Вы находитесь на странице: 1из 11

Fakultet

DOKAZIVANJE I DOKAZNA SREDSTVA

Pojam i vrste
U nauci i praksi postoji niz termina i pojmova svojstvenih za fazu postupka u kojoj se
dokazivanjem utvrđuje istina o spornim činjenicama. Učenja o ovoj fazi imaju karakter posebne
discipline u nauci procesnog prava. U podnescima pre glavne rasprave i na glavnoj raspravi samom
dokazivanju prethode: predlozi stranaka za izvođenje dokaza, rešavanje o tome koji dokazi treba da
budu izvedeni, podnošenje dokaza od stranaka i njihovo pribavljanje od strane suda.Posle ovih
priprema prelazi se na izvođenje dokaza na glavnoj raspravi i na njihovu ocenu u završnoj reči
stranaka. O rezultatu dokazivanja sud u obrazloženju odluke iznosi zaključke iz kojih proizilazi
utvrđenje o istinitosti činjenica koje su bile predmet dokazivanja. Stvari i lica pomoću kojih sud stiče
saznanje zovu se dokazna sredstva. Zakon kao dokazna sredsva navodi: uviđaj,ispravu, svedoka,
veštaka i saslušanje stranaka.

Osnovni pojmovi o dokazivanju


Priznanje činjenice nije dokazno sredstvo, već ima značaj procesne radnje kojom se otklanja
dokazivanje. Sud može narediti da se dokazuju činjenice koje je stranka priznala pred sudom ako
smatra da stranka njihovim priznanjem ide za tim da rasolaže zahtevom kojim ne može raspolagati.
Uzimajući u obzir sve okolnosti, sud će po svom uverenju ceniti da li će uzeti za priznatu ili osporenu
činjenicu koju je stranka prvo priznala, a posle potpuno ili delimično porekla ili ograničila priznanje
dodavanjem drugih činjenica.

Dokazna snaga: je podobnost dokaznog sredstva da stvori kod suda uverenje o tome da određena
činjenica postoji ili ne postoji. Dokazna snaga se ne rangira prema vrsti dokaznog sredstva, unapred i
apstraktno, nego se vrednost i značaj pojedinog dokaza ocenjuje konkretno, uzimajući u ocenu svako
dokazno sredstvo ponaosob.

Glavni dokaz: je uspeo ako je doveo sud do uverenja da je istinito ono što se pred sudom tvrdi o
spornoj činjenici. Ovaj dokaz potiče od stranke koja u pogledu te činjenice snosi teret dokazivanja.

Protivdokaz: se izvodi na predlog protivne stranke u cilju da se sud ubedi da je stvarno stanje
suprotno od onoga što tvrdi stranka na kojoj leži teret dokazivanja. Za uspeh protivdokaza dovoljno je
da dovodi u sumnju istinitost tvrdnje za koju je upotrebljen glavni dokaz.
Dokaz o protivnom: ima za svrhu da obori zakonsku pretpostavku, odnosno da se utvrdi da ne
postoji činjenica čije postojanje zakon pretpostavlja. Dokaz o protivnom ima karakter glavnog dokaza.

Predmet dokazivanja: su činjenice odnosno događaji u prošlosti ili sadašnjosti.

Izvođenje dokaza: je upotreba dokaznog sredstva od strane suda u svrhu saznanja sadržine
upotrebljenog dokaznog sredstva. Sadržina onog što se izvodi kao dokaz ulazi u saznanje suda kao tuđe
čulno opažanje odnosno mišljenje (saslušanje svedoka ili stranke,odnosno veštaka), ili se određen
predmet uviđajem izlaže čulima sudije ili sud čitanjem isprave saznaje neku misao sadržanu u ispravi.

Ocena dokaza: je završna radnja dokazivanja i sastoji se u ispitanju da li dokazivanu činjenicu


odnosno dokazanu činjenicu treba, prema dokaznim razlozima uzeti za postojeću.

Dokazni razlozi su sve okolnosti iz kojih sud treba da izvede svoj zaključak o tom pitanju. Tim
pojmom je obuhvaćen ne samo rezultat izvedenog dokaza, nego i sadržina celokupnog raspravljanja.

Neposredan dokaz: je kad se njegovim izvođenjem potvrđuje postojanje činjenice od koje, prema
materijalnopravnoj normi, zavisi sadržina meritorne odluke.

