Вы находитесь на странице: 1из 63

3.

PODELA DEF KRIMINOLOGIJE PO OBIMU; PODELA PREMA ZNACENJU: SPORENJA


Kriminologija se shvata kao zajednicki naziv za vise disciplina. Unutar ove koncepcije Gasin razlikuje 3 orijentacije:
najsiru, predstavnik Feri, po kojoj je kriminologija genusni pojam za sve krivicne nauke.
pripadnici austrijske enciklopedijske skole zastupaju misljenje da medju krivicnim naukama postoje samo dve:
krivicno pravo koje se bavi normativnom i kriminologija koja proucava realnu stranu zlocina.
klasicna americka skola zastupala je sire stanoviste. Po njima, kriminologija je zajednicki naziv za 3
discipline: sociologiju krivicnog prava (bavi se uslovima pod kojim se krivicno pravo razvija), kriminalnu
etiologiju (izucava uzroke zlocina) i penologiju (bavi se kontrolom zlocina).
Podela definicija prema znacenju: sporenja
Prema nacinu na koji se shvata kriminologija, Gasin navodi 3 grupe suprostavljenih gledista: kod prve, suprostavljaju
se koncepcije o kriminologiji kao nauci o delu i uciniocu; drugo, suprostavlja faktore kriminaliteta i prelazak na
kriminalni akt i trece, kriminologija kriminalnog delovanja suprostavlja se kriminologiji drustvene reakcije.
- Nauka o delu ili nauka o uciniocu
- Nauka o faktorima ili nauka o postupcima
- Kriminologija dela ili kriminologija drustvene reakcije
4. DEFINICIJA KRIMINOLOGIJE I NJENE BITNE CRTE KAO NAUKE
Krimiologija je samostalna nauka koja, koristeci saznanja i istrazivacke postupke nauka o coveku i drustvu,
empirijski proucava kriminalni fenomen zlocin, njegovog izvrsioca i zrtvu, kriminalitet i nacin na koji drustvo
reaguje na kriminalno ponasanje.
Iz navedenog mozemo zakljuciti sledece:
kriminologiju treba postaviti kao samostalnu nauku sa osobenim predmetom i metodom. U isto vreme,
kriminologija je jedinstvena nauka.
iako je odredjena kao samostalna, kriminologija je u isto vreme i sinteticka nauka u kojoj se integrisu sva
saznanja koja o kriminalnom fenomenu postoje. Otuda, ona je i: intedisciplinarna i multidisciplinarna.
kriminologija je teorijsko-empirijska nauka. Kao teorijska disciplina - uopstava saznanja do kojih se konkretnim
istrazivanjem dolazi. Kao empirijska nauka bavi se onim sto jeste, realnim pojavama i procesima koji se mogu
neposredno opaziti i proucavati.
5. PREDMET KRIMINOLOGIJA
U okviru predmeta kojim se kriminologija bavi uocavamo 5 elemenata: zlocin kao individualna pojava, prestupnik
kao autor dela, zrtva zlocina, kriminalitet kao masovna pojava i reakcija pojedinca i drustva na zlocin i kriminalitet.
Posebna paznja je posvecena prvom elementu zlocinu jer je to centralna kategorija ove nauke i poslednjem
reagovanje na kriminalno ponasanje zato sto je njegovim unosenjem u krug problema kojim se ova nauka bavi,
bitno promenjen njen karakter.
Razlicita shvatanja zlocina - Cilj da se pojasni ovaj pojam zapocece pregledom razlicitih koncepcija:
zlocin i zakon pri odredjivanju sta je to zlocin, polazi se od shvatanja da je rec o radnji ili propustanju koji su
navedeni u zakonu i za koje je predvidjena kazna
zlocin i greh medju moralistima ima pokusaja da se uspostavi veza izmedju covekove radnje koja je suprotna
usvojenom religioznom ili moralnom ucenju i akata koji su zabranjeni u (svetovnom) pravu.
zlocin kao bolest zlocin se shvata kao izraz bolesti tela i duse
zlocin kao izraz drustvene organizacije po ovom gledistu zlocin i kriminalitet se shvata kao izraz delovanja
(poremecaja u delovanju) same drustvene organizacije
zlocin kao socijalni proces
zlocin kao krsenje ljudskih prava

Sira odredba zlocina - vrsenje zakonom sankcionisanih dela (delikata). No, takva dela nisu u vecini pravnim sistema
jedinstvena kategorija. Neka zakonodavstva, prava razliku izmedju zlocina, prestupa i istupa. Nase zakonodavstvo
razlikuje sledece vrste kaznjivih radnji: krivicna dela, prekrsaje, privredne prestupe i disciplinske krivice.
Iz razloga metodoloske i kriminalno-politicke prirode, zastupljen je stav kako zlocin u uzem, pravom smislu
predstavlja samo krsenje normi krivicnog prava. Razlozi za takvo resenje su: u nasem pravu krivicna dela se,
kvalitativno razlikuju. To su najtezi delikti i opravdano je da se proucavanje ovog tipa zabranjenih ponasanja
posmatra samostalno.
Dinamika krivicno pravnih inkriminacija, koja se sastoji u otklanjanju ponasanja sa neznatnom drustvenom opasnoscu
(tzv bagatelni kriminalitet) iz Posebnog dela krivicnog zakona dekriminalizacija i unosenju u taj zakon novih,
do tada nekaznjivih ponasanja inkriminalizacija.
6. ODNOS KRIMINOLOGIJE SA DRUGIM KRIVICNIM NAUKAMA
Odnos sa krivicnim pravom
Nema dileme da su ove dve nauke razlicite naucne discipline. Dok se krivicno pravo bavi krivicnim delima i
sankcijama, pristupajuci im pre svega kao normativnim pojavama, kriminologija im pristupa na drugi nacin kao
realnim pojavama. Kriminoligija ima za osnovni predmet opis spoja coveka - delinkventa i uzroka delinkvencije, dok
nauka krivicnog prava opisuje krivicne norme jednog vazeceg pravnog poretka. I pored jasnih razlika, ove dve nauke
su medjusobno tesno povezane.
Odnos sa kriminalnom politikom
Pravi se razlika izmedju kriminalne politike kao nauke i vestine: kao vestina ona je prakticna, planska delatnost
kojom se organizuje delovanje drustvenih subjekata usmereno na suzbijanje zlocina i kriminaliteta; kao naucna
disciplina, kriticki proucava tu delatnost u cilju optimalizacije kontrole svih pojava.
Vidovi kriminalno politickog delovanja su: profilaksa (mere koje se preduzimaju pre no sto dodje do zabranjenog
ponasanja) i represija (mere potiskivanja vec ispoljenog ponasanja). Ona moze biti usmerena ka buducnosti i cilj joj
je da delovanjem na ucinioca (specijalna prevencija) i uticanjem na druge (generalna prevencija) utice da do takvih
dela vise ne dolazi.
Kriminologija i kriminalna politika su neposredno povezane. Prva osmislja konkretne aktivnosti suzbijanja
kriminaliteta, dok druga sluzi za proveru naucnih postavki prve. Doprinos kriminologije kontroli kriminaliteta
ogledao se tako u: uklanjanju niza nepotrebnih inkriminacija, reformama u oblasti vinosti, ukazivanju na potrebu
posebnog rezima prema nekim kategorijama ucinilaca, uvodjenju mera bezbednosti, ispitivanju licnosti.
Iako se obe bave istim ponasanjem, kriminologija proucava pojavne oblike i uslovljenost, dok se kriminalna politika
bavi njihovim suzbijanjem. Kriminalna politika je postavljena kao aksioloska disciplina koja pociva na vrednosnim
sudovima. Kriminologija je u osnovi ontoloska disciplina koja se bavi proucavanjem onog sto jeste, a ne onoga sto bi
trebalo da bude.
Odnos sa penologijom
Penologija je nauka o krivicnim sankcijama i nacinu njihovog izvrsenja ili preciznije, to je grana krivicnih nauka koja
izucava funkcije krivicnih sankcija, pravila njihovog izvrsenja i metode upotrebljene za njihovu primenu. Ona se
dobrim delom svodi na penitencijarnu nauku (ucenje o kaznenim zavodima).
Relacija izmedju kriminologije i penologije zavisi od sirine domena koj se daje kriminologiji. Izmedju ove dve nauke
postoji tesna povezanost. Postupak izvrsenja kazni ima za cilj da otkloni neke od cinilaca koji dovode do zlocina.

Odnos sa kriminalistikom
Spor o tome sta je kriminalistika jos nije resen saglasnoscu. Po jednima, ona je nauka, po drugima samo vestina,
tehnika. Kriminalistiku bi trebalo odrediti kao nauku koja primenjuje saznanja prirodnih i tehnickih disciplina u
cilju otkrivanja i rasvetljavanja krivicnih dela i otkrivanja njihovih ucinilaca. Postoji saglasnost o tome cime se ona
bavi, koja saznanja koristi pri proucavanju i o podeli na 3 grane: kriminalisticku tehniku, taktiku i metodiku.
Kriminologija i kriminalistika imaju niz dodirnih tacaka. I jednu i drugu zanimaju pojavni oblici zlocina, faktori koji
ga izazivaju i reagovanje na takva dela. No, sam njihov pristup ovim pitanjima se razlikuje. Kriminalistiku interesuje
nacin izvrsenja, koriscenja sredstva i nacin rasvetljavanja dela. Kriminologiju interesuje njihova tipologija.
Kriminalistiku interesuju samo oni cinioci koji joj omogucavaju da pronikne u specificnu motivaciju ucinioca kako bi
delo rasvetlila i objasnila. Kriminologiju interesuju svi faktori koji dovode do kriminalnog ponasanja.
Odnos sa socijalnom patologijom
Socijalna patologija ili socijalna devijacija bi se mogla odrediti kao nauka o devijantnom ponasanju, njime izazvanoj
drustvenoj dezorganizaciji i reakciji zajednice. Da bi se odredjeno ponasanje smatralo devijantnim, treba da budu
ostvarena 2 uslova: da se njime krse norme koje postuje vecina gradjana i da se njihovo postovanje smatra bitnim.
Osnovni kriterijum za razlikovanje kriminologije i socijalne patologije je u karakteru pojava kojima se bave. Prva
proucava kriminalno, dok se druga bavi devijantnim ponasanjem.
7. KRIMINOLOGIJA I KRIMINOLOSKE DISCIPLINE
Unutar kriminologije stvoren je niz disciplina koje su se nezavisno razvijale jer su, svaka sa svog stanovista, tezile da
objasne svaki pojedini slucaj kriminalnog ponasanja.
Pocelo je sa kriminalnom antropologijom - izucavanje specificne uslovljenosti zlocina organskom strukturom
pojedinca. Na ovo ucenje nadovezalo se ono koje zlocin povezuje sa odredjenim psihickim osobinama - kriminalna
psihologija. Na nju se oslanja kriminalna psihopatologija, koja smatra da je zlocin izraz poremecaja uma ucinioca.
Spoj kriminalne antropologije i psihologije najsesce se oznacava kao kriminalna biologija. Uslovljenost kriminalne
aktivnosti trazi u coveku kao psiho-konstitucionalnom tipu. Disciplina koja poslednjih decenija vrsi najznacajniji
uticaj je kriminalna sociologija koja polazi od teze da je objasnjenje zlocina samo drustvo.
Mnostvo kriminoloskih disciplina, moze se razvrstati u 2 grupe: prve se orijentisu na individualni pristup i imaju u
prvom planu pojedinca, dok druge u centar stavljaju sredinu.
Odnos kriminologije sa viktimologijom
U objasnjenju njihovog odnosa, zastupljena su 2 gledista: po prvom, to su samostalne nauke u tesnoj medjusobnoj
vezi. Po tom stanovistu, viktimologija se odredjuje presiroko, kao nauka koja izucava sve ljude koji pate. Ako se
viktimologija shvati u uzem smislu, a njenim predmetom oznace zrtve zlocina smatra se granom kriminologije. Ni
ovo glediste nije optimalno.
Neki autoru isticu kako se predmet viktimologije poslednjih decenija u izvesnoj meri prosirio: od proucavanja zrtve
ide se ka pomoci tim licima.

8. ZNACAJ KRIMINOLOGIJE
Saznajna dimenzija omogucava da posmatranjem, razmisljanjem i istrazivanjem dodjemo do jezgra pouzdanih znanja.
Praktican zadatak kriminologije je da pruzi saznanja koja imaju implikacije na polju kontrole kriminaliteta.
Znacaj kriminologije za krivicno pravosudje
Kada se razmislja o prakticnoj strani kriminoloskog saznanja, obicno se misli na njen doprinos uspesnijem delovanju
organa krivicnog pravosudja. Rezultati kriminoloskog saznanja mogu znacajno uticati na nacin rada pravosudnih
organa, problem je samo u tome sto ti rezultati dolaze kasno, kada su znacajne odluke vec donete. Ne moze se negirati
da je kriminologija pravosudju ukazala na osnovni problem evolucije kriminaliteta. Zahvaljujuci kriminologiji, znamo
da se kriminalitet prilagodjava politickoj strukturi, ekonomskom razvoju i promenama u obicajima.
Pravosudna administracija i rezultati istrazivanja
Prakticari cesto prigovaraju da kriminolozi ne zive u realnom svetu. Pravosudni organi predloge proistekle iz
kriminoloskih istrazivanja docekuju sa velikom dozom kriticnosti. Saznanja do kojih dolaze u kriminologiji trebalo bi
da onima koji se prakticno bave suzbijanjem zlocina pruze podatke koji omogucavaju bolje razumevanje kriminaliteta
Primenjena kriminologija
Primenjena (aplikativa) kriminologija je pravac u savremenim krivicnim naukama usmeren ka integrisanju
kriminologije i kriminalne politike. Ova orijentacija nastala je kao reakcija na akademsku kriminologiju,
razvijanu uglavnom na univerzitetima, kojoj se zamera da nema sluha za potrebe prakse.
Suoceni smo sa dva velika problema: sve vecom preokupacijom javnog mnjenja i vlasti porastom kriminaliteta i
visokim izdvajanjima za pravosudne organe.
Posebnu paznju primenjeni kriminolozi posvecuju delovanju organa krivicnog pravosudja zbog procene da ono ne
ispunjava, na zadovoljavajuci nacin, svoj osnovni zadatak. Preovladava utisak da vec dugo odgovori krivicnog
zakonodavstva nisu prilagodjeni odredjenim oblicima aktuelnog kriminaliteta. Jasckeck to stanje naziva krizom
krivicnog pravosudja, koja moze biti i podsticajna. Sve to ukazuje da je potrebno iznova oceniti vrednost
(evaluacija) dosadasnje prakse delovanja organa pravosudja. Pitanje kojim se bavi primenjena kriminologija je
kriminoloska ekonomija - racionalizacija finansijskih sredstava potrebnih za suzbijanje kriminaliteta.
9. POLOZAJ I ULOGA KRIMINOLOGA
Osnovni zadatak kriminologa je istrazivanje istine. U kriminoloskim istrazivanjima se mnogo vise nego kod prirodnih
nauka, postavlja zahtev za obezbedjenjem objektivnosti. Kriminolog se bavi jednim od najtezih drustvenih problema,
pojavom koja pojedincima i citavom drustvu, nanosi zlo. Da bi bio objektivan, on joj mora prici kao sto svaki
istrazivac prilazi svom predmetu, bez predrasuda.
Ni kriminologija kao nauka nije oslobodjena predrasuda. Na srecu, neki autori kriminolosko nasledje posmatraju kao
zivu materiju koja stalno trazi kriticko preispitivanje. Edvin Sutherland srusio je tradicionalni mit po kome se
(imovinskim) kriminalitetom bave uglavnom najsiromasniji drustveni slojevi. Dokazao je da, naprativ, najopasnija
ovakva dela vrse pripadnici najbogatijih slojeva.
Sustina je u tome da kriminolog zadrzi kriticki odnos prema zakonodavnim resenjima i praksi pravosudnih organa.
Bez toga, on se pretvara u branioca koji cak i sistemu sluzi na pogresan nacin.
Deo kriminologa pristaje na marginalizovanje svoje profesije. Njihova uska specijalnost onemogucava im da vode
racuna i o etickoj i ljudskoj dimenziji istrazivanja koja vode. Takvi naucnici su pogodni za manipulacije.
Kriminologija kao nauka ne treba da resava, vec da stvara problem drzavnim mehanizmima kontrole.
Eticki kodeks kriminologa
Kriminoloska udruzenja u nekim zemljama formulisala su posebne eticke kodekse za svoje clanove. Jedan od
najpoznatijih je Kodeks etike istrazivaca na polju kriminologije koji je usvojilo Britansko udruzenje za kriminologiju.
Kodeks ne sadrzi recepte za resavanje svih dilema sa kojima se istrazivaci srecu. Oni su samo okvir u kome se
ukazuje na principe, vrednosti i interese onih koji u istrazivanju ucestvuju.
Decembra 2006 godine Srpsko udruzenje za krivicno-pravnu teoriju i praksu osnovalo je svoju Kriminolosku sekciju,
prvo udruzenje kriminologa u nasoj zemlji. Ono je donelo Eticki kodeks kriminologa Srbije.

10. METOD I METODOLOGIJA


Metod je postupak upotrebljen da bi se na najdelotvorniji nacin ostvario unapred postavljeni cilj. U nauci, metodom
se oznacava ukupnost teoretskih spoznaja i tehnickih postupaka koje, u cilju omogucavanja novih saznanja, koristimo
pri istrazivanju predmeta. Pravi se razlika izmedju njegova dva elementa:
prvi cine saznaje o delu stvarnosti koji se proucava i logicka pravila koja to proucavanje usmeravaju
drugi element naucnog metoda su tehnike koje se koriste u istrazivanju radi prikupljanja i obrade podataka
Metodologija je deo logike koji se bavi proucavanjem saznajnih metoda, odnosno opisom razlicitih postupaka i
izucavanjem njihove zasnovanosti, dometa i vrednosti.
11. POSTUPAK NAUCNOG SAZNANJA
Naucno istrazivanje podrazumeva planski, na saznanjima metodologije zasnovan sistematski zahvat koji se oznacava
kao postupak naucnog saznanja. Opsta sema modela istrazivanja prilagodjava se predmetu istrazivanja zbog cega
postupak saznanja prolazi kroz sledece faze:
I faza odredjivanje istrazivackog problema i postavljanje polazne pretpostavke
II faza dizajniranje istrazivackog plana
III faza prikupljanje, obrada i tumacenje cinjenica. Cinjenice su konkretni objektivni dogadjaji iskustvenog
karaktera koje, pod odredjenim uslovima moze opaziti svaki posmatrac normalnih cula koji je tokom opazanja uspeo
da iskljuci svoja predubedjenja, afekte, interese i druge iracionalne faktore.
IV faza odredjuje se na dva nacina:
a) pozitivisti smatraju da je kljucni deo svakog postupka naucnog saznanja utvrdjivanje naucnih zakona, odn
otkrivanje uzrocnih veza izmedju pojave koju proucavamo i spoljnjeg sveta
b) drugi pristup zastupaju oni autori koji realno sagledavaju mogucnosti kriminologije da ih utvrdi. Ovoj fazi
postupka naucnog saznanja odredjuju cilj mnogo manjeg domasaja provera hipoteze
V faza provera saznanja do kojih se doslo u toku prethodne etape.
12. METOD I PREDMET ISTRAZIVANJA
Za razliku od gledista da je metod nesto strano, od Hegela dominira stav da je on u najtesnjoj vezi sa predmetom
proucavanja. Istrazivanje u kriminologiji zapocinje odlukom da se dati problem stavi u centar interesovanja odnosno
da se definise kao predmet istrazivanja. To definisanje ima dva oblika teorijsko i radno:
teorijsko definisanje predmet istrazivanja se odredjuje pomocu apstraktnih pojmova
radno definisanje metodoloska operacija kojom se teorijski okvir prevodi na iskustvene pojave koje ga u stvarnosti
izrazavaju. To je proces operacionalizacije kojim se sadrzaj apstraktnih kategorija iz teorijske definicije prevodi na
indikatore, realne pojave koje se daju ispitati.
13. METOD I TEORIJA
Teorije se u nauci definisu na razlicite nacine. Morison ih odredjuje kao zbir logicki povezanih ideja i uopstavanja
kojim se objasnjavaju odredjeni dogadjaji i procesi. Teorije karakterisu: - visi stepen uopstavanja i - neophodnost da
njihovi stavovi budu stalno proveravani.
Govori se o teorijama razlicite obuhvatnosti. Tako Gasin razlikuje: kriminoloske teorije sirokog obima i teorije
srednjeg dometa - parcijalne.
U pogledu shvatanja odnosa teorije i metoda mogu se primetiti dva osnovna pristupa. Po prvom, metod je sluga
teorije, nesto sto samo pomaze njenom potvrdjivanju. Drugi pristup, istice da izmedju teorije i metoda postoji stalan
odnos medjuzavisnosti.

14. PODELA KRIMINOLOSKIH METODA: prema prirodi podataka i nacinu pristupanja predmetu
Podela prema prirodi podataka
Podatke koje kriminologija koristi mozemo podeliti na: kvantitativne i kvalitativne, pojedinacne i drustvene, prosle i
sadasnje, primarne i sekundarne. Zbog toga se i razlikuju:
metodi za ispitivanje kvantitativnih i kvalitativnih podataka
Kvantitativna kriminologija je posebno razvila statisticku analizu. Nasuprot njima, kvalitativne pojave ne mogu se
numericki izraziti, sto je posluzilo kao osnov za stvaranje kvalitativne kriminologije.
metodi za ispitivanje pojedinacnih i drustvenih podataka
metodi za ispitivanje proslih i sadasnjih podataka
metodi za ispitivanje primarnih i sekundarnih podataka - Primarni su oni podaci koji su prikupljeni u sklopu
kriminoloskih istrazivanja. Sekundarne podatke cine zapazanja prikupljena od drugih pojedinaca i sluzbi sa
sasvim drugim ciljevima od onih koji rukovode istrazivaca.
Podela prema nacinu pristupanja predmetu
Polazi se od pocetne odredbe metoda kao nacina na koji se proucava jedan deo stvarnosti i klasifikovati ih prema
nacinu na koji prostupaju predmetu proucavanja.
Individualisticki pristup proucava predmet istrazivanja kao specificnu, neponovljivu celinu metod
izucavanja pojedinacnih slucajeva.
Globalisticki pristup strategija istrazivanja koja polazi od toga da se predmetu proucavanja pridje kao klasi,
vrsti, koja sa slicnim pojavama ima zajednicke crte ovaj pristup olicava statisticki metod.
Metodi srednjeg obima predmetu proucavanja ne pristupaju ni kao individualnoj pojavi, niti nastoje da je
posmatraju kao deo totalne pojave.
15. KLINICKI METOD; PROGNOZA KRIMINALNOG PONASANJA
Klinicki metod proucava pojedinacnog prestupnika ili njihove manje grupe i okrenut je izdvajanju licnih osobina kao
psiho-organskog jedinstva. U obzir se uzimaju: nasledni, konstitucionalni, medicinski, psiholoski i psiho-socijalni
cinioci koji deluju na pojedinca. Ovaj metod najcesce se koristi za dijagnostikovanje problema ili abnormalnosti
licnosti i u vezi je sa izgradnjom odgovarajuceg tipa tretmana. Mogu se razdvojiti dva aspekta klinickog metoda:
a) klinicko ispitivanje zadatak da obezbedi podatke koji se ticu pojedinca, kako bi se odredila terapija
b) primena terapije
Razvijeni su posebni metodi kojima je trebalo u pojedinacnom slucaju utvrditi opasnost od buduceg kriminalnog
ponasanja. Kao rezultat tih ispitivanja nastale su seme prognostike (Shid) i tablice predvidjanja (Glueck-ovi).
Schid je podelio rad na prognozi u nekoliko faza. U prvoj je izabrao niz od 15 antropoloskih i socijalnih cinilaca koje
je zapazio kod delinkvenata. Podelio ih je u dve grupe:
a) antropoloske: nasledna mana, psihopatija, alkoholizam, kriminalitet kod predaka
b) socijalne: rdjavo vaspitanje, neuspeh u skolovanju i na radu, kriminilitet pre 18-e, brz povrat
Zatim je pristupio proucavanju (pred)delinkvenata. Za svakog od njih odredio je koliko ovakvih obelezja poseduje,
klasirao ih prema broju osobina, a zatim izracunao procenat povrata za svaku od grupa. Nasao je da u grupi koja nije
imala nijednu od ovih osobina bilo samo 3% povratnika, dok je u onoj sa 12-15 pobrojanih obelezja iznosio 100%.
U radu Objasnjenje maloletnicke delinkvencije Glueckovi su postavili zadatak: da izgrade instrumente koji bi im
omogucili da vec u ranoj mladosti selektuju potencijalne delinkvente. Uporedno su posmatrali 500 delinkvenata i 500
nedelinkvenata. Zatim su odredili 3 grupe cinilaca koji su se ticali drustvenih uticaja, psihickih osobina i mentalnog
zdravlja maloletnika.
Proucavanje klinickih sudova kojima se nastojalo predvideti buduce ponasanje pojedinca ukazuje na veliki broj
gresaka koje ozbiljno osporavaju vrednost ovakvog predvidjanja. Poslednjih godina, sa porastom svesti o tome kako
zivimo u rizicnim drustvima koje potresaju drustvene promene, globalizacija i ekonomska sigurnost i u
kriminologiji se sve vise govori o potrebi proucavanja faktora rizika, narocito kod maloletnika.

16. ANAMNESTICKI METODI; POSMATRANJE SA UCESTVOVANJEM


Anamnesticki pristup koristi sredstva kao sto su zivotne istorije, posmatranje i posmatranje sa ucestvovanjem.
Metod proucavanja zivotne istorije (anamneze) sadrzi, obicno analizu pisama, dnevnika, biografija i autobiografija.
Posebna paznja posvecuje se individualnoj istoriji kako je vidi sam subjekt, kako je on opisuje, kao i njegovo iskustvo
u odnosu na okolinu.
Posmatranje i posmatranje sa ucestvovanjem unose u proucavanje zlocina i njihovih ucinilaca iskustva iz prve ruke.
Poseban znacaj ima posmatranje sa ucestvovanjem koje su razvili pripadnici Cikaske skole u proucavanju
devijantne subkulture.
Svesituacioni metod
Poseban tip istrazivanja kombinacija posmatranja sa ucestvovanjem i eksperimenata je metod koji je razvio Armand
Mergen. On je zapoceo izucavanje kriminaliteta posebne vrste prestupinika koji kao cergari lutaju sa porodicama u
kolicima. Istrazivanje je zapoceto zbog potrebe proucavanja kriminaliteta ovih lica koja su, prema zvanicnim
podacima, u ogromonom broju vrsili laksa krivicna dela.
Kritika zamera da pojedinci i grupe, izabrani za istrazivanje, ne moraju biti reprezentativni za citavu populaciju kojoj
pripadaju. Kao odgovor se moze navesti da ovi metodi, a narocito posmatranje sa ucestvovanjem u nekim
istrazivanjima su nezamenjivi. Ipak, tu je i problem eticke dimenzije ovih istrazivanja. Objava saznanja o grupi koja
je tajno posmatrana predstavlja vrstu spijuniranja, zbog cega kriticari zahtevaju da se ovakva istrazivanja napuste u
ime dostojanstva naucnika i njihove profesionalne etike.
17. NENAMETLJIVA POSMATRANJA; DOKUMENTACIONA I ANALIZA SADRZAJA
Kao odgovor na kritike metoda posmatranja sa ucestvovanjem, razvija se niz postupaka cija je najvaznija crta
neometanje posmatranih prisustvom istrazivaca. Pretpostavka za takva nenametljiva posmatranja je sposobnost
istrazivaca da zapaza i trivijalne, ali indikativne cinjenice u svakodnevnom zivotu. Ogranicenja ovog metoda ticu se
granica do kojih ovakvi tragovi mogu posluziti kao izvori saznanja. Ovakav pristup moze biti vazan i plodotvoran jer
se njime izbegavaju promene u ponasanju ljudi.
Dokumentaciona analiza
Metod proucavanja dokumenata (arhivska analiza) za objekat moze imati svaki pisani dokumenat. Tim May pravi 3
klasifikacije takvih pismena:
1. primarne (zabelezio posmatrac), sekundarne (zabelezio neko drugi), tercijarne (pomocu njih do podataka)
2. javni i privatni dokumenti
3. trazeni i netrazeni (istrazivac slucajno dosao do njega)
U kriminologiji su najcesce dokumenti i informacije izdate od drzavnih organa. Ovaj metod se siroko koristi, ali se
skrece paznja da istrazivaci pri tome uvek imaju na umu potencijalne teskoce i probleme: onaj koji belezi cini to
selektivno, sluzbenicka aljkavost dovodi do pogresnog upisa, istrazivac moze pogresno tumaciti sadrzaj dokumenta.
Analiza sadrzaja
Analiza sadrzaja je istrazivacka tehnika namenjena sistematskom utvrdjivanju ucestalosti kojom su specificne ideje,
koncepti ili izrazi koriste u komunikaciji. Njena sustina izrazena je u izrazima sadrzaj i analiza Sadrzaj se odnosi
na znacenje i vrednosti kao duhovne kategorije, reci, fotografije, simbole, tekstove pesama. Analiza je naziv za niz
procedura (brojanje, uporedjivanje, indeksiranje) kojima se vrsi procena informacija.
Smatra se da je analiza sadrzaja najadekvatniji metodoloski postupak u 3 situacije: a) kad je potrebno organizovati
ogromnu masu informacija, b) kod istorijskih studija i c) kada treba razotkriti namerne i nenamerne poruke.
Navodi se kao posebna vrsta analize sadrzaja meta-analiza. To je posebna statisticka obrada velikog broja clanaka i
istrazivanja koja se odnose na isti kriminoloski problem. To moze biti proucavanje stotina slucajeva uznemiravanja
poznatih licnosti ili nasilnickih dela izvrsenih od strane alkoholicara ili narkomana.

18. UZORAK
Tehnika uzoraka sastoji se u izboru jedne zajednice sastavljene od pojedinaca ili grupa, kako bi se rezultati do kojih se
doslo njihovim ispitivanjem mogli uopstiti na siru populaciju. Kod uzorka, imamo 3 nivoa pojava:
prvi proucavana populacija (recidivisti, seksulani prestupnici, maloletnicke bande)
drugi okvir uzorka, regrutuju se pojedinci ili grupe koje cemo kao uzorke proucavati
treci uzorak
Uzorak je vid nepotpune indukcije i zbog toga je neophodno da izabrane jedinke budu predstavnici te grupe. Ova
reprezentativnost zavisi od dva cinioca: a) brojnost i priroda uzorka i b) nacina njegovog izbora.
Na reprezentativnost uzorka uticu priroda i osobine pojava. Oni odredjuju koji od uzoraka ce biti primenjen:
slucajni uzorak svaka pojedina pojava, koja ulazi u okvir uzorka, ima sanse da bude izabrana
stratifikovani uzorak pojave koje sacinjavaju ram uzorka podele se na osnovu bitnih osobina na slojeve
narastujuci uzorak sam respondent preporucuje one koje bismo mogli dalje ispitivati
kvota uzorak koristi se najscesce pri ispitivanju stavova javnog mnjenja i u trzisne, ne i u naucne svrhe
19. LONGITUDINALNO ISPITIVANJE
Longitudinalno (panel) ispitivanje ima za cilj proucavanje karakteristika ponasanja i promena u stavovima iste
grupe ljudi tokom duzeg vremenskog perioda. U kriminologiju su takva ispitivanja preneta iz psihologije i sociologije
i u njoj se mnogo stroze insistira na nepromenljivosti ispitivane grupe.
Po osnovu vremenske usmerenosti napora ulozenih u istrazivanje, razlikuju se 2 oblika longitudinalnih studija:
prospektivne, prikupljaju podatke o pojedincima koji cine uzorak, prateci ih i u godinama koje dolaze
retrospektivne, krecu u trenutku kada se desi dogadjaj koji nas interesuje i proucavamo genezu u proslosti
Poznati primer primene: Kembridz-somervilska studija o razvoju maloletnicke delinkvencije. Zadatak je bio da se
utice na sprecavanje delinkvencije i da se razviju stabilne karakterne crte licnosti maloletnika. Polazeci od verovanja
da prijateljstvo tih lica sa socijalnim radnicima moze spreciti zlocin, Cabot je razradio plan za uporedno pracenje
nekoliko stotina decaka u razdoblju od deset godina. Istrazivanje nije sprovedeno po planu zbog vise okolnosti (smrt
Cabota, rasipanje grupe zbog II svetskog rata).
Iako longitudinalno proucavanje daje izuzetno korisna saznanja, treba imati u vidu i da su suocena sa nizom
problema. Nije lako odrzati posmatranu grupu na okupu sve vreme dok traje istrazivanja. Zatim mogucnost povrede
ljudskih prava pracenih respondenata i slicno.
20. EKSPERIMENT
Eksperiment - vid posmatranja pojava u naucne svrhe pri kome se uslovi cije dejstvo proucavamo drze u najvecoj
mogucoj meri pod kontrolom eksperimentatora.
Taj model (kontrolisani eksperiment) cini niz radnji kojima se pojave ili pojedinci sa odredjenim svojstvima
razvrstavaju u dve grupe. Potrebno je postici najvecu mogucu podudarnost izmedju grupa. Zatim se u jednu od njih
(eksperimentalna) uvodi cinilac (nezavisno promenljiva) cije dejstvo nas interesuje, dok u drugoj (kontrolna) on ne
deluje. Variranjem delovanja tog faktora i pracenjem promena u eksperimentalnoj grupi, razlike koje se izmedju njih
jave, tumacimo dejstvom nezavisno promenljive.
Primena eksperimenta srela se sa nizom ogranicenja metodoloske prirode: problem ujednacavanja grupa i odrzavanje
ostalih uslova. U tom cilju se izvode neke vrste eksperimenata u laboratorijskim uslovima. Medjutim, ni ovakva
istrazivanja nisu oslobodjena prigovora. Njihova validnost moze biti samo interna. Zbog stvaranja vestackih
uslova, sporno je mogu li se zakljucci do kojih se pomocu njih dolazi uopstavati (eksterna validnost).
Drugi tip eksperimenata je eksperiment u prirodnim uslovima. Najcesce se preduzima radi posmatranja uticaja
promena u oblasti prevencije i suzbijanja kriminaliteta na ponasanje prestupnika.
Pored pomenutih metodoloskih prigovora, eksperimentu se u kriminologiji mogu staviti i ozbiljne primedbe etickog
karaktera. Zatim se cesto pominje i tzv placebo efekat povezan sa autosugestijom. Placebo - eksperimentalnoj
grupi data supstanca cije dejstvo moze dovesti do izlecenja, dok je kontrolnoj podeljana potpuna neutralna materija,
placebo. Clanovi grupa kojima je objasnjeno da ucestvuju u testiranju leka, nisu znali za ovu razliku.

