Вы находитесь на странице: 1из 122

KRIMINOLOGIJA

1. Pojam kriminologije
Odrediti pojam kriminologije znači odgovoriti na pitanje ,,šta se podrazumeva pod terminom
kriminologija?". Odgovarajući na ovo pitanje, odmah možemo konstatovati da nema jedinstvenog i
opšteprihvaćenog gledišta o tome šta je kriminologija. Određivanje pojma kriminologije staro je koliko
i krimiriologija kao nauka, ali jedna precizna, opšte prihvaćena i jedinstvena defimcija još uvek nije
utvrdena. Svaki autor, a kriminologijom su se bavili stručnjaci različitih naučnih discipina: psihijatri,
psiholozi, sociolozi, filozofi, pravnici, kriminalisti, imao je svoje shvatanje i defirticiju kriminologije,
zavisno od osnovnog teorijskog i metodoioškog opredeljenja u izučavanju predmeta kriminologije.
Razlike u shvatanjima postoje i među kriminolozima u pogledu razumevanja pojma kriminologije, u
tome šta je karakteriše i predstavlja njenu bit. Tako se može zaključiti da ima onoliko koncepcija pojma
kriminologije koliko ima kriminologa. Kompleksnost predmeta izučavanja, korišćenja znanja i
dostignuća različitih naučnih oblasti u objedinjavanju tog predmeta, uticali su da pojedini autori
smatraju da je "kriminologija kraljica bez kraljevstva", odnosno da su ''kriminolozi kraljevi bez
kraljevstva".
Medutim, izučavanja kriminaliteta u okviru posebne nauke, kao teorijsko saznajne, praktične,
organizovane i planske istraživačke društvene delatnosti, javlja se tek krajem osamdesetih godina 19.
veka. Francuski antropolog Pol Topinar (Paul Topinard) upotrebio je pojam "kriminologija" za
izičavanje nauke koja se bavi izučavanjem izvršenih krivičnih dela. Italijanski pravnik Garofalo
upotrebio je ovaj pojam za naziv svoje knjige "Kriminologija" (1885.), podrazumevajući pod
krimmologijom nauku (učenje, grčke reči logos) o kriminalitetu, zločinu (lat. crimen).
Prilikom određivanja pojma kriminologije autori se razlikuju po tome da ovaj pojam shvataju šire ili
uže. Gotovo sve navedene uže i šire definicije kriminologije imaju određenu naučnu vrednost i
opravdanje. Kritika pojedinih shvatanja sigurno ne bi dovela do opšteprihvaćene, jedinstvene definicije.
Stoga smo na osnovu postojećih saznanja, odredili pojam kriminologije u užem smislu obuhvatajući, po
našem mišljenju, bitne elemente za definisanje.
Kriminologija se može definisati kao samostalna, teorijsko-empirijska, interdisciplinarna
društvena nauka o fenomenološkim karakteristikama i uzrocima kriminaliteta kao masovne
društvene pojave i kriminalnog ponašanja kao pojedinačne pojave, sa ciljem njegovog objašnjenja
i suzbijanja.
2. Predmet izučavanja kriminologije
Određivanje predmeta izučavanja kriminologije usko je povezano sa određivanjem pojma
kriminologije. Odrediti predmet kriminologije znači utvrditi šta kriminologija izučava, kojim se
pitanjima i problemima bavi, da bi se sagledalo njeno mesto u sistemu nauka i odnos sa srodnim
naukama i naučnim disciplinama. Iako značajno i osnovno, odredivanje predmeta kriminologije još
uvek je sporno među kriminolozima. Već skoro dva veka u kriminološkoj literaturi neprekidno se
utvrđuje predmet njenog izučavanja, što je svakako povezano i sa utvrđivanjem pojma kriminologije.
Postoje različita shvatanja o širini predmeta koji kriminologija izučava i o tome da li
kriminologija pripada društvenim, pravnim ili prirodnim naukama, da li je grupa nauka ili je
samostalna, autonomna, sintetička nauka. Međutim, skoro svim teorijskim definicijama predmeta
kriminologije zajedničko je da kriminalitet čini najvažniji polazni elemenat za određivanje predmeta
kriminologije, Iz navedenih različitih shvatanja predmeta kriminologije može se zaključiti da pojedini
autori isuviše proširuju predmet kriminologije nkljnčujući niz pošebnih nauka i naučnih disciplina. To
su shvatanja predmeta kriminologije u najširem smislu i ona su najčešće povezana sa sagledavanjem
kriminologije kao grupe nauka. Proširivanje predmeta kriminologije kriminalnom politikom,
sociologijom zakona, kriminalistikom ili penologijom, dovodi do nagomilavanja i razuđenosti niza
različitih činjenica i pojmova što otežava sagledavanje i detaljno teorijsko i empirijsko proučavanje
kriminaliteta kao masovne društvene pojave i pojedinačnog ponašanja. Stoga, po našem mišljenju,
predmet proučavanja kriminologije je kriminalitet kao masovna društvena pojava i kriminalno
ponašanje kao pojedinačna pojava. Saglasno ovoj definiciji, razlikuju se makrokriminologija
(proučava kriminalitet kao masovnu društvenu pojavu) i mikrokriminologija (proučava kriminalitet
kao pojedinačnu pojavu) kroz dve oblasti izučavanja: kriminalnu fenomenologiju (pojavni oblici, obim,
struktura, strukturalne promene, dinamika, prostorna i vremenska rasprostranjenost kriminaliteta) i
kriminalnu etiologiju (uzroci - opšti i neposredni, uslovi i povodi kriminalnog ponašanja). Važno je
napomenuti da proučavanje kriminaliteta u okviru kriminologije nije nešto apstraktno ili irelevantno,
već ima veliki uticaj na delinkvente, žrtve, one koji štite krivičnopravni sistem, ali i na sve ostale
gradane.
3. Pojam kriminaliteta
Kriminalitet je negativna društvena pojava, koja je, zbog svoje rasprostranjenosti i društvene
opasnosti, predmet neprekidnog interesovanja nauke i prakse. Da li će jedno ponašanje postati
kriminalno zavisi od političara koji kreiraju zakon, sudija koji ga tumače i onih koji su odgovorni za
sprovodenje zakona. Medutim, u teorijskom pogledu još uvek nema jedinstvenog shvatanja o tome šta
je kriminalitet, odnosno zločin i da li je uopšte podesno naučno izučavati ovu pojavu.
Definicije kriminaliteta su različite, često međusobno suprotne uz upotrebu različitih sinonima:
zločin, delinkvencija, prestupništvo, devijantno ponašanje, društveno negativno ponašanje, antisocijalno
ponašanje i sl.
Istorijski posmatrano reč zločin, "crimen", upotrebljavali su najpre Rimljani za označavanje
sudske odluke ili presude; kasnije se taj termin koristi za označavanje neosnovane optužbe, okrivljenja
ili prekora, pojedinosti na koje se žali tužilac. Kasnije, pojedini pisci nastoje da nađu takvu đefiniiju
kriminaliteta koja bi važila za sve zemlje i sva vremena, dok su drugi negirali mogućnost nalaženja
jedinstvenih kriterijuma za definisanje. Defincija kriminaliteta je zavisila od opštih shvatanja autora o
uzrocima kriminaliteta, pa, kako je teorija o uzrocima kriminaliteta bilo mnogo, postoji i veliki broj
deflnicija kriminaliteta.
Teškoću koja postoji u tom pogledu pokušaćemo da savladamo polazeći od konstatacije da sve
definicije kriminaliteta polaze od izvesnih normi i da se zavisno od toga razlikuje pravno i sociološko
definisanje kriminaliteta. Ove dve definicije najčešće su zastupljene u naučnim radovima i najvažnije
su za određivanje predmeta kriminologije.
4. Krivičnopravno definisanje kriminaliteta
Izučavanje društveno opasnih ponašanja bilo je najpre predmet krivično- pravne nauke, a znatno
kasnije kriminologije kao posebne nauke o kriminalitetu. U torn periodu krivično pravo je imalo
određena kriminološka obeležja jer je posmatralo krivično delo ne samo i isključivo kao pravni, već i
kao društveni fenomen.
Pravne definicije kriminaliteta nastale su u vreme kada krivičnopravna i kriminološka izučavanja
nisu bila jasno razgraničena i kada odnos izmedu krivičnog prava i kriminologije nije bio precizno
odreden. Smatralo se da predmet kriminologije i pojam kriminaliteta nije moguće odrediti bez krivičnog
prava. Prema većini pisaca, koji prihvataju uže pravno definisanje, kriminalitet čine ona ponašanja
koja su inkriminisana u pozitivnom krivičnom zakonodavstvu kao krivična dela. Tako se predmet
kriminologije ograničava na krivična dela kao najtežu vrstu kažnjivih radnji. Krivičnopravna defmicija
zasniva se na principu zakonitosti, koji je uvela klasična krivičnopravna škola (nullum crimen sine lege)
i omogućava sigurnost u pogledu obima i sadržaja učinjene protivpravne radnje.
U okviru pravnog odredivanja pojma kriminaliteta postoji i šira pravna definicija po kojoj se
pojam kriminaliteta proširuje na sve kažnjive radnje u odredenom pravnom sistemu. Pod kriminalitetom
se podrazumeva svako protivpravno ponašanje (činjenje ili nečinjenje) za koje po važećim propisima
odredene zemlje nadležni organ može izreći sankciju. Ovo shvatanje potiče od Ferija, koji je smatrao da
je zločin protivpravan akt kojim se povreduje neko pravo. Pravno definisanje kriminaliteta, posebno uže
pravne defmicije, bile su kritikovane kao formalno-dogmatske, preuske, nedovoljne da objasne
kriminalitet sa šireg društvenog stanovišta zbog velike promenljivosti inkriminisanja u vremenu i
prostoru, kao i neusklađenosti inkriminacija u pojedinim zakonodavstvima. Osim toga, u društvu
postoje takva ponašanja, pojave i procesi, koji se događaju u okviru pravno sankcionisanog sistema i ne
predstavljaju kriminalitet sapravnog stanovišta ili sa stanovišta "normativne grupe" koja donosi zakone i
sankcioniše, dok se sa stanovišta drugih grupa i slojeva smatraju posebno društveno opasnim
("kriminalitet belog okovratnika", izvesna ponašanja u privrednom poslovanju kojima se krše
administrativno-pravni propisi i si.).
Uže pravno defmisanje svodi kriminologiju na dopunsku krivičnopravnu disciplinu i potpuno
zanemaruje socijalnu stranu kriminaliteta.
Danas je u literaturi najviše zastupljeno pravno definisanje korigovano sociološkim
shvatanjima. To znači da se prilikom defmisanja kriminaliteta polazi od krivičnopravne defmicije u
širem smislu, tako da se kriminalitetom smatraju ne samo krivična dela predviđena krivičnim

2
zakonodavstvom jedne zemlje, već i druge kažnjive radnje, uz sociološku, psihološku i drugu analizu
odgovarajućih pravnih normi i kriminalnog ponašanja. U sklopu ovako odredene definicije kriminaliteta
može se razlikovati:
1. KR1MINALNO PONASANJE kao pojedinačno, individualno ponašanje za koje važeći
nacionalni zakoni predvidaju sankcije ili ponašanje kojim se krše međunarodnopravne norme o
ljudskim pravima. To je ponašanje kojim se povreduje jedna ili više žrtava a rezultat je različitih
društvenih i psiholoških uzroka i faktora.
2. KRIMINALITET KAO MASOVNA DRUŠTVENA POJAVA predstavlja ukupnost
kriminalnih ponašanja na odredenom prostoru i u odredenom vremenu. Ovako shvaćen kriminalitet ima
kvantitativno određenje, njegov obim, struktura i dinamika prate se na osnovu kriminalne statistike.
Izmedu kriminaliteta kao masovne društvene pojave i kriminalnog ponašanja kao individualne
pojave postoji tesna povezanost. Tačnu prirodu te povezanosti teško je odrediti jer sažimanje
pojedinačnih ponašanja u kolektivnu akciju predstavlja jedan vrlo kompleksan fenomen.
5. Sociološko definisanje kriminaliteta
Sociološke definicije kriminaliteta polaze od toga da se kriminalitet ne može u potpunosti sagledati
u oblasti zakona, pa je potrebno obuhvatiti i druga antidruštvena ponašanja. Kriminalitet je društveni
fenomen, daleko širi od okvira koje pruža krivično pravo. Stoga se sociološki sadržaj kriminaliteta i
njegove medusobne veze moraju proučavati kao suština kriminaliteta. Krivično delo, kao ljudska i
društvena realnost, sastoji se u napadu jednog ili više lica na najviše društvene vrednosti. Sva sociološka
shvatanje polaze od toga da se pod kriminalitetom podrazumevaju ponašanja koja odstupaju od pravnih,
moralnih, kultumih, običajnih i drugih normi i pravila koja važe u jednom društvu, a učinjena su na
štetu pojedinaca u okviru tog društva.
Sociološke definicije kriminalnog ponašanja mogu se podeliti na tri grupe:
- prva grupa obuhvata shvatanja po kojima je kriminalno ponašanje kršenje bilo kakvih, ne samo
legalnih normi ponašanja. Selin je tvrdio da je pravo kriminološko proučavanje, proučavanje normi
ponašanja i suštinska komponetna kriminaliteta je konflikt između kultura. Kriminologija treba da
proučava šta ljudi smatraju nepoželjnim ponašanjem i ne sme biti ograničena promenama zakona;
- druga grupa shvatanja odnosi se na definisanje kriminalnog ponašanja kao kršenja ljudskih prava
i sagledava kriminologiju kao studiju kršenja ljudskih prava.
- u okviru treće grupe shvatanja kriminalno ponašanje se definiše kao ponašanje protivno
interesima elite. Dela koja se definišu kao kriminalna postoje da bi se zaštitila vladajuća ekonomska
klasa, pa je kriminalno ponašanje ponašanje koje je u skladu sa pozicijom jedne klase. Ljudi koji imaju
moć stvaraju i utiču na zakone tako da oni odgovaraju njihovim interesima i nisu u stanju da ponašanje
elite definišu kao kriminalno.
Svaka od ovih definicija može biti kritikovana. Selin ne razlikuje kriminalno ponašanje od
društvenih devijacija; Svedingerovi pretpostavljaju da postoji pouzdan metod (različit od intuicije) za
odredivanje šta jesu a šta nisu ljudska prava, a trećoj definiciji se može prigovoriti da govori o tome
kako nastaju zakoni.
6. Pojam i oblasti izučavanja kriminalne fenomenologije
Termin "fenomenologija" (od grčke reči "phainomenon" - ono što se vidi, što se ispoljava, i
"logos" - učenje, istraživanje, nauka) označava deo filozofskog učenja o pojavama.
Kriminalna fenomenologija je deo kriminologije koji proučava spoljne manifestacije kriminaliteta
kao masovne društvene pojave i činjenice kroz koje se ispoljava pojedinačno kriminalno ponašanje.
Smatra se (Exner, F.) da početak kriminalne fenomenologije treba tražiti još u radovima Pitavala
(1734.), koji je opisivao pojedine kriminalne slučajeve.
Izučavanjem kriminalne fenomenologije bavili su se najpre i najviše nemački teoretičari u skladu
sa svojim shvatanjima o predmetu i konceptu kriminologije. Nemački teoretičar klasične krivičnopravne
škole Fojerbah (Feuerbach) posvetio je dosta pažnje fenomenološkoj strani zločina ističući potrebu
analize svih modaliteta izvršenih krivičnih dela (vreme, način, sredstva itd.). Kriminalna
fenomenologija je definisana uglavnom kao "nauka o manifestaciji zločina", koja se sastoji u izučavanju
pojavnih oblika krivičnih dela, načina izvršenja krivičnih dela, načina života delinkventa, njihovog
ponašanja i tipologije.
U novijoj kriminološkoj literaturi ističe se da predmet izučavanja kriminalne fenomenologije
obuhvata pojavne oblike, strukturu, strukturalne promene i dinamiku kriminaliteta (Milutinović, M.,
Kupčević-Mlađenović, R.), odnosno kažnjivih radnji, ponašanja (Horvatić, Z.); posledice prestupništva,

3
prestupnike i oštećene, prestupništvo kao individualnu i masovnu pojavu, strukturu i klasifikaciju
prestupništva; brojno stanje, rasprostranjenost, dinamiku prestupništva, etiološku (genetičku)
povezanost prestupništva sa drugim društvenim pojavama, poreklo i razvoj prestupništva (Pešić, V.);
kao i morfologiju (oblik) i modus operandi (način izvršenja) kažnjivih ponašanja, pri čemu ne treba
kriminološki pojam modusa operandi smatrati identičnim pojmom u kriminalistici (Horvatić).
Iz navedenih definicija može se zaključiti da su osnovna pitanja koja kriminalna fenomenologija
kao deo kriminologije razmatra i proučava:
a) obim kriminaliteta kao masovne društvene pojave, koji se prati na osnovu statističkih
podataka iz statističkih evidencija o kriminalitetu, a odnosi se na ukupan broj izvršenih krivičnih dela na
odredenom prostoru i u odredenom vremenskom periodu, kao i na broj izvršenih pojedinih vrsta
krivičnih dela (na primer, protiv života i tela, imovine, privrede), broj izvršilaca, punoletnih i maloletnih
izvršilaca itd. Kod određivanja tačnog obima kriminaliteta kao nepremostiva prepreka javlja se "tamna
brojka" kriminaliteta, nepoznat, neevidentiran broj krivičnih dela i izvršilaca;
b) pojavni oblici kriminaliteta i kriminalnog ponašanja ili oblici u kojima se kriminalitet javlja
na odredenom prostoru i odredenom vremenskom periodu, mogu se posmatrati sa različitih aspekata:
prema vrstama kažnjivih ponašanja, težini kažnjivih ponašanja, objektu napada ili objektu
krivičnopravne zaštite (kriminalitet nasilja, imovinski kriminalitet, privredni kriminalitet, politički
kriminalitet, profesionalni kriminalitet itd.), polu izvršilaca (kriminalitet muškaraca i kriminalitet žena),
uzrastu izvršilaca (kriminalitet punoletnih lica i delinkvencija maloletnika), broju izvršenih krivičnih
dela (primami kriminalitet, recidivizam), načinu, vremenu, sredstvu i mestu izvršenja;
v) struktura i strukturalne promene kriminaliteta pokazuju vrste i karakteristike ukupnog
kriminaliteta i pojedinih kažnjivih ponašanja u okviru određenih pojavnih oblika kriminaliteta. Na
primer, može se posmatrati struktura ukupnog kriminaliteta prema vrsti krivičnih dela i drugih kažnjivih
ponašanja zavisno od pozitivnopravnih propisa jedne zemlje (krivična dela protiv života i tela, krivična
dela protiv imovine, krivična dela protiv dostojanstva ličnosti i morala; prekršaji protiv javnog reda i
mira, prekršaji u saobraćaju itd ); struktura kriminaliteta kod pojedinih pojavnih oblika: kriminalitet
nasilja obuhvata krivična dela ubistva, telesne povrede, prinude, imovinski kriminalitet obuhvata krade,
prevare, utaje; struktura kriminaliteta prema polu izvršilaca posmatrana kroz odnos broja krivičnih dela
koja vrše muškarci i krivičnih dela koja vrše žene itd. Strukturalne promene se odnose na promene
pojavnih oblika kriminaliteta zavisno od promena socijalnih uslova i demografskih karakteristika, kao i
na proces stvaranja novih inkriminacija ili proširivanje starih, postojećih (kriminalizacija) i ukidanje ili
izmenu odredenog krivičnog zakona, čime se odustaje od dalje krivičnopravne represije u odnosu na to
ponašanje (dekriminalizacija), što je u pojedinim vremenskim i prostornim okvirima veoma dinamičan
proces;
g) dinamika kriminaliteta odnosi se na promene u obimu kriminaliteta kao masovne društvene
pojave u odredenom vremenskom periodu i na odredenom prostoru. Na primer, uz pomoć statističkih
podataka posmatra se da li je kriminalitet (ukupan broj izvršenih krivičnih dela) u periodu 2000-2005. u
Srbiji opao, stagnirao ili je bicui porastu. Pored dinamike ukupnog kriminaliteta moguće je posmatrati i
statistički pratiti dinamiku pojedinih pojavnih oblika kriminaliteta - privrednog, političkog, imovinskog,
maloletničke delinkvencije, ili, dinamiku kriminaliteta prema regionalnim i vremenskim
karakteristikama, polu, starosti i si. U okviru kriminalne fenomenologije izučava se regionalna
rasprostranjenost kriminaliteta "geografija kriminaliteta'1 ili rasprostranjenost kriminaliteta u svetskim i
nacionalnim razmerama, na pojedinim nacionalnim i državnim područjima, u gradovima i selima,
pojedinim delovima grada (ekologija kriminaliteta).
Proučavanje obima, strukture i dinamike kriminaliteta ima višestruki značaj: omogućava da se
uvidi potreba za određenom društvenom reakcijom i da se postojeća društvena reakcija shvati; ukazuje
da odredeni obim, struktura i dinamika kriminaliteta u odredenoj užoj i široj društvenoj sredini mogu
negativno i nepovoljno da utiču na stanje i razvoj manjih ili većih društvenih grupa i pojedinaca;
pokazuje kako se menja kriminalitet zavisno od mesta, vremena, društvenih prilika i okolnosti, kako se
prilagodava uslovima života i dobija nove oblike ispoljavanja. Iako većina autora ističe da je kriminalna
etiologija "centralno područje" kriminologije, kriminalna fenomenologija nije ništa manje značajno
područje izučavanja. U okviru istraživačkih studija o kriminalitetu ili primenjene kriminologije
potrebno je posvetiti posebnu pažnju fenomenologiji kriminaliteta. Pojavni oblici, obim, struktura,
strukturalne promene i dinamika kriminaliteta i kriminalnog ponašanja čine nerazdvojivu i jedinstvenu
celinu sa kriminalnom etiologijom.

4
7. Pojam i oblasti izučavanja kriminalne etiologije
Termin "etiologija" (od grčkog "aitia-uzrok i "logos"-nauka, učenje) izvorno je označavao
filozofsku nauku o uzrocima i posledicama stvari.
Kriminalna etiologija je deo kriminologije koji proučava opšte uzroke kriminaliteta kao
masovne društvene pojave i pojedinačne, posebne, neposredne uzroke, uslove i povode javljanja
kriminalnog ponašanja (kriminogene faktore). O uzrocima kriminaliteta postoji veliki broj teorija i
shvatanja, praktična istraživanja su takođe brojna, što sve ukazuje na nedovoljnu razjašnjenost opštih
uzroka kriminaliteta kao masovne društvene pojave i posebnih uzroka kriminalnog ponašanja.
Uprkos različitim shvatanjima, može se reći da se u okviru kriminalne etiologije neki opšti
uzroci kriminaliteta i pojedinačni uzroci kriminalnog ponašanja mogu smatrati za otkrivene i utvrđene.
Pri tome, nije isključeno da izvesni neotkriveni uzroci mogu da se nalaze u oblasti nedovoljno proučene
čovekove ličnosti.
Kriminalna etiologija se najčešće deli prema prirodi faktora koji deluju na javljanje
kriminaliteta, na dve oblasti: egzogenu etiologiju i endogenu etiologiju.
Egzogena etiologija se odnosi na izučavanje uzroka kriminaliteta koji proizilaze iz određene
društvene kulture i strukture, uslova života, delovanje raznih kriminogenih faktora vezanih za porodicu,
školu, grupu, sredstva masovne komunikacije, sukoba kultura, različitih shvatanja o vrednostima, druga
devijantna ponašanja itd.
Endogena etiologija izučava uticaj ličnih osobina, psiholoških karakteristika, crta ličnosti na
javljanje kriminalnog ponašanja. U okviru endogene etiologije treba razjasniti kako se odvija proces
"kriminalizacije ličnosti", zašto pojedina lica vrše krivična dela u odredenim socijalnim uslovima, a
druga u istim tim uslovima to ne čine, kakav uticaj na kriminalitet imaju psihički procesi (lični
intelektualni procesi: mišljenje, učenje, inteligencija, opažanje; emocionalni procesi ili osećanja i voljni
procesi-motivacija) i psihičke osobine (navike, sposobnosti, temperament, potrebe, interesi). .
Osnovna pitanja koja razmatra kriminalna etiologija odnose se na utvrđivanje opštih uzroka
(korena kriminaliteta) i kriminogenih faktora - neposrednih činilaca kriminalnog ponašanja.
Medu kriminogenim faktorima moguće je razlikovati uzroke (sa većim intenzitetom deluju na
javljanje kriminaliteta, često presudno i neposredno izazivaju kriminalno ponašanje), uslove (doprinose
javljanju kriminalnog ponašanja) i povode (spoljni uticaji i okolnosti koji su vezani za samu situaciju
izvršenja krivičnog dela i doprinose donošenju odluke za izvršenje dela). Podele kriminogenih faktora
različite su u kriminološkoj literaturi. Kriminogeni faktori se dele na: antropološke, fizičke ili
kosmotelurne i društvene, društvene i individualne, endogene i egzogene, objektivne i subjektivne,
neposredne sociogene faktore i ličnost delikventa.
8. Klinička kriminologija
Klinička kriminologija, prema jednoj od najrasprostranjenijih i najširih definicija, predstavlja
jedan kriminološki pravac, koji se, za razliku od opšte kriminologije, sastoji u "multidisciplinarnom
pristupanju individualnom slučaju, uz pomoć principa i metoda kriminološke nauke i specijalizovanih
kriminologija". Kroz multidisciplinarni pristup treba oceniti proučavanog delinkventa, formulisati
hipoteze o njegovom budućem ponašanju i izraziti program pogodnih mera koje mogu da odstrane
eventualni povrat.
Razvoj kliničke kriminologije može se pratiti počev od Lombroza, itali-janskog lekara, koji je
medu prvima ukazao da treba izučavati zločinca a ne zločin.
Osnovna pitanja koja se razmatraju u okviru kliničke kriminologije su: opasno stanje, problem
kriminalne ličnosti (da li postoji i ako postoji čime se karakteriše) i tipologija delinkvenata, a metod koji
koristi prilikom izučavanja pojedinačnog slučaja kriminalnog ponašanja je klinički metod.
Pojam opasnog stanja, kako tvrdi Pinatel, vlada kliničkom kriminologijom. Definiciju pojma
opasnog stanja ili temibiliteta dao je Garofalo, određujući ga ne kao pravni pojam, već kao stvarnost
koja se može klinički posmatrati. Pojmom opasnog stanja Garofalo je označavao najpre postojanu i
aktivnu izopačenost prestupnika i količinu zla od koga možemo strahovati sa njegove strane, odnosno
kriminalnu sposobnost prestupnika. Kasnije je ovako odredenom pojmu opasnog stanja dodao formulu
o prilagodavanju, koja se odnosi na istraživanje "mogućnosti prilagodavanja prestupnika" ili na uslove
sredine za koju se može pretpostaviti da će u njoj prestupnik prestati da bude opasan.
Razmatranje problema kriminalne Iičnosti prošlo je kroz tri faze razvoja. U prvoj fazi
naglašava se apsolutna specifičnost kriminalne ličnosti Lombrozo ; u drugoj fazi, pod uticajem
psihoanalize, ta specifičnost je negirana isticanjem da antisocijalne težnje latentnog karaktera postoje i

5
kod delinkvenata i kod nedelinkvenata; u trećoj fazi se tvrdi da je koncept kriminalne ličnosti
operacionalan i da nema suštinske razlike izmedu delinkvenata i nedelinkvenata, razlika je samo u
stepenu ispoljavanja, tako da je teorija o kriminalnoj ličnosti samo "radna hipoteza".
Klinička kriminologija, kao kriminološki pravac koji kroz multidisciplinarno pristupanje
individualnom slučaju (mediko-psiho-socijalno i drugo ispitivanje) uz pomoć specifičnih principa i
metoda raznih kriminoloških disciplina, ocenjuje proučavanog delinkventa, predviđa njegovo buduće
ponašanje i izraduje i ostvaruje program mera i staranja, značajno doprinosi upoznavanju kriminaliteta
kao pojedinačne pojave. Medutim, kliničkoj kriminologiji se mogu staviti određene kritičke primedbe.''
Klinička kriminologija osvetljava psihološka svojstva ličnosti delinkventa, ali nedovoljno sagledava
sociološku stranu kriminaliteta, društvene faktore i okolnosti koje utiču kako na formiranje ličnosti tako
i na javljanje kriminalnog ponašanja.
9. Razvoj kriminologije kao samostalne nauke
Istorijski posmatrano, kriminologijom su dominirale različite koncepcije u objašnjenju predmeta
njenog izučavanja - kriminaliteta. To je razumljivo jer je kriminalitet kompleksna pojava kojom se bavi
niz nauka i naučnih disciplina. Sem toga, kriminologija kao i svaka druga nauka, nije odvojena od
društva niti od uopštenog razvoja naučne misli, ona nije samo rezultat, već proces razvoja specifičnih
znanja, posebno društvenih i pravnih nauka, povezanih sa politikom suzbijanja kriminaliteta.
Na evropskom kontinentu najpre je došlo do autonomnog razvoja kriminalne antropologije, koja
je proučavala kriminalitet polazeći od uticaja fizičkih i organskih osobina čoveka-delinkventa. Zatim se
pojavila kriminalna biologija u Nemačkoj koja je obuhvatila kako antropološka proučavanja uzroka
kriminaliteta, tako i psihopatološka i psihološka stanovišta, zbog tesne povezanosti i zavisnosti telesnih
i psihičkih osobina čoveka. Nešto kasnije u Nemačkoj počinje da se razvija kriminalna psihologija, koja
je takode nastojala, proučavajući psihološke osnove i manifestacije kriminalnog ponašanja, da objasni
kriminalitet u celosti, bez obzira na druga izučavanja. Osnovno stanovište kriminalne psihologije bilo je
da su uzroci kriminaliteta u ličnosti delinkventa, tako da se jedino psihološkim i psihosocijalnim
svojstvima ličnosti može objasniti zašto se pojedinci u istoj društvenoj situaciji ponašaju kriminalno,
odnosno nekriminalno.
Prodor medicinske misli, posebno psihijatrije, u oblast proučavanja kriminaliteta i devijantnog
ponašanja, doveo je do formiranja kriminalne psihopatologije, koja proučava vezu izmedu mentalnih
bolesti i poremećaja ličnosti i kriminalnog ponašanja. Ova shvatanja, čiji su zastupnici bili lekari-
psihijatri, sve do prvih decenija 20. veka, javljala su se u okviru kriminalne psihologije zbog nejasne
granice između psihološki normalne ličnosti i patologije psihe.
Kriminalna sociologija kao autonomna disciplina ima za predmet izučavanja kriminalitet kao
društvenu (socijalnu, opštu) i pojedinačnu pojavu povezanu sa društvenim faktorima i uticajima. U
okviru kriminalne sociologije izučava se društvena uslovljenost kriminaliteta, "njegova društvena
geneza u datim socijalnim strukturama, uslovi negativnog formiranja ličnosti i drugi problemi koji su od
posebnog značaja za etiološku interpretaciju kriminaliteta kao društvene pojave".
Sem toga, došlo je do razlika u shvatanjima oko samostalnosti kriminologije kao nauke. Sva
shvatanja o tome da li je kriminologija samostalna nauka ili ne, mogu se podeliti u dve grupe.
U prvoj grupi su shvatanja po kojima kriminologija predstavlja zbir posebnih kriminoloških
disciplina, ona je grupna (pluralistička) nauka, opšti pojam za više naučnih disciplina.
Pluralističko shvatanje kriminologije prihvatao je i zastupao poznati krivičnopravni pisac,
akademik dr Toma Živanović, koji je pojam "kriminologija" upotrebljavao kao sinonim za krivične
nauke, ili sve nauke koje izučavaju krivično delo, krivca i krivičnu sankciju. Krivične nauke ili
kriminologiju kao sinonim za krivične nauke, delio je na pravne i nepravne. U pravne je ubrajao:
krivično pravo, viši opšti deo krivičnog prava, krivični postupak i kriminalnu politiku; u nepravne
kriminalnu sociologiju i kriminalnu antropologiju.
U drugoj grupi su shvatanja po kojima je kriminologija sintetička nauka, koja se zasniva na
zaključcima posebnih disciplina o kriminalnoj aktivnosti i merama za njeno suzbijanje. Koncepcija
kriminologije kao sintetičke nauke, po oceni mnogih autora, predstavlja veliki napredak u odnosu na
koncepciju kriminologije kao pluralističke nauke.
Bez obzira na to što se kriminologija razvila iz drugih nauka, njena nezavisnost je danas
nesporna.
Kao samostalna nauka, kriminologija ima određene teorijske koncepte o uzrocima kriminalnog
ponašanja i razvija se na osnovu teorijskog izučavanja regionalnih, nacionalnih, vremenskih i drugih

6
karakteristika kriminaliteta kao masovne društvene pojave. Sem toga, kriminologija je empirijska
nauka. Empirijski nivo kriminologije ogleda se u prikupljanju konkretnog činjeničnog materijala o
kriminalitetu, što je neophodno za teorijsko uopštavanje i zaključivanje. Za kriminologiju nema
apsolutnog znanja - teorijskog ili empirijskog, oni se stalno preklapaju, idu sa jednog nivoa na drugi,
tako da je kriminologija teorijsko- empirijska nauka. Mada se u poslednje vreme javlja težnja za
isticanjem i stvaranjem standarda u kriminologiji na teorijskoj ili empirijskoj osnovi, kriminologija se
ne može izgradivati na bazi davanja prednosti jednom ili drugom elementu.
Proučavajući razvoj kriminologije kao samostalne nauke zaključili smo da kriminologija ima
dodirnih tačaka sa nizom nauka i naučnih disciplina, jer je kriminalitet složena društvena pojava i
pojedinačno ponašanje koje ulazi u predmet izučavanja brojnih nauka i naučnih disciplina. Ove nauke
proučavaju kriminalitet direktno ili indirektno sopstvenim metodama i sa odredenim naučnim ciljevima.
Radi razgraničenja predmeta kriminologije od predmeta nauke koji takode izučavaju kriminalitet i
odredivanja mesta kriminologije u sistemu društvenih nauka, smatramo da je potrebno posmatrati odnos
kriminologije sa krivičnopravnim naukama (krivično pravo, krivično procesno pravo, politika
suzbijanja kriminaliteta, penologija, kriminalistika) i drugim naukama (sudska psihologija, sudska
psihijatrija, psihologija, sociologija).
10. Opšte napomene o metodu kriminologije i karakteristike kriminološkog metoda
Pod metodom se uobičajeno podrazumeva način na koji se u nauci dolazi do saznanja predmeta
koji se proučava. Ili, drugim rečima i nešto preciznije, to je postupak kojim se, na osnovu prethodnog
znanja o predmetu nauke, dolazi do daljeg, potpunijeg znanja. U najširem smislu on obuhvata tri
elementa: postupak dolaženja do saznanja, znanje o predmetu i sredstva odnosno konkretizovane
specifične postupke i materijala sredstva uz pomoć kojih se otkrivaju one osobine predmeta čije
saznavanje predstavlja cilj naučnog istraživanja.
U proučavanju svog predmeta kriminologija se, kao i druge društvene nauke, koristi naučnim
metodama koje su zajedničke svim društvenim naukama. Pri tome, ona te metode prilagodava
izučavanju sopstvenog predmeta. Takođe, primenom metoda društvenih nauka u identičnom obliku, ali
u kombinaciji koja odgovara predmetu njenih pročavanja, kriminologija je stvorila sopstveni metodički
sistem. Kriminologija je u svom dosadašnjem razvoja posebno razvila metodu ispitivanja individualnih
slučajeva kriminalnog ponašanja i kiiminološku kliničku metodu kojima se proučavaju pojedini
izvršioci krivičnih dela u svim aspektima, kao i metodu prognoziranja kriminalnog ponašanja.
Tehnike koje se koriste za prikupljanje podataka u kriminologiji takođe su preuzete od drugih
društvenih nauka i to uz manje prilagodavanja nego kada se radi o metodama.
Medutim, s obzirom na specifičnost svog predmeta, kriminologija se nekim tehnikama (na primer
statistikom) koristi više, a nekima (na primer eksperimentom) manje u odnosu na druge društvene
nauke.
Osnovna obeležja kriminološkog metoda proističu iz određenja pojma i predrneta kriminologije. Pri
tome, od posebnog značaja za kriminološki metod jeste teorijsko-empirijski i interdisciplinami,
akademski i primenjeni karakter kriminologije, kao i predmet njenog proučavanja koji obuhvata, kako
pojedinačne slučajeve kriminalnog ponašanja, tako i kriminalitet kao masovnu pojavu. Iz ovih
karakteristika kriminologije proističu sledeća obeležja metoda koje koristi:
1.prikupljanje konkretnih činjenica i njihovo teorijsko objašnjavanje; 2. fundamentalna i primenjena
istraživanja,3. prikupljanje podataka o kriminalnom ponašanju, kriminalitetu, delinkventu i žrtvi
(pojavni oblici i faktori),4. korišćenje kvantitativnih i kvalitativnih metoda, 5. komparativni metod,6.
proučavanje kriminalnog ponašanja u sklopu šireg života delinkventa,7. kategorizacije i tipologije:
grupisanje kriminalnih ponašanja i delinkvenata po srodnosti,8. korišćenje metoda i znanja raznih nauka
i timski rad.
11. Fundamentalna i primenjena istraživanja
S obzirom na to da je kriminologija istovremeno teorijska i primenjena nauka, logika
kriminološkog istraživanja sadrži dva različita pravca: fundamentalno istraživanje i primenjeno
istraživanje.
Pod fundamentalnim istraživanjem podrazumeva se istraživanje koje ima za cilj saznavanje i
razumevanje sveta koji nas okružuje i koje teži ostvaranju novih perspektiva proširivanja sveukupnog
objašnjenja stvamosti. Radi ostvarivanja tog cilja sledi se jedan opšti model koji je zajednički svim
društvenim naukama. Naime, metod istraživanja u empirijskim naukama počiva na sledećim etapama:
opservacija (posmatranje, opažanje), hipoteze (pretpostavke) i verifikacija (proveravanje). Počinje se sa

7
opservacijom činjenica koja, kada je u pitanju kriminologija, može biti kvalitativna (kad se odnosi na
pojedinačna kriminalna ponašanja) ili kvantitativna, kada se istražuju numerički izrazi činjenica i
njihova zajednička obeležja (kad se odnosi na kriminalitet kao masovnu pojavu). Na osnovu izvršene
opservacije postavljaju se hipoteze a zatim se prikupljaju nove činjenice radi verifikacije hipoteza. U
fazi opservacije važnu ulogu igra deskripcija (opisivanje) činjenica. Primarnost deskripcije poznati
francuski kriminolog Pinatel s pravom smatra jednim od osnovnih metodoloških pravila u kriminologiji
s obzirom na to da od njenog kvaliteta zavisi kvalitet svih ostalih etapa istraživanja.
Pod primenjenim istraživanjem u kriminologiji, na drugoj strani, podrazumeva se istraživanje
koje ima za predmet ocenu vrednosti postojećih sredstava borbe protiv kriminaliteta i otkrivanje novih
sredstava. Za razliku od fundamentalnog istraživanja, čiji cilj je saznavanje odredene pojave, cilj
primenjenog istraživanja je akcija, tj. menjanje i usavršavanje postojećeg stanja u oblasti borbe protiv
kriminaliteta. Opšti model primenjenog istraživanja u kriminologiji.podrazumeva uspešno sprovođenje
tri etape i to: prethodno upoznavanje pojave, odnosno određene mere za suzbijanje kriminaliteta (njen
teorijski i prakticni aspekt), dijagnosticiranje nedostataka mere i upućivanje na odredenu akciju u
pravcu menjanja te mere, odnosno njene zamene drugom, efikasnijom.
Granica izmedu fundamentalnog i primenjenog istraživanja nije tako oštra, s obzirom na to da se
rezultati fundamentalnog istraživanja mogu, a to se često i čini, iskoristiti za poboljšanje situacije koja u
pogledu borbe za suzbijanje kriminaliteta postoji u praksi. Primenjeno istraživanje uvek polazi od
postojećih saznanja o pojavi koju istražuje, a do njih se, po pravilu, dolazi upravo fundamentalnim
istraživanjem.
12. Korišćenje metoda i znanja raznih nauka i timski rad
S obzirom na to da kriminalitet predstavlja složenu društvenu pojavu koja ima sociološke,
pravne, psihološke, psihopatološke, biološke i druge aspekte, njegovo proučavanje zahteva
interdisciplinami pristup i nužnost ekipnog rada stručnjaka različitog profila: sociologa, pravnika,
psihologa, psihijatra, socijalnog radnika, statističara i specijalnog pedagoga, a kod nekih istraživanja i
ekonomista, lekara i drugih stručnjaka. Pri tome, svaki od angažovanih stručnjaka nastoji da sa aspekta
svoje struke, odnosno primenom znanja iz sopstvene oblasti, osvetli pojavu koja je predmet istraživanja.
Ekipom obično rukovodi i njen rad koordinira i objedinjuje jedan od njenih članova. Poželjno je
da to bude stručnjak koji raspolaže najširim i najcelovitijim znanjem u odnosu na ispitivanu pojavu.
Neki autori smatraju da rukovodilac tima treba da bude sociolog. Oni polaze od pretpostavke da, s
obzirom na to da je kriminalitet posebna društvena pojava, upravo sociolog o njoj raspolaže najcelo-
vitijim i najširim znanjem što u praksi nije uvek slučaj. Zbog toga se rukovodenje istraživačkim timom
po pravilu poverava najiskusnijem istraživaču koji je istovremeno najkompetentniji za oblast u koju
spada konkretni predmet istraživanja, bez obzira na njegov stručni profil.
Prednosti ekipnog rada u kriminologiji su mnogobrojne. Takav rad omogućava svestrano,
potpuno i uspešno izučavanje pojave kao i stvaranje integrisanih zaključaka. Medutim, ove prednosti
zaista se ostvaruju samo ukoliko uticaj pojedinih stručnjaka kao i metoda pojedinih nauka dolaze do
izražaja u srazmeri koja odgovara prirodi predmeta proučavanja. U protivnom se dolazi do
nezadovoljavajućih, jednostranih pa tako i nepotpunih saznanja o ispitivanoj pojavi. Nažalost, upravo
takve sklonosti su uglavnom dominirale tokom razvoja kriminološke nauke ne dozvoljavajući joj da
sagleda sve strane složene pojave kriminaliteta u njihovim stvarnim dimenzijama.
13. Izvori podataka u kriminologiji
S obzirom na specifičnost svog predmeta, kriminologija ima svoje posebne izvore podataka.
Izvori podataka mogu biti pisani i nepisani. Takođe, pravi se razlika izmedu primarnih i sekundarnih
izvora.
Pisani izvori podataka od značaja za proučavanje predmeta kriminologije su: statistika
kriminaliteta, postojeća istraživanja o kriminalitetu, policijski i zatvorski dosijei o delinkventima,
izveštaji i elaborati službenih organa o kriminalitetu, skupštinski materijali, sudski predmeti,
autobiografski podaci o delinkventima, njihovi dnevnici, napisi o kriminalitetu u štampi i si. Nepisani
izvori podataka su: mišljenja stručnjaka, posebno mišljenja praktičara (policajaca, sudija, tužilaca,
advokata) o kriminalitetu, delinkventima i žrtvama, iskazi sadašnjih i bivših osuđenika, iskazi žrtava i
si.
Primarnim izvorima podataka smatraju se originalni dokumenti i iskazi neposrednih učesnika,
odnosno svedoka ispitivanog kriminološkog fenomena dok se ostali izvori smatraju sekundarnim. Tako

8
su, na primer, iskazi delinkvenata i žrtava, policijski i zatvorski dosijei, sudski predmeti, autobiografije
delinkvenata i sl. primarni izvori podataka, dok je statistika tipičan sekundarni izvor podataka.
14. Etape kriminološkog istraživanja
Empirijsko fundamentalno istraživanje kriminaliteta odvija se kroz više etapa. Pri tome,
istraživačima su na raspolaganju dva modela: hronološki, koji je poznatiji i najčešće korišćen i
topološki, skorašnji, koji je vise komplementaran nego suprotan prethodnom.
Hronološki model odreduje različite operacije (intelektualne i materijalne) koje istraživač mora
da izvrši sukcesivno da bi realizovao istraživanje. One su dakle grupisane prema vremenu
preduzimanja, hionološkim redom, dok topološki model iste te operacije grupiše prema njihovoj
srodnosti.
Zbog veće rasprostranjenosti i bolje preglednosti toka istraživanja zadržaćemo se samo na
analizi hronološkog modela. Prema ovom modelu, empirijsko istraživanje kriminaliteta odvija se kroz
sledeće faze:
1. prethodna saznanja,
2. donošenje odluke da se radi istraživanje u odredenoj oblasti,
3. pregled ("istraživanje") postojeće literature i utvrđivanje praznina u postojećim istraživanjima,
4. operacionalizacija - definisanje svih relelevantnih metodoloških pitanja (pisanje istraživačkog
projekta),
5. " obezbeđivanje finansijskih sredstava za istraživanje — pisanje predloga
projekta,potencijalnom finansijeru (ukoliko je potrebno), "
6. izrada i umnožavanje istraživačkih instrumenata, " probno istraživanje (ako je potrebno i
moguće),
7. obuka lica koja će vršiti prikupljanje podataka (ako je potrebno),
8. prikupljanje podataka,
9. priprema i obrada podataka,
10. analiza i interpretacija podataka, i njihovo naučno objašnjenje (pisanje istraživačkog
izveštaja).
15. Istraživački projekat i istraživački izveštaj
Da bi se pristupilo istraživanju neophodno je odrediti predmet i cilj istraživanja ali i unapred
rešiti sva osnovna metodološka pitanja. U tu svrhu izraduje se istraživački projekat, koji, najprostije
rečeno, predstavlja opis budućeg istraživanja. Njegova sadržina zavisi u svakom pojedinom slučaju od
cilja istraživanja, odnosno od prirode istraživane pojave.
Medutim, postoje delovi koje mora sadržati svaki istraživački projekat koji pledira na naučni
pristup istraživanoj pojavi. To su opšti i bitni delovi kriminološkog istraživačkog projekta. Opšti su zato
što postoje u svakom projektu, a bitni su zbog toga što čine suštinu kriminološkog projekta. Ukoliko u
nekom projektu nedostaje koji od ovih delova takav projekat ne može poslužiti za uspešno istraživanje
pojave. Elementi koje mora da sadrži svaki istraživački projekat su:
1. autor projekta, institucija-organizacija,
2. predmet istraživanja,
3. prostorno i vremensko određenje istraživanja,
4. ciljevi istraživanja,
5. teorijski okvir i rezultati dosadašnjih istraživanja,
6. hipoteze koje će biti proverene,
7. metod koji će biti korišćen (kvantitativni ili kvalitativni),
8. opis uzorka,
9. određivanje varijabli i indikatora (konkretnih pojava koje će se istraživati),
10. određivanje tehnika prikupljanja podataka koje će se koristiti,
11. opis istraživačkih instrumenata,
12. metode obrade i analize podataka (kvantitativne ili kvalitativne),
13. naučno objašnjenje - teorije u svetlu kojih će se objašnjavati dobijeni podaci,
14. značaj projekta za prevenciju/suzbijanje kriminaliteta.
Sve napred navedeno treba da bude sadržano i u istraživačkom izveštaju koji se piše na kraju
istraživanja, s tim što njegov centralni deo čini opis i interpretacija dobijenih rezultata. Uz to, obično se
daje i predlog za dalja istraživanja.
16. Određivanje predmeta i cilja istraživanja