Posredna činjenica; je kad sud do svog stava o postojanju činjenice relevantne za materijalno
pravo dolazi logičnim izvođenjem iz postojanja neke druge činjenice koja se u tu svrhu dokazuje ili
koja je nesporna.

Indicija je posredan dokaz u parničnom postupku to je najčešće slučaj u parnicama za naplatu


duga. Tuženi može da se brani priznanicom tužioca o isplati duga, ali to nije neposredan dokaz već
samo indicija da je dug plaćen kao i, obrnuto.

Stepen dokazanosti određuje rezultat do kojih sud dolazi izvođenjem dokaza o spornoj činjenici.
Činjenica koja je bila predmet dokazivanja sud uzima u podlogu svoje odluke samo ako bude
dokazana. Ovo svojstvo može imati dva stepena intenziteta-viši i niži.

Pravna činjenica je svaka okolnost za koju pravna norma vezuje neko dejstvo, a koja je
konkretno određena u prostoru i vremenu. Takvu okolnost predstavlja događaj koji se zbio u prošlosti
ili stanje koje je postojalo ili još uvek postoji. Na primer, činjenice su fizičko svojstvo neke stvari,
stanje zdravlja nekog lica, cena jednog artikla, vrednost jedne usluge,prebivalište ili boravište
stranke,sadržina izjave volje, kod naknade štete- radnja, odnosno propuštanje kojima je šteta
prouzrokovana. Predmet dokazivanja mogu biti činjenice koje se odnose na stanje ljudske svesti, te

2
činjenice se obično utvrđuju posredno,zaključivanjem.

Notorna činjenica-opštepoznata činjenica to su pre svega one činjenice koje su poznate svakom
prosečnom čoveku, ili većem broju ljudi. U pogledu notornih činjenica važi pravilo da onaj ko se na
njih poziva ne mora da ih dokazuje. Da li jednu činjenicu treba uzeti kao opštepoznatu, o tome odlučuje
sud po slobodnoj oceni. Smatra se da su opštepoznate činjenice i one za koje je sud saznao u vršenju
sudske funkcije ukoliko ih je sud saopštio na raspravi strankama.

Teret dokazivanja pada na teret tužioca jer on u tužbi tvrdi da mu određeno pravo pripada prema
tuženom. ZPP sadrži opšta pravila o teretu dokazivanja. Ako sud na osnovu izvedenih dokaza ne može
sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu o postojanju takve činjenice zaključuje primenom pravila o
teretu dokazivanja. Teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava snosi
stranka kojoj dokazanost te činjenice po materijalnom pravu ide u korist, ako zakonom nije drukčije
uređeno.

Dokazi i izvođenje dokaza


ZPP i teorija parničnog postupka bave se opširno o dokazima i izvođenjem dokaza. Stranke su
dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se
utvrđuju te činjenice. Sud je dužan da utvrdi sve činjenice od kojih zavisi osnovanost zahteva a
ovlašćen je da utvrdi i činjenice koje stranke nisu iznele i izvede dokaze koje stranke nisu predložile,
ako iz raspravljanja i dokazivanja proizilazi da stranke raspolažu zahtevima kojima ne mogu
raspolagati,tj. koji su suprotni prinudnim propisima, javnom poretku i pravilima morala, ili kad je to
posebnim propisima predviđeno. Sud ne može svoju odluku zasnovati na činjenicama o kojima
strankama nije pružena mogućnost da se izjasne, osim kada zakonom nije drukčije propisano. To se
odnosi na sve bitne činjenice bez obzira od koga potiče inicijativa za njihovo utvrđivanje.
Najznačajnije pravilo je u tome da sud rezultat izvedenih dokaza ceni slobodno, po svom uverenju.
Principu slobodne ocene dokaza služi i pravilo po kome sud može odrediti upotrebu svakog dokaznog
sredstva, i takvih dokaza koje nijedna od stranaka nije ponudila, ili čijoj se upotrebi obe protive, ako su
ti dokazi od značaja za odlučivanje.

3
DOKAZNA SREDSTVA

Uviđaj
Uviđaj je neposredno čulno opažanje suda o svojstvima ili stanjima stvari ili lica. Čulno opažanje
je najčešće putem čula vida, a u obzir dokaze i druga čula. Na primer, sluhom sud utvrđuje jačinu
zvukova i da li oni ometaju korišćenje prostorije za stanovanje itd. Uviđaj ZPP definiše tako što
opredeljuje kad sud preduzima uviđaj:kad je za utvrđivanje neke činjenice ili za razjašnjenje neke
okolnosti potrebno neko opažanje suda. Ova definicija u sebi obuhvata i slučajeve kada je za pravnu
ocenu o kojoj se stranke ne slažu potrebno da sud obavesti i o nespornim činjenicama od kojih zavisi
pravna ocena.

