzave zajedno sa njenom vlascu. Fizicke dimenzije
drzave predstavljaju trodimenzionalni prostor koji obuhvata povrsinski deo teritorije, vazdusni prostor,
teritoriju ispod zemljine povrsine kao i obalno ili pribrezno more. Sastavnim delom drzavnog prostora
smatraju se i njegove fikcije: ambasade, konzulati, ratni ili civilni brodovi.. Za ambasade vazi nacelo
eksteritorijalnosti po kom na teritoriji ambasade vazi pravni poredak drzave cija je ambasada, dok se
zemljiste na kom se nalazi smatra posedom drzave u kojoj se ona nalazi. Teritorija drzave ogranicena je
drzavnim granicama koje mogu biti prirodne i vestacke. Drzavne granice se ne mogu mirno menjati
jednostranom izjavom volje jedne drzave. Granice se prelaze na utvrdjenim granicnim prelazima prema
propisanim pravilima. Drzavni prostor se moze uvecavati okupaciom, aneksijom, prirastajem i
odrzajem. On se takodje moze i smanjivati na iste nacine,kao i napustanjem. Vremenska dimenzija
odnosno neprobojnost drzave znaci da samo jedna drzava moze da postoji na istoj teritoriji u isto vreme.
Stanovnistvo drzave cine svi ljudi koji zive na njenoj teritoriji i poseduju njeno drzavljanstvo.
Drzavljanstvo je javnopravna veza pojedinca sa drzavom kojom mu drzava priznaje poseban status i na
osnovu koje to lice stice odgovarajuca ovalscenja i obaveze. Apatridi su lica bez drzavljanstva i oni
poseduju beli ili Nansenov pasos. Glavni nacin za sticanje drzavljanstva je rodjenje (ius sanguinis - na
osnovu drzavljanstva roditelja i ius soli prema teritoriji drzave u kojoj je lice rodjeno). Dopunski nacin
je naturalizaija koja se koristi kada ne postoji mogucnost za sticanje drzavljanstva osnovnim nacinima,
tada se drzavljanstvo stice posle rodjenja. Posoji nekoliko glavnih nacina za prestanak drzavljanstva:
zbog nevrsenja duznosti drzavljanina, zbog udaje, razvoda, otpusta ili odricanja od drzavljanstva.
Prebivaliste je mesto u kom se gradjanin nastanio u cilju da u njemu stalno zivi. Boraviste je mesto u
kom gradjanin povremeno ili privremeno boravi. Broj stanovnika jedne drzave nikada nije postojan.
Njega odredjuju razni cinioci kao sto su natalitet i mortalitet, emigracije i imigracije, promena granica...
7. Drzavna vlast i suverenost
Drzavna vlast predstavlja drustveni pojam koji proizilazi iz odnosa nadredjenosti i podredjenosti.
Drzavna vlast se sastoji u nametanju volje jednog subjekta izdavanjem zapovesti o ponasanju drugome,
koji te zapovesti mora da slusa. Svaka vlast (potestas) znaci izvesnu prinudu, ali samo drzavna vlast
moze da upotrebljava fizicku prinudu tj silu. Svaka drzavna vlast pociva na dva oslonca: autoritetu
(auctoritas) i sili (vis). I jedan i drugi izazivaju strahopostovanje prema vlasti. Spoljasnje obelezje
drzavne vlasti je njeno oslanjanje na monopol fizicke prinude, a unutrasnje obelezje je drustveni cilj koji
treba da ostvari. Ostala obelezja drzavne vlasti su: polarizovanost, sveobuhvatnost, samostalnost,
jedinstvenost, nedeljivost, teritorijalnost, personalnost i nadmocnost. Suverenost je sustinska pravna
karakteristika drzavne vlasti. Ona predstavlja pravni izraz monopola fizicke sile. Suverenost ima svoj
spoljasnji i unutrasnji element. Spoljasnji element suverenosti je nezavisnost koja podrazumeva da je
doticna vlast slobodna u donosenju svojih odluka. Nadmoc je unutrasnji element suverenosti i ona znaci

da na teritoriji konkretne drzave niko ne moze da nametne svoju vlast postojecoj drzavnoj vlasti. Oba
elementa suverenosti sinteticki se izrazavaju kao pravna neogranicenost.
Da bi drzava kao celina bila suverena potrebno je da ona to bude pravno (de iure) i cinjenicno (de facto).
Vaznija je cinjenicna od pravne suverenosti.
8. Elemenati drzave i vrste drzave
Svi elementi drzave su nuzni za njen opstanak i postojanje, ali njihov odnos, a time i znacaj, nije bio isti
u proteklim epohama. U Anticko doba najvazniji element drzave je njen narod stanovnistvo, u
Srednjem veku teritorija, a u modernoj drzavi vlast je vaznija od stanovnistva i teritorije, jer je
stvorena jaka centralizovana vlast koja je uspela da sebi potcini prostor i pokori stanovnistvo. Samo se
za drzave koje raspolazu uravnotezenim odnosom svojih glavnih elemenata moze reci da su prave ili
tipicne drzave. Jedine atipicne drzave su monaska Sveta Gora i Vatikan. Sveta Gora je suverena unutar
sebe ali ne i prema drugima. Dok je Svetogorska drzava okrenuta sama sebi, vatikanska drzava je
okrenuta celom svetu. Postoje takodje prividi drzava kao sto su Monako, San Marino, Lihtenstajn,
Andora... A postoje i nedovrsene drzave kao sto je slucaj sa nekadasnjim drzavama SFRJ i SSSR koje
vise ne postoje. Danasnja nedovrsena drzava je Palestina. Svetska drzava predstavlja ideju koja
ujedinjuje celokupno covecanstvo uredjeno pod jednom zajednickom politickom vlascu. Ideja o svetskoj
drzavi je siroko rasprostranjena. Svetska drzava bi kao svoje podrucje imala celokupan trodimenzionalni
svetski prostor, sve stanovnike planete koji bi bili podvrgnuti njenoj vlasti i time obavezni za postuju
svetski pravni poredak. Bila bi potpuno nezavisna, fakticki i pravno neogranicena. Postoje dva tipa
shvatanja svetske drzave: anticka i srednjovekovna shvatanja koja su svetsku drzavu odredjivala kao
univerzalnu monarhiju po ugledu na Rimsko carstvo i savremena shvatanja koja svetsku drzavu
odredjuju kao modernu republiku i demokratsku drzavu sa federalnim drzavnim uredjenjem.
Zahvaljujuci globalizaciji ide se ka ostvarenju ideje o svetskoj drzavi.
9. Funkcija i delatnost drzave
Drzava svoju funkciju ostvaruje vrsenjem svojih drzavnih delatnosti. Funkcija je cilj zbog cijeg
ostvarivanja postoji. To moze da bude jedan najvisi cilj (monisticko shvatanje) ili vise njih (pluralisticko
shvatanje). Pravna nauka proizvela je veliki broj shvatanja o drustvenoj funkciji drzave od kojih su
karakteristicna teleoloska, sinteticka i analiticka shvatanja. Prema teleoloskim shvatanjima, funkcija
drzave proizilazi iz njenog cilja. Cesto se istice da drzava treba da obezbedi pravdu, slobodu, opste
dobro, odbranu i zastitu, razvoj kulture i opstedrzavnih interesa. Prema sintetickim shvatanjima postoji
samo jedna funkcija drzave koju olicava najvisa vrednost koju drzava treba da ostvari u drustvu. Ta
najvisa vrednost obuhvata vrednosti mira, reda, sigurnosti, sloboda, pravde itd. Prema analitickim
shvatanjima funkcija drzave se odredjuje na osnovu analize konkretnih drzavnih delatnosti ili njihovih
karakteristicnih grupa. Drzavna delatnost predstavlja konkretne radnje drzavnih organa koje su
usmerene ka ostvarenju odredjenog konkretnog cilja.Te radnje drzavnih organa mogu da se razvrstaju po
grupama na vise i nize, od kojih se svaka sastoji iz vise nizih grana i sektora delatnosti (idejna funkcija
drzave).
10. Promene drzavnog i pravnog poretka
Postoje promene koje ne uticu na drzavnu funkciju, a postoje i one koje uticu na njeno prekidanje ili
izmenu. Do promena dolazi naglo ili mirno, postepeno, tako da postoje revolucione (gde su drzavne i
drustvene veze labave) i evolucione promene (gde su veze cvrste). Najvaznije takve promene su
revolucija, reakcija, restauracija, reforma i prevrat. Revolucija je drustvena promena kojom se menjaju
sustina i smisao svih drugih pojava. Ona zapocinje kao naucno-tehnoloska, nastavlja se kao ekonomska,
a zavrsava kao politicka i socijalna. Politicka i socijalna revolucija se smatraju nezakonitim, nasilnim i
korenitim drustvenim promenama, kojima se raskida sa celokupnim dotadasnjim poretkom. Formalno

pravna revolucija oznacava korenit raskid sa vazecim pravom. Ona je posledica politicke i socijalne
revolucije. Reakcija je suprotna politickoj revoluciji a njen cilj je da ponovi proslost vracanjem istorije
unazad. Do restauracije obicno dolazi posle revolucije, ona je prihvata i smatra nuznim delom
istorijskog razvoja. Reforma predstavlja zakonitu, postepenu i mirnu drustvenu promenu, koja se izvodi
bez upotrebe nasilnih sredstava, to je promena drustva usavrsavanjem a ne razaranjem. Prevrat je
nezakonita i nasilna promena postojeceg prava kojom se izvodi smena politicke vlasti. On ne menja
drzavni i pravni poredak vec lica koja vrse najvisu drzavnu vlast. Najvazniji oblici prevrata su drzavni
udar i pu. Kod drzavnog udara promenu izodi poglavar ili lica u vrhu drzavne vlasti, dok u slucaju puca
promenu izode lica na nizim polozajima drzavne vlasti ili izvan nje. Samo revolucijom i reformom se
mogu korenito promeniti funkcije drzave i prava.
11. Nastanak i prestanak drzave
Drzava je dinamicna tvorevina u stalnim promenama i te promene dovode do nastanka novih i prestanka
starih drzava. Postoje tri glavne grupe teorija o nastanku drzava: teorija stvaranja, teorija evolucije i
teorija revolucije. Prema teoriji stvaranja drzava je ljudska tvorevina stvorena ni iz cega. Prema teoriji
evolucije drzava je nastala citavim nizom postepenih promena u zivotu ljudi, a prema teoriji revolucije
drzaa je nastala kao rezultat kvalitativne drustvene promene do koje dolazi zbog drustvenih sukoba. Od
postanka treba razlikovati nastanak konkretnih novih drzava do cega dolazi: secesijom (kada se jedna
drzava razdeli na dve ili vise novih Cehoslovacka), unifikacijom (stapanje dve ili vise drzava u jednu
Velika Britanija), sukcesijom (kada jedna drzava preuzima drzavno-pravni kontinuitet prethodne
drzave). Istovetnost drzave cuva se na osnovu nacela efektivnosti koje znaci da drzava vazi od trenutka
kada je njen celokupan poredak postao efikasan i da prestaje onda kada njen poredak prestane da bude
efikasan. Kada jedna drzava prestane da postoji obicno postane deo druge drzave i to: inkorporacijom,
aneksijom, unifikacijom, disolucijom, nasilnom secesijom, cesijom, podelom, na osnovu
medjunarodnog ugovora, povelje (ustava). Do potpunog prestanka drzave dolazi kada su unisteni svi
glavni elementi drzave.
12. Drzavna organizacija pojam, nacela i elementi
Drzavna organizacija je svesno i planski stvorena tvorevina, sa odredjenim ciljem i organima za primenu
drzavnih sankcija. Ona suvereno vrsi vlast u drustvu, zasnovanu na prinudi. Drzavni aparat sacinjavaju
samo ona lica koja kao sluzbenici vrse drzavne poslove profesionalno, dok se drzavni mehanizam
odnosi na sastav i veze drzavnih organa koji cine mehanizam za vrsenje vlasti. Nacela drzavne
organizacije utvrdjuju nacin povezivanja organa, metod odredjivanja njihovog mesta i rasporeda kao i
njihovo funkcionisanje. Osnovnim nacelima se ustanovljava i ucvrscuje celokupna drzavna i pravna
organizacija, to su legitimnost, legalnost i hijerarhija. Opstim nacelima obuhvacene su sve oblasti drzave
i njena uredjena delatnost. Posebna i izvedena nacela predstavljaju razradu i konkretizaciju osnovnih i
opstih nacela za svaki poseban deo drzave. Drzavna nacela su karakteristicna samo za drzavu, pravna
samo za pravo, a mesovita za drzavu i pravo. Najvaznija nacela drzavne i pravne organizacije su nacelo
hijerarhije, centro-periferno nacelo i nacelo koordinacije. Nacelo hijerarhije je vertikalno rasporedjivanje
drzavnih organa na hijerarhijskoj lestvici, prema kolicini vlasti kojom raspolazu. Ono formalno
oznacava rang prema kom se odredjuje polozaj u organizaciji. Centro-periferno nacelo predstavlja
dijagonalno povezivanje drzavnih organa. Nacelo koordinacije pokazuje da je uspostavljen skladan
odnos izmedju organa u drzavnoj organizaciji i ono nikada nije potpuno ostvareno. Drzavna organizacija
se uvek sastoji iz dva glavna elementa: drzavnih sluzbenih lica i drzavnih organa. Drzavna sluzbena lica
su lica koja vrse drzavnu vlast, a drzavni organi su zasebne celine u drzavnoj organizaciji sastavljene od
drzavnih sluzbenih lica.

13. Drzavna sluzbena lica i drzava kao ustanova

Drzavna sluzbena lica su fizicka lica koja vrse drzavnu vlast. Dele se na drzavne sluzbenike i drzavne
nesluzbenike. Drzavni sluzbenici su lica koja drzavnu vlast vrse kao stalno zanimanje, a drzavni
nesluzbenici su lica koja imaju svoje zanimanje, dok drzavnu sluzbu vrse privremeno ili povremeno. U
samom drzavnom aparatu obrazuje se poseban sloj stalnih drzavnih sluzbenika. Taj sloj ljudi naziva se
birokratijom i tehnokratijom. Birokratija se prvenstveno odnosi na rukovodece drzavne organe koji su
osposobljeni u oblastima egzaktnih nauka. Drzava koja je birokratizovana ili tehnokratizovana naziva se
birokratskom ili tehnokratskom u kojoj postoji neovlasceno sirenje moci drzavnih sluzbenika. Drzavni
posao koji vrsi jedan drzavni organ naziva se nadleznost i ona predstavlja skup poslova koje obavlja
drzavno sluzbeno lice. Nadleznost moze biti redovna i vanredna. Redovna su stvarna i mesna
nadleznost, dok je vanredna funkcionalna nadleznost. Stvarna nadleznost se odredjuje prema vrsti
poslova koje obavljaju drzavna sluzbena lica. Kada istu stvarnu nadleznost ima vise sluzbnih lica, oni tu
nadleznost vrse u odredjenim teritorijalnim granicama. Tako odredjena nadleznost naziva se mesnom
nadleznoscu. Funkcionalna nadleznost postoji odlukom viseg drzavnog organa da se obrazuje poseban
organ sastavljen od stvarno i mesno razlicito nadleznih sluzbenih lica. On se obrazuje zbog izvrsenja
posebnog zadatka i postoji dok se zadatak ne izvrsi. Prvo, starije misljenje je da drzavu cine ljudi, a
drugo, modernije da je drzava vise od ljudi. Ona je bezlicna i nadlicna ustanova trajnija od sluzbenih lica
koja ulaze u njen sastav i vrse drzavne delatnosti u njeno ime.
14. Drzavni organi pojam, elementi, svojstva i vrste
Drzavni organ predstavlja organizacionu jedinicu drzavne organizacije. On se od drzavnog sluzbenog
lica razlikuje prvenstveno po tome sto je sastavljen od jednog, nekolicine ili velikog broja sluzbenih lica.
Drzavni organ obavlja unapred odredjene delatnosti na odredjenoj teritoriji. Da bi postojao i obavljao te
poslove mora da se sastoji iz cetiri elementa: licnog (jednog ili vise sluzbenih lica), materijalnog
(sredstva i imovina), ciljnog (da postoji svrsishodno vrsenje posla) i vrednosnog (ostvarivanje
drzavne,pravne i drustvene vrednosti). Svaki drzavni organ raspolaze posebnim svojstvima, ali su neka
svojstva zajednicka svim drzavnim organima. Prvo svojstvo tice se lica koja dejstvuju kao drzavni
organi, koja nemaju nikakva subjektivna prava prema poslovima koje vrse. Drugo svojstvo tice se
osnivanja drzavnih organa koje mora da bude odredjeno i uskladjeno sa pravnim poretkom. Trece
svojstvo tice se volje drzavnih organa koja ne sme potpuno da se izjednaci sa voljom drzave. Cetvrto
svojstvo pokazuje da drzavni organi moraju da budu odgovorni za posledice svojih protivpravnih radnji.
Peto svojstvo se odnosi na fizicka lica koja ulaze u sastav drzavih oragana i vrse poslove za njih.
15. Vrste drzavnih organa
Vrste drzavnih organa su: a) centralni i periferni organi vlast centralnih organa rasprostire se nad
celom drzavnom organizacijom i njene odluke su obavezne za sve, a odluke periferne vlasti nisu
obavezne za sve i ona se ne rasprostire nad celom organizacijom nego samo na jednom delu drzavne
teritorije; b) odlucujuci i izvrsni organi svaki visi organ je odlucujuci, a svaki nizi je izvrsni.
Odlucujucim u sirem smislu nazivaju se svi organi koji donose odluke, a u uzem smislu samo oni koji
svojim odlukama uticu na druge. Izvrsni organi u sirem smislu su svi organi podredjeni nekom visem
organu, a u uzem smislu izvrsni je najnizi organ na hijerarhijskoj lestvici; c) politicki i strucni organi
politicki organi donose glavne drzavne odluke, odredjuju politiku drzave, obicno su sastavljeni od
gradjana koji imaju svoje redovno zanimanje izvan drzavne sluzbe i oni se biraju, a strucni organi vrse
razlicite delatnosti koje zahtevaju odgovarajucu strucnu spremu i specijalizaciju, drzavnu sluzbu
obavljaju kao redovno zanimanje i oni se postavljaju; d) demokratski i birokratski organi demokratski
organi dobijaju vlast od gradjana, a birokratski nezavisno od volje gradjana i to postavljanjem,
nasledjivanjem ili nametanjem, stoga je glavna karakteristika demokratskih organa je izbornost, a
birokratskih postavljanje; e) inokosni i zborni organi razlikuju se prema broju lica od kojih su

sastavljeni. Da bi zborni organ punovazno odlucivao potreban je kvorum. Odluke se donose jednoglasno
konsenzusom ili vecinom glasova (obicna,apsolutna,kvalifikovana); f) oruzani i civilni organi oruzani
neposredno raspolazu drzavnom silom i primenjuju je, dok civilni odlucuju o primeni oruzane sile.
Oruzani organi su vojska, policija i zandarmerija.
16. Zakonodavna vlast
Za zakonodavstvo se kaze da je predstavnistvo onih nad kojima se vlada. Ono je nastalo iz potrebe da
se unapred propisanim opstim pravilima regulise celokupna delatnost drzavnih organa, drustvenih
organizacija i gradjana. Zakonodavac ima ustavno-zakonodavnu vlast koja se sastoji u donosenju
najvisih politickih i pravnih odluka kojima se uredjuju najvazniji ekonomski, politicki, kulturni,
porodicni i drugi drustveni odnosi.Postoje dve osnovne vrste pravila koje donosi zakonodavstvo. Prvom
vrstom se neposredno regulisu materijalni akti drzavnih organa, cime se njihova delatnost stavlja pod
ustav i zakon. Drugom vrstom se predvidja donosenje pravnih akata kojima se uredjuje delatnost
drustvenih organizacija i gradjana. Razrada i konkretizacija tih opstih pravnih pravila postizu se
pojedinacnim pravnim aktima drugih drzavnih organa (uprave,sudstva). Savremeni zakonodavci, pored
ustava i zakona, donose i deklaracije, odluke, budzet i zavrsni racun. Zakonodavac uvek mora imati na
umu ciljeve pravnog poretka, kao sto su pravna sigurnost, zastita ustava i ljudskih prava. Zakonodavna
vlast predstavlja kolegijalni, predstavnicki i politicki organ i sve sto ima da kaze mora da izrazi nacelno,
opstim zakonskim normama.
17. Izvrsno-upravna vlast
U pocetku se izvrsno-upravna delatnost sastojala uglavnom iz materijalnih radnji koje su obavljali sami
drzavni organi. Kasnije, ona se prosirila na donosenje konkretnih propisa kojima se u pojedinacnim
slucajevima od drustvenih organizacija i gradjana zahtevalo neposredno vrsenje materijalnih radnji.
Time se istice da drzava bez izvrsno-upravne vlasti ne moze da postoji i da se svaka izvrsno-upravna
vlast svodi na organizaciju sile, ciji je glavni zadatak staranje o vrsenju materijalnih radnji prinude.
Izvrsnoj vlasti se obicno pridaju dva glavna znacenja kako bi se razlikovala od upravne. U sirem smislu
izvrsna vlast donosi pravne akte za izvrsenje zakona, a u uzem smislu ona se stara o izvrsenju odluka
zakonodavne vlasti. U njenu nadleznost spada i donosenje politickih akata. S druge strane, uprava,
izdeljena na ministarstva ili sekretarijate, komitete, uprave, zavode, direkcije, insprektorate itd, donosi
pravne akte koji mogu da sadrze cak i opste norme (pravilnike, naredbe, odluke). Ali njen glavni posao
je da vrsi materijalne radnje primene prava cime se jasno razlikuje od izvrsne vlasti. Izvrsno-upravni
organi su po pravilu birokratski i strucni, organizovani da precizno ispituju raznovrsne pojave
drustvenog zivota.
18. Sudska vlast
Sudskom vlascu, tj sudstvom u uzem smislu naziva se vlast koja resava sporove izmedju pravnih
subjekata i popisuje sankcije protiv lica koja su prekrstila pravo. Sudska vlast u sirem smislu obuhvata
pravosudnu delatnost sudova, tuzilastva i advokature. Zadatak sudstva je da pazljivo dodje do tacnog
resenja rukovodeci se nacelima materijalne istine, zakonitosti i pravicnosti. Sudovi najpre pokrecu
odnosni postupak, zatim primenom materijalnih i proceduralnih normi utvrdjuju cinjenicno stanje koje
im omogucava da utvrde pravno stanje i tek na kraju izricu odluku koja nalaze kako da se uklone
posledice povrede prava. Time sudovi odlucuju sta je pravo u svakom konkretnom slucaju. Sudovi mogu
biti redovni (sudovi opste nadleznosti) i specijalizovani (vojni,privredni,upravni) koji se zatim dalje dele
prema teritorijalnoj nadleznosti. Sudovi vrse vazan drustveni zadatak a to je zastita ljudskih i
gradjanskih sloboda i prava od samovolje. Oni moraju da postuju nacela zakonitosti, nezavisnosti,
visestepenosti, stalnosti, nepokretnosti i javnosti sudjenja. Sudski organi moraju da raspolazu velikim

