Peloponeski Rat

Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
PELOPONESKI RAT
POLOŽAJ υ GRČKOJ NA POČETKU RATNIH OPERACUA
Značaj Peloponeskog rata 11
Peloponeski rat predstavlja najvažniju prekretnicu istoriji klasične Grčke. U tom ratu
sukobile su se s jedne strane, Atina koja se nalazila na čelu nekoliko stotina helenskih polisa
uključenih u sastav Atinskog pomorskog saveza (arhe), i sa druge strane Sparta, vodeća
država Peloponeskog saveza koji je obuhvatao većinu država na Peloponezu. Tako je sam
rat po imenu saveza pod rukovodstvom Sparte nazvan „Peloponeski rat". Peloponeski rat je
trajao od 431. do 404. g. i obeležio je prelomni moment u istoriji Helade. Ako je tokom
prethodnog perioda robovlasnička Grčka živela u periodu uspona, a epoha Perikla,
predstavlja doba „najvećeg unutrašnjeg procvata Grčke", onda posle Peloponeskog rata
Atina gubi svoju nekadašnju moć i čitav sistem polisa ulazi u period dugotrajne krize iz koje
se izlaz pokazao mogucim tek pošto je celu Grčku pokorila Makedonija.
Posle sjajnih uspeha izvojevanih u grčko-persijskim ratovima celokupan tok događaja
nametnuo je Heladi pitanje puta njenog daljeg razvoja: ili pobeda Atine koja bi značila
napredak trgovine i zanatstva, borbu za hegemoniju na moru i demokratski razvoj (razume
se u okviru antičkog robovlasničkog uređenja) ili pobeda Sparte koja bi značila pobedu
zemljoposedničke aristokratije i, prema tome, odricanje od svih dostignuća koje je Helada
stekla istorijskom pobedom nad Persijom u prvoj polovini V veka.
Peloponeski rat se kako svojom dugotrajnošću i obimom ratnih operacija, tako I
žestinom borbe, a konačno i svojim istorijskim značajem znatno razlikovao od veoma čestih i
uobičajenih ratova u staroj Grčkoj između pojedinih polisa, pa čak i njihovih koalicija.
Pre svega, privlači pažnju sama dugotrajnost tog rata. Ne uzimajući u obzir
kratkotrajne prekide, rat je trajao punih 27 godina; pri tome su neposredne aktivne operacije
između glavnih protivnika Atine i Sparte trajale blizu 20 godina, a da se nije jasno pokazala
premoć ni na jednoj strani. Radi upoređenja podsećamo na to da je svaka od velikih
persijskih ekspedicija na Grčku velikih za svoje doba rešena jednom ili dvema bitkama.
Dugotrajno odvajanje mnogih desetina hiljada ljudi od mirnog, svakidašnjeg posla porazno je
delovalo na ekonomiku čitave Grčke. Elementarne nesreće zemljotres, suša, strahovita glad
i epidemija još su više pogoršale rušilačke posledice rata i zaoštrile krizu sistema polisa
uopšte. Tukidid, savremenik i učesnik Peloponeskog rata, ovako karakteriše njegove
posledice:
„Međutim ovaj rat veoma se mnogo odužio i doneo toliko nevolja Heladi koliko ni jedan drugi
rat u istom vremenskom razmaku. Jer, niti je ikada toliko gradova bilo osvajano i opustošeno,
jednom od strane varvara a dragih od samih Helena, koji su međusobno ratovali (a bilo je i
takvih gradova koji su posle osvajanja promenili I stanovništvo) a nije bilo nikada ni toliko
progonstava i ubijanja ljudi, jednih u samom ratu a drugih u građanskim nemirima"1.
Peloponeski rat ni po čemu nije predstavljao događaj od lokalnog značaja; on je imao
međunarodni karakter. Izbivši na osnovu konflikta između Atine i Peloponeskog saveza, rat
je odmah buknuo širom cele teritorije kontinentalne Grčke i grčkih ostrva, zatim se preneo na
zapadne periferne oblasti helenskog sveta na Siciliju i konačno je uvukao u ratni vrtlog i
Persiju. U većoj ili manjoj meri u ratnim operacijama su učestvovale sve zemlje istočnog
Mediterana. Posledice rata najkatastrofalnije su se odrazile na njegove glavne učesnike:
kako na pobeđenu Atini tako i na pobednika Spartu.
Peloponeski rat, za razliku od svih prethodnih ratova, vođen je sa izuzetnom
žestinom, jer je u njemu osim političkog momenta borbe za hegemoniju u Grčkoj, odlučujuću
1
Svi citati dati su premaknjizi Tukidid: „Peloponeski rat" u prevodu Dušanke Obradović. (Prosveta,
Beograd, 1999.)
1
ulogu igrao socijalni faktor. Posebno velik značaj imao je antagonizam između zemljišne
robovlasničke aristokratije i robovlasničke demokratije koja je u prvom redu izražavala
interese trgovačko-zanatlijskih krugova. Osim osnovnog antagonizma između Atine i Sparte,
tokom rata takođe su znatnu ulogu igrale I komšijske rasprave između pojedinih polisa, koje
su bile uobičajene u staroj Heladi.
U toku borbe između dve grupacije grčkih država po prvi put je ako se ne računaju
mesenski ratovi došlo do masovnog istupanja robova, a vrio je karakteristično da je do toga
došlo kako na jednoj, tako i na drugoj strani. Mnogobrojne pobune helota za vreme piloske
operacije, kao i bekstvo hiljada atmskih robova u Dekeleju, znatno su uticali ne samo na tok
ratnih operacija već i na konačni ishod rata. I upravo to usko preplitanje političkih i socijalnih
protivrečnosti predodredilo je kako dugo trajanje I razorni karakter rata tako i njegove
socijalno-političke posledice.
Ne samo generacijama koja su došla kasnije nego čak i savremenicima tog rata, naročito
mlađim koji su doživeli 404. g., bilo je sasvim jasno da se Peloponeski rat veoma razlikovao
od svih prethodnih ratova. Pre svega, ovde treba obratiti pažnju na naš glavni, a često i jedini
izvor Tukididovo delo koje on započinje izjavom da počinje da „piše od samog početka, jer je
mislio da će rat biti veliki i najznačajniji od svih prethodnih" (I, 1, 1). Tukididovo stvaralaštvo
kako se vrio tačno izrazio akademik S. A. Žebeljev, predstavlja „najviši obrazac antičke
istoriografije".
Nasuprot svojim prethodnicima, posebno svom starijem savremeniku Herodotu,
Tukidid je stvarno nastojao da napiše naučnu istoriju događaja. On se široko i vrlo marljivo
koristi dokumentacijom i nastoji da kritički priđe podacima koji mu stoje na raspolaganju.
Tukidid kaže: „Nisam smatrao da su zaslužile da se zabeleže činjenice ο ratnim događajima
koje bi doznao od kakvog slučajnog namernika, ili onako kako one meni izgledaju, nego ο
događajima kojima sam lično prisustvovao ili sam ο njima čuo od drugih, ali polazeći od
najstrožeg ispitivanja svakog pojedinog detalja" (I, 22, 2). U mnogim slučajevima Tukidid se
opravdava da nije bio u stanju da konstatuje istinu. On uvek naglašava šta su, prema
njegovom mišljenju, osnovni uzroci događaja. Nabrojivši neposredne uzroke rata (korkirski i
potidejski konflikti, megarska psefizma), Tukidid kao osnovni uzrok rata navodi to ,,što su
Atinjani postali velika sila i što su ulivali strah Lakedemoncima i tako ih primorali na rai" (I,
23, 5).
Tukidid je sam aktivno sudelovao u društvenom životu i političkoj borbi svog polisa
Atine. Potpuno je jasno da su njegova politička ubeđenja bio je pristalica umerene oligarhije
morala da utiču na njegovu ocenu unutrašnje političke borbe u Atini. Tukidid je bio
neprijateljski raspoložen prema demokratiji. On daje vrlo negativnii karakteristiku najvećeg
vođe demosa Kleona; takođe, osim praznih nedokazanih uvreda, u potpunosti prećutkuje
delatnost uglednog Kleonovog sledbenika Hiperbola; Tukidid iskreno odobrava umerenu
oligarhiju Teramena 411. g. kao „najbolje državno uređenje" i potpuno nezasluženo pripisuje
joj uspehe atinske flote postignute pod rukovodstvom Alkibijada. Ropstvo je, prema Tukididu,
normalan prirodni položaj za „varvare".
Žestoka politička i socijalna borba, koja se rasplamsala u čitavoj Heladi za vreme
Peloponeskog rata, u očima Tukidida predstavljala je samo dokaz divljanja i moralnog
srozavanja Helena. Ne shvatajući socijalne uzroke građanskog rata na Korkiri, on se
ograničava na jadikovke zbog zločinačke ljudske prirode. „Ljudska priroda, koja je sada
potpuno nadvladala zakone, i koja je bila navikla da protivno zakonima čini zlo, sa radošcu je
otkrivala da ne vlada svojim strastima, jer su one jače od pravičnosti, i da je neprijatelj svega
što je uzvišeno" (ΠΙ, 84, 2).
Tukididu takođe nije jasna povezanost unutrašnjeg političkog razvoja i ratnih
operacija zaraćenih strana. Može biti da on upravo zato i prećutkuje važne događaje koji su
se zbivali u unutrašnjoj istoriji Atine kako neposredno pred početak rata i u periodu koji je
nastao odmah posle Periklove smrti tako i za vreme Nikijinog mira. On, na primer, ne govori
ništa ο napadima na Perikla i ο ljudima oko njega u godinama 433-431, ni uzgred ne
2
spominje ostrakizam Hiperbola itd. Plutarhove biografije Perikla, Nikije i Alkibijada na sreću
delimično popunjavaju tu neprijatnu prazninu u
delu najvećeg istoričara klasične Grčke. Bez obzira
na kritički odnos prema mitovima, Tukidid ipak
veruje u postojanje Haribde I Lestrigona. Takođe
poklanja mnogo pažnje raznim pričama,
predskazanjima i proročanstvima. No i pored svega
toga, Tukidid uvek nastoji da bude objektivan u
opisima događaja koliko god je to moguće i da se
oslobodi ličnih simpatija ili antipatija. Tukididova
objektivnost naročito se jasno ispoljava u iznošenju
činjenicavezanih za njegov vlastiti neuspeh u
amfipoljskoj ekspediciji.Posledica tog neuspeha bila
je osuda koju je istoričaru izrekla atinska narodna
skupština I njegovo izgnanstvo iz Atike (IV,
104107). Antička istoriografija je Tukididovim delom
dostigla najveći domet u svom razvoju. Njegova
izjava ο tome da njegovo delo „nije sastavljeno s
ciljem nekog književnog nadmetanja, za trenutno
slušanje, već kao tekovina za sva vremena" (I, 22),
našla je između ostalog svoju potvrdu i u činjenici
da niko od starih istoričara nije čak ni pokušao da
ponovo opiše događaje koje je izložio Tukidid.
Tukidid. Rimska kopija grčkog originala
Sva trojica autora koji su se specijalno bavili Peloponeskim ratom (Ksenofont, Kratip I
Teopomp) počinjali su svoje izlaganje od onog mesta na kome se prekida Tukididova istorija.
Poslednji period rata (411. do 404. g.) najmanje je poznat. Za taj period kao glavni
izvor služi nam Ksenofontova „Grčka istorija" i osim toga fragmenti iz dela Diodora sa Sicilije,
kao i Plutariiove biografije Alkibijada i Lisandra.
Za analizu socijalno-polidčkog uređenja Atine, karakteristiku njenog ekonomskog
stanja u početku rata, položaja i raspoloženja razmh grupa atinskog stanovništva među
njima i robova od velikog su značaja Aristofanove komedije, Pseudo-Ksenofontov „Atinski
ustav", istoimeno delo Aristotela, kao i neki govori atinskih oratora.
Za istoričara važan izvor predstavljaju i natpisi iz tog perioda, Uglavnom to su
tekstovi ugovora, inventarski spiskovi i računi atinskih hramova, podaci ο uplati forosa od
strane članova Atinskog pomorskog saveza, neke odluke eklesije. Njihovi tekstovi objavljeni
su u zbomiku grčkih natpisa ,Jnscriptiones Graecae" (u daljem tekstu IG), a izlaze i u
tekućim brojevima arheoloških časopisa, pre svega u časopisu „Hespeiia". Zahvaljujući tim
epigrafskim tekstovima, možemo da ustanovimo obim danka kojim je Atina opterećivala
članove arhe-e, da utvrdimo visinu troškova za pojedine ekspedicije, kao i da ocenimo
sadržinu savezničkih ugovora Atine sa mnogim polisima.
Odnos protivničkih snaga
„Najistinitiji uzrok, ali onaj ο kome se najmanje govori, mislim da je bio taj što su Atinjani
postali velika sila i što su ulivali strahLakedemoncima i tako ih primorali na rat" — tako
utvrđuje Tukidid glaviii uzrok najvećeg rata u istoriji Helade (I, 23, 5). I stvarno, nagli porast
raoči Atine tokom pentekontaetije 50-godišnji period između poraza armije Kserksa i početka
Peloponeskog rata zapretio je hegemoniji Sparte čak i na samom Peloponezu. Taj porast
odvijao se u okolnostima žestoke klasne i socijalne borbe. Jačanje Atine nesumnjivo je
vodilo pobedi demokratije, dok se osnovni princip spartanske politike sastojao u jačanju i
širenju oligarhijskog uređenja. Preplitanje spoljnopolitičkih sa socijalnim momentinia
3
neizbežno je vodilo ratu. Prema tome, osnovni uzrok predstavljala je borba Atine i Sparte za
hegemoniju u Heladi, za puteve daljeg demokratskog ili aristokratskog razvitka helenskih
polisa. Međutim, Atina se ne može smatrati napadačem. Inicijativa za izazivanje rata
nesumnjivo se nalazila na strain peloponeskog saveza. Tukidid piše ο tome retrospektivno,
ocenjujući situaciju pred početak Dekelejskog rata (VII, 18, 2): ,,U prethodnom
(Arhidamovom) ratu smatrali su su Lakedemonci prekoračenje prava postojalo je sa njihove
strane, jer su Tebanci ušli Plateju dok je važio ugovor pa, iako je ranijim sporazumom bilo
ugovoreno da se ne pribegava oružju ako je suprotna strana voljna da se podvrgne arbitraži,
oni su se I pored toga, oglušili, kada su ih Atinjani pozvali na sud". Razumeće se da sve to ni
izdaleka ne znači da je Atina 433-431. g. težila ka miru. Politika Perikla bila je nepomirijiva,
rat je bio agresivan, nepravedan, pljačkaški i s jedne i s druge strane.
Druga grupa protivrečnosti, iako manje važnih, ali zato još oštrijih, bila je vezana za
sukob interesa atinske trgovine i trgovine uticajnih članova Peloponeskog saveza Korinta i
Megare. Sva tri povoda za ovaj rat: korkirsko, potidejsko, čak i megarsko pitanje imali su za
podlogu atinskokorintski antagonizam. Razmimoilaženje političke linije Korinta i Sparte u
odnosu na Atinu osjeca se tokom celog rata i uvek su upravo koriritski predstavnici bili ti koji
su postavljali zahtev za preduzimanje najodlučnijih mera protiv Atine.
435-431. godine Atinska arhe predstavljala je najveću političku ligu koja je
obuhvatala istočnu polovinu Mediterana. Osim same metropole u sastav arhee ulazili su bez
izuzetka svi grčki polisi zapadne obale Male Azije od obala Crnog mora do Rodosa, skoro
sva ostrva Egejskog bazena (osim Melosa, Tere i Krita), većina polisa sa obala Propontide,
Trakije, Halkidika i mnogi pricrnomorski polisi. Na severu i na zapadu saveznici Atine bili su
Tesalija, Korkira, Epidamnos i Zakint. U centralnoj Grčkoj Atinjani su uživali podršku
Platejaca, Mesenjana u Naupaktu i većine Akarnanaca. U većoj ili manjoj meri sa Atinom se
solidarisalo stanovništvo mnogih jonskih gradova Velike Grčke i Sicilije. Nije slučajno što
Aristofan naziva atinski demos „gospodarem tolikih gradova, vlastelinom teritorije od Sarda
do Ponta" („Ose", 700) i nastavlja: „Gradova, ostrva koji nam donose danak biće oko hiljadu,
biće I više". Satirični stihovi:
„Kad bi bilo naređeno da svako uzme na hranu dvadesetoricu Atinjana, Dvadeset hiljada građaiia
moglo bi da živi u izobilju i uz pečenu zečetinu, Da se ne diže od stolova i da se medenim
kolačima hrani ne skidajuci venac"
omogućuju nam da stvorimo preteranu, ipak jasnu sliku ο veličini atinske države. U
sačuvanim spiskovima atinskih saveznika, koji se odnose na uplate forosa upisano je preko
300 polisa iz Atinske arhee. Foros je u proseku iznosio po 600 talenata godišnje. Početkom
rata u Akropolju je čuvan kovani novac u vrednosti od 6000 talenata i 3500 talenata u raznim
skupocenim predmetima (Tukidid Π, 13).
Oružane snage Atine sastojale su se od ratne flote u kojoj se broj trijera2 peo na 300 i
kopnene vojske koja je imala oko 27.000 hoplita. Ako je atinska kopnena vojska brojera a
posebno borbenim kvalitetom znatno zaostajala iza spartanskom, na moru Atinjani nisu imali
premca. U govoru održanom pred početak rata koji Tukidid pripisuje Periklu, govornik je
istakao prednosti Atinjana u oblasti finansija i, naročito, u pomorstvu. Govoreći ο slabim
stranama Peloponežana, on je rekao ,,da je najvažnije što će biti onemogućeni oskudicom u
novcu. I što ga budu sporije nabavljali moraće da odugovlače; ali kada dođe vreme ratu onda
nema čekanja" (I, 142, 1). Međutim, Atina koja je raspolagala ogromnim rezervama novca i
gospodarila morem bila je sasvim nepovrediva za arniije svojih neprijatelja, Ο gordosti koju je
ispoljavala Atina svesna svoje moći najbolje sveđoči hiperbolična Periklova izjava koju je dao
2
Trijere su ratni brodovi sa tri reda vesala. U klasično doba trijera je bila dugačka 40-50 metara, široka 3-6 metara, a
imala je nosivost od oko 250 tona. Posadu trijere činili su veslači (170) i mornari (20).Maksimalna brzina koja se nije
mogla trajno održavati iznosila je oko 10 milja na čas. Glavno oružje trijere bio je izduženi kljun krme koji je bio
obložen gvožđem i isturen nad samom površinom vode
.
4
sugrađanima: ,,Pa ako bih mogao smatrati da sam vas ubedio, ja bih vam savetovao da
odete i da svoju zemlju sami opustošite i na taj način pokažete Peloponežanima da zbog
takvih stvari nećete pokleknuti" (I, 143, 5).
Dugi bedemi koji su vezivali Atinu s Pirejem predstavljali su za to doba apsolutnu I
neosvojivu prepreku čak i za spartansku armiju koja se dugo nalazila u Atici. Prema
Marksovoj opasci, Atinjani su ,,kao proizvođači robe osećali nadmoć nad Spartancima, jer su
ovi za rat raspolagali samo ljudstvom, a ne i novcem".
Tukidid u ime Korinćana najljucih neprijatelja Atine daje jasnu karakteristiku Atinjana.
Na kongresu Peloponeskog saveza predstavnik Korinta kaže: ,,Vi, izgleda, uopšte niste
računali s tim šta predstavljaju Atinjani s kojima vam predstoji borba... Atinjani vole sve
novotarije, odlikuju se brzinom u prosudivanju i ostvarenju jednom donetih odluka... oni se
usuđuju i na ono što prevazilazi njihove snage, sposobni su na rizik bez oklevanja i ne gube
nadu čakni u najkritičnijim okolnostima... Pobeđujući neprijatelje, Atinjani ih progone što je
moguće dalje, a doživljavajući poraz povlače sešto manje... Ako se Atinjani prevare u nekom
poduhvatu, onda u zamenu za to pothranjuju nove nade i tako nadoknađuju ono što im
nedostaje. Posedovanje i nada u ono čega se prihvate slivaju se u jedinstvenu celinu samo
kod Atinjana, zahvaljujući brzini kojom oni prilaze ostvarenju svojih namera". (I, 70, 1—7)325
Neprijatelj Atine bio je Peloponeski savez u koji su ulazili skoro svi polisi Peloponesa,
izuzev Argosa i delimično Ahaje. Od naročite važnosti bilo je to što je Megara koja se
nalazila na samoj Istamskoj prevlaci u to vreme bila orijentisana prema Sparti.
To je Spartancima pružalo mogućnost da bez prepreka upadaju u Atiku kao i da
održavaju vezu sa svojim mnogobrojnim saveznicima u centralnoj Grčkoj. Među te saveznike
spadao je Beotski savez, Istočna Lokrida, Fokida, Ambrakija, Leukada I Anaktorij.
Lakedemonjani su osim toga mogli da računaju na podršku dorskih kolonija na Siciliji,
posebno Sirakuze.
Glavnu snagu Peloponeskog saveza predstavljala je kopnena vojska. Prema rečima
Plutarha („Perikle", 33), pad komandom Arhidama za vreme prvog upada u Atiku nalazilo se
60.000 peloponeskih i beotskih hopli
Peloponeska ratna flota uglavnom se sastojala od korintskih i megarskih brodova. Sa
pomoćnim eskadrama Sikiona, Pelene, Eleje, Ambrakije i Leukade celokupno brojno stanje
peloponeske flote izražavalo se dosta velikim brojem od 300 plovnih jedinica što je bilo skoro
jednako veličini atinske flote. Međutim, borbena sposobnost peloponeskih brodova bila je
vrlo slaba. U pomorskim bitkarna tog'doba pitanje pobede rešavala je umesnost posade i
sposobnost manevrisanja krmom. U tom pogledu niko nije bio ravan atinskim trijerama. Osim
toga, atinska flota koja se sastojala od 300 trijera bila je u početku pojačana sa još 120 trijera
Korkirana.
Zato su „Tako su Lakedemonci izdali zapovest onima iz Italije i Sicilije, koji su stali na
njihovu stranu, da, srazmerno veličini svojih gradova, načine nove brodove" (Π, 7, 2). Što se
tiče finansijskih sredstava spartanskih saveznika, ona zaista nisu mogla da se porede sa
novčanim sredstvima arhee, ali su i oni raspolagali dosta velikim rezervama novca. Za
izdržavanje flote od 300 trijera samo za vreme aktivnih ratnih operacija flote bilo je potrebno
najmanje 3 talenta dnevno.264 Takve su otprilike bile rezerve i vojno-ekonomski potencijal
3
25 O tome koliko je u Heladi bio raširen „atinski" način mišljenja najbolje svedoči to što Tukidid stavlja u
usta spartanskog kralja Arhidama, koji je pred rat opominjao Pelopo- nežane. misao koja nije baš
karakteristična za Lakedemonjane da se rat obično rešava ne silom oružja, nego novčanim sredstvima (οΰχ
οπλών τό πλέον άλλα δαπάνης I, 83, 2).
4
26 Na drugoj savezničkoj skupštini održanoj u Sparti zimi (431. g.) korintski poslanici kažu: „Flotu u kojoj su
jači, napravićemo ili od novca koji svaki od nas poseduje, ili od novca iz Delfa ili Olimpije... Sto se tiče novca
koji na je za to potreban, dobićemo ga nametima" (I, 121, 3-5). Delfi su zaista uvek aktivno nastupali protiv
Atinjana. Delfsko proročište savetuje Epidamnjanima da svoj grad predaju Korinćanima (I, 25, 1), poziva
Lakedemonce da otpočnu rat protiv Atine (I, 118, 3; 123, 1) i obečava im svoju ličnu pomoć (Π, 54, 4). Ο tome
da su Spartanci sakupili sa svih strana Helade veće svote novca namenjene vođenju rata, saznajemo i iz
fragmentarnog natpisa IG V. 1,1. U njemu se, iz- među ostalih, pominju Efešani i Hiošani - stanovnici gradova
5
obe strane. Međutim, unutar atinske pomorske države stanje je bilo dosta zategnuto. Bez
obzira na spoljašnju sređenost prilika, mnogobrojne unutrašnje protivrečnosti potkopavale su
čvrstinu atinske pozadine. Pre svega tu je bio klasni antagonizam izraeđu robova i
robovlasnika. Državno uređenje Atine bilo je demokratičnije od svih uređenja širom čitave
Grčke; tu su svi građani neposredno učestvovali na izborima. Međutim, ne smemo zaboraviti
da je ta demokratija bila robovlasnička demokratija. Pitanje broja robova u Atici nije još ni do
sad rasvetljeno u nauci, bar ne konačno. Ali čak i u slučaju da prihvatimo minimalni broj 70
hiljada ljudi, dolazimo do zaključka da je broj robova znatno premašivao broj njihovih
gospodara. Tako je bilo i za vreme Peloponeskog rata. Pa ipak bekstvo više od 20 hiljada
atinskih robova, većinom zanatlija, Spartancima u Dekeleju (VII, 27, 5) predstavljalo je težak
udarac za ekonomsku moc Atine, iako ovde robovi nisu predstavljali stalnu pretnju
interesima države kao što su to bile hronične pobune i ustanci helota u Sparti.
Od vrlo velike važnosti bilo je i pitanje uzajamnih odnosa između Atine I njenih
saveznika. Treba imati na umu da je sam broj stanovnika u savezničkim gradovima bio deset
puta veći od broja stanovnika Atike. Od toga koliko su saveznici bili pokorni Atini zavisila je i
sama mogućnost Atine da vodi ratne operacije. Saveznici su, međutim, bili ogorčeni pre
svega zato što su morali da plaćaju Atini godišnji danak veci od onog koji su plaćali pod
vlašću persijskog cara.275 Osim toga Atinjani su na sve moguće načine i ekonomski i
politički vršili pritisak na svoje saveznike. Perikle ne govori uzalud ο „mrskoj vladavini"
Atinjana nad svojim saveznicima i direktno im se obraća rečima: „Jer vlast koju vi sad držite
jeste tiranska vlast." (Π, 63, 1- 2). Ista misao, samo još oštrija, formulisana je u govoru
Kleona: ,,Vi (Atinjani) ne vidite da je vaša vlast tiraiiija nad onima koji pletu protiv vas zavere,
a vaši su podanici i protiv svoje volje." (ΙΠ, 37, 2). Tukidid izražava istu misao kao svoje lično
mišljenje: „Tako je, dakle, većina Helena bila ogorčena na Atinjane, jedni želeći da se
oslobode njihove vlasti, a drugi bojeći se da pod nju ne potpadnu." (II, 8, 4). Čak i za vreme
pregovora sa Spartancima sami Atinjani izjavljuju da su ,,već od mnogih bili omraženi"
(1,75,4). Istina, ovakva karakteristika može da bude i preterana, jer su simpatije Tukidida
prema oligarhiji van svake sumrije. Među demokratskim elementima Atinjani su, nesumnjivo,
uživali izvesnu podršku.
I, najzad, treću grupu protivrečnosti u atinskom društvu činile su protivrečnosti između
zemljoposjedničke oligarhije, potomaka eupatrida s jedne strane, i trgovačko-zanatlijskih
demokratskih grupacija s druge strane grupacija koja je pružala podršku Periklu oslanjala se
na veliku većinu atinskih građana; u nju su spadali trgovci i zanatlije koji su radili za izvoz,
imućniji građani koji su sudelovali u velikim građevinskim radovima u Atini i, konačno, mnoge
hiljade građana koji su na ovaj ili onaj način primali od države platu na račun prihoda od
arhee. U političkoj borbi veliku je ulogu igralo seljaštvo Atike koje je svojom kolebljivošću
davalo prevagu ovoj ili onoj strani. Tokom skoro punih petnaest godina Periklove vlasti,
opozicija oligarhijebiIa je potisnuta, ali ne i likvidirana, i čim je došlo do spoljnopolitičkih
komplikacija buknula je povećanom snagom. Od velikog je značaja bila, naročito u poslednje
vreme Periklove uprave, i opozicija radikalno-demokratskih krugova na čelu sa Kleonom. Ta
grupa zastupala je one slojeve atinskog građanstva koji su bili zainteresovani za maksimalnu
ekonomsku i političku ekspanziju. Pa ipak u periodu koji je neposredno prethodio objavi rata,
Periklovi protivnici nisu se usuđivali na direktno istupanje protiv njega i smatrali su
prikladnijim da njegov autoritet podrivaju indirektnijim putem, napadajući Ijude koji su mu bili
bliski I kompromitujući ih. Kao mete napada bili su izabrani Fidija, Aspasija I Anaksagora.
koji su spadali u atinsku arhe. Ti darodavci izgleda da su bili pripadnici lokalne aristokratije, u svakom slučaju,
bogati ljudi; tako su sami Hiošani darovali 8000 medimni. Spartanci su takođe dobijali priloge s ostrva Melosa,
iz Ahaje, možda iz Lokride i drugih mesta.
5
27 Mit ο Aristidovoj „pravednosti" dobrim delom se zasnovao na tome što je on savezničke uplate u blagajnu na
Delosu odredio u istom odnosu u kojem su helenski polisi plaćali danakPersijancima. Pa ipak je tokom nekoliko
decenija celokupan iznos forosa porastao sa 460 na 600 talenata.
6
Fidiju su okrivili za krađu velikih vrednosti pri izradi statue boginje Atine. Bez obzira što
krivica nije dokazana strpali su ga u zatvor, gde je, prema Plutarhovim rečima, i umro. Fidija
je bio lični Periklov prijatelj, a uz to je upravo Periklu bila poverena kontrola nad sredstvima
koja su Fidiji stajala na raspolaganju (Diodor, XH, 38). Tako je Fidijinom osudom bio snažno
pogođen ličiii autoritet Perikla. Proces protiv Periklove žene Aspasije koja je bila okrivljena za
bogohuljenje i pored toga što je bila opravdana na „ponizne Periklove molbe" (Piutarh,
Perike, 32), jako je pokolebao politički ugled vođe atinske države. Najzad, treći Periklov drug,
filozof Anaksagora takođe je bio okrivljen za bogohuljenje. U ovom slučaju izgleda da stvar
nije došla do suda. Međutim, tri uzastopna napada na Perikla, koji su dolazili jedan za
drugim, neposredno svedoče ο tome da se opozicija u Atini aktivirala još pre objave rata.
Pa ipak, bez obzira na unutrašnju borbu, atinska demokratija bila je uverena u svoju
snagu. Ton Periklovih govora kod Tukidida, odnos ovog istoričara prema rukovodiocu
atinske politike (II, 65, 13), opšta ocean Periklove delatnosti od strane svih grčkih istoričara
sve to svedoči ο tome da je osnovna masa demosa bila čvrsto zbijena oko svog vođe. Ali to
najbolje pokazuje ocena atinske demokratije koju joj daje njen zakleti neprijatelj autor
pseudo-ksenofontovskog „Atinskog ustava". Naglašavajući skoro u svakom poglavlju
neprijateljstvo i prezir prema državnom uređenju svoga polis, autor vrlo često priznje da je
atinska „konstitucija" pružila sve mogućnosti za ostvarenje vlasti robovlasničkog demosa. On
piše (I, 4): „Ako nekog čudi to što Atinjani u svakom pogledu pretpostavljaju prosti I siromašni
svet i uopšte demokrate blagorodnim, plemenitim građanima, onda oni time, kako se sad
ispostavlja, i čuvaju demokratiju. Upravo, kad sirotinja, ljudi iz naroda, uopšte niži ljudi,
postignu blagostanje i kad se stvori mnogo takvih ljudi, onda oni učvršćuju demokratiju".
Pored toga treba da imamo na umu da je „Atinski ustav" pisan već posle smrti Perikla, pod
još sasvim svežim utiskom pustošenja Atike od strane Peloponežana, pod utiskom kuge i
niza drugih nedaća koje su se sručile na Atinu. Autor sam završava svoj spis-paskvilu
odavanjem priznanja moći koju je imao demos: ,,Da bi se izvršio pokušaj obaranja atinske
demokratije, malo je šaka ljudi" (ΠΙ, 12).
Spartanska pozadina s obzirom na saveznike Sparte bila je mnogo sigurnija od
atinske. Saveznici Sparte bili su zinteresovani za uništenje Atine više nego sama Sparta.
Korintska i tebanska oligarhija stalno su podsticale Lakedemonjane na odlučujuće akcije.
Prvi su preuzeli na sebe tešku obavezu da finansiraju Peloponeski savez, a drugi su
napadom na Plateju neposredno otpočeli vojne operacije. Veoma važnu okolnost
predstavljalo je to što polisi koji su ulazili u sastav Peloponeskog saveza nisu plaćali foros.
„Lakedemonjani su se koristili hegemonijom, ne uzimajući danak od svojih saveznike" (I, 19,
1). Parola autonomija* pod kojom su Spartanci vodili rat bila je nesumnjivo vrio popularna
među Helenima.
* Αυτοnomija u staro doba označava ne samo samoupravu u današnjem smislu te reči, već I potpunu nezavisnost
nekog polisa. Upor. Α. B. Ranovič, „Aleksandar Makedonski i grčki gradovi Male Azije", VDI, 1947, No 4, 59 idd.
Zato se ona susreće u svim govorima vođa Peloponeskog saveza. S druge strane, ta parola
ne bi mogla da ima političko dejstvo kad autonomija ne bi u ovoj ili onoj meri bila ostvarivana
u uzajamnim odnosima između Sparte I njenih saveznika. Ο većoj stabilnosti Peloponeskog
saveza najbolje svedoči činjenica da za skoro 30 godina, koliko je trajao Peloponeski rat, nije
bilo ni jednog slučaja da se bilo koji član njenog saveza odvoji od Sparte.
Međutim, u Sparti je druga grupa protivrečnosti bila zaoštrena još jače nego u Atini;
to je antagonizam između robova i robovlasnika. Presudni problem unutrašnje politike Sparte
predstavljalo je pitanje kako da se heloti drže u pokornosti. Tukidid naglašava da je „većina
mera koje su Lakedemonjani poduzimali uvek bila usmerena na njihovu odbranu od helota"
(IV, 80, 3). Sparti je posebno opasno izgledala pobuna helota za vreme operacije kod Pila.
Međutim, celim nizom raznih mera među kojima je na prvom mestu bio veoma žestok teror
ubistvo 2000 najzaslužnijih helota (IV, 80, 4), upućivanje preko granice 700 helotskih hoplita
s Brasidom (IV, 80, 5), 600 helota i neodamoda326) u Sicijilu (VII, 19), a ponekad I
6
32 Neodamodi su oslobođenici iz redova helota. Oni su uživali ličnu slobodu, ali nisu imali političkih prava.
7
oslobađenjem helota (V, 34, 1), Spartanci su ipak uspeli da postignu svoj glavni cilj i da
onemoguće opšti ustanak helota za vreme rata.
Neposredni povodi za rat
Prvi splet protivrečnosti koji je neposredno izazvao rat nikao je na Jadranskom moru u vezi
sa Korkirom. Korkira (današnji Krf) najsevernije i najveće ostrvo u grupi Jonskih ostrva, sa
površinom od 950 km2, predstavljala je najvažniju tačku na pomorskom putu za Veliku
Grčku. Tu je u svoje doba osnovao koloniju Korint i stanovništvo ostrva bilo je povezano
rodbinskim vezama sa članovima Peloponeskog saveza. Ne vodeći neposredno nikakvu
značajniju trgovinu, Korkira je ipak raspolagala velikim rezervama. Prema Tukididu, Korkirani
su bili „gospodari celog ondašnjeg mora" i, što je naročito važno, kao vlasnici 120 trijera bili
su na trecem, a možda čak i na drugom mestu po veličini flote u celoj Heladi. „Jer u ono
vreme oni su po bogatstvu bili ravni najbogatijima među Helenima, a u pripremama za rat još
i jači. Α što se tiče flote, bilo je i malo hvalisanja" (I, 25, 4).
436. g. u korkirskoj koloniji Epidamnosu (danas Drač) demokrati su proterali oligarhe
koji su, udruživši se sa susednim plemenima, počeli da terorišu lokalno stanovništvo. Žalba
upućena Korkiri ostala je bez rezultata, jer vladajuca aristokratija Korkire nije želela da istupi
protiv oligarhije Epidamnosa. Tada su Epidamnjani uputili svoju delegaciju u Korint koji je
poslao u pomoć veći broj kolonista, a zatim 75-80 brodova i 2000 hoplita. To je predstavljalo
casus belli između Korkire i Korinta.U bici kod Leukimne na Korkiri (u leto 435. g.) Korkirani
su odneli pobedu.
Tokom čitave iduće godine Korinćani su opremali ogromnu flotu od 150 trijera; od
toga su 600 trijera dali njihovi savezriici: Ambrakioti, Megarani, Elejci i drugi. Tada su se
Korkirani, videci da sami ne mogu da se odupru opasnosti, obratili atinskoj eklesiji s molbom
da ih primi u sastav arhee.
Angažovanje na strani Korkire značilo je neusmnjiv i skori početak rata sa
Peloponeskim savezom. S druge strane, odbijanje pomocTKorkiri značilo je gubitak velike
flote koja bi mogla da se koristi protiv Atine. Osim toga u ovom slučaju otpadala je i nada za
dobijanje zeralje na Siciliji. Eklesija se u početku kolebala, ali je konačno odlučeno da se
Korkiri ponudi zaključenje odbrambenog saveza. Možemo pretpostaviti da Je u diskusiji koja
se vodila u eklesiji pobedila strana koja je zastupala interese trgovačko-zanatlijskih krugova
vezanih za trgovinu sa zapadom.
Za slučaj napada na Korkirane u početku im je poslato u pomoć 10, a zatim još 20
trijera. U bici kod Sibotskih ostrva koja se odigrala između korintske i korkirske flote (u
septembru 433. g.) korkirška flota je pretrpela poraz, ali atinske eskadre koje su se na
poprištu nalazile u ulozi posrmatrača, spasle su Korkirane od potpunog uništenja. Tukidid
kaže da je to bila „najveca bitka Helena protiv Helena među svim dotadašnjim bitkama."
Korintska flota brojala je 150 trijera, korkirska 110 svojih i 10 atinskih trijera. Druga atinska
eskadra stigla je posle bitke. Korinćani su zarobili 1050 Korkirana. Od njih 800 su prodali kao
robove, a 250 građana, uglavnom aristokrata, uskoro su pustili kucama. Vraćanje te grupe
aristokrata kasnije je dovelo do dugotrajnog i upornog građanskog rata na ostrvu.
U periodu diplomatskih priprema za rat Korinćani su bili najžešći protivnici Atine.
Sparta se možđa rie bi ni odlučila da otpočne rat da nije bilo nastojanja, pretnji, pa čak I
ultimatuma korintskih izaslanika. Međutim, veliki govor korintskih izaslanika u Atini za vreme
korkirskog incidenta (I, 37-43) očigledno ostavlja Atini otvorena vrata za pregovore i
očuvanje položaja koji je bio zagarantovan tridesetogodišnjim mirom. Stvar je u tome što su
se trgovinski interesi Korinta sve do sredine 30-tih godina samo ponekad sukobljavali s
atinskim trgovinskim interesima. Glavni pravac atinske ekspanzije bio je istok (Mala Azija) i
8
severoistok (Propontida i Pont). Istina, počevši od sredine V veka Atina preduzima određene
korake sa ciljem da se učvrsti na severnoj obali Korintskog zaliva pa čak i u Italiji, ali prema
uslovima tridesetogodišnjeg mira sa Spartom morala je da se odrekne svih svojih
privremenih uspeha u toj oblasti.
Za razliku od Atine glavna sfera uticaja Korinta pružala se na Zapad (Sicilija, južna
Italija) i na severozapad (obale Jadrana). Osim toga, u slučaju rata protiv Atine sva korintska
trgovina padala je pod kontrolu neprijatelja. Izlaz na zapad kroz Korintski zaliv kontrolisao je
Naupakt gde su se naselili najžešći neprijatelji Peloponežana Mesenjani, potomci
spartanskih helota. Put kroz Saronski zaliv bio je mnogo duži i opasniji, jer je prolazio
nedaleko od Pireja, Prema tome, u slučaju poraza Korint je mogao da izgubi sve, a u slučaju
pobede da dobije vrlo malo. Tako je bilo do 435. g. i delimično u vreme samoskog ustanka.
Međutim, kad su Atina i Korkira stupile u savez, Korint se odmah našao odsečen od Sicilije,
a istovremeno i od severnog dela Balkanskog poluostrva. Položaj Korinta na zapadu postao
je još gori kad je Atina 432. g. obnovila ugovor ο savezu sa Leontinom i Reijem (IG, I2, 51 i
52). Sad Korint nije imao drugog izlaza osim rata. „Pravi uzrok rata iznieđu Korinćana i
Atinjana zaključuje Tukidid (I, 55, 2) bio je taj, što su Atinjani, dok je još važio ugovor,
učestvovali u pomorskoj bici na strani Koritirana."
Međutim, Spartanci još nisu bili voljni da otpočnu rat. Korkirani su u Sparti imali velik
uticaj i kad su u početku konflikta s Korintom ponudili da se stvar reši arbitražom
Peloponežana, Spart je prihvatila predlog. Očigledno je da Sparta nije želela rat protiv
Korkire. Zato su Korinćani bili prisiljeni da sačekaju slučaj kojim bi čitav Peloponeski savez
bio uvučen u rat s Atinom. U tome im je pomogao i potidejski incident koji je poslužio kao
dragi povod za rat.
Potideja je bila kolonija Korinta na Halkidiku; nalazila se na vanredno pogodnom
mestu prevlake koje je spajalapoluostrvo Palenu s kopnom. Inače to je bio manji polis, usko
vezan za svoju metropolu Korint koji je u Palenu svake godine upućivao više činovnike polisa
epidemijurge.
Situacija na obalama Halkidika bila je u to doba neobično komplikovana. Helenski
gradovi tih obala ulazili su u sastav Atinske arhee i plaćali su dvostruke iznose. Foros
Potideje povećan je 435. g. od 6 talenata na'15. To je strahovito revoltiralo stanovništvo. Sa
kontinentalne strane halkidikija polisi naTazili su se pod jakim pritiskom kako Makedonije,
pod energičnim I neobuzdanim kraljem Perdikom, tako i tračkih plemenskih saveza, posebno
plemena Odiisa. Položaj helenskih gradova bio je takođe zamršen nepoverenjem koje su
prema njima gajili Atinjani pod čijom su stalnom kontrolom nalazili. Osim toga Atinjani su, u
želji da ovladaju nalazištima zlata u Trakiji i građevinskim materijalom iz makedonskih šuma
za izgradnju brodova, nastojali svim silama da učvrste svoje pozicije u toj oblasti gde su,
posle dugotrajnih neuspelih pokušaja, 437. g. osnovali koloniju Amfipolj.
Sve to primora Potideju da potraži izlaz u učvršćenju svojih veza s Korintom i
Peloponeskim savezom. Zbog takvog stanja stvari Atinjani zatraže od Potideje ,,da razori
svoje bedeme sa strane Palene (sa morske Strane), da preda taoce i da zbaci epidemijurge"
(I, 56, 2). Kako bi naglasili ozbiljnost svojih zahteva, Atinjani u tu oblast upute 1000 hoplita i
30 brodova, a kasnije još 40 brodova sa 2000 hoplita. Korint je sa svoje strane obećao
Potidejcima maksimalnu pomoć Peloponeskog saveza uputivši odred peloponeskih
dobrovoljaca jačine 1600 hoplita i 400 lako naoružanih vojnika. U proleća 432. Potideja se
zvanično odvojila od Atine i zaključila odbrambeni savez sa Halkiđanima i Beoćanima.
Atinska vojska stvori obruč oko Potideje i prisili Peloponežane da se zatvore u grad. Opsada
Potideje bila je drugi „povod spora između Atinjana i Peloponežana koji je doveo do rata" (I,
56, 1).337
7
33 Tukidid pravi oštro razgraničenje između korkirskog i potidejskog konflikta. Govoreći ο prvom, on uvek
suprotstavlja Atinjane i Korinćane (sr. I, 55, 2); u drugom slučaju protiv Atinjana više ne stoje sami Korinćani, već
svi Peloponežani (I, 56, 1). Konflikt između Atinjana i Peloponeskog saveza pokazao se u celini tek za vreme
opsade Potideje (leto 423. g.).
9
Najzad treci povod koji je konačno predodredio odluku Peloponežana da objave rat
bila je tzv. megarska psefizma. Megara, najbliži sused Atike s jugozapada, nalazila se na
samom Istmu. Njene luke, Paga i Niseja,Troje su se nalazile na Korintskom odnosno
Saronskom zalivu, predstavljale su vanredna skloništa za ukotvljavanje flote. Osim toga,
Megara je održavala uske veze s nizom kolonija koje je sama osnovala na Siciliji (Trotil,
Taps, Megara Hiblejska, delimično Selinunt), kao i sa Vizantom i Kalhedonom na Bosforu
(IV, 75, 2).
U borbi između Atine i Sparte pozicija Megare nije bila čvrsta I sigurna.Međutim,
njena teritorija bila je izuzetno značajna po obe strane. Držeći Megaridu, posebno Geranijski
prolaz, Atina bi zatvorila spartanskim falangama izlaz sa Peloponeza i odsekla bi ih od
njihovih saveznika u srednjoj Grčkoj. Za Spartu je Megara značila obezbeđenje kontakta sa
savezničkom Beotijom. Borba za Megaru predstavljala je jedan od uzroka prvog rata između
Ktine i Sparte (I, 103, 4); uz to megarski demokrati u čijim se rukama nalazila vlast u pilosu
stalno su se kolebali između atinske demokratije i peloponeske oligarhije.
Odnosi između Megare i Atirie narocito su se zaoštrili zbog izlaska Megare iz Atinske
ariiee, što je usledilo 446. g., kao i zbog njene podrške Korintuu borbi protiv Korkire (1,46, 1;
48, 4). U zimu 432. g. atinska eklesija donela je specijalnu odluku ο Megari (megarsku
psefizmu), preraa kojoj su za Megarane, „uprkos postojećem ugovoru... bile zatvorene luke
koje su se nalazile u atinskom posedu, kao i atičko tržište" (I, 67, 4). Kao motiv za takvu
odluku navodilo se da su Megarani „uzorali svetu zemlju... i pružili utočište odbeglim atinskim
robovima" (I, 139, 2). Izgleda da je poslednja okolnost odigrala veoma važnu ulogu, pošto su
je Atinjani gotovo zvanično istakli za vreme pregovora sa Spartom. Prema tome, Tukidid ne
govori ο masovnom bežanju robova samo u vreme ratnih operacija već i u prethodnom
periodu. Takva odluka eklesije predstavljala je pravu katastrofu za malu Megaru.
Diplomatske pripreme za rat
Pregovori između Peloponeskog saveza i Atine do kojih je došlo tokom 432. g.

