Вы находитесь на странице: 1из 73

Univerzitet u Beogradu

Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju

SKRIPTA
– UVOD U DEFEKTOLOGIJU –

Prof. dr Svetlana Slavnić autor: Ćirić Ljubica 110/05

2005. /2006. / 2007. godina


Skripta Uvod u defektologiju

OPŠTI DEO

-1-
Skripta Uvod u defektologiju

UVOD

Danas u svetu preko pola milijarde ljudi ima probleme koje njihov život čine bitno težim od života
ostalih ljudi. Ovoj ogromnoj grupi je neophodna posebna pomoć ili nega, odnosno specifičan
tretman koji će im pomoći da iskoriste i do maksimuma razviju preostale sposobnosti, kako bi
njihova radna sposobnost porasla, a život bio kvalitetniji. Razni uzročnici imaju različite posledice
na kvalitet življenja svakog čoveka. Bolesti, fizička oštećenja, nasledni i socijalni faktori
prouzrokuju i uslovljavaju stanja koja se kreću od lakših fizičkih oštećenja do potpune
nesposobnosti i dezintegracije ličnosti kao bio-psiho-socijalnog bića. Defektologija, odnosno
specijalna edukacija i rehabilitacija se zapravo i bavi stanjima, a ne bolestima za razliku od
medicine. Ta stanja mogu imati široku lepezu i kreću se od lakših oštećenja do potpune
onesposobljenosti.

FAZE U RAZVOJU DEFEKTOLOGIJE – SPECIJALNE EDUKACIJE I REHABILITACIJE

Istorija defektologije, odnosno specijalne edukacije i rehabilitacije deli se u 5 velikih perioda ili 5
evolutivnih faza:

1. FAZA INTOLERANCIJE (netrpeljivosti) koja se ispoljavala u prvobitnoj zajednici i u


robovlasničkom društvenom ureñenju
2. FAZA TOLERANCIJE koja se ispoljavala pri kraju robovlasničkog i početkom feudalnog
društvenog ureñenja
3. FAZA AZILIRANJA koja obuhvata srednji vek
4. FAZA EDUKACIJE koja obuhvata doba renesanse
5. FAZA REHABILITACIJE koja je počela početkom XX veka

ODNOS PREMA HENDIKEPIRANIMA U PRVOBITNOJ ZAJEDNCI

U prvobitnoj zajednici kao društvenom uredenju nije bilo privatnog vlasništva, klasa, a ni države.
Svi su bili vlasnici sredstava za proizvodnju, a materijalna dobra su se kolektivno delila. Upravo taj
kolektivni rad i kolektivna podela dobara mogu se smatrati uzrokom intolerancije prema
hendikepiranim, ali i drugim nemoćnim kategorijama stanovništva (bolesni, stari i sl.) u doba
prvobitne zajednice. Naime, nesposobnost ili umanjena sposobnost ovih lica za rad i privreñivanje
smatrana je ugrožavajućim faktorom opstanka zajednice i limitirajućim faktorom njenog napretka i
zbog toga su takva lica često na dosta brutalne načine eliminisana iz društva.

Najranije tragove o pojavi “oštećenih ljudskih jedinki” nalazimo na zidinama pećina, u arheološkim
iskopinama, pa sve do fersaka i usmenih predanja. Dakle, oštećenih ili hendikepiranih je bilo od
kada postoji i ljudsko društvo. Najraniji zapisi iz Vavilona (4 000 god. p.n.e.) govore da je bila
raspisana nagrada za lekara koji može da izleči telesni deformitet.

Kod starih Egipćana (3 000 god. p.n.e.) nalazimo nadgrobne ploče na kojima je bio prizor
osakaćenja. Iz tog doba potiče i ploča pronañena u grobu kralja Ramosa, na kojoj se vidi kako
kraljica majka moli boginju Zemlju da njenom sinu izleči sluh. Na ploči je bilo izvajano levo uvo
deteta.

-2-
Skripta Uvod u defektologiju

ODNOS PREMA HENDIKEPIRANIMA U ROBOVLASNIČKOM DRUŠTVU

Robovlasničko društveno ureñenje karakteriše klasna podeljenost na robovlasnike i robove. Klasa


robovlasnika poseduje većinu sredstava za rad i ima besplatnu robovsku radnu snagu.
Robovlasnici se bave “umnim” radom, umetnošću i politikom i njihova deca se školuju za vladajuću
ulogu koja ih očekuje, dok deca robova ne dobijaju nikakvo obrazovanje. Pored uobičajenog
sticanja znanja i veština deca robovlasnika su se bavila slikarstvom, muzikom, a jedno od
najvažnijih područja vaspitanja je bila gimnastika i učenje vojnih veština. U školama je bilo
odvojeno umno i fizičko vaspitanje. U svim državama ovoga doba bilo je klasno vaspitanje, ali su
ciljevi bili različiti u zavisnosti od organizacije države. A od organizacije države i ciljeva vaspitanja
u velikoj meri zavisio je odnos drustva prema hendikepiranim licima.

U SPARTI je cilj vaspitanja bio hrabar i izdržljiv vojnik koji može da služi državi. Spartanci nisu
pridavali važnost umnom i estetskom vaspitanju, jer ono nije bilo važno za valadnje nad robovima.
Cilj vaspitanja je bio da se deca “malo nauče” da čitaju i pišu, a krajnji cilj bio je bezuslovna
poslušnost, izdržljivost i veština pobeñivanja. Hendikepirana lica uglavnom nisu mogla da postanu
snažni i vešti vojnici, pa verovatno otuda i intolerancija prema njima i njihova, često vrlo brutalna,
eliminacija iz društva.
Običajno pravo je dozvoljavalo ocu da pokaže svoje novoroñeno dete starijim članovima porodice,
pa ako je ono bilo zdravo i snažno otac ga je zadržavao na vaspitanje, dok su slaba i sakata deca
bacana u bezdan Tajgerskih planina. Ovo ubijanje se smatralo aktom ljubavi zajednice, jer je bilo
svirepo ostavljati one koji se vole da lagano “kopne” od nemoći i starosti.

U ATINI su bili drugačiji ciljevi vaspitanja, jer je organizacija države bila drugačija. Tu su se robovi
kupovali za novac, pa u tom slučaju nije bila bitna snaga i vojna veština. Cilj vaspitanja je bila
harmonija izmeñu telesno lepo razvijenog muškarca koji je vešt u politici i trgovini. Deca su najpre
vaspitavana kod kuće, a kasnije su samo muška deca nastavljala školovanje.
U Atini su hendikepirane davali robovima na čuvanje, što se može povezati sa velikim
poklanjanjem pažnje Atinjana telesnom izgledu i verovatno netrpeljivošću prema telesnim
estetskim nedostacima.

U RIMU su robovi lišavani obrazovanja, dok su se patrijci obrazovali u privatnim školama, a


plebejci u državnim. U školama se negovalo govorništvo i pravne nauke.
Običajno pravo je dozvoljavalo ocu da od žene “ne primi” dete koje je slabo i nakazno, već da ga
odnese u šumu i ostavi (legenda o Romulu i Remu). Otac je mogao i da ubije svoje hendikepirano
dete, ako bi dobio saglasnost petorice grañana (roñaka). Ceo ovaj period karakteriše eliminacija
hendikepiranih iz društva na dosta brutalan način.

U INDIJI su hendikepiranu decu davili u svetoj reci Gang.

U EGIPTU su ih stavljali u pletene korpe i puštali niz reku Nil (legenda o Mojsiju). Ima jedan zapis
iz Egipta gde se navodi da se tamo više plakalo za mačkom nego za defektnim detetom.

U MEKSIKU, kod starih Inka, defektna deca su sakupljana u jednu zgradu carske palate kako bi
služili caru za zabavu.

JEVREJI nisu ubijali svoju decu, već su ih roditelji čuvali u kući i time ispaštali grehe svojih
predaka.

To eliminisanje iz društva u najranije doba ljudskog razvoja, preneće se i na stara i iznemogla lica,
jer je bilo “nemoralno” živeti na teret drugog i trošiti sredstva koja nisu pribavljena radom. Dakle,
ekonomski aspekt je bio presudan za njihovu eliminaciju. Kada se sagleda danasnja problematika
hendikepiranih i posle toliko vremena najveci problem je ostao isti – nesposobnost za
privreñivanje. Osnovni cilj rehabilitacije danas jeste postizanje ekonomske nezavisnosti
hendikepiranih lica.

-3-
Skripta Uvod u defektologiju

DEFINICIJA DEFEKTOLOGIJE (SPECIJALNE EDUKACIJE I REHABILITACIJE):

1. DEFEKTOLOGIJA JE NAUKA O ČOVEKU SA HENDIKEPOM (najkraća definicija)


2. DEFEKTOLOGIJA JE NAUKA KOJA PROUČAVA UZROKE I FUNKCIONALNE POSLEDICE ОŠTЕĆЕNJА,
INVАLIDNОSTI ILI HENDIKEPA
3. DEFEKTOLOGIJA JE NAUKA KOJA PROUČAVA SREDSTVA, METODE I PRINCIPE REHABILITACIJE
HENDIKEPIRANIH LICA

PREDMET DEFEKTOLOGIJE:

Predmet defektologije je rehabilitacija ili habilitacija hendikepiranih osoba. Ona podrazumeva


istraživanje bio-psiho-socijalnih uslova razvoja hendikepiranih, kao i istraživanje sadržaja, metoda i
principa rehabilitacije.

PREDMET SPECIJALNE EDUKACIJE I REHABILITACIJE:

Rehabilitacija, edukacija i socijalna zaštita hendikepiranih osoba, što podrazumeva istraživanje


bio-psiho-socijalnih uslova razvoja hendikepiranih osoba, kao i istraživanje sadržaja, metoda i
principa rehabilitacije, edukacije i njihove zaštite.

ZADACI DEFEKTOLOGIJE:

° otkrivanje uzroka pojave i posledice oštećenja


° istraživanje uslova nastanka hendikepa
° verifikacija sadržaja, obima, metoda rehabilitacije
° razrada principa i sredstava rehabilitacije

Osnovni cilj defektologije u Srbiji jeste osamostaljivanje i razvijanje ekonomske nezavisnosti


hendikepiranih lica, za razliku od zapadnih zemalja gde je primarni cilj defektologije tj. ustanova za
hendikepirana lica, pružanje direktne pomoći kroz različite vidove nege i usluga.

RAZVOJ TERMINA DEFEKTOLOGIJA

PEDAGOGIJA LEČENJA – HAILPEDAGOGIJA – ZDRAVSTVENA PEDAGOGIJA

SPECIJALNA PEDAGOGIJA

DEFEKTOLOGIJA

SPECIJALNA EDUKACIJA I REHABILITACIJA

-4-
Skripta Uvod u defektologiju

ODNOS DEFEKTOLOGIJE SA DRUGIM NAUKAMA

Defektologija kao i sve druge humanističke nauke svoje prve tragove nalazi u filozofiji, a kasnije
svoje najjače uporište nalazi u medicini.

ODNOS DEFEKTOLOGIJE I MEDICINE

I danas mnogi ne uspevaju da naprave jasnu razliku izmeñu defektologije i medicine. Medicina
proučava uzroke i bolesti koje dovode do pojave organskih oštećenja ili ograničenja, a
defektologija proučava funkcionalne posledice oštećenja i istražuje pojave koje dovode do pojave
hendikepa. Defektologiju za razliku od medicine interesuju stanja, a ne bolesti, odnosno, ona se
ne bavi lečenjem već rehabilitacijom.

ODNOS DEFEKTOLOGIJE I PEDAGOGIJE

Defektologija je povezana i sa pedagogijom. Pedagogija se bavi obrazovanjem opšte populacije,


koristeći odreñene metode, sredstva i principe u nastavi, dok se defektologija bavi obrazovanjem i
vaspitanjem hendikepirane dece, koristeći takoñe te pedagoške metode, sredstva i principe, ali
prilagoñene odreñnoj vrsti hendikepa.

ODNOS DEFEKTOLOGIJE I PSIHOLOGIJE

Psihologija se bavi urednim ljudskim razvojem proučavajući sve faze razvoja, zatim se bavi i
procenom ličnosti i socijalizacijom. Dakle, psihologija se bavi razvojem i procenom opšte
populacije tj. osoba bez hendikepa. Defektologija se bavi licima sa narušenim razvojem, procenom
tog narušenog razvoja tj. procenom sposobnosti i iznalaženjem modela adaptacije na hendikep.

ODNOS DEFEKTOLOGIJE I SOCIOLOGIJE

Defektologija je u značajnoj vezi sa sociologijom, jer je sociologija nauka o društvu, a defektologija


se primarno bavi hendikepom koji najopštije odreñuje kao susret invalidne osobe sa socijalnom
sredinom. Takoñe, hendikep je socijalni fenomen, jer hendikepirana osoba koja je uspešno
rehabilitovana i socijalno integrisana može postići bolji društveni status od osobe koja to nije. Zbog
svega toga veza defektologije i sociologije je jako značajna.

ODNOS DEFEKTOLOGIJE I ELEKTRONIKE

Defektologija ima dodirnih tačaka i sa elektronikom, jer savremena dostignuća obezbeñuju visoku
tehnologiju i upotrebu pomagala i priručnih sredstava u tretmanu hendikepiranih lica. Osim u
tretmanu, savremena dostignuća elektronike koriste se i za olakšavanje svakodnevnog života
licima sa hendikepom.

-5-
Skripta Uvod u defektologiju

NAUČNA PODRUČJA U DEFEKTOLOGIJI

ISTORIJA DEFEKTOLOGIJE – se bavi proučavanjem odnosa društva prema hendikepiranima kroy


istoriju. Ona proučava razvoj defektologije prateći razvoj čovečanstva, kao i istorijski razvoj
specifičnih naučnih defektoloških disciplina.

OPŠTA DEFEKTOLOGIJA – se bavi proučavanjem zakonitosti u defektologiji, defektološke


treminologije, naučnim metodama i principima koji se koriste u tretmanu hendikepiranih osoba,
kao i modelima istraživanja u defektologiji.

EDUKATIVNO – REHABILITACIONE GRANE SU:

OLIGOFRENOLOGIJA (Oligofrenopedagogija) se bavi populacijom sa mentalnom retardacijom i


mentalnim oboljenjima.

SURDOLOGIJA (Surdopedagogija) se bavi populacijom oštećenog sluha.

TIFLOLOGIJA (Tiflopedagogija) se bavi populacijom oštećenog vida

LOGOPEDIJA – obuhvata populaiju sa poremećajima svih oblika komunikacije

SOMATOPEDIJA – se bavi populacijom telesno invalidnih lica

ETOPEDIJA I SOCIOPEDIJA – se bave populacijom dece i odraslih sa poremećajima u ponašanju.

VIŠESTRUKA OMETENOST – MULTIPLA OŠTEĆENJA – podrazumeva populaciju sa dva i više


oštećenja.

NAZIVI ZA HENDIKEPIRANE

Ometenost ima svoju široku lepezu ili gradaciju, tako da od kategorije uslovno rečeno “normalnog”
do onoga što se smatra ekstremnim hendikepom postoji nekoliko nivoa. Gradacijski ti nivoi su:
bolest, oštećenje, značajni stepen hendikepa i ekstremna forma hendikepa koju najčešće
nazivamo višestruka ometenost.

Populacija sveta je uslovno podeljena na dve velike grupe: oni koji su ’’normalni’’ i oni koji to nisu,
a mi ih nazivamo hendikepiranim. Meñutim, definisati normalne je veoma komplikovan i složen
postupak. Šta znači biti normalan? Da li je to lagodan način života, ili idealan način ponašanja, ili
možda ne odlazak kod lekara? Ni jedna od ovih predpostavki nije tačna i definitivna. Komforan
način življenja je i suviše gruba odrednica, idealno ponašanje je i suviše subjetkivno, a kada neko
ne vodi račina o svom zdravlju, ne znači i da je zdrav.

Za lica koja se na neki način razlikuju od uslovno rečeno “normalnih” ljudi koristili su se različiti
termini.

U srednjevekovnim spisima nalazimo vrlo ružne i pogrdne nazive za hendikepirane, kao što su
ubogi, ništi, kljasti, bedni, nemoćni .... To su sve nedefinisani sinonimi za pojam defektnost koji u
ovom slučaju imaju veoma difuzno značenje.

-6-
Skripta Uvod u defektologiju

DEFEKT → lat. Defecutus = kvar, mana, nedostatak, greška

U defektologiji defekt znači:

- Primarno anatomo-fiziološko oštećenje ili nedostatak organa, dela tela ili tkiva
- To je psihički ili fizički nedostatak koji izaziva poremećaj normalnog razvoja ličnosti

DEFEKTNOST – je psihosocijalno stanje jedne ličnosti i odnosi se na sekundarna oštećenja i


funkcije.

DEFEKTIVITET – u originalnom prevodu znači manjkavost celine, a u defektologiji to je stanje


dezintegrisanosti ličnosti kao društvenog bića i nikada ne predstavlja zbir defekta i defektnosti.

SINONIMI ZA DEFEKTNOST

Pored termina defektnost početkom prošlog veka nalaze se i drugi termini, kao što su: poremećeni,
ometeni, oštećeni, nesposobni, abnormalni. Meñutim pošto se ovi termini često koriste u smislu
potcenjivanja i vreñanja danas se ne koriste u stručnoj literaturi. Jedino je defekt ostao u upotrebi i
to u istočno-evropskim zemljama (Češka, Poljska, Bugarska, Rusija, Belorusija i Ukraina).

U engleskom jezičkom području od 40-ih do 60-ih godina prošloga veka koristio se termin atipično
dete za decu koja imaju smetnje u razvoju. Ovaj termin se nije dugo zadržao u upotrebi, jer se pod
njim mogu podrazumevati i talentovana i druga deca.

Humaniji nazivi su sledeće sintagme:

- Lica sa smetnjama u razvoju


- Lica ometena u razvoju
- Lica sa psihofizičkim poremećajima
- Lica sa psihofizičkim nedostacima

U novijoj literaturi hendikepirani se definišu kao:

- Lica sa posebnim potrebama


- Lica sa teškoćama u razvoju
- Lica sa teškoćama socijalne integracije
- Lica sa hendikepom

Ako se analiziraju svi ovi termini može se zaključiti da je prva grupa termina veoma segregativna.

Druga grupa termina stavlja akcenat na oštećenje, na smetnju ili poremećaj, ali ima i odrednicu u
razvoju, što znači da je kvalitet njihovog rasta i razvoja drugačiji, lošiji. Meñutim, kada se govori o
razvoju može se govoriti i o uticaju na taj razvoj, odnosno o rehabilitaciji.

Treća grupa naziva gubi odrednicu ometeni i savim drugačije zvuči kada se kaže da neko ima
posebne potrebe ili specijalne potrebe ili da ima teškoće u socijalnoj integraciji. Vrednost tih
sintagmi je ta što se akcenat stavlja na osobu, biće, lice, ljudsku jedinku, a ne na smetnje ili
oštećenja. Teorije koje koriste ove sintagme smatraju da ne mora samo osoba sa hendkepom da
se prilagoñava sredini, već i da sredina mora da se prilagoñava osobi koja ima drugačiji razvoj.

-7-
Skripta Uvod u defektologiju

HENDIKEP

Hendikep predstavlja oštećenje i njegov uticaj na rastenje, razvoj, edukativni proces i socijalnu
integraciju ličnosti.

SAVREMENA DEFINICIJA HENDIKEPA (BGDŠ)

Hendikep (handicap) je engleska reč i znači: otežavanje, smetnja, lišavanje vrednosti,


nepredviñena nezgoda, okolnost koja sprečava neku aktivnost, davanje prednosti ("fora") slabijem
takmičaru. Najčešće se koristi u značenju suparnik urednom razvoju.

REČNIK SRPSKOHRVATSKOG JEZIKA, knjiga 6., 1967., str. 680).

STANDARDNA PRAVILA UN, 1994.

Hendikep znači gubitak ili ograničenje morućnosti da se uzme učešće u životu zajednice na istom
nivou kao i ostali. Ovaj termin opisuje teškoće sa kojima se osoba sa onesposobljenjem susreće u
svom okruženju. UN još navode da je to stanje umanjenih telesnih ili mentalnih mogućnosti koje
pojedinca uvode u nepravedan položaj u odnosu na okruženje.

SVETSKA ZDRAVSTVENA ORGANIZACIJA WHO, 1980.

Hendikep je nepogodnost koja je proizašla iz oboljenja ili invalidnosti i koja ograničava ili sprečava
čoveka u ispunjavanju njegove društvene uloge. Znači, hendikep je socijalni fenomen, jer
hendikepirana osoba koja je uspešno rehabilitovana i socijalno integrisana može postići bolji
društveni status od osobe koja to nije.

INVALIDNOST

Kod definisanja termina invalidnosti, polazi se od različitih kriterijuma, pa u različitim naučnim


oblastima označava pojam različitog značenja i sadržaja.

Izvorno termin invalidnost potiče od latinske reči invaliditas, odnosno invalidus, što znači
nesposoban, nevredan, nevaljan i odnosi se na nesposobnost, nepostojanje vrednosti i izgubljene
kvalitete.

TERMIN INVALIDNOST U SVETSKOJ LITERATURI

engleski – invalidity, disability


francuski – invaliditaté
italijanski – invaliditá
nemački – invaliditäten
ruski – инвалидность

-8-
Skripta Uvod u defektologiju

INVALIDNOST je stanje organizma koje je nastalo usled bolesti, ozlede ili uroñene mane koje imaju
za posledicu trajno, delimično ili potpuno smanjenje sposobnosti čoveka za normalan socijalni
život, rad i privreñivanje. Invalidnost, zapravo, uvek označava smanjenu socijalnu sigurnost.

INVALIDNOST – BOLEST
Pojam invalidnosti bitno se razlikuje od pojma bolesti. Kod bolesti oštećenje organizma je
delimično i ima svoj razvojni tok. Kada se govori o invalidnosti reč je o stacionarnom stanju, koje
predstavlja stabilizovanu posledicu preležane bolesti (povrede, mane...)

KAKO JE INVALIDNOST DEFINISANA U SVETU

U Velikoj Britaniji se smatra invalidnošću slučaj kad čovek ’’ne može da dobije i zadrži posao, ili da
ga samostalno obavlja’’;
U Danskoj ’’kada se ne može bez velikih teškoća zaraditi koliko je potrebio za život’’;
U SAD ’’kada je fizička sposobnost za rad ograničena ili kada je izazvan nepovoljan socijalni
položaj’’;
U Italiji "kada je sposobnost privreñivanja trajno smanjena i to kod radnika najmanje za jednu
trećinu, a kod službenika najmanje za jednu polovinu normalnih prihoda";
U Holandiji "kad neka osoba ne može trajno ili za duže vreme, bez naročite pomoći i naročitih
mera da postigne odgovarajuće obrazovanje i razvitak u društvu.

Po našim važećim propisima i zakonu o invalidskom penzionom osiguranju, član 36,

INVALIDNOST se definiše kao stanje koje kada nastane kod osiguranika izaziva trajno smanjenje ili
gubitak sposobnosti za rad na svom poslu i to zbog promena u zdravstvenom stanju koje su
prouzrokovane povredom na radu, profesionalnom bolešću, povredom van rada ili bolešću koje se
ne mogu otkloniti lečenjem ili medicinskom rehabilitacijom.

