NIKOMAHOVA ETIKA ARISTOTEL

Seminarski rad iz istorije antike filozofije II

Mladen Stojanovi - 460

Sadraj
1.

2.

Uvod ...................................................................................................................................... 2
1. 1.

Aristotelovi spisi ............................................................................................................ 2

1. 2.

Etika ............................................................................................................................... 2

Nikomahova etika.................................................................................................................. 3
2. 1.

Vrline i srea .................................................................................................................. 3

2. 2.

Doktrina zlatne sredine vrlina kao sredina ............................................................. 4

2. 3.

Moralno vaspitanje ....................................................................................................... 7

2. 4.

Jedinstvo vrlina.............................................................................................................. 7

2. 5.

Vanost prijateljstva ...................................................................................................... 7

2. 6.

ivot kontemplacije ....................................................................................................... 8

1. Uvod
Aristotel (gr. ) bio je najsvestraniji i
najueniji grki filozof koji se smatra jednim od najuticajnijih
linosti antike.
Roen je u Stagiri, Halkidiki. U svojoj osamnaestoj godini,
poao je na Platonovu akedemiju u Atini i ostao je tamo do svoje
tridest sedme godine. Njegovi rukopisi pokrivaju mnoge teme
ukljuujui metafiziku, fiziku, biologiju, zoologiju, logiku, etiku,
estetiku, poetiku, politiku, muziku, retoriku, lingvistiku... Nakon
Platonove smrti, Aristotel naputa Atinu na zahtev Filipa
Makedonskog, poduavao je Aleksandara Velikog.
Osnovao je biblioteku u Liceju koja je pomagala u
produkciji mnogih od njegovih stotina knjiga. injenica da je
Aristotel bio Platonov uenik je doprinela njegovom ranom
gleditu platonizma, meutim nakon Platonove smrti, Aristotel se
uronio u empirijska izuavanja i udaljio se od platonizma u
Aristotel
korist empirizma. On je verovao da su svi ljudski koncepti i svo
njihovo znanje ultimativno bazirani na percepciji.
Aristotelovi pogledi na fizike nauke temeljno je oblikovalo gledite srednjovekovnih uenjaka.
Njegov uticaj dosee do renesanse i nije bio sistematski zamenjen do prosvjetiteljstva i teorija kao to
je klasina mehanika. Njegovi radovi sadre najraniju poznatu studiju logike, koja je inkorporirana u
kasnom 19. veku u modernu formalnu logiku.

1. 1.

Aristotelovi spisi

Njegova najpoznatija dela: Organon sakupljeni Aristotelovi logiki spisi, Poetika o pesnikoj
umetnosti, Retorika, Nikomahova etika, Politika, Metafizika, Fizika, O dui.
Njegovi naslednici su uili po njegovim knjigama i po knjigama koje su pisane na osnovu njegovih
dela. On je prvi koji je objektivno opisao svo dotadanje znanje. Naglasak na "objektivno", jer drugi filozofi
su pisali dela, pesme, dijaloge... Aristotel je pisao udbenike, u kojima je prvi put uredno pobrojao sva
dotadanja znanja.

1. 2.

Etika

Aristotel, za razliku od Platona, ceni umetnost a naroito grke tragedije jer etiki deluju na
gledaoca (tvorac je termina katarza - proienje putem straha i saaljenja). Za Aristotela, najvee dobro
je srea. Ona zavisi od naih umnih sposobnosti. Tvrdio je da je najvea vrlina sredina izmeu dve krajnosti.
Uenje o vrlini Aristotel je izloio u svom delu Nikomahova etika gde je polazio od onoga u emu se svi
ljudi slau, a to je da je cilj ljudskog ivota ili blaenstvo, koje nije povrni hedonizam, niti materijalno
bogatstvo ili slava, ve je srea ili blaenstvo - dobro po sebi ili samovrednost. Aristotel je tvrdio da je ovek
po prirodi politiko bie (zoon politikon) i da svoju sutinu izraava tek u zajednici. Vrline je podelio u dve
kategorije. Prva su etike (praktike) vrline, a druge dijanoetike. Za prve je karakteristino to da se one

temelje na sredini, tipa hrabrost koja je sredina izmeu plaljivosti i potpune nesvesnosti opasnosti.
Dijanoetikih vrlina ima pet:

(znanje),
(mudrost),
(vetina),
o (razum), i
(razboritost).

