Вы находитесь на странице: 1из 17

Univerzitet u Beogradu

Fakultet političkih nauka

Politička ekonomija
Seminarski rad

Medjunarodne ekonomske organizacije


i njihove uloge

Mentor Student
Vladimir Stanković Luka Dragović 516/09
Beograd, 2010. godine

Sadržaj:

Uvod.................................................................................................................................. 3

1. Međunarodni Monetarni Fond....................................................................................... 4


1.1. Organizacija i svrha........................................................................................ 4
1.2. Istorija............................................................................................................ 4
1.3. IMF danas...................................................................................................... 4
1.4. Kvalifikacije za članstvo................................................................................ 5
1.5. Kritike............................................................................................................ 5
1.6. Generalni Direktor......................................................................................... 5

2. Svetska Banka.............................................................................................................. 6
2.1. Organizacija................................................................................................... 6
2.2. Ciljevi............................................................................................................. 7
2.3. Dostignuća..................................................................................................... 7

3. Opšti Sporazum o Tarifama i Trgovini......................................................................... 8


3.1. Nastanak......................................................................................................... 8
3.2. GATT i Svetska Trgovinska Organizacija..................................................... 8

4. Svetska Trgovinska Organizacija.................................................................................. 9


4.1. Svetska Trgovinska Organizacija kao međunarodna organizacija................. 9
4.2. Prijem članica i njihov položaj u organizaciji................................................ 10
4.3. Struktura Svetske Trgovinske Organizacije................................................... 11
4.3.1. Ministarska Konferencija......................................................................... 11
4.3.2. Opšti Savet............................................................................................... 11
4.4. Vrste odluka i process odlučivanja................................................................ 12
4.5. Specijalan status pojedinih država................................................................. 12
4.6. Značaj članstva u WTO za zemlje u razvoju................................................. 13

5. Ujedinjene Nacije kao ekonomska institucija............................................................... 14


5.1. Ekonomski i socijalni Savet Ujedinjenih Nacija........................................... 14
5.2. Regionalne komisije....................................................................................... 14
5.3. Ekonomska komisija Ujedinjenih Nacija za Evropu..................................... 14
5.4. Specijalizovane agencije................................................................................ 15

Zaključak........................................................................................................................... 16

Literatura........................................................................................................................... 17

2
Uvod

Ako uporedimo trenutnu ekonomsku politiku i akcije sa onima koje su


prethodile II Svetskom ratu, očigledno je da je došlo do značajnog napretka
u načinu, količini i značaju međunarodne ekonomske saradnje. Iako je u
posleratnom periodu ekonomska pomoć individualnih zemalja bila od
ključne važnosti, danas se najveći deo ekonomske saradnje sprovodi kroz
institucionalizovane sporazume.

Izgrađen na mreži međunarodnih ekonomskih institucija i promeni


ideja o odnosima između država, novi, skoro globalni poredak, je
uspostavljen u međunarodnim ekonomskim odnosima. Ovaj novi poredak
prepoznaje punu zaposlenost, ekonomsku stabilnost i uvećanje i održavanje
nacionalnog bogatstva kao legitimne ciljeve međunarodne ekonomske
politike.

U svojim naporima da dostignu i zadrže ekonomsku i finansijsku


stabilnost, unaprede međunarodnu trgovinu i smanje siromaštvo, države se
prijavljuju za članstvo u međunarodnim ekonomskim institucijama i
organizacijama.

Ovaj rad se bavi nastankom, organizacijom i ulogom najvažnijih


ekonomskih institucija koje deluju na svetskom nivou i okupljaju većinu
zemalja sveta.

3
1. Međunarodni Monetarni Fond
Međunarodni Monetarni Fond (The International Monetary Fund (IMF)) je
međunarodna organizacija koja nadgleda globalni finansijski sistem prateći
makroekonomsku politiku zemalja članica. To je organizacija formirana sa ciljem da
stabilizuje međunarodne kursne stope i olakša razvoj. IMF takođe nudi zajmove, pretežno
siromašnijim zemljama. Sedište IMF-a je u Vašingtonu, SAD.

1.1. Organizacija i svrha

IMF je osnovan u julu 1944. sa ciljem da stabilizuje kursne stope i pomogne


obnovu svetskog međunarodnog platnog sistema. Zemlje članice su skupljale novčane
doprinose u zajednički fond iz kog se novac mogao privremeno pozajmljivati. IMF je
imao važnu ulogu kada je osnovan, jer je pomogao svetu da stabilizuje ekonomski sistem.
IMF i dalje radi na tome da unapredi ekonomiju u zemljama članicama.
IMF se opisuje kao “organizacija 186 zemalja (od 29. juna 2009.) koja radi na
unapređivanju globalne monetarne saradnje, osiguravanju finansijske stabilnosti,
olakšanju međunarodne trgovine, povećanju broja zaposlenih i smanjenju siromaštva.” Sa
izuzetkom Tajvana(isključen 1980.), Severne Koreje, Kube(napustila 1964.), Andore,
Monaka, Lihtenštajna, Tuvalua i Naurua, sve zemlje članice Ujedinjenih Nacija direktno
učestvuju u radu IMF-a. Zemlje članice predstavlja 24-člani Izvršni Odbor, a sve članice
imenuju Guvernera, za IMF-ov Odbor Guvernera.