21. PRIMENA STATISTICKIH METODA


U kriminologiji se statisticke metode koriste za:
grupisanje podataka
prikazivanje podataka (tabele i grafikoni)
opisivanje podataka i utvrdjivanje veza izmedju pojava
U kriminologiji se u tu svrhu koriste srednja vrednost i s njom povezana sredstva za merenje disperzije, analize
vremenskih nizova, pokazatelji sezonskih odstupanja pojava, korelacije, teorija verovatnoce i metod uzoraka.
22. METOD KORELACIJE
Uporedno pracenje kriminaliteta i niza drugih pojava ukazuje na mogucnost da izmedju njih postoji neka veza.
Istrazivac u kriminologiji tezi da izracuna meru njihove povezanosti. Kako bi ispunio taj zadatak, neophodno je da
utvrdi: a) postoji li povezanost izmedju njih b) velicinu ili snagu povezanosti c) prirodu odnosa.
U tom cilju koristi se metod korelacije - merenje medjuodnosa dve ili vise varijabli. Njome se utvrdjuje stepen
njihove povezanosti. Numericki izraz mere vezivanja, prema Personsovom koeficijentu korelacije pokazuju potpunu
korelaciju kada ima vrednost 1.00. kada je korelacija pozitivna, obe varijable rastu ili opadaju (raste broj
nezaposlenosti, raste i kriminalitet), a kada je negativna, jedna pojava raste dok druga opada (opada nivo zivotnog
standard, kriminalitet raste).
23. STATISTICKE EVIDENCIJE KRIMINALITETA
Znacajnim izvorom sekundarnih podataka o kriminalitetu smatraju se statisticke evidencije koje vode zvanicni organi
zaduzeni za njegovu kontrolu pravosudne statistike.
Podaci koje sadrze statisticke evidencije
Kriminalitet je u statistikama organa pravosudja predstavljen nizom apsolutnih i relativnih brojeva. Medju onima koji
su izrazeni apsolutnim brojevima su podaci o:
delima
uciniocu (godine, pod, zanimanje, skolska sprema itd)
samom postupku (trajanje, pritvor)
vrstama sudske odluke (izrecene sankcije)
Na osnovu ovih apsolutnih pokazatelja, moguce je utvrditi njihove odnose (izrazene relativnim brojevima), medju
kojima poseban znacaj imaju:
trendovi kriminaliteta
kvota kriminaliteta
kvota osudjenih lica
casovnik zlocina
Podela statistickih evidencija prema prirodi organa koji ih prikupljaju i na vrstu podataka, razlikujemo:
evidencija policije podaci o krivicnim delima koja su prijavljena policiji
evidencija tuzilastva podaci se odnose na podignute optuznice protiv izvrsilaca krivicnih dela
evidencija suda podaci o pravosnazno osudjenim licima
Postoji i zavodska statistika (podaci o licima koja se nalaze na izdrzavanju kazne lisenja slobode).

24. TAMNA BROJKA KRIMINALITETA


U svim oblastima koje se bave masovnim pojavama, moguce je da jedan njihov deo izmakne pracenju.
Quetelet je uvideo da evidencijama zvanicnih organa izmicu neka dela, pa je kriminalitet podelio na: poznata dela ciji
su ucinioci otkriveni, registrovana dela cije izvrsioce ne poznajemo i za zvanicne organe potpuno nepoznati
kriminalitet. Feri je zlocine delio na one koji su poznati sudu, poznate policiji i stvarni kriminalitet.
Zvanicno neregistrovana, a izvrsena dela oznacavaju se razlicito: francuzi i italijani ga oznacavaju kao tamnu
brojku. Pravi se razlika izmedju tamne i sive brojke kriminaliteta: tamna brojka je razlika izmedju stvarno
izvrsenog i zvanicno evidentiranog kriminaliteta, sivi broj cine sva prijavljena dela koja nisu rasvetljena.
Najveci deo neregistrovanog kriminaliteta cine laksa dela protiv imovine, dela izvrsena pod narocitim okolnostima,
kao ona koja nazivamo kriminalni parazitizam kod kojih su zrtve turisti, migranti, deca itd.
Polak je izneo tezu da kriminalitet zena ostaje u mnogo vecoj meri neregistrovan u odnosu na kriminalitet muskaraca.
Ponti smatra da indeks prikrivanja zavisi od vrste zlocina. On vrsi gradaciju prema stepenu u kome ostaju
neregistrovana. Kao delo kod koga je indeks prikrivanja najnizi, izdvaja ubistvo, zatim raste preko razbojnistva,
prevare do sitne kradje kod kojih je najvisi. Ponti pravi podelu faktora koji doprinose pojavi skrivenog kriminaliteta:
tip dela neka od njih je po prirodi tesko rasvetliti, tzv zlocini bez zrtve
neprijavljivanje dela od strane zrtve
drzanje organa formalne socijalne kontrole: ovi organi zbog kadrovskih i drugih razloga nisu najscesce
osposobljeni da otkriju deo krivicnih dela iz oblasti ekonomije, finansija, preduzetnistva, utaje poreze itd.
svojstva izvrsioca dela - manje sanse da budu prijavljeni imaju ocevi porodice u odnosu na nezenje, stare
osobe, zene, maloletnike.
METODI ZA IZUCAVANJE TAMNE BROJKE
25. STUDIJE SAMOOPTUZIVANJA
Studije samooptuzivanja primenjuju se u svetu vec duze od pola veka. Sprovode se tako sto se licima odabranim da
predstavljaju uzorak, uz garantovanje anonimnosti, postavljaju pitanja da li su izvrsili neko krivicno delo koje nije
registrovano u evidencijama kriminaliteta. Ove studije se mogu sprovesti putem intervjua i anketiranjem.
Medju istrazivacima u razlicitim zemljama studije samooptuzivanja su vrlo popularne. Razloga za to ima vise: njima
je moguce utvrditi jedan broj dela koja ostaju nepoznata zvanicnim evidencijama: zlocini bez zrtava, licna
krivicna dela, dela ugrozavanja, delikti protiv dece i osoba koje nisu u stanju da prijave zlocin.
Ova saznanja imaju ogroman znacaj za stvaranje konretne strategije suprostavljanja kriminalitetu.
26. STUDIJE O ZRTVAMA
U cilju utvrdjivanja zvanicno neregistrovane viktimizacije anketiranih primenjuju se studije o zrtvama. Logika je da
clan porodice koja je izabrana kao uzorak daje odgovor na pitanje da li je on ili neki od clanova njegove familije bio
zrtva krivicnog dela i da li je delo prijavljeno policiji. Ovakve studije su u svim zemljama dobijale na znacaju tek
kada im je obezbedjena podrska zvanicnih organa zaduzenih za vodjenje kriminalne politike.
Pored odgovora na to pitanje da li su ispitanici bili zrtve, nista manje nije interesovanje naucnika: zasto zrtve ne
prijavljuju dela kojima su bile ostecene? Samo prijavljena dela dostupna su zvanicnom pracenju.
Podaci pokazuju da u najvecem broju zrtve dela ne prijavljuju zbog njihove trivijalnosti, ali istice se i da znacajan broj
ostecenih propusta da se policiji obrati i zbog predstave o njenoj nesposobnosti ili nezainteresovanosti da se stvarno
angazuje u progonu ucinioca dela.
Poslednjih godina 20. veka jedno istrazivanje izazvalo je posebnu paznju kriminologa Medjunarodni pregled
zrtava kriminaliteta. Cilj istrazivanja bio je da utvrdi iskustva gradjana vise zemalja sa kriminalitetom.

27. OCENA METODA ZA OTKRIVANJE TAMNE BROJKE

Oba metoda poseduju nesumnjive konceptualne ogranicenosti, koje snazno uticu na dobijene podatke. Govori se o
nekoliko problema:
iskrenost dobijenih odgovora
mogucnost ispitanog da pruzi prave podatke
nacin na koji se vrsi izbor ispitanika, jer ne obuhvata one koji nas najvise zanimaju
odnos ispitivaca i ispitanog
selekcija kaznjivih radnji koju ispitivac vrsi u upitniku
nemogucnost da utvrde neke vidove kriminaliteta (organizovani, povezan sa drogama, privredni, politicki)
pouzdanost ovih istrazivanja i vrednosti na njima zasnovanog zakljucivanja
Klark i Tift su posle testiranja ispitanike podvrgli poligrafskom ispitivanju. U ovu svrhu sluzila su i ispitivanja
informatora koji su bili upoznati sa njihovim vladanjem (unutrasnja triangulaciona metoda). Pri poredjenju
odgovora mladih nakon izvrsenih delikata sa podacima u policijskim zapisnicima (spoljasnja triangluaciona
metoda), konstatovano je da je 78% govorilo istinu, dok je manje od 10% priznalo dela koja uopste nisu pocinili.
Proucavanja vrednosti istrazivackih tehnika koje imaju za cilj da pruze vise saznanja o tamnoj brojci kriminaliteta,
pokazala su da je njihova validnost veca od ocekivane.
28. BROJKA PREUVELICAVANJA
Mali broj autora govori o postojanju fantomskog kriminaliteta ili kako ga drugi oznacavaju preterivanje u
evidencijama. Pominju se 3 razloga zasto do ovog preuvelicavanja dolazi:
prvi razlog je to sto nevina lica mogu biti optuzena i cak osudjena za zlocine koje nisu izvrsili: ljudi, i to cesce
nego sto pretpostavljamo, bivaju kaznjeni, iako za to nema razloga
drugi razlog za pojavu ovakvog fantomskog kriminaliteta nalazi se u oblasti normativnog
treci razlog preterivanja su povremene kampanje zahvaljujuci kojima se, na osnovu angazovanja organa
drustvene kontrole, pred pravosudjem pojavljuje veci broj ucinilaca odredjenih krivicnih dela od uobicajenog
Treba naglasiti da se ovde ne radi o brojci preuvelicavanja u pravom smislu, jer su ta dela izvrsena, ali se utisak o
njihovom udelu u strukturi kriminaliteta menja. Americki kriminolozi smatraju da je ovo naduvavanje problema
deo fine manipulacije kojoj je javnost izlozena.
29. TRIANGULACIJA
Triangulacija u najsirem smislu znaci posmatranje iste pojave iz vise uglova. Vecina istrazivanja koriste visestruki
prilaz predmetu izucavanja. Razlozi za takav pristup su mnogobrojni:
slozenost problema sa kojima se srecemo
jasno se ukazuje na konceptualnu ogranicenost svakog od metoda u humanistickim naukama
kriminalitet kao predmet istrazivanja nije jednoznacan fenomen, ima razlicite aspekte i dimenzije
istrazivanja se uglavnom vrse ekipno
Triangulacija ima dva znacenja uze i sire. Uzi smisao, svodi se na tehnicki termin upotrebu dva ili vise metoda za
prikupljanje cinjenica, odnosno angazovanje najmanje dva istrazivaca u istom projektu kako bi se izbegle greske koje
su posledica njihovih predrasuda ili jednostranosti. Siri smisao, po kome je triangulacija upotreba razlicitih strategija
u istom istrazivanju kako bi se obuhvatio sto siri krug aspekata i dimenzija predmeta istrazivanja, njegovi rezultati
ucinili proverljivim, a pojava koju izucavamo bila objasnjena potpunije.
S obzirom na medjusobni odnos kombinovanih metoda i tehnika, razlikuju se: unutrasnja i spoljasnja triangulacija.
O prvoj se govori kada se u okviru istog zahvata kombinuju razlicite tehnike prikupljanja cinjenica, dok je kod druge
rec o upotrebi raznovrsnih metoda istrazivanja za proucavanje istog predmeta.

30. PODELA TEORIJA

Srecemo se sa dva osnovna problema: koje su teorije kriminoloske i kako ih sistematizovati? Odgovor na prvo
pitanje zavisi od nacina na koji odredjuje predmet ove nauke. Kriminoloskim teorijama smatramo, sve na naucnoj
argumentaciji zasnovana, uopstena objasnjenja 5 elemenata koji ga sacinjavaju.
Cesto se ukazuje na podelu koju je dao George Vold: klasicizam, pozitivizam i teorije o ponasanju krivicnog
zakonodavca. Uzecemo je kao uzor, pa sve teorije delimo u 4 grupe:
Prva grupa zasnovana je na ucenju Klasicne skole u krivicnim naukama klasicisticka. Druga je nastala kao izraz
zelje da se nauka o zlocinu izgradi na principu prirodnih (pozitivnih) nauka pozitivisticka. 60-ih godina teorijski
radovi umesto trazenja osobina samog kriminalnog cina orijentisu se prema nacinu na koji drustvo reaguje na takva
dela teorije drustvene reakcije. Danasnje razdoblje u razvoju kriminologije sve je sem idilicno stanje pod skutom
jedne teorijske orijentacije. Tokom sporova pozitivista, neoklasicara, radikalista, konzevativaca, kauzalista, nastaju
nove kriminoloske teorije, koje sadrze elemente sve tri prethodne grupe, pa su izdvojene kao posebna celina.
31. KLASICNA ORIJENTACIJA U KRIMINOLOGIJI
Sistematsko razmisljanje o zlocinu i njegovom suzbijanju pocinje sa Klasicnom skolom. Ona predstavlja prvi
relativno adekvatan sistem razmisljanja u kriminologiji. Sa stanovista podele teorijskih orijentacija, ovo je pre
krivicno pravna, nego kriminoloska skola. Kriminogije nema bez jasnog odredjenja sta je zlocin i bez garantovanja
prava okrivljenog lica.
Zacetnici i predstavnici (Beccaria, Bentham, Feuerbach, Carrara)
Beccaria
Italijan Cesare Beccaria smatra se osnivacem Klasicne skole, kao i krivicnih nauka uopste. U Livornu 1764 godine
izlazi anonimno delo O zlocinima i kaznama. U knjizi: - kritikuje sistem srednjevekovnog krivicnog pravosudja; zalaze se za nacelo zakonitosti i legitimnost; - kritici podvrgava sistem sankcija. Kazne moraju biti iste za sve
gradjane, a od njih se ocekuju da zadovolje sledece uslove: nuznost, srazmernost, bezizuzetna primenjivost, javnost
izricanja i licni karakter.
Bentham
Engleza Jeremy Bentham-a neki smatraju najvecim pravnim filozofom i reformatorom. On istice da je zadatak
zakona da omoguci blagostanje clanova zajednice, pa zakonodavac treba da realizuje 3 cilja:
a) da brine o prevenciji zlocina b) da pomaze zadovoljenju ostecenog c) da kaznjava one koji su krivi.
Cilj kaznjavanja je da: spreci krivicna dela, da utice na ucinioca da ucini neko delo manje tezine, da utice da zlocinac
ne upotrebi vise nasilja nego sto je za izvrsenje dela neophodno.
Covek bira izmedju dobra i zla i zato zlo koje uciniocu zlocina nanosi kaznom uvek treba da nadilazi prijatnost ili
dobro koje mu delo donosi hedonisticki proracun. Bentham se zalaze za ekonomiju (umerenost) kazne, opozivost i
popravljanje. Osnovna kazna bi trebalo da bude osuda na kazneni zavod za popravljanje.
Feuerbach
U Nemackoj su uticaj na krivicare izvrsili Kant i Hegel. Oni kritikuju utilitarizam i suprostavljaju mu ideju retribucije
(uzvracanja). Kant je poznat po konstataciji da kazna mora biti neizbezna, a Hegel po konstataciji da krivac ima
pravo da bude kaznjen.
Anselm Feuebach je izgradio teoriju o generalnoj prevenciji psiholoskom prinudom. Cilj kazne je da samim
propisivanjem deluje psihicki na potencijalne izvrsioce krivicnih dela. Zalagao se za dosledno sprovodjenje principa
zakonitosti kazna mora biti: a) zakonom unapred propisana b) pretpostavka kaznjavanja je da je izvrsen zlocin c)
pretnja kaznom mora biti ozbiljna i zato se njome mora sankcionisati svaki zlocin.
Iz ova tri stava Feueerbach je formulisao osnovno nacelo krivicnog prava - nullum crimen nulla poena sine lege.

32. SAVREMENI NEOKLASICIZAM

Ideje klasicne skole su i kasnije vrsile uticaj na pravosudnu praksu. Kad bi se davala prednost generalnoj prevenciji,
zaostravalo kaznjavanje kako bi prestupnik dobio sta je zasluzio, bilo je jasno da je ucenje klasicne skole jos zivo.
Prve zacetke neoklasicne orijentacije nalazimo kod pripadnika tzv eklekticke skole, koji pokusavaju da integrisu, na
prvi pogled nespojive stavove klasicara i pozitivista.
Nastaje neoklasicizam koji se ne bavi uzrocima zlocina vec ce se pozabaviti prakticnim pitanjima svakodnevne
borbe sa njim onim sta vrsi posao. Zalazu se za napustanje tretmana i rehabilitacije i povratak na stari model
kaznjavanja olicen u poznatoj maksimi: Red i zakon. Isticu zastrasujuci ucinak kazne, uticaj izvesnosti i strogosti
kaznjavanja na stope kriminaliteta.
Ekonomsku logiku primenjuju i organi krivicnog pravosudja. Harris tvrdi da bi drustvo moglo da eliminise sve
zlocine, kada bi htelo da plati cenu. Pravosudje treba da tezi postizanju optimalnog nivo progona kod koga je
gubitak drustva najnizi.
Kriticka analiza neoklasicizma odbacuje ideju da ljudi pre preduzimanja neke radnje promisle o njenim posledicama.
33. DESNI REALIZAM
Roger Burke ovu orijentaciju oznacava - populisticka konzervativna kriminologija. Osnivac ovog neoklasicnog
smera je James Wilson, koji smatra da krivicnopravni mehanizmi moraju najvece napore uloziti na otklanjanje
ulicnog kriminaliteta.
Wilson istice da postoje kriminoloske teorije nisu u stanju da objasne porast ovakvih dela, pa se okrece
bihejvioristickom ucenju i teoriji uslovljavanja. Sa Herrensteinom razradjuje biosocijalni pristup zlocinu.
Kazna lisenja slobode je najbolja mera za onesposobljavanje prestupnika. Pod uticajem ovakvih ideja u SAD uvedena
je praksa da se visestrukim prestupnicima osudjenim za trece tesko krivicno delo izrice mera dozivotnog zatvora
(nazvana tri greske i van igre si).
Kritika ovih gledista istice pre svega njihovu jednostranost: odnose se samo na jedan tip kriminaliteta: zanemaruju
socijalne, ekonomske, strukturalne i druge uticaje na zlocin; njihove ideje dovode do nepotrebno ostrog kaznjavanja i
demonizacije prestupnika i drustvenih grupa iz kojih dolaze.
34. ANTROPOLOSKA, ITALIJANSKA SKOLA (Lambroso, Garofalo, Ferri)
Prethodnici: fiziognomicari i frenolozi jos u 16. veku Baptiste della Porta proucavao je odnos fizickih karakteristika
i tipa kriminalne aktivnosti. Franz Joseph je proucavao odnos crta lica i karakteristika pojedinca.
I pored toga sto je bilo jasno da su gledista frenologa daleko od naucnih, njihovo zalaganje za determinizam i
razumljive kategorije u to doba bilo je prihvatljivo, narocito laicima.
Lambroso - osnivac antropoloske skole, italijanski lekar Cesare Lambroso rezultate svojih istrazivanja sazima u
knjizi Covek zlocinac. Oni se svode na dve osnovne teze:
a) da je genijalnost jedan oblik epilepsije b) da postoji jedan broj ljudi koji se radjaju sa zlocinackim instinktom.
Njegova teorija je poznata kao evolucioni atavizam jer zlocinca smatra greskom evolucije, moralnim ludakom.
Atavizam se spolja izrazava kroz odredjene crte stigmate degeneracije. Takve ljude Lambroso naziva atavistickim
zlocincima i oni su najbrojniji. Kriminalitet se moze podeliti na atavisticki i degenerativni.
Lambrosova gledista su dozivela ostre kritike. S druge strane, najveci doprinos Lambrosa je u tome sto je, stavljanjem
zlocinca u prvi plan interesovanja, utemeljio kriminologiju kao nauku.
Garofalo - sudija Raffaele Garofalo u svom najznacajnijem delu Criminologia, sav kriminalitet deli na:
a) prirodni koji cine istinski zlocini b) zakonski ne ugrozavaju drustvenu koegzistenciju.
Prema stepenu odsustva moralnih osecanja, zlocince deli na:
ubice (potpuni nedostatak ovih osecanja)
nasilnike (ne osecaju samilost)
kradljivce (nemaju osecaj postenja)
pohotljive (nizak nivo moralne energije)
Kriminalne crte licnosti prestupnika su nasledjene, urodjene ili stecene u ranom detinjstvu.
Ferri

Enrico Ferri je najznacajniji predstavnih pozitivizma italijanske skole i utemeljivac socio-antropoloske varijante.
Usvaja mehanicki determinizam, sto objasnjava jedno od njegovih preterivanja: zakon kriminalne zasicenosti.
Ferijeva koncepcija u kriminalnoj etiologiji je multikauzalna. Kriminalitet izazivaju 3 grupe faktora:
individualni ili antropoloski (uzrast, pol, organske i psihicke karakteristike)
fizicki ili teluricke (rasa, klima, geografska lokacija, doba, temperature) i
drustveni (naseljenost, obicaji, religija, ekonomski uslovi)
Originalna je i njegova klasifikacija prestupnika na: a) lude b) rodjene c) iz navike d) iz strasti i e) slucajne.
Krivicne sankcije bi trebalo da odgovaraju karakteristikama ucinioca (individualizacija).
Ferri istice 4 vrste zastitnih mera: a) preventivne b) reparatorne c) represivne d) eliminatorne.
Ferri je otvorio jedan od vaznih problema pitanje preddeliktnih mera.
Zamerke Ferrijevom ucenju su ekstremni determinizam koji coveka svodi na nivo pasivnog objekta. Doprinos Ferija
je pokusaj sinteze uticaja biopsihickih i drustvenih cinilaca kao sredstvo prevazilazenja jednostranosti.
35. ZLOCIN I FIZICKA KONSTITUCIJA
Teorije koje dovode u vezu zlocin sa fizickom konstitucijom ucinioca dele se u 2 grupe:
u prvu spadaju oni kriminolozi koji su zlocince smatrali organski inferiornim u odnosu na casne gradjane.
Tako je Hooton tvrdio da je zlocin rezultat degenerativnih crta telesne konstitucije.
u drugoj grupi su autori koji su povezivali konstituciju coveka sa njegovom prestupnickom delatnoscu.
Istrazivanja William Sheldon-a rezultirala su ukazivanjem na 3 tipa telesne konstitucije:
a) ektomorfni (visoki i mrsavi) b) endomorfni (niski i debeli) c) mezomorfni (atletski gradjeni)
Svakom tipu odgovara posebna vrsta temperamenta:
a) ektomorfnom cerebrotonicni (samokontrola, zatvoren karakter, strah od ljudi)
b) endomorfnom visceralni (drustvenost, prozdljivost, sporost reagovanja)
c) mezomorfnom somatotonicni (agresivni, hrabri, neosetljivi na osecanja i potrebe drugih)
36. UTICAJ GENETSKIH FAKTORA
Rano su se pojavila shvatanja po kojima su neka lica, zahvaljujuci naslednom faktoru predodredjena za vrsenje
zlocina. Kako bi dokazali tezu proucavane se kriminalne porodice i blizanci.
Proucavanje porodicnih istorija - najpoznatija su ona koja su vrsili Dugdale u porodici Juke i Goddard u porodici
Kallikak, zatim istrazivanje Glueckovih i Goringa.
- Porodica Juke
Dugdale proucavajuci populaciju u kaznionicama drzave Njujork, nalazi 6 osoba pripadnika porodice holandskog
porekla pod pseudonimom Juke. Izneo je stav da na vrsenje zlocina odlucujuce deluju dva faktora: nasledje i sredina.
- Porodica Kallikak
Henry Goddard govori o porodici nazvanoj Kalikak. Rodonacelnik porodice je sa prvom, slaboumnom, suprugom
imao sina, cime pocinje niz potomaka medju kojima su, uz slaboumnost, zastupljeni alkoholizam i kriminalne
sklonosti. Potomci iz njegovog drugog braka, sa normalnom zenom, su inteligentna, moralna deca, iz cega se izvodi
zakljucak da su inteligencija i dusevno zdravlje i moral osobine koje nasledjujemo.
- Istrazivanja Glueckovih
Glueckovi se zalazu za eklekticki (multidisciplinaran) pristup koji nece zanemariti ni jedan cinilac koji utice na
pojavu kriminalnog ponasanja. Istrazivanje su usmerili ka utvrdjivanju porodicne anamneze maloletnika i na
atmosferu u kojoj je dete odraslo. Zakljucili su da je kriminalnost oca predznak da ce i potomci krenuti tim putem.
- Istrazivanje Goringa
Goring tvrdi da se osobine prestupnika i neprestupnika razlikuju i to tumaci delovanjem nasledja, a ne sredine.
Sklonost za vrsenje zlocina ocita je i kada ocevi ne zive zajedno sa svojim potomcima. Kontrolu kriminaliteta trebalo
bi zasnovati na kombinaciji drustvenih mera sa medicinskim zahvatima. U mnogim zemljama vrsena je nasilna
sterilizacija teskih zlocinaca.
Proucavanje blizanaca i usvojenika

Logika od koje se polazi je: ako se sklonost za odredjeno ponasanje nasledjuje, onda ce se ponasanja identicnih
blizanaca poklapati, dok ce kod neidenticnih blizanaca to poklapanje biti daleko redje (genetski determinizam).
Ispitivanja blizanaca vrsili su Karl Christiansen i Sarnoff Mednick zakljucujuci da su genetski faktori od znacaja za
neke od varijabli koje su povezane sa antisocijalnim ponasanjem. Rezultati Mednicka i saradnika kritikovani su jer
ne uzimaju u obzir mnogo bitnih faktora. I pored toga, neki autori smatraju da su izucavanja blizanaca i usvojenika
ukazala na snazan uticaj gena.
Hromozomska nenormalnost
Poremecaj u strukturi hromozoma hromozomska sema XYY koja se razlikuje od normalne, dovodjena je u vezu sa
sklonoscu za vrsenje zlocina. Medjutim, rezultati ovakvih studija uzimani su sa rezervom zbog malih uzoraka i
nepouzdanih nacina odabiranja pojedinaca za proucavanje.
37. PSIHOANALITICKA OBJASNJENJA
Psihoanaliza je grana psihologije i metod tretmana mentalnih i emocionalnih poremecaja koja se karakterise
dimanickim pogledom na sve aspekte dusevnog zivota. Pojedinac koji preduzima odredjeni akt ne mora biti svestan
njegovog cilja. To nesvesno u coveku, jedan je od kljucnih pojmova Frojdovog sistema misljenja.
U svakom od nas odvija se sukob izmedju licnih, izvornih instikata i zahteva drustvene grupe. Instinkti su deo
covekove organske strukture. Osnovni su: polni (libido), nagon samoodrzanja (ego i nagoni) i nagon agresije.
Frojd smatra da je kljuc psihickog zdravlja u detinjstvu, zbog cega ukazuje na znacaj vaspitanja suzbijanja nagona.
Socijalizacija se ne moze razumeti bez Frojdovog ucenja o 3 dela psihicke licnosti:
Id (Ono) je sastavljen od nesvesnih instikata
Ego (Ja) je deo licnosti koji dolazi u dodir sa okolinom
Super-Ego (Nad-Ja) preko Ega cenzurise delovanje Ida
Psihoanaliticari su dali sledeca objasnjenja kriminalnog ponasanja:
zlocinac je pogresno socijalizovan
zlocin kao vid neuroze - ucinilac tezi da bude oglasen krivim
zlocin je posledica poremecaja u psihickoj ravnotezi
zlocinac poseduje antisocijalni karakter
drustvena struktura generise sklonost ka zlocinu
Psihoanaliticki pristup zlocinu izazvao je niz osporavnja. Prigovori su se ticali metodoloskih i sadrzinskih pitanja.
Ipak, ima autora koji smatraju da se Frojdovim ucenjem moze objasniti znacajan deo kriminaliteta.
38. TEORIJA INTELIGENCIJE
Ideja o niskom IQ kao ciniocu kriminalnog ponasanja kriminologija duguje eksperimentalnoj psihologiji i njenim
proucavanjima psihickih osobina prestupnika (zatvorenika) i ostalih gradjana.
Prva istrazivanja Goddard istice da su kriminalnost i slaboumnost izraz istog stanja degeneracije, pa zakljucuje da
su maloumna lica potencijalni kriminalci. Svaka sloboumna osoba je potencijalni zlocinac, a da li ce to postati zavisi
od dva cinioca: od temperamenta i okoline koja ga okruzuje.
Kasnija istrazivanja
Mnogi naucnici su posle Goddarda opovrgli tvrdnje o niskom IQ kao kriminogenom faktoru. Medjutim, istrazivaci su
nastavili sa proucavanjem IQ izmedju pripadnika razlicitih drustvenih grupa. Utvrdili su da je IQ crnaca za 15
jedinica nizi od IQ belca, pa se preslo na proucavanje odnosa inteligencije, rasne pripadnosti i kriminaliteta.
Zakljuceno je da je prosecni IQ delinkvenata za 8 poena manji nego kod nedelinkvenata. Iako se izricito navodi da se
uzrok kriminalne aktivnosti ne moze nalaziti u nivou inteligencije, ipak isticu da osobe nize inteligencije ne uvidjaju
stetnost svog ponasanja, sto moze doprineti vrsenju zlocina.
U najnovijoj literaturi, Denis Howitt ukazuje da je nizak IQ povezan sa slabih uspehom u skoli, nesposobnoscu da se
obezbedi zarada, uz istovremenu spremnost za preuzimanje nerazumnog rizika.
Prigovori teoriji inteligencije krecu se u vise pravaca. Prvi se oslanja na kritiku testova inteligencije, a druga
odbacuje izjednacavanje prestupnika sa zavodskom populacijom jer zatvorenici nisu reprezenti sveta kriminala.

Navedene kritike nikako ne znace da inteligenciju treba potpuno zanemariti u kriminologiji. U to nas uveravaju
Sutherland i Hartman, koji su utvrdili da:
tipicna krivicna dela, nasilnicka, seksualna i laksa imovisnka (impulsivna dela) - vrse manje inteligentni
inteligentniji vrse dela koja je potrebno brizljivo i dugotrajno pripremati
39. SKOLA DRUSTVENE SREDINE: TARDE I DURKHEIM
Krajem 19. veka dolazi do kritike antropoloske i bioloske orijentacije i pokusaja da se zlocin i kriminalitet objasne
delovanjem drustvenih cinilaca. Poseban znacaj imalo je ucenje francuske skole socijalne sredine. Njeni predstavnici
su Tarde i Durheim.
Tarde
Tarde samo u izvesnom smislu pripada ovoj skoli. Njegova teorija je originalni spoj psihologije i sociologije. Uzroke
zlocina vidi u drustvenim uslovima, ali ukazuje i da bioloski faktori imaju odredjenu ulogu. Osnovni cinilac na kom
Tarde zasniva svoje objasnjenje zlocina je: podrazavanje (imitacija) i 3 sa njom povezana zakona:
dva oblika imitacije moda (u gradu) i navika (na selu)
nizi na drustvenoj lestici redovno oponasaju vise
princip supstitucije
Originalna je i prakticno primenjiva njegova teorija moralne odgovornosti da bi neko lice odgovaralo za ucinjeno
delo, dva su uslova: secanje na moralne vrednosti i drustvena prilagodjenost.
Nedostatak Tardeove koncepcije lezi u apsolutizaciji podrazavanja kao faktora kriminaliteta. S druge strane, njegov
doprinos je uvodjenje kategorije profesionalnog zlocinca i objasnjenje ovog tipa kriminaliteta, kao i maloletnicke
delinkvencije.
Durkheim
Durkheim sve pojave objasnjava iz drustva (sociologizam). Osnovni pojam Durheimove sociologije je drustvena
cinjenica koju on tretira kao stvar, pojavu objektivne prirode. Sve drustvene cinjenice deli na:
a) normalne (postoje u svim drustvima i svim vremenima)
b) patoloske (nedostaje karakter opstosti)
Kriminalitet mozemo shvatiti samo ako podjemo od kategorije kolektivne svesti i drustvene podele rada. Moderna
drustva karakterise egoisticki i hedonisticki shvacen individualizam. On onemogucava drustvenu solidarnost i
koheziju i Durheim to naziva stanjem anomije.
Kritike je izazvalo glediste o normalnosti, cak i u korisnosti kriminaliteta. Kriminalitet igra i pozitivnu ulogu,
posebno u razdobljima kada se dela koja doprinose razvoju covecanstva smatraju zlocinom.