2. Nikomahova etika
Aristotel je stvorio originalno etiko uenje koje je povezano sa njegovom metafizikom. Za njega,
svrha ovekovog ivota, je usavravanje delatnosti karakteristine samo za njega (i Boga) - delatnosti
miljenja. ovek moe da tei bogatstvu, slavi i moi, ali u njima nema neke vrednosti po sebi. Vredna po
sebi je srea koju ovek moe nai samo u nekoj delatnosti koju je usavrio.
Ue etike vrline su najee sredina izmeu dve krajnosti. Tako je npr. hrabrost vrlina, a kukaviluk
i luda smelost mane. Od onoga to ovek moe da zna neke stvari ne mogu biti drugaije (vene su i
nepromenljive) i njima se bavi mudrost, ali ovek se bavi i stvarima koje su stalno drugaije, kao to su npr.
ivotne okolnosti i problemi koji se javljaju u njima. Za reavanje tih problema potrebna je praktina
mudrost koju Aristotel naziva razboritost (grc. ). Razboritost je spoj dobrih krajnjih ciljeva, koji se
stiu vaspitanjem i sposobnosti da se pronau sredstva za njihovo ostvarenje, to se najvie stie
iskustvom.
Nikomahova etika je filozofsko istraivanje o prirodi dobrog ivota za ljudsko bice. Aristotel
zapoinje rad izlaganjem da postoji neko krajnje dobro prema kojem, u krajnjoj liniji, svi ljudski postupci
tee. Ova dobra, prema kojem svi postupci implicitno ili eksplicitno tee je sreca na grkom, "eudaimonia.
Da bi se otkrila priroda ljudske srece potrebno je utvrditi ta je funkcija ljudskog bica, jer se sreca
svake osobe sastoji u ispunjavanju prirodne funkcije prema kome je njegovo bice usmereno. Ova prirodna
funkcija mora biti neto to je specifino za ljudska bica. Osoba je pre svega njegov intelekt. Dok su duevni
i nagonski delovi vani, racionalni deo due je neto to pravilno moemo smatrati kao identitet neke
osobe. Aktivnost koju sva ljudska bica mogu obavljati je intelektualna; to je aktivnost najvieg dela due
(razumski deo) prema razumu. Ljudska sreca, se prema prethodnom, sastoji u aktivnostima due prema
razumu. U praktinom smislu, ova aktivnost je izraena kroz etike vrline, kada osoba usmerava svoje
aktivnosti u skladu sa razumom. Do najveih dobara u ljudskom ivotu se mora doi kroz konteplaciju. Ovo
predstavlja vrhunac etike.

2. 1.

Vrline i srea

Etika vrlina "je navika sklona ka deljanju svesnog, namernog izbora, u odnosu na osobu, i
definisana je razumom kao to bi je razborit ovek definisao." Svaki od elemenata prethodne definicije je
vaan. Vrlina nije jednostavno izolovani postupak vec navika da se deluje dobro. Da bi postupak bio
moralni, osoba mora da ga radi slobodnom voljom, znajuci ta radi, i da to radi zato to smatra da je to
plemenit postupak. U svakom konkretnom sluaju, vrlina je umeren postupak koji je sredina izmeu dve
krajnosti. Konano, razboritost je neophodna dijanoetika vrlina, jer predstavlja intelektualnu vrlinu po
kojoj svaka osoba ume da odredi sredinu specifinu za svaku situaciju.

