Вы находитесь на странице: 1из 7

46.

Ustav Ujedinjenog Kraljevstva

UK nema pisani ustav, ali se bez obzira na to označava kao ustavna monarhija.
Brojna gledišta nadglasavaju par onih koja smatraju da UK nema ustav, ta gledišta
kažu da ono ima svoj Ustav i da je to jedan od najstarijih ustava na svetu. Ustav je
po ovim gledanjima skup pravila igre koja stoje iznad političkih razmirica i borbi oko
kojih postoji konsenzus i koja su trajna, jer su urezana u svest i sistem vrednosti i
verovanja političara i najšire javnosti. Britanski Ustav se poklapa sa ustavnim
normama i obuhvata celokupno delovanje komplikovane državne mašine.

Iz normi ustava izvlače se 2 principa odnosno pravila:

1. Vladavina prava

2. Suprematija odnosno suverenost parlamenta

Uz njih se pominju unitarnost poretka, parlamentarizam, kolektivna i individualna


odgovornost, uloga biračkog tela, snažna i kompetitivna, kritički orijentisana i
raspoložena opozicija itd.

Suprematija Parlamenta u praksi treba da znači da nijedan organ vlasti ne može


nadjačati ili derogirati zakon koji je prošao kroz Parlament i da Parlament može
donositi zakon o bilo kojoj stvari. Ovakvo tmačenje ustava i palamentarne
demokratije odnosno parlamentarne suverenosti nije bilo naklonjeno oblicima
neposredne demokratije pa ni referendumu. Iako je u Britaniji bilo predloga za
uvodjenje referenduma, britanci su ostali odbojni prema toj ideji. Skolonst ka
traženju neke čvršće i konzistentne filozofije politike i države koja bi se mogla sažeti
i izraziti u obliku jednog pisanog ustava Englezima je bila strana. Neki tvrde da UK
ne upravlja logika nego parlament. Neki su tvrdili da je Engleska zahvaljujući svojoj
nelogičnosti sposobna da radi pomoću demokratskih ustanova, a da druge države to
nisu uspele zbog činjenice da su se stalno rukovodile logikom.

Postoje 2 grupe izvora ustava:

1. Ustavni zakoni ili pravila koji sadrže četiri vrste dokumenata:

a. Istorijske povelje i peticije – Velika povelja o slobodama (Magna charta


libertatum) 1215., Peticija o pravima (Petition of Rights) 1628., Bil o
pravima (Bill of Rights) od 1689.

b. Drugu grupu čine ustavni akoni koji regulišu nadležnosti nekih organa
vlasti, gradjanska prava i slobode – Habeas corpus Act 1679., Zakon o
nasledju prestola (Act of Settlement) 1701.

c. Sudske odluke (case law), kojima se tumači ili utvrdjuje sadržaj i smisao
ustava ili zakona.

d. Pravila koja su se već instituirala u običajnom pravu ili common law kojim
se katkad regulišu prerogativne krune, sloboda zbora ili dogovora, pravo
žale protiv zloupotreba vladinih činovnika.

2. Drugi izvor Ustava čine konvencije u koje spadaju običaji i tradicija ili praksa
koja je stvarala obrasce ponašanja odredjenih institucija. Tu spadaju
sporazumi, navike koje su stekle autoritet i na taj način postale osnova
regulisanja jednog dela značajnih političkih odnosa. Neki autori u okviru ove
grupe izvora razlikuju ono što se zove common law (uobičajeno ili običajno
pravo) i ono što oni nazivaju običaji ustava (customs of th Constitutions).

Razlika izmedju ovde dve vrste izvora je u pravnoj obaveznosti jednih i


neobaveznosti drugih.

47. Vertikalna organizacija vlasti Ujedinjenog Kraljevstva

Vertikalna organizacija vlasti obuhvata unitarno uredjenje i lokalnu zajednicu,


odnosno lokalnu upravu (samoupravu).

UK je unija koju čine Engleska, Vels, Škotska i Severna Irska. Engleska je ujedinjena
pod saksonskim kraljem u 9 veku, Vels postaje deo kraljevstva krajem 14 veka,
Engleska i Škotska kruna se ujedinjuju 1603. kad škotski kralj Džems I postaju prvi
stjuartski kralj Engleske. Engleska armija je počela da osvaja Irsku još u 12 veku,
osvojila je 1603.,a oformila UK 1800.