40. SOCIOLOSKA SKOLA; LISTZ I ASCHAFFENBERG

Krajem 19. veka doslo je do formiranja socioloske skole ciji su utemeljivaci bili Prins, Listz i van Hammel, koji su joj
dali ulogu mosta izmedju pozitivizma i klasicne skole. Kljucni stavovi skole bice izlozeni kroz primer najznacajnijeg
autora Franca Listz-a.
Na kriminalitet povezano deluju dve grupe cinilaca:
individualna svojstva (nasledjena i stecena) i
drustveni uzroci (ekonomski, geografski i sl.) imaju znacajniju ulogu
Kriminalitet se deli na:
a) akutni (posledica delovanja spoljnjih faktora)
b) hronicni (odredjen unutrasnjom kriminalnom nastrojenoscu)
Krivce deli na:
a) zlocince iz navike, kod kojih su bitni endogeni cinioci
b) slucajne krivce, koji krivicna dela vrse pretezno pod uticajem spoljasnjih, egzogenih faktora
U pogledu licnog osnova moralne odgovornosti, Listz istice indiferentisticko glediste po kome problem slobodne
volje predstavlja filozofsko, a ne pitanje kojim se bave krivicne nauke.
Zalaze se za dualitet kazni i mera bezbednosti.
Aschaffenburg
Razvoju socioloskog pristupa u Nemackoj doprineo je Gustav Aschaffenberg, pisac dela Zlocin i borba protiv njega.
Po njegovom misljenju glavni uzrok kriminaliteta je neprilagodjenost lica drustvenom zivotu. Cinioce koji ga
izazivaju deli na:
opste, odnose se na sve krivce (godisnje doba, nacionalna, rasna, verska pripadnost, tip naselja, kocka i sl.)
individualne, koji su karakteristicni za konkretnog ucinioca
Njegova klasifikacija krivaca uglavnom se zasniva na krivicno pravnim kriterijumima.
41. TEORIJA ISTORIJSKOG MATERIJALIZMA: UCENJE SOCIJALISTA UTOPISTA; OSNIVACI;
UTICAJ U KRIMINOLOGIJI; BONGER
Socijalisti utopisti razvijaju ucenje o socijalizmu kao moralnom idealu, zahtevu pravednosti. Ta ideja o novom,
savrsenijem sistemu socijalne organizacije, koji se drustvu moze nametnuti propagiranjem ideja, u centru je
razmisljanja socijalista utopista. Medju njima su znacajni: William Thompson, Charles Fourrier, Ettienne Cabet itd.
Osnivaci teorije
Milic navodi da je posebno znacajan Englesov Polozaj radnicke klase u Engleskoj, u kome se posvetio izucavanju
uslova zivota radnika u velikim gradovima. Izraz kojim on oznacava taj polozaj je socijalno ubistvo. Istice
demoralisuce delovanje bede i siromastva, socijalnu nesigurnost i eksploataciju radnika. Engles kriminalitet svrstava
u grupu drustvenih bolesti i smatra da se razlike drustva ne mogu razresiti na terenu prava, vec klasnom revolucijom.
Marx smatra da brzi rast kriminala u odnosu na porast stanovnistva jedne drzave, predstavlja dokaz protivrecnosti
unutar samo socijalnog sistema. Lenjin smatra da ce buduce komunisticko drustvo otkloniti glavne uzroke
narusavanja pravila drustvenog zivota, eksploataciju, bedu i siromastvo masa. U njemu nece biti krivicnog prava,
postojace samo ekscesi, koje ce sankcionisati sam naoruzan narod.
Uticaj u kriminologiji; Bonger
Shvatanja Marxa i Engelsa imala su uticaj na kriminologe u vise zemalja. Oni se mogu podeliti u dve grupe: jedni su
uzrok porasta kriminaliteta trazili u propadanju licnosti prestupnika u burzoaskom drustvu, drugi i brojniji, uzroke
traze u drustvenoj strukturi i ekonomskoj sferi.
Williem Bonger uzrok zlocina trazi u sredini koja okruzuje coveka. Najznacajniji cinilac je siromasto koje deluje
neposredno, degradacijom licnosti ili u sadejstvu sa alkoholizmom.
Bavio se i faktorima koji dovode do povecanog kriminaliteta pojedinih nacija i rasa (Jevreja i crnaca) i ovu pojavu je
tumacio ekonomskim i socijalnim uslovima njihovog zivota. Rat je smatrao najvecim zlocinom.
Bongeru se zamera da apsolutizuje dejstvo ekonomskih cinilaca na stetu ostalih. Ovi prigovori su opravdani, ali ne
osporavaju njegov znacaj za razvoj kriminologije.
42. EKOLOSKA TEORIJA

Prvi predstavnici Cikaske skole bavili su se distribucijom drustveno nepozeljnih pojava u Cikagu. Tvorci ove teorije
Robert Park i Ernest Burgess su Cikago podelili na nekoliko podrucja. Posmatranje statistickih podataka za svaku od
navedenih zona pokazalo je da drustvene bolesti (smrtnost dece, tuberkuloza, delinkvencija i kriminalitet) opadaju sa
udaljavanjem od gradskog jezera.
Do slicnih zakljucaka dosli su i Clifford Shaw i Henry McKay. Grad je prikazan kao celina vise jasno omedjenih
gradskih ekoloskih podrucja koja su ga delila na 5 koncentricnih zona u sirini od po 2 milje izmedju kojih su se
nalazile medjuzone. Najveca stopa kriminaliteta je u unutrasnjoj zoni (nastanjenoj doseljenicima) smestenoj uz biznis
centralnu zonu, a smanjuje se iduci od centra ka periferiji.
Bilo je kritika ucenja Shawa i McKay-a, ali ipak, njihovo ucenje je uticalo na kriminologe duze od 70 godina.
Gangovi u Cikagu
Frederick Trasher proucavao je oko hiljadu cikaskih gangova. Tvrdio je da je nastanak gangova posledica drustvene
dezorganizacije u crnackom getu i slamovima. Bitne karakteristike ganga su:
a) individualnost b) nastaju spontano i neplanirano c) zasnivaju se na odnosima licem u lice medju clanovima d)
medjusobno podsticanje i dogovor medju clanovima e) kolektivni identitet clanova f) aktivnosti clanova su razlicite g)
gang moze prerasti u kriminalnu bandu h) svaki gang kontrolise svoju teritoriju
43. TEORIJA DIFERENCIJALNE ASOCIJACIJE
Edwin Sutherland polazi od toga da se kriminalno ponasanje uci kroz interakciju sa drugim licima u bliskim grupama,
ako u njima preovladjuju prestupnicki modeli ponasanja. Kriminalitet je proizvod diferencijalne asocijacije
(razlicitog povezivanja) sa kriminalnim i nekriminalnim normama osoba postaje delinkvent zbog kontakta sa
kriminalnim obrascima i zbog odvajanja od antikriminalnih. Svako ce nuzno asimilovati kulturu koja ga okruzuje.
Sutherland navodi sedam pravila koja objasnjavaju sustinu teorije od kojih su najvaznija dva: - proces koji za
posledicu ima sistematsko kriminalno ponasanje i - kriminalno ponasanje je odredjeno procesom povezivanja sa
onima koji vrse zlocine.
Kriticari su zamerali Sutherlandu da ucenje dovodi u zavisnost samo od spoljasnjih dodira, a zanemaruje licnost kao
cinilac zlocina. Zamera se i da se teorija uglavnom odnosi na prenosenju kriminalnih stavova i tehnika, dok se ne
pokusava objasniti kako je do njih prvi put doslo.
44. TEORIJA DRUSTVENOG UCENJA
Ronald Akers je pokusao da prosiri Sutherlandovu teoriju. On polazi od stave da je kriminalno ponasanje nauceno.
Daje psiholosko objasnjenje takvog ucenja i ponovo formulise osnovnu kategoriju Sutherlandovog sistema nazivajuci
je diferencijalna asocijacija pojacavanje.
Kljucni pojmovi teorije su:
pojacavanje - da bismo nesto ucinili, potrebno je da budemo motivisani nagradom (pozitivno pojacanje) ili
uklanjanjem neceg bolnog iz okoline subjekta koji se ponasa (negativno pojacavanje). Pojacavanje moze da bude
drustveno i nedrustveno.
kaznjavanje takodje moze biti pozitivno (oduzimanje nekog dobra) i negativno (sankcija koja se sastoji u
izostanku nagrade ili privilegije)
modeli za podrazavanje odnosno modelovanje ponasanja
S obzirom na odlucujuci uticaj drustvenih cinilaca ceo pristup se oznacava kao teorija socijalnog ucenja. On tvrdi da
grupe i pojedinci koji deluju na glavne izvore individualnog pojacavanja imaju najveci uticaj na to kako cemo se
ponasati.

45. TEORIJE KULTURNOG KONFLIKTA I RASKORAKA

Za Cikago je bio karakteristican sukob vrednosti i normi pripadnika starih i novih talasa imigranata. Ove ideje je
definitivno uoblicio naucnik skandinavskog porekla Thorsten Sellin. Kulturni konflikt nastaje kada ljudi postujuci
svoje, dodju u sukob sa normama ponasanja drugih, a kada su te norme pravne - govorimo o kriminalnom ponasanju.
Postoje dve vrste kulturnih sukoba:
primarni nastaju kada se pravne norme jedne kulture primene na ljude odrasle u drugoj
sekundarni kada clanovi uze kulturne grupe koji zive unutar sire kulture stvaraju vrednosti koje su oprecne
pravnim normama
Teorija kulturnog raskoraka tvrdi da se delovi kulture menjaju nejednakim tempom, sto dovodi do remecenja
ravnoteze kulturnog sistema u celini.
Americka sociologija pravi razliku izmedju opste kulture (zajednicke za celo drustvo), potkulture i kontrakulture
(sadrzi norme suprotne opste priznatim).
Selinova teorija je imala mnogo pristalica, ali i kriticara.
Sukob sa kulturom srednje klase; Kultura nize klase; Potkultura nasilja; Delinkvencija u kohorti;
46. MERTONOVA TEORIJA ANOMIJE
Durheimov pojam anomije razradio je Robert Merton koji anomiju odredjuje kao drustveno stanje, kao tip drustvene
strukture. Devijantno ponasanje je simptom stanja u kome postoji suprotnost izmedju kulturom nametnutih ciljeva i
nemogucnost da se ostvare legalnim sredstvima.
Daje podelu oblika ponasanja ili prilagodjavanja pojedinaca datim drustvenim uslovima. Postoje sledeci modeli
prilagodjavanja odnosno, devijantnog ponasanja:
Inovacija svojstvena nizim drustvenim slojevima. Pojedinac usvaja ciljeve, ali odbacuje sredstva za njihovo
ostvarivanje (hoce da bude bogat, ali do dobara dolazi na nelegitiman nacin)
Ritualizam svostvena srednjem sloju. Odustaju od ciljeva, ali se ritualno pridrzavaju pravila
Povlacenje napustaju i ciljeve i sredstva (narkomani, skitnice, pijanci, autisti)
Pobuna odbacuju se nametnuti ciljevi i sredstva, a umesto njih se prihvataju nova (pripadnici revolucionarnih i
teroristickih grupa koje teze da stvore novo drustvo).
Primenom ove teorije, Merton je pokusao da objasni delinkventno ponasanje mladih iz nizeg drustvenog sloja.
Ovakvoj teoriji anomije moze se stvatiti nekoliko primedbi. Izvodi se zakljucak da su devijantnosti i kriminalitetu
najskloniji pripadnici nizih slojeva. S druge strane, Mertonu se ne moze osporiti da se njegova teorija moze primeniti
u objasnjenju odredjenih tipova kriminalne aktivnosti.
47. KONTROLNE TEORIJE
1. Teorija Reissa i Nyea: dve vrste kontrole
Albert Reiss iznosi tvrdnju da delinkvenciju izaziva odsustvo personalne i socijalne kontrole\
Ivan Nye siri ovo glediste uvodeci 3 vrste kategorija koje uticu na prevenciju delinkvencije:
direktna kontrola kaznjavanje od stranje pravosudja
indikretna kontrola odustaju od dela jer uvidjaju da izazivaju patnju i razocarenje porodice
interna kontrola savest ili osecaj krivice sprecava da se preduzme delinkventi akt
2. Teorija sudrzavanja Waltera Recklessa
Walter Reckless nastoji da objasni devijantno ponasanje. Polazi od verovanja da jako unutrasnje i pojacano spoljasnje
uzdrzavanje cini pojedinca otpornim na normativnu devijantnost. Postoje 2 vrste suzdrzavanja:
unutrasnje sastoji se od unutrasnjih elemenata: jak ego, razvijen superego, samokontrola
spoljasnje kao strukturalna brana koja se nalazi u neposrednom drustvenom okruzenju licnosti i ima za cilj da
ga zadrzi u dopustenim granicama. Cine je efikasni mehanizmi jacanja normi i ciljeva pojedinaca, drustvena
kontrola, ogranicenja i odgovornosti, izgradnja alternativnih i sigurnosnih ventila.

3. Kontrolna teorija Travisa Hirshia

Travis Hirshi smatra da su delinkventni akti rezultat slabljenja ili kidanja veze pojedinca i drustva. Navedena veza ima
sledece elemente: a) povezanost b) obavezanost c) angazovanost d) verovanje
Na pitanje zasto covek krsi pravila u koja veruje? Hirshi ima dva odgovora: ili se verovanja smatraju praznim
recima koje nesto znace kada deluju mehanizmi kontrole ili devijantna osoba racionalizuje svoje ponasanje tako da
moze da prekrsi pravilo i da nastavi da veruje u njega.
4. Niska samokontrola kao opsta teorija kriminaliteta Cohen i Felson
48. TEORIJA RUTINSKE AKTIVNOSTI
Lawrence Cohen i Marcus Felson nastoje da pojasne porast otimackih krivicnih dela kod kojih se zrtvi, upotrebom
sile, nesto oduzima. Izdvajaju se 3 bitna elementa:
a) motivisani prestupnici b) pogodne mete c) odsustvo osposobljenih zastitnika od prestupa
Trecem ciniocu pridaju poseban znacaj, ukazujuci da se ne misli samo na specijalizovane sluzbe za zastitu, vec i na
mnostvo procedura kojima gradjani svakodnevno stite svoju i tudju imovinu.
49. TEORIJA REINTEGRATIVNOG POSTIDJIVANJA
Australijski kriminolog John Braithwaite izgradio je jednu specificnu teoriju koja je izraz debate izmedju teorije
zastrasivanja i teorije etiketiranja. Postidjivanje je esencijalni cinilac odgovornosti lica koja krse zakone.
Maloletnicima i odraslia savest je mnogo delotvornije sredstvo za kontrolu nedolicnog ponasanja od kaznjavanja.
Postoje kulture koje postidjuju reintegrativno (pruzajuci pristupniku sansu da se reintegrise). Porodica ima kljucnu
ulogu u nametanju zeljenih modela ponasanja, ali i kasnijeg sprovodjenja ceremonija postidjivanja i pokajanja.
Ovaj autor je uticao na afirmisanje ideje restorativne pravde. Razvija model restorativnog pristupanja sa prestupnikom
koji podrazumeva da svakom krsenju zakona sleduje pokusaj da se zrtva, prestupnik i njihove porodice nadju u krugu
u kome vise sati govore o zlocinu, steti i pokusaju da se dogovore kako ce je prestupnik nadoknaditi.
50. NOVA DRUSTVENA ODBRANA
Neposredno posle II svetskog rata pojavljuje se Nova drustvena odbrana, koja je polazila od humanistickih ideja i
svesti o potrebi da se na prestupnika i njegovo delo gleda na drugi nacin i izgradi nov concept antikriminalne akcije.
Izdvojile su se dve struje ekstremna i umerena. Ekstremnu je vodio Gramatica, koji proglasava izlisnim termin
krivicno pravo, kazna, krivicno delo i prestupnik. Umesto njih uvodi pojmove antisocijalno ponasanje umesto
zlocina, umesto kazne kompleks kurativnih, vaspitnih i mera odvajanja prilagodjenih licnosti ucinioca.
Mnogo veci broj kriminologa opredelio se za ideje umerene struje, na celu sa Mark Ancel-om. Zalaze se za primat
specijalne prevencije i za humanizaciju drustvene rekacije na krivicno delo. U centar interesovanja stavljeno je
konkretno lice koje je u datoj situaciji izvrsilo krivicno delo i njegova resocijalizacija. Tretman je jedan od
kljucnih pojmova ucenja Nove drustvene odbrane.
Kritika Nove drustvene odbrane tice se resocijalizacije kao svrhe kaznjavanja, zamerki da je previse individualisticki
orijentisana, kao i da vodi preteranoj blagosti prema uciniocima krivicnih dela.
51. INTERAKCIONIZAM I TEORIJA ETIKETIRANJA
Zacetkom ove teorije smatra se poznata tvrdnja koju je izneo Tannenbaum: pojedinac nije devijantan zato sto je
izvrsio odredjeno delo, vec zato sto je drustvo delo i njegovog pojedinca oznacilo devijantnim. Howard Becker
razradjuje ovu ideju: devijantnost je kvalitet koji ne lezi u samom ponasanju, nego u interakciji izmedju licnosti
koja delo izvrsi i onih koji na njega reaguju.
Kriminolozi se okrecu proucavanju grupa koje imaju dominantan ekonomski i politicki polozaj konformisti; S
druge strane devijanti su lica koja svojim ponasanje dolaze u sukob sa dominantnim drustvenim grupama.
Teorija etiketiranja je konkretizacija teorije socijalnog interakcionizma. Reakcija dominantne drustvene grupe
sastoji se u odabiru, etiketiranju i stigmatizaciji drugih. Wheeler i Cottrell smatraju da je neophodno proucavati nacin
na koji ljudi jedni druge stigmatizuju i kako reaguju na etiketu koja im je prilepljena.
U procesu stigmatizacije poseban znacaj pridaje se postupcima organa krivicnog pravosudja.

Denis Chapman ukazuje da se stvara stereotip kriminalca kao lica koje pripada nizim drustvenim slojevima.
Stereotip izaziva odbojnost kod visih socijalnih slojeva, razvija osecanje ugrozenosti i potrebe zajednicke borbe protiv
njih (u tome je drustvena funkcija stereotipa).
Za interakcionisticko objasnjenje ljudskih ponasanja, od znacaja je i kategorija sekundarne devijacije. Ona se
moze posmatrati na dva nivoa: a) opstem (drustvenom) b) posebnom (individualnom) i u oba slucaja posledica je
procesa pojacanja amplifikacije:
na drustvenom nivou - znaci da sto je vise ponasanja ocenjeno neprihvatljivim, veci je broj krsenja zabrana
na individualnom nivou - drustvo sve vise onemogucava devijantu vracanje medju konformiste
52. RADIKALNA KRIMINOLOGIJA
Rani radovi
Krajem 60-ih, kao izraz nezadovoljstva, razvio se na Zapadu novi kriminoloski pravac koji se oznacava kao
kriticka, nova, radikalna kriminologija. Autori za svoj teorijski okvir uzimaju konfliktnu teoriju.
Originalnost koncepta radikalne kriminologije ogleda se u shvatanju kriminaliteta. Nagel deli kriminalitet na
konvencinalni i nekonvencionalni. Quinney kriminalitet deli na: kriminalitet represije i kriminalitet
eksploatisanih drustvenih klasa.
Medju deklasiranim slojevima, kriminalitetu su narocito skloni lumpenproleteri. Radikalni kriminolozi za tu
kategoriju vezuju dve grupe krivicnih dela: grabezna (ugrozavaju bogate) i licna (protiv pripadnika iste klase).
Osnivaci kriticke kriminologije u Britaniji Ian Taylor, Paul Walton i Jock Young bave se politickom ekonomijom
kriminaliteta, disciplinom koja objasnjava zasto je drustvo zasnovano na trzisnoj privredi idealna sredina za razvoj
najopasnijeg oblika kriminaliteta, jer je zasnovano na nejednakosti moci, bogatstva i vlasti.
Kriticka kriminologija danas
Kriticka kriminologija danas, manje je monolitan set ideja, no u vreme nastanka. Kriticki kriminolozi navode da
unutar zlocina i njegove kontrole postoji dvostruka ironija: kriminalno ponasanje pod uticajem sustinskih vrednosti
drustva, a podsticu ga kljucne ustanove: rad i obrazovanje; drugo, sistem krivicnog pravosudja (zigosanjem i
pojacavanjem stereotipa) stvara od ljudi kriminalce.
Rene van Swaningan smatra da su kriminalne statistike pre sredstvo za fabrikovanje moci, konstrukcije stereotipa i
predrasuda, nego sto su cvrste cinjenice.
Pravci unutar kriticke kriminologije:
1.Levi realizam 2.Postmodernizam 3.Mirotvorni pravac 4.Abolicionizam/Anarhizam 5.Radikalni feminizam
53. FEMINISTICKI PRISTUP
Zlocinacko ponasanje se smatra muskom pojavom, na sta ukazuju i kriminalne statistike. Za nastanak ove
orijentacije znacajna je teza Lambrosa i Ferrera da je prostitucija za zene ono sto je zlocin za muskarce. Upravo od
neprihvatanja tog stave pocinje kritika feministkinja.
Stavovi Dore Klein su izlozeni kritici. Nastojalo se da specificno ucesce zena u kriminalitetu objasni filozofskim,
psihickim, drustveno strukturalnim ciniocima, bioloskim pretpostavkama, seksualnoj prirodi zene.
Postojeca metodologija nije pogodna za istrazivanje uticaja pola kao cinioca kriminaliteta. Verovanje u kriminalne
statistike i kvantitativne metode, kritikuje se i od istrazivaca koji vode feministicke studije.
Jedan pokusaj objasnjenja kriminaliteta zena britanska autorka Meda Chesney-Lind konstatuje da se postojece
kriminoloske teorije ne mogu primeniti na prestupnicko ponasanje zena. Kao ilustraciju uzila razdoblje s pocetka
proslog veka kada je intenziviran progon maloletnica za tzv statusne delikte. Uhapsene za ova dela cinile su
devojke i osudjivane su na dugotrajnije lisavanje slobode nego mladici. Bilo je dovoljno da roditelji maloletnice kazu
da su izgubili kontrolu nad njom. Cela stvar je javnosti prikazana kao zastita maloletnica od njihovog preranog
stupanja u polne odnose. Kazneno reagovanje bilo je sredstvo za regulisanje seksualnosti zena.
Struje u savremenom feminizmu
1. Liberalni feminizam 2. Socijalisticki feminizam 3. Radikalni feminizam 4. Feminizam obojenih zena

54. FENOMENOLOSKA DIMENZIJA KRIMINALNE POJAVE


Kod opisa kriminalne pojave zainteresovani smo za opis pojavnih oblika u kojima se ona iskazuje u spoljnom svetu.
Tada se koncentrisemo na njenu statiku, dinamiku, kao i na tipologiju pojavnih oblika:
Statika kriminalnog fenomena izrazava se kroz strukturu ponasanja koja se oznacava kao kriminalitet
Dinamika se bavi promenama u njihovom obimu i distribuciji, moze se odnositi na oscilacije kriminaliteta u
jednoj drzavi, regionu ili gradu.
Tipologija pomaze da se razlicite vrste kriminalnih ponasanja i ucinilaca, na osnovu zajednickih osobina,
svrstavaju u grupu, cime se olaksava proucavanje.
Statika i dinamika kriminaliteta koriste uglavnom cinjenice iz zvanicnih statistickih evidencija.
55. PODACI O KRIMINALITETU U SVETU
Brojni medjunarodni skupovi, narocito odrzani pod okriljem UN i Interpola, ukazali su na zabrinjavajuce stanje
kriminaliteta u vecini zemalja. Prvo su navedeni uporedni podaci o kriminalitetu prikupljeni od strane medj
organizacija, zatim je ukazano na stanje kriminaliteta u nekoliko karakteristicnih zemalja.
Uporedjivanje podataka iz kriminalnih statistika razlicitih drzava cesto je nemoguce, zbog razlika u krivicnim
zakonodavstvima. I pored toga, uobicajeno je da se bar za neka dela navedu uporedni podaci. Ti pregledi o zlocinu
imaju znacaj:
pomazu izgradnji teorija koje imaju siru primenljivost
doprinose uzajamnom upoznavanju i ucenju inovacija u oblasti kontrole kriminala
u drzavama koje nemaju jaku kriminolosku tradiciju pomazu izgradnji kriminologije
Navodjeni su podaci o stanju kriminaliteta prikupljeni od strane UN i Interpola, Svetske zdravstvene organizacije.
Medjutim, umesto da se ovakve studije umnoze i profine, doslo je do pada interesovanja za njihovo vodjenje, cak i
otvorenog otpora objavljivanju ovakvih podataka. Tako su za poredjenje ostali samo podaci iz Medjunarodnih studija
viktimizacije (ICVS), iako mnoge drzave u njima ne ucestuvuju.
Osnovni izvor podataka bice iz ICVS koji se prikupljaju tako sto se u 70 drzava licima starijiim od 16 godina
postavljaju pitanja o licnoj i viktimizaciji clanova porodice u proteklih godinu dana. Sve drzave su podeljene na
regione, a vrste kriminalne delatnosti u dve osnovne grupe klasicnog kriminaliteta: imovinski i nasilnicki.
Imovinski kriminalitet:
a) provalna kradja b) razbojnistvo c) imovinska dela u vezi sa motornim vozilima d) prevara potrosaca e) imovinska
dela na stetu firmi
Nasilnicki kriminalitet:
a) ubistvo b) telesno povredjivanje c) silovanje i drugi oblici seksualnog nasilja d) zlocini mrznje
56. DRZAVE SA VISOKOM STOPOM KRIMINALITETA (SAD, Englska i Vels, drzave u tranziciji)
SAD - Najrazvijenija i najmocnija zemlja na svetu, po svim parametrima predstavlja drzavu sa najvise izvrsenih
zlocina. Analiza podataka u Jedinstvenim pregledima kriminaliteta i Nacionalnim pregledima zrtava pokazuje:
- podaci sadrzani Uniform Crime Reports:
casovnik zlocina u 2001. jedno delo izvrseno je na svake 2,7 sekunde; nasilnicko delo na svake 22 sek;
struktura dela najvise je kradja, zatim provalne kradje, kradje motornih vozila, teske telesne, razbojnistva
procenat rasvetljenih dela visi je kod nasilnickih nego kod imovinskih dela
- podaci iz National Crime Victimization Survey
30 miliona viktimizacija registruje se na ovaj nacin
prijavljuje se polovina nasilnickih i cetvrtina imovinskih dela
rizik od viktimizacije veci je dvostruko kod gradskog nego kod seoskog stanovnistva

Engleska
U Engleskoj i Velsu najznacajniji izvori podataka o kriminalitetu su Criminal Statistics i British Crime Survey.
- dela registrovana u CS:
broj registrovanih dela i trend: od 60-ih godina primetan je nagli porast registrovanih dela
struktura dela: trecina dela cine kradje motornih vozila ili stvari iz njega
- podaci iz BCS: a) prema ovome, broj dela sredinom prosle decenije je jos veci b) struktura dela je slicna
Drzave u tranzicji
Podaci o stopi kriminaliteta u tim zemljama, uporedjeni sa onima iz prethodnog perioda pokazuju dramatican
porast. Podaci o kretanju kretanju kriminaliteta u Rusiji, takodje su zabrinjavajuci.
Analiza podataka ukazuju da nivo porasta nije bio isti u svim posmatranim drzavama. Sledeca bitna crta je promena
struktura dela. Primena sile u vrsenju dela je sve cesca.
Sledeca pravilnost je znacajan porast broja imovinskih krivicnih dela. Sa izuzetkom dela povezanih sa narkoticima,
svi oblici kriminaliteta povezani su sa originalnom akomulacijom kapitala, u kojoj se pokusava prigrabiti sto veci
imetak kroz kriminalne aktivnosti. Najopasnija tendencija je prisustvo transnacionalnog kriminaliteta.
57. DRZAVE SA NISKOM STOPOM KRIMINALITETA (Svajcarska, Irska, Malta, Japan)
Svajcarska
Amerikanac Marshall Clinard istice da je Svajcarska je izuzetak od opsteg pravila po kome bogata i urbanizovana
drustva karakterisu visoke stope kriminaliteta. Podaci zvanicnih statistika pokazuju da je u period 60-71 stopa
kriminala konstanta ili opada.
On zatim poredi stanje kriminaliteta u Svajcarskoj i Svedskoj. Zasto je stopa kriminaliteta u Svedskoj nekoliko puta
visa od one u Svajcarskoj? Objasnjava to sa 2 faktora: a) politicki i ekonomski sistem b) forsiranje privatne inicijative
za razliku od oslanjanja na ideju drustvenog blagostanja.
Medjutim, danski kriminolog Flemming smatra da je na Clinardove stavove uticalo to sto nije bio svajcarac, zbog
cega je olako usvojio ono sto Svajcarci zele da drugi misle o njima: da se u toj zemlji vrsi malo zlocina. Realnost nije
bas takva: studije o viktimizaciji u Svajcarskoj pokazale su da su njeni gradjani zrtve krivicnih dela cesce nego sto bi
se moglo zakljuciti iz kriminalnih statistika, a razlog tome je sto policija ne unosi u zvanicne evidencije i time
omogucava nisku stopu kriminaliteta.
Irska
Irska je po mnogo cemu specificna: i pored intenzivne industrijalizacije, stopa kriminaliteta u gradovima nije porasla
vise nego na selu. Pored toga, paznju privlaci jedna okolnost: u razdoblju 50-70 broj muskaraca ubijen od strane
zena porastao je za 41 %.
Irska se smatra izuzetkom od pravila da sa modernizacijom drustva ide i porast kriminala. Objasnjenje za ovo se trazi
u uticaju Katolicke crkve na vlast, dok drugi skrecu paznju na odnos koji policija ima sa gradjanima.
Malta
Malta spade u krug razvijenih zemalja koje nemaju posebnih problema sa kriminalitetom. Stopa kriminaliteta jedna
od najnizih u Evropi, stopa lica lisenih slobode takodje, Valeta je jedini glavni grad sa visegodisnjom stopom ubistva
nula. Vise od 80% kriminaliteta odlazi na laksa imovinska dela. Najvaznije objasnjenje je dobra integrisanost i
solidarnost pojedinaca koja snazno utice na prevenciju primarnog kriminaliteta.
Japan
Japan je velika enigma. To je zemlja u kojoj je nagli ekonomski razvoj kombinovan sa stabilnom stopom
kriminaliteta, koja je visestruko niza od one u ostalim razvijenim zemljama. Japanci sada manje koriste krivicne
sankcije kao sredstvo kontrole kriminaliteta nego ranije. Ovo se objasnjava se snaznom drustvenom kontrolom i
potcinjavanjem pojedinaca grupnim interesima.