Ovom odredbom je utvrñena definicija invalidnosti na osnovu koje se ostvaruju prava u sistemu
penizijskog i invalidskog osiguranja. Po ovoj definiciji, dakle, utvrñuje se invalidnost samo kod
osoba koje su u radnom odnosu. Kod utvrñivanja invalidnosti vreme od pojave neke bolesti ili
oštećenja, pa do utvrñivanja stepena invalidnosti iznosi obično oko godinu dana.

Hendikep je složenija kategorija od invalidnosti, jer predstavlja invalidnost u kombinaciji sa


društvenom sredinom, odnosno osobu sa oštećenjem u kontaktu sa socijalnom sredinom.

STANDARDNA PRAVILA UN, 1994.

Invalidnost se u literaturi nalazi i kao onesposobljenost. Ovaj termin koriste i UN i definišu ga na


sledeći način:
ONESPOSOBLJENOST (eng. disability) sažima u sebi veliki broj različitih funkcionalnih ograničenja
koja postoje u bilo kojoj populaciji bilo koje zemlje na svetu.

MEĐUNARODNA KLASIFIKACIJA OŠTEĆENJA, INVALIDNOSTI I HENDIKEPA, WHO 1980.

Invalidnost se definiše kao ograničenje ili odsustvo sposobnosti za obavljanje aktivnosti na način i
u obimu smatranim normalnim za ljudsko biće sto je uzrokovano oboljenjem ili oštećenjem.

-9-
Skripta Uvod u defektologiju

KLASIFIKACIJA INVALIDNOSTI

Klasifikacije su brojne i zavise od kriterijuma i svrhe za koje se koriste. U somatopedijskoj praksi


se koriste sledeće klasifikacije:

ETIOLOŠKA KLASIFIKACIJA INVALIDNOSTI

NASLEDNA OŠTEĆENJA

STEČENA OŠTEĆENJA

FUNKCIONALNA KLASIFIKACIJA INVALIDNOSTI

FIZČKA INVALIDNOST
senzorna oštećenja (vid, sluh, govor)
oštećenja lokomotornog aparata
oštećenja CNS
oštećenja PNS
oštećenja izazvana hroničnim bolestima (srčana, oboljenja, astma...)

PSIHIČKA INVALIDNOST
mentalna retardacija
mentalna oboljenja

KLASIFIKACIJA INVALIDA

- vojni, ratni, mirnodopski


- invalidi rada
- lica ometena u psihofizičkom razvoju

- 10 -
Skripta Uvod u defektologiju

OŠTEĆENjE (eng. impairment)

SZO – MEĐUNARODNA KLASIFIKACIJA OŠTEĆENjA, INVALIDITETA I HENDIKEPA, (1980.)

OŠTEĆENjE definiše kao svaki gubitak ili nepravilnost psihološke, fiziološke ili anatomske strukture
ili funkcije.

Ostećenje može biti privremeno ili trajno. Uvek ispoljava patološko stanje i odražava porem ećaj na
nivou organa.

Oštećenja skoro uvek dovode do smanjenja ili slabljenja funkcija ili sposobnosti bio-psiho-
socijalnih struktura jedne ličnosti. Smanjenje sposobnosti nije uvek objektivan stav o sebi, već je
to odreñeno socijalnom ili nekom drugom situacijom.

PODELA OŠTEĆENJA

ORGANSKA FUNKCIONALNA

Organsko oštećenje je nedostatak ili nepravilnost strukture nekog organa ili dela tela. Uzroci
organskih oštećenja mogu biti: a) bolesti, b) razvojne mane ili anomalije i c) povrede ili traume.

Funkcionalno oštećenje je poremećaj funkcije organa ili poremećaj organizma pri čemu tkivo
nekog organa ili organizma nije bitno oštećeno. Npr. na poroñaju beba ne zaplače odmah, pa neki
deo mozga ostane bez kiseonika i nastane oštećenje. U ovom slučaju postoje svi organi i tkiva, ali
ne funkcionišu dobro.

KLASIFIKACIJA OŠTEĆENJA

LAKŠA TEŽA
(smetnje) (ometenost)

SMETNJE spadaju u grupu lakših oštećenja i nastaju dejstvom odreñenih uzroka na samu ličnost.
Smatra se da ličnost sa smetnjama samo izuzetno ili u manjem broju treba podvrgnuti procesu
rehabilitacije, a ako se i primeni rehabilitacija onda je otklanjanje smetnje kratkotrajnije i
jednostavnije. Ova oštećenja imaju dvosmeran tok. Spontano ili uz kratkotrajnu rehabilitaciju mogu
ići prema urednom razvoju do nestanka (kratkotrajne i prolazne smetnje), ali postoje i smetnje koje
imaju progresivan karakter. One ulaze u stanje pogoršanja bez obzira na rehabilitaciju i mogu da
uñu u kategoriju ometenosti.

OMETENOST nastaje kao posledica organskih oštećenja. Ometenost se ne može otkloniti već se
rehabilitacijom može ublažiti i korigovati, a sposobnost ometene osobe se poboljšati, tj. povećati.
Ometenost nema dvosmeran karakter i nikada ne može da uñe u kategoriju smetnje, već može
samo da se menja u okviru sopstvene postojeće kategorije. Dakle, ne može se otkloniti, već samo
ublažiti.

Po ovim kriterijumima su: NAGLUVOST ILI SLABOVIDOST – SMETNJE,


GLUVOĆA ILI SLEPILO – OMETENOST
- 11 -
Skripta Uvod u defektologiju

Prema ICD klasifikaciji oštećenja se dele na:

1. Laka
2. Umerena
3. Teška
4. Duboka (eng. profound)

STEPEN TEŽINE OŠTEĆENjA PREMA KVEBEŠKOJ KLASIFIKACIJI

Minimalno oštećenje - sistem organa je blago (lako) izmenjen


Umereno oštećenje – sistem organa je umereno izmenjen
Znatno oštećenje – sistem organa je znatno izmenjen

DEFINICIJA ZDRAVLjA

ZDRAVLJE je stanje potpunog fizičkog, psihičkog i socijalnog blagostanja, a ne samo odsustvo


bolesti i nesposobnosti (1948, WHO).

Ovde se nameće pitanje- Šta je za koga blagostanje? Defektologija zastupa sledeći stav:

ZDRAVLJE nije samo ne biti bolestan, već je to SPOSOBNOST individue da funkcioniše na način
koji je prihvatljiv u grupi ljudi kojoj ta jedinka pripada

DEFINICIJA BOLESTI

BOLEST je poremećaj normalnih zbivanja u organizmu ili oštećenje pojedinih organa i funkcija,
manje ili više prolaznog karaktera.

Bolest ima svoju dinamiku i razvojni tok: početak, vrhunac, prolazak – izlečenje ili ostavljanje
odreñenih posledica, odnosno prelazak u hronično stanje, a u najgorem slučaju smrtni ishod.

Defektologiju ne interesuje bolest kao bolest, već kao nešto što ostavlja posledice, tj. interesuju je
stanja do kojih dolazi zbog bolesti. Dok je u medicini akcenat na prolaznosti u defektologiji je na
trajnim, nepromenljivim, stacioniranim stanjima.

ZDRAVLJE – KVALITET ŽIVOTA

Kvalitet života se često povezuje sa zdravljem.

Kvalitet života predstavlja optimalni nivo mentalnog, fizičkog i socijalnog funkcionisanja u


ispunjavanju različitih uloga (radnih, prijateljskih)

RAZLIKE

Kvalitet života je individualni doživljaj. Zdravlje se ne determiniše odsustvom bolesti, već


sposobnošću individue da funkcioniše na način koji je prihvatljiv za nju samu, ali i za grupu kojoj
pripada.

- 12 -
Skripta Uvod u defektologiju

REHABILITACIJA HENDIKEPIRANIH LICA

Rehabilitacija podrazumeva vraćanje u ranije stanje, odnosno uspostavljanje prethodnih


mogućnosti, pošto se pretpostavlja da je neki dogañaj uslovio opadanje ranije postojećih
sposobnosti.

Termin je kovanica od latinskih reči:

habilitatio – osposobiti, habilis – prikladan, zgodan pogodan i prefiksa re – ponovo, iznova

Rehabilitacija je termin koji podrazumeva proces kojim se osobama sa onesposobljenjem


pomaže da postignu i održe svoj motorni, čulni, intelektualni, psihijatrijski i društveno –
funkcionalni nivo i na taj način obezbede sredstva koja će im pomoći da izmene svoj život u
smislu višeg stepena nezavisnosti (UN 1194.)

Rehabilitacija nastoji da ponovo osposobi subjekta u telesnom, mentalnom i stručnom pogledu,


odnosno utiče na obnovu telesnih i psihičkih funkcija uključujući delimično i resocijalizaciju i
readaptaciju.
(Krstić D., Psihološki rečnik, Beograd 1988.)

Rehabilitacija se može shvatiti kao transdisciplinarno jedinstvo metoda, sredstava i organizacije


osposobljavanja osoba sa teškoćama socijalne integracije, gde su teškoće povezane sa
oštećenjima, odnosno poremećajima, a usmerena je ka postizanju socijalne integracije ili
reintegracije takvih osoba.
(Osnove teorije defektologije, Zagreb 1988.)

Habilitacija – je tremin koji označava proces izgradnje preostalih funkcija i potencijala i


osposobljavanje za život i rad. Vezuje se za kongenitana oštećenja odnosno, oštećenja nastala
pre roñenja, u toku poroñaja ili neposredno nakon roñenja tj. u prvih 6 meseci života. Osobe kod
kojih je do oštećenja došlo u tako ranom periodu tek treba osposobiti za rad i privreñivanje, a ne
ponovo ih osposobiti. Dakle, ne može se govoriti o vraćanju u ranije stanje.

ZNAČENJE TERMINA REHABILITACIJA

SA MEDICINSKOG ASPEKTA: ponovno uspostavljanje radne sposobnosti i društvene korisnosti


SA SOCIJALNOG ASPEKTA: vraćanje dobrog glasa, ponovno uključivanje u odreñenu društvenu
sredinu s jednakim pravima
SA PRAVNOG ASPEKTA: brisanje ranije izrečene presude
SA DEFEKTOLOŠKOG ASPEKTA: to je restauracija fizičkih, mentalnih, komunikativnih i društvenih
sposobnosti osobe sa hendikepom.

- 13 -
Skripta Uvod u defektologiju

Rehabilitaciju kao termin prvi je upotrebio Riter Won Buss 1884. godine rekavši da "mentalni
bolesnik koji se leči, treba potpuno da se rehabilituje i da zadobije ljudske vrednosti zajedno sa
ponovo započetim životom". Meñutim, trebalo je da proñe gotovo 50 godina da bi se napravio prvi
program rehabilitacije. Inicijalne tragove o rehabilitaciji upravo i nalazimo kod telesnih invalida.
Program je bio zasnovan na medicinskoj koncepciji o restauraciji (obnavljanju) funkcija fizički
hendikepiranih lica.
Rehabilitacija je uvek dobijala na značaju posle velikih svetskih ratova, kada je ostajala velika
armija invalida nesposobna za rad i privreñivanje. Svakom društvu se više isplatilo da
profesionalno rehabilituje invalide za samostalni život, nego da vodi brigu o njima i njihovim
porodicama. Ali razvoj rehabilitacije se ne može meriti samo brojem ljudi koji su osposobljeni, već i
kvalitetom pruženih usluga.

Godine 1954. u Americi je Aktom o poboljšanju, profesionalne rehabilitacije radikalno izmenjen


sastav korisnika. Lista je proširena tako da osim telesnih invalida pravo na rehabilitaciju imaju i lica
sa psihičkim i čulnim poremećajima, lica sa devijantnim ponašanjem, kao i socijalno i ekonomski
ometena lica. Ovako proširena lista je zahtevala i potpunu reorganizaciju programa, sadržaja i
ciljeva prvobitno definisane rehabilitacije. Novi program nije vodio računa samo o osposobljavanju
hendikepirane osobe za rad, već je vodio računa i o tome koja se neophodna znanja moraju
postići za odreñeno zanimanje, ali i kako će se osoba adaptirati na hendikep i novo radno mesto.
Taj novi koncept rehabilitacije nazvan je kompleksna rehabilitacija. Takav pristup rehabilitaciji
vodio je uspešnijoj socijalizaciji, ali je doveo i do mehaničke podele ličnosti na biološke, mentalne i
socijalne komponente, a shodno tome i do pojave medicinske, pedagoške, psihološke, socijalne i
profesionalne rehabilitacije, dajući prednost čas jednoj, čas drugoj, čas trećoj rehabilitaciji. Praska
je pokazala da parcijalne i izolovane rehabilitacije ne daju očekivane rezultate, jer se ne
rehabilituje ličnost kao socijalno biće, već se izolovano tretiraju pojedinačni (aspekti) te ličnosti.
Izostavljanje ili zanemarivanje jedne delatnosti u lancu kompleksne rehabilitacije ima za posledicu
nepravilno izvoñenje rehabilitacije svakog pojedinca.

Džon Levis (Levis) i saradnici 1976. godine navode da postoje osnovni i dopunski zadaci
rehabilitacije.

Osnovni zadaci su:

1. Održavanje vitalnih funkcija


2. Prevencija sekundarnih onesposobljenosti – da se ne dozvoli da primarno oštećenje izaziva i
dalje poslediice
3. Razvijanje motivacije za što samostalnije rešavanje ekonomskih, socijalnih i emocionalnih
problema

Dopunski zadaci su:

1. Treniranje u aktivnostima svakodnevnog života


2. Profesionalna rehabilitacija

Analizirajući koncept rehabilitacije sedamdesetih godina proslog veka Vilijam Gelman (William
Gelman, 1973.) ističe da je rehabilitacija kombinovani proces i posle zapošljavanja, ali da kod
hendikepirane dece mora početi i pre uključenja u edukaciju, što znači da se rehabilitacija mora
sprovoditi tokom celog života. Za realizaciju takvog modela nije bilo moguće koristiti znanja samo
jedne nauke, niti drugih nauka pojedinačno, već je bilo neophodno stvoriti novi sistem koji tretira
hendikepiranu ličnost kao jedinstven biopsihosocijalni entitet. Taj multidisciplinarni pristup daje
nova obeležja sistemu rehabilitacije koja se naziva integralna rehabilitacija.

- 14 -
Skripta Uvod u defektologiju

Profesor Savić (1980.) definiše integralnu rehabilitaciju kao potpun, celovit, celokupan i čvrsto
povezan multidisciplinarni pristup i postupak sa hendikepiranom osobom sa ciljem zadovoljenja
njenih fizičkih, psihičkih, obrazovnih i profesionalnih potreba, a u cilju njenog osposobljavanja da
živi i radi najviše mogućim, produktivno stvaralačkim životom u granicama sopstvenog hendikepa,
ali ističe i da socijalna sredina mora naučiti da živi u senci njenog hendikepa. On integralnu
rehabilitaciju posmatra kao interakciju hendikepirane osobe i socijalne sredine, koju može da
obezbedi samo duboko humano drušvo. U ovom sistemu hendikepirana ličnost nije samo objekat
tretmana, već je aktivni učesnik u rehabilitacionom timu.

Prema Ajdinski Ljupku (1981.) i Sokolovski Živku (1997.) integralna rehabilitacija predstavlja
jedinstvo, celovitost organizacije i mera u prevenciji, detekciji, dijagnostici i tretmanu hendikepirane
osobe, kao i u rešavanju bioloških, psiholoških, edukativnih, socijalno zaštitnih, socijalno
ekonomskih i socijalno kulturnih problema hendikepiranih lica. Ovi autori smatraju da je to sistem
zaštite, osposobljavanja i edukacije hendikepiranih lica i njihove integracije u društvo. Ovako
definisan koncept integralne rehabilitacije koristi aspekte i drugih nauka. Ti aspekti nisu prost zbir
naučnih disciplina, već predstavljaju interakcijski odnos i kao takvi čine novi sistem koji smo mi
nazvali integralna rehabilitacija.

BIOLOŠKO PODRUĆJE

SOCIJALNO PODRUČJE

PSIHOLOŠKO PODRUČJE

PRESEK SVA 3 ENTITETA KOJI ČINI SRŽ LIČNOSTI – PREDMET DEFEKTOLOGIJE

- 15 -
Skripta Uvod u defektologiju

ASPEKTI U INTEGRALNOJ REHABILITACIJI

Aspekti u integralnoj rehabilitaciji su: medicinsko – biološki, pravno – ekonomski, sociološki,


psihološko – edukativni i tehnološki.

1) Medicinsko biološki aspekt

- je najznačajniji za defektologiju. U zavisnosti od vrste i nivoa oštećenja, medicina ima veći ili
manji učinak u rehabilitaciji. Ona ima nezamenljivu ulogu u dijagnostici, lečenju kao i u rehabilitaciji
progresivnih oštećenja kod već hendikepirane osobe. Najčešće dijagnostika zdravstvenog stanja i
terapija bolesnog stanja čine polazne tačke defektološke rehabilitacije. To znači da se
defektologija nastavlja na medicinu, odnosno najčešće defektologija počinje tamo gde se medicina
završava. Ponekada idu i paralelno ukoliko je u pitanju funkcionalno oštećenje. Pored
medicinskog, bitno je i poznavanje biološkog aspekta. Kao primer navodimo genetiku čije je
poznavanje važno za rad u savetovalištu i prevenciju oštećenja. Na primer, odreñeni
endokrinološki nalaz ili nalaz antropometrijskih, motornih ili nekih drugih sposobnosti može biti
indikacija ili kontraindikacija za odreñeno zanimanje.

2) Pravno ekonomski aspekt

Uspešnost rehabilitacije veoma zavisi od ovog aspekta, jer ukoliko je rehabilitacija stihijska i
nekontrolisana, onda je ona skupa i nesvrsishodna. Savremeni koncept rehabilitacije društvo
stavlja pred odreñene obaveze, ali se i hendikepiranim licima odreñuju prava i obaveze, kako bi se
proces rehabilitacije što potpunije ostvario. Ovde se ubrajaju i različite preporuke, deklaracije i
rezolucije meñunarodnih organizacija koje za neku zemlju postaju obaveza ako ih je prihvatila na
pravno službenoj osnovi. Ako se rehabilitacija shvati kao društvena obaveza, onda se mora voditi
računa o racionalnom korišćenju drušvenih sredstava u procesu rehabilitacije. Ukoliko se
hendikepirano lice osposobi da proizvodi višak vrednosti, odnosno da proizvodi onoliko koliko
zadovoljava njegove potrebe, smatra se da je ekonomski aspekt potpuno zadovoljen, jer je kao
takav postao koristan član zajednice.

3) Sociološki aspekt

Za dobro organizovanu rehabilitaciju moraju postojati i dobri uslovi društvene sredine, kao što su
nivo razvijenosti proizvodnih snaga, opšte ekonomske mogućnosti društva, ali i pozitivni odnosi i
stavovi socijalne sredine prema hendikepiranim licima. To sve zajedno čini socijalni aspekt
rehabilitacije.

4) Psihološko edukativni aspekt

U procesu rehabilitacije treba poći od poznavanja strukture ličnosti sa hendikepom. Po nekada, u


toku rehabilitacije potrebno je uticati na one elemente ličnosti koji su promenljivi, a samim tim i na
strukturu hendikepirane ličnosti, kako bi se adaptacija na hendikep efikasnije realizovala, a proces
integracije uspešnije završio.
Edukativni aspekt, odnosno obrazovanje podrazumeva sticanje potrebnih znanja, menjanje
stavova prema sebi i društvenim vrednostima, kao i realizaciju programa obrazovanja i
profesionalnog osposobljavanja.

5) Tehnološki aspekt

Ovaj aspekt sve više dobija na značaju u savremenom svetu. On ne podrazumeva samo tehničku
opremu za radno mesto hendikepirane osobe, već i primenu protetičkih i elektronskih sredstava
kojima se smanjuju ili odstranjuju posledice oštećenja.

- 16 -
Skripta Uvod u defektologiju

Analizirajući sve aspekte integralne rehabilitacije, možemo reći da ovaj savremeni sistem
sačinjavaju tri integralne celine, kako ih navode Ajdinski i Sokolovski, a to su: klinički, edukativni i
socijalno ekonomski deo rehabilitacije.

a) Klinički deo rehabilitacije

Kako smo već naveli, medicinsko biološki aspekt predstavlja polazište u sprovoñenju rehabilitacije
hendikepiranih. Taj klinički deo u velikoj meri nije dobio svoje pravo značenje u savremenoj
rehabilitaciji, što znači da zauzima malo mesto u integralnoj rehabilitaciji. U odnosu na ostale, ovaj
deo je najmanje istraživan i obrañivan sa defektološkog aspekta. Konstitutivni elementi su:
prevencija, detekcija, prijavljivanje i evidencija, dijagnostika, protetika, prognostika i rani tretman.
Ovi elementi se susreću i u medicini i odnose se na bolest, ali ne i na stanje koje je bolest ili
oštećenje ostavilo ili prouzrokovalo.

b) Edukativni deo rehabilitacije

Edukativni proces obuhvata obrazovni rad sa hendikepiranim licima. On je najviše obrañivan i


istraživan u defektološkoj teoriji i praksi.
Pre pojave integralne rehabilitacije ovaj deo je obuhvatao i komponente kliničkog dela
rehabilitacije. Na osnovu plana i programa sprovodila se edukacija i osposobljavanje, a kroz
vaspitno – korektivni rad realizovani su elementi koji su kasnije konstituisali klinički deo
rehabilitacije.
Edukativni deo rehabilitacije čine: predškolsko vaspitanje, osnovno obrazovanje, profesionalno
osposobljavanje i andragoška praksa.

c) Socioekonomski deo rehabilitacije

Socioekonomska problematika hendikepiranih u ranijim periodima je bila nedefinisana, a usled


toga i nestručna i nesistematski rešavana. Njene komponente su bile poistovećene sa edukacijom
ili uopšte nisu ulazile u koncept rehabilitacije. Ovako marginalizovan odnos prema hendikepiranim
licma doveo je do naglog širenja pokreta za upotpunjavanje i predefiniciju rehabilitacije.
Komponente socioekonomskog dela rehabilitacije su: socijalizacija, integracija, identifikacija,
emancipacija, kulturizacija, zapošljavanje, porodični život i stanovanje, društveni život i sport i
rekreacija.

Na osnovu svega možemo da zaključimo da rehabilitacija ne pripada primarnoj zdravstvenoj


zaštiti, jer je to proces koji obuhvata mere za osposobljavanje ili obnovu funkcija ili mere za
nadoknadu gubitka ili nedostatka neke funkcije ili funkcionalnog organičenja.

- 17 -
Skripta Uvod u defektologiju

ELEMENTI SOCIJALIZACIJE

Rehabilitacija je proces i sistem koji se bavi funkcionalnim oštećenjima, a cilj rehabilitacije je


socijalna integracija koja obuhvata...