Tek 1922. 26 područja Južne Irske se odvajaju i stvaraju potpuno nezavisnu državu
van UK. Od tada sve do 1999. samo jedan od tri vanengleska dela UK tj Severna
Irska ima svoj parlament. U slucaju Škotske i Velsa – uprava nad njima bila je
poverena sekretaru za Škotsku i sekretaru za Vels, koji su članovi kabineta UK.
Dolaskom laburista na vlast maja 1997. institucionalna mapa UK se menja. Status
Severne Irske je promenjen, a po zakonu koji je donela nova laburistička vlast data
je mogućnost formiranja parlamenata u Škotskoj i Velsu. Parlament u Škotskoj i
Skupština u Velsu izabrani su maja 1999. posle referenduma održanih 1998.

Severna Irska je već četvrt veka nemirno područje UK. U oštrom sukobu nalaze se
protestanti i katolici organizovani u posebne političke organizacije-partije – Alisterski
unionisti i Demokratski unionisti s jedne strane (protestanata) i Šin Ferin i IRA sa
druge strane (katolici). Sukobi se često obnavljaju prilikom godišnjica bitke na
Bojnu. Zbog neprestanog koškanja odredjeni sistem devolucije odnosno home rule,
koji je delovao u Severnoj Irskoj od 1922. suspendovan je 1972 i britanska vlada je
preuzela direktnu odgovornost i upravljanje tom provincijom. Posle je bilo pokušaja
da se obnovi odredjeni vid devolucije. Vodjeni su teški i katkad neprijatni pregovori
oko uredjenja severnoirskog pitanja. Posle niza pregovora, dogovora i obećanja pa i
delimičnih uspeha, napetosti i konflikti suprotstavljenih strana nisu prestali a još
manje rešeni.

Kad je reč o Škotskoj, imamo zahteve za većom autonomijom odnosno devolucijom.


Dobar deo razloga za promene u statusu Škotske treba videti u evoluciji teritorijalne
strategije Laburističke partije koja je bila u opoziciji izmedju 1979 i 1997.
Samouprava (home rule) shvatana je kao nešto što je u suprotnosti sa drugim
političkim smerovima posebno prema ekonomskoj jednakosti i centralizovanom
upravljanju ekonomijom. Posle pedesetih godina čak i neka pisana obećanja za
škotsku samoupravu bili su odbačeni. Sve do 60tih i 70tih kada je uspon škotske
nacionalne partije praktično naterao Laburističku partiju da promeni nešto u
poimanju nacionalne politike. No, takve promene i uopšte tok promena nije mogao
ostati bez mnogih teških pitanja. Jedno od takvih pitanja, koja su inače laburistički
lideri u Škotskoj ignorisali, postavio je Kanavan – Šta mi nameravamo da učinimo
ako dobijemo većinu mesta u Škotskoj a izgubimo većinu mesta u Donjem domu?
Suverenost u tom slučaju je konačno smeštena u narodu Škotske. No, iako je
pokrenula proces promena, Laburistička partija je pokazala i dosta suzdržanosti,
opreza pa i sumnji u ishod onoga što je pokrenuto. Malo ko je sumnjao da će
Škotska uskoro dobiti svoj parlament, a sa tim i svoju mnogo samostalniju
Laburističku partiju. To je nagoveštavao i odrćani referendum u Škotskoj na kome
su gradjani potvrdno odgovorili na pitanja da li žele da imaju parlament i da li on
treba da ima poresku vlast. Treba dodati da su slični referendumi održani u Škotskoj
1975. i da su gradjani dali negativan odgovor.

U Velsu je takodje na referendumu 1998 dat pozitivan odgovor na pitanje – da li žele


skupštinu. I u Velsu je, kao i u Škotskoj, na prethodnom referendumu o sličnom
pitanju održanom 1975 dat negativan odgovor. Tako je UK dočekalo novi milenijum
i novi vek sa već konstituisanom i funkcionarijućom zakonodavnom i izvšnom vlašću
i u tri pokrajine koje obuhvataju nešto oko 15% populacije. Ne treba zaboraviti da
snažan podsticaj većoj regionalizaciji potiče od nacionalnih razlika koje su našle svoj
trenutak i mah upravo u ovo vreme širokog planetarnog procesa etnifikacije
politike. Neke od tih razlika našle su izraza u pravu i u političkim institucijama.
Mnogi zakoni su doneti u Vestminsteru sa posebnim aktima za Englesku i Vels, za
Škotsku i Sevenu Irsku. Opšte razlike i sukobi protestanata i katolika stvaraju velike
nevolje ne samo Severnoj Irskoj već i u celom UK.