58. STRUKTURA I TENDENCIJE KRIMINALITETA U SRBIJI;


KRIMINALITET PUNOLETNIH LICA I KRIMINALITET MALOLETNIKA
Stanje kriminaliteta u Srbiji bice analizovano za period od 1991-2005, uz par napomena. Validnost podataka znatno
umanjuje niz okolnosti koje su posledica vanrednih prilika u kojima smo ziveli duze od jedne decenije. Zatim, od juna
99 organi Srbije nemaju ingerencije na podrucju Kosova i Metohije.
Podaci su rasporedjeni u 2 grupe: one koji se odnose na punoletne ucinioce i one koji se odnose na maloletnike.
Pre konkretnih podataka, trebalo bi dati globalne pokazatelje:
kvota prijavljenog kriminaliteta 1.504
kvota presudjenog kriminaliteta 538
casovnik zlocina; na 6 min izvrseno je delo koje je prijavljeno; na svakih 15 min koje je presudjeno
Kriminalitet punoletnih lica
- Kod krivicnih prijava, dat je: broj prijava, teritorijalna distribucija, struktura dela, pol i starost ucinioca.
- Kod osudjenih punoletnih lica dati su: broj osudjenih, mesto vrsenja dela, struktura dela, pokusaj, sticaj,
saucesnistvo, povrat, bracni status, skolska sprema.
Kriminalitet maloletnika
Ovde se analiziraju istorodni podaci o prijavljenim i osudjenim licima, samo su to osobe mladje od 18 godina. Jedini
podaci koji se za ovu kategoriju posebno prikupljaju su oni koji se odnose na bracnost roditelja, porodicne prilike i
zanimanje roditelja maloletnika.
59. PROGNOZIRANJE KRIMINALITETA KAO MASOVNE POJAVE
Prognoziranje kriminaliteta pociva na ideji da kretanje kriminaliteta mozemo predvideti pod odredjenim uslovima.
Prema kriterijumu vremenskog perioda za koji se prognoziranje vrsi mogu se podeliti na:
kratkorocne (3-5) namenjene resavanju taktickih pitanja
dugorocno (6-10) okrenuta strateskoj kontroli kriminaliteta
ekstremno dugorocne prognoze (duze od 15 godina)
Prema podrucju na kome se kretanje predvidja, govorimo o:
a) lokalnim b) nacionalnim c) regionalnim d) kontinentalnim prognozama
Prema obuhvatnosti kriminalne aktivnosti, delimo ih na:
a) totalne obuhvataju moguce kretanje svih kriminaliteta b) parcijalne predvidja se kretanje odredjene vrste
Osnovni uslov za validnost ovih prognoza je poznavanje stvarnih razmera kriminaliteta i faktora koji ga izazivaju.
Jedno od prakticnih pitanja je kako identifikovati prediktore faktore predvidjanja? Izdvajaju se tri faktora na
osnovu kojih se najbolje moze predvideti kretanje kriminaliteta:
a) starosna struktura b) broj motornih vozila c) stepen prilagodjenosti gradskom zivotu
60. TIPOLOGIJA DELA I UCINIOCA
Svaka klasifikacija zahteva da se unapred odredi kriterijum podele i da ga se naucnik dosledno pridrzava. Italijan
Ponti predlozio je 4 moguce podele zlocina i ucinilaca:
a) zakonsku (krivicno zakonodavstvo)
b) drustveno-ambijentalnu (drustvena sredina u kojoj se zlocin vrsi)
c) klinicku (crte lica ucinioca, stanje dusevnog zdravlja)
d) psiholosko-motivacionu (kriterijum je psihicki cinilac, svesna pobuda zbog koje je delo izvrseno)
Zakonska klasifikacija
Krivicni zakoni odredjuju koje se ljudske radnje dela, u odredjenom trenutku i u datom drustvu smatraju
kriminalnim. U posebnom delu krivicnog prava, grupisana su pojedina od tih dela prema objektu kome se pruza
krivicno pravna zastita.
Kada se radi o uciniocima krivicnih dela, dele se na: uracunljive, smanjeno uracunljive i neuracunljive. U pogledu
uzrasta lica koje izvrsi neko delo, zakonodavac pravi razliku izmedju dece do 14 godina, maloletnika i punoletnih.

Klasifikacija prema drustvenoj sredini


Uzimajuci u obzir ovaj kriterijum, moguce je govoriti o njihovom daljem razvrstavanju u zavisnosti od:
tipa potkulture potkultura poseduje sopstveni normativni sistem, a njeni clanovi odredjene navike i obicaje
privrednog ambijenta prestupnistvo je u neposrednoj vezi sa privrednim prostorom
politickog okruzenja imamo 2 vrste: dela koja se takvima smatraju tradicionalno i dela zloupotrebe moci
porodicne sredine
Klinicka klasifikacija ova podela zasniva se na kriterijumu normalnosti odnosno nenormalnosti prestupnika u
sudsko-medicinskom, psiholoskom i socijalnom smislu.
Klasifikacija prema motivu
Motiv se moze odrediti kao pokretac odredjene covekove delatnosti. Kao osnovni motive koji uticu na vrsenje zlocina
izdvajaju se:
a) prisvajanje (koristoljublje) b) seksualno zadovoljstvo c) agresivnost d) strast e) ideologiju f) igru i zabavu
Ovaj poslednji motiv pomaze nam da razumemo ludicki kriminalitet, u koji spadaju dela koje je ucinilac uradio u
zelji da priredi sebi zabavu.
61. NASILNICKI KRIMINALITET: POJAM I KORENI NASILJA; OBLICI
Jedan od bitnih pokazatelja kriminalnih statistika je porast zlocina sa elementima nasilja. Nasilnicki kriminalitet
obuhvata dela kod kojih se radi postizanja odredjenog cilja koristi napad na zrtvu ili se njime preti. Jedno od
najvaznijih pitanja koje se postavlja je koji su koreni nasilja? Razlikujemo sledece pristupe:
bioloski i psiholoski odlikuje ih teznja da covekovu agresivnost povezu sa ciniocima kao sto su struktura
mozga, genetske deformacije, niza inteligencija i slicni. Kod proucavanja bio-psihickih korena nasilnosti treba
uzeti u obzir: a) visok nivo testosterona b) povrede mozga c) genetski defekt, prenosi se u muskoj liniji d)
sindrom hiperaktivnosti
instinktivisticki koji smatraju da ponasanjem coveka, pa i agresivnim, upravljaju nagoni, poput polnog (libido) i
nagona smrti (thantos). Objasnjenje je dao Konrad Lorenz: covek poseduje iste agresivne instinkte kao zivotinja,
ali se od njih razlikuje po tome sto poseduje kocnice koje bi sprecile fatalno nasilje.
supkulturni ukazuju da se znacaj socijalnih cinilaca covekove agresivnosti ne moze zanemariti. Na to ukazuje
cinjenica da se veliki broj nasilnih dela vrsi prema prijateljima i bracnim partnerima. Hans Toch jasno ukazuje da
se nasilje obicno javlja u izvesnim krugovima, ambijentima i prilikama. Potvrdu tog stava mozemo naci kod
jednog relikta kontrole kriminaliteta koji je zaostao iz vremena privatne reakcije na zlodela izvrsena na stetu
pojedinca ili zajednica krvna osveta. Slicna situacija je i sa ubistvima zbog zastite porodicne casti ubistva
zbog casti, u kojima po pravilu stradaju zene.
Oblici nasilnickog kriminaliteta: tradicionalni oblici i noviji oblici
Tradicionalni oblici:
ubistva i nanosenje telesnih povreda; proganjanje
silovanje; sekundarna (pravosudje) i tercijarna (policija) viktimizacija
razbojnistvo i razbojnicka kradja
Noviji oblici:
Nasilje u porodici svaka radnja ili propustanje izvrseni u porodicnom okviru od strane nekog od njenih clanova,
kojim se ugrozava zivot, telo ili psihicki integritet ili sloboda drugog clana ili koji ozbiljno ugrozava razvoj licnosti
nekog od clanova porodice.
Zrtve su deca, stari roditelji, supruznici, bivsi bracni drugovi, kao i druga lica koja zive zajedno, a nisu u krvoj ili
bracnoj vezi. Zato imamo dve vrste nasilnickog kriminaliteta u porodici:
kriminalitet partnera (nasilje prema zenama)
medjugeneracijski kriminalitet deca kao zrtve nasilja; roditelji kao zrtve nasilja;

62. IMOVINSKI KRIMINALITET; POJAM, VRSTE I REAGOVANJE GRADJANA


Imovinski kriminalitet spadaju sva dela koja su uperena protiv imovine, a njihov izvrsilac nastoji da delom sebi ili
drugom pribavi korist ili da nekom prouzrokuje stetu.
Reagovanje gradjana za razliku od nasilnickog kriminaliteta, koji izaziva strah i gnusanje, odnos prema
imovinskom kriminalitetu je cesto sasvim drugaciji (Robin Hud, Jassie James). Objasnjenje ovakvog odnosa nalazi se
u vise faktora. Prvi je vezan za rezultate dobijene samooptuzivanjem pokazalo se da anketiranim gradjanima neka
od dela iz oblasti imovinskog kriminaliteta nisu strana. Skoro da nema gradjanina koji nije izvrsio neko sitno delo
sitne kradje, utaje poreza i sl.
Vrste imovinskog kriminaliteta:
situacioni, konvencionalni i profesionalni (amateri, poluprofesionalci i profesionalci)
kriminalitet korporacija
organizovani
- Vandalizam unistavanje tudje imovine bez namere pribavljanja kakve koristi sebi ili drugome. Iako istrazivanja
pokazuju zastrsujuce velike razmere vandalistickog kriminaliteta, kriminolozi ne pokazuju dovoljno interesovanja.
63. KRIMINALITET BELOG OKOVRATNIKA I KRIMINALITET KORPORACIJA
Kriminalitet belog okovratnika zlocini izvrseni od lica sa prestiznim i visokim drustvenim statusom u okviru
zanimanja koje obavljaju. Osnovne karakteristike su:
a) oblast u kojoj se vrsi (poslovanje, osiguranje, bankarstvo, berza)
b) status pripadnika
c) zasticenost ucinilaca od progona i kaznjavanja
Navedenima su bliska dela kojima korporacije krse norme kojima je njihovo poslovanje regulisano (kriminalitet
korporacija). Cesto se smatraju kriminalitetom belog okovratnika u sirem smislu. Obe vrste dela vrse se u slicnim
oblastima i na srodan nacin. Zrtve ovih dela su ili svi gradjani, organizacija koja zaposljava prestupnika ili
konkurentska firma. Treba naglasiti razliku: kod kriminaliteta belog okovratnika jace je istaknut licni koristoljubivi
motiv. Znacajno je da ova lica retko bivaju gonjena zbog faktickog imuniteta koji kao ugledni poslovni ljudi uzivaju.
Stete koju ova dela nanose su ogromna. One se ne sastoje samo u materijalnim gubicima, vec ovakva dela ugrozavaju
poverenje u institucije i celokupni drustveni sistem. Najzad, takva dela mogu imati i posledicu povredjivanje i smrt
velikog broja ljudi. S obzirom da se medju najcesca dela belog okovratnika ubrajaju ona koja se odnose na krsenje
propisa o kvalitetu i higijenskoj ispravnosti hrane, ali i na nedozvoljeno zagadjivanje okoline ekoloski kriminalitet.
Neki oblici kriminaliteta belog okovratnika: korupcija, kompjuterski kriminalitet
Korupcija - kriminalno ponasanje kod koga se dodeljeno ovlascenje zloupotrebljava radi pribavljanja licne koristi.
Pojmom korupcije treba obuhvatiti samo one oblike ovakvog ponasanja koji su inkriminisani u krivicnom pravu.
Sledeca konstatacija bila bi da je kod ovih krivicnih dela tamna brojka ogromna.
Kompjuterski kriminalitet postoje dve definicije:
sira - u ovu kategoriju spada bilo koje krivicno delo povezano sa upotrebom ili funkcionisanjem racunara
uza - kompjuterski kriminalitet je poseban vid inkriminisanih ponasanja kod kojih se racunarski sistem pojavljuje
kao sredstvo izvrsenja ili kao objekat krivicnog dela, ukoliko se delo na drugi nacin ili prema drugom objektu ne
bi uopste moglo izvrsiti ili bi ono imalo bitno drugacije karakteristike
Vrste komp kriminala: softverska piraterija, hakovanje, spemovanje, pornografski sadrzaji, kradja identiteta.

64. ORGANIZOVANI KRIMINALITET


Postoje dve vrste pristupa definisanju organizovanog kriminaliteta:
siri odredjuje ga kao delatnost kriminalnih organizacija
uzi da bismo neku delatnost nazvali organizovanim kriminalitetom potrebna su 4 uslova:
1. organizaciona dimenzija 2. kontinuirano obavljanje 3. upotreba nasilja 4. korupcija policijskih, sudskih vlasti
U pogledu organizacije, kao ilustracija se navodi tradicionalni model Mafije, americke filijale Cosa Nostre sef,
zamenik, savetnik, kapetani, vojnici.
William Chambliss je dao tumacenje organizacije kriminalnog podzemlja. Na osnovu proucavanja kriminalnog
podzemlja u Sijetlu, dosao do zakljucka da ono deluje u vidu mreza zlocina. Postoje 3 nivoa organizovanog
kriminala: a) finansijeri b) organizatori (biznismeni, politicari i funkcioneri pravosudja) c) reketasi.
Delatnosti koje spadaju u organizovani kriminal mogu se podeliti na one koje se vrse legalno i nelegalne. Legalni povezani sa pranjem novca i to su poslovi koji donose visok profit. Od ilegalnih - narkotici, kocka, ucenje, reketiranje
Pranje novca proces kojim neko prikriva postojanje, ilegalno poreklo ili ilegalnu upotrebu prihoda, da bi ga zatim
prikazao tako da on izgleda legitiman.
Kriminalne grupe koje ucestvuju u organizovanom kriminalu dele ne na nacionalne i medjunarodne.
Kada se radi o suzbijanju organizovanog kriminala, mnoge drzave se angazuju na izradi zakonskih akata koji bi
trebalo da povecaju sanse drzave da se efikasnije suprostave ovom vidu kriminala.
Transnacionalni organizovani kriminalitet
Koriste se i izrazi: multinacionalni sistemski kriminalitet, prekogranicni organizovani kriminalitet,
medjunarodni organizovani kriminalitet. Transnacionalne kriminalne organizacije koje se najscesce pominju su:
japanske jakuze, kineske trijade, kolumbijski narkokarteli itd. Osnovne aktivnosti su im: droga, krijumcarenje oruzja,
prostitucija, falsifikovanje novca, ilegalno unosenje opasnih materija, pranje novca, korupcija.
Trgovina ljudima jedna od najopasnijih delatnosti transnacionalnog organizovanog kriminala i sastoji se u
dovodjenju ljudskih bica u ropski status koji podrazava vlasnistvo nad njima. Krijumcarenje ljudi ne treba mesati sa
trgovinom ljudima, iako izmedju njih moze postojati veza.
65. POLITICKI KRIMINALITET
Politickim krivicnim delima smtraju se ona koja ugrozavaju unutrasnju i spoljnu bezbednost zemlje. U okviru ove,
uze definicije politickog kriminaliteta mogu se razlikovati dela kojima se ugrozava vlast iznutra: veleizdaja (oruzana
pobuna, atentat na najvise predstavnike vlasti) i izdaja (pomaganje neprijatelja, spijunaza).
Bavljenje krivicara samo ovakvim delima kao politickim deliktima trajalo je do usvajanja posebne Deklaracije o
osnovnim principima pravde za zrtve zlocina i zloupotrebe vlasti, koja je ukazala da milioni ljudi sirom sveta pate
zbog ovih zlocina.
Ponti navodi da nosioci politicke vlasti je cesto zloupotrebljavaju za nezakonito bogacenje ili obracun sa politickim
protivnicima sredstvima koja su zabranjena. On ga naziva kriminalitet vladajucih. Najbolji poznavalac ove
problematike Frank Hagan ih naziva zlocinima vlasti i definise ih kao krsenje ljudskih prava koje iz ideoloskih
razloga vrse javni sluzbenici ili njihovi agenti. U ovu grupu ubraja: tajne policije, politicke zatvorenike, genocid,
nezakonito pracenje i prisluskivanje.
U politicki kriminalitet spadaju i zlocini zloupotrebe moci, tako da to ima odraza na odredjivanje pojma politickog
kriminala - po siroj definiciji, tu spadaju sve kriminalne aktivnosti koje se vrse iz ideoloskih razloga.

66. TERORIZAM
Terorizam sistematsko ubijanje i razaranje (ili pretnja da ce biti primenjeni) kojim se zastrasuju pojedinci, grupe,
zajednice ili vlasti da bi se iznudili odredjeni zahtevi. Prema krugu ponasanja koja spadaju u ovu kategoriju, vrse se
brojne podele. Prema kriterijumu domicilnosti: a) domaci, napad izvode drzavljani protiv svoje zemlje b)
medjunarodni. Ovu podelu neki autori smatraju nepotrebnom terorizam je uvek fenomen medjunarodnog karaktera.
Prema sredstvima koja se koriste i objektima koja se napadaju i ugrozavaju:
a) revolucionarni b) politicki c) nacionalisticki d) ciljni e) od drzave sponzorisani f) nuklearni g) kriminalni
Terorizam moze biti podeljen na onaj koji koristi:
a) biolosko i hemijsko oruzije b) dostignuca visoke tehnologije (sajber terorizam)
c) transportna sredstva
d) oruzja manje snage
Kriterijum za razlikovanje terorizma od delatnosti sa kojim imaju zajednicke osobine - osobine teroristickih akata:
a) komunikacija (prenosenje poruke svetskoj javnosti) b) zastrasivanje c) amoralnost d) protivzakonitost
Nakon 11 sepmtebra 2001 siri se svest o potrebi da se kontrola terorizma podigne na visi nivo.
Nacin izvestavanja medija je od znacaja za uspeh ciljeva koji teroristi postavljaju svojima akcijama. Mediji mnogih
zemalja su zajedno sa drzavnim organima stvorili posebnu strategiju izvestavanja o teroristickim akcijama
zadovoljavaju interes javnosti da bude informisana, a sa druge u izvestavanju vode racuna da ne postanu sredstvo
propagande teroristickih organizacija.
67. SAOBRACAJNI KRIMINALITET
Saobracajni kriminalitet cine krivicna dela kojima se u javnom saobracaju ugrozavaju i povredjuju ljudski zivot i
imovina veceg obima. Radi se velikom broju krivicnih dela koja je tesko svrstati, jer se radi o ponasanjima:
koja ugrozavaju raznorodna zasticena dobra
izvrsena su subjektivnim odnosom ucinioca prema delu
vrse se u razlicitim vidovima saobracaja
zajednicko im je sto se vrse u javnom saobracaju
Razlog za izdvajanje ovih dela u odvojenu vrstu kriminaliteta su i teske posledice ovakvih dela. Podaci o broju lica
koja svake godine stradaju su zabrinjavajuca. Nemacki kriminolog Kaiser ih razvrstava u 2 grupe: a) nehatna, kod
kojih ucesnik u saobracaju drzi da do posledice nece doci ili nije svestan te mogucnosti i b) ona kod kojih ucinilac
namerno preduzima neku radnju.
Osobine saobracajnih prestupnika
prosecne intelektualne sposobnosti
slaba sposobnost predvidjanja ponasanja drugih, sebicnost, nestabilnost u odlukama, odsustvo osecanja duznosti
karakterise ih ukocenost u reagovanju i rukovanju motornih vozilom, stalna strepnja i prenapregnutost
imaju nizak nivo kulture; nizak nivo saobracajne i uopste tehnicke kulture
veliki broj ispitanih saobracajnih prestupnika je svakodnevno radio prekovremeno premorenost.
Osim ponasanja vozaca, tu su i druga dva faktora koja odlucujuce uticu na stanje kriminaliteta u saobracaju: stranje
puteva i vozila. Stanje puteva u nasoj zemlji je lose, a sto se tice stanja motornih vozila, u ovom delu sveta nema
drzave u kojoj je prosecna starost registrovanih automobila tako velika.
68. DVA PRISTUPA UZROCNOSTI U KRIMINOLOGIJI
Prikaz kriminoloskih teorija pokazao je raznovrsnost sa kojom su autori razlicitih orijentacija pokusavali da razumeju
zlocin. Sva ta mnogobrojna objasnjenja mogu se podeliti u dve velike grupe:
prvu orijentaciju cine mnogobrojna tumacenja koja zlocin i kriminalitet pokusavaju da povezu sa dejstvom
jednog, osnovnog cinioca monokauzalisticka ili monofaktorska orijentacija. Veliki broj autora antropoloskog,
psiholoskog i socioloskog usmerenja pripada ovoj orijentaciji.
drugu orijentaciju predstavlja ona koja se oslanja na ravnopravno tretiranje niza raznovrsnih faktora
multikauzalisticka ili multifaktorska. Osnivac tog gledista je Ferri, koji je prvi dao znacajan pokusaj integracije
raznovrsnih cinilaca kriminaliteta.

70. SPOLJNI, AMBIJENTALNI CINIOCI; DEJSTVO KRIMINOGENIH FAKTORA U RAZDOBLJIMA


RELATIVNOG DRUSVENOG MIRA I SOCIJALNIH POTRESA
Nabrajaju se brojni kriminogeni faktori koji izvan pojedinca deluju na lice da izvrsi odredjeno kaznjivo delo. Te
cinioce je delimo u dve velike grupe:
prirodni, fizicki cinioci: klima, metereoloski faktori, konfiguracija tla, doba dana, gustina naseljenosti.
(visoka temperatura, zagadjenost vazduha duvanski dim, buka, prirodne katastrofe)
drustveni faktori: kriza vrednosnog sistema, politicki sukobi, rat, religiozni uticaji, migracije, siromastvo
Ukazacemo na dva stanja u kojima se ljudska zajednica nalazi. Stanje drustvenog mirovanja, u kome se i eventualne
promene desavaju mirno. I drugo, razdoblja velikih socijalnih potresa i kriza, koja iz osnova menjaju ustaljeno stanje.
Dejstvo kriminogenih faktora u razdobljima relativnog drustvenog mira - na kriminalno ponasanje uticu:
status pojedinca i uskracivanje sanse od strane drustva
zlocin kao izraz politickog bunta (kriminalitet protesta)
postojanje razlicitih kontrakulturnih grupa
nedelotvornost mehanizama socijalizacije: porodica i skola
uticaj medija
delovanje mehanizama drustvene represije
Dejstva kriminogenih faktora u razdobljima socijalnih potresa - na vrsenje zlocina utice:
nagle promene ekonomske strukture: krize i privredni lomovi
migracije - seobe veceg broja ljudi iz jednog socio-kulturnog ambijenta u drugi, obicno iz ekonomskih razloga
ratovi i revolucije; revolucije su razdoblja nasilnog rusenja starog poretka i njegove zamene novim, dok je rat
sukob dve oruzane formacije.
Unutrasnji, invididualni cinioci:
71. LICNOST PRESTUPNIKA
Treba navesti neke od premisa koje su od znacaja za razmisljanje o odnosu licnosti autora dela i dela:
najveci deo prestupnika potuno je normalan sa psihickog stanovista
ne postoji nikakva nuzna uzrocna veza izmedju dusevnog poremecaja i kriminalnog ponasanja
ne treba zaboraviti da se radi o uciniocu dela i da mu se to delo moze staviti na teret
Derrick Jolliffe deli licne cinioce kriminalnog ponasanja u dve grupe:
trenutne npr vrsenje dela pod dejstvom stresa, narkotika ili akohola
trajne stabilne i nepromenljive kroz duzi vremenski period, ne zavise od situacije u kojoj se lice naslo. Navodi:
a) impulsivnost nesposobnost za obuzdavanje sopstevnih postupaka i povezana je sa niskom samokontrolom,
hiperaktivnoscu i nesposobnosti da se pre preduzimanja dela shvate posledice.
b) empatija nesposobnost da se uzivi u emocije drugih lica (afektivna empatija) ili da se one razumeju (kognitivna
empatija). Ova osobina karakterise veliki broj zlocinaca, narocito onih koji vrse nasilnicka i seksualna dela.
Metodolozi ukazuju da je veza izmedju ove dve osobine i zlocina vise na nivou pretpostavke. Medjutim, to ne znaci
da proucavanje ovih osobina predstavlja zaludan posao. Naprotiv, ove osobine bi trebalo da budu prvi signal da se
radi o licima koja mogu imati odredjeni kriminalni potencijal.

72. BOLESTI ZAVISNOSTI: NARKOMANIJA I ALKOHOLIZAM


Narkomanija ili zloupotreba opojnih droga je prekomerno, redovno uzimanje droge usled cega nastupa zavisnost
(fizicka, psihicka). Bolesnik bez droge ne moze da zivi, povecava doze, a delovanje droge izaziva ostecenje zdravlja.
Droge - psihoaktivne supstance koje menjaju raspolozenje, saznanja ili ponasanje. Po nacinu delovanja, dele se:
opijate heroin, morfijum, kadein, metadon
depresante barbiturate, kanabis i razne drugi sedative
stimulante amfetamin, kokain, kofein i slicne
halucinogene LSD i meskalin
Narkotici su visestruko povezani sa zlocinom i kriminalitetom. Veza se posmatra sa dva stanovista: jedan se odnosi na
dela koja su povezana sa proizvodnjom, krijumcarenjem i prodajom droge; a drugi aspekt su dela koja vrse
narkomani pod uticajem droge ili da bi do nje dosli. U prvu grupu spade skoro svako delo, ukljucujuci i najteza,
dok u drugoj dominiraju imovinska krivicna dela, provale u apoteke, krivotvorenje lekarskih recepata.
U svetu su ucestali zahtevi za legalizacijom lakih droga. Argumenti u prilog bi se mogli svesti na pravo coveka da
odredjuje svoju sudbinu i tvrdnju da zabrana samo gura narkomane u svet kriminala. U poslednje vreme se cuju i
argumenti tipa: u vecini zemalja vise ljudi strada zbog zloupotrebe alkohola i duvana, nego zbog droge. Zatim, tu je i
odluka nekih lekarskih udruzenja da se marihuana prepise (radi ublazavanja bolova). Argumenti protiv su sadrzani u
tvrdnji da se skoro uvek pocinje sa lakim drogama, a zavrsava sa teskim. Potreba za povecanje doze zbog tolerancije,
jedno je od pravila narkomanske karijere.
Alkoholizam je dugotrajno prekomerno konzumiranje alkohola koje dovodi do (organske i fizicke) zavisnosti. Pravi
se razlika izmedju alkoholofilije, potrebe za uzimanjem alkohola i alkoholomanije, koju bitno odredjuje takva
zavisnost koja, u slucaju prestanka uzimanja pica izaziva apstitencijalnu krizu.
Alkoholizam je jedan od velikih problema danasnjice. Veliki broj ljudi umire od ciroze jetre. Medj organizacije
preduzimaju niz aktivnosti sa ciljem da se potrosnja alkohola smanji. Alkohol je uzrok svake trece auto nesrece.
Jasna je veza alkoholizma i zlocina. U alkoholicarski kriminalitet spadaju: krivicna dela vozaca motornih vozila,
verbalna krivicna dela, oblici telesnih povreda, redje ubistva i silovanja. Ako izvrse neko krivicno delo i postoji
opasnost da ce usled zavisnosti izvrsiti nova, moze se izreci mera bezbednosti obaveznog lecenja.
73. NEDOSTATAK SAMOKONTROLE
Frojd smatra da je razvoj licnosti neposredno povezan sa napredovanjem pojedinca u potcinjavanju sopstvenih
impulsa. W. Mishel konstatuje da jos u decijem uzrastu pojedinci nisu u stanju da odloze zadovoljstvo. U tu svrhu
izvrsio je eksperiment u kome je deci ponudio da bombonu dobiju odmah (da pritisnu taster), uz nagovestaj da ce, ako
budu strpljivi posle izvesnog vremena dobiti celu bombonjeru. Znatan deo dece je izabrao da odmah zazvoni.
Kriminalni akti obezbedjuju neposredno i trenutno ispunjenje zelja, a glavna karakteristika ljudi sa niskom
samokontrolom je da na izazove u svojoj okolini odgovore ovde i sada. Zbog toga i biraju kriminalni akt koji pruza
mogucnost da se ispune zelje lako i jednostavno. Ovakve licnosti se povezuju sa sledecim osobinama: impulsivnost,
bezobzirnost, minimalna tolerancija na frustraciju, nepazljivost, nepokoravanje.
Ljudima koji nemaju samokontrolu nedostaju cvrstina i istrajnost. Kriminalni akti su uzbudljivi i rizicni,
podrazumevaju opasnost, brzinu, agilnost i snagu. Oni sa visokom samokontrolom su oprezni i promisljeni. Ljudi sa
slabom kontrolom imaju nestabilne brakove, prijateljstva ili poslovne karijere.
Mehanizam koji dovodi do osnovne razlike izmedju ljudi koji poseduju i one koji nemaju samokontrolu, deluje u
detinjstvu i tice se pracenja ponasanja deteta.
Odusustvo samokontrole ima veliki znacaj na vrsenje znacajnog broja krivicnih dela. Izazovi za vrsenje pojedinih
dela koje stvaraju zivotne situacije za neke tipove ucinilaca su neodoljiv poziv da izvrse zlocin. U isto vreme, izazov
da, kod imovinskih delikata, opljackano i ukradeno odmah pocnu da trose, takodje je normalna posledica
nemogucnosti samokontrole.
Neki stavovi ove teorije su tesko prihvatljivi. Generalizacija tipa svi zlocinu su je tesko prihvatljiva, a narocito
ako neko tvrdi da zlocini zahtevaju malo vestine i planiranja, da ne traze kognitivne sposobnosti i manuelne
vestine
74. KRIMINALNA KARIJERA

Kriminalna karijera - sistematsko kriminalno ponasanje koje je od licnosti prihvaceno kao nacin zivota. Ova
kategorija ukazuje na prilagodjenost pojedinaca svetu kriminala, sistemu pravosudja i svetu konvencionalnog.
Istrazivanja pokazuju da se znatan broj krivicnih dela moze pripisati hronicnim uciniocima. Studije posvecene
nepopravljivim zlocincima su ukazale da postoje kategorije zlocinaca prema kojima su svi tretmani nedelotvorni.
Drugi zadatak od velikog znacaja je proucavanje kriminalne aktivnosti i uzrasta. Njime se nastoji prouciti razvoj
kriminalne karijere, od zacetka do okoncanja. David Farrington navodi da je tipican prestupnik: muskarac koji vrsi
imovinska krivicna dela, uglavnom rodjen u siromasnoj i decom brojnoj porodici u kojoj su i roditelji vrsili krivicna
dela. Roditelji ga nisu kontrolisali, brutalno sa njim postupali, terajuci ga u konflikte i izolaciju.
Posle okoncanja skolovanja, uglavnom nalazi jednostavne i slabo placene poslove. Kriminalne delatnosti koje vrse
ovakva lica cesce su raznovrsne (polimorfni prestupnici) nego sto pokazuju prestupnikovu specijalizaciju (visoka
strucnost). Zbog toga ne vrse samo dela protiv imovine, tu su i nasilnicka dela, vandalisticki ispadi, drogiranje i
promiskuitet. Najaktivniji su u kriminalnom ponasanju u tinejdzerskim godinama. Vec oko dvadesete godine, opada
njihova kriminalna aktivnost.
Razumevanju mehanizma izgradnje kriminalne karijere doprineli su predstavnici teorije socijalnog interakcionizma i
etiketiranja, a pre svih Lemert.
Kao bitne crte koje karakterisu zlocince od karijere navode se:
identifikacija sa zlocinom
koncept o sebi kao kriminalcu
grupna podrska i udruzivanje sa drugim kriminalcima
progresija u kriminalnoj aktivnosti
zlocin kao nacin zivota
Licnost prestupnika se menja, zbog toga i proucavanje kriminalne karijere ima veliki znacaj za prevenciju
kriminaliteta, pa se u tu svrhu koriste tablice predvidjanja buduceg ponasanja ovakvih lica.
75. VIKTIMOLOSKA DIMENZIJA KRIMINALNE POJAVE
Zrtva krivicnog dela i sva problematika vezana za nju, usla je u kriminologiju sredinom proslog veka sa delom
Zlocinac i njegova zrtva. Zlocin je simptomatican ne samo za ucinioca, nego i za odnos tog lica sa ostecenim. Pocinje
naglo interesovanje za zrtvu krivicnog dela, koju sve obuhvatnije proucavaju psiholozi i sociolozi.
Javljaju se ideje o potrebi izgradnje viktimologije, kao posebnoj grani kriminologije ili kao naucnoj disciplini.
Italijan Gulotta smatra neprihvatljivim i samo zalaganje za izdvajanje viktimogije kao naucne discipline u okviru
kriminologije. To je po njemu, kidanje neraskidive veze izmedju pocinioca i zrtve (kriminalni par). To glediste
dele i brojni autori, koji isticu da su zrtve sada integralni deo kriminoloskih studija i da proucavanje zrtve ne sme biti
odvojeno od ucinioca, jer bi to pruzilo priliku prestupniku da lakse izbegne odgovornost.
Rizik viktimizacije nije na isti nacin rasporedjen medju gradjanima. Postoje crte licnosti koje su u korelaciji sa
odredjenim vrstama zlocina viktimogene predispozicije. Ove osobine mogu uticati da se izabere bas ta zrtva,
pojacati intenzitet samog dela ili olaksati njegovo vrsenje. Osobine se dele na:
biofizioloske: uzrast, pol, fizicko stanje lica
socijalne: profesija, status, bogatstvo, nacin zivota
psihicke npr snazan polni nagon, seksualne devijacije, psihopatoloska stanja, nespotrenost, pohlepa
PODELA ZRTAVA potpuniju podelu zrtava kriminaliteta dao je Gulotta:
Lazne zrtve:
zrtve simulanti neko lice se izdaje za zrtvu iako je potpuno svesno da viktimizacije nije bilo
umisljene zrtve ubedjene u svoj status, lica koja pate od paranoje ili histerije
Stvarne zrtve:
slucajne zrtve lica svojim delovanjem nisu doprinela sopstvenoj viktimizaciji; nebitne zrtve (terorizam)
zrtve saucesnici: 1. zrtve zbog neopreznosti 2. alternativne zrtve 3. zrtve provokatori 4. namerne zrtve (eutanazija
U pogledu ljudskih skupina, nema dileme da je moguce viktimizovati i grupe ljudi (kolektivna viktimizacija).
76. DELIKTI BEZ ZRTVE

Dela bez zrtve radi se o ponasanjima koja spadaju u kategoriju mala prohibita. Oni nisu zlocini po sebi, vec
voljom zakonodavca. To su dela protiv javnog reda, koja ugrozavaju drustveni moral i imaju u sebi elemente greha i
poroka.
Delima bez zrtve smatraju se dela koja poseduju sledece osobine:
lica koja su akteri dela deluju saglasnoscu volja, kod pobacaja
akteri dela ne prijavljuju ga policiji
sami akteri dela ne smatraju da su njime osteceni, iako drugi tako misle
ova dela sadrze saglasnost volja odraslih
U ovu kategoriju spadaju dela:
opijanje i zloupotreba droga
skitnja i prosjacenje
kockanje
prostitucija
delikti maloletnickog doba (bezanje od kuce)
Ova dela su kaznjiva po zakonima nekih americkih drzava, dok su druge neka od njih izostavila. Upravo ova cinjenica
govori da se radi o deliktima koji u krivicnom pravu ne moraju nuzno figurirati.
Problemi i dileme ogroman broj ljudi ukljucen je u ovakve aktivnosti, a samo manji njihov deo biva kaznjen.
Postupanje i sa tim malim delom populacije krivaca zaokuplja rad organa pravosudja, zbog cega rasipaju energiju na
njih. S druge strane, zbog svog broja, onemogucavaju sagledanje realne slike kriminaliteta. Sve ovo dovelo je do
jacanja pokreta za njihovu dekriminalizaciju.

