KRIMINAL

www.maturski.org

SADRAJ

1.UVOD..............................................................................................................................
2.KRIMINAL I PRESTUPNIKO PONAANJE..........................................................

1
2

2.1.Kriminal....................................................................................................................
2.2.Prestupniko ponaanje.............................................................................................
2.2.1.Pojam prestupnikogponaanja.............................................................................
3.KRIMINOLOGIJA I KRIMINALNA SOCIOLOGIJA..............................................
4.SOCIOLOKI FAKTORI KRIMINALITETA............................................................
4.1.Socijalno patoloke pojave i kriminalitet...............................................................
5.OBLICI KRIMINALA I PRESTUPNIKOG PONAANJA....................................
5.1.Organizovani kriminal..............................................................................................
5.2.Narkomanija..............................................................................................................
6.ZAKLJUAK.................................................................................................................
7.LITERATURA...............................................................................................................

2
3
3
6
7
7
8
8
9
10
11

1. UVOD
Sociologija je opta i osnovna nauka o drutvu (shvaeno kao sistem, kao konkretnoistorijsku celinu ili neki njegov deo kao celinu). Sociologija prouava sisteme odnosa koji se
u drutvu uspostavljaju izmeu pojedinaca i drutvenih grupa, drutvenu strukturu, te odnose
drutva prema prirodi. Sociologija je drutvena nauka teorijskog karaktera koja tei otkrivanju
opteg i sistematskog saznanja. Kao nauka o drutvu sociologija je nastala u prvoj polovini

19. veka. U to vreme su neke prirodne nauke kao to su biologija i fizika bile ve razvijene i
kao takve uticale i na formiranje nauke o drutvu. Sociologija je nauka koja prouava drutvo
kao jednu celinu. Sociologija daje posebnim drutvenim naukama teorijski i metodoloki
okvir za izuavanje onih oblasti drutvene stvarnosti ili pojedinih drutvenih pojava koje su
predmet njihovog izuavanja, a posebne drutvene nauke daju sociologiji, pre svega ogroman
empirijski materijal, kao i rezultate do kojih su dole izuavanjem zakonitosti posebnih oblasti
drutvene stvarnosti i pojedinih drutvenih pojava. U izuavanju najoptijih zakonitosti
nastanka i razvoja drutva, sociologija mora polaziti od zakonitosti koje utvruju posebne
drutvene nauke, izuavajui posebne oblasti drutvene stvarnosti ili pojedine drutvene
pojave. Kao nauni pogled na drutvo, sociologija se javlja u okviru moderne racionalistike
misli. Posebne sociologije se bave izuavanjem pojedinih podruja drutva. ezdesetih godina
ovog veka posebna sociologija poela je naglo da se razvija, i to pre svega u zemljama sa
veom tradicijom urazvoju sociologije uopte (Francuska, SAD, Nemaka...).
Jedna od posebnih sociologija moe se tako slobodno rei jeste socijalna patologija ili
sociologija devijantnosti. Termin socijalna patologija oznaava skup razliitih pojava koji se
smatraju nepoeljnim i negativnim sa stanovita odreenih opteprihvaenih vrednosti i normi
u drutvu (kriminalitet, alkoholizam, prostitucija, narkomanije, razliiti obilici
dezorganizacije grua i dr.).
Socijalna patologija ima razliita znaenja. Prema jednom od tih znaenja sociologja
devijantnosti je posebna nauka koja se bavi prouavanjem oblika prestupnikog ponaanja u
drutvu. Prema drugom znaenju, sociologija devijantnosti predstavlja poseban teorijski
pristup u prouavanju socijalno patolokih pojava. Meutim, bez obzira na razliita
znaenja samog pojma, sociologija devijantnosti se moe definisati kao nauka koja se bavi
prouavanjem onih drutvenih pojava kod kojih se ispoljava znaajno neslaganje izmeu
prihvaenih standarda (o tome kakva treba da bude drutvena stvarnosti) i postojeeg
drutvenog stanja.