1.2. Istorija

IMF je formalno osnovan u julu 1944. tokom Monetarne i Finansijske


Konferencije Ujedinjenih Nacija1. Potpuna organizacija je uspostavljena 27. decembra
1945. kada je prvih 29 zemalja potpisalo Sporazum o pristupanju. Statut IMF-a je ostao
isti od osnivanja do danas.

1.3. IMF danas

Uticaj IMF-a na globalnu ekonomiju polako se povećavao kako je pristupalo više


zemalja. Broj članica se učetvorostručio od osnivanja, potpomognut sticanjem političke
nezavisnosti pojedinih zemalja u razvoju i raspadom Sovjetskog bloka. Proširenje
članstva, zajedno sa promenama u svetskoj ekonomiji, zahtevalo je od IMF-a da se na
više načina prilagodi kako bi nastavio da služi svojoj svrsi.
U 2008. izvršni odbor IMF-a je doneo odluku da se proda deo zlatnih rezervi. U
istoj godini, predložen je novi radni okvir fonda, kojim bi se zatvorio projektovani deficit
od 400 miliona dolara u narednim godinama. Predlog budžeta uključuje oštra ukidanja
troškova od 100 miliona dolara do 2011. koja će uključiti i ukidanje 380 radnih mesta.
Na samitu G-20 u Londonu 2009. odlučeno je da će IMF-u biti potrebni dodatni
finansijski resursi kako bi izašao u susret potrebama zemalja članica tokom svetske krize.

1
Monetarna i Finansijska Konferencija UN (1. - 22. jul 1944.), poznatija kao Breton Vuds Konferencija,
bilo je okupljanje 730 delegata iz 44 zemlje radi regulisanja međunarodnog finansijskog i monetarnog
poretka u svetu nakon II Svetskog rata. Izvor: http://www.wikipedia.org, datum pristupa: januar 2010.
4
U sklopu te odluke vođe G-20 su se zavetovale da će povećati doprinose IMF-u na 500
milijardi dolara i da će staviti na raspolaganje zemljama članicama dodatnih 250
milijardi.2

1.4. Kvalifikacije za članstvo

Bilo koja zemlja se može prijaviti za članstvo u IMF-u. Prijavu prvo razmatra
Izvršni Odbor, nakon čega podnosi izveštaj Odboru Guvernera sa preporukama u vidu
“Rezolucije o članstvu”. Ove preporuke se odnose na način plaćanja članstva, trgovinske
kvote, carinske uslove... Nakon što Odbor Guvernera prihvati “Rezoluciju o članstvu”,
država kandidat mora da preduzme zakonske mere kojima će omogućiti potpisivanje
sporazuma sa IMF-om i da ispuni obaveze predviđene članstvom u IMF-u. Isto tako,
svaka zemlja se može svojevoljno povući iz IMF-a.
Ugovorom sa svakom članicom je određen iznos njenog članstva, težina glasa,
pristup IMF-ovim finansijama. Sama država članica ne ože promeniti ove uslove bez
odobrenja Izvršnog Odbora.

1.5. Kritike

Kritike od strane ekonomista svodile su se na to da je finansijska pomoć uvek


vezana za takozvane “Uslove”, koji uključuju i Program Strukturalnog Prilagođavanja.
Ekonomisti tvrde da Uslovi doprinose ciljevima IMF-a, dok Program Strukturalnog
Prilagođavanja vodi povećanju siromaštva u zemljama korisnicama. Jedan od uslova je i
da vlade prodaju svu državnu imovinu koju mogu, normalno zapadnim korporacijama po
teško sniženim cenama. Uslovi IMF-a su u nekim slučajevima doveli do teških
ekonomskih kriza, proisteklih iz nemogućnosti vlada da održe nacionalnu infrastrukturu u
najbitnijim resorima, kao što su zdravstvo, obrazovanje, bezbednost i drugi.
Uspeh IMF-a je ocenjen kao ograničen. Iako je osnovan kako bi stabilizovao
ekonomiju, kritičari tvrde da je od 1980. preko 100 zemalja iskusilo ekonomski kolaps. U
2006. plan reforme IMF-a dobio je ogromnu podršku zemalja članica. Ovaj plan
obuhvata i promene u rukovodstvu IMF-a, kako bi u njemu bile zastupljenije zemlje u
razvoju.

1.6. Generalni Direktor

U istoriji, direktor IMF-a je uvek bio Evropljanin, a predsednik Svetske Banke iz


SAD. Ipak, ova tradicija se dovodi u pitanje, i konkurencija za ova dva mesta se uskoro
može proširiti in a kvalifikovane candidate iz drugih delova sveta. Izvršne direktore, koji
biraju generalnog direktora, predlažu Ministri Finansija zemalja koje predstavljaju. Prvi
Zamenik Generalnog Direktora je takođe, tradicionalno, iz SAD.
Od 28. septembra 2007. generalni direktor IMF-a je Dominique Strauss-Kahn3,
koji je prilikom izbora dobio veliku podršku.

2
Izvor: http://www.londonsummit.gov.uk, datum pristupa: januar 2010.
3
Međunarodni monetarni fond, http://www.imf.org/external, datum pristupa: januar 2010.
5
2. Svetska banka

Svetska Banka (The World Bank (WB)) je međunarodna finansijska institucija


koja obezbeđuje zajmove zemljama u razvoju za kapitalne investicije. Svetska Banka je
kao svoj cilj odredila smanjenje siromaštva.
Svetska Banka se razlikuje od Svetske Bankarske Grupe, po tome što Svetska
Banka obuhvata dve institucije: Međunarodnu Banku za Rekonstrukciju i Razvoj i
Međunarodnu Asocijaciju za Razvoj. Pored ove dve institucije, Svetska Bankarska Grupa
obuhvata još tri: Međunarodnu Finansijsku Korporaciju, Multilateralnu Agenciju za
Sigurne Investicije i Međunarodni Centar za Investiciona Poravnanja.

