OSNOVI

TRANSFUZIOLOGIJE

Bela Balint * Miroljub Trkuli

ISTORIJAT TRANSFUZIOLOGIJE
Vekovima se verovalo da je krv deo tela u kojem su
pohranjeni iVot, zdravlje i snaga. Poetkom l7 veka otkriveno je
kako radi srce i tee krv. Time su stvoreni
preduslovi za transfuzijsko leenje. Sve do prvih
godina 2o veka transfuzijsko leenje pokuavano je
transfuzijama ivotinjske i vlastite ili tue ljudske
krvi. Zbog nepoznavanja krvnih grupa, ppsttransfuzijske hemolitike reakcije
I smrt leenog bolesnika bile su vrlo este, a uspeh
leenja redak.
Transfuziologija, pojam ije znaenje nije samo
tehniki postupak, ve je terapijska primena krvi,
proizala iz nauke o krvnim grupama, koju je
zasnovao Landsteiner. Ona je danas ustvari velika
oblast koja obuhvata : humanu imunologiju,
imunohematologiju i humanu genetiku.
TRANSFUZIJA krvi u samom smislu rei kao
pojam oznaava PRELIVANJE ili PRETAKANJE
krvi iz zdravog organizma u oboleli. Ideja da se
izgubljena krv nadoknauje krvlju ivotinja ili
druge osobe stara je koliko i svet. Dokazi za to su
brojni obiaji koji su se do danas zadrali na raznim
kontinentima u itavom svetu. I danas je obiaj u

centralnoj australiji da se starim i bolesnim

osobama daje da piju krv mladih osoba. Ima pisanih
podataka kod starih grka da je iskrvavljenim
ranjenicima
Na ratitu davana ljudska ili ivotinjska krv da piju
u cilu breg zarastanja rana. U nekim plemenima
june amerike najpopularniji metod isterivanja zlih
duhova sastojao u putanju venske krvi, u nadi da e
demoni izai iz organizma zajedno sa krvlju. Za
rimljane se tvrdi da su nakon gladijatorskih borbi
utravali u arenu i pili krv ubijenih gladijatora radi
sticanja sopstvene hrabrosti.
Galen je smatrao da se krv stvara u jetri i da
vino potpomae njenom stvaranju. Za arterije je
smatrao da su ispunjene vazduhom, koji u njima
cirkulie, akrv tee kroz vene. Sve do poetka l6
veka za krv se smatralo da je izvor ivota
snage,mladosti i sveine. Prva u literaturi opisana
transfuzija krvi u terapeutske svrhe izvedena je
l49o godine u Rimu papi Inoketiju Vlll, koji je u
dubokoj starosti bio na samrti. Lekari su predlagali
davanje krvi od trojice mladia, ubrizgavanjem u
papine vene. To je i obavljeno . Rezultat ovog prvog
pokuaja direktne transfuzije bio je smrtni ishod
pape i trojice mladia od kojih je uzeta krv.
L667 god. an Baptista Deniz opisao je transfuziju
koja je izvrena nad mladiem koji je pao u ludilo
zbog nesrene ljubavi. Tom prilikom data je za
transfuziju telea krv ~ zbog svoje blagosti i
sveine, kako bi mogla ugasiti vrelinu njegove krvi.
Naalost rezultati ishoda nisu zabeleeni.Prvi lekar

koji se usudio da ponovo pone sa primenom

humane transfuzije krvi, bio je engleski ginekolog
James Blundel, koji je konstruisao aparat za davanje
transfuzije krvi. Aparat se sastojao od posebnih
igala za venepunkciju i velikog broja brizgalica.
Krv je uuimao od jakih i zdravih osoba i ubrizgavao
u vene iskrvavljenih ena nakon poroaja. Ovo su
prve medicinske indikacije za primenu transfuzije
krvi kod akutnog iskrvavljenja. Uspeh je bio
selektivan, a razlog je bio nepoznavanje ,i
neutvrivanje krvnih grupa.l829god. l93o god.
Landseiner svojim epohalnim otkriem otkriva
prirodna anti-A, i anti-B antitela kod ljudi i naziva
ih IZOAGULTININIMA. Ovo je prvo znaajno nauno
otkrie u podruju transfuziologije, koje ni do danas
nije opovrgnuto. Landsteiner radi ovog otkria
dobija nobelovu nagradu, l940g. Za medicinu. Iste
godine pronaen je i Rh antigen. Tako su otkrivene
krvne grupe ABO i Rh-D sistema.
Prvu humanu transfuziju u naim krajevima
primenio je Dr Suboti jednom oficiru u Cerskoj
ofanzivi. Tada je primeeno da limunska kiselina
pomeana sa krvlju spreava njeno koagulisanje, na
taj nain postavljeni su temelji KONZERVACIJE
krvi. Drugi
svetski ratomoguio je najiru masovnu primenu
konzervisane krvi
i plazme na prvim borbenim linijama. Poznavanje
krvnih grupa

 ABO i Rh-D sistema te mogunosti konze

rvacije i brzog transporta omoguava da krv uzeta u
jednoj zemlji, bude primenjivana u drugoj.
Organizaciju prikupljanja krvi preuzima Crveni
krst. Nakon drugog svetskog rata osnivaju se brojni
centri za transfuziju krvi u svetu. Najvei znaaj
otkria novih krvnih grupa biohemijskih supstanci
odgovornih za njihovo ponaanje, i imunolokim
mehanizama lei u dragocenom doprinosu za
transplantaciju tkiva i organa. Od l95l god. Zavod
za transfuziju krvi u saradnji sa Crvenim krstom
pokree inicijativu i vri organizovano okupljanje
dobrovoljnih, neplaenih davalaca krvi, anonimnih
za primaoce. Taj princip postaje doktrina, a mobilne
ekipe zavoda za transfuziju krvi kreu se u svim
regionima zemlje.

Krv i krvni sastojci

Hematopoezni sistem funkcionie kao celina koju
ine organi i tkiva koji uestvuju u stvaranju krvnih
elija i u
Hemostazi. Ovaj sistem ine: kotana sr, timus,
slezina, limfni vorovi i limfne lezde du
respiratornog, digestivnog i urinarnog trakta. Sve
krvne elije nastaju iz matine elije koja ima
sposobnost sazrevanja ali i samoodravanja. To se
dogaa u kotanoj sri. U krvi se nalaze samo zrele
krvne elije koje su nastale sazrevanjem i

diferenciranjem kroz vie oblika. Kod bolesne

osobe i sa ubrzanom razgradnjom krvnih elija, u
krvi raste broj mladih-nezrelih elija. Jako
poveanje mladih elija nalazi se kod zloudnih
bolesti krvi ili HEMOBLASTOZAMA.
KRV je kompleksno teno tkivo koje se
sastoji iz krvnih elija koje plivaju u krvnoj plazmi.
Krv cirkulie u zatvorenom vaskularnom sistemu.
Krv ini oko 7% telesne teine. Volumen krvi kod
mukaraca iznosi oko 7o ml/kg, a kod ena 63ml/kg
telesne teine.
PLAZMA je teni deo krvi, satoji se od vode,
mineralnih materija, uglenih hidrata, masti i vie od
3oo raznih belanevina. Najznaajniji su albumini,
globulini, imunoglobulini, fibrinogen i
Drugi faktori koagulacije.
HEMATOKRIT predstavlja odnos izmeu
tenog dela krvi
I krvnih elija. Hematokrit je postotak eritrocita na
jedinicu volumena krvi, Normalne vrednosti Hct za
mukarce iznosi od 42-52%, dok za ene od 3647%. Volumen plazme iznosi oko 4oml/kg telesne
teine. Volumen krvi na kilogram telesne mase
znatno je vei kod novoroeneta nego kod odraslih
osoba. Isto
Tako vea je i koncentracija krvnih elija.
SERUM se razlikuje od plazme. Krv u
epruveti u kojoj se ne nalazi antikoagulanti rastvor
zgruava se koagulie. Nastaje crveni ugruak,
koji se sastoji od krvnih elija i proteina, a oko

njega se nalazi prozirna uta tekuina, To je serum.

On ima isti sastav kao i plazma, samo to u njemu
nema fibrinogena. Tokom zgruavanja fibrinogen je
preao u fibrin i u ugruku vee krvne elije.
Mukanjem epruvete elije se nemogu ponovo
resuspendirati. Serum se moe dobiti i iz plazme. Dodatkom
kalcijuma zapoinje zgruavanje plazme i stvori se
bijeli ugruak okruen prozirnom ukastom
tekuinom serumom.

KRVNE GRUPE ABO SISTEMA

Krvne grupe ljudi predstavljaju nepromenlive

bioloke karakteristike, koje se po Mendelovim
zakonima, faktorima naslea, genima prenose sa
generacije na generaciju. Genetski i seroloki krvne
grupe pokazuju strogu individualnost. Krvne grupe
spadaju u imunoloke pojave, a seroloki se
izraavaju reakcijom antigen antitelo. Ag- An.
ANTIGENI: antigen je supstanca koja uneta u
organizam je sposobna da izazove stvaranje
specifinih antitela. Ljudsi eritrociti sadre veliki
broj antigena, koji su kao mozaik smeteni u
eritrocitnij membrani. Krvni serum moe sadravati
razliita antitela za eritrocitne antigene. U

normalnom zdravom organizma nikada se ne nalaze

ISTOVREMENO antigen i odgovarajue antitelo,
jer bi u tom sluaju spontano dolo do reakcije AgAn koja se manifestuje agultinacijom to je
katastrofalno za organizam. Antigeni karakteristini
za krvne grupe pripadaju glikoproteinima, oni su
komplex proteina i polisaharida. Polisaharidi
odreuju IMUNOLOKU specifinost, dok proteini
imaju antigensku sposobnost ili
ANTIGENINOST. Antigeni za krvne grupe su
termostabilni, na temperaturi od loo stepeni
Celzijusa oni ne gube svoja antigenska svojstva.
Pod povoljnim uslovima u suvom stanju mogu se
dugo ouvati, iz sasuenih krvnih mrlja mogue je
posle vie meseci odrediti krvnu grupu. Kiseline,
baze, i bakterije ih razaraju.
ANTITELA An, Ab antibodi, antitela se
uglavnom nalaze
U krvnom serumu, ali ponekad mogu biti prisutna u
kolostrumu, mleku, eksudatima i ascitnoj tenosti.
Pripadaju globulinskoj frakciji plazme, stvaraju se u
retikuloendotelnom sistemu RES-u,
I u plazma elijama. Antitela za krvnogrupne
antigene dele se:
a) kompletna ili prirodna antitela pripadaju
IgM klasi imunoglobulina, petovalentna su, imaju sposobnost da
direktno agultiniu eritrocite u slanom fiziolokom
rastvoru NaCl o,9%. Ova osobina je posedica
veliine IgM molekula, oni ne prelaze placentarnu
barijeru, deluju na sobnoj temperaturi od l8-25. Na

osnovu navedenih osobina antitela IgM klase

nazivaju se: hladnim, kompletnim i prirodnim ili
uroenim a nalaze se kod krvnih grupa iz ABO
sistema.
b) inkompletna ili imuna antitela pripadaju
IgG klasi imunoglobulina, dvovalentna su prolaze
placentarnu barjeru, iako se veu za antigene
vidlivu reakciju daju tek na 37 stepeni Celzijusa,
zato se nazivaju topla.Ova antitela nastaju tek posle
imunizacije odgovarajueg antigena, zato se
nazivaju imuna, i nikada se ne nalaze u zdravom
organizmu. Inkompletna, iako se veu za antigene
reakcija postaje vidliva tek posle dodavanja
albumina ili Liss reagensa, ili AHG seruma, ili pak
dodatkom nekih drogih pojaivakih sredstava. Ova
injenica je znaajna za patogenezu hemolitike
bolesti novoroeneta. Ovde spadaju antitela iz
grupe Resuss ili Rh-sistema.
Reakcija izmeu Ag i An manifestuje se
agultinacijom, ili sleplivanjem krvnih elemenata u
vee ili manje nakupine. Ovaantitela se nazivaju
agultinini ili hemagultinini za eritrocite. Antitela
koja izazivaju razaranje ili lizu eritrocita nazivaju se
lizini.
Po pravilu u normalnom organizmu nikada se
ne nalaze istovremeno Ag i odgovarajue Ab.
Krvne grupe:
A sadri na er. Antigen A, a u plazmi antitela
anti-B 42,2%