Činjenica je da je jedna vid-nivo federalizacije ili semifederacije kroz uvodjenje


parlamenata i odredjenog stepena provincijske nadležnosti neočekivano brzo
proizveo odredjene promene raspoloženja. Neka istraživanja iz 1999 pokazuju da
veliki broj Britanaca gubi osećaj pripadnosti Velikoj Britaniji i opredeljuje se za svoje
nacionalno poreklo. U Škotskoj se 72% gradjana isključivo izjasnilo kao Škoti, u
Velsu 81% gradjana kao Velšani. U Engleskoj se velika većina od 48 miliona
stanovnika još uvek izjašnjava prvo kao Britanci a tek zatim kao Englezi. No, u
svemu tome valja imati u vidu i drugu stranu. Naime, centralana vlast i pored svojih
prilično radikalnih devolucionih predloga i porekla nije voljna da se sasvim
decentrira ili vlast sasvim prepusti pomenutim sastavnicama UK. Sve u svemu
tokove razvoja u vertikalnoj dimenziji organizacije vlasti u UK teško je prognozirati.

Lokalna samouprava – Engleska spada u red zemalja sa razvijenijom ali


komplikovanom lokalnom samoupravom. U okviru viskoko centalizovanog
britanskog sistema, sistem loalne uprave je različito organizovan u provincijalma.
Centralna kontrola nad lokalnom vlašću je obezbedjena supervizijom vladinih
ministara i putem alokacije vladinih fondova za poseben namene. Lokalna uprava se
sastoji od dva bolje reći tri nivoa jedinica – okruga (counties), srezova (districts) i
parohija (parshes). Okviri za organizaciju i funkcionisanje lokalne samouprave dati
su u zakonima UK i zakonima tj aktima pojedinih provincija. U svim jedinicama
biraju se lokalna veća na čijem čelu se nalazi mer (u gradovima) ili predsednik veća
(u drugim mestima). Lokalna samouprava uživa odredjeni stepen autonomije i njen
rad je velikim delom regulisan aktima Parlamenta. Drugim rečima sadržaj
nadležnosti i njegova eventualna promena odredjuje se odlukama britanskog
parlamenta. Loklani funkcioneri su pretežno kompetetni javni radnici. Medju njima
se izdvajaju šef administrativne službe (cheaf Executive officer), direktor finansija i
nadzorni funkcioner (monitoring officer).

48. Položaj, struktura i funkcije britanskog parlamenta

Horizontalna organizacija vlasti unutar politčkog sistema UK označena je izmedju


parlamentarno-kabinetske vladavine i diktature Kabineta. Osnovni princip
horizontalne organizacije političke vlasti je princip poelele i medjusobne ravnoteže
odnosno kontrole vlasti. Ovaj princip je čvrsto usadjen u temelje britanskog
društva.

Britanski sistem se najčešće slovi kao parlamentarna demokratija. To pretpostavlja


suverensot Parlamenta. U uslovima nepostojanja pisanog ustava koji bi imao status
višeg prava na osnovu koga bi sudovi mogli ispitivati ili proveravati ustavnost
redovnih zakona, Parlamentu ostaje suverena vlast u tumačenju i reviziji ustava.
Parlament po engleskom ustavu ima pravo da donese ili poništi bilo koji zakon, a
pored toga nijednom pojedincu ili organu nije engleskim zakonima dato pravo
nepriznavanja ili neprimenjivanja zakona koje donosi Parlament.

Noviji procesi i zahtevi globalizacije kvare zamisao i shemu parlamentarne


suverenosti. Britanija je još 1973 postala član Evropske zajednice koja je i
nadnacionalna a ne samo medjunarodna, i samim tim prihvatila njene zakone,
pravila i insitiucije kao nešto što je nadredjeno domaćem pravu u odredjenim
oblastima. Suprematija Parlamenta dovodi se u pitanje postojanjem prava institucija
Zajednice da donose zakone koji će važiti u UK.