interesantni su sa gledišta diplomatskih priprema za rat. Pri tom treba ukazati da su
spartanski diplomati, bez obzira na svoju uobičajenu neumešnost, ovog puta bili vrlo vešti i
pod parolom slobode za sve Grke obezbedili za sebe maksimum saveznika za predstojeći
rat kako među slobodnim helenskim polisima tako i među atinskim saveznicima.
Pitanje rata faktički je bilo rešeno na skupštini održanoj u Sparti tokom jula i avgusta
432. g. kad su tužbe saveznika na samovolju Atinjana (među njima su bile najoštrije izjave
korintskih delegata) naterale spartansku apelu da proglasi Atinu krivom za narušavanje
tridesetogodišnjeg ugovora. Ubrzo posle toga Lakedemonjani su sazvali sastanak delegata
Peloponeskog saveza radi donošenja zvanične odluke. Pošto je većina država glasala za
rat, on je postao neizbežan. Na skupštini su bili utvrđeni kontingenti pojedinih saveznika; tom
prilikom doneta je odluka ,,da ne može biti odlaganja" (I, 125, 2). Međutim, Sparti je trebalo
još vremena za vojne i diplomatske pripreme, što je potrajalo još oko godinu dana. Tukidid
dosta iscrpno govori ο vojnim pripremama Lakedemonjana. Shvatajući da ne mogu da
pobede Atinu bez prevlasti u pomorskim snagama, Lakedemonjani su, „Tako su
Lakedemonci izdali zapovest onima iz Italije i Sicilije, koji su stali na njihovu stranu, da,
srazmerno veličini svojih gradova, načine nove brodove." (Π, 7, 2).
Što se tiče diplomatskih priprema za rat, prvi zahtev Peloponežana bio je da se
proteraju krivci za bogohuljenje na boginju", što je praktično označavalo zahtev za
proterivanje Perikla koji je po svojoj'majci vodio poreklo od roda Alkmeonida, krivaca za
ubistvo Kilona. Jasno je da je takav zahtev bio demonstrativan. „Boreći se tobože pre svega
za bogove... Lakedemonjani nisu toliko računali na proterivanje Perikla koliko na to-da će
10
njihov zahtev izazvati razdraženost građana protiv njega" (I, 127, 2). Kao odgovor na ovo
Atinjani su postavili svoj protivzahtev ο tome da se iz Sparte proteraju ljudi uprljani ubistvima
helota na Tenaru_(464. g.) i ubistvom kralja Pausanije u hramu Atine Halkioikos.
Druga etapa diplomatske borbe započela je zahtevom Spartanaca da se prekine
opsada Potideje i da se da sloboda Egini. Glavni zahtev Spartanaca u toj etapi odnosio se
na ukidanje megarske psefizme, pri čemu su njihovi izaslanici izjavili da rata neće biti ako
Atinjani prihvate te ustupke. Međutim, ovi zahtevi Sparte bili su odbačeni. Posljednji
izaslanici došli su u Atinu krajem zime 431. g. s ultimatumom: „Lakedemonjani žele mir i biće
mir, ako vi (Atinjani) ostavite Helenima autonomiju" (I, 139, 3). Ova mera spartanske
diplomatije imala je velik politički značaj. Ocenjujući situaciju u Heladi posle tebanskog
napada na Plateju, Tukidid kaže: „Javno mišljenje, međutim, više je naginjalo
Lakedemoncima, posebno zbog toga što su obećali da ce osloboditi Heladu." (Π, 8, 4).
Na osnovu Periklovog predloga atinska eklesija je odgovorila na spartanski
ultimatum oštrim odbijanjem. To je značilo prekid diplomatskih odnosa i u najskorije vreme
moralo je da dovede do otvorenog rata. Ratne operacije otpočeli su Tebanci. Za vreme
prolećnih poljskih radova 431. g. odred od 300 Tebanaca, pod komandom dvojice beotarha,
iznenada je napao na Plateju koja se nalazila na granici Atike. Međutim, Platejci su u zoru
organizovali kontranapad i zarobili 180 Tebanaca među kojima je bilo više predstavnika
najuglednijih beotskih rodova. Zbog jakog i naglog nadolaska reke Asop glavnina tebanskih
trupa nije uspela da priđe Plateji I zarobjenici su pobijeni od strane Platejaca koji su bili jako
ozlojeđeni izdajničkim napadom na njih. U vezi s tim u Atici su zadržani svi Beoćani koji su
se našli u Atici.
To javno narušavanje tridesetogodišnjeg ugovora predstavljalo je početak Peloponeskog
rata.
ARHIDAMOV RAT
Strateški planovi zaraćenih strana
Prvi period Peloponeskog rata nosi ime Arhidamov rat po imenu spartanskog kralja
Arhidama Π koji je u početku rata komandovao trupama Peloponeskog saveza. Arhidamov
rat trajao je od početka aprila 431. g. pre n.e. do zaključenja mira između Atine I Sparte 421.
godine pre n.e.
Strateški plan Sparte Arhidam je formulisao u svora govoru Peloponežanima i
saveznicima. Arhidama je izjavio da vojska kojom on komanduje predstavlja ogromnu armiju
„najveću i najhrabriju vojsku" (Π,11,1). Atinjani nisu bili u stanju da ira suprotstave čak ni
polovinu broja hoplita i za njih bi bilo bezumlje da prihvate bitku na otvorenom polju. Znajući
to, Arhidam je hteo da provokacijom izazove Atinjane i da ih uvuče u bitku, računajući na
njihovu razjarenost ,,kad budu videli kako pustošimo njihovu zemlju i uništavamo njihova
dobra" (II, 11, 6). Arhidam se, osim toga, nadao da će Atinjani ,,kod kojih je stasala
mnogobrojna mladež i koji su za rat bili spremniji nego ikada ranije, možda ipak izaći protiv
njih i da neće gledati kako im se pustoši zemlja" (Π, 20, 2). U Arhidamovom planu vidi se
nastojanje da se Periklova grupa liši podrške mnogobrojnog atičkog seljaštva koje bi u
slučaju peloponeske najezde izgubilo svoj imetak; nezadovoljstvo seljaštva trebalo je jako da
potkopa Periklove pozicije.
Tako se peloponeski glavnokomandujuci nadao da će okončati rat jednim jedinim
udarcem. Jedino u slučaju neuspeha tog plana trebalo je da stupi u dejstvo flota koja je bila
postepeno pripremana; istina, i tada joj je bila dodeljena drugorazredna uloga. Moguće je da
su Spartanci računali i na pomoć atinskih oligarha. Nije slučajno što je Perikle odbio
pregovore sa spartanskim izaslanikom Melesipom koji je bio upućen u Atinu pred Arhidamov
upad u Atiku. Atinjani su ga vratili uz svoju pratnju „kako Melesip ne bi s kime stupio u vezu"
(Π, 12, 2).
11
Atinska strategija izložena je u Periklovom govoru: „Savetovao im je isto što

i ranije: da se pripremaju za rat i da sa polja unesu u grad sve što
12
Grčka u vreme Peloponeskog rata: i. Atina i njeni saveznici 431. g. pre n.e.; 2. Sparta 11 njeni saveznici; 3.
Neutralne oblasti Grčke; 4. Brasidin put 423. g. pre n.e.; 5. Sicilijanski pohod Atinjana 415. g. pre n.e.
13
imaju, da ne ulaze u ratni okršaj, nego da se presele u grad i da ga brane; da treba da

