11.10.2010.

Tržište i tržišne institucije

Institucionalna osnova, analize poslovnog okruženja (tržišno i netržišno okruženje)

Institucionalna analiza pomaže razumevanju regulatornog okruženja. Analiza uticaja regulacije poslovnog
okruženja. Institucionalna analiza je sinonim tržištu i tržišnim institucijama. Heterodoksna ekonomska
teorija – Institucionalizam. Od početka XX veka.

Neo-institucionalna analiza, savremena faza u razvoju institucionalizma. Novi autori iz te heterodoksne

škole. Nasuprot starom institucionalizmu, počeci pravca od rodonačelnika Torstena Vblena – „Teorija
dokoličarske klase“.

Ronald Kouz – definicija transakcionih troškova (ekonomija transakcionih troškova – transaction cost
analysis ili economics). Ronald Coas – „The Problem of Social Cost“ (1960)

Značaj svojinskoih odnosa, zaštita svojinskih prava. Raspodela ili raspored svojinskih prava. Reč je o
ekonomskom sistemu i institucijama koje funkcionišu i implementraju pravila igre. Elementi
institucionalne analize, različite škole:
- Ekonomija svojinskih prava (razvoj i zaštita svojinskih prava)
- Ekonomska teorija prava, isto deo institucionalne ekonomije, Law and Economics; pravni
sistem i te kako utiče na efikasnost ekonomskog sistema.
- Konstitucionalna ekonomija, Constitutional Economics,(Public Choice) ? , primena ekonomskih
principa na odnose odlučivanja, izbora i glasanja.
Dva shvatanja:

• Rusko shvatanje (uže): Uticaj najviših zakonodavnih akata na ekonomsko okruženje,

ali i uticaji unutrašnjih pravila, normi i običaja, firmi. Odnosi se dirketno na
istraživanje u kojoj meri institucionalna rešenja koja se donose idu u susret obećanim
i dogovorenim pravima u ustavu i zakonima (pravo na rad, pravo na ekonomsku
slobodu, pravo na svojinu i upravljanje njome) – dakle, istražuje se da li su mere i
regulacije u skladu sa pravima i zaštitom prava. Omogućava li sistem voluntarizam u
ekonomskom odlučivanju, jedno od glavnih tema!

• Anglosaksonsko shvatanje (šire):

- Ekonomija života, Economics of Life, inagurisao je Gari Beker (Gary Becker). Načela
ekonomskog života se mogu primeniti u svakodnevnom životu. Naš svakodnevni život kao
homoeconomicus-a, obiluje elementima koji su racionalni potezi pojedinaca i imaju ekonomske
ishode.
- Economics of Obesity ? Da li deblji ljudi treba da plate veći porez zbog dodatnih troškova koje
donose svojim nemarnim životom drugim obveznicima zdravstvenog osiguranja?

Elinor Ostrom, prva žena nobelovka u ekonomiji zajedno sa Oliverom Vilijamsonon (2009). E. Ostrom,
ona piše o Economics of Commons, Ekonomija zajedničkih dobara – dobra kojima upravlja jedna
zajednica ljudi. Na koji način ekonomija (institucionalna rešenja) su u službi održivog razvoja. Kako
urpavljati sa nečim što je zajedničko ali narušivo i oskudno? Zajednica trba da nađe mehanizme
upravljanja zajedničkim dobrima. Traže se pravila igre koja ne ograničava korišćenje dobra ljudima, ali
sankcioniše one koji zloupotrebljavaju zajedničke resurse.
Faze u razvoju institucionalne ekonomije
Dvadesete godine, početak institucionalizma. Vblen – „Teorija dokoličarske klase“, objašnjava instituciju
dokoličarske klase, u određenom stadijumu razvoja privrede i društva. Fokusirao se na istraživanje
nastanka pojedinih institucija klasnog društva. Za pojavu pravca bitno je i razumevanje perioda u kome je
Torsten Veblen pisao, kada se javljaju dva povezana fenomena:

a) Razvoj trustova, kartela, monopola i nasuprot tome antimonopolsko zakonodavstvo – prvi drstični
primer za primena regulatornih odredbi od strane države (država prvi put kreira regulatorne uslove
– reguliše odnose u privrednom životu)

b) Razvoj modernih korporacija – Boston, Filadelfija, Nju Jork, velike korporacije. Prepoznavanje
korporacija, ne samo kao elemente progresa američkog društva, već i kao fenomena koji kroz
posedovanje velike moći utiču i na van ekonomske odnose. Korporacije počinju da deluju van
svog klasičnog fokusa – postavlja se pitanje moralnog delovanja korporacija!

Dakle dva su pitanja, ograničenje moći monopola i pitanje morala korporacija. Ova pitanja ne spadaju u
pitanja klasične ekonomske analize. Regulacija i deregulacija su u najvećoj meri aktuelizovana sa radom
institucionalnih ekonomista, kao što su: Veblen, Mičel (Mitchel), Hamilton, Komons i dr.
Ovo su imena starog institucionalizma. Svi oni su zapravo iz SAD, to zovemi i američki institucionalizam.

Reregulacija ili deregulacija ? , Ja: Misregulation?

Saradnik Velbenom, Mičel, smatra da svaka procena delotvornosti određenih institucionalnih rešenja, ili
delotvornost mera kapitalističke države, mora da bude istraživana kvantitativnim metodima, poseban
akcenat daje na statistička istraživanja u ekonomiji. Stvaraju se prvi snažni statistički biroi. Svi stari
institucionalisti rade u institutima i vladinim agencijama. Mičel ide korak daljei formira „Harvardski
barometar“ – prvi put se formirau prognoze. Kada je promašio predviđanja pred Veliku Depresiju, Mičel
se povukao sa naučne scene.