SOCIJALIZACIJA

- PREVENCIJU
- DETEKCIJU
- DIJAGNOZU I PROGNOZU
- RANI TRETMAN
- EDUKACIJU
 PREDŠKOLSKU
 OSNOVNOŠKOLSKU
 PROFESIONALNU
- ZAPOŠLJAVANJE
- KULTURU STANOVANJA
- KULTURU ŽIVLJENJA – porodični zivot
- DRUŠTVENI ŽIVOT
- SPORT I REKREACIJU

PREVENCIJA

Prevencija je skup mera i postupaka koji imaju za cilj sprečavanje pojave čulnog, fizičkog,
intelektualnog ili psihijatrijskog oštećenja, odnosno sprečavanje pojave trajnog invaliditeta,
funkcionalnog ograničenja ili hendikepa. Svaka prevencija ima 3 područja – primarno, sekundarno
i tercijalno.

ODNOS MEDICINSKE I DEFEKTOLOŠKE PREVENCIJE

MEDICINSKA PREVENCIJA

PRIMARNO SEKUNDARNO TERCIJALNO


sprečavanje posledica bolesti
sprečavanje bolesti lečenje bolesti medicinska rehabilitacija

DEFEKTOLOŠKA PREVENCIJA

PRIMARNO SEKUNDARNO TERCIJALNO


socijalna integracija
sprečavanje oštećenja sprečavanje invalidnosti sprečavanje nastanka
hendikepa

Dok se u medicinskoj prevenciji uglanom radi na reparaciji organa i eliminisanju ograničenja, u


defektološkoj prevenciji se uzima u obzir celokupna ličnost i nastoji se da joj se omogući kvalitetan
život u okviru preostalih sposobnosti.

- 18 -
Skripta Uvod u defektologiju

ULOGA SAVETOVALIŠTA U DEFEKTOLOGIJI

Prevencija se u defektologiji ostvaruje preko savetovališta koja se mogu nalaziti pri socijalnim,
društveno – humanitarnim, pedagoškim, psihološkim organizacijama. Savetovališta su
mnogobrojna:

 Predbračna savetovališta mogu se naći u okviru saveza gluvih, slepih, organizacija


paraplegičara itd.
 Savetovalište za trudnice podrazumeva prćenje trudnica tj. njihovog psihosomatskog,
zdravstvenog, metaboličkog i fiziološkog stanja (Rh faktor, citomegalovirus (CMV),
toksoplazmoza, rubeola, dijabet, neurološke bolesti ...)
 Savetovalište za bebe podrazumeva praćenje beba (dece roñene sa rizikom) do prve godine
života.
 Dečija savetovališta obuhvataju decu od jedne do 6 godina (posledice dečijih infektivnih
bolesti, provera čula i motorike, psihomotorni razvoj.)
 Školska savetovališta obuhvataju decu od I do VIII razreda (problemi učenja i ponašanja)
 Razvojna savetovališta – sprečavanje razvojnih problema
 Savetovališta za adolescente (sprečavanje narkomanije, alkoholizma...)
 Savetovališta za mentalno zdravlje

DETEKCIJA

Detectio – otkrivanje, pronalaženje

Detekcija u teorijsko – didaktičkom smislu predstavlja prvu i osnovnu kariku u procesu


rehabilitacije. Služi ranom i potpunom otkrivanju oštećenja, invalidnosti ili hendikepa. Ciljana grupa
defektološke detekcije su riziko deca.

RIZIKO DECA

Riziko deca su deca bez poremećaja, naizgled zdrava i sa urednim razvojem, ali kod koje su
evidentirana delovanja odreñenih negativnih faktora. Problem rizično roñene dece se u našoj
zemlji tretira poslednjih 20 – 30 godina. Sadašnji sistem zdravstvene zaštite nalaže da se sva
deca sa rizikom upućuju u savetovališta na dalja praćenja. Ono što ovu decu svrstava u rizičnu
grupu jesu faktori koji mogu da utiču i ometaju uredan rast i razvoj.

Faktori su:

- Hereditet (naslednost)
- Bolesti majke
- Patološke trudnoće
- Nekontrolisane i nestručno voñene trudnoće
- Nestručno voñeni poroñaji
- Dugi i teški poroñaji
- Prevremeni poroñaji (pre 37 lunarne nedelje)
- Zakasneli poroñaji (posle 42 lunarne nedelje)
- Mala telesna masa na roñenju (< 2.200 gr.)
- Velika telesna masa na roñenju (> 4.800 gr.)
- Korišćenje toksičnih lekova u trudnoći
- Abgar skor – ocena na roñenju < 7 (boja kože, puls, disanje, tonus, refleks, max 10)

Ovi faktori potencijalno ugrožavaju decu u psihosomatskom, motornom, senzornom, govornom i


mentalnom razvoju.

- 19 -
Skripta Uvod u defektologiju

Deca sa rizikom zahtevaju posebnu brigu, nadzor, praćenje i zaštitu. Obično im je potrebno
povremeno ili stalno podsticanje u razvoju, a često i dugotarajna i sistematska rehabilitacija.

PRAĆENJE I TRETMAN: Smatra se da je 15 – 20 % novoroñenih beba u grupi rizične dece. 1/5 te


dece treba pratiti i kontolisati preko raznih oblika savetovališta. Sa ozbiljnim i trajnim prblemima u
razvoju je oko 5% dece. Ovaj procenat zahteva kontinuiranu i planski organizovanu rehabilitaciju.
Na 10 000 roñenih beba, 400 se raña sa visokim rizikom.

DIJAGNOZA

Dijagnoza je skup mera i postupaka na osnovu kojih se odreñuje psihosomatsko stanje jedne
ličnosti.

Istorijski gledano dijagnoza je u stara vremena pripadala veću staraca, da bi se kasnije su njome
bavili kaluñeri u manastirima. Danas se defektoloskom dijagnostikom bave, naravno defektolozi u
saradnji sa stručnim timom.

Defektološka dijagnostika se razlikuje od medicinske dijagnostike. U defektologiji svaka dijagnoza


ima i svoju prognozu. Dijagnoza bez prognoze i obrnuto predstavlja laicizam i šarlatanstvo.
Dijagnoza mora biti funkcionalna i sadržati sledeće elemente:

 NIVO OŠTEĆENJA
 VREME NASTANKA OŠTEĆENJA
 POSLEDICE KOJE OŠTEĆENJE NOSI
 PROGNOZU KOJA ODREĐUJE MAKSIMALNE DOMETE LIČNOSTI SA HENDIKEPOM

STRUČNI TIM I STRUKTURA

Dijagnoza se u defektologiji donosi timski, a tim sačinjavaju: lekar specijalista, defektolog,


psiholog, socijalni radnik i drugi profili stručnjaka po potrebi (neurolozi, psihijatri, pedijatri, fizijatri,
elektroničari)

DEFEKTOLOG
Defektolog u stručnom timu prvi stupa u kontakt sa ispitanikom. On najpre observacijom
procenjuje prisustvo hendikepa, mogućnosti i sposobnosti te osobe za tretman, izražajne
sposobnosti, stepen komunikacije, socijalni razvoj, kvalitet i kvantitet znanja, vaspitno obrazovni
nivo porodice, motivaciju za dalji tretman i kooperativnost porodice.

PSIHOLOG
Psiholog procenjuje intelektualne sposobnosti deteta, oblast ponašanja i stepen adaptacije na
hendikep i okolinu.
LEKAR SPECIJALISTA
Lekar procenjuje medicinski nivo organa i čula, prikuplja podatke o etiologiji oštećenja i po potrebi
predlaže lečenje.

SOCIJALNI RADNIK
Socijalni radnik bavi se strukturom porodice, njenim socio-ekonomskim statusom, posreduje
izmeñu pordice i državnih organa, upućuje osobu sa hendikepom ili njenu porodicu na prava koja
im po zakonu pripadaju.

- 20 -
Skripta Uvod u defektologiju

Stručni tim sve podatke dobija na dva načina – pregledom i anamnezom.

ANAMNEZA je prikupljanje podataka o nastalom oštećenju ili oboljenju putem razgovora.


Anamneza može da posluži kao dobar osnov za planiranje rehabilitacije. Ona odreñuje modalitet i
vrstu tretmana. Pošto uzrok oštećenja može biti oboljenje ili nasledni faktor neophodno je
obezbediti dovoljan broj tačnih podataka o uzročnicima. Dobijanje ovih podataka je često veoma
teško, jer zavisi od komunikativnog, mentalnog i kulturnog nivoa onoga ko daje anamnestičke
podatke. Anamneza zavisi i od dokumentacije koju stručni tim dobija na uvid. Na osnovu svih
raspoloživih podataka donosi se zaključak o stepenu oštećenja i odreñuje se vrsta tretmana. Deca
na ranom uzrastu uključuju se u individualni tretman koji se uglavnom organizuje u prisustvu
roditelja – najčešće majke. U individualni tretman uključuju se i starija deca sa teškom mentalnom
retardacijom, deca sa autizmom i psihotična deca.

RANA REHABILITACIJA – RANI TRETMAN

Rani tretman je postupak kojim se stimuliše razvoj ličnosti deteta sa hendikepom. Rana
rehabilitacija prvi put počinje 1980. godine. Osnovna ideja na kojoj je baziran rani tretman jeste
oponašanje urednog dečijeg razvoja. Treba ga započeti odmah nakon roñenja ili odmah pošto se
utvrdi oštećenje. Rani tretman obuhvata uzrast od roñenja do četvrte godine života.

CILJ RANOG TRETMANA:

- umanjenje posledica hendikepa


- razvoj komunikacije: verbalne i neverbalne (koliko detetove sposobnosti dozvoljavaju)
- maksimalna integracija u socijalnu sredinu
- priprema deteta sa hendikepom za razvoj saznajnih sposobnosti i proces edukacije i
socijalizacije

TEORIJSKI KONCEPT RANOG TRETMANA

TEORIJA KOGNITIVNOG RAZVOJA

- insistira na značaju senzomotorne inteligencije, kao uslova za pojavu govora i ostalih simboličkih
funkcija. Tokom prve dve godine života, prema Pijažeu, dete konstruiše svet posredstvom
senzomotornih aktivnosti i počinje da ovladava komunikacijom, tek pošto je intelektualno obradilo i
organizovalo svet u senzomotorne pojmove. U tom procesu je bitno da dete ima potrebu da
obogati i izvrši razmenu tih iskustava sa socijalnim poljem, tj. sa ljudima iz svoje okoline.

BIOLOŠKA TEORIJA

Tvorac biloške teorije, Erik Leneberg ističe da postoji “kritični period” za usvajanje odreñenih
veština, odnosno da se 60% cerebralnog razvoja završava na uzrastu do dve godine, odnosno pre
pojave govora.

NEUROBIOLOŠKE TEORIJE

- se oslanjaju na činjenicu da beba neposredno nakon roñenja ima najveći broj nervnih ćelija.
Naime, mozak bebe po roñenju ima oko 100 biliona nervnih ćelija koje prozvode više neuronskih
veza nego što beba može da koristi. Te neuronske veze razvijaju i postižu svoj maksimum od oko
15 000 sinapsi po neuronu oko druge godine života. Meñutim, dolazi i do procesa eliminacije onih
veza koje se retko ili nikako ne koriste. Zbog toga je važno da dete sa hendikepom otpočne sa
procesom rehabilitacije na što ranijem uzrastu. Mnogi istraživači u svojim radovima ističu da
ponovljeno iskustvo podstiče sinaptogenezu.

- 21 -
Skripta Uvod u defektologiju

METOD RANOG TRETMANA

Koristeći teorijske postavke i sticanjem specifičnih znanja o karakterističnostima populacije


hendikepiranih došlo se metoda koji je nazvan rehabilitacija na ranom dečijem uzrastu.
- Metod je razvojni, jer je usklañen sa principima urednog emocionalnog i intelektualnog
razvoja u detinjstvu.
- U početku se stimuliše razvoj svih oblika komunikacije, jer se na taj način jača proces
formiranja pojmova.
- Naglasak se stavlja na kinestetička i druga iskustva koja omogućuju deci sa hendikepom
da postignu situaciono razumevanje u skladu sa svojim potrebama, mogućnostima i
motivima.
- Metod se može smatrati integralnim, jer potpomaže razvoj svih aspekata ličnosti.

DIJAGNOSTIKU RANOG TRETMANA ČINI:

 Procena motorike
 Procena čula
 Procena intelektualnih sposobnosti
 Procena saznajnih (kognitivnih) sosobnosti
 Procena komunikativnih sposobnosti
 Procena ponašanja

FAZE RANOG TRETMANA

FАZА АDАPTАCIJE

Ovаj period trаje oko 3 – 4 mesecа. Cilj je adaptacija porodice i deteta na terapijsku situaciju i
podsticanje socioemocionalne komunikacije odnosno, uspostаvljаnje pozitivnog emocionаlnog
odnosа izmeñu rehаbilitаtorа i detetа. Ova faza se realizuje isključivo uz prisustvo roditelja i
veoma je značajna faza. U ovoj fazi radi se dosta i sa roditeljima u pravcu skidanja osećanja
krivice i bespomoćnosti. Sa roditeljima se govori o sposobnostima deteta i radi se na rešavanju
problema odbacivanja hendikepa, ukoliko postoji.

FАZА RAZVOJA KOMUNIKАCIJE

Faza rаzvoja komunikаcije (prapojmova ili prajezika) imа zа cilj dа podstiče, rаzvijа i konsoliduje
rаne senzomotorne sheme koje premа Pijаžeu prethode i dovode do rаzvojа simboličkih funkcijа.
U ovoj fаzi se dete i porodicа stimulišu dа koriste već sаvlаdаne sheme u kontekstu svаkodnevne
komunikаcije. Glаvni princip svih ovih аktivnosti je uvek dečijа željа zа komunikаcijom. Prosečno
trаjаnje druge fаze je od 6 – 12 meseci, što zаvisi od uzrаstа i individuаlnih sposobnosti.

FАZА RАZVOJА GOVORА I JEZIKА

Rаzvoj govorа i jezikа se nа početku sprovodi strogo individuаlizovаno i prilаgoñen je


sposobnostimа svаkog detetа pojedinаčno. Progrаm obuhvаtа opšte i specifične oblike učenja
govorа i jezikа. Nаpredаk detetа se posmаtrа nа svаkа tri mesecа, kаdа se detаljno rаzrаñuje
plаn učenjа zа sledeći period.

- 22 -
Skripta Uvod u defektologiju

Posebnu pažnju u okviru rehabilitacije na ranom uzrastu treba posvetiti radu defektologa sa
roditeljima. Defektolog neće duplirati posao psihologa, socijalnog radnika niti lekara, već će
različitim metodama savetovanja i socio-terapijom pomoći porodici kao celini u rešavanju nastalog
problema.

Ukoliko se radi o deci sa hendikepom u prvoj godini života, defektolog najčešće usmerava majku
kako da primeni igru u okviru ranijih usvojenih obrazaca. Te igre su najčešće igre radovanja i
zadovoljstva – što podrazumeva širenje, savijanje, protezanje, stiskanje, igre hvatanja i
dohvatanja, igre bacanja, sakupljanja i prosipanja, dovlačenja i odvlačenja. Sve te igre majka
organizuje uz prisustvo i kontrolu defektologa.

U drugoj godini života dete spontano organizuje igru pokušaja i pogrešaka, a defektolog se češće
uključuje u organizaciju igre i na taj način postepeno odvaja svoj stručni postupak od aktivnosti
majke sa detetom. U ovoj fazi majka se odvaja od deteta, ali ne prostorno. Defektolog ne insistira
na zabranama, kaznama, ucenama, kontroli svingtera, već samo koristi modele koji stimulišu
radnju.

Tokom treće godine života tretman može biti organizovan u okviru grupe – po dvoje, troje dece,
gde roditelji samo povremeno prisustvuju vežbama. Prisustvo roditelja se koristi samo da bi se
pratila uspešnost tretmana ili da bi se uočio zastoj ili pogoršanje u toku tretmana, što može biti
izazvano ili progrsivnim oštećenjem ili neadekvatnim tretmanom.

PRINCIPI RАNOG TRETMАNА

 Ostvаrivаnje pozitivnog kontаktа defektolog – dete, jer nijedno dete neće rаzviti komunikаciju
ukoliko nemа osobu kojoj će dа se obrаti ili nešto sаopšti.
 Tretmаn morа biti „igrolik“, pun polisenzornih potkrepljenjа i dа podsećаju nа kućnu аtmosferu.
 Dа se ne nаmeće učenje, već dа se prаti prirodаn sled dogаñаjа kojimа se odvijа rаzvoj
ličnosti.
 Nijedаn oblik govorа i ponаšаnjа ne trebа učiti nаpаmet kаo lekciju, već učenje trebа dа bude
u kontekstu potrebа dаte situаcije i kroz igru. Što su decа mаnjа, igre su jednostаvnije.
 Nije bitno dа dete nаuči uvek prаvilno dа izgovаrа prvo glаsove, zаtim reči pа rečenice. Naime,
dete koje ne čuje morа dа sаvlаdаvа govor nа isti nаčin kаo i dete koje čuje, а to znаči preko
suprа jezičkih strukturа.

VАŽNO

Rаni tretmаn, ukoliko se otpočne tokom prve godine životа i ukoliko se rаdi orgаnizovаno do treće
ili eventuаlno do četvrte godine, osposobiće dete zа predškolsku obuku kojа gа pripremа zа
polаzаk u školu. Razlika izmeñu predškolskog rada i ranog tretmana je u tome što rani tretman
prati razvoj ličnosti, a predškolski rad insistira na obuci koja je društveno odreñena.

- 23 -
Skripta Uvod u defektologiju

EDUKACIJA

VASPITANJE

Vaspitanje je najširi pedagoški proces koji obuhvata celokupnu ličnost. Vaspitanje se u toku istorije
razvoja ljudskog društva sastojalo u brizi starijih da se mladi pripreme za društvenu zajednicu,
odnosno da se nesmetano uključe u društvene odnose i nastave ono što su prethodne generacije
započele.
Vaspitanje je cilj, proces i sredstvo. Cilj je, jer svako društvo postavlja odreñene zahteve koji se
ostvaruju kroz proces vaspitanja. Proces je, jer počinje roñenjem i traje tokom celog životnog veka.
Sredstvo je, jer zahvaljujući vaspitanju ličnost se osposobljava za stvaralačku delatnost, za
odreñenu profesiju i društveno angažovanje.
Vaspitanje je svojstveno samo čoveku. Uvek je plansko i društveno usmereno. Učesnici u procesu
vaspitanja su vaspitanik i vaspitač, koji kroz komunikaciju i interakciju ostvaruje i vrednuje ukupan
razvoj svake ličnosti.

Vaspitanje predstavlja svesno, sistematski i planski organizovano razvijanje fizičkih,


intelektualnih, emocionalnih, voljnih, estetskih, radnih i društvenih funkcija dece i odraslih.

OBRAZOVANJE

Obrazovanje je uži pojam od vaspitanja, a širi od nastave.

Obarzovanje je složen proces:

 usvajanja znanja (o prirodi, društvu i čoveku)


 razvijanja sposobnosti (intelektualnih, radnih)
 sticanja veština (čitanje, pisanje, računanje, posmatranje)
 sticanja navika (radnih, moralnih)
 kao i razvijanja naučnih pogleda na svet

Osnovni konstitutivni elementi obrazovanja su znanje, sposobnost, veštine i navike.

ZNANJE je usvojen i prihvaćen sistem naučno proverenih i logički povezanih činjenica. Kvalitet
znanja se izražava stepenom usvojenosti činjenica i generalizacijom. Nivoi znanja su: nivo
prisećanja, nivo prepoznavanja, reprodukcija, primenjeni operativni nivo i stvaralačko znanje.
SPOSOBNOST omogućuje pojedincu da uspešno obavlja neku aktivnost. Za obrazovni proces
najznačajnije su intelektualne sposobnosti.
VEŠTINE su praktične naučene sposobnosti pomoću kojih se lako i tečno izvode motorne operacije
različitog stepena složenosti.
NAVIKE su automatizovane voljne radnje koje se obavljaju sa minimalnim učešćem svesti i
energije.

Obrazovanje se stiče u predškolskom dobu, u školi i u vanškolskim aktivnostima. Prema svom


sadržaju obrazovanje može biti opšte i stručno. Prema hijerarhiji deli se na predškolsko (od 5 do 7
god), osmogodšnje ili bazično obrazovanje i profesionalno obrazovanje koje podrazumeva srednje
i visoko obrazovanje.

- 24 -
Skripta Uvod u defektologiju

NASTAVA

Nastava je jedna od najstarijih ljudskih delatnosti i predstavlja planski i sistematski


institucionalno realizovan vaspitno-obrazovni proces zasnovan na društveno odreñenim
ciljevima koji se ostvaruju kroz interakciju nastavnika i učenika uz primenu raznovrsnih
metoda, postupaka, oblika i sredstava rada.

U isto vreme nastava je i jedinstveni proces svestranog oblikovanja i razvijanja ličnosti, što je u
skladu sa individualnim mogućnostima i sposobnostima svake ličnosti.

Nastava je proces koji traje u kontinuitetu sve dok se ne realizuju postavljeni ciljevi i zadaci. U
nastavi vaspitanje i obrazovanje predstavljaju jedinstven proces i specifičan sistem kulturno
uslovljenih uticaja koji je usmeren na podsticanje razvojnih potencijala učenika i njihovo
uobličavanje u skladu sa potrebama, mogućnostima, ali i zahtevima društvenih zajednica kojima
pripadaju. Nastava je prepoznatljiva po svojoj organizovanosti i planskom i sistematskom
izvoñenju aktivnosti. Ona se realizuje u vaspitno-obrazovnim institucijama, odnosno školama i
predstavlja osnovnu jedinicu vaspitanja i obrazovanja u uslovima školskog rada. Nastava je temlj,
a u isto vreme i funkcija škole. Što je škola razvijenija i nastava je savremenija.

Nastavnik, učenik i nastavno gradivo čine osnovne konstitutivne elemente nastave, što je u
didaktici poznato kao didaktički trougao. Nastavnik organizuje i rukovodi nastavnim procesom,
vrši izbor nastavnog gradiva i primenom odgovarajućih metoda, oblika i sredstava rada prenosi
znanje i pomaže učenicima da brzo i lako usvoje programe koji su predviñeni, što će doprineti
sticanju znanja, a samim tim i efikasnijem razvoju sposobnosti, navika i veština. Nastavnikov rad
se naziva podučavanje učenika. Učenici uz pomoć nastavnika usvajaju odreñena znanja i razvijaju
sposobnosti, ali i učestvuju u procesu planiranja, ostvarivanja i vrednovanja nastavnog rada. Tako
učenik u savremenoj školi pored uloge objekta preuzima i ulogu subjekta u nastavnom procesu.
Nastavni sadržaji čine most izmeñu nastavnika i učenika.

