Teri

Bruks

POSTANJE ANARE
KNJIGA 1

DECA ARMAGEDONA


Naslov originala:
Terry Brooks Genesis of Shannara. Armageddons Childre


Preveo: Tibor Strak


Izdava:
IPS Media, Beograd
IP Prosveta, Beograd



Za Dudin.
Mog najboljeg prijatelja u svakom pogledu.

JEDAN
On je u dubokom snu u svom krevetu one noi kada demon i nekad-ljudi dolaze po njegovu
porodicu. Posmatrali su utvrenje danima, prouavajui zidine i rutinu straara koji su ih uvali.
Strpljivo su ekali svoju priliku i ona se sada ukazala. Prethodnica se prebacila preko zidina i prola
kraj straara. Otvorili su kapiju iznutra da puste ostale i sada su svi pokuljali u utvrenje. Za manje
od pet minuta, sve je bilo izgubljeno.
On to ne shvata u trenutku kada ga otac budi drmusajui ga, ali zna da neto nije u redu.
Logane, ustaj. Uurbanost i strah se mogu prepoznati u glasu njegovog oca.
Logan mirka pod bleskom baterijske lampe koju dri njegov otac, jedne od dve koje jo uvek
imaju. Vidi svog brata kako se oblai na drugoj strani sobe, kako navlai bluzu i pantalone, brzim i
nervoznim pokretima. Tajler se ne buni, nita ne govori, ak i ne gleda u njegovom pravcu.
Njegov otac se saginje blie, njegova snana prilika je sva u ravnim povrinama i otrim crtama
iza svetlosti baterijske lampe. Njegova velika ruka hvata rame njegovog sina i stee se. Vreme je da
odemo odavde, Logane. Obuci se i uzmi svoj ranac i ekaj sa Tajlerom kod podnih vrata. Tvoja majka i
ja stiemo zajedno sa Megan.
Njegova sestra. On gleda unaokolo ali je ne vidi. Napolju se uju vika i pucnjevi. Bije se bitka.
On sada zna ta se desilo, iako to ne vidi. Sluao je itavog svog ivota kako se o tome pria, o danu
kada e neprijatelji nai naina da se probiju, o danu kada e zidovi i kapije i uvari i odbrana
konano popustiti. To se desilo svuda u Sjedinjenim Dravama. Desilo se svuda u svetu. Niko nigde
nije bezbedan. Moda vie niko nigde nee biti ponovo bezbedan.
Sada brzo ustaje i oblai se. Njegov brat ve ima ranac na leima i dobacuje Loganu njegov.
Ranci su stajali u oku njegove spavae sobe onoliko dugo koliko mu seanje dopire. Svakog meseca
su bivali raspakovani, proveravani, a onda ponovo pakovani. Njegov otac je paljiv ovek, on planira,
on preivljava. On je oduvek pretpostavljao da e ovaj dan doi, ak i ako je uveravao svoju porodicu
da nee. Logan se nije dao prevariti. Njegov otac nije o tome direktno priao, ali meu reima
ohrabrenja stajala su tiha upozorenja. Loganu nisu promakla, nije ignorisao njihove nagovetaje.
Pouri, sporau, Tajler sike na njega dok izlazi kroz vrata.
On zavrava sa vezivanjem svojih izmi, prebacuje ranac preko ramena i uri za svojim bratom.
Vika sada postaje glasnija, neobuzdanija. uje se i vritanje. On se osea udno odvojenim od svega
toga, kao da se to dogaa ljudima sa kojima on nema nikakve veze, iako su to njegovi prijatelji i
komije. Mutno mu je u glavi i zuji mu uima. Moda je ustao prebrzo, moda je suvie pourio kao to
to ponekad radi, ne doputajui svom telu da se prilagodi iznenadnoj promeni.
Moda je to samo prvo od mnogih prilagoavanja koja e morati da napravi u svom ivotu.
On zna ta e se sada desiti. Njegov otac im je sve ispriao, vodei rauna da koristi re ako
umesto rei kada. Morae da pobegnu kroz tunele, a onda da bee kroz okolne predele. Morae da
napuste svoj dom i svu svoju imovinu jer e ih u suprotnom uhvatiti i ubiti. Demoni i nekad-ljudi su na
poetku dali do znanja da nee potedeti one koji odaberu da se zatvore u utvrenja kada probiju
njihovu odbranu. To je kazna za prkoenje, ali je i upozorenje.
Ukoliko elite da preivite, morate da nam se predate.
Niko, naravno, ne veruje da je ovo istina. Niko ne moe da preivi van utvrenja. Ne kao slobodan
ovek ili ena. Ne sa zarazama i otrovima u vazduhu, vodi i zemljitu. Ne sa logorima za robove u koje
vas odvedu i koji vas progutaju. Ne sa nakazama i udovitima koja besno tre po gradovima,
gradiima i selima svuda.
Ne sa demonima i nekad-ljudima koji ele da istrebe ljudsku rasu.
Ne u ovom vrlom novom svetu.

Logan ovo zna iako ima samo osam godina. On to zna jer to sanja, ponovo proivljavajui isto
dvadeset godina kasnije. Njegovo razumevanje istine prevazilazi vreme i mesto; on prihvata znanje u
obliku seanja. On to zna na isti nain kao to zna kako e se stvari zavriti.
On stoji sa Tajlerom pred podnim vratima kada njihov otac dolazi do njih, dovodei njegovu
majku i sestru do tog mesta. Drite se zajedno, kae im, prelazei pogledom sa jednog lica na drugo.
uvajte se meusobno.
On nosi tajson 33 fleetni krate, opasno oruje od crnog metala, koje moe da probije rupu u
zidu debelom trideset centimetara. Logan je samo jednom video kako se iz njega puca, mnogo godina
ranije, kada ga je otac isprobavao. Zvuk prilikom ispaljivanja je bio zagluujui. Osetio je smrad
neeg nagorelog u nosu i zvonilo mu je u uima nakon toga. Seanje je ostalo sa njim sve do tog dana.
Plai se oruja. Ukoliko ga njegov otac nosi, stvari su toliko loe da ne moe biti gore.
Dek. Njegova majka tiho izgovara ime njegovog oca i okree se da ga zagrli i privije glavu na
njegovo rame. Vika i vritanje i pucnji uju se ba pred njihovim vratima.
Njegov otac joj doputa da ga zagrli na trenutak, onda se lagano odvaja od nje, saginje se i
otvara podna vrata. Kreite! breca se, pokazujui im da uu unutra.
Tajler ne okleva; nosei drugu od dve baterijske lampe, on silazi niz otvor. Megan ga prati, sa
velikim zelenim oima, vlanim od suza.
Logane, njegov otac ga zove kada vidi da njegovo najmlae dete okleva.
U sledeem trenutku prednja vrata su razvaljena u stravinoj eksploziji koja guta i njegovu majku
i njegovog oca, a njega alje da se kotrlja naglavake niz stepenite gde slee u isprepletanoj gomili
preko svoje sestre. Ona vriti, a neto teko pada na zemljani pod kraj njega, zamalo ga pogodivi u
glavu. U kovitlacu svetlosti iz Tajlerove baterijske lampe, on gleda dole i vidi tajson fleetnu puku.
On bulji u nju sve dok ga brat ne cimne na noge i sam zgrabi oruje.
Njihove oi se sretnu i obojica znaju. Tri! Tajler promumla.
Zajedno, troje dece uri niz dugaak tamni hodnik pratei zrak baterijske lampe. U tami ispred
njih, pojavljuju se drugi zraci baterijskih lampi i treperavih svea iz drugih tunela koji se prikljuuju
ovome i zvuk glasova postaje jai. On zna da svi oni dolaze iz kua blizu njegove. Tunel je bio
zajedniki projekat mnogih porodica, koje je predvodio njegov otac i jo nekolicina drugih ljudi, tunel
za bekstvo u sluaju da se dogodi ono neizrecivo. Ubrzo su tuneli prepuni i ljudi se guraju i laktaju.
Tajler borei se da jednom rukom vue Megan sa sobom, dok drugom mae baterijskom lampom, vikne
njegovo ime i dobaci tajson fleetnu puku ka njemu.
Logan je uzima bez razmiljanja. Njegove ruke se sklapaju oko hladnog, glatkog metala cevi i
pronalaze put ka drci uvezanoj koom. Zaudo, oruje mu dobro stoji u ruci; deluje kao da mu je tamo
mesto. Njegov strah od puke nestaje dok je privija na grudi.
Pred njima, svetlosti se sastaju i drveno stepenite vodi navie. Ljudi kuljaju iz tunela i uz
stepenice u no ispunjenu bleskovima i eksplozijama i zvucima smrti i umiranja. Moe da oseti vrelinu
jake vatre dok se pribliava otvoru. Dok udie noni vazduh, moe da oseti otar smrad dima i
nagorelog drveta.
Samo je zastao da pogleda unaokolo, ni tri koraka iza Tajlera i Megan, kada je eksplozija
procepala zemlju pod njim, bacajui ga nazad u no. Jeziva tiina se sputa svuda oko njega. Sve sada
uje udaljeno i udno prigueno. Isprva ne moe da vidi, ne moe ak ni da se pomeri, leei na zemlji
drei fleetnu puku kao poslednji spas.
Podie se sa tekoom, oamuen i u oku. Vidi tela razbacana svuda unaokolo na zemlji pred
sobom, svuda oko otvora tunela, desetine i desetine zgnjeenih oblika. Podie se na noge i posre ka
mestu gde Tajler i Megan lee nepomino i krvare, razrogaenih oiju. Osea kako mu se grudi steu i
kako snaga otie iz njega. Nema ih vie. Nema vie cele njegove porodice. To se desilo tako brzo.
Krajikom oka primauje iznenadan pokret dok se grupa oblika usmerava ka njemu iz tame.

Nekad-ljudi, divljih oiju i besni, njihova lica su lica ivotinja. Bez razmiljanja, ne znajui ak ni
kako se setio ta da radi, on otputa sigurnosnu iglu na tajson fleetnoj puci i cev grunu posred njih.
Na desetine ih nestane, bivajui oduvani nazad u no. On okree cev nadesno i ponovo puca. Jo
nekoliko desetina se razlee posvuda. On je ushien, postaje besan koliko i oni, podjednako edan
krvi. On ih mrzi zbog onoga to su uradili. eli sve da ih uniti.
Onda ugleda jo jednu figuru, starca koji stoji malo dalje sa strane, visokog i pogrbljenog i sivog
poput duha, u ogrtau koji visi gotovo do zemlje. Njegove oi fiksiraju Logana, virei pod eirom
irokog oboda, i u tim oima se vidi hladno odobravanje koje preplai deaka. On ne razume ta to
starac odobrava, ali razume jedno. Bez potrebe da se ikada nae licem u lice sa jednim ranije, on
instinktivno zna da je ovo demon.
Demon mu se smei i klima glavom.
Ruka ga naglo okree i otima fleetnu puku iz njegovih ruku. Oi vrste i crne poput opsidijana
ga posmatraju sa lica koje je obojeno mau i znojem. To je bilo sasvim dobro, deko, ali sada je
vreme da ide. Hajde da preivimo kako bismo se i drugi put borili!
On uzima Logana za ruku i poinje da tri sa njim u tami. Drugi sa licima obojenim na isti nain
okupljaju se iz ruevina utvrenja. Formira se odstupnica koja titi njihovo povlaenje, pucaju iz
oruja na talase nekad-ljudi koji ele da ih se doepaju.
Tri, deko. ovek koji ga dri gura ga dalje.
Borei se sa bolom koji osea u sebi, borei se da zadri svoje suze, on tri. I ne osvre se.

Kasno jutarnje sunce je zaslepilo Logana Toma kada je otvorio svoje oi i jako zatreptao da odagna
san dok je virio kroz vetrobran svoje Munje S-150 AV. Predeli Indijane, beivotni, prostirali su se sa svih
strana umarka brestova u koji se uvukao prethodne noi. Autoput kojim je iao kreui se na zapad ka
ikagu pruao se natrag putem kojim je doao i iao dalje putem kojim je morao da ide, ispucao i
zarastao u korov i sa otpadom razbacanim unaokolo. Pogled mu se razbistrio. Bledouta i suva polja na
koje kia nedeljama nije pala liila su na smeu krpu koja se prostirala ka jugu. Ka severu, oko jedan
kilometar dalje, kua i tala stajale su naputene i oronule u umarku hrastova koji su pobeleli i iz kojih je
istekao ivot.
Na sve etiri strane nita se nije pomeralo. ak nije bilo ni prodrljivaca, a prodrljvci su bili
svuda gde je bilo ljudi koje su mogli da izjedaju.
Pruio se ka tapu i uhvatio ga vrsto za trenutak, a onda preao rukama polako celom njegovom
ispoliranom i crnom duinom, oseajui umirajue prisustvo rana urezanih u njegovu povrinu.
Jo jedan dan na svetu.
Proverio je oitavanja na AV-u, ovla pregledavi nekoliko redova lampica koje su sve ujednaeno
svetlucale zelenom bojom na svetlosti dana. Crvene lampice su bile ugaene, to mu je govorilo da nita
nije prilo vozilu tokom noi. On u svakom sluaju ne bi prespavao njihova glasna upozorenja, ali nije
kodilo da proveri. Jurino vozilo je bilo njegovo omiljeno oruje protiv stvari koje su ga lovile i on se
oslanjao na njega kao na najboljeg prijatelja. On nikada nije imao najboljeg prijatelja. Majkl je bio
njegov poslednji najbolji prijatelj, ali je veim delom bio Loganov uitelj. Majkl, genije kada je u pitanju
mehanika, bio je taj koji je nabavio i modifikovao AV. Kada njega vie nije bilo, Munja je postala
Loganovo malo nasledstvo koje je dobio od oveka koji je bio vei od ivota.
U trenu je pomislio na svoj san od prole noi, o njegovoj porodici, o njegovom detinjstvu. Sada
dvadeset godina ranije, ali delovalo je kao da je prola venost.
Nemoj da se bavi time. Nemoj davati snagu bilo kakvoj prolosti.
Zadovoljan to nije bilo nikakvih pretnji, bacio je pogled na oitavanje na solarnoj bateriji. Bio je
spreman da krene. Solarno napajanje je imalo svoje prednosti u svetu u kome se klima toliko drastino
promenila da je sunce sijalo trista pedeset dana u godini, svuda, od ekvatora do Kanade. Kada se pree

Misisipi, nije bilo niega osim pustinje sve dok se ne doe do planina, a onda je bilo jo malo istog sve
dok se ne doe do obale. Sloj ozona je veim delom izgoreo, polarne ledene kape su gotovo nestale.
Temperatura je svuda narasla, a zemlja koja je nekada bila Srednja Amerika postala je zakrljala i suva.
Stare vesti, to se desilo pre vie od trideset godina. Zato je mnogo sunca bilo prognoza za danas, sutra i
narednih nekoliko vekova.
Kia? Petnaest do dvadeset centimetara godinje na vlanim mestima.
Logan Tom se pitao da li e neko ikada videti neto to makar podsea na stari svet. Mislio je da je
mogue da e njegovi potomci moda moi, jedan drugaiji svet od sirovih uslova dananjice. Ali svet
koji su poznavali njegovi roditelji i preci je nestao zauvek, mrtav kao i moralno i drutveno tkanje koje
nije uspelo da ga sauva. Niko nije mislio da je to mogue. Niko nije verovao da to moe da se desi.
Niko sem vitezova Rei, koji su sanjali komar i neuspeno probali da ga spree. Mukarci i ene
koji su regrutovani da se bore za stvar, pobornici, oni koji su verovali u potrebu da ouvaju magiju koja
je drala sve stvari u ravnotei.
Jer magije je bilo na svetu, izrodila se iz vremena pre ljudskog roda, iz Vilinsveta, iz starije
civilizacije. Magija koja je proimala i odravala, koja je obuhvatala ono to se ne moe videti, ak i ono
to se ne moe razumeti, kako bi povezala sav ivot na simbiotski nain.
Magija nad kojom su i Re i Praznina eleli da steknu kontrolu.
Bila je to stara borba koja je datirala jo od roenja ljudskosti. Bila je to borba za premo izmeu
nijansi svetla i tame, izmeu stepena dobra i zla. Logan Tom se nije pravio da razume sve te postepene
prelaze. Bilo je dovoljno da je razumeo razliku izmeu elje da sauva i odlunosti da uniti. Vitezovi su,
kao sluge Rei, gledali da odre ravnoteu i vode rauna o magiji u svetu; demoni, kao stvorenja
Praznine, gledali su da narue tu ravnoteu. Bio je to dovoljno jednostavan koncept, koji se moe shvatiti
i onaj koji je bilo lako prihvatiti ukoliko verujete u dobro i zlo a veina ljudi jeste. Oduvek i jesu. Ono
u ta nisu eleli da veruju, ono to su stalno pokuavali da odbace, bilo je da je sve dobro ili zlo koje je
postojalo u svetu dolazilo iz njih samih a ne iz nekog apstraktnog izvora. Bilo je lake dodeliti te osobine
neemu veem od onoga to su poznavali, to su mogli videti. Odbijanje da prihvate da je ono dolazilo
iznutra je bilo to to ih je unitilo.
Vitezovi i demoni su razumeli ovu istinu i nastojali su, svaki za sebe, da je otkriju ili iskoriste. I
jedni i drugi su bili roeni iz ljudske rase i evoluirali su u neto vie postajui ono to jesu. Sve do
poetka kraja, ljudi nisu ni znali za njihovo postojanje. Mnogi jo uvek ne znaju. Vitezovi i demoni su bili
tema urbanih legendi i radikalnih religija. Niko ih nije video na delu, niko nije mogao da ih razlikuje od
ostalih ljudi. Sve dok nisu poeli da otkrivaju sebe i svoje ciljeve. Sve dok ravnotea nije bila naruena i
dok ravnomerno, svrsishodno unitavanje cele ljudske rase nije postalo realnost.
Koliko im je bilo teko da vide istinu, ak i tada kada im je zurila u lice.
ak ni kada su zaraze pobile pola milijarde ljudi, niko nije poverovao. ak ni kada je vazduh bio
toliko zagaen a voda postala toliko zamuena da je bilo opasno disati i piti, niko nije poverovao. Poeli
su da veruju nakon to su prva nuklearna oruja bila lansirana i itavi gradovi nestali u treptaju oka.
Poeli su da veruju kada su vlade drava doivele slom ili bile zbaene, kada su napadi i kontranapadi
hemijskog rata desetkovale populaciju. Dovoljno da su poeli da pretvaraju ono to je ostalo od njihovih
gradova u ograena utvrenja. Dovoljno da se povuku u opsadni mentalitet, koji kao nain ivota nije
poputao narednih trideset godina.
Postalo je jo gore, naravno. Kada su hrana i voda poeli da nestaju, opstanak se vrteo oko
kontrolisanja onih namirnica koje su preostale i nabavljanja novih. Ali samo je nekolicina znala da
adekvatno sakuplja stvari u svetu koji je bio toliko gadno zatrovan i zaprljan da je i sama zemlja mogla
ubiti. Nekolicina je znala kako da razvija nove izvore a demoni su se doepali onih koji su to radili.
Pojavila se rezervisanost ka deljenju sa onima koji su bili manje sreni i utvrenja su postala simboli
tiranije i sebinosti. Oni unutra su bili privilegovani, manje pod udarom gladi, ei i bolesti. Oni koji su

bili napolju, od kojih su neki ve poeli da se menjaju dok su im se tela prilagoavala na otrove i bolesti
koje su ih inficirale, bili su oznaeni kao neprijatelji iz prostog razloga to su postali drugaiji od ostalih.
Nakaze, zvali su ih obini ljudi. Deca ulica su im dala druga imena Guteri, Kretavci, Pauci,
Krtice, Mutanti, Gnusobe. Nazivali su ih tako i mnogo gore. Zaraeni radijacijom i hemikalijama, bili su
udovita njegovog vremena, proterana da pustoe zemlju van utvrenja i preputena svojoj sudbini.
Logan Tom je pogledao preko ravnica Indijane, dohvatio paljenje AV-a i ukljuio ga. Motor je
oiveo i poeo tiho da prede, a on je osetio dobovanje metalnog omotaa vozila kako vibrira pod
njegovim seditem. U sledeem trenutku, popustio je kvailo i izvezao se iz drvea natrag na ispucalu
povrinu puta i krenuo ka zapadu.
Pravi neprijatelji bili su nekad-ljudi, ljudi koje nisu unitili radijacija i hemikalije, ve lana
obeanja i lai koja su ila otprilike ovako: Da li znate ta je potrebno da biste preiveli? Volja da
uinite ono to je potrebno. Svet je oduvek pripadao najjaima. Nikada nije bilo predvieno da slabi
naslede bilo ta. Vi birate ta elite da budete u ovom ivotu. Po svom izboru, vi ste ili sa nama ili protiv
nas. Birajte mudro.
Naravno, demoni su irili te lai i davali ta lana obeanja ljudima ve vekovima. Ali oni kojima su
demoni aputali, sada su bili voljniji da sluaju. Svet je postao jednostavno mesto u raspletu unitenja
civilizacije: ili ste iveli unutar utvrenja, ili ste iveli napolju. Oni napolju su verovali da su oni unutra
slabi i uplaeni i instinktivno su razumeli njihov strah i slabost. Oni su bili odabirani iz ostataka
razbijenih armija i rasutih policijskih snaga, iz neuspenih milicija i paravojnih organizacija, iz kulture
oruja i borbe, iz naina razmiljanja zasnovanom na mrnji, sumnji i nemilosrdnoj odlunosti. Kada su
jednom prihvatili propagandu demona, brzo su pali u umu ludila koje je proizalo iz svega. Isprva su se
promenili emocionalno i psiholoki, a onda mentalno i fiziki. Sloj po sloj, odbacivali su svoju ljudsku
kou; preuzeli su izgled i odavali utisak udovita.
Spolja, jo uvek su izgledali uglavnom ljudski ako izuzmemo njihove tupe, mrtve oi i prazne
izraze lica. Iznutra, bili su neto potpuno drugaije, njihova ljudskost je bila izbrisana, njihov identitet
ponovo nainjen. Iznutra su bili grabljivci i ivotinje i predani tome da ubiju sve to se kree.
Bili su nekad-ljudi.
Logan Tom je prisno poznavao ova stvorenja. Viao je dobre ljude koji su se menjali i postajali
takvi, neki od njih su bili i njegovi prijatelji. Gledao je kako se to dogaa ponovo i ponovo. Nikada to
nije razumeo, ali znao je ta treba da uradi povodom toga. Lovio ih je i ubijao ih sa nemilosrdnom,
neuzdrmanom odlunou i nastavie da ih lovi i ubija, kao i demone koji su ih stvorili, sve dok ne budu
istrebljeni ili on sam ne bude mrtav.
To je zadatak koji mu je dodeljen u njegovoj slubi prema Rei. To je, do sada, bila definicija
njegovog ivota.
On se, razumeo je, nije mnogo razlikovao od njih. On je bio njihov odraz u ogledalu na toliko mnogo
naina da ga je to plailo. Mogao je da tvrdi da se nalazi na vioj moralnoj ravni, da je samo radio ono
to je ispravno. Mogao je to da opravdava kako god je hteo, ali rezultat je bio isti. On je ubijao njih, a oni
su ubijali druge. On je jednostavno u tome bio bolji od njih.
Vozio je na zapad stalnom brzinom od pedesetak kilometara na as, paljivo obilazei dublje
pukotine i rupe koje su nagrizale autoput, upravljajui pored neega to je izgledalo kao nagoreli ostaci
ograda koje su iskoriene za potpalu i gomile ubreta koje je vetar naneo sa sada praznih farmi. Nije
video ivu duu od kada je jue krenuo iz Klivlenda. Tamo je bilo nekoliko utvrenja, veih od mnogih
drugih i vrsto branjenih. Demoni i nekad-ljudi su upravo sada poinjali da napadaju ove, poto su
potpuno poistili gotovo sve manje enklave. Uskoro e eliminisati i one vee. Do sada bi to verovatno i
uradili, da nije vitezova Rei.
Da nije njega.
Da li ima drugih poput njega? Nije imao naina da to sazna. Gospa mu to nije govorila u njegovim

vizijama, a on nije sreo drugog viteza u protekle dve godine. Znao je da su se u jednom trenutku i drugi
borili isto kao i on da zaustave napredovanje demona, ali bilo ih je suvie malo i mnogi su poginuli.
Poslednji vitez koga je sreo rekao mu je da su na Istonoj obali, gde je teta bila najgora, svi mrtvi.
Podne je dolo i prolo. Izaao je iz Indijane i uao u Ilinois dok se sunce polako pribliavalo
zapadnom horizontu, sve dok naposletku nebo nije poelo da se pretvara u divnu meavinu zlatne i crvene
boje. Njegov osmeh je bio gorak. Zagaeni vazduh je imao i jednu pozitivnu posledicu: omoguavao je
neke neverovatno lepe zavretke dana. Ukoliko morate da ivite u zatrovanom svetu, moete bar da
uivate u pogledu.
Zaustavio je Munju posred autoputa i popeo se napolje da posmatra kako se boje ire i produbljuju,
ponevi crni tap sa sobom. Protegao se, oputajui bolove i ukoenost koje je zaradio u zatvorenom
prostoru kabine AV-a. Porastao je i postao visok i mrav kao i njegov otac i odavao je neku neodreenu
vrstu snage. Oiljci su se ukrtali preko aka i ruku, beli izrezi na njegovoj tamnijoj koi. Izdrao je on i
vee povrede, ali nita to se moglo videti. Vei deo njih su bile emotivne povrede. Ovrsnuo je od
godina sluenja Rei, od bola i patnji kojima je prisustvovao i od oseaja samoe koji je stalno bio
prisutan. Njegovo lice, poput lica njegovog oca, bilo je uglasto i u ravnim povrinama, lice ratnika. Ali
blage plave oi njegove majke su pomagale da se ta otrina ublai. Saoseanje se ogledalo u tim oima,
ali saoseanje je bilo luksuz u kome esto nije mogao da uiva. Demoni i njihova sorta to nisu
dozvoljavali.
Zurio je u daljinu preko slomljene linije polomljenih ograda tamo gde je tama poinjala da se iri po
pejzau. Nedostatak svetla je ve zamutio istoni horizont. Dok je ponovo vezivao traku koja je drala
pozadi njegovu dugu tamnu kosu, posmatrao je senke stubova iz ograda kako se izduuju poput zmija.
Onda se odjednom podigao kasni popodnevni vetri, nosei sa sobom miris smrti.
Pratio je svoj nos du jedne strane puta sve dok se ptice leinarke nisu podigle u tamnom oblaku iz
rova za navodnjavanje koji ih je zaklanjao i dok nije ugledao ostatke tela kojima su se one hranile. Bacio
je pogled ka njima, pokuavajui da zakljui ta se desilo. Nekoliko porodica koje su putovale peke,
pretpostavio je. Mrtvi su ve nekoliko dana, najmanje. Uhvaeni na otvorenom, pogubljeni, a onda
dovueni ovamo. Teko je rei ta je moglo da ih se doepa.
Neto veliko i brzo. Neto nata ne elim sada da naletim.
Vratio se do Munje, popeo se za komandnu tablu i krenuo dalje, pratei sve slabije svetlo. Nebo na
zapadu je bilo isto i jo uvek svetlije, tako da nije ukljuio farove. Nakon nekog vremena izaao je
mesec, uski srp na severoistoku, nizak i srebrnast. Jedanput, svetlost je otkrila neto to se kretalo kroz
uniteni pejza, zgreno na sve etiri. To je moglo da bude bilo ta. Bacio je pogled na oitavanja AV-a,
ali ona nisu pokazivala nita, redovi zelenih oiju su sijali ka njemu.
Trebalo mu je manje od jednog sata da stigne do varoi. Gotovo da je preao itav put preko
Ilinoisa, doavi na mesto na kome nikada nije ranije bio. Ali Gospa je bila jasna da je ovo mesto na koje
je elela da on ode. Posetila ga je u snovima, kao to je to esto radila, usmeravajui i vodei ga,
pruajui mu ono malo kratkog predaha od konstantnih nonih mora iz njegove prolosti. Jednom mu je
jedan drugi vitez rekao da su u stvari sanjali budunost koja e doi ukoliko ne uspeju u svojim naporima
da je spree. Sada nije bilo razloga da sanjaju o budunosti, svi su je proivljavali. Umesto toga, on je
sanjao o mranim trenucima iz prolosti, o neuspesima i proputenim prilikama, o gubicima toliko bolnim
da se proive bilo gde osim u snovima i o izborima koje je nainio i koji su ga oduvek plaili.
Nadao se da je njegov posao ovde gotov i da je vreme da ponovo spava, moda e ga snovi ostaviti
na miru bar jednu no.
Kue su poele da se pojavljuju u daljini, tamne kutije naspram ravnog krajolika. Nigde nije bilo
svetla, niti vatri ili svea, znakova ivota. Ali on je znao da e tamo biti ivota. ivota je bilo svuda u
gradovima ove veliine. Samo ne one vrste sa kojom elite da se sretnete.
Lagano je vozio AV po autoputu punom otpadaka ka gradu, kraj polomljenih znakova i zgrada sa

uruenim krovovima i sruenim zidovima. Krajikom oka uhvatio je letimino pokret. Prodrljivci. Tamo
gde je bilo prodrljivaca, bilo je i drugih stvari. Posmatrao je upozoravajua merila na Munji i nastavio
da vozi.
Proao je kraj malog zelenog znaka sa jedne strane puta, sa izbledelim i ispucalim slovima:

DOBRO DOLI U
Houpvel, Ilinois
Stanovnika 25.501

Dvadeset pet hiljada, pet stotina i jedan, tiho je ponovio. Odmahnuo je glavom. Nekad, moda. Pre
stotinu godina. Nekoliko ivotnih vekova u prolosti, kada je svet jo uvek bio u jednom komadu.
Vozio je napred ka svom odreditu i pokuavao da ne misli dalje o onome to je bilo izgubljeno i
zauvek nestalo.

DVA
Soko se nalazio na elnoj poziciji dok su Duhovi izlazili iz svoje podzemne jazbine koja se nalazila
ispod onoga to je nekada bio Trg pionira i krenuli peice ka centru Sijetla. Proao je jedan sat posle
podneva, kada su se pregovori o trgovini i razmeni obino odigravali, ali on je voleo da da sebi malo
dodatnog vremena zbog moguih susreta sa nakazama. Obino ih nisu mnogo viali na dnevnoj svetlosti,
ali nikada se nije znalo. Nije se isplatilo rizikovati. Kao voi, na njemu je bila odgovornost da ostali
budu bezbedni.
Grad je bio tih, ulice sa nagomilanim otpadom puste i mirne. Prodavnice i stanovi stajali su
naputeni i prazni, njihovi stakleni izlozi polomljeni a vrata zapreena ili iskrivljena. Zarala tela
automobila i kamiona stajala su tamo gde su ih njihovi vlasnici i ostavili decenijama ranije, nekoliko njih
jo uvek u komadu, ali veina je odavno bila izjedena i pretvorena u metalne koljke. Pitao se, gledajui
ih, kako je grad izgledao kada su vozila imala gume i ila u sigurnom i ujednaenom toku od jedne ulice
do sledee. Pitao se, kao i uvek, kako je grad izgledao kada je bio pun ljudi i ivota. Niko vie nije iveo
u gradu van zidina utvrenja. Niko ukoliko ne raunate nakaze i decu ulica, a to niko nije radio.
Soko je zaustavio ostale na ukrtenim ulicama koje su oznaavale severnu granicu Trga pionira i
pogledao Sveu kako bi bio siguran. Njene bistre plave oi su zatreptale ka njemu i ona je klimnula
glavom. Bilo je bezbedno nastaviti. Ona je imala samo deset godina, ali mogla je da vidi stvari koje niko
drugi nije mogao. Vie puta, njene vizije su im spasile ivote. On nije znao kako ona to radi, ali je znao da
Duhovi imaju sree to je ona tu. Dao joj je dobro ime: ona je bila njihovo svetlo u tami.
Na trenutak je pogledao ka ostalima, odrpana gomila obuena u dins, dempere i patike. Svima im
je dao imena. Odbacio je njihova stara imena i dao im nova. Njihova imena su oslikavala njihov karakter
i temperament. Poinjali su iznova u ivotu, rekao im je. Niko od njih ne bi trebalo da nosi prolost u
budunost. Oni su bili Duhovi i opsedali su ruevine civilizacije koju su unitili njihovi roditelji. Jednog
dana, kada budu prestali da budu deca ulice i izgnanici i budu mogli da ive negde drugde, dae im neka
bolja imena.
Svea se nasmeila kada su im se pogledi sreli, taj sjajni, oaravajui osmeh koji je osvetljavao sve
oko nje. Odjednom je imao utisak da ona zna o emu je razmiljao i brzo je pogledao u stranu.
Idemo, rekao je.
Uputili su se niz Prvu aveniju, probijajui se kraj naputenih automobila i gomile ubreta, kreui se
ka severu ka centru grada. Znao je da se radi o Prvoj aveniji jer je jo uvek bilo znakova privrenih na
nekoliko zgrada, u visini ukrasnog ulinog osvetljenja. Znakovi su jo uvek radili, iako osvetljenje nije.
Soko nikada nije video ulino osvetljenje koje radi; niko od njih nije. Panter je tvrdio da ima osvetljenja
u San Francisku, ali je Soko bio siguran da on izmilja. Elektrane koje su proizvodile struju nisu radile
jo od vremena pre nego to se on rodio, a on je bio najstariji meu njima, ako izuzmemo Sovu. Struja je
bila luksuz koji je samo nekolicina van utvrenja mogla sebi da priuti, tamo gde je generatora na solarni
pogon bilo u izobilju. Veinom su se snalazili sa sveama, vatrom i svetlosnim tapovima.
Drali su se sredine ulice dok su hodali, pazei se tamnih otvora na zgradama sa obe strane,
razvijajui se u krilnu T formaciju koju je Soko najvie voleo. Soko se nalazio na elu, Panter i Medved
na krilima, a devojice, Svea i Reka, u centru, nosei robu u vrsto uvezanim dakovima. Sova je itala
o krilnoj T formaciji u jednoj od svojih knjiga i ispriala je Sokolu kako ona funkcionie. Soko je umeo
da ita, iako ne neto posebno dobro. Niko od njih to nije umeo, posebno oni mlai. Sova je umela dobro
da ita. Nauila je to u utvrenju pre nego to ga je napustila da bi im se pridruila. Pokuala je da ih
naui, ali oni su uglavnom hteli da im, umesto toga, ona ita. Njihovo strpljenje je bilo ogranieno, a
njihove dunosti kao pripadnika Duhova su im oduzimale najvei deo vremena. itanje nije bilo
neophodno za preivljavanje, protivili bi se.

Ali, naravno, bilo je. ak je i Soko razumeo toliko.

Iznad njih, nebo su poeli da ispunjavaju oblaci koji su ga lagano pomraili dok su Duhovi izlazili
sa Trga pionira i kretali se ka ekiam. Uskoro je poela kia, koja je padala u mekoj, ujednaenoj
izmaglici, tako da je beton ulica i zgrada postajao tamnosive boje. Kia je Sokolu, koji je podigao svoje
uglasto lice da se umije na hladnom pljusku, delovala isto i osveavajue. Ponekad je eleo da moe
ponovo da ode da pliva, kao to je to radio kada je bio deak koji je iveo u Oregonu. Ali vodi se vie
nije moglo verovati. Niste mogli biti sigurni ta je u njoj i ukoliko bi pogrena stvar ula u vae telo,
mogli ste umreti. Bar su imali kiu, to je bilo vie nego to je ostatak sveta mogao rei.
Nije ba da je video mnogo od tog sveta. Sa osamnaest, iveo je na tano dva mesta u Oregonu do
svoje pete godine, i u Sijetlu od tada. Ali Duhovi su imali radio, sluali su ga i ponekad im je on govorio
razne stvari. Sve manje ovih dana, kako su stanice propadale, jedna po jedna. Pregaene armijama nekadljudi, pretpostavljao je.
Nekad-ljudi. Ludaci.
Ponekad su saznavali stvari od druge dece ulice. Novi klinac bi se pojavio, dolutavi iz nekog
drugog dela zemlje, onda se povezivao sa nekim plemenom i donosio svee novosti. Ali odakle god da su
dolazili, njihove prie su bile vrlo sline. Svi su se nalazili u istom amcu, pokuavajui da preive. Iste
opasnosti su svuda vrebale i sve to ste mogli uiniti jeste da odluite kako elite da ivite: ili unutar
utvrenja kao ivotinja u kavezu, ili napolju, na ulicama, kao plen.
Ili ste, kao u sluaju Duhova, iveli pod zemljom i pokuavali da se klonite svega.
Sova je znala istoriju podzemnog grada. itala je o tome u knjizi. Nekada davno, stari Sijetl je
izgoreo i ljudi su ga sahranili i sagradili novi grad preko toga. Stari grad je bio ignorisan sve dok nisu
poeli ponovo da ga iskopavaju zbog podzemnih turistikih tura. Na poetku Velikih ratova i unitenja
novog grada, sve je bilo ponovo zaboravljeno.
Ali Soko ga je ponovo otkrio i on je sada pripadao Duhovima. Dobro, uglavnom. Bilo je i drugih
stvari tamo dole, ali ne druge dece ulica, jer su deca ulica potovala vau teritoriju. Nakaza raznih vrsta.
Gutera, Krtica i Paukova uglavnom nisu to bile opasne vrste, iako je pretpostavljao da se svi oni mogu
smatrati opasnima. Ali ove vrste nakaza su ih ignorisale, drei se podalje od njihovog dela podzemlja,
pa ak su povremeno i trgovale sa njima. Ove vrste nakaza bile su tupave i stidljive. Mogle su biti loe i
ponekad zastraujue, ali se moglo iveti sa njima.
Kretavci su ti kojih se trebalo paziti. Oni su bili ti koji bi vas povredili.
Neto metalno je otro odjeknulo u daljini i Duhovi su se sledili kao jedan. Dugi minuti su prolazili i
eho se pretvorio u tiinu. Soko je bacio pogled ka krilima, Panteru i Medvedu, prvi je bio sav vitak i
ilav, sa koom crnom kao pepeo, a drugi ogroman i gegav, bled kao sneg. Oni su bili snani, oni na koje
se oslanjao da e zatiti ostale, borci. Nosili su elektrine tapove koji su se punili solarnom energijom,
koji su mogli onesvestiti ak i Gutera samo jednim dodirom.
Panter je uhvatio Sokolov pogled, njegove fine crte lica bile su bezizraajne. Napravio je pokret
rukom kao da isti, obuhvativi okolne zgrade i protresao glavom. Nije bilo niega tamo gde je on stajao.
Medved je imao slian odgovor. Soko je saekao jo nekoliko minuta, a onda ih ponovo pokrenuo napred.
Dva bloka pre ekiara, na raskrsnici Prve i Senekine ulice, pokret sa leve strane je zaustavio
Sokola u mestu. Ogromni Guter je isteturao iz mranog drela garae, glave zabaene unazad. Zavijao je
dok je napredovao uz ulicu ka njima, prilazei hirovito i nefokusirano. Krv je liptala iz desetina raseklina
na debeloj koi prekrivenoj krljutima. Dok se pribliavao, Soko je mogao da vidi da su mu oi bile
izvaene.
Izgledao je kao da je proao kroz mainu za mlevenje mesa.
Guteri, Krtice i Pauci su bili mutanti, ljudi iji se spoljanji izgled promenio usled predugog i
prevelikog izlaganja radijaciji i hemikalijama. Krtice su ivele duboko pod zemljom i promene su
delovale veinom na njihovu strukturu kostiju. Pauci su iveli u zgradama, mali i brzi, sa zdepastim telima

i dugim udovima. Samo su Guteri iveli na otvorenom, njihova koa je dobila krljut, njihove crte lice su
postale pljosnate ili su u potpunosti nestale. Guteri su bili veoma snani i opasni; Soko nije mogao da
zamisli nita to je moglo da uradi ovako neto Guteru.
Panter se pokrenuo i stao kraj njega. Dakle, ta radimo? ekamo da ta stvar doe dovoljno blizu da
nas zagrli? Hajde da palimo, Ptico.
Soko je mrzeo da ga zovu Ptica, ali Panter nije odustajao. Prkos je bio suvie duboko usaen u
njegovoj prirodi.
Ostavi ga! Panter se brecnuo kada mu nije dovoljno brzo odgovorio. Hajdemo!
Ne moemo da ga ostavimo ovako. U velikim je bolovima. Umire.
Nije na problem.
Soko ga je pogledao.
To je nakaza, ovo! Panter je prosiktao.
Medved i ostali su se zbili oko njih. Njihova lica su bila vlana a kosa se sijala pod kapljicama
kie. Njihov dah je isparavao na hladnom, maglovitom vazduhu. Kia je padala u velu izmaglice koja je
potamnela grad i ostavljala ga da svetluca kao san. Niko nije nita rekao.
ekajte ovde, rekao im je napokon.
, ovo! Panter je prostenjao.
Soko ih je ostavio okupljene zajedno na sredini ulice i krenuo ka ranjenom Guteru. Ovaj je bio
veliki, visok preko metar i osamdeset i vrlo miiav. Soko je bio vitak i ne mnogo visok i izgledao je kao
patuljak prema Guteru. Guter vas obino ne bi namerno povredio, ali ovaj je bio toliko sluen bolom
da moda ne bi shvatio ta radi sve dok nije kasno. Morae da bude brz.
Zavukao je ruku u dep i izvukao otrov-bodlju. Pocepavi pakovanje, polako je priao mestu gde je
Guter posrtao i vukao se, okreui glavu slepo sa jedne strane na drugu dok je napipavao put napred.
Ovako izbliza, Soko je mogao u potpunosti da vidi povrede koje je pretrpeo i pitao se kako je jo uvek
mogao da hoda.
Nije bilo oklevanja kada se sagao pod njegovu ogromnu ruku i zabio mu otrov-bodlju u vrat. Guter
se zateturao unazad u oku, u trenutku se zgrio, a onda se sruio, ne pomerajui se. Soko je saekao, a
onda ga gurnuo nogom. Nije bilo odgovora. Gledao je jo za trenutak dole ka njemu, a onda se okrenuo i
odetao nazad ka ostalima.
Upravo si protraio dragocene zalihe na nakazu! Panter se brecnuo. Njegov ton je sve govorio.
Nije tako, Reka je rekla tiho. Svako ivo bie zasluuje nau pomo kada moemo da mu je
pruimo, posebno kada je u bolovima. Soko je uradio ono to je moralo da se uini, to je sve.
Ona je bila mala tamnokosa dvanestogodinjakinja sa velikim oima i jo veim srcem. Dola im je
amcem niz reku Duvami, jedini preiveli iz zaraze koja je pobila sve ostale u njemu. Hrabra mala Lasta
ju je pronala kako sakuplja hranu dole kod dokova i dovela je da se naseli u njenom domu. Isprva, Soko
nije eleo da je pusti da ostane. Izgledala je slabo i neodluno, lak plen za one opasnije nakaze. Ali ubrzo
je otkrio da je ono to je on smatrao slabou i neodlunou u stvari bila odmerena promiljenost i
kompleksno razmiljanje. *Reka nije delovala ili priala nepromiljeno. Ritam njenog ivota je bio spor i
paljiv. Ona je kao duboka reka, puna tajni, rekla mu je Sova i on joj je dao ime u skladu sa tim.
Panter nije bio impresioniran. Lepe rei, ali ne znae nita. Ne ivimo u svetu o kome ti stalno
pria, Reko. Veina ovih stvorenja kojima ti eli da pomogne samo eli da nas vidi mrtve! One nisu
nita vie od obinih ivotinja!
Medved se nagnuo napred, kia je curela sa njegovog pljosnatog, bledog lica. Mislim da ne bi
trebalo da stojimo ovako ovde. Soko je klimnuo glavom i pokrenuo ih ponovo napred. Rairili su se u
krilnu T formaciju a da im niko nije rekao, dovoljno disciplinovani da znaju ta da rade. Panter je i dalje
mumlao sebi u bradu, ali Soko nije obraao panju, mislei na mrtvog Gutera. Ukoliko je u gradu
postojalo neto to je moglo da krene na Gutera te veliine i gotovo ga ubije, onda e morati da budu

posebno paljivi. Do sada nije postojalo nita toliko opasno sa im se trebalo boriti, ne raunajui
Kretavce. Odjednom se zapitao da je moda opor njih uradio ovo ali je ubrzo odbacio tu ideju.
Kretavci nisu nanosili takve rane. Ne, ovo je bilo neto drugo neto to je ili ispuzalo iz dubljih delova
podzemlja ili dolo u grad sa nekog drugog mesta.
Pitae Sovu kada se budu vratili. Sova bi mogla neto da sazna iz neke od svojih knjiga.
Stigli su do ekiara i zastali da nakratko osmotre, kao to su uvek radili. ekiar je stajao zaleen
u mestu, pljosnati crni metalni din sa jednom podignutom rukom i drugom ispraenom pred sobom.
Podignuta ruka je drala eki, a ispraena mali nakovanj. To je bilo umetniko delo, rekla je Sova.
Zgrada iza njega je nekada bila muzej. Niko od Duhova nikada nije video muzej osim na slikama. Ovaj je
odavno bio opljakan i polupan, unutranjost zapaljena a prozori polomljeni. ekiar je zapravo bio sve
to je ostalo.
Soko ih je odveo odatle i krenuo uzbrdo ka centra grada. Ulice su bile klizave od blata i vlage.
Pentranje po trotoarima je bilo sporo i opasno. Svea je dva puta pala, a Medved jednom. Panter ih je
namrteno pogledao i nastavio dalje, iznad takvih neuspeha. Obukao je svoje izme za peaenje kako bi
imao bolje prijanjanje. Panter je uvek nosio ono to je bilo potrebno. Uvek je bio spreman.
Na drugom mestu i u drugo vreme, moda je on mogao da bude voa Duhova. Bio je vei i jai od
Sokola i samo dve godine mlai. Imao je vie smelosti, bio voljniji da se suprotstavi bilo kakvoj pretnji.
Ali Soko je imao viziju, a oni su svi verovali da si bez vizije izgubljen. Sova je bila mudra, Svea
blagoslovena nepromaivim instinktima, a Medved je bio vrst i snaan. Panter je bio hrabar, Kreda
talentovan, Lasta divlja, a Majstor inventivan. Svi Duhovi su imali neto to Soko nije posedovao, ali
Soko je imao jednu stvar koja je svima bila potrebna i zato su ga sledili.
Dve ulice navie, pronali su Make kako ih ekaju, njih deset, na zakazanom mestu na raskrsnici
Univerzitetske i Tree ulice. Njihov dom se nalazio u jednom od naputenih apartmana, negde na
severnom kraju grada, iako Soko nije bio siguran u kojoj. Ovo je bila neutralna teritorija, nenaseljena
drugim plemenima, mesto okupljanja za sve one koji ele da posluju. Razmena je bila nain na koji su svi
oni iveli, svako donosei neto da ponudi drugima kojima je to potrebno. Make su imale izvor jabuka i
ljiva. Svea hrana bilo kakve vrste bila je retka, a potranja za njom velika. Gde su Make pronalazile
takvu hranu bila je misterija, mada je Sova rekla da misli da su sigurno na vrhu zgrade otkrili malu batu
sa stablima jabuka i ljiva ve zasaenim i da su jednostavno to iskoristili.
Kako god bilo, svee voe vam je bilo potrebno da ostanete zdravi. Sova je prouavala te stvari i
rekla im to. Nestalo je mnogo ta ime se njihova civilizacija hranila gotovo sve to se gajilo na
farmama. Utvrenja su jo uvek proizvodila svoju sopstvenu hranu, ali samo sa promenljivim uspehom, s
obzirom na zemljite i vodu sa kojim su morali da rade. Vei deo onoga ime su se hranila deca ulice bilo
je upakovano i postajalo je jestivo kada bi se dodala voda i posle podgrevanja. Postojala je odreena
hrana u konzervama koja se jo mogla jesti, kao i flairani napici koji su se mogli piti, ali oni su ubrzano
nestajali. Prodavnice svih vrsta su odavno bile opljakane i oiene i ostalo je samo nekoliko njih od
kojih je bilo koristi, a njihove lokacije su bile paljivo uvane tajne. Duhovi su otkrili jednu pre par
godina i jo uvek su povremeno iznosili i skladitili ono to im je bilo potrebno.
Ono to su na ovaj sastanak doneli za razmenu bilo je dragoceno i teko za pronalaenje koliko i
svea hrana i to je bio jedini razlog zbog ega bi Make bile voljne da se odreknu dela svojih zaliha.
Kasni Sokole, doviknuo je Tigar, veliki i miiavi voa Maaka.
Naravno da nisu kasnili, ali Soko se nije suprotstavljao tome. To je samo bio Tigrov nain da oznai
svoju teritoriju. Spreman za posao?
Tigar je nosio svoju prepoznatljivu narandastu majicu sa crnim prugama ispod kaputa. Sve Make
su nosile neki deo odee koji je trebalo da nagovesti po kojoj maki su dobili ime, iako je neke od njih
bilo teko deifrovati. Jedan klinac je nosio pantalone sa uspravnim plavim i crvenim prugama. ta je on
trebalo da bude? Panter je voleo da ih ismeva jer se tako jako trude da budu ono to sasvim oigledno

nisu. Prave make su bile male, vitke i neujne. Ove Make su bile zbrka raznih veliina i oblika i mogli
su se isto tako zvati i Slonovi ili Kamile. On je bio bolja maka nego to su oni bili, voleo je da kae.
ak nisu ni imali Pantera u svom plemenu. Osim toga, oni su poeli sebe da nazivaju Makama i da
uzimaju imena maaka tek kada su to otkrili kod Duhova.
Oni su samo gomila maca imitatora, govorio je, podrugljivo se smekajui na tu ideju.
Soko se susreo sa Tigrom na sredini raskrsnice, dok su ostali sa obe strane stajali tamo gde su bili.
Razmene su bile rituali, odreeni protokolom i tradicijom. Prvo se sreu voe, same, razgovaraju o
detaljima razmene, dolaze do sporazuma i dogovaraju se o vremenu i mestu na kome e napraviti razmenu
ukoliko se ona ne obavi tog dana. Ovoga puta obe strane su dole spremne da odmah obave razmenu,
poto su to radile dovoljno esto da svako zna ta je potrebno onom drugom. Make su donosile svoje
jabuke i ljive, a Duhovi su donosili dragocenu robu koju su nudili za razmenu.
ta imate za nas? pitao je Tigar, nestrpljiv da pree na stvar.
Soko nije voleo da ga pouruju. Proao je rukom kroz svoju upavu, kratko oianu crnu kosu i
pogledao dole ka vodi i ekiaru, ponovo mislei na mrtvog Gutera. Zavisi. Koliko ste nam doneli?
Dve kutije. Po jedna od svega. Zrele i spremne za jelo. uvajte ih na hladnom mestu i odrae se.
Radili ste to ranije. Tigar je pogrbio svoja ramena. Dakle?
etiri baterijske lampe i solarne baterije da ih napajaju. Baterije imaju rok trajanja trideset godina.
Ove imaju na sebi datum od pre manje od dvadeset. Nasmeio se. Nije bilo lako nai ih.
Jo uvek su ih pravili pre dvadeset godina? upitao je drugi sumnjiavo.
Soko je slegnuo ramenima. Pie ono to pie. Rade. Sam sam ih testirao.
Tigar je pogledao unaokolo, moda traei, moda samo ubijajui vreme. Treba mi neto drugo.
Neto drugo? Soko se ukrutio. O emu govori, ovee? Nudim ti potenu razmenu.
Tigar je izgledao nesigurno. Mislim, treba mi neto vie. Treba mi par pakovanja plenetena.
Soko je zurio. Pleneten je bio ozbiljan lek, efikasan uglavnom protiv zaraznih virusa. Niko van
utvrenja nije mogao da ga se doepa osim ukoliko ne naie na skrivene zalihe. ak i tada, obino nije
valjao jer ga je valjalo drati na hladnom jer se, u suprotnom, razlagao i gubio svoja lekovita svojstva.
Van friidera, imao je rok trajanja od desetak dana. On nije video pleneten od kada je postao Duh.
Osim jednom prilikom, kada je Svea uhvatila boginje i on nije imao izbora nego da pita Tesu.
To je za Persiju, Tigar je rekao tiho, gledajui u svoja stopala. Sva se osula.
Boginje. Kao Svea. Persija je bila Tigrova mlaa sestra. Jedina porodica koja mu je ostala. U
suprotnom ne bi ni pitao. Soko je mogao da oseti kako na povrinu izbija oaj onog drugog, irei se kao
para koja curi kroz metalne ploe, vrela i jedva suzdrana.
Soko je bacio pogled ka Duhovima. Svi su oekivali da doe do razmene i bili bi nezadovoljni da se
ona ne desi. Voe je bilo poslastica kojoj su se radovali. Neki od njih bi razumeli, neki ne bi.
Napravimo razmenu, Soko je rekao drugome. Videu ta mogu da uinim.
Tigar je odmahnuo glavom. Ne. Prvo hou pleneten.
Soko ga je pogledao. To e te kotati mnogo vie ukoliko sada ne napravimo razmenu. Mnogo
vie.
Nije me briga. Hou da Persiji opet bude dobro.
Sa njime nije bilo rasprave. Ali Soko je mogao da izgubi ugled ukoliko popusti neemu to je u
sutini bila ucena.
Napravimo razmenu sada, rekao je, i dobie pleneten ni za ta.
Tigar je buljio u njega. Ozbiljan si?
Soko je klimnuo glavom, pitajui se u isto vreme da li je izgubio razum.
Moe da ga nabavi? Dae mi svoju re da hoe?
Zna da ima moju re i zna da ona vredi. Napravimo razmenu ili moe da zaboravi na celu
stvar. Nai nekog drugog da ti nae tvoj pleneten.

Tigar ga je prouavao jo jedan trenutak, a onda je klimnuo. Dogovoreno.

Dotakli su se pesnicama i dogovor je pao. Obojica su dali znak svojim pratiocima da iznesu zalihe.
Make kutije sa voem, manje nego to se to Sokolu svialo, ali ipak dovoljne, a Svea i Reka dakove
sa baterijama i baterijskim lampama. Zalihe su razmenjene i oni koji su ih nosili povukli su se na svoja
mesta, ostavljajui voe same.
Soko je pogledao ka nebu. Kia je prola i oblaci su se razilazili. Uskoro e postati vrue. Nabio je
ruke u depove i pogledao Tigra.
Naili smo na Gutera dole kraj ekiara dok smo dolazili ovamo, rekao je. Velikog. Bio je sav
iskidan. Umirao je. ta misli ta je moglo da napravi tako neto?
Tigar je odmahnuo glavom. Gutera? Ne znam. ta ti misli da je to uradilo?
Neto novo, neto to ne poznajemo. Neto zaista opasno. Bolje uvajte lea.
Vei deak je povukao kraj svog kaputa i ukazao se fleetni krate kako visi sa njegovog pojasa.
Pronaao sam je pre nekoliko nedelja. Hajde da vidimo ta moe da proe pored ovoga.
Soko je klimnuo. Ja bih svejedno na tvom mestu bio paljiv.
Samo mi nabavi taj pleneten, drugi je zareao, vraajui kaput na mesto. Sutra, u isto vreme na
istom mestu?
Trebaju mi tri dana.
Tigar je zurio u njega. Moda Persija nema tri dana.
Moda je to najbolje to mogu da uinim.
Tigar je zurio u njega jo jedan trenutak, a onda se okrenuo da se pridrui ostalim Makama. Odvukli
su se uz ulicu zbijeni i nisu se osvrtali.
Soko ih je posmatrao sve dok nisu nestali sa vidika, razmiljajui o trgovini koju je upravo sklopio,
pitajui se kako e opravdati to da jo jednom pita Tesu da rizikuje svoj ivot kada je znao koliko je to
opasno.

TRI
ejni je bio sklupan u uglu velike zajednike sobe izmeu starog konog kaua i stola za igru,
njegova masivna figura je najvie liila na dinovsku krznenu loptu, kada je Sova provezla svoja kolica
kroz kuhinjska vrata i otila do spavae sobe da vidi kako je Veverac. Bila je svesna jednog bledosivog
oka kako se otvara dok je prolazila, registrujui njeno prisustvo pre nego to se ponovo zatvorilo. ejni
je video sve. Vukoliki, masivni pas uvar ju je plaio kada ga je Soko prvi put doveo kui, ali se na kraju
navikla da bude tu. Do sada su se svi navikli, ak i najmlai, svi osim Pantera, koji ba i nije voleo
ejnija. To je imalo veze sa neim iz Panterove prolosti, verovala je, ali on nije govorio ta je u pitanju.
U svakom sluaju, ejni je bio vaan za njihovu bezbednost tako da nije imalo veze ta Panter misli.
Soko je to od poetka shvatio. Nita nije prilazilo njihovom podzemnom skrovitu a da ejni to nije znao.
Mogao je da uje ili namirie bilo ta to prilazi jo dok se nalazilo na pet minuta od njih. ak su i nakaze
nauile da se dre podalje. Iako su Duhovi nauili da ga prihvataju, bili su i oprezni u odnosu sa njim.
ejni je bio jednostavno suvie velik i zastrauju sa svim tim nakostreenim krznom i tim udnim
oznakama koje su podseale na zakrpe. Pas sa smetlita napravljen od odbaenih delova. Ali vrlo veliki
pas sa smetlita. Samo ga se Soko nimalo nije plaio, njih dvojica su ponekad bili tako bliski da je
mislila da su samo produetak onog drugog. Soko je uzeo ejnijevo ime iz jedne od Sovinih istorijskih
knjiga. Ime je pripadalo nekom odavno mrtvom politiaru koji je iveo u vreme kada je seme Velikih
ratova bilo posaeno. Sovina knjiga ga je opisivala kao buldoga koji je uvek raspoloen za kavgu. Sokolu
se dopala ta slika.
Dovezla je svoja kolica do rampe koju je Majstor napravio za nju i polako ula u zamraenu
spavau sobu. Veverac je leao upetljan u svoju ebad na svom madracu, ali je spavao. Bacila je pogled
ka Lasti, koja je itala na svetlosti svee u daljem uglu, pazei na deaia. Lasta je podigla pogled sa
knjige, plavih oiju koje su virile pod uperkom kose boje slame.
Mislim da mu je bolje, rekla je tiho.
Sova se dovezla do mesta sa koga je mogla da dosegne i oseti deakovo elo. Bilo je toplo, ali vie
ne i vrelo. Groznica mu je polako prolazila. Tiho je izdahnula, olakanje ju je preplavilo. Bila je
zabrinuta za njega. Pre dva dana, termometar je registrovao temperaturu od preko etrdeset stepeni, to je
bilo opasno za desetogodinjaka. Imali su tako malo lekova da bilo ta lee i tako malo znanja kako da ih
upotrebe. Zaraze su napadale bez upozorenja i svaka od njih je mogla da bude fatalna ukoliko su vam
nedostajali neophodni lekovi. Postojale su vakcine koje su titile od dobijanja veine zaraza i Soko je
nabavio nekoliko od Tese, ali deca ulice su veim delom morala da se oslanjaju na sreu i snagu svog
tela da ostanu zdrava.
Opasnost od bolesti ili trovanja je bila primarni razlog zato su ljudi iveli u utvrenjima. U
utvrenjima, mogli ste umanjiti rizik od infekcije i izlaganja zarazama. Ali utvrenja su nosila svoje
sopstvene opasnosti, kako je Sova saznala iz prve ruke. U njenom umu, ako ne i u Tesinom, opasnosti
ivljenja u utvrenjima su jasno bile vee od onih napolju.
to je i bio razlog zato je odluila pre pet godina da oproba sreu sa Duhovima.
Pre toga, ivela je u utvrenju Sejfko Fild zajedno sa jo dve hiljade ljudi. Kada su Veliki ratovi
eskalirali do take kada je polovina gradova u zemlji bila unitena a ostatak se nalazio pod opsadom
teroristikih napada, zaraza i hemijskih otrova svih vrsta, veina populacije je poela da ivi u
utvrenjima. Veina je bila ustanovljena u ve postojeim graevinama kao to je bio Sejfko, koji je
decenijama ranije bio teren za bejzbol. Sportski kompleksi su pruali nekoliko prednosti. Prvo, njihovi
zidovi su bili vrsti i jaki i pruali su dobru zatitu, ako su ulazi bili utvreni kako treba. Drugo, mogli su
primiti hiljade ljudi i omoguavali su adekvatan prostor za skladitenje zaliha i opreme. Tree, svi su
sadrali povrinu za igru, koja se mogla pretvoriti u bate za uzgajanje hrane i podizanje stoke.

U poetku je strategija dobro funkcionisala. Mera zatite koju su nudila utvrenja bila je neporeciva.
Postojala je sigurnost u velikom broju ljudi. Oblik vlade je mogao biti ustanovljen i red uspostavljen
unutar zidina. Hrana i voda su se mogli bolje sakupljati i pravino distribuirati. Vei broj ljudi znaio je
veu raznovrsnost njihovih vetina. Kada bi se neko utvrenje napunilo, oni koji su bili odbijeni
uspostavljali su drugo, obino u drugom sportskom kompleksu. Ukoliko nije bilo takvih, kongresni centar
ili ak poslovna zgrada mogli su posluili kao zamene, iako nikada nisu bili podjednako dobri.
Najvei problem sa utvrenjima poeo je da se manifestuje nakon prve decenije, kada su nekadljudi poeli da se pojavljuju. Niko nije bio siguran u njihovo poreklo, iako su postojala govorkanja o
demonima koji su ih stvarali iz koljki ljudi bez due, koji su krenuli stranputicom i koji su bili
zavedeni. Ove prie, urbane legende, nikada nisu mogle biti potvrene. Neki su tvrdili da su videli te
demone, iako Sova nikada nije upoznala nekoga ko jeste. Ali nije se moglo porei postojanje nekad-ljudi.
Sakupljeni u ogromnim armijama, lutali su predelima napadajui i unitavajui utvrenja, postavljali su
opsade sve dok ne prevaziu otpor ili se utvrenje ne preda u lanoj nadi da e pokazati milost. Kada se
proula pria o robovskim oborima i tome za ta su nekad-ljudi koristili uhvaene ljude, otpor je
ovrsnuo. Ali utvrenja nisu bile tvrave u onom znaenju koje su imali srednjevekovni zamkovi. Kada
su se jednom nali pod opsadom, pretvarali su se u smrtonosne zamke iz kojih branioci nisu mogli pobei.
Nekad-ljudi su brojano prevazilazili ljude. Njima nije bila potrebna ista voda ili dobra hrana. Nisu se
plaili zaraza ili trovanja. Vreme i strpljenje su ili u prilog napadaima. Jedno po jedno, utvrenja su
padala.
Ovo bi moda i obeshrabrilo one koji su se krili u utvrenjima da je postojalo neko drugo mesto na
koje su mogli da odu. Ali nain razmiljanja stanovnika utvrenja bio je takav da je ideja da se moe
preiveti i negde drugde bila nepojmljiva. Van zidina ste rizikovali smrt od hiljada razliitih neprijatelja.
Tu su bile nakaze. Bilo je opasnih ljudi koji su iveli na ostacima stare civilizacije. Bile su tu i armije
nekad-ljudi, koje su se unjale predelima. Bilo je stvari koje niko nije mogao da opie, koje su ispuzale iz
Pakla i mulja. Postojala je anarhija i divljina. Ljudi iz utvrenja nisu mogli da zamisle da se takmie sa
ovim. ak je i rizik od napada i opsada nekad-ljudi izgledao prihvatljiviji od pokuaja ivota napolju,
tamo gde je itav svet poludeo.
Sova je bila jedna od ljudi koji su imali ovakva uverenja. Ona se rodila u utvrenju Sejfko Fild i za
prvih osam godina svog ivota ono je bilo sve za ta je znala. Nikada nije izala van njegovih zidina, ni
jedan jedini put. Delimino, to je bilo zato to je bila osakaena na roenju, nije mogla da koristi noge iz
razloga koji su verovatno imali veze sa loim kvalitetom vazduha, hrane ili vode koju je njena majka
unela tokom trudnoe. Nakon to su joj roditelji umrli od udne zaraze koja protutnjala utvrenjem kada
joj je bilo devet godina, ostala je siroe i bila potpuno sama. Kao tiho i povueno dete, delom usled svog
nedostatka, delom po prirodi, ona nikada nije imala mnogo prijatelja. Poela je da ivi sa porodicom
kojoj je bio potreban neko da se stara o njihovoj bebi. Ali onda je beba umrla, a ona je bila otputena i
jo jednom ostala bez porodice.
Poela je da radi u kuhinjama utvrenja i da spava na viseem krevetu u sobi koja se nalazila
pozadi. To je bilo turobno, neispunjavajue postojanje, ali njen izbor je bio ogranien. U utvrenjima,
svako ko je imao vie od deset godina morao je da radi ukoliko je eleo da ostane. Ako niste davali
doprinos, izbacivali su vas. Zato je ona radila. Ali bila je nesrena i poela je da se pita da li je ivot
kojim je ivela bio ono najbolje emu je mogla da se nada. Poela je da provodi vreme na zidinama,
gledajui grad, pitajui se ta se tamo nalazi.
Na taj nain je, pre pet godina, upoznala Sokola.
Zaulo se reanje iz zajednike sobe. ejni je, sputene glave, povijenih uiju i nakostreenog krzna,
posmatrao gvoem postavljena vrata koja su se vodila ka hodnicima podzemnog grada. Sada nije liio
na krznenu loptu; liio je na udovite. Njegove usne su se povukle i otkrile velike zube, a oi, koje su
prethodnog trenutka bile pospane, postale su zlokobne. Sova se okrenula od Veverca i pokrenula svoju

stolicu nazad niz rampu, u zajedniku sobu, gde su lampe napajane solarnim baterijama davale jae
svetlo. Lasta je ve bila tamo, stajala je kraj ejnija, vrsto drei jedan od elektrinih tapova. Lasta je
bila mala, a veliki pas, ak i malo pognut, stajao je do visine njenih ramena. Sova se odvezla do vrata i
ekala, sluajui. Par trenutaka kasnije zauo se zvuk udaranja jedan otar, jedan mek, dva otra.
Saekala je dok se nije ponovio, a onda se pruila, povukla preage i otpreila vrata.
Majstor i Kreda su se probili unutra, mokri do gole koe, nalik podavljenim pacovima. ejni je
prestao da rei i podigao se iz unja. Lasta je spustila tap.
Upao je u odvod za kanalizaciju, Kreda je objavio pokazujui ka Majstoru.
A onda je on upao unutra dok mi je pomagao da izaem, zavrio je Majstor.
Trebalo je da budete na krovu, istakla je Lasta, nepokolebljivih plavih oiju. Krov se nalazi
gore, a ne dole, koliko sam ula. Da, da. Majstor je protrljao vodu iz svoje crvene kovrdave kose i
protresao se kao pas. I ejni i Lasta su se povukli dalje. Nema mnogo toga to se moe uraditi sa
solarnim baterijama kada pada kia. Iskljuili smo kolektore iz prihvatnog sistema, ubacili tablete za
proiavanje i bili smo gotovi. Onda smo odluili da potraimo skladita. Pronali smo veliku zalihu
flairane vode dva bloka juno. Ima je previe da je dovuemo bez pomoi.
Moraemo da krenemo svi i ponesemo kolica, dodao je Kreda. Ali dobar ulov, zar ne, Sovo?
I bolji nego dobar, Sova se sloila.
On se nakezio, a onda pogledao unaokolo. Gde su uopte ostali? Zar se jo nisu vratili?
Sova je odmahnula glavom. Uskoro e, pretpostavljam. Vi bolje skinite tu odeu i osuite se, inae
ete da zavrite kao Veverac. Morao bih da budem prilino glup pa da zavrim kao Veverac, Kreda je
rekao, a Majstor se nasmejao.
Nije smeno, Lasta se brecnula. Prila je da im se suprotstavi, ne tako velika kao oni ali mnogo
manje predvidljiva. Misli da je smeno to se on razboleo?
Prestani, Lasto, rekao je Kreda, okreui se od nje. Nisam mislio nita loe. I ja elim da mu
bude dobro isto koliko i ti. Samo sam se alio oko toga kako se to desilo.
Pa, ali se oko neeg drugog, Sova je neno predloila. Ono to se desilo Vevercu je bio
nesrean sluaj.
to je i bila istina, bar kako je do toga dolo. Bio je nesrean sluaj to se posekao na komad otrog
metala i to se posekotina gadno inficirala. Ali on je sam doprineo tome, pokuavajui da pokupi kutiju
metalnih vojnika za koje mu je Soko rekao da ih ne dira.
Osim toga, kako ti moe nekoga da naziva glupim? Lasta je zahtevala odgovor.
Kreda je bio tako svetao sa svojom bledom koom i beloplavom kosom da se inilo da gotovo i nije
stvaran. Sada je porumeneo zbog prebacivanja i okrenuo se ljut nazad ka Lasti.
Pusti to, Kredo, rekla je Sova, brzo inerveniui. Samo idi i presvuci odeu. Ti takoe, Majstore.
Lasto, ti idi u spavau sobu i sedi sa Vevercem. Javi mi ukoliko mu neto treba.
Bilo je jo par otrih pogleda i neto negodovanja, ali svi su uradili kako im je reeno. Sova je bila
majka, a niko se ne raspravlja sa svojom majkom. Ona nije traila taj poloaj, ali nije bilo nikoga ko je
mogao da ga popuni i kao najstariji enski lan plemena, bila je logian izbor. Veina njih se jedva seala
svojih pravih majki, ali znali su ta su majke bile i eleli su jednu. Soko je pruao vostvo i autoritet, ali
Sova im je davala stabilnost i mir. U svetu u kome su deca verovala da su ih odrasli izneverili na svaki
vaan nain, druga deca su bila ono najbolje emu su se mogli nadati.
Sova se odvezla ka kuhinji, poevi da razmilja o veeri. ejni se vratio na mesto izmeu konog
kaua i stola za igru, zatvorenih oiju, bokova koji su se polako podizali i sputali pod debelim slojem
njegovog krzna u zakrpama. Sova ga je posmatrala za trenutak, pitajui se da li on sanja, i ukoliko je tako,
o emu sanja. Onda se usmerila ka privremenom radnom prostoru koji je sluio kao mesto za pripremanje
hrane i poela da razvija prethodno spakovano testo. Veeras e im posluiti posebnu poslasticu. Soko e
se vratiti sa jabukama i napravie pitu. Nisu imali dovoljno struje, ali su mogli napraviti dovoljno toplote

da peku u penici na drva koju je Majstor napravio za nju.

Pomislila je na tog deaka za trenutak. Enigma, opirao se lakoj kategorizaciji. Bio je talentovan
zanatlija i mehaniar; mogao je da napravi ili popravi gotovo bilo ta. Konstruisao je privremene
kuhinjske aparate, generatore i solarne jedinice koje su ih pokretale. Prepravio je njena kolica tako da se
njima lake manevrisalo i postavio rampe koje su joj omoguavale da dospe do svih soba. Prihvatni
sistemi na krovu su bili njegovi. Uz pomo tapa, kanapa i genijalnosti, konstruisao je sva teka
sigurnosna vrata i ojaao kapke na prozorima koji su ih titili. Tvrdio je da je nauio te vetine od svog
oca, koji je radio sa metalom, ali nikada nije priao o svojim roditeljima u drugim prilikama. Doao je
rano do njih, kada mu jo nije bilo ni deset godina, ali ve je znao vie od njih o pravljenju stvari.
Sada, sa etrnaest, bio je dovoljno star i sposoban da mu se povere odgovornosti koje su bile
rezervisane za starije lanove plemena, ali on je imao problem. Kako je vie puta dokazao, na njega se
ovek nije mogao osloniti. Sve je bilo u redu dok je radio pod neijim nadzorom, ali je bio uasan kada
je bio preputen sam sebi sklon tome da zaboravlja, odugovlai, ak i da ignorie. Bilo je nemogue
poslati ga negde samog. Poslednji put kada su tako uradili, nije se vraao dva dana. Stara pokvarena
maina mu je odvukla panju i on je pokuavao da pronae nain da je ponovo pokrene. ak nije ni znao
ta ona radi ali to nije ni bilo vano. Vano je bilo da je bila zanimljiva.
Njegov najblii prijatelj je bio Kreda, to je davalo poseban utisak jer su njih dvojica bili suta
suprotnost. Kreda je bio lakouman i neznatieljan, nezainteresovan za naine kako neto radi, ve samo da
radi. Voleo je da crta i bio je veoma dobar u tome odatle je i dobio ime. Ali nije bio sanjar, kao to
veina umetnika esto bude. Bio je praktian i vrsto na zemlji u svom ivotu; njegova umetnost je samo
bila jo jedan posao. Majstor je bio neka vrsta misterije za njega, deak slinih godina i temperamenta,
koji je sve osim sebe mogao da dovede do toga da radi bez greke.
Nerazdvojni su njih dvojica, pomislila je Sova. Verovatno je to dobra stvar, jer je svaki od njih
imao smirujui efekat na onog drugog, a ni od jednog ni od drugog nije bilo mnogo koristi kada su bili
sami.
Bila je usred razvijanja kora zapitu kada se ejni propeo na noge i ustao licem ponovo okrenutim ka
gvoem postavljenim vratima. Ovaj put nije reao, a njegov stav je bio veseo i nimalo pretei. To je
znailo da Soko stie.
Ruku prekrivenih komadiima testa, pozvala je Lastu da otvori vrata. Par trenutaka kasnije, Soko i
ostali su uleteli u sobu, smejui se i alei se dok su vukli kutije sa jabukama i ljivama; ostavili su ih u
kuhinji, gde su neke mogli da odvoje, a ostale da smeste u hladno spremite. Kreda i Majstor su se
ponovo pojavili, Lasta je dola i uskoro su se svi okupili u zajednikoj sobi razmenjujui informacije o
dananjim dogaajima. Sova ih je sluala sa svog radnog mesta dok je zavravala kore i poinjala da
see jabuke, posmatrajui izraze njihovih lica, uzbuene pokrete koje su pravili i stalne poglede koje su
razmenjivali, uivajui u svom oputenom drugarstvu.
Ovo je bila njena porodica, pomislila je, smeei se. Najbolja porodica koju je mogla da zamisli.
Ali kada je Panter poeo da pria o mrtvom Guteru, dobro oseanje je isparilo i ona se iznova
podsetila da ivi u svetu gde je imanje porodice znailo sigurnost u broju ljudi i zatitu od zla. Re
porodica je bila samo eufemizam. Duhovi su, naposletku, bili pleme, a pleme je uvek bilo pod opsadom.
Zavrila je sa pitom, dodavi cimet, eer i zamenu za puter, ubacila ju je u penicu i poela da
sprema svoju veeru. etrdeset minuta kasnije, okupila ih je oko radnog prostora na njihovoj kolekciji
stolica i klupa i seli su da jedu. Radili su ono to je traila od njih, ona, njihova surogat majka i oni, njena
surogat deca. Toliko drugaije od njenih dana provedenih u utvrenju, gde su je jedva tolerisali nakon to
su joj roditelji umrli.
Ovde je, verovala je, bila voljena.
Kada je veera bila gotova, Medved i Reka su oistili sto, a Lasta joj je pomogla da opere sudove.
Koristile su malo vode iz prihvatnog sistema, tek toliko da mogu da obave posao. Imali su sree to su

iveli u delu sveta koji je jo uvek imao pristojnu koliinu padavina. Na veini mesta uopte nije bilo
vode. Ali niste mogli biti sigurni da tako nee biti i ovde jednog dana. Zaista sada niste ni u ta vie
mogli biti sigurni.
Upravo je zavrila sa pranjem kada je Soko priao i stao pokraj nje. Tigar kae da je Persija dobila
boginje, rekao je tiho. Njegove tamne oi su posmatrale njene, to ga je muilo i komealo se u njemu.
Hoe da mu nabavim nekoliko pakovanja plenetena. Sloio sam se. Morao sam. U suprotnom, ne bi
pristao na razmenu za voe.
Ona mora da je veoma bolesna. Trgovina mu je potrebna isto koliko i nama. Sklopila je ruke u
svom krilu. Da li e pokuati da nabavi pleneten od Tese?
Slegnuo je ramenima. Gde bih ga drugde nabavio?
Mi imamo neto. Mogli bismo da mu damo to.
Potrebno nam je to to imamo.
Tiho je uzdahnula. Tesa moda nee moi da pomogne. Ona sebe stavlja u opasnost time to to
radi.
Znam to.
Kada e se ponovo videti sa njom?
Sutra uvee. Pitau je, videu ta ona moe da uini. Klimnula je, prouavajui njegovo mlado
lice, mislei na to kako on odrasta, kako su mu se crte lica promenile od pre samo est meseci. Pomoi
emo Persiji ak i ukoliko Tesa ne moe, rekla je. Ona ima samo jedanaest godina.
Soko se odjednom nasmeio, krivei uglove usta to je pokazivalo da ga je ono to je upravo rekla
zabavilo. Za razliku od etrnaest, esnaest ili osamnaest, to je mnogo starije?
Uzvratila mu je osmehom. Zna ta sam htela da kaem. Znam da pravi dobru pitu sa jabukama.
Koliko drugih pita sa jabukama si probao osim moje? Nijednu. Zastao je. Da li moemo sada
da dobijemo nau priu?
Ostavila je sudove i izvezla svoja kolica u zajedniku sobu. Njena pojava iz kuhinje im je bio signal
da e vreme za priu uskoro poeti. Razgovor je odmah prestao i svi su se brzo okupili oko nje. Za sve
njih, to je bio najbolji deo dana, prilika da iskuse maginu vonju do nekog drugog mesta i vremena, da
ive u svetu u kome nikada nisu bili i nadali se u tajnosti da e nekada tamo otii. Svake veeri, Sova im
je priala priu o ovom svetu, izmiljajui i ponovo stvarajui njegovu istoriju i tradiciju. Ponekad je
itala i iz knjiga. Ali nije ih mnogo imala, a deca su ionako vie volela one koje je izmiljala.
Zavalila se u svoja kolica i prela pogledom preko njihovih lica, videi sebe u njihovim oima,
mladu enu tek malo stariju po godinama, ali beskrajno stariju po iskustvu i mudrosti, smee kose i
obinog izgleda, ne naroito lepu, ali pametnu i sposobnu i koja ih je zaista volela. To to im je ona
ovoliko znaila nikada nije prestalo da je iznenauje. Kada je pomislila na to, posle svojih godina
samoe u utvrenju, elela je da zaplae.
Priaj nam o zmijama, abama i poasti koje je deak bacio na zlog Kralja i njegove vojnike,
predloio je Panter, naginjui se napred, usredsreenih crnih oiju.
Ne, priaj nam o dinu i deaku i kako je deak ubio dina! rekao je Kreda.
Lasta je zamahala rukama da privue panju. Ja hou da ujem o devojici koja je pronala deaka
u reci i sakrila ga od zlog Kralja.
Sve su to bile varijacije pria koje su joj priali dok je bila dete, pria koje nije zapamtila u
potpunosti i ogoljenih da pokau ivotne lekcije za koje je smatrala da treba da ih znaju. Njeni roditelji su
joj priali te prie, itajui ih iz knjige koja je odavno nestala. Mislila je da e moda ponovo nai tu
knjigu jednog dana, ali jo uvek nije.
Sova je stavila prst na usne. Veeras u vam ispriati drugaiju priu, novu. Ispriau vam priu o
tome kako je deak spasio decu od zlog Kralja i njegovih vojnika i poveo ih u Obeanu Zemlju.
uvala je ovu priu, jer je ona bila zavretak mnogih drugih koje su se ticale deaka i zlog Kralja.

Ali neto ju je nateralo da poeli da je ispria veeras. Moda je u pitanju bilo to kako se oseala. Moda
ju je jednostavno dovoljno dugo drala za sebe. Prie su davale snagu i obeanje njihovim ivotima kada
je sve oko njih bilo tako tmurno. Tmina se teko spustila na nju ove veeri. Persijina bolest i mrtvi Guter
su bile samo dananja tama; sutra e doi svea tama. Prie su donosile svetlost u tu tamu. Prie su im
davale nadu.
Mogla je da oseti kako su se deca primakla ka njoj dok se pripremala da pria, mogla je da oseti
iekivanje dok su ekali. Volela je ovaj trenutak. Tada se oseala najblie njima, kada su bili povezani
sa njom svojom ljubavlju prema reima i priama koje su nastajale od njih. Ta veza je dolazila iznutra,
bila je iva i davala je snagu.
Zli Kralj je zabranio deaku i njegovoj deci da naputaju svoje domove mnogo godina, poela je,
ak i nakon to je nanovo i nanovo patio zbog svoje tvrdoglavosti. Niko nije mogao da se raspravlja sa
njim, ak ni posle zmija i aba i smrti prvoroene dece njegovih ljudi. Ali jednog dana, Kralj se probudio
i odluio da je izdrao dovoljno kazni zbog svog odbijanja i naredio deaku i njegovoj deci da odu
zauvek i da se ne vraaju. Zato bi odbijao da im da dozvolu? ta se nadao da e postii? Ukoliko su
eleli da idu, onda im se to treba dozvoliti. Njegovom Kraljevstvu e biti mnogo bolje kada odu.
Trebalo mu je dosta da to ukapira, Panter je rekao.
Kladim se da se predomislio, rekla je Lasta.
I jeste se predomislio, nastavila je Sova. Ali ne pre nego to su deak i njegova deca spakovali
svoje stvari i krenuli na put koji e ih odvesti do Obeane Zemlje. Hodali su i hodali, zastajui samo da
jedu i spavaju. Putovali su onoliko brzo koliko su mogli jer su bili nestrpljivi da stignu do svog novog
doma, ali nisu imali ni neki stari bicikl da voze, niti neki automobil. Zato, iako su otili pre nedelju dana,
nisu odmakli naroito daleko.
Tada se zli Kralj predomislio to ih je pustio. Razmiljao je mnogo o tome od kada su otili. Oni
mu nisu nedostajali ili tako neto, samo mu se inilo da treba da ostanu tamo gde su bili. Osetio je da je
bio slab kada im je dopustio da idu. Razmiljanje o tome ga je razbesnelo i zato je sazvao svoje vojnike i
krenuo za njima. Imao je ratne maine i nosae u kojima je putovao. Niko nije hodao; svi su se vozili.
Kralj i njegovi vojnici su putovali veoma brzo i sustigli su deaka i njegovu decu za samo dva dana.
Napravila je pauzu, na silu se trudei da ne pogleda u Sokola, da mu ne da da vidi u njenim oima
ono to je mislila. Zli Kralj nije znao za deakovu viziju o Obeanoj Zemlji. Nije znao za obeanje koje
je deak dao svojoj deci o tome da e ih odvesti tamo i da e tamo iveti sreno zauvek. Samo su deca to
znala i verovala su u viziju. Verovala su u Obeanu Zemlju i sreu koja ih je tamo ekala.
Kao mi, Svea je rekla tiho, Mi verujemo u Sokolovu viziju.
Svi su odjednom pogledali Sokola, a Sova je brzo rekla, Tako je, mi verujemo u Sokolovu viziju.
Kao to su deca iz ove prie verovala u deakovu viziju. Ali zli Kralj nije verovao u vizije. Verovao je
samo u ono to moe da vidi svojim oima i dodirne rukama. Nije verovao u sutra. Verovao je samo u
danas.
ta se dalje desilo? upitao je Medved.
Deak i njegova deca su stigla do reke koja je bila suvie iroka i duboka za njih da je preu. Pre
nego to su pronali nain da je zaobiu, zli Kralj i njegovi vojnici su se pojavili iza njih sa svojim
ratnim mainama i nosaima. Deak i njegova deca su bili u zamci. Nisu mogli nikuda da odu i znali su da
e ih vratiti u njihov zatvor ili ubiti.
Treba da se bore! uzviknuo je Panter uzbueno.
Treba da pokuaju da preplivaju! rekao je Medved.
Sova je odmahnula glavom. Bilo ih je premalo da se bore, a reka je bila prebrza za njih da je
preplivaju. Ali ba kada je delovalo da je sve izgubljeno, da za njih nema nade, deak je podigao ruke i
voda iz reke se razdvojila pred njima, povlaei se sa obe strane tako da je oslobodila put.
Kako da je to uradila? upitao je Majstor sumnjiavo.

Uradila je to jer je reka znala za deakovu viziju, rekla je Sova. Reke imaju duboka znanja i
uvaju mnoge tajne. Ova je znala tajnu deakove vizije. Zato je pustila deaka i njegovu decu da preu na
drugu stranu gde e biti bezbedni.
A ta je sa Kraljem? Zar nije pokuao da ih prati? Panter je jo uvek ekao da doe do borbe.
I jeste. Poveo je celu svoju vojsku u njihovim ratnim mainama i nosaima i krenuli su istom
stazom kojom su deak i njegova deca proli, odluan u tome da ih uhvati i vrati nazad. Ali deak je
podigao ruke po drugi put i voda se sruila na zlog Kralja i njegove vojnike i sve ih podavila, do
zadnjeg.
Nastao je trenutak tiine dok su deca prihvatala sve ovo. Ona im je dozvolila taj trenutak, a onda je
rekla: I tako je deak poveo svoju decu od reke i dva dana kasnije, stigli su u Obeanu Zemlju.
Kako je tamo bilo? pitala je Reka, uurena na podu kraj Svee, kolena privijenih uz grudi.
Sova se zavalila u svojim kolicima. Ta pria mora da saeka neko drugo vee. Sada je vreme da se
ide na spavanje. Pogledala je unaokolo u razoarana lica. Vebajte itanje dok vam se ne prispava, a
onda ugasite svee. Lepo spavajte.
Pomerila je svoja kolica napred, podstiui ih na pokret. Ustajali su na noge gunajui, neki traei
jo jednu priu, neki govorei da im se ne spava, ali se niko nije zaista bunio. Soko se kretao po sobi,
gasio lampe, jednu po jednu, sve osim one male koja je osvetljavala teka ulazna vrata. Ranije bi neko od
njih uvao strau itave noi. Sada se za to brinuo ejni.
Dok su se ostali vukli u spavae sobe koje su delili, Sova je zastala da posmatra kako se Soko
saginje i eka ejnijevo debelo krzno oko vrata i uiju. Veliki pas je tiho leao, putajui deaka da ga
mazi. Sova je uvek hvatala sebe kako iekuje dan kada e mu ejni odgristi ruku.
Svea je stala kraj njenih kolica i pogledala je u oi. To je bila naa pria, zar ne Sovo? upitala je
tiho. Deakova vizija je bila Sokolova vizija.
Ovoj maloj nije mnogo toga promicalo, pomislila je Sova. Da, jeste, rekla je. Ali se takoe
desila i deaku i njegovoj deci.
Svea je klimnula glavom. Osim to vizija u prii nije bila stvarna, ali Sokolova vizija jeste. Znam
da jeste. Videla sam to.
Okrenula se i pola ka svojoj spavaoj sobi, ne osvrui se. Sova je osetila kako joj se grlo stee i
kako joj nadiru suze.
Videla sam to.
Svea, koja je videla ono to nije bilo najjasnije njima ostalima, to je videla.
Sama u zajednikoj sobi, Sova je sedela tiho u svojim kolicima, zurei u prazno i razmiljajui i nije
se ponovo pomerila dok svi ostali nisu bili u svojim krevetima u dubokom snu.

ETIRI
Gospa je dola Loganu Tomu po prvi put u viziji. ak i sada, mogao je da se seti detalja jasno kao
da se njihov susret desio jue. Do tada je ve bio sam, Majkla i ostalih vie nije bilo. Putovao je na sever
ka kanadskoj granici. Zaustavio se da prenoi na obali jednog od hiljada jezera koja su obeleavala tu
regiju, negde duboko unutar onoga to je nekada bio Viskonsin. Dan je proao, no se sputala i bila je to
jedna od onih retkih prilika kada je nebo bilo isto i jasno, bez oblaka i zagaenja. Zvezde su sijale,
davno obeanje boljih vremena i mesta a mesec je bio pun i blistav.
Izaao je iz Munje i stajao je na ivici jezera, gledajui u daljinu osvetljenu meseinom, utonuo u
misli o proputenim prilikama i izgubljenim prijateljima. Bio je na mestu mnogo mranijem od noi u
kojoj je stajao. Bio je preplavljen sumnjom i krivicom, obuzet fatalistikom sigurnou da mu se ivot
sveo ni na ta. Njegove rane su zacelile, ali mu je srce bilo pokidano. Lica onih ljudi koje je voleo
najvie posle Majkla njegovih roditelja i brata i sestre bila su nejasne slike koje su plutale u mutnim
seanjima i aptale su avetinjska, nerazumljiva upozorenja.
Mora da uradi neto. Mora da pronae svrhu. Mora da zauzme stav.
Imao je osamnaest godina.
Nagli pokret u tami sa njegove desne strane ga je prinudio da baci pogled niz obalu. Pecaro je
stajao bacajui mamac u vodu, ni dvadeset metara dalje od mesta na kome je stajao. Posmatrao je kako se
tap vraa i zamahuje napred, strunu kako se odmotava iz mainice, koni nalik srebrnoj niti. Pecaro je
pogledao ka njemu i klimnuo glavom u znak saoseanja. Njegova prilika je bila snana i vitka na meseini
i Logan je uhvatio blagu naznaku osmeha.
Grize li? Logan ga je upitao.
Ali pre nego to je pecaro mogao da odgovori, zauo se zvuk sa njegove leve strane i on se okrenuo
sa odbrambenim stavom. Nita. Obala je bila mirna i prazna, uma iza njega ista kao to je bila.
Kada je ponovo pogledao nazad, pecaro je nestao.
Trenutak kasnije, ugledao je kako se siuno svetlo pojavljuje negde daleko iznad vode, isprva ne
vie od mekog odbleska, polako se pojaavajui u neto odreenije. Svetlo, u poetku difuzno, skupljalo
se, a onda je poelo da se pomera, klizei ka obali i njemu. Stajao je posmatrajui ga kako prilazi, iako je
znao da bi trebalo da se pomeri nazad ka AV-u i sigurnosti. Nije se ak ni potrudio da na rame stavi
fleetnu puku, putajui je da beskorisno i zaboravljeno visi sa svog kaia preko njegovih lea. Nije
mogao da kae zato. Trebalo je da ga obuka i instinkti pokrenu da reaguje brzo i odluno. Samoodranje
je trebalo da bude njegova jedina briga.
Ipak, svetlo ga je dralo oaranim gotovo kao da je ak i tada shvatio da je ono svetionik koji e
mu pokazati pravac koji je traio.
Kada je dolo do ne vie od nekoliko metara od njega, dovoljno jako da je morao da kilji u njegov
sjaj, sa jednom rukom podignutom da zatiti oi, svetlo je poelo da zamire i kada je nestalo, Gospa je
bila tu.
Bila je mlada i prelepa, njena koa tako ista i jasna da mu se inilo, na beloj meseini, da je mogao
da vidi pravo kroz nju. Bila je obuena u providnu prostranu haljinu koja je visila u mekim naborima oko
njenog vitkog tela, belu koliko i njena koa, njena duga crna kosa u otrom kontrastu tamo gde je padala
oko njenih ramena.
Stajala je na nekoliko metara od obale ne u vodi ve na njoj. Kao da stoji na vrstom, ili je bila
laka kao pero.
Logane Tome, rekla je.
Zurio je, nesposoban da odogovori. Nije mislio da halucinira, ali nije imao objanjenje za ono emu
je prisustvovao.

Logane Tome, potreban si mi, rekla je.

Pokazala je ka nebu, a kada se pokrenula, njena haljina se namrekala poput mekih senki i otkrila da
je njena prividna providnost bila stvarna. Ona je bila duh ili bar vie duh nego ovek.
Ti si predodreen da bude jedan od mojih, jedno od mojih hrabrih srca, jedan od mojih velikih.
Vidim to po nainu na koji te zvezde otkrivaju, podjednako nepromenljivog i sjajnog kao to su one. Tvoj
je put velikih dostignua, put kojim niko ranije nije krenuo. Da li e krenuti njime?
Krenuo je da kae ne, da uradi neto da razbije aroliju koju je bacila na njega. Ali dok je
pokuavao, ona je pokazala ka njemu i rekla: Hoe li me prihvatiti, Logane Tome?
Istog tog trenutka je uo u njenom glasu mo za koju je mislio da ne postoji. Ona ga je uvezala
gvozdenim lancima; vezala ga je za nju kao to nita drugo nije moglo. Video je ono to je ona zaista
predstavljala; prepoznao je njenu bezgraninu, drevnu snagu. Svetlost zvezda nad njima kao da se
pojaala i kasnije je mogao da se zakune da je video kako se mesec na nebu podigao.
Pao je na kolena pred njom, ne znajui zato, jednostavno to uradivi, grlei sebe uz ono to je
oseao, izgubljen za sve osim za njene poslednje rei: Hoe li me prihvatiti?
Hou, proaptao je.
Onda e postati moj vitez Rei. Kao to je i on bio nekada davno.
Pokazala je na njegovu desnu stranu i kada je pogledao, pecaro se vratio, stojei na obali,
zabacujui svoju udicu. Nije nita odgovorio na Gospin pokret i nije se okrenuo da pogleda Logana
Toma. Bio je to isti ovek, ali ovog puta je Logan instinktivno shvatio ko je on bio i ta je radio tamo.
On je bio duh viteza Rei.
Tako je, rekla je Gospa.
Logan je trepnuo, a onda ponovo vratio pogled na nju. ta hoe od mene? pokuao je da kae ali
nije uspeo.
Ipak, ona ga je uprkos tome ula. Napori mojih vitezova da odre ravnoteu magije Rei nisu
uspeli. Ravnotea je poremeena i Praznina ima prevlast. Ipak, i to e proi. Pomoi e da se to dogodi.
Bie jedan od mojih paladina, mojih vitezova-lutalica, mojih boraca protiv mranih stvari. Borie se za
mene i u ime Rei. Tvoja snaga je velika i malo njih e moi da opstane protiv tebe. Na kraju, moda
niko.
Liznuo je usne, koje su iznenada postale suve. Ne znam da li... Njegov glas se tresao. Ne znam
kako da...
Daj mi svoju ruku.
Prila mu je blie, klizei preko vode, ispruene ruke. Prila mu je na par metara i njena blizina ga
je naterala da se strese. Mogao je da oseti toplotu njenog prisustva, nevidljivu vatru koja je sijala tako
jako da je sve ostalo nestalo. Stajao je sam u krugu njene magije, njene moi.
Pruila se i uzela ga za ruku.
Meso i krv su se susreli sa toplotom i svetlou i kontakt je bio otar i prodoran, i poslao je talase
oka kroz Loganovo telo. Zasoptao je i pokuao da se oslobodi, ali njegovo telo je odbilo da ga slua,
stojei vrsto pred onim to mu se deavalo. Talasi oka su se podizali i sputali, a onda nestali pred
iznenadnom snagom koja je poela da se raa u njemu. Tada se ponovo rodio, postao je ceo na nain na
koji nije mogao da objasni, ali koji je otelotvoravao sveu odlunost i hrabrost.
Vizije budunosti su mu ispunile um i video je sebe kakav bi mogao biti, video one na koje e imati
uticaja i gde mora da ide. Put pred koji je bio postavljen bio je dugaak i teak i zahtevae mnogo od
njega. Ali bio je to put koji je goreo strau i nadom, tako osvetljen mogunostima da nije ak mogao ni
da zamisli sada da izneveri poverenje koje mu je dato.
Gospa ga je pustila, neno povlaenje njenog dodira koje ga je ostavilo iznenada praznim i udno
lienim neega.
Prihvati me, proaptala je.

Bez oklevanja, uinio je tako.

* * *
Iznenadni blesak svetlosti u tami drvea sa njegove desne strane naterao ga je da zatrepe i njegovo
seanje na prvi susret sa Gospom je nestalo. Trenutak kasnije, svetlost se pretvorila u vatru koja je gorela
vrela i strana. Niko nije palio vatru u noi na otvorenom osim ako ona nije trebalo da predstavlja signal.
Zamirkao je da odagna zbunjenost. Da nije zadremao dok je ekao da otkrije sa kim treba da se
sretne? Nije bio siguran, nije mogao da se seti. U jednom trenutku je razmiljao o svom prvom susretu sa
Gospom, a sledeeg se pojavila svetlost. Saekao je trenutak da se ponovo orijentie. Sedeo je u svom
AV-u, parkiranom kraj puta. Ispred njega, polomljena preaga se nakrivila sa jedne strane, a put se pruao
dalje kroz iroki prostor ispunjen meseinom do velikih stabala ume do ravanja na levo i desno nekih
stotinak metara dalje, kako bi nastavio paralelno sa rekom Rok. Nije mogao da vidi reku, ali je znao iz
mapa koje je nosio da je ona tamo.
Izbrazdani drveni znak postavljen sa jedne strane uverio ga je da se nalazi tamo gde je trebalo da
bude. Sinisipi Park. Njegovo odredite.
Upalio je motor i polako pokrenuo AV kraj slomljene kapije i uz napuklu asfaltnu povrinu. Dok se
pribliavao vatri, video je usamljenu figuru kako stoji u njenoj blizini, siluetu osvetljenu svetlou.
Usporio je AV toliko da se jedva kretao i virio u neverici.
To ne moe biti...
Ooli Amaneh. Dva Medveda.
Zaustavio je Munju tamo gde se nala, ugasio motor i ponovo podesio alarme. Uzeo je tap sa mesta
na kome se nalazio na seditu kraj njega, otvorio vrata sa vozaeve strane i izaao napolje...
Logane Tome! poslednji od Sinisipi Indijanaca ga je pozvao. Doi i sedi sa mnom!
Dva Medveda je rei izgovarao smelo, kao da nije bilo vano ko e ga uti. Kao da su park i no i
sve stvari koje su puzale po njima bile njegovo vlasnitvo. Dajui do znanja da ga nita ne plai, da je
iznad straha, moda ak i iznad smrti.
Logan je podigao ruku u znak pozdrava. Jo uvek nije verovao u ovo. Ali i udnije stvari su se
dogaale. I desie se opet pre nego to se ovo zavri, mislio je.
Drei crni tap u svojim rukama, priao je.
Dok se pribliavao, Logan Tom je mogao da vidi kako se malo Dva Medveda promenio za deset
godina. On je bio krupan ovek kada ga je Logan prvi put sreo i nije izgubio mnogo od svoje veliine.
Njegovo snano lice i krna prilika nisu pokazivali znake starenja i mrea linija po uglovima oiju i usta
se nije produbila. Njegova bakarna koa je blistala na svetlosti vatre, glatka i bez mrlja preko njegovog
irokog ela i istaknutih jagodica. Nikakva naznaka sivog nije kvarila duboki crni sjaj njegove kose, koju
je jo uvek nosio uvezanu u pletenicu koja je padala niz iroka lea. ak je i njegova odea delovala
poznato iznoene vojne pantalone i izme iz nekog davnog rata, marama labavo vezana oko vrata i
izlizani ranac koji je leao na zemlji u blizini.
Kada je doao do njega, Sinisipi je uzeo Loganovu ruku u obe svoje i vrsto je stegnuo. Ostario si
Logane, rekao je, odmeravajui ga od glave do pete. Nisi tako mlad kao to si bio kada smo se sreli.
Nisam imao puno izbora. Logan je mahnuo slobodnom rukom. Ali ti izgleda zna neto to ja ne
znam o tome kako da spreim da se to desi.
ivim dobar ivot. Dva Medveda se nasmeio i pustio mu ruku. Da li si gladan?
Logan je shvatio da jeste, i njih dvojica su se pomerili tamo gde je vatra gorela na starom metalnom
rotilju ija je osnova u vidu tapa bila ubaena u betonsku oblogu. U blizini se nalazio sto za izlete, koji
je nekako preiveo i vremenske uslove i vandale. Tanjiri i olje su se nalazili na njemu, a pribor je
uredno nameten na papirne salvete. Logan se nasmeio uprkos sebi.

