POLU DEMENIJU[1]

arlevil, 15. maja 1871.

Odluio sam da vam priredim sat nove literature. Poinjem odmah jednim aktuelnim psalmom:
Pariska ratna pesma

.
- Evo proze o budunosti poezije. Sva klasina poezija svodi se na grku poeziju, taj skladni ivot. - Od Grke do romantiarskog
pokreta, - u srednjem veku, - ima uenih ljudi, stihotvoraca. Od Enijusa do Turoldusa, od
Turoldusa do Kazimira Delavinja, sve je rimovana proza, igra, izlapelost i slava bezbrojnih
idiotskih generacija: Rasin im je ist, snaan, velik. - Da su rasturili njegove rime, pomeali
njegove polustihove, Boanska Budala bi danas bila nepoznata kao i ma koji pisac Porekla. Nakon Rasina igra se ubuala. Trajala je dve hiljade godina!
Nije to ni ala ni paradoks. Razum mi za ovo to tvrdim daje toliko sigurnosti, koliko ne bi nikad
moglo da bude gneva u nekom pripadniku Mlade Francuske. Uostalom, neka se novi do mile
volje gnuaju predaka: kod svoje smo kue i imamo vremena. Romantizam nije nikad bio
valjano ocenjen; ko bi ga ocenio? Kritiari!! Romantiari, koji su tako dobar dokaz da pesma
tako retko biva delo, to jest ispevana i shvaena misao pevaa?
Jer JA, to je neko drugi. Ako se bakar probudi kao truba, za to nikako ne snosi on
krivicu. Za mene je to oevidno: ja prisustvujem procvatu svoje misli: gledam ga,
sluam ga: dodirnem icu gudalom: simfonija se pokrene u dubinama ili jednim
skokom stigne na scenu.
Da su stari glupani pronali neto vie od lanog znaenja svoga Ja, mi danas ne
bismo morali da pometemo te milione kostura koji ve celu venost gomilaju
proizvode svog oravog duha, i zato galame da su stvaraoci!
U Grkoj, rekoh, stihovi i pesniko nadahnue ritmuju Akciju. Docnije e muzika i
rime postati igra, odmor. Prouavanje te prolosti oarava ljubopitljivce: mnogi
nalaze uivanje u obnavljanju tih starina: - to ba i jeste za njih. Sveopti razum je
uvek raao svoje ideje na sasvim prirodan nain; ljudi su skupljali jedan deo tih
plodova mozga; prema njima se delovalo, o njima su se pisale knjige: stvari su tako
tekle jer ovek nije sam sebe obraivao, jer se jo nije probudio, ili jo nije bio u
potpunosti velikoga sna. Bilo je funkcionera, pisaca, ali autor, stvaralac, pesnik,
takav ovek nikad nije postojao!

Ono to ovek koji hoe da bude pesnik mora pre svega ostalog da proui jeste
njegova sopstvena i potpuna svest; on istrauje svoju duu, on je nadzire, iskuava
je, izuava je. im je upozna, on treba da je neguje; to izgleda jednostavno: u
svakom se mozgu izvrava izvestan prirodni razvoj; toliki egoisti proglaavaju sebe
za autore; drugi pripisuju sebi svoj duhovni napredak! - Ali, stvar je u tome da svoju
duu treba uiniti udovinom: poput trgovaca decom, nego ta! Zamislite oveka
koji sebi po licu sadi i neguje bradavice.
Kaem da treba biti vidovit, uiniti sebe vidovitim.
Pesnik postaje vidovit pribegavajui dugom, ogromnom i smiljenom rastrojavanju
svih ula. Svim oblicima ljubavi, patnje, ludila; on istrauje sam sebe, on kroz sebe
cedi sve otrove, da bi sauvao samo kvintesencije. Neopisivo muenje u kome mu je
potrebna sva vera, sva natoveanska snaga, u kome on postaje vie nego iko veliki
bolesnik, veliki zloinac, veliki prokletnik, - i vrhovni Uenjak! - Jer on stie do
neznanog! Jer je vie nego iko usavrio svoju ionako bogatu duu! On stie do
neznanog, i kad bi na kraju ak i poludeo i izgubio mo shvatanja svojih vizija, on ih
je ipak video! Pa neka se rasprsne u svojim skokovima kroz neuvene i nenazovljive
stvari: doi e drugi strahoviti radnici i nastavie na onim horizontima na kojima se
on sruio!
- Nastavljam posle est minuta. Umeem ovde drugi psalam, van teksta: sluajte ga s blagonaklonou, i svi e biti
opinjeni. - Gudalo mi je u ruci, poinjem:
Moje male dragane