Hamilton, 1932. U enciklopediji društvenih nauka (Enciklopedia of Social Sciences) daje definiciju
institucija:
Institucije predstavljaju ustanove koje postoje u određenom društvu; oblici i forme koje definišu odnose i
saradnju između ljudi.
Instittut predstavlja – zakonsko otelotvorenje odluka nekih institucija
Hamilton, Mičel i Komons pominju i običaje i nepisana pravila po kojima su uređeni odnosi u nekoj
zajednici tako da od tog vrmena na ovamo mi razlikujemo institucije koje su bazirane na zakonskim
normama i neformalne institucije koje su običajne.
12.10. Tržište i Tržišne Institucije

Teme Institucionalne analize:

Razvoj okolnosti
Dizajn institucija
Primena pravila

Institucionalna ekonomija stoji nasuprot savršenim informacijama i savršenom konkurentnom tržištu -

neoklasike. Ipak, Neoklasična ekonomija pobeđuje u borbi paradigmi. U periodu početka XX veka,
dvadesetih godina, javlja se socijalistička ekonomija, i to je jedan bitan element u razvoju
institucionalizma. T.j. to je uticalo na ubrzan razvoj institucionalizma koji je išao u suprotnom smeru od
razvoja socialističke doktrine.

U institucionalnoj ekonomiji nema primesa marksizma. I ako ima kontrole i pravila, ona se u
institucionalizmu uvode od strane građnstva – civinog društva, a ne birokratije ili proleterijata. Socijalisti
su dočekali sa odobravanjem Institucionalizam, jer je bila unutrašnja kritička snaga modernih
kapitalističkih privreda. Međutim institucionalisti se trude da istaknu koje mere i koja prava i pravila će
istaći podsticaje tržišta, ne dirajući u privatnu svojinu i profit kao osnovni motiv ekonomske aktivnosti
pojedinca. Dakle, institucionalizam podstiče osnovne vrednosti kapitalizma – privatno preduzetništvo i
privatnu svojinu.

Pored Torstena Veblena, javlja se Komons, on je 1932. godine definisao institute kao kolektivno
delovanje u pravcu kontrole, oslobađanja i proširivanja individualnog delovanja. Pravila nemaju cilj da
uvedu moć i kontrolu kolektiviteta, već da proširi individualno delovanje. Komons istražuje šta je
potrebno da se pokrene, oslobodi napredak društva kroz tržište i kapitalističku privredu. Bitne faktori
razvoja institucionalne analize tada su:
- Razvoj industrije, u tom periodu, zahteva drugačiju društvenu organizaciju, prilagođenu
društvenim potrebama ali i materijalnim interesima zajednice.
- Stari institucionalisti istražuju način na koji se uspostavljaju pravila u jednom društvu, kritički
ocenjuju postojoća pravila i to opet iz ugla da li ta pravila obezbeđuju inicijativnost ekonomskih
aktera ili ih guše. Kakava pravila su potrebna da se podstakne ekonomska aktivnost?
- Ispituje se i konačno, kakvi su mehanizmi sprovođenja pravila.

Rani institucionalizam doživljava svoj krah sa pojavom Velike Depresije. Na tlu ekonomske teorije
nastaju koncepcije koje bolje odgovaraju stanju „na terenu“ kapitalističkih prilika. Kejnz (1936) Dok
institucionalisti govore o uspostavljanju pravila radi podsticanja ekonomske aktivnosti. Kejnz predlaže
direktnu intevenciju države. Institucionalna teorija pada u senku Kejnzijanizma. Druga konkurentska
teorija institucionalnoj i koja ima vrlo napredan metodološki aparat, teorija imperfektne konkurencije
(Džoan Robinson, Čemberlen i dr.)

Nastaje zatišje u razvoju institucionalne teorije – nema više popularnost kao 20ih i 30ih.

ČETIRI FAZE INSTITUCIONALIZMA:

I, 20 do 40
II, 40 – 60 pad institucionalne ekonomije
III, 60 – 90 ponovni uspon
1937. Ronald Coase, „The Nature of the Firm“, tekst kao prekretnica. Posle rodonačelnika Veblena,
najznačajniji naučnik institucionalne analize. (Zapravo Kouz i Beker najveći)
Od 60ih do 90ih imamo novi uspon institucionalne teorije.
Ronald Coase – „The Problem of Social Cost“ (1960)
Okolnosti krajem šesdesetih dovode do nestabilnosti u kapitalističkom svetu, protest ii društveni pokreti,
kriza društvenog poredka, razvoj radikalne političke teorije u Americi, ponovo baca svetlo na
institucionalnu teoriju.

IV, od devedesetih do sada, boom insitucionalne ekonomije, tri nobelove nagrade, Coase 90., Becker 91.,
Nort 93., Ostrom i Vilijamson 09. (može se i 89. – James Buchanan(Public Choice) povezati sa
institucionalistima). Sazrelo je uverenje da neoklasična ekonomija, uz svu superiornost aparata koji
koristi, mora da preispita aksiome na kojima stoji, da preispita svoje pretpostavke. “Understanding
Institutional Diversity” – Elenor Ostrom.

Institucionalisti insistiraju na boljem poznavanju istorije ekonomije i istorije uopšte. Smatraju da

posmatranje ekonomskih problema kao tehničkih problema, matemacke ekonomije, na neki način
osiromašuje ekonomsku teoriju, a da je preterano formalizovanje ekonomskih pitanja dovelo do
uništavanja mostova prema drugim disciplinama. Ekonomija postaje veština za sebe i zbog sebe, nemajući
više dovoljno veza sa stvarnim svetom.
Daglas Nort dobija Nobelovu nagradu za istraživanje u polju ekonomske istorije. Njega interesuje razvoj
društvenih pravila igre – institucije. On posmatra razvoj institucija kroz istoriju. Posmatra ograničenja
koja su ljudi stvarali a koja oblikuju njihove personalne interakcije. Ovaj Nortov metod istraživanja bazira
se i na kvantifikacijske analize na podacima uz analizu okolnosti istorijskog vremena u kojem se
konstituišu određena pravila igre koja proučava (formalna i neformalna) – kliometrija
Pitanje istraživanja istorijskog karaktera u ekonomiji jasno je postavio Donald McLoskey, postavivši
pitanej imali li prošlost korisnu ekonomiju(ekonomiku) Does the past has useful Economics?