2. KRIMINAL I PRESTUPNIKO PONAANJE

2.1. Kriminal
Zato ljudi ine kriminalne radnje?

Pre stotinak godina, veina ljudi je verovala da su kriminalci odnosno odreeni ljudi bioloki
predodreeni za kriminal. Italijanski kriminolog Lombroso koji je iveo i radi u 19. veku, je
verovao da kriminalni tipovi mogu biti identifikovani putem odreenih anatomskih
karakteristika ili obeleja. Lombrosova ideja je u potpunosti diskreditovana i zvui smeno
danas, iako kasnije teorije o kriminalu koje se pojavljuju tokom prolog veka, predstavljaju
nita drugo do sofisticiranije varijante biolokih objanjenja kriminala poput Lombrosove
ideje. Prema tome, odgovor na pitanje zato ljudi ine krivina dela odnosno kriminalna dela,
mora biti iskljuivo socioloki i mora da ukljuuje objanjenja svih termina sadranih u ovom
pitanju.
Pri objanjenju termina kriminal i devijantnost, neophodno je odmah naznaiti da to
nisu sinonimi iako postoji u mnogim sluajevima, preklapanje znaenja ova dva termina.
Pojam devijacije je mnogo iri od pojma kriminal i ne odnosi se samo na ponaanja kojima se
naruava zakon. S druge strane, mnogi oblici devijantnog ponaanja nisu sankcionisani
zakonom. Jedan od vanih pristupa koji omoguava razumevanje pojma kriminala je teorija
oznaavanja. Pristalice i autori teorije oznaavanja, ne definiu zastranjivanje odnosno
kriminal kao skup karakteristika pojedinca ili grupe ve kao proces interakcije izmeu
devijantnog i nedevijantnog ponaanja.
Po miljenju pripadnika teorije oznaavanja, moramo otkriti zato neki ljudi poseduju
devijantne karakteristike kako bi razumeli prirodu samog zastranjivanja. Hauard Beker je
jedan od sociologa ija teorija je priblino slina teoriji oznaavanja. Godine 1980. dolazi do
nastanka novog pravca razumevanja kriminala poznat kao Levi realizam. Levi realizam kao
pravac je vie skretao panju na rtve zloina i pristalice ovog pravca su tvrdile da ankete
rtava vrede mnogo vie od slike kriminala koja je prikazana u slubenoj statistici. Realisti su
istakli da je stopa kriminala i viktimizacije via u marginalizovanim grupama drutva i da u
takvim grupama postoji mnogo vei rizik od kriminala nego kod ostalih grupa.
Teorija levog realizma je naila na mnoge kritike ali bez obzira na to, ova teorija je
razvila mnogo pragmatiniji i policijski orjentisaniji pristup nego to su to uradile mnoge
kriminoloke perpektive koje su prethodile ovoj teoriji. Definicije kriminala u teoriji levog
realizma, su mnogo ue i usredsreene su na najvidljivije oblike kriminala. Sledei pravac
koji je nastao u teoriji kriminala jeste Desni Realizam. Prema desnim realistima, kriminal je
skup destruktivnih nezakonitih ponaanja aktivno izabranih i poinjenih sebinou,
nedostatkom samokontrole i morala pojedinca.
Vlade zemalja Velike Britanije i USA, pod uticajem Desnih Realista, poeli su da
primenjuju intenzivnije zakonske aktivnosti. Naime, politike spreavanja kriminala u ovim
zemljama su proirene, izdvojeno je vie sredstava za finansiranje kaznenopravnog sistema, a
duge zatvorske kazne su sve koristile u veoj meri kao najdelotvorniji nain za odvraanje od
kriminala. Desni Realisti su osim postojeih smernica u svojoj teoriji dali i nain za
prevenciju kriminala tzv. situacioni pristup.
Situaciona prevencija kriminala podrazumeva ojaavanje i nadzor sastava.
Situaciona prevencija kriminala je izuzetno popularan pristup upravljanja rizikom od
kriminala koji su formulisali desni realisti.
Dakle, kao to se da zakljuiti, nain na koji se kriminal definie direktno utie na
formulisanje i razvoj politika za borbu protiv kriminala. Na primer, ako se kriminal vidi kao

proizvod liavanja ili socijalne dezorganizacije, politike mogu biti usmerene na smanjenje
siromatva ili jaanja socijalnih usluga.