2.1. Organizacija

Svetska banka je osnovana 1. jula 1944. na konferenciji 44 vlada u Bretton


Woods-u, New Hampshire, SAD, kao Međunarodna banka za rekonstrukciju i razvoj.
Kada je prvi put počela sa funkcionisanjem imala je 38 zemalja članova. Taj broj je naglo
narastao 50-ih i 60-ih godina prošlog veka, kada je veliki broj zemalja dobio nezavisnost
i pridružio se Svetskoj banci.
Svetska banka je kao korporacija sa njenih 186 zemalja članica i deoničara.
Deoničare predstavlja Odbor guvernera, koji predstavlja i glavnog kreatora politike
Svetske banke. Generalno gledano, guverneri su ustvari ministri finansija i ministri
razvoja zemalja članica. Oni se sastaju jednom godišnje na Godišnjem sastanku Odbora
guvernera Svetske bankarske grupe i Međunarodnog Monetarnog Fonda.
Zbog retkog sastajanja guvernera, jednom godišnje, oni delegiraju svoje
specifične dužnosti na 24 Izvršna direktora, koji rade u prostorijama same banke. Pet
najvećih deoničara ( Francuska, Nemačka, Japan, Ujedinjeno Kraljevstvo i Ujedinjene
države ) imenuju svojih 5 izvršnih direktora, dok ostale zemlje članice predstavljaju
preostalih 19 direktora.
Predsednik Svetske Banke, trenutno Robert B. Zoellick4, predsedava sastancima
Odbora Direktora i odgovoran je za sveukupno upravljanje bankom. Po tradiciji,
predsednik banke je nominovan od strane najvećeg deoničara banke, Sjedinjenih
Američkih Država. Predsednika bira Odbor Guvernera, na period od 5 godina, sa
mogućnošću ponovnog mandata.
Izvršni direktori čine Odbor direktora Svetske Banke. Oni se normalno sastaju
najmanje 2 puta nedeljno ne bi li nadgledali poslovanje banke, uključujući i odobrenja za
zajmove i garancije, novu politiku banke , administrativni budžet, strategiju pomoći
zemljama, kao i pozajmice i finansijske odluke.
Banka posluje iz dana u dan pod liderstvom i po uputstvima predsednika,
menadžmenta, starijeg osoblja i potpredsednika zaduženih za regione, sektore, mreže i
funkcije. Potpredsednici su vodeći menadžeri Svetske banke.
Oko 10000 stručnjaka za razvoj iz gotovo svih zemalja sveta radi u sedištu
Svetske banke u Vašingtonu ili u njenim kancelarijama u 109 zemalja sveta ( 7000 radi u
Vašingtonu, a preko 3 000 u kancelarijama u zemljama u razvoju ). Osoblje Svetske
banke je multidisciplinarno i raznoliko i uključuje ekonomiste, edukatore, specijaliste za
životnu sredinu, finansijske analitičare, antropologe, inženjere i mnoge druge.

4
Svetska Banka, http://www.worldbank.org, datum pristupa: januar 2010.
6
2.2. Ciljevi
Svetska banka nije „banka” u pravom smislu te reči. Ona je, u stvari, jedna od
specijalizovanih agencija Ujedinjenih nacija i čine je 184 zemlje članice. Ove zemlje su
podjednako odgovorne za finansiranje ove institucije i raspodelu novca. Rame uz rame sa
ostatkom razvijenog sveta, Svetska banka usredsređuje svoje napore na ostvarivanje
Milenijumske deklaracije i njenih osam „Milenijumskih razvojnih ciljeva“ , oko kojih su
se složile sve članice UN, na sastanku održanom 2000. godine, i koji su usmereni na
značajno smanjenje siromaštva, a koje treba ostvariti do 2015. godine.
Milenijumski razvojni ciljevi:

• okončanje ekstremnog siromaštva i gladi


• obezbeđenje osnovnog obrazovanja svoj deci
• promovisanje jednakih prava za žene
• smanjenje stope smrtnosti dece
• poboljšanje zdravlja trudnica i majki
• savladavanje side, malarije i ostalih bolesti
• zaštita životne sredine i prirodnih resursa
• razvoj internacionalnog partnerstva za razvoj

„Svetska banka” je opšte prihvaćeni naziv za Međunarodnu banku za


rekonstrukciju i razvoj (The International Bank for Reconstruction and Development –
IBRD) i Međunarodnu asocijaciju za razvoj (The International Development Association
– IDA). Obe institucije imaju različitu ali podržavajuću ulogu u misiji smanjenja
globalnog siromaštva i poboljšanju životnog standarda. IBRD je fokusirana na zemlje sa
srednjim prosečnim prihodom po glavi stanovnika i kreditno sposobne siromašne zemlje,
a IDA na najsiromašnije zemlje sveta. Ove dve organizacije zajedno obezbeđuju
niskokamatne zajmove, beskamatne kredite i subvencije za zemlje u razvoju, za potrebe
obrazovanja, zdravlja, infrastrukture, komunikacija i za mnoge druge svrhe.

