46.

Ustav Ujedinjenog Kraljevstva

UK nema pisani ustav, ali se bez obzira na to označava kao ustavna monarhija. Brojna gledišta
nadglasavaju par onih koja smatraju da UK nema ustav, ta gledišta kažu da ono ima svoj Ustav i da je to
jedan od najstarijih ustava na svetu. Ustav je po ovim gledanjima skup pravila igre koja stoje iznad
političkih razmirica i borbi oko kojih postoji konsenzus i koja su trajna, jer su urezana u svest i sistem
vrednosti i verovanja političara i najšire javnosti. Britanski Ustav se poklapa sa ustavnim normama i
obuhvata celokupno delovanje komplikovane državne mašine.

Iz normi ustava izvlače se 2 principa odnosno pravila:

1. Vladavina prava
2. Suprematija odnosno suverenost parlamenta

Uz njih se pominju unitarnost poretka, parlamentarizam, kolektivna i individualna odgovornost, uloga

biračkog tela, snažna i kompetitivna, kritički orijentisana i raspoložena opozicija itd.

Suprematija Parlamenta u praksi treba da znači da nijedan organ vlasti ne može nadjačati ili derogirati
zakon koji je prošao kroz Parlament i da Parlament može donositi zakon o bilo kojoj stvari. Ovakvo
tmačenje ustava i palamentarne demokratije odnosno parlamentarne suverenosti nije bilo naklonjeno
oblicima neposredne demokratije pa ni referendumu. Iako je u Britaniji bilo predloga za uvodjenje
referenduma, britanci su ostali odbojni prema toj ideji. Skolonst ka traženju neke čvršće i konzistentne
filozofije politike i države koja bi se mogla sažeti i izraziti u obliku jednog pisanog ustava Englezima je bila
strana. Neki tvrde da UK ne upravlja logika nego parlament. Neki su tvrdili da je Engleska zahvaljujući
svojoj nelogičnosti sposobna da radi pomoću demokratskih ustanova, a da druge države to nisu uspele
zbog činjenice da su se stalno rukovodile logikom.

Postoje 2 grupe izvora ustava:

1. Ustavni zakoni ili pravila koji sadrže četiri vrste dokumenata:

a. Istorijske povelje i peticije – Velika povelja o slobodama (Magna charta libertatum) 1215.,
Peticija o pravima (Petition of Rights) 1628., Bil o pravima (Bill of Rights) od 1689.
b. Drugu grupu čine ustavni akoni koji regulišu nadležnosti nekih organa vlasti, gradjanska
prava i slobode – Habeas corpus Act 1679., Zakon o nasledju prestola (Act of Settlement)
1701.
c. Sudske odluke (case law), kojima se tumači ili utvrdjuje sadržaj i smisao ustava ili zakona.
d. Pravila koja su se već instituirala u običajnom pravu ili common law kojim se katkad regulišu
prerogativne krune, sloboda zbora ili dogovora, pravo žale protiv zloupotreba vladinih
činovnika.
2. Drugi izvor Ustava čine konvencije u koje spadaju običaji i tradicija ili praksa koja je stvarala
obrasce ponašanja odredjenih institucija. Tu spadaju sporazumi, navike koje su stekle autoritet i
na taj način postale osnova regulisanja jednog dela značajnih političkih odnosa. Neki autori u
okviru ove grupe izvora razlikuju ono što se zove common law (uobičajeno ili običajno pravo) i
ono što oni nazivaju običaji ustava (customs of th Constitutions).
Razlika izmedju ovde dve vrste izvora je u pravnoj obaveznosti jednih i neobaveznosti drugih.
47. Vertikalna organizacija vlasti Ujedinjenog Kraljevstva

Vertikalna organizacija vlasti obuhvata unitarno uredjenje i lokalnu zajednicu, odnosno lokalnu upravu
(samoupravu).

UK je unija koju čine Engleska, Vels, Škotska i Severna Irska. Engleska je ujedinjena pod saksonskim
kraljem u 9 veku, Vels postaje deo kraljevstva krajem 14 veka, Engleska i Škotska kruna se ujedinjuju
1603. kad škotski kralj Džems I postaju prvi stjuartski kralj Engleske. Engleska armija je počela da osvaja
Irsku još u 12 veku, osvojila je 1603.,a oformila UK 1800.