Seli su jedan preko puta drugog. Iako ju je ponudio, Dva Medveda nije uinio nikakav napor da
pripremi neku hranu za njih. Logan nije rekao nita. Preao je pogledom preko istine i zida noi koji ju
je okruivao. Nije mogao da vidi van odsjaja vatre. Uopte nije mogao da vidi AV.
Ovde si bezbedan, Dva Medveda je rekao, kao da mu je proitao misli. Svetlo nas krije od naih
neprijatelja.
Svetlo to obino ne radi, istakao je Logan. Da li je ovo stari trik Sinisipija?
Dva Medveda je slegnuo ramenima. Stari trik, da. Ali nije trik Sinisipija. Sinisipi Indijanci nisu
imali prave trikove. U suprotnom, ne bi sebi dozvolili da budu zbrisani. Jo uvek bi bili ovde. Poslui
se.
Logan je krenuo da ukae na oigledno, a onda bacio pogled dole i video da je njegov tanjir pun
hrane a olja tenosti. Uputio je procenjivaki pogled ka Dva Medveda, ali krupni ovek je ve jeo, oiju
uperenih ka niclama i krompirima.
Jeli su u tiini, Logan toliko gladan da je smazao sve sa tanjira bez oklevanja. Kada je uzeo
poslednji zalogaj, rekao je Ovo je bilo dobro.
Dva Medveda je podigao pogled ka njemu. Izleti su nekada bili porodina tradicija u Americi.
Logan proguna. Porodice su nekada bile tradicija u Americi.
I jo uvek jesu, bez obzira to ti i ja nemamo svoje. Crne oi su gledale ka putu. Vidim da jo
uvek vozi onaj kotrljajui komad oklopa koji ti je Majkl Pul napravio.
Napravio ga je za sebe. Ja sam ga samo nasledio. Logan je zurio u neprobojno crnilo, ne videi
nita. Razmiljam o njemu kao o svojoj boljoj polovini.
tap je tvoja bolja polovina. Sinisipi je fiksirao svojim pogledom Logana. Da li se sea kada
sam ti ga dao?
To teko da je mogao da zaboravi. To se desilo nekoliko nedelja poto mu se Gospa prikazala i on
se sloio da zapone slubu kao vitez Rei. ekao je da mu se kae ta treba da radi. Ali ona mu se nije
ponovo pojavila, ni lino ni u snovima. Nije mu poslala nikakvu poruku. Bio je sleen u neodlunosti po
prvi put od kada je Majkl umro.
Onda je Ooli Amaneh, poslednji od Sinisipija, doao, krupan ovek koji uliva potovanje, nosei
crni tap izrezbaren od jednog kraja do drugog udnim znacima. Bez ikakvog uvoda ili objanjenja, on je
pitao Logana za ime i da li je prihvatio svoju slubu Rei, a onda mu rekao da tap pripada njemu.
Da li se sea ta si mi rekao kada sam ti rekao da je tap tvoj? Dva Medveda je nastavio.
Klimnuo je glavom. Pitao sam te ta radi, a ti si rekao da radi tano ono to ja elim da on radi.
Znao si na ta sam mislio.
Da e unititi demone.
Tada nisi mogao bre da ga uzme od mene. Jedva si ekao da pone da ga koristi.
Setio se svoje euforije kada je shvatio ta e mu tap omoguiti da slubuje Rei. Borie se na strani
onih koji to ne mogu. Spasavae ivote koji bi u suprotnom bili izgubljeni. Unitavae neprijatelje ljudske
rase gde god da zaprete. A posebno e unitavati demone.
Dobie osvetu koju je tako oajniki eleo.
Tada je to bilo sve to je eleo, jo uvek tako mlad i naivan. Bio je to prirodan odgovor na njegov
bes i bol zbog gubitaka koje je pretrpeo doma, porodice, prijatelja i naina ivota. Demoni i njihove
sluge su mu sve uzeli. Gonie ih, iskopavati iz njihovih jazbina, skidati njihove maske i spaliti ih sve u
pepeo.
Plutao je svetom i traio je pravac. Gospa mu je pokazala put. Dva Medveda mu je dao sredstva da
krene na putovanje.
Da li si i dalje tako nestrpljiv? upitao je Sinisipi tiho.
Logan je razmislio na trenutak, a onda protresao glavom. Uglavnom. Sada sam samo umoran.
ujem esto kako se spominje tvoje ime, Dva Medveda je nastavio. Kau da si duh. Kau da te

niko ne vidi kada dolazi i da te niko ne vidi kada odlazi. Znaju da si dolazio samo po mrtvima koje
ostavlja za sobom.
Demone i njihovu sortu.
Dva Medveda je klimnuo glavom. Govore o tebi kao o legendi. Nisam ja to. Protresao je
glavom da to naglasi. Nita nalik tome. Ispravio se i povukao od stola. Kako stoje stvari u irem
svetu? Ne ujem mnogo toga.
Malo toga se i moe uti. Stvari su iste kao to su bile mnogo godina.
Utvrenja se jo uvek opiru?
Neka da. Sada sve manje njih.
Divna Amerika. Ali samo u pesmi.
Bie ona ponovo divna jednog dana, Logane. Ciklusi dolaze i prolaze. Jednog dana e svet ponovo
biti nov.
Govorio je sa takvim uverenjem, sa tolikom ubeenou, da je Logana zabolelo srce od potrebe da
mu poveruje. Pa ipak, sve to je znao iz svojih putovanja, sve emu je prisustvovao, govorilo je
drugaije.
Protresao je glavom sumnjiavo. ta je sa svetom sada? ta je sa drugim dravama? ta je sa
Evropom, Azijom i Afrikom? Svuda je isto. Demoni love ljude. Ljudi pruaju otpor. Neki ljudi postaju
nekad-ljudi, neki robovi. Neki ostaju na slobodi. Borba se nastavlja. Ono to je bitno je da ljudski duh
ostaje snaan i iv. Onda poveavamo nae anse da pobedimo?
Krupni ovek je zavrteo glavom.
Onda ta zapravo radimo?
ekamo.
Logan je zurio u njega. ta ekamo?
Oi boje opsidijana su ga ukoile na mestu gde je stajao. To je upravo ono o emu moramo da
razgovaramo. Podigao se, njegova krupna prilika se ispravila. Hodaj sa mnom.
Poao je udaljavajui se od vatre ka tami. Logan je oklevao, ruke su mu se stezale oko tapa. Zar ne
bi bilo bolje da razgovaramo ovde?
Dva Medveda je stao i okrenuo se. Da li se boji, vitee Rei?
Oprezan sam.
Krupni ovek se vratio i stao pred njim. Malo opreznosti je dobra stvar. Ali mislim da ti ona nee
biti potrebna veeras. Doi.
Ponovo je krenuo i ovaj put ga je Logan nevoljno pratio. Izali su iz kruga svetlosti vatre u tamu.
Isprva, Logan je jedva mogao neto da vidi. Kada su mu se oi prilagodile na tamu, shvatio je da su se
kretali ka reci i umi koja ju je okruivala. Mogao je da namirie bolest u vodi, ak i odavde. Reka Rok
je postala loa na ovom potezu jo odavno, otrovana prvo hemikalijama a potom i mrtvim stvarima.
Bacao je poglede ka drveu, traei skrivene opasnosti, ali pronaao je samo skeletna tela i udove.
Negde u daljini, zauo je sovu. To ga je iznenadilo. Retko kada je imao prilike da uje ptice ovih dana.
Osim leinarki, gotovo nikad ih nije viao. Kao ni ivotinje ni ribe, njihove populacije su se smanjile
zbog ratova.
Gospa mi nije rekla zato je trebalo da doem ovde, rekao je, hvatajui korak sa onim drugim.
Pretpostavio sam da je u pitanju jo jedan lov na demone.
Krupni ovek je klimnuo. Tvoja pretpostavka je bila loa. Istina je, Logane, da ti moe da lovi i
ubija demone sve dok ne bude bio toliko star da ne moe da hoda i oni bi i dalje opstali. Njih ima
previe a nas premalo. Svet je klizio nizbrdo mnogo godina i povratak gore e biti dugaak, spor i bolan.
Mora se potraiti novi put.
ta hoe da kae?
Kaem da ubijanje demona nee obnoviti svet. Ljudska vrsta vodi rat koji ne moe da dobije.

Hodali su dalje bez rei neko vreme, njihovi koraci jedva ujni u dubokoj tiini. Logan je pokuavao
da prihvati ono to je upravo uo i nije mogao sebe da natera na to. Da li mu je upravo bilo reeno da je
ljudska rasa gotova, da je bez obzira na to ta neko radi ukljuujui i vitezove Rei gotovo? To nije
mogao da prihvati, odluio je. Mogao je da prihvati gotovo bilo ta drugo, ali ne i to.
Da li ti to kae da treba jednostavno da odustanemo? upitao je na kraju.
Sinisipi ga je pogledao. Ukoliko ti kaem da odustane, da li e uraditi tako?
Ne, nikada.
Onda to neu traiti od tebe.
Stigli su do strmih obala koje su gledale na reku Rok. Ispod njih, reka je krivudala kroz svoj iroki
kanal, srebrnasta i blistava na meseini, njen ist izgled je prikrivao njeno stvarno stanje. Zakrljale
gomile mrtvog drvea su oiviavale obale sa obe strane. Sa druge strane, kue su stajale mrane i prazne.
Nekada su ljudi iveli u tim kuama, porodice sa kunim ljubimcima i komijama i prijateljima, i u
noima poput ove smejali su se, priali i gledali televiziju, a onda mirno spavali, znajui da e, kada se
budu probudili, njihov svet ostati nepromenjen.
Logan se naslonio na svoj tap. Bio je vru i ukoen, nestrpljiv i umoran. ta pokuava da mi
kae? Jer ja te ne razumem.
Dva Medveda je sedeo ukrtenih nogu na kamenju na ivici strme obale i gledao negde preko reke.
Logan je oklevao, a onda mu se pridruio, stavljajui tap na zemlju kraj sebe.
Pogledaj unaokolo, Logane. Krupni ovek je napravio irok pokret pred sobom. Ovaj park je
nekada bio divan, utoite na koje su pazili i uvali ga silvani, mesto okupljanja za stvorenja magije. Ali
sada je mrtvo i prazno. Nema silvana da ga pazi. Svi silvani na svetu su nestali. Uniteni su zajedno sa
svojim umama. ta je potrebno uraditi da se oni vrate? ta je potrebno uraditi da park ponovo bude
divan?
Logan je saekao trenutak, a onda rekao: Vreme.
Ponovno roenje. Dva Medveda je pogledao pravo ka njemu. Da li zna ta lei u ovom parku?
Moji preci. Gotovo svi oni, sahranjeni u zemlji, ba tamo.
Pokazao je ka nizu mranih humki koje su se videle kroz drvee nedaleko od mesta na kome su
sedeli. Logan se pitao kuda ovo vodi.
Imam snana seanja vezana za moj narod, ali jo i jaa seanja vezana za devojicu koja takoe
poiva ovde. Upoznao sam je u ovom parku gotovo pre stotinu godina, kada sam bio mlai nego to sam
sada. Nasmeio se. ivela je u kui u blizini ulaza u park. Bila je prijatelj sa silvanom koji se starao o
parku. Park je bio njeno igralite. Kada je bila u njemu, bila je najsrenija. Svuda ju je pratilo jedno
bie-duh, ogromni vukoliki pas koga je izrodila magija. Ispostavilo se da je to bie bilo deo nje. I loe i
dobro, bilo je deo nje. Ona je bila najvanije ljudsko bie u svojoj generaciji, ali kada sam je upoznao,
bila je jo uvek samo devojica.
Jedna obrva se upitno podigla. Njeno ime je bilo Nest Frimark. Da li zna za nju?
Logan je zavrteo glavom. Ne.
Ja sam je pronaao prvi, ali postojala su jo dvojica koji su takoe tragali za njom. Jedan je bio
vitez Rei po imenu Don Ros. Drugi je bio demon. Jedan je doao da je spase, drugi da je zavede. Ona
je posedovala veliku magiju, Logane. Ona je bila klju za budunost sveta, u stanju da promeni pravac
istorije zbog onoga to je ona bila i onoga to je mogla da uradi. Ona nije znala nita od toga. Otkrila je
delimino kako stvari stoje tokom narednih petnaest godina, ali nikada ih nije saznala u potpunosti.
Zato je bila tako vana? Logan je uoio par prodrljivaca kako vire iza drvea i naterao je sebe
da ih ignorie. Da li je ona razlog zato smo ovde?
Dva Medveda je klimnuo glavom. Ona poiva na groblju koje se nalazi upravo iza breuljka, iza
humki grobnica mog naroda. Napustila je ovaj svet sada ve odavno, ali njeno naslee ivi u obliku
deteta koje je rodila na jesen svoje tridesete godine. To je bilo njeno jedino dete, dete za koje ak nije ni

znala da e ga stvoriti. Ono se rodilo iz magije, bie ogromne moi, njen poklon svetu u kome sada
ivimo, jer je ono najvea nada tog sveta.
To mora da je postalo prilino staro dete do sada, Logan je primetio.
Ima gotovo osamdeset, ali je jo uvek samo dete. To nije ljudsko dete bar ne na onaj nain na koji
mi zamiljamo ljudsko dete. Ono je zapoelo ivot kao morf lutalica, bie veoma mone, divlje magije.
Morfovi lutalice mogu uzeti bilo kakav oblik, bilo kakvu formu. Ne postoje dva koja su ispala potpuno
ista. Samo aica morfova se zane u toku ljudskog ivota i veina nikada ne biva uoena. Ali Don Ros
je uhvatio ovog na obali Oregona, i nakon to je proao kroz svoje promene i uzeo oblik malog deaka,
poveo ga je sa sobom da ovog grada da pronae Nest Frimark. Morfova svrha u ivotu bila je da postane
njeno dete, roeno iz nje nakon bitke koja je odnela Rosov ivot. Morf je uao u Nest Frimark u jednom
obliku i pojavio se u drugom. Samo je ona znala njegovo poreklo i njegove tajne. Samo je ona znala ta je
on zapravo. Zastao je. Znajui ta je, uvala ga je odvojenog od ostatka sveta, ivei veim delom
sama. On je ostao sa njom neko vreme ne znamo tano koliko dugo a onda je nestao. Ja sam nastavio
da ekam da se ponovo pojavi na povrini ali njegovo vreme jo nije dolo. Do tada, svet je ve klizio u
anarhiju i seme Velikih ratova je poelo da klija. Traio sam dete bez uspeha; gde god da se nalazilo, bilo
je dobro skriveno. Vrlo malo njih se moe sakriti od mene, ali ovaj jeste. Nisam mogao da pratim njegovu
magiju jer nisam mogao da definiem ta je ona zapravo. Magija svakog morfa lutalice, kao i sam morf,
nije nalik bilo emu drugom. Divlja magija je nepredvidljiva; moe biti bilo dobra ili zla. Demoni su
traili da zarobe i iskoriste ovog morfa, svesni njegovog potencijala. Ali Nest Frimark ga je spasila.
Logan je pogledao preko reke. Sada e da mi kae da se ponovo pojavio, zar ne?
Dva Medveda je klimnuo glavom. Njegovo vreme je dolo, nakon svih ovih godina. Njegova svrha
je poznata. Gospa je to prorekla. Ali on je jo uvek dete, jo uvek u obliku deteta, sa umom deteta. Znae
ta treba da radi kada za to doe vreme, ali ne i kako da opstane do tada. Za to mu je potrebna pomo. On
mora da ima zatitnika.
Logan je uzdahnuo. To bi trebalo da sam ja?
Ko god krene u pomo detetu, bie napadan sa svih strana. Demoni e uraditi sve da ga unite ili
spree da ispuni svoju svrhu. Ja ne poznajem nikoga ko moe da se odupre demonima bolje od tebe,
Logane. Gospa je napravila svoj izbor. Mislim da je dobro odabrala.
Sova je tiho zahukala, sada blie. Silvani su nekada jahali sove, setio se Logan. Vilin-stvorenja
visoka petnaestak centimetara, sa dugim ivotnim vekom i siunim telima od tapova i mahovine, njihov
zadatak je hio da se staraju o drveu i biljkama. Nikada nije video nekog. Zar su zaista svi nestali?
ta ini dete toliko vanim? ta ono treba da uradi?
Dva Medveda se nagnuo napred i stavio laktove na prekrtene noge. Njegovo bakarno lice se
nalazilo u senci. Ono e spasiti ljudski rod, Logane.
To je teak poduhvat. Pokuavao je da odagna sumnjiavost iz svog glasa. Kako e to da uradi?
Sinisipi je zatrenutak razmiljao o svom odgovoru. Ranije sam ti rekao da e uspon iz ambisa biti
dugaak i teak. Ono to ti nisam rekao jeste da e samo nekolicina preiveti taj uspon. Veina e nestati u
pokuaju. Demoni su dobili svoj rat protiv starog sveta i bilo kakva odmazda to nee promeniti. Zlo je
prodrlo u sr civilizacije. Vatra dolazi, ogromna, i prekrie sve. Kada se bude upalila, nestae vei deo
onoga to je ostalo od oveanstva. To e se desiti iznenada i desie se uskoro.
Zvui biblijski. Logan je prebacio svoju teinu ka drugom oveku. Kae mi da su demoni uspeli
da se domognu nuklearnog oruja i da nameravaju da ga iskoriste? U velikim razmerama?
Crne oi su svetlucale iz senci tekih obrva. Ono to demoni ne uzimaju u obzir, ili ih nije ni briga,
jeste da vatra nee biti probirljiva u svom unitavanju. I loi i dobri e podjednako biti zahvaeni njome.
Veina demona e nestati takoe.
Taj deo zvui prilino dobro. Ali morf nekako moe to da sprei?
Niko to ne moe spreiti. Nita ne moe to da zaustavi. Ali morf ima sredstva da to preivi,

sredstva da prevazie unitenje i dozvoli aici stanovnika sveta da krene iznova.

Kako e to uraditi?
Sinisipi se polako pomerio unazad. Otvorivi vrata koja vode na sigurno mesto.
Za nekolicinu odabranih.
Za ostatak mukaraca, ena i dece koji e nai svoj put do vas.
Ostatak oveanstva.
Neki od njih. Nee svi biti ljudi.
Logan je oklevao kada je to uo, ali je odluio da ne pokree to pitanje. Gde e dete pronai ova
vrata?
Dete e to znati.
Logan je osetio brz oseaj frustracije. Nita od ovoga mu nije delovalo mnogo jasno. Ima jedan
problem. Ukoliko ti ne moe da pronae ovo dete, kako bi ja to trebalo da uradim? Ja nemam potrebne
vetine za to.
Nee ti ni biti potrebne. Imae pomo njegove majke. Podigao se na svoje noge. Doi, Logane.
Hodaemo jo malo.
Vodio je putem kroz drvee i pored humki grobnica ka ostacima iane ograde koju je ra odavno
svela na usamljene stubove i iskrivljene krajeve. Logan je pratio Sinisipija u tiini, ali njegove oi su
nastavile da motre na njihovu okolinu. Jo uvek nije bio ubeen da su sigurni onoliko koliko je krupni
ovek mislio. Proveo je i previe godina gledajui preko ramena da bi ikada pomislio da je siguran. Nije
mogao lako da ostavi svoje ivotne navike po strani.
Sa druge strane ograde, pronali su groblje. Redovi kamenih oznaka u razliitim stepenima
propadanja, virili su iz zaraslog korova. Neke od oznaka su pale u potpunosti. Mnoge su bile
vandalizovane, njihovi natpisi toliko upropaeni da se nisu mogli proitati. Logan nije znao kako bi
groblja trebalo da izgledaju. Niko nije koristio groblja jo od pre njegovog roenja. Ali mogao je da
zamisli kako je ovo moglo izgledati da se odravalo. To ga je rastuilo, mislei na toliko zaboravljenih
ivota. Ipak, pretpostavio je, nosimo seanja na mrtve u svojim srcima. To je za njih najsigurnije mesto.
Dva Medveda ga je poveo do strme obale, u manji deo groblja koji je bio odvojen od veeg
napuklim i izvijenim asfaltnim putem. Koraali su kroz korov, travu i mermerne i granitne stene do jednog
para velikih hrastova. Obina, jednostavna ploa stajala je sama pred drveem.
Krupni ovek je zastao i pokazao ka ploi. Logan je pogledao u natpis. Pisalo je:

MERION KEJS
Roena 2. septembra 1948.
Umrla 21. marta 2018.

Ko je Merion Kejs? upitao je Logan.
U odgovor, Dva Medveda je preao rukom ispred kamena i stari natpis se istopio i otkrio novi.

NEST FRIMARK
Roena 8. januara 1983.
Umrla 29. jula 2062.
BRZO JE TRALA

Zamaskirao sam ga nakon to su ratovi poeli, da ga sakrijem od onih koji mogu naneti tetu ak i
mrtvima, Sinisipi je brzo rekao. ak i u njenim kostima postoji velika mo. Mo koja nije smela da
padne u ruke pogrenim stvorenjima.
Logan je pogledao. ta znai natpis? Brzo je trala?
Bila je Olimpijski ampion u srednjeprugakim disciplinama. Pobedila je mnogo puta. Bez obzira
to to nije bila njena najvanija zaostavtina, za nju je imalo posebno znaenje. Vratio sam se nakon to je
umrla, sahranio je i postavio ovaj kamen na mesto. Znao sam da njen posao nije gotov. Ali ovo je mesto
kome pripada. Sedi kraj mene.
Spustio se na zemlju kraj groba, ukrstio noge i prekrstio ruke. Pogledavi prvo unaokolo, Logan ga
je pratio. ta mi to radimo?
Ooli Amaneh nije odgovorio. Umesto toga, stavio je prst na usne da zatrai tiinu. Onda je zatvorio
oi i postao potpuno nepokretan. Logan ga je posmatrao, ekajui da vidi ta e se desiti. Trenutak
kasnije, krupni ovek je poeo tiho da peva na jeziku koji je Loganu bio nepoznat i koji mora da je bio
jezik njegovog naroda. Pevanje se dizalo i sputalo, ispunjavajui tiinu svojim kotrljajuim ritmom i
otrim prekidima. Logan je podigao tap i drao ga pred sobom, spreman na bilo ta. Nije imao pojma ta
da oekuje. Brinuo se da e zvuk pevanja privui stvari koje bi radije izbegao.
Ali nita se nije pojavilo, ak ni prodrljivci koje je video ranije. Nakon par nervoznih trenutaka,
poeo je da se oputa.
Siuna svetla su se podigla iz zemlje, iz samog groba, i plesala u vazduhu pred njim. Ples se
nastavljao, svetla su se okretala i uvrtala i pravila zamrene obrasce. Ples je postao frenetian i
odjednom su svetla zasjala bletavo belo, padajui na zemlju kao kamenje, a onda nestala. Pevanje je
prestalo. Dva Medveda je nastavio da sedi ne pomerajui se, brzog i napregnutog daha.
Logan je poeo da trepe da povrati vid, zaslepljen tim poslednjim talasom svetlosti. Kada je
ponovo bio u stanju da vidi, Dva Medveda je gledao ka njemu. Gotovo je. Dala nam je ono to nam je
potrebno.
Ispruio je ruku i pokupio razbacane bele tapie sa groba i ubacio ih u svoj dep pre nego to je
Logan mogao da odredi ta je u pitanju. Onda je ustao i krenuo. Ponovo, Logan ga je posluno pratio.
Vratili su se do vatre i izletnikog stola, gde su sedeli jedan preko puta drugog. Intenzitet vatre se
nije smanjio, bez obzira to niko od njih nije bio tu da je loi. Logan je pogledao ka istini. Sve je bilo
onako kako su i ostavili.
Ovako e pronai dete, Dva Medveda je odjednom rekao.
Postavio je pare crne tkanine na povrinu stola, rairivi i poravnavi je. Kada je ispravio sve
nabore a materijal se ispravio, zavukao je ruku u dep i izvukao bele tapie tako da je Logan mogao da
ih vidi.
Beli tapii su bile ljudske kosti.
Kosti desne ruke Nest Frimark, Ooli Amaneh je tiho rekao Uzmi ih.
Logan je odluio da ga ne pita kako je doao do kostiju iz sanduka i tela Nest Frimark. Neke tajne ne
treba reavati. Umesto toga, uinio je ono to mu je bilo reeno, prihvatajui kosti i drei ih na svom
dlanu. Bio je iznenaen kako su delovale lako i osetljivo. Prouavao ih je na trenutak, a onda upitno
pogledao ka krupnom oveku.
Sada ih baci na tkaninu, naredio je ovaj.
Logan je oklevao a onda bacio kosti preko tkanine. Za trenutak, nita se nije deavalo. Kosti su
leale na gomili, a njihova belina je bila upadljiva na tamnoj povrini. Odjednom su poele da se trzaju i
uvru, a onda su kliznule preko tkanine i povezale se na zglobovima kako bi oformili prste i palac.
Kada su se ponovo smirile, svih pet prstiju je bilo isprueno u istom pravcu, pokazujui ka zapadu.
Tamo e pronai dete, Logane, Dva Medveda je tiho rekao. Negde na zapadu. Tamo mora da
krene.

Pokupio je kosti, umotane u crnu tkaninu i dao zamotuljak Loganu. Kosti ete odvesti do deteta.
Bacaj ih onoliko esto koliko mora. Kada bude pronaao dete, daj mu kosti njegove majke i ono e
znati ta treba da radi nakon toga.
Logan je ubacio tkaninu i kosti u svoju jaknu. Nije bio siguran da li veruje u sve ovo ili ne.
Pretpostavljao je da veruje. Svet je sada bio udno mesto i udne stvari su bile sastavni deo njega.
Nakon to budem pronaao dete i dao mu kosti, ta onda? navaljivao je.
Mora da ide sa njim gde god bude morao. Mora da ga zatiti svojim ivotom. Sinisipijeve
oi bile su udno ljubazne i ohrabrujue. Mora da se seti onoga to sam rekao i da veruje u to. Dete
je poslednja nada oveanstva. Dete je veza oveanstva sa budunou.
Logan ga je posmatrao za trenutak, a onda zavrteo glavom. Ja sam samo jedan ovek.
Kada u istoriji ljudske rase jedan ovek nije bio dovoljan, Logane?
Slegnuo je ramenima.
Imae pomo. Drugi e pronai put do tebe. Neki e biti moni saveznici neki moda i moniji
od tebe. Ali niko nee bolje odgovarati onome to je potrebno. Ti si zatitnik koji je potreban detetu.
Tvoja je hrabrost najvea, a srce najjae.
Logan se nasmeio. Lepe rei.
Rei istine.
Zato ti ovo ne uradi, Dva Medveda? Zato se bake sa mnom? Ti si jai i moniji od bilo kog
viteza Rei. Zar ti nisi prikladniji za ovaj zadatak?
Ooli Amaneh se nasmeio. Nekada bih moda i bio. Pre Nama i loma mog srca. Sada sam suvie
star i umoran. Ja sam suvie mek iznutra. Vie ne elim da se borim. Ispunjen sam bolom i tugom mojih
seanja na bitke koje sam ve vodio. Istorija mog naroda je ve dovoljan teret. Ja sam poslednji a
poslednji nosi sve to ostaje za onima koji su otili.
Logan je razdvojio svoje ruke pune oiljaka i stavio ih na sto. Pa, uradiu ono to mogu.
Uradie mnogo vie od toga, rekao je krupni ovek. Jer postoji neto drugo u emu treba
pobediti ili izgubiti, neto o emu ti nisam govorio. ta eli najvie na celom svetu?
Namrtio se, tama je zamaglila njegove obrise. Zna odgovor na to pitanje. Nije se promenilo.
Potrebno mi je da to kae.
elim da pronaem demona koji je vodio napad na utvrenje kada su moji roditelji, brat i sestra
bili ubijeni.
Ukoliko bude bio uspean u svojim naporima da pronae i zatiti dete, Dva Medveda je tiho
rekao, tvoja elja e se ispuniti.
Ustao je i ispruio ruku. Zavrili smo ovde i ja moram da idem. Potreban sam i drugima, takoe.
Logan je zurio u prazno, prihvatajui obeanje koje mu je upravo bilo dato. Da pronae demona koji
je pobio njegovu porodicu je bio njegov cilj jo od kada ga je Majkl spasio. To je bilo ono za ta je
iveo.
Odjedan svestan ruke koja mu je pruena, ustao je i stegnuo je. Kada u te ponovo videti?
Sinisipi je zavrteo glavom. Nee u ovom ivotu. Moje vreme je skoro na kraju. Ja u nestati sa
starim svetom u seanjima. Novi svet pripada drugima.
Logan je eleo da pita da li i on na neki nain pripada tom svetu, ali se plaio da e dobiti odgovor.
Zbogom, onda, Ooli Amaneh, rekao je umesto toga.
Zbogom, Logane Tome.
Logan je pustio ruku drugog oveka i okrenuo se, zaputivi se ka Munji. Kada je stigao do ivice
kruga koji je osvetljavala vatra, zaustavio se i pogledao nazad. Poslednji Sinisipi je ispario, nestao je
kao da ga nikad nije ni bilo. ak je i stari ranac nestao.
Logan Tom je gledao ka istini sa praznim izletnikim stolom i metalnim rotiljem koji je goreo, a
onda se okrenuo i nastavio da hoda.

PET
Soko se probudio rano sledeeg jutra, nespokojan od iekivanja. Te noi e se sresti sa Tesom, a
sastanci sa Tesom su ga uvek terali da naizmenino osea toplotu i hladnou. Leao je tiho na svom
madracu, na toplom, ispod ebeta, mislei na nju. Dok je to radio, sluao je deake koji su spavali oko
njega, Medveda kako hre kao neka velika maina dok su Panter, Kreda i Majstor dodavali harmonine
hripave zvuke. Zamislio je istu scenu koja se odigrava u drugim spavaim sobama, devojice koje su
spavale u onoj najdaljoj, Sovu u srednjoj sobi sa Vevercem, drei deaia blizu sebe dok mu ne bude
bolje. ejni bi trebalo da je sklupan negde kod ulaznih vrata, spreman da se na zvuk krila muice
probudi i zatiti ih.
Polako se podigao u sedei poloaj i pogledao ka tami gde je samo nejasni odsjaj none svee
osvetljavao zajedniku sobu. Voleo je da se budi pre svih ostalih i da ih slua, znajui da su svi zajedno
na sigurnom. Oni su bili njegova porodica a ovo je bio njihov dom. On je bio taj koji ga je otkrio. Otkrio
itav podzemni grad, u stvari. Ne pre Nakaza, ali pre drugih plemena, Maaka i Galebova i Vukova.
Pronaao ga je pet godina ranije dok je istraivao ruevine Trga pionira nakon to je stigao u Sijetl i
ubrzo je odluio da ne eli da ivi u utvrenjima. Nijedno od njih ga ionako ne bi ni primilo, jo jedno
siroe, jo jedan otpadnik. Tesa je moda mogla da ubedi one iz Sejfkoa, ali on je znao jo u tim ranim
danima da ivot u utvrenju nije ono to je eleo. ak ni sada nije umeo da kae zato. Delimino je u
pitanju bilo njegovo gaenje prema ideji zatvaranja u ograene tvrave, klaustrofobino postojanje za
nekoga ko se oduvek slobodno kretao. Delimino, bila je to njegova potreba da ima odgovornost nad
svojom sudbinom, a ne da preda tu odgovornost nekom drugom. Oduvek je bio nezavisan, uvek sam sebi
dovoljan, uvek usamljenik. Znao je to, iako su mu pojedinosti iz njegovog ivota bile mutne i teko ih se
seao. ak su i lica njegovih roditelja bila nejasno i davno seanje koje je dolazilo i odlazilo, a ponekad
se u potpunosti menjalo.
To ionako nije bilo vano. Prolost nije imala znaaja za njega. Budunost je bila ono to je bilo
vano. Sva plemena su ovo prihvatila, ali Duhovi posebno. Njihov pozdrav ostalima je dovoljno govorio:
Mi opsedamo ruevine. To je bilo stalno podseanje na stanje njihovog postojanja. Prolost je pripadala
odraslima koji su je unitili. Budunost je pripadala deci iz plemena. Oni iz utvrenja nisu ovo razumeli,
niti bi to prihvatili ak i da su razumeli. Oni su verovali za sebe da su oni budunost. Ali nisu bili u
pravu. Oni su bili samo jo jedan deo problema. Soko je znao ovo. Video je budunost u svojoj viziji, i
budunost je bila obeana onima koji e je sauvati.
Njegove misli su posrnule i prekinule se i on je ponovo bio sam u tami okruen zvucima spavaa
oko sebe. Sedeo je nepomino jo za trenutak, a onda je ustao i navukao jueranje farmerice i bluzu.
Veeras je bio njegov red za kupanje, a sutra e dobiti novu odeu da se presvue. Sova ih je sve drala
na striktnom rasporedu; bolesti i zaraze su bili neprijatelji od kojih je bilo malo odbrane.
Obuen, izaao je u zajedniku sobu da sedne tamo gde je gorela svea i gde je mogao da ita. Ali
Sova je bila tamo pre njega, umotana u ebe na kauu, sa otvorenom knjigom u krilu. Pogledala ga je kada
je uao i nasmeila mu se.
Nisi mogao da spava?
Zavrteo je glavom. Ti?
Ja ionako ne spavam mnogo. Potapala je kau kraj sebe i on je seo. Veverac vie nema groznicu.
Trebalo bi da ustane i bude pokretan do sutra. Moda ak i danas, ukoliko mu to dopustim. Zavrtela je
glavom, a kosa raupana od spavanja pala joj je na lice. Mislim da je imao sree.
Svi smo mi imali sree. U suprotnom bismo bili mrtvi. Kao onaj Guter. Kao to e verovatno biti i
Persija ukoliko ne nabavim pleneten od Tese. Zastao je. Misli li da e mi ga dati?
Posmatrao je kako se Sovino meko lice zatee i kako se linije brige pojavljuju na njenom elu dok je

to razmatrala. Svialo mu se njeno lice, svialo mu se kako ste uvek mogli da znate ta misli. Nije bilo
nieg komplikovanog u vezi sa Sovom; ono to ste videli to ste i dobijali. Moda je to bilo ono to ju je
inilo tako dobrom sa ostalima. To je i njega nainilo slinijim njoj.
Ona te voli, Sova je rekla. Pustila je da rei vise u vazduhu. Tako da mislim da e ti doneti lek
ukoliko bude mogla. Skupila je usne. Ali za nju to moe biti opasno. Zna ta bi moglo da se desi
ukoliko je uhvate.
Znao je. Lopovi su bacani sa zidina. Ali nije verovao da e takva kazna biti primenjena na Tesu.
Njeni roditelji su bile mone figure u hijerarhiji utvrenja, a ona je bila njihovo jedino dete. Oni e je
zatiti od bilo kakve stvarne opasnosti. Ipak, moda e je prognati iz utvrenja, ukoliko je njen prestup
suvie veliki. To bi mu se dopalo, pomislio je. Onda bi mogla da doe da ivi sa njim. Persija umire,
rekao je konano. ta ja mogu da radim? Neko dete stalno umire negde. Sklonila je neposlune
pramenove kose nazad sa svog ela. Ali ja verujem da moramo da uradimo ono to moemo da spreimo
da se to deava svi mi, ukljuujui i Tesu i bilo koga drugog ko je u stanju da pomogne, bilo iz
utvrenja ili ne. Samo budi paljiv.
Ostavila je knjigu na stranu, paljivo obeleivi mesto paretom papira, povlaei svoje slabane
noge dublje pod ebe dok je traila veu toplotu. Bacila je pogled na mranu ejnijevu priliku sklupanu
u uglu kraj vrata, mislei na to kako njemu nije potrebno rei da bude paljiv; on je ionako bio paljiv u
svakom trenutku.
Ali on to preuje, misli usmerenih na neto drugo. Zato si ispriala onu priu sino?
O deaku i zlom Kralju?
O deaku koji vodi decu u Obeanu Zemlju. ta si to radila? Podseala sam ih na tvoju viziju.
Svea je to odmah znala. Rekla mi je to kasnije. Moda su i neki od ostalih takoe to znali. Kakve to ima
veze?
Zavrteo je glavom. Ne znam. Moda je u pitanju nain na koji si je ispriala. Izmenila si stvari.
Izmislila si stvari. Delovalo je kao da krade.
Posmatrala ga je, iskreno iznenaena. ao mi je. Moda nije trebalo da je ispriam na takav nain.
Ali ona mora biti ispriana, Sokole, a sino je prosto delovalo ispravno ispriati je. elela sam sve da ih
uverim da imamo cilj u naim ivotima i da je cilj da pronaemo bolje, sigurnije mesto za ivot. To je
tvoja vizija, zar ne? Da nas odvede na bolje mesto?
Zna i sama da jeste. Rekao sam to dovoljan broj puta. Sanjao sam o tome.
Ispruila se i stavila svoju ruku preko njegove. Tvoj san je star, Sokole. Voenje drugih na sigurno
mesto, pronalaenje Obeane Zemlje. Star je kao i vreme, ini mi se. On je bio sanjan i isprian
stotinama puta u jednom ili dragom obliku. Ne pravim se da znam sve pojedinosti tvoje vizije. Nisi ih
podelio ni sa kim, zar ne? ak ni sa Tesom. Onda kako mogu da ih ukradem od tebe? Osim toga, nikada
ne bih uinila tako neto.
Znam. Porumeneo je, postien svojom optubom. Ali sluanje te prie mi je stvorilo oseaj
nelagodnosti. Moda zato to ne znam dovoljno o tome ta bi trebalo da se desi. Ne znam kako emo znati
kada je vreme da krenemo. Ne znam kako emo znati kuda bi trebalo da krenemo. Ja stalno ekam da
otkrijem, ekam da mi neko to kae. Ali mi snovi to ne govore. Samo mi kau ta e se desiti. Ukoliko
ti snovi kau toliko, onda mora da veraje da e ti na kraju rei i ostalo. Potapala je njegovu raku.
Neu ponovo da ispriam tu priu. Ne dok mi ti to ne kae. Ne dok ti ne sazna neto vie.
Klimnuo je glavom, shvatajui da je bio sitniav, ali i u isto vreme oseajui da mora da bude i
zatitniki nastrojen. San je bio sve to je imao. To je bio kamen temeljac njegovog vostva, razlog zbog
koga je bio u stanju da dri Duhove zajedno. Bez sna, bio je samo jo jedan klinac sa ulica, siroe i
naputen, koji ivi svoj ivot u postapokaliptinom svetu gde je sve poludelo. Bez sna, nije imao nita da
ponudi onima koji su se oslanjali na njega.
Sanjae i ostalo uskoro, Sova ga je ohrabrivala, kao da mu je itala misli. Hoe, Sokole.

Znam to, odgovorio je brzo.

Ali zapravo nije.

* * *
Tesa je ta koja mu dovodi Sovu kada je jo uvek nov u gradu i ivi sam u podzemlju. Ima samo
etrnaest godina, a Sova, koja se tada zvala Margaret, beskonano je starija i zrelija sa osamnaest.
Soko je otiao da se sretne sa Tesom tokom jednog od njihovih nonih sastanaka i ona ga je iznenadila
time to je povela sa sobom malu, obinu, tihu devojku u kolicima.
Oni stoje u zavetrini poslednjeg zida inae sruene zgrade, ni stotinak metara od Sejfkoa, kada
mu Tesa kae ta starija devojka tu radi.
Margaret ne moe vie da ivi u utvrenju, ona kae. Potreban joj je drugaiji dom.
Soko posmatra devojku u kolicima i obrise njenih slabih nogu ispod ebeta. Sigurnije je u
utvrenjima, on kae.
Margaret sree njegov pogled i ne skree ga. Ja umirem unutra. Bolesna si?
Bolesna u srcu. Potreban mi je vazduh, i prostor i sloboda. On je odmah razume, ali ne moe da
veruje da e joj biti bolje sa njim. ta je sa tvojim roditeljima?
Mrtvi su ve devet godina. Nemam porodicu. Tesa je moj jedini pravi prijatelj. Ona nastavlja da
gleda u njega, Mogu da se staram o sebi. Mogu da pomognem i staram se i o tebi. Znam dosta o
bolestima i lekovima. Mogu da te nauim.
Ona je ta koju trai, Tesa kae odjednom.
Ona ne moe da hoda, Soko gotovo da kae ali spreava rei da izau napolje, shvatajui u
poslednjem trenutku kakvu vrstu presude e preneti.
Ispriaj joj ta eli da uradi, Tesa nastavlja da pritiska. Neka ti kae ta misli o tome.
Soko vrti glavom. Ne.
Ako ti nee, ja u.
Soko pocrveni zbog prigovora. U redu. On pria ne gledajui u Margaret. elim da zasnujem
porodicu. Ja nemam porodicu i elim je.
Ispriaj joj i ostalo.
Ona eli da joj on pria o svom snu. On vidi da je ona odluna u tome. Takva je ona, Tesa.
Njegov pogled se ponovo vraa na stariju devojku. elim da okupim klince poput sebe, a onda
elim da ih odvedem odavde na mesto na kome e biti bezbedni. Osea se kao malo dete dok to govori.
Rei zvue budalasto. Mora da joj kae neto vie. Duboko uzima vazduh. Video sam u snu da u to
uraditi, zavrava.
Margaret mu se ne smeje. Njen izraz lica se uopte ne menja, ali postoji trunka prepoznavanja u
njenim oima. Ti e biti otac a ja u biti majka.
On okleva, Ti mi veruje?
Zato tvoj san ne bi bio podjednako stvaran kao bilo iji drugi? Zato ne bi uradio to to si
rekao da e uraditi? Tesa kae da si poseban. Znam na ta misli. Mogu to da kaem jer sam te videla.
Jer sam te sasluala. Ja vie nemam snove. Ja ak nemam ni nadu. elim da ih ponovo imam. Ukoliko
poem sa tobom, mislim da u ih pronai.
On vrti glavom. Opasno je u ruevinama, van zidina utvrenja. Ti zna ega sve ima napolju, zar
ne?
Znam.
Neu moi da budem sa tobom sve vreme. Moda neu biti tu da te zatitim kada to bude bilo
potrebno.
Ili ja tebe, ona odgovara a da ne trepne. ivot je rizik. ivot je dragocen. Ali ivot treba iveti

na nain koji neto znai. ak i sada. Ona prua svoju ruku. Povedi me sa sobom. Prui mi priliku.
Ne traim nita drugo. Ukoliko odlui da stvari ne funkcioniu, moe da me vrati ili da me ostavi.
Nisi vezan za mene. Ne duguje mi nita.
On ne veruje u ovo ni za trenutak, znajui da je, ukoliko se sloi da je povede sa sobom, prihvatio
odgovornost za nju na nekom nivou. Ali silina njene molbe ga je dirnula. Intenzitet njenih oiju ga
zarobljava. On u njoj vidi snagu koja se ne sree esto i veruje da bi bila greka potceniti tu snagu.
Njoj nije mesto u utvrenjima, Tesa kae tiho.
Ni tebi.
Ali, na kraju, Margaret je ta koja polazi sa njim a Tesa ona koja ostaje.

* * *
Bilo je kasno jutro kada je sa ejnijem otiao do obale. Dan je bio oblaan, ali nije bilo kie, a
vazduh je bio teak od ukusa hemikalija i mirisa trulei. Vetar je duvao iz pravca vode, tako da je
proliveni otpad sa okeana davao do znanja da je prisutan. Tako je bilo na obali kada je vetar duvao u
pogrenom pravcu. Proliveni otpad, to se dogodilo ak i pre poetka ratova, gotovo je nadjaao
prirodnu sposobnost proiavanja okeana i ostavio je milione kvadratnih kilometara zagaenim. Njihov
otrov se razlagao, ali nanosi su redovno isplivavali nazad kroz ua i uvale da zagade obale i podsete
ljude kako je teta koju su nainili gotovo nepopravljiva. Neke od tih otrova vetar je donosio na obalu i
to je bilo ono to je Soko mogao da oseti u vazduhu. Zatvorio je usta, stavio tkaninu preko lica i pokuao
da ne die.
Uzaludan napor, znao je to. Otrovi su se nalazili svuda. U vazduhu, vodi, na zemlji i u stvarima koje
su ivele u ili na svemu tome. Nije bilo bekstva od onoga to je uinjeno. Ne za ljude koji su sada iveli.
Moda za one koji e se roditi stotinama godina kasnije, ali Soko to nikada nee saznati.
Saekao je sa Sovom dok se ostali nisu probudili, dorakovali jelo koje se sastojalo od zobene
kae, kondenzovanog mleka i eera, sve to sauvano u pakovanjima koje vreme i spoljanji uticaji nisu
upropastili a onda su pozvali ostale da im daju njihova nareenja. Panter je trebalo da povede Lastu,
Sveu i Majstora da pokuaju da donesu zalihu flairane vode koju je ovaj poslednji otkrio sa Kredom
prethodnog dana. Medved je trebalo da sa Kredom ode na krov i uzme cilindre za skladitenje vode, koji
su do sada apsorbovali tablete za proiavanje vode. Reka je trebala da ostane sa Sovom i pazi na
Veverca. Izriito ih je upozorio da niko ne izlazi sam ili se odvaja od ostalih ukoliko je bio napolju sa
grupom. Sve dok ne otkriju ta je napravilo tako strane rane Guteru na koga su naleteli jue,
pretpostavljali su da je svako bio u opasnosti.
I kako to menja stvari? Panter je mrknuo odbacujui to dok je izlazio kroz vrata.
Soko je saekao dok Panterova grupa nije otila a Medved i Kreda nisu krenuli na krov, onda je
upozorio Sovu jo jednom da dri vrata zapreena sve dok ne bude bila sigurna ko je sa druge strane.
Kako bi bio siguran, saekao je sa drage strane metalne barijere sve dok nije uo kako teka reza ulazi na
svoje mesto.
Sada je stajao napolju na ulici, ekajui da se ejni olaka, mislei na mrtvog Gutera, dok ga je
muila misterija koja je leala iza povreda koje su mu bile nanesene i odluan da pronae ta ih je
prouzrokovalo. Kako bi to uradio, morao je da poseti Vremenka. Nebo je postalo tamnije i izgledalo vie
pretei, kao da je kia bila na putu. Moda i jeste, ali to je bilo malo verovatno. Dani poput ovih su stalno
dolazili i prolazili, sivi, magloviti i sterilni. Kia je nekada redovno padala u ovom gradu, ali to vie nije
bilo tako. Pa ipak, nosio je jaknu za kiu, onu koju je Svea pronala za njega. U jednom depu je nosio
baterijsku lampu; u drugom dve otrov-bodlje. Najbolje je uvek biti spreman.
Za trenutak je pogledao unaokolo, traei neke znake pokreta, nije ih naao i onda je krenuo nizbrdo
ka obali, sa ejnijem napred. Nakostreeni pas je iao sputene glave, koja se klatila sa jedne strane na

drugu, udnog hoda koji je deaku do sada bio poznat. Moglo se initi kao da ejni nije u potpunosti
siguran kuda ide, ali izgled je varao. ejni je uvek znao kuda ide i ta se nalazi na putu. Samo je uvao
strau. ejni je znao vie od svih ostalih o tome kako da ostane iv.
Pronaao je velikog psa jo kada je bio krepko tene koje je trailo hranu po ostacima sruenih
zgrada u centru grada, napola izgladnelo i nepoverljivo. tene je hrabro zarealo ka njemu, upozoravajui
ga da odstupi. Zaintrigiran, Soko je kleknuo i izvukao pare suvog mesa koje je nosio, a onda saekao da
pas prie. Ovaj ga je posmatrao vrlo dugo ne radei nita, bolnih, tvrdih i sumnjiavih sivih oiju. Soko
je ekao, susreui mraan pogled psa. Neto se desilo izmeu njih, meusobno razumevanje ili priznanje
moda Soko nikada nije bio siguran ta. Na kraju, tene se malo pribliilo, ali ne dovoljno blizu da
moe da ga dotakne. Soko je ekao sve dok mu nije dosadilo, a onda mu dobacio meso, okrenuo se i
krenuo dalje. Imao je da radi druge stvari i u njegovom ivotu u svakom sluaju nije bilo mesta za psa.
Upravo je doveo Lastu i Majstora u podzemlje da se pridrue Sovi i njemu, poetak njegove male
porodice i pronalaenje hrane za njih etvoro je bio dovoljno veliki problem i bez dodavanja psa u itavu
priu.
Ali kada se okrenuo i pogledao nazad, tene ga je pratilo, i dalje se drei van domaaja, ali
dovoljno blizu da ga ne izgubi iz vida. Tri bloka kasnije, jo uvek je bilo tu. Pokuao je da ga otera, ali
ono je odbijalo da ode. Na kraju, njegova upornost je pobedila. Ostalo je sa njim sve do ulaza u
podzemlje, ali je odbilo da ue unutra. Pronaavi ga tamo i sledeeg jutra, ponovo ga je nahranio. To se
odvijalo nedeljama, sve dok jednog dana, bez upozorenja, nije odluilo da krene dole sa njim. Kada su
stigli do kue, paljivo je pogledalo unaokolo, onjuilo sve uglove i prouilo sve etvoro dece, a onda
odabralo jedan oak, sklupalo se u loptu i zaspalo.
Nakon toga, tene je ostalo sa njima unutra. Nikada se nije sprijateljilo ni sa kim osim sa Sokolom.
Dozvoljavalo je ostalima da ga dodiruju, onima dovoljno hrabrim da to urade, ali se drao podalje osim
ukoliko u blizini nije bilo Sokola. Deak nije umeo da objasni ejnijevo ponaanje, osim da to pripie
injenici da je on bio taj koji je pronaao psa dok je jo bio tene i hranio ga, ali je na odreeni nain bio
i ponosan na injenicu da je ejni, ako se moe govoriti o tome da je bio neiji, bio jasno njegov.
Bacio je pogled ka velikom psu sada, posmatrajui nain na koji je motrio na ulicu, njuio vazduh,
drao nauljene ui i tela oputenog i spremnog. Sa ejnijem se nije trebalo kaiti. Za poetak, bio je
veliki, ali kada je oseao da je ugroen, postajao je dvostruko vei, njegova teka dlaka bi se nakostreila
a usne povlaile da otkriju te ogromne zube. Oni nisu sluili samo za izgled. Danas je Soko nosio jedan
od tapova za zatitu. Ali jednom, kada nije, pre manje od godinu dana nakon to je pronaao ejnija,
naao se u klopci u jednoj uliici kada ga je u nju saterao par Kretavaca ostataka ljudi nalik
zombijima, koji su uneli u sebe suvie otrova i hemikalija korienih tokom teroristikih napada i loe
ciljanih odmazdi koje su usledile. Ve napola mrtvi i van utvrenja, Kretavci su lutali ulicama i
zgradama i ekali su da umru. Kretavci su bili izuzetno opasni. ak i najmanja ogrebotina ili ujed jednog
od njih je mogao da vas zarazi. Ovaj par je bio posebno gadan, sav svoj bes o frustraciju usmerili su na
Sokola kada su videli da ne moe da im pobegne. Ali bili su toliko usmereni na deaka da nisu obratili
panju na ejnija. Bila je to fatalna greka. Veliki pas im je priao u tihom trku i obojica su bila mrtva
gotovo pre nego to su shvatili ta se dogodilo, pokidanih grla. Soko je nakon toga proverio ejnija,
plaei se najgoreg. Ali na njemu nije bilo ni traga od rana.
Nakon toga, Soko je bio ubeen da je ejni vredan svoje znaajne teine dnevnih obroka. Prestao je
da brine kada je morao da ostavlja Sovu i manju decu same. Prestao je da razmilja da je on jedini koji
moe da ih zatiti.
Ulica je klizila nanie u glatkoj, talasastoj betonskoj rampi koja je bila puna olupina automobila i
ostataka sruenih zgrada. Sa jedne strane leala je hrpa kostiju koja je tu leala toliko dugo da nije mogao
ni da se seti od kada. Niste esto mogli videti kosti u gradu, leinari su istili vei deo njih. Ali iz nekog
razloga, niko nije eleo nita sa ove gomile. ejni nikada nije priao ni da ih onjui.

Pred njima, obalni predeo se otvarao u nizu polusruenih drvenih molova i razruenih zgrada koje su
ostavile otvorene betonske nasipe i stubove. Voda koja je stvarala zvuk irila se dalje u crnom, uljanom
sjaju koji je bio zagaen smeem i algama, nestajui dalje od obale u ogromnom zidu od magle, koji je
visio od oblaka do zemlje kao gusta, prozrana zavesa. Postojala je zemlja iza magle, jo jedan deo grada
koji je trao od juga ka severu na brdovitom poluostrvu istakanom kuama i usahlim drveem. Ali retko
ga je viao ovih dana, jer ga je magla vrsto umotala, svet daleko odvojen od njegovog.
Stigao je do obale i stajao gledajui unaokolo za trenutak, sa ejnijem koji se probijao dalje, sleva
nadesno, zdesna nalevo, njuke uperene ka zemlji, sa oima koje su svetlucale na slaboj svetlosti. Sleva,
elini kosturi brodskih kranova su se propinjali kroz maglu kao dinosaurusi zamrznuti u vremenu, mrani
i sablasni. Sa desne strane, gradske zgrade su se ukazivale preko dokova, njihovi prozori su izgledali kao
hiljade crnih, slepih oiju ije je staklo odavno bilo polomljeno. Sama obala je bila puna starih koljki
automobila i delova zgrada koje su pale sa ruenjem dokova i betonskih vijadukta to su davno
usmeravali gradski saobraaj. Mrana figura se pomerila u senkama proelja zgrade, jedne od retkih koje
su jo uvek stajale, samo za jedan kratak trenutak, a onda je brzo nestala. Soko je ekao uzalud da jo
jednom pogleda. Bilo je to neto to se vie plailo njega nego to se on plaio toga.
Krenuo je niz obalu ka mestima gde se Vremenko obino mogao nai. Drao se otvorenih prostora,
daleko od mranih otvora i kra gde su loe stvari ponekad leale i ekale. Kretavci su posebno bili
nepredvidljivi. ak i sa ejnijem, Kretavac bi napao ukoliko bi mu se pruila prilika. Naravno, bilo ta
bi napalo decu ulice, jer su ona predstavljala najlaki plen.
Preao je moda stotinak metara na sever kada je zauo Vremenka kako peva:

Ringe ringe raja
Svet je stigao do kraja
Kamenje i kosti
U korpi nabacani bez milosti.

Vremenkov glas je bio slabaan i visok i njegova pesma je krivudala na nain koji je nagovetavao
da njegov um nije u potpunosti fokusiran na ono to radi. Soko je pretpostavljao da um starca nije bio u
potpunosti fokusiran ni na ta ve godinama. Bilo je udo da je preiveo toliko dugo na ulicama, sam i
nezatien. Gotovo da nije bilo odraslih koji su iveli van utvrenja; samo su klinci i nakaze iveli na
ulicama.

Mi je dobio grip, pa je seo u dip
I prevalio put dugaak da ga pregleda doktor Maak.
Doktor pacijenta tipnu, pacijent neto kaza
Doktor mu lea pipnu, a onda ga brzo smaza.

to je dovelo do njegove konane propasti tog dana kada je odluio da poseti obalu i kada je otiao
do velikog, zlog maka. Zdravo, brate Sokole.
Vremenko se pojavio iz senke delimino sruene zgrade pored dokova, njegovo upropaeno lice je
izgledalo kao nona mora koa mu je sva bila u oiljcima i umrljana, udne plave oi podjednako lude
kao oi Kretavca, a upava bela kosa mu je trala u svim pravcima. Nosio je svoj prepoznatljivi crni
ogrta i crveni al, oba toliko pocepana da je bilo udo to su se vlakna jo uvek drala zajedno.
Da li si ti maak koga je mi trebalo da se uva? Soko ga je upitao. Nikada niste mogli biti sigurni
o emu je Vremenko pevao.
Starac je doepao do njega, bacivi usputni pogled na ejnija ali ne pokazujui da ga se plai. ejni
je, sa svoje strane, drao svoje sive oi uperene na strailo ali nije reao. Nisam neto razmiljao o

tome. Da li misli da bih mogao da budem?

Soko je slegnuo ramenima. Mislim da si ti Vremenko. Ali bi mogao da bude i maak.
Starac je doao pravo do njega. Zaudarao je na ulice, na mirise sa obale, na otrove i otpad. Njegove
oi su bile mutne a prsti koati kada ih je podigao do svoje razbaruene brade i poeo da je upka
razmiljajui.
Ja mogu da budem mnogo stvari, brate Sokole. Ali sam samo jedna. Ja sam Vremenko i moja
prognoza za tebe danas jesu mrani oblaci, hladne noi i jak vetar koji preti da te oduva. Lude oi su se
fiksirale na njemu. Moja prognoza zahteva da Duhovi dre strau. Vodi rauna o vremenu, deko, dok ne
budem imao priliku da ti pruim jo informacija.
Soko je klimnuo glavom, ne razumevajui nita. Nikada nije razumeo Vremenkove prognoze, ali iz
ljubaznosti se pravio da jeste. Naili smo na Gutera jue. Sav je bio iskidan. Da li zna ta bi to
napolju moglo da uradi tako neto, Vremenko?
upava glava se ispravila a mravo lice zateglo. Neto u potrazi za hranom ili neto to uspostavlja
svoju teritoriju. Neto poput nas. Vreme u kome ivimo ko je mogao da veruje da e do njega doi? Da
li zna, brate Sokole, da je ovaj grad nekad bio divan? Bio je zelen i blistav, voda ovog zaliva je bila
tako plava i nebo toliko isto da si mogao da vidi u nedogled. Sve je bilo ljupko i novo i ispunjeno
bojama od kojih bi te zabolele oi kada bi gledao u to. Nasmeio se, upljine u njegovim zubima su se
pojavile crne i prazne. Bio sam deak kao ti, davno. iveo sam tamo, iza magle. Pokazao je ka zapadu,
pogledao u tom pravcu kao da je mogao da vidi neto iz svoje prolosti, a onda pogledao nazad ka
Sokolu, pogoenog izraza lica. ta smo to uinili! ta smo dozvolili! Zasluili smo ovo to nam se
desilo. Zasluili smo sve.
Govori za sebe, Soko je rekao. Ja nisam uradio nita da zasluim ovo. Duhovi nisu uradili nita.
Odrasli su to uradili. Reci mi ta zna o Guteru.
Ali Vremenko jo uvek nije bio spreman da krene dalje. Nisu svi odrasli loi, Sokole. Nikada nisu
ni bili. Nisu svi odgovorni za ono to se desilo svetu. Nekolicina njih je bila dovoljna da izazove
unitenje nekolicina koja je imala mo i sredstva. Tada je bilo drugaije. Da li zna da su ljudi mogli da
razgovaraju jedni sa drugima i vide jedni druge u isto vreme kroz male crne kutije, ak kad su bili
udaljeni hiljadama kilometara? Da li zna da su mogli da projektuju svoje slike na isti nain?
Soko je zavrteo glavom. Sova nam ita o tim stvarima, ali ta to ima veze? Sada toga vie nema,
sve je u prolosti. ta je sa Guterom?
Starac je zurio u njega kao da nije mogao da veruje ta je uo, a onda polako klimnuo glavom.
Pretpostavljam da nema vie. Pretpostavljam. Zavrteo je upavom glavom. Teko je poverovati u to.
Ponekad razmiljam o tome kao da toga nikada zapravo nije ni bilo. Snovi jednog starca.
Uzdahnuo je. Postoje stvari koje izlaze iz zemlje, brate Sokole. Stvari velike i mrane, roene iz
otrova, hemikalija i ludosti, pretpostavljam. Jedna obrva mu se uzdigla. Nisam ih sam video, ali video
sam tragove njihovog prolaska. Kao i tvoj Guter, itavo leglo Kretavaca, dole kod kranova na junom
kraju, pokidano na komade. Borili su se, ali nisu dorasli tome to ih je uhvatilo. Da li to zvui slino?
Soko je klimnuo glavom. Veina stvorenja je jednostavno izbegavala Kretavce, posebno ukoliko ih
je bilo vie od jednog. ta je to moglo da napadne njih nekoliko a da se ne plai toga?
Vremenko se sagnuo blie. Nije vie bezbedno u gradu. Ne na ulicama i ne u zgradama. ak ni u
utvrenjima. Vreme poinje da se menja, Brate Sokole, i preti da nas sve odnese.
Mene nee odneti, Soko se brecnuo, ljut to mora da slua jo jedno mrano predvianje. Njegovo
mravo lice se zateglo, a njegovo strpljenje nestalo. Ti daje ove prognoze, Vremenko, kao da one
nemaju veze sa tobom. Ali i ti si na ulicama. ta e ti da radi ukoliko se neka od njih ostvari?
Njegov osmeh je bio pun rupa i polomljen. Nai u skrovite. Prebrodiu to. Saekau da oluja
proe. Slegnuo je ramenima. Naravno, ja sam star ovek, a stari ljudi imaju mnogo manje da izgube od
deaka poput tebe.

Svako ima ivot da ga izgubi, a jednom kada ga izgubi, gotovo je. Sokolu se nije dopadalo ono to
uje. Vremenko nikada nije govorio o umiranju. Uostalom, o kakvom to vremenu uopte pria?
Izgledalo je da ga starac uopte nije uo. Ponekad je najbolje pobei od oluje, a ne pokuavati da je
prebrodi.
Soko je izgubio i poslednje trunke strpljenja. Ja u otii odavde jednog dana uskoro, nemoj da se
brine! Moda u otii sada! Samo u se spakovati i otii! Odveu Duhove sa ovog ubrita i pronai
novi dom, bolji dom!
Rei su izletele iz njegovih usta pre nego to je mogao da se zaustavi. Nije zaista mislio da ih
izgovori, ali starac je uvek predviao neto opasno, uvek davao prognoze da e se desiti neto grozno i
ovog puta ga je jednostavno pogodio. Uostalom, u emu je bila svrha? Koliko stvari mogu postati gore od
ovoga kakve su sada?
Vremenko izgleda nije primetio njegovu uznemirenost. Okrenuo se i pogledao u maglu koja je visila
nad zalivom. Pa, brate Sokole, postoje bolja mesta od ovog, pretpostavljam. Ali ja ne znam gde su ona.
Veina gradova je razruena. Veina sela se pretvorila u prah i otrov. Sada su utvrenja glavna stvar, ali
ona nee opstati. Ne mogu, pred onim to dolazi. Najgore jo uvek nije dolo do nas, ali hoe. Hoe.
Soko se prebacio sa noge na nogu, odjednom nestrpljiv da krene. Pogledao je unaokolo po obali, a
onda ponovo starca. Bolje se i ti sam pazi, rekao je. ta god da je tamo u gradu, nije neto na ta eli
da naleti.
Vremenko nije odgovorio. Nije ak ni pogledao unaokolo.
Vratiu se ovde dole za nekoliko dana da vidim da li si video jo neto.
Nije bilo odgovora. A onda, odjednom, starac je rekao: Ukoliko ode, brate Sokole, da li e me
povesti sa sobom?
Pitanje je bilo toliko neoekivano da Soko za trenutak nije bio u stanju da odgovori. On ba i nije
eleo da povede starca sa sobom, ali je znao da nije mogao da ga ostavi.
Duboko uzevi vazduh, rekao je: U redu. Ukoliko i dalje bude eleo da poe kada doe vreme.
Zastao je. Moram da krenem sada.
Krenuo je nazad niz dokove, nezadovoljan sobom iz razloga koje nije mogao da odredi, iznerviran
to je uopte i doao. Nita nije postigao time. Pogledao je ka ejniju, koji se kretao sa njegove desne
strane, velike glave sputene, klatei je sa jedne strane na drugu.
Iza njega, slabani, visoki glas je pratio njegove korake.

Sreno oveanstvo je sedelo na zidu.
Sreno oveanstvo je odjednom palo.
Svi nai napori da ga sastavimo
Nisu mogli Sreno da uine ponovo ovenim.

Ne osvrui se, Soko je podigao svoju ruku i mahnuo u znak pozdrava i krenuo kroz maglu i sivilo.

EST
Nakon svog susreta sa Dva Medveda, Logan Tom se popeo nazad u Munju AV i odvezao se van
grada do take van puta gde se prerija pruala u svim pravcima bez ikakvih neravnina. Tu se parkirao,
postavio oblast alarmnog sistema, uvukao se u zadnji deo vozila i zaspao. Spavao je duboko i bez snova,
a kada se probudio u zoru, osetio se sve i odmoran na nain na koji se nije osetio ve nedeljama. Svukao
se izvan AV-a na prvom jutarnjem bledom svetlu i okupao se sunerom i vodom iz cisterne koju je nosio
na zadnjem delu vozila. Voda je bila proiena tabletama, dovoljno ista za kupanje ako ne za pie. Niko
nije pio nita osim flairanih napitaka ve godinama, a kada preostale zalihe budu iscrpljene, verovatno
e za sve doi kraj.
Obuen, dorukovao je voe iz konzerve i suve itarice, sedei prekrtenih nogu na zemlji i zurei
preko praznih polja, lea oslonjenih na AV. Na horizontu, prozori na farmama i pomonim zgradama liili
su na crne mpe, a drvee na gole tapie.
Dok je jeo, razmiljao je o Dva Medveda, zadatku koji mu je Sinisipi dao da ga ispuni i uticaj koji
on moe imati. Posebno je mislio na neto to je Ooli Amaneh rekao i preao preko toga tako brzo da
nije imao vremena da u potpunosti razmisli o tome do sada.
Vatra dolazi, ogromna, i prekrie sve. Kada se bude upalila, vei deo onoga to je ostalo od
oveanstva e nestati. To e se desiti iznenada i desie se uskoro.
Logan Tom je prestao da vae i pogledao je ruke. Nee biti bitno ta e bilo ko raditi posle toga, ni
demoni ni ljudi. Ukoliko eli da doprinese kao vitez Rei ukoliko bilo ko eli da doprinese morae to
da uradi pre nego to ih poar sve proguta. To je bilo ono to mu je Dva Medveda priao; to je
upozorenje koje mu je dao. Pronai morfa lutalicu i pronai e nain da spase ostatke oveanstva od
onoga to sledi.
Nije bio siguran da li veruje u tako neto. Nije bio siguran da li zna u ta veruje. Delovalo mu je kao
da je svet ve doao do kraja to se tie bilo kakvih namera ili svrha, da ak ni poar o kome je Sinisipi
priao nee uiniti stvari gorim. Ali znao je i dok je razmiljao o tome da to nije istina. Stvari su uvek
mogle da postanu gore, ak i u svetu toliko protkanim ludilom kao to je ovaj.
Zavrio je sa dorukom, izvadio kosti prstiju Nest Frimark i bacio ih na crni kvadrat tkanine u koji
su bile umotane. Kosti su leale nepomino za trenutak, a onda poele da se migolje na svoja mesta,
formirajui prste. Jezivo. Gledao je kako se pomeraju sve dok nisu pokazali na zapad. Gledao je u njih
jo nekoliko trenutaka, a onda ih pokupio i stavio ih nazad u dep jakne. Dobio je svoja nareenja za
pokret; mogao je ba i da krene.
Vozio je polako tokom ranog jutra, pratei slomljenu traku autoputa kroz ostatak drave pod
oblanim i mutnim nebom. Jo nije bilo podne kada je stigao do reke Misisipi. Voda Mone Mis je tekla
gusta i ljigava meu svojim ogolelim obalama, vode mutne i sive i pune ubreta. Mogao je da vidi
koljke starih automobila i kamiona zaglavljene na daljoj obali. Mogao je da vidi delove kua i palog
drvea. Mogao je da vidi tela. Mogao je da namirie smrt i trule, teak i bolestan smrad koji je visio u
vazduhu bez daka vetra. Pogledao je ponovo ka mostu, irokom betonskom luku koji se pruao napred ka
Ajovi.
Most je bio pun leeva.
Smrad nije dolazio od mrtvih u reci, dolazio je odozgo.
Zurio je u neverici na trenutak, nesiguran u to da li ispravno vidi stvari. Privremena kapija na
prelazu mu je govorila da je ovo bila kontrolna taka na reci, mesto koje je drala milicija lokalnih vlasti
ili neeg drugog. Ali broj tela i naputenih vozila, kao i nakupljeno ubre, govorili su mu da su svi bili
mrtvi ve neko vreme. Govorilo mu je, takoe, da je kraj nastupio naglo.
Na trenutak je osmotrio okolinu u svim pravcima, paljivo traei neto to je moglo da se sakrije tu.

Ne pronaavi nita, polako je pokrenuo S-150 napred, krivudajui paljivo kroz privremene prepreke
koje su mu blokirale put. Na mostu se nita nije mrdalo. Poeo je da prelazi, prolazei kraj tela iroko
rairenih ruku i nogu, prstiju zgrenih u agoniji, glava zabaenih unazad i izduenih napetih vratova. Onda
je video prvo od mnogih lica koje je pocrnelo i postalo koasto i znao je.
Zaraza.
Ova vrsta se zvala brza suica zbog brzine kojom je uzimala ivot iz tela. Prenosila se vazduhom,
ponovno stvorena ljudskom rukom iz onoga to je mnogo vekova ranije bilo oznaeno kao kuga. Bila je
pojaana hemijskim putem, ulazila u telo preko plua i postajala fatalna za manje od jednog sata, u
sluaju da niste pre toga vakcinisani ili leeni odmah nakon obolevanja. Iz brzine kojom je oigledno
zahvatila one na mostu, mora da je u pitanju bio posebno zarazan oblik. Do sada je trebalo da nestane,
kratkog ivotnog veka kada se oslobodi. Nije postojao nain da se odredi odakle je dola, da li je bila
osloboena namerno ili nesrenim sluajem. Bila je smrtonosna; video je rezultate njenog rada nekoliko
puta ranije dok je jo uvek bio sa Majklom.
Vozio je dalje, pokuavajui da ne udie vazduh, iako je znao da do sada to vie nije bilo bitno.
Vozio je dalje i dok je to radio, misli su mu odlutale u prola vremena.

* * *
On lei u krevetu, tako vru da ne moe da podnese sopstveno telo. Znoj mu prekriva kou i vlai
arave. Bol svrdla njegovim miiima u pravilnim talasima, to ga tera da se trza i uvre kao lutka.
krgue zubima, molei se da agonija prestane. Vie mu nije bitno da li e iveti ili umreti; prihvatie
voljno svoju sudbinu samo ukoliko e to zaustaviti bol.
Njegove oi su vrsto zatvorene, ali kada se otvore na trenutak, jo uvek se nalazi u tami. uje
glasove kako dolaze kroz delimino otvorena vrata susedne sobe.
... ionako bi trebalo da je mrtav... prejaka groznica ... ne razumem ta ga odrava...
... vri od tebe ... sada ve sedam dana, kada bi svako drugi ve ... samo ga dri na toplom...
Jedan od njih je Majkl Pul, drugi je Majklov prijatelj Fre. Ali, ko je ko? Ne moe da razazna.
Groznica pomrauje njegove misli i on ne moe da povee glasove sa imenima. To je smeno. On
poznaje Majkla koliko poznaje i sebe, sa njim je ve gotovo osam godina. Frea poznaje gotovo
jednako dobro kao i Majkla. Ali glasovi se meaju i svetovi menjaju, tako da izgledaju kao da je u
pitanju ista osoba.
... nema oporavka od ovoga... ti bar to zna bolje od ostalih... bolje da pustimo stvari da krenu
svojim tokom nego da se mlatimo sa svim ovim...
Glas nastavlja dalje da mrmlja, izgubljen u zujanju u njegovim uima, u itanju njegovog daha
kroz stegnute zube, u zamahu njegovih pobrkanih misli. On ima zarazu. Ne zna koju vrstu i nije ga
briga. Ima je ve danima. Ne moe da se seti kako se zarazio niti ta se desilo od tada. Naizmenino
gubi svest i dolazi sebi, iz snova u realnost i ponovo nazad, uvek se borei za dah jer mu je grlo toliko
oteklo da mu je dunik gotovo zatvoren. Bol ga tera da die jer ga dri budnim i tera ga da se bori za
svoj ivot. Ukoliko zaspi, siguran je, izgubie svest i umree. Nikada nije bio tako uplaen.
... uskoro da premestimo logor... blizu, i ne moemo ih zaustaviti kada saznaju...
... ne moemo da ga ostavimo da umre sam... zna ta e uraditi, ivotinje...
... ta oekuje od nas da uradimo ukoliko stvari ne... moramo se rtvovati... jedan u odnosu na
mnotvo...
On uje samo komadie, ali svakako shvata sr razgovora. Svaaju se oko toga ta da rade sa
njim, jo uvek tako bolesnim, zaraznim za druge, opasnim za sve. Moraju da premeste logor jer im
ponovo prete demoni koji ih gone, stalno tragajui za nainom da ih uhvate u klopku jednom za
svagda. Jedan od njih eli da ga ostavi, isto kao to su bili prinueni da ostavljaju druge za dobrobit

ostalih. Drugi eli da saeka da vidi da li je njegovo telo dovoljno snano da pregura to. Svaaju se ne
podiui ton, racionalno, bez vatre i napetosti. udno mu je to se rasprava o tome da li e iveti ili
umreti vodi tako mirnim tonom. eli da im kae ta on misli o svemu tome. eli da vriti.
Odjednom nastupa tiina. On viri kroz siuan otvor ispod svog onog kapka i vidi da je svetlost
na vratima zaklonjena. Oni stoje tamo i posmatraju ga. On pokuava neto da kae, ali rei ostaju u
njegovom grlu i pojavljuju se kao krkljanje. Bol prolazi kroz njega i on se divlje trese.
Vidi? kae jedan.
ta da vidim? Bori se.
Bori bitku koju gubi. Izjeda ga.
Ali jo uvek ga nije nadvladalo.
Oni odlaze, ponovo ga ostavljajui samog, osea se naputenim i izdanim. Ko od njih dvojice eli
da ga spase, a ko eli da ga ostavi? To su njegovi najblii prijatelji, ali jedan od njih zastupa njegovu
smrt. Oi ga peku od suza i on plae. Ovako izgleda umreti, razmilja. To radi sam. To te iskvari.
Izloen si sopstvenim slabostima i surovoj realnosti onoga ta to znai.
On uvlai jedan dubok, bolom ispunjen dah koji najvie lii na jecaj i eka da mu se ivot zavri.

* * *
Ali on ne umire te noi. Groznica poputa i do jutra je mogue pomerati ga. Jo uvek je bio slab ali
se oporavljao. Majkl i Fre su doli i rekli mu koliko ih je ohrabrio njegov oporavak. Uveravali su ga da
e sve biti u redu. Jo uvek nije znao koji od njih je eleo da ga ostavi koji je odustao od njega kao da
je mrtav. Govorio je sebi da to mora da je bio Fre, da ga Majkl nikada ne bi napustio. Ali nije mogao
biti siguran. Posebno sada, znajui ono to e se desiti sa Majklom kasnije.
Bilo je udno ono to je oseao prema Majklu. Njegovi roditelji ga nikada ne bi napustili, ak ni
kada bi ih to kotalo ivota. Ipak, njih se jedva seao, sve nejasnije kako su dani prolazili. Seao se svog
brata i sestre jo slabije; njihova lica su postala nejasne slike, zamagljene po ivicama i bez boja. Ali
Majkla se seao kao da je jo uvek bio tu snane prilike, irokih, oblih ramena, zvuka njegovog
dubokog glasa kao jueranjeg sastanka sa Dva Medveda. ak i sada, kada je Logan znao ono to je znao,
Majkl je i dalje odrao svoj imid oveka veeg od ivota. Znao je da to ima veze sa koliinom vremena
koje je proveo sa Majklom, utiskom koji je Majkl ostavio na njega dok je rastao i uticajem Majklove
snane linosti. Ipak, nikada nije voleo Majkla kao svoju roenu porodicu. Nikada nije bio siguran u
Majkla kao to je bio u njih. Nije mu delovalo ispravno da to tako bude, ali tome nije bilo pomoi.
Gradske zgrade su prolazile sa njegove obe strane. Bilo je jo tela na ulicama i miris smrti se irio
svuda. Nije bilo pokreta u senkama zgrada, nikakvih znakova ivota. Po njegovim senzorima ak su i
prodrljivci otili, siguran znak da nema niega to je preostalo. Prelazio je pogledom preko vrata i
prozora, uliica i poprenih ulica dok je napredovao, ali grad je bio naputen.
Izaao je na drugoj strani oko podneva, vreme je postalo sumorno sa tamnim oblacima koji su se
kotrljali preko neba. Moda e danas pasti kia, mada je sumnjao u to. Nebo je esto izgledalo kao da e
se otvoriti ali je retko to zaista i inilo.
Vozio se kroz predgrae grada, kraj beskrajnih naselja, kraj kola i crkava. Nikoga nigde nije bilo.
Kada zaraza napadne, nita se ne rizikuje, bei se napolje. Nije da je postojalo mnogo mesta na koja se
moglo otii, ali beanje od bolesti i hemijskih i oruanih napada je bilo u velikoj meri instinktivno.
Bealo se jer je to bila poslednja odbrana od stvari koje su bile previe mone da pokuate da stanete i
suprotstavite im se.
Nije uvek bilo tako. U poetku, ljudi su stajali i borili se, ak i kada su se nalazili licem u lice sa
sigurnim unitenjem. Bilo je u njihovoj prirodi da stanu i da se bore, da odbiju da budu zastraeni, da
daju ivote za svoja uverenja. ak i kada su vlade poele da se raspadaju ili su jednostavno u potpunosti

nestale, ljudi su se vrsto drali. Verovali su da e ih zatititi njihova vera. Njihova hrabrost je
predstavljala tit koji ih je uvao od najgoreg. Ali nisu bili u pravu i na kraju je veina njih umrla. Oni
koji su opstali bili su oni koji su razumeli da su vera i hrabrost, iako neophodni, ipak nedovoljni. Dobro
rasuivanje i zdrav razum su se takoe morali primenjivati. Kada se svet rui oko vas, morate znati kada
vrsto da se ukopate, a kada da se okrenete i beite. Postojalo je i vreme i mesto za oboje.
ak i za njega. ak i za viteza Rei.
Skrenuo je sa puta na izlasku iz grada u neto to je nekada bio mali park, a sada je predstavljalo
golo pare zemlje sa par polomljenih izletnikih stolova i neto zaralih penjalica i klackalica. Parkiran
tako da je hauba Munje bila usmerena ka zapadu, sedeo je u vozilu i pojeo svoj ruak. Jelo za njega vie
nije predstavljalo neko zadovoljstvo. Hrana je bila iz pakovanja i nezanimljiva. Jeo je kako bi i dalje bio
snaan i ostao iv. Isto se odnosilo i na spavanje, koje je uvek bilo teko i muno. Spavao je jer je morao,
a nije ni eleo da je drugaije jer je mrzeo snove koji su izlazili na povrinu kao fantomi, snovi o
njegovoj prolosti, podseanje na ludilo koje je preiveo. Ali nije bilo vano ta je on eleo; snovi su
predstavljali neprijatno lice njegovog ivota.
Kao i mnogo toga drugog, pomislio je. Kao gotovo bilo ta drugo.
Jo uvek je jeo kada su se ljudi pojavili iza njega. Zaboravio je da podesi oblast alarma na S-150 i
bio je izgubljen u svojim mislima kada su se pojavili sa obe strane vozila, oruja uperenog u njega.
Prikrali su mu se grabljivci, pazei da prikriju svoje prilaenje i budu strpljivi. Njihovim naporima nije
nakodilo ni to to je on bio toliko zaokupljen sobom da nije obratio panju na okolinu. Izgledali su kao
gomila jadnika, bili su umazani, pocepani i smrdeli su na znoj. Nosili su puke i pitolje, stara oruja koja
su se koristila pre uzdizanja nekad-ljudi. Smeili su se jer su ga opkolili, zadovoljstvo se ogledalo u
njihovim poludelim oima. Uhvatili su ga nespremnog i znali su to.
Glupo, prekorio je samog sebe. Glupo i nesmotreno.
Izlazi, naredio je onaj koji je stajao kraj njega, dodirujui ga po ramenu dugakom cevi
automatske puke.
Ve je drao svoj tap u desnoj ruci dok je otvarao levom vrata i izlazio iz Munje, pravei se da se
oslanja na tap. epajui se udaljio od vozila, prelazei pogledom od jednog oveka do drugog, brojei
ih. Bilo ih je etvorica snani i divljih oiju, razbojnici i lopovi. Upucali bi ga bez trenutka
razmiljanja ukoliko im prui i najmanji razlog. Upucali bi i roene majke.
Konfiskujemo ovo vozilo za zvanine potrebe, rekao je govornik, drei automatsku puku uperenu
u njega.
Milicija Ajove? upitao je, povlaei se.
ta god, rekao je jedan od ostalih mrmljajui, prelazei rukom preko glatke povrine AV-a.
Prvi ovek se nasmeio i klimnuo glavom. Zvanina posla, ponovio je. Vratiemo vam vae
vozilo kada zavrimo.
Izgledalo je da uiva u predstavi; glavni ovek, voa, okrenuo se ka ostalima i pokazao im da se
popnu unutra. Logan je stajao i gledao ih dok su ulazili, ekajui. Njegova ruka se stegla oko tapa i
magija je polako poela da se taloi negde unutra, prolazei kroz njegovo telo i udove. Mogao je da oseti
njenu vrelinu, da oseti nastupajui nalet adrenalina. Odjednom je nestrpljivo oekivao ono to e uslediti,
oekujui zadovoljstvo koje e mu to pruiti, jedno malo zadovoljstvo u inae razoaravajuem ivotu.
Povukao se jo jedan korak unazad. ta se desilo sa ljudima odavde?
Razboleli su se, odgovorio je jedan.
Gadno su se razboleli, rekao je drugi.
Toliko gadno da su umrli, rekao je prvi, kezei se.
Bar oni koji su imali sree, rekao je drugi.
Ljudi su se smetali, gledajui okolo sa oiglednim divljenjem prema svom novom dobitku koji su
pronali. Kao deca u poslastiarnici, doepali su se neeg boljeg od bilo ega to su mogli da zamisle.

Ali voza je imao problema da otkrije ta treba da radi sa upravljakim kontrolama, za koje je bilo jasno
da su mu nepoznate.
Pogledao je preko, uperivi automatsku puku u Logana. Pokai mi ta da radim, naredio mu je.
Logan je priao, oslanjajui se na tap. Oni sreniji su se razboleli, kaete? ta sa onima koji nisu
imali sree?
ta je tebe briga? brecnuo se voza.
Odvedeni su u logore za robove, odgovorio je drugi.
Voza mu je uputio pogled, ali drugi ovek je samo slegnuo ramenima, Logan se zaustavio nekoliko
metara od AV-a i pokazao na komandnu tablu. Pritisni dugme desno od onih zelenih poluga. To je
paljenje.
Voza je pogledao nanie ka tabli, otkrio dugme koje mu je Logan pokazao i pritisnuo ga. Nita se
nije desilo. Pritisnuo je jo jedanput. Jo uvek nita. Sada ljut, pokuao je jo nekoliko puta bez uspeha.
Podigao je konano pogled i usmerio ga ka Loganu.
Ovako, daj da ti pokaem, Logan je rekao, prilazei.
Uvukao se u kabinu i prstima epao ruku u kojoj je ovek drao puku pre nego to je ovaj shvatio
ta se deava, pojaao je stisak sve dok puka nije pala, a onda ga je sasvim izvukao iz vozila i bacio
desetak metara u vazduh. Magija tapa mu je davala snagu za ovo i mnogo toga vie. Ostala trojica su
zurila u neverici, ali pre nego to su mogli da reaguju, zamahnuo je tapom pred njima i magija je izletela
iz njega u plavom vatrenom mlazu koji ih je podigao i odbacio dalje. Za nekoliko sekundi, sva etvorica
su leala omamljena na zemlji. Priao im je, uzeo oruje iz njihovih mirnih prstiju i polomio ga o ulinu
svetiljku koja odavno nije imala neku drugu svrhu.
Sram vas bilo, rekao je tiho. Povukao je vou u sedei poloaj i unuo pred njim. Gde je taj
logor za robove?
ovek je zurio u njega sa zabezeknutim izrazom lica, a onda je zavrteo glavom. Ne znam.
Da, zna. Verovatno ste pomagali onima koji su ih lovili. Uhvatio je rukom oveka za grlo i
stegao. Kai mi gde je.
ovek se oajniki hroptao, borei se za vazduh. Na zapadu... negde. Nikada... nisam... bio tamo!
Logan je klimnuo glavom u odgovor. Trebalo bi da ode nekad. To bi ti donelo mnogo toga
dobrog. Bacio je oveka dole tako jako da mu je glava lupila o tvrdu zemlju. Ukoliko lae, vratiu se
da ti pokaem gde grei. Da li si me razumeo?
ovek je klimnuo, razrogaenih oiju, teko gutajui. Ne mogu da pomeram ruke. ta si mi to
uradio?
Logan se ispravio. Pustiu te da ivi. To je vie nego to zasluuje. Da sam na tvom mestu,
pronaao bih nain da iskoristim tu sreu to bolje, i ti i ove druge ivotinje. Ustao je, gledajui dole u
oveka. Ukoliko ikada ponovo naletim na vas, neu biti tako dareljiv
Samo na trenutak, razmotrio je mogunost da ne bude tako dareljiv ni sada ni ovde. Ovi ljudi su bili
najgori od svoje vrste, dno oveanstva koje su nekad-ljudi lovili. Bili su samo malo bolji od samih
nekad-ljudi, nedostajala im je samo organizacija i malo vee ludilo pa da se kvalifikuju. To je bilo ono
na ta je spao svet, ta je civilizacija u svom stranom kolapsu izrodila.
ovek mora da je video neto od onoga o emu je razmiljao u njegovim oima. Nemoj da me
povredi, rekao je. Samo pokuavam da preivim kao i svi ostali.
Logan je zurio dole ka njemu. Pokuava da preivi zbog ega? Ali nije vredelo razmiljati o tome.
Okrenuo se, popeo nazad u AV i upalio motor. Bacivi poslednji pogled ka ljudima na zemlji, izvezao se
iz parka nazad na put, a onda krenuo na zapad, ka centralnim ravnicama.

SEDAM
Kasnije tog popodneva, kada su se ostali Duhovi bezbedno vratili u svoj podzemni dom, Soko je
krenuo na svoj sastanak sa Tesom. Rekao je Sovi da nahrani ostale a da e on jesti kada se vrati. Uputila
mu je pogled koji mu je uvek upuivala kada je izlazio tako blizu veeri, onaj koji je u isto vreme
oajavao zbog njegovog upornog izazivanja sudbine i upozoravao ga da se pazi. Nije pokuala da ga
odgovori; nikada i nije. ak i sa samo dvadeset i tri godine, razumela je njegove potrebe bolje od njega
samog i znala je da ako mu kae da ne ide to nee napraviti nikakvu razliku. Ne u ovom sluaju. Ne sa
Tesom.
Siva izmaglica od ranije sada je postala jo mranija sa dolaskom noi i ruevine grada su bile
postavljene debelim slojem senki kada se Soko pojavio iz podzemlja sa jednim od tapova na solarnu
energiju u ruci i ejnijem kao zatitom. Uvek je vodio ejnija tokom ovih poseta, nije bio tako
nepromiljen da ide sam. Bilo je opasno za svakoga da izlazi nakon to padne mrak, iako je bio
opremljen bolje od veine kada je preuzimao taj rizik. Blagosloven nonim vidom koji mu je
omoguavao da vidi jasno u mraku kao i na svetlosti, takoe je imao i neobino dobar sluh. Ali tama je
bila varljiva i u njoj su postojale stvari koje su mogle da vide i uju mnogo bolje od njega. Duhovima je
bilo zabranjeno da izlaze nou ba iz tog razloga, ak i u grupama. Soko je odlazio jer je to bilo jedino
vreme kada je Tesa mogla da rizikuje da se sretne sa njim.
Ali veeras je posebno vodio rauna o onome to je pobilo one Kretavce dole na obali i Gutera u
centru. Neto veliko i opasno je slobodno lutalo gradom i lovilo. Ukoliko je bilo u stanju da ubije
odraslog Gutera i opor Kretavaca, verovatno je moglo da se domogne klinca sa ulice bez mnogo muka.
ak i klinca sa ulice sa psom poput ejnija.
Svetlo je bilo sve slabije, ali jo nije bilo tako mrano da Soko ne moe da vidi Prvu aveniju kroz
gomile naputenih automobila i sruenih zgrada. Brzo je proao kroz ubre, drei se sredine ulice,
putajui ejnija da vodi i postavlja tempo. Grad je bio tih i delovao je prazno, ali on je znao da razna
bia ive posvuda. Neke je sreo i ranije, poput zajednice Paukova u kompleksu skladita koje se nalazilo
odmah iznad utvrenja i male porodice Gutera koja je stanovala u onome to je nekada bila stambena
zgrada. Bilo je i Kretavaca u ovom pravcu, ali ne mnogo, zbog utvrenja. Kretavci su bili hrabri, ali
nisu voleli otvorena mesta. Kretavci su vie voleli mrane, izolovanije lokacije za lov. Izbegavali su
utvrenja ak i u oporima.
Ali Soko je bio sam i nalazio se napolju i stoga je znao da predstavlja dobar plen. Kretavci e
motriti na njega.
Njegova vitka, odrpana senka se izduivala dok je hodao, a vazduh je postajao hladniji. Bila je
negde polovina godine, iako nije tano znao koji je datum. Sova je moda znala, ali ona je slabo
pominjala to jer nije bilo vano. Satovi i kalendari su bili za one koji su iveli u utvrenjima i eleli da
odre neki oseaj prolosti koju su odbijali da prihvate kao mrtvu i nestalu. Oni koji su iveli na ulicama,
poput Duhova, nalazili su udobnost samo u trenutku, ne u seanjima. Veina njih vie nije ak ni priala o
svojim roditeljima, bar oni koji su uopte i mogli da se sete svojih roditelja. Njihove ranije porodice bile
su kao prie koje su jednom ispriane, a onda veim delom zaboravljene. Njihove stare porodice vie
nisu bile stvarne.
Neki od njih su jo uvek mogli da se sete pomalo svojih prolih ivota. Soko nije bio jedan od njih.
Nije se seao gotovo niega, a i ono ega se seao bilo je tako iscepkano i nepovezano sa njegovom
trenutnom stvarnou da nije mogao da ga stavi ni u kakav kontekst. Njegov otac je bio bezlina senka, ali
tu i tamo je mogao da uhvati letimino svoju majku sliku njenog lica na zamrljanom zidu, dozivanje
njene ruke u pokretima u senci, njen smeh kao krik galeba. Ipak, nikada nije uspeo da povee sve te
delove; nikada nije mogao od njih da naini celinu. ak su i pojedinosti njegovog ivota bile nejasne.

Seao se plivanja na obali Oregona. Seao se plae. Ne mnogo ega drugog. Izgledalo je skoro kao da
nije ni imao ivot dok nije doao u ovaj grad.
Slegnuo je ramenima u sebi. Kao da je ono to se deavalo pre dolaska ovde bilo vano. Duhovi su
ponovo izmislili svoje ivote na vie naina. Svi obiaji i rituali su bili novi. Sova je postavila pravila
za jedenje, spavanje i kupanje. Soko je zadavao kune poslove. Rutina ih je odravala fokusiranima na to
da preive. Nisu slavili praznike. Niko osim Sove nije mogao ni da navede vie od jednog ili dva. Znao
je da su ih slavili u utvrenjima. Ponekad je Tesa sva sijajui priala o tim proslavama, ali njemu su one
zvuale povrno i usiljeno. Izgleda da je ak dolo i do neslaganja o vrstama praznika koje vredi
upamtiti. Bilo je to samo jo jedno hvatanje za prolost. Duhovi su slavili roendane, iako veina njih
nije vie znala kada su im zaista bili roendani. Sova je dodelila roendane onima koji su ih zaboravili i
zabeleila ih je na napravljenom kalendaru koji je nacrtala na zidu. Nije znala koji je dan niti koja je
godina. Jednostavno ga je izmislila i to je postala igra koju su svi mogli da igraju.
Sa jedne strane, duboko u senkama gotovo celih zgrada, neto se pomerilo. ejni se spustio u uanj,
okrenuo se ka crnom otvoru vrata i tiho zareao. Soko je stao tamo gde se naao, spremno drei tap.
Nakon par napetih trenutaka, ejni se okrenuo i ponovo krenuo. Soko je krenuo za njim i nastavili su
dalje.
Ponekad je mislio da bi sve bilo toliko jednostavnije da su svi iveli u utvrenju sa Tesom i
ostalima. Mada, ne bi im bilo dozvoljeno da im se pridrue nakon to su tako dugo iveli na ulicama, ve
samo hipotetiki. Postojala je sigurnost u broju ljudi. Bilo bi manje stvari za koje je trebalo biti
odgovoran i manje stvari o kojima je redovno trebalo brinuti. Lake se dolazilo do hrane, zaklona i
medicinskih zaliha. Neki od ljudi koji su iveli u utvrenjima jo su uvek imali posebne vetine koje deca
sa ulica nikada nee imati. Ali bilo je neeg tako odbojnog u vezi sa ivotom u utvrenju da je
premaivalo bilo ta to ga je inilo poeljnim. Suvie ogranienja i pravila. Premalo slobode. Suvie
prilagoavanja nekolicine za dobrobit mnogih. Suvie straha od svega sa druge strane zida. Bio je to stari
svet u malom i ako je Soko bio siguran u neto u svom ivotu, to je bilo da je stari svet mrtav, nestao, i da
treba tako i da ostane. Na kraju, novi svet e se roditi iz pepela starog, a ivot u ograenim utvrenjima
nije bio nain da se to desi.
Tama je bila gotovo potpuna kada se pojavio iz pepeljastih i garavih ruevina junog dela grada i
mogao je jasno da vidi mrani obris utvrenja ocrtan na sivoj pozadini grada. Zidovi visoki nekoliko
spratova okruivali su ono to je nekada bila arena i igralite, pruajui se sa sve etiri strane i
obuhvatajui nekoliko gradskth blokova. Podignuti metalni krov je leao na mrei elinih nosaa i
tokova koji su mu nekada dozvoljavali da se pomera napred-nazad po inama kako bi otvarao igralite
nebu, ali je sada bio zarao i stajao trajno otvoren. Bodljikava ica je bila umotana po vrhovima zidina i
po obodu utvrenja u gustim namotajima. Straarski tornjevi su stajali na uglovima, a teke barikade su
blokirale one ulaze koji nisu bili u potpunosti zatvoreni. iroki otkos otvorenog prostora je odvajao
utvrenje od ostatka grada; sve u blizini je bilo srueno kako bi se neprijatelji spreili da neopaeno
priu.
Znak sa delimino odlomljenim slovima i zacrnjenom i izrezbarenom glatkom tablom oglaavao je
da je ovo Sejfko Fild.
Kruile su glasine da je nekada postojala jo jedna povezana arena koja je zauzimala prostor izmeu
grada i utvrenja. Ali teroristi su je bombardovali kada je ona postala jedno od poslednjih igralita u
zemlji na kojima se aktivno igralo i na taj nain se borilo da odri svoje tradicije. Vie od dve hiljade
ljudi je poginulo u napadu i vei deo graevine se sruio. Ubrzo zatim, dolo je do prvih zaraza, koje su
odnele vie od pedeset hiljada ljudi za manje od nedelju dana, a to je umnogome bio poetak kraja starog
naina ivota.
Soko je kruno priao utvrenju, drei se zaklona koje su mu pruali ubre i senke. Njegovo
odredite se nalazilo nekih stotinak metara istono od mesta gde je krenuo da napreduje u ueem

poloaju, sa ejnijem kraj sebe. Nita nije ivelo u ovom delu grada jer su ljudi sa zidina straarili i
danju i nou; ukoliko bi neto bilo primeeno, brzo su slali sanitarni odred koji ga je unitavao. Sumrak je
bilo najtee vreme za straare da uoe pokrete u ruevinama, ak i na otvorenijem zemljitu, to je bio i
glavni razlog zato je Soko odabrao ovaj deo dana za svoje sastanke sa Tesorn. Sastajao se sa njom istog
dana svake nedelje bez promena. Ukoliko bilo ko od njih dvoje ne bi doao, sastanak se automatski
prebacivao za sledee vee. Vreme i mesto su uvek bili isti sa dolaskom noi u ruevinama starog
sklonita koje je nekada bilo povezano sa podzemnim lakim sistemom metroa.
Soko je motrio unaokolo dok je napredovao, pretraujui meavinu starih kostiju, osuenih ivotinja
i povremeno ljudskih leeva. Nije zastajao da poblie pregleda nita od toga; nije bilo mnogo razloga za
tako neto. Mrtvih stvari je bilo svuda i nije bilo niega to neko moe da uradi povodom njih. Pronalazio
je ostatke dece sa ulica gotovo svake nedelje, usamljenike ili izgnanike ili prosto nesrenike koji su pali
kao rtve bia koja su ih lovila. Vie nije pronalazio ostatke odraslih; osim Vremenka, onih nekoliko koji
su iveli van utvrenja odavno su pobegli van grada, gde su anse bile malo vee ukoliko ste imalo
nekoliko vetina vezanih za preivljavanje.
Soko je izgubio dvoje lanova svoje porodice za pet godina koliko je iveo u podzemlju. Kretavci
su uhvatili jednog, malu devojicu koju je nazvao Mi. Stariji deak, aplja, umro je nakon pada. Jo
uvek je mogao da vidi njihova lica, uje njihove glasove i seti se kakvi su bili. Jo uvek je mogao da
oseti vrelinu svog besa to ih je izneverio.
Trebalo mu je dosta vremena da stigne do sporedne zgrade, probijajui se polako i paljivo kroz
ruevine, van vidokruga straara utvrenja, to je ponekad zahtevalo od njega da promeni smer dalje od
mesta do koga je pokuavao da doe. ejni se drao blizu njega, svestan njegove panje. Ali ejni je
dovoljno znao o preivljavanju da je mogao da izbegne da bude vien u svakom sluaju. Soko je uvek
bivao zapanjen kako je neto toliko veliko moglo da se kree tako brzo i neprimetno. Kada ejni nije
eleo da ga vide ili uju, niste ga mogli ni videti ni uti. ak i sada je mogao neoekivano da zaskoi
Sokola, pojavivi se iz senki kao da je sainjen od izmaglice i tame. Da se deak nije toliko navikao na
to, iskoio bi iz svoje koe od straha.
Kada je stigao do sklonita od koga je dalje vodio sistem lakog metroa, skliznuo je niz mrano
kruno stepenite do podzemnih vrata i tri puta udario, dva puta jako i jednom tie, a onda se udaljio
korak i saekao. Gotovo istog trenutka, zaula se brava sa unutranje strane vrata, vrata su se otvorila i
Tesa je poletela napred.
Sokole! zadihano je izgovorila njegovo ime kao uslienu molitvu i zagrlila ga. Samo to nisam
odustala! Gde si bio? Poela je da ga ljubi po licu i usnama. Bila sam tako sigurna da ovog puta nee
doi!
Oduvek je bila ovakva, oajniki je elela da bude sa njim, ubeena da se nee pojaviti. Volela ga je
toliko mnogo da ga je to plailo, a opet, to mu je takoe davalo dodatnu snagu. Ona mu je svojom
ljubavlju pruala drugaiju vrstu snage, snagu koja se raa iz spoznaje da ste u stanju da promenite ivot
druge osobe onim to jeste. To to je on oseao prema njoj potvrivalo je njegovo uverenje da je sve
mogue kada su zajedno. Znao je to jo gotovo od trenutka kada ju je prvi put video. Osetio je to duboko
u sebi kao nikada ranije.
Sada joj je uzvratio poljubac, podjednako eljan nje kao to je ona bila eljna njega.
Kada su se konano razdvojili, ona se smejala. Neko bi pomislio da nikada nismo ovo radili.
Pomislio bi da smo ekali na to ceo svoj ivot.
Bila je mala i tamna, koe boje svetle okolade, kose crne kao gavran i kratko podiane tako da je
liila na svileni lem koji je blistao ak i u tami. Njene oi su bile krupne i iroke od iznenaenja, kao da
je sve to vidi bilo novo i neverovatno uzbudljivo. Iz nje je izbijala energija i ivot kao ni kod koga
drugog. Terala ga je da se smei, ali vie se radilo o tome ta je oseao prema njoj. Posedovala je
zarazan entuzijazam; mogla je da natera ljude da se osete dobro u svojim ivotima ak i u najtmurnijim

vremenima i mestima.
Vidi ga, proaptala je. Sav upav, prljav i musav kao da te Sova nije terala da se okupa mesec
dana! Pravi deko! Nacerila se, a onda proaptala: Izgleda divno.
Nije tako izgledao, naravno, posebno u poreenju sa njom u njenim mekim konim izmama, kaputu i
svetloj istoj bluzi. Deca iz utvrenja su uvek imala bolju odeu. Njegove farmerice i demper su bili
istroeni, a patike su se raspadale. Ali ona mu to nikada ne bi rekla. Govorila mu je ono to je inilo da
se osea dobro povodom sebe. Takva je ona bila. Zbog nje ga je bolelo iznutra i eleo je da joj odjednom
kae sve dobre stvari koje je ikada pomislio o njoj, ak i stvari za koje nije mislio da e joj ikada rei.
Kako su svi? Odvela ga je do betonske klupe postavljene na daljem zidu i naterala ga da sedne.
Dobro. Svi su bezbedni. Sova ti alje pozdrave. Nedostaje joj. Gotovo koliko i meni.
Tesa se ujela za usnu. Volela bih da moe da se vrati. Volela bih da stvari nisu tako teke.
Klimnuo je glavom. Ti moe da olaka stvari. Mogla bi da doe i ivi sa nama. Mi nemamo
utvrenje, ali nemamo ni glupa pravila utvrenja. Uhvatio ju je za ruke. Uradi to, Tesa! Doi veeras!
Postani Duh! Tebi je mesto ovde napolju, sa mnom, ne unutar onih zidova!
Uputila mu je brz, nelagodan osmeh. Zna odgovor, Sokole. Zato me stalno to pita?
Jer mislim da tvoji roditelji ne bi smeli da odreuju ta e da radi sa svojim ivotom.
Oni ne odreuju ta u ja da radim sa svojim ivotom. Izbor da ostanem sa njima je moj. Njene
usne su se pretvorile u tanku crtu frustracije. Ne mogu da odem sve dok... Moj otac bi to i preiveo, ali
moja majka... Pa, zna ve. Nije vie ista kao to je bila pre nesree. Kada bi mogla da koristi...
Zavrtela je glavom, nesposobna da nastavi. Samo da moe da koristi...
Saplitala se dok je priala, pokuavajui da pronae rei. Kameni blokovi su zgnjeili ruke njene
majke kada se zid u kuhinji utvrenja sruio tokom zemljotresa pre vie od godinu dana. Bio je to dogaaj
koji je sve promenio za Tesu, koja je i sada jedva uspevala da se natera da pria o tome.
Soko je oborio pogled. Kada bi mogla da ponovo koristi svoje ruke, zavrio je, imala bi svoju
svrhu i ne bi imali izgovor da je oteraju van zidina.
Tesa je klimnula glavom. Ali ima tu jo neega. Ona je osakaena i iznutra. Slomila se emotivno.
Tata i ja smo sve to ima. Ubilo bi je ukoliko bi izgubila bilo koga od nas. Pruila je ruku i dodirnula
njegov obraz. Sve to zna. Zato priamo o tome? Zato se umesto toga ti ne predomisli? Zato ne
doe da ivi sa mnom? Kada bi to uradio, moda bi unutra pustili i Sovu i ostale.
Siktaj frustracije je odao njegovo nestrpljenje. Zna da nee pustiti nikoga ko dolazi sa ulica.
Posebno ne decu.
Stegla ga je za ruke. Hoe ukoliko se venamo. Morae. To je zakon utvrenja.
Drala ga je zaaranog za trenutak snagom svoga stiska i jainom svog pogleda, ali onda je on
zavrteo glavom. Moda bi mene i pustili, ali ne i ostale. Porodica se dri zajedno. Osim toga, brak je
ugovor koji pripada prolosti. On vie nita ne znai.
Meni znai. Odbijala je da skrene pogled. Znai mi sve. Primakla se i poljubila mu usne. ta
bi trebali da radimo, Sokole? Zar treba da nastavimo da se sreemo ovako do kraja svojih ivota? Da li
je to ono to eli? Jedan sat nedeljno u betonskoj zavetrini?
Zavrteo je glavom polako, zatvorenih oiju, oseajui pritisak njenih usana na svojim. To ni blizu
nije bilo ono to je on zaista eleo, ali ono to elite nije uvek i ono to dobijete. U stvari, gotovo nikada i
ne dobijete. Imali su i ranije ovakve rasprave imali su ih skoro svaki put kada su se sretali. Ipak, poela
je da pria o braku tek nedavno. To je bio znak koliko je snano elela da pronae nain da budu zajedno
bila je voljna da ak i to otvoreno predloi iako je znala kako se on osea.
Brak nee nita promeniti Tesa. Ja sam ve venan tobom onoliko koliko u ikada biti. To to e
neki odrasli stati pred nas i rei da smo venani nee nas uiniti vie venanim. U svakom sluaju, ja ne
mogu da ivim u utvrenju. Ti to zna. Ja moram da ivim na ulicama, gde mogu da diem. Jednog dana
e i ti to eleti. elee to toliko da e doi i iveti sa mnom, bez obzira na roditeije.

