PALGO CENTAR

CIVILNO DRUŠTVO
I
NEVLADIN SEKTOR

Beograd, 2002

1
Izdavač:
MAGNA AGENDA
Copyright 2001.
(E-mail: agenda@eunet.yu)

Za izdavača:
Prof. dr Mijat Damjanović

Urednik:
Branka Petrović

Redaktori:
Žarko Paunović
Sanja Nikolin
Nataša Vučković

2
 SAD R ŽAJ

UVOD (Branka Petrović)

NEVLADINE ORGANIZACIJE, CIVILNO DRUŠTVO, DRŽAVA

Civilno društvo (Žarko Paunović)
Izazovi društevnog ugovaranja: građani, neprofitne
organizacije i vlast (Uredništvo SEAL-a)
Odnos države i nevladinih organizacija (prof. dr Vukašin Pavlović)
NVO i država – društveni partneri (Slobodan Reljić)
Novi društveni ugovor – profitni i neprofitni sektor (Slobodan Reljić)
Katalizator za pro-volontere: Programi i zakonodavstvo (Diana Perez-Buck)
Dobrovoljni rad i društvena kriza (mr Miroslav Brkić)

NEVLADINE ORGANIZACIJE – POJAM, ZNAČAJ, KLASIFIKACIJE,

PROFIL (dr Marija Kolin)
Pojam i značenje
Definicija
Klasifikacija
Istraživanja neprofitnog sektora u razvijenim zapadnim društvima
Revitalizacija neprofitnog sektora u postkomunističkim zemljama
Uloga međunarodnih organizacija
Glavni problemi trećeg sektora zemalja u tranziciji

NEVLADINE ORGANIZACIJE U SRBIJI (NGO Policy Group)

Kontekst
Karakteristike trećeg sektora u Srbiji
Tipovi NVO-a
Kratak istorijat NVO sektora
Institucionalni razvoj NVO sektora
Stanje trećeg sektora
Zaključci

IZGRADNJA KAPACITETA NEVLADINIH ORGANIZACIJA

Infrastruktura – ključ razvoja trećeg sektora (prof. dr Miroslav Ružica)
Sloboda udruživanja po Evropskoj konvenciji
o ljudskim pravima (Magda Krzyzanowska-Mierzewska)
za registrovanje nove organizacije (Živka Vasilevska)
Pravni vodič za NVO (Živka Vasilevska)
Učeća organizacija (Marija Raos, autorski tekst)

GLOSAR NEPROFITNOG SEKTORA

INTERNET RESURSI O NEVLADINIM ORGANIZACIJAMA

O AUTORIMA

3
UVOD

Civilno društvo i nevladine organizacije, dva su pojma koja su poslednjih desetak

godina izazivala najviše kontraverznih tumačenja. Iako su ušla u svakodnevnu upotrebu
još uvek se tumače na različite načine, i često se i ne razume šta se pod njima misli. O
civilnom društvu je objavljen jedan solidan broj naučnih i teorijskih tekstova i knjiga,
jer se o njemu počelo govoriti još osamdesetih godina. On je reaktualizovan u našem
naučnom i političkom govoru već u prvim počecima krize i raspada real-socijalizma.
Međutim, o nevladinim organizacijama kod nas ima veoma malo pisanih tekstova i
knjiga, a o razvoju civilnog društva i značaju nevladinog sektora, skoro da i nema
sistematičnog materijala.

Stoga je za potrebe realizacije projekta "Podizanje kapaciteta lokalne zajednice" (kojeg

realizuje Palgo centar u saradnji sa G 17 Plus i Centrom za razvoj neprofitnog sektora),
napravljen ovaj zbornik radova od kojih su neki do sada već objavljeni, a neki se
objavljuju prvi put, kako bi se građanima približile ideje i prakse rada nevladinih
organizacija i civilnog društva. Celokupna zamisao ovog zbornika je usmerena ka tome
da se na što pristupačniji način objasni šta ovi pojmovi znače, u kakvoj su oni
međusobnoj vezi i zašto je važno za potrebe lokalne zajednice razvijati civilno društvo i
nevladine organizacije.

Zbornik je podeljen u šest celina. U prvom delu se nalaze tekstovi koji objašnjavaju
civilno društvo, odnos i značaj NVO za razvoj civilnog društva i države, kao i odnos
izimeđu NVO i države te odnos između NVO i profitnog, ekonomskog sektora. U
drugom delu se govori o pojmovima i značaju NVO u svetu, njihovoj kalsifikaciji i
razvoju u razvijenim društvima kao i zemljama koje su u tranziciji. Treći deo se bavi
NVO-ama u Srbiji, a četvrti je više praktične prirode i objašnjava neke osnovne
elemente značajne za rad i razvoj nevladinih organizacija kao što su pravni problemi,
razvoj infrastrukture i rad na stalonom podizanju kapaciteta organizacije.

Svim zainteresovanim građanima za probleme rada NVO i civilnog društva, na kraju

Zbornika dajemo Glosar trećeg setkora, i nekoliko stotina važnih internet adresa na
kojima možete naći sve najvažnije informacije o radu i razvoju NVO u celom svetu.

Izbor tekstova za Zbornik su uradili: Žarko Paunović, Sanja Nikolin, Nataša Vučković i
Branka Petrović.

U Beogradu, 10. januar 2002. Branka Petrović

4
 CIVILNO DRUŠTVO,
NEVLADINE ORGANIZACIJE,
DRŽAVA

5
Žarko Paunović

CIVILNO DRUŠTVO∗

Pojam civilnog društva je jedan od onih pojmova koji su imali ključnu ulogu u kritici i rušenju
sistema realnog socijalizma. To je bio pojam koji je označavao jednu vrstu alternativnog društva
tada postojećem autoritarnom, realsocijalističkom društvu. Njegova je upotreba kod opozicije
imala značenje pozitivnog koncepta koji vodi ka demokratskim promjenama i lijeka koji može
da izliječi sve bolesti istočnoevropskih društava. Kod vlastodržaca, ovaj pojam dugo vremena je
bio izjednačavan s buržoaskim, kapitalističkim društvom, kojem su pridavane izrazito negativne
konotacije. Zbog toga mnogi smatraju da je civilno društvo smišljeni projekat Zapada kako bi
se uništio ne samo komunizam, nego, kako današnji nacionalisti govore, kako bi se uništili i
razbili slovenski narodi.

Pojam civilno društvo za mnoge je i dan danas pravi bauk. U javnosti je dosta uvriježeno
mišljenje da je ovaj pojam izmišljotina stranog svijeta, da se iza njegovog imena krije smišljena
zavjera novog svjetskog poretka ili pak, da predstavlja ko zna još kakvu opasnost za našu
zemlju i narod. Naravno, ima i onih građana, koji ne misle da taj pojam predstavlja nekakvu
zavjeru ili izmišljotinu, ali isto tako, zbog toga što ne znaju njegovo značenje, na njegovu
upotrebu gledaju s nevjericom i podozrenjem. Mnogi se zapitaju šta taj pojam znači, i kakve su
to države u kojima postoji civilno društvo, ali teško da će u domaćoj javnosti naći na neka
popularna objašnjenja, osim naučno-teorijskih analiza1.

Zato sam u ovom tekstu pokušao da na što jednostavniji način objasnim ovaj pojam u njegovim
osnovnim elementima, spreman na rizik koji slijedi iz ovakvog pristupa. Pisanje popularnih
članaka, koji pokušavaju da jednu složenu i teorijsku pojavu svedu na jednostavnu i lako
razumljivu, uvijek je problematično i nailazi na kritike s obje strane. Stručna javnost takve
tekstove potcjenjuje i ne smatra ih teorijski relevantnim, dok oni za koje se pišu i dalje su njima
nezadovoljni, jer im stvar ne razjašnjavaju dovoljno. Osim toga, poznato je da, pokušavajući da
se slobodnije interpretiraju neke teorijske koncepcije, lako zapada u njihovu vulgarizaciju.
Zadržati sredinu, vrlo je teško. Zato sam se odlučio da pojam civilnog društva razjasnim kroz
pojmovno razjašnjenje njegovih osnovnih elemenata: građanin, ljudska prava, pravna država i
vladavina prava, legitimitet, građanska neposlušnost, pluralizam, autonomne građanske
organizacije, tolerancija i sl.

Istorijsko porijeklo pojma

Iako se misli da je pojam civilnog društva tek novoizmišljeni pojam, istorija i porijeklo mu
kazuju da je on nastao već u antici. Latinski izraz societas civilis je prijevod grčkog koinonia
politike i označava zajednicu građana. Drugo ime za ovaj pojam jeste građevinsko društvo, jer,
uostalom, to u doslovnom prijevodu i znači latinski pojam societas civilis. "Civilno" potječe od
riječi civis, što znači građanin, građansko. Tada je taj pojam imao drugačije značenje nego
danas. U početku upotrebe (npr. kod Platona i Cicerona, prije nove ere), označavao je

Tekst je objavljen u knjizi «Abeceda demokratije», Centar za antiratnu akciju i Građanski savez Srbije, Beograd
1997.
1
U ovom tekstu sam pokušao da na što kraći jednostavniji i popularniji način prikažem i objasnim jedan veoma
složen pojam. Zbog toga sam izbjegavao da u tekst unosim citate iz stručne, naučne literature kao i da sve to
označujem mnogobrojnim fusnotama. Kako ovo nije naučni rad, nadam se da će mi ovakav pristup biti oprošten.
Umjesto toga, na kraju teksta sam naveo relavantnu domaću literaturu, koju čitaoci mogu pronaći u našim
bibliotekama i knjižarama, kako bi sami mogli da više saznaju o ovom problemu.

6
istovremeno i državu i društvo. Kasnije je korišćen da bi se u teoriji razlikovale koncepcije
društveno-političko značenje, kao pojam koji označava pokušaj formiranja društva nezavisnog
od države. Ovakvo shvatanje pojma javilo se u periodu od 16-19 stoljeća, kada je društveni
razvoj doveo do borbi za što manje uplitanje feudalne i apsolutističke države u svakodnevni
društveni život. To su začeci podjele na građansko društvo i državu, kada je razvoj društva
vodio stvaranju sve širih samostalnih područja i oblika djelatnosti (ekonomije, bankarstva,
kulture, obrazovanja, crkve…), a koja nisu mogla da opstanu i djeluju pod nadzorom države.
Tek sa Hegelom i Marksom u 19. stoljeću, dolazi do promjene tradicionalnog značenja ovog
pojma i razdvajanja društva i države na dve zasebne i odvojene sfere. Time je pojedinac, čovjek,
podjeljen na dvije uloge. Jednu koju ima u društvu kao građanin i privatna osoba, i drugu koju
ima u državi kao državljanin i javna osoba.

Društvo u jednom najširem smislu označava oblik povezanosti među ljudima koji se zasniva na
dobrovoljnosti, prijateljstvu (drugarstvu), te zajedničkim interesima i ciljevima. Ljudi u svom
životu stupaju u različite odnose s drugim ljudima, rukovodeći se svojim materijalnim
interesima s ciljem da zadovolje svoje potrebe. Nasuprot tome, kada govorimo o povezanosti
ljudi koja je utemeljena na srodstvu, zajedničkom vlasništvu ili korišćenju imovine, tada
govorimo o zajednici. Zajednica je pojam koji je suprotan pojmu društva i predstavlja
nedobrovoljan oblik veze među pojedincima, zasnovan na njihovom povjerenju, intimnosti i
slozi. Dok se zajednica zasniva na emocionalnoj vezanosti njenih pripadnika, društvo se zasniva
na racionalnoj vezanosti, koja je uslovljena privatnim interesima. Zajednica nije dobrovoljna,
zato jer ne možemo izabrati gdje ćemo se roditi i ko će nam biti roditelji, ali se zato kao
pripadnici društva slobodno i dobrovoljno, prema našem interesu, opredjeljujemo s kim ćemo se
i koliko povezivati i sarađivati. Osim što je pripadnik zajednice (porodica, zadruge i slično), i
pripadnik društva (raznih grupa, organizacija i odnosa zasnovanih na prijateljskim,
profesionalnim, poslovnim vezama), čovjek je istovremeno i pripadnik države u kojoj živi -
državljanin. Kada djeluje kao pripadnik društva (građanin), u kojem zadovoljava svoje
egzistencijalne potrebe, onda je on u ulozi privatne osobe u čiju sferu država ne bi trebalo da se
mnogo upliće. Nasuprot tome, kada djeluje kao pripadnik države (državljanin koji brine za širu
zajednicu u kojoj živi), onda je on javna osoba, jer pitanja koja se tiču države su javna i briga su
svih građana. Na taj način je izvedena podjela na privatnu i javnu sferu, društvo i državu.

Društvo i civilnost

Kada raščlanimo pojam civilnog društva, onda vidimo da se taj pojam sastoji od dvije riječi, od
riječi društva i od riječi civilnog. Svaka od njih objašnjava jedan aspekat pojma. Ako pojam
gledamo samo s aspekta društva, onda vidimo da on u sebi sadrži ekonomski element, u kojem
pojedinci putem tržišta uspostavljaju međusobne odnose da bi zadovoljili svoje potrebe.
Proizvodnja i razmjena dobara na tržištu sačinjavaju tu vezu koja čini društvo. Tržište je
osnovna nit koja povezuje pojedince u društvu i na taj način stvara društvo kao sferu u kojoj se
građani povezuju na osnovu interesa. Iz tog je povezivanja nastala javnost, najprije kao oblik
privatne komunikacije među ljudima, a kasnije kao oblik društvene, javne komunikacije, bitne
za zajednicu. To je dovelo do potrebe sve uglađenijeg i civiliziranijeg komuniciranja među
ljudima, pa se tako civilno društvo, počelo razvijati i kao "civilizirano" društvo. Tako je pored
tržišta, koje povezuje pojedince na osnovu ekonomskog interesa, osnovni integrativni element
civilnog društva, element koji spaja pojedince, postala i javnost, kao skup društvenih
komunikacija i socijalnih veza koje pojedinci uspostavljaju u zajednici gdje žive.

Pored ovog ekonomskog elementa, koji se odnosi na sadržinu riječi "društvo", postoji i onaj
drugi, koji se odnosi na riječ civilno (građansko), koji govori o tome da je to društvo, pored
društva građana i civilizirano društvo. Civilno društvo je društvo koje je nastalo nakon što je
prirodno stanje prevladano uspostavljanjem civiliziranog stanja. U prirodnom stanju prevladano

7
uspostavljanjem civiliziranog stanja. U prirodnom stanju odnosi među pojedincima zbivaju se
kao borba u kojoj se proizvoljno primjenjuje sila i u kojem vlada zakon jačeg. Građansko,
civilno stanje ne karakteriše sila, već ugovor. U njemu pojedinci sklapaju ugovor kojim se,
pored ostalog, odriču primjene sile u mogućim sporovima. Ovim ugovorom, koji u pisanoj
formi predstavlja ustav države, oni pristaju da jedino ima pravo primijeniti silu u konfliktu
vlast, koju su oni izabrali i ugovorom ustanovili. Zbog toga, uslov opstanka ovakvog
civiliziranog društva jeste, da građani ne budu naoružani i da u međusobnim odnosima nemaju
pravo da jedni prema drugima primjenjuju silu. Jedino ko ima pravo da primjeni silu i da bude
naoružan, jeste država koja to može činiti samo na ograničen način, propisan ustavom i
zakonima. Država ima poseban aparat za uspostavljanje i održavanje pravnog poretka
(pravosuđe i policiju). Vojska je podložna i odgovorna civilnoj vlasti (parlamentu, vladi,
predsjedniku), a vrhovni komandant i nadležni ministar su civili, a ne vojnici. Civilno
(civilizirano) društvo je u tom smislu suprotnost vojnom i ratničkom društvu. To je društvo koje
pretpostavlja i traži mir. Takođe, ovaj pojam civiliziranosti označava i podrazumijeva i
tolerantno ponašanje, koje omogućava ljudima da prihvate jedni druge kao ravnopravne i
slobodne članove društvenog poretka.

Pored ovih pojmova, u upotrebi je još i pojam otvoreno društvo, koji se često upotrebljava kao
sinonim za civilno društvo.

Civilno i otvoreno društvo

Kada se danas govori o civilnom društvu, onda se prvenstveno misli na jedno novo, drugačije
društvo, društvo koje predstavlja alternativu jednom autoritarnom, zatvorenom društvu kakvo je
bilo realsocijalističko i kakva su ova nova nacionalistička, nastala na njegovim razvalinama.
Zato se još kao sinonim za civilno društvo koristi i pojam "otvoreno društvo", jer se ono ne
može ostvariti u političim okvirima zatvorene države.

Pojam otvoreno društvo je širi, neodređeniji i fleksibilniji, te se zato kaže da je otvoreno društvo
viši oblik društvenog uređenja od zatvorenog,jer u njemu postoje sve vrste društvenih i ljudskih
komunikacija. To je društvo tolerancije i slobode kretanja ljudi i ideja. Ono se ne može svesti
samo na jedan element koji isključuje sve ostale, kao što je npr. pripadnost naciji. Pored toga što
smo pripadnici neke nacije, mi smo istovremeno i članovi raznih ustanova, institucija,
udruženja i organizacija. U svakom od tih oblika svog djelovanja mi vršimo neku ulogu
pomoću koje želimo da zadovoljimo neku potrebu i ostvarimo svoj određeni interes. Tako na
primer, poseban interes i potrebu imamo kao članovi porodice, posebno kao članovi neke
partije, posebno kao pripadnici neke religije, posebno kao radnici u svojoj profesiji itd. Svaki od
ovih interesa na svoj način utječe na naš život, a svi oni zajedno čine ukupnost naše egzistencije
i postojanja.

U svakom slučaju, otvoreno društvo je širi pojam od civilnog društva. Otvoreno društvo je
uvijek društvo koje, da bi bilo otvoreno, ima elemente civilnog društva, kao što je civilno
društvo, da bi to uopšte bilo, uvijek i tip otvorenog, kompleksnog društva. To su pojmovi koji se
nadovezuju i isprepliću.

Ovo je jedan opšti okvir koji označava civilno društvo. On se sastoji od konkretnih unutrašnjih
elemenata koji ga sačinjavaju, a to su:
1. Polazna i osnovna tačka koja čini civilno društvo je građanin, koji postoji samo ako
su zagarantovana njegova prava i slobode;
2. Građani, pojedinci se povezuju s drugim pojedincima na osnovu vlastitih interesa
putem tržišta i tako stvaraju društvo. Ono nastaje razmjenom roba, kapitala, znanja, informacija.
Za njega je potrebna pravna država i pravni sistem koji će biti garant tih odnosa:

8
 3. Pored pravne države, suštinski element je i vladavina prava koja podrazumijeva da su
svi pred zakonima jednaki i da im svi podliježu; da su manjinama zagarantovana njihova prava;
da se pravila donose po već ustanovljenim principima u okviru demokratskih ustanova itd;
4. Osim što se veze uspostavljaju zbog materijalnih interesa, postoje i druge potrebe
pojedinaca koje potiču od društvenog pluralizma - pluralizma interesa (ekonomski, socijalni,
politički, kulturni pluralizam), koji se uspostavlja na osnovu autonomije društvenih dijelatnosti i
prava i sloboda čovjeka i građanina;
5. To pretpostavlja autonomiju društva nasuprot državi, autonomiju različitih društvenih
dijelova i asocijacija kao što su privreda, nauka, štampa, univerzitet, sindikati, crkva, kulturne
institucije, udruženja građana i sl. Država je tu samo da utvrdi najopštije okvire u vidu zakona
kojima se regulišu pravila igre kojih svi treba da se pridržavaju;
6. U svemu tome, značajnu ulogu ima sfera javnosti, u smislu otvorenog političkog i
ekonomskog prostora, društvenih veza i komunikacija, bez koje se ne mogu ostvariti slobodna
razmjena ideja i informacija. Neophodan uslov za to je postojanje slobodnih i nezavisnih
medija;
7. Pored toga, potrebna je i građanska, civilna kultura, koja je bitna za formiranje
građanina, čovjeka s vlastitom sviješću i odgovornošću. Za to je potrebna demokratska ili
participativna politička kultura, jer samo ona je povoljna za razvoj civilnog društva;
8. Djelovanje ovih građana podrazumijeva i kulturan dijalog, toleranciju i nenasilno
rješavanje sukoba (pregovorima i kompromisima).

Čovjek, građanin, državljanin

Pojedinac se u svakodnevnom životu pojavljuje u više raznih uloga, pa se zbog toga govori o
trojnom određenju ljudske ličnosti, i to kao čovjeka, građanina i državljanina.

Čovjek je određen svojim prirodnim osobinama i vezama koje su karakteristične za sve

pripadnike ljudskog roda. Najznačajnije među njima su porodične, koje su lična stvar dotičnog
pojedinca i njegovih najbližih pripadnika. Zato ih nazivamo intimnim vezama, a taj deo života
je nazvan intimnom sferom. U toj sferi čovjek opstaje i u njoj on stupa u odnose koji su
zasnovani isključivo na srodstvu (rodbinskim vezama) ili na ličnom izboru (npr. slobodan izbor
bračnog druga, prijatelja). Na tom nivou, koji se najčešće formira kao porodica, čovjek
zadovoljava svoje primarne potrebe za drugim ljudima. U porodici svaki čovjek još kao dijete
prođe kroz osnovne procese socijalizacije, tj. procese navikavanja na život s drugim ljudima,
život u društvu i zajednici. Taj proces je pretpostavka za život izvan ovog porodičnog kruga.

Pojam građanina

Napuštajući porodični krug i sferu intimnosti, čovjek se uključuje u društvo, gdje postaje
građanin, ali samo ako su ispunjeni neki uslovi. Postoji nekoliko značenja ovog pojma.
Uobičajeno je da se pojmom građanina označava pripadnik jedne države, njen državljanin ili
podanik koji je u njenoj pravnoj nadležnosti. Takođe, veoma često, ovaj se pojam koristi kada
se govori o čovjeku koji živi u gradu, urbanoj sredini koju obilježava urbani način života i
gradska kultura. Osim toga, građanin još označava i pripadnika određene građanske klase u
odnosu na pripadnika druge klase, na primer radničke. Ipak, najčešće se pojam građanina
upotrebljava u značenju koje je sadržano u pojmu državljanina, kao oznaka za pripadnika
određene organizirane političke zajednice u kojoj se utvrđuju i obezbeđuju svi bitni uslovi
zajedničkog života i odnosa među ljudima. U ovom slučaju svojstvo građanina je određeno
njegovim političkim položajem u društvu kojeg ima na osnovu ukupno datih sloboda, prava i
dužnosti, koje uživa u okviru dotične političke zajednice. Po ovom tumačenju, građanin je samo

9
onaj pojedinac koji je nosilac određenih prava i dužnosti. Pojedinac, građanin je tako shvaćen
kao politički subjekt koji brine za zajednicu u kojoj živi.

U najopštijem smislu, građanin (pojedinac) je čovjek sa određenim krugom prava i dužnosti

koji mu se priznaju u okviru društveno-političke zajednice za koju je vezan relativno trajnim
pripadanjem. Građanin je oznaka za čovjeka koji djeluje i živi u civinom/građanskom društvu, u
kome se brine za zadovoljenje svojih individualnih (pojedinačnih) materijalnih i drugih potreba,
ali i potreba društva. On je zato, prije svega, određen svojim interesom koji nastoji ostvariti kao
ljudsko biće sa svim svojim osobinama. Odnosi među građanima se na taj način zasnivaju kao
interesni odnosi i zbivaju se izvan porodičnog, intimnog kruga. Osnov toga odnosa postaje na
jednoj strani tržište, na kojem se razmenjuju kapital i robe, a na drugoj javnost, koja omogućava
razmjenu ideja i društvenu komunikaciju. Mreža ovakvih odnosa, koji se međusobno isprepliću,
čini društvene odnose i društvo. Da bi se to moglo ostvariti za sve građane jednako, svima
njima se moraju jamčiti ista prava. Ona se u ovom slučaju jamče i garantuju ustavom i
zakonima (građanskim i privrednim pravom).

Međutim, da bi neki pojedinac bio građanin i dostigao status građanina, nije dovoljno da on ima
zajamčena prava i slobode koje mu kao ljudskom biću pripadaju, već je potrebno da on ta prava
i koristi. I pored najboljih namjera i ciljeva, bilo pojedinaca, bilo države, njegova prava mogu
biti ugrožena, kao i prava ostalih članova političke zajednice u kojoj živi. Ako se pojedinac sam
ne angažuje na zaštiti svojih prava i prava drugih, već trpi njihovo kršenje, on nije građanin, već
podanik. Pojedinac dobija status građanina samo onda ako su mu pravnim sistemom
zagarantovana prava i slobode, i samo onda ako ih on primenjuje. To znači da pojam građanina
podrazumijeva aktivnog pojedinca, pripadnika društva, koji se brine za zajednicu u kojoj živi,
koji učestvuje u javnom životu. Tek ovakav pojedinac, koji ima status građanina, je osnovni
akter civilnog društva. Bez toga, nema građanina, a ni civilnog društva.

Pojam državljanina

Državljanin je čovjek koji je pripadnik javne sfere (za razliku od intimne i privatne). On je za
razliku od čovjeka i građaninakoji su konkretne osobe, oznaka apstraktne osobe koja je
svedena na političko pravo.

Osoba je apstraktna u tom smislu što je oslobođena svih svojih specifičnih osobina, tj. određena
je samo kao individua, čovjek, bez obzira da li je star ili mlad, Eskim, Francuz ili Italijan, bez
obzira kojem sloju ili klasi pripada, bez obzira da li je muško ili žensko i da li je pripadnik ove
ili one religije. Kad određujemo pojam državljanina, ništa od ovih specifičnih osobina nije
bitno, već je bitno samo to da je dotična individua čovjek i da kao čovjek ima svoju slobodu i
prava. U ovom smislu, svi su ljudi jednaki po tome što su ljudi i zato im svima pripadaju
jednaka prava. Ova apstraktna jednakost je osnov i temeljna vrijednost demokratskog poretka.
Bez nje ne može ni biti demokratije, jer nam naše životno iskustvo pokazuje da ljudska bića
kakva doista jesu, nisu jednaka. Znamo da se Marko i Jelena razlikuju od Pere i Mire, i da zbog
toga uopšte nisu međusobno jednaki, ali ako zanemarimo te njihove razlike i posmatramo ih
samo kao ljude onda postižemo nivo jednakosti. Ta jednakost je politička jednakost, jednakost u
pravima. Svi imaju jednako pravo u nekoj zajednici samo zato što su ljudi. Da li će ta prava
svaki pojedinac u potpunosti zadovoljavati, njegova je lična stvar, ali je bitno da su mu ona
omogućena (npr. da li će neki pojedinac glasati na izborima, njegova je lična stvar, ali bez
obzira na to on mora imati pravo da glasa). Tek takvi apstraktni pojedinci (državljani) jesu
subjekti (stvaraoci) političke zajednice.

Dakle, državljanin je subjekt javne sfere, aktivna osoba koja djeluje i izaziva djelovanje. Kao
takav, on je nosilac prava, ranopravan s drugima. On je član političkih zajednica (država) i kao

10
takav uključen je u mehanizam društvenih odnosa koji su regulisani određenim pravilima. Da bi
pojedinac mogao biti subjekt odnosa u zajednici tj. da bi mogao biti državljanin, on mora
ispunjavati najmanje dva osnovna uslova.

Prvo, on mora biti punoljetan. Punoljetstvo se priznaje automatski na osnovu određenih godina
života. Kod nas je to osamnaest navršenih godina. Tada se pretpostavlja da je pojedinac u stanju
da razumno shvata i prosuđuje javne poslove i da je sposoban da sam o sebi vodi brigu, a
samim time i o zajednici u kojoj živi. Iz ove punoljetnosti proizlazi i osnovno političko pravo
pomoću kojega on postaje subjekt političke zajednice (države), pravo na sudjelovanje u
konstituciji političke zajednice (da bira i bude biran).
Drugo, mora pripadati određenoj političkoj zajednici, tj. mora imati nečije državljanstvo. Ono
se najčešće stiče na osnovu rođenja. Svi kojima je ovaj status državljanina priznat u načelu su
ravnopravni jer im iz toga Ustavom i zakonima proizlaze sva osnovna ljudska prava koja
moraju biti jednaka za sve pripadnike dotične zajednice. Ako nema te ravnopravnosti, onda
nema smisla govoriti o državljanima, niti o državljanima drugog reda, već samo o podanicima.

Državljanin odlučuje o tome šta je bolje za zajednicu, kako će se određena zajednica

konstituirati i kako će funkcionirati, i to polazeći od svog mišljenja o tome koja je varijanta
najbolja i najracionalnija. U praksi se, prilikom odlučivanja, državljanin, često rukovodi i
svojim privatnim ili grupnim interesom (dakle kao građanin, pripadnik civilnog društva) ili na
osnovu svojih emocionalnih sklonosti za određene ideje, ličnosti i sl. Time se opravdava ova
razlika građanina i državljanina (koja se inače u domaćoj literaturi gubi). Dok je građanin
konkretna, pojedinačna osoba, državljanin je apstraktna osoba, oslobođena svih pojedinačnih,
specifičnih osobina (nacionalnih, vjerskih, klasnih i sl). Građanin se u svojim djelovanjima
rukovodi privatnim interesom, a državljanin opštim, zasnovanim na opštem dobru (onom
interesu koji je zajednički svim članovima društva). Međutim, kako se i građanin, brinući za
privatno dobro neminovno brine i za opšti interes zajednice, što ga onda povezuje s pojmom
državljanina, to se onda gubi ova razlika između građanina i državljanina, to se onda gubi ova
razlika između građanina i državljanina i govori se samo o građaninu, a pojam državljanina je
ostavljen samo za one slučajeve kada se govori o pripadanju nekoj konkretnoj državi, pa se kaže
on je finski ili italijanski državljanin.

Zato se pojam državljanina kod nas rijetko upotrebljava u gore pomenutom značenju. Umjesto
toga, u upotrebi je pojam građanina koji u ovom slučaju obuhvata oba značenja: i čovjeka kao
pripadnika civilnog društva i čovjeka kao pripadnika određene države. No, bez obzira koji
pojam upotrebljavali, bitno je reći da ni građanina, ni državljanina nema ako u zajednici nisu
zagarantovana i primjenjena osnovna ljudska prava. Samo pod uslovom postojanja sloboda,
prava i dužnosti, čovjek može funkcionirati kao građanin i kao državljanin. U protivnom, ako
tih prava nema, onda je čovjek sveden na podanika, koji ni o čemu nema pravo odlučivati, već
se samo poslušno pokoravati i trpjeti.

Osnovna ljudska prava

Osnovna ljudska prava ili drugačije rečeno, prava čovjeka i državljanina, predstavljaju ona
prava koja pripadaju svim ljudskim bićima jednako, upravo zato što su ljudska bića.
Ustanovljavanjem i garantovanjem ovih prava, politička zajednica (država), omogućava zaštitu
pojedinaca i njihovu slobodu djelovanja. Sloboda se ogleda u činjenici da pojedinac zna koja su
mu prava (tj. šta smije, a šta ne smije činiti u svom djelovanju), da ima mogućnost da ih koristi,
kao i koja je granica te slobode (dakle smije da se proteže takvo djelovanje, a da ne ugrožava
isto takvo djelovanje drugog pojedinca).

11
Razvoj osnovnih ljudskih prava i sloboda, odvijao se kroz nekoliko faza koje su se
nadovezivale jedna na drugu i iz kojih su nastale četiri generacije sloboda i prava. Najprije
nastaju lična ili tzv. civilna prava, zatim drugu generaciju čine politička prva, treću socijalna i
četvrtu "nova ljudska prava".

Lična ili civilna prava nastaju u 16. i 17. stoljeću, kao osnovna prava iz kojih kasnije započinje
razvoj svih drugih sloboda i prava. To su: pravo na život, slobodu, vlasništvo, na vlastitu sreću i
slobodu savjesti i vjeroispovijesti, slobodu kretanja i nastanjivanja i sl. Ova prava znače
slobodu od državne vlasti, te se stoga još nazivaju i slobodama. Skup ovih prava predstavlja
temelj prirodnih prava, koja su temelj svakog poretka koji želi biti demokratski. To su prirodna
prava stoga što pripadaju svakom čovjeku kao čovjeku i prethode svakom poretku. Njih svaka
država mora omogućavati i štititi, a ona država koja to ne čini je anticivilizacijska i nehumana,
jer onemogućava pojedinca da živi kao dostojanstveno, ljudsko biće. Tek na osnovu postojanja
ovih prava, pojedinac uistinu postaje ljudsko biće i čovjek. Glavna politička institucija, prema
kojoj se formiraju i na koju se oslanjaju ova civilna prva jeste sud, koji ta prava štiti uz pomoć
zakona i ustava.

Politička prava nastaju u prvoj polovini 19. stoljeća, u vrijeme građanskih revolucija.
Priznavanje ovih prava išlo je mnogo teže nego priznavanje opštih civilnih prava. To je zato što
su ova prava usmjerena na političku vlast (izbore i formiranje vlasti, uticaj na parlamente i sl).
Zbog toga je vladajuća građanska klasa vrlo oprezno i teško priznavala proširivanje tih prava na
širok krug građana. Tek uz velike borbe i revolucije, krug političkih prava je proširen s jednog
uskog dijela građanstva. Dakle, političke slobode i prava su dugo vremena bile tek djelimično
priznate za sve građane, jer se time vlast štitila od uticaja širih masa. Tako su, na primer puna
politička prava (puno aktivno i pasivno biračko pravo - pravo građana da biraju i budu birani)
imale samo pojedine kategorije stanovništva. Kasnije je to pravo prošireno na sve punoljetne
građane. Takođe i krug prava je proširen, pa pored biračkog prava obuhvata: slobodu savjesti i
mišljenja, slobodu govora i javnog istupanja, slobodu štampe, slobodu političkog, sindikalnog i
drugog udruživanja i djelovanja, pravo na javnu kritiku državnih organa i funkcionera.

Politička prava su prava pojedinaca na demokratiju. Posredstvom tih prava građani učestvuju u
stvaranju državne volje, i u izražavanju svog mišljenja o javnim poslovima. Ovim političkim
pravima čovjek postaje građanin, pripadnik zajednice jer ima mogućnost da o toj zajednici
aktivno brine i odlučuje. Čovjek postaje subjektom te zajednice, a time stiče i svoj građanski
status. Tek tada on može da učestvuje u stvaranju civilnog društva, ali i ne mora. Ako čovjek ta
prava ne koristi i ne primjenjuje, bez obzira na razloge, onda on ne postaje građanin. Upravo se
tu najbolje može objasniti razlika između civilnog života i civilnog društva. Čovjek živi u
društvu neki svoj lični, civilni život, a da ni malo ne brine za zajednicu i za opšti interes. Njega
ne interesuje šta se zbiva u društvu, niti nastoji da svoja prava ostvari. U tom slučaju se ne može
govoriti o građaninu, a ni o civilnom društvu.

Socijalno-ekonomska prava su proizašla iz promjenjene uloge države, koja nije više samo
politička i pravna ustanova, već i socijalna i kulturna zajednica, koja interveniše u privrednom
životu kako bi zaštitila privredno i ekonomski slabije. Zahtjevi za proširivanjem prava sa
političkih na ekonomska i socijalna, nastali su pod uticajem organizovanog radničkog pokreta u
19. i 20. stoljeću. Ekonomska prava su: pravo vlasništva, pravo nasleđivanja, pravo na
ograničeno radno vreme, na zaštitu na radu, na socijalno osiguranje zaposlenih, pravo na štrajk.
Socijalna prava su: pravo na zaštitu zdravlja, pravo na školovanje, pravo invalida na zaštitu i
materijalno obezbeđenje, pravo na zaštitu majke, deteta i porodice.

Nova ljudska prava su, četvrta generacija sloboda i prava, koja se razvila pod djelovanjem
novih civilizacijskih činioca i problema. Ova nova prava se nadopunjuju na ona već pomenuta.

12
Ta nova prava su, na primer, ekološka prava (pravo čovjeka na zdravu životnu sredinu), pravo
na samoupravljanje i participaciju, pravo na kulturu i jezik. Tu je još i niz drugih novih prava,
kao što su pravo na zajednicu, sloboda od manipulacija, pravo na zaštitu privatnosti (lični
podaci koji se nalaze u policiji, bankama, zdravstvenim ustanovama) i sl.

Dotična prava i slobode uživaju svi ljudi, samim time što su ljudska bića, a to znači bez obzira
na to da li su državljani dotične zemlje (to se odnosi na lične slobode i civilna prava). Nasuprot
tome, neka druga prava i slobode uživaju samo državljani dotične države (npr. političke slobode
i prava u vidu biračkog prava).

Pored ovih pobrojanih individualnih ljudskih prava, postoje i kolektivna ljudska prava. To su
prava nacionalnih manjina i etničkih grupa, koja se obezbeđuju radi očuvanja njihovog
nacionalnog identiteta i samobitnosti, a odnose se na očuvanje, razvoj i izražavanje njihove
etničke, kulturne, jezičke i druge posebnosti, kao i na upotrebu nacionalnih simbola.

Ljudska prava su instrument ograničavanja državne vlasti, koja ova ne smije da prekorači. To su
slobode otpora državi. U demokratskoj teoriji i demokratskim društvima, osnovna ljudska prava
se označavaju kao ona granica koju vlast ne smije da prekorači, ako hoće da bude demokratska.
Ona su opšti okvir sistema u okviru kojeg svaka vlast mora podesiti svoje djelovanje, i ne može
da samovoljno ta prava sužava ili širi, već od njih, kao prirodno zadatih, mora polaziti. Ljudska
prava su preddržavna i predustavna kategorija, koju ne može određivati ni jedna partija, vlast,
ili država, a pogotovo ne jedna osoba (vladar). Ljudska prava se ne mogu i ne smiju davati,
poklanjati ili oduzimati. Ona su prirodna prava koja prethode svakom poretku, te ih kao takva
svaki poredak mora jamčiti i štititi, i to ne samo od drugih ljudi kojih ih mogu ugroziti, već i od
same države.

Uprkos tome što postoje međunarodne i državne odredbe o zaštiti ljudskih prava, stvarno stanje
ljudskih prava i njihova primjena upraksi pokazuju da su česta njihova kršenja. Gaženjem
čovjekovih prava i sloboda, vlast vrši uzurpaciju na koju je dozvoljeno uzvratiti "otporom
ugnjetavanju", kao što su to govorili veliki mislioci Džon Lok (John Locke) i Žan-Žak Ruso
(Jean-Jacques Rousseua), i kako je to proklamovala Francuska revolucija (1789) "Deklaracijom
prava čovjeka i građanina". Danas se to naziva pravom na građansku neposlušnost.

Građanska neposlušnost

Građanska neposlušnost predstavlja javan, nenasilan i svjestan politički čin kojim se građani
suprotstavljaju nekom važećem pravnom propisu (zakonu) ili pak, odbijaju da ispoštuju
određene odluke vlasti. Cilj ovakve akcije je nastojanje da se osporavani pravni propis izmjeni,
odnosno da se iznudi promjena određene političke odluke, za koju se smatra da narušava
osnovni princip ustrojstva demokratske zajednice - princip pravednosti.

Ovdje se radi o tipu političke djelatnosti u kojem građani svjesno i neprikriveno ulaze u konflikt
s vlašću, kako bi režimu i većini koja ga podržava ukazali na neopravdanost i pogubnost nekog
zakona ili političke odluke. Polazna pretpostavka iz koje se izvlači akcija građanske
neposlušnosti, zasniva se na stavu da politička zajednica počiva na nekim vrijednostima koje
nijedna vlast ne smije dovoditi u pitanje. Jedna od tih ključnih vrijednosti svake zajednice su,
kako smo već rekli, osnovna ljudska prava i slobode. One su osnova pravnog poretka, ali i
osnova postojanja građanina. Bez ovih sloboda i prava ne postoji građanin, a isto tako ne postoji
ni pravni poredak, jer nema koga da štiti, osim samoga sebe, a tada nije više riječ o pravnom
poretku. Ako dođe do narušavanja ovih prava i sloboda, građani imaju pravo da izraze svoju
građansku neposlušnost u cilju zaštite svojih prava, ali i u cilju zaštite demokratskih osnova
pravnog poretka. Na taj način građani podsjećaju vlast da je sama prekršila temeljne odredbe i

13
principe demokratskog poretka, te da se ponaša protupravno. Dakle, građanska neposlušnost ne
želi da sruši i razori postojeći politički poredak (državu), već upravo obrnuto, ona želi da ga
ojača i učini legitimnijim (opravdanim) i stabilnijim.

Najčešće tumačenje opravdavanja postupaka građanske neposlušnosti, nalazi se u teoriji Džona

Rolsa, prema kojoj zakoni mogu biti nepravedni, ali ih ipak treba poštovati, osim u izuzetnim
slučajevima, jer zakonitost sama po sebi jamči ostvarenje pravnih vrijednosti, društvenog mira i
reda. Po njegovom mišljenju, neophodno je da budu ispunjena tri uslova da bi se čin građanske
neposlušnosti mogao smatrati opravdanim (legitimnim):
1. Prvo, treba da je riječ o bitnoj i očitoj nepravdi, pod kojom se podrazumijeva kršenje
osnovnog načela pravednosti - jednakog prava na slobodu. Protest mora biti usmjeren protiv
tačno preciziranih i dobro određenih slučajeva u kojima je narušena pravičnost;
2. Drugo, potrebno je da su svi ostali, legalni oblici protesta iscrpljeni, tj. da su se
pokazali neuspješni;
3. Treće, granica korišćenja građanske neposlušnosti treba biti takva da neugrožava sam
opstanak zajednice, i da ne dovodi u pitanje prava trećih lica. Bitno je da ne dođe do opšteg
nepoštovanja ustava i zakona, jer u tom slučaju više nije riječ o građanskoj neposlušnosti već o
pobuni i revoluciji.

Iako se činom građanske neposlušnosti, izražava neposlušnost određenom zakonu, ipak se i

dalje zadržava povjerenje u zakon. Dakle, princip zakonitosti (poštovanja pravnih propisa), se
ne dovodi u pitanje, već se u pitanje dovodi sama sadržina zakona (u cjelini ili samo neki
njegov dio). Iz povijesti nam je dobro poznato, da zakoni mogu biti izrazito nedemokratski i
rasistički (primjer fašističkih zakona). Ovi zakoni ne štite prava i slobode građana, već se njima
ta prava sužavaju i onemogućavaju kako bi se zaštitila država. Ovo je samo jedan primjer gdje
demokratska većina može, poštujući pravne procedure, donijeti zakone koji krše osnovne
principe na kojima počiva jedna politička zajednica. Time se dovodi u pitanje i sam smisao
postojanja takve vlasti, jer prinuda je opravdana samo dok stoji u funkciji slobode. Onog
momenta, kada vlast prinudu koristi da bi ograničila i suzbila slobodu i prava građana, ona je
napustila svoj dio obaveze prema građanima, da će im štititi prava i slobode. Kada vlast napusti
svoju obavezu i prestane da štiti prava i slobode svojih građana, tada i građani prestaju biti
obavezni da se pokoravaju takvim zakonima i takvim odlukama vlasti. Ako vlast ne omogućuje
i ne štiti slobodu i prava ljudi, ne može od njih ni tražiti da uzvrate obavezom poslušnosti i
poštovanja takve vlasti. Uostalom vlast je tu da služi građanima, a ne obrnuto, da građani
postoje radi vlasti. Pravo na neposlušnost ovakvim izopačenim i anticivilizacijskim zakonima i
vlasti, prije svega je dužnost prema ljudskosti i humanizmu, a potom i najviše izvorno pravo
građana koje još neki nazivaju i pravom svih prava, jer omogućava da se kasnije razviju i
priznaju i sva ostala prava i slobode.

Kršeći nepravedni pravni propis ili odluku vlasti, akcijom građanske neposlušnosti, građani ne
čine nepravo, već naprotiv, oni kritikuju vlast da se sama ponaša protupravno. Na taj način,
građanska neposlušnost postaje sredstvo koje utvrđuje demokratsko uređenje. Suprotstavljajući
se nepravdi u granicama poštivanja prava, ona sprečava odstupanje od načela pravednosti i
ispravlja ih kad se dogode. Zbog toga, građanska neposlušnost nije moguća u nedemokratskim,
totalitarnim i autoritarnim sistemima, jer se ne može tražiti obnova demokratskih načela
pravičnosti tamo gdje ona nisu ni postojala, već samo u zajednici čija je vlast demokratski
legitimirana. U nedemokratskim sistemima radi se o pobuni protiv postojećeg režima kao
nepravednog i nelegitimnog.

Dakle, krajnji cilj građanske neposlušnosti nije rušenje pravnog sistema, već njegova obnova i
reafirmacija (kada je on narušen i ugrožen) u njegovom izvornom demokratskom značenju
vladavine prava i pravne države.

14
Pravna država

Iako rasprave o pravnoj državi traju već dva stoljeća, one su kod nas opet obnovljene
zahvaljujući poražavajućem iskustvu real-socijalističke partijske države. Ono o čemu se do
nedavno govorilo s prezirom i nipodaštavanjem, sada je odjednom dobilo svojstvo svojevrsnog
recepta za lijek kojim se liječe sve bolesti. Svemogući spasioci počeli su da nam na sav glas
saopštavaju: "Mi živimo u pravnoj državi", a kada to kažu obično misle samo na ono što njima
odgovara, a to je, da u državi postoji pravni sistem i zakoni po kojima se vlada. Da budem
precizniji, pod tim prije svega misle na to da će oni tu da vladaju po zakonima koje oni donesu
u skladu sa svojim samoproklamovanim interesima. Za ovakve narodne spasioce, pravna država
je ona država u kojoj postoje zakoni da bi štitili njih na vlasti i to od naroda (građana). Cilj
ovakvog shvatanja države je da se ograniči sloboda i prava građana.

Međutim, da li je to pravna država?

Nije, u svakom slučaju! Po takvom tumačenju pravna država je bila i Hitlerova i Staljinova
država, što ćemo kasnije i pokazati na razlikovanju pojma pravne države i vladavine prava, kao
dva sinonima koja se često miješaju i izjednačavaju.

Ovakvo shvatanje pravne države nema mnogo sličnosti s izvornim značenjem ovog pojma, jer
osnov nastanka ove ideje za uspostavom vladavine prava, putem zakona, bio je da se ograniči
samovolja pojedinaca prema drugim pojedincima, ali prvenstveno da se ograniči samovolja
vladara i vlasti udjelovanju prema pojedincima. Dakle, osnovni pokretač za razvoj i nastanak
pravne države jeste ideal ostvarenja slobode pojedinca u zajednici. I sloboda, na kraju krajeva,
mora imati svoje granice, ne može biti apsolutna, jer u protivnom prijeti opasnost da se pretvori
u borbu svih protiv svih i da nas vrati u prirodno stanje. Zato je najbolje da se i ona ograniči i to
samo u onom smislu da ništa ne činimo drugima što ne bismo činili sebi. Sloboda postoji samo
onda ako postoji sloboda za sve, i ako ne zadire u slobodu drugoga. Da do toga ne bi došlo, tu je
slobodu potrebno zakonski regulisati. Uostalom tek ovako zakonski regulisana sloboda je garant
da se ona može i ostvariti, jer postoji jamac (država) da će je dopustiti i zaštititi.

Međutim, postavlja se pitanje da li je ona samim time i ostvarena. To što postoje zakoni ne mora
još ništa posebno značiti, jer oni mogu biti takvi da tu slobodu sprečavaju i potiskuju, a ne da je
omogućavaju. Ili pak, zakoni mogu biti dobri, ali se ne moraju prijenjivati, jer ne postoje druge
garancije i igraničenja vlasti.

Zbog tog: nije samo dovoljno da jedna država bude pravna u smislu vladavine zakona, već je
potrebno da pored toga u njoj na djelu bude i vladavina prava.

Tokom 19. stoljeća pravna država se razvija kao zahtjev za uspostavljanjem građanskog
društva, nasuprot vladajućem sistemu apsolutne monarhije. Na taj način pravna država postaje
okvir, koji omogućava da se razviju osnovni elementi građanskog društva, a u to vrijeme to su:
ukidanje starih privilegija plemstva, ograničavanje političke vlasti pravom, uspostavljanje
efikasne demokratske kontrole javnosti nad vršenjem vlasti, podjela vlasti na zakonodavnu,
izvršnu i sudsku vlast koja mora biti nezavisna, garantovanje osnovnih prava i sloboda čovjeka.

Ovaj koncept je zasnovan na minimalističkom regulisanju društvenih odnosa, a izražen je u

maksimi: "Sve je slobodno što izričito nije zakonom zabranjeno." Osnovna ideja i moć ove
maksime, nalazi se u principu važenja zakonitosti, tj. da svaki pojedinac može odgovarati i biti
kažnjen samo za one stvari koje su izričito navedene u zakonu kao kažnjive. Za sve ostale
radnje koje pojedinac (građanin) u svom životu čini, a koje nisu navedene u zakonu kao

15
kažnjive, ne može biti kažnjen. Takođe, država nema prava da kažnjava za one radnje koje su
učinjene u vrijeme dok ta radnja nije bila zakonom kažnjiva. Pobliže rečeno, zakoni se ne smiju
donositi retroaktivno, tj. da važe unazad. Ako je neko i izvršio neku radnju koja je sada
zakonom kažnjiva, ali nije bila predviđena u vrijeme dok je učinjena, zakon nema pravo da ga
kazni.

Osnovna suština ovako shvaćene ideje pravne države jeste, da treba da vladaju pravo ili zakon,
a ne pojedinac ili neka grupa ljudi, kako se moć, koja je inače vezana uz vlast, ne bi pretvorila u
svemoć i svevlast, u slučaju kada nema svojih ograničenja. Zato je potrebno da se politička
vlast stavi u okvire i granice prava. Dakle, vlast je ograničena takođe pravom, kao i svaki
građanin ponaosob, što znači da zakoni vrede za sve jednako i da niko od njih ne može biti
izuzet. Zakonima je tačno propisano šta vlast smije i koliko, kao i šta smiju pojedinci. Pred
zakonom su svi jednaki, i građani i vladari.

U najopštijem smislu, pravna država je svaka ona zajednica koja počiva na vladavini zakona, a
ne na samovolji pojedinaca ili kako bi to rekao italijanski teoretičar prava Norberto Bobio, "to
je vladavina zakona, a ne ljudi". Međutim, ovo određenje nije dovoljno, jer se danas smatra da
pravna država može biti samo ona država koja počiva na principima vladavine prava.

Koncept vladavine prava

Koncept vladavine prava je rezultat engleske tradicije nastale u 17. stoljeću koja je prvi put
postavila pitanje o suverenosti političke vlasti i njenim granicama. Vladavina prava ne polazi od
postojanja suverene političke vlasti kao po sebi dane ili bogom dane, već postavlja pitanje o
pravu na njeno vršenje i o njenom izvoru. Ona se pita za osnove njene legitimnosti
(opravdanosti), a odatle slijede i određene razlike između pravne države i vladavine prava.

Iako je pravna država tijesno povezana s anglosaksonskom teorijom vladavine prava, ipak,
između ova dva bliska načela ne postoje samo pojmovne razlike. Vladavina prava u prvi plan
postavlja pitanje o tome koje su to pretpostavke za jedan dobro urađen pravni poredak, u kome
će vlast biti ograničena pravom, kako bi se maksimalno suzile mogućnosti samovolje i
zloupotrebe važećih pravnih propisa (pozitivnog prava). Nasuprt njoj, pravna država se ne pita
za sadržaj zakona, već samo za to da se odnosi u društvu regulišu pomoću njih. Dakle, za
pravnu državu nije bitno kakvi su zakoni i ko ih donosi, već samo da se vlada pomoću njih, a ne
da vladaju neki pojedinci i grupe po vlastitom nahođenju.

Zato se vladavina prava pita o tome kakvi su zakoni, da li zadovoljavaju osnovna proklamovana
demokratska načela, ko ih donosi i kako. Od toga zavisi da li će neka država biti demokratska
ili nedemokratska.

Formalno značenje pojma pravne države, kao vladavine zakona, u kome se ne pita za njihov
sadržaj i cilj, u dvadesetom stoljeću su, do apsurda, ispunile fašistička i realsocijalistička
država. Po ovom formalnom principu i Hitlerova i Staljinova država su bile pravne, jer su u
njima postojali zakoni na osnovu kojih su vladali i na osnovu kojih su čak izvršili i velike
zločine. Zato je bilo potrebno da se ovaj formalni pojam pravne države prevaziđe materijalnim
tumačenjem, u kojem je bitno to da li je ta država i pravedna osim što je pravna, odnosno, da li
ostvaruje načela pravde, slobode, ljudskih prava i demokratije. Tako je pravna država proširena
pojmom vladavine prava.

Iz ovog vidimo da su i pravna država i vladavina prava nastale s istim ciljem i da počivaju na
srodnim principima. Iako je za vreme fašizma i staljinizma, među njima nastupio duboki
rascijep, posljednjih decenija one se međusobno sve više približuju, te se stoga danas pravna

16
država i vladavina prava najčešće upotrebljavaju kao sinonimi. Zato se kaže da je pravna država
samo ona država koja počiva na principima vladavine prava. Osnovni principi na kojima počiva
su: demokratija, legitimitet vlasti, podjela vlasti, parlamentarizam, politički pluralizam,
priznavanje ljudskih sloboda i prava.

Kada se dakle može govoriti o pravnoj državi i šta se pod tim podrazumijeva?

Država kao pravna organizacija postaje pravnom državom samo onda ako se državna vlast
ograniči i veže ustavom i zakonima, ako postoji podjela vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku
vlast (koje su međusobno samostalne i koje jedna drugu kontrolišu), te ako postoji vladavina
prava i garancija osnovnih ljudskih sloboda i prava. Dakle, kad se danas govori o pravnoj
državi, uglavnom se misli i na vladavinu prava kao njen nezaobilazan segment.
Pravna država podrazumijeva najmanje četiri osnovne stvari:
1. Građanin može biti kažnjen samo zbog kršenja zakona i ni zbog čega drugog:
2. Pred zakonom su svi građani jednaki, bez obzira da li žive kao obični građani ili su na
vlasti;
3. Zakoni se ne mogu donositi retroaktivno, da važe unazad, za one radnje koje su se
dogodile u prošlosti. Oni se mogu donositi samo zbog sprečavanja radnji koje se tek mogu
dogoditi u budućnosti, a to znači da se mogu primjenjivati samo za ono što se dogodilo u
vrijeme njihovog postojanja. Time se postiže predvidljivost i sigurnost građana, jer znaju, u
zavisnosti od postojećih zakonskih propisa, šta smiju da rade, a šta ne (što je zakonom
kažnjivo). Na taj način mogu da usklade svoje ponašanje i djelovanje jer su sigurni da za to
neće odgovarati i snositi posljedice. Zamislite samo kako bismo živjeli kada bi zakonodavac
sutra imao pravo da donese zakon po kome će nas kazniti za neko djelo koje kada smo ga mi
učinili nije bilo kažnjivo. To bi značilo da živimo sa konstantnim strahom, onakvim kakav je
poznat žiteljima realsocijalističkih zemalja.
4. Sva prava su poopštena, tj. važe jednako za sve u istim uslovima.

U jednom društvu postoji pravna država, samo ukoliko je ono pravno i pravedno, i u kojem se
odnosi političke vlasti i pojedinaca utvrđuju i određuju pravom. Prvi korak u tom pravcu jeste
da vlast bude legitimna.

Legitimitet

U čitavoj političkoj istoriji postoji i prisutna je težnja vladara da nađu načina kako da opravdaju
svoj poredak i vlast. Problem objašnjavanja zašto neko ima pravo da vrši vlast i da pri tome još
vrši i na određeni način, jeste osnovni problem koji se u političkoj teoriji označava pojmom
legitimiteta. Svi vladari nastoje da svoju vlast opravdaju nekim razlogom, trudeći se pri tome,
da se pred narodom prikažu u pozitivnom svjetlu, a to u ovom slučaju znači da nađu dovoljno
dobar i valjan razlog zašto baš oni vladaju.

Nasuprot teorija koje vlast opravdavaju božjom voljom, u 18. i 19. stoljeću, nastaju teorije
narodnog suvereniteta, koje tvrde da sva vlast proizlazi iz naroda i pripada narodu. Legitimna je
samo ona vlast koju je izabrao sam narod. Ovdje se legitimnost vlasti postiže tako što se
ustanovljavaju racionalne procedure na osnovu kojih se ona upostavlja i funkcioniše. te
procedure predstavljaju niz formalizovanih, apstraktnih i univerzalnih postupaka, koje je
potrebno ostvariti i ispoštovati kako bi se neka vlast mogla smatrati legitimnom. One su veoma
bitne, jer nisu česti slučajevi kada vlastodržci kroz manipulaciju i prevaru pokušavaju da
pribave legitimitet svojoj vlasti. To se najčešće događa onda kada se preskoče ili izostave
određene procedure. Najvažnije procedure za postizanje legitimiteta su:
a) Ustavna i pravna zaštita neotuđivih prava čovjeka i dravljanina, koje vlast ne može
jednostrano ukinuti ili ograničiti:

17
 b) Vlast se ustanovljuje na slobodnim, višepartijskim izborima gdje građani (narod)
sami po svojoj slobodnoj volji, između više kandidata, biraju svoje predstavnike koji će u
parlamentu zastupati njihove interese;
c) Izbor narodnih poslanika kao i način odlučivanja u parlamentu, mora biti ustavno i
zakonski regulisan, tj. mora biti propisano kada je neka odluka važeća. Većinsko načelo
odlučivanja je osnovno pravilo u procesima izbora i parlamentarnog odlučivanja, ali uz
obaveznu zaštitu manjinskog mišljenja u parlamentu. Tu nije nevažno da li je to obična
(natpolovična) većina ili pak dvotrećinska većina. U nekim vrlo važnim stvarima za samu
državu, odlučivanje može biti i konsenzualno (jednoglasno);
d) Rezultati takvog odlučivanja moraju biti uobličeni u racionalne i pravedne zakone,
pomoću kojih se vlada.

Legitimitet u najopštijem smislu označava političku vlast koja vlada po opšte prihvaćenim
principima. Ovaj princip znači i podrazumijeva da građani svoju političku zajednicu i poredak
ne prihvataju samo iz navike, običaja ili iz straha od represije, već iz uverenja, da je on valjan i
opravdan. Zbog toga se kaže da je legitiman onaj poredak u kome postoji saglasnost između
onih koji vladaju i onih nad kojima se vlada.

Pluralizam

Riječ pluralizam potječe od latinskog izraza pluralis, što znači mnoštvo. Upotrebljava se kao
izraz kojim se utvrđuje da u prirodi ili društvu postoje pojave i procesi koji su različiti i koji se
ne mogu svesti na jedno, ili na neku zajedničku osnovu.

Ideja pluralizma se sastoji od toga da čovjek ima različite potrebe i interese koji se
zadovoljavaju i ostvaruju u okviru razčičitih grupa, udruženja i organizacija. Pluralizam polazi
od stava da društvo ne čine izolovani građani, već njihove društvene zajednice (sindikati, crkva,
kulturna i druga udruženja, klubovi, porodice, profesionalna udruženja, sportske grupe i sl),
među kojima je i država. Na taj način, čovjek ne pripada samo jednoj zajednici, već mnogim
zajednicama u kojima zadovoljava raznovrsnost svojih interesa i potreba. Zbog toga se razlikuju
različiti vidovi pluralizma: društveni pluralizam, politički pluralizam i stranački (partijski)
pluralizam.

Osnovni i najširi je društveni pluralizam, koji se zasniva na autonomnom civilnom društvu i

relativno slobodnim i ravnopravnim građanima. Politički i partijski pluralizmi se zasnivaju
samo na realnom društvenom pluralizmu. Bez osnove u društvenom pluralizmu, koji predstavlja
stvarne potrebe, interese i osjećanja ljudi iz različitih drušvenih grupa, partijski i politički
pluralizmi postaju prazna forma bez sadržaja. Za pluralističko društvo u kojem postoji
nacionalni, religijski, kulturni i socijalni pluralizam, veoma je značajno da te društvene grupe,
među kojima postoji značajna razlika, imaju jednako pravo i uslove pod kojima mogu da se
uključuju u rad političkih institucija, organizacija i procesa.

Politički pluralizam je ipak uži od društvenog, ali širi od partijskog. On obuhvata širu strukturu
političkog sistema i omogućava da organizovane snage društvenog pluralizma dođu što
potpunije do izražaja prilikom odlučivanja o bitnim pitanjima za svoje interese i interese šire
zajednice. On pretpostavlja pluralističku demokraciju u kojoj se politički život ne odvija samo u
strankama, parlamentu ili vladi, već i u civilnom društvu, u sve brojnijim grupama, udruženjima
i organizacijama. Bez ovog šireg političkog pluralizma, ni stranački pluralizam ne može dati
pozitivne demokratske rezultate.

Stranački pluralizam podrazumijeva mnoštvo partija. Pluralitet partija postaje jedan od glavnih
pokretačkih elemenata demokratskog procesa, jer omogućuje da pored vladajuće partije ili

18
koalicije partija, postoji i opozicija koja toj vladajućoj grupi predstavlja kontrolu i na taj način
je onemogućuje da bude svemoguća, tj. da donosi odluke koje su štetne za širu društvenu
zajednicu. Osim toga, ona u organizovanoj demokratskoj proceduri može smijeniti partiju na
vlasti ukoliko ova nije dovoljno odgovorna prema društvu i svojim biračima.

Nasuprot pluralizmu postoje i monistički tipovi politike i političkih sistema u kojima se ukida
pluralistička osnova društva i svodi na jedan centar koji o svemu odlučuje mimo ostalih. Ukida
se više paralelnih i ravnopravnih subjekata odlučivanja u zajednici i svi se oni svode na jedan.
Ti sistemi se najčešće nazivaju totalitarnima jer su pod svoju kontrolu stavili cjelokupni
društveni spektar različitih interesa i potreba.

Za postojanje demokratskog pluralizma, pored već pomenute široke društvene osnove, potrebno
je i postojanje opšteprihvaćenih i jasno definisanih pravila igre. Tu je naročito značajno da
postoje vrijednosti prava i načela vladavine prava, kojima se određuju granice i ponašanja svih
političkih subjekata koji učestvuju u pluralističkom procesu. U slučaju monističkog sistema ta
pravila nisu potrebna, jer je on po svojoj prirodi antidemokratski pošto je već ionako nasilno
isključio iz igre sve ostale postojeće subjekte. Monistički sistem vodi u zatvoreno, autoritarno
društvo i ne odgovara principima civilnog društva.

Pluralistički sistem pripada tipu otvorenog društva, koje je osnov za civilno društvo. U okviru
pluralističkog društva postoje dobre osnove za razvoj civilnih inicijativa, grupa i pokreta koji
imaju razne nazive (interesne grupe, grupe za pritisak, nevladine organizacije, društveni pokreti
i sl). Ovaj tip organizacija koje nisu državne, već djeluju u društvu, naziva se još i
organizacijama društva, neprofitnim organizacijama, nevladinim organizacijama, trećim
sektorom, dobrovoljnim organizacijama i sl.

Organizacije društva

Sve organizacije koje djeluju u društvu možemo podijeliti na državne organizacije (javni sektor)
i nedržavne organizacije (privatni sektor). Nedržavne organizacije, koje pokreću građani na
osnovu svoje privatne inicijative, su organizacije civilnog društva.

Sve nedržavne organizacije se dijele na profitne (komercijalne) i neprofitne. Profitne su one

organizacije čije djelovanje ima za cilj stvaranje profita i uvećavanje postojećeg kapitala (npr.
preduzeća u privatnom vlasništvu). Za razliku od njih, neprofitne su organizacije one koje ne
stvaraju profit, ili ako ga stvaraju, ne ulažu ga u ponovno uvećanje kapitala, već u druge
različite dobrotvorne i humane ciljeve (organizacije i udruženja građana). Neprofitne
organizacije nemaju za cilj uvećanje kapitala, čak i onda kad ostvaruju neki profit. Taj profit
uglavnom koriste za rad svojih organizacija.