Ono što svi postavljaju kao ključno u vremenskim analizama, kontekst istorijskog vremena je kontekst
neizvesnosti – mi nismo sigurni šta se desilo. Glavna uloga institucija je smanjenje neizvesnosti.
Uspostavljanje stabilnih odnosa i stabilnih struktura. Institucionalisti pokazuju da stabilne institucije i
stabilne structure ne znači da su te institucije efikasne. Jednom uspostavljene stabilne strukture kao sistem
institucija ili institucionalna struktura, mogu da budu u dugom period stabilne i efikasne a da potom
postanu stabilne i neeefikasne. Periodi kada institucije, uspostavljanje i građene vekovima da bi
obezbedile stabilnost ostaju stabilne a gube efikasnost, nazivamo institucionalnom sklerozom. Dvadeseti
vek je istorija institucionalne skleroze jer institucije i pravila ne prate promene odnosa u realnoj
ekonomiji. Institucije su često kočnica u razvoju pojedinih delova društva. Zato su potrebne stalne
institucionalne promene i prilagođavanja.

Pitanje sprovođenja uspostavljenih pravila je isto bitno pitanje institucionalne ekonomije. Postoji nekoliko
elemenata koji različito utiču na sporvođenje pravila.
a) Formalna prisila na pravila – coercion rules
b) Nadziranje sprovođenja pravila – nadziranje košta pa postoje troškovi sprovođenja pravila
c) Ideologijske prisile
d) Moralna ograničenja i etička pitanja
16.11. Tržipte i tržišne institucije

Daglas Nort
Šta je to što je oblikovalo istorijski razvoj društava
Ključni faktor su intitucionalne promene. On vrši podelu na formalne i neformalne institucije. Neformalne
institucije su nepisana pravila, opšte priznate načine ophođenja u različitim situacijama. Promene
institucija mogu da budu kontinuirane ili diskontinuirane. Promene s euvek dešavaju sa različitim
intenzitetom. Promene neformalnih institucija se mnogo teže odigravaiju. Jer su one ukopane u našu
mentalnu matricu.

Diskontinuirane promene se odnose na periode revolucija i vojnih osvajanja. Oktobarska revolucija jedna
od najcelovitijih diskontinuiranih promena. U tranzicionim zemljama, pojedina pravila koja se primenjuju
teško se adaptiraju. Jer neka formalna pravila koja su primenjena na sličan način kao kod drugih, drugačije
su se prihvatila ta pravila zbog drugačijh neformalnih pravila su kompatibilne ili ne.

Pitanje ekonomske kulture

Socio-analitički koncept koji se koristi u analizi. Kroz kulturne obrazce se formiraju određene vrednosti.

Jedan od parametara je koliko je u jednom narodu prisutan takozvani paternalistički sindrom – imamo
ukorenjena očekivanja da će određeni autoritet (država) biti na rpvom mestu odgovora za blagostanje
građana. „država mora nešto da uradi za svaki problem“. Paternalistički sindorm – očekivanja od
autoriteta.

Drugi sindorm je – sindrom nekonkurentnosti. Izbor između stavova da je

a) konkurencija dobra i poželjna, jer nas tera da radimo što jače,
Ili
stava b) da je konkurencija bolna, i proizvodi i loše momente u ljudima

Treći sindorm – etatistički sindrom, meri se stepenom očekivanja od države naglašavajući njene
autoritavne funkcije. Ako postoji, postoji i podrška da država reaguje direktno na tržištu. „Ja volim da
država gradi stanove“. Ja volim tržište, etatisti vole državu:
a) Država treba da omogući slobodu firmama
b) Država treba da kontroliše firme

Nedemokratski sindrom on se meri različitim stepenima odnosa prema demokratiji. Razumevanje uticaja
demokratije na ekonomiju.

Sindrom sive ekonomije (black economy sindrom) je pitanje da li se uvek može dokazati izbegavanje
plaćanja poreza, ili se ono nikada nemože dokazati. Nelegalni kanali izbegavanja poreza.

Sindrom privilegaija reč je o korišćenju državnih privilegija od strane činovnika itd.

Umbrella sindrom do koje mere imate očekivanja da treba da budete zaštićenio pod kišobranom porodice i
države, društva.
Tržište i tržišne institucije
18.12. Doprinosi Ronalda Kouza

Stiven Medema – The Legacy of Ronald Coase in Economic Analysis

Doprinosi Ronalda Kouza:

1. Kouzova teorema
2. Transakcioni troškovi
3. Teorija Firme – institucionalistički pristup
4. Društveni trošak

Pored ovih teorijskih doprinosa, Kouz je mnogo učinio na polju edukacije, izdavaštva i
ekonomskog istraživanja.
On sam je bio student sa hendikepom i išao je u školu za decu sa posebnim potrebama.

Izdavaštvo – nije previše pisao, te je i Nobelovu nagradu dobio za članke (The Theory of the Firm
(1937), The Problem of Social Cost (1960)). “Problem društvenog troška je izašao u časopisu
Law and Economics. Kasnije je i sam postao urednik ovog časopisa. Svoje tekstove je davao za
zbornike. Puno je učinio da i njegovi saradnici budu podržani. Dozvoljavao je preštampavanje
svojih radova.

U oblasti ekonomskih istraživanja doprineo je osnivanjem Instituta za proučavanja ekonomskih

institucija. Posebno je posvećen istraživanjima veza između razvoja institucija i razvoja
ekonomije. U fokusu istraživačkih napora, instituta koji nosi njegovo ime, nalaze se zemlje u
razvoju i tranzicione ekonomije. Institut „Ronald Kouz“, gde je sam a i sa svojim saradnicima
radio na istraživanjima, uticao je na razvoj institucionalističkog pogleda na ekonomiju u
tranzicionim zemljama (Centralne i Istočne Evrope.)