77. IMIDZ ZLOCINA I MITOVI O NJEMU

Kriminolozi su utvrdili da na reakciju na zlocin manje uticu rezultati istrazivanja, nego slika stvorena o zlocinu, bez
obzira sto ona uopste ne odgovara stvarnom stanju. Slozenost pojava u ovoj oblasti zamenjuje se mitovima.
Analizira se mehanizam pomocu koga se kod laika stvara pogresna slika kako sirotinja cini vecinu kriminalne
populacije. Tipican neprijatelj drustva - mlad muskarac, neobrazovan, nezaposlen, pripadnik etnicke manjine.
Najveci i najjaci proizvodjaci - tvorci mitova o zlocinu su mediji. U tom procesu ucestvuju i drugi drzavni organi,
koji nastoje da odrze stav da neke drustvene grupe i pojedinci ugrozavaju osnovne drustvene vrednosti. U ovu pricu
se ukljucuju i nosioci politickih funkcija, koje ne interesuju uzroci zlocini i dugorocne mere. Oni znaju da uhu
gradjana vise odgovara kazneni populizam (velike reci o ratu sa kriminalom).
Jedan od vaznih elemenata mehanizma stvaranja mitova je izazivanje utiska kako je problem kriminaliteta dobio
razmere epidemije. Da bi ostvarili svrhu, mitovi moraju imati sledece elemente: a) identifikovanu i ciljanu
devijantnu populaciju b) neduzne i bespomocne zrtve c) hrabre heroje d) ozbiljnu pretnju ustanovljenim vrednostima.
U poslednjem elementu, mitovi se priblizavaju moralnoj panici. Ukazano je kako zabrinutost dovodi u policiji do
osnivanja posebnih odeljenja npr. za borbu protiv narkotika. Spiralni efekat interakcije izmedju medija, javnog
mnjenja, interesnih grupa i vlasti naziva se moralna panika.
78. NEFORMALNA REAKCIJA
Strah od zlocina racionalno ili iracionalno stanje panike ili uznemirenosti kod nekog lica koji su izazvani
verovanjem da je u opasnosti da bude viktimizovano zlocinom.
Moguce je nabrojati mnostvo cinilaca koji doprinose javljanju straha od zlocina, a osnovne su dve grupe:
makro (ekoloski) faktori: ranija dela, pogodnosti za zlocin, organizacija zajednice koja obuhvata medije
mikro (licni) faktori: faktori koji uticu na ocenu pojedinca o rizicima licne viktimizacije, licno saznanje o
viktimizaciji drugih i sredstva koja ima na raspolaganju
Kenneth Ferraro smatra da ne treba izjednacavati dve stvari: strah od zlocina koji je emocionalan i pretpostavljeni
rizik viktimizacije koji ukljucuje kognitivne (saznajne) elemente. Po njemu, zenu su zastrasenije od muskaraca, starije
osobe su zastrasenije od mladjih.
Stokholmski sindrom Ana Frojd je primetila da se potencijalna zrtva u strahu od napadaca u pojedinim slucajevima
pocinje identifikovati sa tim licem podrazavajuci njegovo ponasanje. Ovaj fenomen je proucen kod otmice. Kod taoca
se razvija specifican emotivni proces koji tece paralelno sa otmicom: - gnev i prezir prema otmicarima strah od
smrti bekstvo od realnosti i simbioza sa otmicarima razmatranje bekstva.
Navedeni emotivni ciklus stvara psihopatosko stanje stokholski sindrom. Naziv je dobio zbog pljacke banke koja
se odigrala u tom gradu. Taoci su oslobodjeni nakon 5 dana i primecene su neobicne reakcije: plasili su se policije,
stitili otmicara, cak mu pokazivali zahvalnost.
Neformalna reakcija od strane zajednice
Moderna drustva karakterise odsustvo stvarne solidarnosti izmedju clanova, sto je narocita odlika velikih gradova. To
je jedan od razloga zasto je stopa kriminaliteta daleko visa od malih urbanih ili ruralnih sredina. Na osnovu
proucavanja dve zajednice u istom gradu Kampali konstatovano je da u podrucjima sa visim stepenom
solidarnosti, stopa kriminaliteta niza.
Neformalna kontrola se moze ostvariti i preko arhitektonskog oblikovanja gradskih naselja, gde gradjani ucestvuju u
prevenciji kriminaliteta. Moguce je stvoriti stambene komplekse koji odvracaju prestupnike stvaranjem branjivog
prostora, podelom i oblikovanjem stambenih jedinica tako da je jednostavno razlikovati stanare od stranaca.
Kolektivni odgovor na zlocin:
a) uzimanje pravde u svoje ruke
b) samo organizovanje gradjana; strategije preventivnog delovanja zajednice
c) susedsko nadziranje i patrole gradjana

79. DINAMIKA INKRIMINACIJA: KRIVICNO PRAVO I KULTURA; HIPERINKRIMINACIJA

Krug ljudskih ponasanja koji su za krivicno pravo relevantna, menjao se tokom istorije posledica tog stalnog
procesa je dinamika inkriminacija.
Na pitanje otkud tolika promenljivost i razlike u inkriminacijama u drustvima, odgovor lezi u cinjenici da je krivicno
pravo deo kulture jednog drustva. Sastavni deo kulture cine vrednosti (eticki principi) i norme (kojima se zeli
obezbediti postovanje). Ni u drustvima iste epohe ne postoji podudarnost u inkriminacijama.
Razmatranje izvora normi krivicnog prava vodi nas do dva krajnja pola u razmisljanju:
prvi, konsensualni olicen u idealistickom ucenju o kolektivnoj svesti, duhu naroda
drugi, konfliktni ucenje o klasnoj podeli drustva koje ukazuje na nametanje tog sistema clanovima zajednice od
strane vladajuce klase
Mozemo konstatovati da je uticaj na inkriminalizaciju u osnovi cin moci: dominantne drustvene grupe zainteresovane
su da normama krivicnog prava zastite svoj polozaj, dok su u odnosu na ostale inkriminacije otvorene za uvazavanje
gledista vecine clanova drustva.
Hiperinkriminacija
Razvoj krivicnog zakonodavstva isao je iskljucivo u jednom pravcu ka sve vecem sirenju kruga kaznjivih
ponasanja. Pre svega u ekonomskoj oblasti, doslo je do postepenog sirenja krivicne intervencije. Doslo je do
hipertrofije krivicnog prava ono je postalo jedan predimenzioniran, tesko primenjiv sistem. Organi represije
jednostavno ne stizu da otkriju i kazne sva ta dela, cija je opasnost po drustvo diskutabilna jer spada u bagatelni
kriminalitet. Ogroman broj ucinilaca, ali i dela, ostaje neotkriven. Dolazi do sirenja krivicnog prava, ali i do
opadanja njegove efikasnosti.
80. DEKRIMINALIZACIJA I INKRIMINALIZACIJA
Dekriminalizacija
Dominira stav da krivicno pravo treba da zapocne proces samoogranicavanja, odnosno da je umesto maksimuma
potrebno postici optimum inkriminacije. Umesto predvidjanja kaznjivosti za svako ugrozavanje svega onoga sto se
smatra dobrim, mehanizme krivicne represije bi trebalo zadrzati samo za odbranu vrednosti na kojima zajednica
pociva i samo u meri u kojoj je tu zastitu moguce sprovesti.
Kao znacajno sredstvo pojavljuje se dekriminalizacija izuzimanje iz nadleznosti krivicnog sistema odredjenih
ponasanja kojia su inkriminisana od krivicnog prava i njihovo legalizovanje. Razlikujemo dva tipa:
1. ponasanja koja su otklonjena iz krivicnog prava ostaju protivpravna, ali se borba protiv njih odvija u okviru drugih
grana prava (upravnog, privrednog, radnog)
2. jedno ponasanje izlazi ne samo iz sfere kriminalnog, nego i iz protivpravnog
U pogledu predloga u kojim bi se pravcima dekriminalizacija mogla kretati, postoji skoro opsta saglasnost da krivicno
pravo ne bi trebalo koristiti za zastitu ideoloskih, religioznih i moralnih shvatanja. Predlaze se dekriminalizacija dela
za koja je dovoljna dovoljna moralna osuda, dela bez zrtava i konsensualnih krivicnih dela, koja se vrse uz
pristanak oba aktera.
Inkriminalizacija
Kao drugi vid dinamike inkriminacija u krivicnom pravu imamo inkriminalizaciju proces unosenja novih, do tada
nekaznjivih ponasanja u materijalno krivicno zakonodavstvo.
Cesto se pominje potreba sirenja inkriminacija u sledecim oblastima: privredna sfera, teroristicki napadi, otmice i
slicna ugrozavanja gradjana iz politickih razloga, kompjuterski kriminalitet i slicno.
Poslednjih godina, medju retkim delima koja su namenjena razmatranju inkriminasanja, nalazi se u oblasti genetskog
inzinjeringa: stvaranja ljudskih klonova i biogenetske zahvate koji dovode do stvaranja genetski modifikovane hrane.

81. SUSTINA KAZNE KAO SANKCIJE I SVRHA KAZNJAVANJA

Kazne sankcije kojima se autoru krivicnog dela preti nanosenjem fizicke ili dusevne patnje.
Nacini kaznjavanja menjali su se tokom istorije. Kaznom se prestupnik lisava onih dobara koja se smatraju dovoljno
znacajnim da bi ovaj shvatio u kojoj meri drustvo ne odobrava (osudjuje) njegovo delo.
Od stepena razvoja drustva zavisili su i oblici sankcija. U nekim nije bilo dovoljno da zlocinac bude ubijen, vec je
lisavanje zivota vrseno tako da mu se nanese sto vise patnji. Sa prelaskom u Novi vek, gradjansko drustvo dugo nije
smatralo da je dovoljna kazna samo lisenja slobode coveka, vec se nastojalo da mu se otezaju uslovi.
Svrha kaznjavanja rec je o tome sta drustvo zeli da postigne kaznom. Pred kaznu se mogu postaviti 2 cilja.
Retributivni pristup (odmazda) - sredstvo da se uciniocu uzvrati zbog ucinjenog dela
Preventivni pristup - ovaj model ima u vidu buducnost. Kazniti treba ne zato sto se ucinilo, nego i da se ubuduce
ne bi cinilo. Prevencija ima dva oblika:
a) generalna prevencija deluje se na druge da ne vrse zabranjena dela
b) specijalna prevencija deluje se na osudjeno lice
82. PRAVILA O ODMERAVANJU KAZNI
Isprobana su oba modela zakonskog odredjivanja kazni:
model apsolutno odredjenih kazni za svako izvrseno istovrsno delo predvidja istu kaznu;
model relativno odredjenih kazni zakon odredjuje okvire u kojima se moze odmeriti kazna; Na taj nacin tezi
se pomirenju dva bitna principa krivicnog prava legaliteta u izricanju kazne i njenog prilagodjavanju licnosti
prestupnika individualizacija.
Drugom modelu u najvecoj meri prilagodjeni su oni krivicno pravni sistemi koji kod izricanja kazne zatvora usvajaju
model neodredjenih kazni. Sud izabere vrstu kazne, dok zatvorska administracija odlucuje o njenom trajanju u
svakom pojedinom slucaju.
Ocigledno da nije lako podmiriti zahteve da se obezbede i legalitet i individualizacija. A neosporna je potreba
istovremenog realizovanja. Njihova koegzistencija mogla bi se obezbediti na dva nacina:
izbegavanjem ekstenzivnog odredjivanja kaznjivih ponasanja u Posebnom delu
odredjivanjem pravila o odmeravanju kazne. Moguca su dva resenja da se olaksavajuce i otezavajuce okolnosti
izricito navedu ili da se navedu samo okolnosti koje sud moze uzeti u obzir pri odmeravanju.
83. NASTANAK MODERNE POLICIJE
Prvi model moderne policije ustrojen je u Engleskoj. U Londonu je usvojen Zakon o Metropoliten policiji, zasnovan
na nacelima koje je formulisao prethodni engleski politicar Ser Robert Peel radi se o 12 pravila. Ova jednostavna
pravila nastala su u vreme kada je Engleska bila haoticna, London je bio leglo poroka i kriminala. Svi napori da se
zavede red samo su pogorsali stanje. Trazio se nov model organizacije policije, razlicit od dotadasnjeg, koji je bio u
rukama magistrata i pozornika, koji nisu bili zainteresovani da rade za 8 penija na noc.
Po usvajanju Zakona doslo je do radikalne promene. Bobiji su bili samo policijske snage metropole i prvi policajci
sa stalnom platom i uniformom. U pocetku, prevashodni zadatak bobija bila je prevencija zlocina. Peel je vise puta
ponavljao prvi i krajnji zadatak policije je da bude prisutna.
Grad bez policije
Od kad je nastala, policija je predmet brojnih proucavanja i osporavanja. Receno je toliko kritickih opaski od strane
najrazlicitijih idejnih i drugih opredeljenja. Neki su cak tvrdili da policija uopste nije potrebna. Drugi su tvrdili da bi
to dovelo do haosa. Kriminolozi ne mogu da izvrse eksperiment, ali zato mogu da prouce situacije koje spontano
nastanu. U Montrealu, skoro svi policajci su bili u strajku, nezadovoljni platama i drugim statusnim pitanjima. Ono
sto se desilo bilo je zastrsujuce. Svedoci kazu da je bilo tesko zamisliti takav haos, pljacke, nasilje koji su se desili u
odsustvu policije. Ubistva, pljacke, razbojnistva steta od vise miliona. Bez policije, gradjani Montreala su sa svog
stanovista vidjenja mira i sigurnosti, u najgorem znacenju te reci bili bespomocni i izgubljeni ljudi.

84. VRSTE I OBLASTI POLICIJSKE AKTIVNOSTI


Delatnost policije, prema tome da li se odvija pre ili posle izvrsenog dela deli se:

a) profilakticka (ante delictum) b) represivna (post delictum)


Podela policijske aktivnosti moze biti izvrsena i po tome ko ih inicira:
a) reaktivna kada to cine gradjani b) proaktivna kada zapocinju samoinicijativno pripadnici policije
Od formiranja do danas, centralna delatnost policije je odrzavanje reda, zastrasivanje potencijalnih prestupnika i
hapsenje onih koji su izvrsili krivicno delo. Kao 4 osnovne delatnosti policije navode se:
a) primena zakona b) odrzavanje reda c) prikupljanje podataka d) servisne duznosti
U nasoj zemlji krug poslova koje obavlja policija obuhvata uglavnom ono sto takve sluzbe rade i u drugim zemljama.
Sa puno osnova mozemo se zapitati: da li bi se policija mogla rasteretiti nekih poslova i da li bi bilo bolje poveriti ih
drugim organima uprave? Time bi se policija rasteretila nepotrebnih aktivnosti i koncentrisala na osnovnu delatnost.
85. STRATEGIJE POLICIJSKOG DELOVANJA
A) Delovanje uz saradnju lokalne zajednice
Policajci treba da budu rasporedjeni tako da duze vremena pokrivaju isto podrucje kako bi uspostavili veze poverenja
sa svim gradjanima koji to zele i obezbede svakodnevna saznanja o dogadjajima na lokalnom nivou.
B) Strategija razbijenih prozora
Slika razbijenog prozora koristi se simbolicno, za objasnjenje kako lokalna sredina zapada u necivilizovane odnose,
nered i kriminalitet. Jedan nepopravljeni razbijen prozor simbolizuje i onima koji zakon postuju i prestupnicima da
nikome nije stalo da se suprostavi prestupnistvu. Pojava nepoznatog prosjaka u kraju je prvi razbijeni prozor.
Ukoliko sredina ne reaguje, ona postaje zahvalno podrucje za pojavu dilera, makroa, prostitutki i slicnih kriminalaca.
C) Pristup nulte tolerancije
Zahteva se od policajaca da suzbijaju i najsitnije delikte sa istom odlucnoscu kojom suzbijaju i najteze oblike
kriminaliteta. Njome se salje signal kriminalcima i gradjanima da policija ima snage i motiva da se uhvati u kostac sa
citavim kompleksom kriminalnih dela.
D) Strategija resavanja problema
Policajci svakodnevno intervenisu u istim sredinama, za ista dela, suocavajuci se sa istim problemima na koje ne
mogu da uticu. Zato se zahteva proaktivni pristup koji trazi hvatanje u kostac sa skrivenim faktorima koji stvaraju
problem sa kojima policajci moraju da se nose. Strategija resavanja problema oslanja se na tzv trougao zlocina
svako delo ima 3 kljucne tacke: osumnjicenog, zrtvu i lokaciju. U odsustvu bilo kog od tih elemenata nema ni zlocina.
E) Situaciona prevencija kriminaliteta
Ovde je cilj da se utice na smanjenje ucestalosti vrsenja sirokog spektra krivicnih dela, najscesce kroz takvo
oblikovanje proizvoda, usluga ili okoline koja ih cini nepodobnim za zlocin. Nastoji se ovde i sada ostvariti uticaj na
datu kriminalnu situaciju, otklanjanjem ili zamenom nekih od cinilaca koji mogu uticati na vrsenje dela. Ovde veliki
znacaj imaju preventor (cinioci koji smanjuju rizik vrsenja dela) i promotor (oni koji taj rizik povecavaju).
Koncepcija situacione prevencije siroko je prihvacena u drustvu pod vidom rutinskih postupaka predostroznosti.

86. PROTIVRECNOST ZAHTEVA I SUKOB ULOGA

Jedan od najvecih problema sa kojima se policija svakodnevno srece je to sto drustvo ne zna sta zeli od policije u
odredjenim situacijama. Pred policijom je cesto dilema da li pojacati progon ili ignorisati neke prestupe? U pojedinim
zemljama policija svesno odustaje od intervencija koje bi lose uticale na njen imidz. Time se manji ciljevi zrtvuju
radi ostvarenja plodnije saradnje sa gradjanima. Ova nova orijentacija policijskog delovanja strategija ogranicene
neintervencije, u stvari je opasan mac sa dve ostrice, jer steta moze biti veca od koristi.
U nacelu, ovaj problem se svodi na selekciju i diskrecionu ocenu dela od strane policije.
Mnostvo uloga koje se daju policiji stvaraju brojne protivrecnosti. Prevencija je nemoguca bez podrske gradjana, a
ovi je cesto uskracuju. Patrolna sluzba cesto ima problema pri primeni zakona u onim sredinama gde delinkventno
ponasanje dominira. U takvim slucajevima, insistiranje na oslanjanje na gradjane predstavlja samo lepu zelju.
Do sukoba moze doci i u odnosima sa zrtvama, koje cesto upucuju nepotrebne pozive, zbog cega se dogadja da je
opasnost po to lice ili imovinu, postojala samo u njegovoj glavi. Iskustvo omogucava stvaranje sopstvenog
kriterijuma da li je poziv ozbiljan ili ne. U slucaju greske, ceste su neprijatnosti i optuzivanja od strane zrtava.
87. POLICIJA I PRIMENA PRINUDE
Iako nije jedina institucija koja primenjuje prinudu, policija to cini najcesce. Osim toga, na raspolaganju joj stoji i
najveci broj sredstava prinude: upotreba fizicke snage, palice, lisice, posebna vozila, dresirani psi, konjica i oruzje.
Primena prinude je selektivna i ogranicena dvostruko: drustvenim normama i zakonskim odredbama i pravilima
sluzbe policijske organizacije.
U svim pravnim sistemima odredjuje se u kojim situacijama je dozvoljena upotreba sredstava prinude, a za upotrebu
vatrenog oruzja vaze posebno stroga ogranicenja. Ovlasceno sluzbeno lice moze upotrebiti vatreno oruzje samo ako
na drugi nacin ne moze da: zastiti zivot ljudi, spreci bekstvo lica, od sebe odbije neposredni napad kojim se ugrozava
njegov zivot, odbije napad na objekat ili lice koje obezbedjuje.
88. OPASNOSTI ZANIMANJA; STRES I POTKULTURA POLICAJACA
Policijsko zanimanje se najscesce smatra jednim od najopasnijih. Zanimljivi su i podaci o okolnostima pod kojima su
u SAD policajci ubijeni, jer mogu da budu indikator stepena opasnosti kojoj se izlazu. Mogu se primetiti 2 konstante:
da je zivot policajaca najvise ugrozen kod hapsenja teskih kriminalaca
veliki broj policajaca je poginuo na rutinskim poslovima vezanim za uspostavljanje narusenog reda
Prema podacima za Srbiju od ukupnih slucaja ometanja i sprecavanja najveci broj odigrao se prilikom odrzavanja i
uspostavljanja javnog reda i mira, zatim pri legitimisanju, kontroli i regulisanju saobracaja i privodjenju.
Stres i potkultura policajaca
Zbog opasnosti kojima je izlozen, poziv policajca emocionalno i psihicki je najtezi od svih poslova naseg doba.
Stresogene situacije kojima su izlozeni uticu i na njihovu okolinu, najpre na porodicu. Time se objasnjava i podatak
da je najvisa stopa razvoda zapazena upravo kod brakova policajaca. Nas autor Milovanovic navodi neke od faktora
koji doprinose porodicnim problemima policajaca: menjanje rasporeda rada, emocionalna iscrpljenost, negativno
drustveno vrednovanje poziva koji obavljaju, preterana zastita porodice, problem identiteta, problem sa decom.
Zanimljivo je da autor medju faktore ne navodi alkoholizam, koji je jedan od najscescih problema sa kojim se srecu
zaposleni u policijskim organima. Ukazuje se na jos jednu zabrinjavajucu cinjenicu: stopa samoubistava policajaca je
skoro dvostruko veca od obicnih gradjana.
Policajac ne sme da daje oduska emocijama, ma koliko ga delo ili njegove posledice uzbudili, niti da deli sopstvenu
pravdu, ni da pokaze slabost. Stres je povezan i sa upotrebom sile.
Kao specificna grupa izlozena opasnostima, izazovima, policajci izgradjuju posebnu potkulturu i njene bitne crte su:
velika solidarnost izmedju clanova grupe
zatvorenost, koja je prirodna posledica prirode posla i statusa
Ova potkultura se sastoji od podrske odredjenim vrednostima, shvatanju sopstvenog statusa i prihvacenog kolektivnog
identiteta grupe. Centralno mesto u njoj ima koncept dobrog policajca.
89. IZDVAJANJA ZA POLICIJU I NJENA EFIKASNOST

Prigovori se ticu cinjenice da se u policijske organe u mnogim drzavama sve vise ulaze, a da to ne prati podizanje
efikasnosti njihovog rada. Od svih organa krivicne represije policija drzavu najvise kosta. Osim kupovine tehnicke
opreme, velika su sredstva ulozena u otvaranje novih radnih mesta. Trend rasta zaposlenih - ne prati pad kriminaliteta.
Uspesnost rada policije mozemo realnije sagledati posmatrajuci broj nerasvetljenih krivicnih dela. Gledano na
osnovu visegodisnjeg proseka, najveci je procenat rasvetljenih silovanja, manji je kod iznuda i ubistava, a najnizi kod
oduzimanja motornog vozila. Podatke o nepoznatim uciniocima bi trebalo detaljnije analizirati s obzirom na rasireno
verovanje da su oni najpozdanije merilo o efikasnosti rada policije.
Jedan od kriterijuma angazovanosti policije je i to koliko se ona pojavljuje kao subjekt koji podnosi krivicne prijave.
90. BIROKRATIZACIJA I POLITIZACIJA POLICIJE
Birokratizacija
Policiju definisu kao birokratsku organizaciju sa centralizovanim upravljanjem u kojoj zaposlena lica vrse poslove
bezbednosti tokom celog svog radnog vremena. Policija tesko moze da izbegne tradicionalni birokratki model: moc
koncentrisana na vrhu, odvojena od realnosti i retko podvrgnute kontrolisanju.
Ovom procesu doprinosi tendencija rasta broja zaposlenih u policiji. Tako se umnozavaju poslovi koji nisu ni u
kakvoj vezi sa osnovnom delatnoscu. Jos kad se obaviju velom tajnosti i stvore predstavu kod onih koji odlucuju da
su neophodni, dolazi do stalnog sirenja. Tajnovitost se prenosi na citavu sluzbu, policija i tamo gde nema potrebe za
tim, zatvara se pred javnoscu, sto se negativno odrazava na saradnju sa gradjanima.
Politizacija
Policija je deo sistema represije koji bi trebalo da sluzi svim gradjanima, jer ga oni kao poreski obveznici izdrzavaju.
Dominantnim drustvenim grupama je stalo da ih stave pod svoju kontrolu jer ih smatraju najpogodnijim sredstvom za
odrzavanje stabilnosti i poretka. Zbog toga postoji opasnost da ovi organi postanu simbol autoriteta vlasti i da se
pretvore u zastitnike onih koji poseduju moc.
91. PREKORACENJA I ZLOUPOTREBE OVLASCENJA
Kod prekoracenja odredjena sredstva i postupci nisu upotrebljeni u skladu sa pravilima kojima je regulisana njihova
primena, dok se kod zloupotrebe koriste u svrhe koje nisu povezane sa sluzbom.
Policijska brutalnost ispoljava se u razlicitim prilikama i u specificnim oblicima. Neopravdana primena nasilja moze
biti uperena protiv pojedinca ili protiv mase, a njen intezitet varira od vebalnog napada, preko fizickog zlostavljanja
do lisavanja zivota.
Zasto do ovakvih prekoracenja ovlascenja dolazi? Razloge mozemo razvrstati u nekoliko kategorija:
pogresna procena situacije
potreba da upotrebom sile povrati autoritet policajca
licni odnos policajca prema delu ili uciniocu
nastojanja nosilaca drustvene moci da policiju instrumentalizuju radi zastite svojih interesa
Posledice prekoracenja ovlascenja su visestruke. Pre svega se ticu odnosa policije sa gradjanima koji se pocinju plasiti
policije. Navodi se podatak, u SAD od 60-70 broj gradjana lisenih zivota od strane policije varirao izmedju 300-600.
Tenzije nastaju u odnosima policije sa manjinskim grupama ciji su predstavnici cesce zrtve ekscesa u upotrebi sile.
Poseban vid zloupotreba i prekoracenja tice se odnosa policije prema pritvorenicima, koji se cesto zavrsavaju fatalno.
Pored ovih najtezih vidova, postoje i drugi koji ne ostavljaju ovako teske posledice. Radi se o raznim oblicima
neovlascenog zadiranja u privatan zivot, prisluskivanju, povredi tajnosti vidova komunikacije, nedozvoljenom
elektronskom nadziranju i slicno.

92. KORUMPIRANJE POLICIJE

Istrazivanja korupcije su retka, a rezultati protivrecni. Mogu se zapaziti dva pristupa problemu: prvi, koji tvrdi da je
podmicivanje rasiren proces, dok drugi govori o izuzecima - u svakom zitu ima kukolja.
Cinjenica da se radi o pojavama koje su obavijene velom tajne, ne opravdava nagadjanje. U tu svrhu vise autora je
proucavalo policiju primenjujuci metod proucavanja sa ucestvovanjem, duze vremena boraveci u policiji. Bili su
dobro primljeni i izgledalo je da su ih policajci primili bez rezerve, otvorivsi se prema njima potpuno. Kako se kasnije
ispostavilo, bas u tim jedinicama je otkrivena siroko rasprostranjena dugogodisnja korupcija.
Varijacije u kojima se podmicivanje izvodi su ogromne: od primanja novca koji prekrsilac saobracajnih propisa daje
do stepena korumprianosti citavih sluzbi koja omogucava kriminalnim organizacijama da kontrolisu rad policije.
Karijera korupiranog policajca zavisi od dva cinioca: prvi je sredina u kojoj se krece. Specificna potkultura policajca
moze sa svoje strane ohrabrivati da se zapocne sa najlaksim oblicima primanja mita. Drugi cinilac je tip operativnog
rada i ustrojstvo same ustanove stilovi primene prava i navode se tri:
1. stil posmatraca (patroliranje manje obrazovani) 2. legalisticki stil (visoko obrazovano osoblje) 3. servisni stil
93. DALJI RAZVOJ POLICIJE
Kriticka razmisljanja o policiji i njenom delovanju, dovode do misljenja da bi se trebalo pozabaviti aktivnostima
kojima bi se navedeni negativni tokovi mogli preduprediti. Trebalo bi se pozabaviti sledecim pitanjima:
optimalna ulaganja u policiju
efikasna eksterna i unutrasnja kontrola
transparentnost rada to je servis gradjana
promene u zakonodavstvu kako bi se precizirala ovlascenja
postovanje prava coveka u svim kontaktima sa policijom
pazljivo regrutovanje ljudi za ovaj posao
Proizilazi zahtev da policija bude organizovana kao strucan, kompetentan i depolitizovan subjekt krivicne represije
koji svoje delovanje obavlja u okviru zakona i profesionalne etike u korist najveceg broja clanova drustva, postujuci
pri tom prava coveka.
Privatizacija poslova bezbednosti
Kada drzava ne moze garantovati ni fizicku sigurnost ni pravnu kontrolu, efektivna ovlascenja postepeno prelaze u
ruke drugih nezavisnih i mocnih subjekata. Drzava se dugo opirala tim zahtevima. Privatni biznis sa obavljanjem
policijskih poslova za profit pocinje da raste od 80 i od tada je u velikom zamahu.
U pocetku to su bili tradicionalni servisi (danonocni nadzor objekta i patroliranje). Ubrzo se postupalo po novih
zahtevima i koriscenjem novih tehnika. Usluge su odredjene sa 3 faktora:
1. vrsta klijenata 2. pretpostavljeno krivicno delo od koga se stiti 3. vrsta tehnologije koja se koristi pri zastiti
Vrste klijenata: banke, industrijska preduzeca, prodavnice i kancelarije, privatne zgrade, barovi, restorani i sl
Kakvo je mesto policije u navedenom procesu? Ovakvo prenosenje bezbednosnih poslova na privatne agencije ne
treba zvati privatizacija policije. Funkcija policije osiguranje bezbednosti svim clanovima drustva je drzavni
posao koji se ne moze privatizovati. Ali to se moze uciniti sa nekim od policijskih poslova. Zato je bitno razdvojiti
pokrovitelja bezbednosti (policija kao drzavni organ) od vrsioca pojedinih poslova bezbednosti, koje mogu
obavljati i druge organizacije.