Neprofitne organizacije može osnivati, pored samih građana, i vlada, pa ih zato dijelimo na
vladine (javne) i nevladine (privatne) neprofitne organizacije. Kad govorimo o organizacijama
društva, onda se uvijek govori o ovom drugom tipu neprofitnih organizacija - nevladinih.
Nevladine, neprofitne organizacije su autonomne i samostalne organizacije koje su osnovale
grupe građana s različitim motivima, interesima, ciljevima i potrebama. To su sve one
organizacije koje nisu vladine (državne), iako i država ima svoje organizacije koje se bave
riješavanjem sličnih problema, ali uz pomoć državnog aparata (kontrolom i finansiranjem
njihovih aktivnosti). Nevladine organizacije djeluju drugačije od vladinih. Suštinu njihovog
djelovanja čini povezivanje pojedinaca bez posredovanja ili kontrole države, radi ostvarivanja
nekog zajedničkog cilja ili afiniteta. Nastaju kao svojevrsna alternativa rješavanju
mnogobrojnih problema na raznim poljima ljudskih djelatnosti, koje ne uspijevaju da riješe ili
ne riješavaju na zadovoljavajući način postojeće državne institucije i organizacije.

19
Nevladine, neprofitne organizacije se mogu podijeliti na organizacije koje služe svim članovima
društva i one koje služe samo članovima određenih društvenih grupa. Organizacije koje služe
svim članovima društva (javne uslužne organizacije) su na primer fondacije, humanitarne i
dobrotvorne organizacije, savjetodavne organizacije, organizacije za pružanje socijalnih usluga.
Organizacije koje služe članovima specifičnih grupa su razna profesionalna i stručna udruženja,
klubovi, interesne grupe, političke partije, savezi.

Djelovanje ovih organizacija može biti samostalno ili zajedno sa drugim organizacijama, kada
se stvaraju mreže ovih organizacija. Oblici viših udruživanja u okviru kojih mogu djelovati ove
organizacije su koordinacije, savezi, pokreti. Tek razvojem i stvaranjem ovakvog mrežastog
djelovanja mnoštva organizacija, grupa i pojedinaca, nastaje civilno društvo.

Društveni pokreti

Rukovodeći se različitim interesima, ciljevima i potrebama, ljudi se organizuju u različite vrste

grupa, organizacija i udruženja. U okviru njih svaka akcija i djelovanje predstavlja nekakvu
kretnju, pokret, usmjeren prema nekom cilju. Međutim, postavlja se pitanje da li se baš svaka
akcija može nazvati pokretom? Ako ne može, šta onda jeste društveni pokret? Koji su to
osnovni elementi koji neku akciju, komešanje i pokretanje čine pokretom?

Pojam pokret ušao je u društvenu teoriju iz prirodnih nauka i to prvenstveno mehanike, gdje
označava dinamičku kategoriju, kategoriju akcije i kretanja. Stoga je bilo uobičajeno da se i u
društvenim naukama sva društvena kretanja i pokretanja masa nazivaju društvenim pokretom. O
tome sjvedoče i nazivi: nacionalni pokret, oslobodilački pokret, revolucionarni pokret, klasni
pokret itd. Zbog toga, da bi se neko kretanje mnoštva, masa, moglo nazvati društvenim
pokretom, potrebno je ispuniti slijedeće uslove, pod kojima neki pokret dobija element
društvenog:
Prvo, pokret mora biti kolektivna akcija, a to znači da nije dovoljno da neki pojedinci
nešto urade, već je potrebno da to budu udruženi pojedinci.
Drugo, to djelovanje mora biti dobrovoljno i otvoreno za sve ostale koji u njemu žele
učestvovati;
Treće, djelovanje mora biti masovno. To se postiže uključivanjem velikog broja građana
u grupe i organizacije, ili pak u same akcije, a bez da se pripada nekoj organizaciji. Zajedničko
djelovanje velikog broja pojedinaca, grupa, organizacija i udruženja, čini mrežu djelovanja i
čini masovnost akcije, što je osnovni element pokreta. Dakle, pokret nije institucija, već prije
svega, mreža mnogobrojnih grupa i pojedinaca koji djeluju zajedno u jednom pravcu ka jasno
definisanom cilju;
Četvrto, svako djelovanje, mora imati određen stav prema društvenoj promjeni, a što je
proisteklo kao rezultat nekog društvenog konflikta koji je pak nastao stoga što pojedinci i grupe
ne mogu zadovoljiti svoje potrebe i ostvariti svoje interese;
Peto, da bi to djelovanje bilo uspješno, potrebno je da ono bude javno, jer se jedino tako
može postići masovnost akcije, a time i snaga da se izvrši pritisak prema određenom objektu,
kako bi se postigao određeni cilj;
Šesto, to djelovanje mora biti spontano, difuzno i elastično, što znači da se građani ne
rukovode nekim krutim organizacijskim shemama i modelima, već da svoju akciju
prilagođavaju prema potrebama. Na primer pokret nema fiksno članstvo i organizaciju koja
nekome može zabraniti da se u nju uključi bilo koji građanin;
Sedmo, da bi pokret dobio atribut društveni, veoma je bitna i činjenica da problem koji
pokreće mora biti društveno značajan. Uostalom, po tome se i razlikuju društveni pokreti od
grupa za pritisak i interesnih grupa, jer se sukob koji oni rešavaju odnosi na društveni problem
koji se tiče cjeline društva.

20
Postoje mnogobrojne i raznovrsne podjele društvenih pokreta. Najšira podjela je ona koja ih
dijeli na emancipatorske, koji proširuju polje ljudske slobode, i neemancipatorske koji to polje
sužavaju. Druga česta podjela je ona, koja se vrši s obzirom na to ko su glavni učesnici pokreta
(njegovi socijalni nosioci), pa imamo vjerske, kulturne, političke, nacionalne, i druge pokrete.
Treća podjela je na one pokrete koji djeluju na lokalnom, regionalnom, nacionalnom i
internacionalnom nivou. Proteklih godina, nastala je još jedna velika podjela koja sve pokrete
dijeli na stare i nove društvene pokrete.

Novi društveni pokreti

Da bi se pojmovno i sadržinski uočila distinkcija između problema kojima su se u 19. stoljeću

bavili društveni pokreti, ciljeva kojima su težili, te posljedica koje su prouzrokovali i onih
problema kojima se ti pokreti bave danas, u novije vrijeme, udomaćila se i uspostavila podjela
na stare (klasične) i nove (alternativne) društvene pokrete. Stari pokreti su karakteristični za 19.
stoljeće i prvu polovinu 20. stoljeća, među kojima je najznačajniji radnički pokret. Novi
društveni pokreti su nastali nakon šezdesetih godina 20. stoljeća, a najreprezentativniji među
njima je ekološki pokret.

Neki današnji novi društveni pokreti su izrasli iz kontinuteta starih pokreta, kao što su mirovni i
feministički, dok se drugi javljaju kao posve novi (npr. ekološki). Između starih i novih
društvenih pokreta postoje razlike. Prva razlika je u činjenici da novi društveni pokreti nisu
direktno usmjereni prema vlasti, već su okrenuti kvalitetu života pojedinca i društva. Drugo, oni
nemaju klasni karakter i autonomni su u odnosu na postojeće političke partije i organizacije.
Treće, opredjeljuju se za nenasilne oblike djelovanja, koriste nov jezik i razvijaju alternativnu
političku kulturu. Četvrto, uglavnom nemaju formalno i fiksno članstvo, već su otvoreni za sve
one koji se žele aktivirati i uključiti u njihovo djelovanje.

Zajednički imenitelj svih novih društvenih pokreta je strah, doživljaj krize, gubitak životnih
perspektiva, zabrinutost za budućnost.

Na taj način su novi društveni pokreti preusmjerili i proširili područje svog djelovanja sa
političke vlasti i procesa proizvodnje i raspodjele, na zalaganje i djelovanje za drugačiji, bolji
kvalitet života. Samim time oni predstavljaju i novi tip političkog djelovanja. To znači da oni
nikako nisu lišeni političke dimenzije, nisu apolitični, jer oni ipak žele uticati na centre
političkog odlučivanja, kako bi mogli izvesti neku promjenu i ostvariti svoj cilj, ali je ta
političnost, koja nije direktno usmjerena na zauzimanje vlasti, sasvim nova vrsta političnosti.
Svako organizovano djelovanje u zajednici i društvu, koje ima za cilj da se život u zajednici
učini boljim i kvalitetnijim, ne može, a da ne bude političko. Jasno, ovdje se misli na značenje
pojma politike u jednom širem značenju, od onog koje se tiče samo vlasti i vladanja. Politika se
tumači kao briga za opšte dobro zajednice u kojoj se živi, kao nastojanje da se uredi zajednički
život ljudi. Tek takvim aktivnim uključenjem u zajednicu pojedinci postaju njeni građani. Nije
politika samo borba za vlast i vladanje. To je jedno ograničeno, predmoderno shvatanje politike.
Novi društveni pokreti su upravo oni akteri koji nose sa sobom novi vid političkog djelovanja, i
time bitno doprinose demokratizaciji društva i države.

Njih se još često naziva i alternativnim, jer dovode u pitanje mnoge dosadašnje obrasce
ponašanja i nude drugačiji sistem vrijednosti - alternativu. Među njima su najznačajniji:
ekološki, mirovni, feministički, koji su naglo ojačali sedamdesetih godina, uporedo sa širinom i
dubinom narastanja krize. Pored njih tu je još mnoštvo raznih drugih pokreta, kao što su:
pokreti za ljudska prava, pokreti potrošača, neoreligijski pokreti, pokreti za zdrav život itd.

21
Tolerancija

Tolerancija ili trpljenje, označava stav prema kojem se u svakodnevnom zajedničkom životu
ponašamo tako da otrpimo štetu što nam je nanose drugi pojedinci ili grupe svojim djelovanjem
ili pak iskazanim mišljenjem. To činimo stoga što želimo da, u ime nekih viših ciljeva
zajedničkog života, odustanemo od nasilnog onemogućavanja svih onih koji nam nanose štetu.

Tolerantan može biti samo onaj pojedinac ili grupa koja ima mogućnost raspolaganja silom, pa
u ime nekih viših vrijednosti može od nje, po svojoj slobodnoj volji, da odustane, tj. da pristane
na trpljenje. Ako te snage i sile nema, ako nema moći da nanese štetu moćnijem, onda se ne
može govoriti o toleriranju drugih, jer onaj koji je nemoćan, ne može ni da toleriše. Nemoćni se
ne tolerišu već samo ignorišu. U modernom društvu, država je ta koja ima monopol legalne i
legitimne primjene sile u strogo, zakonski propisanim okvirima, preko kojih ne smije prelaziti.
Upravo zato što raspolaže najvećom mogućnošću primjene sile, ona je odlučujući subjekat
tolerancije. U tom političkom značenju, tolerancija je odustajanje od primjene sredstava
državne prinude protiv iskazanog mišljenja i djelovanja pojedinaca i grupa, iako ona odstupaju
od preovladavajućeg uvjerenja i sistema vrijednosti.

Zbog toga se tolerancija smatra jednim od načina promicanja i jemstva slobode onoga čije se
mišljenje i djelovanje toleriše, jer se polazi od stava da iako se s njim ne slažemo, i na neki
način nam nanosi štetu, mi mu ipak dajemo za pravo da to mišljenje iznese i da djeluje po svom
vlastitom nahođenju. Na taj način sloboda postaje najviša vrijednost nekog društva, a time i
tolerancija, kao vrlina zajedničkog života, koja onda postaje načelo postupanja u svim sferama
života u zajednici (ekonomiji, kulturi, sportu, politici…).

Međutim, tu se pojavljuje problem. Da li taj, kojemu mi dajemo slobodu mišljenja i djelovanje,

istu takvu slobodu daje nama? Ako je neko tolerantan prema drugome i drugima, onda isto on to
očekuje i od njih, da budu tolerantni i oni prema njemu. To je uslov da se izgradi zdravo i
tolerantno društvo. U protivnom, ako je samo jedna strana tolerantna, a druga nije, onda smo na
nivou "vladavine sile", prava jačega i potčinjavanja. Ovo je jedno ključno pitanje i problem
tolerancije, koji se još naziva i njenim paradoksom, a koji se može ukratko svesti na pitanje: da
li treba biti tolerantan prema onome ko nije tolerantan?

Zbog toga je tolerancija kao stav i političko ponašanje moguća jedino prema onim uvjerenjima,
mišljenjima i djelovanjima koja jednakost i slobodu priznaju kao prava svih članova zajednice i
ne smijeraju njihovom nasilnom ukidanju. Otuda i zagovornici tolerancije priznaju opravdanost
netolerantnog ponašanja prema nasilnicima. Ovaj paradoks tolerancije Karl Poper je obrazložio
kao nešto što se mora prihvatiti kao jedino moguće, jer bi odustajanje od nasilja spram nasilnika
ili zagovornika nasilja, značilo odustati od slobode, jednakosti i pravednosti kao temeljnih
vrijednosti zajednice. To znači da se ne može tolerisati ona vrsta netolerancije koja prerasta u
nasilje.

Šta je civilno društvo?

Kako bismo onda mogli, jednostavno rečeno, odrediti civilno društvo? Ko ga čini i kako?
Civilno društvo, koje se još naziva i građanskim društvom, a ponekad i još širim pojmom
otvoreno društvo, je društvo građana. Njega činimo MI pojedinci, građani, kada djelujemo
nenasilno, civilizirano, tolerantno i to kao pojedinci, kao pripadnici raznih asocijacija (ustanova,

22
organizacija, institucija i grupa), i kao pripadnici asocijacija, tj. širih udruživanja već postojećih
asocijacija, s ciljem uređenja zajedničkog života.

Ono se razlikuje od pojma "društva" u širem značenju, po tome što predstavlja građane koji
djeluju u javnoj sferi. Dakle, nije svako privatno djelovanje društveno djelovanje, koje stvara
civilno društvo, već samo ono koje je usmjereno na javnu stvar, koje se tiče cjeline zajednice.
To je privatno, javno djelovanje za opštu stvar.

Zato se kaže da je civilno društvo nemilitarističko, laičko i civilizirano društvo, koje se uzdiglo
do određenog civilizacijskog nivoa slobodnih ljudi i koje se zasniva na poštovanju osnovnih
ljudskih prava i građanskih sloboda, toleranciji, demokratskoj javnosti, vladavini prava, te
ekonomskom, socijalnom i političkom pluralizmu. Civilno društvo u tom smislu razumijevamo
kao prostor djelovanja građana i alternativnih grupa i organizacija (interesnih grupa, nevladinih
organizacija, novih društvenih porketa), preko kojih građani vrše pritisak na državne ustanove,
kako bi se izborili za što više slobode i autonomije.

To znači da civilno društvo nije nikakva izmišljotina, zavjera ili nešto slično, već posebna sfera
koja je odvojena od države, koju sačinjavaju pojedinci, asocijacije i mreže asocijacija. Ono
funkcioniše po jednoj drugoj logici od države i zato se govori, uslovno rečeno, o njihovoj
odvojenosti, iako su odnosi među njima ipak povezani, a tu vezu čini javnost. Ona je posrednik
između sfere privatnog (društva) i sfere javnog (države). Zato je postojanje civilnog društva
osnov izgradnje demokratske, moderne države, jer u protivnom ako nemamo civilno društvo,
već autoritarno i nedemokratsko, onda se ne može izgraditi ni demokratska država. Dakle, ako
je baza nedemokratska, ni nadgradnja ne može biti demokratska. Bez dobrih i čvrstih temelja ne
može se izgraditi moderna i dobra kuća. Isto tako, bez otvorenog i civilnog društva, nema
stabilne, demokratske i moderne države. To nam najbolje pokazuju primjeri zemalja bivšeg
realnog socijalizam. Izgradnjom demokratskih institucija, bez osnove u demokratskoj političkoj
kulturi i civilnom društvu, dobili smo kvazi-demokratske sisteme u kojima smo imali samo
demokratske izbore, ali nemamo i demokratsko vladanje. Sistem i vladajući režimi imaju
demokratski legitimitet jer su izabrani na izborima, ali u mnogo slučajeva vladaju
nedemokratski i despotski, pa ove novonastale sisteme neki nazivaju "diktaturama s
demokratskim legitimitetom", gdje smo demokraciju imali samo na dan izbora.

Literatura
Bibič Adolf, (1983), Građansko društvo i politička država, Centar za kulturnu djelatnost,
Zagreb.

"Civilno društvo i socijalizam", (1988), tematski broj časopisa Gledišta, br. 5-6, Beograd.

Ivan Prpić, (1988), "Država i društvo", časopis Naše teme, br. 5, Zagreb.

Karl Poper, (1993), Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji, BIGZ, Beograd.

"Nove rasprave o civilnom društvu", (1988), tematski broj časopisa Pogledi, br. 1, Split.

Podunavac Milan - Matić Milan, (1995), Politički sistem, Institut za političke studije, Beograd.
Stanovčić Vojislav, (1993), "Civilno društvo", u Enciklopedija političke kutlure, Savremena
administracija, Beograd.

23
Stjepan Gredelj, (1995), "O (ne) mogućnosti uspostavljanja civilnog društva u Srbiji", u knjizi
Srbija između prošlosti i budućnosti, Institut društvenih nauka, Forum za etničke odnose,
Beograd.

Vukašin Pavlović, (1987), Poredak i alternativa, Univerzitetska riječ, Nikšić.

Vukašin Pavlović, urednik (1987), Obnova utopijskih energija, Beograd.

Vukašin Pavlović, urednik (1995), Potisnuto civilno društvo, Ekocentar, Beograd.

Žarko Paunović, (12995), "Asocijativni oblici civilnog društva u Srbiji", u knjizi Srbija između
prošlosti i budućnosti, Institut društvenih nauka, Forum za etničke odnose, Beograd.

24
Uredništvo SEAL-a

IZAZOV DRUŠTVENOG UGOVARANJA: GRAĐANI, NEPROFITNE

ORGANIZACIJE I VLAST∗

Ugovor sa građanima

Termin "društveno ugovaranje" podseća na političke filozofe kao što su Džon Lok i Žan-Žak
Ruso, i na njihove teorije o "društvenom ugovoru" između pojedinaca koji osnivaju političku
zajednicu i definišu odnose između vladara i podanika. Ideja o "društvenom ugovoru" postavila
je filozofsku osnovu za pojmove narodnog suvereniteta i saglasnosti onih kojima se vlada, koji
su ležali u osnovi američke i francuske revolucije.

Sve demokratske vlasti imaju, u stvari, ugovor sa građanima kojima vladaju. U najprostijem
smislu, to je pravo da se vlada dato od strane građana u zamenu za formulisanje i ostvarivanje
programa od kojih će građani imati koristi. Ovo je samo po sebi nesavršeno, pošto ne postoji
jednoglasnost među građanima u pogledu željenih programa - velike grupe građana mogu da
više žele alternativne programe ponuđene od strane opozicionih partija, mada u mnogim
slučajevima razilaženja može biti manje nego sveukupnih sličnosti. U društvu ipak postoji
široki konsenzus da su, na primer, dobra zdravstvena zaštita, iskorenjivanje siromaštva, briga za
starije osobe, obuka nezaposlenih, čista životna sredina, smanjenje zloupotrebe droge, ciljevi
koji su vredni utrošenog vremena. Sve su ovo oblasti u kojima su organizacije civilnog društva
posebno aktivne.

Uloge udruženja, fondacija i korporacijskih donatora

Udruženja građana1 igraju posebnu ulogu u društvima u tranziciji u centralnoj i istočnoj Evropi
i u novim nezavisnim državama (mada, naravno, ne samo u njima) na taj način što stupaju tamo
gde se vlast povukla, što dopunjuju neadekvatne državne službe, što pomažu da se popravi
društvena i ekološka šteta koju su ostavile dekade komunizma, i što doprinose procesu
demokratizacije. One pomažu ljudima u nevolji, nose se sa društvenim problemima, i
predstavljaju način da se oglase mnoge grupe građana. Dok udruženja građana izvode širok
spektar programa koji spadaju u različite kategorije koje su gore nabrojane, fondacije i
korporacijski donatori obezbeđuju kapital za društvene poduhvate, koji podržava aktivnosti
udruženja (mada neke fondacije i korporacijski donatori sami sprovode programe). Od jednakog
je značaja da organizovani finansijeri mogu da pomognu da se identifikuju i promovišu održiva
rešenja koja se mogu kopirati.

Finansiranje i društveno ugovaranje

Kao dopuna organizovanim nedržavnim finansijerima, (i stranim i domaćim), udruženja se

finansiraju preko individualnih donatora, iz ekonomskih aktivnosti (bilo pasivnih, kao što je
prihod od investiranja ili izdavanja, ili aktivnih, kao što su profitna preduzeća), i kroz državna
davanja i subvencije. Društveno ugovaranje pomera stvari korak dalje: umesto prostog
popunjavanja servisnih praznina, ono uključuje neprofitne, nevladine organizacije u proces


Tekst je objavljen u časopisu o zakonodavstvu fondacija, udruženja i drugih neprofitnih organizacija, SEAL -
Social Economy and Law, Spring 2000, Vol 3, No. 1, European Foundation Centre, Brussels.
1
U izvršavanju ove jedinstvene uloge, fondacije povremeno privlače i kanališu javne fondove. Za razliku od
udruženja, fondacije su sposobne da pokriju sve administrativne troškove i tako osiguraju da svaki euro javnog
novca ide direktno do primaoca.

25
pružanja javnih usluga, sa javnim novcem na bazi ugovornih sporazuma. Na osnovu društvenog
ugovaranja, neprofitne organizacije nisu primaoci davanja, one su pre unajmljene da pruže
tačno određenu uslugu u zamenu za plaćanje iz javne blagajne. One potpisuju ugovor čije su
uslove pravno obavezne da ispune.

Ne-profitne organizacije kao strana u društvenom ugovaranju

"Društveni ugovori" ove vrste su mehanizam za izvršavanje šireg društvenog ugovora između
građana i vlasti koji se odnosi na ono što je napred pomenuto. Princip koji leži u osnovi je da
vlast treba da prenese ili ugovorom poveri one funkcije koje mogu da budu bolje obavljene od
strane nevladinih činilaca (kako neprofitnih, tako i profitnih). Odgovornost ugovorom preneta
na organizacije civilnog društva (OCD) je ozbiljna - ona iziskuje potrebu za dobro formulisanim
standardima koji se primenjuju kroz monitoring i kroz zahteve za odgovornošću. Sa tačke
gledišta građana, ovo je neophodno kako bi se obezbedilo da vlast ispunjava svoj "ugovor" sa
građanima. Samoregulativa i etički kodeksi su takođe presudni kako bi se sprečile moguće
zloupotrebe koje mogu da zatamne celokupan socijalni ekonomski (tj. neprofitni) sektor.

Kao što Zbignjev Vajcman tvrdi u svom članku o društvenom ugovaranju u Poljskoj, neprofitne
organizacije su često najbolji izbor za obavljanje javnih zadataka pošto one funkcionišu na bazi
smanjenja troškova i efikasnosti, i mogu da uklope javne fondove sa finansiranjem iz privatnih
ili stranih izvora. Međutim, tu se može pojaviti problem, kao što je Debra Moris, stručnjak za
britansko pravo dobrotvornih ustanova, utvrdila u svom istraživanju: dobrotvorne ustanove
mogu biti dovedene u iskušenje da dotiraju troškove ugovornog pružanja usluga iz svojih
sopstvenih potpornih fondova, pošto ugovori mogu da ne pokrivaju u potpunosti troškove
pružanja usluga. Drugi, možda ozbiljniji problem prema Morisovoj je da dobrotvorne ustanove
mogu biti dovedene u iskušenje da odstupe od svojih statutarnih ciljeva i da "prate novac". One
mogu odlučiti da se drže programa za koje je obezbeđeno ugovorno finansiranje. Ipak, za
razliku od profitnih subjekata, većina OCD je motivisana opšte-orjentisanom misijom, čak i ako
se na kraju krajeva udalje od svojih originalnih ciljeva.

Da bi uspešno pružali usluge, potrebno je da udruženja građana razviju i održavaju visok nivo
profesionalizma. Ponekad to može biti u sukobu sa njihovom neprofitnom prirodom i
oslanjanjem na volontere. Ali, ako treba da se takmiče sa profitnim subjektima za ugovore,
profesionalizam je neophodan. Na nedavnoj Varšavskoj konferenciji o integraciji u Evropskoj
uniji, posebno je naglašena potreba profesionalizma u OCD. Ova potreba postoji bez obzira da
li pričamo o takmičenju sa privatnim sektorom za privlačenje pažnje kreatora politike ili za
dobijanje ugovora sa vlastima. Vajcman se ipak zalaže za sprovođenje postupaka javnih
konkursa bez primenjivanja zakona o javnom snabdevanju, pošto ovakvi zakoni mogu da ne
budu odgovarajući za male, neprofitne organizacije. Ovo je važna oblast koja će zahtevati više
promišljanja i istraživanja, pošto postavlja neka škakljiva pitanja.

Iskustva zemalja koje imaju dužu tradiciju društvenog ugovaranja, pokazala su da neprofitne
organizacije mogu da imaju koristi od takmičenja za dobijanje ugovora, pošto ih to prisiljava da
povećaju svoj učinak i efikasnost, unaprede menadžment, da budu inovativne i da pronalaze
nova rešenja, i čak da razvijaju nove "proizvode".

Partnerstvo: širi kontekst

Društveno ugovaranje mora da bude smešteno u širi kontekst partnerskog odnosa između vlasti
i socijalnog ekonomskog sektora. Pre nego što ustupanje putem ugovora udruženjima građana
postane raširena praksa, ideja partnerskog odnosa između državnih vlasti i OCD mora da pusti
korene. Partnerstvo u razvijanju i sprovođenju programa i u pripremanju zakona - razmena

26
informacija, konsultacije, razmena ekspertiza i izveštaja, pretstavlja način da se izraze potrebe i
interesi građana. Ovo su bile ključne teme iznete na Varšavskoj konferenciji u pogledu uloge
organizacija civilnog društva u integracijama u EU, ali one imaju i širu važnost. IzdanjeSEAL-
a iz avgusta 1999. bilo je usredsređeno na kompletno pitanje participacije OCD u uobličavanju
javnih politika i programa.

Korak vredan pažnje u pravcu stvaranja strukture partnerskih odnosa je oličen u estonijskom
Memorandumu o saradnji koji je potpisan u decembru 1999. od strane grupa pod okriljem
civilnog društva i političkih partija. Dokument ustanovljava Komoru saradnje kako bi se
osigurali redovni kontakti između zakonodavaca i civilnog društva. U Rumuniji, novi zakoni
nedavno objavljeni, obavezuju organe centralne vlasti da ustanove specijalne strukture za
odnose sa socijalnim ekonomskim sektorom. U regionu Rusije Njižni Novgorod, nacrt zakona o
saradnji na nivou lokalnih vlasti (uključujući i mogućnost društvenog ugovaranja) napreduje u
razradi, za razliku od ranijeg pokušaja usmerenog na zakon posebno o društvenom ugovaranju.
Izgleda da šira saradnja mora da bude uspostavljena pre nego što mehanizam kakav je
društveno ugovaranje može da bude prihvaćen. U Poljskoj, nacrt zakona o saradnji između
državne administracije i OCD je podnet Parlamentu, dok u susednoj Litvaniji gradske vlasti
Viljnusa pozivaju na "Društveni ugovor" sa socijalnim ekonomskim sektorom.

Ali to je još teška borba. U Rusiji i Ukrajini, a verovatno i u drugim zemljama u regionu,
vladini zvaničnici često vide neprofitne organizacije kao "bučnog konkurenta", rečeno rečima
ukrajinskog pravnog savetnika Aleksandra Vinikova. Prema mišljenju Olge Alekseeve,
direktorke Charities Aid Foundation za Rusiju, jedan od razloga za ovakvo nepromenjemo
stanje stvari je u tome što neprofitneorganizacije nisu još uvek dovoljno iskusne i vešte u
promovisanju samih sebe u strukturama vlasti.

Počeli smo razmatranjem društvenog ugovora između vlasti i građana. Širom Evrope su
učinjeni napori da se poveća učešće građana u vlasti i vršenju javnih službi. Pristup "najbolje
vrednosti" koji se sada primenjuje na nivou lokalnih vlasti u Britaniji, nastoji da pruži
građanima najbolju vrednost za njihov novac od poreza, uključujući i obaveštenje u koje službe
i kako je uložen. Organizacije civilnog društva su u dobroj poziciji ne samo da daju "najbolju
vrednost" kao pružaoci usluge, već i da učestvuju u lokalnom procesu donošenja odluka,
predstavljajući način da se izraze interesi njihovih birača. "Najbolja vrednost" može da
pomogne da se obezbedi da bilo koji javni konkurs koji ide uz društveno ugovaranje ne vodi
samo do minimiziranja troškova, već i do postizanja maksimalnog kvaliteta. Ovo je, naravno,
povezano sa neophodnošću standarda, procesom nadgledanja, i samoregulacijom, što je već
pomenuto ranije.

Potreba za istraživanjima

Opseg tema dodirnutih u ovom tekstu u pogledu društvenog ugovaranja i partnerstva ukazuju na
potrebu za novim proširenim istraživačkim naporima, kako bi se pomoglo praktičarima
socijalne ekonomije i njenim braniocima, da bolje razumeju aktuelnu stvarnost, da identifikuju
trendove i tendencije, i da tačno odrede šta uspeva, u kojim okolnostima i zašto. Među
oblastima koje traže pažnju istraživača je i sledeće:
• trenutna praksa ugovaranja i problemi ucentralnoj i istočnoj Evropi i novim nezavisnim
državama,
• uticaj takmičenja za dobijanje ugovora na funkcionisanje, upravljanje i ciljeve neprofitni
h organizacija,
• zamagljivanje granica između vlasti, neprofitnih organizacija i biznisa - ovo
zamagljivanje je evidentno kada uzmemeo u obzir da neprofitne organizacije teže da
dobiju ugovore kako bi obezbedile stalan prihod kroz vršenje javnih funkcija,

27
 • metodologije za utvrđivanje kvalitativnih ciljeva i merenje poboljšanja kod usluga,
• stvaranje i struktuiranje partnerskog odnosa između vlasti I socijalnog ekonomskog
sektora.

Zaključak

Društveno ugovaranje postavlja izazov pred organe vlasti, neprofitne organizacije i građane.
Vlasti moraju da budu spremne da stupe u partnerski odnos sa neprofitnim organizacijama i da
prenesu javne dužnosti na njih. Pored toga, vlasti moraju da obezbede adekvatan pravni okvir za
društveno ugovaranje i da primene standarde za vršenje društvenih službi. Neprofitne
organizacije moraju da pokažu da mogu da uspešno izvrše poverene zadatke u pogledu troškova
i kvaliteta, i da mogu da ispune ugovorne zahteve. Građani moraju da osiguraju da se njihov
glas čuje u javnom procesu donošenja odluka, i da se njihovi interesi, i kao poreskih obveznika,
i kao korisnika službi, zadovoljavaju.

Organizacije civilnog društva (neprofitne organizacije) treba da odigraju krucijalnu ulogu u

društvenom ugovoru široko posmatranom - a društveno ugovaranje je značajan aspekt ove
uloge. Možemo da zamislimo susret dvojice velikih francuskih političkih mislilaca, Tokvila,
koji je isticao značaj udruženja građana u demokratskom društvu, i Rusoa koji se zalagao za
princip narodnog suvereniteta. Iako se Rusoova vizija prilično razlikovala od pluralističke
demokratije, malo ko bi danas sporio da su Tokvilova "civilna udruženja" nužna za vršenje
narodnog suvereniteta.

28
Prof. dr Vukašin Pavlović

ODNOS DRŽAVE I NEVLADINIH ORGANIZACIJA∗

Pripremio sam par uvodnih napomena za ovu inače značajnu i široku temu. Započeću sa
jednom dilemom koja me, priznajem, nije mučila krajem 80-tih godina kad sam, zajedno sa
drugima, praktično učestvovao u lansiranju tog pojma, pojma nevladinih organizacija, na ovim
našim prostorima. U njegovoj praktičnoj primeni tada smo uvek, a to sa pravom radimo često i
danas, dodavali još dva određenja: da jereč o nepolitičkim i neprofitnim organizacijama.
Danas posle skoro desetak godina pitam se, iako su oba pojma - i pojam države i pojam
nevladine organizacije zapravo upitna, da li da tom odnosu pristupim sa nekim dilemama
isključivo iz polja nevladinih organizacija, ostavljajući po strani mnoge otvorene probleme
države i postojećeg političkog poretka.
Meni se danas čini da je sam koncept nevladinih organizacija na neki način difuzan,
nedovoljno jasan i precizan. I ne samo to. Usudio bih se da kažem, da koncept nevladinih
organizacija, a posebno praktična primena tog koncepta predstavlja izvesnu regresiju u odnosu
na neke oblike kolektivne društvene akcije i forme okupljanja socijalne energije koji su
dominirali u šezdesetim, sedamdesetim i osamdesetim godinama. Kada iznosim ovako oštru i
kritičnu ocenu imam u vidu i ono što praktično radimo u društvenom, civilnom polju i ono što
pokušavamo teorijski da osmislimo.
Po mom mišljenju, nakon šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina kad su glavni
akteri u civilnom polju bili društveni pokreti, na prelazu i tokom devedesetih godina prihvatili
smo i razvijali praksu nevladinih organizacija koje predstavljaju jedan mnogo više
fragmentirani i zbog toga jedan mnogo manje opasan oblik asocijacija građana i građanskih
inicijativa u odnosu na svaku državu i politički poredak. Mislim da smo na taj način prihvatili
jedan pojam koji ljudi upotrebljavaju onako kako im je to u konkretnom trenutku potrebno,
instrumentalno. Mnogi pod nevladinim organizacijama podrazumevaju i biznis, i univerzitet.
Mnogi veliki međunarodni skupovi u svetu, na primer MMF-a ili Svetske banke često su
praćeni skupovima nevladinih organizacija. Veliki skup državnika posvećen ekologiji i razvoju,
samit koji je bio u Riju 1992, takođe je imao i svoj NGO forum, forum nevladinih organizacija.
To je bio kanal da se na širokom međunarodnom planu iskažu alternativni ili drugačiji, kritički
pogledi u odnosu na ono što se radi u državama ili međunarodnim institucijama.
Moram, međutim, da priznam da mi je uvek posle takvih skupova ostajao i jedan gorak
osećaj da takvi paralelni, alternativni nevladini skupovi služe i kao pokriće, kao neka vrsta
otpusnog ventila da se za neke odluke koje se donose od strane predstavnika država i oficijelnih
članova međunarodnih institucionalnih tela. Na paralelnim alternativnim skupovima i
konferencijama nevladinih organizacija mogle su da se čuju i najoštrije kritike na račun država i
vlada i njihove politike, ali se na kraju tih oficijelnih skupova uvek moglo da kaže kako su, eto,
konsultovane nevladine organizacije, a često i da se dobila njihova podrška.
Sa tog stanovišta mislim da bi pojam nevladinih organizacija bio, i za mene je i ostao,
upitan ukoliko bi se ostalo na nivou jedne razbijene, fragmentirane socijalne akcije, ukoliko
energija koja je okupljena na mikro nivou u različitim udruženjima bila zatvorena unutar tih
fragmentiranih oaza i ukoliko ne bi došlo do narednog nivoa okupljanja socijalne energije na
širem planu. To mogu da ponude društveni pokreti. Uzmite primer ekologije koja mi je bliža
nego neka druga polja građanskog udruživanja. Danas u Srbiji i SR Jugoslaviji ima mnogo
lokalnih ekoloških grupa koje nastupaju kao nevladine organizacije, ali evo, desetak godina je
prošlo, a mi još uvek nemamo jedan jak ekološki pokret koji bi mogao da bude rezervoar te
energije koja je kod nas atomizirana na lokalnom nivou kod mnogobrojnih grupa. Zbog toga

Tekst je objavljen u Izveštaju sa Prvog Foruma jugoslovenskih nevladinih organizacija, Fond centar za
demokratiju, Centar za razvoj neprofitnog sektora, Otvoreni univerzitet, Beograd 1998.

29
mislim da pojam nevladinih organizacija, ako se ne komplementira pojmom društvenog pokreta
u smislu mogućnosti da se na širem socijalnom planu pokrene socijalna energija za ozbiljne
društvene promene, može da predstavlja jednu vrstu otpusnog ventila, socijalne amortizacije za
ozbiljnije društvene promene.
Ovo govorim dosta kritički ne samo da bih zaoštrio već i da bih pojasnio osnovnu tezu
koju nastojim da obrazložim. Jednom rečju, ne sporim potrebu za nevladinim organizacijama i
mislim da smo mi daleko od toga da imamo dovoljno nevladinih organizacija. Ali, hoću da
kažem da ako se ostane samo na tom nivou, ako sav društveni aktivizam bude usmeren samo na
fragmentirane oblike društvene akcije, ako ne dođe do kaptiranja i akumuliranja socijalne
energije koja se može iskazati kroz aktere sa širim društvenim profilom kao što su društveni
pokreti, onda ne treba da čudi ono što se dešava na svetskom planu, a što se potvrđuje i kod nas,
a to je da imate oseku alternativnih društvenih pokreta i izvesnu plimu nevladinih organizacija.
Kad je reč o odnosu nevladinih organizacija i države, nevladine organizacije kao jedan
od najznačajnijih segmenata civilnog društva ustvari zahtevaju da ovo pitanje razmotrimo
unutar opšte matrice odnosa između civilnog društva i države. Ne volim mnogo da stvari
shematizujem, ali iz razloga analitičnosti, mogao bih da govorim o četiri modela odnosa države
na jednoj strani, i civilnog društva, odnosno nevladinih organizacija unutar civilnog društva, na
drugoj strani.
Jedna moguća situacija je da imamo relativno slabu državu i jako civilno polje i unutar
njega različite razvijene oblike udruživanja građana. Taj koncept odgovara jednoj liberalno-
demokratskoj državi koja se ne meša mnogo u društveni život i koja podrazumeva da je slaba,
na jednoj strani, a da ima jako nevladino polje, na drugoj strani.
U socijalističkim društvima situacija je bila potpuno obrnuta. Tamo je država izuzetno
jaka, ili bar ona misli da je jaka, ali je zato izuzetno slabo i nerazvijeno slabo društveno civilno
polje. Jedan od razloga zbog kojeg je došlo do urušavanja, implozije, takve države i
socijalističkog poretka je baš to što su to bili poretci koji nisu vodili računa o svojoj društvenoj
osnovi i o time da bilo koji režim, da bi mogao da opstane, mora da se oslanja i na nepolitičke
stubove poretka, to jest na nevladino - društveno polje. To je taj model u kome je polje za
građanske inicijative bilo vrlo redukovano, često i zabranjivano.
Treći model karakteriše društva koja sebe razumevaju kao razvijena demokratska
društva, jedan deo društva na zapadu, u kojima pokušava da se nađe formula i relativno dobre
države, efikasne i pravne, i relativno razvijenog civilnog društva, nevladinog polja.
I na kraju - četvrti model za koji mislim da u manjoj ili većoj meri važi za mnoga
takozvana postsocijalistička društva, ali mi smo tu u najgoroj situaciji - to je model u kome je i
država slaba i civilno društvo nerazvijeno, konfuzno ili potisnuto.
U pogledu civilnog društva i države mi kao da nemamo ni jedno ni drugo. Tačnije,
imamo državu grabljivicu, "predatory state", u svakom pogledu, kako u spoljnoj politici, tako i
u odnosu na sopstvene građane. S druge strane, imamo jedno slabo i nerazvijeno civilno polje.
Govorili smo o potisnutom civilnom društvu koje se, istina, u jednom trenutku probudilo. Žarko
Puhovski je za to probuđeno civilno društvo u vreme protesta govorio da je to "peripatetičko,
šetajuće civilno društvo". Kako god ga krstili, pokazalo se da je ono i u ovako nepovoljnim
uslovima moguće, da je moguća mobilizacija civilnih resursa. Problem je što je ta masovna
mobilizacija trajala predugo, a da nije bilo nekih opipljivih rezultata. A poznato je da se civilno
društvo ne može mobilizirati na predugi rok, pogotovu ne bez efekta promene i kakvog takvog
uspeha.
Nažalost, danas smo u jednoj krajnje nepovoljnoj situaciji kad se i to probuđeno,
šetajuće civilno društvo umorilo i vratilo u jedno stanje razočaranosti, letargije i apatije. Ono što
me raduje u toj celoj situaciji - nisam očekivao prisustvo ovako velikog broja nevladinih
organizacija na ovom skupu. To je znak da oaze civilnog društva postoje i da je jedan deo
civilne energije sačuvan. A to je vrlo važno za budućnost civilno-demokratskih promena kod
nas. U meri u kojoj nevladine organizacije uspeju da memorišu i očuvaju socijalnu energiju

30
građanskog protesta, rastu i naše šanse da se prevlada postojeće krajnje negativno, da ne kažem
deprimirajuće, socijalno stanje.
Mora se, međutim, praviti neka strategija civilnog društva i nevladinih organizacija u
odnosu na ovakvu državu. Strategija mora biti složenija, dugoročna strategija. To ne može biti
strategija samo prostog otpora. Bilo kakav ulazak u neki konflikt poput nepripremljenog štrajka
nema izgleda na uspeh.
Treba napraviti čitav spektar akcija pri čemu se vodi računa o vremenu kad će se koja
akcija primeniti. Od ove naše države i političara koji je vode može se mnogo šta naučiti u
pogledu "tajminga". Nevladine organizacije moraju da vode računa i o slabosti političkog polja.
U jednoj normalnoj situaciji ono što se artikuliše kao socijalna energija trebalo bi da se prelije u
političko polje i da preko političkih organizacija uđe u polje politike i vlasti. Ali, mi imamo
jedno bolesno, nezrelo političko polje i malo uporištnih tačaka. Mi, kao nevladine organizacije,
na prste jedne ruke možemo izbrojati one snage i one aktere u političkom polju koji nam mogu
biti saveznici ili koji mogu na neki način preneti i politički artikulisati ono što se kao zahtev ili
potreba za društvenom promenom artikuliše u nevladinom polju, polju nevladinih organizacija.
Do boljih vremena u tom pogledu moramo se oslanjati prvenstveno na sopstvene snage. Ali, i u
periodima kada se čini da je civilno društvo u povlačenju, ili je stvarno tako, ne treba gubiti
nadu i padati u rezignirani očaj. To su periodi koji se mogu dobro iskoristiti za onu vrstu
socijalnog učenja koja nam je neophodna. Iz pobeda se uči na lakši i komotniji način. Ali, ono
što se u socijalnom smislu nauči u teškim vremenima ostaje trajnije i često u budućnosti ima
veću vrednost.

31
Slobodan Reljić

NVO I DRŽAVA – DRUŠTVENI PARTNERI∗

Iako je pola veka totalitarne komunističke vlasti značajno uticalo na sadržaje organizovanja
građana ono je , ipak, sačuvalo mnoge forme. Neki ozbiljni istraživači počeli su da osporavaju
politikantski i pomodni kriticizam komunističkog/socijalističkog perioda po kome ispada da u
tim državama, kao u onom vicu, i nije bilo života

Svet se nalazi u dugotrajnoj i teškoj tranziciji iz postojećeg svetskog sistema u neki ili neke
druge. Imanuel Volerstin najavljuje da "nećemo prisustvovati jednostavnoj opuštenoj političkoj
debati… To će biti borba na život ili smrt. Jer mi govorimo o postavljanju temelja za istorijski
sistem koji će postojati narednih 500 godina" (Volerstin, 2000:74).
Navodeći brojne probleme i prepreke Volerstin tvrdi da u potrazi "za dobrim društvom (ili
makar boljim društvom) ono što nam ide u prilog je ljudska kreativnost. Tu je potencijal
neograničen. Ono što znamo u kompleksnim sistemima je to da su oni samoorganizujući i
da stalno iznova smišljaju nove formule, nova rešenja za postojeće probleme" (Volerstin,
2000:73).

U tranziciji političkog društva kakvo danas egzistira značajno mesto se daje - civilnom društvu
(Civil Society). A ono "postoji kad su pojedinci i grupe slobodni da formiraju organizacije koje
funkcionišu nezavisno od države i građana" (Civil Society, 1996:1). Brojni ozbiljni autori na
Zapadu danas govore o civilnom društvu od "ideala XVIII veka do realnosti u XXI veku".
Uzima se da je termin skovao Hegel (1821), a da ga je u Novom dobu u političku sferu lansirao
francuski predsednik Fransoa Miteran. Hegel je civilno društvo definisao kao polje odnosa
privatne sfere i države. Marks je onda identifikovao civilno društvo pre svega u ekonomiji, na
tržištu. On je to odredio kao iluziju slobode u kojoj moćni u krajnjoj liniji dobijaju i kao cilj
postavio demaskiranje toga. Jer građanin je beznadno rascepljen, otuđen jedan od drugoga i od.
svog društvenog bića, a naravno i od suštine proizvodnje i proizvoda svog rada" (Civil Society,
1996:5).

Nasuprot, toga socijalističkog pristupa razvijao se liberalno-individualistički pristup Aleksa

Tokvila. On je verovao u ljudski duh "navike udruživanja" i razumeo da i političko društvo i
država stoje nasuprot civilnom društvu što su "privatni odnosi između građana i njihovih
bezbrojnih ne-političkih udruženja" (Civil Society, 1996:5).
Moderno evropsko udruživanje pripremljeno je preko srednjovekovnih gildi, korporacija,
autonomnih gradskih organizacija, pa protestantskih parohija i dugih oblika narodnih
udruživanja. Pre otprilike vek i po počinje i vrlo brzo se širi Evropom moderno udruživanje u
kome u početku dominira sindikalni pokret, pa profesionalne organizacije, religiozna i kulturna
udruženja, sportski klubovi.

Tu će se ukazati dva pristupa sa određenim posledicama koji upućuju na postojanje

severnjačkog i južnjačkog modela. Južnjaci veruju u proteste i udare, a severnjaci u jake
organizacije i istrajnost. Tu se jasno ispoljavaju dva osnovna kulturna uticaja.
Rana moderna istorija Francuske zna za masovne proteste i pobune koji donose odlučne
socijalne promene. Spisak važnih godina to sasvim slikovito pokazuje: 1789, 1791, 1830, 1848
i 1871. Pod francuskim uticajem su Italija, Španija, Portugal pa i ostale zemlje koje gravitiraju
Sredozemlju.

U drugom pravcu deluje socijalni bunt u Centralnoj i Severnoj Evropi. Prvi model donosi
rešenja u direktnom konfliktu, a drugi u udruživanju, dugotrajnom pritisku i pregovaranjima.

Tekst je objavljen u časopisu «Neprofitni sektor», broj 12/2001, Centar za razvoj neprofitnog sektora, Beograd.

32
Posledice su vidljive danas. Uporedna istraživanja pokazuju da je neekonomsko dobrovoljno
udruživanje najrasprostranjenije u Švedskoj i SAD pa onda ostalim severnim zemljama.
Jedna tabela iz 1990/91 koja pokazuje procente stanovništva koje pripada volonterskim
organizacijama pokazaće: u severnim zemljama germanske Evrope to se kreće od 60 do 90
odsto; u latinskim evropskim zemljama od 30 do 40 odsto. Zemlje Istočne Evrope sa procentom
od 54 do 84 odsto bliže su severnjačkim kulturnim obrascima, dok Grčka na primer sličnija
latinskim mediteranskim susedima.Odnos Severna Amerika - Južna Amerika je 63 prema 40
odsto. Ovde ćemo još dodati Japan gde 36 odsto stanovništva ima veze sa volonterskim
organizacijama (Therborn, 2000:307).

Iako je pola veka totalitarne komunističke vlasti značajno uticalo na sadržaje organizovanja
građana ono je , ipak, sačuvalo mnoge forme. Neki ozbiljni istraživači kao Mihail Bukovski iz
Poljske na primer počeli su da osporavaju politikantski i pomodni kriticizam
komunističkog/socijalističkog perioda po kome ispada da u tim državama, kao u onom vicu, i
nije bilo života. Bukovski navodi primer kako je kao dečak igrao fudbal u lokalnoj ligi. "Naš
menadžer,trener i igrač bio je šofer. Običan čovek, zaista. Ne znam da li je on uopšte bio član
Partije, niti je to uopšte bilo važno. Igrači o njemu nikad nisu mislili u političkim pojmovima.
Da li smo to mi tinejdžeri gradili civilno društvo? Ja volim da mislim da jesmo, iako bi mi to
mnogi sociolozi i politikolozi osporavali." (Civil Society, 1996:81) Uostalom, da li se poljska
"Solidarnost" koja se pretvorila u višemilionski narodni pokret u komunističkoj Poljskoj - koji
se smatra glavnim događajem u civilnoj sferi u Istočnoj Evropi - može doživljavati kao
fenomen koji je iznikao ni iz čega?

Vratimo se opet u moderna kretanja u kolevci civilnog društva - Zapadnoj Evropi. Zlatni period
radničkog pokreta bile su kasne šezdesete: majski štrajk u Francuskoj l968, "vruća jesen" 1969
u Italiji. i to se sa oscilacijama produžavalo do početka osamdesetih. Ali već dolazi vreme
"novih protesta" i "novih pokreta".
Šezdesetih na društvenu scenu izlaze studenti. Njihovi protesti donose internacionalizam i često
anti-nacionalizam. Oni se u Americi solidarišu sa crncima sa američkog Juga, Vijetnamcima i
Trećim svetom uopšte. Pokret je zapravo počeo 1964. u SAD, raširio se po Zapadnoj Nemačkoj
(izrazito jak u Zapadnom Berlinu), a onda zahvatio i Istočnu Evropu - pre svega Poljsku i
Jugoslaviju. "Studentski pokret", kako je nazvana ova pojava, sveo se na kraju na niz serija
kratkotrajnih protesta.
Istovremeno se aktuelizuje "žensko pitanje". "Drugi feministički talas" (prvi je bio početkom
XX veka) pokrenuo je nešto stariju populaciju, ali isto tako urbanu i obrazovanu. Naginjao je
levo i bio planetaran.
Sedamdesetih godina Evropom se širi pokret regionalizma. Povezuju se pokrajine iz različitih
država i formiraju udruženja evropske širine.Tih godina počinje i uspon pokreta za zaštitu
čovekove okoline. Greenpeace je najpoznatija internacionalna organizacija društvene pojave
koja je, ipak, pre bila pokret. Ona je proizvela antinuklearni aktivizam. Velikim dostignućem
smatrana je pojava partija "zelenih" širom Evrope i njihovim.ulaskom u nacionalne parlamente.
A onda krajem osamdesetih fokusira se Istočna Evropa - pokretanje protesta koja bi ugrožavala
komunističke partije. Ako se izuzme već pominjana "Solidarnost" u Poljskoj danas je manje
više jasno da je ta velika socijalna energija uglavnom pretočila u militantne nacionalističke
pokrete čija je posledica bila razbijanje tri federalne države evropskog Istoka (SSSR,
SFRJ,ČSSR) od kojih su dosad nastale 22 nacionalne države. Nacionalni pokreti su se prelili u
nacionalne politike čiji se učinak na preuređenju društava u tranziciji,zasad, pokazao uglavnom
nedelotvornim.

Političke strukture ne dosežu demokratske standarde ponašanja, ekonomija ne uspeva ni da

održi nivo iz komunističkog perioda, a u sferi civilnog društva prevladava rezignacija i osećaj

33
bespomoćnosti. Poverenje u čarobnu moć izbora i demokratskih formi vertikalno pada. i u
većini zemalja na vlast se ponovo vraćaju modernizovani levičari.
"Znaci socijalne apatije mogu se videti i na elementarnom nivou", piše Bukovski. "U četvrti u
Poznanju gde živim važne odluke za lokalni život donošene su na skupovima građana. Prisustvo
građana u vreme završne komunističke faze bilo je minimalno, ali 1989 komšije su se digle na
noge. Grupa najaktivnijih i najbogatijih uzela je lokalni šoping centar od nacionalnog monopola
Spolem. Oko 150 ljudi sakupljalo se žučno diskutujući o aktuelnim problemima i insistirajući
na volonterskim rešenjima. Marta 1994. prisustvovao sam sastanku na kome je bilo tek
tridesetak ljudi. Atmosfera uopšte nije ličila na onu od pre pet godina" (Civil Society, 1996:91).

I tu se sad nešto mora uraditi jer bez civilne sfere nema savremenog demokratskog društva.
Zasad značajnu ulogu igraju donacije sa Zapada koje, što se donatora tiče, imaju cilj da
uspostave infrastrukturu civilnog društva i da se, kad "dete" prohoda pusti da se samo snalazi u
tranzicionoj drami. Kao problem se tu javlja i uspostavljanje modela - jer donatori daju pare za
uspostavljanje i širenje svojih iskustava.
Gustave Massiah razlikuje dva modela koji odgovaraju liniji podele pominjanoj na početku
ovog teksta: latinski i anglo-saksonski. "Mi u Francuskoj često smatramo da u procepu između
javne i privatne sfere udruženja logično staju na stranu prve zato što javna sfera reprezentuje
opšti interes. U anglo-saksonskim zemljama udruženja češće staju na stranu privatne sfere u
odnosu na državu." (Via Europa, 1995:35)

U ovom vremenu, pošto su najmoćniji donatori pre svih američke fondacije, u zemljama u
tranziciji dominira anglo-saksonski pristup uz koji ide i odgovarajuća terminologija: "treći
sektor", "neprofitni sektor","nevladin sektor", a udruženja građana su NGO (non-govrenmental
organisations). Tako organizovano i ustrojeno civilno društvo je,inače, najrazvijenije u SAD. U
toj zemlji produkcija "trećeg sektora" čini 7% nacionalnog dohotka; prema 78% sa tržišta i 15%
od državnih aktivnosti (Voluntary Sector, 1996:168).
"Treći sektor" se uspostavlja kao važan društveni činilac pa "u poslednjih 15 godina u SAD
vidimo znatno uvećanje broja veza vlade i neprofitnih organizacija u obavljanju javnih servisnih
poslova" (Voluntary Sector, 1996:168).

Približavanje vlada civilnom sektoru često se kritikuje u društvenoj teoriji, ali bez nekog
vidljivog odjeka u praksi. Naprotiv. Tako je jedno istraživanje londonskog "Ekonomista"
postavilo direktno pitanje: da li su međunarodno aktivne NGO, čiji se broj dramatično uvećao u
poslednjoj deceniji XX veka - "lutke vlada". Postavljeno je i pitanje da li one uopšte povećavaju
efikasnost pri dopremanju humanitarne pomoći, da li pomažu u rešavanju konflikta ili ih samo
komplikuju, odnosno da li te NGO u nekoj meri služe za prikriveno organizovano prikupljanje
informacija za vlade koje su većinski njihovi donatori?
Naravno, mi nismo u situaciji da u NGO-sektoru tražimo "dlaku u jajetu", jer ga pre toga ipak
treba razviti. A društvo se mora organizovati da bi se proces ubrzao. Tako se u Mađarskoj, koju
bi unekoliko valjalo i slediti , raspravlja o potrebi uspostavljanja "novog društvenog ugovora".

"Društveni ugovor iz prethodnog režima značio je da se građanin odriče nekih osnovnih

političkih i građanskih prava, a u zamenu za određeni stepen socijalne sigurnosti", pišu Katalin
Level i Pal Kovač Ovo je donosilo besplatno školstvo, besplatnu zdravstvenu zaštitu, "punu
zaposlenost" i relativno široku socijalnu sigurnost. Ali "politička tranzicija je učinila da ovaj
ugovor izgubi svoju validnost". Novi društveni ugovor bi, po mišljenju ovih autora, trebalo "da
uključi četiri društvena partnera - državu, privatni sektor, neprofitne organizacije i informativni
sektor. Ovaj model bi bio prilagođeniji da uspostavi socijalni sistem koji bi mogao efikasno da
opsluži potrebe stanovništva." (Via Europa, 1995:5)

34
Zaključak koji sledi odnosi se uglavnom na odnos države i neprofitnog sektora na čitavom
evropskom Istoku. Važno je stvoriti adekvatne uslove i- obezbediti finansiranje. i "NGO treba
značajna finansijska podrška države da bi one mogle ostvarivati svoje projekte. Ovoga nije bilo
prethodnih godina i rezultat je da i bazične organizacije imaju velikih problema." Izvesno je da
bi se "razvoj socijalne politike trebao zasnivati na dva oslonca - na visokom društvenom
proizvodu i visokom procentu budžetskih izdvajanja za socijalne probleme. Ni jedan od ovih
uslova neće postojati u Mađarskoj (a naravno ni u celom regionu, prim.autora) u bliskoj
budućnosti." (Via Europa, 1995:7) Naravno, proces zbog ovog, po logici istorijskog razvoja, ne
može stati. Ostaje da se čini napor u prilikama u kojima se živi. Do nekih boljih, kojima će
doprineti taj napor.

Literatura

CIVIL SOCIETY - Challenging western models; edited by Chris Hann and Elizabeth Dann;
Routledge, London and New York,1996

VIA EUROPA- Civil society, social movementsa…;supto "Diagonales Est-Oust"; summer 95;

VOLUNTARY SECTOR IN A CHANGING SOCIETY; edited by Brunon Synak and Miroslav

Ruzica; Gdansk-Indianopolis, 1996.

Volerstin Imanuel: UTOPISTIKA ili istorijski izbori dvadeset prvog veka; Republika, Beograd,
2000.

Therborn Goran: EUROPEAN MODERNITY AND BEYOND - The Trajectory of European

Societies, 1945-2000; SAGE Publications, London-Thousand Oaks-New Delhi
SINS OF NGOs; The Economist, January 29, 2000.

Geremek Bronislaw: CIVIL SOCIETY AND THE PRESENT AGE; National Humanities
Center Home Page, February 1998.

Davis Randall J.: THE REBIRTH OF THE NONPROFIT SECTOR IN POST-COMMUNIST

EASTERN EUROPE,Center for Civil Society International - Research and Opinion Home
Page, 96.

Sperling Valerie: FOREIGN FUNDING OF SOCIAL MOVEMENTS IN RUSSIA, Harvard

University, January l998.

35
Slobodan Reljić

NOVI DRUŠTVENI UGOVOR∗

- PROFITNI I NEPROFITNISEKTOR -

Smanjuje se uloga države, a biznis i organizovani građani su pred mogućnošću da u duhu

liberalne tradicije, nanova "ugovore" odnose u modernom društvu. Razvijeni svet je na početku
tog puta, a mi smo, naravno, negde na začelju kolone

"Kapitalizam u prvobitnom obliku u XVIII i XIX veku, bio je bezdušan sistem. Da se država
nije potrudila da ga ublaži i poboljša, on ne bi preživeo društvene napetosti i revolucionarne
pokrete koje je sam inspirisao", piše jedan od najznačajnijih ekonomista s kraja XX veka Džon
Kenet Galbrajt (Galbrajt, 1997:95). Liberalni kapitalizam je inspirisao radničku samozaštitu u
vidu sindikalnog pokreta, socijaldemokratske, socijalističke i komunističke partije, njihove
internacionale, pa prerastao početne zahteve i pretvorio se u ideologiju "prezrenih na svetu",
prelio se u uslovno-kapitalističke zemlje, proizveo u međunarodnim odnosima jedan pol u
bipolarnom svetu epohe "hladnog rata", a na samom Zapadu indukovao pojavu naizgled
paradoksalnog naziva – državni kapitalizam.

Najuticajniji ekonomski mislilac prve polovine XX veka Džon Majnard Kajnz je u stvari
"pokazao da kapitalistička privreda sama po sebi preko tržišnog mehanizma ne dovodi
automatski do pune zaposlenosti i da je neophodna intervencija države kako bi se kapitalistička
privreda izvukla iz nezaposlenosti i krize" (Mala enciklopedija, 1986:252).

Period izuzetnog društvenog uspona posle Drugog svetskog rata doveo je na scenu kao krajnje
uspešnu konsekvencu tog koncepta – državu blagostanja (Welfare State). Ovako kratak i
pojednostavljen pregled ne može da utvrđuje razloge sadašnje marginalizacije državne
organizacije koja je valjda najtemeljnije u istoriji ljudskog roda brinula o svojim građanima –
ali mora da konstatuje činjenicu da se danas "biznis, zajednice i pojedinci u Evropi (važi kao
neolibiralna tendencija i za ceo svet, prim. S.R.) uče da žive sa realnošću ekonomske
globalizacije, tehnološke transformacije, demografskih promena i političke tranzicije" (Nelson –
Zadek, 2001:7). Često zastrašujuća brzina promena vodi suočavanju sa krajnje neizvesnom
budućnošću. To prirodno rađa strah, ali i tera čoveka da pravi planove kako se organizovati tj.
nagoni na traganje za nečim što se već označava kao "nova društvena partnerstva" (New Social
Partnerships). To se moderno društvo susreće sa "rastućim razumevanjem nužnosti balansa
snaga države/politike, tržišta/ekonomije i civilnog društva/slobodnih građanskih inicijativa".

Optimistički pogled na taj proces poručuje: "Tradicionalna hijerarhija snaga biva premeštena u
mnogo kompleksnije stanje, gde građani i kompanije igraju aktivnu ulogu u oblikovanju
društveno-ekonomskih promena i određivanje problema koji su ranije bili isključiva
odgovornost vlada." (Nelson – Zadek, 2001:7)

Poslednjih 15 godina prošlog veka/milenijuma izbacili su privatni sektor na vrh talasa. "Ovaj
proces doveo je biznis u sami centar ekonomskog razvoja i odlučivanja u skoro svim evropskim
zemljama. Istovremeno je dramatično povećan uticaj medija i javnog praćenjabiznis-aktivnosti
i značaj dosad neuobičajenih pitanja o široj ulozi biznisa u društvu." (Nelson – Zadek, 2001:7)
Ali s optimizmom pred "novom realnošću" – koja zaista nosi "planetarno povećanje obilja,
visoke tehnologije, svetski nivo društvenih usluga i povećanje ekonomske efikasnosti" – svet se

Tekst je objavljen u časopisu «Neprofitni sektor», broj 13/2001, Centar za razvoj neprofitnog sektora, Beograd.

36
danas, laici bi rekli paradoksalno, "suočava s povećanom nezaposlenošću, neadekvatnim
znanjima ljudi, niskim zaradama, bednim smeštajem, raspadom porodice, kriminalom, etničkim
konfliktima i upropaštavanjem životne sredine".

Ovom paradoksu valja dodati još jedan paradoks: vodeća ekonomska, vojna i politička sila
savremenog sveta SAD, koja je prva na svetskoj listi ekonomske efikasnosti (economic
competitiveness) sasvim je na dnu liste industrijski razvijenih nacija kad se meri kvalitet
življenja prosečnog građanina. Kao osnova mere se uzima indeks siromaštva UN (UN human
poverty index) koji upoređuje činjenice o smrtnosti, (ne)pismenosti, nejednakosti zarada, dužini
nezaposlenosti. Ovo pokazuje da "ekonomski uspeh ne stvara automatski opšteuspešno
društvo".

Već pominjani Džon Kenet Galbrajt knjigom koju je objavio pre pet godina upozorio je da
ekonomska efikasnost ne može biti cilj sama po sebi, već je cilj ono što je on jednostavno
označio kao dobro društvo (the Good Society) Poznati mislilac je ubeđen da "odlučujući korak
koji dobro društvo mora da napravi je da ostvari pravu sveobuhvatnu demokratiju". Galbrajt će
primerom objasniti šta misli da ne valja u američkom društvu koje su neki njegovi savremenici
označavali kao "kraj istorije": "U državi Nju Džersi, prilikom izbora za guvernera, pitanje nivoa
oporezivanja koje bi prihvatili imućni i bogati i izgledi za smanjenje poreza bili su glavna i
očigledno dobro odabrana pitanja. Jedan visoki, verovatno s pravom samouvereni politički
aktivista, hvalio se posle izbora kako je pastorima crnačkih crkava dao lepe sume novca zato što
nisu podsticali svoje siromašne parohijane daizađu na glasanje. Kasnije je poricao da je učinio
ono čime se prethodno hvalio. Nikoga nije uspeo da ubedi, a ometanje demokratskog postupka
bilo je inače očigledno." (Galbrajt, 1997:116)

Razume se da citat našem čitaocu pre svega služi da podvuče razmere problema u zemljama
gde je "intelektualna tradicija" (Istočna i Srednja Evropa) uveliko oslobođena i od elementarnih
oblika samih zapadnoevropskih ideja kao što su klasični liberalizam i metodološki
individualizam, a koje su opet neophodne za funkcionisanje "prave i sveobuhvatne demokratije"
("Klasični liberalizam obično podrazumeva individualne slobode, otvorenost za nove ideje,
tolerisanje svih pristupa i vladu ograničenu zakonom…Metodološki individualizam je metod za
razumevanje društvenog fenomen. Osnovni postulat je da pojedinac jedino donosi odluke")
(Liberalizam, 1993:70). Očigledno odsustvo ovih društvenih vrednosti otežava izgradnju
stabilnog društva u kome je onome što se zove treći/neprofitni sektor namenjena značajna i
delatna uloga.