Pigu vs. Kouz

Piguova rešenja eksternalija:

• Prvi predlog: vlasnici fabrika mogu biti zakonski odgovorni za one efekte koje proizvode
• Drugo rešenje je oporezivanje zagađivača u zavisnosti od količine dima koji proizvode ili
u zavisnosti od štete koja se nanosi
• Izmeštanje fabrika:

Alternativni nazivi za ovaj fenomen su ekterni efekti, eksterne ekonomije, eksternalije ili
susedski efekti.

U izučavanju eksternalija uključio se čitav niz disciplina poput ekonomije, prava, ekologije...
Obim zagađenja je pojačao rasprave i videlo se da ni jedno od rešenja (osim onih zasvonvanih na
ekonomiji) ne može doneti trajni boljitak. Došlo se do nove definicije ekologije koje je proizvod
naučnih diskusija o tome kome pripada ekologija. Ekologija je EKONOMIJA prirode. Ekološka
istraživanja neminovno uključuju probleme eksternalija i označavaju savremeni prelazak sa
takozvane „kaubojske ekonomije“ na „ekonomiju svemirskog broda“.
Kouz kritikuje rešenja do kojih je došla neoklasična škola, predvođena Piguom. On govori da mi
ne možemo biti sigurni ni ko bi trebalo da dobije prava svojine, niti ko treba da plati/nadoknadi
za zagađenje. Koliko god tržište bilo neefikasno u alokaciji zagađenja, takođe i država može biti
podjednako, ako ne i više, neefikasna. Kouz govori da mi nemožemo predvideti efikasnu tržišnu
alokaciju te nije dovoljno samo učiniti adekvatnu inicijalnu raspodelu vlasništva. Potrebno je
institucionalno omogućiti razmenu vlasništva nad sredsvtima i zagađenjem kao jednim od faktora
proizvodnje firme.
To je sledeći doprinos Kouza. On posmatra faktore proizvodnje kao pravo na korišćenje nekog
dobra u adekvatnoj proizvodnoj/ekonomskoj aktivnosti. On smatra da firma NE poseduje sva
sredstva koja koristi, već poseduje PRAVO na korišćenje tih sredstava u specifičnim
alkoacijama. To je veoma bitno kod analize vlasništva. Nije potrebno da firma poseduje
vlasništtvo nad vazduhom, ili da vazduh kupi od nekoga. Potrebno je da firma poseduje pravo na
zagađenje (koje dobija ili treba da plati) – pravo na zagađenje nekog resursa je samo jedan od
niza proizvodnih faktora preduzeća.

Neoklasična teorija posmatra firmu kao „Camera Obscura“. Zatvorena kutija koja se „ponaša“ na
određene racionalne načina u različitim ekonomskim situacijama. Posmatra se njena funkcija
troškova u dugom roku, različita tržišna struktura ali ne i unutrašnji aranžmani koji čine firmu.
Kouzova kritika se odnosi i na to da se tržište i firme posmatraju kao činjenice koje su date, dok
on tvrdi da su i firme pa i tržište koje čine te firme dinamički sistemi različitih odnosa između
prava i faktora. Han kaže da je firma u neoklasičnom pristupu osenčena figura, a zašto je firma
nastala i kakvi mehanizmi donošenja odluka unutar firme vladaju, neoklasična ekonomska teorija
nema odgovora.

Neoinstitucionalna ekonomija kritikuje:

a) nedovoljno sagledavanje informativne uloge tržišta. Rešenja koja daje neoinstitucionalna
teorija su jednostavnija od neoklasičnih.
b) Kritikuje neoklasiku zbog pretpostavki da tržišni agenti dobijaju ogromne količine
informacija, da imaju neograničene mogućnosti dobijanja i analiziranja (obrade) tih
informacija. Po Kouzu ekonomska teorija ne sme poći od ovih pretpostavki.
c) odnos tržišta i firme su postavljeni kao unapred dati, što je pogrešno jer su i tržišta i firme
dinamički sistemi interakcija različitih prava, pravila, faktora i ljudi.
d) Postavlja se pitanje da li su ekonomski agenti uvek okrenuti ka maksimizaciju funkcije
dobiti.
e) Kouz i njegovi sledbenici se bave izučavanjem ugovora i njegovim značajem u teoriji
firme. Smatraju da ugovori nisu egzogena objašnjenja razmene, već unutrašnji faktori
razmene koji pokreću troškove (transakcione troškove)

Polazeći od pretpostavke da svi ovi elementi postoje samo u savršenom (Valrasijanskom)

okruženju – Kouz konstatuje da ekonomija vrvi od transakcionih troškova pri čemu te troškove
definiše kao troškove korišćenja cenovnog mehanizma.

Troškovi dobijanja informacija firme snose da bi dobile:

a) informacije o cenama
b) procenu troškova pregovaranja
c) zaključenje ugovora
d) procenu i plan troškova ugovora za ponovne transakcije
19.10. TTI

Komons, stari institucionalista, razlikuje transakciju od običnog ponašanje ljudi. Mora postojati obostrana
razmena dobara ili novca. Transakcija predstavlja institucionalno određeno ponašanje ljudi. Koji su
troškovi sastavni delovi transakcionih troškova:

1. Troškovi dolaženja do informacija (pribavljanja informacija) – tržište ima infomrativnu

funkciju, ali ne može pružiti sve neophodne informacije firmama. Mi ne posedujemo savršene
informaciju, posedujemo nesavršene i asimetrične informacije
2. Troškovi pregovaranja koji imaju za cilj da utiču na efikasnost ugovaranja i pregovaranja.
3. Troškove merenja – merenje standarda i karakteristika roba
4. Troškovi specifikacije prava svojine. Bitna je zakonska regulatiuva, jasna pravila i brzina
postupka, stečaja i likvidacije. Institucionalni okvir koji omogućava bržu tranziciju iz jednog u
drugi oblik svojine smanjuje transakcione troškove. Posebno aktuelno u tranzicionim zemljama.
Smanjivanje ovih troškova se smanjuju društveni troškovi.
5. Troškovi koji nastaju na osnovu oportunističkog ponašanja. U odnosu na prva četiri tipa ovi su
najskriveniji i najapstraktniji troškovi. Oni nastaju:
a. zbog asimetričnih infomracija i potsticaja da se iskoriste
b. zato što imamo teškoću procene post ugovornog ponašanja
Ako posmatramo vremen nastanka transakcionih troškova:
Oni mogu nastati pre, za vreme i psole transakcije ili druga podela (ex ante i ex post) – Scattiatti, TT su
psihološki troškovi donošenja odluke o samom poslu.