9
Određivanje predmeta i cilja istraživanja predstavlja polaznu tačku svakog kriminološkog
istraživanja. Naime, da bi se pristupilo istraživanju jedne pojave mora se tačno znati koja je to pojave,
zbog čega i sa kojim ciljem se želi istraživati. Kada se odredi predmet istraživanja potrebno je korektno
postaviti problem, tj. odrediti skup pitanja koja se postavljaju i na koja se želi dobiti odgovor.
To se najbolje postiže pregledom postojeće literature radi saznavanja da li se radi o problemu
koji je već bio predmet istraživanja i, ako jeste, da bi se utvrdilo koji aspekti nisu razjašnjeni ili su loše
razjašnjeni. Elaboracija opsega istraživanja podrazumeva da su određene granice istraživanja, odnosno
da se problematika elaborira u kontekstu opšte teorije i da se identifikuje polje posmatranja svakog
postavljenog pitanja, tj. da se identifikuju varijable i vrste činjenica koje treba prikupiti. To zapravo
znači da se moraju identifikovati i precizirati kako kriminološki fenomen tako i pojave čiji uticaj na
njega će se ispitivati.
17. Određivanje varijabli i indikatora u istraživačkom projektu
U kriminološkom istraživanju kriminalitet, odnosno kriminološki fenomen, je po pravilu zavisna
varijabla, a pojave čiji uticaj na njega se ispituje su nezavisne varijable. Tako, na primer, ako se ispituje
uticaj migracija na kriminalitet, migracije će uvek predstavljati nezavisnu, a kriminalitet zavisnu
varijablu. Medutim, nije isključeno ni ispitivanje povratnog uticaja koji kriminalitet vrši na društvene
pojave koje ga inače uslovljavaju. Tako su neka novija američka istraživanja utvrdila uticaj koji
kriminalitet, posredstvom viktimizacije i straha od zločina, vrši na smanjenje odnosno promenu
svakodnevnih aktivnosti ljudi. U ovom slučaju očito je da su kriminološke pojave posmatrane kao
nezavisne a svakodnevna aktivnost ljudi, odnosno njihov način života, kao zavisna varijabla.
Određivanje indikatora odnosi se na određivanje konkretnijih pojava koje će se istraživati kao
pokazatelji neke šire pojave koja se ispituje kao zavisna ili nezavisna varijabla (npr. odredivanje
pojedinih krivičnih dela preko kojih će se istraživati imovinski kriminalitet, određivanje broja ranijih
osuda kao indikatora recidivizma itd.).
18. Vremenski i prostorni okvir i uzorak istraživanja
Odredivanje shičajeva koji će biti predmet ispitivanja najpre obuhvata odredivanje prostora i
vremenskog perioda u kome će biti istraživana pojava koja je predmet istraživanja, a zatim definisanje
slučajeva. Odredivanje prostornih i vremenskih granica istraživanja bilo bi, na primer, određenje da će
se neka kriminološka pojava, recimo recidivizam, istraživati na području Republike Srbije i da će biti
uzeti u obzir učinioci koji su krivično delo izvršili u periodu 1985-1990. god. Definisanje skupa
slučajeva koji će se ispitivati može se ostvariti tako što će se ispitivati svi slučajevi jedne pojave
(korišćenjem statistike), što će se odrediti uzorak ili će se proučavati jedan ili nekoliko interesantmh
slučajeva.
Pri proučavanju kriminaliteta kao masovne pojave, istraživač će se, po pravilu, orijentisati na
prvi ili drugi način. U kriminološkim istraživanjima često se koristi ispitivanje na uzorku. lako bi se
najpouzdaniji rezultati dobili onda kada bi istraživanjem bili obuhvaćeni svi slučajevi javljanja jedne
pojave, s obzirom na masovnost kriminoloških pojava, to bi bilo necelishodno jer bi dobijeni rezultati
bili u nesrazmeri sa dužinom trajanja i cenom koštanja istraživanja. Zbog toga se kriminoložka
istraživanja uglavnom ograničavaju na manji broj pojedinačnili slučajeva pa se na osnovu podataka o
njima izvode zaključci o pojavi u celini. Ti pojedinačni slučajevi određene kriminološke pojave koji se
neposredno ispituju nazivaju se uzorkom te pojave.
Pri formiranju i izbora uzorka moraju se poštovati određena pravila. Pre svega, uzorak mora biti
reprezentativan i adekvatan istraživanoj pojavi. Uzorak mora na adekvatan način (s obzirom na obeležja
i struktum) i na adekvatnoj meri (broj obuhvaćenih pojedinačnih slučajeva) da predstavlja proučavanu
pojavu kako bi dobijeni rezultati mogli biti primenjeni na pojavu u celini.
Razlikuju se prosti i stratifikovani uzorci. Stratifikovani uzorci koriste se kada se ispituju pojave
koje su heterogene, odnosno koje se sastoje iz više slojeva (stratuma). Tada se prilikom formiranja
uzorka vodi računa da u njega uđu jedinice iz svakog sloja i to u skladu sa svojom zastupljenošću,
odnosno značajem u osnovnom skupu.
Prema načinu izbora jedinica u uzorku razlikuju se uzorak sa odredenom verovatnoćom jedinica
da budu izabrane u uzorak i uzorak bez te verovatnoće. U kriminološkim istraživanjima koriste se oba
tipa uzorka. Kod uzorka koji se sačinjavaju po teoriji verovatnoće za svaku jedinicu u osnovnom skupu
postoji ista verovatnoća da bude izabrana u uzorak. To su slučajni uzorci za razliku od namernih
uzoraka koji nisu određeni na osnovu teorije verovatnoće. Koriste se i tzv. mešoviti uzorci koji se
formiraju jednim delom na bazi slučajnog a drugim delom na bazi namernog izbora jedinica, tj. na

10
osnovu prethodnog rasuđivanja i izgradenih kriterijuma. U kriminološkim istraživanjima ponekad se
koriste i tzv. orijentacioni uzorci koji nisu reprezentativni pa samim tim nisu ni pouzdani za
zaključivanje o ispitivanoj pojavi ali se, u slučaju hitnih i brzih istraživanja mogu pokazati neophodnim
i korisnim.
19. Prikupljanje činjenica (podataka) o kriminalnom ponašanju, delinkventu, kriminalitetu i
žrtvi
Za prikupljanje činjenica u kriminologiji koristi se veći broj istraživačkih tehnika koje se stalno
razvijaju i dopunjuju novim. Primena odgovarajućih tehnika omogućava organizovano prikupljanje
činjenica o kriminalitetu, a izbor konkretne tehnike zavisiće od predmeta istraživanja i izabranog
metoda. S obzirom na to da je kriminalitet masovna pojava, u njegovom istraživanju važno mesto
zauzimaju tehnike kvantitativnog karaktera koje omogućavaju merenje kriminaliteta. Medutim, pri-
likom istraživanja kriminaliteta kao pojedinačne pojave, odnosno kriminalnog ponašanja, koriste se
tehnike kvalitativnog karaktera.
Prikupljanje činjenica u kriminologiji vrši se posmatranjem, ispitivanjem, merenjem,
eksperimentom, upređivanjem, uz pomoć statistike i posebnih tehnika namenjenih evaluaciji tamne
brojke, odnosno stvamog kriminaliteta. U poslednje vreme koriste se i fokus grupe. Takode, u okviru
kriminologije su se razvile i posebne tehnike za prikupljanje podataka o kriminalnom ponašanju kao
individualnoj pojavi kojima se prikupljaju podaci o pojedinim delinkventima, o pretkriminalnoj situaciji
i samom kriminalnom ponašanju.
20. Obrada, naučna interpretacija i objašnjenje rezultata istraživanja
Kada su činjenice o ispitivanoj pojavi prikupljene, vrši se njihova kvalitativna analiza ili
statistička obrada. Nakon analize, odnosno obrade, potrebno je izvršiti njihov opis, klasifikaciju,
pravilnu interpretaciju (tumačenje) dobijenih rezultata i, kao najvažnije, dati naučno objašnjenje pojave
koja je bila predmet istraživanja. Objasniti jednu pojavu (u našem slučaju kriminalitet) znači odgovoriti
na pitanja "zašto" i "kako" koja se odnose na prošlost, dakle na ono što se već dogodilo, ali i predvideti
budućnost. Objašnjenje se dakle odnosi na uzročnost i predviđanje. Prilikom objašnjavanja
kriminoloških pojava koristi se analitički i sintetički pristup, indukcija, dedukcija, komparativno-
istorijska i druge metode.
Analiza podataka i interpretacija rezultata je najvažniji momenat u celom toku istraživanja. Zato
treba voditi računa da se iskoristi maksimalno ono što rezultati nude, ali i da se izbegne generalizacija
koja premašuje ono na šta zaista ukazuju dobijeni rezultati. Analiza i interpretacija treba da ostvare
sledeće ciljeve: identifikacija faktora proučavane pojave, istraživanje međuzavisnosti faktora, evaluacija
njihovog značaja u nastanku ispitivane pojave na opštem planu, elaboracija skice njegovog objašnjenja
i/ili stvaranje potpune teorije (ili modela).
Za istraživanje površinskih elemenata jedne pojave, kao što su funkcionalne, korelativne i slične
veze često je dovoljna i primena opisanih statističkih metoda i istraživačkih tehnika. Međutim, ukoliko
se pretenduje na objašnjenje ispitivane pojave u dubljem smislu, dakle, na utvrđivanje njenih krajnjih
uzroka, rezultati istraživanja nužno moraju biti posmatrani u kontekstu jedne ili više opštih naučnih
teorija od kojih se pošlo prilikom koncipiranja predmeta istraživanja. Od koje, odnosno od kojih teorija
o kriminalitetu se pošlo u kriminološkom istraživanju, dakle, zavisiće i naučno objašnjenje ispitivane
kriminološke pojave.
21. Metode istraživanja kriminaliteta kao masovne društvene pojave (kvalitativne metode)
Metode i tehnike koje se primenjuju u izučavanju kriminaliteta kao masovne društvene pojave u
osnovi su određene samom njegovom prirodom. To se odnosi i na sam postupak naučnog saznanja
kriminaliteta, odnosno na tok njegovog empirijskog istraživanja. Takode, iz okolnosti da se radi o
masovnoj pojavi, proizilazi i dominantan značaj kvantitativnih metoda, za razliku od izučavanja
kriminalnog ponašanja kao pojedinačne pojave u kome se prevashodno koriste kvalitativne metode.
Vezano za primenu statističkih metoda u kriminologiji treba napomenuti da su prvi naučnici koji
su se bavili problemima kriminaliteta kao masovne pojave bili matematičari koji su koristili kriminalne
statistike. Na osnovu tih pokazatelja oni su uočili prve korelacije medu kojima je posebno značajna ona
koja pokazuje da vremensko kolebanje kriminaliteta predstavlja matematički shvatljivu funkciju
svakodnevnog života.
Danas napredak matematičkih nauka i elektronike daje osnova kriminolozima da se nadaju da će
uz pomoć modernih mašina ostvariti znatan korak napred u obradi prikupljenih podataka. Primenom
savremenih sredstava, posebno primenom računarske tehnike i modernog softvera za obradu statističkih

11
podataka, kriminologija može da dode do izvora svojih podataka na načine koji su znatno moćniji od
ranijih. Primenom statističke analize otkriva se struktura ispitivane pojave, dakle kriminaliteta,
međusobni uticaji činilaca te strukture i uticaj drugih pojava na kriminalitet i obrnuto, zatim dinamika i
tendencije razvitka kriminaliteta i struktura i dinamika srodnih grupa pojava. Prema tome da li je
predmet statističke analize samo struktura ispitivane pojave ili dinamika izvesnih dešavanja, ih i
medusobni uticaj vise grupa masovnih pojava, razlikuju se tri glavne vrste statističke analize, odnosno
metoda: statička analiza, dinamička analiza i korelaciona ili regresivna statistička analiza i statistička
metoda. Jedan od najčešće korišćenih softverskih paketa u kriminologiji je SPSS.
Glavni predmet i svrha statičke analize jeste otkriće rasporeda učestalosti (distribucije
frekvencija) pojava određenih osobina, izraženih numeričkim vrednostima, bez vremenske odredbe, u
masi pojava koje se ispituju. Statičko proučavanje pojava distribucije omogućeno je korišćenjem teorije
i računa verovatnoće u statistici kao i upotrebom metoda uzoraka. Primenom statičke analize u
kriminologiji se dolazi do saznanja o strukturi kriminaliteta prema vrsti kriminalnog ponašanja, prema
karakteristikama učmioca krivičnog dela (pol, starost, zanimanje, školska sprema, recidivizam i si.),
karakteristikama samog kriminalnog ponašanja (vreme i mesto izvršenja, način izvršenja, sredstvo,
predmet i si.) itd.
Predmet dinamičke analize su statističke vremenske serije, a svrha joj je izračunavanje
vremenskih varijacija odredene osobine ili vrste pojava. Od ovih vremenskih varijacija osnovne su
trendovi i ciklična i sezonska kolebanja. Utvrdivanje trendova vrši se na osnovu praćenja kriminaliteta u
celini u dužem vremenskom razmaku (od 10 do 20 godina). Na osnovu otkrića određenih trendova u
okviru kriminaliteta u odredenom periodu moguće je doći i do određenih zaključaka u pogledu njegove
društvene uslovljenosti.
Statističke metode omogućavaju i utvrđivanje tzv. relativne veličine kriminaliteta u jednoj
zemlji. Naime, pored apsolutne veličine (obima) kriminaliteta, koja se izražava ukupnim brojem
izvršenih krivičnih dela i delinkvenata, kriminalitet manifestuje i svoju relativnu dimenziju koja se
izražava u kvoti kriminaliteta. Kvota ili stopa kriminaliteta pokazuje broj osudenih lica na 100.000
stanovnika jedne zemlje i izračunava se tako što se ukupan broj osudenih lica u jednoj godini podeli sa
brojem koji se dobije kada se ukupan broj stanovnika jedne zemlje podeli sa 100.000. U literaturi se još
naziva i "brojkom kriminaliteta" ili "kvotom delinkvencije". Kvota kriminaliteta se može odredivati
posebno za muško, a posebno za žensko stanovništvo, kao i za pojedine starosne grupe. Takode, ona se
može prikazivati za odredene grupe i vrste krivičnih dela.
Korelaciona statistička analiza ispituje međusobne zavisnosti u razvitku dve ili više grupa
pojava. Kao najsloženija, ova metoda predstavlja sintezu statičke i dinamičke analize. Konačni cilj svih
vrsta i oblika statističke analize, a naročito korelacione analize, jeste otkriće statističkih zakonitosti
vezanih za javljanje one masovne pojave koja se ispituje. Uz pomoć korelacione analize moguće je
utvrditi odnos između kriminaliteta i drugih društvenih pojava, kao što su: politički sistem, ekonomski
sistem, društveni razvoj, društvena pokretljivost, profesionalna stabilnost, rat, revolucija, demografija,
narkomanija, alkoholizam itd. Primenom korelacione analize utvrđuje se postojanje povezanosti izmedu
kriminaliteta i drugih društvenih pojava, značajnost i smer (pozitivna ili negativna korelacija) te
povezanosti. Prilikom primene ove metode, međutim, treba biti oprezan jer postojanje korelacije izmcđu
kriminaliteta i neke pojave ne daje osnova za zaključivanje o uzrocima kriminaliteta.
Njen gnoseološki značaj sastoji se u tome što se jedino pomoću statističke metode mogu, na
relativno egzaktan način saznati opšta određenost, pravilnosti i zakonitosti ispitivanih pojava. No,
njenom primenom ne mogu se otkrivati i saznavati kauzalne veze i odnosi.

22. Ispitivanje - anketa i intervju kao tehnike za prikupljanje podataka o kriminalitetu kao
masovnoj pojavi
Ispitivanje je tehnika prikupljanja činjenica koja se zasniva na postavljanju pitanja o
kriminalnom ponašanju, delinkventu i žrtvi. U zavisnosti od toga da li se pitanja postavljaju usmeno ili
ispitanik pismeno odgovara na pitanja postavljena u upitniku, razlikuju se intervju i anketa.
Anketa se vrši putem unapred pripremljenih anketnih upitnika koji se daju ispitaniku da ih sam
popuni. Koristi se kako za ispitivanje delinkvenata, tako i drugih lica i žrtava. Pri tome se kao
istraživački instrument najčešće koristi struktuirani upitnik koji podrazumeva detaljno struktuirana
pitanja i ponudene moguće odgovore.

12
Intervju može biti sproveden u vidu slobodnog razgovora (nevezani ili nestruktuirani intervju) ili
na osnovu unapred pripremljenih pitanja (vezani ili struktuirani intervju). U prvom slučaju ispitivač
pitanjima samo inicira i podstiče kazivanje ispitanika kome se ostavlja puna sloboda u pogledu
izlaganja činjenica koje su predmet ispitivanja. U drugom slučaju ispitivac se u ispitivanju strogo
pridržava unapred pripremljenih pitanja. Za prikupljanje podataka o kriminalitetu kao masovnoj pojavi
koriste se struktuirani ili polustruktuirani upitnik (kombinacija otvorenih i zatvorenih - sa ponuđenim
odgovorima, pitanja). Prikupljanje podataka na ovaj način najčešće se vrši intervjuisanjem delinkvenata,
žrtava i drugih lica koja mogu pružiti podatke o krivičnom delu i delinkventu. Intervju se najčešće vrši u
neposrednom razgovoru, ali u novije vreme sve se više rade telefonski intervju, odnosno intervju uz
pomoć kompjutera i telefona (CATI).
Prilikom postavljanja pitanja, bilo da se to čini usmenim ili pismenim putem, treba voditi računa
da se ona odnose na predmet ispitivanja, tj. da budu podobna da se pomoću njih prikupe potrebne
činjenice. Pitanja treba da budu pravilno sistematizovana i rasporedena, jasno formulisana. Prilikom
formulisanja pitanja treba voditi računa i o psihičkom momentu: pitanja ne treba da budu predugačka,
odnosno ne smeju zahtevati preopširne odgovore (najbolje je ostaviti ispitaniku da se opredeli između
ponudenih odgovora); pitanja treba tako da budu kombinovana, odnosno treba da imaju takav redosled
da obezbede maksimalnu koncentraciju ispitanika i smanje na minimum opasnost od mehaničkog
odgovaranja; treba maksimalno izbegavati pitanja na koja se može pretpostaviti da ispitanici na njih
neće znati ili neće hteti da odgovore; anketa, odnosno intervju, u celini, ne sme da traje dugo itd.
Svojom specifičnošću i složenošću, od ostalih oblika intervjuisanja koja se vrše u cilju
prikupljanja činjenica u kriminologiji, posebno se izdvaja intervjuisanje osudenih lica u zatvorima i
drugim ustanovama. Da bi se prikupljanje činjenica u ovim ustanovama obavilo sa uspehom
preporučuje se da se intervjuisanje održava u posebnoj prostoriji koja što manje podseća na zatvorsku
atmosferu i bez prisustva zatvorske administracije. Lice koje vrši intervjuisanje treba da se potrudi da sa
ispitanicima uspostavi kontakt na bazi što većeg poverenja.
Iako se intervjuom i anketom može dobiti dosta korisnih podataka, prilikom njihove analize
mora se biti oprezan s obzirom na moguću subjektivnost ispitanika koja može uticati na stvaranje
nerealne slike o ispitivanoj pojavi. Zbog toga se preporučuje provera na ovaj način dobijenih podataka
podacima dobijenim drugim tehnikama.
23. Uporedivanje i merenje kao tehnike za prikupljanje podataka o kriminalitetu kao
masovnoj pojavi
Uporedivanje je tehnika koja se koristi za prikupljanje podataka o kriminalitetu u raznim
vremenskim periodima, na raznim geografskim područjima, kao i s obzirom na različite karakteristike
delinkvenata (tipovi delinkvenata) i samog kriminalnog ponašanja (tip kriminaliteta, objekat napada i
si.). Primenom ove tehnike moguće je pratiti razvoj i rasprostranjenost neke kriminalne pojave, kao i
veze i odnose između delova neke pojave u različitim periodima, odnosno veze izmedu različitih
pojava.
U kriminologiji se uporedivanje posebno koristi za ustanovljavanje razlika izmedu delinkventne
i nedelinkventne populacije, odnosno za poredenje uticaja pojedinih društvenih faktora na jednu i drugu
populaciju (korišćenje kontrolnih grupa), što je od nespornog značaja za proučavanje uzročnosti.
Merenje predstavlja takav oblik posmatranja kriminalnog ponašanja pomoću kojeg se dobijaju
podaci kvantitativnog karaktera o ispitivanoj pojavi. Posebno je zastupljeno u psihologiji prilikom
utvrđivanja psihičkih karakteristika ličnosti. Samim tim, u kriminologiji se merenje najčešće koristi za
prikupljanje podataka o ličnosti delinkventa i to o: inteligenciji, motivaciji, stavovima, agresivnosti,
sugestibilnosti i sl. To se obično vrši uz pomoć psiholoških testova koji se sastoje iz niza pitanja ili
tvrdnji, raspoređenih na sistematičan način. Testovi moraju biti prilagodeni kako ispitivanoj populaciji
tako i društvenoj sredini iz koje ona potiče. Jedan od poznatijih testova jeste Roršahova proba koja se
koristi u prikupljanju činjenica u oblasti maloletničke delinkvencije.
U cilju merenja pojava u kriminologiji se koriste i sociometrijski metodi. Oni su posebno
pogodni za ispitivanje malih kriminalnih grupa (gangovi).
24. Statistika kriminaliteta
Dok se navedenim tehnikama merenja mogu meriti samo pojedine strane kriminalnog
ponašanja, statistike kriminaliteta omogućavaju merenje kriminaliteta kao masovne pojave u celini.
Termin statistika kriminaliteta upotrebljava se u dvostrukom značenju: kao skup činjenica (evidencija)
kriminaliteta na odredenom području i kao naučni metod. U ovom odeljku biće reči o statistici kao

13
skupu činjenica o kriminalitetu do koga se dolazi sistematičnim prikupljanjem podataka od državnih
organa korišćenjem statističkih upitnika, odnosno kao o izvoru podataka o kriminalitetu.
Statistike mogu biti javne i privatne (stvorene od strane istraživača), nacionalne i medunarodne,
policijske, statistike javnih tužilaštava i sudske.
Ranije statistike, posebno sudske, uživale su veliko poverenje. Danas, međutim, pod uticajem
kriminologije društvene kontrole, veliki broj kriminologa kritikuje te statistike, smatrajući da one ne
omogućavaju merenje kriminaliteta. One zapravo omogućavaju merenje aktivnosti represivnih organa.
Drugim rečima, veći broj krivičnih dela evidentiran sudskom statistikom ne znači da je zaista došlo do
povećanja kriminaliteta u nekom društvu, već se u stvari radi o povećanoj aktivnosti pravosudnih
organa.
Statistike kriminaliteta mere bilo prijavljeni kriminalitet (policijske), bilo kriminalitet koji je bio
predmet optuženja u krivičnom postupku (tužilačke) ili presuđeni kriminalitet (sudske). Nijedna
statistika, medutim, ne beleži stvarni kriminalitet. S tim u vezi treba ukazati na razliku koja postoji
izmedu prividnog, legalnog i stvarnog kriminaliteta.
Pod prividnim kriminalitetom podrazumeva se skup svih dela koja su prijavljena bez obzira da li
predstavljaju krivična dela ili ne, dok legalni kriminalitet čine samo ona dela koja su utvrđena kao
krivična dela sudskim putem. Stvarni kriminalitet jeste skup prijavljenih dela i dela koja nisu
prijavljena, odnosno poznata policiji, ali objektivno imaju karakter krivičnih dela. Stvarni kriminalitet
ostaje nepoznat, pa između prijavljenog i stvamog kriminaliteta postoji deo kriminaliteta koji se naziva
tamna brojka kriminaliteta ili prikriveni kriminalitet.
Razlika između stvarnog i prividnog, odnosno legalnog kriminaliteta nastaje, ne samo zbog
filtriranja od strane organa represije već i zbog nedostatka dovoljnog broja policajaca, odnosno zbog
slabe opremljenosti policijskih službi (npr. slabo otkrivanje vožnje u pijanom stanju i si.). Takode,
razlike nastaju i zbog nespremnosti žrtve da prijavi delo, bilo jer sumnja u efikasnost policije i
pravosudnih organa, bilo zato što pribegava nekoj vrsti privatnog ostvarivanja pravde (od krađa u
robnoj kući na primer) ili se boji za sopstvenu reputaciju. Takođe, svedoci nekada odbijaju da svedoče
jer žele da izbegnu neprijatnosti koje nosi postupak ili iz drugih razloga žele da se ignoriše njihovo
prisustvo na mestu dogadaja. Poznato je, naime, da u društvu postoji veoma rasprostranjena odbojnost
prema denuncijaciji.
Medutim, statistike su problematične ne samo zato što ne mere realni kriminalitet, već se
postavlja i pitanje vrednosti onoga što mere. Uglavnom im se upućuju dve vrste kritika: jedna se odnosi
na netačnost usled nenamernih grešaka, a druga na smišljeno falsifikovanje podataka. Do netačnosti
usled nenamemih grešaka dolazi kako usled grešaka u reagovanju organa represije (sudske greške, na
primer, usled kojih biva utvrđeno kao krivično delo ono ponašanje koje to u stvari nije ili obrnuto) ili
usled grešaka prilikom prikupljanja, posebno pri popunjavanju statističkih upitnika u sudovima,
odnosno obrade podataka. Do falsifikovanja podataka u zapadnim zemljama dolazi u cilju smanjenja
osećanja nesigumosti koje je jzbog masovnosti kriminaliteta jako rasprostranjeno među građanima. U
socijalističkim zemljama to se činilo radi korišćenja statistike u propagandne svrhe, odnosno u cilju
stvaranja u javnosti onakve slike o kriminalitetu kakva je odgovarala potrebama tekuće politike.
25. Tehnike saznavanja tamne brojke kriminaliteta
Radi saznavanja tamne brojke kriminaliteta u savremenoj kriminologiji uglavnom se koriste tri
vrste tehnika prikupljanja podataka: ankete sa samoprijavljivanjem delinkvenata, ankete o viktimizaciji
i ankete sa licima koja su u vršenju svoje delatnosti u situaciji da saznaju za izvršena kriminalna
ponašanja.
Ankete sa samoprijavljivanjem sastoje se u ispitivanju uzorkom obuhvaćenih osoba o tome da
li su bile počinioci nekog kriminalnog ponašanja i, ako jesu, kakve posledice su ta ponašanja imala. One
se, dakle, zasnivaju na priznanju učinilaca. Ova tehnika prikupljanja podataka o tamnoj brojci razvila se
posle II svetskog rata najpre u SAD i drugim anglosaksonskim zemljama, zatim u skandinavskim zem-
ljama i SR Nemačkoj. U mnogim zemljama, medutim, ova tehnika je još skoro nepoznata.
Uz pomoć anketa sa samoprijavljivanjem delinkvenata prikupljaju se podaci koji su podobni za
ocenu stvarnog broja delinkvenata, za poredenje registrovanih i neregistrovanih delinkvenata, za
proučavanje kriminalne karijere kao i za stvaranje kontrolnih grupa od osoba za koje se pretpostavlja da
su nevine. Takođe, na ovaj način dolazi se indirektno i do saznanje o načinu odlučivanja policije o
hapšenju i gonjenju odnosno negonjenju njoj poznatih delinkvenata pa tako, jednim delom, omogućava
i prikupljanje podataka o zloupotrebi moći usled koje dolazi do selektivnog gonjenja za pojedina

14
kriminalna ponašanja. Ova tehnika ima ozbiljan nedostatak u tome što daje veoma nepreciznu sliku
tamne brojke. Naime, nijedna dosadašnja anketa nije bila zasnovana na dovoljno reprezentativnom
uzorku s obzirom na to da su se dobijeni podaci odnosili samo na one koji su priznali krivicu, a njih je
manje čak i od onih oficijelno registrovanih. To je bio jedan od razloga pojačanog interesa za ankete o
viktimizaciji do kojeg je došlo šezdesetih godina 20. veka.
Ankete o viktimizaciji odnose se na ispitivanje grupe osoba obuhvaćenih uzorkom o tome da li
su bile žrtve nekog kriminalnog ponašanja i, ako jesu, o kojem se kriminalnom ponašanju radi. One se,
dakle, za razliku od anketa sa samoprijavljivanjem koje sezasnivaju na svedočenju delinkventa,
zasnivaju na svedočenju žrtve. One su takođe začete u SAD i proširile se odatle u druge anglosaksonske
i evropske zemlje, dok su u drugim zemljama, uključujući i našu, vršene samo izuzetno.
Cilj ovih anketa je prikupljanje podataka o obimu, strukturi i prirodi stvarnog kriminaliteta,
karakteristikama njegovih učinilaca i žrtava, razlozima zbog kojih neka krivična dela nisu statistički
registrovana iako su prijavljena od strane žrtve, kao i razlozima neprijavljivanja krivičnih dela od strane
same žrtve.
Nedostaci ove tehnike su u tome što ona omogućava saznavanja samo kriminaliteta koji se vrši
prema fizičkim licima kao i to što sva dela koja prijavljuju žrtve nisu uvek i objektivno krivična dela
već su nekada to samo po oceni žrtve. Podaci dobijeni na ovaj način često su netačni zbog grešaka u
pamćenju, s obzirom na to da se žrtve pitaju o viktimizacijama koje su im se dogodile u odredenom
vremenskom periodu (obično jedna ili dve godine). Takođe, one se obično odnose na viktimizaciju na
određenom prostoru a žrtve prijavljuju i viktimizacije koje su doživele na drugim mestima.
Za otkrivanje tamne brojke kriminaliteta značajne su i ankete koje se vode sa licima za koja se
pretpostavlja da imaju informacije o kriminalnim ponašanjima - na primer, sa direktorima i osobljem
hotela ili velikih prodavnica, saobraćajnih preduzeća, zdravstvenih ustanova, službi koje kontrolišu
finansijsko poslovanje preduzeća i si. Ovim anketama dobija se daleko približnija slika o stvamom
broju izvršenih krađa u prodavnicama, posebno u robnim kućama i samouslugama, o raznim oblicima
devijantnog postupanja u privredi, o krađama i prevarama u saobraćaju, o organizovanom kriminalitetu,
o nasilju u porodici kao i o seksualnom nasilju i seksualnim zloupotrebama, posebno dece, jer je broj
prijava od strane žrtava u ovim oblastima daleko ispod njihovog stvarnog broja.
26. Tehnike prikupljanja podataka o osećanju nesigurnosti (strahu) od kriminaliteta
Savremena kriminologija sve se više zanima za merenje osećanja nesigurnosti koje kod ljudi
izaziva kriminalitet, odnosno njihova ocena, odnosno slika koju imaju o kriminalitetu. To se postiže
anketama sa širokim slojevima stanovništva koje se često sprovode u kombinaciji sa anketama o
viktimizaciji. Osećanje nesigumosti se, prema Gasenu, sastoji iz straha od kriminaliteta kao
emocionalnog držanja i preokupacije kriminalitetom kao intelektualnog stava. Iako sa istim značenjem
u američkoj kriminološkoj literaturi umesto osećanja nesigumosti odomaćen je pojam strah od zločina.
Uz pomoć anketa o strahu od zločina, koje su začete i do sada najviše i korišćene u SAD, dolazi
se do podataka o tome u kojoj meri se ljudi (ukupno posmatrano i s obzirom na pojedine karakteristike
kao što su pol, uzrast, socijalni status, zanimanje i si.) osećaju ugroženim od kriminaliteta u sredini u
kojoj žive, o strukturi kriminalnih ponašanja od kojih se osećaju ugroženim kao i različitim faktorima
koji su uticali na njihovo osećanje nesigumosti. U novije vreme ova tehnika počela se razvijati i u našoj
zemlji.
Kao osnovni nedostatak ove tehnike navodi se da podaci do kojih se njenom primenom dolazi
nisu indikatori obima i tendencija u evoluciji kriminaliteta s obzirom na to da su dosadašnja istraživanja
mahom pokazala da na sliku koju ljudi imaju o kriminaliteta kao i na njihov osećaj nesigumosti utiču
drugi faktori u većoj meri nego kretanje samog kriminaliteta. Međutim, uprkos očiglednoj nepodobnosti
za merenje nivoa kriminaliteta, ove tehnike su od nespornog značaja za utvrdivanje nivoa ostvarenosti
subjektivne dimenzije prava na sigumost - prava da se ljudi osećaju sigurnim od kriminaliteta - kao
osnovnog ljudskog prava. Iako na njega, pored samog kriminaliteta, utiču i drugi faktori, strah od
kriminaliteta u sve većem broju savremenih društava postaje ozbiljan društveni problem pa se
upoznavanje sa njegovim dimenzijama, karakteristikama i uzrocima postavlja kao imperativ savremene
kriminologije. Podaci dobijeni ovom tehnikom samim tim predstavljaju ne samo osnovu za utvrđivanje
uzroka osećanja nesigumosti, odnosno straha od kriminaliteta, već predstavljaju i solidnu podlogu za
izgradnju odgovarajuće strategije borbe protiv kriminaliteta.
27. Karakteristike primene kvalitativnih metoda u kriminologiji

15
Pri korišćenju metode izučavanja individualnih slučajeva nastoji se da se dođe do saznanja o
svim objektivnim i subjektivnim okolnostima i uslovima koji su omogućili kriminalno ponašanje
određenog lica, tj. nastoji se da se ispitivanje orijentiše na saznavanje "situacije" dela i delinkventa.
Za kvalitativne metode karakteristično je korišćenje malog uzorka (obično namernog), ili analiza
pojedinačnih, tipičnih slučajeva (studija slučaja, eng. case study). Za proučavanje grupa (većih ili
manjih, slučajno ili namerno određenih) delinkvenata, bitno je da se uzorkom po pravilu obuhvataju svi
slučajevi iz određene grupe, i to tako da se proučavaju pojedinačno, kao studije slučajeva, s tim što se
rezultati ispitivanja uvek daju za celu grupu. Moguće je, medutim, ovaj metod primeniti i na
proučavanje reprezentativnog uzorka neke grupe, ali se u tom slučaju dobijeni zaključci mogu odnositi
samo na onaj tip delinkvenata kome pripadaju delinkventi iz ispitivane grupe. Ovaj metod naročito se
koristi za izučavanje maloletničkih bandi i posebno je razvijen u SAD. Takođe, metod je pogodan i za
proučavanje delinkventnih grupa u zatvorima i kazneno-popravnim i vaspimim ustanovama. Ovakva
istraživanja su u praksi česta, s obzirom na to da se u tim ustanovama delinkventna populacija koja je
predmet ispitivanja nalazi na okupu, što omogućava vršenje intenzivnih kriminoloških i penoloških
istraživanja.
Od tehnika prikupljanja podataka koriste se intervju, posredno i neposredno posmatranje, analiza
sadržaja (na primer, sudski predmeti, novinski tekstovi, dokumentacija socijalnih ustanova),
eksperiment, a u poslednje vreme sve vise i fokus grape.
Kvalitativna obrada i analiza podataka podrazumevaju detaljno iščitavanje dobijenog materijala,
uočavanje sličnosti i razlika, grupisanje odgovora na isto pitanje ili drugih sličnih podataka, a zatim
njihovo dalje grupisanje, razvrstavanje, uočavanje veza sa drugim odgovorima, odnosno pojavama. Pri
tome, neophodno je izvršiti i horizontalnu i vertikalnu analizu podataka. Na primer, utvrđivanje
sličnosti i razlika u događajima koji su prethodili izvršenju krivičnog dela ubistva od strane osoba
obuhvaćenih uzorkom bi bilo primer horizontalne analize, dok bi utvrđivanje veza između raznih
događaja u životu svakog pojedinačnog ubice iz uzorka primer vertikalne analize. Nakon izvršene
analize, odnosno raščlanjavanja konkretnog kriminalnog ponašanja i ličnosti delinkventa koristi se
metoda sinteze, kako bi se pojedinačno kriminalno ponašanje sagledalo i objasnilo u sklopu odredenih
društvenih prilika i uticaja.
Za kvalitativni metod je karakteristična i sukcesivna analiza, modifikovanje istraživačkih
instrumenata tokom trajanja prikupljanja podataka, samoedukacija koja se ostvaruje uporedo sa
istraživanjem i korišćenje follow-up intervjua u cilju dobijanja dodatnih podataka. Danas postoji čitav
niz kompjuterskih programa koji mogu biti od pomoći u kvalitativnoj obradi podataka, posebno za-
tekstualno pretraživanje dobijenih podataka, kodiranje i si. Najpoznatiji su Atlas, Etnograph, Nudist i
WinMax.
28. Posmatranje kao tehnika prikupljanja podataka o kriminalnom ponašanju kao
individualnoj pojavi
Posmatranje predstavlja neposredno ili posredno opažanje činjenica vezanih za kriminalno
ponašanje, delinkventa i žrtvu. Neposredno posmatranje podrazumeva neposredno opažanje činjenica
koje se tiču predmeta istraživanja. Na ovaj način po pravilu se prikupljaju dve vrste činjenica i to:
Činjenice vezane za pretkriminalnu situaciju i situaciju dela (vreme i mesto izvršenja krivičnog dela,
predmet i sredstvo izvršenja krivičnog dela, stadijum izvršenja i si.) i činjenice koje se odnose na delin-
kventa (biopsihološke i socio-demografske karakteristike, motivi, ranija osuđivanost i si.). Sve češće pri
realizovanju kriminoloških istraživanja prikupljaju se i činjenice o žrtvi (bio-psihološke i socio-
demografske karakteristike žrtve).
Prilikom neposrednog posmatranja neophodno je obezbediti da posmatrač svojim prisustvom ne
ometa normalan tok odvijanja pojave koja se posmatra. S obzirom na to da se radi o pojavi koja je
podložna krivičnom gonjenju i kažnjavanju ona se najčešće i dešava na skrovitom mestu, a svako
posmatranje, odnosno prisustvo trećih lica smatra se opasnošću od otkrivanja i krivičnog gonjenja. Zbog
toga je neposredno posmatranje pogoanije za prikupljanje činjenica o krivičnim delima koja su više
situacionog karaktera, odnosno do kojih dolazi prilikom vršenja nekih, inače zakonom dozvoijenih i čak
korisnih delatnosti (npr. saobraćajna krivična dela, nepreduzimanje mera zaštite na radu, ekološka
krivična dela), koja se vrše na javnim mestima (npr. džepne krađe, krađe u samouslugama), kao i za
prikupljanje činjenica o zatvorskoj populaciji (penološka istraživanja) i o reakciji organa formalne druš-
tvene kontrole (policija, javni tužioci, sudije, zatvorsko osoblje).

16
Poseban vid neposrednog posmatranja jeste posmatranje sa učestvovanjem. Putem ovog
posmatranja činjenice se prikupljaju tako što istraživač nije samo pasivni posmatrač pojave već u njoj i
aktivno učestvuje. Pri ovome se treba čuvati identifikacije sa inkriminisanom delatnošću kada
posmatrač podleže krivičnoj odgovomosti kao i članovi grupe koji su predmet njegovog posmatranja.
Ovaj oblik neposrednog posmatranja primenjuje se prilikom istraživanja organizovanih kriminalnih
grupa (gangova) što je razumljivo, s obzirom na to da se detaljniji podaci o njima zbog njihove
ilegalnosti i konspirativnosti mogu prikupiti jedino na takav način. Tako je, na primer, američki
istraživač Trešer (F. M. Thracher) učestvovao u jednom čikaškom podzemnom gangu.
Posredno posmatranje predstavlja opažanje činjenica koje se odnose na krirninalno ponašanje,
delinkventa i žrtvu, korišćenjem podataka iz policijskih dosijea, sudskih predmeta, zatvorskih dosijea,
dnevne štampe, dnevnika i memoara delinkvenata. To je često korišćena tehnika prikupljanja činjenica
u kriminologiji posebno pogodna pri istraživanju velikog broja slučajeva. Takođe, za razliku od
neposrednog posmatranja, ona se može koristiti u prikupljanju činjenica o svim krivičnim delima.
Međutim, njen osnovni nedostatak je mogućnost postojanja netačnosti (namernih ili slučajnih) u
dokumentima koji su predmet posmatranja, što istraživaču nalaže opreznost i kritički odnos.
29. Eksperiment i fokus grupe kao tehnike prikupljanja podataka o kriminalnom ponašanju
kao individualnoj pojavi
Eksperiment predstavlja poseban oblik posmatranja koji se vrši na veštački izazvanoj pojavi.
Njegova primena u kriminologiji je mala, što je i razumljivo s obzirom na to da su predmet proučavanja
kriminologije ponašanja koja su opasna i kao takva nedozvoljena, pa ih nije celishodno veštački
izazivati.
U okviru kriminoloških istraživanja koristi se sociometrijski eksperiment radi dolaženja do
sazananja o agresivnosti pojedinaca unutar malih grupa. Sociometrijska metoda psihodrame i
sociodrame koristi se za utvrđivanje neprilagođenosti pojedinaca u grupi. Eksperiment se koristi i za
posmatranje uticaja pojedinih, izolovanih, faktora delinkventnog ponašanja. Najčešće navodeni primer
ove vrste eksperimenta u kriminologiji jeste stavljanje grupe raspuštene dece u pozitivne uslove i
posmatranje promena u odnosu na njihovo ranije ponasanje.
Ipak, eksperiment je pogodniji za penološka nego za čisto kriminološka istraživanja. U
penološkoj oblasti, naime, eksperiment služi iznalaženju optimalnih rešenja u pogledu tretmana u
vaspitnim i kazneno-popravnim ustanovama.
U poslednje vreme za prikupljanje podataka u kriminologiji koriste se i fokus grupe. Fokus
grupe su male, brižljivo struktuirane grupe (6-10 učesnika) i predstavljaju oblik grupnog intervjua,
odnosno kombinaciju posmatranja sa učestvovanjem i produbljenog intervjua. Njima se ispituju
određene teme i pojedinačne ideje i mišljenja, vodi se brižljivo planirana i moderirana diskusija uz
pomoć otvorenih, polustruktuiranih pitanja. One predstavljaju dobar metod za ispitivanje mišljenja, za
prikupljanje podataka o pojavama o kojima se malo zna, kao i za intervjuisanje ljudi koji su teško
dostupni. Koriste se i on line, putem intemeta, posebno kada su u pitanju osetljive teme, npr. incest ili
zloupotreba droga.
30. Posebne tehnike prikupljanja podataka o kriminalnom ponašanju kao individualnoj
pojavi
Tehnike prikupljanja podataka o kriminalnom ponašanju kao individualnoj pojavi koje su se
razvile u kriminologiji mogu se podeliti u dve grupe: tehnike prikupljanja podataka o pojedinim
delinkventima i tehnike prikupljanja podataka o pretkriminalnoj situaciji i samom kriminalnom
ponašanju. Granica izmedu ove dve vrste tehnika nije striktna, pa se neke tehnike upotrebljavaju za
prikupljanje obe vrste podataka, odnosno tehnikama namenjenim za prikupljanje jedne vrste podataka
obično se zahvata i deo podataka koji pripada drugoj vrsti.
Tehnike prikupljanja podataka o delinkventu mogu biti transverzalne i longitudinalne.
Transverzalne tehnike se sastoje u proučavanju delinkvenata u jednom određenom momentu i
njihovom poredenju sa nedelinkventima ili u poređenju raznih grupa delinkvenata unutar proučavane
delinkventne grupe. U okviru ove tehnike razlikuju se tri grupe:
1. Sistematska opservacija delinkvenata - produbljeno ispitivanje ličnosti delinkventa i
motiva koji su doveli do vršenja krivičnog dela. U osnovi se radi o kliničkom ispitivanju: medicinskom,
patološkom, psihološkom, psihijatrijskom ili o socijalnoj anketi. Ovo ispitivanje može se primenjivati
samo na zatvorena lica.

17
2. Ankete kojima se ispituje određeni aspekt kriminalnog ponašanja na određenom uzorku
delinkvenata, bilo neposredno (putem intervjua sa delinkventom ili drugim licima koji su u stanju da
daju podatke o njemu), bilo preko zatvorskih dosijea ili krivičnih predmeta. Cilj ovih anketa je da se
otkriju podaci o većem broju pojedinačnih slučajeva i da se iz njih izvuku određeni procenti i korelacije.
One su dakle zasnovane na korišćenju statističkih metoda, ali za razliku od statistika kriminaliteta one
se ne zasnivaju na zakonu velikih brojeva, već na hipotezi da ono što važi za ispitivane subjekte važi i
za druge delinkvente istog tipa.
3. Ankete o viktimizaciji i sa samoprijavijivanjem u osnovi imaju istu prirodu kao one koje
se koriste za prikupljanje podataka o kriminalitetu kao masovnoj pojavi, s tim što u određenoj meri neke
od njih imaju kliničke ciljeve i služe istraživanju kriminalnog ponašanja, odnosno viktimizacije kao
individualne pojave.
Longitudinalne tehnike se koriste za praćenje jedne grupe delinkvenata u raznim periodima
njihovog života, a potom i za poređenje dobijenih rezultata. Za prikupljanje podataka te vrste koriste se:
životne istorije i kriminalne biografije, "follow-up" studije osuđenog lica posle izlaska iz zatvora,
proučavanje po kohortama (grupama povezanim nekim zajediničkim obeležjem), klinički metod, kao i
etnografski metod - kombinacija raznih, pre svega kvalitativnih, izvora podataka.
1. Kriminalne biografije omogućavaju da se upoznaju svi aspekti istorije delinkventa i
njegovog ponašanja. Istraživač se lično sreće sa delinkventom, upoznaje se sa njegovim rukopisima,
dnevnicima, ispituje njegovu okolinu i konsultuje njegov sudski dosije. Uprkos dubini i kompleksnosti
zadiranja u kriminalni fenomen ova tehnika je problematična zbog svedočenja na kojima se zasniva, a
koja nisu uvek pouzdana. Nekada se koriste i spontana autobiografska kazivanja samih delinkvenata.
2. "Follow up " studije omogućavaju da se prati život osuđenog lica dugo vremena posle
njegovog puštanja iz zatvora ili izvršenja druge kazne. Njima se može kontrolisati kasnija kriminalna
karijera ispitivanih delinkvenata, ali su one problematične iz razloga što se ne može sa sigumošću
utvrditi veza između režima u kaznenoj ustanovi i kasnijeg ponašanja delinkventa, s obzirom na to da na
njega mogu uticati i drugi faktori.
3. Proučarvanje po kohortama. Termin kohorta je uzet iz demografije, gde označava skup
osoba koje su u istom periodu doživele neki bitan događaj u životu, kao što su rodenje ili stupanje u
brak. U kriminologiji se pod kohortom podrazumeva skup osoba čije delinkventno ponašanje je
povezano nekim zajedničkim elementom vezanim za određeni vremenski period: npr. rodenje
(generacija), osuda u toku iste godine ili puštanje iz zatvora u istom periodu (kohorta u pravom smislu
reči). Ova tehnika ima za cilj da ukaže na karakteristike odredene grupe delinkvenata medusobno
povezane nekim od pomenutih obelezja u odnosu na druge delinkvente ili na populaciju u celini kao i da
diferencira subjekte unutar same kohorte. Ona se koristi podacima iz arhiva (zatvorskih, sudskih i si.)
koje sakuplja istraživač. Skupe su, a vrednost im je problematična jer se zasnivaju na arhivskim, dakle
sekundamim ("iz druge ruke") podacima, pa tako na sebi nose pečat svih njihovih nedostataka. Osim
toga, ove arhive nisu uvek dostupne istraživaču. No, uprkos svim teškoćama i nedostacima ova
istraživačka tehnika se koristi u istraživanjima koja se vrše u svetu.
4. Klinički metod.
31. Klinički metod
Klinički metod se sastoji u primeni takvih postupaka ispitivanja delinkventa koji su analogni
postupcima koji se primenjuju prilikom tretmana na klinici. Drugim rečima, to je metod koji je svu
svoju pažnju usredsredio na ličnost delinkventa kojeg ispituje kliničkim putem. Uz njegovu pomoć
prikupljaju se i interpretiraju činjenice koje se odnose na delinkventa - to je, dakle, po jednom od
osnovnih metodoloških pravila u kriminologiji, pravilu nivoa interpretacije, drugi nivo - nivo
delinkventa. Ovaj metod naziva se ,,klinički" jer se u kriminološkom istraživanju primenjuje metod koji
je sličan medicinskom u svim fazama ispitivanja.
Klinički metod se sastoji iz sledećih faza: medicinsko-psihološko i socijalno ispitivanje,
utvrđivanje kriminološke dijagnoze, prognoza budućeg ponašanja delinkventa i određivanje tretmana na
osnovu utvrđene kriminološke dijagnoze. Na jednoj strani je, dakle, ispitivanje koje vodi formulisanju
odgovarajućeg tretmana, a na drugoj, sprovođenje samog tretmana. Njegovom primenom istražuju se
sve strane ličnosti delinkventa: biološka, psihička, patološka i socijalna. Klinički metod ima za cilj
otkrivanje i utvrdivanje uzročnih faktora koji deluju na svaki pojedini slučaj različitim dinamizmom pa
se stoga njihovo objašnjenje može dati u okviru "sintetičkog kompleksa" koji se postiže kliničkim

18
putem. Zbog otkrivanja različitih dinamizama delovanja uzročnih faktora u različitim slučajevima ovaj
metod se još naziva i dinamičkim metodom.
Klinički metod nastao je u okviru koncepcije koja delinkventno ponašanje smatra izrazom
određene biološke i psihičke konstitucionalnosti i koja već po svome karakteru podrazumeva primenu
kliničko-medicinskih metoda. S obzirom na svoju primenu u okviru antropološkog pravca u
kriminologiji, za klinički metod se često kao sinonim upotrebljava i naziv antropološki metod.
Klinički metod nije do kraja prihvatljiv u kriminologiji s obzirom na to da se zasniva na
koncepciji koja neopravdano potiskuje društvenu stranu kriminalnog ponašanja uz istovremeno davanje
preteranog značaja biološkim, psihološkim i psihijatrijskim ispitivanjima. Ona je od nesporne koristi za
saznavanje uzroka delinkventnog ponašanja, za prognozu budućeg ponašanja delinkventa, a time i za
odredivanje adekvatne krivične sankcije i tretmana delinkventa. Stoga ona može i treba da bude
upotrebljavana u kriminologiji, ali samo u kombinaciji sa drugim metodima, dakle ne kao osnovni ili
čak i jedini kriminološki metod, kako zagovaraju pristalice biološke, odnosno antroploške i psihološke
koncepcije u kriminologiji.
32. Feministička kritika epistemologije (feministički empiricizam, feminizam gledišta,
Feministički postmodernizam)
Feministički orijentisane autorke dovele su u pitanje tradicionalnu epistemologiju (nauku o
saznanju) i metodologiju kriminološkog istraživanja, ističući da su one jednostrane i lišene ženske
perspektive. Zaključke dobijene primenom tradicionalne metodologije ocenile su kao bezvredne jer su
težili uopštavanju i objektivnosti, ignorišući specifičnosti, odnosno razlike i izmedu kriminaliteta žena i
kriminaliteta muškaraca.
1. Feministička kritika epistemologije
Feministička epistemologija imala je tri etape u svom razvoju. To su, kako ističe Harding,
feministički empiricizam, feminizam gledišta i postmodernistički feminizam. Iako su, naročito
poslednje dve etape, uglavnom zasnovane na već postojećoj, šire zasnovanoj, kritici epistemologije,
feministkinje ih nisu samo prosto primenile na kritiku kriminološkog saznanja već su ih nesprno i
obogatile.
Feministički empiricizam je zasnovan na kritici nauke zasnovane na percepciji muškarca, što
ima za posledicu da ono što izgleda kao objektivnost u stvari jeste seksizam, odnosno da su pitanja
kojima se nauka bavila sistematski isključivala žene i njihove interese. Feministički empiricizam tvrdi
da bi stvarno objektivna nauka morala imati u vidu oba pola. U kriminološkim istraživanjima
feministički empiricizam je prvenstveno došao do izražaja u izboru tema (kriminalitet žena umesto
kriminaliteta uopšte i nasilje nad ženama umesto delinkvencije) i u odbacivanju tvrdnji da su dosadašnja
istraživanja kriminaliteta došla do validne istine o kriminalitetu kako žena tako i muškaraca. Ovo
poslednje je reintrepretirano kao patrijarhalna laž, s tim što se smatralo da je to dovoljno da se sa
postojećih metoda skine veo predrasuda. Epistemološka osnova feminizma gledišta jeste iskustvo. U
osnovi te epistemologije jeste hegelijansko-lukačevsko-gramšijevska teorija prema kojoj iskustvo
potčinjenih jeste bolji ključ razumevanja uslova u kojima oni žive nego što je to slučaj sa teorijom i
interpretcijom onih koji vladaju. Pogled potčinjenog je materijalno utemeljen u njegovim uslovima.
Feminizam gledišta u kriminologiji teži sticanju saznanja o viktimizaciji žena (silovanje, nasilje u
braku) iz njihovih iskustava, pri čemu to ne znači da se istovremeno uzimaju u obzir i iskustva policije i
muškarca-nasilnika. Iskustvo koje imaju žene izražava njihov potčinjen položaj i zamenjuje predstave i
iskustva onih koji imaju vlast.
Feministički postmodernizam, kako kaže Fleks (Flax), odbacuje "pogrešnu predstavu stvarnosti
koja zahteva ignorisanje različitosti". On odbacuje pojam sestrinstva koji ignoriše razlike medu ženama
i kao opšte probleme žena predstavlja probleme belih žena, žena srednje klase i Anglo-Saksonki. Radi
se, naime, o tome da u svakom pa i kriminološkom istraživanju mora pored polne doći do izražaja i
rasna, klasna i svaka druga specifičnost. Postmodernistička epistemologija, kao i standpoint feminizam
odbacuje lažnu opštu sliku stvarnosti koja dolazi iz prespektive onih koji imaju vlast. Medutim, za
razliku od feminizma gledišta, potmodernizam ne teži drugoj unitarnoj realnosti, već se radije okreće
"potčinjenom saznanju koje priča različite priče i ima različite specifičnosti" Za postmodemizam su
slike i predstave o nama naša stvamost. Kriminološko istraživanje, u torn smislu, okreće se predstavama
koje o sebi i o drugima imaju kako žene kriminalke i žene žrtve tako i predstavnici krivično-pravnog
sistema i uticaju koji te predstave imaju na njihov društveni položaj, odnosno tretman.