B sadri na er. Antigen B, a u plazmi antitelo

anti-A 14,3%
AB sadri na er.Antigen A i B, u plazmi nema
antitela 7,2%
O na er.nema antigena,u plazmi antitela anti-A i
anti-B 36,1%
U jezgru svake elije nalaze se nosioci naslednih
osobina. Najsitnije osnovne estice koje prenose
nasledne osobine jesu geni. Veliki broj gena svaki
na odreenom mestu, poreani u parove, ine
hromozome. Ako su odgovarajui geni na paru
hromozoma isti, onda je u pitanj HOMOZIGOT., a
ako su geni razliiti, onda je u pitanje
HETEROZIGOT. Vidlive nasledne osobine
nazivaju se FENOTIP, a skup svih naslednih
osobina vidlivih i nevidlivih naziva se GENOTIP.
Krvne grupe se nasleuju pomou jednog para gena
na jednom hromozomskom paru. Svaka individua
nasleuje od svakog roditelja po jedan hromozom
na kome se nalazi jedan gen. Otuda su mogue
razliite kombinacije genotipova i fenotipova.
Prema Bersteinovoj teoriji imamo sledee
mogunosti:
1. Antigen A i B mogu se pojaviti na
eritrocitima deteta samo ako jedan ili oba
roditelja imaju taj antigen na svojim
eritrocitima.

2. Ako jedan ili oba roditelja pripadaju krvnoj

grupi AB deca ne mogu pripadati krvnoj
grupi O.
3. Ako jedan ili oba roditelja pripadaju krvnoj
grupi O deca ne mogu pipadati grvnoj grupi
AB.
4. Osobe krvne grupe O uvek su homozigoti,
dok osobe krvne grupe AB uvek su
heterozigoti.
U nasleivanju krvnih grupa potomci mogu biti
homozigoti kada istu osobinu nasleuju od oca i od
majke ( AA, BB, OO, ) ili heterozigoti, kada od
svakog roditelja nasleuju razliite osobine. (AO,
BO, AB) Znai krvna grupa ABO sistema dokazuje
se pomou Ag na eritrocitima i pomou antitela koja
se nalaze u plazmi ili serumu ispitivane osobe.
Rezultati svih testova moraju biti identini. U
dananje vreme poznato je preko 65o eritrocitnih
Ag. Pored ABO sistema koji se rutinski odreuje,
meu najpoznatije spadaju; K, k, Dafi Dy, M, N, S,
s, Le. Antigenska arolikost elija ljudske krvi je
tako velika da je praktino nemogue nai dve
osobe sa identinimeritrocitima, leukocitima ili
trombocitima, ako nisu jednojajni blizanci.
Aktivacija imunog sistema se u transfuziologiji
naziva aloimunizacijom i taj proces je uvek manje
ili vie tetan po organizam. Membrana eritrocita
poseduje izvesne specifine osobine koje su
neophodne za obavljanje osnovne funkcije ove vrste
elija. To su

1. izvanredna otpornost na udare koje eritrocit

trpi u arterijskoj cirkulaciji
2. posebna elastinost potrebna za provlaenje
eritrocita kroz minijaturne otvore vaskularne mree
u slezini
3. sposobnost smeuravanja i bubrenja
kojom eritrocit reaguje na osmotski pritisak u
meduli bubrega
4. osobina da emituje specifine signale
potrebne za uklanjanje eritrocita iz cirkulacije l2o
dana nakon njihovog postanka.
Eritrocitna membrana ima poseban znaaj u
klinikoj praksi, jer su na njoj smeteni antigeni
krvnih grupa bitni za imunohematologiju i
transfuziju krvi, moe biti mesto molekularnih
oteenja odgovornih za nastanak nekih uroenih
hemolitikih anemija.
Dvostruki lipidni sloj, koji ini 6o% ukupne
debline membrane sastoji se najvie iz iz molekula
fosfolipida, zatim holesterola i najmanje glikolipida.
Hidrofobni delovi delovi molekula lipida
zauzimaju unutranjost, a hidrofilni spoljanje
delove lipidnog sloja. Materije rastvorlive u
mastima ( kiseonik i uglen-dioksid) , lako difunduju
izmeu intracelularne i ekstracelularne tenosti kroz
membranu.
U lipidni sloj inkorporisan je i Rh-D
polipeptid.
Molekuli uglenih hidrata uglavnom tre iznad
povrine membrane i sainjavaju njen
uglikohidratni sloj koji se naziva glikokalis.

Funkcije ovog sloja su da : obezbedi negativni

povrinski naboj elije, povee elije meusobno, i
igra ulogu receptora membrane.
Odreivanje krvnih grupa ABO sistema
Princip odreivanja krvnih grupa ABO sistema
zasniva se na fiziolokoj izoagultinaciji izmeu
seruma jedne i eritrocita druge osobe. ABO
testiranje eritrocita je osnovni pred-transfuzijski test
i sastoji se od dve procedure:
l. prvi je neposredno testiranje eritrocita
tipiziranjem antigena A i B uz pomo specifinog
test seruma;
2. druga je posredno testiranje antigena
eritrocita indirektnim ispitivanjem antitela u serumu
uz pomo poznatih eritrocita krvne grupe a i krvne
grupe B.
Za odreivanje krvnih grupa ABO sistema koriste
se dve tehnike:
a) odreivanje na ploici:
ova metoda je orijentaciona i na osnovu nje nikada
se nemoe izdati nalaz. Na staklenu ploicu stavi se
po jedna kap anti-A i anti-B seruma. Ovim kapima
doda se po jedna kap ispitivane krvi, promea
staklenim tapiem i oitavamo agultinaciju.
Ako se u kapi krvi sa anti-A serumom pojavi
agultinacija, onda ispitivana osoba pripada KG-A.
U sluaju da se agultinacija pojavi samo u kapi krvi

sa serumom anti-B, onda ispitivana osoba pripada

KG B.
Kada se agultinacija pojavi u obe kapi krvi ( i u kapi
sa anti-A i sa anti-B serumum), onda osoba koja se
ispituje pripada
Krvnoj grupi AB.
Izostanak agultinacije u jednoj i drugoj kapi
dokazuje da ispitivana osoba pripada KG O.
b) odreivanje krvnih grupa u epruvetama:
analiza u epruvetama je tehnikakojom se
neizostavno potvruje nala na ploici.Standardno
se koristi sistem od sedam epruveta, od kojih se u
prvih pet ispituju antigeni eritrocita ispitivane osobe
sa monoklonskim poznatim test serumuma. U estoj
i sedmoj epruveti dokazuju se nepoznata antitela u
ispitivanom serumu sa poznatim test eritrocitima
krvne grupe A i B. Ovo se izvodi u slanom
fiziolokom rastvoru O,9% NaCl. Epruvete se
ostave na sobnoj temperaturi 6o minuta i ita se
agultinacija. Proces se moe ubrzati
centrifugiranjem na looo obrtaja l minutu.
TABELA ( odreivanje KG u epruvetama)
Anti
A

Anti Anti
AB

1.

2.

4.
-

5.

3.
-

Eritrociti Eritrociti Krvna

A
B
grupa
7.

6.
-

A
B
AB
0

Legenda:

+ ima aglutinacije
- nema aglutinacije

Eritociti kg A bivaju agultinisani u serumu anti A

i sa serumum anti AB. Njihov serum sadri
antitela anti B, te agultinie poznate eritrocite B.
Eritrociti kg B agultiniu u serumu anti B i sa
serumom anti- AB,. Njihov serum sadri antitela
anti B te agultinie poznate eritrocite A.
Eritrociti kg AB budu agultinisani u sva tri
seruma, a u serumu nisu prisutna antitela, te neemo
imati agultinaciju as poznatim test eritrocitima A i B
.
Eritrociti kg O nee biti agultinisani ni u jednom
test serumu, jer ne sadre niti jedan antigen. Njihov
serum sadri anti-A i anti B
Antitela te e agultinisati poznate test eritrocite A i
B.

SISTEM RHESUS - Rh SISTEM

Prema broju do sada definisanih antigena, smatra se
da je krvnogrupni sistem Rhesus najsloeniji od
sistema krvnih grupa,obuhvatajui 46 antigena
oznaenih od broja RH l do
RH 52 sa est nedovoljno razvijenih antigena.+
Levin i Stetson su l939 godine objavili sluaj
intrauterine smrti fetusa upravo poroene ene u

ijem serumu su otkrili antitelo koje je specifino

agultinisalo eritrocite njenog mua.Kada je Levin
ispitivao serum porodikje, naao je antitelo koje je
reagovalo ne samo sa eritrocitima supruga, ve isa
8o od lo4 davalaca kompatibilnih u sistemu ABO.
Landsteiner i Viener su l94o godineimunizacijom
zeeva sa eritrocitima majmuna Macacus Rhesus
otkrili izvesna antitela u serumu zeeva koja su
nazvali anti-Rh . Ubrzo se uspostavilo da su anti-Rh
antitela agultinisala i eritrocite ljudii to u 85%
sluajeva. Poto se verovalo da obe vrste antitela
imaju istu antigensku determinantu ili specifinost
novootkrivenom antigenu dodeljeno je ime Rh
faktir. Sledeih godina usledila su otkria novi
antitela koja su pokazivala izvesnu srodnost sa Rh
faktorom.
Antigeni sistema Rhesus se nasleuju pomou
dva veoma homologna, tesno povezana gena na
kratkom kraku hromozoma l, i to RHD koji
produkuje D antigene, RHCE koji produkuje Cc i
Ee. Antigene. Prvi otkriveni i kliniki najvaniji
antigen je antigen-D (RH l). Ispitivanja u
Jugoslaviji su pokazala da je 84,49% njenih
stanovnika Rh( D ) pozitivno, a l5,5o% rh( D )
negativno. Antigen D je daleko najimunogeniji
meu antigenima Rh i antigenima drugih
krvnogrupnih sistema, izuzev antigena A i B iz
sistema ABO. Antigeni Rh sistema razvijaju se u
embrionalnom perijodu od 8 do l2 nedelje trudnoe.
Stetson je dokazao antigen D kod embrija od 32 do
48mm. Na roenju antigeni su potpuno razvijeni.