pravnim znanjem i pravnickim iskustvom jer resavaju sporove od kojih zavisi pravna i zivotna situacija
subjekata. Sudovi su organizovani kao sudska veca sastavljena od nekolicine clanova.
19. Interferencija, centralizacija i centralizacija
Podela na zakonodavnu, izvrsnu i sudsku vlast trebalo bi da znaci da svaki glavni oblik vrsi samo jednu
vrstu vlasti, odnosno da su zakonodavni, izvrsno-upravni i sudski organi nezavisni jedni od drugih
prilikom obavljanja svojih poslova. Ali ta nezavisnost nije potpuna, vec delimicna i relativna. Tako je
nastala interferencija vlasti. Ona postoji kada zakonodavac u materijalnom smislu vrsi upravne ili sudske
poslove, kada izvrsna vlast vrsi zakonodavne poslove ili kada sudska vlast vrsi upravne poslove.
Interferencija vlasti se uvek uspostavlja izmedju glavnih vrsta drzavnih organa. Ona je nuzna za
normalno vrsenje glavnih vrsta drzavnih poslova jer je rec o istoj drzavnoj organizaciji.
Centralizacija postoji kada su necentralni organi u punoj zavisnosti od centralnih organa. Takvi
necentralni organi nazivaju se centralizovani organi. Decentralizacija postoji kada necentralni organi
nisu u punoj zavisnoti od centralnih organa. Takvi organi su decentralizovani i ne smatraju se sastavnim
delom centralnih organa. Postoje razlicite vrste centralizacije. Najvaznije su politicka, administrativna,
fakticka i pravna. Administrativna centralizacija sastoji se u upravljanju drzavom iz jednog centra. Ona
ne moze da postoji bez politicke, ali politicka moze bez nje. Fakticka centralizacija postoji kada je u
drzavnoj organizaciji uspostavljen sistem centralnih i centralizovanih organa koji takodje vrse vlast.
Pravna centralizacija postoji kada centralizovani organi ne mogu samostalno da postupaju i donose
pravne akte. Postoje i razlicite vrste decentralizacije. Najvaznije su politicka i administrativna,
demokratska i birokratska, fakticka i pravna, teritorijalna, realna i funkcionalna decentralizacija. Danas
su u svetu rasprostranjena dva obrasca decentralizacije: francuski sistem duplog koloseka koji se sastoji
u tome da istovremeno postoje dve vrste necentralnih organa koji vrse istu drzavnu vlast jedni kao
centralizovani, a drugi kao decentralizovani, i engleski sistem jednog koloseka, gde jedan isti necentralni
organ istovremeno obavlja poslove kao centralizovan i kao decentralizovan organ. Ponekad
centralizacija prethodi dencentralizaciji. U tom slucaju se decentralizacija izvodi dekoncentracijom tj
rasterecivanjem centralnih organa prenosenjem poslova na centralizovane ogane. Dekoncentracija je
prelazni oblik izmedju centralizovanih i decentralizovanih necentralnih organa.
20.Samouprava, autonomija, regionalizam
Samouprava kao oblik demokratske decentralizacije podrazumeva ucesce gradjana ili njihovih
predstavnika u vrsenju odnosnih mesnih poslova. Drzavna samouprava se sastoji u tome sto centralna
vlast prenosi deo svoje nadleznosti na organe date teritorije. Drustvena samouprava se sastoji u tome sto
samo stanovnistvo vodi brigu o svojoj bezbednosti i blagostanju. Lokalna samouprava predstavlja
najpoznatiji moderni oblik drustvene samouprave. Ona se shvata kao sredstvo za bolje ostvarivanje
drzavnih zadataka na lokalnom nivou. To je u stvari lokalna vlast koju vrse lokalni organi.
Autonomija predstavlja oblik organizovanja u kom odredjene teritorije ili socijalne grupe imaju poseban
status i autonomna prava zbog svoje posebnosti. Glavnu vrstu predstavlja teritorijalna autonomija u
kome stanovnistvo na jednom delu drzavne teritorije raspolaze posebnim autonomnim pravima i
duznostima. Takodje postoji i neteritorijalna autonomija (personalna, funkcionalna, verska, kulturna itd).
Samostalnost lokalne samouprave omogucava da se nekoliko lokalno-autonomnih jedinica udruzi u visu
autonomnu jedinicu autonomnu oblast, a samostalnost autonomije omogucava da se vise autonomnih
oblasti udruzi u autonomnu pokrajinu. Regija oznacava podrucje ili oblast unutar jedne zemlje ili
izmedju vise zemalja. U medjunarodnom pravu ovaj izraz se koristi za oznacavanje velikih podrucja kao
sto su kontinenti ili skupovi zemalja koji cine neku geopoliticku celinu (npr zemlje Bliskog Istoka).
21. Razlicita ucenja o obliku drzave i njegov pojam (Odredjivanje idealnog i najboljeg oblika drzave)

Istrazivanjem oblika drzave bavi se pravna teorija drzavnih oblika. Platon je smatrao da je idealna ona
drzava u kojoj vladaju oni zakoni koji u najvisem mogucem stepenu stvaraju jedinstvo u drzavi. Takvu
drzavu on naziva meritokratija. Prema Aristotelu oblik drzave je vazniji od njene materije. Drzave je
podelio na normalne i izopacene. Kada vlada jedan rec je o monarhiji ili tiranidi. Kada vlada nekolicina
rec je o aristokratiji ili oligarhiji, a kada vlada vecina rec je o politiji ili demokratiji. Polibije i Ciceron u
postojecu podelu unose mesovit drzavni oblik koji su smatrali najsavrsenijim jer je u sebi sjedinjavao
sva tri oblika. Prema teoriji simfonije tj skladu izmedju drzave i crkve, u njihovom odnosu postoje dva
neprirodna oblika: cezaropapizam i papocezarizam. Najbolja opcija je postojanje dve vrste vlasti:
drzavna i crkvena. Idealan oblik drzave, dakle, predstavlja Platonova meritokratija, a najbolji vladavina
prava kao neka vrsta Aristotelove politije. Takvoj idealnoj i najboljoj drzavi suprotni su kleptokratija i
patokratija, kao najgore drzave.
Oblik drzave oznacava nacin na koji je drzava organizovana. Danas postoje cetiri glavna oblika koji su
rasporedjeni po dvojnom klasifikacionom merilu: a) oblici drzavne vlasti sa sistemom jedinstva vlasti i
sistemom podele vlasti, b) oblici drzavnog uredjenja sa jedinstvenom, jednostavnom i slozenom
drzavom i savezi drzava, c) oblici politickog rezima sa demokratijom i autokratijom i d) oblici vladavine
sa monarhijom i republikom.
22. Pojam i vrste i obrasci jedinstva vlasti
Jedinstvo vlasti kao politicko nacelo stvoreno je kako bi se drzavna vlast iznutra ucvrstila i ogranicila
obezbedjivanjem prevlasti jednog birokratskog ili demokratskog organa nad drugim dvema vrstama
vlasti. Jedinstvo vlasti je i organizaciono-tehnicko nacelo pomocu kog se uredjuju odnosi izmedju
nosilaca glavnih oblika drzavne vlasti tacnim utvrdjivanjem njihove nadleznosti. Jedinstvo vlasti moze
biti apsolutno i relativno. Apsolutno jedinstvo vlasti postoji kada samo jedan organ ili niz istovrsnih
organa vrsi sve tri vlasti. Relativno jedinstvo vlasti predstavlja sistem u kom svaku vlast vrsi jedan organ
s tim sto su organi dve vlasti potcinjeni organima trece vlasti. Unutar relativnog jedinstva vlasti postoje
jos dva njegova oblika. Kada dominira izvrsno-upravna vlast rec je o autokratskom jedinstvu vlasti, a
kada dominira zakonodavna vlast rec je o demokratskom jedinstvu vlasti ili kada se zakonodavni organ
mesa u rad uprave i sudstva.
Prvi demokratski sistem potpunog jedinstva vlasti nastao je u jakobinskoj diktaturi, za vreme francuske
revolucije. U francuskom revolucionarnom skupstinskom sistemu nisu postojali sef drzave, vlada ili sef
upravne vlasti. Danas najpoznatiji i najuspesniji demokratski oblik jedinstva vlasti predstavlja svajcarski
skupstinski (konventski) sistem. Njegova sustina se sastoji u spajanju zakonodavne i izvrsne vlasti tako
da skupstina i formalno vrsi izvrsno-upravnu vlast preko svog posebnog odbora Saveznog veca.
Savezno vece, pak, svoju izvrsno-upravnu vlast ne vrsi samostalno, vec mora da vodi racuna o
naredbama skupstine. Svaki clan Saveznog veca upravlja jednom granom uprave kao ministar. Stvarni
sef drzave je skupstina kojoj je Savezno vece potcinjeno i odgovorno i ona moze da prihvati, odbaci ili
ponisti predloge clanova Saveznog veca.
23. Pojam i vrste podele vlasti
Podela vlasti predstavlja podelu drzavnih poslova prema njihovim glavnim vrstama. Prvi ju je
formulisao i odredio Dzon Lok u svom delu Dve rasprave o vladi, a prvi put je na celovit nacin izlozio
Monteskje u delu O duhu zakona u 18. veku. Apsolutna podela vlasti postoji kada svaku glavnu vrstu
drzavnih poslova vrsi iskljucivo jedan drzavni organ ili jedna vrsta drzavnih organa koji ne saradjuju sa
organima drugih vlasti. Relativna podela vlasti postoji kada se drzavni poslovi vrse koordinirano od
strane glavnih vrsta drzavne vlasti. Politicka podela vlasti pociva na ideji da svaka vlast treba da
ogranicava druge dve vlasti kako bi se sprecila njena zloupotreba. Tehnicka podela vlasti se svodi na
podelu unutar svakog glavnog oblika drzavne vlasti, sto zahteva cisto pravnu podelu nadleznosti
izmedju drzavnih organa. Najcesce se isticu tri razloga u korist podele vlasti: politicki razlog (smatra se
da ona moze da postoji samo kada postoji sirok spisak gradjanskih i politickih sloboda i prava), pravni

razlog (podela vlasti predstavlja jedan od vise vaznih uslova za uspostavljanje pravne drzave) i tehnicki
razlog (potrebno je da postoji uravnotezena podela nadleznosti izmedju glavnih vrsta drzavnih organa).
24. Obrasci podele vlasti
Najpoznatije i najuspesnije oblike sistema podele vlasti predstavljaju engleski i francuski parlamentarni
sistem i americki predsednicki sistem. Najstariji je engleski parlamentarni sistem podele vlasti. U
Engleskoj je zastupljena gipka podela vlasti u kojoj drzavni organi mogu u izvesnim oblastima zajedno
da deluju. Prvo vazno obelezje ovog sistema je solidarna politika (ministri koji sacinjavaju vladu).
Drugo njegovo obelezje jeste zakonska inicijativa vlade (da vlada ima pravo da podnosi zakonski
predlog parlamentu). Trece obelezje je cinjenica da su ministri ujedno i clanovi parlamentarne vecine.
Cetvrto obelezje je da ministri ostaju na polozaju sve dok imaju poverenje vecine u parlamentu (ministri
su politicki odgovorni parlamentu). Peto je da nema pitanja poverenja. Sesto obelezje je da vlada ima
pravo raspustanja parlamenta i raspisivanja novih izbora. Time je postignuto da odlazi parlament, a
ostaju ministri. Francuski parlamentarni sistem predstavlja mesovit oblik podele vlasti. Posebnu
osobenost francuskom parlamentarizmu daje ustanova interpelacije tj prava na pitanje kojim poslanik u
skupstini trazi od vlade ili nekog ministra izjasnjavanje o izvesnoj stvari, na koje je vlada uvek duzna da
odgovori. Ukoliko je skupstina nezadovoljna odgovorom moze postaviti pitanje poverenja vladi koje
stavlja na glasanje. U slucaju izglasavanja nepoverenja vlada podnosi ostavku. Time je postignuto da
odlazi vlada, a ostaje parlament. Americki predsednicki sistem predstavlja sistem u kom je podela vlasti
najdoslednije sprovedena. Sustinska obelezja ovog sistema cine: jedinstvena izvrsno-upravna vlast koju
olicava predsednik, odsustvo sredstava kojima jedna vlast moze da ugrozi postojanje druge dve i stroga
podela poslova izmedju njih. Predsednika biraju izbornici (elektori) iz svake savezne drzave. Ne postoji
klasicna vlada, vec kabinet u senci koji je neposredno odgovoran predsedniku. Predsednik ima pravo
ulaganja suspenzivnog ili dzepnog veta. Zakonodavna vlast pripada dvodomom Kongresu koji
samostalno donosi zakone. Sudsku vlast vrse sudovi koji rade nezavisno od druge dve vlasti. Ona je
jedina politicki sposobna da kontrolise druge dve vlasti.
25. Jednostavna drzava
Jednostavne (proste ili unitarne) drzave mogu da se podele na centralne, centralizovane i
decentralizovane. Centralna drzava postoji kada je celokupna drzavna vlast usredsredjena u jednom ili
vise centralnih organa. Najcistiji, idealni oblik jedinstvene drzave postoji kada jedan centralni organ
neposredno vrsi poslove sve tri drzavne vlasti. Centralizovana drzava postoji kada pored centralnih
organa postoje i necentralni centralizovani organi koji u punoj zavisnosti izvrsavaju drzavne poslove za
organe centralne vlasti. Decentralizovana drzava postoji kada pored centralnih organa drzavne poslove
istovremeno obavlja i vise necentralnih decentralizovanih organa. Oni samostalno, ali ne i potpuno
nezavisno od centralnih organa obavljaju izvesne drzavne poslove unutar poverenog im delokruga
nadleznosti. Tipicni primeri su oblici drzavne i drustvene samouprave.
26. Slozena drzava
Slozena drzava postoji kada je uspostavljen visok stepen decentralizacije drzavnih organa. Slozene su
regionalna drzava i savezna drzava (federacija). Regionalna drzava je jedinstvena slozena drzava sa
istom takvom vlascu, izdeljenom na posebne oblasti, regione, koji raspolazu znatnom samostalnoscu
prilikom obavljanja drzavnih poslova. Danas postoje samo dve prave regionalne drzave Spanija i
Italija. Savezna drzava (federacija) je u najvecoj mogucoj meri decentralizovana jedinstvena drzava.
Savezna drzava raspolaze jedinstvenom teritorijom, stanovnistvom i suverenom vlascu. U saveznoj
drzavi odlucujuca je savezna vlast, a ne vlast drzava clanica koje se nazivaju i kvazidrzavama i cija je
vlast izvedena (delegirana) iz suverene savezne vlasti.

Savezna vlast se rasprostire nad celom teritorijom i stanovnistvom, dok se vlast drzava clanica
rasprostire samo nad stanovnistvom na njihovim teritorijama. U saveznoj drzavi ne postoji pravo na
nulifikaciju tj ponistavanja odluka savezne vlasti ulaganjem veta drzave clanice, niti pravo na secesiju tj
na otcepljenje drzave clanice.
27. Nezavisni i zavisni savezi drzava
Savezi drzava su drzavne zajednice sastavljene iz dveju ili vise samostalnih drzava. Prema nacinu
nastanka oni mogu da budu drzavni savezi i ugovorni savezi. Nezavisni savezi drzava su konfederacija,
unija i komonvelt. Konfederacija nastaje pravnim putem, ustavotvornim aktom kojim se uspostavlja
vlast saveza. Kada konfederacija nastane ugovornim aktom ona se najcesce naziva savezom nezavisnih
drzava. U konfederaciji obicno postoji zajednicki organ predvidjen osnivackim aktom koji obavlja
iskljucivo zajednicke poslove. Njega sacinjavaju predstavnici drzava clanica i u njemu se sve odluke
donose jednoglasno, konsenzusom. Drzave koje sacinjavaju konfederaciju predstavljaju prave drzave sa
suverenom vlascu. Nadleznost clanica konfederacije je prva i prava, a nadleznost nekog eventualnog
zajednickog organa je druga i izvedena. U konfederaciji svaka drzava clanica raspolaze pravom
nulifikacije i secesije. Unija je savez dveju ili vise drzava obrazovan na osnovu ugovora, a redje na
osnovu ustavne deklaracije ili povelje. Drzave clanice unije ne moraju da imaju nikakve zajednicke
organe. Unija moze da bude realna (stvarna) i personalna (licna). Realna unija predstavlja cisto
ugovornu zajednicu dveju ili vise drzava, a personalna unija postoji kada dve samostalne drzave imaju
na svojim prestolima istog monarha iz iste dinastije. Realne unije su obicno republikanskog oblika
vladavine, a personalne monarhijskog. Komonvelt predstavlja na bilo koji nacin nezavisnu zajednicu,
najlabaviju vrstu saveza izmedju Velike Britanije i njenih bivsih kolonija. Zavisni savezi drzava su
politicki savezi u kojima su drzave clanice podredjene nekoj drugoj drzavi. Tu spadaju protektorat,
vazalna drzava, kolonija, mandat i podrucje pod starateljstvom. Protektorat nastaje ugovorom kojim
jedna strana (drzava-zastitnica) preuzima zastitu druge strane (drzave-sticenice). Ona je duzna da je
vojno zastiti i zastupa u inostranstvu (pr. Francuska nad Marokom i Tunisom).
Vazalne drzave su vrste saveza u kom je vrhovni suveren duzan da stiti i pomaze vazale koji su mu za
uzvrat obavezni na vernost i pomoc (pr. Srbija prema Visokoj porti u Carigradu). Kolonija predstavlja
takvu vrstu saveza u kome je neka teritorija-kolonija u punoj zavisnosti od drzave-matice kao
kolonizatora. Mandat predstavlja vrstu saveza kojim se kolonijalni sistem zamenjuje
medjunarodnopravno utvrdjenim rezimom (pr. Ujedinjene nacije). Podrucje pod starateljstvom je sistem
nastao posle Drugog svetskog rata. On ima cilj da za nezavisnost pripremi narod ili narode odnosnih
podrucja.
28. Demokratija
Rec demokratija je slozenica grckih reci demos i kratos i bukvalno znaci vladavinu naroda. Demokratija
je politicki rezim u kom manjina vrsi vlast u ime vecine. Ta manjina je izabrana na demokratskim
izborima i ona odredjeno vreme ucestvuje u vrsenju vlasti. Moderna demokratija je vladavina u ime
naroda i u interesu naroda. Demokratija je prosla kroz nekoliko etapa razvoja: doba drzave starijeg
liberalizma, doba drzave mladjeg liberalizma, intervencionalizam, globalizam i internacionalizam. Da bi
demokratija postojala potrebno je da budu ispunjeni odgovarajuci uslovi: drustvena stabilnost,
ekonomski prosperitet i standard gradjana, pravna prosvecenost gradjana, tolerancija.. Demokratija ima
svoja dva glavna elementa. Prvi je drustveni i sastoji se u postojanju politicke volje naroda, a drugi je
drzavno-organizacioni koji se sastoji najpre u postojanju odgovarajucih sredstava i mehanizama za
povezivanje naroda sa drzavom i omogucavanja narodu da ucestvuje u vrsenju drzavne vlasti.

29. Vrste demokratije

Vrste demokratije se prema ispunjenosti demokratskih uslova i elemanata dele na stvarnu i formalnu,
politicku i ekonomsku, neposrednu i predstavnicku i poluneposrednu. Stvarna demokratija je neka vrsta
potpune demokratije i ponekad se izjednacava sa demokratijom identiteta koja najvernije izrazava
znacenje demokratije kao vladavine naroda. Ona nigde ne postoji i zato se javlja formalna demokratija
koja podrazumeva postojanje odnosa nadredjenosti i podredjenosti. Politicka demokratija se odnosi na
politicka prava i slobode gradjana, a ekonomska tj socijalna demokratija se odnosi na uspostavljanje i
ostvarivanje ekonomskih i socijalnih prava.
30.Neposredna,predstavnicka i poluneposredna demokratija
Neposredna demokratija postoji kada gradjani neposredno vrse vlast kao jedan drzavni organ ili kao vise
drzavnih organa. Karakteristicne vrste neposredne demokratije su plebiscit, referendum narodna
inicijativa i narodna sankcija (veto). Plebiscit i referendum su oblici neposrednog, pojedinacnog i licnog
izjasnjavanja gradjana van skupa. Njima narod potvrdno ili odrecno odgovara na pitanje koje mu
postavlja drzavna vlast. Plebiscit je tipicna ustanova neposredne demokratije, dok je referendum
korektivna i dopunska ustanova u sistemu predstavnicke demokratije. Narodna inicijativa postoji kad se
gradjani obracaju vlasti, na sta im vlast odgovara potvrdno ili odrecno. Ona se obicno koristi za
predlaganje izmene ustava ili donosenja novog zakona. Narodna sankcija postoji kada se narod
naknadno izjasnjava o vec donetoj odluci nekog drzavnog organa. Sankcija moze biti pozitivna i
negativna (veto). Predstavnicka demokratija se sastoji u predstavljanju naroda. Narodni predstavnici se
biraju na izborima. Predstavnicka demokratija zahteva postojanje odgovarajucih prava koja treba da
obezbede da narod izrazava i ostvaruje svoju volju. Najvaznije takvo pravo je pravo izbora narodnih
predstavnika. Ono se stoji iz prava glasa, prava kandidovanja i prava na ostavku ili opoziv. Postoji
nekoliko vrsta prava glasa: aktivno i pasivno, opste i ograniceno, jednako i nejednako, neposredno i
posredno, javno i tajno. Raspodela mandata prema broju dobijenih glasova na izborima vrsi se
koriscenjem sistema vecinskog predstavnistva ili sistema srazmernog predstavnistva. Izabrani
predstavnici imaju svoj mandat koji moze biti vezan tj imperativni ili nevezan tj slobodan, a postoji i
relativni mandat.
Poluneposredna demokratija-Mesoviut oblik, narod neposredno odlucuje o najvaznijim drzavnim i
politickim pitanjima
31. Pojam vrste i obrasci autokratije
Rec autokratija bukvalno znaci samovladu tj vladavinu manjine suprotnu demokratiji. Drzavna vlast
pripada manjini koja vlada u svoje ime i u svom interesu. Autokratija je oblik politickog rezima u kome
je vecina naroda lisena mogucnosti ucestvovanja u vrsenju vlasti. Moze biti formalna i stvarna. Ponekad
se za oznacavanje autokratije u najsirem smislu koristi naziv diktatura koja izvorno oznacava
neogranicenu vlast. Licnoj diktaturi pridodato je znacenje neogranicene vlasti velikog broja pripadnika
nekog pokreta ili cak cele drustvene klase. Ona moze biti stranacka i vanstranacka. Licnoj diktaturi
slicna je tiranija koja predstavlja nasilnu samovoljnu vladavinu pojedinca nad svojim podanicima. Kao
oblici autokratije javljaju se jos i despotija, apsolutna monarhija, oligarhija, aristokratija, timokratija,
teokratija, plutokratija, kleptokratija i patokratija. Najnoviji oblik autokratije predstavlja totalitarizam.
Njegova bitna obelezja su: postojanje jedne zvanicne ideologije, tajne policije pod partijskom
kontrolom, kontrole masovnih medija, partijskog monopola nad oruzanom silom i drzavna kontrola nad
privredom. Konkretni obrasci totalitarne drzave su fasizam, nacionalsocijalizam i staljinizam. Fasizam
predstavlja naziv za nacionalisticku stranku fasista koja je pod vodjstvom Musolinija preuzela vlast u
Italiji 1922. Nacionalsocijalizam je nastao u Nemackoj kao gora varijanta fasizma. Njihov neosporni
vodja bio je Adolf Hitler. Staljinizam nastaje u SSSR-u. Diktatorska vlast je zvanicno pripadala
radnickoj klasi preko sovjeta, a stvarno komunistickoj stranci i Staljinu.