Nastava je delatnost u kojoj se planski, sistematski i organizovano ostvaruje pripremanje ličnosti


za život i rad u društvu. Cilj nastave je uvek u skladu sa opštim ciljem vaspitanja. Suštinu nastave
čine aktivnosti kojima se ostvaruju uslovi da učenici aktivno stiču i dalje razvijaju znanja i iskustva.
Suštinu nastave dalje čine podsticaji razvoja psihofizičke sposobnosti. Za suštinu nastave je važno
da se stvori baza, kako bi se sticanjem opštih i fundamentalnih baza razvijala strategija mišljenja i
stekla stručna znanja u cilju profesionalnog osposobljavanja. Zato nastavnik mora da bude obazriv
pri izboru nastavnih sadržaja i aktivnosti kako bi efekat u daljem razvoju ličnosti bio potpuno
dobijen. Nastavni sadržaji moraju uticati na razvijanje ličnih kvaliteta učenika kao što su
intelektualna radoznalost, upornost, doslednost, urednost, preciznost, savesnost, marljivost,
otvorenost, kritičnost, inicijativnost, korektnost, kultura ophoñenja, komunikativnost,
kooperativnost, pravilan odnos prema radu, humanizam i mnoge druge osobine svojstvene
slobodnoj, produktivnoj i društveno prihvatljivoj ličnosti. Nastavnikovo vaspitno delovanje u okviru
nastavnog procesa ne sme biti svedeno samo na odabir vaspitno pogodnih sadržaja i aktivnosti.
Nastavnik u svakom trenutku mora snagom svoje ličnosti i neposrednim kontaktom da deluje
vaspitno na učenika. Zato nastavnik mora biti stalni živi primer.

INTEGRACIJA označava proces kojim se svako pojedino dete uvodi u redovnu učionicu

INKLUZIJA ILI UKLJUČIVANJE označava proces koji omogućva da sva deca učestvuju u svim
programima. Novi programi koji su kreirani tako da zadovoljavaju potrebe sve dece nazivaju se
inkluzivni programi.

- 25 -
Skripta Uvod u defektologiju

SPECIJALNA EDUKACIJA

Obrazovanje dece i omladine sa smetnjama u razvoju u našoj zemlji je prolazilo kroz nekoliko faza
– od individualnog obrazovanja (ako su roditelji bili bogati) do njihovog uključivanja u jedinstveni
školski sistem.

POSTOJEĆIM ZAKONSKIM PROPISIMA REGULISANO JE SLEDEĆE:

- Deca sa smetnjama u razvoju predškolskog uzrasta se vaspitavaju i obrazuju


° u posebnim vaspitnim grupama u redovnim predškolskim ustanovama ili
° u ustanovama ili vaspitnim grupama pri osnovnim školama za učenike sa
smetnjama u razvoju.

- Osnovno (bazično) obrazovanje se stiče


° u posebnim (specijalnim) osnovnim školama za učenike sa odreñenim smetnjama u
razvoju (za učenike sa oštećenjem vida, sluha, sa motoričkim oštećenjima i sa
intelektualnim oštećenjima).
° u redovnim osnovnim školama, zajedno sa vršnjacima koji nemaju oštećenja.

- Srednjoškolsko obrazovanje (profesionalno osposobljavanje) se obavlja


° u posebnim specijalnim školama za decu sa smetnjama u razvoju koje su
organizovane prema vrsti hendikepa
° u posebnim odeljenjima redovnih srednjih škola
° u redovnim srednjim školama kao i njihovi vršnjaci koji nemaju oštećenje

- Obrazuju se i vaspitavaju po specijalnom nastavnom planu i programu učenici oštećenog


sluha, deca sa mentalnom retardacijom i učenici sa nekim oblicima motoričkih poremećaja.

- Učenici oštećenog vida se vaspitavaju i obrazuju po redovnom nastavnom planu i


programu, odnosno kao i učenici koji nemaju oštećen vid.

USTANOVE ZA HENDIKEPIRANE

DOM predstavlja ustanovu za neprekidni boravak dece i omladine. Veoma je različito definisan i
često poistovećivan sa terminima internat ili zavod.

INTERNAT (latinski internus – unutrašnji) se javio vrlo rano kao naziv za ustanovu u koju se
učinici smeštaju na duži vremenski period gde im je obezbeñena hrana. Internat ima odreñenu
vaspitno-obrazovnu funkciju i vodi brigu o osiguranju fizičkog zdravlja učenika. Deca se smeštaju u
internat na osnovu slobodne odluke roditelja i nikakvim pravnim normama i vremenskim rokovima
nije ograničen boravak učenika u internatu.

ZAVOD predstavlja ustanovu za neprekidni boravak dece i omladine kojima je iz nekih, ne samo
opšte pedagoških razloga potreban smeštaj, odnosno specijalni tretman. Tretman može biti npr.
medicinski za telesno invalidne, bolesne ili specijalno pedagoški za vaspitno zapuštenu decu ili
decu sa mentalnom retardacijom. U zavod se deca ne smeštaju na osnovu slobodne volje
roditelja. Medjutim, termin zavod ima žigošuće značenje, pa se zbog toga sve manje koristi.

- 26 -
Skripta Uvod u defektologiju

Pored ovih ustanova postoje i humanitarne organizacije kao što su npr. crveni krst, kolo časnih
sestara, dobrotvor, ali ima i organizacija koje postoje kao zaštita za odreñenu populaciju
hendikepiranih – savez slepih, savez gluvih, društvo za decu i omladinu sa mentalnom
retardacijom, društvo za multiple sklerozu, organizacija studenata sa hendikepom... Sve ove
organizacije i društva bave se brigom i zaštitom svoje populacije.

PREVALENCIJA I INCIDENCIJA

PREVALENCIJA (učestalost) označava ukupan broj hendikepiranih (obolelih) u populaciji izloženoj


riziku u odreñenoj jedinici vremena. Ona može da bude promenljiva, što zavisi od niza faktora koji
uslovljavaju odreñenu patološku pojavu. Prevalencija može da se odnosi na opštu populaciju ili
neke podgrupe odreñenih grupa. Izražava se u procentima (%)

ukupan broj hendikepiranih u periodu ispitivanja


P= X 1000
prosečan broj stanovnika izložen riziku hendikepa
u momentu ispitivanja

INCIDENCIJA ukazuje na broj novih slučajeva koji su prvi put otkriveni u datoj populaciji u
odreñenoj jedinici vremena. Dok se prevalencija izračunava u odnosu na opštu populaciju
incidencija se izračunava u odnosu na broj novoroñenih beba. Izražava se u promilima (‰).

broj novih slučajeva u periodu ispitivanja


I= X 1000
prosečan broj stanovnika izložen riziku hendikepa
u momentu ispitivanja

Prevalencija i incidencija se nikada ne poklapaju zato što prevalencija predstavlja broj već
verifikovanih hendikepiranih osoba, a incidencija se odnosi na odreñenu pojavu u odnosu na broj
novoroñenih beba. Osim toga stečena oštećenja ulaze u prevalenciju, a ne i u incidenciju.

Meñunarodni Dan invalida je 03. decembar. U našoj zemlji obeležava se kao nedelja invalida.

- 27 -
Skripta Uvod u defektologiju

OLIGOFRENOLOGIJA

- 28 -
Skripta Uvod u defektologiju

OLIGOFRENOLOGIJA

Termin oligofrenologija je kovanica od reči:


OLIGOS = MALO; FRENOS = DUŠA; LOGOS = NAUKA

DEFINICIJA

Oligofrenologija je defektološka naučna disciplina koja se bavi rehabilitacijom mentalno


retardiranih i mentalno obolelih lica.

Oligofrenologija je naučna disciplina koja se bavi rehabilitacijom, edukacijom i socijalnom zaštitom


osoba sa teškoćama u mentalnom razvoju.

PREDMET oligofrenologije je rehabilitacija mentalno retardiranih i mentalno obolelih lica, kao i bio-
psiho-socijalne činjenice koje karakterišu ovu kategoriju hendikepiranih.

PREDMET oligofrenologije je rehabilitacija, edukacija i socijalna zaštita osoba ša teškoćama u


mentalnom razvoju.

ZADATAK je da otkriva uzroke i posledice nastanka mentalne retardacije i mentalnog oboljenja, da


istražuje uslove i da odreñuje sadržaje rada u procesu rehabilitacije, edukacije i socijalne zaštite,
da istražuje metode, sredstva, principe i oblike realizacije rehabilitacionog procesa.

Oligofrenologija je područje na kome se temelji defektologija, jer su prve, takoreći, različitosti koje
su se uočavale bile iz oblasti oligofrenologije. Oligofrenologija ima svoje uporište u defektologiji, ali
postoji i klinička oligofrenologija.

SLIČNOSTI I RAZLIKE IZMEĐU MENTALNE RETARDACIJE I MENTALNOG OBOLJENJA

Osnovna razlika je ta što je mentalna retardacija stanje, a mentalno oboljenje bolest, dok je
sličnost ta što je i jedna i drga kategorija neuklopljena u socijalno okruženje.

MENTALNA RETARDACIJA je STANJE koje nastaje rano, gde osoba sa mentalnom retardacijom
zbog svog primarnog intelektualnog deficita ne može da se adaptira na spoljašnju sredinu.

MENTALNO OBOLJENJE je BOLEST koja ima kasniji početak, a mentalno obolele osobe zbog
svog primarnog oboljenja ne mogu da uspostave kontakt sa spoljašnjom sredinom. Njihove
intelektualne sposobnosti su uglavnom očuvane tj. prosečne.

MENTALNA RETARDACIJA JE STANJE NEPOTPUNOG ILI ZAUSTAVLJENOG RAZVOJA KOJA SE


KARAKTERIŠE SNIŽENIM NIVOOM INTELEKTUALNIH, GOVORNIH, MOTORNIH I SOCIJALNIH SPOSOBNOSTI.

- 29 -
Skripta Uvod u defektologiju

KLASIFIKACJA MENTALNE RETARDACIJE

Svetska zdravstvena organizacija (WHO) dala je zvaničnu klasifikaciju mentalne retardacije u kojoj
razlikuje 4 kategorije mentalne retardacije i granična stanja. Glavni kriterijum za klasifikaciju je
intelektualna sposobnost.

GRANIČNA STANJA – nisu MR, već su to stanja izmeñu urednog razvoja i MR. IQ 70 – 89

Osobe sa graničnim intelektualnim sposobnostima se obrazuju po redovnom nastavnom planu i


programu u školama opšte ili masovne populacije.

LAKA MR IQ 50 – 69
UMERENA MR IQ 35 – 49
TEŠKA MR IQ 20 – 34
VEOMA TEŠKA – DUBOKA MR IQ < 20
DRUGA MR NESPECIFIKOVANA

Postoji i zastarela i neprimenljiva ruska klasifikacija koja je odbačena iz 2 razloga: zato što dolazi
do preklapanja IQ-a u različitim kategorijama i zato što se terminologija te klasifikacije u
svakodnevnom životu koristi najčešće u svrhu potcenjivanja i vreñanja.

DEBILI IQ 50-70
IMBECILI IQ 30,35-50
IDIOTI IQ 0- 30,35

PREVALENCIJA I INCIDENCIJA MR

Može se meriti u odnosu na opštu populaciju i u odnosu na odreñene kategorije u okviru MR.
Prevalencija MR u odnosu na opštu populaciju kreće se od 1 do 2, 3 %.
Prevalencija MR u odnosu na pol u okviru populacije sa mentalnom retardacijom je 2M : 1Ž.

- GRANICNA STANJA ( IQ 70-89 ) prevalencija je 13%, a incidencija 26/1000 ili na 1000 roñenih
beba 26 se rodi sa graničnim intelektualnim sposobnostima.

- LAKA MR ( IQ 50-69 ) prevalencija je 76%, a incidencija 20/1000 ili na 1000 roñenih beba 20 se
raña sa LMR.
- UMERENA MR (IQ 35-49) prevalencija je 6%, a incidencija 3/1000 ili na 1000 roñenih beba 3 se
rodi sa UMR.
- TEŠKA MR (IQ 20-34) prevalencija je 3.5%, a incidencija 1/1000 ili na 1000 roñenih beba 1 se
rodi sa TMR.
- VEOMA TEŠKA (IQ <20) prevalencija je 1.5%, a incidencija 1/1000 ili na 1000 roñenih beba 1
se rodi sa dubokom MR.

- 30 -
Skripta Uvod u defektologiju

LAKA MENTALNA RETARDACIJA IQ 50 – 69

- Lako mentalno retardirane osobe se vaspitavaju, obrazuju, profesionalno i radno


osposobljavaju. Radno osposobljavanje podrazumeva da znaju da obave samo jedan deo
radnog procesa, a oni koji imaju bolji IQ se i profesionalno osposobljavaju tj. znaju da
obave ceo proces
- Telesna i čulna oštećenja su neznatno prisutna
- Mišljenje je konkretno tj. teško razlikuju bitno od nebitnog
- LMR osobe ispoljavaju znatno zakašnjenje u razvoju govora
- Razumevanje govora i verbalna produkcija pokazuju tendenciju zaostajanja tokom celog
života
- Pažnja je kratkotrajna – časovi u specijalnim školama su 30-35 minuta
- Emocije su iskrene – ne znaju da se pretvaraju
- Teško kontrolišu primarne nagone – mogu uvek da jedu i piju, teško kontrolišu i seksualni
nagon
- Glavne teškoće su u školovanju
- LMR osobe se osposobljavaju za poslove koji zahtevaju konkretno, a ne akademsko
obrazovanje
- Školuju se po posebnom planu i programu
- Lako pamte samo stvari koje su važne za njihovu prostu egzistenciju.
- Ponašanje je sličnije opštoj populaciji
- Mogu da vode brigu o sebi i nezavisni su u praktičnim i kućnim poslovima

UMERENA MENTALNA RETARDACIJA IQ 35 – 49

- UMR osobe se ne školuju već se najčešće vaspitavaju i podučavaju u specijalnim


ustanovama sa trajnim nadzorom i trajnom brigom
- Kod ovih osoba čula su češće oštećena i to najčešće sluh i vid, ali su prisutna i telesna i
neurološka oštećenja
- Psihomotorni razvoj je znatno usporen (hodaju u 1/2 treće godine, rečenice oko 4. godine)
- Zbog slabe motorike lekari često greše i misle da su samo hipotonična deca, pa ih šalju na
vežbe, a to nije dovoljno, jer se tako samo motorni razvoj tretira.
- Pamćenje je mehaničko
- Mišljenje je konkretno
- Pojmovi su nejasni – nemaju jasnu svest o potvrdi ili odbijanju nečega
- Primarni nagoni su nepotpuno razvijeni i skloni su devijacijama
- Mogu se naučiti samoposluživanju, komunikaciji, jednostavnim veštinama, i samo
ograničenim školskim veštinama – čitanje i pisanje, ali koje nema svrhu tj. nema sticanja
znanja.

- 31 -
Skripta Uvod u defektologiju

TEŠKA MENTALNA RETARDACIJA IQ 20 – 34

- Mogu da se obuče samoposluživanju i jednostavnim radnjama, ali samo pod nadzorom


- Čula su prilično oštećena
- Komunikacija je slabo razvijena
- Motorika je slabo razvijena
- Govor je slabo ili nikako razvijen
- Primarni nagoni su znatno oštećeni
- Prisutna su telesna, motorna i neurološka oštećenja više nego u kategoriji UMR.

VEOMA TEŠKA – DUBOKA MR IQ < 20

- Osobe sa DMR ustvari vegetiraju i zahtevaju tuñu negu i pomoć


- Ne mogu da se socijalizuju
- Motorika je slabo ili nikako razvijena
- Hod je veoma zakasneo, nespretan i nekoordinisan
- Govor je nerazvijen ili je samo u naznaci (koriste odreñene glasove ili glasovne složaje da
bi objasnili svoja stanja)
- Prisutna je višestruka ometenost
- Primarni nagoni su veoma oštećeni

U Srbiji i Vojvodini ima oko 40-ak škola za LMR decu. 8 osmogodišnjih specijalnih škola je na
teritoriji BG, 1 srednja za profesionalno osposobljavanje, 1 ima od 1 do 8 razreda, profesionalno
osposobljavanje i dom.

ETIOLOGIJA MENTALNE RETARDACIJE

MR može nastati usled :

1.GENSKIH OŠTEĆENJA, koja su uzrok MR u 35 % slučajeva i podrazumevaju 2 kategorije

-nesindromska (metaboličke bolesti) 60%


-sindromska 40%

2.STEČENIH UZRKA, koji su uzrok MR u 35 % slučajeva i podrazumevaju 3 kategorije:

-prenatalnih (pre roñenja) 20%


-perinatalnih (u toku poroñaja) 20%
-postnatalnih (nakon roñenja) 60%

3.UZROČNICI NEPOZNATOG POREKLA, koji su uzrok MR u 30 % slučajeva, odnosno nema


porodičnog opterećenja, nema rizika, nikakvih elemenata koji bi pokazali da može doći do
oštećenja.

- 32 -
Skripta Uvod u defektologiju

DOWN-OV SY

- Sindrom je prvi opisao JOHN LANGDON DOWN 1866. godine. Kod nas se ovim sindromom
posebno bavila profesor medicine Slavka Morić Petrović
- Incidenca je 1/600, ali se povećava sa starošću majke
(sa 30 god=1/600, sa 36god=1/325, sa 40god=1/50)
- Često se prepoznaju na ultrazvuku po karakterističnom položaju pogleda u nebo, odnosno
zabačenoj glavi, zbog hipotonije
- Te osobe najčešće nemaju potomstvo i imaju homoseksualne tendencije
- Prevalencija je oko 1.3 do 1.5 promila
- U populaciji sa Down-ovim sy je više muškaraca
- U 96% slučajeva je trizomija 21. para hromozoma
- Lakši su na roñenju za oko 400 gr.
- Takoñe imaju manje dimenzije na roñenju (ekstremiteti su kraći, stopala i šake su široke i
kratke, koren nosa je širok, imaju brazdu 4 prsta na dlanu)
- Muškarci su visoki oko 130 – 170 cm, a žene 127 – 159 cm
- Prisutna su čulna, odnosno senzorna oštećenja (5% vid, 5% sluh)
- Motorni razvoj je retardiran tj. znatno usporen (sede sa 11 meseci, dok bebe sa urednim
razvojem to čine sa 6, dakle hipotonični su, hodaju oko 24 meseca – sa urednim razvojem oko
12 meseca, progovaraju reči oko 3 godine – sa urednim razvojem u 12 -14 mesecu,
jednostavne rečenice sklapaju oko 4 godine i kasnije
- Artikulacija glasova je neizdiferencirana ili loše izdiferencirana i nejasna, izgovaraju glasove
svog jezika – p, i, ć, r….
- Osnovni glas je dubok i hrapav
- U 45% slučajeva je teška MR, 30% je duboka MR, 20% je umerena MR i 5% je laka MR samo
ovih 5% iz LMR može da se školuje, dok ostali trebaju trajnu brigu i nadzor
- Emocionalno su topli i dobrog su raspoloženja, ali su skloni i naglim promenama raspoloženja

FENILKETONURIJA

- Metabolička bolest koju je 1934. godine otkrio FÖOLING i koja predstavlja visok %
fenilalanina u serumu tj. krvi
- Incidencija je 1/10 000 – 20 000 živoroñenih beba, a prevalencija je 0.7%
- Osobe sa fenilketonurijom su uglavnom UMR, meñutim ukoliko se otkrije na roñenju ili u prva
2-3 meseca nakon roñenja specijalnim režimom ishrane, odnosno specijalnim dijetama može
da se reguliše tj. spreči i bebe dalje mogu da imaju uredan razvoj, dok kasno otkrivanje ima za
posledicu UMR.MR se povećava sa starošću u vreme otkrivanja.
- Karakterističan je kasni motorni razvoj, hipertonični su, odnosno imaju povišen tonus i teško su
savitljivi, a pokreti su brzi, kruti i nekoordinisani
- Ponašanje je upadljivo – razdražljivi su, gnevni, plačljivi, agrseivni i autoagresivni, plaču
neemocionalno, kratke pažnje
- Imaju plavu, odnosno beličastu kosu, prozirno plave oči, beo ten, a koža izgleda kao providna
- Neurološki nalaz je uglavnom uredan
- U 25% slučajeva prisutna je epilepsija
- 33 -
Skripta Uvod u defektologiju

MIKROCEFALIJA (mala lobanja) I MIKRENCEFALIJA (mala moždana masa)

Uglavnom uvek idu zajedno, zato što mala lobanja ne dozvoljava širenje moždane
mase.

MIKROCEFALIJA – obim glave je za 3 standardne devijacije manji od normalnog


obima. Normalan obim glave na roñenju je oko 36 cm, što znači da su bebe sa
obimom glave manjim od 25 cm suspektne na mikrocefaliju, ali samo u slučaju ako
je glava nesrazmerno mala u odnosu na telo.

MIKRENCEFALIJA označava malu moždanu masu, odnosno masu ispod 900gr. Mikrocefalija i
mikrencefalija nisu uvek izazvane genskim poremećajima, već se mogu javiti i kao posledica
štetnih faktora u toku organogeneze.

IZGLED:

- Telo je normalne veličine, a glava nesrazmerno mala


- Lice je skoro normalno, mada izgledaju starije u licu, jer okoštavanje kostiju lobanje ide dosta
brže
- Oči, uši i nos su veliki tj. normalne veličine, ali na maloj glavi izgledaju nesrazmerno
- Imaju problema sa očima – strabizam (razrokost), nistagmus (podrhtavanje očiju), pigmentnu
atrofiju retine
- Takoñe imaju i problema sa ušima u vidu čestih upala uva koje izazivaju oštećenje sluha.
Lanac slušnih kostica brzo srasta, pa dolazi do nefunkcionalnosti, mnogo više infekcija se
zadržava u srednjem uhu.

PRENATALNI UZROCI MR

 Infekcije embriona ili fetusa (virusne, bakterijske, gljivične ili infekcije izazvane protozoama.
Inače infekcije i bolesti majke u prvih 10 nedelja trudnoće su najteže i u visokom % ostavljaju
oštećenje na plod. Najopasnije su virusne infekcije koje za posledicu imaju osipne groznice, a
to su rubeole, varičele, variole, zatim opasni su virus poliomijelitisa, citomegalovirus, razne
forme gripa, ali i metaboličke bolesti majke.
 Toksini
 Nepoznati uzroci

PERINATALNI UZROCI – komplikacije za vreme poroñaja

 Nedonesenost, odnosno nezrelost ploda


 ANOKSIJE – nedostatak kiseonika u mozgu i drugim organima i tkivima
 Cerebralna oštećenja
 Upotreba vakuma, klješta i sličnih instrumenata prilikom poroñaja
 Infekcije

ASFIKSIJA (bela i plava) – otežanost ili nemogućnost disanja, koja dovodi do anoksije

PLAVA: Dete je na roñenju modro, jer su kapilari prošireni, disanje je površno, ali je tonus
normalan i srce pravilno radi. Romska populacija sa plavom asfiksijom je bela.

BELA: Teži oblik. Dete je bledo, kapilari su suženi, nema vidljivog disanja, tonus je slab, pa je dete
mlitavo, nema refleksa, disajni putevi sui puni stranog tela. Poroñaj je dug i težak.

- 34 -
Skripta Uvod u defektologiju

POSTNATALNI UZROCI

 Najveći procenat stečene MR je zbog povreda mozga i lobanje


 Infekcije – meningitis (upala moždanih ovojnica) – virusni ili bakterijski, encefalitis (upala
moždane mase), meningoencefalitis-obadvoje, poliomijelitis-virus polis-dečija paraliza
 Anoksije
 Toksini – najčešće: olovni i bakarni oksidi, CO2, CO, citostatici…
 Epilepsije imaju visok udeo u postnatalnim uzrocma MR. Leče se fenobarbituratima koji utiču
na MR.