Svaki antigen Rh-sistema moe da stimulie pojavu

antitela u cirkulaciji osoba kojima je on stran..
Antigen D je polipeptid , transmembranski
protein vezan za citoskelet eritrocita. On se samo
delimino istie iznad membrane eritrocita.
Prisustvo ovog antigena odreuje da je osoba Rh-D
pozitivna, 85%, otsustvo antigena D govori da je
osoba Rh-D negativna l5% stanovnitva. Od svih
varijanti najznaajnija je Du
Varijanta, otkrivena je l946 godine u Manesteru od
grupe naunika. Odlikuje se malim brojem
antigenskih mesta na eritrocitnoj membrani, ili pak
nedostatkom dela molekula antigenaRh-D. Kao
posledicu toga imamo slabiju agultinaciju, ili pak
odsustvo agultinacije sa anti-D serumumom. Radi
toga ovu reakciju zavravamo Combsovim testom
Ukoliko je prisutna agultinacija osoba je Du
pozitivna, ukoliko agultinacija izostane osoba je Du
negativna.
Antigeni Rh sistema razliito su zastupljeni u
pojedinim zemljama. Tako antigen-C zastupljen je u
loo% sluajeva na eritrocitima stanovnitva istone
azije., u 7o% sluajeva stanovnika evrope, dok je
kod nas zastupljen u 6o% stanovnitva. Antigen- c
je zastupljen kod 8o% stanovnitva u evropi, dok u
istonoj aziji javlja se u malim procentu.
Antigeni Rh sistema pripadaju polipeptidnim
ancima koji imaju izrazito hidrofobni karakter i
indirektno su vezani za skelet eritrocitne membrane.
Za polipeptidni lanac vezana je masna kiselina i
palmitin, preko sulfhidrilne grupe aminokiseline

cisteina. Cistein je bitan za antigensku ekspresiju.

Rh geni su kodominantni i nasleuju se po
Mendeljevim pravilima nasledivanja. Kada oba
nasleena gena kodiraju istu vrstu antigena, onda se
produkovani antigen ispoljava na eritrocitima u
dvostrukoj dozi, a osoba se smatra homozigotom za
taj antigen Kada nasleeni geni produkuju razliite
forme antigena onda se oba antigena ispoljavaju u
jednostrukoj zoni , a osoba se smatra heterozigotom
za taj antigen. Rh grupe se nasleuju sa tri para
blisko lociranih gena t.j. gena za Cc, Dd, Ee. Koji
su usko povezani. Ovi kompleksi kao udrueni geni
prenose se na potomke sa generacije na generaciju.
Genotip oznaava skup gena, koji odreuju antigene
na eritrocitnoj membrani. FENOTIP jedne osobe
predstavlja izbor antigena koji su dokazani u
serokkim reakcijama sa serumuma poznatih
specifinosti.( to su antigeni koje moemo
dokazati).
Eritrocitni antigeni mogu biti:
- mesta za koje se veu razliite supstance koje se
nalaze u krvi
- vezna mesta za bakterije, viruse i parazite
- transportni protein za razliite supstance
- vezna mesta za citokine.
ANTITELA Rh sistema su imunoglobulini,
koji nastaju kao reakcija imunog sistema na
stimulaciju antigenima. Sintetiu ih B limfociti ili
plazma elije. Ova antitela gotovo se nikada ne
nalaze u plazmi zdravih osoba, koje nisu bile trudne
ili primale ne-adekvatnu transfuziju krvi. Antitela

u ovom sistemu nastaju kada je ena u trudnoi

imunizovana detetovim eritrocitima koji su uli u
njen krvotok, na membrani fetalnih eritrocita nalaze
se antigeni koje majka nema na svojim eritrocitima
( nasleeni od oca). Jednom imunizovana osoba to
ostaje za itav ivot. Koncentracija antitela obino
raste , a kasnije opada. Ova antitela imaju sledee
osobine:
- uvek su IMUNA
-predominantno su Ig-G klase
-dokazuju se na temperaturi od 37 C
-nastaju imunizacijom u trudnoi ili nakon
transfuzije Rh-D poz krvi
- prelaze placentarnu barijeru i uzrokuju
hemolitiku bolest novoroeneta
- ne aktiviraju komplement
Odreivanje Rh sistema
U runinskoj praksi svakodnevno se odreuju sledei
antigeni iz ovog sistema: Rh-D antigen antigen C ,
c, E, e. , za odreivanje se koriste dve metode:
- odreivanje na ploici ili predmetom staklu, sa
monoklonskim anti-D serumom.
Nain rada: na ploicu se kapne l-2 kapi anti-D
reagensa, dodaju se dve kapi 4o-6o% tne suspenzije
ispitivanih eritrocita u sopstvenom serumu, i
tapiem se promea sadraj. Uz daljnje meanje,
pomicanje ploice, rezultat se oita unutar 2 minute

Prisutnost agultinacije znai da je osoba Rh-D

pozitivna, Odsustvo agultinacije znai da je osoba
Rh-D neg.
-metoda za odreivanje u epruveti, nain rada: u
epruvetu se kapne jedna kap 2-5%-tne suspenzije
ispitivanih eritrocita u fiziolokom rastvoru, ili
sopstvenom serumu, na to se doda l-2 kapi anti-D
monoklonskog seruma. Epruveta sa meavinom
reagensa i eritrocita se protrese, i centrifugira l min.
na looo obrtaja. Epruveta se lagano protrese i ita se
rezultat Prisutnost agultinacije je Rh-D pozitivan.
Ukoliko nema agultinacijetreba proveriti na Du
antigen indirektnom metodom.. To se izvodi na
sledei nain:
-indirektna metoda za odreivanje Du antigena:.
U epruvetu se kapne l-2 kapi anti-D monoklonskog
reagensa, tome dodamo l kap 3-5%tne suspenzije
ispitivanih eritrocita u sopstvenom serumu ili u
fiziolokom rastvoru. Epruveta se lagano protrese i
nikubira 3o-6o minuta na 37 C stepeni. Nakon
inkubacije eritrociti se peru tri puta sa fiziolokim
rastvorom NaCl koji se zattim odlije. Sedimentu
eritrocita doda se l -2 kapi anti-humanog seruma,
sadraj se promea i epruveta se centrifugira l
minutu na looo obrtaja. ita se rezultat. Agultinacija
eritrocita u indirektnom odreivanju Du antigena uz
prethodni negativni rezultat direktnom
jemetodom, znai da eritrociti imaju Du antigen.
Rezultat.je znai:
Rh-D negativan Du pozitivan. Ukoliko agultinacija
izostane imamo: Rh-D negativan Du negativan.

Ostali antigeni iz ovog sistema koji se rutinski

odreuju C c, E e , dokazuju se anti-serumima na
slian nain. Uvek se proui uputstvo proizvoaa
koje se mora u potpunosti ispotovati da bi se dobio
valjani-dobar rezultat.

HEMOLIZNA BOLEST NOVOROENETA

HBN
Hemolizna bolest novoroeneta ( HBN) je sindrom
uzrokovan skraenim ivotnim vekom eritrocita
fetusa, dejstvom specifinog aloantitela,
transplacentarno dospelog od majke u cirkulaciju
fetusa. Aloantitelo je usmereno prema nekom od
antigena prisutnim na fetalnim eritrocitima
najee iz sistema ABO, i Rhesus ili u reim
sluajevima ostalih krvnogrupnih sistema: Kell,
Daffy, Kidd, MNSs i drugi. Od ostalih antitela iz
sistema Rhesus, kliniki su najznaajniji imuno
anti-c antitelo i imuno anti-E antitelo.
Dete je posebno bie koje je slino ocu i majci,
jer je polovinu genskog koda nasledilo od oca, aa
polovicu od majke. To znai da se u fetalnim
krvnim elijama nalaze oevi i majini antigeni.
Detetova krv je postelicom odvojena od majine
krvi. U toku trudnoe ne dolazi do njihovog
meanja. Ali ipak tokom trudnoe i u toku poroaja

pojedine fetalne krvne elije prolaze kroz posteljicu

i ulaze u majin krvotok. Samo antitela IgG prelaza
placentarnu barijeru i ulaze u detetov krvotok.
Majina antitela u toku trudnoe i nakon poroaja
tite dete od infekcije.
Hemolitika hemolizna bolest novoroeneta je
kompleksan kliniki sindrom, u kome je osnovni
patofizioloki poremeaj hemolizna anemija fetusa
ili novoroeneta. Svaka razlika u krvnim grupama
izmeu majke i fetusa predstavlja mogunost
senzibilizacije ene u trudnoi, i sledstvene pojave
imunih antitela u njenoj krvi, specifinih za
eritrocite fetusa, koje dovode do razaranja fetusnih
eritrocita, anemije, utice i ostalih promena.
Najei uzronik senzibilizacije u trudnoi je
antigen-D,zatim ostali antigeni iz ovog
sistema:antigeni C, c, E, e, Kell, Daffy.
Iste takve razlike u grupama ABO sistema, naroito
ako je trudnica
Krvne grupe O, a fetus krve grupe A moe
dovesti do hemolizne bolesti. Ova vrsta
senzibilizacije je statistiki ea, ali je povoljnija
za novoroene, ona je obino blagog toka.
Prva trudnoa sa inkopatibilnim plodom,
zavrava se obino raanjem zdravog deteta,
Senzibilizacija nastaje tek u toku poroaja u prvoj
trudnoi. Eritrociti fetusa za vreme trudova prodiru
u cirkulaciju majke, a antitela se javljaju posle vie
nedelja.

ena moze biti senzibilisana i predhodnim

pobaajima, bilo spontanim , bilo arteficijalnim.
Senzibilizacija je proces koji se ne
Moe obrnuti, ali se moe spreiti.jednom nastala
senzibilizacija ne moe nestati. Antitela u krvi su
dokaz senzibilizacije. Nestanak antitela iz krvi
neznai i nestanak senzibilizacije, jer e nakon
ponovnog kontakta krvi majke sa istim antigenima
nastati anamnestika reakcija i ponovni brzi porast
antitela. Ispitivanje senzibilizacije kod majke
provodi se izmeu lo i l2 nedelje trudnoe. Ukoliko
je majka senzibilisana, znai kada su imuna antitela
prisutna, testiranje se vri jednom meseno, da se
prati porast titra imunih antitela, vri se njihova
identifikacija. Ukoliko imuna antitela nisu dokazana
testiranje se vri u 3o nedelji trudnoe.
Kod Rh-D negativnih trudnica gde nisu
dokazana imuna anitela senzibilizacija se spreava
primenom Rh-D hiperimunog gamaglobulina
(poznat pod nazivom Rogam), u toku 72 sata nakon
poroaja, ali takoe i nakon prekida trudnoe bilo
koje vrste, ili iz bilo kojih razloga. Mehanizam
delovanja imunoglobulina: Antitela iz ovog
gamaglobulina veu se za fetalne eritrocite u
krvotoku majke i na taj nain spreava nastanak
procesa senzibilizacije. On blokira antigenska mesta
na detetovim eritrocitima. Rh D imuni
gamaglobulin NEMOE spreiti niti jednu drugu
senzibilizaciju izuzev izazvanu sa Rhesus D
antigenom.