32. Monarhija
Monarhija je oblik vladavine u kom je poglavar drzave lice sa izuzetnim privilegijama. Najizrazitije
obelezje monarha predstavlja to sto je on suverena licnost. On je pravno neodgovoran, a njegov polozaj i
vlast odredjeni su osnovnim, a ne obicnim zakonima. Monarhova licnost je posvecena i nepovrediva, a
svaki nasrtaj na njegov zivot ili cast se kaznjava kao krivicno delo. Monarh je po pravilu nasledan, a
naslednost podrazumeva da je monarh pojedinac (inokosni organ), a tek retko privremeni ili kolegijalni
organ (pr. regenstvo, namesnistvo). Dve glavne vrste monarhije su: neogranicena i ogranicena.
U neogranicenoj monarhiji monarh je nesporni nosilac suverene drzavne vlasti i suverena licnost. On
ima ustavotvornu i zakonodavnu vlast, ali mu uz njih pripadaju i izvrsno-upravna i sudska vlast.
Karakteristican oblik neogranicene monarhije predstavlja apsolutna monarhija. Sustina vlasti apsolutnog
monarha je objasnjavana kao licni ili drzavni apsolutizam.
U ogranicenoj monarhiji monarhova vlast je odredjena ustavom (ustavna monarhija), nekim
predstavnickim organom (staleska i dualisticka monarhija) ili parlamentom (parlamentarna monarhija).
Ustavna monarhija znaci da je monarh izgubio ustavotvornu vlast. U staleskoj monarhiji monarhova
vlast je ogranicena staleskom skupstinom. U dualistickoj monarhiji postoji parlament ali jos uvek nema
parlamentarizma. U parlamentarnoj monarhiji kraljeva vlast se mnogo vise ogranicava.
33. Republika
Republika je oblik vladavine u kom poglavar drzave nije lice sa izuzetnim privilegijama koje ga uzdizu
iznad drugih lica. Predsednik republike nije suverena licnost, pravno je odgovoran, odnosno podleze
pravnim propisima, njegov polozaj i vlast u odredjeni obicnim zakonima. Predsednik republike je
obicno inokosan organ, pojedinac, a retko ili privremeno kolegijani organ. Predsednik je izboran, a ne
nasledan. Kod mesovitog oblika republike moguce je da predsednik bude izabran dozivotno ili da bude
nasledan. Predsednik se obicno bira na 4 godine. Postoje dva nacina biranja predsednika: 1. prema
americkom, bira ga narod opstim glasanjem, 2. prema francuskom, biraju ga gornji i donji dom zajedno.
U savremenim ustavima predvidjena je mogucnost ostavke ili opoziva predsednika cime prestaje
njegova funkcija pre isteka mandata. Postoje dve glavne vrste republike: neogranicena i ogranicena.
U neogranicenoj republici predsednik je istovremeno sef drzave i njen poglavar. U ogranicenoj republici
on je obicno poglavar drzave, dok funkciju sefa drzave obavlja drugi organ samostalno ili zajedno sa
njim. Prema tom merilu, republike se dele na one sa kabinetskom vladom i predsednicke republike. U
republikama sa kabinetskom vladom predsednika po pravilu bira parlament, a u predsednickim narod.
35. Kako pravo moze da se odredi i vrste definicije prava
Sam pojam prava je relativan pa su i sve definicije prava relativne. Oni su takodje uvek subjektivni,
nikada nisu sasvim istiniti i korisni su. Pojam i definicija prava su pogodni za rad samo kada su ispravni
i solidni. Zato sto je korisno, pravo moze konvencionalno da se odredi i definise. Definicije prava su
obicno date u obliku deskriptivnih i preskriptivnih iskaza o pravu. Deskriptivne definicije predstavljaju
skup iskaza kojima se tvrdi, opisuje i objasnjava sta je pravo. Preskriptivne definicije prava nalazu neko
cinjenje ili necinjenje pripreeno ili ne, primenom drzavne sankcije. Cilj deskripcija je da obavestavaju o
cinjenicama i da na taj nacin posredno uticu na ponasanje ljudi. Cilj preskripcija je da obavestavaju o
necijim zeljama i volji i na taj nacin neposredno uticu na ponasanje ljudi. Postoje i deskriptivnopreskriptivni iskazi, kada se kaze iz cega se sastoji pravo i kakva mu je drustvena funkcija, tj. kakvo bi
trebalo da bude. Vazna vrsta definicija je Aristotelova definicija: per genus proximum et diferentiam
specificam, zasnovana na koriscenju rodnog pojma i osobene razlike. Klasicna podela definicija je na
realne, nominalne i konceptualne, koja se zasniva na tome da li je predmet definisanja stvar, iskaz ili
pojam.
36. Znacenje prava u pravnoj teoriji i doktrini

Brojne i raznovrsne teorije grupisane su u idealisticke i realisticke teorije o pravu. Idealisticke teorije o
pravu su veoma stare i mogu se razvrstati na prirodnopravne, aprioristicko-fenomenoloske i
egzistencijalisticke, formalne i kulturalisticke pravne teorije. Realisticke teorije o pravu stare su bar kao
i idealisticke teorije. One se mogu razvrstati na pozitivisticke, socioloske, integralne i multidisciplinarne.
Narocito vazno mesto zauzimaju prirodnopravne, pozitivisticke i socioloske, pa se zbog toga kaze da
pravo ima tri znacenja: prirodnopravno, pozitivnopravno i socioloskopravno. Prirodnopravne teorije u
pravu vide jedno vise, istinsko pravo koje sluzi postizanju opsteg dobra i pravednosti. Zajednicko im je
uverenje da pravo predstavlja dvojni normativni sistem sastavljen iz sistema prirodnog prava i
pozitivnog prava koje mu je podredjeno (Toma Akvinski, Hugo Grocijus). Pozitivisticke pravne teorije
odbacuju ideju prirodnog prava. One istrazuju u pravu ono sto jeste i smatraju da nema drugog prava
osim pozitivnog prava (Savinji, Hans Kelzen). Socioloskopravne teorije pravo odredjuju kao drustvenu
pojavu, a njegovu sustinu tumace delovanjem drustvenih cinilaca (Herbert Spenser, Maks Veber).
37. Zajednicko u pojmu prava
Postoji dvanaest karakteristicnih zajednickih svojstava, odnosno merila pravnosti. To su: spoljasnjost
(pravom se regulise spoljasnje telesno ponasanje,cinjenje ili necinjenje), heteronomnost (kada se subjekt
pokorava normi koju je doneo neko drugi), drustvenost (pravnim normama se iskljucivo regulise
ponasanje ljudi), regulativnost (sistemski legitimni uticaj na ponasanje ljudi), tradicionalni predmet
regulisanja (sukob interesa je narocito izrazen u oblastima imovinskih odnosa, odnosa vlasti i drustva
koji su tradicionalni predmet regulisanja), merljivost i preciznost (tacno se odredjuju ovlascenja i
obaveze subjekata i precizan postupak, precizne norme), pojava spora i postojanje suda (zbog razlicitih
interesa ljudi nastaje spor pa je neophodna neutralna strana-sud koji mora biti drustveno i pravno
priznat), postupak formalizacije, drustvena sankcija (mora biti pravom predvidjena,drustvena,
merljiva,srazmerna), ostvarivanje vrednosti reda, mira i sigurnosti, zahtev za ostvarivanje drugih
drustvenih i pravnih vrednosti i omogucavanje sapostojanja ljudi u drustvu. Ova zajednicka svojstva
prava omogucavaju odvijanje zajednickog zivota sa sto manje neuskladjenosti, prepreka, sukoba i borbi
koje razaraju drustvo.
38. Operativni pojam prava u prosirenom i suzenom smislu
Pojam prava u prosirenom smislu sadrzi tri vrste drzavnog i tri vrste drustvenog prava rasporedjene u tri
sloja. Prvi sloj cine potpuna prava (drzavno i drustveno pravo koji imaju sva zajednicka obelezja prava).
Drugi sloj sacinjavaju nepotpuna tj nesavrsena prava (drzavno i drustveno pravo koje imaju vecinu
zajednickih svojstava, medju kojima je i drzavna sankcija). Treci sloj sacinjavaju nedovrsena ili
neostvarena prava (golo drzavno i drustveno pravo koji medju vecinom zajednickih svojstava nemaju
drzavnu sankciju). Pri odredjivanju prava u suzenom smislu kao najvaznije se istice samo jedno njegovo
obelezje drzavna sankcija. Pravne su samo norme potpunog i nepotpunog prava jer raspolazu
drzavnom sankcijom. Pojmovi prava u prosirenom i suzenom smislu mogu istovremeno da se
upotrebljavaju a da to ne bude protivrecno jer oni nisu sustinski razliciti.
39. Prirodno i pozitivno pravo
Prirodno i pozitivno pravo su vrste prava prema njegovoj prirodi. Prirodno pravo (ius natura) nezavisno
je od nekog spoljasnjeg autoriteta. Ono uvek prethodi pozitivnom pravu i sluzi mu kao osnov i uzor.
Prirodno pravo je nepromenljivo i univerzalno i dato je samom ljudskom prirodom. Ono je uvek
pravedno. Prirodno pravo je jos savrseno i idejno. Pozitivnim pravom (ius positum) naziva se pravo koje
u datom drustvu vazi i primenjuje se. Njegova pozitivnost se odredjuje prema njegovoj efikasnosti.
Pozitivno pravo stvara covek i ono je nesavrseno, a takodje je i podlozno promenama. Njegovim

izucavanjem i razvijanjem bavi se pravna nauka. Nasuprot pozitivnom pravu, u nepozitivno pravo spada
istorijsko pravo, pa cak i prirodno pravo. Njime se bave pravna istorija i pravna filozofija.
40. Drzavno i drustveno pravo
Drzavno i drustveno pravo su vrste prava prema nacinu nastanka i obelezjima. Drzavno pravo se
odredjuje u prosirenom i suzenom smislu. U prvom slucaju, pravi se razlika izmedju potpunog,
nepotpunog i nedovrsenog drzavnog prava. U drugom slucaju, drzavno pravo cine sve norme koje
raspolazu drzavnom sankcijom. Prema pravno-regulativnoj delatnosti drzavnih organa, razlikuje se
zakonodavno pravo od administrativnog i sudskog prava. Prema najvaznijim pravnim propisima
drzavnog prava, razlikuje se ustavno od zakonskog i uredbodavnog prava. Drzavno pravo moze da se
odnosi samo na regulisanje drzavnog uredjenja, kada se naziva ustavnim pravom. Administrativnim
pravom se regulise drzavno upravljanje. U drzavno pravo spada i krivicno pravo, kao najvaznije, i druge
grane javnog i privatnog prava. Drustveno pravo je pravo koje stvara drustvo (pojedinci, grupe ili
organizacije). Drustveno pravo mora svakom pojedincu da obezbedi sigurnost na zivot, licnu slobodu i
vlasnistvo kao i drzavno pravo. Drzava moze zajedno sa drustvenim subjektima da stvara neke vrste
pravnih propisa i tako nastaju mesoviti oblici prava.
41. Medjunarodno i unutrasnje pravo
Postoje dve grupe gledista povodom nedoumice da li je medjunarodno pravo uopste pravo. Prema prvoj
grupi koja osporava pravnost medjunarodnog prava, medjunarodne norme nemaju iza sebe prinudnu silu
drzave ili skupa odredjenih drzava, a kada je steknu postaju norme unutrasnjeg prava. One nisu pravne
jer ne raspolazu sankcijama kao unutrasnje pravo. Prema drugoj grupi gledista, medjunarodno pravo
jeste pravo, jer kada je stvoreno ono deluje na sve subjekte na koje se odnosi. Medjunarodno pravo ima
svoj osoben predmet regulisanja, to su medjunarodni odnosi medju drzavama, organizacijama i
udruzenjima, ali sadrzi i druga svojstva kao i nacionalna prava. Od srednjeg veka nastaju medjunarodno
trgovacko pravo, medjunarodno privatno, krivicno, saobracajno, radno pravo...
42. Javno i privatno pravo
Podela na javno i privatno pravo predstavlja najstariju podelu prava. Postoji mnogo merila za
razvrstavanje javnog od privatnog prava, ali se najcesce koriste samo tri. Prema merilu interesa, javno
pravo sacinjavaju sve norme koje stite drzavne (opste) interese, a privatno pravo sve norme koje stite
privatne interese. Prema merilu subjekta, javno pravo sacinjavaju sve norme gde je subjekt drzava, a
privatno pravo norme gde su subjekti privatna lica. Prema merilu vlasti, javno pravo obuhvata odnose
izmedju drzave i pojedinca, u kojima se drzava javlja kao nosilac vlasti, a privatno pravo odnose
izmedju drzave i pojedinca ili izmedju samih pojedinaca, u kojima vlada nacelo autonomije volje. U
javno pravo spadaju ustavno, upravno, krivicno, finansijsko pravo itd, a u privatno pravo gradjansko,
radno, nasledno, trgovacko, medjunarodno privredno pravo itd.

43. Materijalno i formalno pravo

Kada se opste norme razvrstavaju prema svojoj sadrzini, one sacinjavaju materijalno (supstancijalno)
pravo. U materijalno pravo spadaju sve norme bilo koje grane prava koje za odnosne pravne subjekte
utvrdjuju ovlascenja, obaveze i predvidjaju sankciju za njihovu povredu (npr. norme o pravima i
duznostima supruznika, roditelja i dece..). Te norme su primarne jer sacinjavaju sustinu prava.
Kada se opste norme razvrstavaju prema obliku, one sacinjavaju formalno (procesualno) pravo. Tu
spadaju pravne norme koje regulisu spoljasnji oblik i postupke za ostvarivanje prava tj norme krivicnog

i gradjanskog sudskog postupka ili upravnog, arbitraznog ili nekog drugog postupka (npr. norme o
nacinu sklapanja i razvoda braka). Norme formalnog prava su sekundarne jer je njihov glavni zadatak da
sluze ostvarivanju primarnih materijalnih normi.
44. Teorijei ucenja o odnosu drzave i prava
Postoji nekoliko glavnih grupa teorija o odredjivanju odnosa drzave i prava. Merila koja se koriste za
odredjivanje odnosa drzave i prava su postanak, poreklo, razvoj, zadatak i znacaj drzave i prava,
obaveznost pravnih pravila koja stvara drzava ili drustvo. Na osnovu njih je stvoreno nekoliko vrsta
teorija o odnosu drzave i prava. Teorije o nezavisnosti drzave i prava sadrze tvrdnju da je pravo stvoreno
nezavisno od drzave i da postoji nezavisno od nje. Teorije o prvenstvu drzave nad pravom govore da
drzava i pravo nisu nezavisni jedno od drugog, drzava je primarna a pravo sekundarno, drzava je nastala
pre prava i zbog toga ima prvenstvo nad pravom. Teorije o prvenstvu prava nad drzavom prema kojima
pravo nastaje pre drzave i postoji nezavisno od nje, za pravo je dovoljno da postoji drustvo, dok drzava
ne mora da postoji. Teorije o jedinstvu drzave i prava u kojima se pravo i drzava poistovecuju i
prikazuju kao dve strane jedinstvene pojave. Teorije o povezanosti drzave i prava prema kojima su
drzava i pravo samostalne i razlicite ali povezane pojave. Teorije o relativnoj samostalnosti drzave i
prava osnov povezivanja drzave i prava ne traze u njima samima vec u pojavama koje okruzuju drzavu i
pravo. Najbolje je da se drzava i pravo ukrstaju, da se medjusobno seku cineci tri oblasti: cisto drzavnu,
cisto pravnu i zajednicku oblast.
45. Uticaj drzave na pravo i prava na drzavu
Uticaj drzave na pravo sastoji se u drzavnom racionalizovanju prava. Najvazniji nacini drzavnog
racionalizovanja prava sastoje se u primeni prava, stvaranju prava i preduzimanju drugih vaznih
drzavnih radnji koje imaju cilj da olaksavaju stvaranje i primenu prava. Primena prava se sastoji u
ponasanju ljudi po pravnim normama. Ona moze da bude dobrovoljna i prinudna. U stvaranju prava je
znacajna uloga drzave, jer drzavno pravo neposredno uredjuje najvaznije oblasti drustvenog zivota.
Drzava moze neposredno stvarati pravo sama ili sa drugim subjektima, a moze i izricito odrediti ko ce i
kako stvarati pravo i na taj nacin posredno ucestvovati u stvaranju prava. Drzava moze preventivno
koristiti silu da bi se gradjani pridrzavali prava. Od glavnih nacina uticaja drzave na pravo, najvazniji se
sastoji u represivnoj primeni sankcije. Uticaj prava na drzavu sastoji se u pravnom racionalizovanju
drzave. Pravo pretvara drzavu u pravnu organizaciju (drzava je pravna organizacija od trenutka svog
nastanaka, pa sve dok postoji), omogucava njeno funkcionisanje pretvaranjem njene delatnosti u
primenu prava (to postize konkretnim regulisanjem radnji odnosnih drzavnih organa) i ogranicava njenu
vlast (pretvarajuci drzavu u pravnu organizaciju i omogucavajuci njeno funkcionisanje podrobnim
regulisanjem delatnosti njenih organa).
46. Pravna drzava odn. Vladavina prava ucenje, pojam, uslovi i sredstva za ostvarivanje
U savremenoj pravnoj nauci postoje dva glavna ucenja o vladavini prava. Jedno je nastalo u evropskom
kontinentalnom sistemu i poznato je kao pravna drzava, a drugo u anglosaksonskom sistemu i poznato je
kao vladavina prava (Rule of law). Evropsko kontinentalno ucenje o pravnoj drzavi dovodi se u vezu sa
shvatanjima da se zakoni menjaju dok je zakonitost postojana. Postizanju tog cilja prilagodjen je citav
sistem pravnih ustanova, resenja i sredstava. Prema anglosaksonskom ucenju, jedino vladavina prava
izrazava pravo znacenje zakonitosti. Za postojanje pravne drzave vladavine prava, vazno je da budu
ispunjeni odgovarajuci drustveni (stabilnost, homogenost, red i mir, razvijena pravna svest i ideologija,
aktivno javno mnjenje i razlicite interesne grupe), drzavno-organizacioni (demokratija i podela vlasti) i
pravnotehnicki (zakonitost rada uprave i sudska kontrola upravnih akata) i drugi uslovi koji treba da
obezbede ispravnu primenu i stvaranje prava.