opreme brodove u kojima leži i njihova snaga, i da drže čvrsto vlast u rukama nad
saveznicima." (Π, 13, 2). To je bio odbrambeni deo plana; u njemu je bila uzeta u obzir
ogromna nadmoć Peloponežana u kopnenim snagama i istovremeno se izražavala želja da
im se nametne iscrpljujući rat u kojem bi odlučujuću ulogu morala da odigra flota i finansijska
moć Atine. Dugotrajna blokada obala Peloponeza i prekid trgovinskih veza s Korintom morall
su, prema Periklovom planu, da nateraju neprijatelja da pre ili kasnije zatraži mir. Prema tom
planu348 važna uloga pripadala je atinskim uporištima na Jonskom moru. Kako je već
rečeno, preko njega su prolazili glavni putevi korintske trgovine; iz Sicilije je na Peloponez
odlazilo i žito. Radi uspeha blokade trebalo je da se ona sprovede s obe strane zato
suTitinjani „slali izaslanike sve više u oblast oko Peloponeza, u Korkiru, Kefaloniju,
Akarnaniju i Zekint, jer im je bilo jasno da će, ako se budu uzdali u njihovo prijateljstvo, moći
sa svih strana ratovati oko Peloponeza" (II, 7, 3).
Kao najbolja potvrda pravilnosti i realnosti toga može poslužiti priznanje njegove
celishodnosti koje daje principijelni protivnik Perikla: „Vladari mora mogu da čine to što tek
ponekad uspeva vladarima kopna pustošiti zemlju jačeg; brodovima se upravo može prilaziti
mestima gde neprijatelja ili uopšte nema, ili gde ih je malo... Kad bi oni (Atinjani) vladali
morem živeći na ostrvu, mogli bi da nanose štetu drugima kako hoće, a da sami ne trpe ništa
loše" (Pseudo-Ksenofont, „Atinski ustav", Π, 4 i 14).
Strateški plan Perikla kao i svaki ratni plan nije bio plan čisto vojničke prirode, već je
isto toliko predstavljao i jednu socijalno-političku meru.Njegova najslabija strana sastojala se
u tome što je on žrtvovao interese atinskog seljaštva čija je imovina bila podvrgnuta
nemilosrdnom uništavanju i potpunom razaranju. Sama ta okolnost već je predodredila
porast opozicije Periklovom kursu u opkoljenoj Atini i zadala je ogromne štete borbenoj
sposobnosti Atine na početku rata. Drugi ozbiljan minus atinskog plana bio je u tome što je
floti bionamenjen samo pasivni zadatak blokade Peloponeza bez iskrcavanja desanta I
stvaranja uporišta na neprijateljskoj teritoriji. Tek je radikalna robovlasnička demokratija, koja
je pod rukovodstvom Kleona i Demostena došla na vlast u toku rata, dopunila Periklov plan,
uključivši u njega aktivna dejstva flote; to je i dovelo do Nikijina mira koji je bio povoljan za
Atinu.
8
34 Pitanje ο tome koliko je Periklov plan bio realan izazivalo je i još uvek izaziva velika neslaganja u literaturi.
Mnogi oštro osuđuju Perikla zato što nije uzeo u obzir odnos klasnih snaga u Atini, snagu opozicije i odnos atičkog
seljaštva prema njemu. To nije tačno. Perikle je savršeno dobro znao i imao je na umu sve te okolnosti (upor.
njegov govor koji navodi Tukidid, Π, 59-64). Nikakav drugi plan rata Atina nije mogla da izradi zbog ogromne
nadmoći Peloponežana na kopnu. Vojno-ekonomski potencijal Atine u početku rata bio je veći nego potencijal
Sparte koja je uspela da slomi svog neprijatelja tek posle epidemije kuge, sicilijanske katastrofe i uz pomoć
persijskog zlata. Celokupan tok Arhi- damovog rata, naprotiv, pokazao je dalekovidost Periklove politike. Mi
nemamo nikakvog razloga da ne verujemo u Tukididovu procenu situacije, pošto je Tukidid, pod svežim uti- scima
vojne katastrofe, ipak dao objektivnu karakteristiku Periklovog plana: „Pošto su u Siciliji pretrpeli poraz s najvećim
delom vojske I sa flotom, a u gradu već bili na ivici građanskog rata, ipak su skoro deset godina odolevali starim
neprijateljima, a sa njima i onima iz Sicilije, kao i saveznicima koji su se u najvecem broju protiv njih odmetnuli, a
zatim, pružali su otpor i Kiru, sinu persijskog kralja, koji se pridružio Peloponežanima i davao novac za njihovu
mornaricu. I nisu se predali sve dok sami, zbog ličnih svađa, nisu udarili jedni na druge i propali. Tako je Perikle u
ono vreme s puno razloga predviđao da će Atina lako moci da dobije rat ako ga bude vodila samo sa
Peloponežanima" (II, 65, 12- 13).
14
Početak ratnih operacija
Tokom prve dve godine rata ratne operacije su se odvijale prema strateškim planovima
zaraćenih strana. Sredinom juna 431. g. peloponeska vojska je upala u Atiku. Međutim,
zahvaljujući sporosti Arhidama, Atinjani su stigli da posakrivaju ljude i svu pokretnu imovinu
iza Dugih bedema i po ostrvima. „Atinjani su... počeli da sa polja preseljavaju u grad žene,
decu I da prenose pokretnu imovinu... uništavali su čak i drvene delove zgrada,sitnu i
tovarnu stoku prebacili su na Eubeju i na draga susedna ostrva" (II, 14, 1). Peloponežani su
se pored Enoje, preko Eleusine i Trijaske ravnice uputili prema najvećoj atinskoj demi
Aharnjana. Arhidamov račun bio je jednostavan: hteo je da natera Atinjane na borbu. Prema
njegovom mišljenju, pretnja pustosenjem Atike morala je da deluje na Atinjane gore od
samog stvamog pustošenja. Posle uništenja svih dobara Atinjani ne bi imali više šta da gube
i zato bi bez sumnje ostali gradskih zidina. Kad Arhidamova politika iščekivanja nije dala
željeni rezultat, on započe pustošenje Atike, naročito oblasti Aharnjana. Ta dema nalazila
samo 9 kilometara daleko od Atine, tako da su Atinjani sa zidina svoje prestonice gledali
kako propadaju njihova dobra. Broj hoplita koje Aharnjani spremili u atinsku armiju iznosio je
oko 3000 pa se lako može zamisliti koliko je bilo njihovo negodovanje zbog Periklove
neaktivnosti.
Da bismo u potpunosti shvatili socijalno-ekonomski značaj štete koju Atika doživela
zbog najezde Arhidama treba da uzmemo u obzir još okolnosti. Prvo: bez obzira na znatan
napredak zanata i trgovine, ipak je u vreme Perikla „većina njih (Atinjana) od početka u
davnini i u buduće vreme do samog rata živela u porodicama na svojim poljima; otuda im bilo
lako da pokrenu s mesta čitavo imanje, naročito zato što su posle persijskih ratova tek
nedavno bili obnovili svoja gazdinstva" (Π, 16, 1). ovog citata mogao bi izgledati kao
preterivanje od strane Tukidida jer je Kserksovog poraza prošlo pola veka. Međutim, ne
treba da zaboravimo karakteristiku antičke poljoprivrede. Stanovnici Atike uglavnom su gajili
baštenske kulture bavili su se vinogradarstvom i gajenjem maslina iziskuje dugogodišnji rad,
pre nego što počne da pristiže rod.
Dovoljno je da se setimo onog jasnog prikaza koji daje ideolog antičkog seljaštva Aristofan u
„Aharnjanima" (175-203). Prorok Amfitej donosi bocama tri vrste ugovora iz Lakedemona.
Saznavši za to, njega progone Aharnjani
„Zdepasti, stari, jaki i tvrdoglavi, Kao kamen čvrsti ljudi, borci maratonski,
I svi na sav glas povikaše: ,,Ah, najpodliji! Ti nosiš mir, a vinogradi su nain
Pogaženi."359
Okusivši od sve tri vrste ugovora: petogodišnjeg, desetogodišnjeg
tridesetogodišnjeg, junak komedije Dikeopol izjavljuje da prvi od zaudara na smolu i vojničku
opremu (aluzija na službu u raomarici i armiji), dragi na izaslanike i savezničko
odugovlačenje, a treći na nektar I ambroziju. Scena se završava Dikeopolovim rečima:
„Njega uzimam ja i pijem i crpim;
Α Aharnjani nek idu k vragu
Slobodan od rata i briga njegovih,
Vraćam se kući da slavim Dionisa."
9
35Upor. takođe:
„Smrću ću im se svetiti za moje zgažene njive.
Smrću za spaljene voćnjake i vinograde"
(„Arhaiijani", 231-232, 512).
i takođe:
,,I neka bude! Posekoše smokve u vrtu mome
Sam sam ih sadio, gajio i odgajio svojom rukom!"
ili:
„Pogažen je moj vinograd i nema više maslina dragih!"
(„Mir", 628-629, 634).
15
Jasnoje daje uništenje voćnjaka moralo daogorči i baci u očajanje atičke seljake koji su
sedili sakrivenl iza nepristupačnih bedema Atine.3610 Međutim, Perikle je jednako odugovlačio sa
sazivanjem narodne skupštine u Atini, dugo je obuzdavao provalu nezadovoljstva hoplita iz
seoskih dema i na taj način stvarno je spasao kopnenu vojsku od neminovne propasti. Pošto su
na teritoriji Atike proveli oko mesec dana Peloponežani su morali da odstupe od Aharnjana i da
se preko Oropa povuku u Beotiju. Zatim se, otpustivši savezničke kontingente, vratiše kućama.
Iduce, 430 g., napad se ponovi, s tom razlikom što je Ariiidam ušao u Atiku početkom
juna i od Ahamjana krenuo na jugoistok u pravcu laurijskih rudnika. Tog letnjeg pohoda
Peloponežani su ostali u Atici najduže oko 40 dana. Ovog puta zemlja je bila opustosena mnogo
teže nego prethodne godine. Ali ni 430. g. atinski hopliti nisu izašli u susret neprijatelju.
Tokom prve dve godine rata akcije Atinjana izvođene su, prema Periklovom planu,
uglavnom na moru. U leto 431. g. mocna eskadra u sastavu 100 atinskih, 50 korkirskih i nekoliko
jonskih trijera opustošila je obale Peloponeza. Nesumnjiv uspeh postigla je atinska eskadra u
jonskim vodama. Tu, u Akarnaniji, ona je zauzela korintsku koloniju Solij, čime su bile prekinute
kopnene veze Korinta sa severozapadom; na stranu Atine prišla su sva četiri polisa Kefalonije.
Strateški vrio važno ostrvo Zakint još ranije je stupilo u alcciju na strani Atine. Prelaz stanovništva
Kefalonije I Zakinta na stranu Atine utoliko je značajniji što su to bile kolonije Korinta I dorske po
sastavu stanovništva. Istina, u ovom slučaju možda je delovao primer Korkire, koja se, bez obzira
na svoje rodbinske veze s Peloponežanima, takođe priključila Atinskom pomorskom savezu.
Važnu atinsku meru u prvoj godini rata predstavljalo je proterivanje Eginjana. Celo ostrvo bilo je
očišćeno od starosedelaca i sva zemlja podeljena među 2700 kleruha.
Iduće godine moćna atinska flota sa 4000 hoplita, pa čak i sa konjicom, krenula je na
more pod komandom samog Perikla. Flota se sastojala od 100 atinskih i 50 hioskih i lezboskih
trijera. Tom prilikom opustošena je peloponeska zemlja oko Epidaura, Trezena, Hermione i mesto
11
Prasija u Lakoniji. I konačno u zimu 429. g. posle velikih napora osvojena je Potideja37 Uopšte
uzevši, Atinjani su na severu tokom prve dve godine rata postigli značajne političke uspehe.
Uspeli su da pridobiju veci brpj tesalskih polisa (II, 22, 3). Osim toga sklopili su savez sa
Sitalkom, kaljem riajvećeg tračkog plemena Odrisa, i osigurali za sebe njegovu vojnu pomoć
protiv Halkidičkog saveza. Ustupivši Terniu makedonskom kralju Perdiki, Atinjanisu i njega
pridobili za svog saveznika.
Prema tome, s vojne tačke gledišta ni jedna od zaraćenih strana nije postigla
odlučujući uspeh tokom prve dve godine rata; uopšte uzevši, rat se odvijao u skladu s
Periklovim predviđanjima.
Pad Perikla Međutim, dve međusobno povezane činjenice znatno su doprinele
pogoršanju položaja Atine i Perikla lično. Prva je bila navala aizbeglica iz cele Atike. Živo
Tukididovo kazivanje prikazuje nevolje kojima je stanovništvo bilo izloženo. „Kad su došli u
glavni grad, samo je mali broj dobio smeštaj i našao utočište kod prijatelja i rođaka, dok je
većina našla sklonište u nenaseljenim delovima grada, u hramovima... Α što se tiče
takozvanog Pelargika, koji se nalazio u podnožju Akropolja i u kome se nije smelo stanovati
zbog proročanstva... Neki su se smeštali i u kulama na gradskim zidinama i gde god je ko
mogao. Jer, kad su se svi ovi sakupili, u gradu nije bilo dovoljno mesta. Međutim, pridošlice
10
36 Upor. Pseudo-Ksenofont „Atinski ustav", II, 14: „Pri takvom stanju od navale neprijatelja najviše stradaju
seljaštvo ι bogati Atinjani, dok demokratski elementi koji dobro znaju da od njihove imovine neprijatelj neće ništa
spaliti i uništiti, žive bez brige, bez straha od njegova dolaska."
11
37 Za opsadu Potideje Atina je utrošila velika sredstva. U doba najveće zategnutosti 4600 hoplita primalo je po
dve drahme dnevno (ΙΠ, 17, 3), što je iznosilo preko 1,5 talenata dnevno. Ništa manje nije stajalo ni održavanje
flote. Opsada je trajala 2,5 godine i ukupno je stajala oko 2000 talenata. To je predstavljalo otprilike 1/3 gotovine
kojom je raspolagala atinska blagajna početkom rata. Sačuvana su dva atinska natpisa koji se odnose na opsadu
Potideje I njeno osvajanje. Natpis IG, I2,945 uklesan je na nadgrobnom spomeniku Atinjanima koji su izginuli 432.
g. za vreme opsade Potideje. Natpis IG I2, 397 postavili su 429. g. atinski kolonisti (έποικοι) upućeni u Potideju radi
njenog naseljavanja.
16
su kasnije za svoj smeštaj razdelile Duge zidove, kao i veći deo Pirejskog zida" (II, 17, 1-3).
Ο teskobi koja je zavladala u Atini govori i Aristofan u „Vitezovima" (791-
792):
,,I to mi se zove Ijubav! Zar ne vidiš kako se on vec osmu zimu zavlači
U podzemlja, bmad i u vlažiie kuće, podrame i gnezda jastrebova".
S druge strane, položaj Atine u drugoj godini rata komplikovao se zbog strahovite
epidemije crne kuge koja je buknula u prenaseljenom gradu. Bolest je najpre iz Persije
preneta u Pirej, a zatim i u Atinu. Teskoba, očajne higijenske prilike, nespremnost atinskih
vlasti da prime i smeste ogroman broj izbeglica iz Atike, sve je to još više pogoršavalo
nesrecu. „Atinjani su bili pritisnuti i drugom nevoljom koja je nastala seobom seljaka u grad,
pa su naročito trpele ove pridošlice. Pošto za njih nije bilo stambenih zgrada, oni su boravili
po kolibama koje su u ovo letnje doba bile zagušljive te se pomor dešavao u strašnom
neredu. Tela umrlih ležala su jedna preko drugih, a polumrtvi ljudi valjali su se ulicama i oko
izvora, vapijući za vodom. Hramovi u koje su se smeštali bili su puni mrtvaca koji su u njima
umrli" (Π, 52, 1-3).
Epidemija je trajala dve godinejposlekratkog prekida nastavila se još godinu dana. O
ogromnom mortalitetu stanovništva svedoči to što je od 27.(XX) hopiita od kuge umrlo 4.400
ljudi. tj. 15%. U odredu hoplita koji se nalazio kod Potideje od 4000 vojnika za 40 dana umrlo
je 1500 ljudi. Veliko smanjenje broja građana Atine u potpunosti je onemogućilo akcije
hoplita I istovremeno zbog opadanja broja veslača znatno su smanjene mogućnosti
aktivnog delovanja flote.
Sve te nesreće sručivši se na Atinu iznenada su prouzrokovale bitne promene u
odnosu snaga unutar eklesije. U velikoj meri raspala se ona stabilna većina demosa na koju
se Perikle oslanjao. Oligarsi koji su se još uvek nadali sporazumu sa Spartom počeli su da
aktiviziraju svoju delatnost; osim toga, atički seljaci koji su izgubili svu svoju imovinu,
smatrajući da je Perikle kriv za njihove nevolje, oštro su ga napali. Zbog svega toga Perilde
je kažnjen velikom novčanoni kaznom i iduce godine nije bio ponovo izabran za stratega. U
avgustu mesecu 430. g. u Spartu su upućerii izaslanici, ali pregovori nisu uspešno privedeni
kraju, jer su uslovi za mir bili preterano teški. Iako se iduće godine raspoloženje demosa
promenilo i Perikle ponovo bio izabran za stratega, unutrašnja politička borba u Atini ipak se
sve više zaoštravala. Pošto je u septembru 429. g. Perikle uraro od kuge, atinski demos je
ostao bez svog priznatog vođe. To je još više zaoštrilo političku borbu u Atini. Istina,
zemljoposednička aristokfatija se još nije usuđivala na aktivno političko istupanje, prikrivajući
svoje lakonofilsko raspoloženje I ograničavajući se na klevetničke pamflete protiv
robovlasničke demokratije (slično pseudo-ksenofontovskom „Atinskom ustavu"). Zato se tim
oštrije ispoljavaju protivrečnosti u samom demosu gde se vodi borba između dve glavne
struje: umerene koja se oslanja na krupne robovlasnike pod vodstvom Nikije i radikalne koja
pod rakovodstvom *. Kleona zastupa interese krugova zainteresovanih za očuvanje i
proširenje arhee.
Opsada Plateje Pi ve dve godine rata pokazale su da Atina teško može da vodi
borbe na kopnu. Glavni cilj prva dva pohoda na Atiku 431. i 430. g., koji se uglavnom
sastojao u uništenju dugogodišnjih poljoprivrednih kultura, uglavnom je već bio postignut.
Međutim, sama Atina i dalje je ostajala van domašaja neprijatelja. Osim toga, Peloponežani
su se ozbiljno pribojavali epidemije koja je harala u Atici. Zbog svega toga su Sparta i njeni
saveznici unekoliko promenili svoje ratrie planove. 429. g. nisu vršili upad u Atiku. Tokom
idućih godina Arhidamovog rata oni su se tamo pojavili samo dva puta: 428. g. pod
komandom Arhidama kad su se ograničili na pustošenje plodne Trijaske ravnice i 427. g. kad
je ekspedicija u Atiku bila izazvana pre svega željom da se pruži podrška Mitileni koja je
digla ustanak. Otada, tokom 15 godina sve do Dekelejskog rata na Atiku nije bila izvršena ni
jedna neposredna neprijateljska najezda. Glavna pažnja Spartanaca bila je usmeravana na
sporedna ratišta gde su očekivali uspeh. Jedno od tih ratišta bila je Plateja. Taj mali polis
,istina opasan visokim bedemima, imao jesamo 400 vojnika sposobnih za borbu. Plateja je
bila posebno važna kao istureni atinski položaj u Beotiji i oduvek je predstavljala opasnost za
17
saobraćaj izmedu Tebe i peloponeske arniije koja je upadala u Atiku. Posle pobede
izvojevane nad Kserksom, Platejci su uživali „zaštitu svih Helena", ali su se uvek orijentisali
na savez s Atinom, plašeći se agresije Tebanaca. I eto, na tako mali polis, 429. g. krenula je
cela amiija Arhidamovih hoplita jačine 60.000 ljudi. Opsada Plateje koju je iscrpno opisao
Tukidid veoma je zanimljiva u vojno-tehničkom pogledu. Zato ćemo se na njoj malo duže
zadržati.
Neprijatelj je čitav grad opasao gusto pobijemm koljem i zemljanim nasipom. U gradu
su Platejci radili neprekidno 70 dana i danju i noću na podizanju novog nasipa s time da on
bude viši od bedema opkoljenog grada. Platejci su istovremeno nadograđivali i unutrašnji zid
koji je išao paralelno s nasipom. Da bi se sprečio požar, drveni delovi bederaa oblagani su
kožom. Osim toga opsednuti su pravili potkope pod neprijateljski nasip i izvlačili zemlju
unutra, u grad, tako da se neprijateljski našip stalno slegao. Kao dopunsku meru
bezbednosti, Platejci su s unutrašnje strane gradskih zidova podigli još jedan zid. Pokušaji
neprijatelja da probije gradske zidove pomoću naročitih sprava za opsadne operacije bili su
sprečeni pomoću ogromnih balvana koji su debelim gvozdenim lancima bili pričvršćeni na
vrhu zidova.Te su balvane spuštali na neprijateljske sprave za probijanje zidova, lomili su
tako isturene delove ofanzivnog oružja, a zatim su ih ponovo dizali pomoću istih lanaca za
koje su bili pričvršćeni. Videći da nemaju uspeha, napadači su odlučili da Platejce uguše
dimom. S obzirom na malu teritoriju grada, ova je mera pružala izglede na uspeh. Ispunivši
ceo prostor između nasipa i bedema granjem vezanim u snopove, Peloponežani su ga
zapalili. ,,I nastade toliki plamen koliki niko nikad do onog vremena nije video, raspiren
ljudskom rukom" (II, 77, 4). Međutim, veliki pljusak spreči uspeh akcije. I tek posle ovog
neuspeha Peloponežani su podigli opsadno utvrđenje3812 oko Plateje I ostavili garnizon za
opsadu; ostalu vojsku pustili su da se raziđe kućama. U opsednutom gradu bilo je 400
Platejaca, 80 Atinjana i 110 žena koje su dobrovoljno ostale u gradu. Svi robovi su na vreme
bili udaljeni iz Plateje, verovatno zbog straha od izdaje. Sve starce, decu i većinu žena
Platejci su još mnogo ranije evakuisali u Atinu. Pored svih upornih nastojanja Peloponežani
još dugo vremena nisu mogli da osvoje grad koji se hrabro branio. U zimu, koristeći se
nevremenom, polovina opsednutog garnizona u sastavu od 220 ljudi pokuša da se izvuče iz
opsednutog grada pomoću unapred spremljenih merdevina. Popevši se na bedeme Platejci
su se po mraku izvukli iz grada, pobili dobar deo garnizona koji je držao opsadu I probivši se
najpre u pravcu Tebe krenuli su zatim ka Atini i tarao srećno stigli.
Tek u leto pete godine rata, posle dve godine opsade, predade se Lakedemonjanima
preostalih 200 Platejaca i 25 Atinjana. Lakedemonjani ih sve do jednog pobiju, a žene
odvedu u ropstvo. Sam grad Spartanci sravne sa zernljom.
Opsada Plateje jasno pokazuje nesavršenstvo opsadne tehnike tog doba I još bolje
ilustruje nepristupačnost Atine za snage peloponeske armije. Ne treba zaboraviti ni to da je
Atina raspolagala Pirejem. Dugotrajna odbrana Plateje još jednom je ubedljivo pokazala da
se strategija Peloponeskog saveza nalazi u ćorsokaku.
12
38 To utvrđenje sastojalo se od dva paralelna zida od cigle u razmaku od 4,5 metra kojim su opasali Plateju.
Zidovi su bili učvršćeni i kulama koje su se nalazile na malim razmacima. Spoljni zid bio je namenjen odbrani od
eventualnog napada Atinjana.
18
Građanski rat na Lezbosu i Korkiri
Kao što vidimo, razvoj ratnih operacija Peloponežana tokom dve i po godine posle
Periklove smrti ponovo je dokazao neosvojivost Atine. Štaviše, Atina je za to vreme čak I
proširila svoju uticajnu sferu na zapadu u Akarnaniji i na jonskim ostrvima. Međutim, Periklov
plan u svom ofanzivnom delu nije ni izdaleka pokazao onaj efekat koji su Atinjani očekivali.
Biokada Peloponeza sprovođena je dosta intenzivno, ali ne u tolikoj meri da prisili neprijatelja
na kapitulaciju. Doduše, među spartanskira saveznicima primec'uje se izvestan zamor.
Tukidid, na primer, govori da su Peloponežani vec „bili izgubili volju da idu u rat" (ΙΠ, 15, 2),
pa ipak bez aktivnih i rizičnih ratnih operacija, kao što je desant na Peloponez, Atinjani nisu
mogli da očekuju pobedu. U to vreme otpočinje i naglo pogoršavanje unutrašnjeg položaja
arhee a s njom, razume se, i položaj same Atine. Četvrte i naročito pete godine rata, uverivši
se u vojnu nepristupačnost Atine oligarsi u polisima pod kontrolom Atine počinju s oružjem u
rukama otvoreno da istupaju na strani Peloponeskog saveza. Ako su u početku rata sukobi
imali uglavnom spoljnopolitički karakter i zasnivali se pre svega na spartansko-atinskom
antagonizmu, sadašnje ratne operacije već dobijaju drukčije obeležje. Glavnu ulogu počinje
da igra unutrašnja politička borba borba između oligarhije i demokratije koja se obično
izražavala u obliku građanskog rata u polisima saveznicima Atine.
Kao mesto za svoj prvi nastup protiv državne vlasti atinske eklesije oligarsi su
izabrali „prekrasnu zemlju vina i pešme" Lezbos. Ovo ostrvo u severoistočnom delu
Egejskog mora, koje iiiia površinu od 2400 km2 I 150.00 stanovnika najveće je i najbogatije u
čitavom Egejskom arhipelagu. Za razliku od vecine članova arhee Lezbos je, kao i Hios,
uživao izvesnu autonomiju i raspolagao vlastitom ratnom flotom. Lezbos nije predstavljao
jednu jedinstvenu državu. Na njemu je bilo nekoliko nezavisnih golisa. U sevemom delu
ostrva nalazila se Metimna koja je imala demokratsko državno uređenje. Na jugoistoku je
ležao najveći polis Lezbosa Mitilena u kojoj je vladaia oligarhija. Ostala naselja ostrva:
Antisa', Arisba, Pira'i Eres politički su se orijentišala na Mitilenu. Stanovništvo Lezbosa bilo je
većim delom u rodbinskim vezama sa Beoćanima (III, 2, 3; Vm, 100, 3) i lezboska
aristokratija održavala je političke veze sa tebanskom oligarhijom.
U početku rata simpatije Mitilene prema Sparti znatno su ojačale I lokalna
aristokratija pristupila je ozbiljmm pripremama za uštanak. Mitilenjani su počeli da zagrađuju
svoje luke branama, utvrđivali su bedeme, opremali brodove, na Pontu su najmili razne
radnike, kupovali zito itd. Najvažnija meru im je bila organizacija prisilnog sinoikizma sa
ostalim stanovnicima Lezbosa. 'Osim toga, oni održavan je kontakt sa Peloponeskim
savezom.
Zbog toga su Atinjani u svojoj luci zadržali 10 mitilenskih trijera i u Mitilenu uputili 40
svojih brodova koji su bili spremljeni za plovidbu oko Peloponeza. Ti brodovi stavljeni su pod
komandu Klejpida. Međutim, Mitilenjani su bili na vreme obavešteni ο tome I preuzeli su
odgovarajuće odbrambene mere. Klejpid se nije usudio da izvrši otvoren napad. Pregovori
do kojih je došlo nisu dali nikakve rezultate i Mitilenjani su uputili u Lakedemon jednu trijeru s
nalogom da traži pomoć. Nijedna od neprijateljskih strana ni Klejpid, ni ustanici nisu
započinjali aktivne operacije, očekujući pomoć: prvi iz Atine, drugi iz Lakedemona. Međutim,
nešto kasnije, Atinjani su uz pomoć savezničkih odreda sa morske strane zatvorili obe
mitilenske luke.
U međuvremenu su izaslanici iz Mitilene stigli u Lakedemon; Spartanci su ih odmah
pozvali na svečanosti u Olimpiju gde se održavalo opštepeloponesko savetovanje.
Prikazavši položaj Atinjana kao vrio nezavidan, izaslanici su ukazali na iscrpljenost
materijalnih sredstava Atine I zamolili Spartu da uputi vojsku u pomoć Lezbosu, predloživši
joj da istovremeno izvrši napad na Atinu s kopna i s mora. Spartanci su rado prihvatili tu
sugestiju.
Međutim, mobilizacija saveznika koju su odmah objavili odvijala se veoma sporo,
tako da su na Istam došli sanii Spartanci, a u suret im je izašlo 100 atinskih trijera. Osim toga
100 drugih atinskih brodova izvršilo je pustošenje obala Lakonije što je prisililo Spartance da
19
se hitno povuku. S velikim zakašnjenjem, tek krajem maja 427. g., upućeno je Lezbosu 40
peloponeskih lađa. Dotle je ovamo već stigao odred hoplita od 1000 ljudi pod komandom
atinskog stratega Paheta, koji je ogradio Mitilenu zidom I zatvorio grad i s kopna i mora.
Ne dočekavši peloponesku eskadru koja je sporo napredovala prema Lezbosu,
mitilenski oligarsi su bili prisiljeni da za odbranu grada naoražaju demos. Čim su dobili oružje
u ruke, Mitilenjaiii su odmah istupili protiv oligarha i postavili zahtev da se svim građanima
podeli hleb, preteći da će u slučaju odbijanja zahteva predati grad Atinjanima. U takvoj
situaciji, plašeći se narodnog gneva, oligarsi su se opredelili za prihvatanje vlasti Atinjana i
početkom jula 427. g. predali su grad Pahetu. Pahet zarobi 1000 oligarha I uputi ih u Atinu.
Peloponeska eskadra, koja je stigla posle kapitulacije Mitilene, nije se usudila da uđe u
sukob s Atinjanima na otvorenom moru, već se vrati na Peloponez.
Pitanje ο tome kakva kazna treba da se primeni protiv Mitilenjana izazvala je u
atinskoj eklesiji veliku raspravu. Na prvoj skupštini (sredinom avgusta 427. g.) na predlog
Kleona, sina Kleenetova, odlučeno je da se kazne smrću ne samo mitilenski oligarsi koje je
Pahet uputio u Atinu već i svi Mitilenjani; decu i žene treba prodati u ropstvo. Međutim, na
idućem zasedanju pitanje je ponovo pretresano i, bez obzira na Kleonovo protivljenje,
eklesija malom većinom glasova odluči da se kazna primeni samo na 1000 aristokrata, da se
poruše bedemi Mitilene i da joj se oduzme flota. Sva lezboska zemlja (osim zemlje
demokratske Metimne koja je ostala vema Atini) bila je podeljena među 2700 atinskih
kleruha. Lezbljani su kleruhijama plaćali godišnji danak u visini od 54 talenta.
Slični su se događaji odigrali i na Korkiri. Tu su pobune otpočele odmah čim su se iz
Korinta vratili aristokrati koji su bili zarobljeni u bitkama kod Epidamnosa i kod Sibotskih
ostrva. Korkirani su početkom rata odlučili da očuvaju odbrambeni savez s Atinom, ali da ne
objavljuju rat Peloponeskom savezu. Međutim, oligarski organizuju zaveru i ubiju vođu
proatinske partije Pitiju i 60 drugih demokrata. Samo nekoliko vođa demokratije spasi se
bekstvom u Atinu. Oligarsi u čije je ruke pala vlast najpre su proglasili oružanu neutralnost
Korkire prema obema zaraćenim stranama. Ipak, pošto je stigla trijera iz Korinta sa
spartanskim izaslanicima, organizovan je drugi napad na demokrate. Borbe su trajale
nekoliko dana. ,,0be stranke pošalju svoje ljude u polja, pozivajući robove i obecavajući im
slobodu. Vecina robova priđe narodu da se zajedno bore, adrugoj stranci priđe osam stotina
plačenika s kopna" (ΙΠ, 73). Uporna borba završi se pobedom demokrata.
To je izazvalo oružanu intervenciju obe zaraćene strane, jer je Korkira predstavljala
ključ za čitav Jonski ariiipelag. Peloponežani su uputili na Korkiru 53 broda, Atinjani, prvo 11,
zatim još 60 trijera, što je nateralo Peloponežane na povlačenje.
Po dolasku druge atinske eskadre korkirski demokrati su se tokom sedam dana
obračunavali s oligarsima i njihovim pristalicama. „Neki su pali kao žrtve lične mržnje, druge
su pobili dužnici zbog novca koji su im dugovali" (ΙΠ, 81,4). Jedan deo izgnanih oligarha
utvrdi se na planini Istonu (severno od grada Korkire). Borba između izgnanika i građana
trajala je veoma dugo sve dotle dok na ostrvo nije stigla 425. g. jaka atinska eskadra koja se
tu zadržala na svom putu za Siciliju. Uz pomoć Atinjana demokrti su napali istonsko
utvrđenje i zauzeli ga na juriš. Sve zarobljenike su pobili, a žene odveli u ropstvo. Na kraju
Tukidid melanholično konstatuje: „Tako se svrši ovaj teški međusobni obračun, bar za vreme
tog rata; ono što je ostalo u životu od druge partije (oligarha), nije vredno pomena
Koddrsidfmitilenski događaji imaju mnoge zajedničke crte, a i dosta razlika. Pre svega
pomenućemo da se najžešca socijalno-politička borba odvija upravo u najrazvijenijim,
najnaprednijim polisima. U tome je inače slaba strana robovlasničke demokratije uopšte.U
tome leži ι jedan od glavnih uzroka poraza Atine. Zajedničko za događaje na Lezbosu ι
Korkin jeste to što se inicijativa u oba mesta nalazila u rukama oligarha. Kako u jednom, tako
i u drugom slučaju oligarsi traže pomoć Sparte, dok se demokrati orijentišu na Atinii. „Što se
tiče saveznika, to kod njih gomila takođe progoni blagorodne svojim pakosnim klevetama i
mržnjom" piše verovatno pod utiskom događaja koje smo izložili aristokratski orijentisan autor
pseudo-ksenofontovskog „Atinskog ustava" (I, 14).
20
Ako su se oligarsi u nizu polisa tokom pi"vog perioda rata uzdali u pobedu Sparte,
koja je, prema njihovom mišljenju, bila neizbežna i strpljivo je čekali, to se oni sada otvoreno
opredeljuju za ustanke i na prvom mestu traže pomoc Peloponežana. Socijalni oslonac
militenskih aristokrata bio je veoma uzak. Njihova vlast stvarno se držala zahvaljujući ne
poverenju većine građana vec samo tome što mitilenski demos nije raspolagao teškim
naoružanjem. Socijalna baza korkirske oligarhije bila je još slabija. Ona dolazi na vlast putem
zavere i smatra da vlast može da se zadrži samo pomocu oružanih snaga Peloponežana.
Osim toga, Korkirani, Dorani po svom poreklu, morali su, prema starohelenskom shvatanju,
da se više nego iko drugi osećaju strani Atinjanima, a bliski Spartancima.
U svom opisu korkirskih događaja Tukidid nam daje nekoliko zanimljivih detalja koji
karakterišu socijalni sastav oligariia. Na prvom mestu to je plemstvo i bogataši: razni
zelenaši, krupni vlasnici brodova, zemlje i robova.. Zategnutost političke borbe na Korkiri koju
je tako živo opisao Tukidid ne može da se tumači samo plemenskim razlikama. Odlučujuća
uloga pripadala je ovde socijalnom momentu. Slobodna, ali eksploatisana sirotinja
obračunavala se sa svojim tlačiteljima.
Od izuzetnog je značaja svedočanstvo koje smo naveli ranije, a koje se odnosi na
učešće robova u građanskom ratu na Korkiri. Ο raspoloženju grčkih robova u V veku slabo
smo obavešteni, a još manje znamo ο njihovom direktnom ili indirektnom učešcu u socijalno-
političkoj borbi tog doba. Iz Tukididovih reči jasno proizlazi da se kao prvo na Korkiri nalazio
veliki broj robova, kao drugo da su oni, kako se i moglo očekivati, bili koncentrisani po
poljima, pa su se prema tome bavili skupljanjem letine sredina avgusta), i kao treće, „većina
robova priključila se demokratima", jer su se njihovi glavni eksploatatori, očigledno, nalazili u
sastavu oligarhijske grupacije. Konačno, kao četvrto, većina robova je prišla na stranu
demokrata zbog obećanja da će im dati slobodu. Međutim, i u ovom slučaju robovi su
predstavljali samo pione u rukama vladajućih klaea. Čitav Tukididov kontekst ne svedoči ο
samostalnoj ulozi robova u građanskom ratu na Korkiri, već samo ο napetosti tamošnje
građanske borbe, jer su se robovi nalazili izvan građaiiskog društva, pa je i sama činjenica
da im se neko obratio za pomoć protiv svojih sugrađana izgledala savremenicima kao nešto
sasvim posebno,
Zaoštravanje socijalno-političke borbe u Atini
Zasad još nismo dodimuli veoma važno pitanje ο unutrašnjoj borbi u Atini koja
se odigravala u na petim zbivanjima iz 427. g. Pre svega moramo da pogledamo kakvo je
bilo finansijsko stanje Atine. U jednom od Periklovih govora Tukidida ukazuje se na
bogatstvo državne blagajne kao na odlučujući faktor u ratnim proračunima: „Snaga Atinjana
gradi se na prilivu novca od saveznika, a u ratu najčešće pobeđuje mudrost i obilje novca"
(Π, 13, 2). I stvarno, na početku rata Atina je imala što u novcu, što u raznim vrednostima
najmanje 9000 talenata. Osim toga, tokom prvih pet godina rata Atinjani su od saveznika
dobili najmanje 3000 talenata na ime forosa.
Međutim, vojni rashodi prvih ratnih godina progutali su gotovo celu tu sumu ogromnu
u odnosu na ondašnje grčke prilike. Dve hiljade talenata odnela je opsada Potideje. Samo
izdržavanje flote stajalo je Atinu 1000 talenata godišnje. Prema tome, atinska blagajna se
nalazila u stanju koje ni izdaleka nije bilo sjajno, pogotovo zato što su ratne operacije koje su
neprestano trajale stalno iziskivale nova dopunska sredstva.
Na dnevnom redu su se nalazile odlučujuće mere kako u finansijskoj tako u čisto
vojnoj oblasti. Već u doba mitilenske ekspedicije Atinjarri su pribegli za tadašnje doba jednoj
izuzetnoj meri kao što je uvođenje jednokratnog direktnog poreza na imovinu građana. „Sarai
Atinjani su tada po prvi put dali 200 talenata direktnog poreza εισφορά (ΠΙ, 19,1). Eisfora je
predstavljala vanredni porez namenjen potrebania rata i bila je zavedena specijalnom
odlukom eklesije. Placali su je građani tri najviše solonovske klase prema stanju svojih
prihoda. Naplata poreza davana je pod zakup. Istovremeno ie Atina uputila r.saveznicima
21
radi naplate poreza dvanaest brodova pod komandom stratega Lisikla3913 sa četvoricom
drugova" . Lisikle je obilazio savezničke zemlje u Maloj Aziji i sakupljao novac. Zajedno s
velikim brojem atiiiskih vojnika poginuo je na ravnici Meandfa za vreme napada Karijaca. Istu
sudbinu je pre njega doživeo i drugi sakupljač poreza među „saveznicima" Melesandar.
Međutim, i eisfora i sakupljanje novca od saveznika koje je obavljao Lisikle
predstavljalo je samo kap u moru ratnih rashoda.
Finansijsko pitanje komplikovalo se još i time što se osim neophodnosti popune
ispražnjene državne blagajne u cilju aktiviranja ratnih operacija pred Atinu postavljalo još
jedno pitanje koje nije bilo manje važno od pitanja rata to je ishrana gradske sirotinje i
pauperizovanog seljaštva sateranog u Atinu iz čitave Atike. Odluke u vezi sa „buntovnim
saveznicima" vođe demosa su donosile užimajući u obzir sve pomenute okolnosti. Na
primer, kako je ranije rečeno, konačnom odlukom eklesije ο mitilenskom pitanju predviđeno
je da se čitava teritorija Lezbosa (osim Metimne) podeli između 2700 atinskih kleruha. Pri
tom, to nisu bile kleruhije običnog tipa kad su se sami klerusi preseljavali na novu teritoriju i
radili vladajući svojim parcelama. „Lezbljani su sami obrađivali svoju zemlju i morali su da
plaćaju u novcu po 2 mine godišnje za svaku dodeljenu parcelu" (ΠΙ, 50, 2). Prema tome ove
su kleruhije bile nominalne. Vlasnici lezboskih parcela Atinjani mogli su da ostanu u Atini, ali
je time skoro 3000 građana dobilo dopunski prihod od po dva obola na dan.
Perikle je uspio da dugo (punih 15 godina) rukovodi bučnom eklesijom koja se stalno
kolebala u svom raspoloženju prvenstveno zbog toga, što je, s jedne strane, uživao puno
poverenje širokih masa demosa kao borac protiv oligarhije, a s druge strane, zato što je i
sam bio socijalno vezan za aristokratske krugove. Pripadajući po svom poreklu rodu
Alkmeonida, a pošto je i sam bio dosta bogat, Perikle je uživao poverenje mnogih aristokrata
kojima su ležali na srcu državni interesi Atine. Aristokrati su se mirili s vlašću Perikla još i
zbog toga što se on stalno udaljavao od demokratskog poretka. Tukidid daje veoma tačnu
karakteristiku njegove uprave. „Ime joj je bilo demokratija, a u stvari, vlast se nalazila u
rukama prvog građanina" (Π, 65, 9). „Njemu kaže Plutarh nije smetalo to što su mu mnogi od
njegovih prijatelja stalno dosađivali raznim prekorima... što su horovi pevali zajedljive pesme
prebacujući mu i grdeći ga zbog načina na koji vodi rat" („Perikle", 33). Jedino pustošenje
Atikei strahovita epidemija kuge su za izvesno vreme pokolebali veru u Perikla. Napadi na
njega dolazili su sa dve strane. Pre svega nastupili su lakonofilski aristokrati pod parolom
mira sa Spartom. Ο popularnosti te parole, ο njenoj privlačnoj moći čak i van aristokratskih
kragova svedoči već i sani glavni motiv u Aristofanovim „Aharnjanima". Kako uživa Dikeopol
(1169-1234) koji je zaključio separatni mir sa Spartancima u poređenju s nesrećnim vojnikom
Lamahom!
S druge stane, atički seljaci i obični ljudi Atine na čija se ramena svalila glavna težina
rata takođe su počeli da aktivno izražavaju svoje nezadovoljstvo. To nezadovoljstvo koje je
dolazilo sa dve strane vrlo dobro je okarakterisao Tukidid. „Atinjani su se u svojoj politici
povodili za njegovim (Periklovim) sugestijama...; ali su im privatni život zagorčavale nesreće:
običnom narodu zato što je izgubio i ono malo što je imao, a bogatima zato što su izgubili
svoja divna imanja koja su se sastojala od raskošnih kuća raspoređenih na teritoriji Atike, od
skupocenog nameštaja I više od svega zato što su umesto mira imali rat" (Π, 65, 2).
Bez obzira na to što ne treba izjednačavati raspoloženje oligarhijske opozicije i
širokih seljačkih rnasa obe ove grape predstavljale su dva sastavna dela, ako se može reći,
„opozicije zdesna i sleva". Osim ove opozicije koja, razume se, nije mogla da iraa vecinu u
atinskoj ekiesiji postojala je još jedria socijalna grapa koja nije bila manje opasna po vlast
Perikla. To su bili oni krugovi demosa čiji su ekonomski interesi zavisili od moći arhee:
zanatlije i trgovci koji su se bavili izvozom, zatim „brodska golotinja", građani koji su radili na
13
39 Posle Periklove smrti Lisikle je jedno kraće vreme bio vođa demokratske grupe. On je bio stočarski trgovac i
jedan od Periklovih prijatelja, a posle smrti Perikla oženio se As- pasijom. Aristofan („Vitezovi", 132 i 765) naziva
Kleona najgorim čovekom posle Lisikla. Lisikle je 428/27. g. izabran za stratega.
22
podizanju hramova, masa kleruha, helijasta itd. Priznati vođa te grupe postepeno je postajao
Kleon. U opadanju Periklovog autoriteta njegova je uloga bila vrlo znapajna. Plutarh
(„Perikle", 35) smatra da je veoraa verovatno da i poslednji proces protiv Perikla nije
podstakao niko drugi nego Kleon. Ο Periklovim strepnjama svedoče I Herniipovi stihovi:
„Cim ugledaš (Perikle) da su
Na tocilu započeli oštriti kamu,
Cim zablešte oštrice njene, vrištiš od stralia, plašeći se
Kleonova munjevita gneva"
(Isto, 33).
Na zajedničke akcije bogatili zemljoposjdnika i sirotinje protiv Perikla aludira i
Tukidid, dajući karakteristiku raspoloženja Atinjana prvih godina rata: „... ali su im privatni
život zagorčavale nesreće: običnom narodu
(δήμος) zato što je izgubio i ono malo što je imao, a bogatima (δυνατοί) zato što su izgubili
svoja divna imanja..." (Π, 65, 2).
Prema tome, privremena osuda Perikla izgleda da je predstavljala rezultat aktivnosti
opozicionog bloka „zdesna i sleva". Međutim, savez dve grupe od kojih je jedna zahtevala
mir, a druga se borila za aktivizaciju ratnih operacija nije mogao da bude trajan. Periklov pad,
a zarim i njegova smrt predstavljali su uvod u žestoku političku borbu u eklesiji.
Ona vecina demosa na koju se u svojoj vlasti oslanjao Perikle konačno se pocepala.
Gornji slojevi demosa, koje su činili krupni zemljoposednici I krapiii bogataši zelenaši,
privremeno su se udružili sa starim Periklovim neprijateljima sa lakonofilski raspoloženom
aristokratijom. Cilj te grupe predstavljao je mir sa Spartom; ona se nadala da će posle
zaključenja mira pomocu Sparte ugušiti radikalnu demokratiju. Međutim, vođe ove grupacije
u vreme rata bile su primorane da deluju veoma oprezno kako ne bi došli u situaciju da budu
okrivljeni za izdaju. Priznati vođa ove grupe bio je Nikjiit.
Osnovna masa gradskog demosa pod rukovodstvom bogatih zanatlija ergasterijarha
bila je za aktiviranje ratnih napora Atine, za rat do pobede. Izgleda da su ti slojevi gradskog
stanovništva posle Arhidamove najezde uživali podršku nekih grupa seljaštva koje je izgubilo
svu svoju imovinu I nadalo se poboljšanju svog statusa jedino posle potpune pobede nad
Peloponežanima. Zato Ahamjani u istoimenoj Aristofanovoj komediji nastupaju kao zakleti
neprijatelji mira sa Spartom. Na čelu te grupe nalazio se Kleon. Političke struje u Atini posle
Periklove smrti jasno se karakterišu ličnostima Nikije i Kleona. Nikija, sin Nikerata, pripađao
je najistaknutijem sloju atinskog plemstva. Svoju političku karijeru počeo je još za života
Perikla i kao i Perikle zauzimao je položaj stratega. „Posle Periklove smrti Nikija je odmah
dobio veći položaj na koji je bio doveden uglavnom glasovima bogataša i plemića koji su ga
suprotstavljali drskom Kleonu; istina, i narod se prema njemu blagonaklono odnosio i
podupirao je njegovo častoljublje" (Plutarh, Nikija, 2).
Aristotel, pristalica umerene aristokratije, smatra Nikiju pored Tukidida, Melesijinog
sina i pored Teramena za „najboljeg političkog radnika u Atini" („Atinski ustav", 28, 5). Veoma
oprezan u svojim ocenama, Tukidid takođe govori ο Nikiji kao ο čoveku koji „celim svojim
životom sledi utvrđene principe vrline" (VII, 86, 5).
Sve ove sjajne karakteristike, razume se, nisu bile uslovljene ličnim osobinama
Nikije, vec na prvom mestu dme što se njegova politička linija u veoma zategnutoj situaciji
Peloponeskog rata potpuno slagala s ličnim shvatanjima Tukidida, Aristotela i Plutarha.
Nikija je bio jedan od najvecih bogataša u celoj Heladi. Njegova je imovina vredela
najmanje 100 talenata, pri čemu se največi dio sastojao od gotovine (Lisija, XIX, 47).
Zahvaljujući tome, on nije mnogo stradao od Arhidamove najezde. Prema Ksenofontu, Nikija
je imao 1000 robova koji su radili u laurijskim rudnicima zarađujući tamo za svog gospodara
svaki po jedan obol na dan („O prihodima" IV, 14). Nikija se osobito proslavio svojom
darežljivošću u vreme raznih proslava koje su u Atini bile vrlo česte.
Simpatije naroda stekao je horegijama, gimnazijarhijama i drugim sličnim darežljivostima,
nadmašujući u raskoši i umešnosti da ugađa ljudima sve svoje prethodnike i savremenike"
(Plutarh, Nikija, 3). Nikijina plašljivost I neodlučnost ušle su u poslovicu. I stvarno, u
prenapetoj političkoj atmosferi Atine tog doba, on je bio stalno na oprezu. Možda time i treba
23
da se objasni njegovo nastojanje da svoju imovinu pretvara u novac, jer ga je najlakše