19
Tako je isticano da su pojmovi nasilje u braku i porodično nasilje društvene konstrukcije
smišljene da se zamagli problem maltretiranih žena i da tu pojavu treba nazvati pravim imenom: nasilje
nad ženama. U pogledu seksualnog nasilja odbacuju se objašnjenja koja polaze od fizioloških razlika
između muškaraca i žena, kao prethodnih društvenim, odnosno odnosima moći. Zahteva se istraživanje
procesa u kome je žensko telo dovedeno u vezu sa seksom i kako se seksualne razlike i značenja koje te
razlike imaju u društvu reprodukuju i održavaju kao i dekonstrukcija tih značenja.
33. Kriminološko istraživanje i feministička metodologija
S obzirom na to da medu samim feministkinjama ne postoji saglasnost u pogledu njegovih
elemenata, teško bi se mogao dati definitivan odgovor na pitanje šta jedno kriminološko istraživanje
čini feminističkim. Ipak, moguće je izdvojiti nekoliko ključnih specifičnih elemenata, kao što su: izbor
predmeta istraživanja i ciljevi istraživanja, istraživački postupak, odnos izmedu istraživača i
istraživanog, odnosno uloga istraživanih i praćenje subjektivnog iskustva prilikom rada na istraživanju.
Izbor predmeta istraživanja za feministkinje znači prevashodno izbor koji će omogućiti
ispitivanje za koje se veruje da će doprineti okončanju potčinjenosti žene, što znači da njegov značaj
treba da bude kako politički tako i praktičan. Težnja ka tome da se žene učine vidljivim dovela je do
predloga da feminističko istraživanje mora biti "od strane i za žene". Medutim, neke autorke, smatraju
da nijedan od tih kriterijuma nije adekvatan i da bi tek socio- politička analiza učinila mogućim
određenje "kako, zašto i kada" bi "o, od strane i za" kriterijumi mogli biti korisno upotrebljeni od strane
feministkinja. To se pokazalo kao veoma važno upravo u kriminologiji gde se veliki deo sistema vrti
oko muškarca: muškarac je najčešći etiketirani kriminalac, uglavnom je muškarac taj koji goni i osuđuje
učinioce krivičnih dela i uglavnom su muškarci ti koji su u zatvoru.
Drugi važan elemenat feminističkog istraživanja jeste istraživački proces. U tom pogledu
najviše ima dilema oko davanja prednosti kvantitativnim ili kvalitativnim metodima, oko načina
prikupljanja podataka, posebno načina vodenja intervjua, izrade istraživačkih instrumenata i si. Mnoge
autorke smatraju da kvantitativni metodi nisu primereni feminističkim istraživanjima jer daju lažnu
sliku objektivnosti. Kvalitativni metod bolje odslikava ljudsku prirodu i žensko iskustvo, dok
kvantitativni metod ne može omogućiti dublje razumevanje ili osećanje za one koji se istražuju. Takođe,
kvantitativni metodi često ignorišu razlike među polovima ili ih posmatraju bez uzimanja u obzir
varijabli medijatora. Međutim, ima autorki koje smatraju da nedostaci kvantitativnih metoda mogu biti
ispravljeni, odnosno da kvalitativni metodi mogu biti upotrebljeni prilikom pravljenja upitnika za
kvantitativno istraživanje. Ipak, očigledno je da kvantitativna istraživanja ne obezbeđuju dovoljno
podataka o ličnosti ispitanika ni za feministkinje ni za druge istraživače.
Feminističko istraživanje odbacuje tradicionalni odnos izmedu istraživača i istraživanog. Kako
ističu "tretirati ljude kao objekte seksualne objekte ili istraživačke objekte - je moralno neopravdano". U
tom smislu zagovornici feminističke metodologije se zalažu za uspostavljanje odnosa saradnje umesto
odnosa u kome je istraživač, kao nosilac moći i prava na kontrolu, nadređen istraživanom, kao
pasivnom izvoru podataka koji su mu potrebni. Uspostavljanje takvog odnosa u kome će istraživani
imati aktivnu ulogu smatra se veoma važnim za dobijanje kvalitetne informacije.
Uspostavljanje odnosa saradnje između istraživača i istraživanog na taj način obezbeđuje
potpunije ostvarivanje akcionog karaktera feminističkog istraživanja. Međutim, ma koliko ovakav način
istraživanja bio izazovan, on sa sobom nosi mnoge dileme i tcškoće. Pre svega, postavlja se pitanje gde
su granice uticaja istraživanih na istraživanje. Naime, ipak je istraživač taj koji sprovodi istraživanje,
koji je odgovoran za njega i na razne načine i sam ima ograničenu moć (na primer, mora udovoljiti
zahtevima naručioca projekta, mora voditi računa o raspoloživim finansijskim sredstvinia i sl). On mora
voditi računa o tome da se njegovim istraživanjem dođe do odgovora na odredena unapred postavljena
pitanja, što podrazumeva nužno da istraživanje bude od početka do kraja pod njegovom kontrolom.
Takode, nastojanje da se prevaziđe tradicionalni odnos između istraživača i istraživanog nekada dovodi
do toga da se sa ispitanicama uspostave odnosi prijateljstva koji vremenom dolaze u koliziju sa
ciljevima istraživanja. S obzirom na to da je cilj istraživanja da se od istraživanog dobiju podaci uvek
postoji opasnost zloupotrebe prijateljstva u torn cilju.
Najzad, važna karakteristika feminističke metodologije je i samosvest i samokritičnost u odnosu
na istraživanje, što podrazumeva beleženje subjektivnog iskustva prilikom rada na istraživanju. Tako
Stenli i Vajs smatraju da "ono što je lično jeste političko" i da iskustvo mora biti prioritetno ne samo za
istraživanog već i za istraživača. "Sviđalo se to nama ili ne, istraživači ostaju ljudska bića sa svim
svojim osećanjima, nedostacima i raspoloženjima. A sve te stvari utiču na način na koji osećamo i

20
razumemo ono što se dogada. Naša svest je uvek posrednik kroz koji se istraživanje odvija; nema
istraživačkog metoda ni tehnike izvan istraživača". Feministkinje- istraživačice su svesne toga da u
pitanja koja postavljaju unose i svoje sopstvene autobiografije i iskustva koja postaju predmet
istraživanja i one ne smatraju da je to nebitno.
34. Obim, dinamika i struktura kriminaliteta u Srbiji u periodu 1990-2005.
Podaci o obimu, dinamici i strukturi kriminaliteta u našoj zemlji mogu se dobiti jedino na
osnovu statističkih podataka o broju prijavljenih, optuženih i osudenih lica, s obzirom na to da su to
jedini podaci o kriminalitetu o kojima se redovno vodi evidencija. Upravo stoga, navedeni podaci će biti
korišćeni kao osnovni izvor podataka za analizu koja sledi
Prilikom analize obima, dinamike i strukture kriminaliteta u Srbiji trebalo bi koristiti kako
podatke o osuđenim licima tako i podatke o licima prijavljenim zbog krivičnih dela. To je od dvostruke
važnosti: prvo, prema preovlađujućem shvatanju u savremenoj kriminologiji policijske statistike daju
verniju sliku stanja kriminaliteta nego sudske, posebno kada, kao što je slučaj u našoj zemlji, ne postoji
redovno vođenje podataka o viktimizaciji; drugo, u društvenim uslovima kakvi su postojali u našoj
zemlji tokom devedesetih godina prošlog veka (uticaj rata, ekonomske krize i sankcija UN) efikasnost
organa krivičnog gonjenja je bila bitno smanjena, tako da je sudska statistika kriminaliteta u našoj
zemlji u tom periodu, više nego inače, više govorila o radu organa društvene kontrole nego o stvarnom
stanju kriminaliteta. Imajući ovo u vidu, analizu obima i, dinamike kriminaliteta u Srbiji zasnovali smo
na poredenju podataka o prijavljenim i osudenim licima.
Prilikom tumačenja podataka o obimu, dinamici i strukturi kriminaliteta u našoj zemlji treba
voditi računa o promenama u statističkoj evidenciji kriminaliteta do kojih je došlo nekoliko puta
prilikom transformacija države. Prva promena desila se 1991. godine i bila je vezana za raspad bivše
Jugoslavije. Naime, do 1991. godine statistike su bile vođene na saveznom nivou -za bivšu SFRJ i
posebno za svaku federalnu jedinicu. Od 1991. savezna statistika vodi evidenciju za SRJ u celini, i za
Srbiju i Crnu Goru kao njene delove zasebno. Od 2003. godine, nakon što su Srbija i Cma Gora postale
zasebne države, njihovi statistički podaci se vode odvojeno. Najzad, od 1999. godine, statistički podaci
koji se odnose na Srbiju ne obuhvataju podatke za Kosovo
Podaci prezentirani u Tabeli br. 1 ukazuju na porast ukupnog broja lica prijavljenih zbog
krivičnih dela u Srbiji u periodu 1991-1993. godina. Ovaj period se po tome bitno razlikuje od perioda
od 1984 do 1990 godine, kada je broj prijavljenih lica uglavnom stagnirao. To se vidi kako na osnovu
uvida u apsolutne brojeve prijavljenih lica tako i na osnovu indeksa. U ovom periodu, rastao je kako
broj prijavljenih maloletnika tako i broj prijavljenih punoletnih lica. Najveći porast zabeležen je 1993.
godine kada je prijavljeno 47% više učinilaca krivičnih dela nego u toku 1990. godine. Procenat
prijavljenih maloletnih učinilaca porastao je u istom periodu za 41%. Kao što se iz tabele vidi, počev od
1994. godine usledio je pad ukupnog broja prijavljenih lica. Tendencija pada bila je konstantna do 2001.
godine, da bi broj prijavljenih lica porastao 2001. i 2002. godine, a onda ponovo počeo da opada.
Tokom 2005. godine broj prijavljenih lica ponovo je počeo da raste. Trendovi su bili identični i za
maloletna i za punoletna lica. Zanimljivo je primetiti da je nakon 1997. godine broj prijavljenih lica,
kako ukupno tako i punoletnih, bio iznad broja prijavljenih u 1990. godini jedino u 2002. godini.
Uočeni trendovi ukazuju na relativnu stabilnost i niži novo prijavljivanja krivičnih dela u periodu nakon
1997. godine, u poredenju sa periodom 1991- 1997. godina.
Podaci o broju osuđenih lica daju nešto drugačiju sliku kriminaliteta nego što je to slučaj sa
podacima o broju prijavljenih lica. Jedino kada su u pitanju maloletna lica pravac kretanja kriminaliteta
je isti, tj. on je u porastu do 1994. godine, a zatim, uz manje oscilacije, opada. Ukupan broj osuđenih
lica, koji je očigledno u finkciji kretanja preovlađujućeg broja osuđenih punoletnih lica, opada od 1990.
do 1992., zatim, uz kratke periode stagnacije, postepeno raste do 1998. godine. Te godine se uočava
najveći porast broja osuđenih lica, koji jedino tada prelazi nivo iz 1990. godine. Nakon 1998. godine
ukupni broj osuđenih lica i broj punoletnih osuđenih naizmenično opada i raste.
Ako se zna da se početkom devedesetih godina prošlog veka broj ucinilaca krivičnih dela koji su
ostali nepoznati, odnosno nedostižni organima gonjenja, povećavao uporedo sa smanjenjem broja osuda
u posmatranom periodu, a imajući u vidu i druge pokazatelje koji ukazuju na porast kriminaliteta uz
istovremeno smanjenje efikasnosti organa krivičnog gonjenja, jasno je da u pogledu ocene obima i
dinamike kriminahteta u posmatranom periodu treba više vere pokloniti statističkim podacima o
prijavljenim licima. Tako, na primer, broj nepoznatih ucinilaca je na teritoriji cele Savezne Republike
Jugoslavije bio u porastu od 1990. do 1993. godine, da bi 1993. godini bio skoro udvostručen. U isto

21
vreme broj osuđenih lica je u 1993. godini opao za 31% u poređenju sa 1984. godinom. Takođe, porast
broja osuđenih lica u 1998. godini po svoj prilici jeste posledica povećane aktivnosti organa formalne
društvene kontrole pre nego porasta kriminaliteta.
Najzad, na visok nivo kriminahteta u Srbiji ukazuju i podaci Međunarodne ankete o
viktimizaciji koja je 1996. godine sprovedena u Beogradu. Prema podacima ovog istraživanja, čak
85,4% od 1094 ispitanika izjavilo da su bili žrtve nekog krivičnog dela u periodu 1991 -1996. godina,
pri čemu je 40% viktimizirano 1995. godine.

35. Struktura kriminaliteta u Srbiji prema vrsti krivičnog dela, uzrastu i polu
Prilikom fenomenološke analize, struktura kriminaliteta se najčešće ispituje s obzirom na
distribuciju kriminaliteta prema vrsti krivičnog dela, starosti i polu. Osim toga, moguće je u jednom
dužem vremenskom periodu pratiti promene u strukturi kriminaliteta i tada govorimo o dinamici
strukture kriminaliteta.
Iz tabele se može videti da u ukupnom broju prijavljenih lica preovlađuju punoletna lica, dok
udeo prijavljenih maloletnika čini svega 3,4%. Takođe, iz tabele se vidi da u prijavljenom kriminalitetu,
ukupno i kada su pitanju punoletna i maloletna lica pojedinačno, dominiraju krivična dela protiv
imovine.
Kada su u pitanju ostala krivična dela, primetna je razlika između maloletnika i punoletnih lica.
Kod maloletnih lica, krivična dela protiv života i tela su na drugom mestu sa 12%, a značajnije su
zastupljena još samo krivična dela protiv zdravlja ljudi (4,8%), krivična dela protiv bezbednosti javnog
saobraćaja (4,1%) i krivična dela protiv javnog reda i pravnog saobraćaja (3,6%).
Kod punoletnih lica, posle krivičnih dela protiv imovine najzastupljenija su krivična dela protiv
javnog reda i pravnog saobraćaja (8,3%) i krivična dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja (7,7%),
dok krivična dela protiv života i tela dolaze tek na četvrto mesto sa 6,5%. Pored ovih krivičnih dela, za
punoletna lica karakteristična su i krivična dela protiv službene dužnosti, za koja nema prijavljenih
maloletnika, i privrede, za koja ima sasvim malo prijavljenih maloletnika (što je u skladu sa prirodom
ovih dela i uzrastom maloletnika). Uočava se veoma mali broj prijavljenih izvršilaca seksualnih delikata
(krivična dela protiv polne slobode) i kod maloletnika i kod punoletnih lica. Iz tabele se može videti i da
su imovinska krivična dela zastupljenija u prijavljenom kriminalitetu maloletnih nego u kriminalitetu
punoletnih lica.
Takođe, ova tabela nam daje i zanimljive podatke o odnosu broja maloletnih i punoletnih lica
prijavljenih za pojedine vrste kriminaliteta. Godine 2004. udeo prijavljenih maloletnika najviše je bio
izražen kod krivičnih dela protiv života i tela (6,1%) i kod krivičnih dela protiv polne slobode (5,8%),
dok je njihov udeo u ukupnom broju prijavljenih za krivična dela protiv imovine nešto niži (4,7%).
Samim tim, podaci iz ove tabele nedvosmisleno ukazuju daje udeo kriminaliteta maloletnika najveći
kod kriminaliteta nasilja.
Za strukturu kriminaliteta u Srbiji tokom devedesetih godina prošlog veka ilustrativni su i podaci
Međunarodne ankete o viktimizaciji, koja je sprovedena u Beogradu 1996. godine na uzorku od 1094
ispitanika. Ispitanici su najčešće navodili da su bili žrtve krađa predmeta iz auta (30,4%), lične krađe
(26,1), oštećenja auta (19,8%), provalne krađe (16%) i telesnih povreda i ugrožavanja sigurnosti (16%).
Takođe, 13% ispitanica navelo je da su bile žrtve seksualnih delikata.
Tabela pokazuje da je broj prijavljenih punoletnih lica u 2005. godini bio veći u odnosu na 2000.
godinu za sve grupe krivičnih dela, osim za krivična dela protiv privrede, gde je zabeleženo opadanje.
Pri tome, najupadljiviji je porast broja prijavljenih za krivična dela protiv braka i porodice koji
sasvim verovatno prati uvođenje nasilja u porodici kao posebnog krivičnog dela u naš Krivični zakonik.
Broj prijava za ovu grupu krivičnih dela je utrostručen, a porast počinje 2002. godine kada je i došlo do
uvođenja krivičnog dela nasilje u porodici. Veliki porast zabeleženje i kod krivičnih dela protiv javnog
reda i pravnog saobraćaja i kod krivičnih dela protiv službene dužnosti. Zanimljivo je primetiti da je do
porasta prijavljenih lica došlo i kod krivičnih dela protiv polne slobode, kao i da je ovde trend porasta
bio konstantan. Porast broja prijavljenih lica za ove tri grupe krivičnih dela najverovatnije je većim
delom povezan sa promenama zakona i politike krivičnog gonjenja, a manje sa promenama stvarnog
kriminaliteta.

22
Kod ostalih grupa krivičnih dela, uključujući i krivična dela protiv života i tela, trend je bio
promenljiv — periodi rasta su se smenjivali sa periodima opadanja i obmuto. Pri tome, broj prijavljenih
za krivična dela protiv imovine je rastao do 2002. godine, da bi nakon toga opadao.
Tabela br. 3 nam pokazuje kakva je bila struktura prijavljenih lica u Srbiji u 2004. godini, po
grupama srodnih krivičnih dela obuhvaćenih pojedinim glavama u okviru Krivičnog zakonika, kao i
odnos broja prijavljenih maloletnih i punoletnih lica.
Analize strukture kriminaliteta prema polu, kako u prošlosti tako i u savreme- nim državama,
pokazuju da je učešće žena u ukupnom kriminalitetu nekoliko puta manje od učešća muškaraca.
Podaci prikazani u Tabeli br. 5 ukazuju na različite trendove kretanja broja osuđenih punoletnih
muškaraca i žena u periodu od 2000. do 2005. godine. Na jednoj strani, broj osuđenih muškaraca je
konstantno rastao, sa izuzetkom 2003. godine kada je došlo da manjeg pada. Na drugoj strani, broj
osuđenih žena je bio na sličnom, relativno stabilnom nivou sve do 2004. godine, kada počinje da raste.
Zanimljivo je da je broj osuđenih muškaraca dostigao nivo iz 1999. godine 2002. godine, a broj
osuđenih žena je taj broj dostigao, odnosno prekoračio tek 2005. godine.
Tabela br. 5, takode, pokazuje da je udeo osudenih žena u ukupnom broju osudenih lica u
posmatranom periodu bio veoma nizak i takode prilično stabilan - iznosio je oko 8%, odnosno izmedu
8,3 i 8,9%.
36. Rasprostranjenost i karakteristike kriminaliteta u svetu
Statistike kriminaliteta, kao i druge tehnike merenja kriminaliteta kao masovne društvene
pojave, omogućavaju ne samo sagledavanje indikatora obima i strukture kriminaliteta u pojedinim
zemljama, već i poredenje nivoa i strukture kriminaliteta u različitim zemljama, odnosno utvrđivanje
njegove rasprostranjenosti u međunarodnim okvirima. Da bi taj cilj bio postignut, u, za kriminologe,
idealnom svetu, sve zemlje bi trebalo da definišu krivična dela i prikupljaju statističke podatke na isti
način. Nažalost, takva situacija niti postoji niti je verovatno da će ikada postojati. Upravo stoga,
poredenje kriminaliteta na međunarodnom planu nailazi na mnoge prepreke od kojih su najznačajnije
razlike u pravnim rešenjima, u kaznenoj politici i u načinu prikupljanja podataka. Osim toga, nemaju
sve zemlje potpunu i pouzdanu, javnosti dostupnu statistiku kriminaliteta. Na primer, Staljin je 1933.
zabranio javno iznošenje podataka o kriminalitetu i ta zabrana je bila na snazi u bivšem SSSR sve do
1989. Slična situacija postojala je i u drugim istočnim zemljama. Usled toga je do nedavno bilo
praktično nemoguće izvršiti bilo kakvu pouzdaniju komparaciju izmedu kriminaliteta u zapadnim i
kriminaliteta u istočnim zemljama.
Jedina međunarodna statistika koja je podobna da bude upotrebljena kao validna osnova za
istraživanje kriminaliteta u medunarodnim okvirima jeste statistika Svetske zdravstvene organizacije o
uzrocima smrti, ali je ona ograničena okolnošću da se odnosi samo na ubistva i da ne pokriva sve zemlje
u svetu. Nedostaci međunarodnih komparacija kriminaliteta zasnovanih na statistikama utrli su put ideji
o korišćenju podataka dobijenih putem međunarodnih istraživanja viktimizacije. Tako je 1989. izvršena
prva medunarodna anketa o viktimizaciji koja je obuhvatila 14 zemalja. Od tada se ove ankete vrše
svake tri godine, a broj zemalja uključenih u prikupljanje podataka o viktimizaciji se svaki put proširuje.
Uopšteno posmatrano, obim kriminaliteta u razvijenim zemljama je dosta visok, ali među njima postoje
i velike razlike. Na primer, obim kriminaliteta u SAD je daleko iznad obima kriminaliteta u evropskim
zemljama. Takođe, kriminalitet u SAD karakteriše i daleko veći broj krivičnih dela nasilja i značajniji
udeo organizovanog kriminaliteta nego što je to slučaj sa razvijenim zemljama u Evropi. Zemlje koje su
se dugi niz godina izdvajale po veom niskim stopama kriminaliteta su Japan, Švajcarska, Izrael i
skandinavske zemlje. Pri tome, u ukupnom kriminalitetu svih ovih zemalja uglavnom dominira
imovinski kriminalitet. Uočeno je da sa ekonomskim razvojem stopa imovinskih krivičnih dela
uglavnom raste brže nego stopa nasilnih krivičnih dela, a podaci UN i Svetske zdravstvene organizacije
ukazuju i na postojanje negativne korelacije izmedu socio-ekonomskog razvoja i stope ubistava u
posmatranim zemljama. Međutim, od kraja pedesetih godina prošlog veka a posebno pri njegovom
kraju, društveno-ekonomski razvoj zapadnoevropskih zemalja sve je više sledio američki model pa je i
kriminalitet na starom kontinentu danas mnogo sličniji kriminalitetu u SAD nego što je to bio ranije
slučaj. Početak devedesetih godina prošlog veka obeležio je porast kriminaliteta u većini zemalja
Zapadne i Istočne Evrope, kao i u SAD, da bi u drugoj polovini poslednje decenije prošlog veka ukupni
kriminalitet u jednom delu zemalja počeo da opada. No, ovaj trend nije bio linearan i nije bio isti za sve
vrste kriminaliteta.

23
Pada u oči pad kriminaliteta u SAD (iako su SAD i dalje među zemljama sa najviše
kriminaliteta) i Engleskoj, nasuprot porastu kriminaliteta u mnogim evropskim zemljama. Kriminalitet
je posebno u porastu u evropskim zemljama koje su ranije bile poznate po niskim stopama kriminaliteta,
poput Danske i Finske, a danas su pri vrhu u pogledu stope uličnog kriminaliteta. Slično, porast
kriminaliteta zabeležen je i u zemljama koje, poput Japana, gotovo da nisu ni imale problem sa
kriminalitetom.
U Engleskoj je, na primer, tokom 1990. i 1991. godine došlo do naglog porasta kriminaliteta.U
odnosu na osamdesete godine, kada je stopa kriminaliteta bila relativno stabilna, došlo je do porasta
godišnje stope kriminaliteta od 17%. Pri tome ja najviše porasla stopa izvršenih krada, posebno krada
automobila." Nakon 1991. godine trend se menja i kriminalitet počinje da opada. U periodu između
1995. i 1999. godine došlo je do opadanja ukupnog registrovanog kriminaliteta za 10%, što je daleko
premašivalo prosečan pad registrovanog kriminaliteta na nivou Evropske unije.
Zanjmljivo je da je u Engleskoj i Velsu u ovom periodu došlo i do znatnog opadanja broj a
registrovanih provalnih krađa i krađa automobila (nasuprot porastu krađa iz automobila na nivou EU).
Ipak, istovremeno je nasilnički kriminalitet rastao brže u poredenju sa EU (20% prema 11%), pri čemu
je posebno uočen porast broja ubistava i razbojništava . Ipak, u Engleskoj i Velsu, kao i u drugim
zemljama, imovinski kriminalitetet i dalje čini najveći deo kriminaliteta (preko 40%).
Sa izuzetkom SAD, ubistva su rasprostranjenija u zemljama u razvoju nego u razvijenim
zemljama Zapada. Međutim, u poredenju sa drugim zemljama Zapada, SAD već duže vreme zauzimaju
istaknuto prvo mesto u pogledu stope ubistava, i drugih teških nasilnih krivičnih dela. Ргеmа podacima
za 1987., na primer, stopa ubistava u SAD je bila više nego četiri puta veća od stope ubistava u Irskoj,
koja je tada bila na drugom mestu po stopi ubistava u zapadnom svetu. Takođe, podaci o silovanjima i
razbojništvima za 1984. pokazuju da su SAD osamdesetih godina 20. veka imale višu stopu od svih
ispitivanih zemalja.
Noviji trendovi kriminaliteta u SAD ukazuju na opadanje kako imovinskog, tako i nasilnog
kriminaliteta, iako su SAD i dalje vodeća zemlja u pogledu broja ubistava. Naime, zvanična statistika
pokazuje da se u periodu od 1996. do 2005. godine stopa nasilnih krivičnih dela smanjila za 26,3%, a
stopa imovinskih krivičnih dela za 22,9%. Takođe, rezultati nacionalne ankete o viktimizaciji, pokazuju
da od 1994. godine stopa nasilnih krivičnih dela opada, dostižući u 2005. godini najniži nivo ikada
zabeležen. Posebno je zanimljivo da je ulični kriminalitet zabeležio najniži nivo u istoriji SAD. Ipak,
detaljnija analiza pokazuje da je pad nasilnog kriminaliteta u SAD uglavnom rezultat smanjenja lakših
oblika nasilja, dok je nivo nasilnih krivičnih dela sa teškim posledicama i dalje visok. Isto tako, stopa
imovinskih krivičnih dela nastavlja da opada.
Kriminalitet je opao i u Kanadi. Nije bilo značajnih promena u stopi seksualnog nasilja,
razbojništva, fizičkog nasilja i krađe motomih vozila.
U svim zapadnim zemljama u ukupnom kriminalitetu dominira kriminalitet muškaraca iako je
kriminalitet žena na nešto višem nivou nego u našoj zemlji. Tako je u Engleskoj u 1997. godini od
ukupnog broja opomenutih i osuđenih lica bilo 17% žena. U SAD je procenat osudenih žena porastao sa
10% 1960. na 22% 1990, da bi 1994. godine dostigao 24,4%." Međutim, kriminalitet žena se nije
približio kriminalitetu muškaraca ni po obimu ni po vrsti. Učešće žena je i dalje najveće kod lakših
imovinskih krivičnih dela a nisko kod "muških" ili ozbiljnih nasilnih i imovinskih krivičnih dela.
Kada je u pitanju kriminalitet u bivšim socijalističkim zemljama kao ozbiljna prepreka
njegovom sagledavanju nameće se činjenica da je do nedavno svaka statistika o njemu bila nedostupna
javnosti jer se smatrala državnom tajnom. Prema raspoloživim saznanjima osnovne karakteristike krimi-
naliteta u ovim zemljama su bile: krivična dela vezana za zloupotrebe moći prilikom obavljanja
političkih funkcija (pandan "kriminalitetu belog okovratnika" u zapadnim zemljama), ekonomski
kriminalitet vezan za razvoj "sive ekonomije", agresivni maloletnički kriminalitet poznat kao
"huliganizam" i državni kriminalitet.
U bivšem SSSR-u je, na primer, broj prijavljenih krivičnih dela 1989. porastao za 31.8% u
odnosu na prethodnu 1988. dok je stopa otkrivanja u isto vreme porasla samo za 1.4%. Ubistva i
pokušaji ubistava porasli su za 28.5%. Krivična dela protiv privatne imovine porasla su za 55.1%, a
krivična dela protiv državne imovine za 34.7%. U vezi sa prelazom na tržišnu ekonomiju, broj
ekonomskih krivičnih dela, pretežno povezanih sa funkcionisanjem "crnog" tržišta, je opao. Grupni i
organizovani kriminalitet beleži značajan porast. Takođe, maloletnička delinkvencija je u 1989. godini
porasla za 21.2% u odnosu na 1988. Udeo maloletničkog kriminaliteta u ukupnom kriminalitetu

24
porastao je sa 10% u 1985. na 16.3% u 1989. Te godine 85.3% izvršilaca krivičnih dela su bili muškarci
a 14.7% žene.23 Pri tome, broj krivičnih dela izvršenih od strane žena raste brže od broja krivičnih dela
izvršenih od strane muškaraca. Prema nekim autorima, krivična dela koja čine žene se po svojoj
surovosti i opasnosti pribtižavaju krivičnim delima izvršenim od strane muškaraca.
37. Regionalne karakteristike kriminaliteta unutar pojedinih država
Regionalne karakteritike kriminaliteta proizilaze iz delovanja različitih socijalnih i kulturnih
činilaca. Na izvesnim područjima je intenzivnije delovanje kriminogenih faktora dok je na drugim ono
slabije izraženo. Postoje oblasti u kojima se lakše javlja kriminalna aktivnost i ona privlače mnoge
izvršioce krivičnih dela sa drugih područja. Područja koja se odlikuju većom gustinom kriminaliteta
nazivaju se "lošim" ili "kriminalnim područjima". Jedno od takvih područja je, na primer, pojas duž
državne granice koji se po obimu i strukturi kriminaliteta razlikuje od unutrašnjih regiona. U njima
naročito dolaze do izražaja carinska krivična dela, krijumčarenje droge, krijumčarenje i trgovina
ljudima, šverc, politička i slična krivična dela. U kriminalitetu pograničmh područja mogu doći do
izražaja i sličnosti sa kriminalitetom koji postoji u zemlji sa druge strane granice što neki pisci nazivaju
i "kriminalnim srodstvom".
Prva istraživanja regionalne rasprostranjenosti kriminaliteta unutar pojedinih država izvršena su
davno, još od strane prvih kriminologa.
Analize regionalnih varijacija kriminaliteta unutar SAD ukazale su, između ostalog, i na
postojanje velikih razlika u stopi ubistava između juga zemlje i drugih oblasti. Na primer, stopa ubistava
na jugu je u 1989. bila za 44% veća nego u svim ostalim regionima SAD. Neki autori, visoku stopu
ubistava na jugu SAD objašnjavaju relativno visokim stepenom siromaštva i relativno visokim
procentom crnaca u ovoj oblasti.
Analize regionalne rasprostranjenosti kriminaliteta u SAD pokazale su i da su imovinska
krivična dela tokom 1989. bila najrasprostranjenija na zapadu i jugu zemlje. Konklin to dovodi u vezu
sa ležernim načinom života ljudi u ovim oblastima koji je povezan sa toplim vremenom. Ljudi često
provode vreme van svojih kuća, ostavljajući svoju imovinu bez čuvara što stvara više prilika za vršenje
krada.
Jedno od istraživanja ove vrste u našoj zemlji je istraživanje samoubistava u Vojvodini koje je
izvršila Špadijer-Džinić. Ovo istraživanje je pokazalo da je ova pojava različito rasprostranjena u
pojedinim krajevima Vojvodine, odnosno da se u torm pogledu osenčavaju zone različitih stopa
samoubistava u zavisnosti od delovanja raznih socijalno-kultumih i drugih činilaca u tim zonama.
Takođe, istraživanje odnosa razvoja i kriminaliteta, izvršeno od strane Instituta za kriminološka i
sociološka istraživanja u Beogradu, ukazalo je na neujednačen raspored kriminaliteta na prostoru bivše
Jugoslavije. Prema rezultatima ovog istraživanja koje se odnosi na 1986.godinu, najvišu stopu
kriminaliteta imala je Slovenija. U Srbiji je iste godine kriminalitet bio veoma neujednačeno
raspoređen. Od 114 opština za koje su postojali raspoloživi podaci, 13 je imalo nisku a 35 (30.7%)
visoku stopu kriminaliteta. Opštine koje su imale visoku stopu kriminaliteta su: neke opštine sa
područja Beograda (Stari grad, Savski venae, Voždovac, Lazarevac), Leskovac, Ljig, Obrenovac, Blace,
Bogatić, Boljevac, Bor, Varvarin, Velika Plana, Vladičin Han, Vmjačka Banja, Gornji Milanovac,
Despotovac, Ivanjica, Koceljevo, Kuršumlija, Lajkovac, Lebane, Loznica, Ljubovija, Majdanpek, Mali
Zvornik, Mionica, Negotin, Novi Pazar, Osečina, Paraćin, Prokuplje, Ražanj, Trstenik i Čajetina.
38. Raspored kriminaliteta na relaciji selo-grad
Manje ili veće razlike u obimu i strukturi kriminaliteta postoje i između gradskih i seoskih
sredina. Istraživanja uglavnom ukazuju na postojanje viših stopa kriminaliteta u gradskim nego u
seoskim područjima i da kriminalitet raste sa procesom urbanizacije.
Međutim, istraživanja pokazuju da nije bez značaja ni tip urbanizacije. Porast broja gradova ne
vodi uvek povećanju stope kriminaliteta dok socijalni procesi, poput povećanja anonimnosti i kidanja
tradicionalnih socijalnih veza, koji se obično vezuju za stvaranje velikih gradova, mogu biti povezani sa
većim vršenjem krivičnih dela.Tako, na primer, kriminalitet u Švajcarskoj nije rastao uporedo sa
urbanizacijom u ovoj zemlji i ostao je dugo vremena na daleko nižem nivou nego u većini zapadnih
zemalja. To se objašnjava okolnošću da proces urbanizacije u Švajcarskoj nije išao u pravcu stvaranja
metropola već se više odvijao kroz stvaranje manjih gradova i gradova srednje veličine.
Kako ističu Arčer i Gartner, koji su ispitivali kriminalitet u 44 svetske metropole u periodu
1900-1970., za veći nivo kriminaliteta nije toliko od značaja broj stanovnika koliko pozicija centra
(industrijskog, trgovinskog, kulturnog) kao i mesta u kojem se intenzivnije nego u ruralnim oblastima

25
odvija noćni život sa kojim su u tesnoj vezi i prostitucija i kriminalitet. Takođe, uloga centra regiona
vodi velikoj koncentraciji materijalnih dobara i ljudskih aktivnosti u gradovima. Ta koncentracija
dobara i ljudi stvara veliki broj pogodnih prilika za vršenje krivičnih dela.
Analize koje su vršene u mnogim zemljama pokazale su da postoje razlike u vrsti kriminaliteta
koji se vrši u seoskim i gradskim sredinama. Podaci Nacionalnog istraživanja o viktimizaciji u SAD za
1988. pokazuju da se i nasilna i imovinska krivična dela češće vrše u gradovima nego u prigradskim
područjima, a u prigradskim područjima češće nego u seoskim. U urbanim područjima češće se vrše i
pronevere, prevare, falsifikati i imovinska krivična dela uopšte dok su za sela karakteristične paljevine.
Istraživanja ukazuju i na ubistvo kao tipično seosko krivično delo , odnosno na njegovu veću učestalost
u selima nego u malim gradovima. Na selu se retko javljaju profesionalni delinkventi. Takode,
kriminalitet maloletnika u gradu neuporedivo je veći od kriminaliteta maloletnika na selu.

39. Ekologija kriminaliteta u gradskim naseljima


Ekološke studije, koje se odnose na distribuciju kriminaliteta unutar samih gradova, pokazuju da
stopa kriminaliteta raste kada se ide ka određenim delovima grada, ka centru ili ka nekim drugim
delovima ili predgradima. Ti delovi grada se obično nazivaju "kriminalnim područjima". To su najčešće
veće raskrsnice, trgovi, mesta javnih priredbi i slična mesta na kojima se okuplja veći broj ljudi i u
kojima obično nije dovoljno razvijena kontrola. Ove tendencije u rasporedu kriminaliteta u gradu se u
literatim nazivaju "ekološkim konstantama" koje ispoljavaju specifične karakteristike u pojedinim
gradovima.
Prvo sistematsko istraživanje distribucije kriminaliteta u velikim gradovima sproveli su Sou i
Mekej dvadesetih godina 20. veka u Čikagu. Oni su utvrdili da je kriminalitet neravnomemo
rasporeden, da je najizraženiji u siromašnim četvrtima blizu centra grada i da opada kada se ide od
centra ka periferiji. Pri tome, oni su imali u vidu neke američke gradove u kojima se industrija razvija
blizu centra. Taj model ne odgovara gradovima u kojima se industrija razvila u predgrađima, odnosno
gradovima koji imaju veći broj poslovnih i trgovačkih centara. U nekim zemljama je planski sprečavan
tzv. model koncentričnih zona u velikim gradovima. Tako su u viktorijanskoj Engleskoj putevi pravljeni
tako da prolaze kroz gradske oblasti koje su naseljavali kriminalci, a u cilju njihovog raspršivanja u
okviru gradskog područja
Nakon istraživanja u Čikagu, sprovedena su i druga istraživanja koja su potvrdila njihove
zaključke. To se odnosi ne samo na istraživanja vršena u SAD već i na istraživanja sprovedena u
Kanadi, Velikoj Britaniji, Venecueli, Ugandi, bivšem SSSR- i u drugim zemljama. Prema tim
istraživanjim, stopa kriminaliteta je obično najviša u oblastima koje karakterišu niski prihodi,
prenaseljenost, tranzitni karakter, nezaposlenost, razorene porodice i manjinske grupe, a te oblasti su
najčešće u centru velikih gradova.
U našoj zemlji je istraživanje ovog tipa vršeno u Institutu za kriminološka i sociološka
istraživanja u Beogradu šezdesetih godina 20. veka u vezi sa rasprostranjenošću maloletničke
delinkvencije u Beogradu. Istraživanje je pokazalo da najveći stepen koncentracije maloletnih
delinkvenata na 1000 stanovnika imaju sledeće stambene zajednice: 11 i 13 u Zemunu, 18 u Starom
gradu, 8 i 9 u Paliluli, 1 u Novom Beogradu, 15 na Vračaru i 3 i 6 na Voždovcu.
40. Sezonske i vremenske varijacije kriminaliteta
Pored razlika u prostornoj raspoređenosti, kriminalitet, prema nekim istraživanjima, pokazuje i
tendenciju različite vremenske raspoređenosti. To se posebno odnosi na razlike u pogledu vrste
kriminaliteta koja preovlađuje u raznim godišnjim dobima, ali isto tako i na razlike u javljanju
kriminaliteta u različitim mesecima, nedeljama, danima u toku nedelje i raznim dobima u toku dana. Za
sva istraživanja ove vrste zajedničko je da su došla do zaključka da kriminalitet u svojoj ukupnosti ne
pokazuje nikakvu pravilnost u pogledu tendencija javljanja u različitim vremenskim periodima i da je
moguće jedino utvrđivati vremenske ritmove javljanja pojedinih tipova i vrsta krivičnih dela.
Ako se posmatra kretanje kriminaliteta tokom godine, može se reći da određeni tipovi
kriminaliteta pokazuju slične tendencije u različitim zemljama, mada rezultati istraživanja u ovom
pogledu nisu sasvim ujednačeni. Istraživanja pokazuju da se imovinska krivična dela najčešće vrše u
jesenjim i zimskim mesecima, a krivična dela protiv ličnosti u letnjim i jesenjim mesecima. Istraživanje
ubistava u Jugoslaviji u periodu 1960-1964. pokazalo je da je najmanje ubistava izvršeno u periodu od
januara do februara a najviše u septembru i da je nešto više ubistava izvršeno u toplijim godišnjim
dobima. Istraživanja ubistava izvršenih od strane žena ukazuju na nešto drugačije varijacije prema

26
godišnjim dobima. Na primer, istraživanje ubistava u Sloveniji (1954-1967) pokazalo je da žene vrše
ubistva najčešće u proleće i leto, a najmanje u jesen. Do sličnih podataka došlo se i istraživanjem
ubistava izvršenih od strane žena koje je u Srbiji sprovela Konstantinović- Vilić. Najviše žena iz
ispitivanog uzorka vršilo je ubistva u proleće, a najmanje u jesen.
Raspoređenost krivičnih dela u toku sedmice takođe pokazuje izvesne tendencije. Krvni i
seksualni delikti kao i krivična dela protiv saobraćaja izazvana alkoholom se češće javljaju u dane
vikenda. Kada su u pitanju krvni delikti, istraživanja ukazuju na izvesne razlike u pogledu vremena
njihovog javljanja u zavisnosti od pola žrtve. Tako istraživanja ubistava i telesnih povreda pokazuju da
se ova krivična dela prema ženama češće vrše u dane u toku nedelje, a prema muškarcima u dane
vikenda.
Postoje izvesne pravilnosti i u pogledu doba dana u kojem se krivična dela vrše. Krađa
automobila, silovanje i razbojništvo su, na primer, tipična noćna krivična dela. Takode, muškarci češće
vrše ubistva i teške telesne povrede čije žrtve su muškarci u večernjim i noćnim časovima što se dovodi
u vezu sa odlascima u kafane i sa konzumiranjem alkohola. Na drugoj strani, žene češće ubijaju u toku
dana što se objašnjava okolnošću da su ubistva koja one vrše uglavnom usmerena na odbranu od nasilja
koje trpe od strane muža ili drugog člana porodice kao i okolnošću da se takvi sukobi odigravaju u
kućnom prostoru i u toku dana. Takođe, kada muškarci ubijaju ili telesno povređuju žene, oni to češće
čine u toku dana, posebno u popodnevnim časovima, a rede noću. To se može objasniti činjenicom da
krvne delikte prema ženama najčešće vrše njihovi bračni drugovi, rođaci i komšije i da se oni najčešće
vrše u kućnom prostoru u kojem žene-domaćice provode veći deo dana same ili sa decom tako da su
dovoljno izolovane i lišene zaštite drugih i u toku dana što učinilac zna i koristi ne čekajući da padne
mrak. Provalne krađe u stanovima se češće vrše u prepodnevnim časovima kada vlasnici nisu kod kuće.
Sezonske i vremenske varijacije kriminaliteta ne mogu se objašnavati klimatskim i biološkim
faktorima, iako takvi pokušaji postoje u kriminološkoj literaturi. One se mogu objasniti jedino
delovanjem društvenih uticaja koji variraju u pojedinim vremenskim periodima, a objašnjenja ove vrste
daju teorije o uzrocima kriminaliteta.
41. Kriminalitet nasilja
Veliki broj krivičnih dela vrši se primenom nasilja ili uz pretnju nasiljem. Nasilje znači upotrebu
sile, pretnje ili zloupotrebu moći prema drugom licu. Inkriminisanje kriminaliteta nasilja kao posebnog
krivičnog dela ne postoji u krivičnim zakonima, već postoje krivična dela kod kojih je nasilje elemenat
bića krivičnog dela ili način njihovog izvršenja. To su krivična dela protiv života i tela (lišavanje života,
povrede tela, ugrožavanja), slobode odlučivanja i kretanja, lične sigurnosti, dostojanstva ličnosti i
morala, braka i porodice (nasilje u porodici).
U savremenim uslovima života značenje kriminaliteta nasilja postalo je još šire jer dolaze do
izražaja različiti oblici nasilja (fizičkog, psihičkog, seksualnog) izvršeni u okviru porodice, najčešće
prema ženama, deci, starim i nemoćnim osobama. Ovi oblici nasilja postojali su i ranije, ali se smatralo
da je primena nasilja prema članovima porodice "porodična stvar", daleko od društvenog saznanja.
Feministička literatura i feministička orijentacija u kriminologiji uticali su da porodično, seksualno i
nasilje nad decom postane društveno vidljivo.
Obim kriminaliteta nasilja u savremenom društvu mnogo je veći nego ranije. Ljudi sve češće
pribegavaju nasilju za rešenje međusobnih sporova i sukoba. Lokalni, građanski ratovi, suprotnosti u
društvenom razvoju, nerešeni socijalni problemi koji prate industrijalizaciju, urbanizaciju i migraciju
stanovništva, izazivaju prave eksplozije nasilja i agresije. Zahvaljujući napretku tehnike, ljudi su u
stanju da nasilje vrše neutralno bez moralnog i emotivnog uključivanja. Ako se ima u vidu snaga
savremenih sredstava za masovno uništavanje, onda je sasvim jasno da mogući izgledi nasilja i agresije
imaju fantastične razmere, te se možemo razmišljati o samouništenju ljudske vrste.
Kriminalitet nasilja se definiše kao ekstremni oblik ispoljavanja agresije. Ovaj oblik
kriminaliteta obuhvata one kriminalne aktivnosti kojima se, sredstvima fizičke ili psihičke prinude,
odnosno primenom sile ili pretnje da će se sila primeniti, povređuje ili ugrožava integritet ličnosti.
Delikata sa elementom nasilja ima mnogo i raznovrsni su oblici takvih ponašanja. Sve te različite oblike
ispoljavanja nasilja povezuje agresivnost izvršioca prema žrtvi u različitim varijantama i različitog
intenziteta.
Kriminalitet nasilja može da se javi kao organizovano nasilje (kolektivni akt, racionalno
postavljen, planiran i organizovan, najčešće kao deo političke strategije), spontano nasilje (kao
pojedinačno ponašanje), ritualno nasilje (krvna osveta) i instrumentalno nasilje (ucene, otmice, taoci).

