Вы находитесь на странице: 1из 68

Amra Demirović

Rimsko pravo 

Skripta 
Privredno pravo  2 

UVOD 

Značaj rimskog prava 

Iako  je  rimska  država  prestala  da  postoji  prije  1.  500  godina  rimsko  pravo  se  izučava  i 
danas i to iz četiri razloga: 

1.  Prvi  razlog  je  istorijski  jer  i  sve  druge  nauke,  pa  tako  i  pravna,  polaze  od  svojih 
istorijskih  korijena.  Rimska  država  je  bila  dugovječna  i  na  njenom  primjeru  možemo 
uočiti kako nastaje jedan politički i pravni poredak, kako se pravo prilagodjava životu i 
kakav je odnos prava i privrede. 
2.  Drugi razlog je u uticaju rimskog prava na ovom prostoru jer savremeni pravni sistemi 
se dijele na dvije grupe:
· oni nastali na tradicijama rimskog prava (kontinentalna Evropa)
· oni koji su se razvili pod uticajem engleskog precedentnog sistema 
Zajedno sa grčkom filozofijom rimsko pravo predstavlja najviši domet, najdragocjenije 
iskustvo  antičke  civilizacije.  Rimsko  pravo  je  dalo  jednu  dobru  pravnu  tehniku  i 
terminologiju,  a  pravni  instituti  naročito  iz  obligacionog  i  stvarnog  prava,  mnogo  su 
uticali na rješenja koja se i danas koriste. 
3.  Treći  razlog  leži  u  činjenici  da  je  rimsko  pravo  uvod  u  savremeno  građansko  pravo. 
Onaj ko dobro nauči rimsko pravo lako će savladati obligaciono i nasljedno pravo jer je 
rimsko  pravo velika škola pravne logike. 
4.  Kao četvrti razlog može se navesti činjenica da su latinski pravni termini i pravne izreke 
i  danas  u  upotrebi.  Za  neke  pravne  termine  danas  imamo  svoj  naziv  koji  se 
upotrebljava  uporedo  sa  latinskim  (ugovor­contractus,  )  dok  za  druge 
nemamo(hipoteka). 
Rimsko  pravo  je  jedna  od  prvih  nauka  koja  je  bila  predmet  univerzitetskih  studija  i  prvi 
pravni  fakulteti  su  nastali  u  XI  vijeku  u  Italiji.  Zato  je  rimsko  pravo  najstarija  društvena 
nauka i jedna od nastarijih uopće. 

Uzroci “pravničke genijalnosti” Rimljana 

Rimsko pravo je nastalo u okviru jedne ogromne i trajne države, koja je bila ona podloga, 
onaj  korijen  iz  koga  je  izrastao  najveličanstveniji  pravni  sistem  koji  je  do  tada  historija 
poznavala, sistem bez premca po svom uticaju na potonju pravnu historiju. 
Rimljani su iznad svega praktičan narod. Njihove građevine (putevi, akvadukti, mostovi, 
javna kupatila) imaju praktičnu primjenu nasuprot egipatskim piramidama. 
Pored  toga  nasuprot  elitističkom  karakteru  grčke  civilizacije,  rimska  je  imala  populistički 
karakter. Zbog toga je uticaj ove civilizacije i posebno latinskog jezika bio veliki na zapadu, 
dok je istočni dio carstva zadržao svoje jezike ili prihvatio grčki, što će kasnije biti jedan od 
razloga podjele Rimske imperije i kršćanske crkve na dva dijela. 
Dakle opšte historijske okolnosti, te veličina i trajanje rimske države, bili su bitni faktori za 
razvoj pravnog sistema na ovim prostorima. .  Pored toga za razliku od nekih drugih velikih 
država  (Kina,  Egipat)  u  rimskoj  državi  je  postojalo  tržište  za  koje  svijet  ranije  nije  znao. 
Promet roba i usluga na čitavom Sredozemlju dostigao je nevidjen nivo, uz razvoj gradova 
kao velikih potrošačkih centara i specijalizaciju proizvodnje po provincijama. 
Rješavajući  probleme  vezane  za  prodaju,  kedit,  pružanje  usluga,  rimsko  pravo  je  moralo 
pronalaziti  rješenja  koja  će  imati  trajnu  vrijednost  i  koja  će  biti  primjenljiva  svuda  gdje 
postoji robnonovčana privreda.
Skripta 
Privredno pravo  3 

Tokom  historije  rimska  svojina  je  prošla  kroz  više  oblika  ali  je  najduže  to  bila  tipična 
privatna  svojina  na  čijem  temelju  je  nastao  i  rimski  pravni  sistem,  koji  je  mogao  biti 
prihvaćen i u kapitalizmu. 
Rimsko  društvo  je  bilo  veoma  složeno  i  bogato  protivrječnostima.  Rješavajući  brojne 
društvene  konflikte,  Rimljani  su  razvili  mehanizme  vlasti  i  pravnog  poretka  koji  su 
odolijevali svim ovim iskušenjima. 
Rimljani  su  imali  sluha  i  za  dostignuća  drugih  civilizacija,  zbog  čega  je  rimska  država  u 
izvjesnom smislu sinteza cjelokupnog antičkog iskustva u politici i pravu. 
Važnost prava i veliki ugled pravne nauke u rimskom društvu je takodje jedan od razloga 
razvoja  ove  nauke  u  rimskom  carstvu.  Bez  poznavanja  prava  nije  se  mogao  zamisliti 
kandidat za neki položaj. 
Uticaja  je  imalo  i  to  što  su  zakoni  dobijali  ime  po  predlagaču  koji  je  na  taj  način 
ovjekovječavao  svoje  ime,  ali  je  posebno  važan  razlog  veličine  rimskog  prava  samo 
poštovanje  zakona  i  starih  običaja.  Tako  je  za  Rimljane  Zakon  12  tablica,  nastao  u  V 
stoljeću  prije  n.  e.  ,      bio  svetinja  i  nikada  nije  bio  formalno  ukinut.  Pošto  se  život  ipak 
mijenjao Rimljani su izgradili i veliku vještinu tumačenja zakona. 

Dvostruki karakter rimskog prava 

Rimsko  pravo  je  robovlasničko  ali  po  nekim  odlikama  i  rješenjima  koja  su  univerzalnog 
karaktera ono je bilo prihvatljivo i u srednjem vijeku  i danas. Osnovna proizvodna snaga 
od početka do kraja antičkog svijeta bile su mišice ljudi (robova) i životinja, dok je za sve 
ostale bilo kakav fizički rad bio nezamisliv. Zbog toga i pravni režim nosi tragove ovakvog 
odnosa prema proizvodnom radu. 
I  pored  navedenog  rimsko  pravo  ima  i  neke  vanklasne,  univerzalno  prihvatljive  osobine. 
Uopšteno gledajući u ovom pravu nalazimo manje normi koje imaju robovlasnički karakter 
nego  što  bi  smo  očekivali.  To  proizilazi  otud  što  se  država  ne  bavi  robovima  jer  je  to  u 
nadležnosti porodice gdje porodični starješina ima sve ovlasti.  Osim toga rimsko pravo je 
reguliralo  odnose  i  unutar  klasa,  prije  svega  unutar  robovlasničke  klase.  Ono  odredjuje 
prava i obaveze učesnika pravnog prometa, prodavca i kupca, zajmodavca i zajmoprimca, 
medjusobne  odnose  ortaka  i  slično.  Zato  ta  pravila  najčešće  imaju  vanklasni,  ”tehnički” 
karakter,  zbog  čega  su  bila  primjenljiva  u  Bizantiji,  feudalnoj  Evropi  i  u  građanskom 
društvu.  Građanski  zakonici  evropskih  zemalja  imaju  veliki  broj  instituta  klasičnog  tj. 
rimskog privatnog prava, kao i naš Zakon o obligacionim odnosima i drugi zakoni koji 
reguliraju svojinu i druga stvarna prava. 
Rimsko  pravo  je  došlo  do  nas  u  jednom  kontinuitetu  primjene  i  prerade,  sa  brojnim 
naslagama,  počev  od  glosatora  i  postglosatora  u  Italiji  iz  vremena  rane  renesanse,  pa 
preko  srednjevjekovne  recepcije  i  primjene  u  građanskom  društvu,  sve  do  novijih 
vremena. U Njemačkoj je rimsko pravo bilo u upotrebi sve do 1900. godine, kada je stupio 
na snagu Njemački građanski zakonik. Većinu definicija i općih normi dali su potonji tumači 
rimskog prava a ne sami Rimljani.

Skripta 
Privredno pravo  4 

Izvori saznanja 

Osnovni izvor za saznanja kako je izgledalo rimsko pravo su pisani dokumenti. Pisana riječ 
Grčke  i  Rima  preživjela  je  pravu  katastrofu  jer  se  pisalo  na  papirusu,  navoštanjenim 
drvenim  pločama  i  pergamentu,  koji  su  bili  kratkog  vijeka.  Sačuvani  su  uglavnom  prepisi 
spisa, koji su se zavisno od prepisivača znatno razlikovali. 
Sve izvore saznanja o rimskom pravu dijelimo na:
· pravne ­zbornici, zakoni, djela pravnika, sačuvani dokumenti.
· vanpravni ­spisi historičara, književna djela, filozofska i druga djela. 

Iz  perioda  najvećeg  procvata  rimske  pravne  nauke  tzv.  klasičnog  perioda  sačuvano  je 
malo.  Najvažnije  su  Gajeve Institucije, udžbenik iz II stoljeća n. e.  ,   zatim odlomci iz 
dva djela klasičnih pravnika:Ulpijanove Regulae i Paulove Sententiae. 
Iz  postklasičnog  perioda  sačuvana  je  zbirka  imperatorskih  naredbi  iz  V  stoljeća  n.  e.  tzv. 
Teodosijev kodeks. 
Ipak, najvažniji izvor bez koga bi naše znanje o rimskom pravu bilo znatno osiromašeno je 
tzv.  Justinijanova  kodifikacija  (Corpus  iuris  civilis)  nastala  u  istočnom  dijelu  rimskog 
carstva, budućoj Bizantiji, kada jenjegov zapadni dio većim dijelom bio u rukama barbara. 
Ovo  djelo  predstavlja  veličanstven  pravni  spomenik,  zbornik  bez  premca  u 
historiji. 
Veoma važni su i drugi dokumenti,  kao što su poslovne knjige, ugovori i slično, i njihovim 
proučavanjem se bavi papirologija. 
Na  raznim  spomeničkim  materijalima  (kamen,  bronza)  sačuvani  su  neki  zakoni,  odluke, 
politički testamenti i sl i njihovim proučavanjem se bavi epigrafika. 
O  rimskom  pravu  veliki  broj  podataka  može  se  naći  i  u  djelima  hitoričara,  filozofa  i 
gramatičara.  Tit  Livije  za  ranu  republiku,  Tacit  i  Apijan  za  principat  su  u  tome 
nezaobilazni.  U  Plautovim  komedijama  ima  veoma  mnogo  pravnog  materijala.  Dobrim 
dijelom  zahvaljujući  gramatičarima  i  enciklopedistima  izvršene  su  rekonstrukcije  tzv. 
kraljevskih zakona i Zakona 12 tablica.

Skripta 
Privredno pravo  5 

ČETIRI PERIODA RIMSKE HISTORIJE 

Historija Rima traje od 754. godine stare ere, kada je po legendi osnovan grad RIM, pa do 
476. godine n. e. ,  kada je zbačen posljednji vladar Zapadnog rimskog carstva. 
Pravna  historija  se  produžava  do  smrti  Justinijana  565.  godine  zbog  značaja  njegove 
kodifikacije. 

Rimska istorija se dijeli na četiri perioda:
· 754. g. ­ 509. g. prije Krista ………. doba kraljeva ili nastanka države
· 509. g. ­  27. g. prije Krista…………period republike
· 27. g prije Krista ­ 284. g. nove ere……Principat
· 284. g. n. e. ­ 476. g. n. e. ……………………Dominat 

Oko 25o godina je bilo potrebno da se rimska rodovska organizacija pretvori u državu i to 
je prvi dio rimske istorije ili period nastanka rimske države. 
Od  hiljadu  narednih  godina  rimska  država  je  petsto  godina  bila  republika,  a  sljedećih 
petsto najprije prikrivena(principat) a zatim otvorena monarhija(dominat). 
U  periodu  republike  se  država­grad  pretvara  u  carevinu  koja  zahvata  veći  dio  bazena 
Sredozemlja.  Zatvorenu  kućnu  privredu  i  patrijahalno  ropstvo  zamjenjuje  robnonovčana 
privreda i klasično ropstvo. 
U  periodu  prelaska  na  monarhiju  tzv.  principat  rimska  država  dostiže  maksimum 
teritorijalnog  širenja.  To  je  period  pune  zrelosti  rimske  civilizacije.  Pravo  dostiže  vrhunac 
(“klasično”  rimsko  pravo),  zahvaljujući  prije  svega  aktivnosti  rimskih  učenih  pravnika  tzv. 
jurisprudenata. 
Četvrti  period  je  period  starosti  jedne  civilizacije  koja  polako  odumire  pred  nadolazećim 
feudalizmom  i  novim  društvenim  odnosima  koje  on  nosi  sa  sobom.  Rimljani  napuštaju 
svoju  mnogobožačku  vjeru  i  usvajaju  kršćanstvo  koje  od  progonjene  postaje  vladajuća 
religija. 

Postanak države od 754. do 509. godine prije n. e. 

Sredozemlje 

Bazen  Sredozemlja  je  rano  postao  središte  oko  koga  su  živjeli  civilizirani  narodi  i  putem 
koga su razmjenjivana dobra i ideje. Tu su prvo Egipćani, zatim Mesopotamija. Iz područja 
Međurjećja  vode  porjeklo  prvi  pravni  kodeksi  od  kojih  je  najznačajniji  Hamurabijev 
nastao u XVII stoljeću prije Krista. i koji zajedno sa drugim sačuvanim dokumentima daje 
dokaze o jednom razvijenom pravnom sistemu. 
Hamurabijev  zakonik  je  imao  odredbe  za  oko  70  krivičnih  djela,  poznavao  je  ugovor 
izmedju trgovaca i bankara, odgovornost građevinara za nesolidnu gradnju itd. Oni znaju 
nazive  za  različite  srodničke  veze  i  ta  terminologija  je  bogatija  nego  u  većini  savremenih 
jezika ali su zbog pragmatičnosti ostali daleko iza Grka koji su dali nevjerovatne rezultate u 
umjetnosti,  filozofiji  i  drugim  naukama.  Njihova  kultura  međutim  nije  samonikla  već 
mnogo  duguje  istoku.  Grčki  alfabet  je  nastao  od  feničkog  a  ovaj  od  mesopotamskog 
slogovnog i egipatskog pisma. Grci stvaraju veličanstvene teorije o državi, a male države, 
izuzmemo  li  kratkotrajno  djelo  Aleksandra  Makedonskog,  dok  rimljani  imaju  slabu  teoriju 
ali stvaraju grandioznu državu i po trajanju i po veličini.

Skripta 
Privredno pravo  6 

Grčki doprinos političkoj filozofiji je veliki ali ne i u pravu. Gortinski zakon sa otoka Krita 
po  svojim  osnovnim  odredbama  odgovara  Zakonu  12  tablica,  sa  kojim  je  i  vršnjak,  ali 
zaostaje za Hamurabijevim zbornikom. Grci znaju za razne oblike pisanih ugovora, od kojih 
su neki prešli u rimsko pravo. Zelenašenje je razvijeno a i pomorsko pravo je dostiglo visok 
nivo.  Ipak  po  mnogim  osobinama  to  pravo  je  nerazvijeno  i  primitivno,  što  je  posljedica 
nepostojanja  društvene  i  ekonomske  osnove  u  malim  državicama  za  stvaranje  jednog 
svjetskog pravnog sistema. 
Sve  ove  civilizacije  su  u  opadanju  ili  stagnaciji  osim  jedne  ­  Kartagine.  To  je  kolonija 
Feničana koji su bili čuveni po proizvodnji  staklenih predmeta  i postojanoj purpurnoj boji 
za  tekstil.  Kartaginu  su  osnovali  na  istureniom  dijelu  afričkog  kontinenta  nasuprot 
Apeninskom  poluotoku.  Kartagina  brzo  nadmašuje  matične  gradove  i  čak  osniva  svoje 
kolonije  u  zapadnom  dijelu  Mediterana(današnja  Barcelona).  Njihova  privredna  i  vojna 
snaga  je  rasla  tako  da  je  sve  očiglednija  neminovnost  sukoba  sa  drugim  narodom  u 
usponu, sa Rimljanima. Budući grobari Rimskog Carstva, Germani na periferiji su zbivanja. 

Apeninski poluotok 

Zbog  mogućnosti  iznenadnog  napada  sa  mora  stari  narodi  su  izbjegavali  osnivanje 
gradova na samoj obali. Tako je  i Rim osnovan dvadesetak kilometara uzvodno od ušća, 
na  rijeci  Tibru.  To  je  centralni  položaj,  raskrsnica  puteva  a  i  danas  je  to  kraj  bogat 
šumama, plodnom zemljom i rijekama. Italija je u vrijeme osnivanja Rima etnički šarolika. 
Među mnogim narodima koji je naseljavaju ističu se sljedeće grupe. 
Na jugu dominiraju grčke kolonije Napolis(današnji Napulj), Sirakuza. 
Sjeverni  dio  zaposjeli  su  Gali,  kako  Rimljani  nazivaju  Kelte,  koji  su  se  bili  raspršili  po 
Evropi,  osvojili  Rim,  osnovali  Beograd,  došli  čak  do  britanskih  otoka  gdje  i  danas  žive 
njihovi  potomci  (Irci,  Velšani  i  Škotlađani).  Uzdrmali  su  mnoge  države  ali  svoju  nisu 
osnovali. Naseljavaju plodnu ravnicu rijeke PO i taj dio čini Galiju “s ove strane Alpa”. jer 
preko  postoji  onostrana  Galija,  današnja  Francuska,  Belgija  i  dio  Švicarske.  Ima  i  drugih 
naroda. Tako je ilirsko pleme(Veneti) osnovalo Veneciju. 
U današnjoj Toskani  i dijelu Umbrije postoje  etrurski gradovi.  Etrurci su narod razvijene 
kulture,  nedovoljno  jasnog  porijekla  i  još  neodgonetnutog  jezika.  Etrurci  su  pred  kraj 
prvog perioda zavladali Rimom tako da su posljednji rimski kraljevi nosili etrurska  imena. 
Sam  naziv  za  grad  Rim(Roma)  po  nekim  mišljenima  vodi  porjeklo  od  etrurskog  gensa 
Ruma. 
U  centralnom  dijelu  žive  manji  narodi  od  kojih  najveću  ulogu  imaju  Latini  narodi  srodni 
Rimljanima,  koji  govore  istim  jezikom  i  imaju  sličnu  religiju.  Rimljani  su,  i  pored 
povremenih sukoba, sa njima sklopili  savez i  to je jedan od razloga za njihov trijumf nad 
protivnicima. Porijeklo samih Rimljana nije dovoljno jasno. 
U  Vergilijevom  epu  Eneida,  Enej,  jedan  od  učesnika  trojanskog  rata  naselio  se  u  Italiji 
blizu  ušća  rijeke  Tibar.  Među  njegovim  potomcima  nastaje  sukob,  te  mlađi  brat  svrgava 
starijeg i  sestru REU SILVIJU primora da postane svećenica. Ona sa bogom Marsom rodi 
dva sina Romula i Rema. Blizanci riješe osnovati grad ali pri tome Romul ubije Rema i grad 
po njemu dobije naziv. Od te754. g. prije n. e. Rimljani su računali svoje vrijeme. Tako je 
nastalo doba kraljeva i ukupno ih je bilo sedam. 
Ovaj  mit  nauka  ne  prihvata  jer  latinski  jezik,  kao  i  grčki,  pripada  indoevropskoj  grupi, 
latinica vodi porijeklo od grčkog alfabeta, ali ima malo osnova za vjerovanje da su Rimljani 
porijeklom Grci.

Skripta 
Privredno pravo  7 

Vojna demokratija 

Prema  predanju  Rim  su  osnovala  tri  plemena:  Ticiji,  Luceri  i  Ramni.  Svako  pleme  se 
dijelilo  na  deset  bratstava(kurije),  a  svako  bratstvo  imalo  je  po  deset  rodova 
(gensova). 
Organi vlasti su: skupština, senat i rex. 
Skupštinu  čine  svi  odrasli  muškarci  pripadnici  tri  plemena  a  glasalo  se  po  bratstvima. 
Skupština odlučuje o ratu i miru, bira reksa, pred njom se proglašava testament, usvajaju 
svojevlasna lica i rješavaju molbe za pomilovanje. 
Senat  čine  starješine  gensova  i  ovdje  su  predstavljeni  rodovi.  Senat  je  davao  odobrenja 
na odluke koje izglasa skupština i služio je kao savjetodavni organ reksu. 
Reks  je  najugledniji  član  zajednice  i  ne  treba  ga  izjednačavati  sa  srednjevjekovnim 
monarhom  iako  je  ista  riječ  upotrebljavana  za  feudalnog  vladara(rex….  kralj).  To  je 
poseban  organ  na  najvišem  stupnju  razvoja  prvobitne  zajednice.  On  objedinjuje  neke 
političke,  vojne,  sudske  i  vjerske  nadležnosti,  iako  se  relativno  rano  posebno  izdvojio 
vjerski poglavar (plemenski vrač). 
To je tipična organizacija koja se nalazi i u drugih naroda na tom stupnju razvoja i vojna 
demokratija  predstavlja  najviši  stupanj  razvoja  rodovskog  društva.  Ratovi  su  česti, 
zarobljenici postaju robovi, To je era patrijahalnog ropstva, odnosno robova nema mnogo i 
oni nisu osnovna radna snaga jer rade zajedno sa ostalim članovima porodice. 
Druga  osobina  društva  je  zatvorena  kućna  privreda  čija  je  osnovna  karakteristika 
samodovoljnost,  odnosno  težnja  da  svaka  porodica  sama  zadovolji  svoje  skromne 
potrebe. Osnovno zanimanje je zemljoradnja, zatim stočarstvo ali je bilo i zanatlija. 

Patriciji i plebejci 

Pečat  unutrašnjoj  političkoj  historiji  Rima  u  prvom  periodu  i  početkom  perioda  republike 
daje  sukob  izmedju  patricija  i  plebejaca.  Osnovna  razlika  je  što  su  patriciji  činili 
rodovsku organizaciju, odnosno ulaze u okvir rodova, bratstava i plemena, a sa plebejcima 
to nije slučaj. Postoji više teorija o porijeklu plebejaca:da su pokoreni starosjedioci, da su 
doseljenici, da su otpadnici iz gentilne strukture. 
Zato što su van gensova plebejci su lišeni političkih prava ali su i ekonomski diskriminirani 
jer  nemaju  pravo  na  korištenje  zajedničkih  šuma  i  pašnjaka.  Prva  agrarna  reforma  se  i 
odnosila na podjelu zemlje plebejcima., ali je to bilo nedovoljno da popravi njihov položaj. 
Uspješno sredstvo borbe bila je “seoba plebejaca”. Ovo i druge metode borbe dale su prve 
rezultate.  Među  prvima  su:reforma  Servija  Tulija,  Zakon  12  tablica  i  uvođenje 
novih  magistratura(plebejski  tribun).  Zatim  su  se  izborili  i  za  ukidanje  dužničkog 
ropstva. 
U  Rimu  ovog  doba postoje  i  klijenti.  Porijeklo  ovog  odnosa  klijent­patron  treba  tražiti  u 
pravnoj i sudskoj organizaciji koja je u početku dostupna samo patricijima, pa su se ostali 
morali  stavljati  pod  zaštitu  uglednog  patricija.  Od  drevne  ustanove  patronata  sicilijanska 
mafija je naslijedila neka pravila ponašanja i nazive padre, padrino, compadre(kum). 

Društvenu strukturu Rima ovog perioda obilježavaju prve nejednakosti jer pored 
povlaštenih patricija postoje još:inferiorni građani(plebejci), inferiorni 
prijatelji(klijenti) i inferiorne sluge (patrijahalni robovi). 
Pretposljednji  “kralj”  Servije  Tulije  izvršio  je  reforme  koje  su  imale  veliki  uticaj  na 
društveni i politički život Rima i njene posljedice su se osjećale sve do kraja republike tj. 
više od pet stoljeća.

Skripta 
Privredno pravo  8 

Servije Tulije je podijelio građane na pet razreda prema bogastvu. 
Svaki razred je bio obavezan da da određen broj centurija(četa od sto ljudi), a centuriji su 
bili i glasačka jedinica u novoj centurijanskoj skupštini. 
Prvi razred je pored pješaka davao i konjičke centurije, što je bilo posebno skupo, ali su 
oni  davali  više  od  polovine  ukupnog  broja  centurija.  Pošto  se  glasanje  prekidalo  čim  se 
dobije  većina  to  su  članovi  prvog  razreda  mogli  sami  rješavati  sva  pitanja.  Zbog  toga  je 
ova reforma imala izrazito plutokratski karakter (vladavina bogatih). 
Reforma  Servija  Tulija  od  značaja  je  za  osnovni  društveni  preobražaj,  za  pretvaranje 
rodovskog  društva  u  državu.  Reforma  Tulija  je  označila  prekretnicu  jer  je  primjenjeni 
kriterij bogatstva  stran rodovskom društvu. Pored toga uvedene su  i teritorijalne jedinice 
koje su dobile naziv  tribus. Teritorija  i bogatstvo kao mjerila su pokazatelji da je država 
prevagnula nad genitalnom organizacijom. 

Pravo u doba “kraljeva” 

Primitivno pravo kao naziv za određeni tip pravnog poretka ukorijenio se od engleskog 
pravnog  historičara  Diamonda.  Primitivnost  nije  vezana  za  starost  jer  su  neki  drevni 
zakonici  manje  primitivni  od  mnogo  mlađih.  (Hamurabijev  zakonik  je  oko  hiljadu  godina 
stariji od Zakona 12 tablica, ali ga u mnogim elementima nadmašuje). 
Primjeri primitivnog prava su: Egipatsko pravo, zakoni iz patesijata u Međurječju, zakonik 
iz grčkog grada Gortisa, Manuovi zakoni iz Indije, ranofeudalni zbornici germanskih država, 
Ruska pravda i sl. 
I pored određenih razlika  ove pravne  sisteme povezuju neke zajedničke osobine. Prvo to 
su društva u kojima nema mnogo prometa. Najveći dio ljudskog ponašanja uređuje se na 
osnovu  običaja  i  religije.  Pravila  postavlja  i  primjenjuje  sankcije  neka  druga  organizacija 
(porodica, gens, seoska zajednica) a ne država. 
Pravna  tehnika  je  primitivna,  nedostaju  apstraktni  pojmovi,  kao  što  su  ugovor,  svojina, 
srodstvo. 
Jedna  od  osobina  primitivnog  prava  je  apstrktnost.  To  znači  da  se  ne  vodi  računa  o 
pravnom  osnovu  pravnog  posla.  (kauzalnost).  Na  osnovu  nekih  podataka  iz  ranijih 
vremena  i  na  temelju  uporednog  prava  može  se  pretpostaviti  da  je  najstarije  rimsko 
pravo spadalo u grupu primitivnih prava. 
Sve  odnose,  pa  i  sporove  unutar porodice  rješavao  je  porodični  starješina.  Ostali  sporovi 
rješavani su u hramovima, iako i državni organi, skupštine i reks, imaju neke nadležnosti. 
Svećenici  su  tumačili  pravo.  Presuda  je  izvršavana  na  ličnosti  dužnika  (personalna 
egzekucija), a ne na imovini (realna egzekucija). 
Odgovornost se ne zasniva na krivici (subjektivna odgovornost), već se odgovara bez 
obzira  na  to  da  li  je  učinilac  svjestan  svoje  radnje  i  njenih  posljedica  i  da  li  je  želio  te 
posljedice (objektivna odgovornost).

Skripta 
Privredno pravo  9 

Republika ­ od polisa do carstva; 509­27. godine prije n. e. 

Promjene u privredi i društvu 

Opći pogled 

Period Republike je vrijeme najdubljih promjena u teritoriji, društvenoj strukturi, državnom 
uređenju, privredi, moralu i pravu. To je period kvantitativnih promjena. Rimljani su do 
punskih ratova osvojili Italiju ali i pored širenja države osnovne karakteristile su ostale iste: 
zatvorena kućna privreda, patrijahalno ropstvo, sukob patricija i plebejaca. 
Poslije  drugog  punskog  rata  (201.  g.  prije  n.  e)  nastaje  period  kvalitativnih 
promjena. 
Najvažnije  su:  pretvaranje  zatvorene  kućne  privrede  u  robnonovčanu  i  prelazak  sa 
patrijahalnog  na  klasično  antičko  ropstvo.  Sve  ove  promjene  dovele  su  do  slabljenja 
uticaja religije i do erozije nekadašnjeg patrijahalnog morala. 
Rimljani  proširuju  svoju  vlast  van  granica  Apeninskog  poluotoka  ali  način  na  koji  su  to 
radili je neponovljiv i nenadmašan jer nigdje nije bilo tako malo jezgro iz koga je nastalo 
tako  veliko  carstvo,  sa  tako  trajnim  posljedicama  za  narode  koje  je  obuhvatalo.  Najveću 
zaslugu  za  ta  i  takva  osvajanja  imaju  prije  svega  političari  a  ne  vojskovođe.  Pored 
uspješne primjene načela zavadi pa vladaj, jedan od razloga za uspjeh očuvanja rimskih 
osvajanja  bila  je  njihova  spremnost  da  žive  u  provinciji,  odnosno  novoosvojenim 
područjima. 

Res publica (REPUBLIKA) 

Rimljani  su  se  oslobodili  etrurske  vlasti  i  ustanovili  republiku  svrgavanjem  posljednjeg 
reksa  Tarkvinija  Oholog.  Ova  promjena  nije  dovela  do  temeljnog  preuređenja  državnog 
aparata. Skupštine i senat su zadržani kao kolegijalni organi. 
Umjesto reksa “kralja” uvedene su magistrature kao inokosni (pojedinačni) organi. 
Više  magistrature  su  konzuli,  pretori,  cenzori  i  diktatori.  Oni  raspolažu 
imperijumom,  odnosno  zapovjedaju  vojskom,  sazivaju  skupštinu  i  senat,  podnose 
zakonske  prijedloge,  izdaju  edikte.  Ostali  niži  magistrati  imaju  pravo  izdavanja  naredbi  i 
imovinsko kažnjavanje za njihovo neizvršavanje i to su:kvestori, edili i drugi. 
Konzuli odnosno dva konzula su bila na čelu države i dijele vlast. 
Pretor je imao veliku ulogu u razvoju prava. 
Kvestor su u početku i istražni organi a posebni se brinu o državnoj blagajni. 
Plebejski tribun je uveden kasnije i on štiti interese plebejaca. 
Kurulski edili su neka vrsta policije. 
Cenzor  je  imao  poseban  položaj.  Popisivao  je  stanovnike  i  ujedno  određivao  kome 
razredu pripada prema imovini. Oni su bili i nadzornici nad javnim moralom. Isto tako kod 
popisa je oslobađao članove porodice koji su zbog duga davani drugima na rad. 
Diktator  je  vanredna  magistratura  i  uvodila  se  u  slučaju  krajnje  opasnosti  koju  je 
proglašavao senat, što je konzulima davalo ovlaštenje da izaberu jednog čovjeka kome će 
povjeriti dužnost diktatora. Dužnost diktatora je trajala dok ne prođe opasnost a najduže 
šest mjeseci. 
Rimljani  polaze  od  toga  da  vlast  kvari  čovjeka  i  da  je  treba  na  razne  načine  ograničiti  i 
kontrolirati.  Neko  je rekao  da  ljude  na  vlasti,  kao  i  veš,  treba  često  mijenjati  da 
ne bi neprijatno mirisali.

Skripta 
Privredno pravo  10 

Magistrature su besplatne, što je učinilo da budu nedostupne za siromašne. Magistrati su 
birani na sjednicama skupština (centurijske ili kurijatske, a kasnije i tributske) na period od 
godinu  dana.  Redovna  magistratuta  je  davana  najmanje  dvojici  ljudi.  Na  istu  dužnost 
mogao je biti izabran tek nakon deset godina. 

Skupština je bilo više vrsta.

· Kurijatska skupština je sa krizom gentilnog uređenja gubila značaj. Pred njom su se 
proglašavali  testamenti,  usvajala  lica  i  birali  neki  vjerski  poglavari.  Na  kraju  je  bila 
beznačajna pa ju je zamijenilo 30 liktora pred kojima se obavljao ovaj posao.
· Centurijatska skupština je uvedena Servijevom reformom i vremenom se smanjuje 
uticaj bogataša u njoj. Ona bira magistrate višeg ranga i donosi zakone.
· Tributska skupština. Organizovane su na teritorijalnom principu i obuhvatale su sve 
građane sa teritorije tribusa. Na njima se biraju kurulski edili, kvestori i rješavaju žalbe 
na imovinske kazne. 
Za  rješavanje  pitanja  koja  se  tiču  samo  plebejaca  po  tribusima  su  sazivane  skupštine 
sastavljene  isključivo  od  plebejaca  čiji  uticaj  raste  sa  jačanjem  uloge  plebejaca.  One  su 
donosile zakone koji se zovu plebisciti. Protiv njihove primjene su se bunili patriciji ali je 
Hortenzijev zakon donesen 287. g. prije n. e. plebiscite učinio općeobaveznim. 

Senat  je  kao  organ  vlasti  ojačao.  Senatore  imenuje  cenzor  doživotno,  a  pored  toga  u 
njega  ulaze  i  političari  koji  su  prošli  kroz  određeni  redoslijed  magistratura.  Formalna 
nadležnost senata nije velika. On je najprije davao svoje odobrenje na zakone koje izglasa 
skupština,  a  zatim  je  prethodno  raspravljao  o  zakonskim  prijedlozima,  čime  su  pod 
kontrolu praktično stavili zakonodavnu aktivnost. Senat je davao i svoja mišljenja koja su u 
početku imala karakter preporuke, ali u principatu dobijaju snagu zakona. 
Državno uređenje Rima je sjedinjavalo elemente aristokratskog, demokratskog 
i  monarhijskog  principa.  Postojale  su  djelotvorne  mjere  ograničenja  i  kontrole 
vlasti:izbor  magistrata  u  parovima,  pravo  intercesije,  pravo  veta  plebejskog 
tribuna.  Državna  organizacija  je  veoma  mala  i  sastavljena  je  od 
neprofesionalaca.  Zato  je  neke  vanredne  zadatke  davala  u  zakup,  kao  što  su 
sakupljanje poreza i javni radove, što su preuzimali poduzetnici zvani Publikani. 
Pored  toga  neka  vrsta  lokalnog  organa  vlasti  predstavljali  su  porodične 
starješine. Teško  je  naći  savremenu  zemlju  koja  nema  neke  elemente  i  nazive 
pozajmljene  iz  političkog  riječnika  rimske  republike  (senat,  provincije, 
prefekture, konzuli, cenzori, kvestura, kandidat, ambicije).