mogao nositi sa sobom. Aristofan u svom delu „Vitezovi" (1-154) koristi upravo te Nikijine
karakterne osobine za porugu.
U vreme rata Nikija nije mogao da nastupa otvoreno s parolom ο miru sa Spartom,
ali je zato maksimalno koristio sve mogućnosti za vođenje pregovora ο miru. Tokom čitave
svoje vojno-administrativne delatnosti Nikija se trudio da nikad ne preuzima na sebe
odgovomost za bilo kakve odlučujuće mere. To se vidi kako iz njegovog ponašanja za vreme
kampanje kod Pila tako i na Siciliji. Zato je on predstavljao veoma pogodnu ličnost za one
krugove koji nisu želeli širenje ratnih operacija, već su pre bili za njihovo obustavljanje. Bilo
je jasno da rukovodilac tipa Nikije neće donese pobedu Atini.
Protivnik Nikije bio je Kleon, sin Kleajnetov, priznati vođa atinske radikalne
demokratije. Za razliku od Nikije Kleon je poticao iz običnog naroda Prema sholijama za
Aristofanove „Vitezove" (uz 44 red), Kleonov otac „držao je radionicu u kojoj su radili robovi
kožari".
Aristofanovo ismejavanje Kleona najbolje svedoči ο tome kako ga je atinsko
plemstvo mrzelo baš zbog njegovog porekla. Jedan od junaka
,,Vitezova" Demosten, pitajući Škembara: ,,Je si li ti od plemenitih?", saznaje da taj potiče iz
naroda, pa mu kaže:
„Srećaii si izvukao loz!
Rođen si, vidim, u srećan čas," —
i nastavlja:
.Demagogija, zna se nije za školovane,
Nije za čestite, poštene građane,
Vec je za neznalice, nevaljalce"
Dalje Škembar u istoj komediji prekoreva Demosa:
,A1' liciš ti na gomilu razmažeinih dečaka
I guraš od sebe blagorodne prijatelje.
Α svećarima, kožarima, štavljačima
I kožoderima sav se predaješ radosno"
Kleon, čovek čvrstog karaktera, koji zna šta hoće, i uz to odličan govornik, nastupio
je s programom radikalnih mera kako vojnog, tako ipolitičkog i finansijskog karaktera. Nikija
je, bez obzira na sve svoje bogatstvo i veze, bio prisiljen na stalno povlačenje pred svojim
preduzimljivim i energičnim protivnikom.
Pre svega, Kleon je bio tesno povezan sa širokim masama atinskog demosa. Čak je i
Tukidid, lični neprijatelj Kleona, koga prikazuje kao čoveka koji je ,,bio najbezobzirniji", ipak
morao da prizna da je ,,οn u to doba imao najveći uticaj na Atinjane" (ΠΙ, 36, 6). Svoj
optimizam u ocenjivanju šansa zaraćenih strana Kleon je crpao iz tesne veze s demosom i
u tome je bila njegova snaga.
Osnovna Kleonova ideja sastojala se u tome da Atina može da pobedi Spartu pod
uslovom da se ne ograniči na odbranu, već da vodi ofanzivne operacije na teritoriji samog
Peloponeza. Kao preduslov za takve operacije trebalo je da bude ostvareno sledeće: 1)
smirivanje nemirnih „saveznika"; 2)materijalno obezbeđenje atinskih građana i 3) finansijsko
obezbeđenje široko organizovanih ofanzivnih operacija. I upravo na tačkama ovog programa
u celini treba razmatrati pojedine Kleonove mere i govore. Kleonova gledišta ο savezničkom
pitanju jasno izlaže Tukidid (ΠΙ, 3740). Kleon je u eklesiji zahtevao da se kazne smrću svi
Mitilenjani, a da se njihove žene i deca prodaju kao roblje. Ova mera izgleda veoma stroga i
nepravedna. Međutim, treba priznati da je njegov strogi i surovi predlog predstavljao logičnu
posledicu njegovog shvatanja (a i Periklovog) ο tome da atinska vlast nad saveznicima
predstavlja tiraniju, koja se, prema tome, može održavati samo tiranskim sredstvima. Mnoge
i žestoke napade izazvao je Kleon protiv sebe predlogom da se povećaju plate helijasta
(članova suda) od 2 na 3 obola po zasedanju (Aristotel, „Adnski ustav", 62, 2).
Aristofan u svojim „Vitezovima" ne naziva ga drukčije nego „Kleon od tri groša". Međutim,
prema Kleonovom planu ovo je bila mera kojom je trebalo da se bar donekle ublaže ratne
tegobe stanovništva, i nije bila dovoljna čak ni za bedni minimum.
24
Učešce u helijeji za vreme rata često je predstavljalo jedini prihod atinske sirotinje, jer ljudi
nisu imali mogućnosti da nađu druge izvore za ishranu. Na pitanje Dečaka (Aristofanove
„Ose"):
,,Ah, moj oče, da sudije
Ne zasedaju u helijeji,
Gde bi nam ti našao ručak,
Gde večera, šta bi radio onda?
Šta bi smislio? I gde bi našao spas?
Di bismo strmoglavce u vodu?
Starac odgovara:
Vidi bog, ja ne znam,
Gde bismo našli ručak"
(Isto, 305—312)
Taj dopunski godišnji rashod Kleon je pokrio osetnim povećanjem forosa. Dok je za
vreme Aristida foros iznosio 460, a za vreme Perikla 600 talenata, u doba Kleona on je
dostigao ogromnu svotu od 1300 talenata (Plutarh, „Aristid", 24). Takvo povečanje dažbina
mada je bilo neophodno sa stanovišta ratnih potreba Atine, ono je za stabilnost arhee značilo
veliku opasnost, jer je neizbežno moralo da pojača separatističke tendencije saveznika.
Surovo obračunavanje s Mitilenjanima bilo je, kako izgleda, namenjeno tome da zaplaši
ostale polise pod vlašču Atinjana. Niz natpisa sa spiskovima obveznika forosa pruža
mogucnost da se na konkretnim primerima prate promene u broju obveznika i porastu
njihovih uplata. 433/32. g. njihov ukupan broj iznosio je 166, a 425/24. g. on se već bio
popeo na 304. Takav porast, razume se, nije usledio zbog povećanja članstva Atinske arhee,
vec je došao kao posledica toga što su Atinjani od metoda kolektivnog oporezivanja
saveznika prešli na naplatu od svakog polisa posebno. Jasno je da je pri tome celokupan
iznos forosa porastao najmanje dva puta.
Jedna od najvažnijih karika Kleonova programa zbog koje su bile preduzete sve
pomenute mere trebalo je da se sastoji u ostvarenju široke ofanzivne taktike; ova taktika
trebalo je da zameni Periklovu taktiku blockade sračunatu na čekanje i da Atini obezbedi
pobedu. Međutim, neophodan uslov za sprovođenje takve politike bilo je savladavanje
sporosti i izdaje u vlastitom taboru. Za razliku od Perikla koji je u svojim rukama faktički bio
koncentrisao i političko rukovodstvo i vojnu komandu, Kleon je uglavnom mogao da deluje
jedino kroz. eklesiju, jer se većina stratega obično slagala sa opreznim Nikijorn.
Od tog doba (427. g.) primećuje se otvoreno neslaganje izraeđu eklesije I izvršnih
organa vlasti. Pri tome je radikalna eklesija često bila prisiljena da se meša čak i u privatne
naredbe stratega da bi obezbedila sprovođenje svoje političke linije. Taj nesklad između
demagoga i stratega, između političkih I vojnih vođa veoma je otežavao opšte rukovođenje
državom. Ipak taj nesklad nije bio rezultat lične tvrdoglavosti Kleona ili nervoze članova
eklesije već se javio kao posledica političkog nepoverenja radikalne demokratije prema
stratezima aristokratima.
Operacija kod Pila
Tokom dve godine sve do letne kampanje 425. g. opšte vojno rukovodstvo još je bilo u
rukama Nikije i njegovih pristalica. To je bio period relativnog zatišja. Izvesne aktivne vojne
operacije pominju se samo na zapadu centralne Grčke i na dalekom zapadu na Siciliji. U leto
426. g. mladi atinski strateg, kasnije čuveni vojskovođa Demosten, predvodeći flotu od 30
brodova, opustošio je obale Peloponeza i stigao do Akarnanije. Tu je ujedinio pod svojom
komandom sve zapadnogrčke saveznike Atine: Akamance, Zakinćane, Kefalonce a
delimično i Korkirane. Pošto je opustošio leukadska polja i uverio se u nepristupačnost same
Leukade, Demosten se uputi u Naupakt rešen da otuda preduzme napad na Etoliju, jednu od
najvecih oblasti centralne Grčke kako bi u slučaju uspeha mogao da napadne Beotiju sa
zapada. Međutim, posle prvih uspeha njegovi hopliti su se sukobili sa taktikom Etolaca
naoružanih lakim oražjem, koje je za Atinjane bilo neobično. Ovi su se klonili sukoba na
25
otvorenom polju, ali su obasipali Atinjane i njihove saveznike malim kopljima i strelama. Tako
su atinski hopliti, pod teškim oklopima i sa teškim oružjem, bili potučeni od strane svojih
„zaostalih" protivnika4014 i Demosten je bio prisiljen da se povuče prema Naupaktu.
Poraz Atinjana u Etoliji podstakao je Peloponežane na ofanzivu u tom rejonu.
Lakederaonjani su još prethodne godine osnovali koloniju Herakleju u Trahiniji.4115
Oslanjajući se na tu koloniju, Peloponežani su uputiJi 3000 hoplita kao pomoć Etolcima. Ta
jaka armija opustošila je zemlju ozolskih Lokriđana i Naupakćana i zatim se uputila na zapad
u Akarnaniju protiv Demostena koji je nešto ranije bio potučen od strane Etolaca.
Međulim,ovaj je izvukao pouku iz svog prošlogodišnjeg poraza i za borbu izabrao teren koji
je bio jako neravan. U bici kod Solija (novembra 426. g.) sakrio je jedan deo svojih hoplita u
zasedu; zahvaljujući tora manevru do nogii je potukao mnogobrojniju vojsku Peloponežana i
tako učvrstio uticaj Atine na zapadu.
Poraz peloponeske armije od 3000 hoplita u stvari je predstavljao prvu veliku pobedu
Atine na kopnu. Bitkom kod Solija ne samo da je Peloponežanima skinut oreol nepobedivosti
već je zahvaljujući toj pobjedi bio ojačan uticaj radikalne partije u Atini koja je pored svog
političkog rukovodioca Kleona stekla i vojskovođu Demostena.
U isto vreme aktivira se atinska politika na Siciliji. 427. g. u Atinu je stigla delegacija
iz sicilijanske kolonije Leontine koju je predvodio poznati sofist Gorgija. Procenivši situaciju
sa svih strana, Atinjani odluče da na ime pomoći Leontinjanima upute za početak 20, a zatim
još 40 trijera. Međutim, ubrzo po dolasku atinske flote delegati svih zaraćenih sicilijanskih
polisa održaše u Jeto 424. g. kongres u Geli na kome su zaključili rair. To je bilo učinjeno
zbog toga što je atinska eklesija otvoreno ispoljavala preteranu zainteresovanost za Siciliju,
tako da su čak i saveznici Atine smatrali da ona za njih ne predstavlja ništa manju opasnost
od Sirakuze.
Sicilijanska ekspedicija postigla je vrlo važan uzgredan rezultat koji je predodredio
celokupan dalji tok ratnih operacija sve do Nikijinog mira. Sa atinskom eskadrom uputio se
Demosten, prošlogodišnji pobednik nad Peloponežanima kod Solija. Bez obzira na to što su
se pred atinskom flotom nalazila dva važna zadatka pražanje poraoci korkirskim
demokratima i rat sa Sirakuzom Demostenu je bilo dozvoljeno da upotrebi brodove i za ratne
operacije na Peloponezu.
Vreme za operacije u neprijateljskoj pozadini bilo je vrlo pogodno. Spartanska vojska
pod komandom mladog i neiskusnog Arhidamova sina Agisa nalazila se u to vreme u Atici.
Peloponeska flota bila je upućena u korkirske vode. Obala poluostrva na taj način stvarno je
bila nezaštićena. Kao mesto desanta izabran je Pil. Taj skoro nenastanjeni rt nalazio se u
jugozapadnom delu Peloponeza, u Meseniji, udaljen više od 70 kilometara od Sparte.
Demostena su na prvom mestu privlačili veoma povoljni prirodni uslovi za odbranu Pila.
Obilje šume i kamena olakšavalo je podizanje veštačkih odbrambenih utvrđenja, pogodna
luka omogućavala je dopremanje hrane, a nenastanjenost okoline otežavala je neprijatelju
vođenja ratnih operacija. Ali najvažnije je bilo to što je Pil ubuduće mogao da predstavlja
centar za ujedinjavanje Mesenjana u njihovoj borbi za oslobođenje od Sparte. I na to ukazuje
Tukidid: „Mesenjani su tu od davnina stanovali... I zato, držeći Pil kao uporište, mogli bi da im
(Lakedemonjanima) zadaju mnogo štete i, pored toga, da sa sigurnošću brane teren" (IV, 3,
3). Demosten koji se nalazio u tesnom kontaktu sa Mesenjanima iz Naupakta i sprovodio u
14
40 „Bacajući mala koplja Etolci su stizali begunce i zahvaljujući svojoj brzini i lakoći naoružanja mnoge ubijali n a
mestu" (ΙΠ, 98, 2).
15
41 Strateški položaj Herakleje bio je izuzetno povoljan. Ona je na prvom mestu zatvarala izlaz iz Termopilskog
klanca i zabijala se kao klin između Atine i Tesalije koja je bila u dobrim odnosima s Atinom. Asim toga, ležeći
nasuprot Eubeji, Herakleja je vezivala deo atinske flote. Kasnije je Brasida upotrebio Herakleju kao bazu za pohod
u daleku Trakiju.
26
život program atinskih demokrata, nesumnjivo je računao s time da u slučaju uspeha digne
masovni ustanak helota u Meseniji. Verovatno mu je čak I samo mesto desanta prepomčio
neko od Mesenjana iz Naupakta.
Iskoristivši predah koji je trajao šest dana dok Spartanci još nisu stigli da u potpunosti
ocene sav značaj atinskog desanta, Demosten je u Pilu izvršio sve pripreme potrebne za
odbranu. Zalim je sam sa pet trijera ostao u mestu, a ostale uputio ϋ pravcu Korkire.
Demostenov poduhvat bio je vrlo riskantan. Predstojalo mu je da na spartanskom terenu
izdrzi pritisak svih sriaga Peloponeškog saveza, pri čemu nije bio siguran ni u mogućnosti
povlačenja zbog toga što se atinska flota uputila prema svojoj maršruti, a pet trijera ne bi
bilo dovoljno za odbijanje napada Peloponežana.
I stvarno, saznavši za to da se iskrcao desant, efori su odmah povukli Agisa iz Atike,
a sve raspoložive odrede kako one sa Spartijatima tako i one sa susednim perijecima hitno
su uputili prema Pilu. Osim toga pozvali su rezerve iz čitavog Peloponeza i ispred Korkire
povukli 60 trijera. Uz takvu nadmoć, Lakedemonjani su se nadali da će brzo završiti s
Demoštenom. Da bi ga izolovali od luke, na pustom ostrvcetu Sfakteriji, koje je od Pila
odvojeno samo uskim moreuzom od 120 metara, iskrcan je jedan odred sa 420 hoplita
izabranih kockom svih lohova, ne računajući helote koji su ih posluživali. Spartanci su
nameravali da moreuz između Pila i Sfakterije prosto zatvore gusto zbijenim brodovima.
Opazivši te pripreme, Demosten je brzo uputio dve trijere s nalogom da stignu

atinsku flotu i da je pozovu u pomoć, a odatle je sam na obalu iskrcao posade sa tri
preostala broda, naoružao ih štitovima opletenim od vrbovog pruća i spremio se za odbranu
obale od napada nekoliko desetina peloponeskih brodova. Napadi Spartanaca s mora koji su
trajali dva dana završeni su njihovim porazora. Tada Spartanci odluče da pređu na
dugotrajnu opsadu Pila.
Međutim, tri dana kasnije pristiže atinska flota koja se vratila na Demostenov poziv i
u žestokoj bici u zalivu gotovo sasvim uništi peloponeske brodove. Situacija se iz osnova
promenila. Sada se spartanski odred na Sfakteriji našao izolovan s kopna i osuđen na smrt
od gladi. Pošto su se u tom odredu nalazili najugledniji Spartijati, rukovodeća lica Sparte
upute se na mesto borbe i ponude atinskim stratezima primirje čiji su uslovi bili vrlo teški za
Lakedemonjane. Sparta se obavezala da na atinskoj trijeri odmah uputi u Atinu svoju
delegaciju s ponudom mira. Atinjanima je za vreme pregovora ustupljena čitava peloponeska
ratna flota, i to ne samo ona kod Pila već i iz cele Lakonije. Zauzvrat Spartanci će pod
atinskom kontrolom svakodnevno za sve vreme primirja slati određenu količinu hrane
garnizonu u Sfakteriji. Po povratku delegacije, Atinjani su obećali da ce Spartancima vratiti
ratne brodove.
Međutim, spartanski izaslanici su neprijateljski dočekani u Atini. Nadajući se da će
Atinjani koji su vec 428. g. tražili mir prihvatiti sadašnju ponudu za završetak rata, Spartanci
im ponude ,,mir, savez, prijateljstvo I uzajamnu podršku". Kao odgovor na ove opšte fraze
Kleon „koji je u to doba bio vođa demosa i uživao najveće poverenje narodnih masa" (IV, 21,
3)4216 postavi zahtev da se Atinjanima vrate ne samo megarske luke Niseja i Paga vec čak i
peloponeski Trezen i Ahaja. Takve zahteve Sparta nije mogla da primi. Pa ipak izaslanlći
predlože da se predlozi pretresu s atinskim delegatima. Ali Kleon, plašeći se da bi moglo
doći do sporazuma između Spartanaca i Nikijine grupe, kategorički postavi uslov da se
pregovori vode samo u eklesiji. Izaslanici su se posle toga vratili u Pil.
16
42 U ovoj, kao i u prethodnoj karakteristici Kleona prevod u izdanju 1915. g. opet je netačan.Rečenica: ανηρ
δημαγωγός κατ'έκεΐνον τόν χρόνο ων καΐ τώ πλήνει πιθανωτατος prevedena je:,,U to doba u očima narodnih masa
najuticajniji demagog". I bez obzira na to što „demagog" posvom smislu ne odgovara reči δημαγωγός ništa bolje
nego „imperija" - imperium, u prevodu se uopšte ne oseća smisao veoma važne reči πιθανωτατος - ,Jcoji je uživao
najveće poverenje".
27
Situacija se komplikovala. Lekedemonjani su pomoću raznih manevara doturali

hranu na Šfakteriju. Oni su helotima obećavali slobodu u zamenu za dobacivanje hrane na
ostrvo, upucivali su odvažne ljude sa vrećama maka I sa medom, pa su tako hranili
opkoljene. Dolazila je jesen, a s njome i bure što je prisililo atinsku flotu da se vrati u Pirej. I
atinski desant u Pilu u to vreme patio je od nedostatka vode i hrane.
Kleon je dotle stalno korio Nikiju zbog neaktivnosti i zahtevao je odlučne mere.
Koristeci se Kleonovom izjavom ο tome da se Sfakterija može zauzeti za 20 dana, Nikija mu
predloži u eklesiji da sam preduzme tu operaciju, jer je bio siguran da taj predlog ne može
biti izvršen. Međutim, Kleon ga prihvati. Odbio je da uzme atinske hoplite koji su mu bili
ponuđeni i povede pod Sfakteriju samo jedan odred saveznika.4317 Tuje zajedno s
Demostena
razradio plan istovremenog juriša na Spartijate lako naoražanim snagama; pri tome je imao u
vidu iskustvo iz poraza koji su atinski hopliti doživeli u Etoliji. I stvarno, krajem augusta 425.
g. ostrvo je zauzeto na juriš; zarobljena su 292 hoplita među kojima i 120 Spartijata.
„Gusta lakonska kaša, zakuvana kod Pila" (Aristofan „Vitezovi", 61) imala je ogroman
politički odjek širom čitave Helade, naročito u Atini I Sparti. Pre svega, Atinjani su postigli
veoma velik vojni uspeh na spartanskoj teritoriji u borbi sa dotad nepobedivim Spartancima.
Drugo, Spartijati, vaspitani u duhu legende ο termopilskom podvigu Leonide, živi su se
predali, i to još Atinjanima koji su u njihovim očima bili prezreni. Trece, operacija kod Pila
pokazala je slabost hoplitske falange u poređenju s peltastima koji su bili naoružani lakim
oružjem. Četvrto, Pilos i Sfakterija su ostali u rukama Atinjana i pretvorili se u uporišta veoma
privlačna za helote koji su počeli masovno prilaziti Mesenjanima iz Naupakta; ovi Mesenjani
bili su ovde kao stalan garnizon Atinjana. Mesenjani su, sa Spartancima I helotima imali
zajednički jezik, tako da im nije bilo teško da se kreću čitavom Mesenijom i da dižu bunu
među helotima. Naglašavajući težak položaj Sparte, Tukidid detaljno razrađuje značaj
operacije kod Pila. On piše: ,,U Pilu su oni (Atinjani) smestili garnizon, a Mesenjani iz
Naupakta uputili su tamo kao u svoju zemlju (Pil je nekad pripadao Meseniji) najsposobnije
ljude koji su, govoreći istim jezikom kao i stanovnici Lakonije, počeli da je pljačkaju i da joj
nanose veliku štetu... a, pošto su uz to i heloti počeli da beže u Pil, oni su (Lakedemonjani)
bili zabrinuti zbog opasnosti od još nekog prevrata u svojoj rođenoj zemlji" (IV, 41, 2—3).
U toj po Spartu teškoj situaciji zbog malog broja Spartijata bilo je od najvećeg
značaja da se na neki način izbave zarobljenici koji su već bili odvedeni u Atinu. Zato su
Spartanci bez obzira na gordo držanje Kleona I dalje nastojali da ostvare pregovore s
Atinom. Međutim, posle sjajne pobede na Sfakteriji Kleonov autoritet postao je čvrst i
neosporan, pa je Nikija sa svojim pristalicama izgubio svaki uticaj na narodne mase. Zato
nije slučajno to što Aristofan u svojim „Vitezovima" koji su se davali 424. g., stavlja u usta
Nikiji misao ο bekstvu iz Atine zbog moći Kleona koji je posle svojih pobeda uživao dotad
nečuvene počasti. Tako operacija kod Pila ne samo da je naterala Spartu da moli za mir već
je i u Atini dovela na vlast partiju koja je želela rat.
Situacija u Atini bila je takva da je Nikijina grupa morala da preduzme bilo kakvu
akciju. Vrlo ozbiljno je poljuljan lični autoritet Nikije glavnog komandanta koji se protivio zbog
operacije kojom je neprijatelj nateran damoli za mir. Osim toga, kao glavna i odlučujuća
snaga pokazali su se peltasti i saveznici, dok teško naoružani hopliti, koji su u atinskim
oružanim snagama predstavljali ljude iz imućnijih slojeva, a da se i ne pominju aristokratski
vitezovi, tokom sedam godina rata nisu izvojevali nijednu značajniju pobedu.
17
43 Ovo Tukididovo saopštenje (IV, 28, 4) baca jasno svetlo na političku borbu u Atini.Demosten u Pilu nije imao
atinske hoplite. Kleon ih takođe nije poveo sa sobom. Pošto su hopliti bili iz bogatih, u najmanju ruku do.bro
stojećih krugova, izgleda da Kleon nije imao poverenja u njih i nadao se pobedi oslanjajući se na sirotinju i
„brodske golaće". Pred- viđanje mu se sjajno ostvarilo. Teško da bi se to moglo smatrati samo srećnim slućajem
kako bi to želeo Tukidid zaslepljen ličnom mržnjom (IV, 28, 5).
28
Zbog svega toga Nikija se, bez obzira na početak jeseni, odmah po pobedonosnom
povratku Kleona i Demostena sa spartanskim zarobljenicima uputio protiv Korinta. U taj
pohod pošao je kao komandant velike flote koju je sačinjavalo 80 brodova sa 2000 atinskih
hoplita, 200 konjanika i sa pomocnim odredima Milećana i drugih saveznika. Ova ekspedicija
imala je ne toliko vojne koliko političke ciljeve. Nikijini vojni uspesi trebalo je da posluže kao
protivdejstvo uspesima njegovih političkih protivnika. Međutim, uspelo mu je da postigne
uspeh veoma sumnjivog karaktera. Kađ.su se Atinjani iskrcali jugoistočno od Korinta, kod
Soligeje, pred njim se našlo pola korintske armije. U žestokoj bici koja se odigrala Atinjani se
nisu borili da pobede, već su se povukli na svoje brodove čim su videli da pristižu korintske
rezerve. Zatim se jedan deo Atinjana iskrcao kod Metane Argolidi i osvojio je, napravivši pri
tom, po uzoru na Pil, nasip na prevlaci koja vodi u Trakiju. To su bili mršavi rezultati jednog
velikog pohoda.
Ali iduće godine, u leto 424. g., Nikija je preduzeo veoma uspelu operaciju i osvojio
dorsku Kiteru, „ostrvo koje se nalazi na zgodnom mestu prema Lakoniji i koje je nastanjeno
lakedemonskim doseljenicima" (Plutarh, „Nikija", 6). Posle katastrofe kod Pila Spartanci su
se nalazili u očajnom stanju. „Rat se približavao neumitnom brzinom... sa svih strana... U
svojim vojnim poduhvatima Lakedemonjani još nikad nisu pokazali toliko neodlučnosti...
Mnogobrojni udesi koji su ih u kratkom roku zadesili naterali su im strah u kosti; bojali su se
da ce ih opet zadesid neka nesreća" (IV, 55,1—3).
Kao najozbiljniji razlog „miroljubivosti" Sparte Tukidid smatra strah Spartanaca „... da
kod njih ne dođe do nekog državnog prevrata, posle teške nesreće koja ih je iznenada
pogodila" (IV, 55, 1). „Pod državnim prevratom" Tukidid očigledno podrazumeva ustanak
helota od čega su Spartanci oduvek strepeli, a koji bi u to vreme kad su se u Pilu učvrstili
Mesenjani iz Naupakta bio naročito opasan; ο tome Tukidid govori i u svom daljem izlaganju.
Govoreci ο tegobama Sparte uoči Brasidine ekspedicije, on kaže: „Osim toga Lakedemonjani
su želeli da nađu izgovor za slanje jednog dela helota kako im ne bi palo na um da zbog
situacije izazvane gubitkom Pila izvrše neki prevrat" (IV, 80, 2).
Neophodno je primetiti da su Atinjani za svoje ratne uspehe (425/424. g.) u znatnoj
meri imali da zahvale fmansijskoj politici Kleona. Sudeći po odlomcima jednog natpisa (IG I2,
63-65), koji predstavlja odluke eklesije uplati forosa od strane saveznika, celokupan iznos
forosa bio je udvostručen, i mnogi gradovi su morali da uplate tri i četiri puta više nego što su
dotad plaćali. Naročito je bio povecan foros Jonije koja je bila zastrašena primerom Mitilene.
Izgleda da je iste godine, verovatno u vezi s prethodnom reformom forosa Kleon sproveo
odluku ο povećanju plata helijastima. Stoga je on s ponosom mogao reci ο sebi:
„O narode! Kako bi te mogao koji drugi građanin voleti iskrenije i silnije?
Otkako sam u Veću novcem napimio blagajnu tvoju"
(„Vitezovi", 773-4).
Prema jednom drugom natpisu (IG, I2, 324, 20), Nikija je za kitersku ekspediciju
dobio 100 talenata. Bez finansijskih sredstava, koja su prikupljena zahvaljujući Kleonovoj
energiji, atinska blagajna ne bi bila u stanju da finansira velike ekspedicije 245. i naročito
244. g.
Osvajanje Kitere predstavljalo je vrhunac atinskih uspeha. Izgledalo je da je potrebno
učiniti još malo napora i konačno će sjajna pobeda Atine biti osigurana. Atinski radikali
planirali su da odlučujući udarac zadaju u Beotiji napadom na najjačeg spartanskog
saveznika istovremeno sa tri strane. Demosten se uputi sa 40 brodova u Naupakt i tu prikupi
vojsku od Akarnanaca i Mesenjana, računajući da ce udarivši sa zapada zauzeti beotsku
luku Sifu na obali Korintskog zaliva. Trebalo je da beotski demokrati dignu ustanak u
Heroneji koja se nalazila na severnoj granici Beotije; glavne snage Atmjana pod komandom
Hipokrata spremale su se da udare sa istoka na Delij. Sva tri udarca trebalo je da se lzvedu
istovremeno kako se Beoćanima ne bi pružila mogućnost da vode pojedinačnu borbu s
neprijateljem. Međutim, Hipokrat zakasni, a zavera demokrata bude otkrivena. Zbog toga
Deraosten nije postigao uspeh i cela beotska arniija sruči se na Hipokrata koji je do tada već
uspeo da zauzme Delij i da ga utvrdi. U bici kod Delija Beočani su duboko ešalonirali svoju
falangu (njihov stroj bio je sastavljen od 25 redova; kod Atinjana dubina stroja iznosila je
29
samo 8 redova), i, primenivši čuveni Epaminondin „kosi stroj", odneli su veliku pobedu
(novembra 424. g.). Gubici Atinjana iznosili su oko 1000 poginulih hoplita; poginuo je i
strateg Hipokrat. To je za Atinu bio najveći poraz u toku celog Arhidamovog rata.
Ratne operacije u Trakiji
Neuspeh Sparte i srozavanje njenog autoriteta stvorili su kod običnih Spartijata težnju ka
aktivizaciji ratnih operacija I odlučnijoj politici. Postajalo je sve jasnije da se od vođa
spartanske politike moraju zahtevati radikalnije raere. Međutim, osnovna tendencija
spartanske oligarhije sastojala se u to doba u postizanju mira s Atinom l oslobađanju
zarobljenih Spartijata. Predstavnik tih novih stremljenja postao je Brasida mlađi i
najenergičniji vojskovođa niedu svim spartanskim vojskovođama. On je naumio da izvede
veoma riskantan i za Lakedemonjane neobičarTpodufiyat. Shvatajući da snaga Adnjana
počiva na njihovoj pomorskoj državi i imajući u vidu nesposobnost Peloponežana za
operacije na mru, Brasida odluči da pokuša sa prodorom u pozadinu atinske države i
to kopnenim putem, tako da 'oi prošavši celom kopnenom Grčkom preko Makedonije izbio
pred gradove na tračkoj obali. Taj plan bio je vezan za veliki rizik, jer bi vojska morala da se
kreće teritorijom Tesalije, koja je bila prijateljski raspoložena prema Atinjanima, i u slučaju
nekih komplikacija .Brasida ne bi raspolagao sigurnim putevima za povlačenje.
Spartanski oligarsi plašili su se tako riskantnog koraka na kome bi mogli doživeti
neuspeh. Zbog toga su odbili da pruže materijalnu i vojnu podršku Brasidi. Pa ipak,
računajući na to da bi u slučaju uspeha imali koji adut više u pregovorima ο miru, a u slučaju
neuspeha bi se oslobodili nemirnog I preduzimljivog Brasida, nosioci spartanske politike su
mu dozvolili da pripremi takvu ekspediciju. Brasidin pohod mogao je da donese Sparti velike
koristi. Na prvom mestu otvarao se novi front koji bi morao da oslabi atinski pritisak na
Peloponez.
Osim toga, savez gradova Halkidika zaplašen obračunavanjem s Potidejom, obaćao
je da će organizovati opšti ustanak protiv tiranije Atine i da će preuzeti na sebe finansiranje
ekspedicije. Uspeh tračke ekspedicije obećavao je Sparti sjajne perspektive, jer je vodio
raspadu
*) Pored termina ,,δοΰλος" u klasično doba upotrebljavani su i termini ,,άνδραποδον i οίκεύς".
Ο tome se govori u istraživanjima J. A. Lencmana, VDI, 1951, br. 2,47 id.; 1952, br. 2, 38, id.
* Vidi dalje poglavlje „Sparta, Krit, Tesalija i Beotija u vremenu od IX do početka V veka pre
n.e."
POHOD ΝΑ SICILIJU
Posle kongresa sicilijanskih polisa održanog u Geli i neslavnog povratka prve atinske
eskadre događaji na Siciliji odvijali su se skoro bez ikakve veze s tokom rata u kontinentalnoj
Grčkoj. Antagonizam između dorskih polisa sa Sirakuzom na čelu i halkidijske grupe u
sastavu: Naksos, Leontina, Katana, Mesana i Himera nije prelazio okvire lokalnih konflikata,
jer je Sirakuza nastojala da stvari ne idu predaleko kako se Atini ne bi pružila mogućnost za
uplitanje u sicilijanske poslove.
Velikodržavničke tendencije Sirakuze preplitale su se sa socijalnom I političkom
borbom. U jonskim polisama Sicilije obično je vladalo demokratsko uređenje. Bez obzira na
to što se u samoj Sirakuzi vlast nalazila u rukama demokrata, Sirakuza je obično pružala
podršku jonskim oligarsima. To joj je omogućavalo stalno uplitanje u unutrašnje poslove
njenih protivnika, a da pri tom stvari ne idu do otvorene intervencije.
Veoma su karakteristične i značajne socijalne promene do kojih je došlo u Leontini
još pri kraju Arhidamova rata. Prema Tukididu, „Leontinjani su u svoju sredinu primali mnogo
novih građana i demos je pomišljao na ponovnu podelu zemlje" (την γην αναδασασθαι) (V, 4,
2). Ονο izuzetno važno svedočanstvo dokazuje koliku je oštrinu poprimala socijalna borba u
30
periodu Peloponeskog rata. Već i sama činjenica dobrovoljno uključivanje novih građana u
svoju sredinu predstavlja izuzetan događaj u istoriji polisa tog doba pošto su polisi uvek
nastojali da ograniče broj građana. Revolucionarni zahtev za ponovnu raspodelu zemlje
neobičan je za Heladu V veka pre n.e. Ta parola postaje popularna tek kasnije, u periodu
raspada robovlasničkog društva u Grčkoj, u IV i naročito u ΠΙ veku pre n.e. Ali
najkarakterističniju stvar predstavlja tesna veza ta dva momenta: ponovne raspodele zemlje i
primanja novih građana. Izgleda da je primanje novih građana bilo uslovljeno željom da se
demos osnaži u predstojećoj borbi za zemlju.
Na taj način pruža nam se mogućnost da stvorimo dosta jasnu predstavu ο programu
demokratske partije u Leontini; ova partija uglavnom se sastojala od seljaka koji su ostali bez
zemlje i pali u položaj zavisnih, dok su oligarsi bili krupni zemljoposjednici i robovlasnici.
Demokratski raspoložen deo građana, osećajući da je preslab za borbu protiv oligarha koji
uživaju podršku moćne Sirakuze, prilivata se radikalne mere i zvanično uključuje u sastav
polisa veliki broj novih građana, po svim izgledima iz redova lokalnog stanovništva, a možda
i iz redova varvara.*18 Reagujući na to, bogataši su zatražili pomoc Sirakuze i proteraju prost
narod, posle čega su srušili grad i sami se preselili u Sirakuzu. Demokrati su se tada utvrdili
u dva omanja mesta na leontinskoj teritoriji i „započeli rat sa Sirakužanima".
Erasistratov sin Feak koji je 422. g. došao iz Atine kao njen izaslanik sa zadatkom da
organizuje pomoć Leontinjanima nije postigao ništa i prepustio je Leontinjane njihovoj
sudbini.19
Moramo pretpostaviti da žestoka borba između bogataša i siromaha u Legntini, ο
kojoj kod Tukidida nalazimo samo škrto saopštenje, nije predstavljala veliki izuzetak u
uslovima sicilijanskog života. Demokratske grupacije kako u samoj Leontini, tako i u drugim
grčkim kolonijama na Siciliji uvek su računale da će dobiti podršku moćne atinske
demokratije.
Sredinom zime 415. g. u Atinu je stigla delegacija iz Segeste, jonske kolonije na
zapadu Sicilije, s molbom za pomoć u borbi protiv Selinunta i Sirakuze koja ga podržava.
Molba je bila motivisana pretnjom Sirakuze daciFse umešati u Peloponeski rat na strani
Sparte. Izaslanici su naglašavali da Segesta raspolaže dovoljnim novčanim sredstvima za
finansiranje cele ekspedicije. U takvoj situaciji Atina je morala da se umeša u sicilijanske
poslove ako je htela da sačuva makar malo uticaja na zapadu. Njen autoritet već je bio
poljuljan time što nije pružila pomoć Leontini. U slučaju odbijanja molbe Segešćana za
pomoć, Atina bi rizikovala da izgubi sve svoje pristalice na zapadu. Eklesija odluči da uputi
delegaciju radi proveravanja stanja na licu mesta i naročito radi utvrđivanja gotovine novca
kojim Segešćani raspolažu.
Delegacija se vratila u leto iste godine; sa sobom je donela 60 talenata srebra na ime
mesečne isplate posadama 60 trijera; Segešćani su se spremali da mole Atinu da im pošalje
toliki broj trijera. Sad je pred Atinom stajalo ozbiljno pitanje slanja velike vojne ekspedicije na
Siciliju.
Pitanje Sicilije bilo je izuzetno važno za Atinu i zbog zaoštravanja unutrašnje
pomorske situacije. U to doba pojačala se borba između aristokratije i demokratije koja se
izražavala suparništvom između Alkibijada i Nikije za prevlast u eklesiji. Stari Alkibijadov plan
koji se sastojao u tome da se demokratska koalicija suprotstavi Sparti na samom
Peloponezu bio je srušen u bici kod Mantineje. Alkibijad je zbog toga podneo nov, potpuno
18
* Leontinska parola ο podeli zemlje (γης αναδασμός) zajedno sa zahtevom korkirskih demokrata da se ukinu dugovi,
(χρεών αποκοπή) ο čemu smo govorili ranije, kao da nas prenosi u revolucionarnu situaciju iz doba Agisa, Kleomena i
Nabisa. Analogija je još veća zato što je u Leontini izvršeno značajno proširenje okvira građanstva.
19
† To je onaj isti Feak, Alkibijadov vršnjak i vođa lakonofilskih oligarha, ο kome smo govorili u vezi s ostrakizmom
Hiperbola. Zaista, teško da bi se mogla pronaći ličnost manje pogodna za pružanje pomoći leontinskim radikalnim
demokratima.
31
nerealan plan ο stvaranju atinske države na Siciliji. Taj plan je dobio punu podršku većine
eklesije: „Svi su podjednako sagorevali od strasne želje za pohodom: stariji ljudi ili zbog toga
što su gajili nadu da će pokoriti one države protiv kojih polaze, ili zato što su bili sigurni da je
poraz apsolutno
isključen zbog tako velikih snaga; ljudi zrelog doba čeznuli su da vide tu daleku zemlju i da
se upoznaju s njom, nadajući se da će ostati živi; ogromna masa, u tom broju i vojnici,
računali su na zarade do kojih će doći za vreme pohoda i na takvo proširenje atinske moći
da bi mogli neprekidno zarađivati i u budućnosti. Tako je većina građana sagorevala u
bezgraničnoj čežnji za ratom, a ako se nekome to nije dopadalo, taj nije dizao glasa protiv
rata da ne bi bio proglašen zlonamemim prema državi" (VI, 24, 3—4)*20.
Neophodno je primetiti i to da vecina običnih građana nije imala pojma ο značaju
pohoda i veličini snaga protivnika. Plutarhovo svedočanstvo („Alkibijad", 17; „Nikija", 12) ο
tome da je „mnoštvo ljudi sedelo po palestrama i na polukružnim klupama crtajuči kartu
Sicilije i položaj Libije I Kartagine", pokazuje kako je bila maglovita predstava običnog
Atinjanina ο zapadnom Sredozemlju.
Bez obzira na oštro protivljenje Nikije (VI, 9-14) koji je tvrdio da se Alkibijad povodi za
ličnim interesima i da njima žrtvuje srecu polisa,† 21eklesija je ipak odlučila da se u Segestu
uputi 60 brodova. Kao vođe ekspedicije određeni su Alkibijad, Nikija i Lamah. Ponovan
Nikijin govor kojim je ukazivao na nepromišljenost i riskantnost ovog poduhvata primorao je
eklesiju da stratezima da ovlašćenje u pogledu sastava ekspedicije, i pri tom je odlučeno da
se uputi ne manje od 100 trijera i 5000 hoplita. Predlog ο slanju ekspedicije na Siciliju
primljen je u eklesiji ogromnom većinom glasova. Očigledno je da su za taj predlog glasali ne
samo pristalice radikalne demokratije čiji su predstavnici, kao na primer Hiperbol, već
odavno iznosili planove ο velikoj ekspanziji na Siciliju. Ovog puta Alkibijadu su pružile
podršku i mnoge pristalice Nikije, predstavnici mućnih slojeva grada. To su verovatno bile
neke grupe zanatlija i trgovaca.
U natpisima (IG, I2,98-99) objavljene su dve odluke eklesije: prva ο opremanju 60
brodova, druga ο povećanju broja trijera do 100, ο prikupljanju vojske i ο odobrenju iznosa
od 3000 talenata za taj pohod. Ova svota predstavljala je svu gotovinu državne blagajne koja
je nastala od budžetskih viškova tokom perioda posle Nikijinog mira. Izgleda da je oko 417.
g. inicijativom Alkibijada foros bio ponovo povećan na 1300 talenata. Krajem maja 415. g. iz
Atine je krenula ekspedicija od 136 brodova (u tom broju bilo je 100 atinskih trijera), 5100
hoplita (od kojih su 1500 bili građani Atine), 1200 lako naoružanih i oko 26.000 veslača. Iza
ovako ogromne flote išlo je više od 130 teretnih brodova. Tukidid tim povodom ponosno
primećuje: „Ovde je bila skupljena najskuplja i najuglednija vojska od svih koje su opremane
do tog vremena" (VI, 31, 1).
U toku jula i augusta zaobišavši Korkiru flota je stigla u Italiju i počela je polako da
plovi duž obale na jug. Atinjani su svuda nailazili na oprezno nepoverenje lokalnog
stanovništva koje se čak i u halkidskim polisima više bojalo Atine nego Sirakuze. Konačno su
se Atinjani zaustavili.kod Regija, i pošto ih stanovništvo nije pustilo u grad, cela vojska se
smestila u predgrađu. Brodovi koji su se vratili iz Segeste doneli su tužnu vest da Segešćani
nemaju novca. Među strateziraa je došlo do razmirica. Nikija predloži da se cela stvar svede
na pohod protiv Selinunta s tim da se ovaj polis primora na sklapanje mira sa Segestom
posle čega bi se Atinjani, demonstrativno ploveći duž obala Sicilije, vratili u Atinu. Alkibijad je
bio za to da se obrate pojedinim sicilijanskim polisima i pokušaju da ih pridobiju na svoju
stranu, a posle toga da se izvrše napadi na Selinunt i Sirakuzu. Lamah je smatrao da treba
20
* Socijalni sastav ove kategorije ljudi mogu obeležiti Plutarhove reči („Nikija", 12): ,,Βοgataši u bojazni da se ne bi
pomislilo kako žele da izbegnu liturgije i trijerarhije ćutalisu i protiv svoje volje".
21
† S ovim se slaže i Tukidid (VI, 15, 1-4).
32
zauzeti Sirakuzu iznenadnim napadom. U sporu je pobedu odneo Alkibijad. Pa ipak, ni u

