Вы находитесь на странице: 1из 4

POSTMODERNIZAM

- “jesam ali ne znam zasto”

- pojam postmoderne se javlja jos pocetkom XX veka, u doba rata izmedju SAD i Meksika kada su
zapravo bile napravljene nekakve masine koje su trebale da budu brodovi koji se krecu na predigitalni
nacin (bez posade) i da unistavaju druge brodove. Taj rat se smatrao postmodernim.
- u spanskoj poeziji 10-ih god. XX veka javlja se se jedan pokret koji je bio protiv evropske moderne
poezije i nazvao se postmoderna
- takodje, 20-ih godina u Nemackoj pojavio se jedan broj ljudi, teoreticara koji su se bavali povratkom
prirodnom nacinu zivota naspram urbanog, industrijskog
- sam termin postmoderna se pojavljuje opet negde 60-ih godina u americkoj knjizevnosti kod BIT
pesnika koji su u poeziju uvodili svakodnevni zargonski govor (jezik dzankija, droge, ubistava,
prostitucije, homoseksualizma…)
- popjam postmoderne se javlja takodje kod francuskih teoreticara koji su vezani za Tel Quel, kao ideja
da oni stvaraju dela koja su intertekstualna, koja nisu autonomno umetnicka, dela koja su istovremeno i
politicka i umetnicka (time su modernu odredjivali kao jednu teznju ka stvaranju ideje jedne idealne
autonomne umetnosti i culture)
- takodje se postmoderna javlja kao termin kod americkih proznih pisaca koji su uveli jedan novi zanr u
pisanju koji se zove METAFIKCIJA, kao nastavak novog romana. To je bio pokusaj da se roman pise
na razlicitim jezicima. (npr. Dzon Bart, americki pisac metafikcije, pise romane o americkom
drustvenom zivotu u novoj Engleskoj jezicima razlicitih generacija, engleskim viktorijanskim jezikom
kada pise o pismima neke bake koja otkriva jedna devojka – lik iz romana, zatim jezikom 30-ih god. XX
veka, a devojka govori jezikom amerike 60-ih godina); znaci, roman ne samo da govori o dogadjajima
nego je i pisan istovremeno razlicitim zargonima i dijalektima
- postmoderna se takodje javlja kao jedno obecanje kod slavne americke novinarke, publicistkinje i
aktivistkinje Suzan Sontag koja govori protiv moderne kao jednog autonomnog elitistickog sistema
- ali zapravo postmoderna postaje totalizujuci opsti pojam, prihvatljiv u masovnoj kulturi univerziteta,
skolovanja… tek 70-ih godina kada se pojavljuje postmoderna arhitektura (koja je u tom trenutku
dovoljno finansijski mocna)

- sa pojavom postmoderne arhitekture i knjigom Dzejmsa koja se zove “Jezik postmoderne


arhitekture”, taj termin ulazi u svakodnevni govor
- za arhitekte postmoderna je znacila antimodernisticku arhitekturu (nasuprot Gropijusu, Kurbizjeu i dr.
arhitektama 20-ih, 30-ih godina XX veka))
- Kurbizje je imao ideju modularnog gradjenja, praviti stanove koji su blokovi, blokovi istih jedinica koji se
ponavljaju (Novi Beograd). Ideja da takvi blokovi mogu biti postavljeni na bilo koju geografsku tacku na
ovoj planeti, bez obzira na klimatske, geografske, kulturne obicaje i uslove. Modernizam je imao ideju
stvaranja univerzalnog arhitektonskog jezika.
- Postmodernisti su naprotiv postavili ideju da univerzalknog jezika arhitektuire nema, vec da
svako arh. delo treba da buide pravljeno za odredjeni geografski, klimatski, kulturni, istorijski
prostor. A takvo delo je u nacelu eklekticno = znaci da nastaje citiranjem, kolaziranjem
arhitektonskih jezika razlicitih kultura koji se prelamaju u svakoj pojedinacnoj kulturi.