Isprava
Teorijski, isprava je telesni predmet na kojem se pisanim znacima izražava jedna misao.U teoriji i
u zakonu, isprave se dele na javne i druge-nejavne.

Javna isprava je isprava koju je u propisanom obliku izdao državni organ u granicama svoje
nadležnosti, kao i isprava koju je u takvom obliku izdala organizacija ili zajednica u vršenju javnog
ovlašćenja koje joj je povereno zakonom ili odlukom skupšitne opštine zasnovanom na zakonu. Za
takvu ispravu zakon izričito kaže da “dokazuje istinitost onoga što se u u njoj potvrđuje ili određuje”.

Nejavna je ona isprava koje se ne može podvesti pod zakonom dati pojam javne isprave. Znači da
kao nejavnu treba uzeti ne samo ispravu koja potiče od pojedinca , nego i ispravu izdatu od
organizacije i zajednice kojoj nisu poverena vršenja javnih ovlašćenja. Uz osnovnu podelu na javne i
nejavne teorija razlikuje još dispozitivne isprave koje sadrže izjavu volje kojom se zasniva, menja ili
ukida neki pravni odnos, odnosno dokazne isprave kojima se zasvedočuje neki događaj. Postoji još i
podela na originalne isprave i prepise-kopije, podela koja ima praktičnog značaja za pojedine faze
parničnog postupka, u fazi izvođenja ponuđenog dokaza podnosi se originalna isprava.

Svedok
Svedok je fizičko lice koje daje sudu iskaz o svom opažanju činjenice u prošlosti. U praksi,
svedoci su dokazno sredstvo u velikom broju parnica i sud često samo tim dokaznim sredstvom
utvrđuje šta je istina u konkretnom sporu. ZPP uređuje pitanja koja su neophodna za pravilno

4
korišćenje ovog dokaznog sredstva. Na prvom mestu tu je dužnost svakog lica da se odazove pozivu i
da svedoči pred sudom. Dužnost svedočenja leži samo na licima koja su sposobna da daju obaveštanja
o činjenicama koje se dokazuju.ZPP isključuje upotrebu ovog dokaza ako bi određeno lice svojim
iskazom povredilo dužnost čuvanja službene tajne, ili vojne tajne, ako ga nadležni organ ne oslobodi te
dužnosti.ZPP posvećuje posebnu pažnju oceni iskaza svedoka. Na prvom mestu dokazi sposobnost
svedoka da činjenice zapazi i da ih zadrži u sećanju. Ova činjenica zavisi od opšte kulture svedoka i
funkcionisanja čula i pamćenja. Iskaz svedoka se ceni i prema okolnostima pod kojima je svedok
zapazio činjenicu, svedok koji je pozvan da prisustvuje određenom događaju ili da vidi činjenice posle
događaja, svakako će bolje uočiti šta se dešava i pamtiti šta se desilo, nego svedok koji je slučajno
naišao.

Veštak
Veštak je lice koje koristeći se svojim stručnim znanjem iznosi svoja sadašnja zapažanja-nalaz i
daje mišljenje o činjenicama koje su predmet dokazivanja. Veštak može biti lice koje ispunjava uslove
da bude svedok, ali uz to mora imati stručno znanje za utvrđivanje, odnosno razjašnjenje neke
činjenice. Sud koristi ovo dokazno sredstvo kad sam nema potrebno stručno znanje koje treba
upotrebiti. Stranka koja predlaže veštačenje dužna je u predlogu naznačiti predmet i obim veštačenja i
predložiti lice za veštaka sa liste stalnih sudskih veštaka. O tom predlogu protivna strana ima pravo da
se izjasni. Ako stranke ne postignu sporazum o licu koje će biti određeno za veštaka i o predmetu i
obimu veštačenja, o tome mora odlučiti sud. Nezavisno od sporazuma stranaka, sud može odrediti
drugog veštaka, ako oceni da složenost veštačenja to zahteva.