Parlament vodi poreklo iz Velikog saveta (Magnum Concilium) koji je u 12 veku


sazivao monarh i koji je bio sastavljen od moćnije vlastele i sveštenstva. U 13 veku
naročito posle Velike povelje od 1215. ustalila se praksa sazivanja ovog tela.
Dvodomna struktura se stvara već u 14 veku kad su počeli da se izdvajaju crkvena
vlastela u okviru Magnum Conciliuma u poseban Gornji dom, a predstavnici grofija i
gradova(commons) a postepeno i stino plemstvo, u drugi dom – dom komuna. Posle
nekoliko vekova rvanja sa kraljem, Parlament je konačno odneo pobedu i to
zabeležio bilom o pravima. No, ideja o parlamentarnoj suverenosti odnosno
suprematiti već poodavno nema svoje dublje utemeljenje u praksi. Iako ima
značajne funkcije i uticaj, Parlament nije ni teoriski ni praktično vrhovno upravljačko
telo ili centar vlasti. Mnogi istoričari i analitičari takodje ističu da je posle donošenja
Reform Acta 1867 uloga Donjeg doma počela da se menja. Njegova glavna uloga
postaje da podržava vladu i da donosi zakone. Delovanje u vidu kontrole nad
egzekutivom postalo je funkcija opozicije, a i partijska mašina, delujući sa Whips
Office uspostavila je čvrstu diciplinu nad svojim poslanicima. Već 1900tih Donji dom
je bio dominiran od egzekutive. Konačna promena samim početkom dvadesetog
veka dala je vladi moć da aranžira praktično ceo posao Donjeg doma. Tako je vlast
vlade povećana a priroda donjeg doma promenjena. Gotovo opšteprihvaćena
oznaka parlamentarne demokratije UK, koja je trebalo da pokaže ideju i praksu
koncentracije velikog dela vlasti i suverenosti u predstavničkom telu, kao
institucioanlnom izrazu suverenosti volje naroda i demokratije, u novije vreme je
ozbiljno dovedena u pitanje. Imajući u vidu stvarnu moć Parlamenta i Kabineta teško
je više poverovati ne samo u suprematiju Parlament ili u njegov partnerski položaj
vis-a- vis Kabineta već i u njegovu mogućnost da ozbiljnije kontroliše rad Kabineta.

U ranijim godinama Donji dom je mogao, u odredjenim prilikama da zauzme različit


pogled od onog koji ima Kabinet i da deluje kao pozitivna kontrola njegovih
aktivnosti. Sada je donji dom postao insturment u rukama ministara. Stoga se čini
prihvatljivijom karakterizacija britanskog sistema kao dikatature kabineta i
kabinetskog sistema vladavine.

Parlament se sastoji iz tri dela – monarha i dva doma – Gornjeg doma ili Doma
Lordova i Donjeg doma ili Doma komuna.

GORNJI DOM

Gornji dom je do skoro imao 1276 članova od kojih je najveći broj dolazio nalsdjem i
iz redova aristokratije. Jedan broj istaknutih ličnosti za svoje zasluge stiču titulu
lordova ili postaju članovi ovog doma imenovanjem od strane monarha. Sastav ovog
doma čine svetovni lordovi (temporal Lords) i duhovni lordovi (spiritual lords),
pravni lordovi (law lords) i doživotni perovi.

Njegove mogućnosti su svedene na pravo suspenzivnog veta od jedne godine na


predloge zakona izglasanih u Donjem domu. U slučaju finansijskih zakona Gornji
dom nema pravo na to.

U novije vreme sve češće su se čuli zahtevi za ukidanje ili radikalnu transformaciju
ove institucije. Predlozi koji idu za tim da se Gornji dom ubuduće bira i to po
proporcionalnom izbornom metodu ili da on bude predstavničko telo četiri pokrajine
UK. Novi laburisti nisu želeli da uklone, već samo da refomišu Gornji dom. Reforma
bi se sastojala u tome što bi članovi ovog doma bili samo nenasledni lordovi. Većina
lordova ima pretke koji su postali neka vrsta plemića tek u devetnaestom veku.
Nemali broj od njih dobio je titule zbog nekih posebnih usluga kralju koje nemaju
nikakve veze sa širim javnim interesom ili zaslugama.

Snažan podsticaj za reormu Gornjeg doma došao je od strane Laburističke partije i


vlade, kao i ranije obećanje koje je trebalo ispuniti posle pobede na izborima 1997.
Ona je obećala u svom Izbornom manifestu za 1997 da će ukloniti nasledni element
iz Gornjeg doma. Oni su doneli zakonski predlog 1999. Po zakonu o Domu lordova
(house of lord acts) 1999 ostalo je samo 92 od 760 naslednih perova. Posle toga
Gornji dom ima ukupno 690 članova.

DOM KOMUNA – DONJI DOM

Dom komuna varira i posle izbora 1997 iznosi 659 članova. Članovi Donjeg doma se
biraju svake pete godine opštim, neposrednim i tajnim izborima. U Škotskoj se bira
najmanje 71 poslanik, u Velsu 35, u Severnoj Irskoj 12, a u Engleskoj 533. U izbornoj
jedinici ima prosečno oko 70 hiljada stanovnika. Dom komuna ima sledeće osnovne
funkcije:

- Da donosi zakone,

- Izglasava budžet,

- Debatuje o ključnim političkim pitanjima i konstituiše, odnosno kontroliše


vladu.