Tek 1922. 26 područja Južne Irske se odvajaju i stvaraju potpuno nezavisnu državu van UK. Od tada sve
do 1999. samo jedan od tri vanengleska dela UK tj Severna Irska ima svoj parlament. U slucaju Škotske i
Velsa – uprava nad njima bila je poverena sekretaru za Škotsku i sekretaru za Vels, koji su članovi
kabineta UK. Dolaskom laburista na vlast maja 1997. institucionalna mapa UK se menja. Status Severne
Irske je promenjen, a po zakonu koji je donela nova laburistička vlast data je mogućnost formiranja
parlamenata u Škotskoj i Velsu. Parlament u Škotskoj i Skupština u Velsu izabrani su maja 1999. posle
referenduma održanih 1998.

Severna Irska je već četvrt veka nemirno područje UK. U oštrom sukobu nalaze se protestanti i katolici
organizovani u posebne političke organizacije-partije – Alisterski unionisti i Demokratski unionisti s jedne
strane (protestanata) i Šin Ferin i IRA sa druge strane (katolici). Sukobi se često obnavljaju prilikom
godišnjica bitke na Bojnu. Zbog neprestanog koškanja odredjeni sistem devolucije odnosno home rule,
koji je delovao u Severnoj Irskoj od 1922. suspendovan je 1972 i britanska vlada je preuzela direktnu
odgovornost i upravljanje tom provincijom. Posle je bilo pokušaja da se obnovi odredjeni vid devolucije.
Vodjeni su teški i katkad neprijatni pregovori oko uredjenja severnoirskog pitanja. Posle niza pregovora,
dogovora i obećanja pa i delimičnih uspeha, napetosti i konflikti suprotstavljenih strana nisu prestali a
još manje rešeni.

Kad je reč o Škotskoj, imamo zahteve za većom autonomijom odnosno devolucijom. Dobar deo razloga
za promene u statusu Škotske treba videti u evoluciji teritorijalne strategije Laburističke partije koja je
bila u opoziciji izmedju 1979 i 1997. Samouprava (home rule) shvatana je kao nešto što je u suprotnosti
sa drugim političkim smerovima posebno prema ekonomskoj jednakosti i centralizovanom upravljanju
ekonomijom. Posle pedesetih godina čak i neka pisana obećanja za škotsku samoupravu bili su odbačeni.
Sve do 60tih i 70tih kada je uspon škotske nacionalne partije praktično naterao Laburističku partiju da
promeni nešto u poimanju nacionalne politike. No, takve promene i uopšte tok promena nije mogao
ostati bez mnogih teških pitanja. Jedno od takvih pitanja, koja su inače laburistički lideri u Škotskoj
ignorisali, postavio je Kanavan – Šta mi nameravamo da učinimo ako dobijemo većinu mesta u Škotskoj a
izgubimo većinu mesta u Donjem domu? Suverenost u tom slučaju je konačno smeštena u narodu
Škotske. No, iako je pokrenula proces promena, Laburistička partija je pokazala i dosta suzdržanosti,
opreza pa i sumnji u ishod onoga što je pokrenuto. Malo ko je sumnjao da će Škotska uskoro dobiti svoj
parlament, a sa tim i svoju mnogo samostalniju Laburističku partiju. To je nagoveštavao i odrćani
referendum u Škotskoj na kome su gradjani potvrdno odgovorili na pitanja da li žele da imaju parlament
i da li on treba da ima poresku vlast. Treba dodati da su slični referendumi održani u Škotskoj 1975. i da
su gradjani dali negativan odgovor.
U Velsu je takodje na referendumu 1998 dat pozitivan odgovor na pitanje – da li žele skupštinu. I u Velsu
je, kao i u Škotskoj, na prethodnom referendumu o sličnom pitanju održanom 1975 dat negativan
odgovor. Tako je UK dočekalo novi milenijum i novi vek sa već konstituisanom i funkcionarijućom
zakonodavnom i izvšnom vlašću i u tri pokrajine koje obuhvataju nešto oko 15% populacije. Ne treba
zaboraviti da snažan podsticaj većoj regionalizaciji potiče od nacionalnih razlika koje su našle svoj
trenutak i mah upravo u ovo vreme širokog planetarnog procesa etnifikacije politike. Neke od tih razlika
našle su izraza u pravu i u političkim institucijama. Mnogi zakoni su doneti u Vestminsteru sa posebnim
aktima za Englesku i Vels, za Škotsku i Sevenu Irsku. Opšte razlike i sukobi protestanata i katolika
stvaraju velike nevolje ne samo Severnoj Irskoj već i u celom UK.