- Drugi momenat bio je uticaj situacionizma, da se paznja mora pomeriti sa visoke elitne umetnosti
na masovnu umetnost

- I sa trece strane, ono sto se moralo pokazati iz postsrukturalizma = nema izvornog teksta, vec
postoji samo tekst koji zadobija znacenja u odnosu sa drugim tekstovima

- tada se rodila TEORIJSKA IDEJA POSTMODERNE:


- postmodernom se nazvala epoha koja nastaje posle kritike i nadvladavanja moderne, a modernom je
shvacen period od 18.veka – od kraja velokog Hriscanskog koncepta Bozanskog sveta (Bozije drzave)
u svet ljudi i ljudske organizacije posebnih profesionalnih institucija, ideja permanentnog progresa, a u
domenu umetnosti, u Kantovskom smislu, bez interesne autonomne umetnosti. U modernoj se u
istorijskom smislu prvi put pojavljuje ovaj termin umetnosti kakav mi sad koristimo, koji znaci

1
autonoman u odnosu na religiju i politiku. Umetnost se stvara radi umetnosti (kako je pisao Bodler),
odnosno umetnost se stvara kao nesto sto deluje bez interesa, kao lepo, kao umetnicko, kao estetsko.

- U tom smislu, postmoderna pocinje zapravo kritikom ove ideje, ideje da je umetnost nesto
posebno, nesto izvan interesne sfere svakodnevnog zivota. To je jedna dimenzija.

- Druga dimenzija, koja se javlja u teoriji postmoderne ( o tome govori veoma znacajna knjizica
“Postmoderno stanje” Zan Fransoa Liotara) jeste da se ona pojavljuje kada vise nema velikih
metajezika - marksizam, liberalizam, hriscanstvo su samo jezici medjui jezicima, a ne dominatni jezici
koji upravljaju svakodnevnim ljudskim zivotom.Mi nemamo veliku drustvenu teoriju koja danas poklapa
i povezuje sve drustvene sisteme koji postoje na ovoj planeti.Nema velikog jezika vec postoje mali
jezici.

- U XX veku se gubi ideja STILA. Nema velikog stila kao sto je goticki, klasicni, renesansni,
romanticarski… vec postoje umetnicki pravci, pojave, individualne prakse, slucajevi, dogadjaji. Ne
postoji jedinstven koncept umetnosti danas na ovoj planeti. Postoji hibridno i heterogeno polje
razlicitih umetnickih kao i politickih kao i kulturalnih praksi.

- Mi danas igramo razlicite uloge (“Ja zivim jedan deo dana kao zen budista meditirajuci, drugi deo
dana vozim avion kao profesionalni pilot, a uvece pohadjam postdiplomske studije…; danas svaki
mladic ili devojka ima u ormanu odelo za svaku od uloga koju ce da odigra, a nekada se tacno znalo ko
je hipik…”)
- Nema jednog ontoloskog javstva koje ce se pokazati kroz ponasanje, kroz izgled, kroz
komunikaciju. Naprotiv, menjamo svoje uloge zato sto nema velikog integracionog metajezika.
Sluzimo se razlicitim jezicima, kombinujemo i njima govorimo. Sluzimo se razlicitim idejama.

- Zan Fransoa Liotar nas suocava sa jednom vaznom odlikom postmoderne, a to je da je


postmoderna zasnovana na zatvorenim jezickim igrama koje medjusobno ne komuniciraju, a
istovremene su i legitimne su. To je situacija da mi imamo istovremeno razlicite legitimne sisteme
koji sebe nece pobiti ( u Beogradu imamo Hare Krisne, Pravoslavne hriscane, Katolike, ateiste …)
- Pararelno funkcionisanje razlicitih sistema i njihova legitimnost ili ne dovodjenje u pitanje
nijednog sistema prema nekom velikom moralnom estetskom politickom metajezickom
kriterijumu je jedna od osnovnih odrednica postmoderne.

- Postmoderna nema veliku pricu. Ona ima male price i te price su paralelne, autonomne i
medjusobno postoje istovremeno kroz konflikte ili bez konflikata, ali ne postoje, kako kaze Liotar,
kriterijumi po kojima cemo razresiti da li je na primer gej zajednica u pravu a lezbejska nije ili
heteroseksualna... Vise nema velikog metajezickog diskursa koji ce postaviti istiniti kriterijum.