ISTORIJA OLIGOFRENOLOGIJE

Još u 16. veku počela su da se osnivaju skloništa za duševne bolesnike. Ureñenje ovih skloništa i
način postupanja sa njima bio je krajnje primitivan. To je više bila izolacija duševno nerazvijenih
lica iz društva nego sama briga o njima, kako bi se sredina oslobodila postupaka neuračunljivih.
Na trgovima su ljudi plaćali da bi ih dražili i jarili, a držali su ih i u kavezima.

Kasnije, pod uticajem humanističkih ideja materijalista proklamovana je sloboda ličnosti čoveka i
tada počinje ozbiljniji tretman sa mentalno obolelim licima. Ovakav stav su upravo zastupali lekari i
prirodnjaci. Na početku se najviše obraćala pažnja na kretene i idiote, kao i druge teže psihički
nerazvijene slučajeve zato što su oni bili lako vidljivi i uočljivi.

Poslednje decenije 18.veka u psihijatriji se javlja nova struja koja obolele oslobaña lanaca i velikih
batina. Iz tog perioda posebno ističemo rad Itara Gašpara (1774-1838) i Eduarda Segena (1774 -
1838.). Itar Gašpar je poznat po tome što je prvi organizovao tretman sa "divljim" dečakom koga
je pronašao u Ajveronskim šumama i simbolično mu dao ime Viktor. Itar je pokušavao
svakodnevnim vežbanjem da ga prevede iz prirodnog u socjalni život. Meñutim dečak nije to
izdržao i ubrzo je umro. Itar je sa njim svakodnevno vežbao psiho-motorne i senzo-motorne
aktivnosti i smatrao je da je idiotija posledica pedagoške i socijalne zanemarenosti.
Eduard Segen je Itarov sledbenik i on je koristio njegova iskustva i 1843. godine otvorio školu za
idiote. Segen je tvrdio da je idiotija organskog porekla tj. da je uzrok patološka fiziologija. On je
smatrao da je svaka funkcija povezana sa aktivnošću druge funkcije i da ta povezanost pozitivno
utiče na ostale funkcije kod čoveka. Segen je tvorac prvih pedagoških principa. Radovima Itara i
Segena postavljeni su temelji oligofrenologije.

Na MR decu prvi je skrenuo pažnju Peter Jordan, dok je Jan Amos Komenski (1592-1670) u
svojoj knjizi "Velika didaktika" još u 17, veku naveo razlike izmeñu sposobnosti školske dece i
napraio klasifikaciju na 3 tipa:

I GRUPU su činila poslušna i pažljiva, ali tupa deca


II GRUPU su činila glupa i nepažljiva deca
II GRUPU su činila glupa i nepažljiva i tvrdoglava deca

Komenski je ustvari prvi ukazao na razliku izmeñu "normalne" i "nenormalne" dece, kao i na
posebnu potrebu za njihovim vaspitanjem.

Posebno mesto u razvoju oligofrenologije zauzima Pestaloci koji ističe da vaspitanje i


obrazovanje "nenormalne" dece može da ima rezultate samo ako je ceo postupak pažljivo
promišljen i ako odgovara dečijoj "tuposti".

- 35 -
Skripta Uvod u defektologiju

POČECI ŠKOLOVANJA MR DECE KOD NAS

- nisu bas jasno opisani. Organizovani školski sistem u Srbiji se javlja tek posle Sretenjskog ustava
1838.godine, ali je trebalo da proñe 10 godina da bi se doneo prvi zakon o školstvu. Drugi zakon o
školi donet je 1883. godine, koji u jednom članu navodi "da se škole mogu osloboditi i iz škole
ispisati duševno bolesna deca i deca sa nedostatkom", jer na osnovu nekih podataka znalo se da
MR deca pohañaju školu sa ostalom decom, ali da su zbog svog neznanja bila tučena i
kažnjavana na različite načine kako je to zapisao Vuk Karadžić još 1796. godine. Dugo se nije
pravila razlika izmeñu intelektualne nesposobnosti i lenjosti, već su i jedna i druga deca bila
kažnjavana na isti način. Tako je bilo u Srbiji, ali je slično bilo i u Vojvodini.

1870. godine donosi se zakon za učitelje gde se u jednom članu zakona reguliše kažnjavanje
dece. Bilo je dozvoljeno da se dete sa počasnog mesta prebaci na lošije mesto, kratkotrajni
boravak u zatvoru pored otvorenih vrata, premeštanje dece u magareće klupe i pravljenje
magarećih ušiju, kao i korišćenje drugih jezuitskih sredstava kako bi se dete nateralo da uči.

Prvi koji je ukazao na intelektualne razlike meñu školskom decom i ustao protiv kažnjavanja MR
dece bio je Todor Janković Mirijevski. On je u svojoj ručnoj knjizi 1776. godine govorio o
pedagoškom tretmanu psihički nerazvijene dece u našim školama.

1929.godine pri Ministarstvu prosvete organizuje se odeljenje za organizaciju ustanova koje se


bave nedovoljno razvijenom decom. Tek tada su specijalne škole stekle pravo grañanstva u
državnom školskom sistemu. Šef tog odeljenja bio je Antun Skala, po profesiji pedagog, koji je
napravio prve planove i programe za specijalne škole, kao i pravilnik o prijemu dece u zavode,
škole i pomoćna odeljenja.

Takve institucije i dalje postoje. Škola za MR decu na teritoriji SCG ima oko 60, a za UMR ih je 7.
Savremeni oblik edukacije MR dece jeste specijalno odeljenje pri redovnim školama ili razvojno
odeljenje.

KLASIFIKACIJA INTELEKTUALNIH SPOSOBNOSTI

Jan Amos Komenski (1592-1670) u svojoj knjizi "Velika didaktika" jos u 17. veku naveo razlike
izmeñu sposobnosti školske dece i napraio klasifikaciju na 3 tipa:

I GRUPU su činila poslušna i pažljiva, ali tupa deca


II GRUPU su činila glupa i nepažljiva deca
II GRUPU su činila glupa i nepažljiva i tvrdoglava deca

Komenski je prvi ukazao na razliku izmeñu "normalne" i "nenormalne" dece, kao i na posebnu
potrebu za njihovim vaspitanjem.

-Mensina klasifikacija:

- RETARDACIJA IQ 1-69
- GRANIČNO STANJE IQ 70-89
- PROSEČNA INTELIGENCIJA IQ 90-110
- NADPROSEČNA IQ 111-134
- GENIJALNOST IQ 134 

- 36 -
Skripta Uvod u defektologiju

TIFLOLOGIJA

- 37 -
Skripta Uvod u defektologiju

TIFLOLOGIJA

TIFLOS = grčki SLEP ; LOGOS = NAUKA

TIFLOLOGIJA je defektološka naučna disciplina koja proučava zakonitosti razvoja, rehabilitacije (i


edukacije) slepih i slabovidih lica, odnosno lica sa vizuelnim oštećenjima.

PREDMET TIFLOLOGIJE je rehabilitacija slepih i slabovidih lica.

ZADACI TIFLOLOGIJE:

- Da proučava karakteristike lica oštećenog vida


- Da proučava puteve i uslove kompenzacije i korekcije nedovoljno razvijenih funkcija vida
- Da odredi sadržaje, obim i metode rehabilitacije (i edukacije)

ZA NORMALAN VID JE NEOPHODNO:

 Dobra oštrina centralnog vida


 Normalna širina vidnog polja
 Kolorni vid
 Mogućnost adaptacije oka na svetlost i tamu
 Binokularni vid

OŠTRINA CENTRALNOG VIDA je sposobnost oka da jasno i precizno vidi sitne detalje, odnosno
oštrina vida je sposobnost oka da se dva sitna i meñusobno bliska detalja jasno vide kao
razdvojeni. Za ovu funkciju zadužen je centralni deo mrežnjače, odnosno retine. Na čitavom
očnom dnu samo centralna jedinica u sredini žute mrlje na retini može da odgovori ovom zahtevu.
Na tom mestu su nervne ćelije mrežnjače koje se nazivaju čepići i izuzetno su pravilno
rasporeñene i zbijene na malom prostoru, dok su ostali slojevi mrežnjače razmaknuti.

Oštrina vida se ispituje pojedinačno za svako oko i za to se koriste tzv. VIZUS TABLE. Oštrina vida
se odreñuje kroz odnos ispitivanog – bolesnog oka sa zdravim okom:

V = d / D npr. V = 10 / 100 = 0.1


Normalan vizus je 1 i ispituje se sa udaljenosti od 6 metara.

ŠIRINA VIDNOG POLJA

Vidno polje nam omogućava snalaženje u prostoru. Širina vidnog polja svakog oka čini onaj deo
prostora u kome je neka osoba u stanju da primeti predmete i pokrete dok gleda pravo ispred
sebe. Širina vidnog polja jednog i drugog oka se poklapaju i to prema nosu, a levo i desno se
dopunjuje. Za vidno polje su zaduženi periferni delovi retine gde većinu nervnih ćelija čine štapići.
Kada čitamo slova vidimo zahvaljujući oštrini centralnog vida za šta su zaduženi čepići, a redove
pratimo zahvaljujući širini vidnog polja za šta su zaduženi štapići.
Postoje bolesti kod kojih je suženo vidno polje i vid je sveden na centralni vid. To je tzv. TUBARNO
VIDNO POLJE. Kod poremećaja tubarnog vida i pored toga što je očuvan centralni vid te osobe se
smatraju slepim osobama.

- 38 -
Skripta Uvod u defektologiju

KOLORNI VID postoji zahvaljujući funkciji čepića i žute mrlje. Teorija koja objašnjava kolorni vid
poznata je kao Helm-Holcova teorija o osetljivosti čepića mrežnjače na 3 osnovne boje- crevenu,
zelenu i beličasto plavu. To je trihromatska teorija.
Nadražaj mrežnjače svetlošću odreñene talasne dužine daje utisak jedne boje. Svetlosni talasi
različitih talasnih dužina nadražuju više vrsta čepića što za posledicu ima viñenje mešanih boja.
Mešavina 3 osnovne boje daje utisak bele boje. Anomalije kolornog vida nisu retke pojave i
uglavnom se radi o naslednim anomalijama koje se po pravilu prenose preko polnog X
hromozoma. Poremećaji kolornog vida se po pravilu manifestuju u okviru nemogućnosti
razlikovanja odreñenih boja do potpune nemogućnosti razlikovanja boja (slepilo za boje). Najčešći
su poremećaji crvene i zelene boje. Takve osobe uglavnom vide nijanse crno-belog ili nijanse
sivog. Poremećaji kolornog vida ne mogu da se leče.

MOGUĆNOST ADAPTACIJE OKA NA SVETLOST I TAMU

Sposobnost ove adaptacije je neophodna u svakodnevnom životu. Mogućnost adatacije oka na


svetlost i tamu je sposobnost oka da posle intenzivnih situacija, kao što je prelazak sa jakog svetla
u mračnu prostoriju ili zaslepljenost farovima, adekvatno reaguje. To znači da posle intenzivnog
osvetljenja je potrebno odreñeno vreme adaptacije kako bi oko moglo da vidi u uslovima slabe
osvetljenosti. Prvo se adaptira žuta mrlja, ali njeni čepići registruju samo draži jačeg intenziteta.
Štapićima na periferiji retine je potrebno 5 do 6 puta više vremena za adaptaciju.
Za dnevni vid pri relativno jakom svetlu zadužena je žuta mrlja i to čepići, a za vid u sumrak i
orijentaciju u uslovima osvetljenosti zaduženi su štapići, odnosno periferna mrežnjača. Postoje
očne bolesti koje npr. oštećuju perifernu mrežnjaču i kod osoba sa tim oštećenjem adaptacija na
tamu je snižena ili potpuno izgubljena. Te osobe loše vide u sumrak, a bolest se naziva kokošije
slepilo. Adaptacija je monokularni fenomen, ali poremećaji su ispoljeni na oba oka.

BINOKULARNI VID je viñenje sa oba oka, ali sa dobrom oštrinom vida. Neophodna je i
okulomotorna ravnoteža (položaj i pokreti obe očne jabučice). Obično se opisuju 3 nivoa
binokularnog vida:
I NIVO je simultana percepcija (prijem informacija sa jednog i drugog oka istovremeno)
II NIVO je fuzija ili stapanje 2 slike. Fuzija ima motornu i senzornu komponentu
III NIVO je stereoskopija tj. 3D viñenje

OŠTEĆENJE VIDA

Oštećenje vida u užem smislu je oštećenje funkcije čula vida i podrazumeva smanjenu ili
izgubljenu oštrinu vida i promene u vidnom polju. U odnosu na oštećenje vida postoji globalna
podela na slepe i slabovide.

Slepim se smatra lice koje na boljem oku sa korekcijom ima oštrinu vida manju
od 0.05 (5/100), kao i lice sa centralnim suženjem vidnog polja manjim od 10°.

Slabovidim se smatra lice koje na boljem oku sa korekcijom ima oštrinu vida
izmeñu 0.05 (5/100) i 0.3 (3/10) i pod uslovom da je smanjenje vidne sposobnosti
definitivno. Slabovidost se deli u 3 kategorije:

- niska slabovidost
- srednja slabovidost
- visoka slabovidost koja je najlošija i ide ka slepilu

- 39 -
Skripta Uvod u defektologiju

Na osnovu kriterijuma WHO u našoj zemlji slepi i slabovidi se svrstavaju u 5 kategorija. Prve 3
kategorije pripadaju kategoriji slabovidosti: I niska, II srednja i III visoka slabovidost, a poslednje 2
kategoiji slepila.

I KATEGORIJU čine slabovide osobe koje sa korigovanom oštrinom vida na boljem oku vide
izmeñu 0.3 (3/10) i 0.1 (1/10).

II KATEGORIJU čine slabovide osobe koje sa korigovanom oštrinom vida na boljem oku vide
izmeñu 0.1 (1/10) i 0.05 (5/100)

III KATEGORIJU čine slabovide osobe koje sa korigovanom oštrinom vida na boljem oku vide
izmeñu 0.05 (5/100) i 0.02 (2/100) i čije je vidno polje bez obzira na oštrinu vida suženo na 5° do
10°

IV KATEGORIJU čine slepe osobe čija je korigovana oštrina vida na boljem oku izmeñu 0.02 i
osećaja svetlosti, odnosno čije je vidno polje bez obzira na oštrinu vida manje od 5°. Ove osobe se
smatraju slepim jer razlikuju samo svetlost od tame.

V KATEGORIJU čine totalno slepe osobe, bez vidne funkcije, odnosno bez sposobnosti
percepcije svetlosti (AMAUROSIS)

UZROCI OŠTEĆENJA VIDA su brojni i različiti. Mogu biti kongenitalni ili stečeni.

KONGENITALNI UZROCI OŠTEĆENJA VIDA

Kongenitalna oštećenja nastaju u prenatalnom periodu ili su začeta u prenatalnom periodu. Ova
oštećenja su najčešće vrlo diskretno ispoljena na roñenju. Bebe imaju lutkast pogled i fizički
uglavnom izgledaju uredu, meñutim pogled je ukočen, retko trepću i nema reakcije na svetlost i
tamu. Kongenitalna oštećenja vida su rezultat delovanja sredinskih i/ili genetskih faktora.

GENETSKI FAKTORI – su vezani za mutacije gena i hromozomske aberacije.

Genske mutacije mogu biti spontane ili indukovane.

Očne bolesti koje se prenose AD su:


- Kongenitalna atrofija očnog živca
- Katarakta – zamućenje očnog sočiva

Očne bolesti koje se prenose AR su:


- Albinizam
- Kongenitalni glaukom – pojava promene pritiska očnog dna

Očne bolesti koje se prenose X vezano su:


- Albinizam
- Retinopatija pigmentoza – promena pigmenta na retini

Hromozomske aberacije sa očnim promenama su:

- Down sy – katarakta i refrakcione anomalije


- Patau sy – mikroftalamus, kolobom dužice i sudovnjače, hipoplazija očnog živca
- Edwards sy – promena orbite i kapaka, katarakta
- Klajne-felterov sy – kratkovidost (miopia), strabizam i druge anomalije oka

- 40 -
Skripta Uvod u defektologiju

SREDINSKI FAKTORI su faktori koji deluju na plod preko majke ili u širem smislu faktori koji deluju
iz spoljašnje sredine.

Hemijski činioci:
- Medikamenti (većina antibiotika, tuberkulostatici, citostatici, psihosedativi, droga i alkohol)
- Radiacioni faktori koji su iz prirodnih ili veštačkih izvora

Sredinski činioci vezani za majku:


- Virusi (rubeola, citomegalo virus, herpes simpleks, varičela-zoster virus)
- Bakterije (palidum, listerija)
- Paraziti (toksoplazmoza)

STEČENI (POSTNATALNI) UZROCI OŠTEĆENJA VIDA

RETINOPATIJA PREMATURORUM (stari naziv Fibroplazija retrolentalis) nastaje zbog visoke


koncentracije kiseonika u inkubatoru, a stepen oštećenja vida zavisi od: dužine boravka u
inkubatoru, stepena nedonesenosti, blizanačke trudnoće i od eksangvino transfuzije.

NAČIN OBRAZOVANJA I VASPITANJA SLEPIH I SLABOVIDIH

Sva deca koja imaju trajno oštećenje vida na nivou slabovidosti i slepila imaju predškolsko i
osnovnoškolsko obrazovanje i profesionalno osposobljavanje. Oni se školuju po redovnom
nastavnom planu i programu, tj. obrañuju iste programe kao u redovnim školama iako se najčešće
školuju u specijalnim školama za vizuelna oštećenja. Tamo se u njihovoj edukaciji primenjuju
posebne metode, specijalni principi i specifična tehnološka pomagala. Za edukaciju se koriste
elektronske lupe, ortopedske lupe, teleskopske naočari, kompijuterski softveri, kao i specijalne
pisaće mašine.

SLABOVIDA DECA se školuju po redovnom nastavnom planu i programu koristeći razna


tehnološka pomagala u opismenjavanju i edukaciji. Koriste crni tisak na žutoj podlozi, a slova su
znatno uvećana i primerena stepenu oštećenja vida.

SLEPA DECA se takoñe školuju po redovnom nastavnom planu i programu, ali za sticanje svojih
znanja koriste Brajevo pismo i Brajevu mašinu.

BRAJEVO PISMO se sastoji od 6 tačkica i crta koje čine 63 kombinacije. Brajevim pismom se mogu
pisati slova, brojevi, matematički simboli, hemijski simboli, muzičke note i simboli, kao i znaci
interpunkcije. Da bi se Brajevo pismo koristilo slepa deca moraju prvo da se pripreme tj. obuče.
Priprema za početno čitanje i pisanje obuhvata najpre upoznavanje sa šestotačkom, držanje
prstiju i ruku pri čitanju, savladavanje tehnike praćenja redova pri čitanju, ali i savladavanje tehnike
prelaska sa reda na red. Važno je i dobro držanje tela pri čitanju i pisanju, a bitno je i upoznavanje
sa Brajevom mašinom.

- 41 -
Skripta Uvod u defektologiju

SISTEM OBRAZOVANJA SLEPIH KOD NAS I U EVROPI

Do 15. veka brigu o slepima vodila je crkva, o čemu svedoče i brojne freske po crkvama i
manastirima na kojima su prikazane slepe osobe ili sa povezom na licu ili sa psom ili sa belim
štapom. Sa razvojem gradova u Evropi počinju da se napuštaju manastiri i u gradovima počinju da
se prave prvi azili tj. domovi za slepe čiji su osnivači najčešće bili kraljevi i feudalci.

1331. godine osnovana je prva bolnica za slepe u Londonu, mada je 1260.godine u Parizu Luj IX
osnovao bolnicu za oslepele ritere. Nakon ove bolnice u Londonu obrazuju se mnogobrojne
ustanove za slepe po celoj Evropi. Pred kraj srednjeg veka javljaju se prvi zakoni o zaštiti slepih
što za posledicu ima otvaranje organizovanih institucija za slepe. Iz tog perioda nalazimo i prve
zapise o sporadičnim pokušajima edukacije slepih osoba. To je bio period nesistematske
rehabilitacije, pa kako je bilo u Evropi tako je bilo i u Srbiji. U Srbiji nije postojala organizovana
briga o slepima, već su samo neki filantropi pojedinačno edukovali slepe. Školstvo za slepe sa
javlja znatno kasnije, čak mnogo kasnije u odnosu na edukaciju gluvih.

1946.godine pojavljuje se prva rasprava o slepima pod nazivom "Uteha bednome slepcu". 1670.
godine španac Frančesko Hama počeo je da obučava nekoliko slepih dečaka i za njihovu obuku
izmislio je specijalna slova od 12. reljefnih tačaka, meñutim crkva mu je vrlo brzo zabranila rad.
Tada ipak počinje primena reljefnog pisma, koje je imalo dug put usavršavanja – od urezivanja
znakova na drvetu, preko izlivanja ispupčenih slova od olova i pisanja po voštanoj ploči, do pojave
pravog reljefno-linijskog pisma. Tvorac reljefno-linijskog pisma bio je Valentin Aj, koji je 1784.
godine otvorio prvu školu za slepe u Parizu i sam bio direktor te škole. Posle toga se otvaraju
brojne škole za slepe po Evropi.

Prva škola za slepe u Srbiji otvorena je 1919.godine, a otvorio je Veljko Ramadanović. On je bio
prvi direktor te škole i prvi je adaptirao Brajevo pismo za naše govorno - jezičko područje. Škola i
danas nosi njegovo ime.

1954. godine u Beogradu je otvorena škola za slabovide.

VELJKO RAMADANOVIĆ

Roñen je 1874.godine u istočnoj Srbiji u Zaječarskom srezu gde mu je otac


bio učitelj. Njegov otac je zbog učešća u Timočkoj buni bio osuñen na
višegodišnji zatvor, ali promenom režima nastavlja učiteljski posao u selu kod
Kragujevca, gde je Veljko i pošao u školu. Gimnaziju je upisao u Beogradu, ali
posle druge godine je napustio i otišao da bude šegrt u jednoj beogradskoj
knjižari. Tako mlad je učestvovao i u demonstracijama 1891. gde je bio i
ranjen. Nakon toga on napušta zemlju i odlazi u Prag. Njegov boravak u
Pragu je i danas nedovoljno poznat, ali je otuda doneo preporuku o
sposobnosti za proučavanje gluvonemih, koju mu je potpisao direktor praškog
zavoda za gluvoneme. Ta preporuka mu je poslužila kao kvalifikacija za doživotno bavljenje
defektologijom. Po povratku u zemlju počinje da priprema javno mnjenje za otvaranje škole za
gluve. U tome uspeva 1896.godine kada je otvorio školu za gluve u Požarevcu. Škola je bila
privatna, internatskog tipa i radila je samo 4 godine i zbog nedostatka sredstava je zatvorena.
Tadašnje radikalne prilike nisu mogle da zaobiñu Ramadanovića, pa je učestvovao u svim
bunama i pobunama i često bio u zatvoru. Učesnik je I Sv. rata. Sa srpskom vojskom prešao je
Albaniju, pokupio invalide i odveo ih u Bizertu. Dve godine je proveo na profesionalnoj
prekvalifikaciji tih invalida, a 1919. godine sve ih je doveo u Zemun. Napisao je prvu knjigu o
učenju i vaspitanju gluvoneme dece i adaptirao Brajevo pismo za naše govorno područje. Bio je
direktor škole za slepe koja je otvorena 1919.godine. Umro je 1943.godine kao izbeglica u
Beogradu.