Činjenica je da je jedna vid-nivo federalizacije ili semifederacije kroz uvodjenje parlamenata i odredjenog
stepena provincijske nadležnosti neočekivano brzo proizveo odredjene promene raspoloženja. Neka
istraživanja iz 1999 pokazuju da veliki broj Britanaca gubi osećaj pripadnosti Velikoj Britaniji i opredeljuje
se za svoje nacionalno poreklo. U Škotskoj se 72% gradjana isključivo izjasnilo kao Škoti, u Velsu 81%
gradjana kao Velšani. U Engleskoj se velika većina od 48 miliona stanovnika još uvek izjašnjava prvo kao
Britanci a tek zatim kao Englezi. No, u svemu tome valja imati u vidu i drugu stranu. Naime, centralana
vlast i pored svojih prilično radikalnih devolucionih predloga i porekla nije voljna da se sasvim decentrira
ili vlast sasvim prepusti pomenutim sastavnicama UK. Sve u svemu tokove razvoja u vertikalnoj dimenziji
organizacije vlasti u UK teško je prognozirati.

Lokalna samouprava – Engleska spada u red zemalja sa razvijenijom ali komplikovanom lokalnom
samoupravom. U okviru viskoko centalizovanog britanskog sistema, sistem loalne uprave je različito
organizovan u provincijalma. Centralna kontrola nad lokalnom vlašću je obezbedjena supervizijom
vladinih ministara i putem alokacije vladinih fondova za poseben namene. Lokalna uprava se sastoji od
dva bolje reći tri nivoa jedinica – okruga (counties), srezova (districts) i parohija (parshes). Okviri za
organizaciju i funkcionisanje lokalne samouprave dati su u zakonima UK i zakonima tj aktima pojedinih
provincija. U svim jedinicama biraju se lokalna veća na čijem čelu se nalazi mer (u gradovima) ili
predsednik veća (u drugim mestima). Lokalna samouprava uživa odredjeni stepen autonomije i njen rad
je velikim delom regulisan aktima Parlamenta. Drugim rečima sadržaj nadležnosti i njegova eventualna
promena odredjuje se odlukama britanskog parlamenta. Loklani funkcioneri su pretežno kompetetni
javni radnici. Medju njima se izdvajaju šef administrativne službe (cheaf Executive officer), direktor
finansija i nadzorni funkcioner (monitoring officer).

48. Položaj, struktura i funkcije britanskog parlamenta

Horizontalna organizacija vlasti unutar politčkog sistema UK označena je izmedju parlamentarno-

kabinetske vladavine i diktature Kabineta. Osnovni princip horizontalne organizacije političke vlasti je
princip poelele i medjusobne ravnoteže odnosno kontrole vlasti. Ovaj princip je čvrsto usadjen u
temelje britanskog društva.

Britanski sistem se najčešće slovi kao parlamentarna demokratija. To pretpostavlja suverensot

Parlamenta. U uslovima nepostojanja pisanog ustava koji bi imao status višeg prava na osnovu koga bi
sudovi mogli ispitivati ili proveravati ustavnost redovnih zakona, Parlamentu ostaje suverena vlast u
tumačenju i reviziji ustava. Parlament po engleskom ustavu ima pravo da donese ili poništi bilo koji
zakon, a pored toga nijednom pojedincu ili organu nije engleskim zakonima dato pravo nepriznavanja ili
neprimenjivanja zakona koje donosi Parlament.

Noviji procesi i zahtevi globalizacije kvare zamisao i shemu parlamentarne suverenosti. Britanija je još
1973 postala član Evropske zajednice koja je i nadnacionalna a ne samo medjunarodna, i samim tim
prihvatila njene zakone, pravila i insitiucije kao nešto što je nadredjeno domaćem pravu u odredjenim
oblastima. Suprematija Parlamenta dovodi se u pitanje postojanjem prava institucija Zajednice da
donose zakone koji će važiti u UK.