Pre rasprave pojedinanih vrlina neophodno je razjasniti ta znai da postupak bude dobrovoljan,
jer samo dobrovoljni postupci mogu buti moralni. Da bi se postupak smatrao nenamernim, mora postojati
neko spoljanje dejstvo koje izaziva taj postupak i osoba ne sme nita doprineti tom postpupku. Radnja
koja je vrena putem straha je samo delimino dobrovoljna, a radnja vrena putem neznanja moe imati
razliite stepene dobrovoljnosti, u zavisnosti od toga da li ili ne bi osoba elela to da uradi ako bi znala ta
radi.
Re srea je prevod za Grki pojam Eudaimonia koja uz sebe vue i konotaciju uspeha i
ispunjenja. Za Aristotela, ova srea je na najvii cilj. Ipak, Aristotel ne kae da bi mi trebali ciljati na sreu,
ve pre da ciljamo sreu. Njegov cilj u Etici nije da nam kae da treba da ivimo srene, uspene ivote,
nego da nam kae ta te ivote ini. Mnogi ljudi misle o srei kao o fizikom zadovoljstvu ili asti, ali to je
zato to oni imaju nesavren pogled na ivot.
Koncepcija koju ljudi imaju o srei se veoma esto ne poklapa sa pravom, istinskom sreom zato
to su ljudi uopte oskudni u vrlinama. Vrlina je takvo ponaanje, u pravom maniru, koje se formira jo od
mladosti. Osoba koja poseduje vrlinu, hrabrosti, na primer, nee pokazivati samopouzdanje samo u strahu,
ve e misliti o hrabrosti kao o dobrom. Ponaati se hrabro e nainiti osobu koja ima vrlinu hrabrosti
srenom i bie deo njenog generalno srenog ivota. Sa druge strane, osoba koja je slabo poduena
vrlinama i ivi u kukaviluku e pronai sreu u izbegavanju opasnosti i tako dobiti pogrean prikaz srenog
ivota.

2. 2.

Doktrina zlatne sredine vrlina kao sredina

Jedan od najuvenijih aspekata etike je Aristotelova doktrina da vrline postoje kao sredina izmeu
nemoralnih krajnosti: neumerenosti i nedostatku. Na primer, ovek koji poseduje vrlinu hrabrosti se nalazi
izmedju plaljivosti, kukaviluka i pomamne smelosti, neustraivosti koje predstavljaju odnos izmedju
vika i manjka sutine vrline. Aristotel najvei deo posveuje definisanju pojedinih vrlina, pokazujui
krajnosti izmeu kojih je vrlina. Analizirao je etrnaest vrlina:

Nedostatak

Sredina

Preteranost

Kukaviluk

Hrabrost

Neustraivost

Neosteljivost

Umerenost

Razuzdanost

krtost

Dareljivost

Rasipnost

Sitniavost

Plemenitost

Skorojevitvo

Poniznost

Ponos

Oholost

Besae

ast

Tatina - Slavoljublje

Mekutvo

Blagost

Trpljenje nepravde

Mrzovoljnost

Ugodljivost

Ulizitvo

Samopotcenjivanje

Pravost

Hvalisavost

10

Ukruenost

Ophodljivost

Raskalanost

11

Snebivljivost

Stidljivost

Bestidnost

12

Pakost - Zloba

Negodovanje

Zavist

13

Nepravinost

Pravinost

Trpljenje nepravinosti

14

Nemanje prijatelja

Prijateljstvo

Veze sa velikim brojem

prijatelja

Za Aristotela, ovo nije precizna formulacija. Govorei da je hrabrost izmedju neustraivosti i

kukaviluka ne znai da se hrabrost nalazi striktno izmedju ove dve krajnosti, niti znai da je hrabrost ista
za sve ljude. Aristotel ponavlja podseajui nas u Etici da ne postoje uopteni zakoni ili tane formulacije u
praktinim izuavanjima. U toliko pre, moramo da pristupimo ovoj problematici sluaj po sluaj, upueni
u ulivene vrline i razumnom dozom praktine mudrosti.
Aristotelova tvrdnja da vrlina moe biti izuena samo kroz neprekidnu vebu implicira da ne
postoje pravila koja moemo slediti, potovati, umesto toga, vrlina se sastoji od uenja kroz iskustvo, to
je put sredine, u odnosu na sebe, izmedju poroka kojima smo moda podloni da se pokorimo.