47. Pravna drzava vladavina prava, pravna kultura i stanje drzavne nuzde
Pravilo je da svako pravo sadrzi odgovarajuci civilizacijski i kulturni obrazac. Pravo moze da bude
civilizovano a nekulturno, medjutim ono ne moze biti kulturno a necivilizovano. Isto vazi i za pravnu
drzavu. Smatra se da postojanje tih obrazaca omogucava uspostavljanje kulturne pravne drzave. Pravna
kultura obuhvata pravno znanje, specijalizovano pravnicko znanje i poznavanje alternativnih i
supsidijarnih normi, vrednosti i pravnog osecaja. Kada u drzavi dodje do promena koje ugrozavaju
funkcionisanje njenog poretka, zakonitosti i vladavine prava, nacelo drzavnog razloga prelazi u stanje
drzavne nuzde odnosno u vanredno, opsadno ili ratno stanje. Najstariji obrazac stanja drzavne nuzde
predstavlja rimska diktatura. Savremeni oblici stanja drzavne nuzde su francuska ustanova opsadnog
stanja, engleska ustanova unutrasnjeg ratnog stanja i americka ustanova vanrednih ustavnih ovlascenja.
Te ustanove u svim sistemima prava predstavljaju sredstva za odbranu drzave spolja i iznutra. Sastoje se
u privremenom prosirivanju nadleznosti birokratskih organa i obustavljanju ustavnih i zakonskih normi
dok traje vanredno stanje. Stanje drzavne nuzde moze se uvesti samo u savremenim demokratskim
pravnim drzavama, odnosno drzavama vladvine prava. Cilj stanja drzavne nuzde je da se privremenom
suspenzijom ustavnog poretka sprece nered i bezakonje.
48. Opsti pojam pravnog poretka pojam, sastav i stanje
Pravni poredak predstavlja veoma slozenu celinu. Nekada je izjednacavan sa univerzalnim i prirodnim
poretkom koji vlada svetom. Prilikom odredjivanja pojma pravnog poretka polazi se od najsireg
drustvenog okvira. To se cini na osnovu razlika izmedju prirodnih zakona i drustvenih normi. One
postoje u pogledu: stvaranja ove dve vrste pravila, snage, podloge preko koje dejstvuju, cilja, ocene ove
dve vrste pravila, sankcije i predvidljivosti. Na osnovu tih razlika moze se odrediti pojam drustvenog
poretka koji se sastoji iz drustvenih normi, stvarnog ponasanja ljudi, vrednosti koje se preko tog
ponasanja ostvaruju i odredjenih pravilnosti. Njegov vazan deo cini pravni poredak koji predstavlja vrstu
drustvenog poretka regulisanog pravom. Unutar pravnog poretka mogu se uociti dve njegove vrste:
neposredan pravni poredak (sa kojim se neposredno racuna u ljudskim odnosima) i posredan pravni
poredak (koji se odnosi na celokupno sacuvano pravno znanje i iskustvo). Pravni poredak se sastoji iz
pravnih normi, ljudskog ponasanja, zakonitosti i pravnih vrednosti. Razlikuju se cetiri njegova elementa:
normativni (pravne norme i pravni akti), fakticki element (ljudske materijalne radnje), zakonitost (skup
metapravnih pravila) i vrednosni element (cisto drustvene i cisto pravne vrednosti). Pravni poredak je
dinamicna pojava u neprekidnom kretanju i stvaranju. Pravna nauka izucava i stanje pravnog poretka.
Ona to cini de lege lata (kakav jeste) i de lege ferenda (kakav bi trebao da bude). U prvom slucaju
pravna nauka objasnjava sastav, veze i funkcionisanje delova i celine pravnog poretka, a u drugom
kriticki pretresa i predlaze resenja za njihovo poboljsanje.
49. Norma kao drustveno pravilo koje sadrzi zapovest
Drustvenim normama se regulisu najrazlicitiji drustveni odnosi. Najvaznije drustvene norme su
obicajne, moralne i religijske. Svim drustvenim normama je zajednicko da predstavljaju zapovest o
ponasanju ljudi snabdevene drustvenim sankcijama i drugim zajednickim obelezjima. Njihov skup
sacinjava normativni drustveni sistem. To sto norme sadrze zapovest predstavlja njihovo imperativno ili
normativno znacenje. Ono je gotovo uvek izrazeno preskriptivnim iskazima kojima se utvrdjuje da nesto
treba. Drustvene norme imaju i svoje indikativno znacenje, kada se normama utvrdjuje ono sto jeste a
ne ono sto treba da bude. To znacenje se uglavnom izrazava deskriptivnim iskazima. Zapovest u normi
je najcesce saopstena u obliku zapovednog trebanja da se nesto izvrsi ili ne izvrsi. Njih sadrze pravi
(potpuni) preskriptivni iskazi. Prividni (nepotpuni) preskriptivni iskazi nisu prave zapovesti, vec molbe,
saveti, preporuke, obecanja, zahtevi. Pravi deskriptivni iskazi ne sadrze cak ni skrivenu zapovest, vec
pruzaju samo obavestenja o normi. Zapovest u normi moze da bude saopstena prividno u deskriptivnom
obliku, tj. prividnim deskriptivnim iskazima. Najvaznija razlika izmedju preskriptivnih i deskriptivnih

iskaza je ta sto preskriptivni iskazi saopstavaju necije zelje i volju, cime neporedno uticu na ljude, dok
deskriptivni iskazi obavestavaju o cinjenicama i tako posredno uticu na ponasanje ljudi. Sve norme koje
sadrze zapovedno trebanje predstavljaju prave, potpune norme, dok one koje sadrze u razlicitim
stepenima trebanje bez zapovesti predstavljaju prividne il moguce norme.
50. Vrste drustvenih normi
Najznacajnija je podela drustvenih normi na drustvene norme u sirem smislu i drustvene norme u uzem
smislu. U drustvene norme u sirem smislu spadaju tehnicke norme i tehnicki standardi. Tehnicke norme
predstavljaju uputstva kojima se regulise covekov odnos prema prirodi. One se mogu prekrsiti i nemaju
sankciju. Tehnicki standardi predstavljaju skup medjusobno povezanih tehnickih i drustvenih pravila,
kojima se posredno uredjuju odnosi medju ljudima povodom dobara. Drustvene norme u uzem smislu ili
drustvene propise stvara ljudski duh. One predstavljaju zapovesti jedne volje upucene drugoj volji,
snabdevene drustvenim sankcijama u slucaju njihovog krsenja. Njima se neposredno uredjuju odnosi
medju ljudima. Drustveni propisi mogu da se podele na tri glavne vrste. Prvu glavnu vrstu cine norme
difuzne zajednice tj propisi koje stvara i primenjuje drustvena grupa (obicaj, tradicija i moral). Drugu
vrstu cine norme drustvenih organizacija tj propisi koje stvaraju i primenjuju njihovi specijalizovani
organi, a trecu vrstu norme koje stvara ili samo primenjuje drzava (pravni propisi).
52.Pojam pravne norme
Pravna norma predstavlja posebnu vrstu drustvenih normi. Ona je pravilo o ponasanju ljudi snabdeveno
drzavnom sankcijom. Pravna norma ne moze da se podeli a da i dalje bude norma. Pravna norma kao
zapovest upucena razumu i slobodnoj volji postoji da bi se primenila u stvarnosti. Da bi se taj cilj
postigao potpune i nesavrsene norme su snabdevene sankcijom drzave. Za svaku pravnu normu je vazno
da bude sastavni deo pozitivnog prava.
53. Pretpostavka dispozicije i pretpostavka sankcije
Pretpostavka dispozicije je nestalni sporedni element pravne norme. Ona predstavlja deo norme koji
odredjuje cinjenice ili okolnosti koje moraju da postoje da bi dispozicija kao glavni element mogla da se
primeni. Pretpostavku dispozicije sadrze samo uslovne opste i pojedinacne norme. Drugacije se naziva
primarna pretpostavka jer odredjuje dogadjaj koji jos nije nastupio ali je verovatan. Pretpostavka
sankcije je stalni sporedni element pravne norme. Ona se drugacije naziva sekundarna pretpostavka.
Sadrzi opis prekrsaja dispozicije (delikta) koji tek treba da se dogodi da bi se primenila sankcija. Ona se
razlikuje od delikta jer pruza njegovo odredjenje i predstavlja vezu izmedju dispozicije i sankcije, a s
druge strane, delikt je negacija dispozicije i uslov za primenu sankcije koji je opisan u njenoj
pretpostavci
54.Dispozicija pravne norme
Dispozicija pravne norme je primarno, uslovno, alternativno, relativno i normativno pravilo ponasanja tj
zapovest jedne volje koja raspolaze vlascu, upucena drugoj volji. Pravna norma bez dispozicije ne bi
mogla da postoji. Prema nacinu na koji je formulisana zapovest, razlikuju se naredjujuce i zabranjujuce
od ovlascujucih i deklarativnih dispozicija. Naredjujuce dispozicije naredjuju subjektu da se ponasa na
odredjen nacin (npr. da placa porez), zabranjujuce zabranjuju subjektu da se ponasa na odredjen nacin
(npr. zabranjeno je ubijati,krasti..), ovlascujuce ovlascuju subjekta na jedno ponasanje (npr. svako ima
pravo na zastitu zdravlja), a deklarativne dizpozicije pruzaju opis, objasnjenje ili definiciju pojmova.
Prema stepenu slobode, dispozicije mogu da se razvrstaju na apsolutno i relativno odredjene. Apsolutno
odredjene dispozicije sadrze tacno odredjenu zapovest koja odnosnim subjektima ne ostavlja nikakvu
slobodu. Relativno odredjene dispozicije raspolazu razlicitim stepenima slobode za odnosne subjekte, i

mogu da se podele na dispozicije sa neodredjenim pojmovima i pravnim standardima, alternativne

dispozicije, dispozicije koje daju diskrecionu vlast i dispozitivne dispozicije.
55. Sankcija pravne norme
Sankcija pravne norme je jedan njen glavni element. Ona je alternativno i sekundarno pravilo
ponasanja koje je obavezno za prekrsioca dispozicije, a primarno pravilo ponasanja za drzavni
organ koji treba da je primeni. Podloznost prekrsilaca dispozicije sankciji naziva se pravna
odgovornost. Ukoliko se sankcija odnosi na jedno lice ona je individualna, a ukoliko se odnosi
na vise lica kolektivna. Postoje jos i subjektivna i objektivna pravna odgovornost. Prva se
zasniva na postojanju krivice (umisljaja), a druga na postojanju stete (nehata). Postoje i druge
odgovornosti kao sto su krivicna, gradjanska, disciplinska.. Postoje neki razlozi koji oslobadjaju
od pravne odgovornosti: slucaj, zabluda, visa sila, nuzna odbrana, krajnja nuzda i cinjenje stete
uz pristanak ostecenog. Sankcije mogu da se podele prema vrsti dobara koja se oduzimaju od
prekrsioca, na telesne, imovinske i moralne; prema cilju koji treba da ostvare, na retributivne i
restitutivne; prema kome ili cemu se izricu, prema licima (umisljaj, nehat, sankcije za krivicna
dela, sankcije za imovinske delikte..) i prema aktima koje se sastoje u ponistavanju ili ukidanju
nezakonitih normativnih akata. Sankcija se ne moze primeniti za delo koje nije unapred
odredjeno zakonom, niti za delo cija sankcija nije unapred tacno odredjena zakonom.
56. Vrste pravnih normi i njihovo povezivanje
Pravne norme se ravrstavaju prema brojnim merilima. Prema stepenu uopstenosti, pravne norme mogu
biti apstraktne i konkretne. Apstraktne norme regulisu unapred neodredjen broj slucajeva na takav nacin
da su za njihovu primenu potrebne konkretne norme. Konkretne norme mogu neposredno da se primene,
bilo da su opste, bilo da su pojedinacne. Prema tome da li sadrze pretpostavku dispozicije, pravne norme
se dele na uslovne i bezuslovne. Uslovne norme donose se za situacije koje tek treba da nastupe, a
bezuslovne se donose za situacije koje vec postoje. Prema obimu i krugu subjekata na koje se odnose,
pravne norme mogu biti opste i pojedinacne. Opste se odnose na unapred neodredjen broj subjekata i
situacija, a pojedinacne na samo jedan tacno odredjeni slucaj koji se u normi imenuje. Prema stepenu
slobode odnosnih subjekata, pravne norme se dele na apsolutno i relativno odredjene. Prema nacinu na
koji je zapovest u normi formulisana, norme se dele na naredjujuce, zabranjujuce, ovlascujuce i
deklarativne. Povezivanje normi prema njihovoj snazi u jedinstvenu celinu postize se koriscenjem
pravnotehnickih nacela. Prvo je nacelo koherentnosti koje izrazava potrebu prava kao sistema da bude
sto je moguce vise uskladjeno. Nacelo potpunosti ima cilj da obezbedi sadrzinsko zaokruzivanje prava.
Nacelo odredjenosti sastoji se u zahtevu da vise i opstije pravne norme budu sto jasnija i preciznija
podloga za donosenje nizih i manje opstih normi.
57. Pojam i obelezja normativnog pravnog akta
Normativni pravni akt se odredjuje kao psihicki akt izjava volje ili razuma. On se razlikuje od
materijalne ljudske radnje, telesnog akta, jer se sastoji u donosenju izvesne odluke koja sadrzi izvesnu
normu tj pravilo o ponasanju. On je nesaznatljiv neposredno i kratkotrajan kao i sve psihicke pojave.
Potrebno je da se normativni akt ucini trajnim i dostupnim drugima, tj da se materijalizuje. Materijalni
pravni akti ne sadrze materijalizaciju kao poseban treci element, jer oni sami predstavljaju
materijalizaciju svesti i volje svog tvorca. Uocljivo je nekoliko karakteristicnih slucajeva neslaganja
spoljne sa unutrasnjom sustinom pravnog akta. Najjednostavniji slucaj je omaska tj greska u
izrazavanju. Od nje treba razlikovati nesavrsenosti norme (koja se za razliku od omaske ne moze
ispravljati) i stamparske i druge greske prilikom objavljivanja norme. Ostali slucajevi su nesto
komplikovaniji. Prvi takav slucaj je zabluda (error) koja postoji kada subjekt donosi akt pogresno
procenjujuci cinjenice (o cinjenicama-error facti i o pravu-error iuris). Drugi slucaj je prevara (dolus)

koja postoji kada je pogresna procena donosioca akta izazvana namerno od strane drugog lica. Treci
slucaj je prinuda (metus) koja postoji kada se fizickim ili psihickim sredstvima ili samo pretnjom deluje
na donosioca da donese akt kakav ne zeli. Slucajeve zablude, prevare i prinude pravo predvidja i
zabranjuje.
58. , formalni i materijalni pojam pravnog akta
Svaki pravni akt ima svoj oblik i svoju sadrzinu. Oni moraju da odgovaraju jedno drugom, u protivnom
pravni akt ne postoji. Oblik pravnog akta odredjuje se kao skup materijalnih cinilaca i nacina pomocu
kojih se akt stvara i ispoljava. Oblik normativnog pravnog akta se sastoji iz tri elementa: nadleznosti
subjekata za njegovo donosenje, postupka donosenja i materijalizacije. Nadleznost predstavlja
ovlascenje drzavnih organa ili drustvenih subjekata da donose odredjene akte. Postupak po kom se akt
donosi sastoji se iz niza konkretnih radnji koje imaju za cilj da obezbede da akt bude donet na tacno
predvidjen i najispravniji nacin. Materijalizacija se sastoji u telesnoj radnji kojom se akt spolja izrazava i
samog materijalnog sredstva pomocu kog se obezbedjuje njegovo trajanje. Sadrzina normativnog
pravnog akta sastoji se iz glavnog i sporednog elementa. Glavni element sacinjava sama izjava volje ili
razuma, a sporedni element oznacavanje o kojoj vrsti akta je rec, koji ga subjekt donosi, mesto i vreme
donosenja... Za svaki normativni i materijalni akt mogu da se stvore dva njegova pojma formalni i
sadrzinski. Prilikom odredjivanja formalnog pojma pravnog akta najvazniji element predstavlja
nadleznost subjekta, a tek zatim postupak. Za odredjivanje sadrzinskog pojma pravnog akta vaze
elementi sadrzine. U sadrzinski istu vrstu akata spadaju svi koji imaju isti glavni element.
61. Metodi stvaranja formalnih izvora prava
Tek kada je pravo stvoreno ono moze da vazi, da se tumaci i primenjuje, pa je stvaranje veoma vazna
delatnost. Postoji posebna tehnika stvaranja prava ciji je cilj da prouci pitanja najboljih postupaka za
pripremu i obradu pravnih akata, da resi koji se formalni izvori da postoje.. Sva ta pitanja resavaju se
primenom opstih tehnickih metoda stvaranja prava: metod spontanog i metod svesno-planskog stvaranja.
U prvom slucaju je uloga svesti i plana mnogo manja, a u drugom mnogo veca. Postoje i posebni
tehnicki metodi kao sto su taksativni, primericni, kazuisticki, apstraktni, nacelni i precedentni metod.
Taksativnim normiranjem navode se slucajevi koji su predmet pravnog regulisanja.
Primericnim normiranjem se u pravnom aktu navode najvazniji slucajevi na koje se taj opsti akt
primenjuje, a zatim se njegova primena prosiruje koriscenjem analogije na druge slicne slucajeve.
Kazuistickim normiranjem odredjuju se slucajevi koji se navode u pravnim aktima.
Apstraktnim normiranjem se u pravnom aktu na apstraktan nacin odredjuju slucajevi koji potpadaju pod
zamisljeni slucaj. Nacelnim normiranjem se na isti nacin, kao i apstraktnim odredjuju slucajevi u kojima
ce se pravo primenjivati samo na slozeniji nacin. Precedentno normiranje znaci da ako je izvor prava
neki precenent, on treba da se primeni na sve iste buduce situacije, u protivnom, mora da se primeni
drugi precedent ili neki opsti pravni akt umesto precedenta. Opsti tehnicki metodi stvaranja prava su i
suvise opsti, dok su posebni tehnicki metodi i suvise konkretni, zbog toga bi ih trebalo kombinovati da
bi se stvoreno pravo primenjivalo.
62. Opsti pojam zakona, slicnosti i razlike izmedju ustava, zakona i podzakonskih propisa
Zakon predstavlja najvazniji formalni izvor prava. U prvom, najsirem znacenju, zakon oznacava svako
pisano ili nepisano pravno pravilo uopste (pr. obicaj ili sudska presuda). U srednjem znacenju, zakon
oznacava sve pisane pravne izvore (uredbe vlade), a u najuzem znacenju, zakon oznacava samo onaj
pisani izvor koji ima najvecu pravnu snagu zbog toga sto ga donosi zakonodavni organ po osobenom
postupku. Zakon predstavlja najvisi pravni akt samo kada ne postoji ustav u formalnom smislu. Kada
formalni ustav postoji, zakon postaje najvisi pravni akt posle ustava. Pored ustava kao najviseg zakona i
obicnih zakona postoje i mnogi podzakonski propisi. Tako se u svim pravima uspostavlja troslojni

hijerarhijski sistem medju samim zakonima u sirem smislu koji se dele na: najvise (ustav), nize (ostali
zakoni, osnovni), jos nize (obicni zakoni) i najnize (posebne i specijalne zakone). .
Zakon u formalnom smislu je poseban pravni akt koji donosi zakonodavni organ po obicnom
zakonodavnom postupku. Zakon uvek donosi zakonodavac (skupstina, parlament), i to je apsolutno
svojstvo zakona. Postoji samo jedan izuzetak: kada se zakon donosi referendumom, tada zakonodavca
predstavlja neposredno sam narod. Zakon je najvazniji izvor prava posle ustava, a ustavom se odredjuju
organi koji donose zakone, njihov sadrzaj i postupak za donosenje. Zakon u materijalnom smislu
sacinjavaju sve norme kojima se zasnivaju konkretna ovlascenja i obaveze odnosnih subjekata. Postoje i
zakoni sa povecanom snagom, posebni i specijalni zakoni. Kod zakona sa povecanom pravnom snagom
zakonodavac je zaduzen da po strozem postupku donese zakone kojima se uredjuje vazna zakonodavna
materija, a koja ne zeli da se regulise ustavom. Tu spadaju organski, osnovni ili opsti zakoni, kao i
ustavni zakoni koji su doneti po ustavotvornom postupku. Posebni zakoni su nastali u Francuskoj i
umesto skupstine ih donosi vlada (administrativni). Specijalni zakoni se donose samo za pojedine
kategorije gradjana ili se njima odredjuje trenutak stupanja na snagu zakona i drugih akata. Postoje i
prividi zakona koji su akti samo formalno (budzet, zavrsni racun) ili materijalno (uredba sa zakonskom
snagom).
Zakonodavni postupak je unapred propisan postupak za donosenje zakona, a izuzetno i ustava. On
pocinje podnosenjem predloga zakona i izradom nacrta zakona. Predlog najcesce podnosi vlada ali to
mogu uciniti i sef drzave, grupa poslanika ili gradjani. Zatim se predlog podrobno pretresa u jednom ili
vise odbora zakonodavnog tela, a zatim i na sednici skupstine. Ukoliko postoji kvorum pristupa se
odlucivanju o zakonu. Najcesce se prilikom glasanja trazi obicna vecina glasova ali ona tagodje moze
biti i apsolutna i kvalifikovana. Zakon je izglasan kada dobije potrebnu vecinu glasova ili kada ga
potvrdi narod na referendumu. Posle toga zakon se objavljuje u sluzbenim novinama kako bi se gradjani
sa njim upoznali, a posle izvesnog vremena stupa na snagu obicno u roku od 15 dana (vacatio legis).
Ponekad se izmedju izglasavanja i objavljivanja umece sankcija tj potvrdjivanje zakona od strane sefa
drzave ili njegova zabrana tj veto. Takodje moze da se umetne i promulgacija kada sef drzave svojim
potpisom potvrdjuje da je akt donet po ispravnom i tacno odredjenom postupku
63. Ustav
Ustav predstavlja pravni akt sa najvecom pravnom snagom. Nalazi se na vrhu hijerarhijske lestvice
pravnih akata. On je temelj celokupnog poretka jedne zemlje. Njime se regulisu osnovna politicka i
socijalna prava i slobode coveka i gradjanina, ekonomski sastav drustva i organizacija vlasti u drzavi.
Moze da se odredi u formalnom i materijalnom smislu. Ustav u formalnom smislu je najvisi pravni akt
koji donosi poseban ustavotvorni ili obican zakonodavni organ po posebnom ustavotvornom ili
zakonodavnom postupku. Ustav u materijalnom smislu sacinjavaju samo one pravne norme koje
odredjuju organizaciju najvisih organa drzavne vlasti i nacela celokupnog pravnog poretka. Prema svom
obliku, ustavi se dele na pisane i nepisane. Pisani su najvisi zakoni u jednoj zemlji, a nepisani je
karakteristican za Englesku. Postoji i podela na kodifikovane i nekodifikovane. Kodifikovani kao
jedinstveni pisani pravni akti sadrze osnovna nacela i norme o organizaciji drzave i drustva, a
nekodifikovani se nalaze u difuznom stanju jer nisu jedinstveni i celoviti pravi akti. Pisani ustavi se
prema nacinu donosenja dele na oktroisane (podarene), nastale odlukom apsolutne vlasti koja sebe
dobrovoljno ogranicava, zatim one koje donose posebne ustavotvorne skupstine itd. Prema nacinu
menjanja dele se na gipke i cvrste. Gipki ustavi se menjaju kao obicni zakoni prema trenutnoj volji
parlamentarne vecine, dok se cvrsti ustavi menjaju po specijalnom postupku. Prva povelja o ljudskim
pravima je Kirov cilindar, a prva moderna ustavna deklaracija je francuska Deklaracija prava coveka i
gradjanina iz 1789.
64. Kodifikacija
Veliki zakoni koji obuhvataju jednu ili vise pravnih oblasti, odnosno grana, nazivaju se zakonici ili
kodeksi, a donosenje takvih zakona kodifikacija. Oni zakonici koji obuhvataju sve grane prava su opste