27
U literaturi se navodi da kriminalitet nasilja treba da obuhvati, pre svega, kriminalne aktivnosti
kojima se napada život i telo (krvni delikti, nasilje u porodici), polna sloboda i polni moral (seksualni
delikti), ali i druga kriminalna ponašanja učinjena iz koristoljublja uz primenu sile (razbojništvo,
razbojnička krađa), zatim, ona protiv slobode i prava građana (protivpravno lišenje slobode, iznuđivanje
iskaza, zlostavljanje zloupotrebom položaja ili ovlašćenja), protiv javnog reda i pravnog saobraćaja
(sprečavanje službene osobe u vršenju poslova sigumosti, sudelovanje u grupi koja sprečava službeno
lice u vršenju službene radnje) i nasilničko ponašanje na javnom mestu. Takođe se, kao najteži oblici
ispoljavanja kriminaliteta nasilja, navode terorizam, politički delikti nasilja, (politička ubistva, psihičko
zlostavljanje, pritisci ili tortura, fizičko zlostavljanje) i zločini protiv čovečnosti i međunarodnog prava
(ratni zločini, sistematsko uništavanje verske, nacionalne ili etničke grupe - genocid).
Kriminološkim istraživanjima kriminaliteta nasilja utvrdeno je da su dela nasilja dominantna
karakteristika osoba muškog pola, mlađeg uzrasta i srednjih godina, odnosno do 45 godina. Krivična
dela koja najčešće vrše mlada lica su ubistva (30-35 godina), telesne povrede (35-40 godina),
razbojništva (18-25 godina). Najveći broj izvršilaca živi u braku, zatim u vanbračnoj zajednici ili su
razvedeni i imaju veći broj dece. Prema ovom istraživanju, osobe ženskog pola takođe učestvuju u
kriminalitetu nasilja vršeći najviše krivična dela telesne povrede i zlostavljanje dece.
Istraživanje o socijalnim obeležjima nasilnika ukazalo je na niz obeležja izvršilaca ovog oblika
kriminaliteta. Nasilnici potiču iz porodica sa niskim obrazovanjem i kvalifikacijom; profesionalni status
roditelja nasilnika je nizak; ekonomski status porodica iz kojih potiču je ispod proseka, ali nije izrazito
nizak; nasilnici i njihovi roditelji uglavnom potiču sa sela ili malih urbanih anglomeracija, manje je onih
koji potiču iz većih ili velikih gradova; u porodicama nasilnika mnogo je alkoholičara i lica sa
psihičkim poremećajima; procenat osuđivanih u porodicama nasilnika nešto je iznad proseka, ali, u
celini, porodice nasilnika ne pripadaju delinkventnoj populaciji; obrazovni nivo nasilnika je nizak i ima
mnogo nezaposlenih; oni koji su zaposleni pretežno rade poslove koji ne zahtevaju nikakvu ili zahtevaju
vrlo nisku kvalifikaciju i to u privrednim granama koje imaju slabu kvalifikacionu strukturu zaposlenih
i nizak dohodak; znatan broj nasilnika potiče iz nepotpunih, razorenih porodica, posebno onih u kojima
nedostaje otac, jedan deo nasilnika nije formirao sopstvenu porodicu posle napuštanja roditeljske
porodice, pretežan deo nasilnika potiče sa sela i živi na selu, mada ima i onih koji su migrirali i žive u
većim i srednjim urbanim anglomeracijama, ekonomski status nasilnika je ispod proseka, ali nije
ekstremno nizak, stambena situacija nije najbolja, ali je daleko od izrazito nepovoljne, medu
nasilnicima ima mnogo skitnica, besposličara, lica sa asocijalnim i sociopatskim ponašanjem, kao i
psihopata i neurotičara.
Kriminalitet nasilja obuhvata: krvne delikte, delikte nasilja u porodici, seksualne delikte,
trgovinu ljudima, zločine mržnje, terorizam, nasilje u sportu, kriminalitet proganjanja i mobing.
42. Krvni delikti – ubistvo
Pod krvnim deliktima podrazumevaju se svi oblici napada na život i telesni integritet čoveka.
Pojavni oblici krvnih delikata su: ubistva, telesne povrede, nedozvoljen prekid trudnoće, navođenje na
samoubistvo i pomaganje pri samoubistvu, učestvovanje u tuči u kojoj je neko lice lišeno života ili mu
je naneta teška telesna povreda, ugrožavanje opasnim oruđem prituči ili svađi, izlaganje opasnosti
napuštanje nemoćnog lica, nepružanje pomoći, trgovina ljudima radi oduzimanja organa ili dela tela,
znači oni delikti kojima se oduzima život, povreduje ili ugrožava život, telo i zdravlje.
Kriminološka istraživanja pokazuju da među izvršiocima krvnih delikata, kao i delikte nasilja
uopšte, preovlađuju mlađi muškarci, nižeg obrazovnog i kvalifikacionog nivoa, sa nešto nižim
ekonomskim statusom od proseka (ali nisu ekonomski i egzistencijalno ugroženi), da oni potiču iz
deficijentnih porodica usled razvoda braka i da u porodici ima socijalno patoloških pojava, posebno
alkoholizma, besposličenja i kocke.
Motivi izvršenja krvnih delikata najčešće su: koristoljublje, osveta i ljubomora. Istraživanja
krvnih delikata sa psihijatrijskog aspekta ukazuju na značajan uticaj afekta, koji izaziva razdražljivost i
žestoku agresiju, tako da postoje krvni delikti izvršeni u afektivnim i posebnim psihopatološkim
stanjima.
Ubistvom se uništava ljudski život i zbog toga se u krivičnim zakonicima ubistvo svrstava u
krivična dela protiv života i tela. Krivičnopravno definisanje ubistva svodi se na određivanje objekta
napada, radnje izvršenja, posledice, oblika vinosti i kazne kod krivičnog dela ubistva. Osim određivanja
pojma ubistva, propisima krivičnih zakona utvrđuju se vrste ubistava. Između krivičnih zakona
pojedinih zemalja postoje razlike u vrstama ubistava, pa, samim tim i u krivičnopravnim tipologijama.

28
U anglosaksonskom pravu homicid obuhvata: ubistvo sa predumišljajem, ubistvo bez
predumišljaja i opravdano, izvinjavajuće ubistvo. U francuskom pravu postoji razlika izmedu umorstva
ili ubistva sa predumišljajem i običnog ubistva. Sa umorstvom se izjednačava ubistvo srodnika po
uzlaznoj liniji, ubistvo trovanjem i svirepo ubistvo izvršeno mučenjem i varvarskim sredstvima.
Odredbama Krivičnog zakonika Republike Srbije inkriminisano je lišenje života bez posebnih
kvalfikatornih okolnosti (čl.l 13 KZ RS), više vrsta teškog ubistava sa kvalifikatornim okolnostima koje
ga čine težim i društveno opasnijim (čl.114) i ubistva sa manjim stepenom društvene opasnosti (čl. 115-
118 KZ RS).
S obzirom na te posebne okolnosti, kao teško ubistvo, razlikuju se: lišenje života na svirep ili
podmukao način, lišenje života pri bezobzimom nasilničkom ponašanju, lišenje života i istovremeno
umišljajno dovođenje u opasnost života još nekog lica, lišenje života pri izvršenju krivičnog dela
razbojništva ili razbojničke krađe, lišenje života iz koristoljublja radi izvršenja ili prikrivanja drugog
krivičnog dela, iz krvne ili bezobzime osvete ili iz drugih niskih pobuda, Lšenje života službenog ili
vojnog lica pri vršenju službene dužnosti, lišenje života deteta ili bremenite žene, lišenje života člana
porodice koga je izvršilac prethodno zlostavljao, kao i umišljajno lišenje života više lica, a ne radi se o
ubistvu na mah, ubistvu deteta pri porođaju ili ubistvu iz samilosti. (čl. 113 i 114 KZ RS).
Kao posebne vrste ubistava (u teoriji krivičnog prava nazvane privilegovanim) zakon predvida
ubistvo na mah, ubistvo deteta pri porođaju, lišenje života iz samilosti i nehatno lišenje života (21.115-
118 KZ RS),
Obično ubistvo se sastoji u umišljajnom lišavanju života drugog lica bez kvalifikatornih
okolnosti koje ubistvo čine težim ili bez posebnih okolnosti koje ubistvo čine privilegovanim.
Kvalifikovana (teška) ubistva postoje kada je umišljajno ubistvo izvršeno na takav način i pod
takvim okolnostima koji mu daju veći stepen društvene opasnosti što dovodi do težeg kažnjavanja.
Ubistvo na svirep način postoji kada učinilac nanosi žrtvi prekomerne fizičke i psihičke bolove. U
krivičnopravnoj literaturi se ističe da ova vrsta ubistava ima objektivna i subjektivna obeležja. Svako
ubistvo je na izvestan način surovo i svirepo, ali se ova vrsta kvalifikovanog ubistva karakteriše
posebno izraženom surovošću jer se žrtvi nanose takve muke, patnje i bolovi koji po svom intenzitetu
prelaze bolove koji obično nastaju prilikom lišenja života. Subjektivna obeležja se odnose na stav
učinioca prema žrtvi - učinilac je svestan da žrtva trpi bolove velikog intenziteta, ali je neosetljiv i
hladnokrvan prema njenim mukama.
Ubistvo na podmukao način postoji kada učinilac napada na život žrtve prikriveno, potajno,
lukavo, u momentu kada žrtva to ne očekuje. Izvršilac koristi poverenje koje ima žrtva prema njemu i
postupa sa zlom namerom. U krivično- pravnoj teoriji i sudskoj praksi se smatra da su ubistvo žrtve na
spavanju i ubistvo trovanjem ubistva na podmukao način.
Ubistvo iz koristoljublja predstavlja lišavanje života drugog lica u nameri da se za sebe ili
drugog pribavi materijalna korist (povećanje imovine ili sprečavanje njenog smanjenja), koja ne mora
da bude protivpravna već pravno dozvoljena. Primeri ovog oblika ubistva su: ubistvo radi ostvarenja
nasleda, oslobođenja od neke imovinske obaveze, ostvarenja dobiti, za nagradu i si.
Ubistvo iz krvne ili bezobzirne osvete ili iz drugih niskih pobuda razlikuje se od drugih oblika
ubistava po motivu izvršenja. Motiv izvršenja može da bude krvna osveta (za ubistvo ili na drugi način
skrivljenu prouzrokovanu smrt, porodica ubijenog se sveti tako što ubija ubicu ili drugog muškog člana
zajednice kojoj ubica pripada), druga bezobzirna osveta (učinilac izvršava ubistvo iz egoističkih,
samoživih pobuda) ili druge niske pobude (radi zadovoljenja nastranih seksualnih potreba, pohlepe i
si.).
Za razliku od navedenih kategorija ubistava koja imaju motiv, postoje i "ubistva bez motiva",
koja vrše duševno bolesna lica, zatim ubistva iz političkih pobuda, kao i atipične situacije dela koje
nastaju s vremena na vreme i nemaju praktičan značaj.
U okviru kriminoloških klasifikacija ubistava postoji klasifikacija na: ekspresivni (afektno,
reaktivno nasilje, gde se primarni motiv iscrpljuje samim ispoljavanjem nasilja, nanošenjem povrede
odnosno uništenjem druge osobe), instrumentalni (nasilje je prevashodno sredstvo za postizanje nekog
drugog cilja, koji se, po pravilu, svodi na materijalnu dobit) i nehatni homicid (najčešće i vezi sa
socijalnim prilikama).
U posebnu kategoriju ubistava izdvojena su satanistička ubistva. Religiozna ubistva mogu da
budu povezana sa satanizmom i/ili okultnim stvarima.

29
Satanistička ubistva se defmišu kao racionalno isplanirano lišenje života jednog ili vise lica uz
izvodenje tačno određenog satanističkog rituala. U ukupnom broju ubistava ovaj oblik religioznih
ubistava zastupljen je u veoma malom broju. Takođe, izvršenje ovakvog zločina predstavlja kraj
delovanja satanističke grupe jer je mala verovatnoća da će ostati neotkrivena posle izvršenja zločina.
Višestruka ubistva mogu da se podele na dve kategorije: masovna ubistva i serijska ubistva.
Masovno ubistvo se definiše kao lišenje života tri ili više lica na istom mestu u isto vreme ili u
jednom kraćem vremenskom periodu na istoj teritoriji. Za razliku od masovnog ubistva, serijsko
ubistvo predstavlja viši manifestacioni nivo nasilnog kriminaliteta, koji se ispoljava kroz ekstremno
strašne radnje izvršene prema nedužnim žrtvama. Zločini su najčešće u vezi sa ili predstavljaju
kulminaciju ekstremne seksualne preverznosti i brutalnog ubistva, nakon čega je žrtva unakažena. Iako
su serijske ubice relativno retke u poređenju sa brojem običnih ubistava ili nasilnim zločinima uopšte,
društvo ima negativniji stav prema serijskom ubici, ono se zgražava nad njegovim delima i nalazi se u
sasvim opravdanom strahu.
Statistički podaci i dosadašnja istraživanja pokazuju da je najveći broj ubica muškog pola.
Istraživanjem ubistava koja vrše žene utvrđeno je da žene izvršavaju sve vrste ubistava kao
muškarci i ubistvo deteta pri porođaju. Prema dosadašnjoj sudskoj praksi, jedan od češćih načina
izvršenja ubistava od strane žena - ubistvo muža na spavanju, smatra se kvalifikovanim oblikom ubistva
na svirep i podmukao način. Postoji opravdana kritika ove sudske prakse jer ovakav način izvršenja
ubistva, koje je usledilo posle duževremenog maltetiranja i nasilničkog ponašanja muža u braku, nije
izraz podmuklosti žene, već je pre posledica njene fizičke nemoći, prestrašenosti i odsustva svake
društvene pomoći u traženju izlaza iz, za nju, bezizlazne situacije. Kao sredstvo izvršenja ubistva žene
najčešće koriste sekiru i nož, a u prošlosti je korišćen i otrov. U pogledu geografske raspro- stranjenosti
ubistava koja vrše žene, slična je situacija kao i sa ubistvima izvršenim od strane muškaraca - to je
kriminalitet vezan uglavnom za seosku sredinu kako po mestu izvršenja dela tako i po boravištu
izvršilaca. Zatvoren prostor (soba, kuhinja) u većini slučajeva je mesto izvršenja pojedinačnih ubistava,
što je uslovljeno činjenicom da su aktivnosti žene uglavnom vezane za ovaj prostor. Starosna struktura
žena koje su izvršile krivično delo ubistva razlikuje se zavisno od uzorka koji je bio predmet
istraživanja. Prema istraživanju kriminaliteta žena u Srbiji (1960-1963) od 85 žena ubica najviše je onih
od 30-35 godina, prema drugom istraživanju (1983.) najzastupljenije su žene uzrasta od 26-30 godina,
dok je prema trećem istraživanju (1992.) najviše žena ubica u vreme izvršenja dela imalo 46-52 godine.
Većina žena ubica je udata ili razvedena, sa nižim obrazovanjem i nezaposlena.
43. Krvni delikti - telesne povrede
Telesne povrede se sastoje u narušavanju telesnog integriteta ili zdravlja čoveka. One mogu da
se manifestuju kao teške (61.121 KZ RS) i lake telesne povrede (51.122 KZ RS), zavisno od težine
narušenog telesnog integriteta ili zdravlja, KZ RS (čl.121) različite oblike teških telesnih povreda:
1. obična teška telesna povreda (kada učinilac krivičnog dela drugog teško telesno
povredi ili mu zdravlje teško naruši),
2. osobito teška telesna povreda (kada učinilac drugog teško telesno povredi ili mu
zdravlje tako teško naruši da je usled toga doveden u opasnost život povređenog ili je uništen ili trajno i
u znatnoj meri oštećen ili oslabljen neki važan deo njegovog tela ili važan organ ili je prouzrokovana
trajna neposobnost za rad povređenog ili trajno i teško narušenje njegovog zdravlja ili unakaženost),
3. teška telesna povreda kvalifikovana smrću,
4. teška telesna povreda učinjena iz nehata i
5. teška telesna povreda na mah.
Teška telesna povreda može biti nanesena sa umišljajem prilikom izvršenja krivičnih dela koja
pripadaju imovinskom kriminalitetu - razbojničke krađe (č1.205 st.3 KZ RS) i razbojništva (čl.206 st.3
KZ RS).
Kao kod ubistava, tako i kod krivičnih dela telesnih povreda preovlađuju muškarci kao izvršioci.
Žene češće telesno povređuju posle duževremenog i trajnog poremećaja međusobnih odnosa sa žrtvom.
Među izvršiocima telesnih povreda znatno je veći broj punoletnih izvršilaca nego maloletaika.
Načini i sredstava izvršenja telesnih povreda su različiti, ali se uglavnom ove povrede nanose
udaranjem raznim predmetima. Prema jednom istraživanju, muškarci češće nanose telesne povrede
putem uboda nego što to čine žene, dok žene češće nanose povrede gađanjem raznim predmetima.
Prema rezultatima ovog istraživanja, sredstva izvršenja lakih i teških telesnih povreda još više su
određena polom nego što je to slučaj sa načinom izvršenja. Tu na najneposredniji način dolaze do

30
izražaja specifične biološke karakteristike i obeležja socijalnog položaja žene, prvenstveno njihova
fizička inferiornost u odnosu na muškarće i vezanost za domaćinstvo i kućne poslove. Za razliku od
žena, koje retko upotrebljavaju fizičku silu za nanošenje teške telesne povrede, kod muškaraca je
upotreba fizičke sile najčešća. Kod lakih telesnih povreda mnogo je manja razlika između muškaraca i
žena u pogledu upotrebe fizičke sile. To se objašnjava okolnošću da su pretežno žene žrtve lakih
telesnih povreda koje vrše žene, pa je samim tim za savlađivanje otpora druge žene u proseku dovoljna i
fizička sila, dok se pri nanošenju telesnih povreda muškarcu moraju da koriste i druga sredstva.
44. Krvni delikti - razbojnička krađa i razbojništvo
Razbojnička krađa i razbojništvo pripadaju ne samo imovinskom kriminalitetu, već i krvnim
deliktima jer se prilikom izvršenja ovih krivičnih dela upotrebljava sila ili pretnja prema nekom licu, a u
težim slučajevima umišljajno se nanosi teška telesna povreda. Krivični zakonik RS predviđa tri oblika
krivičnog dela razbojničke krađe (č1.205). Prvi oblik postoji kada je neko lice zatečeno prilikom
izvršenja krivičnog dela krađe, pa u nameri da zadrži ukradenu stvar upotrebi silu ili pretnju da će
neposredno napasti na život ili telo. Za postojanje drugog oblika ovog krivičnog dela potrebno je da
vrednost ukradenih stvari prelazi iznos od milion i petsto hiljada dinara, dok kod je kod trećeg oblika sa
umišljajem nanesena teška telesna povreda ili je u izvršenju dela učestvovalo više izvršilaca.
Krivično delo razbojništva (čl.206) se razlikuje od krivičnog dela razbojničke krađe po tome što
je sila ili pretnja upotrebljena radi oduzimanja tuđe pokretne stvari u nameri da se pribavi protivpravna
imovinska korist sebi ili drugome. Drugi vid ispoljavanja ovog krivičnog dela postoji ukoliko vrednost
oduzetih stvari prelazi iznos od milion i petsto hiljada dinara, a treći ako je došlo do nanošenja teške
telesne povrede sa umišljajem ili je delo izvršilo više lica. Ukoliko je prilikom izvršenja razbojničke
krađe ili razbojništva neko lice lišeno života postoji krivično delo teškog ubistva (čl. 114 tač. 4 KZ RS).
Statistički podaci o prijavljenom kriminalitetu pokazuju da je poslednjih godina došlo do
znatnog porasta ovih oblika krvnih delikata. Razbojništvo i razbojnička krađa se takođe smatraju
deliktima koje najčešće vrše muškarci, dok je udeo žena znatno manji. Najzastupljenija kategorija
izvršilaca od 18-24 godine i veliki je udeo prethodno kažnjavanih lica (recidivista).
45. Nasilje u porodici - definicija, oblici ispoljavanja, rasprostranjenost, posledice,
Nasilje u porodici se definiše kao primena fizičke i psihičke sile prema članovima porodice uz
ugrožavanje i povređivanje domena sigurnosti i odnosa poverenja i ispoljavanje kontrole i moći nad
članovima porodice, bez obzira da li je u važećem zakonodavstvu predviđeno kao krivično delo i da li je
izvršilac nasilja prijavljen organima gonjenja.
Nasilje u porodici je univerzalna pojava, koja prožima sva društva, sve kulture i sve regione
sveta. Ono spada u red najtežih oblika nasilja jer se njegovim ispoljavanjem krše osnovna ljudska prava
i slobode članova porodice, kao što je pravo na život, pravo na slobodu i bezbednost, pravo na fizički,
psihički i seksualni integritet i dr.
Nasilje u porodici može se javiti u vise oblika: nasilje u braku, nasilje prema članovima
zajedničkog domaćinstva, (najčešće starim osobama), nasilje prema deci. Svaki od ovih oblika
ukazuje na povređivanje i ugrožavanje domena sigurnosti i odnosa poverenja, a manifestuje moć i
kontrolu nad žrtvom. Ispoljava se kroz primenu fizičke i psihičke sile, najčešće je dugotrajno i pogađa
veoma bliske članove porodice među kojima bi trebalo da postoji slaganje, privrženost, iskrenost,
emotivna povezanost.
Posledice primene nasilja u porodici su razorne: nestaje odnos poverenja i privrženosti, dolazi
do značajnih promena fizičkog i psihičkog zdravlja žrtve. Posebno je značajna društvena neupadljivost
porodica u kojima postoji nasilje, one u široj socijalnoj sredini dobro funkcionišu i postojanje nasilja se
ne primećuje.
Nasilje je veoma rašireno u svim regionima sveta i njegove najčešće žrtve su žene, deca i stare i
nemoćne osobe. Imajući u vidu učestalost nasilja u porodici, u literaturi se navodi da je porodica, ako se
izuzmu policija i vojska, najnasilnija grupa u društvu i da osoba ima više šansi da bude ubijena i
povređena u porodici, nego u bilo kojoj drugoj društvenoj sredini.
Tokom sedamdesetih godina u SAD, Engleskoj i drugim zemljama Zapadne Evrope otvorena su
prva skloništa za žrtve porodičnog nasilja, pretučene žene i decu. Time je po prvi put pružena društvena
podrška ženama koje su tražile utočište. Izlazeći u javnost sa do tada nepoznatim podacima o
rasprostranjenosti porodičnog nasilja, kao i ozbiljnosti povreda koje se tom prilikom nanesu,
aktivistkinje pokreta za pomoć pretučenim ženama osporile su tradicionalno viđenje ovog problema kao
poremećaja odnosa između partnera koje treba ostaviti psihijatrima i bračnim savetovalištima. Njihov

31
zahtev za organizovanom društvenom akcijom bio je pre svega upućen zakonodavcu i organima
krivičnog gonjenja. Tako je počelo lobiranje zakonodavca, angažovanje medija i senzibilisanje javnosti
u SAD i zapadnoevropskim zemljama.
Prvi programi edukacije i obuke za profesionalce koji se u svom radu sreću sa porodičnim
nasiljem ustanovljeni su u SAD 1977. Zakon, kojim su data ovlašćenja policiji da privede i zadrži
nasilnika ukoliko postoje osnovi sumnje da je počinio neko od nasilnih dela u porodici, usvojen je 1978.
godine u Minesoti. Jedan od prvih zakona o nasilju u porodici donet je u ovoj državi 1979. godine.
Posle toga je vise puta menjan i danas predstavlja jedan od najnaprednijih modela pravne zaštite od
nasilja u porodici.
46. Nasilje u porodici kao krivično delo
Prema važećem Krivično zakoniku Republike Srbije krivično delo nasilje u porodici predviđeno
je u č1. 194, u okviru Glave devetnaeste - ,krivična dela protiv braka i porodice". Predviđeno je pet
oblika krivičnog dela nasilja u porodici:
1. radnja prvog oblika krivičnog dela sastoji u ugrožavanju spokojstva, telesnog
integriteta ili duševnog stanja člana svoje porodice, kao i u drskom ili bezobzirnom ponašanju sa istim
ciljem (č1. 194. st. 1. KZ RS). Posledica takve radnje je stvaranje opasnosti da će biti ugroženo
spokojstvo, telesni ili duševni integritet člana svoje porodice. Ovom odredbom pruža se zaštita članu
porodice žrtvi psihičkog nasilja i/ili fizičkog nasilja koje može, ali ne mora, da ima za posledicu i laku
telesnu povredu. Za ovaj oblik je predviđeno kažnjavanje novčanom kaznom ili zatvorom do jedne
godine, dok je ranijim zakonom bila predviđena novčana kazna i kazna zatvora do tri godine;
2. drugi oblik krivičnog dela nasilja u porodici postoji ako je pri izvršenju dela iz čl. 194.
st. 1. KZ korišćeno oružje, opasno oruđe ili sredstvo podobno da telo teško povredi ili zdravlje teško
naruši (čl. 194. st. 2. KZ). Posledica radnje izvršenja u ovom slučaju je takođe stvaranje opasnosti po
telesni integritet ili duševno stanje člana porodice, ali može da bude nanošenje lake telesne povrede,
koja dobija kvalifikaciju "opasne lake telesne povrede" jer je prilikom izvršenja dela korišćeno oružje ili
oruđe ili drugo sredstvo podobno da telo teško povredi ili zdravlje teško naruši. Za ovaj oblik
predviđeno je kažnjavanje zatvorom od tri meseca do tri godine;
3. treći oblik krivičnog dela nasilja u porodici postoji u slučaju kada je izvršeno nasilje
prouzrokovalo tešku telesnu povredu ili trajno i teško narušavanje zdravlja člana porodice ili je delo
izvršeno prema maloletniku (61. 194. st. 3. KZ). Predviđeno je kažnjavanje izvršioca zatvorom od jedne
do osam godina;
4. četvrti, najteži oblik krivičnog dela nasilja u porodici postoji kad je nasilje dovelo do smrti
člana porodice (čl. 194. st. 4 KZ). Za razliku od krivičnog dela teško ubistvo iz čl. 114. st. 1. tač. 8. KZ,
teža posledica je obuhvaćena nehatom izvršioca kao oblikom vinosti. Razlika je i u kažnjavanju - za
izvršenje krivičnog dela iz či. 114. tač. 8. KZ predvidena je kazna zatvora najmanje deset godina ili
trideset do četrdeset godina, dok je za krivično delo nasilja u porodici sa smrtnim ishodom predvidena
kazna zatvora od tri do dvanaest godina;
5. peti oblik krivičnog dela nasilja u porodici postoji kad izvršilac nasilja kome je sud izrekao
meru zaštite od nasilja u porodici prekrši ovu meru (51. 194. st. 5. KZ).
Mere zaštite od nasilja u porodici predvidene su Porodičnim zakonom i njihova suština ogleda
se u ograničavanju ili privremenoj zabrani održavanja ličnih odnosa izvršioca nasilja sa žrtvom nasilja,
što uključuje i ograničavanje izvesnih prava i sloboda izvršioca nasilja.
Odredbama čl. 198. st. 2. Porodičnog zakona predvideno je pet posebnih mera zaštite: izdavanje
naloga za iseljenje iz porodičnog stana ili kuće, bez obzira na pravo svojine odnosno zakupa
nepokretnosti; izdavanje naloga za useljenje u porodični stan ili kuću, bez obzira na pravo svojine
odnosno zakupa nepokretnosti; zabrana približavanja članu porodice na određenoj udaljenosti; zabrana
pristupa u prostor oko mesta stanovanja ili mesta rada člana porodice i zabrana daljeg uznemiravanja
člana porodice. Prema č1. 194. tač. 5 KZ RS, lice koje prekrši bilo koju meru zaštite od nasilja u
porodici, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do šest meseci.
47. Nasilje u braku - pojam, rasprostranjenost i karakteristike
Pojam. Pod nasiljem u braku se uglavnom podrazumeva fizičko i seksualno zlostavljanje koje
vrši muž nad ženom, nezavisno od toga da li je ono prijavljeno, odnosno otkriveno i bilo predmet
krivičnog, odnosno prekršajnog gonjenja i presuđenja. Takođe, pod nasiljem u braku uobičajeno se
podrazumevaju svi oblici fizičkog i seksualnog zlostavljanja, nezavisno od toga da li pozitivno pravo za
njih vezuje određenu sankciju ili ne. Medutim, iskustva proistekla iz neposrednog rada sa pretučenim

32
ženama pokazala su da ovaj pristup, iako olakšava istraživački postupak, ne odgovara najbolje onome
što se dešava u stvarnosti. Vrlo je teško povući granicu izmedu ekonomske eksploatacije, političke
dominacije, psihološke opresije i fizičkog nasilja jer jedan oblik nasilja stvara pogodno tlo za drugi.
Zato oni koji nastoje da pruže praktičnu podršku i pomoć pretučenim ženama pod nasiljem
podrazumevaju i psihičko nasilje koje nije praćeno fizičkim i seksualnim nasiljem. Naime, oni znaju iz
iskustva da žene koje trpe psihička maltretiranja postaju nespremne na pružanje otpora i tako "pogodne"
žrtve težih oblika zlostavljanja. Slično stanovište prihvaćeno je i u Deklaraciji UN o eliminaciji nasilja
nad ženama koja pod nasiljem nad ženama podrazumeva "svaki akt nasilja baziran na pripadnosti polu
koji rezultira, ili je podoban da rezultira u fizičkoj, seksualnoj ili psihološkoj povredi ili patnji žene,
uključujući pretnje takvim radnjama, prinudu ili arbitrerno lišenje slobode bez obzira da li se to događa
u javnom ili u privatnom životu."
Rasprostranjenost i karakteristike Postojeće teorije o nasilju u braku uglavnom su posvećene
objašnjavanju uzroka zlostavljanja žene a njihov nastanak vezan je za skorašnje identiflkovanje ovog
oblika nasilja kao društvenog problema. Svođenje teorijskog pristupa nasilju medu supružnicima na
objašnjenje nasilja nad ženom proisteklo je iz okolnosti (koju su potvrdila dosadašnja istraživanja) da su
žrtve nasilja u braku najčešće žene. Iako je do preciznijih podataka o rasprostranjenosti ovog oblika
nasilja teško doći zbog izuzetno visoke tamne brojke, uvid u rasprostranjenost ovog oblika kriminaliteta
u svetu uglavnom se dobija preko policijske statistike i anketa o viktimizaciji. U toku 1991., na primer,
u SAD je prijavljeno policiji vise od 21000 telesnih povreda, silovanja i ubistva u kući. U proseku, žene
su svake godine žrtve preko 572.000 slučajeva nasilja od strane bliskih lica dok su muškarci to u svega
49000 slučajeva. BCS iz 1992. godine procenjuje da se u Velikoj Britaniji dešava najmanje pola miliona
slučajeva nasilja u porodici godišnje i da se u 80% tih slučajeva radi o ženama žrtvama.
Iako nema preciznijih evidencija niti opsežnijih istraživanja, raspoloživa saznanja ukazuju i na
veliku rasprostranjenost nasilja u braku u našoj zemlji kao i na daleko veću ugrožnost žena nego
muškaraca. Istraživanje koje je sprovedeno od strane istraživačica Instituta za kriminološka i sociološka
istraživanja u Beogradu u toku 1993. g. i kojim su bile obuhvaćene 192 žene, na primer, došlo je do
sledećih rezultata: više od polovine žcna (112 ili 58.3%) izjavilo je da su bile žrtve neke vrste nasilja u
braku. 94 ili 49% žena izjavilo je da je bilo psihički maltretirano (teško vređanje, namerno činjenje
nečega što teško povređuje, pretnje batinama i ubistvom) u braku dok je njih 36 ili 18.7% odgovorilo da
je fizički maltretirano. Takođe, 18.7% žena iz uzorka odgovorilo je da su ih silovali muževi. Fizičko
zlostavljanje je obično praćeno drugim oblicima nasilja. Žene koje su muževi tukli istovremeno su bile
žrtve psihičkog nasilja (38.9%), seksualnog nasilja (25%) ili ijednog i drugog (52.8%).
Slika nasilnika koja je dobijena istraživanjima vršenim u svetu (intervjuom sa njime ili sa
njegovom žrtvom) izgleda ovako: ima nizak stepen samopoštovanja, socijalno je izolovan,
tradicionalista je, ima probleme sa zapošljavanjem, zavistan je od alkohola, autoritarna je ličnost i ima
sklonosti ka nasilju u sopstvenom domu. U literaturi nastaloj na bazi istraživanja nasilju u braku se
ističe da muškarci koji zlostavljaju supruge nisu nikakva homogena grupa već se mogu identifikovati
dva tipa muškaraca-nasilnika: 1. muškarci koji su skloni nasilničkom ponašanju uopšte kako u porodici
tako i van nje, koji konzumiraju alkohol i dolaze u sukob sa zakonom; 2. muškarci koji su skloni
nasilničkom ponašanju samo prema svojoj partnerki i nemaju mnogo problema sa alkoholom i
zakonima.
Istraživanjem vršenim u Škotskoj utvrđeno je da je u većini ispitivanih slučajeva zlostavljanje
počelo na samom pocetku braka, odnosno vanbračne zajednice (45%) ili posle rođenja prvog deteta
(16%). Takođe, došlo se do zabrinjavajućeg podatka da je 60% žena bilo tučeno u toku trudnoće što je
rezultiralo opasnošću od gubitka bebe u 22% slučajeva i u stvarnom gubitku bebe u 13% slučajeva.
Žene su posebno ugrožene onda kada odluče da napuste svoje nasilne muževe. Kao što se može
videti iz velikog broja slučajeva ubistava žena širom sveta, uključujući i našu zemlju, žene koje su
uporne u borbi za slobodu često postaju žrtve ubistva od strane nasilnika. Ovaj obrazac nasilja je toliko
rasprostra- njen da je profesor M. R. Mahoney uvela poseban termin "napad prilikom odvajanja".
48. Teorijska objašnjenja nasilja u braku
Među teorijskim objašnjenjima nasilja nad ženama u braku razlikuju se dve grupe objašnjenja.
Prvu grupu čine ona objašnjenja koja ovaj oblik nasilja posmatraju kao individualnu pojavu i, u skladu
sa time, objašnjavaju je pojedinačnim uzrocima. U okviru ove grupe najznačajnije su psihološke,
medicinske (psihijatriske) i sociopsihološke teorije. Druga grupa obuhvata objašnjenja koja nasilje u
braku posmatraju u vezi sa ukupnim odnosom društva prema ženama pa tako i u traženju njegovih

33
uzroka polaze od društvene strukture, odnosno globalnog društva. To su uglavom sociološka,
ekonomska i feministička objašnjenja nasilja u braku.
Psihološke i psihijatriiske teoriie stavljaju akcenat na individualnu patologiju muškarca ili žene
kao glavni uzrok nasilja prema ženama u braku. Ima mišljenja da nasilnici pate od slabe kontrole
impulsa, nerazvijenog egoa i frustracija u detinjstvu. Po nekim autorima u osnovi se radi o psihopatama,
odnosno mentalno bolesnim, neurotičnim ili poremećenim ličnostima. Važnu ulogu u nasilju muža
prema ženi imaju alkohol i problemi sa kockom. Slično tome, Roj je opisao nasilne muževe kao ličnosti
koje pate od niskog nivoa samopoštovanja, nesigurnosti, velikog bračnog nezadovoljstva, stresa i slabe
komunikativnosti.
Jedno od najpopularnijih objašnjenja sa psihopatološke tačke gledišta jeste objašnjenje nasilja u
braku mazohizmom žene. Smatra se, naime, od strane nekih psihologa, da je ženino nenapuštanje muža
nasilnika dokaz njene želje da bude zlostavljana i njenog uživanja u tome.
Psihološke i medicinske (psihijatrijske) teorije su trpele i trpe brojne i ozbiljne kritike bez obzira
da li uzroke supružinskog nasilja traže u patologiji nasilnika ili u mazohizmu žrtve. Kritičari, između
ostalog, ističu da je nasilje medu supružnicima suviše rasprostranjeno da bi bilo rezultat individualne
patologije. Takode, ima se utisak da se psihološka i psihijatrijska objašnjenja više bave individualnom
patologijom žrtve nego nasilnika a empirijska istraživanja nisu dala dokaze o tome da žene koje muževi
tuku u tome nalaze zadovoljstvo.
Pristalice ekonomske teorije smatraju da je glavni razlog nasilja u braku loše materijalno stanje -
niska plata, nezaposlenost ili delimična zaposlenost, loši stambeni uslovi, veliki broj dece ili pripadnost
nacionalnoj manjini. Iako su empirijska istraživanja uglavnom potvrdila postavke ove teorije,
istraživanja tamne brojke (neotkrivenog kriminaliteta) ukazuju na to da nasilje nije retkost ni u brako-
vima bogatijih s tim što su žene iz nižih slojeva spremnije da prijave nasilje kao i da pripadnice srednjih
i viših slojeva imaju veće mogućnosti da napuste nasilnika. U tome i jeste osnovna slabost teorija koje
nasilje u braku objašnjavaju lošim materijalnim stanjem.
Za razliku od zagovornika ekonomske teorije, sociološka objašnjenja nasilja u braku ukazuju na
postojanje velikog i kompleksnog skupa faktora koji mogu u različitoj meri da utiču na nasilje među
supružnicima. Neki od tih faktora su, kako su isticali, nezaposlenost, visina prihoda i obrazovni nivo
muža, finansijski problemi, nezadovoljstvo poslom, viši obrazovni ili profesionalni status i trudnoća
žene. Ovi faktori, po njima, imaju pretežno posredan uticaj na nasilje u braku pri čemu se kao
medijatori javljaju najčešće frustracija i stres. Ovi autori su posebno skrenuli pažnju na važnost
društveno- strukturalnih faktora za koje se smatra da su u svojoj biti određeni muškom dominacijom i
koji sa svoje strane utiču na kreiranje očekivanja u pogledu društvenih uloga. S obzirom na to da
društveni uslovi ne pogoduju uvek ostvarivanju očekivanih društvenih uloga rezultat su stres i
frustracija koji stvaraju pogodno tlo za nasilje. Ono što se događa na nivou društva u širem smislu
reflektuje se i na porodicu. Tako se od muža očekuje da bude hranilac i "glava" porodice, rečju, "gazda
u kući", a od žene da traži od njega da je izdržava i da bude "dobra supruga i majka".
Opšta sistemska teorija posmatra nasilje u braku kao sistematski, kontinuirani elemenat
društvene interakcije, a ne kao proizvod individualne patologije. Pri tome on izdvaja nekoliko glavnih
faktora koji deluju u okviru tog sistema. To su: porodica kao društvena grupa sa visokim nivoom
konflikata, visok nivo nasilja u društvu, porodična socijalizacija, odnosno vaspitavanje dece uz pomoć
nasilja, kulturne norme i seksistička organizacija društva. Deca u ranom detinjstvu uče da je nasilje
povezano sa ljubavlju kao i da, ako je nešto posebno važno, onda to opravdava upotrebu nasilja.
Takođe, upotreba nasilja u kažnjavanju dece stvara kod njih moralno pravo da nasilje i sami upotrebe
prema drugim članovima porodice.
49. Nasilje prema deci
Nasilje prema deci (fizičko, psihičko, seksualno) predstavlja najteži vid ispoljavanja porodičnog
nasilja i nasilja uopšte, s obzirom na fizičke i psihičke osobine žrtava, odnos poverenja, emocionalne
povezanosti i dužnosti čuvanja i vaspitanja onih kojima su deca poverena. Nasilje prema deci je "tamna
strana istorije i kulture čovečanstva". Primena nasilja prema deci pominje se još kod starih Grka i
Rimljana, pa i ranije, što znači da je ovaj oblik kriminaliteta postojao u davnoj prošlosti. Medutim,
nasilje prema deci pripadalo je intimnoj neprikosnovenoj sferi porodičnog života van društvene
intervencije. O obimu, oblicima i izvršiocima tog nasilja u literaturi dugo nisu postojali podaci. Zbog
postojanja tradicionalne i patrijarhalne porodice, u kojoj je dominirala privatna vlast oca porodice i
shvatanje deteta kao svojine, u različitim istorijskim razdobljima bila je omogućena eksplatacija dece,

34
surovo fizičko kažnjavanje i zlostavljanje. Teku IX veku počelo je da se piše, istina vrlo retko, o
zlostavljanju dece od strane učiteija, vaspitača u domovima i poslodavaca, a početkom 20. veka otkriva
se nasilje koje vrše roditelji prema deci u okviru porodice. Rezultati empirijskih istraživanja ukazuju na
alarmantan broj dece koja su izložena raznim oblicima ugroženosti i povreda fizičkog i mentalnog
zdravlja, medutim, ovi podaci su samo ,,vrh ledenog brega", broj zlostavljane dece je mnogo veći.
U savremenoj literaturi svi oblici ispoljavanja nasilja prema deci obuhvaćeni su pojmom
zloupotrebe dece. Najuže shvatanje ovog pojma vezuje se isključivo za fizičke povrede dece.
Uključivanje kliničkih i psihijatrijskih aspekata uticalo je na defmisanje "sindroma pretučenog deteta",
koji označava kompleks manifestacija vezanih za ozbiljne povrede koje su detetu naneli roditelji ili
druge osobe koje se o njemu staraju. Kriminološko značenje ovog pojma odnosi se na fenomenološke i
etiološke karakteristike svih oblika zloupotrebe dece kojima se narušava njihov telesni i duševni razvoj.
Šira shvatanja pod pojmom "zlostavljano dete" podrazumevaju dete čiji je normalan rast i razvoj
onemogućen i ugrožen. Prema ovim objašnjenjima, zlostavljanje obuhvata ne samo brutalno fizičko
kažnjavanje dece, koje može dovesti do teških telesnih povreda, pa i do smrti, već i grubo
zanemarivanje fizičkih i psihičkih potreba deteta. Intereseantan teorijsko-metodološki koncept
definisanja zloupotrebe polazi od toga da je zlupotreba kontinuiran sa različitim oblicima i stupnjevima
ponažanja (činjenja i nečinjenja) kojima se povređuju ili ugrožavaju prava deteta na život i razvoj i koja
obuhvata: fizičko zlostavljanje, seksualnu zloupotrebu i zanemarivanje dece. Zanemarivanje i
osujećenje razvojnih potreba deteta podrazumeva zapostavljanje detetovih fizičkih, materijalnih,
zdravstvenih, edukativnih, emocionalnih potreba, kao i napuštanje deteta.
U krivičnim zakonima nekih država (Hrvatska, Slovenija) predviđen je teži oblik krivičnog dela
zlostavljanja i zapuštanja maloletnika u slučaju da je zbog zlostavljanja i zapuštanja nastupilo teško
oštećenje zdravlja maloletnika ili smrt (Slovenija) ili se maloletnik odao vršenju krivičnih dela,
prostituciji ili drugom asocijalnom načinu života. Na taj način je pojam zlostavljanja proširen i na
slučajeve teškog telesnog povređivanja i smrti maloletnika. Svakako da se u svim ovim slučajevima
podrazumeva postojanje psihičkog nasilja koje prati fizičko nasilje.
U porodicama sa više dece, najčešće je zlostavljano najstarije dete ili poslednje rođeno dete jer
su roditelji u godinama kada teško mogu da savladaju teškoće oko vaspitanja. Prema načinu i
sredstvima zlostavljanja moguće je razlikovati tri grupe zlostavljanja: (1) grupa lakšeg zlostavljanja sa
kraćim trajanjem, pri čemu se koriste udarci rukom i pesnicom; (2) grupa nešto težeg zlostavljanja kada
izvršioci koriste različite prilike da nanesu udarce i bolove; (3) najteže zlostavljanje uz sadističko
mučenje i nanošenje teških povreda. Izvršioci ovog oblika nasilja u 70-80% slučajeva potiču iz
socijalno nižih slojeva i radničkih zanimanja i žive u lošim stambenim i higijenskim uslovima.
Pored fizičkog zlostavljanja dece, postoji i psihičko zlostavljanje. Psihičko zlostavljanje može da
se javi zajedno sa fizičkim, ali i kao poseban oblik zlostavljanja. Najčešći oblici psihičkog zlostavljanja
dece su: zatvaranje u mračan podrum, ubijanje drage životinje, ostavljanje deteta samog u stanu, uvrede
i psovke, vezivanje za nameštaj, preživljavanje teških porodičnih situacija kao što su razdvajanje
roditelja, njihove svađe, nasilja oca prema majci, alkoholizam oca ili majke, zapostavljenost u odnosu
na drugu decu, izolovanost zbog bolesti, kao i ispoljavanje ravnodušnosti i nedostatka ljubavi prema
detetu. Takođe postoje izvesni načini psihičkog zlostavljanja, koji na prvi pogled ne mogu da se
prepoznaju kao zlostavljanje: stanovanje u neodgovarajućem, malom stambenom prostoru gde odrasli
neprestano puše; upućivanje deteta da gleda televiziju ili ide u bioskop da ne bi smetalo roditeljima,
izbegavanje roditelja da razgovaraju i si.
U Krivičnom zakoniku Srbije predviđena je posebna krivičnopravna zaštita dece propisivanjem
krivičnog dela zapuštanja i zlostavljanja maloletnog lica (čl. 193 KZ RS). Ovo krivično delo se sastoji u
grubom zanemarivanju dužnosti zbrinjavanja i vaspitanja maloletnog lica od strane roditelja, usvojioca,
staraoca ili drugog lica koje je dužno da se o maloletniku stara. Teži oblik je zlostavljanje maloletnika
koje postoji kada roditelj, usvojilac, staralac ili drugo lice zlostavlja maloletno lice ili ga prinuđava na
preterani rad ili rad koji ne odgovara uzrastu maloletnog lica ili na prosjačenje, ili ga iz koristoljublja
navodi na vršenje drugih radnji koje su štetne za njegov razvoj. Neodredenost zakonske formulacije u
opisivanju radnje "zlostavljanje", omogućava različita tumačenja i neujednačeno pristupanje sudova.
Novina u krivičnopravnom i krivičnoprocesnom zakonodavstvu Srbije je donošenje posebnog Zakona o
maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivično- pravnoj zaštiti maloletnih lica koji u č1. 150 predviđa
zaštitu maloletnih lica kao oštećenih u krivičnom postupku za sledeća krivična dela: teško ubistvo,
navođenje na samoubistvo i pomaganje u samoubistvu, teška telesna povreda, otmica, silovanje, obljuba

35
nad nemoćnim licem, obljuba sa detetom, obljuba zloupotrebom položaja, nedozvoljene polne radnje,
podvođenje i omogućavanje vršenja polnog odnosa, posredovanje u vršenju prostitucije, prikazivanje
pomografskog materijala i iskorišćavanje dece za pomografiju, vanbračna zajednica sa maloletnikom,
oduzimanje maloletnog lica, promena porodičnog stanja, zapuštanje i zlostavljanje maloletnog lica,
nasilje u porodici, nedavanje izdržavanja, rodoskrvnjenje, razbojnička krada, razbojništvo, iznuda,
omogućavanje uživanja opojnih droga, ratni zločini protiv civilnog stanovništva, trgovina ljudima,
trgovina decom radi usvojenja, zasnivanje ropskog odnosa i prevoz lica u ropskom odnosu.
Značajan doprinos za promenu prakse organa, službi i organizacija u zaštiti dece od zlostavljanja
dao je Opšti protokol za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja koji je usvojila Vlada Republike
Srbije avgusta 2005. godine. Protokolom se reguliše postupanje i međusobna saradnja socijalnih,
pravosudnih, policijskih, zdravstvenih i obrazovnih organa, službi i nevladinih organizacija u zaštiti
dece od zlostavljanja i zloupotrebe.
50. Nasilje prema starim osobama
Stare osobe mogu biti izložene svim oblicima kriminalne viktimizacije (fizička, psihička,
seksualna, ekonomska), kako u porodici tako i izvan nje. Ipak, nasilje prema starim osobama se
najčešće u kriminološkoj literaturi sagledava kao poseban oblik porodičnog nasilja, odnosno nasilja
prema članovima porodičnog domaćinstva.
Ne postoji jedna opšte prihvaćena teorija o starosti, već pre dogmatski stav o gubitku nečega i
nepovratnoj prolaznosti. U savremenoj medicinskoj literaturi zastupljeno je mišljenje da termine "stare
osobe" i "senior građani" treba definisati uzimajući u obzir pre funkcionalni status nego hronološke
godine, mada se iz administrativnih razloga starost neke osobe izražava godinama (na primer, 65 ili 75
godina). U medicinskoj literaturi napravljena je podela na dve podgrupe: "mlade-starije osobe" (65-74
godine) i na "star-starije osobe" (preko 85 godina starosti).
Tokom razvoja ljudskog društva ljudski vek nije uvek trajao isto, već se naprotiv produžavao,
pa se trenutak kada neko ulazi u staračko doba određivao po različitim kriterijumima (broj godina,
radna sposobnost, fizički izgled). Tokom 20. veka je nastala revolucionarna promena u dužini Ijudskog
života. Naime, od 1950. godine prosečna starost ljudi dostigla je 66 godina života, a očekuje se da se do
2050. godine poveća za još 10 godina. Zato je realno pretpostaviti da se u prvoj polovini XXI veka broj
osoba preko 60 godina starosti poveća od oko 600 miliona, koliko ih je bilo u 2000. godini, na skoro
2000 miliona u 2050. Godini.
Česti su slučajevi da u jednoj porodici ne žive samo tri, već četiri generacije jedne porodice.
Tada deca, koja i sama imaju već sedamdesetak godina, sprovođe nasilje nad svojim onemoćalim
roditeljima, koji imaju blizu devedeset. Prema istraživanju Olivera, vise od 50% oblika viktimizacije
starih osoba predstavlja psihičko nasilje, koje se vrši na različite načine: verbalne pretnje, nazivanje
pogrdnim imenima i sl. Pored ovog oblika, postoji i ekonomska viktimizacija, kroz zloupotrebu
poverenja, krađu imovine i falsifikovanje testamenata.
Najmanje je bilo zastupljeno fizičko nasilje. Svega u 19% slučajeva fizičko zlostavljanje je bilo
prijavljeno policiji od strane suseda. Načini viktimizacije su se svodili na zanemarivanje i zapuštanje
starih članova porodice, kao nedavanje lekova, vode, hrane, zanemarivanje higijene. Nasilje se
izražavalo i u davanju prekomeme doze lekova ili zaključavanju u prostorije.
Stare osobe izložene su opasnosti da postanu žrtve seksualnih napada. Geneza gerontofilije se
kod učinioca može objasniti incestoidnom seksualnom privrženošću prema ocu, odnosno majci.
Međutim, u nekim slučajevima, gerontofili odlučuju da zaključe brak sa ostarelim licem, ne samo zbog
seksualne privlačnosti, već zbog materijalne koristi i iščekivanja nasledivanja bogatstva.
Tokom procesa biološkog starenja organizma nastaju i psihološke promene. One su uslovljene
samim procesom starenja, ali i bolestima pojedinih organskih sistema. Kod starih osoba dolazi do
opadanja emocionalnih veza sa osobama i objektima iz okoline, do smanjenja sposobnosti da se
integrišu spoljni uticaji, ali i do pridavanja veće važnosti zadovoljavanju sopstvenih potreba. U nekim
slučajevima ostarela osoba se može povući u svet neuroza, fantazija, pa čak i psihoza, u kome se oseća
zadovoljnom razmišljanjima o prošlosti kada je bila privlačna ili uspešna u poslu.
Prva svetska skupština o starenju održana je u Beču 1982. godine i na njoj je usvojen Bečki
međunarodni plan akcije za starenje, kao prvi međunarodni instrument posvećen starenju.
Deset godina kasnije, 1992., Gerieralna skupština UN usvojila je, rezolucijoin 47/5,
Proklamaciju o starenju, kojom je 1. oktobar proglašen Međunarodnim danom starih osoba, a 1999.
godina Međunarodnom godinom starih osoba.