Standardi "novog društvenog partnerstva" u našem regionu bazično su ugroženi ne samo

činjenicom da ovde ne funkcionišu mehanizmi koji bi neoliberalnom ekonomskom poretku
zaštitili slabije i društvo približili idealu The Good Society nego što su privrede ovih zemalja
devastirane do razmera da se postavlja pitanje da li bi i najpravednija/najegalitarnija raspodela
dovela do toga da svi stignu do minimuma za dostojanstven ljudski opstanak.

Ako se još početkom devedesetih raspravljalo da li bi Homo Sovieticus-u više pristajao tržišni
socijalizam, švedski sistem ili nemački način ekonomskog organizovanja sada je jasno da se on
našao u onom što je tada unapred odbacivano – u nekoj vrsti laissez-faire kapitalizma koji je
začinjen tadicionalnim lokalnim"vrednostima" – etničkim i verskim konfliktima,
iredentističkim zahtevima, kafanskim strateškim kalkulisanjima i prenaglašavanju uloge tajne
diplomatije i svetske zavere.

37
Neumerena obećanja Zapada i neispunjena očekivanja Istoka proizvela su duboki nesporazum
koji je američki nobelovac za ekonomske nauke Džems M. Bjukanan (James M. Buchanan)
opisuje, reklo bi se sa rezignacijom:"Kad ja predočim elemente moje analize ruskom
intelektualcu on to spretno prihvata kao tezu , da Rusi su prirodni robovi, a Jenki su prirodni
preduzetnici". Ali bez obzira na sve greške i nesporazume još uvek preovlađuje mišljenje da
"ako nove vlade u Istočnoj Evropi budu sposobne i budu htele ograničiti ulogu države u
tranziciji na stvaranje i jačanje uslova u kojima će se različite ekonomske organizacije
nadmetati između sebe, da kapitalističke će institucije konačno i samoniklo izroniti, preživeti
nadmetanje sa drugim institucijama i postati dominantne u regionu" (Liberalizam, 1993:78).
Zato nastavak izgradnje neprofitnog sektora paralelno sa podizanjem ekonomije i
konsolidovanjem državnih institucija ima, reklo bi se i sve više, svoj dalekosežni smisao.

Rezultati iako nisu impresivni – postoje. I u procepu su između pomoći zapadnih fondacija i
neadekvatne društvene klime kojom dominiraju dva izrazito (u odnosu na zacrtani cilj)
entropična procesa. Prvo , što svi ozbiljni istraživači uočavaju , "iznenađuje da mnogi građani
Srednje i Istočne Evrope osećaju nostalgiju za starim vremenima, kad je u komunizmu svako
imao posao, stan, obrazovanje i lekarsku zaštitu… kad je velika fabrika u njihovom gradu
opsluživala potrebe zajednice." (Corporate, 2000:11) A, drugo, porazna ali svakako bolna i
teško promenljiva istina o novim bogatašima, sloju (nigde ne prelazi l5 % populacije) koji je
uspešno prošao početnu fazu tranzicije. Primer koji navodimo slučajno je – rumunski. Izvesni
Vasile Ianculescu počeo je prodajući pivo u studentskim domovima, a onda se snašao o šverc-
komerc biznisu sa kolegama iz zemlje pod sankcijama. Naravno, reč je o Srbiji. Sada je uvoznik
nameštaja za kancelarije i otvara fabriku nameštaja:"Ko god danas želi da bude uspešan to
može postići", govori čovek koji je odrastao uz horsko ponavljanje slogana Nikolae Čaušeskua
"Nema hleba bez rada, ni rada bez hleba" i ocenjuje: "Nezaposlenost je lažni problem. Ima
mnogo posla, ali oni ne žele da rade fizičke poslove koje smatraju ponižavajućim. Ne, ja ne
želim da im pomažem. Nikad nisam voleo prosjake." (Via Europa, 1996:31)

Koliko je ta svest daleko od kultivisane ovakve poruke Iaculecovog "kolege":"Dobra kompanija

donosi odlične proizvode i usluge;velika kompanija donosi odlične proizvode i usluge i nastoji
da svet učini boljim mestom za život." Da li nam to treba, ipak, čitav vek da unuk Ianculescu
govori i misli kao Bil Ford predsednik Ford Motor Company.

Stara rumunska poslovica kaže: Bogat siromašnom ne veruje. Svi mi u regionu imamo sličnih
iskustvenih narodnih domišljatosti koje je na pomalo ciničan način potvrdio i jedan, bez sumnje
po formi demokratski program u Mađarskoj koji je pokrenut za jačanje civilnog društva.
Program "Daj doprinos za civilni sektor! 1%!" nudi poreskim obveznicima da svoje pare
namenjene ovom sektoru sami usmere. Pokazalo se da nouveauriche neuporedivo više misle na
kućne ljubimce i unesrećene pse lutalice nego na beskućnike, stare i bolesne ljude. Ovo svakako
pokazuje da društvima uz Bussines Leaders Forum-e koji "promovišu odgovorno ponašanje
biznismena" trebaju i institucije kakva recimo već postoji u Poljskoj: Akademija za razvoj
filantropije (Academy for the Development of Philanthropy) "čiji je glavni cilj, kao što samo
ime kaže, promovisanje kulture filantropije i ohrabrivanje donatora za filantropske aktivnosti".
(Corporate, 2000:11)

Za poređenje kako se i za šta odlučuju donatori u razvijenom svetu mogu poslužiti podaci za
SAD iz 1993. godine. Dakle: 45,3% donacija ide za religiju, 11,9% za obrazovanje, 9,9% za
humanitarne svrhe, 8,6% za zdravstvo, 7,6% umetnost, kulturu, humanističke nauke, 7,6% za
zastupanja i javnu politiku, 1,5% inostrani poslovi i 8,4% drugo. (Lendova, 200:8)

38
Neumerena samokritičnost ovde neće rešiti probleme na relaciji profitni-neprofitni sektor u
društvu. Jednostavno, i u Zapadnoj Evropi se radi o, moglo bi se reći, početnim koracima. Na
primer, Bil Gejts (od koga su Srbi toliko očekivali) je ustanovio The Microsoft European
Scholars Programme. Cilj: pomoći nezaposlenim da se prekvalifikuju i steknu odgovarajuća
znanja. Program je ustanovljen za Belgiju, Dansku, Francusku, Nemačku,Italiju, Irsku,
Holandiju, Portugal, Španiju, Švajcarsku i Švedsku. U prvih pet godina rada obučavano je 6000
ljudi a procenjuje se da ih se 90% posle zaposlilo.

Ili, Šeraton hotel u Varšavi se angažuje na "unapređenju zajednice u kojoj radimo". Kompanija
podržava zaposlene da jedan radni dan mesečno, plaćen, provedu pomažući u dečjim bolnicama
ili uređenju okoline."Na primer, neki kuvari jedan dan mesečno kuvaju za siročad u domu u
Konstancin Jeziorna."

Levi Strauss&Co potpomognut sa nekoliko moćnih fondacija u Češkoj rešio je da pomogne

mladim Romima i ostalim mladim društveno marginalizovanim. Osobe od 18 do 35 godina
dobijaju besplatnu obuku za preduzetničke poslove,a retki i male finansijske kredite. "Kao
jedna od svetski najvećih kompanija, mi imamo mogućnost da dostignuto uspešno iskustvo iz
jedne zemlje ili regiona prenesemo bilo gde", piše u "Šelovom" izveštaju za 1999. godinu.
Iako je teško izmeriti doprinos ovakvog pristupa svakako je lako uočiti da u uređenim
društvima, sa ozbiljnim državnim fondovima, ovakve akcije zaista znače, ali u zemljama gde se
nezaposlenost povećava, siromaštvo širi kao požar, gde se zdravstveni sistem raspada a penzije
padaju i kasne do razmene da je ugrožen fizički opstanak starih ljudi - to je samo bistra kap u
moru suza.

Naravno, teško je zamisliti da će ove potonje zemlje određivati uslove "novog društvenog
partnerstva", zato nam valja razmotriti razloge zbog kojih oni koji imaju novac hoće
dobrovoljno da ga daju onima kojima je toliko potreban. Budućim volonterima u nekim NVO
evo objašnjenja jednog holandskog kolege: "Zašto to uspeva? U osnovi zbog mene. Ja idem
tamo i kažem im šta je po sredi i pitam hoćete li pomoći. Zašto bi oni pomogli? Ja tražim ljude
koji se angažuju srcem, a ne samo glavom. Neko od njih je nekad živeo sa tim ugroženim
ljudima. Drugi imaju decu i tako mogu razumeti problem koji im objašnjavam. Dok govorim, ja
brzo procenjujem šta na njih utiče." (Nelson – Zdelek, 2001:41). Poučno.

Motivi donatora nisu jasno određeni, i na tako prizemnom nivou nemoguće je objasniti jedan
tako značajan društveni proces koji ide iza "radikalnog smanjenja uloge države". Stvar je u
tome što Homo Economicus, čiji je vrhovni bog profit a životni cilj beskrajni rat za povećanje
ekonomske efikasnosti po svaku cenu – može opet stići na ivicu provalije do koje je kapitalizam
već dolazio.

Istorijski je već utvrđeno da ne može biti istina da su "sve motivacije ekonomske motivacije".
"Moderna razvijena društva trebaju efikasne ekonomije i tržišta i nezamisliva su bez njih", piše
ugledni australijski sociolog Majkl Pusi (Michael Pusey) u analizi o susretu uspešne ekonomije
njegove zemlje i civilnog društva. Ali: "Mi u Australiji smo već ušli u… 'neprijatno doba
ograničenja' i problem je što su se svi naši 'reformisti' već tvrdo odlučili za rat protiv svih
društvenih formi koje ne priznaju njihova ekonomistička pojednostavljivanja. Za nas koji
želimo reći više nego 'ne', intelektualni je izazov naći kriterijume za 'iscrtavanje' ograničenja

39
koja se moraju pojaviti u trostrukim odnosima između civilnog društva s jedne strane, i dve
koordinirane strukture - ekonomije s tržištem i novcem i države s birokratijom i zakonima s
druge strane. Gledano iz ove perspektive čini se da civilno društvo postaje pogonsko gorivo
ekonomskog razvoja i da se njegov uticaj povećava do neslućenih razmera." (Real Civil
Societies, 1998:62)

Civilno društvo nije statično i zato ono "stvara nove mogućnosti za zajedničku samospoznaju,
udruživanje i zajedničke obaveze što može doneti nove forme… prava, solidarnosti i identiteta."
(Real Civil Societies, 1998:62). Uostalom jedan od najznačajnijih liberalnih mislilaca prošlog
veka Frederik Hajek je tvrdio da "mada porast dohotka delom zavisi od akumulacije kapitala,
verovatnije je da više zavisi od naše sposobnosti učenja da uspešnije koristimo svoje izvore i da
ih koristimo za nove svrhe". (Hajek, 1998:46)

Ako sve ove nejasnoće i neizvesnosti u koje smo zapali pogledaju sa te visine onda se našem
naporu može pridodati smisao što, verujemo mi, čoveka razlikuje od mrava u mravinjaku ili
dabra na brani u potoku. Utešno je i ohrabrujuće, dakle, što je izgleda zaista "suština slobodnog
društva da čovekova vrednost i nagrada(zavise) …od uspešnosti njihovog usmeravanja u
konkretnu primenu, korisnu drugim koji mogu vratiti protivuslugom". (Hajek, 1998:46) "Ali"
ove konstatacije – misli se na ono "ali" što svakom optimisti sreću kvari - je da činjenica da
ovakvi stabilizacioni društveni procesi traju, za mnoge pojedince često i predugo. Društva zbog
toga nikad nisu zaustavljala svoj "marš kroz istoriju". Profitni i neprofitni sektor će u slobodnim
društvima svakako naći optimalnu vezu. To što mi ne možemo da zamislimo kako će ona tačno
da izgleda ne znači da ne treba da se slobodno i u granicama svojih mogućnosti ne angažujemo
na tom planu.To je prosto pitanje normalnog življenja u kome čovek uvek deo sebe posvećuje i
radu za budućnost.

Literatura

Džon Kenet Galbrajt: Dobro društvo – humani redosled; ("Grmeč", Ekonomska edicija;
Beograd; l997).

Mala enciklopedija Prosvete ("Prosveta", Beograd, l986).

Jane Nelson and Simon Zadek:Partnership Alchemy – New Social Partnerships in Europe(The
Copenhagen Centre, Copenhagen, 2001).

Liebralism and the Economic Order – edited by Ellen Frankel Paul, Fred d. Miller Jr., Jeffrey
Paul; (Cambridge University Press, 1993).

Corporate Social Rasponsibility in Central nad Eastren Europe: Business sense or business
burden? (The Prince of Wales International Business Leaders Forum, London, 2000).

Via Europa (Supplement Diagonales Est-Ouest, March l996, Lyon, France).

Jana Lendova: Novac, novac svuda oko nas (Hopkinsova mraža treninga, CRNPS, Beograd,
2000).
Real Civil Societies – dilemas of institutionalization: edited by Jeffrey C. Alexander (SAGA
Studies in International Sociology, London, l998).

Frederik A. Hajek: Poredak slobode ("Globalbook", Novi Sad, 1998)

40
Diana Perez-Buck
KATALIZATOR ZA PRO-VOLONTERE∗
Programi i zakonodavstvo

Volonterski rad: Zašto vlada i zakonodavci treba da obrate pažnju

Bez preterivanja se može tvrditi da su volonterske aktivnosti jedno od najdragocenijih dobara svake
zemlje. Postoji dovoljno dokaza da volonterske aktivnosti izgrađuju društvene i ljudske vrednosti, da
pojačavaju društvenu inkluziju, da su provereni izvor pomirenja i obnove u podeljenim društvima,
izvor ovlašćivanja obespravljenih i sredstvo za učenje u toku celog života. One predstavljaju
ogroman rezervoar veština, energije i lokalnih znanja, važno bogatstvo ljudskog iskustva i društvenih
veza. A pored ovih kvalitativnih primera, volonerske aktivnosti daju fundamentalni doprinos u
ekonomskom pogledu. Kao primer navodimo pregled rađen u Velikoj Britaniji koji pokazuje da je
vrednost volonterskog rada bila oko 40 milijardi funti godišnje, što volonterski rad čini oblašću koja
daje treći najveći doprinos bruto nacionalnom proizvodu.

Uprkos ovim dokazima, nije uobičajeno da vlasti posmatraju volonterski rad kao strategijski izvor na
koji se može pozitivno uticati državnom politikom, a još ređe ga uključuju u nacionalne razvojne
programe i u strategije usmerene na promovisanje socijalne integracije i na smanjenje siromaštva.
Ako volonterski rad treba da u dolazećim godinama pomogne transformaciju, ako treba da učvrsti
društvo zajedno, ako treba da bude "mašina obnove", potrebno je da se odlučnije pojavljuje u javnim
programima i da dobije priznanje kao dragocen i vrednovan oblik aktivnosti. I zaista, kao što je
nedavno istaknuto u izveštaju britanskog Donjeg doma, "volonterski rad je suštinski akt građanskog
statusa" i prema tome mora biti centralna tema za vladu.

Međunarodna godina volontera (MGV 2001), proglašena od strane Generalne skupštine UN kako
bi se odalo priznanje i promovisao volonterski rad, kako bi se on olakšao i izgradila mreža, pruža
vladama jedinstvenu mogućnost da uspostave i pojačaju saradnju sa volonterima. Volonterski program
Ujedinjenih nacija (VPUN) sarađuje sa vladama i pomaže da se izgradi suštinska debata i da se
konkretizuju inicijative u ovoj oblasti, što su UN označile kao centralnu tačku MGV2001. Pošto je
volonterski rad ključni aspekt društvenog i ljudskog kapitala, danas smo svedoci multisektorskog
angažovanja vlada u sprovođenju pro-volonterskih politika i programa. Godina 2001. je takođe i
godina važnih promena u politici programima u zemljama Evropske unije, kao što je pretvaranje
tradicionalnog služenja vojske u volontersku službu (na pr. u Francuskoj).

Šta u stvari mogu da urade vlade i zakonodavci?

Jako mnogo. U pripremnom periodu i za vreme MGV 2001, važne međunarodne rezolucije o
volonterskom radu koje predstavljaju orjentire, donete su u okviru Ujedinjenih nacija, Evropske unije,
Interparlamentarne unije i Saveta Evrope. Ove rezolucije kao i same rasprave koje su do njih dovele,
pokazale su da su vlade spremne da neguju volonterski rad, između ostalog i kroz sledeće:

Izgrađivanje povoljnog fiskalnog i zakonodavnog okvira i podsticajnog sistema kako bi se

volonterizam razvio. Zakonodavna delatnost u okviru široke oblasti socijalne i ekonomske politike,
može da snažno utiče, direktno i indirektno na sposobnost i spremnost građana da poklone svoje
vreme. Na primer, zakonodavstvo o pomoći nezaposlenima,o porezima na prihod, o starosti za

Tekst je objavljen u časopisu o zakonodavstvu fondacija, udruženja i drugih neprofitnih organizacija, SEAL - Social
Economy and Law, Autumn 2001, Vol 4, No. 2, European Foundation Centre, Brussels.
penziju, kao i o dužini radne nedelje, sve to može da ima potencijalno negativne efekte na volonterski
rad - kao što programi za decentralizaciju socijalnog staranja ili za unapređenje mreže nacionalne
informacione tehnologije, mogu da imaju pozitivan efekat.

Obezbeđivanje infrastructure na lokalnom i nacionalnom nivou da bi se omogućilo da volonteri

budu mobilisani, obučeni i uključeni u odgovarajuće aktivnosti.

Podizanje javne svesti o vitalnom doprinosu volonterskog rada zajednici i osiguravanje da građani
imaju pristup informacijama o mogućnostima za volonterski rad.

Obezbeđivanje pristupa volonterskim aktivnostima za više sektora društva, uključujući omladinu,

starije osobe, etničke manjine i osobe ometeneu razvoju.

Podsticanje i preduzimanje istraživanja o volonterskom radu i o njegovom uticaju na društvo.

Promovisanje podrške privatnog sektora i podizanje svesti o korisnosti službenika - volontera

zaposlenima, kompaniji i društvu uopšte.

Ova pitanja su bila predmet zanačajnih debata u evropskim institucijama. U januaru 2001.
Parlamentarna skupština Saveta Evrope (SE) usvojila je Preporuke za unapređivanje statusa i uloge
volontera kao doprinos Parlamentarne skupštine Međunarodnoj godini volontera 2001. Njima se
traži od 41 države članice SE da uklone pravne prepreke koje sprečavaju ljude da se angažuju u
volonterskim akcijama, kao i da ratifikuju Konvenciju o promociji transnacionalnih dugoročnih
volonterskih službi za omladinu, što je prvi takav sporazum Saveta Evrope koji stvara zakonodavni
okvir u ovoj oblasti i predstavlja priznavanje de jure vrednosti volonterske službe kao neformalne
obrazovne aktivonosti.

U okviru Evropske unije (EU), nedavno usvojene Preporuke Evropskog parlamenta i Saveta o
pokretljivosti u okviru zajednice uključuju odredbe koje se specijalno odnose na međunarodne
volontere, tražeći od 15 država članica da osiguraju da se specifična priroda volonterskih aktivnosti
uzima u obzir u administrativnim merama, da promovišu da se volonterske aktivnosti priznaju
potvrdom, i da osiguraju da je volonterima dostupna socijalna zaštita.

Nadalje, predsedavajući EU, Belgija, podneće u novembru 2001. Savetu ministarstava omladine pri
Evropskoj uniji, nacrt rezolucije Posebna vrednost volonterskog rada za omladinu u okviru razvoja
koji se tiče omladinskih programa u Evropskoj uniji. Rezolucija poziva Evropsku uniju i njene države
članice da definišu programske strategije za volonterski rad omladine i da olakšaju nacionalnu i
internacionalnu debatu o ovoj temi,koja bi uključivala pitanja kao što su pokretljivost, sigurnost,
zdravstvo i samousavršavanje volontera, kao i oporezivanje, odgovornosti i odnos prema statusu
nezaposlenosti.

Evropske inicijative sprovode i organizacije civilnog društva. Konzorcijum međunarodnih

volonterskih organizacija koje imaju sedište u Evropi, lansirao je Kampanju za pridruživanje
MGV 2001, u cilju promovisanja pro-volonterskih programa. Njihova strategija podrazumeva
pravljenje pregleda po zemljama o postojanju regulative u pogledu volonterskog rada i o kampanjama
uličnih akcija za promovisanje stvaranja Volonterske vize (uključujući i deljenje Crne knjige o
uskraćivanju Viza). Evropska komisija kroz svoje programe, podržava ove programe kroz finansiranje
proslave finalnog simpozijuma i postavljanjem nekoliko volontera da rade u kampanji. Ove inicijative

42
su potpomognute i od Bosch Fondacije ponudom svim mladim Evropljanima za evropsku službu u
toku cele godine.

Iako je većina gore pomenutih inicijativa usredsređena na mlade volontere, te inicijative su pokrenule
diskusije čiji se uticaj proteže na volontere svih starosnih doba i kategorija.

Kakve akcije u evropskim zemljama?

Pored pan-evropskih inicijativa, evropske zemlje koriste mnoštvo strategija za preispitivanje i

osnaživanje programa i zakonodavstva, kako bi se oni učinili takvim da na bolji način podržavaju
volonterske aktivnosti. Neki primeri mera preduzetih u okviru MGV 2001. su:

Parlamentarni skupovi o volonterizmu

U Velikoj Britaniji, Parlamentarna grupa o dobrotvornom radu i volonterskom sektoru koju
sačinjavaju predstavnici svih parlamentarnih partija bila je domaćin skupa ekspertima koji su
istraživali pozitivnu ulogu koju mogu da igraju Parlament i vlada. Skupovi će uključivati i učešće
Ministara u jesen 2001. Jedna od dosadašnjih preporuka je ustanovljavanje formalnog mehanizma u
okviru Parlamenta za trajno angažovanje na temama volonterskog rada.

U Portugalu, Parlament će organizovati skup u septembru 2001. godine kako bi se informisao o

aktivnostima koje su preduzete u zemlji u kontekstu MGV 2001, i kako bi okončao formiranje
parlamentarne nacionalne komisije o volontarskom radu.

Komiteti za pravni okvir

U Nemačkoj, Parlamentarni komitet za budućnost volonterskog rada, prvi ove vrste u zemlji,
ustanovljen je sa zadatkom da do jeseni 2002. podnese Bundestagu preporuke zauklanjanje
zakonskih barijera za volonterski rad na federalnom, državnom i lokalnom nivou.

U Češkoj Republici, vladina Ekspertska grupa je osnovana sa ciljem da predloži amandmane

zakonodavnom telu za bolje uređenje volonterskih aktivnosti. Kao rezultat ovakvih istraživanja, vlada
je odlučila da prvi put u zemlji napravi nacrt Zakona o volonterskom radu - koji treba da bude
podnet Parlamentu u septembru 2001. godine i da oformi novo vladino telo koje će se baviti
administrativnim aspektom volonterskih aktivnosti.

Volonterski sektor - dijalog na nivou vlade o pravnim pitanjima

U Estoniji, intenzivne konsultacije rezultirale su stvaranjem nacrta "Koncept razvoja civilnog društva
u Estoniji", plana koji definiše po prvi put principe saradnje između vlade i volonterskog sektora i
poziva vladu, inter alia, da obezbedi predstavljanje sektora u odgovarajućim državnim telima, i
učešće sektora već u fazi pravljenja nacrta programa i zakonodavnih akata. Ovaj tekst treba da bude
podnet estonijskom Parlamentu (Riigikou) sledeće jeseni.

U Belgiji, predstavnici francuskog i flamanskog volonterskog sektora i eksperti okupili su se na

različitim seminarima - organizovanim od strane Kralj Boden Fondacije - sa ciljem da se podnesu
konkretni predlozi vladi za reformisanje pravnog statusa volontera.

Primetili smo da, mada volonterski sektor u evropskim zemljama istinski pozdravlja i uvažava
vladina istraživanja pravnih i programskih implikacija, pojavljuju se i određene rezerve, koje su iste
bez obzira na granice.

43
Prva rezerva odnosi se na to da vlada ne ograniči diskusiju na tehnička pravna pitanja, već da se bavi
fundamentalnom potrebom za institucionalnim priznavanjem i vrednovanjem volonterskog rada i
stvaranjem mehanizama za artikulisanje, održavanje i priznavanje. Rečit primer pristupa koji traži
volonterski sektor može se pronaći u Povelji o volonterskim programima, koji već više od dve
decenije predstavlja deo Holandskog memeranduma o socijalnoj akciji, i koji je usmeren na
"obezbeđivanje vidljivosti, povećenje priznanja i podrške i očuvanje volonterskog rada za budućnost".

Ako pratimo diskusije o ovom pitanju, primećujemo da mnogi volonteri smatraju da je važno da vlada
bude što je moguće inkluzivnija u svom priznavanju volonterskog rada, kako bi se izbegli negativni
efekti dihotomije između "priznatih" i "nepriznatih volontera".

Volonteri su često osetljivi na ideju preteranog institucionalizovanja, preteranog regulisanja

volonterskog rada i žele da očuvaju fleksibilnost, nezavisnost i raznolikost koje su ključne vrednosti
njihovih aktivnosti. Zbog toga je od suštinskog značaja da se vlade blisko konsultuju sa volonterskim
sektorom kako bi osigurale da zakonodavne inicijative budu u potpunosti u skladu sa stvarnim
potrebama, i kako bi se izbegle kontraproduktivne mere. Na primer, belgijski volonterski sektor
primetno je uzdržan prema ideji "zakonskih pravila" (bojeći se tereta koji male NVO neće moći da
izdrže), zalažući se da umesto toga "zakonske smernice" budu prvi korak.

Konsultacije o ovim pitanjima su uveliko olakšane postojanjem "Komiteta MGV" (generalno

sastavljenom od predstavnika civilnog društva, naučnika i privatnog sektora, i sa zadatkom da
preduzimaju inicijative u vezi sa MGV 2001.). Na primer, nacionalni komitet MGV u Portugalu
organizovao je javne debate u glavnim gradovima provincija u cilju dijaloga sa javnošću i
organizacijama civilnog društva o temama koje se tiču volonterskog rada.

Posle 2001

MGV 2001, je moćna odskočna daska, polazna tačka za koju se nadamo da će dovesti do daljih
diskusija i konkretnih, održivih akcija u godinama koje dolaze.

Širom sveta, Komiteti MGV 2001, su osnovani u oko 120 zemalja, 75 država i 6 gradova. Kako se
godina približava kraju, mi predlažemo da ti komiteti postanu stalni u cilju olakšavanja kontinuirane
diskusije, zalaganja kod tvoraca politike i koordinacije inicijativa za podršku volonterskom radu. U
stvari, već postoji pravni osnov za mnoge od ovih komiteta MGV (od Kraljevskog dekreta u Španiji
pa do vladine odluke u Češkoj Republici i Dekretapremijera u Rusiji), koji omogućava pravno
ustanovljavanje stalnih tela.

Primeri zemalja koje su već krenule u ovom pravcu su: Portugal, gde je Stalni nacionalni savet za
promociju volonterskog rada predviđen vladinom odlukom br. 50/00; Italija, gde se, kao dodatak
Nacionalnom pregledu volonterskog rada koji je unesen u zakon 266/91, trenutno kreira Ombudsman
za volonterski rad; Luksemburg, koji planira da osnuje stalni Savet volonterskih komiteta; i Španija,
koja je ove godine lansirala novi Državni plan za volonterski rad koji sadrži mere i finansiranje kako
bi se sproveo zakon iz 1996. godine o volonterskom radu.

Volonterski program Ujedinjenih nacija (VPUN) će nastaviti da se zalaže za osnaživanje pro-

volonterskih programa i posle 2001. godine u međudržavnim forumima kao što su UN i evropske
institucije. VPUN trenutno podržava pripremanje plenarne sednice koju će Generalna skupština UN

44
posvetiti volonterskom radu za 5. decembar 2001. uključujući i nacrt Izveštaja Generalnog sekretara
UN o podršci vladinih i UN sistema volonterskim aktivnostima.

VPUN će sarađivati sa Savetom Evrope i institucijama Evropske unije, kao i sa evropskim

organizacijama civilnog društva, u cilju podrške aktivnom praćenju predloga datih u odgovarajućim
Rezolucijama, kao što je ratifikacija konvencija koje se odnose na volonterski rad, razmena
informacija o povećanju pokretljivosti volontera, uključivanje ciljeva volonterskih programa u
omladinske programe Evropske unije i proširivanje istraživanja o volonterima u Evropskoj Uniji.
VPUN će posebno predložiti Evropsku konferenciju o zakonodavstvu koje se odnosi na volonterske
aktivnosti i programe.

Osim toga, podstaći ćemo EU da dublje ispita doprinos volontera i volonterskih organizacija
različitim sektorima njenih aktivnosti, (društvenom, razvojnom, omladinskim programima i
programima zaštite životne sredine, promovisanju ljudskih prava, javnom zdravlju, obrazovanju i
obuci i td.) i zalagaćemo se za uključivanje volonterskih aktivnosti u zakonodavstvo Unije
(zasnivajući se na Amsterdamskoj ugovornoj deklaraciji br. 38, koja "priznaje značajan doprinos
aktivnostima volonterskih službi za razvoj društvene solidarnosti"). VPUN će, na primer, podstaći
države članice da uključe volonterske aktivnosti u Zajednički izveštaj komisije i saveta o socijalnoj
inkluziji koji treba da bude usvijen na briselskom Evropskom Savetu u decembru 2001.

Još šire, planiramo da podstaknemo šira istraživanja o volonterskom delovanju, kako bismo
obezbedili da tvorci politike imaju pristup naučnim i statističkim podacima koji odražavaju pun
ekonomski i društveni uticaj volonterskog delovanja. Imamo nameru da obezbedimo stalan pristup
pregledima, kao i nacionalnim i međunarodnim zakonima koji se odnose na volonterski rad . Naš prvi
korak u tom pravcu bio je stvaranje priručnika za davanje empirijskih podataka o volonterskom radu
Merenje volonterskog rada: praktičan komplet.

Nadamo se da će ova godina biti samo početak uspešnog puta koji dovesti do transformacije kako bi
se obezbedilo da volonteri nastave da budu izvor istrajne solidarnosti koja osposobljava i ovlašćuje
društvo.

45
Mr Miroslav Brkić

DOBROVOLJNI RAD I DRUŠTVENA KRIZA

Sa pravom se može tvrditi da su preteče savremenog socijalnog rada bile različite

volonterske aktivnosti zasnovane na samoorganizovanju ljudi. Još u najdavnijim
vremenima postojali su manje ili više organizovani pokušaji pomoći onima koji su u
nevolji. Oni su se zasnivali na solidarnosti i uzajamnosti, a sa nastankom hrišćanstva,
milosrđe i pomoć nevoljnima postaju glavne odlike dobrog hrišćanina. Međutim, sa
razvojem društva, civilizacije, sve većim otuđenjem, ljudi, a naročito sa preuzimanjem
"brige" o čoveku od strane države, dobrovoljni rad pada u zapećak. Činilo se da se
jedino uz pomoć stručnog socijalnog rada sve ljudske patnje i nedaće mogu otkloniti ili
bar neutralisati. To je dovelo do stavova da postoji inkopatibilnost između socijalnog
rada koji obavljaju profesionalci i angažovanja volontera u socijalnom radu. Međutim,
sa krizom savremene građanske države i raspadom socijalističkih zemalja, sve su
prisutniji zahtevi za revitalizacijom volonterskih aktivnosti u socijalnom radu i
potpunijem korišćenju principa “pomoći i samopomoći”. Postaje jasno da država, ma
koliko jaka bila ne može da pokrije svo bogatstvo i raznolikost ljudskih potreba.
Pluralizam ljudskih potreba i nemogućnosti njihovog zadovoljavanja dolaze do
izražaja naročito u uslovima ekonomske krize, kada sve slabosti “državne brige" o
čoveku izlaze na videlo.

Zbog svega toga nameće se potreba za izučavanjem različitih oblika samoorganizovanja

građana i s’ tim u vezi mogućnosti angažovanja volontera u socijalnom radu. Imajući
navedeno u vidu pokušaćemo da u ovom radu otklonimo neke terminološke nedoumice
vezane za pojam “volontera u socijalnom radu” i da se bliže upoznamo sa
najznačajnijim oblicima i vrstama samoorganizovanja građana.

Problemi oko definicije

Koliko god izgledalo jednostavno definisati pojam volontera i suštinu volonterskog

rada, samo delimičnim pregledom literature ustanovićemo da to nije tako. O tome nam
svedoči i značajan broj definicija koje se manje ili više razlikuju u odnosu na pitanje šta
je dobrovoljni rad?

Neslaganja su pre svega usmerena na karakter veze između profesionalnog i

dobrovoljnog rada, na organizovanost, odnosno spontanost dobrovoljnog rada na
njegove ciljeve, motive, širinu delovanja i sl.

U Zborniku pojmova u socijalnoj politici dr Dušan Lakićević kaže: “Dobrovoljni radnik

u socijalnoj zaštiti je lice koje iz humanih pobuda u vidu društvene aktivnosti
dobrovoljno i neprofesionalno (laički) trajnije učestvuje u obavljanju određenih poslova
iz oblasti socijalne zaštite”. (Lakićević, 1974:34) Dakle, konstitutivni elementi ove
definicije su:
1) dobrovoljnost i neprofesionalnost;
2) trajnost učestvovanja;
3) moralna obaveza (humane pobude);
4) organizovanost.

Dakle, pod “dobrovoljnim socijalnim radom” podrazumevala bi se ona ljudska

aktivnost kojom se trajnije i organizovano učestvuje u obavljanju određenih poslova iz

46
oblasti socijalne zaštite, a koja se zasniva na humanim pobudama, dobrovoljnosti i
neprofesionalnosti.

Dr Dušan Lakićević smatra da volonteri u socijalnom radu mogu da obavljaju samo

manje složene poslove, kao što su: evidentiranje lica kojima je pomoć potrebna,
obaveštavanje odgovarajuće službe o tome, pružanje jednostavnijih oblika pomoći i sl.

Za razliku od navedenog autora, Vida Milošević i Iv Rastimir Nedeljković ukazuju na

prožimanje dobrovoljnog i profesionalnog socijalnog rada. Tako Vida Milošević kaže:
"Socijalni rad je nerazdvojna celina-sastavljena od komponenti dobrovoljnog i
profesionalnog rada.(Milošević, 1982:13) Slično mišljenje zastupa i dr Iv Rastimir
Nedeljković: "Poznato je i nesporno da dobrovoljni rad uopšte, a posebno u oblasti
socijalnih delatnosti, poznaje i iziskuje učeće ljudi svih mogućih stepena
kvalifikovanosti pa i samih profesionalaca, te su stoga i moralne osnove koje proizilaze
iz prirode društvenih odnosa, koji se u tim delatnostima razvijaju jednake"
(Nedeljković, 1982:105) Pomenuti autori ukazuju na prožimanje dobrovoljnog i
socijalnog rada, te tako ne prave ni razlike u pogledu kvaliteta i složenosti poslova koje
volonter u socijalnom radu može da obavlja.

Sledeći autor koji se bavio definisanjem volontera u socijalnom radu je dr Milosav

Milosavljević. On pre svega ukazuje na ograničenost i nedoslednost termina
“dobrovoljni socijalni rad”, ističući pri tome da i u drugim profesijama postoje
dobrovoljci, ali da oni nigde nisu deklarisani kao dobrovoljni lekari, pedagozi, profesori
i sl. Zbog toga se i zalaže za upotrebu pojma dobrovoljni aktivista u određenoj oblasti
(zdravstvo, socijalna zaštita, obrazovanje i sl.).

Isti autor ne pravi razliku u pogledu složenosti i kvaliteta poslova koji se obavljaju u
okviru dobrovoljnog, odnosno profesionalnog socijalnog rada. Takođe, mišljenja je da
se dobrovoljni socijalni rad ne može vezati isključivo za organizovane forme njegovog
izražavanja, postavljajući istovremeno pitanje zbog čega se ad hok grupe formirane oko
nekog zajedničkog cilja smatraju manje dobrovoljnim ili poželjnim od organizovanih
grupa?. Šta su onda dobrovoljne socijalne aktivnosti po Milosavu Milosavljevuću ? “To
su one aktivnosti kojima se ljudi bave po sopstvenoj volji, bilo da to čine spontano i
individualno ili organizovano i permanentno, delujući čak i kroz određene institucije i
službe, ali, uvek bez materijalnih, sem moralnih i drugih društvenih satisfakcija”.
(Milosavljević, 1986:205)

Što se tiče shvatanja volontera u socijalnom radu (socijalnoj zaštiti) u stranoj literaturi,
pomenućemo dva izvora. Prvi je preuzet iz knjige “Volunters in Personal social
services” Giles Darvil and Brian Mundas, gde oni definišu dobrovoljca kao “osobu koja
dobrovoljno pruža direktnu neplaćenu uslugu jednoj ili više drugih osoba sa kojima
dobrovoljac nije u srodstvu” (Darvil, Munday, 1984:3) Autori između ostalog daju i
odrednice koje ukazuju šta dobrovoljni socijalni rad nije. Tako oni, isključuju svaki
oblik neformalne susedske pomoći, bilo koji plaćeni rad koji prelazi troškove naknade
pružanja usluga, kao i aktivnosti u različitim komisijama i na sastancima.

47
U američkoj Enciklopediji socijalnog rada dobrovoljac se definiše kao “Pojedinac koji
slobodno doprinosi svojim uslugama, bez naknade javnim ili dobrovoljnim
organizacijama koje su angažovane u svim tipovima aktivnosti socijalne zaštite”.
(Encyclopedia of Social Work, 1977:1583).

Ne pretendujući da damo neku sveobuhvatnu definiciju, niti umanjujući značaj

prethodno navedenih shvatanja, smatramo da je najprimerenije upotrebljavati termin
volonter u socijalnom radu. Volonter u socijalnom radu bi bila osoba koja na osnovu
vlastite volje, trajnije pruža svoje usluge u svim oblastima socijalnog rada (socijalne
zaštite), osobama sa kojima nije u krvnom srodstvu, individualno ili organizovano,
delujući kroz sistem institucionalne i vaninstitucionalne zaštite, uvek bez bilo kakve
materijalne naknade koja prevazilazi troškove pružanja usluga.

O razlozima protiv upotrebe termina dobrovoljni socijalni radnik već je bilo reči.
Semiološki posmatrano pojmovi aktivista i volonter imaju različita značenja, te se tako
ne mogu koristiti kao sinonimi. Termin aktivista potiče od latinske reči activus i
označava onoga koji radi, koji je delatan, koji dejstvuje u nekoj oblasti.(Vujaklija,
1980:24) Pojmu aktivista bliska je i latinska reč activ, pod kojom se podrazumeva skup
najdelatnijih članova neke organizacije. (Ibid, 1980:24) Očigledno je da termin aktivista
u svom značenju ne sadrži dobrovoljnost, besplatnost pružanja usluga, što sa druge
strane čini suštinu latinske reči voluntarius. (Ibid, 1980:156) Aktivista se pre može
definisati kao lice koje je pripadnik određene grupe (organizacije), čiji su interesi u
skladu sa interesima grupe kao celine, te njegov osnovni zadatak i jeste realizacija
primarnih ciljeva grupe, a za svoj angažman može biti plaćen ili pak neplaćen. Sa druge
strane volonter je osoba čiji je rad uvek neplaćen, on ne mora biti stalni pripadnik neke
grupe (organizacije), te iz tog razloga ne mora biti striktno vezan za njene ciljeve, niti je
njegov primarni zadatak da doprinosi realizaciji tih ciljeva i razvoju grupe
(organizacije). Zbog toga on može volontirati u više organizacija istovremeno, za
razliku od aktiviste koji je pripadnik samo jedne određene organizacije.

Volonter u socijalnom radu svoje usluge može pružati u svim područijima socijalnog
rada, ali isključivo osobama sa kojima nije u krvnom srodstvu, s’ obzirom da u
suprotnom nije primarna dobrovoljnost, već postoje i elementi moralne i zakonske
obaveze. Pitanje da li volonter može delovati individualno ili mora biti uklopljen u neki
organizovani sistem veštački je formulisano. Suština je da on svoje usluge pruža na
osnovu vlastite volje, dobrovoljno i besplatno, a da li deluje individualno ili
organizovano manje je bitno. Postoje primeri ljudi iz lokalne zajednice koji
svakodnevno pružaju pomoć svojim sugrađanima (npr. pomoć starim osobama u
kupovini životnih namirnica, raspremanju kuće, kuvanju hrane i sl.) a koji u nisu
integrisani u neki organizovani sistem volonterskog rada, za čije aktivnosti se izvan
prostora lokalne zajednice čak i ne zna. Da ne bismo bili pogrešno shvaćeni ističemo
da organizovana mreža volontera može samo doprineti razvoju i sveobuhvatnosti

48
dobrovoljnog rada, ali organizovanost ne predstavlja conditio sine qua non pojma
volontera. Dakle, volonter može delovati individualno i organizovano, kako kroz sistem
institucionalne, tako i vaninstitucionalne zaštite. Stepen složenosti poslova koje
volonter može da obavlja zavisi od toga ko je volonter. Ako je volonter lice koje je
profesionalno osposobljeno da se bavi aktivnostima iz domena socijalnog rada
(socijalni radnik, psiholog, pedagog i sl.), svakako da on može obavljati složenije
poslove, koristeći i specifične metode i tehnike. S’ druge strane ako volonter ne
poseduje odgovarajuću stručna znanja, on može pružati samo jednostavnije usluge, a
tek uz odgovarajuću edukaciju može se osposobiti za pružanje nekih usluga koje
zahtevaju specifična znanja.

Na kraju ovog pregleda nešto i o terminima koji se koriste u našoj praksi i naročito
zakonodavstvu, a koji su direktno vezani za pojam volonterskog angažovanja u
socijalnom radu (socijalnoj zaštiti).

Prvi od njih je pojam udruženja, koje je obično dobrovoljno i usmereno ka određenom

cilju. U našem zakonodavstvu razlikuju se dve vrste udruženja u zavisnosti od ciljeva
kojima teže. U prvom slučaju reč je o društvenim organizacijama koje sačinjavaju
građani koji ostvaruju takve ciljeve i zadatke koji su od značaja za čitavo društvo i koje
iz tih razloga država stalno ili povremeno pomaže. Za razliku od društvenih
organizacija postoje i udruženja građana koja sačinjavaju lica čiji su ciljevi i zadaci od
interesa samo za uži krug ljudi. Prema Zakonu o udruženjima građana, organizaciju ili
udruženje može da osnuje grupa od najmanje 10 lica koja imaju pravo glasa. Takođe
bitno je da prema tim licima nije izrečena mera bezbednosti javnog istupanja i da nisu
osuđivana za krivična dela, dok osuda traje. Ne mogu se osnivati organizacije čiji je cilj
rušenje državnog poretka, raspirivanje verske, nacionalne i rasne mržnje, ugrožavanje
nezavisnosti zemlje, podsticanje na krivična i druga dela koja ugrožavaju javni moral.

Zakon o udruživanju građana u društvene organizacije reguliše i pojam “društvene

organizacije sa socijalno humanitarnim ciljevima”i one se u zavisnosti od ciljeva dele
na one koje se finansiraju iz buxeta (Crveni krst, Savez slepih, gluvih i sl.) i one koje
povremeno dobijaju pomoć od društva (Gerontološko društvo, Društvo prijatelja dece).

Pitanje motiva

Koja je to snaga koja pokreće čoveka na volonterski rad? Da li se radi o motivu ili
motivima? Da li dobrovoljno pružanje usluga podrazumeva i mogućnost nematerijalnih
koristi ili je izričito vezano za neki vid odricanja? Imaju li različita ideološka ili
filozofska učenja uticaja na nastanak volonterskog angažovanja?

Ovo su samo neka od pitanja koja ukazuju na svu složenost motiva koji pokreću čoveka
na bilo kakav dobrovoljni rad. Zato ćemo u narednom delu nastojati da damo odgovor
na ova i druga pitanja kojima ćemo nadamo se bar delimično razjasniti ovaj problem.

49
Znatan broj autora ističe altruizam kao srž volonterskog rada. Po njima je to onaj
ključni motiv koji pokreće ljude na bilo koje oblike dobrovoljnog rada. Šta bi onda bio
altruizam?

Većina autora ističe da je srž altruizma namera da se učini dobro delo u korist drugog,
ali se neslaganja javljaju u pogledu mogućnosti da i sam dobročinitelj od toga ima neke
koristi, odnosno, od eventualnih posledica po dobročinitelja u zavisnosti od stepena
njegove žrtve. Tako Macalay and Berkowitz smatraju da je altruizam ponašanje koje je
preuzeto radi “dobrobiti drugog bez očekivanja nagrade iz spoljašnjih izvora. (Macaly,
Berkowitz, 1970:28) S druge strane Brayan and London takođe ističu dobrobit drugog
kao osnovu altruizma, ali i smatraju da takav čin na neki način mora da košta aktere, uz
istovremenu mogućnost izvesnih materijalnih i socijalnih dobiti. (Joksimović, Vasović,
1990:12) Nikola Rot pod altruizmom podrazumeva postupke kojima je cilj tuđe dobro,
bez anticipacije vlastite koristi.(Rot,1972:5) Iz svih nekoliko shvatanja jasno je da
definisanje altruizma nije nimalo lak zadatak. Ne ulazeći u širu raspravu čini nam se da
je “conditio sine qua non” pojma altruizma svesna namera počinioca da se drugom
učini dobro, dok element koštanja, pa čak i izvesna lična (nematerijalna) dobit ne čini
samu suštinu ovog pojma. Drugi termin koje je u tesnoj vezi sa altruizmom, a često se
smatra i uzrokom dobrovoljnih aktivnosti je “empatija”. Pod empatijom
podrazumevamo sposobnost doživljavanja emocionalnog stanja drugih. Čini nam se da
je upravo empatija bitna odrednica većeg broja dobrovoljnih aktivnosti, jer teško je
zamisliti čoveka koji pomaže drugom, a u isto vreme nije u stanju da se uživljava u
njegove probleme, bez obzira na primarne motive koji ga pokreću na akciju.

Pored altruizma i empatije, čoveka na dobrovoljni rad mogu da pokreću i lični interesi.
Uzmimo npr. da jedan od motiva koji usmerava pojedinca na dobrovoljni socijalni (i ne
samo socijalni) rad može da bude i mogućnost zaposlenja. Iako aktivista za ovaj rad ne
prima nikakvu ili skoro nikakvu materijalnu naknadu, dobrovoljnim angažovanjem u
određenoj oblasti, on može da očekuje i eventualno stalno zaposlenje kada se za to
ukaže prilika. Jasno je da u ovom slučaju preovlađuje lični motiv. Ili uzmimo roditelje
hendikepiranog deteta koji su se uključili u neku akciju vezanu za pomoć
hendikepiranoj deci. Jasno je da postoji svesna namera pomoći drugome i sposobnost
uživljavanja u patnje drugog, dakle i elementi altruizma i empatije, ali vrlo često u
ovakvim slučajevima i lični motivi mogu da budu primarni, pre svega pomoć sebi, za
što uspešniju borbu sa svojim problemima, pomoć svome detetu, pa tek onda pomoć
drugoj deci i njihovim roditeljima. Jasno je da je nemoguće nabrojati sve motive koji
pokreću čoveka na dobrovoljne aktivnosti, no u novije vreme se sve više postavlja
pitanje da li različita ideološka i religijska učenja mogu uticati na formiranje stavova,
koji pokreću čoveka na dobrovoljni rad.

50
Savremena građanska država shvaćena kao država blagostanja je u krizi. Stoga imamo
sve veći broj teoretičara koji osporavaju svako dalje postojanje jedne ovakve države, ali
i određen broj autora koji uz izvesne modifikacije pokušavaju da je opravdaju.

Neoliberalističke teorije ukazuju na preveliko mešanje države u slobodno građansko

tržište i na njenu interventnu politiku posredstvom koje se vrši direktna preraspodela
sredstava od bogatih ka siromašnim. Kao posledica toga javlja se gušenje jednog od
osnovnih principa građanskog društva - principa slobode, a samim tim dolazi i do
slabljenja privatne inicijative. Usled toga se najznačajniji predstavnici ove teorije Hajek
i Nozik zalažu za državu koja bi trebalo da bude samo agencija za zaštitu od nasilja,
krađe, prevare i kršenja dogovora. Otuda i stav ne postoji centralna preraspodela, niti
osobe koje imaju pravo kontrole nad zajedničkim odlukama, kako sredstva da budu
raspodeljena, što svaka osoba dobije, ona to i zasluži u procesu razmene (na tržištu) ili
prima, kao poklon.(Nozick,1974:27)

Dakle, samo je pojedinac taj koji raspolaže svojim sredstvima, isključivo je njegova
odluka da li će jedan deo svoje zarade da pokloni, ali ga niko na to ne može primorati.
U tom vakumu koji nastaje ukidanjem interventne države, dobrovoljne socijalne
aktivnosti treba da postanu onaj kamen temeljac na kojem će se zasnivati nova socijalna
politika. Pošto po shvatanjima neo-liberalnih teoretičara svi imaju jednake šanse za
uspeh posredstvom slobodnog i nesputanog tržišta, pojedinci, porodica i lokalna
zajednica su oni faktori koji treba da zaštite svoje “neuspešne” i “nesposobne” građane.
Zaštita bi se zasnivala pre svega na principima samoorganizovanja i samopomoći.
Naravno ovaj stav je između ostalog prouzrukovan idejom smanjenja javne potrošnje i
slabljenjem uloge države u socijalnoj politici.

Iako se i sami zalažemo za značajniju ulogu volontera u socijalnom radu, mišljenja smo
da nijedna jednostranost nikada nije dala dobre rezultate, te tako neće dati ni ova.
Iluzorno je očekivati da se samo na principima pomoći i samopomoći i anažovanjem
volontera mogu rešiti svi problemi koji postoje u jednom društvu, bez prožimanja
dobrovoljnog sa jedne i stručnog socijalnog rada sa druge strane. U tom smislu,
Milosav Milosavljević kaže: “Nije samo zabluda već i velika ideološka podvala
ukoliko se očekuje da neplaćeni, spontani i dobrovoljni rad može u potpunosti da
zameni institucionalizovan i specijalistički socijalni rad, kao što je dakako predrasuda
svako odbijanje da se u socijalnoj zaštiti i drugim državnim delatnostima, angažuju i
uključuju dobrovoljni aktivisti i organizacije” (Milosavljević,1986:197)

Pored kritičara države blagostanja, javljaju se i oni autori koji pokušavaju da opravdaju
njeno postojanje. Svakako najpoznatiji i najoriginalniji je Džon Rols. On posredstvom
svoje teorije pravde pokušava da pomiri dva po neoliberalistima inkopatibilna principa -
principe slobode i jednakosti i tako opravda postojanje države blagostanja. Rolsova
teorija polazi od prvobitnog stanja u kojem su ljudi oslobođeni od svih prednosti, bilo

51
materijalnih, bilo intelektualnih, bilo onih koje su vezane za sposobnosti. U takvoj
situaciji ljudi će izabrati dva osnovna načela. Prvo, koje zahteva jednakost u
ostvarivanju osnovnih prava i dužnosti (prvi princip pravde ili princip slobode) i drugo
po kojem društvene i prirodne nejednakosti mogu biti opravdane samo ako su
nadoknađene većom dobrobiti svih, a posebno onih koji su u najtežem položaju (drugi
princip pravde ili princip jednakosti). Otuda se Rols zalaže za princip distributivne
pravde, zahvaljujući kojem će se posredstvom države, a naročito njenom poreskom
politikom, pomoći onima koji su u najtežoj situaciji. No to, ne znači da u državi
blagostanja (bar, po novijim shvatanjima) društvo treba da preuzme celokupnu brigu o
čoveku. Mesta i potrebe za volonterima u socijalnom radu itekako ima i to iz više
razloga. Prvi se odnosi na nemogućnost zadovoljenja svih ljudskih potreba posredstvom
profesionalnih državnih institucija. Drugi razlog proizilazi iz visokih troškova koji su
neophodni za održavanje socijalnog supstrata države blagostanja, što i predstavlja srž
neoliberalnih kritika. Treći razlog proizilazi iz birokratski ustrojenog sistema socijalne
zaštite koji sporo i neadekvatno odgovara na svu šarenolikost ljudskih potreba. U
takvim uslovima javlja se potreba za dobrovoljnim socijalnim aktivnostima putem kojih
bi ljudi jedan deo svojih poteba sami zadovoljavali posredstvom samoorganizovanja i
samopomoći. Naročiti značaj različitih oblika samoorganizovanja ljudi, ogleda se u
dejstvu na institucionalni sistem, da postane fleksibilniji i otvoreniji za čoveka.

Još jedan značajan faktor može usloviti razvoj i primenu dobrovoljnog rada. Reč je o
religiji. Bez obzira o kojoj se religiji radi zajedničko je za sve da se zalažu za milosrđe
i pomoć siromašnima i nesposobnima. Pošto je pomaganje odlika pravih vernika, a
često i simbol društvenog statusa, mnoge dobrovoljne organizacije nastale su upravo na
toj osnovi. Takođe i same religijske institucije su ne retko osnivale razne humanitarne i
dobrovoljne organizacije od kojih su pojedine prevazišle nacionalne okvire, kao što je
slučaj sa Vojskom spasa, Caritasom i slično.

Dakle, mnogobrojni su motivi koji pokreću čoveka na dobrovoljne socijalne (i ne samo

socijalne) aktivnosti. Svi oni se ne mogu nabrojati, ali se uslovno mogu podeliti na:
lične i filozofsko-ideološke. No bez obzira na uzroke koji pokreću čoveka na
dobrovoljni rad, bitno je da se tim aktivnostima pomaže sebi, a naročito drugima u
prevladavanju mnogobrojnih i raznovrsnih životnih teškoća. Otuda stalna i permanentna
potreba za dobrovoljnim socijalnim aktivnostima.

Za i protiv volontera u socijalnom radu

Iako postoji permanentna potreba za angažovanjem volontera u socijalnom radu, većina

socijalnih radnika apri-ori ispoljava negativan stav. Zašto je to tako? Na to pitanje
postoji više odgovora.

Prvi se izgovor (odgovor) odnosi na mišljenje da ne postoji dovoljan broj

zainteresovanih ljudi za dobrovoljne socijalne aktivnosti, pogotovo u onim sredinama u

52
kojima postoji i najveća potreba. Ovakvi stavovi imaju i svoje teorijsko utemeljenje.
Naime, engleski profesor Robert Pinker sumnja u postojanje “altruističke rezervne
armije”, odnosno znatnog broja potencijalnih dobrovoljaca, koji bi se po potrebi
priključili profesionalcima. Ukoliko ima volontera, oni su po istom autoru prisutniji
tamo gde je manja potreba za njihovim angažovanjem, nego u sredinama gde su zaista
neophodni. Sve svoje rezerve prema angažovanju i spremnosti volontera da se uključe u
oblast socijalnog rada Robert Pinker objašnjava sledećim rečima: “Odbacujem ideju da
mi možemo čudotvorno oživeti uspavanog džina populističkog altruizma, širenjem
pregršt socijalnih radnika u zajednici među deprimiranim i
neprivilegovanim”.(Pinker,1983:70) Na žalost ovakve stavove pasivno prihvata i većina
naših socijalnih radnika, ne pokušavajući da u praksi proveri njihovu istinitost.

Neki socijalni radnici ističu nedostatak vremena kao odlučujući momenat koji
onemogućava veću angažovanost volontera. Da ovaj stav pojasnimo. Naime, mnogi
“stručnjaci” smatraju da im samo pronalaženje, obuka, motivacija dobrovoljaca
oduzima znatno više vremena i energije nego rešavanje konkretnog slučaja. Po našem
mišljenju ovde se ne uviđa veza između kratkoročnih i dugoročnih ciljeva ili ako hoćete
planova. Tačno je da se konkretan problem može rešiti uz manji utrošak vremena i
snage, nego što to zahteva pronalaženje, motivacija, obuka dobrovoljaca. Međutim,
socijalni radnik mora da bude i planer. Cilj socijalnog rada nije samo rešavanje
konkretnog poblema koji se već ispoljio, nego i pronalaženje, aktiviranje, preventivno
delovanje na one uzroke i faktore koji do problema dovode. To se naročito ogleda u
otkrivanju “rizik grupa”. Ako uslovno i prihvatimo stavove mnogih socijalnih radnika
da su često preopterećeni poslom i da nemaju mnogo vremena za preventivne oblike
delovanja, čini nam se da upravo tu mogu i treba da stupe volonteri u socijalnom radu.
Tako bi se jednom utrošeno vreme i energija pokazalo višestruko korisnim. Imali bi
smo izvestan broj obučenih i motivisanih volontera koji bi mogli da rade na otkrivanju
“rizik grupa” i koji bi u sadejstvu sa socijalnim radnikom preventivno delovali na
ispoljavanje mnogih problema. Kasnije uz iskustvo i izvesnu proširenu edukaciju mogli
bi i samostalno da rade (naravno uz koordinaciju socijalnih radnika) na rešavanju
konkretnih problema. Pa, da li je to onda uzalud utrošeno vreme i energija?

Sledeći razlozi protiv angažovanja volontera opet su u neposrednoj vezi sa pitanjima

njihovog pronalaženja, obuke i motivacije. Neki socijalni radnici insistiraju na
profesionalnoj tajni i profesionalnom moralu kao osnovnom razlogu protiv njihovog
angažovanja. Pošto volonteri ne podležu ozbiljnijim sankcijama (gubitak radnog mesta,
materijalne kazne i sl.), onda oni bez ikakvih posledica mogu da prekrše neki od
kodeksa socijalnog rada. Mi smo bliži stavovima po kojima ovo ne bi trebalo da bude
neka veća prepreka pri angažovanju volontera, jer uz adekvatnu obuku i naročito
pravilan izbor dobrovoljaca ovi problemi bi se mogli minimizirati. Slično rešenje se
može primeniti i u sledećem razlogu koji se navodi protiv angažovanja volontera u
socijalnom radu. Naime, neki smatraju da usled složenosti socijalnih problema i niza

53
specijalizovanih metoda i tehnika koje se koriste u socijalnom radu nije moguće neko
veće uključivanje dobrovoljaca. Kao najbolji primer navodi se činjenica da često i sami
profesionalci nisu u stanju da se na adekvatan način bore sa savremenim socijalnim
problemima. No čini nam se da se ovde nameće i jedno drugo pitanje. Reč je o izboru,
obuci, motivaciji i samih socijalnih radnika, pa na kraju krajeva i o valjanoj primeni
različitih metoda i tehnika koje se koriste u socijalnom radu. Neka ova konstatacija
ostane samo povod za razmišljanje, jer smatramo da bi šira rasprava prevazilazila
osnovnu ideju ovoga rada. Po nama i u ovom slučaju adekvatnim izborom, obukom i
motivacijom dobrovoljaca ovaj problem bi se mogao smanjiti.

Pomenućemo još jedan prilično kontraverzan razlog koji je usmeren protiv angažovanja
volontera. Postoje mišljenja da ljudi sa problemima imaju mnogo više poverenja u
profesionalce, nego u nekog poznatog iz lokalne zajednice, koji bi mogao da
zloupotrebi njihovo poverenje i intimnost. Naravno, u ovom slučaju postoje i suprotna
mišljenja koja ukazuju na činjenicu da će stranka ponekad mnogo lakše i otvorenije
govoriti o svom problemu pred poznatim (i proverenim) licem, nego pred često
nezainteresovanim i autoritativno postavljenim profesionalcem. Čini nam se da se
rešenje ove nedoumice ogleda u tome da od konkretnog problema, njegove složenosti,
zavise i mogućnosti angažovanja volontera.

Na kraju svega navedenog smatramo da dilema za ili angažovanja volontera u

socijalnom radu ne bi ni postojala kada bi se u našoj sredini više koristio jedan
metodološki pristup, reč je o socijalnom radu u zajednici. Osnovna intenca ovog
pristupa je da se problemi rešavaju tamo gde i nastaju. Upravo stoga je socijalna akcija
jedan od osnovnih principa socijalnog rada u zajednici. “Proboj radi promene
situacije” (Gili) bez angažovanja građana, njihovih organizacija i udruženja, a tako i
volontera, jednostavno nije moguć. Zato i izbor, motivacija, obuka, mobilizacija,
supervizija, stimulacija dobrovoljaca kao i podela uloga između profesionalnih i
neprofesionalnih struktura, predstavljaju najznačajnije faze socijalne akcije. Takođe, u
našoj teoriji, a pogotovo praksi postoji jedno krajnje vulgarizovano shvatanje uloge
volontera. Tako se svi njihovi zadaci vezuju za direktno i isključivo učešće u rešavanju
socijalnih problema. Pri tome on (volonter) mora da koristi samo one metode i tehnike
koje se koriste u socijalnom radu. No, da li su volonteri i oni koji izdvoje deo svojih
materijalnih sredstava za rešenje nekog problema, koji potom realizuju socijalni radnici
i obučeni dobrovoljci, ili oni koji koriste svoj privilegovani položaj (u materijalnom,
duhovnom, etičkom, religioznom smislu) u strukturi neke lokalne zajednice, radi
upućivanja ljudi sa problemima profesionalnim institucijama, a da istovremeno ne
učestvuju u rešavanju konkretnog problema. I u jednom i u drugom slučaju - odgovor je
potvrdan. Uključimo sve ljude koji žele i mogu da na bilo koji način (a ne samo
konkretnom akcijom) pomognu u rešavanju svih, pa i onih najsloženijih problema.
Uostalom mobilizacija i uključivanje što šireg građanstva jeste jedan od najbitnijih

54
principa socijalnog rada u zajednici. Budemo li više i kvalitetnije koristili socijalni rad u
zajednici neće ni postojati dilema za ili protiv volontera u socijalnom radu.

Klasifikacija dobrovoljnih organizacija i drugih oblika samoorganizovanja ljudi

Klasifikovati dobrovoljne organizacije, a naročito različite oblike samoorganizovanja

ljudi nije ni malo lak zadatak. Razlozi su mnogobrojni, počev od nejasnoća šta su
dobrovoljne organizacije, da li one kao takve (dobrovoljne) dozvoljavaju bilo kakvo
uplitanje države, pa sve do objektivnih okolnosti vezanih za nastanak, genezu, dinamiku
i stepen strukturisanosti ovih organizacija. Ipak u narednom delu ćemo pored
klasifikacije pojedinih autora prikazati i kako naše (Republike Srbije) zakonodavstvo
reguliše ovu materiju

Kao što smo ranije istakli zakon određuje društvenu organizaciju kao zajednički naziv
za različite oblike dobrovoljnog udruživanja kojima je cilj ostvarivanje i zaštita
određenih individualnih, grupnih i opšte društvenih interesa. Društvenim
organizacijama ostvaruju se ciljevi (bilo da su individualni ili opšti) koji su od interesa
za čitavo društvo. Pored društvenih organizacija naše zakonodavstvo razlikuje i
udruženja građana, kao ona udruženja preko kojih se ostvaruju ciljevi koji su od
interesa samo za uži krug ljudi (Udruženje filatelista, Udruženja prijatelja Tare, itd.).
Između ove dve organizacije postoji jedna bitna razlika. Prve, društvene organizacije
podpomaže i finansira država, druge (udruženja građana) se same finansiraju i
izdržavaju. Takođe, zakon o udruživanju građana u društvene organizacije razlikuje i
socijalno (društveno) humanitarne organizacije koje deli u dve grupe: prvu, koja se
direktno finansira iz buxeta, Jugoslovenske lutrije ili opštine (Crveni krst, Savez slepih,
Savez gluvih i sl.), i drugu grupu koja samo povremeno dobija pomoć od društva
(Gerontološko društvo, Društvo prijatelja dece i sl.).