2.3. Dostignuća

Svetska Banka je u svom dosadašnjem radu odobrila ukupne zajmove od preko


500 milijardi dolara. Zajmovi koje Svetska Banka odobrava na godišnjem nivou iznose 6-
7 milijardi dolara, u formi beskamatnih kredita za 78 najsiromašnijih zemalja sveta. Ova
pomoć je od vitalnog značaja zato što ove zemlje imaju malo ili nimalo mogućnosti za
pozajmice pod tržišnim uslovima (Svetska Banka im omogućava zajmove i kredite, koji
se vraćaju bez kamate, sa rokom otplate od 35 do 40 godina i sa grejs periodom od 10
godina). U većini ovih zemalja prosečan dohodak po glavi stanovnika je nešto manji od
500 dolara godišnje, a mnogi stanovnici ovih zemalja preživljavaju i sa mnogo manje
novca. Svetska Banka pomaže u pružanju boljih osnovnih životnih usluga (kao što su
obrazovanje, zdravstvena zaštita, čista voda i sanitarna zaštita) i podržava reforme i
investicije namenjene povećanju produktivnosti i zapošljavanju.

7
3. Opšti Sporazum o Tarifama i Trgovini
Opšti Sporazum o Tarifama i Trgovini (The General Agreement on Tariffs
and Trade (GATT)) je izglasan tokom Konferencije UN o Trgovini i Zaposlenju i
predstavlja proizvod neuspelih pregovora o stvaranju Međunarodne Trgovinske
Organizacije5. GATT je formiran 1947. i trajao je do 1994. kada ga je smenila Svetska
Trgovinska Organizacija. Prvobitna povelja GATT-a je i dalje u upotrebi u okviru WTO.

3.1. Nastanak

Napori da se uspostave međunarodni trgovinski sporazumi počeli su 1927. u Ligi


Naroda ali su bili neuspešni. 1945. predloženo je osnivanje ITO od strane UN. Nakon
neuspeha SAD da implementira ITO, GATT je ostala jedina organizacija na ovom polju.
1. januara 1948. godine sporazum su potpisale 23 zemlje: Australija, Belgija, Brazil,
Burma, Kanada, Cejlon, Čile, Kina, Kuba, Čehoslovačka, Francuska, Indija, Liban,
Luksemburg, Holandija, Novi Zeland, Norveška, Pakistan, Južna Rodezija, Sirija, Južna
Afrika, Ujedinjeno Kraljevstvo i Sjedinjene Američke Države. Prema procenama,
pregovori su doveli do stvaranja 123 sporazuma koji su pokrivali 45000 tarifnih stavki i
trgovinski iznos od 10 milijardi dolara6.

3.2. GATT i Svetska Trgovinska Organizacija

1993. godine GATT je uspostavio nove obaveze za zemlje potpisnice. Jedna od najvećih
promena bilo je stvaranje Svetske Trgovinske Organizacije. Postojećih 75 članova
GATT-a postali su osnivači WTO-a, 1. januara 1995. Preostalih 52 člana pridružili su se
WTO-u u naredne dve godine.
Od prvobitnih članova GATT-a samo se SFRJ nije pridružila WTO-u. Kako FRJ, a
kasnije SCG nisu bile priznate kao naslednici SFRJ, pregovori o pridruživanju su morali
početi ispočetka.
Dok je GATT bio skup pravila oko kojih su se države složile, WTO je institucija. WTO
je proširio delovanja GATT-a sa trgovanja dobrima na uslužni sektor, i prava
intelektualne svojine.

5
Jedan od ciljeva Breton Vuds Konferencije, pored stvaranja Svetske Banke i IMF-a. (prim. aut.)
6
Petros C. Mavroidis, “The General Agreement on Tariffs and Trade: a commentary”, Oxford, 2005.

8
4. Svetska Trgovinska Organizacija
Svetska Trgovinska Organizacija (The World Trade Organization (WTO)) je
međunarodna organizacija osnovana sa zadatkom da nadgleda i unapređuje međunarodnu
trgovinu. Organizacija je svoj rad zvanično počela 1. januara 1995. godine. WTO ima
153 člana i 30 posmatrača od kojih većina želi članstvo u organizaciji.

4.1. Svetska Trgovinska Organizacija kao međunarodna organizacija

Do nastanka WTO došlo je zbog toga što njene članice imaju zajedničke interese
u oblasti međunarodne trgovine koje je racionalnije realizovati zajedničkom akcijom više
država. U okviru svoje oblasti delovanja WTO obavlja funkcije koje su od zajedničke
koristi za sve države članice:

• Nadzor nad multilateralnim trgovinskim sporazumima koji čine Sporazum o


WTO
• Služi kao forum za miltilateralne trgovinske pregovore
• Organizuje rešavanje trgovinskih sporova
• Vrši nadzor nad nacionalnim trgovinskim politikama
• Pruža tehničku pomoć i obuku za zemlje u razvoju
• Sarađuje sa drugim finansijskim institucijama u kreiranju globalne ekonomske
politike.