36
Druga svetska skupština o starenju održana je u Madridu od 8-12. aprila 2002. godine.
Na planu domaćeg zakonodavstva, starim osobama koje su žrtve nasilja u porodici, pruža se
krivičnopravna zaštita u skladu sa č1. 194 Krivičnog zakonika RS, kao i porodičnopravna zaštita u
skladu sa čl. 10 i čl. 197-200 Porodičnog zakona RS. Takođe, u Srbiji je doneta Nacionalna strategija o
starenju, kojom se propisuje da je neophodno „sprečavati pojave zanemarivanja, zlostavljanja i nasilja
nad starijim licima, posebno ženama, ublažavati i otklanjati njihove posledice usvajanjem i primenom
protokola o saradnji svih učesnika u zaštiti žrtava - od republičkog, do nivoa lokalne zajednice, kao i
vođenjem kampanja protiv više različitih vrsta diskriminacije i nasilja, stvaranjem lokalnih sistema
podrške žrtvama zanemarivanja, zlostavljanja i nasilja".
51. Seksualna delinkvencija - opšte karakteristike
Seksualna delinkvencija obuhvata takva kriminalna ponašanja kojima se napada polna sloboda i
seksualno samoopredeljenje. To je oblast kriminaliteta na koju najviše utiču moralna vrednovanja
ljudskih odnosa u vezi sa polnim životom.
Svetska zdravstvena organizacija dala je definiciju seksualne delinkvencije, koja nam se čini
najprihvatljivijom. Prema ovoj defmiciji „Seksualni čin, pokušaj takvog čina, neželjeni seksualni
komentar ili predlog koji je usmeren protiv osobe i njene seksualnosti, a koji može počiniti druga osoba
bez obzira na odnos sa žrtvom ili situaciju u kojoj se nalazi. Karakteriše ge upotreba sile, pretnje ili
ucene usmerene prema žrtvi ili njoj bliskoj osobi."
Prema statističkim podacima seksualni delikti u ukupnom kriminalitetu nisu zastupljeni u većem
obimu. U ukupnom kriminalitetu prema zvaničnoj statistici njihovo učešće je oko 1%. Međutim,
istraživanja kod nas i u svetu pokazuju da je broj seksualnih delikata znatno veći nego što to objavljuju
zvanične statistike. Prema jednoj proceni FBI, od deset silovanja policiji se prijavljuje samo jedno.
Razlozi za neprijavljivanje seksualnih delikata su stid i strah od nepovoljnog reagovanja okoline, strah
da će se u toku krivičnog postupka, zbog postojeće procedure, doživeti tzv. sekundarna viktimizacija,
strah od osvete isvršioca i si.
Inkriminisanje seksualnih delikata prema Krivičnom zakoniku Srbije izvršeno je u okvim Glave
osamnaeste (čl. 178-186) koja obuhvata krivična dela protiv polne slobode. Osim ovih krivičnih dela,
seksualna delinkvencija obuhvata i krivično delo rodoskrvnjenja (čl, 197 KZ RS), koje pripada grupi
krivičnih dela protiv braka i porodice.
Istraživanjem fenomenoloških obeležja seksualnih delikata vezanih za pol i uzrast izvšilaca
došlo se do zaključka da su seksualni delinkventi uglavnom mladi ili sredovečni muškarci. Učešće žena
u izvršenju ovih krivičnih dela je minimalno. U pogledu uzrasta izvršilaca, u oko 60% slučajeva
izvršioci su osobe od 18-30 godina, a u 14% slučajeva maloletnici, Posebno se zapaža učešće lica koja
su tek postala punoletna i lica do 24 godine starosti. Obrazovna struktura učinilaca ukazuje na odsustvo
potrebnog obrazovanja: 65% izvršilaca završilo je samo osnovnu školu a 26% srednju školu. U vreme
izvršenja dela 40-50% učinilaca bilo je u braku, a 40% izvršilaca ie bilo pod uticajem alkohola u vreme
izvršenja dela. Ova krivična dela se u većini slučajeva (oko 70%) vrše u prolećnim i letnjim mesecima,
pogotovo silovanje, u večernjim i noćnim satima. Ovaj podatak se dovodi u vezu sa razvijenijim
kontaktima ljudi u prolećnim i letnjim mesecima, kao i sa okolnošću da se uglavnom radi o nasilnom
ponašanju kome pogoduju večernji, odnosno noćni časovi. Mesta izvršenja seksualnih delikata su
različita. Prema jednom istraživanju mesta izvršenja van naselja su najčešće seoski put, polje, njiva ili
šuma; otvoreni prostori u naseljima su gradski parkovi, ulice i dvorišta; prostorije su najčešće privatne
stambene prostorije, podrami, hodnici, automobili. U jednom istrazivanju seksualnog nasilja na uzorku
od sto osuđenika, navedene su sledeće opšte karakteristike učinilaca krivičnih dela protiv polne slobode
sa elementom nasilja:
1. u proseku učinioci su uzrasta 29 godina;2.udeo nepismenih je manji, a onih sa srednjom
školom veći od prosečnog;3.veći broj učinilata je oženjen (48%);4.većina je u vreme izvišenja dela
živela u nesređenim stambenim uslovima;5. 77% nije imalo stručne kvalifikacije a oko 4/5 obavljalo je
fizičke poslove u industriji;6. 48%-je ranije već bilo osuđivano za ovakva dela;7. zadovoljavajuće
duševno stanje postojalo je kod 83 % ispitanika;8. veiika većina 88% bila je pod uticajem alkohola u
vreme izvršenja dela;9. 12% učinilaca bilo je potpuno ravnodušno u vreme izvršenja dela i nije osećalo
nikakvu grižu savesti čak i kada su žrtvi nanete teške povrede,
Kod seksualnih. delikata veoma visoko je izražen recidivizam. Seksualni delikti se izvršavaju u
sticaju sa drogim krivičnim delima, pogotovo kada se kao izvršioci javljaju maloletna lica. Osim toga,

37
maloletnici vrše seksualne delikte najčešće u saučesništvu sa drugim licima. Međutim, ne može se reći
da postoji jedinstven tipološki karakter seksualnog delinkventa.
52. Seksualna delinkvencija – silovanje
Silovanje (od latinskog rapere, silom uzeti) je među seksualnim deliktima najteže i društveno
najopasnije krivično delo. Većina važećih krivičnih zakona u svetu propisivanjem krivičnog dela
silovanja pruža krivičnopravnu zaštitu ženi od nasilne obljube koju prema njoj vrši muškarac bez obzira
na to da li je sa njim u braku (bračno silovanje) ili nije. Krivični zakoni u nekim državama, na primer u
Francuskoj, prilikom inkriminisanja silovanja ne opisuju radnju izvršenja krivičnog dela, već ostavljaju
sudskoj praksi da odredi šta će se smatrati silovanjem.
Statut Stalnog međinarodnog krivičnog suda predviđa silovanje, seksualno ropstvo i prisilnu
trudnoću kao zločine protiv čovečnosti. Takođe se predvida prisilna prostitucija kao zločin protiv
čovečnosti i prisilna sterilizacija kao ratni zločin.
U našem krivičnom zakonodavstvu došlo je do značajnih promena u pogledu sadržaja
inkriminacije koja se odnosi na silovanje. Najpre je KZ RS i Zakon o izmenama i dopunama KZ
Republike Srbije inkriminisao "bračno silovanje" na taj način što je predvideo da se krivično delo
silovanja (21. 103 KZ RS) sastoji u prinudi na obljubu ženskog lica upotrebom sile ili pretnje da će se
napasti na život ili telo tog lica ili njemu bliskog lica. Iz ovako formulisane inkriminacije može se
zaključiti da je objekt krivičnog dela bilo žensko lice bez obzira da li je ono sa izvršiocem u bračnoj
zajednici ili ne. Na taj način u biće krivičnog dela silovanja inkorporisano je bračno silovanje. Sledeća
promena je , usledila donošenjem Krivičnog zakonika Republike Srbije 2005. godine. Prema ovom
Zakoniku za postojanje krivičnog dela silovanja nije od značaja da je delo izvršeno prema ženskom licu
jer KZ u č1. 178 predviđa "ko prinudi drugog na obljubu ili sa njom izjednačen čin upotrebom sile ili
pretnjom da će neposredno napasti na život ili telo tog ili njemu bliskog lica". To žnači da kod
krivičnog dela slovanja i drugih krivičnih dela protiv polne slobode iz Glave XVIII, žrtva i izršilac
mogu da budu i muško i žensko lice. Takođe je znatno proširena i radnja izvršenja jer se radnjom
izvršenja ne smatra samo obljuba, već i sa njom izjednačen čin.
Krivično delo silovanja postoji kada se sila ili pretnja primenuju prema žrtvi direktno ili premi
nekom drugom licu koje je blisko žrtvi. Iz zakonske defmicije silovanja proizilazi da se radi o nepravom
krivičnom delu koje je sastavljeno iz jednog krivičnog dela - prinude i jednog inače dozvoljenog
ponašanja - obljube. Prinuda je neophodan elemenat za postojanje krivičnog dela silovanja, a kao dokaz
primenjune prinude u praksi se zahteva postojanje otpora žrtve. Međutim, pravilno se primećuje da
nepružanje otpora ne znači istovremeno pristanak žrtve. Pojam otpora mora biti ekstenzivnije shvaćen u
torn smislu da pristanak žrtve ne postoji u slučajevima kada ona iz nekih razloga (stanja u kome se
nalazila, straha, nesrazmere u fizičkoj snazi između nje i učinioca) nije bila u stanju da pruži otpor ili je
otpor pružala, ali nisu ostali tragovi tog otpora na telu učinioca. Kod pružanja otpora, njegove spoljne
manifestacije mogu da budu veoma različite, a otpor treba da se kreće u granicama fizičke snage žrtve i
njenih konkretnih mogućnosti za odbranu. Smatra se da otpor postoji i onda kada je žrtva u fizičkoj ili
psihičkoj nemogućnosti da daje otpor, a pasivno trpljenje žrtve iznuđeno pretnjom ili silom očigledno
ne predstavlja dobrovoljni pristanak na obljubu koji bi isključivao postojanje krivičnog dela silovanja.
Pored osnovnog oblika postoje i teži oblici silovanja. Prema KZ RS (čl. 178 st. 2-4) teži oblici
silovanja postoje kad je usled silovanja nastupila teška telesna povreda, u vršenju dela učestvovalo više
lica, silovanje izvršeno na naročito svirep ili ponižavajući način ili prema maloletniku ili je imalo za
posledicu trudnoću. Najteži oblik silovanja je silovanje izvršeno prema detetu ili ako je nastupila smrt
lica prema kojem je delo izvršeno.
Na osnovu kliničkih ispitivanja izvršena je kategorizacija silovatelja na tri kategorije: silovatelji
besa, silovatelji moći i sadistički silovatelji. Silovatelji besa (40% iz uzorka) svedoče o iskustvima
seksualne ljubomore i svađa, emocijama ljutnje, besa i revolta, kao i o neadekvatnom tretiranju i
socijalnom odbacivanju ispitanika. Cilj napadača je bol i fizička patnja žrtve, a osnovna karakteristika
akta je pribegavanje većem kvantiteta sile od onog koji je neophodan da obezbedi fizičku podčinjenost.
Silovatelji moći (55% slučajeva) flzičku silu ne upotrebljavaju u meri većoj od potrebne za obavljanje
seksualnog akta. Čin ima za cilj seksualno podčinjavanje žrtve i potvrđivanje dominantnog položaja
napadača. Sadistički silovatelji se retko javljaju (5% slučajeva) i kod njih se povezuje i prožima
seksualnost i agresija. Za napadača su bol i psihičko poniženje žrtve, seksualno stimulativni, tako da je
žrtva podvrgnuta izuzetno svirepom. napadu koji uključuje patnju, fizičke muke, često i fizičku torturu.

38
Opšta karakteristika svih tipova silovatelja je da imaju malo saosećanja za svoje žrtve. Većina
silovatelja se posle čina "oseća dobro", "opušteno" ili "ne oseća ništa", a samo 8% prestupnika kaže da
se oseća "loše" ili "krivo". Samo 1% silovatelja oseća neki stepen brige za žrtvu.
Pored silovanja postoje i drugi oblici seksualnog nasilja, pre svega obljuba nad nemoćnim licem
i obljuba zloupotrebom položaja
53. Seksualno zlostavljanje dece i maloletnika
Seksualno nasilje prema deci i maloletmcima predstavlja posebno društveno opasan vid
seksualne delinkvencije. Seksualno zlostavljanje dece podrazumeva svaki kontakt ili interakciju deteta i
odrasle osobe gde dolazi do vaginalnog, analnog ili oralnog odnosa, kao i sve ostale forme kontakta sa
detetom koje se sprovode u seksualne svrhe ili od strane starije osobe koja ima moć i kontrolu nad
detetom.
Seksualna zloupotreba deteta ispoljava se kao aktivnost između deteta i odrasle osobe ili drugog
deteta koje se, zbog svog uzrasta ili razvoja, nalazi u položaju koji mu daje odgovornost, poverenje ili
mod, gde aktivnost ima za cilj da pruži uživanje ili zadovolji potrebe druge osobe. Takođe je naglašeno
da se seksulanom zloupotrebom deteta smatra i: navođenje ili primoravanje deteta na učešće u
seksualnim aktivnostima, bilo da se radi o kontaktnim (npr. seksualni odnos, seksualno dodirivanje i sl.)
ili nekontaktnim (npr. izlaganje pogledu, egzibicionizam i si.) i eksploatatorsko korišćenje deteta za
prostituciju ili druge nezakonite seksualne radnje.
Tačan obim seksualne zloupotrebe dece i maloletnika veoma je teško utvrditi jer, za razliku od
fizičkog zlostavljanja, koje ostavlja tragove spolja vidljive (hematomi, posekotine, opekotine),
seksualna zloupotreba najčešće ne ostavlja spolja vidljive tragove. Nepostojanje vidljivih tragova
navodi dete da pomisli da je ono što mu se dešava dozvoljeno i "normalno". Seksualno zlostavljano dete
se stidi da o tome govori, a nasilnik pretnjom utiče da se tajna čuva. Zbog toga zvanični podaci ni
izdaleka ne pokazuju realnu rasprostranjenost ove pojave. Nasuprot zvaničnim statistikama navode se
alarmantni podaci o povećanju obima ove delinkvencije svuda u svetu.
Veliki doprinos sagledavanju rasprostranjenosti i društvene opasnosti ove pojave pružila su
novija kriminološka feministički orijentisana istraživanja. Prema tim istraživanjima brojni tipovi
zloupotreba dece grupišu se u nekoliko kriminološki relevantnih kategorija: zloupotreba u oblasti
prostitucije i kriminalnih aktivnosti, zloupotreba dece u radnom procesu, u oružanim sukobima i
političkim krizama, zloupotreba od strane institucija i zloupotreba dece u porodici. Ova poslednja
kategorija zloupotrebe dece deli se nafizičku, psihičku, seksualnu zloupotrebu i zanemarivanje.
Istraživanjima je utvrdeno da su žrtve seksualnog nasilja, nezavisno od pola, deca od rodenja do kraja
adolescencije, ali da su posebno rizična kategorija deca između četvrte i devete godine života zbog
svoje naivnosti, nezrelosti i spremnosti da prihvate odrasle osobe sa neograničenim poverenjem, Fizičko
nasilje nad decom vrše oba roditelja, i to prema deci oba pola. Međutim, seksualnu zloupotrebu u većini
slučajeva vrše očevi ili drugi muški članovi porodice ili prijatelji prema devojčicama. Istraživanja su
takođe pokazala da postoji korelacija između rane seksualne zloupotrebe i silovanja u kasnijem dobu.
Prema jednom istraživanju, 27% žena koje su bile seksualno zloupotrebljene kao mlađe od 18 godina
kasnije su bile silovane, a prema dragom istraživanju 65% žena koje su pretrpele seksualnu zloupotrebu
kao deca, bile su silovane posle šetrnaest godina, dok je među ženama koje nemaju takvo iskustvo 36%
među silovanim posle četrnaest godina. Na osnovu rezultata ovih i drugih istraživanja, može se
zaključiti da kroz ranu seksualnu zloupotrebu žena nauči da je bezvredna, nemoćna i potpuno zavisna
od muškarca, što kasnije i dalje dovodi do njene viktimizacije.
U krivičnom zakonodavstvu Srbije, primena seksualnog nasilja prema deci i maloletnicima
predviđena je kao poseban teži oblik osnovnih krivičnih dela (silovanje, obljuba nad nemoćnim licem,
obljuba zloupotrebom položaja, nedozvoljene polne radnje, posredovanje u vršenju prostitucije) i kao
posebno krivično delo sa težom sankcijom (obljuba sa detetom, podvođenje i omogućavanje vršenja
bluda, prikazivanje pornografskog materijala i iskorišćavanje dece za pornografiju). U okviru posebnog
krivičnog dela (61. 185 KZ RS) prikazivanje pornografskog materijala i iskorišćavanje dece za
pornografiju sankcionisana je prodaja, prikazivanje ili javno izlaganje ili na drugi način činjenje
dostupnim slike, audiovizuelnih i drugih predmeta pornografske sadržine ili prikazivanje pornografske
predstave detetu (lice mlađe od četrnaest godina). Krivični zakonik predviđa, pored osnovnog oblika
ovog krivičnog dela i dva teža oblika: 1. u slučaju kada se dete iskoristi za proizvodnju slika, audio-
vizulenih ili drugih predmeta pornografske sadžine ili za pornografsku predstavu; 2. prodaja, prika-

39
zivanje, javno izlaganje, elektronski ili na drugi način činjenje dostupnim slike, audio-vizuelne ili druge
predmete pornografske sadržine nastale iskorišćavanjem dece.
54. Seksualno zlostavljanje dece i maloletnika – incest
Incest je jedan odoblika polne zloupotrebe dece i zloupotrebe moći odraslih nad decom. Naziv
potice od reči incestare, što znači osramotiti, oskrnaviti, tako da se u literaturi koriste i nazivi
rodoskrvnuće i rodoskrvnjenje. Postoje različite definicije incesta, uže, šire, krivičnopravne i
kriminološke. Prema najširoj definiciji, pod pojmom incesta (rodoskrvnjenja) podrazumeva se
seksualno zlostavljanje deteta od strane odrasle osobe od poverenja, koja je u poziciji moći i predstavlja
autoritet za dete. Ova definiciju najviše je zastupljena u feminističkoj literaturi u kojoj se naglašava da i
seksualno zlostavljanje dece treba razmatrati u kontekstu kulturom prihvaćene i podsticane muške
dominacije. Prema nešto užoj defmiciji, rodoskrvnjenje je polni odnos između najbližih srodnika.
Zabrana incesta potiče još iz rimskog prava i danas postoji u svim krivičnim zakonima u svetu, s tim što
je uporedo sa proširivanjem bračnih zabrana, proširivan i pojam incesta. Pored zabrane polnih odnosa
između krvnih srodnika, postojala je i zabrana polnih odnosa između srodnika po tazbini i duhovnih
srodnika (kumova). U kasnijem razvoju, krivičnopravno određivanje incesta ograničavano je samo na
najbliže krvne srodnike.
U KZ Srbije rodoskrvnjenje je inkriminisano kao krivično delo protiv braka i porodice. Prema
čl. 197 KZ RS, radnja krivičnog dela sastoji se u vršenju obljube ili sa njom izjednačenim polnim činom
između određenih članova porodice i to srodnika po krvi u pravoj liniji i u pobočnoj liniji zaključno sa
drugim stepenom (brat odnosno sestra). Izvršilac krivičnog dela je punoletno lice, a žrtva maloletni
srodnik.
Istraživanja pokazuju da se incest vrlo retko otkriva, te je i veoma mali broj prijavljenih i sudski
evidentiranih slučajeva. Tajnost incesta je razumljiva, s obzirom na to da su žrtve, najčešće deca, sa
izvršiocem u emocionalnoj vezi i odnosu poslušnosti. Dete doživljava roditelja kao zaštitnika, pogotovo
devojčice oca, a ne kao seksualnog nasilnika. Objektivne dokaze o postojanju incesta veoma je teško
pribaviti jer kod žrtve postoji strah od kazne i osude okoline. Ipak, poslednjih godina sa razvojem
volonterskih S.O.S. službi i "Incest centara", došlo se do vrlo zanimljivih podataka o ovom obliku
seksualne zloupotrebe. Dosadašnje iskustvo zasnovano na javljanju i pričama žrtava incesta pokazalo je:
da su izvršioci incesta najčešće muškarci - u 90-95% slučajeva i to osobe koje su poznate žrtvi i u koje
one imaju poverenja. Istraživači procenjuju da je oko 1% žena od ukupne ženske populacije pretrpelo
incest od strane oca ili očuha; da su žrtve uglavnom devojčice od 13 i 15 godina (mada ima zabeleženih
slučajeva incesta na uzrastu od tri ili četiri godine); da je uzrast izvršilaca oko četrdeset godina i daje
mali broj (3-6%) psihotičara. Odlike izvršilaca incesta su nedostatak kontrole agresivnosti i seksualnih
pobuda, loša socijalna adaptacija, kao i prekomerna upotreba alkohola.
55. Zločini mržnje
Zločini mržnje su ona postupanja kojima se ispoljava „pokazivanje predrasuda baziranih na rasi,
religiji, nesposobnosti, seksualnoj opredeljenosti ili etničkoj pripadnosti, uključujući, kada je to
podesno, ubistva, ubistva iz nehata, silovanja, teške telesne povrede, telesne povrede, zastrašivanje
paljevinom, kao i uništenje i oštećenje imovine i vandalizam".
Medutim, pojava zločina mržnje datira iz još najstarijih vremena razvoja ljudske civilizacije.
Kao primeri u literaturi navode se: progon hrišćana od strane Rimljana, genocid nad Jermenima izvršen
od strane Otomana, kao i „konačno rešenje" jevrejskog pitanja od strane nacista, a novi primeri su
etničko čišćenje u Bosni i genocid u Ruandi. Zločini mržnje su uobličavali, a nekada i određivali
svetsku istoriju. Kada su Evropljani počeli da kolonizuju Novi Svet u XVI i XVII veku, starosedeoci
Amerike su naglo počeli da postaju mete zastrašivanja i nasilja, koje je bilo motivisano predrasudama
prema njima. Tokom poslednja dva veka neki od tipičnih primera zločina mržnje izvršenih u SAD
obuhvatali su: linčovanje Afroamerikanaca; spaljivanja na krstu kako bi se cmo stanovmštvo primoralo
na iseljavanje iz četvrti u kojima su živeli belci; napadi na homoseksualne populaciju; kao i crtanje
svastika po sinagogama.
U opštoj javnosti se smatra da su učinioci zločina mržnje abnormalne osobe, mržnjom ispunjeni
neonacisti ili skinhedsi.
Jedan broj izvšenih zločina mržnje u SAD dobio je i veliku medijsku pažnju, iako protiv svih
počinilaca nije vođen krivični postupak na osnovu posebnih zakona o zločinima mržnje. U 1998. godini
student Metju, postao je simbol izvršenog zločina mržnje nakon što su ga mučili i ubili zato što je
navodno bio homoseksualac. Obojici učinilaca izrečena je doživotna kazna zatvora.

40
Srbija nije donela poseban zakon o zločinima mržnje. U KZ Republike Srbije u odredbama o
odmeravanju kazne, zakonodavac je propisao da će sud prilikom odmeravanja kazne učiniocu krivičnog
dela, uzeti u obzir, između ostalog i "pobude iz kojih je delo učinjeno", kao i "njegovo držanje posle
učinjenog krivičnog dela a naročito njegov odnos prema žrtvi krivičnog dela" (čl. 54 st 1).
56. Nasilje u sportu
Nasilje u sportu, sportsko nasilje određuje se kao ponašanje koje izaziva štetu, javlja se nasuprot
pravilima sporta i nije ni u kavoj vezi sa takmičarskim pravilima sporta. Leonard uočava dva oblika
agresije u sportu: instrumentalnu agresiju, kao neemotivnu i besciljnu i reaktivnu agresiju, kao onu koja
ima istaknutu emocionalnu komponentu, sa ciljem da prouzrokuje štetu. Nasilje u sportu nastaje kao
rezultat reaktivne agresije.
Nasilje u sportu može obuhvatiti pretnje, fizičko povređivanje ili dovesti do haotičnih tuča, kako
između sportista, trenera, navijača, gledalaca, roditelja mladih sportista ili čak međusobno. U tučama se
upotrebljavaju boce od alkohola, improvizovano oruđe umesto noževa, sedišta i oluci sa stadiona i dr.
Moguće je izdvojiti nekoliko oblika nasilja u sportu, u odnosu na pokretače nasilja: nasilje od
strane samih sportista, nasilje navijača, nasilje od strane roditelja i ritualno nasilje.
Nasilje u sportu vrše prvenstveno sami sportisti. U takmičarskim sportovima (fudbal, košarka ili
bejzbol) može biti primenjivana agresivna taktika, ali se primena nasilja smatra istupanjem izvan okvira
onoga što se smatra dobrim ponašanjem sportiste. Kontaktni sportovi, poput fudbala, ragbija, boksa,
mešovitih borbenih veština, rvanja i vaterpola sadrže izvestan nivo fizičkog nasilja, ali i ograničenja i
sankcije za ekstenzivnu primenu snage. Sportisti pribegavaju nasilju nekada sa jasnim ciljem da
povrede protivničkog igrača, a nekada samo radi zastrašivanja, sve u cilju pobede. Pojedinačni ili grupni
dogadaji nasilničkog karaktera mogu biti deo taktike igre trenera ili samih sportista.
Gledaoci-navijači predstavljaju poseban predmet pažnje istraživača/kriminologa. Nasilje od
strane fanova datira još iz doba starog Rima, kada su navijači timova trkačkih kočija pravili metež, koji
se 531. godine završio ubistvom. Scene nasilja na sportskim događajima nisu se promenile, osim u
izgledu aktera i korišćenju rekvizita.
Naime, osnovno je pitanje da li navijaci podstiču nasilje igrača ili ga reflektuju.
Gledaoci/navijači primaju uputstva od igrača, trenera, navijačica i drugih učesnika u sportskom
događaju. Svest o društvenom identitetu i samopoštovanju gledalaca često proističe od samog sportskog
tima. Nadmetanje omiljenili igrača čini jedan od elemenata identiflkacije, Grupna solidarnost sa
igračima i trenerima vodi ka sagledavanju suparničkog tima kao neprijateljskog, pothranjuje mržnju
prema „tuđinima" izvan sopstvene grupe i dalje, prema njihovim pristalicama, koji pripadaju geografski
određenoj lokalnoj, etničkoj grupi ili društvenoj klasi.
Postupci fudbalskih huligana u Engleskoj osamdesetih godina prošlog veka kulminirali su
višestrukim gubicima života na stadionu Hejzel 1985. godine. Posle toga, Engleska je bila udaljena iz
klupskih evropskih takmičenja na period od šest godina. Danas je nivo nasilja koji se vezuje uz fiidbal
znatno smanjen u Engleskoj.
Roditelji sportista takode mogu biti nasilni. Neki od njih oštro prekorevaju ili udaraju trenere,
druge igrače i njihove roditelje. Drugi kinje sopstvenu decu, kažnjavaju ih šutiranjem, ili ih obmanjuju
pohvalama i ohrabrenjima.
U Srbiji je 2003. godine donet Zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim
priredbama. Pod nasiljem i nedoličnim ponašanjem na sportskim priredbama, u smislu ovog Zakona,
smatra se: fizički napad na učesnike sportske priredbe; fizički obračun između učesnika na sportskoj
priredbi; bacanje na sportski teren ili u gledalište predmeta koji mogu da ugroze život, fizički integritet
lica ili imovinu; izazivanje mržnje ili netrpeljivosti koja može da dovede do fizičkih sukoba učesnika;
oštećivanje sportskog objekta, opreme, uređaja i instalacija na sportskom objektu na kome se održava
sportska priredba; izazivanje nereda prilikom dolaska, odnosno odlaska sa sportskog objekta ili u
sportskom objektu, remećenje toka sportske priredbe ili ugrožavanje bezbednosti učesnika sportske
priredbe ili trećih iica; neovlašćeni ulazak na sportski teren; neovlašćeni ulazak u službene prostorije i
službene prolaze sportskog objekta na kome se održava sportska priredba; unošenje u sportski objekat i
upotreba alkohola ili drugih opojnih sredstava; unošenje u sportski objekat odnosno korišćenje
pirotehničkih sredstava i drugih predmeta i sredstava kojima može da se ugrozi bezbednost učesnika u
sportskoj priredbi ili ometa njen tok; neovlašćeni ulazak u deo gledališta sportskog objekta koji je
namenjen protivničkim navijačima (čl. 4). Inače, prema Zakonu, učesnicima sportske priredbe smatraju
se sva lica koja prisustvuju sportskoj priredbi (čl. 2 st. 4).

41
Poslednja izmena Zakona usledila je 2007. godine. Tada je donet Zakon o izmenama i
dopunama Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama, kojim su
izvršene izmene i dopune prvobitnog zakonskog teksta, kroz izmene sađržine određenih termina i
preciziranje ili uvođenje novih obaveza i odgovornosti organizatora i učesnika sportskih priredbi i
Ministarstva unutrašnjih poslova. Nove obaveze i odgovornosti propisane za organizatore i učesnike
sportskih priredbi propraćene su propisivanjem novih kaznenih odredbi.
57. Kriminalitet proganjanja
Kriminalitet proganjanja se određuje kao "način ponašanja usmeren na određenu osobu koji
obuhvata ponavljanje postupaka kojima se ostvaruje vizuelna ili fizička blizina, komunikacija bez
pristanka ili verbalne, pisane ili implicirane pretnje, ili kombinacija svih tih postupaka, koji bi izazvali
osnovani strah kod druge osobe," Reč „ponavljanje" podrazumeva da se radnja dogodila dva ili više
puta. Osim toga, proganjanje se može preduzimati i pojavljivanjem kod kuće ili na radnom mestu žrtve,
upućivanjem uznemiravajućih telefonskih poziva, kao i ostavljanjem pisanih poruka ili predmeta i
vandalskim postupanjem.
Prema tekstu „Viktimizacija proganjanjem", koju je izdao Odsek za žrtve pri Ministarstvu
pravde SAD, jasno je određeno da „svako može biti progonitelj i svako može biti žrtva progona". U
tekstu je istaknuto: „Proganjanje je zločin koji može pogoditi svaku osobu, bez obzira na rod, rasu,
seksualnu opredeljenost, socio-ekonomski položaj, geografsku ili ličnu pripadnost, Većina progonitelja
su muškarci, od mlađih do srednjih godina starosti, iznad prosečne inteligencije". Nažalost, ne postoji
psihološki profil niti profil ponašanja progonitelja, svaki je ponaosob drugačiji u odnosu na drugog.
Zato je praktično nemoguće da se osmisli eflkasna strategija koja bi se primenjivala u svakoj situaciji
proganjanja. Važno je da žrtve proganjanja odmah zatraže savet najbliže službe za pomoć žrtvama,
kako bi se radilo sa žrtvom i osmislio sigurnosni plan u odnosu na specifičnu situaciju i okolnosti
viktimizacije, Neki progonitelji razvijaju opsesiju prema drugoj osobi sa kojom nemaju lični odnos.
Kada žrtva ne odgovori na progoniteljeva očekivanja, progonitelj može pokušati da prisili žrtvu,
pretnjama i zastrašivanjima, da pristane na njegove zahteve. Ukoliko ne uspe na taj način, progonitelji
nekada pribegavaju nasilju.
U najvećem broju slučajeva, proganjanju je prethodio neki lični, еmocionalni (romantični) odnos
između žrtve i progonitelja. Tu su posebno važni slučajevi nasilja u porodici, kao i odnosi koji nemaju
istoriju nasilja iza sebe. U oba slučaja, progonitelji pokušavaju da kontrolišu sve aspekte života svojih
žrtava. Žrtva postaje progoniteljev izvor samopotvrđivanja, dok je njegov najveći strah gubitak odnosa
sa žrtvom. Ovakva dinamika događaja čini progonitelja opasnim. Slučajevi proganjanja koji se razviju
iz nasilja u porodici predstavljaju najopasniji oblik proganjanja.
Progonitelj može da pokuša da obnovi odnos izrazima pažnje, poput: slanja cveća, poklona,
ljubavnih pisama. Kada žrtva prezirno odbije ove „nedobrodošle" pokušaje, progonitelj prelazi u
sledeću fazu postupanja, a to je zastrašivanje žrtve. Zastrašivanje tipično počinje u obliku neopravdanog
i nepodesnog upada u život žrtve, s tim što upadi postaju sve učestaliji. Zatim ovakvi uznemiravajući
postupci vremenom eskaliraju u neposredne ili posredne pretnje. U slučajevima kada se dostigne ovaj
nivo ozbiljnosti proganjanja, često se prelazi na vršenje neposrednog nasilja.
U domaćem zakonodavstvu ne postoji poseban zakon ili inkriminacija u Krivičnom zakoniku
Republike Srbije kojom bi se kažnjavo zločin proganjanja. Jedina odredba kojom bi se pražala
krivičnopravna zaštita od zločina proganjanja sadržana je u čl. 138 KZ, pod nazivom ugrožavanje
sigumosti. Naime, ko ugrozi sigumost nekog lica pretnjom da će napasti na život ili telo tog lica ili
njemu bliskog lica kazniće se zatvorom do jedne godine. Ko ovu radnju izvrši prema više lica ili ako je
delo izazvalo uznemirenost građana ili druge teške posledice, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri
godine.
58. Mobing - pojam, karakteristike, vrste
Reč mobing prvi je upotrebio nemački psiholog Hajnc Lajman da označi devijantna ponašanja
na radnom mestu, s namerom da se osoba izbaci iz grupe i da dobije otkaz Godine 1984. Lajman je dao
prvu zvaničnu definiciju mobinga. Po njegovom shvatanju „mobing ili psihološki teror na radnom
mestu obuhvata odbojno i neetično ophodenje koje je, po jednom utvrđenom sistemu, usmereno od
strane jedne ili više osoba najčešće ka jednoj osobi, podesnoj da bude izložena mobingu, koja je
stavljena u poziciju bespomoćnosti i bez mogućnosti da se odbrani i ona se drži u toj poziciji
preduzimanjem postupaka (aktivnosti) od strane mobera". Aktivnosti mobera se odvijaju učestalo
(statistički bar jednom nedeljno) i tokom dužeg perioda vremena (statistički bar tokom šest meseci).

42
Zbog učestalog, duževremenskog neprijateljskog ponašanja, vremenom maltretiranje stvara znatnu
mentalnu, psihosomatsku i socijalnu patnju.
Mobing je specifičan sistem koji se sastoji od pet dominantnih faktora koji su u međusobnoj
interakciji. Mobing zavisi od: psihološkog profila i osobina mobera; korporativne klime i kulture
organizacije; psihološkog profila i osobina žrtve; vrste konflikta koji je okidač; i uticaja faktora izvati
organizacije poput vrednosti i normi šireg društvenog okruženja.
Zbog ovakvog poimanja, tipologija mobing aktivnosti može se podeliti u pet kategorija, u
zavisnosti ođ efekta koje ostvaruje na žrtvu:
napad na mogućnost žrtve da komunicira adekvatno (kada rukovodstvo ne daje žrtvi da
komunicira; ućutkuje žrtvu; verbalni napadi na ono kako žrtva sagledava radni zadatak; verbalne
pretnje; verbalne aktivnosti preduzete u cilju da žrtva bude odbijena);napad na mogućnost žrtve da
ostvaruje socijalne odnose (kolege ne razgovaraju sa žrtvom; žrtvi je zabranjeno od strane rokovodstva
da razgovara sa kolegama; žrtva sedi izolovana u prostoriji, daleko od drugih); " napad na mogućnost
žrtve da ostvari svoju ličnu reputaciju (širenje neistinitih priča o žrtvi; žrtva se ismeva; izlaže poruzi
zbog svog hendikepa, etničkog porekla, načina na koji hoda ili govori);napad na mogućnost žrtve da
iskaže svoje rezultate na radu (žrvi se ne daju nikakvi radni zadaci ili radni zadaci bez značaja); napad
na fizičko zdravlje žrtve (žrtvi se dodeljuju opasni radni zadaci; žrtvi se preti ili se ona napada fizički;
žrtva biva seksualno uznemiravana).
Mobing prolazi kroz odredene faze, odnosno etape razvoja događaja:1. faza ključnog događaja
znači izbor žrtve i usmeravanje konflikta prema njoj. Osnova pojave mobinga često je nerešen sukob
između saradnika koji dovode do poremećaja u međuljudskim odnosima. Uzrok sukoba se zaboravi, ali
ostaje agresivnost prema izabranoj osobi;2. faza ciljanog početka mobinga započinje aktivnostima koje
žrtvu dovode u situaciju da se oseća neprijatno. U ovoj fazi žrtva je u stanju da identifikuje aktivnosti
koje su usmerene prema njoj, a kao posledica preživljenih događaja javljaju se prvi psihosomatski
simptomi, poput nesanice. Žrtva odlazi na bolovanje jer se nad njom obavlja psihoteror, gubi
profesionalno i ljudsko dostojanstvo i počinje da se oseća manje vrednom;3. faza „žrtveni jarac"
obeležena je time što je žrtva okarakterisana kao dežumi krivac za sve propuste i neuspehe kolektiva;4.
faza borbe za opstanak znači preopterećivanje poslom, što dovodi do hroničnog umora;5. faza
razvijenog mobinga odlikuje se pogoršanim psihičkim i fizičkim stanjem žrtve zbog duževremenskog
terora, žrtva je potpuno isključena iz radne sredine, ona sama pokušava da se udalji iz nje tražeći novi
posao ili odlaskom u prevremenu penziju. U ovoj fazi, žrtve nekada kao izlazak iz situacije identifikuju
dve mogućnosti: ubistvo mobera ili samoubistvo.
U zavisnosti od pozicija koje zauzima mober, odnosno žrtva mobera, mogu se razlikovati
vertikalni i horizontalni mobing, a u zavisnosti od motiva vršenja mobinga razlikuje se strateški od
emotivnog mobinga. Vertikalni mobing je psihološki teror koji nadređeni primenjuje prema radniku.
Mobing u suprotnom smeru bio bi onda kada grupa radnika vrši teror nad svojim pretpostavljenim.
Horizontalni mobing postoji kada kolege maltretiraju „izabranog" kolegu. Mobing aktivnosti se
događaju među radnicima koji su na istoj hijerarhijskoj liniji. „Osećaj ugroženosti, ljubomora ili zavist
mogu potaknuti želju da se eliminiše neko od kolega, pogotovu ako radnik koji provodi mobing smatra
da to vodi napretku u njegovoj karijeri. S druge pak strane, cela grupa radnika zbog unutarnjih
problema, napetosti, ljubomore, može izabrati jednog radnika za „žrtvenog jarca" na kojemu će iskazati
svu svoju frustraciju i dokazati da su snažniji i sposobniji".
Strateški mobing se javlja kao posledica dogovora upravljačkog tima o sprovodenju
organizovanog mobinga. Dogovorom je obuhvaćena i lista nepoželjnih radnika. Cilj je da, zbog
maltretiranja kome su izloženi, radnici daju otkaz, bez traženja otpremnine, dokupa staža ili neku druge
pogodnosti za odlazak iz preduzeća. Namera je da se žrtva mobinga u toj nameri degradira da postane
potpuno neinteresantna za konkurentnu kuću. Ovom modelu su izloženi radnici koji predstavljaju
tehnološki višak ili se ne prilagode modelu poslovanja koji je uprava preduzeća odabrala kao optimalan.
Emotivni mobing se javlja kao posledica ljutnje, ljubomore, zavisti ili antipatije.
Osim toga, moguće je odrediti vrste mobinga prema karakteristikama ličnosti mobera, pa se
sumiranjem empirijskih podataka o ličnosti napadača, kao jednog od uzroka mobinga, mogu izdvojiti tri
osnovna tipa mobinga: onaj čiji je cilj zaštita ugroženog samopoštovanja; zatim mobing koji je rezultat
manjka socijalne inteligencije i koropetencija; i mobing kao rezultat tzv. mikropolitičkog ponašanja.
U pozitivnom zakonodavstvu Republike Srbije propisani su oblici zaštite radnika od mobinga,
ali samo posredno. Zakon o radu iz 2005. godine propisuje da je, ii cilju ostvarivanja prava radnika

43
utvrđena, između ostalog i obaveza poslodavca da obezbedi uslove rada, organizuje rad i bezbednost,
zaštitu života i zdravlja radnika na radu i da zaposlenima obezbedi obavljanje poslova utvrđenih
ugovorom o radu (čl, 16). Odredbama Zakona zabranjena je neposredna i posredna diskriminacija lica
koja traže zaposlenje, kao i zaposlenih, s obzirom na pol, rodenje, jezik, rasu, boju kože, starost,
trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status,
porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijal.no poreklo, imovinsko
stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima ili neko drugo lično svojstvo (č1, 18).
59. Politički kriminalitet
Politički kriminalitet se definiše na različite načine, počev od široke definicije, koja pod
političkim podrazumeva celokupan kriminalitet u jednoj državi, do definicija koje politički kriminalitet
odvajaju od opšteg (konvencionalnog) kriminaliteta zbog različite motivacije ili ideologije pojedinaca
ili zbog različitog konteksta u kome se ovaj oblik kriminaliteta ispoljava. Tako Hagan definiše politički
kriminalitet kao kriminalnu aktivnost koja se vrši u ideološke svrhe, a ne zbog privatne pohlepe ili
strasti. On daje listu različitih tipova motivaeije i primera individualaca koji su te motivaeije izrazili:
sociopolitičku (Robin Hood), religioznu (Martin Luter), moralnu ili etičku (aktivisti protiv abortusa),
naučnu (Kopernik ili Galileo), političke uzroke (Nathan Hale, Benedict Arnold). Politički odnosi u
društvu, politički procesi i sukobi između pojedinaca i društvenog sistema uslovljavaju javljanje
kriminalne aktivnosti iz ideoloških razloga -političkog kriminaliteta, koji obuhvata kriminalitet protiv
unutrašnje i spoljne bezbednosti zemlje (izdaja, špijunaža, oružana pobuna, terorizam itd), To su
delinkventne akcije koje su društveno najekstremnije jer se suprotstavljaju određenom društvenom i
političkom sistemu. Izvršioci ovih delikata ne prihvataju postojeći društveni i politički sistem i iz
određenih ideoloških razloga i političkih stavova žele njegovo rušenje. Često dolazi do pojmovnog
poistovećivanja terorizma sa srodnim oblicima političkog nasilja zbog toga što osnovni oblici političkog
nasilja ulaze u sadržaj terorizma. Osnovni oblici političkog nasilja su: pretnja silom, prinuda, pritisak,
psihofizičko zlostavljanje i mučenje, političko ubistvo, atentat, diverzija i sl., dok su složeni oblici:
nasilni protesti, pobune, neredi, terorizam, subverzija, represija, teror i gradanski rat.
U literaturi postoje tri shvatanja o političkom kriminalitetu: prvo shvatanje polazi od objektivnih
kriterijuma i pod političkim kriminalitetom podrazumeva sve prestupe kojima se napada država, njeni
organi i institucije, nezavisnost, suverenitet, teritorijalni integritet; drugo shvatanje jedini kriterijum
sagledava u subjektivnom faktoru, motivima i namerama izvršioca krivičnog dela, a to je rušenje države
i njenih institucija i treće, nastalo na osnovu kritike prva dva shvatanja, povezuje objektivne i
subjektivne elemente jer konflikti sa političkim sistemom mogu biti izazvani i jednim i drugim
razlozima. U savremenoj nauci krivičnog prava uzimaju se u obzir oba elementa jer se traži da postoji i
politički objekt i politički motiv. Da bi se izbegle slabosti u definisanju objektivne i subjektivne teorije,
učinjena je podela na apsolutna (prava ili čista) politička krivična dela i relativna (neprava) politička
krivična dela.
Apsolutna politička krivična dela pored svih objektivnih obeležja političkih krivičnih dela
sadrže i subjektivni kriterijum jer su pokrenuta ideološkim i političkim motivima (špijunaža,
neprijateljska propaganda i dr.). Ovim krivičnim delima se vrši napad na državno i društveno uređenje,
spoljnu i unutrašnju bezbednost države, tj neko političko dobro, iz političkih pobuda u cilju promene
društveno- političkog sistema ili državnog uređenja zemlje. Relativna politička krivična dela su obična,
klasična krivična dela usmerena na postizanje političkih ciljeva, protiv države, njenog uređenja i
bezbednosti (na primer, ubistvo predsednika države ili vlade države ili najvišeg predstavnika nekog
državnog organa) ili se javljaju kao sredstvo za izvršenje političkih krivičnih dela (streljanje taoca,
paljenje i ubijanje za vreme pobune, krađa oružja, obuće, hrane i dr. radi pomaganja neprijateljima).
Podela političkih krivičnih dela značajna je sa stanovišta ekstradicije jer se, prema međunarodnom
pravu i krivičnim zakonicima pojedinih država ekstradicija ne vrši za čisto politička krivična dela.
U krivičnom zakonodavstvu Srbije inkriminisana su kao krivična dela protiv ustavnog uređenja i
bezbednosti Srbije (Glava XXVIII): ugrožavanje nezavisnosti, priznavanje kapitulacije ili okupacije,
ugrožavanje teritorijalne celine, napad na ustavno uređenje, pozivanje na nasilnu promenu ustavnog
uređenja, ubistvo najviših predstavnika državne zajednice i država članica, oružana pobuna, terorizam,
diverzija, sabotaža, špijunaža, odavanje državne tajne, izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i
netrpeljivosti, povreda teritorijalnog suvereniteta, udruživanje radi protivustavne delatnosti, pripremanje
izvršenja ovih krivičnih dela i teška dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti.Vojna krivična dela
inkriminisana su u Glavi XXXV kao krivična dela protiv vojske Srbije.