kodifikacije, a oni koji obuhvataju jednu oblast su posebne ili delimicne kodifikacije. Za uspesnu
kodifikaciju potrebno je nekoliko uslova: stabilnost, odredjenost i razvijenost ekonomskog i politickog
sistema. Najvazniji su politicki uslovi. Kodifikovano pravo se odrazava autoritetom vlasti, pa cak i
pozivanjem na bogove. Vazno je da pravo raspolaze razvijenim pravnim pojmovima, ustanovama i
tehnikama za stvaranje pravnog sistema. Zakonik uvek mora biti jasan i precizan, jezik ne treba da bude
previse strucan, vec narodski, da bi ga sto veci broj ljudi razumeo. Kodifikacija omogucava vecu pravnu
sigurnost i jednakost nego obicni zakoni, jer se njom stvara jasan, pregledan i lako dostupan izvor prava,
koji se isto tako lako upotrebljava.
65. Podzakonski propisi i drugi drzavni opsti akti nizi od zakona
Drzavne opste akte nize od zakona u najsirem formalnom smislu sacinjavaju svi opsti akti slabije pravne
snage od zakona, koje donose drzavni ili drustveni organi prema unapred utvrdjenom postupku. To su
najcesce organi izvrsne vlasti, vlada ili sef drzave. Svima njima je zajednicko da ih ne donosi parlament
i da su slabije pravne snage od zakona zbog cega ne smeju da mu protivrece. U najsirem materijalnom
smislu to su akti kojima se ne utvrdjuju konkretna ovlascenja i obaveze subjekata vec samo nacin
ostvarivanja tih zakonskih ovlascenja i obaveza. Drzavne opste akte nize od zakona u uzem smislu
sacinjavaju samo podzakonski opsti akti drzavnih organa tj podzakonski propisi, zbog cega spadaju u
cisto drzavne izvore prava. Podzakonski propisi se dele na one koje donose centralni organi i one koje
donose necentralni organi. Postoje tri glavne njihove vrste: podzakonski propisi predstavnickih organa,
izvrsno-upravne vlasti i organa pravosudja. Podzakonski propisi predstavnickih organa skupstina
(statuti, odluke, uredbe, poslovnici) su opsti normativni akti organizacionog, funkcionalnog ili
mesovitog karaktera sa podzakonskom snagom. U nasem pravu najvaznije mesto imaju statuti skupstine
opstine i grada. Podzakonske propise izvrsno-upravne vlasti donose vlada i sef drzave. To su uredbe,
odluke, uputstva, opsta resenja itd. Uredba je najvazniji podzakonski propis za izvrsavanje zakona.
Podzakonski propisi organa pravosudja su zastupljeni u pravima anglosaksonskog sistema. U nasem
pravu i pravima drugih zemalja kontinentalnog sistema to je zabranjeno.
66.Slicnosti i razlike izmedju ustava,zakona i podzakonskih propisa
Sto se tice ustava i zakona, postoji slicnost organa koji ih donose, narocito kada ih donosi isti
zakonodavni organ. Postupak za donosenje ustava se sve vise ublazava, a za zakon je sve stroziji.
Formalna razlika izmedju njih nije tako velika, jer je zakon najvisi opsti akt koji nije ustav. Sto se tice
zakona i podzakonskih propisa, organi koji ih donose pripadaju razlicitim vrstama drzavne vlasti i
postupak za donosenje je drugaciji. Podzakonski propisi regulisu iste pravne odnose kao i zakoni, ali na
manje vazan i detaljan nacin
67. Akti drustvenih organizacija i autonomno pravo
Drzava moze svojim dispozitivnim normama da ovlasti drustvene subjekte da donose opste pravne akte.
Pravo koje stvaraju drustveni subjekti naziva se autonomno pravo. U njegove tradicionalne vrste
spadaju: crkveno, statutarno, gradsko, zemaljsko, trgovacko pravo itd, a u novije sindikalno i
poslodavacko autonomno pravo. Njega stvaraju karakteristicni subjekti i ono raspolaze karakteristicnim
predmetom i nacinom regulisanja drustvenih odnosa. Predmet cine drustveni odnosi u kojima vlada
autonomija, a nacini za donosenje autonomnih akata podsecaju na drzavne propise. U najvaznije
spoljasnje opste autonomne akte spadaju razlicite vrste kolektivnih ugovora o radu i ugovora o
preduzecu, a u unutrasnje statuti preduzeca, pravilnici, poslovnici i drugi akti unutrasnje regulative.
Najvaznij su kolektivni ugovori o radu koji se zakljucuju izmedju poslodavackih i radnickih
organizacija. Odredbe kolektivnih ugovora konkretizuju se ugovorima o preduzecu. Postoje dve
karakteristicne vrste autonomnog prava: crkveno pravo i socijalno pravo. Crkveno pravo u najsirem
smislu uredjuje polozaj, organizaciju i delatnost crkve unutar sebe i drustva. Socijalno pravo predstavlja

vrstu autonomnog prava rada nastalog u industriji i fabrikama. Njime se regulisu individualni i
kolektivni odnosi, u cemu ucestvuju poslodavci i radnici. Cesta pojava kolektivnih radnih sporova
razvila je mehanizme za njihovo resavanje mirnim ili nasilnim putem. U mirne nacine spadaju mirenje,
posredovanje i arbitraza, a u nasilne obustava rada, zatvaranje preduzeca, bojkot, piketing i crne liste.
68. Ugovori kao izvori prava
Ugovor je dvostran ili visestran pravni akt nastao saglasnoscu volja dveju ili vise strana koje teze
ostvarenju razlicitih ciljeva. Dvostrani akt u kome ugovorne strane teze ostvarenju istog cilja naziva se
sporazum, pa je ugovor samo onaj dvostrani ili visestrani akt u kom svaka strana ima razlicit cilj.
Ugovori mogu da se podele na opste, koji su izvori prava, i pojedinacne, koji nisu izvori prava. Svi
ugovori kao izvori prava mogu da se podele na drzavne, nedrzavne, mesovite, medjunarodne,
nadnacionalne, unutrasnje, eksterne i interne. Veliki znacaj imaju kolektivni ugovori o radu. Najvaznija
uloga ugovora je u medjunarodnom pravu. Medjunarodni ugovori u unutrasnjem pravu moraju da dobiju
formu nekog drugog pravnog akta da bi postali izvor prava. Taj postupak se naziva ratifikacija. Postupak
ratifikacije obuhvata ratifikaciju u parlamentu, izdavanje ratifikacione isprave, razmena isprava medju
drzavama, predaja isprava na cuvanje. Pravilo je da ugovori koje zakljuci drzava dobijaju oblik zakona.
69. Obicaj kao izvor prava i obicajno pravo
Obicaj predstavlja izuzetak od svih formalnih izvora prava jer ne postoji njegov jasan tvorac, niti se
javlja u pisanom obliku. Obicaj postaje izvor prava kada drzava prizna neku usmenu opstu obicajnu
normu koja je u drustvu nastala samostalno. Obicajnim normama se cesto regulisu isti drustveni odnosi
koje regulisu norme drzavnog prava i obicajima se ostvaruju vrednosti reda, mira, sigurnosti, pravde itd.
Moderna pravna tehnika koristi dva glavna nacina pomocu kojih se prihvata neki obicaj. Prvi nacin je
zakonodavni, kada obicaj postaje priznat zakonodavnom dozvolom kodifikacija obicaja. Drugi nacin
je sudsko-izvrsni, kada sudski lii izvrsni organi pre zakonodavne dozvole prihvate neki obicaj. Postoje
obicaji kojima se rukovode drzavni organi i tu spadaju ustavni obicaj i sudski obicaj. Skup svih pravnih
obicaja naziva se obicajno pravo. Danas se obicaji primenjuju secundum legem (kao dopuna zakonu) ili
praeter legem (kao zamena zakonu). Obicajno pravo pociva na tri vazne pretpostavke: opstosti primene,
dugotrajnom vrsenju i uverenosti u ispravnost obicaja.
70. Sudska presuda (sudski precedent) sudska praksa i pravna nauka kao izvor prava
Sudska presuda predstavlja karakteristican izvor u anglosaksonskom pravu, koje se najvecim delom
sastoji iz obicajnog prava potvrdjenog i razradjenog sudskim presudama. Kada se sudskom presudom
donose pojedinacne norme koje resavaju konkretan spor i koje vaze za sve buduce slucajeve, takva
presuda se naziva precedent, a pravo stvoreno precedentima precedentno pravo. Samo presude najvisih
sudova sticu karakter izvora prva, dok presude nizih sudova to postaju tek kada neki drugi sudovi pocnu
da ih koriste. Dobra strana precedentnog prava je elasticnost odnosno prilagodjenost drustvenoj
stvarnosti, dok su lose strane to sto je previse kruto i konzervativno, jer su sudovi duzni da se
pridrzavaju zastarelih presuda, a takodje je i nepregledno. Sudska praksa postoji u svakoj drzavi i bez
nje drzavni organi ne bi mogli normalno da vrse svoju delatnost. Medjutim ona je izvor prava samo u
anglosaksonskom sistemu. Sudskom praksom naziva se njihovo postupanje tj donosenje uvek istih
presuda ili drugih pojedinacnih akata za slicne slucajeve. Sudovi se obicno duzi period drze jednom
utvrdjene sudske prakse tj pravnog shvatanja koje izrazava pravna praksa. Takvo njihovo postupanje pod
odredjenim uslovima moze da se pretvori u neku vrstu sudskog obicaja. Sudska praksa nije izvor u
nasem pravu.
U pravu se postavlja pitanje da li pravna nauka moze da bude formalni izvor prava. U rimskom pravu
dela i misljenja nekih pravnika (Gaj, Ulpijan, Justinijan) koriscena su kao izvori prava. Njihove izjave
povodom odredjenih sporova su imale snagu zakona, njihova misljenja su prerasla u opste principe za

resavanje slozenih pitanja pod uslovom da ne protivrece pozitivnim izvorima prava. Jacanje
zakonodavne aktivnosti parlamenta ucinilo je da pravna nauka prestane da bude formalni izvor prava.
Pravna nauka od svog nastanka do danas stalno obradjuje pozitivno pravo, izlazuci njegov sadrzaj i
objasnjavajuci ga tumacenjem. Time pravna nauka popunjava i usavrsava pravni sistem, objasnjava
njegove nejasnosti, izmiruje protivrecnosti itd. uticuci na primenu prava, stvaranje sudske prakse i
precedentnog prava. Vaznost pravne nauke zavisi od snage i ubedljivosti njenih argumenata. Pravna
nauka odavno nije pravni izvor i njeno misljenje vise ni za koga nije obavezno.
71. Pojedinacni pravni akti pojam, podela i vrste
Pojedinacni pravni akti u celosti ili delimicno, stvaraju ili sadrze pojedinacne norme. Zbog toga oni nisu
izvori prava. Pojedinacni pravni akti mogu da se podele na razlicite nacine. Najvaznija je njihova podela
prema subjektima koji ih donose, na drzavne i drustvene. Postoji i podela na potpune i nepotpune
pojedinacne pravne akte. Prvi stvaraju i sadrze pojedinacnu dispoziciju i pojedinacnu sankciju tj celu
pojedinacnu normu, a drugi samo pojedinacnu dispoziciju ili samo pojedinacnu sankciju tj samo jedan
glavni element pojedinacne norme. Potpuni pojedinacni akti nemaju zaseban oblik vec ga preuzimaju od
nepotpunih. Retko se susrecu kod izvrsno-upravne vlasti, a cesce kod ugovornih strana i sudske vlasti.
Nepotpuni pojedinacni pravni akti sadrze ili samo pojedinacnu dispoziciju ili samo pojedinacnu
sankciju. Njih donose drzavni ili drustveni subjekti, pa zbog toga nastaju tri takva akta: ukaz, upravni
akt i pravni posao. Ako postoji spor o tome kako glasi dispozicija, ona moze da se donese i sudskim
aktom. Kada je rec o pojedinacnoj sankciji, nju donosi sudski organ kada obavlja svoju redovnu
delatnost.
72. Upravni akt i pravni posao
Upravni akt u formalnom smislu donosi upravni organ po odredjenom upravnom postupku. To je akt
kojim neki drzavni ili drustveni organ odlucuje o individualnim stvarima iz svog delokruga na osnovu
zakona i drugih opstih pravnih akata. Upravni akt u materijalnom smislu je onaj pojedinacni akt koji
odredjuje pojedinacnu dispoziciju, koja subjekta obavezuje protiv njegove volje. Najvaznija i
najpoznatija vrsta upravnog akta je resenje, a postoje i razlicite vrste zakljucaka i odluka upravnih
organa.
Pravni posao u formalnom smislu predstavlja pojedinacan akt nedrzavnog tj drustvenog subjekta koji
nastaje saglasnoscu njihovih volja i zakljucuje se u pravno utvrdjenom obliku. Pravni posao u
materijalnom smislu odredjuje pojedinacnu dispoziciju koja je za odnosne subjekte obavezna samo kada
oni na nju pristanu. Kao subjekt pravnog posla moze da se pojavi i drzava, ali ne kao nosilac vlasti vec
kao jedna strana u pravnom poslu. Oni se zakljucuju u nepisanom ili pisanom obliku svuda gde vlada
autonomija volje. To znaci da subjekti mogu slobodno da raspolazu vlastitim stvarima i sposobnostima.
Najvaznija podela pravnih poslova je na jednostrane (testament) i dvostrane odnosno visestrane (ugovor
o radu, najmu, zajmu). Dvostrani pravni poslovi mogu da budu jednostrano i dvostrano obavezujuci. Iz
prvih proizilazi obaveza za jednu stranu, dok druga strana ima samo ovlascenje (ugovor o poklonu). Iz
drugih proizilaze obaveze i ovlascenja za obe strane. Dvostrani pravni poslovi se dele i na konsenzualne
i realne. Za prve je dovoljna jasna izjava volje stranaka, a za drugu je potrebna i predaja stvari koja je
objekt ugovora. Posebnu vrstu predstavljaju tipski ugovori koji se sklapaju tako sto jedna strana ponudi
drugoj gotov tekst ugovora, dok druga strana tekst ugovora moze da potpise ili ne. Pravni poslovi
moraju biti formalno i materijalno zakoniti. Pravni posao je uvek akt saglasnosti volja, po cemu se
razlikuje od ukaza i upravnog akta, kao i prema organu koji donosi upravni akt, postupku svog
donosenja, cilju itd.
73. Sudski akt
Sudski akt u formalnom smislu donosi sud prema odredjenom sudskom postupku, dok u materijalnom
smislu sadrzi pojedinacnu sankciju. Njime se resava konkretan spor i odredjuje konkretna sankcija u

krivicnom, gradjanskom, trgovackom, upravnom ili nekom drugom postupku. Prema tome da li sud
izrice sankciju ili ne razlikuju se potpuni i nepotpuni sudski akti. Potpuni sudski akt sastoji se iz
utvrdjivanja prekrsaja i izricanja sankcije, a nepotpuni iz utvrdjivanja da prekrsaj ne postoji i odluke da
sankcija ne moze da se primeni. Obe vrste sudskih akata moraju da sadrze dva elementa: prvi koji
predstavlja utvrdjivanje jedne cinjenice i drugi koji predstavlja samu sudsku odluku. Sudske akte po
pravilu donose drzavni sudovi. Sud se kao neutralna strana aktivira tek kada to od njega zatrazi tuzilac.
Za teza krivicna dela sud je duzan da pokrene postupak po sluzbenoj duznosti (ex officio). Sudski akt
ima karakter nepromenljivosti, neopozivosti i nenapadljivosti. Najvazniji sudski akti su presude, a zatim
resenja i druge odluke sudova. Presuda sadrzi pojedinacnu normu kojom se odredjuju konkretna
ovlascenja i obaveze stranama u sporu. Ona se donosi na kraju sudskog postupka i sastoji se iz cetiri
dela: uvoda (sadrzi osnovne podatke o sudu i strankama), izreke (osudjujuce ili oslobadjajuce odluke),
obrazlozenja odluke i pouke o pravnom leku. Presuda se proglasava usmeno i strankama dostavlja u
pismenom obliku.
74. Pravna licnost, subjekt prava i objekt prava
Licnost predstavlja drustveni pojam koji se u pravu pretvara u pravnu licnost, fizicko ili pravno lice
kome je priznato svojstvo subjekta prava. Zbog toga su licnost i subjekt isti pojmovi u pravu. Danas su
svi ljudi subjekti prava. U uzem smislu, subjekt prava je samo ono lice koje je podvrgnuto pozitivnom
pravu drzave, pod uslovom da raspolaze se tri svojstva: mogucnoscu posedovanja (vlasnistvo),
sposobnoscu za stvaranje pravnih akata (pravotvorstvo) i sposobnoscu da pravno odgovara za svoje
protivpravne postupke (pravna odgovornost). Pravni subjekt je nosilac pasivne i aktivne pravne
sposobnosti, tj ovlascenja i obaveza. Pasivnom pravnom sposobnoscu za subjekta se vezuju pravom
utvrdjena ovlascenja i obaveze. Ona se stice rodjenjem fizickog lica ili registrovanjem pravnog lica, a
gubi se smrcu ili ispisom iz registra. Nosilac aktivne pravne sposobnosti moze svesno i voljno da
postupa po pravnim normama. Takvo aktivno sposobno lice naziva se pravni agent koji moze da dela u
svom ili tudjem interesu. U prvom slucaju rec je o vlasniku, a u drugom o zastupniku. Zastupnik je
posebna vrsta pravnog agenta koji za druga fizicka i pravna lica vrsi odredjene poslove u njihovom
interesu. Postoji nekoliko vrsta zastupanja: zakonsko, statutarno, starateljsko i ugovorno. Vrste subjekata
prava su fizicka i pravna lica. Pod pravnim objektom se obicno podrazumeva stvar kao deo spoljasnjeg
materijalnog sveta, koja nije covek, ali se nalazi u covekovoj vlasti. Preciznije, objekt prava su sva dobra
koja mogu da se raspodeljuju izmedju subjekata prava. Ta dobra mogu da se podele na prirodna dobra
(zemlja, voda, vazduh, biljke, zivotinje), ljudske tvorevine (materijalne: orudje, novac, zgrade, i
duhovne: znanje, vaspitanje, vera) i ljudske radnje (cinjenja i necinjenja). Objekt prava nisu samo stvari
vec sva raspodeljiva dobra ili licna dobra. Nekad je i sam covek bio objekt prava (rob ili kmet). Objekt
prava nisu samo dobra nastala ljudskom delatnoscu, vec je to i sama delatnost (ljudska radna energija,
rad). Bez pojma objekta prava ne moze se precizno odrediti ni pojam subjekta prava.
75. Fizicko lice kao subjekt prava
Covek, pojedinac, predstavlja fizicko lice koje raspolaze svojim licnim i pravnim identitetom. Na
osnovu identiteta fizicka lica sticu i ostvaruju svoja privatna i javna subjektivna prava. Pasivna
sposobnost fizickog lica sastoji se u njegovoj mogucnosti da bude nosilac pravnih ovlascenja i obaveza.
Ona se drugacije naziva pravna sposobnost. Moze da bude potpuna ili delimicna. Potpuna pasivna tj
pravna sposobnost je pravilo, a delimicna ili ogranicena izuzetak od pravila. Pravna sposobnost stice se
rodjenjem, a prestaje fizickom smrcu lica ili sudskim proglasenjem nestalog lica za umrlo. Aktivna
(delatna) sposobnost je skup ovlascenja fizickih lica da pravno delaju. Ona obuhvata njihovu poslovnu,
politicku, deliktnu, procesnu, bracnu i druge sposobnosti. Poslovna sposobnost je sposobnost fizickog
lica da svojim radnjama zasniva prava i obaveze u oblasti imovinskog prometa. Politicka sposobnost je
subjektivno pravo gradjanina da bira druge i da sam bude izabran za nosioca javnih funkcija. Deliktna

sposobnost je podloznost prekrsioca pravne norme sankciji i sastoji se u ogresenju fizickog lica o pravo.
Procesna sposobnost sastoji se u ovlascenju i obavezi subjekta da bude strana u sporu. Bracna i
porodicna sposobnost sastoje se u mogucnosti lica da zakljuce brak ili da imaju porodicu. Potpuna
aktivna sposobnost stice se punoletstvom, ali pravo moze i pre punoletstva fizickom licu priznati
delimicnu aktivnu sposobnost na osnovu razlika izmedju mladjih maloletnika, starijih maloletnika i
punoletnih lica. Ficiko lice moze da bude liseno aktivne pravne sposobnosti zbog zivotne dobi, zdravlja
ili pravnih odluka. Raspolaganje aktivnom pravnom sposobnoscu podrazumeva postojanje pravne svesti
i volje fizickog lica. Pravna svest se sastoji iz poznavanja i posedovanja stava prema pravu (negativnog
ili pozitivnog).
76. Pravno lice kao subjekt prava
Subjekt prava moze biti i pravno (moralno) lice koje predstavlja drustvenu tvorevinu kojoj je priznato
svojstvo subjekta prava. Ono predstavlja centar interesa i delatnosti ljudi, odnosno raspolaze
ovlascenjima i obavezama koja odgovaraju njegovom karakteru i cilju zbog kog je osnovano. Pravna
lica smeju nesto da cine ili ne cine samo ako je to dozvoljeno pravnim normama. Postoje tri glavne
teorije kojima se objasnjava priroda pravnog lica. Prema teoriji fikcije, pravno lice se smatra prividnim
subjektom prava. Prema teoriji negacije porice se subjektivitet pravnog lica, a prema teoriji realnosti
priznaje se subjektivitet pravnom licu. Pravno lice je subjekt prava bez sposobnosti da licno vrsi svoja
ovlascenja i obaveze. To umesto njega cine njegovi organi kao zastupnici. U glavne elemente pravnog
lica spadaju: njegov cilj, sredstva kojima raspolaze, clanstvo, organi, statut, jedinstvenost i identitet.
Statut je najvazniji unutrasnji akt pravnog lica, njime se regulisu odnosi vazni za postojanje pravnog
lica. Osnovna podela pravnih lica je na javna i privatna. Javna pravna lica su drzava, pokrajina, region,
opstina, javne ustanove i javna preduzeca. Privatna pravna lica su razlicita trgovacka drustva, privatna
preduzeca, kulturne, naucne i druge organizacije. Javna i privatna lica se dele na udruzenja, ustanove i
zaduzbine. Udruzenja cine clanovi tako tesno medjusobno povezani da bez njih udruzenja ne mogu da
postoje. Ustanove su vise odvojene od ljudi i mogu da postoje nezavisno od njih. Zaduzbine osnivaju
fizicka lica svojom izjavom volje radi toga da se zajednici posle smrti na neki nacin pomogne.
77. Pravni odnos pojam, sastav, vrste i elementi
Pravni odnosi su drustveni odnosi regulisani pravom. Oni nastaju spontano, nezavisno od prava (npr.
bracni odnosi) ili svesno-planski, kada njihovo nastajanje izaziva samo pravo (npr. odnos izmedju suda i
krivca). Samo su odnosi nastali svesno-planski cisto pravni odnosi. Postoje barem tri karakteristicne
situacije u kojima delovanjem pravne norme nastaje pravni odnos. U prvoj, to moze biti samo jedna
opsta norma iz koje se neposredno izvodi ili zasniva pravni odnos. U drugoj, to je jedna opsta ili
pojedinacna norma, a u trecoj samo jedna pojedinacna norma. Postoje razlicite vrste pravnih odnosa.
Osnovna podela je na apstraktne i konkretne. Apstraktni pravni odnosi predstavljaju skup normativnih
znacenja dobijen iz niza konkretnih pravnih odnosa, koji nastaju u trenutku primene pravne norme u
konkretnoj drustvenoj situaciji. Druga vazna podela je na jednostrano i dvostrano obavezujuce. U
jednostrano obavezujucim odnosima, jedna strana ima ovlascenje, a druga obavezu, dok u dvostrano
obavezujucim odnosima svaka strana istovremeno ima i ovlascenje i obavezu. Pravni odnos se sastoji iz
dva glavna elementa: pravnog ovlascenja i pravne obaveze. Pravno ovlascenje je oblik ispoljavanja
drustvene moci i predstavlja mogucnost odredjenog subjekta da se ponasa na nacin koji dozvoljava i stiti
pravni poredak primenom svojih sankcija. Ono mora da sadrzi pravni zahtev subjekta ovlascenja i
mogucnost da subjekt obaveze u slucaju neispunjenja svoje obaveze bude kaznjen. Pravna obaveza
predstavlja pravnom normom utvrdjenu duznost subjekta na odredjeno delanje ili uzdrzavanje od
delanja. Pravno ovlascenje i pravna obaveza su dva korelativna i srazmerna ali suprotna elementa
pravnog odnosa.
78. Subjektivno pravo