2. 3.

VRLINE u nikomahovoj etici

Prva vrlina je hrabrost. To je sredina izmeu smelosti i kukaviluka. Hrabar ovek obavlja svoje
aktivnosti zbog onoga to je plemenito. Hrabar ovek je, dakle, onaj ko je neustraiv u suoavanju sa
plemenitom smrcu.
Naredna vrlina je umerenost. Ona predstvalja sredinu u odnosu prema telesnim zadovoljstvima.
Neumeren ovek eli prijatne stvari i bira ih zato to mu sainjavaju zadovoljstvo; on boluje kada ne uspe
da dobije ono to eli. Umeren ovek je umereno sklon prema zadovoljstvima kao i prema bolovima. On

voli takva zadovoljstva koja diktiraju pravilni razlozi. Umerenost uva harmoniju nagonskog dela due i
razuma.
Velikodunost je treca vrlina koja Aristotel ispituje. to se tie imovine, velikodunost je sredina
izmeu rasipanja i krtosti. Dareljiv ovek ce dati pravoj osobi, u odgovarajucim koliinama i u pravo
vreme. On ce takoe odgovarajuce brinuti o svojoj imovini. Velikodunost ne zavisi od koliine, ali zavisi od
navike davaoca, koji uzima u obzir iznos koji daje i koji je u stanju da da.
Naredna vrlina je dareljivost, koja se sastoji od pruanja velike koliine u odgovarajuce svrhe.
Nedostatak ove vrline se zove krtost, a viak rasipnost. Dareljiv ovek troi rado i raskono, ne raunajuci
trokove, ali uvek u plemenite svrhe.
Plemenitost, naredna vrlina o kojoj Aristotel govori, prestvalja jednu od najveih vrlina.
Velikoduan ovek zahteva i zasluuje velike poasti. Neko ko zasluuje pohvale, ali ne tvrdi da je prizeman,
i neko ko zahteva poasti, ali ih ne zasluuje uzalud. Bolje je biti sujetan nego prizeman, jer ce sujeta biti
prirodno korigovana ivotnim iskustvom.
Naredna vrlina se odnosi na ast. Predstavlja se i kao srednina izmeu previe i premalo ambicije
koje se moe opisati kao pravom koliinom ambicije. Moe se opistati i kao sredina izmeu besaa i
tatine.
Vrlina koja predstavlja sredinu u odnosu na bes je dobra narav. Neumerenost u odnosu na ovu
vrlinu se naziva neugodonost ili gorina. Ako je neko neugodan on se brzo ljuti i sveti, ali potom zaboravlja.
Osoba koja je neugodna biva besna dui vremenski period. ovek sa dobrim temperamentom je onaj koji
postaje ljut u pravim prilikama, sa pravim ljudima u pravo vreme i na odgovarajui vremenski period.
Naredne tri vrline su ugodljivost, sredina izmeu laskanja i mrzovolje; istinitost, sredina izmeu
hvalisavosti i samopotcenjivanja; i duhovitosti, sredine u odnosu na humor i zabavu. Duhovitost
podrazumeva govor pravih stvari na pravi nain i sluanje stvari takoe na pravilan nain.
Poslednja vrlina, koji objedinjuje i nalae svim drugim vrlinama, je pravda. Pravda se moe smatrati
u specifinijem smislu, kao jedna od vrlina. Bez obzira na smisao pravda je definisana u odnosu na druge
ljude, ali pravda u odreenom smislu bavi se asu, imovinom, bezbednou i slinim stvarima. Sledeca
podgrupa pravde je distributivna pravda. Pravda (u uem smislu) je sredina izmeu dva ekstrema
nepravde.
Prirodna pravda je ono to je pravedno bez obzira na vreme i mesto. Praktina pravda je ona koja
je sainjena od zakona i obiaja. Svi zakoni su u izvesnoj meri pravedni zato to je bilo koji zakon bolji nego
nikakav zakon, ali je uvek barem malo manjkav jer mora biti univerzalno formulisan i ne moe uzeti u obzir
sve specifine injenice. Kao rezultat toga, sudija treba da donese odluku u skladu sa namerom
zakonodavca ili ideji zakona kada on sam ne odgovara situaciji.
Razboritost je intelektualna vrlina razuma. Bavi se ljudskim postupcima i prua osobi mogucnost
izbora ta je sredina u odreenim situacijama. Sticanje razboritosti zahteva vreme i iskustvo. Razboritost i
etika vrlina su zavisni jedno od drugog.
Kontinencija (uzdravanje) i inkontinencija (neuzdravanje) odnose se na telesna zadovoljstva ba
kao umerenost i neumerenost, ali se razlikuju od njih. Inkontinentan ovek je sklon da radi ono to zna da
je loe zbog svojih strasti. Kontinentan ovek zna da su njegove elje loe, ali ih ne prati zbog razuma.