Meseni, ni u Katani nije postigao uspeh. Jedino je Naksos otvorio svoje kapije Atinjanima.
Međutim, Alkibijadovo odsustvo bilo je u Atini iskorišćeno za otvaranje sudskog
procesa protiv njega. Nekoliko dana pred odlazak ekspedicije jedne noći bio je oštećen veći
broj herma kamenih stubova sa poprsjem Hermesa, boga trgovine i zaštitnika puteva. Taj
događaj izazvao je u Atini mnoga prepričavanja. Ο njemu se govorilo kao ο lošem znamenju
za ekspediciju. U eklesiji su govornici istovremeno oštećenje herma ocenjivali kao dokaz za
to da postoji „zavera kojoj je cilj državni udar i obaranje demokratije" (VI, 27, 3), Krivci nisu
bili pronađeni.* U gradu su kružile glasine da krivica pada na učesnike misterija tajnih
religioznih skupova. Kao jednog od krivaca spominjali su Alkibijada koga su takođe okrivili
kao bezbožnika I bogohulnika. Akibijad je još pre odlaska ekspedicije predlagao da se
organizuje suđenje, smatrajući da će se opravdati i skinuti sa sebe optužbu, ali su njegovi
neprijatelji bili za to da se sačeka i da mu se sudi u odsustvu vojske koja mu je odana.
Po odlasku ekspedicije u Atini su bila pohapšena mnoga lica zbog herma i misterija. U gradu
je brujalo od glasina ο postojanju zavere kojoj je cilj zavođenje tiranije, a kao kandidat za
tiranina jednoglasno je spominjan Alkibijad. Svi pohapšeni bili su kažnjeni, a za Alkibijadom
je upućen vladin brod „Salaminija" s naređenjem da odmah dođe pred sud u Atinu. Pitanje
razaranja herma ostalo je nerazjašnjeno. Pre svega, bilo je potrebno da se utvrdi ko je
izvršilac zločina? Pitanje je bilo vrlo složeno I zamršeno. Bez obzira na razne aluzije na koje
se nailazi u delima nekih autora, prvenstveno u govoru Andokida „O misterijama" treba da se
složimo s Tukididom: „... kako onda, tako ni kasnije niko nije mogao da kaže ništa sigurno ο
krivcima za taj zločin" (VI, 60, 2). Ipak malo je verovatno da bi to mogao da bude Alkibijad.
Od razaranja herma on nije mogao da ima nikakve koristi. Mnogo je važnije drugo pitanje:
koji su se politički krugovi nalazili na čelu kampanje protiv Alkibijada? Tukidid je izgleda sklon
mišljenju da je to bio vođa radikalne demokratije. On kaže: „Sva ta govorkanja prihvatiše ljudi
za koje je Alkibijad bio veliki teret, jer im je smetao da se učvrste na položaju vođe demosa"
(VI, 28, 2). Plutarh po minje „demagoga Androkla", ali odmah kaže da je kao tužilac protiv
Alkibijada nastupio vođa lakonofilske partije Kiraonov sin Tesal(„Alkibijad", 19).
* Plutarh („Alkibijad", 18) smatra da su herme mogli da oštete Korinćani koji su time hteli da spreče
odlazak ekspedicije i da na taj način spasu svoje koloniste Sirakužane.
Po svemu izgleda da su u optuživanju Alkibijada uzeli učešća svi njegovi protivnici: kako
oligarsi tako i radikali.
Radikalno-demokratska grupacija obezglavljena ostrakizmom Hiperbola nesumnjivo
je nastojala da iskoristi sve mogučnosti za obračun s Alkibijadom i da time u znatnoj raeri
ojača svoj uticaj. Nepomirljivi oligarsi tipa Tesala, Kimonova sina, nisu mogli da oproste
Alkibijadu njegovu raniju delatnost i čitavu sicilijansku avanturu. Pobedili su udruženi napori
Alkibijadovih protivnika. Pod pritiskom uporno širenih glasina ο zaveri protiv demokratije,
eklesija prihvati mišljenje ,,da su sve to učinili zaverenici u cilju zavođenja oligarhije ili
tiranije" (VI, 60, 1).
Pohapšen je veliki broj „uglednih građana" među kojinia je bio i Nikijin brat Eukrat.
Osumnjičen je bio i Alkibijad. Imovina osuđenih bila je konfiskovana i rasprodata na licitaciji.
Iz natpisa (IG, I2, 329 i 330) saznajemo veoma zanimljive podatke ο konfiskovanoj imovini
rušilaca herma hermokopida. Jedan od njih bio je pirejski metek Kefisodor koji je imao 16
robova; od njih su petorica bili Tračani, jedan Skit i jedan Kolh. Pada u oči relativno mali broj
robova koje su posedovali čak i bogati ljudi. Inventar pobrojan u jednom od natpisa (IG, I2,
330) možda je pripadao Alkibijadu.
Čuvši da ga poziva sud, Alkibijad jje pobegao na Peloponez, a zatim u Spartu gde je
postao duhovni vođa svih antiatinskih planova. Kad je čuo da ga je eklesija osudila na smrt,
on je navodno izjavio: „Dokazaću da sam živ" (Plutarh, „Alkibijad", 22). I stvarno, on je
Atinjarrima zadao ogromne gubitke na Siciliji, Joniji i u samoj Atici.
Ostavši bez Alkibijada Nikija i Lamah podele međusobno sve oružane snage i
morem se upute ka Segeti. Tu zaplene još 30 talenata i za 120 talenata prodaju u ropstvo
celokupno stanovništvo jednog malog lokalnog grada Hikare. Jedan dio Hikarana kasnije je
služio u atinskoj floti. Zatim su se kopnom, preko čitavog ostrva, uputili na istočnu obalu
33
prema Katani. U zimu 414. g. Atinjani krenu odatle morem prema Sirakuzi i prestigavši njenu
vojsku koja je stajala pod Katanom zadaju Sirakužanima neke manje štete. Međutim, posle
toga, zbog Nikijine neodlučnosti, atinska vojska se vrati u Katanu, omogućivši tako svom
protivniku da iskoristi vreme za podizanje odbrambenih bedema oko čitave Sirakuze.
Tokom zime obe strane su nastojale da pridobiju za sebe maksimalan broj
saveznika: Atinjani su pridobili za sebe pomoć Segeste, Katane, Naksosa I jednog dela
Sikula. Sirakuza je obezbedila podršku Korinta i Sparte. Uglavnom jonska Mesana je ostala
neutralna, jer je Alkibijad izdao pristalice Atine njihovim protivnicima. Dorska Kamarina,
plašeći se jačanja Sirakuze, takođe je sačuvala neutralnost. Polien (I, 43), ne navodeći
izvore, kaže da je u Sirakuzi 414. godine došlo do velikog ustanka robova. Taj ustanak bio je
tako značajan da su sirakuski robovlasnici samo pomoću prevare savladali ustanike. Pa ipak
više od 300 robova uspelo je da prebegne Atinjanima.
U ovakvoj situaciji veliku ulogu odigrao je Alkibijad koji je u međuvremenu stigao u
Spartu gde je izjavio da je sicilijanska ekspedicija pre svega uperena protiv Lakedemonjana.
Alkibijad je uporno savetovao da se Sirakuzi uputi u pomoć jedan ugledan spartanski
vojskovođa i da se osvajanjem Dekeleje istovremeno obnove ratne operacije u Atici.
Tek u leto 414. g. posle godinu dana boravka na Siciliji Atinjani su započeli opsadu
Sirakuze. Lamah je poginuo još u samom početku opsade I cela ekspediciona armija našla
se pod komandom Nikije koji je bacio sve snage na podizanje opsadnih zidina oko Sirakuze.
Veći deo tih zidina bio je završen u junu iste godine, ali Atinjani ipak nisu uspeli da spreče da
u Sirakuzu prodre spartanski vojskovođa Gilip koji je tamo bio upućen po Alkibijadovom
savetu. Gilip je sa sobom doveo oko 3000 vojnika i što je još važnije ubedio opsednute da im
iz Peloponeza dolazi velika pomoć. Položaj Atinjana time se naglo pogoršao. Na inicijativu
Gilipa opsednuti počeše energično da rade na podizanju zida koji je u odnosu na onaj koji su
podigli Atinjani išao pod pravim uglom. Atinjani su svoj zid podizali s namerom da Sirakuzi
zatvore vezu sa kopnene strane. Sirakuski zid bio je gotov pre atinskog. Atinjani su uz to
pretrpeli nekoliko poraza u sukobima na kopnu i svojom nebudnošću propustili u Sirakuzu
još 12 peloponeskih brodova.
Tako je propao glavni taktički zadatak Atinjana pri opsadi: potpuno odvajanje Sirakuze od
veza s kopnom. Opsednuti su sagradili svoj zid koji je sekao atinski pod pravim uglom
pruživši ga daleko iza linije atinskih utvrđenja i na taj način su obezbedili neometano
dopremanje hrane i vojne pomoći od strane saveznika kopnenim putem.
Za Atinjane je situacija na moru bila još ozbiljnija. Pošto su dugo vremena bile u upotrebi,
atinske trijere su zahtevale kapitalne opravke. Nestalo je njihovog najvažnijeg borbenog
kvaliteta brzine. Broj veslača znatno se smanjio zbog gubitaka. Usled nepovoljnog razvoja
događaja počelo je njihovo bežanje na stranu neprijatelja. To što Atinjani nisu imali konjice
stvaralo je opsednutim Sirakužanima mogućnost da faktički drže pod opsadom one koji ih
tobože opsedaju, pa su Atinjani imali velikih problema zbog nestašice hrane. Gubitak
prevlasti na moru pretio je da dovede Atinjane do potpune propasti, jer im je bio presečen
put za povratak kući.
U takvoj situaciji Nikija se obrati Atini (VII, 11-15) sa zahtevom da mu vojska bude
odmah povučena ili da mu se dopremi novo, veliko pojačanje. U tom njegovom pismu, koje
Tukidid smatra originalnim, situacija Atinjana prikazana je kao bezizlazna. Nikiji je iz Pireja
kao pomoć upućen najbolji atinski vojskovođa Demosten, pobednik kod Pila, koji je pošao sa
65 brodova, 1200 atinskih hoplita i izvesnim brojem saveznika. Pošto je mobilisao nove
rezerve na Jonskim ostrvima, Demosten stiže u Sirakuzu krajem jula 413. g. Plutarh daje
slikovit prikaz Demostenovog dolaska („Nikija", 21): ,,U to se pred lukom pojavio Demosten
koji je neprijatelja jako zaplašio svojim sjajnim naoružanjem. Plovio je vodeći na 73 broda
5000 hoplita i najmanje 3000 kopljanika, strelaca i praćkara s ukrašenim oružjem, grbovima
na trijerania, sa mnoštvom veslačkih komandira i flautista da bi na neprijatelja učinio snažan
utisak i da bi ga fascinirao".
Da ne bi ponovio greške sporog Nikije koji je prepustio inicijativu neprijatelju,
Demosten već prve noći po svom dolasku izvrši juriš na sirakuska utvrđenja na Epipolama
34
uzvišenju gde je sirakuski zid zaobilazio atinske opsadne objekte. Međutim, posle početnih
uspeha Atihjani su pretrpeli velike gubitke*22 i bili primorani na povlačenje. Tada Demosten I
Eurimedont, drugi strateg koji je došao s njim, predlože neodložno povlačenje ispred
Sirakuze gde je vojska stajala bez cilja u veoma rđavim klimatskim uslovima, pa je mnogo
ljudi stradalo od bolesti, a flota nije imala mogućnosti za manevrisanje zbog uske luke. Nikija
je ustao protiv toga, ističući da i Sirakužani trpe velike gubitke i računajući na svoje pristalice
u gradu.†23 Izvesno značenje imalo je i pomračenje Meseca koje je Nikija shvatio kao loš
predznak za plovidbu i zbog toga je predlagao da se povlačenje odloži za 27 dana (VII, 50,
4).
Pomorske bitke održane 3. i 7. septembra 413. g. završene su totalnim porazom
atinske flote koja je već odavno bila izgubila svoju borbenu sposobnost. Atinska armija bila je
odsečena u Siciliji. Nikija i Demosten pokušali su da se povuku u dubinu kopna na ostrvu, ali
ni tu nisu imali sreće; opkoljeni sa svih strana neprijateljima, Atinjani su se predali. Obojica
vojskovođa bili su ubijeni, a ostali zarobljenici su posle sedam meseci rada u kamenolomima
doživeli uobičajenu sudbinu: prodati su u ropstvo. Tako je nastradala ogromna atinska armija
i jaka flota. Tukidid ο sicilijanskoj katastrofi govori kao ,,o najvažnijem vojnom poduhvatu... u
čitavoj helenskoj istoriji... Atinjani su bili svuda potučeni do nogu... Propalo je, kako se kaže,
sve: i suvozemna vojska i flota. Nije ostalo ništa" (VII, 87, 5-6).
Sicilijanska ekspedicija predstavljala je prelomni moment u celora Peloponeskom
ratu. Do tog vremena Atina ne samo da se uspešno odupirala moćnoj koaliciji u čijem
sastavu se nalazila polovina Helade već je vodila I energične ofanzivne operacije koje su joj
donele znatne uspehe u Arhidamovom ratu. Čak je i neuspela bitka kod Mantineje i pored
pretrpljenog poraza ipak pokazala snagu Atine u ekspanzivnim poduhvatima na Peloponezu.
S te tačke gledišta treba posmatrati i sicilijansku ekspediciju. Tačno je da se ona završila
katastrofalno što je kasnije dovelo do sloma atinske pomorske države. Međutim, već sama
činjenica da je Atina opremila moćnu osvajačku ekspediciju i uputila je daleko od otadžbine
samo pet godina posle rušilačkog Arhidamovog rata svedoči ο tome da je ona raspolagala
velikim snagama i sredstvima. Kao glavni razlog za upućivanje te ekspedicije treba smatrati
ne samo trgovačke interese Atinjana na zapadu već na prvom mestu opštu tendenciju ka
ekspanziji na kojoj je počivala ekonomija ove jake robovlasničke države. „... Rat predstavlja
onaj važan opšti zadatak, onaj veliki zajednički posao koji se preduzima bilo radi osvajanja
objektivnih uslova za život, bilo radi toga da se ono što je osvojeno sačuva i ovekoveči".*24 U
uslovima antičkog polisa obnavljanje starog načina života „... istovremeno predstavlja po
neophodnosti ponovnu obnovu stare forme i njeno razaranje. Na primer, tamo gde svaka
individua treba da poseduje ovaj ili onaj broj akri zemlje, tamo već smeta prirast
stanovništva.
Ako se preduzimaju mere za otklanjanje ovog, onda se pribegava kolonizaciji, a
kolonizacija rađa neophodnost osvajačkih ratova".†25 Osvajački rat te vrste upravo je i
predstavljala sicilijanska ekspedicija. Izbor pravca pohoda bio je diktiran željom da se
Peloponeski savez liši podrške koju su mu pružali sicilijanski polisi i nadom u lak uspeh na
Siciliji zbog razdora koji je vladao među lokalnim polisima.
22
* U noćnoj bici na Epipolama Atinjani su izgubili 2000 ljudi, prvenstveno hoplita (Plutarh, „Nikija", 22).
23
† Plutarh („Nikija", 2), koji uvek teži gomilanju dramskih konflikata, tumači Nikijino ponašanje strahom od osvete
demosa: ,,Još se više plašio Atinjana s njihovim sudom I lažnim optužbama".
24
* K. Marks, Forme koje su prethodile kapitalističkoj proizvodnji, 1940, 8 (na ruskom).
25
† K. Marks, cit. delo, 27.
35
Sicilijanska katastrofa dovela je do nagle promene u odnosu snaga zaraćenih strana.

Jednu od najvažnijih činjenica koje su delovale za vreme rata predstavlja kvalitet i kvantitet
protivničkih oružanih snaga. Atina je izgubila oko 50 hiljada ljudi, od kojih preko 10 hiljada
hoplita i preko 200 brodova, a ο utrošenom novcu da se i ne govori. Radi poređenja
ukazaćemo da je u najvecoj bici Arhidamova rata u bici kod Delija Atina izgubila samo 1000
hoplita.
Moralno-politički faktor nije imao ništa manji značaj od značaja ogromnih materijalnih
gubitaka. Kod Sirakuze Atinjani su bili potučeni ne samo na kopnu već i na moru. Tako je
šezdesetogodišnji period neosporne prevlasti Atine na moru bio završen. Α flota je upravo i
sačinjavala glavnu kariku Atinske pomorske države. Kao jedna od prvih posledica poraza na
zapadu je ustanak saveznika na istoku.
I konačno, raožda je najvažniju posledicu sicilijanske katastrofe predstavljalo znatno
slabljenje stabilnosti atinske pozadine. Srozavanje autoriteta demosa u Atini odmah je
iskoristila oligarhija koja je sada otvoreno nastupila protiv toliko omrznute demokratije.
5. ZAVRŠNI PERIOD RATA
Dekelejski mir Ranije smo govorili ο tome da je Alkibijad dao Spartancima dva
savjeta: prvo, da upute u Sirakuzu spartanskog vojskovođu kako bi se sprečila kapitulacija
opsjednutog grada, što je u ranogome predodredilo dalji tok događaja na Siciliji; drugo, da
obnove ratne operacije protiv Atine, i to u vecem obimu, posebno, da zauzmu Dekeleju.
Tako se zvala jedna od atičkih dema, na 120 stadija (oko 2 km) sjeveroistočno od Atine.
geografski položaj Dekeleje bio je veoma važan, jer je ona dominirala nad putom za Orop.
Kroz Dekeleju je prolazio i najkraći put prema najvažnijem atinskom posjedu — ostrvu
Eubeji.*26
Alkibijadov savet imao je u vidu stvaranje stalnog peloponeskog uporišta na Atici do
čega bi došlo osvajanjem Dekeleje. Oslanjajući se na nju Peloponežani bi mogli da drže pod
stalnoni vojnom kontrolom Atinu i Atiku. Na taj način govorio je Alkibijad Spartanci će
prigrabiti „bogatstvo neprijateljske zemlje... a Atinjani ce odmah izgubiti prihode od laurijskih
rudnika srebra i sve ostale prihode koje sad imaju od zemlje i sudova. Α što je najvažnije,
izgubiće prihode od saveznika" (VI, 91, 7).
Alkibijadov savet bio je prihvaćen i tokom zime 414/13. g. Sparta se intenzivno
spremala za ratne operacije, računajući na to da su Atinjani zapali u teškoće na Siciliji.
Spartanci su od saveznika tražili specijalne isporuke gvožđa i alata. U rano proleće 413. g.
Agis upade u Atiku i učvrstivši Dekeleju smesti se u njoj s jakim garnizonom. Položaj Atine
veoma se pogoršao.
Više od 20.000 odraslih robova, što je predstavljalo četvrtinu svih atinskih robova (od
kojih su većina bili zanatlije), prebeglo je na stranu neprijatelja.†27 Time je odmah bila
dezorganizovana zanatska proizvodnja.
26
* Od Eubeje Atina je imala više prihoda nego od čitave Atike. Za vreme dekelejskih događaja Eubeja je igrala posebnu
ulogu. Tukidid kaže (VIH, 95, 2): „Posle blokade Atike Eubeja je za njih (Atinjane) bila sve". Upor. Aristotel, „Atinski ustav",
33, 1: Atinjani su ,,u to doba od Eubeje... dobijali više nego od Atike".
27
† Ovo je izuzetno važan dokaz ne samo za to da je u Atici postojao veliki broj robova koji su se bavili zanatima već i za
naglo pogoršanje njihovog materijalnog položaja. Analogne podatke daje Tukidid i ο mnogobrojnim hioskim robovima koji
su masovno, otprilike u isto vreme, bežali na stranu Atinjana zbog surovog postupka njihovih gospodara - oligarha.
Zanimljivo je da se uporedi položaj robova na početku (prema Pseudo- Ksenofontovom „Atinskom ustavu", I, 10) I na
kraju Peloponeskog rata. Početkom rata (napominjemo da se „Atinski ustav" datira u 425. godinu), bez obzira na najezde
Peloponežana svake godine, atinski robovi ipak nisu bežali Spartancima. Jedino je za vreme Dekelejskog rata položaj
robova u Atini zbog blokade bio toliko pogoršan da su počeli slučajevi masovnog bežanja na stranu Spartanaca.
36
Prema rečima Tukidida (VII, 27, 5), Atinjani su izgubili svu zemlju, izginula je sva
sitna i tovarna stoka, konji su padali od iznemoglosti.
Konačno, zbog toga što je Atini pretila opasnost od direktnog napada, u gradu su
zavedene stalne straže koje su držali svi građani i meteci na gradskim bedemima. Straže su
se održavale punu godinu dana, i danju I nocu. „Zbog neprijatelja koji se nalazio u Dekeleji
svi su Atinjani bili stalno pod oružjem, jedni na utvrđenjima, drugi u borbenim redovima" (Vlli,
69,1).
Uzimajući u obzir ogromne gubitke Atinjana na Siciliji, udarac koji im je nanesen iz
Dekeleje morao je konačno da razori svu ekonomiku zemlje, Ako su prvi napadi
Peloponežana pre svega nanosili štete intenzivnim poljoprivrednim kulturama, to je okupacija
Dekeleje lišila Atinjane mogućnosti da se uopšte bave zemljoradnjom. Sva hrana morala je
da se uvozi sa strane preko pirejske luke.
I upravo u to vreme u Atinu stiže vest ο pogibiji Nikije i Demostena što je značilo ne
samo ogromne ovog puta i nenadoknadive gubitke u ljudstvu I brodovlju već i neposrednu
opasnost od ulaska neprijateljske flote u luku Pirej. Dokovi su bili bez brodova, blagajna bez
novca i nigde se nisu mogli naći veslači za flotu. Osim toga, pretilo je otcepljenje saveznika.
Atina je bila na rubu propasti.
Početak raspada
Po opštem mišljenju, sudbina Atine bila je rešena. Atinske arhee Krajem 413. g.
izgledalo je da Atina ne može da se održi ni do leta. Zato su neutralni polisi žurili da se što
pre priključe budućim pobednicima ,,ako ih niko ne bude ni pozivao" (VIII, 2, 1). Sparta i njeni
saveznici odluče da učine poslednji napor da bi što pre okončali ratne operacije koje su
trajale predugo i da u naknadu za dvadeset godina ratnih napora i lišavanja obezbede sebi
pobednički mir. Konačno su i oligarhijski vrhovi polisa u sastavu Atinske arhee shvatili da je
došlo vreme za ustanak protiv omrznute vladavine Atine.
Uspeh te borbe bio je uslovljen stvaranjem ratne flote. Jonski gradovi nisu imali
utvrđenja, pošto su Atinjani hteli da ih liše svake mogućnosti otpora. Lakedemonjani nisu
mogli ni pomišljati na ustanak u Joniji pre nego što izgrade sopstvenu flotu.*28 Za sve to bila
su pre svega potrebna materijalna sredstva. Očekujući skoru pobedu, „Spartanci su naredili
savezničkim državama da sagrade 100 brodova, sami su se obavezali da će dati 25
brodova, a na toliki broj obavezali su se i Beocani" (VIII, 3, 2). Kad se uzme u obzir to da
Sparta nije imala iskustva u moreplovstvu, sve je ovo zaista predstavljalo vrhunac onog što
je ona mogla da učini. Radi obezbeđenja sredstava za održavanje flote, kralj Agis koji se
stalno nalazio u Dekeleji počeo je da skuplja novac među saveznicima.
U to vreme izbilo je na videlo suparništvo kralja Agisa koji je težio za samovladom i
Alkibijada koji je uživao podršku uticajnog efora Endija. Agisu u Dekeleju dođoše
predstavnici atinskih podanika sa Eubeje i Lezbosa s molbom da im se pošalju brodovi.
Obećano im je 20 brodova dd čega 10 beotskih.*29 Za ustanak su se istovremeno spremali
hioski i eretrijski oligarsi koji su takođe zatražili pomoć Spartanaca, ali se nisu obratili Agisu,
vec neposredno Lakoniji. Njoj su uputili svoje predstavnike i persijski satrapi: Tisafem koji je
upravljao ardskom i Farnabaz koji je upravIjao askilitskom satrapijom. Obojica Persijanaca
28
* Istina, postojala je sirakuska ratna flota koja je odnela pobedu nad Atinjanima, ali su i sami pobednici bili iscrpljeni
do maksimuma. Tako je kao pomoć Peloponežanima stiglo samo 22 broda i to tek u septembru 412. godine.
Peloponežani su, osim toga, imali 16 vlastitih brodova koji su im preostali iza bitaka kod Sirakuze. Sve to ni izdaleka nije
bilo dovoljno.
29
* Veze Beoćana sa Lezbljanima naročito su se ispoljile za vreme ustanka u Mitileni.
37
obratili su se Spartancima s predlogom da stupe u rat protiv Atinjana na sektorima koji se