- Takodje, jos jedna od vaznih velikih teorija postmoderne je IDEJA O KRAJU ISTORIJE.
- ova ideja se pojavila u razlicitim disciplinama, u socijalnoj teoriji neoliberalizma (kod Fukojame,
japanskog teoreticara postmoderne kulture), kod teoreticara slikarstva (Akilo Bonito Aliva, likovni
kriticar), kod filozofa (Artur Danto, Djani Vatino, italijanski teoreticar)
- ideja kraja istorije se zasniva na sledecem: ne da je istorija dosla do svog kataklizmaticnog kraja
(propasti svetova) vec oznacava kraj velike price o smislu istorije. (mocna zastrasujuca mitologija
koju evrorska civilizacija postavlja od svojih najstarijih dana). Platon nam u svojoj “Republici” govori o
tome da ce biti jedna drzava u kojoj ce svi ljudski konflikti biti razreseni. Brojna jevandjela kod ranih
Hriscana u doba rimske imperije govore nam da strasni vodja i sud treba da nastupi svakog dana i da
ce doci kraj ljudskoj patnji na ovoj planeti i oni pravedni ce proci i doci u Bozije carstvo. Tomas Mor u
renesansi pisao je o stvaranju idealne drazave na ostrvu koje se zove “Utopija”. Brojni socijalni utopisti
pre i posle Francuske revolucije pisali su o tome da ljudi treba da se organizuju, da pronadju novi oblik
zivota i da kroz taj novi oblik zivota promene svakodnevnicu. Karl Marks projektujuci ideju boljsevicke,
radnicke revolucije pisao je o tome da u kapitalizmu, kada radnici, oni koji nemaju pravo i vlasnistvo
nad kapitalom, uspostave svoju vlast, bice razreseni svi drustveni konflikti i da ce nakon toga nastupiti
vreme posle istorije kad nece vise biti konfliktnog razvoja itd. Sve ove price kroz istoriju su zasnovane
na ideji da istorija treba da ima neki cilj.

2
- Postmoderni teoreticari su postavili tezu da istorija nema vise svoj cilj i nema svoj razvoj.
Istorija je zavrsena.
- To ne znaci da nemamo vise vreme, iskustvo zivljenja u vremenu, vec da nemamo vise narativ
ili pricu ili interpretaciju koja nasem zivljenju u vremenu daje smisao i ciljnu tacku. Ako je tako,
onda je celokupna prosla istorija nama kao danasnjim ljudima dostupna.
- Postmoderni je covek covek kojemu je na raspolaganju celokupona istorija ili sinhronija i
dijahronija covecanstva (strukturalisticki predstavnici). (mogu lako da biram nemacku racionalnost
i pedantnost, aboridzinski nacin zivota i prehranu, kung-fu tehnike iz Kine, americku brzinu zivljenja … i
sve su to stvari koje prolaze kroz moj zivot, nemaju veze sa mnom, to su tragovi razlicitih istorija i
kultura kojima ja raspolazem, zato sto ne postoji ocekivanje nekakvog cilja do kog treba da
dodjem.Postmoderni covek je covek posle istorije zato sto raspolaze svim istorijskim narativima na
sinhronijski nacin, a to znaci u sadasnjosti.

- Americki neomarksisticki filozof Fredrik Dzejnson ukazuje na to da ne postoji jedna jedinstvena


postmoderna; postoje razlicite postmoderne. Postmoderna, ako nema veliku pricu, ima
mnostvo malih prica.
- Dzejnson je napravio jednu najgrublju mogucu podelu na tri velika tipa postmoderne (postoje
paralelno i cesto se mogu naci jedna u drugoj):
- 1.) POSTMODERNA PRVOG SVETA , dominacija imperijalistickog pogleda – a to je pozni zapadni
kapitalizam. Zapadni kapitalizam (pre svega americki, nemacki, australijski) jeste onaj koji je
zasnovan na informacijskom drustvu, drustvu koje vise svoju proizvodnju ne zasniva na proizvodnji
roba nego informacija.
Drustvo u kome vise nema razlike izmedju visoke i popularne kulture.
Multikulturalno drustvo u kome postoje paralelno razlicite drustvene zajednice (stari, mladi, crnci,
Albanci, heteroseksualci, homoseksualci…).
To je drustvo koje nema jedan jednorodni metaprincip organizacije, vec razlicite drustvene
skupine
koje funkcionisu po razlicitim kriterijumima.
To je svet masovne ekspanzije, svet koji celu planetu i druge drustvene sisteme integrise u sebe.
Zato
je on imperijalan.
- 2.) SVET KRIZE ILI KRAJA KOMUNISTICKE UTOPIJE. Druga velika modernisticka ideja koja se
razvija kroz XX vek je ideja komunizma i komunisticke utopije o razresenju drustvenih problema u
okviru samog drustva. Kroz postmodernu se pokazuje da taj drugi svet kao takav vise ne postoji, vec
da je to svet koji postaje tranzicijski svet. Kraj komunizma se vidi kao postmoderna jer to je kraj
jedne velike price o revolucionarnom industrijskom modernizmu.
- 3.) SVET BIVSIH KOLONIJALNIH KULTURA, koje danas postoje kroz veoma slozene odnose
etnickih, rasnih, religioznih, modernih, postmodernih formacija i oblika zivota. (primer Indija, gde
istovremeno postoji drustvo sa odlikama ekspanzivnog kapitalizma i drustvo koje je zasnovano na
tradicionalnim ili hibridnim tradicionalnim etnickim, religioznim oblicima zivota. Ta drustva se prekrivaju
i postoje istovremeno na istom mestu =) postmoderno doba jeste doba pluralnih sistema (Liotar je
jednom cinicki rekao da se zapravo postmoderna politicka pluralnost ove planete potvrdjuje lokalnim
totalitarizmima, drugim recima, ako devojka poljubi mladica u Svedskoj niko se nece potresti, ako u
saudiskoj Arabiji pomisli, znaci pokaze gestom, pogledom, vec je u opasnosti da bude kamenovana po
vazecim obicajima. Istovremeno Saudi Arabija ima kablovsku televiziju, internet mreze, multinacionalne
kompanije, savremenu umetnost, muzeje, kompletan jedan svet koji funkcionise paralelno sa lokalnim
obicajnim strukturama. Ovi odnosi odredjiju postmodernu civilizaciju.