Veoma značajna funkcija WTO je pružanje tehničke podrške i obuke za zemlje u


razvoju, koja se uglavnom obavlja preko pomoćnog organa WTO – Međunarodnog
trgovinskog centra. Što se tiče saradnje sa drugim međunarodnim institucijama u
kreiranju globalne ekonomske politike, pod tim se podrazumeva usmeravanje trgovinskih
i finansijskih tokova od strane međunarodnih ekonomskih organizacija. U tom cilju WTO
sarađuje sa drugim internacionalnim organizacijama, kao što su : Međunarodni
Monetarni Fond (IMF) i Svetska Banka (WB).
Budući da je oblast delovanja WTO ovako precizno definisana i budući da je ona
jedina međunarodna organizacija koja se bavi međunarodnom trgovinom, time su
ispunjeni uslovi da ova organizacija postane specijalizovana agencija Ujedinjenih nacija.
Ovo je najviši mogući oblik saradnje jedne organizacije sa UN, kada ona postane deo UN
sistema. Samim osnivanjem WTO, postavilo se pitanje kakav će biti odnos novoosnovane
organizacije sa UN. Još je Pripremni komitet za WTO u svom izveštaju od 31. Januara
1995. godine, naveo „ da ne vidi osnove za formalne institucionalne veze između WTO i
UN “7, što znači da WTO ne treba da ima status specijalizovane agencije UN. Međutim,
naglašeno je da postoji potreba za snažnim kooperativnim vezama između ove dve
organizacije. Osim što WTO nije specijalizovana agencija UN, ona želi da zadrži svoj
status „autonomne organizacije“ , ostajući izvan sistema UN. WTO ima zaseban
sekretarijat, zaposlene sa posebnim statusom i zaseban penzioni sistem za zaposlene u
odnosu na UN.
WTO je potpisala sporazume sa IMF i WB koje imaju status specijalizovanih
agencija UN, dok u oblasti regulisanja intelektualne svojine WTO sarađuje sa Svetskom
organizacijom za intelektualnu svojinu ( World Intellectual Property Organization –
WIPO).
7
Svetska trgovinska organizacija, Pravna dokumenta, http://www.wto.org, datum pristupa: januar 2010.
9
4.2. Prijem članica i njihov položaj u organizaciji

Članom XII Sporazuma o WTO, koji reguliše pristupanje ovom sporazumu, se


ističe da članica WTO može postati svaka država ili zasebna carinska teritorija koja
poseduje punu autonomiju u vođenju spoljnotrgovinskih poslova i u ostalim pitanjima,
regulisanim Sporazumom o WTO i u drugim multilateralnim sporazumima. Ovakva
regulativa je rezultat težnje da se što veći broj teritorija uključi u slobodnu trgovinu, kao i
realnost specifičnosti trgovinskih odnosa koji ne moraju biti vezani za suverenitet
određene države. Međutim, članstvo zasebnih carinskih teritorija je više izuzetak nego
pravilo. U 2000. godini postojale su samo dve takve teritorije: Hong-Kong i Makao, koje
predtavljaju deo korpusa od 140 teritorija.
Sporazum o WTO predviđa još jednu vrstu članica – originalne članice. Takav
status imaju države i zasebne carinske teritorije koje ispunjavaju određene uslove, od
kojih su dva osnovna:

• Imaju status strane ugovornice GATT-a 1947. godine na dan stupanja sporazuma
o WTO (1. Januara 1995)
• Prihvataju sporazum o WTO i druge multilataralne sporazume.

Sama procedura prijema je preuzeta iz prakse GATT-a iz 1947. godine. Prilikom


prijema u ovu organizaciju osim pristupanja države kandidata Sporazumu o WTO,
neophodno je da odgovarajući organ (Ministarska konferencija ili Opšti savet) donese
odluku o prijemu države kandidata u čalnstvo.
Procedura se sastoji iz nekoliko faza. Uglavnom se čitav prijemni proces deli na
tri faze:

• Podnošenje zahteva za prijem i osnivanje radne grupe za prijem (Working Party)


• Pregovori o pravilima i koncesijama
• Donošenje nacrta izveštaja radne grupe, kao i odluka o pristupanju od strane
Opšteg saveta odnosno Ministarske konferencije.

Što se tiče podele članica na razvijene i zemlje u razvoju, ona nije predviđena
pravilima organizacije, mada se u nekim članovima poziva na podelu UN. Problem je u
tome što to nije obična podela, jer budući status zemlje u razvoju podrazumeva korišćenje
niza povoljnosti, kao naprimer, princip nereciprociteta. Posebnu skupinu u okviru
zemalja u razvoju su najmanje razvijene zemlje, kojih po klasifikaciji UN ima ukupno 48,
od kojih 29 su članice WTO. Ove zemlje imaju niz dodatnih privilegija u pogledu
tehničke pomoći i promocije njihove trgovine. Specifičnost statusa zemalja koje prilikom
prijema zahtevaj status zemalja u razvoju, se ogleda u tome, što već postojeće članice to
trebaju da priznaju i odobre, što povlači dodatne obaveze razvijenih zemalja, u vidu:

• Smanjenja ili ukidanja prepreka uvozu iz zemalja u razvoju,


• Smanjenja fiskalnih tereta na robu poreklom iz zemalja u razvoju, i usvajanje
principa nerecipročnosti u trgovini sa zemljama u razvoju.