94. TENDENCIJE U IZRICANJU KRIVICNIH SANKCIJA U RS


Vrste i tezina izrecenih sankcija

Punoletna lica:
zatvor
kratke kazne zatvora (do 6 meseci 60%, a do godinu dana 85%)
dugotrajne kazne zatvora (manje od 1% kazne duze od 10 godina)
novcana kazna (manje od 5% uslovno, oko 4% kao sporedna kazna)
mere bezbednosti (svako osmo osudjeno lice)
ostale krivicne sankcije izrecene u malom broju slucajeva
Na osnovu navedenih podataka, deluje da nasi sudovi nedovoljno koriste nepenalne mere ciju primenu zakonodavac
omogucava, ali je tesko govoriti o tome bez analize konkretnih slucajeva.
Maloletnici
Kod maloletnika situacije je drugacija. Od ukupnog broja osudjenih lica mladjih od 18 godina, cak vise od 99%
izrecene su vaspitne mere. Kod mladjih maloletnika 48% su disciplinske mere, 47% mere pojacanog nadzora, dok
ostatak cine zavodske mere.
Zamerke delovanju sudova
sudske zablude - neosnovane osude (razvoj i sirenje analize DNK)
neujednacenost sudske prakse (izricanje razlicitih sankcija za istorodna dela od strane razlicitih sudova)
trajanje sudskog postupka
korupcija u pravosudju
95. NEZAVISNOST SUDOVA
Jedna od pretpostavki normalnog funkcionisanja pravnog sistema je garantovanje (od strane drzave) nezavisnosti
sudstva u odnosu na sve institucije i pojedince. Garancije se ticu slobode da u konkretnoj krivicnoj stvari donesu
odluku na osnovu zakona i svog sudijskog ubedjenja, nezavisno od bilo kakvog uticaja sa strane.
Osnovna nacela koja se ticu nezavisnosti sudstva u slucajevima koje razmatra, sud treba da odlucuje nepristrasno,
na osnovu cinjenica i u skladu sa zakonom, bez ogranicenja i da ne budu predmet uticaja, pristisaka, pretnji ili
intervencija od strane bilo koga i iz bilo kojih razloga.
Nezavisnost sudske funkcije pociva na stalnosti sudija sudije ne mogu biti smenjene dok ne ispune godine starosti
potrebne za obavezan odlazak u penziju ili dok im ne istekne mandat. Ustavi drzava najcesce sadrze odredbe o
stalnosti sudske funkcije.
Iskustva govore da je teznja drustvenih grupa koje poseduju moc da uticu na sudske odluke skoro univerzalno pravilo.
Ustav i zakon zato treba da omoguce stalnost i sigurnost sudijama, a stvar je njihove profesionalne etike i licnog
postenja da li ce pred takvim izazovima popustiti.
Narocita vrsta pritiska na sudije kod nas su javna prozivanja. Odomacio se obicaj da bilo kada nosilac izvrsne
funkcije nije zadovoljan nekom sudskom odlukom proglasi sudstvo nesposobnim ili korumpiranim i uzgred zapreti
reizborom sudija.
Kada se radi o pokusajima uticanja na sudske odluke, ukazujemo na i sledece situacije:
pritisak javnog mnjenja
napadi na sudije od strane teroristickih organizacija
pravom regulisano ovlascenje da predstavnici izvrsne vlasti biraju sudije najvisih sudova u cijim rukama je
mogucnost da uticu na praksu nizih sudova

96. NASTANAK KAZNE ZATVORA I PENITENCIJARNIH USTANOVA

Nastanak prvih kaznenih zavoda je u neposrednoj vezi sa pojavom kazne lisenja slobode. Kazna zatvora
ogranicenje slobode prestupnika odlukom suda u postupku u kome je utvrdjeno da se radi o uciniocu krivicnog dela.
I pre toga je praktikovano lisavanje slobode mali sredjevekovni gradovi imali su lokalne tamnice. Danasnji kazneni
zavodi poticu od ustanova u kojima su krajem Srednjeg veka bila smestana lica koja je trebalo popraviti. U Engleskoj
su nastali radni domovi skitnice, bivsi seoski radnici i druga lica o kojima niko nije hteo da se stara; dobijali su
hranu, ali ih nisu pustali i morali su naporno da rade.
Krajem 19. veka kazna lisenja slobode se javlja kao posebna mera, a sa njom i kazneni zavodi kao ustanove za
izvrsenje. Kao razlozi pojave ove kazne navode se:
humanisticko nastojanje da se nadje zamena za brutalne smrtne i telesne kazne
promena u skali drustvenih vrednosti (oduzimanje slobode dozivljava se kao dovoljna kazna za najveci broj dela)
Brutalne kazne za imovinske delikte, vremenom su se pokazale preteranim. Bilo je jasno da je smrtna kazna
neodgovarajuca za sitnija imovinska krivicna dela.
Kriminolozi povezuju nastanak prvih kaznenih zavoda sa uspostavljanjem novog drustvenog poretka.
Od 3 modela kaznjavanja koji su u tom periodu bila na raspolaganju: - infamiranje, koji nastoji da osramoti,
obescasti lice odmazda, uzvracanje uciniocu kaznom iste vrste i tezine kakve je bio zlocin i zatvaranja, drustvo
se opredelilo za onaj koji je u prvom trenutku izgledao da ima najmanje sanse.
97. STANJE U PRVIM ZAVODIMA I NJIHOVI REFORMATORI
Vec u prvim decenijama postojanja kazne zatvaranja, otvoreno je niz problema od kojih je osnovni bio pitanje
organizovanja izvrsenja. Iako nu u drugim zemljama nije bilo bolje, u Engleskoj je bilo porazavajuce. Kaznionice su
postale mesta za mucenje, pretrpane i prljave, gde su bile ceste epidemije, kao i masovno umiranje. Najscesci uzrok
bila je zavodska groznica koja je za 5 nedelja usmrtila 500 zatvorenika u jednoj ustanovi.
Pored losih higijenskih i zdravstvenih uslova, ocajnom stanju doprinosio je i sistem zajednickog izdrzavanja kazne.
Svi osudjenici zatvarani su bez ikakve selekcije u zajednicke prostorije za vreme izdrzavanja kazne. Zdravi i bolesni,
mladi i stari, okoreli kriminalci i slucajni izvrsioci izdrzavali su kaznu u istoj prostoriji, sto je dovodilo do kriminalne
zaraze (negativnog uticaja) medju njima, pa su kaznionice postale univerziteti zlocina iz kojih su ljudi izlazili gori
nego sto su usli.
Zavodsko osoblje je bezosecajno i okrutno sprovodilo krajnje surov i nehuman postupak. Nije biralo sredstva da od
osudjenika i clanova porodice iznudi novac ili bilo sta drugo. Drzava je, u cilju smanjenja troskova, ohrabrila privatne
preduzetnike da pomognu njihovo izdrzavanje, to je dovelo do iznajmljivanja osudjenika, pa su preduzetnici
najsurovije eksploatisali osudjenike uz minimalno ulaganje.
98. SISTEMI CELIJSKOG OSAMLJENJA: SISTEM SAMICA I SISTEM CUTANJA
U ovom sistemu osudjenici kaznu lisenja slobode izdrzavaju odvojeno u celijama, cime se zeleo izbeci osnovni
nedostatak ranijeg zajednickog izdrzavanja kazne kriminalna zaraza. Pod uticajem ideja reformatora nastaju
kaznionice koje se u realizaciju navedenog modela ne pridrzavaju sa istom doslednoscu osnovne ideje, zato se pravi
razlika izmedju strogog i ublazenog rezima, odnosno sistema samica i sistema cutanja.
Sistem samica nastao kao plod napora Pensilvanijskog drustva za zavode, koje je bilo pod jakim uticajem
religiozne sekte kvekera. Kvekeri su smatrali da se i najokoreliji zlocinac moze preobraziti u moralnog coveka
pomocu usamljenickog zivota i religioznog i moralnog vaspitanja. Zato on kaznu provodi neprekidno u celiji
potpuno odvojen od ostalih. Nacelo apsolutne fizicke i duhovne izolacije bilo je sprovedeno sa rigoroznom
doslednoscu u svim situacijama, a jedini ko je imao pravo da udje u celiju bio je svestenik.
Uvodjenje ovog nacina izdrzavanja kazne pokrenulo je brojne polemike. Kao prednosti su navodjene: sprecavanje
medjusobnog stetnog uticaja zatvorenika, laksi uticaj na njih u uslovima izolacije i eliminisanje opasnosti od bekstva i
pobune. Nedostaci su bili brojniji i ozbiljniji: celijsko osamljivanje deluje demoralisuce za osudjenika i ugrozava
njegovo fizicko i psihicko zdravlje. Kritikovan je ovaj sistem i zato sto nije bio drustveno koristan, ni ekonomican.
Krajem 19. veka ovaj sistem se napusta u vecini drzava, iako celijska izolacija ni dan danas nije potpuno iscezla,
narocito u istraznom postupku.

Sistem cutanja nastojao je da celijsko usamljenje pensilvanijskog sistema kombinuje sa rezimom cutanja. Sustinu
modela cinilo je izolovanje osudjenika po celijama nocu i zajednicki rad danju, s tim sto je svaki medjusobni razgovor
bio strogo zabranjen.
Time je napustena potpuna izolacija osudjenika i stetne posledice usamljenickog zivota. Zajednicki rad priblizio je
ova lica zivotu u zajednici. Javljaju se zaceci profesionalnog osposobljavanja, a radu se daje i rehabilitacioni karakter.
Ipak, rad je bio usredsredjen na postizanje ekonomske dobiti, a manje na prevaspitavanje.
Teznja da se spreci kriminalna zaraza dovela je do zabrane svakog razgovora i bilo kog oblika komunikacije medju
osudjenicima. Kretali su se oborenog pogleda u stroju. Ono sto je najvise otezalo njihov polozaj bila je stroga
disciplina u ovakvim ustanovama i primena najsurovijih kazni za njenu povredu upucivanje u mracnu jazbinu,
bicevanje upredenom zilom, spanska stolica.
99. KOMBINOVANI, PROGRESIVNI SISTEM
Sredinom 19. veka nastaje progresivni sistem cija je glavna zamisao bila ideja progresije da se sudbina kaznjenika
stavi u njihove sopstvene ruke, da im se kao nagrada za rad i bolje ponasanje daje sve povoljniji rezim. Izvrsenje
kazne zapocinje rezimom napornog rada i stroge discipline, u skromnu ishranu i smestaj, da bi kasnije u zavisnosti
od vladanja rezim bio poboljsan davanjem zanimljivijeg posla, boljeg smestaja i nizom privilegija. Kroz kaznu,
dolazi do izrazaja osveta, a sa druge strane popravljanje osudjenika i njegovo pripremanje za zivot na slobodi.
Ovaj sistem se zasniva na principima:
sve privilegije zavise od ponasanja zatvorenika i njegovih rezultata
u cilju prevaspitanja, na njih se vrsi individualni uticaj
osudjeno lice se promenama u postupanju postepeno priprema za zivot na slobodi kroz sve manja ogranicenja
obavezni nadzor nad uslovno otpustenim
Progresivni sistem se razvijao u dve varijante: engleska i irska
Engleska varijanta osudjenici na duze kazne robije prelazili su kroz 3 faze:
celijsko zatvaranje 9-12meseci, stroga izolacija osudjenika u samici, zabrana kontakta
zajednicko zatvaranje prolazi kroz 4 odeljenja, svako pruza povoljniji rezim, pod uslovom da ga zasluzi
uslovni otpust najveca povlastica koju je osudjenik mogao dobiti
Irska varijanta karakterise je jos jedan stupanj u probaciji. Kao treca faza javlja se odeljenje za slobodnjake, ciji
je cilj da pomogne prilagodjavanju i pripremanju osudjenika za zivot na slobodi. Prelaz iz zavoda u zivot na slobodi
trebalo je uciniti postepenim. Zbog svoje prakticnosti i elasticnosti, irska varijanta progresivnog sistema prihvacena je
u brojnim drzavama.
100. RESOCIJALIZACIJA KAO SVRHA KAZNJAVANJA
Kao posledica sukoba dva suprotna koncepta pozitivistickog i klasicnog nastaje niz modela koje karakterise
kompromisan stav koji je spontano dosao do izrazaja u progresivnom sistemu. On je doziveo ostre kritike jer se
smatra da jednom merom (kazna lisavanja slobode) ne mogu postici oba konkretna cilja: zastrasenje i prevaspitanje.
Teznjom da realizujemo oba cilja, rizikujemo da ne ostvarimo nijedan. Tek je pokret Nove drustvene odbrane podigao
resocijalizaciju na rang vrhovnog postulata krivicnog prava i kriminalne politike.
Resocijalizacija je shvacena kao ideja da je cilj kazne prevaspitavanje prestupnika i njegovo osposobljavanje da
postuje drustvene norme, da bi se na toj osnovi ponovo ukljucio u zajednicu i postao njen koristan clan . Kauzalisticki
pristup u kriminologiji sugerise da se postupanje sa osudjenikom usmeri na otklanjanje uzroka kriminalne delatnosti.
Znacenje termina resocijalizacija ponovno ukljucivanje u drustvo lica prema kome je primenjen specifican postupak
zbog toga sto proces njihove socijalizacije nije uspesno doveden do kraja, odnosno doslo je do nesklada izmedju
njihovih licnih stavova i onih koje drustvo odobrava.
Resocijalizacija je u tesnoj vezi sa pojmom penitencijarni tretman koji se definise kao skup svesnih i nesvesnih
postupaka usmerenih ka ostvarenju cilja kazne prevaspitanju osudjenog lica i osposobljavanju za zivot na slobodi.

101. INDIVIDUALIZACIJA U IZVRSENJU KAZNE


Nacelo individualizacije svodi se na zahtev da se izvrsenje kazne prilagodi licnosti osudjenog, da se sa licem lisenim
slobode postupa adekvatno njegovim moralnim i prevaspitnim mogucnostima. U doba retributivne filozofije ovaj
zahtev je bio nezamisliv jer je kazna zavisila jedino od tezine dela i stepena krivicne odgovornosti ucinioca. Nova
drustvena odbrana individualizaciju nastoji da poveze sa utvrdjivanjem zasto je jedno lice sa odredjenom biopsihickom konstitucijom u konkretnoj sredini ucinilo krivicno delo. Navedeno shvatanje individualizacije, karakterisu
dve crte: postupanje sa osudjenikom prilagodjeno ciniocima koji su doveli do kriminalnog ponasanja izucavanje
licnosti tog lica kao pretpostavka primene adekvatnog tretmana.
Princip individualizacije u tesnoj je vezi sa opservacijom osudjenih lica, njihovom klasifikacijom i kategorizacijom
penitencijarnih ustanova:
izucavanje (opservacija) licnosti osudjenika primena naucnih metoda kriminoloskog proucavanja licnosti
osudjenog u cilju odredjivanja adekvatnog tretmana. Ovakvo posmatranje primenjuje se odmah na pocetku
izvrsenja kzne radi odredjivanja dijagnoze situacije u kojoj se osudjenik nalazi i prognoze njegove readaptacije.
Naucno posmatranje zatvorenika se vrsi u posebnim centrima u okviru ili izvan kaznenih zavoda. U zemljama
koje nemaju ovakve centre postoji tzv empirijsko proucavanje licnosti osudjenika od strane penitencijarog
osoblja. Ukazuje se na postojanje jednostepenog i dvostepenog posmatranja.
klasifikacija osudjenih lica je neposredno povezana sa njihovom opservacijom i resocijalizacijom jer je
sprovodjenje individualizovanog tretmana nemoguce bez adekvatne penitencijarne klasifikacije ovih lica.
Klasifikacija se zasniva na:
a) horizontalnom razvrstavanju rasporedjivanje osudjenika upucivanjem u pojedine vrste ustanova. Vrsi se na
osnovu objektivnih i spoljasnjih obelezja ovih lica, pa se naziva i eksterna.
b) vertikalnom razvrstavanju vrsi se u samim ustanovama podelom osudjenika u manje grupe u cilju
odredjivanja i primene odgovarajuceg tretmana, a zbog toga sto je bazirana na njihovim unutrasnjim, subjektivnim
crtama oznacava se i kao interna.
kategorizacija penitencijarnih ustanova logicna posledica usvajanja individualizacije osudjenika je potreba
stvaranja sirokog kruga specijalnih penitencijarnih ustanova u kojima bi se u potpunosti sprecili stetni uticaji i
primenjivali posebni tretmani. Ustanove opsteg tipa sa velikim brojem zatvorenika su nepodobne za ostvarenje
ovih ciljeva.
U vecini Evropskih zemalja ustanove se mogu razvrstati prema sledecim kriterijumima: polu, uzrastu, statusu
lica (zatvor i pritvor), duzini kazne, zdravstvenom stanju lica, povratu, stepenu obezbedjenja (zatvoren,
poluotvoren i otvoren tip)
102. HUMANO POSTUPANJE SA OSUDJENICIMA
Sredinom proslog veka pocnje da se realizuje ideja o normalizaciji zivota zatvorenika koja znaci teznju da se njihov
zivot priblizi uslovima zivota na slobodi. Osudjenik ostaje covek, clan drustva lisen slobode, tako se i njegova ljudska
prava i dostojanstvo moraju postovati.
U izvrsenje kazne lisenja slobode unose se elemenati koji znacajno doprinose normalizaciji uslova u kojima zivi:
dolazi do zakonskog normiranja osudjenickih prava i duznosti
primenjuju se tretmanske mere koje umesto pasivne poslusnosti daju izvesnu inicijativu osudjenicima
uvodi se naknada za rad i dozvoljava se slobodno raspolaganje zaradom
omogucava se slobodnije kretanje
preduzimaju se mere za pripremanje osudjenika za zivot na slobodi
pravilo je zajednicko izdrzavanje kazne
dozvoljava se mogucnost posedovanja odredjenih predmeta za licnu upotrebu
cine se pokusaji da se porodica ukljuci u proces resocijalizacije
Osim u slucajevima opravdanog izolovanja i zadrzavanja u pritvoru, sistem izdrzavanja kazne ne bi trebalo da
povecava patnju koja proistice iz samog lisavanja slobode.
103. OSPORAVANJE KAZNE ZATVORA I NJENOG CILJA

Nagovestaji uvodjenja kazne zatvore doveli su do ukazivanja na brojne nedostatke i probleme koje izazivaju.
Argumenti osporavanja su sledeci:
zatvaranje sprecava sudsku vlast da kontrolise i proverava primenu kazni
mesajuci osudjenike, izvrsenje ove kazne uspostavlja homogenu zajednicu zlocinaca koji postaju solidarni
dajuci osudjenicima skloniste, hranu, odecu i posao - omogucava osudjenicima bolje zivotne uslove od radnika
iz kaznionica izlaze ljudi koje njihove navike i bescasce kojim su obelezeni zauvek osudjuju na kriminal
Cilj lisavanja slobode:
zastita drustva izolacijom prestupnika
kaznjavanje
resocijalizacija
obezbedjenje da neke druge sankcije budu izvrsene
104. NEGATIVAN UTICAJ NA OSUDJENIKA
Boravak u zatvoru stetno deluje na telesno zdravlje i psihu osudjenog lica, kao i njegov socijalni status:
u fizickom pogledu nedostatak kretanja, vazduha i svetlosti, sanitarne i higijenske prilike dovode do niza
bolesti (tuberkoloza). Danasnja situacija je nesto bolja, mada ima podataka da i dalje veliki broj osudjenika nema
elementarne uslove i da je zbog toga njihovo zdravlje ugrozeno.
Danasnje kaznene ustanove se srecu sa velikim zdravstvenim problemom AIDS, koji je medju zavodskom
populacijom visestruko vise rasiren nego medju gradjanima. Osim toga, kazneni zavodi su suoceni i sa
problemom velikog broja narkomana medju zatvorenicima.
u psiholoskom pogledu posledica zatvaranja je gubitak samopouzdanja i emocionalna napetost, koju mnogi ne
mogu da savladaju. Na osudjenike posebno tesko deluje prekid veza sa spoljnim svetom. U pocetku izaziva tezak
sok, da bi kasnije bila primecena emocionalna atrofija. Kod drugih, zbog slabljenja vere i moralne snage, nastaje
strah od zivota na slobodi koji se vise i ne zeli prizonizam. Pored navedenih postoji jos mnogo deprivacija
(lisavanja) kojima su zatvorenici izlozeni: lisavanje hteresoseksualnih odnosa, nemogucnost koriscenja mnogih
materijanih dobara, lisavanje osecaja sigurnosti. Ako tome dodamo i niz zavodskih procedura objektivno znaci
ponizavanje licnosti osudjenog uniforma, identifikacija pomocu brojeva i sl.
Istrazivanja navode da zavodska izolacija direktno vodi u psihoze, teska depresivna stanja, inhibirajucu teskobu i
povlacenje u sebe.
u drustvenom pogledu kazna zatvora stetna dejstva ostvaruje pre svega kroz problem sa kojima se srece
osudjenikova porodica. Problemi materijalne prirode, ugrozavanje bracnih veza i emotivni problem koje kod dece
izaziva odnos sredine prema osudjenom i clanovima njegove porodice.
105. TRAJANJE KAZNE
Kritici su podvrgnute i kratke kazne zatvora (6 meseci do godinu dana) i dugotrajne kazne zatvore (preko 10 godina).
Kratke kazne ne ostavljaju dovoljno vremena ni za zapocinjanje, a kamoli za sprovodjenje prevaspitnog tretmana.
One tako ostvaruju citav niz negativnih efekata (odvajaju osudjenog od porodice, silom zakona mu se moze raskinuti
radni odnos, u sredini u kojoj zivi dozivotno je etiketiran) i zbog toga se nastoje zameniti nizom zatvorskih mera.
Poslednje dve decenije pojavljuje se i teznja reafirmacije kratkih kazni zatvora. Postepenim slabljenjem vere u
resocijalizaciju, nastupa sledeca logika: kad vec ne mozemo da popravimo prestupnika, nanosimo mu kratkorajnu i
sokantnu opomenu.
Dugotrajne kazne, u najvecem broju slucajeva proizvode sve negativne efekte na osudjenike o kojima je bilo reci. To
se narocito odnosi na izmenu njegove licnosti. Osecaj bezvrednosti i bespomocnosti, stalna napetost i frustracije
dovode do pojave specificne zatvorske neuroze. Cak i argument da dugo trajanje kazne daje ustanovi vremena da
dovrsi sve zeljene tretmane ima uslovnu vrednost izostaje motivisanost osudjenika da u njemu ucestvuje.

106. JEDNA ILI VISE VRSTA KAZNI ZATVARANJA

U vreme uvodjenja kazne lisenja slobode u registar krivicnih sankcija, zakonodavstva su davala sudu mogucnost da
prestupnika osudi na jednu od vise vrsta ove kazne: robija, zatocenje i zatvaranje. Osnovna razlika izmedju ovih
modela bila je u rezimu koji je nametan. Najstrozi je bio rezim koji su podnosili osudjenici na robiju (dozivotna
robija, u okovima, prinudni rad), dok je osuda na zatvaranje bila najblaza.
Kritika ovakvog stanja vrsena je u pocetku iz humanitarnih razloga. Sa sirenjem ideje o resocijalizaciji, jaca i pokret
za unifikaciju svodjenje svih oblika kazne zatvaranja na jedan. Osnovni argument je bio da sudu ne treba davati
mogucnost da bira rezim u kome ce osudjenik izdrzavati kaznu, vec je bolje da se to prepusti zavodskim ustanovama
(penitencijarna individualizacija) koja bolje moze oceniti koje postupanje najvise odgovara osudjeniku.
107. PRENATRPANOST ZAVODA I CENA IZVRSENJA
Vecina zemalja srece se sa problemom porasta broja osudjenih lica. Rast stope kriminaliteta i ogranicenost smestajnih
kapaciteta postojecih zavoda, razlozi su zasto se sve vise govori o prenatrpanosti kaznenih zavoda kao jednom od
najvecih problema penitencijarnog sistema.
Tokom 70 u SAD bilo je pola miliona ljudi osudjeno na lisenje slobode. Ako se ovom broju doda i broj ljudi koji su
uslovno osudjeni ili na uslovnom otpustu, broj lica koja su lisena slobode ili se na izdrzavanje kazne u svakom
trenutku mogu uputiti, prelazi million. Ni u Engleskoj i Velsu stanje nije mnogo bolje.
Troskovi su ogromni. U medjuvremenu, dosta novih zavoda je sazidano, ali su u upotrebi ostale i stare tamnice.
O razmerama zavodske populacije govori i stopa osudjenih lica broj osudjenika na 100.000 stanovnika. Najvisu
stopu osudjenih lica ima SAD (737), zatim Rusija (613) i niz drzava proisteklih iz bivseg SSSR-a. Srbija sa 104 nalazi
se na sredini tabele. Na samom dnu je Island sa 40 osudjenika na 100.000 stanovnika.
108. ZAVODSKE POBUNE I NASILJE MEDJU OSUDJENICIMA
Uz karakteristike populacije koja se nalazi u ustanovama i zavodski uslovi su jedan od odlucujucih faktora koji
dovode do pobuna i smrti zatvorenika. Zbog toga penitencijarni radnici i pravosudna administracija izbegavaju da
pomognu istrazivanje ovih pojava.
Potrebno je ukazati na razliku izmedju pobune (kada osudjenici nastoje da nasiljem preuzmu upravljanje ustanovom)
od odbijanja poslusnosti (pokoravanje pravilima formalnog sistema), koje ne mora biti praceno nasiljem.
Zavodske pobune se tesko mogu sakriti. Eskalacija nasila, odlucnost koju pokazuju osudjenici, stradanje neduznih
pojedinaca i ogromna steta izaziva veliki interes javnog mnjenja. Pobunjenici isticu da na ovaj nacin zele da skrenu
paznju drustva na svoj polozaj i uslove zivota.
Najteza pobuna u SAD odigrala se 1971 u Njujorku, u kojoj je poginulo 43 ljudi (32 zatvorenika i 11 zaposlenih). U
Engleskoj je od 69-89 zabelezeno cak 12 velikih zavodskih nemira. Mediji su pomno pratili dogadjaje, prenoseci
reakcije. Jezgro pobuna su cinili osudjenici na duge kazne. Engleska iskustva govore da je oko 70% najtezih pobuna
izvedeno u najbolje obezbedjenim zavodima. Zavodskih pobuna je bilo i u drugim zemljama. U Brazilu je u pobuni
ubijeno 111 zatvorenika. U Alziru je doslo do pobune gde je ubijeno 95 osoba.
Malo je radova o ovakvim dogadjajima u nasim kaznenim zavodima, pa paznju privlaci knjiga koja za predmet ima
dogadjaje koji su se odigrali pre nekoliko godina u nekoliko kaznenih zavoda u Srbiji. Moze se zapaziti jedna
neobicna cinjenica pobunama osudjenika pridruzili su se i pripadnici zavodskog osoblja. Druga okolnost koja se
moze zapaziti da je pobuna, bar delom, vodjena od subjekata izvan zavoda.
Nasilje nije okrenuto samo prema subjektima koji olicavaju formalni sistem u zavodima. Ono se usmerava i prema
drugim osudjenicima, ali i prema sopstvenom zivotu samoubistva. Samoubice kao zatvorenici: oni su mladi,
nemaju kriminalni dosije, niti su vec bili zatvarani, nisu ni registrovani narkomani. Po drugom istrazivanju, medju
osudjenicima koji su izvrsili samoubistvo znacajan je broj osudjenika na duze kazne. Drugi osudjenici i osoblje
zavoda nastoje da ne pridaju znacaj samom dogadjaju.

110. VRSTE USTANOVA PREMA STEPENU OBEZBEDJENJA

Zatvorene kaznene ustanove razradjen sistem unutrasnjeg i spoljnog obezbedjenja su istorijski najstariji i najscesci
tip institucija u kojima se izvrsava kazna lisenja slobode. Spoljasnje obezbedjenje visoki zid, kule sa naoruzanim
cuvarima, raznovrsna sredstva za signalizaciju bekstva. Unutrasnje obezbedjenje kontrola i evidencija kretanja
osudjenika, zakljucavanje vrata, postavljanje resetaka.
Kao podvrsta ovih ustanova postoje i zavodi sa maksimalnim obezbedjenjem, gde su mere usmerene na sprecavanje
bekstva jos razvijenije. Ranije su za gradnju takvih kaznionica korisceni prirodni uslovi zatvori pravljeni na
nepristupacnim mestima (ostrva Alkatraz), a u poslednjim decenijama obezbedjenje se usavrsava koriscenjem
najsavremenijih elektronskih sredstava.
Poluotvorene ustanove karakterise postojanje odredjenog materijalnog obezbedjenja koje ne predstavlja stvarnu
prepreku za bekstvo osudjenika, dok se osnovna duznost straze svodi na kontrolu kretanja, zivota i rada zatvorenika.
Osudjena lica u toku dana, van kaznene ustanove i bez neposrednog nadzora, angazuju na razlicitim radnim zadacima,
s tim sto imaju obavezu da se po zavrsetku radnog vremena vrate u zavod.
Otvoren tip ustanova nije osoben tip kaznenih zavoda sa stanovista njihovog obezbedjenja. Prvom ovakvom
ustanovom smatra se poljoprivredna kolonija u Svajcarskoj. U Srbiji se stvaraju dva otvorena odeljenja u KP
domovima u Sremskoj Mitrovici i Pozarevcu, a kasnije je takvo odeljenje formirano i u Nisu.
111. POJAM OTVORENIH USTANOVA
Otvorene ustanove karakterise odusustvo materijalnog i fizickog obezbedjenja od bekstva, kao i rezim zasnovan na
dobrovoljnoj disciplini i osecaju odgovornosti osudjenika prema zajednici u kojoj zive.
Ovaj rezim podstice osudjenog da se koristi pruzenom slobodom ne zloupotrebljavajuci je. To su karakteristike koje
razlikuju otvorene od drugih tipova ustanova. Ovaj rezim se zasniva na poverenju i dobrovoljnom potcinjavanju
discipline, bez strogog i stalnog nadziranja osudjenika.
Bitna karakteristika je veca sloboda zivota i rada bez stalne kontrole i nadzora od strane osoblja ustanove. Osudjenici
imaju punu slobodu kretanja unutar ustanove ciji prostor cesto nije ogradjen i citav niz drugih privilegija.
Osnovna razlika izmedju otvorenih i zatvorenih ustanova je u tome sto se u ovim drugim osudjenici pasivno
potcinjavaju nametnutim pravilima, a zadrzavaju se u zavodima upotrebom sile, dok se u otvorenim ustanovama
svesno i dobrovoljno potcinjavaju disciplini.
Rezim otvorenih ustanova moze biti primenjen i kao prelazni oblik izmedju rezima u zatvorenoj ustanovi i zivota na
slobodi ili kao jedini oblik rezima koji se primenjuje prema osudjenicima posebnih kategorija.
112. IZBOR OSUDJENIKA ZA OTVORENE USTANOVE
U ove ustanove treba upucivati samo lica koja su podobna da koriste rezim poverenja, a da ga ne zloupotrebe. Pri
klasifikaciji za ove ustanove treba postovati princip dobrovoljnosti - zelju osudjenika da u njoj izdrzava kaznu,
odnosno jedan deo.
Kriterijum za izbor osudjenika koje ce biti upuceni u ovakve ustanove bi trebalo da bude pre svega licnost osudjenika
i njegova sposobnost da se prilagodi otvorenom rezimu, zbog cega se kao nuzna pretpostavka pojavljuje svestrana
opservacija osudjenika.
Jedinstveno je glediste da u ovakve ustanove treba slati pre svega prvi put i za laksa krivicna dela osudjena lica,
slucajne i nehatne krivce, starije osudjenike i one slabijeg zdravlja. Naprotiv, u njima ne bi trebalo da se nadju lica
koja predstavljaju veliku opasnost za drustvo: visestruki povratnici i profesionalni zlocinci, teske varalice, psihicki
devijantne osobe i slicne kategorije osudjenika.
U pogledu duzine kazne, dugo je vladalo misljenje da je rezim otvorenih ustanova pogodan iskljucivo za lica osudjena
na dugotrajno lisavanje slobode. Tako su ucinioci laksih dela diskriminisani u odnosu na teze prestupnike. Medjutim,
prodor savremenih ideja po kojima polozaj osudjenih lica ne treba nepotrebno otezavati zadrzavanjem u zatvorenim
ustanovama, doveo je do razresenja ove dileme.
Preporuke I Kongresa UN da licnost osudjenika bude osnovni kriterijum za njihovu klasifikaciju u otvorene ustanove
prihvacena je sa nizom modaliteta u vise zemalja.
- izvrsioci saobracajki cine najveci deo ukupnog broja osudjenika u Valturi
114. ALTERNATIVE KAZNI ZATVORA: POJAM I VRSTE

Na V Kongresu UN preporuceno je drzavama da smanje poverenje u lisavanje slobode kao krivicnu sankciju i
povecaju upotrebu alternative za one prestupnike koji ne moraju biti zatvarani. Osnovni problem je iznalazenje u
praksi odgovarajuce srazmere izmedju potrebe rehabilitacije ucinioca i nuznosti zastite drustva.
Malo je pokusaja da se pojam alternative zatvaranju jasno definise i da se iz te odredbe nabroji o kojim se sve merama
radi. Umesto toga, pod siri pojam alternativnih mera najscesce se navodi sve sto odstupa od tradicionalnog rezima
kazne zatvora. Izraz alternative zatvora se koristi da oznaci nekoliko vrsta mera:
one kojima se pre sudjenja pokusava spreciti izvodjenje prestupnika pred sud
posebne mere nezavodskog karaktera izrecene od suda
sredstva kojima se za vreme trajanja zatvaranja nastoje otkloniti negativne posledice lisavanja slobode
Nezavodske mere se dele na:
Alternativne mere uz kontrolu ili nadzor nad prestupnikom:
uslovna osuda i uslovna osuda sa zastitnim nadzorom
rad u korist zajednice i prinudni rad
posebne zavodske mere za osobe sa mentalnim ili poremecajima u ponasanju
proterivanje iz odredjenog mesta
oduzimanje odredjenih prava, dozvola, profesionalnog statusa
Alternativne mere koje ne ukljucuju kontrolu ili nadzor nad prestupnikom:
sudska opomena
odlaganje izvrsenja presude
novcane obaveze (novcana kazna, naknada stete, konfiskacija)
Kombinovane mere: kombinacija bezuslovnog zatvaranja i nezavodske mere kombinacija nezavodskih mera.
Alternative su mere kojima se otklanja mogucnost izricanja kazne zatvora prestupniku kako bi se izbegli njegovi
negativni efekti, pod uslovom da sud proceni da takva mera odgovara prirodi i tezini dela, licnosti ucionioca i stepenu
opasnosti koju je pri njegovom vrsenju ispoljio.
Nase zakonodavstvo poznaje sledece alternative: uslovnu osudu, mere bezbednosti, vaspitne mere i novcanu kaznu.
115. RAD U KORIST ZAJEDNICE; KUCNI PRITVOR I ELEKTRONSKI NADZOR
Rad u korist zajednice postoji u velikom broju evropskih zemalja i privlaci veliku paznju. Sustina mere sastoji se u
osudi prestupnika da odredjen broj sati (izmedju 40-240) provede u neplacenom radu u korist drustva. Vreme u kome
se proteze obaveza varira od 6 do 18 meseci, zavisi od drzave u kojoj se sprovodi.
U jednom broju zemalja, to je nezavisna glavna sankcija, dok u drugim vezuje se za uslovnu osudu, a u trecim postoji
u oba modaliteta. Za sprovodjenje ove mere obicno je zaduzena Nacionalna sluzba za probacije. Mera je korisna i za
prestupnika rad u korist zajednice je mera koja nastoji da odrzi vezu prestupnika sa glavnim tokovima drustva.
Moze se naci niz prakticnih i teorijskih zamerki. Prakticnim se smatraju teskoce da se pronadje ovakav drustveno
koristan posao, problemi da se prestupnik natera da ga vrsi i cena izvrsenja ove mera, koja nije mala. Ovi prigovori
nisu bez osnova, ali se mogu lako otkloniti. Tvrdnja da ovakvih poslova nema, jednostavno nije tacna.
Kucno zatvaranje ova mera moze da smanji zavodsku populaciju, znatno umanji troskove izvrsenja kazni i da
omoguci razne oblike vaninstitucionalnog tretmana odredjenih lica. Ideja je bila da se primeni prema uciniocima
laksih krivicnih dela najvise se misli na lica koja su vozila auto pod dejstvom alkohola. U slucaju udaljavanja, lice
se smesta u kazneni zavod. Angazovani su volonteri iz njegove okoline koji bi javljali o pokusaju lica da se udalji.
Razvoj elektronike je omogucio da se kontrola izlaska iz dozvoljene zone vrsi putem racunarskog sistema koji je
preko telefonske linije bio povezan sa odasiljacem koji je osudjenik bio duzan stalno da nosi elektronski nadzor.