Vladu formira partija koja ima većinu u Domu komuna traju od kraja oktobra do jula.
Prosečno trajanje jednog godišnjeg zasedanja u poslednje vreme iznosi 165 dana
(sitting days). Kvorum nije potreban osim za vreme glasanja.

SPIKER DONJEG DOMA

Sednicama Donjeg doma predsedava spiker(govornik). Spikera biraju poslanici


prostom većinom na početku rada svakog novog Parlamenta. Status samog spikera
je regulisan odredjenim pravilima (the Order in Council) iz 1919. Spiker je po
službenoj dužnosti predsednik Komisije Donjeg doma i predsednik 4 komisije za
izborne jedinice. Spiker pripada jednoj od partija, ali nastoji da se ponaša neutralno i
ne glasa osim u slučaju jednaog broja glasova na obe strane prilikom odlučivanja o
nekoj stvari.

Spiker ima važnu ulogu u vodjenju rasprave. Njegova ovlašćenja su značajna i


brojna – odlaće ili zaključuje sednicu i ponovo je sazvia ako je ona odložena, stara se
za poštovanje Ustava i Poslovnika donjeg doma, održava komunikaciju sa kraljicom,
daji i oduzima reč poslanicima, poziva poslanike na glasanje kad je potrebno i
tumači odnosno odredjuje- verifikuje postupak glasanja ili poništava glasanje u
slučaju neregularnosti, preduzima i odredjene disciplinske mere u slučaju
narušavanja parlamentarnog postupka i rada, interpretira pravila procedure i rada
donjeg doma.

Posebnom parlamentarnom procedurom predvidjena je zaštita od beskorisnih i


iscrpljujućih rasprava. U red tih zaštitnih sredstava spadaju tzv GILJOTINA tj
ograničavanje vremena rasprave i stavljanje predmeta na glasanje posle
predvidjenog vremena. Pravo spikera da odlučuje o kojim se amandmanima na
zakonski predlog može raspravljati poznato je kao POSTUPAK KENGUR.

Postupak glasanja je liberalan i može biti usmenim izjašnjavanjem za ili protiv,


ustajanjem ili sedeći na mestu ili pak prolaženjem kroz jedan od dva hodnika, koji se
nalaze iza spikerovih ledja. Jednim hodnikom, sa desn strane spikera, prolaze oni
koji su za, a drugim hodnikom, sa leve strane spikera oni koji su protiv. Pored vrata
– hodnika stoje odgovarajući partijski bičevi koji u delikatnijim situacijama opominju
poslanike na partijsku lojalnost.

Jednu od karakteristika britanskog parlamenta i parlamentarizma čini postojanje i


svojevrsne institucionalizovane opozicije ili vlade u senci. Smisao i funkcija opozicije
su da krtikuje Vladu i obezbedi alternativnu vladu za predstojeće izbore. Znatnu
dinamiku u rad Parlamenta unosi institut poslaničkih pitanja. Poslvonikom Doma je
predvidjeno vreme kad poslanici mogu postavljati pitanja (question time – jedan sat
dnevno na početku sednice) premijeru ili članovima Vlade iz delokruga Vlade ili
pojedinih resora. Dužnost je ministara da daju odgovore, osim kad smatraju da bi
odgovor bio suprotan interesu.

Socijalna i profesionalna struktura parlamenta

Parlament nije prosta kopija socijalne strukture. Dominirajuću poziciju u njemu


imaju odredjene političke odnosno socijalne grupacije i slojevi. U njemu su u mnogo
većoj meri zastupljeni predstavnici viših i srednjih nego nižih i siromašnih slojeva.
Poslanici nisu samo matirijalno dobrostojeći već su i obrazovani u najpoznatijim
engleskim školama.

U novom parlamentu ima znatno više poslanika iz severnih regiona i urbanih


sredina. U tom parlamentu više je poslanika koji dolaze iz javnog sektora, iz
državnih škola, a ne samo Oksforda i Kembridža. Tiptčan novi laburistički poslanik je
45godišnjak obrazovan u državnoj školi, zaposlen u javnom sektoru u lokalnom
savetu. Što se tiče polne strukture, 18% čine žene. U starosnoj strukturi
preovladjuju ljudi od 40 do 50 godina. Najmanje su zastupljene dve starosne grupe –
25-29 i 70-85.