4.3. Struktura Svetske Trgovinske Organizacije


10
Struktura WTO predviđena je članom IV Sporazuma o WTO. Na čelu
organizacije nalazi se Ministarska Konferencija kao vrhovni organ WTO. Njemu
podređeni izvršni organ je Opšti Savet WTO, na koga Ministarska Konferencija prenosi
nadležnosti između sednica i koji obavlja svakodnevne poslove u radu organizacije.
Izvršavanje odluke i tehničke poslove obavlja administrativni organ Sekretarijat WTO. U
cilju što boljeg obavljanja delatnosti osnivaju se i pomoćni organi, ili saveti (Council),
koji su podređeni Opštom Savetu. Ovi saveti mogu svoje nadležnosti prenositi na
komitete (Committee), koji nadziru određenu oblast primene sporazuma, dok sami
komiteti za pojedina pitanja mogu osnivati radne grupe (Working Party). Na taj način u
okviru strukture se izdvaja pet nivoa:

• Ministarska Konferencija
• Opšti Savet
• Saveti
• Komiteti
• Radne grupe

4.3.1. Ministarska konferencija

Ministarska konferencija je najviši organ WTO. Ona u stvari, predstavalja


diplomatsku konferenciju kojoj prisustvuju predstavnici svih članica i koja se održava u
redovnim vremenskim intervalima (jednom u dve godine).
Ministarska konferencija, je prema sporazumu o WTO, ovlaštena da donosi
odluke po svim pitanjima iz okvira bilo kojeg od multilateralnih trgovinskih sporazuma.
Inicijator donošenja tih odluka može biti bilo koja članica. Odluke se donose u skladu sa
već donešenim procedurama. Od osnivanja WTO, 1. Januara 1995. godine, održano je pet
Ministarskih konferencija.

4.3.2. Opšti savet

U sastav Opšteg saveta ulaze stalni predstavnici svih članica država. On obavlja
funkcije koje su mu dodeljene po Sporazumu o WTO, a između dve sednice Ministarske
konferencije. Funkcje Opšteg saveta obuhvataju:

• donošenje odluka između dve sednice Ministarske konferencije,


• zvršavanje zadataka koje mu poveri Ministarska konferencija,
• usvajanje pravila i procedure koje regulišu rad opšteg saveta,
• osnivanje pomoćnih organa,
• odlučuje o godišnjem budžetu WTO,
• Donosi odluke u procesu prijema novih članica.

Sekretarijat kao administrativni organ WTO, se bavi zadatcima koji se tiču


administracije, koordinacije funkcija, rešava tehnička pitanja uz rešavanje finansijskih
pitanja.

4.4. Vrste odluka i proces odlučivanja


11
Postoje različite klasifikacije odluka, ali najznačajnija klasifikacija odluka, je na :
obavezne odluke i preporuke. Obavezne odluke u zavisnosti od materije koja se rešavaju
mogu biti opšte obavezne i posebne obavezne odluke.Najznačajnije obavezne opšte
odluke su:

• Pravilnici - pravila i procedure koje donose svi organi WTO,


• Odluke koje tumače statut - koje isključivo donose Ministarska konferencija i
Opšti savet u periodu između dve Ministarske konferencije,
• Opšte interesne odluke - koje podrazumevaju uređenje unutršnjeg poretka WTO.

U pojedinačne obavezne odluke ubrajamo sve odluke koje regulišu pojedinačne


slučajeve. Preporuke su odluke koje nisu obavezne za sve subjekte kojima su upućene, ali
ih članice trebaju poštovati. Najzastupljenije vrste ovih odluka su:

• Svečane preporuke - deklaracije, koje se donose na Ministarskoj konferenciji i


njima su dati opšti stavovi organizacije po određenim pitanjima
• Preporuke Sekretarijata - kojima se države članice i drugi organi organizacije
obaveštavaju o odgovarajućim podatcima.

Odluke donete glasanjem se usvajaju dvotrćinskom većinom glasova prisutnih


predstavnika članica. Svaka članica država raspolaže sa po jednim glasom. Kvorum na
sastancima organa čini prosta večina članica. Za članice čiji predstavnici ne prisustvuju
sastanku prilikom odlučivanja, se podrazumeva, da se uzdržavaju od glasanja ili se one
ne protive donošenju takve odluke. Zbog toga je bitno da članice osiguraju prisustvo
svojih predstavnika na sastancima na kojima se donose odluke o pitanjima koje one
smatraju važnim. Kada se odluke donose glasanjem ono će se održati tajno, ubacivanjem
glasova u odgovarajuće kutije koje se nalaze u sali. Predstavnik bilo koje članice ili
presedavajući mogu predložiti da se glasanje obavi javno, putem podizanja kartica.

4.5. Specijalan status pojedinih država

Još je u praksi GATT-a poznata mogućnost da jedna država može prisustvovati


sednicama GATT-a, iako nije njegova ugovornica. Ona to može ostvariti ako ima status
posmatrača u ovoj organizaciji. U dosadašnjoj istoriji WTO, postojalo je tri vrste
posmatrača:

• Države i posebne carinske teritorije koje su pristupile GATT-u na „de facto“


osnovi
• Države potisnice Završnog akta iz Havane koje nisu postale strane ugovornice
GATT-a
• Države koje su dobile status posmtarča na osnovu zahteva.

Države koje žele da steknu status posmatrača u Opštem savet WTO, moraju se
obratiti pismenim obaveštenjem tom organu u kome će navesti da žele da otpočnu
proceduru prijema u WTO, najkasnije za pet godina i moraju dati opis tekućih
ekonomskih i trgovinskih politika i navesti eventualne reforme istih u budućnosti.

