MERLO-PONTI

Za Merleau-Pontyja (jednog od Foucaultovih učitelja), svo ljudsko znanje ostaje o-telo-tvoreno

(embodied) i subjektivno. Sva istina izvodi se iz percepcije, i ovako smešteno, otelotvoreno
izvođenje istine ne može se nikad nadići - niti putem empirijskog, projekta proveravanja grešaka
ljudske percepcije i opisavanje objekata u merljivim terminima, niti prema idealističkom pristupu,
koji insistira da um samo zahvata ideje, ne i iskrivljene podatke percepcije. Sve percepcije i ideacije
dešavaju se telu i za telo. Vidimo objekte smeštene u perspektivnom polju a ne drugačije; bol kojeg
osećamo od uboda iglom nije objektivno ''u'' igli, nego to pak dokazuje da se sva svest koji imamo o
igli izvodi iz tela. Drugi primer ovaploćenja svake ideacije jeste slučaj nekog kojem je amputiran
deo tela a koji oseća bol u fantomskom udu koji više nije na njegovom telu. Razlog zašto neko ko je
izgubio ud i dalje oseća bol u fantomskom udu jeste da on i dalje deluje u svetu gde su stvari na
dohvatu ruke i ovaj fizički, uobičajeni odnos sa svetom nosi sa sobom naviku osećanja osećaja
(feeling sensation) u obema rukama. Bol u fantomskom udu je čisto subjektivan; ne postoji prosto
neurološko objašnjenje za ovaj fenomen. Mada je uticaj Merleau-Pontyja prekinut njegovom ranom
smrću i bacanjem u zasenak fenomenologije s dolaskom strukturalizma u Francuskoj, ponovo se
rodilo interesovanje za njegovu radikalnu filozofiju tela, naročito u vizuelnim studijama.

Gledano u celini, i Merlo-Ponti i Sartr doprineli su razvijanju egzistencijalističkog marksizma ali,

isto tako, i razvijanju kritičke argumentacije protiv njega. Tamo gde je reč o kritici i odbacivanju
marksističke filozofije istorije, njihovi argumenti se često podudaraju s glavnim tezama liberalne
kritike revolucionarnog marksizma. Ta podudarnost je ponekad gotovo potpuna. Izgleda, dakle, da
je Merlo-Ponti, prihvatajući novi liberalizam, uvažio i argumente svojih kritičara, pre svega
Remona Arona. Tu vezu treba istaći i zato što je većina komentatora Merlo-Pontijevog dela gubi iz
vida ili svesno prećutkuje.