Skripta 
Privredno pravo  11 

Privreda 

Ratovi  i  osvajanja  iz  korijena  su  promijenili  privredne  prilike  u  Rimu.  Velike  površine 
obradive  zemlje  i  masa  jeftinih  robova  doveli  su  do  toga  da  zatvorenu  kućnu  privredu  i 
patrijahalno ropstvo zamjenjuju robno­novčani, tržišni odnosi i klasično antičko ropstvo. 
Država  je  obično  uzimala  oko  trećine  najbolje  zemlje  u  osvojenim  provincijama.  Dio  je 
neposredno  eksploatisala  (sjeverna  Afrika  žitnica  Rima),  a  veći  dio  je  davan  u  zakup 
uticajnim porodicama ili je bespravno prigrabljivan uz prećutnu saglasnost države. 
Rim i drugi gradovi postaju veliki potrošački centri. Uz trgovinu se razvijaju i njeni pratioci: 
bankarstvo i novčane špekulacije. Zelenašenje i dalje cvjeta iako su se plebejci izborili za 
ukidanje  dužničkog  ropstva.  Zakup  prikupljanja  poreza  i  javnih  prinosa  je  prezren  ali 
efikasan način za zgrtanje bogatstva tzv. publikana, koji su prvi ubijani prilikom pobuna u 
provincijama. 
Poslije  žigosanog  metala  koji  je  bio  nepraktičan  zbog  težine  u  upotrebu  ulazi  prvo  strani 
novac  a  nešto  kasnije  se  uvodi  srebrni  i  zlatni  novac  o  čijem  kvalitetu  se  brine  posebna 
komisija.  Najveći  dio  zemlje  odlazio  je  u  ruke  patricijskih  porodica.  Latifundije  sve  više 
rastu  a  sitni  prosjed  propada.  Pokušaji  da  se  to  spriječi  ograničavanjem  veličine  posjeda 
od  kojih  je  najznačajniji  onaj  Tiberija  i  Gaja  Graha  završio  je  njihovim  ubistvom  i  daljim 
neograničenim širenjem latifundija. 

Društvo 

Kako  se  Rim  razvijao  iz  grada  u  državu  na  tri  kontinenta  tako  se  usložnjavala  i  njegova 
društvena  struktura.  Društvo  se  sada  dijeli  na  četiri  velike  grupe  od  kojih  niti  jedna  nije 
homogena: Rimljani, Latini, peregrini i robovi. 
Rimljani (rimski narod) čine nobili, ekvestri, plebejci i seljaci. 
Nobili su potomci stare rodovske aristokracije. Osnov njihove moći je tradicija i zemljišni 
posjed a uporište im je senat i što daju najveći broj kandidata za visoke položaje, sudije i 
svećenike. 
Plebejci  su  u  svojoj  borbi  više  uspjeli  da  se  izbore  za  političku  nego  za  ekonomsku 
ravnopravnost.  Jedna  od  prvih  pobjeda  bio  je  Zakon  12  tablica  i  objavljivanje  kalendara, 
zatim ukidanje zabrane sklapanja braka izmedju patricija i plebejca, uvođenje magistrature 
plebejskog tribuna, zatim da jedan konzul mora biti plebejac i sl. To je opet dovelo do toga 
da se plebejci rasloje na ekvestre i gradski plebs. 
Ekvestri su najbogatiji građani ili konjički stalež, odnosno novopečeni bogataši radeći kao 
publikani, sakupljači poreza. Uporište ekvestora su skupštine naročito centurijska, a daju 
i jedan broj magistratura. 
Gradski  plebs  ili  proletarijat  čine  plebejci  koji  se  nisu  uspjeli  obogatiti  i  osiromašeni 
seljaci  koji  su  dolazili  u  Rim.  Oslonac  im  je  plebejska  skupština.  Nisu  htjeli  raditi  i  bili  su 
vjerni poretku koji ih je hranio. 
Slobodni seljaci se brojčano smanjuju i pretvaraju se ili u vojnike ili u gradski plebs. 
Latini su srodan narod koji su se zajedno sa rimljanima borili za širenje države. U podjeli 
plijena i drugim pravima bili su podređeni pa su se pobunili te im je 89 g. n. e. dodijeljeno 
rimsko građanstvo. 
Peregrini su slobodni stanovnici osvojenih provincija i to su pripadnici mnoštva naroda 
koji su se našli u okviru rimske države:Grci, Egipćani, Jevreji, Gali, Iliri, Tračani, Germani i 
dr. Neki su mogli dolaziti u Rim, drugi nisu a jedni su za posebne (izdajničke) zasluge 
dobijali rimsko građanstvo. 
Robovi i ropstvo su postali masovna pojava i rimska država je najtipičnija robovlasnička 
država koja je ikad postojala.
Skripta 
Privredno pravo  12 

PRAVO 
Promjene u društvu i privredi morale su dovesti do velikih promjena u pravnom poretku. 
Najveći  broj  novina  rimsko  pravo  duguje  periodu  republike.  Tumačenjem  starih  i 
donošenjem  novih  zakona,  ediktima  pretora,  rimsko  pravo  se  uspijevalo  prilagoditi 
zahtjevima  novih  vremena.  U  tom  periodu  javljaju  se  tri  paralelna  pravna  sistema:Ius 
civile, Ius honorarium i Ius gentium. 

Ius civile  (civilno­građansko pravo) je pravo koje važi za rimske građane. Primjena 
ius  civile­a  je  posljedica  personalnog  načela,  odnosno  pravo  se  ne  primjenjuje  po 
teritorijalnom principu već određene grupe građana imaju svoja pravna pravila bez obzira 
na to gdje žive. Ius civile čine stari običaji, zakoni i njihova tumačenja. To je u prvom redu 
Zakon 12 tablica, kao i niz drugih zakona donesenih tokom republike. 
Zakon 12 tablica iako skromnog  obima  ipak predstavlja pravni zbornik, kodifikaciju. Po 
predanju nastao je 451­450 g. prije n. e. na zahtjev plebejaca koji su tražili da se objave 
pravo i kalendar i time spriječe zloupotrebe. Komisija sastavljena od patricija objavila je 10 
tablica, da bi naknadno komisija u kojoj su bili i plebejci dodala još dvije tablice. 
Originalan tekst nije sačuvan a same rekonstrukcije nisu dovoljno pouzdane. Po njima prve 
tri  tablice  govore  o  suđenju  i  izvršenju  presude,  4.  i  5.  tabica  govore  o  porodici,  vlasti 
pater  familijasa  i  nasljeđivanju,  6.  i  7.  tablica  o  imovini,  odnosima  među  susjedima, 
međama.  Osma  i  deveta  o  deliktima,  deseta  o  sahranjivanju  a  posljednje  dvije 
predstavljaju  dopune  prethodnih.  Čudno  je  ali  izgleda  da  krivični  postupak  nije  bio 
obuhvaćen tablicama. Takođe i pravila običajnog prava koja su bila općeprihvaćena i nisu 
izazivala  sukobe  izostavljena  su  iz  ovog  zakona.  Inače  Zakon  nije  dirao  u  mnoge 
tradicionalne  odnose  i  institucije,  tako  da  predstavlja  dopunu  postojećeg  sistema  normi 
koje  se  zasnivaju  na  običajima.  Ipak  na  više  mjesta  se  ipak  raskida  sa  tradicijom, 
zabranjuje  se  luksuz  pri  sahranjivanju  i  sl.  Jezik  zakona  je  sažet  i  jasan  i  u  pogledu 
konciznosti  nadmašuje  slične  zbornike  drugih  naroda.  Zakon  pravi  razliku  između  normi 
koje reguliraju religijske odnose (fas) i pravnih pravila (ius) ali zato nisu dovoljno odvojeni 
javno pravo od privatnog, stvarno od obligacionog. 
Zakon  štiti  vlast  porodičnog  starješine  i  privatnu  svojinu.  Proglašava  se  pravo  na 
sastavljanje testamenta, što ni jedan narod na tom stupnju nije imao. Međe su 
svete,  a  za  nevraćeni  dug  prijeti  ropstvo  ili  smrt.  Ugovori  se  moraju  poštovati.  Dosta 
odredbi odaje jednu seljačku, patrijahalnu sredinu. 
Poslovi su formalistički i apstraktni. Forma je važnija od pravnog osnova i prevlađuju dva 
oblika:usmena  stipulacija  i  zaključenje  u  prisustvu  službenog  mjerača  i  pet 
svjedoka. 
I sudski postupak, naročito dio koji se obavlja pred pretorom, prepun je formula koje treba 
odrecitirati.  Ovaj  formalizam  je  praćen  simbolikom:  ruka  je  simbol  vlasti,  štap  svojine  a 
koplje  državnog  autoriteta.  Tu  su  i  druge  osobine  primitivnog  prava  jer  pored  zakonske 
kazne još uvijek primjenjuje i odmazda (oko za oko, zub za zub). 
Jedna od velikih vrijednosti Zakona je  zabrana privilegija. Zakon se na sve građane 
jednako  primjenjuje  i  ličnost  građanina  se  poštuje  (nema  tjelesnih  kazni).  Jedini  trag 
nejednakosti je zabrana braka između patricija i plebejaca i to je predviđeno u naknadno 
dodatim tablicama. Ona je brzo već 445. g. prije n. e. ukinuta. 
Zakon je rezultat kompromisa između patricija i plebejaca, između tradicije i inovacije.

Skripta 
Privredno pravo  13 

Zakon  12  tablica  nije  nikad  ukinut.  On  je  toliko  poštovan  da  su  ga  Rimljani  u 
školama  učili  napamet  još  u  vrijeme  Cicerona,  a  njegove  komentare  pravnici 
pišu  i  u  II  stoljeću  nove  ere.  U  Justinijanovim  Institucijama  je  bilo  pozivanja  na  ovaj 
Zakon  iako  je  ovaj  donesen  hiljadu  godina  prije  toga.  Vremenom  mnoge  odredbe  ovog 
zakona  su  zastarjele  ali  su  magistrati,  sudije  i  obični  građani  stvorili  vješte  postupke 
širokog  tumačenja,  analogije,  pribjegavanju  fikcijama,  kako  bi  bar  formalno  primjenili 
zastarjele odredbe Zakona 12 tablica. 
Ostali zakoni: 
­  Kanulijev  zakon  iz  445.  g.  ukinuo  zabranu  sklapanja  braka  izmedju  patricija  i 
plebejaca 
­  Zakon Petelija i Papirija iz 326 g. ukinuo dužničko ropstvo 
­  Licinijev i Sekstinijev zakon iz IV vijeka maksimiran je posjed zemljišta 
­  Hortenzijev zakon je plebiscitima dao snagu zakona 
­  Silijev zakon oko 25o g. i Kalpurnijev zakon oko 200 g. u pokušaju sprečavanja 
zloupotrebe magistrata uveli institut pravno neosnovanog bogaćenja, koji se i danas 
primjenjuje. 
­  Akvilijev  zakon  o  šteti  (III  stoljeće  prije  n.  e.  )  kojim  se  šteta  na  imovini 
pravedno  obeštećuje  a  ne  da  se  nad  izazivačem  štete  vrši  osveta,  kao  u  ranijem 
periodu. 

Pretorsko pravo (Ius honorarium i Ius gentium) 

IUS HONORARIUM je pravo koje je nastalo aktivnošću gradskog pretora a 
IUS GENTIUM peregrinskog pretora. 
Pretorova  uloga  u  zakonodavnoj  aktivnosti  posljedica  je  nastojanja  Rimljana  da  nađu 
jedno gipkije i manje glomazno sredstvo za mijenjanje prava od zakonodavne aktivnosti u 
skupštinama.  Tako  je  pretor,  koji  organizira  pravosuđe  od  tumača  pravnih  normi 
vremenom postao i njihov stvaralac. 
Pretorsko  pravo  upoređeno  sa  civilnim  pravom  je  manje  formalističko,  bogatije  u 
nijansama i elastičnije. 
Ius  honorarium  je  pravni  sistem  koji  je  nastao  djelatnošću  gradskog  pretora  i  kurilskih 
edila. Pošto su magistrati honores (počasni) i pravo se zove honorarium. 
PRETOR  je  pravosudni  organ  koji  ima  i  neke  vojne  nadležnosti  pošto  u  slučaju  potrebe 
zapovijeda konjicom. U sudskom postupku on na prvi pogled  ima malu ulogu. Ne donosi 
presudu,  već  treba  dozvoliti  da  se  pokrene  tužba  i  kontrolirati  da  li  se  stranke  u 
prethodnom dijelu parnice koji se obavlja pred njim, pridržavaju propisanih formi. 
Zbog  sve  izraženijeg  raskoraka  između  prava  stvaranog  kada  je  Rim  bio  grad­polis  i 
potreba  novonastale  rimske  imperije  pretori  su  morali,  najprije  prikriveno,  potom  i 
otvoreno  da  dopunjuju  postojeći  sistem  pravnih  pravila.  Vremenom  je  shvatanje  da  je 
pretor  stvaralac  normi  prodrlo  u  praksu  i  teoriju  tako  da  udžbenici  prava  među  izvore 
počinju ubrajati i edikte onih koji imaju pravo na njihovo izdavanje. 
Tako  je  pored  civilnog  prava  (ius  civile)  stvoren  paralelni  sistem  honorarnog  prava:  uz 
kviritsku svojinu, pretorska, koja zahtijeva manje formalnosti i pruža efikasniju zaštitu, uz 
nasljedni red koji propisuje ius civile nastaje novi po pretorskom ediktu. 
U početku su bila dva pretora: gradski i peregrinski. Osnovni razlog Ius honorariuma je 
zastarjelost  civilnog  prava,  a  Ius  gentium  je  posljedica  potrebe  da  se  reguliraju  pravni 
odnosi između subjekata koji potpadaju pod različite pravne sisteme. 
Sredstvo kojim je pretor mijenjao pravo bio je EDIKT, u početku usmeni a zatim pismeni 
proglas koji je pretor izdavao pri stupanju na dužnost. U toku mandata mogao je izdavati i 
naknadne edikte.
Skripta 
Privredno pravo  14 

Rezultat  ovakve  pretorove  uloge  je  taj  da  gotovo  da  nema  oblasti  u  kojoj  se  pretorov 
uticaj nije osjetio. 
U  sudski  postupak  je  uveo  četiri  vrste  tužbi  iz  kojih  se  jasno  vidi  tehnika  njegovog 
stvaranja  novih  pravnih  pravila.  Stvorio  je  i  druga  procesualna  sredstva  (povraćaj  u 
pređašnje stanje, stipulacije, interdikte) kojima je spriječio samovlasnu zaštitu prava. 
U  stvarnom  pravu  njegovo  je  djelo  pretorska  ili  bonitarna  svojina.  Zaslugom  pretora 
nastao  je  i  institut  državine.  U  nasljedno  pravo  uveo  je  red  nasljeđivanja  koji  je  davao 
prednost  krvnim  srodnicima  nad  agnatskim.  Zaštitio  je  nove  oblike  testamenta  i  spriječio 
prevare i druge nemoralne postupke. 

Ius  gentium  je  djelo  peregrinskog  pretora  a  u  širem  smislu  obuhvata  i  edikt  upravnika 
provincije.  Pošto  Rimljani  nisu  dozvoljavali  strancima  da  se  koriste  njihovim  civilnim 
pravom peregrinski pretor je morao stvarati nove pravne norme po kojima se sudilo. On je 
pri tome naravno polazio od ius civile­a ali je bio slobodniji u izboru rješenja. Otuda je ius 
gentium (pravo naroda) bio najelastičniji  od tri pravna sistema koji su primjenjivani u 
rimskoj  državi.  Pod  uticajem  ovog  prava  i  rimsko  građansko  pravo  je  postalo  manje 
formalističko  i  apstraktno.  Ono  usvaja  institute  drugih  naroda  među  kojima  literarne 
kontrakte, hipoteku, načelo opće havarije. 
Kada su stanovnici provincija dobili rimsko građanstvo, što se desilo u sljedećem periodu 
sva  tri  pravna  sistema  su  se  stopila  u  jedan,  iako  su  učeni  pravnici  i  dalje  vodili  računa 
koje pravilo pripada kojem pravu. 
Kasnije se počinje praviti razlika izmedju civilnog prava kao prava koje je specifično rimsko 
i ius gentium koje je zajedničko svim narodima i koje se zove prirodno pravo. 
U savremenom pravničkom riječniku ius gentium znači i međunarodno pravo. 

PRINCIPAT (27. god. prije n. e. ­ 284. god. n. e) 

Opšte stanje društva 

Principat  počinje  dolaskom  Augusta  na  vlast  (27.  g.  p.n.e.)  i  završava  se  stupanjem  na 
prijesto Dioklecijana, 284. g.n.e. 
I pored raširenog mišljenja da je ovaj period u znaku krize i dekadencije rimske države po 
svim  objektivnim  mjerilima  ovaj  period  to  nije.  Teritorijalno  država  dostiže  svoj  vrhunac. 
To je period tzv. rimskog mira u kojem latinski jezik i način življenja doživljavaju neviđenu 
ekspanziju.  To  je  period  u  kojem  žive  najveća  imena  rimske  historiografije,  poezije, 
retorike, lingvistike. To su ujedno i dva zlatna vijeka rimske pravne nauke. 
I pored pobuna robova i građanskih ratova koji se javljaju u ovom periodu za principat se 
slobodno može reći da predstavlja vrijeme pune zrelosti rimske države. 
Krajem drugog i početkom prvog vijeka prije nove ere kriza republike dostiže kulminaciju. 
Ona se ogleda u brojnim ustancima robova  od kojih je najpoznatiji  Spartakov ustanak 
(74­71  g.  ).  Dolazi  do  sukoba  i  sa  Latinima,  zatim  ustanaka  u  provincijama  ali  je  sve 
izraženiji i unutrašnji sukob između stare aristokracije tzv. nobila i vitezova čija je snaga 
u  bogatstvu  ali  ne  i  u  porijeklu.  U  početku  više  uspjeha  imaju  nobili  i  njihov  predstavnik 
Sula,  zavodi  diktaturu.  Kasnije  prevagu  dobija  stranka  “populara”  i  na  vlast  dolaze  tri 
istaknuta  političara:  Pompej,  Cezar  i  Kras  tzv.  trijumvirat.  Nakon  njihovog 
međusobnog  sukoba  na  vlasti  ostaje  Cezar  kojeg  zavjerenici  Brut  i  Kasije  ubijaju  zbog 
ukidanja  republikanskih  tradicija.  Formira  se  zatim  novi  trijumvirat  iz  koga  kao  pobjednik 
izlazi Oktavijan, kasnije nazvan August, od kada se i računa početak perioda principata. 
Uvođenje principata kao oblika državnog uređenja bilo je posljedica političke krize.

Skripta 
Privredno pravo  15 

Država koju su rimljani stvorili tokom Republike nije bila u stanju da rješava sve društvene 
zadatke.  Iako  je  došlo  do  promjena  u  osnovi  je  zadržan  “amaterski”  karakter  državnih 
organa i vojske. 
Državno  uređenje  u  doba  principata  je  rezultat  kompromisa  između  naslijeđenih, 
republikanskih,  i  novih,  monarhijskih  oblika.  To  je  prikrivena  monarhija,  gdje  je  fasada 
građevine  republikanska  ali  je  unutrašnje  ustrojstvo  monarhijsko.  Simbol  države  bio  je 
dvoglavi orao, koji će kasnije preuzeti mnoge ustavne monarhije, s tim da je jedna glava 
predstavljala  organe  republike  na  čelu  sa  senatom  a  druga  novu  vlast  koju  predstavlja 
princeps.  Naziv  principat  je  dobilo  po  jednoj  nevažnoj  tituli  vladara  ­  prvi  senator 
(princeps senatus). August je postepeno stvarao i širio vlastiti aparat, koji je za razliku od 
starog,  bio  plaćen,  stalan  i  njemu  podređen.  I  državne  finansije  su  podijeljene  na 
erarium,  blagajna  kojom  rukovodi  senat  i  fiscus  koji  pripada  vladaru.  I  provincije  su 
podijeljene tako da senat upravlja onima gdje je mirno a princeps u buntovnim. 
Ovo  dvovlašće  (dijarhija)  bilo  je  privremeno  jer  je  vremenom  vladar  postepeno 
preuzimao  ne  samo  upravne  već  i  zakonodavne  i  sudske  funkcije.  Senat  se  pretvara  u 
gradsko vijeće koje brine o komunalnim problemima Rima, a skupštine su već i prije toga 
izgubile svaku vlast. 
Ovo je period mira i period procvata gradova i privrede. Sam Rim je vjerovatno imao skoro 
milion  stanovnika  i  zadugo  mu  niti  jedan  drugi  grad  nije  mogao  konkurirati  osim 
Konstantinopolja.  London  će  tek  hiljadu  godina  kasnije  imati  preko  milion  stanovnika.  U 
ovom periodu dolazi i do neviđene ekspanzije latinskog jezika u čemu su veliku ulogu imali 
administracija,  trgovina,  vojska  i  kolonizacija.  Približavanje  Rimljana  i  drugih  naroda, 
provincijalizacija  Rima  i  romanizacija  provincija  bili  su  jedan  od  razloga  za  donošenje 
Karakalinog edikta o građanstvu. 
U  društvu  nema  značajnijih  promjena  u  odnosu  na  period  republike,  izuzev  što  se  krug 
rimskih građana proširio na gotovo sve slobodne stanovnike Imperije. Nobili i Ekvestri su i 
dalje najuticajniji stalež. Sada se sve više javlja i činovništvo, zatim je tu još uvijek gradska 
sirotinja  i  seljaštvo  koje  je  još  uvijek  u  krizi.  Jedna  od  najvažnijih  promjena  u  ovom 
periodu  je  u  položaju  peregrina,  slobodnih  stanovnika  provincija  koji  212.  godine 
Karakalinim  ediktom  dobijaju  status  rimskih  građana.  Robova  i  dalje  ima  mnogo  i  nakon 
ustanaka njihov položaj je nešto poboljšan. 

Pravo u doba principata 

Klasično rimsko pravo je naziv koji je za ovaj period u razvoju prava dao Irnerije, prvi 
naučnik koji se u srednjem vijeku počeo baviti rimskim pravom. To je vrijeme najvećeg 
dometa rimskog prava, najviše zahvaljujući velikom broju učenih pravnika, tzv. 
jurisprudenata. 
Po  novinama  principat  zaostaje  za  republikom,  iako  je  nekih  promjena  bilo.  Stvaraju  se 
novi  neformalni  oblici  zaključivanje  poslova,  pojam  krivice,  naročito  nehat,  dobija  nove 
nijanse.  Sve  više  se  vodi  računa  o  volji  stranaka  i  pravičnosti.  Pravna  misao  postaje 
bogatija,  ali  se  izbjegava  teoretiziranje  zbog  čega  klasično  pravo  pokazuje  siromaštvo 
teorije.  Prvi  put  u  historiji  javlja  se  pojam  svojine,  pravnik  Pedije  prvi  uočava  da  je 
suština ugovora saglasnost volja, profesor Gaj daje prvi pravi sistem prava tzv. triparticiju, 
klasifikaciju ugovora, podjelu stvari i sl. 
Vladar  je  najprije  neprimjetno  počeo  da  donosi  odluke,  da  bi  kasnije  njegova  uloga  u 
zakonodavstvu  bila  takva  da  je  potisnuo  sve  ostale  izvore  pa  je  tako  cjelokupna 
zakonodavna aktivnost bila u rukama princepsa.

Skripta 
Privredno pravo  16 

Stari  zakoni  i  pretorov  edikt  se  primjenjuju  i  to  je  statični  dio  rimskog  prava,  a  ulogu 
dinamičnog  preuzeo  je  na  sebe  princeps  svojim  odlukama,  zatim  senat  i  pravna  nauka 
(jurisprudenti). 
Početkom principata skupština se sastajala i  donosila zakone koje je uglavnom predlagao 
princeps.  Najviše  zakona  doneseno  je  za  vlade  Augusta  i  Tiberija.  Najvažnija  su  dva 
zakona  koje  je  predložio  August,  od  kojih  jedan  ukida  legisakcioni  građanski 
sudski postupak, a  drugi unosi  promjene u krivični sudski postupak. Tu  su još i 
tzv. kadukarni zakoni koji su imali za cilj zaštititi porodični moral i brak. 
Sada i odluke senata dobijaju snagu zakona. 
Kao  i  drugi  republikanski  magistrati  i  PRETOR  je  izgubio  raniju  ulogu.  Pretorov 
edikt je po nalogu Hadrijana 131. g. n. e. od strane čuvenog pravnika Salvija Julijana 
kodificiran. Tako je nastao vječiti edikt (Edictum perpetuum). Pretorovo pravo i dalje je 
dio  sistema  rimskog  prava,  ali  je  okamenjeno,  od  dinamičnog  postaje  statični  sistem 
normi. 
Vječiti  edikt  nije  sačuvan  ali  je  mnogo  korišten  pri  sastavljanju  Justinijanove 
kodifikacije. 
Konstitucije  su  odluke  koje  je  donosio  princeps  i  putem  kojih  je  ostvarivao  punu 
zakonodavnu aktivnost. Bilo je četiri vrste konstitucija.
· Edikti  su  naredbe  koje  je  princeps  izdavao  na  osnovu  republikanskog  pravila  da  viši 
magistrati  imaju  to  pravo(Karakula  212.  ediktom  rimsko  građanstvo  dao  svim 
slobodnim građanima.
· Dekreti su odlike u sporovima koji su došli do vladara i koje imaju karakter presedana. 
(dekret Marka Aurelija o zabrani samopomoći).
· Mandati su uputstva upravnicima provincija i drugim službenicima koja su se odnosila 
na njihovu službu.
· Reskripti su odgovori na pitanja koje su postavljali građani ili činovnici. 

Svi  ovi  raznovrsni  oblici  stopit  će  se  u  sljedećem  periodu  u  leges  (zakoni)  koji  postaju 
jedini oblik zakonodavne aktivnosti. 

Pravna nauka u doba principata 
U  Rimu  su  se  pravnom  naukom  bavili  mnogi  najistaknutiji  ljudi  i  ta  djelatnost  nije  bila 
njihova profesija već način učešća u javnom životu, kao i govorništvo ili politika. Mišljenje 
istaknutih pravnika i posebno onih koji su bili bliski vladarima postepeno je postajao jedan 
od  izvora  prava.  On  kao  i  pretorov  edikt,  nastao  je  iz  tumačenja,  i  to  je  interpretacija 
koja postaje kreacija prava. 
Složen pravni sistem i laičko suđenje su osnovni razlozi za pretvaranje pravne nauke 
u izvor prava, što je specifičan rimski fenomen. Tako su građani, pa čak i sudije koji su bili 
laici,  tražili  od  stručnjaka­jurisprudenata  mišljenja  jer  se  nisu  mogli  snaći  u  mnoštvu 
propisa. Već u II stoljeću n. e. za vrijeme Gaja odgovori pravnika su postali izvor prava jer 
im je dozvoljeno stvaranje prava. U početku  kroz odgovor, a kasnije u obliku knjiga koje 
pišu, rimska jurisprudencija postaje izvor prava, koji sve više dobija u važnosti, 
da  bi  u  dominatu  potisnula  i  zamijenila  gotovo  sve  tradicionalne  oblike  općih 
normi, i uz leges (carske odluke) ostala jedini izvor prava. 
Pravnici  klasičnog  perioda  nazivaju  svoje  prethodnike  iz  peerioda  republike  veteres 
(stari).  Od  njih  nije  sačuvano  nijedno  djelo  a  najznačajniji  su  bili:  Sekst  Elije,  Katon, 
Kvint Mucije Scevola. 
Školovanje  pravnika  je  krajem  republike  i  početkom  principata  obavljano  u  kućama 
istaknutih  pravnika.  Nešto  kasnije  uvode  se  prve  škole  sa  dva  tri  profesora  i  trajale  su 
četiri  godine.  U  doba  carstva  imperatori  će  zakonima  propisati  nastavni  plan  i  program.
Skripta 
Privredno pravo  17 

Najugledniji  pravnici  pripadaju  školi  prokuleanaca  (Prokul)  ili  sabinijanaca  (Sabin). 


Između ove dvije škole postojale su razlike u rješenjima ali one nisu sistemski obrađene. 
Djelatnost pravnika se ogledala u tri osnovna oblika: 
­  Cavere  ­  davanje  forme  pravnim  aktima  i  to  je  period  kautelarne 
jurisprudencije; 
­  Agere ­ je zastupanje stranaka u parnicama i to su po pravilu radili advokati: 
­  Respondere  ­  davanje  odgovora  na  pitanje  stranaka  ili  sudija  i  to  su  radili  učeni 
pravnici  jurisprudenti  i  to  je  autoritarna  jurisprudencija  jer  se  zasniva  na 
autoritetu. 
August  je  jednom  broju  pravnika  dao  pravo  da  daju  odgovore  na  osnovu  njegovog 
ovlaštenja,  ali  su  i  drugi  mogli  davati  odgovore.  Početkom  II  stoljeća  Hadrijan  je  ovo 
izmjenio tako da su samo oni pravnici koji su imali njegovo ovlaštenje mogli davati svoja 
mišljenja. 
Knjige:  Pravnička  literatura  iz  ovog  perioda  je  bila  obimna  i  raznovrsna.  Prvo  se  pišu 
udžbenici  (institutiones  ili  elementa),  tu  su  sakupljeni  odgovori,  komentari  i  knjige 
enciklopedijskog karaktera (digeste). 
Jedino  djelo  klasične  literature  koje  je  gotovo  u  cjelosti  sačuvano  su  Gajeve 
“Institucije”, kao i opsežni fragmenti Ulpijanove “Regule” i Paulove “Sentencije”. 

Znameniti klasični pravnici 
Veliki  ugled  među  savremenica  uživali  su  neki  pravnici  s  kraja  republike  i  iz  vremena 
Augusta ali nijedno njihovo djelo nije sačuvano (Labeon, Kapiton, Prokul, Sabin). 
Kasnije se javljaju pravnici čija je djelatnost ostavila traga i to su:
· Gaj Kajsije­prvo stoljeće naše ere
· Juvencije Celz­kraj I i početak II stoljeća
· Salvije  Julijan­njegovo  najpoznatije  djelo  su  Digesta  u  90  knjiga.  Za  neke  je  on 
najveći  rimski  pravnik,  pa  tako  i  za  sastavljače  Justinijanovih  Digesta  jer  ga  u  spisku 
pravnika  stavljaju  na  prvo  mjesto.  Značajan  je  njegov  rad  na  kodifikaciji  pretorovog 
edikta koji je završen oko 131. godine n. e. tzv. vječiti edikt.

· Pomponije  je  najplodniji  pravnik  iz  drugog  stoljeća  i  posebno  se  bavio  historijom 
rimske pravne nauke;
· Gaj je najzagonetniji jer osim imena nema drugih podataka o njemu. Vjerovatno je bio 
profesor  bez  prava  da  javno  daje  odgovore.  Njegovo  djelo  je  u  cjelosti  sačuvano  i 
najveća mu je zasluga što je napisao udžbenik po kome se stoljećima radilo u pravnim 
školama. Pored toga prvi je sagledao  svijet pravnih pravila kao skladnu cjelinu. On je 
dao definiciju da se sve pravo kojim se služimo odnosi ili na lica ili na stvari ili 
na  tužbe.  Ovaj  sistem triparticije  ostao  je  sve  do  danas  kao  podloga  za  izlaganje 
materije u građanskim zakonicima i udžbenicima. Pošto je bio teoretičar dao je i čitav 
niz  definicija  i  klasifikacija.  Od  savremenika  zbog  toga  nije  bio  cijenjen  ali  će  kasnije 
doživjeti punu rehabilitaciju. 

Krajem II i početkom III stoljeća izdvajaju se sljedeći pravnici:
· Emilije  Papinijan  kojeg  mnogi  takođe  smatraju  najvećim  rimskim  pravnikom.  Bio  je 
najbolji stilista.
· Ulpijan je njegov učenik i vjerovatno je najplodniji rimski pravnik tako da više od 
40 odsto odlomaka iz Digesta otpada na njegova djela.
· Paul je takođe učenik Papinijana i drugi je po plodnosti i raznovrsnosti među rimskim 
pravnim piscima. Dao je izvanrednu definiciju obligacionog odnosa.
· Modestin je posljednji klasični pravnik. Dao lijepu definiciju braka.
Skripta 
Privredno pravo  18 

Julijan  je  najveći  rimski  pravnik  po  svom  uticaju  na  razvoj  rimske  juriprudencije, 
Papinijan je bio izvanredan stilista koji je davao najbolja rješenja konkretnih slučajeva, ali 
je  Gajev  doprinos  najveći  ako  se  pravo  posmatra  kao  nauka.  On  je  bio  duhovni  otac 
Justinijanove kodifikacije, jer je prvi shvatio pravo kao harmoničnu cjelinu, prvi 
unio sistem i klasifikacije. 
CICERON ne spada u uži krug jurisprudenata ali je svojim djelom nezaobilazan i u istoriji 
prava. Posebno je poznat po svojim govorima. Koliki je doprinos rimskoj kulturi vidi se po 
tome  što  se  od  njega  i  Cezara  smatra  početak  klasičnog  latinskog  jezika.  Od  njega  su 
ostale neke lijepe misli i izreke. 

DOMINAT ­ 284­565 godine nove ere 

Kriza robovlasničkog sistema 

Ovo je period slabljenja i dekadencije rimske države. Brojni su uzroci ovakvog stanja ali je 
osnovni u načinu proizvodnje. Pored isključivog rada robova niko nije bio zainteresovan za 
unapređivanje  proizvodnje.  Trgovina  opada  jer  se  provincije  i  latifundije  zatvaraju  u 
privredno samodovoljne cjeline. Novac postaje nepouzdan jer vladari kuju sve lošiji i lošiji 
zbog velikog državnog aparata koji treba izdržavati. 
Da  bi  otklonio  neke  uzroke  krize  kao  što  su  nasljeđivanje  na  prijetolju,  divljanje  cijena, 
poreska politika i odbrana Carstva, Dioklecijan je sproveo reformu sistema. 
Da bi spriječio borbu oko prijestola uveo je tzv. tetrahije. Dioklecijan je uzeo još jednog 
suvladara sa titulom augusta, a svaki je imao po jednog pomoćnika sa titulom cezara. Kad 
jedan  umre  ili  pogine  ostala  trojica  biraju  novog  četvrtog.  Iako  dobro  zamišljen  samo  je 
jednom primjenjen. 
Pored  ovoga  carstvo  je  podijeljeno  na  prefekture  na  čelu  sa  prefektom,  dijaceze  na 
čelu  sa  vikarom.  Dijaceza  je  podijeljena  na  provincije  kojima  upravljaju  rektori. 
Državni  aparat  je  centralizovan  i  imeprator  je  bar  formalno  neograničeni  gospodar. 
Izmijenjen je i sitem poreza a bilo je pokušaja i ograničenja rasta cijena ali neuspješnih. 
Ovaj  sistem  se  vremenom  mijenjao  a  najviše  promjena  je  uveo  Konstantin,  koji  je 
osnovao  Konstantinpolj,  današnji  Carigrad.  Državni  aparat  je  povećan,  odvojena  je  vojna 
od civilne uprave. Sve to valjalo je izdržavati i to je bilo sve teže. 
Pokušavajući  da  nađu  izlaz  iz  teškoća  koje  je  sa  sobom  nosio  robovlasnički  sistem 
proizvodnje prvo su se javili kolonati, zatim patrocinijumi. To je u stvari pojava davanja 
zemlje robovima ili gradskoj sirotinji praktično u najam (kolonati) ili stavljanje pod zaštitu 
veleposjednika­patrona uz davanje zemlje i rad na njoj kao u zakupu. 

Kršćanstvo 

Teško da postoji pokret koji se može porediti sa kršćanstvom po svom uticaju na svjetsku 
historiju.  O tome  između ostalog govori i podatak da se mi  služimo kalendarom koji svoj 
početak vezuje za godinu rođenja osnivača kršćanske religije Isusa Krista. On je rođen za 
vlade Augusta ali o njemu nema podataka osim onih iz Svetog pisma, što je  i razumljivo 
jer je to bilo tada samo jedno od mnogih vjerovanja koja su se javljala. Nakon zabrana i 
protjerivanja  pristaša  kršćanstva  (Neron,  Karakala  i  Dioklecijan),  Konstantin  je  prvi  313. 
godine  izdao  Milanski  edikt  o  toleranciji  kojim  je  dopustio  slobodno  ispovijedanje  nove 
vjere,  sve  u  cilju  razvoja  vjerskih  sloboda  i  tolerancije.  Međutim  već  380.  g.  Teodosije 
donosi edikt kojim proglašava kršćanstvo za jedinu dozvoljenu religiju.