12
Cilj statusa posmatrača je upoznavanje sa radom organizacije i priprema za
pregovore u prijem u članstvo. Odluku o odobravanju statusa posmatrača Opšti savet
donosi od slučaja do slučaja. U slučaju odobrenja statusa, isti će trajati pet godin. Država
koja je stekla status posmatrača, može prisustvovati svim sastancima Opšteg saveta, kao i
sastancima organa podređenih Opštem savetu. Izuzetak čine sastanci Komiteta za budžet,
finansije i administraciju.
Tokom perioda u kojem država ima status posmatrača na sednicama Opšteg
saveta WTO, ona je dužna da dostavlja sve informacije o ekonomskoj i trgovinskoj
politici. O tim informacijama se može raspravljati na sastancima Opšteg saveta na zahtev
bilo koje članice ili same države posmatrača, dok će države posmatrači imati pristup
dokumentima organizacije i dobijaće tehničku pomoć od strane sekretarijata WTO. Za
pružene usluge, države sa statusom posmatrača će plaćati finansijske kontribucije
predviđene finansijskim uredbama. Država posmatrač može biti pozvana da govori na
sastancima organizacije, ali tek po završetku izlaganja članova, ali uz oduzimanje prava
odlučivanja i glasanja. U slučajevima isteka perioda od pet godina, ukoliko država
posmatrač nije inicirala proceduru prijem u organizaciju, ona može zahtevati produženje
statusa posmatrača upućivanjem pismenog obaveštenja odgovarajućem organu.

4.6. Značaj članstva u WTO za zemlje u razvoju

Članstvo u WTO pruža značajne koristi za sve njene članice, a članstvo zemalja u
razvoju, pa samim tim i Srbije može doneti niz ekonomskih i političkih koristi našoj
zemlji.
Glavne ekonomske koristi su:

• Koristi koje potiču od primene klauzule najpovlašćenije nacije između svih


članica, a ogledaju se u mogućnosti korišćenja carinskih koncesija koje sve
članice odobravaju,
• Koristi koje potiču od ukidanja necarinskih barijera budući da će time domaća
roba imati bolju prođu na tržištima zemalja članica,
• Koristi od tretmana domaće robe koje potiču od primene principa
nediskriminacije,
• Koristi koje će proisteći od eventualnog priznavanja statusa zemlje u razvoju, a
koje se ogledaju u Opšteg sistema preferencijala i principa nereciprociteta pri
davanju carinskih koncesija,
• Koristi koje proističu od uticaja trgovine na brži privredni razvoj.

Članstvo u WTO može doneti i značajne negativne posledice po pojedine


zaštićene sektore određene nacionalne privrede, pa bilans koristi od učlanjenja u WTO
može biti negativan. Kao zaključak se nameće ozbiljna analiza svake države kandidata za
članstvo, koja mora dati odgovore i proučiti sve efekte od učlanjenja u ovu organizaciju i
odlučiti da li je to u njenom nacionalnom interesu.

5. Ujedinjene Nacije kao ekonomska institucija


13
Ujedinjene nacije (The United Nations (UN)) su međunarodna organizacija
koja sebe opisuje kao „globalno udruženje vlada koje sarađuju na polju međunarodnog
prava, globalne bezbednosti, ekonomskog razvoja, i socijalne jednakosti.“8 Osnovane su
1945. godine od strane 51 zemlje, zamenjujući Ligu naroda.
Organizacija je podeljena na administrativna tela, od kojih je jedno i Ekonomski i
socijalni Savet Ujedinjenih Nacija.

5.1. Ekonomski i socijalni Savet Ujedinjenih Nacija

Ekonomski i socijalni savet (EKOSOC) je organ koji se bavi ekonomskim i


socijalnim razvojem zemalja članica, kao i promocijom socijalnih usluga i politike.
Glavni ciljevi su globalno povećanje standarda stanovništva, puna zaposlenost, socijalno
zdravlje, ljudska prava i slobode i kulturni i obrazovni razvoj.
Ovo telo pomaže Generalnoj skupštini u promovisanju međunarodne ekonomske i
socijalne saradnje i razvoja. EKOSOC ima 54 člana, koje bira Generalna skupština na
mandat od tri godine. Predsednik se bira na period od godinu dana među malim ili
srednjim silama predstavljenim u EKOSOC-u. Svaki član EKOSOC-a ima jedan glas, a
odluke donosi većina prisutnih članica. EKOSOC se sastaje jednom godišnje u julu na
četvoronedeljnom zasedanju. Od 1998. godine, održava se drugi sastanak svakog aprila
sa ministrima finansija vodećih komisija Svetske Banke i Međunarodnog Monetarnog
Fonda. Nezavisno posmatrano od specijalizovanih tela kojima koordinira, EKOSOC
funkcioniše kao i ostali organi UN tj. pripuklja informacije, savetuje zemlje članice, i
daje preporuke. Pored toga, Savet usmerava i koordinira rad pomoćnih tela UN-a; u ovoj
ulozi je najaktivniji.