- 42 -
Skripta Uvod u defektologiju

SURDOLOGIJA

- 43 -
Skripta Uvod u defektologiju

SURDOLOGIJA

- je (defektološka) naučna disciplina koja se bavi rehabilitacijom lica sa oštećenim sluhom,


odnosno rehabilitacijom (i edukacijom) gluvih i nagluvih lica.

Raniji naziv za ovu disciplinu je bio surdoaudiologija od: lat. surdo = gluv,
lat. audire = slušati
gr. logos = nauka.

PREDMET surdologije je rehabilitacija (i edukacija) lica oštećenog sluha sa posebnim naglaskom


na primenu metoda, odnosno modaliteta komunikacije.

ZADACI:

 Istraživanje uzroka koji izazivaju oštećenje sluha


 Odreñivanje sadržaja rada
 Verifikacija metoda i principa, kao i
 Razrada i primena različitih metoda komunkacije

SLUŠNO OŠTEĆENJE podrazumeva trajno sniženje slušne osetljivosti na zvuk ili podrazumeva
smanjenu sposobnost percepcije zvučnih draži. Slušno oštećenje se utvrñuje audiometrijom.

AUDIOMETRIJA – metoda ispitivanja sluha koja ima zadatak da tačno definisanim mernim
jedinicama frekvencije (Hz) i intenziteta tona (dB) odredi stanje sluha. Stanje sluha je važno zbog
prevelikog uticaja slušne percepcije na razvoj govora. Audiometrijom se ispituje slušna osetljivost
putem vazdušne i koštane vodljivosti. Koštana vodljivost ima svoje oznake :
levo - > - > - > desno > - > - > -

AUDIOMETAR je aparat kojim se vrši merenje sluha, odnosno audiometrija.

AUDIOGRAM je grafički zapis o stanju sluha koji se dobija audiometrijom. Predstavljen je


koordinantnim siistemom gde je fekvencija (Hz) na apcisi (x), a intenzitet (dB) na ordinati (y).
Decibelska skala na audiogramu ne znači stanje sluha nego stanje gubitka sluha.

Kada imamo audiogram ispred sebe on je predstavljen kao osoba koja nam je okrenuta licem u
lice. Oznake za levo i desno uvo su različite, a najčešće se razlikuju po boji, tako da je na
audiogramu desno uvo označeno crvenom bojom, a levo plavom. Desno uvo je označeno
kružićima, a levo krstićima. Normalan sluh je do 20 Db preko celog slušnog polja.

Širina slušnog polja je od 16 – 20000 Hz. Humana populacija registruje zvuk od 125 – 8000Hz,
odnosno to je govorna zona gde se nalaze svi glasovi našeg jezika. Postoji pojas dubokog polja,
pojas srednjih tonova i pojas visokih tonova.

(Intenzitet prijema zvučne draži je od 0 do 130 dB, na 0 je percepcija, a prag bola je na 130dB.
Naš govor se čuje na intenzitetu od 40 do 60 Db.)

- 44 -
Skripta Uvod u defektologiju

SLUŠNA OŠTEĆENJA

NAGLUVOST – podrazumeva obostrano oštećenje


sluha gde je prag sluha na boljem uvu izmeñu 26 i
90 dB. Postoje laka, umerena i teška nagluvost.

GLUVOĆA – podrazumeva obostrano oštećenje


sluha gde je prag sluha iznad 90 Db. Postoje
praktična i totalna gluvoća.

PRAKTIČNA GLUVOĆA je preko 90 Db, gde osoba sa


slušnim aparatom ne može da percepira govor,
već može samo neke zvuke da registruje.
TOTALNA GLUVOĆA je kad osoba ni sa slušnim
aparatom ne može da registruje slušne draži.

KLASIFIKACIJA OŠTEĆENJA SLUHA U ODNOSU NA ČISTE TONOVE (SZO 1980.)

1. BLAGO OŠTEĆENJE SLUHA 26-40 DB


2. UMERENO OŠTEĆENJE SLUHA 41-55 DB
3. UMERENO TEŠKO OŠTEĆENJE SLUHA 56-70 DB
4. TEŠKO OŠTEĆENJE SLUHA 71-90 DB
5. VEOMA TEŠKO OŠTEĆENJE SLUHA -preko 90 DB

KLASIFIKACIJA U ODNOSU NA LOKALITET I ZAHVAĆENOST AUDITIVNIH STRUKTURA:

1. SENZORINEURALNA (perceptivna) OŠTEĆENJA SLUHA


2. KONDUKTIVNA OŠTEĆENJA SLUHA
3. OŠTEĆENJA SLUHA MEŠOVITOG TIPA

SENZORINEURALNA OŠTEĆENJA zahvataju unutrašnje uvo, slušni živac i centralne puteve do


kortikalnih akustičnih centara. Teška senzorineuralna oštećenja se javljaju u odnosu 1:1000 od
čega je polovina genetskog porekla. U 30% novoroñenčadi ova oštećenja se javljaju kao deo
udruženih psihofizičkih smetnji.

KONDUKTIVNA ILI SPROVODNA OŠTEĆENJA sluha zahvataju spoljašnje i srednje uvo. Ova vrsta
oštećenja se može lečiti hiruški ili medikamentozno.

OŠTEĆENJA MEŠOVITOG TIPA zahvataju spoljašnje, srednje i unutrašnje uvo.

U normalnoj fiziologiji slušanja koštana vodljivost traje kraće od vazdušne. Ako se koštana i
vazdušna vodljivost izjednače radi se o ili mešovitom ili o konduktivnom oštećenju.

OŠTEĆENJE SLUHA U ODNOSU NA POJAVU GOVORA:

1. PRELINGVALNO OŠTEĆENJE se javlja pre pojave govora u prve dve godine života

2. POSTLINGVALNO OŠTEĆENJE

- 45 -
Skripta Uvod u defektologiju

OŠTEĆENJA SLUHA PREMA VREMENU NASTANKA:

- KONGENITALNA
- STEČENA
- HEREDITARNA

OŠTEĆENJE SLUHA PREMA VREMENU ISPOLJAVANJA:

KONGENITALNA I STEČENA

PRENATALNA 20%, PERINATALNO 20%, POSTNATALNO 60%

ETIOLOGIJA OŠTEĆENJA SLUHA

GENETSKA OŠTEĆENJA 35%

1. NESINDROMSKA 60%

AR 60 – 70%
AD 30%
Polno vezana 2%
Mitohondijalna i multifaktorijalna 2%

Od izolovanih genski determinisanih oštećenja sluha najčešća je familijarno progresivna


nagluvost.

2. SINDROMSKA 40%

Genetski uslovljena oštećenja sluha mogu biti izolovana ili udružena tj. patološke promene mogu
biti specifične i da zahvate samo organ sluha (nesindromska) ili da zahvate i prateće organe ili
sisteme kada govorimo o sindromima koji mogu biti kardiološki, endokrinološki, lokomotorni,
oftamološki, neurološki.

Sindromi u surdologiji:

 Vardenburgov sy (metaboličke promene)


 Ašerov sy (neurološke promene)
 Džerverov sy (oftamološke promene)
 Leopardov (promene na koži)

NEGENETSKA – STEČENA OŠTEĆENJA 35%

Stečena oštećenja sluha nastaju kao posledica infekcija: meningitisa, citomegalovirusa, rubeole,
toksoplazmoze, encefalitisa, otitisa kao i uzimanja nekih lekova: streptomicina, citostatika,
tuberkulostatika.

OŠTEĆENJA NEPOZNATOG POREKLA 30%

PREVALENCIJA: 2-3%, pri čemu veći % odlazi na nagluvost nego gluvoću


INCIDENCIJA: Na 1000 novoroñenih beba 1 se raña sa slušnim oštećenjem
Na 1400 novoroñenih beba 1 se raña sa teškim oštećenjem sluha

- 46 -
Skripta Uvod u defektologiju

EDUKACIJA DECE OŠTEĆENOG SLUHA

Edukacija dece sa oštećenjem sluha se vrši po redovnom ili po specijalnom planu i programu.

PO REDOVNOM PLANU I PROGRAMU

- školuju se deca kod kojih je oštećenje nastalo posle formiranja govora bez obzira na stepen
oštećenja, deca kod kojih je oštećenje sluha manje od 60 Db i koja sa slušnim aparatom mogu da
prate nastavu i sva druga deca oštećenog sluha koja su svoj govor razvila i formirala ranom
rehabilitacijom i koja uz pomoć slušnog aparata ili čitanja govora sa usana mogu da prate redovnu
nastavu.

PO SPECIJALNOM PLANU I PROGRAMU

- školuju se deca oštećenog sluha koja nisu u potpunosti razvila verbalnu komunikaciju i koja zbog
toga ne mogu da prate redovnu nastavu. Postoje predškolske, osmogodišnje i profesionalne
specijalne škole.

KOMUNIKACIJA

Populacija oštećenog sluha se od ostalih razlikuje upravo u komunikaciji. Vrste komunikacije:

VERBALNA
ZNAKOVNO – GESTOVNA
TOTALNA (kada se koriste svi oblici – čitanje, pisanje, video zapisi, crtanje i sl.)

Najprihvatljivija je verbalna, a najprirodnija je znakovno-gestovna i totalna.

JEDNORUČNA ABECEDA

- 47 -
Skripta Uvod u defektologiju

ISTORIJA SURDOLOGIJE

Obrazovanje, vaspitanje i rad sa decom oštećenog sluha dugo je bilo zanemarivano ili je to bila
retka privilegija povlašćene klase. Indolentan odnos prema gluvoj deci najčešće se objašnjava
dugovekovnim i tvrdokornim pogreškama u tumačenju gluvonemosti. Gluvonemost je stari termin i
skoro je van uptrebe - koriste ga laici, neobavešteni, primitivni i neobrazovane osobe. Dugo
vremena se smatralo da nemost nije posledica gluvoće već specifičan i izolovan defekt koji je
izazvan "nepravilnim" radom organa ili nekog dela organa za govor. Bazične pogreške u
tumačenju gluvonemosti imle su za posledicu da su gluva deca najčešće tretirana kao mentalno
retardirana ili psihički obolela.

Prvi koji je povezao gluvoću i nemost bio je Sveti Avgustin (354-430). On je istakao da su nemi
zato što ne čuju i da su zbog toga nesposobni za nauku i veru.

Čuveni Hipokrat je ostavio pisani trag o svojim zabludama, rekavši da su gluvi bezumni i suludi.
Car Jusinijan je osporavao pravo gluvima da raspolažu svojim imovinom.

Jedan od prvih humanista koji je uočio suštinsku vezu izmeñu sluha i govora bio je lekar i filozof,
Ćiril Kordano. U njegovim skriptama je ostalo zabeleženo da nedostatak jednog čula može da se
nadoknadi razvojom drugih čula. Dakle, prvi je govorio o konpenzaciji. Kordano je dao i prvu
klasifikaciju gluvoće. Napravio je razliku izmeñu uroñene i stečene gluvoće odmah nakon roñenja,
kao i gluvoće koja nastaje nakon razvoja govora.

Kasnije kada se počeo sa proučavanjem gluvoće metod rada sa gluvima se jako krio. Smatralo se
da je obučavanje gluvih poseban dar koji nije dat svakome. Kaluñer Pedro de Pons (15. vek) tvrdio
je da je primio poseban dar od svetog Jovana Krstitelja da može da obučava neme.

Period od 15-18 veka dao je veliki broj učitelja koji su se bavili obrazovanjem gluvih. Obrazovanje
je najpre počelo u kraljevskim zemljama Evrope – Španiji, Francuskoj, Nemačkoj, Italiji,
Holandiji….Taj period karakteriše filantropski rad. Najpre se krenulo sa vaspitanjem i
obrazovanjem dece vlastele. Ideologija tih klasa odreñivala je cilj vaspitanja, a to je savladavanje
govora radi komunikacije sa sredinom. Iz tog perida potiču dva oblika komunikacije. Jedan je
verbalni koji je išao od pisanja preko učenja odreñenih reči i njihovih značenja i korišćenja azbuke.
Drugi oblik je bio gestualno-mimički govor kojim se nije mogao razviti saznajni proces i logičko
mišljenje. Šar Mišel koji je osnovao školu za gluve 1760. godine u Parizu bio je pristalica
gestovnog govora. Pristalica verbalnog (oralnog govora) bio je Nemac, Hajniken Samuel.

- 48 -
Skripta Uvod u defektologiju

LOGOPEDIJA

- 49 -
Skripta Uvod u defektologiju

LOGOPEDIJA

Termin LOGOPEDIJA je nastao od grčkih reči logos = govor, reč; paidos = vaspitanje

Logopedija je (defektološka) naučna disciplina koja proučava poremećaje glasa, govora, jezika,
čitanja, pisanja i gestovno-mimičkog izražavanja.

PREDMET – rehabilitacija lica sa poremećajem verbalne komunikacije kao biološkog,


psihološkog, komunikativnog i društvenog bića.

ZADATAK – proučavanje uzroka nastajanja stanja i posledica verbalne komunikacije.

KOMUNIKACIJA

Često se komunikacija identifikuje sa terminom govor. Komunikacija je širi pojam od govora jer
obuhvata sve vrste odnosa (i verbalne i neverbalne) izmeñu dve osobe. Neverbalna komunikacija
podrazumeva npr. pokrete, izraz lica, pogled, promenu u govornoj intonaciji, upotrebu gestova i
sve drugo što može da dočara kontekstnu situaciju.
Komunikacija po Šmitu je interaktivni, humani odnos ili opštenje izmeñu najmanje dve
osobe.

GOVOR

Lurija definiše GOVOR kao sredstvo verbalne komunikacije u kojoj učestvuje subjekat koji
formuliše verbalni iskaz, sa jedne strane i subjekt koji ga prima tj. percepira, sa druge
strane.

U verbalnom govoru učestvuju govornik i sagovornik, ali oni nemaju isto težak zadatak u
ostvarivanju te komunikacije. Govorniku je poznato šta želi da saopšti i njegov zadatak je da na
što prihvatljiviji način iskaže svoje misli, želje i osećanja, pa samim tim, govornik ima lakši zadatak
u odnosu na sagovornika koji mora da prepozna vrednost svake izgovorene reči ili rečenice i da
istovremeno vrati informaciju nazad, što znači da sagovornik ima teži zadatak. Zbog toga je važno
da znanje jezika govornika i sagovornika bude priibližno isto, jer u suprotnom informacija se ne
može primiti na adekvatan način. Govornik se služi ekspresivnom formom govora ili govornom
produkcijom dok sagovornik koristi receptivnu formu govora. Ekspresivna forma predstavlja
sposobnost verbalne produkcije dok receptivni govor predstavlja razumevanje govornog iskaza.
Razumevanje govora čini fonetska analiza. Govor može biti pisani, usmeni, znakovni.
GOVOR je sistem zvučnih signala koji je akustički je organizovan u reči sa značenjem i
služi da se poruka prenese od govornika na njegovog sagovornika, ali i da u govorniku
izazove smisao koji je govorno osmišljen.
Ovako definisan govor čini sastavni deo jezika, pa on stoga podrazumeva fonetiku, fonologiju,
leksiku, gramatiku i sintaksu. Govorno-jezička komunikacija predstavlja jednu od najvažnijih
ljudskih osobina. Zahvaljujući jeziku i govoru ljudi meñsobno razmenjuju iskustva i saznanja,
održavaju kontinuitet izmeñu prošlosti i sadašnjosti, ali i budućnosti. Govor i jezik se uče celog
života, a uči se i stiče na taj način kako su to radili naši preci, ali ga istovremeno razvijamo i
obogaćujemo na način kako to aktuelna sadašnjost zahteva. Govor i jezik kao specifične forme
komunikacije predstavljaju i oruñe mišljenja i sredstvo regulacije psihičkih procesa. Oni čine i
osnovu za usvajanje društvenog stila života i smatraju se značajnim činiocima socijalizacije dece i
odraslih.

- 50 -
Skripta Uvod u defektologiju

Neuro-biološka osnova koju dete donosi na svet roñenjem, tek u interakciji sa sredinom
omogućuje da se govor formuliše u smislu punovredne komunikacije. Govor je vezan za
kortikularnu aktivnost, ali se ne može razviti bez pokretača u socijalnom polju, meñutim, sredinski
uticaji su mogući u onoj meri u kojoj to prihvata plastičnost CNS-a. Biološke teorije navode da
postoji kritični period za usvajanje govora i jezika, a to je tokom druge godine života. Tada se
završava 60% cerebralnog rasta.

U razvoju govora se razlikuju 2 FAZE:

- PRELINGVALNA (traje od roñenja do 10-12 meseci)


- LINGVALNA (traje tokom celog života)

PERIODI PRELINGVALNOG GOVORNOG RAZVOJA

1. PRVI ZVUČNI SIGNAL koji dete upućuje sredini je PRVI KRIK i to je najraniji i najvažniji oblik
komunikacije, jer njime beba obaveštava okolinu da je njen govorni aparat spreman za vršenje
govorno jezičke funkcije. To predstavlja najraniji oblik komunikacije. Poznato je da beba u prvim
nedeljama života na svaku prispelu draž reaguje masovno i difuzno celim telom, a kasnije iz te
difuzne igre telom i mišićima počinje da trasira puteve za odreñene pokrete koji se postepeno
specifikuju za odreñene aktivnosti pa sve češće započinje igru usnama tj. spontano počinju da
proizvode odreñene glasove.

2. PRVI GLASOVI koje beba izgovara nalik su na vokale, pa se zato ta faza naziva FAZOM
VOKALIZACIJE, raña se radovanjem i bez učenja, traje 2-4 meseca. Vokalizacija je podstaknuta
sredinom, ali nije korespodentna sa njom, podrazumeva i vokalizaciju gluve bebe, ali i bebe gluvih
roditelja.

3. FAZA GLASOVNE EKSPANZIJE

Raña se iz zadovoljstva igrom govornih organa. Beba u prvim mesecima života izgovara čak i više
od 120 glasova. Pojava velikog broja glasova je obeležena prethodnim periodom vokalizacije.

4. FAZA GLASOVNE KONTRAKCIJE

Dete na uzrastu 6-8 meseci usavršava auditivnu percepciju i tada počinje da učvršćuje samo
glasove koje koristi odreñena socijalna sredina. Na tom uzrastu dete sluša, imitira i ponavlja samo
glasove svog jezika dok ostale nepovratno gubi. U ovoj fazi se dete spontano oglasi, a sredina,
prvenstveno majka odgovara na te glasove. U tom periodu dete unosi govor kao važnu
komponentu svog ponašanja.

5. BABLING FAZA

Iz tog glasovnog dijaloga raña se novi period koji karakteriše izgovor velikog broja slogova,
najčešće besmislenih, a to je period brbljanja ili babling faza. Složeniji oblik izgovora je udvajanje
slogova tipa ma-ma, ta-ta, ba-ba…i roditelji te reči najčešće tumače kao prve reči, ali su one
zapravo bez značenja. Babling je prvi socijalni zametak u socijalnoj komunikaciji.

- 51 -
Skripta Uvod u defektologiju

LINGVALNA FAZA

PRVA REČ označava početak lingvalne faze u razvoju govora. To je grupa glasova koju dete
izgovara, a koja ima značenje ili je to kombinacija slogova koja se dosledno upotrebljava u
odreñenoj situaciji. Sud o pojavi prve reči donose odrasle osobe.

Prva reč ima izvesna obeležja


° ima značenje
° formalno je reč, a može da ima značenje rečenice,
° najčešće je imenica i uglavnom izražava neko emocionalno stanje, želju, težnju ili potrebu.

Prva reč se usvaja EHOLALIJOM tj. ponavljanjem ili imitacijom. Prva reč se čuje oko 10000 puta.

Broj reči u odnosu na uzrast:

- 15 -18 meseci = 20 – 50 reči


- 2 god. = oko 300 reči
- 3 god. = oko 900 reči
- 4 god. = oko 1540 reči
- 5 god. = oko 2000 reči

U prvoj etapi dete uvaja mnoštvo pojmova na način koji je individualan i svojstven svakom detetu
pojedinačno. Najpre se usvajaju imenice, pa glagoli, zatim zamenice, pridevi i prilozi. Slaganje i
kombinovanje reči u rečenice tj. usvajanje sintaksičkih i gramatičkih pravila je karakteristika druge
etape lingvialne faze koja traje od 3 – 8 god. života.

REČENICA se kod dece javlja oko navršene 2. god, uglavnom je dvočlana, sastoji se iz imenice i
glagola (“bata pao“) ili imenice i prideva (“mama lepa”).
Rečenice po značenju mogu biti: upitne i odrične.

Sa 3 god. iskazi su znatno složeniji, rečenice broje 4 i više reči. U 3. god. se pojavljuju i pomoćni
glagoli (jesam, biti i hteti), komparacija prideva i upotreba množine.

Od 3 – 5 god. proste rečenice se transformišu u složene. Dete u ovom uzrastu pravi greške u
upotrebi padežnih oblika i ličnih zamenica, greške u upotrebi složenih glagolskih vremena, greške
u korišćenju pogodbenih rečenica i u komparaciji pojedinih pridevskih oblika. Greške na uzrastu 3
– 5 god. su i u upotrebi nepravilnih glagola.

Do polaska u školu dete intenzivno izgrañuje svoj jezik i sve više učvršćuje semantička i
gramatička pravila. Gramatičnost se javlja uporedo sa logičkim mišljenjem i povećava se
interesovanjem za čitanje i pisanje.

Govorno-jezički poremećaji:

1.POREMEĆAJI GLASA
2.POREMEĆAJI ARTIKULACIJE
3.POREMEĆAJI RITMA I TEMPA GOVORA
4.POREMEĆAJI JEZIKA
5.POREMEĆAJI ČITANJA, PISANJA I RAČUNANJA

- 52 -
Skripta Uvod u defektologiju

1. POREMEĆAJI GLASA:

OSNOVNI GLAS je akustička osobina govora. On nastaje uvek na ekspirijumu (izdahu) uz


treperenje glasnih žica i bez učešća ostalih elemenata govornog aparata. Osnovni glas može biti
prirodan, visok, dubok, nazalan ili da podseća na šapat.

AFONIJE predstavljaju totalni gubitak stvaranja osnovnog glasa, a DISFONIJE su delimično


izgubljen ili diskontinuiran glas, odnosno, poremećaj funkcije glasa, ali ne gubitak !

Uzroci nastanka afonije mogu biti organski i funkcionalni.

Organski – različite anomalije glasnih žica, zapaljenski procesi (tuberkuloza, sifilis), tumori,
povrede laringsa i glasnih žica.