Ideja subjektivnog prava dobila je zamah tek u 18. i pocetkom 19. veka kada je smatrano da se kroz
njega izrazava sloboda. Kasnije je dovodjeno u vezu sa drzavom kao centrom pravnog poretka.
Subjektivno pravo ovlascuje subjekta da se ponasa samo na pravno dozvoljen nacin i u svom interesu,
koji predvidja i stiti pravni poredak. Kao posebna vrsta pravnog ovlascenja, ono pripada subjektu na
osnovu pravnih normi objektivnog prava. Priroda subjektivnog prava se prema razlicitim teorijama
razlicito odredjuje. Prema teoriji volje, sustinu subjektivnog prava cini moc, prema teoriji interesa, pravo
ne postoji zbog volje, vec volja zbog prava, a prema sintetickim teorijama, priroda subjektivnog prava
proizilazi iz medjuzavisnosti volje i interesa. Najvaznija podela subjektivnih prava je na apsolutna i
relativna. Obicno se kaze da su prava na stvarima apsolutna, za razliku od relativnih koja se sastoje iz
prava prema nekom licu. Apsolutna prava deluju prema svima (erga omnes), a relativna samo izmedju
strana (inter partes). Kao treca vrsta subjektivnih prava se dodaju i korporativna prava (npr. upravljacka,
imovinska..). Postoje i podele na prenosiva i neprenosiva, privatna i javna, pozitivna i negativna.
Najvazniju vrstu prenosivog subjektivnog prava koje deluje erga omnes predstavlja svojina.
79. Nadleznost
Nadleznost je pravno ovlascenje subjekta da se ponasa u tudjem interesu na osnovu dozvole i zastite
pravnog poretka. Ona se sastoji u staranju o interesu drugog koji nije u stanju, ne moze ili ne zeli licno
da zastiti svoj interes. To nije vrsta subjektivnog prava nego posebna vrsta pravnog ovlascenja.
Nadleznoscu se stiti tudj interes, tudje subjektivno pravo, u cije ime subjekt nadleznosti dela. Subjekt
subjektivnog prava raspolaze mnogo vecom slobodom prilikom vrsenja svog ovlascenja za razliku od
subjekta nadleznosti. Subjekt nadleznosti ne moze da postupa kako on hoce, vec je obavezan da postupa
onako kako bi postupao subjekt cije subjektivno pravo stiti. Zato je nadleznost ogranicena vrsta pravnog
ovlascenja i ona je za svog subjekta istovremeno i ovlascenje i obaveza. Subjekt subjektivnog prava
moze da se ponasa racionalno i iracionalno, dok subjekt nadleznosti mora da se ponasa samo racionalno.
Takodje, subjekt nadleznosti nevrsenjem svojih ovlascenja cini prekrsaj i svoju nadleznost ne moze da
prenese na drugog svojom voljom, sto subjekt subjektivnog prava moze.
80. Pravo na pravnu zastitu
U pojam pravnog ovlascenja ulazi i pravo na pravnu zastitu. Ono se sastoji iz prava na pristup sudu u
anglosaksonskom pravu i prava na tuzbu u evropskom kontinentalnom pravu. Pravo na pristup sudu je
pravno ovlascenje koje se sastoji iz razlicitih proceduralnih i formalnopravnih zahteva kako bi se
ostvarilo pravo na prihvatanje i ispitivanje od strane nezavisnog suda. Njime se odredjuje polozaj
gradjana prema drzavi, a time i polozaj suda u drzavi i drustvu. Pravo na tuzbu predstavlja slicnu vrstu
pravnog ovlascenja, u stvari pravnog sredstva, koje se sastoji u mogucnosti odnosnog subjekta prava da
se obrati nadleznom drzavnom organu da resi spor povodom osporenog subjektivnog prava ili
nadleznosti, sto pravni poredak dozvoljava i stiti. Pored zahteva da se pravno ovlascenje ostvari tuzbom,
ono sadrzi i samu moc tuzbe podnete nadleznom organu.
81. Zloupotreba pravnog ovlascenja
U starom rimskom pravu smatrano je da onaj ko svoje pravo vrsi, nikome ne nanosi stetu niti nepravdu.
U takvoj sredini niko nikom nije smetao. Tek su francuski sudovi u 19. veku poceli da prosiruju svoju
kontrolu na vrsenje pravnih ovlascenja. Postepeno je stvoreno opste ogranicavajuce pravilo kojim se
zabranjuje zloupotreba pravnog ovlascenja, a drzavni organ koji u tom slucaju treba da primeni to opste
pravilo postao je nadlezan da u svakom konkretnom slucaju proceni da li postoji zloupotreba. Opsti
pojam zloupotrebe pravnog ovlascenja sastoji se u vrsenju svoj prava tako da se njime potpuno ili
delimicno onemogucava koriscenje ili uzivanje drugog subjekta u njegovom pravu. Zloupotreba
subjektivnog prava sastoji se u vrsenju prava u svom interesu tako da se time nekome drugom posedniku
subjektivnog prava nanosi steta. Poseban oblik zloupotrebe subjektivnog prava postoji kada se

zlonamernim kazivanjem ili objavljivanjem izaziva srdzba drugog lica, kada se ono izlaze mrznji,
preziru ili podsmehu. Do zloupotrebe nadleznosti dolazi nepravilnim vrsenjem nadleznosti, njenim
iracionalnim vrsenjem ili vrsenjem mimo utvrdjenih pravnih standarda. Poseban oblik zloupotebe
nadleznosti predstavlja zloupotreba vlasti, koja postoji kada drzavni organ zloupotrebljava svoju
nadleznost ne rukovodeci se javnim interesom. Zloupotreba prava na pravnu zastitu obicno postoji kada
subjekt ovlascenja to svoje pravo koristi na takav nacin da ugrozava tudje subjektivno pravo na spokojan
zivot. Tu se zloupotreba vrsi preteranim koriscenjem svog prava. Da bi se ova zloupotreba sprecila
pravo raspolaze posebnim pravilima i mehanizmima kojima se sprecava da neko zbog iste stvari
beskrajno puta bude tuzen (npr. rimska izreka ne bis in idem).
82. Stanje, nastanak, promena i prestanak pravnih odnosa
Subjekti prava na svakom mestu i u svakom trenutku raspolazu odredjenim konkretnim ovlascenjima i
obavezama koje mogu da vrse ili moraju da vrse. Skup tih obaveza i ovlascenja predstavlja pravno
stanje doticnih subjekata. U pojam pravnog stanja spadaju i mogucnosti subjekata da steknu izvesna
ovlascenja ili obaveze pored ovlascenja i obaveza kojima vec raspolazu. Pravno stanje bilo kog subjekta
nije postojano, vec se stalno menja jer ljudi sticu, menjaju i gube svoja pravna ovlascenja i obaveze:
maloletni postaju punoletni, vencani razvedeni, zaposleni nezaposleni.. Pravni odnosi nastaju kada
neka norma pocne da obavezuje pravne subjekte. Pravni odnosi se menjaju kada na osnovu ili umesto
postojecih ovlacenja i obaveza nastanu nova ovlascenja i obaveze (npr. kada duznik zbog docnje placa
zateznu kamatu). Pravni odnosi prestaju da postoje kada prestane obaveza subjekata da se ponasaju po
pravnoj normi (npr. raskidom ugovora). Razlikuju se nacini na koji nastaju apstraktni i konkretni pravni
odnosi. Apstraktni pravni odnosi nastaju neposredno na osnovu opste norme koja utvrdjuje apstraktna
ovlascenja i obaveze apstraktnih subjekata (npr. obaveza stanovnika da brane svoju zemlju). Konkretni
pravni odnosi nastaju na osnovu opste i pojedinacne norme ili samo pojedinacne pravne norme kada se
ostvare cinjenice koje su opisane u pretpostavkama dispozicije ili sankcije, cak i u slucaju pravne
praznine. Pravni odnosi nastaju i na osnovu bezuslovne norme (npr. pravo na slobodu kretanja) ili
uslovne norme koja postaje obavezna od trenutka ispunjenja uslova koji su opisani u pretpostavci njene
dispozicije, a oni se mogu odnositi na rok, dogadjaj ili ljudsku radnju.
83. Pravne cinjenice i pravne radnje
Cinjenice predvidjene u pretpostavkama pravnih normi, na osnovu kojih nastaju, menjaju se i prestaju
pravni odnosi nazivaju se pravnim cinjenicama. Njihov zbir naziva se cinjenicni skup. Pravne cinjenice
predstavljaju uslov ili osnov za zasnivanje, promenu i prestanak pravnih odnosa. Dele se na obicne ili
nepravne (rodjenje, starost, smrt) i pravne (umisljaj, zabluda, delikt). Prema drugoj podeli sve pravne
cinjenice dele se na dogadjaje i ljudske radnje. Dogadjaji su sve promene u prirodi koje nastaju
nezavisno i bez ucesca ljudske volje i svesti (npr. rodjenje, smrt). Ljudske radnje su telesne ili psihicke
radnje koje covek vrsi voljno i svesno tj koje sam izaziva (npr. izgradnja puteva, donosenje pravnog
akta). One se dele na pravne akte i ostale radnje, kao i na one saglasne pravu i prekrsaje prava. Pravne
cinjenice su vezane za prostor i vreme i postoje samo kada su prostorno i vremenski odredjene. Protek
vremena predstavlja posebnu pravnu cinjenicu koja se u pravu odredjuje kao rok za nastanak, promenu
ili prestanak pravnih odnosa. Taj rok moze da bude odlozni (suspenzivni), raskidni (rezolutivni) ili
prekluzivni (zakonski). Pored tih materijalnih rokova postoje i procesni rokovi. Protek vremena usled
kog se izvesna ovlascenja gube tj odnosi prestaju da postoje naziva se zastarelost, a protek vremena
usled koga se izvesna ovlascenja sticu i izvesni odnosi nastaju naziva se odrzaj
Radnje znacajne za pravo nazivaju se pravne radnje. Pravni subjekti mogu nesto da cine ili ne cine, i te
njihove konkretne radnje nazivaju se pravne radnje i predstavljaju element faktickog dela pravnog
poretka. Pravne radnje dovode do nastanka, promene i prestanka pravnih odnosa, jer predstavljaju uslov
za primenu zapovesti u pravnoj normi. One se sastoje u izvrsavanju pravnih obaveza i ovlascenja iz
pravne norme. Pravne radnje se dele na slobodne radnje i pravom regulisane radnje. Slobodne radnje su

sve radnje kojima pravo ne odredjuje kako subjekti treba da se ponasaju, jer sve sto je slobodno nije
zabranjeno. Prema pravno-politickom znacenju, slobodne su sve radnje koje nisu izricito zabranjene ili
su izricito proglasene. Pravno regulisanim radnjama se nesto ili naredjuje ili zabranjuje ili se dopusta
vrsenje pravnih ovlascenja. Pravne radnje se prema svom sastavu mogu podeliti na psihicke i telesne,
prema osnovnim oblicima drustvene delatnosti na bioloske, ekonomske, politicke, kulturne, porodicne,
radne, sudske itd, prema tome da li se njima vrsi vlast na pravne radnje nejednakosti i jednakosti, prema
tome iz cega se sastoje na fizicke i jezicke.
84. Tumacenje prava i njegov znacaj
Tumacenje prava je slozena intelektualna delatnost koja se sastoji iz ispravnog utvrdjivanja pravog
(istinitog) znacenja pravne norme. Saznavanje i primena prava se ne mogu zamisliti bez tumacenja
prava. Ono se najcesce zasniva na jezickom tumacenju pravne norme. Glavni problem prilikom
tumacenja nastaje zbog nejasnosti i neodredjenosti formalnih izvora koji predstavljaju srediste
tumacenja prava. Tumacenje prava je svakodnevna pravnicka delatnost koja se ne odvija uvek isto.
Laicko tumacenje je nepravno, nestrucnjacko i izvodi se neprimetno i nesvesno, spontano. Strucnjacko
tumacenje je pravo tumacenje i predstavlja svesno-plansku delatnost koja se vrsi prema posebnim
pravilima i zahteva posebna znanja i vestine. Moze da bude neobavezno i obavezno. Neobavezno je
kada ga daju naucnici, advokati, pravni savetnici..a obavezno kada ga daju za to nadlezna drzavna i
drustvena sluzbena lica. Znacaj tumacenja prava je taj sto tumacenje prava predstavlja sastavni, a mozda
i najvazniji deo postupka saznavanja pravne norme koriscenjem dogmatickih i normativnih metoda, ali i
sastavni deo primene prava. Tumac uvek mora da ima na umu krajnji ishod tumacenja. On se sastoji u
pronalazenju takvog znacenja protumacenih normi kojima se najpotpunije ostvaruje njihov smisao i cilj.
85. Predmet tumacenja prava tumacenje prava u uzem i sirem smislu
Danas se u pravnoj nauci smatra da glavni predmet tumacenja mogu da budu sve pravne norme, a
izuzetno kao sporedni predmet tumacenja i ljudske radnje pod uslovom da su pogodne za tumacenje.
Konkretna norma kao neposredan predmet tumacenja je samo povod za tumacenje sistema prava kao
posrednog predmeta. Zbog toga je predmet tumacenja uvek dvostruk: ili jedna norma ili pravne oblasti i
ceo pravni sistem. Na taj nacin se dobijaju krugovi tumacenja, gde prvi krug cini jedna ili vise normi
koje su neposredan predmet tumacenja, drugi krug sa njima tesno povezane norme, treci krug jedan ili
vise uzih ili sirih skupova srodnih normi, itd sve do samog pravnog sistema. Zavisno od toga da li se
tumaci postojeca norma ili se popunjava pravna praznina, razlikuje se tumacenje u uzem smislu od
tumacenja u sirem smislu. Tumacenje u uzem smislu postoji kada je neposredan predmet tumacenja
jedna ili vise tesno povezanih pravnih normi, zbog cega se samo za njega kaze da je pravo tumacenje.
Tumacenje u sirem smislu postoji kada je posredan predmet tumacenja jedan ili vise skupova
medjusobno tesno povezanih normi ili cak ceo pravni sistem.
86. Pravne praznine i slobodno stvaranje prava
Pravne praznine su drustveni odnosi koji nisu regulisani pravom iako bi zbog drustvenog interesa trebalo
da jesu. Postojanje pravnih praznina usloznjava proces tumacenja prava. Prema nacinu nastanka postoje
dve vrste pravnih praznina koje se popunjavaju tumacenjem u sirem smislu: pocetne, koje nastaju u
trenutku donosenja pravne norme (posledica su ljudskog nemara) i naknadne, koje nastaju posle
donosenja norme (posledica su ljudske nesavrsenosti). Postoje jos dve vrste pravnih praznina: prave,
koje nastaju kada je neki slozeniji odnos regulisan opstom normom, ali neki njegov sastavni deo nije
regulisan, i neprave, koje postoje kada citava oblast drustvenih odnosa nije regulisana opstim normama.
Obe navedene podele ticu se pravnih praznina koje su izvan pravne norme, ali postoje i one praznine
koje nastaju unutar norme, zbog cega se razlikuju tehnicke od vrednosnih pravnih praznina. Tehnicke su
rezultat slabog pravnog regulisanja pravnih odnosa, a vrednosne rezultat prosudjivanja jednog ili vise

pravnih subjekata da neka norma uredjuje drustveni odnos nepravedno ili na neki drugi vrednosno
manjakav nacin. Postoji apsolutno pravilo da se pravne praznine regulisu naknadno pojedinacnikm
pravnim normama suda ili drugih organa oslanjanjem na sudsku praksu, obicaje... Pravne praznine ne
smeju da postoje u krivicnom pravu. Prema teoriji slobodnog tumacenja, odnosno stvaranja prava tumac
nije vezan nikakvim jezickim znacenjem. To znaci da je pravo znacenje norme ono koje normi daje njen
tumac, nezavisno od tvorca ili jezickog konteksta. Zbog toga slobodno tumacenje nije tumacenje nego
slobodno stvaranje prava.
87. Vrste tumaca i tumacenja prava
Kada norme tumace subjekti koji nemaju pravnu vlast, zbog cega njihovo tumacenje ne predstavlja deo
postupka stvaranja pravnih normi, takvo tumacenje je neobavezno. Kada norme tumace subjekti koji
vrse pravnu vlast, zbog cega njihovo tumacenje predstavlja deo postupka stvaranja pravnih normi, takvo
tumacenje je obavezno. Najvecu obaveznu snagu uvek ima tumacenje drzavnih organa. Moguci su i
slucajevi da su pravotvorac i tumac isti subjekti, ali retko. Takvo tumacenje norme naziva se autenticno
tumacenje. Ono se ne smatra tumacenjem u pravom smislu vec donosenjem novog akta sa novom
normom koja vazi za ubuduce. Autenticno tumacenje drzavnih organa smatra se vaznijim od autenticnog
tumacenja drustvenih organa. Sva druga tumacenja smatraju se neautenticnim. Postoji jos i podela na
doktrinarno i operativno tumacenje. Ona se zasniva na vrsti cilja kojim se tumaci rukovode. Tumacenje
drzavnih organa je uvek obavezno, tj autoritativno jer su oni duzni da tumace propise prilikom vrsenja
svoje delatnosti. Zakonodavac samo izuzetno tumaci pravne norme i to njegovo tumacenje je apstraktno
jer ima opsti i nacelni znacaj. Kada se tumaci vlastiti zakon takav zakon se naziva interpretativnim
zakonom i dejstvuje za ubuduce. Tumacenje upravnih i sudskih organa spada u konkretno tumacenje
zbog primene prava. Sudsko tumacenje smatra se konacnim i sva ostala tumacenja vaze samo kada ih
sud potvrdi. Tumacenje drustvenih subjekata naziva se neautoritativnim tumacenjem. Ono je najcesce
kazuisticko jer je usmereno na resavanje konkretnog slucaja. Postoji i doktrinarno tumacenje koje daje
pravna nauka kada ispituje znacenje pravnih normi povodom konkretnih odnosa. Tumacenjem prava
bavi se jedna samostalna naucna pravna disciplina pravna dogmatika (hermeneutika). Kada tumacenje
ima cilj samo da resi neki pravni problem koji se ne odnosi na konkretan slucaj primene prava, ono se
naziva operativno tumacenje. Postoje i druge vrste tumacenja prava: siteticko i analiticko, usko, srednje,
siroko..
88. Sredstva tumacenja prava
Tumac se prilikom tumacenja koristi razlicitim tradicionalnim sredstvima kako bi utvrdio smisao pravne
norme. Najvaznija takva sredstva, prema Savinjiju, su jezik, logika, sistem prava, istorija norme i cilj
norme. Tako nastaju jezicko, logicno, sistematsko, istorijsko i ciljno tumacenje prava. Jezicko tumacenje
predstavlja prethodno sredstvo tumacenja, a ostale cetiri vrste se mogu podeliti u dve grupe. Prvu grupu
unutrasnjih sredstava tumacenja cine logicko i sistematsko tumacenje. Druga dva sredstva su spoljasnja i
tu spadaju istorijsko i ciljno tumacenje. Koriscenjem navedenih sredstava tumacenja utvrdjuje se pravo
znacenje norme. Tradicionalno ucenje o sredstvima tumacenja se sve vise dovodi u pitanje usled
istrazivanja i prigovora teorije argumentacije. Prvi prigovor se odnosi na osporavanje broja i vrste
sredstava tumacenja, kojih je mnogo vise od onih koje priznaje tradicionalna teorija. Drugi prigovor
odnosi se na kritiku samog naziva sredstvo u smislu metoda, cime se stvara privid o postojanju jedino
mogucih, sigurnih i nuznih postupaka ili pravila tumacenja koja obavezno dovode do jedinog pravog ili
istinitog znacenja pravne norme. Sredstva tumacenja su samo fakticki obavezna, retko se koristi samo
jedno sredstvo, uvek vise njih. Tumacenja dovode do jedinog moguceg, a nikad do jedinog ispravnog
rezultata.
89. Utvrdjivanje autenticnog teksta i vazenje pravne norme