116. ALTERNATIVE I BUDUCNOST KAZNE ZATVORA

Nerealna ocekivanja od alternative zatvaranju najlakse mogu odagnati njihovi najbolji poznavaoci, koji u svojim
radovima ukazuju na iluzornost ocekivanja da su ove mere lek za sve boljke savremenog sistema kaznjavanja. Od njih
se ocekuje previse: da pomognu u smanjenju zavodske populacije, snize troskove koje drustvo izdvaja za taj sistem i
doprinesu drustvenoj integraciji prestupnika.
Ocekivanje da ce zameniti zatvaranje nije se ostvarilo. Kada se radi o snizavanju troskova i tu su ocekivanja nerealna.
Neke od ovih mera kostaju malo, ali druge (probacija, rad u korist zajednice) traze brojno i obuceno osoblje.
Ostvarenje socijalne readaptacije pojedinca je mozda najdiskutabilnije ocekivanje od alternative. Nije potvrdjena teza
da je povrat nizi ukoliko se tretman vrsi vaninstitucionalno.
Sire uvodjenje alternative zatvaranju ogranicavaju brojni problemi, koji se odnose na:
a) izbor adekvatne mere b) ocenu primenljivosti sankcije c) odnos subjekata d) efekat sirenja mrznje.
Jasno je da alternative ne mogu potpuno zameniti kaznu zatvora. I pored osnovanosti inicijativa za sirenje alternativa
zatvaranju, kazna zatvora ostace jos dugo nezamenjivo sredstvo u borbi protiv kriminaliteta Za teske kriminalce
drustvo nece u skoroj buducnosti naci adekvatniju meru kojom ce sankcionisati njihova kriminalna ponasanja.
119. RESTITUTIVNA I RESTORATIVNA PRAVDA
Restitutivno kaznjavanje je uvodjenje u krivicno pravo jedne sankcije koja je preuzeta iz gradjanskog prava i
podrazumeva obavezu lica koje je nanelo stetu da je nadoknadi. Naknada stete kao krivicna sankcija postoji i njen cilj
je da utice na prestupnika koji mora da shvati da je svojim delanjem naneo zrtvi nepravdu i zbog toga se smatra da
dobrovoljno popravljanje stetnih posledica dovodi prestupnika u vezu sa zrtvom i pomaze da se suoci sa posledicama
svog dela.
Pravi se razlika izmedju restitucije i reparacije. Restitucija podrazumeva vracanje dobra ili novcanu
kompenzaciju stete nanete zrtvi; reparacija ima siri cilj da omoguci realizovanje prava zrtava i popravi drustvenu
stetu nanetu izvrsenjem krivicnog dela.
Ideja restorativne pravde polazi od potrebe da se zalece stete i povrede nastale na drustvenim vezama kao posledica
zlocina. U fokusu su odnosi zrtava dela, prestupnika i zajednice. Restorativnu pravdu karakterisu 3 bitna principa:
zajednica na sebe prima sukob
obezbedjena je materijalna i simbolicna reparacija zrtve i zajednice
prestupnik se reintegrise u drustvo
Na osnovu ovih ideja razvijaju se reintegrativni sistemi i to koriscenjem modela diverzifikacije (skretanja krivicnog
postupka). Ti programi ohrabruju sastajanje zastupnika obe strane, napore da se posredovanjem dodje do pomirenja.
Okupljaju se porodice ostecenog i prestupnika kako bi se pronasla sankcija koja ce odgovarati obema stranama.
Ovakav concept pravde izazivao je mnoge komentare, od odusevljenih do vrlo kriticnih. Od ovog postupka nema
nista ukoliko se radi o osobi kod koje takav postupak ne dolazi u obzir. Zatim, rec je o gubljenju vremena i energije
ako zrtva ne zeli da se u ovaj postupak upusti.

120. DVA PRISTUPA POSTUPKU PREMA MALOLETNICIMA

Kriminalitet maloletnika je jedna od najcescih tema kriminoloskih radova. Iako razmere kriminaliteta ove kategorije
ucinilaca kod nas nemaju dramatican izgled, cinjenica da se radi o licima cije kriminalno ponasanje moze dovesti do
izgradnje kriminalne karijere, predstavlja ozbiljan problem.
Na izbor programa i metoda kontrole kriminalne aktivnosti maloletnika prilazu se 3 cinioca:
identifikacija grupe maloletnika koji su najskloniji kriminalitetu
teorijska objasnjenja ove kategorije ponasanja
stavovi o kriminalnoj aktivnosti mladih
Vazno je istaci da treci faktor (stavovi o kriminalitetu maloletnika) predstavlja jedini cinilac koji u tom sklopu
jednosmerno utice na sve ostale. To samo govori koliko znacaj ima imidz koji se u javnosti stvara. Ako imamo stav da
su to mladalacke krize dece u sukobu sa zakonom, imacemo drugaciji pristup kontroli te pojave u odnosu na
situaciju kada u drustvu dominira stav da su to dela kriminalaca mladjeg uzrasta.
U zavisnosti od stave koji u javnosti dominira, postoje dva osnovna pristupa: model blagostanja i model pravde.
Model blagostanja (ili zastitnicki) koncentrise paznju na licnost prestupnika i polazi od postavke o neophodnosti
njegove reedukacije i rehabilitacije. U tom cilju i zakonodavac i sudija naglasak stavljaju na primeni sankcija koje
koriste maloletniku i omogucavaju da se obrazuje, sve u cilju njegovog popravljanja. Imalo sledeca nacela:
pri odmeravanju u obzir se ne uzimaju ni vrsta ni tezeni dela, ni zlo naneto zrtvi
duzina trajanja kazne ne moze se fiksirati pri izricanju jer se ne moze unapred odrediti trajanje procesa reedukacije
ovi procesi imaju vise sanse da uspeju ako se sprovode u ustanovama u kojima su maloletnici odvojeni od sredine
sankcije izricu sudovi specijalizovani za maloletnike
ne treba preterivati sa pruzanjem mnogobrojnih ustavnih prava i garancija
Model pravde (ili sudski) fokusira se na delo, a manje na licna svojstva maloletnika. Zato osnovni cilj nije
rehabilitacija po svaku cenu vec njegovo reintegrisanje u drustvo. Zbog toga:
primenjene sankcije moraju biti proporcionalne izvrsenom delu
trajanje sankcije mora biti jasno odredjeno pri izricanju, bez obzira gde se izvrsenje sankcije odvija
kazna zatvora moze biti primenjena samo kao krajnje sredstvo
kod laksih dela treba se nastojati da se postupak skrene u nepenalnom pravcu
postovanje ustavnih prava i garancija
121. KONTROLA KRIMINALITETA KAO GLOBALNI PROBLEM
Pitanje kontrole kriminaliteta je podignuto na nivo svetskog problema. Suprostavljanje najopasnijim vidovima
kriminaliteta nije vise pitanje samo pojedinacne drzave. Kod najtezih oblika zlocina protiv covecnosti i
medjunarodnog prava stvoren je Medjunarodni krivicni sud.
Kada se radi o drugim transnacionalnim oblicima ugrozavanja bezbednosti, drzave su takodje duzne da gone izvrsioce
takvih dela.
Druga karakteristika kontrole zlocina u danasnjim uslovima je saradnja drzava u suzbijanju kriminaliteta.
Medjunarodne organizacije, ali i drzave cesto pruzaju pomoc zemljama ciji organi nisu u stanju da se na optimalan
nacin angazuju u suzbijanju dela transnacionalnog karaktera.
Treca bitna crta je stalno trazenje najdelotvornijih sredstava koja moraju imati u vidu iskustva drugih, ali i
prilagodjena konkretnim uslovima date sredine. Trebalo bi imati u vidu i iskustva razvijenih zemalja.
Sve vrste kriminaliteta korespondiraju sa tipom drustva i zato cinioci zlocina nisu isti jer zavise od karakteristika
sredine u kojoj se odvijaju.

122. IZVRSENJE KRIVICNIH SANKCIJA U RS:

PRAVNI AKTI, DOMEN PRIMENE I OSNOVNI PRINCIPI


Reforma izvrsenja krivicnih sankcija je bila pretpostavka za ukljucivanje Srbije u evropsku zajednicu, ali i uslov za
izgradnju drzave u kojoj ce postojati vladavina prava.
Narodna skupstina RS 29. septembra 2005 donela je Krivicni zakonik, Zakon o maloletnim uciniocima krivicnih dela
i krivicnopravnoj zastiti maloletnih lica i Zakon o izvrsenju krivicnih sankcija, koji su stupili na snagu 1.januara 2006.
KZ predvidja 4 vrste krivicnih sankcija:
1. kazne (zatvor, novcana kazna, rad u javnom interesu, oduzimanje vozacke dozvole)
2. mere upozorenja (uslovna osuda i sudska opomena)
3. mere bezbednosti
4. vaspitne mere
Rec je o dualistickom sistemu krivicnih sankcija, u kome paralelno egzistiraju kazne i mere bezbednosti. Mere
upozorenja predstavljaju alternative kazni, dok su vaspitne mere posebna vrsta mera bezbednosti koje se primenjuju
prema odredjenoj kategoriji ucinilaca (maloletnicima).
Svrha kaznjavanja je:
a) sprecavanje ucinioca da cini krivicna dela i uticanje na njega da ubuduce ne cini krivicna dela (specijalna p.)
b) uticanje na druge da ne vrse krivicna dela (generalna prevencija)
c) izrazavanje drustvene osude za krivicno delo (pozitivna generalna prevencija)
Svrha mera upozorenja je da se prema uciniocu lakseg krivicnog dela ne primeni kazna kada se moze ocekivati da ce
upozorenje uz pretnju kaznju kazne ili samo upozorenje dovoljno uticati na ucinioca da vise ne vrsi krivicna dela.
Svrha mera bezbednosti sastoji se u otklanjanju stanja-uslova koji mogu uticati da ucinilac ubuduce vrsi krivicna dela.
KZ predvidja 3 vrste vaspitnih mera:
1. mera upozorenja i usmeravanja (sudski ukor i posebne obaveze)
2. mere pojacanog nadzora
3. zavodske mere (upucivanje u vaspitnu ustanovu, vaspitno-popravni dom, posebnu ustanovu za lecenje i osposoblj.)
Svrha vaspitnih mera je da se nepokretanjem ili obustavljanjem krivicnog postupka utice na pravilan razvoj
maloletnika i jacanje njegove licne odgovornosti kako ubuduce ne bi vrsio krivicna dela.
Principi izvrsenja krivicnih sankcija:
1. princip legaliteta
2. princip humanosti
3. princip legitimiteta
4. princip zabrane diskriminacije
5. princip vodjenja evidencija
6. princip budzetskog finansiranja

123. ORGANIZACIJA IZVRSENJA ZAVODSKIH SANKCIJA;

UPRAVA ZA IZVRSENJE ZAVODSKIH S.


Uprava za izvrsenje krivicnih sankcija je organ uprave u sastavu Ministarstva pravde RS, cija je osnovna delatnost da
organizuje, sprovodi i nadzire izvrsenje sledecih krivicnih sankcija:
1. kazne zatvora
2. kazne maloletnickog zatvora
3. kazne rada u javnom interesu
4. uslovne osude sa zastitnim nadzorom
5. mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lecenja i cuvanja u zdravstvenoj ustanovi
6. mere bezbednosti obaveznog lecenja narkomana i alkoholicara
7. vaspitne mere upucivanja u vaspitno-popravni dom
Uprava vrsi i druge delatnosti:
1. vodi jedinstvene evidencije o licima 2. preduzima mere u cilju strucnog obrazovanja 3. ostvaruje saradnju sa
odgovarajucim ustanovama i organizacijama koje se bave problemima izvrsenja krivicnih sankcija
Unutrasnje uredjenje i organizaciju u sastavu Uprave, propisuje Vlada uredbom. Upravom rukovodi direktor uprave.
Njega na predlog ministra pravde postavlja Vlada RS, na 5 godina. Zavodom rukovodi upravnik zavoda moze imati
zamenika. Njih na predlog direktora Uprave rasporedjuje ministar pravde. Sluzbom u zavodu rukovodi nacelnik
sluzbe, koga na predlog upravnika zavoda rasporedjuje direktor Uprave.
Javnost rada uprave rad uprave je javan. Ministar pravde i direktor Uprave, neposredno ili preko lica koja ovlaste,
obavestavaju javnost o izvrsenju sankcija, pod uslovom da se time ne povredjuje sluzbena tajna, ozbiljno ne narusava
bezbednost ili odrzavanje reda u zavodu u kome se izvrsava sankcija.
124. USTANOVE ZA IZVRSENJE KRIVICNIH SANKCIJA: OSNIVANJE, VRSTE I TIPOVI ZAVODA I
NJIHOVIH ODELJENJA
U sastavu Uprave nalaze se zavodi, a u okviru njih odeljenja i sluzbe. Zavodi i Centar za obuku i strucno
osposobljavanje osnivaju se aktom Vlade RS, koijm se odredjuje vrsta, tip i sediste zavoda, odnosno delatnosti. U
skladu s tim, Vlada je donela Uredbu o osnivanju zavoda za izvrsenje zavodskih sankcija.
U sedistu Uprave postoje sledece uze unutrasnje jedinice izvan sastava zavoda:
1. odeljenje za tretman i alternativne sankcije 2. odeljenje za operativne poslove 3. odeljenje za pravne i opste poslove
4. odeljenje za materijalno-finansijske poslove 5. odeljenje za zastitu prava lica lisenih slobode 6. odeljenje za nadzor
Vrste zavoda:
1. kazneno-popravni zavod i okruzni zatvor
2. kazneno-popravni zavod za zene
3. kazneno-popravni zavod za maloletnike
4. specijalna zatvorska bolnica (Beograd)
5. vaspitno-popravni dom (Krusevac)
Kriterijumi na osnovu kojih je izvrsena ova podela zavoda su:
a) duzina trajanja kazne b) pol c) uzrast d) zdravstveno stanje
Tipovi zavoda:
a) otvorenog tipa b) poluotvorenog tipa c) zatvorenog tipa d) zatvorenog tipa sa posebnim obezbednjenjem
Odeljenja u zavodima - u zavodima postaje odeljenja, koja se kategorisu u zavisnosti od stepena obezbedjenja i
nacina postupanja. Postoje: otvorena, poluotvorena i zatvorena odeljenja.

125. ORGANIZACIONA STRUKTURA ZAVODA: UPRAVNIK ZAVODA;

SLUZBE U ZAVODIMA I AKT O KUCNOM REDU


Broj sluzbi i njihov sastav zavise od vrste, tipa i kapaciteta zavoda, osobina osudjenih lica, potrebe za primenom
pojedinih oblika i metoda tretmana itd. U zavodima mogu postojati sledece sluzbe:
1. Sluzba za tretman
a) organizuje i sprovodi individualne i grupne oblike tretmana
b) utice na formiranje pravilnog odnosa osudjenih prema radu i drustvenoj zajednici
c) podstice ih na razlicite oblike rada
d) organizuje rad na opstem obrazovanju i strucnom osposobljavanju osudjenih
e) osmisljava i realizuje kulturno-zabavne i sportske programe
f) predlaze klasifikaciju i reklasifikaciju
g) obavlja druge poslove odredjene zakonom
2. Sluzba za obezbedjenje
a) stara se o sigurnosti ljudi i imovine u zavodu
b) sprovodi osudjena i pritvorena lica
c) ucestvuje u utvrdjivanju i sprovodjenju programa prema osudjenom
d) angazuje se i na drugim poslovima odredjenim zakonom
Sluzba za obezbedjenje radi svakodnevno i neprekidno. Sluzbene legitimacije, sadrzinu i izgled propisuje ministar.
3. Sluzba za obuku i uposljavanje obucava osudjene za rad, organizuje rad i obavlja druge poslove odredjene
zakonom. Osudjena lica se obucavaju da rade u zavodima ili izvan zavoda. Saglasnost za obavljanje delatnosti, na
predlog upravnika zavoda, daje direktor Uprave, ministar pravde donosi blizi propis o organizaciji rada ove sluzbe.
4. Sluzba za zdravstvenu zastitu vrsi zdravstvenu prevenciju, leci osudjena i pritvorena lica, nadzire higijenu i
kvalitet hrane i vode i ucestvuje u sprovodjenju programa postupanja prema osudjenom. Sluzba ima najmanje jednog
lekara, medicinskog tehnicara i jednog psihijatra.
5. Sluzba za opste poslove obavlja poslove pravne, administrativne, racunovodstvene, finansijske, evidencijske i
druge poslove od opsteg znacaja za zavod i pruza pravnu pomoc osudjenim i pritvorenim licima.
Akt o kucnom redu
Nacin zivota i rada osudjenih uredjuje se aktom o kucnom redu zavoda koji donosi ministar pravde. To je poseban
podzakonski akt kojim se podrobno razradjuju pojedine zakonske odredbe. U skladu s tim, donet je Pravilnik o
kucnom redu u kazneno-popravnim zavodima i okruznim zatvorima. Pravilnik detaljno regulise:
a) prijem osudjenog b) upoznavanje licnosti i razvrstavanje osudjenog c) polozaj osudjenog d) disciplinske prestupe
e) posebna prava osudjenih f) nacin postupanja zaposlenih g) niz drugih pitanja od znacaja za zivot i rad osudjenih.

126. SVRHA I PRINCIPI IZVRSENJA KAZNE ZATVORA

Primena odgovarajuceg tretmana i programa postupanja tokom izvrsenja kazne zatvora treba da omoguci
resocijalizaciju i reintegraciju ovih lica u drustvenu zajednicu. Izvrsenje kazne zatvora zasnovano je na opstim
principima (o kojima je bilo reci) izvrsenja krivicnih sankcija, kao i na posebnim principima izvrsenja ove kazne:
1. Princip individualizacije sa osudjenim se postupa na nacin koji u najvecoj meri odgovara njegovoj licnosti i
ostvarivanju programa postupanja. Pretpostavka uspesne individualizacije je svestrano izucavanje (opservacija)
licnosti osudjenog. Sredstva bez kojih nije moguce sprovesti individualizaciju jesu adekvatna klasifikacija osudjenih
lica i kategorizacija penitencijarnih ustanova.
2. Princip nemogucnosti disciplinskog sankcionisanja ponasanja drugih osudjenika osudjeno lice ne moze u
okviru sluzbe zavoda obavljati duznost koja sadrzi disciplinska ovlascenja
3. Princip zajednickog izdrzavanja kazne
4. Princip omogucavanja uslovnog otpusta osudjenog koji je izdrzao dve trecine kazne zatvora sud moze uslovno
otpustiti sa izdrzavanja kazne, ako se u toku njenog izdrzavanja tako popravio da se moze ocekivati da ce na slobodi
dobro vladati.
5. Princip postpenalne pomoci licu otpustenom sa izdrzavanja kazne pruza se neophodna pomoc radi lakseg
ukljucivanja u zivot van zavoda, zato sto je vreme neposredno po otpustanju veoma kriticno za osudjenog.
127. UPUCIVANJE I RASPOREDJIVANJE OSUDJENIH U ZAVODE
Razlikujemo rasporedjivanje osudjenih u zavode, koje se vrsi na osnovu objektivnih kriterijuma i bez prethodne
opservacije (eksterna klasifikacija) od rasporedjivanja unutar zavoda (interna klasifikacija). Kada je rec o eksternoj
klasifikaciji, osudjeni se upucuje na izdrzavanje kazne zatvora saglasno rasporednom aktu ministra pravde, koji
uvazava teritorijalni princip. Izuzetno, na molbu osudjenog, direktor Uprave moze odstupiti od rasporednog akta i
promeniti mesto izvrsenja kazne.
Rasporedjivanje osudjenih u zavode se vrsi na osnovu sledecih pravila:
1. osudjeni kome izrecena kazna zatvora ne prelazi jednu godinu rasporedjuje se u okruzni zatvor
2. osudjeni kome izrecena kazna prelazi jednu godinu rasporedjuje se u kazneno-popravni dom
3. osudjena zena rasporedjuje se u kazneno-popravni zavod za zene
4. osudjeni koji je ucinio delo iz nehata i lice koje je prvi put osudjeno na kaznu zatvora od 1-3 godine zatvora,
rasporedjuje se u zatvor otvorenog ili poluotvorenog tipa.
Zakonom je predvidjena i mogucnost reklasifikacije ponovne eksterne klasifikacije osudjenih lica.
Odredbama zakona je detaljno regulisan nacin izvrsenja kazne zatvora u prostorijama u kojima osudjeni stanuje.
Odluka kojom sud odredjuje da se kazna zatvora izvrsi na ovaj nacin, dostavlja se organizacionoj jedinici Uprave.
Osudjeni ne sme napustati prostorije u kojima stanuje. Izuzetno, moze napustiti prostorije zbog: hitne medicinske
pomoci, redovnog odlaska na posao, odlaska na polaganje ispita, teske i akutne bolesti, svog vencanja ili smrti bliskog
lica. Prema osudjenom kome je odredjeno izvrsavanje kazne zatvora na ovaj nacin, mogu se primeniti mere
elektronskog nadzora.

128. POSTUPAK UPUCIVANJA NA IZDRZAVANJE KAZNE ZATVORA;

ODLAGANJE IZVRSENJA KAZNE ZATVORA


Za upucivanje osudjenog na izdrzavanje kazne zatvora uvek je nadlezan osnovni sud. Ukoliko se osudjeni nalazi na
slobodi, nadlezan je sud prema njegovom prebivalistu. Kada prebivaliste ili boraviste osudjenog lica nisu poznati, za
upucivanje na izdrzavanje kazne nadlezan je osnovni sud koji je doneo prvostepenu presudu.
Za upucivanje na izdrzavanje kazne zatvora osudjenog lica koje se nalazi u pritvoru, nadlezan je osnovni sud na cijem
podrucju je sediste zavoda u kome je osudjeni pritvoren.
U postupku upucivanja na izdrzavanje kazne sud saradjuje sa Upravom. Prilikom odredjivanja dana javljanja
osudjenog radi izdrzavanja kazne zatvora, sud je duzan da zatrazi izvestaj Uprave o broju mesta u zavodima i vodi
racuna o prioritetu izvrsenja, s obzirom na prirodu krivicnog dela i izrecenu kaznu.
Nadlezni sud osudjenom koji se nalazi na slobodi upucuje pismeni nalog da se odredjenog dana javi na izdrzavanje
kazne. U nalogu se obavezno navode broj i datum pravosnazne presude kojom je kazna izrecena, trajanje kazne
zatvora, kao i zavod u koji osudjeno lice treba da se javi.
Ako se uredno pozvani osudjeni ne javi u zavod odredjenog dana, nadlezni osnovni sud, po prijemu tog obavestenja,
naredjuje njegovo dovodjenje. Ukoliko se osudjeni krije ili je u bekstvu, sud naredjuje izdavanje poternice.
Odlaganje izvrsenja kazne zatvora
1. Odlaganje izvrsenja kazne na molbu osudjenog
Razlozi se mogu podeliti na:
a) cisto medicinske
b) medicinsko-socijalne i porodicne
c) razloge koji proisticu iz neodloznih radnih i obrazovnih obaveza osudjenog.
Postupak odlaganja pokrece se molbom koju osudjeni podnosi predsedniku nadleznog osnovnog suda u roku od 3
dana od dana prijema naloga za izdrzavanje kazne. Resenjem koje donese, moze da uvazi molbu i odlozi izvrsenje
kazne zatvora ili da odbije, ako oceni da ne postoje razlozi za odlaganje.
Odlaganje izvrsenja kazne zatvora se u zakonom predvidjenim slucajevima opoziva ili obustavlja pre isteka vremena
na koje je odobreno ako predsednik nadleznog osnovnog suda naknadno utvrdi da nisu postojali razlozi zbog koga
je odlaganje odobrio.
2. Odlaganje povodom vanrednih pravnih okolnosti
Sud koji odlucuje o zahtevu za ponavljanje krivicnog postupka u korsit osudjenog, moze odloziti izvrsenje ove kazne.
Takodje sud koji odlucuje o zahtevu za vanredno preispitivanje pravnosnazne presude moze odloziti izvrsenje kazne.
Osim ova dva slucaja fakultativnog odlaganja, postoji i treci obligatorni: odlaganje izvrsenja kazne uvek se
dozvoljava na zahtev javnog tuzioca do donosenja odluke o upotrebljenom pravnom sredstvu.
129. PRIJEM I RAZVRSTAVANJE OSUDJENOG U ZAVODU
Prijem osudjenog pocinje utvrdjivanjem njegovog identiteta, zatim lekarski pregled i otvaranje zdravstvenog kartona.
Obavlja se licni pretres i pregled tela osudjenog.
Osudjeni se prilikom stupanja u zavod upoznaje s pravima i obavezama koje ima za vreme izdrzavanja kazne zatvora.
Zavod je duzan da omoguci osudjenom odmah po prijemu da se javi porodici ili licu koje on oredi. Prilikom prijema
obavezno se vrsi pregled licnih stvari osudjenog. Osudjeni ne sme posedovati novac, dragocenosti, mobilni, oruzje i
druge stvari podobne za ugrozavanje bezbednosti; stvari se stavljaju na polog ili se predaju licu koje osudjeni odredi.
Osudjeni za vreme izdrzavanja kazne moze imati sledece stvari za licnu upotrebu: pribor za higijenu, za brijanje,
pisanje, rucni sat, prsten, stvari i literaturu za versku upotrebu, posteljinu, rublje, obucu, cigarette kao i poseban
orman za odlaganje stvari.
U prijemnom odeljenju se moze zadrzati najduze 30 dana. Razvrstavanje se vrsi na osnovu vrste krivicnog dela,
visine izrecene kazne, oblika krivice, ranije osudjivanosti i drugih kriterijuma. Tokom izvrsenja kazne moguce je
naknadno razvrstavanje.
Odluku o programu postupanja, razvrstavanju i naknadnom razvrstavanju donosi Upravnik zavoda na obrazlozen
predlog strucnog tima.
Trudnice, porodilje i majke koje neguju decu smestaju se odvojeno od ostalih osudjenih lica.
130. PRAVA KOJA U VEZI SA POLOZAJEM U USTANOVI

1. Pravo na covecno postupanje


2. Pravo na smestaj
3. Pravo na slobodno vreme
4. Pravo na ishranu
5. Pravo na odecu, rublje i obucu
6. Pravo na rad i prava na osnovu rada
7. Pravo na zdravstvenu zastitu
8. Prava osudjene zene koja ima dete
9. Pravo na obrazovanje
10. Verska prava
11. Pravo na pravnu pomoc i pravo na podnesak, prituzbu i zalbu
131. PRAVA OSUDJENOG NA KOMUNIKACIJU SA SPOLJNIM SVETOM
1. Pravo na podneske
2. Pravo na dopisivanje i telefonski razgovor
3. Pravo na posete
4. Pravo na boravak u posebnoj prostoriji
5. Pravo na prijem paketa i novcanih posiljki
6. Pravo na obavestavanje
132. POSEBNA PRAVA OSUDJENOG
U cilju odrzavanja i unapredjivanja odnosa sa spoljnim svetom, ublazavanja negativnih posledica niza deprivacija,
kao i razvijanja osecaja odgovornosti, osudjenom se, ukoliko su ispunjeni odredjeni uslovi, mogu dodeliti posebna
prava. Posebna prava imaju motivacionu i stimulativnu vrednost za osudjena lica. Osudjenom koji se posebno dobro
vlada i zalaze u ostvarivanju programa postupanja, upravnik zavoda moze dodeliti sledeca posebna prava:
1. prosireno pravo na prijem paketa
2. prosireno pravo na broj poseta
3. prosireno pravo na krug lica koja ga mogu posetiti
4. pravo na prijem poseta bez nadzora
5. pravo na prijem poseta u posebnim prostorijama, bez prisustva ostalih osudjenih lica
6. pravo na prijem poseta izvan zavoda
7. pravo na pogodniji smestaj
8. pravo na slobodan izlazak u grad
9. pravo na posetu porodici i srodnicima o vikendu i praznicima
10. pravo na nagradno odsustvo iz zavoda do 7 dana u toku godine
11. pravo na vanredno odsustvo iz zavoda do 7 dana
12. pravo na koriscenje godisnjeg odmora izvan zavoda
Posebna prava se dele na interna, koja se ostvaruju u zavodu i eksterna, koja osudjeni koristi izvan zavoda. Odluku o
dodeljivanju posebnog prava upravnik zavoda donosi na obrazlozen predlog strucnog tima, u skladu sa Pravilnikom.