Pored ove “zakonske” klasifikacije pomenućemo još dve najinteresantnije i čini nam se
najpotpunije. Prva je Bogardusova socijalna klasifikacija udruženja, koja se sastoji iz:
1. socijalnih;
2. pseudosocijalnih;
3. autosocijalnih;
4. prosocijalnih;
5. socijalizovanih grupa (udruženja); (Ivanović,1993)
U našim uslovima javljaju se tri grupe navedenih organizacija:
- prve su autosocijalna udruženja tj. organizacije samih individualnih lica,
- druge su udruženja ljudi koja nastoje da pomognu invalidnim licima
odnosno prosocijalne grupe,
- treće su socijalizovane humanitarne organizacije koje deluju u okviru
socijalne politike i teže da pomognu svim unesrećenima.

55
Bajana Mandajev daje nešto širu podelu dobrovoljnog rada i drugih oblika
samoorganizovanja ljudi:
1. Grupe za uzajamnu pomoć - Ove grupe sačinjavaju ljudi koji imaju isti ili sličan
problem, a nisu zadovoljni uslugama društvenih službi. U današnje vreme su posebno
brojne grupe koje se bave rešavanjem zdravstvenih problema.
2. Grupe za samopomoć - Ovo su organizacije ljudi koji zajedno rešavaju probleme koji
ih direktno dotiču, umesto da za njih to rade profesionalne institucije. Primeri su grupe
roditelja koji žele svojoj deci izgraditi prostor za igru ili grupe građana koje vlastitim
radom vrše sanaciju propalih stambenih zgrada.
3. Grupe koje garantuju zaposlenje, samozaposlenje - Ove grupe sačinjavaju ljudi
istih ili sličnih profesija, koji se međusobno udružuju da bi rešili problem zaposlenja.
Primer su organizacije psihologa ili socijalnih radnika koji formiraju centar za
savetovanje ili omladinska udruženja koja nude određene usluge (kućna pomoć starima,
čuvanje dece i sl.). Pored rešavanja osnovnog problema (nezaposlenosti) i sticanja
dohotka, motivi koji pokreću ove ljude na međusobnu saradnju su i mogućnosti
samoinicijative, kreativnosti, samoodlučivanja, misaonosti.
4. Grupe za samoprodukciju - To su grupe koje služe zadovoljenju nekih osnovnih
ljudskih potreba, bez intervencije tržišta. U osnovi ovde se radi o naturalnoj
proizvodnji, gde grupe ljudi obavljaju radove u vezi sa stanom, kućom, baštom itd. U
ovaj sklop aktivnosti ubraja se i princip “uradi sam” koji se ne ograničava samo na
zanatske proizvode.
5. Akcijske grupe i pokreti - Ciljevi ovih grupa kreću se od konkretne socijalne akcije,
kojom se traže promene postojećeg zakonodavstva i aplikacije zakona ili do toga da se
sprovedu “opšti interesi”, a to je poboljšanje šire socijalne situacije koja je uzrok raznim
problemima.
6. Alternativne grupe - Ove grupe sačinjavaju ljudi koji zauzimaju vrednosne
orjentacije koje se bitno razlikuju od vladajućih. Usled toga oni ostvaruju različite
mreže profesionalnih institucija koje takođe pružaju usluge, ali na nov alternativni
način. Najčešće se profesionalnim institucijama zamera da se nedovoljno bave
problemima ljudi i da samo deluju na posledice, dok je cilj alternativnih grupa da
pomognu ljudima da stanu na vlastite noge i da tako utiču na uzroke koji do problema
dovode.
7. Dobrovoljne organizacije - Pod ovim organizacijama Bajan Mandajev podrazumeva
one organizacije u kojima se pruža pomoć u onim sferama u kojima je ona loša ili
nikako institucionalno obezbeđena, kao što je: pomoć starima, invalidima, porodici i sl.
Na ovaj način se ostvaruje dvojak cilj: primarno se zadovoljava neka specifična
potreba, i istovremeno se deluje na ideološkom području.
Udruživanje u okviru ovih grupa je dobrovoljno, s tim što se vrlo često javlja tutorski
odnos između onih koji pružaju i onih koji pomoć primaju.
8. Dobrovoljni rad u profesionalnim institucijama - To je dobrovoljni rad
profesionalaca što znači da je stručno baziran i usmeren. Zasniva se na međusobnom
preplitanju i jedinstvu dobrovoljnog i profesionalnog socijalnog rada.

56
Pri kraju ovog dela pomenućemo još jedan pojam koji je u bliskoj vezi sa dobrovoljnim
organizacijama, reč je o nevladinim organizacijama. Ne postoji opšte prihvaćena
definicaja nevladinih organizacija, ali u suštini reč je o onim udruženjima koja nastaju
dobrovoljnim ujedinjavanjem ljudi i koja su nezavisna od dominuma države. Pojam
nevladinih organizacija tesno je vezan za sferu civilnog društva kao jednu autonomnu i
slobodnu oblast društvenog života u okviru koje država nema pravo mešanja.
Posredstvom nevladinih organizacija ljudi slobodno i nesputano putem
samoorganizovanja i samopomoći rešavaju najvažnija pitanja iz oblasti ekologije,
politike, rada i radnih odnosa, pomoći najugroženijima, uopšte o svemu što je vezano za
čovekovo bivstvovanje. Ove organizacije su izuzetno brojne i razvijene u savremenom
svetu, naročito sa probojem neo-liberalnih shvatanja, a prema najnovijim podacima u
SR Jugoslaviji postoji 138 registrovanih nevladinih organizacija, od kojih su najbrojnije
one koje su usmerene na rešavanje ekoloških problema i problema vezanih za rad i
regulisanje odnosa između poslodavaca i radnika.2

Ovo su bile samo neke od klasifikacija dobrovoljnog rada i drugih oblika

samoorganizovanja ljudi koje ukazuju na svu složenost tematike kojom se bavimo a
istovremeno i na gustu mrežu interakcijskih odnosa u koje ljudi stupaju radi
zadovoljavanja svojih potreba.

U delu koji sledi nastojaćemo da ukažemo na neke od mogućnosti dobrovoljnog rada u

uslovima ekonomske krize.

Dobrovoljni rad i ekonomska kriza

Od sredine 70-ih godina u našoj zemlji je prisutno permanentno opadanje životnog

standarda koje u današnje vreme dostiže svoju kulminaciju. Tako su recimo već krajem
80-ih godina lični dohodci pali na nivo iz 60-ih, a danas je taj odnos verovatno još
poražavajući. Za sve to vreme doneseni su mnogobrojni programi ekonomske
stabilizacije i privrednog oporavka zemlje, no na žalost bez rezultata. Svi ti programi
dali su rezultate samo u jednoj sferi - oblasti socijalne politike. U sadržajima “starijih” i
“novijih” dokumenata ne postoje bitne razlike, svi od reda zahtevaju preispitivanje
postojećih socijalnih prava, redukcije dohodaka u društvenim aktivnostima,
participaciju građana u lečenju, ograničen broj lekova koji se mogu uzeti na lekarski
pregled. Sve je to dovelo do: drastičnog pada penzija i dečijih dodataka, do izuzetno
visokih cena koje prate vanredno studiranje (studente koji se samofinansiraju), na
području stambene politike drastično je smanjena izgradnja stanova iz društvenog
fonda, takođe je došlo do zaoštravanje prava za primanje socijalne pomoći, zahvaljujući
kojoj dolazi do kontradiktorne situacije da u uslovima ekonomske krize imamo manji
broj korisnika MOP-a nego što je ranije bio slučaj. Sve su to pokazatelji koji ukazuju na

2 Godišnjak Saveznog zavoda za statistiku, 1994. godina

57
nemogućnost socijalne politike ove zemlje da adekvatno odgovori na sve probleme koje
ekonomska kriza sa sobom donosi.

Jasno je da naši građani sve teže nalaze posao, rešavaju stambeno pitanje, a s druge
strane najveći deo svojih sredstava troše za ishranu što nedvosmisleno ukazuje na
pojavu sve ozbiljnijeg osiromašenja. Pa, postoji li onda izlaz u uslovima ograničenih
sredstava kojima se raspolaže, s jedne strane i sve većim socijalnim problemima s druge
strane, kao i padom radne motivacije kod svih onih koji se bave ljudskim problemima?.
Čini nam se da postoji! Rešenje je upravo u dobrovoljnom organizovanju i udruživanju
ljudi. Naravno ne možemo očekivati da će se na ovaj način svi problemi rešiti, ali ne
možemo ni sedeti skrštenih ruku i pasivno posmatrati šta nam se to događa. Socijalni
radnici treba da budu ta osnovna snaga koja će pokrenuti ljude na akciju, na međusobno
udruživanje i samopomaganje, na uzajamno i solidarno rešavanje problema. Zato ne
smemo čekati da se ljudi spontano udružuju i samoorganizuju onda kada nemaju
nikakvih drugih rešenja, moramo ih u tome preduprediti, usmeriti i voditi. Samo na taj
način i uz racionalno i domaćinsko korišćenje raspoloživih sredstava, mnoge naizgled
nerešive probleme možemo učiniti rešivim. Kao potvrdu ovih naših stavova navešćemo
nekoliko mogućih primera.

Primer br.1
U Bajan Mandajevoj klasifikaciji dobrovoljnog rada i drugih oblika samoorganizovanja
ljudi navedene su grupe za samopomoć. Jedan od načina njihovog delovanja je kad
grupa roditelja izgradi prostor za igru deci ili kad grupa građana vrši sanaciju propalih
zgrada. U uslovima ekonomske krize ove mogućnosti naročito dolaze do izražaja,
pogotovo kada je poznato da današnji fondovi za stanovanje koji su nekad obavljali
ovakve i slične poslove te svoje uloge iz različitih razloga više ne ispunjavaju. U svakoj
stambenoj zgradi, naselju ili ako hoćete lokalnoj zajednici postoje ljudi raznih profesija
ili zanimanja. Potrebno ih je sve okupiti, animirati i motivisati i onda neće biti veliki
problem preurediti određen prostor za dečiju igru ili pomoći komšiji da renovira kuću
uz minimalan utrošak sredstava. Na ovaj način vraćamo se ideji koju naročito potencira
dr Iv Rastimir Nedeljković a to je značaj dobrosusedskih odnosa. U tradicionalnoj Srbiji
značaj međukomšijskih odnosa zasnovanih na solidarnosti, uzajamnosti i međusobnom
pomaganju bio je naročito izražen i cenjen. Nažalost sa razvojem civilizacije i sve
većim otuđenjem ljudi ovaj oblik iskonskog i korisnog povezivanja ljudi se gubi.
Socijalni radnik je upravo taj koji treba da organizuje, motiviše, animira ljude na
zajedničku akciju i da koordiniše tim aktivnostima. Naravno, sve ovo je tesno povezano
sa kvalitetnijom i češćom upotrebom najmlađeg metodološkog pristupa - socijalnog
rada u zajednici.

Primer br.2
U uslovima ekonomske krize naročite teško je doći do zaposlenja, a mnogi od onih koji
su imali stalan posao preko noći postaju tehnički višak! Nezaposlenost najviše pogađa

58
mlade ljude koji tek treba da učine prve korake ka stvaranju i obezbeđivanju svoje
egzistencije. S druge strane imamo veliki broj penzionera o čijim potrebama se i država
i porodica sve manje staraju. Zašto onda ne bismo povezali ova dva problema i rešili ih
na obostrano zadovoljstvo. Dovedimo u kontakt grupu nezaposlenih socijalnih radnika
sa grupom domaćica koje bi želele da rade. NJihovom integracijom nastalo bi
savetovalište koje bi pored stručnog rada sa najstarijom populacijom, obavljalo i druge
uloge vezane za negu starih lica, čišćenje stana, nabavku hrane, lekova i sl. Naravno
ove usluge bile bi plaćene, ali uz cenu koja ne bi trebala u velikoj meri da optereti
penzionerski buxet. Na taj način bi se postigao dvostruki efekat. Sa jedne strane bi se
nezaposlenom radno aktivnom delu stanovništva omogućilo da koliko-toliko zaradi, a
sa druge strane starim licima bi se obezbedila adekvatna, stručna nega. Sve ovo ne
isključuje mogućnost da se sredstva obezbeđuju na neki drugi način, npr. putem
samodoprinosa ili preko donatora ili da i samo nadležno ministarstvo dotira jedan deo
neophodnih sredstava.

Naravno ovo su samo grube skice mogućih oblika samoorganizovanja ljudi, koje u
svakom slučaju zahtevaju mnogo precizniju razradu. U literaturi su ovakve organizacije
ljudi poznate kao grupe koje garantuju zaposlenje - samozaposlenje.

Primer br.3
U slučajevima teške ekonomske krize mnogi pojedinci i porodice nisu u stanju da
ostvare ni najosnovnije životne potrebe, kao što je recimo slučaj sa zadovoljavajućom
ishranom. Ovaj problem naročito teško pogađa staračka domaćinstva, višečlane
porodice nezaposlene. Promenom društvenog sistema u našoj zemlji došlo je do
vraćanja konfiskovane zemlje, što je za posledicu imalo nastanak velikog broja
obradive površine o kojoj se niko ne stara. Međutim, ukoliko se na pravi i racionalan
način priđe ovom problemu i on se može rešiti na zadovoljavajući način. Evo kako!
Uzmimo npr. jedno staračko seosko domaćinstvo koje nije u stanju da obradi svu svoju
zemlju. Dovedimo ga u vezu sa grupom još radno sposobnih penzionera, članovima
brojnijih građanskih domaćinstava, nezaposlenima koji često nisu u stanju da zadovolje
ni najosnovniju životnu potrebu za adekvatnom ishranom. NJihovim povezivanjem
dolazimo do ideje da svi oni zajedno obrađuju neiskorišćenu zemlju. Šta ovim
dobijamo? Kao prvo, svi oni koji rade na zemlji uživali bi njene plodove, čime bi rešili
problem ishrane. Drugo, višak proizvoda bi se mogao prodavati, te bi se na taj način
delila dobijena sredstva između vlasnika zemlje i onih koji na njoj rade. Treće, sama
staračka domaćinstva bi bila zadovoljna jer bi se neiskorišćena zemlja obrađivala, od
nje bi imali i materijalne koristi i uvek bi bio neko u blizini ko bi se starao o njihovim
potrebama. Naravno, socijalni radnik je opet taj subjekt koji bi sve zainteresovane
doveo u neposredan kontakt i direktno učestvovao u realizaciji i koordinaciji jedne
ovakve akcije.

59
U predhodnom izlaganju naveli smo tri moguća primera na osnovu kojih bi udruženja i
dobrovoljne organizacije građana mogle pozitivno i korisno da deluju u uslovima
ekonomske krize. Istina, u našim primerima date su samo grube crte mogućeg
organizovanja ljudi, koje svakako zahtevaju precizniju razradu. Pri kraju ovog rada
želeli bi da istaknemo jednu nezaobilaznu činjenicu. Prednosti angažovanja volontera u
socijalnom radu i podsticanje razvoja različitih oblika samorganizovanja građana
direktno zavise od svobuhvatne i stručne upotrebe najmlađeg metodološkog principa u
socijalnom radu-socijalnog rada u lokalnoj zajednici. S tim u vezi je i potreba
naglašenijeg korišćenja metoda socijalne akcije, koji pre svega teži promeni socijalne
situacije na koju je akcija usmerena.
Iz svega navedenog jasno je da ne postoji inkopatibilnost između profesionalnog i
“dobrovoljnog socijalnog rada”, naprotiv, oni predstavljaju nerazdvojnu celinu procesa
čiji je konačni cilj zadovoljavanje određene potrebe. Ukoliko sami socijalni radnici ne
shvate značaj i mogućnosti angažovanja volontera u socijalnom radu, kao i iskonsku
potrebu čoveka za spontanim udruživanjem radi rešavanja određenih životnih problema,
profesija socijalnog rada će se i dalje svoditi na samarićansku pomažuću ulogu,
zahvaljujući kojoj se najčešće minimiziraju i marginalizuju zdravi ljudski potencijali.
Socijalni radnik nije samo agent društvene kontrole, on je stručnjak koji treba da
motiviše i organizuje ljude, kako bi putem pomoći i samopomoći pomogli i sebi i
drugima, što čini nam se i čini suštinu socijalnog rada.

Da bi se ovo ostvarilo potrebno je znatno više izučavati i popularisati značaj

angažovanja volontera u socijalnom rada, kao i različite oblike samoorganizovanja
građana. Odgovornost za to pada pre svega na naučne radnike u oblasti socijalnog rada,
jer su oni ti koji treba da iniciraju i nauče socijalne radnike da drugačije razmišljaju, a
tako i na adekvatan način koriste mogućnosti principa “pomoći i samopomoći”.
Nažalost, to do sada nije činjeno, ali greška se može ispraviti.

S tim u vezi parafrazirajmo Platona: “Ako se nešto desilo to se može i popraviti”.

Literatura:

Grupa autora, Saradnja profesionalnog i dobrovoljnog rada na obavezi društva prema

starima, Gerontološko društvo Srbije, Beograd 1991.

Nedeljković I. R., Socijalni rad, Beograd, 1982.

Ivanović M.P., Uvod u defektologiju, sveska br.11, Humanitarne organizacije, Beograd,

1993.

Joksimović S., Vasović M., Psihološke osnove čovekoljublja, Prosveta, Beograd, 1990.

60
Nozick R., Anarchy, state and utopia, Basik Books, New York, 1974.

Macalay I., Berkowitz L., (Eds.) Altruism and Helping Behavior, Academic Press, New
York, 1970.

Milosavljević M., Socijalni rad na raskršću, Naučna knjiga, Beograd, 1986.

Rot N., Osnovi socijalne psihologije, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd
1972.

Ružica Miroslav, Dobrovoljni rad i drugi oblici (samo) organizovanja ljudi kao sastavni
deo socijalne politike, Ljubljana, 1990.

NEVLADINE ORGANIZACIJE
Pojam, značaj, klasifikacije, profil

61
Dr Marija Kolin

NEVLADINE ORGANIZACIJE∗
Pojam, značaj, klasifikacije, profil

Iako je samoorganizovanje u cilju efikasnijeg rešavanja zajedničkih potreba verovatno

staro koliko i ljudsko društvo, neprofitno organizovanje je savremena društvena pojava
koja se povezuje sa modernim shvatanjem demokratije i praktičnim nastojanjima da se
izvrši demokratizacija društva na novim osnovama, preduzimaju političke reforme i
ublaži narasla kriza države blagostanja na Zapadu kao i potrebom da se pristupi
procesima demokratizacije i modernizacije postkomunističkih društava.

Oživljavanje interesa za treći sektor kao ključni deo civilnog društva tumači se
narastanjem negativnih posledica modernizacijskih procesa, opadanjem socijalne i
političke uključenosti građana, preteranom racionalizacijom i individualizmom,
političkom krizom modernog doba, krizom savremene države šezdesetih i sedamdesetih
godina, naraslim ekološkim problemima i posebno sve većim i složenijim socijalnim
problemima koji se ne mogu zadovoljavati samo u okviru državnih programa. Novi
društveni akteri koji podrazumevaju aktivnog i angažovanog građanina, ne samo što
predstavljaju suprotnost društvenoj fragmentaciji i otuđenju, već pozivanje na civilno
društvo i aktivnost samoorganizovanih grupa građana znači i uključivanje građanskih
asocijacija u izvođenje socijalnih programa koji predstavljaju supstituciju ili paralelnog
izvođača programa posrnuloj državi blagostanja.

Dobrovoljne asocijacije građana sada treba da predstavljaju jednog od partnera u

sprovođenju programa, ali ne samo kao rezidualni odgovor na nedostatke države i
tržišta, već se od novih aktera traži da pruže inovacije u socijalnim programima
okrenutih porodici i porodičnim problemima, a posebno kod specifičnih i ranjivih
društvenih grupa kojima je neophodan novi i fleksibilni pristup. Na individualnom
planu, neprofitni sektor promoviše prosocijalno ponašanje, pomaganje drugima i
samoaktualizam i druge oblike ponašanja koji štite pojedince, grupe ili društvo u celini,
smanjuju psihološke, socijalne i ekonomske barijere i jačaju društvenu koheziju,
demokratiju i blagostanje.

Pojam i značenje trećeg sektora

Raznovrsnost oblika organizovanja u okviru trećeg sektora uslovljava da je tačne

podatke o broju, vrstama i osobinama organizacija koje sačinjavaju poseban sektor
društva teško odrediti, čak i u zemljama koje imaju urednu statističku evidenciju, ali
istraživački izveštaji svedoče o porastu različitih formi dobrovoljnog/neprofitnog
organizovanja u svetu, njihovih funkcija, aktivnosti i programa, ciljanih grupa na koje
se odnose misije i zadaci ovih organizacija kao i pravila po kojima je regulisana njihova
unutrašnja struktura i način funkcionisanja. Videćemo da se u ovaj neograničeni prostor
mogućnosti slobodnih ljudskih asocijacija i akcija mogu svrstati organizacije i grupe u
kojima se građani udružuju zato što imaju isti ili sličan problem, pa su, nezadovoljni
uslugama državnih službi, odlučili da probleme uzajamno reše. Tu ćemo svrstati
dobrovoljne asocijacije koje nude pomoć tamo gde ona nije institucionalno obezbeđena
ili gde treba upotpuniti javnu pomoć kao na primer – pomoć starima, invalidima,
siromašnima, ugroženima, pomoć u čuvanju dece, nezi bolesnika. Posebnu mrežu

Tekst do sada nije objavljivan.

62
sličnih grupa sačinjavaju i različite akcione grupe i pokreti koji traže da sprovedu
određeni interes ili lobiraju za neki opšti interes kao i alternativne grupe koje izrastaju
iz ideoloških pozicija i vrednosnih opredeljenja koji se bitno razlikuju od dominantne,
vladajuće ideologije.

Tačan karakter neprofitnog sektora teško je precizno odrediti iako se analitičari slažu da
se radi o socijalnim akterima izvan tržišta, države i porodice. Naime, ako država i
tržište, odnosno javni i privatni sektor, absorbuju ogroman sektor institucionalne
realnosti i ako je sa suprotne strane - neformalna mreža odnosa u okviru porodice i
drugih primarnih grupa, ono što preostaje izvan ova dva sektora je “treći sektor” koji se
sa svojim karakterističnim osobinama izdvaja od ostalih.

Da bi se učinio doprinos bližem upoznavanju neprofitnog sektora uglavnom se polazi

od najopštije podele svih organizacija u društvu na javni sektor, odnosno državne
ustanove i privatni sektor, odnosno nevladine organizacije, koje se zatim dele na
komercijalne, profitne organizacije i neprofitne organizacije. Grafikon br. 1 pokazuje da
se na osnovu opštih ciljeva, misije i namere koje imaju u društvu, sve organizacije
mogu podeliti na državne i nedržavne, a nedržavne organizacije na profitne i neprofitne;
profitne organizacije imaju za cilj povećanje profita koji se deli osnivačima dok namera
neprofitnih organizacija nije sticanje profita, već pružanje usluga za opštu korist.

Grafikon br.1:

Prema: Til, 1989.

Organizacije u okviru trećeg sektora podrazumevaju javnu korist, odnosno služe

blagostanju svojih članova ili doprinose opštem blagostanju. U prvom slučaju to su
grupe koje se formiraju na osnovu sličnih interesa, sudbine svojih članova, fizičke ili

63
mentalne konstitucije, socijalne pozicije, starosti, profesije. U drugom slučaju to su
grupe čiji je primarni cilj opšte blagostanje – jer pružaju usluge u korist nekih
društvenih grupa ili vrše pritisak u javnosti i vode kampanju radi boljeg rešavanja
nekog društvenog problema, predstavljaju interese građana i usmeravaju javnost prema
određenim ciljevima.

Naglasak na “aktivnostima u zajedničkom interesu” je karakteristika koja najbolje

opisuje neprofitni sektor. Tu je naročito otvoren prostor za političku alternativu kao i
grupe koje zahtevaju rešenje problema u raznim oblastima; obrazovanju, zaštiti sredine,
socijalnoj zaštiti, zaštiti ljudskih prava. Programi su usmereni na zadovoljavanje
potreba specifičnih marginalnih grupa, pa se često navodi da su aktivnosti države
usmerene ka zadovoljavaju osnovnih potreba, kada ne primer - nevladine organizacije
reaguju efikasnije i fleksibilnije kod brige za invalide, fizički i mentalno hendikepirane,
sprečavanja delinkvencije. Dobrovoljne asocijacije često promovišu filantropiju pa su
najviše okrenute rešavanju problema siromašnih grupa, nesposobnih za rad i izbeglica
ili se bave rešavanjem problema socijalne izolacije starih ljudi, primenjujući alternativni
pristup u odnosu na institucionalizovanu mrežu državnih oblika zaštite. Rešavanje
specifičnih problema manjinskih etničkih grupa takođe se navodi kao područje u kojem
su dobrovoljne organizacije pogodnije od državnih agencija.

Postoje brojni problemi i pojavne osobenosti trećeg sektora koje su u suprotnosti sa

polaznim određenjem sektora. Prihod neprofitnog sektora često je razlog
kontradiktornih ocena jer filantropija, odnosno davanje iz privatnih izvora za javne
svrhe (novca, imovine, poklona) nije jedini, a u savremenim društvima ni najznačajniji
izvor prihoda neprofitnog sektora. Komparativne studije pokazuju različit status
neprofitnih organizacija sa stanovišta finansijske prakse i funkcije. Najšire govoreći
prihod može da proizilazi iz nekoliko izvora: države, privatnih korporacija i pojedinaca.
Svaki od ovih izvora ima različite forme. Na primer, prihod od države može biti na
osnovu ugovora tj. direktnog plaćanja organizaciji radi specifičnih aktivnosti i
programa koji se poveravaju za obavljanje nekih usluga ili kao transfer, odnosno
državna pomoć na osnovu donete odluke. Saradnja sa državom na osnovu ugovora
postavlja mnoge dileme, kao na primer - da li organizacije u okviru neprofitnog sektora
poverene uloge obavljaju zadovoljavajuće, da li se time gubi stepen nezavisnosti trećeg
sektora, da li se zapostavlja rešavanje nekih problema, a favorizuju drugi (recimo
zapostavljaju se siromašne grupe a forsira rekreacija, sportske aktivnosti)? Uprkos
tome, događa se da država sve više postaje odgovorna za finansiranje ovog sektora,
naročito kada bivše svoje zadatke poverava ovim organizacijama. Razlozi su
mnogobrojni - dobrovoljne organizacije su ekonomski efikasnije, u okviru neprofitnog
sektora brže se sprovode odluke, uvode inovacije, pronalaze fleksibilna rešenja,
organizacije su bliže korisnicima, a posebno ako su organizovane na lokalnom nivou.

Treći sektor podrazumeva angažovanje volontera, aktivizaciju građana u direktnom

pružanju usluga u korist drugih. Volonterstvo uključuje participaciju u različitim
građanskim akcionim grupama, zastupanje interesa, pružanje usluga, učestvovanje u
rukovođenju privatnim i javnim agencijama, samopomoć i uzajamnu pomoć kao i širok
spektar neformalnih aktivnosti ispomaganja. Iako u opštem smislu, termin "volonter"
označava neplaćene usluge, što se može interpretirati kao milosrdje, altruizam,
filantropija, volonterstvo podrazumeva kombinaciju različitih veština, znanja i
iskustava, za šta se predviđaju ne samo socijalno-psihološke, već i materijalne, odnosno
novčane nagrade. U stvari, svaka kategorija dobrovoljnih saradnika ima različite motive
za učestvovanje u akcijama, što najviše zavisi od socijalnih i kulturnih normi koje
određuju značaj dobrovoljnih aktivnosti. U nekim slučajevima dobitak može biti

64
materijalni, odnosno novčani (ako je osoba vezana za program koji se ostvaruje uz
finansijsku podršku), ali volonterstvo najčešće podrazumeva nagrade vezane za
socijalni status kao što su: poslovni kontakti, radno iskustvo, pozitivna percepcija
javnosti i privilegije, zavisno od kulturnog i socijalnog okvira u kojem se izvodi.

Argumentacija u korist dobrovoljnog organizovanja kao dopune ili alternative

državnom sektoru može biti takođe kontroverzna i nameće brojne nedoumice kao što su
one, povezane sa pitanjima: da li neformalni socijalni sistemi mogu biti nekompetentni
ili nedovoljno sveobuhvatni sa stanovišta trajanja i intenziteta koji se predviđaju, pa su
stoga neprihvatljivi za korisnike. Pored toga, zadovoljavanje potreba na lokalnom
nivou, što uglavnom podrazumeva neprofitni sektor, može da poveća izolaciju,
segregaciju, da izazove ksenofobiju prema nekim grupama, a decentralizacija državnog
finansiranja može da dovede do rivalstva i nesigurnosti među lokalnim organizacijama.

Definicija

Dileme o veličini i strukturi trećeg sektora počinju sa problemom definisanja ovog

sektora za analitičke svrhe. Mada se autori uglavnom slažu da postoji ceo kompleks
institucija van države, tržišta i porodice, tačan karakter i konture ovog sektora teško je
odrediti, čak i u zemljama sa većom tradicijom voluntarizma i dužim praćenjem značaja
i uloge dobrovoljnog sektora. Glavni problem definisanja proizilazi usled izostajanja
sistematske evidencije o veličini, rasprostranjenosti, finansijskoj osnovi i ulozi ovih
organizacija na nacionalnom nivou kao i usaglašenosti oko međunarodnih kriterijuma
definisanja. Tek kao rezultat novih komparativnih istraživanja sektora (Salamon,
Anheier, 1992; 1994)3 dolazi se do relativno ujednačene definicije koja je relavantna za
istraživanje sektora u različitim savremenim društvima. Da bi se organizacije smatrale
neprofitnim, prema odrednicama Salamon-a i Anheier-a one moraju da ispunjavaju
sledeće uslove:

• bar donekle formalnu tj. institucionalizovanu strukturu, što znači da neformalne

i privremeno sakupljene grupe nisu deo neprofitnog sektora, jer bi inače i
koncept neprofitnog sektora bio previše amorfan i efemeran;
• moraju biti institucionalno odvojene od države, odnosno ne mogu biti deo
državnog aparata, mada mogu imati značajnu pomoć od države;
• moraju da ostvaruju neprofitnu distribuciju sredstava, odnosno da njihova
najznačajnija funkcija ne bude stvaranje profita, već ako akumuliraju dobit,
sredstva se ne distribuiraju kao profit, već se vraćaju u osnovnu misiju
organizacije;
• moraju biti samosvojne u svom unutrašnjem ustrojstvu - kontroli i upravljanju;
• ne mogu biti komercijalne;
• ne mogu biti primarno politički angažovane, odnosno nemaju funkciju
promocije političkih partija i kandidata, nisu primarno angažovane za podšku
kandidatima u izborima, iako mogu biti angažovane u političkim aktivnostima;

3
Radi se o komparativnom projektu o neprofitnom sektoru objedinjenom u Institute for Policy Studies
na Johns Hopkins University, Baltimore, USA. U izradu ovih studija, od 1990. bilo je uključeno više
zemalja: USA, UK, Francuska, Italija, Nemačka, Japan, Mađarska i neke od nerazvijenih zemalja. Cilj
istraživanja bio je da se analiziraju obim, struktura, finansiranje i uloga neprofitnog sektora u različitim
zemljama. Rezultati ovog istraživanja objavljeni su u knjizi: Salamon and Anheier, (1994), The
Emerging Sector: The Nonprofit Sector in Comparative Perspective - An Overview

65
 • podrazumevaju dobrovoljnu participaciju građana i prisustvo dobrovoljnog
ulaganja, što ne znači da su u organizaciji svi volonteri ni da ukupan dohodak
proizilazi iz dobrovoljnih prihoda.

Suštinske karakteristike trećeg sektora podrazumevaju da se radi o organizacijama koje

su pravno registrovane po posebnoj formalnoj i institucionalizovanoj proceduri koje
deluju relativno nezavisno od državnog aparata, ostvaruju neprofitnu distribuciju
sredstava i samosvojne su u svom unutrašnjem ustrojstvu. Ove organizacije nisu
organizovane radi komercijalnih ili političkih ciljeva. U svoj rad i programe uključuju
volontere i dobrovoljna ulaganja.

Terminološka raznovrsnost. U zavisnosti od političkog, kulturnog i privrednog razvoja

neprofitni sektor se različito naziva u različitim zemljama. U Americi se ovaj sektor
najčešće naziva - nonprofit sector, u Engleskoj - voluntary sector, u Francuskoj -
economie sociale, u Nemačkoj - Verein, u zemljama u razvoju - nongovernmental
organization. U upotrebi su i drugi termini kao oni koji opisuju prirodu sektora kao treći
sektor (third sector), dobrotvorni sektor (charitable sector), civilno društvo (civil
society), nezavisni sektor (independent sector), sektor udruživanja (associational
sector) ili sektor izuzet od poreza (tax-exempt sector), a o terminološkoj različitosti
govori pomenuto komparativno istraživanje. Terminološka zbrka nije samo lingvističke
prirode, već ukazuje i na različit obim delatnosti, različitu regulaciju u okviru
neprofitnog sektora. U Americi, gde se najčešće koristi termin “neprofitni sektor”, uloga
i značaj ovog sektora se razlikuju od uloge u Francuskoj gde se za taj sektor
upotrebljava pojam “economie sociale”, od “dobrovoljnog sektora” u Velikoj Britaniji
ili “fondacije” kao uobičajenog termina u Srednjoj Evropi i “nevladinih organizacija” u
zemljama u razvoju. Salamon i Anheier (1992) pokazuju da svaki od ovih termina ističe
osobenost sektora u zemlji iz koje potiče i osvetljava jedan aspekt realnosti ovih
organizacija, a zanemaruje drugi:
Neprofitni sektor, termin koji se najčešće prihvata, naglašava da ove
organizacije, za razliku od profitnih, ne postoje primarno radi ostvarivanja profita.
Međutim, kao što će se videti, ni ovaj termin ne određuje sektor u potpunosti, jer i
neprofitne organizacije mogu da ostvaruju profit, ali to nije njihov primarni cilj;
zarađeni profit ne raspodeljuje se među članovima već upotrebljava za programe i
aktivnosti.
Treći sektor bliže ne identifikuje način organizovanja i misiju sektora, ali
podrazumeva da pored države i privatnog preduzetništva postoji i treće područje koje
deluje u društvu otvoreno, zavisno i međupovezano sa drugim sektorima. Termin je
takođe nastao u Americi da bi se organizacije ovoga tipa izdvojile od prva dva sektora -
države i tržišta. Često se porodica i grupe sa neformalnim odnosima (rodbina, prijatelji,
susedi) prema ovoj klasifikaciji nazivaju “četvrti sektor”.
Dobrotvorni sektor ističe podršku i pomoć koju ove organizacije dobijaju od
privatnih dobrotvornih organizacija, donatora i sponzora. Međutim, doprinos donatora
nije njihov jedini, a često ni glavni izvor prihoda.
Nezavisni sektor naglašava da ove organizacije deluju nezavisno od države i
tržišta. Međutim, ove organizacije su takođe daleko od nezavisnosti. U finansijskom
smislu, one su često vrlo zavisne i od države i od privatnih preduzetnika.
Dobrovoljni sektor ističe značaj dobrovoljnih aktivnosti koje ne zahtevaju
plaćanje i uključenost volontera u upravljanje i izvodjenje aktivnosti i programa u ovom
sektoru kao njihovu glavnu osobinu. Međutim, veliki broj aktivnosti u organizacijama
ovog tipa ne uključuje rad volontera, već plaćenih izvršilaca, profesionalaca i stalno
zaposlenih.

66
 Sektor oslobođen od takse ističe samo jednu osobinu sektora, odnosno
činjenicu da je u mnogim zemljama ovaj sektor neoporezovan. Međutim, ova definicija
ništa ne govori o bližim osobenostima sektora i nameće pitanje - koje to osobine treba
da ima organizacija da bi postigla oslobađanje poreza? Kao što ćemo videti, iskustva
oporezivanja su različita u različitim zemljama, pa i definicije koje određuju izuzimanje
od poreza pojedinih organizacija u društvu.
Nevladine organizacije (NGO) je termin koji naglašava odvojenost ovih
organizacija od vlade i državnog uticaja. Termin se najviše upotrebljava u zemljama u
razvoju, ali se uglavnom odnosi na organizacije angažovane na socijalnim i
ekonomskim promenama koje se podstiču izvan zemlje.
Socijalno-ekonomski sektor je termin koji se koristi da obuhvati veliki broj
nevladinih organizacija u Francuskoj, a upotreba ovog termina sve se više povećava u
okviru institucija Evropske zajednice. Obuhvata i poslovne organizacije kao što su
osiguravajuće kompanije i banke, koje su deo poslovnog sektora u mnogim delovima
sveta.

Klasifikacije

Usled velikih razlika među organizacijama u okviru neprofitnog sektora, moguće je

njihovu klasifikaciju izvesti na više različitih načina.4 Složenija tipologija neprofitnih
organizacija trebalo bi da sadrži kombinaciju više kriterijuma kao što su - osnivači,
odnosno vlasnici organizacije, glavni izvođači odnosno nosioci programa i aktivnosti,
klijenti, odnosno korinsici usluga organizacije i drugi kriterijumi.
U okviru pominjanog komparativnog istraživanja neprofitnog sektora u svetu
predložena je Međunarodna klasifikacija neprofitnih organizacija (ICNPO) koja
identifikuje 12 velikih grupa organizacija a treba da posluži sakupljanju podataka o
veličini neprofitnog sektora u različitim zemljama.5 Potpunije klasifikacije kao i
definisanje sektora je u toku i postepeno se dograđuje na osnovu novih istraživanja,
posebno međunarodnih komparativnih studija, koje u poslednje vreme popunjavaju
analitički koncept o neprofitnom sektoru.

Tabela br. 1.

Međunarodna klasifikacija neprofitnih organizacija

Glavne grupe
Podgrupe
________________________________________________________
Grupa 1: Kultura i rekreacija
Grupa 2: Obrazovanje i istrazivanje
2 100 Osnovno i srednjoškolsko obrazovanje
2 200 Visoko obrazovanje
2 300 Drugo obrazovanje
2 400 Istraživanje
Grupa 3: Zdravlje
3 100 Bolnice i rehabilitacija
4
Pored nacionalnih klasifikacija u pojedinim zemljama, postoji nekoliko međunarodnih klasifikacija
(Međunarodna klasifikacija Ujedinjenih nacija i klasifikacija Evropske zajednice), po kojima je
neprofitni sektor sužen samo na one neprofitne organizacije koje ne proizvode za tržište i ne primaju
državna sredstva.
5
ICNPO (International Classification of Nonprofit Organizations) sistem razvila je mreža
međunarodnih stručnjaka u neprofitnom sektoru koji su sarađivali na komparativnom projektu u
Institute for Policy Studies na Johns Hopkins University, Baltimore, USA.

67
 3 200 Mentalno zdravlje i hitne intervencije
3 300 Druge zdravstvene usluge
Grupa 4: Socijalna zaštita
4 100 Socijalna zaštita
4 200 Pomoć u hitnim slučajevima
4 300 Novčane pomoći
Grupa 5: Zaštita životne sredine
5 100 Zaštita životne sredine
5 200 Zaštita životinja
Grupa 6: Razvoj i stanovanje
6 100 Ekonomski i socijalni razvoj, razvoj zajednice
6 200 Stanovanje
6 300 Zapošljavanje i obuka za zapošljavanje
Grupa 7: Gradjanska prava i zastupanje
Grupa 8: Filantropija i promocija dobrovoljnog rada
Grupa 9: Medjunarodne organizacije
Grupa 10: Preduzeca, profesionalne asocijacije, udruzenja
Grupa 11: Verske organizacije
Grupa 12: Ostale organizacije

Istraživanja neprofitnog sektora u razvijenim zapadnim društvima

Neprofitni ili treći sektor, nevladine ili dobrovoljne organizacije, samoorganizovane

grupe građana sve više zaokupljaju pažnju javnosti i istraživački interes a u fokusu je
otkrivanje istorijske uzročnosti u razvoju dobrovoljnog organizovanja, analiza
društvenih okolnosti u kojima se ove aktivnosti oživljavaju u modernom društvu i
različite mogućnosti samoorganizovanja kao oblika civilnog ponašanja i pluralizacije
društva. Proučavaju se misija, zadaci i način organizovanja novih društvenih grupa i
novih usluga u okviru ove mreže, a posebno njihove praktične akcije i kako ih uključiti
u postojeći društveni sistem.

Šta su pokazala komparativna istraživanja neprofitnog sektora u svetu? Kao što ćemo
videti, nalazi ovih istraživanja ističu da će budući društveni razvoj biti karakterističan
po većoj uključenosti neprofitnih organizacija u različitim oblastima društvenog života,
a posebno u oblasti socijalne politike. Iako nastali u različitim ideološkim, ekonomskim
i političkim uslovima glavni trendovi razvoja su: ekspanzija trećeg sektora, rast broja
dobrovoljnih organizacija, širenje programa i akcija, modernizacija, profesionalizacija,
sekularizacija i internacionalizacija organizovanja.

U komparativnoj perspektivi, neprofitni sektor je mešavina sličnosti i razlika. Da se

profil trećeg sektora razlikuje u velikoj meri kada se posmatra u različitim društvima
potvrđuju sva istraživanja koja smo imali u vidu. Sumirajući rezultate komparativnog
istraživanja Salamon i Anheier tvrde da interakcija različitih činilaca, a pre svega
istorijskog razvoja, religije, pravnog sistema, stepena društveno-ekonomske
razvijenosti, modernizacije i pluralizacije društva kao i tipa države blagostanja,
određuju razlike u razvijenosti i strukturi neprofitnog sektora. Na primer, nasuprot
evropskoj tradiciji, u istoriji SAD država nikada nije bila garant za socijalnu sigurnost
najvećeg dela stanovništva. Oslanjanje na sopstvene snage, lokalnu zajednicu, crkvu i
dobrovoljna društva tradicija je, počev od prvih iskustava naseljavanja Amerike. Za
razliku od nekih zapadnoevropskih zemalja, a pre svega švedskog univerzalnog modela
blagostanja, liberalni modeli države, koji regulišu socijalne aktivnosti u SAD

68
(delimično i u Velikoj Britaniji), istorijski nisu bili preokupirani stvaranjem državno
garantovanog blagostanja, što je ostavljalo veliki prostor za samoorganizovanje i
dobrovoljne aktivnosti. S druge strane, treći sektor u zemljama Zapadne Evrope
značajno se razlikuje ne samo po veličini, sastavu i finansijskoj strukturi, nego i po
svom odnosu sa drugim sektorima, a pre svega sa državom. U nekim zemljama, kao što
je Nemačka, treći sektor se razvija u uskoj vezi sa državom, a neprofitne organizacije
nastoje da se približe državnim institucijama više nego preduzetničkim organizacijama.
U drugim zemljama Evrope, kao što je Velika Britanija, neprofitni sektor, slično kao u
Americi, mnogo više je nezavisan od države i strukturalno bliže tržištu. U Nemačkoj,
Francuskoj i Italiji, zemljama sa tradicionalno jakom državom – država ima dominantnu
ulogu u pružanju usluga u socijalnoj zaštiti, a treći sektor ima komplementarnu ulogu
vis-a-vis države. Klasičan primer je Nemačka koja u državnom sistemu garantuje
određeni nivo zaštite, da bi mreža neprofitnih i komercijalnih agencija pružala
dopunske i alternativne usluge. Drugi primer je Francuska koja funkcioniše sa
tradicionalno jakim i centralizovanim državnim aparatom, ali dobrovoljni sektor sa
svojom sekundarnom ulogom popunjava prazninu u zadovoljavanju potreba. U
skandinavskom modelu, u kojem dominira država u finansiranju i ostvarivanju usluga,
neprofitni sektor ne potiskuje državu, ali se pojavljuje kao alternativa u ostvarivanju
usluga, što govori da ovaj sektor ima svoju ulogu i u onim zemljama u kojima su
građani navikli da se oslanjaju na državu. Opšti rezultat je konvergencija različitih
modela ka procesu u kojem dolazi do stimulisanja saradnje države i dobrovoljnog
sektora, posebno na lokalnom nivou i na području zaštite onih ugroženih društvenih
grupa koje državni sistem zaštite ispušta iz programa.

Neprofitni oblici organizovanja modifikuju postojeći model blagostanja koji postaje

nepodesan u situaciji kada postindustrijske nacionalne države, iz socijalnih, političkih i
ekonomskih razloga ne mogu garantovati socijalno sveobuhvatne programe. Sada se
polazi od revizije klasične koncepcije, pa iako se državna pomoć porodici podrazumeva
kao nezamenjiva, naročito kod suzbijanja siromaštva, zvanična paradigma sada
postulira da postojanje države blagostanja ne lišava pojedinačnu odgovornost. U skladu
sa izmenjenim pristupom, središni elementi alternativnih paradigmi klasičnoj državi
blagostanja usmeravaju se na odgovornost građana, porodice, građanskih inicijativa,
dobrovoljnih asocijacija i drugih intermedijalnih aktera koji treba da ponesu svoj deo
zadataka u prevazilaženju patnji i podela savremenog sveta, odnosno da preuzmu
aktivno učestvovanje u okviru ostvarivanja blagostanja kompleksnog postindustrijskog
društva.

Sledeći razlozi koji podvlače značaj neprofitnih aktera proizilaze iz kritike dotadašnjih
strategija u odnosu na načine zadovoljavanja potreba i pružanja usluga. Zamerke se sve
više upućuju preterano institucionalizovanom i birokratizovanom pristupu koji često
izmiče pluralističkim stilovima života porodice i potrebama. Zato su neophodna
alternativna i paralelna rešenja, inovacije i ponuda usluga koje se razlikuju od
jednoličnih i rigidnih načina institucionalnog obraćanja porodici. Opšti zaključak novih
stanovišta je da formiranje optimalne strategije i koncepcije socijalne politike sve više
podstiče komplementarnu saradnju različitih profesionalnih institucija i
samoorganizovanih i dobrovoljno udruženih pojedinaca, čije usluge podrazumevaju
pristup koji može kvalitetnije da se bori sa problemima ugroženih grupa, često sa
praktičnim akcijama koje se izvode na lokalnom nivou. Ovako organizovane, najčešće
sa manjim brojem stručnih ili zaposlenih saradnika, “nove” grupe lakše prihvataju
inovacije ili neke eksperimentalne akcije, bilo kroz usluge koje pružaju ili tako što
pružaju “dopunske” usluge postojećim konvencionalno organizovanim uslugama. U

69
kontekstu erupcije heterogenih socijalnih promena i zahteva savremene porodice koje
do sada predviđeni akteri, a pre svega država ne mogu sveobuhvatno i zadovoljavajuće
ostvarivati, treći sektor postaje spasonosno rešenje za idejne i praktične nosioce
savremene socijalne politike.

SJEDINJENE AMERIČKE DRŽAVE

Usled specifičnih istorijskih, kulturnih i religijskih razloga SAD imaju najrazvijeniju

tradiciju dobrovoljnog organizovanja, pa se često neprofitni sektor poistovećuje sa
američkom koncepcijom ovog oblika organizovanosti. Liberalno isticanje
individualizma i postignuća podstiče individualnu odgovornost pojedinca za vlastitu
sudbinu u ne samo u ekonomskoj sferi već, kako navodi Lipset (1988), američka
odanost filantropiji treba da kompenzira individualističku filozofiju koja pokreće
američki društveno-ekonomski poredak. Robert Payton, savremeni američki filantrop
(1996), takođe tumači američko iskustvo filantropije kao korektiv za američku kulturu
individualizma, materijalizma, sveopše komercijalizacije društva i trke za novcem. Da
bi jedna organizacija dobila neprofitni status, treba da podstiče ulaganje privatnih
sredstava za “socijalno korisne“ ciljeve, da nudi javne usluge, proizvodi javna dobra i
usluge, mobiliše dobrovoljni rad (oko 90 miliona Amerikanaca rade kao volonteri za
neprofitne organizacije tri sata nedeljno u proseku) a 1,6 miliona različitih neprofitnih
organizacija u Sjedinjenim Državama ima godišnji prihod od 6 % do 9 % nacionalnog
proizvoda. Okvir aktivnosti neprofitnog sektora je izuzetno obiman: posebno veliku
ulogu imaju u naučnom istraživanju, visokom obrazovanju, zdravstvenoj zaštiti,
socijalnoj zaštiti. Pored organizacija koje služe svojim članovima kao što su klubovi,
profesionalne organizacije ili grupe poslovnih ljudi, preko milion organizacija
zadovoljavaju javne potrebe na području obrazovanja kulture, zdravstva, socijalne
zaštite, zaštite okoline i ljudskih prava.

Teško je obuhvatiti svu raznovrsnost američkog trećeg sektora. Umesto državnih

programa na lokalnom nivou, dobrovoljne akcije su zastupljene na području kulture
(do najviših oblika muzičkog izražavanja, zatim, opere, muzeji, pozorišta), a posebno
na području obrazovanja i zdravstvenih ustanova koje se pretežno oslonjaju na pomoć
dobrovoljnih ulaganja i privatnih doprinosa. Velika uloga sektora u istraživačkoj
delatnosti vidi se na primeru bazičnih istraživanja čije je učešće u neprofitnom sektoru
67 %, u profitnim organizacijama 18 %, a u državnim 15 %. Primer su i razvojna
istraživanja čiji je udeo finansiranja u neprofitnom sektoru 15 %, u profitnom – 72 % i
u državnom sektoru – 13 % (Salamon,1999).

Značajne sume novca i vremena ulažu se u filantropske aktivnosti, a voluntarizam koji

je istaknut u religijskom i sekularnom životu uzajamno se podstiče. Filantropija kao
dobrovoljna akcija za opše blagostanje u kojoj dobrovoljnost podrazumeva usluge,
davanje novca i uzajamno povezivanje, u skladu sa američkim načinom života,
postavljena je vrlo široko. Organizovano pružati pomoć drugima počev od
svakodnevnih oblika pomoći na lokalnom nivou do finansiranja biblioteka, škola,
bolnica, prihvatilišta za beskućnike, dnevnih centara za invalidnu decu - simbol je
američkog načina života, deo popularne kulture i ekonomske održivosti sistema. Kao i u
ekonomskoj sferi, Amerikanci su skloni da privatno rešavaju potrebe u neekonomskoj
sferi. Presudan činilac prenošenja i održanja filantropije u američkoj kulturi je
oslanjanje na verske osnove (najveći broj privatnih donacija upućen je verskim
institucijama), a značajan kulturno-istorijski činilac američke filantropije je
protestantska etika koja pruža ne samo spekulativne, već i praktične osnove

70
dobročinstvu. Tocqueville (1945) kaže da su Amerikanci odani religiji na poseban
način: crkva je odvojena od države i podstiče brigu o blagostanju svojih članova, tako
sa mnoge zajedničke potrebe koje u Evropi zadovoljava država ili državna crkva, u
Americi čine dobrovoljne asocijacije i crkvene zajednice.

Američki sistem socijalnog obezbeđenja kao i odnos prema filantropiji vremenom su se

menjali, ali se u osnovi nije menjao značaj neprofitnog dobrovoljnog organizovanja kao
antipoda državi. Neprofitne organizacije u Americi imaju povlastice koje obezbeđuje 26
članova poreskog zakona. Ovi oblici organizovanja izuzeti su od federalnog poreza na
prihod, mogu da prime dohodak od donatora, korporacije ili pojedinaca, a donatori su
oslobođeni plaćanja poreza na dohodak.
Iako Velika depresija 1930. godine unosi fundamentalne promene u ulogu filantropije u
Sjedinjenim Državama, jer država tada preuzima veću odgovornost u regulisanju
socijalnog blagostanja, privatni doprinosi su nastavili da rastu u apsolutnom iznosu
naročito posle Drugog svetskog rata, a kulturno-istorijski izvori pomoći filantropiji i
dobrovoljnim asocijacijama u Americi još imaju vitalnost i značaj naročito na lokalnom
nivou.

Struktura finansiranja neprofitnog sektora, njegov odnos prema državnom i profitnom

sektoru kao i njegova unutrašnja struktura, vremenom su se menjali. Velike privredne
korporacije zamenile su u finansijskim doprinosima za filantropske svrhe bogate
pojedince koji su tu nekada najviše ulagali, tako da umesto donacija pojedinaca,
predstavnici velikih korporacija biraju filantropske organizacije i prestižne centre za
sakupljanje novca kojima će poveravati novac za finansiranje raznih programa.
Obrazovanje, uglavnom univerziteti, uzimaju najveći deo davanja od bogatih
korporacija, a slede zdravstvo i socijalno blagostanje. Iako još uvek značajna suma
novca za dobrovoljne aktivnosti i organizacije nastavlja da dolazi od pojedinaca,
(mnogi od njih nisu bogati pojedinci, već mali donatori, opredeljeni verskim ciljevima)
ne samo programe manjih i lokalnih grupa već i za programe u velikim sistemima kao
što je zdravstvena zaštita, prema najnovijim podacima struktura finansiranja američkog
neprofitnog sektora podleže značajnim promenama posle uvođenja restrikcija za
socijalne programe Reganove ere. Za razliku od strukture finansiranja koja je bila
prisutna šezdesetih i sedamdesetih godina, kada su državna sredstva i donacije
korporacija i pojedinaca bile glavni oslonac finansiranja, sada članarine i plaćanje za
usluge postaju sve više izvor dohotka. Komercijalizacija sektora, a pre svega plaćanje
za usluge kao što su socijalna zaštita, zdravstvo, obrazovanje, kultura, kao oblik sticanja
prihoda učestvuje sa 55%, dok je učešće države 40%, a tek preostali udeo odnosno
svega 5% prihoda ovog sektora predstavljaju izdvajanja pojedinačnih donatora. Ove
izmene u strukturi finansiranja, sve veća profesionalizacija pa i birokratizacija sektora u
savremenim američkim uslovima svedoči o ozbiljnom narušavanju tradicionalnog
američkog mita o voluntarizmu i postavlja brojna pitanja u vezi sa protivrečnim
položajem sektora u odnosu na državu, profitni sektor i porodicu (Salamon, 1999).

VELIKA BRITANIJA
Kao jedan od glavnih razloga bogate engleske tradicije u dobrovoljnom sektoru,
uglavnom se navodi viktorijanski ideal dobročinstva i tradicionalno organizovanje koje
podstiče crkva. U novije vreme paralelno sa razvojem države blagostanja, a posebno
posle izražene krize u razvoju države blagostanja, raste broj dobrovoljnih organizacija
koje promovišu interese različitih grupa, a posebno organizovanje koje podstiče pritisak
za bolju zaštitu posebnih grupa stanovnika, publikovanje informacija ili organizovanje

71
koje nudi komplementarne usluge i inovativne programe u odnosu na državne
programe. Grupe za samopomoć i uzajamnu pomoć imaju svoje poreklo u
laburističkom pokretu koje u okviru prava jednakih mogućnosti podstiču programe
okrenute ugroženim grupama, zaštitu siromašnih, etničkih manjina i žena. Državni
programi kao što su Projekat o razvoju zajednice i Urbani program, koji su nastali 1960.
godini namenjeni su obuci mladih ljudi u dobrovoljnom sektoru kako bi se dobrovoljni
rad primenjivao u javnoj politici. Tzv. Lobi za siromašne, koji već duže vremena
zastupa ugrožene grupe, uključuje različite vrste aktivnosti koje proizilaze iz ženskih
pokreta, pokreta na lokalnom nivou i istraživanja. Glavni akcioni projekti koji okupljaju
dobrovoljne organizacije u Akciji protiv siromaštva dece, Uniji slabo plaćenih radnika i
drugim projektima značajni su po tome što prate uticaj zvanične politike, pokreću
debatu i usmeravaju pažnju javnosti na određene probleme ugroženih grupa na koje se
odnose njihovi programi. Grupe za pritisak koje organizuju kampanje za promociju
određenih ideja angažovane su na specifičnim problemima često zajedno sa velikim
nacionalnim organizacijama. Značajna tačka koordinacije je u Nacionalnom savetu
dobrovoljnih organizacija, koji daje informacije o finansiranju, pravnoj osnovi,
rukovođenju i razvoju, organizuje forume i konsultacije između dobrovoljnih
organizacija i lokalnom i centralnom vladom. Razgranata mreža dobrovoljnih
organizacija skoncentrisana je oko engleske crkve. Mnoge dobrotvorne organizacije u
Velikoj Britaniji koriste rad volontera za svoje usluge kao i njihovu pomoć u sticanju
novca.

Finansiranje dobrovoljnog sektora u Velikoj Britaniji proizilazi iz različitih izvora;

donatora, članarina, rente i komercijalnih aktivnosti. Iako je kao i u drugim zemljama
ocenjeno da dobrovoljni sektor u celini smanjuje državne troškove, sve veće učešće
državnog finansiranja i zavisnost od ciljeva državne politike i s druge strane restrikcije
lokalnih fondova - dovode često do debate o nezavisnosti trećeg sektora.

NEMAČKA
Iako neprofitni sektor u Nemačkoj ne deluje u okviru koherentnog pravnog koncepta
kao neprofitni sektor u prethodno opisanim zemljama, nemački pravni sistem pruža
povoljnu pravnu atmosferu u ovom delu društvene stvarnosti, te se može govoriti o
dobro razvijenom trećem sektoru, koji uspostavlja ravnotežu između države i kapitala.
Savremene civilne aktivnosti u Nemačkoj uglavnom se razvijaju kao posledica nove
koncepcije pluralizma blagostanja koja podrazumeva da se u okviru procesa
deinstitucionalizacije državne blagostanja - volonteri, grupe za pomoć i samopomoć –
uklapaju u novi fleksibilniji pristup. Naime tradicionalni nemački korporativizam posle
1980–tih godina doživljava krizu identiteta a neoliberalizam koji zamenjuje dotadašnje
principe sveopšteg blagostanja daje značajan podstrek razvoju neprofitnog sektora koji
je u ovom slučaju - mešavina državne, profitne i privatne sfere.

Uporedna istraživanja Salamona i Anheiera pokazuju da nemačke neprofitne

organizacije nastaju uglavnom zbog toga što je javni sistem zaštite preterano
birokratizovan, a pristup uslugama - komplikovan. Zato, u najvećem broju slučajeva
samoorganizovane grupe na lokalnom nivou izvode alternativne programe ili programe
substitucije u socijalnoj zaštiti invalida, ugroženih i siromašnih grupa. Dobrovoljne
organizacije u socijalnoj zaštiti u Nemačkoj odgovorne su za rad velikog broja
socijalnih institucija uključujući bolnice, socijalnu zaštitu mladih, pomoć porodičnim
centrima, zaštitu starih, invalida, i uopšte - pomoć ljudima u “posebnom stanju
socijalnih potreba”. Na neprofitnim osnovama organizuju se centri za obuku socijalnih
radnika ili dobrovoljnih saradnika na lokalnom nivou, što govori da se u okviru civilnih
grupa praktično primenjuje načelo supsidijarnosti u okviru socijalne zaštite heterogenih

72
potreba postmodernog društva. Najnoviji izveštaji o stanju neprofitnog sektora u
Nemačkoj pokazuju da su naročito na području zdravstva i socijalne zaštite ove
organizacije veoma značajne, prilično profesionalizovane i institucionalizovane i da
postaju sve bolje integrisane u sisitem države blagostanja. To znači da su organizacije
ovog tipa izvršile neophodnu unutrašnju konsolidaciju i međusobno vertikalno
umrežavanje, da blisko sarađuju sa državom, političkim partijama, sindikatima i
profesionanim udruženjima i da su direktno uključene u planiranje i sprovođenje
socijalne politike (Zimmer, 1999).

FRANCUSKA
Centralni koncept francuskog neprofitnog sektora je “solidarnost” u postizanju
zajedničkih ciljeva kao tradicionalno načelo u društvenim institucijama. Salamon i
Anheier (1992) navode da su u sektoru socijalne ekonomije uključene tri velike grupe
organizacija: kooperacije, organizacije za uzajamnu pomoć i asocijacije, koje imaju
posebne obrasce, zakone, strukturu i razvoj.

Kooperativni sektor uključuje organizacije bliže profitnom organizovanju, jer se radi o

organizacijama koje su angažovane u nekom obliku komercijalnih aktivnosti, kao što su
poljoprivredne ili potrošačke kooperative i kooperative banaka. Uzajamno povezane
grupe građana – asocijacije - uključuju fondove obezbeđenja i odgovarajuće sheme
usluga za porodicu, zdravstvene probleme i druge hitne socijalne slučajeve i rizične
grupe koje uglavnom izvode komplementarne programe u odnosu na državni sistem
blagostanja. U poslednje vreme mnoge organizacije za uzajamnu pomoć (mutuali”) su
sve bliže neprofitnom sektoru a ova vrsta organizovanja ima svoje poreklo u slobodi
asocijacija i zakonu sa početka veka. Asocijacije su treći deo francuskog socijalno-
ekonomskog sektora i uključuju veliki broj registrovanih udruženja koje primenjuju
različite socijalne usluge, posebno na području sporta, rekreacije, zdravlja i socijalne
zaštite a izuzimanje od poreza i druge privilegije ovim organizacijama garantuje najviši
administrativni organ u državi.

Ukupne aktivnosti dobrovoljnih asocijacija u Francuskoj nemaju onaj značaj kao u

Velikoj Britaniji, što se objašnjava tradicionalnim francuskim osloncem na jake državne
institucije, međutim, u novije vreme se povećava interesovanje za ove aktivnosti što se
tumači spremnošću građana da paralelno ili komplementarno sa državnom politikom -
razvijaju programe i aktivnosti u lokalnoj zajednici ili u okviru nacionalnih
dobrotvornih društava, uticajnih federacija dobrovoljnih grupa. Na polju socijalne
zaštite u Francuskoj, uloga dobrovoljnih asocijacija je izuzetno važna. One recimo
omogućavaju polovinu institucionalnih kapaciteta i zaštite za hendikepirane, trećinu
institucija za smeštaj starih, dve trećine smeštajnih kapaciteta za povremeno
zbrinjavanje ugroženih porodica, a obezbeđuju i izvestan broj prihvatilišta za
siromašne. Osim funkcija u socijalnoj zaštiti, neprofitne organizacije se smatraju
inovatorima u promociji različitih ideja kada su angažovane u kampanjama, lobiranju u
donošenju zakona i zastupanju pojedinih grupa. Takođe su značajne kao socijalni
medijatori, odnosno kada deluju u prostoru između socijalnog i ekonomskog, javnog i
privatnog, plaćenog i dobrovoljnog ili u kontekstu razvoja političkih, socijalnih i
personalnih odnosa između građana (Robbins, 1993).

73
Italija. Prema uporednim rezultatima istraživanja Salamona i Anheiera (1994), Italija je
na neki način između zemalja sa najvećim iskustvima u neprofitnom organizovanju, kao
što su SAD i Velika Britanija i, s druge strane, zemalja u kojima su neprofitne
organizacije usko regulisane i strukturirane, kao što je situacija u Nemačkoj i
Francuskoj. U pravnom pogledu državne institucije imaju vodeću ulogu u ostvarivanju
blagostanja, dok duga tradicija dobrovoljnosti, posebno u okviru Katoličke crkve, uvodi
više amorfne obrasce priznavanja uzajamnosti i aktivnosti samoorganizovanih grupa u
ostvarivanju blagostanja. Pored klasičnih crkvenih filantropskih organizacija, u Italiji su
sve više na sceni moderni oblici dobrovoljnog rada i akcije koje sprovode ženske grupe,
grupe za samopomoć ili ekološki pokreti. Slično kao i u drugim zemljama, dobrovoljni
sektor koji se u poslednjih desetak godina razvija u Italiji, teško je kvantifikovati. Ipak,
prema njenim podacima, milion i po Italijana učestvuje u dobrovoljnim aktivnostima:
dobrovoljni rad je najviše zastupljen u socijalnoj zaštiti (34,4 %), kulturi (24,4 %),
obrazovanju (21,1 %) i zdravstvu (20,3 %), a iz istog istraživanja može se zaključiti da
veliki broj građana provodi vreme u dobrovoljnom radu. U novije vreme država
podstiče i pruža pozitivnu atmosferu za razvoj dobrovoljnih organizacija tako što im
olakšava administrativni postupak za sredstva koja one dobijaju od donatora, uvodi
odgovarajuću pravnu regulaciju, smanjuje poreze i unosi druge promene za povoljnije
delovanje trećeg sektora.

