1

Dženkinsovo uvo
nova dorada, 03.05. 2007 dorada 2010

"I commended my soul to God and my cause to my country."

Robert Jenkins

Zapetljani švercersko-politički dogadjaji o kojima će ovde biti reči, a veruje se

da ih svaki iole obrazovaniji podanik britanske krune zna naizust, započinju, tako bar
mnogi tvrde, devetog aprila 1731 godine. Tog je dana, po svedočenju Roberta Dženkinsa,
kraj kubanske obale, negde na domak Havane, španska obalna straža svojom ratnom
korvetom „San Antonio“ presrela britanski trgovački brod, bolje rečeno jedan švercerski
brig pod imenom „Rebeka“, koji beše u vlasništvu one nadaleko razvikane ali finansijski
prilično rasklimatane Južnomorske kompanije. „Rebeka“ je sa Jamajke krišom za London
prevozila tovar raznovrsne robe. Nikada nećemo dobiti odgovore na pitanja da li je
kapetan „Rebeke“, bez svake sumnje iskusni pomorski privatir, krenuvši na sever, u
pravcu Floride, dakle u potrazi za vetrom u ledja, zaista morao da se baš toliko primiče
opasnim obalama Kube. Prema španskim izvorima, „Rebekin“ tovar plemenitog drveta i
ostalih stvari bio je, kako se to savremenim trgovačkim jezikom kaže, izvan izvozno-
uvoznih kvota utanačenenih izmedju Španije i Južnomorske kompanije.
Uhvativši Britance u nepriličnoj raboti, i to naravno ne po prvi put, Španci silom
priteraju brod uz obalu, zaplene kargo a oficire optuže za kršenje državnih dogovora. Sve
je možda moglo da prodje tek gubitkom tovara i uz koju podnošljivu bubotku da jedan od
oficira sa „Rebeke“, onaj gorepomenuti Robert Dženkins, uglavnom čuven po svom
podužem kriminalnom dosijeu, pretrpanom švercerskim poduhvatima i nebrojenim
razbojništvima, nije počeo da se dernja i na pasja usta da kleveta Špance, ponajviše
kapetana broda, gospodina Huan de Leon Fandina. Častoljubivom i trpeljivom kapetanu
Huanu dozlogrdi prostakluk londonske šuše – što je Dženkins uistinu i bio - pa nalik
 2

svetom Petru poteže mač i galamdžiji jednim preciznim zahvatom sečiva otfikari levo
uvo.
Po povratku „Rebeke“ u London Dženkins je preko svojih veza u Južnomorskoj
kompaniji, ili na njihov predlog, odmah uložio žalbu Džordžu II, kralju Britanije i
elektoru Hanovera, nadajući se lepoj nagradi. Sticajem zamršenih političkih prilika, i na
Dženkinsovu veliku žalost, stvar prodje bez mnogo buke i to ponajviše zahvaljujući
odmerenom držanju gospodina Roberta Volpola, onovremenom kraljevom ministru
finansija i ne baš zadrtom vigovcu.
Medjutim, sedam godina kasnije, dakle 1738, u britanskom parlamentu,
Dženkins, po svoj prilici na nečije podbadanje, ponovo izveštava vladu o onoj davnašnjoj
karibskoj nevolji, šepureći se sa jednom staklenom flašom u kojoj je, kao kakvu bescen
relikviju iz Svete Zemlje, u viskiju čuvao svoje otsećeno uvo. U svom nastupu, ne
izostavljajući pritom čak ni slikovite psovke, Dženkins reče da je nekakav čudan ratni
brod španske obalne straže, navodno nevidjena korveta sa 24 topa, bezrazložno prinudila
„Rebeku“ da pristane uz obalu Kube i da im je potom gomila tih vašljivih katoličkih
grabežljivaca silom oružja otela sav tovar. Dok je on, onako goloruk, pokušavao da spase
čast Britanskog naroda i čast Britanske Krune, i da uzgred štogod povrati od nepravedno
otete imovine, španski kapetan Huan de Leon naredi svojim ljudima da ga teškim lancima
vežu za katarku te mu zatim, to isto špansko kopile svojeručno, sadistički lagano, i to
jednim dozlaboga tupim nožem, odreza uvo. Da stvar bude još smešnija, a previdjajući
postojeće beleške pothranjene u Admiralitetu i, naravno, mogućnost da Španci mirne
duše zaplene jedrenjak a mornare onako džuture strpaju u buvaru ili ih za sitne novce
prodaju kao roblje kubanskim latifundistima, Dženkins poče kukumavčiti kako su
katolici ostavili hrabru posadu predivne „Rebeke“ da sa nešto vode i još manje hrane
bespomoćno plutaju bez smera i cilja.
Uprkos mlakom protivljenlju rezigniranog Roberta Volpola - koji pod stare
dane shvata da se zdravim razumom malo šta može postići pred nezasitim srebroljubcima
- taj je Dženkinsov izveštaj obezbedio dobar patriotski povod da Britanija Španiji objavi
rat. Potpis pod besmislenu i pompeznu objavu rata morao je, 19 oktobra 1739 godine, da
stavi niko drugi do sâm Volpol, glava medju kraljevim ministrima, koji će ujedno tih
dana postati prvi stanovnik čuvene rezidencije u ulici Downing br. 10. Volpolu, naravno,
 3

nije preostalo ništa drugo nego da izusti onu slavnu rečenicu koja će zanavek ostati
zakovana u istoriji britanske politike: Sada mogu da udaraju u zvona, ubrzo će kršiti ruke
u očaju.