Klimnula je glavom vie da umiri situaciju nego da bi se sloila, tuan osmeh se omakao sa njenih
vrsto stisnutih usana. Jednog dana.
eleo je da joj kae da taj nikada nee doi. Ve su ionako predugo ekali. Do skora, njihove nade i
snovi su bili dovoljni. Vreme se usporilo i sve je delovalo mogue. Ali sada je on postajao nestrpljiv.
Tesa mu nije delovala nimalo blie nego to je bila ranije. Video je kako njihove anse polako nestaju i
kako se nesiguran svet svom teinom obara na njih.
Izdahnuo je u frustraciji. Hajde da priamo o neem drugom. Treba mi tvoja pomo. Tigrova mala
sestra, Persija, dobila je boginje. Treba joj pleneten. Obeao sam Tigru da u videti da li mogu da joj
nabavim malo.
Spustila je pogled tamo gde su im se ruke spajale, a onda ga ponovo podigla. Videu te ponovo
sutra uvee ako naem malo. Pretpostavljam da je to dobar razlog da pokuam.
Tesa...
Ne govori vie nita, Sokole. Rei samo smetaju. Samo obavi ruku oko mene na neko vreme. Samo
budi sa mnom.
Drali su se jedno drugog bez rei, nijedno nije progovaralo, okolna tama se produbila sa
pribliavanjem noi. Soko je oslukivao tiinu koja je sve prekrivala, hvatajui tihe zvuke malih
stvorenja koja su kopala po ubretu i glasove koji su dopirali iza zidina utvrenja. Mogao je da oseti
kako Tesino srce lupa; mogao je da uje njeno tiho disanje. Povremeno se pomicala ka njemu, traei
drugaiju bliskost. Povremeno ga je ljubila i on joj je uzvraao poljupce. Mislio je na to koliko eli da
ona bude sa njim, koliko je eleo da ona ode i ivi u podzemlju. Nije ga bilo briga za njene roditelje. Ona
treba da bude sa njim. Njih dvoje su stvoreni jedno za drugo. Pokuao je da joj to prenese tako to e
jednostavno misliti o tome. Pokuao je da je natera da oseti puki intenzitet njegove odlunosti.
I za ono malo vremena za koje ga je Tesa zamolila, sve je nestalo. Vreme se rasteglo i usporilo i na
kraju sasvim stalo.
Ali onda je ona proaptala: Moram da idem.
Naglo ga je pustila, kao da je odjednom zakljuila da su pogreili. Odsustvo njene topline ga je istog
trenutka ostavilo da se smrzava. Ustao je sa njom, pokuavajui da ne pokae razoaranje koje je oseao.
Nije prolo ba mnogo, pobunio se.
Vie nego to misli. Obgrlila se rukama, posmatrajui mu lice. Ali nikada dovoljno, zar ne?
Sutra uvee?
Klimnula je. Sutra uvee.
Uradi koliko moe za Persiju. Znam da mnogo traim.
Da pomognem devojici? Zavrtela je glavom. Ne toliko mnogo.
Oklevao je. Sluaj, ima jo jedna stvar. Postoji mogunost da se pojavilo neto novo na ulicama.
Vremenko je pronaao gnezdo mrtvih Kretavaca dole na obali, kod kranova. Ne zna ta je to uradilo. Da
nisi ula neto o ovome?
Zavrtela je glavom, njena crna kosa se zakovrdala. Ne, nita. Utvrenje alje sakupljae napolje
gotovo svakog dana. Niko nije izvestio ni o emu neobinom.
Moda ti ne govore. Oni ne govore uvek deci sve.
Tata govori.
Soko je klimnuo, uopte nije bio ubeen da je njeno poverenje u njenog oca bilo na mestu. Odrasli
su titili svoju decu na udne naine. Uzeo ju je za ruke i drao ih. Samo budi paljiva ako mora da
izlazi. Jo bolje, zato ne bi ostala unutra neko vreme dok ne saznam neto vie.
Nasmeila se, brzo i ironino. Sve dok ti ne izae i ne pogleda unaokolo? Moda bi trebalo malo
vie da se brine za sebe. Ne bi trebalo da se stalno samo ja brinem za tebe.
Stajali su blizu jedno drugog u tami, ne progovarajui, posmatrajui jedno drugo sa intenzitetom koji
je bio gotovo naelektrisan. Soko je prvi prekinuo tiinu. Ne elim da te pustim da ode.

Jedan dugaak trenutak nije odgovarala. Onda je stegla svoje prste oko njegovih i rekla: Jednog
dana nee ni morati.
Rekla je to tiho, bez ikakve siline, ali sa smirenim insistiranjem koje je nagovetavalo da je to
neumitno. Znam da treba da budem sa tobom. Znam to. Pronai u nain. Ali mora da bude strpljiv.
Mora da mi veruje.
Ja ti i verujem. Volim te. Primakao se da je poljubi tako da ne mora vie nita da kae, tako da
moe da stvari ostavi na tome.
Uzvratila mu je poljubac. Bolje da ide, proaptala je, pritisnuvi rei na njegove usne.
Onda se provukla kroz vrata koja su vodila nazad u podzemlje i nestala. ekao je sve dok nije zauo
zatvaranje teke brave, a onda saekao jo malo jer je oseao toliki bol da nije mogao da se natera da se
pomeri. ekao je dosta dugo.

* * *
Soko se vraao nazad kroz grad sa ejnijem kraj sebe, dok su nebo prekrivali teki slojevi oblaka
koji su sve ostavljali obavijeno tamom. Zgrade su stajale zbijene, tihe i prazne oko njega, uplji monoliti,
nemi svedoci propasti koju su preiveli. Nigde nije bilo svetla. Nekada, ceo ovaj grad je bio osvetljen,
sa svakim prozorom sjajnim i punim dobrodolice. Panter mu je rekao tako; on je to video blizu kraja u
San Francisku. Sova je itala Duhovima prie u kojima su deca hodala ulicama koje su bile sjajne od
svetla lampi. itala im je prie o tome kako je mesec sijao kao srebrna lopta na nebu punom zvezda, koje
su sijale kao hiljade iglica na crnoj pozadini.
Niko od njih nije to nikada video, ali su verovali da je bilo tako. Soko je verovao da e ponovo biti
tako.
Hodao je kroz gomile ubreta, oko naputenih automobila i slomljenih komada betona i elika, kraj
vrata suvie mranih da bi se neto videlo u njima i suvie opasnih da im se priblii. Grad je bio jedna
ogromna zamka, njene eljusti su ekale da se sklope oko onih koji nisu na oprezu. Bilo je to mesto
grabljivaca i plena. Njihove senke su se micale svuda oko njega, neke u uliicama, neke u unutranjosti
zgrada. Uvek su bili tamo, ostaci starog sveta, otpad preostao od unitenja i ludila. Osetio je odreeno
saoseanje sa stvorenjima koja su se provlaila u noi, lovei i bivajui ulovljena. Ona nisu elela ovo
nita vie od njega. I ona su bila rtve nemarnog ponaanja i loe procene oveanstva.
Mislio je na Tesu i pokuavao da shvati ta je jo mogao da uradi da je ubedi da doe i ivi sa njim.
Ali njene veze sa njenim roditeljima su bile tako jake da nije mogao da pronae bilo kakav put oko njih.
To mu je bilo odbojno ali je to i razumeo. Znao je da su njena oseanja prema njima verovatno morala da
budu podjednako jaka kao i njegova prema njoj. Ali stvari nisu mogle da se ovako nastave. Pre ili
kasnije, desie se neto to e ih promeniti. Instinktivno je to znao. Ono to ga je brinulo je bilo to to e
se, kada do toga doe, Tesa nai na putu.
Razgovarae o tome ponovo sa njom sutra uvee. Razgovarae o tome sa njom svake veeri sve dok
se ne predomisli.
Kada je stigao do podzemlja, zastao je da paljivo pogleda unaokolo, vodei rauna da ga nita nije
pratilo. Zadovoljan, uao je u zgradu koja je vodila dole do njihovog doma. Sada se brzo kretao, sa
ejnijem kraj sebe, oseajui se odjednom umorno i spremno za spavanje. Teka vrata su bila zapreena
i zakljuana i pokucao je odgovarajui broj puta da obavesti Sovu o svom prisustvu.
Ali nije mu Sova otvorila vrata. Bila je to Svea. Stajala je odmah tu kada je uao, mala i kao siroe
u svojoj spavaici, raupane crvene kose. Soko je saekao ejnija dok je on otapkao do take na kojoj
je po navici spavao, a onda je zatvorio i zakljuao vrata za sobom. Kada je pogledao nazad ka Svei,
video je po prvi put kako su njene oi bile velike i uplaene.
Odmah je kleknuo kraj nje. ta je bilo?

San, proaptala je. Sova je otila u krevet a ja sam ostala da te saekam i sanjala sam. Videla
sam neto. Bilo je veliko i zastraujue.
ta je to bilo, Sveo? upitao je. Stavio je ruke na njena mrava ramena i otkrio da ona drhti.
Odmah joj se primakao, grlei je. Reci mi.
Vie nije mogao da joj vidi lice, pritisnuto tako blizu njega, ali mogao je da oseti drhtanje njene
glave o njegovo rame. Nisam sigurna. Ali dolazi ovde i ako nas nae, povredie nas. Zastala je, dah joj
se zaglavio u grlu. Pobie nas.
Vizija, Soko je pomislio ne rekavi nita devojici. A Sveine vizije nikada nisu pogreile. Preao
joj je rukom po kosi, sve do njenih mravih lea. Jo uvek je drhtala.
Moramo odmah da odemo, proaptala je. Odmah, sada. , umirivao ju je, pokuavajui
rukama da je smiri. Dovoljno je za veeras, malena.
Odmah, sada, rekla je.
Odmah je pomislio na Tesu.

OSAM
Iako Logan Tom nije oekivao da e biti u stanju da pronae logor za robove u stvari nije ak ni
bio siguran da postoji naleteo je na njega gotovo ne ulaui u to nikakav trud. Dnevno svetlo je
nestajalo i cela okolina je upadala u tamu dok je vozio na zapad iz Ajove u ta god da je lealo iza toga
nije mogao da se seti i nije ga bilo briga da zastane dovoljno dugo da proveri mape koje vie nisu bile ni
od kakvog znaaja kada je ugledao odsjaj straarskih vatri kako gore na horizontu poput drugog zalaska
sunca. Grimizne boje na bledoj senci sumraka, odsjaj mu je odmah privukao panju, oznaavajui svoje
prisustvo na nain koji inio sve da ga odbije da baci pogled izbliza. Video je taj odsjaj i ranije u drugo
vreme, u drugim logorima dovoljno brzo je shvatio ta je u pitanju i krenuo ka njemu.
Mrak je potpuno pao do vremena kada je stigao do zemljanog puta koji je vodio van glavnog
autoputa, vozei S-150 ugaenih svetala i pustivi veliki motor da se utia do tihog brujanja. Dok je
prilazio, straarske kule i barikade su poprimile svoj izgled, a spremita sa robovima postala su
prepoznatljiva. Odsjaj je proisticao iz kombinacije svetiljki koje su napajali solarni generatori i stubova
plamena koji su se uzdizali iz vatrenih jama. Ovi drugi su davali okolini paklen i nestvaran izgled, kao da
avolii sa vilama puze zemljom. Logor je bio ogroman, prostirao se vie od tri kilometra popreko i
najmanje isto toliko u irinu. Nekada je ovo bio obor, pretpostavljao je, koji su nekad-ljudi i njihovi
mentori promenili za drage svrhe. Smrad krava, gnojiva i sena je bio snaan, iako je znao da smrad moe
da zavara i da moe da potie od neega u potpunosti drugaijeg.
Do vremena kada je ugasio rnotor, jo uvek dosta daleko od straarskih tornjeva i njihovog
osvetljenja, mogao je da uje vritanje zatvorenika. Sedeo je nepomino u AV-u, postien i razbenjen
zvucima, nesposoban da natera sebe da prestane da ih slua. Mogao je da razazna senovite oblike koji su
se pomerali napred nazad iza ograde u mutnom odsjaju svetiljki, ravnodunu masu koja se komeala.
Ljudi su postajali robovi, postajali su ivi mrtvaci, naterani od nekad-ljudi i njihovih demonskih
gospodara da rade i da se kote. To je bila sudbina koja je oekivala sve one koji nisu bivali odmah
pobijeni prilikom lova. To je bila kazna namenjena ljudima za njihovu glupost i neaktivnost kada je
kolaps civilizacije poeo i bila je stranija od svega to se moglo zamisliti.
Ali nije morao to da zamilja. Viao je to toliko esto da mu se urezalo u pamenje. Progonilo ga je
u snovima i na javi. Nije htelo da ga ostavi na miru.
Zapitao se po prvi put ta on radi ovde. Doao je u potrazi za logorom na nain na koji je tragao za
takvim logorima ve godinama, vitez lutalica u potrazi za nepravdom. Radio je to ne razmiljajui o tome
jer je to bilo ono to mu je dato da radi, sve to je znao da radi bilo je da pokuava da ispravi stvari.
Napadao bi logore i oslobaao one koji su bili porobljeni. Pobio bi nekad-ljude i njihove demonske
gospodare. Prekinuo bi operacije razmnoavanja i unitio spremita robova. Uradio bi sve to moe da
ispravi makar malo od onoga to je polo tako strano naopako.
Ali njegova svrha dolaska do ovog odreenog logora mu je bila nejasna. Ve mu je bio zadat
zadatak, od monumentalnog znaaja. Trebalo je da pronae morfa lutalicu i identifikuje ga, a onda da mu
bude zatitnik dok bude vodio svoju malu grupu ljudi do mesta gde e se oveanstvo ponovo izgraditi u
zora nastupanja kataklizme koja e dovriti ono to su demoni zapoeli. Niemu se nije moglo dozvoliti
da se umea u ovaj zadatak; Dva Medveda je bio jasan da budunost oveanstva zavisi od toga da li e
on biti u stanju da ga ispuni ili ne. Takva odgovornost nije doputala skretanja ili lino zadovoljstvo. Nije
smeo da rizikuje svoj ivot u napadu koji je predstavljao, u sutini, obe stvari. Koliko god da je strano to
uraditi, morao je da preskoi ovaj logor i nastavi dalje.
Ali opet kako je mogao? Kako je mogao da napusti ove ljude i sebe jo uvek da naziva vitezom
Rei?
Pokuao je da se fokusira na nagradu koju mu je Dva Medveda obeao. Ako uradi ono to je od

njega zatraeno, demon odgovoran za ubistvo njegove porodice bie mu izruen onaj starac sa svojom
sivom kapom irokog oboda i sa dugakim platom, to udovite sa odobravajuim osmehom i oima
hladnim kao smrt. Bilo je to hrabro obeanje, ali on je verovao da ga Re ne bi nainila ako nije u stanju
da ga odri. eleo je tog demona vie od bilo ega drugog. Traio ga je godinama, mislei da e pre ili
kasnije tokom borbe naleteti na njega. Delovalo mu je nemogue da nee. ak je i Majkl, koji je imao dar
da predvidi kako e se stvari odvijati, verovao da e ga na kraju pronai, da nee moi da izbegnu da se
to desi.
Ali nikada nije ponovo video tog demona, nijedan jedini put, ak ni na kratko.
Ipak, znao je da je jo uvek tamo negde. Znao je to na isti nain kao to je znao da e obeanje biti
ispunjeno. Znao je to na isti nain kao to je znao da e pronalaenje tog demona ispuniti svrhu njegovog
ivota.
Sedeo je zurei u daljinu, rvajui se sa svojom saveu, a onda upalio motor AV-a jo jednom,
okrenuo ga i odvezao se od logora i njegovog smrada i zvukova. Vozio je sve dok vie nije mogao da vidi
njegov vatreni blesak, sve dok se horizont iza njega nije pretvorio samo u mutan odsjaj. Do tada je ve
bio u blizini glavnog autoputa, sam na ravnici u mraku. Parkirao se u zaklonu od osuenog drvea,
postavio perimetar alarmnog sistema na AV-u, jeo jer je znao da bi tako trebalo i smestio se da spava.

* * *
On stoji sa ostalima u senkama koje ispunjavaju klance koji brazdaju teren sa zadnje strane
logora. Blii se pono i svet je crna rupa pod oblanim nebom. Pada lagana kia, to je ravno malom
udu na ovoj obradivoj zemlji koja se pretvorila u pustinju. Nema ni daka vetra da ustalasa mulj; ni
povetarca da ohladi zaguljivu vrelinu. Osim jauka i krikova zatvorenika, nikakvi zvuci ne
uznemiravaju duboku nonu tiinu.
On gleda dole ka svom oruju, obinoj kratkocevnoj fleetnoj puci koju zovu Seja. Majkl ju je
dao njemu da je nosi, poveravajui mu je da je koristi mudro i bezbedno. Njemu su poznata ovakva
oruja, jer je bio obuavan da ih koristi jo od kada ga je Majkl odveo iz utvrenja one noi kada su
njegovi roditelji, brat i sestra poginuli. Seja ispaljuje jedan hitac koji isti prostor do desetak
metara irine; to je oruje koje ima irok opseg dejstva. Reeno mu je da e mu pomoi protiv stvari
koje krenu na njega, ali njegova najvea zatita lei u tome da se dri blizu svojih saboraca.
Nemoj da odluta, deko, Majkl ga je upozorio. Ovo je opasan posao. Da ne mislim da mora
da naui neto iz njega, ne bih te uopte ni poveo. Nemoj da me natera da zaalim zbog svoje
odluke.
On ne eli da razoara Majkla, koga voli i potuje i kome duguje svoj ivot. Posvetio se tome da
osigura da Majkl nikada ne zaali to ga je spasio one prve noi. Stee vrsto svoje oruje, ekajui
signal da krenu napred. Doli su da napadnu i unite logor, da oslobode ljude koji su zatvoreni unutra,
da poremete rad i program razmnoavanja koji su postavili nekad-ljudi sa moi da odluuju o ivotu i
smrti onih koje su doveli ovde iz utvrenja.
Ovo je prvi put da je na takvoj ekspediciji.
Ima dvanaeset godina.
Budite spremni, Majkl apue onima koje vodi i re se alje dalje niz kolonu.
Kada napadnu, izlaze iz klanaca i senki poput vukova, zavijajui i drei se nisko na otvorenom
zemljitu, trei da stignu do ograde pre nego to straari imaju priliku da ih zaustave. Logan se dri
blizu Majkla, pratei ga kao senka dok on juria kroz dimnu izmaglicu od vatri, spremnog i otkoenog
oruja. Zavija kao i ostali, a onda se saginje dok automatska oruja sipaju kroz mrak smrtonosnu kiu.
Veina metaka promauje, ali nekoliko pronalazi svoju metu i ljudi padaju u zguvanim gomilama. Na
tornjevima i na kapijama, nekad-ljudi jure napred da odbiju napad.

Ali branioca ima premalo i bili su prespori. Majklova komanda je dobro uvebana i ovrsnuta u
borbi a oni su esto ovo radili. Znaju ta da oekuju i nisu odvraeni naporima onih unutar logora da
ih zaustave. Stiu do ograde, seku ice i prolaze kroz nju. Stiu do kapija, postavljaju eksplozivna
punjenja, saginju se po strani dok ova eksplodiraju i prolaze kroz njih. Dolaze do gomila bodljikave
ice umotanih preko praznina u nasipima koji slue kao rampe za utovar, bacaju strunjae preko
smrtonosnih iljaka i prolaze kraj njih.
U odlunoj urbi, Majkl i oni najblii njemu, ukljuujui i njega, probijaju se kroz treske drveta,
komadie metala i trake bodljikave ice, pucajui iz oruja. Sada nisu ni pokuavali da odreuju mete.
Pretpostavlja se da je sve to se pomera van zatvorenog prostora spremita neprijatelj. Iz samih
spremita, jauci i krici se pretvaraju u prepoznatljive molbe: Pomozite mi, spasite me, oslobodite me!
Krici su sirovi i oajniki, ali ih napadai ignoriu. Oni znaju ta rade i kako to da urade na najbolji
nain. Odgovaranje zatvorenicima je greka zbog koje e poginuti. Da bi uspeli u onome to
pokuavaju, moraju prvo da eliminiu neprijatelje.
Rade to sa takvom usredsreenou da je to zastraujue. Ostaju zbijeni u svojim napadakim
jedinicama, tite jedan drugome lea kako ih je Majkl uio da rade, jurei napred u srce utvrenja,
unitavajui nekad-ljude u pokretu. Ukoliko bi se susreli sa demonom, suprotstavili bi mu se i probali
da ga oteraju; ukoliko to ne uspe, okrenue se i beae. Ne oekuju da sretnu nekog ove veeri.
Izvetaji izviaa kau da je demon koji ovde prebiva odsutan. Majkl rizikuje uzimajui u obzir da su
izvetaji tani jer nema izbora. Susreti sa demonima su deo rizika koji svi preduzimaju.
Imaju sree ove noi. Nijedan demon se ne pojavljuje da ih napadne.
Prodrljivaca ima svuda, ali on jo uvek ne zna ta su prodrljivci i moe samo da oseti njihovo
prisustvo dok jure u poludeloj mahnitosti kroz mrtve i ranjene, hranei se ukusom bola, smrti i straha.
Povremeno, hvata ih letimino krajikom oka, brze i nalik senkama, i on zadrhti.
Nekad-ljudi bivaju lagano potisnuti nazad sve dok svi nisu mrtvi ili nisu pobegli u mrak. Kada
jednom obezbede logor, jedan deo oslobodilaca poinje da oslobaa zatvorenike dok drugi deo prati
Majkla. Sledei nareenja, Logan ostaje u blizini svog mentora. On tri kroz mrak ka zbijenim
kolibama izolovanim u sredini logora dok se spremita oko njega obaraju i zarobljeni mukarci i ene
u ujima bivaju osloboeni. Baca jedan pogled nanie ka Sejau i otkriva da je metal oruja hladan
na njegovoj koi. Iznenaen, shvata da nije ni opalio iz njega.
Majkl stie do prve kolibe i probija vrata. Unutra se neto pomera, ali Majkl ne puca. Drugi
ljudi, takoe, odlaze do drugih koliba. Zlokobna tiina se sputa preko ovog dela logora, sva buka i
ludilo se odjednom premetaju drugde. Ljudi koji su doli ovamo sa Majklom sputaju svoje oruje i
jedan po jedan, ulaze u kolibe koje su napadali. Majkl eka dok svi ne uu, baca pogled ka mestu na
kome stoji deak i poziva ga da prie.
Zajedno, ulaze u kolibu pred njima.
Logan misli da je spreman za ono to e nai, ali nije u pravu. Stoji na vratima otvorenih usta,
grla tako stegnutog da misli da ne moe ponovo da udahne. U kolibi su deca, na desetine njih, blizu
jedni drugima dok se zajedno gomilaju u mraku, pritisnuta uza zid koji je najudaljeniji od njih.
Prljava su i u ritama. Izgledaju jadno. Veina gotovo da nema odeu. Njihove kosti tre iz njihovih
iscrpljenih tela kao tapovi nabijeni u vrei; Zajedno ih dri neto malo vie od ligamenata i koe.
Izgledaju kao kosturi, kao leevi, kao duhovi. Razliitog su uzrasta, mnogi su mlai od njega. Ne znaju
ta se dogaa. Zure u njega u oku i uasu. Mnogi plau.
Poinju da mole za svoje ivote.
Gledaj paljivo Logane, kae mu Majkl. Na ovo su nas sveli nai neprijatelji. Ovo je naa
budunost ako ne pronaemo nain da je promenimo.
Logan posmatra decu i eli da ih nikada nije ni video. eli da ga Majkl nije doveo ovde, da ga je
ostavio pozadi. eli da moe da potone u pod i nestane. Zna da nikada nee zaboraviti ovoj trenutak.

Zna da e ga to zauvek proganjati.

Odravaju ih u ivotu iz razliitih razloga, Majkl tiho kae. Neke za rad. Neke za eksperimente.
Neke za stvari o kojima se ne usuujem da priam.
Logan razume. Uvlai vazduh dugo i sporo i izdie. Misli da e mu pozliti i bori se protiv toga.
Guta pljuvaku i ispravlja se.
Majklova ruka se sklapa oko njegovog ramena i stee se. Veinu emo osloboditi i nadati se da
e neki preiveti. Zastaje. Veinu, ali ne sve.
Dolazi do najudaljenijeg ugla sobe, ugla koji je najmraniji. Dok se pribliava, itei, kmeavi
zvuk se podie iz senki.
Ono to se onda dogaa ne moe se opisati.

* * *
Logan se probudio znojav i dezorijentisan na zadnjem seditu Munje, drhtei pod tankim ebetom
kao da ga je protresao elektrini tap. San o logom za robove, onome to mu je Majkl tada pokazao, bio
je i dalje pred njim, naslikan na platnu od tame i vazduha, krvavo crven i otar kao ilet.
Ludilo, vrisnuo je u tiini svog uma i bio je ispunjen iznenadnim, nekontrolisanim besom.
Onda se dogodilo ono to se uvek i deavalo, iznenadna promena emocija koja ga je od besa koji
tinja poslala pravo u belo usijanje. Platno na kome je bio san proirilo se sve dok nije postalo jedina
stvar koju je mogao da vidi. Seanja na svaku grozotu kojoj je prisustvovao od kada je bio deak
isplivala su na povrinu kao roj besnih pela iz mranog dela njegovog uma u koji ih je poslao i brzi,
snaan plamen besa je krenuo da kulja kroz njega. Odjednom nije mogao da se fokusira ni na ta osim na
uas logora za robove kraj koga je proao tek nekoliko sati ranije, nije bio u stanju da misli ni izdaleka
nepristrasno, nije mogao da razmisli rezonski ili da ukljui zdrav razum. Njegov bes je prodirao sve.
Proao je kroz njega za nekoliko sekundi, preuzeo kontrolu i ostavio ga sa jednom jedinom milju.
Uniti ga!
Bez oklevanja da razmisli o onome to radi, uvukao se na vozaevo sedite, ugasio alarmni
perimetar, upalio motor i okrenuo AV. Zaboravivi na obeanje koje je dao samom sebi da nee dozvoliti
da bilo ta ugrozi njegovu potragu za morfom lutalicom. Zaboravljen je bio zadatak koji ga je i doveo na
ovo mesto u ovom trenutku. Njegov bes je sve to isprao, odbacio ga na stranu kao nevano i zamenio ga
nepopustljivom odlunou da se vrati u taj logor i uradi ono to je znao da je potrebno.
Jer nije bilo nikoga drugog da pomogne zatvorenicima iz tog logora. Jer je znao ta im tamo rade i
nije mogao da se pomiri sa tim.
Iao je autoputem nazad do preice, do mesta odakle je mogao da vidi odsjaj od vatri iz logora i
okrenuo se ka njima, bes ga je preplavio kao istopljena lava. Ukljuio je naoruanje AV-a, postavljajui
ga u poloaj spreman za ispaljivanje. Njegov runama izrezbaren tap je leao kraj njega, spreman da bude
upotrebljen. Moda je trebalo da odvoji vremena da se bolje pripremi, ali njegov bes mu to nije
dozvoljavao. Traio je od njega da uri, da deluje sada. Traio je od njega da odbaci razum i pusti impuls
da vlada.
Poleteo je preko ravnica ka sada vidljivom logoru kao aneo osvetnik, njegova unutranja vatra je
bila jednaka vatrama koje su gorele u jamama u logom. Doao je do zidova gotovo pre nego to su
straari mogli da shvate ta namerava, suvie blizu da bi mogli da izvuku svoje teko naoruanje. Napao
je tornjeve fleetnim pukama dugih cevi koje su se podigle iz svojih kuita na branicima, komadi metala
su sekli zidove i one koji su se nalazili unutra kao da su napravljeni od papira. Okrenuo je AV nakon to
je oborio dva, ostavio ga ukljuenog i iskoio na zemlju ispred ograde i umotane bodljikave ice, sa
tapom u ruci. Sada su pucali na njega iz svog automatskog oruja, ali on je ve bio zatien magijom
svog tapa, nesavladivom silom prirode. Zakoraio je napred, prevlaei tapom preko ograde i ice

liniju vatre koja je topila sve to bi dotakla. Unutra, zatvorenici su vritali i plakali, mislei da su oni ti
koji su napadnuti, oni koji su trebali da umru. Nije mogao da zastane da im kae da nije tako. Mogao je
samo da dela i to brzo.
Za trenutak je proao kroz ogradu, vitez Rei u punoj mahnitosti, podjednako divalj i nepredvidljiv
kao i stvorenja koja je lovio. Prodrljivci su se pojavili kao magijom, komeajui se svuda oko njega, na
stotine njih, gladni i u iekivanju. Pogrbljeni zatvorenici su se razbeali pred njim u svim pravcima,
zavijajui od straha. Nekad-ljudi su ga napadali u talasima, pucajui iz oruja, pokuavajui da ga obore.
Ali obino oruje se nije moglo porediti sa njegovim tapom i on ih je razbacao kao lie. Namerno se
kretao od jedne ograde do druge, od tornja do tornja, od jedne zgrade do sledee, palei redom sve kako
je prolazio.
Drao je oi otvorene za demona, ali nijedan se nije pojavio. Imao je sree ove noi, ali i srea ga
je delimino odrala ivim.
Nekad-ljudi su se povlaili, gubei hrabrost pred njegovom divljinom i prividnom neranjivou.
Njihove poludele oi i otra lica su izgubila svoj opasan izgled i postala su uplaena. Uskoro su beali u
no, traei zaklon u mraku. Zatvorenici logora su pokuljali kroz pokidane ograde za njima, na stotine
mukaraca, ena i dece. udne prikaze nalik kosturima beale su kroz bletavilo plamena ne razumevajui
u potpunosti ta se dogaa ili kuda bee. To nije bilo vano vitezu Rei. Jedino mu je bilo vano da bee i
da nastave da bee i nikada se ne vrate.
Kada je logor bio u plamenu a spremita ispranjena, usmerio je svoju panju ka izolovanom skupu
koliba koje su bile namerno netaknute u samom sreditu. Zurio je u klimave graevine i njegov bes je
nestajao pred laganim napredovanjem uasa nad onim to se mora dogoditi. Oklevao je, oseajui
meavinu gotovo nepodnoljive tuge i gaenja koji su izvirali u njemu.
Onda je do njega dopreo Majklov glas iz davnina.
Ne razmiljaj o tome. Nemoj da pokuava da nae nekog smisla u tome. Uradi ono to mora.
Uzeo je dubok, smirujui uzdah i krenuo napred.

* * *
Doi da vidi, deko. Doi da vidi ta se krije ovde u tami.
Majkl stoji i eka na njega u senkama iz kojih se javlja itanje i kmeanje, njegovo lice izgleda
kao da je izrezano od granita, njegove rei su napete i zapovedne. Pa ipak, Logan okleva pre nego to
prie, znajui da bi trebalo da bei, da e mu ono to bude video napraviti veni oiljak. Ali nema
beanja od ovoga i on prilazi kao to mu je reeno.
Dok to radi, stvari koje se kriju u tami polako poinju da dobijaju oblik.
Dah mu zastaje u grlu i grudi mu se steu.
On vidi da su to deca. Ili ono to su nekada bila deca a sada neto to se nalazi na granici da
postane demonsko. Njihove ruke i noge su neproporcionalno narasle na njihovim telima, napravljene
da budu dugake i polomljene, a njihove ake se zavravaju kandama. Njihova lea ine luk kao
make koje ne mogu da pobegnu dok se besno uvru i krive. Njihova lica su izopaena i izluena,
obrazi uplji, brade uske i otre, oi uti prorezi koji predstavljaju ogledalo njihove due, usta puna
otrih zuba i jezika koji vire i liu vazduh. Ona su olienje zla, olienje udovita ije su rtve postala.
On pokuava da pita ta su im uradili, ali rei ga ne slue. Ne moe da govori, ne moe da radi
nita osim da zuri u ova stvorenja koja su nekada bila deca kao i on.
Izmenjena su eksperimentisanjem, Majkl mu kae. Ne mogu biti spasena.
Ali moraju biti spasena, deak misli, brzo pogledavi ka starijem oveku traei bolji odgovor.
Nijedno dete ne zasluuje da ovako zavri! Nijedno dete ne zasluuje da bude poslato u ovaj pakao!
Majkl ne gleda u njega. Gleda u demonsku decu, u udovita koja se guraju pred njim. U tom

pogledu postoji toliko crnila da se ini da svako ko pogleda u njih mora da se potini pred njihovim
intenzitetom i teinom. Pa ipak ona nastavljaju da krive lea i ite i kmee i ue u mraku, male
none more.
Majkl pokazuje svojim orujem ka njemu. Sada izai napolje, deko. Saekaj me tamo.
On radi ono to mu je reeno, hodajui na drvenim nogama, ekajui oajniki da se okrene, da
zaustavi ono to e se desiti, ali nesposoban da to uradi. Dolazi do vrata i gleda u no. Vatre logora
pale sve oko njega, njihovi plamenovi su pakleno grimizne boje na zadimljenom crnilu. Mrane prilike
jure tamo-amo, bezline letee utvare. On okleva za trenutak, shvatajui sa novim uvianjem u ta se
pretvorio njegov svet.
Ludilo.
Iza njega se uje se vatra automatskog oruja, a onda nastupa tiina.

* * *
Zapalio je kolibe kada je zavrio, radei to brzo i efikasno, zatvarajui svoje emocije dok se kretao
od zgrade do zgrade, pronalazei utoite u mehanikom radu. Prodrljivci su ili za njim, mahnite senke
na crvenom sjaju plamenova. Pokuao je da ih ignorie ali nije mogao. eleo je da umru ali to nije imalo
svrhe. Prodrljivci su bili sila prirode. Nestali su tek kada je bio gotov i u odlasku zadovoljni to mogu
da se vesele u pokolju. Okrenuo se samo jednom kako bi bio siguran da kolibe gore, da e ono to je
beivotno lealo unutra biti progutano, a onda je ubrzao korak ka AV-u. Na vidiku nije bilo ni zatvorenika
koje je oslobodio ni nekad-ljudi koji su ih drali u zarobljenitvu. Kao da su i jedni i drugi nestali u dimu
i plamenovima.
Popeo se u AV i poeo da zuri u prazno. Bes koji ga je ranije progutao je nestao. Njegova divljina se
rasula i njegove emocije su se ohladile. Osetio se odvojenim od svojih snova i proienim od svog
ludila. Jedva da je mogao da se seti dolaska ovde. Dogaaji koji su isparili izgledali su kao nejasan vihor
nepovezanih slika kojima je nedostajalo prepoznatljivo sredite. Sa strane se nalazilo tiho prisustvo
njegovog tapa, ispranjenog od magije, proienog ubilakom vatrom.
Ali dok se premetao na svoje sedite, metalna ojaanja su zakripala o vrata i iznova je mogao da
uje itanje i kmeanje demonske dece.
Upalio je motor AV-a i odvezao se u mrak, ubrzavajui ponovo preko ravnica ka autoputu koji je
vodio na zapad. Brujanje Munjinog velikog motora je priguilo sve zvukove koji su isplivali u njegovom
umu ali je teta ve bila nainjena. Suze su mu ispunile oi dok je vozio i trenutni mir koji je naao bio je
zavren.
Kako je Majkl izdrao toliko dugo? Nije ni udo to ga je to progutalo. Progutalo bi svakoga pre ili
kasnije, ak i viteza Rei. Pitao se da li se to desilo sa svim vitezovima Rei koje demoni nisu uspeli da
unite. Pitao se da li e se to desiti njemu, a onda se pitao da li je to uopte bitno.
Pitao je to Dva Medveda i sada je ponovo pitao sebe.
Da li je on poslednji od svoje vrste?
Nije mogao da prui odgovor. Maloduan i iscrpljen, vozio je kroz no i tiinu.

DEVET
Nasuprot njegovim strahovima, Logan Tom nije bio poslednji od vitezova Rei. Preostao je jo
jedan.
Njeno ime je bilo Ejndel Perez.
Stajala je duboko u senkama udubljenja u zidu zgrade i gledala preko crnih fasada prodavnica
poreanih sa obe strane ulice prema bitki. Utvrenje u Anahajmu su napadali demoni i nekad-ljudi,
armija takve veliine i siline da je bilo udo to branioci nisu bili potinjeni pre vie meseci kada su se
po prvi put nali pod opsadom. Upozorila ih je da bi trebalo da pobegnu i krenu na sever, da ne mogu da
pobede ako insistiraju na tome da se zatvore iza zidina svog utvrenja. Nisu mogli da pobede osim ako ne
zaponu gerilski rat. Stalno im je to ponavljala, upozoravajui ih ta e se desiti ukoliko je ne posluaju.
Nisu, naravno. Nisu sebe mogli da nateraju da sluaju. Ona je bila Vitez Rei i razumela je opasnost
mnogo bolje od njih, ali to nije bilo vano. Oni su se odluili. Ostali su iz svojih zidina, slepi za ono to
je bilo neizbeno.
Sada je dolo do tog neizbenog. Sva gradska utvrenja su pala osim ovog. Upravo se vratila iz
Koloseuma, jednog od osam u kojima je provela vei deo godine pokuavajui da im pomogne. Ali ona je
bila samo jedna i nije mogla da se nae svuda u isto vreme. Koloseum je pao prole noi u sumrak. Bila
je na nogama vei deo vremena protekla tri dana i vei deo nedelje pre toga, i vei deo meseca jo ranije
pre toga. Nije mogla rei kada je spavala vie od etiri sata odjednom. Sve iz proteklih nekoliko meseci,
sva ta borba, umiranje, uas i ludilo, nejasna meavina slika i zvukova koji joj nisu dozvoljavali ni
najmanje vreme mira, sklopili su se oko nje kao druga koa, stalno prisustvo, seanje koje se ne moe
zaboraviti.
Trebala je da ode jo pre nekoliko meseci. Znala je ta e uslediti i trebalo je da ode. Pa ipak, ostala
je. Ovo je bio i njen dom.
Zastala je jo jedan trenutak due da razmotri kako moe da pomogne na najbolji nain ljudima
osuenim na propast unutar ovog poslednjeg utvrenja. Ve je znala odgovor. Znala ga je ve nedeljama i
sa tim u skladu je napravila svoje planove. Nije mogla sve da ih spase, pa e zato spasti one kojima je
spas najvie potreban.
To je bila njena misija od poetka i naporno je radila na tome da je ispuni dok je vojska demona i
nekad-ljudi osvajala svako utvrenje. Ovo e biti njen poslednji napor.
Izvukla se iz svog skrovita i krenula ka haosu. Skaui od jednog skrovita do sledeeg, prouavala
je ulicu pred sobom, traei neki pokret. Zgrade koje su oiviavale slomljeno pare betona bile su tihe i
prazne, njihovi prozori izvaljeni, njihova vrata slobodno su visila ako ih je uopte i bilo, zidovi su
pocrneli od vatri i ai. Nekada su ovo bile luksuzne prodavnice i profesionalne kancelarije, ali to je
bilo davno.
Ejndel je bila mala i vrsta, mnogo jaa nego to je njena veliina nagovetavala, u mnogo boljoj
kondiciji, dovoljno spremna da je mogla da se odbrani od bilo koga ili bilo ega, to je bila injenica
koju je stalno dokazivala. Njene bitke sa demonima i nekad-ljudima su bile legendarne, iako se broj
svedoka koji su o tome mogli da svedoe znaajno smanjio, imala je naoko latinski izgled, ali nije
razmiljala o tome na taj nain. Sebe je videla na potpuno drugaiji nain.
Roena u istonom delu Los Anelesa u jednom od najsiromanijih delova grada, rano je pronala
svoj identitet. Njeni roditelji su bili ilegalci koji su preli granicu onda kada granice vie nisu nita
znaile, traei utoite od ludila koje je ve progutalo njenu zemlju. iveli su dovoljno dugo da se
Ejndel rodi i vide kako stie do ranog detinjstva, a onda su pali pred jednom od zaraza. Odrasla je na
ulicama, kao i mnogi drugi, siromana, neobrazovana i bez doma. Trebalo je da umre, ali nije. Duboko u
sebi je pronala rezerve snage za koje nije znala da ih poseduje i preivela je.

Sada je poela da pogledom hvata prodrljivce, kako njihovi senoviti oblici lepraju kraj otvorenih
vrata i prozora, jurei ka kapijama utvrenja pod opsadom. Njeno raspoloenje se dodatno smrailo.
Uvek su bili tu, uvek posmatrajui i ekajui. Nauila je da ivi sa tim, ali joj se to nije dopadalo. Iako je
znala njihovu svrhu, jo uvek nije razumevala ta su prodrljivci ili ta ih je to stvorilo. Da li su bili
nainjeni od neeg telesnog? Hranili su se mranim emocijama ljudskih bia, ali senke nisu bez razloga
traili hranu. Bilo ih je toliko mnogo da je delovalo nemogue da ih niko ne primeuje, pa ipak, nijedno
ljudsko bie nije moglo da ih vidi, osim onih nalik njoj.
Posebno je mrzela nain na koji su se skupljali oko nje kada je ulazila u bitku protiv demona i
nekad-ljudi. Bila je u stanju da ih oseti na isti nain kao to je mogla da oseti pauka kako mili na njenoj
koi. Iako su u pitanju bile samo senke. Kako je neto to je bilo samo senka neto malo vie od tame u
vazduhu moglo da stvori utisak da je ivo?
Njena panja se prebacila na bitku. Na hiljade prodrljivaca se okupilo blizu osnove zidova
utvrenja, penjui se preko tela poginulih i ranjenih, hranei se njihovim bolom i jadom. Bilo ih je svuda,
crni oblici koji su se okretali i uvijali dok su se borili da dou do ivih. Bilo ih je toliko na nekim
mestima da nije uspevala da vidi bilo ta drugo. Pod njihovom tamnom masom, ljudi i nekad-ljudi borili
su se za opstanak.
A nekad-ljudi su pobeivali. Njihova vojska je bila neizmerna i imala je svoju svrhu, njihov napad
bio je nemilosrdan. Sklepane opsadne kule su se kotrljale napred, dugake merdevine su se podizale a
ovnovi su udarali u ojaane gvozdene kapije. Bio je to opti napad, napad koji e na kraju biti uspean. U
drugo vreme i na drugom mestu, ova vojska je nekada imala artiljeriju i koristila ju je protiv utvrenja
koja su opsedali. Ali mehanizovana oruja su se polako kvarila ili raspadala kako su se uslovi
pogoravali i ratni materijal je bio istroen ili uniten. Sada je sve bilo rudimentarno, klizilo polako ka
srednjem veku. Ali to nije znailo da je vojska imala manje uspeha. Pitajte one koji su se borili protiv nje
u drugim utvrenjima, ukoliko ste mogli da pronaete nekog jo uvek ivog. Kakve ratne maine su
koristili nije pravilo nikakvu razliku; nekad-ljudi su imali prednost. Oni nisu bili zatvoreni meu
zidinama utvrenja. Nisu se plaili umiranja. Nisu ak ni bili normalni. Vodile su ih njihovo ludilo i
njihova krvolonost.
A imali su i onog starca da ih vodi.
Zastala je u zaklonu uliice, sada ni dva bloka udaljena od mesta gde je besnela bitka, dovoljno
blizu da vidi bes na licima boraca i krv koja je natapala njihovu odeu. U trenu je pogledala dole ka tapu
izrezbarenom runama koji je nosila u rukama, njegovu ispoliranu povrinu, crnu i duboku kao jezero u
noi. Nije mogla da pomogne onim mukarcima i enama koji su branili utvrenje. Baratala je silom
dovoljno da ratrka nekad-ljude kao suvo lie, ali nije smela da se preda iskuenju da i uradi tako. Nije
dola ovde zbog toga i nije mogla sebi da dozvoli da joj se odvue panja. Osim toga, bilo kakvo
prizivanje magije tapa e privui demone, a demoni su je ve lovili.
Posebno onaj starac.
Robert ju je upozorio na njega prole godine, malo pre kraja, kada je otiao da napravi poslednji
otpor sa braniocima u utvrenjima u Arizoni i Novom Meksiku. Starac je doveo istu ovu vojsku do
njihovih zidina i napravio opsadu, opkolivi ih, zatvarajui bilo kakav oblik bekstva. Robert je uradio
ono to je bilo u njegovoj moi, ali jedan vitez Rei nije bio dovoljan ni tada ni sada. Poznavala je
Roberta pet godina, borila se kraj njega u Denveru i mogla je i da se zaljubi da su vremena bila drugaija
i da je zaljubljivanje bilo razumna stvar. Robert je bio i fiziki i psihiki jak, bolji borac od nje. Ali to
nije bilo dovoljno da se spase.
U svojim poslednjim porukama, onima koje je poslao po golubu pismonoi, opisao je starca tako da
nije mogla da ga zameni sa nekim drugim kada je stigao u Los Aneles, kao to je Robert i znao da e
uiniti. Visok i pogrbljen, umotan u dugaak sivi plat i nosei eir irokog oboda, bio je olienje zla.
Oi su bile ono to e zapamtiti, pisao je Robert. vrste kao elik, toliko hladne da moe da oseti kako

ti peku kou, ali bez trunke iega ljudskog kada pogledaju ka tebi.
Kolale su glasine o njemu jo pre Robertovih pisama. Demon ije su specijalne sposobnosti leale u
tome da traga za vitezovima Rei, lovio ih je i ubijao ih godinama. Nije znala koliko njih je starac ubio
pored Roberta ali bilo ih je vie od aice. Na kraju e doi lovei nju.
Iskoila je iz svog skrovita i otrala nazad na ulicu, a onda u jednu poprenu, izbegavajui ubre i
olupine spaljenih automobila dok nije dola do ulaza u hotel koji je stajao tik ispred perimetra utvrenja
u Anahajmu.

* * *
Pedesetak metara dalje od mesta gde su nekad-ljudi ovnom probijali kapiju utvrenja, starac je
stajao i posmatrao. Umotan u sivi plat i sa eirom irokog oboda koji je bacao senku preko njega, imao
je izgled Gandalfa sve dok ne biste prili blizu da vidite njegovo lice i osetite teinu tih oiju. Onda biste
sigurno znali da on nije arobnjak koji eli da prenese Prsten do Planine usuda, ve stvorenje koje je palo
pod njegov strani uticaj, zauvek izgubljene due.
Starac nije znao za Gandalfa ili Prsten i ne bi ga bilo briga ak i da je znao. On je bio demon, a ljudi
su njegov plen. Bio je tamo prilikom pada, kada su prve prave pukotine poele da se pojavljuju na sve
slabijoj fasadi civilizacije. Bio je tamo u vreme Nest Frimark, kada je morf lutalica doao na svet. Bio je
tamo vekovima pre toga, stalno prisustvo u tkanju sveta. Bio je tamo dovoljno dugo da je u potpunosti
zaboravio kada je skinuo svoju ljudsku kou. Kao demon, gledao je na ljudski rod kao na prokletstvo, kao
na zarazu na zemlji, kao na infekciju koja je morala da bude iskorenjena.
Ali starac se razlikovao od ostalih njegove vrste. On nije bio voen iskljuivo svojim instinktima.
Veina demona se samounitavala rano i spektakularno, poludevi od svojih prekomernih emocija.
Njegova borba je bila drugaija. On nije bio motivisan eljom za osvetom, linim zadovoljstvom,
potrebom da se dokae sebi ili da ostavi svoj trag na zemlji. Ono to ga je vodilo, ono to ga je
prodiralo, kao to vatra to nikada ne bi bila u stanju, bila je nezasita elja da pokae duboke i
proimajue neuspehe oveanstva i tako bespogovorno dokae da je njegov izbor da se odvoji iz te vrste
bio ispravan.
Svoju odluku da zameni svoju ljudskost za demonsku duu doneo je rano. Nikada se nije oseao
udobno u svojoj svetovnoj koi, nikada nije prihvatio da ne bi trebalo da bude nita vie od kratkog
prisustva pod nebeskim svodom ivot, prisutan samo na trenutak i da onda zauvek ode. Prihvatanja
Praznine bila je potena zamena za koliinu moi koji mu je nudio njegov novi identitet i nikada nije
zaalio zbog te odluke. Drao je da je njegov demonski ivot fascinantan. Dato mu je bezbroj mogunosti
da istrai prirodu svoje nekadanje vrste. Kad je ogulio slojeve njihove koe otkria su mu pruala
bezbrojna nova iznenaenja. Sve to je trebalo da uradi jeste da otkrije nove naine da se bavi
testiranjem svojih teorija.
Trebali su mu vekovi da pronae savren nain, ali na kraju, sa kolapsom civilizacije, uspeo je u
tome.
Logori za robove su bili njegova ideja, njegova laboratorija za eksperimentisanje. Razmnoavanje i
genetske promene vam mogu rei toliko o raznim vrstama. Mogunosti su bile neograniene; rezultati
zaista divni. Njemu je ak i sada bilo zapanjujue ono to je bio u stanju da uradi. Unitenje ljudske rase
je bio konani cilj, ali nije bilo razloga da se uri u tom procesu.
Ipak, postajao je sve umorniji. Njegova prouavanja su bila duga i teka i vie nije imao fiziku ili
mentalnu snagu koja mu je tako dobro posluila u poetku. Ni intenzitet njegove svrhe, ni otrina njegove
odlunosti nisu oslabili. Ali vreme je iscrpelo rezervoar njegove energije i, istinu govorei, njegovo
interesovanje za ljude je slabilo. Poeo je da gleda na njih drugaije ovih dana. Poeli su vie da mu
odvraaju panju nego to su pruali mogunost. Postojao je ogranien broj naina na koje ste mogli da ih

ispitujete, terate ih da se razotkriju. Pre ili kasnije, jednostavno bi prestali da budu od vanosti.
ak je i ostavio po strani svoju Knjigu imena, listu koju je tako paljivo sastavljao i koja je sadrala
sve one koje je ubio ili uzrokovao njihove smrti u proteklim vekovima. Tokom vremena, ne tako davno,
jednostavno je izgubio interesovanje da vodi evidenciju. Mrtvi mu vie nita nisu znaili. Sada je
delovalo da ak ni ivi vie nisu znaili. Stizao je do take u kojoj e morati da napusti eksperimentisanje
i jednostavno nastavi sa unitenjem.
Pogledao je ka nekad-ljudima koji su napadali kapije utvrenja. Iako su vritanje i krici ranjenih i
umiruih formirali zid bele buke u pozadini njegovih razmiljanja, jedva da je bio svestan toga. Nije ga
zanimalo nita to se dogaalo u ovom utvrenju, niti u bilo kom drugom utvrenju koje je unitio. Uopte
ga nije zanimala vojska koja ga je pratila. Vodio je jer su ga se ostali demoni i nekad-ljudi plaili.
Verovali su da je on odabrani Praznine, onaj kome svi moraju odgovarati za bilo kakav neuspeh. On nije
uradio nita da obeshrabri ovo miljenje, iako zapravo nije ni znao da li ga je Praznina odabrala ili ne.
Znao je da se ono to je radio ljudima tokom svog vremena dobro uklapalo u iru viziju sveta Praznine.
Sve dok su njegovi napori i dalje bivali uspeni, nije mislio da e se iko usuditi da mu se suprotstavi.
to ne znai da ga neki meu onima koje je vodio ne bi rado videli mrtvog u trenu, kada bi pronali
nain da to i sprovedu u delo.
Jedan od njih, onaj za koga je smatrao da je najopasniji, sada se pojavio kraj njegovog lakta,
izranjajue prisustvo koje je odmah odvratilo panju sa svega ostalog.
Izgubio si se u svojim seanjima na mrtve, Stare? enski demon ga je tiho upitao, naginjui se
blie tako da je samo on mogao uti.
Stare. Niko drugi se ne bi usudio da ga tako nazove. Ali ona je bila neustraiva ili samo potpuno
luda, u zavisnosti od take gledita. ta god da je bilo u pitanju, jedino na nju je morao da motri meu
onima koje je predvodio.
Da li si je ve pronala, Delorin? odgovorio je i ne trudei se da pogleda ka njoj.
Da je pogledao, otkrio bi da zuri u njene grudi. Delorin je bila visoka vie od dva metra, bila je
jedna od najveih ena, demona ili ljudi, koju je ikada video. Imala je iroka ramena, uzak struk i bila je
snana kao bik. Na Delorin nije postojao nijedan centimetar a da to nije bio mii. Imao je prilike da je
vidi kako podie jedan kraj automobila i sklanja ga sa puta kao igraku. Video ju je kako lomi oveka na
pola. Niko nikada nije ljutio Delorin, ak ni Kli, koji se nije niega plaio.
Kada bi podigao pogled sa njenih grudi do lica, buljio bi u crte koje su bile spljotene i sastrugane
gotovo do neprepoznatljivosti, oi boje liaja, bodljikavu plavu kosu i krljut koja je delimino
prekrivala vrat i bradu. Krljut je bila novina u poslednjih nekoliko godina, mali igovi koji su se irili i
rasli, gusti i otri. Kao da je prolazila kroz bioloku promenu, sazrevajui u novu vrstu.
Bila je sa njim sada ve gotovo desetak godina, njegova vrsta desna ruka, ona koja je vodila rauna
da se njegove elje sprovode. Bila je jedina dovoljno snana da to uradi, to ju je podjednako inilo i
korisnom i opasnom. Isprva, nije na nju gledao kao na stvarnu pretnju. Delorin nije elela ono to je on
imao. Nije pokazivala interesovanje da bude voa. Od voe se oekivalo da preuzme odgovornost a ona
je bila suvie nezavisna za neto tako ograniavajue. Nije elela da se drugi oslanjaju na njoj; volela je
da ide sama. Starac je to razumeo. Pruio joj je slobodu koju je traila, dozvoljavajui joj dovoljno
vremena da zadovolji svoju posebnu demonsku udnju i zauzvrat je oekivao da mu uva lea. Bio je to
dogovor koji je funkcionisao dovoljno dobro do sada.
Od skora, ipak, poela je da pokazuje znake narastajueg nemira u vezi sa svojim poloajem i poeo
je da sumnja da e morati da napravi promenu.
Jesi li, ponovio je kada mu nije odmah odgovorila, je ve pronala? ovog puta je pogledao
pravo u nju. Da li me slua, Delorin?
Njeno iroko pljosnato lice se otvorilo u irokom osmehu koji je pokazao sve njene zailjene zube.
Uvek te sluam, Stare. Ne, nisam je jo pronala. Ali hou.

Da li bar zna da li je jo uvek ovde?

Bila je u Koloseumu jue. Izvukla je decu napolje dok smo probijali vrata i ubijali roditelje. Njen
demonski osmeh je postao iri. Pametno.
Zavrteo je glavom prekorno. Opet ti je pobegla, zar ne? Pokuae istu stvar i ovde, da iskrade
decu kraj nas dok se mi bavimo odraslima. Zastala je, Ovoga puta joj to nee upaliti. To ostaje da se
vidi. Imala si ve tri prilike i nita nisi uradila. Delorinin osmeh se izvio u neto neprijatno. teta zbog
dece, zar ne, Fin-Fine? Ona bi te zabavljala satima. Sve te proputene prilike da napravi sveu turu
malih demona. Kakva teta! Mora da te je mnogo naljutilo to to ih je odvela.
Uspeo je da nezainteresovano slegne ramenima. Deca mi vie nisu potrebna, Delorin.
Nasmejala se. Naravno da nisu. Sve to ti je potrebno su tvoja seanja na one sa kojima si ve
odigrao sve svoje grozne male igre. Je li tako?
Namerno mu se podsmevala, to joj je postala navika tokom godina, ali to podsmevanje je danas, iz
razloga koje nije umeo da objasni, pogodilo u icu. Nain na koji mu je to rekla govorio mu je da su se
stvari meu njima promenile na nain koji ne moe da se ispravi. Nije bilo toliko u pitanju ono to je
govorila koliko ton koji je upotrebila, kao da ga je izazivala da uradi neto povodom toga. Nikada se
ranije nije obruila tako na njega. Njega niko nije izazivao niko ko je imao zdrave pameti.
Nasmeila mu se kao to bi se moda nasmeila detetu. Prestani da brine, Stare. Uskoro e
dobiti ono to si traio. Dobie svog dragocenog viteza Rei da se sa njim igra.
Jo uvek je razmiljao o nainu na koji je razgovarala sa njim trenutak ranije, ali je klimnuo glavom
slaui se. Hou li? Ne znam. Moda je ona preveliki zalogaj za tebe. Moda bi trebalo da poaljem
nekog drugog ovog puta. Kli, na primer?
Nije mu promaklo crvenilo koje je procvetalo kao krv meu krljutima. Kli je ivotinja. Ono ne
misli. Ono nee znati ta da radi sa njom.
Pogledao ju je upitno, ne pokazujui nikakvu zlobu ili gaenje ili na desetine drugih stvari koje je
oseao. Njegovo izbrazdano, suvo lice predstavljalo je neitku mapu puteva. Moda je ivotinja ono to
je potrebno.
Okrenuo se pre nego to je mogla da odgovori, dajui joj trenutak da razmisli o tome. Kapije
utvrenja su poele da pucaju. Nekad-ljudi su napredovali u snanom talasu, oni ivi su se peli preko tela
mrtvih. Piramida leeva se stvorila blizu osnove zidina; tu i tamo udovi su se jo uvek trzali. To je inilo
nekad-ljude tako korisnima: oni nisu razmiljali, nisu oseali i nisu brinuli da li e umreti.
Ostaje injenica da ona mora biti eliminisana, nastavio je.
Rekla sam ti. Ja to mogu.
Postojala je otrina u njenim reima, ali on je drao pogled uperen na bitku pred kapijama utvrenja.
Plaim se da si je potcenila, Delorin.
Kao to si ti nekada Nest Frimark? prasnula je. Pogledaj se sam u ogledalo pre nego to ga
pokae meni, Stare!
Istog trena je znao da e morati da je ubije, ali nije promenio izraz lica niti odreagovao ni na koji
nain. Samo je klimnuo glavom i nastavio da gleda bitku pred sobom, razmiljajui o tome.
Pa, konano je rekao, izgleda da si u pravu. Ne bih smeo da te osuujem. Sutina stvari je da to
radim i previe u poslednje vreme. To je zato to sam umoran od ovog posla. Suvie dugo sam ga radio.
Potreban je neko mlai i sveiji. Pogledao je ka njoj i video oklevanje u njenim guterolikim oima.
Nemoj da deluje tako iznenaeno. Bila si u pravu to se mene tie. Nema svrhe pretvarati se da je
drugaije. iv sam ve dugo i moj entuzijazam u vezi veine stvari se istroio. Moje jedino pravo
zadovoljstvo sada dolazi od dece i eksperimenata. Ako ne bih morao da radim nita drugo, mogao bih da
budem srean.
Ponovo je sklonio pogled, putajui je da razmilja o tome. Onda je rekao: Da li si nestrpljiva da
stane na moje mesto, Delorin? Mislim da moda jesi. Mislim da je krajnje vreme da bude. Ali to se

mora uraditi kako treba. Moja izjava podrke e pomoi, pa ipak to nije dovoljno samo po sebi. Mora
pruiti svojim sledbenicima uverenje da si ti pravi izbor da ih vodi. Neto malo da im ulije svee
poverenje.
Nije rekla ni re, jo uvek sluajui.
Donesi mi glavu te devojke na kolcu, Delorin, rekao je odjednom, gotovo kao da je to sada
smislio. Glavu viteza Rei da li neko moe da prui bolji dokaz? Kada to bude uradila, ja u ti se
skloniti s puta. Rekao je polako. Da, rado u se ukloniti.
Iako nije gledao u nju, znao je o emu razmilja. Razmiljala je o tome kako bi volela da natakne
njegovu glavu na kolac. Poteno. Ali nee to pokuati sada, ne dok nije sasvim sigurna u sebe. Saekae
dok ne bude imala vru podlogu. Saekae svoju priliku.
Sluaj me, Stare, rekla je odjednom, prilazei tako blizu da je mogao da oseti njen dah na svom
vratu. Ne elim da doem na tvoje mesto. Ne elim da vodim ovu rulju. Jedna njena ruka sa kandama
se lagano nala na njegovom ramenu. Doneu ti devojinu glavu jer mi je dosta da te sluam kako
zanoveta o tome. Ruka joj se stegla. Ali to e biti poslednje. Ti zadri ono to ima a ja u uraditi
isto.
Onda se okrenula i otila. Nije pogledao za njom ali je nastavio da zuri u borbu. Nije pogreio to se
tie njenih namera, ta god ona tvrdila. Niti je ni za jedan trenutak pomislio da e stvari ostati onakve
kakve su bile. Jednom kada je linija preena, tu nastaje kraj. Ili u ovom sluaju, njen kraj.
Nije jo uvek znao kako e to da uradi, znao je samo da hoe. Ali prvi korak je bio da je odstrani
dovoljno dugo da razmisli o tome. Bie potpuno zauzeta potragom za tom enom vitezom Rei. Moda e
ak i otkriti da je to preveliki zalogaj za nju. Nije bilo idealno reenje ali e posluiti.
uo je ponovo njen glas u svom umu, kako mu se ruga u vezi sa Nest Frimark, podseajui ga na
jedinu greku koju je ikada napravio. Nije to bila greka koju e lako ponovo napraviti. Bila je to, u
stvari, greka koju e jednog dana ispraviti. Jer e se u nekom trenutku morf lutalica razotkriti, a kada to
bude uradio, on e to znati o pronai e ga i iscediti ivot iz njega.
Zurio je u pokolj pred sobom i bezbojno se nasmeio dok su kapije poputale i nekad-ljudi pokuljali
unutra, vritei nestrpljivi oekujui krvoprolie koje e uslediti. Uskoro e im se prikljuiti. Uronie u
estoku meavinu ubijanja i podjarmljivanja koja e uskoro nastupiti. Za to nije bio suvie star ili
umoran.
Delorin ga je nazvala Starcem.
Ali njegovo demonsko ime bilo je Findo Gask.

DESET
Ejndel Perez se brzo kretala kroz naputeni foaje hotela, prolazei kraj ubreta i polomljenog
nametaja, oiju usmerenih ka rasklimanom stepenitu na drugom kraju sobe. Predvorje je bilo u
ruevinama, umrljanih zidova i sa tepihom koji je bio ili pocepan ili izlizan. Pacovi su trkarali u
zidovima, dovoljno glasni da moe da ih uje. Polomljeno staklo je lealo na podu, a komadi papira bili
su nakupljeni uz zidove u gomilama. Miris mrtvih stvari se nalazio svuda.
Brzo je pogledala unaokolo, prouavajui senke. Prodrljivci se nisu mogli videti nigde. Dobar
znak.
Napolju, zvuci bitke su se nastavili, dolazei kroz polomljene prozore. Intenzitet bitke se pojaavao,
nepogreiva naznaka da je vremena bilo sve manje. Utvrenje e pasti za najvie jedan sat. Nije mogla da
odlae ili e nestati njene anse da pomogne deci koja su se nalazila unutra u klopci.
Stigla je do stepenita, iroke krune rampe sa izlizanim i umrljanim stepenicama pokrivenim
tepihom i drvenim gelenderom koji je zavijao navie kroz estice praine i pepela koje su plovile
vazduhom kao siuni insekti. Ignoriui stepenite, prola je kraj njih do zida pozadi, gde su stajala mala
zatvorena i zakljuana vrata. Proverila je kako bi bila sigurna da je brava jo uvek netaknuta i da je
magija koja ju je uvala jo uvek na mestu, uveravajui sebe da niko nije otkrio njen tajni ulaz u
utvrenje. Kada je otkrila da su vrata bezbedna, upotrebila je svoj tap da ih na silu otvori.
Jednom unutra, zatvorila je vrata za sobom, pokupila baklju na solarni pogon koju je sakrila u
zidovima nedeljama ranije i krenula nanie uskim stepenitem koje je vodilo do podzemnog prolaza.
Njeni koraci su tiho odjekivali u tiini koju je naruavalo samo daleko bubnjanje i tutnjava bitke kod
utvrenja. Stigla je brzo do podzemnog nivoa, oprezno traei bilo kakav znak opasnosti. Uspela je da
ue i izae iz ostalih utvrenja bez potekoa i nije elela da ovde upropasti svoj rezultat.
Iako nije uspela da ubedi veinu populacije Anahajma, bilo ih je nekolicina veinom ena koji
su shvatili da je kraj neizbean.
Sasluali su i prihvatili da je ono to je pokuavala da objasni ostalima istinito i da je najbolje to
mogu da uine da pomognu Ejndel da spase decu. Radei zajedno, oni su napravili plan jo pre dva
meseca i pripremali se za ovaj dan. Decu e okupiti na prethodno pripremljenom mestu i Ejndel e ih
odvesti. Kao i one od ena koje odaberu da krenu. Majke i starateljke e biti potrebne. One koje odaberu
tako, mogle su da ostanu sa svojim muevima i sinovima.
Znala je da e neki biti neodluni do trenutka kada se bude pojavila. Znala je, takoe, da e joj neki
pomoi a neki smetati. Svi oni e verovati da rade ispravnu stvar.
Isto se deavalo svaki put; isto e se desiti i ovde.
Vie bi volela da nema nikakve veze sa ovim poslom. Bila je vitez Rei i bila je njena ivotna
misija da unitava demone i one koji oni predvode. Ali to je bila samo polovina odgovornosti koja joj je
data. Druga polovina je bila da zatiti ljude koje su demoni eleli da porobe. Otkrila je da je to bio tei
deo posla. Oni kojima je pokuavala da pomogne bi bili sreni kada bi ona stala i poginula zajedno sa
njima, ali su odbijali da se predomisle u vezi sa skrivanjem iza svojih zidina utvrenja.
To je ostavljalo decu, stare i bolesne a ponekad i ene, tako da je radila ta je mogla da pomogne
njima i pokua da ne misli na ostale. To je bilo teko, jer je znala ta e im se desiti. Bila je svedok tome
nebrojeno puta. Nailazila je na utvrenja nakon njihovog pada; napadala je logore za robove gde su
odvodili preivele. Videla je rezultate eksperimenata koje su demoni obavljali i ula prie o preivelima.
Seanja su bila urezana u njen um.
Provukla se niz hodnik do mesta gde su zapreena vrata blokirala put. Ponovo je proverila brave i
uverila se da su sigurne. Zadovoljna, otvorila je vrata svojim tapom, brzim i suptilnim korienjem
njegove magije i prola je dalje. Sa drage strane, hodnik je bio mnogo iri i osvetljen solarnim lampama.

Sada se nalazila ispod utvrenja, napredujui ka sobama gde su je ekala deca. Vie nije mogla uti
zvuke bitke i zato nije imala pokazatelja koliko joj je vremena ostalo. Morae da pouri.
Pratila je hodnik nekoliko stotina metara, ignoriui prolaze koji su se granali i zatvorena vrata sa
obe strane. Sigurna soba, gde e deca biti sakrivena, bila je pred njom, ukopana jo jedan nivo nie,
zatiena elinim vratima i zamkama koje su bile napravljene da srue prolaz. Znala ih je sve i znala je
kako da ih zaobie. Demoni i nekad-ljudi nee biti te sree, ali na kraju to nee biti dovoljno da spase
decu i njihove zatitnike. Nikada nije ni bilo.
Ejndel!
Stala je naglo kada se enski oblik pojavio iz senki pred njim. Da li su dobro? pitala je Ejndel.
Helen Rajs je klimnula glavom. Mala, mrava i puna energije, bila je voa onih koji su obeali da
e joj pomoi onog dana kada dan za to doe. Ejndel se sastala sa Helen prole nedelje, upozoravajui
je da e se to uskoro desiti. Sve smo ih doveli u sigurnu sobu. Gotovo dve stotine dece i desetak ena i
mukaraca da ih prate. Ima i jo nekoliko koji to nee dopustiti. Nisam mogla da uradim nita u vezi sa
njima dok ti nisi dola.
Ejndel je ponovo krenula napred, uhvativi Helen za ruku i okrenuvi je. Oni nee predstavljati
problem. Ali moramo da pourimo. Nekad-ljudi se probijaju. Uskoro e sii ovde dole.
Gde se nalaze deca iz ostalih utvrenja? Helen ju je pitala, teko diui dok su praktino trale niz
mali, mrani hodnik koji je namerno bio maskiran tako da izgleda kao da nije ni od kakve vanosti. Da li
si ih sve izvukla napolje?
Veinu. Pokuala je da ne misli na one koje nije, one koje je izgubila. Onoliko koliko sam mogla.
Nije bilo lako. Ona se kriju u brdima na severu i ekaju nas.
Helen je zavrtela glavom. Ne mogu da verujem da se ovo deava. Govorim sebi da je tako, znam da
je zapravo tako, ali jo uvek ne mogu u to da poverujem. Dragi boe!
Sile su dole nizom stepenita, a onda krenule du drugog hodnika koji se zavravao elinim
vratima sa metalnim displejom ubaenim u njihovu povrinu. Helen je ukucala redosled brojeva i
skrivene brave su se otkljuale. Ejndel se pribila uza zid koji se otvorio tek toliko da im omogui prolaz.
ene su zakoraile u jarku svetlost i zlokobnu tiinu.
Na desetine dece je sedelo prekrtenih nogu oko sklepanih stolova na betonskom podu. Manja deca
su crtala i sklapala slagalice. Starija su itala. Nekolicina njih koja nije imala dovoljno godina da se bori
na zidovima ili da radi u prihvatnim stanicama pomagala je odraslima da ih nadgledaju. Niko nije priao
kao i obino, svi su aputali. Uplaene oi su se podigle kada su se Ejndel i Helen pojavile kroz vrata,
zaustavljajui se na prvoj koja je nosila udni crni tap.
Mala skupina ena je prila, oborenih lica, oima ispunjenim strahom. Znale su.
Da li je vreme? pitala je jedna.
ta da radimo? pitala je druga.
Helen je dohvatila najbliu i ohrabrujue joj stegla ruku. Okupite ih u bezbednosne grupe i stavite
po jedno starije dete ili odraslog sa svakom od grupa. Podsetite ih da ne smeju da priaju niti da prave
bilo kakve zvukove kada jednom krenemo iz ove sobe.
Oni kojima se obraala su se razili, ratrkavi se po sobi i pozivajui decu na noge. Ali sada je
drugaija ena dolazila juriajui, lica porumenelog i besnog, sa rukama koje su divlje mlatarale. Ne,
ne, ne! uzviknula je, prilazei pravo ka Helen i hvatajui manju enu za ramena. ta ti to misli da
radi? Ne moe da odvede ovu decu odavde!
Okrenula se ka Ejndel. Ovo je tvoja krivica. Ti nisi donela nita osim nevolja sa svojim taktikama
plaenja i lanim proroanstvima! Dosta mi je toga! ta ti misli ko si? Ovo nisu tvoja deca! Ne moe
samo da doe ovde i odvede ih!
Bila je besna i sada joj se pribliila jo nekolicina drugih, sve su izgledale kao da imaju nameru da
je napadnu ukoliko se pomeri ka deci.

Ejndel je zadrala mirnou. Kapije e svakog trenutka popustiti pod teinom napada. Neprijatelj
e se nai unutra za nekoliko minuta. Kada se to desi, svaka prilika za bekstvo e biti preseena. Biete
zakljuane unutra. Na kraju e vas pronai. Znate ta e se onda desiti.
Znam ono to ti kae da e se desiti! U svakom sluaju, ne verujem ti! Uradie sve da doe do
ove dece!
Uradiu sve da ih spasem, da. Ejndel je zadrala smireni ton glasa, pravog pogleda.
Bei odavde! Ostavi nas na miru! Bezbedni smo ovde gde smo! Nai ljudi e nas zatititi od onih
stvorenja napolju!
Ejndel je prila jedan korak i uhvatila je za ruke. Pogledaj me u oi. Reci mi ta vidi. Hajde,
pogledaj!
Vrpoljei se da se oslobodi, ali vrsto uhvaena u Ejndelinom snanom stisku, ena je uradila ono
to joj je bilo reeno. Bilo je nemogue rei ta je tamo videla, ali Ejndel je znala kakav e biti efekat.
To je bila vetina koju je nauila kada je postala vitez Rei, iako je, koliko je njoj bilo poznato, ona bila
jedina koja je to mogla da uradi. Zamislila je najgore stvari kojima je ikada prisustvovala; zamislila je
najstranije slike najgnusnijih dela koja su poinili demoni i nekad-ljudi. Neto od tog uasa se
reflektovalo u njenim oima kada je to radila i svako ko je gledao hvatao je trenutni odsjaj Pakla.
O, boe! ena je prodahtala. Skupila se u sebe kao da se izduvala; pala bi da je Ejndel nije
drala. akama je prekrila lice i suze su poele da teku niz njene obraze. Ne pokazuj mi vie! Molim te,
molim te nemoj!
Sada je drhtala, potpuno izgubljena. Ostali koji su je podravali su se okupili zatitniki oko njih,
aka usmerenih na nju, pogoenih lica. Ejndel im je predala enu i pokazala im da se udalje. Nemojte
vie da se meate u ovo. Ili pomozite sa decom ili se sklonite.
Sklonili su se, teei demoralisanu enu, okupivi se zajedno i besno apuui. Ejndel ih je
ignorisala, poslavi Helen ka onima koji su se sloili da e pomoi u pripremanju dece za odlazak. Ve su
stajala u redovima, drei se za ruke, oiju koje su lutale tamoamo dok su ekala instrukcije. Nekoliko
njih je razmenilo poglede sa njom, ali nijedno nije pokuavalo da pria. Dala im je jo nekoliko sekundi,
a onda krenula da ponovo otvori deo zida koji e ih odvesti na sigurno.
Sada tiho, proaptala je.
Proli su kroz skrivena vrata, popeli se stepenicama do nivoa podruma i krenuli niz uski hodnik do
onog veeg i bolje osvetljenog iza. Ejndel, na elu, stalno je bacala pogled unazad, vodei rauna da je
deca i njihovi pratioci prate i u isto vreme oslukujui, traei neto to nije na svom mestu. Verovala je
da jo nisu otkriveni, ali nije imalo svrhe rizikovati.
Na ulasku u hodnik, zaustavila je kolonu, putajui da oni pozadi popune praznine izmeu sebe i onih
ispred. Iskoristila je trenutak da osmotri napred, traei neki pokret. Hodnik je delovao prazno. Iskoraila
je na svetlost, mahnula onima koji su je pratili i krenula nazad dole ka vratima i stepenitu koje je vodilo
do naputenog hotela i ulica iznad.
Stigla je skroz do poslednjih vrata, onih koja su se otvarala ka stepenitu koje je vodilo navie do
hotela, kada je osetila prisustvo demona. Nalazio se pred njom, ekajui na vrhu stepenita. Mogla je da
oseti njegov smrad i njegovu vrelinu, a njen stomak je reagovao kao i uvek kada se nalazila u prisustvu
zla odjednom je poeo da se trza i osetila je muninu koja je pretila da je obori na kolena. Stala je u
mestu, ekajui da oseaj proe, da se njena obuka ponovo afirmie.
Iza nje, kolona dece i ena se usporila do isprekidanog zastoja. Helen se pojavila kraj njenog lakta.
ta je bilo?
Ejndel nije odgovorila. Zurila je u vrata pred njima, pokuavajui da smisli ta moe da uradi.
Jedna stvar koju nije mogla da uradi bila je da kae Helen istinu: da su bili u klopci.

* * *

Kada njeni roditelji umru, Ejndel Perez postaje pravo dete sa ulica. Nema ni porodicu ni dom.
Nema nikoga da se stara o njoj. Nema vetine ni znanje kako da potrai hranu i vodu niti kako da
pronae sklonite, niti kako da preivi due od jednog dana. Ima osam godina.
Ali srea je prati. Uspeva da preivi pet dana tako to se krije i ivi na malo hrane i vode koje su
njeni roditelji pronali pre nego to ih je zaraza odnela. Bori se sa strahom i provodi vreme
pokuavajui da smisli ta da radi.
Onda je pronalazi Doni.
Njegovo pravo ime je Huan Gonzales i kao i njeni roditelji preao je granicu u potrazi za boljim
ivotom. On joj tada deluje staro, iako ima samo etrdeset pet godina. Njegova kosa je divlja i
dugaka, njegovo lice pod bradom i oiljcima, a njegove ruke su izbrazdane i kvrgave. Ali njegov glas
je blag, a kada je pronalazi kako se krije u ruevini doma koji su joj roditelji napravili, ne pokuava
da joj se priblii suvie brzo ili da se igra neke vrste igara koje su je mogle uplaiti. Jednostavno
kree da pria sa njom, zovui je malena i govorei joj da ne moe da ostane tu gde je, jer je suvie
opasno, da je ceo Los Aneles suvie opasan za osmogodinju devojicu. Mora da krene sa njim, kae
on. On stanuje nedaleko odatle i moe da ostane sa njim. Njemu je ionako dosta da ivi sam i eli da
ima nekoga sa kim moe da popria. Ona nema obaveza da ostane. Moe da ode kada god to poeli a
on joj nikada nee nauditi niti uraditi neto to ona ne eli.
Ona mu veruje. Ne moe da kae zato, ali mu veruje. Zato odlazi sa njim i ivi sa njim est
godina. Ui je kako da pronalazi hranu i da kuva. Ui je kako da se odbrani koristei samo ruke i
noge. Ui je kako da motri na stvari koje joj mogu zapretiti leinare, mutante i ivotinje. Pokazuje
joj mesta na koja moe da pobegne ako se njemu neto desi. ak joj pojazuje i kako da koristi fleetnu
puku kratke cevi koju uva za hitne sluajeve za koje se nada da nikada nee doi. Kae joj da mu je
ona erka koju on nikada nee imati, erka za koju bi eleo da su stvari ispale drugaije.
Svi ga poznaju. Doni je dasa, uzor svima. Ljudi sa ulica ga vole iz istog razloga kao i Ejndel:
on ih potuje i dobar je prema njima i radi ono to moe da im pomogne u njihovoj borbi za opstanak.
Pazi na njih na isti nain kao to pazi na nju i njihova mala bario1 zajednica je vrsto povezana i
zatitniki nastrojena. ak i ako ih utvrenja ne ele, zbog straha od zaraze, oni imaju jedni druge.
Ali to nije dovoljno da ih spase. Kolaps civilizacije je izrodio svakakve vrste ljudskih grozota, a
neke od njih na kraju pronalaze put do njihovog skrovita. Banda sebe naziva Blejd Ranerima i veruje
za sebe da predstavlja poetak novog poretka. Njeni lanovi su njegov zakon, a saveznici su samo
jedni drugima i nikome vie. Idu tamo gde hoe i uzimaju ono to hoe. Odakle su doli i kako su stigli
u Los Aneles i do Ejndeline male zajednice je misterija za koju ona kasnije zakljuuje da vie ima
veze sa izopaenom sluajnou nego sa bilo ime drugim.
Doni im se suprotstavlja kada oni zaprete ostalima, ponevi sa sobom fleetnu puku i oni se
povlae. Ali nastavljaju da obleu po ivicama zajednice, ljuti, osvetoljubivi i odluni da dobiju ono to
hoe, ak i kada je to to ele jedva vredno truda. Ljudi su ludi u to vreme kao to su i sada ludi. Oni
rade nerazumne, neopisive stvari; rade ih bez razloga i rade ih iz najgorih razloga. Ejndel zna da su
ovi ljudi poludeli kada ih vidi. Zna to na isti nain kao to tano zna kako e se ta ludost okonati.
Jedne noi, Doni ne dolazi kui. Ona odmah zna da je mrtav, da su Blejdovi pronali nain da ga
uhvate sputenog garda i da su ga ubili. Zna, takoe, da e potom doi po nju. Videla je kako je
nekolicina njih posmatra i znala je ta to znai. Prvo plae jer je tuna i jer se plai i zato to je njen
ivot zauvek izmenjen sada kada Donija vie nema. Razmilja o tome da potrai pomo od nekoga od
ostalih. Razmilja o tome da pobegne u neki drugi deo grada.
Onda vadi fleetnu puku, sakriva se u raspadnutom skladitu kraj mesta gde su ona i Doni
napravili svoj dom i ui i eka.
ekanje je kratko. Blejdovi se pojavljuju oko ponoi, unjajui se u senkama kao psi,

prikradajui se sada naputenoj kui, njih deset, naoruanih noevima i palicama. Verovatno misle da
spava. Verovatno misle da jo uvek nije shvatila ta su uradili Doniju i da e je uhvatiti nespremnu.
Nisu mnogo dobri u onome to pokuavaju, pravei dovoljno buke da bi je njihov dolazak probudio ak
i da je spavala. Ali to ih ne ini nita manje opasnim ili odbojnim i onda odluuje ta e uraditi sa
njima.
eka dok se svi ne nagomilaju unutra, svi osim jednog koji ostaje na vratima kao straar. Naginje
se na dovratak i izgleda kao da mu je dosadno, povremeno bacajui pogled unutra kao da eka da se
neto desi. Do tada ga ona napada, izlazei iza ugla kue. Fleetna puka ispaljuje deset punjenja i
raseca povrinu irine vie od tri metra svaki put. Prvo punjenje ispaljuje na straara, odbacujui ga
kroz vrata u ostale. Koristi sledeih sedam na one koje pronalazi unutra, ostavljajui ih razmrskane i
polomljene. Poslednje koristi na jednog koji je nekako uspeo da izae kroz prozor, sustigavi ga dva
bloka dalje i otkinuvi mu glavu.
Ona ostaje i drhti i besna je i uplaena istovremeno i zna na kraju svoje odmazde da vie nita u
njenom ivotu nee nikada biti isto.

* * *
Njena seanja na Donija i onu no od pre deset godina kada je unitila Blejd Ranere dola su i
prola za nekoliko sekundi. Poelela je sada da ima oruje kao to je fleetna puka, neto to je moglo da
otvori put komadiima metala koji bi iskidali ak i demona. Ali ona je imala samo svoj tap i svoju
vetinu da zatiti vie od dve stotine dece i aicu ena i plaila se da to nee biti dovoljno. Ejndel, ta
nije u redu? Helen je prosiktala ponovo. Pogledala je u enu, a onda u vrata pred sobom i odluila.
Imala je malo izbora. Morali su ili da idu napred ili da se vrate i krenu nazad; svi ostali ulazi su se
odavno sruili ili su bili zakljuani. Iako je situacija bila drugaija od one sa kojom se suoila nakon to
je Doni bio ubijen, osetila se slino. Znala je ta mora da uradi.
Saekajte ovde, rekla je Helen. Ova vrata e biti otvorena, ali nemojte da proete kroz njih sve
dok vas ne pozovem. Onda povedite sve odjednom, to bre moete. Ne zastajte ni zbog ega. Posebno ne
zbog mene. Popnite se uz stepenice i izaite iz zgrade; trite niz ulicu i van grada. Popnite se u brda i
sakrijte se. Ja u vas pronai. Zastala je. Ukoliko ne doem za nekoliko sati, krenite na sever ka San
Francisku. Moda ete pronai one iz drugih utvrenja na putu i moete da udruite snage.
Helen je krenula neto da kae, ali ju je Ejndel zaustavila tako to ju je uhvatila za ruke i privukla
je blie. Sluaj me. Ima neto mnogo loe na vrhu stepenita. Mislim da ga nije briga za tebe ili za decu.
Mislim da mene trai. Nee dozvoliti da mu neto odvue panju kada me se jednom doepa. Ne daj mu
razloga da se predomisli. Da li me razume?
ena je klimnula glavom, a onda brzo zavrtela njome. Ne mogu samo da otrim i da te ostavim!
elim da pomognem. Uradila si toliko toga za nas. Mora da postoji neki nain!
Duboko je udahnula. Ne postoji nita u emu moe da mi pomogne, Helen. Ono to eka tamo
gore je veoma mono. To nije nita ljudsko; to je neto drugo. Samo ja mogu da izaem na kraj sa tim.
Pustila joj je ruke i odmakla se. Upamti ono ta sam ti kazala. Uradi ono to sam ti rekla da uradi.
Onda se pomerila do tekih vrata, upotrebila magiju svog tapa na sekund da otvori brave, irom ih
otvorila i zakoraila u tamu uskog hodnika sa druge strane.

JEDANAEST
Upalila je baterijsku lampu i poela da se penje. Kretala se polako i beumno, paljivo pruajui
svaki korak. Mogla je da oseti prisustvo demona, ali to je bio dar koji je bio osoben za nju. Bilo je
sasvim mogue da je demon jo uvek nije osetio. Ipak, morala je da bude spremna.
Kada je stigla do vrata koja su se otvarala u predvorju starog hotela, zastala je. Njenih pet ula nije
joj nita reklo o onome to je eka iza, ali njeno esto ulo je potvrdilo ono to je ve znala. Demon je
bio napolju. Otkrio je njen plan da spase decu, slutei da je sila u tunele i ekao je na njen povratak.
Zaudo, izgledalo je kao da je sam.
Odvojila je dosta vremena da bi bila sigurna da ne grei po tom pitanju, mislei da je njeni instinkti
navode na pogrean put. Ali nisu; demon je bio sam. To ju je zabrinulo vie nego to je elela. Demon
koji traga za vitezom Rei bi obino poveo na desetine nekad-ljudi da mu pomognu u tome. Ovaj je
izgleda bio dovoljno siguran u sebe da poveruje da moe sam da obavi posao. to je, zauzvrat, znailo da
poseduje ili ogromnu snagu ili neku neobinu vetinu.
Ili, dodala je sa drhtajem, da je bio totalno lud.
Neu ovo preiveti.
Bilo je to strano rei samom sebi, ali rei su izletele i plivale po njenoj glavi pre nego to je mogla
da ih zaustavi. Borila se sa njima i ponovo ih zakljuala u umu, ali se apat i dalje provlaio.
Udahnula je duboko da se smiri i zatvorila oi, pokuavajui da shvati ta je lealo iza. Zamislila je
predvorje, njegove zidove i tavanicu, zakrivljeno stepenite, ubre, polomljene prozore i vrata, recepciju
postavljenu uz dalji zid, sve. Stvorila je sliku i prouavala je, pokuavajui da vidi gde bi demon mogao
da bude. Izabrae mesto odakle e moi da je odmah ugleda, ali odakle e moi da brzo stigne do nje.
Pokuae da je ubije pre nego to i shvati da je tu, mislei da e je uhvatiti nespremnu. Gde je mogao da
eka? Pokuala je da zamisli to, da vidi to u svom umu, traei mesto.
A onda, odjednom, znala je.
ekae je na stepenitu iznad vrata gde je mogao da skoi sa gelendera i padne na nju dok prolazi
kroz vrata. Ukoliko bude dovoljno brz, slomie joj vrat pre nego to uopte shvati ta se deava.
Sada je mogla da to vidi u svojoj glavi, mogla je da to vidi jasno, mogla je da vidi demona,
bezlinog i bezoblinog, zgrenog i spremnog.
Veliki je.
Ali e postati jo vei.
Snaan.
Ali e postati jo snaniji.
Stegla je tap jae i okrenula se ka vratima. Ostavila ih je otkljuana. Demon e to znati, isprobao ih
je. Da su bila zakljuana, mogao je da se osloni na zvuk njihovog otkljuavanja kao upozorenje na njen
dolazak. Nezakljuana, nee ga upozoriti. Tako da e sluati zvuk njenog pribliavanja ili, ako to ne uspe,
ekati na senku vrata koja se otvaraju.
Morae da bude veoma brza.
Prizvala je magiju, pustila je da se nagomila, a onda razvalila vrata pravo iz njenih arki. Dok je to
radila, prola je kroz otvor ukoso, trei ka zidu dok je prolazila kroz vrata, oiju i tapa upravljenih ka
stepenitu iznad nje. Senka je ve padala ka njoj, sa svakim deliem podjednako glatkim i suptilnim kao
to se i plaila. Ali bila je za deli sekunde prespora. Prsti sa kandama su prosekli vazduh tek to je
prola, tik van domaaja, grabei uzalud. Dok je demon sletao, bela vatra njenog tapa je eksplodirala u
njega, bacajui ga preko sobe na sto u predvorju, razbijajui ga na komade.
Samo na trenutak je bacila pogled ka njemu, ali to joj je bilo dovoljno da otkrije da je ogroman.
Helen! viknula je. Trite!

Brzo se pomerila da se postavi izmeu vrata i demona, koji se ve borio da se oslobodi ostataka,
mlatarajui rukama i nogama. Mogla je da ga ponovo vidi dok se oslobaao nakostreena plava kosa,
delovi pod krljutima na licu i vratu, telo kao deblo drveta. Bila je ensko, jedva. Napala je, a vatra tapa
ju je udarila po drugi put, obarajui je i odbacujui je dalje. Ali vatra je izgleda ovog puta imala manjeg
uticaja, kao da je demon pronaao nain da se nosi sa udarcima.
Iza nje, zaula je tapkanje nogu i prodorne male glasove kako se podiu u upozorenju. Deca su
beala, trei ka slobodi na ulicama. Ona se nije okretala, oiju upravljenih ka demonu. Krenula je ka
njemu, gledajui da napravi vie uticaja treim udarcem. Ali demon je bio spreman ovog puta i krenuo je
na nju kao divovski glodar, jurnuvi nisko preko poda neverovatnom brzinom, izbegavi njen pokuani
napad, oborivi je i pribliavajui joj se sa glasnim itanjem. Osetila se kao da je zid pao na nju, ali je
skupila svoje malo telo u vor i oslobodila se. Demon je pokuao da je prati, ali je ona nabila tap u
njegovo grlo i bela vatra je eksplodirala i odbacila ga.
Brzo se osovila na noge, zvuk vritanja dece ju je preplavio, svuda haos. Naterala je sebe da
ignorie buku, da dri oi upravljene ka demonu dok se otkotrljao do ugla pre nego to je skoio na noge.
itao je ka njoj i smejao se, rugajui joj se. Izgledalo je kao da vatra njenog tapa nije imala nikakvog
efekta, kao da je svime to je radila samo kupovala vreme. Moda i jeste, shvatila je; moda je to bilo
najbolje to je mogla da uini.
Demon je ponovo krenuo na nju, bacajui komade ubreta, pokupivi ih i bacivi ih toliko brzo da je
morala da upotrebi vatru da se zatiti, a onda se naao nad njom, zabivi se svom svojom velikom
teinom, kidajui ka njoj svojim prstima sa kandama i poseui ka tapu. Iskoraila je u stranu pred
napadom, sagnuvi se ispod dugih ruku, koristei svu obuku koju je dobila od Donija da se odri na
nogama dok se pomerala na stranu. Pa ipak, dugake kande su joj pokidale desni bok, izbacivi je iz
ravnotee pravo na lea. Otar bol je prostrujao celom duinom njenog tela dok je pokuavala da se
podigne na noge. Bila je suvie spora; pre nego to je mogla da se podigne, demon ju je ponovo napao.
Ovaj put ju je podigao i bacio preko sobe. Za trenutak je bila bez teine, letei kroz vazduh, drei
tap privijen uz grudi. Onda je udarila u zakrivljenu osnovu stepenita i pala na pod, gotovo izgubivi
svest od udarca. Delovalo joj je kao da je slomila svaku kost u svom telu. Udahnula je sa mukom i
ponovo krenula da se bori da se podigne, zamahnuvi tapom oko sebe i aljui vatru u irokom
odbrambenom zamahu. Bilo je krvi i praine u njenim oima i jedva da je mogla neto da vidi. Imala je
sree i krajikom oka je uhvatila veliko telo u skoku ka njoj i usmerila je vatru svog tapa u tom pravcu.
Demon je proao pravo kroz nju.
Gledala je kako ga vatra guta, pretvara u ivu baklju i ne uspeva da ga zaustavi. Gledala je kao da se
sve to deavalo usporeno. Mogla je da vidi ludilo u demonovim zelenim oima, mogla je da vidi sevanje
njegovih otrih zuba dok je krivio lice usled bola koji je tipeo. Mogla je da vidi kako probija njenu
odbranu, neverovatno snaan.
U sledeem trenutku izbio je tap iz njenih ruku i bacio ga u stranu.
Spustio se u uanj pred njom onda, smeei se kroz masku krljuti, prljavtine i krvi. Njegova
iljata kosa je bila oprljena a odea u dronjcima; jedna ruka je bila otvorena do kosti. Ali ovo je bio
demon a demoni slabo oseaju bol. Demoni su mogli da se oporavljaju od povreda od kojih bi ljudi
umrli. Ovaj je delovao podjednako neusporeno i nezainteresovano zbog svojih povreda. Ovaj je delovao
kao da uiva u njima.
Krenuo je desno pa levo u lanim napadima, igrajui se sa njom. Uivao je u ovome, shvatila je.
Zabavljao se.
Sada se ponovo nalazila na nogama i zauzela je odbrambeni stav. Nije ni pogledala gde joj je tap,
nije skidala oi sa demona. Njena obuka je uinila njene reakcije instinktivnim. Znala je ta da radi, iako
je znala da je verovatno gotovo i da e je verovatno ubiti. Nije nasedala na lane napade, nije navaljivala
ni odstupala. Stajala je u mestu, ekajui.

Kada je demon krenuo na nju, zamahujui kandama, pokuavajui da je preklopi svojim ogromnim
telom u stegu od miia i kostiju, napela se sve dok nije bio dovoljno blizu, a onda ga je udarila obema
pesnicama izmeu oiju. Udarac je bio neoekivan i demon se zateturao, kriknuvi. Njegove ruke su
probale da je zgrabe bez obzira na to ali ona se sagnula ispod njihovog zamaha i ponovo ga je udarila,
ovog puta u desno uvo. Demon je poeo da zavija, okrenuo se i njene pesnice su ga raspalile po nosu.
ak ni tada, Ejndel nije mogla da pobegne. Demonove kande su joj pokidale rame i lea i jedna
aka ju je zakaila po licu takvom silinom da ju je udarac odbacio dalje, kotrljajui se omamljena.
Demon je vrisnuo od besa kada je njegov sledei zamah promaio a Ejndel skoila na noge i potrala
preko sobe ka svom tapu. U jednom pokretu ga je pokupila iz gomile ruevina, okrenula se i poslala
vatru pravo u lice svog gonitelja.
Ovog puta je vatra obavila svoj posao. Demon je poao unazad, zavijajui i mlatei okolo, uvijajui
se tako divlje da je udarila nazad u ve oteeno stepenite. Drvo se prelomilo, gips napukao, drai su
se povili i itava struktura je popustila sa zapanjujuom brzinom, ruei se na demona i zatrpavi ga.
Ejndel je zurila u ruevinu, teko diui, ekajui. Kada se nita nije desilo, okrenula se. Soba je
bila tiha i prazna; deca su nestala sa Helen i ostalim enama. Bacila je pogled ka sruenom stepenitu,
traei neki pokret. Nije ga bilo. Da nije bila tako oslabljena svojom borbom, moda bi i odvojila
vremena da prekopa kroz ostatke da dovri posao. Kako su stvari stajale, jedva je mogla da se kree.
Uzela je jedan dugaak spori udah i sabrala se. Bila je jo uvek iva i to je bilo dovoljno. U
bolovima i krvava, izala je kroz vrata na ulicu.

* * *
Kapije utvrenja su popustile pola sata ranije, nekad-ljudi su pokuljali unutra i Findo Gask je
paljivo saekao da se otvori put. Njegova nareenja su bila jasna. Svakoga ko prua otpor treba ubiti.
Svi bolesni i ranjeni su morali biti pobijeni. Svi stari su morali biti pobijeni. Ostale, jake i sposobne
trebalo je baciti u lance ali ih ne povrediti. Naroito deca nisu smela ni da se taknu. Zatvorenici mu nisu
bili od koristi ukoliko su bili oteeni. Za spremita i laboratorije za eksperimente su mu trebali zdravi
primerci.
Kada bi se nali u okovima i poreani, zarobljenici su slani desetak kilometara istono odavde u
logore za robove koje je podigao dva meseca ranije. Oni e preiveti dok budu bili korisni.
Pogledao je ka kapijama kada su se prvi od njih pojavili kroz izmaglicu od dima i pepela. Vukli su
se napred sputenih glava i sputanih ruku i samo jedno ili dvoje su podigli pogled dok su prolazili kraj
njega. Uzvraao im je pogled za trenutak, a onda gledao nazad ka utvrenju. Ono e biti opljakano i
pokupie bilo kakve namirnice, opremu i oruje koje mogu da pronau. Sve to preostane, ukljuujui i
tela mrtvih, bie spaljeno u centru utvrenja.
Oduzee im itav dan da zavre ovaj zadatak. Trebae im ostatak nedelje da obore zidove i sravne
zgrade sa zemljom. Findo Gask je bio temeljan. Kada bude zavrio, gotovo nita nee ostati da oznai gde
je utvrenje stajalo.
Onda e povesti svoju vojsku na sever i poeti proces iznova sa utvrenjima na obali.
Osim toga to je ovog puta uradio neto drugaije u oekivanju da svoje napore bre dovede do
kraja. Dajui im precizne instrukcije, poslao je polovinu svoje armije na sever pre dve nedelje da
zapone opsadu utvrenja u Sijetlu i Portlandu. Dok e njegova polovina armije napredovati obalom do
San Franciska, druga polovina e krenuti nazad iz Sijetla. Zajedno, ove dve vojske e napraviti eljusti
zamke koja e se uskoro sklopiti oko poslednjih predstraa na pacifikoj obali.
Za manje od est meseci, sve e biti gotovo.
Jedan od niih demona koji ga je sluio, jo uvek previe ljudsko stvorenje po imenu Arlen, vitak i
pogrbljenih ramena, sa lepljivom kosom i reptilskim crtama lica, proao je kroz kapiju vodei dve krvave

figure na lancu koji je uvezao oko njihovih vratova. Svaki put kada su posrtali, on je urlao na njih i jako
vukao lanac pre nego to im je doputao da se ponovo podignu. Sa mukom ih zaustavivi, bacio ih je pod
noge svog voe i poeo da ih utira. Jedno je bila ena. Findo Gask je ekao. Arlen je sijao u oekivanju
svoje nagrade, a onda je shvatio da treba da kae neto.
Ovi su sve to je ostalo, da gospodine, rekao je.
Findo Gask je strpljivo klimnuo glavom. Preostalo od ega?
Od oni to su uvali decu.
A gde su deca?
Arlen je slegnuo ramenima. Otila. Odvela ih dok smo mi probijali kapiju. Odvela ih kroz neke
tunele, kau ovi dvoje. Buljuk njih.
ena vitez Rei? govorio je tiho, ali kroz stisnute zube. Odvela je svu decu?
Drugi demon je revnosno klimnuo glavom. Jata. Sve ih odvela. Mora da je dola od drugde.
Findo Gask je dohvatio lanac koji je bio vezan oko vrata ene i povukao je nazad na noge. Njegov
pogled je uhvatio njen. Sva je drhtala, ali nije mogla da skrene pogled.
Gde ih je vitez Rei odvela? pitao je.
Molim vas, proaptala je.
Dao joj je jo trenutak, a onda joj je slomio vrat i bacio je u stranu. Sagnuo se i povukao mukarca
na noge. Da li ti moe da mi kae kuda su otili?
Kroz tunele... koji vode do ulica, ovek je zahroptao. Jedno oko mu je nedostajalo a drugo je bilo
zatvoreno i nateeno. Njegovo lice bilo je krvava maska. Rekla nam je... da e se ovo desiti. Mi...
trebalo je da je posluamo.
Da, trebalo je. Bacio je oveka dole i pogledao ka Arlenu. Gde su ti tuneli?
Arlen je slegnuo ramenima suvie sleganja ramenima za Finda Gaska. Brzo kao zmija, njegova
ruka je poletela, sklopila se oko vrata ovog drugog i poela da se stee. Moda bi bilo bolje da
organizuje potragu i sie dole u nie nivoe utvrenja i pronae ih.
Naglasio je svaku re bez podizanja glasa, a onda odbacio bespomonog Arlena dole kraj
zarobljenika u lancima. Moda bi trebalo da zameni mesto sa njim. Moda u to i uraditi ako ne
pronae tu decu.
Arlen je otpuzao na sigurno na sve etiri, a onda se podigao i oteturao ne osvrui se. Findo Gask ga
je pustio da ode. Zapravo, nije mu bilo stalo do dece. Uvek je bilo druge dece. Ono do ega mu je bilo
stalo bila je disciplina i poslunost. Ono do ega mu je bilo stalo bilo je potovanje roeno iz straha.
Pustite ih da pomisle da ste meki i neodluni i razderae vas na komade.
Kako su stvari stajale, postojala je opasnost da se to desi.
Odjednom se zapitao gde je Delorin?