Razlika izmeu kontinencije i umerenosti lei u injenici da za umerenog oveka njegove elje su u skladu
sa njegovim razumom.

2. 4.

Moralno vaspitanje

Pitanje od velikog znaaja u svakom izuavanju etike je kako moemo poduiti ljude dobroti.
Aristotel je prilino jasan pri toma da se vrline ne mogu nauiti u uionici ili sredstvima argumentacije.
Njegova etika, onda, nije namenjena da uini ljude dobrim, nego da pokae ta je dobro, zato je dobro, i
kako moemo uliti u gradnju drutava i institucija ovu dobrotu.
Po Aristotelu, vrlina je neto to se ui kroz konstantnu vebu koja poinje u mladosti. Moemo
razumeti njegove poglede bolje ako bismo spoznali znaenje pojma arete, koji se generalno prevodi kao
vrlina u veini prevoda. Ovaj pojam uopteno znai vetina tako da dobar konjanik moe prikazati
arete u konjanitvu bez neophodnog impliciranja moralnih vrednosti bilo koje vrste u konjaniku samom.
Svakom bi trebalo biti jasno da se do vetine konjanitva ne moe stii samo pukim itanjem o konjanitvu
i sluajui injenice kako najbolje upravljati konjem. Postati dobar konjanik zahteva postojanu vebu: ovek
ui da upravljati konjem samo kroz svakodnevno jahanje, posveivanjem velike koliine vremena vebama
jahanja konja.
Za Aristotela, ne postoji sutinska razlika izmedju vrste vetine koja oznaava dobrog konjanika i
vrste vetine koja oznaava dobru osobu uopte. Obe vrste vetine zahtevaju vebu kao prvo, i teorijska
istraivanja kao drugo, tako da se uenje vrline moe podvesti kao drugo najznaajnije nakon primenjvanja
vrline same po sebi i njenog uvebavanja.

2. 5.

Jedinstvo vrlina

Za Aristotela, vrlina ili jeste ili nije. Ne moemo birati nae vrline: ne moemo da odluimo da emo
biti hrabri i umereni ali da izaberemo da ne budemo odlini. Niti moemo zvati ljude ispravno moralnim
ako oni ne iskazuju sve vrline.
Iako Aristotel navodi spisak vrlina, vidi se da one dolaze iz istog izvora. Moralan ovek je neko ko
je prirodno sklon prikazivanju svih vrlina i prirodno moralna narav pokazuje sve vrline jednako.
Naa re etika vodi poreklo od Grke rei ethos, to preciznije znai karakter. Aristotelova
interesovanje u etici, je vie o tome ta ini dobar karakter. Sve vrline rastu iz ujedinjenog karaktera, tako,
nema dobre osobe koja moe prikazati samo neke vrline, bez da pokae svaku od njih.

2. 6.