Paradiranju sveopšteg rodoljublja, dirigovanog iz parlamenta i, naravno, iz

gnezda trgovačke oligarhije, pridruži se, za koju čašicu jeftinog džina, dronjava sirotinja
željna vašara, besplatne šljoke i prostačke ulične gungule. Kler poče medju pastvom da
podjaruje staru netrpeljivost prema katolicima a njihove otužne molitve i zaglušujuća
buka crkvenih zvona prizivaše ne Hrista, već rat i mač osvete. Iz delovanja srceparajuće
himnične mantre škotskog pesnika Džemsa Tomsona, koja se i dan danas kadašto o
državnim praznicima peva u Londonskom Royal Albert Hall-u:
„Rule, Britannia! Britannia, rule the waves: Britons never will be slaves”,
valja izvući dobru pouku dok o drugim, onim poodavno zaboravljenim pesničkim
žvrljotina i političkim lamentima nadobudnih londonskih balavaca, nadahnutim
anticipacijom budućeg rata, nije vredno trošiti ni vreme ni reči.
Crkveni velikodostojnici i šarena pesnička gospoda, so intelektualnog i
moralnog leleka, uglavnom naduvane veličine i grdne ljubipare, zdušno se dadoše u
potragu za svim onim dokumentima koji svojom autentičnošću belodano mogu svedočiti
o svakojakim gadostima koje krvoločni Španci od vajkada činiše njihovom dobrodušnom
i nadasve pravdoljubivom Džonu Bulu.
Zagovornike rata svetina proglasi za muškarčine, za vitezove i velike rodoljube
a trezveni Volpol postade mlakonja, seka-persa i kukavica, a povrh toga i špijunčina koja
u potaji prima zlato iz inostranstva, najverovatnije od od Filipa V a možda i od samog
Luja XV zvanog Louis Le Bien-aimé.
Dosta ulja na tu uveliko rasplamsalu patriotsku lomaču dodade i španski kralj
Filip V. Zbog spora oko Gibraltara ili možda pada u iracionalnu melanholiju Filip nije
bio voljan da obnovi famozni ugovor iz Utrehta sklopljen 1713 godine. Po tom ugovoru,
koji je pukim sledom slučajnosti isticao 6 maja te iste 1739 godine, Španija je Britaniji
dopuštala da preko Atlantika slobodno prevozi i godišnje proda 4 800 afričkih robova
širom španskih poseda u Americi. Filipu beše draže da se prepusti andjeoskom glasu
 4

jednog italijanskog kastrata nego da se sa nasrtljivim Englezima nateže oko nekakve

pišljive licence za prodaju robova.
Da ironija bude gora mnogi su se direktori Južnomorske kompanije, uglavnom
oni najglasniji čuvari nacionalnih interesa i strastveni zagovornici rata, svojim
malverzacijama i krupnim nedelima debelo ogrešili o vlastiti naroda pa je španska vlada,
četrnaest godina kasnije, početkom 1750 godine, legalno pokupovala najveći broj deonica
i ostalih trgovačkih prava tog famoznog udruženja koje će uspeti da se klati i da životari,
tako, polako, poledjuške, sve do sredine XIX veka.

II

Završavajući svoju dugu i markantnu političku karijeru Robert Volpol je uspeo

da se novčano dobro obezbedi. Od kralja Džordža II je 1742 lako i sasvim zasluženo za
sebe isposlovao titulu Erla od Orforda. Robert Volpol umire u Londonu 1745 u šezdeset
i devetoj godini a netom biva sahranjen u rodnom Houghton-u. Titula Erla od Orforda
prelazi na njegovog najstarijeg sina Roberta Volpola mladjeg. Robert Volpol mladji je
nasledno pravo iz nepoznatih razloga još za života ustupio svom sinu jedincu Džordžu.
Medjutim, posle smrti neženje titula je vraćena najmladjem sinu prvog Erla od Orforda,
čuvenom piscu i svetskom putniku Horaciju Volpolu. Srećom u nesreći, iz naizgled
nasledno beznadežne situacije Horacije pod stare dane postaje 4 Erl od Orforda. Taj isti
Horacije, družbenik francuskih enciklopedista, pisac, arhitekta a povremeno i političar,
školovan na Itonu i Kembridžu, koji će za našu priču biti od neobične važnosti, umire u
svom zamku Strawberry Hill drugog marta 1797 i to takodje bez naslednika. Sa
Horaciom se zapravo gasi loza Volpol a time i titula Erla od Orforda