Trend porasta dobrovoljnih aktivnosti i dobrovoljnog rada u okviru novih oblika

organizovanja (voluntariato) beleži se u različitim oblastima, a najviše u okviru
inovativnih programa samopomoći i pomoći na lokalnom nivou. Komparativno
istraživanje Diane Robbins (1993) svedoči o postojanju različitih vrsta aktivnosti koje u
kombinovanom modelu države blagostanja u Italiji izvode državne institucije, privatne,
odnosno komercijalne organizacije, dobrovoljne asocijacije, samoorganizovane grupe
građana i na kraju - porodica. U ispunjavanju vakuuma između programa državnih
institucija i porodice koja ostaje, uprkos demografskim promenama i promenama u
tradicionalnom porodičnom obrascu, značajan oslonac u slučajevima različitih rizika,
preostaju programi profitnih ili komercijalnih kao i različitih oblika neprofitnih
organizacija. U ovako organizovanom sistemu, privatna, profitna sfera zauzima vrlo
uzak prostor u ostvarivanju usluga usmerenih ka imućnijim društvenim slojevima
(domovi za stara lica, privatne bolnice, centri za rekreaciju), dok novi građanski pokreti
i udruženja pružaju aktivnosti i programe socijalne zaštite uglavnom prema
siromašnima, invalidima i drugim ranjivim grupama. Novi oblici organizovanja nisu
zamenili državnu ili tradicionalnu socijalnu zaštitu, nego pružaju komplementarne
aktivnosti, kao na primer - organizovanje pomoći bolnicama, kućne nege bolesnika i
nesposobnih, organizovanje lokalnih centara i prihvatilišta za pomoć ili smeštaj
ugroženih grupa.

74
DANSKA
Danska scena dobrovoljnog sektora je pogodan primer u kojem neprofitni sektor dobija
sve veću ulogu u savremenim uslovima, pa čak i kada se radi o skandinavskom modelu
države blagostanja u kojem država ima glavnu odgovornost za socijalno blagostanje.
Dobrovoljno organizovanje u danskom sistemu podstiče se kao državni interes posle
1980. godine od kada se govori o krizi razvoja države blagostanja, pa kampanja pod
parolom “privatizacije javnog sektora” uvodi, više različitih mogućnosti organizovanja
uglavnom kao izraz borbe protiv birokratizacije i nefleksibilnosti državnih usluga, a za
podsticanje inovativnih vrsta usluga. U uslovima skandinavskog modela blagostanja,
aktivnosti u okviru trećeg sektora uglavnom se ispoljavaju kao kampanje, savetovališta,
programi grupa za pritisak, ili se organizuje pružanje usluga na lokalnom nivou. Podaci
koje je Diana Robbins (1993) sakupila za Dansku, svedoče o brojnim primerima
dobrovoljnog organizovanja u savremenom danskom društvu u kojem država podstiče i
finansira ove aktivnosti i programe, (od 50 % do 70 % prihoda dobrovoljnih
organizacija su državna sredstva) jer se najčešće radi o uslugama koje ne zamenjuju
ulogu države, nego su komplementarne postojećim uslugama. Kao primer su
dobrovoljne organizacije koje se bave porodičnim nasiljem ili koje pružaju nove vrste
usluga kao recimo - savetovališta za žene. Pomoć državnih institucija u rešavanju istih
problema (sudovi, službe socijalne zaštite, prihvatilišta) ovde se ne isključuje, već se
aktivnosti dobrovoljnih organizacija odvijaju paralelno, zato što ove organizacije lakše
nego državne institucije otkrivaju i rešavaju probleme, primenjuju inovacije, bilo kroz
usluge koje pružaju ili tako što kritikuju konvencionalne usluge.

U Danskoj postoji veliki broj lokalnih aktivnosti i organizacija (grass-roots) koje rade
uglavnom na principu samopomoći čije se narastanje tumači spontanom eksplozijom
lokalnih akcija i inicijativa koje su nastale šezdesetih godina u okviru ženskog pokreta,
slično kao u drugim državama Ekonomske zajednice. Stoga su aktivnosti lokalnih grupa
uglavnom usmerene na probleme siromaštva i druge oblike socijalne ugroženosti, a
naročito na probleme žena, jer je lokalna pomoć dobrovoljno organizovanih grupa
primerenija i efikasnija nego državni oblici pomoći. Nisu samo konkretne usluge
predmet pomoći na lokalnom nivou; to može biti i pomoć ugroženim grupama tako što
se aktivnosti dobrovoljnih organizacija odnose na bolju informisanost ugroženih grupa
o različitim alternativnim mogućnostima finansiranja ili zarađivanja. Kao primer su
grupe za pritisak koje lobiraju, organizuju kampanju za promenu nekog zakona ili
društvene odluke, mobilišu javno mnjenje, uključujući često i mišljenje onih na na čije
probleme se odnose (siromašnih, bolesnih, invalida). Skorašnja istraživanja pokazala su
da volonterski rad ima sve veći socijalni ugled među mladim Dancima, posebno u višim
socijalno-ekonomskim slojevima u kojima postoji veća spremnost za angažovanje u
dobrovoljnim aktivnostima.

Revitalizacija neprofitnog sektora u postkomunističkim zemljama

U svim zemljama u regionu Istočne i Centralne Evrope u okviru šireg konteksta

društvene transformacije, razvoja demokratije i rekonstrukcije socijalne politike sve
značajniju uloga dobijaju dobrovoljne, neprofitne organizacije i udruženja građana.
Istorijski diskontinuitet u delovanju dobrovoljnog sektora posle Drugog svetskog rata –
zajednička je karakteristika, sa manjim odstupanjima, u svim zemljama ovog regiona.
Komunistička vlast presekla je tradicionalni razvoj dobrovoljnih aktivnosti, a kao i svi
društveni pokreti, aktivnost preostalih dobrovoljnih organizacija bila je pod strogom
političkom i administrativnom kontrolom, posebno u područjima u kojima je država
sebe proglasila kao kreatora celokupne realnosti.

75
Renesansa dobrovoljnog organizovanja u postkomunističkim zemljama našla je
pogodno tlo u izmenjenom političkom i ekonomskom ambijentu tako da organizovanje
u okviru trećeg sektora promoviše nove društvene vrednosti i podstiče moderne
društvene promene koje su od značaja za razvoj savremenog koncepta demokratije. U
socijalno-psiholočkom smislu, samoorganizovanje je u suprotnosti sa kulturom
bespomoćnosti i zavisnosti od države u komunističkom periodu. Za razliku od država
blagostanja u kojima programi u okviru trećeg sektora uglavnom predstavljaju
alternativu državnim programima blagostanja, u postkomunističkom ambijentu
organizacije dobrovoljnog karaktera najčešće izrastaju kao politička alternativa
totalitarnom režimu ali ubrzo nakon promena sistema socijalne sigurnosti, neprofitne
organizacije razvijaju programe substitucije za povlačenje države iz socijalnih
programa. Posmatrajući decenijski bilans u odnosu neprofitnog sektora i političkih
reformi takođe se zapažaju različita iskustva i kombinacije u ponašanju ovih aktera.
Preterana politizacija neprofitnog sektora na početku političkih preokreta uglavnom
jenjava stabilizacijom političkih prilika, a dobrovoljne asocijacije okrenute različitim
kompleksnim potrebama društva (zdravlje, obrazovanje, socijalna i dečja zaštita)
postaju dominantne u strukturi ovog sektora. Proces konstituisanja trećeg sektora više je
napredovao u zemljama koje su hrabrije prihvatile izazove i zahteve ukupnih
transformacijskih promena, za razliku od ostalih zemalja, što svedoči o podudarnosti
transformacionih procesa sa razvojem neprofitnog sektora u ovom regionu.

Decenijsko iskustvo promena pokazalo je da uvođenje trzišne ekonomije predstavlja

mnogo teži i sporiji proces nego sto su očekivali eksperti - garancije države u socijalnim
programima, ma koliko bile vredne ili ne, sada nestaju nepovratno, a oživljavanje
dobrovoljnih asocijacija nastaje kao posledica skučenih životnih uslova i drastičnih
razmera socijalne deprivacije. Pored toga što neprofitni sektor postaje značajan
stabilizator socijalnih prilika u ovim zemljama, drugi činioci koji doprinose većoj ulozi
ovog sektora u zemljama Centralne i Istočne Evrope na sličan način kao i u
visokorazvijenim zemljama jeste - neelastičnost državnih programa koji ne mogu da
odgovore na razne izazove i heterogene potrebe savremenog građanina. Pluralizam u
zadovoljavanju potreba kao budući model primeren zemljama Centralne i Istočne
Evrope podrazumeva da novi oblici usluga koji se sve više prenose na privatni i
neprofitni sektor, vrše supstituciju ranijih usluga koje su ostvarivane u državnim
institucijama kao i da se stari oblici usluga integrišu sa novim načinom pružanja usluga.
Radi se o tome da se više nego do sada promoviše koegzistencija različitih sektora za
razliku od dosadašnjih oblika zaštite koji su bili uglavnom bipolarnog karaktera
(država-porodica). Primena pluralističkog modela podrazumeva dvostruku ulogu
države: država ostaje u ulozi direktnog obezbeđenja sredstava i usluga za rešavanje
brojnih potreba korisnika i protagonist primene nacionalnog programa u zadovoljavanju
najvećeg broja potreba. Podrazumeva se da je uloga države posebno važna za zemlje
Centralne i Istočne Evrope koje su navikle na univerzalnu pokrivenost programa
državnim uslugama i visok stepen solidarnosti, pa se u ovom modelu država stavlja na
prvo mesto a treći sektor može imati drugo mesto u strukturi socijalne politike, tako da
neprofitne organizacije deluju tamo gde je kvalitet državnih programa neodgovarajući,
odnosno kada su programi pogodniji za ostvarivanje nekih socijalnih usluga jer su bliži
porodici nude fleksibilna rešenja u odnosu na državne programe ili kada neprofitne
organizacije vrše supstituciju i odnose se na programe sa korisnicima koji nisu
uključeni u državni nacionalni program. Pored države i civilnih oblika organizovanosti,
privatni/komercijalni sektor i porodica/ primarne grupe, bili bi bili bi znači – preostali
akteri i nosioci socijalne politike u novim uslovima.

76
Sva istraživanja neprofitnog sektora u istočnoevropskim zemljama ukazuju da ovaj
sektor ima brojne osobenosti po kojima se razlikuje od izgrađenog, prepoznatljivog i
dobro definisanog dobrovoljnog sektora na Zapadu, a posebno u Americi, što posebno
prizilazi iz načina finansiranja i drugih problema sa kojima se suočava.

Uloga međunarodnh organizacija

Strategija pomoći u revitalizaciji dobrovoljnog sektora u postkomunističkim zemljama

preko međunarodne saradnje u poslednoj dekadi vrlo je raširena i gotovo je teško
obuhvatiti različite vidove partnerstva i dijapazon programa i oblika saradnje. Nema
dovoljno sistematskih podataka o sadržajima koji se najviše podstiču u međunarodnoj
saradnji, ali se po površnom uvidu može zaključiti da su najviše zastupljeni programi za
razvoj demokratije i tržišne privrede, suzbijanje socijalnih problema i socijalnu zaštitu,
programi koji su okrenuti ugroženim grupama i aktivnostima, zaštiti okoline i
finansiranju drugih programa koji su do tada bili nepoznati u zemljama postkomunizma.
Tako se finansijaksa podrška inostranih donatora istočnoevropskom neprofitnom
sektoru najčešće odnosi na programe razvoja lokalne demokratije, ekonomsku
rekonstrukciju, pomoć u privatizaciji, kao i pomoć za razvoj domaćih kapaciteta trećeg
sektora. To su uglavnom edukativni programi koji podrazumevaju više profesionalizma
u razvoju programa i rukovođenju, koji podstiću voluntarizam, stvaraju uslove za
uključivanje u mreže, federacije i zajedničke projekte. U nedostatku osnovne evidencije
i saznanja o neprofitnom sektoru u ovim zemljama, međunarodna pomoć se uglavnom
sastoji u pružanju podrške u osnivanju nacionalnih centara za razvoj neprofitnog
sektora, čiji su zadaci stvaranje dokumentacije, evidencije i informacija koje povezuju
neprofitne organizacije u mreže (nacionalne, regionalne, međunarodne), organizovanje
seminara i konferencija. Često se nude sredstva za programe, manje istraživačke
poduhvate, komparativna istraživanja. Podstiču se i različiti oblici edukacije o
neprofitnom sektoru, tako što se pomažu univerzitetski programi sa sadržajima o
filantropiji i dobrovoljnom radu i stipendije za obuku u izvođenju aktivnosti u
neprofitnom sektoru u zemljama koje imaju razvijenu tradiciju voluntarizma.

Teško je utvrditi obim i proporcionalni odnos strane pomoći u odnosu na domaća

sredstva kojima se finansiraju programi u okviru trećeg sektora. Prema uporednim
istraživanjima Kuti (1999), proporcionalni udeo ove pomoći u nekim zemljama opada
(Poljskoj, Mađarska) i ustupa mesto domaćim izvodima, međutim, u svim ovim
zemljama međunarodni izvori finansiranja imaju dominantnu ulogu u najznačajnijim
strukturalnim segmentima ovog sektora kao što su razvojni programi izgradnje sektora,
edukacija, istraživanje, socijalni i zdravstveni programi.

Međunarodna pomoć koja je usmerena na razvoj neprofitnog sektora u zemljama

Centralne i Istočne Evrope često je izvor sumnjičavosti i kritika koje dolaze ne samo iz
državnih izvora (iz kojih se međunarodne organizacije optužuju za preterano uplitane u
unutrašnje probleme ovih zemalja ili se direktno optužuju za špijunažu) već se kritike
upućuju i od akademske zajednice i šire javnosti. U prenošenju strategija često se radi o
neodgovarajućim rešenjima i modelima koji se nude iz perspektive visokorazvijenih
zemalja čije su početne predpostavke i pravci razvoja bili različiti od savremenih
postkomunističkih zemalja u kojima su još na snazi neformalne socijalne mreže ili
inercija kao i navika ka oslanjanju na državne programe, tako da preterano oslanjanje i
zavisnost od inostranog finansiranja može da bude kontraproduktivna ili konfuzna.

Način pružanja pomoći i smisao donacija iz inostranstva neki analitičari vide kao
osoben vid “kolonizacije”, pa se treći sektor kritikuje kao izraz imitacije, ili mentalne i

77
kulturne homogenizacije koja se nameće postkomunističkim zemljama. Na primer,
engleski sociolog Paul Stubbs (1995) koji se već više godina bavi istraživanjem
neprofitnog sektora u susednim zemljama kaže da se oko neprofitnih organizacija,
naročito onih koje finansiraju međunarodne organizacije, stvaraju zahtevi i strategije
koje može da ispuni "nova srednja klasa" koja bez obzira na zemlju porekla teži da
govori zajednički jezik i deli zajednička shvatanja, što postaje glavni proizvod
"industrije pomoći". Međunarodne organizacije i finansijeri biraju one nevladine
organizacije koje reprodukuju njihov pogled na svet i vrše selekciju stručnjaka
određenog profila tako da se u ime globalizacije i modernizacije, kaže Stubbs, u stvari
nudi malo fundamentalnih promena društvenog razvoja a više - promena socijalnog
statusa onih koji se bave modelima pomoći, zaposlenima u neprofitnom sektoru, što se
protivi početnoj ideji koja polazi od sponataniteta, altruizma, empatije, lrazvoja lokalnih
programa i participacije volontera.

Kritike i nezadovoljstvo koje se odnosi na oblike i način međunarodne saradnje upućuju

se i od domaćeg neprofitnog sektora. Zbog velikih očekivanja od pomoći Zapada i
stvarnog učešća ove pomoći u opstajanju i funkcionisanju neprofitnih organizacija,
često dolazi do frustracija i neizvesnosti planiranja budućih programa. Ključni momenat
je prestanak priliva međunarodne pomoći i podrške i prelazak na domaće izvore
finansiranja što mnoge neprofitne organizacije ne mogu uspešno da prevaziđu -
programi zamiru i opstanak organizacije često se dovodi u pitanje. Od razočaranih i
apatičnih građana istočnoevropskih zemalja teško očekivati da razvijaju filantropske
navike i standarde, tako da je prelaz od međunarodnih na lokalne izvore finansiranja -
teško izvodljivo rešenje.

Glavni problemi trećeg sektora zemalja u tranziciji

Ekspanziju organizovanja u okviru trećeg sektora u zemljama Centralne i Istočne

Evrope prate brojni problemi i ograničenja o čemu svedoče gotovo sva istraživanja koja
su nam bila dostupna. Osnovna prepreka razvoju dobrovoljnih organizacija je -
nedostatak srednjih slojeva kao socijalnih nosilaca dobrovoljnih aktivnosti, izostanak i
građanske svesti i kulture kao i drugih činilaca koji omogućavaju pluralizam
organizovanja u okviru civilnog društva. Prema uporednom istraživanju američkog i
poljskog neprofitnog sektora koje su izveli Synak i Ružica (1996), ovaj sektor se u
postkomunističkim uslovima razlikuje se od svoje zapadne varijante i u izmenjenim
političkim i ekonomskim uslovima - ima posebne karakteristike, ulogu i glavne
probleme sa kojima je suočen. Pre svega, neprofitno organizovanje u
postkomunističkim uslovima nailazi na restriktivnu ili neodređenu pravnu regulaciju, za
razliku od pogodnosti koje u pravnom i ekonomskom smislu ove organizacije imaju u
Zapadnoj Evropi, a posebno u Americi. Pravni problemi trećeg sektora koji se
postavljaju kao prioritetan zadatak uglavnom se sporo razrešavaju, a pravno regulisanje
u svim zemljama podleže raznim, često i kontradiktornim promenama. Slična situacija
je i u pogledu regulacije poreskih pravila koja se odnose na primenu poreskih olakšica.
Kao izraz nepoverenja države, poreska pravila su uglavnom restriktivna, nema jasnih
kriterija o tome ko se izuzima od poreza, a u slučajevima kada se poreski sistem
liberalizuje, često dolazi do zloupotreba pa poreska praksa dovodi do osnivanja lažnih
neprofitnih organizacija.

Kontroverzan je i način finansiranja neprofitnog sektora postkomunističkih zemalja

posebno kada se poredi struktura izvora finansiranja u odnosu na neprofitni sektor u
razvijenim zapadnim društvima. Glavni razlog preteranog oslanjanja na međunarodne
izvore finansiranja je - nedovoljna saradnja sa profitnim sektorom, odnosno u regionu

78
postkomunističkih zemalja izostaje značajnije finansiranje komercijalnog sektora, što je
problem je u skoro svim zemljama ovog regiona. Porezi i doprinosi za humanitarne
aktivnosti iz preduzeća, tzv. davanja za filantropske aktivnosti slabo pristižu, a glavni
razlog su niske materijalne mogućnosti državnih i privatnih preduzeća koja u ovom
regionu uglavnom bore za preživljavanje. Podaci o donacijama privatnih preduzeća za
filantropske svrhe su malo poznati, a u slučajevima kada preduzetničke organizacije
finansiraju programe dobrovoljnih aktivnosti i udruženja - ne postoji dugoročna politika
za finansiranje potreba. Veze sa komercijalnim organizacijama, najčešće nisu
intitucionalizovane i dugoročne, već više sporadične, zasnovane na neformalnim
kontaktima i slučajnim izborom potreba koje se finansiraju sponzorstvom
preduzetničkih organizacija, u kojima finansijska sredstva potrebna za ostvarivanje
socijalnih ili zdravstvenih programa često nemaju prioritet.

Kada se posmatra odnos neprofitnog sektora i države, teško je reći da država ispunjava
očekivanu ulogu podrške, partnerstva i saradnje sa neprofitnim sektorom, nego su u
ambijentu postkomunističkih zemalja prisutni različiti odnosi: od paternalizma,
međusobnog odbijanja, kompeticije, rivalstva ili ignorancije. Iz različitih istraživanja
može se zaključiti da država ignoriše ili čak sputava dobrovoljni sektor, kontroliše ili
optužuje ovaj sektor (što se posebno odnosi na međunarodnu saradnju i izvore
finansiranja koji dolaze mimo države), ili pak razvija partnerstvo i kooperaciju sa
dobrovoljnim organizacijama samo u meri u kojoj to državi odgovara. U novije vreme
prisutna je praksa da država, usled finansijskih ograničenja, prenosi izvršavanje
socijalnih usluga na nevladine organizacije, što je prisutno u finansiranju dobrovoljnog
sektora u Mađarskoj, Poljskoj i Sloveniji. Glavni problem uspešne primene ugovaranja
sa državom je u određivanju standarda, normi i mehanizama supervizije koji bi
zadovoljili obe strane ugovarača. Preostaju problemi koji postavljaju ograničenja ovom
obliku saradnje kao što su: deficit u državnom budžetu, nedostatak konzistentne
socijalne politike u ovim zemljama koja jasno definiše odgovornost javnog i privatnog
sektora, nedostatak javne politike u odnosu na dobrovoljni sektor i nedovoljna
denacionalizacija državnog sektora (Kuti, 1993).

Najveći problemi trećeg sektora u istočnoevropskom regionu vezuju se za slabosti u

njegovoj unutrašnjoj strukturi, odnosno izostanku unutrašnje konsolidacije ovog dela
društvene stvarnosti, što se uglavnom pripisuje “početnim slabostima” novog sektrora.
Na osnovu početne evidencije može se zaključiti da se radi o sektoru koji je iznutra
nerazvijen i koji tek traži svoju nezavisnu, prepoznatljivu ulogu u društvu. Problemi
počinju od nesnalaženja u pogledu angažovanja volontera, konflikata i rivalstva unutar
organizacija i u okviru sektora, slabosti u vezi sa praćenjem, kontrolom i evaluacijom
dobrovoljnog sektora, političkih sklonosti unutar sektora i drugih problema koji
izazivaju nepoverenje građana i kritiku akademske javnosti. Stoga su preporuke koje se
odnose na prevazilaženje organizacionih slabosti usmerene na promociju različitih
oblika udruživanja unutar neprofitnog sektora koji bi imali za cilj da se izgrađuju
odnosi poverenja i kooperacije u okviru sektora i promovišu profesionalni standardi,
jačanje etičkih normi i minimuma standarda u pružanju usluga i izvođenju programa, na
jačanje unutrašnje kohezije u trećem sektoru ili pojedinim segmentima (u okviru
umbrella organizacija i centara koji okupljaju organizacije u različitim poljima
aktivnosti) i druga uputstva usmerena na jačanje unutrašnje strukture ovog posebnog
dela društvene stvarnosti.

Pored neophodnosti da se ostvari sigurnost i kontinuitet finansiranja programa,

konsolidacija trećeg sektora treba da podrazumeva i različite strategije u cilju
popravljanja predstave javnog mnjenja o negativnim pojavama kao što su - nekritička

79
imitacija i ugledanje na zapadne, uglavnom američke programe i modele ponašanja,
neprofesionalni pristup, neujednačenost programa, novčane transakcije, rivalstvo ili
međusobni sukobi. Dugoročno posmatraći, dobrovoljne asocijacije, voluntarizam,
samoaktualizacija građana i treći sektor imaju svoju šansu samo ukoliko prevaziđu
unutrašnje slabosti i ukoliko jačanje unutrašnjeg kapaciteta, materijalnog i
profesionalnog, bude praćeno pozitivnim vrednovanjem i stavovima javnog mnjenja. U
suprotnom, ovi akteri opstaju isključivo pod patronatom međunarodnih organizacija i
njihovih različitih, često suprotstavljenih strategija, kao ustanove koje postoje samo radi
onih koji u njima rade, bez realnih šansi da otvore vrata pluralističkom karakteru
društva i fleksibilnoj strategiji blagostanja.

Dosadašnja iskustva pokazala su da programi dobrovoljnih asocijacija nisu primereni za

sve programe zadovoljavanja potreba, a naročito one potrebe u kojima bi
neujednačenost i nesigurnost programa bitno ugrozile očekivanja porodica u
društvenom blagostanju. S druge strane, dobrovoljne asocijacije mogu postići izuzetno
dobre rezultate u nekim aktivnostima, a posebno se mogu iskazati kroz demonstracione
i inovativne projekte kojima se uvodi novi pristup u rešavanju problema (primeri
inovativnih programa su lokalni saveti u Mađarskoj i Poljskoj koji umesto ranijih
centralno organizovanih oblika zaštite, pružaju usluge i zaštitu porodice na lokalnom
nivou). Uloga države, obzirom na tradiciju i očekivanja građana postkomunističkog
regiona, trebalo bi da ostane dominantna, tako što bi drugi akteri, a pre svega asocijacije
u okviru trećeg sektora, izvodile komplementarne programe, na šta upozoravaju
istraživački rezultati kao i protagonisti kombinovanog modela blagostanja u
postkomunističkim zemljama.

Stoga, da bi nove dobrovoljne asocijacije građana u zemljama Istočne i Centralne

Evrope postale značajni katalizatori socijalnih promena i činiloci demokratizacije
društva neophodno je da se otklone neki glavni nasleđeni i tekući problemi kao što su
nedostatak građanske tradicije, zadržavanje tradicionalne solidarnosti, izostajanje
planova i strategija razvoja i osnovnih pravila po kojima funkcioniše dobro razvijen
treći sektor na Zapadu. Ukoliko programi i akcije doprinose razbijanju uniformnosti
državnih programa, kada se u programima ovih organizacija izvode manji,
demonstrativni projekti ili se programi predviđaju u slučajevima kada je organizovanje
usluga limitirano institucionalnim ograničenjima, kada ovi programi pružaju usluge
kojima se ne isključuje država kao glavni organizator programa, već više popunjava jaz
nastao usled povlačenja države ili rešavaju probleme nastale usled toga što država
ispušta neke grupe iz programa, treći sektor može postati partner države i značajan
oslonac porodice u zadovoljavanju njenih savremenih potreba.

Literatura

Anheier, H. K. and W. Seibel (1993) The Nonprofit sector and the Transformation of
Societies: A Comparative Analysis of East Germany, Hunagary and Poland, paper,
Institute for Policy Studies The John Hopkins University, p. 28
Deacon, B. (1995) Nadnacionalne agencije i socijalna politika postsocijalističkih zemalja,
Revija za socijalnu politiku ,(prevod), godina 2, br. 4, Zagreb
Esping – Andersen, G. (1994) After the Golden Age: The Future of the Welfare State in
the New Global Order, Occasional paper no. 7, World Summit for Social
Development, United Nations research Institute for Social Development, Geneva

80
 Johnson, N. (1989) The Privatization of Welfare, Social Policy & Administration, Vol.
23, No. 1.
Kolarič, Z., A. Meglič i I. Svetlik (1995) The Profile of the Voluntary Sector in Eastern
Central European Countries, Družboslovne rasprave, Vol. XI, 19-20, Fakulteta za
družbene vede, Ljubljana
Kolin-Parun, M. (1997) Trendovi i modeli socijalne politike u Centralnoj i Istočnoj
Evropi, u knjizi Promene postsocijalističkih društava iz sociološke perspektive,
Institut društvenih nauka, Centar za sociološka istraživanja, Beograd
Kramer, R. M., at all. (1993) Privatization in Four European Countries, Comparative
Studies in Government-Third Sector Relationships, Armonk, Sharpe
Kuti, E. (1993) Defining the Nonprofit Sector: Hungary, The John Hopkins University
Institute for Policy Studies, Baltimrore, p. 20.
Kuti, E. (1999) Different Eastern European Countries at Different Crossroads,
Voluntas,Vol. 10, No. 1, pp. 51-61
Lipset, M. S. (1988) American Exceptionalism Reafirmed, Review of Sociology,
Vol. 3., pp. 25-70
Offe, C. (1993) The Politics of Social Policy in East European Transitions: Antecedents,
Agents and Agenda of Reform, Social Research, Vol. 60. No. 4., Winter
Payton, R. (1996), The Philanthropic Tradition in America, in Brunon, S., Ruzica,
M.(ed), Voluntary Sector in a Changing Society,A Polish-American Dialogue,
Uniwersytet Gdanski, Instytut Filozofii i Sociologii, Indiana University Center on
Philanthropy, Gdansk-Indianapolis, pp. 151-159
Pestoff, V. (1995) Citizens as Co-Producers of Social Services - From the Welfare State
to the Welfare Mix, in Pestoff, V.(ed), Reforming Social Services in Central and
Eastern Europe - An Eleven Nation Overview, Cracow Academy of Economics, pp.
29-117
Regulska, J. (1998) Building Local Democracy: The Role of western Assistance in
Poland, Voluntas - International Journal of Voluntary and Nonprofit Organizations,
Vol. 9, No. 1, pp. 11-39.
Robbins, D. (1993) Voluntary organizations and Social State in the European
Community, Voluntas, Vol. 4., No. 3, pp. 98-128.
Room, G. (1993) The Future of the European Welfare State: Welfare Regimes and the
Third Sector, paper prepared for Centre for Research in European Social and
Employment policy, University of Bath, p.15.
Ružica, M. (1998) New Public, Private and Third Sector Mix in Eastern Europe, paper
presented on International Society for Third Sector Research Conference, Geneva,
July 8-11th.
Salamon, L and H. Anheier (1999) The Emerging Sector Revisited, The Johns Hopkins
Comparative Nonprofit Sector Project, Phase II, Institute for Policy Studies,
Baltimore
Salamon, L. and H. Anheier (1994) "Measuring the non-profit sector cross-nationally: a
comparative methodology, Voluntas, Vol. 4, No. 3. pp. 330-554.
Salamon, L., Anheier, H. (1992) In Search of the Nonprofit Sector in Comparative
Perspective - An Overview, paper, International Conference of research on Voluntary
and Non-profit Organizations, Indianapolis

81
Siegel, D. and J. Yancey (1992) The Rebirth of Civil Society: The Development of the
Nonprofit Sector in East Central Europe and the Role of Western Assistance, New
York, The Rockfeller Brothers Fund, p. 85
Stubbs, P. (1996) Nationalisms, Globalization, and Civil Society in Croatia and
Slovenia, Research in Social Movements, Conflict and Change, Vol. 19, pp. 1-26.
Synak, B. and M. Ruzica (ed), (1996) Voluntary Sector in a Changing Society,A Polish-
American Dialogue, Uniwersytet Gdanski, Instytut Filozofii i Sociologii, Indiana
University Center on Philanthropy, Gdansk-Indianapolis, p.274
Til, V. J. (1991) Primer for Understanding the Third Sector, Paper presented to the
International Conference on "Welfare State: Transition from Central Planning to
market Approaches", Hungarian Academy of Science, Budapest
Zimmer, A., (1999) Corporatism Revisited – The Legacy of History and the German
Nonprofit Sector, Voluntas, Vol.10, No. 1. pp. 37-51.

82
NEVLADINE ORGANIZACIJE U SRBIJI
Mr Sanja Nikolin
Žarko Paunović
Prof dr Refik Šećibović
Nataša Vučković

KARAKTERISTIKE TREĆEG SEKTORA U SRBIJI6

Kontekst

NGO Policy Group je osnovana u januaru 2001. godine kao zajednička inicijativa
njenih individualnih članova i predstavlja odgovor na nove izazove i mogućnosti koje
se pružaju NVO-ima u Srbiji da bi efikasnije odgovorile na socio-ekonomske probleme
u tranziciji koji nesumnjivo zahtevaju jedan sistematičniji pristup baziran na partnerstvu
kako unutar sektora, tako i između raznih sektora. »Hitnim akcionim planom« NGO
Policy Group za prvu polovinu 2001. godine predviđene su aktivnosti u nekoliko
ključnih oblasti kao što su:

• Aktivnija komunikacija sa novoformiranom Kancelarijom za koordinaciju

pomoći u okviru republičkog Ministarstva za ekonomske odnose sa
inostranstvom kako bi se obezbedilo mesto i čuo glas NVO u razvojnoj fazi
donatorske strategije, što je najveća briga ako se ima u vidu spoljna zavisnost
trećeg sektora od donatora.
• Tekuće konsultacije sa Republičkim ministarstvom za socijalna pitanja,
agencijama Ujedinjenih nacija (naročito sa OCHA7 i UNDP8), DfID9 i
Svetskom bankom s ciljem da se NVO sektor upozna sa viđenjem potreba
različitih agencija i našom vlastitom potrebom da saznamo nešto više o ovim
sve važnijim akterima koji utiču na razvoj civilnog društva u Srbiji.
• Aktivno uključivanje predstavnika NVO-a u diskusije koje doprinose izgradnji
dobro osmišljene, odgovorne i blagovremene strategije trećeg sektora, kao i
redefinisanju odnosa sa vladom, privatnim sektorom i tradicionalnim
(spoljnjim) i potencijalnim (domaćim) donatorima.

Neke od najčešće ispoljenih nedoumica koje su inspirisale ovo istraživanje su bile

sledeće:

• Ako u Srbiji ima mnogo nevladinih organizacija i ako su neke od njih razvijene,
da li to znači da postoji i efikasan treći sektor?
• Imajući u vidu njihovu raznolikost i broj, na koji način NVO mogu postati
aktivniji društveni partneri?
• Na NVO u Srbiji se gleda kao na ključne promotere demokratizacije. Da li su
same NVO demokratski uređene organizacije?
• Kako NVO doživljavaju skorašnje političke promene? Kako, u svetlu ovih
promena, redifinisati njihove unutrašnje strukture i spoljne odnose?

6
Mr Sanja Nikolin, Žarko Paunović, dr Refik Šećibović, Nataša Vučković, "Treći sektor u Srbiij –
stanje i perspektivei" (NGO Policy Group/CRNPS, 2001, Beograd).
7
Kancelarija za koordinaciju humanitarne pomoći UN.
8
Program za razvoj UN.
9
Odelenje za međunarodni razvoj vlade Velike Britanije.

84
Okvir istraživanja

Na šest regionalnih sastanaka sa NVO10 koje je NGO Policy Group organizovala od

januara do marta meseca 2001. godine, nevladine organizacije iz raznih krajeva Srbije
ukazale su na potrebu i izrazile želju da redefinišu svoje odnose sa vlastima na svim
nivoima, sa privatnim sektorom, donatorima, ali i među sobom, kao i da istraže i nađu
nove forme saradnje sa akterima civilnog društva širom Balkana. Ova potreba je
direktno proizašla iz dve vrlo važne promene u njihovom okruženju: 1) shvatanja
mogućnosti da se strategija slabe vidljivosti u javnosti, koja je morala da se održava sve
do kampanje NVO o izlasku na izbore prošle godine, sada može napustiti i da se može
početi sa izgradnjom temelja, koji su stvoreni tokom izbornog perioda, za aktivnije
učešće građana u društvenom životu; i 2) sve veće zainteresovanosti nove vlasti i
donatora za konkretne ideje i rezultate koji dolaze iz trećeg sektora, a kojima bi se
mogli ublažiti očekivani negativni uticaji društveno-ekonomske tranzicije.

Nasuprot situaciji tokom poslednje decenije, mnogi donatori sada, u novom političkom
okruženju, naglašavaju potrebu izgradnje kapaciteta vlade na svim nivoima; takođe
postoji i sve veći interes donatora da radije podrže izgradnju kapaciteta NVO sektora u
celini nego pojedinačnih organizacija. Posledica toga je sve veća potreba za
informacijama i analizom o njegovim karakteristikama, kapacitetima, ljudskim
resursima, kao i za novim i efikasnim modelima koji dozvoljavaju »replication and
scale up«. Nažalost, u skorije vreme nije urađena nijedna strateška analiza koja bi
obradila prednosti i nedostatke trećeg sektora i ukazala na to koja ulaganja i intervencije
mogu da ojačaju ovaj sektor. Stoga su pojedinci, organizacije i donatori koji se vezuju
za, ili podržavaju Treći sektor u Srbiji, morali da se oslanjaju uglavnom na iskustvene
podatke u donošenju zaključaka i preporuka o njegovoj potencijalnoj ulozi. Pored
donatora i međunarodnih aktera koji su došli u Srbiju tokom Miloševićeve vladavine,
NVO moraju sada uzeti u obzir i značajno prisustvo novih aktera kao što su Svetska
banka i Međunarodni monetarni fond. Intenzivne konsultacije unutar sektora, ali i sa
drugim sektorima, ukazuju na činjenicu da NVO treba da zauzmu organizovan i više
strateški pristup ukoliko žele da imaju više od simbolične uloge u procesima tranzicije.

Ovo istraživanje je bazirano na sledećim hipotezama:

Treći sektor u Srbiji je (potencijalno) ključni igrač u redefinisanju društvenih odnosa u

traganju za primenom novih rešenja i modela koji nude konkretne rezultate. Nevladine
organizacije su pokazale da imaju kapacitete da deluju kao katalizatori promena. NVO
imaju manje iskustva u rešavanju problema na jedan aktivniji, predusretljiviji,
odgovorniji i efikasniji način. Da bi postale efikasne organizacije za razvoj društva,
NVO treba da maksimalno pojačaju svoje pojedinačne i kolektivne uticaje. One,
međutim, pri tom ne treba da izjednačavaju svoje potencijale sa njihovim trenutnim
kapacitetima. Mnogo efikasnije bi bilo da se istraže prednosti i slabosti trećeg sektora u
Srbiji.

NGO Policy Group shvata i ističe važnost osnovnih pretpostavki za održivi razvoj
NVO-a, kao što su na primer povoljan pravni i fiskalni okvir, paralelna i izbalansirana
podrška u drugim bitnim oblastima unutar samog trećeg sektora koji će doprineti
njegovom lakšem uticaju i njegovoj većoj ulozi u rešavanju problema na nacionalnom,
regionalnom i lokalnom nivou. NGO Policy Group smatra da je dodatna pomoć
potrebna sledećim tipovima NVO-a i u sledećim segmentima trećeg sektora u Srbiji:
10
Sastanci su održani u sledećim gradovima: Knjaževcu, Kragujevcu, Kraljevu, Novom Sadu,
Zrenjaninu i Leskovcu.

85
Za organizacije za razvoj civilnog društva – profesionalizacija i »de-ekspertizacija«
NVO-a koja biva »vođena« unutar baze.
• Izgradnja baze i učešće građana (identifikovanje poverilaca; uključivanje
korisnika i zajednica na jednoj značajnijoj i redovnijoj osnovi; kreiranje kanala
za komunikaciju sa bazom i njenim reakcijama).
• Organizacioni rast i profesionalizacija (izgradnja odbora; jačanje prvostepenog i
drugostepenog menadžmenta; uvođenje pisanih propisa i procedura; jasne linije
komunikacije i raspodele odgovornosti...).
• Jačanje »amaterskog i volonterskog« aspekta, tj. »de-ekspertizacija« NVO-a
(naglasak na aktivnostima »vođenim« u lokalnim zajednicama; korišćenje
resursa zajednice; povećani organizacioni kapacitet za regrutovanje,
angažovanje i očuvanje baze volontera; mobilisanje lokalnih zajednica i
obezbeđivanje učešća ne-eksperata).

Za treći sektor u Srbiji – jačanje i širenje postojeće infrastrukture trećeg sektora kako
bi se obezbedilo optimalno korišćenje resursa i ujednačeniji pristup informacijama.
• Formiranje vertikalnih veza između NVO-a (od bazičnih do ekspertskih
organizacija).
• Uključivanje NVO-a u izgradnju infrastrukture trećeg sektora kroz konsultacije
o strateškom razvoju na lokalnom, regionalnom i nacionalnom nivou i u
razmenu dobro potkrepljenih iskustava i informacija.
• Podrška nezavisnom akademskom istraživanju trećeg sektora u Srbiji.
• Identifikovanje praznina u znanju i povoljan pristup najboljoj praksi i uspešnim
modelima saradnje između države, profitnih i neprofitnih organizacija u drugim
zemljama.
• Obezbeđivanje pristupa javno dostupnim informacijama i finansijskim
sredstvima pod uslovima koji su transparentni za sve NVO.
• Jačanje imidža u javnosti, podrške i uključivanju u treći sektor širenjem svesti
javnosti i razumevanja konkretnih postignuća i potencijalnih doprinosa NVO-a
u Srbiji.

U najkraćem, ovo istraživanje bi trebalo da doprinese ostvarenju sledećih ciljeva:

• da ispita postavljenu hipotezu;

• da proveri koliko su ponuđena rešenja primerena i razmotri alternative na jedan
sistematski način;
• da doprinese konceptualizaciji utvrđenih instrumenata za procenjivanje
kapaciteta NVO-a i da posluži kao baza za dalja dubinska istraživanja, analizu i
podršku.

Tipovi NVO-a

NVO sektor u Srbiji čine najrazličitije organizacije. Pokušaji da se formuliše njihova

rigorozna klasifikacija mogu još uvek biti prerani, ili neadekvatni u odslikavanju onoga
što NVO zaista rade. Međunarodne sheme klasifikacije iziskuju velika prilagođavanja

86
kako bi bile relevantne za sadašnju NVO scenu u Srbiji. Nakon tih neophodnih
prilagođavanja, uporedna vrednost klasifikacije se obično dovodi u pitanje.11 Na primer,
da bi se NVO registrovale tokom prethodnih deset godina, one su morale vrlo pažljivo,
često krajnje uopšteno, da formulišu svoje ciljeve u statutu, kako bi donekle umanjile
mešanje (ili nešto gore) jednog paranoidnog i neprijateljski nastrojenog režima.
Informacije o finansijama koje su pružale NVO, dugo naviknute da rade samo sa
gotovim novcem i pod stalnom pretnjom da će ih posetiti finansijska policija, još više
zamagljuju razumevanje prirode ili obima NVO aktivnosti i ne mogu se koristiti u
klasifikacione svrhe. Ranije analize su počivale na domaćim klasifikacijama NVO koje
su ispitivale njihovu misiju, ciljeve, glavne oblasti delovanja i iskustvo sa projektima –
sve to iz perspektive samih NVO.

Jedan primer je klasifikacija koju je razvio Centar za razvoj neprofitnog sektora

(CRNPS), koja predstavlja modifikovanu klasifikaciju Centra za proučavanje civilnog
društva univerziteta Džons Hopkins. Prema klasifikaciji CRNPS-a, NVO u Srbiji su
svrstane na sledeći način: alternativne organizacije kulture; obrazovne i istraživačke
organizacije; ekološke organizacije, društva i pokreti; humanitarne organizacije; socio-
humanitarne organizacije; omladinske i studentske organizacije; organizacije za razvoj
lokalne zajednice; profesionalne i strukovne organizacije; organizacije za ljudska prava;
think thanks; mirovne organizacije i grupe; ženske organizacije i grupe; organizacije
izbeglica i raseljenih lica; međunarodne organizacije; i druge neklasifikovane
organizacije.

Glavna poteškoća u klasifikovanju NVO-a u Srbiji leži u činjenici da one još nisu jasno
profilisane. Potrebe, politički faktori, izvori finansiranja i ljudski resursi uslovljavaju
rast i razvoj organizacije. Identitet organizacija se formira tokom vremena i NVO
učestvuju u najrazličitijim aktivnostima pre nego što izgrade svoju poziciju. Na primer,
neka NVO koja je prvobitno osnovana da bi se bavila pitanjima ljudskih prava, mogla
bi imati najviše institucionalnog iskustva u pružanju pomoći i alternativnim obrazovnim
aktivnostima, ponekad nevezanim za ljudska prava. Neke organizacije izbeglica koje su
osnovane kao grupe za samopomoć, vrlo usko i jasno usredsređene na izbeglice, sve
više shvataju da bi mogle da budu puno više od koristi ukoliko redefinišu svoj identitet
kao organizacije za razvoj zajednice, pošto njihovi prvi članovi odluče da se integrišu, a
reč »integracija« više ne predstavlja pretnju za njihov opstanak. Treći primer ukazuje na
jedan drugi faktor koji doprinosi toj konfuziji: neke NVO se predstavljaju, i otuda i
klasifikuju, prema primarnoj vrsti aktivnosti koja se odnosi na njihovu misiju, kao što
su humanitarne, mirovne, obrazovne i istraživačke organizacije, dok se druge
predstavljaju u prvom redu putem članstva ili ciljne grupe, kao što su Romi ili
samohrane majke, a ne putem tipa pomoći ili aktivnosti. Zbog toga su tokom proteklih
deset godina mnoge NVO u Srbiji nikle iz zajedničkog identiteta koji iziskuje dodatne
veštine prilagođavanja i resurse (izbeglice, interno raseljena lica, samohrane majke,
hendikepirana lica, itd.), zajedničko znanje i kompetentnost ili grupno iskustvo
(obrazovanje, zdravstvo, istraživanje, omladina, itd.) i zajedničku viziju postojeće
opasnosti i priželjkivane budućnosti (životna sredina, mir, civilno društvo, grupe za
ljudska prava, itd.). Pošto je većina ispitivanih NVO-a nastala tokom poslednjih deset
godina, može se pretpostaviti da će se njihovi identiteti promeniti u odnosu na nove
prilike i izazove koje pruža dramatično izmenjena radna sredina, te pošto one osmisle
dugoročnu viziju i misiju koja odgovara njihovim novim okolnostima. Stimulišući
zakonski okvir i napori da se ojača infrastruktura trećeg sektora (uključujući tu i
inicijative za njegovim istraživanjem, godišnje izveštaje, pribavljanje sredstava iz

11
Kao što je tradicionalna podela na sever-jug u literaturi koja se bavi Trećim sektorom.

87
privatnih izvora, itd.) pružiće dodatne razloge nevladinim organizacijama da pojasne i
prilagode svoje misije.

S obzirom na misiju svoje organizacije, NVO koje su učestvovale u istraživanju su sebe

klasifikovale na sledeći način: razvoj civilnog društva (22,8%), socijalne usluge
(13,89%), zaštita životne sredine (11,49%), omladina (5,19%), kultura (5,0%),
obrazovanje (3,5%), studentska pitanja (4,0%), zdravstvo (3,5%), izbeglice i raseljena
lica (3,0%), međuetnička tolerancija, zaštita manjina i razvoj multietničkog društva
(3,4%), zaštita kulturnog nasleđa i tradicije (3,2%), pitanja Roma (3,2%), razvoj lokalne
zajednice (2,2%), podsticanje preduzetništva (2,4%), naučno i profesionalno
istraživanje, posebno u oblasti humanističkih nauka (3,1%), izgradnja mira (1,5%),
pravna pomoć (1,4%), podsticanje saradnje s drugim zemljama, posebno s Evropskom
Unijom (1,4%), razvoj trećeg sektora (1,1%), pomoć ratnim veteranima-invalidima
(1,0%), profesionalizacija i obuka u medijima (0,7%) i podrška poljoprivredi (0,7%).
Misije NVO-a koje se mogu svrstati u domen ispod 0,5% su: pitanja vezana za
tranziciju, problemi rudara, promocija liberalnih ideja, razvoj regiona, izdavaštvo,
multikulturalizam, civilna kontrola vojske, međunarodni standardi u domenu
elektronike, nestala lica i ratni zarobljenici.

Razvrstana po navedenim ciljevima, struktura NVO-a je slična i često se poklapa s

misijom. Najveća grupa NVO-a se bavi razvojem civilnog društva, edukacijom,
zaštitom kulturnog nasleđa i povećanjem kvaliteta življenja. Ovo upućuje na malu ili
nepostojeću razliku između »misije« i »ciljeva«.

Struktura NVO prema ključnim aktivnostima ili odražava njihove misije ili ukazuje na
razlike između aktivnosti, s jedne strane, i misije i ciljeva s druge strane. NVO su se
samoodredile unutar sledećih područja aktivnosti: obrazovanje (46,66%), kultura
(26,36%), humanitarna pomoć (17,08%), zaštita životne sredine (15,84%), zdravstvo
(12,5%), ženska prava (10,02%), istraživanje (9,03%), distribucija reklamnog materijala
(8,66%), razvoj civilnog društva i zaštita ljudskih prava (8,79%), pravna pomoć
(8,04%), i medijske kampanje (7,67%). Kada se organizacije čija je misija usredsređena
na razvoj i zaštitu kulture (5%) ili edukaciju (3,5%) uporede s onima čija aktivnost
preovlađuje u ta dva domena (26,36%, odnosno 46,66%), jasno je da se aktivnosti ne
podudaraju uvek usko sa utvrđenom misijom organizacije. To je posebno slučaj s
humanitarnim aktivnostima (17,08%). Prirodno je da su prošle aktivnosti u toj oblasti
odgovarale neposrednim potrebama koje mnoge NVO nisu mogle da ignorišu, bez
obzira na njihov početni raison d'etre.

Kada se uporede s podacima iz prvog, drugog i trećeg izdanja Direktorijuma nevladinih,

neprofitnih organizacija,12 rezultati ovog istraživanja ukazuju na nekoliko trendova:

• Povećanje broja NVO koje sebe identifikuju kao organizacije za razvoj civilnog
društva;
• Smanjenje broja organizacija koje navode distribuciju humanitarne pomoći kao
ključnu oblast svoje kompetencije ili delatnosti;

12
Branka Petrović, Žarko Paunović, Direktorijum nevladinih organizacija u SR Jugoslaviji, Otvoreni
univerzitet, Subotica, 1994; B. Petrović, Ž. Paunović, A. Divac, T. Gorjanc, Direktorijum nevladinih,
neprofitnih organizacija u SR Jugoslaviji, Centar za razvoj neprofitnog sektora, Beograd, 1997; Branka
Petrović, Žarko Paunović, Svetlana Vukomanović, Aleksandra Petrović, Ivana Prica, Živka Vasilevska,
Saša Savanović, Zoran M. Marković, Milan Milošević, Direktorijum nevladinih, neprofitnih
organizacija u SR Jugoslaviji (Srbiji i Crnoj Gori), Centar za razvoj neprofitnog sektora, Beograd, 2000.

88
 • Postojan udeo ženskih grupa i NVO-a za ljudska prava u ukupnom broju NVO-
a;
• Ponovno stvaranje zdravstvenih i kulturnih organizacija;
• Nastajući, ali još uvek nedovoljno artikulisani skup organizacija za pružanje
socijalnih usluga.

Kratak istorijat Trećeg sektora u Srbiji13

Istorijski uslovi za razvoj neprofitnog sektora u Srbiji postojali su već na prelasku iz 19.
u 20. vek, i mogu se naći u »tradicionalnim formama seoske solidarnosti, uticaju Srpske
pravoslavne crkve i njenog razumevanja dobročinstva, kao i u aktivnostima brojnih
humanitarnih, obrazovnih i drugih društava koja su delovala u Jugoslaviji od početka
20. veka do II svetskog rata«.14

Razvoj neprofitnog sektora u Srbiji može se podeliti u tri zasebne faze:

• Početak osnivanja nevladinih organizacija u periodu pre II svetskog rata

(1941);
• »Vladine« nevladine organizacije, u periodu komunističkog režima 1945 –
1990. godina, (zabrana mnogih starih organizacija i osnivanje novih
organizacija pod kontrolom države);
• »Nove« nevladine organizacije, u periodu formalnog uvođenja političkog
pluralizma i stvaranje autonomnih i nezavisnih NVO-a (od 1990).

Prvu fazu su karakterisale tradicionalne forme solidarnosti, posebno u seoskim

zajednicama. Tokom tog perioda, Srpska pravoslavna crkva i kraljevska porodica igrale
su značajnu ulogu u stvaranju i radu ovih organizacija, pošto su mnoge od njih nastajale
pod njihovim pokroviteljstvom.

Nevladine organizacije su integralni deo društvenog života; pored zadužbina i moba,

one stvaraju jezgro neprofitnog sektora i dobrovoljnog rada u Srbiji. Zadužbine su
prethodile osnivanju nevladinih organizacija. Religijske zadužbine su se javile na
početku srednjeg veka, dok su se prve privatne zadužbine pojavile sredinom 19. veka.
Nevladine organizacije su delovale i pre uvođenja Zakona o slobodi udruživanja
(1881), kao, na primer, Religijsko dobrotvorno društvo »Hevra Kadiša«, osnovano
1729. Termin »nevladine organizacije« je prvi put upotrebljen 1874. u časopisu »Glas
javnosti«.

Pored termina »nevladine organizacije«, u upotrebi su bili i izrazi - udruženje, grupa,

savez i društvo. Tada, kao i sada, nevladine organizacije su morale da imaju statute i
principe rada, kao i da budu registrovane. Statuti su bili podnošeni Upravi grada
Beograda, a potom bi ih potvrđivao ministar unutrašnjih poslova. Pa ipak, bilo je i
izuzetaka od te procedure, kao što je Društvo za podršku srpske književnosti, čiji je
statut odobrilo Ministarstvo finansija 1881. godine. Esnafski dekret iz 1847. je regulisao
pravni status zanatlija i njihovih esnafa tokom vladavine Aleksandra Karađorđevića.
Principe rada Saveza radnika odobrilo je 1903. Ministarstvo za narodnu privredu, u
13
Videti opširnije u Žarko Paunović, “Razvojni ciklusi nevladinih organizacija u SR Jugoslaviji”, u
zborniku Granice - izazov interkulturalnosti, ur. Božidar Jakšić, Forum za etničke odnose, Beograd
1997; Branka Petrović, »Počeci nastajanja nevladinih organizacija u Srbiji«, List građanskog
samooslobađanja »Republika«, Beograd, mart 1999.
14
Nevenka Stanisavljević, “The Profile of the Voluntary Sector in Post-Communist Countries: Case of
Yugoslavia”, Druzboslavne rasprave, tom XI, br. 19-20, Ljubljana 1995.

89
skladu sa Zakonom o organizacijama Ministarstva za narodnu privredu. Iako su brojna
udruženja delovala i pre toga, to je bilo prvi put da su procedure eksplicitno spomenute
u zakonu.

S nastankom liberalizma u Srbiji, osnovane su mnoge nove NVO. Većina tih

organizacija su kratko trajale, a neke od njih je zabranila i država. Jedna od takvih je
bilo Društvo srpske omladine (1847-1851) koje je u svom statutu navelo da će »težiti ka
većoj slobodi i demokratiji u zemlji«. Ono je zabranjeno 1851. godine.

Druga faza je započela nakon 1945. godine, kada su sve privatne organizacije,
zadužbine, zaveštanja i fondovi nacionalizovani, njihova imovina konfiskovana, a
njihove delatnosti ograničene. Od 1945. do kraja osamdesetih, slobodno udruživanje
građana nije bilo dozvoljeno, a organizacije su mogle da deluju samo u okviru striktnih
ograničenja koje je nametala država i pod vladinom kontrolom – drugim rečima,
udruženja građana i tzv. društvene organizacije su biti osnovane samo ako su delovale
unutar postojeće ideologije ili s ciljem da je ojačaju. Nije, međutim, bilo prepreka za
osnivanje sportskih, rekreativnih, profesionalnih ili hobi udruženja. Tim organizacijama
je čak bilo dozvoljeno da deluju i izvan službenih državnih organizacija kao što su
Socijalistički savez i Savez omladine, jer nisu imale političkih aspiracija i nisu težile ka
stvaranju ili podsticanju društvenih promena.
Organizacije koje su bile osnovane u tom periodu imale su mnoge karakteristike
nevladinih organizacija: osnivali su ih građani s ciljem da reše neke probleme ili ostvare
neke interese; bile su neprofitne i manje-više zasnovane na volonterskom radu. Pa ipak,
ono što ih je razlikovalo od modernih nevladinih organizacija je činjenica da one nisu
bile autonomne, već kontrolisane od strane države. Zbog toga taj period karakterišu
»vladine« nevladine organizacije, kojih je bilo oko 18.000. U Srbiji se izraz »udruženja
građana« još koristi u pravnoj terminologiji.

Treća faza, koja je otpočela 1990. i traje i danas, obeležena je legalizacijom pluralizma i
slobodnog udruživanja građana (1990. godine) i kasnijim razvojem i raznolikošću
NVO-a. Ovaj period karakteriše i raspad Socijalističke Federativne Republike
Jugoslavije, ratni sukob, stalni priliv izbeglica i interno raseljenih lica, kao i rapidan pad
životnog standarda. Jedan broj udruženja i grupa građana osnovan je s ciljem da se
suprotstavi govoru mržnje, da se zaustave rat i nasilje, pomogne žrtvama i zaštite
elementarna ljudska prava. One su predstavljale nadopunu malom broju već postojećih
alternativnih udruženja i organizacija, pretežno onih što su se bavile zaštitom životne
sredine.

Institucionalni razvoj NVO sektora u Srbiji

Broj NVO u Srbiji

Prema podacima Saveznog zavoda za statistiku, krajem decembra 1999. u Srbiji je bilo
registrovano 19.129 društvenih organizacija i udruženja građana (Tabela 3).15

Tabela 3 – Broj NVO u Srbiji 1999. god.

VRSTA ORGANIZACIJA Srbija

Vojvodina Centralna Srbija Kosovo Ukupno

15
Statistički godišnjak za Jugoslaviju, Savezni zavod za statistiku, Beograd, 2000, str. 47.

90
 Udruženja građana 692 792 69 1,553
Društvene organizacije 5,526 10,888 1,162 17,576
Ukupno: 6,218 11,680 1,231 19,129

Većina ovih organizacija je osnovana pre 1990. Prema podacima Saveznog ministarstva
pravde, oko 2.000 NVO-a je registrovano u periodu od 1990. do 31. decembra 2000.
godine, a skoro 900 samo u periodu od januara do juna 2001. godine.

Tabela 4 – Broj registrovanih NVO u periodu od 1990. godine

Godina Broj organizacija

1994 196
1997 695
2000 2,000
2001 2,800

Od 1996. godine, broj NVO-a je naglo porastao. Pored onih koje su osnovane u velikim
gradovima (Beograd, Novi Sad, Subotica, Niš, Podgorica), NVO se počinju osnivati i u
Vršcu, Kikindi, Pančevu, Čačku, Kraljevu, Valjevu, Užicu, Kragujevcu, Knjaževcu,
Leskovcu, Boru, Novom Pazaru, Pirotu, Smederevu, itd. Sektor je brže rastao u onim
opštinama u kojima je politička opozicija Miloševićevom režimu došla na vlast na
izborima 1997. godine. Tih »slodnih gradova i opština« je bilo 33, a u njima je živelo
oko 3.100.000 stanovnika, ili približno pola srbijanskog biračkog tela.
Tokom devedesetih godina, nevladine organizacije su radile u nepovoljnim uslovima
zbog rata, sankcija, političke represije, međunarodne izolacije, visoke stope
nezaposlenosti i pada životnog standarda. NVO su često osnivali ljudi koji su imali
malo ili nimalo prethodnog iskustva u neprofitnom sektoru. Teški uslovi su, međutim,
samo podstakli dalji porast u broju NVO. Na primer, nakon građanskih i studentskih
protesta 1996 - 1997. godine, nikle su mnoge nove studentske i omladinske
organizacije. Počevši od 1997, infrastruktura trećeg sektora se značajno razvila. Neke
NVO su počele da se profesionalizuju i planiraju realne rezultate, stvarajući tako
lančanu reakciju kod drugih, manje razvijenih NVO.

Dok je, tokom devedesetih godina, broj NVO postojano rastao, on se dramatično
uvećao krajem decenije, kao posledica produbljene društvene i političke krize i održanja
iskusnijih NVO koje su ohrabrivale građane željne promena da se pridruže postojećim
organizacijama ili osnuju nove. Prvih pet meseci 2001. godine, registrovano je oko 800
novih NVO,16 koje su iskoristile momentum za građanske akcije inicirane tokom
kampanje NVO-a za izlazak na izbore, reagujući na povećanu aktivnost donatora i
povoljniju percepciju NVO-a u javnosti. Pošto država više ne proganja aktiviste
nevladinih organizacija, strah javnosti od NVO-a se smanjio. Veći interes medija i
otvorenost vlade za saradnju sa NVO-ima su takođe doprineli izraženijem i
pozitivnijem profilu Trećeg sektora.

Pravni status NVO-a17

16
Izvor: Savezno Ministarstvo pravde
17
Videti detaljnije u brošuri “Kako osnovati i registrovati nevladinu organizaciju”, Ž. Vasilevska, N.
Vučković-Šahović, B. Petrović, Ž. Paunović, Centar za razvoj neprofitnog sektora, Beograd, 2000.

91
Ustavima Savezne Republike Jugoslavije i Republike Srbije, u delovima koji se odnose
na individualne slobode, prava i odgovornosti, garantuje se sloboda građanskog
udruživanja i delovanja.

Domaće NVO - Pravni status domaćih nevladinih organizacija u Srbiji regulisan je na

dva nivoa: na saveznom nivou - »Zakon o udruživanju građana u udruženja, društvene
organizacije i političke organizacije koji se osnivaju za teritoriji SFRJ«, a na nivou
Republike Srbije »Zakon o društvenim organizacijama i udruženjima građana«.

Udruženje građana može osnovati bilo kojih deset osoba koje su državljani Savezne
Republike Jugoslavije i imaju pravo glasa. Uslov za rad udruženja jeste njihova
prethodna registracija. Organizacije koje nameravaju da rade na saveznom nivou,
registruju se prema saveznom zakonu, dok se one koje žele da rade samo na teritoriji
Srbije registruju u skladu sa republičkim zakonom. Većina organizacija u Srbiji je
registrovana na saveznom nivou, kod Saveznog ministarstva pravde, čak i ako
nameravaju da rade samo na teritoriji Srbije jer je sam postupak registracije lakši. Kako
je Ministarstvo unutrašnjih poslova nadležno za registraciju na republičkom nivou, za
vreme prethodnog režima je bilo gotovo nemoguće registrovati organizaciju na ovaj
način. Situacija je slična i danas, ali su razlozi drugačiji: Vlada Republike Srbije je
ukinula deo ovog zastarelog zakona (koji se odnosi na nadležnost za upis u registar),
dok je proces donošenja novog zakona u toku.18 Posledica toga je da se NVO trenutno
ne registruju na republičkom nivou.

Međunarodne NVO - ne postoji zakon ni na saveznom, ni na republičkom nivou koji bi

regulisao registraciju i rad međunarodnih NVO-a. Rezultat toga je da inostrane agencije
rade u sivoj zoni – ni legalno, ni ilegalno – i stoga često zavise od političke (samo)volje.
Ovako neregulisan status međunarodnih NVO-a ima brojne negativne posledice:
nemogućnost prikupljanja poreza, neplaćanje doprinosa za zdravstveno i penziono
osiguranje za osoblje koje radi u ovim organizacijama, nejasan status zaposlenog
stranog osoblja.

18
Ovaj izveštaj je pisan početkom avgusta 2001.godine kada je radna grupa za izradu republičkog
zakona o NVO-ima završavala nacrt zakona.

92
Nastojanja da se ublaže pravne praznine - Iako se ne može reći da nedostatak političke
volje koči razvoj jasnog i povoljnog zakonskog okvira za domaće i međunarodne NVO
u Srbiji, ipak na ovom polju nije napravljen neki značajan pomak. Treći sektor bi
trebalo da bude odgovoran prema svojim osnivačima i članovima koji imaju stvaran
uticaj na njegov rad i razvoj. U ovom trenutku ne postoje zakonski propisi koji bi
podsticali transparentnost. Očekuje se, međutim, da će neke finansijske olakšice biti
uključene u nov zakon kako bi se podstakla i domaća davanja i smanjila velika
zavisnost trećeg sektora od inostranih donatora. NVO aktivno proučavaju najbolje
prakse i iskustva iz drugih zemalja i u značajnoj meri su uključene u izradu novog
zakona. Centar za razvoj neprofitnog sektora, je u okviru Foruma jugoslovenskih
nevladinih organizacija, napravio Model zakona o nevladinim organizacijama koji je
pripremila grupa eksperata.19 Ovaj model je rađen u saradnji sa Međunarodnim centrom
za neprofitno pravo (ICNL) i uz finansijsku podršku Međunarodnog Olof Palme
Centra/SIDA. Savezno ministarstvo pravde je u januaru 2001. godine organizovalo
jedan konsultativni sastanak sa predstavnicima domaćih i međunarodnih NVO-a kako
bi razmotrilo prvi nacrt novog zakona o nevladinim organizacijama koji je uradio
državni organ. Nažalost, nakon ovog sastanka nije usledio nijedan drugi sastanak na
kojem bi se razmotrilo da li je, ako uopše i jeste, napravljen bilo kakav progres u radu.
Uprkos tome, nevladine organizacije uporno insistiraju na donošenju povoljnog
zakonskog okvira koji će doprineti razvoju trećeg sektora. Jugoslovenski komitet
pravnika za ljudska prava, ICVA, razne agencije UN, brojne bilateralne i multilateralne
agencije i međunarodne NVO takođe nastoje da podstaknu saveznu i republičku vladu
da poboljšaju uslove za rad domaćih i međunarodnih NVO-a. Na sasatanku sa
premijerom Srbije Zoranom Đinđićem koji je usledio nakon Trećeg Foruma
jugoslovenskih nevladinih organizacija, predstavnici dvadeset NVO su istakli da
donošenje zakona o NVO treba da bude jedan od vladinih prioriteta i da se argumenti
da ima važnijih pitanja ne mogu još dugo tolerisati .