Vanost prijateljstva

Prijateljstvo je neophodan deo dobrog ivota. Postoje tri vrste prijateljstva: prijateljstvo zasnovano
na koristi, prijateljstvo zasnovano na zadovoljstvu i prijateljstvo na osnovu vrline. Samo poslednji tip se
smatra pravim prijateljstvom. Prijateljstva na osnovu koristi i zadovoljstva imaju tendenciju da ne budu ba
trajna, jer traju samo onoliko koliko svaka strana stie korist ili zadovoljstvo od te veze. Prijateljstva
zasnovana na vrlini zasnivaju se na elji dobra za druge osobe. Ovaj vid prijateljstva je potreban radi
samospoznaje i pomae obojici prijatelja pri razvitku vrline. Vrlina prijatelja je voleti (filos). Odnos koji
neko ima sa prijateljem je kao skladan odnos izmeu razliitih delova due moralnog oveka.

Aristotel je posvetio dve od deset knjiga Nikomahove etike diskusiji o pijateljstvu u svim njegovim
oblicima. Teko da je to digresija od glavne rasprave. Srea je, po Aristotelu, javna stvar, ne privatna, pa je
tako pitanje sa kime delimo sreu od izuzetnog znaaja.
Polisi antike Grke su bili tesno zapletena drutva. U politici, Aristotel argumentuje stav da
ovek ne moe da u potpunosti shvati svoju prirodu van granica polisa. Granice koje dre graane zajedno
su toliko vane da bi bilo nepojmljivo predloiti da istinska srea moe biti pronaena u ivotu pustinjaka.

2. 7.

ivot kontemplacije

U desetoj knjizi, Aristotel za kraj zakljuuje da je kontemplacija najvia ljudska aktivnost. Ovo je u
velikoj meri posledica njegovih teleolokih pogleda na prirodu, po koje je telos, ili, cilj ljudskog zivota veba
naih racionalnih moi. Kroz razmatranje razliitih vrsta intelektualnih vrlina, Aristotel velia mudrost kao
najviu, jer se ona bavi nepromenjivim, univerzalnim istinama i poiva na sintezi naunih istraivanja i
intuitivnih shvatanja prvih principa (arhe) prirode. Delanje mudrosti je kontemplacija, tako kontemplacija
mora biti najvie delanje ljudskog ivota.
Uprkos onome to mnogi filozofi mogu reci, zadovoljstvo je dobro. Dobrota zadovoljstva odreena
je dobrotom delanja koje prati. Najvie dobro, sreca, mora ukljuiti i zadovoljstvo.
Najvece delanje oveka i sreca u celosti je ivot kontemplacije najveeg dobra. Intelektualni
kapacitet oveka predstavlja njegov maksimalni kapacitet, a samim tim njegova najveca sreca lei u
koricenju tog kapaciteta. ivot kontemplacije je tako uzvien da je praktino boanski, i ovek ga moe
postici samo ukoliko postoji neto boansko u njemu. Konteplacija je akcija koja najbolje ispunjava sve
kvalifikacije koje bi krajnje dobro (dobro samo po sebi) trebalo da ima, jer je potpuno kompletno i dovoljno
samom sebi od svih postupaka.
Za vecinu ljudi, in podsticanja je nedovoljan da ih podstakne na moralne postupke. Shodno tome,
dobri zakoni su neophodni da bi ljudi postali moralni. Zakoni i pravilno obrazovanje su obavezni posebno
za mlade, kako bi razvijali svoje strasti i elje da budu u skladu sa razumom. Ipak, poto tako veliki broj ljudi
nisu moralni, zakoni su neophodni ne samo za mlade, vec za svakoga.

3. Reference

Aristotel Nikomahova Etika BIGZ, 1980

Frederik Koplston Istorija filozofije Tom I Grka i Rim BIGZ, 1991
https://sh.wikipedia.org/wiki/Nikomahova_etika,
https://en.wikipedia.org/wiki/Nicomachean_Ethics,
http://www.gradesaver.com/aristotles-ethics,
http://plato.stanford.edu/entries/aristotle-ethics,
http://www.sparknotes.com/philosophy/ethics/