* * *
Ejndel je trebalo dosta vremena da izae iz grada. Bila je suvie ukoena i suvie umorna da se
brzo kree, toliko izubijana od svog susreta sa demonom da je jedva bila u stanju da koraa. Da je sada
morala da se odupre jo jednom demonu, ili ak grupi nekad-ljudi, nije bila sigurna da li bi imala
dovoljno snage za to.
Zato se drala uliica i senki, obilazei bilo ta to je delovalo kao opasnost, uvajui ono malo
snage to joj je preostalo da sustigne Helen i decu.
Ne jednom osvrnula se da vidi da li je demon iz hotela prati. Nikada se nije susrela sa neim tako
opasnim. To to je demon bio ensko inilo ga je jo odbojnijim, nateralo ju je da se osea kao da je u
pitanju bio njen izopaeni oblik kao viteza Rei, udovite bez ikakve druge svrhe nego da unitava.
Nadala se da ga je ubila, ali nije mislila da jeste. Jo gore, znala je da e, ako preivi, krenuti za njom,

verovatno sa nekad-ljudima kao podrkom ovog puta, verovatno i sa onim starcem.

Kada to bude uradio, nije bila sigurna ta da uradi da se spase. Da se stepenite nije obruilo,
demon bi je se doepao. Imala je sree ovog puta. Nije mogla da oekuje da e i sledei put imati toliko
sree.
Iza nje, tamni oblaci dima su bujali iz utvrenja u Anahajmu. Demoni su se probili kroz kapije i uli.
Poslednji branioci su raskomadani; mogla je da uje njihove vriskove kako se diu zajedno sa dimom.
Zato je nisu posluali? ta je jo mogla da uini? Nije bilo odgovora a postavljanje pitanja je samo
sluilo da ukae na zaludnost njenih napora kao viteza Rei.
Zastala je za trenutak i pogledala natrag ka unitenom pejzau. To to je znala ta se sada dogaa u
utvrenju nije joj bilo od pomoi. Oni sreniji e biti ubijeni; oni koji nisu imali sree bie odvedeni kao
robovi. Da su deca ostala, njih bi odveli i upotrebili za eksperimentisanje. Nadala se da su sva pobegla.
elela je da moe da se vrati i bude sigurna u to. Nita nije toliko elela nego da spase jo jedan mali
ivot.
Bol i iscrpljenost su je preplavili iznenada i poela je tiho da plae. Nije mnogo plakala u zadnje
vreme, ali tu i tamo nije mogla da se odupre tome. alila je za onima u utvrenju, mukarce i ene koji su
se tako jako borili da preive. alila je sve to je bilo izgubljeno na svetu, alila je za obinim stvarima
koje je svako uzimao zdravo za gotovo, za onim to je nekada izgledalo tako sigurno i trajno. Tada jo
uvek nije bila roena, ali je znala poneto o tome kako je nekad bilo iz pria starijih. Nekoliko njih je
bilo roeno u tim vremenima i seali su se pomalo kako je to nekada izgledalo. Ali njih gotovo da nije
vie bilo i seanja na stare su sada bila mnogo mranija.
Pitala se da li e ikada moi da ima seanja koja su slatka, dragocena i dobrodola kada isplivaju na
povrinu. To e morati da budu seanja koja e stvoriti kasnije, znala je. Takva seanja e morati da dou
u budunosti.
Nakon to je uputila jedan poslednji pogled ka slomljenim zidovima i sruenim krovovima zgrada
koje su se pruale ka lomai utvrenja, okrenula se i krenula dalje. Sa nestankom Los Anelesa, vojska
koju su vodili demoni poee da se kree na sever ka San Francisku, gde e se ceo scenario ponoviti.
Pitala se da li tamo postoji vitez Rei koji brani grad. Pretpostavila je da e saznati kada stigne tamo.
Tamo se uputila. To je bilo jedino mesto na koje je mogla da ode.
Pred njom, deca koja su pobegla i ene koje su se starale o njima, pojavili su se u isprekidanoj
liniji. Neki od njih su sa sobom vukli svoje omiljene stvari dok su tapkali ulicama poruenog grada.
Mogla je da zamisli njihove misli sada kada su tek izgubili dom, roditelje i sve ono to su ikada
poznavali i voleli. Mogla je da zamisli njihov oaj.
Pourila je da ih sustigne, nestrpljiva da uradi ono to moe da ublai njihovu patnju.

* * *
Delorin je trebalo dosta vremena da se izvue iz sruenog stepenita. Izgubila je svest, oamuena
nakon to ju je jedan od stubova udario po glavi. Kada se probudila, sve je bilo crno i teina ruevine ju
je pritiskala. Gurala je i grabila i na kraju se oslobodila, kandama se probivi iz ostataka do vazduha i
svetla i tiine predvorja hotela. Stajala je i gledala unaokolo, ve znajui ta e otkriti. Vitez Rei joj je
pobegao.
Donekle je bila u bolovima, ali njen bol je bio u drugom planu u odnosu na njen bes, a njen bes joj
je dao obnovljenu snagu. Pogledala je nanie ka posekotini na ruci, ka belini kosti. Ovakve povrede bi
osakatile ljudsko bie, ali ne i demona. Koristei svoje prste, povukla je meso i ponovo ga vratila na
mesto dok je krljut, koja se postepeno irila njenim telom, zatvarala ranu. Njeno ljudsko meso je bilo
slabo, ali njena demonska krljut je bila kao oklop. Mrzela je ljudski deo sebe, ali njega nije mnogo
preostalo.

Kada se rana dovoljno zatvorila da nije morala vie da vodi rauna o njoj, otresla se, obrisala
rukama krv sa lica i olizala prste da ih oisti. Razmiljala je o svojoj borbi sa vitezom Rei. ena je bila
mala ali pokretljiva. Bila je snanija nego to je izgledala. Ipak, nije trebalo da joj pobegne. Da se
stepenite nije sruilo, ne bi joj pobegla. Delorin je bila i vie nego ravnopravan protivnik za nju. Kada
se budu ponovo srele, to e i dokazati.
Otila je do vrata i pogledala napolje. Niz ulicu, u pravcu utvrenja, crni dim je kuljao u podnevni
vazduh. Zvuci bitke su zamirali i pojedinana kuknjava i jauci koji su ih zamenili svedoili su o rezultatu.
Mogla je sada da se vrati i da zauzme svoje mesto pored Finda Gaska, ali ve je znala da nee to uraditi.
Nee se vratiti sve dok ne pronae i ne ubije viteza Rei. Nee se vratiti sve dok ne donese vitezovu
glavu na kolcu.
To je bilo potrebno da zameni Finda Gaska kao vou vojske. On je postavio uslove a ona je isto
tako rekla da e ih ispuniti. Puzanje natrag ka njemu sada bi predstavljalo jasnu indikaciju svakome da
nema dovoljno snage da vlada. Bilo bi to priznanje neuspeha i znak slabosti. Znala je to. Znala je, takoe,
da e joj to biti smrtna presuda.
Ali ona nije bila primorana da uradi to iz ovih razloga. Nije kretala za vitezom Rei iz straha ili iz
potrebe da neto dokae Findu Gasku ili drugim demonima ili nekad-ljudima koji su im sluili, pa ak
ni samoj Praznini. Krenue samo jer je niko nikada nije nadmaio. Krenue da bi se oprobala sa
protivnikom koji je moda grekom poverovao da joj je ravan. Njen neuspeh da ubije ovog enskog
viteza Rei bio je ponienje koje nije elela da podnosi ni pod kakvim okolnostima. Nije joj bilo vano
ta je obeala Findu Gasku, niti ta je neko drugi oekovao od nje. Jedino je bilo vano da pronae ovo
stvorenje i ispravi stvar.
Pogledala je niz ulicu, dalje od utvrenja. Vitez bi otiao na sever, pokupivi spasene ene i decu sa
sobom do utvrenja u San Francisku. Nee moi brzo da putuje sa decom na grbai. Ne tako brzo kao
Delorin, koja e je goniti. Nee joj pobei po drugi put. Pokuae, naravno, ali nee uspeti.
Demon je za trenutak zamislio u sebi ta bi mogla da radi eni kada se ponovo bude nala u njenom
domaaju. Zamislila je strah i bol koji e otkriti u njenim oima kada je bude zgrabila. Zamislila je
naine na koje e je slomiti.
Samo tada e se osetiti ispunjenom.
Ostavljajui takve slike po strani za drugi put i odbacujui bilo kakvu dalju zabrinutost povodom
starca, poela je da hoda na sever van grada.

DVANAEST
Bilo je podne u ruevinama Smaragdnog Grada i Duhovi su igrali stikbol na ulicama Trga pionira.
Stikbol je najvie liio na bejzbol, igru koju niko od Duhova nikada nije video, iako su itali o njoj u
knjigama. Nisu znali nita ni o stikbolu, zapravo, osim onoga to ih je Panter nauio. Panter je tvrdio da
ga je igrao na ulicama San Franciska. Pokazao im je ono to je znao, a oni su izmislili ostalo.
Uspeli su da otkriju ta su ininzi i kako treba da igraju, ali devet ininga je inilo igru suvie
dugakom tako da su se dogovorili da ih ima pet. Otkrili su da je u bejzbolu bilo devet ili moda deset
igraa na terenu, ali nisu imali toliko Duhova pa su se dogovorili da ih ima troje ili etvoro. Imali su
gumenu loptu koja je bila pomalo ofucana i gnjecava, ali nisu imali palicu pa su koristili odseenu drku
od metle. Udara je bacao loptu u vazduh, udarao je najjae to moe i polazio u trk. Ukoliko bi neko
uhvatio loptu, udara je ispadao. Ukoliko se lopta ispusti, trka je mogao da nastavi da tri. Ali jo uvek
ste mogli da ga dodirnete loptom ili da je bacite na njega i pogodite ga, u kom sluaju je takoe ispadao.
Igra se igrala na otvorenom prostoru odmah severno od stare cvetne aleje Sova je potraila njeno ime u
jednoj od njenih istorijskih knjiga. Imala je etiri baze, stare gume postavljene u nepravilnom obliku jer
su otvoreni prostor i okolne ulice bile zatvorene ubretom i naputenim kolima. Putanje koje su
povezivale baze delovale su pomalo kao lavirint. Nisu otkrili ni broj udaraca ni broj lopti ali to nije bilo
bitno jer nisu imali ni bacaa, a rano su odluili da udara treba jednostavno da zamahuje po loptici sve
dok je ne pogodi.
Dozvoljavali su tri ispadanja po iningu, ali ponekad su poveavali taj broj na etiri kada je neko od
manje dece ispadao, poput Veverca ili Svee, samo zato to je to izgledalo fer.
Stikbol nije bila igra koju su deca igrala pedeset godina ranije na ulicama gradova Amerike, ali je
podjednako dobro funkcionisala. Davala im je neto da rade osim da sakupljaju hranu i izviaju, a Sova
im je oduvek priala da moraju ponekad i da se zabavljaju. Panter je posebno voleo ovaj oblik zabave, s
obzirom da je on uopte i smislio igru i proveo je dosta vremena terajui ostale da je igraju.
Upravo sada, trajao je etvrti ining i on je bio na mestu udaraa, suoavajui se sa poljem koje su
inili Kreda, Lasta i Medved. Majstor i Svea su ekali na svoj red da udaraju loptu. Sova je imala ulogu
sudije, ulogu koja joj je redovno dodeljivana, podjednako zato to je ona bila jedina kojoj su svi verovali
da e biti fer i neutralna kao i zbog kolica. Veverac je jo uvek bio u podzemnoj jazbini, oporavljajui se
od svoje groznice. Iako je on insistirao na tome da je dovoljno snaan da se popne i igra sa ostalima,
Sova mu je rekla da mu je potrebno da provede bar jo jedan dan u krevetu. Reka mu je pravila drutvo.
Soko je stajao dalje sa strane, prekobrojni igra i podjednako srean to je tako, kao to je bio i
preokupiran mozganjem o Sveinoj viziji prethodne noi. ejni je dremao u oblinjem ulazu, velike glave
oslonjene na ape, zatvorenih oiju, nauljenih uiju, ne proputajui nita.
Bolje se povucite jo dalje, deice! Panter je doviknuo onima u polju, bacajui nemarno loptu dok
je zauzimao poloaj za udaranje. Hej, rekao sam jo dalje jer e ova mala da poleti!
Onda ju je udario vrlo jako, njegov skladan, snaan zamah je dohvatio loptu tano kako treba krajem
drke metle i poslao je da leti daleko u trg. Kreda i Medved, koji su se ve nalazili prilino daleko zbog
Panterove odline sportske sposobnosti, brzo su krenuli da se povlae. Ali lopta je pala izmeu njih jer
su pogreno procenili njenu daljinu a Panter je skakutao od jedne do druge baze, dobacujui i rugajui im
se na njihovoj nesposobnosti i loem vidu. Na njegovu nesreu, toliko se dobro provodio da nije vodio
rauna o Lasti, koja je na drugoj bazi ekala svoju smenu i on je natrao pravo na nju. Lasta ga je, besna,
utnula u potkolenice i krenula da ga udara. Urlajui od straha i u isto vreme se smejui, Panter joj je
pobegao.
Do tada, Medved je uhvatio loptu. Okreui se, snano je zamahnuo njome. Medved je bio snaan i
lopta je daleko odletela. Lasta je probala da je uhvati, ali lopta se odbila od njenih ruku, udno odskoila

i pogodila Pantera koji je upravo tada stigao do poslednje baze.

Ispao si! viknula je Lasta.
Ispao! Panter se nasmejao. Ma, nema anse.
Ispao si! ponovila je Lasta. Lopta te je pogodila na putu ka poslednjoj bazi. Pravila kau da si
ispao!
Panter je dohvatio drku od metle, zamahnuo njome pretei ka njoj, a onda je ponovo bacio dole. O
emu ti to pria? To se ne rauna! Medved je samo ubacio loptu unutra! Nije probao da me pogodi, tako
da nisam ispao! Osim toga, prvo je pogodila tebe!
Nema veze koga je prvo pogodila. Tebe je pogodila na kraju i ispao si!
Ama, ti si luda!
Lasta mu se primakla, vadei svoju upavu kosu boje slame iz plavih oiju, obrva skupljenih u
ljutnji. Nemoj tako da pria sa mnom! Ne koristi taj ulini jezik na meni Panteru, makice! Sovo, kai
mu da je ispao!
Ostali su prili okupljajui se oko Pantera i Laste, koji su se tada ve, viui, uneli jedno drugom u
lice. Soko ih je posmatrao na trenutak, zabavljen situacijom. Onda je video da mu Sova upuuje iziritiran
pogled dok je prilazila u kolicima da pokua da ih rastavi i odluio da je dosta.
Hej, dobro, dosta je bilo! viknuo je i utiao ih, prilazei krupnim koracima. Pantere, nisi ispao.
Ne moe da ispadne kada se lopta prvo odbije od nekoga ili neega. Takvo je pravilo. Ali, podigao je
ruku da utia protivljenje Laste, mora da se vrati na prvu bazu jer si naleteo na Lastu. Zar nije tako,
Sovo? Pogledao je ka njoj i namignuo.
Podigla je paleve. Neka igra krene! viknula je jednu od nekoliko stvari za koju je znala da su je
govorili u bejzbolu kada su eleli da se igra nastavi, pokazujui Panteru da se vrati na prvu bazu.
Gunajui, igrai su se vratili na svoja mesta. I dalje kaem da je ovo sranje! prasnuo je Panter
preko ramena i pogureno nastavio dalje.
Soko je, sa rukama u depovima, sputene glave tako da je mogao da posmatra pokrete svojih nogu
na ploniku dok gaze pred njim, polako pratio Sovu dok se ona vraala ka poslednjoj bazi. Nisam
siguran to se tie ovih igara, rekao je.
Sova ga je pogledala preko ramena. To je dobro za njih, Sokole. Njima trebaju igre. Treba im neto
da im odagna misli od onoga to se deava svuda unaokolo. Potrebno im je da izbace svu tu energiju i
agresiju napolje. Pokazala je ka njemu. Trebalo bi da i ti igra. Zato ne zameni malo Majstora?
Slegnuo je ramenima. Moda kasnije.
Odvezla se do mesta iza poslednje baze i uhvatila ga za ruku kada je stao kraj nje. Bar mi reci ta te
mui. I nemoj da kae nita jer te znam bolje od toga. Da li je u vezi sa Tesom?
Bilo je, naravno, jer je u poslednje vreme sve bilo u vezi sa Tesom. Ali takoe se radilo i o
Sveinoj viziji, a on nije jo uvek rekao Sovi nita o tome. Nije bio siguran da li treba da kae ikome jer
nije znao ta je ona znaila niti ta je trebalo da uradi povodom nje. Jo uvek je radio na tome,
pokuavajui da otkrije da li treba da zapone pripreme da napuste grad i, ako je tako, gde misli da ide.
Odlazak je znaio da e ih sve odvojiti od jedinog stabilnog doma koji su ikada upoznali. Znaio je
pronalaenje drugog mesta ka kome treba ii, naputajui ono to je poznato, i uputanje u nepoznato.
Znaio je pronalaenje naina da ubedi Tesu da krene sa njim, da ostavi svoje roditelje i svoj ivot u
utvrenju, da odustane od svega to je ikada znala.
Ukratko, to je znailo preturanje njihovog sveta naglavce. Nije imao bilo kakvu naznaku kako da to
uradi.
Dok odluuje koliko eli da mi kae, Sova je rekla, prekidajui njegove misli, ima neto to ja
moram da kaem tebi. Radi se o Reci. Odlazila je negde sama a da nije nikome nita rekla. Ne nou, ve
u toku dana, kada smo mi ostali zauzeti drugim stvarima i ne primeujemo njeno odsustvo. Zastala je.
Mislim da se moda sastaje sa nekim.

Soko je kleknuo kraj nje, jednim okom usmerenim ka Majstoru koji je stajao na polju, spremajui se
da udari loptu. Kako zna za to?
Svea mi je rekla. Zna da su ona i Reka kao sestre; nema mnogo tajni izmeu njih. Ali ovo jeste
jedna od njih. Primetila je Reku da se iskrada, a kada se Reka vratila, suoila ju je sa tim. Reka nije htela
nita da joj kae, samo je rekla da mora da joj veruje i da ne kae nikome. Svea i nije rekla, sve do jue.
Zabrinula se nakon to si se ti vratio iz svoje posete Vremenku i ula ono o mrtvim Kretavcima, pa je
odluila da mi kae.
Soko je zavrteo glavom. Sa kim moe da se sastaje?
Ne znam. Ali Svea kae da je ponela neto sa sobom u vrei kada ju je jednom prilikom videla da
odlazi. Misli da ova to radi ve neko vreme. Sokole, ne znam ta da radim. Ne elim da se suoavam sa
njom oko toga. Znae da mi je Svea to rekla i to moe unititi njihov odnos. Suvie su bliske da bih
uradila tako neto. Klimnuo je glavom. Ali moramo da uradimo neto.
Moda bi mogao da pazi na nju, a kada se bude ponovo iskrala, moe da je prati.
To je zvualo mnogo lake nego to e verovatno ispasti, pomislio je. Reka ume prilino dobro da
vodi rauna o sebi i nee je uhvatiti u nepanji. Ukoliko eli da bilo ta otkrije pratei je, morae da bude
prilino vet u tome. To u svakom sluaju nije bilo neto to je jedva ekao da proba. Tajno praenje bilo
koga iz njegove porodice je pokazivalo njegov manjak poverenja u njih i izdavanje njihovog poverenja u
njega.
Ne znam, rekao je Sovi.
Ne znam ni ja, sloila se, ali ne mislim da moemo da je putamo da ovako izlazi sama bez
ikakvog znanja o tome ta radi. Porodica znai da preuzimamo odgovornost jedno za drugo, da vodimo
rauna, da pazimo jedni na druge. Ne mislim da vodimo rauna ako ignoriemo mogunost da ona sebe
dovodi u opasnost. Znao je da je to istina, ali nije se osetio nita bolje zbog toga. Bio je ljut zato to se
ovo dogaalo sada, kada je bilo toliko drugih stvari kojima je morao da posveti panju. eleo je da se
suoi sa Rekom na licu mesta i kae joj da mu nije potrebno ovo kao dodatni problem, ali je znao da to
nije nain na koji se reavaju stvari. Pusti me da razmislim o tome, rekao je.
Sovina panja se vratila na igru. Nemoj suvie dugo, mislim da ovo ne moe da saeka.
Ni Soko nije mislio da moe.

* * *
Kada se igra zavrila, poveo je Pantera, Medveda, Majstora i Sveu sa sobom u potragu za
tabletama za proiavanje vode iz prihvatnog sistema. Ve neko vreme su imali vrlo malo tableta i on je
odlagao dopunu njihove zalihe jer je to znailo putovanje preko celog grada do izvora zaliha koje je bilo
udaljeno vie od tri kilometra, rastojanje koje u normalnim uslovima nije voleo da prelazi. Ali ista
pijaa voda je bila neophodna i nije vie mogao da odlae putovanje.
Sova i ostali su se vratili u podzemlje da obave kune poslove, ienje i krpljenje, posao koji e ih
drati na okupu dok se ostali ne vrate. Soko je poveo najvee i najjae sa sobom, neophodna mera opreza
na putu u teritoriju koja je bila samo ogranieno poznata. Svea je bila izuzetak, ali ju je poveo zbog
njene sposobnosti da oseti opasnost. Trebae im celo popodne da odu i da se vrate i nije bilo garancije
da e pronai ono to su traili, ali e bar sa Sveom imati vie ansi da ostanu bezbedni.
Dan je bio siv i oblaan, a ulice puste. Padala je kia dok su hodali, izmaglica koja ih je obavila
kapljicama vode. Panter se jo uvek drao prie o ishodu stikbola, koji je njegov tim izgubio. On je drao
krilo sa desne strane, Majstor levo, Soko se nalazio na elu a Medved i Svea u sredini. Soko je
povremeno bacao poglede ka njemu jer mu je njegovo mumlanje skretalo panju, napola voljan da mu
kae da zaepi ali znajui da to nee nikako pomoi. Sva etvorica deaka su nosila tapove. Panter je
svoj drao kao da se nadao da e imati priliku da ga upotrebi.

Panter je sa sobom nosio mnogo potisnutog besa.

On se rodio na ulicama San Franciska, kao najmlai od petoro brae i sestara. Najveim delom bio
je Afroamerikanac, ali pomean i sa drugom krvi. Njegov otac je bio mrtav i pre nego to se on rodio.
Niko nikada nije priao o tome ta mu se desilo, a kada je Panter pitao, rekli s mu da niko nije ni znao.
Njegova majka je bila vrsta i odluna, deo ire porodice koja je ivela u Presidio parku, grupe koja je
podjednako prezirala i utvrenja i selo. iveli su u atorima, naputenim zgradama, pa ak i na
platformama konstruisanim na drveu. Bilo ih je nekoliko stotina, svi deo istog komiluka pre nego to su
preli u Presidio. Veina njih su bili crnci ili Hispanoamerikanci. Veina njih je znala poneto o
preivljavanju. Njegova majka i ostali odrasli su verovali da je opstanak zavisio od adaptiranja na
promenjeno okruenje, a to je zauzvrat znailo izgraivanje imuniteta a ivot iza zidina ili bekstvo na selo
nisu bili odgovor. Oni su bili ljudi iz grada i mesto im je bilo u gradu.
Nakaze su bile pretnja za koju nije bilo imuniteta i neke od onih veih, zlobnijih mutacije lovili
su ljude koji su, poput njih, iveli na otvorenom. Ali zajednica je bila dobro naoruana fleetnim
pukama, tapovima i aokama pitoljima koji su izbacivali iglice napunjene posebno jakim otrovom.
Organizovali su se u zatitne jedinice unutar svoje enklave i nikada nikuda nisu ili sami. Straari su
stalno osmatrali a deca su bila veoma zatiena. Kolale su glasine o odmetnutim milicijama koje su lutale
zemljom i napadale utvrenja. Bilo je glasina o uasima koja su poinila stvorenja koja nisu ljudska, koja
su bila neto manje, stvorenja mranijeg porekla. Nijedna od ovih opasnosti jo uvek nije isplivala u San
Francisku ali niko nije hteo da rizikuje.
Postojao je plan za evakuaciju iz grada kada se budu pojavili ali niko nije zaista verovao da e im
biti potreban. Panter je rastao igrajui se preivljavanja i to je brzo preraslo u uvebavanje stvarnosti. U
vrlom novom svetu vlada koje su se sruile i fanatika divljih oiju, zaraza, otrova i ludila, bombakih i
hemijskih napada, detinjstvo u tradicionalnom smislu je brzo bilo gotovo. Do vremena kada je imao
sedam godina, ve je znao kako da koristi oruje zajednice. Poznavao je nakaze i znao njihove navike.
Mogao je da lovi, sakuplja hranu ili prati tragove. Znao je koji lekovi su reagovali sa kojim bolestima i
kako da prepozna kada da obilazi mesta i stvari. Mogao je da uva strau cele noi. Mogao je da stane i
bori se ako je potrebno.
Odrastao je brzo, atletski graen i snaan, brzo je uio i bio rad da se javlja kao dobrovoljac. Do
vremena kada je imao dvanaest godina, ve je bilo prihvaeno da e jednog dana on postati voa
zajednice. ak su se i njegova starija braa i sestre pokorili pred njegovim superiornim prosuivanjem i
sposobnostima. Panter je naporno radio da postane najbolji. U pozadini njegovog uma, znao je da e
morati da bude. Prie o vojskama koje su oistile istonu polovinu zemlje nastavile su da se pojavljuju.
Svi su znali da stvari idu sve loije, da opasnost raste. Jednom, davno, prialo se o tome da e se stvari
vratiti i biti kao to su nekada bile o tome Panter nije nita znao i mogao je samo da zamilja. Ali takvi
razgovori su nestali vremenom. Bilo je prihvaeno da je prolost zauvek izgubljena da nita vie nikada
nee biti isto.
To je muilo starije mukarce i ene, one koji su se pomalo seali boljih vremena. Manje je muilo
Pantera i njegove vrnjake, koji su stvari poznavali samo onakvim kakvim jesu i bilo im je udobno u
poznatom okruenju, bez obzira to je bilo opasno. Panteru je delovalo da je najbolje to svako od njih
moe da uradi to da se bavi stvarima dan za danom i posmatra ih dok prolaze.
Za neko vreme, to je bilo dovoljno.
Jednog dana, ubrzo nakon to je napunio etrnaest godina, vratio se sa jo etvoricom drugih sa
sakupljake ekspedicije koja je potrajala nedelju dana i pronaao sve koje je ostavio za sobom mrtve.
Leali su oprueni svuda po parku, njihova tela su bila ukoena u agoniji, iroko rairenih ruku i nogu,
razjapljenih usta, sa krvlju koja je tekla iz uiju i noseva. Nije bilo traga nasilju, nikakvog dokaza o tome
ta ih je ubilo. Delovalo je kao da je to to je bilo odgovorno za njihovu smrt uradilo to brzo. Izgledalo je
kao da je u pitanju zaraza.

Panter je pretraivao kamp do kraja dana i nastavio i sledeeg, kopajui kroz odbaene kontejnere i
ubre, oajniki traei uzrok. Mislio je da nee imati mira dok ne rei misteriju. Ali nije otkrio nita.
Kada je konano postalo jasno da nee nita ni otkriti, slomio se i zaplakao, kleei meu telima,
ljuljajui se napred nazad sve dok nije osetio da se ispraznio. Neto u njemu se promenilo tog dana, neto
za ta je znao da se nee oporaviti. Sve u ta je verovao se preokrenulo. Sama priprema i vetine nisu ono
to e vam spasti ivot. Ono to e vas spasti bila je srea. ista sluajnost. Ono to e vas spasti je bilo
neto nad im niste imali nikakvu kontrolu.
Sahranio je svoju porodicu svoju majku, brau i sestre ignoriui protivljenje svojih drugova da
rizikuje svoje zdravlje time to dodiruje mrtve, odbijajui da saslua njihova upozorenja da je ono to ih
je pobilo bilo gotovo sigurno zarazno. Kada je zavrio, oprostio se sa ostalima, koji su odabrali da
ostanu u gradu i trae prijem u neko od utvrenja, pokupio ono to je mogao od oruja i namirnica,
spakovao ih i stavio ih na lea i poeo da hoda na sever.
Nedeljama kasnije, stigao je u Sijetl i pronaao Sokola i Duhove i svoj novi dom.
Tokom prve nedelje nakon to je postao lan svoje nove porodice, bio je voljan da pria o onome
to mu se desilo. Nakon toga, vie nikada nije priao o tome, vezujui to za prolost, deo ivota koji se
zavrio. Ali Soko je mogao da vidi da ga nije zaboravio; jednostavno je taj deo drao zakljuan unutra,
usijano vreo i izjedaju.
Bol i bes su ga uvek izjedali i tek mu je predstojalo pronalaenje efikasnog naina da se bori sa
njima, da se izlei i tako ostavi prolost na miru.
Ponekad je delovalo da nikada nee uspeti.
Soko ga je sada posmatrao, njegove mrane i snane crte lica i nemirne, izmuene oi. Panter ga je
primetio kako ga posmatra i on je brzo skrenuo pogled.
Putovanje kroz grad je prolo brzo i bez ikakvih incidenata. Nisu se susreli ni sa kakvim nakazama,
drugim plemenima, a nisu ni naili na bilo kakve prepreke koje bi usporile njihov prolazak. Dan je ostao
mraan a vazduh vlaan. Magla se podigla sa plonika i pela se uz zgrade, obavijajui sve prozranim
pramenovima. Nedugo zatim, kostur Svemirske igle se pojavio iznad krovova zgrada, njen otrcani stub se
pruao uvis kao ugaena baklja. Nekada, ljudi su se vozili liftom do njenog vrha, do restorana i vidikovca
koji je gledao na itav grad, ali to je bilo u prolim danima, pre nego to su rukom sklepani generatori i
stepenice bile ono najbolje emu su se ljudi mogli nadati, kada je struje bilo u celom gradu i kada su
liftovi radili.
To mora da je bio prizor, pomislio je iznenada. Ne grad jo uvek ste mogli da vidite grad ukoliko
biste se popeli do vidikovaca na brdima koja su ga okruivala ve stanovnitvo koje je grad inilo
ivim, sve te ljude, saobraaj, pokret i boje pre nego to se sve raspalo.
Njihovo odredite se pojavilo pred njima, iroka dvospratnica sa polomljenim prozorima i fasadom
oprljenom vatrom i oteenom vremenskim uslovima. Soko ju je pronaao sluajno na ekspediciji
sakupljanja hrane pre dve godine. Centar za skladitenje i distribuciju hemijskih zaliha, ukljuujui i
tablete za proiavanje. Zaliha je bila suvie velika da bi se iznela u jednom mahu ili da se uskladiti u
ogranienom prostom njihovog podzemnog doma. Ali, tablete su bile dragocene i teko su se nalazile u
vreme kada su maloprodajni objekti odavno bili opljakani i ispranjeni od korisne robe. Tako da je uzeo
ono to je mogao da nabaci na lea, a ostatak sakrio u podrumu iza gomile praznih sanduka. Za sada,
njegova tajna zaliha nije bila pronaena.
Prili su ulazu u zgradu i stajali gledajui za trenutak kroz slomljene prozore.
Dakle kakav je plan, Ptico? Panter je upitao pevuei.
Soko ga je ignorisao, uperivi pogled u senke i izmaglicu, oslukujui tiinu i oslanjajui se na svoje
instinkte. Zurio je niz ulice koje su vodile izmeu zgrada kroz izmaglicu. Kia je navlaila trotoar,
ostavljajui ga glatkim i sjajnim, a vazduh je mirisao na metal i ustajalu ribu. Bacio je pogled ka Svei,
koja je srela njegov pogled i odmahnula glavom. Nema opasnosti za sada, govorila je.

Obratio se ostalima. Majstore, saekaj nas na ulazu, sakrij se i uvaj strau. Mi ostali idemo po
tablete.
Popeli su se kroz jedan prozor izbegavi vrata, na kojima su bile reetke i lanac. Unutra, zgrada se
otvarala u slojevima dubokih senki i dugih, maglovitih zrakova sive svetlosti do isprevrtane gomile
polica, stolova, pultova, kutija i raznih drugih ostataka. Ostavivi Majstora na prednjim vratima, Soko je
poveo ostale ka sruenom zidu koji je odvajao prednji deo radnje od zadnjeg. S one strane zida, podna
vrata su se nastavljala dalje u stepenite koje je vodilo u podrum. Soko je ponovo oklevao. Nije mu se
dopadalo kako je izgledao ulaz, kao ni prvi put. A onda, potisnuvi svoje strahove, upalio je svoju lampu
na solarno napajanje i krenuo dole.
Stepenite je vodilo u samo sredite podruma, koji je bio potpuno mraan, buav i koji se irio u
svim pravcima ka zidovima koji su se jedva videli pod slabom svetlou Sokolove baklje. Sanduci su
bili postavljeni uz crni zid skrivajui zalihe po koje su doli. Zid sa njihove leve strane se delimino
sruio, stvarajui crnu rupu koja je otvarala prolaz ka podrumu i susednom dubokom skladitu. Rupa je
bila razruena i klizava od vlage, a soba iza nje tako ispunjena senkama da nije bilo mogue videti bilo
ta. Duboka, proimajua tiina se nadvila nad njima.
Svea je odmah rekla: Neega ima dole. Pokazala je prstom ka zidu i neprobojnom crnilu iza.
Unutra.
Svi su se savili i okrenuli se ka sruenom zidu, tapova podignutih u odbrani. Stajali su nepomino
nekoliko trenutaka, oslukujui. Nita se nije dogodilo. Nije bilo ni pokreta ni zvukova. Sekunde su
prolazile a podrum je postajao zaguljiv i topao.
Konano, znajui da mora neto da uini, Soko je zakoraio napred da pogleda izbliza.
Svea ga je odmah zgrabila za ruku, povukavi ga nazad. Ne idi unutra!
Soko ju je iznenaeno pogledao. ta je bilo?
Zavrtela je glavom. Njeno lice je bilo bledo i upalo, a njene oi razrogaene od straha. Jedva je
sebe naterala da mu odgovori. Moramo da beimo odavde. Moramo da beimo odmah.
Nain na koji je to rekla jasno mu je stavio do znanja da nema mesta raspravi. Soko je pogledao
ostale. Penjite se gore, odmah.
ekaj malo! Panter mu se uneo u lice, ljutitog glasa. Doli smo ak ovamo preko celog grada da
podvijemo rep i pobegnemo? Hoe da ostavimo tablete?
Popni se uz stepenice, ponovio je Soko.
Popni se sam uz stepenice! Panter je rekao ljutito, a onda se okrenuo nazad.
Dok su ostali gledali u neverici, krenuo je ka zadnjem delu sobe i dubokim senkama, ignoriui
poglede koji su bili upereni na njega, nesvestan Sveinog itanja dok ga je upozoravala. Soko je krenuo
za njim, a onda je stao kada je shvatio da nee vratiti Pantera a da ne rizikuje sukob koji bi verovatno
doneo vie tete nego dobra. Ne znajui ta drugo da radi, zamahnuo je tankim zrakom svetlosti iz svoje
lampe preko figure koja se udaljavala da joj osvetli put. Panter je stigao do gomila sanduka i kretao se
kroz njih, bez oklevanja ali i bez urbe.
Onda je, najednom, nestao sa vidika.
Soko je zadrao dah i ekao. Brzo je pogledao ulevo. Unutar crne rupe poruenog zida, sve je bilo
mirno. Ali je izgledalo kao da su se senke u sobi poele da se skupljaju u neto ogromno.
Sledeeg trena Panter se ponovo pojavio meu sanducima, nosei kutiju dragocenih tableta, dok je
labavo drao tap u svom naruju. Preao je preko sobe do mesta gde su ga ostali ekali, proao kraj njih
bez stajanja i krenuo uz stepenice.
Hajdemo, deice, rugao im se.
Niko se nije usprotivio. Popeli su se iz podruma bacajui uurbane poglede preko ramena, otili do
prednjeg zida zgrade gde ih je Majstor ekao i izali ponovo kroz polomljeni prozor. Napolju, nervozno
su stajali na ulici i zurili jedan u drugoga.

ta se desilo? Majstor je upitao smeteno, prelazei pogledom sa jednog lica na drugo.

Dobro je da ste mene poveli sa sobom da uradim pravu stvar, Panter je izjavio, uputivi Sokolu
znaajan pogled. Morate da imate nekoga ko se ne boji mraka. Morate da imate nekoga da se suprotstavi
babarogi kad bude izala iz svoje rupe.
Soko nije odgovorio, iako je eleo da kae Panteru da bi mu bilo bolje da nikada vie ne uradi
ovako neto. Umesto toga, pokazao im je da oforme krilnu formaciju i krenuli su kui, krenuvi nazad ka
centru grada. Svea je hodala kraj njega i zurila pravo napred, njeno mlado lice se zateglo i ovrsnulo a
njeno telo ukoilo. Soko ju je ostavio na miru. Znala je ta mu je na umu. Razmiljao je o tome da su se
nekako izvukli tamo, iako Panter u to nije verovao. Razmiljao je o tome kako su imali sree. Razmiljao
je o mrtvom Guteru i leglu Kretavaca i mogunosti da se pojavilo neto novo i opasno u gradu.
Ali je takoe razmiljao i o njenoj viziji od prethodne noi da neto dolazi po njih, neto to e ih
ubiti razmiljao je o tome da se svet van njihovog podzemnog doma zatvarao oko njih na nain koji niko
nije oekivao.
Razmiljao je o tome da je moda bolje da budu spremni kada se to desi.

TRINAEST
Soko je jo uvek razmiljao o dogaaju u podrumu skladita kada se vratio na Trg pionira. Ve se
smrailo i nije mogao sebi da dozvoli da zakasni na svoj sastanak sa Tesom, pa je zato krenuo ponovo
gotovo odmah. Sova je uhvatila izgled njegovog lica dok je prolazio kroz kuhinju i dograbio pare hleba
koji je ispekla, ali nije nita rekla. Ostali su bili preokupirani drugim stvarima i nisu primetili. Osim
Svee, koja je sa njim delila razumevanje povodom onoga sa im su se suoili u tami i nekako uspeli da
ga izbegnu. Ali ni Svea nita nije rekla.
Kasnije hoe, pomislio je on dok je iao ka vratima, sa ejnijem koji je tiho tapkao za njim.
Ispriae sve Sovi. Sova je njena mama a ona je mamina mala devojica.
One su imale poseban odnos, ojaan okolnostima koje su ih spojile. Sova je bila otila iz Sejfko
utvrenja i ivela je sa Sokolom i prvim Duhovima, Medvedom, Majstorom i Lastom, gotovo dve godine
kada je pronala Sveu. Ograniena svojim kolicima i onemoguena da se kree po veem delu
podzemlja, nije postojao dobar razlog da Sova ikada pronae bilo koga. Ali van svih oekivanja, ona je
bila ta koja je pronala Sveu.
Bila je napolju tog dana, izneli su je Soko i Medved kako bi posetila utvrenje i Tesu, u danima pre
nego to su Tesa i Soko bili zajedno a Tesi roditelji zabranili da izlazi sama. Dogovorili su se da se nau
malo severnije od utvrenja na ivici Trga pionira u jednoj od zgrada koje su gledale na Oksidental park.
Tesa ih je ve ekala kada su oni stigli. Njih etvoro se sastalo, a onda je Medved otiao da potrai
pisai materijal za Lastu, koju su ostavili sa ejnijem, a Sova je izvezla svoja kolica napolje na trg kako
bi omoguila Sokolu i Tesi da provedu malo vremena sami.
Sedela je na bledom suncu, leima okrenuta zgradi i pogleda podignutog da posmatra tanke trake
plavog neba kako dolaze i prolaze kao fantomske trake kroz pukotine u oblacima, kada se devojica
pojavila. U jednom trenutku je nije bilo, a u sledeem je stajala pred zgradom preko puta i gledala u
Sovu. Sova je za trenutak bila iznenaena, a onda joj je uzvratila pogled.
Onda ju je pozvala, Kako se zove?
Devojica nije odgovorila. Samo je nastavila da zuri. Bila je vrlo mala i tako mrava da je delovalo
kao da e nestati ukoliko se bude okrenula postrance. Njena odea je bila u krpama, lice umrljano
prljavtinom. Bila je tako odrpano malo stvorenje da je Sova odmah odluila da e morati da joj
pomogne.
Onda je rizikovala i pokrenula se prema njoj, polako, bez urbe, pazei da ne uradi neto to je
moglo da uplai devojicu. Ali dete je samo stajalo tamo ne pomerajui se.
Sova joj je prila na manje od tri metra i stala. Da li si dobro?
Gladna sam, rekla je devojica.
Sova nije imala hranu za nju. Zato je zavukla ruku u dep, izvukla bombonu i pruila joj je.
Devojica ju je pogledala ali se nije pomerila.
U redu je, Sova joj je rekla. Moe da je uzme. To je slatki.
Devojica je pomerila pogled, oi su joj bile zapanjujue plave i bile su pravi dodatak za njen
uperak od crvene kose. Boja njene koe je bila bela kao porcelan, toliko bleda da je to nagovetavalo da
nikada nije bila na suncu. Nije bilo toliko neobino sresti takvu decu u ova vremena, ali ak i tako, ova
devojica nije liila ni na koga na koga je Sova ikada naletela.
Sova se zavalila u svoja kolica i stavila ruke u krilo. Ja ne mogu da hodam, tako da ne mogu da ti je
donesem. A ne mogu ni da ti je bacim jer e se polomiti ako to uradim. Zato mora da doe i uzme je.
Hoe li da mi uini to?
Nije bilo odgovora. Devojica je nastavila da zuri. Onda se, odjednom, predomislila. Dola je
pravo do Sove, pruila ruku i uzela slatki, odmotala ga i stavila u usta. Za trenutak je sisala bombonu, a

onda se nasmeila. Bio je to najoaravajui osmeh koji je Sova ikada videla. Nasmeila se i ona njoj,
tako armirana da je bila u stanju da uradi sve za devojicu.
Hoe li da mi kae kako se zove? ponovo ju je pitala.
Devojica je klimnula glavom. Sara.
Dobro, Sara, ta radi ovde sasvim sama?
Devojica je slegnula ramenima.
Gde su ti roditelji?
Devojica je ponovo slegnula ramenima.
Gde ti je kua?
Ja nemam kuu.
Ni mamu ni tatu?
Sara je zavrtela glavom.
Ni brau ni sestre?
Jo jedno odmahivanje njene crvene kose.
Da li si sasvim sama?
Devojica se obgrlila rukama i ujela se za usnu. Uglavnom.
Sova nije bila sigurna na ta je tano mislila, a nije ni Soko kada mu je ponovila razgovor. Pojavio
se sa Tesom i pronaao Sovu u kolicima i Saru kako sedi na trotoaru pred njom, kako napregnuto slua
kako Sova zavrava jo jednu priu o deci i njihovom voi deaku. Do tada, ve je na prvi pogled bilo
jasno da su se njih dve vezale na nain da se to nije moglo prekinuti i da se devojica prikljuila
porodici.
Ali u narednim danima od kada je Sara poela da ivi sa njima u njihovom podzemnom domu,
Duhovi su poeli da shvataju da postoji neto prilino udno u vezi sa njom. Stalno je sanjala, esto se
budei iz nonih mora koje su je ostavljale drhtavom i nemom. Pitali bi je ta nije u redu, ali ona nikada
nije elela da kae. Ponekad je jednostavno odbijala da ide na neka mesta, posebno ona koja su bila
mrana i tesna. Nije htela ni njih da pusti unutra, dobivi takve napade da je bilo lake uiniti joj po volji.
Ni Sova ni Soko nisu mogli da otkriju ta se dogaa, ali su znali da je u pitanju neto vano.
Onda, jednog dana, Sova je ostala sama sa Sarom na Trgu pionira i pregledala kutije iz vree koju je
Medved dovukao sa mesta na kome ju je naao, nekoliko blokova dalje. Medved nije bio daleko, ali ga
isto tako nije ni bilo na vidiku. Soko i Lasta su traili nove izvore zaliha dole u centru. Sova nije obraala
mnogo panje na ono to se dogaalo oko nje, koncentriui se na posao koji je radila, a onda je iznenada
Sara prosiktala kao opeena, dohvatila je zadnji deo Sovinih kolica i brzo je odgurala u njihovu zgradu.
Sova jedva da je imala vremena da zapita ta nije u redu kada ju je devoicina aka stegla preko usta a
ona je proaptala: Kretavci!
Pojavili su se nakon nekoliko sekundi. Tri hodajua mrtvaca, isteturavi se iz mraka uliice,
bacajui zlokobne poglede desno i levo dok su prelazili trg i nastavljali dalje u poprenu ulicu. Da Sara
nije sklonila Sovu sa otvorenog, otkrili bi ih. Sova je obgrlila devojicu oko njenih ramena. Kako je
znala za Kretavce? Sara je zavrtela glavom, ne elei da kae ali ovog puta je Sova bila uporna,
govorei joj da je to u redu, ta god da je, ali da ona mora da zna, da je to vano.
Devojica je rekla da su to glasovi.
Rekla je da su to glasovi u njenoj glavi, oni koji joj dolaze i u snu i na javi, i upozoravaju je na
opasnost. Oduvek su bili tu, oduvek su vodili rauna o njoj.
Sova nije razumela. Sara je imala glasove koji su joj govorili, koji su mogli da kau kada zapreti
opasnost? Devojica je klimnula glavom, odjednom se postidevi. Sova jo uvek nije razumela. Zato
nije htela da o tome razgovara sa ostalim lanovima porodice? Zato je to drala za sebe?
Tada joj je Sara ispriala da neki ljudi ne veruju u glasove, da su neki neki ljudi mislili da su
glasovi loi. to je onda inilo i Saru loom, a ona nije elela da bude loa. Ali ona nije mogla da sprei

da uje glasove i da im veruje. Nije mogla da sprei to to ljudi ponekad nisu sluali glasove, a onda
umirali.
Poput njene mame i tate.
Sova je pustila da razgovor tu stane, ali je kasnije ispriala priu Sokolu i oni su odveli Sveu sa
strane i rekli joj da su glasovi vani i da mora uvek da ima kae ono to glasovi priaju. Glasovi nisu bili
loi a nije ni Sara. Oni samo hoe da pomognu, a da bude lo moe samo onda kada nee da
pomogne.
Soko ni sam u poetku nije ba bio siguran da li veruje u glasove. Ali poto je par meseci posmatrao
Saru, promenio je miljenje, posebno nakon to ju je poveo u sakupljaku ekspediciju gde ga je stalno
upozoravala na nevidljive opasnosti, pazei da mu se nita ne desi. Pazei da se nikome nita ne desi.
Nije postojalo racionalno objanjenje kako je mogla da vidi te stvari ili odakle su glasovi dolazili, ali to
nije menjalo injenice. Sara je brzo dobila ime Svea i postala je njihova svetlost na najmranijim
mestima.
Pustio je da mu svest ode u prolost, odvraajui mu misli od sadanjice dok je izlazio iz zgrade
iznad njihovog skrovita na trg dok je poinjao sumrak. Morao je da pouri da stigne na svoj sastanak sa
Tesom i morao je stigne kako bi odrao obeanje koje je dao Tigru u vezi sa plenetenom. ejni je tapkao
pred njim, sputene velike glave, njuei trotoar i bacajui otre poglede ka zamraenim ulazima i
prozorima zgrada dok su prolazili. Grad je bio tih, retki zvukovi daleki i prigueni, izgubljeni u tami i
izmaglici. Miris trulei i zagaenja se podigao sa obale, ali je Soko bio tako naviknut na njih da ih je
jedva primeivao. Ponekad je razmiljao o svetu u kome su mirisi bili slatki i prijatni, o poljima punim
cvea i umama kojih se seao iz svog detinjstva u Oregonu. Ponekad je zamiljao da e jednog dana
odvesti Duhove na mesto koje e tako mirisati.
Proao je niz Prvu aveniju kraj naputenih vozila i gomile ubreta, kroz travu i korov koji su rasli iz
pukotina na trotoaru, a onda skrenuo na sever dok je jo uvek bio sa svoje strane utvrenja i probio se do
starog ulaza u stanicu lakog metroa. Ponovo je razmiljao o Sveinoj viziji i opomeni da moraju da bee
iz grada. Razmiljao je o tome kako mu je sve to se dogodilo u poslednje vreme govorilo da treba da je
poslua. Mrtvi Kretavci, mrtvi Guter, iskustvo koje su imali ovog popodneva u podrumu skladita i
njegov sopstveni oseaj da su se oko njega stvari menjale, doprineli su njegovoj rastuoj sigurnosti da
Sveini glasovi predstavljaju upozorenje koje nije smeo da ignorie.
Ali isto tako je znao da nikada nee moi da ode bez Tese. ak ni po cenu svog ivota, nikada je
nee napustiti. To nije bila racionalna odluka, nije ak ni bila odluka do koje je svesno doao.
Jednostavno je to znao. Moda je oduvek to znao duboko u sebi, ali nije eleo da prizna. Zapravo to nije
ni bilo bitno. Negde, u nekoj taki tokom vremena koje su provodili zajedno, on se obavezao i bilo je
suvie kasno ak i da proba da to promeni. Njegova oseanja prema njoj su bila tako jaka i tako duboko
usaena da vie nije mogao da zamisli svoj ivot bez nje. Venali su se na jedini nain koji je bio vaan
svom srcu, u snazi njegove naklonosti i odlunosti da sa njom bude zauvek.
Zato, pre nego to bude ispunio ono za ta je verovao da je njegova sudbina da spase Duhove, da
odvede svoju porodicu van grada i opasnosti koja je pretila morao je da ubedi Tesu da krene sa njima.
Uporno je odbijala da ostavi svoje roditelje, ali morao je da pronae nain da je ubedi i morao je da to
uradi brzo.
Razmiljao je o tome dok je prilazio ulazu u stanicu i silazio niz stepenice, ostavivi ejnija da luta
po ruevinama napolju. Svetlo je do sada bilo tako slabo da je jedva video zidine utvrenja. Kada bude
zavrio, bie potpuno mrano u noi u kojoj nije bilo pukotina u oblacima i nije bilo svetlosti meseca ili
zvezda.
Ali odbacio je svoje brige na stranu za drugi put i zakucao jako po elinim vratima koja su vodila u
tunele, koristei prethodno dogovoreni signal, dva puta jako i jednom slabo.
Nekoliko sekundi kasnije brava sa druge strane se otkljuala, vrata su se irom otvorila i Tesa se

provukla kroz njih i nala se u njegovom naruju, grlei ga jako. Zato mi to radi? prodahtala mu je u
uvo, ljubei ga, a onda zarivi svoje lice u njegov vrat.
Imao sam dugako popodne gore u gradu. Nisam mogao da se vratim ranije. Zagrlio ju je i
poljubio. Izvini.
U redu je, rekla je. Ali brinem se. Svaki put. Pomislim da nee doi, da se neto desilo. Ne
znam kako da se suoim sa tim.
Odvojila se od njega, ali ostajui blizu, i gledala ga kao da ga nikada ranije nije videla, ili da nikada
vie nee. Njene oi su bila crna jezera na priguenom svetlu a njena smea koa glatka i zamraena
senkama. Da li sam ti nedostajala?
Nasmejao se. Samo toliko da sam odustao od veere i doao da te vidim.
To je sve? Samo veeru?
To je bilo jedino od ega sam imao vremena da odustanem. ta jo hoe?
Posmatrala ga je. Ne znam. Sve, pretpostavljam. Nasmeila se napola nesvesno i zavukla ruku u
dep. Donela sam pleneten. est doza umotanih u hladna pakovanja. Trebalo bi da to bude dovoljno za
Persiju. Drite ih na hladnom dok ih ne uzme. Neka Tigar uradi isto dok ih bude uvao.
Klimnuo je glavom, prihvatajui pakete i stavivi ih duboko u dep sa strane. Pleneten su bile tablete
koje su se lako prenosile. Odnee ih Tigru sutra u podne, kao to je obeao.
Uhvatila ga je za ruke i povela ga do klupe gde su voleli da sede tokom svojih sastanaka. Obavio je
jednu ruku oko njenog ramena i uzeo je u naruje. Hvala to radi ovo.
Klimnula je glavom ali nije nita rekla.
Osetio je neto. Sve je prolo u redu, zar ne?
Moda su me videli.
Osetio je hladnou kako se iri u njemu i za trenutak nije nita rekao u odgovor. Ko te je video?
konano je uspeo da kae.
Uzdahnula je i podigla glavu sa njegovog ramena. Bila je jo jedna devojka koja je radila u sobi sa
medicinskim zalihama. Uhvatila me je u hladnjai gde skladite pleneten. Izmislila sam priu kako pravim
popis, ali svi znaju da se popisi rade po zadatku i u odreeno vreme.
Misli da je moda nekome rekla?
Moda jeste.
Onda ne bi trebalo da se vraa. Jer zna ta e se desiti ako se vrati a oni su otkrili da si krala
medicinske zalihe, eleo je da doda ali nije. Trebalo bi da poe sa mnom.
Zna da ne mogu to da uradim.
Znam da misli da ne moe.
Odmakla se od njega. Zato uvek moramo da raspravljamo o ovome, Sokole? Svaki put kada te
vidim! Zato ne moemo da budemo zajedno a da ne razgovaramo o budunosti? Jako je stegla njegove
ake. Zato ne moemo samo da budemo u sadanjosti? Mislio je da e moi da doe do ovoga
postepeno ali stvari se nisu tako odvijale. Nagnuo se blie, tako da su im se lica gotovo dodirivala.
Zato, proaptao je. Zbog svega. Duboko je udahnuo. Sluaj me, Tesa. Rekao sam ti prole noi
da mora da bude paljiva kada izlazi iz utvrenja, da je Vremenko pronaao itavo leglo mrtvih
Kretavaca dole na obali. Ali ima jo. Naili smo pre dva dana na Gutera koji je sav bio pokidan.
Nikada nisam video neto slino. Ne znam ni za ta to moe da uradi tako neto. A onda, ranije u toku
dana, ili smo do podruma u skladitu i Sveini glasovi su nas upozorili da beimo odatle. Nisam mogao
nita da vidim ali sam mogao da ga osetim. Tamo je bilo neto, neto veliko i opasno i krilo se sa druge
strane sruenog zida.
Htela je neto da kae ali on joj je stavio prst na usne. ekaj, ima jo. Prole noi, kada sam se
vratio sa susreta sa tobom, Svea me je ekala. Sva se tresla, toliko je bila uplaena. Imala je jednu od
svojih vizija, jednu lou. Bilo je to neto veliko to dolazi u grad, neto to e nas sve pobiti.

Dodirnuo joj je obraz, a onda je pomazio po kosi. Svea ne izmilja takve stvari. Glasovi su
stvarni i nikada nisu pogreili. Mislim da ne gree ni ovaj put. Ali ne znam ta da uradim povodom toga.
Nisam rekao nikome osim tebi. Da li zna zato je tako? Jer ne mogu da uradim nita bez tebe. Moram da
odvedem Duhove van grada na neko sigurno mesto. Ali neu da idem bez tebe. Ne mogu da te ostavim.
Neu da te ostavim.
Klimnula je glavom, ujela se za usnu i ispruila ruke i uhvatila ga za glavu dok mu je ljubila oi.
ta bi trebalo da uradim sa svojom majkom? Ne moe od mene da trai da je ostavim!
Njegov pogled je bio ljutit. Ti si potpuno odrasla, Tesa, nisi dete. Mi pripadamo jedno drugom ti
i ja. Spremni smo da zaponemo svoj sopstveni ivot. Da bismo to uradili, mora da je ostavi. To je
jednostavno tako. Ona ima tvog oca; on moe da se stara o njoj. Ti bi je ostavila u svakom sluaju, ako
hoemo da se venamo. Zar to nije ono to eli za nas?
Zavrtela je glavom. Rekla sam ti ve! Moe da doe i ivi sa nama u utvrenju! Moe da bude
sa mnom tamo!
Izgubio je kontrolu i jako je protresao. O emu ti to pria? To nema smisla! Kada su nas uhvatili
van utvrenja pre koliko, est meseci tvoj otac ti je zabranio da se ikada vie vidi sa mnom. Oboma
nam je rekao da to nije neto to e dopustiti, njegova erka sa klincem sa ulice, pripadnikom plemena.
To je rekao! Ostali iz utvrenja su bili jo gori. Neki su hteli da te odmah proteraju. Brinuli su da e
moda pokupiti zaraze koje se mogu preneti na njih. Neki su hteli da te bace sa zidina. Da li misli da e
se promeniti neto ako im kaemo da hoemo da se venamo?
Stavio joj je ruku preko usta kada je probala neto da kae. ekaj, nemoj nita da kae. Pusti me
da zavrim. Pusti me da izbacim sve. Nisam se suprotstavljao tome tada. Nisam znao ta da kaem. Znao
sam samo da ne elim da te izgubim. Zato smo se od tada sastajali ovako, ti si se iskradala nou, ja sam
se unjao ovamo kroz ruevine. Ali mi oboje znamo kako e se to zavriti. Pre ili kasnije e nas uhvatiti
osim ako ne pronaemo drugaiji nain da ivimo svoje ivote.
Otro je izdahnuo, iscrpljen. Nalazimo se na ivici neega. Mogu to da osetim. Korak u pogrenom
smeru i biemo izgubljeni. Korak u pravom smeru i nikada se neemo razdvojiti. Ali ti mora da napusti
utvrenje. Mora da ode i poe sa mnom tamo gde emo biti bezbedni i zajedno, gde god to bilo. Tvoji
roditelji to nee razumeti. Nita to im bude rekla ih ne moe naterati da razumeju. Moemo da im
ponudimo da krenu sa nama, ali zna isto tako dobro kao i ja da nee poi. Ono to e se desiti jeste da e
urediti da ni ti ne ode.
Zavrtela je glavom. Ne moe biti siguran.
Ja to znam. Znam to isto tako sigurno kao to znam ta oseam prema tebi.
Tesa je tiho zurila u njega, a onda je obrisala suze iz oiju. Moram da razmislim o ovome. Treba mi
malo vremena da razmislim.
Vreme je upravo ono to nema, eleo je da joj kae, ali je uspeo da sprei sebe da to uradi.
Znam, rekao je umesto toga. Znam.
Seli su na klupu, drei se jedno za drugo ne progovarajui, gledajui u mrak. Soko je nastavio da se
pita da li je postojalo jo neto to je mogao da kae, neto ime e je jo vie ubediti. Ali nije mogao da
smisli ta bi to moglo da bude. Zato se zadovoljio time da joj bude blizu za ovo vreme koje im je
preostalo, upijajui njenu toplinu i mekou, pruajui sebi malo udobnosti pre nego to ona ponovo ode.
Sakupljaka ekipa je izala napolje ranije prole nedelje, rekla je odjednom, ne gledajui u njega,
lica zaronjenog u njegovo rame. Nije odmah nastavila, ali je onda rekla vrlo brzo: Bilo ih je
jedanaestorica, svi iskusni, teko naoruani. Otili su na jug ka skladitima trideset ili etrdeset
kilometara van grada, u potrazi za sveim medicinskim zalihama i upakovanom robom koje e doneti u
utvrenje. Bila je to petodnevna ekspedicija. Zastala je, kao da eka na njega, a onda je nastavila:
Prolo je nedelju dana, a oni se nisu vratili. Jedan od njih je moj otac.
Sada je mogao da uje strah u njenom glasu, mogao je da oseti duboki uas koji je oseala u sebi.

Njegova upozorenja o Sveinoj viziji i udnim stvarima koje se dogaaju u gradu su to uradila. Poeleo
je da je to ostavio za drugi put. Ali sada je bilo kasno da se vrati.
Ima ih jedanaestorica pod orujem, rekao je, trudei se da je ohrabri. Znaju ta rade. Mogu da se
zatite.
Mogao je da oseti kako se njena glava trese u neslaganju. Kretavci i onaj Guter o kome si mi
priao su takoe znali ta rade. Trebalo je da takoe budu u stanju da se zatite, ali vidi ta se desilo.
To nije isto. Jedanaestorica naoruanih ljudi mogu da se suprotstave svemu. Tvoj otac e biti
dobro.
eleo je da moe da veruje u to. eleo je da moe da smisli neto to e je jo vie ohrabriti. Znao
je kako se osea u vezi sa svojim ocem i majkom i ta e joj se desiti ako izgubi nekoga od njih. Tako si
glup, rekao je sebi ljutito.
Moram da se vratim, rekla je odjednom, odvajajui se od njega. Ustala je i krenula ka vratima, a
onda pogledala nazad ka njemu. Da li e uskoro doi ponovo?
Ustao je. Ako mi obea da e biti paljiva, hou. Za dve veeri, vai?
Brzo se vratila nazad i pribila se uz njega. Ti si onaj koji je na ulici.
Ponekad su ulice bezbednije.
Meni ne deluje tako.
Volim te.
Ja tebe volim vie. Poljubila ga je jako, a onda se odvojila, svetlucavih crnih oiju, lica koje je
odavalo njena oseanja. elim tebe. elim sve od tebe. elim da budem sa tobom zauvek.
Ponovo ga je poljubila, a onda se okrenula i naglo izala kroz tunelska vrata i nestala. Stajao je i
sluao kako se brave zakljuavaju, a onda tiinu. Porumeneo je od uzbuenja, a strah ga je kidao. Jedva je
uspevao da zadri svoja oseanja. Tri rei su se stalno ponavljale u njegovom umu.
Nemoj da ide.

ETRNAEST
Kirisine, Bijat je proaptao ka njemu kroz poluotvorena vrata. Zar ne dolazi na spavanje?
Mladi vilenjak je pogledao preko ramena u svog prijatelja i uhvatio na trenutak njegovo mravo,
zgreno lice na bledoj svetlosti plamena svee. Samo da zavrim, rekao je.
Da li zna koje je vreme?
Kirisin je odmahnuo glavom. Nije zora, znam toliko.
Zauo se oajan uzdah dok je Bijatovo lice nestajalo a vrata se zatvarala. Kirisin se vratio pisanju.
Sedeo je na malecnoj verandi doma koji je delilo njih estoro Bijat, Eria, Raja, Darn, Giln i on
sam. etvoro je bilo iz Sintre, a dvoje je doputovalo sa drugih mesta kako bi uestvovali u odabiru. Vei
deo vilenjakog naroda je iveo u Sintri, ali ostale, manje zajednice, bile su razbacane po svetu u slinim
umama. Elkris je mogla da se zadovolji time da za svoje Odabrane koristi samo vilenjake koji su iveli
blizu. Ali iz nekog razloga, odgovaralo joj je da dolaze sa svih strana i tako je bilo od pamtiveka.
Naposletku, ona je bila ono to jeste, tako da je mogla da dobije sve to je elela.
Kada ju je Kirisin video po prvi put, ostao je bez daha. Postojalo je drvee koje je bilo
velianstveno i predivno a sa druge strane postojala je Elkris. Bila je visoka i vitka i njeno prisustvo je
prenosilo velianstvenost ili sklad. Srebrnasta kora i grimizno lie stvarali su auru oko njene kronje
tako da je svetlucanje njenog lia liilo na perje i svilu. Bila je magina, naravno; kako bi neko drvo
ovakvog izgleda moglo da ne bude? Ona je bila jedina od svoje vrste, stvorena vekovima ranije da
odrava Zabran, barijeru iza koje je demonski soj bio zatvoren u doba Vilin zemlje. Dokle god je ona
ivela, oni nisu mogli da se oslobode. Odabrani su bili njene sluge, birani da je uvaju. To je bila ast
ogromnih razmera, ali ona koja nije ukljuivala propitivanje njenih motiva ili razloga. Sluba Elkris je
zahtevala posveenost i poslunost koja nije doputala zadovoljavanje line znatielje.
Pa ipak, Kirisin je eleo da je bolje razume. Tako malo toga je bilo poznato a veina toga je bilo
napabirena tokom godina slube i prenosila se generacijama Odabranih. Elkris je ivela hiljadama
godina, ali gotovo sve to je bilo zapisano o njoj u vreme njenog stvaranja bilo je izgubljeno. Kao i
mnogo toga drugog to je bilo vilenjako, podsetio je sebe. Kao, recimo, magija. Nekada je svet bio pun
magije i vilenjaci su upravljali veim delom nje. Ali vilenjaci su izgubili svoju magiju, isto kao to su
izgubili svoj nain ivota. U poetku, oni su bili dominantna vrsta. Sada su bili neto malo vie od
glasine. Ljudi su sada naseljavali svet a oni nisu razumevali magiju. Sve to su oni razumeli bilo je kako
da upropaste zemlju, kako da uzmu ono to hoe i ne brinu o teti koju su nainili.
Ljudi su, odjednom je pomislio, bili unititelji.
Sklonio je u stranu uperak plave kose i zapisao to, dodajui ga svojim drugim razmiljanjima.
Svake noi, pre nego to legne, pisao je svoj dnevnik, zapisujui svoje misli i otkria kako bi imao zapis
o njima kada se njegova sluba zavri. Da su drugi radili isto vekovima ranije, moda sada ne bi
postojalo toliko stvari o kojima niko nita ne zna. Posebno to se tie Elkris.
Odabrani su bili logian izbor da naprave te beleke, naravno, ali je malo njih to radilo. Njihov
period slube je bio kratak. Birani za vreme letnje dugodnevnice meu deacima i devojicama koji su
uli u svoju prvu godinu zrelosti, sluili su godinu dana, a onda su predavali svoju dunost dragoj grapi.
Drvo nikada nije biralo vie od osam ili manje od est njih. Dovoljno da obavljaju potrebne dunosti
staranja o njenim potrebama i voenja rauna o Vrtovima u kojima je bila zasaena.
Samo odabir je bio ritualan. Svi kandidati su prolazili ispod grana drveta u zoru dugodnevnice. Oni
koji e postati novi Odabrani bivali su lako dodirnuti po ramenu jednom od vitkih grana drveta, jedini put
kada e ona ikada komunicirati sa njima. Kako je pravila svoj odabir, kako je odluivala ko e je sluiti u
narednih dvanaest meseci, bila je misterija koju niko nikada nije reio. Nije dolazilo u pitanje da je ona
bila oseajno bie. Uenje je sasvim jasno govorilo da je tako nainjena i da je priroda njenog stvaranja,

iako nejasna u istorijama koje su to opisivale, zahtevala da stalno bude u vezi sa nekim. Odatle i
prisustvo vilenjaka koji su svakodnevno vodili rauna o njoj i trajna zatita zajednice koja se oslanjala na
nju.
Napisao je poslednjih nekoliko reenica, ostavio pisai pribor i ustao da se protegne. Sunce e izai
za malo manje od jednog sata i Odabrani e sii dole u bate da pozdrave Elkris i poele dobrodolicu
novom danu. Bila je to, zapravo, formalnost. Radili su to jer su Odabrani tako radili od pamtiveka. Bio je
to obiaj ukorenjen zbog potrebe da se odri veza sa drvetom.
udno, zaista. Oni su pazili na Elkris, pa ipak ona veim delom nije ak ni delovala svesna njihovog
prisustva. To nije delovalo kako treba. Razmislio je o tome, a onda samoprekorno zavrteo glavom. Nije
bio pravian. Ona je bila drvo, a koje drvo je ikada uivalo u toplom odnosu sa nekim dvonogim biem
koje je moglo za treptaj oka da odlui da ga posee za potpalu?
ta radi Kirisine? upitao je poznati glas.
Eria je stajala odmah iza njega. Nije je uo kako prilazi, to ga je iziritiralo. Ona je bila dobra u
prikradanju. Stajala je sa rukama na bokovima, sa izazivakim tonom u glasu. Bila je najstarija, za pet
meseci, i bila izabrani voa Odabranih. Takoe je bila i kraljeva erka. Kirisinu ovo nije smetalo, ali bi
voleo da je bila malo manje impresionirana sobom.
Upravo zavravam svoj dnevnik, odgovorio je, radosno se osmehujui.
Ona se nije nasmeila. To je bila muka sa Eriom. Nije se dovoljno smeila. Sve je shvatala
ozbiljno, kao da je ono to su radili premaivalo bilo ta to e ikada raditi u svom ivotu. Bila je greka
bilo ta shvatati toliko ozbiljno. Od toga se brzo starilo i cedilo vam energiju i nadu. Video je kako se to
dogaa sa njegovim roditeljima, koji su se tako jako borili da ubede kralja da uspostavi novu enklavu na
planinskim padinama Raja, gde su vazduh i voda bili istiji. Ali ostavljanje Sintre znailo je i ostavljanje
Elkris, a to je bilo neto to je samo nekolicina mogla lako da prihvati. Veina nikada nije ivela nigde
drugde osim u njenoj blizini i nije mogla ni da zamisli da sada uradi tako neto. Nije imalo veze to su
zapravo samo Odabrani bili potrebni da se staraju o njoj. ivot van Sintre je bio za druge vilenjake;
vilenjacima Sintre je mesto bilo tamo gde su i bili.
Njegovi roditelji su se istroili u beskorisnim naporima da privole kralja svojoj ideji. Kralj je,
naposletku, bio roak njegovog oca i trebalo je da ima volje da ih saslua. Ali Arisen Belorus nije
prihvatao ideju i umesto toga je pojasnio da dokle god on bude kralj a njegova porodica bude vladala
vilenjacima Sintre, nikakva druga enklava nee biti uspostavljena. Sa kakvim god problemima da se
vilenjaci suoe, reie ih ovde.
Naravno, vilenjaci i nisu reavali bilo kakve probleme koji su bili pred njima. Nisu napravili
nikakav napredak da zaustave trovanje zemaljskih resursa. Nisu uradili nita povodom ratova i zaraza
koji su unitili ljudsku populaciju. Najgore od svega, ignorisali su najopasniju pretnju od svih nove
demone i njihove vojnike nekad-ljude. Nije bilo dovoljno to su vilenjaci zatvorili demonski soj od
Vilin-sveta; novi demonski soj, onaj roen iz ljudske rase, zauzeo je njegovo mesto. Odvajajui se od
dogaanja u svetu, vilenjaci su dozvolili da se to desi. Ovi novi demoni se jo uvek nisu baktali sa
vilenjacima; moda nisu ak ni shvatili da vilenjaci postoje. Ali pre ili kasnije e otkriti, a kada se to
desi, vilenjaci e otkriti do ega ih je dovelo zarivanje glave u pesak.
Razmiljanje o tome ga je razljutilo. Jo vie ga je ljutilo to to je Eria traila svoj ozbiljan stav na
male stvari pre nego na neto to bi zaista promenilo stvari.
To je bilo ono to bi erke kraljeva trebalo da rade, zar ne? Da poklanjaju svoju panju vanim
stvarima?
Ali, sa druge strane, roaci kraljeva bi morali da imaju sklonost ka odgovornostima, tako da nije
mogao da se ali.
Da li zna koje je doba? pitala ga je.
Uzdahnuo je. Uskoro e zora. Nisam mogao da spavam.

Ako ne spava, onda nisi odmoran. Ako nisi odmoran, onda ne moe adekvatno da obavlja svoje
dunosti kao Odabrani. Da li si razmiljao o tome? Stalno si odsutan, Kirisine. Manjak sna bi mogao da
objasni problem.
Njih dvoje su izgledali prilino slino vitki i vilenjakih crta lica, zakoenih oiju i obrva, uskih
lica, uiju blago zailjenih na vrhovima i sa nainom hoda koji je nagovetavao da e poleteti svakog
trenutka. Delovalo je kao da su roaci, iako je Kirisin mislio da, ostavivi slinost u licu po strani,
uopte ne lie.
Verovatno si u pravu, Eria, sloio se, jo uvek se smeei. Pokuau da budem bolji poevi od
veeras. Ali sada sam budan i zato mislim da u ostati budan do zore.
Kirisine...
Ali on je ve siao sa verande i odlazio. Kratko joj je mahnuo u pozdrav i nestao u drveu, samo
kako bi joj dao do znanja da nema ljutnje. Ali nije usporavao.
Vilenjaci su bili stari narod na svetu. Neki su verovali da su bili prototip za ljude, iako je Kirisin
oduvek smatrao da je to budalatina. Vilenjaci, mislio je, uopte nisu liili na ljude.
Pa ipak, koegzistirali su na svetu na koji su obe vrste imale uticaj, nabolje i nagore. U ovom
trenutku, uticaj je veinom bio ljudski i u potpunosti lo. Ljudi su izgubili kontrolu nad svojim svetom. To
se desilo postepeno i desilo se u meri koju nijedan vilenjak nije mogao da shvati. Sistematski su
unitavali resurse, trujui sve, prvo lokalno a na kraju i globalno. Poeli su da ratuju meusobno sa
takvom stranom odlunou da je nakon jednog veka nasilja bilo vie mrtvih nego ivih. Priroda je
odgovorila, naravno. Zaraze, oluje i vulkani su dovrili ono to su ljudi zapoeli. Isprva, vilenjaci su sebi
govorili da je vei deo onoga to se deavalo prirodni ciklus, da e se stvari na kraju popraviti. Vie to
nisu sebi govorili. U stvari, postalo je toliko loe da su neki zagovarali ideju da se vilenjaci otkriju i
probaju da isprave stvar.
Naravno, dosta krivice za ono to se desilo je lealo na njima samima, pomislio je Kirisin mrano.
Bila je to njihova odluka da ponu da se skrivaju vekovima ranije kada je ljudska populacija poela da
raste, a vilenjaka da opada. Koegzistencija je delovala kao bolja mogunost ukoliko prvi nisu znali nita
o ovima drugima. Vilenjaci su oduvek znali kako da nestanu sa vidika. Njima nije bilo mnogo teko da
nestanu u umama koje su im sluile kao domovi jo od poetka vremena. Bio je to mudar izbor, verovale
su voe tog vremena.
Tako su se smestili da preive u svetu ljudi i radili su to veinom tako to su ostajali skriveni. Ljudi
su Sintru nazivali Vilamet, a okolnu zemlju su zvali Oregon. Bila je udaljena i retko naseljena i vilenjaci
nisu imali mnogo potekoa da se sakriju. Kada bi ljudi prili preblizu, oni su ih okretali na drugu stranu.
Blago odvraanje panje je obino bilo dovoljno malo buke ovde, malo pokreta tamo. Kada to nije
uspevalo, uljezi su se esto budili nakon neoekivanih padova ili neobjanjivih udaraca u glavu. To se
nije esto deavalo; nije bilo niega u gustim umama to je moglo da privue veinu ljudi. Vilenjaci su
uvali svoju domovinu od prodiranja pothranjenih ljudskim nemarom i loim upravljanjem, ali njihovi
napori su se od skora pokazali nedovoljnim. Uskoro, neto e morati da se uradi. Stvar je ve bila na
raspravi u vilenjakom Visokom veu, ali miljenje je bilo podeljeno a reenja oskudna.
Kako su vilenjaci poeli da otkrivaju, odvajanje od svetskih dogaanja je prizivalo propast.
Pred njim, grimizna kronja Elkris se pojavila kroz drvee, blistava i svetlucava ak i na bledoj
meseini, signalno svetlo koje uvek izmamljivalo osmeh kod deaka. Bila je tako divna, pomislio je.
Kako je bilo ta moglo da bude suvie loe na svetu koji joj je podario ivot?
Doao je do istine gde je Elkris rasla i stao posmatrajui je. Dolazio je ovde gotovo svakog jutra
pre nego to se ostali probude, njegovo lino vreme kada je sedeo i sam razgovarao sa njom. Nikada nije
odgovorila, naravno, jer nikada nikome nije odgovarala. Ali to nije smetalo Kirisinu. Bio je tu jer je
nekako shvatao da je to mesto kome pripada. Njegovo vreme kao Odabranog nije poinjalo u zoru i
zavravalo se zalaskom sunca. Za godinu dana tokom kojih je poklonio sebe njenoj slubi, dugovao joj je

svako vreme koje je mogao da joj prui. To je znailo da je mogao da radi ono ta je hteo, onoliko dugo
koliko je hteo, dok je ispunjavao dunosti koje su mu dodeljene.
Upravo je ovaj nedostatak prepoznatljive strukture navodio Eriu da ga smatra nepouzdanim.
Verovala je da stvari treba raditi na utvreni nain, po organizovanom i paljivo odreenom rasporedu.
Nije joj se svialo ono to je videla kao nedisciplinovane navike. Ali ona nije bila on, a on nije bio ona,
neto to je njoj predstavljalo potekou da shvati.
Provodio je ove rane jutarnje asove radei na malim projektima koje je on sam smislio. Ponekad je
radio na ravnanju i ienju zemlje u kojoj je bila posaena. Ponekad je ju hranio organskim dodacima
koje je sam napravio, koji su bili i hrana i antitoksini; to je zaista teralo Eriu da podivlja kada bi
saznala. Ponekad je samo sedeo sa njom. Ponekad ju je, iako ne suvie esto, dodirivao da joj da do
znanja da je tu. Nije znao da kae zato mu je to prualo toliko zadovoljstva, zato se zaista radovao tome
da ustane rano, u tajnosti, i provodi vreme sa stvorenjem koje mu nije davalo nita zauzvrat. Jednostavno
je to radio. Njegova povezanost sa njom bila je unutranja i delovalo je pogreno ne odgovoriti na nju.
Imao je samo jednu godinu da za nju uradi ono to moe, a onda e doi red na drugoga. Nije eleo da
proerda ni minut.
Od pomoi je bilo to to je bio posebno dobar u odgajanju i staranju o ivim biima. Imao je
poseban dar za takav posao; uivao je u tome da odgaja neto i odrava ga zdravim. Mogao je da oseti ta
nije u redu sa njim i deluje na osnovu instinkta. Njegova sestra je rekla da im je to u porodici. Njegova
majka je imala neobine isceliteljske sposobnosti, a Simralin je bila strana u deifrovanju tajni divljine i
ponaanja stvorenja koja su ivela u njoj. Obuena za tragaa, imala je mogunosti da iskoristi svoj dar u
poslu kao vilin-lovac, kao to je i on imao svoje mogunosti ovde.
Koje bi trebalo bolje da uposli i iskoristi, pomislio je. Ostali Odabrani e uskoro poeti da dolaze.
Mogao je da zamisli njihova lica dok prave prsten oko lica, drei se za ruke. Mogao je da vidi poznatu
meavinu njihovih izraza i estine i dosade, odlunosti i uznemirenosti, vedrine i tmurnosti koja su
oslikavala oseanja svakoga od njih. Tako predvidljiva da nije morao dva puta da promisli o tome.
Nastavljao je da se nada da e ga neko od njih iznenaditi. Zar ne bi trebalo da doe do znatne
transformacije u karakteru svakog Odabranog tokom njegove, odnosno njene, slube? Zar to nije trebalo
da bude sastavni deo iskustva?
Mislio je da je tako, ali do sada nije primetio nikakav dokaz toga. Niti je sam proao kroz neku
veliku promenu. Ne moe ba da pone da baca kamenje na druge kada ivi u staklenoj kui, iako ga
to nije spreavalo ranije.
etao je oko Elkris neko vreme, prouavajui zemljite, traei znake napada tetoina ili tetnih
bolesti na manjim biljkama koje su je okruivale. Takve stvari su se manifestovale prvo ovakvim
pokazateljima; to je bio i jedan od razloga to su bile posaene da slue kao upozorenje na mogue
pretnje po nju.
Nije da je mnogo toga stiglo tako daleko, s obzirom na panju koju su Odabrani pokazivali prema
drvetu i svakom centimetru zemlje i biljnog ivota koji su je okruivali. Nije da je mnogo toga bilo neka
prava...
Neto ga je lagano dodirnulo po ramenu.
Kirisine
Glas je dolazio niotkuda, iznenadan i snaan. Kirisin je poskoio kada ga je uo. Vitka grana je lako
leala na njegovom ramenu. Grana ga nije stezala niti se uvrtala, ali ga je drala sigurno kao da je bio
vezan lancima.
Voljeni moj
Kirisin je osetio kako mu se diu dlaice na vratu i stresao se kao od hladnoe, iako je jutro bilo
toplo i bez vetra.
Elkris je priala sa njim. Drvo je komuniciralo.

 Zato sam naputena

Naputena? Pogrbio se pod prekorom, ne shvatajui razlog za to. ta to nije uspeo da uradi?
Obrati panju na mene. Nisam lagala. Nailazi promena u svetu. Promena koja e biti razorna i
neumoljiva i niko nee biti poteen. Sve to poznaje e nestati. Ukoliko elite da preivite, ja moram da
preivim. Da bih ja preivela, morate da mi pomognete. Pa ipak ona je odabrala da me ne poslua, ti me
mora posluati
Glas je dolazio odasvud oko Kirisina ali i iz njega takoe. Onda je shvatio da to nije ujan glas
koji je sluao; bile su to neizgovorene misli projektovane u njegov um, dajui tim mislima teinu i
materijalnost izgovorenih rei.
ekaj malo. Ona? Ko je ona?
Tvoj red me je sluio dugo i dobro, voljeni moj, Odabrani moj. Stajali ste kraj mene od vremena
mog roenja, jo od vremena mog poetka. Nikada nisam imala elje. Nikada nisam imala potrebe. Ali
sada imam i elju i potrebu i ti mora da obrati panju na mene. Mora da uradi ono to traim
Kirisin je napeto sluao, iako nije sebe mogao da navede da poveruje da je to stvarno. Elkris nikada
nije priala ni sa kim osim sa Odabranima, a priala je sa njima samo jednom na dan njihovog odabira,
kada ih je pozivala po imenu. To to je komunicirala sa njim pokolebalo mu je um. ta je to govorila?
Promena u svetu? Kraj svega to poznaju?
Kakva je to promena? proaptao je, gotovo ne shvatajui da je izrekao rei.
Ljudi i njihovi demoni su u ratu. To je rat koji niko nee dobiti. To je rat koji e ih unititi sve. Ali
i vi i ja emo takoe biti uniteni. Ukoliko elimo da preivimo, moramo da napustimo Sintru. Moramo da
otputujemo u novu zemlju, u novi ivot, gde emo pronai sklonite i ponovno roenje
Da li mu je drvo odgovaralo? Da li je ulo njegovo pitanje? Kirisin je pokuao da zakljui, a onda
je jednostavno odustao da razmilja o tome i rekao ono to mu je bilo na umu. ta ja mogu da uinim da
pomognem?
Odnesi me iz Sintre. Nemoj me presaditi, ve me odnesi jo uvek ukorenjenu u moje zemljite.
Stavi me u Loden Vilinkamen i biu zatiena. Upotrebi tragake Vilinkamenove da ga nae, njih tri da
pronae jedan. Proitaj svoje istorije. Tajna je zapisana Kirisin nije imao ideju kako da odgovori.
Znao je za Vilinkamenje, jer je ono bilo deo vilenjake istorije. Ali vilenjaci ih nisu posedovali ve
stotinama godina. Niko nije znao ta se desilo sa njima. Niko ak nije znao zasigurno ta bi oni trebali da
rade. Bili su magini; ali njihova magija je bila misterija.
eleo je da postavi jo pitanja. eleo je da zna sve o Vilinkamenju i svemu ostalom to mu je drvo
otkrilo. Najvie, eleo je da uje drvo kako ponovo pria sa njim. Ali nije mogao da smisli ta da pita i
pre nego to je imao priliku ona je otila.
Nemoj me izneveriti, Kirisine Beloruse. Nemoj izneveriti vilenjake. Uradi ono to sam traila od
tebe
Grana se podigla i glas je utihnuo, Kirisin je ekao ali se nita vie nije desilo. Elkris je bila tiha.
Polako je izdahnuo vazduh, suvih usta i vrelog lica. Sve to se upravo desilo delovalo mu je nestvarno,
kao da se desilo u snu.
ta da radim? proaptao je.

* * *
Saekao je do zore, dok nisu zavrili sa pozdravom, dok svi rituali nisu bili obavljeni, a onda je
okupio Odabrane na ivici istine i rekao im ta se dogodilo. Sedeli su blizu, sluajui, njihove oi su
prelazile sa lica na lice. Kada je zavrio, zurili su u njega kao da je izgubio razum. Sumnja na njihovim
licima je bila nepogreiva.
Zar mi ne verujete? ljutito je upitao. Stisnuo je pesnice. Znam ta sam uo!

Ja znam ta ti misli da si uo, Bijat je rekao, skeptinost se jasno ula u njegovom glasu. Ali
moda si to samo umislio.
Nekoliko ostalih je klimnulo glavom. Oni su eleli da je on to umislio. Kirisin je ljutito zavrteo
glavom. Nisam nita umislio! Priala je sa mnom. Rekla mi je da nailazi nekakva promena i da e ona
sve unititi. Rekla mi je da moramo da odemo negde drugde i ponesemo je sa sobom. Priala je o
Vilinkamenju i magiji i istorijama i tajnama. uo sam je dovoljno jasno.
Ponekad itave grupe ljudi misle da su videle ili ule neto to se nikada nije desilo, Giln je rekao
tiho.
Elkris nikada ne pria ni sa kim, dodala je Raja. Podigla je svoje tamne oi ka Kirisinu.
Nikada.
Nikada ranije, moda, Kirisin je rekao. Ali je govorila danas. Moete da se pretvarate koliko
god hoete, ali to nee promeniti stvari. Prestanite da priate o halucinacijama i snovima. ta emo da
radimo?
Eria, Bijat je rekao odjednom. ta ti misli da treba da radimo?
Eria je delovala kao da ga nije ula. Ali kada su se svi utiali, ekajui na nju, rekla je Nita.
Nita! Kirisin je ponovio u neverici. Ne budi smena! Mora da ode svom ocu i kae mu ta se
desilo!
Eria je odmahnula glavom. Moj otac nee poverovati ni u ta od ovoga. Ne znam ak ni da li ja
verujem! Odjednom je bila ljuta. Ja sam voa Odabranih, Kirisine. Ja kaem ta emo da radimo a ta
ne. Moramo da saekamo po ovom pitanju, da budemo sigurni u to. Moramo da vidimo da li e govoriti
sa nekim od nas ostalih. Onda moemo da odluimo.
Meni to zvui razumno, Bijat se sloio, usmerivi ka Kirisinu pogled koji je govorio: Budi
razuman.
Kirisin nije mogao da veruje u ono to je uo. ta hoe da kae time ekaj da vidimo da li e
razgovarati sa vama ostalima! Kakav je to savet? Rekla mi je da njen spas zavisi od nas! Kakvu joj to
pomo pruamo time to ekamo?
Ti i ne zna ta si zapravo uo! Eria se brecnula. Samo misli da zna! Stalno sanjari!
Verovatno stalno uje glasove. Ti bi bio prvi koji bi umislio neto to se nikada nije desilo! Zato nemoj
da pridikuje nama ostalima o tome ta bi trebalo raditi po ovom pitanju!
Kirisin je zurio u nju, a onda pogledao u ostale. Da li i svi ostali misle da drvo nije prialo sa
mnom, da sam to umislio?
ekao je na odgovor. Nije ga bilo. Svi su gledali u nekom drugom pravcu. Nije mogao da kae da li
su na njegovoj strani ili na Eriinoj. Zapravo, to nije ni bilo vano. Mogli su da sede ovde i priaju o
ovome do sutra ali to ne bi pomoglo. Ono to je trebalo da rade jeste da otkriju da li je stvarno bilo
Vilinkamenja. Morali su da otkriju da li je neko ikada uo za kamen po imenu Loden. U sutini, morali su
da urade neto a ne da zariju svoje glave u pesak.
Odbio je mogunost da je umislio da je Elkris priala sa njim. Njegov um je odluio po tom pitanju.
Ljudi i demoni su pronali nain da sve unite i Elkris ih je upozoravala da moraju da urade neto. Njihov
je posao da je zatite i ouvaju. Ona je zavisila od njih to se toga tie. Osim ako nisu nameravali da se
odreknu svojih odgovornosti prema njoj, nisu imali izbora. Morali su da urade ono to je traila od njih.
Kirisin je ustao. Vi moete da radite ta god hoete. Ali ja idem da razgovaram sa kraljem!

PETNAEST
Ne uputivi im vie nijedan pogled, Kirisin je otiao sa istine. Ostali Odabrani su vikali za njim,
govorili mu da se vrati, upozoravali ga da suvie brza, da ne razmilja. uo je Eriu kako vie da pravi
greku. Ignorisao ju je, ignorisao je sve njih, besan zbog njihovog odbijanja da urade vie od
pronalaenja razloga za odugovlaenje, ne radei nita. ak i Bijat, njegov najbolji prijatelj. Oekivao je
vie od njega. Ali on je uvek oekivao vie od svakoga osim od samog sebe.
On je bio taj koji je uvek vrdao. On je bio taj koji je trebalo da ispituje celu ovu stvar.
Ali nije to radio u ovom sluaju. Zato je to tako?
Pitanje ga je gotovo zaustavilo u mestu jer nije imao odgovor. Iskusio je trenutni oseaj da je preao
liniju, da je napravio odluku na koju e se vraati jo dugo. Njegova ljutnja i inercija su ga gurale dalje
kada su zdrav razum i premiljanje mogli da ga vrate nazad. Odmarirao je sa takvom reenou da bi
vraanje bilo isto to i puzanje nazad, a on nije nije eleo da to radi. Zastajkivanje da raspravlja o svojim
razlozima za potpuno prihvatanje i veru u ono to mu je Elkris rekla bilo je besmisleno. Nije to mogao da
objasni jer je njegova posveenost Elkris prevazilazila razum ili suprotstavljanje i ilo je do samog srca
njegove slube kao Odabranog. Nije mogao da kae za ostale, ali tako je bilo za njega. Ono to mu je
Elkris rekla ovog jutra samo je ojaalo njegovu odlunost da ispuni svoje obaveze da slui i titi.
Zato sam naputena?
Rei su ga sledile. Bila je to optuba koju nije mogao da ignorie.
Ono to nije razumeo bio je Eriin manjak delovanja. Zato se nije sloila da razgovaraju sa njenim
ocem? Gotovo kao da se plaila da mu prie povodom toga. Nije mogao da zamisli koji je razlog za to,
ali se nije ni pretvarao da zna sve o njihovom meusobnom odnosu. Pretpostavljao je da to to je neko
erka Kralja nosi sa sobom gomilu ve postavljenih problema, one vrste koja se uvek sakrivala od opte
javnosti. Njegovi otac i majka su sigurno imali svoj deo muka sa Arisenom Belorusom. Nije delovalo
udno da i njegova ker ima nekoliko.
Pa ipak, bila je vrsta u tome da ne razgovaraju sa njim.
Opet, gotovo da je stao i okrenuo se, mali apat ga je upozoravao da se pazi. Ali on je ve odluio.
Proao je kroz bate, zaao meu okolno drvee i krenuo uzbrdo kroz kue koje je bilo lako zameniti
za deo ume ukoliko ste u njih gledali sa malo vee udaljenosti. Vilenjake kolibe i kuice ukopane u
zemlju inile su produetak starog umskog rastinja i stajale su poput gnezda u drveu. Bile su kao pauci i
njihove mree morate da priete blizu i morate da motrite da biste ih uoili. ak je i put koji je Kirisin
pratio bilo gotovo nemogue primetiti, preraen i redovno izmenjivan kako ih ne bi odao. Vilenjaci su
odavno nauili da po svetu hode oprezno.
Naravno, opreznost nije reavala probleme sveta, posebno u ovakvim vremenima. Nisu svi delili
senzibilitet vilenjaka. Bolest i trule su prodrli ak i ovde, direktna posledica otrova koje su ljudi svuda
ubrizgali u zemlju, vazduh i vodu. Raspad njihovih ratova se prelio i u vilenjaku domovinu. Vilenjaci su
znali dosta o isceljivanju, ali raspada je bilo previe ak i za njih. Do sada, vilenjaci su se borili
koristei vetine kojima su ovladali tokom bezbrojnih vekova, ali njihovi napori su poeli da bivaju
nedovoljni. Trovanje je bilo sveproimajue, prodrlo je preduboko. Bez korienja magije koja ih je
odrala u vreme Vilin-zemlje, bili su izgubljenu bitku.
ak je i Arisen Belorus, poznat po svom optimizmu i insistiranju na tome da je vilenjaka
genijalnost reenje za sve, sigurno ovo znao.
Dom Belorusovih je stajao sa strane na gusto poumljenom vrhu brda; njegove sobe i prolazi bili su
ukopani duboko u zemlji tako da je praktino ceo vrh bio pun tunela. Postojalo je bezbroj ulaza i izlaza,
na desetine svetlarnika i prozora, ali nijedan nije bio vidljiv dok se ne biste pribliili. Svi su bili strogo
uvani. Jo uvek se nalazio na manje od pedeset metara od njega, penjui se uzbrdo ka glavnom ulazu,

kada ga je presreo prvi pripadnik Kune strae. Kuni straari su predstavljali kraljeve line branioce,
elitnu jedinicu formiranu od vilin-lovaca ija je posebna dunost bila da tite kraljevsku porodicu. On je
bio poznat paru koji ga je zaustavio i zato su ga pustili da proe. Proao je kroz glavni ulaz, najavio se
linom pomoniku na dunosti i bio upuen da sedne zajedno sa nekolicinom drugih koji su doli pre
njega.
Tamo je sedeo, ekajui.
Prekratio je vreme pokuavajui da izvue iz seanja ono malo to je znao o vilenjakim istorijama.
Tamo potrai odgovore, rekla mu je Elkris, tako da je to ono to mora da predloi kralju. Istorije su bile
stare, tako stare da su vodile u prolost sve do poetka drevnih ratova izmeu dobra i zla. Tada su
vilenjaci i njihovi vilin-saveznici stvorili Zabran od magije i zatvorili mrana bia koja su ih muila jo
od kada su Re i Praznina zapoeli svoju bitku da kontroliu itav ivot. Bila je to duga, ogorena borba,
ali su na kraju vilenjaci preiveli a demoni i njihov soj bili poraeni i zatvoreni. Stvaranje Elkris je
omoguilo pobedu i zatvaranje zlih stvorova. Svi su znali tu priu, ak i oni koji nisu proitali ni re iz
istorija.
Video je te drevne tomove kada je poseivao Eriu pre nekoliko godina. Bili su drani u posebnoj
sobi koja se uvek zakljuavala kada se nije koristila. Knjige je nadgledao kraljevski istoriar, Kulf,
strani starac sa jo stranijim temperamentom. Kirisin ga je sreo samo jednom i jednom je bilo sasvim
dovoljno.
Veim delom, vilenjake istorije su bile vlasnitvo i briga kraljeva i kraljica kraljevstva i obian
narod nije imao doputenje da ih ita. Bile su previe lomljive i suvie su se lako mogle otetiti da bi
svima bile dostupne, a moda to ionako nije imalo veze jer se prialo da daju samo skice onoga to se
deavalo u ranim godinama. Same knjige su bile napisane i uvezane pre samo desetak vekova, njhov
sadraj je prebaen iz pisanih beleaka i usmene istorije sakupljane iz stotina izvora. Bilo je nemogue
rei u kojoj meri su bile tane. Sigurno je neto od toga bilo previe tanko i zastarelo da bude od ikakve
koristi. Ali moda su Loden i tragako Vilinkamenje bili dovoljno vani za vilenjaku istoriju i kulturu da
bilo ta zapisano o njima bude u sutini tano.
Nadao se da je tako. Jer ako u tim knjigama nije bilo niega o tragakom kamenju i Lodenu, ceo
posao oko toga kako da spasu Elkris a da je ne presade...
I tako je njegovo razmiljanje teklo, odmotavajui se kao kanap sa kotura, padajui na gomilu pred
njegovim nogama.
Do vremena kada je bio pozvan, dva sata kasnije, izgubio je vei deo svog entuzijazma oko onoga
zbog ega je doao i sve svoje strpljenje. Svi ostali su bili prozvani pre njega, iako je on bio lan
kraljevske porodice. Nije mogao a da ne pomisli da je ovo kraljev nain da mu saopti da je skliznuo
dosta nisko na kraljevskoj lestvici od sukoba sa njegovim roditeljima oko toga da se vilenjaci podele. To
ga nije lino ukljuivalo ali je inilo da plaa cenu bez obzira na to. Napravio je mentalnu beleku da pita
svoju sestru kako je njoj ilo kao lanu line kraljeve garde.
Kirisine! Kralj je uskliknuo. Kakvo prijatno iznenaenje! On je bio veliki ovek, sa glasom koji
je odzvanjao i srdanim pokretima i njegov reit doek je odbacio mogunost bilo kakve line
netrpeljivosti. Ali zato nisi u Vrtovima sa ostalim Odabranima?
Ukoliko si znao da treba da budem tamo, zato si me terao da sedim u holu dva sata? Kirisin je
pomislio. Zato me nisi pozvao pre svih ostalih? Ali nije rekao nita od toga. Nije doao da zapone
svau. Nadao se.
Gospodaru, pozdravio je, klanjajui se kralju iz potovanja. ao mi je to vas prekidam.
Budalatina! Ne viam te dovoljno. Ui, ui. Kako je moja erka? Jo uvek pokuava da ubedi sve
da je odrasla i da ima sedamnaest godina? Voleo bih da moe da naui da ne shvata sebe tako ozbiljno.
Da bude vie nalik tebi. Ti uvek deluje tako oputeno.
Poveo je Kirisina do kaua, obojica su seli i nagnuli se jedan ka drugom zavereniki. Pozvao bih te

i ranije, ali sam se zaglavio na jednoj konferenciji i nisam mogao da se oslobodim. Svi oni koji su uli
pre tebe morali su da se vide sa jednim od mojih pomonika, ali ja sam te sebino sauvao za sebe.
Nadam se da nisi mnogo ostario od tog ekanja. Reci mi kako si.
Protivureno i pomalo postieno zbog svog sumnjiavog uma, pomislio je Kirisin. Arisen Belorus
mu je uvek radio ovo i to nije ba olakavalo ovu situaciju gde ni sam nije bio siguran ta je doao da
uradi.
Dobro, gospodaru. Proistio je grlo. Ovde sam jer se u Vrtovima neto desilo jutros. Neto za ta
sam smatrao da za to morate da znate. Elkris mi se obratila.
Neto se promenilo u Kraljevom izrazu lica. Nije to bila dramatina promena, neka koja je
svedoila o zaprepaenju ili uzbuenju. Bila je suptilnija, proraunatija. Pojavila se za trenutak, a onda
nestala. Kirisin je registrovao njeno prisustvo ali je ve krenuo dalje sa svojom priom.
Rekla je da je u opasnosti, gospodaru. Rekla je da su vilenjaci u opasnosti. Govorila je o promeni
u svetu koja e uticati na sve nas. Zatraila je nau pomo. Ona hoe da potraimo Vilinkamen po imenu
Loden. Moramo da je smestimo u taj kamen i odnesemo na sigurno mesto i sve je to zapisano u istorijama.
Mislio sam da neko treba da vam kae, pa sam odluio da...
Oigledno, moja ker nije mislila da ona treba da bude ta koja e to da mi kae? Kralj ga je
odjednom prekinuo.
Kirisin je oklevao. Dolo je do rasprave. Ja sam se dobrovoljno javio da doem da vam kaem jer
mislim da moramo neto da uinimo.
Ali nisu se svi sloili sa tobom?
Na nesreu. Ne, ne slau se svi.
Arisen Belorus je izvio jednu obrvu. Moja ker je jedna od onih koji se ne slau, pretpostavljam?
Kirisin je klimnuo glavom. Dobro, onda. Koliko ostalih deli njeno miljenje?
Kirisin je duboko uzdahnuo. Svi tako misle.
Kralj je klimnuo glavom. Da li je neko osim tebe uo Elkris kako govori?
Kirisin je zavrteo glavom. Ne.
Da li ti pada na pamet bilo kakav razlog zato bi Elkris priala samo sa tobom a ne sa jo nekim?
Opet je Kirisin zavrteo glavom, i ne trudei se da odgovori naglas.
Nastala je duga pauza. Kralj je stavio ruku na njegovo rame. Pokazao si veliku snagu svojih
uverenja time to si ovako doao kod mene. Ali moda bi morao da ponovo proceni svoj poloaj.
Moda bih i morao. Ali ne mislim da e to promeniti moje miljenje. Znam ta sam uo.
Kralj se nasmeio. Ne mogu da iznesem ovo pred lanove Visokog vea i zatraim njihovu podrku
bez neeg konkretnijeg od ovoga to si mi ispriao. Uradiu kao to je i predloeno i pogledau nae
istorije. Moda postoji neto zapisano o tom Loden Vilinkamenu i o ostala tri potrebna da se on nae.
Narediu da uvar istorija odmah pone. Ukoliko se neto pronae, odmah u delovati po tom pitanju. Ali
ako ne pronaemo nita, nisam siguran ta u moi da uradim da pomognem.
Kirisin nije bio zadovoljan ovakvim odgovorom ali dovoljno je znao o tome kada treba da prestane
da pritiska stvar. Kralj se podigao na noge, to je oznailo kraj razgovora. Kirisin je ustao sa njim.
Hvala to ste me sasluali, rekao je, ne znajui ta drugo da kae.
Arisen Belorus je klimnuo glavom. Voleo bih da ne pria o ovome ni sa kim dok ti ja ne kaem
suprotno. Ne elimo da podiemo nepotrebnu paniku.
Nepotrebna panika. Kirisin je klimnuo. Neu rei nita.
I te kakva panika bi nastala kada bi otkrili istinu o predvianjima drveta, mislio je dok je izlazio iz
sobe i proao nazad niz hodnik i kroz ulazna vrata. Ve je prekorevao sebe to nije jae delovao na molbu
drveta. Morao je da se nada da e istorije otkriti neto o Lodenu i istoriji Vilinkamenja tako da kralj moe
da deluje.
Preao je dobar deo puta niz stazu i odaje Belorusovih su nestale iz vida kada je odjednom shvatio

neto. Kralj je rekao da moda postoji neto zapisano u istorijama o Loden Vilinkamenu i ostala tri
potrebna da se on nae. Ali Kirisin nije pomenuo tri tragaka kamena.
Pa ipak, Arisen Belorus je znao za njih.
To ga je zaustavilo u mestu. Paljivo se priseao onoga to je rekao kralju, tek da bude siguran. Nije
bilo greke. Nije uopte pomenuo tragake Kamenove. Nije imao priliku da dovri svoje objanjenje pre
nego to ga je kralj prekinuo. Implikacije ovoga bile su tako zapanjujue da za trenutak nije mogao sebe
da natera da poveruje u njih. To je znailo da je kralj ve znao o ostalim Vilinkamenovima i pre nego to
mu je Kirisin bilo ta rekao. to je, onda, znailo da takoe zna i sve ostalo.
Kako je to moglo biti?
Njegovo lice se smrailo. Pa, bilo je oigledno, naravno. Samo je jedna osoba mogla da mu kae.
Eria. Uprkos njenom insistiranju na tome da ne ispria njenom ocu ta se desilo, napustila je bate
odmah nakon njega i ipak uradila to. Zato ga je Kralj ostavio da eka tamo dva sata i nita ne radi. Sluao
je Eriu, a onda odluio ta da kae Kirisinu. Deak je zurio u zemlju pred sobom, dok se ljutnja
skupljala u njemu. Bio je namerno obmanut i nikako nije mogao da razmne zato.
Kirisin je stajao dugo u mestu, razmiljajui o tome. Stajao je na opasnom terenu. Znao je da mora
da uradi neto, ali ako bude uradio pogrenu stvar to e stvoriti vie problema njegovoj porodici nego to
je mogao da zamisli. Nije mogao da razotkrije kraljevu dvolinost a da ga ne posrami. Nije mogao da se
suoi sa Eriom povodom toga to je uradila a da ne otkrije ono to zna o njenom ocu. Nije mogao da
kae nikome za igru koja se igrala a da ne rizikuje mogunost da se to vrati do kralja.
Ali nije mogao ni da stoji po strani i ne uradi nita. Poloio je zakletvu kada je postao lan
Odabranih i uradivi to posvetio je sebe tome da zatiti i brine se o drvetu kako god je mogao.
Polako se vraao u bate, promiljajui o tome, pokuavajui da odlui ta da radi. Nita posebno
mu nije padalo na pamet. Oseao se potiteno to je bio tako bespomoan, ali ni srljanje nee biti od
pomoi. Svialo mu se to ili ne, morao je da bude strpljiv. Morao je da saeka i otkrije kako da
preokrene stvari. Bilo je sasvim jasno da se deavalo neto to on nije razumeo i morao je da otkrije ta
je u pitanju. Ali ako ne bude pazio kako to radi, rizikovao je da se nae odvojenim od svega.
Stigao je nazad u Vrtove i bez rei ikome vratio se na posao. Znao je svoje dunosti za taj dan i nije
morao da pria sa ostalima osim ako tako ne odlui. Moda e biti bolje, odluio je, ako saeka da oni
ponu da priaju sa njim.
Bijat je bio prvi koji mu je priao, prilazei im ga je ugledao. ta je rekao kralj? proaptao je,
bacajui brz pogled preko ramena u pravcu Erie, koja je bila na kolenima i upala korov du staze.
Kirisin je slegnuo ramenima. Rekao je da mu je drago to sam mu ispriao o tome i da e pogledati
istorije. Nije se naljutio. Zastao je. ta sam propustio ovde?
Na ta misli?
Pa, da li se jo neto prialo o ovome kada sam otiao? Eria je bila prilino ljuta.
Bijat se zakikotao. Eria je bila besna. Ali odmah je prestala da pria o tome i sve nas je zaposlila.
Radili smo od tada. Zato si se toliko zadrao?
Da li je Eria rekla gde ide kada je krenula za mnom? pitao je, ignoriui pitanje.
Bijat je zurio u njega. O emu ti to pria? Eria nije krenula za tobom. Nije naputala Vrtove. Niko
nije.
Kirisin se sagnuo iza sprave za kopanje tako da drugi deak nije mogao da vidi njegov izraz lica.
Moja greka. Uinilo mi se da sam je video. ta se dogaa? Bolje se vrati na posao. Priaemo o
ovome kasnije.
Bijat se odmakao, ostavljajui ga sada u jo mranijim mislima. Ako Eria nije priala sa svojim
ocem, kako je on otkrio ta je drvo reklo Kirisinu?
Odgovor mu se javio gotovo istog trenutka. Arisen Belorus je saznao za to mnogo ranije, ak i pre
ovog jutra.