44
60. Terorizam
U kriminologiji se terorizam (od lat. reči terror, užas,. strah), zbog motiva iz kojih se vrši,
određuje kao jedan od oblika ispoljavanja političkog kriminaliteta. Teroristički akti planiraju se
unapred, a da bi postigli puni efekat svog postupanja, teroristi moraju da manipulišu zajednicom kojoj je
upućena poruka vršenjem akta terorizma. Ulivanje straha je najviši, promišljeni cilj, koji je prava svrha
aktivnosti pred javnošću. Isto tako, terorizam se može posmatrati i kao oblik kriminaliteta nasilja
uperenog protiv određene ličnosti, s tim što se akt terora primenjen u pojedinačnom činu vršenja
razbojništva, na primer, razlikuje od terorističkog napada upravo u nedostatku cilja izazivanja straha
kod javnosti, a ne samo kod pojedinačne žrtve. Postupanje razbojnika nije usmereno na javno mnjenje,
već na korist koju imaju, bez želje da na bilo koji način bude viđen u okolini. Naprotiv, u aktu
terorizma, trenutna žrtva nema važnost, težnja je usmerena ka široj javnosti. I upravo se u tom elementu
terorizam razlikuje značajno od vršenja pojedinačnog nasilničkog kriminaliteta.
Postoje različita određenja terorizma. Bez obzira na razlike, sva sadrže iste elemente: nasilje,
strah, cilj i motiv. U enciklopedijskim objašnjenjima postoje veće ili manje razlike. Tako, terorizam se
određuje kao akcija nasilja koja se preduzima iz političkih razloga radi zastrašivanja i bezpoštednog
slamanja otpora onoga kome je upućena.
Savremena kriminološka literatura takode sadrži niz odredenja terorizma. Ovaj oblik
ispoljavanja kriminaliteta definiše se kao „nasilje motivisano ka postizanju političkih ciljeva". Takođe,
navodi se i da je terorizam ona „taktika ili tehnika u smislu koje se akt nasilja ili pretnja nasiljem
koriste za ostvarenje osnovnog cilja koji se sastoji u stvaranju neodoljivog straha u odnosu na ciljeve
prinude".
Kuper razvrstava terorizam u šest kategorija: građanski nemir, kao „oblik kolektivnog nasilja
koji remeti tuđi mir, sigurnost, kao i normalno funkcionisanje zajednice"; politički terorizam, kao
„nasilničko kriminalno ponašanje, primamo osmišljeno da izazove strah ili stvarni segment straha u
zajednici, u političke svrhe"; nepolitički terorizam, kao terorizam koji se ne preduzima u političke
svrhe, ali koji pokazuje „nameran oblik da stvori i održi visok stepen straha za postizanje prinudnih
ciljeva, ali je cilj individualni ili kolektivni uspeh pre nego dostignuće političke stvari"; kvazi-
terorizam, „one slučajne aktivnosti pri vršenju kriminaliteta nasilja koje su po formi i metodama slične
pravom terorizmu, ali koje ipak ne sadrže njegov suštinski sastojak." Pravi cilj kvazi-terorista nije u
tome da „izazovu teror kod trenutne žrtve", kao u slučaju pravog terorističkog akta. Tipičan primer
kvazi-teroriste odnosi se na begunca od zakona koji drži taoca i čije metode su slične onima koje
primenjuju pravi teroristi, ali čiji su ciljevi sasvim drugačiji; ograničeni politički terorizam, kao „akti
terorizma koji su izvršeni iz ideoloških ili političkih motiva, ali koji nisu deo usaglašene kampanje da se
preuzme kontrola nad državom". Ograničeni politički terorizam razlikuje se od stvarnog terorizma u
prethodnom pomanjkanju revolucionarnog pristupa; i na kraju, zvanični ili državni terorizam, aktivnosti
koje se preduzimaju protiv naroda od stane država čija je vladavina zasnovana na strahu i opresiji koji
dostižu terorističke razmere.
Terorističke grupe se mogu podeliti na: ksenoborce koji se bore za strance ili na homoborce koji
se bore za svoj sopstveni narod. Često, ksenoborci traže otklanjanje strane moći ili promenu političkih
granica u odnosu na stranu moć. Njihovi ciljevi su: privlačenje međunarodne pažnje; nanošenje štete
odnosima ciljane zemlje sa drugim narodima; izazivanje nesigurnosti i oštećenje ekonomije i javnog
reda u ciljanoj zemlji; razvijanje osećanja nepoverenja i odbojnosti prema vladi među stanovnicima
ciljane zemlje; izazivanje stvarne štete civilima, snagama bezbednosti i imovini ciljane zemlje. Za
razliku od njih, homoborci moraju osvojiti podršku svojih sunarodnika u nastojanjima da diskredituju
svoju sopstvenu vladu. Prema tome, oni moraju usvojiti političke stavove koji ih ne otuđuju od
stanovništva. Kao primer navodi se postupanje Robina Huda, po kome teroristi koriste prihvatljiv cilj da
bi opravdali svoje neprihvatljive postupke. Homoborci koriste neke od sledećih strategija: podrivanje
unutrašnje sigurnosti, javnog reda i ekonomije u cilju stvaranja nepoverenja u vladinu sposobnost da
sačuva kontrolu; zadobijanje opštih simpatija i podrške za pozitivnu akciju; stvaranje odbojnog stava u
narodu u odnosu na krajnje represivne kontraterorističke mere; nanošenje štete omraženim stranačkim
interesima; nanošenje štete unutrašnjoj poziciji postojećeg režima; izazivanje fizičkih povreda i
uznemiravanja kod osoba i institucija koje predstavljaju vladajući režim.
Domaći zakonodavac, prilikom inkriminisanja terorizma uzima u obzir zajedničke navedene
elemente u svim određenjima terorizma: „Ко u nameri ugrožavanja ustavnog uređenja ili bezbednosti
Srbije izazove eksploziju ili požar ili preduzme neku drugu opšteopasnu radnju ili izvrši otmicu nekog

45
lica ili drugi akt nasilja ili preti preduzimanjem kakve opšteopasne radnje ili upotrebom nuklearnog,
hemijskog, bakteriološkog ili drugog opšteopasnog sredstva i time izazove osećanje straha ili
nesigurnosti kod gradana, kazniće se zatvorom od tri do petnaest godina". Na taj način Srbija je
delimično implementirala pojedine elemente „antiterostičkih rezolucija" Saveta Bezbednosti koje se
odnose na krivično zakonodavstvo. Takođe, Srbija je prihvatila oficijelnu listu terorista i terorističkih
organizacija Evropske unije. Na toj listi koju je 20. marta 2006. godine usvojio Savet EU nalazi se 45
osoba i veći broj terorističkih grupa i organizacija sa svih kontinenata osim Australije i donela ili
ratifikovala niz drugih dokumenata od značaja u međunarodnom povezivanju država u borbi protiv
terorizma.
61. Imovinski kriminalitet
U gotovo svim zemljama sveta imovinski kriminalitet, pre svega razni oblici krađe, predstavlja
svakodnevnu pojavu, te se često govori da je u pitanju masovni kriminalitet. Pod imovinskim
kriminalitetom po pravilu se podrazumevaju krivična dela koja su usmerena na protivpravno prisvajanje
ili oštećenje tuđe stvari ili prava, odnosno pribavljanje protivpravne imovinske koristi na drugi način.
Tako u većini zemalja pojam imovinskog kriminaliteta obuhvata: razne vrste krađa, uključujući
provalnu krađu i druge vrste teških krađa, kao i krađu vozila i stvari iz vozila, utaju, prevaru, oštećenje
tuđe stvari, iznuđu, neovlašćeno korišćenje tudeg vozila i ucenu. Prema Krivičnom zakoniku Republike
Srbije iz 2005. godine, u imovinska krivična dela spadaju još i oduzimanje tuđe stvari, zloupotreba
poverenja, neosnovano dobijanje i korišćenje kredita i druge pogodnosti, zelenaštvo, oštećenje tuđih
prava, prikrivanje, protivpravno zauzimanje zemljištva, protivpravno useljenje, ali i razbojništvo i
razbojnička krađa koji se, zbog svog nasilnog karaktera, u većini zemalja u svetu podvode pod nasilna
krivična dela. Ovo poslednje je posebno važno imati u vidu prilikom poređenja podataka o imovinskom
kriminalitetu u Srbiji i drugim zemljama.
Imovinska krivična dela dominiraju u ukupnom kriminalitetu, kako u našoj zemlji tako i u svetu.
U periodu između 1990. i 1993. godine broj prijavljenih lica za krivična dela protiv imovine povećan je
u Srbiji za 59%. Pri tome, najveći porast zabeležen je kod najtežih dela, poput provalne krađe (115%) i
razbojništva (344%). Od ukupnog broja prijavljenih lica u Srbiji u toku 2004.godine, najviše, odnosno
49,5%, je prijavljeno za krivična dela protiv imovine. Ono je daleko češće prijavljivano od strane
muškaraca nego od strane žena.
Sa ekonomskim razvojem stopa imovinskih krivičnih dela uglavnom raste brže nego stopa
nasilnih krivičnih dela tako da je i za većinu razvijenih zemalja Zapada karakterističan imovinski
kriminalitet kao najrasprostranjeniji. Između 1963. i 1980. godine, u Francuskoj je broj provalnih krađa
porastao za 417%, a broj drugih oružanih krada za 672%. U Engleskoj je tokom 1990. i 1991. najviše
porasla stopa izvršenih krađa, posebno krađa automobila.
Prema raspoloživim podacima, krađe automobila, provalne krađe i prevare su u najvećoj meri
koncentrisane u industrijalizovanim zemljama. To bi se moglo objasniti najvećom koncentracijom
materijalnih dobara (posebno automobila) u bogatim zemljama. To je navelo neke autore na tvrdnju da
imovinski kriminalitet, bar kada su u pitanju razvijene zemlje, nije toliko posledica stanja anomije u
društvu koliko je posledica većeg broja prilika za njegovo vršenje. Podaci dobijeni Medunarodnom
anketom o viktimizaciji potkrepljuju ovakvu tvrdnju s obzirom na to da ukazuju na to da broj krađa
automobila određene marke raste sa brojem vlasnika te marke automobila kao i sa popularnošću koju ta
marka automobila ima u društvu. U prilog ovome idu i podaci prema kojima se najviše kradu
automobili, odnosno stvari iz automobila i iz robnih kuća. Posebno pada u oči veliki broj krađa auto-
radija čime je, na primer, u SR Nemačkoj 1990., pričinjena šteta od 450 miliona DM.
Ipak, kada je imovinski kriminalitet u pitanju, ne treba zanemariti uticaj društvenih nejednakosti
i rastućeg jaza između bogatih i siromašnih što posebno negativno utiče na kriminalitet u zemljama u
tranziciji. Tome u prilog govore napred navedeni podaci o imovinskom kriminalitetu u našoj zemlji, kao
i podaci o imovinskom kriminalitetu u drugim zemljama u tranziciji. Naime, podaci dveju
Medunarodnih anketa o viktimizaciji koje su 1990.tih godina sprovedene u zemljama u tranziciji
ukazuju na porast krađe lične imovine, krađe automobila i krađe iz automobila, kao i na visok nivo
njihovog učešća u ukupnom kriminalitetu ovih zemalja.
62. Privredni (ekonomski) kriminalitet
Privredni (ekonomski) kriminalitet je složena kriminološka i pravna pojava nastala u
savremenom društvu sa razvojem privrede. Ovaj oblik kriminaliteta obuhvata određenu grupu delikata
protiv društveno-svojinskih odnosa i ekonomskog sistema. Oblast privrede i ekonomskih odnosa su

46
područja veoma podložna za javljanje kriminaliteta. Otpornost privrednog kriminaliteta prema
preduzetim merama prevencije, snalažljivost njegovih nosilaca, adaptivnost i istrajnost i, pre svega,
prodornost, poznata iz njegove istorijske prošlosti, ukazuju na to da ne postoje društveno-ekonomski
uslovi, koje kriminalitet ne može uspešno iskoristiti za stvaranje ilegalnog, neoporezovanog profita,
neslućenog bogaćenja i eksploatacije slabih. Hronologija privrednog razvoja u različitim periodima u
svim zemljama pokazuje ne samo uspone, zastoje, krize već i nastupanje konflikata, protivurečnosti,
stimulaciju za sve složenije oblike kriminaliteta povezano sa privrednim i ekonomskim razvojem. Zbog
toga, istorijski posmatrano, već prvi krivičnopravne norme i sistemi štitili su imovinu i materijalno
ekonomska dobra društva/države od ponašanja kojima se ova dobra napadaju. Medutim, privredni
(ekonomski) kriminalitet kao krivičnopravna i kriminološka kategorija javlja se u vezi sa pojavom
privrednog prava. Od početka sedamdesetih godina, postepeno se razvija obiman privredno
kriminološki istraživački koncept, koji stavlja u centar interesovanja analizu ove pojave i mera za njeno
suzbijanje. Ipak, mnoga pitanja i problemi u vezi sa privrednim kriminalitetom ostala su nedovoljno
proučena i razjašnjena (pojam privrednog kriminaliteta, pojavni oblici, struktura, uzroci, svojstva
delinkvenata itd.), pored ostalog i zbog ograničenih mogućnosti empirijskog proučavanja. Za
označavanje ove pojave postoje različiti termini: privredni kriminalitet, privredno prestupništvo,
prestupništvo u ekonomiji, ekonomski kriminalitet, poslovni kriminalitet, povreda privrednih pravila,
povreda finansijske delatnosti, zloupotreba poverenja, kriminalitet belog okovratnika i sl.
Bitna karakteristika privrednog kriminaliteta je dinamičnost, sposobnost prilagođavanja
promenama u privrednom i finansijskom poslovanju i pravilima tog poslovanja. U vreme radikalnih
reformi u ekonomiji, kada se menjaju tradicionalni mehanizmi njenog delovanja i uvode novi oblici, ali
nedostaje odgovarajuća pravna regulativa, dolazi do porasta kriminaliteta u raznim privrednim
oblastima. Druga karakteristika privrednog kriminaliteta je prikrivenost, odnosno, postojanje takvih
načina izvršenja koji onemogućavaju ili otežavaju otkrivanje kako krivičnih dela tako i izvršilaca. Zbog
postojanja velike brojke neotkrivenog kriminaliteta u ovoj oblasti, teško je utvrditi tačan obim
privrednog kriminaliteta. S obzirom na ovu okolnost, ono što statistike pokazuju o privrednom
kriminalitetu više je pokazatelj efikasnosti organa gonjenja i pravosuđa, nego indikator o njegovoj
rasprostranjenosti.
Prema Pihleru zavisno od prirode pojedinih delikata kojima se mogu posredno ili neposredno
napadati privredni odnosi, moguće je razlikovati kriminalitet u vezi privrede kao širi pojam i privredni
kriminalitet kao uži pojam.
Kriminalitet u vezi privrede obuhvata sva kriminalna ponašanja kojima se neposredno ili
posredno napada privreda, privredni odnosi, procesi i aktivnosti. Formalnopravno određeno ovaj pojam
obuhvata krivična dela (protiv privrede, jedinstva tržišta, službene dužnosti, državnih finansija,
ustavnog uređenja - sabotaža u privredi), privredne prestupe i privredne prekršaje.
Privredni kriminalitet, kao deo kriminaliteta u vezi privrede, obuhvata krivična dela kojima se
neposredno napadaju privredni odnosi, procesi i aktivnosti. Ova kriminalna ponašanja nastaju u okviru
privrednih odnosa i vrše ih subjekti - pravna i fizička lica, nosioci određenih ovlašćenja u pogledu
nastanka, trajanja, menjanja ili prestanka tih odnosa, kao i mogućnostii posrednog ili neposrednog
raspolaganja imovinom. Ovim pojmom obuhvataju se krivičnopravne inkriminacije kao suštinski,
najspecifičniji deo privrednog kriminaliteta koji ugrožava privredu.
Prema užem definisanju privrednog kriminaliteta, saglasno važećem krivičnom zakonodavstvu,
privredni kriminalitet obuhvata niz krivičnih dela:
1. U Krivicnom zakoniku Republike Srbije (Glava XXII) inkriminisana su kao krivična dela
protiv privrede: falsifikovanje novca (č1.223), hartija od vrednosti (čl.224), znakova za vrednost
(č1.226), znakova za obeležavanje robe, mera i tegova (61.245), falsifikovanje i zloupotreba platnih
kartica (č1.225), pravljenje, nabavljanje i davanje drugom sredstava za falsifikovanje (č1.227),
izdavanje čeka i korišćenje platnih kartica baz pokrića (č1.228), poreska utaja (č1.229), krijumčarenje
(č1.230), pranje novca (č1.231), zloupotreba monopolističkog položaja (61.232), nesavestan rad u
privrednom poslovanju (č1.234), prouzrokovanje stečaja (č1.235), prouzrokovanje lažnog stečaja
(č1.236), oštećenje poverioca (č1.237), zloupotreba ovlašćenja u privredi (č1.238), narušavanje
poslovnog ugleda i kreditne sposobnosti (č1.239), odavanje poslovne tajne (č1.240), onemogućavanje
vršenja kontrole č1.241), nedozvoljena proizvodnja (č1.242), nedozvoljena trgovina (č1.243),
obmanivanje kupaca (č1.244).

47
Pored navedenih krivičnih dela, kriminalitet u vezi privrede ili kriminalitet u širem smislu
obuhvata privredne prestupe i privredne prekršaje predviđene zakonskim i podzakonskim aktima u
različitim oblastima: unutrašnji poslovi, finansiranje, državna uprava i lokalna samouprava,
poljoprivreda, šumarstvo i vodoprivreda, privreda, rudarstvo i energetika, saobraćaj, građevinarstvo i
urbanizam, trgovina, turizam i usluge, ekonomski odnosi sa inostranstvom, rad, zapošljavanje i
socijalna politika, nauka i zaštita životne sredine, prosveta i sport, kultura, zdravlje i dr. Privredni
prestupi i prekršaji su antidruštvene pojave, štetne aktivnosti, protivzakonito poslovanje privrednih
organizacija kojima se ozbiljno narušava privredni i ekonomski sistem i remeti njegovo pravilno
funkcionisanje, što može da ima ekonomske, političke i druge posledice. Najčešće se javljaju u
carinskom i deviznom režimu, kod investicionih ulaganja i izbegavanja plaćanja poreza i doprinosa.
Kako je nemoguće navesti sve oblike ispoljavanja privrednog kriminaliteta, navešćemo samo
neke koji se najčešće javljaju:
- delikti kojima se narušava i ugrožava jedinstvo tržišta (sporazumevanje privrednih
organizacija o podeli tržišta i cenama radi postizanja monopolističkog ili drugog povlašćenog položaja),
izazivanje nelojalne konkurencije (na primer: zloupotreba tuđeg imena, firme, žiga, oznake ili drugog
spoljnog obeležja; stavljanje u promet robe sa neistinitim oznakama o poreklu, proizvođaču, kvalitetu ili
drugim svojstvima robe; dovođenje u zabludu potrošača u pogledu cene robe oglašavanjem rasprodaje
ili prividnim sniženjem cena; iznošenje ili pronošenje neistinitih tvrđenja o drugom preduzeću i
njegovom poslovanju i proizvodima; podmićivanje radnika radi odavanja poslovne tajne itd.),
nepoštovanje poslovnog morala, prouzrokovanje stečaja i oštećenja subjekata nesavesnim radom,
posredovanjem, zloupotrebom ovlašćenja, zaključenjem štetnih ugovora, falsifikovanjem novca itd.;
- prisvajanje neevidentnih viškova robe, sirovina, proizvoda, koje ne uočava kontrolni
mehanizam i zaštitni sistem i koji se javljaju u skladištima, proizvodnji, trgovinskim radnjama,
ugostiteljstvu;
- obmanjivanje kupaca (prevare o količini, ceni, marki i kvalitetu robe) nastaju zbog
koncentracije funkcija: blagajne, skladišta i prodaje, odnosno spajanjem naturalnog i novčanog oblika,
najviše kod trgovinskih i ugostiteljskih radnji;
- poslovanje "za sopstveni račun" javlja se uglavnom u maloprodaji kod trgovinskih i
ugostiteljskih radnji i "prisvajanje sa posledicom manjka" na radnim mestima kao što su skladišta,
trgovinske i ugostiteljske radnje, eventualno proizvodnja, gde se manipuliše novcem. Izvršilac nastoji
da prikrije "manjak" falsifikovanjem dokumentacije ili knjiženja.
- delikti povezani sa raspolaganjem određenih ovlašćenja, položaja i moći pojedinaca u
privrednim organizacijama ili delikti koruptivnog karaktera, ispoljavaju se kroz zloupotrebu službene
dužnosti, položaja ili ovlašćenja, prekoračenje granica vršenja službene dužnosti, proneveru i
ostvarivanje nezakonite dobiti korišćenjem položaja i ovlašćenja, primanje mita, falsifikovanje javnih
isprava i sl.
- kriminalna ponašanja uslovljena monopolističkim položajem privredne organizacije,
beneficijama u nekim oblastima poslovanja (premije, regresi, stimulacije), kao i velikim društveno-
ekonomskim uticajem, manifestuju se u formi tzv. "korisnih malverzacija" kod prodaje i nabavke robe,
u lancu posredovanja, spoljnotrgovinskom prometu, valutnoj transakciji, nedozvoljenoj trgovini i si.
- nemarno i nesavesno poslovanje, upravljanje i manipulisanje imovinom preduzeća, posebno
društvenom imovinom u onim privrednim sistemima u kojima je ona postojala ili još uvek postoji.
Poslednjih godina u Srbiji, koja se smatra "zemljom u tranziciji", došlo je do radikalnih promena
u privredi, ekonomskom sistemu i ekonomskoj politici, posebno u pogledu transformacije društvene
svojine i transformacije društvenih preduzeća u preduzeća sa mešovitom svojinom i privatna preduzeća.
Ovaj proces se odvijao u uslovima socijalne i ekonomske krize, krize etike i morala u mnogim
oblastima, pa i u privredi. Društveno ekonomske i privredne promene nisu bile praćene istovremenom
promenom pravnih propisa, pa su postojale ogromne mogućnosti za povećanje obima privrednog
kriminaliteta i promene u strukturi i oblicima njegovog javljanja. Transformacija društvene svojine u
mešovitu i privatnu dovela je do prodaje društvene imovine ispod njene vrednosti kako domaćim tako i
stranim fizičkim i pravnim licima, namerno slabljenje društvene imovine koje ima za posledicu
smanjivanje njene vrednosti i takozvani "namerni" stečaj preduzeća. Pojedina preduzeća, koja su bila
zahvaćena kriminalnom privatizacijom, ukupnim merama privredivanja, poreskim i drugim
opterećenjima bila bi dovedena u bezizlaznu situaciju, da bi se zatim izvršila svojinska transformacija
potpuno obezvređenog društvenog preduzeća.

48
Subjekti privrednog kriminaliteta su lica zaposlena u privrednim organizacijama, na različitim
radnim mestima - poslovođe, magacioneri, skladištari, blagajnici, ali i lica koja imaju odgovorne
funkcije i određena službena ovlašćenja. Karakteristično je da u određenoj kažnjivoj delatnosti
učestvuje veći broj izvršilaca međusobno povezanih kroz duži vremenski period, ostvarujući ogromnu
dobit. Osnovni motiv njihovog kriminalnog ponašanja je koristoljublje.
63. Korupcija - pojam i podela
Jedan od oblika privrednog kriminaliteta kome se danas posvećuje posebna pažnja na
nacionalnom i međunarodnom planu je korupcija (lat. corruptio - pokvarenost, izopačenost,
podkupljivanje, potplaćivanje). Smatra se da nema društva bez korupcije, da u svim društveno
ekonomskim sistemima, razvijenim i nerazvijenim, postoji sklonost ka podkupljivanju. Na
Pojam korupcije nije lako odrediti jer se korupcija može posmatrati sa različitih aspekata:
psihološki, sociološki, kriminološki ili pravni. U Nacionalnoj strategiji za borbu protiv korupcije
korupcija je definisana kao odnos koji se zasniva, zloupotrebom ovlašćenja u javnom ili privatnom
sektoru u cilju sticanja lične koristi ili koristi za drugoga. Korupcija se javlja tamo gde postoji: a)
mogućnost i b) interes.
Pojavni oblici korupcije mogu da budu različiti. Prema jednoj podeli razlikuju se: sitna, mala,
odnosno korupcija preživljavanja ili velika; sporadična ili sistemska; jednostavna ili složena.
Pored ove postoji i podela korupcije na sledeće oblike: 1. korupcija na najnižem, uličnom nivou,
obuhvata sve oblike "situacijskog", spontanog podkupljivanja javnih službenika ili odgovomih osoba,
bez prethodnog plana ili najave, preduzeta sa svrhom izbegavanja redovnih postupaka u skladu sa
zakonom, na primer: podmićivanje policajaca, carinika, pripadnika inspekcijskih službi, upravnih
referenata i dr.;2. ugovaračka ili korupcija u javnoj upravi nastaje prilikom sklapanja štetnih ugovora,
dodele koncesija, javnih konkursa, javnih nabavki, kada se ugovara "provizija" za obezbeđeni posao ili
kao posledica nepoštovanja redovne procedure dodele poslova na teret predračunskih sredstava,
kontrole kvaliteta i rokova prilikom izvođenja gradevinskih radova i dr.;3. politička korupcija obuhvata
svesno pripremanje i usaglašavanje zakonskih i podzakonskih akata sa "pravnim prazninama" i
nedostacima, obezbeđivanje finansijskih sredstava iz budžeta za sponzorisanje političkih stranaka, izbe-
gavanje poreskih obaveza, različiti načini povlašćivanja pojedinih interesnih grupa na štetu opštih
interesa i dr.;4. privredna korupcija se odnosi na ostale oblike koruptivnog ponašanja u privredi,
građevinarstvu, zdravstvu, prosveti, sportu i dr.;5. sudska korupcija kompromituje sudsku zaštitu i
sastoji se u protivpravnim ponašanjima pripadnika sudske i pravosudne vlasti.
Prema podeli korupcije prihvaćenoj u Svetskom programu za suzbijanje korupcije, pored
korupcije na najnižem, uličnom nivou, razlikuju se korupcija na srednjem nivou, u poslovnoj sferi,
korupcija na najvišem nivou - u krugovima vrhovne političke vlasti, koja se povezuje sa centrima
ekonomske moći. Korupcija je ugrađena naročito u sistem obrazovanja, zdravstva i pravosuđa, te se u
tom smislu može govoriti o sistemskoj korupciji.
Pravna regulativa korupcije obuhvata samo određene oblike korupcionog ponašanja. U
krivičnom zakonodavstvu Srbije inkriminisano je primanje (čl. 367 KZ RS) i davanje mita (čl.368 KZ
RS). Kod krivičnog dela davanja mita (čl.368 st.4 ZKP RS) predviđeno je da će se učinilac krivičnog
dela davanja mita, koji je prijavio delo pre nego što je saznao da je ono otkriveno, osloboditi od kazne.
Pored krivičnih dela davanja i primanja mita, postoji niz drugih krivičnih dela koja mogu biti
povezana sa korupcijom, na primer prevare, utaje, zloupotreba službenog položaja, protivzakonito
posredovanje, kršenje zakona od strane sudije, javnog tužioca i njegovog zamenika i druga krivična dela
protiv službene dužnosti.
Korupcija je povezana sa organizovanim kriminalitetom u toj meri da jedna pojava proizilazi iz
druge i obrnuto. Zbog toga policije i tužilaštva u celom svetu ustanovljavaju posebne jedinice i organe
za borbu protiv korupcije i razmenjuju između sebe znanja iz te oblasti. Formirana je posebna nevladina
organizacije za borbu protiv korupcije, koja deluje u preko osamdeset država u svetu.
64. Kompjuterski kriminalitet
Veliki napredak tehnologije u industriji kompjutera i telekomunikacija doveo je do razvoja
novih vrsta kriminaliteta i stvorio nove tehnike za vršenje tradicionalnih krivičnih dela kao što su
prevara i pronevera.
U kriminološkoj literaturi postoji shvatanja da je kompjuterski kriminalitet deo privrednog
kriminaliteta, ali i shvatanje da se radi o imovinskom kriminalitetu i da je kompjuterska zloupotreba po
svom karakteru najbliža imovinskim krivičnim delima. Pojedini pisci upotrebljavaju naziv cyber crime

49
za označavanje kriminaliteta povezanog sa upotrebom Interneta i kompjutera. Prema jednoj definiciji
pod kompjuterskim kriminalitetom se podrazumevaju sva delinkventna ponašanja u kojima se uređaji za
elektronsku obradu podataka koriste kao sredstvo za postizanje kažnjivih radnji ili kao direktan cilj
kažnjive radnje. Kompjuterski kriminalitet se razlikuje od drugih tipova kriminaliteta po tome što je
područje njegove rasprostranjenosti praktično neograničeno u okviru telekomunikacionih i
kompjuterskih veza, vrlo teško se otkriva i što se u ovoj oblasti za najkraće vreme uz neznatnu stručnost
mogu izvesti kriminalni akti sa veoma teškim materijalnim posledicama.
Savremena automatizacija poslovanja uz primenu kompjuterske tehnike u oblasti privrede
stvorila je povoljne mogućnosti za flnansijske i knjigovodstvene manipulacije i nezakonite finansijske
transakcije putem kojih se prisvajaju velika novčana sredstva. Zbog toga veliki broj kompanija, službi i
institucija razvija sistem zaštite, a na nivou države donose se zakoni kojima se inkriminiše kompjuterski
kriminalitet. Međutim, pokazalo se da nijedan sistem zaštite nije savršen, jer je, prema nekim
procenama u SAD, prosečna šteta od kompjuterskog kriminaliteta od sto do trista miliona dolara
godišnje.
Najčešći pojavni oblici kompjuterskog kriminaliteta su:
Kompjuterske krađe, Kompjuterske prevare, Neovlašćeno pribavljanje informacija uz pomoć
kompjutera, Neovlašćena upotreba kompjuterskog vremena ili usluga,Neovlašćeno prepravljanje ili
uništenje informacija sadržnih u kompjuteru kao i onemogućavanje ili otežavanje pristupa takvim
informacijama ovlašćenim korisnicima, Kompjuterski terorizam.
Konklin razlikuje interni kompjuterski kriminalitet ("trojanski konj" - program za neovlašćeni
ulaz u kompjuterski sistem i manipulaciju podataka; "Iogičke bombe" - ubacuju se u softver čime se
remeti funkcionisanje sistema; "mala vrata" ili "trap doors"- sredstva za ulaz u kompjuterski sistem bez
sistema obezbeđenja; virusi), podrška kriminalnim špekulacijama (baze podataka za podržavanje
distribucije droga, "pranja novca" i si.), kriminalitet u telekomunikacijama (elektronsko manipulisanje
telefonskim signalima, "hacking" - neovlašćena upotreba informacionih sistema, zloupotreba
telefonskih sistema), krađa hardvera/softvera (softverska piraterija, krađa kompjutera, krađa mikro-
procesnih čipova, krađa trgovinskih tajni, pronevere, prevare).
Kompjuterski kriminalitet obuhvata kriminalitet vezan za kompjuterske mreže (Internet ili cyber
kriminalitet) gde se kompjuterke mreže koriste kao cilj napada (napadaju se servisi, funkcije i sadržaji
koji se nalaze na mreži); sredstvo ili alat (on line prodaja seksualnih usluga, ljudskih organa, žena i dece
za prostituciju, proizvodnja i distribucija nedozvojenih štetnih sadržaja, kao što su dečja pornografija,
pedofilija, verske sekte, rasističke, nacističke i slučne ideje i si.) i kao okruženje u kome se napadi
realizuju (korišćenje mreže za prikrivanje kriminalnih radnji).
Krivičnopravna zaštita od kompjuterskog kriminaliteta ostvarena je predviđanjem krivičnih dela
protiv bezbednosti računarskih podataka: oštećenje računarskih podataka i programa (čl.298),
računarska sabotaža (čl.299), pravljenje i unošenje računarskih virusa (čl.300), računarska prevara
(čl.301), neovlašćen pristup zaštićenom računaru, računarskoj mreži i elektronskoj obradi podataka (čl.
302), sprečavanje i ograničavanje pristupa javnoj računarskoj mreži (čl.303). Zakon predvida postojanje
posebnog tužilaštva i službe za borbu protiv visokotehnološkog kriminala.
65. Saobraćajna delinkvencija
Saobraćajna delinkvencija se u kriminologiji različito definiše i ne postoji jedinstvena definicija
pojma saobraćajne delinkvencije. Prerna jednoj od definicija, saobraćajna delinicvencija se određuje
kao masovna društvena pojava, protivpravno društveno opasno ponašanje u saobraćaju, koje se
ispoljava u izazivanju, sudelovanju ili doprinošenju u nastajanju različitih štetnih pojava ugrožavanja
stvaranjem opasnosti i/ili izazivanju stradanja učesnika u saobraćaju i uništavanja materijalnih
vrednosti. Midendorf ističe da postoji uska povezanost saobraćajne delinkvencije sa opštim
kriminalitetom i navodi da ima mnogo slučajeva povezanosti saobraćajnih delikata sa oduzimanjem
motornog vozila ili se izvršenje saobraćajnog delikta završava telesnom povredom, uvredom i sl. Sem
toga, istraživanjima je potvrđeno da je onaj koji više puta izvrši saobraćajni delikt sklon vršenju
krivičnih dela opšteg kriminaliteta i obratno. Ovo se dešava zbog toga što agresija, koja je u čoveku
dobro skrivena i neusmerena, može da se ispolji kroz vršenje dela opšteg kriminaliteta, kao i
saobraćajnih delikata. Od ostalih oblika kriminaliteta saobraćajna delinkvencija se razlikuje, pored
ostalog, po tome što su potencijalni delinkventi i žrtve svi građani, jer svi učestvuju u saobraćaju, kao i
po ispoljavanju konkretne i apstraktne opasnosti za život ljudi i imovinu. Delikte ove vrste čine
profesionalni vozači i amateri, muškarci i žene, mladi i stari, čine ih osobe koje nekad i same postaju

50
žrtve svog ponašanja, ali se svi oni najčešće tako ponašaju iz nehata. To znači da su svesni da usled
njihovog ponašanja može nastupiti zabranjena posledica, ali olako drže da takva posledica neće
nastupiti ili nisu svesni mogućnosti nastupanja posledice, ali su prema okolnostima i svojim ličnim
svojstvima morali i mogli biti svesni te mogućnosti. Specifičnost saobraćajne delinkvencija, koja se
ogleda u nedostatku namere izvršioca da svojim ponašanjem prouzrokuje posledicu, jedna je od
značajnih karakteristika pojavnih oblika pojedinih kažnjivih ponašanja u okviru saobraćajne
delinkvencije.
Pojava saobraćajne delinkvencije vezana je pre svega za razvoj sabraćaja, naročito drumskog, za
povećanje mobilnosti stanovništva uopšte. Saobraćajna motorizacija je postala prateći elemenat
društvene pokretljivosti, povećanog standarda i urbanizacije. Međutim, naglo uključivanje stanovništva
u "eru motorizacije" u većini zemalja, pa i kod nas, nije bilo praćeno drugim odgovarajućim uslovima,
kao što su dobra regulisanost saobraćaja, sigurnost u saobraćaju, dobri i kvalitetni putevi i pre svega
postojanje saobraćajne kulture. Sve je to dovelo do povećanog rizika bezbednosti u saobraćaju i
povećanja obima saobraćajne delinkvencije.
Saobraćajna delinkvencija obuhvata krivična dela i prekršaje u saobraćaju. U Krivičnom
zakoniku RS u okviru krivičnih dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja predviđeno je: ugrožavanje
javnog saobraćaja (čl.289), ugrožavanje saobraćaja opšte opasnom radnjom i opasnim sredstvom
(čl.290), ugrožavanje bezbednosti vazdušnog saobraćaja (čl.291), ugrožavanje bezbednosti vazdušnog
saobraćaja nasiljem (51.292), otmica vazduhoplova, broda i drugog prevoznog sredstva (čl.293),
piratstvo (čl.294), nesavesno vršenje nadzora nad javnim saobraćajem (čl.295), nepružanje pomoći licu
povređenom u saobraćajnoj nezgodi (čl.296) i teška dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja (č1.297)
ukoliko je izvršenjem krivičnih dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja nastupila teška telesna
povreda nekog lica, imovinska šteta velikih razmera ili smrt jednog ili vise lica.
Istraživanja saobraćajne delinkvencije pokazala su da u pogledu uzrasta saobraćajnih
delinkvenata dominira kategorija koja pripada tzv. "srednjem uzrastnom dobu", dok je učešće izrazito
starih ili izrazito mladih relativno malo. Prema Kajzeru daleko najzastupljenija grupa izvršilaca
saobraćajne delinkvencije je od 18 do 25 godina.
Kao i u drugim tipovima kriminaliteta i kod saobraćajne delinkvencije manje je učešće žena.
Prema nekim istraživanjima broj žena izvršiteljki saobraćajnih delikata znatno je manji od broja
muškaraca, daleko ispod nivoa sudelovanja žena u broju imalaca vozačkih dozvola i njihovog stvarnog
sudelovanja u saobraćaju. Međutim, na osnovu raspoloživog istraživačkog materijala još uvek se ne
može sa sigurnošću zaključiti da li je manje učešće žena u saobraćajnoj delinkvenciji uslovljeno
postojanjem veće obazrivosti, opreznosti, discipline, boljeg poznavanja saobraćajnih propisa žena
vozača ili nekim drugim faktorima.
Zapaženo je da je veći broj saobraćajnih delinkvenata, čak 2/3 sa nižom ili srednjom školskom
spremom; da preovlađuju radnička i službenička zanimanja; da su bili zaposleni i u vreme izvršenja
delikta, da su bili u braku i živeli u porodicama sa sređenim porodičnim odnosima; da imaju nizak opšti
kulturni nivo i nizak kulturni status; u pogledu osobina ličnosti ispoljile su se takve lične karakteristike,
kao što su sebičnost, nestabilnost u odlukama i namerama, nedoslednost, odsustvo spremnosti da se
stvore i poštuju grupne obaveze i kultumi zahtevi, odsustvo osećanja dužnosti, stalna strepnja i
prenapregnutost. U pogledu dužine posedovanja vozačke dozvole, zapaženo je da je najviše
saobraćajnih delinkvenata posedovalo vozačku dozvolu do jedne godine, odnosno do šest meseci
(36,4%, ili 19,2%), ali je veliki procenat učešća u saobraćajnim deliktima vozača koji poseduju vozačku
dozvolu preko dvadeset godina (27,2%). Posebno je značajno postojanje recidivizma među
saobraćajnim delinkventima - učešće recidivista, koji su ranije izvršili neko drugo delor među
sobraćajnim delinkventima iznosi 22,1%, onih koji su ranije osuđivani za saobraćajno krivično delo
10% i za saobraćajni prekršaj 15,7% .
Etiologija saobraćajne delinkvencije obuhvata delovanje različitih faktora na njeno javljanje. U
literaturi postoje različite podele faktora sobraćajne delinkvencije: čovek-vozilo-put, endogene i
egzogene, objektivne i subjektivne. Najzastupljenija je podela na objektivne i subjektivne faktore, pri
čemu se objektivnim smatraju društveni, tehnički i prirodni faktori, a subjektivnim činioci vezani za
ličnost čoveka kao učesnika u saobraćaju. Dejstvo ovih faktora je uzajarrmo i povezano. Iako objektivni
faktori deluju iz spoljašnje sredine, oni svakako utiču na ličnost i njeno ponašanje.
66. Profesionalni kriminalitet

51
Profesionalni kriminalitet se sastoji u vršenju različitih vrsta krivičnih dela, najčešće imovinskih,
u vidu stalnog zanimanja, koje služi kao izvor stalne ili povremene, osnovne ili uzgredne zarade,
prihoda. Profesionalno mogu da se vrše krađe, prevare, falsifikati, da se organizuje prostitucija, trguje
opojnim drogama i sl. Krivična dela u okviru profesionalnog kriminaliteta vrše se brzo, vešto i spretno,
uz veliku sposobnost prostornog manevrisanja, zbog čega je teško otkriti profesionalnog kriminalca.
Profesionalni kriminalci imaju za cilj sticanje velikih novčanih dobiti i mogu da se "specijalizuju" za
vršenje samo određenih krivičnih dela. Kod profesionalnih kriminalaca razvile su se sklonosti i navike
da se kriminalno ponašaju, oni ne osećaju grižu savesti, ne kaju se zbog toga što zaradu stiču vršenjem
krivičnih dela. Karijera profesionalnog kriminalca se opisuje kao karijera veoma talentovanog čoveka,
ona ima svoj poseban sjaj, zbog čega se profesionalni kriminalci smatraju "prvorazrednim zločincima" u
svetu kriminala ili "kriminalcima sa stilom". Oni preziru amatere, odbijaju da se sa njima identifikuju,
traže prihvatanje od strane ostalih profesionalnih kriminalaca, odnosno prihvatanje "u profesiji".
Superiornost profesionalnih kriminalaca proizilaze iz njihove sposobnosti da izbegnu otkrivanje ili ako
baš i budu otkriveni da izbegnu kažnjavanje.
Profesionalni kriminalci se regrutuju iz legitimnih službi, iz priznatih zanimanja. Najčešće ranije
u mladosti oni nisu bili delinkventni i nemaju postepenu "kriminalnu karijeru". Odlikuje ih visoka
profesionalnost, usavršenost metoda, dinamičnost i prilagođavanje. Među profesionalnim kriminalcima
postoje razlike. Ima takvih profesionalnih kirminalaca koji često obavljaju svoju delatnost na granici
između zabranjenog i dozvoljenog, tzv."sitnih lopova", ali i surovih i naoružanih gangstera. Prema
Reklesu postoji podela profesionalnih kriminalaca na tri kategorije:
c) sitni prestupnici koji vrše krivična dela bez primene nasilja. To su džeparoši, koje
karakteriše veština i prisebnost prilikom vršenja knvičnih dela.
d) profesionalci - varalice, koji krivična dela vrše putem prevare pojedinih lica i primenom
raznih varalačkih tehnika.
e) teški kriminalci - odlikuje ih primena nasilja, koriste oružje kada nemaju drugog načina
da ostvare svoje kriminalne akcije.
Posebnu kategoriju u grupi profesionalnih kriminalaca čine profesionalni lopovi. Profesionalni
lopov krade profesionalno, on "pravi posao" od krađe, svu energiju posvećuje krađi brižljivo planirajući
svaku akciju (izbor mesta, planiranje bekstva, rasturanje ukradene robe, osiguranje alibija u slučaju da
ga uhvate). Profesionalne lopove odlikuje prostorno manevrisanje, posebna tehnika, veština i znanje u
vršenju krivičnih dela, umešnost, sposobnost, razvijene govorne mogućnosti, manipulisanje ljudima,
poseban način govora. Među profesionalnim kriminalcima profesionalni lopovi imaju poseban status.
Lopov ne može biti profesionalac dok ga takvim ne prihvati grupa profesionalnih lopova.
Različiti su načini prestanka karijere profesionalnog lopova: neki umiru; postaju suviše stari da
rade i odlaze u starački dom; počinju da rasturaju drogu; prekrše etička pravila profesije i budu
izbačeni; promene grad; postignu veliki "uspeh" u kockanju; postanu narkomani ili alkoholičari; počinju
da se bave legalnim zanimanjima.
Profesionalni kriminaltet se ispoljava u dva oblika: kao kriminalitet "belog okovratnika" i kao
organizovani kriminalitet.
67. " Kriminalitet belog okovratnika"
Kao poseban oblik profesionalnog kriminaliteta, "kriminalitet belog okovratnika" prvi je
definisao i opisao američki kriminolog Edvin Saderland. Saderland je definisao ovaj oblik
profesionalnog kriminaliteta kao zločine izvršene od lica sa visokim prestižnim i društvenim statusom u
okviru zanimanja koje obavljaju, a kriminalca sa "belim okovratnikom" odredio kao svako lice sa
visokim socio-ekonomskim statusom koje krši zakone kojima se uređuje njihova profesionalna
aktivnost. Iz ove definicije se zaključuje da su izvršioci kriminaliteta belog okovratnika poslovni ljudi,
činovnici ("beli okovratnik" izvorno znači oznaku za činovnika, čoveka koji je u društvenoj hijerarhiji
na vrhu), i lica koja imaju poseban društveni status, vlast, uticaj i moć. To su pripadnici najviših
društvenih slojeva u određenim službama - bankarstvo, osiguranje, trgovina, železnica, državne
institucije, inspekcijske ili poreske službe, policijske i carinske službe, medicina.
Kriminalitet belog okovratnika, kako opisuje Saderland, obuhvata prevare u oblasti poslovnih
operacija, na berzama, sumnjive transakcije, nameštenu ilegalnu trgovinu, transakcije valutom i
menicama, lažnim računima, prevarama u osiguranju, malverzacije u vezi sa utajom poreza, direktne i
indirektne oblike korupcije i sl. Ova dela se smatraju naročito društveno opasnim, jer se koristi određeni
društveni položaj, moć i privilegije za sticanje ogromnih materijalnih dobara, a društvu se nanosi

52
ogromna šteta (prema nekim procenama u razvijenim zemljama štete od ove vrste kriminaliteta kreću se
na desetine milijardi dolara).
Štete od ovog oblika kriminliteta su daleko veće nego kod klasičnih oblika kriminaliteta. One se
ne sastoje samo u velikim materijalnim gubicima, (zbog lažnog prikazivanja prihoda, korupcije, prevara
sa cenama i kvalitetom robe, multinacionalnog podmićivanja, "pranju prljavog novca" i sl.), već imaju
za posledicu povređivanje, pa i smrt velikog broja ljudi jer se među najčešća krivična dela belog
okovratnika ubrajaju ona koja se odnose na kršenje propisa o kvalitetu i higijenskoj ispravnosti hrane,
propisa o zaštiti na radu ili u vezi sa zagađivanjem čovekove okoline. Medu najdrastičnije primere za
ovo poslednje spadaju havarija nuklearne elektrane u Černobilu i izlivanje gasa u Bopalu, koji su odneli
na desetine hiljada ljudskih života i ostavili dugotrajne posledice na zdravlje velikog broja ljudi.
Ovaj oblik kriminaliteta je posebno društveno opasan zbog toga što se neotkrivanjem i
nekažnjavanjem izvršilaca vređa društveni moral. Kriminalce belog okovratnika retko goni policija, jer
se smatra da to i nije kriminalitet, već "korisne malverzacije". Abolicija od policijskog i sudskog
progona postoji zbog toga što su izvršioci ovog kriminaliteta "ugledni" poslovni ljudi, koji zbog toga
uživaju faktički imunitet. Kriminalitet belog okovratnika teško je otkriti jer nijedan od izvršilaca neće
dozvoliti da lako bude otkriven i da ostavi dokaze za svoje malverzacije. Sem toga, moguće je da
malverzacije budu fiktivno pravdane lažnom dokumentacijom i da se ova lica povežu sa nosiocima
vlasti. Protiv kriminalaca "belog okovratnika" ne pokreće se krivični postupak ne samo zbog nedostatka
dokaza i faktičkog imuniteta koji ova lica uživaju kao ugledni poslovni ljudi već i zbog stava da se
takva ponašanja ne mogu podvesti ni pod jednu od postojećih inkrimmacija. Sve ovo uništava moral i
narušava društvene odnose. Saderland je istakao da je finansijski gubitak, iako ogroman, manje važan
od štete učinjene društvenim odnosima i društvenom moralu.
Kriminalitet belog okovratnika obuhvata kriminalitet korporacija onda kada korporacije krše
norme kojima je regulisano njihovo poslovanje. Na primer, direktor korporacije zna da je korporaciji
potrebno određeno imanje. On kupuje to imanje po određenoj ceni a zatim ga prodaje svojoj korporaciji
po drugoj, višoj ceni, iako je obavezan da vodi računa o interesima korporacije. Sem toga, kriminalitet
belog okovratnika se ispoljava i kroz različite oblike lažnog predstavljanja, lažnog bankrotstva,
zaključenja lažnih ugovora, lažna merenja i sl.
Ekonomske, tehnološke i demografske promene uslovile su povećanje procenta učešća žena u
kriminalitetu belog okovratnika. Kada je Saderland "otkrio" ovaj kriminalitet, nije pominjao pol
izvršilaca, ali je bilo jasno da je to kriminalitet muškaraca, jer žena i nije bilo na "visokim"položajima i
u nekim profesijama. U klasičnoj kriminološkoj literaturi o kriminalitetu belog okovratnika gotovo da
nije bilo teorijskog i empirijskog interesovanja za odnos izmedu roda (pola) i kriminaliteta belog
okovratnika. Tek kada su se pojavili radovi o kriminalitetu žena, počelo je da se navodi i učešće žena u
ovom obliku kriminaliteta. Ipak, ovo interesovanje bilo je više vezano za uporedivanje ranijih i novijih
statističkih podataka i navođenje pojedinačnih slučajeva, nego za detaljnije naučno razmatranje.
Pozicija žena vezana je za posredne i pomoćne uloge - one su savetnice, pomoćnice, zamenice direktora
i mnogo sporije dolaze do položaja vezanih za finansijsku kontrolu, fmansijsko poslovanje ili
menandžment. Zbog ovako određene profesionalne i društvene uloge žena, ocenjeno je da su oblici
kriminaliteta belog okovratnika izvršeni od strane žena manje društveno opasni od onih koji se vezuju
za muškarce na znatno odgovomijim položajima.
Od šezdesetih godina, pa nadalje, kriminalitet "društvene elite" u Jugoslaviji ispoljavao se u
podmićivanju (korupciji), pljačkanju društvene imovine, koja se na različite načine pretvarala u
privatnu, obavljanju različitih oblika "korisnih malverzacija", prevare kupaca velikih razmera, zakidanju
na plaćanju poreza i doprinosa, izbegavanju plaćanja carina i sl. Tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji i,
kasnije, vezano za tranziciju iz socijalističkih u kapitalističke društvene odnose, ovaj trend je pošao još
izraženiji. Pri tome, kriminalitet belog okovratnika se, kao i u drugim tranzicionim društvima, posebno
ogleda u porastu. korupcije, u najrazličitijim malverzacijama vezanim za privatizaciju, u prevarama i
drugim zloupotrebama vezanim za radni odnos, korišćenje državnih fondova, donacija pa i humanitarne
pomoći, u nepridržavanju propisa o zaštiti na radu i zaštiti životne sredine, utajama poreza i si. Najzad,
kriminalitet belog okovratnika je često u tesnoj vezi sa organizovanim kriminalitetom, tako da Srbiju
poslednjih godina potresaju različite afere, koje su poznate kao "stečajna mafija", "zdravstvena
mafija","fudbalska mafija", "afera Indeks", "drumska mafija", itd.
68. Organizovani kriminalitet - pojam i značaj izučavanja