Veštačenje vrši jedan veštak. Ali sud moće odrediti dva ili više veštaka, kad oceni da je
veštačenje složeno. Veštaci se određuju prvenstveno iz reda stalnih sudskih veštaka za određenu vrstu
veštačenja. Veštačenje se može poveriti i stručnoj ustanovi ali kada postoje posebne ustanove za
veštačenja,naročito složenija veštačenja poveravaju se prvenstveno tim ustanovama.

Veštačenje određuje sud svojim rešenjem koje sadrži: ime, prezime i zanimanje veštaka, predmet
spora, predmet i obim veštačenja, kao i rok za dostavljanje nalaza i mišljenja u pismenom obliku.
Rešenje se dostavlja veštaku zajedno sa pozivom za ročište za glavnu raspravu.

Veštak je dužan da se odazove pozivu, jer je to opšta građanska dužnost, bez obzira na to što
smatra da ne može biti veštak u konkretnom slučaju, što nema potrebno stručno znanje, što nema

5
sredstava potrebnih za obavljanje te funkcije itd. Veštak je dužan i da iznese svoj nalaz i mišljenje i to
savesno i u skladu sa pravilima svoje struke odnosno nauke i veštine. Dužan je da govori istinu i ne
sme prećutati ništa što mu je poznato u vezi sa predmetom veštačenja. Veštak svoj pismeni nalaz i
mišljenje koje mora biti obrazloženo dostavlja sudu pre rasprave, koji sud dostavlja strankama
najmanje osam dana pre ročišta za glavnu raspravu. Ako ne dostavi nalaz i mišljenje u ostavljenom
roku i pošto istekne rok koji je strankama ostavljen da se o tome izjasne, sud će odrediti drugog
veštaka. Ako veštak dostavi nalaz i mišljenje koji su nejasni, nepotpuni ili protivurečni sami sebi ili
utvrđenim okolnostima sud će odrediti da ih dopuni,odnosno ispravi nalaz i mišljenje i odrediti rok za
ponovno dostavljanje nalaza i mišljenja. Veštak ima pravo na nagradu i naknadu troškova koji mu
pripadaju. Veštak koji je uredno pozvan i propisno upozoren, može biti novčano kažnjen, kao i kad
neopravdano odbije da veštači. Rešenje o kazni može biti opozvano ako veštak naknadno opravda svoj
izostanak ili pristane da veštači.

Tumač
Tumač je od strane suda ovlašćeno lice koje u postupku prevodi iskaz svedoka, stranke itd, radi
izvođenja dokaza, a koje ne poznaje jezik na kome se vodi postupak ili koje se ne može normalno
sporazumevati sa drugima. Tumač je vrsta veštaka koji pomaže sudu u njegovom radu. Iz tog razloga
predviđa se pravilima postupka da se propisi o veštačenju i veštacima shodno primenjuju i na sudske
tumače. Pod pojmom veštaka ne podrazumeva se prevodilac koga stranka i drugi učesnici u postupku
angažuju da im pomaže, kada ne znaju jezik na kome se vodi postupak. Ovlašćeni sudski tumači
postoje naročito pri sudovima gde se ukaže takva potreba: veća mesta, mesta gde ima narodnosti,
nacionalnih manjina i slično.

Saslušanje stranaka
Saslušanje stranaka predviđeno je samo u parničnom postupku. Dokaz saslušanjem stranaka, za
razliku od ostalih dokaznih sredstava, ima supsidijaran karakter, izvodi se kad nema drugih dokaza ili
kad i pored izvedenih drugih dokaza sud nađe da je potrebno saslušati stranke radi utvrđivanja važnih
činjenica. Sud će odlučiti da ovaj dokaz izvede po svojoj inicijativi, a kad za to postoji predlog stranke,
sud ceni po svojoj slobodnoj oceni da li je potrebno da se ovaj dokaz izvede. U praksi često već u tužbi
stranke predlažu saslušanje stranaka. Ovaj predlog sud uvek treba da ocenjuje s obzirom na druge
dokaze koji se predlažu.

6
Pošto se stranka saslušava u sopstvenoj stvari, ona se ne može na saslušanje prinuditi,kao što se
može svedok.Stranka prilikom izvođenja dokaza saslušanjem stranaka ne može da iznosi neistine, jer
stranka može da odgovara krivično za lažan iskaz.

Dokaz saslušanja stranaka izvodi se po pravilu, saslušanjem obe stranke. Ako se sud uverio da
stranci nisu poznate sporne činjenice ili ako saslušanje te stranke nije moguće, može doneti odluku da
se sasluša druga stranka.

