Ali ja ne umem da piem knjige!

Pogotovu ne romane, za ije je pisanje potrebno biti

vet i lukav graditelj. Malo nade mi uliva nekoliko sasvim sluajno pronaenih redova
Ralpha Walda Emersona, na koje sam naleteo u Amerikoj itaonici u Knez Mihajlovoj, gde
sam svratio da se malo odmorim i posedim u toplom, meu penzionerima i beskunicima.
Ovi e romani - proitao sam tamo - malo-po-malo ustupiti mesto dnevnicima ili
autobiografijama - zanosnim knjigama, kad bi ovek samo znao kako da meu onome to
naziva svojim doivljajima odabere ono to je zaista njegov doivljaj i kako da istinito
zabelei istinu.
***
Ali mi se u ovom trenutku bavimo sutinom, sautina je u sledeem: ima nas suvie na
svetu da bi o svakom od nas, begunaca, mogli da vode rauna... Oni koji odreuju pravila
igre raunaju da emo se sami uvati. To jest, da e nas uvati uroeni strah od slobodnog
vazduha, razume? Povremeno, oni se, naravno, obrue na nekog nespretnjakovia, koga
nasumice odaberu, i kazne ga kao tih-probu. Zastraeni njegovim primerom, ostalima ne
pada ni na pamet da je bekstvo uopte mogue. Da nije tako, pomisli samo koliko bi trebalo
uvara! ovek na oveka! U svom privatnom kavezu ti si, bao, i uvar i robija,
istovremeno. U tome je tos!
***
Bio sam mlad i nisam umeo da glumim. Nedostajalo mi je snage da se pretvaram, jer
jo nisam bio ucenjen ivotom kao ostali. Moja usijana glava puna smelih ideja i ludih
zamisli nije mogla da se pomiri sa tom prepodnevnom torturom. Ne tvrdim da sam bio bolji
od ostalih. Ni govora! Najvei broj forpasovaca bili su divni ljudi - ali sam u veoj meri bio
iv, jo neukeban obavezama, tek stigao sa slobode. Sve me je gonilo na sve vazduh, daleko
od ove sumorne igre ivih slika u Palati u kojoj kao da je bio smeten itav uspavani zamak
Trnoruice, samo to princ koji je trebalo da nas razbudi nikako nije mogao da proe pokraj
portira. U meni je neko stalno vikao: Bei, ludae, bei, bei, bei, bei! Spasavaj se! Ovo
nije za tebe! Bei budalo!
U poetku jo nisam znao da sam vodozemac; bezmerna koliina vode to se tromo
valjala dole, ispod bedema na kome je podignut Beograd, privlaila me je magnetskom
snagom. Ta voda se nekud kretala, veito u kolanju, i ona me je vukla slepom snagom:
postadoh dnevni mesear kome su u glavi titrali odsevi talasa. Beao sam na Adu Ciganliju i
stajao tupo na obali zagledan u tu veliku vodu, ne shvatajui da me je neki prastari zov
dovukao iz asfaltne zavrzlame i betoniranog lavirinta, gde su me hranili starim hartijama i
izlizanim slovima, da osetim jedinu pravu stvar koja e me moda izbaviti. ta sam traio na
Adi Ciganliji na ijim su obalama iveli ljudi iz nude ili zbog svog zanimanja vezanog uz
vodu: poslednji avanturisti, velika deca na pojilu zaboravljene sutine? Ne znam. Provodio
sam sve slobodno vreme opinjen veitim kretanjem vode.
Evo moje situacije: bio sam prisiljen da radim od sedam do dva radi odravanja golog
ivota. Sve dok radim i dok se pridravam forpasovskog kunog reda, nisam mogao umreti
od gladi. (Ko je to, uostalom, u Evropi uopte umirao od gladi 1961?) S druge strane, nisam
mogao da zaradim bilo kakav vei novac i da tako promenim neto korenito u svom ivotu.
Nalazio sam se u pat-poziciji. Ni tamo, ni amo!