5.2. Regionalne komisije:

• Ekonomska komisija Ujedinjenih Nacija za Evropu


• Ekonomska komisija Ujedinjenih Nacija za Afriku
• Ekonomska komisija Ujedinjenih Nacija za Latinsku Ameriku i Karibe
• Ekonomska i socijalna komisija Ujedinjenih Nacija za Aziju i Pacifik
• Ekonomska i socijalna komisija Ujedinjenih Nacija za Zapadnu Aziju

5.3. Ekonomska komisija Ujedinjenih Nacija za Evropu

Ekonomska komisija za Evropu (ECE) je jedna od pet regionalnih komisija


Ekonomskog i socijalnog saveta Ujedinjenih Nacija (UN). Osnovana je 1947. godine sa
ciljem da pospeši i ubrza privrednu saradnju između zemalja Evropskog regiona. Ova
komisija ima 56 zemalja članica, među kojima je, skoro od samog osnivanja, i naša
zemlja. Takođe, i sve ostale zainteresovane članice Ujedinjenih Nacija, koje nisu članovi
ECE, mogu učestvovati u njenom radu. Pored zemalja članica UN u aktivnostima
Komisije učestvuje i preko 70 internacionalnih profesionalnih, kao i nevladinih
organizacija.
Ekonomska komisija za Evropu bavi se prvenstveno ekonomskim razvojem
regiona. Njene aktivnosti su u oblasti:

8
Ujedinjene Nacije, http://www.un.org, datum pristupa: januar 2010.
14
• Ekonomske politike
• Privrednih analiza
• Statistike
• Ekonomske i tehničke saradnje
• Definisanja i donošenja različitih regionalnih konvencija, propisa i standarda.

Na ovaj način pospešuje se harmonizacija tehničkih normativa evropskih zemalja


i formiranje internacionalnih tehničkih i pravnih instrumenata čiji je krajnji cilj
obezbeđivanje ujednačenog garantovanog kvaliteta proizvoda i usluga. Takođe,
zahvaljujući ovim aktivnostima obezbeđuje se bolje iskorišćenje prirodnih resursa, zaštita
životne sredine, kao i prevazilaženje razlika između pojedinih zemalja članica.
Rezultat pedesetpetogodišnjeg rada ove komisije su brojni međunarodni sporazumi,
propisi i standardi koji predstavljaju normativnu bazu privrednog razvoja zemalja članica,
a takođe i drugih zemalja sveta, s obzirom na vodeće mesto koje u svetskoj ekonomiji
imaju evropske zemlje.
Rad Ekonomske komisije za Evropu odvija se u nekoliko sektora i jedinica, a
unutar pojedinih sektora postoje komiteti u okviru kojih se formiraju radne grupe koje se
bave sasvim specifičnom problematikom.

5.4. Specijalizovane agencije

Specijalizovane agencije su autonomne organizacije koje sarađuju sa Ujedinjenim


nacijama i međusobno, koordinisane od strane Ekonomskog i socijalnog saveta i u njih,
između ostalih spadaju:

• Svetska Banka
• Međunarodna Banka za Rekonstrukciju i Razvoj
• Međunarodna Asocijacija za Razvoj
• Međunarodna Finansijska Korporacija
• Multilateralna Agencija za Sigurne Investicije
• Međunarodni Centar za Investiciona Izravnanja
• Međunarodni Monetarni Fond
• Svetska Organizacija za Intelektualnu Svojinu
• Organizacija Ujedinjenih Nacija za Industrijski Razvoj

15
Zaključak

Efikasna administracija je najčešće izuzetak u svim ovim


institucijama, a neke od njih, i pored kompleksne organizacije, predstavljaju
samo „štamparije“ novih pravila i propisa, bez ikakvih konkretnih
dostignuća.

Kada se objektivno sagledaju sve činjenice, čini se da je jedina svrha


nekih organizacija stvaranje što većeg broja satelitskih agencija, kao prilika
za unapređenje zaposlenih. Organizacije osnivaju specijalizovane agencije
kako bi „proučavale“ probleme, koji imaju malo ili nijednu dodirnu tačku
sa ciljevima iste.

Politički uticaj je takođe jedan od glavnih faktora u načinu vođenja


međunarodnih ekonomskih institucija. Imenovanja zaposlenih i
unapređenja, često nemaju uporište u učinku i kompetentnosti dotičnih.

Međutim, uprkos ovim nedostacima, kao i kritikama određenog broja


ekonomista, članstvo u međunarodnim ekonomskim institucijama i dalje
predstavlja jedan od glavnih ciljeva svih zemalja koje teže ekonomskom
napretku i stabilnosti.

16
Literatura

• Gilbert van Meerhaeghe, Marcel Alfons - “International Economic Institutions”,


1998.
• Marković, Ivan - “Razvoj Svetske Trgovinske Organizacije”, Beograd, 2009.
• Mavroidis, Petros C. - “The General Agreement on Tariffs and Trade: a
commentary”, Oxford, 2005.
• Miller, Morris - “Coping is not enough! : The international debt crisis and the
roles of the World Bank and International Monetary Fund”, 1986.
• Perez de Cuellar, Javier - “Ujedinjene Nacije: osnovne činjenice”, Beograd, 1985.
• Prekajac, Zora - “Globalizacija kulture i pravila Svetske Trgovinske
Organizacije”, Beograd, 2004.
• http://www.imf.org, datum pristupa: januar 2010.
• http://www.worldbank.org, datum pristupa: januar 2010.
• http://www.gatt.org, datum pristupa: januar 2010.
• http://www.wto.org, datum pristupa: januar 2010.
• http://www.un.org, datum pristupa: januar 2010.
• http://www.wikipedia.org, datum pristupa: januar 2010.
• http://www.londonsummit.gov.uk, datum pristupa: januar 2010.

17