Stanje Trećeg sektora u Srbiji

Do sada je bilo veoma malo materijala koji bi mogao poslužiti za analizu rada NVO u
Srbiji. Dostupni statistički podaci su od male koristi, imajući u vidu činjenicu da
statistika beleži samo broj organizacija koje su registrovane, ali ne pruža i podatke o
dodatnim klasifikacijama ili povratnim informacijama. Osim toga, kao rezultat
političkih i zakonskih ograničenja tokom poslednje decenije, pojavilo se samo nekoliko
publikacija u Srbiji o profilu NVO-a i donatora. Paradoksalno, glavni promoteri
transparentnosti su tako kočili sopstvene poduhvate time što su morali da održavaju
generalno slabu vidljivost u javnosti i jedan ne baš transparentan rad. Kao posledica
toga, NVO su stekli neku vrstu mitskog imidža u srpskom javnom mnjenju. Otuda je
teško proceniti pravi kapacitet trećeg sektora i, na osnovu procene, podržati njegov rast
i razvoj. Podjednako teška je i ocena uspešnosti korišćenja resursa ili efikasnosti NVO
aktivnosti. Bez pouzdanih podataka, same NVO i njihovi potencijalni saveznici posrću
u nastojanjima izgradnje partnerstva koja se baziraju na njihovim srazmernim
prednostima i izvorima. Što je najvažnije, ukoliko NVO nisu svesne svojih kolektivnih
prednosti i struktura, njihov pojedinačni uticaj neće biti maksimalizovan.

NGO Policy Group formirana je sa ciljem da doprinese razvoju strategije trećeg sektora
koja bi se bazirala na istraživanju i konsultacijama sa domaćim nevladinim
organizacijama i raznim lokalnim i međunarodnim akterima.

19
Članovi grupe su: prof. dr. Dejan Janča, Čedomir Radojković, Dejan Šahović i Živka Vasilevska

93
Ovaj izveštaj je baziran na rezultatima istraživanja koje je sprovedeno na 821
nevladinoj organizaciji širom Srbije (isključujući Kosovo i Metohiju), konsultacijama
sa predstavnicima više od 200 nevladinih organizacija na šest regionalnih sastanaka,
kao i on-line diskusiji. Naredni koraci u ovom procesu od strane NGO Policy Group
uključiće i konsultacije sa domaćim i međunarodnim NVO i predstavnicima državnih
organa.

Istraživanje je koncipirano tako da pruži uvid u postojeće kapacitete trećeg sektora i to

ispitivanjem ljudskih, materijalnih i finansijskih potencijala NVO-a, upravljanja i
menadžmenta, interne i spoljne komunikacije, mreža NVO, kao i odnosa sa
poveriocima. Jedan deo istraživanja je posvećen i odnosima između NVO-a i države jer
oni sada dobijaju na značaju, ali i predstavljaju važan izazov kako za NVO-e, tako i za
državu. Pored ovoga, rezultati istraživanja otkrivaju i neke regionalne karakteristike
NVO-a u Srbiji.

U vreme publikovanja ovog izveštaja (avgust 2001), nije postojao zakon kojim bi se
regulisalo registrovanje i rad međunarodnih NVO-a. Broj lokalnih NVO-a stalno raste,
uprkos zastarelom zakonu o udruživanju građana. NVO u Srbiji ukazuju da je
nedostatak dobro osmišljenog zakonskog okvira jedna od ključnih strukturalnih
prepreka održivom razvoju NVO-a. Premda su neki koraci ka boljem odnosu između
NVO-a i države kroz neformalne i formalne konsultacije i saradnju već preduzeti,
sistemske prepreke još uvek nisu otklonjene. Poboljšanja moraju uključiti i
transparentnost u usmeravanju sredstava i objekata koji su u državnom vlasništvu, a
namenjeni su NVO-ima, zatim javnu diskusiju o ključnim pitanjima pre donošenja
odluka, kao i češće i fokusirane konsultacije sa NVO-ima oko pitanja koja spadaju u
delokrug njihove ekspertize. S druge strane, same NVO ispoljavaju jednu vrstu
rezervisanosti u približavanju vladi iz straha da će biti »progutane«, ili što nisu sigurne
koje mehanizme razmene i saradnje da primene, nemaju dovoljno poverenja u lokalne
vlasti a, ponekad, su jednostavno u pitanju samo stečene navike. Generalno gledano,
NVO ipak smatraju da je nova vlast, i to na svim nivoima, mnogo otvorenija i
spremnija na saradnju sa NVO-ima. Međutim, ti kontakti su za sada ipak više lični nego
institucionalni.

Rezultati istraživanja su potvrdili hipotezu da NVO u Srbiji imaju potencijale da

postanu ključni akteri u stvaranju pravednijih i ravnopravnijih društvenih odnosa.
Glavna snaga NVO-a u Srbiji leži u njihovoj fleksibilnosti, sposobnosti da maksimalno
iskoriste tehnička sredsta kojima raspolažu, rastućoj solidarnosti između NVO-a,
zajedničkim vrednostima, kao i solidnom korišćenju i brzom prilagođavanju novim
znanjima i veštinama.

Istraživanje takođe otkriva i neke bitne slabosti NVO-a koje treba prevazići kako bi
treći sektor mogao da razvije svoj pun potencijal. Reč je o sledećim slabostima:
nedostatak definisane baze; odgovornost ka »poveriocima« (mimo donatora); isuviše
velika fokusiranost ka tradicionalnoj »ekspertizi«, a premala ka »amaterskom i
dobrovoljnom« javnom radu; povremeno, umesto plansko i organizovano uključivanje
volontera; nedostatak strateškog planiranja; neujednačena veština upravljanja;
nedostatak monitoringa i evaluacije i slabo razvijene upravljačke strukture u NVO-ima.

Treći sektor može povećati svoj uticaj na sledeće načine: sticanjem većeg znanja o
institucijama; kreiranjem vertikalnih i regionalnih veza između NVO-a; kroz pomoć
nezavisnom istraživanju trećeg sektora; razmenom najboljih praksi i iskustava;
intenzivnijim konsultacijama između NVO-a koje nadilaze nivo projekata;

94
raznorodnošću izvora finansiranja kako bi se smanjila zavisnost od spoljnih (tj.
inostranih) donacija.

NVO sektor u Srbiji čine najrazličitije organizacije. Pokušaji da se formuliše jedna

striktna klasifikacija su možda još preuranjeni ili ne odražavaju realnost rada NVO-a.
Međunarodne klasifikacione šeme zahtevaju znatna prilagođavanja pre nego što bi se
mogle primeniti na savremenu NVO scenu u Srbiji. Glavna teškoća u klasifikovanju
NVO-a u Srbiji leži u činjenici da one još uvek nisu jasno profilisane. Prema misijama
koje su navele NVO koje su učestvovale u istraživanju, preovlađuju tri široke oblasti:
razvoj civilnog društva, obezbeđivanje alternativnih ili dodatnih socijalnih usluga i
zaštita životne sredine.

Prema budžetima koje su imale u 2000. godinu, NVO u Srbiji se mogu podeliti na tri
grupe:

1) Ekspertske grupe (think tanks) i organizacije za pružanje pomoći koje su

najmanje zastupljene u ukupnom broju NVO-a, ali raspolažu najvećim delom
ukupnih sredstava namenjenih NVO-ima. Iako su one uglavnom fokusirane na
političke analize i analize sektora (ekonomske, društvene, političke...), zatim na
treninge, konsultantske usluge i druge u javnosti vidljivije aktivnosti, ove NVO
su često i direktno operativne. One su uglavnom skoncentrisane u većim
gradovima, naročito u Beogradu i u Vojvodini, a neke imaju svoje kancelarije i u
drugim gradovima. Većina građana, koji nisu dovoljno upoznati sa trećim
sektorom, termin »NVO« poistovećuje upravo sa ovom grupom NVO-a.
2) Srednje razvijene NVO koje imaju godišnji budžet 10,000 – 100,000 DM. Ove
organizacije često imaju manje upadljivu oblast ekspertize i u mnogome se
među sobom razlikuju po broju projekata i tipovima aktivnosti koje sprovode.
Njihovi aktivisti su prošli nekakav bazični trening i imaju iskustva u pisanju
predloga projekta i drugih zanatskih poslova u NVO-a. Ova grupa NVO-a
okuplja organizacije koje su radile sa različitim donatorima i obično imaju
dobre odnose sa drugim NVO-a iz slične geografske i/ili programske oblasti. I
ova grupa organizacija je skoncentrisana uglavnom u urbanim oblastima.
3) Najbrojniju grupu organizacija čine »mini organizacije« sa stanovišta vrednosti
njihovih programa, broja članova, aktivista i volontera, kao i tehničkog i
ukupnog organizacionog razvoja. Sve ove manjkavosti, one nadoknađuju
ogromnim entuzijazmom, aktivizmom, solidarnošću, fleksibilnošću i upornošću
svojih glavnih članova.

Kako je ova treća grupa NVO-a najzastupljenija u istraživanju, profil »prosečne«

NVO je napravljen tako da obuhvati one karakteristike koje su zajedničke većini
NVO u Srbiji (uglavnom iz treće grupe, ali ne samo njih). Ovako izgleda
»prosečna« NVO u Srbiji:
• registrovana je kod Saveznog ministrastva pravde;
• premda aktivisti generalno imaju zajedničku viziju, misija još uvek nije
jasno definisana, a organizacija još uvek nema izgrađen strateški plan;
• zbog čestih promena aktivnosti, što je rezultat promena u okruženju,
identitet NVO još uvek nije jasno vidljiv; njen fokus se kreće između
razvoja civilnog društva, pružanja usluga, zaštite životne sredine, omladine,
kulture i obrazovanja;
• nalazi se uglavnom u Beogradu ili Vojvodini, a vrlo retko u Sandžaku ili
severoistočnoj Srbiji;

95
 • ima glavnu grupu aktivista koje angažuje po projektu, dok se volonteri
angažuju povremeno i to uglavnom za kratkoročne poslove. Između dva
projekta, ovi glavni aktivisti rade kao volonteri. Organizacija nema stalno
zaposlene radnike sa punim radnom vremenom kojima plaća zdravstveno i
penziono osiguranje i neke druge beneficije pošto nema obezbeđena sigurna
sredstva;
• većina aktivista i volontera je formalno zaposlena u javnom sektoru. Među
njima ima nastavnika, advokata, ekonomista, novinara, pedagoga,
umetnika, inženjera i lekara. Obrazovni nivo aktivista u NVO je mnogo viši
u poređenju sa drugim sektorima, a daleko iznad obrazovnog proseka
stanovništva u Srbiji;
• polna struktura aktivista je prilično izbalansirana, a najveći broj njih je
između 30 i 50 godina starosti;
• s druge strane, većina članova upravnih odbora su muškarci;
• organizacija ili nema svoj vlastiti poslovni prostor ili ga rentira na mesečnoj
osnovi. U kancelariji postoji kompjuter, ali uglavnom ne i modem, štampač,
fax ili mašina za fotokopitanje. NVO nema kola, a za transport koristi
privatna vozila. Najzad, ima veoma skroman budžet za administraciju;
• ukupni budžet se uglavnom kreće u rasponu od 1,000 do 5,000 DM,
maksimum 10,000 DM. Najvažniji izvori finansiranja su fondacije i
međunarodne NVO, dok je udeo lokalnih sredstava vrlo skroman.
• realizuje jedan do tri projekta i to uglavnom samostalno, a ne u saradnji sa
drugim NVO-ima. Uprkos tome, ceni mreže i izražava želju da postane član
jedne ili više mreža;
• aktivisti komuniciraju neformalno i to na sastancima koji se zakazuju po
potrebi. Komunikacija sa građanima se obavlja uglavnom preko medija, a
sa korisnicima direktno;
• šira javnost malo zna za NVO, a građanima nije jasno šta ona predstavlja i
šta radi;
• aktivisti su pohađali seminare o razvoju civilnog društva, ljudskim pravima,
nenasilnom rešavanju sukoba i upravljanju i radu NVO-a, ali ipak osećaju
potrebu za dodatnim treningom i razvojem veština, naročito u oblastima
kao što su: procena potreba, pisanje predloga projekta, regrutovanje
volontera, timski rad, poslovni planovi, marketing i menadžment. Oni su
zainteresovani za strane jezike i kompjuterske tehnike, PR i odnose sa
medijima, zaštitu životne sredine i sve što ima veze sa razvojem civilnog
društva;
• u prošlosti nije imala mnogo kontakata sa vlastima (osim onih neželjenih),
ali sada započinje komunikaciju sa vlastima na svim nivoima.

Zaključci

Na samom kraju, NGO Policy Group se ponovo osvrnula na četiri ključna pitanja koja
su inspirisala ovo istraživanje:

1. Ako u Srbiji postoji veliki broj NVO, i ako su pojedine jake, da li to znači da
postoji efikasan Treći sektor ?
Treći sektor u Srbiji se sastoji od velikog broja «mini –NVO» i nekoliko velikih
organizacija koje imaju dominantan udeo u ukupnom budžetu i drugim resursima koji

96
su na raspolaganju NVO. Bez obzira na njihovu veličinu, velika većina NVO u Srbiji su
krhke u domenu organizacijskog razvoja, tako da je i sam treći sektor relativno
nerazvijen. Mreže NVO su do sada imale uspeha u kratkoročnim aktivnostima koje su
imale za cilj rešavanje jednog, jasno određenog problema. Istraživanje otkriva veliki
broj ohrabrujućih signala koji nam govore o tome da NVO preispituju svoju ulogu u
okviru trećeg sektora i društva uopšte, te da se ubrzano povećava broj organizacija koje
teže da poboljšaju odnose sa drugima i razvijaju partnerstva.

2. S obzirom na njihovu raznolikost i broj, kako NVO mogu postati društveni

partneri koji još više nego do sada preuzimaju inicijativu?

Povoljan pravni okvir je jedan od glavnih preduslova da NVO postanu društveni

partneri koji preuzimaju inicijativu. Međutim, pored novog zakona o NVO, neophodno
je da se izvrše izmene u fiskalnom i radnom zakonodavstvu. NVO u Srbiji su dokazale
svoju fleksibilnost, sposobnost da se prilagode izmenjenim okolnostima, kao i da se
suprotstave teškoćama i preprekama. Sve je više NVO koje nastoje da nađu saveznike u
okviru sektora ili u drugim sektorima. NVO su prevazišle početna rivalstva, sve više
rade zajedno i sve su uspešnije na polju razmene informacija. Daleko češće nego ranije,
NVO se sastaju i rade zajedno, ne čekajući da ih neko spolja organizuje ili okuplja. Još
uvek nedovoljno iskorišćena komparativna prednost trećeg sektora leži u njegovom
potencijalu da ojača svoju bazu čime će istovremeno ojačati i svoju legitimnost i
sposobnost da motiviše i mobiliše lokalnu zajednicu.

3. NVO u Srbiji su prihvaćene kao ključni promoteri demokratizacije društva. Da

li su same NVO demokratske organizacije?

Za sada su NVO pre svega odgovorne donatorima. Zahtevi za većom odgovornošću

prema «poveriocima» i društvu uopšte će rasti kako NVO budu diversifikovale izvore
finansiranja - kada deo sredstava za rad NVO bude poticao iz lokalne zajednice,
privatnih izvora i javnih tendera. Kada je u pitanju dobro upravljanje resursima
organizacije, NVO još uvek nisu izgradile odgovarajuće mehanizme. Najčešće nema ni
adekvatnih mehanizama za podelu vlasti među aktivistima, menadžmentom i upravnim
odborima, jer u velikom broju organizacija ove tri grupe čine jedni te isti ljudi. Kod
velikog broja NVO, komunikacija i svakodnevni rad počivaju na neformalnim
pravilima. Pojedinci i manje grupe ljudi koji su najaktivniji u organizaciji donose
većinu odluka, kako onih značajnih, tako i onih manje važnih. NVO u Srbiji planiraju i
razgovaraju o mogućim strategijama, ali se veoma mali broj organizacija upustilo u
proces strateškog planiranja.

4. Kako NVO vide skorašnje političke promene? Kako treba da se redefinišu

unutrašnje strukture i odnosi sa okruženjem u svetlu ovih promena?

Među NVO nije postignut konsenzus u odnosu na političke promene koje su se

dogodile u Srbiji. Ipak, većina NVO obuhvaćenih istraživanjem opažaju promene na
bolje, koje se uglavnom vide u većim slobodama i otvorenosti. NVO preispituju svoj
odnos sa državom ili preciznije, sada razmišljalju o uspostavljanju odnosa. Većina
organizacija je više zainteresovana za odnos sa lokalnim vlastima. Međutim, NVO neće
požuriti da sarađuju sa vlastima jer se brinu da će ih država kooptirati, njima je veoma
stalo do autonomije i ne žele da se odreknu svoje uloge psa –čuvara (watchdog). Stepen
razmene i saradnje između NVO i vlasti na svim nivoima varira od organizacije do
organizacije. Sve u svemu, postoji «rezervisani optimizam» kada su u pitanju odnosi
vlasti i NVO. Lokalne vlasti i NVO su već razmotrile različite modele za saradnju, ali

97
još uvek nisu našle onaj koji bi se sa jednakim ili sličnim uspehom mogao primenjivati
u različitim opštinama. Kvalitet odnosa i dalje zavisi od ličnih kontakata, poverenja i
stručnosti. Ako je cilj da se NVO uključe u saradnju sa vlastima na jedan suštinskiji i
sveobuhvatniji način, a posebno kada su u pitanju savezna i republička vlada, NVO tek
treba da ispitaju različite načine na koje bi mogle da artikulišu svoje glasove, brže i
efikasnije nego što im to omogućavaju nizovi pojedinačnih konsultacija sa vlastima.
Vlast, sa druge strane, treba da učini informacije dostupnijim za NVO na transparentan
način i pod jednakim uslovima. To podrazumeva i otvaranje javnih rasprava pre nego
što se donesu odluke i kreiraju politike koje se tiču oblasti kojima se bave NVO. Osim
toga, očekuju se javni konkursi kako u domenu pružanja usluga u socijalnom sektoru,
tako i za dodelu poslovnog prostora u vlasništvu države. Najzad, tu spadaju i
konsultacije sa NVO o ključnim pitanja o kojima organizacije imaju značajnog i
relevantnog iskustva kao što su, na primer: integracija i povratak izbeglica, obrazovanje
i prekvalifikacija, aktivno uključivanje marginalizovanih grupa u društvo i različite
inicijative vezane za razvoj lokalne zajednice.

***

U Srbiji, kao i u većini zemalja, treći sektor je potcenjen. Kada se imaju u vidu brojne
prepreke i ograničenja sa kojima se tokom poslednjih deset godina treći sektor hvatao u
koštac (pravni okvir u kome NVO funkcionišu još uvek je neregulisan, političko
okruženje nestabilno, budžeti većine NVO su oskudni), sve kritike blede pred
entuzijazmom i posvećenošću aktvista NVO koje su obuhvaćene ovim istraživanjem.
Kao što rezultati istraživanja jasno pokazuju, ima mnogo jakih argumenata koji
potkrepljuju tvrdnju da treći sektor u Srbiji ostvaruje ogromne rezultate u odnosu na
ono što je u njega uloženo.

NGO Policy Group smatra da će tokom sledećih tri do pet godina NVO u Srbiji imati
još značajniju ulogu nego do sada, a posebno u sledećim oblastima:

• Pružanje (dugoročnih) usluga u socijalnom sektoru;

• Decentralizacija;
• Pristupačnost informacija i pružanje alternativnih rešenja za probleme građana;
• Obrazovanje za demokratiju, prekvalifikacija i funkcionalno opismenjavanje;
• Uloga psa – čuvara (watchdog) u odnosu na druga dva sektora, tj, zaštita
interesa građana;
• Javno zagovaranje za pozitivne društvene promene i izmenu loših odluka vlade;
• Stvaranje saveza za razvoj lokalne zajednice.

Navodimo reči upozorenja jednog od učesnika regionalnih sastanaka NGO Policy

Group: «Mi smo već toliko navikli da samo kritikujemo svakoga da će nam biti
potrebno neko vreme da počnemo da radimo pozitivne stvari».

Kako bi se spremio za izazove koji pred njim stoje, treći sektor u Srbiji treba da se
usmeri na sledeće oblasti, u kojima je napredak moguć i poželjan, bez obzira na «modu
koju donatori stvaraju i prate»:

• Jačanje sopstvene baze i odgovornosti prema društvenim «poveriocima»;

• Angažovanje drugih sektora;

98
 • Mobilizacija lokalnih resursa;
• Istraživanje i inovacije;
• Ne - finansijska partnerstva;
• Planiranje usmereno na rezultate, a ne na donatore;
• Pričanje priče o svojoj NVO i trećem sektoru.

Nadamo se da će vlast ispuniti svoja obećanja, da će stvoriti povoljno okruženje i da će

se suzdržati od uplitanja u civilno društvo. Da bi period tranzicije u Srbiji prošao što
bezbolnije i za opšte dobro, potrebno je da sarađuju jedna odgovorna vlast, jak profitni
sektor i snažno civilno društvo.

99
 ORGANIZACIJSKI RAZVOJ
I DELOVANJE
NEVLADINIH ORGANIZACIJA
- razvoj infrastrukture, sloboda udruživanja i pravne obaveze organizacijsko delovanje -

100
prof. dr Miroslav Ružica

INFRASTRUKTURA - KLJUČ RAZVOJA TREĆEG SEKTORA

Kako se novi privatni i neprofitni sektor i stari vladin sektor udružuju u socijalnim
delatnostima? Ja bih danas govorio uopšteno o razvoju neprofitnog sektora u Istočnoj
Evropi na osnovu mog istraživanja o tome kako u stvarnosti taj novi welfare mix
funkcioniše.

Započeću s nekoliko opštih zapažanja. Kada je reč o socijalnoj transformaciji, razvoju

neprofitnog sektora u Centralnoj i Istočnoj Evropi, rekao bih da je, najopštije gledano,
tu posredi jedna uspešna priča - uspešno obavljen proces. To se može potkrepiti brojem
novih institucija i programa koji su doživeli bum u Istočnoj Evropi. Ako se pomerimo
dalje na istok, ili jugo-istok, situacija je drugačija, bilo da je reč o socijalnoj
transformaciji ili, pak, razvoju neprofitnog sektora.

Obnova trećeg sektora nije nekakva specifičnost Istočne Evrope. To je globalni trend
koji je prisutan u celom svetu, uključujući i razvijeni svet, zapadnu Evropu. Istočna
Evropa se, naravno, vrlo brzo uključila, zahvaljujući promeni koja se zbila 1989. i
docnije. U toj transformaciji je treći sektor imao važnu ulogu, predstavljajući njenu srž.
I izgleda da se, bar u centralnoj Evropi, ta prva faza u razvoju - faza ekspanzije, polako
završava, te da će sledeća faza biti posvećena konsolidaciji, tj. pokušaju da se sektor
izgradi iznutra, da se izgradi nova infrastruktura koja će dati obeležja sektora kao nečeg
organizovanog i strukturiranog. To sve ima neku svoju logiku, unutarnju regulaciju.
Upravo to je ono o čemu bih ja rado govorio ovde. Pokušaću i da obrazložim zašto
upotrebljavam izraz "treći sektor", a ne "nevladine organizacije".

Šta je treći sektor?

Ideja je, dakle, da govorim o nečemu što je strukturisano, što ima svoje institucije, a te
institucije imaju neku logiku saradnje, neku logiku prema kojoj funkcionišu zajedno.
Bez institucija i koordinacije je to, naravno, nemoguće. I zato ta nova faza, koja upravo
počinje (bar u Centralnoj Evropi) jeste faza izgradnje insitucija i ijihove koordinacije.
Mnogi će, možda, prigovoriti: Zar nije glavna karakteristika nevladinih organizacija
upravo njihova spontanost? Da, naravno, ali bez koordinacije i institucija to je sve
haotično i ne vodi rezultatima. ali, pre svega, nekoliko napomena o samom sektoru.

Kada kažem sektor, šta pod tim mislim? Kad god govorimo o organizacijama koje vi
predstavljate, ovde uvek govorimo o tome da one jesu formalno organizovane, dakle, u
najmanju ruku parcijalno su regulisane. One su nešto drukčije od države u anglo-
saksonskom smislu, gde država nema direktnu koordinacionu ulogu, pa direktno ne
oblikuje njihov sadržaj. One su neprofitno orijentisane - jesu komercijalne, ali ne
distribuiraju profit, dobit svojim članovima. One, dakle, to reinvestiraju u svoje
osnovne delatnosti, pa su samoupravne po svojoj logici. Bar delimično, one moraju da
se zasnivaju na dobrovoljnom radu, na ljudima koji to čine na neplaćenoj osnovi i da
ostvaruju, obezbeđuju neko javno dobro. One, dakle, rade u korist trećih lica. U tom
smislu one jesu organizovane i institucionalizovane, pa se može reći da predstavljaju
sektor, ukoliko imaju svoju infrastukturu. U tom smislu postoji izvesna saglasnost, bar
kad je reč o Centralnoj i Istočnoj Evropi, da se sve to naziva trećim sektorom. To nije ni
državni, ni komercijalni sektor. One funkcionišu na osnovu drukčije logike.

101
Tradicijska osnova trećeg sektora

Šta se događalo u proteklih desetak godina? To je ta brojčana, numerička ekspanzija.

Danas u mađarskoj ili Poljskoj ima pedesetak hiljada ovih organizacija koje su se
stvarale u svim različitim dimenzijama društva, uključujući i one dimenzije unutar kojih
se pružaju određene usluge. Naravno, i članstvo je postalo izuzetno brojno, u nekim
zemljama se radi o milionima ljudi. Pri tom, 1989. godine nije nulta godina.

Treći sektor je, dakako, postojao i ranije, naročito u zemljama koje su imale liberalnije
komunističke režime, tako da su neki vitalni elementi - kao što su, na primer, fondacije
- osnivane i pre kraha komunizma. Izgleda da je glavna motivacija u Mađarskoj i
Poljskoj bila da se nekako zainteresuje međunarodna zajednica da investira novac,
uključujući i emigrante. U tom pogledu zanimljiva je istorija zakonodavstva. Možemo
reći da su, nakon pada komunizma, ta prva zakonodavstva (pre svega u Poljskoj i
Mađarskoj) bila izuzetno liberalna. Na žalost, nije tako bilo u celoj istočnoj Evropi - u
Hrvatskoj, Rumuniji, Bugarskoj, Slovačkoj i ovde, gde režimi nisu bili voljni da
dozvole sasvim slobodno formiranje ovih organizacija. Na razne načine oni su
opstruirali stvaranje novog zakonodavstva ili zaoštravali uslove pod kojima se neka
organizacija može osnivati i funkcionisati kao agencija trećeg sektora. Kao što znate,
mnoge novije organizacije, stvorene nakon 1989. godine, nazivane su alternativom. One
nisu bile samo u opoziciji postojećim netransformisanim agencijama trećeg sektora,
nego i neka vrsta političke opozicije na jugoistoku i u Istočnoj Evropi.

Kad govorimo o zakonodavstvu, tu imamo u vidu jednu permanentnu promenu,

izgrađivanje, menjanje ili restriktivno izgrađivanje zakonodavstva. Bilo gde u Istočnoj
Evropi videćete gotovo jednake primedbe na postojeće zakonodavstvo. Čućete da, u
suštini, pozitivno zakonodavstvo tu i ne postoji ili je neadekvatno. Analizirao sam šta
to, zapravo, podrazumeva. Dosta sam se suprotstavljao raznim ljudima koji su to tako
opisivali. Moje je mišljenje da bazično zakonodavstvo postoji, ali postoje i neki drugi
problemi. Ono što ne postoji, ili nije dovoljno razvijeno, je samoregulativa - tj. kako se
iznutra institucionalizuje treći sektor.

Nedostaje, zatim etički kodeks, razna pravila i obrasci, razni drugi zakoni koji bi
omogućili da se treći sektor pojavljuje kao partner. Osnovno zakonodavstvo postoji, ali
ne postoje izmene u ključnim društvenim delatnostima na osnovu kojih bi privatni
komercijalni sektor i treći sektor mogli da se prijavljuju kao partneri. Nedostaju potom
kriterijumi. U vezi s tim je, svakako, pitanje infrastrukture. Infrastruktura daje identitet
sektoru - institucije čine sektor mobilnim, aktivnim, koordinisanim. To su obrazovne
institucije i programi kao, na primer, Centar za razvoj neprofitnog sektora koji
obezbeđuje informacije i posreduje između inostranstva i ove zemlje. Tu su, zatim,
razne krovne vertikalne i horizontalne organizacije koje ujedinjuju razne grupacije po
istoj liniji: vertikalno - u savez organizacija na federalnom ili lokalnom planu, ili
horizontalno - različite zajedničke aktivnosti.

Nedostaje, međutim, advocacy role - političko delovanje. Da bi se politički delovalo, ne

može se ići fragmentarno, kad ste razbijeni na male organizacije, kad ovlašćujete svoje
predstavnike da deluju na političkom planu. Dilema - da li politika ili ne, prisutna je u
celoj Istočnoj Evropi, ali ta dilema je pomalo veštačka. Svaka naša delatnost je, u
suštini, politički akt. Kad se borimo da imamo zakon o neprofitnom sektoru - i to je
politički akt. Druga stvar je boriti se za vlast, ali boriti se za vlast je, možda, legitimno
pitanje u specifičnim političkim okolnostima, kao npr. u Belorusiji ili, možda, u ovoj

102
državi kada ne postoje druge legitimne forme političkog uticaja. Onda je moguće da su
te granice između političkog delovanja u užem smislu i političkog delovanja u širem
smislu vrlo nejasne.

Nekoliko načina za razvoj infrastrukture

Ukratko, ja smatram da je infrastruktura ključna za razvoj trećeg sektora, i to, izgleda,

pre svega u ovoj zemlji. Tu, pre svega, mislim na fondacije. Mislim da ste dosta
zanemarili te institucije, a one su ključne za razvoj trećeg sektora, jer one će se
osamostaliti od države, one će akumulisati količinu novca i sredstava kako bi bile
nezavisne i poduprle treći sektor u svakoj sredini. Naravno, oko toga postoje vrlo velike
dileme i problemi. Nema dovoljno akumulacije na našim prostorima i zato treći sektor
zavisi od inostranstva, od velikih međunarodnih korporacija i inostranih vlada koje, pre
svega, izdržavaju fondacije. Kad govorimo o fondacijama u Centralnoj i Istočnoj
Evropi, onda ne mislimo na klasične fondacije, jer one nemaju svojih sredstava. One
dobijaju sredstva od nekog kako bi ih distribuirale nekom trećem. Sad je ključno pitanje
kako dakle obezbediti da te fondacije budu samostalne i lokalno finansirane. Tu postoje
razne ideje. Mislim da se u Mađarskoj i Češkoj u tom smislu čine nekakvi napori kako
bi se privatizacija privrede i sredstava koja se dobijaju od privrede, delom usmerila na
stvaranje zadužbina koje će se finansirati od kamata i osnovnog kapitala, pa će biti
nezavisne i, kao takve, finansirati organizacije trećeg sektora. To je jedan od načina.

Drugi način je da se treći sektor razvije tako što će, kroz radikalnu privatizaciju
društvenih delatnosti (zdravstva, socijalne zaštite, obrazovanja), jedan deo imovine,
zgrada i institucija biti dat privatnicima, odnosno neprofitnim organizacijama i trećem
sektoru na upravljanje. Tako se stvara jedna osnova koja omogućuje da treći sektor
postaje snažna institucija. Izgleda da je čitava reforma socijalno-političkih programa u
Poljskoj i Mađarskoj zasnovana na toj ideji da se razgradi stari sistem socijalne politike
- penzioni fond i zdravstvo, te da se oni kroz privatizaciju učine dostupnim privatnom
sektoru, a s druge strane, u manjem obliku, i neprofitnom sektoru.

Postoje, zatim, i neke druge ideje na zapadu. Kao što znate, Amerika i Evropska Unija
se polako povlače iz Centralne i Istočne Evrope u pogledu finansiranja fondacija i
institucija i sad se postavlja pitanje održivosti sitema i infrastrukture. Ideja je da se
stvori jedan veliki fond iz koga bi se potom stvarale fondacije i zadužbine koje bi
nastavile samostalno da postoje neko vreme dok ta sredstva postoje i održavaju treći
sektor, tj. dok se on potpuno lokalno ne osamostali. Naravno, ova nejasna i
komplikovana situacija dovela je i do problema druge vrste. Kao što i sami znate, to je
problem javnog imidža trećeg sektora koji je delom zasnovan na medijskoj
demonizaciji, jer su se desile mnoge prevare i skandali kad su sredstva koja su išla kroz
fondacije privatizovana na razne načine. Mnoge javne institucije su pravile fondacije
samo zato da sačuvaju svoju imovinu ili budu neka vrsta sinekure za šefove koji su
gubili svoju moć. Ili bi, opet, bivša vlast tražila načina da preživi finansijski, pa je onda
stvarala fondacije. Taj imidž koji je stvoren o fondacijama uticao je na njihov razvoj i
razvoj trećeg sektora, tako da je potrebna neka vrsta ozdravljenja trećeg sektora, ne
samo kroz izgradnju infrastrukture, već, pre svega, kroz samoregulacije, kroz etički
kodeks koji bi onemogućio praksu koja je bila uobičajena proteklih godina.

Struktura trećeg sektora

Da rezimiram. Insistirao bih na tome da je infrastruktura u ovome najvažnija. Ona,

naravno, podrazumeva i zakonodavstvo, ali prvenstveno zakonodavstvo u delatnostima,

103
u velikim sistemima koji će omogućiti da treći sektor i njegove organizacije postanu
ravnopravni učesnici, da pružaju usluge, da budu kompenzirane, da naplaćuju svoje
usluge, a to se sad ne može zbog tih sistemskih okolnosti.

Naravno, kad govorimo o toj institucionalnoj strukturi unutar sektora onda se ključne
fondacije, i to naročito community foundations, male fondacije unutar zajednica. Puno
ljudi rado daje svoju imovinu, ali ne zna kako to da uradi. Bio sam svedok kada su dve
starije osobe došle u Patrijaršiju nudeći svoje zgrade Patrijaršiji. Ljudi su se tamo našli
u čudu ne znajući šta da rade s tim sredstvima. To je upravo zadatak tih malih fondacija
koje pomažu ljudima da ta sredstva ulože, ili objasne kako da se to čini, ili sakupe
sredstva lokalne zajednice i onda ih distribuiraju u skladu s programom zajednice.

Ono što se takođe zove infrastruktura je istraživački rad. Cela izgradnja trećeg sektora
se zasniva na američkom modelu. Mi smo zaboravili da tu imamo i svoju tradiciju, mi
je ne istražujemo. Ono što rade istraživači je u skladu s očekivanjima ljudi sa zapada u
pogledu para koje sa zapada dolaze. Mi, dakle, ne istražujemo našu prošlost. Slučajno
sam, čeprkajući po istoriji Srpske pravoslavne crkve, zaključio da su zadužbine naša
tradicija. Bilo je toliko zadužbina i fondacija koje su imale svoju tradiciju, svoja
sredstva i svoju funkciju, ali su, naravno, u vreme komunizma rasturene. Istraživačka
zajednica, obrazovanje na univerzitetskom nivou je, dakle, takođe infrastruktura kakva
se polako oblikuje u Mađarskoj i Poljskoj, ali, na žalost, ne i na jugoistoku Evrope.

Ukratko, na osnovu mog istraživanja o tome šta se to zaista menja, da li postoji taj
welfare mix ili ne, na osnovu iskustava šest zemalja istočne Evrope (Poljska, Mađarska,
Rumunija, Poljska, Hrvatska, Srbija) došao sam do nekoliko zaključaka koje bih ovde
želeo da vam saopštim.

Izgleda da kad je u pitanju usluga, kad su u pitanju ustanove koje pružaju usluge, treći
sektor se u čitavoj Centralnoj i istočnoj Evropi pojavljuje kao inovator, kao sektor koji
pruža nove ideje, nove tipove ustanova, usluga. Terapija je nešto što dolazi, pre svega,
kroz treći sektor, a ne kroz tradicionalni, rigidni javni sektor. Dakle, on se ne pojavljuje
kao regularni proizvođač usluga, ili onaj koji nudi usluge, već, pre svega, kao inovator,
onaj koji pruža nove ideje i utiče na sve ostale činioce, uključujući i državu - javni
sektor da polako primenjuju te nove ideje. I to su, kako ih ja nazivam, više
demonstracioni projekti nego stvarno obezbeđenje usluga. Zašto treći sektor nije u
stanju da obezbeđuje usluge? Pre svega, zbog tih infrastrukturnih okolnosti, ali i zbog
svojih karakteristika. U stvarnosti, organizaciju trećeg sektora čini nekoliko ljudi u
iznajmljenom prostoru bez budžeta. Kako oni mogu da budu redovni proizvođači bilo
kakvih usluga? Dakle, to je interna granica.

Što se tiče uloge politike, treći sektor zaista stvara određenu klimu ili se bavi određenim
problemima. On nije toliko moćan da se nametne, ali, delujući kroz institucije sistema,
on daje neki novi ton, novi pristup. On, dakle, nema direktan politički uticaj.

Šta se zaista dešava s welfare mix? Da li se zaista, bar u nekim delatnostima, pojavljuje
kombinacija privatnog i neprofitnog sektora? Pojavljuje se, naročito u Mađarskoj i
Poljskoj, na lokalnom nivou i to je prvenstveno zasluga jake decentralizacije koja se
zbila u Mađarskoj i Poljskoj. Tamo su se lokalne zajednice našle pred novim zadatkom -
da obezbeđuju čitav niz usluga koje je ranije centralna vlada obezbeđivala. Zatim razni
praktični dogovori, ili nove institucije.

104
U Poljskoj, recimo, gradonačelnici velikih gradova imaju posebnog izvanredno
opunomoćenog agenta koji bazira svoju moć na gradonačlnikovoj i ima potpuno
odrešene ruke da uspostavlja kontakte i kriterijume, kao i saradnju s neprofitnim
sektorom. I onda se, naravno, grade novi standardi i izjednačuju se polazne pozicije
javnog, privatnog i neprofitnog sektora. Tada se, dakle, dotacije daju i neprofitnom i
privatnom sektoru, ili se prave ugovori sa profitnim i neprofitnim organizacijama da
obezbeđuju određene usluge. Ili se, pak, jednostavnim aktom davanja prostora u
vlasništvo, ili kroz kontrolu neprofitnog sektora, stvara polazna osnova za
funkcionisanje.

Glavna delatnost kroz koju se welfare mix stvara je diversifikacija izvora prihoda -
dakle, to više nije država, čak se pokazuje da država u Poljskoj direktnim učešćem
stvara samo 16-20% prihoda neprofitnog sektora, a u Mađarskoj čak i manje. upravo
zbog toga što se sada osamostaljuju fondovi osiguranja, državna lutrija, a pojavljuju se i
građani kao platiše, kao oni koji finansiraju te usluge. Sama ta diversifikacija prihoda
ukazuje na izgradnju trećeg sektora kao nezavisnog, jer se država samo u malom
procentu pojavljuje kao direktni finansijer institucija.

105
Magda Krzyzanowska – Mierzewska

SLOBODA UDRUŽIVANJA PO EVROPSKOJ KONVENCIJI

O LJUDSKIM PRAVIMA∗

Savet Evrope i ljudska prava

Savet Evrope 5.maja 1999. slavi svoj pedeseti rođendan. Osnovan od strane deset
država, on sada broji četrdeset državačlanica, uključujući skoro sve nove demokratije u
centralnoj i istočnoj Evropi (CIE). Država može postati član Saveta Evrope ako
prihvata principe vladavine prava i ako garantuje ljudska prava i osnovne slobode svim
ljudima pod svojom jurisdikcijom. Zaštita ljudskih prava je jedan od osnovnih ciljeva
Saveta Evrope. Najznačajnije i najpoznatije dostignuće Saveta Evrope u ovoj oblasti je
Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, (poznata kao
Evropska konvencija o ljudskim pravima), koja je stupila na snagu 1953. godine.
Ratifikacija ove Konvencije je suštinski politički zahtev za članstvo u Savetu.

Konvencija daje listu neotuđivih ljudskih prava i slododa, obavezuje države da ta prava
i slobode obezbede svima u okviru svoje jurisdikcije, i obezbeđuje međunarodni
mehanizam za superviziju i zaštitu ovih prava. Najznačajnija karakteristika ovog
mehanizma je da on omogućava podnošenje individualnih prijava koje može uložiti
"svaka osoba, ne-vladina organizacija, ili grupa osoba koje tvrde da su žrtva kršenja
prava navedenih u Konvenciji ili u protokolima uz nju, od strane države potpisnice".

Do 1.novembra 1998. ove prijave su bile razmatrane od strane sistema koji se sastojao
od Evropske komisije za ljudska prava, Evropskog suda za ljudska prava i Ministarskog
komiteta Saveta Evrope, koji su svi smešteni u Strazburu,u Francuskoj.

Stalno rastući broj prijava i zaostatak u rešavanju slučajeva iznetih pred strazburške
institucije koji je iz toga proizašao, zahtevali su reforme sistema u cilju ubrzanja i
pojednostavljivanja procesa, kako bi se on učinio prisatupačnim pojedincima. Plod ovih
reformi je Protokol br. 11 uz Konvenciju, koji je stupio na snagu 1. novembra 1998, i
koji je označio radikalno restruktuiranje sistema zaštite ljudskih prava na osnovu
Konvencije uoči pedesetog rođendana Saveta. Na osnovu odredbi Evropske konvencije,
onako kako je izmenjena ovim Protokolom, jedini organ je novi Evropski sud za ljudska
prava koji je sada direktno dostupan pojedincima i asocijacijama. On je u stalnom
zasedanju, bavi se svim preliminarnim fazama postupka, i donosi konačne presude koje
su obavezujuće za države. Postupci pred ovim Sudom su besplatni, a njegova pravila
postupka obezbeđuju sistem pravne pomoći u određenim slučajevima. Svrha sudskog
postupka je da se donese odluka o tome da li postupci javnih vlasti u individualnom
slučaju povređuju prava zagarantovana Konvencijom. Ako se utvrdi da je to slučaj,
može se dosuditi naknada.

Nevladine organizacije i Konvencija


Tekst je objavljen u časopisu o zakonodavstvu fondacija, udruženja i drugih neprofitnih organizacija,
SEAL - Social Economy and Law, Spring 1999, Vol 2, No. 1, European Foundation Centre, Brussels.
Za NVO, sistem koji ustanovljava Konvencija je koristan na taj način što im pruža
institucionalni legalni forum kompetentan da istraži tvrdnje o narušavanjima ljudskih
prava i da donese pravne odluke o tome da li je bilo kršenja tih prava od strane
nacionalnih vlasti. NVO mogu češće da budu u boljoj situaciji za iznošenje slučaja pred
Sud, pošto mogu da imaju na raspolaganju finansijska sredstva, pravnu veštinu i
energiju neophodnu za pravnu borbu, a što sve pojedincima može da nedostaje.
Međutim, individualne prijave mogu da podnesu samo osobe koje mogu tvrditi da su
žrtve kršenja prava kao posledice odluka ili ponašanja države. Prema tome, mehanizmi
koje pruža Konvencija ne mogu da se koriste za pritužbe u apstraktnim stvarima u
pogledu sadržaja određenih zakona, bez obzira na to koliko nespojivi sa ljudskim
pravima oni bili.

Praksa poslednjih godina je jasno pokazala da je javnost u centralnoj i istočnoj Evropi

vrlo svesna postojanja strazburškog sistema i da je spremna da ga koristi. Postoji rastući
broj postupaka protiv ovih zemalja u kojima su Komisija i Sud doneli odluke i presude.
Sa druge strane, samo mali broj slučajeva je pokrenut od strane NVO iz regiona.

Pravo na slobodu udruživanja je u Konvenciji garantovano u članu 11. Pred organe

predviđene Konvencijom relativno malo slučajeva je izneto po osnovu ovog člana u
poređenju sa slučajevima koji se tiču drugih prava i sloboda. Razlog za ovo može biti
taj što je sloboda udruživanja tako ukorenjen pojam u ustavima i ustavnoj praksi
uspostavljenih demokratija, da bi bilo relativno teško naći evropsku državu koja bi u
velikoj meri pribegla kršenju ovog prava. Ipak, ne treba izvoditi dalekosežne zaključke
iz malog broja slučajeva koji se tiču slobode udruživanja, pošto strazburške institucije
postupaju jedino na osnovu prijava koje dobiju, a nikada ne preduzimaju nikakvu akciju
ex officio.

Član 11: Pregled principa na osnovu precedentne prakse

Ovo što sledi je kratak pregled principa u vezi sa slobodom udruživanja koji se mogu
izvesti iz precedentne prakse organa ustanovljenih Konvencijom, sa izuzetkom pitanja
kaja se posebno odnose na sindikate.

Član 11. Evropske konvencije o ljudskim pravima štiti dve odvojene slobode, slobodu
mirnog okupljanja i slobodu udruživanja. Efektivno korišćenje ovih sloboda je od
presudnog značaja za slobodno izražavanje i za zaštitu grupa koje predstavljaju različite
interese, političke, socijalne, kulturne, i ekonomske prirode.

Sloboda udruživanja: osnovni parametri

Sloboda udruživanja je opšte pravo građana da se ujedine, bez mešanja od strane

države, u udruženja za postizanje određenih ciljeva. Međutim, to ne implicira i pravo na
postizanje traženog cilja. Posebno, u Konvenciji ne postoji pravo na obezbeđivanje
javnog finansiranja, bilo od strane lokalnih vlasti, bilo iz državnog budžeta. Ni
precedentna praksa na osnovu Konvencije ne bavi se takvim vitalnim pitanjima kakva
su oporezivanje ili finansijska regulativa, postojanje ili karakteristike neprofitnog
statusa, ili mogućnosti NVO da sprovode profitabilne aktivnosti. Sve u svemu, ni na
osnovu čega u članu 11. ne može se izvesti pravo NVO na bilo kakav poseban tretman
od strane države.

Osnovna obaveza države je da se uzdrži od ometanja kada ljudi žele da koriste svoju
slobodu udruživanja, kao i da se uzdrži od ometanja aktivnosti bilo kog ustanovljenog

107
udruženja. Ovde treba naglasiti da Konvencija garantuje, pre svega, prava pojedinaca
protiv ometanja od strane države pri korišćenju ovih prava.

Postoji bliska veza između slobode udruživanja i slobode izražavanja koja je zaštićena
članom 10. Konvencije. Zaštita mišljenja i sloboda da se ona izraze, jedan je od ciljeva
slobode okupljanja i udruživanja.

Svaka intervencija državnih organa u slobodu udruživanja, da bi bila u skladu sa

Konvencijom, mora da zadovolji test čiji su kriterijumi izneti u stavu 2. člana 11.
Naime, intervencija mora biti predviđena zakonom, težiti nekom od legitimnih ciljeva
nabrojanih u ovoj odredbi, i mora da bude "neophodna u demokratskom društvu".
Organi predviđeni Konvencijom odlučuju na osnovu posebnih okolnosti svakog slučaja
da li su zadovoljeni uslovi ovakve neophodnosti. Tom prilikom, oni utvrđuju da li je
intervencija bila srazmerna cilju kome su državni organi težili, i da li su razlozi na koje
su se oslanjali uopšte bili relevantni i dovoljni da opravdaju takvu intervenciju.

Obavezno udruživanje

Postoje dva komplementarna aspekta slobode udruživanja: pravo ne udružiti se i pravo

na udruživanje ili na pripadanje organizaciji. Član 11. se mora tumačiti tako da
obuhvata i negativno pravo na udruživanje. Ipak, ovaj aspekt je primenljiv jedino na
udruženja u punom značenju tog pojma. Na primer, obavezno članstvo u profesionalnim
organizacijama kojima pripadnici posebnih grupa profesionalaca moraju da plaćaju
članarinu, nespada u povrede člana 11. Konvencije, čak ni u slučaju kada takve
organizacije nisu politički neutralne. Sa druge strane, član 11. ne pruža zaštitu
udruženjima koja imaju karakteristike javnih institucija, koja su osnovana zakonom a ne
od strane pojedinaca, i koja obavljaju zakonsku dužnost predstavljanja pojedine
profesije. Klasifikovanje date grupe kao udruženja po domaćem pravu neće biti
odlučujuće za određivanje da li negativni aspekt slobode udruživanja treba da bude
primenjen na nju. Organi koje predviđa Konvencija su ti koji odlučuju da li pojedina
grupacija može biti smatrana udruženjem u striktnom smislu po Konvenciji, i da li stoga
može da uživa zaštitu na osnovu člana 11.

U više slučajeva je odlučeno da je obavezno članstvo u sindikatu nespojivo sa

slobodom odlučivanja. U slučaju koji se sada vodi pred Sudom u vezi sa obaveznim
članstvom zemljoposednika u lovačkom udruženju, Komisija je odlučila da zakonska
obaveza da se pripada udruženju i da se dozvoli udruženju da koristi nečiju imovinu u
svrhe koje taj duboko ne odobrava, protivreči slobodi garantovanoj članom 11. U
drugom slučaju, odlučeno je da koncentrisanje svih studenata jednog univerziteta u
jedno udruženje u interesu valjanog upravljanja univerzitetom, nije bilo bez osnova.

Prava koja nisu obuhvaćena

Član 11. ne garantuje pojedincima pravo da postanu članovi ni jednog posebnog

udruženja, niti da se nastavi njegovo ili njeno članstvo u bilo kom udruženju. U
korišćenju svojih prava, udruženje mora biti slobodno da odluči, u skladu sa svojim
pravilima, o pitanjima koja se tiču pristupanja ili isključivanja članova. Zaštita koju
pruža ova odredba je primarno protiv mešanja od strane države.

108
Pravo na udruživanje ne obuhvata pravo na udruživanje u cilju postizanja ciljeva koji
su, u svetlu zakona države, nelegalni. Međutim, ovo pravo treba tumačiti tako da
obuhvata pravo na zalaganje za promene u važećim zakonima, iako u praksi ponekad
može biti teško da se povuče linija između ovih aktivnosti.

Važno pitanje je takođe i da li postoji pravo na osnivanje udruženja? U principu,

prethodna kontrola od strane države u stvaranju udruženja, sama po sebi nije nespojiva
sa slobodom udruživanja. Nacionalni zakonodavni sistemi obezbeđuju udruženjima
različite procedure za sticanje neke vrste pravne sposobnosti. Na zakonodavnoj vlasti je
da odluči o proceduri. Iz člana 11. se ne može izvesti nikakvo pravo na postojanje
nezavisnog i nepristrasnog suda koji bi odlučivao o registraciji udruženja.

Odbijanje registracije

Više puta je odlučeno u precedentnoj praksi da odbijanje da se registruje udruženje ne

znači nužno ometanje prava njegovih članova po članu 11. Konvencije, ako je
udruženje i dalje slobodno da sprovodi svoje aktivnosti. Pitanje da li, upkos odbijanja
registracije, udruženje može da slobodno sprovodi svoje aktivnosti (uključujući na
primer potpisivanje ugovora i primanje donacija, što uobičajeno zahteva postojanje
pravne sposobnosti) mora biti procenjivano u svetlu konkretnih okolnosti slučaja. Pod
uslovom da postoje različite procedure za registraciju u domaćem pravnom sistemu a
takođe i različite posledice koje zakon povezuje sa odbijanjem određenih formi
registracije, ne mora uvek da bude jasno da bi takvo odbijanje bilo jednako ometanju
slobode udruživanja. U svakom slučaju, udruženje je to koje mora da dokaže da ga
odbijanje registracije onemogućava da vrši svoje funkcije.

Skorašnji razvoj precedentne prakse, međutim, izgleda da ide u pravcu shvatanja da

samo odbijanje da se registruje udruženje, bez odzira da li ono može da i dalje obavlja
svoje aktivnosti, predstavlja ometanje slobode udruživanja. "Pravo na osnivanje
udruženja je narazdvojiv deo prava utvrđenih u članu 11. ... Građanima treba da bude
omogućeno da osnivaju pravna lica u cilju kolektivnog delovanja u oblasti od
zajedničkog interesa, i to je jedan od najvažnijih aspekata prava na slobodu udruživanja,
bez koga bi to pravo bilo lišeno svakog smisla. Način na koji nacionalno zakonodavstvo
uređuje ovu slobodu i njen praktičan tretman od strane vlasti, pokazuje stanje
demokratije u određenoj državi. Naravno, države imaju pravo da se uvere da su cilj
udruženja i njegove aktivnosti u skladu sa pravilima postavljenim zakonodavstvom, ali
one to moraju da urade na način koji je kompatibilan sa njihovim obavezama na osnovu
Konvencije, i koji je predmet revizije od strane institucija ustanovljenih Konvencijom."

U skladu sa tim, izuzetci predviđeni članom 11. treba da budu strogo tumačeni; samo
ubedljivi i prisiljavajući razlozi mogu da opravdaju ograničavanja slobode udruživanja.
Pri određivanju da li postoji neophodnost u smislu člana 11, stav 2, države imaju
ograničeno polje diskrecionosti, koje ide ruku pod ruku sa rigoroznomsupervizijom od
strane Evrope, koja obuhvata i zakone i odluke kojima se primenjuje zakon, uključujući
i one donete od strane nezavisnih sudova.

Poništenje

Poništavanje udruženja pretstavlja drugi oblik kršenja ovog prava. U slučaju protiv
Turske, gde je politička partija bila poništena a njenim čelnicima zabranjeno da
zauzimaju slične položaje u nekoj drugoj partiji, Sud je odlučio da su političke partije
oblik udruženja od suštinskog značaja za pravilno funkcionisanje demokratije. Stoga, u

109
svetlu važnosti demokratije u sistemu Konvencije, ne može biti nikakve sumnje da
političke partije potpadaju pod oblast člana 11. Udruženje, uključujući i političku
partiju, ne može biti isključeno iz zaštite koju pruža Konvencija samo zbog toga što
državne vlasti smatraju da njegove aktivnosti podrivaju ustavnu strukturu države.
Činjenica da se određen politički program smatra nespojivim sa aktuelnim principima i
uređenjem države, ne čini taj politički program nespojivim sa pravilima demokratije.
Suština demokratije je dozvoliti različitim političkim programima da budu izloženi i
diskutovani, čak i onima koji dovode u pitanje način na koji je država trenutno
organizovana, pod uslovom da ne narušavaju samu demokratiju.

Državni činovnici i pravo na udruživanje

Ograničenja u korišćenju slobode udruživanja za različite kategorije državnih

činovnika, bila su predmet ispitivanja u brojnim slučajevima. Imajući u vidu teškoće da
se u praksi primeni ideja o politički neutralnoj državnoj službi u zemljama centralne i
istočne Evrope, zanimljivo je da je u jednom slučaju odlučeno da ograničenja koja je
engleski zakon nametnuo višim zvaničnicima državnih vlasti u pogledu zauzimanja
položaja u političkim partijama i aktivnog članstva u njima, ne predstavljaju kršenje
slobode izražavanja i udruživanja. Sud je odlučio da je u najboljem interesu lokalnih
birača da se zvaničnici koji imaju uticaj na svakodnevno upravljanje poslovima lokalne
samouprave ne angažuju u aktivnostima koje mogu da budu pogrešno interpretirane kao
aktivnosti koje taj proces ugrožavaju.

U drugom slučaju, podnosilac prijave iz Nemačke je bila otpuštena sa posla državnog

činovnika zbog svog upornog odbijanja da se isčlani iz Komunističke partije, iz razloga
što, po njenom ličnom mišljenju, članstvo u toj partiji nije nespojivo sa njenom
obavezom lojalnosti. Sud sada razmatra drugi slučaj, u kome je Komisija za ljudska
prava razmatrala žalbu pripadnika mađarske policije da zabrana partijskog udruživanja,
predviđena Ustavom, narušava njegovo pravo na slobodu udruživanja. Komisija je
navela da je svrha ove mere bila da se depolitizuje policija. Uzela je u obzir njenu ulogu
u skorašnjoj mađarskoj istoriji i odjek politički rukovođenih policijskih snaga na koje se
totalitarni režim decenijama oslanjao. Kao zaključak, nije utvrđeno nikakvo
narušavanje slobode udruživanja. Odluka u ovom slučaju biće doneta u maju 1999.

Zaključak

Pri procenjivanju precedentne prakse organa ustanovljenih Konvencijom, treba imati na

umu da, iako je njihov zadatak da razrade opšte principe kojima se rukovodi tumačenje
suštinskih odredbi Konvencije, njihova prvenstvena nadležnost je donošenje konkretnih
odluka u pojedinačnim, često vrlo specifičnim slučajevima. Stoga se samo do izvesne
mere može predvideti ishod određenog slučaja na bazi ranijih slučajeva. Isti prigovor
važi utoliko više u oblastima za koje je, kao kod člana 11. Konvencije, veća
verovatnoća da dotiču političku sferu određene države i da obuhvataju teme suštinske
za funkcionisanje demokratije. Stoga, u ovakvim slučajevima, lokalna razmatranja i
politička pozadina, uključujući političku tradiciju, bez sumnje će uticati na rasuđivanje
Suda. Slučajevi iz različitih zemalja, koji na prvi pogled mogu izgledati slični, mogu
biti odlučeni različito. Drugim rečima, ako izgleda da postoji povreda člana 11, vredi
izneti takav slučaj pred Sud, čak i ako ishod drugih sličnih slučajeva izgleda
obeshrabrujući. Svaki slučaj koji obuhvata odbijanje registracije nekog udruženja, ili

110
njegovo poništavanje, svakako opravdava podnošenje prijave, nakon što su iscrpljeni
raspoloživi domaći pravni lekovi.

Šta više, treba zapamtiti da je sistem trenutno u tranziciji. Sud koji je počeo da radi 1.
novembra 1998. je nov, što znači da priličan broj kamena temeljaca starije precedentne
prakse prethodnih institucija koje je predviđala Konvencija, može da postane zastareo i
da bude zamenjen novim principima. Pošto je Konvencija "živ instrument", kao što su i
Komisija i Sud više puta ponovili, ona mora biti tumačena u svetlu uslova sadašnjice.
Osim toga, sa ratifikacijom Konvencije od strane brojnih novih demokratija, Sud se
sada bavi društvenom realnošću koja je značajno drugačija od one koja je procenjivana
u starijoj precedentnoj praksi. Ovde takođe postoji nada da problemi sa kojima se NVO
u centralnoj i istočnoj Evropi danas bore, mogu u budućnosti da budu tretirani u
Sudskoj precedentnoj praksi na sasvim neočekivan i više "aktivistički" način.

Na nacionalnom nivou, nikada ne smeta pozvati se na precedentnu praksu institucija

Konvencije, direktno pred domaćim upravnim organima ili pred sudovima, ako ona
podržava pravna shvatanja izložena od strane organizacije koja pokušava da dobije
odluku u svoju korist. Istina je da ustavi zemalja centralne i istočne Evrope često ne
određuju precizno mesto međunarodnih ugovora u svojim pravnim poretcima. Ipak,
trend u razvoju ustavnog prava je jesno u pravcu priznavanja da domaći sudovi mogu
direktno da primene norme ovakvih ugovora. Odatle, u nekim situacijama, ovo može da
osnaži shvatanja NVO i da pretegne u korist odluke koja je tražena. Ako to ne bude
slučaj, može bar da pruži sudiji ili državnom zvaničniku materijal za razmišljanje i da
nju ili njega učini svesnim da su argumenti NVO međunarodno sankcionisani.
(Realistično govoreći, ovo pozivanje na Konvenciju može da bude kontraproduktivno
ako bi samo nerviralo dotičnog zvaničnika: "Šta god bi odlučili u Strazburgu, ovde sam
ja taj koji odlučuje!" Ovakve reakcije su se zaista dogodile u nekim slučjevima.)

Najzad, mora se imati u vidu da je Sud sudski organ, čija je funkcija da donosi sudske
odluke koje obavezuju države. Ispitivanje pojedinačnih slučajeva zahteva vreme, i nije
zadatak Suda da interveniše direktno kod državnih organa kako bi ih naveo da
preduzmu bilo kakve hitne određene korake ili mere, u zakonodavnoj, izvršnoj ili
sudskoj oblasti. Stoga se Sud ne može posmatrati kao forum za brzu političku
intervenciju. Ipak, on pruža koristan instrument za vršenje dugoročnog međunarodnog i
nacionalnog pritiska u pravcu pravnih i institucionalnih promena. On se može efikasno
iskoristiti za isticanje mana institucionalnih okvira za NVO u bilo kojoj zemlji članici
Saveta Evrope. Osim toga, iznošenje slučaja pred Sud, može se posmatrati kao moguće
sredstvo za postizanje pravnih i političkih promena, ako zakaže sve drugo na domaćem
nivou.

111
Živka Vasilevska

PRAVNI VODIČ ZA NEVLADINE ORGANIZACIJE20

OBAVEZE PREMA ZAKONIMA O UDRUŽIVANJU GRAĐANA

Pored uslova i postupka osnivanja i registracije nevladinih organizacija (tj. udruženja

građana) i uslova i postupka za prestanak istih, zakoni kojima su ova pitanja
regulisana21 predviđaju još neke obaveze registrovanih organizacija.

Tim zakonima predviđene su obaveze za obaveštavanje organa koji vodi registar o

određenim činjenicama i promenama, i to o:

1. učlanjivanju u međunarodnu organizaciju i nazivu te organizacije;

2. izmenama i dopunama statuta (dostavlja se tekst izmena i dopuna i zapisnik sa
sednice na kojoj su usvojene);
3. promenama ostalih činjenica koje se upisuju u registar (naziv22, sedište, adresa,
ciljevi, članstvo u međunarodnoj organizaciji, lice ovlašćeno da zastupa i
predstavlja organizaciju);
4. donošenju odluke o prestanku organizacije;
5. smanjenju broja članova ispod broja određenog za njeno osnivanje;
6. prestanku rada za vreme duže od godinu dana.

Organizacija koja je upisana u registar koji vodi Savezno ministarstvo pravde dužna je
da taj organ obavesti o činjenicama, odnosno promenama navedenim pod (1), (2) i (3) u
roku od 30 dana od dana nastanka tih činjenica, odnosno promena, a o onim navedenim
pod (4) i (5) u roku od 15 dana (činjenicu da je organizacija prestala sa radom za duže
od godinu dana utvrđuje nadležni organ).

Zakonom koji se primenjuje u Republici Srbiji predviđen je rok od 30 dana za

obaveštavanje o promenama činjenica koje se upisuju u registar i rok od 15 dana za
obaveštavanje o učlanjivanju u međunarodnu organizaciju i o razlozima za brisanje iz
registra (odluka organizacije, smanjenje broja članova i zabrana rada).

Crnogorskim zakonom je predviđen rok od 30 dana za obaveštavanje o svim

promenama činjenica koje se upisuju u registar.

20
Živka Vasilevska, "Pravni vodič za NVO", Centar za razvoj neprofitnog sektora, Beograd, 2000.
21
Zakon o udruživanju građana u udruženja, društvene organizacije i političke organizacije koji se
osnivaju za teritoriju SFRJ (“Službeni list SFRJ”, br. 42/90); Zakon o društvenim organizacijama i
udruženjima građana (“Službeni glasnik SRS”, br. 24/82, 17/84, 50/84, 45/85, 12/89 i “Službeni
glasnik RS”, br. 48/94); Zakon o nevladinim organizacijama (“Službeni list RCG”, br. 27/99).
22
U slučaju promene naziva organizacije obavezno treba izvršiti izmene statuta, s obzirom da se naziv
organizacije utvrđuje statutom. Izmenom treba obuhvatiti i sve odredbe u kojima se pominje naziv
organizacije.
DOKUMENTACIJA I ODLUČIVANJE U ORGANIZACIJI

Uredno čuvanje dokumentacije

Iako izgleda da se to podrazumeva, iskustvo pokazuje da je potrebno skrenuti pažnju na

važnost urednog čuvanja dokumentacije o upisu u registar i ostale dokumentacije
nastale u radu organizacije. To je, pre svega, potrebno zbog same organizacije i odnosa
u njoj. Naime, neophodno je da, u slučaju bilo kakve nejasnoće ili sumnje o, na primer,
ovlašćenju određenog organa organizacije ili proceduri za donošenje pojedinih odluka,
postoji autentični tekst važećeg statuta kojim su ta pitanja regulisana. Tako se, između
ostalog, mogu izbeći nepotrebne nesuglasice i sporovi unutar organizacije. Takođe je
važno da se uredno čuvaju tekstovi odluka koje donose organi organizacije, zapisnici sa
sednica kolektivnih organa, programi i izveštaji, prepiska i dr.23

Ipak, za slučaj potrebe korisno je znati da se spisi predmeta u vezi sa registracijom

organizacije trajno čuvaju kod organa nadležnog za upis u registar. Prema Zakonu o
opštem upravnom postupku24, stranke u postupku imaju pravo da razgledaju spise
predmeta i da o svom trošku prepišu, odnosno fotokopiraju potrebne spise (pod
nadzorom određenog službenog lica) kao i da se od tog organa može dobiti overena
kopija rešenja o upisu u registar. Stoga se, u slučaju gubitka ili oštećenja nekog od
dokumenata dostavljenih organu kod kog je organizacija upisana u registar ili rešenja o
upisu u registar, treba obratiti tom organu i, uz plaćanje propisane takse, pribaviti kopiju
tog dokumenta.