Pa ipak ona je odabrala da me ne poslua, ti me mora posluati.

Polako se uspravio sedei i poeo da zuri u prazno. Ona. Setio se rei drveta sada, kako su delovale
kao optuba bez osnova. Ali su imale savrenog smisla ako ovaj jutarnji pokuaj da potrai pomo od
Odabranih nije bio prvi, ako je Elkris razgovarala sa nekim ranije.
Sa Eriom.
Njegov pogled je preao preko istine i zaustavio sa na njegovoj roaci. Ona je bila njihov voa,
prva meu Odabranima. Ako je drvo razgovaralo sa nekim pre njega, to je morala da bude Eria. Ona bi
otkrila svoje strahove i traila pomo od Erie, a devojka bi to rekla svom ocu. Tako je on mogao da
sazna za tragake kamenove.
Vratio se upanju korova dok se borio da savlada svoju ljutnju i usmeri je na neto produktivnije od
toga da prie i stisne je za guu. Da li je zaista moglo da se tako desi? Ako je tako, zato? Nije imalo
nikakvog smisla. Eria je mogla to da kae svom ocu, ali zato bi to krila od Odabranih? Kada je ve bio
kod toga, zato bi oboje krili uoenu opasonost po drvo? Svi su znali koliko je ona vana kao zatitnik
vilenjaka.
Znao je da e to morati da otkrije. Ali to je znailo izvlaenje istine od Erie a da ona ne otri svom
ocu. Duboko je udahnuo. Nije imao pojma kako to da uradi.
Nastavio je sa svojim poslom, neuspeno pokuavajui da smisli neki plan. Jo uvek je to pokuavao
kada se ona odjednom pojavila kraj njegovog lakta.
ta se desilo sa mojim ocem? upitala ga je nehajno, kleei kraj njega. Sklonila je svoju tamnu
kosu unazad. ta ti je rekao kada si mu ispriao o drvetu?
Neto u vezi sa nainom na koji mu je postavila pitanje nateralo ga je da zagrize i, tek tako, doneo je
odluku. Podigao je pogled ka njoj tako da je mogao da je gleda u lice. Ve je znao sve o tome, rekao je.
Njene lepe, nene crte lica su se zategle i ona je porumenela. Oborila je pogled, a onda ga podigla i
pogledala ga pravo u oi. Kako to misli?
Odmah je znao da je bio u pravu to se tie svojih sumnji. Elkris joj se obratila ranije, pre ovog
jutra i umesto da to poveri ostalim Odabranima, ona je otila do svog oca. Oboje su to krili od tada.
Zna na ta mislim, rekao je tiho, njegove oi nisu skidale pogled sa njenih. Mogao je da vidi kako
se u njima pojavljuje meavina besa i straha; bila je vidljivo smuena. Elkris ti se obratila ranije i ti si
to ispriala svom ocu, ali nisi rekla nama.
To nije istina. Pokuala je da skloni pogled.
Kako je onda tvoj otac znao ta hou da kaem i pre nego to sam to rekao? Znao je sve o Lodenu i
Vilinkamenovima i istorijama. Znao je sve, Eria. Zastao je. O emu se ovde radi?
Njene usne su se zategle a ona je izgledala kao da e da zaplae. Za trenutak je pomislio da e mu
rei ono to je eleo da zna. Ali onda se povratila a njeno lice se zatvorilo.
Umilja stvari, Kirisine, proaptala je besno. Izmilja prie za svoje potrebe. Ima talenta za
to. Mislim da je bolje da se vrati na posao i pusti i mene da uradim isto.
Skoila je na noge. I bolje zadri te svoje izmiljotine za sebe, inae neu biti odgovorna za ono to
e ti se desiti!
Udaljila se, ukoenih ruku kraj tela, zategnutih ramena, duge kose koja se vijorila. Nije se osvrtala.
Kirisin je ekao dok nije ponovo kleknula i nastavila sa svojim poslom, a onda je prestao da gleda.
Toliko o tome da nee delovati nepromiljeno. Pitao se koliko e joj vremena trebati da ovo ispria svom
ocu. Pitao se ta e se onda desiti sa njim. Nije vredelo suvie ramiljati o tome. Ukoliko je kralj odluan
u tome da sauva ono to je Elkris otkrila kao tajnu, uradie sve za ta bude smatrao da je neophodno da
sprei Kirisina da se mea.
Dan se oduio nakon toga. Radio je u batama celog jutra, a onda je proveo popodne brinui se za
biljke i drvee sa starim Vilamom. Bio je dovoljno blizu Erii sve vreme da je bilo ko od njih mogao da
pozove ovo drugo, ali on joj nije rekao ni re a ni ona njemu. Pokuao je da smisli ta da sledee uradi,

ali nije uspevao da nae bilo kakvo reenje. Delovalo je da je spalio sve mostove za sobom time to joj
je rekao ono to je znao. Ukoliko sada bude ispriao to jo nekome, ona e sve negirati. Da li e ga ostali
Odabrani podrati? Moda, ali nije mogao biti siguran u to. Do sada nisu pokazivali mnogo elje da ga
podre. Nisu bili sigurni u njega i nee brzo eleti da zauzmu svoj stav.
Mogao je da pria sa Bijatom, odluio je. Od svih njih. Bijat je bio onaj za koga je bilo
najverovatnije da e ga podrati.
Ali kada je dan proao, nije nita rekao Bijatu. Otiao je sam i krenuo kui kroz drvee bez ijedne
rei ostalima. Otkrio je da ne zna tano ta hoe da kae ili kako eli da to kae. Nije bio siguran u to ta
da radi i bilo mu je potrebno vreme da razmisli o tome. Zato je otiao na jedno od svojih omiljenih mesta,
do rta koji je gledao na reku Ori i seo leima oslonjen na jedan od starih kedrova.
eleo je da se Simralin vrati kui. Ona bi znala ta da radi. Ili bi bar imala neko miljenje o tome.
Mogao je da pria sa svojim roditeljima, ali oni su mogli da odlue da se suprotstave Arisenu po tom
pitanju i ono to je moglo da im se desi bi bila njegova krivica. On je, naposletku, bio samo deak.
Deaci poput njega su stalno bili zbunjeni ili su greili. Svi odrasli su to znali.
Ali on je morao da neto uini. Elkris je bila u opasnosti a vreme je isticalo. Ukoliko ne bude dobila
pomo koju je traila, mogla je nestati. Nije delovalo da e bilo ko uraditi neto ako on to ne uradi. Zato
bolje da smisli neki plan.
Sedeo je tamo do sumraka, smiljajui takav plan. Kada se smrailo i kada je krenuo kui, jo uvek
ga nije imao.

ESNAEST
Bilo je kasno popodne, svetlost je postala siva a svet postao mesto senki i tajanstvenih zvukova,
kada je Ejndel Perez konano pronala ono za ime je tragala. Decu iz utvrenja i njihove zatitnike celo
popodne je vodila na sever kroz izmaglicu od dima i pepela da bi izali iz grada. Zastala je kada je
odmor bio neophodan i jednom da pojedu neto od svojih oskudnih namirnica, ali inae ih je stalno drala
u pokretu. To je teko padalo deci, posebno onoj najmlaoj, od kojih su mnoga morala da se nose dok su
napredovali. Ali zaustavljanje je bilo opasno. Bili su jo uvek suvie blizu stvorova koji su eleli da ih
unite, demona i nekad-ljudi, a posebno onog starca. Nije znala da li je jo otkrio da mu je ponovo
pobegla. Nije znala da li e ih pratiti jahai. Pa ipak, znala je da uvek treba da pretpostavi najgore i da ne
rizikuje.
Tako su izali iz Anahajma i uli u brda Cino, preavi razdaljinu od vie od trideset kilometara,
marem koji ih je ostavio bolnih nogu, uplaene i spremne za spavanje do vremena kada su se sreli sa
izviaima gerilskih snaga koje su ih ekale da ih povedu. Oformila je jedinicu pre osam meseci, kada je
znala da Roberta vie nema i da su utvrenja istono od planina pala. Izvukla ih je iz utvrenja Los
Anelesa, mukarce i ene koji su verovali da ih tvrava vie ne moe zatiti i da se njihov nain ivota
zavrio i da je potrebno pronai drugaiji. Udruila ih je sa odrpanom bandom izgnanika i lutalica koji su
znali poneto o preivljavanju na otvorenom. Pripremila ih je za ono to e se desiti, kao i egzodus dece
koju e pokuati da spase. Poverila im je odgovornost da vode decu na sever, titei ih na putu i
pronalazei im sigurno utoite na drugom mestu.
Ukljuujui i onu koje je povela sa sobom iz utvrenja u Anahajma, dece je sada bilo vie od
hiljadu.
Mukarci i ene koje je ekala doli su sa kamionima koje su pronali svuda po gradu i popravili ih,
vozilima koja su mogla da prevoze decu do take okupljanja dalje na severu i prilino daleko od grada,
gde su bila okupljena ostala deca i odrasli. Kada se jednom budu spojili, itava sila e zapoeti dugaak
put ka San Francisku iako Ejndel jo uvek nije odliila da li e to biti njihovo krajnje odredite.
Postojali su dobri razlozi da ne bude. Vojska demona i nekad-ljudi, sada kada su zavrili sa
utvrenjima june Kalifornije, krenue za njima. Odlazak u San Francisko je samo odlagao neizbeno.
Nije mogla da zamisli da ih sve spase po drugi put ako im dozvoli da prebegnu u tamonja utvrenja. Ali
ako ne tamo, kuda? Da li da odu dalje na sever, sve do Sijetla i severoistonog Pacifika? Da li e tamo
biti bezbedniji? Da li mogu da uine neto da se bolje pripreme za vreme kada e se boriti sa svojim
neprijateljima? Da li je mogla da oekuje drugaiji ishod ako tako bude?
Samo razmiljanje o tome ju je iscrpljivalo. Ostavljalo ju je u nepobitnom ubeenju da im istie i
vremena i prostora i da ih na kraju nita nee spasiti. Ljudska rasa je bila na zemlji, njena nekada
naizgled neiscrpna populacija se ravnomerno smanjivala sa miliona na stotine hiljada i hiljade. Nije
imala predstave koliko ih je ostalo, samo da im se broj smanjuje sa svakim izlaskom sunca. To je bio
trend koji je morao da bude preokrenut ili e se dogoditi nezamislivo i oveanstvo e biti zbrisano. Ali
ona nije imala ideju kako da to postigne osim da spasava one koje je mogla i nada se da e se stvari
preokrenuti u njihovu korist.
Toliko toga je polo naopako da joj je bilo teko da zamisli da neto krene kako treba. Re je nekada
imala prednost u ovoj borbi, ali sada je sve ilo u korist Praznine. Kako je to moglo da se desi kada su
svi bili upozoreni na mogunost i potrebu da se brane od toga? Odgovor je bio jednostavan, naravno.
Nedovoljno onih upozorenih je verovalo u to.
Izdala je kratke naredbe onima koji su ekali, stojei nazad dok su se prebacivali u kamione. Za
trenutak se okrenula i pogledala prema gradu, traei neki nagovetaj potere. Ali samo je videla pokrov
noi koji se sputao na grad. Priinjavalo joj se da i dalje uje jauke ranjenih i umiruih, ali je do sada

znala da ih uje samo u svom umu. Poelela je da moe da pronae nain da prigui te jauke, da ih utia.
Ali iz iskustva je znala da nee uspeti.
Kamioni su bili puni i krenuli su dalje. Bili su stari i u stanju raspadanja i radili su na baterije na
solarni pogon. Odvee decu dovoljno daleko od grada, ali ne mnogo dalje. Bilo je vie od est stotina
kilometara do San Franciska a to je bilo suvie daleko za hodanje. Baterije su mogle da se menjaju ili
ponovo napune. Nadala se da je neko mislio na to dok je nije bilo. Nadala se da su pripreme bile
obavljene.
Ali sada nije mogla nita da uradi povodom toga.
Suvie umorna da i dalje razmilja o tim stvarima, popela se u zadnji deo poslednjeg kamiona,
zgrila se u uglu i brzo zaspala.

* * *
Preivela je nemirnu no truckanja po loem putu i meljuih zvukova kamiona meu malim
uplaenim glasovima dece sa kojima je delila prostor. Prestanak pokreta kamiona se poklopio sa
iznenadnom tiinom i to ju je probudilo u zoru. Bila je ukoena i u bolovima i, za trenutak,
dezorijentisana. Sanjala je o utvrenjima i napadu nekad-ljudi. Slike i zvuci bitke su joj jo uvek bili
svei u umu, divlja meavina uasavajuih borbi koje su ostavljale miris smrti koji je bio teak i
prodoran u njenim nozdrvama. Delovalo je kao da se to upravo desilo a da je ona upravo pobegla.
Sila je sa kamiona, pozdravila nekoliko gerilaca koji su joj prili i mahnula poelevi dobro jutro
Helen Rajs, koja je ve organizovala decu koju je dovela iz utvrenja u Anahajmu u grupe. Ejndel je
stajala i posmatrala za trenutak, ispunjena tugom koje nije mogla da se oslobodi. Sve je bilo tako
uzaludno, tako beznadeno. Zbog ega su spasavali ovu decu? Zarad anse za ivot? Ali kakva im je to
ansa pruena ako se nita u velikoj slici ne bude promenilo?
Sada su se nalazili u gerilskom logoru, drvenom pribeitu koje je prualo ulaz i izlaz iz nekoliko
pravaca i na koje se moglo motriti sa nekoliko desetina oblinjih taaka na visini. Branioci su bili teko
naoruani i organizovani. Nije mislila da e ih uhvatiti nespremne, ali nije nameravala da ostaje ovde
dovoljno dugo da testira takvu mogunost. Do podneva e putovati na sever do bilo kog mesta koje ona
odredi. Uradie tako jer je bila sigurna da je starac dolazio za njima sa svojim vojskama, orujem i
nezasitom eljom da ih uniti.
Ili, tanije, da uniti nju.
Razmislila je o tome za trenutak, udaljavajui se od logora, kreui se ka drveu gde je mogla da
bude sama i da razmilja. Prava meta njegovih napora, tog lovca na vitezove Rei, bila je ona. Njegova
svrha kao sluge Praznine bila je da eliminie sve preostale Vitezove, a ona je verovatno bila jedan od
poslednjih. Njena bitka sa onim enskim demonom danas je pokazala koliko je starac bio uporan u tome
da je pronae i eliminie. Nee se zaustaviti zato to je dananji napad propao. Krenue ponovo za njom,
moda iz drugog pravca, na drugaiji nain. Doi e i nastavie da dolazi sve dok jedno od njih dvoje ne
bude mrtvo.
Samo za trenutak, razmotrila je mogunost da preokrene situaciju s njim. Razmatrala je da krene na
njega pre nego to on krene na nju. On nee to oekivati. Moda e ga uhvatiti nespremnog. Moda e ga
ubiti pre nego to shvati da je u opasnosti. Pomisao na to joj je pruila snano zadovoljstvo. To e
nadoknaditi sve one ivote koje je starac oduzeo, svu bol koju je prouzrokovao, sve zlo koje je poinio.
Bila bi to sasvim zasluena odmazda.
Takoe, bili su to i pusti snovi prvog reda. Doni bi joj odmah ukazao na to, a ona je znala dovoljno
da to brzo uradi i sama u njegovom odsustvu.
Ejndel Perez?
Delovalo je da glas dolazi niotkuda. Ejndel je brzo pogledala unaokolo, pitajui se ko ju je pratio

iz logora. Ali nije bilo nikoga. Stajala je savreno mirno, znajui da nije umislila glas, da je neko
izgovorio njeno ime.
Da li si ti Ejndel Perez? upitao je glas.
Ovog puta Ejndel se okrenula ka mestu odakle je delovalo da glas dolazi, ali videla je samo
drvee, lie i travu bez boje zbog zagaenja i zamagljenih izmaglicom. Ko je to? Gde si?
Mala, mrava figura je stupila na opalo lie, materijalizujui se kao neto to je ovog trenutka
poprimilo oblik i formu. Devojka, koe bele kao kreda, tamnih dubokih oiju i kose duge, nene i
bledoplave boje, stajala je pred njom. Devojka je nosila odeu koja je bila prozirna; protezala se od nje i
mogla je i biti deo njenog tela. Stajala je tiho pred Ejndel, prozrano stvorenje posebne i egzotine
pojave, putajui viteza Rei da je prouava.
Zovu me Ejli, rekla je.
Ejndel je odmah znala taje ona bila. Odrpanac, udan soj vilin-stvorova roen iz seanja na mrtvu
decu, oivljen okolnostima i darovan prilikom da proivi svoj ivot muice koji se zavravao pre nego
to bi i poeo. Koliko dugo bee jedan mesec, dva? Pokuala je da se seti ali nije mogla. Koliko je
Ejndel znala, oni su imali samo jednu svrhu da slue Gospi, glasu Rei. Ejndel nikada nije videla
jednog, ali joj je o njima priao Robert, koji jeste. Odrpanci su bili meu retkim vilin-biima koja su
preivela promenu ravnotee magije koju su prouzrokovali demoni i poetak tamnih godina Praznine.
Poslala me je tebi, odrpanac je potvrdio, kao da je proitao njene misli. Poslala me je da
zatraim tvoju pomo u borbi protiv Praznine. Ona zna da bitka ide loe, ali isto tako zna da jo uvek ima
ansi da se ona dobije.
Ejndel je zurila u stvorenje nalik detetu, pokuavajui da uskladi rei sa govornikom, da zamisli
kako njemu izgleda da postoji u svetu demonskog soja i ljudi.
Viala sam Gospu samo u svojim snovima, rekla je Ejndel odjednom.
A i govorkalo se da ju je samo nekolicina videla jo koji put. Ne od kada se ravnotea izmeu dobra
i zla poremetila u korist Praznine. Nije vie dolazila vitezovima Rei ni u snu ni na javi kada bi poloili
zakletvu. Bila je nevidljivo prisustvo, legenda koja vie nije imala teinu, ali ona u koju su svi oni koji su
bili vitezovi Rei i dalje verovali.
Jo uvek morali da veruju, dodala je.
Gospa te je poslala meni? pitala je, ne znajui ta da misli o tome. ta eli od mene?
Ejlin glas bio je mek i melodian, Ona kae da si je dobro sluila, ali da si spasla svu decu koju si
mogla. eli da ih ostavi ovde i nastavi sama. eli da bude njen vitez lutalica i da krene u potragu za
izgubljenim talismanom. Ona veruje da si ti ona koja moe da ga pronae. Narod kome je potrebna
njegova magija je u opasnosti da nestane. Oni su ti kojima mora otii.
Odrpanac je video zbunjenost koja se pojavila na Ejndelinom licu i prila je bez rei, uzela njene
ruke u svoje i drala ih. Ejlini prsti bili su kao krila ptiice, tako meki i lagani da je delovalo kao da
nemaju teinu.
Nekada davno, u vreme Dona Rosa, postojao je morf lutalica koji je uzeo oblik deteta i koga je
rodila Nest Frimark. Ejlin glas bio je mek i ritmian. Demoni su pokuali da ga nau i ubiju, ali nisu
uspeli. Nisu zaboravili na njegovo postojanje jer znaju da spas ljudske rase zavisi od onoga to mu je
dato da uradi. Niko nije video morfa godinama, jo od pre smrti Nest Frimark. Niko ne zna gde je ili kako
izgleda. Sakrio se ekajui da doe njegovo vreme. To vreme se blii i morf lutalica e se uskoro otkriti.
Jo jedan vitez Rei sada ide da ga nae, poslat od strane Ooli Amaneha.
Dva Medveda, pomislila je Ejndel, seajui se. Dva Medveda joj je doao na poetku da je naini
vitezom Rei. Dva Medveda je predstavljao izaslanika Gospe, bio je nosilac crnog tapa, davalac moi
Rei njenim predstavnicima. Koliko je to sada delovalo davno.
Da li ja treba da pomognem tom vitezu Rei? upitala je. Odrpanac je zavrteo glavom, njena kosa
se namrekala kao pare plave svile. On ide drugaijim putem od tvog; njegov zadatak je drugaiji.

Ukoliko preivi, videe ga kada bude zavrila. Ukoliko preivi. Vai. I ukoliko ja preivim.
Dakle ovaj talisman po koji sam poslata nije morf lutalica? nastavila je dalje. Znala je priu o
morfu lutalici i Nest Frimark. Dva Medveda ju joj je ispriao. Nije bila sigurna da li je verovala u nju,
kao ni u Ejlinu priu. Onda kakav je to talisman?
To je Vilinkamen.
Sada se Ejndel zaista izgubila. Vilinkamen? upitala je. Kad kae vilin, misli na vilenjake?
Vilenjaci su ga stvorili, davno, U Vilin-svetu.
Ejndel se namrgodila, sada besna. Vilenjaci su ga stvorili? Kae da postoje vilenjaci tamo
negde? ta pa to znai? Vidi, ja ne znam o emu se ovde radi. Ja ne znam nita o vilenjacima i njihovom
kamenju. Ja sam bario devojka, devojka sa ulice, nikada nisam ila ovoliko daleko na sever u svom
ivotu, a ova pria o vilenjacima su samo rei koje ne znae nita. Hoe li da mi objasni o emu ti to
pria?
Siune ake su se stegle oko njenih iznenaujue snano. Na svetu postoje vilenjaci, Ejndel
Perez. Oduvek je bilo vilenjaka na svetu, ak i pre ljudi. Oni pripadaju starim narodima, iz vremena
Vilin-zemlje, iz sveta kakvim ga je Re zamislila pre nego to su ljudi doli u njega. Ali Vilin-svet je
nestao, sve dok samo vilenjaci nisu opstali od starih naroda, a oni su se sakrili. Kriju se od tada. Ejli se
pribliila. Ali sada moraju da izau u svet ako ele da se spasu. U opasnosti su kao to su i ljudi u
opasnosti, ali njihov spas lei u pronalaenju Vilinkamena po imenu Loden. Loden je za njih izgubljen i
mora biti naen. On e im dati priliku da ostave svoje skrovie i otputuju do mesta na kome e biti
sigurni. Ali potraga za Lodenom e biti teka i opasna, a njima i nedostaje magija koja ih je nekada titila.
Potreban im je vitez Rei da ih titi, Ejndel.
Ejndel je jo uvek pokuavala da prihvati ideju da postoje vilenjaci, bia za koja se oduvek
verovalo da su stvorenja mate, iz pria i legendi. ega je jo bilo na svetu o emu nije nita znala ta jo
za ta je pogreno pretpostavljala da ne postoji? Njen svet je oduvek bio sainjen od betona i elika,
ruevina gradova i solitera.
Pogledala je ka drveu, a onda opet ka Ejli. Pa, pomislila je, ukoliko ste prihvatali da su odrpanci
stvarni, koliko je veliki korak da ponete da verujete u vilenjake?
Pa? Gospa me je zamolila da sve to uradim? Ona misli da sam ja ona prava za tu potragu? Nema
nikog drugog ko bi bolje odgovarao zadatku?
Ejli se tuno nasmeila. Nema nikog drugog uopte.
Ejndel je brzo udahnula, a onda ispustila otar izdah. Nema vie vitezova Rei?
Odrpanac je pustila njene ruke, obgrlila se svojim deijim rukama preko grudi. Da li e krenuti?
Ejndel je trebao jedan dug trenutak da odgovori. Osetila je kako joj svet izmie svet njenog
detinjstva, jedini svet za koji je ikada znala i to je izazvalo oseaj usamljenosti i praznine u njoj. Sve
to je znala o ivotu osim ovoga to je radila da spasava decu, brani utvrenja odavno je nestalo.
Sada e joj i ono malo to joj je preostalo biti oduzeto. To je bilo teko prihvatiti i ona nije znala da li e
to moi da uradi.
ta sa ljudima koje predvodim? pitala je. Ova deca i njihovi zatitnici? Oni se oslanjaju na
mene.
Moda e ih ponovo videti na drugom mestu i u drugo vreme. Ejlin osmeh je bio odsjaj vedrine.
Ali oni putuju presporo za tebe i njihov put vodi na drugu stranu. Mora im rei da putuju na sever do
reke Kolumbije u Kaskadnim planinama. Neko e ih tamo nai kada doe vreme za to.
Ejndel nije promaklo okolianje u Ejlinom odgovoru. Moda e ih videti ponovo. Neko e ih nai.
Ali ne obavezno ona, jer moda nee preiveti da to uradi. apat strane opasnosti je odjekivao u Ejlinim
reima neizreana obeanja sukoba i borbi koje e se zavriti neijom smru. Poverovala bi u to u
svakom sluaju jer je bila vitez Rei i to je bilo u njenoj prirodi. Ali odgovori ovog odrpanca nisu
ostavljali mnogo sumnji.

Uzdahnula je i klimnula glavom. Muy Bien. Kako da pronaem te vilenjake? Kuda da idem?
Ja u te odvesti, Ejli je odgovorila.
Ti ide sa mnom?
Biu tvoj vodi i tvoja savest.
Ejndel je trepnula. Moja savest?
Odrpanac je saekao malo sa odgovorom. Moe se desiti da ti izgubi svoju. Moe se desiti da e
ti trebati nova. Moe se desiti da e ono sa ime e se sastati na ovakvom putovanju to zahtevati.
Ejndel se nije dopadalo kako ovo zvui. Odrpanac je imala neki cilj kome je teila time to joj je
govorila da njena savest moe postati problem za nju. Ona to ne bi uradila da joj Gospa nije rekla da to
uradi. Ejli je sledila nareenja da pripremi Ejndel za ono to je bilo pred njom, tako da ne moe kasnije
da kae da je niko nije upozorio. Sve to je bilo reeno nije delovalo ohrabrujue: jasno je nagovetavalo
da e, suoena sa buduim dogaajima, mogla da razmotri da se vrati.
Zavrtela je glavom. Kakvu obuku si imala u pogledu savesti? Zato bih te posluala?
Ponekad nisi u stanju da jasno uje svoj glas i potreban ti je neko ko e ti omoguiti da ga
razume, odgovorila je ona. Treba ja da budem taj drugi glas, tamo gde je to potrebno. Ali ja neu
donositi odluke umesto tebe. To mora uraditi sama.
Ejndel je polako klimnula glavom, razumevi mudrost ovog odgovora. Slali su je samu; moda e
biti sama dosta dugo. Nije bilo dobro da nema nikoga sa kim bi mogla da pria. S obzirom na to ta se
trailo od nje, imalo je smisla to je Gospa poslala nekoga sa njom kome je mogla da postavlja pitanja i
od koga je mogla da zatrai savet. Odrpanac, vilin-stvorenje, nije bio lo izbor.
Tvoje vostvo i savet bie dobrodoli, amiguita mia rekla joj je. Ti i ja emo uraditi ono to
moemo za te vilenjake. Putovaemo do mesta gde oni ive, a onda ih odvesti do njihovog kamenja. Ali,
podigla je prst, kada zavrimo, vratiu se po ovu decu i njihove zatitnike i povesti ih tamo gde e i oni
biti na sigurnom. Dogovoreno?
Kada Loden bude pronaen, Gospa kae da si slobodna da radi ta god eli, odrpanac je rekla.
Ali nita nee promeniti ono to jesi. I dalje e biti vitez Rei.
Ejndel je zavrtela glavom i prola rukom kroz svoju tamnu kosu. Ja i ne elim da budem neto
drugo, Ejli. Ne od kada je Doni umro. ta sada radimo?
Ejli je pogledala ka nebu, kao da trai neto u oblacima i magli. Idemo. Idemo na sever.
Ejndel je uzdahnula. Ne dok ne kaem nekome ta se deava. Saekaj me ovde. Odmah se
vraam.

* * *
Otila je da potrai Helen Rajs jer se nije dosetila nikog dragog kome je mogla da ispria ono to je
nameravala. Jo uvek se borila da prihvati da se sloila da preduzme potragu za vilenjacima za
vilenjacima, dios mio? i za magijom koja je mogla da ih zatiti od unitenja sveta. Ali kakav je izbor
imala? Svetski jad je predstavljao nepodnoljivu teinu, skup tuge i uasa koji e ih vrlo brzo sve
sahraniti. Da je mogla da uradi neto drugo od onoga to je radila da promeni stvari, teko da bi odbila
takvu priliku. Ipak, stvari nisu bile nita lake time to joj je bilo gotovo nemogue da razume ono to joj
je bilo reeno da uradi.
Vilenjaci i Vilinkamenje. Vilin-stvorenja i njihova magija.
Pronala je Helen kako stoji odvojena od dece, koja su jela brzi doraak pre nego to karavan
nastavi dalje. Kamioni su se ve poreali za ukrcavanje, namirnice spremne za utovar. Haube kamiona su
bile podignute dok su mehaniari ugraivali svee napunjene solarne akumulatore. Oigledno, neko je
ipak razmiljao unapred.
Ejndel, gde si bila? pitala je njena prijateljica, okreui se da je pozdravi. Helenino lice je bilo

umrljano prljavtinom a oi umorne. Pojedi neto dok jo moe.

Ejndel je zavrtela glavom. Ja ne idem sa vama. Postoji neto drugo to moram da uradim. To e
me odvesti daleko od vas i dece. Moraete da nastavite bez mene i zatitite se najbolje to moete dok se
ne vratim. Da li moete to da uradite?
Helen je zurila u nju za trenutak, a onda klimnula. Mogu da uradim bilo ta to se mora. Zastala je.
Da li moe da mi kae o emu se radi?
U pitanju je neto to mi je dato da obavim kao vitez Rei. To e znaiti pomaganje drugima kojima
je to potrebno ak i vie nego vama i deci. Ali neu vas zaboraviti. Povedi sve na sever do reke
Kolumbije i saekajte na obroncima Kaskadnih planina. Da li zna put?
Helen je klimnula glavom. Ostali koji putuju sa mnom znaju bolje od mene. Pronai emo put.
Budite paljivi. Nekad-ljudi e vas pratiti na sever; pokuae da vas uhvate u klopku negde na putu.
Nemojte da ih potcenite. Ukoliko vas pronau na Kolumbiji, idite dalje na sever i potraite utoite u
utvrenjima tamo.
Ali ti e doi po nas?
Ejndel je duboko udahnula i obeala ono to nije trebalo. Doi u po vas.
Helen joj se primakla i vrsto je zagrlila. Njeno mravo telo je drhtalo i njen obino vrst glas
zvuao je napeto i slomljeno. Uradila si toliko toga za nas. Ti si osnova nae hrabrosti i ne moemo
dozvoliti sebi da te izgubimo. Molim te, uvaj se.
Ejndel joj je uzvratila zagrljaj. Brini se za decu, amiga mia. Confioenti. Uzdam se u tebe.
Poljubila je Helen Rajs u obraz i odvojila se od nje kada je osetila da je druga ena poela da plae.

SEDAMNAEST
Logan Tom je gotovo preao preko Velikih ravnica i na vidiku se podigao mrani zid Stenovitih
planina kada se sreo sa Propovednikom. Vozio je na zapad gotovo dva dana, pratei autoput na koji su ga
kosti prstiju Nest Frimark postavili pre vie od nedelju dana. Nije spavao dva dana. Nije ak ni pokuao
prve noi, nakon to je pobegao iz zapaljenih ruevina logora i njegovih udovita. Sledee noi,
uasavajui snovi i iznenadna buenja su ga morili i obuzeo ga je nepomueni oseaj da sudbina
preuzima njegov ivot i da nita ne moe to da promeni.
Njegovo okruenje ga nije uteilo niti ohrabrilo. Ravnice su bile suv i prazan deo zemlje koji se
protezao od jednog horizonta do drugog, nepregledan pranjavi tepih koji je delovao izlizano po ivicama.
Nije susreo nijedno ljudsko bie ni u gradovima u koje je povremeno svraao da potrai namirnice, ni
na samom autoputu. Jednom ili dva puta, video je neto kako se pomera u daljini, ali su bile suvie daleke
da bi ih identifikovao. Osetio se kao da je poslednje ivo bie na planeti i pitao se s vremena na vreme
da li bi to moda bilo i najbolje. Nikakvi ljudi ne bi iveli na ovakvom svetu, rekao je sebi.
Zato je bilo iznenaenje, a donekle i otkrovenje, kada je naleteo na Propovednika i njegovo udno
stado.
Bliio se sumrak na kraju drugog dana i vozio je vie od deset sati. Miii su mu bili ukoeni i bolni
i traio je sigurno mesto na kome da provede no. Zemlja oko njega je delovala prazna ali u to nikada
niste bili sigurni i nikada niste rizikovali sa tim. Tako da je, kada je primetio gradi sa svoje leve strane,
siao sa autoputa pokraj sruenog izlaza sa puta i prevezao se preko stvrdnutih polja sve dok nije stigao
do ivice.
Onda se zaustavio i izaao napolje, virei kraj oteenih kua i koliba da skupine zgrada koje su
inile centar gradia. Jedna ulica je vodila u grad i van njega. Vetrom noeni komadi papira i staro lie
se nagomilalo uza zidove, a polomljene grane i ostaci izolacionog papira su leali razbacani unaokolo.
Nekoliko krovova se uruilo u kue, a veina prozorskog stakla je nestala. Naputeni automobili,
kamioni, ak i traktori rali su u dvoritima i po okolnim poljima. Farmerski gradi, verovatno skoro
trista godina star, njegov ivot se zavrio pre moda dvadeset godina, leao je ekajui na nekoga da ga
ponovo naseli. Ali niko nikada nee.
Premeravao je umarak osuenih hrastovih stabala za mesto da parkira AV kada je starac izaao iz
senki izmeu zgrada. Bio je visok i poguren, bele kose i koe koja je bila gruba i duboko izborana.
Sigurno je nekada bio zgodan i Logan je pretpostavljao da jo uvek jeste na onaj tvrd, ogrubeli nain na
koji su stariji ljudi ponekad bili zgodni. ak i sa daljine od dvadesetak metara i pod svetlom koje je
nestajalo, mogao je da vidi jasno plavetnilo mukarevih oiju.
Dobro ti vee, brate, pozdravio ga je starac. Priao je i pruio mu ruku.
Logan ju je protresao. Bro vee.
Dolazi izdaleka? Izgleda umorno.
Vozio sam jo od izlaska sunca.
Starac je klimnuo ka autoputu. Teak posao na ovakvim putevima. Video si nekoga na putu ovamo?
Samo seni i duhove.
To se veinom i moe nai tamo sada. Mogu li da te upitam za ime? Oslovljavanje po imenu prua
odreenu familijarost razgovoru.
Njegov osmeh bio je topao i razoruavajui. Logan je slegnuo ramenima. Ja sam Logan Tom.
Brate Logane, ovek je potvrdio i pustio ruku. Moe me zvati Propovednikom. Svi to rade. To
definie i moju profesiju i moj identitet. Moje sopstveno ime je odavno prestalo da bude bitno tako
davno da jedva mogu da ga se setim. Sada sam jednostavno Propovednik, pastir svoga stada.
Logan je bacio pogled kraj njega ka naputenom gradu. Vae stado izgleda kao da se razbealo.

Propovednik se nasmeio. Pa, kao to kau, izgled moe da vara. Moje stado od pre pedeset
godina, kada sam bio mladi svetenik koji je poinjao, mrtvo je ili se razbealo, gotovo celo, zajedno sa
crkvom u kojoj sam davao slubu i propovedao svoju veru. Ali kada se preuzima duhovnika sluba nad
onima koji trae put, ne bira se svoje stado niti svoja propovedaonica; prihvata se ono to vam je na putu
i obavlja duhovna sluba gde god se to moe.
Logan je klimnuo glavom. Nekoliko onih kojima je to bilo potrebno pronali su svoj put ovamo, zar
ne?
Propovednik se nagnuo napred, namrgodivi se. Da li si vernik Rei, brate Logane?
Logan je oklevao, a bistre plave oi su ga fiksirale. Verujem u Re, Propovednie, rekao je, sada
oprezan. Ipak, moda ne u istu Re u koju vi verujete.
Pitam ne zato to sam nepristojan, ve zato jer sam uo da postoje sluge Rei koje nose crne
tapove nalik onom koji tako vrsto stee u svojoj desnoj ruci.
Logan je spustio pogled. Zaboravio je da je drao tap. Postao je u toj meri deo njega do sada da ga
je nosio sa sobom kada je izlazio iz Munje jedva i pomislivi na to.
tap i njegov nosilac su proiujua vatra same Rei, kako mi rekoe, Propovednik je nastavio
sa prikrivenim potovanjem. Dobro doli ste ovde, gospodine. U ovu jadnu zabit, u ovo uvenulo i
pranjavo mesto okupljanja ranjenih dua, mi jo uvek radimo ono to moemo da sluimo Rei i njenim
vitezovima. Nasmeio se ohrabrujue. Da li mogu da vam ponudim neto za jelo i pie? Nemamo
mnogo toga, ali bismo bili poastvovani da to podelimo sa vama.
Logan je zamalo odbio, a onda je shvatio da e time nepotrebno naneti uvredu i razoarati starca. ta
ga je kotalo da prihvati poziv? Ionako je planirao da ovde provede no i bilo bi lepo jesti unutra za
promenu.
Mogu samo malo da se zadrim, Propovednie, rekao je.
Starac je klimnuo. Da budem iskren prema tebi, brate Logane. Ovaj poziv je dobronameran ali i
sebian. Znailo bi mnogo onima kojima propovedam ako bi se sreli sa tobom. Nevolja, patnja i vreme su
naeli njihovu veru. Imaju malo toga to moe da je obnovi. Pruie im mnogo toga to im je potrebno,
samo sa par dobro probranih rei. Mi smo izolovani ovde, to je verovatno i najbolje. Ali nismo
neupueni u ono to se odigrava u svetu, iako svet ne zna za nas. ujemo poneku vest od onih koji prou
ovuda. Neki priaju o Vitezovima Rei i demonima sa kojima se oni bore. ujemo o bitkama koje se
dogaaju i razumemo njihov izvor. Ali realnost je za mnoge daleka i nestvarna. Bilo bi od pomoi da se
tome da lice i identitet ako bi nas pobomik Rei poastvovao svojim prisustvom. Znajui ovo, da li e i
dalje ostati jo malo?
Logan se nasmeio uprkos sebi. Kako je mogao da odbije? Otiao je nazad do Munje, ukljuio alarm
i zakljuao se, a onda pokazao Propovedniku da ga povede. Krenuli su izmeu zgrada ka centru gradia.
Kako ste znali da sam ovde? Logan ga je pitao.
Zvuk se prenosi nadaleko ovde gde je obitava tiina. uli smo te kako dolazi preko polja u svom
vozilu.
Proli su kraj stambenih zgrada i stigli do glavne ulice. Zgrade su bile propale i tune, boja sa njih
se gulila, prozora i vrata veinom nije bilo a indra je nestala sa krovova. Trotoari i ulice su bili napukli
i zarasli u korov, a ubre nagomilano svuda. Nije bilo znakova ivota, niega to je ukazivalo na to da se
Propovednikovo stado ne sastoji od duhova mrtvih.
Ovde je nekada bila prodavnica maina za sodu i apoteka, rekao je Propovednik, skreui
nalevo trotoarom. Benzinska pumpa tamo pozadi na kraju bloka. Dve pumpe, to je bilo to. Prodavnica
odee, kancelarija za prodaju osiguranja i nekretnina u jednom, berbernica i frizer i oni su bili u jednom
banka i pota.
Zavrteo je glavom. Pota je bila jedna od poslednjih vladinih slubi koja se zatvorila, zna.
Prenosili su potu ak i nakon unitenja Vaingtona. Sve se radilo lokalno, nita vie od toga. Ali to je

bilo neto i davalo je ljudima oseaj da su deo vee zajednice. Davalo im je nadu da moda nije sve
nestalo.
Stigli su do trga, jednospratne zgrade na ivici gradskog centra, neto to je moda nekada sluilo kao
centar zajednice. Prozori su bili zatvoreni a vrata vrsto zatvorena. Velike brave su spreavale neeljeni
ulazak. Propovednik je uzeo sveanj kljueva iz depa svoje jakne i otkljuao ih jednu po jednu.
Nee zaustaviti sve, ali zbog njih se moje stado osea malo sigurnije, rekao je. Obino drimo
otvorene prozore da pustimo svetlo unutra. Ali zatvorili smo ih kada smo uli tvoje vozilo kako prilazi.
Sada je gotovo pao mrak, pa emo ih drati zatvorene do izlaska sunca.
Poveo je Logana unutra, gde ga je ekao drugaiji svet.
Bila je to velika soba sa tri dugaka stola sa stolicama na rasklapanje postavljenim na sredini.
Prolaz proseen kroz naspramni zid vodio je u malu kuhinju. Mogao je da oseti miris kuvanja i vidi
posluavnike sa izvuenim aama. Vrata nalevo od prolaza otvarala su se u drugu veliku sobu pozadi.
Vrata sa oznakama MUKARCI i ENE nalazila su se sa leve strane.
Gomila lica se okrenula u njegovom pravcu; sva su bila drevna, izborana i oiviena belom kosom.
Bilo ih je vie od dvadeset i svi su sedeli za stolovima osim njih troje koji su se nalazili u kolicima,
drevne oi su ga nesigurno gledale, drali su se izboranim rukama na stolovima. Kakav god da je
razgovor prethodio njegovom ulasku on je sada zamro. Soba je bila tiha izuzev kripe stolica i tihog
itanja prouzrokovanog tekim disanjem.
Molim vas, poelite dobrodolicu bratu Loganu, rekao je Propovednik.
Usledilo je tiho mumlanje: Zdravo, Logane, i Dobro doao, Logane, u odgovor. Logan je
klimnuo, mislei o tome kako u sobi nema osobe koja je imala manje od sedamdeset i pet godina. Pitao se
kako su se obreli ovde. Nije mu delovalo mogue da je bilo ko od njih mogao da putuje daleko. A
uostalom, moda su svi oni bili ovde mnogo due nego to je on pretpostavljao.
Brat Logan e jesti sa nama veeras, Propovednik je rekao. Moda ste primetili da je on nosilac
crnog tapa viteza Rei. Doao je izdaleka. Nadam se da ete dati sve od sebe da uinite da na miru
provede svoju no sa nama tako da moe da bude odmoran kada nas napusti ujutro.
Poveo je Logana do sredine stola i smestio ga izmeu dve starije ene koje su ga posmatrale kao
neto to se stvorilo niotkuda. Nasmeio im se i gledao kako Propovednik obilazi oko stola i seda na
stolicu preko puta njega.
Zahvali na onome to imamo, Sestro En, rekao je starici sa Loganove desne strane.
Obrok je bio posluen i Logan je doiveo jo jedno iznenaenje. Hrana je bila svea, ne prethodno
upakovana povre i pasta, hleb i neka vrsta voa. aj se sipao iz zemljanih vreva a on nije pitao
odakle im voda. Nije pitao odakle im sve ovo. Nije delovalo ispravno to uraditi. Samo je jeo i pio ono
to mu je bilo dato i odgovarao na pitanja na koja je mogao. Veina se odnosila na to ta je video u
spoljanjem svetu. Opisivao je stvari to je pozitivnije mogao, drei se podalje od demona i nekadljudi, od unitenja koje se dogaalo svuda i svog sopstvenog znanja da gora vremena tek slede. Ovi ljudi
nisu trebali da sluaju o ovome veeras. Oni su ve odabrali ta e raditi do kraja svog ivota.
Koliko su dugo ovi ljudi ovde? upitao je Propovednika u jednom trenutku.
Veina je ovde ve skoro dvadeset godina. Neki su se rodili i odrasli ovde. Neki su doli da bi bili
sa roacima i prijateljima. Oni su prognanici i ostaci odavno razdvojenih i rasejanih porodica. Svi mladi
su odavno otili. Bombardovanje je oteralo veinu. Bilo je loe; bilo je mnogo silosa za projektile i
komandnih centara u planinama. Svi su nestali. Ali poveli su sa sobom i mnogo nas koji smo stajali na
otvorenom zajedno sa njima. Onda su voda i zemljite postali loi. To je bio kraj za veinu; svi su se u
dobroj meri povukli. Mi smo jedini koji su ostali. Sada gotovo niko ne prolazi vie ovim putem. Ti si
prvi posle vie od godinu dana.
Logan je klimnuo. Iznenaen sam to ste jo uvek ovde.
Propovednik se tiho nasmejao. Gde bismo drugde bili? U utvrenjima? Ne ljudi poput nas. Mi smo

iveli nae ivote na otvorenom, veina nas u gradiima nalik ovom. Mi smo stari, svi mi. Ne elimo da
menjamo ono to znamo. U najboljem sluaju imamo jo samo malo vremena i elimo da se oseamo
koliko god je mogue udobno i blisko. ivot ovde nam to prua.
Nije tako loe, rekla je ena sa njegove leve strane. Imamo ono to nam je potrebno.
Niko nam ne smeta ovde, rekao je starac koji je sedeo preko puta nje.
Niko, sloila se starica.
Zavrili su sa veerom i Propovednik ih je sve doveo do stolica poreanih u krug. Starac sa divljom
belom kosom i dugim, finim prstima je izvukao gitaru i poeli su da pevaju pesme kojih su se seali iz
detinistva. Njihova lica su se razvedrila sa muzikom i seanjima koja je ona nosila sa sobom. Njihovi
glasovi bili su tanki i istroeni ali davali su ivot pesmama. Logan nije pevao; samo je sluao. Nije bilo
mnogo pesme u njegovom detinjstvu a nije ih bilo uopte nakon to je otiao sa Majklom. Sluajui sada,
shvatio je koliko toga je propustio. Jo gore, shvatio je koliko toga je izgubio.
Onda je propovednik rekao Sada emo izvesti pesmu za Brata Logana, onu koja govori o prirodi
njegovog ivota i posla. Pogledao je ka Loganu. Moda e poneti neto od rei i melodije kada nas
napusti. Moda e te uteiti kada ti bude potrebna uteha. Moda e ti pomoi da se seti da postoje oni
koji jo uvek veruju u vitezove Rei.
Pogledao je ka gitaristi. Brate Deksone?
Gitarista je klimnuo glavom i njegovi prsti su poeli da sviraju.

Prekrasna milosti,

Kako zvuk je slaen
Koji spasio je bednika kao to sam ja
Nekad bejah izgubljen,
Ali sad sam naen
Bejah slep ali vidim sada.

Milost je nauila
Moje srce strahu
I milost je moj odagnala strah
Kako dragoceno se
Milost pojavila u mahu
Onog asa kada prvi put poverovah.

Prekrasna milosti,
Kako je zvuk slaen
Koji spasio je bednika kao to sam ja
Nekad bejah izgubljen,
Ali sad sam naen
Bejah slep ali vidim sada.

To je bilo sve i kasnije je Logan mogao da se seti svake rei. To nije bila u potpunosti njegova
pria, ali mu je bila dovoljno bliska. Muzika je bila divna i zarazna i sadrala seanja koja su bila snana
i stvarna. Kada se pesma zavrila, nastala je tiina dok su se sve oi okrenule ka Loganu da odmere
njegovu reakciju. Pogledao je unaokolo po okupljenima i video u njihovim izrazima lica odsjaj
razumevanja onoga to je pesma znaila za njega. Gde god iao, ta god da radio, nikada je nee

zaboraviti.
Imamo dug prema piscu ove pesme, Propovednik je tiho rekao. Rei nam i dalje govore, a
muzika i dalje stvara magiju. Otpevali su jo mnoge druge pesme, dok je no padala na zgradu i njene
stanare, tama duboka i neprobojna. Kada je vee dolo do kraja, skup se uhvatio za ruke i promrmljao
zahvalnost na svom danu i poeli su da se razilaze ka sobi pozadi gde e spavati. Veina je zastala da
poeli laku no i zahvali se Loganu, gest koji ga je duboko dirnuo.
Propovednik mu je priao kada su ostali otili. Da li bi eleo da spava ovde noas, brate
Logane?
Logan je zavrteo glavom. Sumnjam, Propovednie. Planiram da krenem rano. Pozdravio sam se sa
vaim stadom. Trebalo bi da ostane na tome.
Doneo si malo svetla svojom posetom. Nadam se da smo i mi tebi pruili malo svetla zauzvrat.
Starac se nasmeio. Voleo bih da smo mogli da uinimo vie.
Logan je eleo da ga pita koliko dugo misli da mogu da ostanu ovako napolju. eleo je da mu kae
da je suvie opasno da budu sami i nazatieni. Ali znao je kakav e odgovor dobiti i osetio je da e, ako
bilo ta kae, to biti uvredljivo. Neke stvari se moraju prihvatiti. Neke stvari treba ostaviti kakve jesu.
Srean put, rekao mu je Propovednik i ispruio ruku.
Logan ju je vrsto stegao. Setiu vas se svaki put kada se budem setio one pesme.
Onda se takoe seti da jo uvek ima nas koji verujemo u ono to radi. Moliemo se za tebe.
Logan je izaao kroz vrata u no i nije se osvrnuo.

* * *
Kada je sunce izalo sledeeg jutra on je vozio kroz brdoviti kraj pod Stenovitim planinama, polako
krivudajui napred ka golim vrhovima. Nekada je bilo snega na ovim planinama, davno pre nego to se
vreme promenilo. ak i u toku leta, veiti led je opstao i tragovi zime su se zadrali. Sneg je nekada
prekrivao vrhove mekim prekrivaem koji se mogao videti i sa vie od osamdeset kilometara. Rekli su
mu da je to bio divan prizor.
Doao je Propovedniku gotovo slomljen zbog onoga to je uradio u logoru dve noi ranije, prodiran
gaenjem prema sebi i narastajuim strahom od onoga to je postajao. Nije da nije radio tako neto i
ranije; nije da je ovog puta bilo uasnije nego pre. Njegovo raspoloenje bilo je kumulativni rezultat sa
mnogim logorima i tolikih susreta sa decom pretvorenom u udovita. Bilo je to ponavljanje ubijanja,
koliko god neophodnog, koliko god dobronamernog. Bila je to neizdrivost same njihove brojnosti.
On je inio ova... traio je pravu re, najmanje vrednu prezira... ova ubistva iz milosra ve skoro
petnaest godina. Koliko dece je pobio za sve to vreme? Dece! Naterao je sebe da kae tu re. Koliko
dece je pobio?
Naravno, ona nisu zapravo bila deca. Nisu ak bila ni ljudska bia do vremena kada je dolazio do
njih kroz zidine logora, ne nakon to su ih demoni promenili. Ali su nekada bila i neto od toga se jo
uvek ogledalo u njihovim oima i na njihovim licima, ak i kada im je oduzimao ivot. O da, nije imao
izbora. Morao je da im presudi jer je razumeo ta se dogaa.
Demoni su pravili demone od ljudske dece.
Suze su mu navrle na oi i nije mogao da ih zaustavi. U redu je, rekao je samom sebi. Moe da
plae za njima. Niko drugi nee.
Ali sada je plakao i za sobom. Plakao je zbog onoga u ta je sebe pretvorio. Razumeo je bolje od
ikoga ta previe neega moe da uini oveku. Bio je svedok tome iz prve ruke ne toliko mnogo godina
ranije. Nije verovao da je tako neto mogue pre toga. Mislio je kada se jednom razume granica izmeu
dobrog i loeg, da ona biva ugraena u osobu. Mislio je da se moralne vrednosti razvijaju rano i da uvek
ostaju sa nama.

Zajedno sa toliko puno stvari, Majkl ga je nauio da je drugaije. Bila je to lekcija koju nikada nee
zaboraviti.
Vozio je celog jutra, sunce je bilo nerazgovetan talas svetline nad debelim slojem oblaka, njegova
svetlost priguena u blede zrake koji su se probijali kroz maglu koja je obavijala nie nivoe vrhova.
Temperatura se malo promenila, ali je vazduh i dalje bio topao i udno suv, ak i u magli. Da je postojala
takva stvar kao to je suva movara, ovo bi bilo to. Setio se izraza koji je jednom uo sunani pljuskovi
koji se koristio da opie jarko sunce koje sija kroz kiu. Pitao se kako li bi to izgledalo.
Bilo je golo i prazno u planinama, vie nego u ravnicama, to je bilo zbunjujue. Da ne bi razmiljao
o tome, otpevao je Prekrasnu milost nekoliko puta, ponavljajui fraze koje su mu se najvie dopale,
putajui da ga melodija nosi. Oseao se bolje danas, nakon noi sa Propovednikom i njegovim stadom
staraca i eleo je da zadri taj oseaj oko sebe to je due mogao. Uas logora je poeo da se osipa kao
to su takvi uasi uvek i radili, ak i kada se plaio da nee. Ljudski duh bio je zapanjujue otporan. Da
nije, pretpostavljao je da bi odavno poludeo.
Put je vodio izmeu litica i on ga je pratio, upravljajui AV-om kroz gomile stena i malih klizita. Da
je vozio bilo ta drugo, ne bi mogao da nastavi, ali Munjine iroke gume i visoko postavljena asija su
dozvoljavale prelaz preko bilo ega. Planine su sada izranjale svuda oko njega, ogromni monoliti koji su
izbijali ka nebu sve dok ne bi nestali u oblacima i magli. Sve je poprimilo magliasti izgled, dajui svetu
oko njega neku nerazgovetnost koja je nagovetavala nestajanje. Pitao se koliko e jo morati da se penje
da bi stigao do prevoja.
Dobio je odgovor im je zavrio pitanje. Put se krivio u stranu i jednostavno nestajao. Tone kamenja
su pale u odronu koji je obruio celu liticu. Dovezao se do njega, stao i izaao napolje. Odron je bio bar
petnaest metara visok. Zavijao je dole preko puta od onoga to je nekada bila litica i padao preko u
ponor. Nije bilo okolnog puta niti puta preko osim ako ne nastavi peke. Odron je napravio zid koji nije
mogao proi.
Morae da potrai drugi put.
Nema drugog puta!
Poznati glas je vrisnuo ka njemu u tiini njegovog uma, rei su ga sekle kao ilet i pokretale seanje
od koga je znao da nikada nee pobei. Osetio je kako svet propada pod njegovim nogama i seanje je
isplivalo u roju grubih, ljutitih slika.
I odjednom, ponovo je proivljavao poslednje trenutke svoje poslednje noi sa Majklom Pulom.

OSAMNAEST
On ui zajedno sa ostalima u zaklanjajuim senkama skeleta ume i viri u maglovitoj tami u noi
bez meseca ka Logoru za robove Midlajn. Midlajn lei pravo na granici izmeu onoga to su nekada
bile drave Indijana i Ilinois, malo dalje od jezera Miigen. Stotinak metara otvorenog zemljita
okruuje logor, teren su raistili nekad-ljudi iz predostronosti pred onim to e se desiti. Gleda kako
vatre gore u jamama du ograda sa bodljikavom icom koja okruuje logor i kako baklje svetlucaju na
njegovoj tekoj kapiji. To je logor za robove isti kao i svi ostali takvi logori, a ipak je neto vie. To je
onaj logor za robove koji je Majkl Pul uporno odbijao da napadne, onaj logor za koji se prialo da je
potrebna itava vojska da se u njega upadne.
Pa ipak, eto ih, pripremaju se da urade ono za ta se kleo da nee.
Ne postoji razlog zato rade ovo. Ima drugih, lakih logora protiv koje mogu da napadnu.
Midlajn je zastrauju. Tri zgrade koje su nekada bile eliane ine utvrdu ogromne, prostrane
graevine od naboranih metalnih ploa i okruene duplim redovima elinih mrea kroz koje je
provuena bodljikava ica. Rovovi dovoljno duboki da progutaju Majklovu Munju S-150 brazdaju
otvoreno zemljite van ograda u svim pravcima. Zgrade su vrsto zatvorene, njihova vrata i prozori
vrsto su zabravljeni i zatvoreni. Robovi nekad-ljudi koji dou ovde bivaju uvedeni unutra i nikada ne
izlaze napolje dok ih ne iznesu. Posao koji se ovde obavlja je ozloglaen. Nairoko je rasprostranjen
stav da je ovo najneprobojniji od svih logora.
Majkl kae da to nema veze, da je to grozota i da mora biti unitena. Majkl kae da moraju da
prestanu, da su dovoljno dugo to odlagali.
Logan gleda ka logoru, procenjuje njegovu odbranu i njegovu veliinu i polako vrti glavom. Ovo
je samoubistvo, misli.
Ali Majkl je odluio i kada je jednom to uradio, to je bio kraj rasprave. ak ni Grejling, koji se
niega ne boji, nee se suprotstaviti Majklu Pulu. Majkl je legenda. On je ivi talisman; nita ne moe
da ga ubije. Preiveo je nemogue situacije. Vodio je svoje ljude na uspene napade iznova i iznova.
Nikada nije doiveo neuspeh.
Niko ne misli ni da e veeras.
Pa ipak, Majkl nije ista osoba od kada je Fre umro. Deo njega je nestao kada je izgubio Frea, i
mada veina to nije primetila, Logan je to mogao da vidi. Bio je to nesrean sluaj, runa konica
kamiona je otkazala i kamion je polako poeo da se kotrlja niz brdo, dobijajui na brzini i konano je
prikovao Frea uza zid. Krvi je bilo svuda. Freu je trebalo dva dana da umre. Niko nita nije mogao
da uini; povrede su bile suvie velike. Majkl je bdeo nad njim sve vreme, ak i kada je Fre upao u
komu i vie nije znao ko je on.
Majkl je posle toga rekao vozau kamiona da nije bila njegova krivica. Nesree se dogaaju.
Rekao je vozau da mu nita ne zamera i da ne misli loe o njemu. Logan je bio tamo i uo je ta je
rekao i kako je to rekao. Neko drugi ne bi prepoznao bes koji je Majkl prikrivao. Ali niko nije
poznavao Majkla bolje od njega. Majkl je bio tako vrsto kontrolisan da nikada nije doputao nita to
je moglo da ga otkrije ili ugrozi. Pa ipak, odaje se kroz sitne gestove i kada naglaava odreene rei.
On je video znake koji su ga odali tokom Majklovog razgovora sa vozaem i instinktivno znao ta je to
znailo. Voza je bio mrtav ovek. Logan mu je gotovo to i rekao, a onda je odluio da je to suvie
opasno.
Nedelju dana kasnije, voza je nestao prilikom sakupljanja namirnica i niko ga nikada vie nije
video.
Fre bi moda i pokuao da uradi neto povodom toga. Ali Logan nije Fre. On nije ravan Majklu.
On je Majklovo usvojeno dete. Iako je upravo napunio osamnaest i tehniki postao odrastao, to je bila

pozicija na koju ga je Majkl uputio. udno je oseati se tako blizak nekome, a u isto vreme biti tako
dalek. Dele toliko svari koje niko drugi ne deli, a opet postoje granice za koje Logan zna da ne sme da
ih pree.
Sumnjanje u mudrost veeranjeg prepada je jedna od takvih. On zna da bi morao da kae neto
jer kako stvari stoje, napad je ludost i zato to mu je jasno da se Majkl promenio. Misli da je promena
poela pre Freove smrti, ali da se od tada razvila u neto opasno. Majkl je postao nemaran u svojim
naporima da uniti nekad-ljude i njihove logore. Deluje da sve manje obraa panju na opasnosti u
koje ih vodi. Njegove odluke voe su nelagodno spontane i nainjene sa sve manje i manje
razmatranja posledica. Do sada to mu je prolazilo. Do sada, njegova aura nepobedivosti i njegova
srea su ga spasavale od opasnih situacija. Ali Logan zna da e pre ili kasnije one zakazati. Ako se to
desi pre nego to se Majkl povrati, posledice e biti katastrofalne. Ali ta on da uradi? Niko nee
sasluati deaka koji tek to je postao ovek. Niko ne eli da veruje da Majkl vie nije nepobediv.
Niti e on biti onaj koji e pobei pred onim sa ime e se ostali suoiti. Majkl mu je spasio ivot.
Majkl mu je dao sve to ima. Nikada nee napustiti Majkla makar to znailo njegovu smrt.
Pokuava da odgurne takve misli iz svog uma dok zuri u utvrdu i eka da Majkl da nareenje za
napad. Ali misli se ne predaju; misli uporno ostaju.
Logane, Majkl mu najednom kae, okreui se tako da moe da mu vidi lice. Majklov izraz lica
ledi krv u ilama, iv od zastraujue divljine. Hou da predvodi napad na desnom krilu, na prvu
zgradu. Ako ne moe to, reci mi odmah.
Logan mu to nikada nee rei i Majkl to zna. On klima glavom bez rei.
Samo se seti onoga to si nauio. Vilsone, ti preuzmi levu. Grejling, ti ostaje sa mnom.
Centralna zgrada e biti najuvanija. Tamo se obavljaju eksperimenti.
Na deci, pomisli Logan. Na starima, bolesnima i bespomonima. Ima demona koji su stalno
prisutni ovde, najmanje dvojica. Ali Majklove informacije kau da su odsutni veeras, otili su u lov i
zadrae se do kraja nedelje. Majklove informacije nikada nisu bile pogrene. Logan se nada da su
veeras tane. Nekada mu ne bi palo na pamet da dovodi to u pitanje. Ali Majkl je drugaiji i Logan
vie ne moe da bude siguran da je bilo ta to on radi dobro osmiljeno.
Osea neoekivani oaj. Kako se ovo desilo? Kada je Majkl izgubio put? Razume kako se to
moglo desiti, s obzirom na uasan posao koji su obavljali. ivi dovoljno dugo u ludnici i rizikuje da i
sam poludi. Ali on je uvek verovao da je Majkl u stanju da se izdigne iznad toga. Majkl je vrhunski
ratnik, ovrsnut na sve, dovoljno snaan da podnese uase sa kojima su se sretali bez obzira na to
koliko esto ili koliko su bili strani. Nije trebalo da ak ni gubitak Frea bude dovoljan da ga
promeni.
Pa ipak neto jeste. Negde u toku puta nije uspeo da prepozna da klizi nanie, da se dogaa
erozija njegove due.
Loga sputa pogled ka Sejau, koji nosi jo od kada mu ga je Majkl dao u prvom napadu. Ako to
moe da se desi Majklu, moe se desiti i njemu. Da li e prepoznati to kada se to desi?Da li e
dovoljno biti svestan da uini neto po tom pitanju?
Odjednom shvata da mu Majkl neto govori i njegov pogled se brzo premeta. Deko, da li si sa
nama ili moram da naem nekoga da zauzme tvoje mesto? Majkl otro kae. Izgleda kao da ti je
glava u oblacima. Obrati panju kad ti se obraam!
Sluam, brzo kae.
Majkl se podrugljivo osmehnuo. Onda nema potrebe da se ponavljam, zar ne? Zna ta da radi.
Zato budi siguran i uradi to. Nemoj da bei ako stvari postanu tvrde. Mrzim kukavice, Logane.
On se okree otputajui ga a Logan ne kae nita. Godinu dana ranije, Majkl nikada ne bi ovako
priao sa njim. Trebalo je da znam da e doi do ovoga, misli. Trebalo je da uinim neto da to spreim.
Njegove oi se sklapaju i on se zaklinje da e, im se bude ukazala prilika, to i uraditi.

U redu, idemo , Majkl kae odjednom i oni kreu.

Ratrkavaju se kroz drvee ka vozilima koja ih ekaju, kamionima modifikovanim sa lopatama za
sneg i vrstim titnicima koji e ih bezbedno provesti kroz kapiju. Kamioni su modifikovani
etvorotonci, veliki i teki i ak ni kapije snane poput ovih u Midlajn Logoru ih nee zaustaviti kada
jednom dostignu dovoljno ubrzanje. Teko automatsko naoruanje je postavljeno na kabine i prikolice,
svako i stanju da ispaljuje na stotine metaka u sekundi. Bolje su pripremljeni nego to su ikada bili i
Logan osea nalet uzbuenja kada pomisli na to ta e znaiti unitenje ovog logora.
Penje se u kabinu kroz suvozaeva vrata i seda pored Dene. Njeno lice je napeto i fokusirano,
ima deset godina vie od njega, vie iskustva i sposobnija je. Po pravu, ona bi morala da bude voa a
on da vozi. Ali ona nita ne govori. Samo gleda pravo ispred sebe, ekajui na signal.
Kada on usledi, signalna raketa sa kamiona u sredini, ona puta kvailo i kamion kree da se
trucka napred kroz drvee i izlazi na zaravan. Upravlja tekim vozilom levo i desno, izbegavajui rupe
i zamke, brzo se pribliavajui ogradi. uje se paljba sa zidova pred njima i meci se odbijaju o
titnike. Ona viri kroz ispucali vetrobran i pronalazi na desetine nekad-ljudi koji se postavljaju kraj
ograda, svi sa orujem, svi pucaju na njih.
Samo nam treba malo sree, pomisli on.
A onda odjednom sve kree naopako. Sa njegove leve strane, kraj Deninog napetog lica i
teturave gomile Majklovog vozila, kamion koji je vozio Vilson pogreno procenjuje i nalee na jedan
od rovova. Njegovi prednji tokovi se zaglavljuju, ubrzanje ga okree naopako i on eksplodira.
Krhotine iskrivljenog metala i polomljenog stakla padaju posvuda. Tela padaju sa kamiona na zemlju
ali samo nekoliko njih. Ostali ostaju zarobljeni unutra.
Nema vremena da misli o tome jer su ve stigli do ograde i probijaju je kidajui debele ice.
Nekad-ljudi bee ali tek dovoljno da se okrenu i probaju da pucaju na njih kroz prozore kabine. Ljudi
zbijeni u prikolici uzvraaju vatru i tela lete svuda po dvoritu logora.
Logane! Dena vie upozoravajui ga.
Eksplozija potresa njihov kamion, odbijajui Logana ka njoj takvom silinom da jaukne. Kapija
june zgrade se nazire pravo pred njima i oni se mahnito bore da se oslobode jedno drugoga dok se
naginju ka sudaru. Isprepletani, oni navode kamion na procep izmeu tekih vrata i dok udaraju u njih
ona eksplodiraju na unutra sa kripom odvaljenog metala. Kamion se tetura zaustavljajui se a
napadai iskau, pucajui u branioce koji nadolaze na njih.
Previe ih je i previe dobro su organizovani, Logan shvata odjednom. ekali su nas. Ovo je
zamka.
Bori se sa silinom za koju nije znao da je ima, izgubljen u izmaglici dima i pepela, u stakatu vatre
automatskog oruja i snanim vritanjem u sopstvenom oaju. Puca na sve to se kree i u isto vreme
se i sam pomera. Ne zna koliko dugo se bitka nastavlja, ali mu deluje beskrajno. Dva puta ga
ranjavaju, ali ni povrede ga ne zaustavljaju. U jednom trenutku napad nekad-ljudi ga preplavljuje i on
isputa Seja dok se bori da se oslobodi. Neko nikada ne otkriva ko dolazi mu u pomo i odvaja
ga od njih. Uprkos tome, omamljen je, izubijan i nenaoruan. Podie se na ruke i kolena, traei
Seja ili bilo kakvo oruje. Misli da je to kraj. Misli da je ovo dan kada e umreti.
Onda se odjednom sve stiava. Vika postaje udaljena, dopire iz drugih zgrada i spolja. Slabani
krici i jauci za pomo dopiru do njega izbliza, ali dim u zgradi je tako gust da ne moe nikoga da
pronae. Zvoni mu uima od paljbe oruja i oamuenosti od bombi i osea se dezorijentisano i slabo.
Tetura unaokolo, jo uvek tragajui za Sejaem, sa potrebom da oseti oruje u svojim rukama.
Konano ga pronalazi, kako lei ni dva metra dalje od njega. Kada ga podie, cev je tako vrela da se
vrelina prenosi kroz drveni rukohvat drke.
Tapkajui trai put kroz dim. Gde su svi?
Onda se saplie o Denu, koja lei licem okrenuta navie na podu, otvorenih oiju koje zure.

Pronalazi veinu ostalih u blizini, sve mrtve. Nikoga vie nema, pomisli. Sve ih je izgubio.
Krici i jauci se nastavljaju i on naslepo koraa u pravcu zvukova. Nailazi na kavez, a u kavezu je
na desetine zatvorenih ljudi, deo Midlajnove populacije robova. Lica pristisnutih uz elini kavez,
oiju i usta koja preklinju, mole. Odvaja se od ruku i prstiju koje ele da ga dohvate i tapka dalje niz
kavez u potrazi za vratima kaveza. Dim se sada pomalo razilazi a pucnjevi spolja se stiavaju na
nekolicinu ispaljenih metaka naglaenih vikom i jaucima. Bitka se zavrava. Mora da pouri.
Pronalazi vrata zakljuana tekim lancem. Gleda unaokolo traei neto ime e da polomi
katanac. Pronalazi metalnu ipku koja e slomiti lanac i odjednom se iz dima pojavljuje Majkl.
ta se desilo? on pita. Gde su ostali?
Krvav je od glave do pete, hodajui uas, le izaao iz groba. Logan ne moe da kae da li je krv
Majklova ili ne. Jedna ruka mu umrtvljeno visi, rukav njegove teke jakne je pocepan. Nosi svoju
fleetnu puku ronin u drugoj ruci, a dim se vije iz njene kratke, opasne crne cevi.
Da li si me uo? otro pita Logana, sada ljut.
Svi su mrtvi, mislim, Logan odgovara. Nisam siguran. Nisam imao vremena da proverim.
Majkl slee ramenima. U njegovim oima je opasan sjaj. I Vilsonove grupe nema vie. Moja je
saseena na komade. Stvarno su nas udesili. Gleda ka zarobljenicima, vrti glavom i mumla neto
nerazumljivo. Shvatajui to kao nagovetaj da treba da nastavi sa svojim poslom, Logan postavlja
gvozdenu ipku unutar obmotanog lanca i poinje da pritiska. Ostavi ih! Majkl mu odmah nareuje.
Logan se okree, nesiguran da je dobro uo. Ali oni...
Ostavi ih! Majkl rie. Zamahuje svojom povreenom rukom ka kavezu takvom silinom da
kapljice krvi lete posvuda. Ostavi ih gde su. Ostavi ih da istrunu!
Logan vrti glavom u neverici. Ali u kavezu su.
Ovaj tupo gleda ka njemu, a onda poinje da se smeje. Zar ne razume? Tamo su gde i zasluuju
da budu! Smeh zamire u neto to lii na jecaj. Sve to radimo za njih, ega se sve odriemo, a zbog
ega? Da bi mogli da tre kao ovce koje e ponovo pokupiti? Da mogu da se vrate tome da budu glupi
i bespomoni? Pogledaj ih! Muka mi je od njih!
Majkle nisu oni krivi...
Umukni! Majkl vie na njega i odjednom mu je ronin uperen u stomak. Nemoj da ih brani!
Pobili su tvoje prijatelje, tvoje drugove, sve ljude koji su bili bitni u tvom ivotu! Pobili su ih kao da
su oni povukli okida!
Logan ne zna ta da radi osim to zna da ne sme da pravi nikakve nagle pokrete sa roninom
uperenim u sebe. Mogao je da se raspravlja i kae da je Majkl izabrao da napadne Midlajn. Mogao je
da ukae na to da su svi oni poli svojevoljno ovamo, znajui za rizik. Ali Majklovo lice mu kae da
nee sluati takve argumente. Jedva da bilo ta slua u ovom trenutku.
U redu Majkle, rekao je polako, podiui jednu ruku samo za deli centimetra pomirljivo.
Hajde samo da odemo. Hajde da okupimo sve i pobegnemo odavde. Moemo da priamo o tome
kasnije.
Ali Majkl polako vrti glavom a ludost koja se vidi u njegovim oima je jasna i nekontrolisana.
Ne, sve se zavrava ovde Logane. Zavrava se veeras. Neemo dalje od ovoga. On vrti glavom, a
ronin se pomalo sputa. Dosta mi je deko. Ne elim da poivi nijedan dan vie na ovom prokletom
svetu. Ne elim da podnosim nijedan trenutak vie. Trebalo je da nas obojicu ubijem pre vie godina,
kao da je to bilo bitno.
Logan osea hladnou u dnu stomaka. Majkle to je ludo! Sluaj ta to govori!
Spasao sam ti ivot; mogu i da ga oduzmem. Ronin se ponovo uspravlja ka njemu; Majklova
ruka je spremna dok cilja. Razmisli o tome. Razmisli koliko je to beznadeno! Izgubili smo sve noas
ljude, oruje, maine, sve. Pogledaj me; verovatno neu preiveti sutranji dan, a i ako preivim
nikada neu vie biti isti. Ako ne skonamo ovde, uhvatie nas i baciti u logore. Zavriemo upravo

ovako! Ponovo pokazuje ka zatvorenicima u kavezu.

Odavno sam odluio da neu dopustiti da se to desi.
Ali ovim ljudima je potrebna naa pomo! ta sa ostalima kao to su oni?
Majkl ponovo vrti glavom. Ba me briga za njih. ta e se sa njima desiti nije bitno. ta e se
desiti sa nama jeste. Sa tobom i sa mnom, sada kada Frea vie nema. Moram da nas zatitim. Obeao
sam ti da hou, kada si jo bio deak. Imali smo dobar krug, ali vreme je da izaemo iz trke.
Logan je drao Seja kraj sebe. Majkl e ga ubiti i nije bilo nikakve anse da e biti u stanju da
podigne svoje oruje i opali na vreme da se spase. Krajikom oka hvata zatvorenike zbijene u pozadini
kaveza, sa oima divljih od straha. Odande nema pomoi. Posmatra kako se dim smanjuje i plovi kroz
iroku unutranjost zgrade, ali nita se ne pomera. Nema pomoi ni odatle.
Majkle nemoj ovo da radi, on moli. Spusti oruje i priaj sa mnom. Razmisli o tome. Mora da
postoji neki drugi nain.
Nema drugog naina! Majkl urla.
Logan ne zastaje da razmisli posle toga. Jednostavno dela. Pomera pogled preko Majklovog
levog ramena, kao da je primetio neto i kae priguenim glasom: Demon.
Reagujui instinktivno, Majkl se okree i puca, ronin sipa metke svuda. Logan ne okleva. Podie
Seja i ispravlja ga. Majkl se ve okree, shvatajui da je prevaren, kada Seja ispaljuje svoju
municiju u njegove grudi. Silina udarca ga odbacuje unazad dva metra i ostavlja ga zgrenog na
betonskom podu.
Za trenutak, Logan ne moe da se pomeri. Ne moe da poveruje u to ta je uradio. Vazduh nosi
odjeke pucnjeva i jauka zatvorenika kroz zgradu. Majkle, apue.
Moda jo ima vremena da mu pomogne. Moda jo uvek moe da se spase.
Do trenutka kada Logan stigne do njega, Majkl je ve mrtav.

* * *
Nakon svega, deluje mu kao da je sve izgubio. Nesposoban da se natera da ode, on klei kraj
Majklovog tela mnogo due nego to je to bezbedno. Konano, zauvi pucnje u daljini, uspeva da
povrati razum u dovoljnoj meri da shvati da mora da bei. Onda se seti da su zatvorenici i dalje
zakljuani u kavezima, jo uvek u zamci i bespomoni. Koristei gvozdenu ipku on kida lance, irom
otvara vrata i gleda ih kako jure. Kada i poslednji od njih nestane, on prebacuje Majklovo telo preko
svog ramena, uzima Seja i ronin i izlazi kroz dim koji se razilazi i tela poginulih u no.
Napolju nailazi na Grejlinga, jo jedan ovek se oslanja na njega, njih dvojica se probijaju ka
jedinom kamionu koji je i dalje netaknut. Grejling gleda ka njemu, vidi koga nosi i zastaje. Kada se
Logan dovoljno priblii, veliki ovek ga pita kuda e. Napolje, odgovara. Gotovo je. I nastavlja da
hoda dok drugi dobacuju za njim: Sreno.
Pronalazi Munju parkiranu pozadi meu drveem tamo gde ju je Majkl i ostavio. Majkl je uvek
vozi na ovakve prepade, u napad, a onda nazad, njegov lini prevoz. Ponekad puta Logana da se vozi
sa njim sve ee od kada je izgubio Frea. Jednom ili dva puta ak je i rekao Loganu da e Munja
jednog dana biti njegova. Taj dan je, izgleda, stigao. Logan zna ifre koje otkljuavaju brave i
razoruavaju sigurnosni sistem i sada koristi to svoje znanje. Stavlja Majkla pozadi i odvozi se odatle.
Kada se nae dovoljno daleko u bestragiji tako daleko da nije sasvim sigurno gde se nalazi on
se zaustavlja, uzima aov, kopa grob koji je u isto vreme i dubok i irok i polae Majkla unutra. Nakon
to je zatrpao telo, on seda kraj groba i pokuava da razmisli.
Da li je zaista bilo neophodno da ubijem Majkla? Ponavlja sebi ovo pitanje stalno iznova. U
agoniji je zbog mogunosti da je moda postojao neki drugi nain, nain koji je trebalo da nae, nain
koji bi sauvao ivot jedinoj osobi za koju ga je bilo briga. Ali sve se desilo tako brzo i tada je bio tako

siguran u to. Da nije ubio Majkla, Majkl bi ubio njega. Majkl je postao primitivan; preao je preko
zida i otiao u divljinu, a iz nje nije bilo izlaza. Njegov razum je popustio iz razloga o kojima je Logan
mogao samo da nagaa i sve to je radio ove noi a moda i mnogih noi pre toga nije bilo
racionalno.
Logan bi uinio sve da spase Majkla. Sve. Ali nije uspeo da reaguje dovoljno brzo i tako Majkla
vie nije bilo. On plae, mislei na to. Deluje mu nepravedno, pogreno. Majkl je uradio toliko toga za
druge, za sve one mukarce, ene i decu poslate u pakao na zemlji u logorima, da ive ivot robova ili
ak i neto gore. Samo je Majkl pokuavao da uradi neto da im pomogne, da im da priliku da ive.
Trebalo je da neko zauzvrat uini neto za njega.
Ne, nije neko, ispravio se brzo. On sam. Trebalo je da uradi neto za Majkla. Ali nije. Nije znao
ta da radi. Nije znao kako da to uradi. A sada je bilo suvie kasno.
Kada je zora svanula u tankoj olovnoj crti preko neba tako oblanog da je delovalo kao da
pritiska zemlju kao ruka presude, bio je primoran da se suoi sa svojom budunou. S obzirom da je
Majkl mrtav i da su svi njegovi sledbenici bili mrtvi ili u bekstvu, Logan nije imao kuda da ode. Nije
ak znao ni ta da radi. Da nastavi Majklov rad? Napadanje logora za robove delovalo je beskrajno i
konano nedovoljno da se napravi razlika. Jedan ovek u svakom sluaju nije dovoljan za napad na
logor za robove. Jedan ovek nije dovoljan da uradi bilo ta na ovom svetu.
Zato luta nedeljama, vozei besciljno, sve dok se konano Gospa nije pojavila da mu kae ta je
ono to treba da radi.

* * *
Seanja naviru i prolaze kao senke oblaka preko zemlje i Logan Tom hvata sebe kako zuri u zid od
kamenja koji mu je blokirao put. Nagli udar vetra je poeo da mu duva u lice, otar i hladan i duboka
tiina planina se pribila blisko u zoru prolaska seanja. Stajao je u mestu na trenutak, sabirajui misli, a
onda se okrenuo. Seanja vas mogu odvesti daleko, ali vas ne mogu tamo zadrati dugo. Vratio se do
Munje, popeo se unutra i upalio motor. Posle nekoliko minuta vijugao je nanie nazad sa lica planine.
Usta su mu se stegla zbog njegovih misli. Nauio je jednu stvar koju Majkl nije. Bez obzira koliko stvari
loe izgledale, uvek je postojao drugi put.
Spustio se sa prevoja, kreui se ka istoku nazad kroz brda ka ravnicama. Vozio je onoliko brzo
koliko mu je stanje autoputa to dozvoljavalo, posmatrajui kako dnevno svetlo zamire sa dolaskom noi.
Morae uskoro da odlui da li da krene na sever ili jug da pronae put kroz planine. Znao je da je bilo
nekoliko glavnih prevoja koji su vodili preko, ali ne i koji od njih su bili dostupni.
Kada je stigao do neega to je delovalo kao glavna raskrsnica, zaustavio se i bacio kosti prstiju jo
jednom. Kosti su se trzale i migoljile na etvrtastoj crnoj tkanini i same se sklopile u prste koji su, po
kompasu, pokazali na severozapad. Pokupio je kosti i okrenuo Munju ka severu. Ovaj put je bio manji,
njegova povrina je veoma erodirala od vremena i vremenskih uslova. Kao posledica toga, putovao je
sporije i svetlo je uskoro zgasnulo u gusto, maglovito sivilo, ostavljajui za sobom svet senki i skrivenih
pokreta.
Gotovo da je odluio da je otiao dovoljno daleko koliko je bilo mogue bez nepotrebnog rizika
kada je put odjednom zavio u movaru tamnih prepreka koje su ga naterale da potpuno uspori. Stara
vozila, delovi ograda i oprema sa farmi se nalazila na povrini puta koji je ve bio izrovan i napukao.
Bilo je prostora da ih obie ali jedva.
Onda vie uopte nije bilo prostora, dok se na desetine mranih, skrivenih prilika stvorilo iz mraka
koji ga je okruivao.

DEVETNAEST
Delovalo je kao da su prilike iznikle iz zemlje kao utvare, nestvarnih oblika nainjenih od senki i
tajni, pokreta brzih i nainjenih kriom. Nisu se pribliavale uspravno, ve povijeno, tapkajui kao krabe.
Sada se dovoljno smrailo da nije mogao da razazna njihove pojedinosti, dovoljno je bilo maglovito da
je delovalo kao da gleda kroz dim. Nije koristio farove AV-a, a bilo je malo prirodnog svetla da prui
bilo kakav vid osvetljenja. Kako su se prilike pribliavale mogao je da vidi da su nalik ljudima po
obliku, ali vitke, naborane i iskrivljenih udova. Nosile su pocepanu odeu i drale su tapove i palice, a
ne automatsko oruje. Delovale su pre znatieljne nego pretee, tako da je tiho sedeo i ekao ih da stignu
do AV-a.
Kada su prvi stigli dotle, oprezno prevlaei vitkim akama po glatkom metalu haube, svetlost
zalaska sunca je otkrila lica i ruke pokrivene tamnom dlakom, nagovetavajui stvorenje vie majmunsko
nego ljudsko.
Pauci, shvatio je Logan.
Nije video nijednog jo od ikaga ali je znao za njih. Jedna od nekoliko vrsta mutanata, Pauci su bili
ljudi zaraeni otrovima, hemikalijama ili radijacijom u zavisnosti od toga kome ste verovali i to je za
posledicu dovelo do toga da se fiziki izmene. Neki su tvrdili da su im i umovi bili izmenjeni, takoe, ali
on nikada nije video nikakav dokaz za to. A opet, Pauci su bili stidljivi i povueni, tako je da je teko bili
saznati to zasigurno. Za dvadeset osam Loganovih godina, susretao se sa njima ne vie od par puta.
Nikada nije priao ni sa jednim, niti ak video nekog ovoliko izbliza.
Lice je virilo ka njemu, crta jo uvek jasno ljudskih meu delovima obraslim crnom dlakom koja je
pokrivala sve od ela do brade. Plave oi su ga posmatrale sa meavinom znatielje i skrivene namere.
Iako je lice imalo straan, ivotinjski izgled, oi su otkrivale inteligenciju.
Rizikovao je i spustio prozor. Nita nije rekao; samo je klimnuo glavom u pozdrav.
Desetak lica se primaklo i ruke su se ispruile da dodirnu njegove. Nije pokuavao da ih otera.
Pustio je da njihovi kvrgavi, dlakavi prsti prelaze preko njegove koe i odee. Pustio ih je da vire kraj
njega u unutranjost AV-a. Pustio ih je da pregledaju sve, dajui im i vreme i prostor.
Na kraju, onaj koji je stajao najblie je upitao Ko si ti? Zato si doao ovde?
Rei su bile razumljive, govornikov glas jasan. Moje ime je Logan, odgovorio je. Traim put da
preem preko planina.
Nastalo je mrmljanje meu Paucima koje nije uspeo da prati. Govornik je pokazao unazad u pravcu
iz koga je doao. Put preko planina je iza tebe.
Ne mogu da idem tim putem. Prolaz kojim sam nameravao da idem je blokirao odron i nisam
mogao da ga obiem. Nadao sam se da u pronai drugi. Da li znate za neki? Da li severno odavde
postoji drugi prolaz?
Mrmljanje se nastavilo, a onda zamrlo. Govornik se nagnuo i proaptao. Niko ne moe da ide u
planine na severu. To je sveto zemljite.
Bilo je to prosto izjavljivanje injenice, ali je bilo i upozorenje. Zato je sveto? nastavio je.
Pauk se nagnuo blie. Duhovi ive u planinama. Neki su kao vetar. Neki su od krvi i mesa. Oni
priaju sa nama kada pevamo njihova imena. Kau nam kakva je njihova volja. Mi im nudimo darove i
rtve da bi nas titili.
Ostali, koji su stajali blizu govornika, klimali su glavom slaui se. Logan je mogao da vidi da je to
za njih ozbiljan posao, da se ovi ljudi odnose ka duhovima planine ta god oni bili kao to bi se
odnosili prema religiji.
Da li e me pustiti da proem na drugu stranu? upitao je.
Govornik je zavrteo glavom, pravei rukama odbrambeni pokret. Mora da se vrati.

Logan je uzdahnuo. Nije znao ta sledee da radi. Nije verovao da e rasprava upaliti ovde. Morao
je da smisli drugaiji pristup. Ili je moda trebalo samo da se okrene i pokua da nae drugi prolaz, neki
koji e mu omoguiti da obie ovu blokadu.
Da li ima neki dar tako da moemo da ti dozvolimo da proe? govornik je nastavio.
O, dakle sada je ovo ucena, pomislio je sa gaenjem. Zavrteo je glavom. Nije imao vremena za
ovo. Ali nije hteo da se bori ako je mogao to da izbegne. Pustite me da izaem i vidim, rekao je.
Otvorio je vrata i zakoraio napolje iz AV-a, ponevi crni tap sa sobom. im su Pauci ugledali tap,
njegove gravure jasno vidljive na poliranoj povrini, usledio je zajedniki jauk. itava grupa se odmakla
od njega kao da je bila oprljena vatrom, njih nekoliko je palo na kolena, jedan ili dvoje su ak i pokrili
oi. Logan se odmah sledio, nesiguran u to ta se dogaa.
Govornik se zgrio napred za korak, duboko se klanjajui. Vi ste rukovalac magijom! Oprostite
nam, molim vas. Nismo znali. Izvinite, izvinite, izvinite, aptale su pogrbljene prilike. Logan je prelazio
pogledom sa lica na lice u neverici.
Da li zahtevate nae ivote kao naplatu za nau glupost? govornik je upitao tiho.
Ne, rekao je Logan brzo. Ne. Ne zahtevam nita. Sve je u redu. Njegov um je brzo radio. Samo
mi je potrebno da mi kaete kako da pronaem put preko planina.
Govornik, sada ve oborene glave u naklonu, rizikovao je da brzo podigne pogled. Idete u posetu
vaem soju? Trebalo je da shvatim ta elite. Naravno, naravno. Moemo da vam pomognemo. Moemo
da vam pokaemo gde su oni. Poite ovamo.
Odmah je krenuo, a ostali su pourili za njim, bacajui nervozne poglede unazad ka Loganu i AV-u.
Logan se popeo nazad u vozilo i krenuo napred jo jednom, probijajui se kroz prepreke, pratei tamnu
grupu koja je ila pred njim. Moda e ovo ipak upaliti.
Nastavili su putem jo nekoliko kilometara, Pauci su se kretali bez potekoa i sa lakoom preko
terena, naizgled neumorni, njihove tamne prilike ratrkane napred u sve jaoj tmini. Pomislio je da upali
svetla, ali se plaio da e ih to zastraiti. Bili su, sasvim jasno, prilino sujeverna gomila ako su verovali
u planinske duhove a on nije mogao da zna ta e ih jo uznemiriti. Sve to je trebalo da radi bilo je da
nae svoj put ka planinama i da zavri sa ovim. Osim toga, nebo je bilo dovoljno isto da je meseina u
trakama prosecala oblake i obasjavala pejza bledim i mekim odsjajem koji je osvetljavao put pred njim.
Dok su putovali, jo Paukova se prikljuilo onima koji su ve pokazivali put, sve dok ih nije bilo
sigurno preko stotinu. Bilo ih je svih oblika i veliina, verovatno svih uzrasta, velikih i malih, starih i
mladih i postalo je jasno da se glas o njegovom prolasku proirio do vee zajednice. Jo ih se
pojavljivalo sa prolaskom svakog minuta, stvarali su se iz mraka, dolazili da vide rukovaoca magijom.
Uhvatio je sebe kako se pita kolika je njihova zajednica i koliko je daleko njihovo selo. Da li su ak i
imali selo? Kako su iveli?
Znao je tako malo o Paukovima, shvatio je. Siune razbijene grupe mutanata prognane od svih, bile
su primorane da se snau u veem svetu. Preiveli su ukopavanjem, Majkl mu je jednom rekao. Ljudi su
otili pod zemlju kada su pale bombe i radijacija sve zatrovala. Preiveli su ivei na zemlji, vazduhu i
vodi koji su ih morali ubiti, ali su umesto toga izazvali mutacije. Kao i kod Gutera i ostalih vrsta.
Normalni ljudi nisu eleli da imaju nita sa njima; normalni ljudi nisu mogli da zamisle da ive kao
mutanti, nisu ak ni eleli ni da ih dotaknu. Ljudi su krenuli jednim putem, mutanti drugim. Ostalo je da se
vidi kako e se to sve dalje odvijati.
Ukoliko se ikada bude odvilo.
Prolo je vie od jednog sata kada su stigli do jo jedne raskrsnice, novog autoputa koji je presecao
onaj kojim su putovali, koji je iao sa istoka na zapad sa ravnica u planine. Govornik se vratio do AV-a i
naklonio se. Prolaz lei tamo, rekao je, pokazujui ka raskrsnici i vrhovima. Da li da poemo sa
vama?
Logan je zavrteo glavom. Uradili ste i vie nego dovoljno da mi pomognete.