graniče sa njihovim satrapijama: Tisafern u Joniji, a Famabaz na Helespontu, obećavajući
spartanskoj floti značajnu materijalnu pomoc. Na predlog Alkibijada Spartanci su odlučili da
otpočnu ratne operacije pre svega u Joniji. Smešten u centru Jonije, Hios je bio najveći
među savezničkim posedima Atine. Posle gušenja ustanka u Mitileni 427. g., jedino je Hios
raspolagao vlastitom ratnom flotom koja se sastojala od 60 trijera. Hiosom su upravljali
oligarsi. Kod Tukidida Alkibijad ih naziva „najbogatijim od svih Helena" (VIII, 45, 4). Tu je
naročito bilo razvijeno robovlasništvo. Hiošani su „imali mnoštvo robova, više nego ijedna
država osim Lakedemona. Robovi su, zbog njihove mnogobrojnosti, za svaku krivicu veoma
surovo kažnjavani" (VHi, 40, 2). Tom činjenicom Tukidid objašnjava masovno bežanje
hioskih robova Atinjanima posle početka ustanka. Osiguravši podršku spartanske flote, u
junu 412. g., pošto im je stigao Alkibijad sa 25 peloponeskih brodova, Hiošani su digli
ustanak koji je počeo brzo da se širi na celu Joniju. Ustanicima su se priključili Eritra,
Klazomena, Teos, a kasnije, zahvaljujući ličnim vezama Alkibijada s lokalnim oligarsima, i
glavni grad Jonije Milet. Posle ioga protiv Atinjana se digla skoro čitava Jonija, naročito zato
što su Spartanci u prvo vreme svuda nastupali sa popularnom parolom Sloboda Helade.
Uviđajući uspeh ustanka i shvatajući njegdv žnačaj za konačan poraz Atine, Peloponežani su
uputili na Istok svu svoju raspoloživu flotu. U zimskoj kampanji 411. g. spartanski nauarh
Astioh već je imao pod svojom komandom 94 trijere, ne računajući α taj broj hioske brodove.
Konačno Peloponežanima je prišao i Rodos. Otcepljenje Jonije išlo je neverovatno
brzo, jer su saveznici već odavno teško podnosili atinsku vlast. Sve jača eksploatacija
savezničkih polisa, oholost atinskih vlasti, surovi obračuni sa ustanicima sve je to jačalo
nezadovoljstvo među atinskim saveznicima i bila je dovoljna jedna varnica pa da se razbukti
požar opšteg ustanka. Dolazak peloponeske flote I Alkibijada koji je uživao još i podršku
Tisaferna, pa prema tome, i persijskog cara, odigrall su odlučujuću ulogu. Međutim, Atinjani
više nisu imali ratnu flotu koja bi mogla da se suprotstavi njihovim neprijateljima.
Izgledalo je da za Atinjane nije bilo nikakve nade. Njihova najbolja armija i flota
propale su na Siciliji. Neprijatelj se učvrstio u srce Atike činie je potpuno dezorganizovana
ekonornija zemlje. Sad se rušio poslednji oslonac Atinjana njihova pomorska država.
Ali i u takvoj situaciji atinska demokratija, bez obzira na svu težinu udaraca koji su se
sručili na nju sa svih strana, ipak je smogla snage da razvije snažan otpor. Spontano se
nameće poređenje između Atine iz 412. g. i Sparte iz 425. godine. Za Spartu je bio dovoljan
jedan krupan poraz na Sfakteriji, pa da zatraži mir i obustavi sve ofanzivne operacije.
Međutim, atinski demos, nalazeći se u skoro bezizlaznoj situaciji, borio se punih 8 godina ne
samo protiv čitave Helade već i protiv Persije: čak i u poslednjem periodu rata on je ne
jednom nanosio osetne udarce jačem neprijatelju. 412. g. demos mobiliše sva sredstva za
borbu.
Program operacija sastojao se u tome da se „pošto-poto opremi flota dobijanjem
građe i novca, da se osigura vernost saveznika, prvenstveno Eubeje, da se razumno smanje
državni rashodi i da se formira neka magistratura u kojoj bi se nalazili najstariji građani i čija
bi dužnost bila da prethodno razmatra tekuče poslove" (VIII, 1, 3).
Taj program odlučno je sprovođen u život. Atinjani su dobijali građu, učvrstili rt
Sunion za obezbeđenje prolaza brodovima s hraiiom iz Eubeje, likvidirali su svoje uporište
na obali Lakonije koje je bilo osvojeno za vreme sicilijanske ekspedicije, i saznavši za
otcepljenje Hiosa, odmali su uputili 20 brodova radi suzbijanja ustanka.
Osim toga, 30 brodova je poslato za obilazak oko Peloponeza, a spremane su nove
desetine brodova za slanje u Joniju. Najveći značaj u to doba (kraj 413. g.) imale su
finansijske teškoce. Državna blagajna bila je prazna. Ni flote nije bilo. Za opremanje, a pre
svega za održavanje nove flote morala su se obezbediti ogromna materijalna sredstva; ta
sredstva mogla su da se izvuku jedino od saveznika koji su se otvoreno bunili zbog visine
postojeceg finansijskog poreza. Istina, demos je tada prvi put načeo rezervu od 1000
talenata koliko je još Perikle ostavio u slučaju krajnje nužde. Ali ti fondovi ni izdaleka nisu bili
dovoljni, u cilju poboljšanja stanja državnog budžeta sprovedena je i veoma važna
38
finansijska reforma. Atina je ukinula foros doprinos koji se naplaćivao neposredno od

saveznika kao direktni porez i uvela je carinu u visini 5% od vrednosti svih poljoprivrednih
proizvoda koji se uvoze i izvoze pomorskim putem. Glavni cilj ove reforme sastojao se po
svoj prilici u tome da se povećaju prihodi državne blagajne. Sama po sebi takva reforma išla
je za tim da smanji nezadovoljstvo saveznika. Osim toga, ta carina uglavnom se naplaćivala
na Helespontu što je predstavljalo tehnički lako izvodljivu meru I zahtevalo relativno male
oružane snage.
U to doba već se primjećuju nove konture politike demosa u odnosu prema
saveznicima što se jasno vidi po odluci ο posadi sedam zaplenjenih hioskih trijera.
„Robovima koji su se nalazili na njima poklonjena je sloboda, a slobodni su bili okovani u
lance" (VHI, 15, 2). U tom aspektu karakteristični su i događaji na Samosu. Iskoristivši
prisusfvo tri atinske trijere, samoski demokrati su organizovali ustanak, pobili oko 200
plemićagrađana, a 400 oligarha osudili na izgnanstvo. Zemlju i kuće plemstva demos je
konfiskovao. Uverivši se u pouzdanost samoskih demokrata, Atinjani su im tada dali
autonomiju faktičnu samostalnost. Veoma je karakteristična činjenica da su na osnovu
samoskog demokratskog ustava geomori, krupni zemljoposednici, bili lišeni svih političkih
prava, čak i prava epigamije (sklapanja braka) s licima koja pripadaju demosu. To je bio
jedan od malobrojnih slučajeva u istoriji starog sveta, kad je pobednički demos pribegavao
lišavanju svojih protivnika njihovih političkih prava.
U vezi sa pobedom samoske demokratije treba da pomenemo još dva zanimljiva
momenta. Na Samosu je boravio Hiperbol, vođa radikalne demokratije koji je 417. g.
ostrakizmom prognan iz Atine. Može se pretpostaviti da je on u izgnanstvu postao jedan od
vođa samoskih demokrata, jer su ga tamo 411. g. ubili oligarsi za vreme njihovog oružanog
ustanka. U vreme oligarhijskog prevrata 411. g. u Atini samo se na Sarnosu očuvao
demokratski poredak. Oslanjajući se na Samos, atinski mornari su u savezu s lokalnim
demokratima obnovili demokratiju u Atini.*30
Ceo kompleks mera koje je preduzimao atinski demos svedoči ο promenama koje su
se naslućivale u odnosima prema saveznicima. Radi očuvanja arhee Atina po prvi put za
vreme rata pokušava da se čvršće osloni na demokratske grupe savezničkih polisa. I upravo
ta politička linija omogućila je Atini 412. g. da odgodi svoju propast. Samos i dalje ostaje
čvrsta baza njihovih eskadri. Na Hiosu Atinjani zaposedaju i učvršćuju važan punkt Delfinij.
Na Lezbosu vode se borbe s promenljivim uspehora. Raspadanje arhee bilo je usporeno.
Jačanje oligarhijskih elemenata u Atini
Međutim, istovremeno s mobilizacijom snaga demosa u Atini se pojačavala i aktivnost raznih

grapa oligarha koji su svi istupali pod zajedničkom parolom vraćanja „poretku očeva". Ta
parola bila je veoma pogodna za udruživanje raznih grupa, ponekad čak i sa potpuno
suprotnim prograraima, i to pre svega zbog njene neodređenosti. Pod ,,zakonima predaka"
podrazumevali su se kako demokratski ustav Klistena (Aristotel, „Atinski ustav", 29, 3) tako i
timokratsko zakonodavstvo Solona, pa čak i Drakonovi zakoni. Proširuje se socijalna baza
oligarha. Ranije su im pripadali samo predstavnici starih aristokratskih lakonofilskih rodova i
jedini njihov oslonac predstavljala je „zlatna omladina" koja se grupisala u tajne organizacije
heterije. 412. g. daju im svoju podršku najbogatiji atinski građani. U VIII knjizi Tukididovog
dela stalno se govori ο trijerarsima koji su „nezavisno od Alkibijada i još u većoj meri nego on
težili ka obaranju demokratije" (Vm, 47, 2 i drago).
Tako jedošlo do udruživanja oligarha i bogatih građana „koji su prema Tukidiđu vukli
na svojim leđima najveći teret". Glavna parola tog saveza bilo je ograničenje državnih
30
* Svakako ne treba precenjivati razmah demokratskih reformi Atinjana. One su vršene onoliko koliko je bilo neophodno
za očuvanje samo osnove atinske vlasti nad saveznicima. Osnovni faktor u međusobnim odnosima Atine i njenih
saveznika bila je eksploataci- je poslednjih. Zato ni demokratske reforme nisu uzele maha.
39
rashoda. Pod tim se pre svega podrazumevalo potpuno ukidanje plata buleutima (većnicima
članovima bule), sudijama I naknada za posete zasedanjima narodnih skupština.
Sprovođenjem ovog programa u život atinska sirotinja bi automatski bila lišena učešča u
upravljanju državom, a vlast bi defakto prešla u ruke oligarha i grupa koje im pružaju
podršku.
Međutim, ostvarenje takvog programa u punom njegovom obimu bilo bi skoro
nemoguće ne samo iz političkih razloga, jer demos ne bi dobrovoljno ispustio vlast iz svojih
ruku, već i zbog ekonomskih razloga, jer su razna državna davanja faktički predstavljala
jedini izvor za prehranu širokih masa demosa koji je bio sateran sa svojih njiva iza Dugih
bedema i ostao bez ikakvih sredstava za život. Većinu mornara atinske flote koja se nalazila
kod Samosa takođe su sačinjavali teti koji su bili životno zainteresovani za očuvanje
demokratije. Prema tome, u normalnim uslovima nije se moglo računati na ukidanje ustava ni
mirnim, ni oružanim putem.
Međutim, na strani antidemokratskih grupacija bila je još jedna važna okolnost. Stvar
je u tome što su najaktivniji branioci demokratskih ustanova teti većinom bili odsutni, pošto
su služili u floti koja se u to doba stalno nalazila u Joniji. Na taj način jedna od najaktivnijih
političkih grupa atinskih građana nije bila u mogučnosti da uzme neposredno učešće u radu
eklesije.
U to vreme deo bivših vođa radikalnih elemenata, kao što su Pisander I Harikle,
prebegao je oligarsima, čak je stao na čelo antidemokratskih poduhvata. Zato su oligarsi
412. g. relativno lako odneli dve važne pobede. Pre svegaTodmah posle sicilijanske
katastrofe delimično je bio narušen atinski ustav. U programu koji smo citirali nešto ranije
skreće na sebe pažnju poslednja tačka: ο organizovanju ,magistrature u kojoj bi se nalazili
najstariji građani i kojoj bi bila dužnost da prethodno veća ο tekućim poslovima". Ta
magistratura zvala se probule. Dotle je takvu magistraturu predstavljala bule koja je delovala
kao pritanija. Može čak da se kaže i više: stvarno „prethodno razmatranje tekućih poslova"
predstavljalo je osnovnu funkciju bule, jer je eklesija koja se često okupljala sama donosila
odluke ο svim tekućim pitanjima.
Na taj način, uvođenjem nove magistrature uloga stare bule svodila se u stvari na
nulu. Novo se sastojalo u tome što su ranije članovi bule birani žrebom i što je bula stvarno
predstavljala organ mase građana koji je, iako nije posedovao dovoljno iskustva u
upravljanju, ipak bio demokratski.
Nova magistratura probule formirala se iz redova najstarijih građana· Pošto su birani

posle neuspeha na Siciliji, oni su većinom zastupali mišljenje oligarha I konzervativnih
slojeva stanovništva, a ne radikalnog demosa. Konačno, stalnost članstva ovog organa
omogućavala je da se na njegove članove deluje u duhu kakav je bio povoljan za oligarhe i
bogataše.
Drugu pobedu oligarhije predstavljali su izbori stratega održani 412. g. Ovog puta
većina stratega sa Frinihom na čelu pripadala je oligarhiji. Neki od njih bili su vođe oligarha
411. g. Dragi, iako su se 411. g. izjasnili protiv oligarhijskog prevrata, ipak su spadali u red
najimućnijih građana i tako su i oni morali da budu protiv radikalne demokratije. Pošto se u
rakama stratega nalazila komanda nad celokupnom flotom jedinom oružanom snagom Atine
tog doba, to je situacija bila bremenita političkim komplikacijama. I stvarno, privremeni uspeh
oligarhijske zavere iz 411. g. bio je omogućen samo u uslovima direktne popustljivosti ranijih
organa vlasti. Svojevrsnu karakteristiku raspoloženja kod mase običnih atinskih građana tog
doba daje Aristofanova komedija „Lizistrata". Atinjanka Lizistrata čije ime u prevodu treba da
znači ,,ona koja raspušta vojsku", sakupila je odred žena iz cele Helade i zauzela je Akropolj
u kome se čuvala državna blagajna. U polemici sa starcem probulom, Lizistrata izlaže čitav
program reformi.
„...Kao što mi najpre u koritima i čabrovima Peremo vunu i čupamo čičkove, tako
biste i vi morali da iz grada
Izbacite sve pođlace i kukavice i da opasno tmje počupate.
40
Sve izgrebenati, sve što je uvaljano i sve što juri za dobrim prikodima i
Kao krpelj pije narodu krv, njih vi morate pritisnuti noktima
I očistiti sve, sazovite dobre građane i navijte ih na preslicu saveza!"(596—601).
Zahtev da se iz grada isteraju svi „podlaci"5731 svi što ,jure za prihodima" iz usta
Aristofana potpuno odgovara parolama oligarha. Lajtmotiv čitave komedije ismejavanje rata
pod parolom „neka traje rat" (6 πόλεμος έρπετω) takođe je pozajmljen od lakonofila. U
poređenju s jačanjem njenih protivnika, demokratija je strahovito oslabila. Već smo rekli da
se teti, koji su predstavljali njen borbeni oslonac, delom nisu vratili iz Sirakuze, a delom su se
nalazili u sastavu flote na Samosu. Osim toga, kod demosa se osećala jaka zabuna zbog
sve težih vojnih poraza. I konačno, stalna stražarska služba nije ostavljala ljudima vremena
za društvene poslove. Politička apatija uzimala je sve više maha, a to je takođe predstavljalo
jedan od važnih faktora za pobedu oligarha.
Angažovanje U toj situaciji na strani Sparte po prvi put otvoreno Persije istupaju
persijski satrapi Tisafern i Farnabaz. „Car careva" Darije 11 je još na početku Feioponeskog
rata postavio svojim satrapima zahtev da plačaju danak ne samo za gradove koji su stvarno
pod njihovom vlašću već i za celu teritoriju njihovih satrapija. Praktično tu se radilo ο
helenskim gradovima Male Azije i ο ostrvima Egejskog arhipelaga koji su ulazili u sastav
atinske arhee i zato nisu plaćali danak Persijancima, Tisafern i Farnabaz, razumljivo, nisu
mogli da računaju na to da će se Atinjani dobrovoljno odreći svoje vlasti. Zato je zaključenje
persijskospartanskog saveza bilo potpuno logično. U, ime tog saveza, čija se suština
sastojala u tome što su isplate rashoda za peloponesku flotu vršene persijskim novcem,
Sparta je čitavu Joniju prepuštala Persijancima, a to je predstavljalo direktnu izdaju
opštehelenske stvari.
U toku polugodišta (leto 412 zima 411. g.) jedan za drugim zaključena su tri ugovora
između Lakedemonjana i Persijanaca.5832 Poređenjem tekstbva ugovora razotkriva se
suština međusobnih odnosa između Lakonaca i Persijanaca. Prvim ugovorom Sparta je
prepuštala Persiji ,,svu zemlju i sve gradove na koje se prostire vlast cara i koji su bili pod
vlašću carevih predaka". Na taj način su ne samo obala Male Azije već i ostrva, pa čak i deo
Balkanskog poluostrva, formalno morali da pređu pod vlast Persije.
U drugom ugovoru, koji je na zahtev Sparte bio revidiran, ostala je pomenuta formula
iz prvobitnog ugovora, ali je zato dodata još jedna specijalna tačka: „Bez obzira koja se
vojska nalazila po carevom zahtevu na zemlji cara, car je dužan da je izdržava"33. To je
značilo da su Spartanci zvanično preuzeli funkciju persijskih.najaimnika. I tek u trecem
ugovoru carski posedi ograničavaju se na „carsku zemlju koja se nalazi u Aziji".
Lakedemoniani su se obavezali da neće pljačkati carsku zemlju i zato je Tisafern počeo da
im daje novac za izdržavanje flote, ali već u obliku privremene pozajmice.**
Na taj način Persija je računala da će u slučaju pobede Sparte povratiti helenske
gradove na maloazijskoj obali, ali se zato obavezala na izdržavanje peloponeske flote. U julu
412. g. pod svežim utiskom hioskog ustanka to je izgledalo dovoljno. Međutim, posle
zaključenja drugog ugovora Atinjani su zadržavali svoje pozicije kod saveznika.
Alkibijad je došao u Joniju zajedno sa spartanskiai vojskovođorn Halkidejem. Poslije
Halkidejeve smrti Alkibijad je faktički rukovodio celokupnom spartanskom politikom na Istoku
i uspostavio je prisne veze s Tisafernom. To je kod Spartanaca izazvalo nepoverenje prema
njemu i zbog toga je došlo do naređenja za ubistvo Alkibijada. Alkibijad je tada prebegao
31
57 U originalu τους μοχθηρούς - epitet koji Aristofan obično upotrebljava u odnosu na vođe demosa. Setićemo se da i
Tukidid govori ο Hiperbolovoj μοχθηρία.
32
58 Tekstove tih ugovora vidi kod Tukidida, Vin, 18, 37 i 58
33
Treći ugovor zaključen je već posle prelaska Alkibijada
Tisafernu.
41
Tisafernu i pokušao da iskoristi svoj uticaj za smanjenje persijske pomoći Sparti. Prema
Alkibijadovim rečima, interesi Persije nisu zahtevali da pobedi Sparta, već da se oba
protivnika što više iscrpe; zato je bilo potrebno da se od politike bezuslovne podrške Sparti
pređe na pružanje neznatne pomoći slabijoj zaraćenoj strani. Praktično to je značilo
ograničenje finansijske pomoći Sparti I mogućnost određenog kontakta između Alkibijada i
Atinjana. I stvarno, u to vreme Alkibijad stupa u vezu s pristalicama oligarhije, upravo s
nekim od stratega koji su komandovali atinskom flotom na Samosu. Obećao im je da će
privući Tisaferna na stranu Atine i da će se i sam vratiti u Atinu pod uslovom da u njoj bude
ukinuta „opštepriznata glupost" (όμολογουμενη ανοια) demokratija koja ga je izgnala.
Alkibijadova ponuda prihvaćena je rado od strane vecine stratega oligarha u floti.
Kao jedini dalekovidi Alkibijadov protivnik među oligarsima pokazao se strateg Frinih6034 koji
je savršeno dobro uočio da Alkibijad ne misli na uspostavljanje oligarhije, već tiranije. Veoma
su zanimljiva Frinihova razmišljanja ο cxinosima atinskih saveznika prema demokratiji i
oligarhiji: pobeda oligarhije u Atini, prema njegovom mišljenju, morala bi da uslovi
uspostavljanje oligarhijskog poretka i kod saveznika. Međutim, oni saveznici koji su se već
odvojili od Atine nesumnjivo će više voleti potpunu slobodu, a oni koji su ostali u savezu
neće biti pouzdaniji: „Ropstvo, bilo ono skopčano sa demokratijom ili s oligarhijom, oni
sigurno neće pretpostaviti slobodi, pa ma kakvo državno uređenje dobili" (Vin, 48, 5). „Osim
toga nastavlja Frinih saveznici su sigurni da im tzv. „odlični i dobri" (καλοί καγαθοί)6135, neće
zadavati neprilika manje nego demokrati, pošto oni savetuju narod i sprovode u život surove
mere od kojih uglavnom izvlače korist za sebe. Biti pod vlašću takvih Ijudi za saveznike bi
značilo izlagati se kaznama bez osude suda i s nasiljem" (isto).
I tako je vođa atinskih oligarha priznavao da saveznici pretpostavljaju demos
aristokratiji. Otuda Frinih dolazi do zaključka da su svi pokušaji oligarhijskog prevrata u Atini
preuranjeni su pa čak i štetni. Međutim, većina stratega oligarha odlučila je da pokuša da
promeni državni poredak u Atini. U tom cilju u Atinu je upućena delegacija s Pisandrom na
čelu koja je trebalo da postavi zahtev ο ukidanju demokratije, vraćanju Alkibijada i
uspostavljanju prijateljskih odnosa s Tisafernom.
Oligarhijski prevrat 411. g.
U januaru 411. g. Pisandar je sa svojom pratnjom došao iz Samosa u Atinu i postavio

pomenute zahteve. Bez obzira na slabost radikalne demokratije, zasedanje narodne
skupštine bilo je veoma burno: demos nije hteo da se složi s dobrovoljnim odricanjem od
svojih demokratskih prava. Pristalice prevrata tvrdile su kako drugog izlaza nema „... pošto
Peloponežani imaju skoro isto onoliko brodova spremnih za borbu koliko i Atinjani, ali imaju
više savezničkih država i car i Tisafern daju im novac kojeg je kod Atinjana nestalo" (VIII, 53,
2). Međutim, demos je bez obzira na svu težinu položaja Atine i dalje nastojao da očuva
demokratiju. Zato je Pisandar bio primoran na delimične ustupke, tako da je ostao samo pri
zahtevu da se vrati Alkibijad, a pitanje promene državnog poretka ostavio je za kasnije. Taj
predlog bio je primljen u eklesiji koja je Pisandra i još 10 građana odredila kao delegate za
odlazak Tisfffemui Alkibijadu. „Atinjani odluče da Pisandar i s njim deset ljudi oduTisafermn i
da s njima uspostave takve odnose kakve smatraju za najbolje" (VIH, 54, 1). Na istom
zasedanju razrešen je dužnosti Frinih. Eklesija je ovu odluku izglasala zato štoje Frinih bio
protivnik Alkibijada i kao strateg se suprotstavljao pregovorima s Alkibijadom na Samosu.
Posle sastanka skupštine Pisandar se povezao sa svim tajnim organizacijama (ξυνωμοσίαι)
koje su postojale u gradu od ranije da bi vršile pritisak na sudove i izbor službenih lica, i
34
60 Jedan od vođa oligarhijskog prevrata u Atini 411. g.
35
61 Tj. aristokrate.
42
savetovao im je da udruže svoje snage, da donesu zajedničku odluku i da obore demokratiju

(VIII, 54, 4).
Međutim, pregovori s Alkibijadom otegli su se i konačno su sasvim prekinuti, jer
Alkibijad još nije bio stekao dovoljno uticaja kod Tisaferna bar ne onoliko kako je to on
predstavljao u toku pregovora; obe pregovaračke strane bile su nepoverljive jedna prema
dragoj. I upravo tada Tisafern zaključi sa Spartom treći ugovor, koji je za nju bio povoljniji
nego dva prethodna.
Vrativši se na Samos, Pisandar zajedno sa ostalim zaverenicima dođe do zaključka
da oni i bez pomoći Alkibijada mogu da uspostave oligarhijski poredak u Atini. S grupom
svojih istomišljenika on se po drugi put uputio u Atinu s ciljem da izvrši prevrat. Uz put
Pisander je u svim savezničkim polisima uvodio oligarhijski poredak.
Poslednjih dana maja Pisandar stiže u Atinu sa značajnim omžarrim snagama. U to
vreme tamo je već vladao pravi teror heterija. Bio je ubijen vođa radikalnih demokrata
Androkle. Uz formalno zadržavanje stare konstitucije, sva vlast je faktički prešla u ruke
oligarha. Demokratske ustanove još su formalno funkcionisale kao i ranije, ali su na
zasedanjinja kao govornici istupale samo pristalice oligarhije i stvarno su bez diskusije
prirnani samo njihovi predlozi.
Narod je ćutao, zaplašen terorom i strepeći od izdaje. Ako bi se neko usudio da se
suprotstavi zaverenicima odmah bi ,,bio ubijen, a ni ubice ni osumnjičene za ubistvo niko nije
pozivao na odgovornost" (VIII, 66, 2). Osim Androkla, zaverenici su ubili još nekoliko
pristalica demokratije. Broj učesnika zavere znatno je preuveličavan. Među njima su se
nalazila i takva lica koja su ranije bila smatrana braniteljima Periklovog ustava. ,,Ti ljudi su i
izazvali najviše nepoverenja u narodu i doprineli bezbednosti oligarha, jer su čvrsto usadili
nepouzdanje u redove samih demokrata" (VIH, 66, 5).
Početkom juna sazvana je skupština ne na uobičajenom mestu za zasedanje, na
Pniksu, več u Kolonu (oko dva kilometra van grada). Tu je pre svega bila ukinuta „tužba
protiv onih koji su predložili loše zakone" (ργαφή παρανόμων), a zatim primljen Pisandrov
predlog koji su podržali Antifont, Frinih I Teramen.6236 Predlog se odnosio na izbor petorice
proedra koji su putem postepenog kooptiranja morali da povećaju broj članova bulee najpre
na 100, a zatim na 400. To veće trebalo je da upravlja državom potpuno samostalno,
sazivajući po svom nahođenju skupštinu od 5000 punopravnih građana. Istovremeno je
ukinuta plata svim državnim magistratima.
U prevratu su sudelovale dve grupe oligarha: ekstremna i umerena. Na čelu
ekstremista nalazili su se Pisandar, Antifont i Frinih koji je, uverivši se u neminovnost
prevrata, uzeo aktivnog učešća u događajima 411. g. Tukidid smatra da je Antifont bio vođa
prevrata (VIII, 68, 1). Antifont je i ranije bio poznat po svojim antidemokratskim shvatanjima.
Na sastancima u narodnim skupštinama nikad nije istupio, jer se demos prema njemu
„odnosio s nepoverenjem". Upravo zahvaljujući Atifontu zavera je bila organizovana tako ,,da
je stvar mogla da ima toliki uspjh". Pisandar i Frinih su ranije pripadali radikalnoj grupaciji i
bili su stalno izlagani podsmehu u komedijama, ali su 411. g. prešli na stranu oligarha.
Program ekstremnih oligarha svodio se na napuštanje svih tekovina atinske demokratije i na
vraćanje uređenjima pre Solona. Istovremeno to je, razume se, značilo napuštanje pomorske
države. U socijalnom pogledu oni su uglavnom bili predstavnici stare aristokratije.
Grupu umerenih oligarha predstavljao je Teramen, sin probuleuta Hagnona. On je
nastojao da ograniči broj atinskih građana na taj Tiačiil šfo bi se biračkim pravom koristilo
36
62 Izvori ne objaSnjavaju zašto je promenjeno mesto skupštine umesto Pniksa Kolon. Izgleda da su tu igrala ulogu dva
gledišta. Prema broju punopravnih građana, izgledalo je da je pobedila Teramenova linija. Brojem od 5000 bili su
obuhvaćeni svi hopliti, a to je i predstavljalo osnovni zahtev faktora: prvo, bilo je poželjno da u zasedanju skupštine uzme
učešća minimum građana i inicijatori su računali da će se mnogi Atinjani plašiti da idu daleko van gradskih zidina i da se
izlože riziku od napada Spartaneta koji su se nalazili u Dekeleji; drugo, zasedanje je moralo da se drži pod oružanom
zaštitom straže koja bi mogla da se upotrebi ne samo za otpor Peloponežanima već i za zastrašivanje atinskih radikala.
43
samo 5000 Atinjana koji su Έ3Κ u stanju da sebi nabave hoplitsko naoružanje. Oslanjao se
na bogate građane, zanatlije i trgovce, trijerarhe, „bolje Ijude", kako ih naziva Tukidid. Bez
podrške tih elemenata ekstremni oligarsi očigledno nisu mogli ni da računaju na uspeh.
Aristotel I Tukidid smatrali su Teramenov program najboljim od svih mogućih ustava.
Drugo mišljenje ο Teramenu po našem uverenju pravilnije izražava Lisija koji kaže da je
Teramen „... u svojoj podlosti došao dotle da je istovremeno zbog vemosti njima (oligarsima) vas
učinio robovima a, zbog vernosti vama, izdao je svoje prijatelje i dopustio da izginu" (ΧΠ, 67).
Odluke skupštine u Kolonu predstavljale su kompromis između obe tačke gledišta Prema broju
punopravnih građana, izgledalo je da je pobedila Teramenova linija. Brojem od 5000 bili su
obuhvaćeni svi hopliti, a to je i predstavljalo osnovni zahtev umerenih oligarha: prelaz vlasti u
ruke ljudi „koji su posedovali teško naoružanje". Međutim, stvarno su pobedili ekstremni
oligarsi-Skupština od 5000 lica trebalo je da se saziva jedino po nahođenju bulee. Α u bulei
su se uglavnom nalazili ekstremni oligarsi koji su nastojali da se odbace svi „ostaci"
demokratije. Zato je ispalo da su „5000 bili izabrani samo kao paravan dok se faktično
uprava državom nalazima u rukama... 400" (Aristotel, „Atinski ustav", 32, 3). Odluke
skupštine u Kolonu i izbori proedara jedino su odražavali nov odnos snage u Atini. Periklov
ustav je još pre njegovog zvaničnog ukidanja od strane Pisandra u stvari bio sahranjen
terorom oligarhijskih heterija. Na vlasti su se našle heterije u kojima su bili zastupljeni
ekstremni oligarsi: Antifont, Frinih, Pisanđar i drugi. Teramenove parole koje toliko hvale
Tukidid I Aristotel faktički su predstavljale privid iza koga su se krili ekstremni oligarsi.
Ne treba ni da pominjemo to da su široke mase demosa kako u jednom tako i u drugom
slučaju biie lišene ne samo sredstava za život već i elementarnih političkih prava.
Došavši na vlast, ekstremni oligarsi su počeli da pojačavaju teror. „Četiri stotine su
ubili nekoliko Ijudi, neke su pozatvarali, neke proterali" (Vin, 70, 2). Prema rečima jednog od
mornara Hereje, koji je pobegao na Samos, oni „svakog izlažu telesnim kazanama i ne
dopuštaju da im se ma u čemu protivreči, siluju žene i decu građana i nameravaju da
pohapse i potrpaju u zatvore rodbinu svih samoskih boraca" (VIII, 74, 3). Što se tiče
spoljnopolitičkih poslova, ekstremni oligarsi su odlučili da ne zovu Alkibijada u Atinu. Alkibijad
je i dalje ostao kod Tisaferna. Oligarsi su uglavnom računali na to da ce kao lakonofili lako
zaključiti mir sa Spartom. I zaista, ne odugovlačeći mnogo, oni su odmah uputili svog
izaslanika Agisu u Dekeleju.
Međutim, Agis na ponudu mira odgovori iznenadnim napadom na Atinu, računajući
da su Dugi bedemi u periodu unutrašnjih nesuglasica ostali bez odbrane. Druga delegacija,
poslata direktno u Lakoniju, takođe nije urodila plodom za atinske oligarhe zbog toga što je
Sparta zahtevala da se Atina potpuno odrekne arhee; na taj zahtev nisu smeli da pristanu
čak ni najljući lakonofili, jer su se plašili negodovanja demosa.
Položaj „Četiri stotine" znatno se pogoršao zbog odvajanja niza saveznika. Ako se
ranije ustanak ograničavao samo na Joniju, to je sada osim Tasosa na stranu
Lakedemonjana prešao niz gradova na moreuzima: Abidos, Lampsak, Vizant, Kalhedon, itd.
Još veci udarac predstavljao je ustanak na Eubeji. „Atinjani su tom nesrećom bili pogođeni
više nego svim prethodnim: treba imati u vidu da su u to vreme od Eubeje oni imali više
prihoda nego od Atike" (Aristotel, „Atinski ustav", 33, 1). Još ranije Beoćani su zauzeli Orop,
koji je ležao prema Eubeji. U bici kod Eretrije flota kojom su rukovodili oligarsi pretrpi sraman
poraz. Protiv 42 peloponeska broda borilo se 36 atinskih. U toj bici Atinjani su izgubili 22
trijere zajedno s njihovim posadama. Neposredno poslije poraza atinske flote došlo je do
ustanka u Eretriji. Ustanici su uveli oligarhijsku upravu. U natpisu (IG, ΧΠ, 9, 187) bule
Eretrije daje prokseniju nekom Tarentincu „koji je sudelovao u oslobođenju grada od
Atinjana".
Međutim, odlučujući udarac ekstremnim oligarsima zadala je samoska flota koja se
pod rukovodstvom Trasibula i Trasila opredelila za uspostavljanje demokratije i pozvala sebi
Alkibijada. Delegacija koja je u ime „Četiri stotine" krenula na Samos, vratila se, kako se
moglo i oČekivati, bez ikakvog rezultata.
44
Veliki broj teta koji su služili u floti nije hteo ni da čuje ο nekom kompromisu. U takvoj
situaciji atinski oligarsi su ođlučili da učine sve što je moguće radi postizanja mira sa
Spartom, ne prezajući čak ni od direktne izdaje države. U tom cilju oni su uputili u Spartu
drugo izaslanstvo s Frinihom i Antifontom na čelu formalno radi vođenja daljih pregovora, a
stvarno za to da se Peloponežanima preda Pirej i „zaključi mir pod bilo kakvim podnošljivim
uslovima" (VIII, 90, 2). Ekstremni oligarsi nesumnjivo su više voleli da dođe do spartariske
okupacije nego do demokratije. Oni su otpočeli da podižu utvrđenja na izlazu iz luke Pireja
tobože za odbranu luke od napada samoske flote, a stvarno se ovo izvodilo radi predaje tog
utvrđenja Spartancima.
Politički i vojni neuspesi vladajuće grupe ekstremnih oligarha očigledno su morali da
dovedu do zaoštravanja protivrečnosti među pristalicama prevrata. To se pre svega odrazilo
na ponašanju Teramena. Teramenova grupa koja je uživala dosta velik autoritet među
hoplitima, naročito u Pireju, strepela je s jedne strane od toga da će krajnji otigarsi ostvariti
svoje planove, a to bi značilo likvidaciju Atine kao samostalnog polisa. S drage strane,
neuspesi ekstremista I pre svega ponašanje atinske flote na Samosu primoravali su
umerene oligarhe na manevrisanje kako bi izbegli odgovornost za zločine počinjene od
strane „Četiri stotine". Sve te okolnosti ponovo su zaoštrile političku situaciju u Atini.
Kao signal za akciju poslužilo je ubistvo vođe ekstremista Friniha6337 posle njegovog
povratka iz Sparte. Tad su pirejski hopliti, saznavši za približavanje peloponeske
flote'porušili_utvrđenja koja su bila u izgradnji i s oružjem u rukama krenuli u Atinu.
Ekstremni oligarsi bili su prisiljeni na povlačenje I početkom septembra sazvano je jedino
zasedanje narodne skupštine u svim tim mesecima lćoje je razrešilo vlasti „Četiri stotine" i
predalo je „skupštini od 5000ljudi". Sto se tiče ostalog, potvrđene su odluke skupštine u
Kolonu.
Političko uređenje zavedeno u Atini formalno je odgovaralo Periklovora ustavu. Bula
je ponovo birana kockom; opet je funkcionisala narodna skupština kao I ranije. Međutim, iz
broja punopravnih građana odstranjeno je približno 5/6 Atinjana. Sva politička prava
sačuvana su samo za 5000 imućnih. Osim toga, obustavljeni su svi vidovi isplate sirotinji iz
državne blagajne. Vlast je na taj način prešla u ruke Teramenove grupe, tj. u ruke umerenih
ojigarha koji su zastupali interese bogatih građana. Na tom zaseđahju skupštine odlučeno je
da se vrati AMbijad. Poslije ovog zasjedanja_vođe ekstremnih oligarha sa Pisandrom na
čelu, pobegli su Lakedemonjanima u Dekeleju. Antifont koji je ostao u Atini ubijen je po
presudi suda. Pristalicama ekstremnih oligarha izrečena je atimija (tj. lišeni su političkih
prava). Najvažnije pitanje za Teramenovu grupu posle osvajanja vlasti predstavljao je
sporazum s atinskom flotom na Samosu gde je vec od Tisaferna stigao Alkibijad.
Za vreme diktature ekstremnih oligarha Samos je postao centar demokratskog
pokreta. Ovde je još ranije bila ustanovljena široka demokratija (razume se u antičkom
smislu), pri čemu su, kako je već rečeno, lokalni aristokrati geomori bili lišeni političkih prava;
zahvaljujući tim merama, Samos je od atinskog demosa dobio autonomiju. Glavni oslonac
demokratskog pokreta na Samosu predstavljala je atinska flota. „Brodska sirotinja" koja se
uglavnom sastojala od teta bila je vrlo odlučna u odbrani svojih prava. Broj atinskih građana
koji su se nalazili u floti na Samosu iznosio je bar 10.000 ljudi, tj. bio je tek nešto manji od
broja građana koji su ostali u Atini.
Zahvaljujuci pomoći atinskih mornara, samoski demokrati su lako savladali oružani
ustanak lokalnih oligarha u kojem je ubijen Hiperbol. Skoro u isto vreme stigla je vest ο
obaranju demokratije u Atini. U floti je počela velika uzbuna pod rukovodstvom Trasibula i
Trasila. Na zboru svih mornara odlučeno je da se stratezi i trijerarsi razreše dužnosti pod
sumnjom da su sarađivali s oligarsima. Umesto njih izabrana su nova lica među kojima
Trasibul i Trasil. Nova komanda ie pozvala Alkibijada na Samos. U avgustu 411. g. on je
37
63 Prema Lisiji (ΧΠΙ, 71) i IG, I2, 100 Friniha su ubili Kalhedonjanin Trasibul i Megaranin Apolodor.
45
došao floti. Alkibijad na opštem zboru obeća da ce izdejstvovati pođršku Tisaferna i uništiti
vlast oligarha u Atini. Na istom zboru Alkibijad je bio jednoglasno izabran za stratega, pri
čemu su mu Atinjani „predali sve poslove" (VIII, 82,1), što je značilo da mu se faktično
predaje vrhovna komanda. Delegaciji koja je došla na Samos u ime „Četiri stotine" Alkibijad
odgovori da je on spreman na pomirenje pod uslovom da vlast bude predata u ruke 5000, tj.
da se ukine ekstremna oligarhija.6438
Mornarske mase vatreno su želele da pođu u Atinu i da silom povrate stari ustav.
Međutim, Alkibijad je sprečavao taj korak mornarice pre svega zato što nije hteo da dođe do
potpunog uspostavljanja demokratije, ali i zato što je hteo da se vrati u Atinu kao
pobednik.6539 Osim toga, on je iriorao da drži stalnu vezu sa Tisafernom. Odlaskom
samoske flote znatno bi se popravio položaj Peloponežana, koji su sa svojih 112 brodova
mirovali u miletskoj luci. U takvim okolnostima Alkibijad se uputio Tisafernu, uzevši sobom
samo 13 trijera.
Odnosi između Peloponežana i Tisaferna u to doba naglo su se pogoršali. Po
savetima Alkibijada, Tisafern je pokušavao da održi ravnotežu između Atinjaria I
Peloponežana; isplatio je samo deo novca obećanog za izdržavanje veslača. Time je flota
zatvorena u Miletu bila osuđena na pasivnost. Zato je novi nauarh Mindar iskoristio ponudu
Farnabaza i iz Mileta pošao u Helespont, računajući na njih I nadajući se da će podići
ustanak među lokalnim saveznicima Atine. Ovakva situacija primorala je Tisaferna da stupi
u neposredniji kontakt s Alkibijadom, jer je ovaj sada postao neograničen gospodar jedine
flote u Joniji.
Borba za moreuze
Međutim, položaj Atine u moreuzima se naglo pogoršavao.40 Helespont i Bosfor imali su

