Вы находитесь на странице: 1из 5

PSIHOPATOLOŠKI FAKTORI

Za shvatanje pojma patologije ličnosti nužno je odrediti pojam normalnosti, odnosno


granicu u socijalnom prihvatljivom ljudskom ponašanju.
Pojam patološke ličnosti utvrđen je opštim osobinama normalne ličnosti, koju čine:
emocionalna, intelektualna i socijalna zrelost.
Pod tim komponentama podrazumevamo:
- intelektualnu sposobnost zrelog rasuđivanja;
- emocionalnu sposobnost u komunikaciji sa ljudima i
- sposobnost usklađivanja ličnih i društvenih interesa.

Psihopatološki faktori spadaju u unutrašnje poremećaje. U kriminološkim


teorijama vlada mišljenje da psihički poremećaji utiču na devijantna ili teže
oblike delikventnog ponašanja (posredno i neposredno).
Istraživanja pokazuju da su psihopatološki faktori ličnosti mnogo
zastupljeniji u delikventnoj populaciji, nego u normalnoj populaciji.
S obzirom na vrstu i težinu psihičkih poremećaja, izvršena je Međunarodna
klasifikacija bolesti na:
a) duševne poremećaje;
b) neurotične poremećaje;
c) poremećaje ličnosti

DUŠEVNI POREMEĆAJI KAO KRIMINOGENI FAKTOR 32.


(pojam duševne poremećenosti, vrste i pojedini oblici u okviru vrste, sklonost pojedinih
oblika ka određenoj vrsti kriminaliteta i odgovornost za delikte)

duševni poremećaji: su teži defekti psihičkih funkcija u sferi (svesti,


mišljenja, opažanja, inteligencije, emocija, raspoloženja).
Takva stanja se ispoljavaju u poremećajima (nagona, osećajnosti,
rasuđivanja, pamćenja i delovanja), kao privremeno ili trajno
psihopatološko stanje.
Teži oblici predstavljaju razne vidove duševne zaostalosti i duševne bolesti.
Činioci koji dovode do duševnih poremećaja mogu biti: organski, konfliktni
društveni odnosi, dezorganizacija, anomija, izolacija
1. organski – ovde se razlikuju
o spoljni činioci (povrede i obolenja glave, psihički stresovi, trovanja) i
o unutrašnji činioci (nasleđe, obolenje endokrinih žlezda i dr.)
2. konfliktni društveni odnosi, dezorganizacija, anomija, izolacija i
dr. faktori – koji izazivaju razne oblike poremećaja, čiji ishod može dovesti do
sukoba ličnosti, s okolinom i društvenim normama

1
Društveni poremećaji su s kriminološkog aspekta značajni, jer izazivaju
nemogućnost rasuđivanja ličnosti o posledicama postupka, što direktno
utiče na njihovu krivičnu odgovornost.
Razlikuju se 2 osnovne vrste duševnih poremećaja:
1. duševna zaostalost (mentalna retardiranost, oligofrenija);
2. psihotična stanja (duševna bolest)

1. duševna zaostalost: to je vid psihičkog poremećaja koji se ogleda u


ograničenom duševnom razvoju (oligofrenija).
To su, u stvari, defekti inteligencije (urođeni ili stečeni u ranom detinjstvu),
kao posledica obolenja CNS-a ili teške socijalne zaostalosti.
Duševna zaostalost utiče na mogućnost shvatanja postupaka i posledica.
Najzastupljenija je kod sexualnih delikata, i nekih oblika socijalno-
patoloških pojava (skitničenja, prostitucije, prosjačenja).
Duševno zaostale osobe ( zbog intelektualne ograničenosti), nisu samo
izvršioci, veš često i žrtve krivičnih dela.

Razlikuju se 3 stepena duševne zaostalosti:


a) debilnost (50-70) dete od 8 do 12 godina;(kao lakši oblik duševne zaostalosti)
b) imbecilnost (25-50) dete 2-7 godina;(srednji stepen duševne zaostalosti)
c) idiotia (ispod 25); najteži oblik duševne zaostalosti.

a) debilnost: (lakši oblik duševne zaostalosti). Ovde spadaju osobe čiji je IQ


50 – 70 - intelektualni nivo deteta od 8 – 12 godina, zavisno od stepena
intelektualne oštećenosti.
Debilne osobe su najviše zastupljene u delikvenciji od svih duševno
zaostalih lica, posebno u deliktima nasilja i seksualnim deliktima. Njihova
nasilnička, prestupnička aktivnost motivisana je željom za isticanjem ili
samoodbranom, od neprikladne reakcije okoline na njihovo duševno stanje.

Debili su emocionalno labilni, a u kritičnim situacijama, često gube moć


rasuđivanja, koja je i onako smanjena (naročito u stanju alkoholisanosti,
afekta i u konfliktim situacijama).

2
b) imbecilnost: (srednji oblik duševne zaostalosti). To su osobe sa IQ 25 –
49 (nivo inteligencije deteta od 2 – 7 godina. Imbecili su delimično u stanju
da se staraju o sebi i da rade najjednostavnije poslove.
Veoma su sugestibilni (nagovorljivi, podložni). Retko su skloni bilo kakvoj
delikvenciji ali su češće žrtve sexualnih delikata.

c) idiotija: (najteži oblik duševne zaostalosti). IQ ovih osoba je ispod 30.