Parlament vodi poreklo iz Velikog saveta (Magnum Concilium) koji je u 12 veku sazivao monarh i koji je
bio sastavljen od moćnije vlastele i sveštenstva. U 13 veku naročito posle Velike povelje od 1215. ustalila
se praksa sazivanja ovog tela. Dvodomna struktura se stvara već u 14 veku kad su počeli da se izdvajaju
crkvena vlastela u okviru Magnum Conciliuma u poseban Gornji dom, a predstavnici grofija i
gradova(commons) a postepeno i stino plemstvo, u drugi dom – dom komuna. Posle nekoliko vekova
rvanja sa kraljem, Parlament je konačno odneo pobedu i to zabeležio bilom o pravima. No, ideja o
parlamentarnoj suverenosti odnosno suprematiti već poodavno nema svoje dublje utemeljenje u praksi.
Iako ima značajne funkcije i uticaj, Parlament nije ni teoriski ni praktično vrhovno upravljačko telo ili
centar vlasti. Mnogi istoričari i analitičari takodje ističu da je posle donošenja Reform Acta 1867 uloga
Donjeg doma počela da se menja. Njegova glavna uloga postaje da podržava vladu i da donosi zakone.
Delovanje u vidu kontrole nad egzekutivom postalo je funkcija opozicije, a i partijska mašina, delujući sa
Whips Office uspostavila je čvrstu diciplinu nad svojim poslanicima. Već 1900tih Donji dom je bio
dominiran od egzekutive. Konačna promena samim početkom dvadesetog veka dala je vladi moć da
aranžira praktično ceo posao Donjeg doma. Tako je vlast vlade povećana a priroda donjeg doma
promenjena. Gotovo opšteprihvaćena oznaka parlamentarne demokratije UK, koja je trebalo da pokaže
ideju i praksu koncentracije velikog dela vlasti i suverenosti u predstavničkom telu, kao institucioanlnom
izrazu suverenosti volje naroda i demokratije, u novije vreme je ozbiljno dovedena u pitanje. Imajući u
vidu stvarnu moć Parlamenta i Kabineta teško je više poverovati ne samo u suprematiju Parlament ili u
njegov partnerski položaj vis-a- vis Kabineta već i u njegovu mogućnost da ozbiljnije kontroliše rad
Kabineta.

U ranijim godinama Donji dom je mogao, u odredjenim prilikama da zauzme različit pogled od onog koji
ima Kabinet i da deluje kao pozitivna kontrola njegovih aktivnosti. Sada je donji dom postao insturment
u rukama ministara. Stoga se čini prihvatljivijom karakterizacija britanskog sistema kao dikatature
kabineta i kabinetskog sistema vladavine.

Parlament se sastoji iz tri dela – monarha i dva doma – Gornjeg doma ili Doma Lordova i Donjeg doma ili
Doma komuna.
GORNJI DOM

Gornji dom je do skoro imao 1276 članova od kojih je najveći broj dolazio nalsdjem i iz redova
aristokratije. Jedan broj istaknutih ličnosti za svoje zasluge stiču titulu lordova ili postaju članovi ovog
doma imenovanjem od strane monarha. Sastav ovog doma čine svetovni lordovi (temporal Lords) i
duhovni lordovi (spiritual lords), pravni lordovi (law lords) i doživotni perovi.

Njegove mogućnosti su svedene na pravo suspenzivnog veta od jedne godine na predloge zakona
izglasanih u Donjem domu. U slučaju finansijskih zakona Gornji dom nema pravo na to.

U novije vreme sve češće su se čuli zahtevi za ukidanje ili radikalnu transformaciju ove institucije.
Predlozi koji idu za tim da se Gornji dom ubuduće bira i to po proporcionalnom izbornom metodu ili da
on bude predstavničko telo četiri pokrajine UK. Novi laburisti nisu želeli da uklone, već samo da refomišu
Gornji dom. Reforma bi se sastojala u tome što bi članovi ovog doma bili samo nenasledni lordovi.
Većina lordova ima pretke koji su postali neka vrsta plemića tek u devetnaestom veku. Nemali broj od
njih dobio je titule zbog nekih posebnih usluga kralju koje nemaju nikakve veze sa širim javnim
interesom ili zaslugama.

Snažan podsticaj za reormu Gornjeg doma došao je od strane Laburističke partije i vlade, kao i ranije
obećanje koje je trebalo ispuniti posle pobede na izborima 1997. Ona je obećala u svom Izbornom
manifestu za 1997 da će ukloniti nasledni element iz Gornjeg doma. Oni su doneli zakonski predlog 1999.
Po zakonu o Domu lordova (house of lord acts) 1999 ostalo je samo 92 od 760 naslednih perova. Posle
toga Gornji dom ima ukupno 690 članova.

DOM KOMUNA – DONJI DOM

Dom komuna varira i posle izbora 1997 iznosi 659 članova. Članovi Donjeg doma se biraju svake pete
godine opštim, neposrednim i tajnim izborima. U Škotskoj se bira najmanje 71 poslanik, u Velsu 35, u
Severnoj Irskoj 12, a u Engleskoj 533. U izbornoj jedinici ima prosečno oko 70 hiljada stanovnika. Dom
komuna ima sledeće osnovne funkcije:

- Da donosi zakone,
- Izglasava budžet,
- Debatuje o ključnim političkim pitanjima i konstituiše, odnosno kontroliše vladu.