..
Eto. Kad se ne bih bojao da u vas kotati jo 60 centi potarine, ja, izgubljena
sirota koja ve sedam meseci nije videla marijaa! - znajte da bih vam poslao svoje
Pariske ljubavnike, sto heksametara, Gospodine, i svoju Smrt Pariza, dvesta
heksametara!
- Nastavljam:
Pesnik je, dakle, zaista kradljivac plamena.
On je odgovoran za oveanstvo, ak i za ivotinje; on mora postii da se njegovi
pronalasci mogu osetiti, opipati, uti; ako ono to on donosi od tamo imaju oblik, on
daje oblik; ako to nema oblik, on daje bezoblinost. - Pronai neki jezik; - Uostalom,
poto je svaka re ideja, doi e doba sveopteg jezika! Treba biti akademik, - mrtviji
nego fosil, - pa napraviti renik, bilo kog jezika. Slabii koji bi poeli da razmiljaju o
prvom slovu abecede brzo bi svrili u ludnici!

To e biti jezik due za duu, koji e saimati sve, mirise, zvuke, boje, kojim e misao
kaiti i povlaiti misao. Pesnik e odreivati koliinu nez- nanog koje se u njegovo
vreme budi u sveoptoj dui: on e pruati vie od for- mule svoje misli, od
tumaenja svog puta k Napretku! Kad ogromnost postane norma prihvaena od
svih, on e zaista biti umnoitelj napretka!
Kao to vidite, ta e budunost biti materijalistika. Ta poezija, uvek puna Ritma i
Harmonije bie stvorena da ostane. - U sutini to e opet biti pomalo grka poezija.
Kao to su pesnici graani. tako e i vena umetnost imati svoj delokrug. Poezija
vie nee ritmovati akciju: ona e prednjaiti.
Ti pesnici e postojati! Kad beskrajno ropstvo ene bude skrhano, kad ona bude
ivela za sebe i sobom, kad joj mukarac, - dosad tako gnusan, - pusti na volju, ona
e takoe biti pesnik! ena e pronalaziti neznano! Da li e se svet njenih predstava
razlikovati od naih? - Ona e pronalaziti udne, neizmerne, odbojne, divne stvari;
mi emo ih primiti, mi emo ih shvatiti.
A dotle, traimo od pesnika novo, - nove ideje i forme. Svi koji su ovladali vetinom
uskoro e poverovati da su udovoljili ovom zahtevu. - Ali nije re o tome!
Prvi romantiari bili su vidoviti ne uviajui to previe: obraivanje njihovih dua
poelo je sluajno: naputene, ali naloene lokomotive, koje se neko vreme dre
ina. - Lamartin je ponekad vidovit, ali sputan starom formom. - Igo, previe
tvrdoglav, ima dosta vienog u svojim poslednjim knjigama. Jadnici su prava poema.
Pri ruci su mi Kazne: Stella je otprilike merilo onoga to Igo vidi. Suvie ima
Belmontea, Lamnea, Jehova i stubova, starih crknutih strahota.
Mise je sto puta zasluio da ga se gnuamo mi bolne generacije obuzete vizijama, pogoene njegovom aneoskom lenou! O! bljutave prie i poslovice! o noi! O
Rolo, o Namuno, o Peharu! Sve je francusko, to e rei u najveoj meri mrsko;
francusko, ne parisko! Eto jo jednog dela tog mrskog duha koji je nadahnuo Rablea,
Voltera, ana Lafontena! s komentarima g. Tena! Prolenog li duha Miseovog! Ljupke
li njegove ljubavi! Eto slikarstva na glei, vrste poezije! Francuska poezija e jo
dugo biti predmet uivanja, ali u Francuskoj. Svaki bakalski kalfa je u stanju da
raspali jednu tiradu kao iz Role, svaki bogoslov nosi pet stotina takvih rima u
skrovitosti svoje belenice. U petnaestoj godini ta ponesena ostraenost budi
pohotu mladia, u esnaestoj oni se ve zadovoljavaju da o njoj recituju iz srca; u
osamnaestoj, u sedamnaestoj ak, svaki gimnazijalac koji za to ima mogunosti pravi svog Rolu, pie svog Rolu! Neki moda i umiru od toga. Mise nije bio ni za ta:
bilo je vizija iza tkanja zavese: on je zatvorio oi. Kooperni Francuz, koga su iz
krme dovukli na gimnazijsku katedru, taj lepi mrtvac je mrtav, i odsada
priteujmo sebi trud da ga budimo svojim gnuanjem!
Kasniji romantiari su veoma vidoviti: T. Gotje, Lek. De Lil, T. de Banvil. Ali poto
nadziranje nevidljivog i sluanje neujnog nema niega zajednikog sa