Skripta 
Privredno pravo  19 

Dioba  Carstva  na  dva  dijela,  koje  je  bilo  posljedica  dominantnog  uticaja  helenističke 
tradicije  i  grčkog  jezika  na  istoku  i  rimskog  načina  života  i  latinskog  jezika  na  zapadu, 
uticala je  i na crkvenu historiju. Poslije teških optužbi rimski papa i carigradski paterijarh 
su  bacili  jedan  na  drugog  anateme  čime  je  došlo  do  podjele  na  istočnu,  kasnije 
pravoslavnu  i  zapadnu  katoličku  crkvu.  Osnovni  razlog  tome  je  što  istočna  crkva  nije 
priznavala da je papa božji izaslanik na zemlji i da mu se svi pokoravaju, već je smatrala 
da su obje crkve ravnopravne. 
Kasnije  u  XVI.  stoljeću  došlo  je  do  nove  pobune  unutar  katoličke  crkve.  Martin  Luter 
svećenik iz Virtenberga, ogorčen onim što je vidio u Vatikanu, objavio je svojih 95 teza na 
vratima  crkve  i  time  je  počeo  protestantizam,  a  uskoro  i  rat  između  katolika  i 
protestanata,  najkrvaviji  kojeg  je  Evropa  ikad  imala.  Samo  u  Njemačkoj  ovaj  tzv. 
tridesetogodišnji rat odnio je 10 miliona žrtava od 16 miliona stanovnika a da nije bilo 
pobjednika. Francuzi su svoje protestante masakrirali (Noć svetog Bartolomeja). 
Iako  je  kršćanstvo  u  mnogo  pogleda  poricanje  antike,  ono  je  sa  druge  strane,  nastavilo 
historiju  Grčke(pravoslavlje)  i  Rima  (katoličanstvo).  Katolička  crkva  je  Evropi  prenijela 
latinski jezik i organizaciju kasnog Rimskog carstva, a pravoslavna, u nešto manjoj mjeri, 
elemente grčke kulture. 

Pravo u doba dominata­(postklasično pravo) 

Pravo  ovog  perioda  karakterizira  grozničava  zakonodavna  aktivnost  imperatora, 


kvarenje stila i uticaj kršćanstva. Pravni sistem je razapet između dvije protivurječne 
tendencije: težnje na ujednačavanje i porasta uticaja regionalnog, provincijskog prava. 
Kao posljedica romanizacije provincija i dodjeljivanja rimskog građanstva peregrinima prvo 
se zapaža približavanje pravnih sistema Italije i ostalih dijelova carstva, odnosno  gubi se 
razlika  izmedju  ius  civile  i  ius  gentium.  Kasnije  slabljenjem  centralne  vlasti  pravo 
pojedinih provincija se udaljava od klasičnih  izvora i to je tzv.  vulgarno rimsko pravo. 
Od izvora prava u ovom periodu je prisutna dvodioba prava na IUS i LEGES. 
IUS (pravo) je sadržano u djelima klasičnih rimskih pravnika i to je statični izvor prava. 
LEGES su zakoni koje je donosio imperator i to je odgovor na nove potrebe. 
Pošto se uglavnom primjenjuju komentari koje su dali klasičari, a ne zakoni i edikti, dolazi i 
do zloupotreba koje se pokušavaju spriječiti donošenjem Zakona o kasiranju i Zakona 
o citiranju. 
Zakon  o  kasiranju  je  donio  Konstantin  321.  godine  kojim  je  zabranio  upotrebu 
komentara Papinijanovih djela. 
Zakon o citiranju je donio Teodosije II i Valentijan III 426. godine kojim je utvrđeno da 
se  mogu  primjenjivati  djela  petorice  rimskih  pravnika  (senat  mrtvih)  i  to:  Papinijan, 
Paul,  Gaj,  Ulpijan  i  Modestin.  Djela  ostalih  pravnika  mogla  su  biti  navođena  ali  samo 
ako je sudu podnesen autentičan tekst. Autoritet ove petorice pravnika sačuvan je tokom 
čitavog  postklasičnog  perioda  tako  da  će  u  zborniku  ius­a  koji  čini  dio  Justinijanove 
kodifikacije (Digesta) 70% od ukupno 9. 000 fragmenata biti porijeklom iz njihovih djela.

Skripta 
Privredno pravo  20 

Zbornici prije Justinijana 

Postoje  dvije  vrste  zbornika  i  to  oni  koji  sadrže  samo  leges  (carske  zakone)  i  oni  koji 
sadrže  i  ius  i  leges.  Pošto  su  vladari  u  ovom  periodu  donosili  veliki  broj  zakona  to  je 
postojala velika potreba da se oni sakupe i srede što bi olakšalo posao sudijama.
· Gregorijanov  kodeks  sastavljen  je  291.  godine  sadržao  je  izvjestan  broj  carskih 
odluka od Hadrijana do Dioklecijana i naziv je dobio po sastavljaču.
· Hermogenijanov  kodeks  sastavljen  je  294  godine  i  o  njegovom  tvorcu  se  ništa  ne 
zna i sačuvan je fragmentarno kao i prethodni.
· Teodosijev  kodeks  je  zbornik  carskih  odluka  sastavljen  438.  godine  za  vlade 
Teodosija II i Valentijana III. Bio je podijeljen u 16 knjiga a one su se dijelile na titule 
(naslove)  u  okviru  kojih  su  hronološkim  redom  navedene  carske  konstitucije  izdate 
počev od Dioklecijana, ukupno 3.000. U  istočnom carstvu primjenjivan je do stupanja 
na  snagu  Justinijanove  kodifikacije,  a  na  zapadu  znatno  duže,  jer  su  njegovi  dijelovi 
uključeni i u barbarske zbornike. 
Od zbornika ius i leges jedan dio ima karakter privatnih zbirki te je više izvor za historiju 
prava  nego  izvor  prava  u  užem  smislu.  Vatikanski  fragmenti  je  rukopis  nađen  1821. 
godine ali više od pola rukopisa nije čitljivo. 

JUSTINIJANOVA KODIFIKACIJA 

JUSTINIJAN (pravedni) se zvao Petar Sabatije i njegova vladavina od 527. ­565. g. n. e. 
predstavlja granicu između starog i srednjeg  vijeka. Za jedne je on  posljednji rimski  a 
za  druge  prvi  bizantijski  vladar.  Poznat  je  i  po  izgradnji  najveće  crkve  tog  vremena 
Svete Sofije, ali je najznačajniji njegov kodifikatorski poduhvat. 
Glavni arhitekta Justinijanove kodifikacije bio je pravnik Tribonijan. 
Radi  se  o  pet  zasebnih  zbirki  i  one  su  dobile  naziv  CORPUS  IURIS  CIVILIS 
(zbornik građanskog, tj. rimskog prava). 

1.  Justinijanov  kodeks  (Codex  Iustinianus)  je  zbornik  carskih  konstitucija  izdatih  prije 
Justinijana. Stupio na snagu 528. g. ali nije sačuvan. 
2.  Digesta (grčki Pandekte) je najobimniji i najvažniji dio kodifikacije. To je kodifikacija 
pravničkog  prava.  Ona  je  podijeljena  u  50  knjiga.  Knjige  su  podjeljene  na  naslove, 
osim tri koje  sadrže samo jedan naslov. Komisija  je mijenjala  i prilagođavala tekstove 
savremenim potrebama i te izmjene se zovu interpolacije. 
Da Digesta nisu sačuvana naše znanje o rimskom pravu bilo bi znatno osiromašeno. 
To  je  vjerovatno  najviše  komentirana  i  citirana  knjiga  u  historiji  nauke.  U  nekim 
zemljama  (Njemačka)  Digesta  su  bila  u  neku  ruku  izvor  prava  koji  su  sudovi 
primjenjivali sve do 1900. godine. 
3.  Institucije  je  zvaničan  udžbenik  koji  će  imati  zakonsku  snagu.  Stupio  533.  godine 
kao  i  Digesta.  Komisija  je  ovdje  najviše  koristila  Gajevim  Institucijama  i  drugim 
njegovim djelima. Sastoje se kao Gajeva iz četiri knjige, a materija je izložena po 
sistemu triparticije. Iako nisu sasvim originalne Institucije su veoma mnogo uticale 
na  pravničko  i  opšte  obrazovanje  u  Evropi  tokom  srednjeg  vijeka  pa  sve  do  novijih 
vremena. Tome je doprinjelo to što su rano pronađene još u IX vijeku, dok su Gajeve 
Institucije pronađene tek 1816 godine u Veroni, odnosno hiljadu godina kasnije. 
4.  Codex  repetitae  praelectionis  (zbornik  ponovnog  čitanja)  je  urađen  na 
prijedlog Tribonijana da se prvi zbornik iz 528. godine preradi i dopuni i on je objavljen 
534. godine. U okviru naslova, titula, sakupljeni su zakoni (leges) po hronološkom redu 
i ukupno je bilo preko 4. 500 ovih zakona.
Skripta 
Privredno pravo  21 

5.  Novellae  (novi  zakoni)  je  nastao  tako  što  je  nakon  stupanja  na  snagu  kodifikacije 
sam Justinijan izdao oko 170 novih zakona koji nisu sakupljeni u zvanični zbornik ali 
postoje privatne zbirke koje se zovu Novellae. 

Justinijanova kodifikacija predstavlja najznačajniji pravni zbornik u historiji, ne 
samo  po  vrijednosti  sadržaja,  već  i  po  uticaju  na  potonji  razvoj  prava.  Počeci 
pravnih  studija  u  srednjem  vijeku  vezani  su  za  proučavanje  DIGESTA,  kao  i 
gotovo sve škole koje su se zatim javile. Zbornik je nastao u Konstantinopolju 
koji  je  veličinom  i  sjajem  nadmašivao  sve  gradove  svijeta  tada  i  još  hiljadu 
godina. U Digestama, Kodexu, pa i Institucijama sakupljeno je ono najbolje što 
se tokom stoljeća stvaralo. Jedino su Novele više vezane za vrijeme u kome su 
nastale. 

Recepcija (prihvatanje) rimskog prava 

Rimsko pravo na istoku 
U  Bizantiji,  sve  do  njene  propasti  1453,  neprekidno  je  primjenjivano  rimsko  pravo,  ali  je 
ono,  kao  tipično  robovlasničko,  sve  više  prilagođavano  potrebama  jednog  feudalnog 
društva  koje  se  ovdje  postepeno  razvijalo.  Ovaj  problem  vladari  su  prevazilazili  na  dva 
načina: 
1.  prepravkama rimskog prava 
2.  izdavanjem novih zbornika 

OD NOVIH ZBORNIKA IZ BIZANTIJSKOG PERIODA NAJZNAČAJNIJI SU: 

1.  Ekloge koje su izdate u VIII stoljeću kao prerada Justinijanove kodifikacije 
2.  Prohiron i Epanagoge izdati oko 880 godine od strane Vasilija I Makedonskog 
3.  Vasilike ili Bazilike je 892 godine izdao Lav Mudri i to je jedan obimniji kodeks nastao 
preradom  Justinijanove  kodifikacije  ali  je  u  okviru  60  knjiga  materija  složena  po 
problematici a ne po izvorima. 
4.  Heksabiblos  je  prerada  Bazilike  u  šest  knjiga  i  nastala  sredinom  XIV  stoljeća  i  u 
Grčkoj se primjenjivao sve do 1946 godine kada je stupio na snagu Građanski zakonik. 

Rimsko pravo u zapadnoj Evropi 

Od  pada  Zapadnog  Rimskog  carstva  476.  godine,  najezde  barbara  i  uspostavljanja 
ranofeudalnih  država,  rimsko  pravo  je  tokom  narednih  šest­sedam  vijekova  praktično 
iščezlo  iz  upotrebe.  Potrebno  je  bilo  da  prođu  stoljeća,  da  se  javi  trgovina  i  gradovi  i  da 
kultura  dostigne  neki  nivo  da  bi  rimsko  pravo  ponovo  postalo  predmet  interesovanja  i 
počelo se ponovo primjenjivati. 
Jedan  od  prvih  oblika  ovog  preobražaja  bila  je  pravna  renesansa  koja  je 
započela  u  gradovima  Italije  krajem  XI  i  početkom  XII  stoljeća  proučavanjem 
Digesta i drugih djela Justinijanove kodifikacije. 

GLOSATORI 
Početak  pravne  renesanse  vezuje  se  za  Bolonju  i  školu  glosatora  koju  je  osnovao  filolog 
Irnerije  (1050­1130).  Škola  koju  je  osnovao  dobila  je  naziv  po  glosama,  bilješkama 
između  redova  i  pored  teksta.  Glosatori  u  rimskom  pravu  ne  vide  historijske  naslage  i 
protivrječnosti, već je za njih to “pisani razum”, jedna harmonična cjelina.

Skripta 
Privredno pravo  22 

I  pored  lutanja  i  omaški  glosatori  predstavljaju  vrijeme  kada  je  pravna  nauka  ostvarila 
veliki  napredak,  a  prije  svega  u  pogledu  izvlačenja  zaključka,  na  pretvaranje  rješenja 
jednog slučaja u opće pravno načelo. Poznati glosatori su: Bulgar, Aco, Placentin. 
Posljednji  glosator  bio  je  Akurzije  koji  je  sredinom  XIII  stoljeća  sakupio  sve 
glose prethodnika u jedan zbornik koji je sadržavao preko 62. 000 glosa. 
Objavljivanje ove zbirke značilo je kraj škole glosatora. 

POSTGLOSATORI 
Od  sredine  XIII  pa  do  XVI  stoljeća  razvija  se  nova  varijanta  “italijanskog  načina 
podučavanja”­škola  postglosatora  ili  komentatora,  kojima  je  bliži  bio  tekst  zbornika  glosa 
od  Justinijanvog  originala.  Praktično  su  nastavili  posao  glosatora  ali  su  znatno  više  vršili 
uopćavanja  i  izvlačili  načela  iz  konkretnih  rješenja.  Mnoge  definicije  i  pravne  izreke  su 
ustvari i nastale tumačenjem od strane glosatora. 
Najvažniji predstavnici ove škole su: Ćino, Bartol i Baldo. 

ŠKOLA ”ELEGANTNE JURISPRUDENCIJE” 

Pod  uticajem  ideja  koje  je  sa  sobom  donio  humanizam  i  renesansa  javlja  se  nova  škola 
koja je dobila naziv po težnji ka elegantnom stilu, što je bila posljedica nastojanja njenih 
pripadnika  da  se  približe  klasičnim  rimskim  pravnicima.  Oni  su  odbacivali  tumačenja  i 
insistirali  na  originalnim  tekstovima.  Oni  sa  nipodaštavanjem  govore  o  radu  glosatora. 
Zaslužni su jer su uočili historijsku dimenziju rimskog prava. Preteča ove škole je Alcijat, 
ali su glavni predstavnici: Kiža, Dimulen i Godfroa. 
Godfroa  je  prvi  izdao  Justinijanov  zbornik  primjenjujući  novi  Gutenbergov 
pronalazak, štampariju. 

ŠKOLA PRIRODNOG PRAVA 

Racionalizam  koji  se  temeljina  vjerovanju  u  razum  prvo  je  iskazan  u  djelu  Holanđanina 
Huga Grotiusa. Njegovo djelo “O pravu rata i mira” je temelj učenja o prirodnom pravu i 
prva  knjiga  međunarodnog  javnog  prava.  Teorija  prirodnog  prava  se  zasniva  na  diobi 
prava na pozitivno, dato historijom i odnosom snaga, i prirodno, dato razumom. Prvo je 
nesavršeno, drugo savršeno, jer se temelji na razumu i prirodi, što je posebno odgovaralo 
građanstvu  koje  je  željelo  promjeniti  postojeći  sistem.  U  razumom  date  ideje  spadalo  je 
tako  shvatanje  o  svetosti  privatne  svojine,  slobode  kretanja  ljudi  i  dobara  i 
mogućnosti građana da sami određuju svoj politički sistem. 
Filozofija prirodnog prava bila je poklič na pobunu jer je jedno od prirodnih prava čovjeka 
da  i  silom  ako  treba,  zamjeni  nesavršeni  poredak  i  uvede  savršeni.  U  rimskom  pravu, 
odnosno njegovom dijelu (privatno pravo) pripadnici ove škole našli su punu potvrdu svog 
učenja.  Prve  građanske  kodifikacije,  a  naročito  francuski  Građanski  zakonik  iz 
1804. godine rezultat su učenja škole prirodnog prava. 
U  Njemačkoj  je  takodje  bio  jak  uticaj  ovih  ideja  ali  je  tokom  prošlog  stoljeća  došlo  do 
nastanka  dvije  škole:  historijske  i  pandektističke,  od  kojih  je  prva  bila  zasnovana  na 
apstraktnim idejama o suštini prava a druga okrenuta praksi. 

HISTORIJSKOPRAVNA ŠKOLA 

Njemački pravnik Fridrih Fon Savinji je 1816. godine u svojoj raspravi iznio ideje koje se 
temelje  na  romantizmu  i  on  odriče  postojanje  razumom  datog,  univerzalnog  prirodnog 
prava jer svaki narod ima određene osobenosti.
Skripta 
Privredno pravo  23 

Po  njima  narod  se  prvo  služi  nepisanim,  običajnim  pravom,  zatim  pravnici  naučno 
obrađuju  pravni  sistem  i  tek  kasnije  kad  sazru  uslovi,  može  se  pravo  kodificirati. 
Historijskopravna škola je stav građanstva koje je osvojilo vlast i koje u revoluciji više vidi 
prijetnju  no  obećanje  i  zato  daje  prednost  mirnoj  evoluciji  nad  prevratom.  Zasluga  ove 
škole je u posvećivanju pažnje razvoju rimskog prava, u vraćanju izvorima. Ona je sakupila 
veliku  građu,  dala  dosad  najbolja  izdanja  Justinijanovog  korpusa  i  drugih  pravnih 
spomenika. 

PANDEKTISTI 

Na primjeni rimskog prava u praksi i na potrebama teorijske obrade ove primjene nastala 
je u Njemačkoj škola koja se naziva prema grčkom nazivu digesta­pandektisti. Ova škola 
je u izvjesnom smislu nastavila djelo glosatora i postglosatora tj. tumačenja rimskog prava 
sa gledišta prakse ali uz primjenu novih dostignuća pravne nauke, logike i dogmatike. Nisu 
se vezivali samo za klasično rimsko pravo već su prihvatili i kasniji razvoj. 
Posebno  su  obraćali  pažnju  na  definicije,  sistematizacije  i  klasifikacije.  Savremena  nauka 
građanskog  prava  preuzela  je  mnoge  kategorije  pandektista.  Predstavnici:  Puhta, 
Dernburg, Vindšajd. 

Rimska teorija prava 

Rimljani nisu marili za teoriju i filozofiju, tako da je i njihov doprinos teoriji prava veoma 
mali. Rimljani su primjenjivali neka opća pravna načela, a neka su tokom vremena pretočili 
u  pravne  definicije  i  maksime.  Uoćavanje  i  definiranje  bilo  je  naročito  potrebno  iz 
pedagoških  razloga.  Zbog  toga  se  u  Gajevim  Institucijama  već  u  uvodu  pravo  dijeli  na 
pravo  naroda  i  rimsko,  iako  je  smatrao  nepotrebnim  da  kaže  šta  je  samo  pravo. 
Justinijanove Intitucije prvo poglavlje posvećuju pojmu pravde i prava, a istim pitanjem se 
bavi i prvi naslov u Digestama. Umjesto definicije prava date su neke ideje o tome u čemu 
je značaj prava i kakvo pravo treba da bude. 
Carsko  veličanstvo treba  da  bude  ne  samo  ukrašeno  oružjem,  već  i  naoružano 
zakonima. ­kaže se na početku Justinijanovih Institucija. Rimski pravnici dodaju da je sve 
pravo nastalo radi čovjeka. 
Pravo je umjetnost dobrote i pravičnosti. ­napisao je Celz. 
Pravda je uporno i neprekidno nastojanje da se svakom dodijeli njegovo pravo. 
­Institucije Justinijana. 
Nije  sve  časno  što  je  zakonom  dopušteno  (Paul)­Non  omne  quod  licet  honestum 
est). 
Sa  narastanjem  pravnog  sistema  i  napretkom  pravne  nauke  došlo  se  i  do  spoznaje  da 
postoje razne vrste pravnih normi pa su tako Rimljani vremenom došli do sljedećih podjela 
prava:
­  na IUS i FAS (svjetovno i kanonsko pravo) 
­  na IUS SCRIPTUM i IUS NON SCRIPTUM, (pisano i nepisano pravo) 
­  na IUS CIVILE i IUS HONORARIUM, (pravo iz zakona i pretorsko pravo) 
­  na  IUS  CIVILE  i  IUS  GENTIUM  (ili  ius  naturale),  (pravo  rimskog  naroda  i 
prirodno pravo) 
­  na IUS PUBLIKUM i IUS PRIVATUM (javno i privatno pravo)

Skripta 
Privredno pravo  24 

Pravna  pravila  reguliraju  veliki  broj  društvenih  odnosa  i  ako  im  priđemo  kao  sređenoj 
cjelini onda je to pravni sistem. Prvi koji je pravni poredak vidio kao harmoničnu cjelinu i 
koji  je  stvorio  prvi  pravni  sistem  je  pravnik  Gaj.  On  je  u  svojim  Institucijama  iznio 
zapažanje  da  se  cjelokupno  pravo  odnosi  ili  na  lica,  ili  na  stvariili  na  suđenje. 
Unutar ova tri velika kompleksa Gaj nije uočavao posebne grane, sem u nekim slučajevima 
(kod obligacija). 
Iako  jednostavno,  Gajevo  otkriće  bilo  je  jedno  od  najvećih  u  historiji  prava  i 
osnova  građanskih  zbornika.  Gajevu  šemu  tako  slijede  i  francuski  Napoleonov 
zakonik  iz  1804,  austrijski  iz  1811.  ,      pa  i  Srpski  građanski  zakonik  iz  1844. 
godine. 

Statusno pravo 

Status  znači  položaj  u  pravu  i  u  društvu.  U  rimskom  pravu  je  pravnom  položaju  raznih 
kategorija  stanovnika  posvećivana  velika  pažnja,  dok  je  danas  pitanje  položaja  ljudi, 
njihove pravne i poslovne sposobnosti regulisano na potpuno drugačiji način. 
Postoje dvije vrste ličnosti, subjekata u pravu a to su: FIZIČKA LICA I PRAVNA 
LICA. 
Fizičko lice je čovjek pojedinac. 
Pravno  lice  je  društvena  tvorevina  koja  ima  ulogu  posebnog  subjekta,  iako  u  njeno 
ime istupaju fizička lica. 

Položaj i fizičkih i pravnih lica određen je pravnom i poslovnom sposobnošću. 
To su dvije mogućnosti, dva potencijala pravnih subjekata. 

1.  PRAVNA SPOSOBNOST 

Rimljani nisu definirali pravnu sposobnost a ona se danas određuje kao sposobnost biti 
nosilac prava i obaveza, biti subjekt. 
Ius civile je određivalo da puna pravna sposobnost obuhvata četiri prava:
· ius conubii ­ pravo na zaključenje punovažnog braka
· ius commercii ­ pravo “trgovanja”, odnosno pravo da zaključuje poslove, stiče 
svojinu i bude stranka u parnici;
· ius suffragii ­ aktivno biračko pravo
· ius honorum ­ pravo na počasti tj. pasivno biračko pravo. 
U  rimskom  pravu  da  bi  neko  imao  pravnu  sposobnost  morao  je  da  ispunjava  određene 
uslove u pogledu tri statusa: status libertas, status civitatis i status familiae. 

Status libertatis: Govoreći o statusnom pravu Gaj kaže da se svi ljudi dijele na slobodne 
i robove, a slobodni opet na slobodne rođene (ingenui) i oslobođenike (libertini). Ropstvo 
je temelj rimske civilizacije. Sloboda je u ovakvom društvu stvar neprocjenjive vrijednosti. 
Rob u klasičnom robovlasništvu nema nikakvu pravnu spsobnost. Rob pripada gospodaru, 
koji ga može kažnjavati, prodati, koristiti njegov rad, pa čak i seksualno iskorištavali. Pravo 
jedino zabranjuje vezu sa tuđim robom bez pristanka njegovog gospodara. 
Ovakvom  položaju  robovi  su  se  suprostavljali  raznim  metodama:  ustanci,  odmetništvo, 
individualni  teror,  sabotaža  i  bježanje.  Osnovni  izvori  ropstva  su  bili  ratovi,  zatim 
gusarenje, dužničko ropstvo, reprodukcija i kažnjavanje slobodnih na gubitak slobode. 
Jedan  broj  robova  je  dobijao  slobodu  kao  nagradu  za  vjerno  služenje  ili  iz  nekih  drugih 
motiva.  Oslobađanje  iz  ropstva  naziva  se  MANUMISSIO  (od  manus­ruka,  odnosno 
vlast). Početkom principata naglo je povećan broj manumisija pa je donešen zakon kojim
Skripta 
Privredno pravo  25 

se  ovo  ograničavalo.  Sofisti  su  prvi  istakli  mišljenje  da  fizički  između  roba  i  slobodnog 
nema razlike, odnosno da se razlikuju jedino po društvenom položaju, pa je prema tome 
ropstvo  rezultat  nasilja  i  suprotno  je  prirodi.  Pojava  ovakvih  ideja  dovela  je  i  do 
popravljanja položaja robova u rimskom društvu. 
Postoje  i  osobe  koje  imaju  status  koji  je  negdje  između  ropstvai  slobode.  To  je 
manicipium, odnosno član porodice kojeg je porodični starješina prodao ili odrađuje dug 
i takav njihov položaj je privremen. 
Koloni su u početku bili slobodni zakupci zemlje da bi kasnije patroni dobili mnogo veća 
ovlaštenja nad svojim kolonima. 

Status  civitatis:  S  obzirom  na  ovaj  status slobodni  stanovnici  rimskog  carstva  su  mogli 
biti: cives, Latini i peregrini.
· Cives su isprva samo Rimljani, stanovnici grada Rima. Krajem perioda republike i Latini 
dobijaju  Civitas,  a  Karakala  212.  godine  dodjeljuje  pravo  građanstva  gotovo  svim 
slobodnim stanovnicima Imperije.
· Latini su stanovnici gradova u centralnoj Italiji i sa rimljanima ih je vezivao isti jezik. U 
početku  su  imali  ista  prava  kao  i  Rimljani  izuzev  političkih  prava,  koja  su  dobili  tek 
nakon savezničkog rata 89. g. prije Krista.
· Peregrini  su pokoreni stanovnici u provincijama i oni nisu subjekti po civilnom pravu 
ali jesu po ius gentium­u i po pravnom poretku provincija. 212 godine dobijaju rimsko 
građanstvo. 

Status familiae: Pored ostalih postoji i razlika koja proizilazi iz položaja u porodici. Neka 
lica  žive  po  “svom  pravu”,  ona  su  svojevlasna  (sui  iuris),  a  druga  su  podčinjena 
autoritetu  porodičnog  starješine,  ona  žive  po  "tuđem  pravu"  (alieni  iuris).  Ovakav 
položaj članova patrijahalne porodice, naročito u starom pravu, proizilazio je iz činjenice da 
je jedino porodični starješina raspolagao sa ukupnom porodičnom imovinom dok su ostali 
članovi bili isključeni iz pravnog prometa i nisu mogli imati svoju imovinu. Krajem republike 
i  početkom  klasičnog  perioda  pretorovom  intervencijom  i  zakonima  stvorene  su 
mogućnosti da se i ukućani uključe u poslovni svijet. 
Porast  društvenog  bogatstva  razbio  je  porodičnu  koheziju.  Već  ranije  se  dešavalo  da 
porodični starješina povjeri dio imovine svom sinu, unuku ili drugom članu porodice, s tim 
da  ga  može  u  svako  doba  uzeti.  To  je  tzv.  pekulijum.  Vremenom  su  stvorene  četiri 
mogućnosti  da  lica  alieni  iuris  imaju  svoju  imovinu:  peculium  castrense,  peculium 
quasicastrense,  bona  adventicia  i  bona  profecticia.  I  pored  toga  sve  do  kraja  ostalo  je 
opće pravilo da je porodični starješina vlasnik svih porodičnih dobara ukoliko ne spadaju u 
one izuzete kategorije. 
Noksalna  odgovornost  je  vezana  za  patrijahalnu  porodicu  i  to  je  trag  primitivnog 
shavatanja  i  ostataka  objektivne  odgovornosti.  Noksalna  odgovornost  se  satojala  u  tome 
što, u slučaju da ukućanin, bilo da je slobodan ili rob, načini štetu, paterfamilijas može biti 
tužen  sa  actio  noxalis.  ,  da  nadoknadi  štetu  ali  je  on  umjesto  toga  mogao  da  preda 
delikventa oštećenom. 
Capitis  deminutio  (doslovno  znači  “smanjenje  glave)  je  oznaka  za  promjene  statusa 
pojedinca. Postoje tri vrste capitis deminutio: maxima (gubitak slobode), media (gubitak 
građanstva) i minima (prelazak lica sa sui iuris u alieni iuris). 

Pravna  lica  ­  za  postojanje  pravnog  lica  kao  subjekta  u  pravu  potrebno  je  da  postoje: 
grupa  ljudi,  određena  imovina  koja  služi  nekom  cilju  i  priznanje  svojstva 
pravnog lica os strane pravnog poretka.

Skripta 
Privredno pravo  26 

Šta je suština pravnih lica i danas je predmet spora u nauci. Pravnih lica ima i u javnom i u 
privatnom  pravu.  Pravna  lica  imaju  ogranićenu  pravnu  sposobnost  koja  proizilazi  iz 
njihovih  ciljeva.  Ovakav  subjekt  nema  ni  poslovnu  sposobnost  već  je  “pozajmljuje”  od 
fizičkih  lica  koja  nastupaju  u  njeno  ime.  Pandektsti  su  pravna  lica  dijelili  na  udruženja 
(težište na licima koja ga čine) i ustanove (kod kojih je važnija imovina koja služi nekom 
cilju). 

2.  POSLOVNA SPOSOBNOST 

Poslovna  sposobnost  je  mogućnost  zaključivanja  pravnih  poslova,  odnosno 


sposobnost izjavama volje zasnivati, mijenjati ili ukidati pravne odnose. 
Razlika između rimskog i savremenog prava kod utvrđivanja pravne sposobnosti je velika, 
dok je kod poslovne sposobnosti ona daleko manja i jedina važnija razlika je u tome što su 
Rimljani izvjesno vrijeme ženu smatrali ograničeno poslovno sposobnom. U Rimu nisu bili 
uopće  ili  su  bili  ograničeno  poslovno  sposobni:  maloljetnici,  duševno  oboljeli, 
rasipnici i lica sa tjelesnim nedostacima. 
Druga razlika je u tome što današnje pravo za sve ove kategorije predviđa jednu ustanovu 
(tutorstvo  ili  starateljstvo)  a  u  rimskom  pravu  postoje  dvije;  tutela(tutorstvo)  i  cura 
(starateljstvo). 
Tutorstvo  (tutela)  je  postojalo  nad  maloljetnicima  i  ženama,  dok  se  starateljstvo 
(cura)  sprovodilo  nad  duševno  blesnim  licima  (umobolnici),  rasipnicima,  licima  sa 
tjelesnim oštećenjima i starije maloljetnike. 
Tutorstvo je u Rimu bilo više u interesu nasljednika nego samog štićenika, a starateljstvo u 
interesu samog štićenika. Druga razlika je u  tome što se pod tutorstvom nalaze lica koja 
nikad  nisu  bila  poslovno  sposobna,  a  pod  starateljstvom  i  ona  koja  su  nekada  imala  tu 
sposobnost, ali su je izgubila. 

Porodično pravo 

Porodično pravo se bavi pravnim odnosima u porodici koji obuhvataju dva velika područja: 
između bračnih drugova i između ostalih članova porodice. Porodica, brak i srodstvo su 
osnovni instituti porodičnog prava. 
Porodica  je  u  Rimu  prošla  kroz  tri  oblika:  konzoricijum  (consortium),  agnatska 
porodica, kognatska porodica. 
Srodstvo  u  Rimu postoje  četiri  vrste  srodstva:  agnatsko,  kognatsko, tazbinsko  i  po 
usvojenju. 
Konzorcijum  ili  patrijahalnu  porodičnu  zadrugu  čini  više  braće  sa  svojim  užim 
porodicama. U konzorcijumu je rad kolektivan kao i svojina. Postoji starješina ali samo kao 
prvi među jednakima. 
Agnatska porodica nastaje diobom braće u konzorcijumu. Nju čine uglavnom roditelji sa 
potomcima.  Osnovni  temelji  ove  porodice  su  agnatsko  srodstvo  i  vlast  porodičnog 
starješine.  Temelj  srodstva  je  patria  potestas  (porodični  starješina).  Dokle  god  je 
starješina  živ,  sinovi  ostaju  pod  njegovom  vlašću.  Paterfamilijas  je  “direktor  preduzeća”, 
vlasnik porodičnog imanja, ”lokalni organ vlasti, svećenik porodičnog kulta. 
Kognatska porodica se ne razlikuje od agnatske porodice po svom obimu, po krugu lica 
koja obuhvata, ali su unutar nje odnosi drugačiji. Prije svega to se odnosi na smanjivanje 
ovlaštenja koja je  imao porodični  starješina.  Ukućani dobijaju mogućnost sticanja vlastite 
imovine. Prvo je ograničeno a zatim i ukunuto pravo odbacivanja novorođenčeta. Uvedeno 
je pravilo da roditelj ne može ženiti ili udavati ukućane bez njihove saglasnosti.

Skripta 
Privredno pravo  27 

BRAK  je  po  današnjoj  definiciji  zakonom  uređena  zajednica  između  muškarca  i 
žene, dok je pravnik Modestin dao definiciju  “Brak je odnos muža i žene, zajednica 
svih oblika života, ustanova božanskog i ljudskog prava. ” 
Rimljani su poznavali dva obika braka sa manusom i bez manusa. 
Brak  sa  manusom  se  sklapao  pod  uslovom  da  supružnici  imaju  pravo  na  zaključenje 
braka po propisima ius civile, da su punoljetni, da ne postoje bračne smetnje i da njihove 
porodične starješine, odnosno roditelji daju saglasnost. Pravo na zaključenje braka su imali 
svi  rimski  građani.  Jedno  vrijeme  plebejcima  je  bilo  uskraćeno  ovo  pravo  u  odnosu  na 
patricije.  Krvno  srodstvo  je  takođe  smetnja  za  zaključenje  braka.  Brak  se  zaključivao 
kupoprodajom  (koempcija),  vjerskim  obredom  (konfaeracija)  i  USUS  odnosno 
održajem ukoliko zajedno žive duže od godinu dana. U ovom braku žena dolazi pod vlast 
muža  i  on  ju  je  mogao  kažnjavati  čak  i  smrtnom  kaznom.  Za  razvod  se  koristio  isti 
postupak kao i kod sklapanja braka. 
Brak  bez  manusa  se  sklapao  uz  već  postojeće  uslove  stim  što  je  sada  bila  potrebna  i 
želja  supružnika  da  sklope  brak.  Neke  smetnje  za  sklapanje  braka  su  ublažene.  Osnovni 
uslovi su zajednica života i želja supružnika da sklope brak. Žena u ovom braku zadržava 
status koji je imala kao i imovinu. Muževljeva vlast prema ženi je smanjena i oni su gotovo 
ravnopravni. Razvod braka se otežava a vodi se računa i o krivici za razvod. Tokom većeg 
dijela  rimske  istorije  brak  je  zavisio  od  slobodne  volje  supružnika,  kako  u  pogledu 
zaključenja tako i u pogledu trajanja. 
Položaj  žene  spram  rimskih  pravnih  normi  je  takav  da  je  ona  “građanin  drugog  reda”. 
Žena  nema  politička  prava,  ni  aktivno  ni  pasivno  pravo  glasa.  Ona  ne  može  sastaviti 
testament,  dok  se  pravo  žene  prema  porodičnoj  imovini  iscrpljivalo  mirazom.  Poslovna 
sposobnost žene dugo je bila ograničena. 
Ovakvo stanje u pravu odražavalo se i na položaj žene u životu prema kojoj je odnos bio 
više erotski nego osjećajni. 