U pripremnom delu postupka tumacenja prvo se utvrdjuje autentican tekst norme. On mora biti veran
originalu. Utvrdjivanje autenticnog teksta drugacije se naziva niza kritika pravne norme. Kada se utvrdi
autentican tekst norme, prelazi se na utvrdjivanje njene pizitivnosti. Utvrdjivanje da li je norma sastavni
deo pozitivnog prava, odnosno da li vazi, drugacije se naziva visa kritika pravne norme. Znaci da nije
dovoljno samo da subjekt pronadje odgovarajuci tekst pravne norme vec i da ta norma bude vremenski,
prostorno i personalno vazeca. Kada se utvrde autentican tekst i pozitivnost norme okoncan je pripremni
deo i prelazi se na glavni deo postupka tumacenja koji se sastoji iz tri dela. Najpre se koriscenjem
jezickih sredstava utvrdjuje jezicko znacenje norme prema zakoniku znacenja. Zatim se koriscenjem
odgovarajucih sredstava utvrdjuje istinito ili pravo znacenje pravne norme. Na kraju se uporedjuju
jezicko i pravo znacenje norme kako bi se utvrdilo da li se slazu. Ako se znacenja slazu, postupak
tumacenja je zavrsen, posle cega se prelazi na postupak utvrdjivanja cinjenica, pravno zakljucivanje i
neposrednu primenu prava.
90.Vazenje pravnih normi u prostoru i prostora u pravu
Sve pravne norme vaze na konkretnom prostoru, od univerzalnih do lokalni normi. Norme odredjene
drzave vaze za sva lica unutar tog podrucja kao i za stvari koje se na tom prostoru nalaze. U tome se
ogleda nacelo prostornog vazenja pravnih normi. Ono vazi nezavisno od toga da li se prostor drzave
smanjuje ili uvecava. Vazenje prostora u pravu je zamisljena prostorna dimenzija u kojoj se odvija
pravni metasvet. Ta dimenzija tice se toga da pravo moze da postoji cak i u virtuelnom prostoru, bez
fizickog prostora. Takvu mogucnost vazenja prava potvrdjuje sve veci obim elektronskog poslovanja
virtuelnih kompanija, slicnih organizacija..
91. Vazenje pravnih normi u vremenu i vremena u pravu
Vazenje prava u vremenu odnosi se na evoluciju i primenu prava kroz vreme jer neki pravni
odnosi nastaju, menjaju se ili nestaju. Za razliku od njega, vazenje vremena u pravu predstavlja
izuzetno vaznu hronometrijsku i hronolosku pravnu kategoriju. Tacno odredjeno vreme u pravu
moze da predstavlja odlucujuci trenutak za nastanak, menjanje ili prestanak pravih normi. Pravne
norme mogu vaziti aktivno i retroaktivno. Aktivno vazenje normi moze da se posmatra zbirno ili
pojedinacno. Kad je rec o zbirnom vazenju norme u vremenu, pravni sistem i poredak vaze na
osnovu svoje efikasnosti. Trenutak kada stari poredak nestaje zbog novog koji ga smenjuje
naziva se formalnopravna revolucija. Kada je rec o pojedinacnom vazenju pravnih normi u
vremenu, za svaku konkretnu opstu normu mora da se odredi vreme njenog vazenja. Razlikuju se
trenutak kada norma pocinje da vazi tj kada stupa na snagu i trenutak kada norma prestaje da
vazi. Retroaktivna snaga pravne norme se najcesce daje onim normama koje popunjavaju pravne
praznine. Trenutak kada norma prestaje da vazi zavisi od vrste pravne norme i od pravila za
uklanjanje protivrecnosti. U slucaju hijerarhijske protivrecnosti, niza norma protivreci visoj
normi potpuno ili delimicno. Ona se ukida odlukom nadleznog organa. U slucaju vremenske
protivrecnosti, pravilo je da novija norma ukida stariju potpuno ili delimicno. U slucaju
protivrecnosti zbog posebnosti, primenjuje se pravilo da vaze obe norme, ali tako da jedna
predstavlja izuzetak u odnosu na drugu, starija posebna norma ukida noviju opstu normu
93. Personalno, sitemsko i druge vrste vazenja pravnih normi
Personalno vazenje pravne norme odnosi se na siri ili uzi krug subjekata prava. Najsire personalno
vazenje imaju medjunarodne norme. Sire vazenje imaju pravne norme koje se odnose na stanovnike
neke drzave. Uze vazenje imaju opste pravne norme koje se odnose samo na neke kategorije gradjana
(npr. studenti, djaci, penzioneri). Najuze personalno vazenje imaju pojedinacne pravne norme u
pojedinacnim pravnim aktima. Sistemsko vazenje pravne norme zavisi od mesta norme u sistemu prava
tj od njenih veza sa drugim normama. Sistemsko vazenje normi odredjuje se na osnovu vertikalnih,

horizontalnih i dijagonalnih veza izmedju pravnih normi. Postoji i materijalno vazenje koje se izvodi iz
delotvornosti tj efikasnosti norme. Postoje jos i vrednosno vazenje koje se izvodi iz pravednosti norme i
eticko vazenje koje se izvodi iz ispravnosti norme
94. Jezicko tumacenje i znacenje pravne norme
Pojmovi se izrazavaju jezikom, koji se sastoji iz reci obicnog (ordinarnog) i strucnjackog
(kvaziordinarnog) jezika. Pored njih postoje i izrazi ciji pojmovi imaju drugacije znacenje u pravnom
nego u obicnom jeziku, kao i izrazi cijih pojmova uopste nema u obicnom jeziku. Glavni cilj jezickog
tumaca je da pomocu jezika pravo ucini sto razumljivijim kao bi se sto vise ljudi ponasalo u skladu sa
normama. Postoje oblasti gde je neophodno da jezik bude vrlo precizan kao sto je slucaj u krivicnom
pravu. Jezicko tumacenje predstavlja tumacenje prava na osnovu elemenata i pravila jezika i logike, u
meri u kojoj je sam jezik logicka tvorevina. U teoriji se zbog vezanosti jezika i logike cesto koristi izraz
jezicko-logicko tumacenje. Glavne elemente jezika predstavljaju reci, skupovi reci, recenice i
interpunkcijski znaci. Na osnovu njih jezicko tumacenje moze da se podeli na leksicko, gramaticko,
sintaksicko i interpunkcijsko. Koriscenjem glavnih elemenata jezika kao metoda dolazi se do jezickog
konteksta i znacenja norme. Primenom metoda jezickog tumacenja dobija se jedno ili vise jezickih
znacenja norme koja mogu biti jasna i nejasna. Ako postoji vise jasnih ili nejasno znacenje, postupak
jezickog tumacenja mora da se ponovi kako bi se tome otkrili uzroci. Tri glavna uzroka nejasnog
znacenja su nedovoljnost, besmislenost i neodredjenost norme. Nedovoljnost postoji kada norma ne kaze
nista o onome sto treba zbog pravne praznine. Besmislenost postoji kada norma nema nikakvo znacenje
jer je protivrecna. Neodredjenost postoji kada norma ima vise znacenja, ali se ne zna koje od njih je
pravo. Jezicka pravila tumacenja mogu biti osnovna i tehnicka. Prvo osnovno pravilo je da svaki jezicki
znak ima svoje sopstveno znacenje, nije suvisan u normi, a drugo je da svakom jezickom znaku treba
dati ono znacenje koje on normalno ima po zakoniku znacenja, ono koje je prvo i glavno. Tehnicka
pravila su da jezickim znacima ne treba bez dovoljno osnovanih i cvrstih razloga pridavati poseban
pravni smisao, mora se voditi racuna o znacenju slicnih znakova, istim znacima ne treba bez dobrog
razloga davati razlicita znacenja itd.
95. Subjektivno i objektivno tumacenje
Subjektivno i objektivno tumacenje spadaju u vezano tumacenje. Prema subjektivnoj teoriji koju je
izlozio Savinji u 19. veku, pravo znacenje je samo jedno od vise jezicki mogucih znacenja norme i to
ono koje je normi hteo da prida njen tvorac. Subjektivno tumacenje nije pouzdano sredstvo za otkrivanje
pravog znacenja norme, pre svega zbog problema sa odredjivanjem volje tvorca norme. Zbog toga se
subjektivno tumacenje ne koristi kao sredstvo za utvrdjivanje istinitog znacenja norme osim kada je ta
volja na nesumnjiv, jasan i precizan nacin izrazena u pojedinacnom pravnom aktu (npr. testament,
ugovor). Objektivno znacenje se najcesce koristi za utvrdjivanje pravog znacenja pravne norme. Po
njemu pravo znacenje norme je ono koje normi pridaje drustvo na osnovu zakonika znacenja. Norma
nije ono sto je tvorac hteo da kaze, vec ono sto je on stvarno izrekao u normi. Ono je pouzdano jer su
tumaci liseni potrebe da utvrdjuju volju stvarnog ili zamisljenog tvorca norme.
96. Staticko i evolucionisticko tumacenje
Protek vremena takodje utice na nacin odredjivanja pravog znacenja norme, jer znaci protekom vremena
menjaju svoje znacenje. Prema statickoj teoriji, pravo znacenje pravne norme je ono koje je norma imala
u trenutku donosenja. Prema evolucionistickoj teoriji, pravo znacenje je ono koje norma ima u trenutku
tumacenja tj primene. Staticko tumacenje je blize subjektivnom i objektivnom tumacenju u sirem smislu
jer ima iste nedostatke zbog kojih ga ne treba koristiti. Evolucionisticko tumacenje se zbog tih
nedostataka primenjuje umesto statickog. Njega je moguce ispravno koristiti samo ako se znacenje

protumacene norme menja prema zakoniku znacenja. To znaci da tumac normi ne moze pridavati neko
drugo znacenje osim onog koje ona ima prema zakoniku znacenja u trenutku tumacenja.
97. Pravo znacenje pravne norme u forrmalnom i materijalnom smislu
Pravo znacenje pravne norme je ono koje obezbedjuje najpotpunije ostvarivanje norme. Do njega se
dolazi ispravnim koriscenjem odgovarajucih sredstava tumacenja za dobijanje onog znacenja koje je
najblize istinitom znacenju norme. Time se bavi pravna dogmatika (hermeneutika). Pojam pravog
znacenja pravne norme moze da se odredi u formalnom i materijalnom smislu. U formalnom smislu, to
je znacenje dobijeno vezanim tumacenjem, a unutar njega objektivnim u uzem smislu, a izuzetno
subjektivnim kao i evolucionistickim tumacenjem. U materijalnom smislu, to je znacenje koje od svih
mogucih znacenja norme u datom slucaju najbolje ostvaruje cilj norme i stiti dati drustveni interes. U
slucaju da ciljevi nisu jasno izrazeni u normama, oni se odredjuju na osnovu cilja samog prava i njegove
funkcije. Utvrdjivanje i vrednovanje ciljeva postize se koriscenjem ciljnog tumacenja, nakon cega se
konacno odredjuje pravo znacenje norme u materijalnom smislu.
98. Sredstva za utvrdjivanje pravog znacenja norme
Postoje sredstva tumacenja u sirem i uzem smislu. U uzem smislu, to su logicko, sistematsko, ciljno,
istorijsko i uporednopravno tumacenje. Logickim tumacenjem se pravo znacenje norme odredjuje
upotrebom logike kao sredstva. Sistematskim tumacenjem se pravo znacenje norme utvrdjuje pomocu
njenih veza sa drugim normama koje sacinjavaju sistem prava. Ciljno tumacenje razresava nedoumicu
koje je od svih mogucih znacenja norme njeno pravo znacenje. Istorijsko tumacenje omogucava da se
uvidjanjem svih drustvenih okolnosti odredi pravo znacenje norme. Uporednopravno (komparativno)
tumacenje dolazi do pravog znacenja norme poredjenjem istih ili slicnih normi. U sirem smislu, to su
analogija, suprotnost, utoliko pre, autoritet, priroda stvari, apsurdnost, usko tumacenje izuzetaka i opsta
nacela. Analogija, tj razlog slicnosti ili zakljucivanje po slicnosti predstavlja glavno sredstvo pomocu
kog se popunjavaju pravne praznine prilikom tumacenja u sirem smislu. Razlog suprotnosti je drugo
glavno sredstvo za popunjavanje pravnih praznina, ali na nacin suprotan analogiji. Utoliko pre je logicko
pravilo kojim se zakljucuje da obelezja jednog slucaja u jos vecoj meri ili sa jos jacim razlogom postoje
u drugom slucaju. Autoritet se sastoji u pozivanju na autoritet sudske prakse ili pravne doktrine, a u
zivotu na dobre primere roditelja, predaka.. Priroda stvari se izvodi iz uvidjanja skladnih pravilnosti
postojanja i funkcionisanja u samoj prirodi objekta ili odnosa. Apsurdnost ili pretpostavka o razumnom
zakonodavcu nalaze da se iz jedne razumne norme iskljuce kao moguca sva besmislena znacenja koja
vode besmislenim zakljuccima i posledicama. Usko tumacenje izuzetaka znaci da norma koja
predstavlja izuzetak u odnosu na drugu mora usko da se tumaci, kao njen smisao mora da se uzme njen
najuzi smisao.
99. Logicko i sistematsko tumacenje
Logickim tumacenjem se pravo znacenje norme odredjuje upotrebom logike kao sredstva. Njime se
utvrdjuje da li je znacenje dobijeno drugim vrstama tumacenja uopste logicki moguce, a zatim se kada je
to moguce iz norme izvlace znacenja koja ne mogu da se dobiju jezickim ili nekim drugim vrstama
tumacenja. Logicko tumacenje se deli na tri vrste. Prvu vrstu cini proveravanje logicke ispravnosti
znacenja dobijenog drugim vrstama tumacenja koriscenjem formalne logike, drugu izvlacenje novih
znacenja iz normi koriscenjem neformalne logike, a trecu popunjavanje pravnih praznina tumacenjem u
sirem smislu. Sistematskim tumacenjem se pravo znacenje pravne norme utvrdjuje pomocu njenih veza
sa drugim normama koje sacinjavaju sistem prava. Ono predstavlja posebnu vrstu logickog tumacenja,
samo primenjenog na sistem prava kao celinu. Postoje dve glavne vrste sistematskog tumacenja. Prva se
odredjuje i vrsi pomocu mesta koje norma zauzima u sistemu prava, cime se uklanjaju spoljasnje
protivrecnosti izmedju dve norme. Druga se odredjuje i vrsi smisaonim povezivanjem normi i blizim

odredjivanjem njihovog znacenja na osnovu medjusobnih veza. Cesto se koristi kao dopunsko sredstvo
prilikom ciljnog tumacenja.
100. Ciljno tumacenje
Ciljno tumacenje predstavlja odlucujucu i zavrsnu vrstu tumacenja. Ono razresava nedoumicu koje je od
svih mogucih znacenja norme zaista njeno pravo znacenje. To se postize utvrdjivanjem razloga
postojanja norme pomocu njenog ratio legis-a. Ciljnim tumacenjem se utvrdjuje objektivan drustveni
cilj, kako nalaze shvatanje o objektivnom tumacenju cilja. On moze da se razume samo u vezi sa
povoljnim i nepovoljnim posledicama koje norma izaziva u drustvenom zivotu. Pravo znacenje norme
moze da se utvrdi na laksi i tezi nacin. Do njega se dolazi tek kada se ciljno tumacenje shvati kao
sredstvo za ostvarenje odredjenih drustvenih interesa i potreba. Dovodjenjem u vezu tih interesa i
potreba sa normom koja je u dodiru sa njima ili ih neposredno regulise, moguce je doci i do najboljeg
pravog znacenja norme.
101. Istorijsko i uporednopravno tumacenje
Istorijskopravno tumacenje predstavlja posebnu vrstu pomocnog sociolosko-analitickog tumacenja. Ono
omogucava da se uvidjanjem svih drustvenih okolnosti odredi pravo znacenje norme. Sastoji se iz
uporedjivanja stare i nove norme kako bi se uocile promene u njima, otkrili povodi za njihovo donosenje
i ispitali svi pripremni materijali koji su prethodili. Nijedna pravna norma ne moze celovito i tacno da se
shvati ako se ne zna njena istorija. Ovo tumacenje je ponekad pogodno za utvrdjivanje volje tvorca
norme, cilja norme ili njene uloge u sadasnjosti. Drugu posebnu vrstu pomocnog tumacenja predstavlja
uporednopravno (komparativno) tumacenje, kojim se do pravog znacenja norme dolazi poredjenjem
istih ili slicnih normi koje ulaze u sastav najmanje dva dela dva razlicita nacionalna prava. Ono moze da
posluzi kao naucna i prakticna priprema za koriscenje pravnih transplantata.
102. Analogija i razlog suprotnosti
Analogija tj razlog slicnosti ili zakljucivanje po slicnosti, predstavlja glavno sredstvo pomocu koga se
popunjavaju pravne praznine prilikom tumacenja u sirem smislu. Njena primena se sastoji u tome sto se
na jedan slucaj koji nje regulisan opstom pravnom normom, koji predstavlja pravnu prazninu,
primenjuje pravna norma predvidjena za neki drugi slicaj slucaj. To sto se dva slicna slucaja, od kojih
jedan predstavlja pravnu prazninu, smatraju istim, analogiju cini nepouzdanom. Analogija moze da bude
zakonska ili pravna. Zakonska predstavlja primenu konkretne norme, a pravna primenu opsteg nacela na
slucaj koji predstavlja pravnu prazninu. Pravna analogija se deli na delimicnu, kada se norma izvlaci iz
nekoliko posebnih normi, i potpunu, kada se norma izvlaci iz jednog ili vise opstih pravnih nacela koja
izrazavaju duh celog prava. Razlog suprotnosti predstavlja drugo glavno sredstvo za popunjavanje
pravnih praznina, na nacin suprotan analogiji. Za sve slicne slucajeve koje neka norma ne obuhvata
primenjuje se njoj suprotna norma koriscenjem razloga suprotnosti. Ni primena razloga suprotnosti nije
pouzdana, pogotovo njegova uproscena primena, jer cim se desi da zakonski predlog obuhvata samo
neka obelezja moze da se primeni analogija. Razlog suprotnosti u sirem smislu koristi se kao jedan nacin
zakljucivanja koji se primenjuje prilikom obicnog tumacenja, a ne prilikom popunjavanja pravnih
praznina.
103. Razlicite vrste logickih argumenata
Vrste logickih argumenata su: razlog utoliko pre, razlog autoriteta, razlog prirode stvari i razlog
apsurdnosti. Razlog utoliko pre predstavlja logicko pravilo kojim se zakljucuje da obelezja jednog
slucaja u jos vecoj meri ili sa jos jacim razlogom postoje u drugom slucaju. On podseca na analogiju ali

se od nje razlikuje po tome sto osnov za njegovu primenu ne predstavlja slicnost dva slucaja vec
izrazenija ista obelezja jednog slucaja. Postoje dve podvrste ovog razloga: razlog od manjeg ka vecem
(npr. ako je za donosenje zakona potrebna obicna vecina, ona je ispunjena i kada je zakon donet
apsolutnom vecinom) i razlog od veceg ka manjem (subjekt koji ima sira ovlascenja i obaveze raspolaze
i uzim koja su ukljucena u sire, npr. ko moze da glasa, moze i da se uzdrzi od glasanja). Razlog
autoriteta se u pravu sastoji u pozivanju na autoritet sudske prakse ili pravne doktrine, a u zivotu na
uzore ili dobre primere roditelja, predaka.. Razlog prirode stvari predstavlja vrstu pravnog zakljucivanja
koje se izvodi iz uvidjanja skladnih pravilnosti postojanja i funkcionisanja, koje su date u samoj prirodi
objekta ili odnosa. Razlog apsurdnosti ili pretpostavka o razumnom zakonodavcu nalaze da se iz jedne
razumne pravne norme iskljuce kao moguca sva besmislena znacenja koja vode besmislenim
zakljuccima i posledicama.
104. Usko tumacenje izuzetaka i popunjavanje pravnih praznina opstim nacelima
Pravilo o uskom tumacenju izuzetaka predstavlja sredstvo za popunjavanje pravnih praznina. Ono znaci
da norma koja predstavlja izuzetak u odnosu na neku opstu normu, mora usko da se tumaci, tj da kao
njen pravi smisao mora da se uzme njen najuzi smisao. Pouzdanost i vrednost ovog pravila zavise od
toga sta se smatra izuzetkom. U pravu se smatra da izuzetak postoji kada se tacno navede takav slucaj.
To se tehnicki postize normiranjem izuzetaka metodom taksativnog nabrajanja. Pravne praznine se
izuzetno popunjavaju opstim nacelima umesto konkretnim normama, npr nacelom zakonitosti. Kada
neki slucaj nije izricito regulisan konkretnom normom, on je ipak precutno regulisan nekom drugom
slicnom normom, jer u pravu nuzno deluje nacelo slobode po kome je sve sto izricito nije zabranjeno
dozvoljeno. Iako je tacno da slucaj regulisan opstim nacelom ne predstavlja pravnu prazninu, tacno je da
i zbog apstraktnosti pravnog nacela mnoga pitanja u konkretnom slucaju ostaju neresena. Sto je nacelo
opstije, veca je i pravna praznina koju treba popuniti.