Odlučivanje u organizaciji

Takođe, uvek treba imati u vidu važnost poštovanja procedure prilikom odlučivanja u
organizaciji, a pre svega:

da odluku o određenom pitanju donosi onaj organ koji je, prema statutu, nadležan za
njeno donošenje, odnosno za odlučivanje o pitanjima na koja se ta odluka odnosi;
da način donošenja odluke, posebno kada istu donosi kolektivni organ, bude u skladu sa
odredbama statuta o načinu odlučivanja tog organa (sazivanje, predsedavanje sednicom,
kvorum potreban za punovažno odlučivanje, potrebna većina glasova za donošenje
odluke).25

Pod odlukom se ovde podrazumeva kako donošenje odluka o pojedinim konkretnim

pitanjima u radu organizacije (uključujući i odluke o izboru i razrešenju organa), tako i
odlučivanje o donošenju unutrašnjih normativnih akata kojima se regulišu pojedina
pitanja i uređuju odnosi unutar organizacije (o čemu će biti govora u posebnom
odeljku).

DONOŠENJE I IZMENA NORMATIVNIH AKATA NEVLADINE ORGANIZACIJE

23
U vezi sa ovim treba imati u vidu i to da organizacija može biti brisana iz registra ako se utvrdi da je
prestala sa radom za vreme duže od godinu dana, pa je postojanje uredne dokumentacije o radu važno i
zbog dokazivanja da je organizacija radila u tom periodu.
24
“Službeni list SRJ”, br. 33/97 (član 70).
25
Zbog toga je važno i uredno voditi zapisnike sa sednica kolektivnih organa, u kojima treba, pored
ostalog, obavezno navesti koliko ukupno članova ima dotični organ, koliko je bilo prisutnih na sednici i
koliko je glasalo za, odnosno protiv određene odluke.
Prilikom normiranja odnosa u organizaciji, a naročito prilikom izrade osnovnog
normativnog akta – statuta, treba učiniti napor da isti bude što kvalitetnije pripremljen
jer je to od bitnog značaja za njegovu primenu i, u krajnjoj liniji, za ostvarivanje ciljeva
zbog kojih je donet.

Stoga smatramo da je neophodno dati neka osnovna uputstva koja organizacijama mogu
da pomognu u izvršavanju ovog veoma složenog zadatka26.

Prilikom donošenja bilo kog normativnog akta treba obezbediti određene

pretpostavke27, od kojih su najvažnije sledeće:

Da akt bude donet od strane onog organa organizacije koji je ovlašćen za donošenje
takvog akta. Odredbe o nadležnosti za donošenje opštih akata organizacije, uključujući i
statut, sadržane su u njenom statutu (za donošenje prvog statuta organizacije zakonom
je utvrđena nadležnost osnivačke skupštine). Ukoliko ta nadležnost nije statutom
izričito utvrđena, uzima se da je za donošenje opšteg akta nadležan onaj organ koji je
nadležan i za donošenje statuta. U uvodnom delu akta obavezno se treba pozvati na
odredbe o nadležnosti za njegovo donošenje.
Da prilikom donošenja akta bude sprovedena odgovarajuća procedura za njegovo
donošenje. Proceduru donošenja normativnog akta čini skup propisanih radnji koje
moraju biti obavljene u toku celog postupka, od prve faze davanja predloga ili
inicijative za njegovo donošenje do poslednjih faza usvajanja. Greška u proceduri
donošenja dovodi u pitanje formalno-pravnu valjanost akta, a odredbe o njoj se obično
nalaze u statutu organizacije (ponekad su detaljnije razrađene u poslovnicima o radu
pojedinih organa).
Da normativni akt ima odgovarajući sadržaj, tj. da se njegovim odredbama regulišu sva
ona pitanja zbog čijeg se regulisanja on donosi (za statut organizacije to znači da
moraju da se obuhvate sva pitanja za koja je zakonom propisano da se regulišu
statutom), ali da se istim ne regulišu ona pitanja za koja donosilac nije nadležan. Pored
toga, važno je da sadržaj bude dat logičnim redosledom i da odredbe budu jasne i
neprotivrečne. Takođe treba voditi računa o jasnoći izražavanja, tako da sadržaj propisa
bude jasan svakome, da bi se izbegli mogući nesporazumi u njegovoj primeni.
Da se jasno odredi vremensko važenje normativnog akta, tako da bude jasno od kada
počinje njegova primena, odnosno od kada se pitanja koja se tim aktom regulišu
rešavaju na način koji je istim propisan (propis u kom nije označen početak važenja ne
može se primeniti). To se može učiniti na nekoliko načina (određivanjem datuma,
određivanjem da akt važi od dana donošenja ili nakon isteka određenog vremena od
dana donošenja, a ako za to postoje uslovi – od objavljivanja ili nakon isteka određenog
roka nakon objavljivanja). Pored toga, ako donošenjem jednog normativnog akta
prestaje da važi drugi akt kojim su bila regulisana ova pitanja, nužno je to jasno
označiti.

26
Izrada propisa se, inače, smatra jednim od najsloženijih poslova u pravnoj struci.
27
Prof. dr Ivo Borković: Postupak i tehnika izrade pravnih propisa, Informator, Zagreb, 1985. Prema
navedenom udžbeniku, kojim je obuhvaćena izrada propisa državnih organa i normativnih akata drugih
pravnih lica, kao objektivne pretpostavke za pravilno donošenje bilo kog pravnog propisa uzimaju se:
da je donosilac nadležan, da je sprovedena određena procedura donošenja, da propis ima odgovarajući
sadržaj i da je istom obezbeđeno vremensko i prostorno delovanje, a kao subjektivne pretpostavke čije
je postojanje nužno na strani redaktora pravnih propisa: opšte obrazovanje, poznavanje društveno-
političkog i pravnog sistema, poznavanje principa i načela za izradu pravnih propisa (znanje iz
nomotehnike) i sposobnost jezičkog izražavanja.

114
Uobičajeno je da jedan normativni akt sadrži: uvodni deo, naslov, centralni deo,
prelazne odredbe i završne odredbe.

U uvodnom delu (preambuli) treba označiti pravni osnov za donošenje odnosnog

normativnog akta i ko je i kada doneo taj akt.
Naslov – iz naslova treba da se vidi o kojoj je vrsti akta reč i karakter njegovog sadržaja
(za statut je dovoljno navesti da je reč o statutu određene organizacije).
Centralni deo normativnog akta, ili njegov sadržaj u užem smislu, najvažniji je deo
svakog propisa i on obuhvata celokupnu materiju zbog čijeg se regulisanja isti donosi.
On je obično podeljen na članove, koji mogu imati po jedan ili više stavova (u okviru
kojih mogu postojati tačke ili alineje), a duži i složeniji propisi mogu biti podeljeni na
delove, glave, odeljke i sl.
Prelazne odredbe regulišu rešavanje onih slučajeva i odnosa čije je rešavanje počelo po
odredbama ranijeg propisa a nije završeno do donošenja novog i one se mogu uneti u
normativni akt organizacije ako za tim postoji potreba.
Završne odredbe su obavezni sastavni deo svakog propisa, pa i normativnog akta NVO
i njima se reguliše kada taj propis stupa na snagu i kada počinje njegova primena
(moguće je da se ova dva momenta podudaraju ili da se razlikuju). Ako stupanjem na
snagu jednog akta prestaje da važi neki drugi akt kojim je bila regulisana ista materija,
to treba jasno označiti u završnim odredbama.

Na kraju, u vezi sa sadržajem normativnih akata NVO treba napomenuti da svi ostali
akti organizacije treba da budu u skladu sa statutom, da budu međusobno usaglašeni i,
naravno, da ne budu u suprotnosti sa važećim ustavima, zakonima i drugim propisima.

U toku rada organizacije može, iz različitih razloga, doći do potrebe da se izvrše

izmene ili dopune (ili izmene i dopune) pojedinih akata. Pored već navedenih pravila,
koja treba poštovati prilikom donošenja normativnih akata, pri izmenama i dopunama
normativnih akata treba imati u vidu i sledeće:

Izmena dela teksta pravnog propisa vrši se tako što se utvrđuje i izražava deo koji se
menja, s tim da se njegov sadržaj ne navodi, a zatim se daje sadržaj teksta kako
izmenjen glasi. Kod prve izmene navodi se puni naziv propisa, odnosno normativnog
akta koji se menja. Ako se, na primer, menja čitav jedan član ili stav u okviru člana,
onda to izgleda ovako:
U članu 8. Statuta Udruženja građana “Plavo nebo” stav 5. menja se i glasi:
“(navesti kako glasi novi tekst tog stava)”.

I kad je u jednom stavu potrebno promeniti samo jednu rečenicu, tehnički je lakše
izmenu izvršiti davanjem kompletnog novog teksta tog stava, iako se u novom (u
odnosu na stari tekst) menja samo jedan deo starog teksta.

Ako se pak menja samo jedna reč, broj i sl., onda je potrebno navesti raniji sadržaj i
način na koji je izmenjen. Na primer:
U članu 15. reč »okruglog« zamenjuje se rečju »ovalnog«.

Ako je usled izvršenih izmena deo sadržaja pravnog propisa postao bespredmetan, onda
se takav deo može brisati. Tada se, na primer, u izmenama navodi:
Član 3. briše se.
Ili naprimer:
U članu 10. stav 2. briše se, itd.

115
Dopune teksta pravnog propisa vrše se tako što se uz postojeći tekst na odgovarajućim
mestima unose potrebne dopune.

Ako se dodaje novi član, onda se, naprimer, navodi:

Iza člana 4. dodaje se novi član 4a. koji glasi:
“(navesti tekst novog člana)”.

Po pravilu, u takvim slučajevima novi član ne dobija numeraciju označenu većim

brojem (ne kaže se, dakle, iza člana 4. dodaje se novi član 5, jer bi se u tom slučaju
morala menjati numeracija svih članova do kraja teksta, već se novi član ubacuje
numeracijom koja ne traži dalje promene (unošenjem novog člana 4a iza člana 4, ostali
članovi zadržavaju postojeću numeraciju).

Kad se, zbog unete dopune, u okviru jednog člana povećava broj stavova toga člana,
onda to treba naznačiti. Na primer:
U članu 4. iza stava 3. dodaje se novi stav 4, koji glasi:
»(daje se sadržaj novog stava)«
Dosadašnji stav 4. postaje stav 5.

U praksi je uvek potrebno proceniti koliko široko izmene i dopune mogu ići, odnosno
da li je umesto velikog broja izmena i dopuna bolje doneti novi akt. Poznato je da veliki
broj izmena i dopuna jednog propisa otežava njegovu primenu, zbog čega se u
zakonodavnoj praksi ponekad u takvim slučajevima koristi tehnika izrade prečišćenog
teksta zakona. Međutim, za nevladine organizacije je preporučljivo da, kada imaju
nameru, odnosno potrebu da izvrše obimnije izmene normativnog akta, to urade
usvajanjem novog integralnog teksta tog akta (u kojem će neke odredbe ostati iste kao u
ranijem tekstu, a neke će biti izmenjene u odnosu na raniji tekst). Pri tome, naročito ako
je reč o donošenju novog statuta, treba voditi računa da se iz novog teksta ne izostavi
regulisanje nekog pitanja koje se, po zakonu, mora regulisati tim aktom.

OBAVEZE PREMA PROPISIMA O RADNIM ODNOSIMA

Nevladina organizacija koja ima zaposlene ili povremeno angažuje radnike za

obavljanje određenih poslova ima, prema propisima kojima su regulisani radni odnosi,
sva prava i obaveze kao i svaki drugi poslodavac. Naime, prema zakonima kojima su
regulisani radni odnosi28, poslodavac je svako domaće ili strano pravno i fizičko lice
koje ima zaposlene. To znači da se sve obaveze koje su zakonima i drugim propisima
(na primer, onima kojima su regulisani porezi i doprinosi) predviđene za poslodavca
odnose i na nevladinu organizaciju kao poslodavca. Naravno, lica koja su angažovana
za obavljanje tih poslova imaju takođe sva prava i obaveze predviđene tim propisima.

Angažovanje lica za obavljanje određenih poslova moguće je putem zasnivanja radnog

odnosa ili radom van radnog odnosa.

Radni odnos

Radni odnos je zakonom definisan kao odnos po osnovu rada između zaposlenog i
preduzeća, drugog pravnog ili fizičkog lica (tj. poslodavca), koji se zasniva ugovorom o
radu.
28
Zakon o osnovama radnih odnosa – "Službeni list SRJ", br. 29/96; Zakon o radnim odnosima –
"Službeni glasnik RS", br. 55/96.

116
Radna mesta i uslovi za rad na tim mestima (potrebne kvalifikacije, radno iskustvo i sl.)
utvrđuju se aktom poslodavca i prijavljuju se organizaciji nadležnoj za poslove
zapošljavanja, koja je dužna da iste oglasi. Međutim, radni odnos može da se zasnuje i
bez javnog oglašavanja, u slučajevima predviđenim zakonom (na primer, ako je
poslodavac stipendirao ili kreditirao neko lice za vreme školovanja, na osnovu
sporazuma o preuzimanju – uz saglasnost zaposlenog, zbog hitnosti posla – ali na
određeno vreme koje ne može biti duže od 90 dana, i dr.).

Radni odnos se zasniva ugovorom o radu, koji se zaključuje u pismenom obliku, pre
početka rada. Zakonom je propisan i sadržaj ugovora o radu. Ugovor mora da sadrži:
odredbe o danu početka rada, zaradi, uslovima rada, radnom mestu za koje se zasniva
radni odnos, mogućnosti raspoređivanja na drugo radno mesto u toku trajanja radnog
odnosa i o drugim pitanjima, obavezama i odgovornostima na radu i u vezi sa radom.
Zaposleni ostvaruju prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa danom početka
rada.

Osnovna prava iz radnog odnosa su sledeća: pravo na odgovarajuću zaradu, materijalno

obezbeđenje za vreme privremene nezaposlenosti, zaštitu na radu, zdravstvenu zaštitu i
druga prava u slučaju bolesti, smanjenja ili gubitka radne sposobnosti i starosti, kao i
prava na druge oblike zaštite u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom. Pored toga,
zaposlena žena ima pravo na posebnu zaštitu na radu za vreme trudnoće, porođaja i
materinstva, a zaposleni mlađi od 18 godina i zaposleni invalidi imaju pravo na posebnu
zaštitu na radu.

Svako rešenje o ostvarivanju prava, obaveza i odgovornosti dostavlja se zaposlenom u

pisanom obliku, sa obrazloženjem i poukom o pravnom leku. Zakonom je predviđeno i
pravo na pokretanje spora kod nadležnog suda radi zaštite prava radnika, kao i obaveza
poslodavca da izvrši pravosnažnu odluku suda donetu u tom postupku.

Poslodavac je takođe dužan da odmah prijavi zaposleno lice organizacijama nadležnim

za poslove zapošljavanja i penzijskog, invalidskog i zdravstvenog osiguranja, u skladu
sa zakonom.

Ugovor o radu ili drugi akt o zasnivanju radnog odnosa, odnosno drugi akt o radnom
angažovanju, kao i prijava na obavezno socijalno osiguranje moraju se čuvati u
poslovnim prostorijama poslodavca.

Zakonom je takođe propisano da zaposleni ima radnu knjižicu, koju izdaje nadležni
organ opštinske uprave. Radna knjižica je javna isprava, koju čuva poslodavac, a dužan
je da istu, uredno popunjenu, vrati zaposlenom na dan prestanka radnog odnosa.

U pogledu utvrđivanja dužine radnog vremena, rasporeda radnog vremena, odmora i

odsustava, kao i isplate zarada, naknada i drugih primanja, te prestanka radnog odnosa,
poslodavac je takođe dužan da poštuje odgovarajuće zakonske odredbe, a radnik ima
pravo na zaštitu od strane nadležne inspekcije, kao i na sudsku zaštitu. Pored toga, za
nepoštovanje većeg broja obaveza propisanih zakonima o radnim odnosima predviđena
je i prekršajna odgovornost.

Rad van radnog odnosa

117
Pored radnog odnosa, za obavljanje određenih poslova, za koje se ne zasniva radni
odnos, može se zaključiti ugovor sa određenim licem. Zakonom29 su regulisane sledeće
vrste ugovora: ugovor o volonterskom radu, ugovor o dopunskom radu, ugovor o
obavljanju određenih poslova van prostorija poslodavca, ugovor o delu, ugovor o
obavljanju privremenih i povremenih poslova preko omladinske i studentske zadruge.
Ovi načini angažovanja lica za obavljanje određenih poslova, po svojoj prirodi, mogu
da budu od većeg značaja za NVO zbog karaktera njihovog rada30.

Svi ovi ugovori zaključuju se u pisanom obliku i poslodavac je dužan da vodi

evidenciju o njima. Lice sa kojim je zaključen neki od ovih ugovora ima pravo na
osiguranje za slučaj povrede na radu i profesionalnog oboljenja, a oni koji obavljaju
privremene i povremene poslove ili poslove van prostorija poslodavca – još i pravo na
penzijsko-invalidsko i zdravstveno osiguranje.

Volonterski rad – poslodavac može da zaključi ugovor o volonterskom radu sa

nezaposlenim licem, radi obavljanja pripravničkog staža i polaganja stručnog ispita, kad
je to zakonom predviđeno kao poseban uslov za samostalan rad, ili sa licem koje želi da
se stručno usavrši i stekne posebna znanja i sposobnosti za rad u svojoj struci, odnosno
da obavi specijalizaciju za vreme utvrđeno programom usavršavanja, odnosno
specijalizacije. Poslodavac može (ali ne mora) tom licu da obezbedi naknadu zarade i
druga prava.

Dopunski rad – za poslove za koje nije potrebno angažovanje lica sapunim radnim
vremenom, pod uslovom da se na raspisani oglas ne javi lice koje ispunjava uslove za
obavljanje tih poslova, poslodavac može da primi na rad lice koje radi kod drugog
poslodavca. Dopunski rad može da traje najviše do jedne trećine radnog vremena i za
ovakav rad je potrebna saglasnost nadležnog organa poslodavca kod koga zaposleni
radi puno radno vreme. Ako poslodavac primi lice na dopunski rad, dužan je da svakih
12 meseci raspisuje oglas – dok se ne javi lice koje ispunjava uslove za rad na tom
radnom mestu.

Privremeni i povremeni poslovi –za obavljanje privremenih i povremenih poslova koji

su iz njegove delatnosti, poslodavac može, da zaključi ugovor o obavljanju privremenih
i povremenih poslova. To su poslovi koji su po svojoj prirodi takvi da za njih nije
utvrđeno posebno radno mesto i koji traju najduže 90 radnih dana u kalendarskoj
godini.

Rad van prostorija poslodavca – poslodavac može da zaključi ugovor radi izrade
određenih predmeta i pružanja usluga van prostorija poslodavca, ako obavljanje tih
poslova ne zahteva radno mesto. Lice koje radi van prostorija poslodavca na izradi
predmeta, odnosno pružanju usluga (izrada predmeta domaće radinosti, skupljanje
sekundarnih sirovina, prodaja knjiga, brošura, novina, pružanje usluga na računaru),
može te poslove da obavlja lično ili sa članovima uže porodice (bračni drug i deca), a u
ime i za račun poslodavca.

Ugovor o delu – poslodavac može da zaključi ugovor o obavljanju poslova koji su van
njegove delatnosti, kao što je ugovor koji se zaključuje po propisima o autorskom
29
Čl. 129 – 135. Zakona o radnim odnosima Republike Srbije.
30
Na primer, rad na projektima koji traje samo izvesno vreme i stručnjaci određenog profila su potrebni
samo za to vreme, interes građana da volonterskim radom doprinesu ostvarivanju ciljeva organizacije,
obim posla za koji nije potreban radnik sa punim radnim vremenom, i slično.

118
pravu, ugovor koji ima za predmet samostalnu izradu ili opravku određene stvari ili
samostalno izvršenje određenog fizičkog ili intelektualnog posla.

Radno vreme, odmori i odsustva

Trajanje radnog vremena, njegov raspored u toku dana, nedelje i u okviru ukupnog
godišnjeg radnog vremena, uslovi za preraspodelu radnog vremena, pravo na dnevni,
nedeljni i godišnji odmor, kao i pravo na plaćeno i neplaćeno odsustvo, takođe su
regulisani zakonima. Ovde ukazujemo samo na osnovna zakonska rešenja koja setiču
ovih pitanja:

Puno radno vreme traje 40 časova u radnoj nedelji, s tim što zaposleni ima pravo na
odmor u toku dnevnog rada u trajanju od 30 minuta, koji se uračunava u radno vreme,
ali koji se ne može koristiti na početku i na kraju radnog vremena. Nedeljni odmor mora
da traje najmanje 24 časa neprekidno, a godišnji odmor najmanje 18 radnih dana.31 Pri
utvrđivanju dužine godišnjeg odmora radna nedelja se računa kao pet radnih dana.
Godišnji odmor se može koristiti i u dva dela (prvi deo u trajanju od najmanje 12 radnih
dana u toku kalendarske godine, a drugi deo najkasnije do 30. juna naredne godine).

Zaposleni ima pravo i na plaćeno odsustvo u slučajevima predviđenim zakonom

(stupanje u brak, selidba, porođaj člana uže porodice, smrt člana uže porodice i drugo),
na plaćeno odsustvo u dane određenih verskih praznika, a u određenim slučajevima i na
neplaćeno odsustvo, za vreme kojeg miruju njegova prava i obaveze iz radnog odnosa.

Zarade, naknade i druga primanja

Zaposleni ima pravo na zaradu koju ostvari na osnovu cene rada radnog mesta, radnog
učinka i vremena provedenog na radu, a koja se isplaćuje najmanje jedanput mesečno,
kao i na naknadu zarade za dane praznika u kojima ne radi, za vreme godišnjeg odmora,
plaćenog odsustva, vojne vežbe, odazivanja na poziv državnih organa i u drugim
slučajevima utvrđenim zakonom i kolektivnim ugovorom.

Zakonom je posebno propisana obaveza isplata garantovane neto zarade, u iznosu koji
utvrđuje Vlada Republike Srbije.

Pored zarade i naknada, zaposleni ima pravo i na druga primanja, kao što su primanja
za pokriće troškova godišnjeg odmora (regres), za ishranu u toku rada i prevoza za
dolazak i odlazak sa rada, dnevnica za službena putovanja u zemlji i inostranstvu, rada i
boravka na terenu (terenski dodatak), i dr.

Nadzor

Zakonima o radnim odnosima predviđena su i ovlašćenja određenih državnih organa za

nadzor nad njihovim sprovođenjem. Inspekcijski nadzor nad primenom saveznog
zakona o osnovama radnih odnosa vrši nadležni savezni organ. Nadzor nad primenom
republičkog zakona o radnim odnosima i drugih propisa o radnim odnosima i odredaba
kolektivnih ugovora, opštih akata i ugovora o radu, kojima se uređuju prava, obaveze i
31
Dužina godišnjeg odmora za svakog zaposlenog utvrđuje se tako što se zakonski minimum od 18
radnih dana uvećava za određeni broj radnih dana (propisan članom 54. republičkog zakona) po osnovu
doprinosa u radu, odnosno složenosti poslova, radnog mesta, uslova rada, radnog iskustva, invalidnosti,
kao i samohranim roditeljima i roditeljima sa više od troje dece do 14 godina života.

119
odgovornosti zaposlenih vrši republičko ministarstvo nadležno za poslove rada, preko
inspektora rada.

U vršenju inspekcijskog nadzora inspektor rada je ovlašćen da rešenjem naredi

poslodavcu, odnosno direktoru, da u određenom roku otkloni utvrđene nedostatke, a u
određenim slučajevima, ako poslodavac ne postupi po tom rešenju, i da mu zabrani rad
u trajanju do 30 dana, kao i da podnese zahtev za pokretanje prekršajnog postupka –
kad nađe da je povredom zakona ili drugih propisa kojima se uređuju radni odnosi
izvršen prekršaj.

Finansijsko poslovanje i računovodstvo

Kao i sva druga pravna lica, nevladine organizacije imaju obavezu da novčana sredstva
vode na računu kod Narodne banke Jugoslavije – Zavoda za obračun i plaćanje, i da
plaćanje vrše preko tog računa.32

Poslovni račun

Poslovni račun se otvara kod Narodne banke Jugoslavije – Zavoda za obračun i

plaćanje, nadležnog prema sedištu organizacije. Uz zahtev za otvaranje računa podnosi
se propisana dokumentacija, koja uključuje i rešenje o upisu u registar kod nadležnog
organa i obaveštenje nadležnog zavoda za statistiku o razvrstavanju podnosilaca
zahteva po delatnostima, overeni potpis ovlašćenog lica, dokaz o uplati propisane takse,
i dr. S obzirom da su dokumentacija i prilozi koji se uz nju dostavljaju propisani
podzakonskim aktima (koji su podložni češćim promenama), preporučljivo je da se o
tome potpuna informacija pribavi kod nadležne službe kod koje se otvara račun.

Preko poslovnog računa pravno lice prima novčana sredstva i vrši isplate svojih
obaveza, osim u određenim slučajevima kada se isplata može vršiti i u gotovom novcu.
Novac koji pravno lice primi u gotovini, po bilo kom osnovu, dužno je da istog ili
najkasnije narednog dana uplati na poslovni račun (nepoštovanje ove obaveze
predstavlja privredni prestup). Sve isplate se takođe vrše preko računa, i to ili
prenošenjem sredstava na račun pravnog ili fizičkog lica, ili podizanjem novca za
određenu isplatu – ako se isplata vrši fizičkom licu koje nije dužno da ima račun kod
Zavoda za obračun i plaćanje.

Isplata se može vršiti u gotovom novcu (koji se u tu svrhu podiže sa računa) samo za
namene propisane Odlukom o uslovima i načinu plaćanja gotovim novcem, i tu uz
podnošenje na uvid odgovarajuće dokumentacije. Novac se podiže podnošenjem
gotovinskog čeka, u kom se naznačuje svrha podizanja gotovog novca, kao i dokument
koji služi kao osnov za isplatu. U gotovom novcu fizičkim licima se mogu isplaćivati
zarade, odnosno plate zaposlenih i dodaci na zarade, naknade, isplate ostalih ličnih
primanja, isplate po osnovu ugovora o delu, ugovora o vršenju privremenih i
povremenih poslova, i dr. Za sve ove isplate postoje propisana dokumentacija i
obrasci.33

Računovodstvo

32
Zakon o platnom prometu ("Službeni list SRJ", br. 17/93, 61/95, 61/95).
33
Smatramo da bi davanje opširnijih uputstava o tehnici ovih isplata bilo suvišno, s obzirom da je reč o
poslovima za koje je potrebno angažovati stručno lice.

120
Obaveza vođenja računovodstva propisana je za sva pravna lica34, pa tako i za
nevladine organizacije. Način vođenja poslovnih knjiga i potrebni obrasci propisani su
zakonom i propisima donetim na osnovu tog zakona. One se moraju voditi tako da bude
moguća kontrola ispravnosti knjiženja, čuvanja i korišćenja podataka i sagledavanje
svih promena na računima glavne knjige i pomoćnih knjiga.

Samo vođenje poslovnih knjiga je posao za koji su potrebne određene stručne

kvalifikacije, zbog čega je propisano da poslovne knjige može voditi samo stručno lice
koje ima jedno od zakonom utvrđenih stručnih zvanja (računovođa, samostalni
računovođa ili ovlašćeni računovođa). Pravno lice svojim opštim aktom utvrđuje koje
od stručnih zvanja treba da ima lice odgovorno za vođenje poslovnih knjiga. Međutim,
nije obavezno da NVO ima zaposleno lice sa nekim od ovih zvanja, jer se vođenje
poslovnih knjiga može poveriti, na osnovu zaključenog ugovora, agenciji za vođenje
takvih knjiga. S obzirom na manji obim i složenost poslova računovodstva u NVO, ovo
je i najčešći način na koji se obezbeđuje izvršavanje ove zakonske obaveze.35

Devizno i spoljnotrgovinsko poslovanje

U određenim slučajevima, pre svega u vezi sa primanjem humanitarne i druge pomoći,

nevladina organizacija može doći u situaciju da se na njen rad primenjuju i propisi
kojim je regulisano devizno i spoljnotrgovinsko poslovanje, kao i carinski propisi.
Reč je o propisima kojima se uglavnom propisuju obaveze za preduzeća i druge
privredne subjekte, ali koji regulišu i određene situacije u kojima mogu da se nađu
NVO kao pravna lica.

Tako, prema Zakonu o spoljnotrgovinskom poslovanju36 pravno lice može uvoziti i

izvoziti robu i usluge bez naplate protivvrednosti, između ostalog, ako šalje ili prima
robu u humanitarne, naučno-prosvetne, kulturne, zdravstvene, socijalne i druge svrhe,
ako šalje ili prima robu kao pomoć radi otklanjanja posledica elemetarnih nepogoda,
ekoloških udesa i drugih oblika više sile, odnosno kada postoji uzajamnost sa
odnosnom zemljom ili ako je to predviđeno međunarodnim ugovorom. Pravna i fizička
lica mogu slati i primati robu, primati i pružati usluge u humanitarne, naučno-prosvetne,
kulturne, zdravstvene, ekološke, socijalne, verske i druge nekomercijalne svrhe.
Predstavništva stranih lica i druge strane organizacije u zemlji mogu uvoziti osnovna
sredstva i potrošnu robu koji su neophodni za njihov rad. Izvoz i uvoz, odnosno
primanje i slanje robe i primanje i pružanje usluga za navedene svrhe vrši se slobodno.
Naravno, u svim ovim slučajevima podnosi se nadležnoj carinarnici odgovarajuća
dokumentacija i drugi potrebni dokazi.

Ako se humanitarna ili druga pomoć iz inostranstva prima u stranoj valuti, postupanje
sa stranim efektivnim novcem regulisano je Zakonom o deviznom poslovanju37. Prema
tom zakonu, devize se koriste za plaćanje u inostranstvu, a kupuju se i prodaju na
jedinstvenom deviznom tržištu. Primljene devize drže se na deviznom računu kod
banke ovlašćene za poslovanje sa inostranstvom ili se prodaju ovlašćenoj banci. Pravno
lice čije je sedište u inostranstvu može imati dinarski ili devizni nerezidentni račun u
Jugoslaviji.

Poreski propisi
34
Zakon o računovodstvu (“Službeni list SRJ”, br. 46/96 i 74/99).
35
Miloš Savić i Dragoljub Vulikić: Osnivanje i poslovanje humanitarnih organizacija u Republici
Srbiji, Materijal za savetovanje, januar 2000.
36
“Službeni list SRJ”, br. 46/92 ... 55/99.
37
“Službeni list SRJ”, br. 12/95, ... 44/99.

121
Za rad nevladinih organizacija od značaja su i poreski propisi, i to kako u vezi sa
određenim oslobađanjima od dažbina koja mogu da koriste same organizacije, tako i u
vezi sa poreskim olakšicama predviđenim za lica koja daju pomoć nevladinim
organizacijama. Pravo na korišćenje tih oslobađanja, odnosno olakšica, i uslovi pod
kojima mogu da se koriste, regulisani su poreskim propisima38. Ovi propisi su podložni
čestim promenama, pogotovu u pogledu uslova za korišćenje određenih olakšica. Stoga
se ovde ukazuje samo na mogućnost njihovog korišćenja u slučajevima davanja,
odnosno primanja humanitarnepomoći u robi, davanja novčanih sredstava na ime
donatorstva, izdataka za zdravstvene, kulturne, obrazovne, naučne, humanitarne i slične
namene – do određenog procenta od ukupnog prihoda preduzeća, oslobađanje građana
od poreza na primanja koja dobijaju u vidu pomoći, i sl. Takođe, treba znati da su
plaćanja poreza na dobit preduzeća oslobođene nedobitne organizacije čiji višak
prihoda nad rashodima u toku godine ne prelazi zakonom propisani iznos. Da li su u
svakom konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za korišćenje određenih fiskalnih
povlastica zavisi od propisa koji važe u momentu kada se one traže, zbog čega je važno
znati da one postoje i kod nadležnih organa proveriti da li se mogu koristiti u
određenom slučaju.

Na kraju, u vezi sa svim ovim pitanjima treba imati u vidu da je primena navedenih
propisa podložna kontroli od strane nadležnih državnih organa. Pravna lica su dužna da
omoguće ovlašćenim licima da izvrše tu kontrolu i da im stave na uvid odgovarajuću
dokumentaciju, kao i da daju potrebna objašnjenja o pojedinim pitanjima, po potrebi i u
pisanoj formi. Ako ovlašćeno lice koje vrši kontrolu privremeno oduzme određenu
dokumentaciju, dužan je da izda odgovarajuću potvrdu u kojoj će se precizno navesti
koja se dokumentacija oduzima. Na zapisnik o kontroli mogu se staviti primedbe, a
protiv rešenja kojim se nalaže otklanjanje nezakonitosti može se voditi upravni spor.
Ukoliko se u postupku kontrole utvrde radnje koje predstavljaju prekršaj, privredni
prestup ili krivično delo, nadležni organ je dužan da pokrene odgovarajući postupak
protiv NVO i/ili ovlašćenog lica u istoj.39

DRUGA PRAVILA OD ZNAČAJA ZA RAD ORGANIZACIJE

Pored obaveza propisanih zakonima, za dobar rad nevladinih organizacija od značaja su

i neka druga pravila koja imaju za cilj da osiguraju njihov integritet i transparentnost. U
literaturi se pravila koja obezbeđuju dobro funkcionisanje NVO obično dele na četiri
grupe:40

1. ona koja su obavezna po zakonu;

2. ona na koja obavezuje dobrovoljna regulativa koju uspostavljaju same
organizacije preko svojih mreža i drugih oblika udruživanja i saradnje;
3. ona koja nastaju kao posledica određenih zahteva donatora i drugih koji
podržavaju rad NVO (a uglavnom su rezultat ugovornih aranžmana);
4. ona koja su diskreciono pravo organizacija i predmet njihove unutrašnje
regulative.
38
Zakon o akcizama i porezu na promet (“Službeni glasnik RS”, br. 43/94, ... 54/99); Zakon o porezu
na dobit preduzeća (“Službeni glasnik RS”, br. 43/94, ... 54/99), Zakon o porezu na dohodak građana
(“Službeni glasnik RS”, br. 43/94, ... 54/99).
39
Videti: “Podsetnik o obavezama nevladinih organizacija”, Neprofitni sektor, Bilten Centra za razvoj
neprofitnog sektora, broj 10, Beograd, 2000.
40
Videti: “Integrity, Good Governance, and Transparency Rules for Self-Regulation”, by The
International Center for Not-for-Profit Law (ICNL), International Journal of Not-for-Profit Law, 1998.

122
O nekim zakonskim obavezama (prema zakonima kojima je regulisano udruživanje
građana, kao i prema drugim propisima) bilo je reči u prethodnim odeljcima. Neka
pravila za rad NVO, koja su u drugim državama regulisana zakonima koji se odnose na
nevladine organizacije, još nisu sadržana u domaćim propisima iz ove oblasti. Međutim,
karakter rada velikog broja domaćih organizacija, kao i nužnost saradnje sa stranim i
međunarodnim organizacijama i, posebno, potreba obezbeđivanja sredstava za
ostvarivanje ciljeva organizacija putem takve saradnje, traže poznavanje tih pravila i
njihovo poštovanje (i pre njihovog formalizovanja uključivanjem u sadržaj domaćih
propisa o NVO). Na taj način, između ostalog, u našoj situaciji postaje još značajniji
onaj aspekt civilnog sektora koji se odnosi na njegovu sposobnost da adekvatno
usmerava svoje aktivnosti dobrovoljnim merama samoograničavanja i nadzora.

Pravila koja se odnose na unutrašnje izveštavanje i nadzor

Naime, strogi unutrašnji zahtevi za izveštavanjem, dobrom strukturom upravljanja i

transprentnošću delovanja u odnosima sa građanima glavna su sredstva pomoću kojih
civilni sektor razvija i održava poverenje javnosti.

Zbog toga se u literaturi preporučuje da, svojom unutrašnjom regulativom, NVO

obezbede sledeća pravila koja se odnose na unutrašnje izveštavanje i nadzor:

najviši organ NVO (skupština članova ili upravni odbor) treba da ima obavezu da
razmatra i usvaja izveštaje o finansiranju i delovanju NVO;
neki od organa NVO (npr. nadzorni odbor) treba da ima odgovornost, a svaki član NVO
pravo da pregleda knjige i evidenciju organizacije;
NVO koja ima znatne aktivnosti ili imovinu obavezna je da svoje finansijske izveštaje
podvrgne kontroli od strane nezavisnog ovlašćenog računovođe.41

Ponašanje i obaveze rukovodstva i zaposlenih

U odnosu na ponašanje i obaveze rukovodstva i zaposlenih u NVO nužno je da se,

propisima i unutrašnjom regulativom, obezbedi poštovanje sledećih pravila:

1. članovi organa NVO i zaposleni imaju dužnost da budu lojalni organizaciji, da

svoje dužnosti prema organizaciji izvršavaju sa pažnjom i marljivošću i da
čuvaju poverljivost informacija o organizaciji koje nisu namenjene javnosti;
2. članovi organa NVO i zaposleni, po pravilu, ne bi trebalo da budu lično
odgovorni za dugove, ugovorne ili druge obaveze NVO, osim u određenim
slučajevima, kao na primer kada član organa garantuje za pozajmicu koju je
napravila organizacija, ili kada zakon, u određenim izuzetnim okolnostima, tako
propisuje;
3. službenici i članovi organa NVO dužni su da obezbede da organizacija deluje u
skladu sa zakonom, tj. da se u njenom radu poštuju svi propisi kojima je
regulisan rad NVO, kao i propisi kojima su regulisane pojedine delatnosti koje
ista obavlja (npr. dečja i socijalna zaštita, zdravstvena zaštita, izdavačka
delatnost, itd), kao i da organizaciji i/ili oštećenoj trećoj strani budu odgovorni
za zanemarivanje svojih obaveza koje je učinjeno namerno ili iz krajnje
nepažnje.

Pravila koja se odnose na zabranu konflikta interesa

41
Isto.

123
U svetu se poseban značaj pridaje pravilima koja se odnose na zabranu konflikta
interesa između NVO i članova organa upravljanja, odnosno zaposlenih u organizaciji.
Za razliku od domaćih propisa o NVO, većina savremenih propisa u drugim državama
sadrži pravila kojima je regulisano da članovi organa upravljanja i zaposleni u NVO
moraju da izbegavaju svaki aktuelni ili mogući sukob između ličnih ili poslovnih
interesa i interesa NVO. Poseban značaj se ovim pravilima pridaje odnosu u
organizacijama koje obavljaju delatnosti od šireg društvenog interesa (public benefit
organizations – PBO), s obzirom da te organizacije pretežno koriste sredstva od
donacija (kao i iz budžeta i drugih javnih fondova) i imaju određene poreske i druge
olakšice. Stoga se nevladinim organizacijama, a posebno organizacijama koje obavljaju
delatnosti od šireg društvenog interesa, preporučuje da usvoje stroga pravila o
izbegavanju konflikta interesa, koja, pre svega, podrazumevaju:

1. da sukob interesa postoji u svakom slučaju kad interes pojedinca jeste ili može
biti u suprotnosti sa interesima NVO;
2. da svako ko ima određena ovlašćenja ili dužnosti u NVO ili deluje u njeno ime
mora da obavesti organ upravljanja te NVO o mogućem sukobu interesa;
3. da svaka transakcija između NVO i pravnog lica sa kojim je u nekoj vezi ili
između NVO i članova organa upravljanja ili zaposlenih treba da bude
zabranjena, osim ako, nakon ispitivanja svih relevantnih okolnosti, odgovarajući
organ NVO utvrdi da je takva transakcija u njenom najboljem interesu i da se u
datim okolnostima ne bi mogla zaključiti sa drugim licem pod povoljnijim
uslovima.42

Zakoni nekih država još preciznije regulišu zabranu konflikta interesa, propisujući u
kojim slučajevima se ne mogu, bez posebno obrazložene odluke, zaključivati poslovi sa
određenim pravnim i fizičkim licima.43

Zabrana distribucije profita

Jedna od najvažnijih karakteristika koje razlikuju nevladine organizacije od nekih

drugih vrsta pravnih lica jeste njihov neprofitni karakter, koji se izražava kroz
opšteprihvaćeno pravilo zabrane distribucije profita i drugih ličnih povlastica. To
znači da nikakva zarada ili profit NVO ne sme da se distribuira kao takva bilo kom licu,
odnosno da postoje pravila koja zabranjuju i indirektnu, kao i direktnu distribuciju
profita, te distribuciju u toku rada ili prilikom prestanka organizacije.

Ovo pravilo ne isključuje mogućnost da se, članovi organa upravljanja, u slučajevima

kada se od njih zahteva da često prisustvuju sastancima i da posvete puno vremena
svojim obavezama u organizaciji, plati razumna kompenzacija za njihovo vreme, ako
takve isplate nisu zabranjene zakonom. Takođe, ovo pravilo ne isključuje prava

42
Model PBO Provisions, September 2000, Working Draft, International Center for Not-for-Profit-Law.
43
Tako, prema novom bugarskom zakonu o pravnim licima sa neprivrednim ciljem (od 6. 10. 2000.
godine), bez obrazložene odluke najvišeg organa upravljanja donete dvotrećinskom većinom glasova
svih članova, nije moguće raspolaganje sredstvima bez naknade u korist, niti zaključivanje ugovora sa:
licima koja su članovi drugih organa ili njihovi bračni drugovi, rođaci u pravoj liniji bez obzira na
stepen srodstva, ili u pobočnoj liniji zaključno do četvrtog stepena, ili po tazbini zaključno do drugog
stepena; licima koja su bila u sastavu organa upravljanja do dve godine pre datuma donošenja odluke;
pravnim licima koja su finansirala organizaciju do tri godine pre datuma donošenja odluke; pravnim
licima u kojima napred navedena fizička lica imaju neku upravljačku funkciju ili mogu da nalože ili da
utiču na donošenje odluka. Jedini izuzetak je dopušten ako je ugovor očigledno u korist PBO ili je
zaključen pod unapred javno objavljenim opštim uslovima.

124
zaposlenih na zaradu i druge naknade, s tim što je u svetu uobičajeno da su zarade
zaposlenih u trećem sektoru relativno skromne u odnosu na zarade u privredi i
državnim službama.

Što se tiče zabrane distribucije imovine prilikom prestanka NVO, smatra se da zakon
treba da dozvoli da NVO, u svojim opštim aktima ili posebnom odlukom, odredi drugu
sličnu NVO kojoj će pripasti imovina koja preostane nakon plaćanja svih dugova i
obaveza. Ako takva odluka ne postoji, imovina bi trebalo da pripadne državi ili
lokalnim organima vlasti. Ugovorne obaveze prema donatorima mogu takođe da
zahtevaju povraćaj određenih fondova ili imovine onima koji su ih dali organizaciji.

Takođe, zakon ili autonomna regulativa NVO treba da obezbedi da se imovina, zarade i
profit NVO ne smeju koristiti da bi se obezbedile specijalne lične pogodnosti, direktno
ili indirektno (npr. stipendije za rođake) za bilo koje lice povezano sa NVO (npr. član
organa upravljanja, zaposleno lice, osnivač, ili donator). Pogodnosti mogu biti dostupne
članovima NVO jedino ako se one čine dostupnima na ravnopravnoj osnovi svim
korisnicima.

Unutrašnji standardi

Svetska iskustva pokazuju da je, pored minimuma unutrašnje strukture upravljanja i

standarda koje traži zakon, za dobro funkcionisanje i očuvanje integriteta trećeg sektora
vrlo značajno postojanje odgovarajućih unutrašnjih standarda za programe,
organizacioni integritet, praksu upravljanja, politiku u vezi sa ljudskim resursima,
finansijama, komunikacijama, kao i prikupljanje sredstava (fund raising), koje usvajaju
i sprovode same organizacije ili njihova udruženja (savezi, mreže i sl.).

Političko delovanje NVO

Za našu situaciju bi ovde trebalo pomenuti i pitanje političkog delovanja NVO, jer ovo
pitanje nije regulisano zakonom, a u praksi su prisutna različita tumačenja. Prema
opšteprihvaćenoj praksi u svetu, političkim delovanjem koje nije primereno karakteru i
ulozi NVO smatra se samo direktno učešće u izbornoj kampanji ili prikupljanje
sredstava za izbornu kampanju i finansiranje političkih stranaka. Drugi oblici
iskazivanja stavova o pojedinim pitanjima, uključujući i kritiku vlasti, zalaganje za
donošenje ili promenu pojedinih propisa, i sl., smatraju se aktivnostima koje su u skladu
sa prirodom i ciljevima NVO, i kao takve nisu nedopuštene.

125
Marija Raos
UČEĆA ORGANIZACIJA∗

UVOD

ŠTO JE UČENJE44?
- otkrivanje nesklada između očekivanog i ostvarenog
- relativno stalne promjene u ponašanju, koje se mogu mjeriti, a
pojavljuju se kao rezultat iskustva;
- stjecanje znanja, vještina ili promjene u ponašanju; prikupljanje
informacija

Što je znanje?
- suma svega što znamo – istine, principi i informacije
- posebne informacije kojima se razvijaju vještine i stavovi u cilju
efektivnog obavljanja posla, dužnosti i zadataka

Koncept učeće organizacije proizlazi iz ideja dugo zastupanih od vođa organizacijskog razvoja
(Organizational Development) i dinamike sistema. Jedan od specifičnih doprinosa organizacijskog
razvoja je njegovo fokusiranje na humanističku stranu organizacije. Discipline gore opisane
“razlikuju se od poznatijih disciplina upravljanja po tome što su “personalne” discipline. Svaka
opisuje kako razmišljamo, što iskreno želimo i kako interaktiramo i učimo jedni s drugima”
(Senge, 1990). OD praktičari vide učeće organizacije kao dio razvojnog područja organizacijskog
razvoja. Oni smatraju da nema pravih učećih organizacija – ipak, neke od danas najuspješnijih
organizacija prigrlile su tu ideju kako bi odgovorile na zahtjeve globalne ekonomije u kojoj je
prepoznavanje/priznvanje vrijednosti individualca, kao najvažnijeg resursa, u stalnom porastu.

”Contemplate to see that awakened people, while not being enslaved by the work of serving living
beings, never abandon their work of serving living beings.”
Thich Nhat Hanh (The Miracle of Mindfulness!, 1976)
Oni koji rade u učećim organizacijama na neki su način "sasvim probuđeni" ljudi. Obavljaju svoj
posao težeći razviti svoje potencijale, dijeleći viziju vrijednog cilja sa svojim kolegama u timu.
Njihovi mentalni modeli vode ih osobnom usavršavanju, a njihovi osobni ciljevi u skladu su s
misijom organizacije. Raditi u učećoj organizaciji ne znači biti rob posla s kojim smo nezadovoljni
– naprotiv, nečiji posao promatra se kao dio cjeline, sistema u kojem međurelacije i procesi ovise
jedni o drugima. U skladu s tim, svjesni radnici preuzimaju rizik, kako bi učili, i razumiju kako
tražiti trajna umjesto "quick fixes" rješenja. Ljudi u učećim organizacijama služe ostalima na
efektivne načine, jer su dobro pripremljeni za promjene i rade s ostalima.

Organizacijsko učenje uključuje individualno učenje. Oni koji naprave pomak od tradicionalnog
organizacijskog mišljenja ka učećim organizacijama razvijaju sposobnost da misle kritično i
kreativno. Te vještine se lako mogu usporediti s vrednotama i asumpcijama inherentnim
organizacijskom razvoju (Organizational Development). Organizacijski razvoj je "dugoročni trud
na kontinuiranom poboljšanju podržan na svim razinama organizacije, koji koristi

Tekst do sada nije objavljivan.
44
U jednostrukom krugu učenja (koje je linearni proces: vizija, strategija, ciljevi, rezultati) nesklad ciljeva i rezultata
se tretira kao defekt. U dvostrukom krugu učenja, kada dođe do tog nesklada, preispituju se osnovne postavke,
vizija, strategija, ciljevi. U trostrukom krugu učenja se “uči kako se uči”.
interdisciplinarne pristupe i moderne tehnologije". OD je matično područje koje obuhvaća
intervencije kao što je i organizacijsko učenje. Kada govorimo o organizacijskom razvoju,
govorimo o ljudima i kako mogu raditi s ostalima da bi postigli osobne i organizacijske ciljeve.
Često postizanje ciljeva znači učiniti promjene koje zahtijevaju kreativno mišljenje i rješavanje
problema (creative thinking, problem solving). OD praktičari "žele kreirati promjenu koja bi
pozitivno utjecala na ljude i organizacije, povećala efektivnost i profitabilnost organizacije, kako bi
učili, rasli i utjecali…" (French and Bell, 1995).

Peter Senge navodi pet osnovnih disciplina u građenju učeće organizacije (1990): osobno
usavršavanje, prepoznavanje mentalnih modela, timsko učenje, zajedničku viziju i sistemsko
mišljenje. Ove su ideje međutim utkane i u rad mnogih OD praktičara kao što su Chris Argyris,
Juanita Brown, Charles Handy i ostali. Zajednička im je vjera u sposobnost ljudi i organizacija da
se mijenjaju i postanu efektivniji, a ta promjena zahtijeva otvorenu komunikaciju i osnaživanje
članova zajednice kao i kulturu surađivanja. To su ujedno i karakteristike učeće organizacije.
OSOBNO USAVRŠAVANJE
Peter Senge opisuje osobno usavršavanje kao jednu od osnovnih disciplina potrebnih u građenju
učeće organizacije. Odnosi se na individualno učenje – Senge smatra da organizacija ne može učiti
sve dok njeni članovi ne počnu učiti. Sastoji se od dvije komponente: 1) netko mora definirati koji
cilj želi postići 2) mora točno znati koliko je blizu cilja (Senge, 1990).

U osobnom usavršavanju cilj koji pokušavamo ostvariti predstavlja ono što želimo postići tijekom
svog života. Puno primjerenija riječ zapravo bi bila "vizija". Osobno usavršavanje spada u
cjeloživotni proces usavršavanja, a naziva se "generativno učenje". (Senge, 1990)

Razlika između onoga gdje se trenutno nalazimo i onoga što želimo postići naziva se "kreativnom
tenzijom". Kada smo tako nezadovoljni trenutnom situacijom da nas to potakne na promjenu,
rezultat je kreativnost (Senge, 1990). Drugi aspekt osobnog usavršavanja je da osoba ima jasan
koncept tekuće stvarnosti. Naglasak je na riječi "jasan". Osoba mora biti sposobna jasno sagledati
stvarnost, bez predrasuda i krivih koncepata. Ukoliko netko ima točnu sliku stvarnosti, može
vidjeti postojeća ograničenja. Kreativni individualac može čak ograničenja iskoristiti kao nečiju
prednost. (Senge, 1990)

Handy zastupa slični koncept u "kotaču učenja" ("wheel of learning45"). Kotač se sastoji od pitanja
(propitivanja), ideja, testiranja, promišljanja (refleksije). Kotač je metafora za kretanje.

Ono što pokreće kotač je sljedeće:

• Subsidijarnost: davanje moći onima koji su najbliže akciji,

• Klubovi i kongresi: mjesta i prilike za sastajanje i razgovor,
• Rotiranje ljudi kroz različite poslove u novoj, “izravnatoj” organizaciji (Horizontal Fast-
Tracks - Horizontal Career-Tracks),
• Samo-prosvjetljivenje: osobna odgovornost za vlastito učenje,
• Slučajno učenje: smatraty svaki događaj kao studiju slučaja iz koje se uči,
• Pokretač/vozač kotača trebao bi biti vođa organizacije kao primjer ostalima. (Handy, 1995.)
45
Ovaj model učenja je nastao kao rezultat promatranja funkcioniranja životinja u divljini. One čekaju, zatim se
usredotoče, napadaju, a zatim opet čekaju. "Kotač učenja " je ciklus koji se sastoji od četri dijela – reflektiranja
(promišljanja i osjećanja), povezivanja (traženja veza ili hipoteza), odlučivanja (izbora akcije) i činjenja. Postoje
individualna i timska verzija ciklusa.
Osobe koje se osobno usavršavaju doživljavaju i druge promjene u razmišljanju. One uče koristiti
za stvaranje i razum i intuiciju. Postaju sistemski mislioci koji vide unutarnju povezanost svega sa
svim oko njih i, kao posljedica toga, osjećaju se jače povezani sa cjelinom. To je točno onakav tip
osobe kakva je potrebna na svakoj razini organizacije za organizaciju koja uči. (Senge, 1990).
Tradicionalni management je uvijek mislio kako mora imati sve odgovore za svoju organizaciju.
Upravljači u učećim organizacijama znaju da njihovo osoblje ima odgovore. Posao upravljača u
učećoj organizaciji je da bude učitelj ili podučavatelj (coach) koji pomaže osloboditi kreativnu
energiju u svakoj individui. Organizacije uče kroz sinergiju svih individualaca koji uče (Senge,
“The Leader’s New Work,” 1990).

MENTALNI MODELI

Mentalnim modelima, koji su druga disciplina učeće organizacije, bavili su se OD praktičar Chris
Argyris i njegove kolege na Harvardu (Harvard University). Mentalni model je način gledanja na
svijet, okvir za kognitivne procese našeg razuma. Drugim riječima, on određuje kako razmišljamo i
kako se ponašamo, djelujemo. Argyris kaže da većina naših mentalnih modela ima grešku. Svatko
ima “akcijske teorije” koje predstavljaju pravila koja koristimo u našem vlastitom ponašanju kao i
u razumijevanju ponašanja drugih. Međutim, način na koji se stvarno ponašamo obično ne slijedi
te “akcijske teorije”. Način na koji se stvarno ponašamo može se nazvati “teorija u praksi”.
Uobičajeno je:

1. ostati u kontroli (jednostranoj),

2. maksimizirati pobjeđivanje i minimizirati gubitke,
3. potisnuti negativne osjećaje, i
4. biti što je moguće više racionalan (pri čemu se misli na definiranje jasnih ciljeva i
evaluiranje ponašanja u uvjetima kada su ih ili nisu postigli). (Argyris, 1991)

Ljudi se ponašaju na način da izbjegavaju neugodnosti ili prijetnje (Argyris, 1991). Argyris kaže
da većina ljudi prakticira obrambeno rezoniranje46, pa zbog toga što su ljudi ti koji čine
organizacije, i organizacije čine isto. Tako istovremeno s izbjegavanjem neugodnosti ili prijetnji
organizacija izbjegava i učenje.

Učenje može proizaći samo iz jasnog sagledavanja svijeta i stvarnosti (Argyris, 1993). Argyris
također vjeruje da naše ponašanje i akcije proizlaze iz onoga što on naziva “ljestvicom
zaključivanja”. Prvo nešto promatramo (npr. ponašanje, razgovor itd.) i to postaje dno ljestvice.
Zatim primjenjujemo naše vlastite teorije na naše observacije. Sljedeće pomake na ljestvici čine
pretpostavke koje stvaramo, zaključci koje izvlačimo, uvjerenja do kojih dolazimo i napokon
akcija koju odlučujemo poduzeti.kako se penjemo po ljestvici, postajemo sve apstraktniji u
razmišljanju. Nažalost, naši mentalni modeli sadržavaju pogreške te tako obično uzrokuju
stvaranje grešaka u tom procesu apstrakcije - stoga završavamo s neprikladnim akcijama. Cijeli
proces odvija se u petlji (loop). Generaliziramo naša uvjerenja i pretpostavke, u sljedećoj situaciji s
kojom se susrećemo mi ih koristimo i filtriramo podatke koje želimo uzeti u obzir. Zato smo, svaki
put kada krenemo po ljestvici za neku novu situaciju, zapravo hendikepirani od samog početka
(Argyris, 1993; Senge, Fieldbook, 1994).

46
“Defensive reasoning” je barijera za individualno i organizacijsko učenje. Bojimo se
neugodnosti ili uočenih prijetnji i to nas spriječava da imamo “otvoreni um”.
Argyris vjeruje da se ljude može naučiti da uvide “pukotine” u svojim mentalnim modelima
(vježbanjem “left-hand column” tehnike)

Left-hand column Right-hand column

(Što mislim) (Što je bilo rečeno)
????????????? ????????

Profesor Sue Faerman (University at Albany) smatra da bi trebala postojati dva stupca lijeve ruke
(po jedna za svakog sudionika dijaloga). (Faerman, 1996)

Left-hand column #1 Left-hand column #2 Right-hand column

(Što mislim da je on/a mislio/la?) (Što sam ja mislio/la?) (Što je bilo rečeno.)

Pavo učenje se događa kada se stupac desne i stupac lijeve ruke počnu podudarati (Argyris). Kao
kultura, moramo naučiti reći što mislimo i prihvatiti kritiku bez obrambenog stava. Ljudi i
organizacije uče prepoznajući greške i korigirajući ih. Ukoliko se pretvaramo da se pogreške
nikada nisu niti dogodile, ne možemo napredovati.

Ono što je organizaciji potrebno je tzv. “kažnjivo znanje”. To je Argyrisova fraza za novi set
mentalnih modela. Ti modeli bi se vrednovali kroz istraživanje i bili bi serija ako-tada (if-then)
izjava koje bi govorile “..ako se ponašaš na ovakav način, dogodit će se sljedeće…” (Argyris,
1993). Takvi modeli u vezi su sa sistemskim prototipovima.

TIMOVI
Što je tim i zašto je važan?
Tim na radnome mjestu je puno više od radne grupe.
Organizacijski razvoj (OD) fokusira se na ljudsku stranu organizacije. Vjeruje se da će oni
individualci koji imaju kontrolu nad tim kako obavljaju rad biti puno zadovoljniji svojim poslom i
izvoditi ga bolje. To se, u OD-u, naziva osnaživanje (empowerment).

Kada ti osnaženi individualci rade zajedno u timovima, daju izvanredne rezultate. French and Bell
gledaju to na sljedeći način:
Osnovno vjerovanje u organizacijskom razvoju je da rad u timovima predstavlja osnov u
građenju organizacije. Sljedeće temeljno uvjerenje je da timovi moraju uprvaljati svojom
kulturom, procesima, sistemima i odnosima, ukoliko će biti efektivni.Teorija, istraživanje i
praksa potvrđuju središnju ulogu timova u organizacijskom uspjehu. Timovi i timski rad su dio
temelja organizacijskog razvoja (French and Bell, 1995.).

KARAKTERISTIKE USPJEŠNIH TIMOVA

OD intervencije podijeljene su u dvije osnovne grupe: dijagnostiku i akciju ili proces. Izgradnja
tima je jedna vrsta procesne intervencije. French and Bell (1995) smatraju timove i grupni rad
“osnovnim jedinicama organizacije” (“fundamental units of organizations”) i “ključnom polugom
za poboljšanje funkcioniranja organizacije” (“key leverage points for improving the functioning of
the organization”).
Mnogi su istraživali i pisali o tome koje karakteristike čine tim uspješnim47. Larson i LaFasto
navode sljedeće:
1. Jasan, noseći cilj
2. Struktura određena rezultatima
3. Kompetentni članovi tima
4. Ujedinjujuća predanost
5. Atmosfera suradnje
6. Standardi izvrsnosti
7. Vanjska podrška i priznanje
8. Principijelno vodstvo (Larson and LaFasto, 1989)

Kako timovi postaju uspješni? Lippitt smatra da grupe djeluju na četri razine: očekivanje
organizacije, grupni zadaci, grupna podrška i individualne potrebe. Podrška uključuje ohrabrivanje
pokazivanjem poštovanja prema ostalima, iskazivanjem i istraživanjem osjećaja u grupi,
priznavajući greške i poravnavajući ih, sudjelovanje svakog člana i utvrđivanje standarda za
evaluaciju grupnog funkcioniranja i proizvodnje (Lippett, 1982).

Lippitt definira timski rad kao sposobnost da grupa riješi svoje probleme. Timski rad demonstrira
se u grupi kroz: (a)”... sposobnost grupe da istraži proces svog konstantnog usavršavanja kao tima”
i (b) ”stvaranje uvjeta za povjerenje i otvorenost u komunikaciji i odnosima.” Prvo karakterizira

47
Utvrđeno je i šest glavnih načina na koje organizacije demoraliziraju i demotiviraju svoje uposlene:
1. preopterećenost poslom – previše posla, premalo vremena i podrške; nagomilava se umor i rad je sve slabiji
2. nedostatak autonomije – odgovornost za posao, ali malo utjecaja na to kako ga obavljati (miješanje
nadređenih u posao stvara nezadovoljstvo kada uposlenici vide način za bolje obavljanje posla -> tako se
smanjuje odgovornost, fleksibilnost i inovativnost, a organizacija šalje poruku uposlenima da ne poštuje
njihove prosudbe i sposobnosti)
3. nedostatna plaća – premalo novca za sve više posla
4. gubitak povezanosti – povećanje izoliranosti na poslu (osobni odnosi su »ljepilo« koje omogućava da tim
zablista -> nestajanje osjećaja zajedništva s kolegama, što je podloga za sukobe, te nagriza zajedničku
prošlost)
5. nepravednost – nejednako ponašanje prema ljudima (stvara se gorčina -> potkopano povjerenje u one koji
vode organizaciju; ishod: cinizam i otuđenost, uz gubitak entuzijazma za misiju organizacije)
6. sukob vrijednosti – neslaganje između osobnih načela i zahtjeva posla (posao koji demoralizira uposlene
potiče ih da dovedu u pitanje taj posao; isti učinak imaju i uzvišene deklaracije koje poriče radna
svakodnevnica)

Zanimljivo je razmotriti na temelju kojih svojstava se sve više u svijetu vrši izbor kandidata. U E.Zehnder
International procjenjuju se 4 glavna svojstva kandidata:
(KOGNITIVNO)
 sposobnosti poput rješavanja problema, logičnog razmišljanja i analitičke snage
(EMOCIONALNA INTELIGENCIJA)
 gradnja funkcionalnih odnosa: biti timski igrač; imati samopuzdanje, prisutnost i stil; biti empatičan i znati
dobro slušati; moći prodati zamisao; zrelost i poštenje
 obavljanje poslova: poticati sam sebe, s energijom i osjećajem važnosti koji daje rezultate; iskazivati moć
prosuđivanja i zdrav razum, biti neovisan, poduzetan i maštovit; imati potencijal vođe
 osobno uklapanje: imati osobine prijatelja, kolege i partnera; držati se svojih vrijednosti; biti motiviran, biti
društven i sa smislom za humor; skromnost; imati i vanjske interese; razumjeti organizaciju i njene
vrijednosti

Sljedeći citat vjerovatno dobro ilustrira zašto: »Želim uživati u poslu. Želim ljude s kojima mogu otići na večeru
preko vikenda. U mom poslu morate moći vjerovati svojim ljudima. Želim ljude koji su mi doista dragi – one koje
mogu podnijeti i kada sam iscrpljen u tri ujutro.« (Zehnder, Egon Zehnder International) (Emocionalna inteligencija u
poslu, Daniel Goleman)
grupna interakcija, interpersonalni odnosi, grupni ciljevi i komunikacija. Drugo se odnosi na
visoku toleranciju prema različitim mišljenjima i ličnostima (Lippett, 1982).