2.2. Prestupniko ponaanje

2.2.1 Pojam prestupnikog ponaanja
Sociolozi su koristi razliite kriterijume na osnovu kojih su definisali pojam
prestupnikog ponaanja. U razmatranju razliitih pokuaja definisanja prestupnikog
ponaanja posebno se istiu shvatanja Emila Dirkema zato to ona predstavljaju prvi pokuaj
naunog zasnivanja socijalne patologije i zato to su ona imala znaajan uticaj na kasnije
socioloke rasprave o ovom problemu.
Dirkem polazi od stanovita prema kome su normalne pojave one koje su potpuno
onakve kakve treba da budu a patoloke one koje bi trebalo da budu drukije nego to jesu.
Meutim, on smatra da sociologija kao nauka jo nije dostigla takav nivo da bi mogla da
objasni sutinu pojava zdravlja i bolesti u drutvu utvrujui bilo njihove funkcije bilo
njihove uslove. Zbog toga su i pokuaji razlikovanja normalnog i patolokog (prestupnikog)
ponaanja optereeni ideolokim pristrasnostima i subjektivnim, deduktivnim
pretpostavkama. Potrebno je dakle, nai objektivna merila za definisanje normalnog i
patolokog i umesto da se prevremeno tei da se dopre do sutine pojave treba traiti
jednostavno kakav spoljni, neposredno opaljiv, ali objektivan znak koji e nam omoguiti da
ove dve vrste injenica razlikujemo jednu od druge.
Prema tome, definisanje prestupnikog ponaana sa stanovita drutvenih normi i
drutvene reakcije ima, nesumnjivo i odreene prednosti i ogranienja, koja treba imati u vidu
kako u teorijskim razmatranjima tako i u iskustvenim istraivanjima. Prema Digensu,
sociologija devijacije oslanja se na kriminoloka istraivanja ali isto tako sprovodi istragu
koje se nalazi izvan podruja krivinog prava. Pre svega, prestupniko ponaanje definisano
je u odnosu na drutvene norme a ne u odnosu na strukturu linosti.
Sa sociolokog stanovita prestupniko ponaanje kao krenje drutvenih normi nema
dakle, kao suprotnost normalno ponaanje ve ponaanje koje se saglaava sa drutvenim
normama. Prestupniko ponaanje je dakle, svako ljudsko ponaanje koje u znaajnoj meri
odstupa odnosno kri drutvene norme jedne zajednice i izaziva drutvenu reakciju
neodobravanja. Prestupniko ponaanje obuhvata ne samo ono to pojedinac ini, njegovu
delatnost ve i ono to misli, njegove stavove kao i njegova oseanja.
Nesumnjivo je da je ljudska delatnost povezana i sa onim ta ljudi misle i oseaju.
Ipak, s obzirom na drutvene posledice ovih razliitih aspekata ljudskog ponaanja drutvo je
najvie zainteresovano za ono to ljudi ine. Zbog toga se i sociologija prestupnikog
ponaanja skoro iskljuivo bavi prestupima kao ljudskim akcijama.
Ameriki sociolog Edvin Lemert smatra da je injenje samo jedan vid prestupnikog
ponaanja. Odreena vrsta prestupnikog ponaanja, najee se povezuje u posebnu
subkulturu koja izmeu ostalog ima i svoj nain izraavanja razliit od drugih subkultura i od
kulture u celini. Ali pored toga, ima sluajeva da se prestupniko ponaanje javlja samo u