Ako je novoroene obolelo od hemolitike

bolesti novoroeneta MHN prisutni su sledei
simptomi:anemija, utica, hepatomegalija zbog
ekstramedulske hematopoetske prizvodnje ili
pojaane i ubrzane obnove eritrocitne loze,
prisustvo velikog brija eritroblasta u perifernoj krvi
novoroeneta. Ako ubrzana eritropoeza nije
dovoljna da nadvlada razaranje eritrocita, fetus pati
od hipoksije to dovodi do insuficijencije
kardiovaskularnog sistema, edema plua i ascitesa.
Ovakvo stanje fetusa nazvano je hidrops fetalis i
esto dovodi do smrti, obino jo intrauterno.
Posledice utice: stvaraju se velike koliine
nekonjugovanog bilirubina i deponovanjem u
bazalne ganglije mozga, moe da ugrozi ivot
novoroeneta. <<<<<<<znaci bolesti se javljaju
dva do pet dana po roenju, mada se mogu ispoljiti
odmah., posledica je encefalopatija i kern ikterus.
Najbolji nain leenja dece koja se raaju sa tekim
oblikom ove bolesti je Eks-sanguinotransfuzija krvi
to je postnatalni tretman novoroeneta. Ovom
vrstom transfuzije krvi se najefikasnije smanjuje
koliina bilirubina u plazmi i tako prevenira kern
ikterus. Pozitivan Direktni Combsov test i
hiperbilirubinemija su osnovne indikacije za ovu
vrstu terapije. Za ovaj proces koristi se svea
deplazmatisana krv, stara do pet dana, koja ima hct
o,5o o,6o. Za eks-sangvinotransfuziju uzima se
krv krvne grupe deteta iz ABO, i Rhesus negativna.
Test kompatibilnosti se radi sa krvi majke. Vri se
plastinim kateterom u umbilikalnu venu, i pricom

se izvue lo.2o ml krvi bebe. Ista koliina

pripremljene krvi se ubrizga od krvi davaoca u
umbilikalnu arteriju. Ovaj proces se ponavlja u
nekoliko navrata, sve dok vrednosti bilirubina, i
direktnog Combsovog testa ne postignu
zadovoljavajui rezultat. Volumen krvi deteta iznosi
7-lo% njegove telesne teine.
Primena fototerapije: ima za cilj smanjenje
koncentracije bilirubina u serumu, i konvertovanjem
bilirubina u netoksini pigment , biliverdin.
Imunoprofilaksa vri se nakon poroaja, nakon
prekida trudnoe Rh-D negativne majke, zbog toga
to se na eritrocitima embrija starog 6 nedelja nalazi
razvijen Rhesus D antigen, koji je sposoban da
senzibilie majku.
Svim enama za vreme trudnoe treba odrediti
ABO i RH krvnu pripadnost. Serum svih Rh
negativnih ena treba se testirati na anti-Rh antitela
oko lo nedelje trudnoe. , uz obavezan uslov da se
oredi krvna grupa oca deteta.

KRITERIJUMI ZA IZBOR
DAVALACA
KRVI ILI HEMOPRODUKATA
Transfuzioloki centri zavise od dobrovoljnih
davalaca krvi koji obezbeuju krv neophodnu za
potrebe bolesnika. Da bi se privukli davaoci krvi i

podstaklo njihovo kontinuirano uee, najvanije

je obezbediti odgovarajue uslove u kojima e se
tokom davanja krvi oseati prijatno, udobno i
sigurno. Izbor davalaca se zasniva na medicinskoj
anamnezi i adekvatnom pregledu lekara
transfuziologa na dan davanja krvi, da bi se
ustanovilo da li e davanje krvi nakoditi davaocu
ili e transfuzija jedinice krvi nakoditi primaocu.
Informacije dobijene od davalaca tokom upisa u
protokol karton, moraju obuhvatati podatke kojima
ce se identifikovati davalac i ako je ponovo
potrebno pozvati na dodatna ispitivanja. Ovo se
odnosi na svako davanje krvi i uva se najmanje 5
godina, 6 meseci nakon isteka roka date
komponente krvi, ili onoliko dugo koliko se zahteva
po propisu pojedine ustanove.
Obavezno se moraju navesti sledei podaci:
-datum davanja krvi
-ime, prezime i srednje slovo (inicijal imena
oca ili majke)
-adresa ( kuna i na poslu )
-kontakt telefon
- pol
- starost ili datum roenja
- razlog ranijeg odbijanja, ako je postojao
Krv moe dati svaka zdrava osoba, starosti od l8 do
65 godina, a iznimno i do 7o g. Telesne teine iznad
55 kg, proporcionalna visini, krvni pritisak: sistolni
9o-l8o mm Hg, dijastolni 5o llo mm Hg, puls 5ollo otkucaja u minuti, hemoglobin: mukarci l35g/L
,

ene l25 g/L. Mukarci mogu davati krv svaka 3

meseca, dok ene svaka 4 meseca. Davanje krvi je
jednostavan postupak. Kratki razgovor sa lekarom
provera dosadanjeg i sadanjeg zdravlstvenog
stanja. Lekarski pregled obuhvata: proveru krvnog
pritiska, proveru rada srcai plua. Provera koliine
eleza ili hemoglobina,: brzom metodom iz kaplice
krvi dobijene ubodom u jagodicu prsta. Tek kada
smo sigurni da davaoc moe dati krv zapoinje
postupak uzimanja-davanja krvi. Krv se vadi-daje iz
lakatne jame, igla je povezana sa sa plastinom
vreicom u koju se daje krv. Samo davanje krvi
traje od 5-lo minuta. Igla i plastina vreica za
uzimanje krvi su sterilne i samo za jednokratnu
upotrebu, t.j. mogu se upotrebiti samo za jedno
davanje. Prema tome davalac kada daje krv
NEMOE SE INFICIRATI! Nakon davanja sledi
kratkotrajni odmor uz osveenje i lagani obrok.
Zdrav organizam davaoca krvi vrlo brzo nadoknadi
koliinu i sve sastavne dijelove darovane krvi. Ve
unutar 24h organizam nadoknadi tekui deo krvi plazmu i njene sastojke. Za elijske elemente treba
vie vremena: Le i Tr za par dana dok Er za 7 lo
dana. Davanje krvi najvie utie na elezo koje se u
obliku hemoglobina nalazi u eritrocitima. Davanjem
45o ml krvi davaoc gubi oko 2oo mg eleza.
Organizam nadoknauje gubitak Fe u toKul do 2 meseca, poveanom apsorpcijom iz hrane.
Davanje krvi nikako ne ugroava zdravstveno stanje
davaoca, to je ujedno i kontrola zdravlja davaoca.

Definiciju dobrovoljnog davaoca krvi odredila je

Meunarodna zajednica transfuziologa ( ISBN),
meunarodni Crveni krst ( IFCR) , i Svijetska
zdravstvena organizacija ( WHO ) i prihvaena je u
svim zemljama sveta. Dobrovoljni davalac krvi je
osoba koja daruje krv, plazmu, ili elijske delove
krvi po slobodnoj volji i neprima za to nikakvu
naknadu, ni novanu niti na nain koji se moe
smatrati nadoknadom novca. Skromna uspomena,
panja, i osveenje nakon davanja krvi prihvatlivi
su za dobrovoljno davalatvo krvi. Dobrovoljni
davalac krvi je posredan, aktivan sudionik uesnik
u leenju bolesnika, on je aktivna veza izmeu
zdravog dela drutva i bolesnika.
Najvei rizik pri davanju krvi je doivljaj
vazovagalne sinkope, ili obine nesvestice.
Donorske afereze:Afereza ili hemafereza, u
irem smislu rei oznaava prikupljanje ili
otklanjanje nekog krvnog sastojka. Ona predstavlja
skup postupaka vezanih za eksfuziju davaoeve ili
bolesnikove krvi, njeno razdvajanje na komponente
i zadravanje
( uzimanje ili otklanjanje) nekog ili vie sastojaka
krvi, uz
reinfuziju preostalog dela krvi. Davaoci za ovakav
postupak moraju biti ire medicinski obraeni to
ukljuuje koagulacioni status,kompletne ostale
laboratorijske analize.
Afereze se koriste za:
- trombocitaferezu, za prikupljanje trombocita ,
prednost ovog postupka je visok prinos trombocita

dobijen od jedne osobe i smanjena ekspozicija

bolesnika velikom broju antigena nebiranih
davalaca, ukoliko bi se koristio klasian postupak.
- leukacitafereza za prikupljanje leukocita
- plazmafereza za prikupljanje plazme
- eritrocitafereza za prikupljanje eritrocita
Svi aferezni postupci izvode se na mainama koje se
nazivaju separatori, postoje razliite vrste, i razliiti
proizvoai. Da bise dobila terapijska doza krvnog
sastojka proces razliito traje i to po nekoliko sati.
to zavisi od vrste krvnog sastojka od stanja
davaoca.
Porodino davalatvo ili namensko,koristi se
porodica kada nema dovoljne koliine krvi od
dobrovoljnih davalaca. Naalost kod nas je to
trenutno prisutno i koristi se za planirane hiruke
intervencije i leenje sekundarnih anemija.

METODE KONZERVISANJA KRVI

Krv namenjena za transfuziju, konzervie se u
specijalnim vreicama kesama. Na taj nain to se
neposredno po izlasku iz vene mea sa
antikoagulansom, neko vreme uva, a zatim prema
potrebi daje primaocu bolesniku. Ovakav nain
transfzuzije naziva se indirektna transfuzija. Prema
tome za indirektnu transfuziju najvei problem je
spreavanje koagulacije. U cilju reavanja tog
problema primenjivane su tokom proteklog perijoda
razliite metode i razliita sredstva. Za

konzervisanje krvi za transfuziju dolaze u obzir

samo antikoagulansi, koji uklanjaju jone Ca
potrebne za stvaranje trombina, ili koji spreavaju
stvaranje trombina i njegovim delovanjem na
fibrinogen, stvaranje fibrina. Takav antikoagulans
naen je u Natrijum-citratu, koji se uz dodavanje
drugih hemikalija potrebnih da se produi ivot
krvnim elijama,ili umanji mogunost
kontaminacije konzervisane krvi bakterijama,
virusima i drugim mikroorganizmima.
Konzervansi-stabilizatori treba da ispunjavaju
sledee uslove:
- da u to manjim dozama trajno spreavaju
koagulaciju krvi
- ne smeju da sadre materije koje razaraju sastojke
krvi,ili onemoguuju njihovu normalnu funkciju
- ne smeju toksino delovati na primaoca
- da su hemijski isti, i rastvorlivi u vodi
- mora osigurati to dui ivot elija u
konzervisanoj krvi, a takoe i u organizmu
primaoca .
Vrste konzervansa: ACD sadri ; citronsku
ili limunsku kiselinu, natrijum citrat, i dekstrozu ili
glukozu, rok za upotrebu krvi je 2l dan.
CPD-sadri; citronsku ili limunsku kiselinu,
Na-citrat, dekstrozuili glukozu, natrijumfosfat, rok
za upotrebu 28 dana. .
CPD-A- sadri ; citronsku kiselinu, Nacitrat. Dekstrozu ili

Glukozu, Na-fosfat, i aminokiselinu adenin.Rok za

upotrebu krvi uzet sa ovim konzervansom je 38
dana.
Limunska ili citrina kiselina, ranije je
izdvajana iz limunovog soka, danas se dobija
sintetskim putem, njeno glavno dejsto je
spreavanje koagulacije.
Na-citrat, njegovo dejstvo kao
konzervansa sastoji se u tome to on sa jonima Ca
iz plazme stvara Ca-citrat, koji je rastvorliv u vodi i
onemoguava stvaranje trombina u tu se spreava
nastavak koagulacije.
Dekstran ili glukoza: to je najprirodniji
dodatak, jer se metabolizam eritrocita zasniva na
anaerobnoj razgradnji glukoze. Iz tog procesa
eritociti dobijaju aenergiju koja im je potrebna za
odravanje njihovog jonskog sastava, njihovih
lipidnih membrana i metabolike funkcije. Na taj
nain dekstroza produava trajnost eritrocita u
konzervisanoj krvi.
Na-fosfat i aminokiselina adenin, njihovo
dodavanje konzervansu poveava koliinu ATF
( adenozin trifosfata). Time se stvaraju poveane
koliine energije za kvalitativno preivljavanje i
metabolizam eritrocita tokom uvanja u toku
konzervacije.
Dodavanjem hranlivih sastojaka u eritrocite
usporavaju se procesi odumiranja i razgradnje
eritrocita i rok njihove upotrebe produava se na 49
dana. Najee je to neproteinski rastvor SAGM
NaCl.adenin, glukoza i manitol.