Funkcionalni – psihogeni uzroci koji podrazumevaju paranoidne i histerične afonije.

2. POREMEĆAJI ARTIKULACIJE:

ALALIJE označavaju nedostatak govora kod dece koja čuju. To je nesposobnost spontanog
govornog razvoja i izražavanja, pored toga što dete uredno čuje. Termin alalija je nastao od dve
grčke reči : lalia = govor; a = negacija. Termin alalija se najčešće koristi samo kao početna Dg. u
utvrñivanju etiologije izostanka govora, odnosno dok se ne utvrdi tačno poreklo govornog
poremećaja. Dva osnovna tipa alalije su SENZORNA i MOTORNA.

SENZORNA (aferentne) alalija se manifestuje nemogućnošću da se razume govorna poruka, odnosno


da se razume govor okoline. Toj deci govor liči na šum iz koga ona nisu u mogućnosti da izdvoje
pojedine reči i glasove, niti da shvate smisao verbalne poruke. Takva deca imaju kratkotrajnu
pažnju, teško uče i slabo pamte. Ne mogu da se zainteresuju za bilo šta, niti da bilo šta smisljeno
urade. Meñutim, nemaju nikakve anatomske ili neurološke smetnje. Deca sa ovom vrstom alalije
ponekad izgrade neki svoj način vokalizacije koji je potpuno nerazumljiv za druge, osim mozda za
majku. Ovu decu treba štititi od jakih stimulacija i kloniti ih bučnih prostora, kao što su hiper
marketi, hale ili veliki prostori sa mnogo dece.

Deca sa MOTORNOM (eferentnom) alalijom imaju teškoće u ekspresivnom govoru. Ova deca razumeju
govor sredine u kojoj žive, reaguju na naredbe, ali imaju oskudno izgrañen unutrašnji govor i to na
nivou proste i retko razgranate rečenice. Sa svojima najčešće komuniciraju prirodnim gestom ili sa
nekoliko kratkih dvosložnih reči u kojima se ponavljaju isti slogovi (mama, baba, tata...). Ponašanje
je ili povučeno ili razdražljivo. Mogu biti uporni u ćutanju. Poseban problem je nerazumevanje
apstraktnih pojmova.

DISLALIJA – delimično razvijen govor.

U urednom dečijem razvoju postoji period fiziološkog tepanja. To je period izmeñu 3 – 4 god.
Dislalija je poremećaj ili nepravilan izgovor glasova koji se manifestuje izostavljanjem odreñenih
glasova – OMISIJA (npr. oko-o), zatim zamenom jednog glasa drugim glasom – SUPSTITUCIJA
(npr. umesto reči “Kafa” reći će “Tafa” i sl.) ili izgovorom nestandardnog glasa tj. izgovara jedan
glas oštećeno i to se naziva DISTORZIJA.
Dislalija nastaje usled poremećaja u strukturi i funkciji govornih organa, zatim zbog slabosti
fonematskog sluha ili auditivnog poremećaja i pored urednog sluha. Dislalija može da nastane i
zbog nepovoljnih sredinskih faktora. Lakša forma je kada je poremećaj izgovora samo 1 glasa.
Složenija forma je kada odreñene glasove zamenjuje glasovima iste glasovne grupe. Najsloženija
forma je kada se glasovi zamenjuju glasovima drugih glasovnih grupa.

- 53 -
Skripta Uvod u defektologiju

RINOLALIJE mogu biti otvorene i zatvorene. U narodu su poznate kao „unjkavost“ ili govor kroz
nos. Nastaju kao posledica funkcinalnih deficita govornih organa.
Otvorenu rinolaliju karakteriše nazalizacija kompletnog govora. Ova rinolalija je udružena sa
poremećajima artikulacije pojedinih glasova, najčešće pluziva i afrikata ( c, ñ, dž, c ) i frikativa a to
su f, v, j, s, z, š, ž koji nastaju usled nezatvaranja otvora u zadnjem delu nosa i to najčešće zbog
pareze ili paralize mekog nepca.
Zatvorenu rinolaliju karakteriše denazalizacija – gubljenje nosnog tona nazalnih glasova (m, n, nj ),
pa se u tom glasovnom području formiraju glasovi b, p, d. Vokali zvuče muklo.
Zatvorena rinolalija nastaje usled disfunkcije nosne pregrade, oboljenje nerva trigeminusa, usled
hronične hipertrofije sluznice nosa, zbog krive nosne pregrade, usled polipa ili tumora u nosnoj
šupljini, usled uvećanih vegetacija tj. uvećanja trećeg krajnika, zbog rascepa mekog nepca ili
rascepa na vilicama.
Postoje rinolalije koje su mešovite i imaju karakteristike obe rinolalije.

3.POREMECAJI RITMA I TEMPA GOVORA:

BRADILALIJA – usporen govor. Konstitucionalna je ili stečena i to bez poremećaja artikulacije.


Osnovni glas je snižen, dubok, nedovoljno napet, a govor je uspavljujući. Ove osobe karakteriše
hipotonija mišića govornog aparata. Često se javlja kod povreda CNS-a i nezavisno od toga i kod
mentalne retardacije. Trajno je.

TAHILALIJA – brz govor. Najčešće je u pitanju oštećene prozodijskih struktura uz očuvanu


razumljivost govora. Prozodija = kvantitativna dimenzija glasa. Elementi prozodije su: dužina
glasa, trajanje, visina, glasnost. Funkcinalno je uzrokovano. Može se manifestovati kao stalni oblik
govornog ponašanja, uslovljen strukturom ličnosti ili kao situacioni govor u provokativnim govornim
situacijama.

TAHIFEMIJA – brzopletost u govoru. Sindrom je govorno-jezičkog poremećaja i poremećaja u


receptivno saznajnoj i ekspresivnoj sferi govora, što se manifestuje kratkotrajnom i površnom
slušnom pažnjom i preterano brzim govorom uz gutanje i nepravilan izgovor glasova i slogova.
Praćenje i razumevanje ovog govora je otežano. Osobe sa ovakvim govorom imaju teškoće u
učenju i korišćenju pisanog govora. U pisanju, to je nečitak rukopis iz dodavanje slova i slogova.

TAHIFRAZIJA – patološki brz govor koji je uslovljen psihogenim faktorima.

BRADIGLOSIJA je sporo govorenje usled anomalija ili disfunkcije govornih organa.

MUCANJE (dizartrija) je poremećaj ritma i tempa govora koji se manifestuje u obliku spastičnih,
naglih i nehotičnih prekida govornog toka ili ponavljanjem i produžavanjem glasova ili slogova.
Nastaje usled prekida u automatskoj kontroli govora i koordinaciji disanja, fonacije ili artikulacije.
Simptomi grčeva (spazama) su najčesće čujno i vidljivo disanje za okolinu; Meñutim, spazam
može biti i bez spoljašnjih znakova što se manifestuje kao blokada. U odnosu na spazme koji
izazivaju mucanje, postoje i forme mucanja. Grčevi – spazmi mogu biti klonični, tonični i klonično-
tonični. Na osnovu toga razlikuju se:
Klonično mucanje (lat clonus – trzaj, grč) je nehotični prekd govornog toka uz brzo višestruko
ponavljanje glasova, slogova ili celih reči. Nastaje usled kratkotrajnih ritmičkih grčeva mišića
govornih organa. Retko se javlja kao čist tip mucanja. Smatra se lakšim oblikom mucanja.
Tonično mucanje (lat. tonus – napon) je izazvano dugotrajnim i sporim kontrakcijama mišića
govornih organa. Tonični grčevi naglo prekidaju govorni tok, uz prekid disanja, fonacije i izgovora
glasova, najčešće na početku ili u sredini reči. Grčevi se mogu širiti na pojedine delove lica, na
vrat ili ekstremitete. Ti spazmi traju nekoliko sekundi i osoba mora da uloži veliki napor da bi
nastavila dalje govor. Smatra se težom formom mucanja.

- 54 -
Skripta Uvod u defektologiju

Klonično-tonično mucanje je obik mucanja koji se manifestuje kloničnim i toničnim grčevima


govornih organa. Smatra se da su ti spazmi psihogeni poremećaj.
Intenzitet mucanja je različit i zavisi od intenziteta i učestalosti spazama.
Genetska osnova mucanja je dokazana. Kod potomaka osoba koje mucaju tri puta se češće javlja
mucanje nego u opštoj populaciji. Najveći je rizik kod sinova majki koje mucaju. Do polaska u
školu deca najčešće mucaju i prevalencija je 3 – 4 %. Postoji i period u dečijem govornom razvoju
kada je kod dece misaoni proces brži od mogućnosti izgovora glasova (reči) i tada se pojavljuje
fiziološko mucanje. Do 16. god. mucanje spontano nestaje u oko 70 % slučajeva. Kod odraslih,
prevalencija je 0, 7 % koji mucaju. Mucanje je kod dečaka 3 – 5 puta češće nego kod devojčica.
Najčešće počinje od 4. i 5. godine života, ali se može javiti i kod adolescenata i odraslih osoba.
Manje se muca pri pevanju, horskom čitanju i pri usporenom i tihom govoru. Manje se muca i ako
je u pitanju učenje stranog jezika. Teže forme mucanja su ako se to radi i prilikom slikanja ili
sviranja.
Predispoziciju za nastanak čine uroñeni neurofiziološki deficit za senzomotornu i motorno
senzornu transmisiju, povišen tonus i stabilnost vegetativnog sistema, kao i nedovoljna
lateralizacija moždanih hemisfera. Provocirajući faktori mucanja su stres, neadekvatni i nedosledni
zahtevi okoline, nesklad izmeñu verbalnih i neverbalnih poruka, bolesti i hospitalizacije u dečijem
uzrastu, prevežbavanje levorukosti, ali i slušanje mucavog govora na duže.

4. POREMEĆAJI JEZIČKIH STRUKTURA

AFAZIJA – termin je nastao od grčke reči phasia = govor, a = negaćija, dakle aphasia = bez
govora
Afazija je poremećaj jezičkih struktura i predstavlja gubitak jezika prouzrokovan moždanim
povredama. Odnosi se na dezintegraciju CNS-a. Ispoljava se poremećajem jednog ili više
aspekata složenog procesa verbalne komunikacije koja se manifestuje teškoćama u razumevanju,
imenovanju, u spontanom govoru, ponavljanju, čitanju, pisanju i verbalnom mišljenju. Javlja se kod
dece i odraslih koji su ovladali verbalnom komunikacijom. Najčešće je izazivaju moždane povrede
koje mogu biti otvorene i zatvorene – najčešće šlog, zatim kao posledica saobraćajnih nesreća i
ranjavanja. (Ako je govor postojao pa nestao – to je afolija)

a) MOTORNE - BROKINE afazije


Brokine afazije karakteriše smanjena sposobnost tečnog, fluentnog govora, teškoće u artikulaciji i
to najčešće u vidu distorzije, omisije i supstitucije. Izražen je agramatizam.
b) SENZORNE - VERNIKEOVE afazije karakteriše suviše brz fluentan govor bez značenja. Osobe imaju
problem u direktnim odgovorima kao i u imenovanju odgovora i predmeta (ne razumeju šta ih
pitamo), ali te greške sami ne primećuju.
c) Postoji grupa i MOTORNO-SENZORNIH afazija i to su veoma teški oblici poremećaja

DISFAZIJA – kod dece je najčešća razvojna disfazija. Disfazije podrazumevaju patološki govor i
jezik kojim sa dete služi za elementarno sporazumevanje. Karakteriše ih veliki broj neizgrañenih
glasova, ograničenje rečnika, konkretno imenovanje, nedostatak odreñenih vrsta reči, najčešće
zamenica, predloga i prologa. Nije razvijen ni padežni sistem kao ni glagolski i vremenski oblici.

5. POREMEĆAJI ČITANJA I PISANJA

DISGRAFIJA je poremećaj pisanja i manifestuje se neharmoničnim i nepravilnim pisanjem tj.


rukopisom. Javlja se kod dece mlañeg školskog uzrasta i može trajati tokom celog školovanja.
Osobe sa disgrafijom nemaju marginu u toku pisanja, slova su različite veličine i oblika, redovi su
nepravilni. Disgrafiju je važno razlikovati od neurednog rukopisa.
DISLEKSIJA je problem odnosno, teškoća čitanja koji se manifestuje zamenom slova koja se slično
pišu, dodavanjem ili oduzimanjem slova i slogova, ubacivanjem reči kojih nema u tekstu ili
naizmeničnim čitanjem u različitim redovima. Češće se javlja kod dečaka i dece koja imaju
problema u lateralizaciji ili su imala zakasneli govorno-jezički razvoj (sekundarni poremećaj
zakasnelog govora).
- 55 -
Skripta Uvod u defektologiju

SOMATOPEDIJA

- 56 -
Skripta Uvod u defektologiju

SOMATOPEDIJA

- je dekfektološka naučna disciplina koja se bavi rehabilitacijom telesno invalidnih lica.

- je naučna disciplina koja se bavi rehabilitacijom, specijalnom edukacijom i socijalnom zastitom


telesno invalidnih lica.

PREDMET: rehabilitacija telesno invalidnih lica, odnosno istraživanje bio-psiho-socijalnih činioca


koji determinišu, diskriminišu i definišu telesno invalidna lica.

ZADATAK:

-Da otkriva uzroke nastanka telesnog oštećenja


-Da odreñuje metode, sredstva, oblike i nivoe rehabilitacije telesno invalidnih lica

FIZIČKA INVALIDNOST je širi pojam i obuhvata sve vrste invalidnosti uključujući i senzorna
oštećenja.

TELESNA INVALIDNOST predstavlja podkategoriju pojma fizičke invalidnosti koja odnosi se samo
na telo ili ekstremitete.

ASPEKTI TELESNE INVALIDNOSTI

1. MEDICINSKI
2. SOCIOLOŠKI
3. PEDAGOŠKI

DEFINICIJA TELESNE INVALIDNOSTI SA MEDICINSKOG ASPEKTA

Telesnu invalidnost karakteriše ograničenost normalnog funkcionisanja koštano-zglobnog ili


nervno-mišićnog sistema uključujući i različite telesne deformitete. Sva oštećenja ili deformiteti koji
su locirani na telu ili ekstremitetima.

DEFINICIJA TELESNE INVALIDNOSTI SA SOCIJALNOG ASPEKTA

Nivo organsko-funkcionalnog nedostatka, smetnje ili poremećaja koji smanjuju sposobnost čoveka
za normalan društveni život, odnosno smanjuju sposobnost čoveka za vršenje profesionalnog rada
u cilju privreñivanja tj. postzanja ekonomske nezavisnosti.

DEFINICIJA TELESNE INVALIDNOSTI SA PEDAGOŠKOG ASPEKTA

Jasna smetnja ili telesni nedostatak koji otežava ili onemogućava vaspitanje, obrazovanje ili radno
osposobljavanje u redovnim ustanovama.

KARAKTERISTIKE TELESNE INVALIDNOSTI KOD DECE

1. Telesni deformiteti
2. Telesna oštećenja
3. Bilo koji zdravstveni problem koji ometa normalno učenje i napredovanje u razredu
masovne populacije
4. Trajna oštećenja organa ili sistema najčešće nastala pre 18. godine.

- 57 -
Skripta Uvod u defektologiju

KLASIFIKACIJA TELESNO INVALIDNIH LICA

- Lica sa teškim trajnim poremećajima ili oštećenjima košteno-zglobnog sistema sa trajnim


deformacijama
- Lica sa teškim neuromišićnim oboljenjima i oštećenjima: mišićne distrofije
- Lica sa teškim oštećenjima CNS-a i PNS-a (cerebralna paraliza, hemiplegije, povrede
mozga)

PREVALENCIJA TELESNO INVALIDNIH LICA

Telesni invalidi su homogena grupa, a prevalencija varira u zavisnosti od istraživanja i istraživača.


Kreće se od 7 do 17%, od čega je 6.99% sa cerebralnom paralizom, a 1.10% sa mišićnom
distrofijom.

KLASIFIKACIJA TELESNE INVALIDNOSTI PREMA VREMENU NASTANKA

1.PRENATALNA OŠTEĆENJA
2.PERINATALNA OŠTEĆENJA
3.POSTNATALNA OŠTEĆENJA

KLASIFIKACIJA TELESNE INVALIDNOSTI PREMA LOKALIZACIJI

1.OŠTEĆENJA LOKOMOTORNOG APARATA


2.OŠTEĆENJA CNS-a I PNS-a
3.OŠTEĆENJA KAO POSLEDICA HRONIČNIH BOLESTI

OŠTEĆENJA LOKOMOTORNOG APARATA

- Kongenitalna dislokacija kuka


- Abnormalnosti stopala
- Deformacije kostura (kongenitalna i stečena)
- Spina bifida (koštano – kičmeni elementi nisu potpuno okoštali, pa neki nervi štrče)
- Skolioze (iskrivljenost kičme u stranu)
- Lordoze (iskrivljenost kičme u napred)
- Kifoze (iskrivljenost kičme u nazad)
- Grba na leñima
- Osteomijelitis (upala koštane moždine)
- Tuberkuloza kostiju
- Artritis (upala zglobova)
- Traumatizmi i amputacije
- Paraplegije i kvadriplegije
- Progresivna mišićna distrofija

- 58 -
Skripta Uvod u defektologiju

OŠTEĆENJA CNS-a I PNS-a

POLIOMIJELITIS (dečija paraliza) je bolest koja se javlja usled infekcije sive mase kičmenog stuba.
Bolest uzrokuje poliovirus. U početku dolazi do slabosti mišića, a kasnije i do paralize. Najveći
problemi ove dece su sa disanjem, pošto su mišići dijafragme i meñurebarni mišići koji su
zaduženi za funkciju disanja paralisani, tako da disanje često mora da se održava veštačkim
putem.

MULTIPLA SKLEROZA je slična mišićnoj distrofiji i spada u grupu


progresivnih oboljenja. Zahvata mišiće. Evidentan je spasticitet
(zgrčenost), tremor (podrhtavanje), pojava nistagmusa (poigravanje
očnih jabučica), hod je nestabilan. Bolest se javlja u odraslom dobu,
reñe u kasnom detinjstvu i češće oboljevaju žene. Uglavnom ostaju
na svojim radnim mestima, a u novije vreme životni vek i kvalitet
života su im znatno poboljšani i produženi.

CEREBRALNA PARALIZA je stanje koje karakteriše niz simptoma.


Označava stanje motorne nesposobnosti koje je posledica oštećenja
u mozgu. Nivo oštećenja može varirati od blage motorne
nekoordinacije do potpune nemoći. Postoji više oblika cerebralne
paralize.

- SPASTIČNA PARALIZA - je najprisutnija i najevidentnija. Prvi put je opisao Dr Litl, 1861. godine u
Londonu. U stanju spastičnosti, odnosno grča može biti jedan ili više ekstremiteta, što zavisi od
toga koji deo mozga je oštećen, a to može biti cerebralni korteks, piramidalni ili ekstrapiramidalni
trakt. Kada je telo u spazmu nema ravnoteže i umesto harmoničnih pokreta javljaju se trzaji i
nekontrolisani pokreti sa grčevima ili grčevitim stezanjem mišića. Cerebralne disfunkcije koje su
posledica cerebralne paralize su najčešće intelektualna nerazvijenost, levorukost, oštećenja vida,
sluha i govora, kao i vizuelno-motorne percepcije. Najčešći pratioci cerebralne paralize su govorni
poremećaji i to u oko 70% slučajeva, a najprisutnija je disfazija i mucanje. Prateći problem je i
izostanak ili nemogućnost čitanja tj. aleksija, pisanja tj. agrafija i računanja tj. akalkulija. Kod
cerebralne paralize je 4 puta više levorukih.

OŠTEĆENJA KAO POSLEDICA HRONIČNIH OBOLJENJA

Hronične bolesti koje za posledicu imaju telesnu invalidnost su:

- Srčana oboljenja
- Tuberkuloza pluća
- Dijabetes
- Leukemija
- Teži oblici astme
- Hemofilija

Osobe koje imaju ove bolesti nisu invalidi u ortopedskom smislu, već te osobe zbog opšte slabosti
zahtevaju specijalan tretman. Naime, sve ove bolesti karakteriše redukovana snaga i vitalnost
organa, što osobe koje ih imaju na neki način čini invalidima.

- 59 -
Skripta Uvod u defektologiju

ŠKOLOVANJE TELESNO INVALIDNIH LICA

Ove osobe stiču nivo znanja na dvostruki način. Oni koji imaju problem intelektualne prirode se
školuju po specijalnom planu i programu, tj. tretiraju se kao MR lica i njihovo školovanje se
završava sa 8 razreda. Osobe koje nemaju problema sa intelektualnim sposobnostima se školuju
po redovnom nastavnom planu i programu. U BG-u postoji škola za kućnu negu “Dragan Herceg”
u kojoj rade nastavnici i defektolozi i koja radi po redovnom nastavnom planu i programu.
Nazalost, telesno invalidna lica za sada nemaju rešen problem profesionalnog osposobljavanja po
specijalnom nastavnom planu i programu.

ZNAČAJNE LIČNOSTI ZA RAZVOJ DEFEKTOLOGIJE U SRBIJI

MIODRAG MATIĆ

Roñen je 1895.godine u okolini Užica u mestu Seča Reka. Osnovnu školu je završio u Užicu i
1913. godine upisao učiteljsku školu u Jagodini, ali posle II razreda odlazi u rat gde biva zarobljen
od strane austro-ugarske vojske u Makedoniji. Posle II Sv. rata uspeva da završi učiteljsku školu.
Po preporuci Ministarstva za prosvetu odlazi na specijalizaciju za rad sa defektnom decom u
Češku. Po povratku ministarstvo mu dodeljuje titulu profesora na osnovu njegove aktivnosti na
polju vaspitanja, obrazovanja, zaštite i rehabilitacije hendikepiranih. Iza sebe ima 747 dela. Bio je
upravnik u zemunskom zavodu, zatim je bio upravnik u domu srpske dece u Bugarskoj, a od 1947.
do 1975. godine bio je predavač i profesor na Višoj defektološkoj školi. 10.novembra održao je I
predavanje na defektološkom fakultetu i nakon toga se povukao. Umro je 1982. godine.
Defektološki fakultet dodeljuje nagradu "Miodrag Matić" studentu generacije, a i nekoliko
specijalnih škola nosi njegovo ime.