• Barcel ih definiše kao veoma značajne u svakoj ekonomiji i kao interes svakog društva da radi na
njihovom sniženju. Erou ih upoređuje sa trenjem u fizici (misli na ukupne transakcione troškove)

• Erou daje drugu interesantnu definiciju transakcionih troškova – “troškovi za podržavanje

ekonomskih sistema u hodu”.

• Cheung,on se isto razlikuje od Kouza. Čeng smatra das u planske privrede, bile pretrpane
transakcionim troškovima id a su i zbog toga neuspele – visoki transakcioni troškovi. Kouz je
imao suprotno mišljenje, kada socialistički sistemi cvetaju tridesetih, on zamišlja da je idealno
komunističko društvo ono koje nema uopšte transakcionih troškova (naravno to je nemoguće,
skloniji smo Čengovom mišljenju)

Transakcioni troškovi omogućavaju ekonomiju obima. Ako TT tretiramo kao fiksne, jer se neki
transakcioni troškovi mogu odnositi na veliki broj ponovljenih transakcija i javlja se efekat ekonomije
obima, raspodele troškova. Sa druge strane ukoliko se neke transakcije često ponavljaju, njihovim
ponavljanjem mogu se sniziti pojedinačni troškovi.
Ovo je bitno za teoriju firme. Jer je frima zapravo skup ugovora koji imaju za cilj smanjenje transakcionih
troškova. Permanentni ugovori o permanent repetirajućim transakcija.
A firm as a bundle of contracts – snop ugovora. Firma institucionalni aranžman. Jer mi u firmi
razmenjujemo specifična svojinska prava.
25.10.
Prava svojine i ugovor o svojinskim pravima
...U okviru neke firme preduzetnik kupuje upotrebu nekih faktora odnosno preduzentik se
ugovorom sa faktorom ovlašćuje da za neku nagradu može da realizuje neku svoju naredbu ili
smernju. S druge strane faktor se obavezuje da ispuni neku naredbu, saglasan je da je ispuni, u
izvesnim granicama. Mi se pojavljujemo sa različitim ovlašćenjima na tržištu ili sa različitim
ekonomskim pravima. Faktor prenosi svojinska prava nad svojim radom na poslodavca.

Ugovor utvrđuje granice vlasti preduzentika. Ova koncepcija tumači svojinske odnose ne kao
odnose između čoveka i stvari nego između čoveka i čoveka. Naravno i svojinski odnosi se
izvode iz problema retkosti. Da nema retkosti ne bi bilo ni ovakvog shvatanja svojine. Ovi odnosi
su naravno sankcionisani, ne može se biti vlasnik nad čovekom kao sredstvom za rad. Zakon o
mobingu, zabrana ropstva, zatvaranja protivno svoje volje. I u ovoj oblasti postoji deo
nesakcionisanog ponašanja – ustvari, regulacija svojinskih odnosa predstavlja pretnju, upozorenje
i zabranu ponašanja za preduzetnika (ponašanje van granica koji su regulisane i usaglašene sa
ugvorom)
Alčijan: „prava svojine su zaštićena prava na izbor alternativne upotrebe za relevantna
ekonomska dobra - rada i vlasništva“

Kada posmatramo retko dobro, potrebno je otkriti kako definisati svojinska prava da bi se
podstakla njihova zaštita a i da bi se omogućila njihova efikasna upotreba. Reč je dakle o
svojinskom pravu a ne o sovjini, reč je o skupu prava na korišćenje resursa, a ne svojina nad
resursom. Svojinska prava predstavljaju sankcionisani odnos ponašanja među ljudima koji niče u
vezi sa postojanjem dobara i tiče se korišćenja istih u različite ekonomske svrhe. Od teoretičara
koji su se bavili odnosom ekonomskih i pravnih sistema ističemo Ronalda Kouza, Alčijana,
Jensena, Čenga i DeAlesijaa centri ovih izučavaja su Čigago, Virdžinija (Elinor Ostrom), Los
Anđeles. Istraživanje svojinskih prava koincidira s jedne strane sa potrbema deregulacije i
solobađanja preduzetničkog potencijala u jednoj fazi razvoja kapitalističke ekonomije i s druge
strane sa istraživanjima u ekonomskoj istoriji (Daglas Nort) antropologiji i biheviorističkim
naukama. Pri tome se istražuje način na koji su stare zajednice i primitivna plemena regulisala
svoje međusobne odnose u odnosu na dobra koja su koristili. Jedna od bitnih načela po kojima se
ova teorija prepoznaje jeste model ekskluziviteta. Za zajednice u kojima je vladao kolektivizam i
uniformno shvatanje svojine veoma je bitno da promoviše pitanje ekskluzivnosti pristupa dobru.
Svojinska prava mogu da imaju različiti intenzitet. Stepen ekskluziviteta je najviši kada je u
pitanju privatna svojina. Neko ima potpuno pravo na dobro. Na skali ekskluziviteta to je 1.
Postoji čitav spektar svojinskih prava, odnosno intenziteta svojinskih prava. 0 eksluziviteta je kod
dobara prema kojima imamo slobodan pristup (vazduh, sunčeva svetlost).