Onaj drugi ovek je traio od nas da krenemo sa njim kako bi bio siguran da je to pravi put,
govornik je objasnio.
Logan se namrtio. Da li su i drugi nalik meni proli ovuda?
Govornik je klimnuo. Samo jedan, pre vie od dve godine. Nosio je tap kao to je va. Mi ga
nismo prepoznali. Nismo razumeli ta je on bio. Izazvali smo ga i on nam se otkrio kroz svoju magiju.
Uzeo je trideset ivota kao naplatu za nau glupost. Rekao je da je to bila neophodna lekcija.
Odmetnuti vitez. Logan je uo za njih, samo nekoliko, mukaraca i ena koji su izgubili svoj put i
veru i postali i sami demoni. Dogaalo se retko, ali u ludilu apokalipse, deavalo se i to.
Nikakvi ivoti nisu potrebni ovde, uverio je govornika i ostale koji su se dovoljno pribliili da
mogu da uju.
Mrmljanje je naraslo meu okupljenima, noeno talasom zahvalnosti. Logan je zavrteo glavom.
Da li ete rei duhovima kada ih budete videli da ostajemo verni? upitao je drugi, jedan ije je
lice pod dlakom bilo jako naborano i pegavo od starosti. Da li ete im rei da smo im zahvalni na
njihovoj zatiti?
Nekoliko odgovora mu je palo na pamet ali rekao je samo: Rei u im.
Ostavio ih je zbijene u podnoju planina, okupljene na raskrsnici, zbirku udnih bia sa udnim
idejama. Oseao se udno posramljen sobom to se igrao njihovim fantazijama o planinskim duhovima ali
nije mogao da smisli bolji nain da rei stvar. Delovali su ubeeno da su takvi duhovi postojali i bilo bi
glupo da pokuava da ih ubedi u suprotno. Uprkos tome, nije voleo da se pretvara oko stvari za koje je
znao da nisu istinite.
Vozio je dalje kroz mrak putem koji je bio uglavnom ist, betonska dvosmerna traka koja je vijugala
navie kroz brda ka crnoj gomili iskrzanih vrhova. Trebalo je da saeka do zore i onda pokua da vozi,
ali bio je nestrpljiv da nastavi dalje. Mogao je dovoljno dobro da vidi na meseini da pronae put i ako
bude vozio sporo i paljivo, trebalo bi da bude u stanju da stigne do druge strane pre jutra i da onda legne
da spava.
Samo ako ne naiem na jo neki odron da mi blokira put, promrmljao je. Onda se nasmeio. Ili na
neprijateljski raspoloene planinske duhove kojima se ne dopada to prolazim ovuda.
Razmislio je o tome da ponovo baci kosti ali mu to nije delovalo neophodno u ovom trenutku. Ono
to je traio nalazilo se sa druge strane Stenovitih planina, tako da je mogao i da saeka dok ih ne pree i
onda da ponovo proceni kojim putem treba da ide. Osim ako se neto drastino ne izmeni, iao je ka
severozapadnom delu zemlje, a moda ak i u Kanadu. Nita nije ukazivalo na to da morf lutalica nije
odluio da se sakrije izvan Sjedinjenih Drava. Granice nisu mnogo znaile u ovom trenutku. ak i manje,
ako ste bili magino stvorenje.
Ili rukovalac magijom, poput njega. Tako ga je Pauk nazvao. Ali on je bio ono to jeste. Bio je
ispranjena ljuska u koju su bili ubrizgani svea svrha i cilj. Bio je mrtav ovek oivljen susretom sa
Rei. Bio je siroe izgubljeno u svetu siroadi, ali za razliku od toliko drugih, njega su pronali. On nije
bio rukovalac magijom; bio je njen sluga.
Pojeo je neto malo i popio malo iz flae vode dok je vozio, drei oi na putu i usmerivi se na
zadatak pred njim. Put je krivudao i skretao kroz kamenje i tu i tamo je nailazio masivne stene skupljene
kao grabljivice da mu blokiraju put. Vazduh je postao otar i hladan dok se uspinjao, a disanje mu je
postalo tee. Do sada se popeo par hiljada metara i laka nesvestica izazvana proreenim vazduhom
naterala ga je da se jae koncentrie. Zaao je duboko u planine, vie se nije peo ve je samo upravljao
kroz uske klance i vrhove koji su ga nadvisivali, usamljeni posetilac u praznoj zemlji.
Onda je magla poela da se sputa i iri oko njega, tanki prekriva u poetku koji se brzo zgusnuo u
neto to je vie uznemiravalo. Nije bilo razloga da se magla pojavi ovako visoko u noi koja je bila
vedra i po vremenu koje je delovalo mirno. Posmatrao ju je kako se zgunjava kao plat, skraujui mu
vidljivost na manje od dvadeset metara, onda na deset, a onda na tri. Usporio je AV toliko da se jedva

kretao, upalio duga svetla i strpljivo ekao da se gusta magla razie. Ali nije se razilazila; ak je postalo
i gore. Vreme je prolazilo, ujednaeno proticanje minuta koji su mu otupeli ula i nainili ga nervoznim.
Zatreptao je da odagna pospanost i srknuo malo vode iz flae, pevuei neto neodreeno. Misli su mu
odlutale i rasplinule se kao suvo lie na vetru.
Trebalo je da ih poslua, odjednom se zauo glas.
Pogledao je u stranu i ugledao Majkla kako sedi na suvozaevom seditu, krut i bez pokreta, oiju
uperenih pravo napred. Zurio je za trenutak, a onda vratio pogled na put.
Ti nisi ovde. Samo sam umislio da si tu, odgovorio je.
Nije bilo odgovora. Pogledao je ponovo i Majkla nije bilo. Osetio je kako mu hladnoa silazi niz
kimu kada je shvatio ta se upravo desilo. Promena u visini, zajedno sa iscrpljenou, prouzrokovala je
to da njegov um krene da se igra sa njim. Duboko je uzdahnuo, smirujui se, a onda ispustio vazduh,
nastavivi da tera kola napred. Magla nije mogla da traje jo dugo; morala je uskoro da se podigne.
Ne bih bio ba tako siguran u to deko, rekao je Majkl.
Ponovo je sedeo na suvozaevom mestu, njegov krni profil bio je bezizraajan dok je zurio u no,
ruku udobno smetenih u krilu preko ronina. Logan je rizikovao da brzo pogleda u stranu, nesposoban da
se suzdri, oseajui kako mu hladnoa prodire u kosti. Svuda oko Majkla bila je bleda svetlost,
nagovetaj neeg onostranog, prozirnosti koju iva bia nisu imala.
Planinski duhovi, pomislio je u neverici, a onda odagnao tu misao.
Ti si mrtav, Majkle, rekao je. Imaj bar toliko obzira da ostane mrtav.
Kraj njega, Majkl je zatreperio i nestao. Moda je to bilo dovoljno, pomislio je. Samo mu kae da
ode i on ode. Nasmeio se uprkos drhtanju koje ga je obuzelo. Vrlo su predusretljivi ovi planinski duhovi.
Pogledao je nazad ka praznom seditu nekoliko puta posle toga, pokuavajui da sprei bilo kakvo
ponovno pojavljivanje time to je rekao sebi da se to nee desiti ako bude nastavio da gleda. Postao je
nestrpljiv da izae iz ove magle i iz planina, da ode daleko od njih. Onda je mogao da malo odspava i
prestane da halucinira. Nije shvatio koliko je bio umoran i kada se to pomealo sa okolnostima pod
kojima je putovao i njegovim mentalnim stanjem, mogao je i da razume zato via mrtve ljude.
Mislim da ne bi smeo da nastavi ovim putem, rekao je novi glas. Mislim da bi trebalo da krene
nazad. Ovaj put ne pripada ivima, Logane.
Sada je kraj njega sedeo njegov otac, manje jasna pojava od Majkla, ali dovoljno stvarna da ga
natera da se trgne. Njegov otac nije gledao ka njemu, zurio je napred kao to je i Majkl, prozirno
prisustvo koje je delovalo kao da e odmah nestati. I dok je Logan nastavljao da gleda u njega, upravo se
to i desilo. Zatreperio je, utopio se u maglu i nestao.
A Logan je vratio pogled na autoput tano na vreme da zgazi konice i skrene da izbegne ogromnu
stenu koja je blokirala sredinu puta. Munja je koila po vlagom natopljenom putu ka niskoj ogradi i padu
koji je nestajao u crnilu. Logan je pritiskao konice i okretao volan na drugu stranu tako da je vozilo
klizilo postrance van kontrole.
Zaustavilo se kraj ograde na nekoliko centimetara od nje. Motor se ugaio uz hroptaj i ujednaeno
zujanje se pretvorilo u tiho kuckanje u nonoj tiini. Logan je sedeo ne pomerajui se, zurei u prazno.
Sklopio je oi i saekao da mu srce uspori i disanje se smiri. Sada je sve bilo u redu, rekao je sebi. Ali
moda je, na kraju krajeva, i trebalo da stane. Moda ne bi trebalo da uradi nita drugo nego da saeka
jutro i proba da odspava do tada.
Nema odmora za grene, proaptao je Majkl.
Nema odmora za ive, rekao je njegov otac.
Uzdahnuo je i otvorio oi. Nije bilo nikoga. Bio je sam, zakljuan u AV-u, slaba svetla sa komandne
table i lagano kuckanje maine bili su jedini znakovi ivota.
Izvan AV-a, magla se skupljala kao iva stvar, pipci su se stezali oko vozila, zaklanjali nebo i

zemlju, umotavajui se kao paukova mrea. Isprva, pomislio je da grei u onome to vidi. Bilo je to tako
namerno, sa jasnom svrhom. Ali onda je sve nestalo u vlanoj belini i znao je da je, uprkos onome to su
mu govorili zdrav razum i rezonovanje, napolju postojalo neto to je pokuavalo da preuzme kontrolu.
Trebalo je da krene nazad, rekao je Majkl.
Nije trebalo ni da dolazi, rekao je njegov otac.
Lica su poela da se pojavljuju van AV-a, utvarne prikaze koje su se jedna po jedna stvarale i
pribijale uz prozorsko staklo. Oi prazne kao goli zidovi virile su sa lica izvijenih u bolu i patnji. Takve
oi nisu mogle da vide, a opet, delovalo je kao da jesu. Ruke su se pojavile i doticale staklo i on je
ustuknuo. Sada ih je bilo svuda oko Munje i njihov broj se poveavao sa svakim minutom. Brzo je
posegnuo ka kontaktu, nameravajui da pobegne odatle. Ali motor nije hteo da se upali. Ni makac. Vozilo
je bilo mrtvo.
Zurio je u kontrole, a onda opet podigao pogled ka licima. Prepoznao je ona najblia. Bila su to lica
mukaraca i ena koji su se borili sa njim dok je bio sa Majklom. Bila su to lica robova i rtava koje je
nekako zapamtio od toliko njih koje je oslobodio. Svi oni su sada bili mrtvi. Znao je to instinktivno, ne
samo iz njihovih prikaza, ve i iz onoga to je oseao u sebi. Bili su duhovi i bili su tu da ga progone.
Ali ta su eleli?
Dva nova lica su mu dola u vidik, klizei kroz guvu sve dok se nisu nala odmah kraj prozora kraj
vozaa. Grlo mu se steglo. Bio je to njegov stariji brat Tajler i sestra Megan, nestali pre toliko godina,
njihova lica bila su nepromenjena, zamrznuta u vremenu. Zurila su tupo u njega, mrtvih oiju i bez pravca
ali i oprezno. Znali su da je on tu, u Munji. Kao i ostali, doli su da gledaju. Kao i ostali, njihova potreba
je bila misterija koju nije mogao da rei.
vrsto je sklopio i stisnuo oi. Oni nee nestati kao Majkl i njegov otac. Bili su vie od dima i
magle, vie od nematerijalnih sablasti, vie i od duhova koje je stvorila mata. Bili su stvorenja maginog
i duhovnog sveta, dovedena ka njemu da neto postignu i nee otii sve dok ne odgovori na njihovo
prisustvo.
Otvorio je oi i zurio u njih. Ponekad se treba suoiti sa mrtvima isto kao i sa ivima, sa prolou
isto kao i sa budunou. Ponekad su to dvoje tako nerazmrsivo protkani da ima malo razlike meu njima.
Tako je bilo ovde. Planinski duhovi ili neto mnogo podmuklije, postojala je veza koju rezonovanje i
zdrav razum nisu mogli ponititi.
Dohvatio je svoj tap, otvorio vrata i izaao iz AV-a da se suoi sa ime god da ga je ekalo.
Spoljanji vazduh ga je udario hladnoom koja ga je gotovo odbacila unazad, ledeni nalet koji je
sekao pravo do kostiju. Vetar je snano duvao, neto to nije shvatio ranije jer njegova snaga nije imala
uticaja na duhove okupljene oko njega. Oni nisu ni napredovali ni uzmicali kada se pojavio, ali su stajali
na mestu i usmeravali svoje slepe poglede otprilike u njegovom pravcu. Nekoliko njih je podiglo ruke
kao da hoe da ga dodirnu, ali njihovi napori su bili mlitavi i vie su pokazivali elju nego nameru.
Drhtei na otroj hladnoi vetra, podigao je crni tap ispred sebe, putajui da se prirodno svetlo odbija
od njegove povrine. Vetar je zaurlao u odgovor ili su to moda bili duhovi i duboko urezane rune su
se upalile od unutranje vatre, od ubrizgane magije, vatrene i blistave.
Duhovi mrtvih su se povukli i za trenutak Logan je poverovao da e se rastvoriti. Ali u daljini iza
njih i dalje uz put, udna tama je poela da se skuplja. Jo duhova se pojavilo iz njene mutne mase,
kreui se napred da se pridrue onima koji su ga ve okruivali. Gledao je kako prilaze, napola ne
verajui u ono to vidi, napola prihvatajui neminovno. Mrtvi se nisu pojavili svojevoljno; oni to nikada
nisu ni radili. Bili su ili prizvani ili poslati; znao je toliko iz svog iskustva viteza Rei.
Ali ta je bio izvor tame na koju su odgovarali?
Stegao je crni tap i krenuo napred, probijajui se kroz okupljene duhove, njihova bela praznina se
povlaila, njihovo prolazno prisustvo je nestajalo i ponovo se formiralo dok je prolazio. Samo e
suoavanje sa njihovim izvorom otkriti ta se dogaa. Ako hoe da se oslobodi ovoga ta god to bilo

morae da se suoi sa uzrokom ovoga, tamom iz koje su se duhovi pojavljivali. Ona je lebdela gusta i
neprobojna dok je prilazio, ali ak i kada je stigao do njenih ivica i dalje nije mogao da kae ta je u
pitanju.
Podigao je tap, njegova magija je ve bila prizvana i tekla je preko njega kao plaviasta svetlost,
obuhvativi ga svojim oklopom. Osetio je toplinu njene zatite kako se zatvara oko njega i to ga je
ohrabrilo. Zamahnuo je ka tami, prosecajui je kao pare tkanine. Lako se razdvojila, ne mogavi da se
zadri, padajui pred njim i preplavilo ga je besno zadovoljstvo, oseaj ispunjenosti snagom.
Ali prosek je trajao samo za trenutak, a onda se gotovo bez napora crnilo popravilo, poderotina se
ponovo zatvorila. Jo duhova se pojavilo iz njenih mranih nedara. Jo lica se pribliilo. Ponovo je
napao. Ponovo se tama razdvojila i ponovo se brzo zatvorila i formirala se, nepromenjena. Ako se neto i
desilo, uznemirena masa je delovala ak i vea i predstavljala jo neprobojnije prisustvo.
Sada su ga ruke mrtvih dodirivale. Mogao je da ih oseti kako mu prelaze po telu, njihovi prsti bili su
hladni i ledeni kao planinski vetar. Mogao je da oseti njihovu vlanu hladnou na svojoj koi; mogao je
da je oseti kroz odeu. Rezultat je bio neprijatan i udno oslabljujui. Mogao je da oseti kako mu se
snaga smanjuje, kako otie iz njega.
Sada ljut, pokuao je drugaijim pristupom. Umesto da je cepa, probao je kidajuim napadom,
upotrebio je magiju kao ogromnu vetrenjau u pokuaju da oduva tamu. Napori su mu urodili plodom.
Vetar koji je stvorio je eksplodirao u tamnoj masi i vatra je sagorela ostatke do traaka dima. Stajao je
posmatrajui ishod, teko diui. Nita nije preostalo od tame. Put napred je bio slobodan.
Ali duhovi mrtvih su mu se nanovo pribliili, dodirujui ga svuda, sada postojanije, zahtevnije, i
video je kako je tama ponovo poela da se formira. Stajao je zapanjeno dok se ona zatezala i rasla ak i
vea, napredujui ka njemu, duhovi praznih oiju su izletali iz njenog neprozirnog centra u gomilama.
Sada ih je bilo toliko da su padali jedan preko drugog u svojim naporima da ga dosegnu. itav prevoj je
bio ispunjen njima.
Iskusio je iznenadnu paniku i odmah je shvatio njen izvor. Mislio je da e uvek biti spreman za
neoekivano kada se ono bude pojavilo. Govorio je sebi da e instinktivno znati ta da radi kada mu
neto zapreti. Ali ovde je bio izgubljen; bio je nasukan bez traka ivota. Njegov pokuaj da napadne
tamu, da je natera da se raseje ili smanji, nisu davali nikakve rezultate, a on nije znao ta da radi
povodom toga.
Povukao se nevoljno za korak. Neto u vezi sa nainom na koji se borio inilo je vie tete nego
koristi i ako ukoliko ne otkrije ta je to, izgubie.
Sabrao je misli, uvrstio svoju reenost i odbacio oseanja straha i sumnje. Preiveo je previe
bitaka da bi izgubio ovu. Bio je vitez Rei i nee se predati.
Zurio je u tamu, a onda prebacio svoju panju na bela, prazna lica koja su ga okruivala. Moda due
mrtvih nisu bile tako neranjive kao njihov izvor. Uao je meu njih, borei se sa odbojnou, titei se od
dodira njihovih prstiju, izgovarajui magine rei da ih odagna. Upotrebio je vatru tapa da odgurne
svakog dok je prolazio i, na njegovo zadovoljstvo, poeli su da nestaju, jedan za drugim. Nije gledao
koliko njih dolazi, ve je usmerio svoj pogled ka onim najbliima koji su nadirali, gledajui svakog,
prepoznajui svakog, znajui da mora da ih potvrdi da bi se vratili tamo gde pripadaju.
Nije znao koliko dugo ili sa koliko njih je to uradio; izgubio je pojam o vremenu i broju i
jednostavno nastavio da napreduje dalje. Lica su dolazila i prolazila u talasima, toliko mnogo ih je
upamtio, toliko njih je poznavao. Rekao je zbogom svakome dok ih je gutala vatra, suoavajui se sa
emocijama koje su se komeale u njemu. Osetio je hladnu odlunost, snano razumevanje onoga to radi
sebi time to ih je proganjao. Gubio je svoju prolost; odricao se svojih seanja. Sa nestankom svakog
belog lica, odbacivao je jo malo onoga ega se seao.
Sada je shvatao da je on bio taj koji ih je prizvao, moda i ne shvatajui to, moda uz pomo onoga
to je ivelo u ovim planinama. Tama je bila njegova, prolost koju je nosio na svojim pleima, seanja

na mrtve, na one koje je poznavao i voleo i nije mogao da zaboravi. Oni su ga pritiskali; oni su ga
progonili. Drao ih je zatvorene sve do ove noi, a onda ih je oslobodio. Nee biti mira za njega sve dok
ih sve ponovo ne zakljua, ovog puta zauvek.
Masa belih lica se proredila na samo nekoliko. Njegovi brat i sestra su sada bili pred njim, njihovi
tupi pogledi tuni i izgubljeni na nain koji je jedva mogao da podnese. Krenuo je ka njima i dotakao ih
bez straha, putajui da ga preplavi uasan oseaj njihovog prisustva dok je slao vatru svog tapa kroz
njihove prazne oblike sve dok nisu polako nestali. Mrtvi i otili, shvatio je, da se vie ne vrate. Njihova
lica su ve bila tako nejasna u njegovoj glavi da nije bio u stanju da se seti kako su tano izgledala.
Kada je konano ostao sam, tama koja je blokirala prevoj u potpunosti se rasula. Nita nije ostalo
osim stena, hladnoe i crne noi. Stajao je zurei u prazno, a onda se okrenuo ka AV-u. Njegov otac i
Majkl su stajali kraj njega, beli i prozirni, poslednji od njegovih duhova. Nisu gledali u njega, ve u neto
van njega, neto to on nije mogao da vidi. Nije oklevao ve je priao do mesta gde su ekali i dotakao ih
redom svojom magijom, opratajui se od njih. Nisu mu nita rekli niti gledali u njega. Jednostavno su
stajali pred njih kao da su ekali neizbeno. tap je proao kroz njih, a onda su i oni nestali.
Nakon svega, pomislio je na ono to su mu Pauci rekli. Nije znao da li su planinski duhovi bili
entiteti koji su dali ivot njegovim duhovima ili su oni sami bili njihove manifestacije, ali je pogreio to
ih je omalovaio. Nije verovao da postoje, ali sada je shvatio da je tako. Ne moe se videti sve ono to je
stvarno na svetu.
Pogledao je unaokolo traei druge duhove, ali je i poslednji od njih nestao. Mogao je da oseti kako
mu seanje na njihova lica izmie. Iako je pokuavao, izgledalo je da ne moe da ih uhvati. Moda e se
setiti njih nekoliko, onih koje je najbolje poznavao, ali veina je nestala zauvek. Odagnao ih je magijom
Rei i znao je da ih je time to je uradio onemoguio da se vrate.
Njihovo odsustvo mu je ostavilo bol u srcu, prazninu tako veliku da nije mogao da dokui kako da to
podnese. Ali kada je pokuao da odagna taj bol, otkrio je da ne moe. Za jedan muan trenutak, opet je
imao osam godina i upravo je izgubio svoju porodicu po drugi put.
Samo, ovog puta, otkrio je, nije bilo suza da se proliju. Dok je zurio u tamu i zemlju koja se pruala,
oi su mu bile suve.

DVADESET
Ostalo je manje od dva sata do podneva, a Soko je razmiljao o tome koga da povede sa sobom kada
bude krenuo na svoj sastanak sa Tigrom. Danas u podne je bilo oznaeno vreme za dostavu plenetena i
dok je Soko bio nestrpljiv da preda serum u Tigrove ruke tako da moe da pomogne Persiji, muilo ga je
sve to se desilo u proteklih nekoliko dana. Moda je ak bio i voljan da odbaci njihov susret sa
Guterom i Vremenkovo otkrie legla mrtvih Kretavaca kao neto sasvim uobiajeno u svetu u kome su
smrt i umiranje bili obina stvar. Ali Sveina vizija da im dolazi neto loe, zajedno sa stranim
iskustvom u podrumu skladita, ostavili su ga u ubeenju da se stvari menjaju u gradu i to ne nabolje.
Zato je proveo vie vremena nego obino razmatrajui koga da povede a koga da ostavi, ne elei da
dovede bilo koga u opasnost kada je znao da je ne moe izbei. Na kraju, odluio se da povede Pantera i
Medveda a da ostale ostavi sa ejnijem. Ako budu nosili tapove i otrov-bodlje, njih trojica e biti
dovoljno bezbedni. Sastanak e se odigrati na otvorenoj ulici usred dana i brzo se zavriti. Sve to je
morao da uradi bilo je da odnese pleneten i vrati se kui. Onda je mogao da pone iznova da razmilja o
tome kako da ubedi Tesu da napusti utvrenje i doe da ivi sa njima.
Ali nije doneo odluku pre nego to se Sova pojavila kraj njega. Njene oi su bile uznemirene dok ga
je vodila u stranu gde ostali nisu mogli da ih uju.
Reka je opet izala. Izvukla se napolje odmah nakon doruka. Mislila sam da ide da pokupi vodu sa
krova, ali Svea kae da je izala na ulice. Nema je ve vie od jednog sata.
Soko je pogledao ka Svei koja je prala sudove posle doruka. Reka joj nije rekla gde ide? Nema
nikakvu ideju?
Sova je zavrtela glavom. Isto je kao i pre. Izlazi napolje sama i ne govori nikome ta radi. Zastala
je, a jedna njena ruka je lako drala Sokola za zglob. Mislim da je bolje da krene za njom ovog puta.
Mislim da moramo da otkrijemo ta to ona radi.
Gotovo je odbio. Gotovo je rekao da ve ima neto da radi i da ne moe da gubi vreme jurei za
neodgovornim detetom kome se nije moglo verovati da e da uradi ono to mu je reeno da uradi i koje
povrh svega lae. Ali prepoznao je u tom razmiljanju glas koji nije brinuo, glas koji je govorio iz
frustracije i nestrpljenja a ne iz brige. Sova je bila jasno zabrinuta za Reku, a on je znao da Sovu nije bilo
lako zabrinuti.
Klimnuo je. Dobro, pronai u je.
Okrenuo se po sobi, ponovo razmiljajui o prethodnim planovima. Morae da povede ejnija ako
se nada da e pronai Reku. To je znailo da e morati da ostavi Sovu i klince sa nekim drugim i poalje
nekog drugog umesto sebe na sastanak sa Tigrom.
Odluio se da Medved ostane i uva podzemlje. Mogao je da se osloni na Medveda da e ih sve
sauvati Medved, tako stabilan i smiren, koji nikada ne reaguje ishitreno niti panii. eleo je da ima
desetak Medveda u svojoj porodici, ali porodice ne funkcioniu tako.
To je znailo da e Panter morati da odnese pleneten Tigru. Nije bilo nikog drugog dovoljno
odraslog ili pametnog da krene sam na sastanak poput ovog. Bio je rizik to je slao Pantera. On je
prezirao Make, a posebno Tigra. Izvor njegovog nedopadanja nije bio sasvim jasan Sokolu, ali to ga nije
inilo slabijim ili potencijalno nepostojanim.
Priao je Pantem, govorei samom sebi da bude smiren. Dolo je do promene plana. Odnee
pleneten Tigru bez mene.
Panter se nije ba upiljio u njega, ali nezadovoljstvo se jasno oitavalo na njegovom tamnom licu.
Zato ja moram to da radim, Ptico? Zato ne neko drugi?
Misli da ne moe to da izvede? Soko je navalio.
Sada je Panter piljio u njega. Mogu ja da uradim bilo ta i mogu da ga uradim bolje od ostalih.

Zna to.
Soko je klimnuo. Zaista znam to. Zato ti mora da bude glavni. Mogu da se oslonim na tebe da e
da bude spreman za bilo ta to se bude desilo. Povedi Kredu i Majstora sa sobom. Za prikazivanje
snage.
Misli da e one makice da probaju neto sa mnom? Panter se podsmehnuo. Voleo bih da
probaju. Voleo bih da ak i pomisle na tako neto. U svakom sluaju, ne trebaju mi Majstor i Kreda.
Mogu to da obavim sam.
Zna pravila. Niko ne ide sam na sastanak. Ako nee Kredu i Majstora, povedi Lastu.
A? Neu nita da imam sa Lastom. Daj mi Medveda. Bar e da zauzme prostor.
Soko je zavrteo glavom. Medved mora da ostane ovde i pazi na ostale. Meni treba ejni.
Za ta? ta to tako vano radi da mora da vodi ejnija sada?
Reiu ti kasnije. Samo odnesi pleneten Tigru. Znam da ti se ne svia, ali dogovorili smo se, a mi
se drimo svojih dogovora. Mi drimo svoju re.
Znam to. Ali ne mora da mi se svia.
Soko je klimnuo. Samo ti to obavi. Povedi Kredu i Majstora sa sobom. Pleneten je umotan u smei
papir u hladnom skladitu.
Panter je zavrteo glavom i frknuo. Glupave Make.
Soko je otiao do kasete u skladitu, odabrao tap, stavio u dep dve otrov-bodlje i navukao svoju
debelu jaknu. Sova se dovezla do mesta gde je stajao i gledala ga kako se sprema.
ta da radim kada je naem? pitao ju je tiho.
Otkrij ta nije u redu, probaj da joj pomogne da to ispravi, a onda je dovedi kui.
Pogledao je u njeno mudro, veselo lice i brine oi. Njen osmeh mu je govorio da ona samo
potvruje ono to je on ve znao. Dala mu je takvo samopouzdanje samo svojim prisustvom da je bilo
nemogue izmeriti njegovu vanost. Oduvek je znala ta treba da se uradi i kako to treba uraditi. Nekada
je o njoj mislio kao o sakatoj i bespomonoj. Nije vie tako mislio o njoj. Mislio je o njoj kao o najjaoj
meu njima. Od svih njih, ona je bila najneophodnija, najpotrebnija za njihov opstanak.
Neu dugo, obeao je.
Budi onoliko dugo koliko mora da bude, rekla mu je. Reka mora ponovo da se oseti sigurnom.
Ne verujem da se sada tako osea.
Govorila je o tome da Reka treba da zna da moe da im ispria sve, da nije trebalo da krije to to je
radila. Soko nije bio siguran da je Sova u pravu, ali imao je dovoljno pameti da uti i nada se da jeste.
Pozvao je ejnija i izali su kroz vrata i uz stepenice do ulica. Dan je bio vedar i svetao, nebo plava
kupola oiena od gotovo svih oblaka, osim onih najupavijih. Pogledao je ka njemu, mirkajui uprkos
sebi, tako neoekivano svetlom i nekako neprirodnom. Svet ne bi trebalo da izgleda tako vedro kada se
ivot inio tako tmurnim.
Iznenadni nalet vetra ga je vratio u stvarnost. Vazduh je bio hladan, hladnoa je ujedala i bila otra.
Pogrbio se u svojoj jakni i pozvao ejnija ka sebi. Izvukao je staru Rekinu majicu, pustio velikog psa da
je omirie, a onda mu rekao da trai. ejni nikada nije oklevao. Okrenuo se i krenuo niz ulicu, velike
glave koja se ljuljala sa jedne strane na drugu, njuke sputene u koncentraciji. Soko ga je pratio, stalno
prebacujui pogled na zamraena vrata i uliice izmeu zgrada pored kojih su prolazili, straarei. Znao
je da e pronai Reku. Davao je ejniju i ranije da traga za stvarima; jednom kada bi uhvatio miris,
veliki pas je uvek pronalazio ono to je traio.
Kretali su se niz Prvu aveniju ka centru grada, a onda je ejni naglo skrenuo levo ka obali. Deak i
pas su se zajedno probijali kroz ruevine i ili niz napukli trotoar ka uljanom odsjaju zaliva Eliot, ija je
povrina bila sjajna na blistavom suncu. Par Paukova se pojavio na vratima i odmah nestao natrag unutra.
Soko i ejni su nastavili dalje. Galeb je leao mrtav na ulici pred njima, njegov graciozni oblik bio je
slomljen, njegova vitka pera uprljana prljavtinom i krvlju. Nita nije ukazivalo na to kako je uginuo.

Soko je pogledao ka njemu, pomislio na letee stvari koje padnu nisko i odvratio pogled.
ejni je iao pravo dole do dokova, ne skreui, probijajui se napred ujednaenim trkom, taman
kao senka ak i na blistavom suncu. Soko se drao blizu njega, paljiv i na oprezu. Vetar je duvao iz
pravca zaliva kao da najavljuje dolazak zime, naterujui mu suze na oi dok je mirkao pred njegovom
otrinom. Miris trulei mu je ispunio nozdrve, nateravi ga da uvue lice duboko u okovratnik svoje jakne
u pokuaju da mu pobegne. Uhvatio je sebe kako se pita da li e se vode zaliva ikada oporaviti.
Pretpostavljao je da e, vremenom, ako je ostave na miru, priroda pronai naina da ih isceli. Ali nije
mogao biti siguran. Nije mogao biti siguran da e se bilo kakvo isceljenje nai.
ejni je odjednom stao, sledivi se u mestu, uzdignute dlake na leima. Soko je stao sa njim, oima
prelazei preko ulice u svim pravcima. Onda je uhvatio deli pokreta na obali juno, dole kod kranova.
Grupa tamnih figura koja je nosila neto nalik crvenim maramama oko ruku probijala se kroz ubre,
udaljavajui se. Jo jedno pleme, neko koje nije prepoznavao. Neka su dolazila izvan grada radi
prikupljanja zaliha, plemena koja su ivela u brdima iza grada, u onome to su nekada bile stambene zone.
Neka od njih su bila veoma opasna, podjednako loa kao i Kretavci. Jedno se preselilo u grad pre nekih
godinu dana, deca ulice tvrdog pogleda, bez grie savesti u pogledu ubijanja. To bi se loe zavrilo po
njih ostale da grupa nije napravila greku time to je razljutila jednu od zajednica Gutera. Kada se sve
zavrilo, samo su Guteri preostali.
Saekao je da grupa prilika sa trakama oko ruku nestane sa vidika, a onda poterao ejnija ponovo
napred. Izali su na ravan deo u podnoju ulice Dejms i uputili se ka dokovima. ejni je ponovo njuio
zemlju, vraajui se na svoj zadatak. Zavio je ka jugu, a onda stao, osvrui se pomalo zbunjeno.
Trenutak kasnije je ponovo krenuo, uputio se na sever ka ostacima akvarijuma. Soko je uhvatio sebe kako
se pita ta je Reka radila ovamo dole. Ovde ju je Lasta pronala pre skoro etiri godine, siroe koje je
preturalo po zgradama u potrazi za hranom.
ejni je tapkao dalje, a onda skrenuo ka jednom od veih molova i njukom pokazao put ka
oteenim zgradama. Stao je kraj vrata i ekao, ne gledajui u Sokola, jedva podiui glavu kada je Soko
doao kraj njega.
Reka je bila unutra, govorio je.
Soko je oklevao, a onda se pomerio ispred ejnija. Drao je tap pred sobom dok je prolazio kroz
vrata. Unutra, svetlo je dopiralo kroz polomljene prozore i sruene delove poda sa gornjeg sprata i
metalnog krova, a zgrada je bila iroka i visoka. Soko je ponovo oklevao, pazei se ulaska u uglavnom
nepoznato mesto. Bio je u ovoj zgradi jednom ili moda ak i dva puta, ali ne dugo i samo da potrai
korisne namirnice. Prolo je nekoliko godina od kada je poslednji put uao u nju.
Nije mogao nita drugo nego da nastavi. Poslao je ejnija napred, nadajui se da e pronai trag. To
nije bilo tako lako s obzirom na koliinu ubreta i meavinu mirisa koji su proimali svaku povrinu.
Zgrada je smrdela na zaliv, ali i na mrtve stvari, bu i izmet. Nije delovalo kao da neto ivi unutra ali to
se nikada nije znalo. Senke su se ustalasale u uglovima soba kroz koje je prolazio, uznemirene svetlou
sunca. Soko je drao tap pred sobom. Nije mogao da zamisli ta je Reka radila ovde.
Otili su do zadnjeg dela zgrade i konano ponovo izali napolje. Sada je Soko bio zaista zbunjen.
Ali ejni je nastavio da se kree napred, idui ka velikoj kolibi skladitu postavljenoj na ivici doka
unutar barijere od teke metalne ograde. Bila je to graevina koja je delovala malo vre od zgrade iz
koje su upravo izali, iako su njene metalne povri bile gadno pohabane i zarale.
ejni je stao pred ogradom i zareao.
Istog trenutka Reka se pojavila na vratima kolibe. ejni! uskliknula je, ok se jasno ogledao na
njenom dejem licu. Onda je ugledala Sokola i glasno se zagrcnula. Ne, Sokole! Ne moe da ue
unutra!
Rekla je to sa takvom silinom da je Soko za trenutak pomislio da je moda u pravu, da je nekako
napravio neki prestup i da mora da se okrene nazad i ode. Njene rei su zvuale opasno, a ona se pogurila

u odbrambeni uanj koji je nagovetavao da je spremna za borbu.

Reci mi ta nije u redu, Reko, odgovorio je.
Ljutito je zavrtela glavom, a onda briznula u pla i stajala je drhtei pred njim. Kazao si mi...
pravila, ridala je. Znam... ta sam uradila. Ali... morala sam!
Nije imao pojma o emu ona govori. Reko, rekao je tiho pusti me da uem. ta se deava
unutra?
Samo... idi Sokole, uspela je da kae. Ja neu da poem... kui... ili bilo kuda. Samo odlazi.
Ostavljajui ejnija tamo gde je bio, Soko je hodao duinom ograde, pronaao tajni deo koji se
otvarao i uao unutra. Reka je pourila da ga sprei, ali on se provukao pre nego to je ona stigla do
njega. Podigla je svoje pesnice kao da hoe da ga gurne nazad kroz otvor, a onda se jednostavno sruila
kao vrea na daskama, plaui jae nego ikada. Soko je nikada nije video ovakvu. Kleknuo je kraj nje,
pomazio je neno po kosi, a onda obavio ruke oko njenih ramena i seo kraj nje.
, teio ju je. Nemoj da plae. Ne postoji nita to ne moemo da prevaziemo meu
sobom; ti to zna. Nita to ne moemo da reimo.
Plakala je jo malo, a onda odjednom rekla, gotovo ljutito Ti ne razume!
Klimnuo je glavom u njenoj kosi. Znam.
Nije vie nita rekla i nije se pomerala; samo je sedela tamo, a ridanje je polako zamiralo. Onda je
ustala i bez rei krenula ka kolibi. Ustao je i sledio je. Unutra je bilo mrano i hladno, ali bilo je jarko
obojenih draperija su visile sa zidova i hrpa upakovanih namirnica i ebadi. Konopci su visili sa kuka a
knjige su bile nagomilane sa jedne strane na sklepanim policama. Neko je skoro iveo ovde.
Tihi jauk iz najdaljeg dela kolibe mu je privukao panju i on je pogledao u tamu.
Vremenko je leao na dueku smetenom na drvenom ramu za krevet, njegovo drevno lice bilo je
iskrivljeno od bola, njegova ruka se pomerala pod ebadima uvrsnutih oko njega. Soko je bacio brz
pogled na ireve na njegovom licu i brzo se odmaknuo.
Zarazio se, rekao je. Ne moe da ostane ovde Reko.
Ona je odgovorila tako tiho da ju je jedva uo. Ne razume. Moram.
On je star ovek, Soko se usprotivio. Dopada mi se ali to je...
Ne, brzo ga je prekinula. On nije samo starac. Zastala je, borei se da izgovori rei. On je moj
deda.

* * *
Onda mu je ispriala svoju priu, priu o porodici i o tome kako ju je njen deda doveo u Sijetl.
ak i pre nego to su ostali samo njih dvoje, oduvek je bila njegova miljenica. Tiha, povuena
devojica sa tunim krupnim oima i mravim, smotanim telom koga se stidela, pratila ga je svuda. to se
njega tie, uvek je uivao u njenom drutvu i nikada je nije terao od sebe kao to su to njena braa radila.
Uivao je u tome da pria sa njom i priao joj je stvari o njoj koje su inile da se osea bolje.
Ti si posebna mala devojica, govorio bi zato to zna kako da slua. Ne ume puno malih
devojica to da radi.
Kada je plakala, govorio bi Nema nieg loeg u plakanju. Tvoja oseanja ti kau ko si. Kau ti ta
je vano. Nikada nemoj da ih se stidi.
Tada je bio visok i snaan, iako je ve bio star, i ona je ula da je nekada bio profesionalni sportista
pre nego to su timovi prestali da postoje. Zamiljala je da to mora da je bilo veoma davno, mnogo
godina pre nego to se ona rodila ali on nikada nije priao o tome. Veinom je priao o njoj a on je bio
jedini koji je to radio. Niko vie nije ni obraao panju na nju osim kada im je neto trebalo. Njena braa
su je ignorisala. Njena majka bila je udno, daleko prisustvo, fiziki tu ali mentalno na mestu koje je
jedino ona mogla da poseti. Jedva da je bila svesna ostatka porodice, izgubljena u dalekim pogledima i

reima izgovorenim tako tiho da niko dragi nije mogao da ih uje. Rekin deda je rekao da je to zato to je
njen otac slomio srce njene majke.
Reka nije znala da li je to tako, ali je pretpostavljala da jeste. Pamtila je vrlo malo stvari o svom
ocu. Seala se da je bio veliki, buan ovek koji je zauzimao mnogo prostora i inio da se osea jo
manjom nego to je bila. Imala je samo tri godine kada je otiao. Niko nikada nije saznao zato je otiao,
ali jednog dana je jednostavno izaao na vrata i nikada se nije vratio. Dugo je mislila da e se vratiti.
Stajala je u dvoritu i traila ga meu drveem, verujui da se moda tamo krije i eka ih da ga pronau.
Njena braa su joj se smejala kada im je rekla ta radi i konano se umorila od igre i odustala.
iveli su u maloj umskoj zajednici severno od velikih gradova drave Vaington, tamo na
poluostrvu Olimpik gde je jo uvek bio gusto poumljen planinski predeo u kome nije bilo ljudi i njihovih
problema. Njihova izolacija ih je titila, verovali su i zato su ostajali u svojoj maloj zajednici, grupa od
oko trideset porodica, ekajui da se stvari promene nabolje, krijui se tajno dok je ostatak sveta polako
padao u daleku mahnitost o kojoj su sluali preko radija i u retkim susretima sa putnicima.
Ali njen deda je bio oprezan.
Nikada ne sme da izlazi sama, govorio joj je, ak i kada su ostali priali da je bezbedno i da joj
se nita nee desiti.
On nije objanjavao, a ona nije pitala. Verovala je onome to joj je rekao i zato je pazila da ne ide
nigde sama. Priseala se nestanka svog oca iako nije verovala da mu se neto loe desilo. Ali kada je
njen najmlai brat nestao jednog popodneva bez i najmanjeg traga, znala je da je to zato to je ignorisao
upozorenje njenog dede. Ostali su se smejali, ali ona je znala.
A onda, dva meseca kasnije, kada je preko njih prela crvena izmaglica, iako je prola za manje od
jednog dana, rekao joj je da ne jede i ne pije nita to je uzeto sa zemlje. Uradila je kao to joj je rekao
ali ostali nisu sluali. Kada su poeli da se razboljevaju i umiru, upozorio ih je da e morati da odu ali ni
tada ga nisu posluali. Odbili su da napuste svoj dom, insistirajui na tome da e se stvari popraviti, da
e bolest proi. Verovali su da su zatieni u svojoj zaklonjenoj enklavi, toliko dalekoj od ostatka sveta.
Verovali su da su sigurni od njegovih uasa.
Iako je imala samo devet godina sada, znala je da nisu u pravu na isti nain kao to je znala da su
greili svaki prethodni put.
Tek kada je skoro pedeset njih umrlo, ukljuujui i njenu majku i brau, priznali su da je njen deda
bio u pravu i spremili su se za odlazak. Napravili su splavove da se spuste niz vodu Pjudet Saunda u
potrazi za novim mestom za ivot. Postojala su ostrva celom duinom zapadne obale; jedno od njih e im
pruiti sigurnu luku da se iskrcaju i ponu iznova.
Krenuli su po lepom vremenu, ukupno etiri splava. Za dvadeset i etiri asa, stigla ih je oluja. Vetar
je za nekoliko minuta dostigao brzinu od osamdeset kilometara na as na otvorenom. Pomoni splav je
bio izgubljen, prevrnuo se sa svim namirnicama i potonuo je, a putnici sa njega su bili odneseni. Zaraza
se sutradan pojavila na drugom splavu i putnici sa ostala dva su odluili da ga napuste, ostavljajui one
na njemu da se brinu sami za sebe. Neki su kasnije priali o potrebi rtvovanja nekolicine za dobrobit
veine. Strah se rairio dok se putovanje nastavljalo i svi su poeli da shvataju u koliko velikoj opasnosti
su se nalazili. Bie jo gore, rekao joj je deda nasamo. Dovoljno loe da e morati da napuste ostale jer
e pre ili kasnije njihovo ponaanje postati iracionalno i u opasnosti e biti svako ko preivi.
Dve noi kasnije, dok su splavovi bili vezani u maloj uvali i dok su ostali spavali, njen deda ju je
probudio, drei prst na usnama, i poveo je u mrak. Osvrnula se jednom ili dva puta dok su odlazili, ali
niko nije video kako odlaze. Ili su u unutranjost kroz drvee i polja, kraj praznih farmi i kua, prolazei
kraj gradova i drei se prirode. Sakupljali su hranu, o emu je njen deda izgleda znao poneto. Vei deo
onoga to su pronalazili bilo je u flaama ili upakovano, tako da se nisu plaili da se time hrane. Spavali
su u praznim zgradama kada su to mogli, a napolju kada nisu imali izbora. Njen deda je natrpao ebad,
lekove i odeu u ranac i nekako su se snalazili.

A onda, nakon pet dana njihovog putovanja, negde zapadno od ostrva koja su istakala vode preko
puta Sijetla, njenog dedu je oborila zaraza. Postao je vru i grozniav, koa mu je potamnela od irokih
ljubiastih pega po celom telu. Nije znala kojom vrstom bolesti se zarazio, a ne bi mnogo razlike i da
jeste jer je bila suvie mala da razume koji lekovi mu mogu pomoi. Sve ih je isprobala, jedan po jedan,
ali nijedan se nije pokazao dobrim. Oprala ga je hladnom vodom pokuavajui da mu spusti temperatum i
pokuavala da ga natera da pije da ne bi dehidrirao. Neko vreme je pokuavao da joj daje instrukcije
govorei joj ta misli da e mu pomoi, predlaui joj ta da radi sa njim. Ali njegova bolest se
pogorala i postao je nerazumljiv. Besneo je kao da je izgubio razum i ona je poela da se plai da e ih
neko ili neto uti. Dala mu je lekove za spavanje jer nije znala ta drugo da radi. Nastavila je da ga
kupa nadajui se da e mu to spustiti temperatum, nastavila je da mu daje tenost i ekala da umre.
Ali, uprkos ansama, on se oporavio. Trebalo mu je vie nedelja i bio je to spor, muan proces.
Nakon toga, vie nije bio isti. Njegova kosa je pobelela. Njegovo lice je postalo obeleeno borbom koju
je izdrao, njegova nekada snana prilika se smanjila, zgrila i smrala. Postao je krhak i kvrgav kako
stari ljudi nekad postanu kada se sva mladost iscedi iz njih. To se desilo u rasponu od etiri nedelje a ak
i nakon to se uspravio i poeo ponovo da jede i pije, bio je samo sena nekadanjeg sebe.
Oprezno ga je posmatrala i pokuavala da sakrije koliko se plaila za njega. Ali videla je po nainu
na koji ju je gledao da je znao.
Ponovo su krenuli, ali to vie nije bio njen stari deda. Pevuio je pesmice i govorio u udnim
stihovima. Stalno je priao o vremenu, prognozi, olujama, talasima i promenama pritiska i o stvarima o
kojima ga nikada ranije nije ula da pria. Nita od toga nije imalo mnogo smisla; to ju je plailo na nain
na koji ak ni benjenje nije. Samo retko je govorio o bilo emu drugom osim o vremenu. Izgleda da nije
vie mario ni za ta drugo.
Nou ju je ponekad budio svojim mrmljanjem, priajui u snu o crnim, zlim stvarima koje dolaze da
ih se doepaju. Budila bi ga, a on ju je posmatrao kao da je stranac.
Kada su stigli do obala Pjudet Saunda, krenuli su na jug sve dok nisu pronali amac sa veslima.
Bez mnogo prie o tome ta namerava, njen deda ga je natovario sa ono malo stvari koliko su imali i
ukrcao je na krmu, popeo se za njom i odgurnuo ih. Bilo je blizu zalaska sunca i mrak samo to nije pao.
Nije delovalo da primeuje to. Veslao je ka ostrvima, okrenut leima ka njima a licem prema njoj, dok su
njegove progonjene oi bile fiksirane na njeno lice. Veslao je itave noi bez stajanja i iako je svuda oko
njih bilo crnilo, vreme je ostalo mirno. Stigli su do ostrva neto pre zore, izvukli amac na obalu i
zaspali. Kada su se probudili, njen deda ih je odvezao do druge strane ostrva, kada su ponovo stali.
Sledeeg dana, odveslao je skroz preko kanala do grada.
Mogla je pobegne od njega kada god je htela dok su bili na ostrvu. Bila je bra od njega; bila je
verovatno jaa i imala vie kondicije. Mogla je i da se izvue dok je spavao. Ali nikada joj nije palo na
pamet da ga ostavi. On je bio njen deda i ostae sa njim bez obzira na sve.
U Sijetlu, iveli su u naputenim zgradama na obali, tragajui za namirnicama i skupljajui hranu.
ekala je da joj kae kada je vreme da krenu ali on je izgleda izgubio interesovanje. Sada je jedva bio
svestan njenog prisustva, postajui sve udaljeniji svakog dana. Nikada je nije zvao po imenu, ak ni kada
ga je zvala Deda. Lutao je obalom satima, a ponekad i danima, pre nego to bi se vratio. Pokuala je da
ide sa njim, ali je on odbijao da je pusti, govorei joj da dolazi oluja ili da se vreme menja i da mora da
ostane u blizini kue. Njihov dom je postao stari kontejner dole kod kranova. Njen ivot se pretvorio u
pepeo.
Onda, jednog dana kada je mislila da stvari ne mogu postati gore, izaao je i nije se vraao. ekala
je nedelju dana da se vrati ali nije bilo ni traga od njega. U oaju, izala je da ga trai i jo uvek ga je
traila deset dana kasnije kada ju je Lasta pronala i dovela je kui da ivi sa Duhovima.

* * *

Tri meseca posle njegovog nestanka, pronala sam ga dole na dokovima. Pogledao me je i nita nije
rekao. Mogla sam da vidim da ne zna ko sam. Obratila sam mu se, ali on se samo nasmeio i rekao neto
o vremenu.
Reka je prebacila pogled sa Sokola na svog dedu. Njegovo disanje je bilo isprekidano, a znoj je
natopio njegovu odeu. Otila je do kofe sa vodom, navlaila krpu i paljivo mu obrisala elo.
Znam pravila, rekla je. Niko od odraslih ne moe biti Duh. Nisam elela da ga ostavim samog ali
nisam elela ni da napustim Duhove. Nisam znala ta da radim. Dolazila sam da ga obiem kada sam
mogla, ali ponekad nisam mogla ak ni da ga naem. Nekada sam mislila i da je mrtav. Nije bio, ali ja
sam tako mislila. Bio je dobro do sada. Pomalo je liilo na to da ivi u komiluku. Mogla sam da ga
obilazim. Mogla sam da se pretvaram da je i dalje deo moje porodice.
Trebalo je da mi kae, Reko, rekao je Soko tiho. Trebalo je da kae nekome.
Zavrtela je glavom, usne su joj se stegle u tanku crtu. Bez odraslih, rekao si. Samo deca mogu da
budu deo nae porodice. Uvek.
Rei su liile na osuivanje. Rekao je to jer je krivio odrasle za mnogo toga, jer nije eleo da
Duhovi ikada vie zavise od odraslih, rekao je to da ih sauva ak i od razmiljanja o tome da su odrasli
imali neko mesto u njihovom ivotu. Bilo je lako to rei kada su svi bili siroad i deca sa ulica i nije bilo
nikakve preostale prave porodice i niko ionako nije eleo da ima bilo ta sa njima.
Pronala sam ga pre dva dana, kako lei u krevetu ovde u kolibi. Bilo mu je dobro tri godine ali
bolest se vratila, ista kao i pre. Jo uvek nisam znala ta da radim. Pogledala je ka njemu, oiju ozbiljnih
i beskrajno dubokih. ta ako umre?
Neemo dopustiti da umre, Soko je odmah rekao, znajui da je to obeanje koje ne moe da
ispuni.
Na neki nain, ve jeste, proaptala je. Suze su lile niz njene obraze i ona ih je brzo obrisala.
Rekao sam da nema odraslih u Duhovima, ali nisam rekao da nikada neemo pomoi nekom
odraslom ako mu je potrebno. To nisam rekao. Probao je da smisli ta da joj kae. Reko, sea se kada
sam otiao dole do dokova pre moda nedelju dana? Siao sam dole da razgovaram sa tvojim dedom o
mrtvom Guteru, da vidim da li moda neto zna o tome. Zna ta je on uradio? Pitao me je da ga
povedem sa nama kada budemo naputali grad. Kao da je znao da odlazimo. Oklevao je. Rekao sam da
hou.
Ona je zurila u njega. Jesi? To si rekao? Da li si stvarno to mislio?
Da li je? Nije mogao sa sigurnou da se seti. Pomislio je na nain na koji ga je Vremenko to pitao,
gotovo kao da je to bila usputna misao, kao da mu je izletelo. Podigao je jednu obrvu i pogledao u Reku.
Naravno da sam to mislio. Ali sam razmiljao neto. Moda, negde duboko u sebi, on jo uvek zna ko si
ti. U suprotnom, zato bi pitao da krene sa nama?
Delovalo je kao da sumnja u to ali se nije usprotivila tome. Da li moemo da mu damo neki lek?
Klimnuo je glavom. Ali moramo da pitamo Sovu ta da radimo sa njim. Moda e nam neka njena
knjiga rei koja je ovo vrsta bolesti i kako da je leimo. Ona mnogo toga zna. Hajde da je pitamo.
Ali Reka je zavrtela glavom. Ti idi, Sokole. Ja ne elim da ga ostavim samog.
Soko je razmatrao da li da se svaa oko toga, a onda je odluio da nee. Umesto toga, zabio je ruku
u dep i dao joj jednu od svojih dragocenih otrov-bodlji. Ostavio je tap, oslonivi ga na zid kolibe i
krenuo ka vratima.
Vratiu se im budem mogao, obeao je. Pogledao je njenog dedu jo jednom pre nego to je
izaao. Starac je delovao kao sveanj tapova pod tankim ebetom. Bie u redu, rekao je.
Ali u svom srcu je oseao da moda i nee.

* * *

Kada se vratio u podzemlje, ispriao je Sovi ta je otkrio o Reci i Vremenku. Sova nije prepoznala
vrstu zaraze koju je starac pokupio, ali odmah je poela da traga za njom u medicinskim knjigama kako bi
videla da li moe da nae bolest koja se poklapala sa onim to joj je opisao. Posmatrao ju je sa druge
sobe, uvuen u njen posao. Imali su lekove za neke zaraze, pomislio je. Ili su mogli da nabave druge od
Tese, kao to su to uradili za Persiju.
Pomislivi na Persiju, odmah se setio da se Panter jo nije vratio. Prepustivi Sovu njenom itanju i
ejnija njegovom dremeu, popeo se uz stepenice i izaao napolje na ulice da eka. Uskoro se Panter
ponovo pojavio sa Kredom i Majstorom, njegovo tamno lice je zrailo besom koji je Soko mogao da uoi
sa vie od petnaest metara.
ta se desilo? pitao je dok mu se ovaj pribliavao.
Nita se nije desilo, Ptico. Otili smo tamo kao to je i trebalo, stajali unaokolo ekajui na one
makice da se pojave i niko nije doao. ekali smo vie od jednog sata jer sam znao da e u suprotnom
da kae da ih nismo dovoljno dugo ekali. Cela stvar je bila jebeno gubljenje vremena.
Soko je mirkao. Tigar ne bi propustio sastanak osim ako fiziki nije mogao da doe. ak i da je
tako, poslao bi nekoga od ostalih. Persija mu je bila suvie vana. Uinio bi sve da je zatiti.
Neto nije bilo u redu.
ekajte ovde dok dovedem ejnija, rekao je. Idemo ponovo napolje.

DVADESET JEDAN
Dok je silazio nazad dole u podzemlje, napravio je brzu seriju odluka. Otkrie ta se desilo sa
Tigrom, ali morao je i da bude paljiv oko toga. Pronalaenje Tigra e verovatno znaiti da pronalaenje
jazbine Maaka, a sva plemena bila su vrlo teritorijalna. Ako Duhovi nepozvani uu u zemlju Maaka,
ak i zbog onoga to su oni smatrali dobrim razlogom, mogli su da oekuju neprijateljski prijem. Ipak,
vei problem je predstavljao pronalaenje gde je zemlja Maaka uopte bila. Znao je da se nalazila u
naputenim apartmanima negde severno od centra, ali nije znao tanu lokaciju. Trebae mu ejnijeva
pomo.
Po istom kljuu, morao je da osigura da Sova i Veverac, koji e ostati u skrovitu, budu dovoljno
zatieni protiv bilo ega to im moe zapretiti u njegovom odsustvu. S obzirom da e ejni biti sa njim,
pretpostavljao je da e posao morati da poveri Medvedu.
Gotovo je stigao do elinih vrata kada je shvatio da ga neko prati. Okrenuo se i ugledao Pantera
kako stoji tik iza njega.
ekaj malo, Ptico, deak mu je rekao, izraz njegovog tamnog lica odavao je iziritiranost i
nestrpljenje. Priaj sa mnom. ta planira da uradi? Da potrai makice?
Rekao sam ti da me saeka gore.
Panter je frknuo. Nisi mi ti ef, Ptico. Zato reci mi. To ti je plan? Lovi Make?
Soko se upiljio u njega. ejni moe da ih nae.
Kako e to da uradi? Zar mu nije potreban njihov miris? Je l ga ima? Je l ima pare odee ili
neto?
Soko je samo zurio. Nije imao, naravno.
Reko sam ti ranije. Nije to naa stvar.
Soko je udahnuo duboko. Nije sve to radimo na ovom svetu u vezi sa nama, Pantere. Ponekad
moramo da radimo stvari i iz drugih razloga. Ponekad moramo da zaboravimo na sebe i pomognemo
drugima. Ako ne, u emu je poenta?
Poenta je, ovo, da ostanemo ivi! Je l ne misli da je to ono to bismo morali da radimo sa
sobom?
Mislim da to jeste poenta. Samo mislim da nije jedina.
Ha! E pa jeste za mene!
Sada su se toliko primakli jedan drugom, da su se gotovo dodirivali nosevima i sekunde su ih delile
od toga da se potuku. To se nikada ranije nije dogodilo, iako je Soko ve neko vreme podozrevao da
Panter eli da doe do toga. Kad bi se potukli i kad bi Panter pobedio, dokazao bi neto sebi, iako Soko
nije znao ta tano.
Uspravio se. Okej, ti misli ta hoe. Ima pravo na to. Ali ta ti misli nije bitno. Ja imam pleneten
za Persiju i pronai u je i dau joj ga. Ona je samo mala devojica i potrebna joj je pomo. Ako nee
da joj pomogne, onda ostani ovde i pazi na Sovu i Veverca, a ja u da povedem Medveda.
Ej, niko nije reko da neu da idem s tobom, Panter je rekao brzo, sada ozbiljan, bez okolianja.
Pa meni je tako zvualo. Soko nije hteo da se povue. Rekao si da Make nisu naa briga. Rekao
si da te je briga za sve osim za to ostane iv. Onda dobro. Ti radi ono to mora, a ja u isto tako.
Meni se samo ne svia da rizikujemo onda kad to nije neophodno. Napolju je dovoljno opasno i
bez toga. Panter je uzdahnuo. Pazi, ne treba ti ejni ve ti trebam ja. Ja znam gde su.
Soko se namrtio. Zna gde ive Make? Zna kako da ih nae? Kako zna to?
Pratio sam ih. Kako drukije? Pazi, ti moda potuje to sranje od teritorijalnog koda, al on meni
nita ne znai. Nikad mi se nije sviao nain na koji priaju sa nama, pa sam uhvatio priliku jednog dana
pre nekoliko meseci i pratio sam ih. Pronao sam njihovu rupicu u kojoj se kriju. Nije daleko od mesta

gde smo ili po tablete za preiavanje pre par dana.

Soko je osetio kako mu hladnoa klizi niz lea na pomen skladita sa njegovim mranim uglovima i
zlim prisustvom. Mora da su te videli. Mora da su se premestili.
Panter se iroko nakezio i zavrteo glavo. A-a. Niko mene ne mo da vidi ako ja to neu. Jo uvek
su tamo. Mogu da ti pokaem.
Soko je oklevao. To bi im utedelo dosta vremena. To je takoe znailo da je mogao da ostavi
ejnija sa Sovom i Vevercem i da povede Medveda, to je eleo da uradi. Medved je bio najvei i
najjai i eleo je da ga ima kraj sebe. Bie dobro bez ejnija ako imaju Medveda sa sobom. Naravno,
povee i Sveu, kao dodatnu meru opreza.
Duboko je udahnuo. Pazi, dobro si uradio. Podigao je svoju pesnicu, a Panter ju je dotakao
svojom. Mi smo porodica, slagali se ili ne. To nita ne moe da promeni.
Nisam zaboravio. Panter se namrgodio. Ali to isto tako nee promeniti kako ja gledam na stvari.
Soko je odustao od prie, pokucao na vrata i Medved ga je pustio unutra. Poslao ga je zajedno sa
Panterom da pokupi dodatno oruje za izlazak i priao mestu na kome je Sova sedela i posmatrala ga.
Tigar se nije pojavio. Mislim da neto nije u redu. Vodim ostale da vidim da li mogu da otkrijem
ta je u pitanju.
Polako je klimnula glavom, njene mirne oi su ga prouavale. Budi oprezan, Sokole. Ako se neto
desilo Tigru, to isto moe da se desi i tebi. Povedi ejnija.
Zavrteo je glavom. Ne, ejni ostaje ovde sa tobom i Vevercem. Poveu Sveu. Ona e znati ako
ima opasnosti. Biemo dobro. Oklevao je, a onda dodao, skoro kao da mu je to naknadno palo na pamet.
Ostaviu i Lastu. Tek da ti se nae jo jedan par ruku.
Ne ekajui na njen odgovor, pozvao je Lastu i rekao joj da ostane sa Sovom, a onda pozvao
Pantera, Medveda i Sveu i onda su svi zajedno izali kroz vrata, saekavi tek toliko da uje kako se
brave zakljuavaju pre nego to se popeo stepenicama na ulice.
Kada su se nali napolju, okupio je svoje malo drutvo oko sebe. Dobro, evo ta treba da
uradimo, rekao je. Preao je pogledom sa lica na lice. Idemo da otkrijemo zato Tigar nije doao na
dananji sastanak da uzme pleneten za Persiju. Moda postoji dobar razlog, ali moda mu se neto i
desilo. Panter zna gde Make ive i tamo i idemo.
Oi su se brzo uperile u Pantera nakon ove informacije, ali niko nita nije rekao. Panter se malo
namrtio, ali je zadrao pogled na Sokolu i drao usta zatvorena.
Dakle, Pantere, ti e da ide napred, vodie, Soko je posavetovao, primetivi odsjaj uzbuenja
koji je ivnuo u njegovim oima. Medved i ja draemo krila. Majstor i Kreda titie pozadinu. Svea
ostaje u sredini. Draemo se sredine ulice i ne kvarimo formaciju dok ja ne kaem tako. Nita ne
rizikujemo. Drimo se zajedno.
Zastao je. Upamtite. Mi smo Duhovi i mi hodamo po ruevinama sveta naih roditelja. Drite oi
otvorene.
Krenuli su ka centru, hodajui sredinom Prve avenije, tapova spremno podignutih, oiju koje su
prelazile sa jedne zgrade na drugu, virei kroz meavinu senki i svetlosti. Sunce je jo uvek sijalo, dan je
bio vedar i veseo, vazduh i dalje otar od hladnoe. Po putu je bilo razbacano isto ubre koje je bilo
razbacano onoliko dugo koliko je Soko mogao da se seti. Pogledom je pretraivao poznati otpad prazna
vozila, slomljene komade cevi i ica, polomljene daske, kosti i stara odea i ubre.
Sa jedne strane, poloena uz zgradu, stajala je usamljena ruiasta patika, pocepanih srebrnih pertli,
jarko obojeni materijal bio je umrljan neim to je mogla da bude krv ali je verovatno bilo ulje. Jo uvek
svetla i naizgled nova, bila je jasno uoljiva. Nije je primetio ranije i pitao se odakle je dospela tu.
Do tada je ve uveliko prolo podne, a bilo je jo i kasnije do vremena kada su proli kroz grad i
stigli do njegovog severnog kraja. Bili su jo uvek desetak blokova udaljeni od Svemirske igle, ali se
vitki obelisk nadvijao nad njima, vidljiv kroz okvir naputenih zgrada, ukoen, providan i udno tuan.

Panter ih je vodio blizu skladita gde su imali skrivenu zalihu tableta za proiavanje, ali je skrenuo u
lavirint stambenih zgrada koje su ispunjavale blokove iznad Prve avenije pre nego to su stigli do nje.
Sunce se u dobroj meri pribliilo zapadu i bacalo je senke zgrada dole na ulice u velikim mranim
mrljama. Bilo je kasnije nego to se to Sokolu svialo ali nije mogao da uradi nita drugo osim da se
vrati, a on nije imao nameru da to uradi.
Konano, dok su se pribliavali raskrsnici, ali dok su se i dalje nalazili zaklonjeni meu zgradama
sa obe strane, Panter ih je zaustavio i pokazao napred.
Iza onog oka desno, druga zgrada preko puta ulice, to je njihova maja kuica, rekao je Sokolu.
Velika stambena zgrada sa mnogo spratova.
Soko je klimnuo glavom. Razbio je formaciju i postavio ih u kolonu, Panter i on na elu, Medved
pozadi, a ostali u sredini. Hodali su uz zidove zgrada sa njihove desne strane sve dok nisu stigli do kraja
poslednje pre nego to uu na raskrsnicu. Pokazavi ostalima da ostanu gde su, Soko je paljivo provirio
iza ugla ka zgradi preko ulice. Druga zgrada je bila ogromna stara graevina od crvene cigle sa daskama
zakucanim preko prozora i ulaza. Nije bilo znakova ivota.
Kako ulaze i izlaze? pitao je Pantera.
Drugi deak je zamlatarao rukama u ogorenju. ta oe od mene? Pronao sam ih; nisam ulazio da
ih posetim. Zavrteo je glavom zgaeno. Video sam par njih kako gledaju napolje sa prozora, gore sa
viih spratova, kako straare. Mislili su da niko nee da ih vidi, pretpostavljam. Glupi idioti.
Soko je dugo prouavao zgradu razmiljajui ta treba da uradi, ali nije mogao da smisli nita
posebno dobro. Okrenuo se ka ostalima. ekajte ovde.
Izaao je iz svog skrovita i otiao do ivice ulice odakle je bio jasno uoljiv. Tigre! uzviknuo je.
Sii dole da priamo! Imam pleneten za Persiju!
Mnogo je rizikovao. Deca ulica su bila vrlo zatitniki nastrojena prema svojim skrovitima, svesna
da je tajnost njihova najbolja odbrana od tolikih stvari koje su mogle da ih povrede, od kojih druga deca
sa ulice nisu bila najmanja pretnja. Plemena su se titila svojom brojnou, ali su opasnosti bile iste.
Nijedno pleme nije odavalo drugima tano mesto na kome ivi. Neki od ostalih itelja iz njihovog
susedstva Guteri, Pauci i njima slini znali su za njihovo prisustvo ali su ih, uglavnom, ostavljali na
miru. Samo su Kretavci bili dovoljno velike grabljivice da dou da vas love dok spavate.
Soko je ekao odgovor ali niko nije doao. Pokuao je ponovo. Tigre, imam pleneten! Nisi se
pojavio na naem sastanku, pa sam ti ga doneo! Sii po njega!
Jo nita. Saekao je nekoliko minuta, traei bilo kakvu vrstu signala. Vremena je bilo sve manje.
Popodnevne senke su postajale sve due, a svetla je bilo sve manje. Nije eleo da bude ovde tako daleko
od kue kada se bude smrailo.
Razmotrio je svoje opcije, a onda pozvao ostale Duhove iz skrovita i doveo ih sve na sredinu ulice.
Podelio ih je u dve grupe, sa Panterom koji je uzeo jednu a on je uzeo drugu i poeli su da se probijaju
oko bloka, u potrazi za ulazom. Petnaest minuta kasnije, nali su se ponovo, ne uspevi da nau neki.
Moda kroz neku od drugih zgrada? predloio je Majstor pun nade.
Zgrade sa obe strane nisu bile tako jako zatvorene kao graevina od cigala i lako su pronali ulaz u
onoj sa leve strane. Nije donela nita novo; sporedna ulica razdvajala je dve zgrade iznad zemlje a
prazan zid zatvarao je bilo kakvu mogunost ulaska kroz podrum.
Prebacili su se u onu sa desne strane. Ova je vie obeavala: delila je zid sa zgradom u koju su hteli
da uu. Moda je to bio hotel nekada, jer je njen ulaz delovao impozantnije od okolnih zgrada, njeno
prizemlje je bilo iroki potez uglavnom polomljenih prozora. Postojao je neki zlokoban oseaj u vezi sa
zgradom, slabo svetlo se odbijalo od otrih delova slomljenog stakla i tama se unutra skupljala, tako
gusta da se kroz nju nita nije videlo. Doli su do ulaza, bacajui poglede kako bi bili sigurni i stali su
pred rotirajuim vratima kada ona nisu htela da se otvore. Panter je priao jednim sporednim vratima,
zavukao ruku kroz slomljeni prozor, povukao rezu i uvukao se unutra. Ostali su ga sledili.

Stajali su u predvorju, impozantnom holu sa visokom tavanicom i starim nametajem postavljenim

unaokolo po irokom otvorenom prostoru u paljivo nametenim gomilama. Suneri su ispadali iz veine,
koa i tkanina su popucale i razdvojile se. Mogli su da uju trkaranje glodara i siune mrane prilike su
im proletele pred oima u iznenadnom naletu i nestale.
Makice imaju drugove za igru, proaptao je Panter kezei se ali mu niko nije uzvratio osmeh.
Tiina je bila duboka, proimajua i muna. Soko je napeto gledao unaokolo, traei ulaz koji e ih
odvesti u susednu zgradu ali nije nita pronaao. Rairili su se po sobi, zavirujui u hodnike i uz
stepenice. Poto su zgrade bile povezane, ulaz, ako je postojao, mogao je da se nalazi bilo gde.
Majstor je povukao Sokola za rukav. Make vole da se penju, rekao je tiho, gledajui ka irokom
stepenitu koje je vodilo navie.
Soko je izbrojao spratove spolja i bilo ih je namanje sedamnaest ili osamnaest nekoliko manje od
susedne zgrade. Nije mu se dopadala pomisao da se penju tako visoko bez ikakve ideje u ta se uputaju.
Nije mu se dopadalo da napuste relativnu sigurnost otvorenih ulica. Razmotrio je sve opcije, a onda
okupio ostale oko sebe.
Panter i ja emo da se popnemo. Vi ostali saekajte ovde. uvajte lea. Ne dozvolite da budemo
uhvaeni u klopku tamo gore. Biemo brzi.
Poeo je da se okree kada se Svea iznenada savila, uhvatila se za glavu i pala na kolena. Tiho je
jauknula, oi su joj bile vrsto sklopljene, njeno disanje je postalo ubrzano i teko. Soko je odmah znao
ta se deava i kleknuo je ispred nje, hvatajui je za mrava ramena.
ta vidi? proaptao je. Mogao je da oseti kako se ostali okupljaju sve blie.
Krv svuda, proaptala je.
Meni je to dovoljno, Panter je odmah rekao. Ni meni se ne svia ovo mesto. Ajdemo odavde.
Napravio je pokret kao da odlazi, ali Soko i ostali su ostali u mestu. Panter se okrenuo. Je l si obratio
panju, ovo? Je l je slua? Je l slua samog sebe?
Soko ga je ignorisao. Mazio je Sveu po bledoj ruci i privio je uz sebe. U redu je, duice, u redu
je. Reci mi. Gde je krv? ija je?
Devojica je zavrtela glavom, a onda otvorila oi i pogledala u Sokola. Ovde. Ovde je. Ali ne
mogu da kaem ija je.
Soko se sledio i za trenutak je pomislio da uradi ono to je Panter hteo i da samo ode i ne nastavi
dalje sa ovim poslom. Naterao se da pone da gleda unaokolo po sobi traei bilo ta to je moglo da
prouzrokuje Sveinu viziju.
Da li vidi jo neto? pitao ju je tiho, gledajui je u oi, pokazujui joj da se ne plai.
ao mi je, Sokole.
Ne, u redu je. Nema razloga da ti bude ao.
Podigao se na noge, podiui u isto vreme i nju sa sobom, jo uvek je drei, saekavi da bude
dovoljno stabilna da moe da je pusti. Onda je pogledao ka ostalima. Ja i dalje idem gore. Uradiu to
sam. Niko vie ne mora da ide. Hou da vidim ta se nalazi tamo gore, da procunjam unaokolo. Vi ostali
ekajte ovde i odmah se vraam. Ako se neto desi, odmah beite.
Ne! Svea je odmah rekla, ponovo se pruajui ka njemu, hvatajui ga za zglob na ruci. Nemoj da
ide gore, Sokole! Nemoj!
Sveo, pusti me, rekao je vrsto i odvojio se od nje, vraajui je nazad u Medvedove ruke. Biu
oprezan.
Povila je glavu nanie, zatvorila oi i poela da se klati sa jedne strane na drugu. Nemoj da ide,
nemoj da ide, govorila je, stalno ponavljajui.
Ostali su utali ali su govorili isto pogledima uperenim u njega. Brzo se okrenuo i krenuo uz
stepenice.
O, ovo! uo je kako Panter kae. ekaj!

Deak je bio kraj njega, njegovo tamno lice je pokazivalo ljutnju. Ne mogu da te pustim da ide
sam. Ako izgine tamo gore, ta misli, ko e da bude kriv zbog toga? Ajmo, ajde da zavrimo s ovim!
Soko je klimnuo glavom i zajedno su poeli da se penju.

* * *
Trebalo im je dosta da stignu do poslednjeg sprata. Soko je odluio da je bolje da krenu sa potragom
odozgo nanie nego da se kreu polako nagore. Mislio je da je Majstor moda imao pravo. Make su
volele da se penju, pa je imalo smisla da su Tigar i njegova ekipa, verni svom imenu, odabrali mesto na
viim spratovima. Ako je tako, prolaz iz ove zgrade u sledeu e verovatno biti tamo.
Ali gornja tri sprata bila su via od susedne zgrade i brzi pogled kroz jedan od prozora na najviem
spratu otkrio je da nije bilo merdevina ili konopaca koji su omoguavali silazak na krov zgrade. Zato su
se spustili do prvog sprata koji je omoguavao direktan ulaz i poeli da trae. Sobe su sve bile iste,
polomljenih prozora, spavaih i dnevnih soba u neredu, pune trulog nametaja i ubreta, podova sa
ofucanim tepisima punim vlanih mrlja i popucalih tapeta koje su se ljutile. Soko ih je brzo pretraivao,
svestan toga da je svetla bilo sve manje, svestan sve breg dolaska tame. Nije mu se dopadala ova
zgrada. Nije mu se dopadao oseaj u vezi sa njom.
Ne pronaavi nita na tom spratu, spustili su se na sledei. Gotovo odmah su pronali sklepana
vrata koja su bila ukucana na krajnjem zidu spavae sobe. Nakon uzaludne pauze tokom koje su
oslukivali i traili znake ivota, zakoraili su u susednu zgradu i nali se u brlogu prostorija koje su
nekada bile kancelarije ispunjenom stolovima i kasama, sa policama i knjigama i mainama koje vie nisu
radile. Sobe su bile u senci i u njima nije bilo ivota, ni traga od Maaka. Pretraili su itav sprat bez
uspeha, a onda sili sprat nie i poeli iznova.
Koliko njih emo da pretraimo? Panter je proaptao, njegov glas je otkrivao meavinu
nelagodnosti i frustracije. Za ovo e nam trebati venost!
Soko se sloio. Poeli su da se kreu brzo sa sprata na sprat, ne bakui se time da ih detaljno
pretrae, ve se zadovoljavajui brzim pregledom kojim su traili bilo kakav znak da ovde neko ivi.
Sili su skoro do devetog sprata pre nego to su otkrili ono to su traili. Devet spratova, devet ivota,
mislio je Soko pre nego to je shvatio u ta gleda.
Pakao, Ptico, Panter je prodahtao tiho.
Ogroman deo zida bio je sruen blizu stepenita i Soko je na prvi pogled mogao da kae da je teta
bila skoranja. Nije se sam sruio; neto se probilo kroz njega. Iza polomljenih ostataka zida lealo je
telo pod ruevinama. Dalje unutra, vrata i ulazi su bili na silu probijeni i proireni, razvaljenih okvira,
razruenih potpornih zidova. ak i pod gustim slojem senki i tankim velom sve slabijeg svetla, Soko je
mogao da primeti ostala tela razbacana unaokolo.
Sve je, koliko god da je mogao da vidi kroz polomljene zidove i prolaze, bilo u ruevinama.
Zakoraio je u sobu, popeo se preko kra i savio se kraj prvog tela. Morao je da svue deo stare
zavese sa njega kako bi bio siguran da je on bio jedan od Maaka. Bio je to stariji deak, otvorenih oiju
koje su zurile u prazno, lica iskrivljenog od bola i uasa. Na njegovom vratu nalazio se otekli ljubiasti
beleg sa crnim sreditem, kao da je bio uboden. Soko nikada nije video ranu nalik ovoj. Prouavao je telo
traei druge povrede ali nije ih naao. Sa Panterom kraj njega, krenuo je dalje.
Pronali su desetak mrtvih deaka i devojica raznih godita, neki od njih su imali isti ljubiasti
beleg a ostali su bili jednostavno zgnjeeni. Jedan je bio bez glave a drugome su nedostajale obe ruke i
jedna noga. Nivo nasilja bio je potresan; Make su bile uhvaene na prepad i nisu uspele da se odbrane.
Delovalo je kao da su svi pokuavali da pobegnu ali izlaza nije bilo.
Uprkos svom gaenju i Panterovom apatom izreenom insistiranju na tome da bee odatle, on je
nastavio. U sobi koja se nalazila sasvim pozadi, pronali su Tigra i Persiju. Tigar je oigledno pokuavao

da je zatiti, njegovo telo lealo je napola prebaeno preko njenog, na mestu gde je ona leala na dueku
koji je bio postavljen uz dalji zid. Fleetna puka kratke cevi leala je na podu sa jedne strane, krvava i
savijena. Soko ju je podigao. Obe cevi su bile ispaljene. Tigrova glava bila je gotovo odvojena od tela a
na vratu je imao isti udan ljubiasti beleg koji su videli na telima ostalih Maaka. Borio se estoko da
zatiti svoju malu sestru ali to na kraju nije bilo dovoljno. Soko je zurio u njega, nesposoban da pronae
rei koje bi opisale ta je oseao. Mogao je da uje Pantera kako mumla na drugoj strani sobe, njegove
rei bile su mrane i ljutite.
Pogledao je ka Persiji. Imala je isti beleg od uboda ali njeno lice je bilo mirno. Moda je umrla brzo
i ne znajui ta joj se dogaa. Tuga ga je potpuno ispraznila. Imala je samo jedanaest godina. Niko ne
treba da umre sa jedanaest. Znao je da se to dogaalo svakoga dana, da se dogaalo svakoga dana jo od
njegovog roenja i mnogo pre toga. Ali saznanje o tome nije inilo da prisustvovanje tome bude manje
uasno. eleo je da je doao ranije na svoj sastanak sa Tigrom. eleo je da je mogao da uradi neto da
sprei ovo.
Pogledao je unaokolo po ruevini od sobe i razbacanim telima. ta je, za ime sveta, uradilo ovako
neto?
Onda je spazio Persijinu desnu nogu. Bila je iseena isto kod lanka i nedostajalo joj je stopalo.
Na drugoj nozi, jasno vidljiva na beloj povrini dueka umrljanog krvlju, nalazila se ruiasta patika sa
srebrnim pertlama.
Setio se da je na putu ovamo video njen par ni dva bloka dalje od njihovog podzemnog doma i
osetio je kako mu srce zastaje.
Sova!
Viui mahnito ka Panteru, istrao je iz sobe.

DVADESET DVA
Sova je tiho sedela u jednom uglu zajednike sobe, zadubljena u jo jednu od medicinskih knjiga
koje je prouavala jo od kada su Soko i ostali otili, njene oi su brzo prelazile sa jedne stranice na
drugu. Bila je to etvrta knjiga koju je otvorila ali jo uvek nije znala nita vie o Vremenkovom obliku
zaraze nego kada je poela. Jednostavno nije bilo dovoljno toga napisanog o zarazama; toliko njih se
razvilo kao posledica hemijskih napada i trovanja da nije bilo vremena da se napie bilo ta, a kamoli da
se pronau sredstva da se to objavi. Oslanjala se na tekstove koji su datirali pre vie od dvadeset godina,
ali to je bilo sve to je imala to i svoje lino iskustvo, koje nije bilo nita bolje s obzirom na brzinu
evoluciju bolesti svuda po svetu.
Protrljala je oi da ublai bol svoje premorenosti. Ponekad je elela da moe da hoda, da nije
osuena na ovu stolicu. Nije bila sebina, iako je imala i takve momente. Bila je prosto isfrustrirana time
to ne moe da ustane i vidi ta se moe uiniti umesto to je morala da se oslanja na druge. elela je da
moe da sie do obale i pogleda Rekinog dedu, ali Soko to nikada ne bi dozvolio. Mogao je da se sloi
sa tim da donese starca u njihov podzemni dom ali samo ako bude mogla da mu prui uveravanja da time
nee dovesti porodicu u opasnost. Bilo je dovoljno loe to je Reka ve bila izloena tome ime se njen
deda zarazio. Soko nikada nee rizikovati da i ostala deca budu izloena tome.
Nije ak bila sigurna ni da li e dozvoliti Reci da se vrati. Delovalo je nezamislivo da nee, ali
Soko je umeo da bude tvrdoglav povodom odreenih stvari, a ova je mogla da bude jedna od takvih.
Na drugoj strani sobe, gde je leao sklupan na svom omiljenom mestu, ejni se odjednom prenuo iz
sna i uspravio se na noge tiho reui. Bio je to drugi put da je uradio tako neto u poslednjih nekoliko
minuta i etvrti ili peti od kada je Soko otiao i ona je odmah znala ta se deava. Veliki pas je reagovao
na zvuke u zidu koji su oboje sluali protekla dva sata.
Lasta se pojavila na vratima spavae sobe, njeno mlado lice bilo je mrano i napeto. Sada je opet
tamo, rekla je. Pokazala je svojom plavokosom glavom ka najudaljenijoj spavaoj sobi, koja je bila
Sovina. A pomerilo se ka tavanici.
Ranije se ulo i ispod poda spavae sobe deaka a pre toga se zaulo negde spolja, potpuno van
zidova. Svaki put, ejni je poskakivao i poinjao da njuka od jednog ugla do drugog, nakostreene
dlake, sa potmulim reanjem iz dubine grla. Uradio je isto i ovog puta, probijajui se do zadnjeg dela
njihovih odaja, velike glave koja se ljuljala sa jedne strane na drugu, nosa pribijenog uz pod, a onda ga
podiui. Sova nije imala pojma ta se dogaa pa je pratila ejnijevo napredovanje, traei neke
naznake.
ta misli da je to? Lasta ju je pitala.
Zavrtela je glavom. Pravi dosta buke; mora da je neto vee od pacova. Moda Pauk ili Guter koji
se unja unaokolo, neki koji jo uvek ne zna pravila.
To je bilo ono to je rekla ali nije bilo ono u ta je verovala. Zvukovi je nisu podseali ni na kakve
zvukove koje je ula da prave Pauci ili Guteri. Nisu je podseali ni na ta to je ikada ula. Uhvatila je
sebe kako eli da se Soko vrati, iako je znala da je savreno bezbedna skrivena u njihovom skrovitu, iza
ojaanih vrata sa gvozdenim okvirom i debelih betonskih zidova i sa ejnijem da ih zatiti. Znala je da
povlauje svojim strahovima, ali nekako nije mogla da ih sprei.
Sluala je jo malo, ali zvukovi su nestali. Izmenila je poglede sa Lastom, koja je slegnula ramenima
i vratila se da ita Vevercu. Dopadalo joj se to to je Lasta poela da pokazuje interesovanje za knjige.
Neto od toga imalo je veze sa njenom voljnou da preuzme ulogu starije sestre prema Vevercu, koga je
oboavala. Ali poneto je imalo sa pravim interesovanjem da naui kako da ita i eljom da naui sve te
rei koje je mogu nauiti stvarima u ivotu. Lasta je imala teko i brutalno detinjstvo, koje je u potpunosti
otkrila samo Sovi i imala je sve razloge da je ne interesuje nita osim usavravanja svojih prilino dobrih

vetina preivljavanja. Ipak, bila je tu i itala knjige kao da nita vie nije bilo vano. ivot je i dalje
mogao da ponekad iznenadi.
Sova se smestila u svoja kolica i vratila se istraivanju medicinskih knjiga. elela je da moe bolje
da razume medicinske termine. Veina onoga to je znala nauila je kroz praktino iskustvo dok je jo
uvek ivela u utvrenju. Nije imala nikakvu formalnu obuku.
Ali ako neko u porodici ili blizak prijatelj porodice nije poznavao medicinu, anse za opstanak su se
znaajno smanjivale. Sovu je oduvek interesovalo da potrai naine da zatiti ivote onih koje bi neko
drugi brzo otpisao.
Da li Veverac moe da dobije kolu? doviknula je Lasta iz druge sobe.
Sova je rekla da moe, posmatrajui ejnija kako se ponovo pojavljuje iz njene spavae sobe i ide
nazad ka svom mestu na podu. Izgledao je nervozno i ak i kada se smestio dole, drao je podignutu
glavu, njegove sive oi bile su na oprezu dok je zurio u prazno. Ponovo je pokuala da uje udan zvuk
ali je on nestao. Spustila je pogled ka svojoj knjizi i nastavila da ita. Moda e Tesa znati neto; rei e
Sokolu da je pita na njihovom sledeem sastanku. Volela bi da ti sastanci nisu morali da se dogaaju, da
Tesa jednostavno doe da ivi sa njima kako je Soko i eleo. Bilo je suvie opasno da se sastaju krei
zakon utvrenja. Bila je dovoljna samo jedna greka pa da ih otkriju, a ako se to desi, odmazda e biti
brza.
Zvuk se ponovo javio, sada je liio na struganje, odmah iznad glave. ejni je odmah bio na nogama,
nakostreene guste dlake, njuke povijene unazad dok je reao. Sova je pogledala navie, pratei
struganje dok se ono pomeralo preko tavanice iz prednje sobe unazad ka spavaim sobama pozadi. Sova
je okrenula svoju stolicu u pravcu zvuka i ekala. Zvuk je prestao.
A onda, odjednom, poeo je iznova, zvuk besnog kopanja ovog puta, cepanje stvari koje je
nagovetavalo odlunost koja se graniila sa pomamom. Lasta se ponovo pojavila na vratima, otvorenih
usta dok je zurila u sobe pozadi. Drala je Veverca za ruku. Deakovo lice otkrivalo je njegovu
nesigurnost.
Sova nije znala ta se deava, ali nije mislila da je neto dobro. Lasto, rekla je to je mirnije
mogla. Uzmi nekoliko tapova iz kovega i donesi mi ih.
Okrenula se i odvezla do prednjeg dela sobe, blizu gvoem postavljenih vrata i pozvala Veverca da
joj se pridrui. Mali deak je pourio i popeo se u njeno krilo. De, de, neno je govorila, ublaavajui
njegov strah dok je on uranjao glavu u njeno rame. Sve je u redu.
Lasta je uzela tri tapa iz kovega i donela ih Sovi. Ona je uzela dva i uperila ih ka zidu iza sebe.
Pustila je Lastu da zadri trei. U udaljenom kraju sobe, ejni se nalazio dole na podu u unju, tako
uznemiren da je drhtao dok se malo po malo pribliavao, a onda zagrebao malo u jednu stranu, njuke
podignute ka strugajuem zvuku.
Zvuci pucanja odjeknuli su podzemljem kao pucnji iz puke, otri i neoekivani, a pratilo ih je sporo
pomeranje neeg velikog. ejni je uzmakao ka sredini sobe, oiju prikovanih za tavanicu spavae sobe. A
onda, odjednom, itava tavanica u Sovinoj sobi je popustila. To se desilo tako brzo da je jedva imala
vremena da uhvati dogaaj pre nego to je bilo gotovo. Teki komadi maltera, drvene grae, ica i
kablova zajedno ugraenih pali su pod teinom ogromne mrane prilike. Praina se podigla u vazduh,
odmah uinivi sve nejasnim. Veverac je vritao, a ak je i Lasta odskoila nazad u oku. Sova je ve
mislila o tome da moraju da bee odatle.
Ali ve je bilo kasno. Praina se slegla i stvorenje iz nonih mora se pojavilo iz kra. Isprva, Sova
nije mogla da poveruje u ono to je videla. Stvorenje je bilo dugaki insekt sainjen iz lanaka koji je
liio na neku vrstu stonoge, samo je ova bila stotinu puta vea nego to je trebalo da bude, proteui se do
duine od est metara i uzdiui se vie od jednog metra iznad poda. Njeno lankovito, oklopljeno telo
dralo je na desetine iskrivljenih nogu, a vijugala je sa jedne strane na drugu pokretima slinim zmijskim
dok je napredovala. Antene su izbijale sa vrha njene blistave glave a par eljusti opasnog izgleda se

otvarao i zatvarao sa donje strane. Bodlje su virile svuda, a komadi odee i ubreta visili su sa njihovih
vrhova kao udni ukrasi. Nizovi buljavih oiju takale su njeno pljosnato, dlakavo lice, oiju koje su bile
prazne i zuree.
ejni je odmah napao, kidajui tanke noge, otkidajui ih onoliko brzo koliko su eljusti mogle da se
zatvaraju a zubi da seku. Veliki insekt se okrenuo da ga uhvati u klopku, koristei se vilicom i teinom
tela, pokuavajui da zdrobi velikog psa, ali ejni je bio suvie brz i suvie iskusan da bi bio tako lako
uhvaen. Bitka je besnela napred i nazad preko udaljenog kraja zajednike sobe, borci su lomili sve, od
nametaja do polica, sudova i lampi. Sova i Lasta su gledale u uasu, sleene besnilom borbe. Veverac je
samo sakrio svoju glavu i molio da ga neko, bilo ko, odvede odavde.
Neko vreme se inilo da e ejni da je nadjaa, dok se zaletao i otkidao noge i cepao oklopne
ploe, a onda beao ponovo napolje. Ali nanesene povrede nisu uticale na dinovsku stonogu. Bilo je to
stvorenje za koje je Sova odmah znala da je sigurno mutiralo od hemijskih i radioaktivnih napada koji su
se dogodili pet decenija ranije. Kako je izraslo do sadanje veliine ili zato se pojavilo ovde bilo je
predmet spekulacija i odgovori verovatno nikada nee biti poznati. Ono to je bilo bitno je da su mu
izmene dale ogromnu snagu i izdrljivost a ak ni znaajne rane koje mu je ejni nanosio nisu delovale
kao da imaju nekog uticaja na njega.
Na kraju, napor je poeo da uzima danak. ejni se umarao, a stonoga nije. eljusti otre kao ilet su
poele da ostavljaju tragove na velikom telu, otkidajui komade krzna i mesa i inei da areno krzno
velikog psa postane prekriveno krvlju i vlano. Sova je mogla da vidi kako je ejni bio sve sporiji, kako
njegovi napadi postaju sve slabiji i da su voeni vie srcem nego miiima. Ali znala je da ejni nikada
nee prestati. Da e umreti pre nego to se to desi.
Kada je pao, to se desilo odjednom. Unitavao je jo jednu od nogu, traio jo neku slabost kada su
ga eljusti stvorenja konano vrsto zgrabile i opako ga pribile na pod. Reei i kljocajui zubima,
ejni se besno izvio. Klizav od sopstvene krvi uspeo je da se oslobodi ali taj napor ga je kotrljajui
poslao itavom duinom sobe gde se sruio na gomilu. Borei se za vazduh, otealih bokova i nogu koje
su grebale traei oslonac na betonskom podu, uzalud se borio da ustane. Krv je navirala iz rana koje mu
je insekt naneo eljustima i ejni je besno kljocnuo ka njima kao da je u stranim bolovima.
Stonoga je napredovala ka njemu, irom otvorenih eljusti.
Sova se brzo okrenula ka Lasti. Uzmi Veverca i bei odavde. Najdalje to moe. Probaj da nae
Sokola i upozori ga.
Znala je da je upravo sebi izrekla smrtnu presudu, ali je isto tako znala da Lasta ne moe da je
odveze na sigurno na vreme. Lasta e imati sree ako uspe da pobegne sa Vevercem, a to je bilo najbolje
emu su mogli da se nadaju.
Lasto! proitala je kada joj ova nije odgovorila.
Ali Lasta je zurila uspravljene glave ka stonogi, njene ruke su se zatezale oko drke tapa, usne su se
pretvorile u tanku liniju. Sova je iznenada shvatila ta se sprema da uradi. Ne! pokuala je da kae ali su
joj rei zastale u grlu.
Lasta je zakoraila ispred nje, titei je od stvari koja se pribliavala, i podigla tap.

* * *
Do vremena kada je Lasta napunila pet godina, ve je znala da se od nje oekuje da poraste i bude
kao njena majka. Ne samo da su se svi tome nadali; svi su o tome priali kao o nepobitnoj injenici i
zavretak njene transformacije je samo ekao da ona postigne zrelost. Fiziki, ve je bila minijaturna
verzija svoje majke, sa istim vitkim telom, velikim rukama, upavom kosom boje slame, iskrivljenim
osmehom i stranim plavim oima koje su mogle da zakucaju za zid kada je bila ljuta. ak je i hodala kao
njena majka, nekako nehajno, to je nagovetavalo veliko samopouzdanje, kao i spremnost i voljnost da

dela.
Dopadalo joj se da o njoj razmiljaju na ovaj nain, kao o keri koja e jednog dana postati majka.
Njena majka je, na kraju krajeva, bila legenda. Njena majka je bila straan borac i lukavi voa. Njena
majka je bila ratnik. Odrastanje da se postane kao ona bilo ono to svaka devojica moe poeleti.
Ali njena majka nikada nije sa njom priala o ovome. Njena majka izgleda nije imala ovakva
oekivanja od nje ili ako je i imala, drala ih je za sebe. Njena majka joj nijedan jedini put nije rekla da
Lasta mora obavezno da sledi njen put. Njena majka joj je samo rekla da mora da bude svoja i da
pronae svoj sopstveni put na svetu. Ono to e joj ona dati bile su vetine i obuka koje e joj omoguiti
da preivi. Ali njeno srce e morati da joj kae za ta je predodreena.
Lasta nije bila sigurna da li veruje u ovo ili ne. Ono to je znala je da je oboavala svoju majku.
Nije znala ko joj je bio otac; otiao je pre nego to se ona rodila i niko nije priao o njemu. Njena majka
bila je stvaralaka figura u njenom ivotu i sve to je bila ili emu se nadala da bude bilo je plod tog
odnosa. Mislila je na svog oca, ali retko i nikada sa neim viim od prolaznog interesovanja. Na svoju
majku je mislila stalno.
Njena majka bila je dobra koliko i glas koji ju je pratio. Obuavala je Lastu da se bori da napada i
da se brani. Radila je sa njom sve dok se Lasta umalo ne bi sruila, ali Lasta se nikada nije alila. Bila je
dobar uenik i uskoro je savladala vebe koje joj je majka zadala. Njena posveenost bila je potpuna. Jo
uvek nije bila dovoljno velika da bude efikasna, ali je znala da e porasti, a kada se to desi, ona e biti
spremna. Vebala je svakog dana kada njena majka nije bila odsutna i vebala je sama kada nje nije bilo.
Bila je odluna da bude najbolja; htela je da uini svoju majku ponosnom.
iveli su u planinama, visoko na padinama u utvrenom logoru koji je njena majka osnovala mnogo
godina pre nego to se Lasta rodila. Odatle je njena majka vodila svoje prepade na spremita robova i
gonie robova koji su terorisali svakoga. Veina okolnih sela bilo je slabo i loe branjeno lak plen za
pobesnele i ludake. Vea utvrenja, ona sigurna, bila su u gradovima, mnogo kilometara daleko od mesta
gde je ona ivela. Njena majka nije imala poverenja u njih. Njena majka je verovala u slobodu i
nezavisnost; oslanjala se na brzinu i pokretljivost. Njen logor bio je smeten na zaravni na litici do koje
su vodili nizovi uskih staza za koje niko, osim onih koji su je sledili, nije znao i koje su se mogle lako
braniti. Zaravan je bila zatiena samim zidom litice sa jedne strane i gustom umom pozadi, koja je
vodila do neprelaznih padina planina iza. Bila je to dobra lokacija; dugo ih je uvala u sigurnosti.
Ali, kao to se to esto dogaalo u postapokalipsi, njihov uspeh je uzrokovao odbojnost, odbojnost
se pretvorila u izdajstvo, a izdajstvo ih je odalo. Informacija o njihovom postojanju se proirila;
ivopisni opisi njihovih prepada na logore za robove i gonie robova su se proirili nadaleko.
Naposletku, njihovi neprijatelji su poeli da ih love iz sve snage i pronali su mesto na kome su bili.
Onda je jedan meu njima postao ljubomoran i izdao ih. Bio je to lud in, roen iz besa i loeg
prosuivanja a ne iz osmiljene namere da im naudi. Ali rezultat je bio isti. Gonii robova su pronali put
koji vodi unutra i put koji je vodio kraj straara i paljivo su sve isplanirali.
Doli su nou kada je veina spavala. Napredovali su u tiini sve dok nisu proli strae, a onda su
krenuli u juri vritei i pucajui iz svog automatskog oruja. Bili su na misiji unitenja i bili su
nemilosrdni u svojim naporima da je ispune. Ubijali su svakoga na koga su naili mukarce, ene i decu
ne trudei se da hvataju zarobljenike ili da razlue one koji su se opirali od onih koji su pokuavali da
se predaju. Bilo ih je na desetine, svi teko naoruani, nahranjeni hemikalijama svog sopstvenog
posebnog ludila i bez ijedne kapi kajanja zbog koga bi zastali.
Lasta se probudila uz zvuke vatre iz oruja, a onda se njena majka pojavila kraj nje, podigla je i
ponela je iz njihovog sklonita pravo u vrtlog. Bez rei i ne usporavajui, njena majka ju je nosila kroz
logor kraj mrtvih i umiruih, kraj vatri koje su gorele svuda, kraj senovitih oblika koji su proletali kroz
no kao duhovi. Reski zvuci puane vatre uli su se svuda unaokolo i Lasta je zatvorila oi i molila se
da prestanu. Bila je preplaena; htela je da plae, ali nije mogla sebi to da dopusti.

Onda su se obe nale zagrljene u mraku i njena majka je kleala pred njom, lica udaljenog samo
nekoliko centimetara od njenog. Njena majka je nosila ranac i nosila svoju parkan sprej puku. Trebaju
mi slobodne ruke da koristim oruje. Dri se blizu mene. Neu te ostaviti ma ta da se desi. Zastala je.
Volim te, malena.
Trenutak kasnije ponovo je bila na nogama, drei veliki sprej sa crnom cevi pred sobom, maui
njime i viui ka Lasti da tri. Zajedno su jurnule preko kratkog poteza otvorenog zemljita izmeu dva
sklonita u plamenu, njena majka pucajui iz spreja u kratkim rafalima na tamne prilike koje su trale ka
njima. Lasta je zaula itanje i jecanje metaka dok su im proletali iznad glava i videla blesak iz cevi
oruja neprijatelja u senkama. Zvuci su bili zastraujui i ona je trala kao da gori i da samo naleti vetra
mogu ugase plamenove.
Stigli su do ume iza logora, dok ih je vatra iz oruja pratila celim putem i odjednom, samo to su
zale pod drvee, osetila je straan ubod u ramenu i jo jedan u nozi. Zaula je svoju majku kako je
zastenjala i videla kako posre, a onda kako se ispravlja i nastavlja dalje. Ugrizavi se za jezik zbog
bolova od rana, ona ju je pratila. Utrale su duboko u drvee, dalje od pokolja njihovog doma, zvuci
smrti su polako nestajali za njima dok su se tama i senke zatvarale za njima.
Dugo su trale pre nego to je njena majka usporila a do tada su ve bile duboko u umama i penjali
se uz padinu pozadi ka planinama. Njena majka je pogledala ka njoj, videla je kako se dri za povreenu
ruku i odmah stala da pogleda. Dok je to radila, Lasta je videla da je ceo prednji deo koulje njene majke
vlaan i klizav od krvi.
Mama, povreena si! proaputala je, pruajui ruke ka njoj.
Njena majka ju je uhvatila za ruke i drala je dalje. Ne, nije mi nita, brzo je rekla. Da li si ti
dobro? Da li moe da hoda? Lasta je klimnula. Onda moramo da nastavimo.
Popele su se visoko u planine i uskoro sve to su mogle da vide od logora je bila vatrena taka u
crnilu pod njima. Ali zvuci ubijanja su se i dalje mogli uti, vritavi i strani i Lasta je bila prinuena da
ih slua. Znala je ta se deava. Svi njeni prijatelji, svi oni ljudi sa kojima je rasla su nestali. Samo ona i
njena majka i moda jo aica njih su pobegli. Suze su joj napunile oi kada je shvatila da nikada vie
nee videti svoje prijatelje. Obrisala ih je i pokuala da to sakrije od majke.
Ostalo je samo jo sat ili dva do zore kada im je njena majka dozvolila da stanu. Prole su preko
prevoja i nalazile se sa druge strane planina, a logor i njegove strahote ostali su za njima. Sedele su
zajedno na travnatoj izboini koja im je pruala zaklon i gledale na zapad preko ravnice crne od noi ka
nebu ispunjenom zvezdama. Njena majka je ispustila sprej negde ranije, ali je jo uvek nosila svoj ranac.
Sada ga je skinula i izvukla odeu i izme da se Lasta presvue. Teko je disala a krv iz njenih rana
natopila je i prednji i zadnji deo njene koulje. Delovala je kao da nije svesna toga dok je gledala kako
Lasta skida svoju spavaicu, ali oi su joj bile ispunjene bolom.
Odmoriemo se ovde do jutra, malena, rekla je. Onda emo da hodamo na zapad do okeana.
Trebae nam par dana, ali ii emo polako i izbegavati opasnosti. Zavukla je ruku u ranac i izvukla
fleetni pitolj. Ovo e biti tvoje dok ne stignemo do naeg odredita. Ne koristi ga osim u pravoj
opasnosti.
Lasta je sluala i klimnula, ne znajui kako da odgovori. Na kraju je rekla Mora da zaustavi
krvarenje, Mama. Mora da se previje tako da stane.
Njena majka se nasmeila i uhvatila je za ruku, vukui je da sedne kraj nje. Moram prvo malo da se
odmorim. I ti mora da se odmori. eka nas dugaak put. Da li e moi da hoda toliko? Da li si
dovoljno jaka da hoda skroz do okeana?
Lasta je klimnula, zurei u bistre oi svoje majke. Mogu da hodam gde god ti hoe, Mama.
Njena majka ju je stegnula za ruke. Onda e sve biti u redu. Teko je udahnula. Moram da se
odmorim sada. Mnogo sam umorna. Ne zaboravi, malena. Ja te volim. Uvek u te voleti. Oslonila se
leima o travnati greben, a njeno lice je bilo bledo i usukano pod svetlou zvezda. Njene oi su se

sklopile, a disanje usporilo. Lasta je legla kraj nje, pribijajui se blizu, jo uvek je drei za ruku.
Pogledala je ka licu svoje majke i pomislila na to koliko je voli. Rekla je sebi da e biti jaka za svoju
majku i da se nee aliti. Uradie sve to njena majka bude traila od nje.
Trenutak kasnije je zaspala.
Kada se probudila bilo je jutro. Zvezde su otile i odvele njenu majku sa sobom.

* * *
Lasto! Sova je proitala.
Ali Lasta je nije ula. Seala se svoje poslednje noi sa svojom majkom. Skoro pet godina je
prolo, ali moglo je da bude i jue. Nikada nee zaboraviti ta je njena majka uradila za nju kako ju je
odnela sa smrtonosnog terena logora, poverila joj oruje da se zatiti, rekla joj gde da ide da pronae
sigurnost i dala joj ansu za ivot. To je bilo sve to je njena majka mogla da uradi za nju na kraju, ali i to
je bilo dovoljno.
Odrau i postau kao moja majka, Lasta je obeala sebi posle toga. Ponosie se mnome.
Rei su se same javile sada dok je stupala pred Sovu, drei tap pred sobom, sa prstom na okidau
punjenja. Vie bi volela da je imala fleetni pitolj koji joj je majka dala ili veliki parkan sprej, ali oba
oruja su davno nestala. tap e morati da bude dovoljan.
Lasto! Sova je preklinjala po drugi put. Bei odavde!
Lasta ju je ula ovog puta ali ju je ignorisala, oiju prikovanih za dinovsku stonogu. Ve je videla
koliko je mogla da bude brza, koliko brzo je mogla da napadne. ejni je uradio dobar posao time to je
izbegavao njene eljusti onoliko dugo koliko jeste, a ona nije bila ni toliko brza ni toliko pokretljiva kao
ejni. Verovatno e imati samo jednu priliku da napadne stvorenje i taj pokuaj e morati da bude dobar.
Poelela je da zna neto to e joj dati prednost slabost ili nain na koji da zaobie njenu stranu
odbranu. Otkidanje nogu jedva da ju je usporilo. Njeno telo bilo je oklopljeno od glave do repa, a ak ni
ejni, sa svojim velikim zubima i ogromnom snagom, nije mogao da je mnogo povredi.
Pronai slabost u odbrani svojih neprijatelja i napadni tu, majka joj je stalno ponavljala.
Oi, pomislila je odjednom. Oi joj deluju ranjivo. Ali nije mogla da bude sigurna ukoliko ne bude
isprobala svoju teoriju, a ako grei, verovatno e biti mrtva.
Probala je da se pomeri ali nije mogla. Mogla je da oseti kako drhti. Toliko je bila uplaena.
Ali stonoga se skupljala da jurne na ejnija, koji je leao mlatarajui uz dalji zid, dok se borio da se
podigne, njegovo tamno krzno bilo je natopljeno krvlju i nije bilo vremena da se plai. Lasta je kliznula u
stranu dole do naspramnog zida, dalje od Sove i Veverca, pokuavajui da ne privue panju na sebe.
Primetila je kako se oklop insekta savijao unazad prema sebi od jednog dela do drugog, inei niz ploa
koje su se preklapale. Ploe su bile stvorene da ga tite od frontalnog napada. Ali ako bude mogla da
prie iza njega ili ak sa strane, moda e biti u stanju da zaglavi tap izmeu ploa i dopre do meke
unutranjosti stvorenja. To nije ni izbliza delovalo dovoljno ali to je bilo sve to je uspela da smisli.
Nije bila velika i jaka kao njena majka. Nije bila toliko veta ni tako iskusna. Imala je samo trinaest
godina. Ali bila je erka svoje majke i zarekla se da e se majka ponositi njome.
Duboko je udahnula i jurnula na stonogu tik iza njene glave, obema rukama steui odvojenu drku,
njen kaiprst se stegao snano oko okidaa punjenja. Stonoga ju je videla kako dolazi i okrenula se ka
njoj, a upljine u oklopu za koje se nadala da e napasti zatvorile su se kao makaze. Uasne eljusti su se
otvorile, a antene su se ispruile kao pipci. Bola je tapom glavu u oajanju, pokuavajui da je pogodi u
oi ali su antene odbile njene udarce u stranu. ak i tako, tap je imao nekog efekta i ogromno telo insekta
se streslo dok je elektrini udar prolazio kroz njega. Lasta ju je napadala ponovo i ponovo, ali nije mogla
da pronae otvor meu oklopljenim ploama i konano ju je u stranu odbila jedna od munjevitih nogu,
rasekavi i raskrvavivi joj ruke i lice.