Sudski postupak 

Pored pravila koja određuju prava i obaveze (tzv. norme materijalnog prava) potrebni su i 
propisi  o  tome  kako  će  se  riješiti  sukob  oko  toga  kako  glasi  norma,  kome  pripada  neko 
pravo,  da  li  postoji  prekršaj  norme  i  kakvu  kaznu  treba  primjeniti  (norme  procesualnog, 
formalnog prava). 
Postoji  više  organa  i  više  vrsta  postupaka  ali  su  najvažnija  dva:  građanski  sudski 
postupak i krivični sudski postupak. 

Građanski sudski postupak (parnični postupak) 

Građanski  sudski  postupak  rješava  sporove  koji  po  pravilu  imaju  imovinske  posljedice.  U 
rimskom  pravu  dugo  ovaj  postupak  ima  privatni,  nedržavni  karakter,  pošto  je  država 
pasivna u odlučujućim fazama postupka. 
TUŽBA je (po Celzu) mogućnost da putem suda zahtijevamo ono pravo koje nam 
pripada. 
Karakteristike rimskog postupka su:
· nema generalne tužbe već se za svaki slučaj traži unaprijed predviđena;
· Tužbe imaju imena i to prema postupku, po pretoru, po zakonu i sl.
· Prevaga formalnog nad materijalnim pravom;
· Raznovrsnost  procesualnih  sredstava,  pored  tužbi  su:  condictio,  querella, 
interdictum,  exceptio  (prigovor),  in  integrum  restitutio  (povračaj  u 
pređašnje stanje)
Skripta 
Privredno pravo  28 

Tužbe se mogu podijeliti na više vrsta: 
1.  Actiones in rem ­ actiones in personam 
2.  a)  Aciones civiles
· rei vindicatio
· actio negatoria
· actio confessoria
· actio familiae erciscundae
· actio noxsalis i druge 

b) Actiones honorariae ili pretorske tužbe:
· actiones utiles ­ civilna tužba koju je pretor primjenio na neki sličan slučaj
· actiones ficticiae ­ tužba u kojoj postoji fikcija
· actiones per transpositionem­na početku jedno ime a na kraju drugo ime u tužbi
· actiones  in  factum­tužba  ne  na  osnovu  ius  civile  već  na  osnovu  neke  činjenice 
(factum) 
3.  Actiones stricti iuris­actiones bonae fidei 
4.  Reispersekutorne (traži se samo stvar) ­ penalne tužbe (pored stvari traži se i 
kazna) 

CONDICTIO ­ Kondikcija se primjenjuje kada se u tuđoj imovini nađe neka stvar bez 
pravnog osnova. Upotrebljavale su se još kod zajmova i krađe. 
QUERELA je pretorovo sredstvo kojim neko ne traži dokazivanje svog prava već neke 
pravno relevantne činjenice (npr. da je lice bilo duševno bolesno pri pisanju testamenta). 
INTERDIKT je pretorova naredba kojom se štiti neki faktički odnos. One se ne upušta u 
to ko ima pravo već npr. kod koga će biti stvar, odnosno najčešće ase odnosi na posjed. 
PRIGOVOR postoji kada tuženi ne odriče postojanje prava koje je navedeno u tužbi ali se 
poziva na neke druge okolnosti zbog kojih će zahtjev tužioca biti izmijenjen (zastara, rok 
isl) 
POVRAĆAJ U PREĐAŠNJE STANJE je pretorova naredba kojom nalaže strankama da se 
ponište efekti nekog formalno valjanog posla. 

Osnovni pojmovi sudskog postupka
· iurisdictio ­ davanje dopuštenja da se vodi spor, to radi pretor ili drugi organ;
· iudicatio ­ donošenje presude je povjereno izabranom sudiji ili grupi arbitara;
· Plus petitio ­ ako se zahtjeva više nego što nekom pripada onda gubi spor 
U sporu teret dokazivanja, osim izuzetaka, je na tužiocu. 
Između  istih  stranaka,  povodom  iste  stvari  ne  može  se  dva  puta  voditi  spor, 
odnosno postoji fikcija apsolutne tačnosti pravosnažne presude. 

Građanski  (rimski)  sudski  postupak  je  prošao  kroz  tri  oblika:  legisakcioni, 
formularni i ekstraordinarni. Prva dva se bitno ne razlikuju tako da se može reći da u 
suštini imamo samo  dva perioda u razvoju suđenja. Prvi,  čije su varijante legisakcioni i 
formularni,  u  kome  suđenje  većim  dijelom  ostaje  van  nadležnosti  državnih  organa,  i 
drugi  gdje  država  preuzima  suđenje  u  svoje  ruke  i  gdje  postoji  mogućnost  žalbe  na 
presudu.

Skripta 
Privredno pravo  29 

Legisakcioni postupak 

Ovaj  postupak  je  sve  do  II  stoljećan.  e.  bio  jedini,  od  kada  se  primjenjuje  i  formularni. 
Osnovne  osobine  ovog  postupka  su:samopomoć,  arbitraža,  formalizam,  dioba  na 
dva  dijela,  nedostatk  pravnih  lijekova  (nemogućnost  žalbe),  personalna 
egzekucija. 
Ukupno je bilo pet vrsta ovog postupka i to: 

1.  Legis actio sacramento ­ opklada u stoci a kasnije i u novcu; 
2.  Iudicis postulatio ­ zahtijevanje sudije za presudu; 
3.  Condictio ­ korišten za povrat stvari koja se našla kod drugog; 
4.  Manus iniectio ­ stavljanje ruke na onog ko je dužan i time lišavanje slobode; 
5.  Pignoris capio ­ uzimanje zaloga za neke vrste dugova (vojnici). 

Suđenje je izledalo tako što je tužilac morao pozvati tuženog da u određeno vrijeme dođe 
na sud. Sporovi su se mogli zakazivati u određene dane na posebnom mjestu na forumu, 
gdje je sjedio prvo konzul a zatim pretor, koji je odlučivao o tome da li se dozvoljava voditi 
spor. Ukoliko dozvoli vođenje spora stranke su vršile izbor sudije. Za neke sporove je bilo 
više sudija a za najvažnije “sud stotine” koji je sudio u vijećima. Posljednji čin prvog dijela 
postupka  je  Litis  contestatio,  gdje  se  u  prisustvu  svjedoka  utvrđuje  suština  spora  i 
saglasnost  parničara  oko  izbora  sudije.  Nakon  ovoga  više  stranke  ne  mogu  odustati  od 
spora i ponovo ga kasnije početi. Poslije dva dana stranke i svjedoci dolaze na forum pred 
izabranog sudiju koji donosi presudu po slobodnom uvjerenju. Osuđenom je ostavljan rok 
od  30  dana  da  izvrši  presudu.  Poslije  toga  primjenjivan  je  manus  iniectio,  odnosno 
tužilac je stavljao ruku na tuženog i vodio pred pretora koji ga je dosuđivao tužiocu koji ga 
je odvodio i stavljao u okove. Tri puta u toku 60 dana ga je izvodio na trg i ukoliko niko ne 
drugi ne isplati dug ili obnovi postupak (vindicira) onda ga je prodavao kao roba. 
Pored  ostalog  u  ovom  postupku  posebno  zbunjuje  ovolika  samopomoć  i  personalna 
egzekucija kod izvršenja presude. 

Formularni postupak 

Sredinom  II  stoljeća  Ebucijevim  zakonom  uveden  je  formularni  postupak,  da  bi  tek 
stoljeće  i  po  kasnije  postao  jedini  način  za  rješavanje  parnica.  U  odnosu  na  legisakcioni 
postupak, formularni ima neke osobine iste, neke su nešto izmijenje a ima i novih. 
Samopomoć  je  zadržana,  i  dalje  se  postupak  dijeli  na  dva  dijela,  postoji  izbor 
sudija čija lista je proširena. Uloga pretora je nešto izmijenjena jer uz ocjenu dopuštenja 
postupka  on  ima  pravo  da  daje  uputstvo  sudiji  kako  da  donese  presudu  kada  utvrdi 
činjenice. 
Istinsku novinu predstavlja samo formula, a i način izvršenja. 
Formula  je  pisani  akt  sastavljen  prema  strogim  zahtjevima  forme,  tipiziran,  koji  pretor 
upućuje sudiji i koji  sadrži bitne elemente spora i uputstva kako da  se donese presuda  s 
obzirom  na  rezultat  dokaznog  postupka.  U  sastavljanju  formule  učestvuju  sva  tri  aktera: 
tužilac,  tuženi  i  pretor,  s  tim  što  početni  prijedlog  sastavlja  tužilac  sam  ili  uz  pomoć 
advokata.  Svaka  vrsta  parnica  ima  svoju  formulu.  Album  formula  koji  se  dopunjuje 
svake  godine  izlaže  se  na  forumu.  I  pored  razlika  formule  se  sastavljaju  po  određenom 
obrascu i sadrže obavezne i neobavezne dijelove.

Skripta 
Privredno pravo  30 

Obavezni dijelovi su:
· imenovanje sudije (iudicis nominatio)
· pravni zahtjev (intentio)
· pravni osnov (demonstratio)
· prijedlog presude (condemnatio) 

Neobavezni dijelovi mogu biti:
· prigovor (exceptio)
· ovlaštenje na diobu (adiudicatio)
· praescriptio (napisano ispred) 

Sam tok sudskog postupka je nešto izmijenjen u odnosu na legisakcioni. Pozivanje na sud 
obavljalo  se  predajom  kopije  prijedloga  FORMULE  koju  je  sastavljao  tužilac.  Postojala  je 
mogućnost  odvođenja  tuženog  na  forum  i  pokazivanje  formule  u  albumu  kojom  ga  tuži. 
Postojala  je  mogućnost  da  se  spor  završi  pred  pretorom  ako  optuženi  prizna  dug  ili  da 
stvar  nije  njegova.  Sudija  ili  sudsko  vijeće  utvrđuje  valljanost  dokaza  i  donosi  presudu. 
Izvršenje  presude  je  još  uvijek  samopomoć,  jer  ako  u  roku  od  30  dana  osuđeni  ne  plati 
tužilac  je  pokretao  tužbu  na  osnovu  presude  (actio  iudicati)  da  bi pretor  dosuđivao 
dužnika  povjeriocu  da  bude  u  njegovom  privatnom  zatvoru,  a  ako  se  radilo  o  uglednim  i 
imućnijim ljudima pretor je nalagao da se njegova imovina preda povjeriocu. 
Za formularni sudski postupak neki kažu da je najrafiniraniji proizvod rimskog 
klasičnog  prava.  Dok  u  isto  vrijeme  drugi  narodi  znaju  za  “božije  sudove”,  sudske 
dvoboje, torturu, Rimljani su u suđenju krajnje racionalni. Danas u savremenim državama 
ogroman  i  skup  profesionalni  aparat  dijeli  pravdu.  U  Rimu  iz  vremena  republike  samo  je 
nekoliko državnih službenika, koji to rade besplatno, učestvovalo u suđenju. 

Ekstraordinarni (kognicioni) postupak 
Zbog  izmijenjenih  društvenih  okolnosti  početkom  Dominata  umjesto  dotadašnjeg 
privatnog  sudskog  postupka,  kao  obavezan  način  rješavanja  sporova  uveden  je  novi 
vanredni (extra ordinem) postupak. Naziva se još i kognicioni (saznajni postupak na 
osnovu  utvrđivanja  činjenica).  Do  uvođenja  novog  postupka  došlo  je  postepeno.  Tako  je 
vladar  odlučujući  po  žalbama  građana  rješavao  neke  sporove.  Kad  se  to  umnožilo 
prepustio je to svom činovničkom aparatu. 
Osnovne karakteristike ovog sudskog postupka su:
· ukinuta  samopomoć  jer  je  sve  u  rukama  državnih  organa  (pozivanje  na  sud, 
izricanje  presude i njeno izvršenje)
· nema diobe postupka na dva dijela
· izbor  sudije  (arbitraža)  je  ukinuto  i  presudu  donose  plaćeni  školovani 
službenik
· uvedeno je pravo na žalbu
· primjenuje se teorija formalnih dokaza 
Pored određenih prednosti ovaj novi sudski postupak je zbog ukidanja javnosti i uvođenja 
teorije  formalnih  dokaza  predstavljao  korak  unazad.  Opća  moralna  kriza  zahvatila  je  i 
sudstvo  koje  postaje  korumpirano.  Osim  toga  suđenje  je  postalo  glomazno  i  sporo,  sada 
vladari naređuju da se parnice "moraju završiti u roku od tri godine" 

Suđenje  i  izvršenje  presude  su  u  rukama  glomaznog  aparata,  hijerarhijski  uređenog, 


zbog  čega  se  prvo  utvrđivala  (stvarna  nadležnost),  odnosno  koja  će  vrsta  organa  biti 
nadležna,  a  zatim  (mjesna  nadležnost),  odnosno  koji  će  od  više  sudova  iste  vrste 
donijeti presudu.
Skripta 
Privredno pravo  31 

(Npr. prvo da li općinski ili kantonalni a onda da li u Tuzli ili Sarajevu). 
Stvarna nadležnost se utvrđivala na osnovu vrijednosti i vrste spora (vojni sud, crkveni) 
Mjesna  nadležnost  se  određuje  primjenom  brojnih  pravila.  Prvo  se  polazi  od  domicila 
tuženog,  za  neke  sporove  je  presudno  gdje  se  nalazi  sporna  stvar,  a  za  druge  mjesto  u 
kome treba izvršiti obavezu. 
Kada  utvrdi  nadležnost  tužilac  podnosi  tužbu  sudu,  obično  pismenu  i  sud  poziva 
optuženog. Ako se ni nakon trećeg poziva ne odazove donosi se presuda u korist tužioca 
kontumacijom i tada nema pravo na žalbu. 
Suđenje se obavlja u kancelariji bez prisustva javnosti. Sudija je aktivni učesnik jer može 
zahtijevati  nove  dokaze.  Da  bi  se  izbjegla  zloupotreba  slobodnog  sudijskog  uvjerenja, 
vladari  su  donosili  pravila  o  tumačenju  dokaza.  Po  toj  tzv.  teoriji  formalnih  dokaza 
postoji utvrđena rang­lista dokaza koja vezuje ruke sudiji. Tako izjava jednog svjedoka se 
ne uzima u obzir, a od svjedoka, čak i kad ih je više, veću snagu imaju isprave. Zakletva je 
smatrana dosta pouzdanim dokazom. 
Sudija  donosi  pismenu  i  obrazloženu  presudu  i  na  nju  u  određenom  roku  nezadovoljna 
stranka može uložiti žalbu (appellatio). U žalbenom postupku dopušteno je iznositi nove 
dokaze. Pravosnažnu presudu osuđeni je dužan izvršiti u roku od četiri mjeseca, 
nakon  čega  se  podnosi  zahtjev  sudu  za  prinudno  izvršenje  i  sud  naređuje  oduzimanje 
sporne stvari ili zapljenu dijela imovine. 
Reskripcioni  postupak  se  javlja  u  slučaju  kada  na  upit  građanina  vladar  u  reskriptu 
(pismenom  odgovoru)  zauzme  stav  u  pogledu  prava  i  naloži  sudiji  da  utvrdi  činjenično 
stanje i u skladu stim donese presudu. 

Krivični postupak 

Za prekršaje koji vrijeđaju javni interes Rimljani upotrebljavaju riječ crimina i oni izazivaju 
javnu  represiju  države.  Tako  nastaju  krivična  djela  koja  se  sankcionišu  kroz  krivični 
postupak. 
Isprva  je  Rimsko  pravo  relativno  mali  broj  prekršaja  svrstavao  u  krivična  djela  (ubitstvo 
porodičnog  starješine,  izdaja,  bacanje  čini  na  tuđe  usjeve,  mačija  serenada).  Kasnije  je 
broj  djela  povećan  (preoravanje  međa,  namjerna  paljevina  kuća,  loš  uticaj  na  robove, 
teška tjelesna povreda, uvreda dostojanstva). 
Kazne su bile različite. U arhaičnom pravu česte su bile kazne  progonstvo, batinanje i 
smrtna kazna. Kasnije lista kazni postaje bogatija i obuhvata:
· Poena capitas (smrtna kazna ili gubitak statusa slobodnog čovjeka)
· lišavanje nekih prava (progonstvo, osuda na veslanje na galiji, da pravi testament i 
sl. dok je lišavanje slobode korišteno manje od očekivanog)
· novčane kazne (konfiskacija cijele ili dijela imovine i razne globe) 

Sudski  postupak  je  u  početku  vodio  magistrat.  Kalpurnijev  zakon  donesen  149. 
godine  prije  n.  e.  je  dozvolio  pokretanje  postupka  svim  građanima  za  veliki  broj  dijela. 
Pored toga su uvedeni porotni sudovi za većinu krivičnih dijela. Porote su birane kockom 
sa  jednog  spiska  koji  je  brojao  nekoliko  stotina  ljudi.  Porote  obično  broje  100  ljudi.  I 
tužilac i tuženi su imali pravo odbaciti jedan broj porotnika i na njihovo mjesto se kockom 
određuju novi. Kasnije ovaj način suđenja je izmijenjen i podređen vladarevom autoritetu, 
kao i građanski postupak, tako da je smanjena razlika između parnice i krivičnog suđenja. 
Radom  suda  rukovodio  je  pretor.  On  daje  riječ,  zaklinje  porotnike  i  svjedoke,  organizira 
glasanje o krivici i izriče presudu. Sve se to obavljalo na forumu u prisitvu publike, tako da 
su neki sporovi u kojima su učestvovali čuveni govornici privlačili velike mase svijeta.

Skripta 
Privredno pravo  32 

Historijski  značaj  krivičnog  postupka  rimske  države  manji  je  od  onog  koji  je  imala 
građanska parnica zbog čega mnogi udžbenici i ne obuhvataju ovu materiju. 

Stvarno pravo 

Razlika između stvarnopravnog i obligacionog odnosa 

Rimski pravnici nisu određivali ovu razliku osim sa procesualnog stanovišta, gdje podvajaju 
actiones  in  rem  i  aciones  in  personam,  na  osnovu  čega  je  tumačenjem  dato  rimsko 
shvatanje  ove  razlike.  Po  njemu  STVARNO  pravo  je  ius  in  rem  (pravo  na  stvari),  a 
OBLIGACIONO  ius  ad  rem  (pravo  povodom  stvari).  Titular  stvarnog  prava  može  da 
podigne tužbu protiv bilo kog kod koga se nađe stvar koja je predmet njegovog prava, dok 
obligacioni odnos djeluje samo između povjerioca i dužnika. 
Ovakvu  koncepciju  savremeni  teoretičari  odbacuju  tvrdeći  da  ne  može  postojati  pravni 
odnos između čovjeka i  stvari, već samo faktički. Po njima stvarnopravni odnos je odnos 
povodom  stvari  između  titulara  i  svih  onih  koji  dođu  u  dodir  sa  stvari,  dok  je  obligacioni 
odnos relativan i djeluje između stranaka. 
Kritičari  ovog  savremenog  stajališta  vraćaju  se  ponovo  rimskoj  koncepciji.  Po  njima 
vještačka je konstrukcija da je svojina koju ima vlasnik prema kući ili kravi, odnos njega i 
pet­šest milijardi ljudi. Bliže je istini i suštini da vlasnik ima pravo na toj stvari, koja znači i 
zaštitu  prema  drugima.  U  suštini  stvarnopravni  odnos  se  neposredno  odnosi  na 
stvar, a preko nje, posredno i na ljude. Sa obligacijom je obrnuto. One se nikad 
ne  odnose  na  stvari,  već  na  određeno  ponašanje  dužnika,  a  tek  preko  ovog 
ponašanja i na stvari. 
Ostale razlike ogledaju se u tome što je stvarno pravo pravna nadgradnja nad statikom, a 
obligaciono  nad  dinamikom  imovinskih  odnosa.  Budući  da  se  temelji  na  statici,  stvarno 
pravo  je,  po  pravilu,  dužeg  trajanja  od  obligacija.  Sadržina  obligacionog  odnosa  je 
pozitivno  određena  jer  su  tačno  navedena  prava  povjerioca  i  ona  su,  samim  tim, 
obaveze za dužnika. Kod stvarnog prava se po pravilu navode postupci koji nisu dozvoljeni 
pa je sadržina stvarnopravnih odnosa negativno određena.

Skripta 
Privredno pravo  33 

S T V A R I 

Pojam i podjela stvari 
Definicija da je stvar “ dio prirode koji služi zadovoljenju neke ljudske potrebe” nije sasvim 
tačno  tvrđenje  jer  npr.  zrak  i  voda  su  neophodni  čovjeku  ali  nisu  stvar  osim  ako  to  nije 
flaširana  voda  tj.  ako  može  da  bude  predmet  prodaje,  čime  se  vraćamo  na  jedno  od 
početnih  tumačenja  da  je  “stvar  ono  što  može  biti  predmet  pravnog  odnosa,  objekt 
prometa.  Sve  u  svemu  umjesto  definicije  stvari  lakše  je  sam  pojam  shvatiti  kroz 
objašnjenja šta sve može a šta ne može biti predmet prava. 
Čovjek kao predmet je u rimskom pravu kao tipičnom robovlasničkom bio tipični predmet 
prava.  Današnja  teorija  građanskog  prava  polazi  od  toga  da  ni  ljudsko  biće  ni  dijelovi 
organizma ne mogu biti stvar. Neke pojave i ovo dovode u sumnju: ustupanje organa uz 
naknadu, transfer igrača i sl. kao što je ustupanje djece oko čega se vode i sporovi. 
Pravo na pravu je po rimskim pravnicima slučaj kada postoji bestjelesna stvar kao predmet 
ugovora  (potraživanje  od  100  KM  proda  za  80  KM)  i  tu  imamo  pravo  na  pravu.  Dio 
današnje teorije ne prihvata pojam bestjelesne stvari. 
Imovinska vrijednost je u stvari dilema da li stvar mora uvijek imati novčanu vrijednost. I 
pored nekih izuzetaka u rimskom pravu svaka presuda je glasila na sumu novca. 

Podjela  stvari  nastala  dijelom  u  klasičnom  periodu  a  dijelom  tumačenjem  u  srednjem 


vijeku, napravljena je tako dobro da im noviji razvoj nauke nije ništa dodao: 
1.  Tjelesne i bestjelesne ­ one koje se mogu dodirnuti su tjelesne stvari, a bestjelesne 
su prava: naslijeđe, plodouživanje, obligacije i sl. 
2.  Stvari  u  prometu  i  van  prometa  ­  to  je  najšira  podjela  stvari  i  sve  ostale 
izvršene su unutar kategorije stvari u prometu. Stvari koje su izuzete iz pravnog 
prometa po božanskim ili ljudskim zakonima.  Po božanskim to su sakralne stvari, svete 
i religijske (hramovi, oltari, grobovi, međe, gradske zidine i sl). Ničije stvari po ljudskim 
zakonima su stvari koje su zbog nekih posebnih razloga isključene iz prometa, kao što 
su  stvari  za  opštu  upotrebu  (zrak,  rijeke,  mora),  zatim  javna  dobra  (trgovi,  ulice, 
pristaništa) ili stadioni, javna kupatila i sl. 
3.  Res  mancipi  ­  res  nec  mancipi  je  specifična  rimska  podjela  i  jedina  koju 
savremeno pravo nije preuzelo. 
4.  Zamjenljive  i  nezamjenljive  stvari  ­  zamjenljive  su  one  stvari  koje  nemaju  svoju 
individualnost  te  umjesto  jedne  stvari  može  doći  druga  bez  štete  za  povjerioca  ili 
dužnika  (žito,  vino,  novac,  ovca  u  stadu  i  sl)  dok  su  nezamjenljive  stvari  one  koje  su 
individualno  određene  i  umjesto  njih  ne  može  doći  druga  stvar  (kuća  na  određenoj 
adresi, konj Pegaz i sl. ) 
5.  Potrošne  i  nepotrošne  stvari ­  potrošne  stvari  su  one  koje  se  sa  stanovišta  prava 
troše sa prvom upotrebom(novac se fizički više puta koristi ali se pravno troši jednom 
upotrebom).  Postklasično  pravo  je  ovdje  uvelo  i  treću  kategoriju  stvari  koje  se 
upotrebom smanjuju (svijeća, olovka i sl). 
6.  Pokretne  i  nepokretne  stvari  ­  nepokretne  su  one  koje  se  ne  mogu  bez  štete 
pokrenuti  sa  mjesta  (zemlja  i  ono  što  je  vezano  za  nju:  kuće,  voće).  Sve  ostalo  su 
pokretne stvari. 
7.  Djeljive  i  nedjeljive  stvari  ­  stvar  je  djeljiva  ako  se  može  podijeliti  bez  štete, 
odnosno bez smanjenja vrijednosti a u suprotnom slučaju je nedjeljiva. 
8.  Prosta i složena stvar ­ 
9.  Glavna stvar i pripadak­ (violina i gudalo)

Skripta 
Privredno pravo  34 

S V O J I N A 

Pojam, značaj i periodi razvoja 

SVOJINA  JE  NAJVAŽNIJI  INSTITUT  PRAVA  jer  stepen  razvoja  i  oblici  prometa, 
odnosno  obligacionog  prava,  zavise  od  svojine.  Rimljani  svojinu  nazivaju  proprietas  ili 
dominium i ovi pojmovi su nastali relativno kasno u I vijeku prije n. e. Od ovih latinskih 
naziva nastale su i naše riječu svojina (od poprietas) i vlasništvo ( od dominium). 
Dva  tipa  svojine  ­prvi  je  tip  kolektivne  svojine  koji  postoji  u  prvobitnoj  zajednici, 
feudalizmu  i  socijalizmu  i  tu  se  javlja  više  titulara  za  svojinu.  Kod  lične  ili  privatne 
svojine  svojina  ima  samo  jednog  titulara  i  ona  je  karakteristična  za  svojinu  klasičnog 
rimskog prava i buržoasku svojinu. 
U  historiji  rimskog  prava  mogu  se  uočiti  četiri  perioda,  odnosno  četiri  faze  u  razvoju 
svojine: 
1.  Najstariji  period  (ostaci  kolektivne  svojine)  odnosi  se  na  period  kraljeva  i  prva 
stoljeća  republike  jer  još  žive  ostaci  gentilnog  društva  i  u  svojinskim  odnosima, 
odnosno  sa  ostacima  kolektivne  svojine.  Ona  se  ogleda  u  sljedećem:  ostaci  gentilnog 
društva odnosno zajedničkih pašnjaka i šuma koje je koristio gens, zatim Konzoricjumu 
kao najstarijem obliku patrijahalne porodične zadruge kojoj i pripada sva imovina, kao i 
“državna  zemlja”  koja  je  postojala  nakon  osvajanja  (ager  publicus).  Ostali  tragovi 
kolektivizma  se  ogledaju  i  u  načinu  prenosa  svojine,  pa  se  tako  bar  u  početku 
mancipacijom  u  stvari  davalo  odobrenje  kolektiva  prilikom  promjene  vlasnika  nad 
stvarima. 
2.  Familia  (svojina  prelaznog  tipa)  nastala  je  nakon  raspada  konzorcijuma  i  nastanka 
agnatske  familije  čija  je  osnovna  karakteristika  velika  vlast  porodičnog  starješine. 
Svijinski odnosi su mješovitog, prelaznog karaktera jer imaju neke odlike i kolektivne i 
privatne svojine. Po sadržini bliža je kolektivnoj, a po titularu privatnoj. 
3.  Kognatska porodica (klasična robovlasnička svojina) je jedan oblik privatne svojine. 
4.  Elementi  feudalne  svojine  ­  zapaža  se  pojava  elemenata  vlasti  koji  se  prepliću  sa 
svojinom. 

I)  Privatna svojina 

KVIRITSKA  SVOJINA  (privatna  svojina  po  civilnom  pravu  Rimljana)  po  jednom 
nategnutom tumačenju “svojina je potpuna vlast na stvari”, odnosno sva ona prava koja 
jedan  poredak  dopušta  u  odnosu  na  imovinu.  Teško  je  odrediti  koja  sve  prava  pripadaju 
vlasniku.  Srednjevjekovni  tumači  su  uglavnom  na  paraleli  sa  plodouživanjem  došli  do 
bližeg određenja sadržine svojine. Po njima svojina obuhvata: usus, fructus i abusus.
· Usus (upotreba) sastoji se u mogućnosti vlasnika da koristi stvar, da je upotrebljava.
· Fruktus  (plodovi)  je  pravo  vlasnika  na  plodove  koje  stvar  daje,  bez  obzira  na  to  o 
kakvim  je  plodovima  riječ  i  tu  se  pravi  razlika  između  prirodnih  (jabuka,  grožđe)  i 
građanskih plodova (kamata, zakup)
· Abusus (zloupotreba, raspolaganje) je ovlaštenje koje se ogleda u raznim oblicima 
pravnog i faktičkog raspolaganja. 
Iako  je  svojina  “potpuna  vlast  na  stvari”,  ni  u  jednom  pravu  ona  nije  bez  ograničenja. 
Pored  općeg  ograničenja  o  zloupotrebi  prava  na  stvari,  rimljani  su  poznavali  i  posebna 
ograničenja i to: 
Ograničenja u interesu susjeda su brojna i stara, porijeklom još od Zakona 12 tablica. To 
su ograničenja u vezi međe, zabrana skretanja prirodnog toka vode, prikupljanje plodova 
koje je palo na tuđe imanje i sl.
Skripta 
Privredno pravo  35 

Ogranječenja  u  javnom  interesu  pored  onih  koje  je  nametnuo  moral  i  javno  mnijenje, 
postoje  i  zakonska  kao  što  je  ograničenje  zemljišnog  posjeda,  poštivanje  urbanističkih 
propisa i sl. 

Susvojina  postoji  kada  svojina  na  nekoj  stvari  pripada  dvojici  ili  većem  broju 
vlasnika. Susvojina nastaje ili voljom vlasnika ili zakonom. 

Tužbe za zaštitu svojine ­ postoji ih više ali su najvažnije dvije: 
1.  REI  VINDICATIO  je tužba koju podiže onaj koji sebe smatra vlasnikom protiv onog 
kod koga se njegova stvar nalazi i koji tvrdi  da je on vlasnik. Uloga tuženog je uvijek 
lakša od uloge tužioca a po pravilu je tuženi onaj kod koga se stvar nalazi, koji je njen 
posjednik.  Teret  dokazivanja  je  na  tužiocu,  i  on  nije  nimalo  lak.  To  je  posebno  bilo 
otežano kod nepokretnosti jer nisu postojale zemljišne knjige. 
2.  ACTIO  NEGATORIA  ili  negatorna  tužba  se  podiže  kada  vlasniku  neko  lice  ne 
osporava pravo svojine, nego za sebe tvrdi da ima neko drugo stvarno pravo, pa čak i 
postupa kao da to pravo ima. Cilj tužbe je da se utvrdi da ovo pravo ne postoji. Teret 
dokazivanja je podijeljen. 
Obje  ove  tužbe,  i  rei  vindicatio  i  actio  negatoria,  kao  i  treća  svojinska  tužba 
(actio Publiciana) i danas se koriste za zaštitu prava svojine. 

Pribavljanje svojine 

Danas  se  većina  stvari  stiče  neformalno.  Samo  za  neke  se  traži  poseban  postupak 
(zgrada,  zemljište).  Rimsko  pravo,  posebno  starije,  koje  formi  pridaje  veliki  značaj, 
poznaje veći broj načina za pribavljanje svojine nego što je to u današnjem pravu. 
Polazeći od posla kojim je stvar pribavljena, od  pravnog osnova (iusta causa) on može 
biti:poklon, kupoprodaja, trampa, legat itd. 
Ako  problem  nastanka  svojine  posmatramo  kroz  postupke  koje  pravo  zahtijeva  da  bi  se 
ustanovilo pravo na određenoj stvari tada se radi o načinu sticanja (modus acqirendi) i 
oni se dijele na:
· kauzalne i apstraktne
· načine ius civile i načine ius gentium­a
· originarne i derivatne
· načine javnog i načine privatnog prava. 

1.  Kauzalni su oni načini za pribavljanje svojine kod koji se zahtijeva pravni osnov (iusta 
causa) kao uslov punovažnosti prijenosa. Tu spadaju :traditio (neformalna predaja) i 
usucapio (održaj). Svi ostali su apstraktni načini kod kojih postoji pravni osnov ali on 
nije uslov njegove punovažnosti. 
2.  Druga  dioba  polazi  od  pravnog  sistema  kome  pripadaju.  Postoje  načini  koji  su 
specifični  za  rimsko  ius  civile  (manicipatio,  in  iure  cesio  i  usucapio)  i  oni  koji  su 
specifični za ius gentium (traditio, occupatio, praescriptio, specificatio i dr. ). 
3.  Sljedeća dioba je djelo srednjevjekovnih pravnika. Derivatni načini su oni na koje 
se primjenjuje pravilo da “niko ne može na  drugog prenijeti više prava nego što sam 
ima”,  odnosno  ovdje  se  zahtjeva  volja  prethodnog  vlasnika  te  se  pravo  pribavioca 
izvodi,  derivira  iz  prava  prenosioca.  Originarni  načini  su  takvi  da  stvar  nema 
vlasnika  ili  ga  ima  ali  se  ne  traži  njegova  saglasnost  i  tako  pribavilac  svoje  pravo 
svojine stiče “izvorno”, ono mu nije preneseno voljom prethodnog vlasnika. 
4.  Posebnu  grupu  čine  postupci  za  pribavljanje  svojine  od  države,  koji  se  još  nazivaju 
načini javnog prava, gdje se ubrajaju :asignacija i venditio sub hasta.
Skripta 
Privredno pravo  36 

Asignacija  je  dodjeljivanje  zemljišnih  parcela  iz  fonda  državne  zemlje  i  to  uglavnom 
gradskoj sirotinji, isluženim vojnicima. Sam postupak asignacije nije bio jednostavan. Prvo 
je  donošen  zakon,  određivana  komisija,  a  zatim  se  mjerila  zemlja,  parcelisala  i  dijelila 
obično bacanjem kocke. 
Venditio sub hasta je način dodjeljivanja ostalih stvari, pokretnih ili nepokretnih, koje su 
na neki način došle u ruke države. Tu je spadao ratni plijen, konfiscirana imanja, poreske 
pljenidbe itd. Prodajom je rukovodio kvestor koji je stvari izlagao na kvorumu i pored njih 
zabadao  koplje.  Prihvatanjem  unaprijed  utvrđene  cijene  kupac  postaje  vlasnik  bez  nekih 
formalnosti. 