U konzervisanoj krvi dogaaju se promene

koje nisu pogodne za bolesnika: raste afinitet
hemoglobina za kiseonik, u plazmi raste
koncentracija kalijuma, laktata, pada ph krvi,
smanjuje se aktivnost faktora koagulacije i ostalih
proteina plazme. Raspadaju se leukociti, iz kojih
izlaze razliite supstance koje imaju antigensko
delovanje. Razni krvni sastijci propadaju razliitom
brzinom : najbre se smanjuje aktivnost faktora 8
koagulacije, koji nedostaje kod hemofilije,pa slede
leukociti, trombociti, eritrociti, a najdue ive
limfociti.
Temperatura je kritini faktor za uvanje
konzervisane krvi i krvnih derivata ili
hemoprodukata. Temperatura se mora odravati u
zadatim granicama, nesme prelaziti ni donju ni
gornju granicu. uva se u posebnim friiderima i
zamrzivaima namenski izbadarenim. Kontrolie
se svaka 4 sata uz potpis. Kada se posle
uskladitenja krv i hemoprodukti spremaju za
bolesnika, moraju biti zagrejani ali ne vie od 37
stepeni. Ukoliko je via temperatura dolazi do
hemolize eritrocita, iz eritrocita izlaze citokini i
uzrokuju nuspojave kod bolesnika, nastaju posttransfuzijske reakcije.
Puna-cela krv i deplazmatisani er uvaju se na +
4C, , koncentrat granulocita 22-24 C (sobna
temperatura) 24 sata. Koncentrat trombocita sobna
temperatura 3-5 dana. Svee zamrznuta plazma u
zamrzivau na -3o C. L2 meseci , ili -4o 24 meseca.

PREDTRANSFUZIJSKO TESTIRANJE
Prije primene upotrebe konzervisane krvi ili
hemoprodukata neophodno je izvriti testiranje
kako bi se pravovremeno otkrila i identificirala
antitela koja su prisutna kod primoca i davaoca krvi,
te da obezbedimo maksimalnu sigurnost za
bolesnika primaoca krvi. U ove testove spadaju:
l. odreivanje krvne grupe ABO i Rh-D sistema,
davaoca i bolesnika
2. Ispitivanje prisutnosti markera za hematogenotransmisivne bolesti : HbsAg, HCV, HIV, TPHA
3. Otkrivanje iregularnih antitela u cirkulaciji
davaoca i bolesnika
4. Odreivanje karakteristika i specifinosti
aloantitela u serumu bolesnika i ocjenu njihovog
klinikog znaaja.
5. Test interreakcije , test kompatibilnosti
6. Izbor najpogodnijeg davaoca i hemoprodukta
7. Identifikacija bolesnika prije transfuzije.
TEST KOMPATIBILNOSTI: princip ovog testa
je utvrivanje da li serum primaoca reaguje, in vitro
sa izabranim eritrocitima davaoca. To je zadnji
laboratorijski test u pokuaju procene sudbine
transfundovane krvi u cirkulaciji bolesnika. On se
mora izvoditi pre svake transfuzije eritrocitnih
koncentrata pune krvi, transfuzije leukocita

,trombocita i plazme. Test kom. Se sastoji iz vie

postupaka i izvodi se na vie naina:.
MAJOR test: meaju se ili spajaju serum bolesnika i
eritrociti davaoca.
MINOR test:pomeaju se eritrociti bolesnika i
serum davaoca.Proces se izvidi u tri sredine: na
sobnoj temperaturi, na 37C u termostatu i zavrava
se sa AHG. U svakoj sredini otkrivaju se specifine
grupe antitela.Negativna reakcija ovog testa
indirektno predvia bezbedno cirkulisanje tih
eritrocita u krvotoku bolesnika , krv ili
hemoprodukti se daju u upotrebu. U razvijenim
zemljama postoji kompjuterski test interreakcije, pri
emu raunarski programi omoguavaju bezbedan
odabir ABO kompatibilne krvi za transfuziju, iz
bogato ponuene banke krvi.Transfuzija je uspena
ako transfundovane elije preive svoj normalni
vijek u krvotoku bolesnika.
Bolesnika treba upoznati sa nainom davanja
krvi i hemoprodukata. Prvo treba proveriti
bolesnikov identitet. Udobno ga smestiti, utopliti.
Poloaj ruke blago fiksirati. Transfuziju treba
primenjivati u povrinske vene lakatne jame,iglom,
braunilom ili kateterom. Krv mora predhodno biti
zagrejana u termostatu na 37C,ili na sobnu
temperaturu.Brzina mora biti oko 8o kapi u minuti.
Transfuzija jenedoze krvi netreba da bude kraaod
2h, niti dua od 4h. Sistemi koji se koriste moraju
imati filter. Takoe postoje specijalni filtri za
zaustavljanje Leukocita- oni se primenjuju kod
bolesnika koji se pripremaju za transplantaciju.

Ukoliko imamo bolesnika bez svijesti,

traumatizovanog, onda vrsta povrede, diktiraju
primenu vrste hemoprodukata i brzinu njihove
primene.
Lekovi, niti drugi rastvori se nesmiju davati niti
u kesu sa krvi, niti u sisteme za davanje transfuzije,
jer oni tetno nepovoljno deluju na elije
konzervisane krvi, izazivajui njihovu hemolizu.
Dozvoleno je dodavati u krv jedino fizioloki
rastvor o,9% NaCl.

POSTTRANSFUZIJSKE REAKCIJE
Ove reakcije su nedeljivi deo transfuzijskog
leenja. One se javljaju l-3% bolesnika kod kojih je
primenjivana transfuzija. Krv je tekuina sloenog
biolokog sastava sa bilokim aktivnim sastojcima.
Transfuzijom se unose ti bioloki aktivni sastojci u
bolesnikovu krv. Antigeni krvnih elija i proteini
uneseni u
bolesnikov organizam pospeuju
njegov imunoloki sistem na stvaranje antitela.
Nuspojave transfuzijskog leenja posledica su
razlike u sastavu krvi, ili krvnih derivata bolesnika i
davaoca, ili greke pri radu. Prema uzroku reakcije
se dele:
l. Imunoloke koje se javljaju kao posledica
reakcije Ag-Ab
a) hemoliza intravaskularna najee ABO
inkopatbilija

- ekstravaskularna Rh inkopatibilija
b)preosetlivost urtikarija, anafilaktiki ok.
2. Neimunoloke- u koje spadaju svi ostali uzroci:
preoptereenje cirkulacije, hiperkalijemia,
intoksikacija citratom, diluciona koagulopatija kod
masivnih transfuzija, embolija masna, vazduna,
infekcija na mestu venepunkcije, tromboflebitis.
Prema vremenu nastanka dele se na : rane, koje
se deavaju do 24 sata nakon transfuzije i kasne
koje se deavaju nakon toga.
Akutna posttransfuziona hemolitika reakcija,
nastaje nakon transfuzije inkopatibilne krvi ili
hemoprodukata. Najei uzrok ove reakcije su
antitela kod bolesnika u njegovom krvotoku, koja
reaguju sa antigenima iz krvi davaoca. Ova reakcija
nastaje najee zbog greke pri radu, ili zamenom
kesa kod dva bolesnika. Simptomi kod ove reakcije
su burni, i nastupaju vrlo brzo nakon poetka
transfuzije, arenje na mestu venepunkcije,ili du
vene, crvenilo lica, zabrinutost i strah, temperatura,
groznica, bolovi u stomaku, stezanje u grudima,
hipotenzija, oteenje bubrega praeno anurijomsmrt.
Postupak koji treba primeniti pri sumnji na
akutnu PTHR
l. prekida se transfuzija, igla mora ostati u veni,
nastavlja se infuzija o,9% NaCl
2. uspostavljaju se uslovi za leenje hipotenzije i
odravanje diureze
3. primena antihistaminika, kortikosteroida,
analeptika i kardiotonika

4. utopljavanje bolesnika
5.kod teih posledica primenjuje se hemodijaliza,
oksigenoterapija
6. uzimaju se uzorci krvi bolesnika na imunoloka
ispitivanja, kks,ispitivanja hemostaze, ispitivanje na
sterilnost,
7. trba analizirati uzorak mokrae.
Kasna posttransfuzijska hemolitika reakcija nastaje
nakon 2-l8 dana nakon transfuzije, To se deava kod
bolesnika koji su ve bili imunizovani sa tim
antigenima.Transfuzijom eritrocita nastaje
sekundarni imunoloki odgovor praen porastom
koncentracije antitela, njihovo vezivanje za
transfundovane eritrocite, i njihovom razgradnjom
hemolizom.Simptomi obino nisu burni. Vodei
simptomi su anemia i utica.
HEMATOGENE TRANSMISIVNE BOLESTI
Kod bolesnika sa deficitom nekog od krvnih
sastojaka leenje krvlju ili hemoproduktima esto je
od ivotnog znaaja. Ono je bezbedno ali ne
iskljuuje i mogunost eventualne transmisije
uzronika pojedinih infektivnih bolesti, to je rizik
koji je odavno poznat. Iako je broj
mikroorganizama koji se mogu preneti transfuzijom
krvi velik, samo mali broj njih uzrokuje teke
bolesti. Zato je neophodno ispitati da li se nalaze u
davaoevoj krvi. Pri tome osnovni uslovi za

potencijalno prenoenje nekog infektivnog agensa

putem transfuzije krvi su:
- uzronik se nalazi u krvi davaoca
- dugo razdoblje inkubacije
- tok bolesti kod davaoca je asimptomatski
- uzronik bolesti ne ugiba u konzervisanoj krvi,
niti u hemoproduktima
- veina uzronika e prenosi i polnim putem
- nakon ozdravljenja zaraena osoba ostaje
kliconoa.
Ukoliko su navedeni uslovi ispunjeni, infektivni
agens se moe preneti transfuzijom krvi. Meutim
da li e do infekcije i manifestacije bolesti doi
zavisi od :
a) koliine transfundovanog infektivnog agensa (
infektivne doze)
b) stanja imunolokog sistema primaoca
transfuzije
Do bolesti e doi ukoliko je infektivna doza koja
se transfunduje velika i ukoliko je naruen imuni
odgovor organizma primaoca.
Inficirana krv, plazma, i drugi hemoprodukti obino
se po izgledu i organoleptiki ne razlikuju od
neinficiranih. Zbog toga je potrebno
laboratorijskimtestovima ispitati ima li u krvi
davaoca uzronika transmisivnih bolesti. Ispitivanje
prisutnosti svih uzronika zaraznih bolesti, koje se
mogu preneti transfuzijom nije izvodlivo.
U naoj zemlji obavezna zakonska testiranja
svake jedinice krvi na markere hematogeno
transmisivne bolesti su :

l. SIFILIS test je obavezan od l953 god.