LJUBOMIR SAVIĆ

Roñen je 1921.godine u okolini Jagodine u uglednoj srpskoj učiteljskoj porodici. Osnovnu školu je
završio u Paraćinu, a zatim je upućen u srednju Bogoslovsku školu u Sremskim Krlovcima. Nije je
završio, jer je u II godini pobegao u učiteljsku školu. Paralelno sa učiteljskom školom je završio i
gimnaziju. Posle očeve smrti počeo je da radi kao vaspitač u domu slepih u Zemunu. 1947.godine
je završio Višu pedagošku školu (specijalni pedagog), a onda je upisao Filozofski fakultet i to
pedagogiju i istoriju. 1951. godine postavljen je za upravnika škole za gluve u Zemunu. Nakon 12
godina rada odlazi u Savez gluvih Jugoslavije, gde je bio koordinator za nauku. 1962. godine je
doktorirao i postao prvi dr nauka defektologije. Bio je profesor na defektološkom fakultetu. 1979. je
biran za vanrednog profesora, a 5 godina posle u redovnog. 1986. godine je penzionisan. Bio je, a
i sada je gost predavač na defektolškim fakultetima u Zagrebu i Ljubljani, na višoj u Skoplju, i u
Budimpešti. Poznat je i uvažavan u evropskim i svetskim defektološkim krugovima. Dobitnik je
preko 30 društvenih priznanja. Bio je član ekspertskog tima UNESK-a za gluvoću. Samostalno ili
kao autor napisao je preko 90 knjiga. Sarañivao je u preko 30 časopisa, revija i zbornika gde je
objavio više od 200 radova. U meñunarodnim časopisima se predstavio sa oko 40 radova.
Učestvoivao je u izradi mnogih naučnih enciklopedija, pedagoških rečnika i leksikona. Bio je
koordinator 8 projekata. Danas živi u Beogradu, na Lekinom brdu i član je mnogih komisija za
odbranu magistarskih i doktorskih teza.

- 60 -
Skripta Uvod u defektologiju

ETOPEDIJA

- 61 -
Skripta Uvod u defektologiju

PREVENCIJA I RESOCIJALIZACIJA

ZAŠTO SE PREVENCIJA I RESOCIJALIZACIJA LICA SA POREMEĆAJEM U PONAŠANJU IZUČAVA U


OKVIRU DEFEKTOLOGIJE (specijalne edukacije i rehabilitacije)?

Ponašanje je funkcija koja je biološki data, a defektologija se bavi poremećajima biološki datih
funkcija.

ETOPEDIJA (ETHOS = MORAL) je naučna disciplina koja se bavi razvojem, vaspitanjem i


obrazovanjem dece sa poremećajima u ponašanju.

RANIJI NAZIVI (SINONIMI) ZA DECU SA POREMEĆAJIMA U PONAŠANJU:

zapuštena deca, zli grañani, moralno posrnuli, moralno defektni, društveno neprilagoñeni,
asocijalni, delinkventi, maloletni kriminalci, gangovci, maloletni prestupnici, neposlušni, vaspitno
zapušteni, napušteni, odbegli, odbačeni…

DEFINICIJA POREMEĆAJA U PONAŠANJU:

To je pojava koju nije moguće otkloniti uobičajenim pedagoškim merama, već zahteva posebno
vaspitno staranje, odnosno specijalni pedagoški tretman.

VARIJACIJE POREMEĆAJA U PONAŠANJU-GRADACIJA:


- Upadljivo ponašanje
- Teško vaspitljivo ponašanje
- Delinkventno ponašanje
- Kriminogeno ponašanje

GDE SE IZUČAVAJU POREMEĆAJI U PONAŠANJU?

U socijalnoj patologiji i kriminologiji, odnosno na prevenciji i resocijalizaciji lica sa poremećajima u


društvenom ponašanju se izučavaju metode socijalne patologije i kriminologije.

SOCIJALNE DEVIJACIJE – su svesne i voljne aktivnosti ljudi koje proizvode odreñene negativne
i nepovoljne posledice.
Važno je da se jasno razlikuju od psihopatoloških devijacija ili devijacija koje su posledica psihičkih
bolesti.

SOCIJALNA PATOLOGIJA – je naučna disciplina koja se bavi proučavanjem društvenih


devijacija, odnosno onih društvenih pojava kod kojih se ispoljava značajno neslaganje izmeñu
prihvaćenih društvenih standarda i postojećeg društvenog stanja.

KRIMINOLOGIJA – je naučna disciplina koja se bavi fenomenom kriminaliteta, odnosno ona


proučava oblike ponašanja koja su inkriminisana i sankcionisana pozitivnim pravom u datom
društvu i vremenu.
(Pozitivno pravo – važeći propisi koje uvažava 1 zemlja)

PREDMET SOCIJALNE PATOLOGIJE – je devijantno ponašanje – društvena stanja koja


karakteriše veća učestalost različitih devijacija.

PREDMET KRIMINOLOGIJE – su devijantna ponašanja koja predstavljaju kršenje posebne vrste


pravnih normi, odnosno kršenje krivično pravnih propisa.

- 62 -
Skripta Uvod u defektologiju

ZADACI SOCIJALNE PATOLOGIJE I KRIMINOLOGIJE

1. Teorijska razrada ovih nauka kroz sva područja


2. Proučavanje uzroka, suštine i posledica socijalnih devijacija
3. Najvažnije – Definisanje posebnih mera koje se odnose na sprečavanje, prevazilaženje i
suzbijanje društvenih devijacija

DEVIJANTNO PONAŠANJE – je svako ljudsko ponašanje koje u značajnoj meri odstupa,


odnosno krši društvene norme jedne zajednice i izaziva društvenu reakciju neodobravanja.

PROSTITUCIJA

Latinski – Prostitutio = bludničenje; Prostatuere = stavljanje tela na prodaju

- Najstariji oblik seksualne devijacije čiju suštinu čine različiti vidovi izvitoperenja u
zadovoljavanju seksualnih potreba, u pogledu njihovog sadržaja, načina i forme.
- Osnovna karakteristika je komercijalizacija seksualnog čina u robno-novčanom smislu.

SAVREMENI VIDOVI PROSTITUCIJE

AGENCIJSKE (agencije za sklapanje brakova, poslovnu pratnju, saloni za masažu)

“SHOW GRLS” (noćni lokali za zabavu – plesačice, striptizete)

VIKEND (prostitutka preko nedelje radi redovne poslove, a za vikend pruža seksualne usluge)

HOTELSKA (u turističkim centrima u vreme sajmova, kongresa, festivala, sportskih manifestacija)

“DEVOJKE NA POZIV” (prostitucija višeg ranga – dostupna je samo bogatoj i uglednoj klijenteli,
uglavnom poslovnim partnerima)

PRIKRIVENA (naknada nije novac, već socijalne i materijalne pogodnosti – zapošljavanje,


napredovanje u poslu, bolje radno mesto, rešavanje stambenog pitanja, zimovanje, letovanje,
skupoceni pokloni, moderna garderoba, polaganje ispita…)

PROSTITUTKA – žena koja za nadoknadu ustupa svoje telo većem broju


muškaraca nepraveći izbor meñu njima.

Žena koja ima poremećaj seksualnog nagona nje prostitutka, već


NIMFOMANKA, a osnovna razlika je što kod nimfomanke izostaje osnovna
karakteristika prostitucije – komercijalizacija seksualnog čina.

- 63 -
Skripta Uvod u defektologiju

ALKOHOLIZAM

- Bolest zavisnosti koja ima sve medicinske, socijalne i psihološke karakteristike.

WHO – Alkoholičar je osoba koja ekcesivno uživa alkoholna pića i postepeno postaje zavisna od
alkohola, pri čemu ispoljava otvorene duševne tj. psihičke poremećaje.

Tipovi alkoholičara:

ά – od prilike do prilike, problematičan odnos sa drugim ljudima,


β – kontinuirana duža upotreba alkohola, mediteranski tip
ζ – u početku visoka tolerancija, a kasnije gubitak kontrole i posle jedne čaše
δ – stalno pije, ali ga retko viñaju pijanog, nikada nisu trezni, konobari, moleri, mornari,
kamiondžije...
Υ – dipsomani – piju u velikim količinama i povremeno apstiniraju, pojava amnezija

KOCKANJE

Aktivnost u kojoj igrači dobrovoljno učestvuju u meñusobnom prenošenju (gubljenju ili dobijanju)
novca ili nekih drugih stvari od vrednosti. Izvorno je vezano za hazard i igre na sreću. Kockanje je
devijacija kada postaje profesionalna aktivnost tj. kada postaje isključivo zanimanje i deo
svakodnevnog života, a devijacija je zato što negira vrednost ljudskog rada.

KOCKARSKA STRAST je bitno subjektivno osećanje koje nastaje iz povremene igre i uloga, a
vremenom prelazi u naviku, zavisnost i uslovljeno ponašanje. To je stanje kada kockar više nije u
mogućnosti samokontrole, tj. ne može racionalno da odredi granice igre.

VRSTE KOCKANJA:

1. LEGALNO,kao što su igre na sreću koje služe za zabavu, a država uzima deo sredstava
2. ILEGALNO koje se sprovodi stalno i svuda i nije pod državnim nadzorom.

- 64 -
Skripta Uvod u defektologiju

NARKOMANIJA

- Bolest zavisnosti

WHO je definiše kao stanje fizičke ili psihičke zavisnosti ili i jedne i druge zavisnosti od droge, koja
se javlja posle povremenog ili stalnog uzimanja droge.

DROGA – je svaka supstanca prirodnog ili sintetičkog porekla koja kada se unese u organizam
može da modifikuje 1 ili više psihičkih ili somatskih funkcija. Svaka droga ima karakterističan tip
zavisnosti.

TIPOVI ZAVISNOSTI:

- Kanabis tip zavisnosti (psihička +, fizička -, tolerancija se ne povećava)


- Zavisnost opijatskog tipa (morfijum, heroin, psihička +, fizička +, povećava tolerancija)
- Zavisnost halucinogenog tipa ( LSD, psihička +, fizička -, povećava se tolerancija)
- Zavisnost kokainskog tipa (psihička +, fizička -, tolerancija se ne povećava)

TIPOVI NARKOMANA:

Klasični (stari) narkoman – pacijenti lečeni morfijumom, umetnici, sirotinja bliskog i dalekog
istoka, lekari, apotekari...
Eksperimentator a) primarno pod uticajem grupe iz radoznalosti b) rekreativni - povremeno
Savremeni narkoman (najmasovniji, uglavnom maloletni), uzimaju 2 i više droga odjednom, po
nekada i sa alkoholom – visoka je zastupljenost politoksikomanije. Česti su smrtni ishodi.

SUICIDI

Suicidi su najteži i najkompleksniji oblik socijalne devijacije, jer imaju najtragičnije posledice, pošto
se uništava život čoveka. To je svesno i namerno uništavanje sopstvenog života, tj.
autodestruktivno ponašanje sa smrtnim ishodom.

KARAKTERISTIKE SUICIDALNE POPULACIJE:

- Muškarci – 2-4 puta češće


- Osobe koje žive same
- Osobe stare 50 – 70 godina
- Osobe iz urbanih sredina

- 65 -
Skripta Uvod u defektologiju

STOPA SAMOUBISTAVA PREMA WHO:

- Mañarska 44,6 %
- Iznad proseka su: Češka, Austrija, Danska
- Vojvodina 25 % - Subotica
- Srbija 13.4 % (18. -20. MESTO)
- Kosovo 2.5 %

KLASIFIKACIJA SUICIDA SA SUDSKO – PSIHIJATRIJSKOG ASPEKTA

- AKTIVNI ili DIREKTNI tzv. bilansni– najčešće duševno oboleli


- PASIVNI ili INDIREKTNI – osobe svesno ulaze u rizik, u opasne situacije sa malim šansama
za prežvljavanje (kamikaze)
- INDUKOVANI ili DVOJNI – kada jedna osoba predlaže ubistvo, a druga prihvata (sekte)
- TEATRALNI – više su pokušaj samoubistva, jer se osoba maksimalno obezbedi da do
ubistva ne doñe. Histerične ili osobe koje se nalaze u stalnom konfliktu najčešće da bi
skrenule pažnju na sebe.

KRIMINALITET

- podrazumeva ona ponašanja koja su inkriminisana kao opasna dela koja su kažnjiva po
pozitivnim krivičnim zakonima, odnosno ponašanja koja su odreñena kao kriminalna dela.

KLASIFIKACIJA KRIMINALITETA:

- Delikti nasilja
- Imovinski delikti
- Privredni kriminalitet
- Organizovani kriminalitet
- Kompjuterski kriminalitet
- Politički kriminalitet
- Saobraćajna delinkvencija
- Seksualna delinkvencija
- Ekološka delinkvencija
- Maloletnička delinkvencija
- Recidivizam – ponavljanje

- 66 -
Skripta Uvod u defektologiju

DELIKTI NASILJA

– pedstavljaju drsku i bezobzirnu primenu fizičke sile ugrožavajući integritet čoveka i drugih javnih
dobara i društvenih vrednosti.

Obeležja nasilja:

- Sklonost ka iživljavanju
- Drskost bez razumnog povoda
- Prisiljavanje drugog da trpi takvo ponašanje
- Vreñanje ličnog dostojanstva
- Ugrožavanje fizičkog integriteta

Šta čini delikte nasilja:

1. Krvni delikti – ubistva i telesne povrede (teže i lakše)


2. Politički delikti
3. Terorizam
4. Zločin protiv čovečnosti i meñunarodnog prava

RAZBOJNIŠTVA

RAZBOJNIŠTVA su kvalifikovani oblici krañe i predstavljaju kriminalne delikte protivpravnog


oduzimanja i prisvajanja tuñe pokretne stvari, primenom grube sile ili ozbiljne pretnje.

- prepadi na banke
- prepadi na vrednosne transporte
- prepadi na trgovine
- prepadi na otvorenom prostoru

Razbojništva najčešće čine mlañe osobe nižeg stepena obrazovanja i iz porodica sa


poremećenom porodičnom strukturom i odnosima. Karakteriše ih grubost, bezosećajnost i
bezobzirnost pri vršenju krivičnog dela.

- 67 -
Skripta Uvod u defektologiju

MALOLETNIČKA DELINKVENCIJA

– je neprilagoñeno ponašanje posebne populacione strukture koja se ne smatra decom, ali u


svom razvoju nisu postigli stadijum punoletstva.

MALOLETNIK je lice posebne uzrasne kategorije. U našim uslovima to je osoba do 18 godina.


Deca do 14 godina nisu krivično odgovorna i njihova dela se nikada ne upisuju u dosije bez obzira
na težinu. Mlañi maloletnici su od 14 do 16 godina, a stariji od 16 do 18 godina. Osobe od 18 do
21 godinu su mlañi punoletnici koji takoñe imaju posebne krivične zakone i modalitete kazne.

Maloletnici se od odraslih osoba razlikuju po stepenu emocionalne i intelektualne zrelosti,


svesnosti postupka i odgovornosti za svoje ponašanje.

Najčešći prekršaji maloletnih delinkvenata su iz oblasti saobraćaja, prekršaji protiv javnog reda i
mira, posebno tuče i nepristojno i nasilničko ponašanje.

U celokupnoj skali prestupništva maloletnici to čine u oko 12 % slučajeva.

VASPITNE MERE

Sankcije za maloletnike se razlikuju od kazni za odrasle.

 Kada je uzrok delinkventne orijentacije nepromišljenost i blaži oblici vaspitne


zapuštenosti, izriče se disciplinska mera i mera pojačanog nadzora
 U slučajevima lakših dela koja su posledica vaspitne zapuštenosti, izriču se
vaspitne – zavodske mere
 Za izuzetno teška krivična dela mogu se izreći kazne zatvora, ali u zatvorima za
maloletnike

VRSTE SOCIJALNIH DEVIJACIJA

MILOSAVLJEVIĆ BOŠKOVIĆ

prostitucija prostitucija
prosjačenje prosjačenje
alkoholizam skitničenje
narkomanija voajerstvo
kockanje sadizam
agresivnost fetišizam
maloletničko prestupništvo pedofilija
kriminal seksualne inverzije
siromaštvo homoseksualizam
nezaposlenost

- 68 -
Skripta Uvod u defektologiju

ISPITNA PITANJA

1. Faze u razvoju defektologije


2. Odnos prema hendikepiranim u prvobitnoj zajednici
3. Odnos prema hendikepiranim u robovlasničkom društvu (Sparta, Atina, Rim)
4. Definicija defektologije
5. Predmet defektologije
6. Zadaci defektologije
7. Naučna područja u defektologiji
8. Odnos defektologije i drugih nauka
9. Šta je defekt?
10. Šta je hendikep?
11. Definisanje invalidnosti i funkcionalna klasifikacija
12. Šta je oštećenje i klasifikacija?
13. Šta je ometenost?
14. Šta je smetnja?
15. Definisanje bolesti
16. Definisanje zdravlja
17. Šta je prevalencija?
18. Šta je incidencija?
19. Šta je rehabilitacija?
20. Šta je kompleksna rehabilitacija?
21. Šta je integralna rehabilitacija?
22. Aspekti integralne rehabilitacije
23. Elementi socijalizacije
24. Šta je prevencija?
25. Odnos medicinske i defektološke prevencije
26. Uloga savetovališta u defektologiji
27. Riziko deca
28. Šta je defektološka dijagnoza i njeni elementi?
29. Stručni tim i struktura
30. Rani tretman i kada ga započeti
31. Teorijske osnove ranog tretmana
32. Šta podrazumeva dijagnostika ranog tretmana?
33. Principi ranog tretmana
34. Faze ranog tretmana
35. Definicija doma
36. Definicija internata
37. Definicija zavoda
38. Šta je vaspitanje?
39. Šta je obrazovanje i koji su njegovi elementi?
40. Šta je nastava i njena bitna obeležja?
41. Šta je integracija?
42. Šta je inkluzija?
- 69 -
Skripta Uvod u defektologiju

43. Sistem vaspitanja i obrazovanja dece sa mentalnom retardacijom


44. Značaj Teodora Jankovića Mirijevskog za defektologiju
45. Definicija, predmet i zadaci oligofrenologije
46. Struktura oligofrenologije
47. Prevalencija lica sa mentalnom retardacijom
48. Incidencija lica sa mentalnom retardacijom
49. Mentalna retardacija – mentalno obljenje
50. Definicija mentalne retardacije
51. Klasifikacija mentalne retardacije
52. Karakteristike mentalne retardacije
53. Aktivnosti Itara i Segena u oligofrenologiji
54. Klasifikacija intelektualnih sposobnosti
55. Klasifikacija mentalne retardacije
56. Karakteristike lake mentalne retardacije
57. Karakteristike umerene mentalne retardacije
58. Karakteristike teže i duboke mentalne retardacije
59. Uzroci (etiologija) mentalne retardacije
60. Daunov sindrom (incidencija, prevalencija i karakteristike)
61. Fenilketonurija (incidencija, prevalencija i karakteristike)
62. Mikrocefalija – mikrencefalija
63. Prenalni uzroci mentale retardacije
64. Perinatalni uzroci mentale retardacije
65. Postnatalni uzroci mentale retardacije
66. Briga o slepima u Evropi i kod nas kroz istoriju
67. Značaj Valentina Aj-a
68. Značaj Veljka Ramadanovića za defektologiju i tiflologiju
69. Brajevo pismo u edukaciji slepih
70. Definicija, predmet i zadaci tiflologije
71. Šta obuhvata normalan vid
72. Definicija oštećenja vida
73. Centralni vid – vizus
74. Vidno polje
75. Kolorni vid
76. Mogućnost adaptacije
77. Binokularni vid
78. Definicija i klasifikacija slepih
79. Definicija i klasifikacija slabovidih
80. Kategorije slepih i slabovidih prema WHO
81. Genetski faktori koji izazivaju oštećenje vida
82. Sredinski faktori koji izazivaju oštećenje vida
83. Postnatalni uzroci oštećenja vida
84. Retinopatija prematurorum (stari naziv Fibroplazija rentrolentalis)
85. Školovanje slepih
86. Školovanje slabovidih
87. Obučavanje gluvih kroz istoriju
88. Tvorci gestovnog i oralnog govora
- 70 -
Skripta Uvod u defektologiju

89. Značaj Radivoja Popovića za surdologiju


90. Interesovanje za govorne poremećaje u srednjem veku
91. Prevalencija slušnih oštećenja
92. Klasifikacija slušnih oštećenja u odnosu na lokalitet
93. Definicija i klasifikacija gluvoće (WHO)
94. Definicija i klasifikacija nagluvosti (WHO)
95. Klasifikacija oštećenja sluha u odnosu na vreme nastanka oštećenja
96. Audiogram, audiometrija, audiometar
97. Karakteristike slušnog polja
98. Genetska oštećenja sluha
99. Stečeno oštećenje sluha
100. Šta je slušno oštećenje?
101. Edukacija dece oštećenog sluha
102. Interesovanje za govorne poremećaje u srednjem veku
103. Interesovanje za logopediju u renesansnom dobu
104. Razvoj logopedije u XVIII veku
105. Naši običaji vezani za progovaranje dece i pojavu zakasnelog govora
106. Definicija, zadaci i predmet logopedije
107. Prevalencija logopeda
108. Šta je komunikacija?
109. Šta je govor, a šta jezik?
110. Faze govorno jezičkog razvoja
111. Definicija prve reči
112. Pojava rečenice (karakteristike i vrsta)
113. Šta je verbalni govor ili razumevanje govora?
114. Razlike izmeñu verbalne ekspresije (produkcije) i razumevanja govora
115. Klasifikacija govorno jezičkih poremećaja
116. Osnovni glas i poremećaji osnovnog glasa
117. Poremećaji artikulacije
118. Alalija i vrste alalija
119. Dislalija i vrste dislalija
120. Poremećaji ritma i tempa govora
121. Mucanje i vrste mucanja
122. Afazija i vrste afazija
123. Disfazija i vrste disfazija
124. Disgrafija
125. Disleksija
126. Periodi u govorno jezičkom razvoju
127. Definicija, predmet i zadaci somatopedije
128. Telesna invalidnost – fizička invalidnost
129. Definisanje telesne invalidnosti sa medicinskog aspekta
130. Definisanje telesne invalidnosti sa socijalnog aspekta
131. Definisanje telesne invalidnosti sa pedagoškog aspekta
132. Klasifikacija telesno invalidnih lica
133. Oštećenja lokomotornog aparata
134. Telesna oštećenja kao posledica oštećenja CNS-a i PNS-a
- 71 -
Skripta Uvod u defektologiju

135. Cerebralna paraliza


136. Oštećenja koja su posledica hroničnih bolesti
137. Prevalencija telesno invalidnih lica
138. Školovanje telesno invalidnih lica
139. Klasifikacija telesne invalidnosti prema vremenu nastanka oštećenja
140. Klasifikacija telesne invalidnosti prema lokalizaciji
141. Šta je socijalna devijacija?
142. Kako definišemo poremećaje u ponašanju?
143. Varijacije u poremećaju ponašanja
144. Šta je etopedija?
145. Raniji nazivi za decu sa poremećajima u ponašanju
146. Šta je socijalna patologija i šta je njen predmet proučavanja?
147. Zadaci socijalne patologije
148. Šta je kriminologija i šta je njen predmet proučavanja?
149. Zadaci kriminologije
150. Šta je socijalna devijacija?
151. Vrste socijalne devijacije
152. Oblici devijantnog ponašanja?
153. Prostitucija
154. Alkoholizam i tipovi alkoholičara
155. Narkomanija (tipovi zavisnosti i tipovi narkomana)
156. Kockanje
157. Šta je kockarska strast?
158. Samoubistva (suicidi i karakteiristike suicidalne populacije)
159. Suicidi sa sudsko psihijatriskog aspekta
160. Šta je kriminalitet?
161. Koji su pojavni oblici kriminalnog ponašanja?
162. Šta su delikti nasilja?
163. Šta su imovinski delikti?
164. Šta je razbojništvo i vrste razbojništva?
165. Šta je maloletnička delinkvencija?

- 72 -