ORIGINARNI načini pribavljanja svojine 

Održaj (usucapio) 
Uzukapija  već  po  nazivu  govori  da  se  radi  o  pribavljanju  svojine  upotrebom,  odnosno 
sticanju  stvari  korištenjem  u  toku  određenog  vremena.  Čini  se  da  uzukapija  nije  nastala 
kao  način  sticanja  svojine,  već  više  kao  sredstvo  da  se  olakša  dokazivanje  u  svojinskom 
sporu. 
Prema Zakonu 12 tablica za održaj pokretnih stvari bio je potreban posjed od godinu dana, 
a za zemlju i ostale nepokretnosti dvije godine, bez ikakvih drugih uslova. Nije se tražila ni 
savjesnost  ni  pravni  osnov.  Po  svemu  sudeći  ovim  se  željelo  olakšati  inače  teško 
dokazivanje svojine u parnicama, zbog nedostatka evidencije o vlasništvu. 
Međutim kada je jednom stvoreno ovo pravilo se počelo koristiti i u druge svrhe i umjesto 
da  učvrsti  svojinu  ono  se  okrenulo  protiv  vlasnika.  Zato  su  Rimljani  počeli  sužavati 
mogućnost primjene ovog pravila. Tumačenjem tih pravila i uz aktivnost pretora i sudova, 
rimski pravnici su stvorili novu teoriju uzukapija. Tražio se pravni osnov i savjesnost da 
bi se posjed protekom vremena pretvorio u svojinu. 
Pravni  osnov  (iusta  causa)  je  pravni  posao  čiji  je  cilj  prenošenje  svojine  te  je  bilo 
potrebno da posjednik dođe do stvari na osnovu kupovine, poklona, legata, trampe, a ne 
prostim,  faktičkim  uzimanjem.  Iako  posao  postoji  ipak  iz  nekih  razloga  nije  prenesena 
svojina, nego samo posjed. 
Savjesnost (bona fides) ovdje je to vrsta zablude:onaj koji drži stvar misli da je vlasnik, 
ne zna da je samo posjednik. Savjesnost se pretpostavlja, što znači da će suprotna stranka 
imati teret dokazivanja. 
Na ovaj način je značajno sužena mogućnost pribavljanja svojine održajem. 
U  tri  slučaja  rimsko  pravo  odustaje  od  zahtjeva  za  savjesnošću  i  pravnim  osnovom  i  to 
kada neko uzme zaostavštinu iako zna da mu ne pripada, zatim kod zaostavštine koja nije 
prihvaćena i kada se kupi imovina na javnoj dražbi. 
Preskripcija  ili  zastarjelost  (praescriptio)  je  gubitak  prava  na  zaštitu  protekom 
vremena.  Sličnost  sa  održajem  je  u  tome  što  se  obje  zasnivaju  na  proteku  vremena. 
Razlika  je  u  učinku  :uzukapijom  se  stiče  pravo,    a  zastarjelošću  se  ne  gubi  samo  pravo, 
već  jedino  pravo  na  zaštitu.  Vlasnik  je  i  dalje  vlasnik  ali  ne  može  prinudnim  putem 
zahtijevati  svoju  stvar.  Zastarjelost  je  uvedena  početkom  II  stoljeća  n.  e.  Rok  je  bio  10 
godina ako su i vlasnik i posjednik iz iste provincije, a 20 ako to nije bio slučaj. I ovdje je 
zahtijevana savjesnost i pravni osnov. U IV stoljeću je uvedena zastarjelost kod koje se ne 
traži pravni osnov ni savjesnost ali je rok 30 godina. 
U vrijeme Justinijana ukinute su razlike između održaja i zastarjelosti,  iako su oba naziva 
zadržana.  Rokovi  su  bili:tri  godine  za  pokretne  stvari  i  20  godina  za  nepokretnosti.  Ako 
posjednik nema savjesnost i pravni osnov onda je rok 30 godina,  čime se stiče ne svojina 
već pravo na prigovor zastarjelosti.

Skripta 
Privredno pravo  37 

Okupacija (Occupatio) 
To je način pribavljanja svojine po ius gentium­u po kome stvari koje nisu ničije, a mogu 
biti predmet privatne svojine, pripadaju onome ko ih uzme. Postoji više načina okupacije: 
Ničije stvari su one koje se nalaze u prirodi i ne pripadaju nikome(ptice, ribe isl. ) 
Ratni plijen je kao način pribavljanja svojine bio legalizovan. 
Odbačene  stvari  su  predmeti  kojih  se  na  nedvosmislen  način  vlasnik  odrekao  i  koje 
može svako uzeti. 
Blago predstavlja stvari veće vrijednosti sakrivene u nekoj nepokretnosti (zemlja, zgrada), 
o  čijem  vlasništvu  se  ništa  ne  zna.  Isprva  je  sve  pronađeno  blago  pripadalo  vlasniku 
nepokretnosti,  tek  kasnije  vlasnik  i  pronalazač  ga  dijele  a  u  savremenom  pravu  se  sve 
češće kao treći učesnik diobe javlja i država. 

Priraštaj (accessio) 
On  ima  više  teorijski  nego  praktičan  značaj.  To  je  inače  slučaj  kada  jedna  stvar  bude 
pripojena  drugoj  tako  da  sa  njom  čini  cjelinu.  Postoje  tri  grupe  priraštaja:priraštaj 
nepokretne stvari nepokretnoj, pokretne nepokretnoj i priraštaj dvije pokretne stvari. 

Prerada (specificatio) 
Prerada postoji kada nastane nova stvar radom jednog, a materijalom, drugog lica. To se 
dešava  ako  neko  od  tuđeg  drveta  napravi  namještaj.  Rimski  pravnici  nisu  na  isti  način 
prilazili ovom pitanju. Sabinijanci su smatrali  da je materijal važniji a prokuleanci su opet 
davali prednost radu. 
Gaj,  iako  sabinijanac,  imao  je  poseban  stav:ako  se  stvar  može  vratiti  u  prethodni  oblik 
(prsten u zlato) prednost je na strani vlasnika materijala, a ako to nije moguće (sašiveno 
odijelo)  stvar  dobija  onaj  koji  je  uložio  rad,  s  tim  da  plati  vrijednost  materijala.  Ovo 
rješenje prihvatila je i Justinijanova zakonodavna komisija. 

Presuda 
U diobenim sporovima sudska presuda treba utvrditi ko je i u kolikoj mjeri vlasnik sporne 
stvari. U načelu sud ne ustanovljava neko pravo, već samo utvđuje da li ono postoji ili ne. 
Ipak u praksi je sudska presuda na neki način osnov za pravo svojine i vlasnik se najčešće 
legitimira sudskom presudom. 

Plodovi 
Prirodni  plodovi,  dok  još  nisu  odvojeni,  pripadaju  vlasniku  supatance:stabla,  njive,  krave 
itd.  Međutim  kada  se  odvoje,  mogu  postati  predmet  posebnog  prava  svojine  i  pripadati 
nekom drugom:zakupcu, plodouživaocu, savjesnom držaocu. 

DERIVATNI načini pribavljanja svojine 

Manicipacija (manicipatio) 
To je apstraktni način civilnog prava. Prenos se obavljao u prisustvu službenog mjerača sa 
vagom,  najmanje  pet  svjedoka,  prenosioca  i  pribavioca.  Bilo  je  potrebno  donijeti  stvar  ili 
njen simbol i uz svečano izgovaranje formule. To je fiktivna prodaja stvari. 
Manicipacija  je  apstraktna  forma,  što  znači  da  se  ne  navodi  pravni  osnov  niti  je  osnov 
uslov  valjanosti  prenosa.  Ona  je  derivatna  i  pribavilac  stiče  onakvo  pravo  kakvo  je  imao 
prethodni vlasnik. Mancipacijom se prenosi svojina na res mancipi.

Skripta 
Privredno pravo  38 

Nema  sumnje  da  mancipacija  vodi  porijeklo  od  stvarnog  oblika  u  kome  je  obavljana 
prodaja,  kada  se  plaćalo  metalom  određene  težine.  Kasnije  se  pretvara  u  apstraktnu  i 
fiktivnu  prodaju  i  koristi  se  za  razne  svrhe  u  statusnom,  porodičnom,  nasljednom  i 
obligacionom  pravu.  Mancipacija  je  ostala  dugo  u  primjeni.  Čak  i  priručnici  iz  II  stoljeća 
detaljno  opisuju  studentima  postupak  mancipacije.  Tek  je  u  vrijeme  Justinijana  ukinuta 
njena upotreba. 

Ustupanje na sudu (in iure cessio) 
To je apstraktni način ius civile­a gdje se putem tobožnjeg spora prenosi pravo sa jednog 
titulara  na  drugog.  Rimljani  su  se  naime  dosjetili  da  se  svojina  i  druga  prava  mogu 
prenijeti ako se pokrene postupak i pravo dobije bilo tako što ga se raniji titular odrekao ili 
što se na sudu nije branio. 

Traditio­(Tradicija) 
To je neformalan, kauzalan i derivatan način i služi za prenos kviritske svojine na res nec 
manicipi.  Sastoji  se  u  ustupanju  faktičke  vlasti,  državine  na  stvari.  Pravo  ne  zahtijeva 
nikakvu formu. Da bi se prenijela svojina neformalnom predajom potrebna su dva uslova: 
da  stvar  bude  res  nec  manicipi  i  da  postoji  pravni  osnov.  Pravni  osnov  je  pravno 
objašnjenje za prenošenje svojine, pravni akt na osnovu koga se obavlja predaja. 
Tradicija  bez  predaje  se  javlja  u  tri  slučaja.  Prvi  je  simbolična  predaja,  obično 
nepokretnosti,  pa  se  tako  kuća  ustupa  predajom  ključa.  Drugi  slučaj  je  kada  se  predaje 
stvar koja je već bila u posjedu pribavioca kao zakup, dok je treći kada dotadašnji vlasnik 
npr.  zgrade  i  nakon  njene  prodaje  ostaje  još  neko  vrijeme  u  njenom  posjedu(do  kraja 
godine, do smrti i sl. ). 

Teško  je  reći  da  li  je  starija  tradicija  ili  mancipacija  ali  je  vjerovatnije  da  je 
tradicija  ranije  nastala,  da  se  za  nevažne  stvari  oduvjek  pribjegavalo 
neformalnom  prenosu  svojine.  Prednost  tradicije  su  velike:ona  je  neformalna, 
mogu se koristiti ukućani. Zato je vremenom tradicija potiskivala manicipaciju, 
počela  se  koristiti  i  za  prenošenje  res  manicipi,  ali  time  dolazimo  do  novog 
oblika svojine. 

PRETORSKA SVOJINA 

Pretorska  ili  bonitarna  svojina  postoji  kada  neko  pribavi  res  manicipi  običnom 
tradicijom a ne mancipacijom ili ustupanjem na sudu, kako zahtijeva ius civile. 
Kada se krajem republike promet povećao stare forme koje zahtijeva civilno pravo za res 
manicipi  zaista  su  postale  teret.  Sve  češće  se  dešavalo  da  kupac  i  prodavac  umjesto 
mancipacije  ili  ustupanja  na  sudu,  upotrijebe  neformalnu  predaju  stvari.  Ako  su  obojica 
savjesni  problema  neće  biti,  ali  ako  to  nije  slučaj,  ili  ako  se  pojavi  neko  sa  strane, 
pribavilac će biti nezaštićen. 
Po  civilnom  pravi  (ius  civile)  ovakav  prenos  uspostavlja  državinu  a  ne  svojinu.  Kviritski 
vlasnik je i dalje prodavac. 
Pretori su tokom vremena stvorili dva sredstva za zaštitu savjesnog pribavioca 
res macipi neformalnim putem:exceptio rei venditae traditae i actio Publiciana. 
Exceptio  rei  venditae  traditae  je  u  stvari  mogućnost  prigovora  na  tužbu  “da  je  stvar 
prodana i predana” i uvažavanje ovog prigovora je zauvijek odbijan vindikacioni zahtjev.

Skripta 
Privredno pravo  39 

Astio Publiciana­publicijanska tužba je nastala po istoimenom pretoru koji je pošao od 
toga da protekom vremena stvar prelazi uzukapijem u kviritsku svojinu, onog koji je do res 
mancipi  došao  tradicijom,  on  je  dozvolio  pokretanje  svojinske  tužbe  uz  fikciju  “kao  da  je 
rok za održaj prošao”. Ova tužba se i danas koristi i spada u pretorove tužbe sa fikcijom. 
Ovakav način kvalificirane državine još uvijek nije svojina. Rimljani su govorili da se stvar 
nalazi  “u  imovini”,  u  dobrima  (in  bonus).  Zato  se  vremenom  ustalio  naziv  “bonitarna 
svojina”  ili  pretorska  svojina.  Tu  imamo  dvojnu  svojinu  na  istoj  stvari,  jedno  je  lice 
kviritski  a  drugo  bonitarni  vlasnik  i  to  je  privremeno  jer  protokom  vremena  bonitarna 
svojina se pretvara u kviritsku. 
Uklanjanjem razlika između res manicipi i nec manicipi, traditio postaje gotovo opći način 
za  derivatno  pribavljanje  svojine.  Tada  nestaju  i  razlozi  za  postojanje  dva  oblika  svojine, 
kviritske i pretorske. 

II) POSJED (pojam, zaštita i vrste) 

Posjed(possessio)  je  faktička  vlast  nad  stvari.  Činjenica  je  ipak  da  niti  je  svaka 
faktička  vlast  posjed,  niti  svako  odsustvo  te  vlasti  znači  da  nema  posjeda.  Zato  Ulpijan 
kaže kako svojina nema ničeg zajedničkog sa posjedom. Svojina je pravo,  a posjed fakt. 
Sa gledišta posjeda zanima nas samo da li neko ima stvar u rukama, a ne ulazimo u to da 
li na to ima pravo ili ne. 
Za  rimske  pravnike  svaka  faktička  vlast  nije  posjed.  Potrebno  je  postojanje  i  volja  da  se 
stvar zadrži. Zahtijeva se dakle dva elementa:corpus i animus. 
Corpus (tijelo) je faktička vlast na stvari, koja se ogleda pored faktičkog držanja stvari u 
rukama  i  u  mogućnosti  da  se  stvar  koristi(kada  su  u  pitanju  zgrade,  njive  i  sl).  Uopće, 
faktička vlast se može ostvariti i preko potčinjenih lica ili je povjeriti drugom licu. 
Animus  je  u  stvari  želja  da  se  stvar  ima  za  sebe  jer  rimski  pravnici  razlikuju  slučajeve 
običnog  “prirodnog”  držanja,  koje  ne  štite,  od  slučajeva  u  kojima  posjednik  ima  želju 
zadržati stvar i druge isključiti iz njenog korištenja. Animus je akt volje,  ali se on ogleda u 
određenom  ponašanju.  U  izvjesnom  smislu  animus  je  čak  prevashodni  element  posjeda, 
jer  se  dešava  da  se  izgubi  corpus(koza  pobjegla  u  šumu),  a  da  se  samom  željom  zadrži 
posjed. 
Odnos svojine i posjeda. Ima mišljenja da je posjed prethodio svojini. U stara vremena 
ne razlikuje se svojina od posjeda jer ljudi još nisu mogli shvatiti da neko može držati stvar 
a da nije njen vlasnik. Ipak svaki faktički odnos prema stvari nije i posjed, već samo onaj 
koji je zaštićen.  Na ideju zaštite stvarne vlasti nad stvarima prvi put dolazimo u rimskom 
pravu. 
Zaštita  svojine  zahtijeva  objašnjenje.  Pojam  posjednika  obuhvata  niz  različitih 
odnosa prema stvari, uključujući i lopova, kao nesavjesnog posjednika. 
Prema  njemačkom  romanisti  Savinjiju  ­razlog  za  zaštitu  faktičke  vlasti  je 
nastojanje države da se spriječi samovlasna zaštita prava. Ne može svako, makar 
bio u najvećoj mjeri u pravu, otimati ili na drugi nedozvoljeni način remetiti nečiju vlast na 
stvari, pa makar to bio i lopov. Drugi romanista Jering je nasuprot tome smatrao da 
je  posjedovna  zaštita  samo  odbljesak  svojinske.  Najčešće  se  iza  posjednika  krije 
vlasnik tako da štiteći posjednika mi u stvari štitimo vlasnika. 
INTERDIKT  je  sredstvo  za  zaštitu  posjeda,  a  to  je  u  izvornom  značenju  zabrana 
određenog  ponašanja.  On  ne  zahtijeva  gotovo  nikakvo  ili  samo  minimalno  dokazivanje  i 
daje  neke  učinke  brzo,  iako  su  oni  samo  privremeni.  Postoje  dvije  grupe  interdikata  za 
zaštitu posjeda:
· za zadržavanje posjeda (za sprečavanje uznemiravanja)
· za povraćaj posjeda (povraćaj nepravilno oduzete stvari)
Skripta 
Privredno pravo  40 

U prvoj grupi razlikujemo dva interdikta. Prvi služi za zaštitu posjednika nepokretne stvari 
od uznemiravanja, dok drugi služi za pokretne stvari i on nalaže da stvar ostane u rukama 
onoga koji je veći dio protekle godine imao stvar u rukama. 
U  drugoj  grupi  interdikta  za  povraćaj  oduzete  stvari  radi  se  o  utvrđivanju  kada  je 
protivpravno, nedozvoljenim načinom oduzeta stvar, bez ulaženja u to ko ima pravo na toj 
stvari.  Nedopušteni  načini  oduzimanja  stvari  su  :silom  (vi),  potajno  (clam)  i 
zloupotrebom povjerenja (precario). 
U svim ovim slučajevima potrebno je da onaj koji pokreće spor ima valjan, a ne viciozan 
(neispravan) posjed, i to viciozan u odnosu na stranku u sporu. 

Značaj i vrste posjeda. Iako samo faktički odnos prema  stvari posjed je važan  institut 


prava.  Posjed  može  biti  zakonit  i  nezakonit,  s  obzirom  na  to  da  li  se  zasniva  na 
pravnom poslu ili ne. On dalje može biti savjestan ili nesavjestan. Savjestan posjednik 
je onaj koji ima pravo na držanje stvari ili misli da takvo pravo ima, ali je u “izvinjavanoj 
zabludi”.  Posebna  vrsta  posjeda  je  viciozna,  do  koje  se  došlo  silom,  potajno  ili 
zloupotrebom povjerenja. Ako je posjed bio zakonit i savjestan onda je takav posjednik u 
položaju koji omogućava održaj. 

III)  Stvarno pravo na tuđim stvarima (iura in re aliena) 

Stvarna  prava  na  tuđim  stvarima  čine  prava  koja  imaju  stvarnopravni  klarakter,  a 
obuhvataju  dio  ovlaštenja  koja  ima  vlasnik.  Nazivaju  se  “na  tuđim  stvarima”  zato  što  je 
vlasnik  jedno,  a  titular  drugo  lice.  Privremeno  ili  trajno  pravo  svojine  je  ograničeno 
ovlaštenjima  nekog  drugog  lica.  Naziva  se  i  “sektorsko  pravo”  jer  obuhvata  dio  (sektor) 
ovlaštenja koja ima vlasnik. Taj sektor može biti iz domena usus­a, fructusa ili abasus­a. 
U  stvarna  prava  na  tuđim  stvarima  spadaju  založna  prava,  službenosti  i  dugoročni 
zakup zemlje. 

a)  Založna prava (fiducija, pignus, hipoteka) 

Založno pravo je stvarno pravo založnog povjerioca prema imovini dužnika. Ovo 
pravo  nije  samo  sebi  cilj,  već  služi  obezbjeđenju  potraživanja  i  to  je  prateći  odnos  uz 
obligaciju.  Iako  povjeriocu  garantira  država  sa  svojim  aparatom  prinude,  njegov  položaj 
nije sasvim bezbjedan i zato se on od najranijeg vremena nastojao dodatno obezbjediti  i 
zaštititi.  Zbog  toga  se  založno  pravo  javilo  prije  ostalih  stvarnih  prava.  Naročito  je  grčko 
pravo  imalo  razvijene  oblike  obezbjeđenja  tako  da  je  ovo  bilo  jedno  od  rijetkih  područja 
prava  u  kojima  su  Grci  nadmašivali  Rimljane.  Postoje  načini  obezbjeđenja  koji  spadaju  u 
obligacione  odnose  (jemstvo,  zatezne  kamate,  ugovorna  kazna  i  sl.  ).  Druga  vrsta 
obezbjeđenja  su  ona  koja  spadaju  u  stvarno  pravo  a  to  su  razni  oblici  zaloge.  Rimsko 
pravo poznavalo je tri oblika zaloge:fiducija, pignus i hipoteka. 
U  prva  dva  oblika  dolazi  do  predaje  stvari  povjeriocu  i  to  kod  fiducije  u  svojinu  a  kod 
pignusa u posjed i to su hibridne ustanove jer imaju i obligacioni i stvarnopravni karakter. 
Založno  pravo  ima  akcesorni  karakter  tj.  zavisi  od  glavnog  odnosa  i  sa  njegovim 
prestankom prestaje i stvarnopravni odnos obezbjeđenja.

Skripta 
Privredno pravo  41 

Fiducija je najraniji način obezbjeđenja i u početku se zasnivala na povjerenju. .  Stvar se 
obično  prenosila  svečanim  načinom  mancipacije  ili  “ustupanjem  na  sudu”,  uz  neformalni 
sporazum  da  će  biti  vraćena  kada  dug  bude  isplaćen.  Zaštita  moralniom  sankcijom  se 
dosta rano pokazala nedovoljnom pa je zato uvedena tužba actio fiduciae directa kojom je 
založni dužnik mogao tužiti založnog povjerioca i zahtijevati predmet zaloga ako je izvršio 
svoju  obavezu.  Prema  svojoj  prirodi  fiducija  je  mješavina  stvarnopravnih  i  obligacionih 
odnosa. I danas se u teoriji uslovni ili oročeni prenos svojine zove “fiducijarni”. Međutim, 
većina savremenih prava ne dopušta ovakav prenos svojine. 
Pignus za razliku od fiducije ovdje se ne prenosi svojina, već posjed jer su rimljani u ovoj 
fazi  došli  do  krupnog  otkrića  u  historiji  prava,  do  posjeda.  Pignus  ima  svoje  očigledne 
prednosti. Založni povjerilac je imao mogućnost tužbe i zbog krađe iako nema svojinu na 
stvari koja je predmet zaloga. Dok je stvar kod njega povjerilac nije imao pravo koristiti je, 
inače  krade  upotrebu(furtum  usus).  Ukoliko  dužnik  ne  vrati  dug  povjerilac  je  u  početku 
mogao samo držati stvar, da bi kasnije dobio pravo da je proda i iz cijene naplati dug, a 
eventualni  višak  vrati  dužniku.  On  dakle  postaje  vlasnik  u  trenutku  neizvršenja  obaveze. 
Ovdje je dužnik, dok traje zaloga, bio lišen svoje stvari i mogućnosti njene upotrebe, što je 
otklonjeno primjenom novim obikom zaloge­hipotekom. 
Hipoteka je  izgleda samostalno nastala kod Rimljana da bi kasnije preuzeli naziv i neka 
pravila već izgrađenog instituta grčkog prava. Hipotekom se zasniva pravo povjerioca 
na  stvari  koja  ostaje  u  rukama  dužnika.  Dužnik  nije  mogao  prodati  stvar  na  kojoj 
postoji hipoteka a ako to i uradi povjerilac može zahtijevati predmet hipoteke i od trećeg 
lica. 
Hipoteka može nastati sporazumom, testamentom i zakonom. Jedna od osobenosti rimske 
hipoteke jeste nedostatak javnosti. 
Među  drugim  preimućstvima  hipoteke  je  i  mogućnost  višestrukog  zalaganja.  Ako  time 
potraživanja  pređu  vrijednost  založene  stvari  onda  se  primjenjivalo  pravilo  “raniji  u 
vremenu, jači u pravu”. 
Najstariji  oblik  zaštite  hipoteke  je  bio  interdictum  Salvianum,  da  bi  pretor  uveo  actio 
Serviana,  kojom  su  mogla  biti  tužena  sva  lica  kod  kojih  se  nađe  predmet  hipoteke.  U 
postklasičnom pravu ona se zove actio hipothecatia. 

b) Službenosti (pojam, razvoj, podjela) 

U službenosti /servitutes) spadaju različiti i dosta raznorodni oblici stvarnih prava na tuđim 
stvarima i tako se nazivaju zato što nekome nečija stvar služi, neko ima pravo koristiti se 
stvarima koje mu ne pripadaju.  Službenost je vezana za stvar, prati stvar i djeluje 
prema  svim  vlasnicima  poslužnog  dobra.  Titular  službenosti  ograničava  vlasnika 
trajno  (kod  stvarnih)  ili  neko  vrijeme  (kod  ličnih  službenosti).  Kada  prestane  službenost, 
vlasnik dobija potpunu vlast na stvari. 
Iako  su  službenosti  prilično  raznorodne,  pri  čemu  je  posebo  velika  razlika  između 
zemljišnih i ličnih, postoje ipak neka opća pravila koja važe za sve službenosti: 
1.  Službenost  se  ne  može  sastojati  u  činjenju,  tj.  da  vlasnik  mora  trpjeti  da  titular 
službenosti koristi svoje pravo, ali ništa nije dužan činiti. 
2.  Ne može postojati službenost na službenost 
3.  niko ne može imati službenost na svojoj svojini 

Službenosti se dijele na zemljišne, stvarne i lične. 
Zemljišne službenosti su uvijek vezane za nepokretnost i mogu biti seoske i gradske. 
Zemljišne  službenosti  su  nedjeljive  (nema  polovine  prava  prelaska  preko  tuđe  njive).

Skripta 
Privredno pravo  42 

Osnovna  razlika  je  u  tome  što  se  zemljišne  službenosti  ustanovljavaju  u  korist  svakog 
vlasnika povlasnog dobra i na teret svakog vlasnika poslužnog dobra. 
Lične  službenosti  su  stvarna  prava  u  korist  jednog  određenog  lica  koja  ograničavaju  u 
nekoj mjeri vlasnika. Tu spadaju:
· plodouživanje (usus­fructus)
· pravo upotrebe (usus)
· besplatno korištenje kuće ili stana (habitatio)
· korištenje rada tuđeg roba ili životinje (operae) 

Zemljišne službenosti mogu biti seoske i gradske. Ova podjela je danas više teorijski 
nego  suštinski  važna  dok  je  u  Rimu  ova  razlika  dovodila  i  do  nekih  praktičnih  posljedica, 
budući da su samo seoske službenosti spadale u res manicipi, tako da podliježu posebnim 
pravilima o prijenosu. Kod ove podjele se prvo polazilo od toga gdje se nalazi službenost 
ali  je  to  stvaralo  nedoumice.  Zato  se  uvodi  drugi  kriterij­priroda  službenosti.  Ako  je 
službenost takva da pretežno služi obrađivanju zemlje, onda je seoska, a ako je vezana za 
stanovanje i gradski život­gradska. 
Seoske službenosti su ranije nastale i bile su poznate već u vrijeme Zakona 12 tablica i 
najvažnije  seske  službenosti  su:  iter  (pravo  prelaska  pješice  preko  tuđe  nepokretnosti), 
via  (pravo  prelaska  kolima),  actus  (pravo  progona  stoke),  pravo  napasanja  stoke  na 
tuđem  pašnjaku  itd.  Postoje  i  neke  službenosti  koje  se  ubrajaju  u  seoske  iako  su  bliske 
gradskim a koje su vezane za korištenje vode:sprovođenje vode preko tuđe nepokretnosti, 
uzimanje vode sa tuđeg izvora i sl. 
Gradske  službenosti  su  nastale  sa  razvojem  grada  i  one  olakšavaju  upotrebu  zgrada  i 
građevinskog zemljišta. Tu spadaju službenosti naslanjanja zgrade na tuđi zid i sl. 
Jedan  od  uslova  za  postojanje  zemljišnih  službenosti  je  da  je  potreba  koja  je  dovela  do 
njihovog ustanovljenja trajne prirode. Bilo je takođe potrebno da su zemljišta susjedna. 

Lične  službenosti  predstavljaju  prava  korištenja  neke  stvari  ili  plodova  sa  nje,  koja  su 
ustanovljena  u  korist  određenog  lica,  titulara  službenosti.  Ovlaštenja  koja  ona  daju,  po 
pravilu, veća su od onih koje pružaju zemljišne službenosti, ali trajanje ovih je kraće. Lične 
službenosti  su  nastale  kao  odnosi  obligacionog  prava,  ali  su  kasnije  dobile  stvarnopravni 
karakter. Lične službenosti se svode na četiri prava: ususfructus, usus, habitatio i operae, 
od čega su prva dva osnovni a druga dva izvedeni oblici, varijante usus­a.
· USUSFRUCTUS  (Plodouživanje)  je  pravo  upotrebljavati  tuđu  stvar,  koristiti  njene 
plodove,  ali  bez  prava  zadiranja  u  njenu  suštinu  po  Paulu.  Titular  službenosti  može 
upotrebljavati  stvar  i  koristiti  sve  plodove  koje  ona  daje,  kako  prirodne  (žito  sa  njive, 
voće iz voćnjaka, mlijeko od krave) tako i civilne (kamata,  najamnina od kuće), pa čak 
dio plodova može ustupati drugom sa naknadom ili bez nje.  Vlasniku  zaista ostaje 
“gola  svojina”.  Plodouživalac  može  izvlačiti  sve  ekonomske  koristi,  ali  ne  dirajući  u 
njenu  suštinu,  odnosno  ono  što  ulazi  u  okvir  abusus­a:  nije  mogao  raspolagati  sa 
stvari, zalagati je,  mijenjati, čak ni nabolje(oranicu u voćnjak). Predmet plodouživanja 
može biti pokretna ili nepokretna stvar, koja je u klasično doba morala biti nepotrošna, 
da bi postklasično pravo omogućilo i “nepravi uzufrukt” na potrošnim stvarima(novac i 
druge zamjenljive stvari).
· USUS (upotreba) je službenost koja daje titularu mogućnost da koristi stvar za svoje 
potrebe  i  svoje  porodice.  Može  koristiti  i  plodove  ali  samo  za  svoje  potrebe  a  višak 
pripada vlasniku.
· HABITATIO  (pravo  stanovanja)  je  pravo  besplatnog  stanovanja  u  tuđoj  kući  ili 
stanu i najčešće se koristilo kod nagrade vjernom robu da ovo pravo koristi dok je živ.
· Pravo korištenja rada roba i li životinje može nastati testamentom ili ugovorom.
Skripta 
Privredno pravo  43 

Službenosti nastaju ugovorima, testamentom i sudskom presudom. Čest je slučaj da 
neko  ustupajući  stvar  prodajom  ili  poklonom  zadrži  za  sebe  službenost,  bilo  ličnu 
(plodouživanje, uživanje) ili stvarnu(pravo prelaza, uzimanja vode). Slična je situacija ako 
se  neko  odrekne  naslijeđa,  ali  zadrži  pravo  službenosti.  Dešavalo  se  da  sud  u  diobnim 
sporovima  u  korist  jedne  strane  ustanovi  svojom  odlukom  službenost  da  bi  joj  omogućio 
korištenje dijela kojijoj je pripao. 
U  periodu  kada  je  stvorena  predstava  da  je  riječ  o  posebnom  pravu  najčešći  način  za 
pribavljanje službenosti postaje “ustupanjem na sudu” (in iure cessio). 
Službenosti se gase kada titular postane vlasnik dobra na kome postoji službenost, bilo da 
je lična ili zemljišna. Zemljišne službenosti se gase i iscrpljivanjem onoga na čemu postoje: 
pijeska, vode, kreča, ali i propašću stvari (smrt konja ili roba). Jedan od načina za gašenje 
jeste neupotreba u roku koji je kasnije usaglašen sa onim koji važeza održaj. 
Lične  službenosti  se  gase  smrću  titulara.  Osnovna  tužba  za  zaštitu  službenosti  je 
actio confessoria). 

c) Ostala stvarna prava 

Superficies  je  nasljedno  i  otuđivo  pravo  korištenja  zgrade  koja  je  podignuta  na  tuđem 
zemljištu.  Po  klasičnom  pravu  sve  što  se  nalazi  na  zemljištu  pripada  vlasniku 
zemljišta(voće, kuće). Ovaj princip je okrnjen time što kada neko sazida zgradu na tuđem 
zemljištu,  zgrada  formalno  pripada  vlasniku  zemljišta,  ali  je  onaj  koji  je  sazidao  dobija  u 
dugoročni  zakup,  koji  je  za  razliku  od  običnog  nasljediv  i  zaštićen  tužbama.  Vlasnik 
zemljišta ga može otjerati samo ako duže vrijeme ne plaća zakupninu. 
Ius in argo vectigali je stvarnopravni dugoročni zakup zemljišta za  obrađivanje  i tu  se 
najčešće  kao  zakupodavac  javlja  država  ili  municipija.  Zakupac  i  njegovi  nasljednici  su 
imali pravo da koriste zemljište pod uslovom da plaća zakupninu. 
Emifiteuza  je  dugoročan,  nasljedan,  stvarnopravni  zakup  zemlje  za  obrađivanje  i  po 
pravilu se sklapao na dug rok(100 godina). 

Nasljedno pravo 

Pojam i značaj 
Nasljedno  pravo  odgovara  na  pitanje  šta  biva  sa  pravima  i  obavezama  nekog  lica  poslije 
njegove  smrti.  Život  čovjeka  se  gasi,  ali  većina  njegovih  prava,  potraživanja  i  dugovanja 
ostaje  i  prenosi  se  na  nasljednike.  Većina  ljudi  je  pretežni  dio  imovine  nasljeđivala  od 
predaka i ostavljala potomcima. Zbog toga su nasljednopravni propisi veoma važni jer se 
njima  ne  rješava  jedan  ili  nekoliko  pravnih  odnosa,  već  sudbina  čitave  imovine  porodice. 
Rimski pravnici govore da se polovina znanja pravnika sastoji u poznavanju pravila koja se 
odnose na nasljeđivanje, dok sporove iz nasljednog prava u legisakcionom i formularnom 
postupku ne rješava jedan građanin, već sudsko vijeće, porota. 
I pored te važnosti, rimski pravnici nisu izdvajali propise o nasljeđivanju u posebnu granu. 
Gaj  i  Justinijanove  Institucije  raspravljaju  problem  zaostavštine  u  okviru  odjeljka  o 
pribavljanju  svojine  i  to  kao  jedan  od  slučajeva  univerzalne  sukcesije.  Trajna  zasluga 
Rimljana  i  još  jedan  dokaz  njihove  obdarenosti  za  pravo  je  što  su  otkrili  i  razvili 
testament.

Skripta 
Privredno pravo  44 

Zaostavština(hereditas) obuhvata sva prava i obaveze  pokojnika (dekujus) koja  se 


univerzalnom  sukcesijom  prenose  na  nasljednika  (heres).  Univerzalna  sukcesija  nije 
ipak sasvim univerzalna jer se ipak neka prava i obaveze gase smrću. Tako se ne prenose 
javna, politička prava(pravo glasa, svojstvo magistrata), kao i porodična prava koja imaju 
lični  karakter(manus  nad  ženom).  Nasljeđuju  se  uglavnom  imovinska  prava  i  to 
stvarnopravna  i  obligaciona,  osim  nekih  izuzetaka(lićne  službenosti  iz  stvarnog  prava, 
prava  i  obaveze  iz  zgovora  ličnog  karaktera  iz  obligacionih  odnosa).  Nasljednik  ulazi  ne 
samo  u  prava  već  iobaveze  ili  terete.  Ovakav  sastav  zaostavštine  postoji  u  klasičnom 
rimskom kao i u današnjim pravima. 
Osnovi  za  nasljeđivanje  mogu  biti  dvojaki  i  to  su:zakonsko 
nasljeđivanje(intestatsko) ili testamentom. Od ova dva osnova, jači je testament. To 
što  je  izjava  jednog  lica  jača  od  zakona,  proizilazi  iz  toga  što  ovdje  zakon  nema 
imperativni,  već dispozitivni, tačnije supletorni karakter(one zamjenjuju volju nekog 
lica, čija izjava nedostaje). Postoji važno načelo o odnosu između ova dva  osnova:  Niko 
ne može biti naslijeđen djelimično po testamentu, djelimično po zakonu. Ili ima 
testament, tada se imovina dodjeljuje onima koje on poziva na naslijeđe, ili to nije slučaj, 
tada  se  primjenuje  zakonski  nasljedni  red.  Čak  i  ako  postoji  testament  koji  samo 
djelomično  raspolaže  imovinom,  a  za  ostatak  predviđa  zakonski  nasljedni  red,  cijelu 
imovinu će dobiti onaj kome je dekujas ostavio dio zaostavštine. 