Svakoga dana imao sam pred sobom ivi prekor - svog prijatelja Popa koji je iveo
van svih pravila, slobodan kao ptica. U to vreme on mi je bio nedostian ideal. Zar mu ne
posvetih sate i sate kucanja na Continentalu, opisujui njegove pustolovine? Danas mi je
prilino udno to u vreme dok sam pisao o Popu i o Adi ni u jednom retku ne spominjem
Forpas-pres, niti svoj dugogodinji boravak u njemu? Opravdanje za to nalazi se u pitanju:
peva li kanarinac o slobodi, ili kavezu?
Od svih promaenih stvari u mom mladom ivotu, u to vreme sam moda najvie bio promaeni pisac. A ko to nije? Kao to ste verovatno i sam primetili, ak i u svojim
promaajima biram onaj najlepi; tu mi se mora odati priznanje za dobar ukus. Jeste, moda
je ve tada trebalo da opiem ta mi se dogaalo u Forpas-presu, ali nekako mi se nije dalo
da obraujem tu i suvie sumornu temu. Pisanje na Contintntalu za mene je bilo neka vrsta
bekstva. Uz to, od pisaca su mi mnogo vie imponovali privatni filozofi - slobodni mislioci
bez titula i ostalih kerefeka. A najvie sam prezirao uspele pisce, to jest one koji su u stanju
da zaista napiu knjigu. Uvek sam se pitao kako je mogue odluiti se ba za tu knjigu koju
su napisali, a ne za neku drugu, a zatim, kada bi ta knjiga bila napisana, kako je mogue da su
je objavili i kako je mogue da su njom zadovoljni, da je uzimaju toliko ozbiljno da su u
stanju da o sebi govore kao o nekim usranim veliinama, u stvari, kao da su ve mrtvi?
Prezirao sam, dakle, njihovu uspenu jednostavnost! Kako uopte da piem ozbiljno kad su
moje ambicije, moj ukus i, ako ba hoete, moje haotino obrazovanje koje sam godinama
pabirio kojekuda, onako usput, bili mnogo vei od mojih mogunosti? Trebalo ih je razvijati
uporedo, a ja to nisam inio na vreme. ivot me je obdario talentom da sve stvari savlaujem
bez po muke, sa izuzetnom lakoom. Bio sam, da kucnem u drvo (kuc, kuc!), dete sree!
Postizao sam levom rukom ono za ta je ostalima trebalo toliko napora! Dovoljno je, na
primer, da u autobusu pre kakvog vanog ispita prelistam najdeblju knjiurinu, pa da je
prosto fotografiem u jednom jedinom trenutku; da shvatim njen smisao i poloim sa
prelaznom ocenom svaki ispit. U poetku mi se inilo da je to sjajno i da sam roen pod
nekom srenom zvezdom, ali se kasnije ispostavilo da je to samo zamka: mnogi koji mi nisu
bili ni do kolena, oni proseni, usuujem se da kaem, ak i izuzetno tupavi, prestizali su me
jedan po jedan dok me sasvim ne prestigoe, a ja zaglibljen u Forpas-presu, stalno sam
uobraavao da me ta trka uopte ne zanima. I zaista, nije me ni zanimala, ta tu da se pria!
Najverovatnije sam bio i suvie ponosan da stojim na startu i ekam da neka budala opali
metak pa da trim kao konj. U svakoj trci, pa i u onoj za uspehom u ivotu, ima neeg to
poniava. To je onaj ivotinjski takmiarski elemenat. Bio sam, po sopstvenoj proceni, i
suvie briljantan da bih trao u krdu.
Druga stvar, moda su preda me postavljani preterani zahtevi? Od malih nogu svi su
oekivali da postignem neto izuzetno, a ja sam se ponaao kao da je to ve gotova stvar kao da mi je ve unapred obezbeeno visoko mesto u ivotu i da treba samo da se odetam do
njega. ekali su, ekali, i na kraju, kad ne ispade nita od svega. izgubie strpljenje - odoe u
Herceg Novi. E, to me je zaista iznerviralo! Otisnuh se sam-samcijat protiv struje, elei da
se jednog dana pojavim kao pobednik i da im pokaem koliko su se preli to su me prerano
napustili... Nije nego!