izuzetno velik ekonomski i strateški značaj. Kontrolišući prolaze za Pont, oni su omogućavali
dosta uredno snabdevanje žitom i ribom najvažnijim piehrambenim artiklima za opsednute u
Atini. Prelaz gradova na moreuzima u ruke Peloponežana za Atinjane je bez preterivanja
značio smrt od gladi. Gubitak moreuza pretio je da izazove veliku katastrofu i u finansijskom
pogledu. Posle ukidanja forosa skoro sav prihod Atine, koji je i inače postao neznatan,
dolazio je od naplate carine za promet robe u visini od pet odsto. Osim toga, ovo je bila
jedina oblast u Atinskoj arhei u kojoj nisu harala ratna pustošenja.
Većiinu lokalnih polisa predstavljale su kolonije Mileta. Posle ustanka u Miletu trebalo
je očekivati pokušaje otcepljenja i od strane helespontskih polisa. I stvarno, u maju 411. g.,
na poziv stanovnika Abidosa njima je kopnenim putem iz metropole Mileta došao Derkilid s
omanjim odredom Spartanaca. Dva dana kasnije otcepio se Lampsak*, a zatim i Kizik. U
augustu je Farnabazu došla prva peloponeska eskadra u sastavu od 10 brodova i podstakla
stanovnike Vizanta na ustanak. Konačno se u septembru cela peloponeska flota od 86
brodova pod komandom nauarha Mindara uputila u Helespont gde je u to vreme bilo samo
18 atinskih trijera.
Položaj je bio veoma kritičan, ali su Trasibul i Trasil ubrzo stigli sa svojim eksadrama
u moreuz i tu su se sjedinili s ostacima helespontske flote. Pod njihovom komandom nalazilo
se ukupno 76 trijera, tj. za deset brodova manje od flote Peloponežana.
38
64 Upravo taj zahtev je podstakao Teramena da istupi protiv vladavine „Četiri stotine".
39
65 Alkibijad je „smatrao da treba da se vrati slavan, a ne praznih ruku i bez dela" (Plutarh, „Alkibijad", 27).
40
Istina, kasnije je atinski strateg Strombihid prisilio Lampsak na kapitulaciju.
46
U bici kod Kinosemate (u Kariji) atinska flota, i pored toga što je bila malobrojnija,
ipak je potukla Peloponežane. Uništila je 21 neprijateljski brod, a izgubila 15 svojih. Ne bi
trebalo potceniti moralni značaj te bitke. Posle sicilijanske ekspedicije atinska flota je prvi put
pokazala svoju sposobnost da dobije bitku. Pobeda kod Kinosemate pala je u vreme dolaska
Teramenove grupe na vlast, što je takođe podiglo autoritet umerenih oligarha. Žestina borbe
za moreuze stalno je rasla, Povlačeći se.prema Abidosu, Mindaru je bila potrebna pomoć i
pozvao je peloponesku eskadru koja je pobedila u bici za Eubeju. Osim toga, njemu je u
pomoć pošlo 14 brodova sa Rodosa pod komandom Dorijeja. Atinjani su očekivali dolazak
Alkibijada koji je, vrativši se od Tisaferna, upomo tražio novac i naoružavao flotu na
Samosu.6741 U pomoć je takođe hitao i Teramen koji je u Atini opremio još 30 trijera
Odlučne bitke odigrale su se krajem 411. i početkom 410. g. kod Abidosai Kizika.
Atinjarii su kod Abidosa pokušali da preseku put Doiijevoj eskadri koja je išla na sever.
Atinjani (Trasibul i Trasil) su-raspolagali sa 84 broda. Toliko je imao i Mindar, bez eskadre
Dorijeja (14 trijera). Bitka je trajala ceo dan sa promenjivim uspehom; na konačni ishod
uticao je dolazak Alkibijadovog odreda koji je stigao u poslednji čas. Atinjani ostvare sjajnu
pobedu i zaplene 30 neprijateljskih brodova, ne izgubivši ni jednog svog. Značaj ove pobede
bio je utoliko veći što je u bici učestvovala i pešadija Farnabaza pred kojini su njegovi
savezmci doživeli poraz.6842 U bici kod Abidosapersijska anmjase ppprvi put u
drugojpolovini V veka otvoreno borila protiv Atinjana.
Atinska pobeda kod Kizika bila je još potpunija. Nauarh Mindar koji je bio potučen u
prethodnoj bici držao se veoma oprezno i gledao je da izbegne sukob. Peloponesku flotu
koja se kretala uz samu obalu stalno je pratila velika Famabazova suvozemna armija.
Međutim, Alkibijad se približio neprijatelju samo sa svojom eskadrom prisilivši Mindara da
prihvati borbu.
U to vreme ostatak atinske flote (eskadre Teramena i Trasibula) presekao je
Peloponežanima vezu s njihovom matičnom lukom. Napustivši sve svoje brodove,
peloponeska posada pobeže na obalu i tu se odigra druga bitka u kojoj su učestvovali
Persijanci. Atinjani su i ovde p o b e d i l i .
Prema Diodorovom saopštenju (ΧΙΠ, 51), „... u ovoj bici atinski stratezi su dobili sve brodove,
velik broj zarobljenika i ogroman plen, jer su u isto vreme pobedili dve tako velike vojske".
Međutim, Atinjani nisu bili u stanju da u punoj meri iskoriste svoje pobede. Na prvom mestu
smetalo im je pomankanje novca za isplatu veslača. Posle bitke kod Abidosa pobednici su
se odmah podelili u eskadre I pošli "da knp^cfanair: Tmsabul u rejon Tasosa, TeramerTu
Makedoniju. Isto to desilo se nešto kasnije posle bitke kod Kizika. Atinske vojskovođe
uglavnom su se brinnle o novcu za izdržavanje flote. Alkiske vojskovođe su se uglavnom
brinule ο novcu za izdržavanje flote. Alkibijad je u Kiziku „boravio 20 dana i od Kizičana
naplatio veliku kontribuciju... Selimbrija... je platila kontribuciju... Odatle su se oni (Atinjani)
uputili u Hrisopolj koji se nalazi u kalhedonskoj oblasti, i pošto su ga opasali zidom, otvorili su
carinarnicu u kojoj je naplaćivana carina u visini 10% od brodova koji su dolazili s Ponta"
(Ksenofont, I, 1, 19-22).
Pitanje finansija u Atini jako se zaoštrilo, jer su sve rezerve novca bile utrošene.
Pomorski rat zahtevao je sve veće izdatke. Stratezi su bili prisiljeni da sami sakupljaju
novčana sredstva, a to ih je u znatnoj meri činilo nezavisnim od polisa.
41
67 Opisom ovih događaja (septembra 411. g.) završava se Tukididova „Istorija". Naš glavni izvor za opis
završnogperioda Peloponeskog rata biće Ksenofont (pre sveganjegova Ελληνικά - „Grčka istorija", L., 1935). U
daljemizlaganju citiraćemo: „Ksenofont..."), zatim Diodor Sicilijski iPlutarh (biografija Alkibijada i Lisandra), a za
istorijuunutrašnjeg stanja Atine značajni su govori Lisije (naročito ΧΠ i ΧΙΠ govor protiv Eratostena i Ago- rata).
42
68 Ksenofont, I, 1, 2. Najiscrpniji opis ove bitke vidi kod Diodora, ΧΙΠ, 45—46.
47
Još za vreme vladavine „Četiri stotine" u atinskoj floti na Samosu padale su izjave ο
tome da „vojska u svojim rukama drži svu flotu i zato može da prisili potčinjene države da joj
daju novac isto onako kao što bi joj davali kad bi ona delovala iz Atine... država već nije
imala novca za vojsku; naprotiv, vojska je morala sama da ga traži" (Tukidid, VIII, 76,46). U
sličnoj situaciji nalazila se I peloponeska flota. Tom okolnošcu se u znatnoj meri objašnjava
porast
samostalnosti vojskovođa. Armije zaraćenih strana u sve većoj meri postaju lične armije, i to
na prvom mestu tako srećnih vojskovođa kakav je bio Alkibijad ili kasnije Lisandar. U tom
pogledu je veoma karakterističan prezir Alkibijadovih vojnika prema njihovim sugrađanima
koji su se nalazili pod komandom Trasila. Vojska, ranije sastavljena isključivo od
punopravnih građana polisa, brzo se pretvara u armiju najamnika koja je u slučaju potrebe
mogla da okrene oružje protiv svojih sugrađana. Taj proces odigrava se ne samo u Atini; kod
neprijatelja se to ispoljava još očitije. Peloponežani u početku služe Tisaferna, a zatim
njegovog suparnika Farnabaza i konačno postaju obična najamnička vojska persijskog cara.
Dovoljno je da se ukaže na to sa koliko ponosa Ksenofont govori ο svotama koje su
Spartanci primali od Farnabaza. Rat koji su Spartanci započeli pod parolom borbe za
slobodu Helena u svom logičnom razvoju doterao je dotle da su ti isti Spartanci svojim
oružjem Persijancima potčinjavali helenske gradove.
Kao indirektna posledica svega ovog došlo je do opadanja discipline u atinskoj a
posebno u spartanskoj floti. Prelaz iz Jonije Farnabazu takođe je bio u velikoj meri izazvan
raspoloženjem peloponeskih veslača.6943 Pa ipak, bez obzira na sve veće teškoće u
vođenju rata, Alkibijad je u moreuzima postigao niz sjajnih pobeda. On je prosto zbrisao
neprijateljsku flotu. Zauzeo je Perint, Selimbriju7044, Kalhedon i Vizant. U rukama neprijatelja
ostao je samo Abidos. Plovidba moreuzima ponovo se našla u rukama Atinjana. Zavedena
carina od 10 odsto na svu robu obezbeđivala je značajne iznose za izdržavanje flote. Svi ti
uspesi bili su utoliko veci što su izvojevani u borbi ne samo s Peloponežarama već i s
Farnabazom.
Obnavljanje demokratije
Vojni uspesi atinske flote ponovo su stavili na dnevni red pitanja ustavnog poretka.
Disproporcija u Atini između ogromne većine teta u armiji i njihove političke bespravnosti bila
je utoliko oštrija što se atinski hopliti koji su uživali puna politička prava nisu usuđivali ni da
iziđu van Dugih bedema. lako je Agis u Dekeleji izgubio nadu u mogućnost da umori Atinu
glađu sve dotle dok se pomorski putevi iz Ponta nalaze u njenim rukama, ipak su celokupnu
situaciju u Atici Peloponežani držali u svojim rukama. To je još više ukazivalo na vojnu
slabost atinskih hoplita.
Odnos snaga u samoj Atini takođe se promenio u korist radikalnih demokrata. U
doba oligarhijskog prevrata imucno atinsko građanstvo delilo se prema svojim političkim
shvatanjima u tri grupe. Jedna od njih bila je uz ekstremne oligarhe, druga, koja je svojim
vođom smatrala Teramena, takođe je podržavala ekstremne oligarhe. I konačno, treća,
prilično velika grupa „pasivnih" okupljala je pristalice Periklova ustava; ta grupa bila je
dezorijentisana propašću sicilijanske ekspedicije i otcepljenjem Jonije, i zato se nije
odupirala zaverenicima. Poraz ekstremnih oligarha zbrisao ih je sa poprišta kao aktivnu
političku snagu. Grupa pasivnih postepeno prelazi na stranu opozicije protiv Teramena. Nju
43
69 Kad je sirakuski demos razrešio đužnosti komandanta ekspedicione eskadre aristokratu Hermokrata, ovaj je
pozvao na zbor posade trijera koje su mu bile podređene i tom prilikom kritikovao akcije svog polisa (Ksenofont, I, 1, 27-
31).
44
70 Natpis IG, I2, 116 govori ο izuzetno blagim uslovima koje je atinska eklesija postavila Selimbriji. Atinjani su im vratili
taoce koji su se nalazili kod njih i dali punu autonomiju, dvojici Selimbrana dali su prokseniju itd. Čak ni u Vizantu koji je
zauzet na juriš niko od stanovnika nije bio ubijen ili prognan (Plutarh, „Alkibijad", 31).
48
ohrabruju akcije atinske flote koja pod rukovodstvom Alkibijada postiže velike pobede. Sve to
slabilo je pozicije Teramena i njegovih pristalica. Zato je kao potpuno logičan stigao zahtev
za vracanjem na stari Periklov ustav. Još 410. g., posle pobede kod Kizika, „narod je oteo
vlast" (Aristotel, „Atinski ustav", 34, 1) od vlade Pet hiljada. Na čelo radikalnog demosa
došao je vlasnik radionice muzičkih instramenata Kleofont. Kleofont je „prvi uveo podelu dva
obola" svim vrlo siromašnim građanima (isto, 28, 3).7145 Α da bi se pružila zarada velikom
broju stanovništva, 409. g. je obnovljena izgradnja Erehtejona koja je, kako izgleda,
završena 406. g.
Paralelno sa izgradnjom Erehtejona tih godina su započeli i drugi građevinski radovi

na Akropolju. Celokupan broj ijudi zaposlenih u tim javnim radovima iznosio je nekoliko
stotina. Nadnica je iznosila 1 drahmu dnevno (6 obola). U to vreme broj građana koji su se
koristili „diobolijom" (koji su dobijali pomoć od dva obola), prema natpisu IG, I2, 304, u
410/09. g. iznosio je samo 240-250 ljudi dnevno.
Da bi se izbegla opasnost ponovnog oligarhijskog prevrata, odmah na prvom
zasedanju skupštine održanom po obnavljanju demokrafije doneta je odluka ο čuvanju
ustava. Ta odluka sačuvana je u besedi Andokida „O misterijama" (§ 96-98). Ona glasi: „Ali,
ako bi neko oborio demokratiju u Atini, ili bi prihvatio da obavlja neku dužnost posle njenog
obaranja, smatrace se za neprijatelja države i biće ubijen, a ubica neće biti kažnjen; njegova
imovina biće konfiskovana, a deseti njen deo bice predat boginji... Svi Atinjani dužni su da se
zakunu u filama i demama da će ubiti takve ljude. Tekst zakletve glasiće: ,Ubiću i rečju i
delom, i glasanjem i vlastitom rukom, onako kako budem mogao, svakog ko bi oborio
demokratiju u Atini i svakog ko bi obavljao ma koju dužnost posle obaranja demokratije i
svakog ko bi pokušao da postane tiranin ili bi pomagao tiraninu'".
Te mere bile su dovoljne da se u Atini, bez obzira na sve teškoće, očuva demokratski
poredak sve do Lisandrovog uvođenja tiranije „Tridesetorice". Posle bitke kod Kizika, Sparta
je predlagala da se zaključi mir na osnovu razmene Dekeleje za Pil i očuvanja arhee u
granicama iz 410. g., ali ni pobednik Alkibijad koji je vladao na moreuzima, ni atinski demos
opijen pobedama nisu hteli da pristanu na mir ni pod kakvim drugim uslovima osim pod
uslovora status quo-a. Odlučujuću ulogu u ovom odigrala je pozicija vođe radikala Kleofonta
koji je tih godina uživao veliku popularnost kako zbog uvođenja „diobolije" tako i zbog svog
poštenja. Sve do kraja Peloponeskog rata Kleofont je upravljao finansijskom politikom Atine.
Ta funkcija bila je veoma odgovorna i u doba mira. Kleofontov zadatak bio je utoliko teži kad
je državna blagajna bila prazna, a on je morao da pronađe sredstva za isplatu pomoći
gradskoj sirotinji. Pa ipak, on je izvršavao svoj zadatak. Krajem rata visina pomoći je čak
povećana od 2 na 3 obola. Pri tom treba ukazati na njegovo vanredno poštenje koje nije bilo
uobicajeno u staroj Atini; to podvlači Lisija. „Bez obzira na to što je Kleofont" piše Lisija ,,kao
što nam je svima poznato, niz godina držao u svojim rukama rukovodstvo svim državnim
poslovima i što se predpostavljalo da je on na tom položaju stekao veliku imovinu, posle
njegove smrti nigde se nije pojavio novac, a svi njegovi rođaci i cela svojta, kojima bi ih on
mogao ostaviti, bili su, po opštem priznanju, siromašni ljudi" (Lisija, XIX, 48).
Konačno, u leto 407. godine Alkibijad je ocenio da je došao momenat za njegov
povratak u Atinu. Dok su Atinjani na ostalim frontovima trpeli neuspehe 409. g. izgubili su
Pila 7246 Alkibijad je uništio čitavu peloponesku flotu I uspostavio vlast Atine nad moreuzima.
45
71 Krajem rata ova pomoć je povećana na 3 obola. Te dopunske rashode državne blagajne za pomaganje
najsiromašnijih građana buržoaski istoričari samo što nesmatraju glavnim uzrokom propasti atinske države. Kao„ dokaz"te
svoje tvrdnje, oni množe broj svih atinskih građana sa brojem dana u godini i sa 2 (obola), i tako dobijaju ogromne
cifre. Me- đutim, pomoć nisu dobijali svi građani, već isključivooni kojima je ona bila najpotrebnija
46
72 O gubitku Pila priča Diodor (ΧΙΠ, 64, 5): „Saznavši da se sve atinske snage nalaze na Helespontu, Lakedemonjani
preduzmu pohod na Pil u kome se nalazio mesenski garnizon... Opsednuti u Pilu, Mesenjani su se neko vreme uspešno
49
Njegov dolazak u Atinu bio je veoma svečan: „Atinske trijere su sa svih strana bile ukrašene
mnoštvom štitova I plena; vukle su za sobom veliki broj zaplenjenih brodova i nosile su još
više ukrasa sa krma pobeđenih i potopljenih brodova. Jednih i drugili bilo je najmanje dve
stotine" (Plutarh, „Alkibijad", 32). Alidbijadu su vratili svu njegovu ranije konfiskovanu
imovinu, svečano su sa njega skinuli prokletstvo I ovenčali ga zlatnim vencima. Konačno bio
je izabran za stratega sa neograničenim ovlašćenjima kao jedini čovek sposoban da spase i
povrati nekadašnju moć države.* U njegovim rukama našle su se sve omžane snage Atine,
jer su drugi stratezi Trasibul i Adimant -bili izabrani prema njegovo želji (Diodor, ΧΠΙ, 69).
Ksenofont i Plutarh postavljaju pitanje da Π je Alkibijad hteo da postane tiranin i ističu
veliku snagu njegovog uticaja u masama: „Sirotinju i golaće Alkibijad je osvojio u tolikoj meri
da su oni strasno želeli da od njega naprave tiranina. Ali najmoćniji gradani, uplašeni, jako su
požurivali njegov odlazak" (Plutarh, „Akibijad", 34-35). Ne mislimo da bi bilo celishodno
razmatrati pitanje ο tome šta je Alkibijad želeo. Važno je to da je celokupan tok događaja
u ovoj ili onoj formi postavljao na dnevni red tiraniju. Dugotrajan rat koji je iscrpeo finansije,
koji je vojsku odvojio od građanstva i vezao vojnike za njihovog vojskovođu, rat u kome su
nedaće bile potencirane jakom socijalnoekonomskom krizom u svim zaraćenim državama,
neminovno je morao da pojača tendenciju ka uništenju demokratskog poretka i
uspostavljanju tiranije.
Još je važnija bila evolucija samog atinskog demosa. Tokom Peloponeskog rata
demos se u znatnoj meri deklasirao. Seljaštvo je bilo lišeno zenilje i živelo je u gradu od
pomoći koju je primalo iz državne blagajne. Zanati i trgovina su takođe trpeli velike teškoce
zbog rata. I konačno, desetine hiljada najodanijih pristalica demokratskog uređenja teta
izginule su na Siciliji i u drugim nesrećnim ratnim operacijama. Tako je nestalo socijalne
baze demokratskog uređenja. Alkibijadova delatnost, a nešto kasnije i Lisandrova,
predstavljale su izraz tog perioda raspadanja klasičnog polisa i sazrevanja novih političkih
formi koje su najavljivale helenizam.
Ratne operacije u Joniji
Za vreme Alkibijadovog boravka u Atini moglo je izgledati da će na kraju krajeva Atinjani biti
pobednici. Atinska flota ponovo je gospodarila Egejskim morem i u takvim okolnostima
povratak saveznika koji su se otcepili morao je da predstavlja stvar narednih meseci.
Pokušaj Sparte da stvori svoju vlastitu flotu mnogo ju je koštao i završen je njenim totalnim
neuspehom. Najbolje snage te flote sirakuski momari bile su povučene na
* „Bio je proglašen za glavnokomandujućeg cele vojske sa neograničenim ovlašćenjima" (Ksenofont, I,
4, 20). Diodor (ΧΙΠ, 69) dodaje: ,J dadoše mu sve oružane snage nakopnu i moru".
Siciliju radi borbe protiv armije Kartaginjana koja je brojala 100 hiljada boraca; ova armija je
za tri meseca osvojila Selinunt i Hirrieru i uspešno napredovala u dubinu zemlje. Izdržavanje
flote prevazilazilo je snage Sparte i peloponeski mornari su se pretvorili u obične najamnike
persijskih satrapa, u početku Tisafernove, a zatim Farnabazove. Jedina nada ležala je u
daljoj pomoći Persije.
Od 411. do 408. g. zaključno persijska politika u helenskim poslovima nije se
odlikovala stabilnošcu. Dok je Farnabaz vodio čvrst kurs za pružanje podrške Sparti protiv
Atine i davao Peloponežanima sve što im je bilo potrebno za rat, Tisafern se uglavnom držao
starih Alkibijadovih saveta ο maksimalnom iscrpljenju oba protivnika. Konačno su i Atinjani i
Lakedemonjani uputili u Suzu delegaciju samom „caru careva" Dariju Π.
odupirali neprijatelju, oče- kujući atinsku pomoć. Međutim, njihov položaj je uskoro postao nepodnošljiv... Tako su
Lakedemonjani zauzeli Pil koji je bio 15 godina u atinskim rukama". Eskadra koju je Atina uputila u Pil vratila se s pola
puta, jer zbog bure nije mogla da obiđe Maleju.
50
Erehtejon. Pogled sa Partenona.
Jasno je da se u datoj situaciji, kad su Atinjani gospodarili Egejskim bazenom,

Persija potpuno opredelila za podršku Sparti. Spartanci su dobili uveravanje da će njihovi
planovi imati punu finansijsku podršku. Atinska delegacija nije ni primljena kod cara; štaviše
ona je još iz Gordija vracena natrag Farnabazu koji ju je držao kod sebe tri godine kao neku
vrstu počasnih zarobljenika. Tisafem se privremeno nalazio u neniilosti. Radi koordiniranja
persijske politike na Zapadu tamo je upućen mlađi Darijev sin Kir, koji je bio imenovan za
kojrana (vladara) Male Azije. Sa sobom je nosio 500 talenata kao pomoć Lakedemonjanima.
Računajući da će kasnije iskoristiti peloponeske hoplite da bi prigrabio persijskog
presto za sebe, Kir se prema Spartancima odnosio veoma predusretljivo; redovno im je
isplaćivao pomoć za održavanje flote, isplatio je dužnu pomoć koja nije bila isplaćivana
nekoliko ranijih meseci i povecao je plate veslačima sa 3 na 4 obola dnevno. To što je Sparta
dobila na raspolaganje ogromne izvore pokazalo se kao važan faktor koji je predodredio
pobedu Peloponežana.
U isto vreme kad je u Malu Aziju stigao Kir, tamo je došao i novi spartanski nauarh
Lisandar dostojan protivnik Alkibijada. U Lisandru je Sparta stekla vojskovođu novog tipa koji
je mnogo podsećao na Brasidu i Gilipa. Lisandar je oštro nastupio protiv politike stare
spaitanske oligarhije; on je otvoreno težio ka samovladi. Pojava grupe Spartanaca koji deluju
samostalno i svoju političku liniju suprotstavljaju priznatom zvaničnom rukovodstvu,
predstavljala je pravi prevrat u spartanskim uslovima. Ako je u prethodnom periodu ideal
Spartanaca bio hrabar vojnik, disciplinovan i bezgranično odan odlukama efora, to u toku
dugotrajnog rata svi istaknuti spartanski vojni komandanti postepeno počinju da deluju
samostalno i da u ovom ili onom stepenu istupaju protiv vladajuće oligarhije svog polisa.
51
Za razliku od većine spartanskih vojskovođa Lisandar je bio odličan diplomata i

uspeo je đa se sprijatelji s Kirom, ne mareći čak ni za to što je morao da izgubi nešto od
svog ličnog dostojanstva. „Svojim ugađanjem Lisandar je konačno očarao (Kira) i nagovorio
ga na rat" (Plutarh, ,,Lisandar", 4). Pošto je dobio povećanje plate veslačima, Lisandar je za
matičnu luku svoje flote izabrao Efes, i bojeći se da stupi u boj neposređno s Alkibijadom,
mirno je čekao da atinski stratezi pogreše. Lisandar je u finansijskom pogledu bio potpuno
obezbeđen persijskim novcem pa je mogao da čeka da ekonomija Atine sasvim propadne
pod opterećenjem izdataika za flotu.
Međutim, raspolažući neograničenom vlašću u tolikoj meri kakvu nije imao ni Perikle,
Alkibijad nije preduzimao nikakve akcije, pošto je leto 407. proveo u Atini, a jesen i zima nisu
bile pogodne za ratne operacije na moru. Rok njegovih neograničenih ovlašćenja bližio se
kraju i početkom 406. g. u Atini su postepeno počela da preovladavaju deraokratska
raspoloženja. Međutim, iskoristivši privremeno Alkibijadovo odsustvo, koji je otišao na sever
po novac za flotu, Lisandar u bici kod Notija (marta 406. g.) porazi atinsku flotu koja je
izgubila 15 trijera. Lisandar je odneo pobedu zato što je pravilno ocenio međunarodnu
situaciju i što je bez obzira na svoje spartansko vaspitanje shvatio da težište u ratu leži na
kopnu, već na moru, i ne na Peloponezu, već u Maloj Aziji.
Politička shvatanja i metode delovanja Lisandra veoma jasno prikazuje Diodor (ΧΙΠ,
70, 4): „Vrativši se u Efes, on pozva sebi najuticajnije ljude iz gradova; predloži im da
organizuju heterije i objavi im da će ih učiniti vladarima u njihovim gradovima ako se stvari
budu dobro razvijale". Plutarh („Lisandar", 5) dodaje: „Svoje prijatelje i one koji su ga lepo
primali, postavljao je na visoke i počasne položaje, poveravao im je komandu nad vojskom;
radi njihove koristi sam je postojao saučesnik njihovih nepravdi i grešaka".
I stvarno, iskustvo iz događaja 411. g. u Atini pokazalo je da su jedno od najjačih
orađa borbe protiv demokratskog uređenja predstavljale heterije. Lisandar je svuda pružao
podršku tim oligarhijskim organizacijama. Lukav I servilan prema jačim od sebe, tiranin
prema narodu, Lisandar je odlično shvatao da se vlast oligarha može ođržati jedino silom, i
on je silom svuda nametao režim heterija.
Bitka kod Notija koja nije biia naročito značajna u vojnom pogledu pokazala je svoju
bremenitost ozbiljnim političkim posledicama. U eklesiji je sva krivica za poraz bačena na
Alkibijada.
U ovom slučaju izgleda da je poraz atinske flote bio stvarno iskrišcen za to da se
predupredi eventualno uvođenje Alkibijadove tiranije. Prema Diodoru (upor. Isokrat, XVI, 38)
AMbijad je bio okrivljen za održavanje prijateljskih odnosa s Tisafernom i za nameru da
prigrabi tiransku vlast čim se završi rat. Kao tužilac protiv Alkibijada tobože je nastupio vođa
radlkala Kleofont. Ovo nam pruža osnovu za mišljenje da je uklanjanje Alkibijada
predstavljalo posledicu rada radikalno-demokratskih grupa koje su još iz vremena
Hiperbolovog ostrakizma bile veoma nepoverljive prema Alkibijadu i ovog puta su našle
zgodan izgovor za njegovo uklanjanje. Atinjani su izabrali deset novih stratega s Kononom
na čelu. Ne samo da nije bio izabran Alkibijad, već nije bio izabran ni jedan od njegovih
pristalica. Čira je čuo za to, Alikibijad ponovo napusti Atinu i nastani se na svom ličnom
imanju u Trakiji. To je bio njegov konačni raskid sa svojim rođenim gradom.7347 Samo pred
bitku kod Egospotama on je tobože upozorio atinske stratege na opasnost koja preti
47
73 Alkibijad je ipak još uživao veliku popularnost u Atini. U komediji „Žabe" koja je prikazana 405. g. Aristofan se
ponovo vraća na pitanje ο Alkibijadu: „Dionis: Šta mislite vi, recite, Ο Alkibijadu? Grad boluje za njim.
Euripid: Α šta ο njemu misli grad?
Dionis: Šta misli!Želi ga, mrzi, ipak hoće da ga ima! Α šta vi mislite, kažite mi?
Euripid: Ja mrzim građanina koji je spor U pomoći državi, a brz u nanošenju nesreće. Ko je za sebe spretan, za grad je
lenj.
Dionis: Odlično, to bogovi vide! Α ti šta misliš?
Eshil: Ne treba mladog lava gajiti u gradu. Cim odraste - nateraće sve na poslušnosf". (1422-
1433)
52
atinskoj floti.
Ostavljajući po strani lične osobine Alkibijada koji je bio bogat, imao jake veze i koji je
bio sposoban, ali savršeno neprincipijelan atinski aristokrata, važno je da utvrdimo zašto mu
je i u kojim okolnostima pošlo za rukom da odigra tako krupnu ulogu u istoriji Atine.
Nesumnjivo je to da je glavni uzrok njegovih uspeha ležao u onoj dubokoj krizi koju je
preživljavala atinska robovlasnička demokratija. Teško da bi Alkibijad mogao da odigra takvu
ulogu, na primer, z a vreme grčko-persijskih ratova ili u periodu procvata atinske demokratije.
Jonski trem Erehtejona, istaknuti deo zapadne fasade.
Položaj Atine nešto se poboljšava 406. g. kad je Lisandar bio opozvan u Lakoniju
zbog nezadovoljstva efora njegovim samovlasnim akcijama. Dužnost nauarha tada je
preuzeo Kalikratid. Vaspitan u starim spartanskim običajima, Kalikratid je smatrao da mu
čast ne dozvoljava da traži novac od Kira i više je voleo da se obrati za pomoć Milećanima.
Nasledivši od Lisandra 90 trijera, on je novcem miletskih oligarha opremio još 50 brodova i
sa tako moćnom flotom pođe protiv atinske flote koja se nalazila pod koraandom Konona.
Došavši na Sarnos, Konon ograniči zbog finansijskili teškoća broj svojih trijera na 70, ali ih
je zato potpuno obezbedio veslačima.
Da bi naterao Atinjane da prihvate bitku, Kalikratid izvrši napad na demokratsku
Metimnu i zauze je na juriš. Tada Kononova flota izađe na more Γ približi se Lezbosu tako da
su mu Peloponežani presekli veze sa bazom na Samosu. Atinjani su izgubili 30 brodova:
ostali su se sklonili u Mitilenski zaliv gde je ih Kalikratid u potpunosti blokirao. Položaj
53
blokiranih bio je očajan. Grad je ostao bez hrane, a bitka 40 brodova protiv 140 predstavljala
bi pravu ludost.
Kad je u Atinu stigla vest ο blokiranju Kononove flote, preduzete su vanredne mere.
Atinski demos je treći put tokom nepune decenije stvarao veliku flotu. To je predstavljalo
ogroman napor ne samo u finansijskoekonomskom pogledu već i u svim drugim oblastima
polisa. Pre svega bio je potreban ogroman broj veslača. Prema Diodorovim rečima (ΧΙΠ,
97) Atinjani su dali građanska prava metecima i uopšte svim strancima koji su bili voljni da
stupe u redove vojske. Ksenofont (I, 6, 24) dodaje da su posade bile sastavljene ,,od svih
odraslih stanovnika Atine kako slobodnih, tako I robova". Ovo saopštenje je utoliko
značajnije, jer su robovi služeći u floti automatski dobijali slobodu i građanska prava.7448 Za
mesec dana bilo je opremljeno 110 trijera; njima se priključilo preko 40 savezničkih brodova
(od toga 10 samoskih). Ovom flotom, poslednjom atinskom flotom u toku čitavog
Peloponeskog rata, komandovalo je 8 stratega,
Kod Arginuskih ostrva (blizu Lezbosa) Atinjani su se sukobili sa 120 brodova