Istog trenutka, stonoga je krenula na nju i znala je da je mrtva.

Ali odjednom, ejni je bio tu, opet na nogama i napadao ju je sa druge strane, divlje navalivi na
njene izloene noge, kidajui i reei kao da je potpuno poludeo. Napad je iznenadio stonogu i ona se
savila preko sebe, kljocajui eljustima ka ovom novom napadau. Dok je to radila, iroko je rairila
svoje ploe sa strane na kojoj je bila Lasta. Ugledavi svoju ansu, uzteturala se na noge, jurnula napred
sa tapom ukljuenim na maksimum i zabila ga duboko u otvor tik iza glave, stegnutog okidaa. Stonoga
se trgnula kao da ju je oamarila dinovska aka i Lasta je mogla da vidi svetlucanje elektriciteta kako
seva meu ploama i mogla je da oseti kako neto grozno gori. ejni je opet bio ne podu, bez snage,
leima okrenut zidu. Ali stonoga nije imala vremena za ejnija. Izgubila je interesovanje za sve osim za
to da se otarasi tapa, koji je sada bio usaen izmeu dva zglavka njenog tela.
Lasta nije ekala. Dok je stvorenje mlataralo po podu, borei se da izvue tap, dohvatila je
rezervni tap koji je stajao poloen uza zid kraj Sove, ukljuila ga i ponovo napala. Ovaj put je to bio
opasniji pokuaj, stonogino telo se divlje uvrtalo i cimalo, njen nervni sistem je bio van kontrole. Jedan
pogrean korak i mogla je da se nae prikljetena ispod nje. Ali nije mogla sada da se povue. Ignorisala
je udarce koje je dobijala od bodljikavih nogu, ignorisala krv u svojim oima i bol koji joj je muio telo i
pronala otvor na sredini bodljikavog tela gde je zarila tap sasvim unutra sve dok joj se ruke nisu nale
meu ploama. Stonoga je odmah reagovala, grei se u agoniji sasvim unazad po sobi. Saterana uza zid
trgnula se, jo jednom protresla, a onda mirno legla.
Lasta je stajala na sredini sobe, sa urlanjem u uima koje nije mogla da objasni i mirisom smrti i
krvi svuda oko sebe. Ujela se za usnu da bi spreila suze koje su pretile da ispune njene oi. Nee
zaplakati.
Uspela sam, Mama, pomislila je.
Pourila je preko sobe i klekla kraj ejnija, ustuknuvi pred stranim izgledom rana koje su
pokrivale njegovo telo. Bila je svesna Sove koja joj se pribliavala u kolicima i malog Veverca kako se
saginje blie dok je ona drala veliku ejnijevu glavu u naruju, mazei grubo krzno svojim rukama i tiho
izgovarajui njegovo ime, ponovo i ponovo.
ejni, ejni, nemoj da umre, molila je.
Tako su ih Soko i ostali pronali samo nekoliko minuta kasnije kada su provalili kroz vrata.

* * *
Svima im je odmah bilo jasno da same molbe nee biti dovoljne da spasu ejnija. Stonoga ga je
stalno ujedala i njegov organizam je bio pun otrova. Sova je uradila sve to je mogla da ga izvue,
iscedivi otrov, a onda oistivi rane, ubrizgavi velikom psu antitoksine da uspore ili zaustave
oboljenje, ali uprkos tome njegovo stanje se stalno pogoravalo. Rane su bile suvie teke, a otrov je
prodro preduboko. ejni se drao za slamku, ali mu je ivot izmicao.
Soko je sedeo sa njim u tami podzemlja, drei njegovu glavu i dozvoljavajui psu da oseti njegovo
prisustvo. ejni je bio svestan ali nije odgovarao. Njegove oi bile su staklene i tupe, njegovo disanje
teko i isprekidano, a njegova snaga je gotovo potpuno iilela. Jedva je davao do znanja da je svestan
Sokola. Nije postojalo nita to Soko moe da uradi za njega, ali je odbijao da ga ostavi samog, ak ni na
trenutak. Ovo je bila njegova greka, stalno je sebi ponavljao. Nije bio paljiv. Propustio je sve znakove
koji su ga upozoravali na opasnost. Ostavio je podzemlje suvie slabo branjeno. Podbacio je na toliko
mnogo naina i ejni je plaao cenu za to.
Do tada je bila pono, podzemlje tiho, a ostali Duhovi su spavali. Isekli su stonogu i odvukli sve
delove u spavau sobu kroz iju tavanicu se probila Sovinu spavau sobu a onda je zatvorili. Sutra e
morati da ponu da trae novo mesto za ivot, ali bilo je prekasno da urade neto veeras i svi su bili
iscrpljeni. Veina njih je ostala sa ejnijem sve dok im Soko nije naredio da odu u krevet. Lasta je ostala

dok se nije sruila. Kako je odrala Sovu i ostale u ivotu protiv neeg tako udovinog kao to je bila ta
stonoga bilo je neto to Soko nikada nee razumeti. Znao je da je ona vrsta devojica sa srcem ratnika,
da se ne plai niega, ali nije imao pojma kako je preivela ovo. ak i uz ejnijevu pomo, to je
delovalo nemogue.
Zurio je u mrak sobe, mislei na to kako nita ne moe da deluje nemogue nakon ovog danas. Svet
koji je stvorio, porodica koju je okupio, ivot koje je izmislio za sebe sve se raspadalo. Nije znao da li
je stonoga bila ispunjenje Sveine vizije ili je jo neto gore vrebalo na horizontu, ali znao je da se
njihovo vreme u podzemlju primicalo kraju. Ako su stvari poput stonoge izlazile iz zemlje, onda je bilo
vreme da se ide napolje.
Nije da je neto garantovalo da e negde drugde biti bolje. U stvari, verovatno hoe. Osim ako ne
pronae sigurno utoite koje je video u svojim snovima. Osim ako ne ostvari priu o deaku i njegovoj
deci.
ejni, ejni.
Mazio je ejnijevu veliku glavu i posmatrao kako mu se bokovi sa mukom podiu i sputaju. Tako je
jako eleo da mu pomogne, da uradi neto bilo ta to e ga oporaviti. Ali nije znao ta da uradi. Znao
je da ako Sova nije mogla da uradi neto, da je bilo malo anse da on moe. Nije imao medicinskih
vetina. Nije imao iskustva sa trovanjima. Ali ta injenica ga nije spreavala da eli da pokua. Ona nije
menjala hladno oseanje praznine koje je oseao u sebi.
Mislio je na Tigra, Persiju i Make svi su bili mrtvi zbog stvari u susednoj sobi. Mora da ih je
uhvatila na spavanju. Mora da je bila na njima pre nego to su znali ta se deava. Ili su se moda
uspaniili. ta god da je bilo u pitanju, nisu imali anse, ak ni sa Tigrovom fleetnom pukom da ih
brani. Moda ak ni ejni ne bi mogao da ih spase.
Prsti su mu dotakli njuku velikog psa. Bila je vrua i suva. ejni nije ni trepnuo; samo je zurio
pravo napred. ejni je bio samo pas, ali Soko je znao da je na toliko naina bio i njegov najverniji
prijatelj. ejni bi uradio sve za njega za bilo koga od njih. Nije morao da umre zbog toga. Mislio je da
nita ne moe da povredi ejnija, da je veliki pas previe vrst i previe iskusan da bi mu neto naudilo.
Bilo je budalasto od njega da tako misli, glupo. Trebalo je da zna. Trebalo je da shvati da ejni nije nita
manje ranjiv nego to su oni, ak i tako veliki i jak kao to je bio.
Sedeo je u mraku sa svojim psom i poeleo da moe da zameni mesto sa njim.
Nemoj da umre.
Njegove oi su se ispunile suzama i plakao je. Savio se preko ejnija i zagrlio ga, drao ga kao da
e time uspeti da ga odri ivim, da e ga na taj nain spreiti da umre, da e moi da odbaci to kao lou
misao. Njegovi prsti su uronili u debelo krzno i on je aputao ejniju iznova i iznova.
Nemoj da umre. Molim te nemoj da umre.
Poeleo je da se to ne desi. Molio se za to tako jako da se njegov um zakaio za tu misao i u
potpunosti se prepustio elji da to postane stvarno.
I neto udno se desilo.
Odjednom je postao topao, vrelina se irila njime kao da je neko okrenuo prekida. Osetio je kako
vrelina ispunjava njegovo telo i njegove udove. To je trebalo da ga uplai, neto tako udno i
neoekivano, ali imalo je suprotan efekat. Smirilo ga je. Leao je pritisnut uz ejnija i pustio da toplota
proe kroz, a onda i izae van njega. To se desilo polako, postajalo sve jae, tako da je mogao da oseti
kako se pojaava u stepenima, a onda izlazi u kratkim mlazevima. To je trajalo dugo i pomislio je da
mora da doivljava reakciju na svoj jad.
Onda je osetio iznenadnu gorinu u ustima a duboko dole u stomaku osetio je kao da neto gori. Obe
stvari trajale su samo nekoliko sekundi i prole su tako brzo da je jedva imao vremena da registruje
njihovo prisustvo. Ali njihov prolazak ostavio ga je neoekivano bez snage, kao da je uloio ogroman
napor.

Osetio je kako se ejni pokrenuo pod njim, mekoljenje zajedno sa nizom trzaja. Gotovo je pustio
velikog psa, a onda je odluio da to ne radi. Oi su mu bile zatvorene, tako da nije mogao tano da vidi
ta se deava. Ali nije eleo da ih otvori iz straha da ne prekine aroliju.
ejni, proaptao je.
Vrelina je izbijala iz njega i ejni je nastavio da se vrpolji, a onda da drhti i odjednom da cvili.
Sada je Soko otvorio oi i video je da su i ejnijeve takoe otvorene. Ali nisu vie bile tupe ili staklene,
bile su bistre i budne. Jezikom, veliki pas je preao preko svog nosa, vlaei ga. Bio je edan. Soko je
osetio kako se ejnijevo disanje menja, postajui jae i ujednaenije.
Onda je vrelina koja je pulsirala kroz njegovo telo nestala. Mogao je da oseti kako se promena
deava, sporo nestajanje vreline i postepeno smanjenje njenog izlaenja napolje. Kada se podigao, ne
mogavi vie da izdri a da to ne uradi, ejni je podigao glavu i pogledao ga. Soko je teko gutao, a onda
pogledao u ejnijevo povreeno telo.
Rane su se gotovo u potpunosti zacelile.
Soko nije mogao da razume ta se upravo desilo.

* * *
Daleko na jugu, negde du kalifornijske obale, okruen svojom vojskom nekad-ljudi i demona, starac
sa oima hladnim i praznim kao najdublja ledena peina koju je priroda ikada stvorila prenuo se
iznenaen kada je osetio talas magije kako ga preplavljuje. Odmah je prepoznao njen izvor; nije bilo
mogue pogreiti. Tragao je neuspeno za njim gotovo itav vek.
Mraan, hladan osmeh naborao je njegovo izbrazdano lice. Ponekad samo treba biti strpljiv.

DVADESET TRI
Ejndel Perez je prela pogledom sa vijugave trake puta koja se pruala pred njom na nebo koje je
postajalo sve mranije i razoarano se namrtila.
Koliko jo daleko moramo da idemo? pitala je Ejli. Odrpanac, prozirna prilika na sve slabijem
svetlu, pogledala je preko ramena i trepnula. Nije daleko.
Poinje da biva mranije. Jo malo i pae no. Ejndel je pogledala ka drveu i dubokim
senkama koje su oiviavale put. Ne bih ba elela da budem uhvaena ovde kada se to desi.
Ona je celog ivota ivela u gradu i instinktivno nije volela prirodu. Hodale su ve nekoliko sati i
nije videla nijednu graevinu koja nije bila ili koliba ili tala. Bilo je irokih brda, planina odvaljenih
vrhova, dubokih uma, puteva koji su delovali da ne vode nikuda i ne mnogo ega drugog. Nije bilo kua.
Nije bilo prodavnica. Sigurno nije bilo solitera. To nije bio Los Aneles i nije bilo ni poznato ni udobno.
Bila je prilino sigurna da su jo uvek bile u Kaliforniji, ali to se nje tie moda su otpeaili sve do
Kanade.
Rekla si da emo pronai bri nain da odemo do tog mesta na koje idemo nego da smo krenule
kamionima. Verovala sam ti.
I hoemo. Odrpanac ak nije ni okrenuo glavu ovog puta. Budi strpljiva.
Budi strpljiva, pomislila je Ejndel ozlojeeno. Bila je strpljiva gotovo etiri sata i vidi gde se
nalazi. Trebala bi da ima vie poverenja ali nije ostala iva ovoliko dugo oslanjajui se na poverenje.
Nije smatrala da stvorenje koje je sledila eli da joj naudi, ali suvie esto su dobre namere pomeane sa
loom procenom bile sve to je potrebno. Nije znala nita o Ejlinim sposobnostima. Zapravo, nije znala
apsolutno nita o njoj. Bila je vilinsko stvorenje koje je poslala Gospa, ali njen ivotni vek nije bio dui
od ezdeset dana, tako da njeno iskustvo nije moglo da se mnogo uzme u obzir. Ve to je, samo po sebi,
bilo zabrinjavajue.
Ono to ju je jo vie muilo, u fizikom smislu, bile su rane koje je zadobila u svojoj borbi protiv
demona. Tragovi kandi koji su se protezali preko njenih lea i du ramena pekli su je kao vatra i bila je
izubijana i u modricama od glave do pete. Trebalo joj je da se okupa i odmori. Nije delovalo izvesno da
e uskoro imati prilike za bilo ta od toga.
utnula je po praini na putu kojim su se kretali. ta je uopte ovde radila, ne samo van grada, ve i
daleko od svega to joj je bilo poznato? !Dios mio! Lov na vilenjake? ak nije ni verovala u vilenjake.
Pa, pretpostavljala je da moda i veruje, znajui da je postojalo mnogo drugih vrsta vilinskih stvorenja na
svetu. Ali opet. Lov na vilenjake? Trebalo je da kae Ejli da ovo nije za nju.
Naposletku, kako je uopte i znala da je Gospa poslala Ejli? Imala je samo Ejlinu re za to. Nije
imala naina da sazna ta se deava, u kakvoj vrsti igre je mogla biti pion. Kako je mogla da zna u ta da
veruje?
Osim to jeste. Znala je jer su joj njeni instinkti govorili u ta da veruje a u ta ne a to je imalo malo
veze sa zdravim razumom ili ivotnim iskustvom.
Uzdahnula je, shvatajui da je bila glupa. Vei deo onoga to je radila kao vitez Rei zahtevalo je
odbacivanje neverice i prihvatanje da stvari koje se nisu mogle videti zaista postoje. Niko nije,
naposletku, mogao da vidi prodrljivce, osim ako nije bio vilin-stvorenje ili vitez Rei. Ali oni su
svejedno bili tu, pratei vas, njukajui vas, ekajui da mrane emocije preuzmu kontrolu pre nego to
vas unite. Videla je kako se to deava sa onima koji ih nisu mogli videti. Nesvesnost o njihovom
prisustvu nije spasilo te ljude. Zato je mogla isto tako da prestane da dovodi u pitanje postojanje
vilenjaka. Mogla je isto tako da prihvati da je vei deo onoga to je mislila da zna samo napola tano.
Pa ipak.
Da li traimo neto? pitala je Ejli sa kontrolisanom ozlojeenou.

Vilin stvorenje je zavrtelo glavom, njena leprajua plaviasta kosa je svetlucala na zamiruem
dnevnom svetlu. Sada ve nije daleko, Ejndel.
I bolje za tebe da nije, pomislila je Ejndel. Nastavila je da peai u mranoj tiini.
Gotovo se u potpunosti smrailo kada su stigle do kompleksa skladita. Nalazio se blizu raskrsnice
zemljanog puta kojim su ile i asfaltnog autoputa, daleko na istok od mesta odakle su krenule.
Sunce je padalo za brda na zapadu a nebo je postalo sivo i ravno. esto, velianstveni zalasci sunca
su se deavali na svetu ali ne i veeras. Boje su postale blee ali nita vie od toga. Ejndel je pogledala
na zapad, pomislivi odjednom na Anahajm i uniteno utvrenje, kako e se vatre i dim reflektovati u
tami, a onda prebacila panju na kompleks skladita.
Viala je sline mnogo puta ranije. Nizovi zgrada od metalnih ploa stajali su okrenuti ka autoputu,
nestajui ka drveu u dugakim redovima. Veina njih se sruila i njihov sadraj je bio ispranjen, ostaci
su trali po zemlji u ratrkanim gomilama. Nametaj, odea, knjige, kuni aparati sve to moe da se
zamisli bilo je odbaeno u stranu i ostavljeno. Uhvatila je sebe kako se pita ta je bilo odneto. U svetu u
kome su izvori energije bili primitivni i teko se nabavljali, u kome su transport trgovina bili sutinski
uniteni, ta je to ostalo vredno krae?
Postojao je jedan odgovor, naravno. Oruje. ta god da se jo deavalo u ovom postapokaliptinom
svetu, ljudi e i dalje nastaviti da ubijaju jedni druge.
Sustigla je Ejli. Tu smo? Do ovoga smo pokuavali da stignemo?
Ejli se okrenula i pogledala je sa oima i licem deteta, sa vedrim i neosuujuim izrazom lica. Onda
je poela da se kree kroz gomile ubreta ka zadnjem delu kompleksa. Ejndel je oklevala, a onda
krenula za njom. Na kraju krajeva, dola je ovde. Kada su stigle skoro do kraja kompleksa, odrpanac je
zanemario dugaki red ispranjenih skladita i probio se kroz ratrkani sadraj ka poslednjem skladitu.
Poput ostalih, vrata na njemu stajala su otvorena, slomljenih brava i ispreturanog sadraja. Ejndel je
pogledala upitno ka Ejli. Odrpanac joj je uzvratio brzim smekom, a onda krenuo unutra do naspramnog
zida, gde je razbacana stajala gomila praznih kutija.
Pogledaj, Ejndel, rekla je pokazujui prstom.
Ejndel je provirila u mrak. Nije videla nita. Ejli ju je pozvala blie, napravila jedan brzi pokret
rukom koji je osvetlio donji levi ugao zida i sada je Ejndel mogla da vidi blok bravu koja je bila
postavljena u betonskom podu i koja je drala zid na mestu. Vrata, shvatila je Ejndel, maskirana u zid.
Ejli se nasmeila, prila bravi, pruila se ka njoj i dotakla je. Brava je odmah kliknula, otvorila se i
ispala. Ejli je napravila jo jedan brzi pokret i itav zid je skliznuo u sakriveni deo.
Ejndel je provirila unutra i zastao joj je dah. Dve krupne maine pokrivene tkaninom stajale su u
senkama, jedna mnogo vea od druge, tokova jedva vidljivih tamo gde prekrivai nisu mogli da stignu
do poda. Ejndel je prila, svukla prekrivae i odmakla se.
Gledala je u dva ATV2 trotokaa. Velike, sjajne maine, koje su mogle da prelaze preko svakog
terena i mogle da dostiu brzine od gotovo stotinu kilometara na as na otvorenom putu. Manji je bio iz
serije merkjuri 5, a vei harli kroler, model fleks ili sim. merkjuri je bio mnogo bri i laki za
upravljanje, harli mnogo otporniji. Nije videla nita takvo jo od ranih dana sa Donijem.
Kako si ih pronala? pitala je.
Ejli je blago slegnula ramenima. Trebao nam je neki nain da putujemo na sever i tragala sam sve
dok nisam pronala ove. Vlasnik koji se nikada nije vratio po njih sakrio ih je iza ovog lanog zida. Jo
uvek imaju svoja punjenja.
Ejndel je prila mainama i proverila otvore za motor. I naravno, teke elije za napajanje bile su
na mestu, napunjene i spremne za upotrebu. Po tri elije za svaku mainu. Svaka od njih mogla je da je
odvede daleko.
Koji od njih hoe? Ejli se smeila, njeno deije lice otkrivalo je neoekivano uzbuenje.
Ejndel je razmislila o tome za trenutak, a onda otila ka merkjuriju. Brzina i pokretljivost. Bolja

kilometraa elija jer je maina bila laka. Ovu.

Izvezla je merkjuri na otvoreno i ostavila ga tamo, a onda je odvojila vremena da skine elije za
napajanje sa harlija i sakrije ih pod gomilom ubreta par skladita dalje. Onda je spustila vrata,
sakrivajui veliku mainu. Nauila je da nikada ne sme da ostavlja nita to bi neprijatelj mogao da
iskoristi protiv nje. Onda se popela i opkoraila postavljeno sedite i upalila merkjuri. Motor se odmah
upalio, odajui zvuk za koji je pomislila da lii na predenje velike make. Saekala je da se Ejli popne
iza nje. Znala je ta treba da radi. Doni ju je nauio.
Kuda? upitala je.
Ejli je pokazala na sever niz poploanu raskrsnicu.
Ejndel je prola merkjurijem kroz ostatke u dvoritu skladita i izala kroz zguvanu kapiju. Kada
je stigla do puta, uoila je priliku kako stoji u senkama sa jedne strane, ispod masivne stare sekvoje.
Pogledala je odmah ka njoj, ali prilika je nestala i ona je uhvatila sebe kako gleda u potansko sandue na
motki. Zatreptala je, pitajui se ta je to videla pitajui se da li je pogreila i seanje na prola
vremena je naglo isplivalo na povrinu.

* * *
ivi na ulicama Los Anelesa, jo uvek stvarajui svoj dom u bariju. Doni je mrtav ve tri godine
sada i ona vie nije dete. Ona je mlada ena mnogo jaa i pametnija, mnogo iskusnija. Bila je
stavljana na probu mnogo puta od kada ju je Doni nauio kako da se brani, a njegove lekcije spasile
su je svaki put. Svi koji ive u susedstvu koje ona naziva svojim do sada je znaju; nju trae kada im je
potrebno vostvo i zatita. Plae je se i potuju je; ona je sila sa kojom treba raunati.
Hoda ulicama kada hoe, ali nikada po ustaljenoj stazi. Izlazi i danju i nou, vojnik u patroli. ak
se i mutanti dre podalje od nje. Oni je se ne plae; jednostavno joj nevoljno staju na put. Dogovor je
jednostavan; ona ih ostavlja na miru i oni nju ostavljaju na miru. Nekoliko njih, nekoliko nesmotrenih,
povremeno e oprobavati njene granice. Napadae njene ljude; pljakae njene zalihe. Rezultati su
uvek isti. Ona ih pronalazi i uklanja.
Njen ivot je ispunjen, ali veim delom besmislen. Nikada ne moe da pobedi u borbi koju vodi.
Ima ih previe a ona je samo jedna. Ipak, to je sve to ona zna i sve to moe da smisli da radi. Zato
nastavlja.
Pa ipak, danas, dok hoda svojim ulicama istraujui, posmatrajui i ekajui neizbeno sree
nekoga koga nikada ranije nije videla. Isprva, ak nije ni sigurna u ono to vidi. To izgleda kao
mukarac, a ipak ivice su mu nejasne i drhte kao da su nainjene od ustalasane vode. Ona, meutim,
ne skree pogled; nastavlja da se koncentrie i, konano, ovek uzima konaan oblik.
Sada ga blie prouava. Stoji u senkama sa jedne strane izmeu zgrada. Krupan je, ali ne izgleda
pretei. Ne moe da objasni zato, ali osea tako. Ne moe da mu razazna crte lica, tako da mu prilazi
da vidi ta e uraditi. On ne radi nita. Stoji u mestu i eka na nju.
Anele ulica, pozdravlja je dubokim, potmulim glasom koji dolazi negde toliko duboko iznutra
da ona ne moe da zamisli kako izlazi napolje. Da li ovog dana hoda u senkama ili na svetlosti? Ona
se smei uprkos sebi. Ja uvek hodam na svetlosti, amigo. Quien eres?
On sada izlazi iz senki i ona vidi da je on Indijanac, crta lica ravnih i snanih, bakarne koe, kose
crne i upletene upletenice. Nosi teke izme i vojne pantalone neke vrste koju nije ranije videla, a na
ramenima ima zakrpe u vidu munja i krstova. Jednom rukom dri crni tap izrezbaren udnim
simbolima od vrha do podnoja.
Njegov osmeh je topao. Mene zovu Dva Medveda, mala Ejndel, kae joj. O oli Amaneh, na
jeziku mog naroda. Ja sam Sinisipi, ali mog naroda vie nema, mrtvi su ve nekoliko stotina godina. Ja
sam poslednji. Zato se trudim da uradim najvie to mogu u svojim naporima.

Ona klima glavom. Da li je to ono to radi ovde?

Delimino. Stigao sam sino, sa drugih, manje prijateljski nastrojenih mesta, u potrazi za
mestom gde u da se sakrijem. Oni koji me love su vrlo uporni. Ne dopada im se ideja da postoji samo
jedan kao to sam ja. Vie bi voleli da nema nijednog.
Los Aneles nije posebno prijateljski nastrojen, amigo, ona kae, osvrui se unaokolo po
navici. Moda izgleda tako, ali ono to ovde ivi samo se odmara do sledeeg napada. Ima nakaza
najgore vrste. Ima ulinih bandi. Ima stvari kojima i ne znam imena. Moda bi ti bilo bolje na nekom
manjem, mirnijem mestu.
Moda, slae se. Otkriu kada budem otiao. Ali moram prvo da razgovaram sa tobom. Doao
sam i to da uradim.
Ona sakriva svoje iznenaenje, pitajui se kako uopte moe da zna za nju. Kako eli. Ali
neemo to da radimo ovde. Da li si gladan? Da li si jeo danas?
Nije jeo i tako odlaze do mesta za koje zna da na njemu moe da se pronae hrana i onda iznose
pakete na mali otvoreni trg i sedaju na kamene klupe da jedu dok sunce, dovoljno vrue da istopi
gvoe, polako tone u lavirint zgrada koje lee izmeu njih i okeana.
Ko te lovi? pita ga nakon par minuta vakanja u tiini. Paljivo ga posmatra. Ko bi se usudio?
On se smei na kompliment. Mnogo vie njih nego to moe da zamisli. Uglavnom demoni i
nekad-ljudi u njihovoj slubi. Da li zna za njih?
Ona ne zna pa joj on pria istoriju Velikih ratova i izvora unitenja koje je promenilo ivot svima
njima. Pria joj o Rei i Praznini i borbi koja traje meu njima jo od poetka vremena. Pria joj kako
je ivot ravnotea izmeu dobra i zla i kako jedno uvek pokuava da prevagne nad drugim.
Svaka strana koristi sluge koje pomau njihovim naporima. Praznina koristi demone, crna
bezduna stvorenja koja ele jedino da unitavaju. Re koristi svoje vitezove, paladine poslate da
pomrse raune demonima. Nekada su bili uglavnom uspeni. Ali ljudi su nepredvidljiva, nestalna vrsta
i na kraju su postali rtve svojih sopstvenih ispada, pospeenih radom demona Praznine. Potinili su
se i civilizacija se potinila zajedno sa njima.
Ona ne zna da li da mu veruje ili ne; sigurno je da misli da je njegova pria podjednako i la i
istina. Ali nain na koji je pria daje joj teinu istinitosti i ona shvata da veruje uprkos svojoj
rezervisanosti. Njegove rei pruaju objanjenja za koja shvata da su verodostojna zbog svih uasnih
stvari koje su se desile svetu. Uvek je znala da tu ima neeg vieg od onoga kako izgleda; da je
konflikt meu nacijama, meu narodima, meu verama, na neki nain koji nije razumela mnogo vei.
Ja sluim Gospi, koja je glas Rei, on nastavlja. Dato mi je da pronaem aicu njih koji e
pokuati da ponovo uspostave ravnoteu. Dugo to nije bilo mogue; ludost i bes bili su suvie veliki da
se prevaziu. Ali dovoljno vremena je prolo i sada postoji ansa da se to uradi. Da li si
zainteresovana za slubu?
Ovo pitanje ju je uhvatilo sputenog garda i ona iznenaeno zuri u njega. Meni je mesto ovde, sa
mojim ljudima, ona odgovara.
Tvoji ljudi vie nisu ogranieni na mali deo velikog grada, on joj kae. Tvoji ljudi su ljudi
celog sveta, blizu ili daleko. Ako hoe neto da postigne, mora da gleda dalje od svog susedstva.
Uspostavljanje ravnotee na jednom malom mestu nije dovoljno da neto promeni. Na kraju, nee
uspeti i postae deo veeg ludila. Progutae ga.
Ona zna da je to tako. Oseala je to ve neko vreme. Bije bitku koju gubi jer vei svet nastavlja da
prodire unutra. Ali ona se boji da izgubi i ovo to ima; to je sve to joj je preostalo.
ta eli da uradim? ona konano pita.
Krupni ovek se naginje napred. Gospa je ta koja trai tvoju pomo. Ona eli da postane vitez
Rei. eli da ue u njenu slubu i preda svoj ivot uspostavljanju ravnotee. eli da se bori protiv
demona i njihovih potinjenih, protiv zla koje oni prouzrokuju. Ona eli to od tebe.

On podie crni tap, koji je leao oslonjen na klupu kraj njega. Ona je zaboravila na njega jo
nakon to ga je prvi put videla da ga dri. Sada ga paljivo posmatra, vidi koliko je rezbarija na
njegovoj povrini duboka i proimajua, kako dominira na sjaju uglaanog drveta. Nikada nije videla
neto nalik ovom tapu. On je privlai na nain za koji je mislila da nita nikada vie nee. Kada joj
ga prui ona ga uzima od njega jer misli da moda i pripada njoj.
Uvek ga dri uz sebe. To je tvoj ma i tvoj tit. titie te od stvari koje e da lovi i koje e,
zauzvrat, da love tebe. To je talisman mone magije. Nita ne moe da mu se suprotstavi. Ali njegova
mo je ograniena; direktno je zavisna od tvoje sopstvene snage. Kada se ti bude umarala i on e se
umarati. Budi nepaljiva ili izgubi hrabrost i bie u opasnosti ak i sa tapom.
ta radi? takoe ga pita.
Otkrie to kada ga bude upotrebila. Znae to instinktivno.
Jo uvek nije odluila da li e da se sloi ali onda joj on pria o logorima za robove, o pohodima
na utvrenja koji su ve zapoeti i sudbini ljudi koji bivaju zarobljeni i ona se odluuje. Kada on ode,
ona dri svoj tap, njen novi ivot je samo traak svetlosti na horizontu razumevanja, misterija koju e
morati da otkriva dan za danom.
Gleda ga kako odlazi sve dok ne zae u senke zgrada gde joj se prvi put ukazao, krupna,
nepomina prilika. Onda joj neki zvuk privlai panju i ona se refleksno okree u pravcu zvuka.
Kada se okrene nazad njega nema. Zbog naina na koji je nestao verovatno zbog brzine kojom
je to uradio ima oseaj kao da nikada nije ni bio tu.

* * *
Bliila se pono kada je Delorin stigla do kompleksa skladita i krenula u sporu pretragu
opljakanih zgrada. Pratila je enu viteza Rei skroz od Anahajma, od predvorja hotela gde je se umalo
doepala, iz ruevina grada kroz prirodu na sever, spor i naporan lov. Bilo je teko ovo raditi, ali ne i
nemogue. Delorin je mogla da pronae bilo ta to je odavalo miris. Bili su joj dati ivotinjski instinkti i
ponaanje, sa stranim sposobnostima koje su joj davale prednost nad drugima. Demoni su bili preraeni
ljudi, ali ona je uvek bila vie ivotinja nego ovek.
Tako da je, kada se izvukla iz ruevine hotela i zapoela svoj lov, upotrebila svoj nos kako bi
pronala miris svoje lovine, pronala ga meu drugima, okusila ga, zapamtila ga, a onda krenula za njim.
Bilo je dovoljno lako, ak i kada je bio tako pomean sa ostalim mirisima. Njen miris bio je upadljiv,
specifian miris viteza Rei, koji je demon Delorininih sposobnosti umeo da prepozna, bio je tu, spreman
da se otkrije ako ste znali kako da ga traite. Delorin ju je pratila sve do logora, do mesta na kome se
susrela sa ljudima koji su beali od Finda Gaska i njegove vojske, a onda je izgubila njen miris. Ali
nakon to je kruila malo unaokolo, ponovo ga je nala, usamljenu putanju koja je vijugala u ume.
ena Vitez je srela nekoga tamo, duboko meu drveem. Mogla je toliko da kae, iako nije bila u
stanju da kae neto vie. Koga god da je vitez sreo, taj nije ostavio svoj miris, nikakve otiske i nikakve
vidljive tragove nita to bi mu pruilo neki identitet. Na kraju, Delorin je zakljuila da je to bilo vilinstvorenje i da se dogodilo neto vano, jer je odvojilo enu viteza od dece.
Delorin ju je pratila niz zemljani put do poploane raskrsnice i skladita. Trag je vodio u kompleks i
tu se zavravao. Svuda se oseao miris maina, sirov, snaan i teak, duio je sve drugo. Miris njene
lovine nestao je meu njima. Demon je trao gore-dole po poploanom putu kao vuk, miriui zemlju,
traei tragove. Obila je itav kompleks dva puta, paljivo lovei. Ali nije pronala nikakav trag ene
viteza.
Vratila se nazad u kompleks i poela da puzi kroz zgrade. Sputena na sve etiri, probijala se kroz
svaki niz, kroz razbacani sadraj, unutar i izvan zgrada, preko zemljita i ponovo nazad. Tu i tamo je
uhvatila miris ene viteza ali nedovoljno da odredi kuda je otila. Neki drugi lovac bi moda i odustao,

ali Delorin je bila nepopustljiva. to je potraga bila tea, to joj je smrt koja je oznaavala njen kraj
pruala vee zadovoljstvo. Vodile su je misli o tome kako e se smrt odigrati, kako e ena vitez Rei biti
oborena, kako e moliti za milost, kako e iscediti ivot iz nje.
Kada se nasmeila, njeni zailjeni zubi su zlokobno zasvetleli a na njenoj njuci se videlo crvenilo.
Savila je svoje kande i meko prela njima preko svog tela punog krljuti. Bie to tako slatko kada se
bude dogodilo.
Trebao joj je itav as da stigne do zgrada na kraju i da otkrije onu sa lanim zidom. Vitez je bila
tako samouverena ili moda u urbi da se nije muila da ga ponovo zatvori. Delorin je iz tragova na
podu uoila odsustvo ATV-a koji je ena uzela. Razlog jaine mirisa maine bio je otkriven; njena lovina
je krenula ATV-om odavde. Ali maina je odavala jasan miris, koji je bio lako prepoznatljiv koliko i
vitezov sopstveni. Bie prilino lako slediti ga ako krene sada i putuje brzo. Dovoljno lako ako moe da
parira brzini ovog drugog i premai njenu izdrljivost.
Ali trebae joj vozilo, neto to e je isto tako brzo i sigurno nositi kao i enu viteza.
Pogledala je ogromni harli kroler kako stoji u senkama. Proverila je otvor za motor i videla da je
prazan, ali uhvatila je daak svoje lovine i pratila ga do mesta gde je sakrila elije punjenja. Odnela je
elije nazad, stavila ih na mesto i upalila veliki motor harlija. Pokrenuo se uz urlik koji ju je protresao
do kostiju.
Nasmeila se dok su je vibracije ispunjavale.
Posluie.

DVADESET ETIRI
Kirisin je ekao itavu nedelju da ga Arisen Belorus pozove k sebi. Bio je strpljiv, govorei sebi da
ne sme da reaguje u urbi ili iz frustracije, da je za prouavanje vilenjakih istorija i sastanke sa
zvaninim savetnicima potrebno vreme. Nije da kralja nije bilo briga ta se deava sa Elkris i
vilenjakim narodom; morao je da bude paljiv da uradi pravu stvar. Kirisin je to video jasnije nego
kralj, naravno; iz njegove perspektive odluka da se uradi ono to je Elkris traila nije dolazila u pitanje.
Ali on je bio samo deak i nedostajalo mu je iskustvo i mudrost starijih.
Sve ovo je govorio sebi, ali i dok je to radio mislio je o tome kako ima posla sa porodicom
dvolinih kukavica.
Bilo je uasno verovati u tako neto, ali jo od kada je doao do zakljuka da su ga i kralj i Eria
slagali, nije bio u stanju da razmilja ni o emu drugom. Eriino izdajstvo je bilo gore, jer ona je bila
jedan od Odabranih. Pripadnost Odabranima ih je vezivalo na naine na koje vilenjaka krv nije mogla i
nijedan Odabrani nije izdao drugoga dokle pamenje see.
Ali Kirisin je drao svoj bes pod kontrolom i obavljao svoje poslove. Radio je u batama sa
ostalima, brinuo za Elkris i zemlju gde je bila posaena. Obavljao je jutarnje pozdrave i veernja
opratanja. Smejao se i alio sa Bijatom i ostalima iako ne i sa Eriom, koja je vei deo vremena
izbegavala i da ga pogledadajui sve od sebe da sve deluje kao da nita ne nedostaje. Po svemu sudei,
njegovi napori bili su uspeni. Niko nije delovao kao da je primetio da neto nije u redu, niti je rekao
ijednu re o onome to se desilo.
Drvo nije ponovo progovorilo. Kirisin je bio siguran da hoe, da e njena potreba, tako opipljiva
kada je razgovaralo sa njim, zahtevati tako neto. eleo je da se to desi sa svakim izlaskom sunca kada je
iao sa ostalima da mu poeli dobro jutro i sa svakim zalaskom sunca kada su se okupljali da kau laku
no. Molio se da se to desi, da se desi neka mala promena, podseanje na ono to se desilo meu njima,
bar upozorenje ili opomena. Ali nita se nije desilo. Elkris je ostala nema.
Razmiljao je da popria o tome sa svojim roditeljima vie puta nego to je mogao da izbroji, ali
nije mogao da natera sebe da to uradi. Znao je, ako podeli svoju zabrinutost sa njima, oni e reagovati
voeni svojim oseanjima, kao to je i on uradio i da e izneti stvar pravo pred Kralja. Ovo je moglo da
izazove propast za koju Kirisin nije eleo da bude odgovoran. Njegovi roditelji su ve bili sumnjivi zbog
svojih napora da premeste koloniju vilenjaka u Raj. Kralj nije imao strpljenja za ovakve ispade, posebno
ako je krio neto. Najbolje to je Kirisin mogao da uradi u ovoj situaciji za njih je bilo da ih izostavi iz
ovoga.
Nastavio je da se nada da e se Simralin vratiti kui. Mogao je da kae svojoj sestri ta se desilo i
znao je da e mu ona dati promiljeni odgovor. To je bilo u njenoj prirodi; ona nije bila sklona naglim
reakcijama i emotivnim ispadima kao ostatak njegove porodice. Simralin bi o svemu razmislila; znala bi
ta je potrebno.
Ali dani su prolazili a Simralin se nije vraala kui, Kralj ga nije pozivao, Elkris nije razgovarala
sa njim i njegove misli su postajale sve mranije i uznemirenije dok je nastavljao sa svojim dunostima
Odabranog mehaniki, ekajui uzalud da se neto desi.
Deluje prilino odsutno u poslednje vreme, Bijat mu je rekao jednom, kada je uao kraj njega
dok su radili u cvetnim lejama. Da li te jo uvek mui ona stvar sa Elkris?
Nad njima, sunce je bilo visoko na nebu, bletava kugla koja je gorela nad Sintrom. Nije bilo kie
ve nedeljama. Sve je presuilo, Kirisin je pomislio, ukljuujui i njegove tajne nade.
Samo sam se pitao kako je Simralin, odgovorio je.
Bolje od veine, Bijat se podsmehnuo. Ona je traga kakvi bi svi ostali tragai eleli da budu.
Pametna, lepa, talentovana sve to ti nisi. teta za tebe.

Zaista teta, pomislio je Kirisin dok je njegov prijatelj odlazio.

Dugo nije poseivao drvo sam nou, kao to je to radio toliko dugo. Deo njega je to eleo ali dragi
deo se plaio da se suoi sa njom. Nije znao ta je gore da moda nikada vie nee progovoriti sa njim
ili da nikoga nee biti tu da to vidi ili poveraje u to. Na kraju, vie nije mogao to da podnese. este noi
njegovog uzaludnog bdenja, kada su ostali zaspali, otiao je da je poseti. Bila je to no obasjana
meseinom i bez potekoa je pronaao put i stao ispred nje kao molilac pred oltarom. Njena srebrnasta
kora se presijavala i odsjaj meseine isticao je grimiznu boju njenog lia pruajui zapanjujue
olakanje. Zurio je u nju sa strahopotovanjem, pokuavajui da smisli ta jo moe da uradi. Znao je da
mora neto da uini. Znao je da ne moe vie da eka na kralja ni bilo koga drugog.
Konano joj je priao i stavio vrhove prstiju na njeno glatko stablo. Priaj sa mnom, pomislio je.
Reci mi ta da radim.
Ali Elkris nije odgovorila, iako je dugo ekao, tiho priajui, podelivi svoje misli sa njom,
pokuavajui da se probije kroz zid utanja. Ako je i ula ono to je govorio, ako je ak i znala da je tu,
nije pruila nikakav znak za to. Kada se iscrpeo i kada njegovi napori nisu urodili plodom, predao se i
otiao na spavanje.
Sledei dan bio je vru i suv i dok je radio u batama sa ostalima, Kirisin je osetio kako gubi
strpljenje. Sada je prolo ve nedelju dana od kada je otiao Arisenu Belorusu i uprkos svojoj reenosti
da ne reaguje u urbi ili iz frustracije, uradio je to. Bio je to nepromiljen in koji je uzrokovala Eria.
Nakon dana u kojima ga je ignorisala, uhvatio ju je kako ga posmatra onda kada je mislila da ne obraa
panju. Nije bilo niega otvoreno uvredljivog u tom inu, nita to bi ga nateralo da pukne, ali imalo je
takav efekat. Uspravio se na noge, znojav, umoran i dovoljno besan da pojede prainu po kojoj je kopao i
ukoeno otiao ka mestu gde je ona stajala kraj Raje, toboe joj pokazujui kako da ree kalisto loze.
Eria ga je primetila kako dolazi, videla izraz njegovog lica i pokuala da se udalji. Ali on joj nije
dopustio. Krenuo je za njom, stigao je i blokirao joj put.
ta je bilo, Eria? brecnuo se, sa rukama na bokovima, lica porumenelog i napetog. Da li te mui
savest, roako? Da li me zato posmatra kriom?
Za trenutak mu je uzvratila pogled, a onda brzo prola rukom kroz svoju kestenjastu kosu i okrenula
se. Odrasti, Kirisine.
Odmah se ponovo naao ispred nje, stajui joj na put. ta kae na ovo? Ja u da odrastem kada ti
prestane da lae. To je dobra razmena, zar ne? Hajde da ponemo odmah. Ti mi kai istinu o svom ocu,
a ja u da ponem da se ponaam zrelo.
Ne znam o emu pria. Ponovo je pokuala da proe kraj njega i ponovo ju je zaustavio. Skloni
mi se sa puta, Kirisine. Ako nastavi ovo, kazniu te.
Samo napred! Uzviknuo je i podigao ruke, ignoriui ostale koji su poeli da se okreu ka njima
da vide ta se deava. Uradi to odmah! Uradi to pred drugima! Hajde da im ispriamo sve i vidimo ta
oni misle o tome!
Uhvatila ga je za ruke i povukla ih dole, lice joj se nalazilo na nekoliko centimetara od njegovog.
Prekini odmah sa ovim! Hladan bes je ledeno provejavao njenim reima. ta misli da radi? Moda
je bolje da ode kui i zavri za danas i proveri da nema groznicu!
Moda ti treba da prestane da truje svoj mozak svojim laima i proba da se zalei istinom!
Pribliio je lice tako blizu da su im se nosevi skoro dodirivali. Njegov glas se spustio do apata.
Ovo je neto to ja znam. to ja znam, Eria! Ne neto to sam umislio ili izmislio tek onako, ve ono to
znam! Elkris mi se obratila pre tano nedelju dana. Rekla mi je da je u opasnosti. Rekla mi je da e se
neto loe desiti. Rekla mi je da e morati da se smesti u Vilinkamen po imenu Loden, koji se moe
pronai uz pomo tri druga Vilinkamena koji se zovu tragaki kamenovi. Rekla mi je da ona nee
preiveti ono to dolazi ako se to ne desi, a nee ni vilenjaci.
Rukama ju je zgrabio za zglobove i drao je u mestu. Ti si znala za ovo i razgovarala si sa svojim

ocem o tome. Uradila si to u tajnosti, ali ja sam to otkrio jer kada sam otiao tvom ocu da mu ispriam o
tome kako je drvo razgovaralo sa mnom, nisam pomenuo tragake Vilinkamenove. Ali tvoj otac jeste.
Znao je sve o ta tri kojima se trai jedan. Znao je! To nije moglo da se desi osim ako mu ti nisi to rekla
pre mene. Priznaj!
ekao je, oiju prikovanih za njene. U redu, konano je odgovorila apatom. Rekla sam mu.
ekala sam dok nisi napustio bate, a onda sam se iskrala i ispriala mu. Nisam elela da on to uje od
tebe; ja sam voa Odabranih. Bilo je neophodno da to uje od mene. Hoe li da me pusti sada?
Kirisin je zurio u nju u tiini. Jo uvek je lagala. Sada je bio toliko ljut da je mogao da je udari.
Umesto toga je rekao: Hou da proeta sa mnom, Eria. Dalje od ostalih tako da ne mogu da uju ono
to priamo.
Brzo je zavrtela glavom. Neu kada se ovako ponaa.
Pustio joj je zglobove i povukao svoje ruke. Sve to hou od tebe je da me saslua. Ali ako hoe
da nastavimo ovaj razgovor ovde, onda hajde da dovedemo i ostale da se ne mue toliko dok
prislukuju.
Eria je uputila jedan brz pogled ka ostalim Odabranima i videla ih sve kako napeto gledaju,
sputenog alata, sa oima punim iekivanja. Oklevala je, a onda klimnula u znak slaganja.
Zavrite sa poslom, doviknula im je. Kirisin i ja moramo neto da raspravimo. Odmah se
vraam.
Uzela ga je za ruku u visini lakta i praktino ga odvukla sa istine u umu iza, krenuvi uskom, slabo
korienom stazom koja je vodila do strmih litica koje su nadgledale doline ka zapadu. Pustio je da ga
ona vodi, zadovoljan time da saeka sve dok se ne udalje dobro od ostalih pre nego to se raspravi sa
njom. ta god da se desi danas, on e doi do istine u vezi sa ovim stvarima. Ako odbije da mu ih da
voljno, ieprkae to iz nje.
Kada su dobro zali pod drvee ona se okrenula ljutito i lupila ga po grudima. ta se dogaa
izmeu mog oca i mene nisu tvoja posla, roae. Naglasila je re. Nema prava da mene ispituje o
njemu.
Kirisin se nije dao. Imam kada me lae. Ili kada me ti lae. Kao to si me upravo slagala tamo.
Razgovarao sam sa Bijatom kada sam se vratio iz tvog doma. Uopte nisi naputala bate. Rekla si ti to
svom ocu, svakako. Ali to nije bilo tada; desilo se mnogo ranije. Zato me je Elkris pitala zato je
naputena. Zato mi je rekla da moram da je sasluam: jer ak ni ona mislei na tebe nije. Rekla ti je
sve pre nego to je uopte priala sa mnom i ti nita nisi uradila po tom pitanju. Zato me lae?
Njeno lice je bilo napeto i ljutito. Ne laem!
Ali mogao je da vidi po nainu na koji je to rekla da jeste. Pogledao ju je sa saaljenjem. Zna,
Eria, kada se ovo sve zavri, morae da ivi sa posledicama. Izgleda da misli da se nita nee
dogoditi Elkris, ali ta ako se desi? ta ako umre? Zaklela si se da e brinuti o njoj, kao i svi mi ostali.
Kako e opravdati svoj neuspeh?
Ona je zavrtela glavom branei se. Neu doiveti neuspeh. Ve jesi. Kao to sam i ja. Svi smo.
Nismo nita uradili da joj pomognemo! Molila nas je za pomo, preklinjala, ali mi smo je ignorisali. Ne
znam za tebe, ali ja ne mogu da ivim sa tim. Meni neto znai to sam Odabrani. Ja prihvatam svoju
dunost i ne zapostavljam je samo zato to ti ili tvoj otac ili bilo ko drugi odlui da je u redu da se tako
uini. ta je sa tobom? Da li se osea odgovornom za njenu sigurnost? Zato se ovako ponaa?
Njene usne su se pretvorile u tanku crtu i jo uvek je vrtela glavom. Probala je da neto kae ali nije
mogla.
Dobro, ti mora da uradi ono to misli da je ispravno, nastavio je, ponovo se pribliavajui.
Mora da odgovara pred sobom za svoje izbore. Ali ja ponovo idem kod tvog oca i zahtevau da neto
uradi. A ako to ne uspe, otii u pred Visoko vee i pitau njih! A ako ni to ne uspe, otii u kod nekoga
ko e eleti da me slua. U stvari, poeu sa Bijatom i ostalima. Odmah nakon to budem otiao odavde,

idem pravo kod njih i ispriau im sve to ti i tvoj otac radite!

Bolje nemoj, Kirisine! rekla je itei. Ne zna ta e ti moj otac uraditi zbog toga!
O, pa sada mi se jo i preti? Ja nisam kao ti, Eria. Ja se ne plaim tvog oca!
Ni ja ga se ne plaim! brecnula se, sa suzama koje su joj navrle na oi.
Nasmrt si uplaena od njega, rekao je i odjednom je shvatio da je to istina, da se jeste plaila iz
razloga koje nije razumeo.
Ti...! poela je ali nije mogla da zavri. Uruila se sama u sebe i pognula glavu; ruke su joj se
podigle da sakriju suze i uznemirenost. Mrzim te, rekla je tiho.
Ne, ne mrzi me.
Mrzim! insistirala je.
Kai mi istinu, pritiskao ju je.
Ti nita ne razume! viknula je tako jako da se odmakao za korak.
Onda zato mi ne pomogne da razumem? Reci mi zato me svi lau?
Zabacila je ruke, kosa joj je letela svuda. Ne mogu da ti kaem! Moj otac... Guila se reima koje
su izlazile kroz njena usta. Mislim, ja... ne mogu!
Rekao ti je da mi ne kae, zar ne? Kirisin je pogaao. Zar nije tako? Priznaj.
Pogledala ga je, poraena. Ti stvarno nee da odustane, zar ne? Nee da prestane da zapitkuje
dok ne bude saznao. Duboko je udahnula i izbacila vazduh. U redu, rei u ti. Ali ako bude nekome
rekao, kazau da lae.
Bila je to prazna pretnja, ali nije bilo razloga da se to naglaava. Samo mi reci, Eria, rekao je.
Stisnula je usne, uvrujui svoju reenost. Nisam htela da se pretvaram da ne znam za Elkris, ali
mi je otac rekao da moram. Rekao je da ne smem nikome da kaem. Obrisala je suze. On nije samo moj
otac, on je kralj. ta je trebalo da uradim?
Kirisin nije rekao nita; jednostavno je ekao na nju. Trenutak kasnije, podigla je pogled, kao da
hoe da bude sigurna da je jo uvek slua, a onda ga je isto tako brzo skrenula.
Ja volim ono to radim, Kirisine, ak i ako ti ne misli tako. Verujem u ono to radim. Ne bih to
menjala ni za ta i ja... odlutala je. Ponekad odem da je vidim nou, kao to i ti to radi. Volim da sam
joj blizu, nasamo sa njom. Mogu da osetim kako me posmatra. Znam da je aavo, ali tako mi izgleda.
Sedim u Vrtovima i jednostavno... provodim vreme sa njom. Nikada nije nita uradila da mi da do znanja
da me je svesna do pre dve nedelje.Tada mi je ispriala o opasnosti koja dolazi i o tome da treba da bude
smetena u Loden da se zatiti.
Zavrtela je bespomono glavom. Nisam znala ta da radim. Morala sam nekome odmah da kaem.
Odluila sam da odem svom ocu. Molila sam ga da uradi neto. Isprva mi se inilo da e pomoi. Ali
onda je rekao da je stvar mnogo komplikovanija nego to sam mislila. Rekao je da ne razumem ta traim,
da ne znam dovoljno o Lodenu da uvidim ta e se desiti ako uradi ono to traim. Rekao je da moramo
da saekamo dok se ne zavri moja sluba kao Odabranog. Kada jednom budem prestala da budem
Odabrani, on e preduzeti neto.
Podigla je ruke kada je on krenuo da kae neto. Znam. Rekla sam mu da ne vidim kako moemo da
ekamo toliko dugo. Ali moj otac je rekao da u odnosu na ivotni vek Elkris, to nije bilo nita. Elkris je
ivela stotinama godina. Nekoliko meseci u ivotu drveta bilo je neto vie nego to bi jedan dan bio za
nas. I manje, moda. Nije bilo neophodno da se odmah deluje.
On ne moe to da zna zasigurno, Kirisin se usprotivio.
Ono to on veruje da ne moe da zna, Eria je rekla oklevajui, jeste ta e se desiti sa mnom ako
me ne natera da ekam.
Kirisin je krenuo da odgovori, a onda je stao. Kako to misli?
Mislim da ima jo neeg u ovome od onoga to ti i ja znamo. Loden je Vilinkamen, magini
talisman. Moj otac kae da postoji veliki rizik za onoga ko ga koristi. Nije hteo da otkrije prirodu tog

rizika, samo da mi nee dozvoliti da ga uzmem. Rekla sam mu da se ne plaim. Rekla sam mu da sam ja
voa Odabranih i da sam ja ta koja treba da ga uzme.
Videla je izraz njegovog lica i namrgodila se. Moe da mi poveruje ili ne, Kirisine, ali to je ono
to sam mu rekla. To ga je razbesnelo. Rekao mi je da ne znam o emu priam. Rekao je da ako nastavim
da istrajavam u ovome, da e me naterati da napustim svoj poloaj jednog od Odabranih.
Zavrtela je bespomono glavom. Kada sam pokuala da se suprotstavim tome, uutkao me je
vikom. Bio je tako ljut! Nikada ga nisam videla tako ljutog. ta sam mogla da uradim? On je moj otac!
Nije hteo da popusti!
Nastala je duga tiina meu njima. Zurili su jedno u drugo, nijedno od njih spremno da kae neto
vie odmah. Kirisin nije bio siguran kako treba da se osea. Bio je ljut na kralja, ali je sa druge strane
razumeo kako je Arisen Belorus hteo da zatiti svoju jedinu erku od onoga to je video kao opasnost od
korienja Lodena. Ono to ga je, ipak, najvie muilo, bila je nagrizajua sumnja da kralj moda nije
rekao Erii sve to zna, da je moda neto krio. Bio je dvolian sa Kirisinom; nije postojalo nita to je
nagovetavalo da nije bio i sa njom.
ta e da uradi? konano ga je pitala.
On, zapravo, nije znao. Mislio je da e mu saznanje o istini stvari dati neki odgovor na to pitanje, ali
nije. Bio je podjednako nasukan kao to je bio i ranije.
Kako tvoj otac zna da Loden moe biti opasan po onoga ko ga koristi? pitao je.
Slegnula je ramenima. Kada sam mu ispriala ta je Elkris rekla, rekao mi je da saekam dok je
poslao starog Kulfa da proui istorije i vidi ta one kau o tome. Tek kada je Kulf to uradio odluio je da
ja ne mogu nita da imam sa tim. Otkrio je neto o tome ta e se desiti ako se Loden upotrebi, ali kao to
sam rekla, nije hteo da mi kae.
Kirisin je razmislio o tome jo malo, a onda joj je rekao: Zar ne eli da sazna ta je u pitanju?
Zavrtela je glavom sumnjiavo. Nisam sigurna da li elim ili ne.
Bar e znati koliko je stvarno opasno koristiti Loden. Znae da li je tvoj otac bio u pravu da ti to
zabrani.
Moda.
Rekla si da si ozbiljno shvatila polaganje zakletve Odabranih. Ako je tako, zar ne mora da sazna
ta rizikuje ako pokua da pomogne Elkris? Zastao je. Prvo je tebe zamolila za pomo, Eria. Ne
mene. Nije me pitala sve dok nije delovalo da si je napustila. Ali ti si ta koju je ona elela.
Eria je izgledala bedno. Znam koga je molila, Kirisine. ta predlae da uradim?
Zaviri u istorije. Tako e moi da se odlui. Pomoi u ti. Ne oekujem da to uradi sama. Moda
emo pronai odgovor bre ako oboje traimo.
Ponovo je utala, razmiljajui. Ne znam.
Da li se sea kada smo bili deca? pitao ju je impulsivno. Pruio je ruku i dotakao je neno po
ramenu. Jurili smo kroz ume kod tvoje kue i pravili se da imamo avanturu. Ponekad smo to radili nou,
kada su ume bile mrane i strane. Pravili smo se da traimo zakopano blago. Bili smo prijatelji tada.
Znam da to sada tako ne izgleda, ali mislim da jo uvek jesmo. Ne znam zato se tvoj otac toliko brine da
ti se neto moe desiti, ali ja elim da ti pomognem da to otkrije. Zato mi ne prui priliku? Zar ne eli
da zna razlog?
Zurila je netremice u njega, kao da nije sigurna ko je on, a onda je rekla, Moraemo da se uunjamo
u sobu gde se dre istorije. Stari Kulf se stalno unja unutra. Moraemo da uemo kada zaspi ili e hteti
da zna ta radimo i verovatno e rei mom ocu. Zastala je, razmiljajui. Ali ja znam kako da uemo u
sobu, ak i kada je zakljuana.
Ponela ju je ideja da uradi neto, da se otarasi tereta krivice koji je nosila time to je potovala elje
oca i to je ignorisala svoju dunost Odabranog.
Da li si voljna da to uradi? nastavio je on, elei da bude siguran da se nee predomisliti. Ako

odlui da ga ne poslua, verovatno e se veoma naljutiti.

Bie besan, sloila se, ponovo sumnjiava.
Ali ne moe da se brine sada oko toga, insistirao je. Posmatrao je njeno lice, odmeravajui
njenu reenost. Ne dok ne otkrijemo ta on to zna to mi ne znamo.
Zavrtela je glavom. Pretpostavljam da ne. Podigla je pogled i srela njegov. Ne dok ne
otkrijemo.
Sumnja koja se pojavila trenutak ranije je nestala. Otro je izdahnula u olakanju. Da li moemo to
da uradimo veeras? pitao je.
Klimnula je, odlunost se jasno videla na njenom licu. Moemo da uradimo to veeras.

* * *
Ostatak dana je proao sporo za Kirisina. Trudio se da to vie radi u Vrtovima, dok su mu misli
stalno lutale ka onome to mu je Eria otkrila. Njegove emocije bile su izmeane. Sa jedne strane, mogao
je da razume oklevanje njenog oca da stavi u opasnost svoje jedino dete. Sa druge, ona je bila voa
Odabranih i ona koju je Elkris zamolila za pomo. Delovalo mu je da su i njene i dunosti njenog oca bile
jasne, ali nije znao kako bi on reagovao da je kralj a da je Eria njegova erka, zato se trudio da ih ne
osuuje ak i kada je hvatao sebe da to radi. Kirisin se uvek ugledao i divio se Arisenu Belorusu, ali
nije mislio da e ga ikada vie videti u tom svetlu. Kako e videti Eriu i dalje je ostalo otvoreno.
Zavisie od onoga to e se desiti te noi. Zavisie od toga kako e ona reagovati na ono to otkriju u
vilenjakim istorijama.
Jedno je bilo sigurno. Njegovi roditelji bi bili besni kada bi saznali da je njihov roak bio spreman
da dovede u opasnost itav vilenjaki narod samo da bi zatitio svoju erku. Zato e Kirisin to i morati
da krije od njih, jer je znao da bi to odmah izneli pred kralja i kako je to lako mogao da bude kraj za sve
njih.
Jo je mnogo vremena ostalo do zalaska sunca i imao je i vie nego dovoljno vremena da zabrlja
stvar. Do tada, bilo mu je muka od razmiljanja o tome i bio je nestrpljiv da neto uradi.
Ali prvo je tu bila veera sa njegovim roditeljima sa kojima se dogovorio da provede no
razgovor o Simralin i njenom oekivanom povratku kui i kuni poslovi za koje se od njega oekivalo da
ih obavi kada doe u posetu. Otiao je rano u krevet, izmiljajui umor i nemirno je spavao nekoliko sati
pre nego to se probudio jedan sat posle ponoi. Nakon oslukivanja da bi bio siguran da je ostatak
domainstva zaspao, ustao je i obukao se. Uzevi svoj dugaak no i sandale, provukao se kroz prozor i
nestao u tami bez ijednog zvuka.
Vilenjaka zajednica je bila tiha, veina ljudi je ve bila u krevetu ili se spremala za san. Nebo je
bilo oblano i odavalo je malo svetlosti, tako da je Kirisin bio prinuen da se oslanja na svoja vilenjaka
ula da nae pravi put kroz crnilo. Vazduh je bio miran i topao, no uronjena u tiinu i prikriveno
iekivanje. Oprezno se kretao niz usku stazu koja je vodila do doma Belorusovih, birajui put i
oslukujui zvuke koji bi ga upozorili na neije prisustvo. Nije uo nikoga i stigao je do ivica kraljevog
doma bez incidenata.
uei u bunju na prethodno dogovorenom mestu, tik izvan terena po kome su patrolirale strae,
ekao je pono i Eriu.
Nekoliko puta mu je palo na pamet da niko nije znao gde se nalazi. Kada bi mu se neto desilo, niko
nije mogao da zna gde da ga trai. Bila je to ledena pomisao da vilenjaki kralj moe uiniti neto da ga
uutka ali nije mogao da prestane da razmilja tako u svetlu onoga to je saznao o njemu. Ako je bio
spreman da rizikuje ugroavanje Elkris da bi zatitio svoju erku, nije mu trebalo mnogo izgovora da
ukloni problematinog deaka.
To ga je nateralo da se pita. Da li je Eria pogazila re i izdala ga svom ocu?

Jo uvek se pitao kada se ona pojavila iz tame, obuena kao i on, senovita prilika u pomraini.
Ovamo, proaptala je, prislanjajui usne tik uz njegovo uho. Straari nas nee videti. Njihove oi e
gledati u drugu stranu narednih nekoliko minuta. Pouri!
Pratio ju je kroz drvee, pazei najbolje to je mogao da gazi tano tamo gde i ona, bacajui
nervozne poglede svuda unaokolo u potrazi za Kunom straom ili bilo kim ili bilo ime to je uvalo
kralja. Ali niko se nije pojavio i alarmi se nisu oglasili i za samo nekoliko minuta nali su se kraj
sporednih vrata koja su se neujno otvorila pred Eriinim dodirom i pustila ih u dom Belorusovih.
Kirisin je stajao tik iza vrata, teko diui uprkos pokuaju da se umiri. Eria je stala ispred njega,
oigledno oslukujui, pazei da je sve bezbedno. Zadovoljna, uzela ga je za ruku i povukla ga napred.
Ili su polako, prolazei kroz sobe osvetljene siunim sveama koje su odavale tek toliko svetla da vide
kuda idu i ne padnu preko nametaja. Jednom ili dva puta, Eria je zastala i oslukivala iznova pre nego
to su nastavljali. Stigli su do vrata koja su vodila ka stepenitu koje se sputalo ka biblioteci u kojoj su
bile vilenjake istorije i krenuli dole. Eria je sada nosila bezdimnu baklju da im osvetli put. Vazduh je
postao hladniji a tiina se produbila. Spustili su se niz nekoliko nizova stepenica dok nisu stigli do
poslednjeg nivoa i stajali u malom predsoblju sa radnim stolom i nekoliko stolica. Dvoja vrata stajala su
u zemljanim zidovima oiviena gredama i stubovima.
Eria je prila desnim vratima i otvorila ih paljivo, osvetlila bakljom unutranjost i brzo pogledala
unutra. Zadovoljna, okrenula se ka Kirisinu i pokazala mu da se priblii. Uli su u sobu, koja je bila
ispunjena policama i ormanima zakrenim knjigama i papirima, koje su sve bile oznaene odtampanim
naslovima i brojevima. Eria je krenula ka zadnjem delu sobe, okreui se unaokolo dok je hodala,
traei. Konano je stala i pokazala ka zbirci knjiga koje su bile drevne i prekrivene prainom, uvezane
koom i pozlaenih naslova. Uzela je prva dva dela i dodala mu jedan.
Ovo su istorije, proaptala je. Da li hoe da ih iznesemo napolje do stola?
Zavrteo je glavom. Hajde da ostanemo unutra.
Zajedno su seli prekrtenih nogu na pod od drvenih letvi, stavili baklju izmeu sebe, otvorili knjige i
poeli da itaju.
Bio je to dug i spor proces. Red po kome je sadraj u knjigama bio zabeleen bio je zbunjuju; nije
delovalo hronoloki a ni da je ureen po temama. Tekst na stranicama bio je sitan i nerazgovetan, a
mnoge rei bile su im nepoznate. Kirisin je brzo odluio da e im trebati previe vremena da sve
proitaju i predloio je Erii da trae samo kljune rei poput Elkris ili Vilinkamen, zaustavljajui se da
proitaju tekst samo ako pronau neku od te dve. Uradili su tako i mogli su mnogo bre da okreu stranice
ali su pronali samo da se bilo koja od te dve rei sporadino spominje.
Jo gore, nijednom nisu naili ni na najmanje pominjanje Lodena.
Zavrili su sa prve dve knjige i preli su na sledei par. Vreme im je izmicalo. Kirisin se uhvatio
kako povremeno gleda ka Erii, koja se udubila u itanje i nije obraala panju na njega. U potpunosti ga
je iznenadila njena potpuna promena ali je bio i zahvalan na tome. Ve je imao bolje miljenje o njoj.
Ako pronau neto i ona bude preduzela neto, moda e ak biti spreman i da ponovo razmisli...
Traite neto? glas je zareao iz mraka u pravcu vrata.
Kirisin je osetio kako mu srce zastaje. Susreo je Eriin preplaeni pogled kada joj se glava trgnula
navie i nije mogao da skrene pogled.

DVADESET PET
Ruke su tresle Sokolova ramena snano i naglo ga probudile iz sna.
Probudi se, Ptico, uo je Pantera kako kae.
Zatreptao je oima jo uvek zamagljenim od sna, pokuavajui da se usredsredi. Trebao mu je
trenutak da se orijentie. Jo uvek je bio na podu u zajednikoj sobi gde je zaspao prole noi. Mogao je
da uje glasove u pozadini, priguene i ispunjene uenjem. Osetio je radost kako izbija iz njih dok su se
podizali i sputali.
Hej! Panter ga je ponovo protresao i ovog puta je pogledao u njegove oi. Blagi, ironian osmeh
ga je pozdravio. Bolje doi da vidi ta je naumio tvoj pas.
ejni. Brzo se uspravio suvie brzo i sve je poelo da se okree. Sedeo je za trenutak sa glavom
izmeu nogu, ekajui da stvari prestanu da se kreu.
Gori si od one zverke, Panter je frknuo sa prezirom. Moda ti ima ono to ona nema. Oe da
ustane? Oe sve da propusti?
Soko je zatreptao, vrtoglavica je prestala i on je pogledao ka Pantem. ta da propustim? pitao je.
Pazi tamo, rekao je ovaj, pokazujui.
Ostali Duhovi su se okupili oko ejnija, koji je bio na nogama i lokao vodu iz inije. Izgledao je
pomalo raerupano ali njegove rane iz jueranje bitke su gotovo nestale.
Sova se dovezla, napregnutog pogleda. Kako se ovo dogodilo? pitala je, meavina zapanjenosti i
duboke sumnje bila je oigledna na njenom licu. Svi smo videli. Umirao je, Sokole.
Soko je zavrteo glavom. Bio je podjednako zbunjen kao i ona, iako iz razliitih razloga. Znao je ta
se desilo, znao je kakvu je ulogu odigrao u tome, ali nije razumeo kako je to bilo mogue.
Taj pas, to je avolski pas, Panter je promrmljao, gledajui ka ejniju, namrtenih obrva. Nema
anse da mo ovako da etka. Bio je skroz pokidan, jedva da je mogo da die. Kako to da se mrda isto ko
i uvek. Zavrteo je glavom. Jes, to je sigumo avolski pas.
Svea je podigla pogled sa mesta gde je kleala kraj ejnija, videla da se Soko probudio i pourila
je da mu prui veliki zagrljaj. Zar to nije divno? proaptala je.
Soko je pretpostavio da jeste. Pretpostavio je da je to, na neki nain, ak i udo. Hteo je da razume,
ali se u isto vreme i plaio onoga to moe da sazna. ejni je zaista umirao, toliko je bio loe da je jedva
znao da je Soko taj koji je grlio njegovu veliku glavu, oi su mu bile staklaste i disao je teko i
isprekidano. Nije postojalo nita to je neko mogao da uini za njega, nita to je moglo da ga spase, a
ipak...
Ipak, Soko ga je spasao.
Kako je to uradio?
Odvojio se od Svee, uspravio se na noge i otiao do mesta gde je ejni mirno leao, zavrivi sa
pijenjem. Sive oi pomerile su se da pronau Sokola dok se pribliavao, ne vie staklaste ve otre i
bistre. Soko je kleknuo kraj njega, prolazei rukom preko debelog krzna, preko nakostreene glave,
zastajui da poee velike ui. Sve povrede su zacelile. Postojali su nabori oiljaka pod krznom kao da
su se povrede dogodile pre dosta vremena ali ejnijevo krzno bilo je praktino bez ikakvog traga.
Soko je pogledao u velikog psa, pitajui se da li je umislio svoj udeo u svemu ovome. Moda je
samo umislio da je uradio neto time to je to eleo. Moda povrede nisu bile tako opasne kako su
pretpostavili, mnogo povrnije nego to se inilo, i...
Zaustavio se. Ovo je bilo glupo. Nije on umislio nita u vezi sa onim povredama. Ne, neto se desilo
prole noi, neto izmeu njega i ejnija emu su samo oni prisustvovali, neto to jo uvek nije mogao
da razume.
A moda nikada nee ni moi da razume.

Podigao se, oseajui se stran samom sebi. Nije vie bio ista osoba. Bio je neko potpuno drugaiji
jer samo je neko drugi, neko o kome nije znao nita, mogao da uradi za ejnija ono to je on uradio.
Pazi ga, Panter je promrmljao. On zna neto, ali nee da kae. avolski psi nikad nee da kau.
Soko ih je onda sve uposlio, odluivi da je bolje da se jednostavno nastavi dalje nego da se sedi i
razmilja o misterijama. S obzirom na jueranje dogaaje, instinktivno je znao ta treba initi. U
narednih par dana ivee na povrini, na viim spratovima zgrade. Tamo nije bilo toliko bezbedno koliko
bi voleo, ali u ovom trenutku nita nije delovalo mnogo bezbedno. Odredio je Majstora i Kredu da
odaberu sobe koje su mogle da se zatvore i brane. Prebacie se danas, ponee sa sobom ono to mogu da
nose od zaliha i neophodnih stvari a ostalo e ostaviti za kasnije. Ostavie i le dinovske stonoge. Bio je
suvie teak i suvie kabast da pokuaju da ga pomere, a svejedno nije bilo ni mnogo razloga za to.
Nadao se da nije bilo jo ovih udovita, da je postojalo samo ovo jedno, mutacija koja je ispuzala iz
kanalizacije i podzemnih tunela. Odakle je dolo i ta je uzrokovalo njegovu mutaciju ostalo je misterija
za koju je sumnjao da e bilo ko od njih da razotkrije. Ali bar su sada znali ega treba da se paze ako se
ubistva i kasapljenje Gutera, Kretavaca i drugih plemena nastavi.
Dok se pridruivao ostalima za brzim dorukom, posluenim hladnim i spasenim meu ostacima
kuhinjskog dela, uhvatio je sebe kako ponovo razmilja o znacima koje je propustio. Trebalo je da bude
oprezniji nakon susreta sa ranjenim Guterom i poto je uo za mrtve Kretavce. Trebalo je da zna da ne
sputa gard nakon Sveinog oseaja opasnosti u podrumu starog skladita odakle su pokupili tablete za
preiavanje. Sada je bio siguran da je podrum bio stonogina jazbina. Mora da se smestila tamo, a onda
izala u potrazi za hranom. Nekako je pronala Tigra i Make, uhvatila ih na prepad i pobila ih pre nego
to su mogli da se odbrane. Onda je pratila Duhove nazad do njihovog podzemnog doma, izbuila put kroz
staru ventilaciju i prokopala ga kroz plafon.
Zavrteo je glavom, pokuavajui da odagna stvaranje mentalne slike stvorenja iz nonih mora,
udovita koje je moglo da rije kroz elinu icu, malter i beton.
To ga je nateralo da se iznova zaudi hrabrosti Laste da mu se suprotstavi i zatiti Sovu i Veverca.
Pogledao je ka njoj, proveravajui da li je ona bila jo uvek ista devojica, da se nije nekako promenila
na nain na koji je oseao da se on sam promenio. Sedela je i jela u tiini, ne priajui mnogo, lica
mirnog pod uperkom kose boje sena. Izgledala je isto, ali on nije smatrao da jeste ista. Kako je mogla
biti?
Uhvatila ga je da je posmatra. Nasmeio se i namignuo joj. Nesigurno mu je uzvratila osmeh, a onda
nastavila sa jelom.
Kada su zavrili, poslao je Kredu i Majstora u potragu za novim odajama i Pantera i Medveda do
obale da pronau Reku i Vremenka. Nakon svega to se desilo, nije mogao da ostavi devojicu i njenog
dedu napolju nezatiene, bez obzira na zarazu. Izolovae ih u jednoj od gornjih soba, negde gde e biti
na sigurnom onoliko koliko to bude mogue. Moda e Sova znati ta da radi da pomogne starcu kada
bude videla simptome. Ako ne, onda e jednostavno uraditi sve to mogu za njega sve dok ne doe vreme
da napuste grad.
A odlazili su, u to je bar bio siguran. Razmatrao je to pitanje ve danima, ali neoekivano
pojavljivanje dinovske stonoge ga je prelomilo. Ostajanje u gradu bilo je suvie opasno. Stvari su se
menjale, neke od njih vidljivo, neke je jednostavno predoseao. Mislio je da ne bi trebalo da budu u
blizini i vide kako e sve ispasti. Dolo je vreme da ispuni viziju, ak i ako nije bio siguran kako da to
uradi. Dolo je vreme da povede svoju porodicu i pronae dom koji mu je vizija obeala.
To je znailo da mora da ubedi Tesu da krene sa njima. Nije znao ni kako e to da uradi. Samo je
znao da e morati da pronae nain. Sastae se sa njom veeras, na prethodno dogovorenom mestu i rei
e joj ta namerava da uradi. Onda e je ubediti kako god zna, koristei sva sredstva, da krene sa njim.
Otiao je da radi sa Sovom i Lastom, prikupljajui namirnice i opremu koju su nameravali da ponesu
sa sobom, pripremajui se za preseljenje gore. Kreda i Majstor su se ubrzo vratili i rekli da su pronali

odgovarajue mesto. Otiavi sa njima da ga proveri, Soko je video da je adekvatno, nizovi soba sa vie
od jednog izlaza, ne suvie visoko niti suvie izloeno, savreni kompromis. Nije bilo sigurno kao
podzemlje ali ni podzemlje nije ispalo ba tako sigurno.
Do vremena kada su se Panter i Medved vratili vukui Vremenka na improvizovanoj nosiljci sa
Rekom koja ih je pratila, bili su spremni da smeste devojicu i njenog dedu u sobu koja je bila fiziki
izolovana od ostalih, ali ipak dovoljno blizu da mogu da budu zatieni. Vremenko je izgledao isto, jo
uvek prekriven ljubiastim mrljama, jo uvek grozniav i nesvestan. Reka je zagrlila Sokola i rekla mu
koliko joj je znailo to ovo radi i on joj je uzvratio zagrljaj i ponovo je podsetio da su oni porodica i da
moraju da paze jedni na druge. Panter je vrljao unaokolo mrmljajui kako su svi izgubili razum, da je
rizikovanje postalo deo ivota i da on, pre svega, nije hteo da ima nita sa tim. Potom im se prikljuio
kada su odvukli namirnice uz stepenice do njihovih novih odaja.
Trebao im je itav dan da zavre posao. Do tada, Sova je pregledala Vremenka i itala jo malo o
tipovima zaraza. Mislila je da je shvatila prirodu one kojom se starac zarazio i kako najbolje da je lei.
Dala je instrukcije Reci ta da radi, koristei kombinaciju lekova koje su ve imali, iako samo u
ogranienim koliinama, tenosti da ne bi dehidrirao i hladne krpe da mu stiaju groznicu. Sve je to bilo
primitivno, ali to je bilo sve to su imali. Soko je obeao da e popriati sa Tesom kada se budu videli te
veeri, znajui ve da to nee napraviti neku razliku, jer joj nee dozvoliti da se vrati u utvrenje, ak ni
po dodatne lekove.
Do zalaska sunca, Duhovi su sve sredili i smestili se da provedu no. ejni je uvao vrata, bar
delimino povrativi snagu, i Soko je ustanovio raspored dvoasovnih smena do zore. Nije imalo potrebe
rizikovati, iako je znao koliko je ejni pouzdan. To e ionako trajati samo nekoliko dana, a onda e
napustiti grad i sve e se promeniti. Pokuao je da razmisli o tome ta je to znailo i nije uspeo. Znao je
da nije mogao da se nada da moe sve da predvidi, iako je oajniki eleo da prekine neizvesnost.
Morae da se bavi njihovim odlaskom i putovanjem dan za danom i nada se da e usput otkriti ono to je
mu je trebalo. Bio je to veliki rizik, ali imao je oseaj da ostati u mestu i nadati se najboljem predstavlja
jo vei rizik.
Ponekad se jednostavno mora verovati u neto. Verovao je da e biti dovoljno ako ostanu zajedno i
paze jedan na drugoga.
Sumrak je uveliko trajao kada je krenuo iz zgrade na svoj sastanak sa Tesom. Uzeo je iz ormana sa
orujem jedan od tapova i par otrov-bodlji, kao i svoj lovaki no. Razmiljao je o tome da povede i
ejnija, ali brinuo se da se veliki pas moda nije dovoljno oporavljen i nije eleo da ga dovodi u
opasnost sve dok tako ne bude. Proao je tim putem mnogo puta i znao je kako da se kree i ostane
bezbedan. Morae samo da bude dodatno paljiv.
Pazi da svi ostanu unutra, rekao je Sovi, savijajui se blizu tako da drugi ne mogu da ga uju.
Ako neto poe naopako, ne razdvajajte se drite se zajedno. Probau da budem brz.
Kratko je klimnula glavom ali njene oi su odavale njenu bojazan. ta e da radi ako ona ne bude
htela da poe sa tobom?
Nije priao sa njom o onome to je nameravao, ali Sova je mogla da mu proita misli jednako lako
kao to je itala svoje knjige. Znala je ta je hteo da pokua i sa im se suoavao.
Nasmeio se ohrabrujue. Poi e.
Obeaj mi, ako izabere da ne krene ne, ekaj, pusti me da zavrim ako izabere da to ne uradi,
da e se u svakom sluaju vratiti. Da nee otii u utvrenje i da se nee motati unaokolo ekajui da se
ona predomisli.
Njene oi su ispitivale njegove, ekajui. Kada je videla da okleva, rekla je Potreban si nam,
Sokole. Ne moemo da uradimo ovo bez tebe. Obeaj mi.
Razumeo je. Ugrizao se za usnu, pogledao u svoja stopala, a onda rekao: Vratiu se, obeavam.
Pozdravio se sa ostalima, izaao kroz teka vrata koja je Majstor napravio da brane ulaz u

zajedniku sobu i siao niz stepenice do ulice. Stojei tik uz vrata, pogledao je u senovite oblike
naputenih vozila i hrpu ubreta.
Onda je, duboko udahnuvi, krenuo ka utvrenju, elei da zavri sa tim. Krenuo je ka sredini ulice,
stalno posmatrajui svoju okolinu dok je hodao, ali nije usporavao dok je to radio. Imao je neprijatan
oseaj to je ovako sam napolju u mraku, krei sopstveno pravilo da niko nikada ne sme da izlazi sam
nou. Zadrhtao je kada je ledeno hladan vetar neujno dunuo. Delovalo je pogreno to je iao bez
ejnija, uprkos onome to je govorio sebi. Ali tu nije bilo pomoi. Morae da se osloni na sopstvene
instinkte.
Ali njegovi instinkti nisu bili kao ejnijevi.
Osim toga, bio je umoran i obuzet mislima.
to je verovatno bio razlog zato nije primetio senovitu figuru koja je stajala na vratima preko puta
ulice i posmatrala ga kako odlazi.

* * *
Put uz Prvu aveniju ka utvrenju bio je miran, nekako isprazan i ispunjen senkama i duhovima. Soko
je drao tap pred sobom spreman da ga upotrebi i drao se sredine ulice, dalje od mesta na kojima su
mogli da vrebaju grabljivci. Nastavljao je da ujednaeno osmatra svoju okolinu, traei neki pokret,
neobinost i neoekivane zvuke koji su mogli da ga upozore na opasnost, ali nije naao nita. Znao je da
nije bio sam u noi, ali je delovalo kao da je bio. Bio je zadovoljan time i misli su mu odlutale.
Veim delom, isplivale su i zbrkano se bavile onim to se desilo sa ejnijem prethodne noi. Nije
mogao da prestane da razmilja o tome. Nastavljao je da se prisea kako je molio da se desi udo i kako
se udo i desilo. Nastavljao je da se prisea naina na koji se njegovo telo izmenilo kada je isceljivanje
poelo, kako je postalo vrue iznutra kako je neka vrsta energije izbila iz njega i prelila se u velikog
psa. Nastavljao je da se prisea kako je ejni odgovorio, gotovo odmah, a onda poeo da se oporavlja
tu, pred njegovim oima. Da li je zaista on bio odgovoran za to? Prihvatanje ovoga promenilo je sve u ta
je verovao u vezi sa sobom i svojim mestom na svetu. Ako je on stvarno izleio velikog psa, onda ga je
zaposela mo koja je prevazilazila sve za ta je mislio da je mogue. To je znailo da u stvari uopte nije
poznavao sebe, a to je bilo uznemirujue. Nikada nije bio nita posebno, nikada nita vie od obinog
deaka koji je pokuavao da preivi u svetu gde su deaci redovno bivali pojedeni i ispljunuti. Sada je
razmatrao mogunost da je bio neto vie od deaka sa posebnom vizijom.
Razmiljao je o tome za trenutak, pitajui se da li je bilo mogue da je vizija nekako povezana sa
onim to se desilo ejniju. ak prihvatajui da je ejni bio izleen zbog neega to je uradio ili neega u
njemu to je odgovorilo na njegovu oajniku potrebu da pomogne svom psu, bilo je teko poverovati da
je to imalo neke veze sa njegovom vizijom. Ali nije mogao to ni da iskljui u potpunosti. Te dve stvari su
ga inile tako drugaijim kada nita drugo nije, tako da je bilo mogue da su imale slian izvor.
Ali ta je bila priroda tog izvora? Da li se rodio sa time? Da li je to nekako stekao? Sve u vezi sa
tim ta god to bilo bila je misterija.
Usporio je, jo uvek pazei na okolinu, ali uhvaen u svom istraivanju ta je mogla da bude istina.
Palo mu je na pamet da nikada nije iskusio isto i potpuno tumaenje svoje vizije. Od onog prvog puta,
dolazila mu je samo u delovima i povremeno. Nikada se nije u potpunosti razotkrila, nedovoljno ni toliko
da zna gde je trebalo da odvede njega i one koje je vodio. Verovao je u nju, ali zapravo je nikada nije
sasvim razumeo.
Da li je zbog toga bio budala? Nikada nije mislio tako, nikada nije verovao da ide pogrenim putem
niti se samoobmanjivao u vezi sa tim to je naumio da uradi. Delovao je na osnovu vere i to je uvek
delovalo dovoljno. Ali podrobnije ispitivanje ga je nateralo da zastane. Praenje vizije koja nije
dovrena i nije poduprta niim vrstim uopte nije delovalo inteligentno.

A opet on je verovao u nju. ak i sada, uprkos svemu ili moda ba zbog toga verovao je i dalje.
Pred njim, neto se pokrenulo u senkama sa jedne strane, neto to je hodalo na dve noge. Jo malo
je usporio, udaljio se od toga, a onda posmatrao kako bledi u mraku i nestaje. Jo jedno stvorenje noi,
kao i on. U lovu. Moda u pokuaju da pronae put. U potrazi za mestom na svetu, kao i on.
Zavrteo je glavom. Ponaao se glupo sa tom vrstom poetskog razmiljanja. Sve je predstavljalo ili
grabljivca ili plen. Sve je lovilo ili bilo lovljeno. Jedina nepoznata stvar u svakom trenutku bilo je koje
je vae mesto u lancu ishrane. Bilo je tako jednostavno.
Pogurio se pred hladnoom vetra dok je izlazio iz zaklona zgrada na otvoreni prostor koji je
okruivao utvrenje. Bio je suvie daleko da ga mogu videti, ali morao je da bude sve paljiviji kako je
prilazio, morao je da bude siguran da se u potpunosti utopi u svoju okolinu. Utvrenje je izgledalo kao
mrana nejasna gomila pred njim, sa razbacanim svetlima koja su se videla na njegovoj crnoj povrini,
siune oi koje su posmatrale spolja. Mogao je da uje glasove, nejasne i daleke. To je uvek delovalo
zbunjujue nestvarno, gledanje ka unutra spolja, kao da je iznova stigao sa dalekog mesta. To ga je uvek
podsealo da nikada ne bi mogao da se uklopi unutra.
Spustio se u uanj i poeo da se probija ka transportacionom sklonitu gde ga je Tesa ekala.
Preao je otvoreni prostor u kratkim etapama, esto zastajui da pogleda i oslune okolinu paljiv,
spreman. Ali nije bilo znakova pokreta na zidinama utvrenja, nikakvih pokazatelja da neto nije kao i
obino. Proao je kroz zamrznuti pejza, prazan i beivotan. Ili je bar naizgled bio takav, kao i toliko
drugih mesta na svetu. Ponovo se pitao kako je izgledalo kada je grad bio iv i blistav sa svetlima i
ispunjen zvukom glasova i smeha. Nije to mogao da zamisli.
Dalje sa jedne strane, duboko u senkama, grebanje je razbilo veo tiine, nateravi ga da se sledi u
mestu. ekao je, oslukujui. Ali zvuk se nije ponovio i nije video da se neto pomera. Saekao je jo
malo, posmatrajui svetla na zidinama utvrenja, u potrazi za bilo kakvom promenom u svom okruenju.
Konano, zadovoljan time to je bezbedno, poeo je ponovo da se kree napred.
Betonski put koji je okruivao staru autobusku stanicu bio je zapuen gomilama ubreta i mogao je
lako da se kree od jedne gomile do druge kratko se zadravajui na otvorenom. Bilo je dovoljno mrano
da ga nisu mogli videti sa zidina, zato se vie brinuo o onome to je moglo da se krije u njegovoj blizini.
Bilo je malo verovatno da e grabljivci leati u zasedi ovde, na mestu tako ispranjenom od ivota i tako
blizu zidina utvrenja. Bilo je jednostavno suvie opasno i neproduktivno to raditi. Za sve to vreme od
kada se sastajao sa Tesom, nikada jo nije naleteo na nakazu, a kamoli na ljudsko bie. Nije ni veeras
oekivao da se to promeni.
Stigao je do autobuskog sklonita i uvukao se neujno unutra, u unju dok je brzo osmotrio
unaokolo. Nita. Krenuo je ka stepenicama koje su vodile do vrata podzemnog tunela, usporavajui sve
dok nije zamakao za vrh stepenita i nestao sa vidika. Ponovo je zastao, posmatrajui vrata i skupljajui
misli, pokuavajui da smisli ta je nameravao da kae Tesi. Morao je da je ubedi da je polazak sa njim
jedina razumna stvar koja se moe uraditi. Ali s obzirom da je njen otac nestao, da li e biti voljna da
ostavi majku samu? Njegove misli vrtele su se kao lie na vetra. Moda se njen otac vratio. Moda joj je
majka ve rekla da treba da radi ono za ta smatra da je najbolje. Moda je Tesa ve poela da razmilja
na njegov nain.
Moda je samo sanjario.
Odbacio je svoje bojazni i spustio se skroz dole do podnoja stepenica, gde je stao ispred vrata.
Neto ga je nateralo da okleva, neto to je imalo veze sa utiskom koji su odavala zatvorena vrata. Nije
mogao da odredi poreklo toga, ali bilo je dovoljno jako da ga natera da stane.
Onda je zakucao otro po vratima, dva puta jako i jednom slabo.
Brave na vratima su se odmah otkljuale i vrata su se otvorila u crnilo. ake su se pruile iz mraka
dva para, tri, vie hvatajui ga za ruke i odvojenu drku tapa tako da nije mogao da ga podigne. Tela su
navalila kroz otvor i zabila se u njega, bacajui ga na pod. Borio se kao divlja zver, znajui ta se

dogaa, oajniki elei da se oslobodi. Ali ruke su ga vrsto drale i nije mogao da pobegne.
Imao je vremena da jednom krikne u oaju, a onda ga je neto udarilo u glavu i on je pao u crnilo.

DVADESET EST
Logan Tom je nepomino stajao u dubokim senkama preko ulice kada se deak pojavio na vratima,
paljivo pogledao unaokolo, a onda poeo da hoda. Mogao je da kae, ak i na slabom svetlu, da je
gledao samo u deaka, a ne odraslog oveka. Deak je delovao da zna kuda ide; nije oklevao pri odabiru
puta i napredovao je kroz okoli po kome je svuda bilo razbacano ubre. Ovo je za njega bila poznata
teritorija. Dete sa ulice, pomislio je Logan. Koliko drugih se krilo u zgradi iz koje je ovaj izaao? Koje
od njih je bilo morf lutalica?
Poto je do sada bio siguran da jedno od njih jeste.
Mogao je da oseti kako se kosti prstiju nemirno pomeraju u njegovom depu. Poeli su to da rade
ranije u toku dana, kada je po prvi put stigao do ivica grada. Bacio ih je ponovo kako bi bio siguran da je
na pravom putu, gledao kako se skupljaju i pokazuju pravo ka srcu centra grada, a onda ih ponovo stavio
u dep. Gotovo istog trenutka je osetio kako poinju da se kreu i komeaju, stvarajui tihi kliktavi zvuk
dok su se sudarale. To ga je prepalo, tako da je bio primoran da se bori protiv jakog oseaja odbojnosti.
Do sada, nekoliko sati kasnije, navikao se na to. Oigledno, odgovarale su na blizinu morfa. Bio je
to udan oseaj, da se pomeraju tako, ali to je znailo da je njegovo putovanje skoro zavreno, da se
njegova potraga blii kraju. Kada je poslednji put bacio kosti one su ga dovele pravo na ovaj trg i prazne
zgrade koje su ga okruivale, ali je odmah znao gde e moi da pronae morfa.
Za trenutak je pomislio da krene za klincem na ulici, ali onda je odluio da nee. Svaki pokuaj da
mu se prikae ovde mogao je da ga natera da vikne i tako upozori ostale. Nije eleo da se svi oni razbee
na sve etiri strane sveta. Bolje da pusti ovog da ide i usmeri se na ostale.
Gledao je kako deak nestaje u tami, ostao na mestu jo nekoliko minuta, a onda zakoraio iz senki i
pogledao preko ulice.
Njegovi instinkti i snaga njegove magije rekli su mu da je zgrada u koju je nameravao da ue
zauzeta. Mogao je da uje pokrete unutra. Kosti prstiju su izgleda isto to znali. Njihovo utanje unutar
njegove odee postalo je skoro mahnito.
Doao je do vrata iz koji se deak pojavio i zastao. Nita nije delovalo udno. Jo uvek je mogao da
uje zvuke grebanja stanara unutra, sada negde navie od mesta na kome je stajao. Okrenuo se i paljivo
pogledao unaokolo, elei da bude siguran da nije propustio nita prilikom svog dolaska. Ali no je bila
prazna i mirna, trg groblje starih automobila, palih zidova i ubreta koje je naneo vetar. U svemu je
postojao osueni i gorak kvalitet koji se poklapao sa onim na ta je nailazio u selima kroz koja je proao
na putu ovamo. Oseanja koja su prouzrokovala bila su ista jednog vremena i prostora, sveta i njegovih
stanovnika, koji su se pretvarali u prah.
Za trenutak se vratio tri noi ranije, kada se sukobio sa duhovima mrtvih u planinama. Umrtvljenost
koju je iskusio kada je izaao iz tog udnog i uasnog sukoba do sada je oslabila i vratio se k sebi iz
snenog maglovitog sveta. Duhovi, znao je, morali su se vratiti u prolost; budunost je pripadala ivima.
Vitezovi Rei iveli su sa jednom nogom u prolosti, sa nasleem svojih snova, ali svrha njihovog bdenja
bila je da slue budunosti. Muio se sa ovim. Znao je da e uvek biti tako. Tu je postojalo sjedinjenje
sna i jave, prolosti i sadanjosti, koje nije bilo mogue razvrstati. Pa ipak, njegova misija zbog koje je
doao ovde, da pronae morfa lutalicu, prevazilazila je zbunjenost, sumnje i strahove koje je takvo
jedistvo moglo izroditi. Ono to e uraditi ovde moglo je promeniti sudbinu ljudske rase. Njegova vera u
tu mogunost zahtevala je da ostavi po strani sve ostalo, ukljuujui i line stvari, sve dok ne obavi ono
to je bio poslat da obavi.
U njegovoj glavi, duhovi su blebetali i smejali se kao ivotinjice, a elik njegove odlunosti je
zadrhtao.
Nastavio je kroz vrata u blisko crnilo malog ulaza, pronaao stepenite iza i poeo da se penje. Iao

je sporo i tiho, nije eleo da uzbuni decu ulice svojim prisustvom, nije eleo da im prui bilo kakav
razlog da pobegnu i razbee se. Nije se plaio da e izgubiti morfa. Ali traganje za njim, ako pobegne,
moglo je da odnese vreme koje nije bio siguran da ima. Druge sile su bile u pokretu i pre ili kasnije e
naleteti na njih. Nije eleo da se to desi pre nego to se njegov poduhvat zavri.
Pronaao je decu ulice na mrakom pokrivenom etvrtom spratu, zatvorenu iza tekih vrata
postavljenim gvozdenim ploama. Do tada su se uutala, upozorena na njegovo prisustvo. Moda su ga
ula da prilazi. Moda su ga jednostavno osetila. Jedno ili vie njih posedovalo je natprirodne instinkte
inae ne bi jo uvek bili ivi. Pogledao je uz i niz hodnik kroz mrak traei tragove i nije ih pronaao.
Ponovo je pogledao ka vratima. Mogao je da ih uje kako diu, odmah sa druge strane barijere.
Interesantno, nisu pobegli. To je znailo da su bili spremni za uljeze i da se ne plae. Morae da bude
paljiv.
Zovem se Logan Tom, rekao je ka vratima. Da li bi neko od vas mogao da razgovara sa mnom?
Nije bilo odgovora. ekao je jo malo, a onda rekao: Nisam ovde da bih vas povredio. Traim
nekoga. Preao sam dugaak put da bih pronaao tu osobu. Mislim da mi moete pomoi da to uradim.
Jo uvek nije bilo odgovora. Ali zaulo se tiho grebanje, apat koji je bio gotovo neujan i zvuk
potmulog reanja neke velike ivotinje.
Da li dolazi iz nekog utvrenja? pitao je glas.
Bila je to starija devojka ili mlaa ena, njen glas bio je miran i siguran. Rizikovao je. Ne, nisam iz
utvrenja. Ja sluim neem veem. Ja sam vitez Rei.
Zaulo se jo aputanja, ukljuujui i neije neoprezno pitanje ta je to?
Da li ima neko oruje? ona koja je prva postavila pitanje je pitala.
Ostavio je sve u Munji, koju je parkirao i obezbedio na glavnom autoputu koji je vodio pravcem
sever-jug, moda ni kilometar dalje na istok. Nisam naoruan, rekao je.
A ta je sa tvojim tapom?
Dakle mogli su da ga vide. ak i u skoro potpunom crnilu. Nije pokazao nikakvu reakciju, namerno
ne traei pijunku kroz koju su ga posmatrali. To je simbol mog reda. To nije oruje.
Bila je to nevina la, jer je tap mogao da bude oruje, naravno, iako ga on nikada ne bi upotrebio
protiv njih. ekao je, ali niko nije progovarao. Krenuo je da ih zapita da li moe da ue, ali se zaustavio.
Bilo je bolje da pusti njih da naprave takvu odluku bez ikakvog pritiska sa njegove strane.
Reci nam koga trai, rekla je govornica.
Nisam siguran. Nisam upoznao tu osobu. Imam neto to e mi rei ko je ona. Talisman. To je ono
to me je dovelo ovde do vas. On mi kae da se osoba koju traim nalazi unutra.
Da li moe da je opie?
Zavrteo je glavom, a onda rekao: Ne. Talisman e mi pokazati tu osobu. Ako mi ukaete priliku da
ga upotrebim.
Jo mrmljanja, sada je trajalo due i bilo mnogo intenzivnije. Vodila se rasprava, ali bilo je teko
rei oko ega. Pokuao je da smisli ta je jo mogao da im kae ne bi li ih naterao da otvore vrata.
Ne znamo da li da ti verujemo ili ne, ali to nema veze. Ne putamo unutra nikoga osim lanova
naeg plemena. Glas starije devojke bio je miran. Jedan od nas e se moda sloiti da izae, ali
morae da nas ubedi da je to dobra ideja.
Logan je klimnuo, uglavnom sebi. ta mogu da uinim za vas da vam pomognem?
Ispriaj nam sve. Reci nam kako si doao do svog talismana? Reci nam kako si saznao ta on radi.
Reci zato je bilo ta od ovoga bitno. Nastala je pauza. Znaemo da li je to ono to nam govori istina,
zato nemoj da lae. Takoe emo znati ako eli da nam naudi. Razmislio je o tome za trenutak. Da li
je postojalo neto to nije mogao da im kae? Proao je kroz to u sebi, a onda odluio da nema neeg
takvog. Kakvu je razlika ako znaju koja je svrha njegovog dolaska ovamo? Ono to je bilo vano jeste da
ga puste unutra tako da moe da baci kosti prstiju i otkrije da li je morf lutalica unutra ili ne.

U redu, sloio se.