2.Hepatitis B HbsAg test od l97l god.
3. AIDS HIV test od l987 god
4.Hepatitis C ; HCV test od l994 god.
Rezultati laboratorijskog testa interpretiraju sekao :
reaktivni, nereaktivni, pozitivni i negativni.
Hepatitis B - testiranje dobrovoljnih
davalaca krvi na infekciju HBV-om izvodi se
specifinim serolokim testovima kojima se
dokazuje prisustvo povrinskog S-Antigena.
Prvi korak u identifikaciji ovog virusa uinjen je
kada je naunik Blumberg dokazao prisustvo ovog
Ag u krvi jednog avstralijskog domorodca, obolelog
od hepatitisa. Kompletna virusna estica otkrivena
je l97o god i natvana Daneova estica po
istoimenom autoru.
HBV uzrokuje lo-3o% posttransfuzijskih
hepatitisa (PTH) Infekcija se prenosi parenteralnim
i intravenskim putem. Najee je to putem
zagaenih priceva i igala, hemodijalize, hiruke
intervencije. Rizine grupe za HBV infekciju su
profesiolno izloeni zdravstveni radnici, intravenski
narkomani i promiskuitetne osobe. Inkubacija
virusa traje od 2 nedelje do 6 meseci., i zavisi od
koliine inokuluma virusa, puta prenoenja,
virulencije virusa. Poetni simptomi infekcije su
nespecifini; muka gaenje, povraanje i anoreksija.
Tok infekcije HBV-om moe varirati od
asimptomatske preko anikterine do akutne forme
praene uticom. Akutni hepatitis javlja se kod 2o-

35% obolelih odraslih osoba sa potpunim

ozdravljenjem. U malom % prelazi u hronini oblik,
ima dobru prognozu, dok oko 3% sluajeva
zavrava cirozom jetre.
Testiranje DDK na infekcije HBV-om izvodi se
specifinim enzimo-imunim testovima ELIZA.
Ovde se dokazuje prisustvo
HbsAg-hepatitis B povrinskog antigena, i
specifine DNK HBV-a. Odreivanje koncentracije
HbsAg vano je za dijagnostiki i prognostiki
znaaj. Snienje koncentracije HbsAg u poentoj
fazi infekcije HBv-om ukazuje na relativno brz
oporavak, dok njegov visok titar govori u prilog
hroninom toku bolesti.
Virusni hepatitis tip-B je jedan od najeih
bolesti koje se mogu preneti transfuzijom krvi. On
je jedno od najeih obolenja i
najrasprostranjenijih i predstavlja socijalnozdravstveni problem skoro svih zemalja sveta.
Mere prevencije spadaju:
- organizacione mere; formiranje komisija za
transmisivne bolesti u okviru kojih su odreena lica
odgovorna za kontrolu i prevenciju hepatitisa tipa
B,
- medicinske mere: selekcija i skriningovanje
davalaca krvi specifinim osetlivim testovima na
prisustvo HbsAg i terapijaska primena samo
HbsAg-negativnih jedinica krvi
- opte higijenske mere: adekvatna lina higijena,
upotreba zatitne odee i rukavica

- mere specifine zatite: primena vakcina i

specifinih imunoglobulina
Testiranjem DDK na hepatitis B, dokazujemo
njegov povrinski antigen HbsAg.
Test je zakonski obavezan od l97l godine.
HEPATITIS C:Danas je poznato da HCV pripada
RNK virusima i familiji Flaviviridae. Do sada nije
izolovan u kulturi tkiva i smatra se da verovatno
cirkulie u serumu. Infekcija sa HCV-om preteno
se prenosi parenteralnim, intravenskim i seksualnim
putem.- inficiranim iglama, kontaktom sa
inficiranom krvi,. Oboleli od HCV infekcije su
najee narkomani, primaoci organa i tkivnih
transplantata, hemofiliari. Virusna infekcijatransmisija je dokazana sa majke na bebu, prilikom
infekcije majke u treem trimestru trudnoe, Ovaj
virus ima krau inkubaciju i moe imati blai tok.
Simptomi su slini kao i kod hepatitisa B.
Prisustvo HCV u serumu predstavlja:
a) prolaznu viremiju udruenu sa akutnim
oporavkom od hepatitisa
b) perzistentnu viremiju sa prelaskom u hroninu
fazu bolesti
c) intrmitentnu viremiju karakteristinu za
poetni gubitak HCV-a ali sa ponovnim
javljanjem posle nekoliko meseci.
Veina bolesnika sa hroninim hepatitisom tipa C
je bez simptoma ili sa srednje izraenim
simptomima. Kod bolesnika sa znakovima obolenja,
slabost je est znak i opisuje se kao nedostatak

energije, i poveanom potrebom za snom. U oko lo

% sluajeva hroninog hepatitisa moe se dokazati
ciroza jetre koja obino prelazi u karcinom jetre.
Danas se u rutinskoj dijagnostici hepatitisa tipa
C radi dokazivanja antitela prema antigenu HCV
primenom ELIZA testa ili enzimoimuni esej. AniHCV antitela javljaju se kasnije nego kod ostalih
virusnih hepatitisa. Do sada registrovani testovi ne
otkrivaju sve virusne antigene.
Uzorci krvi se smatraju pozitivnim ako postoje
antitela na dva Ag HCV-a. Nalaz antitela se
potvruje testiranjem na prisustvo HCV RNK koja
se izvodi PCR metodom. Polimeraza chain reakcion
je najnovija metoda koja se zasniva na
umnoavanju RNK virusa. Zahvaljujui sposobnosti
enzima polimeraze da odereni poznat segment
RNK koristi kao kalup za sintezu komplementarnog
segmenta.
Seropozitivnost je najvea kod intravenskih
narkomana , pacienata na hemodijalizi, dok kod
DDK iznosi o,2 -2% zavisno od regiona.
Skrining davaoca krvi i organa e sigurno
spreiti u veini sluajeva prenoenje infekcije
HCV-om.
Testiranje DDK na hepatitis tipa C zakonski je
obavezan od l994 godine.
SIFILIS- je venerino obolenje koje prouzrokuje
bakterija Trepanema palidum. U odreenim
stadijumima bolesti treponema se nalazi u krvi pa se
transmisivno moe preneti na zdrave osobe. Osnovi

put prenoenja je polnim kontaktom. Nakon

transmisije perijod inkubacije iznosi oko 3 nedelje.
Posle infekcije Treponemom ispoljavanje bolesti
prolazi kroz tri faze:
l. primarni sifilis nakon prvog kontakta uzronik
dospeva u limfni sistem i ostavlja leziju ulaska putu
treponema. Ukoliko se bolesnik ne lei nastaje:
2. sekundarni sifilis; primarna lezija zarasta, javljaju
se promene na celij koi i postoji visok stepen
infektivnosti. U ovoj fazi mogue je nevenerino
irenje bolesti, i
3. tercijalni sifilis se javlja 5-4o godina od poetne
infekcije. Lezije se javljaju u CNS-u ili
kardiovaskularnom gde izaziva oteenja.
Sifilis se moe preneti i kongenitalno. Uzronik ima
sposobnost prolaska kroz placentu, inficira fetus, to
dovodi do infekcije bebe.
Testiranje DDK vri se specifinim
testovima:Hemagultinacijski test, florescentni test
na prisustvo antitela protiv treponeme, i
enzimoimuni test koji koristi kao antigen trep.
Palidum ime se detektuju specifina antitela.
Skladitenjem krvi na 4-6 C eliminie se
mogunost transmisije sifilisa transfuzijom.
Izvoenje pretransfuzijskog testa na prisustvo
uzronika sifilisa obavezno je zakonski od l953
godine.
AIDS- SIDA: po prvi put je prepoznata kao nova
bolest l98l god. u SAD. Od tada se broj prepoznatih
bolesnjka poveava eksponencijalnom brzinom.

AIDS nastaje zbog steenog smanjenjafunkcije

elijskog imuniteta. Uzrokuje ga infekcija HIV-om (
viruson steene imunodeficijencije) koji ulazi u Tlimfocite. HIV pripada grupi retrovirusa i porodici
Lentivirusa. To je virus izrazito visoke patogenosti.
Inkubacija AIDS-a traje od 2 5 godina,ona je
kraa kod dece i nakon infekcije sa HIV-om putem
krvi. Zbog steenog poremeaja imuniteta kod
bolesnika nastaju maligni tumori ili infekcije sa
oportunistikim uzronicima. To su razni virusi,
bakterije i glivice koje inae nisu patogene za osobe
koje nemaju ovu infekciju.
Rizine osobe ili bolesnici:
- 7o 75 % bolesnika su homoseksualci,
- 2 - l5 % su narkomani koji uzimaju narkotike
intra-venskim putem put irenja je zajednika igla.
. l 4 % su hemofiliari i bolesnici koji su primili
inficiranu krv.
Postoje osobe koje nazivamo non progresor koje
ostaju zdrave bez promena u imunolokom sistemu
vie godina nakon primarne infekcije.
Rizik od infekcije HIV-om putem transfuzije
krvi zavisi od:
a) prokuenosti populacije davaoca krvi sa HIVom
b) karakteristike davaoca krvi visok rizik krv
narkomana
c) broja transfundovanih doza krvi odnosno
intenziteta transfuziolokog leenja
d) Provedenih mera kojima se spreava uzimanje
krvi od rizinih osoba.

Kod veine inficiranih u serumu se mogu dokazati

antitela protiv HIV virusa, Prisustvo anti-HIV
antitela u serumu davalaca krvi ispituje se
imunoenzimskim testovima, ELIZA. Krv davaoca
koja je anti-HIV reaktivna ne smije se
upotrebljavati za transfuziju. HIV ulazi u limfocite
T i zbog toga se nemoe otkriti njegova prisutnost
u krvi inficirane osobe. Osobe inficirane sa HIVom, stvaraju anti-HIV antitela i njihova prisutnost
znai kontakt ili infekciju sa HIV-om.
Antitela protiv HIV-a naena su u gotovo loo%
bolesnika sa AIDS-om.
Zbog brzog irenja infekcije i teine bolesti AIDS je
postao jedan od osnovnih problema zdravstvene
slube i transfuziologije.
Testiranje DDk na SIDU, odnosno na anti-HIV
antitela obavezno je zakonom od l987 godine.
U svim zdravstvenim ustanovama neophodno je
provoditi mere kojima e se zatititi zdravstveni
radnici i primaoci transfuzije krvi.
Mere prevencije transmisivnih bolesti:
Palivo odabiranje DDK
- detaljan pregled DDK.
- odgovarajue laboratorijsko ispitivanje svake
uzete jedinice krvi
- zamena plaenog davalatva dobrovoljnim i
besplatnim
- usavravanje metoda za otkrivanje i inaktivaciju
virusa u hemoproduktima

- ograniavanje transfuzija na bolesnike sa jasno

utvrenim klinikim indikacijama za sprovoenje
hemoterapije.
Svako sprovoenje samo jedne od navedenih
preventivnih mera nije dovoljno da bi se izbegla
transmisija infektivnog agensa transfuzijom krvi,
ve treba ih primenjivati istovremeno.
Rizik od prenosa zaraznih bolesti derivata plazme
nakon testiranja na uzronike zaraznih bolesti i
inaktivacije virusa postao je manji.

Infektivni uzronik
prenoenja transfuzijom

rizik od

Hepatitis
A
B
C

mali
l/ 89.ooo
l/225.ooo

Retrovirus
HIV l

l/752.ooo

Lues

mali

Verovatnoa prenoenja virusa hemoproduktima

Nema = albumin, imunoglobulin
Niska = koncentrovani faktori VIII i lX,
imunoglobulini za intravensku uporebu,
koncentrovani eritrociti
Ograniena = krioprecipitat

TERAPIJSKA PRIMENA HEMOPRODUKATA

Hemoterapija predstavlja leenje bolesnika
nadoknadom krvi i ili specifinih hemoprodukata u
cilju rekonstitucije i odravanja homeostaze u
krvotoku. Hemoterapija u irem smislu rei pored
nadoknade transfuzijama podrazumeva primenu
afereznih postupaka ili procedura kojima se postie
otklanjanje i ili zamena ekscesnih koliina ili
patoloki izmenjenih krvnih sastojaka.
Navedeni terapijski postupci transfuzije i
afereze omoguavaju strukturne izmene,
t.j.modulaciju sastava cirkuliue krvi.