Tako se obino zavravalo i moje pisanje: kad god bih se primakao hartiji, utvrdio bih
da jo nisam dovoljno spreman, pa bih ponovo zaronio u tue knjige ili se predavao
badavadisanju, ekajui da moja knjiga sama sazri, da se preko noi napie sama od sebe...
Odluivao sam se ak i za pojedine datume, kad u najzad ozbiljno poeti sa pisanjem.
Govorio sam sebi da e to biti ponedeljak (jer, kakva bi to knjiga ispala da zaponem u
petak?), birao neki srean broj ili prvi u mesecu, a ponekad i vie meseci ekao na prvi januar

- poetak nove godine koja e, navodno, sve da izmeni. esto sam se pravdao pred sobom da
nemam povoljnu priliku, dovoljno vremena ili pristojnu sobu sa stolom, jer kucanje u sobi
dvesta osam nisam uzimao ozbiljno, poto mi je pred oima bila neka sasvim druga, uzviena
slika pisca. Najzad, kada bih pribavio sve potrebne stvari, pripremio dovoljnu koliinu hartije
(a najvie sam voleo onu finu bezdrvnu hartiju sa vodenim igom), zarezao itav buket
olovaka i nabavio veliki renik, naloio pe i snabdeo se cigaretama za mesec dana, uhvatio
bi me silan dreme od itave te udobnosti pa bih potonuo u slatke sanjarije o slavi i
iskupljenju iz Forpas-presa. ivot mi je tako oticao kroz prste kao pesak, a knjiga o meni (a o
kome drugom?), koju sam nameravao da napiem i da se u njoj pojavim u najlepem svetlu,
sve vie se udaljavala, dok se konano ne oprostih od pomisli i nade da u jednoga dana
zaista da je napiem.
Izgleda, da bi ovek postigao neto u ivotu, mora svom cilju da se pribliava istrajno
iz dana u dan, da gradi tu svoju kuglu od sitnica, komadiaka, od opeka i kockica, da sve to
lepi znojem i pljuvakom, ba kao to strpljive ptice prave svoja gnezda. A da bi ostvario to
to eli, pored velikih zamisli u glavi, mora posedovati strpljenje vorka ili dabra - neto
sitniavo u svojoj dui, neto pedantno i uporno, da ne kaem trebersko ili iftinsko! I tek
kad se spoje te dve osobine, ispada neto zaista veliko. Meutim, ja vam nemam tu drugu,
strpljivu crtu u svom karakteru - moja glava izgori i ugasi se kao prazan fitilj, pre nego to
stigne do rakete koja bi me podigla nebu pod oblake. A to je najgluplje, to sam dugo smatrao
za svoju najdragoceniju vrlinu. Prezirao sam one uporne, pouzdane i marljive, jer sam,
imajui ih pred oima na stranicama novina i na knjievnim veerima, video samo jedan deo
njihovog posla i njihove linosti. video sam onaj krtiiji deo, a ne i njihovu glavu gore, iznad
oblaka. Nisam mogao da zam nita o njihovom snu koji ih je gonio da se iz sata u sat, iz dana
u dan, iz godine u godinu, pribliavaju svom idealu, ba kao to robija grize zemlju u tunelu
da bi se domogao slobode. Rugao sam im se potajno, a oni rili u tami - primicali se svom
cilju. Da bih izvajao neto zaista veliko, bila mi je potrebna itava planina. Razneo bih je
dinamitom i, pre nego to se slegne praina, jurnuo na nju kompresorom i dletom da izvajam
svoj spomenik za jedno prepodne, moda i poslepodne, ali ne i vee, jer sam vee odredio za
divljenje i slavlje sa Popom. Mislio sam da je mogue zaobii mukotrpno uenje anatomije,
meanje gline, paljiva merenja, pravljenje kalupa i livenje, poliranje i glaanje... Jednom
reju, hteo sam da mi se ta knjiga o mom ivotu pretoi pravo iz glave, kroz jedan jedini dah,
u slog, u rei, u interpunkciju, u reenice, u misao, u san, u uspeh... to je najlue, jo uvek,
obino kad sam pri piu i obino uvee, mislim na tu stvar. Jednoga dana to e moda biti
ostvarljivo: osetljiv ovek e lepo ui u kabinu nekog automata, slinu onoj za pravljenje
ekspres-fotografija, napregnue se jedan trenutak, sabrae se i usredsrediti na svoj ivot,
neto e zazujati, a na izlazu iz mrane kutije njega e ekati knjiga. Jer, svako od nas ima
svoj nenapisani roman, ba kao to svako ima lice za fotografisanje! Ja mislim da ovek
postaje pisac tek posle tog prvog romana, gde je priao o sebi i o svom ivotu, tek kada krene
da opisuje ivote drugih, kada mu to pree u naviku i zanat. Ali, onda je to, dozvoliete mi,
isto toliko obino zanimanje kao i bilo koje drugo. Nema tu niega izuzetnog, kao to nam se
esto servira; umesto, dakle, da pendetirate cipele, kada ste profesionalni pisac, samo
hvatate zjake i prodajete maglu.