simbolikom vidu i da takva osoba koja vri takvo prestupniko ponaanje ne kri drutvena
pravila. Ona je problem za sebe ali ne i za druge, mada moe i to postati. U odnosu na
drutvene norme, samo ona ponaanje koje znaajnije odstupaju, ili kre drutvene norme,
nazivaju se prestupnikim ponaanjem.
Naime, kada se prestupniko ponaanje definie u odnosu na drutvene norme, tada je
drutveno dozvoljeno ono ponaanje koje je u skladu sa zahtevima sadranim u normama date
zajednice. Taj sklad, meutim, nije nikada potpun, ve postoji uvek izvesna odstupanja, ali
koja su neznatna i zajednica takva odstupanja tolerie.
Koje e odstupanje od normi biti tolerisano, zavisi od mnogih inilaca, a pre svega od:
- funkcionalne vanosti norme,
- sankcija koje se predviaju,
- situacije u kojoj se odstupa od drutvenih normi i dr.
Takva odstupanja od drutvenih normi su svakodnevna pojava, ali poto ona nisu za
drutvo i pojedinca u veoj opasnosti tetna, drutvo na ova odstupanja ne reaguje na
organizovan nain, koji je inae karakteristian za krenje zakonskih normi. Drutvena
reakcija je naredna oznaka kojom se definie pojam prestupnikog ponaanja. Odstupanje od
drutvenih normi izaziva drutvenu reakciju neodobravanja. Ova reakcija se ostvaruje na
razliite naine ali uvek ima za cilj da pojedinca, koji se prestupniki ponaa i na taj nain
ometa ili razara postojee drutvene odnose, primora da se ponaa u skladu sa drutvenim
zahtevima. Odstupanje od drutvenih normi kao objektivni drutveni in, postaje prestupniko
ukoliko je kao takvo i oznaeno od strane drutva, odgovarajuim reagovanjem osude.
Meutim, da bi prestupniko ponaanje moglo da izazove drutvenu reakciju, treba da bude
vidljivo pripadnicima grupe ili zajednice.
Konano, o samom terminu prestupnikog ponaanja. U savremenoj sociolokoj teoriji
o prestupnikom ponaanju ima i drukijih gledita. Prema nekim veoma rairenim
shvatanjima, odstupanjima od drutvenih normi shvataju se i one ljudske akcije koje su
izuzetno pozitivne za drutvo i na koje drutvo reaguje odobravanjem.
Ukoliko se prestupniko ponaanje ili devijantnost kao oznaka nekih oblika ponaanje, jasno
definie nije potrebno traiti neki drugi naziv. Postoji u principu vie definicija prestupnikog
ponaanja.
Prestupniko ponaanje ili devijantnost moe da se definie kao nekomformnost ili
nesklad s obzirom na skup normi koje su prihvaene od strane znatnog broja ljudi u zajednici
ili drutvu. Prestupniko ponaanje se definie kao odstupanje od drutvenih normi ili
oekivanja drutvenog sistema. Prestupniko ponaanje se definie kao ponaanje koje kri
drutvene norme.
Prema statistikoj definiciji prestupnikog ponaanja, svako ponaanje koje odstupa od
proseka jeste prestupniko ponaanje. Prestupniko ponaanje je neto u sutini patoloko to
otkriva pristustvo bolesti. Ovo gledite se zasniva na medicinskoj analogiji i pretpostavlja
definiciju zdravog ponaanja. Ali poto ne postoji slaganje o tome ta je zdravo ponaanje jo
manje slaganja postoji kada je se opisuju vrste ponaanja koje se smatraju prestupnikim.
Osim toga, termin prestupniko ponaanje je u sociolokoj literaturi korien kao tehniki
izraz, pre nego termin sa moralnim znaenjem. Meutim, u iroj upotrebi ljudi terminu

prestupniko ponaanje pridaju i moralnu konotaciju koja proizilazi iz njihovog iskustva da

krenje drutevnih normi moe da ugrozi njihove odnose i opstanak drutvene zajednice.

3. KRIMINOLOGIJA I KRIMINALNA SOCIOLOGIJA

Kriminologija kao nauka koja izuava kriminal kao posebnu drutvenu pojavu, spada
u relativno mlade naune discipline jer datira tek od kraja 19. vijeka. Smatra se da je prvi rije
''kriminologija'' (lat. crimen zloin i grki logos nauka, uenje) upotrjebio francuski