Jedanaest komponenti svojinskih prava:

1. Pravo korišćenj, pravo upotrebe dobra
2. Pravo na plodove koje pruža dobro, pravo plodouživanja
3. Pravo otuđenje, odstupanje od uobičajene upotrebe,
a. Uništavanje
b. Promene svojstva
Dominanto svhatanje od Rimskog prava pa do danas.
Honore: svojinska prava sadrže:
1. Pravo vladanja
2. Pravo korišćenja
3. Pravo upravljanja
4. Pravo na dohodak ()
5. Pravo na kapitlu vrednost
6. Pravo na sigurnost (imunitet od eksproprijacije)
7. Pravo na naslednost
8. Pravo na neograničenouživanja koristi
9. Pravo zabrane štetnog dejstva na druge
10. Mogućnost prinudne naplate duga
11. Pravo povrćaja svojine, po bilo kom ovlašćenju, po isteku roka

Firma – snop svojinskih prava (bundle of property rights)

26.10. TTI

Eleperiodis kritički razmatra definiciju Honorea, on defniniše svojinu kao agregat prava i obaveza prema
drugim ljudima. Kritički razmatra elemente Honoreove definicije i posebno njegovu početnu tezu koju
ima dva nivoa regulacije, prava, neki resursi ili stvar.
Prvi nivo predpostavlja definisanje samog prava na stvar a drugi nivo govori o zaštiti od drugih, odnosno
protiv drugih. On takođe kritikuje Honorea jer smatra da je u velikoj meri kontradiktorno odnosno da taj
drugi nivo zaštite o kome honore priča je u suštini sadržan u prvom nivou odnosa. A to je regulacija
samog prava na posedovanje, svojinu – taj drugi nivo ne treba posebno isticati.

Kada je u pitanju tip istraživanja kod nas, svojinskim pravima se bavila grupa profesora na Pravnom
fakultetu (Aleksandra Jovanivć – „Ekonomska teorija prava“). U tranizicionim zemljama ovakvo
poimanje i specifikovanje svojinskih prava nailazi na poteškoće s obzirom na dugogodišnje razumevanje
prava svojine. Postupak koji su mnoge od ovih zemalja prošle je uvođenje novih instrumenata koji treba
da omoguće najproduktivnije korišćenje na bazi zaštite svojinskih prava. Na mikro nivou, a pre svega
korporativnom životu u savremenim privredama uvode se elementi takozvanog korporativnog upravljanja
koje ima za cilje regulisanje potpunog života korporacije ali i podršku upravljanjem prava.
Mnogi istraživači ukazuju da u postsocijalističkim zemljama nije dobro shvaćeno da svojinska prava
podrazumevaju i obaveze. Tako je bilo ptrebno uložiti društveni napor ne samo u kreiranje prava i zakona
koji ih štite već i u kreiranje obaveza i odgovornosti.

Teorija Ronalda Kouza o društvenim troškovima ukazuje na ovaj fenomen tako da je bitno koliko su ovi
postupci u prvoj fazi izašvali društvene troškove. Ukoliko nisu paralelno kreirane obaveze (odgovornost)
koje iz prava ističu viši su društveni troškovi u procesu transformisanja svojinskih prava.

Pravo svojine kao agregat prava nije fiksirana tačka već neprekidni niz različitih kombinacija. Moguć je
bezbroj kombinacije svojinskih prava.
(„Honore: svojinska prava sadrže:
1. Pravo vladanja
2. Pravo korišćenja
3. Pravo upravljanja
 4. Pravo na dohodak ()
5. Pravo na kapitlu vrednost
6. Pravo na sigurnost (imunitet od eksproprijacije)
7. Pravo na naslednost
8. Pravo na neograničenouživanja koristi
9. Pravo zabrane štetnog dejstva na druge
10. Mogućnost prinudne naplate duga
11. Pravo povrćaja svojine, po bilo kom ovlašćenju, po isteku roka”)

Prvih 4 čine suštinu i sve moguće kombinacije moraju da sadrže bar neku kombinaciju ova 4.
Smatra se da je pored ova 4 prava sledeće bitno pravo koje mora da se podrazumeva u različitim
(svakoj) kombinaciji je pravo na sigurnost. Jasna regulacija svojinskih prava čini bitan deo
institucionalne structure i značajan deo za donošenje odluka.

U Svetu postoji veliki broj izveštaja i organizacija koje se bave praćenjem institucionalne
izgradnje i proizvodnjom izveštaja o tome.
Najviše je u upotrebi Global Competitiveness Report (World Economic Forum) Bitan stub GCR
su institucije.

(Michael Porter) jedan od najuspešnijih ljudi.

Drugi bitan indeks. Corruption Perception Index.

2.11. TTI

Kouzova Teorema
Kovač Stefan – o govoru Kouza pri prijemu Nobelove nagrade “Institucionalna struktura proizvodnje”
Kouz je nagradu dobio 1991, professor je emeritius na Čikaškom univerzitetu
“The nature of the firm” (1937)
“The Problem of Social Cost” (1960)
Kouz ističe da je u dvovekovnoj istoriji ekonomije svi naučnici pokušavaju da popune rupe u sistemu
Adama Smita. Ekonomisti su otkrili pretpostavke koje stoje iza tog sistema. Kouz je jedan od naučnika
koji su preokrenuli analizu naglavačke preispitujući pretpostavke vladajuće paradigme.
Kouz kritikuje aprstraktne sisteme koji ne posmatraju specifičnost odluka o alokaciji (tehnologije, ljudi i
resursa ) – odluke koje se donose na menadžerskom nivou u firmi. Kouz kritikuje pristup firmi kao
camera obscura. Bitni su institucionalni aranžmani – institucionalni odnosi ekonomskih aktera – koji
definišu podsticaje ekonomske aktivnosti.