53
Organizovani kriminaliet je najopasniji, najmanje poznat i nedovoljno naučno izučen oblik
ispoljavanja profesionalnog kriminaliteta. Organizovani kriminalitet ne ostaje u okvirima jedne države,
već dobija međunarodne razmere ne poznajući granice i državni suverenitet. Jedna od osnovnih
karakteristika organizovanog kriminaliteta u savremenim društvenim uslovima je njegova
internacionalizacija povezana sa procesom globalizacije u svetskim razmerama (transnacionalni
organizovani kriminalitet). Tredvel navodi sledeće glavne karakteristike transnacionalnog kriminaliteta:
■ na najbazičnijem nivou transnacionalni kriminalitet je kriminalitet koji prelazi
nacionalne granice, prolazi kroz različite zemlje sa različitim zakonima i različitim sistemima za
sprovođenje zakona;
■ većim delom smatra se soficistiranim - proizvodom proračunatih kriminalnih
organizacija;
■ često obuhvata zabranjena tržišta, kao što je trgovina ilegalnim drogama, oružjem,
ljudima;
■ neki proizvodi mogu biti legalni, kao što je švercovanje legalne robe da bi se izbeglo
plaćanje carine (duvan, alkohol, antikviteti);
■ može obuhvatiti korupciju i upotrebu legitimnih kompanija za prikrivanje nelegalnih
poslova (podmićivanje službenika, pranje novca);
" statutarne kontrole, kao što je imigracijska kontrola, ili visoki porezi stvaraju tržišta na koja se
transnacionalni kriminalci oslanjaju;
■ kao transnacionalni kriminalitet javlja se i trgovina ljudskim organima, decom i bebama
koje se prodaju za usvajanje.
Međutim, za bolje razumevanje transnacionalnog organizovanog kriminaliteta, saznavanje
uzroka i izgradnju odgovarajuće preventivne i represivne strategije, neophodno je proučavati i
povezivati razvoj organizovanog kriminaliteta ne samo na globalnom već i na lokalnom nivou.
Kao plansku, dugoročnu i zajedničku profitabilnu delataost više lica, organizovani kriminalitet
odlikuje konspirativnost (tajnost) i borba za prevlast u određenoj društvenoj aktivnosti ili na određenom
području. Pribegavajući prevarama, korupciji, utajama i obmanama, ovaj oblik kriminaliteta se zasniva
na nasilju i iskorišćavanju žrtava, destabilizaciji postojećeg državnog i političkog sistema. Za razliku od
tradicionalnog kriminaliteta, organizovani kriminalitet nastoji da preuzme društvenu moć i na taj način
predstavlja konkurenciju ustanovama zvanične državne vlasti. Odličnu podlogu za razvoj
organizovanog kriminaliteta predstavlja uvođenje tržišne ekonomije, politička demokratizacija i
pluralizam, naročito u bivšim komunističkim državama ili zemljama u tranziciji. Delovanje
organizovanog kriminaliteta često je izvan kontrole javnosti i vlasti. Posebno je opasno kad
organizovani kriminalititet počne da se takmiči sa društvenim ustanovama za zaštitu javnog reda i mira i
održavanje bezbednosti i pravičnosti, kad pokuša da zauzme vodeće mesto u ekonomiji i da stavi pod
svoju kontrolu glavne državne institucije (ministarstva, vladu, skupštinu, sudove, policiju).
Opasnost od organizovanog kriminalteta proizilazi iz njegovog brzog širenja i prelaženja
nacionalnih granica, tako da polje delovanja organizovanog kriminaliteta treba posmatrati u
međunarodnim razmerama.
Organizaciona struktura pojedinih grupa manje je poznata, sem što se zna da ih odlikuje čvrsta
disciplina, poslušnost i uzajamna lojanost, što je razumljivo ako se zna da je reč o, po pravilu, tajnim
grupama, tako da je pristup istraživača skoro nemoguć i veoma rizičan. Jedna od odlika organizovanog
kriminala je da postoje i takve kriminalne grupe koje funkcionišu po principu "ćelija", bez jake
hijerarhijske povezanosti, po principu "mreža", što još više povećava njihovu društvenu opasnost i
otežava otkrivanje.
Dramatičan porast organizovanog kriminaliteta istaknut je na IX Kongresu UN za prevenciju
kriminaliteta u Kairu (1995). Na ovom kongresu donet je globalni plan za akciju, konstatovano je da ne
postoji jedinstvena defincija organizovanog kriminaliteta i navedene su sledeće karakteristike
organizovanog kriminaliteta: (1) postojanje organizovane grupe za vršenje krivičnih dela; (2)
hijerarhijski odnosi u grupi, što omogućava da vođa kontroliše; (3) nasilje, zastrašivanje i korupcija su
sredstva za ostvarenje profita ili kontrolisanje teritorija i prihoda; (4) infiltriranje u legalnu ekonomiju;
(5) sposobnost za ekspanziju u bilo koju novu aktivnost izvan nacionalnih granica; (6) kooperacija sa
drugim organizovanim transnacionalnim grupama.
Od međunarodnih dokumenata posebno značajne za otkrivanje i suzbijanje organizovanog
kriminaliteta su: Konvencija UN protiv transnacionalnog organizovanog kriminaliteta (1998.) sa dva

54
dopunska Protokola: Protokol za prevenciju, suzbijanje i kažnjavanje trgovine ljudskim bićima, naročito
ženama i decom i Protokol protiv krijumčarenja migranata kopnom, morem i vazduhom (2000.),
Konvencija OUN protiv nedozvoljene trgovine opojnim drogama i psihotičnim supstancama ili "Bečka
konvencija"(1988.), Konvencija o pranju novca, vođenju istrage i izvršavanju zaplene i konfiskacije
dobiti od kriminaliteta ili "Evropska konvencija"( 1990.) i Konvencija o pranju, traženju, zapleni i
konfiskaciji prihoda stečenih kriminalom i o finansiranju terorizma (2005.).
Zakonska definicija organizovanog kriminaliteta sadržana je u Zakoniku o krivičnom postupku
Republike Srbije iz 2005. Ova definicija je ista kao definicija koju je dala Evropska unija. Izmenom i
dopunom Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa za suzbijanje organizovanog kriminala
definisan je pojam organizovanog kriminala, \ organizovane kriminalne grupe i druge organizovane
grupe (čl. 1 i 2) na način kao što je to propisano odredbom č1. 2 (a) Konvencije UN protiv
transnacionalnog organizovanog kriminala. Organizovani kriminal, u smislu Zakona o organizaciji i
nadležnosti državnih organa za suzbijanje organizovanog kriminala, predstavlja vršenje krivičnih
dela od strane organizovane kriminalne odnosno druge organizovane grupe ili njenih pripadnika za
koja je predviđena kazna zatvora od četiri godine ili teža kazna. Pod organizovanom kriminalnom
grupom podrazumeva se grupa od 3 ili više lica, koja postoji određeno vreme i deluje sporazumno u
cilju vršenja jednog ili više krivičnih dela za koja je predviđena kazna zatvora od četiri godine ili teža
kaza, radi sticanja, posredno ili neposredno, finansijske ili druge materijalne koristi. Pod drugom
organizovanom grupom podrazumeva se grupa koja nije obrazovana u cilju neposrednog vršenja
krivičnih dela, niti ima tako razvijenu organizacionu strukturu, definisane uloge i kontinuitet članstva
svojih pripadnika, ali je u funkciji organizovanog kriminala.
69. Organzovani kriminalitet - istorijat, geografska rasprostranjenost
Istorijski posmatrano organizovani kriminalitet je svoj puni procvat doživeo u vreme prohibicije
u SAD, gde ovaj kriminalitet ima tradiciju dugu vise od sedamdeset godina. Jedna od najstarijih
kriminalnih organizacija je Mafija - "La Cosa Nostra", koja je formirana u Americi od italijanskih
etničkih grupa. Cikago je bio centar ove zloglasne organizacije, koja je imala različita polja delatnosti,
ali je najviše učestvovala u trgovini alkoholnim pićima, drogom, oružjem, organizovanju prostitucije i
kocke, plaćenim ubistvima ("sindikati za ubistva"). Sve te organizacije bile su u oblasti javno
dopuštenih poslova (lanac radnji-dućana, praonica rublja, pumpnih stanica, prodavnica cveća,
pogrebnih preduzeća i sl.) i jedino što je izgledalo nelegalno u njihovoj delatnosti bilo je izbegavanje
plaćanja poreza. Na primeru "La Cosa Nostre" najbolje može da se uoči hijerarhijska uređenost i
povezanost između članova kriminalne organizacije. Na vrhu organizacije je vođa koji se označava kao
Capo, Boss odn. Padre; prvi sledeći nivo je njegov zamenik, između njih je "savetnik". Ispod zamenika
je nekoliko "kapetana" od kojih svaki pod svojom komandom ima više "vojnika", koji neposredno
obavljaju poslove za organizaciju. Kontakti su mogući samo između članova u okviru istog sloja.
Tajnost organizacije se ostvaruje poštovanjem "zakona ćutanja", koji preti smrću svakom članu
organizacije ako bilo šta otkrije. Organizacija kao celina pruža osećaj zaštićenosti i sigumosti porodici
svakog člana koji pogine ili bude lišen slobode.
Za razliku od italijanskih udruženja, gde se članstvo bazira na porodičnim i rodbinskim vezama,
postoje zločinačka udruženja zasnovana na pripadnosti određenoj rasi (npr. Crnci), narodnosti (Albanci,
Rusi, Kinezi) ili određenom društvenom statusu. Da bi neko postao član zločinačkog udruženja mora da
ispunjava određene uslove (spremnost za vršenje krivičnih dela u dužem vremenskom periodu,
izvršavanje naredbi pretpostavljenog, lojalnost i solidarnost sa ostalim članovima) i da ga neko iz
udruženja dobro poznaje i prepomčuje.
U kriminološkoj literaturi postoji podela kriminalnih organizacija na nacionalne i međunarodne.
Na pojedinim nacionalnim geografskim područjima organizovani kriminalitet se odlikuje određenim
formama ispoljavanja i specifičnostima. U zemljama Seveme Amerike (SAD, Kanada), pored "La Cosa
Nostre" i mreže američkih grupa organizovanog kriminaliteta, zločinačku aktivnost sve više ispoljavaju
ruska, kineska i albanska mafija. Dominantan oblik organizovanog kriminaliteta italijanske,
kolumbijske i bolivijske mafije je trgovina drogom i "pranje novca". Ruska, kolumbijska (kolumbijski
karteli), italijanska, kineska, bolivijska i turska mafija razvijaju svoju aktivnost u zemljama zapadne
Evrope baveći se trgovinom drogom, "pranjem novca", trgovinom oružjem, falsifikovanjem novca,
trgovinom ukradenim automobilima, organizovanjem prostitucije i reketa. U baltičkim državama
(Estonija, Litvanija, Litva) razvijena je trgovina radioaktivnim materijama iz ranijeg SSSR-a; Češka
Republika je središte italijanskih, ruskih, ukrajinskih, bugarskih i kineskih organizacija; Poljska je baza

55
za kolumbijske narko kartele; u Rumuniji deluju organizacije iz Rusije, drugih bivših sovjetskih
republika, turske i kineske gmpe trgujući drogama, uranijumom i oružjem. Procenjuje se da u Rusiji
postoji izmedu 3.500-4.000 organizovanih grupa, geografski i etnički podeljenih, koji naročito deluju u
sferi reketa, imovinskih krivičnih dela, ubistava, droge, prostitucije, trgovine oružjem.
Organizovani kriminalitet nije više tipičan samo za neke zemlje, nije više lokalnog karaktera,
već je deo međunarodnog procesa. Njega podstiču dva paralelna procesa: ekonomska, trgovačka,
finansijska i komunikacijska integracija s jedne strane i veliki rasponi između siromašnih i bogatih, s
druge strane. Smatra se da je raspad komunističkog sveta i brzo uvođenje liberalnog i tržišnog
kapitalizma bez postojanja osnovmh regulatornih mehanizama i normi ponašanja, stvorio savršen
prostor za organizovani kriminalni kapital i aktivnosti. Etnički sukobi i građanski ratovi stvorili su nove
mogućnosti za ekspanziju organizovanog kriminaliteta, posebno za "pranja prljavog novca", korupciju i
otkup legalnih firmi. Posle 1990. godine kriminalci iz bivših komunističkih zemalja (zemlje u tranziciji:
Rusija, Čečenija, Ukrajina, Srbija, Kosovo, Hrvatska, Bosna i Hercegovina itd.) počeli su da brzo
osvajaju zapadne države i povezuju se organizovanim kriminalitetom iz tih zemalja.
70. Pojavni oblici organizovanog kriminaliteta
Organizovani kriminalitet usmeren je na vise delatnosti. Pojavni oblici organizovanog
kriminaliteta u sadašnjim uslovima su:
1. Trgovina drogama - predstavlja glavni izvor sredstava u većini transnacionalnih kriminalnih
organizacija. Proizvodnja i distribucija droge se vrlo teško otkriva, pa je i to jedan od razloga što se
veliki broj kriminalnih organizacija bavi ovim "poslom". Uprava carine Srbije je ostvarila zaplene u
ukupnoj vrednosti od preko četiri i po miliona evra.
Za promet opojnih droga najčešće se koriste: herion, kokain, kanabis i sintetičke droge.
Heroin je polusintetički derivat opijuma (osušeni mlečni sok koji se nakupi na zasečenoj
nezreloj glavici belog maka). To je beli prah bez mirisa, koji se lako falsifikuje dodatkom drugih
supstanci. Unosi se u organizam pušenjem, ušmrkavanjem ili injekcijama. Zavisnost od heroina dovodi
do brzog socijalnog i moralnog propadanja, a često i do nagle smrti posle intravenskog uzimanja.
Postoje tri glavna regiona u kojima se na plantažama uzgaja opijumski mak: područje tzv. "zlatnog
mesečevog luka" (Pakistan, Avganistan, Iran), "zlatni trougao" (Laos, Tajland, Burma - gde se godišnje
proizvede 1500 tona heroina) i Meksiko. Iz ovih oblasti heroin se različitim putevima prenosi u Evropu.
Jedan je "balkanski put heroina" koji od avganistansko-izraelske granice vodi do Istambula, zatim preko
Makedonije, Kosova, Srbije, preko Mađarske, na zapad, a drugi kanal albanskih krijumčara vodi iz
Turske u Grčku i Albaniju, odakle se heroin prebacuje u Italiju, Zapadnu Evropu i SAD.
Kokain je droga dobijene iz južnoameričke biljke koke. Koka se gaji naročito u južnoj Americi.
Ogromne plantaže biljke nalaze se na obroncima planine Andau državama Boliviji i Peruu. Poslednjih
godina značajni proizvođači su Kolumbija, Ekvador i Brazil.
Droge dobijene iz kanabisa odnosno njenih smola su hašiš i marihuana. Dobijaju se iz vrste
konoplje koja se gaji u različitim delovima sveta - marihuana se dobija iz meksičke konoplje (Cannabis
mexicana), a hašiš iz indijske konoplje (Canabis sativa). Proizvodnja marihuane i hašiša locirana je u
četiri regiona: Bliski Istok (najpoznatiji proizvođač je Liban), Srednji istok (Avganistan, Pakistan, Iran),
indijski podkontinent (Indija, Nepal, Sri lanka) i jugoistočna Azija (Tajland, Laos,
Sintetičke droge se proizvode u laboratorijama. Sirovine za ovu vrstu droge su hemikalije i zato
mogu da se proizvode svuda u svetu. Ekstazi je sintetički dobijena droga, nova modna ludost, pravi
"hemijski rulet" u novom talasu zloupotrebe psihoaktivnih supstanci. Ova droga se pojavila 1988. u
Holandiji i Belgiji, gde je na koncertima rejv-muzike prodavano do 4.000 tableta. Po hemijskom
sastavu, ekstazi je sličan amfetaminu i meskalinu, stimuliše mentalne aktivnosti i izaziva iluzije i
halucinacije
U krivičnom zakonodavstvu Srbije inkriminasana su dela vezana za opojne. droge kao dva
krivična dela u okviru glave XXIII Zakonika (Krivična dela protiv zdravlja ljudi): neovlašćena
proizvodnja, držanje, stavljanje i promet opojnih droga - čl.246 i omogućavanje uživanja opojnih droga
- 247 KZ RS. Pored odredbi sadržanih u Krivičnom zakoniku značajne su i odredbe Zakona o
proizvodnji i prometu opojnih droga.
2. Trgovina ljudima predstavlja jedno od najprofitabilnijih ilegalnih tržišta koje postoji na
globalnom, regionalnom i nacionalnom nivou. Trgovina ljudima kao oblik ilegalnog tržišta povezana je
sa ilegalnim tržištem roba i usluga ("crna tržišta" dokumenata i radne snage).

56
3. Ilegalna trgovina oružjem često se javlja Zajedno sa trgovinom drogom. Ima tri osnovne
karakteristike: odvija se tajno, prate je veliki troškovi i završava se pranjem novca.
4. Krijumčarenje i trgovina ukradenim vozilima odvija se kao glavna delatnost moćnih
kriminalnih organizacija specijalizovanih za ovaj oblik kriminaliteta. Povezana je sa prevarama
osiguravajućih kompanija i sa falsifikovanjem isprava. Glavno tržište ukradenih automobila je u
istočnoj Evropi, sa sedištem u Poljskoj, a "poslove" obavljaju uglavnom ruska i bugarska kriminalna
udruženja. U Srbiji je krijumčarenje i trgovina ukradenim vozilima naročito rasprostraneno počevod
1989. godine.
5. Trgovina ljudskim organima praćena je otmicama i nasilnim transplantacijama. Tržište
za nabavku ljudskih organa nalazi se u siromašnim državama u razvoju i državama istočne Evrope.
Posebno su ugrožena dece romske nacionalnosti, koju kriminalci otimaju ili "kupuju" za neznatne
novčane iznose, da bi, zatim prodavali organe u cilju transplantacije i tako dolazili do ogromnih zarada.
U kriminalnim delatnostima učestvuju zdravstvene ustanove, koje legalno posluju.
6. Kompjuterski kriminalitet nastao je sa razvojem kompjuterske tehnike i računarskih
mreža. Ovaj popularno nazvan "kriminalitet iz fotelje" omogućava kriminalcima iz kriminalnih
organizacija da dođu do svih potrebnih informacija i organizuju pljačku banke, 'finansijske transakcije,
pranje novca, krađu kompjuterskih programa.
7. Trgovina radioaktivnim materijama povezana je sa slabljenjem bezbednosti u objektima
za čuvanje radioaktivnih materija, sa korupcijom i lošim materijalnim stanjem zaposlenih u tim
objektima. Glavnu ulogu u ovoj trgovini imaju ruske kriminalne organizacije (čečenska, ukrajinska i
gruzijska), koje sarađuju sa sicilijanskim i napuljskim kriminalnim organizacijama. Trgovina atomskim
materijama vrši se i za potrebe unutrašnjih ratova u pojedinim državama.
8. Pranje novca predstavlja ozbiljan međunarodni problem zbog čega je u drugoj polovini
osemdesetih godina 20. veka usvojen niz međunarodnih konvencija koje su predvidele obavezu država
da u svom nacionalnom zakonodavstvu kriminalizuju pranje novca i predvide konfiskaciju imovine
stečene kriminalnim delatnostima. U Krivičnom zakoniku Srbije kao krivično delo protiv privrede
inkriminisano je pranje novca (čl.231). Predviđeno je da krivično delo "pranje novca" . Pojava "pranja
novca" je rasprostranjena u Srbiji, ali se veoma slabo procesuira iako ima procena da se aktuelna
kupovina društvene i državne imovine u procesu njenog pretvaranja u privatnu svojinu uglavnom
obavlja opranim novcem.
9. Korupcija se ocenjuje kao neminovna pojava u svetu organizovanog kriminaliteta.
10. Reket (iznuda ili uterivanje dugova) je oblik organizovanog kiminaliteta koji se sastoji u
naplati "poreza" za kriminalnu organizaciju, u iznudi pod vidom zaštite od drugih kriminalnih
organizacija ili u davanju lažnih pozajmica sa visokom kamatom.
Reket se sprovodi metodom ucene, uz pretnju odmazdom prema vlasnicima ugostiteljskih
objekata ili drugih privatnih preduzeća, članovima porodice ili pretnjom da će biti uništena imovina. U
krivičnom zakonodavstvu Srbije ne postoji reket kao posebno krivično delo, ali su elementi ovog
kriminalnog ponašanja sadržani u brojnim drugim krivičnim delima klasičnog kriminaliteta (prinuda,
otmica, ucena).
11. Ostale delatnosti orzanizovanoz kriminaliteta su: krađa intelektualne svojine, umetničkih i
kultumih dobara; organizovana kocka, prevare u osiguranju, zelenaštvo, trgovina retkim biljkama i
životinjama, ekološki kriminalitet, organizovana prostitucija itd. Prema tome, skoro da nema oblasti
društvenog života da nije pogodna za razvijanje organizovanog kriminaliteta
71. Organizovani kriminalitet u Srbiji
U Srbiji je organizovani kriminalitet počeo da se javlja početkom devedesetih godina 20. veka
kada je došlo do raspada socijalističke Jugoslavije, početka građanskih ratova, uvođenja ekonomskih
sankcija. Do tada se zbog određenih političkih i ideoloških stavova tvrdilo da organizovani kriminalitet
ne postoji i da se on ne može javiti u socijalističkom društvu. Kriminalci iz kriminalnih grupa sa
područja bivše Jugoslavije i Srbije, zbog ograničenog tržišta, ograničenih mogućnosti zarade i
represivnog režima, svoje ilegalne poslove obavljali su u inostranstvu na velikim tržištima u zemljama
zapadne Evrope.
Devedesete godine 20. veka se mogu nazvati "zlatnim dobom" organizovanog kriminaliteta u
Srbiji. Ratovi na teritoriji bivše Jugoslavije omogućili su ekspanziju ilegalne trgovine oružjem, krađe
motornih vozila, krijumčarenje nafte, cigareta, lekova i svega što je bilo potrebno za preživljavanje
stanovništva. Najviši državnici, njihove porodice i najbliži srodnici bavili su se kriminalitetom ili su bili

57
umešani u organizovani kriminalitet. Aktivni policajci, čak i oni sa oficirskim činovima, po isteku
službenog radnog vremena stupali su u službu vođa organizovanog kriminala kao savetnici,
telohranitelji ili obezbeđenje njihovih porodica, imovine ili objekata. Žestoki momci i kontroverzni
biznismeni postali su veoma korisni za realizaciju političkih i ratnih ciljeva. Svakodnevno su se
dešavala ubistva pripadnika pojedinih kriminalnih grupa, ali takođe i otmice i ubistva političkih
protivnika, opozicionih lidera, novinara i dr. po nalogu vlasti. Trgovina drogama postala je veoma
unosan posao, a monopol su držala najmoćnija zločinačka udraženja u Beogradu i Novom Sadu. Kokain
i heroin su nabavljani u velikim količinama u inostranstvu, dok je u Novom Pazaru ilegalno poslovala
fabrika sintetičke droge. Teritorijom Srbije brzo su se širili trgovina ženama i decom, kompjuterski
kriminalitet, pranje novca, korupcija. Za razliku od brzog širenja svih oblika organizovanog
kriminaliteta teritorijom Srbije, otkrivanje i krivično gonjenje za ova krivična dela bilo je veoma sporo.
Prvi krivični postupak protiv tzv. duvanske mafije pokrenut je tek 2007. godine posle više od petnaest
godina od pojave prvih zločinačkih organizacija te vrste. Država je dugo godina tolerisala grupe koje su
se bavile ilegalnim aktivnostima, čak su one doživlljavale potpunu društvenu afirmacijii, te je tako
povezanost između države i kriminalnog establišmenta postala veoma jaka.
Prema statističkim podacima Ministarstva unutrašnjih poslova broj izvršenih krivičnih dela sa
elementima organizovanosti u periodu 2002-2004. godine na teritoriji Republike Srbije bez Kosova
pokazuje različitu zastupljenost pojedinih krivičnih dela i veoma mali broj otkrivenog kriminaliteta.
Uspešno otkrivanje i suzbijanje organizovanog kriminaliteta zavisi u velikoj meri od
krivičnopravnog i krivičnoprocesnog zakonodavstva. U Krivičnom zakoniku Republike Srbije postoje
dve inkriminacije koje se odnose na organizovani kriminalitet. To su: dogovor za izvršenje krivičnih
dela (čl. 345 KZ RS) i zločinačko udruživanje (čl. 346 KZ RS). Međutim, veliki broj drugih krivičnih
dela može da bude povezan sa organizovanim kriminalitetom (trgovina drogom, posredovanje u vršenju
prostitucije, davanje i primenja mita, iznuda, pranje novca i dr.). U Zakoniku o krivičnom postupku iz
2005. godine, koji još uvek važi, postoje posebne odredbe o postupku za krivičnog dela organizovanog
kriminaliteta (Č1. 504a - 504x), dok su u Zakoniku o krivičnom postupku iz 2006. godine, čija se
primena očekuje, posebnim članovima predvidena procesna ovlašćenja organa gonjenja (nadzor i
snimanje telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstvima i optičko
snimanje, kontrola poslovnih i ličnih računa, pružanje simulovanih poslovnih usluga i sklapanje
simulovanih pravnih poslova, saslušanje svedoka saradnika, angažovanje prikrivenih islednika itd.)
Zakonski propisi značajni za suzbijanje organizovanog kriminaliteta doneti u Srbiji su: Zakon o
organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala i Zakon o
bezbednosno-informativnoj agenciji. U Zakonu o organizaciji i nadležnosti državnih organa u
suzbijanju organizovanog kriminala predviđeno je formiranje Posebnog odeljenja za suzbijanje
organizovanog kriminala u okviru Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu (Specijalno tužilaštvo),
kojim rukovodi Specijalni tužilac za suzbijanje organizovanog kriminala. U okviru Ministarstva
nadležnog za unutrašnje poslove predviđeno je formiranje posebne Službe za suzbijanje organizovanog
kriminala, dok je za postupanje u predmetima organizovanog kriminaliteta, kao prvostepeno nadležan
za teritoriju Srbije predviđen, Okružni sud u Beogradu u kome je obrazovano Posebno odeljenje za
postupanje (čl. 12). Za odlučivanje u drugom stepenu nadležan je Apelacioni sud u Beogradu. č1. 15
Zakona predviđa formiranje posebne pritvorske jedinice u Okružnom zatvoru u Beogradu za
izdržavanje pritvora određenog u krivičnom postupku za krivična dela iz čl. 2 Zakona.
72. Trgovina ljudima - pojam, razgraničenje od krijumčarenja ljudi, faze izvršenja
Iako je to oblik kriminaliteta koji postoji od davnina, na međunarodnoj sceni je problem trgovine
ljudima posebno aktuelizovan tokom 1990-tih godina, što je dovelo do intenziviranja napora
međunarodne zajednice na iznalaženju adekvatnih mehanizama borbe protiv njega. O tome svedoče
brojne aktivnosti međunarodnih i drugih organizaeija, kao i donošenje niza međunarodnih dokumenata
u ovoj oblasti.
Ukazom predsednika SR Jugoslavije, 2001. godine proglašen je Zakon o potvrđivanju
Konvencije UN protiv transnacionalnog organizovanog kriminala i dopunskih protokola, čime se SRJ
obavezala da izvrši odgovarajuće zakonske izmene kako bi se domaće zakonodavstvo uskladilo sa
međunarodnim standardima koje predviđa ova Konvencija, kao i dodatni Protokol o prevenciji,
suzbijanju i kažnjavanju trgovine ljudima, posebno ženama i decom. Nakon toga usledile su izmene
domaćeg zakonodavstva i druge mere u ovom pravcu.

58
Od 2003. godine trgovina ljudima je u krivičnom zakonodavstvu Srbije predviđena kao krivično
delo, a od 2005. godine, pored trgovine ljudima Krivični Zakonik Republike Srbije predviđa i trgovinu
decom u cilju usvojenja i krijumčarenje ljudi. 2006. godine doneta je i Strategija borbe protiv trgovine
ljudima u Srbiji, a u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova postoje specijalni policijski timovi za
borbu protiv trgovine ljudima, kao i specijalizovane jedinice u okviru Uprave kriminalističke policije i
Uprave granične policije
Trgovina ljudima podrazumeva namamljivanje, prevoz odnosno drugi način transfera, predaju,
kupovinu, prodaju ili držanje u nekom prostoru drugih lica i to upotrebom sile, pretnje, otmice, prevare,
obmane, zloupotrebe ovlašćenja, poverenja, odnosa zavisnosti ili teške situacije u kojoj se te osobe
nalaze, ili zadržavanjem ličnih isprava ili davanjem ili primanjem novca ili druge koristi. Ovo se vrši sa
ciljem eksploatacije rada, prinudnog rada, vršenja krivičnih dela, prostitucije ili druge vrste seksualne
eksploatacije, prosjačenja, upotrebe u pornografske svrhe, uspostavljanja ropskog ili njemu sličnog
odnosa, radi oduzimanja organa ili dela tela ili radi korišćenja u oružanim sukobima. Eksploatacija,
odnosno držanje u ropskom odnosu je najvažniji elemenat trgovine ljudima, koji je istovremeno
razlikuje od krijumčarenja ljudi.
Pod krijumčarenjem ljudi podrazumeva se posredovanje, odnosno učestvovanje u
obezbeđivanju ilegalnog ulaska u drugu zemlju osobama koje su sa time saglasne i to sa ciljem
ostvarivanja direktne ili indirektne materijalne korisiti, ali bez namere eksploatisanja ovih osoba. Dakle,
iako takođe može imati teške posledice po žrtve, krijumčarenje ljudi nije isto što i trgovina ljudima.
Medutim, ono lako može da preraste u trgovinu ljudima, imajući u vidu nezaštićenost ilegalnih
migranata i njihovu upućenost na ilegalna tržišta dokumenata, rada i sl., kao i povezanost krijumčara
ljudi sa raznim agencijama koje posreduju u nalaženju posla na ilegalnom tržištu rada. Takođe,
krijumčarenje ljudi uvek podrazumeva prelaz granice, dok trgovina ljudima može imati karakter
transnacionalnog kriminaliteta416 ali se može izvršiti i unutar granica jedne zemlje (unutrašnja trgovina).
Razlikuju se tri faze izvršenja trgovine ljudima: namamljivanje, trail- sport/transfer/prodaja i
različiti oblici eksploatacije. Za svaku fazu može postojati posebna kriminalna mreža, a viktimizacija se
dešava od početka i može imati razne oblike, od zastrašivanja do najtežeg fizičkog i seksualnog nasilja,
oduzimanja slobode kretanja i dokumenata, dužničkog ropstva, prinude na prostituciju, prosjačenje i si.,
eksploatacije rada, rad u neprimereno teškim uslovima itd. Vezano za prebacivanje žrtava u druge
zemlje, razlikuju se zemlje porekla, tranzita i destinacije. Siromašne, ratom zahvaćene i politički
nestabilne zemlje se najčešće javljaju kao zemlje porekla žrtava, a bogate, razvijene zemlje su najčešće
zemlje destinacije. Žrtve trgovine ljudima najčešće su žene i deca, ali sve više ima saznanja i o trgovini
muškarcima.
73. Društveni kontekst i faktori koji doprinose javljanju trgovine ljudima
Neujednačena raspodela bogatstva oduvek je bila među glavnim pokretačkim faktorima trgovine
ljudima uopšte, a posebno trgovine ženama i devojčicama u cilju seksualne eksploatacije. Pri tome je
siromaštvo jedan od glavnih faktora guranja, a obećanje ekonomskog blagostanja jedan od glavnih
faktora privlačenja. Trgovini ljudima, posebno trgovini ženama i devojčicama u cilju seksualne
eksploatacije, pogoduje savremeni društveni kontekst, i to ne samo lokalni, već i regionalni i globalni.
Unutar ova tri društvena konteksta deluju različiti makro i mikro faktori.
Prema postojećim saznanjima, najznačajniji mikro faktori kriminalizacije ili mikro kriminogeni
faktori obuhvataju sledeće:1. Nezaposlenost, smanjivanje mogućnosti za legalno zarađivanje 2. Profit 3.
Ponuda "posla" u okviru ilegalnog tržišta 4. Potiažnju za "proizvodima" koje mogu da se ponude
ilegalno 5. Razlike u pravnoj regulativi 6. Razlike u riziku 7. Sopstvenu viktimizaciju (npr. prostitutke
koje postaju deo kriminalne organizacije da bi se spasile viktimizacije).
Nezaposlenost, odnosno smanjivanje mogućnosti za legalno zarađivanje stvara armiju
nezaposlenih muškaraca i žena od koji se neki odlučuju da zaradu stiču baveći se ilegalnom trgovinom.
Prihvatanje ponuda "posla" u okviru ilegalnih tržišta je utoliko lakše i izvesnije ukoliko su labavije
granice izmedu legalnog i ilegalnog, odnosno ukoliko je sticanje dohotka u okviru nezvanične (sive)
ekonomije postala neminovnost, odnosno "normalan" način zaradivanja za život. Posebno važan faktor
je stvaranje armije nezaposlenih članova nekadašnjih tajnih državnih službi, policije i drugih stručnjaka
koji raspolažu znanjima i veštinama koja se mogu upotrebiti u "alternativnom" transnacionalnom
biznisu. Ovde je od značaja ne samo ponuda posla i mogućnost zarade kao takve koju nudi organizovani
kriminalitet, već i visoki stepen izvesnosti da će ta zarada ili profit biti veliki. Dobar primer uključivanja

59
bivših službenika državne bezbednosti u organizovani kriminalitet jesu pripadnici KGB-a u Rusiji, koji
su nakon gubljenja posla izvor zarade našli u organizovanom kriminalu.
Važan podsticajni faktor za razvoj kriminalnih organizacija koje se bave trgovinom ljudima je i
postojanje potražnje za "proizvodima" koji se nude. Kada se radi o trgovini ženama u cilju seksualne
ekploatacije, važno je istaći da takva potražnja postoji kako na globalnom, tako i na regionalnom i
lokalnom nivou (npr. tržište seksa u zapadnim i istočnim zemljama, vojne baze i sl.). Međutim,
potražnja za seksualnim uslugama i drugim oblicima rada za čiju eksploataciju je zainteresovan
organizovani kriminalitet varira u značajnoj meri od zemlje do zemlje.
Pored potražnje, poseban podsticaj za organizovani kriminal jesu visoki profit i mali rizik.To su
ujedno i faktori koji usmeravaju kretanje organizovanog kriminala. Pri tome, visok profit je tamo gde je
velika koncentracija vojske, međunarodnih organizacija i pratećih biznisa (npr. u Bosni i Hercegovini i
na Kosovu), kao i u zapadnim zemljama. Rizik je mali gotovo svuda u svetu jer se zakoni, a posebno
praksa, generalno sporo menjaju i slabo primenjuju
Mikro faktori viktimizacije (viktimogeni faktori) uključuju faktore koji se uobičajeno nazivaju
faktorima guranja i faktorima privlačenja. Prema raspoloživim saznanjima, najčešći faktori guranja su
siromaštvo, nezaposlenost, ratna viktimizacija, izbeglištvo, kao i rodna diskriminacija, nasilje u
porodici i seksualno nasilje. To su faktori koji postoje u zemljama porekla žrtava i uglavnom
odgovaraju onim faktorima koji utiču na migracije i odavanje žena prostituciji.
Faktori privlačenja ili faktori koji smanjuju inhibicije i opreznost već ranjivih osoba su faktori
koji postoje u zemljama destinacije. Među najznačajnije faktore iz ove grupe spadaju: mogućnost
zapošljavanja, mitovi o dobrom životu i lakom dolaženju do posla i zarade u zemljama destinacije,
prisustvo vojske i međunarodnih organizaeija, odnosno ponude posla u sex industriji i sl.
Pored navedenih faktora viktimizacije i kriminalizacije, moglo bi se govoriti i o faktorima koji
olakšavaju trgovinu ženama a to su:
 Restriktivni imigracioni zakoni u zemljama destinacije
 Zakoni i politika u vezi sa radom migranata i prostitucijom
 Korumpirani službenici
 Policija koja se pravi da ne vidi.
74. Trgovina ženama
Ekonomske teškoće i njihove posledice na žene stvaraju poteneijalnu ponudu radnica za seks-
industriju. Ali, ova "ponuda" nikada ne bi bila iskorišćena za potrebe trgovine ženama u cilju seksualne
eksploatacije da nije stvorena potražnja, koja predstavlja snažan faktor privlačenja. Iako je trgovina
ženama u cilju seksualne eksploatacije oblik trgovine ženama o kome se najviše zna i najviše govori u
javnosti, trgovina ženama je širi problem i javlja se najcešće u tri osnovna oblika:
→ Trgovina ženama u cilju seksualne eksploatacije
→ Trgovina ženama u cilju eksploatacije (domaćeg) rada
→ Trgovina ženama u cilju sklapanja braka.
Kada se govori o trgovini ženama u cilju seksualne eksploatacije treba praviti razliku između
trgovine ženema i prostitucije. Osnovna razlika sastoji se u tome da trgovina ženama podrazumeva
ropski odnos, odnosno potpuno odsustvo slobode odlučivanja i kretanja - žena je vlasništvo osobe koja
ju je kupila i ne može svojom voljom prestati da se bavi prostitucijom, odnosno napustiti svog vlasnika.
Na drugoj strani, ma koliko, takođe, uključivala različite oblike prinude i eksploatacije, prostitucija
podrazumeva mogućnost raspolaganja sopstvenim telom i zaradom, slobodu kretanja, slobodu
odlučivanja o bavljenju ili nebavljenju prostitucijom i si. Žrtva trgovine ljudima može biti kako žena
koja je na prevaran način primorana da se bavi prostitucijom tako i žena koja je svojevoljno počela da
se bavi prostitucijom ali je kasnije uvučena u lanac trgovine ljudima i došla u ropski odnos.
Povećana potražnja za ženama kao seksualnim objektima je očigledna kako u
postkomunističkim, tako i u razvijenim zemljama. Tokom 80-ih i 90-ih godina, trgovina ženama iz
Istočne Evrope postala je mnogo atraktivnija nego trgovina azijskim ženama - zbog manje udaljenosti, a
time i manjih troškova i nižeg rizika, što podrazumeva i veći profit. Uz to, žene iz Istočne Evrope
kojima se trguje, atraktivnije su klijentima - belcima sa Zapada, zato što u većoj meri odgovaraju
njihovim rasnim, obrazovnim i rodnim očekivanjima (na primer, one su uglavnom belkinje, obrazovane
i spremne da se povinuju).
Srbija je početkom 1990.-tih godina bila među glavnim destinacijama trafikovanih žena iz
Istočne i Centralne Evrope. Međutim, kako se ekonomska i politička situacija u Srbiji pogoršavala, ona

60
je vremenom postala pretežno zemlja tranzita, preko koje su vodili kanali u susedne zemlje bivše
Jugoslavije (u kojima je zbog prisustva vojske stalno rasla potražnja za seksualnim uslugama), a preko
njih dalje u različite zemlje Zapadne Evrope. Pored toga, broj žena i devojčica iz Srbije koje se trafikuju
u druge zemlje je u stalnom porastu, tako da se one sve češće javljaju i kao zemlje porekla žrtava.
Žene iz Srbije se trafikuju uglavnom u Italiju, Holandiju, Nemačku, skandinavske zemlje, Grčku
i Kipar. Prema nedavno objavljenim podacima Međunarodne organizacije za migracije, pored napred
navedenih zemalja, žrtve iz Srbije se mogu naći i u Bosni. Takođe, žene iz Srbije se sporadično
trafikuju i u Makedoniju, gde obično ostaju neko vreme u tranzitu da bi kasnije bile transportovane dalje
u Grčku i na Kipar .
Najzad, deo žrtava biva uvučen u lanac trgovine ženama putem kidnapovanja.
Raspoloživi izvori ukazuju na to' da su prcvare u vezi sa prirodom posla, uslovima rada i platom
najčešći oblik namamljivanja žena433. Ove ponude vrše se preko oglasa u novinama ali veoma često i na
sasvim neformalan način. Žrtve trgovine često svesno donose odluku da idu u inostranstvo, nadajući se
boljem životu, a namamljivanje se često odvija pod maskom legalne aktivnosti. Traganje za poslom ili
većom zaradom vodi ih ka oslanjanju na primamljive ponude iz novinskih oglasa ili od strane poznatih
osoba. Nažalost, to ih često vodi pravo u ruke trafikerima.
Najčešće nuđeni poslovi su poslovi bebisiterke, čistačice, konobarice ili staranje o starim licima
dakle, poslovi koji obično ne zahtevaju visok nivo obrazovanja i znanje jezika. U njima su obično
tražene mlade, atraktivne i neudate žene. Najčešće su nuđene nerealno visoke plate (na primer,
"Potrebne plesačice u Grčkoj ... nije potrebno iskustvo ... zarada 3000 dolara mesečno").
Primamljive ponude posla često, daleko češće nego što se misli, dolaze i od porodičnih
poznanika i prijatelja, muževa, mladića i članova porodice žrtava, ali i od dugogodišnjih prijateljica. U
Mađarskoj je većina žena koja radi u prostituciji na to podstaknuta od strane svojih mladića koji su na
taj način hteli da reše sopstvene finansijske probleme. Neke su na to bile prisiljavane i od strane starije
sestre ili prijateljice.
Žene čine i značajan deo izvršilaca u ovoj fazi trgovine. Nije retkost da nekadašnje prostitutke
počinju da rade kao i namamljivačice i da aktivno učestvuju u trgovini ženama.
75. Trgovina decom
Trgovina decom, pored trgovine u cilju seksualne eksploatacije i eksploatacije rada, obuhvata i
trgovinu koja ima za cilj njihovu eksploataciju za vršenje krivičnih dela i drugih asocijalnih ponašanja
(npr. prosjačenje, prodaja droge, upotreba u pornografiji), za trgovinu organima, radi usvojenja,
upotrebe u oružanim sukobima, trgovinu decom radi sklapanja braka i trgovinu nerođenom decom ili
tek rodenim bebama radi usvojenja. Za razliku od trgovine punoletnim osobama, trgovina decom, s
obzirom na njihovu nezrelost za donošenje odluka, postoji nezavisno od toga da li je prilikom njenog
vršenja upotrebljena prinuda ili prevara.
Na osnovu analize rezultata dosadašnjih istraživanja, identifikovane su sledeće karakteristike
dece i situacije u kojoj se nalaze koje ih čine izloženim riziku da postanu žrtve trgovine ljudima: pol,
uzrast (različit s obzirom na vrstu eksploatacije), siromaštvo, pripadnost marginalizovanim etničkim
grupama (posebno Romi), izloženost (neposredno i posredno) nasilju u porodici, rodna diskriminacija,
život bez roditelja ili odvojenost od roditelja ili staratelja, nepotpune i mnogočlane porodice,
isključenost iz obrazovnog procesa, deca sa posebnim potrebama, deca „radnici", deca ulice, deca koja
putuju bez pratnje (preko granice i unutar zemlje), deca u ustanovama socijalne zaštite (posebno u
ustanovama otvorenog tipa), izbeglice, raseljena lica i druge žrtve rata, deca ilegalni migranti i deca sa
poremećajima u ponašanju.
Da bi dete postalo žrtva trgovine najčešće je neophodna akumulacija različitih faktora rizika od
viktimizacije, kako na mikronivu, nivou ličnog i socijalnog funkcionisanja deteta, tako i na globalnom
makronivou funkcionisanja države i društva. Ekonomske krize, posebno tranzicija koja je u mnogim
zemljama izazvala naglo osiromašenje širokih slojeva stanovništva, kao i politički i ratni konflikti,
stvaraju uslove za porast siromaštva i kriminala, i podstiču ne samo odrasle već i decu na migracije i
tako doprinose trgovini ljudima i decom. I strana i domaća istraživanja upućuju na uticaj rata i
izbeglištva na pojačan rizik od trgovine decom. U Srbiji su kao posebno rizična prepoznata deca interno
raseljena sa Kosova koja bežeći od rata i nasilja upadaju u „ruke trgovaca" i tako se izlažu viktimizaciji
trgovinom.
U istraživanju Viktimološkog društva Srbije o trgovini ljudima došlo se do saznanja o 94
maloletne žrtve trgovine ljudima u Srbiji. Deca - žrtve su u najvećem broju slučajeva bila poreklom iz

61
Moldavije, Ukrajine, Rumunije i Bugarske. Osim toga, bilo je i dece naših državljana. Među njima su se
kao posebna kategorija izdvojila deca romske nacionalnosti. Ipak, broj identifikovanih žrtava neromske
nacionalnosti bio je sličan broju identifikovanih žrtava Roma, što ukazuje da značajan rizik od trgovine
postoji i za njih.
Deca - žrtve trgovine izložena su surovoj eksploataciji i ponižavanju, fizičkom i seksualnom
zlostavljanju i zastrašivanju. Podaci pokazuju da deca koja su zloupotrebljavana putem prosjačenja vrlo
često ne poseduju dokumenta, slabo poznaju jezik i nemaju svest o tome da se nalaze u položaju žrtve
76. Trgovina muškarcima
U poslednje vreme se pažnja naučne javnosti okreće i istraživanju sve učestalijih slučajeva trgovine
muškarcima. Trgovina muškarcima vrši se najčešće u cilju eksploatacije rada, ali i u cilju prosjačenja,
radi oduzimanja organa ili dela tela, u cilju prostitucije ili druge vrste seksualne eksploatacije, u cilju
bavljenja kriminalnim radnjama i učešća u terorističkim akcijama i oružanim sukobima. Istraživanje
Viktimološkog društva Srbije identifikovalo je oko 100 muškaraca koji su trafikovani na teritoriji
Srbije. Kao žrtve trgovine muškarcima u Srbiji najčešće se javljaju Albanci sa Kosova i iz Makedonije,
državljani Moldavije i Rumunije, kao i iranski i turski Kurdi, Pakistanci i Avganistanci. Kao žrtve
trgovine ljudima identifikovani su i muškarci iz Srbije koji su trafikovani u Rusiju, Ujedinjene Arapske
Emirate i Republiku Srpsku. Trgovinu muškarcima stranog porekla je često teško razlikovati od
krijumčarenja, s obzirom na to da se najveći broj izvršilaca ovog oblika trgovine ljudima otkriva u Srbiji
kao zemlji tranzita.
77. Pojam i značaj izučavanja maloletničke delinkvencije
Maloletnička delinkvencija sociološko-kriminološki se izdvaja kao posebna kategorija u okviru
opšteg kriminaliteta zbog specifičnosti vezanih za biološke, psiho-socijalne, kriminalno-političke i
posebno mesto koje maloletna lica imaju u pravnom sistemu. Ova negativna društvena pojava
karakteriše se nizom posebnih fenomenoloških i etioloških karakterisika koje je odvajaju od
kriminaliteta punoletnih lica.
U literaturi se pod maloletničkom delinkvencijom podrazumevau veliki broj raznovrsnih
ponašanja maloletnika - od neprilagođenog do kriminalnog. Pri tome, koriste se različiti nazivi za
označavanje ove pojave, kao na primer, prestupništvo maloletnika, vaspitna zapuštenost, društvena
neprilagođenost, asocijalnost, besprizorost, moralna posmulost, antisocijalnost, huliganstvo i sl.
Preovlađuju dva shvatanja maloletničke delinkvencije: šire, ekstenzivno shvatanje, koje se označava
kao sociološko-kriminološko određivanje pojma maloletničke delinkvencije, i uže shvatanje.
Prema širem shvatanju, maloletničku delinkvenciju čine svi oblici devijantnog ponašanja, od
preddelinkventnih ponašanja do onih inkriminisanih u zakonodavstvu. Pored kršenja krivičnih i drugih
pravnih normi, delinkvencija ili prestupništvo maloletnika obuhvata i ponašanja suprotna moralnim
normama u jednom društvu. Šire shvatanje ime više varijanti, a razlike se javljaju u modalitetima
teorijske obrade. Tako, prema jednoj varijanti ovog shvatanja, nije dovoljno definisati delinkvenciju kao
"ono što je kažnjivo prema krivičnom pravu", već je potrebno razmotriti odnos između legalnih normi i
moralnog kodeksa. Prema drugom objašnjenju, važno je proučiti rđavo ponašanje kao potencijalno
kriminalno, preko individualne i kolektivne moralnosti, isto koliko i kriminalno. Treće objašnjenje pod
prestupničkim ponašanjem mlađih podrazumeva kako ponašanja koja su sankcionisana zakonom, tako i
ponašanja koja su sankcionisana opštom saglasnošću moralnog mišljenja zajedniee.
Uže shvatanje pojma maloletničke delinkvencije zastupa većina teoretičara evropskih zemalja.
Po ovom shvatanju, pojam maloletničke delinkvencije ili omladinskog kriminaliteta obuhvata sva ona
ponašanja maloletnika koja su, kao i za punoletna lica, inkriminisana u krivičnim zakonima kao
krivična dela. Ovo shvatanje je pravno determinisano i izdvaja vršenje krivičnih dela, kao društveno
najopasniji oblik ponašanja. Prema užem definisanju, vršenje krivičnih dela od strane maloletnika ili
kriminalitet maloletnika treba razlikovati od preddelinkventnog ponašanja, koje se ne može tretirati kao
kriminalitet, već samo služi kao alarm za preduzimanje preventivnih mera i akcija. U okviru užeg
određivanja pojma maloletničke delinkvencije izdvaja se shvatanje po kome maloletnička delinkvencija
obuhvata pored kršenja krivičnopravnih normi i ponašanja koja su u suprotnosti sa drugim zakonskim
propisima u društvu. Tu se pre svega misli na povrede administrativnopravnih propisa ili na prekršaje
(skitnja, prosjačenje, izazivanje nereda na javnim mestima, tapkarenje, upravljanje motornim vozilom
bez saobraćajne dozvole, prostitucija, kockanje i si), koji su u nekim zakonodavstvima inkriminisane
kao radnje krivičnog karaktera, a u kriminologiji se definišu kao preddelinkventna stanja.