Uzroci idiotije su genetsko nasleđe, bolest roditelja ili teška oštećenja mozga
prilikom rođenja. Ponašanje idiota je najčešće nagonskog karaktera.
Ispoljavaju određen stepen agresivnosti, ali su u praksi retko izvršioci
krivičnih dela. Češće su žrtve neprimerene reakcije okoline ili krivičnih dela,
kao što su ubistva od strane rodbine ili protivprirodnog bluda od strane
seksualno nastranih osoba.
2. psihotična stanja: su najteži oblici poremećaja mentalnih funkcija
(duševne bolesti – psihoze).
Manifestuju se kroz izobličenu prestavu o stvarnosti u vidu deluzija i
halucinacija i nemogućnosti ( potpune ili znatno ograničene) kontakta
ličnosti sa realnošću.
Ovakve osobe imaju otežanu mogućnost razumevanja i percepcije.
Razlikuju se organske psihoze (senilna demencija, alkoholičarske psihoze,
korsakovljev sindrom, toksične, upalne, degenerativne psihoze) i
funkcionalne psihoze (šizofrenije, afektivne psihoze, paranoidna stanja,
manično-depresivne psihoze i dr.)

U teže oblike psihotičnih stanja (psihoza) spadaju:


 manično-depresivne psihoze;
 šizofrenija;
 paranoja;
 epilepsija

a) manično-depresivne psihoze: To su paranoidni i privremeni duševni


poremećaji, manične ili depresivne prirode (tzv. bipolarni afektivni
poremećaj).
Ova duševna funkcija može biti povišena, što utiče na povećanje aktivnosti
bolesnika (manija) ili može biti sasvim snižena (depfresija). Ove faze se
periodično ponavljaju i na kraju bolesnog perioda mešaju.

3
Manični poremećaji afekata ispoljavaju se eufotično i deluju nagonski.
Ovakve osobe su razdražljive, dolaze u česte sukobe sa okolinom, nekad su
agresivne. Vrše često delikte nasilja, sexualne delikte, bave se prostitucijom.
Depresivne psihoze se odražavaju u poremečajima ličnosti u sferi afekata,
nagona i volje. Ove ličnosti su sklone sitnim krađama, prevarama,
samoubistvima, lišavanju života najdražih osoba.
Osobe obolele od ovih poremećaja, najčešće su neuračunljive, jer nisu u
stanju da shvate značaj svojih postupaka, niti njihove posledice.

Među teže oblike spadaju: šizofrenija, paranoja i epilepsija.


b) šizofrenija: je jedna od najtežih vrsta mentalnih bolesti. Manifestuje se
kroz poremećaje mišljenja i izvitoperene logičke relacije, česte halucinacije
(u vidu izdatih naređenja ili u vidu opasnosti od nekoga iz okruženja i
potrebe da se ona otkloni).
Suština šizofrenije sastoji se u rascepkanosti pojedinih psihičkih funkcija.
Kod ove bolesti inteligencija ostaje sačuvana.
Simptomi šizofrenije dele se na:
1. pozitivne i
2. negativne

Pozitivni simptomi su sumanute ideje, smetnje i poremećaji mišljenja,


halucinacije i čudno ponašanje.
- bolesnik može čuti glasove koji komentarišu njegovo ponašanje, izruguju mu se
(slušne halucinacije);
- ili mu naređuju (naređujuće halucinacije,)
- ili vidi stvari koje ne postoje (vizuelne halucinacije.)

i takva zapažanja smatra realnim.


Značajni oblici šizofrenije su paranoidna i afektivna šizofrenija. Osobe
obolele od ovih vrsta šizofrenije, po pravilu vrše krivična dela sa
elementima nasilja.
Poseban oblik šizofrenije je „tzv. dvostruka ličnost“. To je ličnost odvojena
na funkcionalne celine, kod koje postoje dva ili više oblika svesti i
ponašanja: – normalni i patološki.
Transformacije ličnosti, obično se manifestuju, tako što povremeno dominira
jedna, a povremeno druga ličnost, pri čemu, najčešće jedna ličnost ne zna da
postoji njena druga strana ili su u slaboj vezi.
U ekstremnim slučajevima, može doći i do potpunog raspada ličnosti, kada
bolesna osoba na čudan i morbidan način ispoljava agresiju.

4
c) paranoja: To je vrsta hronične psihoze.
Karakteristike: poremećena komunikacija ličnosti sa okolinom, psihička
rigidnost, zlovolja, bolesne ideje proganjanja, osećaji ljubomore i veličine.

Paranoik je u inteligenciji i logičkim konstrukcijama, očuvana i normalna


ličnost. Ali usled sumanutih ideja proganjanja ima izraženu sklonost lažnom
optuživanju (ubeđen je u krivicu drugih, sklon agresiji i spreman da vrši
najrazličitije vrste krivičnih dela, od uvrede i klevete do nanošenja teških
telesnih povreda i ubistava).
Frojd: smatra da su uzrok paranoje potisnute homosexualne sklonosti i
osećaj krivice.
Krivična odgovornost se može delom ili u potpunosti isključiti, samo u
slučajevima ukoliko je deliktna radnja posledica sumanutih ideja.
U ostalim slučajevima, takva lica su potpuno uračunljiva i krivično
odgovorna.

d) epilepsija: To je povremena poremećenost funkcije svesti, s


tendencijom ponavljanja i gubicima prisebnosti u vreme epileptičnog
napada.
Može se javiti u svako doba čovekovog života. Vremenom, kod ovih
bolesnika razvijaju se i posebne promene u karakteru, uz postepen gubitak
inteligencije. Sam epileptični napad je iznenadan, nagao i potpun prekid
svesti.
Epileptičari su emocionalno nestabilne osobe, preosetljive, razdražljive,
karakteriše ih afektivna agresivnost sa čestim posledicama nemotivisanog
nasilja.
„Sumračna stanja“ u vazama delirijuma i gneva mogu dovesti do brutalnih
ponašanja i teških delikata (ubistva, teških telesnih povreda, podmetanja
požara i drugih oblika oštećenja materijalnih dobara).

(kod psihoza odnos sa realnošću je poremećen – kod neuroza očuvan)