10.

NEPRAVI ARBITRAŽNI SUDOVI – OBELEŽJA I VRSTE

Prinudni ili obligatorni arbitražni sudovi se redovno formiraju zakonskim

aktima, kao institucije pred kojima su stranke obavezne da ostvaruju svoje
zahteve na pravnu zaštitu, u odnosima koji spadaju u suđenje u trgovačkimm
stvarima ili u odnosima koji su predmet drugih pravnih oblasti
(npr.upravnopravni odnosi).
• Nekad je to postupak koji mora predhoditi traženju pravne
zaštite pred državnim sudom (ako ne dođe do sporazumnog
rešenaja), a
• nekad se tu konačno odlučuje o pravnim zahtevima stranaka.

Nisu arbitražni sudovi ni one institucije koji svoju kompetentnost sudskog

medijuma izvode iz volje stranaka, ali ta volja je u nekim značajnijim
komponentama toliko sužena ili ograničena da se ne može reći da je to
ugovorno formiranje arbitražnog suda.
(npr: - državnim aktom su određeni arbitri, procedura, uvedeni su
svojevrsni pravni lekovi..)
Iako su ovde prinudnost ili intervencija blaži, uplitanje države toliko
smanjuje slobodu uspostavljanja arbitražnog suda, da se ne može ni
pomisliti da je to voljno ugovaranje.
Izostanak ovog važnog elementa voljnosti u bitnim segmentima arbitražnog
suđenja, sprečava da se te institucije odrede kao arbitražni sudovi, pa čak i
kad donesu doluku koja ima snagu sudske presude.
Primer je naša državna privredna arbitraža, koja je to bila samo po imenu, a
ustvari je bila državni trgovački sud (postojala je od 1946. – 1954.)

Pored ove arbitraže u našem sistemu je bila posebna i pozicija Vojne

privredne arbitraže, koja je prestala postojati tek 1996. godine. Ona je bila
dužna da sudi po zakonu i opštim aktima. Donosila je odluke koje su imale
snagu sudske presude i raspolagala je aparatom za prinudno izvršenje svojih
odluka. (nije imala kvalitete arbitražnog suda – bila je posebni sud)

 Schiedsgutachten (šitsgutahten) i njima slična Schlichtungstellen

(šlihtungštelen) su tela veoma bliska arbitražnim sudovima. Najviše
su razvijeni na području: nemačkog, švajcarskog i austrijskog prava i
kod nas nema tačnog prevoda za njihov izgovor. Ova tela ne
ostvaruju sudsku funkciju i ne donosi odluke koje bi bile sudski
judikati. Međutim, njihova bliskost i ponekad nedovoljna preciznost
kod ugovaranja, može otvoriti pitanje da li je tako uspostavljeno telo

1
 Schiedsgutachten ili arbitražni sud i da li odluka koja je tu doneta
ima kvalitet arbitražne odluke.

Schiedsgutachten (šitsgutahten) su tela koja se uspostavljaju ugovorom sa

ovlašćenjem jednog ili više trećih lica da o nekom pravno značajnom
momentu zauzmu stav, nešto odrede ili odluče što će pred državnim ili
arbitražnim sudom imati određen stepen obaveznosti pri presuđenju.

Za razliku od sudske ili arbitražne odluke ovde se ne rešava o kompletnom

pravnom odnosu, već samo o jednom segmentu pravne stvari, važnom za
potpuno ili konačno presuđivanje.

Ugovaranjem Schiedsgutachten (šitsgutahten) ne derogira se pravo na

ostvarivanje zaštite pred sudom ili arbitražnim sudom. Stav
Schiedsgutachtena nema pravnu snagu sudske ili arbitražne odluke.

Postoji samo određeni stepen obaveznosti izražen u tome da će se stav

prihvatiti ako se pred sudom ili arbitražnim sudom pokrene postupak o toj
pravnoj stvari. Ipak, stav se neće uvažiti ako su stranke ugovorile da ih on ne
obavezuje ili se utvrdi da je očigledno netačan ili nepravičan.

Neki značajniji primeri Schiedsgutachtena su:

• Utvrđivanje prestacije (cene, vrednosti, radnje);

• Određivanje visine štete,
• Određivanje roka za izvršenje obaveze
• Usklađivanje ugovornog odnosa sa promenjenim okolnostima ...

 Arbitraže za utvrđivanje kvaliteta su specijalizovana vrsta

Schiedsgutachtena.

Prisutne su redovno samo u nekim pravnim oblastima i sastavljene od

stručnjaka iz tih oblasti (uobičajene su u poslovima pomorske prodaje).

 U Francuskom pravu su poznate ustanove expertise amiable

(utvrđivanje činjenice putem eksperata – vrsta veštačenja) i fixation
ou determination du prixar un tiers (utvrđivanje i određivanje cene

2
 putem trećih lica). – ne bi se moglo reći da utvrđenja ovih tela imaju
pravnu obaveznost u sudskom ili arbitražnom postupku.

 Nije drugačije ni u engleskom i američkom pravu i tamo razvijenim

ustanovama valuation (utvrđivanje i vrednovanje činjeničnih
elemenata jednog ugovornog odnosa) i certification (posebna vrsta
ekspertize, uglavnom o kvalitetu).
Certification (odnosno – nalaz 3. lica) ima vrednost tek ako su se
saugovornici tako dogovorili.

 Slično je i u italijanskom pravu sa ustanovama arbitraggio

(određivanje cene ili druge prestacije putem trećeg lica) i perizia
contrattuale (ekspertiza). Svojevrsnost je i ustanova arbitrato
irrituale.
Ova ustanova se sastoji u tome da stranke daju ovlašćenje trećem da njihove
sporove reći ili bar predloži način rešavanja. Odluka trećeg o načinu
rešavanja spora nema snagu sudskog judikata.
Protivljenje tuženog odluci trećeg i njeno preispitivanje dozvoljeno je samo
iz nekih razloga, mnogo užih od onih koji se odnose na važnost ugovora.

 U našem pravu postoji pravilo da stranke mogu ugovoriti da se treće

lice ovlašćuje da odredi predmet obaveze, uz sankciju da je ugovor
ništav ako treći ne može ili neće da odredi predmet. U zakonskom
tekstu nije propisno da bi određivanje trećeg lica imalo neku posebnu
pravnu obaveznost. Zato nam izgleda ispravno dopustiti strankama da
traže pravnu zaštitu pred sudom, ako osporavaju važnost tog akta.