Primeujete li, uostalom, kako neprestano govorim o sebi? O kako to svi volimo, ma
koliko se stideli toga! Zar ne postoji ona divna izreka: Neka se govori o meni, pa makar i
dobro! Ipak, nekako me tei jedna stvar: govorei o sebi iz 1961, ja govorim o mnogima koji
su mi slini ili sam im slian, a njih nije malo i bie ih sve vie i vie, to svet bude gue
naseljen, a izgledi da ovek neto zaista postigne mali.

ta radim sve ovo vreme? Objanjavam vam svoj neuspeh. Kao to vidite, svako ima
najmanje hiljadu objanjenja za neuspeh, dok niko ko je uspeo ne moe da objasni svoj uspeh
drukije nego pomou ovetalih fraza od 99 procenata rada i jednog procenta talenta. Ali,
svima onimakoji nisu uspeli potpuno je jasno kako su uspeli oni o kojima priaju. Po oceni
veine, obino su u pitanju nedozvoljena sredstva: prevara, opsena, gaenje preko leeva,
nezajaljivost, astohlepnost, dobra poznanstva, porodine veze, masonerija, meunarodno
jevrejstvo, pederastija, pijunaa, prodaja domovine, podvoenje roenih ena uticajnim
osobama, da ne nabrajam dalje sve gnusobe koje tumae bilo iji uspeh. Jedino tamo gde su
podvizi oigledni i svima na oku - nema nikakve sumnje. Vi ve pogaate, pa, naravno, u
fudbalu ili koarci! Igra uzima loptu, prelazi jednog, drugog, treeg protivnikog igraa i
zatrese mreu. Tu nema mesta podozrenju. Zbog toga najvei deo naroda jedino i iskreno
veoli samo svoje igrae. Zbog toga smo, uostalom, fudbalska nacija!
I tako, da se vratimo ponovo mom sluaju iz 1961 (o, neiscrpne li teme za mene!); u
zavisnosti od razdoblja i koliine sujete koja me je ispunjavala, hteo sam da budem ovo ili
ono, sve dok me moj uitelj Pop, linim primerom i kroz mnoge razgovore, ne naui da je
najtee biti nita - iveti bez tih veitih proteza i pomagala koje ljudi nazivaju profesijama i
pripadnitvu ovom ili onom cehu. Osloboditi se sujete, biti nitak, sam meu ljudima, bez
elje da te vole, da ti se dive ili prepoznaju na ulici... Nisam siguran da to nije moda
najopasniji oblik sujete, onaj koji je neizleiv, jer su simptomi neprimetljivi golim okom?
Sve ovo o emu vam piem saznao sam tek mnogo kasnije i mislim da je preuranjeno
to sam otkrio neke vane karte u trenutku dok je roman jo na talonu. Ali to je napisano,
napisano je! Mrzi me da ovaj odlomak prebacujem na kraj hronike o Adi.
Teraj brigu na veselje!