Intestatsko nasljeđivanje(bez testamenta) 

Historijski  i  uporednopravno  gledano  postoje  velike  razlike  u  kriterijima  od  koji  polazi 
zakonodavac pri razvrstavanju na nasljedne redove. 
U  najstarijem  pravu  problem  naslijeđivanja  porodićnog  starješine  svodi  se  više  na 
smjenjivanje u funkciji, nego na raspravljanje imovinskih pitanja. 
Zakonski  red  zavisi  od  toga  šta  se  nasljeđuje,  od  oblika  svojine,  porodice  i  srodstva, 
položaja žene u društvu i niza drugih okolnosti. 

1).  Prema Zakonu 12 tablica čija peta tablica se odnosi na nasljeđivanje prvo postoji 
sloboda testiranja (Kako paterfamilijas odredi o svojoj imovini i o tutorstvu, neka to bude 
zakon).  Svaki  porodični  starješina  bio  je  slobodan  odrediti  nasljednika  testamentom.  Ako 
nije imao testament i time nije  odredio svog  nasljednika,   onda ga je, prema zakonskom 
redu nasljeđivanja, najprije nasljeđivao najbliži agnat, a ako ovog nema, onda gentili. 
Prvi  nasljedni  red  dakle  čini  najbliži  agnat,  a  to  je  brat.  Ove  odredbe  su  sami  rimljani 
drugačije tumačili, a tako čine i gotovo svi romanisti. 

2).  Nasljeđivanje u porodici sa jakom vlašću porodičnog starješine je tokom perioda 
rane republike vršeno je na osnovu tumačenja odredbi Zakona 12 tablica koje daje nove 
nasljedne redove i to:
· sui heredes ­svoji nasljednici(sinovi)
· agnatus proxsimus ­ najbliži agnat (brat)
· gentiles (kolektivna svojina) 
U  prvom  nasljednom  redu  se  nalaze  lica  koja  su  pod  neposrednom  vlašću  porodičnog 
starješine. To su sinovi, (rođeni ili usvojeni ali ne i oni emancipirani) a unuci i dalji srodnici 
mogu  doći  na  red  ako  je  njihov  otac,  sin  dekujusa,  preminuo  ili  je  emancipiran.  Oni 
nasljeđuju po  načelu predstavljanja (reprezentacije) tj. svi zajedno dobijaju dio koji 
bi dobio njihov otac. Nasljednici iz ovog reda zovu se još i NUŽNI jer se moraju prihvatiti 
zaostavštine.  Ovo  proizilazi  iz  samog  karaktera  porodice  kao  trajne  društvene  ćelije  sa

Skripta 
Privredno pravo  45 

velikom  ulogom  u  privrednom,  političkom  i  religijskom  životu.  Makar  bilo  i  prezaduženo 


nasljeđe se mora prihvatiti i nastaviti porodični kult­ 
U  drugom  nasljednom  redu  najbliži  agnat(brat)  dobija  čitavi  zaostavštinu,  isključujući 
ostale,  dalje.  Kod  ovog  nasljednog  reda  nema  reprezentacije.  To  znači  da  na  mjesto 
najbližeg  agnata,  koji  je  preminuo,  neće  doći  njegovi  potomci,  nasljeđujući  njegov  dio. 
Nema  ni  delacije,  što  znači  da  imovina,  ako  najbliži  agnat  ne  želi  ili  ne  može  da  se 
prihvati nasljeđa, ne ide srodnicima sljedećeg stupnja, već se prenosi na naredni nasljedni 
red,  a to su gentili. Kako će gens, koji broji stotine članova, dijeliti imovinu to Zakon ne 
predviđa i to su sigurno određivali njima dobro znani običaji. 
Nije  dovoljno  jasan  nasljednopravni  položaj  ženskih  srodnika.  Za  ženske  agnate  donesen 
je  u  II  stoljeću  Vokonijev  zakon  koji  je  propisao  da  od  ženskih  agnata  umrlog  može 
naslijediti  jedino  sestra.  Ovaj  zakon  je  ujedno  zabranio  pripadnicima  senatorskog  staleža 
postavljati ženske osobe za nasljednike, osim supruge. 

3).  Nasljedni redovi po pretoru(period kasne republike) usljed krupnih promjena u 
porodici  i  svojinskim  odnosima,  naročito  nakon  punskih  ratova,  pretori  su  svojim 
tumačenjima  intervenisali  i  u  ovoj  oblasti.  Zbog  toga  je  rijetka  oblast  u  kojoj  je  pretor 
izvršio  tako  opsežne  promjene,  sa  tako  trajnim  rezultatima,  kao  što  je  slučaj  sa 
intestatskim nasljednim redovima. 
Pretor  je  svojim  ediktom  predvidio  drugačiji  nasljedni  red,  ali  je  bar  formalno,  davao 
prednost ius civile­u, jer je osobama koje je pozvao po svom ediktu, dodjeljivao posjed 
dobara  (bonorum  possessio),  a  ne  svojstvo  nasljednika.  Ukoliko  bi  se  pojavio  “zakonski 
nasljednik”  pretorov  “posjednik”  mu  je  morao  prepustiti  zaostavštinu.  Zato  se  za 
nasljednika po pretorovom ediktu govorilo da ima “posjed dobara bez stvari”, odnosno bez 
zaštite.  Kasnije,  kada  je  uloga  pretora  ojačala  on  se  osmjelio  da  zaštiti  svoje  nasljednike 
interdiktima  i  prilagođenim  tužbama  civilnog  prava(hereditatis  petito  sine  re).  Tako 
pretorovi nasljednici dobijaju posjed “na stvari”(cum re). Pretorovi nasljedni redovi su:
· djeca (liberi) ­ svi sinovi uključujući i emancipiranog ali uz uslov da unese imovinu
· zakonski  nasljednici  (legitimi)  ­  braća  umrlog  ali  i  dalji  srodnici.  Ženski  agnati  se 
pozivaju na naslijeđe samo ako potiču i od istog oca i od iste majke.
· kognati  ­  krvni  srodnici  do  šestog  (u  nekim  slučajevima  i  sedmog)  stupnja  srodstva. 
Pretor nije usvojio ograničenja ženskim  srodnicima koje je predvidio Vokonijev zakon. 
Krvni  srodnici  najbližeg  stupnja,  jedan  ili  više  njih,  dobijaju  naslijeđe  isključujući  dalje 
srodnike.
· preživjeli bračni drug ­ ako brak nije prije smrti raskinut 

Pretorove  reforme  su  u  nekoj  mjeri  prilagodile  nasljedni  red  porodici  sa  vlašću 
paterfamilijasa,  ali  u  kojoj  se  ipak  članovi  porodice  donekle  osamostaljuju.  Sada  se 
naslijeđivanje u prvom redu svodi na imovinska pitanja. To je mješavina starog i novog. 
Ovako  “mješoviti”  sistem(mješavina  agnatskog  i  kognatskog)  ostaje  u  primjeni  tokom 
većeg  dijela  rimske  historije,  sve  do  Justinijana,  uz  neke  manje  izmjene  u  vrijeme 
principata.  To  se  odnosi  na  kadukarni  zakon  koji  je  donio  August  i  kojim  je  ograničio 
nasljedna  prava  onim  koji  nisu  u  braku  ili  nisu  imali  djece.  Značajne  su  i  promjene 
donesene  tokom  II  stoljeća.  Tada  preovlađuje  brak  bez  manusa,  a  majka  u  ovakvom 
braku  ima  veoma  slab  nasljednopravni  položaj,  jer  su  od  nje  jači  zakonski  nasljednici  jer 
ona  ne  spada  u  agnatske  srodnike.  Brat  će  tako  dobiti  imovinu  iako  dekujus  ima  živu 
majku, koja je kao krvni srodnik (kognat) tek u trećem redu dobijala zaostavštinu. Zato je 
donesen  SC  Tertulianum  (SC  ­  senatus  consultum),    zakon  koji  je  pozivao  majku  na 
naslijeđe  djeteta,  bilo  da  je  bračno  ili  vanbračno,  odmah  poslije  djece  (liberi),  oca  i 
istokrvne braće.
Skripta 
Privredno pravo  46 

SC  Orfitianum, donesen  nešto  kasnije,  dao  je  pravo  djeci  da  naslijede  majku  prije  svih 
ostalih srodnika, bez obzira da li su bračna ili vanbračna. 

4).  Justinijanove  novele  ­  radi  se  o  dvije  novele  koje  je  Justinijan  donio  poslije 
završetka  rada  na  kodifikaciji(118.  novela  iz  543.  i  127.  novela  iz  548.  godine)  jer  mu  je 
skrenuta  pažnja  da  iz  Gajevih  Institucija  praktično  ni  jedna  odredba  koja  se  odnosi  na 
zakonski  red  nasljeđivanja,  a  njih  ima  podosta,  nije  korištena  pri  sastavljanju  Digesta.  U 
tom  novom  sistemu  nasljeđivanja  nema  ni  traga  od  agnatskog  srodstva,  jedini  osnovi  su 
krvno srodstvo i brak, koji je i dalje u drugom planu. 
Nasljedni redovi po ovim novelama su:
· potomci  (descendenti)  ­  krvni  srodnici  u  pravoj  liniji,    koji  su  bračni.  Vanbračna 
djeca  mogu  naslijediti  samo  majku  i  njene  srodnike.  Dalji  srodnici,  unuci  i  praunuci, 
mogu naslijeđivati po načelu reprezentacije.
· preci  (ascendenti) ­  su  ne  samo roditelji  i  roditelji  roditelja  i  već  i  krvni  srodnici  sa 
kojima smo u vezi preko njih: braća, sestre, njihova djeca, ali ne i dalji srodnici.
· polubraća i polusestre ­ nije jasno zašto su izdvojeni u poseban nasljedni red
· ostali pobočni srodnici ­ prema blizini srodstva 
Ovdje  je  potpuno  izostavljena  supruga  iz  nasljednih  redova,  tako  da  ako  nema  nikog  iz 
nabrojanih  redova  imovina  pripada  državi.  Jednom  posebnom  novelom  Justinijan  je  ženi 
koja nije imala miraz ni parafernalna (vanmirazna) dobra dao pravo na naslijeđe zajedno 
sa  djecom  i  to  na  isti  dio  koji  pripada  djeci,  s  tim  da  nije  imala  pravo  raspolaganja  već 
samo plodouživanja. 
Iako u nekim pojedinostima ne baš pravičan, ovaj sistem nasljeđivanja je jasno i dosljedno 
sproveo  dva  načela:  krvno  srodstvo  i  jednakost  spolova  (osim  kada  se  radilo  o 
supruzi). 

T E S T A M E N T 

Pojam, sadržina i forme testamenta 
Testament je lična, formalna, posljednja izjava volje kojom neko određuje šta će biti sa 
njegovom imovinom po njegovoj smrti. 
Lični karakter testamenta ogleda se u tome što u ovom poslu nije moguće zastupanje. To 
je i formalna izjava volje jer proizvodi dalekosežne posljedice, a posljednja je u toliko što 
kod postojanja više takvih izjava posljednja je punovažna. 
Testament  može  sadržavati:imenovanje  nasljednika,  legate,  fideikomise, 
određivanje tutora, oslobađanje robova. 
Imenovanje  nasljednika  je  glava  i  temelj  testamenta.  To  je  i  logično  jer  čemu  testament 
ako  nije  određen  nasljednik.  Ovo  se,  međutim,  u  rimskom  pravu  primjenjivalo  sa 
posebnom  dosljednošću  tako  da  nisu  bile  punovažne  sve  klauzule  testamenta  koje  su 
napisane  prije  imenovanja  nasljednika.  Imenovanje  nasljednika  podliježe  i  strogim 
pravilima forme te se moraju upotrijebiti tačno određene riječi i ne važi testament ako nije 
tako  napisano.  Kasnije  je  ovo  ublaženo,  čak  se  priznavao  testament  koji  nije  napisan  na 
latinskom jeziku. Postklasično pravo je tek dopustilo određivanje nasljednika na određenoj 
stvari, što ranije nije bio slučaj. 
Supstitucije. Pošto se dešavalo da neki od imenovanih nasljednika (institut) ne mogu ili 
ne  žele  prihvatiti  naslijeđe,  ponekad  je  testator  određivao  i  “rezervne”  nasljednike 
(supstitut).  Poseban  oblik  supstitucije  je  pupilarna  supstitucija  kojom  se  određuje 
supstitut maloljetnom nasljedniku.

Skripta 
Privredno pravo  47 

Raskorak  između  zakonskog  nasljeđivanja  i  oblika  porodice  i  odnosa  u  njoj  doveo  je  do 
veoma ranog i širokog korištenja testamenta u rimskom pravu. Drugim riječima, testament 
ima za cilj da spriječi primjenu zastarjelog zakonskog reda nasljeđivanja. 

Forme testamenta su različite. 
Najstariji  testament  zvao  se  (testament  calatis  comitiis)  tj.  “pred  sazvanom 
skupštinom”  jer  je  za  njegovo  donošenje  bila  nadležna  kurijatska  komicija,  kojoj  je 
predsjedavao vrhovni svećenik. U početku komicija je odobravala testament da bi kasnije 
to  u  stvari  bio  način  da  se  svima  objavi  ko  će  biti  nasljednik  na  položaju  porodičnog 
starješine. Vremenom je i ovo izmijenjeno pa se testament proglašavao pred 30 liktora. Za 
vojnike  je  bila  predviđena  mnogo  jednostavnija  forma  i  oni  su  mogli  neformalno  pred 
svojim drugovima odrediti ko će mu biti nasljednik. 
Mancipatio  familiae.  Pošto  se  skupština  sazivala  samo  dva  puta  godišnje  u 
međuvremenu nije bilo moguće “ovjeriti” testament. Rimljani su se zbog toga dovijali tako 
što su mancipacijom cjelokupnu imovinu prenosili na nekog svog prijatelja uz uslov da on 
tu  imovinu  preda,  recimo  sinu,  kada  dekujus  umre.  To  nije  testament  već  manicipatio 
familiae  koji  spada  u  fiducijarne  poslove  jer  je  imovinu  prenosio  uslovno  i  spada  u 
prijateljsku  fiduciju.  U  praksi  taj  prijatelj  nije  ni  dobivao  imovinu  u  ruke.  On  je  samo 
formalno postajao vlasnik i to je imaginarna (fiktivna) prodaja. 
Testament  per  aes  et  libram.  Vremenom  je  iz  manicipatio  familiae  nastao  pravi 
testament. Neki dovitljivi građanin je uz formulu mancipacije dodao i riječi koje se koriste 
za  testament,  te  su  to  pretori  počeli  priznavati.  Tako  se  javlja  usmeni  testament  pred 
sedam svjedoka (pet svjedoka iz mancipacije, službeni mjerač i “kupac porodične imovine” 
i on se zvao nunkupacioni (nunkupacija je svečana izjava pri upotrebi formi ius civile­a). 
Taj  se  oblik  dalje  razvijao  pa  je  tako  honorarno  pravo  (ius  honorarum)  počelo  priznavati 
pismeni  akt  koji  je  pokazan  sedmorici  svjedoka  uz  usmenu  izjavu.  Ovakav  testament  se 
naziva  i  tripartitni  jer  se  zasniva  na  pravilima  tri  pravna  sistema:civilnog,  pretorskog  i 
carskog. Pretor je davao “posjed dobara na osnovu tablica” (bonorum possessio secundum 
tabulas), jer civilno pravo takav testament ne priznaje. 
Ovi oblici su korišteni tokom čitavog klasičnog perioda, pa i većim dijelom postklasičnog. 
U postklasičnom periodu dodati su još i:
· olografski  testament,  svojeručno  napisan  i  potpisan  za  koji  nisu  bili  potrebni 
svjedoci
· povjeren na čuvanje vladaru, držan u posebnoj kancelariji
· testament izdiktiran u službene spise. 
Tako sada postoji pet oblika testamenta, tri privatna (olografski, nunkupacioni i tripartitni) 
i dva javna (povjeren vladaru i izdiktiran u spise) 

Sloboda i sposobnost testiranja(pravljenja testamenta) 
Zakon  12  tablica  proglašava  volju  ostavioca  za  zakon.  Da  li  je  to  značilo  da  su  Rimljani 
potpuno slobodni ostaviti od zaostavštine kome hoće i koliko hoće. Oko toga postoji i spor 
u  nauci  ali  je  bliže  istini  mišljenje  da  su  postojale  čvrste  i  relativno  uske  granice  koje  su 
ograničavale volju ostavioca. Porodična imovina je  svetinja  i teško je zamisliti da bi neko 
po svojoj volji npr. ostavio svu svoju imovinu igračici. Za to postoje vanpravni mehanizmi: 
religija, moral, javno mnijenje i sl. Kasnije. sa izmjenom ovih prilika pravo se počinje baviti 
ovim  pitanjem  i  javljaju  se  dva  pojma:  formalno  i  materijalno  nužno  nasljedno 
pravo.

Skripta 
Privredno pravo  48 

Formalno  nužno  nasljedno  pravo  sastoji  se  u  obavezi  dekujusa  da  jedan  krug  osoba 
pomene  u  testamentu,  bez  obzira  da  li  ona  dobijaju  svoj  dio  ili  su  isključena  iz 
nasljeđivanja. (sinovi morali biti pojedinačno nabrojani a ostali uopšteno, da bi pretor sve 
muške potomke stavio u red onih koji se moraju pojedinačno spomenuti) 

Materijalno nužno nasljedno pravo je nastalo kasnije  i ono se  sastoji u pravu određenog 


kruga  nasljednika  ne  samo  da  budu  spomenuti  u  testamentu  već  i  da  dobiju  jedan  dio 
zaostavštine.  Vremenom  se  ustalilo  shvatanje  da  u  krug  sa  pravom  na  nužni  dio  ulaze 
potomci, preci, braća i sestre, a polubraća i polusestre su takođe spadali u taj krug ako je 
za nasljednika postavljena “nedostojna osoba”(igračice, glumice i sl). Analogijom sudovi su 
odredili  da  nužni  dio  iznosi  četvrtinu  onog  što  bi  nasljednici  dobili  intestatski,  kao  svoj 
zakonski dio. 

Tužba  zbog  nedoličnog  testamenta  (querella  inofficiosi  testament)  je  pokretana  da  bi  se 
ostvarilo pravo na nužni dio. Jednom novelom Justinijan je nabrojao razloge zbog kojih je 
neko  mogao  biti  lišen  prava  na  nužni  dio,  ukinuo  je  querellu  a  uveo  je  novu  tužbu, 
promijenio krug osoba koje spadaju u nužne nasljednike i povećao nužni dio na polovinu 
dijela koji pripada po zakonu. 

Testamenti factio(pravljenje) ili capacitas(sposobnost) označava posebnu sposobnost 
vezanu za pravljenje testamenta ili za nasljeđivanje po testamentu. 

Testamenti  factio  activa  označava  sposobnost  pravljenja  testamenta.  Tako  pred 


kurijatskom skupštinom testament nisu mogli praviti plebejci i žene, jer nemaju pristup na 
ovu  skupštinu.  Plebejci  su  kasnijie  dobili  pravo  da  prave  manicipatio  familie  i  pretorove 
forme  testamenta  a  u  II  stoljeću  žena  je  dobila  pravo  testamentalnog  raspolaganja 
imovinom.  Krajem  klasičnog  perioda  gotovo  svi  oni  koji  su  mogli  imati  imovinu  mogli  su 
sastavljati testament izuzev onih koji su zbog moralne ili vjerske diskvalifikacije bili u tome 
onemogućeni i to su intestabilesi. 

Testament factio passiva označava sposobnost da se bude nasljednik po testamentu. Prvo 
je  ovo  pravo  u  II  stoljeću  oduzeto  ženama  i  to  da  budu  testamentalni  nasljednici 
senatora(Vokonijev  zakon),  da  bi  po  kadukarnim  zakonima  to  pravo  bilo  oduzeto 
muškarcima i ženama koji nisu bili u braku u određenim godinama, kao i oni koji nisu imali 
djecu. Isto tako i neodređene osobe ne mogu biti imenovane za nasljednika, a kasnije je i 
hereticima zabranjeno nasljeđivanje. 

LEGATI  su  imovinska  raspolaganja  putem  testamenta,  koja,  kao  i  naslijeđe,  proizvode 
svoje dejstvo poslije smrti. Od naslijeđa se razlikuju po tome što predstavljaju singularnu 
sukcesiju.  Legator dobija  samo  jedno  ili  nekoliko  prava,  dok  nasljednik  nastavlja  ličnost 
dekujusa. Najčešće je legator osoba koja ne spada u nasljednike ali to nije isključeno kao 
mogućnost.  Legati  se  određuju  poslije  imenovanja  nasljednika  a  može  biti  određen  i  u 
posebnom dokumentu tzv. kodicilu koji se prilaže uz testament, s tim da je spomenut u 
testamentu,  odnosno  ovjeren,  jer  legati  iz  neovjerenog  kodicila  ne  važe.  Legatom  se 
ostavlja suma novca ili neka stvar, ali može biti i bilo koja druga korist, npr. oproštaj duga. 
Korisnik legata može biti i neka institucija. Legat je sličan poklonu ali za razliku od njega 
kod legata je izražena jednostrana izjava volja. 
Kod legata je način određivanja bio veoma važan jer je od toga koje su riječi upotrebljene 
zavisilo koje će pravno dejstvo imati legat.

Skripta 
Privredno pravo  49 

Postoji više vrsta legata i to:

· per vindicationem ­ ako je dekujus pri  određivanju legata upotrijebio riječi “dajem” 
(do)  ili  “legiram”  (lego)  onda  takav  legat  proizvodi  stvarnopravni  odnos  i 
imenovani polegati smrću dekujusa dobija stvar u vlasništvo i tu stvar može zahtijevati 
i svojinskim tužbama.
· per damnationem ­ ako dekujus upotrijebi riječi “neka moj nasljednik bude obavezan 
da “da” onda je nastajala obligacija za nasljednika koji dobija obavezu da imenovanom 
preda stvar po legatu i ta obligacija spada u kvazikontrakte.
· sinendi  modo  ­  nasljednik  je  morao  dopustiti  imenovanom  da  uzme  legiranu  stvar, 
odnosno obaveza nasljednika se ogleda u nečinjenju.
· per praeceptionem ­ ako se legat izdvaja prije podjele zaostavštine. 
Zbog izražene pojave da se sve veći dio imovine ustupao putem legata zakonodavac je to 
pravo počeo ograničavati da bi zaštitio nasljednike. Poslije više neuspjelih pokušaja 40­te 
godine  prije  n.e.  donesen  je  Falcidijev  zakon  koji  je  odredio  da  u  svakom  slučaju 
nasljedniku  pripada  bar  četvrtina  zaostavštine,  a  da  dekujus  ostalim  oblicima,  pa  i 
legatima,  može  razdijeliti  najviše  tri  četvrtine.  Ovo  ograničenje  preuzela  su  mnoga 
savremena zakonodavstva. 

FIDEOKOMISI  su  posebne  želje  dekujusa  koje  se  odnose  na  samo  sahranjivanje, 
postupanje  sa  nekim  dijelovima  imovine  i  slično.  Ovakve  želje  isprva  nisu  predstavljale 
pravnu  već  samo  moralnu  obavezu.  Tokom  principata  i  fideokomisi  dobijaju  zaštitu  i 
uspostavljen je poseban pretor koji se starao o izvršenju ovakvih želja. Time je smanjena 
razlika između legata i fideokomisa da bi u vrijeme Justinijana to bili sinonimi i ista pravila 
važe i za jedne i za druge. 
U početku legat ima isključivo imovinski karakter a fideokomis ne, legat se ostavlja prema 
strogim  zahtjevima  forme,  a  fideokomisi  neformalno.  Vremenom  i  fideokomisi  dobijaju 
imovinski  karakter.  Naročito  su  korišteni  za  odvajanje  dijela  zaostavštine  koja  bi  se 
dodjeljivala nekom na staranje, ali u korist drugog lica(za školovanje). Fideokomis je služio 
i za izigravanje zabrana da neka lica budu nasljednici i tada je to lice dobijalo fideokomis. 
Porodični  fideokomis  je  vrsta  želje  tesatora  da  ga  naslijedi  jedno  lice,  a  po  njegovoj 
smrti  drugo  određeno  lice.  Kod  porodičnog  fideokomisa  se  radi  očuvanja  cjelog  imanja 
nalagalo  da  nepodjeljenu  imovinu  dobije  npr.  najstariji  ili  najmlađi  sin.  Neki  od  ovih 
fideokomisa nisu dozvoljeni. 
Za određivanje fideokomisa mogao se koristiti i neovjereni kodocil. 

Prijem naslijeđa 
Jedan krug nasljednika  (nužni nasljednici) je bio obavezan da se prihvati zaostavštine, 
da  bi  kasnije  pretorovim  ediktom  data  mogućnost  da  se  i  ovi  nasljednici  uzdrže  od  bilo 
kakvog  akta  raspolaganja  zaostavštinom,  najčešće  onom  koja  je  bila  prezadužena.  Ostali 
nasljednici su imali pravo prihvatiti ili odbiti zaostavštinu. 

Izjava  o  prijemu.  Ova  izjava  o  prijemu  se  davala  u  obliku  svečanog  akta  koji  se  zvao 
krecija (cretio) ili nasljedničkim ponašanjem. Krecija se davala u određenom roku, a 
nasljedničko  ponašanje  se  ispoljavalo  početkom  korištenja  nasljedstva.  Kada  se  prihvatio 
nasljedstva,  nasljednik  se  ne  može  više  pokajati  i  odreći,  izuzev  ako  se  tek  naknadno 
sazna da je opterećena velikim dugovanjem. 
Dok  je  ne  prihvati  jedan  ili  više  pozvanih  nasljednika  zaostavština  je  “ležeća”  i  tako  je 
mogla ostati 100 dana, ali se nije znao pravni karakter te imovine u ovom periodu.
Skripta 
Privredno pravo  50 

Kao pritisak na nasljednike da se što prije odluče postojala je ustanova održaja(usucapio 
pro  herede)  kod  koje  se  ne  zahtijeva  ni  savjesnost  ni  pravni  osnov.  .    Danas  pravo  ovo 
rješava tako što je nasljednik vlasnik imovine od momenta smrti ostavioca. 

Posljedice  prijema  mogu  biti  različite  s  obzirom  da  je  nasljednik  univerzalni 
pravosljedbenik, on dolazi na mjesto dekujusa u pogledu svih prenosivih prava i obaveza. 
Nekada  će  tereti  biti  toliki  da  će  nasljednik  imati  više  štete  nego  koristi.  Vremenom  su 
otvorene neke mogućnosti da se izbjegnu ili ublaže ove nezgode. To su:
· privilegija uzdržavanja (beneficium abstinentiae)­ako se uzdrže od bilo kakvog 
akta  raspolaganja  pretor  je  dopuštao  nužnim  nasljednicima  da  odgovaraju  za  dugove 
pokojnika samo nasljeđenom imovinom.
· podvajanje dobara (separatio bonorum) ­ je mjera koja se preduzima na zahtjev 
povjerilaca  dekujusa  koji  se  onda  prvi  isplaćuju  iz  zaostavštine,  zatim  legati  pa  tek 
onda povjerioci nasljednika.
· privilegija  inventara  (beneficium  inventarii)­  je  pravo  nasljednika  da  primi 
zaostavštinu  sa  popisom  i  procjenom  imovine  dekujusa  i  to  je  uvedeno  tek  u  vrijeme 
Justinijana.  Tada  je  nasljednik  odgovarao  za  dugove  ostavioca  samo  do  vrijednosti 
zaostavštine, što je pandan uzdržavanju ali je prednost u tome što je nasljednik mogao 
odmah gazdovati imanjem koje je naslijedio.
· prirastanje ­ je slučaj kada neko od više nasljednika odbije ili ne mogne primiti svoj 
dio, taj dio “prirasta” dijelovima ostalih nasljednika.
· unošenje  imovine  ­  emancipirani  sin  koji  je  želio  učestvovati  u  raspodjeli 
zaostavštine, morao je unijeti imovinu koju je zaradio van porodice u fond za podjelu. 

Zaštita prava nasljednika je osigurana time što nasljedniku pripadaju sve tužbe na koje bi 
dekujus imao pravo da je živ(rei vindicatio ako se dio zaostavštine nađe u tuđim rukama, 
condictio ako neko duguje iz  zajma  i sl). Pripadaju mu i posebne tužbe kao nasljedniku  i 
to:
· Hereditatis petitio(zahtijevanje naslijeđa) ­ za nasljeđe po civilnom pravu. Ova tužba 
se  podiže  uglavnom  protivonoga  koji  drži  cijelu  ili  dio  zaostavštine  i  izjavljuje  da  je 
nasljednik  ili  želi  to  uzukapijem(održajem)  postići.  Tužilac  je  morao  dokazati  svoje 
svojstvo nasljednika, što je obično lakše nego dokazati svojinu.
· Interdictum  quorum  bonorum(mogao  zahtijevati  stvari  ali  ne  i  dugove)  i 
hereditatis  petitito  possessoria  tužba  za  pretorske  nasljednike  koju  je  uveo 
Justinijan i nije se razlikovala od civilne

Skripta 
Privredno pravo  51 

Obligaciono pravo 

Šta je obligacija? 
Riječ obligare znači “vezati” i u doslovnom i u prenesenom smislu. Naša riječ obavezati, 
obaveza  ima  slično  značenje.  Obligacioni  odnosi  predstavljaju  dinamiku  imovinskog 
prava,  oni  su  vezani  za  promet  dobara  i  usluga.  Trgovina  na  veliko  i  malo,  novčane 
transakcije, a u prvom redu kredit, srž su obligacionog prava. 
Nijedna  grana  rimskog  prava  nije  u  tolikoj  mjeri  uticala  na  savremeno  pravo  kao  što  je 
slučaj  sa  obligacionim.  Uzrok  tome  je  što  je  u  rimskom  carstvu  došlo  do  razvoja  robnog 
prometa  u  mjeri  za  koju  prethodna  istorija  nije  znala.  Pored  toga,  obligaciono  pravo 
uređuje  odnose  između  učesnika  u  trgovini  slobodnih  ljudi,  gdje  robovlasnički  karakter 
društva došao najmanje do izražaja u odnosu na ostale grane prava. 
Obligacija  je  pravna  veza  na  osnovu  koje  smo,    prema  pravnom  poretku  naše 
države, dužni nešto dati, učiniti ili ne učiniti. 
Ovo  je  definicija  iz  Justinijanovih  Institucija,  dopunjena  jednom  formulacijom  Ulpijana. 
Iako je dobra ona zahtijeva neke dopune. Tako ne treba zaboraviti da je obligaciono pravo 
dio  imovinskog,  privatnog  prava  i  da  u  njega  ne  spadaju  odnosi  u  kojima  je  jedan  od 
subjekata  nosilac  vlasti(država).  Često  je  obligacija  samo  sredstvo  da  se  dođe  do 
stvarnopravnog prava, obligacioni odnos se pretvara u stvarnopravni. 

Predmet i sadržina 

Ako  izuzmemo  subjekte  (dužnika  i  povjerioca)  u  svakom  obligacionom  odnosu  imamo  tri 
elementa: 
1.  sadržinu obligacije ­ čine prava povjerioca i obaveze dužnika i ona su korelativna 
2.  predmet  obligacije  ­  je  ono  što  povjerilac  može  zahtijevati  od  dužnika,  suština 
obligacije je da drugog obaveže prema nama da nam nešto prenese u svojinu, da nam 
nešto  učini  ili  da  na  nas  prenese  posjed(Paul).  Dakle  dok  se  stvarno  pravo  uvijek 
odnosi  na  stvar,  pravo  povjerioca  nikad  se  ne  odnosi  neposredno  na  stvar.  Zato 
obligacioni  odnos  i  ne  može  pratiti  stvar,  jer  je  njegov  predmet,  ne  samo  stvar,  već 
činidba dužnika, koja može biti u vezi sa nekom stvari. 
3.  predmet  prestacije­  pošto  se  dugovana  stvar  ili  novac  ne  javlja  kao  predmet 
obligacije, ona je predmet prestacije, predmet dužnikove činidbe. Predmet prestacije 
ne mora uvijek postojati(npr. obaveza operskog pjevača da učestvuje na koncertu). 
Prestacija je ono što je obaveza dužnika prema povjeriocu i postoje tri vrste prestacija:
· dare ­ prenijeti svojinu ili neko drugo stvarno pravo
· facere ­ činiti (ili ne činiti)
· praestare ­ prenijeti posjed 
Predmet obligacije mora biti određen, moguć i mora imati novčanu vrijednost. 
Neće  postojati  punovažna  obligacija  ako  je  neko  obećao  da  će  “nešto  dati  ili  učiniti”. 
Dužnikova  obaveza  mora  biti  unaprijed  određena  ili  se  mogu  predvidjeti  elementi  na 
osnovu kojih će biti određena. 
Ono što se zahtijeva od dužnika mora biti moguće i ne može se npr. od nekog zahtijevati 
da dodirne prstom nebo. 
Klasično rimsko pravo je zahtijevalo da obligacija ima novčanu vrijednost, što je posljedica 
opće komercijalizacije rimskog društva ali i načela formularnog postupka da svaka presuda 
mora glasiti na sumu novca.

Skripta 
Privredno pravo  52 

Klasifikacija obligacija 

Iz samih tekstova i pravnog režima mogu se izvući neki zaključci o klasifikaciji obligacija. 
1.  S  obzirom  na  predmet  obligacija  (na  dugovanu  prestaciju)  obligacije  mogu  biti 
obične i alternativne. Posebna vrsta su facultas alternativa. 
2.  Ako  se  polazi  od  odnosa  dužnik  ­  povjerilac  onda  obligacije  mogu  biti  jednostrane  i 
dvostrane (one opet mogu biti jednake i nejednake). 
3.  Ukoliko se kao kriterij uzme zaštita, obligacije mogu biti civilne i prirodne. 

Alternativne  obligacije  i  facultas  alternativa.  Nekada  će  dužnik  dugovati  više 


prestacija i to kumulativno: prodavac treba predati robu, obezbjediti prevoz i ambalažu. 
Dešava  se  da  postoji  više  prestacija  od  kojih  je  samo  jedna  dugovana.  Tada  je  riječ  o 
alternativnim obligacijama i tu je važno  pitanje ko ima  pravo izbora (opcije), jer ono 
može  pripadati  ili  povjeriocu  ili  dužniku.  Od  alternativnih  obligacija  treba  razlikovati 
obaveze  kod  kojih  se  duguje  i  potražuje  jedna  činidba,  ali  se  dužnik  može  nje  osloboditi 
ukoliko  izvrši  nešto  drugo  (fakultas  alternativa)(umjesto  duga  pater  familijas  preda 
povjeriocu delikventa koji je skrivio dug). 
Jednostrane  i  dvostrane  obligacije.  Ako  je  obligacija  takva  da  se  jedno  lice  javlja 
isključivo  kao  povjerilac,  a  drugo  kao  dužnik,  onda  se  naziva  jednostranom  (zajam  ili 
poklon). Ukoliko su obje ugovorne stranke međusobno i povjerioci i dužnici, onda se radi o 
dvostranoj  obligaciji  (ona  je  dvostrano  jednaka  ako  se  od  početka  ugovor  javlja  kao 
dvostran,  ili  je  dvostrano  nejednaka  kada  nastanu  kao  jednostani  ali  se  pretvore  u 
dvostrane). 
Prirodne  obligacije,  za  razliku  od  svih  obligacija  čija  suština  je  pravni  odnos,  su  takvi 
imovinski odnosi koji nisu pravni, kojima ovaj elemenat nedostaje. To je tzv. “dug časti”. 
Današnje  pravo  je  preuzelo  ideju  prirodnih  obligacija  iz  rimskog  prava  (zastarjeli  dug, 
obaveze iz kocke ili opklade). 