Sve im je ispriao. O svojoj misiji kao viteza Rei, svom susretu sa Dva Medveda, o poreklu morfa
lutalice, o svom putu na zapad i dolasku ovde, u grad. Trebalo mu je vremena ali on nije urio. Niko sa
one strane vrata nije ga prekidao. Tamo je samo bila tiina.
Ali kada je zavrio, novi glas se javio gotovo odmah, glas devojice. To je vizija, Sovo! Sokolova
vizija!
Tvoja pria Sovo! rekao je jo jedan glas, ovaj je bio muki, mlai. O deaku i njegovoj deci!
Zauli su se ubrzani apati i brza upozorenja u vidu itanja i uuti pet ili est glasova, najmanje,
svi su priali uglas. Loganu se uinilo da je uo i ime Svea, ali nije bio siguran. Saekao je da
mumlanje zamre, pokuavajui da ostane strpljiv.
Konano, starija devojica je rekla Ne znam, Logane Tome. Drugi glas, mraniji i stariji, takoe,
rekao je: Idiotska gomila gluposti! Ne verujem mu nijednu re!
Svi su poeli da priaju odjednom, ali mogao je da kae da su svi deca, niko od njih, osim moda
devojke koja je prva progovorila, nije bio dovoljno star da se nazove odraslim. Svaki pokuaj da sakriju
koliko ih je bio je zaboravljen i sva pria sada se vodila oko toga da li da mu se veruje.
Onda je devojica Svea, pretpostavio je zavikala na njih odjednom. Otvorite vrata! On je tu da
nam pomogne. Nije tu da bi nas povredio. Ja bih znala. Moramo da ga pustimo unutra i vidimo ta e nam
njegov talisman rei!
Rasprava se nastavila jo neki trenutak, a onda je jedno od njih starija devojka, verovatno
umirila sve ostale.
Da li e spustiti svoj tap, Logane Tome? Da li e nam okrenuti lea tako da budemo sigurni da
nam zaista ne eli zlo? Hoe li da uradi to? Da li e stajati tu i pustiti nas da budemo sigurni u tebe?
To je bilo neto sa ime je mislio da nikada nee moi da se sloi, niti da razmatra. Njegovi instinkti
su svi bili usmereni ka tome da zatiti sebe da se nikada ne odrekne svog tapa ili se stavi na milost
nekog drugog ili da veruje na re nekome koga nije poznavao. Gotovo da je odbio. Gotovo je odluio da
je sve prevrilo meru i da e jednostavno morati da ue i zavri sa ovim. Ali smirio se prisetivi se da sa
decom mora da se zaslui poverenje. Ovi klinci su samo pokuavali da ostanu ivi a nisu imali nikoga da
im pomogne u tome. Bili su preputeni sami sebi i rano su nauili da mogu da se oslone samo na sebe.
Okrenuo se licem od vrata, poloio tap na pod, rairio ruke sa strane i ekao. Nakon trenutka zauo
je zvuke povlaenje metalne reze i kako se brave otvaraju. Vrata su se otvorila uz malo kripe, svetlost
svee se prolila kroz otvor i odmah je par metalnih vrhova bio pritisnut uz njegov vrat. Ostao je u mestu,
miran i nepokretan, ak i kada je video da tamna linija njegovog tapa klizi od njega, nestajui sa vidika.
Vidi ovu rezbariju, deak je proaptao zapanjeno.
Pusti to, drugi se brecnuo. A onda je rekao Loganu: Ovo to osea su elektrini tapovi. Zna ta
su, ta mogu da urade?
Logan se blago nasmeio. Znam.
Nastala je uurbana rasprava i kratka svaa oko toga ta da urade dalje. Ruke su tapkale po njegovoj
odei, pretraujui mu depove i pronale su crnu tkaninu u kojoj je nosio kosti. Bljak! rekao je neko i
nabio tkaninu i kosti nazad u njegov dep. On nosi kosti!
Moda je ljudoder, neko je apnuo.
Starija devojka je rekla Okreni se.
Uradio je tako i naao kako zuri u devet musavih lica osvetljenih otpozadi sveama koje su gorele
unutra: pet deaka, etiri devojice, svi otrog pogleda i oprezni. Najmlai deko i devojica nisu
delovali starije od deset godina. Najstariji deaci, onaj krupni i snani i onaj tamnoputi tvrdog pogleda,
drali su elektrine tapove uprene u njegov vrat. Drugi deak, sa gotovo belom koom, kleao je ispred
tapa, prelazei akama po ispoliranoj povrini. Jedna od devojica, ona za koju je sada verovao da je
priala sa njim, bila je u kolicima. Druga devojica, sa kosom boje slame koja je trala svuda, lica i

aka obeleenim gadnim ogrebotinama i tamnim modricama, drala je otrov-bodlju. Njene plave oi bile
su mirne i nisu pratale dok mu se pribliavala. Bili su poderana, raznolika druina, ali ako su i bili na
neki nain zabrinuti povodom njega, nisu to pokazivali.
Sklupan tik iza svih njih, zlokobnih sivih oiju, nalazio se najvei pas koga je ikada video, neki
meanac ili neto drago, upavog i arenog krzna, vrlo miiavog tela, velika i naizgled opasna ivotinja.
Vie nije reala ali je znao da e, ako napravi pokret koji mu se ne dopadne ili ako zapreti ovoj deci, biti
na njemu istog trenutka.
Gotovo neprimereno, devojka sa kosom boje slame mu se primakla i potapala ga po glavi sa
simpatijama. Nee te povrediti ako ne uradi neto glupo, rekla je.
Devojka u kolicima je tiho rekla Mi smo Duhovi. Mi opsedamo ruevine naih roditelja.
Pogledao ju je. Zvuala je kao da recituje litaniju koju je zapamtila. Jesi li ti Sova?
Klimnula je glavom. Zato bismo poverovali u bilo ta si nam ispriao? Niko od nas nije uo za
vitezove Rei, ni za demone niti za tog morfa lutalicu. To lii na prie koje ja priam, ali one su
izmiljene.
Ali ova o deaku i njegovoj deci nije, rekla je najmanja devojica, crvene kose koja je kao
buktinja uokviravala njeno zabrinuto lice. Njene oi su ga fiksirale i on je shvatio da je ona ubedila ostale
da mu otvore vrata.
uti, Sveo, rekla joj je Sova. Jo ne moemo da budemo sigurni u namere njegovog dolaska.
Mora da nas jo malo ubedi pre nego to mu poverujemo.
Njene jednostavne, obine crte lica su prikrivale otroumnost. Ona je bila voa, ostali su se ugledali
na nju, ne samo zato to je starija, ve i zato to je najpametnija i moda najobrazovanija.
Ponoviu jo jednom, rekao je. Kraj dolazi za sve nas. Neto strano e se desiti, neto to e
unititi ono to je ostalo od ovog sveta. Oruja, moda. Ali moda i neto drugo. Morf lutalica je jedini
koji moe da nas spasi. Morf je dete jednog od najmonijih rukovalaca magijom svih vremena. Nest
Frimark je legenda. Njeno dete nosi njeno obeanje da postoji ansa za sve nas.
Njeno takozvano dete ima do sad verovatno ezdeset ili sedamdeset godina, istakao je tamnoputi
deak. Kanda je malo matoro da spasava svet.
Njeno dete ne stari kao to mi starimo, Logan mu je odgovorio. Morf lutalica ne podlae
zakonima prirode. On je sopstveno bie i uzima oblik i ivot koji izabere. Nekada je bio deak, kada je
doao kod Nest. Moda je ponovo uzeo taj oblik.
Pa, to nisam ja, deak se brecnuo, iskrivivi usta. A nisu ni oni.
Pokazao je na ostala tri deaka koji su delovali kao da se slau sa njim. Lica su im odavala sumnju.
A ta je sa tvojim talisamanom? upitala je Sova. ta ti on govori?
Moj talisman me upuuje ka morfu lutalici, rekao je. Ali on ne govori. Kosti koje ste mi uzeli iz
depa, to su kosti prstiju desne ruke Nest Frimark. Kada se bace, pokazuju ka morfu lutalici. Ako je morf
ovde, kosti e nam to i rei.
Deca su zgledala meusobno sa manje ili vie sumnje. Su te kosti ive? tamnoputi deak je
zapitao nepoverljivo.
One poseduju magiju, rekao je Logan. U tom pogledu, da, one su ive.
Klinac je pogledao u sobu. Neka ih ova baci. Ajde da vidimo kako rade. A onda emo da
odluimo ta emo sa njim.
Starija devojka se premiljala, a onda pogledala u Logana. Da li hoe da proba da baci kosti
tamo napolju?
Moraete da se dovoljno razdvojite da mogu da odredim na koga e kosti da pokau. Pogledao je
u deake sa tapovima. Moraete da mi verujete i da sklonite tapove tako da mogu da se pomerim.
Tamnoputi deak je pogledao u svog snanog prijatelja i slegnuo ramenima. Odmakao je svoj tap
od Loganovog vrata za malo vie od pola metra. Je l ovo dovoljno daleko za tebe, gosn vitee od

Rei?
Logan je saekao da i drugi deak uradi isto, a onda je polako kleknuo. Deca su se zbila kada je
izvadio crnu tkaninu i rairio je po podu. Svetlost svea je slabo osvetljavala prostor u kome je radio,
delimino zaklonjena zbijenim telima.
Udaljite se, naredila je Sova kada je shvatila da ima potekoa, pokazujui im obema rukama.
Dajte mu dovoljno svetla da vidi ta radi.
Logan je podigao pogled, zatim izvadio kosti prstiju i bacio ih preko tkanine. Istog trenutka, kosti su
poele da se kreu, klizei ka svom poloaju da oforme prste, povezujui se dok nisu postale
prepoznatljiva celina. Deca sa ulica su tiho mrmljala i jedno ili dvoje su se odmakli. Sada emo otkriti,
pomislio je.
Ali kosti su se okrenule od kruga dece i umesto u njih pokazale u pravcu Logana a kaiprst se
ispravio dok su se ostali savili.
Znai, izgleda da si ti taj morf lutalica, il ta ve, podsmehnuo se tamnoputi deak. Ba sam se
iznenadio.
Logan je zurio, zbunjen. Ovo nije imalo nikakvog smisla. A onda, iznenada, shvatio je, osetivi kako
mu se neto komea u utrobi. Sklonio se u stranu od pravca u kome su pokazivali prsti. Kosti se nisu
pomerile. I dalje su pokazivale u istom pravcu, dalje od njega, od dece, od sobe i dalje u mrak. Zurio je u
tu pomrinu, oseajui je kao zid koji ga pritiska, gasei njegove nade da e se ovo okonati.
Kosti nam govore da morf lutalica nije ovde. Da li neko nedostaje neko ko je moda ovde bio
ranije?
Ponovo je pogledao u Sovu, a onda u ostalu decu, ve oekujui odgovor na svoje pitanje. Svea je
stegla svoje male ruke u pesnice i pritisla ih uz svoje usne.
Soko, proaputala je.

* * *
Kada se osvestio, u glavi mu je odzvanjao bol od udarca koji je primio. Soko je bio sam u crnoj
sobi bez prozora sa gvoem okovanim vratima koja su proputala taman toliko svetlosti ispod praga da
moe da izmeri njenu veliinu. Uspravio se lagano, shvativi da je zavezan, pokuao je da ustane, a onda
brzo ponovo seo na pod.
Trebao mu je trenutak da povee svoje pobrkane misli. Zaalio je zbog prve pomisli. Kakva sam ja
budala. Uopte nije trebalo da dolazi bez ejnija, trebalo je da saeka jo jedan dan da se veliki pas
oporavi, trebalo je da uvidi opasnost kojoj se izlagao...
Trebalo je, trebalo je, trebalo je...
Duboko je udahnuo i izdahnuo. U emu je svrha da sebe sada prekoreva? Sa njim je gotovo. Uhvatili
su ga i on je postao njihov zatvorenik. Razmiljao je o tome kako su ga zarobili. Nisu samo naleteli na
njega; ekali su. To je ukazivalo na to da znaju za njegove sastanke sa Tesom. Po svemu sudei, i ona je
otkrivena. Ako je tako, i nju e zadesiti ista sudbina koju su mu oni odredili.
Po prvi put je osetio nalet straha.
Borei se sa strahom, podigao se na noge i poeo da ispituje vrata da vidi da li ima izlaza. Uzeli su
mu svo oruje, ak i otrov-bodlju, i nije imao nita ime je mogao da otkljua vrata. Uprkos tome,
nastavio je da trai, prelazei prstima preko dovratka i po vratima. A onda du osnove zidova, nadajui
se da su oni koji su ga zarobili moda ostavili neto korisno unaokolo.
Jo uvek je uzaludno tragao kada je zauo njihove korake koji su se pribliavali. Udaljio se do
sredine sobe i ponovo seo na pod.
Vrata su se otvorila ispunivi sobu dnevnim svetlom koje se prosipalo kroz visoke iskoene prozore
sa suprotne strane. Tu su bila etvorica onih koji su ga zarobili velikih i snanih, previe njih i da

pomisli na napad. Tako da im je dozvolio da mu veu ruke i da ga izvedu u hodnik i odatle da ga provedu
niz nekoliko razliitih hodnika i uz stepenice do sobe ispunjene ljudima.
Jedino lice koje je prepoznao je bilo Tesino. Sedela je za dugakim stolom naspram trojice. Do nje
je bila prazna stolica do koje su ga odveli. Niko mu nita nije govorio, u sobi se uo samo tih amor.
Mora da je bilo dvesta ljudi koji su se okupili, moda i vie. Ljudi koji su ga vodili su mu oslobodili ruke
i gurnuli ga na stolicu.
Jedan se nagnuo nad njim. Ako pokua da bei ili izaziva nevolje, ponovo emo te vezati. Je l
me razume?
Soko je klimnuo glavom bez odgovora, gledajui u Tesu. Njegov zatoitelj je oklevao za trenutak, a
onda se udaljio.
Jesi li dobro? pitao ju je tiho.
Pre nego to je uspela da mu odgovori, ovek koji je sedeo u sredini za stolom preko puta njih je
tako jako lupio akom o sto da je Soko poskoio. Umukni! rekao je. Nee govoriti osim ako te neko
neto ne pita. Neete razgovarati jedno sa drugim. Ovo je suenje i sluaete pravila ovog suda!
ovek je bio krupan i kran, neprijateljskog lica i glasa i oiju tamnih od besa. Soko ga je pogledao,
a onda u preostalu dvojicu i srce mu je potonulo. Oni su ve odluili ta e uraditi sa njim. Najbolje emu
je mogao da se nada bilo je da odvrati njihov bes od Tese. Reci kako se zove? rekao mu je taj ovek.
Duboko je udahnuo. Ja sam Soko, odgovorio je. Ja sam Duh i opsedam ruevine sveta svojih
roditelja.
Zauo se prigueni smeh meu prisutnima, a krupni ovek je pocrveneo. Da li je tvoja namera da
ismejava ovaj sud, deko? Da li misli da je ovo neka igra?
asni sude, on samo govori istinu, rekla je Tesa brzo. On je lan plemena koje se zove Duhovi.
Soko je ime koje je uzeo. Sudija ju je pogledao, bacivi pogled na dvojicu koji su sedeli do njega i
klimnuo glavom. Zvaemo ga onako kako on eli da ga zovemo dokle god bude pokazivao potovanje.
On je optuen vi ste oboje optueni da ste krali iz skladita u utvrenju za linu upotrebu. Dokazi su
jasni. Tesa, ti si primeena u medicinskom stacionaru kada nisi imala prava da bude tamo. Otkriveno je
da neki lekovi nedostaju. Ti si tvrdila da si vrila popis, ali nikakav popis nije bio odobren. Srela si se sa
ovim deakom van zidina utvrenja bez dozvole, tajno ste obavili dostavu i dala si mu te lekove. Ako je
bilo ta od ovoga netano, reci to sada.
Tesine usne su se skupile i ona se ispravila u stolici. Uzela sam lekove da bih spasila jednu malu
devojicu koja je umirala. Zato je to pogreno?
Tvoji razlozi za ono to si uradila nisu relevantni za ovo suenje. Samo odgovori na pitanje. Da li
je ita od onoga to sam rekao netano?
Tesa je polako zavrtela glavom. Ne, tano je.
Ti, deko. Sokole. sudija je pokazao ka njemu. Kakav je tvoj udeo u ovome? ta si uradio sa
lekovim?
Soko je pogledao u Tesu. Iskoristio sam ih da pomognem maloj devojici.
Detetu sa ulice?
Klimnuo je glavom.
Odgovori mi!
Soko je osetio kako mu obrazi gore od besa. Da.
ovek se nagnuo i apnuo neto dvojici ostalih sudija, a onda ponovo pogledao u Sokola. Nema
opravdanja za ono to si uradio. Zatim je pogledao u Tesu. Nema opravdanja ni za jedno od vas dvoje.
Zakon utvrenja je jasan po ovom pitanju. Svi koji prekre zakon se...
asni sude, Tesa ga je brzo prekinula. Pozivam se na pravo i zatitu brane veze.
U publici su nastali prigueni uzvici i neki od njih su poeli ljutito da mumlaju. Soko je naterao sebe
da ih ne gleda znajui ta e videti na njihovim licima.

Da li kae da si se udala za deaka sa ulice, Tesa? sudija je tiho upitao.

Njeno lepo tamno lice se prkosno podiglo. Jesam. Pustila sam ga k sebi i nosim njegovo dete.
Krici besa su eksplodirali meu okupljenima. Soko je brzo pogledao u Tesu, ali ona je gledala
pravo u sudije. Pitao se da li je to to je upravo rekla istina? Da li nosi njegovo dete? Zurio je u nju,
uzalud pokuavajui da proita istinu na njenom licu.
Predsedavajui sudija je zatraio mir, a onda rekao: Zakon utvrenja ne priznaje brak sa onima koji
ive van zidina. Nije vano to nosi njegovo dete. ak i da va brak bude odobren, on mu nee spasiti
ivot. On dolazi spolja i prekrio je na zakon. U svakom sluaju, nisam siguran da ti verujem. Jasno je
da se oarana njime i da bi lagala da bi ga spasla.
Gde je moja majka? Tesa je uzviknula. Hou da ona istupi i razgovara sa mnom.
Sudija je oklevao, a onda pogledao u gomilu. Nastupio je trenutak pauze, a onda se mala ena
obuena u crno, koja je prilino liila na Tesu, izdvojila iz gomile. Nekoliko parova ruku se ispruilo ne
bi li joj pomogli, ali ona ih je odgurnula svojim zgnjeenim, kvrgavim prstima i osuenim rukama,
proaranim jarko crvenim oiljcima. Soko se zgrio kada ih je ugledao, pomislivi na bol koji mora da je
istrpela. Nikada je ranije nije video ali nije bilo zabune ko je ona. Mora da je nekada, kada je bila mlaa,
bila lepa kao i Tesa. Sada, meutim, njeno lice bilo je izmueno i zategnuto i nije bilo topline u njenim
tamnim oima.
Te oi su odmah potraile njegove, a onda skrenule dalje. Dola je do svoje keri i zaustavila se.
Da li je to istina, pitala je. Da li nosi njegovo dete? Majko, molim te reci im...
Da li nosi njegovo dete!
Tesa je ustuknula a lice joj naboralo. Majko...
Njena majka ju je pljunula, lica iskrivljenog od besa. Osramotila si nas, Tesa. Izdala nas! Bilo ti je
reeno da ne sme ponovo da se via sa ovim deakom. Zabranjeno! Da je tvoj otac...
Nije mogla da zavri svoju misao. Duboko je udahnula. Da li zna ta si uradila? Da li ima pojma
uopte? ta e se desiti sa mnom, Tesa? Da li si pomislila na to? Tvog oca vie nema. Sada me i ti
naputa. Ja sam obogaljena potpuno beskorisna! Da li zna ta to znai? Zna li?
Njeno lice je ogrubelo i smirilo se. Da je tvoj otac ovde, on ne bi govorio za tebe, a neu ni ja.
Tesa je izgledala zapanjeno, njene prazne oi su se punile suzama. Njena majka ju je gledala u oi za
trenutak, a onda se okrenula i nestala natrag u gomili.
Saekajte! Soko je skoio na noge. Znam ta nameravate sa mnom, ali ne moete da krivite nju!
Uradila je to jer sam joj pretio da u je povrediti ako ne uradi ta joj kaem!
Sudija je jedva i pogledao ka njemu dok su dvojica onih koji su ga zarobili drali i prinudili ga da
sedne nazad na stolicu. Tesa i Sokole, ovaj sud vas smatra krivim. Kazna za krau zaliha je smrt. Biete
odvedeni na zidine utvrenja danas sa zalaskom sunca i baeni preko. Dajemo vam oprotaj za vaa dela
i elimo vam bolji ivot na drugom svetu. Ovaj sud je zavrio. Vodite ih.
Povici su se zauli iz gomile, pomeani sa mestiminim aplauzom. Straari su se ponovo spustili na
Sokola, zgrabili ga za ruke dok je uzalud pokuavao da se oslobodi i odgurali ga iz sobe.
Poslednja stvar koju je video dok je gledao preko ramena bila je Tesa kako sedi tamo gde ju je
ostavio i jeca sa licem zarivenim u ake.

DVADESET SEDAM
Logan Tom je proveo ostatak noi uvajui strau u hodniku sa one strane vrata kroz koja je
neuspeno pokuao da proe ranije. Shvatajui da je morf lutalica po svemu sudeu deak po imenu Soko
onaj koga je nesreno pustio da proe kraj njega na ulici pre nego to je uao u zgradu odluio je da
saeka njegov povratak. Soko bi trebalo uskoro da se vrati, Sova je insistirala na tome. Otiao je do
utvrenja da poseti svoju devojku. Nije htela da mu kae nita vie od toga. Nijedan od njih mu jo uvek
nije verovao u potpunosti. Svea je, vie od ostalih, verovala da je on tu da im pomogne. Ali Sova je
donosila sve odluke, a ona nije htela nita da rizikuje.
Zato, uprkos svemu ili moda ba zbog toga uporno je odbijala da ga pusti da ue u njihove
odaje. Sve sa ime je bila voljna da se sloi bilo je da ga pusti da ostane u hodniku sa one strane vrata.
Obeala je da nee nita odluiti o njemu sve dok se Soko ne vrati. Obeala je da nee pokuati da se
izvuku pozadi niti da pobegnu u grad i da e ga pustiti da ponovo baci prste kada se Soko vrati.
A onda, ostavljajui mu tap da lei na podu na mestu gde je mogao da ga dohvati, povukli su se u
svoju jazbinu, zatvorili se i zakljuali vrata. Niko se vie nije svaao, ukljuujui i Sveu, oko toga da li
ga treba pustiti da ue.
I tako je sedeo u hodniku cele noi leima oslonjen na naspramni zid, licem okrenutim prema
vratima i ekajui. Spavao je na trenutke, ali nikada nije padao u dubok san i nikada to nije trajalo
previe dugo. Imao je vremena da razmisli o tome ta da radi kada bude odredio da li je deak Soko,
zapravo, morf lutalica. Koliko e teko biti ubediti ga u njegovo poreklo? Jedna je stvar ponuditi svoju
pomo; sasvim neto drugo zavrediti prihvatanje. Nijedno od ove dece ulica nije znalo nita o vitezovima
Rei. Zato bi i znali? Ali to je inilo njegov posao dosta teim. Nije bilo razloga zbog kojih je morf
trebalo da mu veruje nita vie nego to su mu verovala ostala deca sa ulice.
Postojao je jo jedan problem, potencijalno vei. Da li e morf uopte znati ta treba da radi kada
mu se kae ko je on? Ooli Amaneh je delovao siguran da e se sve kockice sklopiti kada morf bude
pronaen. Ali Logan je bio sumnjiav. Iz njegovog iskustva, izgledalo je da malo stvari ikada upali na
onaj nain na koji oekujete. U veini sluajeva neto krene naopako.
Zora je svanula, a Soko se nije vratio. Logan se podigao i otiao niz ulicu i pogledao unaokolo. Nije
bilo nikoga na vidiku. Dugo je stajao tamo, elei da se deak pojavi. Ali ulice su ostale beivotne.
Duboko je udahnuo i izbacio vazduh. Neto nije bilo u redu i plaio se da e to promeniti sve.
Trebalo mu je kupanje i neto da pojede ali odustao je od obe stvari i krenuo nazad u zgradu. Popeo
se uz stepenice do etvrtog sprata i pokucao na vrata jazbine Duhova. Ovog puta vrata su se odmah
otvorila i Sova se dovezla dok su je ostali klinci pratili u tiini.
Nije se vratio? pitao je Logan.
Sova je zavrtela glavom. Hoe li da pokua da ga nae?
Ne znam. Da li se ovo deavalo ranije?
Stegla je usne. Ne. Sastaje se sa Tesom u tajnosti, a onda se vraa pre nego to se razdani. Obino
vodi ejnija sa sobom, ali ejni je povreen pa ga je ostavio ovde. Soko je dosta rizikovao u poslednje
vreme sa Tesom. Neko iz utvrenja ih je moda otkrio. Upozorila sam ga da su ovi sastanci opasni. Ljudi
iz utvrenja ne vole decu sa ulice.
Logan je klimnuo. Znam kako oni razmiljaju. Sreo sam se sa tim ranije. Oni ne vole nikoga ko ivi
van zidina. Mogu biti veoma grubi prema onima spolja.
U ovom sluaju moe biti i gore. Tesa je krala lekove iz zaliha utvrenja da pomogne deci sa ulica.
Soko ju je zamolio i ona se sloila. Ako su to otkrili...
Da li moe da ue u utvrenje da otkrije? pitala je devojica sa tamnom kosom i krupnim
oima.

Moda. Slegnuo je ramenima. Moda ne. Nemaju nikakav razlog da mi pomognu. ak se i ne

dopadam mnogima.
Tamnoputi deak se probio napred i okrenuo ka ostalima, blokirajui Logana. On nam ne treba.
Nema on nita korisno da nam ponudi. Nema nita sem tog tapa. Mi bar imamo oruje. Moemo sami da
saznamo ta je sa Pticom.
Uuti, Pantere, brecnula se vitka devojka sa kosom boje slame i prodornim oima. Pogledala je
ponovo Logana. Da li e da pokua da ga nae? Da li e da ode do utvrenja da ih pita?
Direktno i pravo u sr. U redu, sloio se.
Da li hoe da neko od nas krene sa tobom?
Zavrteo je glavom. Ostanite ovde. Hajde da vidimo prvo ta mogu da otkrijem sam. Ako to ne
upali, vratiu se i onda emo da probamo neto drugo.
Siao je niz stepenice ne saekavi odgovor, ve odluivi ta e uraditi. Preao je dug put da
pronae morfa lutalicu i nije sada hteo da odustane od toga. Duhovi su imali dobre namere, ali samo e
mu smetati ako je Soko bio u utvrenju. Njegova najbolja ansa da doe do deaka bila je da razgovara
sa voama utvrenja.
Sa pretpostavkom da je Soko jo uvek iv.
Udaljio se itav blok pre nego to je zastao da baci kosti, ne mogavi vie da eka da potvrdi da li
jo uvek ima razloga da nastavi dalje. Ali kosti su se formirale na kvadratu od crne tkanine, pokazujui
niz ulicu ka sportskom kompleksu za koji je ve znao da je sluio ka sklonite za lanove utvrenja. Video
ga je sa autoputa kada je dolazio i prepoznao ta je jo jedan uzaludan pokuaj umirue civilizacije da
ostane iva, jo jedna lana nada da e se zatita od sveta pronai skrivanjem iza zidina.
Podigao je kosti prstiju i stavio ih nazad u dep. Ponekad je eleo da moe da pronae nain da
ubedi one koji su iveli u utvrenjima da zapravo ive u svojim grobnicama. eleo je da moe da ih
natera da vide da na svetu nema sigurnog mesta i da je najbolja ansa da preive bila da stalno budu u
pokretu. Ali znao je da su hiljade godina uslovljenog naina razmiljanja stajale na putu bilo kakve prave
promene, a savet jednog oveka nije delovao kao neto to moe to da prevazie.
Pogledom je uhvatio neke od ostalih itelja grada dok je hodao, njihove prikrivene, senovite pokrete
koji su ih odavali. Neko drugi bi ih u potpunosti propustio, ali njegova obuka i magija tapa su mu
otkrivale njihovo prisustvo. Mutanti: neki od njih opasni, neki ne. Neki su iveli sami, a neki u
plemenima, ali ljudi koji nisu mutirali klonili su se svih. Pitao se ta e se sa njima desiti u budunosti
koju je Dva Medveda prorekao.
Stigao je do utvrenja bez ikakvih incidenata i priao glavnoj kapiji, ne pokuavajui da sakrije svoj
dolazak. Ako je nameravao da bilo gde stigne, morao je da bude direktan. Straari na zidinama su ga
zaustavili kada im je uao u vidik; i on je stao tamo gde su mogli da ga vide, uzvikujui svoje ime i red
kome slui. Jedan od straara, bar, znao je ta znai biti vitez Rei i rekao mu je da e neko odmah sii
dole. ekao je strpljivo, prouavajui kompleks, primeujui njegovu odbranu. Bio je teko utvren;
njegovi stanovnici bie dobro naoruani. Napad bi morao da bude masivan i dobro podran da uspe. Nije
da i nee. Na kraju, svi su uspeli.
Mala metalom oklopljena vrata su se otvorila sa jedne strane glavne kapije i ovek je zakoraio na
svetlost dana.
Bro jutro, pozdravio je, hodajui ka Loganu. Ja sam Itan Kol, predsednik Direktorata utvrenja.
ta dovodi jednog viteza Rei ovamo gore?
Njegov glas bio je ravan i mehaniki, a njegovo ponaanje bilo je naprasito. Nije mu ponudio nita
za jelo ili pie, nije bilo poziva da ue i odmori se, nikakvog usputnog razgovora i gubljenja vremena.
Reci ta ima i gotovo. Nije bilo teko tano proceniti Itana Kola. Imao je moda pedeset godina, bio
prosene grae i obinog izgleda, nita u vezi sa njim nije bilo neobino, nita udno. Ali govorio je i
hodao kao ovek koji je navikao da ima autoritet. Logan se sretao i ranije sa ljudima poput njega. Uvek su

bili isti.
Logan se oslonio na svoj tap i saekao da se ovaj priblii, a onda rekao: Traim nekoga.
Kol se namrtio. Ovde?
Logan je klimnuo. Preao sam preko pola drave da ga pronaem. Mislim da ga drite unutra. On je
samo deak. Zove se Soko.
Soko, ovek je ponovio i zavrteo glavom. Ne, ne poznajem nikoga sa takvim imenom.
Logan ga je prouavao za trenutak, putajui da se teina njegovog pogleda srui na oveka.
Trebalo bi da zna jednu stvar o vitezovima Rei. ta god mislio o nama, mi uvek znamo kada nas neko
lae. Moda ima dobar razlog zato to sada radi, ali bi mi zaista znailo da prestane sa ovim
gubljenjem vremena. Umoran sam i gladan. Nisam se okupao danima. Nemam mnogo strpljenja za ovo. U
emu je problem?
Itan Kol je oklevao, a onda slegnuo ramenima. Nema problema. Samo sam bio paljiv. Kae da si
vitez Rei ali kako ja mogu da znam ta si ti? Stvari su postale pomalo nesigurne ovde. Izgubili smo itav
sakupljaki tim prole nedelje. Otili su pod punim naoruanjem i opremljeni i nisu se vratili.
Jednostavno su nestali.
Deava se. ao mi je tvojih ljudi, ali moje prisustvo ovde nema nikakve veze sa njima. Pratio sam
trag i on me je doveo ovde. Ne znam nita o deakovoj prolosti u vezi sa ovim utvrenjem, ak ni u vezi
sa gradom. Samo znam da je u tvom utvrenju. Tu je, zar ne?
Saekao je. U redu, ovde je, Kol je priznao.
Da li je zatvorenik?
Jeste.
ta je uradio?
Kol je duboko udahnuo i izdahnuo ozlojeeno. On i jedna od naih devojaka su ukrali neke
medicinske zalihe. Sastajali su se van utvrenja ve neko vreme to je krenje naih pravila, naravno.
Otkrili smo devojku pre par dana i uhvatili deaka kada je pokuao da se ponovo sastane sa njom sino.
To ne bi bilo tako bitno da nisu krali zalihe. Ali jesu, tako da jeste bitno.
Nain na koji je to govorio nagovetavao je da se stvari nee dobro zavriti po Sokola i devojku.
Logan je pogledao kraj njega ka kapiji i zidinama. Voleo bih da razgovaram sa deakom.
Ovaj je skupio usta. Nisam siguran da li je to u redu.
U ta to niste sigurni gosn Kol? Rekao sam ti da sam preao dug put da ga naem. Moram da
budem siguran da li je on taj koji mislim da jeste.
Nee praviti mnogo razlike da li jeste ili nije. Kraa iz naih zaliha je izdaja i kanjava se smru.
On i devojka bie baeni sa zidina u sumrak.
Logan je sakrio trzaj straha koji mu je stegao grlo. Onda nee koditi da me pusti da ga vidim na
nekoliko minuta sada, dok jo uvek ima vremena.
Kol je prebacio teinu sa jedne noge na drugu. Obino ne doputamo strancima da uu unutar
zidina.
Logan se ispravio. Da li me tako vidi? Kao stranca? Pretpostavljam da mi je teko da to shvatim s
obzirom na prirodu mog posla. U svakom sluaju, to nema mnogo veze sa ovim. Moj zahtev je
jednostavan. Ne bi trebalo da ti bude teko da ga ispuni.
Ja te ne poznajem. Ne znam nita o tebi. Ali znam poneto o vitezovima Rei. Rekli su mi da
poseduju neobine moi, magijske i misteriozne vetine. S obzirom na to, pustiti te da ue unutar naih
zidina deluje mi kao nepotreban rizik. Ne vidim kakvu e svrhu imati to da te pustim da pria sa ovim
deakom. Ne moe da mu pomogne. Zakon je prilino jasan po tome ta treba uraditi u ovakvim
sluajevima.
Logan je klimnuo kao da razume, iako je jedina stvar koju je razumeo bila da je Itan Kol poeo da ga
nervira. Ne interesuju me zakoni tvog utvrenja ili ta oni propisuju prestupnicima, rekao je. Ovde

sam da odredim da li je ovaj deak onaj koga traim. Izgleda da jeste, ali moram da razgovaram sa njim
da bih bio siguran. Ali ako je on onaj koga trai, ta onda? Da li e zahtevati da ga oslobodimo? Da
li e pokuati da ga odvede silom ako neemo?
Logan je uzdahnuo. Mnogo brza. Ne elim da pravim nevolje. Samo me pusti da razgovaram sa
njim. Kada zavrim, neu traiti nita vie od tebe.
ovek ga je prouavao, neodluan. Neu ti dozvoliti da unese bilo kakvo oruje unutra.
Imam svoj slubeni tap, rekao je Logan. Nita vie. Bie pretresen. Morae da razgovara
sa deakom u eliji gde ga drimo. ovek je zavrteo glavom. Rei u ponovo. Ne dopada mi se ovo.
Ne vidim zato bih se sloio sa tim.
Logan je uzeo tap i obuhvatio ga rukama. Trebalo bi da se sloi sa tim jer je to ono to je
ispravno. Rekao sam ti istinu. Ja ne poznajem tog deaka. Ne zanimaju me ni devojka ni medicinske
zalihe ni bilo ta od toga. On mi moe rei ono to mi je potrebno da saznam, a onda odlazim odavde.
Zastao je, gledajui u Itana Kola. Zato se toliko plai?
Kol se zacrveneo u licu na ovu primedbu, izgledalo je kao da hoe da mu odgovori istom merom, a
onda je bolje razmislio i prosto klimnuo glavom. U redu. Poi ovamo.
Krenuli su nazad kroz vrata i uli u hodnike utvrenja. Logan je pustio da ga pretresu, dozvolio je
straarima da preu rukama preko njega. Ali kada su pokuali da mu oduzmu tap, zaustavio ih je i rekao
im da mu zakletva njegove slube to ne dozvoljava. Kol je slegnuo ramenima i pustio stvar, posmatrajui
tap onako kako ga obini ljudi i inae vide i pozvao ga nestrpljivo dalje. Odluivi se da dozvoli ovo,
Kol je jasno eleo da zavri sa tim. Falanga straara ih je pratila dok su vijugali kroz nizove hodnika, a
onda zali u utrobu kompleksa. Sve je bilo napravljeno od betona i elika, glatko, funkcionalno i
neunitivo. Logan je mrzeo ovakva mesta, smatrao je da su smena i umrtvljujua, grobnica za ive. Nije
nalazio utehu u zidinama i kapijama, nije imao oseaj mira ili sigurnosti zbog njihove ogromne veliine i
oseao se odvojenim od sveta kada god je ulazio u njih.
Ali zadrao je oseanja za sebe, fokusirajui se na ono to je trebalo ovde da obavi, poeo je da
osea malo uzbuenje kako se stvara pred mogunou da e zavriti svoje putovanje. Nije doputao sebi
da razmilja dalje od toga da li je Soko morf lutalica. Jo uvek nije brinuo o tome ta e morati da uradi
ako jeste. Priroda ovog poduhvata, vana i opasna, zahtevala je da ne razmilja ta e biti dalje. To je
bila teka stvar za njega. Nauio je da ostane iv tako to je razmiljao unapred. Ali previe razmiljanja
unapred u ovom sluaju moglo je dovesti do greke koja je mogla da otkrije njegove namere Kolu i
ostalima koji su uvali ovo utvrenje. Ne sme im dati nikakav razlog da ga vide kao pretnju.
Zali su duboko u unutranjost utvrenja kada se Kol zaustavio ispred elinih vrata, jednih od
nekoliko poreanih du hodnika u kome su stajali. Signalizirao je straaru na dunosti i ovek je izvadio
klju koji je otkljuao vrata. Vrata su se irom otvorila, straar se povukao za korak, a Kol pokazao
Loganu da ue. Logan gotovo da je oklevao.
Trebae mi svetla, rekao je. Tako da mogu da vidim kad zatvorite vrata.
Kol mu je dodao svetiljku na baterije. Pouri. Samo pozovi kada zavri. Neko e biti odmah
ispred.
Logan je uzeo svetiljku bez rei, upalio je i proao kraj njega u eliju. Vrata su se odmah zatvorila
za njim i tiho se zalupila, a on je mogao da uje korake kako se gube u daljini.
Soko je stajao direktno pred njim, ni dva metra dalje, mirkajui pod blistavim svetlom. Bio je vitak
i ne mnogo visok, sa raupanom crnom kosom i oima tako duboko usaenim da su delovale crne sve
dok svetlo nije otkrilo nagovetaj zelene. Nije bio ni na koji nain nametljiv, nije uopte delovao
impresivno i nije odavao nita to je moglo da bude neto drugo osim onoga to je delovao da jeste.
Logan je uperio svetlo ka podu, putajui da se deakove oi priviknu na svetlo.
Zovem se Logan Tom, rekao je. Okrenuo je zrak ka sebi tako da deak moe dobro da ga pogleda,
drei je tu dok je priao. Ja sam vitez Rei. Da li zna neto o naem redu?

Deak je zavrteo glavom, ne rekavi nita.

Tvoji prijatelji su mi rekli gde da te naem, Logan je nastavio. Sova je rekla da si doao ovde da
se sretne sa Tesom. Pretpostavljam da sastanak nije ispao dobro.
Deak nije odgovorio, paljivo posmatrajui Logana.
Zove se Soko?
Deak je klimnuo glavom.
Ja traim nekoga. Mislim da bi ti mogao da bude taj neko. Saekao je, a onda pokazao ka podu.
Sedi sa mnom. Pokazau ti neto zanimljivo.
Seo je prekrtenih nogu na pod i nakon par trenutaka, deak mu se pridruio. Logan je postavio
svetiljku sa jedne strane, tako da je zrak bio uperen preko poda ispred njih tako da ih je bleda svetlost
osvetljavala obojicu. Onda je spustio svoj crni tap, zavukao ruku u dep i izvukao crnu tkaninu i kosti
prstiju Nest Frimark. Rairio je tkaninu paljivo po podu, ispravio neravnine i pogledao deaka.
Ovako sam te pronaao, rekao je.
Bacio je kosti na tkaninu i oni su se ratrkali kao izbeljeni tapii. Za trenutak, leali su tamo gde su
i pali. Onda su poeli da se pokreu, formirajui prste i palac, uzimajui oblik desne ruke Nest Frimark.
Logan je video da se deak trgnuo od oka, a onda smirio i gledao, sa uenjem na svom licu.
Kosti su se sklopile, polako se povezujui na zglobovima, delovi su se sklapali sve dok itava ruka
nije bila gotova.
Kaiprst se ispruio, pokazujui na deaka.
Logan je duboko udahnuo i zadrao dah, ekajui za trenutak da bude siguran, a onda pomerio
tkaninu tako da je prst pokazivao u drugu stranu. im je to uradio, kosti su zadrhtale i poele opet da se
pokreu, pomerajui se tako da su ponovo pokazivale ka deaku.
Logan je tiho izdahnuo. Evo te, proaptao je.
Soko ga je posmatrao, ne shvatajui. Ostavivi kosti da lee tamo gde su bile, Logan se nagnuo
napred, oslanjajui laktove na kolena.
Ispriau ti jednu priu, Sokole, rekao je.

* * *
U hodniku napolju, straar postavljen da ih uva stajao je pribijen uz vrata, sa uhom postavljenim na
pukotini izmeu vrata i zida, sluajui. Itan Kol mu je rekao da to radi, jer je hteo da sazna ta je ovaj
ovek hteo da uradi sa ulinim klincem. Itan mu nije verovao, ak ni kada se sloio da ga pusti da ue u
utvrenje. Itan nije verovao nikome spolja, to je verovatno pomoglo da stanovnici utvrenja budu
bezbedni. Najbolje je ne verovati nikome koga ne poznajete; straar je toliko znao o svetu. Kada su u
pitanju stranci, nikada niste mogli biti sigurni.
Napeto je oslukivao gotovo potpunu tiinu, ali jedino to je mogao da uje bio je zvuk njegovog
sopstvenog disanja. elina vrata bila su suvie debela; priguivala su sve zvukove iznutra. Bilo bi bolje
da su ih ostavili malo otvorena. Onda bi mogli neto i da uju. Ali Itan se nikada ne bi sloio da tako
rizikuje. Vrata su se otvorila da propuste oveka unutra i otvorie se da ga puste napolje i to su bila
jedina dva puta kada e se vrata otvarati do zalaska sunca.
Straar je zadrhtao pri pomisli ta e se desiti sa deakom i devojicom kada sunce zae.
Razmiljao je o tome kako e ih odvesti do najviih zidina utvrenja i gurnuti ih na sve bleoj svetlosti.
Mislio je na zvuk koji e se zauti kada budu udarili o beton u podnoju zidina. Sve je to ve video i uo
ranije i nadao se da nee morati da to radi ponovo.
Saekao je jo trenutak, a onda se nestrpljivo odmakao za jedan korak. Pokuaj da prislukuje bio je
gubljenje vremena. Otiao je nekoliko metara dalje niz hodnik do mesta gde se nalazila njegova stolica na
sklapanje i seo.


* * *
Kada je Logan zavrio sa svojom priom, deak je rekao: Da li mi to govori da ja nisam ljudsko
bie?
Logan je oklevao. Ja zaista ne znam ta si ti. Rodila te je ena, tako da pretpostavljam da te to ini
ljudskim biem. Ali prvo si bio neto drago, stvorenje magije a ona je uvek bila obdarena nekom vrstom
magije. Slegnuo je ramenima. Kakve to veze ima? Ono to je bitno jeste ta bi trebalo da bude sada.
Deak ga je posmatrao za trenutak, a onda protresao glavom. Ne verajem ni u ta od ovoga.
Pretpostavljam da ti veruje inae ne bi doao ovako daleko. Ali te kosti mogu da govore bilo ta. Logan
je klimnuo. Moda, ali ja ne mislim tako.
Soko je zautao za trenutak. Zar nisi rekao da bih ja morao da znam ta da radim kada me kosti
budu pronale? Ako sam ja taj... ta god to bilo.
Morf lutalica.
Morf lutalica. Ali ja sada ne znam nita vie nego to sam znao pre. Nemam nikakvu ideju ta bi to
trebalo da radim. Ili ta svi misle da bi trebalo da radim.
Ima vizije. Svea je tako rekla. Ima snove o deaku i njegovoj deci. Moda je to deo toga.
Soko je nepomino sedeo, zurei u prazno, neizgovorenih misli. Pokuavao je da to prihvati,
isprobavao da vidi da li mu odgovara ali nije pronalazio nita to se uklapalo. Logan je to mogao da vidi
na njegovom licu, u kretanju njegovih oiju. Bio je deak koji je sedeo u eliji i ekao da umre, a ovaj
poslednji preokret sudbine je bio previe za njega. To to izgleda nije znao ko je ili ta treba da radi je
iznenadilo Logana. Mislio je da e se sve razjasniti kada pronae morfa. Logan se odjednom pitao da li
postoji neto to je zaboravio.
A onda se iznenada setio. Pokupio je kosti i ispraio ih. Uzmi ih. Ako si ti morf onda one pripadaju
tebi. To su kosti tvoje majke. Moda e ti pomoi da se seti.
Soko je pogledao u kosti, onda u njega i zavrteo glavom. Ne elim nijedan deo njih. Samo hou da
ih odnese od mene.
Ako to uradim, ta e se onda desiti sa tobom? Oni e te ubiti. Logan je drao ispraenu raku. I
Tesu. ta sa njom?
Deak dugo nije nita rekao, sedeo je i gledao u pod. Rekla je sudijama da nosi moje dete, rekao
je konano. Podigao je pogled i susreo Loganov. Ne znam da li je to istina ili ne. Polako je zavrteo
glavom. Nema ni veze, pretpostavljam. Nita od toga nema veze. ak i ako sam ja ono to ti kae, ak i
ako su to kosti moje majke, to nee promeniti ono to e se desiti sa mnom ili sa Tesom.
Ili sa Duhovima? pitao je Logan. Oni izgleda veruju u tebe. Deak i njegova deca. Pomenuli su to
odmah kada sam im ispriao da tragam za morfom lutalicom i ta bi morf trebalo da uradi. Oni kau da si
deo porodice. ta e se desiti sa njima?
ini mi se da ne mogu da uradim nita za njih. Sokolove rei bile su protkane gorinom. Ne mogu
da spasem ni njih, ni Tesu, ni bilo koga. Ne mogu ak ni sebe da spasem iz ovoga.
Ponovo je gledao u pod. Ni svoje dete, ako postoji.
Logan mu je dao trenutak, a onda rekao: Uzmi kosti. Dri ih. Hajde da vidimo da li e ti dati neke
odgovore.
Ne, ponovio je Soko. Njegov pogled se podigao i susreo sa Loganovim. Zurili su dugo jedan u
drugog. U redu, deak je konano rekao. Daj mi ih.
Logan se nagao i neno spustio kosti na deakov dlan. Soko ih je pogledao, odsjaj beline nasuprot
prljavtinom umrljane koe njegove ake. Onda je polako sklopio prste oko njih.
Logan je sedeo u iekivanju.
Nita, konano je rekao Soko. Sve je...

Oi su mu se razrogaile, usta se otvorila u oku i njegove vitko telo se ukrutilo, miii zategli,
napinjui se protiv onoga to mu se dogaalo. Logan je krenuo da se umea, a onda se zaustavio. Bolje da
pusti da se ovo odigra. Deak se sada tresao, telo mu se trzalo kao bi. Pokuavao je neto da kae ali
rei su izlazile samo kao tiho cviljenje. Pribio je pesnicu u kojoj je drao kosti na svoje grudi, pogrbio se
kao da pokuava da apsorbuje kosti u svoje telo i poeo da se ljulja napred-nazad.
Sokole? Logan mu je apnuo.
Bela svetlost je procvetala na sredini deakovog tela, isprva malo, a onda se pretvorila u blistavi
oblak koji ga je gotovo progutao. Logan je uzmakao protiv svoje volje, povlaei se ka tami, ne
razumevajui zato ali oseajui da je njegovo prisustvo ovde neeljeno a moda ak i opasno.
Posmatrao je kako se svetlost smiruje, a onda poinje da pulsira u ritmu koji se poklapao sa deakovim
ljuljanjem. Soko je nastavio da isputa nerazumljive zvuke, izgubljen za sve oko njega, potpuno nestavi u
toj nekakvoj katarzi koje su kosti stvorile.
Ljuljanje i pulsiranje se dugo nastavilo, a onda odjednom prestalo, ostavljajui deaka povijenog
kao fetus, smanjivi se samo na deakovu aku, kosti i pod u buktinji elektriciteta koji je bacao njegovu
senku u maloj, mranoj mrlji preko betona.
Sokole? Logan je ponovo pokuao.
Deakova glava se polako podigla i mogao je da vidi njegovo namueno lice i kou vlanu od
njegovih suza. Zelene oi bile su ispunjene meavinom uenja i prepoznavanja, razumevanja kog samo
nekoliko trenutaka ranije nije bilo. Zurio je u prazno, a onda u Logana ali ga nije video. Gledao je negde
drugde, u neto to je samo on mogao da vidi.
Grlo mu je proradilo. Majko, proaptao je.

* * *
Sova je nadgledala pripreme za pokret, organizujui i aljui ostale na zadatke koji su za cilj imali
da prikupe njihove zalihe i stvari. Odluila je tog jutra, kada se Soko nije vratio i kada je Logan Tom
otiao da ga trai, da ta god da se desi, Duhovi moraju da idu. Vie nije verovala Trgu pionira, vie nije
bio siguran, nije vie verovala da pripadaju ovom delu grada. Jo se i ranije bila napola odluila za ovo,
nakon strane bitke sa stonogom, ali sada je bila sigurna. Prebacie se u vie predele, dalje od obale, u
brda iza grada gde e biti van podzemnih tunela i kanalizacije i dalje od visokih zgrada. Tamo e moda
biti manje betona i elika da ih titi u stanovima i niskim zgradama, ali e moda takoe biti i manje
udovita.
Osim toga, razmiljala je, bili su na poetku putovanja koje je predvidela Sokolova vizija. Deak i
njegova deca su spremala da krenu, kao to im je ona priala u svojim priama. Nije bilo razloga da vie
razmilja o ostanku.
Pogledala je po njihovim privremenim stambenim odajama, pokuavajui da odredi da li je neto
zaboravila. alila je to je morala da ostavi neto od onoga to su sagradili i pronali, tee aparate i
opremu, stvari koje su inile njihov ivot neznatno lakim. Ali pronai e i napravie druge i uredie novi
smetaj. Pogledala je ejnija; ponovo je bio onaj stari. Delovalo je da spava, ali nije spavao. Ponekad
joj se inilo da veliki pas nikada zapravo ne spava, da samo napola spava i da je uvek tik na ovoj strani
od sna.
Panter je upao kroz vrata, bacajui gomilu ebadi i odee ispred nje. Trebae nam dvoja kola,
kolica, ta god, da vuemo ove stvari. Ne moemo da ponesemo mnogo, dodue. Moramo da ih vuemo
uzbrdo, a ak ni Medved ne mo to da radi dugo. Pogledao je unaokolo u iekivanju. Je l ima vesti?
Je l se vratio?
Znala je o kome govori. Ne. Moemo li da spustimo neke od kontejnera sa pijaom vodom sa
krova? Moemo imati problema da naemo nove. ak i pijau vodu.

Panter je slegnuo ramenima. Moemo da ponesemo ta god oemo. Samo moramo da odaberemo.
Zastao je. ta ako se ne vrati? ta ako se neto desilo Ptici?
Krenula je da mu odgovori, ve znajui da ne zna odgovor koji mu je bio potreban, kada je videla
kako se ejnijeva velika glava podie sa poda a njegova tamna njuka pokazuje ka otvorenim vratima.
Onda se uspravio na noge, izgledajui kao da neto nestrpljivo iekuje.
Soko, odmah je pomislila.
Panter se, videvi promenu u njenim oima, okrenuo da pogleda. ta? rekao je.
Logan Tom se pojavio na vratima, drei crni tap svog reda obema rukama, pogleda mranog od
saznanja i predskazanja.
Soko je morf lutalica, objavio je pre nego to je iko stigao da postavi bilo kakvo pitanje. Ali je
takoe i zatvorenik u utvrenju. Tesa, takoe.
Nisi mogao da ih izvue? pitala je Sova, dovezavi se napred dok nije stala pravo ispred njega.
Logan Tom je zavrteo glavom. Ne bez borbe. Uhvatili su Sokola kada je probao da se sastane sa
njom, ali ve su znali za njih. Saznali su za medicinske zalihe koje je ukrala za njega. Odrali su nekakvo
suenje. Oboje su osudili da ih bace sa zidina sa zalaskom sunca.
Danas? izjavila je Sova. To je za samo etiri sata!
Panter se pribliio. Reko si da bi trebalo da titi morfa! ta je bilo s tim?
Logan je slegnuo ramenima. Oekivali su od mene da probam da se probijem sa njim napolje.
Moda su se ak i nadali da u da probam.
Pa zato nita nisi uradio, gosn vitee Rei? Panter je bio besan.
Logan je sreo njegov pogled i zadrao ga tamo. Ne, Pantere, uradiu ono to sam doao da uradim.
Vraam se nazad da izvuem Sokola, a i Tesu, ako uspem. Jer sada to nee oekivati.
Pruio je ruku i potapao deaka po ramenu. A ti e da mi pomogne.

DVADESET OSAM
Ejndel Perez i Ejli su prele skoro pet stotina kilometara puta prvog dana nakon to su se uputile na
sever da pronau vilenjake kada je odrpanac rekla: Neto nas prati.
To nije bilo neto to je Ejndel elela da uje. Bila je povijena nad ruicama merkjurija 5,
drmusanje motora je protresalo njeno telo, vetar udarao u njeno lice. Iako su ile sporije, prinuene da
putuju opasnim autoputem koji je bio prekriven ubretom, suzile su joj oi.
Okrenula se preko ramena i pogledala svog saputnika. Odrpanac se drala za nju kao druga koa,
plaviasta kosa je leprala za njom. Bila je tako nestvarana da je Ejndel jedva oseala njeno prisustvo.
Da li si sigurna? Kako zna?
Tamne oi su trepnule. Mogu da osetim kada je demonski soj blizu. Jedan od njih je sada blizu,
prati nas.
Bio je to onaj enski demon iz utvrenja. Ejndel je to instinktivno znala. Trebalo je da pronae
rezerve snage koja je joj je trebala i ubije je kada je imala priliku. Doni joj je uvek govorio da ne
ostavlja neprijatelja ivog, jer e uvek krenuti za tobom kasnije. Uvek e pomisliti da si slaba. Doni je
znao.
Koliko daleko? Vetar je kidao njenc rei, a urlanje maine ih je zatrpavalo.
Tamne oi su se srele njen pogled. Mogu da ujem zvuk jo jednog ATV motora.
Ejndel je stegnula zube, a onda usporila merkjuri 5 i zaustavila se kraj puta. Ugasila je motor i
saekala da joj zvonjava u uima prestane a drmusanje u telu prestane. Sila je i stala na sredinu puta,
oslukujui. Svuda oko nje, nebo koje se lagano smraivalo sputalo se da se sretne sa senkama sumraka,
svet je bio prazan i siv.
Za nekoliko sekundi zaula je urlik drugog motora, velikog i monog i odmah prepoznatljivog. Harli
kroler.
Glupao, glupao! Besna, proklinjala je sebe. Prvo zato to nije ubila demona, a drugo zato to nije
unitila onu drugu mainu. Mislila je da je to to je izvadila baterije iz nje i sakrila ih bilo dovoljno, ali
stvorenje koje ju je lovilo nije bilo obian demon. Trailo ju je i pronalo jednom, tamo u ruevinama
Los Anelesa, i imalo je jasnu nameru da to uini ponovo.
Pogledala je ka merkjuriju i tamnoj liniji svog tapa, smetenog u povezu skladinog dela. Nije
smatrala da je spremna da se ponovo bori sa ovim stvorenjem tako brzo. Nije se plaila ve je priznavala
gorku istinu u vezi sa sobom za koju nije mnogo marila. Imala je sree to je pobegla od svog
progonitelja i prvi put. Moda nee ponovo imati toliko sree.
Zastala je razmiljajui o namerenosti demona da je uhvati. Naporno je radio na tome da je pronae
tamo u Los Anelesu. Otkrio je ta je radila da spase decu iz drugih utvrenja, a onda nanjuio njen tajni
ulaz u utvrenju u Anahajmu i postavio joj zamku. Nije se muio da povede pomo sa sobom da je uniti;
imao je dovoljno samopouzdanja u svoje sposobnosti a vrlo verovatno i ponosa da eli da to uradi
sam. Kao to umalo i jeste. Srea ju je spasila. Srea i odlunost koja je parirala demonovoj.
Ipak, da je ovako prati...
Brzo se osvrnula unaokolo po autoputu pred njima i videla mesto gde se granao u neto to je
verovatno nekada bio stari put za prevoz drva. Put se sputao sa nasipa na kome je bio autoput i kao jedva
neto vie od zemljane staze nestajao meu drveem. Tako dakle, pomislila je. Bilo je lako upravljati
velikom mainom kao to je bio harli kroler po sredini asfaltnog puta. Moda nee biti tako lako kretati
uskom, izbrazdanom stazom.
Vratila se do merkjurija, sa koga ju je Ejli posmatrala, popela se na sedite i ponovo upalila motor.
Osetila je Ejline mrave ruke kako je hvataju oko straka. Dri se vrsto, pequenita, rekla joj je.
Dala je gas i ATV je jurnuo ka zemljanom putu. Skrenula je njim bez usporavanja, sada nervozna sa

dolaskom sumraka i pred dolaskom noi, znajui kako e teko biti stii bilo gde po mraku. Merkjuri je
zajeao od napora kada je krenuo kroz korovom obraslu unutranjost meu drveem, ali ona ga je
zadrala na stazi, zemljani put predstavljao je traku kojom je upravljala i koja je zavijala napred kroz
umu.
Za nekoliko sekundi autoput je nestao za njima i sumrak se produbio do velikih senki i crnila poput
mastila. Ponovo je usporila merkjuri, paljivo birajui put, traei stazu na mestima gde je nestajala u
bunju i travi visokim do pasa. Ove ume nisu bile tako bolesne kao neke, lie je jo bilo gusto i zeleno
sa retkim znacima uvenulosti i ponekih velikih delova trulei. Listopadno drvee bilo je pomeano sa
etinarima i u narastajuem mraku postalo je mogue verovati da ova uma nikada nije iskusila strane
efekte hemijskog trovanja zemlje i atmosfere. Moda su neka mesta bila dovoljno zdrava da se oporave
vremenom, pomislila je Ejndel, upravljajui ATV-om niz krivudavu stazu, pogledom traei put. Moda
e neka mesta, poput ovog, preiveti.
Ali nesigurnost je zamraila njene nade i ostavila je stvar po strani gde joj je i bilo mesto.
Vozile su se skoro itav sat bez ijedne rei, njihovo napredovanje bilo je usporeno stanjem puta i
dolaskom noi, ali je u svakom sluaju bilo ujednaeno. Put za prevoz drva vijugao je kilometar za
kilometrom, nekada se ravajui na sporedne staze, nekada nestajui na otvorenim ravnicama na kojima
su stabla bila svedena na panjeve a zvezdama posuto nebo je se praalo od jednog kraja horizonta do
drugog. Kada je mogla, ila je onim putevima koji su bili svedeni gotovo ni na ta i upravljala kroz
drvee i panjeve koji su rasli tako blizu da veliki harli nije mogao da proe kroz njih. Jednom je
usmerila merkjuri kroz potok i vozila nizvodno skoro kilometar pre nego to je izala na obalu od sitnog
kamenja i pljosnatih stena. ta god da je moglo da sakrije njihov prolazak, ona je uradila.
Konano, usporila je, stala i ugasila motor. ta sada uje? pitala je Ejli kada se ponovo spustila
tiina.
Odrpanac je zavrtela glavom. Nita.
Da li te tvoja ula upozoravaju da je demon blizu?
Ponovo, Ejli je zavrtela glavom.
Ejndel se nasmeila. Bueno. ak i ako je tako, voziemo se jo sat ili dva pre nego to legnemo da
spavamo. Samo da budemo sigurne.
Popela se nazad na sedite merkjurija, upalila motor i krenula u tamu.

* * *
Delorin je znala da je sve blie. Mirisi onoga to je koristila kao marker da prati enu viteza Rei
postajali su jai, sve sveiji u njenim nozdrvama. Jo uvek nije mogla da uje drugi ATV preko dubokog,
monog urlanja njenog, ali je znala da nee proi jo mnogo. Pratila ju je itav dan, odabravi da ne uri
sa svojim gonjenjem, ekajui cele noi pre nego to je krenula tako da ne propusti nita to joj je
svetlost mogla otkriti. ena nije imala razloga da zna da je neko prati i nee troiti mnogo vremena ili
truda da prikrije svoj trag. Nije uradila nita slino do sada, ak ni kada se potrudila da sakrije solarne
baterije za harlija. Njena odluka da ostavi decu koju je spasla jasno je ukazivala da je imala neto
vanije da obavi i da je to okupiralo njene misli. Njen prolaz kroz drvee, a onda na autoput bio je prav i
direktan. Imala je odredite na umu, namerila se da tamo stigne i nije htela da vrluda trudei se da ga se
domogne.
to ju je sve inilo vrlo lakom za praenje.
Poto vitez Rei nije pokuavala da dodatno ubrzava ili da rizikuje na putu, a poto Delorin jeste,
polako ju je stizala. Ako stvari nastave ovako da se odvijaju, imae je do veeras i potera e biti gotova.
A onda, sa glavom svoje lovine kod sebe, vratie se nazad onom starcu i srediti stvari jednom za
svagda.

Savila je svoje zgrene prste steui teke ruice i miii su se zategli pod njenom koom u
krljutima. Mutacija je sada napredovala bre, njena reptilska pojava unitavala je poslednje mrve njene
ljudskosti. iljata plava kosa joj je opadala u pramenovima, crte lica su se ravnale u glatkoj, nerazluivoj
jednolinosti a udovi su joj se produavali. Postajala je neto drugo, neto mnogo efikasnije i
smrtonosnije. To se dogaalo sve vie u poslednjih godinu dana, ali tek od skora je dobilo na brzini.
Delimino, mislila je, deavalo se jer je ona elela da se to ubrza, nestrpljiva da se otarasi i poslednjih
ostataka ljudske koe. Prezirala je ljudski deo sebe; nee proliti suze kada i poslednji deo nestane.
Drugi e moda to i uraditi, kada budu otkrili koliko je opasnija u svom novom obliku. Onaj starac
na primer. On bi mogao. Findo Gask, kada bude otkrio da je njegovo vreme prolo.
Ponovo je razmatrala svoju izjavu nezainteresovanosti u vezi sa vostvom nad nekad-ljudima.
Moda je suvie brzo odbacila starevu ponudu. Zato ih ne bi vodila? Zar nije bila bolje opremljena,
sposobnija od njega? Koliko bre bi unitenje ljudske rase ilo kada bi ona preuzela kontrolu. A onda,
kada demoni i nekad-ljudi budu kontrolisali sve, poee da ponovo grade i smetaju se kako njima
odgovara. Zar ne bi trebalo da ona bude ta koja e to omoguiti?
Bila je toliko obuzeta tom idejom da se iznenadila kada je odjednom otkrila da je izgubila miris koji
je pratila. Jo uvek je jurila autoputem, oslukujui traei zvuk drugog ATV-a, sigurna da se pribliava,
ali otrog mirisa njegovih izduvnih gasova i mnogo slabijeg mirisa same ene odjednom nije bilo.
Zaustavila je harli kroler sa jedne strane puta, ugasila motor, saekala da se sve stia i poela da
oslukuje. Nita. Nekoliko puta je odlazila do sredine autoputa i nazad, sputajui se na sve etiri da
onjui ispucali asfalt, gomile hladnog rastinja pokraj puta i vazduh u sumraku koji se sputao. Ni tu nije
bilo niega. Neto dalje natrag, vitez Rei je skrenula sa puta.
Za trenutak je razmatrala ta je to znailo. Ili je njena lovina stigla do svog odredita ili je otkrila da
je neko prati i preduzela neto da je izbegne. Delorin se vie inilo da je ovo drugo u pitanju. Morala je
da pretpostavi da se nekako odala. Ta pomisao ju je razbesnela i ona je stegla pesnice toliko jako da su
se njene kande zabile u kou prekrivenu krljutima na dlanovima. Kooperno se vratila do harlija, besno
ga okrenula epavi ga za ruice i u kii ljunka i praine jurnula nazad autoputem.
Nije joj trebalo mnogo da otkrije skretanje ka zemljanom putu kojim je krenula vitez Rei. Nalazio
se nekih petnaestak kilometara nazad. Tragovi ATV-a su se mogli videti na zemlji. Neravna, uska staza,
koja verovatno nije vodila nikuda, to je samo potvrdilo njene sumnje da je ona znala da je neko prati.
Kako je znala, Delorin nije umela da kae. Niko ne bi trebalo da zna da ga ona prati sve dok ne bude
suvie kasno. Posebno ne ljudsko bie, bilo vitez Rei ili ne.
Sa narastajuim besom, usmerila je veliki harli niz zemljani put i jurnula napred, izbegavajui stabla
i panjeve drvea i iroko obilazei uske prolaze koje je njena lovina koristila kao barijere. Potrebno je
vie od nekoliko stabala da je zaustavi. Budalasta devojka, mislila je da e je uma sakriti. ak je
odavala njen prolazak. Da stvar bude bolja, mesec je izaao i njegova svetlost je bila sjajan vodi po
kome je Delorin, sa svojim pojaanim demonskim ulima, lako pronalazila trag.
Ali tama je postajala tako duboka da je, uprkos svojoj reenosti, bila prinuena da potpuno uspori
ne bi li otkrila tragove druge maine u mekom zemljitu. Drvee je postajalo sve gue, toliko da je
harliju postajalo sve tee i tee da pronae put izmeu dva stabla. Na kraju je obilazila toliko daleko od
staze pre nego to se vraala na nju da joj je trebalo vie vremena da napreduje na motoru nego da je
hodala. Ali ona je svejedno nastavila, odbijajui da se zaustavi.
Bila je gotovo pono kada je odustala. Stigla je do potoka i pratila ga skoro pola kilometra pre nego
to je ponovo otkrila trag viteza, a njeno strpljenje je bilo pri kraju. Ugasila je harli, sila sa njega i
zurila u tamu. Njen izbor bio je jasan. Mogla je da se zaustavi u toku noi i vidi da li e se harli pokazati
boljim na dnevnom svetlu, kada je jasnije mogla da vidi trag i bira laki teren kojim e da putuje, ili je
mogla da ga ostavi i nastavi peice.
Mogla je da prati enu kao ivotinja.

Nasmeila se na tu ideju, na iznenadni nalet uzbuenja koju je ona stvorila i njeni zubi su zlokobno
zasjali. Zapravo mogla je bolje da napreduje na taj nain. Do sada je ve bila veim delom ivotinja, u
stanju da se spusti na sve etiri, onjui miris svoje lovine, vidi otiske njenih tragova. Bila je vitka, brza i
mnogo, mnogo jaa od stvorenja koje je lovila. Kolika je razlika bila ako ne upotrebi ATV u svojim
naporima da sustigne enu? Ne tako velika, pomislila je. Uopte ne tako velika.
Skinula je svoju odeu i stajala naga na meseini, sva u krljutima, kandama i miiima. Srena,
poelela jc da zavija kao vuk. Ali ne, ne jo. Ne dok se dovoljno ne priblii eni da ova zna da ona
dolazi. Ne dok taj zvuk jasno ne oznai da nema beanja.
Protegla se i pogladila. Onda se spustila na sve etiri i poela da tri.

* * *
Ejndel! Probudi se!
Rei su isplivale kroz duboku izmaglicu pospanosti i snova, nejasne i bestelesne. Pokuala je da
potrai neki smisao u njima i nije uspela. Njena svest se za trenutak podigla, a onda ponovo pala,
nasumino.
Ejndel, molim te! Mora da se probudi!
Glas deteta. Devojice. Zatreptala je ovog puta, snovi su izbledeli. Otvorila je oi. Jo uvek je bilo
mrano, ali zora se pojavljivala kao srebrnasti sjaj na istonom nebu. Setila se gde se nalazi. Izala je iz
ume i dola do drugog asfaltnog puta neto pre ponoi, a onda ila njime do starog odmorita kraj puta.
Sakrila je ATV meu drveem, ostavila Ejli kojoj izgleda san nije bio potreban da straari i otila
pravo na spavanje.
Ejndel, reci neto!
Ejli. Odrpanac se nadvila nad njom, praktino joj je vikala na uvo.
ta je? promrmljala je, jo uvek omamljena snom i iziritirana neim.
Pronaao nas je! Demon!
Tada se brzo uspravila, ok je prodrmao njene uspavane miie i otupljene reakcije i pokrenuo je.
Brzo se uspravila u sedei poloaj, hvatajui crni tap, oima pretraujui tamu u okolnim umama.
Oslukivala je tiinu. Nije bilo udaljenog zvuka ATV-a. Nije bilo nikakvih zvukova.
Ja ne ujem nita, proaptala je.
Ne dolazi tako! Ejlino lice se ponovo nalo pred njenim, plaviasta kosa bila je divlja, oi
ispunjene strahom. Dolazi peice!
Peice? Ejndel je brzo ustala, sada uhvativi tap obema rukama, zauzimajui odbrambeni poloaj,
telo joj je reagovalo automatski, po navici, iako su joj misli i dalje bile zamagljene i spore. Peice? Re
nije imala nikakvog smisla. ak ni demon nije mogao da ih sustigne peice, a sem toga zato bi...
Beloplava mrlja je jurnula ispred nje kada je Ejli protrala, odnevi sa sobom mozganje i zbunjenost
u trenutku. Ejndel, ovde je!
Sledeeg momenta neto veliko i mrano je izletelo iz ume, krenulo istinom u zastraujuem trku,
sputeno na sve etiri, rokui i frkui kao neka udovina divlja ivotinja. Ejndel jedva da je imala
vremena da podigne tap, magija je jurnula kroz njega u odgovor na njene potrebe, bre od misli. Spustila
se na jedno koleno, ispruila je jedan kraj tapa uperen kao koplje, hvatajui napadaa po grudima kada
je skoio na nju, udarivi ga u letu. Silina napada ju je odbacila unazad a tap je prebacio demona preko
njene glave i poslao ga dalje u kovitlacu.
Podigla se na noge, sada potpuno budna. Demon se ve okretao, ogromni, vitki, sivi oblik u meavini
senki i polusvetla, udova nemogue dugakih i iaenih, vuje glave pogrbljene meu masivnim
ramenima. Potraila je neku naznaku koja bi identifikovala demona kao onu enu od pre nekoliko dana, ali
sve po emu je mogla da je prepozna je nestalo. Nije bilo plave iljate kose, nikakvog ljudskog lica ili

tela, koe, niega. Ovo stvorenje je bilo prekriveno krljutima, njegovi prsti na rukama i nogama bili su
kande, lice njuka, iroko otvorena da pokae odsjaj zuba a oi su joj bile uti fenjeri. Pa ipak to je bez
obzira na sve bila ona, Ejndel je znala. Bio je to demon iz utvrenja, doao je da je dokraji.
Diablo! Ejndel je promrmljala dok se spremala za sledei napad.
Demon je odjednom zavritao, prodirui do kostiju, mahniti veo koji je odzvanjao meu drveem i
zamrznuo Ejndel u mestu.
udovite je jurnulo na nju, tako brzo da se nalo na njoj skoro pre nego to je bila u stanju da
odreaguje. Ali odreagovala je, poslavi belu vatru tapa u svog napadaa u talasastom, nazubljenom
udarcu koji je opekao njegovu kou prekrivenu krljutima uprkos njenoj oiglednoj vrstini, bacajui
demona unazad i po strani. Ponovo je vrisnuo, kao da mu je zvuk davao posebnu snagu i ponovio svoj
nalet. Ponovo je jurnuo na Ejndel i ona je ponovo upotrebila vatru da ga odbije.
Suvie je jak, pomislila je dok ga je posmatrala kako ustaje, sa koom koja se puila, ali
nepomuenog ludila. Ne mogu ovo da pobedim.
Ovaj put demon je proao kroz njenu odbranu dovoljno da je spoljanjim delom ruke odbaci tako
jako da je poletela preko pola istine. Zvonilo joj je u uima dok se teturavo uspravljala, u glavi joj se
vrtelo od udarca. Odbila je jo jedan napad, a onda jo jedan.
Ejli! viknula je.
Nije oekivala pomo od odrpanca, ali morala je da zna gde je Ejli. Ve je na oku imala ATV,
mislei da joj je jedina ansa da pobegne, da napravi dovoljno rastojanje izmeu sebe i demona da ne
moe da je se doepa. To je liilo na kukaviki izbor, ne kao pravi izbor viteza Rei, ali moda e joj
sauvati glavu da moe da se bori drugi put.
Uhvatila je krajikom oka Ejli kako viri iza merkjurija. Odrpanac je imala isto na umu ali mogla je
malo toga da uradi da pomogne da se to i desi. Odrpanci su bili vilin-stvorenja, nedostajalo im je
dovoljno materije da se umeaju u fiziku borbu. Veim delom su se sastojali od vazduha i svetlosti.
Mogla je da misli i savetuje, ali nije mogla da uradi mnogo da odbije demona.
Koji je sada ponovo napadao Ejndel, odbacivi je unazad, udarajui u nju kao da je strana vatra iz
tapa tanka kao papir. Kao da ga je bol inio jaim, davao mu sveu energiju, dok je Ejndelina snaga
nastavljala da se smanjuje. Ejndel je blokirala napad koji je usledio, zakoraivi u stranu da izbegne
kande koje su kidale, pokuavajui da ne gleda u strane ute oi. Demonov pogled imao je hipnotiue
dejstvo, onakvo kakvo grabljivci imaju da zalede plen u mestu pre nego to im rastrgnu grlo. Ako pogleda
suvie blizu u te oi nee moi da pobegne. Ejndel se koncentrisala na izduene ruke sa kandama otrim
kao ilet, koje su se jo uvek pruale ka njoj, sekui. Bila je svesna da je ponovo ranjena, svea krv joj je
lila niz jedno rame i ruku. Demon je nekako proao kroz njenu odbranu. Nastavie da pronalazi naine da
to uradi, shvatila je. Nastavie sve dok se ne srui.
Sve dok se sve ne zavri.
Rizikovala je. Napala je. Skupila je svu snagu koju je mogla i poslala vatreni udarac na vitki oblik,
udarivi u njega svom snagom koju je imala, poslavi ga da leti unazad ka drveu. ak i dok je jo uvek
nestajao sa vidika, trala je da stigne do merkjurija. Skoila je na sedite i udarila po dugmetu za
paljenje. Motor se pokrenuo i oiveo.
Demon je ve izlazio iz drvea, ponovo krenuvi na nju, vritei u besu.
Ejli! uzviknula je i osetila odrpaneve ruke kako je hvataju oko struka.
Okrenula je ponovo crni tap ka demonu u poslala belu vatru Rei kao koplje ka njemu. Ali ovaj put
demon je nastavio da se pribliava, ruku zatitniki podignutih, primajui silinu napada, sa koom
prekrivenom krljutima koja se puila i gorela dok se probijao kroz Ejndelinu odbranu. Ejndel ga je
zadravala to je due mogla, odravajui vatru u ujednaenom mlazu, a onda, kada je osetila da je vatra
poela da slabi, da je iscrpela svoju snagu, pokrenula je merkjuri napred i jurnula ATV-om pravo ka
demonu.

Bio je to hrabar potez. Demon je bio suvie veliki i snaan da bi ga jednostavno pregazila. Ali
reagovala je u skladu sa situacijom i to ju je verovatno i spasilo. Demon je mogao da stane u mestu, ali ga
je manevar iznenadio. Video je veliku mainu kako juri ka njemu i instinktivno joj je odskoio sa puta.
Pre nego to je shvatio da je napravio greku, Ejndel je prola kraj njega i grabila autoputem punom
brzinom.
Demon je odmah krenuo za njom. Krenuo je istravi iz ume za merkjurijem, razbenjen. Ejndel je
jo malo dodala gas. Ali nije smela da rizikuje da ide bre zbog toga to je ovaj autoput, kao i svi ostali
na svetu, bio pretrpan ubretom. Ako bude udarila dovoljno veliku prepreku, mogla je da padne sa
motora i to bi joj bio kraj.
Bre, Ejndel! Ejli joj je vikala na uvu, pribijajui se uz nju.
Stegnula je zube, pognula se nisko preko ruica i ubrzala jo malo, oiju upravljenih ka putu. Kada
vie nije mogla da izdri, okrenula se i pogledala ka svom progonitelju. Sada je bio dalje i gubio se sa
vidika, ne mogavi da isprati tempo.
Ali jo uvek je nadirao, jo uvek je gonio.
Poslednje to je videla od njega dok je nestajao u daljini bio je zlokobni odsjaj njegovih utih oiju
u meavini umskih senki i svetlosti.

DVADESET DEVET
Soko nije znao ta treba da radi.
ak i nakon to je Logan Tom otiao a on ostao sam u svom zatoenitvu i mogao malo vie da
razmisli o tome, jo uvek nije znao. O, razumeo je prirodu svoje reakcije na kosti prstiju; toliko mu je
bilo jasno. Uzimanje kosti od Logana Toma, stavljanje u njegovu pesnicu i, to je najvanije, oseanje
njihovog pritiska na koi svog dlana, pokrenulo je vrlo neoekivano buenje u njemu. Iako ranije nije
verovao da je on ono to je Logan Tom mislio da on jeste, odjednom je otkrio da je on sve to, pa i vie od
toga.
Njegovo buenje dolo je u vidu vizija tako otrih i tako jasnih da mu nije ni palo na pamet da
sumnja u njihovu istinitost. Eksplodirale su mu u umu kao vatromet; oivele u eksploziji zvezda.
Prva je bila o eni, visokoj, vitkoj i atletski graenoj, njeno lice mu je odmah bilo poznato. Imala je
iste zelene oi kao on, njegovu grau i otre crte lica. Instinktivno ju je prepoznao, bez potrebe da mu se
to kae, bez potrebe da budu izgovorene rei.
Nest Frimark. Njegova majka.
To saznanje, sigurnost u to, probilo se kroz njegove sumnje i ostavilo ga bez daha kada je to shvatio.
U njegovoj viziji, ona je priala sa njim o njihovom odnosu, o tome ko je on bio i kako je nastao. Video
je sebe kao deaka u drutvu drugog viteza Rei, oveka po imenu Don Ros. Tada je jo uvek bio morf
lutalica, jo uvek je izlazio iz magije koja ga je rodila, jo uvek je tragao za svojim identitetom.
Onda se nalazio u njoj, njeno neroeno dete, njegova magija se meala sa njenom da zapone
stvaranje novog ivota.
A nakon to se rodio, iveo je sa njom sve dok nije bio dovoljno star da ode, a onda...
Sve je postalo veoma nejasno i nesigurno. Bila je tamo, a onda vie nije, iva, a onda se vratila
nazad u zemlju, na nebo i u senke. Ponovo je bio sam, moda dugo vremena, i svet u kome je postojao bio
je jo jedan oblik senki...
Bio si na sigurnom, rekla mu je. Drali smo te na mestu do koga tvoji neprijatelji nisu mogli da
dou.
Nije razumeo, a moda nije ni trebalo. Gledao je u oi svoje majke dok je priala sa njim,
objanjavala, otkrivala i davala mu saznanje o njegovom identitetu.
Onda je video sebe kako dolazi u grad Sijetl i ulazi u ivot Duhova i sve veze su mu postale jasne.
Njegova majka se nasmeila, nagnula se i dotakla ga neno po obrazu. Mogao je da oseti koliko ga je
volela. Shvatio je da su njegova seanja na roditelje bila nejasna i nesigurna jer nikada nisu zaista ni
postojala. Moda ih je stvorio da bi sebi dao neki oseaj pripadnosti. Moda su bila stvorena za njega.
Ali Nest Frimark je bila njegova prava majka, a njegovo seanje na nju, sada obnovljeno, bilo je jedino
koje je bilo vano.
Sledei je progovorio bestelesni glas koji nije prepoznao. Nije bilo lica da ide uz glas, nije bilo
prisustva koje je moglo da odredi njegov izvor. Glas je zvuao veoma staro. Ispriao mu je priu o
deaku i njegovoj deci, onu koju je Sova priala Duhovima u delovima. Samo je ova verzija, iako je u
sutini bila ista, bila takoe i drugaija. Zajedno su preli dugaak put da pronau mesto gde su zidovi
bili nainjeni od svetlosti i gde boje vie nisu bile priguene ve blistave i iste. Na ovom mestu,
postojao je oseaj mira, obeanje bezbednosti i ohrabrenja da loe stvari iz sveta ne mogu da dopru do
njih. uo je kako se njegovo ime iznova i iznova ponavlja. Soko. Soko. Nije znao ta je to znailo, nije
mogao da vidi ko to pria. Ali zvuk tog glasa je inio da se osea prihvaenim.
Jo slika se pojavilo. Video je udovita i mrane stvari kako se uzdiu da mu se suprotstave. Video
je sebe kako bei od njih i video je kako ga jure. Duhovi su beali sa njim a sa njima i aica drugih.
Gonjenje je trajalo, duga i muna trka protiv smrti koja je jahala na plamenom vetru koji je nastajao od

njegovih gonilaca.
Bilo je i drugih vizija drugih glasova koji su se spajali u buenju koje su stvorile kosti prstiju, iz
ponovnog izbijanja na povrinu njegovih seanja i koje su predviale njegovu budunost. Neke od njih su
ostale sa njim; druge su bile izgubljene. Shvatio je da je ovo neophodno, da je sve to bilo deo
obnavljanja njegovog identiteta. Otkrovenja su dolazila u vidu malih dodira, u vidu otisaka prstiju tokom
prolaska njegovog ivota. Ali tamo gde je prolost bila vrsta, budunost je bila kao tenost i nije se jo
uvek mogla tano definisati. Razumeo je zato je to tako i to ga nije muilo.
Kada se zavrilo, njegova majka se ponovo pojavila, sagnula se i poljubila ga u obraz, da ga iznova
ohrabri, da ga pusti da oseti njeno prisustvo, koga ga nee ponovo liiti.
Veruj u mene, proaputala mu je dok je bledela.
Majko, pozvao ju je dok je nestajala.
Da, priroda njegovog buenja mu je bila savreno jasna nakon toga vizije i glasovi, pria o
njegovom roenju i poreklu i munoj prirodi putovanja koje je lealo pred njim. ak je i po prvi put
razumeo ono to se desilo izmeu ejnija i njega kada su se rane umirue ivotinje tajanstveno zacelile u
njegovom prisustvu. Kao morf lutalica, kao stvorenje maginog porekla, oigledno je imao neku uroenu
sposobnost da lei. Iako ga je i dalje zbunjivalo zato se ta sposobnost nije manifestovala nikada ranije.
Ali ono to mu i dalje nije bilo jasno, ono to i dalje nije razumeo, bilo je ta se oekuje od njega.
Bio je zarobljen u ovoj eliji sa samo nekoliko sati ivota pred sobom. Logan Tom mu je rekao na
odlasku da e se vratiti po njega, da nee dozvoliti da umre. Ali Soko nije bio siguran u to. Logan Tom
nije delovao dovoljno snaan da skri zidine i kapije od betona i elika. Nije delovao dovoljno moan da
se suprotstavi itavoj populaciji utvrenja. On je bio jedan, i koliko god dobronameran i odluan da je
bio, koliko god strane bile njegove vetine, delovalo je nemogue da e uraditi ono to je bilo potrebno.
Pa ipak, Sokolova budunost bila je tu u vizijama i nije se zavravala njegovom smru pod zidinama
utvrenja. Da bi se ta budunost desila, morae da pobegne iz zatvora.
Da li je to trebalo da uradi sam?
Probao je da tu pronae neki smisao, da odredi da li postoji neto to moe da uini, ali nije nita
uspevao da smisli. Ako je imao magiju na raspolaganju, nije znao kako da je upotrebi. Stalno se vraao
na sliku svoje majke kako mu govori tri male rei veruj u mene. Iz razloga koje nije umeo da objasni,
one su formirale monu mreu vere kojoj je u potpunosti nedostajao bilo kakav vrst izvor podrke ali
koja mu nije davala mira. Kako je njegova majka trebalo da mu pomogne? Kako je on, zauzvrat, trebalo
da pomogne Tesi?
Nije bilo odgovora. Gurnuo je kosti u dep i legao na lea, iscrpljen od svega to je iskusio. Moda
e, mislio je, Logan Tom doi po njega kao to je rekao da hoe. Moda je samo trebalo da ima vere u
rei koje je izgovorila njegova majka.
Ali bio je nemoan u ovoj mranoj sobi, iza ovih zidina utvrenja i u rukama ljudi koji su ga mrzeli i
bojali ga se. Nije se oseao nimalo posebnim, kakvo god da mu je bilo poreklo. Bio je samo neko ko je
pokuao da pronae dom i porodicu kojoj e pripadati.
ta je jo trebalo da bude?
Veruj u mene, uo je svoju majku kako mu apue jo jedan poslednji put.
Onda je zaspao.

* * *
Logan Tom je stajao sa Panterom u dubokim senkama na izlasku iz zgrade koja je gledala na Trg
pionira. Ostali su se nalazili gore i zavravali pripreme za odlazak. Kada im je ispriao svoje planove,
Logan se sloio sa Sovom da je, ta god da se desi, vreme da odu odavde. Ispriala mu je za dinovsku
stonogu, stvorenje za koje nikada nije uo a kamoli se susreo sa njim. Suvie udnih stvari se

pojavljivalo na svetu i Logan je znao ta to znai. Ako je u budunosti trebalo da bude neke civilizacije,
bilo kakvog ljudskog prisustva, bilo je vreme da ponu da razmiljaju o tome kako da to ostvare.
Evo ta e uraditi, rekao je Pantem. Nakon to stignemo do utvrenja, prii e glavnoj kapiji i
poee da vie na njih da puste Sokola. Dri se podalje dok to radi. Nemoj da radi nita to moe da
nagovesti da nosi oruje. Ako samo i pomisle da ima oruje, pucae na tebe. Sve to treba da radi
jeste da vie na njih nekih pet minuta ili tako neto. Razume?
Panter je klimnuo. U emu je caka?
Dok ti vie na njih, oni e gledati u tebe. To e meni dati vremena da proem kroz ruevine do
podzemnog tunela koji je Tesa koristila da sastaje sa Sokolom. Tako u ui u utvrenje.
Deak je zavrteo glavom. Vrata e biti zakljuana. Plus, moda e svejedno da te vide.
Pusti mene da brinem o tome. Sve to treba da radi je da im privue panju u tih pet minuta. Onda
bei odatle. Nemoj da eka unaokolo da vidi ta e da se desi. Ako vidi da poinju da izlaze ili ak
ako ti se samo ini da e moda izai napolje, bei. Zastao je. Nema divljanja. Nema junaenja.
Deak se nakezio. Dakle, de da beim?
Nazad do ivice trga tako da mogu da te naem opet kada zavrim.
Dohvatio je dugme na tekoj jakni koju je nosio i podigao kragnu. Dan je postajao sve hladniji.
Stavio je crni tap pod pazuh dok je ispravljao odeu. Panter je pogledao u tap, a onda u njega. A ta je
s tobom?
ta je sa mnom?
De ti je oruje? Nee valjda unutra bez oruja, je l da?
Logan se gotovo nasmeio. Nekada, nosio bi Tajson fleetnu puku, sveanj omamljujuih strelica i
k-bar klasik. Nosio bi pancir i lem sa nonim vidom ugraenim u vizir. Ali to je bilo davno, pre nego
to je postao vitez Rei.
Izvukao je tap ispod pazuha. Ovo je sve to mi je potrebno. Hajdemo.
Sunce je ve poelo da zalazi ka ivici zapadnog neba kada su izali kroz vrata i krenuli ulicom.
Imae moda jo dva asa svetlosti, dva asa za koja su treba da izvuku Sokola i Tesu pre nego to se
izvi smrtna kazna. Logan je znao da je to jedva dovoljno vremena, ak i ako stvari prou onako kako
treba. Morae da pouri.
Brzo se oprostio sa Sovom, najvie da jo jednom potvrdi ranije instrukcije. Ona treba da obezbedi
da Duhovi napuste Trg pionira to je bre mogue, uzimajui sa sobom sve to mogu da nose ili vuku u
kolima. Ako on bude uspean u spasavanju Sokola i Tese, utvrenje e poslati naoruane straare da ih
vrate. Zapoee svoju pretragu na Trgu pionira i bolje je da tamo ne bude Duhova kada to budu uradili.
Treba da odu gore do autoputa, gde je parkirao Munju, i saekaju ga tamo. Dao joj je uputstva kako da
pronae vozilo i upozorio je da mu ne prilazi. Bilo bi od pomoi da pronau neku naputenu prikolicu u
koju e smestiti i decu i stvari. Ali ne smeju da rade nita drugo niti da napuste tu oblast ni iz kakvog
razloga sem ako ne moraju da odu na sigurno. Treba da ostanu tamo i saekaju ga.
Ako se ne pojavi do ponoi ili ako uju ili vide bilo kakav znak potere, treba da pretpostave
najgore. Treba da ponesu ono to mogu da nose i sakriju se.
Sova ga je saluala sumornog lica i vrstog pogleda i obeala da e izvriti njegova uputstva. Nije
postavljala pitanja niti se svaala sa njim.
Samo je rekla etiri rei: Molim te, spasi ih.
Sa Panterom kraj sebe, Logan Tom je krenuo niz Prvu i napustio Trg pionira ka utvrenju, vazduh sa
obale bio je otar i prodoran sa mirisom zagaene vode, popodnevno sunce se odbijalo od njene povrine
kao svetlo sa metala. Ni ovek ni deak nisu progovorili dok su prilazili ivici trga i nali se pred
senkama zgrada koje su vodile ka njihovom odreditu.
Logan je zadrao vazduh. Na hiljade prodrljivaca se skupljalo pred zapadnim zidom, svi su se
tiskali da priu blie, trzajua, talasajua crna masa tela. Ljudi unutar utvrenja nisu mogli da ih vide,

nisu znali da su tu. Ni Panter nije mogao da ih vidi. Samo je on znao da su tamo i ta je to to ih je
privuklo.
Osetio je kako mu vratom prolaze marci. Video je i ranije tokom svog vremena provedenog kao
vitez Rei da se prodrljivci gomilaju, ali nikada ovako. Ako je i imao neke sumnje u vezi sa Sokolovim
identitetom, prisustvo prodrljivaca ih je odmah uklonilo.
Okrenuo se ka Panteru. Ovde se razdvajamo. Ti kreni napred ka glavnoj kapiji. Vodi rauna da te
vide da dolazi. Nemoj da se okree ka meni ni u kom sluaju. elimo da pomisle da si sam u ovome.
Moe li to da izvede?
Jata. Je l moe ti? Panter mu se nacerio i krenuo svojim putem ne osvrnuvi se.
Logan je saekao da se deak dovoljno priblii utvrenju da ga straari primete, a onda je kliznuo iz
senki i poeo da se kree ujednaenim tempom ka staroj autobuskoj stanici, ostavljajui gomile ruevina
izmeu sebe i utvrenja, koristei prednost dugakih senki najbliih zgrada, na mestima gde su irile
svoje crne, skrivajue mrlje. Nije gledao u pravcu utvrenja, ak ni kada je zauo Pantera koji je poeo
da vie na straare, sve dok nije priao na nekoliko metara od autobuske stanice. Onda je rizikovao da
baci brzi pogled ka severnom zidu, ogromnoj barijeri od betona i elika koja je blokirala juni horizont.
Pregledao ga je celom duinom i sve njegove grube otvore traei neki pokret i nije video nita. Niko ga
nije primetio.
Nije dalje razmiljao o tome dok je ulazio u sklonite i silazio niz stepenice do vrata koja su vodila
u podzemne tunele. Negde iz pravca glavne kapije, Panter je nastavljao divlje da vie, glas mu je bio
kretav i uporan. Logan se nasmeio. Deak je bio dobar. Probao je vrata i video da su zakljuana, ali
dodir njegovog tapa po bravi ju je spalio za par sekundi. Otvorio je vrata i, nakon to je zakoraio
unutra, gurnuo ih i ponovo zatvorio. Siao je niz tunel ne usporavajui, dok su mu se oi prilagoavale u
hodu. Birao je put na mestima gde se tunel granao, koristei svoj kompas na ruci kao vodi, kreui se
napred sve dok nije proao zidine utvrenja i naao se u njegovim podzemnim hodnicima. Napravio je
mapu puta do Sokolove elije u glavi, to je bila vetina koju je usavrio tokom godina slube pod
Majklom. Njihovi napadi na logore za robove su esto zahtevali od njih da silaze u tunele. Ako niste u
stanju da zapamtite kako ste uli, moda neete biti u stanju da izaete. Ovde je bilo komplikovanije, ali
seao se dovoljno iz svoje ranije posete da otprilike zna gde treba da ide. Problem je bio pronai pravi
nivo, ali znao je da e se ovaj nalaziti negde blizu osnove kompleksa.
Dva puta je morao da zastane i saeka u senkama dok je neko prolazio samo par metara od njega.
Jednom je morao da se vraa i ide oko mesta na kome su ljudi radili. Bilo je malo ljudi ovako duboko
ispod zemlje, ovako daleko na niim nivoima, tako da rizik nije bio tako veliki kao to bi bio da je morao
da se penje na povrinu.
Poeo je da prepoznaje hodnike, njihove zidove, vrata i prolaze. Bio je blizu.
Onda je zavio za ugao i naao se licem u lice sa straarom koji ga je pustio u Sokolovu eliju par
sati ranije. Odmah su se zaustavili, gledajui jedan u drugoga i Logan je rekao: Zdravo jo jednom,
udario ga jednim krajem svog tapa postrance po glavi i oborio ga na mestu.
Pronaao je otvorena vrata, odvukao straara unutra, uzeo mu kljueve sa pojasa i krenuo dalje.
Kretao se brzo, traei eliju u kojoj je bio Soko, to je trajalo jo nekih pet minuta. Brz pogled napred i
pozadi potvrdio mu je da je bio sam. Ubacio je klju u bravu i otvorio teka metalna vrata.
elija je bila prazna.

* * *
Da li si dobro? Soko je proaptao kada su doveli Tesu i smestili je kraj njega.
Klimnula je ne progovarajui. Lice joj je bilo pepeljasto i umrljano od suza, kosa u neredu, ruke su
joj drhtale. Izgledala je kao neko ko je doiveo otar udarac i jo uvek se nalazio u oku.

Pogledao je preko zida utvrenja tamo gde je sunce tonulo ka planinama na zapadnom horizontu. Jo
nekih petnaest minuta, ne vie. Doveli su ga ranije, elei da ga obeshrabre, mislio je, elei da vide da li
e se slomiti. Nisu mu se obraali niti mu neto radili, ali nije mogao da smisli nikakav drugi razlog zato
je sedeo i ekao ovako. U svakom sluaju, nije ni bilo bitno. Pomirio se sa budunou. Bekstvo nije
dolazilo u obzir. Ili e neko doi da ih spase ili e umreti.
ao mi je zbog tvoje majke, rekao joj je.
Otro je izdahnula. Da li si video njeno lice? Da li si video kako me je pogledala? Zavrtela je
glavom. ta joj se to dogodilo? Zabio je vrh svojih patika u beton. Moda si samo videla jednu njenu
stranu za koju nisi znala da postoji.
Sklopila je oi. Volela bih da je nikada nisam videla takvu. Nikada neu zaboraviti kako sam se
oseala zbog nje. Pred svim onim ljudima. Pred tobom. Nikada neu zaboraviti.
Soko nije nita rekao, povijen unapred sa laktovima na kolenima, gledajui u svoja stopala. Udisao
je smrad iz zaliva, hladnou koja je duvala preko vode i vrste ivice nailazee noi. Godina se primicala
kraju i iako se godinja doba vie nisu javljala na prepoznatljive naine, bez one vrste identiteta koju su
ljudi nekada poznavali, mogao je oseti ujed zime u vazduhu. Gledao je kako se sunce pribliavalo
planinama na zapadu. Vreme je gotovo isteklo. Osvrnuo se, mislei o bekstvu, traei neki nain. Ali
nikuda se nije moglo. Desetak naoruanih straara stajalo je blizu. Svi izlazi nanie sa zida bili su
blokirani. Nisu bili vezani i mogli su da pokuaju da se oslobode, ali njihove anse su bile gotovo
nepostojee. Uhvatili bi ih i odvukli nazad na njihova mesta pre nego to bi napravili deset koraka. Jedini
otvoreni put za njih nalazio se pred njima, preko ivice.
Pogledao je u Tesu i meka linija njenog lica mu je naterala suze na oi. Delovalo je nemogue
pomisliti da e umreti.
Da li postoji dete? pitao je.
Zavrtela je glavom. Rekla sam to da pokuam da nam kupim malo vremena, da ih nateram da
ponovo razmisle o onome to su reili da urade.
Klimnuo je glavom. Bio je to dobar pokuaj.
Bilo je to gubljenje vremena. Ve su bili odluili.
ak i da jesmo venani, pretpostavljam.
ak i da jesmo.
Oenio bih se tobom ako bi to promenilo stvari. Kada bi nas pustili.
To nije njihova odluka. Ve naa.
Otrina u njenom glasu ga je iznenadila. Suvie dugo smo ekali, u svakom sluaju.
Njena ruka se obavila oko njegovog zgloba. Ne, nismo. Njene rei bile su proaptane i uurbane.
Jo uvek imamo vremena. Izgovori mi rei. Pogledala je moleivo. Reci da me uzima za enu.
Oklevao je, a onda ponovio Uzimam te za enu.
A ja te uzimam za svog mua, odgovorila je.
Gledao ju je u oi. Ne elim da nas bace sa zidina. Ne elim da stave svoje ruke na nas.
Klimnula je glavom. Znam.
Njegove ruke su stegle njene. Hou da skoimo.
Zurila je u njega, zapanjena. Da skoimo?
Pre nego to nas bace preko. Pre nego to nas dotaknu. elim da to uradimo sami. Hou da budemo
slobodni kada krenemo preko. Krenula je da kae neto, ali izgledalo je da su joj se rei zaglavile u
grlu. Oi su joj iznova zasuzile. Mislim da ne mogu to da uradim, proaputala je.
Pogledao je napolje gde je nekoliko ptica letelo preko neba proaranog bojama. Jedna od njih,
pomislio je, moda nosi isto ime kao i on. eleo je da leti, da se vine iznad svega, da se podigne negde
gde ga niko ne moe uhvatiti.
Duboko je uzdahnuo. Spasa nije bilo blizu. Niko nije dolazio. Na jednoj strani, etvorica straara

zbila se oko predsednika utvrenja, oveka po imenu Kol koji je ranije rekao Sokolu da mu je ao zbog
onoga to e se desiti ali nije to zaista mislio. Ljudi su se doaptavali i bacali poglede u njihovom
pravcu. Spremali su se da izvre presudu.
Pogledao je ka Tesi. Sada, rekao je.
Njena ruka se stegla oko njegovog zgloba. Ne mogu.
Volim te, Tesa, rekao je.
I ja volim tebe. Njena glava se spustila u senke. Ali ne mogu.
Nemoj da gleda. Samo se dri za mene.
Zakasnili su. Straari su ili ka njima, sumornih lica na sve slabijem svetlu. Soko se podigao na
noge, pokuao da povue Tesu sa sobom, ali ona je odbijala da ga prati, sedei na svom mestu, tiho
plaui. Straari su ih zgrabili za ramena, cimnuli ih na noge i pogurali ih napred.
Nemojte da radite ovo, Soko je molio, prelazei pogledom sa lica na lice i u oaju nazad ka Kolu,
koji je stajao ravnoduno gledajui. Kukavice! vrisnuo je ka njima.
Niko mu nije odgovorio. Divlje je pogledao unaokolo. Zar zaista niko nije dolazio? Rei njegove
majke sada su se same prizvale. Veruj u mene. Zavukao je svoju slobodnu ruku u dep i sklopio je oko
kostiju.
A onda su bili na ivici zidina, svet se rairio pred njima kao ogromni, senkama proarani tepih,
daleki horizont bio je grimizne boje zbog zalaska sunca. Iza njih, Kol je otro neto rekao, rei su zvuale
vie grlene nego ljudske. Soko je pokuao da se oslobodi, a onda pokuao da dohvati Tesu ali su ga
vrsto drali. Uhvatio je nakratko pogledom njeno ranjeno lice dok se otromboljila u rukama koje su je
drale. Pokuao je da izgovori njeno ime ali rei vie nisu prolazile kroz njegovo grlo.
Onda su ih ruke snano gurnule i zajedno su pali u prazninu.

* * *
Na krovu zgrade koju su Duhovi nekada nazivali svojim domom, Lasta je jo jednom pogledala
unaokolo. Sluei kao Sovine noge i oi, obavila je brz pregled prihvatnog sistema, vodei rauna da su
neophodni delovi bili skinuti i odneseni. Ostali su se nalazili dole na ulici i uputili su se ka autoputu,
Medved je vukao teka kolica, Kreda i Majstor su nosili Vremenka na nosilima, Reka je gurala Sovina
kolica, Svea i Veverac su nosili rance i pune ruke namirnica, a ejni ih je sve uvao.
Dobrovoljno se javila da ostane poslednja i pogleda jo jednom unaokolo i da ih sustigne kada bude
bila zadovoljna.
Prola je rukom kroz svoju raupanu gustu kosu i pogledala na jug ka utvrenju, pitajui se da li je
vitez Rei stigao do Sokola. Nekako e, verovala je, pronai nain. Prelazila je pogledom traei pokret
u senkama koje su arale tamnu strukturu i oslukivala zvuke koji bi neto odali. Ali nita nije ni videla ni
ula. Zalazak sunca se prolio po metalnim i kamenim povrinama utvrenja, ivahne i jarke grimizne
boje. Nije joj se sviao izgled tog svetla. Nije joj se sviao oseaj koji joj je stvorio.
Onda se, iznenada, pojavio snaan blesak blizu vrha zidina, neujna eksplozija koju bi u potpunosti
propustila da je trepnula. Fiksirala je pogled, traei njen izvor, ekajui da se ponovo pojavi, ali vie se
nita nije deavalo. Da joj se nije uinilo?
Namrtila se. Mislila je da nije. Ona nije pravila takve greke.
Okrenula se, zavravajui sa pregledom razmontiranog prihvatnog sistema i pokradenih zaliha
tableta za preiavanje, zakljuila da je gotova i krenula je ka stepenicama. Gotovo je stigla do njih
kada joj je neto na vodi privuklo panju. Zaustavila se u mestu i zurila. Na stotine malih svetala se
pojavilo, kako je izgledalo, niotkuda, po celom zalivu, klizei bez zvuka. Za trenutak nije znala u ta
gleda, a onda je odjednom shvatila.
Svetla. Baklje i lampe gorele su na palubama i jarbolima stotina brodova.

Zatreptala je. Zato su svi ovi brodovi ovde?

A onda, dok je razmiljala o tome, zaula je prvo prigueno tutnjanje bubnjeva, ujednaeni ritam koji
je jasno signalizirao svrhu onih koji su se nalazili u brodovima.
Bila je to invazija.
Trebao joj je jo samo trenutak da upije saznanje o tome ta se deava, a onda je poela da tri.


Deca Armagedana se ovde zavrava.
Pria e se nastaviti sa izdavanjem sledeeg romana Terija Bruksa Vilenjaci Sintre.

KRAJ

1 panska re koja oznaava okrug ili susedstvo prim. prev.

2 Terenski motocikl sa tri ili etriri toka prim. prev.