(1937) The Nature of the Firm – Dve zagonetke koje su ključne za kouza:
1. Razlika između vertikalne i lateralne integracije industrije + različiti vidovi organizacije tih
integracija
2. Potreba koordinacije industrijske proizvodnje. Da li je informacija sa tržišta (cene i ponašanje
konkurenata) dovoljna da industrija odredi svoj optimalni nivo proizvodnje ili su potrebne
druge informacije i pravila (regulacija, običaji, pravilnici i sl…)

(1960) Postoje troškovi korišćenja cenovnog mehanizma – cene treba otkriti!!!

Kouz osmišljava pojam transakcionog troška. Cene nisu jedini metodi koordinacije, postoje i drugi
mehanizmi. Potreba za izbegavanje transakcionih troškova je jedan od osnovnih uzroka nastanka
firmi. Kouz ističe da je i razlog nastanka novca internalizacija transakcionih troškova. Novac služi da bi
se izbegla dvostruka koincidencija potreba i dobara.

The Problem of Social Cost – Kritika Piguovskog sistema.

Kouz pokazuje da u režimu nultih transakcionih troškova pregovaranje između učesnika dovodi do
internalizacije transakcionih troškova uz definiciju vlasničkih prava bez uplitanja države. (Kouzova
teorema – formulisao Štigler). Međutim čak i kada su prava svojine definisana, uz visoke transakcione
troškove neće doći do automacke internalizacije eksternih efekata. Bez instutucionalnog okvira neke
transakcije nisu ni moguće – preskupe su zbog visokih transakcionih troškova. Ono što država regulacijom
i pravnim uređenjem treba da uradi je da svojim akcijama, odlukama i pravilima smanji transakcione
troškove za ekonomske aktere.

Zaključci Kouza:
• Inkorporiranje transakcionih troškova u vladajuću paradigm unosi pometnju i puno prihvatanje
koncepta dovelo bi do kunovske revolucije paradigm
• Kouz pravi razliku između internog sistema odlučivanja od eksternog (odluke menadžmenta
nasuprot odluka po informacijama cena) i stavlja akcenat na internu ogranizaciju – internu
institucionalizaciju odnosa odluka i informacija u okviru firme.
8.11. Tržište i tržišne institucije
Doprinosi Daglasa Norta,
Doprinos u istraživanju ekonomske istorije institucija. Rođen 1920, iz bogate porodice. Nije bio
preterano dobar student. Završio je tri majors – filozofija, poltička ekonomija i ekonomoja. U
mlađim danima, između dva rata, bio je pod jakim uticajem Karla Marksa. Izučavao je doprinose
Šumpetera i to je dosta uticalo na njegov rad. Poznavao je i istoriju ekonomske misli i ekonomske
nauke.

Nort je bio protiv ulaska USA u rat. Kasnije, Nort je imao veliko poznavanje istorije ekonomskog
razvoja Amerike i Evrope. Bio je u Ženevi tokom studija.

Maks Veber, spada u gorostase nauke. Topla preporuka; kupiti „Privreda i društvo“,
encikopledisjko dela u dva toma. „Die protestantische elit“. Karl Makrs i Maks Veber dva pola u
filozofskim raspravama. Daglas Nort je bio pod uticajem obojce.

Pojam za zapamtiti „Tehnološki determinizam“ koncept „Istorijskog materijalizma“. Čitanje

ekonomske istorije kao istorije tehnološkog razvoja koji uslovljava društveni razvoj. Marks je
definisao tehnološki determinizam i isotirjski materijalizam. Tada, kada je to pisao ocenjeno je
kao veliki doprinos naučnoj analizi. Veber s druge strane, kasnije i Nort, su pokušali da optiku
izučavanja snaga koje su dovele do određenih promena, ne stave samo ekonomiju nego i druge
faktore, religijske, antropomogene faktore. Kod Maksa Vebera se izučava uticaj religije koja je
ukorenjena u kulturu. Doe naše kulture i nasleđa proizlilazi iz nasleđa kulture.

Doprinos Norta: Podela institucija na formalne i neformalne (neozakonjene isntitucije –

ukorenjene i opšpteprihvaćene obrasce ponašanja). Formalne intitucije se mnogo lakše menjaju
od neformalnih.
a) Neformalne institucije služe strukturiranju odnosa sa drugima.
b) Opšte priznati obrasci ponašanja

c) Neformalne institucije nisu samo dodatak formalnih isntitucija već su one veoma važne i
same po sebi jer regulišu odnose u intreakciji

d) Bitan je odnos formalnih i neformalnih isntitucija. Prihvatanje formalnih pravila istog

karaktera u ambimjentu različitih neformalnih institucija ne daje iste rezultate. (Politika
kontrole nataliteta u dve najmnogoljudnije zemlje. Potpuno različiti uspeh)
22.11. TTI

Socijalni kapital spada u vruće ekonomske teme jer se smatra da je ekonomska teorija duboko
ušla u analizu problema. Drugi razlog su iskustva u tranziciji koja su pokazala različitu promenu
u različitim zemljama. Ova razlika pokušava da se objasni razlikama u socijalnom kapitalu.
Treće, u poslednjih deset godina došlo je do preloma u shvatanju društvenog kapitala – sada se
sve više pod njim podrazumevaju resursi u koje se može ulagati (obrazovanje, neformalne
institucije, zdravlje sredine i sl.) Današnje shvatanje je da države mogu da rade na jačanju
socijalnog kapitala tako da investiraju u njegovo stvaranje (građenje).

3 vrste (oblika postojanja) kapitala:

1. ekonomski – kapital uložen u resurse, finansijski kapital
2. ljudski kapital – veštine, znanja i sposobnosti pojedinaca u čije formiranje se takođe
investiralo
3. socijalni kapital – ušao u analizu, u literaturi se spominje od 60ih godina kao vrednost
mreža – teorija razmene interesnih grupa

Robert Putnam
U svojim radovima pokazuje da kada se zabeleži pad članstva u različitim organizacijama tada
dolazi do krize. On uočava da dolazi do krize poverenja, krize ugovora što rezultuje ukupnim
padom poverenja u institucije.