- Iz ovoga se moze izvesti i pojam postmoderne umetnosti: POSTMODERNOM UMETNOSCU se


nazivaju um. prakse koje 1.) ponistavaju odnos masovne i elitne kulture ; 2.) koje su eklekticne,
znaci nemaju izvorno poreklo u etnickom, rasnom, kulturalnom, rodnom smislu, vec raspolaze razlicitim
hipotezama. Postmoderna kultura je ona koja je arbitarna, proizvoljna, hibridna i moze uzeti bilo
koji identitet ; 3.) svi mediji su ravnopravni. Sve medijske prakse stavljaju se u medjusobni odnos.
Imamo masinu – kompijuter, koja moze simulirati bilo koji drugi umetnicki medij (slikarstvo, muziku…).
Drugim recima, vise nema stabilnog medijskog umetnika, nema slikara zanatlije, glumca zanatlije, vec
postoji nekakav idealni producent, dizajner i montazer.

- Zapravo, savremeni postmoderni umetnik jeste dizajner, producent i montazer (dizajner = ne


stvara delo iz svog unutrasnjeg zanosa i intuicije vec stvara iz intertekstualnih praksi iz kojih on izvodi
3
projekat; producent = danas nije umetnik onaj umetnik koji nije u stanju da napise projekat na osnovu
koga ce dobiti budzet (Metju Barni – stekao slavu ne zbog toga sta se desava u njegovim filmovima,
vec zbog toga sto je prvi put jedan likovni umetnik snimao ili pravio svoja umetnicka dela sa budzetom
holivudskog filma) Umetnik je onaj koji radi u sistemu distribucije kapitala.

- Pojedini teoreticari smatraju da mi zivimo jos u epohi postmoderne.

- Postoje drugi teoreticari koji sebe danas nazivaju BIOPOLITICARMA (Toni Negri, Mihael Hart…) koji
smatraju da smo mi zapravo nakon pada berlinskog zida izasli iz postmoderne i da smo ponovo u
istoriji. Postistorijski period traje jako kratko – period koji se vezuje za raspad blokovske podele sveta.
Onog trenutka kada se SSSR raspao, ponovo je covecanstvo uslo u veliki istorijski process gde jedna
ili dve imperije zele da uspostave svoju planetarnu dominaciju (SAD, EU, a ubrzano se pojavljuju
primeri kakva je Kina). Mi zapravo ulazimo u drugaciju strukturaciju istorije pa samim tim i u drugaciji tip
umetnickih praksi. Ovi teoreticari smatraju da danasnja umetnost vise nije eklekticna na nacin
postmoderne, vec je danasnja um, umetnost kulturalnih praksi. ili kako neki to nazivaju “umetnost u
doba kulture” (Venecijanski bijenale, fenomen nove engleske drame u sasvim novom mediju – te um.
rade sa razlicitim kulturalnim mehanizmima prikazivanja kulturalnih sistema i borbe u kulturi, koja se
pravi od tragova kulture, a ne tragova istorije na nacin eklekticnog postmodernizma). Danasnji
umetnik vise lici na kultularnog radnika – onaj koji radi sa kulturalnim sistemom i koji radi u
institucijama kulturalnog sistema.
- “Imperija” Michael Hart = za citanje!