Kalikratida i odneli sjajnu pobedu, uništivši 70 peloponeskih brodova. Bitkom kod Arginusa
ponovo je uspostavljena hegeraonija Atine na moru. To je bila pobeda ne samo nad
Peloponežanima već i nad grupom Alkibijadovih pristalica. Stratezi demokrati odneli su
pobedu veću od najsjajnijih uspeha Alkibijada. Sparta se ponovo obratila Atini s ponudom za
zaključenje mira, ali bez uspeha.
Ali i pored ogromnog značaja bitka kod Arginusa imala je veoma teške posledice za
atinsku demokratiju. Za vreme bure koja se podigla posle bitke potonulo je 25 atinskih trijera
zajedno s posadama. Osim toga, bura je omela atinske stratege da sahrane atinske mornare
i vojnike koji su pali u toj bici. Te okolnosti poslužile su kao podloga za burne događaje u
Atini.7549 Saznavši da su vojnici koji su poginuli ostali nesahranjeni, njihova rodbina u Atini
postavila je zahtev da se stratezi komandanti flote u arginuskoj bici pozovu na sudsku
odgovomost zbog nemarnosti i neizvršenja rituala sahrane koji je u očima Grka imao
ogroman značaj. Tako su stratezi-pobednici bili izvedeni pred sud svojih sugrađana. Pitanje
krivice stratega još više je potencirano time što je ono bilo u tesnoj vezi sa političkom borbom
u Atini. Većina stratega pripadala je demokratima. Oni su, tobože, naredili učesnicima
prevrata 411. g. umerenim oligarsima Teramena i drugima da posle bitke pokupe Atinjane
koji su tonuli.
.
Strepeći za svoj život Teramen i njegovi saborci nastupili su pred skupštinom s
protivoptužbom protiv stratega i zahtevali da ovi budu pogubIjeni. Teramenovu grupu
podržale su pristalice Alkibijada. Pošto je kod Arginusa izgubio svoje rođake veoma veliki
broj atinskih porodica, protivnici demokratije uspeli su da pridobiju za sebe velik broj
građana. Odlukom eklesije bio je ukinut uobičajeni način sudskog pretresa i skupština je
večinom glasova osudila svih osam stratega na smrt. Od 8 stratega dvojica su blagovremeno
pobegla, čime su znatno pogoršali situaciju ostalih. Među kažnjenim nalazio se i Perikle, sin
Perikla i Aspasije. Odgovornost za osudu stratega-pobednika, očigledno, treba pripisati
Teramenovoj grupi koja je uspela da privremeno pridobije za sebe većinu eklesije. Ubrzo po
izvršenju kazne eklesija je donela odluku prema kojoj su neposredni tužioci stratega bili
proglašeni za zaverenike protiv bezbednosti države i pohapšeni. Čak je i zakleti neprijatelj
demokratskog poretka Ksenofont bio prisiljen da napiše: „Malo je vremena prošlo i Atinjani
su se pokajali.
48
74 Robovi-učesnici u bici kod Arginusa bili su pravno izjednačeni s Platejcima. Aristofan u svojoj komediji „Žabe" (692-
694) s negodovanjem se izražavao tome: „Kažem još: niko se ne može kazniti oduzimanjem časti građana. Stid I sram!
Robove, što su se jednom u borbi tukli, vi ste kao Platejce blagorodne podigli do gospode".
49
75 Iscrpan opis tih događaja vidi kod Ksenofonta, I, 7, 1-35
54
Prihvaćen je predlog da oni koji su obmanuli narod moraju biti pozvani na

odgovornost i izaći pred narodnu skupštinu... Uspeli su da pobegnu iz Atine još pre
suđenja... Kaliksen (jedan od glavnih krivaca za osudu stratega) kasnije je dobio mogućnost
da se vrati u Atinu..., ali je umro od gladi prezren od svih" (I, 7, 35).
Bitka kod Egospotama
Posle bitke kod Arginusa dominacija na moru po novo je prešla u ruke Atinjana.
Istina peloponeska flota je još uvek imala oko 100 brodova, ali bez rukovodstva. Prema
Aristotelu („Atinski ustav", 34, 1), Spartanci su ovog puta ponudili Atinjanima ,,mir na bazi
očuvanja tadašnjih poseda za obe protivničke strane", međutim, na uporno nastojanje
Kleofonta taj predlog je odbačen. Tada su „Hiošani i ostali saveznici..., odlučili da upute u
Lakedemon izaslanike koji bi... molili da se za upravljanje flotom pošalje Lisandar"
(Ksenofont, Π, 1, 6). Slične instrukcije dao je svojim izaslanicima I Kir.
Radi formalnog očuvanja običaja efori su imenovali Lisandra ne za nauarha već za
pomoćnika nauarha (epistoleja) i poslali ga u Malu Aziju. Došavši u Efes, Lisandar je od Kira
koji je otišao u Suzu dobio njegovu blagajnu i tekuće prihode njegovih satrapija. Isplativši
veslače, Lisandar se uputio ka moreuzima u pravcu Lampsaka koji je zauzeo na juriš
opljačkavši ga. Moćna atinska flota koja se sastojala od 180 trijera pođe za njim i zaustavi se
na suprotnoj obali Bosfora tračkog kod Egospotama. Posle pet dana čekanja Lisandar
iskoristi slabljenje discipline u atinskoj floti: ugrabio je trenutak kad su Atinjani sišli s brodova
na obalu i svom svojom flotom udario na neprijatelja. Spasila se samo mala Kononova
eskadra (9 trijera). Lisandru pade u ruke 170 brodova i sva posada.
Tako je uništena cela atinska flota. Lisandar naredi da se pogubi 3000 zarobljenih
Atinjana i sam pođe u lagani obilazak moreuza, zauzimajući gradove, likviđirajući svuda
atinske kleruhije i oslobađajuci atinske garnizone pod uslovom da pođu u Atinu osuđenu na
smrt od gladi. Računica mu je bila tačna: ukoliko se u gradu i Pireju sakupi više ljudi, utoliko
će brže nestati hrane kod opsednutih, utoliko će brže nastupiti glad. Sam se takođe uputi u
Atinu iz Helesponta preko Lezbosa, zavodeći svuda oligarMjsku upravu. Jedino je na
Samosu «to doba bio sproveden „pokolj plerastva i gradom je ovladala narodna partija"
(Ksenofont, Π, 2, 6). Za tu odanost Atinjani su, istina s velikim zakašnjenjem, poklonili
Samošanima atinsko gradanstvo, uz očuvanje njihovog građanstva na Samosu i uz njegovu
autonomiju (IG, !2, 126; Π2, i). Međutim, Lisandar je ,,u svim gradovima bez izuzetka uništio
zakoniti državni poredak, postavio vlade od deset Ijudi i u svakom gradu pobio mnoge
građane, a mnoge naterao u bekstvo" (Plutarh, „Lisaiidar", 14).
U to u Pirej noću stiže državna trijera „Paralija" i obavesti Atinjane ο nesreci koja ih je
pogodila. Uzasna vest se prenese od usta do usta i očajni jauk odjeknu preko Dugih bedema
iz Pireja. ,,Te noći niko nije zaspao; Ijudi su oplakivali ne samo izginule već i same sebe"
(Ksenofont, Π, 2, 3). Na zasedanju skupštine koja je odmah sazvana odlučeno je da se
brane do kraja. Atinu je s mora opseo Lisandar, a istovremeno s kopna oba spartariska
kralja: Agis i Pausanija.
Bez obzira na gubitak nade u spas i na očajnu glad koja je harala u opsednutom
gradu, atinski demokrati hrabro su se borili. Cak je na jednom zasedanju skupštine doneta
odluka kojom se pod pretnjom smrću zabranjuju ma kakvi predlozi ο kapitulaciji. Druga
odluka koju citira Andokid u besedi ,,0 misterijama" (77-79), psefizma Patroklida predviđala
je amnestiju za sve građane kojima su bila oduzeta politička prava i obustavljanje postupka
po predmetima dužnika državi. Ovim merama trebalo je da se obezbedi mobilizacija svih
snaga u gradu za odbranu nezavisnosti. Međutim, bez obzira na ove napore. sve je već bilo
kasno. Položaj opsednutih je još teži zbog toga što su se aristokrati i imućni građani kojima
je Teramen bio vođa sve više priklanjali bezuslovnoj kapitulaciji.
55
Najzad, posle nekoliko meseci opsade, bile su potpuno potrošene sve rezerve hrane.
Atinska delegacija upućena najpre Agisu a zatim u Spartu, dobila je kao prethodni uslov za
dalje pregovore zahtev da se poraše Dugi bedemi u dužini od 10 stadija (oko 2 km). Taj
zahtev značio je isto što i zahtev za bezuslovnom kapitulacijom Atine i eklesija je odbila da
ga prihvati. Tada, pošto i pored nedostatka hrane većina atinskog demosa nije htela da se
preda, Teramen odluči da glađu prisili sirotinju na kapitulaciju; izjavio je da će od Lisandra
dobiti povoljnije uslove za mir. „Uživajući poštovanje i udostojen visokim odlikovanjima, on se
sam nametnuo kao spasilac otadžbine i sam je upropastio; tvrdio je kako je učinio veliko,
dragoceno otkriće pomoću koga će postići mir ne dajući taoce, ne razarajući bedeme, ne
predajući flotu" (Lisija, ΧΠ, 68). Upućen Spartancima kao izaslanik, Teramen je ostao kod
Lisandra puna tri meseca ne radeći ništa i konačno buđe vracen s odgovorom da su za mir s
Atinom ovlašćeni samo efori. U to vreme pristalice oligarhije izveli su pred sud vođu radikala
Kleofonta koga je sud osudio na smrt. „Kao osnova za takvu presudu poslužilo je to što se
nije javio u redove hoplita, želeći da se odmori, a stvarni razlog ležao je u tome što se on radi
vašeg dobra izjasnio protiv rušenja bedema" (Lisija, ΧΠΙ, 12). Tako je nestao poslednji veliki
vođa atinske radikalne demokratije. I tek tada je atinska delegacija s Teramenom na čelu
stigla u Selasiju i bila pozvana da prisustvuje savezničkoj skupštini Peloponeskog saveza.
Korinćani i Tebanci7650 su zahtevali potpuno razaranje Atine. Međutim, s time se nije slagala
Sparta koja se pribojavala da bi Korint mogao previše da ojača na moru, a Beotija na kopnu
Konačno su izdiktirani sledeći uslovi mira: 1) likvidira se arhe; 2) moraju se porušiti
Dugi bedemi i bedemi Pireja; 3) predaje se celokupna flota s izuzetkom 12 stražarskih
brodova; 4) Atina stupa u red lakedemonskih saveznika uz potpuno pokoravanje njihovoj
hegemoniji i obavezuje se da će kao i oni imati iste saveznike i neprijaielje; 5) vraćaju se svi
izgnanici.
Uslovi su bili prihvaćeni i u aprilu 404. g. Lisandar uđe u Pirej. Izgnanici aristokrati bili
su vraćeni, a Dugi bedemi temelj atinske nezavisnosti porušeni. Tako je posle 27 godina
uporne borbe zgažena atinska robovlasnička demokratija i uništena arhe. U celoj Heladi
slavila je pobedu reakcionarna oligarhija.
Reakcija u Grčkoj
Još pre početka opsade Atine Lisandar je, obilazeći s peloponeskom flotom ostrva
Egejskog bazena, u svakom polisu ostavljao lakedemonske harmoste (namesnike). Pod
neposrednim rukovodstvom harmosta nalazile su se dekarhi je reakcionarne vlade koje su
se sastojale od deset predstavnika heterije. Članove dekarhija imenovao je lično Lisandar iz
redova onih zaverenika koji su s njim već odavno bili u vezi.
Masovne smrtne kazne i progoni zahvatili su sva mesta kao talasi plime. Lisandar,
„lično prisustvujući izvršenju mnogih smrtnih kazni, proterujući neprijatelje svojih prijatelja
pokazao je Helenima primer lakedemonske vladavine; sudeći po tom primeru, od Sparte se
nije moglo očekivati ništa dobro... Ne zna se broj pobijenih demokrata po gradovima:
Lisandar je kažnjavao ne samo za lične krivice već je to činio svuda po volji svojih prijatelja
pomažući im u obračunavanju s mnogobrojnim neprijateljima I podilazeći njihovom
nezajažljivom častoljublju... surova Lisandrova priroda činila je njegovu vlast teškom i
strašnom" (Plutarh, „Lisandar", 13 i 19).
Veoma je karakteristično Lisandrovo ponašanje u Miletu, gde su vođe narodne
partije dobili od Lisandra časnu reč da neće biti bezakonja. Međutim, čim su demokrati izašli
50
76 Prema Plutarhu („Lisandar", 15), Tebanci su predložili ,,da se grad poruši i ostavi mesto za ispašu ovaca".
56
iz svojih skloništa, samo u jednom polisu pohvatano je njih 800 i predato oligarsima radi
kažnjavanja smrću.7751
Obračunavanje s demokratskim elementima dobilo je još masovniji karakter posle

kapitulacije Atine. Stvar je došla dotle da je Sparta bila prisiljena da nešto kasnije ukine neke
od najsurovijih Lisandrovih naredbi; jedna od tih odnosila se na Sest koji je zajedno sa
zemljom i svom pokretnom imovinom bio predat u vlasništvo kmianošima i nadzornicima
veslača peloponeske flote. Karakteristično je to da se izvesna sumnja u celishodnost
Lisandrovog ponašanja pojavila u Sparti tek posle specijalnog pisma koje je eforima uputio
persijski satrap Farnabaz uznemiren i uvređen razbojništvima i pljačkom koje je Lisandar
sprovodio u njegovoj satrapiji. Tek posle toga Lisandar je bio opozvan u Spartu. Međutim,
režimi koje je on zaveo ostali su i dalje bez ikakve promene.
Prema tome, helenska „sloboda" kojuje proklamovala Sparta, syela se pre svega na
uvođenje reakcionarnih oligarhijskih vlada; te vlade nasto: jale su da masovnim terorom
izbrišu sećanje na demokratski poredak. U vezi s time komičar Teopomp upoređivao je
Lakedemonjane s krčmarima: „Dok su Heleni probali najslađe piće slobode, oni su u njega
usuli sirće; pice je odmah postalo neukusno i gorko". Najžalosniju sudbinu doživeli su
maloazijski Heleni. Oni su potpali neposredno pod vlast satrapa, i atinski jaram bio je
zamenjen persijskim.
Vladavina Tridesetorice tirana i obnova demokratije
Posle poraza u Atini se među pojedinim grupacijama robovlasnika naglo zaoštrila borba za
vlast. S obzirom na Lisandrovu praksu u saveznim polisi rna sa sigurnošću se moglo
očekivati da Sparta neće trpeti demokratski ustav ni u Atini. Odmah posle pobede Lisandar
se sa svojom flotom uputio na Samos da bi likvidirao tamošnju demokratiju kao poslednje
uporište demokratije u Heladi. Međutim, smatrao je da mora da svrati u Atinu na dan saziva
narodne skupštine i tu je, prema rečiiTia. Lisije (ΧΠ, 71 idd.), podržao Teramenov predlog
,,da se uprava grada poveri tridesetorici upravljaca", preteći pri tome da će odbijanje tog
predloga „postavifi ne pitanje državnog ustrojstva, već života i slobode" Atinjana.
Novu vladu podržavale su iste oligarhijske grupacije koje su izvele prevrat 411. g. To
su bili ekstremni oligarsi koji su se oslanjali na heterije i izgnanike povratnike iz Sparte, a
takođe i na umerene oligarhe pod rakovodstvom Teramena. U grupi „Tridesetorice" većina je
pripadala ekstremnim oligarsima, na čijem čelu je stajao Kritija.7852 Široki slojevi demosa
osećajući nemogućnost otpora klonili su se politlke I najistaknutiji privrženici demokratije
emigiirali su u susedne polise, između ostalog u Tebu (Trasibulova grupa). Aristotel ovako
karakteriše odnos snaga među političkim grupacijama u Atini: „Mir s Atinom bio je zaključen
pod uslovora da će se u njoj upravljati prema zavetu očeva. I zato su demokrati nastojali da
očuvaju demokratiju, a od plemstva je jedan deo ljudi koji su pripadali heterijama i neki od
izgnanika koji su se vratili u otadžbinu posle potpisivanja mira želeo oligarhiju. Drugi deo ljudi
koji nisu bili uključeni ni u jednu heteriju..., maštao je ο uspostavljanju poretka njihovih očeva
51
77 Plutarh, „Lisandar", 19. Upor. Ksenofont, II, 3, 6. Karakteristično je da lakonofilski raspoloženi Ksenofont po svom
običaju prećutkuje sve događaje koji Sparti nanose sramotu. Jedini primer koji on saopštava, a odnosi se na
Lisandrovo obračunavanje s demokratima, Ksenofont objašnjava kao dokaz Lisandrove „pravednosti".
52
78 Biografija Kritije bila je tipična za oligarhe njegove generacije. Po poreklu je pripadao kraljevskom rodu Kodrida;
zajedno s Alkibijadom bio je okrivljen za skrnavljenje herma; učio je kod Sokrata. Inicijativom Kritije odstranjen je Frinih sa
dužnosti stratega i vraćen je Alkibijad. Na predlog Kleofonta, Kritija je bio prognan i otada je postao najnepomirljiviji od
svih oligarha. Teramen je na samrti (Ksenofont, II, 3, 36) okrivio Kritiju, po svemu sudeći bez razloga - za pripremanje
ustanka u Tesaliji i za naoružavanje penesta radi borbe protiv njihovih gospodara.
57
(„Atinski ustav", 34, 3). Vođa ove umereno oligarhijske grupe, kako je već rečeno, bio je
Teramen.
Komitet „Tridesetorice" sačinjavalo je deset građana koje je kandidovao Teramen,
zatim deset drugih koje su istakle ekstremne oligarhijske heterije i, konačno, deset izabranih
pod pritiskom Lisandra koji je prisustvovao zasedanju skupštine. Ogromna većina komiteta
sastojala se od pristalica ekstremne oligarhije. Zadatak „Tridesetorice" bilo je „sastavljanje
zbirke zakona u patrijarhalnom duhu" (Ksenofont, Π, 3, 2). U stvari oni su predstavljali
atinsku vladu.
,,Na čelu izvršenog prevrata" kaže Platon, „stajao je 51 čovek upravljač: jedanaest u
gradu, deset u Pireju svaki od tih kolegijuma upravljao je agorom I svim čime je trebalo da se
upravlja (u oba grada) dok su tridesetorica kao samodršci upravljali svim". „Desetorica" u
Pireju nesumnjivo su predstavljali uobičajenu oligarhijsku dekarhiju, prema uzoru na
oligarhijske vlade kakve je organizovao Lisandar. „Jedanaestorica" u Atini, predstavljali su
komisiju koja je prema Periklovom ustavu vodila brigu ο izdržavanju zatvorenika, ο izvršenju
kazni nad osuđenima i ο predaji konfiskovane imovine (Aristotel, „Atinski ustav", 52, 1). Za
vreme tiranije „Tridesetorice" u znatno proširen delokrug ovog komiteta zbog masovnog
terora pored ostalog ulazila je i obaveza da void nadzor nad trgom središtem društvenog
života polisa. Osim toga, Aristotel priča ο 300 batinaša koji su predstavljali izvršni aparat
tirana.
Prisećajući se žalosnih rezultata kratkotrajne vlade oligarha 411. g., , Tridesetorica"
su u početku pokušavali da stvore sebi neki masovniji oslonac. Oni su imenovali 500 lica kao
članove Veća i još toliko na razne druge državne dužnosti. Osim toga, 2000 građana
sudelovalo je u sudstvu. Prema planu Kritije, ovih 3000 građana morali su da uživaju sva
počasna prava. Međutim, spisak tih 3000 građana nije bio objavljen, a narodna skupština,
čak ni u ograničenom sastavu, nijednom nije hila sazvana za sve vreme vladavine
„Tridesetoiice". Pa ipak izvesna pojednostavljenja u zakonodavstvu, naročito u pogledu
imovinskih pitanja, i široko popularisani pohod protiv dostavljača sikofanata trebalo je da
privuku bogate građane na stranu „Tridesetorice".
Međutim, osnovni metod upravljanja ostao je masovni teror nad demokratima. Za
osam meseci svoje vladavine „Tridesetorica" su pogubila najmanje 1500 Ijudi. Postepeno je
teror počeo da se primenjuje i na imućne Atinjane, jer su tirani računali s prisvajanjem
konfiskovane imovine. Izdat je zakon da svaki od „Tridesetorice" može, prema svom
nahođenju, da uhapsi po jednog meteka i njegovu imovinu prisvoji za sebe. Poznati atinski
orator, metek Lisija, u svom govoru „Protiv Eratostena", jednog od 30 tirana, daje iscrpan
opis iz koga se vidi kako su tirani nemilosrdno pljačkali meteke, otimajući njihovu imovinu,
Kao žrtve tirana padali su i atinski građani. Uhapšen je bogataš Nikerat, sin stratega Nikije, i
Antifont koji je dva puta bio trijerarh. Konačno na inicijativu Kritije donet je zakon ο
oduzimanju sudskih garancija svim građanima osim „Tri hiljade". Prostom odlukom
„Tridesetorice" svaki građanin mogao je da bude ubijen bez suda. Pošto je raslo
negodovanje masa demosa (izuzev „Tri hiljade"), svima je bilo oduzeto oružje, a osim toga u
Atinu je pozvan ganiizon koji se sastojao od 700 Spartanaca, placenika „Tridesetorice".
Pa ipak ni sve ove mere nisu mogle da zadrže proces raspadania tiranije. U jesen
404. g. umereni oligarh Teramen, plašeći se ustanka građana, prešao je u opoziciju Kritiji.
Tražio je da se izradi nov ustav po uzoru na vladavinu „Pet hiljada" 411. g., nadajući se da bi
vlast iz ruku ekstremnih oligarha mogla da pređe u ruke njegovih pristalica, ako bi došlo do
redovnog saziva narodne skupštine sastavljene od hoplita. Opozicioni stav Teramena
donose mu smrt. U ime čuvanja „zakonitosti" Teramen je pre pogubljenja odlukom
„Tridesetorice" brisan iz spiska „Tri hiljade". Tada se teror proširi ne samo na demokrate već
I na umerene oligarhe. Vlast „Tridesetorice" počivala je jedino na snazi oružja spartanskog
garnizona. Kritija je zatim zabranio ulazak u Atinu svima onima koji se nisu nalazili na spisku
„Tri hiljade". Zemljišni posedi onih koji su pripadali opoziciji otimani su i deljeni među
oligarsima.
58
Tada je bivši strateg Trasibul, koji se nalazio u emigraciji u Tebi, sakupio odred od 70
izgnanika i osvojio Filu, utvrđeno mesto u blizini Dekeleje. Ta akcija je veoma uznemirila
tirane i oni krenu protiv Trasibula sa svih svojih 3000 hoplita. Odbijeni od File, vratiše svoju
vojsku u Atinu, a protiv ustanika upute ceo spartanski garnizon. Međutim, Trasibulοv odred je
već bio narastao na 700 ljudi. Iznenadnim napadom na Spartance Trasibul im nanese velike
gubitke (poginulo je oko 120 hoplita) i krenu na Pirej. Uz put je Trasibulov odred još porastao
i sad je već imao 1000 ljudi. Brzo napredovanje ustanika I masovan prelaz običnih građana
na njihovu stranu jasno su pokazivali svu političku nestabilnost i kratkotrajnost tiranije. U vezi
s tim oligarsi su odlučili da se pobrinu za svoje sklonište dok još nije kasno; u tom cilju
popisali su celokupno stanovništvo Eleusine, pohapse ga i sve do jednog pobiju, kako bi u
slučaju daljih komplikacija mogli da se sklone i utvrde u Eleusini. "u međuvremenu Trasibul
sa svojira odredom stiže u Pirej gde mu se priključilo mnogo lokalnih stanovnika, među
kojima je bilo raeteka pa čak i robova. Kad su tirani izveli u borbu sve svoje oružane snage
3000 hoplita, lakonsB garnizon i konjanike pokazalo se da imaju pet puta više hoplita nego
što je imao Trasibul. Ali su zato ustanici iza hoplita vbdili „postrojene kopljanike i bacače
strela, a iza njih odred bacača kamenja. Ovih poslednjih bilo je mnogo, jer im se svuda
priključivalo lokalno stanovništvo" (Ksenofont, Π, 4, 12). Simpatije običnih građana očigledno
su bile na strani ustanika.
U presudnoj bici kod Munihija tri hiljade" su ponovo bile potučene. U toj bici pade
vođa tirana Kritija. Ekstremni oligarsi su posle toga pobegli u Eleusinu, umereni izaberu novo
rukovodstvo od deset ljudi, a demokrati se učvrste u Pireju. Pirejska grupa koja se borila za
potpuno uspostavljanje demokratije pokazala se kao najjača. Njoj je prišao velik broj meteka
koje je privlačilo obećanje da će u pravima biti izjednačeni sa atinskim građanima. I atinski i
eleusinski oligarsi zatražili su pomoć od Sparte. Lisandar ponovo krenu na Pirej i opkoli ga s
kopna i mora. Međutim, efori i kralj Pausanija plašili su se preteranog jačanja Lisandra i zato
u Atiku krenu i sam Pausanija.
U to vreme ,,na stranu građana koji su držali Pirej i Munihiju pređe sav narod, i ova partija je
počela da pobeđuje u ratu" (Aristotel, „Atinski ustav", 38, 3); u samoj Atini dođe do novog
prevrata i na vlasti se nađoše umereni koji su bili za sporazum s pirejskim demokratima.
Pošto ni jedna strana nije ispoljavala neprijateljstvo prema Lakedemonjanima, Pausanija
predloži primirje sa sledecim uslovima: 1) obe partije prestaju s ratnirn operacijama; 2) svima
se vraća imovina (izuzetak je učinjen samo za 30 tirana, dekarhe Pireja i Jedanaestoricu); 3)
oligarsi ostaju na vlasti u Eleusini, a ko želi može da se odseli njima; 4) za sve političke
prestupe učinjene ranije proglašena je amnestija. Odmah posle potpisivanja ovog ugovora
Pirej i Atina su se ujedinili u jedinstvenu zajednicu.
Eleusinski oligarsi ipak su se spremali za borbu i zato su pozivali najamnike.
Međutim, 401. g. pobijeni su stratezi Eleusinjana, a obični oligarsi vratiše se u Atinu gde je
još ranije bio potpuno uspostavljen demokratski ustav.
***
Na kraju je neophodno da se zadržimo na pitanju: zašto je nazadna Sparta pobedila
naprednu Atinu? Glavni uzrok je unutrašnja slabost robovlasničke demokratije. Atinska
poniorska država predstavljala je diktaturu relativno malog broja punopravnih atinskih
građana ne samo nad hiljadania robova već I nad ogromnim brojem saveznika koji su čekali
prvu zgodnu priliku za svoje oslobođenje. Pri svakom pa i najmanjem komplikovanju
unutrašnje situacije jačala su centrifugalna stremljenja u Atinskoj pomorskoj državi. Međutim,
atinska roboviasnička demokratija, zbog svoje ograničenosti koja je proizlazila iz same
prirode antičkog polisa, nije mogla da pođe putem davanja građanskih prava saveznicima.
Drugo, treba da imamo u vidu da Atina protiv sebe nije imala samo peloponeski
savez već i brojne polise u Siciliji, a iia'kraju i Persiju koja je raspolagala ogromnim
rezervama novca i ljudstva čitave Prednje Azije. Sparta nije uspela da u dvoboju s njima
izvojuje pobedu nad Atinjanima i tek je obilna pomoć persijskog cara donela nadmoćnost
Sparti.
59
Skupo plaćena pobeda Sparte i poraz Atine bacili su Grčku u pogledu njenog
međunarodnog značaja više od sto godina unazad. Sramni Antalkidin mir koji je predstavljao
logičnu posledicu poraza Atine u Peloponeskom ratu sveo je na nulu sve tekovine grčko-
persijskih ratova.
Još katastrofalnije su bile posledice Peloponeskog rata u političkom životu Grčke.
Atinska arhe koja se zasnivala na nemilosrdnoj eksploataciji ne samo robova već i saveznika
pokazala se preslabom za to da ujedini celu Heladu. Sparta je zbog svoje ekonomske
zaostalosti bila nesposobna da postigne dugotrajnije političko ujedinjenje Grčke. Tako-je
Peloponeski rat predodredio privrenienu pobedu poliskog partikularizma, a dalji tok dogadaja
logično je povukao za sobom međusobne ratove IV veka i konačno doveo do uspostavljanja
makedonske vlasti i gubitka nezavisnosti Helade.
KRAJ
60

Peloponeski Rat

Загружено:

Сведения о документе

Авторское право

Доступные форматы

Поделиться этим документом

Поделиться или встроить документ

Параметры публикации

Этот документ был вам полезен?

Это неприемлемый материал?

Авторское право:

Доступные форматы

Peloponeski Rat

Загружено:

Авторское право:

Доступные форматы

Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software

http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.

POLOŽAJ υ GRČKOJ NA POČETKU RATNIH OPERACUA

Značaj Peloponeskog rata 11

Odnos protivničkih snaga

Neposredni povodi za rat

Diplomatske pripreme za rat

Pregovori između Peloponeskog saveza i Atine do kojih je došlo tokom 432. g.

Strateški planovi zaraćenih strana

Atinska strategija izložena je u Periklovom govoru: „Savetovao im je isto što

imaju, da ne ulaze u ratni okršaj, nego da se presele u grad i da ga brane; da treba da

Početak ratnih operacija

Građanski rat na Lezbosu i Korkiri

Zaoštravanje socijalno-političke borbe u Atini

da se objasni njegovo nastojanje da svoju imovinu pretvara u novac, jer ga je najlakše

Operacija kod Pila

Opazivši te pripreme, Demosten je brzo uputio dve trijere s nalogom da stignu

Situacija se komplikovala. Lekedemonjani su pomoću raznih manevara doturali

Ratne operacije u Trakiji

zauzeti Sirakuzu iznenadnim napadom. U sporu je pobedu odneo Alkibijad. Pa ipak, ni u

Sicilijanska katastrofa dovela je do nagle promene u odnosu snaga zaraćenih strana.

5. ZAVRŠNI PERIOD RATA

obratili su se Spartancima s predlogom da stupe u rat protiv Atinjana na sektorima koji se

finansijska reforma. Atina je ukinula foros doprinos koji se naplaćivao neposredno od

Jačanje oligarhijskih elemenata u Atini

Međutim, istovremeno s mobilizacijom snaga demosa u Atini se pojačavala i aktivnost raznih

Nova magistratura probule formirala se iz redova najstarijih građana· Pošto su birani

Oligarhijski prevrat 411. g.

U januaru 411. g. Pisandar je sa svojom pratnjom došao iz Samosa u Atinu i postavio

savetovao im je da udruže svoje snage, da donesu zajedničku odluku i da obore demokratiju

Međutim, položaj Atine u moreuzima se naglo pogoršavao.40 Helespont i Bosfor imali su

Paralelno sa izgradnjom Erehtejona tih godina su započeli i drugi građevinski radovi

Ratne operacije u Joniji

Erehtejon. Pogled sa Partenona.

Jasno je da se u datoj situaciji, kad su Atinjani gospodarili Egejskim bazenom,

Za razliku od većine spartanskih vojskovođa Lisandar je bio odličan diplomata i

Jonski trem Erehtejona, istaknuti deo zapadne fasade.

Kod Arginuskih ostrva (blizu Lezbosa) Atinjani su se sukobili sa 120 brodova

Prihvaćen je predlog da oni koji su obmanuli narod moraju biti pozvani na

Bitka kod Egospotama

Obračunavanje s demokratskim elementima dobilo je još masovniji karakter posle

Vladavina Tridesetorice tirana i obnova demokratije

Вам также может понравиться