133. PREMESTAJ OSUDJENOG; PREKID IZVRSENJA KAZNE ZATVORA

Na molbu osudjenog ili predlog upravnika zavoda, kada za to postoje opravdani razlozi, direktor Uprave moze
premestiti osudjeno lice na dalje izdrzavanje kazne iz jednog zavoda u drugi. Osudjena lica podnose molbe najcesce
radi: ostvarivanja lakseg kontakta sa porodicom, ugrozenosti licne bezbednosti, zdravstvenih i licnih razloga,
nezadovoljstva tretmanom, nemogucnosti radnog angazovanja. Upravnici zavoda predlazu premestaj osudjenih
uglavnom iz razloga bezbednosti. Poslednjih godina povecan je broj predloga za premestaj zbog preopterecenosti
smestajnih kapaciteta. Osudjeno lice kome je molba odbijena ne moze podneti novu dok ne istekne 6 meseci.
Prekid izvrsenja kazne zatvora
Do prekida izvrsenja kazne zatvora moze da dodje odlukom direktora Uprave i povodom vanrednih pravnih sredstava.
Direktor Uprave moze na molbu osudjenog ili predlog upravnika zavoda, odobriti prekid izvrsenja kazne zatvora ako
nestanu razlozi zbog kojih bi se njeno izvrsenje moglo odloziti. U oba slucaja razlozi su isti, ali se kod prekida
javljaju tokom izdrzavanja kazne.
Ukoliko je osudjeno lice upuceno u zavod pre pravnosnaznosti resenja o molbi za odlaganje izvrsenja kazne zatvora, a
kasnije utvrdi da je molba bila osnovana, prekida se izvrsavanje kazne, odlukom direktora Uprave.
Kada je rec o prekidu izvrsenja kazne zatvora povod vanrednih pravnih sredstava, treba ukazati da sud koji odlucuje o
zahtevu za ponavljanje krivicnog postupka donetog u korist osudjenog moze prekinuti izvrsenje kazne i pre
pravnosnaznosti resenja o dozvoli ponavljanja postupka. Takodje, i sud koji odlucuje o zahtevu za vanpredno
preispitivanje pravnosnazne presude moze da prekine izvrsenje kazne. Pored ova dva slucaja fakultativnog prekida
povodom vanrednih pravnih sredstava, postoji i treci obavezni: prekid izvrsenja kazne zatvora uvek se dozvoljava
na zahtev nadleznog javnog tuzioca do donosenja odluke o upotrebljenom pravnom sredstvu.
Vreme prekida ne uracunava se u izdrzanu kaznu.
134. MERE ZA ODRZAVANJE REDA I BEZBEDNOSTI; MERE PRINUDE I POSEBNE MERE
Tokom izvrsenja kazne osudjeni je duzan da se ponasa u skladu sa zakonom i propisima donetim na osnovu zakona,
kao i po nalozima sluzbenih lica. Mere za odrzavanje reda i bezbednosti su mere prinude i posebne mere.
Mere prinude prema osudjenom mogu se primeniti samo kada je neophodno da se spreci: a) bekstvo b) fizicki
napad na drugo lice c) nanosenje povreda drugom licu d) samopovredjivanje e) prouzrokovanje materijalne stete f)
otpor, aktivan i pasivan.
Taksativno su nabrojane mere prinude koje se mogu primeniti prema osudjenom:
1. upotreba fizicke snage 2. vezivanje 3. izdvajanje 4. upotreba gumene palice 5. upotreba smrkova sa vodom
6. upotreba hemijskih sredstava 7. upotreba vatrenog oruzija
Prilikom primene mere koristi se ona mera koja najmanje ugrozava zivot i zdravlje lica prema kojim se primenjuje.
Mere prinude (izuzev fizicke snage) nece se primeniti prema osudjenim koji su stari, bolesni, invalidi, mladji od 14,
sem ako vatrenim oruzjem ili drugim opasnim sredstvom neposredno ugrozavaju zivot drugih lica.
O nameri primene mere prinude usmeno i jasno se upozorava lice prema kojem ce se mera primeniti. Neposredno
nakon primene mere prinude obavezan je lekarski pregled, izuzev posle mere vezivanja.
Upotreba vatrenog oruzja se precizno regulise; vatreno oruzje je dozvoljeno primeniti samo kao krajnju meru, ako se
drugim merama prinude ne moze postici zeljeni cilj. Ukoliko se sluzbena radnja preduzima pod neposrednim
rukovodstvom upravnika zavoda ili rukovodioca sluzbe za obezbedjenje, vatreno oruzje se moze upotrebiti samo po
njihovom naredjenju.
Posebne mere prema osudjenom za koga postoji opasnost od bekstva, nasilnickog ponasanja, samopovredjivanja ili
ugrozavanja reda i bezbednosti druge vrste, koji se na drugi nacin ne mogu otkloniti, izuzetno se moze narediti
primena neke od posebnih mera. Primenu posebne mere odredjuje upravnik zavoda ili lice koje on ovlasti. Mere su:
1. oduzimanje i privremeno zadrzavanje stvari cije je drzanje inace dozvoljeno
2. smestaj u posebno osiguranu prostoriju bez opasnih stvari
3. smestaj uz pojacan nadzor
4. usamljenje
5. testiranje na zarazne bolesti ili psihoaktivne supstance
135. DISCIPLINSKA I MATERIJALNA ODGOVORNOST OSUDJENOG

Nacin na koji se sankcionisu povrede pravila reda i bezbednosti u zavodu ima dalekosezan uticaj na njegovo
funkcionisanje. Sablonsko i rutinsko postupanje prilikom izricanja i primene disciplinskih mera potencira njihov
represivni element i kod osudjenih izaziva nezadovoljstvo. Ovi kontraproduktivni efekti mogu se izbeci samo ukoliko
se disciplinske mere izricu po pisanim, preciznim, unapred utvrdjenim i svima dobro poznatim pravilima.
Ministar pravde doneo je odgovarajuci pravilnik kojim se razradjuju i preciziraju zakonske odredbe koji uredjuju
disciplinske prestupe, mere i disciplinski postupak.
Disciplinski prestupi su teze i lakse povrede pravila reda i bezbednosti, kao i povrede drugih pravila ponasanja
osudjenog utvrdjenih aktom o kucnom redu zavoda. Vrsenje disciplinskih prestupa je prvi i najcesci osnov za primenu
disciplinskih mera. Postoji jos jedan: zakonom je predvidjeno da ce do njene primene doci i ako za vreme izdrzavanja
kazne zatvora osudjeni ucini krivicno delo za koje je propisana novcana kazna ili kazna zatvora do godinu dana.
Princip neponovljivosti vazi i za primenu disciplinskih mera: prema osudjenom se ne moze vise primeniti disciplinska
mera za istu radnju disciplinskog prestupa.
Tezi disciplinski prestupi uredjuju se ZIKS-om, a laksi aktom o kucnom redu. Tezi disciplinski prestupi su: bekstvo ili
pokusaj bekstva, podstrekavanje i pripremanje na pobunu ili bekstvo, nasilje prema drugom licu itd. Laksi disciplinski
prestupi su: ugrozavanje i ometanje drugog osudjenog u obavljaju aktivnosti, udaljavanje iz kruga zavoda bez
odobrenja, iznosenje alata sa radnog mesta, medjusobna kupoprodaja odece, obuce; tetoviranje, pirsing itd.
Disciplinske mere za disciplinske prestupe izricu se sledece mere:
1. ukor
2. ogranicenje ili zabrana primanja paketa do 3 meseca
3. oduzimanje dodeljenih posebnih prava
4. ogranicenje ili zabrana raspolaganja novcem u zavodu do 3 meseca
5. upucivanje u samicu u slobodno vreme ili tokom celog dana i noci (15-30 dana)
Disciplinski postupak u interesu osudjenih i penitencijarnog osoblja je da se dosledno primenjuje disciplinski
postupak pracen delotvornim garancijama. Postupak za teze disciplinske prestupe vodi i odluku donosi disciplinska
komisija (3 clana, 3 zamenika iz reda zaposlenih). Predlog za pokretanje postupka podnosi rukovodilac organizacione
jedinice zavoda u cijem delokrugu je prestup ucinjen. Predlog se ponosi prvostepenom disciplinskom organu koji vodi
postupak u roku od 24 casa od saznanja za ucinjeni prestup. Disciplinski postupak tokom rasprave je javan, s tim da
javnost moze biti iskljucena iz razloga bezbednosti, morala, zastite osudjenog ili cuvanja sluzbene tajne. O raspravi se
vodi zapisnik. Prilikom izricanja mere vodi se racuna o celokupnom ponasanju osudjenog tokom izdrzavanja kazne
zatvora i zalaganju na radu. Disciplinska mera se ne moze izreci niti izvrsiti ako je od ucinjenog prestupa proteklo
vise od 6 meseci.
Materijalna odgovornost osudjenog pored disciplinske, osudjeno lice podleze i materijalnoj odgovornosti.
Predvidjeno je da je osudjeni duzan da nadoknadi stetu koju namerno ili grubom nepaznjom prouzrokuje zavodu. O
naknadi stete do 10.000 dinara odlucuje prvostepeni disciplinski organ, a za iznos stete preko 10.000 zavod ostvaruje
pravo u krivicnom postupku. Naknadu stete zavod naplacuje iz sredstava kojim osudjeni slobodno raspoloze, a
ukoliko je to nedovoljno i iz njegovog ustednog uloga.
136. SUDSKA ZASTITA OSUDJENOG
Protiv konacne odluke kojom mu je tokom izvrsenja kazne zatvora ograniceno ili povredjeno neko pravo, osudjeni
ima pravo na sudsku zastitu, koju ostvaruje u upravnom sporu. Mogucnost upravnog spora znaci da izvrsenje ove
kazne vise nije u iskljucivoj nadleznosti Uprave. Rec je o resenju zasnovanom na stavu da se zastita prava i
garantovanog polozaja osudjenih lica ne sme izvrsiti na nivou zavoda ili Uprave, vec da se moze ostvariti i na sudu.
Tuzba za sudsku zastitu podnosi se u roku od 3 dana od dostavljanja odluke. O podnetoj tuzbi nadlezni sud odlucice u
roku od 30 dana od dana prijema.

137. OTPUSTANJE OSUDJENOG SA IZVRSENJA KAZNE ZATVORA;

POMOC NAKON IZVRSENJA KAZNE ZATVORA


Osudjeno lice otpusta se sa izvrsenja kazne zatvora zbog isteka kazne, amnestije i pomilovanja, kao i prevremenom,
odlukom direktora Uprave.
Bez obzira o kom od pravnom osnovu se radi, opstim odredbama o otpustanju predvidjeno je da lekar pre otpustanja
pregleda osudjenog. Tesko bolesno lice i lice koje zbog bolesti nije sposobno za put, zavod smesta u najblizu
zdravstvenu ustanovu i snosi troskove lecenja prvih 30 dana.
Osudjenom se prilikom otpustanja iz zavoda daje otpusni list koji sadrzi datum otpustanja i datum do kada treba da se
javi policiji. Prilikom otpustanja, osudjenom se predaju stvari i predmeti koje mu je zavod cuvao, ustedjevina i novac
koji je primio za vreme izdrzavanja kazne, a nije ga potrosio u zavodu.
Lice se smatra otpustenim kada napusti prostor zavoda. Troskove prevoza otpustenom licu do mesta prebivalista snosi
zavod. Otpustenom strancu placaju se troskovi prevoza do granicnog prelaza. Kada je rec o pojedinim pravnim
osnovima za otpustanje, treba ukazati na njihove sledece specificnosti:
1. otpustanje zbog isteka kazne osudjeno lice se otpusta iz zavoda onog dana kad mu je istekla kazna
2. otpustanje zbog amnestije ili pomilovanja zavod je duzan pusti lice najkasnije 24 h nakon prijema resenja
3. prevremeno pustanje direktor uprave moze, zbog dobrog vladanja i postignutih rezultata u program postupanja,
na predlog upravnika zavoda, prevremeno otpustiti osudjenika sa izdrzavanja kazne. Upravnik zavoda podnosi
predlog na osnovu misljenja strucnog tima
Pomoc nakon otpustanja osudjenog
Lice otpusteno sa izvrsenja kazne zatvora ne sme biti prepusteno samo sebi i svojim problemima. Priprema za
otpustanje i pomoc nakon otpustanja treba da omoguce osudjenom da se lakse izbori sa brojnim problemima koji se
javljaju prilikom ukljucivanja u zivot na slobodi. U skladu s tim, zakon obavezuje zavod da pre otpustanja lica utvrdi
program pruzanja pomoci nakon otpustanja.
U ostvarivanju ove pomoci zavod saradjuje sa organizacionom jedinicom u sastavu Uprave nadleznom za tretman i
alternativne sankcije, organom starateljstva, policijom ili odgovarajucom organizacijom ili udruzenjem. Njihove uloge
moraju biti precizno definisane, a aktivnosti koordinirane.
Zavod je duzan da pre otpustanja osudjenog obavesti policiju u mestu prebivalista, kao i sud koji je izrekao kaznu.
Blizi propis o pripremi za otpustanje i pomoc nakon otpustanja donosi ministar pravde.
138. IZVRSENJE NOVCANE KAZNE
Novcana kazna imovinska krivicna sankcija koja se sastoji u obavezi osudjenog lica da plati odredjeni novcani
iznos drzavi. Moze se izreci kao glavna i kao sporedna kazna. Nas KZ predvidja:
a) sistem novcane kazne u dnevnim iznosima, kao primaran
(broj dnevnih iznosa dana 10-360, a vrednost dnevnog iznosa 500-50.000 dinara)
b) sistem novcane kazne u odredjenom iznosu, kao supsidijaran
(opsti minimum 10.000 dinara opsti maksimum milion dinara; opsti maksimum kod krivicnih dela izvrsenih iz
koristoljublja 10 miliona).
Sudovi u RS relativno cesto se opredeljuju za novcane kazne. Za izvrsenje kazne nadlezan je sud koji je doneo
prvostepenu presudu. U presudi se odredjuje rok za placanje novcane kazne 15 dana-3 meseca. U opravdanim
slucajevima sud moze dozvoliti da osudjeno lice plati kaznu u ratama, s tim da rok isplate ne bude duzi od godinu.
Ukoliko osudjeni ne plati kaznu u odredjenom roku, sud ce zameniti kaznom supletorni zatvor. Za svakih zapocetih
hiljadu dinara novcane kazne odredjuje se jedan dan kazne zatvora. Supletorni zatvor moze trajati do 6 meseci, a ako
je novcana kazna u vecem iznosu od 700.000 ne moze biti duzi od jedne godine.
U slucaju da osudjeno lice plati samo deo novcane kazne, sud ce ostatak srazmerno zameniti kaznom zatvora.
Neplacena kazna moze se, umesto zatvorom, zameniti kaznom rada u javnom interesu.
Novcana kazna se nece izvrsiti posle smrti osudjenog.

139. IZVRSENJE KAZNE RADA U JAVNOM INTERESU

Kazna rada u javnom interesu je alternativa kazni zatvora. Rad u javnom interesu moze se izreci kao glavna i kao
sporedna kazna za krivicna dela za koja je propisan zatvor do 3 godine ili novcana kazna (rec je o laksim i srednje
teskim krivicnim delima). To je svaki drustveno koristan rad kojim se ne vredja ljudsko dostojanstvo i ne vrsi se u
cilju sticanja dobiti. Rad traje od 60 360 casova, 60 h u toku jednog meseca, period u kome se obavlja 1 6 meseci.
U slucaju da osudjeni ne obavi deo ili sve casove izrecene kazne, sud ce je zameniti kaznom zatvora tako sto ce za
svakih zapocetih 8 casova odrediti jedan dan zatvora.
Sudovi su su retko opredeljivali za ovu krivicnu sankciju. Sud koji je odlucivao u prvom stepenu pokrece postupak za
izvrsenje ove kazne pred organizacionom jedinicom u sastavu Uprave nadleznom za tretman i alternativne sankcije;
Za izvrsenje ove kazne nadlezan je poverenik koga odredjuje direktor Uprave, u roku od 8 dana od prijema presude.
Rad u javnom interesu obavlja se kod pravnog lica (poslodavca) koje se bavi poslovima od javnog interesa, a narocito
humanitarnim, ekoloskim i komunalnim delatnostima. Izbor poslodavca, vrstu posla i program rada utvrdjuje
poverenik. Ministarstvo pravde zakljucuje ugovor o saradnji sa izabranim pravnim licem, dok direktor Uprave
zakljucuje ugovor sa poslodavcem za svakog osudjenog kojim se odredjuju medjusobni odnosi u vezi sa obavljanjem
ovog rada. Poslodavac je u obavezi da: a) rasporedi osudjenog na odgovarajuce poslove b) tokom rada primenjuje
opste propise koji se odnose na uslove rada, radno vreme, odmor u toku dana, kao i bezbednost i zdravlje na radu.
U izvrsenju kazne poverenik saradjuje sa osudjenim licem i sudom, sluzbom za zaposljavanje, organom starateljstva i
policijom. Tokom ostvarenja programa obavezan je najmanje dva puta izvesti sud i organizacionu jedinicu u sastavu
Uprave redovan i zavrsni izvestaj.
Blizi propis o izvrsenju kazne rada u javnom interesu donosi ministar pravde u saradnji sa ministrom rada.
140. IZVRSENJE KAZNE ODUZIMANJA VOZACKE DOZVOLE
Oduzimanje vozacke dozvole moze se izreci uciniocu dela u vezi sa cijim izvrsenjem ili pripremanjem je korisceno
motorno vozilo. Moze se izreci kao sporedna kazna (uz kaznu zatvora ili novcanu kaznu), ali i kao glavna kazna za
krivicna dela za koja je propisana kazna zatvora do dve godine ili novcana kazna. Trajanje kazne ne moze biti krace
od jedne, niti duze od tri godine. Ukoliko osudjeni upravlja motornim vozilom dok ova kazna traje, sud ce je zameniti
kaznom zatvora tako sto ce za jednu godinu oduzimanja vozacke dozvole odrediti mesec dana zatvora.
Radi oduzimanja vozacke dozvole, sud koji je odlucivao u prvom stepenu dostavlja izvrsnu odluku o izrecenoj kazni
policiji u mestu prebivalista osudjenog lica.
141. IZVRSENJE USLOVNE OSUDE SA ZASTITNIM NADZOROM
Uslovna osuda sa zastitnim nadzorom izrice se u slucajevima kada postoji sumnja u ucinioca i njegove sposobnosti da
se uzdrzi od vrsenja krivicnih dela ako bude prepusten sam sebi. U skladu s tim, kada izrekne uslovnu osudu, sud
moze odrediti da se ucinilac stavi pod zastitni nadzor za odredjeno vreme u toku vremena proveravanja, ukoliko se
moze ocekivati da ce se zastitnim nadzorom potpunije ostvariti svrha uslovne osude.
Zastitni nadzor moze da obuhvati jednu ili vise sledecih obaveza:
1. javljanje organu nadleznom za izvrsenje zastitnog nadzora
2. osposobljavanje ucinioca za odredjeno zanimanje
3. prihvatanje zaposlenja koje odgovara sposobnostima ucinioca
4. ispunjavanje obaveze izdrzavanja porodice
5. uzdrzavanje od posecivanja odredjenih mesta
6. blagovremeno obavestavanje o promeni mesta boravka, adrese ili radnog mesta
7. uzdrzavanje od upotrebe droge i pica
8. lecenje u odgovarajucoj zdravstvenoj ustanovi
9. posecivanje odredjenih profesionalnih i drugih savetovalista
10. otklanjanje ili ublazavanje stete nastale krivicnim delom, a narocito izmirenje sa zrtvom

Pri izboru obaveza i odredjivanju njihovog trajanja, sud ce uzeti u obzir godine zivota i zdravstveno stanje ucinioca,
sklonosti i navike, raniji zivot, licne i porodicne prilike, uslove za ispunjenje nalozenih obaveza.

Vreme trajanja mere zastitnog nadzora odredjuje se u okviru roka proveravanja utvrdjenog u uslovnoj osudi. U toku
trajanja zastitnog nadzora sud moze ukinuti pojedine obaveze ili ih zameniti drugim.
Sud koji je odlucivao u prvom stepenu pokrece postupak za njeno izvrsenje pred organizacionom jedinicom u sastavu
Uprave nadleznom za tretman i alternativne sankcije; duzan je da izvrsnu odluku dostavi organizacionoj jedinici u
roku od 3 dana od dana kada je postala izvrsna.
Za izvrsenje uslovne osude sa zastitnim nadzorom nadlezan je poverenik koga, prema prebivalistu, odredjuje direktor
Uprave. Poverenik je duzan da otpocne pripreme za njeno izvrsenje, da uspostavi saradnju sa policijom, ustanovama
zdravstvene i socijalne zastite, poslodavcem i drugim ustanovama. Njegov zadatak je da izradi program izvrsenja
zastitnog nadzora koji dostavlja nadleznom sudu i odgovarajucem organu, ustanovi, organizaciji poslodavcu.
Poverenik prati i proverava da li se program izvrsenja primenjuje. Duznost poverenika je da najmanje jednom u 6
meseci obavestava sud koji je odredio zastitni nadzor o rezultatima. Na osnovu ostvarenog uspeha poverenik ce u
izvestaju predloziti sudu da zameni ili ukine pojedine obaveze osudjenog, a ukoliko oceni, predlaze sudu da se
osudjenom ukine zastitni nadzor pre isteka roka proveranja.
142. IZVRSENJE MERA BEZBEDNOSTI
Mere bezbednosti predstavljaju posebnu vrstu krivicnih sankcija komplementarnog karaktera. Obe vrste krivicnih
sankcija imaju zastitu drustva od kriminaliteta kao zajednicku svrhu, nacin njihovog ostvarivanja je razlicit: kazne to
cine prvenstveno generalno-preventivnim delovanje, dok kod mera bezbednosti u prvom redu do izrazaja dolazi
specijalna prevencija.
Svrha mera bezbednosti je da se otklone stanja ili uslovi koji mogu biti od uticaja da ucinilac ubuduce vrsi krivicna
dela. Nas KZ predvidja 11 mera bezbednosti:
1. obavezno psihijatrijsko lecenje i cuvanje u zdravstvenoj ustanovi
2. obavezno psihijatrijsko lecenje na slobodi
3. obavezno lecenje narkomana
4. obavezno lecenje alkoholicara
5. zabrana vrsenja poziva, delatnosti i duznosti
6. zabrana upravljanja motornim vozilom
7. oduzimanje predmeta
8. proterivanje stranca iz zemlje
9. javno objavljivanje presude
10. zabrana priblizavanja i komunikacije sa ostecenim
11. zabrana prisustvovanja odredjenim sportskim priredbama
143. OSNOVNE ODREDBE O IZVRSENJU KRIVICNIH SANKCIJA IZRECENIM MALOLETNICIMA
1. Personalna nadleznost
2. Zabrana diskriminacije
3. Individualizacija u nacinu postupanja
4. Obezbedjivanje uslova za sticanje obrazovanja
5. Sloboda veroispovesti
6. Zastita zdravlja
7. Zabrana upucivanja u samicu
8. Zabrana nosenja vatrenog oruzja
9. Budzetsko finansiranje izvrsenja krivicnih sankcija
10. Zastita prava maloletnika
11. Pravo prituzbe
12. Sudska zastita prava maloletnika
144. IZVRSENJE VASPITNIH MERA UPOZORENJA I USMERAVANJA

Izvrsenje sudskog ukora sudski ukor je mera upozorenja i usmeravanja koja se izrice ukoliko se iz odnosa
maloletnika prema ucinjenom krivicnom delu moze zakljuciti da ga je dovoljno samo prekoreti. To je najblaza
vaspitna mera i najcesce je izricana krivicna sankcija prema ovoj kategoriji ucinilaca. Sud mora voditi kako o tezini
krivicnog dela, tako i o licnosti maloletnika. Ukor nije opravdano izricati za teza krivicna dela. Ocekivanje da se
ovom merom postigne prevaspitavanje maloletnika, podrazumeva i podrsku sredine u kojoj se razvija.
Sud ce maloletniku ukazati na neprihvatljivost njegovog postupka i predociti mu da mu moze biti izrecene druga
sankcija ako ponovi krivicno delo. Ova mera je izvrsena samim izricanjem.
Izvrsenje mera posebnih obaveza sud moze izreci jednu ili vise posebnih obaveza, ako oceni da je sa
odgovarajucim zahtevima ili zabranama potrebno uticati na maloletnika. Predvidja se mogucnost izricanja sl obaveza:
1. da se izvini ostecenom
2. da u okviru sopstvenih mogucnosti naknadi stetu (do 60h u period od 3 meseca)
3. da redovno pohadja skolu ili ne izostaje sa posla
4. da se osposobljava za zanimanje koje odgovara njegovim sposobnostima
5. da se ukljuci u rad humanitarnih ogranizacija (do 120h u periodu od 6 meseci)
6. da se ukljuci u sportske aktivnosti
7. da se podvrgne odgovarajucem ispitivanju i odvikavanju od zavisnosti alkohola i droga
8. da se ukljuci u pojedinacni ili grupni tretman u odgovarajucoj ustanovi ili savetovalistu
9. da pohadja kurseve za strucno osposobljavanje
10. da ne moze da napusti mesto prebivalista bez saglasnosti suda i organa starateljstva
(3,4,6,10 do jedne godine)
Sud ce voditi racuna da mere budu prilagodjene licnosti maloletnika i prilikama u kojim zivi, odnosno oceniti njegovu
spremnost da saradjuje. Blizi uslovi za izricanje svake od ovih mera predvidjeni su Pravilnikom o izvrsenju vaspitnih
mera posebnih obaveza.
ZM predvidja i mogucnost izricanja posebnih obaveza uz vaspitne mere pojacanog nadzora. Nadzor vrsi sudija za
maloletnike suda koji je sudio u prvom stepenu. Na njegov zahtev, nadlezni organ starateljstva duzan je da dostavi
izvestaj o toku i rezultatima izvrsenja izrecene mere posebne obaveze.
145. IZVRSENJE VASPITNIH MERA POJACANOG NADZORA
1. Pojacan nadzor od strane roditelja, usvojioca ili staraoca 6m-2g
Sud ce izreci ukoliko su roditelji, usvojioc ili staraoc propustili da vrse potrebnu brigu i nadzor nad maloletnikom, a u
mogucnosti su da ovakvu brigu i nadzor vrse i to se od njih moze ocekivati. Sudovi u RS ovoj meri poklanjaju veliko
poverenje.
U odluci kojom izrice, sud ne odredjuje njeno trajanje, vec to cini naknadno. Sud daje potrebna uputstva i nalaze
odredjene obaveze koje treba da se preduzmu za vaspitavanje, lecenje i otklanjanje stetnih uticaja na maloletnika. Sud
ce odrediti organ starateljstva da proverava izvrsenje i ukazuje pomoc.
Predvidjeno je da se obavestava sud koji je sudio u prvom stepenu o toku i rezultatima izvrsenja vaspitne mere, na
svakih 6 meseci, a na trazenje sudije za maloletnike i u kracem roku.
2. Pojacan nadzor u drugoj porodici 6m-2g
Ukoliko roditelj, usvojilac ili staralac maloletnika nisu u mogucnosti da nad njim vrse nadzor ili ako se to od njih ne
moze ocekivati, maloletnik ce se smestiti u drugu porodicu koja je voljna da ga primi i ima mogucnost da nad njim
vrsi pojacani nadzor. Sud ce odrediti da organ starateljstva proverava izvrsenje i ukazuje pomoc porodici. Do
obustavljanja izvrsenja moze doci iz 2 razloga: kada roditelji, usvojilac ili staralac steknu mogucnost da nad njim vrse
pojacan nadzor ili kada prema rezultatu izvrsenja mere prestane potreba za pojacanim nadzorom.
Nadlezni organ starateljstva i porodica u koju se maloletnik smesta zakljucuju ugovor u pisanoj formi kojim uredjuju
medjusobna prava i obaveze.

3. Pojacan nadzor od strane organa starateljstva 6m-2g

U slucaju da roditelji, usvojilac ili staralac maloletnika nisu u mogucnosti da vrse pojacan nadzor, a ne postoje uslovi
za njegov smestaj u drugu porodicu, on se stavlja pod nadzor organa starateljstva.
Dok traje ova mera ucinilac krivicnog dela ostaje kod svojih roditelja ili drugih lica koja se o njemu staraju, a pojacan
nadzor nad njim vrsi ovlasceno sluzbeno lice organa starateljstva ili drugo strucno lice koje on odredi.
Nadlezan je organ starateljstva prema prebivalistu; njegova duznost je da po prijemu izvrsne odluke kojom je vaspitna
mera izrecena, odredi sluzbeno lice ili drugo strucno lice koje ce meru sprovoditi. Strucno lice kome je povereno
sprovodjenje vaspitne mere sacinjava program rada sa maloletnikom.
4. Pojacan nadzor uz dnevni boravak u odgovarajucoj ustanovi za vaspitavanje i obrazovanje maloletnika
Meru pojacanog nadzora uz obavezu dnevnog boravka u ustanovi za vaspitavanje i obrazovanje maloletnika, sud ce
izreci ako je uz neku od odgovarajucih vaspitnih mera pojacanog nadzora potrebno i angazovanje strucnih lica u
posebnoj ustanovi.
Za izvrsenje ove mere nadlezan je organ starateljstva prema prebivalistu. On odredjuje ustanovu u kojoj se mera
izvrsava i stara se o sprovodjenju dnevnog boravka u njoj. Dnevni boravak moze trajati najduze 4h u toku dana.
O dnevnom boravku vodi se poseban dnevnik rada. Izvestaj o toku i rezultatima sprovodjenja dnevnog boravka
dostavlja se sudiji za maloletnike koji je sudio u prvom stepenu, javnom tuziocu za maloletnike i nadleznom organu
starateljstva od strane ustanove u kojoj se sprovodi dnevni boravak.
146. IZVRSENJE ZAVODSKIH MERA
Zavodske mere se izricu kada treba preduzeti trajnije mere vaspitavanja, lecenja i osposobljavanja uz potpuno
odvajanje maloletnika iz dotadasnje sredine, radi vrsenja pojacanog uticaja na njega. Imamo 3 vrste zavodskih mera:
1. upucivanje u vaspitnu ustanovu 6m-2g
2. upucivanje u vaspitno-popravni dom 6m-4g
3. upucivanje u posebnu ustanovu za lecenje i ospobljavanje do 3g
Sudija za maloletnike suda koji je sudio u prvom stepenu i javni tuzilac za maloletnike najmanje 2 puta tokom godine
obilaze maloletnika smestenog u zavodu ili ustanovi za izvrsenje zavodskih mera cilj obilaska je da se utvdi
pravilnost postupanja i oceni postignuti uspeh.
Odlaganje izvrsenja zavodske mere na molbu maloletnika, njegovog roditelja, usvojioca ili staraoca, ili na
predlog nadleznog organa starateljstva. O odlaganju odlucuje vece za maloletnike suda koji je sudio u prvom stepenu
3 dana od dana prijema molbe. Moze se podneti zalba na resenje, neposrednom visem sudu 3 dana.
Prekid izvrsenja zavodske mere na molbu maloletnika, njegovog roditelja, usvojica ili staraoca ili na predlog
nadleznog organa starateljstva ili upravnika zavoda ili ustanove u kojoj se zavodska mera izvrsava. Razlozi koji
opravdavaju prekid izvrsenja zavodske mere, ukoliko je potrebno da maloletnik: a) pruzi pomoc obolelom clanu
porodice b) pomogne iznemogle, nesposobne i materijalno nezbrinute roditelje c) bude podvrgnut duzem lecenju d)
zavrsi zapocete obaveze u vezi sa skolovanjem. Prekid izvrsenja dozvolice se i na zahtev javnog tuzioca za
maloletnike. Prekid izvrsenja zavodske vaspitne mere traje najduze 3 meseca, a u slucaju bolesti maloletnika duze.
Otpustanje sa izvrsenja zavodske mere kada protekne zakonom najduze odredjeno trajanje ili kada sud donese
odluku o obustavljanju izvrsenja, zameni izrecene vaspitne mere drugom ili o uslovnom otpustu.

147. IZVRSENJE KAZNE MALOLETNICKOG ZATVORA

Kaznjavanje maloletnika je poslednje sredstvo koje se primenjuje kada su iscrpljene sve prethodne mogucnosti.
Maloletnicki zatvor moze se izreci starijem maloletniku koji je ucinio krivicno delo za koje je propisana kazna zatvora
teza od 5 godina, ako zbog visokog stepena krivice, prirode i tezine dela ne bi bilo opravdano izreci vaspitnu meru.
Opsti minimum kazne maloletnickog zatvora 6 meseci. Opsti maksimum pravilo je da ne moze biti duzi od 5 god.
Medjutim za krivicno delo za koje je kazna zatvora 20 godina ili teza, moze se izreci kazna u trajanju do 10 godina.
ZM predvidja posebne rokove zastarelosti izvrsenja kazne maloletnickog zatvoga:
a) 10 godina od osude na zatvor preko 5 godina
b) 5 godina od osude na zatvor preko 3 godine
c) 3 godine od osude na zatvor do 3 godine
Kazna maloletnickog zatvora izrecena licima muskog pola izvrsava se u KP zavodu za maloletnike u Valjevu, koji je
zatvorenog tipa. Ukoliko su u pitanju lica zenskog pola, kazna se izvrsava u posebnom odeljenju za izdrzavanje kazne
koje postoji u KP zavodu za zene u Pozarevcu.
Osudjenim maloletnicima se tokom izdrzavanja kazne omogucava: obrazovanje, strucno i radno osposobljavanje.
Strucna lica koja sprovode tretman maloletnika moraju da poseduju znanja iz oblasti pedagogije, psih i penologije.
Osudjeni na kaznu maloletnickog zatvora u KP zavodu za maloletnike mogu ostati najduze do navrsene 23 godine, a
onda se premestaju u KP zavode za punoletna lica.
Sud moze uslovno otpustiti lice kome je izrecena kazna maloletnickog zatvora ako je izdrzalo trecinu kazne, ali ne pre
nego sto je proteklo 6 meseci. O uslovnom otpustu odlucuje vece za maloletnike odlucuje na molbu maloletnika.
Pre donosenja odluke predsednik veca usmeno saslusava maloletnika, roditelje, predstavnike organa starateljstva i
druga lica i pribaviti misljenje KP zavoda o opravdanosti uslovnog otpusta.
Kada se za to steknu uslovi, o opozivanju uslovnog otpusta, odlucuje sud koji je doneo odluku o uslovnom otpustu.
Opoziv moze biti:
a) obavezan uslovno otpusteni ucinio jedno ili vise krivicnih dela za koji je izrecena kazna preko 6 meseci
b) fakultativan uslovno otpusteni ucini jedno ili vise krivicnih dela za koji je izrecna kazna do 6 meseci
148. POMOC POSLE IZVRSENJA ZAVODSKIH MERA I KAZNE MALOLETNICKOG ZATVORA
Zavrsetak izvrsenja zavodskih mera i kazne maloletnickog zatvora otvara problem prelaza ovih lica u zivot u
zajednici. Nadlezni organ starateljstva duzan je da tokom trajanja zavodske mere ili zatvora odrzava stalnu vezu sa
maloletnikom, porodicom i zavodom u kome je smesten. Cilj kontakata je priprema maloletnika za otpustanje, ali i
priprema porodice da ga prihvati. Vecina ovih porodica opterecena je brojnim problemima od kojih se izdvajaju:
neadekvatna porodicna struktura, nepovoljan socio-ekonomski status, poremecena porodicna atmosfera i sociopatoloske pojave. Povratak u tu sredinu ucinio bi verovatnim ponovno kriminalno ponasanje maloletnika.
Obaveza zavoda ili ustanove je da najmanje 3 meseca pre otpustanja maloletnika o tome obaveste roditelje, kao i
nadlezni organ starateljstva i predloze im mere koje bi trebalo preduzeti za prihvatanje maloletnika.
Roditelj je duzan da o povratku maloletnika u porodicu obavesti organ starateljstva po prijemu, nadlezni organ
starateljstva pruza potrebnu pomoc. Trajanje pomoci nije vremenski odredjeno.
Nadlezni organ starateljstva duzan je da posebno brine o maloletniku bez (jednog ili oba) roditelja, kao i o
maloletniku cije su porodicne i materijalne prilike nesredjene.