Pravovremeno izvoenje odgovarajuih

hemomodulacijskih
Postupaka omoguuje znaajno smanjenje
morbiditeta i mortaliteta
Bolesnika. Ipak treba naglasiti da ovi terapijski
postupci ne predstavljaju etioloki ve suportivni
metod terapije.
Hemomodulacija je u veini sluajeva veoma
korisna i efikasna, ali moe biti udruena sa
pojavom neelenih efekata zbog ega njena
primena nije bez rizika po zdravlje bolesnika. Za
efikasnu i to bezbedniju hemoterapiju, od
posebnog je znaaja tano utvrivanje vrste
deficitarnog krvnog sastojka i kvantifikacija stepena
smanjenja jer od toga zavisi izbor i doziranje
hemoprodukta i trajanje tretmana. Terapiju treba
zapoeti to ranije radi svoenja neelenih sekvela
na minimum.
Leenje bolesnika sa oligemijom :- anemija,
tanije oligemija je patoloko stanje kome sa
smanjenim ukupnim volumenom ili masom
eritrocita ( UVE) transfuzije su korisne ili
neohodne. Transfuzija krvi danas, uglavnom
oznaava terapijsku upotrebu eritrocita, koja po
potrebi moe biti dopunjena i drugim
hemoproduktima.Osnovni cilj transfuzije je
restauracija i ili odravanje homeostaze u
organizmu u prvom redu:
a) kapaciteta za vezivanje i transport kiseonika
b) cirkuliueg volumena krvi
c) hemostaznih funkcija

d) imunog odgovora na invazivne agense.

Anemijski sindrom izazvan akutnim gubitkom krvi.
Akutni gubitak krvi vodi oslabljenoj tkivnoj
perfuziji i zahteva brzu korekciju. Akutni gubitak
krvi izaziva akciju vie kompenzatornih
mehanizama u cilju restauracije cirkulacije i
obezbeenja tkivne perfuzije vitalnih organa, kao
to su mozak, miokard i bubrezi. Kod ovog obolenja
najpre dolazi do preraspodele intra i ekstra
vaskularne tenosti, t.j. ulaska intercelularne
tenosti u intravaskularni prostor radi poveanja
cirkulatornog volumena.
Zbog pada krvnog pritiska, a posredstvom
baroreceptora u aorti i karotidnim arterijama,
nastupie stimulacija simpatikusa i posledina
vazokonstrikcija u nekim maje-vanim organima =
nastaje centralizacija krvotoka. Ukoliko je gubitak
krvi vei, mora doi i do porasta minutnog
volumena srca. Rezultat svega toga je poboljanje
tkivne perfuzije u vitalnim organima.
Najei uzroci akutnog gubitka krvi su
krvarenja tokom trudnoe i iili poroaja, zatim
prilikom saobraajnih, ratnih i ostalih povreda,
politrauma i u toku hirukih procedura. Nezavisno
od etiopatogeneze zbrinjavanje akutnog gubitka
krvi podrazumeva:
a ) to bru restituciju bolesnika
b )neposredno utvrivanja izvora krvarenja i
njegovo zaustavljanje.
Gubitak 2o -3o % tj, oko 1 -1,5 litar krvi zahteva
nadoknadu volumena infuzijom odgovarajuih

kristaloidnih ili koloidnih rastvora. Pri gubitku

preko 3o% krvi, bolesnik postaje hipoksian,
postepeno razvija kliniku sliku hipovolemijskog
oka. Tada je neophodna korekcija oksiformne
funkcije krvi transfuzijom eritrocita. Kada je re o
masivnom gubitku krvi- gubitku oko 5o%
cirkuliue krvi unutar tri sata ili gubitku zapremine
krvi koja je jednaka volumenu celokupne
cirkuliue krvi tokom 24 sata pored eritrocita
treba transfundovati i trombocite .
Program ordiniranja krvi za planirane hiruke
procedure u optoj anesteziji, takvi bolesnici dobro
toleriu sniene vrednosti Hb od 1oog/L i HCT
o,3o. Danas vlada miljenje da ove vrednosti mogu
biti nie: Hct o,25, Hb 8og/L.Zbrinjavanje
bolesnika sa planiranim hirukim procedurama,
pored alogenih, koriste se i autologne transfuzije,
zatim perioperativno spaavanje krvi i
normovolemijska dilucija za koju su neophodni
namensi aparati.
Komplikacije u trudnoi:akutni gubitak krvi je
relativno est uzrok smrtnosti porodilja u
nerazvijenim zemljama , 421 smrtni sluaj porodilja
na 1oo ooo ivoroene dece. S obzirom na to da
mnoge trudnice imaju hroninu anemiju usled
nutritivnog deficita, sa infekcijom udruenu ili
druge etiologije gubitci i manjih volumena krvi
mogu imati teke posledice. Ukoliko se se razvija
teka anemija, sa koncentracijom hemoglobina
Hb< 4o g/L koja je udruena sa
kardiorespiratornim poremeajima, neophodan je

urgentni tretman transfuzijama eritrocita uz

aplikaciju diuretika. Inae transfuzija eritrocita su
indikovane za trudnice ija je koncentracija Hb<
7og/L.
Preparati eritrocita:
- deplazmatisana krv (DK )
- koncentrovani eritrociti sa redukovanim
brojem leukocita
KERBL
- oprani ili isprani eritrociti ( IE)
- neociti mladi eritrociti
- rastvori Hb i perfluorouglenici
Osnovna funkcija eritrocita kao posebnog
hemobiolokog sistema jeste snabdevanje tkiva
kiseonikom u odgovarajuoj koliini i pri
parcijalnom pritisku koji dozvoljava efikasnu
difuziju O2 iz krvi.Prisustvo Hb u eritrocitima
omoguava krvi da transportuje oko 5o puta vee
koliine O2 u odnosu na istu zapreminu vode.
Isporuka O2 elijama je funkcija :
a) ouvanosti tkivne perfuzije ;
b) oksiformnog kapaciteta krvi tj. Koncentracija
Hb i
c) stepen saturacije HB sa O2, kao i njegovog
afiniteta prema O2
Navedeni inioci stabilizuju oblik Hb sa niskim
afinitetom vezivanja O2. Poznato je da se 2,3,- DPG
vezuje za dezoksihemoglobin, stabiliui tu
konfiguraciju sa redukovanim afinitetom Hb prema
o2.

Deplazmatisana krv: transfuzija DK jo uvek ima

iroku primenu u terapiji bolesnika sa oligemijom,
kao standardni hemoprodukt za poboljanje
kapaciteta krvi za prenoenje kiseonika kod osoba
sa manifestnom hipoksijom. U praktinom radu DK
se priprema otklanjanjem oko 7o% zapremine
plazme iz jedinice cele krvi.Po izdvajanju plazme,
jedinica DK treba da bude opet rashlaena i uvana
na temperaturi + 4 C. Rok terapijske upotreblivosti
je identian onome koji vai za celu krv, iz koje je
pripremljena. To opet zavisi od vrste antikoagulansa
koji se nalazi u kesi za uzimanje krvi CPDA-1
iznosi 35 dana. Posle transfuzije Dk, oekuje se
normalno preivljavanje oko 7o.8o% eritrocita u
cirkulaciji primaoca.Preporuuje se da vrednosti
Hct u jedinici DK ne prelaze o,7o-o,8o. Eritrociti iz
DK sa manje od 2o% rezidualne plazme pokazuju
bre i intenzivnije katabolike promene tokom
uvanja i shodno tome skraeno posttransfuzijsko
preivljavanje. Vrednost Hct u jedinicama DK koje
su namenjene hemoterapiji novoroenadi treba da
bude jo nia o,55 o,6o. Spomenute vrednosti Hct
su pogodne , kako za odravanje dovoljnih koliina
glukoze i ostalih energetskih materija u jedinicama
KD potrebnih za ouvanje vijabilnosti i
deformiteta eritrocita, ali i za obezbeenje
optimalnog protokoa krvi tokom transfuzije. Zbog
znatno manjeg volumena primena DK je posebno
povoljno terapijsko sredstvo za starije osobe sa
kardiorespiratornom insuficijencijom.

Koncentrovani eritrociti sa redukovanim brojem

leukocita:
Opte je poznato da pored eljenog terapijskog
delovanja, alogene transfuzije izazivaju i brojne
bioloke efekte. U njih spadaju febrilna
nehemolizna transfuzijska reakcija, zatim
transfuzijom udrueno akutno oteenje plua.
Transfuzija KERBL je terapijsko sredstvo izbora za
leenje svih bolesnika kod kojih se eli spreiti
pojava biololog efekta, posebno za leenje onih
koji su imali posttransfuzijsku reakciju. Primena
KERBL je indikovana kod bolesnika kojima se
planira transplantacija matinih elija hematopoeze
ili transplantacija nekog drugog organa.
Prema tome pripremanje i terapijska primena
KERBL postiu se:
a) maksimalna redukcija broja leukocita,
koncentracija citokina i raspadnih produkata
mikroagregata,
b) prevencija transfuzijom udruenog akutnog
oteenja plua
c) spreavanje razvoja transfuzijom udruene
bolesti kalem
protiv domaina
d) redukcija mogunosti transmisije virusa
(citomegalovirus).
U praktinom radu, jedinice KERBL su se najprije
pripremale centrifugiranjem i izdvajanjem buffy
coat-a = sloja bogatog u leukocitima i
trombocitima, iz jedinica cele krvi. Na taj nain
otklonjeno je oko 7o-8o% leukocita, a preparat je

oznaen kao eritrociti osiromaeni u buffy coat-u.

Takvi eritrociti se danas pripremaju sistemom
trostrukih ili etvorostrukih kesa. Postoje i
specijalni filtri koji su smeteni na izlazu trostrukih
kesa, ovaj sistem se naziva BAT- sistem. Upotrebom
specijalnih filtera postie se visok stepen
leukodeplacije koja efikasno spreava nastajanje
posttransfuzijskih reakcija , i nastanak
imunomodulacijskih efekata alogenih leukocita.
Isprani eritrociti IE , ispiranjem eritrocita
pomou fiziolokog rastvora bie odstranjeni
imunoglobulini i ostali plazmatski proteini,
redukovana koncentracija kalijuma, smanjena
koncentracija citrata, elijskih mikroagregata i
odreen broj leukocita. Upotreba IE je indikovana u
leenju osoba sa deficitom IgA, ili uroenim
nedostatkon IgA, osobama sa oligemijskim
sindromom koji ispoljavaju alergijske reakcije.
Zatim bolesnici sa
Autoimunom hemolitikom anemijom, te kod
bolesnika sa paroksizmalnom nonom
hemoglobinurijom.
U praktinom radu, ispiranje eritrocita se izvodi
manuelnom tehnikom, ispiranje elija 3-5 puta
fiziolokim rastvorom, korienja centrifuge i ostal
potrebne opreme, i automatizovanim postupko
upotrebom procesora krvnih elija. Automatizovano
ispiranje 3-4 procedure sa 3oooml fiziololog
rastvora NaCl obezbeuje neosporno efikasnije
otklanjanje plazmatskih proteina.