Metod filozofskog istraživanja koji je razvio Edmund Huserl* (Husserl). Sama reč doslovno znači
proučavanje ili opisivanje pojava. Cilj fenomenologije je da obuhvati totalitet ili suštinu opažanog
objekta. Ovaj projekt pretpostavlja da stvari po sebi i za sebe imaju suštinu, odnosno, značenje koje
je filozofski sadržajna propozicija. Smatrajući da stvari imaju ovu suštinu, ili značenje,
fenomenolog predlaže i primenjuje metod za njeno otkrivanje. Ovaj metod uključuje usmeravanje
naročite vrste pažnje ka objektu, pažnje koja svesno stavlja na stranu ("u zagrade") sve predrasude o
tom objektu. Ove predrasude mogu da nastanu iz ličnog iskustva, uticaja kulture i pojmovne
pristrasnosti koja je određena istorijskim, socijalnim, naučnim, itd. načinima interpretacije.
OgoIjavanje opažanja, odnosno razumevanje svih ovih činilaca deformacije i, na taj način,
omogućavanje da se pokaže unutrašnja suština ili značenje stvari, za filozofa predstavlja posao
jednako važan i analogan sa mistikovim tehnikama meditacije ili umetnikovim kreativnim
stvaralaštvom. Kao što je rekao fenomenolog Moriš Merlo-Ponti (Merleau-Ponty), "To je jednako
mukotrpno kao i dela Prusta, Valerija, Balzaka ili Sezana -jer se traži ista vrsta koncentrisanosti i
začuđenosti, isti nivo svesti i ista volja da se dosegne značenje sveta ili istorije u trenutku nastajanja
samog tog značenja".Fenomenologija nastoji da nam predoči svet onakav kakav jeste, da ga
"razotkrije", i to ne pomoću tradicionalnih metoda u kojima se ide od analize ka sintezi, ili se koristi
deduktivno i induktivno zaključivanje, već pomoću angažovanja "pažnje i čuđenja" u činu opažanja
ili opisivanja, čime se pruža pri lika za pojavljivanje totalne stvarnosti. I naše predrasude su deo
ovog totaliteta. Fenomenolog njih ne odbacuje u potpunosti već ih svesno stavlja po strani i tako
oneobičava svet, odvezujući vrpce intencionalnosti kojima smo obično vezani za taj svet i za
ograničeno i uslovljeno opažanje toga sveta. Tako se na licu sveta pojavljuje "čudo" i mi samo tako
možemo da ga opažamo u svoj njegovoj neobičnosti i novosti. Centralni pojam fenomenologije
jeste "intencionalnost". Dobro je poznata psihološka činjenica da proces našeg opažanja i mišljenja
o svetu normalno uključuje i naše namere (intencije) prema njemu, kao i to da mi ove namere
projektujemo u svet. Fenomenologija uzima u obzir intencionalnost percepcije i od svojih pristalica
zahteva potpunu svesnost o dešavanju intencionalnosti u našem opažanju i mišljenju, ali ona tu
intencionalnost ne proglašava za falsifikatora stvarnosti već je priznaje kao sastojak, odnosno deo
totalne stvarnosti koja bi sa potpunim izbacivanjem intencionalnosti bila jednako falsifikovana kao i
kada bi ova bila uzeta za samu stvarnost. Dok, s jedne strane, nesvesna intencionalnost može da
nam zamagli stvarnost, s druge strane, svesna intencionalnost postaje nerazdvojna od filozofskog
projekta razotkrivanja sveta. I mada neki oblici intencionalne projekcije na svet mogu ovaj da
deformišu, Huserlijanska fenomenologija predlaže da u filozofski disciplinovanom opažanju postoji
korespondencija između nameravanog (intendiranog) čina opažanja i aktualne stvarnosti, odnosno
da postoji reciprocitet između nečega što se u ostalim filozofijama smatra za dva nepomirljiva sveta
subjektivnosti i objektivnosti. Ova korespondencija se dobro drži kada je reč o značenju i o
opažanju značenja. Značenje nije ni potpuno subjektivno, kao nešto što ljudski duh dodaje pojavi, a
nije ni potpuno objektivno, kao nešto što bi se moglo sadržati u pojavi ali što ljudski duh ne može
da zna sa sigurnošću. Sama ljudska svest je projekt sveta i neprestano je usmerena ka svetu, ona je
intimno upletena u složenu mrežu činjenica i relacija koje čine svet i zahvaljujući ovoj usmerenosti
i upletenosti u stanju je da shvati značenja. U fenomenološkom posmatranju, piše Merlo-Ponti,
"mešaju se perspektive, opažanja jedno drugo potvrđuju, iskrsava značenje". Ovo iskrsavajuće
značenje niti treba niti može da bude potvrđeno ili provereno pozivanjem na bilo kakav princip ili
doktrinu. Ono postoji u totalitetu činjenica i njihovih stapajućih relacija, i samo se u tom totalitetu i
može dokučiti. Značenje samo sebe razotkriva kada svest obuhvati ovaj totalitet. Kao što je pokazao
Tomas Kun* (Kuhn), zahvaljujući svojim prevlađujućim PARADIGMAMA i principima
verifikacije, nauka je uvek naterana da odbija novitet i abnormalnost, mada progres u nauci često
zavisi upravo od obraćanja pažnje na abnormalno i novo. Pojedini teoretičari i istraživači danas
zasnivaju svoj rad na fenomenološkim principima i metodima, naročito u "graničnim naukama" kao
što su parapsihologija i sociologija. Zahvaljujući tome što ne sudi unapred šta se može dogoditi ili
šta je značajno, što je ne samo tolerantna prema novitetu nego ga i iščekuje da se pojavi u toku
posmatranja pojave, što prihvata - isto kao i KVANTNA fizika - da je svest sastojak stvarnosti i što
propisuje način pažnje prema svetu, koji je u isto vreme i odvojen i upleten u razotkrivanju
njegovog značenja, fenomenologija uverljivo daje bolju osnovu za naučni rad i mišljenje nego što je
daju paradigmatični prilazi kao što su MEHANICIZAM i POZITIVIZAM, u kojima je
intencionalnost prisutna ali se ne uvažava /141, 215, 362/.