SUBJEKTI 

Obligacioni  odnos  se  nikada  ne  odnosi  neposredno  na  stvar,  već  na  činidbu  i  djeluje 
između  stranaka  (inter  partes).  Treća  lica  ne  mogu  imati  ni  prava,  ni  obaveze  iz 
obligacionog  odnosa.  Relativno  dejstvo  obligacija  neće  biti  narušeno  ako  dođe  do 
promjene  jedne  od  stranaka.  Ako  neko  ustupi  potraživanje  drugom  ili  se  umjesto  jednog 
dužnika pojavi novi, i dalje taj odnos djeluje samo između dužnika i povjerioca, samo što 
sada imamo novo lice u ulozi povjerioca ili dužnika. Kod obligacija kod kojih se ima u vidu 
određena ličnost(intuite personae) ovakve izmjene nisu dozvoljene. (ugovor sa slikarem da 
napravi portret). 
Iako  obligacije  djeluju  između  stranaka,  tako  da  treća  lica  ne  mogu  imati  ni  prava  ni 
obaveze iz tuđe obligacije, od ovog pravila postoje izuzeci i to: 
1.  Slučajevi iz statusnog prava, kada porodični starješina stiče prava ili obaveze iz poslova 
koje su zaključili potčinjena lica 
2.  Drugi  slučaj  nastaje  povodom  delikta  ukućana  ali  to  nije  čist  slučaj  odgovornosti  za 
drugog  jer  porodični  starješina  krivca  može  predati  oštećenom  i  tako  se  osloboditi 
odgovornosti 
3.  Nasljeđivanjem se obligacije takođe prenose 
4.  Ustupanjem tražbine ili duga također dolazi do ulaženja trećih lica u prava i obaveze iz 
jedne obligacije 
5.  Poseban slučaj predstavljaju ugovori u korist i na teret trećih lica
Skripta 
Privredno pravo  53 

Promjena subjekta (cessio i expromissio) 

CESIJA  je  promjena  povjerioca  u  obligacionom  odnosu  i  ovakvu  transakciju  staro  pravo 
nije dopuštalo. Kasnije je došlo do promjene i naročito sve raširenije bankarske transakcije 
zahtijevale  su  mogućnost  promjene  povjerioca,  čime  se  u  načelu  položaj  dužnika  ne 
pogoršava. 
Jedan  od  prvih  načina  bila  je  novacija,  odnosno  sklapanje  novog  ugovora  sa  istom 
sadržinom,  ali  sa  novim  povjeriocem,  gdje  se  formalno  pravno  gasi  jedan  obligacioni 
odnos,    a  umjesto  njega  zasniva  novi.  To  nije  promjena  ličnosti  u  obligacionom  odnosu 
koji  i  dalje  postoji,  a  razlika  je  i  u  tome  što  je  za  novaciju  potrebna  saglasnost  dužnika, 
dok kod prave cesije to nije slučaj. 
Sljedeći  korak  ka  uvođenju  cesije  bilo  je  zastupništvo,  gdje  se  posebnim  sporazumom 
dogovaralo  ustupanje  tražbine,    čime  je  zastupnik  postajao  “zastupnik  u  vlastitoj  stvari”. 
Tek u II stoljeću n. e. omogućeno je da neko ugovorom odredi novo lice kao povjerioca, s 
tim da je dužan obavjestiti dužnika o promjeni. Lice koje ustupa tražbinu zove se cedent, 
a novi povjerilac cesionar. 
Expromissio je promjena dužnika u obligacionom odnosu i ona se suštinski razlikuje od 
promjene  povjerioca.  Dok  je  dužniku  manje  više  svejedno  kome  će  izvršiti  obavezu, 
povjerilac  je  zainteresovan  za  ličnost  dužnika.  Zato  je  za  ekspromisiju  bio  potreban  novi 
ugovor koji bi oslobađao starog dužnika a obavezivao istom obavezom novo lice. Pravila o 
cersiji  i  ekspromisiji  današnjeg  prava  bitno  se  ne  razlikuju  od  onih  koje  zatičemo  u 
klasičnom i postklasičnom rimskom pravu. 

Ugovori u korist i na teret trećih lica 

Ovi  ugovori  postoje  kada  jedno  lice  (promitent)  zaključi  sporazum  sa  drugim 
(promisarom)  na  osnovu  koga  se  obaveže  da  će  učiniti  nešto  trećem  licu 
(beneficijaru). (Mladić da novac cvjećaru da se jedan buket preda nekoj djevojci). 
Rimljani su se dosta dugo držali načela da niko ne može svojom izjavom volje ugovarati za 
drugog, a osnovni razlog za to je bio što takvi ugovori nisu bili utuživi. Ovo je rješeno tako 
što su uz glavni sastojak dodavali ugovornu kaznu za slučaj da promitent ne ispuni svoju 
obavezu  čime  je  on  dobijao  imovinski  interes  a  samim  time  i  mogućnost  da  pokrene 
postupak. 
Ugovori  na  teret  trećih  lica  postoje  kada  jedno  lice  obeća  drugom  da  će  njemu(tom 
drugom  licu)  neko  treće  lice  dati  ili  učiniti  nešto.  Takav  ugovor  ni  u  Rimu  a  ni  danas  ne 
proizvodi pravno dejstvo. 

Pluralitet subjekata (podijeljene i solidarne obligacije) 
Dešava se da se u ulozi povjerioca ili dužnika nađe više lica i tada se govori o pluralitetu 
subjekata ili o množoni i tada su moguća dva oblika tog odnosa: 
Podijeljeni obligacioni odnos postoji kada više njih potražuje ili duguje nešto, ali tako 
da se zna udio svakog od njih u ukupnom potraživanju ili dugovanju. Tu se ustvari radi o 
nezavisnim obligacionim odnosima koji su zbog nekih okolnosti povezani u cjelinu. 
Solidarne  obligacije  predstavljaju  veći  stepen  međuzavisnosti  kod  stranaka  i  ovdje  se 
primjenjuje  načelo  :svi  za  jednog,  jedan  za  sve.  Ako  ima  više  povjerilaca(aktivna 
solidarnost) svaki od njih može tražiti cijeli iznos duga, a ostali sapovjerioci mogu od njega 
zahtijevati svoj dio potraživanja(regres). Isto tako ako je više dužnika(pasivna solidarnost) 
jedan od njih može biti tužen.

Skripta 
Privredno pravo  54 

Solidarnost  može  nastati  ugovorom  ili  zakonom.  Ako  više  njih  potražuje  ili  duguje 
nedjeljivu  stvar,  onda  je  to  solidaran  odnos.  Ovdje  se  javlja  problem  regulisanja  pitanja 
regresa.  Klasično  pravo  nije  neposredno  reguliralo  ovaj  problem  pa  je  tek  Dioklecijan 
priznao  pravo  regresa  dužniku  koji  je  isplatio  cijeli  dug  prema  ostalim  sadužnicima,  a  u 
postklasičnom  pravu  je  ovakav  dužnik  mogao  zahtijevati  od  povjerioca  da  na  njega 
prenese potraživanje, tako da je sada mogao tužiti sadužnike za njihov dio duga. Kasnije 
je  data  mogućnost  da  solidarni  dužnici  zahtijevaju  od  povjerioca  da  podijeli  svoje 
potraživanje  na  dužnike  i  da  svaki  odgovara  za  svoj  dio  sli  se  time  narušavala  sama 
priroda solidarnosti. U praktičnoj primjeni je najčešće pasivna solidarnost čime se 
povjerilac obezbjeđuje sa mogučnošču naplate od više dužnika. 

Obezbjeđenje potraživanja 
Pored  ranije  navedenih  načina  obezbjeđenja  potraživanja  u  stvarnom  pravu(fiducija, 
pignus i hipoteka) postoje i metode obezbjeđenja koje spadaju u obligaciono pravo i one 
imaju lični karakter. One se sastoje u tome što se neko treće lice javlja kao garant da će 
dužnik izvršiti obavezu ili što se sam dužnik dodatno opterećuje ako ne izvrši na vrijeme ili 
uopće ne izvrši svoju obavezu. Osnovni oblik obezbjeđenja koji spada u obligaciono pravo 
jeste Jemstvo, a pored toga postoji ugovorna kazna i kreditni nalog. 

JEMSTVO  se  sastoji  u  tome  što  se  pored  glavnog  dužnika  obaveže  još  neko  lice  koje 
garantira  da  će  obaveza  biti  izvršena.  U  današnjem  pravu  osobine  jemstva  kao  pravnog 
odnosa su:akcesornost, supsidijarnost i pravo na regres. 
Akcesiornost  je  osobina  koja  se  sastoji  u  tome  što  obaveza  jemca  nije  glavna,  već 
sporedna i ona dijeli sudbinu glavne obaveze. 
Supsidijarnost se ogleda u obavezi povjerioca da prvo pokuša naplatu od glavnog dužnika, 
pa tek onda da se obrati jemcu,  a ako ne poštuje ovo pravilo jemac se može pozvati na 
svoju “privilegiju redolijeda”. 
Regres je pravo jemca koji je platio dug da od dužnika zahtijeva naknadu. 
Rimljani  nisu  imali  poseban  naziv  za  jemstvo  već  su  upotrebljavali  nazive:  sponsio, 
fideiussio,  fidepromisio,  prema  obliku  stipulacije  koja  je  korištena.  Nizom  mjera  koje  je 
preduzelo  zakonodavstvo  u  vrijeme  republike  poboljšan  je  položaj  jemstva.  Uveden  je 
regres  prema  glavnom  dužniku  za  jemca  koji  je  platio  njegov  dug  na  taj  način  što  je  on 
zahtijevao od povjerioca da na njega prenese tražbinu. Hadrijan je naredio da povjerilac, u 
slučaju  da  ima  više  jemaca,  mora  razdijeliti  dug  na  sve  sajemce,  dok  su  ranije  oni 
odgovarali  solidarno.  Klasično  pravo  je  stvorilo  novi  oblik  jemstva(fideiussio  indemnitatis) 
kojim  je  definitivno  uvedena  susidijarnost.  Justinijan  je  za  sve  oblike  jemstva  uveo 
supsidijarnost  i  dozvolio  jemcima  “privilegiju  redoslijeda”.  Jemac  koji  plati  dug  dobijao  je 
tužbu  iz  mandata,  kojom  je  mogao  tražiti  regres,  a  u  slučaju  sponsije  imao  je  pravo  na 
penalnu tužbu. Time je jemstvo značajno približeno obliku koji danas ima. 

Ugovorna  kazna  se  sastoji  u  tome  što  se  dužnik  obaveže  da  će  platiti  neki  iznos  ili 
ispuniti neku drugu prestaciju ako svoju osnovnu obavezu ne izvrši na vrijeme ili je uopće 
ne  izvrši.  Ugovorna  kazna  se  može  ugovoriti  u  jednm  paušalnom  iznosu  ili  u  određenom 
procentu  za  svaki  vremenski  interval  zakašnjenja(mjesečno,  tromjesečno)  i  tada  se  zove 
zatezna kamata. 

Kreditni nalog ­kada neko lice izda bankaru ili nekom drugom licu nalog da isplati sumu 
novca trećem licu, onda se takav nalogodavac, javlja kao garant. Aklo to treće lice ne vrati 
primljeni zajam, bankar se može obratiti nalogodavcu(mandantu) i zahtijevati da on isplati 
dugovanu sumu. Tu je položaj nalogodavca sličan jemstvu.
Skripta 
Privredno pravo  55 

Krivica i šteta 
Da bi neko odgovarao za štetu koju pričini potrebno je da su ispunjeni određeni uslovi. 
Kod objektivne odgovornosti potrebno je da su ispunjeni sljedeći uslovi:
· da je šteta nanesena protivpravnom radnjom
· da postoji uzročna veza između radnje i štete
· da je stvarno nastupila šteta. 
Načelo objektivne odgovornosti preovladava  u starim pravima jer  se u njima najčešće ne 
postavlja pitanje krivice. Ukoliko se pored navedena tri uslova traži još i  krivica, onda je 
to  subjektivna  odgovornost.  Rimsko  pravo  tokom  vremena  problem  krivice  otkriva  u 
svim nejgovim nijansama. Krivica predstvalja još jedno područje na kome je rimsko pravo 
dalo trajne rezultate, koje su preuzela savremena prava. 
Krivica  se  definira  kao  subjektivni  odnos  učinioca  prema  djelu  i  njegovim 
posljedicama. Ovo je važan institut prava i čak je jedna grana prava po njoj dobila naziv: 
Krivično pravo. 
Pretpostavka  krivice  je  uračunljivost. Malo dijete  i  duševni  bolesnik  ne  mogu  biti  krivi  i 
za njih odgovara drugo lice. Rimljani su dosta rano osjetili potrebu da razdvoje skrivljeno 
od  neskrivljenog  nanošenja  štete.  (ako  se  omakne  koplje  kod  vježbe).  Pravila  se  razlika 
između namjerne paljevine(batinjanje) i nenamjerne (naknada nastale štete). Dosta dugo 
se  u  starom  pravu  smatralo  da  se  može  odgovarati  samo  za  činjenje  a  ne  i  za 
nečinjenje. Odgovaralo se samo onda ako je postojala neposredna veza između učinioca 
i posljedica. 
Postepeno  Rimljani  su  ne  samo  došli  do  pojma  krivice  već  su  otkrili  čitav  niz  raznih 
stepena krivice i to:
· Dolus  postoji  kada  je  neko  namjerno  nanio  štetu,  kada  je  znao  šta  radi,  kakve  će 
posljedice  izazvati  i  kada  je  želio  takve  posljedice(ubistvo  iz  zasjede,  namjerna 
paljevina kuće).
· Nehat  (Culpa)  postoji  kada  se  neko  nije  ponašao  kako  treba.  Teški  nehat  (Culpa 
lata) postoji kada se neko ne ponaša onako kako bi se ponašao iole pažljiv čovjek i on 
se u rimskom pravu izjednačavao sa dolusom. 
Laki nehat ima dva oblika:  culpa levis in concreto i culpa levis in abstracto. U 
prvom slučaju  očekuje se od dužnika da se  u izvršavanju obaveza ponaša kao prema 
svojim stvarima, da posveti pažnju koju posvećuje svojim poslovima. U drugom slučaju 
on  mora  postupati  ne  kao  sa  svojim  stvarima,  već  kao  dobar  domaćin,  odnosno  sa 
povećanom pažnjom. 
Koji  se  od  konkretnih  stepena  odgovornosti  primjenjuje  u  pojedinim  obligacionim 
odnosima  zavisi  od  stranaka  koje  mogu  ugovorom  da  predvide  vrstu  krivice  za  koju  će 
odgovarati.  Ukoliko  ugovorom  nije  ništa  predviđeno  postoje  pravila  po  kojima  se 
procjenjuje krivica u svakom ugovoru. 
Kao korelativni pojmovi krivici javljaju se slučaj i viša sila. U praksi nije lako odrediti ova 
dva pojma i granicu koja  ih razdvaja.  Slučaj  je buduća neizvjesna okolnost zbog koje je 
došlo do  štete  ili zbog koje ugovor nije mogao biti ispunjen. Do njega je došlo bez volje 
dužnika(bjekstvo  životinje).  Viša  sila  (vis  maior)  je  buduća  neizvjesna  okolnost  koja  se 
nije mogla predvidjeti, a sve i da se predvidjela nije se mogla spriječiti. Dok je kod slučaja 
težište na nepredvidivosti, kod više sile je akcent na neotklonjivosti.

Skripta 
Privredno pravo  56 

Šteta je gubitak u imovinskim ili drugim pravima. Današnje pravo razlikuje:
· materijalnu, imovinsku štetu
· neimovinsku, nematerijalnu štetu(gubitak časti i ugleda) 
Imovinska  šteta,  prema  shvatanjima  klasičnih  pravnika,  može  biti  stvarna  šteta  i 
izmakla dobit. Stvarna šteta sastoji se u smanjenju aktive ili povećanju pasive imovine, 
dok  se  izgubljena  dobit  sastoji  u  tome  što  nije  došlo  do  povećanja  imovine  koje  se 
osnovano moglo očekivati. 
Bona fides i formalizam u razvoju obligacionog prava 
Kao neposredni izraz prometa, obligaciono pravo najprije i najviše reagira na promjene u 
privrednom životu. 
U  prvom periodu  rimske  države  obligacioni  odnosi  su  bili  nerazvijeni.  Promet  se  obavljao 
uglavnom  iz  nužde  i  koristila  se  mancipacija  i  verbalna  stipulacija,  a  tek  kasnije  se  javlja 
pisani  ugovor.  Zakon  12  tablica  ima  veoma  malo  odredbi  koje  se  odnose  na  obligacije. 
Kasnije su donošeni zakoni koji su u ovoj oblasti donijeli određene promjene:
· Petelijev i Papirijev zakon iz 326. g. stare ere ukinuo je dužničko ropstvo
· Akvilijev  zakon  o  naknadi  štete  iz  III  stoljeća  stare  ere  ima  epohalan  značaj  za 
obligacije i prava uopće 
Istaknuto  mjesto  pripada  i  zakonima  koji  su  uveli  institut  pravno  neosnovanog 
obogaćenja (Silvijev i Kalpurnijev zakon iz vremena punskih ratova). 
Pretor je i ovdje odigrao veliku ulogu. Klasično pravo i učeni pravnici su dali veliki doprinos 
razvoju obligacionog prava. Pravnik Pedije dolazi do pojma ugovora kao saglasnosti volja, 
a njegov savremenik Gaj prvi sistematizira izvore obligacija i kontrakte. Postklasično pravo 
dionijelo  je  intervencionizam  vladara,  pa  se  nizom  zakona  pokušava  olakšati  položaj 
dužnika i sirotinje. 
Bona fides (na časti, obrazu) se javlja u najstarijem periodu kada je broj pravnih normi 
mali.  Zbog  toga  postoji  široka  oblast  društvenih  odnosa  mimo  prava  koja  se  temelji  na 
“dobroj volji”, na časti, na obrazu(na bona fides). Ovdje su sankcije prezir, bojkot i sl. da 
bi  kao  opipljiv  vid  sankcije  za  prekršaj  pravila  koja  nalažu  običaji  bio  uveden  cenzor  sa 
svojim bilješkama(nota censoria). 
Sve  do  punskih  ratova  postoji  jasna  razlika  između  pravnih  odnosa  koje  garantira  civilno 
pravo(ius  civile)  i  transakcija  čiji  je  osnov  bona  fides.  Prvi  su  formalistički,  drugi 
neformalni, oni su sankcionisani tužbom, a ovi se poštuju zbog zazora od javnog mnijenja. 
Kasnije dolazi do promjena i ova granica nije više tako oštra. Razvijena trgovina na širem 
prostoru  uslovila  je  potrebu  da  se  zaštite  poslovi  “bona  fides”.  U  tome  je  veliku  ulogu 
odigrao pretor koji je putem fikcija, dodacima i tužbama koje se daju na osnovu činjenica 
ovim poslovima dao i pravnu zaštitu. I sam pojam bona fides mijenja značenje. Nije to više 
nešto što je van prava ili na periferiji prava, već se sada svi poslovi dijele na one koji se 
temelje  na  striktnom  pravu(stipulacija,  ekspencilacija)  i  one  koji  su  zasnovani  na 
dobroj volji, na bona fides(ostava, posluga, ortakluk). 
Foprmalizam  starog  ius  civile­a  je  zaista  osnovno  obilježje  ovog  prava  ali  u  periodu 
osnivanja  države  i  tokom  prve  polovine  republike.  Svugdje  a  posebno  u  obligacionom 
pravu  vladala  je  svečana  riječ  izgovorena  prema  strogoj  formi.  Jačanjem  prometa  ove 
forme  se  vremenom  prilagođavaju  i  ublažavaju,  a  stvaraju  se  i  novi  oblici  manje 
formalistički.  Stipulacija  postepeno  od  verbalnog  postaje  literarni  kontrakt.  Neformalni 
poslovi  koji  su  najprije  zasnovani  na  “dobroj  volji”  dobijaju  sankciju.  Nastaju  realni  i 
konsensualni ugovori. Od početne tvrdnje “da goli sporazum ne rađa obligaciju” dolazi se 
do stava koji Papijan formuliše:”U sporazumu između stranaka zauzeto je stanovište da se 
više treba držati volje nego riječi”. U suštini krajem svog razvoja rimsko pravo je bilo toliko 
oslobođeno formalizma da je manje robovalo formi nego većina savremenih prava.

Skripta 
Privredno pravo  57 

Posebni dio o obligacijama 

Izvori obligacija 
Izvori  obligacija  se  danas  definiraju  kao  “one  pravne  činjenice  za  koje  pravo  vezuje 
nastanak  obligacionih  odnosa.  ”Rimsko  pravo  djelilo  je  izvore  obligacija  tokom  svoje 
historije  na  različit  način,  a  i  među  pravnicima  istog  perioda  nije  postojala  u  svemu 
saglasnost. Srazmjerno kasno u II stoljeću n. e. javila se dioba svih izvora na kontrakte i 
delikte(dvodioba). 
Ubrzo se javilo mišljenje da postoji i treća kategorija:različiti drugi pravni osnovi i to je 
onda trodioba. (obje dao Gaj u svojim djelima). 
Četvorodioba­za nju se ne zna kada je nastala ali u Justinijanovim Institutijama se već 
nalazi podjela izvora obligacija na četiri vrste i to:
· na one koje nastaju iz ugovora
· iz poslova nalig na ugovor
· iz delikata
· radnji nalik na delikte 

KONTRAKTI (UGOVORI) 

Pojam i klasifikacija 
Ugovor je saglasna izjava volje kojom se stvaraju, mijenjaju ili ukidaju pravni 
odnosi. 
Do  ove  definicije  ugovora,  koja  se  koristi  i  u  savremenom  pravu,  došlo  se  u  klasičnom 
periodu kada je pravnik PEDIJE uočio da je suština ugovora sporazum, odnosno saglasnost 
volja. 
Ugovor  je  važan  instrument  koji  se  javlja  u  mnogim  granama  prava  i  ima  raznovrsne 
ciljeve  ali  suvereno  polje  primjene  ugovora  je  upravo  obligaciono  pravo,  zbog  njegove 
povezanosti sa prometom, u kom volja stranaka ima odlučujuću ulogu. 
Iako  na  prvi  pogled  imamo  postignutu  saglasnost  izjava  volja,  u  nekim  slučajevima  neće 
postojati ugovor zato što su izjave imale neke nedostatke. Današnje pravo u te nedostatke 
ubraja  prinudu, prevaru i zabludu. Pošto prinuda i prevara spadaju u posebne delikte 
ovdje će se više govoriti samo o zabludi. 
Zabluda  je  pogrešna  predstava  o  bitnom  elementu  pravnog  posla.  Zabluda  je 
slična  prevari,  ali  postoji  jedna  važna  razlika:kod  zablude  se  ne  postavlja  pitanje  krivice, 
dok je u prevari druga strana kriva zato što je dovela u zabludu saugovarača ili je vidjela 
da je on u zabludi i to iskoristila. Postoje razne vrste zabluda i dijele se na četiri osnovna 
tipa: 
1.  Zabluda  o  pravnom  poslu  postoji  kada  stranke  daju  izjave  koje  su  na  prvi  pogled 
saglasne  ali  postoji  nesporazum  oko  ugovora  koji  zaključuju(dao  mu  100  KM  kao 
pozajmicu a on misli da je to poklon). 
2.  Zabluda o ličnosti ­ postoji kada neko sklapa ugovor sa nekom osobom misleći da ga 
sklapa sa drugom. 
3.  Zabluda  o  predmetu  ­se  sastoji  u  tome  što  stranke  ne  misle  na  isti  predmet(konj  i 
rob) 
4.  Zabluda o svojstvima ­ je zabluda o kvalitetu ili sastavu neke stvari(bronza i zlato). 
Jedno  od  općih  pitanja  ugovornog  prava  koje  Rimljani  podrobno  raspravljaju,  jesu  tzv. 
modaliteti.  Pojam  modaliteta  (izmjene)  obuhvata  promjene  u  dejstvu  ugovora  koje 
nastaju oročavanjem ili uslovljavanjem dužnikove obaveze (rok i uslov). 
U  starom  pravu  nije  bilo  mnogo  mjesta  za  uslov  i  rok,  tek  zaslugom  pretora  stvorene  su 
mogućnosti za njhovu upotrebu.
Skripta 
Privredno pravo  58 

Rok  je  buduća  izvjesna  činjenica,  obično  određeni  vremenski  interval.  Ako  dejstvo 
ugovora počinje tek kada istekne rok, onda je riječ o odložnom (suspenzivnom) roku. 
Ako istekom roka prestaje dejstvo obligacije, onda je to raskidni (rezolutivni) rok. 
Uslov je buduća neizvjesna okolnost od koje zavisi nastanak ili prestanak dejstva ugovora. 
Za  razliku  od  roka  ovdje  postoji  neizvjesnost  kada  će  i  da  li  će  uopće  nastupiti.  I  uslov 
može biti odložan i raskidan. 
Ugovori  se  mogu  klasifikovati  po  različitim  kriterijima  ali  je  najvažnija  klasifikacija  s 
obzirom na način na koji se zaključuju i to su:verbalni, realni. literarni i konsensualni 
ugovori. 

Verbalni kontrakti 

Najvažniji verbalni kontrakt je stipulacija, ali je bilo i nekih drugih:dotis, dictio i sl. 
Stipulacija je verbalni apstraktni ugovor i osnovni oblik je u vidu pitanja: Obećavaš li da 
ćeš mi dati hiljadu? na šta je dužnik odgovarao: Obećavam. 
Stipulacija  je  jedan  opći  oblik  za  preuzimanje  obaveze  te  je  mogla  poslužiti  različitim 
ciljevima  a  naročito  je  bila  pogodna  za  zajam,  s  tim  da  se  za  kamate  morala  upotrijebiti 
nova  stipulacija.  Stipulacija  je  bila  u  primjeni  od  najstarijih  vremena  i  zadržala  se  kroz 
čitavu rimsku historiju i u tom periodu je pretrpjela promjene i u formi i u suštini. 
U  vrijeme  republike  uvedeno  je  pravilo  da  se  stipulacija  mogla  zaključiti  i  na  nekom 
drugom jeziku, a ne samo na latiinskom. Prilikom zaključenja stipulacije nisu bili potrebni 
svjedoci  te  je  vremenom  ovo  postalo  nesigurno.  Zbog  toga  su  oprezni  povjerioci  počeli 
pribjegavati  načinima  koji  obezbjeđuju  dokazivanje:  svjedocima  ili  pisanim  dokumentu. 
Vremenom  je  dokument  postao  srž  posla,  a  usmena  formula  nije  ni  izgovarana.  Tako  je 
stipulacija od verbalnog postala literarni ugovor. 
Stipulacija  starog  civilnog  prava  bila  je,  kao  i  drugi  poslovi  tog  vremena,  apstraktna.  Iz 
same stipulacije se ne vidi zašto se dužnik obavezao, šta je osnov njegove obligacije, što 
je  imalo  i  dobrih  i  loših  strana.  Da  bi  zaštito  one  koji  su  stipulacijom  preuzeli  obavezu  a 
nisu ništa dobili pretor je najprije dozvolio tužbu zbog prevare, a kasnije su stvorena dva 
posebna  sredstva:  prigovor  i  kverela(utvrđivanje  činjenice).  Time  je  stipulacija  postala 
kauzalna. 
Tako  je  poslije  duge  evolucije,  stipulacija  od  posla  civilnog  prava,  koju  upotrebljavaju 
isključivo rimljani i koji je verbalan i apstraktan, postala ugovor kojim su se služili svi 
stanovnici carstva, koji je pisan i kauzalan. 
Ostali verbalni ugovori su: svečano obećanje miraza, zakletva oslobođenika izjava jemca. 

Pisani ugovori (literarni kontrakti) 
Od  klasičnog  prava  i  Rimljani  sve  više  pribjegavaju  pisanom  zaključivanju  ugovora  koji 
obezbjeđuje pouzdanost sadržaja i dokazivanje u slučaju spora.  Postojali su sljedeći pisani 
ugovori:
· Ekspensilacija  je  ugovor  čije  zaključivanje  je  nejasno  i  po  Gaju  on  nastaje  kada 
porodični  starješina  u  knjigu  rashoda  navede  iznos  i  kome  je  dat.  Od  kraja  republike 
povjerioci su gotovo u pravilu uzimali i priznanicu od dužnika da bi obezbijedili dokaz.
· Hirografa  je  akt  koji  napiše  i  potpiše  dužnik,  navodeći  sumu  koju  je  dužan  ali  ne  i 
pravni osnov po kome duguje. Sastavljen je u jednom primjerku i predavan povjeriocu.
· Singrafa je dokument koji sastavlja neko treće lice pisar ili bankar, u kome se navodi 
ko,  kome  i  koliko  duguje,  također  bez  navođenja  pravnog  osnova.  Po  pravilu  je 
satavljan u više primjeraka, tako da svaka od stranaka ima svoju kopiju ugovora.

Skripta 
Privredno pravo  59 

Realni kontrakti 

Realni kontrakti su se pojavili dosta rano da bi u II stoljeću prije n.e. dobio i sankciju (kod 
zajma)  i  njihova  osnovna  karakteristika  je  što  po  Gaju,  putem  stvari,  odnosno  predajom 
stvari,  nastaje  obligacija.  Ovdje  je  saglasnost  volja  u  sjenci  materijalnog  akta,  same 
predaje  stvari.  Volja  stranaka  će  tek  postepeno  prodirati  u  prvi  plan.  U  realne  kontakte 
spadaju: zajam, posluga i ostava. 
ZAJAM  (mutui  datio,  mutuum)  je  ugovor  kojim  jedna  strana  daje  određenu 
količinu zamjenljivih i potrošnih stvari drugoj, a ova se obavezuje da će vratiti 
istu količinu stvari iste vrste. Zajam je posao stricti iuris, kojim se prenosi svojina na 
stvarima  kojima  zajmoprimac  slobodno  raspolaže,  dok  se  poslugom  prenosi  samo 
detencija  i  vraća  se  ista  stvar.  Zajam  se  odnosi  na  potrošne  stvari,  a  posluga  na 
nepotrošne. Posluga je uvijek dobročin posao Bonae fidei, prijateljska usluga bez naknade, 
a zajam može biti i sa naknadom. Ukoliko se zajam daje sa kamateom onda je to  fenus 
(najčešće  zelenaški  posao),  dok  je  mutui  datio  prijateljska  usluga,  bez  naknade,  a  u 
starom  pravui  čak  i  bez  sankcije  jer  je  to  bio  posao  koji  se  odvija  mimo  prava.  Sa 
promjenom  odnosa  trebalo  je  i  ovdje  obezbjediti  zaštitu  i  za  to  su  podlužile  kondikcije. 
Pošlo se od toga da se u imovini zajmoprimca nalaze novac ili druga potrošna stvar “bez 
pravnog osnova”. Tako je kondikcija postala tužba za zajam i to je ostala sve do kraja. 
Kamete su “cijena zajma”, naknada za to što se povjerilac lišio svojih stvari koje je dao 
dužniku. U početku uzimanje kamate je smatrano nemoralnim. Tek kasnije kada se javlja 
kapital,  kamata  postaje  opravdana,  jer  je  novac  postao  plodonosan.  Još  je  Zakon  12 
tablica  odredio  maksimalnu  kamatnu  stopu  na  jednu  dvanaestinu,  dok  je  postojala 
zabrana  uzimanja  kamate  na  kamatu.  Ciceron  je  u  vrijeme  upravljanja  Sicilijom  uveo 
kamatnu stopu od 1% mjesečno, što su kasnije mnogi prihvatili. U klasično doba stopa se 
kretala između 6 i 12% godišnje Justinijan je donio nove propise koji su redovnu interesnu 
stopu odredili na 6%,  za zajam trgovcima dozvoljeno je 8%, ali je zajmodavcima iz viših 
staleža zabranjeno uzimanje više od 4%. Kamate se nisu mogle ugovoriti neformalno, već 
je  bila  potrebna  posebna  stipulacija.  Justinijanov  kodeks  kaže  da  se  bez  stipulacije  ne 
može zahtijevati interes iz zajma izuzev kod zajma hrane i pomorskog zajma. 

POSLUGA  (commodatum)  je  realni  kontrakt  bonae  fidei  kojim  jedna  stranka 
(poslugodavac)  daje  drugoj  (poslugoprimcu)  neku  svoju  nepotrošnu  stvar  na 
besplatno korištenje. Predmet ugovora je nepotrošna stvar, abitno obilježje posluge je 
besplatnost.  Ukoliko  bi  bila  ugovorena  naknada  bio  bi  to  zakup  a  ne  posluga. 
Poslugoprimac je dužan stvar koristiti u skladu sa ugovorom a ako to nije regulisano onda 
u skladu sa prirodom stvari. Redovne troškove stvari snosi poslugoprimac(ishrana životinja 
i sl). 

OSTAVA  (depositum)  je  realni  ugovor  bonae  fidei  kojim  jedna  stranka  (deponent  ili 
ostavilac) daje drugoj na besplatno čuvanje neku stvar, a ovaj (depozitar ili ostavoprimac) 
se  obavezuje  da  će  stvar  po  isteku  roka  ili  na  zahtjev  deponenta  vratiti.  Ovaj  posao  se 
sastoji u čuvanju stvari i dosta rano se javilo u Rimu. Zakon 12 tablica predviđa poseban 
delikt,  kažnjavan  dvostrukom  naknadom  ako  se  povjerena  stvasr  ne  vrati.  Kasnije,  na 
sličan način kao i kod posluge, pretor daje tužbu in factum, da biu klasično doba depozit 
postao  zaštićeni  kontrakt,  sa  posebnom  tužbom.  Depozit  je  dvostrani  nejednaki  ugovor 
zasnovan na bonai fides i njegovo bitno obilježje je besplatnost. Prava i obaveze nastaju 
tek  kada  deponent  preda  stvar.  Depozitar  nije  ovlašten  upotrebljavati  stvar  ali  ne  snosi 
nikakve troškove, pa ni redovne oko čuvanja stvari. 
Posebni oblici depozita su: neredovni depozit, ostava u nevolji i sudski depozit.
Skripta 
Privredno pravo  60 

Neformalni(konsensualni) ugovori 

Konsensualni, neformalni ugovori su oni koji se zaključuju prostom saglasnošću volja. Kod 
njih se ne zahtijeva nikakva forma niti kao uslov za postojanje, niti kao dokazno sredstvo. 
Oprezne stranke mogu i uz njih zaključiti pisani ugovor, ali to nije nešto što pravo nalaže. 
Dok  se  za  realne  ugovore  kaže  da  su  ugovori  kojim  jedna  strana  daje  drugoj  itd. 
konsensualni ugovori su oni kod kojih se jedna strana obavezuje itd. 
Konsensualni,  neformalni  ugovori  su  veliki  proboj  načela  slobode  volje  stranaka  u 
formalizam  rimskog  prava.  Ne  samo  što  su  se  relativno  rano  pojavili,  nego  su  to  bili 
ugovori  koji  predstavljaju  najvažnije  transakcije  svakog  pravnog  sistema.  To 
su:kupoprodaja (emptio­venditio), najam, zakup i ugovor o djelu (locatio­conductio), 
ortakluk  (societas)  i  zastupništvo  (mandatum).  Dodajmo  ovom  zajam  pa  smo  dobili 
najvažnije ugovore obligacionog prava uopće. 
Osnovni razlog nastanka ove kategorije ugovora je razvoj prometa. trgovina ne trpi forme 
i  želi  jednostavnost  i  efikasnost.  Do  zaključenja  konsenualnih  ugovora  dolazi  saglasnošću 
volja stranaka o bitnim elementima, bez obzira na koji način je ta volja izražena:izričito ili 
prećutno, konkludentnom, pismom. 