antropologn P. Topinard 1879. godine. Zloin kao pojam i tema inspirisao je mnnoge velike
mislioce i knjievnike, a u novije vrijeme ovaj pojam kao tema dominira u mnogim
najgledanijim filmovima, a esta je tema i u sredstvima masovnih komunikacija, kako u
tampanim tako i u elektronskim medijima.
Poseban znaaj za izuavanje kriminala kao predmeta kriminologije ima i kriminalna
sociologija, i to kako opta tako i neke posebne sociologije do ijeg je izdvajanja dolo u
novije vrijeme. S obzirom da sociologija izuava kriminalitet kao drutvenu pojavu, odnosno
drutvenu uslovljenost kriminaliteta, povezanost kriminologije i sociologije je izuzetna. Taj
dio sociologije koji se bavi sociolokim pristupom kriminalitetu nazivamo kriminalnom
sociologijom, koju neki autori izdvajaju u posebnu disciplinu. Meutim, ako bismo iz
kriminologije izdvojili kriminalnu sociologiju i kriminalnu biologiju, od kriminologije
zapravo ne bi ostalo mnogo. No, kako je kriminalitet ne samo drutvena nego i individualna
pojava, moramo ga izuavati u cjelini, kao entitet koji opravdava i kriminologiju kao relativno
samostalnu i autonomnu nauku.
Kriminalna sociologija poslednjih decenija ima izuzetan uticaj. Osnovni postulat od
koga ona polazi zasniva se na stavu da kriminalitet proizilazi iz drutvene sredine, da je kao i
svaka drutvena imanentan drutvu i podreen djelovanju drutvenih zakonitosti. Nastanak
ove teorije vezuje se za formiranje socioloke kole u kriminologiji koja poinje sa teorijom
drutvene odbrane i teorijom ekonomske sredine, koje se javljaju sredinom 19. I poetkom 20.
vijeka. Prema pristalicama prve teorije, kriminalitet izvire iz same prirode drutva, koje je
stoga za njih i odgovorno, dok prema teoriji ekonomske sredine, ekonomski uslovi ivota
stvaraju pretpostavke za pojavu kriminalnog ponaanja. Meu savremenim sociolokim
teorijama posebno se istiu teorija diferencijalne asocijacije, teorija diferencijalne
identifikacije, teorija drutvene dezorganizacije i neke druge.1

4. SOCIOLOKI FAKTORI KRIMINALITETA

Uticaj sociolokih faktora na nastanak i razvoj kriminaliteta kao negativne drutvene
pojave, u savremenoj kriminolokoj literaturi je nesporan. Autori uglavnom prihvataju tvrdnju
koju je jo sedamdesetih godina prolog vijeka postavio prof. V. Milutinovi, da ''drutveno
materijalni uslovi ivota, ekonomske, klasne i druge osnovne strukture i protivrjenosti, koje
1

Vejnovi, D.: Sociologija, VUP, Banja Luka, 2006.;

se raaju i razvijaju iz tih uslova, predstavljaju osnovnu snagu koja determinie pojavu
kriminalne djelatnosti u krajnjoj instanci. Meutim, ti krajnji uzroci kriminaliteta ostvaruju se
preko neposrednih uzroka i uslova tj. preko kriminogenih faktora koji stoje, sudei po
karakteru svoga dejstva, u neposrednijem odnosu prema kriminalnoj djelatnosti.'' 2 Neposredni
socioloki faktori kriminaliteta se dijele na: drutvenoekonomske, politikoidejne,
mokrogrupne i socijalnopatoloke. Uglavnom svi autori obrazlau uticaj istih sociolokih
faktora na pjavu kriminaliteta, kao to su to npr. siromatvo, privredne krize, bogatstvo,
nezapolsenost, uticaj medija, rat i ratne prilike, migracija itd.

4.1. Socijalno patoloke pojave i kriminalitet

Pored kriminaliteta, postoje i devijantna ponaanja koja su predmet izuavanja
socijalne patologije kao posebne naune discipline, koja izuava devijantna ili odstupajua
ponaanja. Rije je o takvim ponaanjima koja predstavljaju odstupanja od drutveno
prihvatljivih i postavljenih normi ponaanja, odstupanja od drutvenih standarda ili drutvenih
oekivanja. Takva negativna drutvena ponaanja nazivamo jo i socijalno-patolokim
pojavama. Takvim se smatraju npr. alkoholizam, razni nasilniki ispadi, neodgovorni odnos
prema tuoj imovini, kocka, narkomanija, prostitucija, skitnienje, besposliarenje, i dr.