Frensis Fukojama
On je pokazao jednu od veza između ekonomskog razvoja i socilanog kapitala. Jedan broj autora
posmatra socijalni kapital iz ugla individue (Nan Lin – bavi se formacijom socijalnog kapitala
kao formacijom bilo koje druge vrste kapitala) koje se bave individualnim aspektima formacije
socijalnog kapitala. Fukojama definiše socijalni kapital kao prihvaćene norme i vrednosti
koje promovišu društvenu kooperaciju (saradnju).
Putnam ističe i važnost socijalnog kapitala za uspešnost demokratije.

Postoje i primeri negativnog socijalnog kapitala

29.11. TTI
Kako možemo meriti socijalni kapital?

Jedan od načina je interpersonalno poverenje (uključujući i ljude kao personifikacije različitih

institucija). Manjak poverenja utiče na povećanje transakcionih troškova u ekonomiji. Ako su
pak, odnosi stabilni i zasnovani na poverenju, moguće je izbeći brojne transakcione troškove.

Razvoj interpersonalnog poverenja i njegova identifikacija je veoma značajna sa stanovišta

opterećenja privrede transakcionim troškovima.

Drugo merilo socijalnog kapitala je poverenje u institucije. Čak i u privatnom životu institucije
mogu igrati ključnu ulogu. Institucije, najšire shvaćene, obuhvataju većinu naših svakodnevnih
interakcija i stvaranje poverenja i sigurnosti u funkcionisanje takvih institucija (porodica, brak,
sud, restoran...) smanjuje transakcione troškove – koji se mogu pretstaviti kao trenje prilikom
dinamičkog kretanja ekonomskog sistema.
Međutim, pravi se razlika između institucija koje su od primarnog značaja za unapređenje
poslovnog ambijenta i one dominantno utiču na ekonosmki ishod sistema.

Treća smernica merenja socijalnog kapitala je merenje svega što je vredno poverenja.

Četvrto, vrlo komplikovano, merenje socijabilnosti, merenje kapaciteta stanovništva u

asocijativnosti. Meri se stepen učešća stanovništva u različitim organizacijama koji utiče na
ukupan nivo socijalnog kapitala u ekonomiji.

Elementi negativnog socijalnog kapitala u Srbiji (po istraživanju Svetske banke - zaključci):
1) ukupan socijalni kapital nizak
2) može se investirati u scoijalni kapital (ipak se to ne radi dovoljno)

Vesna Pešić – Izopačenost države – osnovni oblik postsocijalističke države

Teorijski model koji objašnjava ovaj deo je principal – agent teorija. Vrhunac ovog oblika
negativnog socijalnog kapitala je korupcija – kada se pod pritiskom interesnih grupa menjaju
sami zakoni, gde dolazi do pormena institucionalnih odnosa između 2 strane radi dobrobiti treće.
Ovo praktično čini legalne-institucije nestabilnim time i nepredvidivim.

Drugi element, fenomen da određene firme i institucije (u užem smislu) u značajnoj meri
dominiraju u zapošljavanju u određenim krajevima zemlje. To čini te krajeve zavisnim od tih
firmi/institucija te njihove promene i kretanja čine zavisne podsisteme nestabilnim.

Treći oblik negativnog socijalnog kapitala je familijarnost (ovo je potencijalni izvor pozitivnog
socijalnog kapitala pod uslovom promene odnosa prema ovom fenomenu). Familijarnost
usmerava interakciju ka poznatom što remeti norme sistema. Međutim familijarnost je usko
vezana za poverenje u porodicu što može biti osnov građenja interpersonalnog poverenja, ali na
drugačijim osnovama, poštovanje vrednosti iz ranijih godina, ali i jasnih normi koje ograničavaju
eksploataciju familijarnih veza na uštrb trećih strana netržišnim mehanizmima.

Institucionalna skleroza – utiče na (ne)održivost jednog ekonomskog sistema i nemogućnosti da

se ekonomija odupre eksternim šokovima. Imajući na umu dugoročni rat odlazi do formiranja
adaptivne efikasnosti aktera i institucija a ne alokativne efikasnosti. Adaptivna efikasnot je usko
povezana sa neformalnim isntitucijama koje se sporo menjaju i teško prihvataju promene u
institucionalnoj nadgradnji formalnog karaktera.
Osnovno pitanje je: Kako u kratkom roku stvarati takvu efikasnost koja omogućava stvaranje
institucija na način da ne prouzrokuje visoke transakcione troškove u ekonomiji?

Iskustvo tranzicionih zemalja pokazuje da su tranzicioni periodi po pravilu opterećeni visokim

transakcionim troškovima. S druge strane, nužne promene institucija koje se beleže i u drugim
društvima, pritiskaju političke i ekonomske elite da budu nosioci promena i adaptacije
ekonomskog sistema.

Na tržištu političkih ideja vladaju slični zakoni kao i na tržištu drugih proizvodnih usluga.
Međutim, i pored sličnosti postoje i specifičnosti tržišta političkih ideja i programa koje
predstavljaju neefikasnost tržišta (political market failure). Na ovim tržištima teško je meriti ono
što se razmenjuje, kao i kvalitet i kvantitet usluge koja je predmet trgovine. Teško je na takvim
tržištima dugoročno sprovoditi u održavati sporazume i „ugovore“. (transakcioni troškovi
prouzrokovani fenomenom moralnog hazarda političkih igrača)

Politička elita ima zadatak da artikuliše potrebe za promenama i da ih sprovede. Često se

političke elite protive promenama kako bi izbegle gubitak monopola vlasti u alokaciji, moći i
prinudi – zato i ne sprovode mnoge reforme.

U institucionalnim promenama potrebno je, kako Nort kaže, „osigurati jasne puteve kooperacije i
koordinacije između aktera i artikulaciju posebnih interesnih grupa“