KUPOPRODAJA (emptio­vendito) je konsensualni ugovor bonae fidei kojim se prodavac 
obavezuje da će dati u nesmetani posjed neku stvar, a kupac da će za to platiti određenu 
cijenu. 
Kupoprodaja je najvažniji ugovor obligacionog prava. Zar srž prometa nije upravo 
prodaja  robe.  Porijeklo  ovog  ugovora  je  u  trampi,  što  je  zapazio  još  Gaj.  Prodaja  i  nije 
ništa drugo do trampa za novac. 
Bitni elementi ugovora su predmet i cijena. 
Predmet ugovora može biti svaka stvar koja je u pravnom prometu. Predmet može biti 
nepokretna ili pokretna stvar. 
U  pogledu  cijene  rimsko  pravo  je  postavljalo  uslove  da  bude  u  novcu,  istinita, 
određena i, u nekim slučajevima, pravična. 
Pitanje kojim će redoslijedom ispunjavati obaveze kupac i prodavac, zavisi od ugovora. U 
svakom slučaju to je dvostrani teretni ugovor, a uz to još i kauzalan. Tek kad neko izvrši 
svoju obavezu stiče pravni osnov da zahtijeva izvršenje obaveze od druge strane. Osnovna 
obaveza  kupca  je  da  preuzme  stvar  i  plati  cijenu,  onako  kako  je  ugovoreno:odmah  ili 
kasnije, odjednom ili u nekoliko rata. Obaveza je prodavca predati stvar. 
Prodavac garantira da stvar nema pravne (teret) ni fizičke nedostatke. Rimski robovlasnici, 
pretežno kupci, veoma dobro su zaštitili interese potrošača u odnosu na prodavce, koji su 
mahom  stranci.  Ako  otkrije  fizičke  nedostatke  kupac  može  u  određenom  roku  zahtijevati 
da  se  nedostaci  uklone,  ukoliko  je  to  moguće,  a  može  zahtijevati  da  prodavac  smanji 
cijenu ili da raskine ugovor. 
Kupoprodaja, kao najrašireniji i najvažniji ugovor obligacionog prava ima različite oblike:
· kupoprodaja na kredit
· kupovina na probu(kupac mogao vratiti stvar ako mu se ne svidi)
· pravo raskida ugovora ako prodavac nađe povoljnijeg kupca
· pravo preče kupnje

Skripta 
Privredno pravo  61 

ZAKUP ili NAJAM (locatio­conductio) 
Rimljani  su  upotrebljavali  isti  naziv  za  tri,  danas  veoma  različita  ugovora:  ugovor  o 
zakupu stvari, o najmu radne snage i o djelu. 
Ugovor o zakupu stvari je kontrakt kojim se jedna strana (zakupodavac) obavezuje staviti 
na raspolaganje neku svoju stvar a druga (zakupac) za to platiti određenu naknadu. 
Najam radne snage:  Ugovor o najmu radne snage postoji kada jedno  lice obeća da će 
staviti na eraspolaganje svoju radnu snagu a drugo da će za to platiti naknadu. 
Ugovor o djelu je konsensualni kontrakt kojim se konduktor obavezuje da će za lokatora 
obaviti neki posao, a ova da će mu za to platiti ugovorenu naknadu. 

ORTAKLUK  (societas)  je  konsensualni  ugovor  bonae  fidei  kojim  se  dva  ili  više  lica 
udružuju  radi  postizanja  zajedničke  imovinske  dobiti.  Bitno  obilježje  ortakluka  je  namjera 
da  se  ostvari  dobit.  Ortakluk  je  rana  pojava  pravne  historije  tako  da  za  njega  znaju  i 
narodi  Mesopotamije.  Svaki  ortak  mora  unijeti  svoj  ulog.  Djelatnost  svih  ortaka  je 
usmjerena u istom pravcu, prema sticanju zajedničke dobiti. Dobit se djeli prema ugovoru 
a  ako  nije  ugovoreno  onda  je  moguća  podjela  pema  veličini  uloga  ili  dioba  na  jednake 
dijelove. Ista pravila se primjenjuju i na rizik gubitka 

UGOVOR  O  ZASTUPNIŠTVU  (mandatum)  je  konsensualni  ugovor  kojim  se  jedna 


strana(mandatar,  zastupnik)  obavezuje  da  će  u  svoje  ime  a  za  račun  druge  strane 
(vlastodavca)  besplatno  obaviti  neki  pravni  ili  faktički  posao.  .    Rimski  zastupnik  je 
zaključivao posao  u svoje ime ali za tuđ račun, dok današnji zastupnik to radi u tuđe 
ime i za tuđ račun. Osnovna obaveza punomoćnika(mandatora) je da obavi posao i da se 
prilikom  toga  drži  ovlaštenja  i  uputstava  koje  je  dobio  od  mandanta(vlastodavca).  U 
rimskom  pravu  mandat  je  načelno  bio  besplatan  ali  je  dosta  rano  uveden  običaj  da  se 
advokatima i drugim licima koja za druge obavljaju poslove daje honorarium (počast). 

Bezimeni kontrakti 

Transakcije koje  se ne mogu svrstati ni u bilo koji postojeći “imenovani” ugovor nazivaju 
se bezimeni, neimenovani ugovori. (npr. dogovor po kome će jedno lice davati časove 
stranog  jezika,  a  ovo  će  mu  održavati  vrt  zauzvrat).  Dug  je  bio  put  kojim  su  bezimeni 
kontrakti ušli u krug zaštićenih ugovora. Prvo su se upotreblčjavale dvije stipulacije, zatim 
tužbe  zbog prevare  ili  za  neosnovano  bogaćenje.  Tek  je  pretor  svojom  actio  in  factum 
omogućio da se tuži onaj koji svoju obavezu ne izvrši. 
Bezimeni  ugovori  liče  na  realne  kontrakte,  jer  i  kod  ovih  sam  sporazum  ne  obavezuje, 
potrebno  je  da  jedna  strana  izvrši  svoju  činidbu.  Razlika  je  ipak  velika  jer  kod  realnih 
ugovora  ono  što  je  primljeno  treba  i  vratiti,  dok  kod  neimenovanih  ugovora  nastaju 
obaveze koje međusobno nemaju nikakve veze. 
Sporazum  ne  obavezuje,  već  izvršenje  obaveze  jedne  strane,  čime  sporazum  bez  zaštite 
postaje zaštićeni neimenovani kontrakt, sankcionisan pretorskom aktio in factum, koja se u 
Justinijanovom pravu zove tužba propisanim riječima. Kasnije su se neke transakcije, koje 
inače  spadaju  u  bezimene  ugovore,  osamostalile,  dobile  posebnu  fizionomiju  i  naziv.  To 
su:
· Razmjena, trampa (permutatio) je ugovor kojim jedna strana daje u svojinu neku 
stvar, a druga se obavezuje da će dati neku svoju stvar.
· Estimatum  (aestimatum)  je  ugovor  između  trgovca  na  veliko  ili  proizvođača  i 
trgovca na malo, kojim trgovac na veliko daje neku svoju robu da se proda, s tim da se 
neprodato  vrati,  a  za  svaki  prodati  komad  da  se  plati  unaprijed  predviđeni  iznos.

Skripta 
Privredno pravo  62 

Vremenom je ovaj ugovor dobio posebnu tužbu (actio in factum aestimatum) čime se 
osamostalio u poseban pravni posao.
· Precarium je bezimeni ugovor kojim se daje dio svoje imovine drugom, tako da je u 
svako doba može uzeti natrag, a onaj ko je primio ima obavezu na neko činjenje (rad 
određen broj dana). 

PAKT (Pacta) je neformalni sporazum koji ne spada u kontrakte. Takvi sporazumi 
mogu  biti  zaštićeni  (pacta  vestita)  i  nezaštićeni  (pacta  nuda).  Riječ  pakt  znači  neko 
rješavanje  sukoba,  nagodbu  i  u  tom  smislu  ga  upotrebljava  Zakon  12  tablica.  U  starom 
pravu  ugovor  se  jasno  razlikuje  od  pakta  jer  se  tada  dosljedno  primjenjivao  stav  da 
“sporazum ne stvara obligaciju”. 
Tokom  vremena  su  neformalni  sporazumi  ipak  dobili  zaštitu  i  to  najprije  oni  koji  su 
zaključeni uz postojeći ugovor i koji mijenjaju njegovo osnovno dejstvo­dodatni paktovi. 
Ako su ispunjeni uslovi, oni daju pravo na prigovor, pa se i kaže da gili sporazum ne stvara 
obligaciju ali daje pravo na prigovor. Kasnije su se razvili novi oblici paktova koji su dobili 
zaštitu  tako  da  imamo  tri  vrste  zaštićenih  neformalnih  sporazuma:  dodatni  paktovi, 
pretorski i zakonski ili imperatorski paktovi. 
Dodatni  neformalni  sporazum  (pacta  adiecta)  je  sporazum  koji  se  zaključi  uz  glavni 
ugovor i koji donekle mijenja osnovno dejstvo ugovora. (dogovor o kamatama kod zajma, 
o  plaćanjucijene  u  više  rata  kod  kupoprodaje  i  sl).  Da  li  će  važiti  dodatni  sporazum  koji 
modificira  dejstvo  glavnog  ugovora  zavisi  od  više  okolnosti:  da  li  je  glavni  ugovor  stricti 
iuris  ili  bonae  fidei,  da  li  otežava  položaj  dužnika  ili  ga  olakšava  i  konačno  da  li  je 
sporazum  zaključen  uz  glavni  ugovor  ili  naknadno,  poslije  izvjesnog  vremena.  Sporazum 
koji  olakšava  položaj  dužnika  dobio  je  zaštitu  dosta  rano,  a  onaj  koji  otežava  je  zaštićen 
tek krajem klasičnog perioda i to pod određenim uslovima. 
Pretorski  paktovi  (pacta  praetoria)  se  spominje  u  Vječitom  ediktu  gdje  se  obećava 
zaštita  neformalnog  sporazuma  ako  nije  zaključen  prevarno  i  ukoliko  su  u  skladu  sa 
zakonima i senatskim odlukama. U drugim dijelovima edikta nalaze se i posebni slučajevi u 
kojima pretor daje pravop na tužbu za ovakve sporazume i takvih slučajeva ima pet. 
1.  Receptum  arbitri  je  neformalni  sporazum  koji  zaključuju  stranke  u  sporu,  s  jedne 
strane,  i  neki  građanin  sdruge,  kojim  obećava  da  će  riješiti  njihov  spor,  odnosno  biti 
arbitar. Taj njihov sporazum se zove kompromis. 
2.  Receptum  nauturum je sporazum kojim se vlasnik broda, krčme  ili  štale obavezuje 
putniku da će stvari koje je primio vratiti neoštećene. U slučaju štete ili karđe ova lica 
odgovaraju i kad nije dokazana njihova krivica. 
3.  Receptum argentarii je neformalni sporazum kojim bankar preuzima na sebe isplatu 
nekog  postojećeg  ili  budućeg  duga  svog  klijenta.  Ovaj  pakt  je  bio  naročito  korišten  u 
Zapadnom  carstvu,  tako  da  je  preuzet  kao  jedan  od  bankarskih  poslova  u  srednjem 
vijeku. 
4.  Constitutum  debiti  je  sporazum  kojim  jedna  stranka  obećava  da  će  u  određenom 
roku  isplatiti  svoj  ili  tuđi  dug  i  ovdje  je  suština  upravo  u  određivanju  roka  koga  stare 
transakcije ostavljaju po strani. 
5.  Pactum  de  iureiurando  (sporazum  o  zakletvi)  je  neformalni  sporazum  kojim  se 
stranke dogovaraju da će spor riješiti zakletvom. 
Zakonski paktovi (pacta legitima) su neformalni sporazumi kojima su zaštitu dali carevi, 
vladari. Tri su ovakva pakta: kompromis, sporazum o mirazu i poklon. 
Poklon je najvažniji od zakonskih sporazuma. Poklon je ugovor kojim jedna strana obeća 
da će dati drugoj neku stvar ili sumu novaca. Poklon je dvostrana izjava volja.

Skripta 
Privredno pravo  63 

Poklon  izaziva  podozrenje  zakonodavaca  i  u  rimskom  pravu  i  danas.  To  je  često  dio 
složene transakcije tipa dam da daš, čiji veći dio ostaje nevidljiv. Razmjena poklona je tako 
najraniji oblik prometa i “praizvor” obligacija. 
Iz vremena republike imamo dva zakona koji su se odnosisli na poklon. Cincijev zakon iz 
204. godine stare ere koji zabranjuje poklone advokatima, dok je drugim licima dozvoljeno 
davanje  poklona  samo  do  određene  vrijednosti.  Kalpurnijev  zakon  donesen  nekih  50 
godina kasnije zabranio je davanje poklona magistratima, uz neke druge mjere kojima se 
pokušava spriječiti korupcija. Sve ove zabrane nisu mnogo poštovane. 

Kvazikontrakti 

Približan prevod ovog naziva je  nepravi, tobožnji ugovori. U kvazikontrakte spada pet 
obligacionih  odnosa  i  to:  pravno  neosnovano  obogaćenje,  neovlašteno  obavljanje  tuđih 
poslova, slučajna imovinska zajednica, tutorstvo i legati koji stvaraju obligacije. 

Pravno  neosnovano  obogaćenje  (condictiones  sine  causa)  je  originalna  tvorevina 


rimskog prava koju drugi pravni sistemi nemaju. Kondikcije pružaju mogućnost pokretanja 
spora  u  nekim  slučajevima  koji  su  vapili  za  pravnim  reguliranjem,  a  nisu  bili  pokriveni 
postojećim sistemom tužbi, koje se temelje na svojini, na formalistističkom kontraktu i na 
ograničenom  broju  delikata.  Zbog  apstraktnog  načina  za  prenošenje  svojine  u  starom 
civilnom  pravu  bilo  je  moguće  da  neko  ostane  bez  svoje  stvari  koja  je  prešla  u  tuđu 
imovinu  a  da  ne  može  podići  svojinsku  tužbu.  Drugi  razlog  leži  u  nekim  osobenostima 
pravnog  režima  rei  vindicatio.  Postoji  naime  tehnička  teškoća  da  se  ona  podigne  ako 
predmet  nije  identificiran.  U  načelu  se  ne  može  podići  svojinska  tužba  za  sumu  novaca, 
osim ako taj novac nije u određenoj kutiji ili kesi, koja će biti donesena na raspravu. Ima 
slučajeva  kada  je  do  obogaćenja  došlo  na  osnovu  nemoralno  “prljavog”  pravnog  osnova 
(prostitutke). 
Da bi popunili ovu prazninu dva zakona Silijev i Kalpurnijev (iz prvog i drugog punskog 
rata)  uveli  su  kondikcije.  Osnovni  cilj  kondikcije  je  da  se  povrati  stvar  koja  je 
prešla u tuđu imovinu, ali je taj prelazak neopravdan, bez valjanog osnova. Onaj 
ko  podiže  kondikciju  nije  više  vlasnik.  Ako  je  još  uvijek  stvar  njegova,  nema  bogaćenja. 
Zato se kaže: ko može da vindicira, ne može da kondicira i obruto. 
Postoji tijesna veza između neosnovanog bogaćenja i zajma. Prva sankcija realnog zajma 
je bila upravo kondikcija. Najvažniji slučajevi pravno neosnovanog obogaćenja su:
· isplata nedugovanog
· isplata po osnovu koji nije ispunjen ili je otpao
· isplata po nemoralnom osnovu (ucjena) 

Nezvano,  neovlašteno  obavljanje  tuđih  poslova  (negotorium  gestio)  se  dešava 


ako  neko  učini  za  drugog  neki  pravni  ili  faktički  akt  iako  nije  od  vlasnika  dobio  takvo 
ovlaštenje. 
(odsutnom  susjedu  popravi  krov  da  ne  bi  zgrada  propadala).  Vlasnik  u  ovakvim 
slučajevima ima obavezu izmirenja nužnih i korisnih troškova, ali ne i luksuznih. 

Slučajna  imovinska  zajednica  (communio  incidens)  je  zajednica  imovine  do  koje 
dolazi  bez  volje  suvlasnika.  Takav  je  slučaj  među  sanasljednicima,  između  suvlasnika 
nedjeljive ili djeljive stvari koja nije još podijeljena. Postojale su tri tužbe za razvrgavanje 
ovakvih  zajednica  i  ostvarivanje  prava:  za  diobu  susvojine,  za  podjelu  konzorcijuma  i  za 
utvrđivanje međa.

Skripta 
Privredno pravo  64 

Tutorstvo  (tutela)  kada  prestane  rađa  međusobna  prava  i  obaveze  između  tutora  i 
štićenika.  Obaveze  tutora  su  vratiti  imovinu,  podnijeti  račun  i  naknaditi  štetu  dokoje  je 
došlo  njegovom  krivicom.  Pupila  (maločjetnik,  štićenik)  je  dužan  nadoknaditi  moguće 
troškove  koje  je  tutor  imao  oko  imovine,  preuzeti  na  sebe  obaveze  koje  proizilaze  iz 
aktivnosti tutora. 

Legati  per  damnationem  i  sinendi  modo  stvaraju  obligacioni  odnos  između  nasljednika  i 
legatara do koga nije došlo voljom stranaka. 

DELIKTI 

Delikt je nedozvoljen akt, prekršaj pravne norme. 
Delikti  mogu  biti  javni  i  privatni.  Javni  delikti  se  još  nazivaju  i  krivična  djela.  Oni 
imaju elemente društvene opasnosti i izazivaju javne represije. Mnogi napadi na pojedince 
predstavljaju krivično djelo: ubistvo i sl. 
Staro  rimsko  pravo  je  mali  broj  prekršaja  smatralo  za  javni  delikt:  ubistvo,  izdaja, 
preoravanje  međe,  podizanje  ruke  na  porodičnog  starješinu,  bacanje  čini  na  usjeve,  a 
kasnije su tome dodati još ipovreda dostojanstva rimskog naroda. 
U  postklasičnom  pravu  teža  tjelesna  povreda  i  krađa,  uporedo  sa  privatnim,  dobijaju  i 
javnopravni karakter. 
Tek  uvođenjem  kompozicije  delikt  postaje  izvor  obligacije.  Primitivni  mentalitet  se  radije 
sveti nego što traži naknadu. Kasnije se to mijenja i Akvilijevim zakonom o naknadi štete 
uvodi  u  cjelosti  kompozicija.  Sve  delikte  možemo  podijeliti  na  one  koje  je  predvidjelo 
civilno i one koje je predvidjelo pretorsko pravo. 

Delikti ius civile­a 

Injurija  (iniuria)  je  delikt  koji  ima  karakter  privatnog  i  odnosi  se  na  napad  na  tjelesni 
integrite, odnosno to je nasrtaj na tijelo koji ostavlja posljedice. Pored ovoga postoje i dva 
posebna  oblika  napada  a  to  su:  prijelom  kosti  i  osakaćenje.  Odgovornost  je  proisana  u 
Zakonu 12 tasblica  i kreće se  od 25 asa za prvi, 300 asa za drugi, dok se za osakaćenje 
dozvoljava  i  talion.  U  klasičnom  pravu  delikt  mijenja  svoju  suštinu.  Tako  se  u  injuriju 
svrstavaju:  javne  uvrede,  dobacivanje  na  ulici,  sprječavanje  odlaska  u  pozorište,  ”mačja 
serenada”.  U  postklasičnom  pravu  mogao  je  oštećeni  birati  između  tužbe  za  delikt 
privatnog  prava,  kojom  se  zahtijeva  novčani  iznos  prema  procjenu  suda,  i  tužbe  za 
krivično  djelo,  za  koje  se  izriče  kazna  učiniocu.  Kada  je  učinilac  siromašan,  po  pravilu  se 
pokreće krivični potupak. I u jednom i u drugom slučaju uzgredna kazna je gubitak časti. 
Krađa (furtum) je u rimskom pravu šire shvatana tako da obuhvata i ono što se danas 
smatra utaja ili pronevjera. Krađa je srazmjerno blago kažnjavana izuzev u slučaju kada je 
lopov  uhvaćen  na  djelu.  Krađa  je  ne  samo  izvor  obligacija  (kazna  na  dvostruku  ili  višu 
vrijednost) već i osnov za krivično gonjenje ali tek od vremena Sule. 

Damnum  iniuria  datum  je  delikt  kojim  se  nanosi  šteta,  ali  bez  namjere  da  se 
neposredno ostvari korist. Akvilijev zakon o naknadi štete iz III stoljeća stare ere ima 
epohalan značaj za pravnu istoriju jer je rpvi put postavljeno načelo načelo naknade štete. 
Zakon ima tri poglavlja. U prvom se određuje da onaj ko ubije roba ili životinju koja živi u 
stadu  trba  da  nadoknadi  najveću  vrijednost  koju  su  životinja  ili  rob  imali  u  posljednjih 
godinu  dana.  Drugo  poglavlje  predviđa  odgovornost  za  sapovjerioca  koji  oprosti  dužniku 
dug,  čime  šteti  ostale  sapovjerioce,  dok  u  trećem  poglavlju  se  regulira  odgovornost  za 
ostale vrste štete, koje nisu predviđene prvom glavom.
Skripta 
Privredno pravo  65 

Dugo vremena ovdje se tražilo da postoji neposredna veza između radnje i posljedice i da 
je nanesena činjenjem, odnosno indirektne posljedice i one koje su nanesene nečinjenjem 
nisu  kažnjavane.  Tokom  klasičnog  perioda  ovo  je  izmijenjeno.  Na  tužbi  lex  Aquilia 
(Akvilija) i kasnijim njegovim tumačenjima izgrađena je savremena teorija naknade štete. 
Zato se i danas tužba za obeštećenje zove akvilijanska. 

Rapina  je  razbojništvo,  otimanje  stvari.  Rapina  rimskog  prava  je  teži,  kvalificirani  oblik 
krađe.  Prije  nego  što  je  izdvojen  u  poseban  delikt,  ovakav  način  otimanja  je  smatran  za 
krađu uhvaćenu na djelu­Ovaj delikt je u stvari pretorov ali je ubrojan u civilno pravo zbog 
toga što je bio kvalificiran oblik krađe, koja svakako spada u civilno pravo. 

Pretorski delikti 

Pretorski  delikti  su  oni  delikti  koji  su  jedno  vrijeme  bili  sankcionisani  javnim  mijenjem  i 
cenzorskim bilješkama ali je razvojem društva nastala potreba da se ovo pravno reguliše. 
Zato  pretori  svojim  ediktima  daju  mogućnost  odbijanja  tužbe  iz  posla  do  kojeg  je  došao 
prevarom ili prinudom, dozvoljavaju povraćaj u pređašnje stanje i stvaraju posebne tužbe 
kojima štite žrtvu i kažnjavaju delikventa. Tako su nastala tri najvažnija pretorska delikta. 

Prinuda (metus) je delikt koji se sastoji u tome štoje neko primorao drugog da zaključi 
ugovor  koji  ne  bi  zaključio  da  prinude  nije  bilo.  Prinuda  se  može  sastojati  u  primjeni 
zla(tuča,  vezivanje)  ili  prijetnji  primjene  zla.  Da  bi  postojao  delikt  potrebno  je  da  je 
prijetnja  ozbiljna  tako  da  je  u  stanju  pokolebati  i  stabilnu  ličnost  jer  pretor  ne  štiti 
kukavice.  Ako  bude  tužen  da  izvrši  ugovor  zaključen  pod  prijetnjom,  oštećeni  je  mogao 
istaći  prigovor prinude (exceptio metus), koji je trajno odbijao zahtjev tužioca. Ukoliko 
je ugovor zaključen i izvršen zbog prinude, mogla se podići podići tužba quod metus causa 
koja  je  glasila  na  četverostruki  iznos  štete.  Postoji  i  treća  mogućnost  ­  povraćaj  u 
prethodno stanje. Najčešće se koristi kada je protekao rok za tužbu. 

Prevara (dolus malus) je prema pravniku iz I stoljeća n. e. Labeonu, lukavo ili prevarno 
postupanje s ciljem da drugi bude doveden u zabludu i oštećen. Prevara postoji ne samo 
kada se neko dovodi u zabludu, već i ako se samo iskoristi zabluda u kojoj se oštećeni već 
nalazi.  Krajkem  republike  uvedena  je  tužba  zbog  prevare:actio  de  dolo  koja  je  glasila  na 
naknadu štete. 
Izigravanje  povjerilaca(fraus  creditorum)  se  javlja  kada  npr.  dužnik  postane 
pretjerano  “velikodušan”  te  poklanja  ili  prodaje  u  bescijenje  svoje  stvari  i  ne  naplaćuje 
dugove. Ovdje se i javila prva sankcija. Ako dužnik isplati jednog povjerioca oni koji imaju 
pravo  prvenstva  mogu  podići  interdikt  kojim  će  zahtijevati  od  privilegovanog  povjerioca 
da vrati ono što je primio. Nešto širi domašaj je imao povratak na ranije stanje koji je 
dozvoljen početkom klasičnog perioda. Treće i najznačajnije sredtvo bila je posebna tužba 
koja  j  dobila  ime  po  pretoru  koji  je  uveo  ­  actio  Pauliana.  Dok  se  interdikt  upotrebljavao 
protiv  pogodovanog  povjerioca,  restitucija  je  poništavala  otuđenja  imovine,  a  actio 
Pauliana  se  koristila  za  spriječavanje  svih  ili  gotovo  svih  postupaka  dužnika  koji  idu  na 
štetu njegovih povjerilaca. 
Uslov  za  njeno  poduzanje  je  šteta,  zatim  svijest  o  insolventnosti  na  strani  dužnika  i 
saznanje da je dužnik insolventan na  strani  onih koji su primili nešto  iz njegove  imovine. 
Ova  tužba  se  mogla  podići  protiv  dužnika  ali  je  mnogo  efikasnija  tužba  protiv  trećih  lica, 
jer im nalaže da vrate u imovinsku masu dužnika ono što su primili.

Skripta 
Privredno pravo  66 

Kvazidelikti 

Neke  nedozvoljene  radnje  rimski  pravnici  ne  svrstavaju  u  delikte,  već  u  kvazidelikte, 
tobožnje delikte. Tako je dobijena simetrija, koja u ono vrijeme, naročito u postklasičnom 
pravu, igra veliku ulogu. Postoje pravi ugovori i kvaziugovori, pravi delikti i kvazidelikti. 
Obligacije nastaju u sljedećim slučajevima:
· kada  sudija  učini  spor  svojim  ­  kada  sudija  ne  donese  presudu  na  vrijeme  ili 
nesavjesno presudi na štetu jedne stranke.
· šteta zbog izbačenih ili prosutih stvari
· šteta zbog okačenih ili postavljenih stvari
· šteta na stvarima povjerenim krčmarima, vlasnicima štala i brodarima. 

DOCNJA (mora) 

Dužnička  docnja  (mora  debitoris) ­  ne  samo  što  dužnik  treba  izvršiti  svoju  obavezu, 
on to mora učiniti na vrijeme. Ukoliko zakasni sa izvršenjem obaveze, pada u docnju. Ima 
obligacija kod kojih zakašnjenje u izvršenju obaveza ne izaziva naročito teške posljedice ali 
ima  i  takvih  kod  kojih  zakasniti  znači  gotovo  isto  kao  i  ne  izvršiti  uopće(haljina  za 
vjenčanje). I pored nekih pogrešnih tumačenja jasno je da bi bio u docnji dužnik mora 
biti  opomenut.  I  današnje  pravo  zahtijeva  opomenu  osim  kada  je  riječ  o  obligacijama 
kod kojih je rok bitan element, što se izričito ugovara. Potrebno je sem toga da je dužnik 
svojom  krivicom  dospio  u  docnju,  a  ne  ako  je  docnja  nastala  uslljed  više  sile.  Posljedice 
dužničke docnje su:pojačana odgovornost, pretvaranje obligacije u trajnu, naknada štete i, 
eventualno, ugovorna kazna. 

Povjerilačka  docnja  (mora  creditoris)  je  donekle  protivrječan  pojam  ali  i  pojam  koji 
otkriva  koliko  su  naši  pojmovi  površni  i  uopćeni.  On  pokazuje  da  je  i  u  jednostranim 
obligacijama  svaki  povjerilac,  pomalo  i  dužnik.  Povjerilac  pada  u  docnju  samo  ako 
neopravdano  odbije  prijem  izvršenja.  Posljedice  su:smanjenje  dužnikove  odgovornosti  i 
mogućnost da se na drugi način dužnik oslobodi svog duga. 

Gašenje obligacija 

Obligacioni odnos, za razliku od stvarnopravnog, zato što predstavlja dinamiku imovinskih 
prava,  po  pravilu  ne  traje  dugo.  Većina  obligacija  ne  predstavlja  sama  sebi  cilj,  već 
sredstvo,  način  da  se  dođe  do  stvarnopravnog  odnosa,  ili  da  se  postigne  neka  druga 
svrha. Sama ideja obligacije ima u sebi ugrađen i prestanak, nije cilj povjerioca da ostane 
zauvijek povjerilac, već da mu dužnik izvrši prestaciju, čime prestaje njihov odnos. 
Redovni  način  za  prestanak  obligacija  je  izvršenje(solutio),  ali  postoje  i  drugi 
načini 

Gašenje voljom stranaka 

SOLUTIO  znači  “odvezivanje.  Putem  obligacija  neko  se  “vezuje”,  a  solucijom  se 
“odvezuje”. 
Solucija se u užem smislu odnosi na isplatu duga, a u širem na svako izvršenje obligacije. 
U starom pravu nije bilo dovoljno da dužnik izvrši prestaciju koju duguje, već je potrebno 
zadovoljiti  i  zahtjev  forme.  Za  Paula  “ništa  nije  prirodnije  nego  da  se  obligacija  ugasi  na 
onaj način na koji je i zaključena”.
Skripta 
Privredno pravo  67 

To  podrazumjeva  da  ako  je  dug  nastao  stipulacijom  da  tako  treba  i  prestati.  Ako  su 
ispunjene sve formalnosti, dug se gasio čak i kada stvarne isplate nije bilo, putem fiktivne 
solucije. 
Kod izvršenja obligacije postavljaju se pitanja: ko, kome, gdje, kada i šta treba izvršiti. 
Obavezu  treba  izvršiti  sam  dužnik,  ako  to  nije  prenio  na  neko  drugo  lice.  Obavezu  treba 
izvršiti  povjeriocu  ili  licu  koje  on  ovlasti.  Obligacija  se  izvršava  na  mjestu  koje  je 
predviđeno ugovorom ili ondje gdje sama priroda obaveze to nalaže. Obavezu treba izvršiti 
kada  bude  dospjela.  Dužnik  mora  izvršiti  ono  što  je  predmet  obligacije.  Kao  dokaz  o 
izvršenju  prvo  su  primjenjivane  stare  forme  kojima  se  zaključivala  obligacija.  Kasnije  se 
počelo pribjegavati priznanicama. 

NOVATIO  (prenov)  postoji  kada  se  stara  obligacija  ugasi  i  umjesto  nje  stvori  nova. 
Uslovi za prenov su: novi element, forma i volja da se izvrši novacija. Promijenjena može 
biti  stranka,  osnov  ili  neki  drugi  važan  elemenat.  Novacija  se  obavlja  putem  stipulacije. 
Danas je režim prenova drugačiji i njegova primjena znatno uža, jer novacija više ne služi 
cesiji i ekspromisiji, kao što je to bio slučaj u rimskom pravu. 

LITIS  CONTESTATIO  je  imala  gotovo  isto dejstvo  kao  novacija  jer  se  radi  o  onoj  dfazi 
sudskog  postupka  pred  pretorom  kada  u  momentu  zaključenja  prvog  dijela  postupka, 
među strankama više ne postoji dotadašnji obligacioni odnos. sada nastaje novi obligacioni 
odnos  koji  se  sastoji  u  tome  što  su  stranke  dužne  da  dovedu  spor do  kraja,  do  izricanja 
presude.  I  sama  presuda  na  neki  način  djeluje  novatorski:ona  gasi  i  ovu  obavezu  a 
uspostavlja novu, koju nalaže kondemnacija. 

OPROŠTAJ DUGA je u starom pravu dozvoljavan ali samo u određenoj formi koja se po 
pravilu sastojala u fiktivnoj isplati duga. 

Gašenje obligacija bez volje stranaka 

SMRT kod nekih obligacija znači i njihovo gašenje. To su prvo obligacije iz delikta, koje su 
i  aktivno  i  pasivno  nenasljedive.  Mandat  i  ortakluk  kao  obligacije  koje  se  sklapaju  sa 
osobama od posebnog povjerenja stvaraju takođe obaveze koje nisu nasljedive. Također 
se ne prenose obaveze iz ugovora koje rađaju obligaciju intuitu personae. 

GUBITAK  STATUSA  GRAĐANINA  (capitas  deminutio)  tu  se  deliktne  obaveze  ne 
gase ali se zato gase kontraktne (ugovorne )obaveze. Ako slobodan građanin postane rob 
ili rimski građanin peregrin, njegovi povjerioci će ostati praznih šaka, a ni on ne može tužiti 
svoje povjerioce. 

CONFUSIO  postoji  ako  se  u  jednoj  ličnosti  nađe  i  povjerilac  i  dužnik.  (nasljeđem  ili 
usvojenjem). 

Neskrivljena propast stvari ­ dok je u rukama dužnika stvar može propasti bez njegove 
krivice. Drugi uslov je sama stvar, Ako je stvar individualno određena (konj Pegaz), bilo da 
je propast te stvari skrivljena ili n, to dovodi do nemogućnosti izvršenja obaveze. Tada se 
postavlja  pitanje  ko  će  snositi  imovinske  posljedice  te  nemogućnosti.  Opće  načelo  je  da 
snosi onak koji je kriv, a ako niko nije kriv­onda vlasnik stvari.

Skripta 
Privredno pravo  68 

KOMPENZACIJA (compensatio­prebijanje). 

Modestin je definirao kao međusobno potiranje duga i potraživanja. Zato je kompenzacija 
način  gašenja  obligacija.  Formalizam  starog  prava  nije  dozvoljavao  prebijanje  dugova. 
Postepeno  je  rimsko  pravo  počelo  dozvoljavati  prebijanje,  najprije  pojedinačno  a  onda  i 
kao opšti princip. 
U klasičnom pravu uvedena je kompenzacija  kao opće načelo u poslovima bonae fidei. U 
postklasičnom  pravu  došlo  je  do  sljedećih  pravila.  Da  bi  se  mogle  prebiti  dvije  tražbine 
potrebno je da budu: uzajamne, istorodne i likvidne. 
Uzajamnost  znači  da  se  mogu  prebiti  dugovi  između  lica  koja  su  međusobno  povjerilac  i 
dužnik. 
Istorodnost  se  sastoji  u  potrebi  da  obaveze  budu  iste  vrste  (ne  mogu  se  kompenzirati 
babe i žabe). 
Likvidnost  se  sastoji  u  zahtjevu  da  obaveze  budu  “čiste  i  jasne”.  Nije  dopušteno  prebiti 
sporno potraživanje sa nespornim. 
Za razliku od novacije, koja je izgubila nekadašnji značaj, kompenzacija je čest 
i  važan  posao  savremenog  prava.  Ona  se  primjenjuje  u  unutrašnjem,  a  još  više  u 
međunarodnom prometu. Kliring je jedan njen oblik.

Skripta