5. OBLICI KRIMINALA I PRESTUPNIKOG PONAANJA

Oblici kriminala i prestupnikog ponaanja su:
Organizovani kriminal i
Narkomanija.

Markovi, I.: Kriminologija, VUP, 2007.

5.1. Organizovani kriminal

Organizovani kriminalitet podrazumijeva pored postojanja kriminalne organizacije sa
visokim stepenom organizovanosti, hijerarhijom, podijeljenim zadacima, disciplinom i
planiranjem kriminalne djelatnosti, iji je cilj ostvarivanje dobiti i stvaranje profita, a
obuhvata i odreenu vezu kriminalne organizacije sa dravom i pojedinim njenim organima.3
Prisutna su nastojanja da se organizovani kriminalitet sagleda kroz prizmu osnovnih
pretpostavki.
Za postojanje organizovanog kriminala potrebno je da su ispunjeni sledei uslovi:
Trajno udruivanje veeg broja osoba.
Cilj, ostvarivanje ogromnih profita.
Hijerarhijska organizaciona struktura, subordinacija i nadreenost.
Plansko postupanje obiljeeno vrenjem krivinih djela po podjeli rada i
specijalizaciji.
Internacionalizacija i obavezna mobilnost.
Sprega organizovanog kriminaliteta sa dravom i njenim politikim vrhom.
Organizovani kriminalitet je negativna sprega interesa profesionalnih kriminalaca,
korumpiranih politiara, podreenih policajaca, koja se u savremeno doba pretvorila u
kriminalno preduzee koje nelegalnim aktivnostima stvara profite to prevazilazi zarade
mnogo snanijih korporacija i nacionalnog dohodka pojedinih drava. Odreene specifinosti
organizovanog kriminaliteta vezane su za same njegove elementarne uslove, koji mu
omoguavaju opstanak i dui period bavljenja kriminalnom djelatnosti. Te karakteristike se
odnose na primjenu nasilja i zastraivanja, odnosno uspostavljanje veza sa organima vlasti,
dravnim organima, legalnim poslovnim privrednim i finansijskim subjektima, i uticajnim
politikim partijama, ime se stie odgovarajui stepen drutvenog ugleda i znaajnog uticaja.
Organizovani kriminalitet ima izuzetnu sposobnost prilagoavanja aktuelnim
drutveno politikim i ekonomskim uslovima i ispoljava spremnost da iskoristi nedoreenosti
u pravnoj regulativi. Organizovani kriminal uz korupciju koristi i druge metode kao naprimjer
(ucjenu, iznudu, razne vrste pritisaka) kojima se dobijaju odreeni ustupci.
Kada je u pitanju organizovani kriminalitet, vezu sa dravnim organima, ili politiarima ili
efovima policije odravaju samo ef kriminalne organizacije, ili manji broj pripadnika.
Jedan od najorganizovanijih oblika je mafijaki oblik, koji ispoljava jo neke
specifinosti, a to su:
Spremnost na obraun sa svim oblicima dravne vlasti.
Likvidacija onih lica koja se mogu pojaviti kao svjedoci optubi.
Prisutna stroga konspirativnost (zakon utanja).
Prisutan strah meu lanovima kriminalnih organizacija od moguih posledica ako u
radu pogrijee.
Organizovani kriminalitet ima svoj jezik i svoje zakone, svoju istoriju, tradiciju
3

Bokovi, M.: Organizovani kriminalitet i korupcija, Visoka kola unutranjih poslova, Banja Luka, 2005.

specijalizovane naine odbrane.