S obzirom da se radi o postupku koji podrazumeva

koritenje otvorenog sistema jedinice IE moraju
biti transfundovane to pre, a najkasnije u roku od
24 sata po pripremanju.
Hemoterapija bolesnika sa poremeajima
hemostaze
Osnovna uloga hemostaze je da nizom
fizikohemijskih reakcija spreava gubitak krvi iz
intaktnih krvnih sudova i dovodi do zaustavljanja
krvarenja iz povreenog krvnog suda.
Funkcionisanje sistema hemostaze se ostvaruje
possredstvom ekstravaskularnih, vaskularnih i
intravaskularnih ( trombociti i plazmatski inioci,),
faktora.Tokom procesa koagulacije se pod dejstvom
enzima i kofaktora odigravaju specifin reakcije,
iji je krajnji rezultat pretvaranje rastvorlivog
fibrinogena u nerastvorlive i stabilne polimere
fibrina. U fiziolokoj ravnotei procesa hemostaze,
po pravilu, istovremeno aktivisani su sistemi
koagulacije, fibrinolize, komplementa i kalikrein
kinin. Hemoterapija bolesnika sa sklonou ka
krvarenjima ili trombozama podrazumeva:
a) primenu hemoprudukata koji sadre
hemostatski aktivne sastojke fibrinogen, ili
faktore koagulacije u koncentrovanom obliku
b) transfuziju koncentrovanih trombocita KT
c) terapijsku upotrebu rekombinantnih analoga
inioca koagulacije.

Poznato je da su krvarenja retka kod bolesnika sa

brojem trombocita iznad 2ox1o-9/l periferne krvi,
ali i bolesnika gde nema obilnih krvarenja kod
5xlo-9/l trombocita. To govori u prilog postojanju
takozvanog individualnog trobmocitopenijskog
praga, kritinog za nastanak krvarenja, zbog ega
se nebi smelo samo na osnovu broja trombocita
odluivati o uvoenju transfuzija trombocita. Ove
transfuzije kod hematolokih bolesnika sa
trombocitopenijom znaajno mogu smanjiti sa oko
6o na manje od 1o% krvarenjem uzrokovanu
smrtnost. Osim toga, terapijska upotreba KT
omoguila je i primenu veih radio- i
hemioterapijskih doza u leenju malignih
bolesti.Uopteno posma
trano, transfuzije trombocita mogu biti terapijske
leenje aktivno krvareeg bolesnika i profilaktike
spreavanje krvarenja kod rizinih
bolesnika.Profilaksne transfuzije KT su opravdane
kada je broj tr. Oko 5x1o-9 /l u kliniki stabilnih
bolesnika, odnosno manji od 1ox1o-9/l kod onih sa
povienom temperaturom postojanje infekcije ili
sepse, sa znacima manje obilnog krvarenja,
epistaksa ili krvarenje po koi. Kod bolesnika kod
kojih se planira hiruka intervencija, indikacija za
transfuziju KT je broj tr. Oko 5ox1o-9/l
Kod bolesnika kod kojih je dvostruko produeno
vreme krvarenja postoji indikacija za KT.
Terapijsku efikasnost primljenih KT mogue je
proceniti proraunom porasta korigovanog broja tr.
Jedan sat posle transfuzije, ili ree na osnovu

normalizacije vremena krvarenja. Najpouzdaniji

pokazatelj terapijskog uinka transfuzije KT je ipak
prestanak ili spreavanje krvarenja.
U praktinom radu koriste se brojni metodi za
pripremanje KT:
- izdvajanje KT iz jedinice cele krvi za obezbeenje
dnevne doze u trombocitima - oko 6 davalaca , ili
trombocitaferezom pomou elijskog separatora.
Manuelnom trombocitaferezom mogue je
prikupiti potreban broj trombocita izvoenjem tri do
4 ciklusa afereze. Jedinice Kt treba transfundovati
neposredno po pripremanju, a po potrebi mogu biti
skladitene do pet dana na temperaturi od 2o C uz
permanentno meaje elektrinom mealicom,.
Tokom skladitenjabroj trombocita se smanjuje, i
trombociti menjaju oblik, mogu biti: balonirani,
dendritski, sferni, diskoidni.
Korienjem filtera za otklanjanje leukocita iz
jedinice KT
primenjuje se za bolesnike koji se pripremaju za
transplantaciju.
Plazmatski hemoprodukti sa hemostatskom
aktivnou
Zamrznuta svea plazma-ZSP: je izdvojena iz
jedinice svee krvi, a samo ponekad prikupljena
plazmaferezom i zamrznuta u roku od najkasnije 6
sati od uzimanja krvi, a zatim uskladitena ne due

od godinu dana do terapijske upotrebe na

temperaturi od -3oC
I nioj. Volumen prosene jedinice ZSP iznosi 2oo
do 25o ml. Smatra se da je u tako pripremljenom
preparatu gubitak labilnih inilaca koagulacije = F
V i F Vlll sveden na minimum, te ZSP sadri sve
labilne i stabilne inioce sistema koagulacije, ali i
fibrinolize i komplementa, uz onkotski i efikasne
proteine i imunoglobuline. ZSP moe biti koritena
u leenju bolesnika, prvenstveno, sa globalnim
deficitom inilaca hemostaze ili slui kao izvor
prilikom pripremanja odgovarajuih plazmatskih
derivata.
Infuzija ZSP indikovana je:
a) nadoknada pojedinih inilaca koagulacije
b) oteenja funkcije jetre,ili deficitom vitamina
K
c) ukoliko su vrednosti protrombinskog vremena
najmanje 1,5 puta poveane
d) trombotsko trombocitopenijska purpura
e) kod bolesnika sa DIK-om i smanjenom
koncentracijom fibrinogena
f) ona je ekspander volumena cirkuliue krvi
nakon krvarenja,
g) kao izvor hranlivih supstanci ili stimulatora
zarastanja rana
Terapijaska doza ZSP zavisi, uglavnom od vrste
deficitarnog inioca i smanjenja njegove aktivnosti.
Uobiajena doza za terapiju bolesnika sa deficitom
F V iznosi oko 1o ml/kg tt, svakih 12 sati., a sa
deficitom F Xl 5-1o ml/kg tt, svakih 24 sata.

Krioprecipitat : je hemoprodukt koji sadri

plazmatske proteine, izdvojene taloenjem u toku
odmrzavanja ZSP na temperaturi od
+4 do +2C. U krioprecipitatnom materijalu je
prisutno priblino 5o% poetne koliine F VlllC, 7o
% vWF, 35-5o% fibrinogena i 3o% F Xlll. Zavisno
od vrste 1 do 5% OSTALIH INILACA
KOAGULACIJE. V; Vll, lX, X , Xl, Xll uz
terapijski efikasnu koliinu fibronektina.
Pripremljeni krioprecipitat moe biti uvan na
temperaturi -3oC, ili nioj do terapijske upotrbe,
najvie godinu dana. Primena krioprecipitata je
opravdana kod bolesnika koji aktivno krvare, ili su
neposredno pred hirukim zahvatoma imaju:
a) blagi oblik hemofilije A
b) von Willebrandovu bolest
c) hipo-ili disfibrinogenemiju
d) deficit aktivnosti F Xlll
Prilikom primene krioprecipitata treba potovati
kompatibilnost u sistemu ABO, da bi se izbegla
hemolizna reakcija kod primaoca.Terapijska doza
ovog preparata iznosi 5 do 6 doza, uz potovanje
krvnih grupa u ABO sistemu.
Albumin: Infuzija albumina je sasvim opravdana u
leenju hiperbilirubinemije novoroeneta s
obzirom na tendenciju serumskog bilirubina da se
vee za albumin, ime se spreava transport

slobodnog bilirubina preko hematoencefalne

barijere i nastanak kernikterusa. Albumuni se
koriste kao nadoknada proteina kod bolesnika sa
hipoalbuminemijom, u leenju hipoAlbuminemijskih edema i hipovolemije. U leenju
policitemije sa sekundarnim hiperviskoznim
sindromom, koristi se parcijalna izmena krvi, gde je
albumin, takoe naao opravdanu primenu.
Terapija bolesnika sa simptomatskom
neutropenijom:
Osvajanjem postupaka pripremanja KT, obolelima
od malignih bolesti, znaajno je sniena smrtnost
zbog krvarenja, tako da je infekcija, kao rezultat
teke neutropenije , postala glavni uzrok letaliteta.
Rizik od infekcije je realan kada broj neutrofilnih
polimorfonukleara ( PMN ) iznosi oko 1x 1o-9/L a
posebno povean kada je njihov broj manji od o,25
x 1o-9/L . Poviena telesna temperatura je prvi, a
ponekad jedini simptom infekcije zbog ega je treba
rano prepoznati. Nakon primene agresivne
radiohemoterapije, infekcija se konstatuje u 6o-9o%
febrilnih neutropenijskih bolesnika. Za ovakve
bolesnike najefikasnija terapija je antibiotska uz
primenu intravenskog imunoglobulina.
Terapija neutropenije trebalo bi da obuhvati ne
samo nadoknadu PMN, ve i stimulaciju njihove
produkcije, uz istovremeno dejstvo posebnim
citokinima. Glavni problemi pri pripremanju i
terapijskoj upotrebi jedinica koncentrovanih PMN
su: kratko posttransfuzijsko preivljavanje i njihova

akrivacija tokom prikupljanja i skladitenja. Glavne

indikacije za ovu terapiju su:sepsa, pneumonija sa
agranulocitozom, glivine infekcije, sepsa u
novoroenadi, apscesi , febrilna stanja nepoznate
etiologije, akutne leukemije, aplastina anemija.
Broj PMN u jednoj jedinici buffy coat-a,
koncentrovani le i tr. Pripremljeni iz svee cele krvi
manuelnom tehnikom su nedovoljni.Radi terapijske
doze moraju se pulirati od vie jedinica krvi.
Dovoljan broj PMN za transfuziju mogue je
izdvojiti iz cirkulacije namenskog davaoca
leukaferezom pomou separatora krvnih elija.
Tomkom leukafereze koristi se ekstrakorporalna
cirkulacija i primenjuju se aditivi i mobiliui
agensi ,kortikosteroidi i hidroksi-etilni skrob,
rekombinantni humani faktor rasta
granulocitopoeze.Tokom jedne leukafereze mogue
je prikupiti 2o-4o% granulocita iz procesirane krvi
to iznosi
1xlo-10PMN, pri emu ukupni
volumen plazme nesme biti vei od looo ml
nedeljno. Znaci efikasnosti transfuzije su: saniranje
infektivnog sindroma, nalaz fagocitirajuih PMN u
eksudatima, porast broja cirkuliuih PMN jedan sat
nakon transfuzije, poboljanje opteg stanja
bolesnika.
Antiglobulin test-COOMBS-ov test :razmak
izmeu antitela IgG koja su vezana za eritrocite
moe se premostiti i dodatkom antitela koja imaju
specifinost prema Fc fragmentu antitela ili prema

komplementu koji oblae eritrocite. Dodatkom antihumanog globulina AHG antitela koja su vezana za
eritrocite povezuju se u mreu i tako nastaje
agultinacija. To je princip antiglobulinskog testa,
Coombsovog testa. Moe biti direktni i indirektni.
Oba testa otkrivaju antitela ili komplement vezan za
eritrocite.
Direktni antiglobulinski test DAT se koristi za
dokazivanje prisustva nekompletnih antitela na
eritrocitima, bez vidlive agultinacije. Izvodi se tako
to se oprani eritrociti u fiziolokom rastvoru 6 puta
stave u antiglobulinski serum ili Coombsov serum,
promuka, centrifugira i ita rezultat. Prisutna
agultinacija znai da je DAT pozitivan, to znai da
su na eritrocitima prisutna antitela. Izvodi se kod
hemolitikih anemija i kod beba kod kojih se
sumnja na MHN.
Indirektni Coombsov test primenjuje se za
dokazivanje prisustva antitela u plazmi ili serumu.
Prisutna agultinacija test pozitivan- Test se
primenjuje kod testa kompatibilnosti, pre
transfuzije, kod Rh-D negativanih trunica gde se
sumnja na senzibilizaciju, i kod hemolitikih
anemija.