Vladu formira partija koja ima većinu u Domu komuna traju od kraja oktobra do jula. Prosečno trajanje
jednog godišnjeg zasedanja u poslednje vreme iznosi 165 dana (sitting days). Kvorum nije potreban osim
za vreme glasanja.

SPIKER DONJEG DOMA

Sednicama Donjeg doma predsedava spiker(govornik). Spikera biraju poslanici prostom većinom na
početku rada svakog novog Parlamenta. Status samog spikera je regulisan odredjenim pravilima (the
Order in Council) iz 1919. Spiker je po službenoj dužnosti predsednik Komisije Donjeg doma i predsednik
4 komisije za izborne jedinice. Spiker pripada jednoj od partija, ali nastoji da se ponaša neutralno i ne
glasa osim u slučaju jednaog broja glasova na obe strane prilikom odlučivanja o nekoj stvari.

Spiker ima važnu ulogu u vodjenju rasprave. Njegova ovlašćenja su značajna i brojna – odlaće ili
zaključuje sednicu i ponovo je sazvia ako je ona odložena, stara se za poštovanje Ustava i Poslovnika
donjeg doma, održava komunikaciju sa kraljicom, daji i oduzima reč poslanicima, poziva poslanike na
glasanje kad je potrebno i tumači odnosno odredjuje- verifikuje postupak glasanja ili poništava glasanje
u slučaju neregularnosti, preduzima i odredjene disciplinske mere u slučaju narušavanja parlamentarnog
postupka i rada, interpretira pravila procedure i rada donjeg doma.

Posebnom parlamentarnom procedurom predvidjena je zaštita od beskorisnih i iscrpljujućih rasprava. U

red tih zaštitnih sredstava spadaju tzv GILJOTINA tj ograničavanje vremena rasprave i stavljanje
predmeta na glasanje posle predvidjenog vremena. Pravo spikera da odlučuje o kojim se amandmanima
na zakonski predlog može raspravljati poznato je kao POSTUPAK KENGUR.

Postupak glasanja je liberalan i može biti usmenim izjašnjavanjem za ili protiv, ustajanjem ili sedeći na
mestu ili pak prolaženjem kroz jedan od dva hodnika, koji se nalaze iza spikerovih ledja. Jednim
hodnikom, sa desn strane spikera, prolaze oni koji su za, a drugim hodnikom, sa leve strane spikera oni
koji su protiv. Pored vrata – hodnika stoje odgovarajući partijski bičevi koji u delikatnijim situacijama
opominju poslanike na partijsku lojalnost.

Jednu od karakteristika britanskog parlamenta i parlamentarizma čini postojanje i svojevrsne

institucionalizovane opozicije ili vlade u senci. Smisao i funkcija opozicije su da krtikuje Vladu i obezbedi
alternativnu vladu za predstojeće izbore. Znatnu dinamiku u rad Parlamenta unosi institut poslaničkih
pitanja. Poslvonikom Doma je predvidjeno vreme kad poslanici mogu postavljati pitanja (question time –
jedan sat dnevno na početku sednice) premijeru ili članovima Vlade iz delokruga Vlade ili pojedinih
resora. Dužnost je ministara da daju odgovore, osim kad smatraju da bi odgovor bio suprotan interesu.

Socijalna i profesionalna struktura parlamenta

Parlament nije prosta kopija socijalne strukture. Dominirajuću poziciju u njemu imaju odredjene
političke odnosno socijalne grupacije i slojevi. U njemu su u mnogo većoj meri zastupljeni predstavnici
viših i srednjih nego nižih i siromašnih slojeva. Poslanici nisu samo matirijalno dobrostojeći već su i
obrazovani u najpoznatijim engleskim školama.

U novom parlamentu ima znatno više poslanika iz severnih regiona i urbanih sredina. U tom parlamentu
više je poslanika koji dolaze iz javnog sektora, iz državnih škola, a ne samo Oksforda i Kembridža. Tiptčan
novi laburistički poslanik je 45godišnjak obrazovan u državnoj školi, zaposlen u javnom sektoru u
lokalnom savetu. Što se tiče polne strukture, 18% čine žene. U starosnoj strukturi preovladjuju ljudi od
40 do 50 godina. Najmanje su zastupljene dve starosne grupe – 25-29 i 70-85.