105. Uporedjivanje i ispravljanje jezickog i pravog znacenja norme

Na kraju postupka tumacenja potrebno je da se uporedi jezicko znacenje sa pravim znacenjem norme i
kad god je to moguce, da se pravo znacenje norme ispravi njenim jezickim znacenjem. Rezultat
uporedjivanja dva znacenja moze biti da su ona podudarna ili nepodudarna. U slucaju podudaranja,
zavrsava se postupak tumacenja i prelazi se na primenu prava. U slucaju nepodudaranja, uzima se da
jasno jezicko znacenje ne treba ispravljati pravim znacenjem. Od toga postoji samo jedan izuzetak
slucaj omaske, kada se pravim znacenjem norme smatra znacenje koje nije jezicki moguce. Treba
razlikovati ispravljanje norme sa jasnim znacenjem u slucaju omaske i u slucaju pravne praznine od
ispravljanja besmislene i neodredjene norme. Kod ispravljanja norme sa jasnim znacenjem u slucaju
omaske, tumac jezicko znacenje norme moze da ispravi pravim znacenjem samo kada utvrdi da je ono
postojalo prilikom stvaranja norme. Kod ispravljanja norme u slucaju pravne praznine, najpre se
kretanjem od prava kao celine ka jednom njegovom delu otkriva pravna praznina, a zatim se prelazi na
bliza tumacenja normi koje su u vezi sa slucajem koji predstavlja pravnu prazninu. Ispravljanje
besmislenih normi se vrsi ukidanjem jedne norme ili proglasavanjem jedne izuzetkom u odnosu na
drugu. Neodredjena norma se ispravlja tako sto se bira obim znacenja norme koji najbolje izrazava njen
zakonski razlog.
106. Primena prava pojam, vrste i osobine
Primena prava je slozen proces koji se odnosi na sve subjekte koji su duzni da primenjuju pravo tj da
svojim ponasanjem ostvaruju ovlascenja i obaveze odredjene u normi, da donose nize norme na osnovu
visih ili da neposredno primenjuju sankciju. Primena prava ima tri glavna znacenja: prakticnu delatnost,

misaoni proces ili izvrsenje sankcije. Primena prava kao prakticna delatnost predstavlja deo ljudske i
drustvene prakse koja se sastoji iz pretvaranja prava u stvarnost. Postoje dve glavne vrste primene prava
u tom smislu: prinudna (ponasanje po sankcijama) i dobrovoljna (ponasanje po dispozicijama). Primena
prava kao misaoni proces, tj psihicka radnja predstavlja primenu opste pravne norme na konkretan slucaj
koji je u njoj predvidjen. Primena prava kao izvrsenje sankcije odnosi se na cilj koji treba da bude
postignut sankcijom. Prema svom cilju, sankcije se dele na restitutivne (cilj je uspostavljanje stanja koje
bi postojalo da je dispozicija izvrsena) i retributivne (cilj je odmazda nad preksiocem). Postoje i druge
vrste primene prava kao sto su institucionalna, strukturalna, funkcionalna i persekuciona. Navedene
glavne vrste primene prava raspolazu nekim zajednickim osobinama, kao sto su univerzalnost,
uniformnost, unifikatornost i konstantnost. Da bi primena prava bila uspesna, potrebno je da budu
ispunjeni odgovarajuci uslovi, a pre svih sigurnost, efikasnost i ekonomicnost.
107. Sredstva za utvrdjivanje cinjenica u postupku primene prava
Postupci kojima se utvrdjuju cinjenice nazivaju se dokazima. Pored njih, koriste se pretpostavke i
fikcije. Dokazima se utvrdjuje materijalna istina, pretpostavkama se odredjuje ono sto je verovatno
istinito, dok se fikcijama istinitim smatra nesto sto je ocigledno neistinito. Dokazi (evidentio iuris) su
potrebni da bi se pravne norme mogle primenjivati. Dokazi se dele na neposredne i posredne.
Neposredni ili dokazi u uzem smislu sastoje se u neposrednom utvrdjivanju cinjenica ili predmeta koji
su objekt, sredstvo ili posledica delikta. Posredni dokazi lii dokazi u sirem smislu sastoje se iz posrednog
utvrdjivanja cinjenica na osnovu njihove veze sa drugim cinjenicama. Pravne pretpostavke (praesumptio
iuris) predstavljaju pravno vazne cinjenice koje pravo smatra najverovatnije tacnim u konkretnom
slucaju, sve dok se ne dokaze suprotno. One se dele na oborive, koje dozvoljavaju da se dokaze suprotno
i neoborive, cije osporavanje pravo zabranjuje. Fikcije (fictio iuris) predstavljaju pravnotehnicka
sredstva kojima se svesno proglasava tacnim ono sto zasta se unapred zna da nije tacno. Koriscenje
fikcija je karakteristicno za anglosaksonsko pravo.
108. Pravno zakljucivanje i neposredna primena prava
Kada su resena pravna i cinjenicna pitanja, zapocinje deo koji se sastoji iz poredjenja utvrdjenih
cinjenica u protumacenoj normi sa cinjenicama koje su utvrdjene u stvarnosti. Zatim se prelazi na
deduktivno izvodenje zakljucka (pravnog silogizma), tj na pravno zakljucivanje, po kome opsta norma
treba da se primeni na konkretan slucaj. Pravni silogizam se sastoji iz dve pretpostavke i jednog
zakljucka. Prvu pretpostavu ili visi sud predstavlja znacenje protumacene norme, drugu pretpostavku ili
nizi sud sam sud o postojanju cinjenica predvidjenih u normi, a zakljucak da norma treba ili ne treba da
se primeni na konkretan slucaj. Bez pravnog silogizma pravna norma ne moze da se primeni.
Neposredna primena prava sastoji se u neposrednom izvrsavanju prava. Za primenu prava su zaduzeni
razliciti organi. Najvazniji su drzavni organi zaduzeni za neposrednu primenu prava. Prilikom izvrsenja
kazni, drzavni organi su duzni da vode racuna o ljudskom dostojanstvu onih prema kojima se sankcija
primenjuje. Od primene, tj izvrsavanja treba razlikovati ostvarivanje prava, to je ono sto je stvarno
ostvareno u odnosu na ono sto je propisano da bude ostvareno.
109. Nacelo zakonitosti pravnih akata
Zakonitost kao normativni pojam u najsirem smislu oznacava saglasnost svih odnosnih akata sa
zakonom kao visim aktom. U nesto uzem smislu, zakonitost znaci da svi pravni akti i sve materijalne
radnje koje preduzimaju drzavni organi i gradjani moraju biti u skladu sa zakonom. U najuzem smislu,
zakonitost znaci da svi pravni akti s manjom pravnom snagom moraju biti u skladu sa aktima sa vecom
pravnom snagom. Vrste zakonitosti su: formalna i materijalna, neposredna i posredna, pocetna i
naknadna, objektivna i subjektivna. Formalna postoji kada su akti slabije pravne snage formalno
saglasni sa zakonom, a materijalna kada su oni sadrzinski saglasni sa zakonom. Neposredna zakonitost

se odnosi samo na akte koji se neposredno zasnivaju na zakonu,a posredna svi drugi akti koji ne izviru
neposredno iz zakona. Pocetna zakonitost je uverenje da su nizi pravni akti zakoniti od trenutka svog
nastanka, a naknadna postoji kada se zbog promene zakona posumnja u zakonitost nekog nizeg akta.
Nezakonitost postoji kada je neki nizi normativni ili materijalni pravni akt suprotan zakonu kao visem
aktu. Karakteristicni oblici nezakonitosti su: panjuridizacija, proliferacija, prevelika pravna pokretljivost
i promenljivost i preterana specijalizacija. Najvazniju osobinu zakonitosti predstavlja vezanost za drzavu
i pravo. Druga prepoznatljiva osobina je univerzalnost, zatim jedinstvenost i relativnost.
110. Sredstva za obezbedjivanje zakonitosti pravnih akata
Pravna sredstva predstavljaju izjave volje kojima odnosni ovlasceni subjekti zahtevaju od nadleznih
organa da ispitaju zakonitost izvesnih pravnih ili materijalnih akata. Kontrola zakonitosti akata se
organizuje tako da se samo njihov mali broj podvrgava obaveznoj kontroli, sto cine ovlasceni drzavni
organi. Drugi akti se samo izuzetno podvrgavaju ispitivanju zakonitosti. Najvaznija pravna sredstva koja
se najcesce koriste su tuzba i zalba. Kada se zahtev za ispitivanje zakonitosti podnosi nekom sudskom
organu takvo pravno sredstvo naziva se tuzba. Nju sud moze a odbaci, odbije ili usvoji. Kada se zahtev
za ispitivanje zakonitosti podnosi visem sudskom ili upravnom organu, takvo pravno sredstvo se naziva
zalba. Njeno ulaganje znaci da je dozvoljena mogucnost da se prvostepena odluka jos jednom ispita pred
drugim visim sudskim ili upravnim organom. Da bi se sprecio niz kontrole zakonitosti, pravom se
utvrdjuje granica do koje ta kontrola moze da se vrsi. Ta granica je najveca sudska instanca ili rok u
kome moze da se koristi odgovarajuci pravni lek, posle cega se smatra da je akt postao zakonit.
111. Pravni lekovi
Pravni lekovi su vrsta pravnih sredstava kojima se zahteva donosenje drugostepene ili trecestepene
sudske odluke. Oni imaju za cilj da pobiju prvostepenu ili drugostepenu odluku koja se smatra
nezakonitom. Poznata je podela pravnih lekova na remonstrativne i devolutivne prvi se primenjuju
kada o ulozenom pravnom leku odlucuje isti organ koji je doneo prvostepenu odluku, a drugi kada o
ulozenom pravnom leku odlucuje visi organ (zalba). Zatim podela na suspenzivne i nesuspenzivne,
jednostrane i dvostrane. Najpoznatija je podela na redovne i vanredne pravne lekove. Redovni se ulazu
protiv odluka koje jos nisu postale pravosnazne, a vanredni posle nastupanja pravosnaznosti. Zalba kao
redovan pravni lek na prvostepenu presudu se izjavljuje u roku od 15 dana i njom se pobija presuda zbog
bitne povrede odredaba parnicnog postupka, zbog pogresno utvrdjenog cinjenicnog stanja ili zbog
pogresne primene materijalnog prava. Drugostepeni sudski organ zalbu moze da odbaci, odbije ili ukine
prvostepenu presudu. Jedan od najpoznatijih vanrednih pravnih lekova jeste zahtev za zastitu
zakonitosti, zatim zahtev za ponavljanje postupka, zahtev za ublazavanje kazne...
112. Sankcije zbog nezakonitosti pravnih akata
Protiv nezakonitih pravnih akata izricu se sankcije kojima se oni uklanjaju. To se postize ponistavanjem
sudskih i upravnih akata ili ukidanjem pravnih poslova. Sankcije normativnih pravnih akata imaju za cilj
povracaj u stanje kakvo je postojalo pre povrede zakonitosti ponistavanjem pravnog akta i posledica
koje je on proizveo u pravnom poretku (restitutivne sankcije). Teze povrede zakonitosti sankcionisu se
tako sto se pravni akti proglasavaju nistavnim, sto znaci da je svaki drzavni organ duzan da po sluzbenoj
duznosti pokrene postupak za njihovo ponistavanje. Nistenjem se uspostavlja isto stanje kakvo je
postojalo pre nego sto je nezakonit akt donet i ponistavaju se sve pravne posledice. Lakse povrede
zakonitosti sankcionisu se tako sto se pravni akti proglasavaju rusljivim, sto znaci da pravo dozvoljava
svim zainteresovanim subjektima da traze sankcionisanje doticnog akta. U slucaju ponistavanja akta
rusenjem odluka vazi od trenutka kada je utvrdjena nezakonitost sto znaci da se akt ponistava samo za
buducnost. Sankcije prema materijalnim aktima su retributivne. Njihov cilj je odmazda nad prekrsiocem,
kako bi se sprecilo da se prekrsaj ponovi. Ali mogu se primeniti i restitutivne sankcije koje se sastoje u

vrsenju suprotne radnje iz koje se sastoji nezakonit akt kako bi se uspostavilo stanje koje je postojalo pre
izvrsenja nezakonitog materijalnog akta.

113. Pravosnaznost, stupanje na snagu i izvrsnost pravnih akata

Pravosnaznost predstavlja svojstvo koje opsti i pojedinacni akti sticu okoncavanjem postupka za
ispitivanje njihove zakonitosti. Jos visi stepen pravosnaznosti postoji kada se potvrdi zakonitost nekog
pravnog akta okoncanjem drugostepenog postupka pokrenutog ulaganjem pravnog leka (potvrdjena
pravosnaznost). Posledice pravosnaznosti sastoje se u tome sto utvrdjivanjem pravosnaznosti zapocinje
postupak izvrsnosti. Trenutkom pravosnaznosti takodje se osnazuju nacela ne bis in idem i res iudicata.
Stupanje na snagu znaci da su subjekti obavezni da svoje ponasanje usklade sa normom od trenutka
njenog stupanja na snagu. Pravilo je da akti stupaju na snagu odmah ili ubrzo po donosenju. Ustavi po
pravilu stupaju na snagu danom svog proglasenja. Mnogo veci znacaj ima stupanje na snagu zakona jer
je za pravne subjekte mnogo vaznije da znaju kada su zakoni doneti i kada stupaju na snagu. U nasem
pravu je predvidjeno da zakoni, propisi i opsti akti stupaju na snagu najranije osmog dana od dana
objavljivanja. Izvrsnost pravnih akata znaci da su subjekti duzni da se ponasaju po aktu od trenutka kada
su ispunjeni svi uslovi. Trenutak kada akt postaje izvrsan ne mora uvek da se podudara sa njegovim
stupanjem na snagu. Kod izvrsnosti u sirem smislu izvrsni su samo pojedinacni akti koji tacno
predvidjaju uslove za svoju izvrsnost i trenutak njenog nastupanja. Za izvrsenje pojedinacnih pravnih
akata postoje posebni i podrobno uredjeni izvrsni postupci, koji se razlikuju prema vrstama akta.
114.Pravni oblik
Pravni oblik predstavlja najvaznije tehnicko sredstvo za pretvaranje obicne stvarnosti u pravnu. Bez
njega, pravo ne bi moglo da postoji. On se sastoji u odredjenom culnom elementu u koji moraju da se
preoblice izvesne cinjenice koje su od znacaja za pravo kako bi mogle da proizvedu pravno relevantne
posledice. On stabilizuje pravo i sprecava preterano brzu promenu propisa. U savremenim pravima
uglavnom vazi nacelo slobodnog pravnog oblika. Za pravni oblik najvaznije su proceduralne norme
kojima se propisuju nuzni oblici ili postupci kojih se treba pridrzavati da bi se ispravno izvele pravne
radnje stvaranja i primene prava. Postoje tri grupe proceduralnih normi. Prvom se strogo propisuju
pravni subjekti koji imaju iskljucivo ovlascenje da donose pravne akte, drugom vrste radnji i nacini
njihovog vrsenja, a trecom se propisuje od koga, zbog cega i kako moze da se zahteva ispitivanje
zakonitosti pojedinih akata. Zloupotreba pravnog oblika postoji kada se pravim oblikom obuhvate
odnosi koji ne mogu da se izvrse i ona automatski proizvodi zloupotrebu prava
115. Sloboda, ljudsko dostojanstvo i tolerancija
Sloboda je covekovo genericko svojstvo, a ne samo osnovna drustvena i pravna vrednost. Sloboda se
obicno odredjuje kao pravo koje podrazumeva odgovornost izbora. Svako je duzan da ogranici svoju
slobodu ako ona steti drugome, u protivnom niko nece moci da bude slobodan. Pravo je pokusaj da se sa
jedne strane licna i kolektivna sloboda zastiti i sto potpunije ostvari, a istovremeno da se razumno
ogranici kako nikome ne bi naskodila. Ljudsko dostojanstvo predstavlja skup covekovih svojstava, pre
svega umnih i moralnih, koje ga izdvajaju od drugih bica. Pored prirodnog ljudskog dostojanstva, covek
raspolaze i drustvenim dostojanstvom koje nije jednako za sve ljude. Ljudsko dostojanstvo je vrlina koja
coveka cini uzvisenim bicem. Danasnja demokratska prava predstavljaju vazan cinilac zastite ljudskog
dostojanstva. Tolerancija je izuzetno vazna drustvena vrednost. Narocito je pozeljno da kod gradjana u
demokratskom okruzenju bude usadjena svest o potrebi da budu tolerantni jedni prema drugima. Ona
dozvoljava da ljudi razlicito misle, ali to ne znaci da treba razlicito da postupaju posle zajednicki donete
odluke.

116. Pravda i pravicnost

Pravda predstavlja vrhunsku drustvenu i pravnu vrednost. Ona je jedna vrsta srazmernosti i sklada sve
do postizanja harmonije. Aristotel je pojam pravde razvio i usavrsio u tolikoj meri da ni do danas nije
bitno promenjen. On pravdu u visem smislu odredjuje kao sinonim za potpunu vrlinu. Pravna pravda
predstavlja posebnu vrstu drustvene pravde. Ona je sinonim za ono sto je srazmerno i jednako. Prema
tim merilima odredjuju se dva formalna obrasca pravne pravde: distributivna, koja nalaze da se
nejednako postupa sa nejednakima, i komutativna, koja nalaze da se jednako postupa sa jednakima.
Pravicnost predstavlja posebnu, primenjivacku pravdu, pravdu u konkretnom slucaju koji ne moze da se
resi samo na osnovu prava. I nju je odredio Aristotel. Pravicnost se odredjuje kao vrsta postenja koje
ispravlja pravo kada njegov tvorac ne moze unapred da uracuna sve moguce slucajeve. Kada je rec o
pravicnosti u prirodnopravnom smislu ona postoji kada zakon neposredno upucuje na prirodno pravo u
slucajevima pravnih praznina. Postoji i pravicnost u pozitivnopravnom smislu sa svojim izvedenim
vrstama zakonske i sudske pravicnosti. One se obicno ostvaruju u korist onih koji trpe pravnu sankciju.
117. Pravna sigurnost, jednakost, red i mir
Sigurnost predstavlja posebnu drustvenu i pravnu vrednost. Ljudi mogu da teze potpunoj, apsolutnoj
sigurnosti koja je nedostizna, ali i konkretnoj sigurnosti u datom slucaju koja je dostizna, relativna
vrednost. Objektivna sigurnost znaci da ce odredjene posledice ljudskih radnji svakako da se ostvare, a
subjektivna sigurnost predstavlja pouzdano uverenje da ce pravo zaista da bude primenjeno sto ne mora
da se dogodi. Pravna sigurnost odnosi se na to da pravo resava sporove u drustvenim odnosima koji bi
bez prava ostali nereseni. U tom izvedenom znacenju pravna sigurnost se rasprostire u tri dimezije:
vremenskoj, sadrzinskoj i drustvenoj. Jednakost je tesno povezana sa slobodom i drugim vrednostima jer
samo slobodni ljudi istinski mogu da budu jednaki. Kada se kaze jednakost misli se pre svega na
drustvenu jednakost slobodnih ljudi ili na pravnu jednakost u mogucnosti uzivanja slobode. U
demokratiji jednakost znaci da su gradjani formalnopravno jednaki. Red se kao drustvena i pravna
vrednost ostvaruje samo delimicno, ali i takav on predstavlja zeljenu pravnu vrednost. On postoji kada
se ponasanje znacajno za opstanak drustva vrsi tacno po odredjenim drustvenim i pravnim propisima.
Mir predstavlja stalni politicko-eticki ideal ljudske zajednice. Svako valjano pravo ostvaruje i stiti mir.
Kada on duze vreme ne bi postojao doslo bi do bezvlasca i anarhije. Zbog toga se uspostavljanje i
odrzavanje mira kada je to potrebno postize koriscenjem pravne prinude.
118. Celishodnost, delotvornost i cisto tehnicko-pravne vrednosti
Celishodnost je bliska pravnoj sigurnosti. Ona je cisto primenjivacka vrednost kojom se ublazava kruta
primena prava. Pozeljna je sve dok ovlasceni drzavni i drustveni organi kao tumaci individualizuju
pravo u granicama zakonitosti rukovodeci se ratio legis-om ili nekim slicnim razlogom. Delotvornost je
cisto prakticna pravna vrednost koja ukazuje na potrebu svakog prava da se primenjuje u relativno
kratkom vremenu po nastanku slucaja na koji pravna norma treba da se primeni. Bez delotvornosti ne bi
mogla da se ostvari nijedna druga drustvena i pravna vrednost. Postoje i cisto tehnicko-pravne vrednosti
koje treba da obezbede sto vecu jasnost, preciznost, potpunost i sazetost pravnih normi. One su rezultat
istorijskog razvoja prava i zahvaljujuci njima, pravna nauka je dosla do preciznih pravnih pojmova i
terminologije, kojima se obezbedjuje jasniji, precizniji, potpuniji i sazetiji smisao pravnih normi.
120. Pravni sistem pojam, elementi i delovi i njihovo prenosenje pravnim transplantima
Kada se pozitivno pravo posmatra kao sredjena logicka i neprotivrecna celina mnogobrojnih opstih
normi tj izvora prava, takva celina se naziva pravni sistem. Delovi pozitivnog pravnog sistema su:

pravna ustanova, pravna grana i pravna oblast. Pravna ustanova predstavlja najuzu klasifikacionu
jedinicu pravnog sistema. Ona je skup normi koje regulisu istu vrstu drustvenih odnosa ili njihovu manju
grupu (npr. ustanova braka, svojine, testamenta). Postoje i podvrste ustanova (podustanove), kao i
njihove jos uze grupe pod-podustanove (npr. podustanova sklapanja braka). Grupisanjem i sredjivanjem
ustanova po srodnosti obrazuju se pravne grane koje predstavljaju siru klasifikacionu celinu. One se
sastoje iz skupa vise ustanova koje regulisu srodne odnose. One se mogu razvrstati na podgrane. Glavne
grane prava su: ustavno, upravno, krivicno, radno, gradjansko...
Pravne oblasti predstavljaju jos siru klasifikacionu celinu. Nju sacinjava skup vise srodnih pravnih
grana. Uobicajena je njihova podela na oblasti javnog i privatnog, medjunarodnog i unutrasnjeg,
gormalnog i materijalnog prava. I pravne oblasti mogu biti uze i sire sa svojim podoblastima. Pravne
oblasti se u novije vreme sve cesce grupisu u dva velika podsistema drzavnog i drustvenog prava.
Pravni transplanti predstavljaju prenosenje pravila ili sistema prava iz jedne zemlje u drugu.
Karakteristicni pravni sistema Istoka
Istok je stvorio cetiri velike pravne kulture. To su kulture kineskog, indijsko-bramanskog, jevrejskog i
muhamedanskog prava. Zajednicko im je da pravo zasnivaju na bozjem autoritetu, smatrajuci ga bozjim
zakonom. Prema kineskom ucenju i shvatanju svetom vladaju Nebo i Zemlja, a pravo potice od Neba.
Nagli ekonomski i drustveni razvoj je ucinio da danas u Kini postoji savremeni sistem prava u kome
najvazniju ulogu ima moderno pisano pravo. Indijsko-bramansko ili hindu pravo pociva na religijski
nadahnutoj filozofiji i kulturi, podrzanoj posebnim versko-filozofskim ucenjima. Njegovu sustinu
odredjuje strog kastinski sistem prema kome pripadnici svake kaste treba pravno da se vladaju. U Indiji
danas postoji sistem anglosaksonskog prava kao zvanicnog prava. I jevrejsko i muhamedansko pravo su
verski zasnovana prava. Ona su medjusobno veoma bliska i srodna prava semitskog porekla. U njima se
naglasava razlika izmedju Boga i coveka i to da oba proroka, Mojsije i Muhamed saznaju volju boziju i
tu volju prenose narodu. U ova dva sistema pravo, religija i moral su nerazdvojno pomesani.
Karakteristicni pravni sistema Zapada
Narodi na Zapadu su pravo prvenstveno shvatali i ustanovljavali kao ljudsko pravo. Prvi su anticki Grci
napustili orijentalno i presli na evropsko pravo, a tek su stari Rimljani sasvim raskidajuci veze sa
istocnim pravnim kulturama uspeli da stvore i razviju pozitivno pravo. Rimski pravnici su prvi uspeli da
jasno razdvoje pravo od morala, javno od privatnog prava, kao i da stvore znacajne pravne institucije.
Na temeljima evropske kulture nastala su dva velika pravna sistema: evropski kontinentalni i
anglosaksonski sistem. Evropski kontinentalni sistem se zasniva na pisanom i kodifikovanom pravu koje
predstavlja njegovu najizrazeniju karakteristiku. U njegovom stvaranju odlucujucu ulogu je imalo
rimsko pravo. Na vrhu njegove hijerarhijske lestvice izvora prava se nalaze ustav i zakon.
Anglosaksonski sistem prava se pretezno zasniva na pravilima koja su vekovima stvarali engleski
sudovi, a u znatno manjoj meri na rimskom pravu, prirodnom pravu i kodifikacijama. U njemu znacajnu
ulogu ima podela prava na common law, equity law i statute law. U njemu osnovni izvor prava
predstavlja sudski precedent, ali od 20. veka znacajniji je zakon. Danas se sve vise ublazavaju razlike
izmedju ova dva sistema. Pravo Evropske unije predstavlja mesovit pravni sistem. Ono je rezultat
svesno-planskog stvaranja nadnacionalnog prava od strane zajednickih evropskih institucija. Ono se
danas neposredno stvara donosenjem nadnacionalnih pravila sadrzanih osnivackim tj primarnim
izvorima na kojima su zasnovani brojni sekundarni izvori prava.