5.2. Narkomanija
Prema definiciji svjetske zdravstvene organizacije Komiteta eksperata za droge,
narkomanija je stanje periodine ili hronine intoksikacije tetno kako za pojedinca, tako i za
drutvo, do kojih dolazi ponovljenim uzumanje neke droge (prirodne ili sintetike). Njene
karatkeristike su sledee: nesavladiva elja ili potreba da se nastavi sa uzimanjem droge i da
se do nje doe bilo kojim sredstvima, tendencija da se povea doza; zavisnost u psihikom ili
fizikom smislu u odnosu na efektne droge.
Dakle, narkomanija ili zloupotreba opojnih droga je prekomjerno, redovno uzimanje
droge usled ega nastupa zavisnost (psihika, fizika ili obe). Zbog te zavisnosti bolesnik bez
droge ne moe vie ivjeti, ima potrebu za poveanjem doze, a djelovanje droge izaziva
oteenje zdravlja i tete za drutvo.
U savremenim uslovima ivota, narkomanija je dosegla takve razmjere da se s
razlogom moe nazvati epidemijom. To se ogleda u injenici da je narkomanija prisutna u
svim dijelovima svijeta, kako u bogatim tako i u siromanim dravama, i u svim drutvenim
slojevima. Kao socijalnopatoloka pojava, narkomanija ima mnogobrojne uzroke i uslove
vlastitog nastanka i irenja, ali je ona istovremeno i pojava koja uzrokuje kriminalno
ponaanje. O znaaju narkomanije kao kriminogenog faktora najbolje govori podatak da se u
kriminolokoj literaturi koristi i posebna pojam za oznaavanje kriminaliteta povezanog sa
drogom, tj pojam narkomanski kriminalite4t, pri emu se istie da se ovaj oblik kriminaliteta
po nekim svojim specifinostima izdvaja iz konteksta postojeih kriminalnih pojava, a neka
osnovna obiljeja upuuju na njegovu slojevitost i diferencijalnost, pri emu se izdvajaju
krivina djela koja ine sami ovisnici.
Kriminalitet sa narkomanijom se u praski pojavljuje u dva osnovna vida, i to kao
kriminalitet koji je povezan sa proizvodnjom, krijumarenjem i prodajom droge, odnosno sa
organizovanim kriminalitetom i kao kriminalitet koji vre narkomani pod uticajem droge ili
da bi do nje doli. Kriminalitet povezan sa proizvodnjom, krijumarenjem i prodajom droga,
prema mnogim autorima, predstavlja tipian primjer jednog od oblika organizovanog
profesionalnog kriminaliteta iji je osnov droga.

6. ZAKLJUAK
Sociologija kao opta nauka o drutvu, prouava strukturu i zakonitosti drutvenih
odnosa i procesa. Njen predmet prouavanja su odreeni tipovi drutvene zajednice, drutvene
grupe, ustanove i organizacije i oblici drutvenog ivota ljudi. Na osnovu sociolokih uenja i
metoda razvile su se i mnogobrojne socioloke teorije u kriminologiji. socijalni faktori su oni
inioci uticaja na drutvo, pojedinca i njegovo ponaanje koji vode poreklo iz drutvenih
odnosa i socijalnih uslova. Takvi faktori su objektivne prirode i deluju na due vreme. Ovi
4

Bokovi, M.: Kriminalistika, Beograd 2001. god.

faktori se moraju posmatrati u kauzalitetu s predispozicijama linosti, njenim biolokim

stanjem i psihostrukturom. U izuavanju najoptijih zakonitosti nastanka i razvoja drutva,
sociologija mora polaziti od zakonitosti koje utvruju posebne drutvene nauke, izuavajui
posebne oblasti drutvene stvarnosti ili pojedine drutvene pojave. Kao nauni pogled na
drutvo, sociologija se javlja u okviru moderne racionalistike misli. Socijalno-patoloke
pojave: a) alkoholizam; b) narkomanija; c) seksualne devijacije; d) prostitucija; e) kocka i sl.
Oblici kriminala i prestupnikog ponaanja su: organizovani kriminal i narkomanija.

7. LITERATURA
1. Bokovi, M.: Kriminalistika, Fakultet za bezbjednost i zatitu, Banja Luka, 2001.;
2. Bokovi, M.: Organizovani kriminalitet i korupcija, Visoka kola unutranjih
poslova, Banja Luka, 2005.;
3. Vejnovi, D.: Sociologija, VUP, Banja Luka, 2006.;

4. Markovi, I.: Kriminologija, VUP, Banja Luka, 2007.

www.maturski.org