Za parnično nesposobnu stranku saslušava se njen zakonski zastupnik. Umesto i pored zakonskog
zastupnika može se saslušati i sama stranka, ako je njeno saslušanje moguće. Za pravno lice saslušaće
se lice koje je zakonom ili pravilima određeno da ga zastupa. Ako u sporu na jednoj strani učestvuje
više lica kao suparničari, sud će odlučiti da li će se svi saslušati ili samo neki od njih.

Poziv na ročište na kome će se izvoditi dokaz saslušanjem stranaka dostavlja se lično strankama,
odnosno licu koje će se za stranku saslušati sa naročitim upozorenjem da će se na ročištu izvoditi dokaz
saslušanjem stranaka, kao i da stranka koja dođe na ročište može biti saslušana u odsustvu druge
stranke. Ove odredbe služe kao procesne garancije pravilnom izvođenju jednog dokaznog sredstva,
koje može da ima odlučujući značaj za razrešenje spora stranaka, pošto je sud ovlašćen da oceni od
kakvog je značaja što stranka nije došla na saslušanje ili što je uskratila iskaz.

Obezbeđenje dokaza
Dokazi se izvode na glavnoj raspravi. Praksa je pokazala da pre nego što parnica bude pokrenuta
neki dokaz može da bude neizvodljiv, ili ako je parnica u toku, da će njegovo izvođenje u fazi glavne
rasprave biti znatno oteženo. Po ZPP-u, ako postoji opravdana bojazan da se neki dokaz neće moći da
izvede ili da će njegovo docnije izvođenje biti otežano, može se u toku kao i pre pokretanja parnice
predložiti da ovaj dokaz ranije izvede. Za obezbeđenje dokaza u toku parnice nadležan je sud pred
kojim teče parnica. Kad se obezbeđenje traži pre pokretanja postupka, ili u hitnim slučajevima kad je
postupak u toku, nadležan je niži sud prvog stepena na čijem se području nalaze stvari koje treba
razgledati radi obezbeđenja, odnosno sud na čijem području boravi lice koje treba saslušati. O predlogu
stavljenom u toku postupka, odlučuje sud pred kojim parnica teče. U predlogu se moraju navesti
činjenice koje se imaju dokazati, dokazi koje treba izvesti, i razloge zbog kojih će izvođenje dokaza
kasnije biti otežano ili se dokaz neće moći kasnije izvesti. U predlogu se mora navesti ime i prezime
protivnika i njegovo prebivalište,boravište, osim ako iz okolnosti iz kojih se obezbeđenje traži ne

7
proističe da on nije poznat. U sudskoj praksi obezbeđenje dokaza se ređe koristi. Protiv rešenja suda
kojim se usvaja predlog za obezbeđenje dokaza kao i protiv rešenja kojim se odlučuje da izvođenje
dokaza započne pre nego što se rešenje dostavi protivniku nije dozvoljena žalba. Ako su dokazi
izvedeni pre nego što je postupak pokrenut zapisnik o izvođenju dokaza čuvaće se kod suda pred kojim
su dokazi izvedeni. Ako je postupak u toku, a obezbeđenje dokaza nije izveo parnični sud zapisnik će
se dostaviti parničnom sudu.

8
Literatura
1. Građansko procesno pravo, izmenjeno i dopunjeno izdanje; Univerzitet Privredna akademija –
Pravni fakultet Novi Sad; 2009
Prof. dr Aleksandar Radovanov
2. Građansko procesno pravo, treće izmenjeno i dopunjeno izdanje; Projuris Beograd; 2007
Prof.dr Veroljub M.rajović

9
Sadržaj
Fakultet.......................................................................................................................................................1
DOKAZIVANJE I DOKAZNA SREDSTVA............................................................................................2
Pojam i vrste..........................................................................................................................................2
Osnovni pojmovi o dokazivanju............................................................................................................2
Dokazi i izvođenje dokaza....................................................................................................................4
DOKAZNA SREDSTVA...........................................................................................................................5
Uviđaj....................................................................................................................................................5
Isprava...................................................................................................................................................5
Svedok...................................................................................................................................................5
Veštak....................................................................................................................................................6
Tumač....................................................................................................................................................7
Saslušanje stranaka................................................................................................................................7
Obezbeđenje dokaza..............................................................................................................................8
Literatura..................................................................................................................................................10

10