oivljavanjem duha mrtvih stvari, Bodler je najvidovitiji, on je kralj pesnika, pravi

Bog. A ipak, on je iveo u suvie umetnikoj sredini, i njegova forma koju toliko
hvale esto je krljava: pronalaenje neznanog zahteva nove forme. Naviknuta na
nove forme, meu bezazlenima, A. Renoom, - koji je napravio svog Rolu; - L.
Grandeom, - koji je napravio svog Rolu; - Galima i Miseima, . Lafnestrom, Koranom,
Kl. Poplenom, Sularijem, L. Salom, meu uenicima, Markom, Ekarom, Terjeom;
meu mrtvacima i glupacima, Otranom, Barbjeom, L. Piaom, Lemoanom, braom
Dean i Dezesar; meu novinarima, L. Kladelom, Roberom, Lizarom, Ks. de
Rikarom; meu zanesenjacima, K. Mandesom; meu boemima, enama, talentima,
Leonom Dijerksom, Sili-Pridomom, Kopeom, nova kola, zvana parnasovskom, ima
dva vidovita oveka, Albera Meraa i Pola Verlena, jednog istinskog pesnika. - Eto. Tako ja radim na tome da postanem vidovit. - I zavrimo jednom pobonom
pesmom.
uanja

.
Biete dostojni prezrenja ako mi ne odgovorite: brzo, jer u moda za osam dana
biti u Parizu.
Do vienja,

A. REMBO

1. Ovo programsko pismo nazvano je Pismom vidovitog. Ima komentatora koji

misle da je ono splet naivnosti, ali veina ga ipak ne shvata samo kao lini
manifest, znaajan iskljuivo za pesnikovu evoluciju, nego i kao itav misaoni
sistem. Istina je negde na sredini izmeu ta dva ekstremna shvatanja. Ipak, ne bi
trebalo pridavati preveliki znaaj injenici da Rembo nije mogao izbei izvesnu
naivnost koja je, na kraju krajeva, prirodna u njegovim godinama. Kao ni mnogi
drugi njegovi tekstovi, ni ovaj dokument, i pored svoje naivne iskrenosti, jo nije
otkrio sve svoje tajne. U njemu se naziru neki kljuevi za razumevanje pesnikovog
dela, ali i sam sadraj ovog pisma moe biti shvaen samo uz pomo dela kojima je
ono posluilo kao teorijska podloga. Taj svojevrsni dijalog pesnikog programa i
njegove realizacije ne moe se smatrati okonanim; on stalno an- gauje, pored
komentatora i prouavalaca Remboovog dela i ivota, i pesnike novih generacija,
koji nastavljaju tamo gde se strahoviti radnik sruio. To je najbolji dokaz da Pismo
vidovitog nije jedna od mrtvoroenih pesnikih proklamacija koje zajedno sa svojim
trenutkom nepovratno tonu u zaborav. Ono je sudbonosan putokaz za jednu

pesniku evoluciju koja je u mnogome opredelila i samu sud- binu modernog

poetskog izraza. To pismo se s pravom moe smatrati prvim autentinim
manifestom modeme poezije. Znaajno je i to da je napisano u trenutku kad je
mladom pesniku izgledalo da e socijalna revolucija u Parizu trijumfovati. Daleko od
toga da predstavlja suvoparni traktat, ono je ivotni dokument, proizvod jednog
izuzetnog istorijskog trenutka i ogromne nade koju Rembo izraava definiui
funkciju pesnika u drutvu.