Ovde valja dodati malu napomenu, posebno za britansko kulturno mnjenje, da

Volpolovi, o kojima je do sada bilo reči, nisu u nikakvom srodstvu sa Sir Hugh Seymour
Walpole, svojevremeno čuvenim i danas s pravom zaboravljenim britanskim piscem
rodjenim 1884 u Auckland na Novom Zelandu, a koji je živeo i naširoko delovao u
Velikoj Britaniji sve do 1941 godine.
 5

III

Još na samom početku rata sa Španijom bivši privatir i navodni komandant

slavne „Rebeke“ Robert Dženkins, po čijem će otsećenom uvetu taj rat dobio ono bizarno
ime, stiće zavidno mesto u razgranatoj hijerarhiji Južno-Indijske kompaniji. Zbog jedne
korupcionaške afere u kojoj je glavnu reč vodio sâm guverner ostrva Sveta Jelena, Južno-
Indijska kompanija 1741 godine šalje Dženkinsa na Svetu Jelenu da on lično rasčisti
nastale nepodopštine i privremeno preuzme vlast nad ostrvom. Bilo kako bilo Dženkins
pored svog starog broda na ostrvu dobija na korišćenje još tri dobro opremljene ladje.
Malo potom on samovoljno napušta službu u Južno-Indijskoj kompaniji i svi su izgledi
da pod izgovorom potrage za piratima koji su, eto, neznano kako, izmakli nadzoru
britanske mornarice, samo nastavlja svoj stari razbojnički zanat. Medju mnogobrojnim i
pedantno odlaganim dokumentima iz tog vremena nema ni pomena o datumu
Dženkinsove smrti niti će protivrečna priča koja sada sledi malo šta doprineti
rasvetljavanju te nesumnjivo dobro čuvane tajne.

IV

Jednog kišnog dana, (nepoznatog datuma) negde oko podne, po gadnoj

vetruštini, Horacio Volpol, crnim dvopregom stiže pred kapiju male crkve koju je, ko zna
kad i ko zna zašto, neki šašavi vlastela sagradio na pustoj uzvišici bez jednog jedinog
drveta ili kakvog pristojnog zelenila. Istini za volju, sa tog ogolelog uzvišenja puca vidik
ka beskrajnom sivilu neba i zastrašujuće uznemirenom moru dok se daleko u dubini
kopna, kroz pljusak i magluštinu, naziru niske kamene kuće nekog sela. Volpolov
kočijaš, lepuškast mladić od svojih dvadeset i nešto godina, silazi sa kola ali je neodlučan
šta dalje da radi. Kiša ne prestaje da pljušti a mladić nije siguran da li je baš to ona crkva
o kojoj mu je gospodar govorio. Ne čekajući da mu kočijaš otvori vrati Horacije izlazi iz
kola držeći pod miškom svoj štap i jednu tašnu nalik kakvoj izduženoj starinskoj knjizi
kojoj je strpljivi majstor napravio skupocene kožne korice. Ulazeći u dvorište on ne
obraća pažnju na prastare i svakojako naherene grobne ploče izjedene od mahovine,
 6

vlage i vetra, već bežeći od povremenih naleta kiše brzim koracima ide ka crkvenim
vratima. Masivnom gvozdenom kvakom otvara vrata, ulazi u crkvu te zatim zastaje za
trenutak da bi osmotrio šta se unutra dogadja. U dnu prostorije, ispred oltara stoji mlad,
visok i naočit pastor u novoj svešteničkoj odeždi a ispred njega je skroman kovčeg. U
prvom redu sede šest-sedam muškaraca, sve nekakva seoska sirotinja i besposiličari; biće
da su se ti dronjavi pajtosi tu sabrali zbog nevremena i, naravno, crkvene milostinje, a ne
zbog sahrane za koju paroh misli da bi je valjalo odložiti do sutra. Prizor je pre jadan
nego tužan. Horacio skida šešir i levom stranom polumračnog hrama kreće pravo ka
pastoru.
Pastor pogledom prati Horacijev dolazak i oprezno silazeći sa nedavno
sagradjenog podijuma kreće mu u susret.
Niko neće doznati o čemu su Horacio i pastor šaputavim glasovima
medjusobom razgovarali. Već se koliko sutra po selu naveliko raspredalo da je gospodin
Volpol njihovom pastoru pokazao nekakve zvanične papire, da su zatim obojica otišli do
mrtvačkog sanduka i da je pastor, bez oklevanja, pred svima otvorio još nezakucan
poklopac. U sanduku je ležao Robert Dženikns. Ležaše Dženikns baš onako kako se
pokojnici spremaju za ukop. Ono što je prisutne iznenadilo bila je Dženkinsova upadljivo
velika crna perika nalik perikama kakve ne nose muškarci već one nafrakane gradske
kačiperke. Ako je verovati seoskim badavadžijama, priča dalje veli da je gospodin Volpol
svojim skupocenim štapom pažljivo pomerao tu Dženkinsovu periku i da je na kraju
ustanovio da nesretnik ima oba uveta.
Dakle, kapetan Dženkins, hrabri razbojnik i veliki rodoljub, zaista je u
samrtnom času imao oba svoja uveta i biće da je priča o njegovom karibskom stradanju
obična izmišljotina ili štogod još gore od toga.

Raša Todosijević 2006, Beograd