Standardi izvrsnosti – model izvrsnosti

«Model izvrsnosti» čini devet elemenata, od kojih prvih pet doprinose realizaciji standarda
izvrsnosti («pospješivači»), dok ostala četiri predstavljaju rezultate. To su:

1. vodstvo
2. politika i strategija
3. upravljanje ljudima
4. resursi
5. procesi
6. zadovoljstvo klijenata
7. zadovoljstvo ljudi – uposlenih
8. utjecaj na društvo
9. rezultati

»Iznimnim organizacijama« zajednička je sljedeća osnovna praksa u upravljanju »ljudskim

kapitalom«:
 ravnoteža između ljudske i financijske strane
 posvećenost organizacije njenoj temeljnoj strategiji
 inicijativa da se potiče poboljšanje djelotvornosti
 otvorena komunikacija i uspostavljanje povjerenja kod svih dionika
 gradnja i održavanje odnosa unutar i izvan organizacije
 suradnja, podrška i razmjena
 inovativnost, preuzimanje rizika i zajedničko učenje
 neprekidno usavršavanje/poboljšavanje

IZGRADNJA TIMA I TIMSKO UČENJE

Sadašnji koncept OD je onaj učeće organizacije. Peter Senge smatra tim osnovnom jedinicom
učenja u organizaciji. Senge je definirao timsko učenje na sljedeći način:
...proces centriranja i razvoja kapaciteta tima kako bi kreirao rezultate koji članovi tima iskreno
žele. Gradi se na disciplinama razvoja zajedničke vizije i osobnog usavršavanja jer talentirani
timovi sačinjeni su od talentiranih individualaca. (1990)
Senge opisuje komponente timskog učenja. Prva je dijalog. David Bohm identificira tri uvjeta
potrebna za dijalog: svi sudionici moraju “suspendirati svoje asumpcije”, “svi sudionici moraju
poštovati jedan drugoga kao kolegu” i potreban je facilitator (barem dok tim ne razvije te vještine)
“koji će paziti na kontekst dijaloga.” Bohm tvrdi da je “hijerarhija proturječna dijalogu, a da je
teško izbjeći hijerarhiju u organizacijama” (Senge, 1990). Suspendirati sve stavove je također
teško, ali je nužno za preoblikovanje razmišljanja o stvarnosti.

Da bi tim mogao učiti, prvo mora postati tim. 1970. psiholog B. W. Tuckman je identificirao 4 faze
kroz koje mora proći tim da bi bio uspješan. To su:

1. Formiranje: grupa tek uči kako se međusobno vladati; vrijeme kada se posao minimalno
realizira (Forming)
2. Vrijeme stresnog pregovaranja uvjeta pod kojima će tim raditi zajedno (Storming)
 3. Vrijeme kada su uloge prihvaćene, razvija se timski osjećaj i informacije se slobodno dijele
(Norming)
4. Ostvareni su optimalna produktivnost, kvaliteta, donošenje odluka, alokacija resursa i
interpersonalna međuzavisnost (Performing).

Tuckman tvrdi da niti jedan tim ne prelazi izravno iz faze formiranja u fazi izvođenja. “Napor i
prilagodba su kritični, teški, ali nužni dio razvoja tima” (Robbins and Finley, 1995).

Timsko učenje (team learning) je timska vještina koja se da naučiti. Praksa se stječe kroz sesije
dijaloga, učeće laboratorije i mikro-svijetove (Senge, 1990). Mikro-svijetovi su kompjuterski
zasnovani mikrokosmosi stvarnosti u kojima se uči pomoću eksperimentiranja (primjer: SimCity –
kompjuterska igra u kojoj se gradi grad, donoseći sve odluke i učeći na posljedicama donošenja tih
odluka. Simulacija je, vjeruje Senge, oruđe za učenje “Kako stvari rade?” i zatim “Kako bi mogle
raditi drugačije?”) (Senge, 1990).

TIMSKA PRAKSA

Koautori knjige “The Fifth Discipline Fieldbook” tvrde da timsko učenje nije isto što i izgradnja
tima, opisujući posljednje kao kreiranje uljudnih ponašanja, unaprijeđene komunikacije,
poboljšanih sposobnosti za bolje zajedničko provođenje zadataka i izgradnje čvstih odnosa (Senge,
1990).

EVALUACIJA
Nedostaje jasno razumijevanje kakouistinu opisati i izmjeriti timsko učenje. Senge konstatira:
Dok ne budemo mogli pojavu timskog učenja bolje opisati, ono će ostati misteriozno. Dok ne
budemo imali teoriju o tome što se dešava kada tim uči (kao suprotnost individualcima u
timskom učenju), nećemo biti u stanju razlikovati grupnu inteligenciju od “grupnog mišljenja”,
kada individualci podliježu pritisku grupe zbog konformiteta. Dok ne bude pouzdanih metoda
za izgradnju timova koji mogu učiti zajedno, njihov nastanak će ostati proizvod okolnosti
(1990).
Inteligencija je sposobnost rješavanja problema, svladavanja izazova ili stvaranja vrijednih
proizvoda. Organizacijska inteligencija predstavlja tu sposobnost, koja se pojavljuje u zamršenoj
igri ljudi i odnosa, kulture i uloga u organizaciji. Definira se i kao »sposobnost organizacije da
obrađuje, tumači, enkodira, manipulira i pristupa informacijama na svrhovit, cilju usmjeren način,
kako bi mogla povećati svoj prilagodbeni potencijal u okolini u kojoj djeluje.«

Teorija sustava kaže da će u okolini burnih promjena i konkurencije biti najprilagodljiviji onaj
entitet koji uspijeva prikupljati najviše informacija, najviše iz njih naučiti i reagirati najbrže,
najkreativnije i najfleksibilnije. Dakle, sama organizacija je »pametna« onoliko koliko je
pravovremena i prikladna raspodjela i obrada različitih informacija.

Iz ovoga se uočava presudni značaj informacija u organizaciji – zbroj svega što svi u organizaciji
znaju i što znaju raditi nudi organizaciji dobar dio njenih komparativnih prednosti (»intelektualni
kapital«), ako se dobro mobilizira.
Organizacije su »mreže sudjelovanja« (Brown). Ključ za uspješno djelovanje uposlenih jest
uspostava entuzijazma i predanosti – kolektivna razina emocionalne inteligencije u organizaciji
određuje stupanj u kojem se ostvaruje intelektualni kapital organizacije (a time i njen ukupni
uspjeh).
Emocionalno inteligentne organizacije imaju izjavu o misiji koja opisuje svakodnevnu stvarnost
organizacije. Ne postoji raskorak između vrednota koje organizacija živi onih deklariranih u misiji.
Misija obavlja emocionalnu funkciju: stvara osjećaj zajedništva, daje osjećaj da je vrihjedno truditi
se, biti predan zajedničkim ciljevima. Stoga bi cilj organizacije trebao bi biti i
maksimiziranje grupne (emotivne) inteligencije. Kako to postići? Usklađivanjem interakcija ljudi
koji posjeduju znaja i stručnost48.

ZAJEDNIČKA VIZIJA

Što znači imati zajedničku viziju? Zajednička (podijeljena) vizija započinje individualnom, a
individualna vizija je nešto što osoba drži istinom. Prema Carlu Jungu "vaša vizija će postati jasna
samo ako možete zagledati u vlastito srce.... Tko gleda izvan, sanja; tko gleda unutra, budi se"
(Mindscape, 1995).

Što je vizija koju pronalazimo u svom srcu? Prema WordNet-u, vizija je živa mentalna slika. U
ovom kontekstu, živa znači grafička i životna. Vizija je često cilj koji osoba želi ostvariti. U
sistemskom razmišljanju taj je cilj uglavnom dugoročan, nešto što je “zvijezda vodilja”.

Zajednička vizija organizacije mora biti izgrađena od individualnih vizija njenih članova. U učećoj
organizaciji to znači da organizacijska vizija ne bi smjela biti kreirana od lidera, nego bi trebala biti
kreirana kroz interakciju s individualcima u organizaciji. Uloga lidera u kreiranju zajedničke vizije
je da podijeli osobnu viziju s članovima, ne da bi djelovao svojom vizijom na ostale nego da
potakne ostale da i oni također podijele svoje vizije. Vizija organizacije trebala bi biti zasnovana na
tim vizijama.

Bilo bi naivno očekivati da se organizacija može promijeniti preko noći i imati viziju koja
komunicira od vrha organizacije gdje je vizija nastala do vizija svih ljudi u organizaciji.
Organizacija će morati proći kroz velike promjene da bi se to dogodilo, a u tome OD konzultant
može odigrati značajnu ulogu.

Razmišljanja o zajedničkoj viziji vode nas pitanju mora li svaki individualac u organizaciji dijeliti
viziju organizacije s ostalima? Odgovor je NE, ali oni koji je ne dijele mogli bi ne doprinositi
organizaciji podjednako (tako puno). Kako netko može početi dijeliti viziju organizacije s
ostalima? Senge (1990) naglašava da misija ne može biti prodana. Za razvoj zajedničke vizije
članovi organizacije se moraju unijeti u viziju.

Kada članovi organizacije imaju zajedničku viziju, sila koja pokreće na promjenu dolazi iz
“kreativne tenzije” (“creative tension”, Senge). Kreativna tenzija je razlika između zajedničke
vizije i tekuće realnosti. Sa iskreno predanim članovima kreativna tenzija vodit će organizaciju
prema njenim ciljevima.

Ukratko, razlozi za zajedničku viziju49 su sljedeći:

 Postavljanje izazova/podizanje aspiracija
 Kreiranje zajedničkog identiteta
 Kreiranje smjernica (strategija, ciljevi, politika)

48
Grupni kvocijent inteligencije ogleda se kroz sposobnost stvaranja veza (njegovanje korisnih odnosa), suradnju
(rad s drugim usmjeren prema zajedničkim ciljevima), timske sposobnosti (stvaranje sinergije u radu usmjerenom
ostvarenju ciljeva grupe/tima).
49
Miljenko Cimeša, predsjednik Društva za organizacijsko učenje Hrvatska (DOUH)
  Definiranje organizacijskog fokusa
 Pružanje smisla članovima organizacije
 Ostvarivanje posvećenosti i samodiscipline
 Poticanje preuzimanja rizika
 Stvaranje kreativne tenzije

SISTEMSKO MIŠLJENJE

Senge je u područje organizacijskog razvoja uveo originalnu i moćnu paradigmu nazvanu

“sistemsko mišljenje”, čija je premisa primat cjeline – antiteza tradicionalnoj evoluciji koncepta
učenja u zapadnim kulturama.

Analitička metoda i razumijevanje problema uključuju rastavljanje problema u njegove

komponente, izolirano izučavanje svakog pojedinog dijela i izvlačenje zaključaka o cjelini. Prema
Sengeu, takvo linearno i mehanicističko razmišljanje postaje sve više nedjelotvorno u
prepoznavanju i rješavanju modernih problema (Kofman and Senge, 1993). To je stoga jer su
mnoge stvari danas međusobno povezane na način koji se suprotstavlja linearnoj uzročnosti.
Alternativno, cirkularna uzročnost – pri kojoj varijabla predstavlja uzrok, ali i djeluje posljedica –
postala je prije pravilo nego izuzetak (npr. ekonomsko stanje utječe na nezaposlenost, koja pak
povratno djeluje na ekonomiju). Dakle, sistemsko mišljenje je nov, nelinearan način razmišljanja –
niz metoda, oruđa i principa usmjerenih prema promatranju međuovisnosti sila, sagledavajući ih
kao dio zajedničkog procesa. To je disciplina koja vidi primat cjeline, događaje čini jasnijima i
pomaže pri prepoznavanju njihovih efektivnih promjena50.

Sistemsko mišljenje zahtijeva određene vještine i tehnike.

ORUĐA I VJEŠTINE SISTEMSKOG MIŠLJENJA

• krugovi uzročnosti ili povratne petlje (feedback loops)
• osnažujući feedback (positive or amplifying)
• uravnoteženi feedback (negative or controlling)
• identificiranje kašnjenja (delays)
• sistemski prototipi51 (patterns of behavior: "Balancing process with delay", "Limits to growth",
"Shifting the burden", "Eroding goals", "Escalation", "Success to the successful", "Tragedy of
the commons", "Fixes that fail", "Growth and under-investment"; Senge 1990)
• modeliranje & simulacija
• mikrosvijetovi i igre (npr: The People Express simulator, The Boom & Bust game, The Beer
Distribution game, Fish Banks, Stratagem)

ZAKLJUČAK

«Učeća organizacija je ona u kojoj ljudi na svim razinama, individualno i kolektivno, kontinuirano
povećavaju svoj kapacitet kako bi proizveli rezultate do kojih im je uistinu stalo.»
Gore navedeni citat je jednostavna definicija iz koje se očitava ideja učeće organizacije. Koncept
učeće organizacije postaje nedvojbeno sve raširenija filozofija u modernim organizacijama

50
Miljenko Cimeša, predsjednik Društva za organizacijsko učenje Hrvatska
51
Sistemski arhetipovi su ponavljajuće generičke strukture koje se pojavljuju u različitim organizacijama pod
različitim okolnostima, na različitim razinama (od interpersonalne do globalne) (Miljenko Cimeša, Društvo za
organizacijsko učenje Hrvatska)
(prvenstveno u USA, ali i u cijelom svijetu), od velikih multinacionalnih kompanija do najmanjih
organizacija.

Uzrok velikom naglasku na organizacijsko učenje su sve brže i češće promjene. Klasično, o poslu
se razmišljalo konzervativno i kao o teško promjenjivom. Učenje je bilo odvojeno od posla, a
inovacije su promatrane kao potreban no uznemirujući način promjene. Organizacija koja je
sposobna brzo učiti i inovirati svoj rad bit će sposobne mijenjati svoju radnu praksu (u cilju
ostvarivanja boljih rezultata) u stalno mijenjajućem okruženju. Promjena se više ne mjeri u
godinama, kao nekada, već u mjesecima. Stoga je potrebno raditi pametnije i neprekidno učiti.

Veća istraživanja u području «umjetnosti učenja» započela su nakon 1900. Koncept sistemskog
mišljenja predstavljen je 1950. ali nije bio primjenjen u praksi. Sistemsko mišljenje ukazivalo je na
važnost sagledavanja cjeline: organizacije kao cjeline i individualaca unutar organizacije. Prije
predstavljanja ovog koncepta organizacije su se koncentrirale na svoje potrebe, a ne potrebe svojih
uposlenih. Sistemsko mišljenje bilo je pokušaj da se utječe na pogled managementa, te da on sadrži
ne samo poslovne ciljeve već i individualne ambicije uposlenih.

Osamdestih se počelo govoriti o «kompeticiji zasnovanoj na sposobnostima», a one su uključivale

i sposobnost učenja. Mnogi su se bavili istraživanjima u tom području. Jedan od njih bio je i Peter
Senge52. Informacija o učećoj organizaciji prosljeđena je u različite organizacije. One sada
pokušavaju postati učeće organizacije. Kada bi se sve organizacije preko noći pretvorile u učeće,
okruženje uposlenih (radnika) bilo bi kompleksno i dinamično. Nastala bi konfuzija koja bi
onemogućila učenje (zbog nastalog kaosa). Dakle, koncept učeće organizacije može se predstaviti i
provoditi u onim organizacijama koje su spremne postići ravnotežu između promjene i stabilnosti,
odnosno između novog i starog. Organizacija mora interaktirati sa svojim okruženjem, ali i
okruženje mora biti podobno za tu interakciju.

U učećoj organizaciji ljudi stalno jačaju svoje sposobnosti kreiranja rezultata koje iskreno žele,
njeguju se novi i razvijeniji obrasci razmišljanja, individualne i kolektivne aspiracije slobodno se
postavljaju i ljudi stalno uče kao učiti zajedno. Učeća organizacija stalno razvija svoje sposobnosti
kreiranja svoje budućnosti. Suština učeće organizacije je u promjeni svijesti (od sagledavanja sebe
kao odvojenog od svijeta prema povezanosti sa svijetom; od sagledavanja problema uzrokovanih
sa nekim ili nečim “tamo vani”, prema sagledavanju kako naše vlastite
akcije kreiraju probleme s kojima se suočavamo) i u promjeni interakcija (od usamljenog prema
zajedničkom mišljenju; od ili/ili prema i/i dinamici)53.

ANALIZA RIZIKA – ODLUČITI SE ZA PROMJENU ILI NE?

Da bi se organizacija transformirala mora se ljudima dati mogućnost promjene načina razmišljanja
i međusobnog djelovanja.

Rizici ako provedemo promjene:

• brza drastična promjena («vrijeme je novac»), a ne polagano uvođenje promjena
• svi uposleni neće željeti učiti i opirat će se promjeni
• kreirana otvorenost ugrožava povjerenje između uposlenih

52
Peter Senge (b.1947) direktor Centra za organizacijsko učenje (Center for Organizational Learning at the Sloan
School of Management, Massachusetts Institute of Technology), autor čuvene knjige “Peta disciplina” (“The Fifth
Discipline”, 1990) kojom je populariziran koncept “učeće organizacije (“Learning Organisation”).
53
Miljenko Cimeša, predsjednik DOUH
 • neznanje o učenju, što znači da se ne sljedi odgovarajući ciklus učenja
• previše naglaska na učenju a nedovoljno na obavljanju posla
• previše slobode i informacija može stvoriti nerazumijevanje/nesporazume
• prevelika količina informacija koja se ne može odjednom absorbirati
• kultura zemlje može biti nedostatak

Rizici ako ne provedemo promjene:

• opstanak
• pobjedu kompeticije
• postati neefikasan
• propustiti usvajanja novih ideja i povećati produktivnost

ZAŠTO SU UČEĆE ORGANIZACIJE USPJEŠNE?

Zašto je postati učeća organizacija naredni logičan korak za sve organizacije? Jer:
• ljudi se razvijaju (veća motivacija; fleksibilnost uposlenih; ljudi su kreativniji; poboljšana
društvena interakcija)
• timovi i grupe rade bolje (dijeljenje znanja; međuzavisnost)
• organizacije imaju korist (rušenje tradicionalnih komunikacijskih barijera; odnosi prema
klijentima; informacijski resursi; inovativnost i kreativnost)

KAKO STVORITI UČEĆU ORGANIZACIJU?

Učeća organizacija je organizacija koja uči i ohrabruje učenje ljudi u organizaciji. Promiče
razmjenu informacija između uposlenih i stvara osoblje s više različitih znanja. To rezultira vrlo
fleksibilnom organizacijom u kojoj će ljudi prihvatiti nove ideje i promjene i prilagoditi im se
dijeleći zajedničku viziju.
Koraci u stvaranju učeće organizacije su: izgradnja temelja (svijest, okruženje, vodstvo,
osnaživanje, učenje), određivanje strategije implementacije (mogući putevi za razvoj učeće
organizacije: slučajni pristup, subverzivna i deklarirana strategija), promjene u ponašanju (5
osnovnih disciplina učeće organizacije: timsko učenje, osobno usavršavanje, identifikacija
mentalnih modeli, zajednička vizija, sistemsko mišljenje).
IZGRADNJA TEMELJA
• svijest
Organizacije moraju biti svjesne da je prije nego što postanu učeće potrebno učiti. Učiti se mora
na svim razinama, ne samo na razini managementa. Kada organizacija prihvati potrebu za
promjenom, odgovorna je kreiranje odgovarajućeg okruženja za provođenje te promjene.
• okruženje
Centralizirane strukture ne stvaraju dobro okruženje. Individualci nemaju sveobuhvatnu sliku
cijele organizacije i njenih ciljeva. Potrebno je formirati fleksibilnije, organske strukture.
»Organske« znači izravnatije strukture koje ohrabruju inovacije. Takve strukture promoviraju i
protok informacija među uposlenima i na taj način stvaranje bolje informirane radne snage.
Management se nužno mora predijeliti za novu filozofiju; ohrabrivati otvorenost, promišljanje, i
pruhvaćati pogrešku i nesigurnost. Članovi trebaju biti sposobni propitivati odluke bez straha od
prijekora. Takvo propitivanje može često osvijetliti probleme u ranoj fazi.
 • vodstvo
Vođe bi trebale njegovati koncepz sistemskog mišljenja i ohrabrivati učenje davanjem potpore
individualnom i organizacijskom učenju. Odgovornost je vođa pomoći u restrukturiranju
individualnih pogleda svakog člana tima. Management mora biti predan stalnom učenju (ui
smislu osiguravanja resursa: novac, vrijeme, osoblje). Raspoloživi resursi određuju kvantitetu i
kvalitetu učenja – organizacija, dakle, mora biti spremna poduprijeti učenje.
• osnaživanje
Kontrola se premješta s managementa na uposlene. Na taj način oni se osnažuju
(Empowerment). Uposleni postaju odgovorni za svoje akcije, iako se manageri ne isključuju.
Oni moraju ohrabrivati i koordinirati uposlene te održavati/unositi entuzijazam. Potrebno je
omogućiti jednako sudjelovanje svima (na svim razinama) kako bi članovi mogli simultano
učiti jedni od drugih. Ovaj se pristup razlikuje od tradicionalnog učenja gdje se susrećemo s
top-down strukturom i koje je »time consuming«.
• učenje
Organizacije mogu učiti kako postići ciljeve u Učećim labovima (Learning Labs). To su modeli
koji prikazuju stvarne situacije. Timovi managementa uče kako da uče zajedno kroz
simulacijske igre. otkrivaju pogreške iz kojih uče kako ih ne bi činili u budućnosti. Ti manageri
su zatim odgovorni da osiguraju otvorenu fleksibilnu atmosferu u svojim organizacijama kako
bi ohrabrili radnike da slijede njihov primjer (učenja).

ODREĐIVANJE STRATEGIJA IMPLEMENTACIJE – MOGUĆI PUTEVI ZA RAZVOJ

UČEĆE ORGANIZACIJE
• slučajni pristup
• subverzivna (svjesno istraživanje i primjena ideja i tehnika UO)
• deklarirana
(principi UO usvojeni su kao dio organizacijskog duha i običaja, postaju dio “govora”
organizacije i manifestiraju se u svim inicijativama organizacije).
o zlatna pravila54 :
Rad na promjenama (prihvaćanje promjena)
Ohrabrivanje experimenata (eksperiment je potreban rizik)
Povezivanje uspjeha i neuspjeha («The Learning Cycle Diagram - monitor,
review, conclude, change»)
Učenje iz okruženje (unutranji i vanjski izvori informacija, iskustva drugih
organizacija)
Mogućnost učenja za uposlene (investiranje u treninge, «multiskilling»,
moral, odgovornost, uklanjanje hijerarhije)
Nagrađivanje učenja (nagrade, poštovanje)
Jasnoća ciljeva (“a proper selfishness”)
Brižnost (briga za uposlene/članove, način brige)

PONAŠANJE LJUDI – PET KLJUČNIH DISCIPLINAUČEĆE ORGANIZACIJE

• timsko učenje

54
The Golden Rules
 “Timsko učenje je proces usklađivanja, razvoja sposobnosti tima da funkcionira kao cjelina, da
misli i djeluje na nov sinergijski način te da kreira rezultate koje njegovi članovi istinski
žele55.”
Fokusira se na sposobnost grupnog učenja. Odrasli najbolje uče jedni od drugih,
promišljanjem, ispitivanjem pretpostavki, primanjem feedbacka (povratne informacije) od tima
i iz svojih rezultata. S timskim učenjem sposobnost učenja grupe postaje veća nego sposobnost
učenja bilo kojeg pojedinca u grupi. Ostvaruje se kroz dijalog i produktivnu diskusiju, a
rezultira promjenom načina razmišljanja. (Omogućava dvostruki krug učenja.)
• zajednička vizija
Svi članovi organizacije moraju razumijeti, dijeliti i doprinijeti viziji kako bi postala stvarnost.
Sa zajedničkom vizijom ljudi će raditi jer to žele, a ne zato što moraju.
• mentalni modeli
Svaki individualac ima internu sliku svijeta, sa duboko usađenim pretpostavkama (stavovima).
Ponašat će se u skladu s pravim mentalnim modelima koje podsvjesno podržavaju, a ne prema
teorijama za koje tvrde da u njih vjeruju. Ako članovi tima mogu konstruktivno propitivati
svoje ideje i stavove, mogu početi prepoznavati svoje mentalne modele, a zatim ih mijenjati u
zajednički mentalni model tima.
• osobno usavršavanje
Osobno usavršavanje je kontinuirani rad na osobnoj viziji. Stvar je osobnog izbora i odnosi se
na kontinuirano objektivno istraživanje razlike između sadašnjosti i željene budućnosti i
njegovanje i poboljšanje vještina. Razvija samoprocjenu i stvara pouzdanje u prihvaćanju novih
izazova.
• peta disciplina56 – sistemsko mišljenje
Sistemsko mišljenje predstavlja kamen temeljac svake učeće organizacije. To je sposobnost
sagledavanja “velike slike”, interrelacija sistema, proučavanja kontinuiranih procesa umjesto
(jednostavnih) detalja. Peta disciplina pokazuje nam da osnovne osobine sistema nisu određene

55
Miljenko Cimeša, predsjednik DOUH-a
56
The Laws of the Fifth Discipline (P. Senge, 1990)
• Today's problems come from yesterday's solutions. Solutions shift problems from one part of a system to
another.
• The harder you push, the harder the system pushes back. `Compensating feedback': well intentioned
interventions which eventually make matters worse.
• Behaviour grows better before it grows worse. The short-term benefits of compensating feedback are seen
before the long-term disbenefits.
• The easy way out usually leads back in. Familiar solutions which are easy to implement usually do not
solve the problem.
• The cure can be worse than the disease. Familiar solutions can not only be ineffective; sometimes they are
addictive and dangerous.
• Faster is slower. The optimal rate of growth is much slower than the fastest growth possible.
• Cause and effect are not closely related in time and space. The area of a system which is generating the
problems is usually distant to the area showing the symptoms.
• Small changes can produce big results-but the areas of highest leverage are often the least obvious.
Problems can be solved by making small changes to an apparently unrelated part of the system.
• You can have your cake and eat it too - but not at once. Problems viewed from a systems point of view, as
opposed to a single snapshot, can turn out not to be problems at all.
• Dividing an elephant in half does not produce two small elephants. A systems' properties depend on the
whole.
• There is no blame. The individual and the cause of their problems are part of a single system.
 zbrojem njegovih dijelova nego interakcijama između tih dijelova. Ovo je ujedno i razlog što je
peta disciplina ključna za svaku učeću organizaciju: to je disciplina koja se koristi za
provođenje disciplina. bez sistemskog mišljenja svaka od disciplina bi bila izolirana i zbog toga
ne bi mogla postići svoj cilj. Peta disciplina integrira ih u sistem čije osobine nisu tek zbroj
dijelova sistema. Obrnuto je također istina - sistemsko mišljenje ne bi bilo ostvarivo bez ostalih
ključnih disciplina: osobno usavršavanje, timsko učenje, mentalni modeli, zajednička vizija.
Svaka od osnovnih disciplina potrebna je za uspješno provođenje sistemskog mišljenja.

NOVI NAČINI RAZMIŠLJANJA

«Sviđalo nam se to ili ne, godine ispred nas bit će razdoblje promjena i kompeticije.»
• Usmjerenost prema budućnosti
• Vizionarstvo i vizionarski idealizam
• Planiranje
• Decentralizacija
• Sposobnost mijenjanja
• Dugoročnost
• Veliki, hrabri, izazovni ciljevi
• Pospješivanje promjena

BUDUĆNOST

«Jedina stvar koja se može predvidjeti o budućnosti je promjena.»

U budućnosti će porasti značaj sljedećih područja:

• investiranje u učenje
• tehnologija
• pristup informacijama
• znanje je sve
• kultura učenja
• odnos prema klijentu – suradnja s klijentom
• nezaposlenost? – ponovno zapošljavanje

«The real voyage of discovery consists not in seeking new lands, but
in seeing with new eyes.»
(Marcel Proust)
GLOSARG TREĆEG SEKTORA
 GLOSAR TREĆEG SEKTORA∗

Pomoć (asistencija)
Skup različitih i višekratnih radnji čiji je cilj da se ugroženoj osobi ili porodici pomogne da
prevaziđu kritičnu sitaciju i dostignu normalnu životno stanje sa ekonomskog i socijalnog aspekta.

Asocijacije
Prema Evropskoj uniji, neprofitne organizacije igraju važnu ulogu u skoro svakom polju
društvenih aktivnosti: »one doprinose da se reši nezaposlenost, promovišu aktivni građanski duh i
demokratiju, proizvode široki dijapazon usluga, igraju važnu ulogu u sportskim aktivnostima,
predstavljaju javni interes u rešavanju problema između građana i raznih nivoa javnih vlasti, imaju
važan udeo u promovisanju i odbrani ljudskih prava i igraju fundamentalnu ulogu u programima
razvoja«.
Evropski zvanični izveštaj definiše Asocijaciju kao »grupu ljudi koji se sastaju i dele zajednički
cilj«.
Asocijacije imaju sledeće karakteristike:
1. one su organizovane, to jest, institucionalizovane bar u jednom minimalnom opsegu;
2. ne dele profit: one svojim vlasnicima ne vraćaju profite koje moguda stvore;
3. privatne su i samo-upravljajuće: one su institucionalno odvojene od vlade i podležu
kontroli shodno sopstvenim internim procedurama;
4. menadžeri se ne rukovode sopstvenim interesom: oni ne mogu da primaju profit i njihov
cilj u radu nije lični dobitak;
5. one operišu u sektorima javnog interesa.

Karakteristika broj 4 indirektno podseća na javni interes. U ovom slučaju, kolektivni interes se
negativno definiše kao ono što nije privatni (ili lični) interes. Umesto toga, Evropski zvanični
izveštaj koristi koncept »ne biti rukovođen sopstvenim interesom«. Međutim, činjenica da
asocijacije ne dele profit ne podrazumeva koncept javnog interesa ili koncept ne biti rukovođen
sopstvenim interesom. Možda je obaveza neraspodele profita strožija kao zahtev u odnosu na
ostale koncepte, ali se ona ne fokusira na stav članova i menadžera protiv organizacija.

Dobročinstvo
Dobrovoljno davanje novca od strane pojedinca ili organizacije ugroženim ljudima da bi se pružila
privremena pomoć i obezbedilo preživljavanje. Vidi takođe pomoć (asistenciju).
Dobročinstvo podseća na koncept filantropije i može biti slično davanju milostinje.

Konvencija
Sporazum između vlade (ili nekih drugih javnih institucija) i privatnih firmi ili neprofitni h
organizacija u cilju pružanja usluga pojedincima ili čitavoj zajednici.

Saradnja između neprofitnih organizacija i Evropskih institucija

Ovde citiramo zvanični izveštaj Evropske komisije o promovisanju uloge asocijacija i fondacija u
Evropi. Ukoliko razmatrane teme nisu iscrpne, one se mogu verifikovati i dopuniti u svakoj zemlji,
shodno saradnji između javnih institucija i neprofitnih organizacija.


Preuzeto iz knjige Sergio Silvotti e Giuseppe Civati «Glossario del Terzo Settore», Forum del Terzo Settore, Milano
2000.
Društvena saradnja (društvena kooperacija)
Kao što nalaže čl. 1. Zakona 381/1991, italijanske »društvene kooperative« »nastoje da zadovolje
opšti interes zajednice tako što pomažu ljudima i podstiču socijalnu integraciju«. One pružaju
zdravstvene usluge i obrazovanje. Ako je njihov krajnji cilj da organizuju obuku za zapošljavanje
ugroženim ljudima (fizički ili mentalno hendikepiranim, rehabilitovanim zavisnicima od droge i
alkohola), u tom slučaju društvene kooperative mogu da operišu u različitim sektorima
(poljoprivredni, industrijski, trgovinski i uslužni sektor).
Stoga, društvena saradnja u Italiji predstavlja način da se spoje preduzetništvo i solidarnost.
Stimulišući građansko učešće, društvena saradnja takođe nastoji da poboljša odnose između
socijalne zaštite i tržišno orijentisanih aktivnosti.
Da bi dosledno ispunjavale zahteve ovih premisa, društvene kooperative treba da obrate pažnju na
sledeće:
• dimenzija: one moraju da dozvole i podržavaju rastući broj kontakata i saradnju među
članovima;
• teritorijalnost: povezivanje između kooperative i oblasti u kojoj ona operiše je neophodna
da bi se iskoristili potencijalni resursi koji stoje na raspolaganju;
• stručnost: društvene kooperative treba da preciziraju preduzetničke strategije sa posebnim
fokusom na definisanju novih oblasti potreba, poboljšanju kompetencije u upravljanju
službama i poznavanju tržišta radi pružanja usluga koje odgovaraju potrebama potrošača.

Donacije – solidarnost
Analizirajući odnos koji solidarnost stvara između dve osobe, Ota de Leonardis kaže: »pod
pretpostavkom da je čin rukovođenja »usluga« ili »data usluga«, zapadamo u logiku koja razlikuje
i formalizuje dva aktera, pri tom previđajući njihov međusobni odnos. Takođe, ako rezonujemo po
pravilima i ekonomskom modelu dobrovoljnih donacija, zadržavamo tumačenje po kome donacija
bez reciprociteta ima jednog aktera: donatora. Ne postoji odnos: drugi akter ostaje pasivan,
zavisan, objekat a ne subjekat, potvrđen u svom društvenom statusu siromaha... objekat i
instrument moralne ispravnosti jedinog karaktera, donatora«. (N. Lovene – M. Viezzoli, 1999).
Upoređujući dati citat sa paragrafom posvećenim terminu »društveni« u stanju smo da razumemo
argument italijanskih katoličkih analitičara i predavača, da se u analiziranju i opisivanju
neprofitni h organizacija uglavnom koriste ekonomski koncepti.

Socijalna ekonomija ili građanska ekonomija

U Belgiji i u Francuskoj ovaj koncept je veoma blizak konceptu »ne-profitnog sektora« koji se
koristi u anglo-saksonskim zemljama. Organizacije koje pripadaju socijalnoj ekonomiji karakterišu
se sledećim elementima:
1. preovlađajući značaj međuljudskih odnosa nad ekonomskim odnosima između članova i
organizacija;
2. članovi se dobrovoljno pridružuju organizacijama;
3. organizacije se koncentrišu na uzajamne i solidarne aktivnosti (iz čega sledi da su
organizacije podjednako zainteresovane i za članove i ne-članove);
4. demokratska samo-uprava;
5. sredstva iz fondova organizacija ne mogu se deliti članovima;
6. imovina organizacija mora biti ustupljena u svrhe javne upotrebe.

Zemlje koje poistovećuju neprofitneorganizacije sa terminom socijalna ekonomija, takođe dele

ovaj koncept na tri različita dela:
a. kooperative: radnici su preduzetnici (vlasnici) tih organizacija;
 b. uzajamne organizacije: potrošači (ili, šire uzevši, korisnici) jesu članovi (vlasnici)
tih organizacija;
c. asocijacije: sve druge forme organizacija koje se ne uklapaju u prethodne dve
definicije.

Fondacije
Prema zvaničnom izveštaju Evropske komisije, fondacije jesu institucije koje:
1. imaju sopstvene fondove;
2. imaju pravo da samostalno upravljaju sopstvenim fondovima;
3. nastoje da zadovolje javne interese;
4. nezavisne su od vlade i drugih javnih vlasti i njima upravljaju nezavisni odbori.

Socijalna firma
Ovaj termin identifikuje organizacije koje imaju sledeće karakteristike:
1. one proizvode dodatnu vrednost;
2. one proizvode usluge sa visokim odnosnim sadržajem (odnosna dobra);
3. one nastoje da uspostave mrežu sa drugim neprofitni m organizacijama;
4. one proizvode »pozitivna spoljnja svojstva« za zajednicu;
5. one promovišu »lokalni razvoj«;
6. one nastoje da svoje aktivnosti finansiraju iz privatnih fondova, izbegavajući javno
finansiranje;
7. one promovišu vrednosti kao što su socijalna pravda, ravnopravne mogućnosti, smanjenje
nejednakosti.

Iako se termin socijalna firma pojavljuje u kasnijim rezolucijama o neprofitni m organizacijama u

Italiji, ovaj koncept nije prisutan u italijanskom zakonu. U današnje vreme, ovaj koncept se
uglavnom koristi da bi se definisale firme stvorene unutar sveta neprofitni h organizacija. Sve
gornje karakteristike podsećaju na aspekte preduzetničkih aktivnosti i onoga što Ardigo definiše
kao »mondo vitale« (»vitalni svet«, o ovome vidi Treću dimenziju). Među ciljevima socijalnih
firmi mogu se razlikovati kratkoročni i dugoročni ciljevi. Vidi na primer, analogiju između tačaka
4, 5, i 7. Otud, na gornju listu ne treba da se gleda kao na iscrpnu definiciju već kao na prvi
pokušaj da se izgradi opis.

Kolektivni interes
U nastojanju da zadovolje kolektivni (ili javni) interesi, neprofitneorganizacije se karakterišu time
što u svojim razmišljanjima počinju od krajnjih ciljeva, a ne od sredstava koja se koriste da bi se ti
ciljevi dostigli. Glavna karakteristika neprofitni h organizacija jeste zabrana distribucije profita: svi
profiti su namenjeni javnim interesima. Shodno tome one se mogu baviti komercijalnim
aktivnostima (takve aktivnosti mogu čak i da preovlađaju nad nekomercijalnim) samo ako su
dosledne u nastojanju da se na taj način zadovoljave kolektivni interesi.
Koncept kolektivnog interesa nije direktno definisan, ali se koristi da se istakne definicija
neprofitni h organizacija prema njihovim ciljevima, a ne prema njihovim sredstvima. Ovaj koncept
je suprotstavljen konceptu privatnog interesa i vodi nas ka definiciji zabrane distribucije profita.
Ova zabrana se odnosi i na direktnu distribuciju (npr. finansijski fondovi ili imovina) i na
indirektnu distribuciju (npr. roba ili usluga). Kolektivni interes ima široku primenu: više od jednog
cilja određene organizacije može biti od kolektivnog interesa.
Uzajamnost
Uzajamnost podrazumeva recipročnu pomoć. Uzajamne organizacije se definišu kao zajednice ili
grupe koje svojim članovima pružaju podršku ili pomoć. U Italiji je uzajamnost bio jedan od
osnovnih pojmova u izgradnji koncepta solidarnosti. Solidarnost je širi koncept od uzajamnosti:
»grupa ljudi koji dele zajedničke dobrobiti, zajedničke vrednosti i zajedničke ciljeve«, ovo nije
definicija primenjiva samo na članove date grupe organizacija već se može primeniti na čitav
ljudski rod, pa čak i na sva živa stvorenja (mada je neizvesno da li je moguće govoriti o
solidarnosti van ljudskog roda).
Koncpet uzajamnosti podseća na koncept pomoći, a ne na dobročinstvo. Sa pravnog i fiskalnog
stanovišta, italijanski zakon kao uzajamne definiše one aktivnosti čija se korist usmerava samo na
članove te organizacije. Međutim, koristi od nekih aktivnosti mogu da budu usmerene i na ne-
članove (za neke pravne forme sve koristi se moraju usmeriti na ne-članove); u ovim slučajevima,
takve aktivnosti stiču viši kolektivni inters.

Neprofitnost
Državna i međunarodna statistika o neprofitnom sektoru
U sastavljanju ovog glosara, korisno je razmotriti deifiniciju neprofitni h organizacija koju koriste
Državni i Međunarodni statistički zavodi. Naš cilj je da razumemo značenje raznih statistika koje
se odnose na volonterski sektor. Kao uvod u temu, koncentrisaćemo se na četiri relevantna
problema (sa kulturnog, ekonomskog, političkog i socijalnog stanovišta) za međunarodnu
komparaciju uloge neprofitnog sektora:
1. neprofitni sektor se proširuje prema definiciji socijalne ekonomije i kriterijumima
korišćenim od strane statističkih zavoda u pogledu volontera, kolektivnog interesa i
članstva;
2. odnosi između neprofitnog sektora, javnog sektora i privatnog profitnog sektora:
neprofitneorganizacije mogu se shvatiti kao privatni pružaoci besplatnih (ili delom
besplatnih) usluga za državu ili kao privatni prozvođači i prodavci usluga (u daljem tekstu
mi ove organizacije delimo na one koje su »uključene u netržišnu proizvodnju« i one koje
su »uključene u tržišnu proizvodnju«);
3. sektori ekonomske aktivnosti u kojima su neprofitneorganizacije uglavnom prisutne
značajno variraju od zemlje do zemlje;
4. učešće članova: uključenost pojedinačnih članova u upravi organizacije obeležava
specifičnost neprofitnog sektora kao modela ekonomske demokratije i odražava političke
izbore društva.

Građansko služenje vojnog roka

Odbijanje da se upotrebi oružje iz moralnih razloga - takođe se naziva »građansko služenje vojnog
roka« - predstavlja alternativni način da mladi Italijani ispune svoju ustavnu obavezu u odbrani
zemlje (čl. 52, Italijanski ustav). Građansko služenje vojnog roka (kao alternativa obaveznom
vojnom roku) uključuje aktivnosti u raznim poljima (kultura i rekreacija, prirodna sredina,
socijalne službe) i organizacijama iz javnog i neprofitnog sektora.

Društveno-privatno
Koncept »društveno-privatno« u sociološkoj literaturi prvi je upotrebio P. Donati (1978.) i on
podseća na koncept »treća dimenzija«. Po ovom konceptu pravi se razlika između odnosa
»vitalnog sveta« - primarnih odnosa sa porodicom, prijateljima i rođacima – i »društveno-
privatnih« odnosa – odnosa zasnovanih na solidarnosti.
Organizacije koje ulaze u definiciju »društveno- privatno« karakterišu se sledećim elementima:
1. one nisu ni javne ni privatne;
 2. one imaju sopstvena pravila samouprave;
3. one su društveno priznati entiteti;
4. njihov razvoj je proporcionalan složenosti zajednica ili društava u kojima operišu.

Dok »treći sektor« definišemo kao neprofitneorganizacije polazeći od karakteristika prvog sektora
(profitnih firmi) i drugog sektora (javni sektor), pod »društveno-privatnim« sektorom iste
orgnizacije definišemo polazeći od njihovih karakteristika.

Promovisanje neprofitnih organizacija

Za neke zagovornike javnog sektora, promovisanje NPO (ne-profitnih organizacija) znači
uključenje ovih organizacija u rešavanje problema socijalne zaštite u državi. Za druge,
promovisanje NPO znači pomoć koja se njima pruža da postanu bolje strukturisane i sposobnije da
se takmiče na tržištu.
Polazeći sa stanovišta volonterskih organizacija, promovisanje NPO ima sledeća značenja:
a. regulišu se odnosi sa tržištem, da bi se sakupila sredstva;
b. stvaraju se standardi i procedure koji definišu odnose sa javnim sektorom;
c. promovišu se organizacije koje ističu učešće i solidarnost;
d. podržavaju se veze između »četvrtog sektora« (porodice i prijatelji) i volonterskih
organizacija.
Prema Donati-ju i gotovo svim katoličko-demokratskim analitičarima, promovisanje
volonterskih organizacija je strogo povezano sa autonomijom svakog pojedinačnog sektora
(profitne firme, javni sektor, neprofitneorganizacije, i četvrti sektor, porodično-prijateljska
mreža) i odnosima među njima.

Regulisanje neprofitnih organizacija

Regulisanje NPO obavezno podrazumeva sledeće ciljeve:
1. regulisanje odnosa sa tržištima (da bi se sakupila sredstva, izbeglo skidanje kajmaka i
nelojalna konkurencija profitnih preduzetništva);
2. regulisanje odnosa sa državom (poštovanje uloge i autonomije neprofitni h organizacija i
nemešanje u ulogu drugih institucija).
Regulatorno pitanje unutar neprofitnog sektora jeste:
3. definicija legalnih i organizacionih formi koje treba promovisati;
Najzad, u pogledu »četvrtog sektora« (porodica i prijatelji), regulisanje podrazumeva:
4. regulisanje izlaznih rezervi (roba i usluge koje se proizvedu);
5. promovisanje koordinacije ulaznih elemenata (odnosi, vrednosti, raspoloživi resursi u
četvrtom sektoru).
Nažalost, odnosi među ulaznim elementima su obično slabi, neformalizovani te je stoga njima
teško upravljati. Moguće je definisati tri različite forme regulisanja:
a. putem imperativnih normi (to su uglavnom odnosi između države i građana);
b. definisanje pravila po kojima se operiše na tržištu (to je tipična situacija u kojoj
javne vlasti garantuju poštovanje ovih pravila);
c. poštovanje principa subsidijarnosti (tj. centralne vlasti treba da imaju subsidijarnu
funkciju, a to znači da obavljaju samo one zadatke koji ne mogu da se obavljaju na
užem lokalnom nivou).

Sektor dobročinstva
Ovaj termin se koristi (u svim zemljama koje primenjuju sistem običajnog prava) da bi se
definisala grupa organizacija koje karakterišu ciljevi dobročinstva.
Čin velikodušnog davanja onima koji su ugroženi takođe se definiše kao dobročinstvo. U Italiji,
neki analitičari ovakvo ponašanje shvataju kao konsekvencu Zakona 266/1991. Ovo omogućava da
se solidarnost shvati kao tipično uzajamna aktivnost, tumačeći izraz »isključivo solidarni ciljevi«
kao pružanje pomoći licima u nuždi ili kao rešavanje kolektivnih problema. Međutim, po jednom
užem tumačenju gornja definicija podrazumeva postupanje, to jest pružanje pomoći isključivo ne-
članovima.

Neprofitni sektor
Ovaj termin se uglavnom koristi u ekonomiji da bi se napravila razlika između ciljeva
kapitalističke firme (maksimalno uvećanje profita) i neprofitne organizacije. Neprofitni sektor igra
specifičnu ulogu na tržištu, te je on različit od javnog sektora. Najznačajniji element u definiciji
neprofitnih organizacija jeste zabrana distribucije profita.
Karakterizacija neprofitnog sektora koja se fokusira na više legalne aspekte uključuje sledeće
elemente:
1. NPO su pravno priznate;
2. NPO imaju privatni status;
3. NPO su samo-upravljajući entiteti;
4. NPO uključuje stalnu količinu volonterske radne snage u svom proizvodnom procesu;
5. NPO nisu povezane sa političkom partijom, religijom ili verom.

Volonterski sektor
Ovaj termin se koristi (u svima zemljama koje primenjuju sistem običajnog prava) da bi se
definisala grupa organizacija kojima su zajedničke sledeće karakteristike:
1. one su volonterski stvorene;
2. one koriste volontersku radnu snagu;
3. one se bar delom finansiraju iz privatnih dobrovoljnih priloga.

Tačka 2) se odnosi na dobrovoljne donacije vremena, a tačka (3) na dobrovoljne donacije u novcu ili robi. U
definisanju »volontiranja« (doborovoljni čin donacije vremena) važno je istaći ulogu u tumačenju volonterskog čina
donacije.

Društveno (socijalno)
Da li je nešto društveno zato što ima kolektivni koren? U tom slučaju, da li to ima ekonomsko,
političko i kulturno značenje? S druge strane, »društveno« može da se definiše kao kao »odnosno«:
to je koren društvene aktivnosti pre nego što to stekne konkretno kulturno, političko i ekonomsko
značenje.
Što se tiče izraza »društvene politike«, zvanično saopštenje Evropske komisije o promovisanju
uloge asocijacija i fondacija u Evropi kaže: »na ovaj način volonterske organizacije i fondacije
nastavljaju, kao što su oduvek to činile, ne samo da nude rasadnik iz kog buduće socijalne i druge
politike mogu naposletku izrasti, već i da stvaraju takvu političku, socijalnu i intelektualnu klimu u
kojoj se promena doživljava kao poželjna u širim razmerama«.

Kada se govori o »društvenim politikama« termin »društven« može da deluje iznenađujuće.

Međutim, prema analizi sistema socijalne zaštite koju su načinili italijanski katoličko-demokratski
analitičari, termin »društveni« (u kontektstu neprofitnih organizacija) predstavlja kriterijum novih
odnosa. Društvene politike imaju za cilj da promovišu procesekoji stvaraju nove odnose, npr.
socijalnosti (sociality) ili socijabilnosti (sociability) kao što predlažu P. Donati i O. De Leonardis.
Solidarnost
Solidarnost proističe iz shvatanja da ni jedno ljudsko biće nije jedinstveni entitet već član zajednice
ljudi. Članovi zajednice dele zajedničke ciljeve, zajedničke probleme, zajedničke akcije i nastoje
da postignu socijalni, kulturni i ekonomski rast. Koncept solidarnosti je prisutan u italijanskom
ustavu, čl. 2, par. 2: »Republika priznaje i garantuje neotuđiva prava čoveka, kao pojedinca i kao
člana socijalnih grupa u kojima njegova ličnost nalazi izraz, i nameće vršenje neopozivih dužnosti
političke, ekonomske i socijalne solidarnosti.«
U zvaničnom saopštenju Evropske komisije o promovisanju uloge asocijacija i fondacija u Evropi
kaže se: »volonterske organizacije i fondacije pothranjuju osećaj solidarnosti i građanstva i pružaju
nužnu potporu našoj demokratiji«. Naglašavajući odsustvo ovog principa u zemljama koje se
razlikuju od zemalja članica EU sa socijalnog, političkog i ekonomskog aspekta (i ističući da
»zaista, postojanje neprofitnog sektora može se shvatiti kao pokazatelj zrele demokratije«),
Komsiija zaključuje: »U svetlu izazova koji stoje pred Evropskom zajednicom, a takođe i
zemljama centralne i istočne Evrope, ove funkcije nikada nisu bile važnije«.

Subsidijarnost
Vertikalna subsidijarnost podrazumeva da centralna vlast treba da obavlja samo one zadatke koji se
ne mogu obavljati na užem lokalnom nivou. Posebno u pogledu usluga koje se javno pružaju, ovaj
koncept znači da se pravo donošenja odluka prenosi na javne vlasti koje su najbliže članovima date
zajednice.
Horizontalna subsidijarnost priznaje potrebu koordinacije između tri sektora: države, profitnih
firmi i neprofitni h organizacija.
Prema drugačijem tumačenju – koje naglašavaju italijanske katoličko-liberalne organizacije i
analitičari - sa principom subsidijarnosti imamo sledeće posledice: pojedinci ili privatne društvene
grupe mogu da rade na ispunjenju opštih, ustavno propisanih kolektivnih interesa, pri čemu su
pojedinci slobodni da izaberu organizacionu formu svoje grupe. Samo kada njihova intervencija
nije adekvatna, lokalne vlasti i centralna vlast zamenjuju ili dopunjuju privatne organizacije.

Treća dimenzija
Ovaj koncept je prvi put u sociološku literaturu uveo Ardigo (1980). U definisanju organizacija,
ovaj termin se ne odnosi na konkretne aktivnosti ili operativne strukture. On se uglavnom odnosi
na jednu vrstu kolektvnih odnosa i interpersonalnih odnosa. On se fokusira na vrednost
(simboličnu i kulturnu) odnosa, i shodno tome na različite organizacione forme neprofitni h
organizacija. On predstavlja alternativni odgovor u odnosu na preovlađujući ekonomski model.

Treći sektor
Ovim terminom identifikuju se organizacije koji nisu profitne orgnizacije (prvi sektor) i nisu deo
javnog sektora (drugi sektor). Upotreba ovog termina »treći sektor« može da dovede do zabune u
Italiji, zato što se on obično koristi kada se govori o sektoru usluga (dok poljoprivreda predstavlja
prvi, a industrija drugi sektor). Uz to, koncept »treći sektor« istovremeno razlikuje i asimiluje
neprofitne organizacije, profitne firme i javne institucije. Međutim, ovo može da redukuje
proizvodnju neprofitnog sektora koji takođe uključuje i neformalne lične odnose.
Treći sektor se može definisati kao odgovor na:
1. neuspehe vlade (prema B. Wesiboard-u);
2. neuspehe tržišta (prema H. Hasmann-u);
Po alternativnom tumačenju neprofitni sektor predstavlja:
3. »altruistički pristup« starim i novim problemima savremenih društava i zajednica (prema
H. Oleck-u).
Mi ovde dajemo samo kratko objašenjenje ovih različitih tumačenja; zainteresovani čitaoci mogu
da potraže radove pomenutih autora. Weisboard ističe ulogu neprofitnog sektora kao dodatnog
privatnog proizvođača robe za kolektivnu potrošnju koje inače obezbeđuje javni sektor. Hansmann
naglašava ulogu neprofitni h organizacija na tržištima gde su proizvođači bolje informisani od
potrošača. Oba ova tumačenja potiču iz ekonomske literature. Najzad, Oleck opisuje neprofitni
sektor kao oblik altruizma koji prevazilazi pojedinca i razlikuje se u odnosu na sektor profitnih
organizacija. Stoga se NPO ne može analizirati ekonmskim kriterijumima i kategorijama.

Treći sistem
Potiče iz ekonomske literature i, posebno u Italiji, iz sveta »društvene kooperacije«. Treći sistem je
blizak konceptu »društvene ekonomije«.
On ističe činjenicu da neprofitne organizacije, kao javni sektor, maksimalno uvećavaju dobrobit
potrošača (ili korisnika) umesto maksimalnog uvećavanja profita.Treći sistem doprinosi, zajedno
sa prvim i drugim sektorom, proizovdnji robe i usluga od kolektivnog interesa. Ovo podseća na
koncept horizontalne subsidijarnosti. Prema principu solidarnosti kako je regulisan italijanskim
ustavom, treći sistem treba da da svoj doprinos i predloge socijalnoj zaštiti uzimajući u obzir da
država i sam treći sistem predstavljaju dva alternativna institucionalna pristupa u rešavanju
tržišnih neuspeha.

Volonterski rad
Volonterski rad predstavlja slobodno i dobrovoljno davanja vremena na redovnoj bazi, bez ikakve
kompenzacije. On je u svojim organizovanim formama priznat u Italiji u državnom zakonu
(266/1991) kao i u potonjim regionalnim zakonima. To nije samo pomoć (asistencija); on
podrazumeva definiciju potreba, rešenje marginalizacije, podsticaj javnih intervencija.
Upotrebljavajući termin »volonteri« i »volonterski rad« zvanično saopštenje Evropske komisije o
promovisanju uloge asocijacija i fondacija u Evropi precizira da: »volonterske organizacije i
fondacije takođe obezbeđuju značajnu obuku brojnim volonterima, od kojih mnogi kasnije nalaze
zaposlenje na konvencionalnom tržištu rada zahvaljujući iskustvu i stručnosti koje su prethodno
stekli. Volonterski rad je za mnoge ljude dragoceni način očuvanja radnenavike u vreme kada je,
posebno u uslovima dugovremene nezaposlenosti, veoma teško održati strukturnu kontrolu nad
sopstvenim životom. Volonterski sektor može da pruži prilike za nova iskustva čiji je cilj da se
steknu društvene veštine koje će uvećati šanse za zaposlenje, a pored toga i osećaj pripadnosti i
građanskog ponosa među mladim ljudima. Evropska volonterska služba se bavi ovim pitanjem i
pruža obrazovno iskustvo na osnovu aktivne uključenosti mladih ljudi u lokalne projekte.
Volonterski rad je takođe vrlo važan za starije, penzionisane ljude koji žele da nastave da
upotrebljavaju svoje veštine i održavaju aktivnu ulogu u društvu«. U drugačijem kontekstu,
Evropska komisija opisuje iskustvo »volonterskog rada« na sledeći način: »za mnoge ljude,
članstvo i volonterski rad u volonterskim organizacijama i fondacijama pruža vitalna sredstva
putem kojih oni mogu da izraze svoj osećaj građanstva, i da pokažu aktivnu zainteresovanost za
svoje sugrađane i društvo u celini«.
Postoje velike razlike u upotrebi termina »volonterski rad« u različitim kontekstima. S jedne
strane, prema Evropskoj komisiji »volonterski rad« je važan kao obuka za nalaženje zaposlenja i
kao obuka za učešće u društvenom i demokratskom životu zajednice. S druge strane, italijanski
zakon ne uzima u obzir prvu mogućnost i ne smatra da je odnos između volonterskog rada i
demokratije od bazičnog značaja.
 ZNAČAJNE INTERNET ADRESE O NEVLADINIM ORGANIZACIJAMA

Idealist
http://www.idealist.org

Meta-Index for Non-Profit Organizations

http://www.duke.edu/~ptavern/Pete.meta-index.html

Philip Walker's page

http://www.clark.net/pub/pwalker/

Internet Nonprofit Center

http://www.nonprofits.org/

Philantropy Journal Online

http://www.philanthropy-journal.org/

NGO Global Network

http://www.iaed.org/UN_NGOs/

Institute for Global Communications (IGC)

http://www.igc.org/igc/

Information for Nonprofits

http://www.nonprofit-info.org/;

Nonprofit Prophets
http://www.kn.pacbell.com/wired/prophets/

CharitiesUSA
http://www.charitiesusa.com/

Guide Star
http://www.guidestar.org/

Non-Profit Outreach Network, Inc.

http://www.norn.org:/pub/norn/

Deutsches Spendeninstitut Krefeld (DSK)

http://www.dsk.de/

The Nonprofit Resource Center

http://www.not-for-profit.org

Web Sites Related to Philanthropy and Voluntarism

http://www.pubpol.duke.edu/courses/pps280s/index.html
Progressive & Non-Profit Organizations on the Net
http://garnet.berkeley.edu:3333/progorgs/progorgs.html

Handsnet
http://www.handsnet.org/

Sarah Nesbeitt and Richard Truxall's Pages

http://www.sils.umich.edu/~nesbeitt/nonprofits/nonprofits.html

NGO Net
http://www.ngonet.org/

Association of Voluntary Service Organisations - AVSO

http://village.agoranet.be/~avso

European Foundation Centre

http://www.efc.be/

GlobeNet
http://www.globenet.org

NIS NGO Development Organizations

http://solar.rtd.utk.edu/oldfriends/ccsi/nisorgs/nisngodv.htm

Global Alliance Foundation of Norway

http://sabmac.studyabroad.com/alliances/gahome.html

Polish NGO Page

http://www.klon.org.pl/

NGO Resource Centers (E. Europe and Baltics)

http://www.mott.org/civilSociety/stories/ngo_resource_ctrs.htm

Yurope
http://www.yurope.com/

Centar za razvoj neprofitnog sektora

http://www.crnps.org.yu

Canadian Non-Profit Resource Network (CNRN)

http://spc-lamp.org/index.html

America's Charities
http://www.charities.org

Center for Educational Design and Communication

http://www.cedc.org

Charity Village
http://www.charityvillage.com/
SERVEnet
http://www.servenet.org/content/about/index.asp

Centro De Voluntarios De Brasilia-Voluntarios Candangos

http://www.conectanet.com.br

JCA-NET - Japan
http://www.jca.ax.apc.org/

Mohan Foundation - Indija

http://www.vish.com/mohan

SING (Social Information Networking Group) – Juzna Koreja

http://www.sing-kr.org

Nonprofnet - Australija
http://www.qut.edu.au/bus/ponc/ponc1.html

Southern African Development, Culture and Communication Network (SADECCON)

http://star.hsrc.ac.za

Council on Foundations (COF)

http://www.cof.org

Commonwealth Fund
http;//www.cmwf.org/

Eurasia Foundation
http://www.eurasia.org

Ford Foundation
http://www.ford.found.org/

Svetski poznata fondacija obezbedjuje

Foundation Center
http://fdncenter.org

Global Fund for Women

http://www.igc.apc.org/gfw/

The Grantseeker's Guide to the Internet

http://online.nonprofit.net/info/guide.html

The Grantsmanship Center

http://www.tgci.com

Grant Writer Online

http://www.grantwriteronline.org/
Grants Web
http://web.fie.com/cws/sra/resource.htm

GrantScape
http://www.grantscape.com

Prospecting Resources
http://weber.u.washington.edu/~dlamb/apra/resource.htm

Rotary’s Foundation
http://www.rotary.org/foundation/

Sasakawa Peace Foundation

http://www.spf.org/

Soros Foundations Network

http://www.soros.org/

UK Fundraising
http://www.fundraising.co.uk

Virtual Foundation
http://www.virtualfoundation.org/

Sources of Funding in the Newly Independent States

http://www.solar.rtd.utk.edu/friends/funding/world.learning.funding.html

World Learning
http://www.worldlearning.org/orap.html

Center for Civil Society Studies

http://www.jhu.edu/~ips/civil.soc.html

CIVICUS
http://www.civicus.org/

Directory of Civic Education Organizations and Programs

http://civnet.org/orgprog/orgsprogs/edib-alf.htm

Conflict Management Group

http://www.cmgonline.org/

Fund for Peace

http://www.fundforpeace.org/

Peace Action
http://www.webcom.com/peaceact/aboutpeaceaction.html

Peace On Earth Foundation's

http://www.peacetalk.org/LOWBAND/indexLow.htm
Peacelink
http://www.peacelink.it/finalita.html

Transnational Foundation for Peace and Future Research

http://www.transnational.org

World Internet Directory of Civil Rights

http://www.tradenet.it/links/arsocu/civilrights.html

Reporters Sans Frontieres (Reporteri bez granica)

http://www.rsf.fr/

Legal Research Using the Internet

http://www.lib.uchicago.edu/~llou/mpoctalk.html

International Law and Human Rights

http://doddel.cs.unimaas.nl/

International Helsinki Federation for Human Rights

http://www.ihf-hr.org

Human Rights Watch

http:www.hrw.org/

Human Rights Web's

http://www.hrweb.org/resource.html

Freedom Forum
http://www.freedomforum.org/

Amnesty International Online

http://www.amnesty.org/home.htm

UNITED for Intercultural Action

http://www.xs4all.nl/~united/

ECRI - The European Commission against Racism and Intolerance

http://www.minorityrights.org/

Minority Rights Database

http://www.uel.ac.uk/faculties/socsci/law/MR/min.html

OSCE High Commissioner on National Minorities

http://www.ercomer.org/cgi-bin/ercomer/redir.cgi
gopher://marvin.stc.nato.int:70/00/Other_International/csce/HCNM/staff.txt

MRG - Minority Rights Group

http://www.nsws.com/mrg/index.html
ERCOMER - European Research Centre on Migration and Ethnic Relations
http://www.ercomer.org/

ECRE - European Council on Refugees and Exiles

http://www.poptel.org.uk/ein/ecre/

REFWORLD on Internet
http://www.unhcr.ch/refworld/refworld.htm

Refuge!
http://www.refuge.amnesty.org

United Nations High Commission for Refugees (UNHCR)

http://www.unhcr.ch/

FEMINIST.COM
http://www.feminist.com/

Komisija UN o polozaju zena (Commission on the Status of Women - CSW)

http://www.un.org/womenwatch/daw

Women's Web
http://www.womweb.com/

Women’s Organizations on WomensNet — Regional

http://www.igc.apc.org/womensnet/org-reg.html

Greenpeace International
http://www.greenpeace.org/

Internet Environment Library

http://www.envirolink.org/elib/

Environmental Education Network

http://envirolink.org/enviroed/

About Nonprofit Organizations

http://nonprofit.about.com

Nonprofit Guides
http://www.npquides.org

Philantropy Searc
http://www.philanthropysearch.com/

The Internet Nonprofit Center

http://www.nonprofits.org

Charitynet
http://www.charitynet.org
CORDIS database
http://www.cordis.lu

Council on Foundations
http://www.cof.org

NGONet Central and Eastern Europe

http://www.ngonet.org/

European Union
http://www.europa.eu.int/index-en.htm

UN Departmen of Public Information – NGOs Section

http://www.un.org/MoreInfo/ngolink/welcome.htm
Svetska banka
http://www.worldbank.org

Program za razvoj Ujedinjenih Nacija

http://www.undp.org

Council of Europe
http://www.ngo.coe.int
 O AUTORIMA

Brkić Miroslav – magistar, asistent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu

Kolin Marija – doktor, naučni saradnik u Institutu društvenih nauka, Beograd

Krzyzanowska – Mierzewska Magda – pravnik, Evropski sud za ljudska prava u

Strazburu, Francuska

Nikolin Sanja – magistar, šef programa u Katoličkoj službi pomoći, Beograd

Paunović Žarko – magistar pravno-političkih nauka, Fakultet političkih nauka, Beograd

Pavlović Vukašin – doktor, profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu

Perez – Buck Diana – Volonterski program Ujedinjenih nacija, Brisel

Petrović Branka – politikolog, Beograd

Raos Marija – NIT - Udruga za jačanje kapaciteta 3. sektora i međusektorsku suradnju,

Zagreb, Hrvatska

Reljić Slobodan – sociolog, novinar “NIN-a”, Beograd

Šećibović Refik – doktor, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu

Vasilevska Živka – pravnik, pravni savetnik za NVO u Centru za razvoj neprofitnog

sektora, Beograd

Vučković Nataša – pravnik, direktor Fond centra za demokratiju, Beograd