62
Širem i užem pristupu u definisanju pojma maloletriičke delinkvencije daju se određene
prednosti, ali i upućuju kritike. Široj definiciji se zamera da je neprecizna, difuzna, da su prilikom njene
primene moguće određene zloupotrebe sa praktičnim posledicama, a njeno postojanje opravdava
mogućnostima šireg preventivnog delovanja protiv svih oblika nepoželjnog ponašanja mladih. Prednost
uže definicije je u preciznosti i većoj određenosti u odnosu na širu definiciju, dok je nedostatak u
preteranoj pravnoj limitiranosti i formalizmu. Zbog toga prilikom teorijskih i empirijskih izučavanja
maloletničke delinkvencije treba prihvatiti uže definisanje pojma maloletničke delinkvencije kao
određenije i preciznije, a sva ostala društveno neprihvatljiva ponašanja maloletnika izučavati kao
preddelinkventna u meri njihovog uticaja na kriminalitet maloletnika.
Određivanje starosnih granica maloletstva značajno je za razlikovanje ove kategorije
delinkvenata od punoletnih lica u pogledu utvrđivanja krivične odgovornosti i izricanja određenih
krivičnih sankcija.
Krivični zakonik Srbije u čl. 4 prilikom normiranja opšte svrhe krivičnih sankcija, predviđa (st.
3) da se krivične sankcije ne mogu izreći licu koje u vreme kada je delo učinjeno nije navršilo četrnaest
godina i da se maloletniku mogu izreći vaspitne mere i druge krivične sankcije pod uslovima
propisanim posebnim zakonom tj. Zakonom o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj
zaštiti maloletnih lica. Ovaj Zakon definiše maloletnika kao lice koje je u vreme izvršenja krivičnog
dela navršilo četrnaest, a nije navršilo osamnaest godina (č1. 3) i isključuje izricanje krivičnih sankcija i
primenu drugih mera prema deci - licima koja u vreme izvršenja protivpravnog dela, u zakonu
predviđenog kao krivičnog dela, nisu navršila četmaest godina (čl. 2). U okviru granica maloletstva
izvršena je podela na mlade maloletnike od 14-16 godina, kojima se zbog učinjenog krivičnog dela
mogu izreći samo vaspitne mere, i starije maloletnike od 16-18 godina, kojima se mogu izreći vaspitne
mere pod uslovima predviđenim krivičnim zakonom i izuzetno maloletnički zatvor. Zakon o maloletnim
učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica pod mlađim punoletnim licem
podrazumeva lice koje je u vreme izvršenja krivičnog dela navršilo osamnaest, u vreme suđenja nije
navršilo dvadeset jednu godinu (čl. 3 st. 4).
Navedeni pregled krivičnopravnog regulisanja granica maloletstva pokazuje da se maloletstvo u
većini pravnih sistema odreduje na osnovu kalendarskog uzrasta - godina starosti. Prema pravnom
shvatanju Vrhovnog suda Srbije, ako je maloletnik-dete izvršilo krivično delo na dan svog četrnaestog
rođendana, prema njemu bi postupak trebalo obustaviti.
78. Obim, struktura i ostale fenomenološke karakteristike maloletničke delinkvencije
Maloletnička delinkvencija je po obimu značajno zastupljena u ukupnom kriminalitetu u većini
zemalja u svetu. Statistički podaci o obimu i dinamici kriminaliteta pokazuju da je maloletnička
delinkvencija u toku poslednje decenije 20. veka bila iz godine u godinu u naglom i stalnom porastu,
koji u nekim zemljama išao ispred porasta drugih oblika kriminaliteta. Obim maloletničke delinkvencije
u većini zemalja kreće se od 15-20%, a u nekim zemaljama on doseže i do 45% ukupnog kriminaliteta,
što je u velikoj disproporciji sa zastupljenošću ove starosne kategorije u opštoj populaciji. Ovi podaci se
odnose uglavnom na maloletne delinkvente muškog pola jer je zastupljenost maloletnica u delinkvenciji
znatno manja, slično zastupljenosti punoletnih ženskih lica u ukupnom kriminalitetu.
Teorijska objašnjenja manjeg obima kriminaliteta maloletnica svode se na isticanje razlike u
biopsihičkim osobinama devojčica i dečaka u doba adolescencije (razlike u biopsihičkoj snazi, hitrosti,
većoj popustljivosti devojčica i si.), razlikama u društveno-kulturnom tretmanu jednih i drugih, uticaju
patrijarhalnih običaja i shvatanja. Manji udeo devojčica u kriminalitetu sagledava se i kroz tradicionalnu
ulogu polova u društvu od devojčica se zahteva da budu poslušne, da se "uče" kućnim poslovima, da
budu pasivne i pokorne, dok se dečacima mnogo više dopušta, oni su slobodniji i nezavisniji.
U strukturi maloletničke delinkvencije preovlađuje imovinski kriminalitet. Sva dosadašnja
istraživanja pokazuju da maloletnici oba pola u znatno većem obimu vrše krivična dela protiv imovine
nego druga krivična dela. Posmatrano prema pojedinim vrstama krivičnih dela u okviru imovinskog
kriminaliteta zapaženo je da su maloletnici u ranijim periodima, pa i danas, najviše vršili krivična dela
teške krađe, krađe, oduzimanje motornog vozila, krađe predmeta iz vozila ili delova sa vozila, a u nešto
manjem obimu razbojništva i razbojničke krađe. Istraživanjem kriminaliteta maloletnica utvrđeno je da
je i kriminalitet maloletnica po svojoj strukturi imovinski i da preovlađuju krivična dela krađe, sitno
delo krađe, utaje ili prevare, teške krađe, oduzimanje motornog vozila, a vrlo retko razbojništvo i
razbojničke krađe, uglavnom u saučesništvu sa drugim maloletnim ili punoletnim licima.

63
Drskost i bezobzirnost je obeležje načina izvršenja krađa, čije su žrtve deca iz osnovnih škola.
Od njih se krade sportska oprema (patike i trenerke) i odeća - jakne poznatih marki i mobilni telefoni.
Zapaženo je i bratalno oduzimanje robe iz butika, uz pretnju vatrenim oružjem, najčešće u sastavu
grupe, upadanje u stanove i zlostavljanje stanara prilikom oduzimanja imovine. Vandalizam ili
bezrazložno uništenje imovine takođe je jedna od karakteristika imovinskog kriminaliteta izvršenog od
strane maloletnika.
Pored imovinskog kriminaliteta, koji dominira u strukturi kriminaliteta maloletnika, zastupljeni
su i drugi oblici njihovog kriminalnog ponašanja: trgovina oružjem, preprodaja droge, uterivanje
dugova (iznuda, reket), rad u "agencijama za poslovnu pratnju". Poslednjih godina povećano je učešće
maloletnika u vršenju delikata nasilja, naročito krivičnih dela protiv života i tela i dostojanstva ličnosti i
morala. Maloletne ubice najčešće koriste pištolj ili nož za izvršenje ubistva, ubistva vrše u toku dana, u
prisustvu svedoka, na javnim mestima, ne razmišljajući o posledicama. Poseban oblik su tzv. "naručena
ubistva", kada maloletne plaćene ubice prikupljaju informacije o žrtvi, njenim navikama, sklonostima,
pripremaju zasede u određeno vreme i na određenom mestu i izvršavaju naručeno ubistvo oružjem koje
su dobili od "naručilaca" - poznatih punoletnih kriminalaca. Telesne povrede najčešće se nanose bejzbol
palicama, noževima, bajonetima u tučama, kada više maloletnika napada žrtvu udarajući je po celom
telu, bez obzira što je žrtva savladana.
Među maloletnim delinkventima može se napraviti specifična klasifikacija zavisno od njihovog
doprinosa izvršenju krivičnog dela. Postoje maloletnici koji izvršavaju krivično delo "po nalogu" ili
zahtevu punoletnog lica. Oni su polu- amateri u kriminalitetu i veoma jeftino naplaćuju svoje usluge za
obavljeni posao. Druga kategorija su profesionalci koji su kriminalitet prihvatili kao jedini sistem
vrednosti. Treća grupa maloletnih delinkvenata je najbrojnija - to su maloletnici koji se redovno
školuju, neki od njih su dobri učenici i samo povremeno, najčešće pod uticajem drugih iskusnijih
kriminalaca, vrše krivična dela.
Recidivizam maloletnika je u porastu, a takođe i kriminalitet maloletnika udruženih u grupe ili
bande. Dolazi do sve većeg udruživanja maloletnika u razne grupe za vršenje krivičnih dela i
ispoljavanja tzv. kolektivnog nasilja. Kolektivno nasilje se ispoljava u tri oblika: kao nasilje gomile,
poluorganizovanih i organizovanih grupa. Nasilje gomile se manifestuje na sportskim, muzičkim ili
drugim manifestacijama društvenog karaktera. Poluorganizovano nasilje se ispoljava u vreme dokolice,
povremenim sastavom koji nema strogu organizaciju i podeljene funkcije, dok organizovano nasilje ima
određenu strukturu i hijerarhiju u okviru grupe i deluje sa planiranim kriminalnim ciljevima.
Maloletničke bande sa većim ili manjim stepenom organizacije postoje u svim zemljama, posebno je
njihov broj veliki u industrijski razvijenim zemljama sveta.
79. Specifične etiološke karakteristike maloletničke delinkvencije
Etiologija maloletničke delinkvencije sagledava se u okviru etiologije kriminaliteta - makro i
mikro uzročnosti kriminaliteta uopšte. Međutim, s obzirom na to da se radi o delinkventima koji se
biološki, psihološki i socijalno razlikuju od punoletnih lica, potrebno je ukazati na neke specifičnosti u
delovanju pojedinih kriminogenih faktora. Etiologiju maloletničke delinkvencije, kao i etiologiju kri-
minaliteta, moguće je objasniti povezanim delovanjem faktora socijalne sredine (egzogeni faktori) i
faktora vezanih za ličnost.
Istraživanja maloletničke delinkvencije pokazala su da od socijalnih faktora najveći uticaj na
javljanje maloletničke delinkvencije ima deficijentna i degradirana porodica.
Deficijentna porodica, najčešće zbog razvoda braka, dovodi do odredenih promena u ličnosti
maloletnih delinkvenata, izaziva osećanje odbačenosti, usamljenosti, frustriranosti, što uslovljava
delinkventno i destruktivno ponašanje.
Degradirana porodica se odlikuje lošim porodičnim odnosima između roditelja, roditelja i dece,
postojanjem stalnih sukoba, svađa, psihičkog i fizičkog nasilja između članova porodice. Porodica u
kojoj su loši porodični odnosi povezana je sa maloletničkom delinkvencijom zbog toga što je u ovakvoj
porodici ugrožena njihova socijalna adaptacija i socijalizacija. Lišena pozitivnog uticaja takva porodica
pruža deci samo negativne uzore, pa se stoga kod njih razvijaju negativna lična svojstva, težnje i
shvatanja, koja teško pogađaju njihovu ličnost. U velikom broju istraživanja konstatovano je da
alkoholizam roditelja, najčešće oca, ima posebno negativan uticaj na porodične odnose i konfliktnu
situaciju u porodici. Poseban oblik degradirane porodice predstavlja "kriminogeno porodično ognjište",
kada roditelji navode maloletnike i decu na delinkventno ponašanje. U degradiranim porodicama
postoje greške u vaspitanju, koje se ispoljavaju u preterenoj strogosti ili preteranoj popustljivosti,

64
vaspitnoj ravnodušnosti, pretpostavljanju jednog deteta drugom, nedostatku porodične kontrole i
discipline, fizičkom kažnjavanju. Porodica sa ovakvim odlikama utiče da maloletnici počinju sa
preddelinkventnim ponažanjem (bežanje od škole i kuće, skitaja, upotreba alkohola i droga) i
delinkventnim ponašanjem.
Ostali socijalni faktori koji utiču na javljanje maloletničke delinkvencije su: neadekvatno
korišćenje slobodnog vremena; sredstva masovne komunikacije sa negativnim sadržajem; kulturna
zaostalost, primitivizam, odsustvo raznih službi i instutucija za socijalni rad i rad sa maloletnicima.
Na promene u obimu, pojavnim oblicima, strukturi i kriminogenim faktorima maloletničke
delinkvencije u Srbiji najsnažnije su delovali rat i ratno okruženje, ekonomska kriza, siromaštvo, stanje
društvene anomije i promena sistema vrednosti u užim i širim društvenim grupama.
U etiologiji maloletničke delinkvencije faktor ličnosti se smatra karakterističnim i značajnim za
javljanje devijantnog i kriminalnog ponašanja maloletnika. Ovaj faktor se objašnjava specifičnostima u
telesnim i psihičkim promenama vezanim za doba adolescencije, puberteta. Telesni razvoj, fiziološke i
psihološke karakteristike, neusklađenost između fizičkog i psihičkog razvoja u doba maloletstva mogu
da doprinesu devijantnom ponašanju maloletnika. Psihičke promene kod maloletnika nastaju naglo,
iznenada, one mogu da stvore stanje koje se naziva "krizom maloletstva". S jedne strane se razvija
težnja za nezavisnošću, a s druge strane, postoji zavisnost od roditelja i sredine, neizbežnost da se
njihovi zahtevi prihvataju, uz još nedovolino formirane psihološke uslove - iskustva, stavove, znanja,
lične karakteristike. Veoma razvijena fantazija, nepromišljenost i nepredvidivost značaja postupaka
mogu dovesti do toga da maloletnik ne može oceniti da li je reč samo o naivnim avanturama,
romantičnim doživljajima ili postupcima koji ga mogu dovesti u sukob sa zakonom. Jednom rečju, kod
maloletnika postoji opšta protivrečnost između htenja i đužnosti jer su nedovoljno razvijene psihičke i
moralne kočnice koje ih mogu odvratiti od devijantnog ponašanja.
U istraživanjima ličnosti maloletnih delinkventa kao faktora maloletničke delinkvencije, ističu
se sledeće osobine ličnosti maloletnih delinkvenata: niži nivo inteligeneije od nedelinkvenata
(ispoljavao se kroz lošiji uspeh u školovanju i profesionalnom osposobljavanju, nekritičnosti, rđavom
procenjivanju rizika koje nosi vršenje krivičnih dela i sl.); psihopatske crte ličnosti (egocentričnost,
nesposobnost prihvatanja drugih ličnosti, samoprecenjivanje, kompenzatorni oblik osećanja
inferiornosti, nedostatak osećanja odgovornosti, emocionalna nestabilnost, nizak stepen tolerancije na
frustracije) delinkventi su agresivnije ličnosti, pretežno ekstravertne; najveći broj delinkvenata vrši
krivična dela radi dobijanja sredstava za zabavu, znatno manji broj radi podmirenja svojih potreba; za
delinkvente je karakterističan nedostatak pozitivnih stavova, kako prema najbližim pojedincima, tako
prema društvu i institucijama uopšte.
Kod maloletnih prestupnica uočena je egocentričnost, nepostojanje osećanja odgovomosti,
nedostatak određenih ciljeva i planova za budućnost, sugestibilnost, povodljivost, introvertnost i
otežana adaptacija, neurotičnost, patološka lažljivost, impulsivnost.
80. Recidivizam - pojam i vrste
U teoriji postoje veoma različita shvatanja oko određivanja pojma recidivizma (povratništva,
povrata). Jedna opšta i od svih prihvaćena definicija do sada nije stvorena jer ovu pojavu konstituiše niz
elemena koji se različito shvataju i tretiraju. Među različitim definicijama pojma recidivizma moguće je
izdvojiti tri definicije: krivičnopravnu, kriminoločku i penološku.
Prema krivičnopravnom shvatanju, povrat je ponovno vršenje krivičnih dela od strane lica koje
je već bilo osuđeno za neko krivično delo. Ova definicija polazi od postojanja jedne ili više
pravosnažnih sudskih odluka pre izvršenja krivičnog dela, koje je predmet sudske rasprave, zatim od
prirode krivičnog dela, vremenskog intervala između izvršenih krivičnih dela i broja izvršenih krivičnih
dela. U okviru krivičnopravne definicije razlikuje se opšti i specijalni povrat. Opšti povrat je ponovno
izvršenje bilo kog krivičnog dela posle osude za ranije izvršeno krivično delo, a specijalni povrat je
ponovno vršenje istog krivičnog dela posle ranije osude za to krivično delo. Imajući u vidu vremenski
interval između izvršenih krivičnih dela, prema nekim shvatanjima, novo delo treba da je izvršeno u
određenom vremenskom intervalu posle osude za ranije krivično delo. Teorija krivičnog prava i krivični
zakoni pojedinih zemalja razlikuju od običnog povrata tzv.višestruki povrat, koji postoji kada lice više
puta vrši krivična dela pokazujući sklonosti i navike za vršenje istih ili različitih krivičnih dela.
Za razliku od krivičnopravnog shvatanja povrata, kriminološko shvatanje polazi od izvršenja
novog krivičnog dela bez obzira na osuđivanost za ranije izvršeno krivično delo. Bitno je da je jedno
lice izvršilo više od jednog krivičnog dela iste vrste ili bilo koje drugo krivično delo. Prema

65
kriminološkoj definiciji materijalno postoji više krivičnih dela i sva su ona povezana izvesnim
svojstvima ličnosti njihovog učinioca. Kriminološka defmicija ukazuje na opasnost ličnosti povratnika,
koja se delimično podudara sa društvenom opasnošću, jer se sastoji u mogućnosti izvršenja novog
krivičnog dela. Stoga se u kriminologiji upotrebljava pojam recidivizma za označavanje posebne
društvene pojave u okviru kiirninaliteta.
Penološka definicija povrata polazi od ponovnog dolaženja učinioca krivičnog dela u kaznenu
ili drugu ustanovu radi izvršenja krivične sankcije institucionalnog karaktera za delo koje je učinio
posle izdržane kazne za prethodno krivično delo. Prema ovoj definiciji, povratnik je lice koje je već
boravilo u ustanovi za izvršenje krivične sankcije zbog ranije izvršenog krivičnog dela i koje zbog
novog izvršenog krivičnog dela ponovo dolazi u istu ili drugu ustanovu. Povrat u penološkom smislu
pokazuje da izrečena kazna i primenjen tretman za ranije izvršeno krivično delo nisu dali pozitivne
rezultate u smislu resocijalizacije.
81. Kriminološke klasifikacije recidivista
Recidivisti ne predstavljaju homogenu grupu, već se razlikuju po socijalnim, psihološkim i
drugim karakteristikama, tako da je vrlo teško izvršiti određenu klasifikaciju i posmatrati recidiviste po
određenim tipovima. Pored krivičnopravnih klasifikacija recidivista, koje proizilaze iz nacionalnih
zakonodavstava i pretežno su zasnovane na strogo formalnim elementima, treba pomenuti kriminološke
klasifikacije, koje su mnogo šire, potpunije i sveobuhvatnije. Jedna od kriminoloških klasifikacija
recidivista, koja se javlja najpre u teoriji a zatim i u nekim zakonodavstvima, polazi od razlikovanja tri
kategorije recidivista: delinkventi iz navike, delinkventi po tendenciji i profesionalni delinkventi.
Kriterijum za razgraničenje navedenih kategorija delinkvenata je sadržina psihičkih stanja kod ovih
delinkvenata - navika, tendencija, profesionalnost.
Delinkventi iz navike su društveno neprilagođene ličnosti kod kojih se ponavljanjem krivičnih
dela postepeno stvara navika za kriminalnim ponašanjem, koja im omogućava da od kriminalne
delatnosti egzistiraju. Sa vršenjem krivičnih dela počinju u mladosti, veoma su povodljivi, kriminalitet
im postaje sastavni deo života. Navode se tri tipa delinkventa iz navike: političk zločinac, zločinac
belog okovratnika i profesionalni zločinac.
Delinkvent po tendenciji takode ima sklonost ka kriminalnom ponašanju, a od delinkventa iz
navike se razlikuje prema poreklu te sklonosti. Za razliku od delinkventa iz navike, kod koga je sklonost
ka kriminalnom ponašanju uslovljena spoljnim faktorima, kod delinkventa po tendenciji dominiraju
faktori koji proizilaze iz ličnosti, bio-psihološki uslovi, najčešće nasledni, tako da se ova kategorija
delinkvenata približava kategoriji delinkvenata psihopata. Ima shvatanja da kriminalne tendencije ne
moraju poticati od nagona, već da mogu biti stečene. Na primer, stalno uživanje alkohola ili opojnih
droga može razviti sklonost ka drugim oblicima devijantnog ponašanja. Ove sklonosti se učvršćuju i
jačaju kao dispozicije u čijoj osnovi leže nagoni.
Kategorija profesionalnih delinkvenata odlikuje se time što im je kriminalno ponašanje jedino
zanimanje, jedna vrsta zanata kojim ostvaruju sredstva za egzistenciju.
82. Uzroci recidivizma i karakteristike ličnosti recidivista
Prema dosadašnjim istraživanjima, uzroke recidivizma treba sagledavati kroz delovanje sledećih
faktora: (1) loši materijalni uslovi života (siromaštvo, beda, nezaposlenost), (2) nepovoljna porodična
sredina (nepotpuna porodica ili loši porodični odnosi), (3) nedovoljno i nepotpuno obrazovanje, i
nezaposlenost (nizak stepen obrazovanja, bez zanimanja i zaposlenja), (4) primena neodgovarajućeg
tretmana prilikom izvršenja kazne u instituciji, (5) dejstvo zatvorske zajednice u pogledu uticaja
"kriminalne zaraze" i preteranog prilagođavanja za zatvorske uslove života, (6) nepovoljno prihvatanje
od strane društvene sredine posle izlaska iz ustanove i nedovoljna postpenalna pomoć, (7) delinkvencija
u maloletstvu (najzastupljenija uzrastna kategorija među povratnicima je od 25 do 29 godina i, prema
nekim istraživanjima, njihova "kriminalna karijera" počela je još u maloletstvu).
Pored socijalnih faktora koji utiču na javljanje recidivizma, značajnu ulogu u ponavljanju
vršenja krivičnih dela imaju osobine ličnosti. U literaturi se ističe da se povratnici, gledano psihološki,
odlikuju odredenim osobinama, koje su pogodne za ponavljanje kriminataog ponašanja. To su, pre
svega, sklonosti i navike za vršenje krivičnih dela; brzo, osetljivo i afektivno reagovanje; snižen prag
tolerancije na frustracije. Prema nekim analizama psiholoških karakteristika ličnosti recidivista,
recidivisti pokazuju nedovoljnu istrajnost u radu, skloni su lakom i površnom raspoloženju, sistematski
planiraju izvršenje krivičnog dela, svojim ponašanjem ostavljaju utisak snažne i otporne, posebno
opasne, ličnosti. Međutim, ta agresivnost, bezobzimost u brutalnost predstavljaju izraz slabosti same

66
ličnosti, slabe strukture ličnosti, koja se produbljuje sa svakim novim izvršenim krivičnim delom.
Istraživanja vršena u KPD u Mariboru i Igu pokazala su da kod povratnika postoji: niži nivo
inteligencije u odnosu na neosuđivana lica, stereotipnost u reagovanju, slabiji stavovi u porodičnoj,
zdravstvenoj, emocionalnoj i profesionalnoj prilagodenosti, kao i nesrazmera izmedu realnih
mogućnosti za vođenje kriminalnog života i vrednosti koristi iz krivičnih dela koja vrše.
Sem psiholoških faktora koji u sklopu osobina ličnosti mogu da utiču na ponavljanje vršenja
krivičnih dela, u literaturi i istraživanjima se navodi da je među recidivistima veliki broj psihopata ili
sociopata. S obzirom na osobine ličnosti sa psihopatskom (sociopatskom) strukturom, kao što su
impulsivnost-eksplozivnost, nasilnost, razdražljivost, antisocijalnost u afektivnoj oblasti; bezosećajnost,
egoizam i povodljivost u moralno-etičkoj oblasti; uzbudljivost, kolebljivost, nestalnost, emocionalna
nezrelost, emocionalna hladnoća, izopačena seksualnost, sugestibilnost, nemogućnost adaptacije na
postojeće životne prilike i uslove, nedostatak čvrsto postavljenog životnog cilja i sl, proizilazi da kod
njih mogu postojati predispozicije ka kriminalnom ponašanju. Svakako da se sve navedene osobine
ličnosti ne mogu posmatrati izolovano i odvojeno od delovanja ostalih faktora na ponavljanje
kriminalnog ponašanja.
83. Kriminalitet žena
Analize obima kriminaliteta žena, kako u prošlosti tako i u savremenim društvima, pokazuju da
je učešće žena u ukupnom kriminalitetu nekoliko puta manje od učešća muškaraca i da žene vrše lakša
krivična dela u odnosu na muškarce. Profil tipične izvršiteljke krivičnog dela je uglavnom isti kao i pre
20 godina: izvršiteljka lakšeg imovinskog krivičnog dela.
Struktura kriminaliteta žena u gotovo svim državama karakteriše se povećanim učešćem žena
kod lakših krivičnih dela, koja se vrše bez upotrebe ili uz malo nasilja, i koja ne zahtevaju veliku
veštinu i odvažnost. Najveći broj krivičnih dela koja vrše žene povezan je sa ispunjavanjem njihovih
tradicionalnih rodnih uloga domaćice i majke.
Za žene se generalno kao najkarakterističnija javljaju krivična dela protiv imovine ili druga
krivična dela usmerena na sticanje protivpravne koristi (krivična dela koja imaju ekonomsku dimenziju,
uključujući lakše vrste profesionalnog kriminaliteta). Ova krivična dela žene češće vrše u cilju
obezbeđivanja osnovnih sredstava za život a ređe u cilju bogaćenja i iz pohlepe. Žene uglavnom vrše
sitna imovinska krivična dela koja odražavaju njihov položaj sitnih potrošača koji je u tesnoj vezi sa
njihovom rodnom ulogom. Relativno je visoko i ucešće žena u vršenju lakših nasilnih krivičnih dela,
kao i krivičnih dela u vezi sa upotrebom i rasturanjem droga. Zene vrše ubistva daleko ređe nego
muškarci, a onda kada ih izvrše, ređe od muškaraca koriste vatreno oružje.
Kada vrše ubistva, žene najčešće ubijaju nasilne muževe ili druge članove porodice koji su ih
duže vremena zlostavljali, ili decu. Žene ubijaju nasilnike iz straha za sopstveni život i za život svoje
dece, odnosno braneći se od nasilja. Najveći deo ubistava dece čine čedomorstva koja se vrše
neposredno nakon porodaja, i na cije vršenje, pored poremećaja izazvanog porođajem, utiču i loše
materijalne prilike, društveno odbacivanje zbog vanbračne trudnoće i/ili duševna. bolest žene. Nasilje u
porodici predstavlja značajan faktor ubistava koja vrše žene, ali i nekih drugih krivičnih dela, poput
krađa, na primer.
Raspoloživi statistički podaci za Srbiju pokazuju da je kriminalitet žena pretežno koncentrisan u
nekoliko grupa krivičnih dela: krivična dela protiv časti i ugleda, krivična dela protiv imovine, teške i
lake telesne povrede, krivična dela protiv privrede i službene dužnosti. U novije vreme uočava se učešće
žena i u vršenju krivičnog dela trgovine ljudima.
Zanimljivo je da je u novije vreme znatan porast učešća žena u kriminalitetu u Srbiji zabeležen
vezano za krivična dela podvođenje ili omogućavanje vršenja bluda i posredovanje u vršenju
prostitucije. Prema podacima navedenim u publikaciji Zavoda za statistiku Srbije „Žene i muškarci u
Srbiji", broj osuđenih žena za ova dela je 1994. bio 0, da bi 2002. godina broj žena na 100 osuđenih
muškaraca dostigao 50. Ova promena je najverovatnije povezana sa intenziviranjem krivičnog gonjenja
za ova dela, pod koja su do inkriminisanja trgovine ljudima kao posebnog krivičnog dela 2003. godine,
podvođeni i slučajevi trgovine ženama i decom.
Rezultati istraživanja kriminaliteta žena u Srbiji pokazali su da žene najčešće vrše krivična dela
u kući ili na mestima u kojima borave vezano za obavljanje kućnih poslova (npr. prodavnica), da su
njihove žrtve najčešće deca, supruzi, susedi, srodnici po tazbini i poznanici. Kod većine krivičnih dela
koja vrše žene radi se o sličnim motivima kao kod muškog kriminaliteta. Jedino ubistva koja vrše žene

67
karakteriše specifičnost motiva što u značajnoj meri i objašnjava ovu vrstu kriminaliteta žena. Doprinos
žrtve izraženiji je kod krivičnih dela koja vrše žene, i to posebno kod nasilnih krivičnih dela

68
84. Objašnjenje uzročnosti u kriminologiji
Uzročnost (kauzalitet) predstavlja zakonitost u kretanju (nastajanju, menjanju, nestajanju) svih
prirodnih i društvenih pojava. Uzročnost je nužan odnos između uzročnih i posledičnih pojava, jer
nema posledice bez uzroka. Sve prirodne i društvene pojave posledice su prethodnih uzročnih pojava i
u uzročnom procesu one predstavljaju uzroke drugih pojava koje se u odnosu na njih javljaju kao
posledice. Saznavanje uzročnosti ima praktične posledice jer je za promenu ili sprečavanje prirodnih i
društvenih pojava neophodno poznavati uzroke tih pojava. Zbog tog praktičnog značaja pitanje
uzročnosti razmatrano je najpre u filozofiji, a zatim i u drugim naukama uz večitu težnju ljudi da
saznaju šta utiče na nastajanje, promenu ili prestanak neke pojave.
Kriminalna etiologija pokušava da reši večite probleme kriminologa: kako pouzdano utvrditi
uzroke kriminaliteta, da li je kriminalitet nastao delovanjem jednog ili više uzroka, imaju li svi uzroci
podjednako ili različito dejstvo i sl.
Nasuprot shvatanjima koja negiraju mogućnost saznavanja uzroka kriminaliteta i odbacuju bilo
kakvo istraživanje uzročnosti u kriminologiji, postoje shvatanja koja insistiraju na utvrđivanju uzročnih
veza između kriminaliteta i drugih pojava. Moderne kriminološke teorije o uzročnosti koriste određena
saznanja iz opštih filozofskih shvatanja i metoda, povezujući uzročnost sa pojedinim tipovima
kriminaliteta. Takode se navode različiti tipovi uzročnosti i uzročnih veza: linearna, višestruka,
interaktivna i dijalektička uzročnost.
Linearna uzročnost se sastoji iz lanca sekvenci (delova) u kome svaka podsekvenca (pod deo)
može da deluje na javljanje dogadaja i stvaranje uzroka za sledeći događaj, sve dok kriminalitet ne
postane očigledan, Empey i Stafford opisali su ovaj tip uzročnosti kao nezavistan ii ilustrovali ga
Hirshijevom kontrolnom teorijom delinkventnog ponašanja: slab kontakt sa roditeljima - može da
prouzrokuje slab kontakt sa školom - to prouzrokuje slabo vezivanje za konvencionalna shvatanja -
dolazi do identifikacije sa delinkventima - javlja se delinkventno ponašanje. Ovaj model zavisi od
svake karike lanca, svaki prošli dogadaj neophodanje za posmatranje svakog sledećeg dogadaja i
kompletnog posmatranja delikvencije.
Višestruka uzročnost se ispoljava kao uzročnost sa mnogo uzroka i kao kombinacija uzroka.
Kod višestruke uzročnosti sa mnogo uzroka svaki događaj ili faktor je dovoljan da prouzrokuje zločin,
ali nije neophodan za nastanak zločina. To znači da delinkvencija može biti prouzrokovana velikim
brojem uzroka, ona može biti direktan rezultat ili slabog kontakta sa roditeljima ili slabog kontakta sa
školom ili stupanja u kontakt sa delinkventima. Kod visestruke uzročnosti sa kombinacijom uzroka,
nekoliko uzroka mora zajedno da deluje. Za razliku od linearne uzročnosti, ova uzročnost zahteva
neophodnost pojavljivanja odredenih uzroka zajedno. Nijedan uzrok sam nije dovoljan da dovede do
delinkvencije, već samo kombinacija vise uzroka.
Interaktivna uzročnost zahteva kompleksno delovanje uzroka i posledice jer su oni ciklično
povezani. Empey, Stafford (1991) i Di Cristina (1995) opisali su interaktivnu uzročnost kao cikličnu i
kao "recipročni slučaj" i to ilustrovali sledećim primerom: deca čiji je odnos sa roditeljima već slab,
mogu da oslabe taj kontakt tako što će upadati u razne probleme u školi ili će se družiti sa decom
delinkventima, što će, opet, povratno, delovati na odnos roditelja prema njima i situaciju u porodici
koja zbog toga postaje još gora.
Dijalektička uzročnost polazi od toga da u uzročnom procesu (odnosu) postoje dva osnovna
elementa - uzrok i posledica koji se međusobno dopunjuju. Uzrok u uzročnom procesu prethodi drugoj
pojavi i izaziva je, a posledica je pojava koja dolazi iza prve (uzročne) pojave kao rezultat određenog
uzročnog procesa. Uzrok prethodi posledici, posledica proizilazi iz uzroka.
85. Antropološka teorija Čezare Lombroza
Osnivač antropološke škole u kriminologiji je italijanski psihijatar, profesor medicine i vojni
lekar Čezare Lombrozo. Neki autori smatraju Lombroza "ocem kriminologije," a većina se slaže daje
on "otac rođenog zločinca". Lombrozo je stvorio antropološku teoriju o čoveku delinkventu (zločincu),
koju je izložio u svom čuvenom delu "Čovek zločinac i koja će kasnije postati teorija o rođenom
zločincu. Lombrozova teorija nije nastala nezavisno od ranijih shvatanja, pa se može reći da je već bila
pripremljena u radovima Lombrozovih prethodnika, preteća antropološke škole. Smatra se daje
Lombrozova teorija nastala pod uticajem tri različita izvora: antropoloških studija u užem smislu, koje
nastoje da otkriju odnose između delinkvencije i izvesnih anatomskih i psiholoških osobina, zatim iz

69
radova psihijatara, koji su posmatrali zločince kao duševne bolesnike i smatrali da kod njih postoji
"moralno ludilo" i iz koncepcije koje povezuju kriminalitet sa naslednim faktorom.
Ideja za Lombrozovu teoriju nastala je slučajnim otkrićem čitavog niza anomalija u lobanji
jednog razbojnika, koje su bile analogne crtama kod čovekolikih majmuna ili preistorijskih ljudi.
Lombrozo je pod uticajem frenoloških ispitivanja i tada vodeće naučne Darvinove teorije o evoluciji,
merio glave 5.907 živih delinkvenata koji su se nalazili na izdržavanju kazne lišenja slobode i 383
mrtva zločinca. Na osnovu ovih istraživanja, Lombrozo je došao do sledećih zaključaka:
1. Kriminalitet je oblik atavizma - pojavljivanja društvenih i telesnih osobina nasleđenih od
dalekih predaka. On je karakterističan za životinje i divljake, ali se gubi razvojem vrste, tako da
njegovo javljanje u civilizovanim sredinama predstavlja atavistički povratak u davnu prošlost,
2. Čovek se rađa kao delinkvent, to je rođeni, atavistički tip zločinca karakterističan po određenim
fizičkim svojstvima koja govore o njegovoj predodređenosti za kriminalnu aktivnost,
3. Uzroci kriminaliteta su u antropološkim osobinama ličnosti, jer je krivično delo plod organske
degeneracije.
Rođeni zločinac u svojoj ličnosti reprodukuje divlje instinkte primitivnih naroda i divljih
životinja. Samo anatomske sličnosti između "kriminalaca, divljaka i majmuna" mogu da objasne
"tipične" osobine pravog kriminalca. Te osobine su: "neosetljivost na bol, izvanredno oštar vid,
tetoviranje, krajnja lenjost, preterana ljubav prema jelu i ona neodoljiva potreba da se zlo čini radi
samog zla, da se žrtva ne samo liši života, nego da joj se i leš unakazi, da se sa njega čupa meso i liže
krv". Atavističke crte rođenog ziočinca su: mali kranijalni indeks, nisko, usko, zabačeno čelo;
nepravilan nos; ćosavost; nenormalno velike i klempave uši; uvećani krajnici; crveno obojeni nokti;
izbočena vilica; visoka i šiljata glava i dr. Sve ovo su "stigmati degeneracije". Da bi neko pripadao tipu
rođenog zločinca treba da ima najmanje pet anomalija, ukoliko je anomalija više, kriminalna aktivnost
je neminovna i izvesna. Čovek sklon silovanju odlikovao bi se dužinom ušiju, spljoštenom lobanjom,
kosim i jako približenim očima, spljoštenim nosem i preterano dugom bradom. Lopov bi se izdvajao
upadljivom pokretljivošću lica i ruku, malim i nemirnim očima, gustim i spuštenim obrvama, retkom
bradom, malo razvijenom dlakavošću i niskim čelom. Ubica bi se odlikovao uskom lobanjom,
dugačkom vilicom i istaknutim jagodicama.
Lombrozo je opisao kriminalitet i prostituciju žena, tvrdeći da su žene od rođenja podređene
muškarcu. Kriminalitet je izuzetak u građanskom društvu, a kriminalitet žena je izuzetak u
kriminalitetu, jer je primitivna žena više prostitutka nego prestupnica. Žena kriminalac je čudovište
grešno i bezočno. Prostitucija žena je. ekvivalentaa zamena za kriminalitet žena, a manje učešće žena u
zločinu samo je prividno, jer, kada bi se slučajevi prostitucije dodali brojkama ženskog zločina, te
brojke bi dostigle i prestigle kriminalitet muškaraca.
U okviru antropološke teorije, Lombrozo je izvršio tipologiju kriminalaca, po kojoj, pored
rodenog zločinca, postoje još: duševno bolesni kriminalci, kriminalci iz navike, kriminalci iz strasti i
slučajni kriminalci.
Duševno bolesni kriminalci imaju sve osobine rođenih krimnalaca, a boluju i od duševnih
bolesti. Dele se na moralne ludake (kod njih je zakržljalo moralno čulo i vrše krivična dela pod
dejstvom impulsa), duševno bolesne krivce (koji krivična dela vrše pod dejstvom procesa duševnih
obolenja) i matoide (poluludake koji predstavljaju najblaži stepen rođenog krivca).
Kriminalci iz navike su ljudi koji imaju urođene dispozicije za vršenje krivičnih dela, slabo su
otporni prema povodima, moralno su neuravnoteženi. Ove osobine pri postojanju povoljnih uslova
navode ih na vršenje krivičnih dela, što im kasnije prelazi u naviku. Ovi kriminalci najviše vrše
imovinska krivična dela i često se javljaju kao povratnici. Svoj prvi, najčešće imovinski, prestup, vrše u
mladosti zbog moraine slabosti, a ne isključivo urođenih osobina. Zatvor, alkoholizam, nedostatak
društvene pomoći prilikom puštanja na slobodu, čine da se oni vraćaju prestupu.
Slučajni kriminalci nemaju urođenih ili stečenih sklonosti za vršenje krivičnih dela, već krivična
dela vrše pod uticajem spoljnih povoda. Ovu kategoriju Lombrozo naziva kriminaloidima i deli ih na
prave kriminaloide, koji vrše krivična dela manje težine, i pseudokrivce, koji vrše nehatna krivična
dela.
Lombrozova teorija je uživala veliku popularnost u vreme kada se pojavila i to kako među
naučnicima, tako i medu laicima. Ova teorija je bila prihvaćena, jer je bila potkrepljena autoritetom
nauke i pružala je sigurnost ljudima koji nisu imali antropoloske anomalije. Sem toga, značaj
Lombrozove teorije je u tome što je skrenula pažnju nauke i prakse na učinioca krivičnog dela kao na

70
biće koje je podložno uticajima zbog čega ga je neophodno proučavati u cilju utvrđivanja onih uzroka
koji su uticali na njegovo formiranje i orijentaciju u pravcu kriminalne aktivnosti.
Ekstremne Lombrozove ideje brzo su napuštene. Već su njegovi učenici Feri i Garofalo odbacili
shvatanja o atavizmu i antropološkom faktoru kao jcdinom faktoru zločina. Međutim, ideja da
kriminalitet ima i antropološko- biološku osnovu nije napuštena posle Lombroza. Javilo se kasnije niz
novih, izmenjenih Lombrozovih ideja u okviru tzv. "modemih kriminalno-bioloških škola". Tako je u
Nemačkoj bio zapažen razvoj kriminalne biologije, nastale na osnovu sinteze antropoloških, bioloških i
psiholoških shvatanja, a u Americi je nekoliko autora bilo pod uticajem Lombrozovih shvatanja.
Ponovno "radanje" Lombrozove teorije u "čistom" vidu zapaža se u shvatanjima profesora
Harvardskog iniverziteta, antropologa Hutona Emesta, profesora Kolumbijskog univerziteta Šeldona
Viljema i bračnog para Gluk.
86. Telesna konstitucija i kriminalitet
O povezanosti telesne konstitucije i kriminaliteta pisao je nemački psihijatar Krečmer, koji je u
svom delu "Telesna građa i karakter" (1921) naveo tri konstitucionalna tipa, odnosno četiri grupe ljudi
u opštoj populaciji i medu kriminalcima. Konstitucionalni tipovi po Krečmeru su:
1. leptozomni (dugački i slabi, po temperamentu frigidni, rezervisani, nedruštveni, hladni)
zastupljeni sa 40-50% među kriminalcima, posebno među lopovima i varalicama;
2. atletski (razvijenog kostura i muskulature, po temperamentu stabilni, ali povremeno
eksplozivni) zastupljeni sa 40-50% među kriminalcima koji vrše krivična dela protiv ličnosti i
seksualne delikte;
3. piknički (naročito razvijene unutrašnje duplje, uskorameni, malog rasta, po
temperamentu ljubazni i društveni) kasnije počinju sa vršenjem krivičnih dela, recidiviraju; zastupljeni
su među kriminalcima sa 20% posebno među izvršiocima pronevera;
4. displastični, mešoviti (kombinovani tipovi), zastupljeni su sa 5-10% među
kriminalcima, posebno među seksualnim delinkventima.
Krečmer je svoja shvatanja zasnovao na istraživačkom materijalu od 4.414 slučajeva. Pokušao
je da ispita odnos konstitucionalnih tipova sa duševnim bolestima i tu je pronašao izvesne korelacije.
Isticao je da čak i kada ljudi različitih konstitucionalnih tipova vrše ista krivična dela, na primer
ubistva, kriminološke karakteristike tog zločina sasvim su različite u skladu sa njihovim biološkim
crtama i crtama temperamenta.
Rad Šeldona zasnivao se na postavkama Krečmera mada je Šeldon svoju teoriju nazvao
"konstitucionom psihologijom". Seldon je polazio od toga da fizička struktura čoveka i njegovo
ponašanje predstavljaju jedinstvo, ali da odlučujući uticaj ima fizička struktura. Stvorio je svoju
tehniku somatotipiziranja i, za razliku od Krečmera, utvrdio je postojanje tri osnovna konstitucionalna
tipa: viserotonični tip (sa jako razvijenim socijalnim čulom, smislom za komfor, razvijenim
druželjubljem, sklonošću za odobravanje mišljenja drugih), somatotonični tip (odlikuje se odlučnošću,
potrebom za akcijom, oni vole pokret i vlast, skloni su rizikovanju) i cerebrotonični tip (oštroumni,
sposobni za opažanje, usamljeni, poznati po škrtosti i želji da na sebe ne privuku pažnju drugih).
Osnovni nedostatak Šeldonove teorije bio je u njegovoj isključivosti pri tvrđenju da fizička
konstitucija čoveka opredeljuje njegova psihička svojstva i da su prestupnici posebna vrsta ljudi
odvojena od ostalih građana koji poštuju zakon. Zbog ovih nedostataka Šeldonov uticaj na ostale
kriminološke teorije nije bio posebno izražen, sem kod braćnog para Gluk.
Bračni par Gluk su u knjizi "Sastav tela i prestupništvo maloletnika" jasno pokazali da su
sledbenici osnovnih ideja Šeldona. Glukovi su uporedivali razne faktore kod 500 delinkventnih i 500
nedelinkventnih maloletnika. Došli su do zaključka da 60% maloletnih prestupnika pripada tzv.
mezomorfnom tipu, odnosno da imaju širu telesnu građu nego nedelinkventi, šire vratove, grudi i
ramena, strukove, bedra i gornje udove. Teorija Glukovih nije imala veliki broj pristalica u američkoj
kriminologiji. Isticalo se da nema uopšte dokaza o tome da se tip fizičke konstitucije nalazi u bilo
kakvoj suštinskoj vezi sa prestupništvom.
Di Tulio je napomenuo da se iz morfoloških podataka ne mogu izvesti neposredni zaključci o
kriminalnosti ispitanika, nego samo o njegovoj društvenosti, kao i o stepenu razvoja, o spoljašnosti,
opštem stanju, fizičkoj grubosti i otpornosti, njegovim bolestima, umoru i radnoj sposobnosti.
87. Endokrinološka teorija
U biološki orijentisanoj kriminologiji bilo je pokušaja da se utvrdi veza između rada žlezda sa
unutrašnjim lučenjem i kriminaliteta. Prvi pokušaji da se kriminalno ponašanje objasni uticajem žlezda

71
sa unutrašnjim lučenjem postojali su kod Lombroza, koji je u okviru antropološke teorije pominjao
izvesno delovanje endokrinog sistema. Za Lombroza je to bio simptom rođenog prestupnika i jedan od
pokazatelja biološke inferiornosti prestupnika.
U Americi je koncepcija o vezi lučenja endokrinog sistema i kriminaliteta izložena u knjizi
"Nova kriminologija" endokrinologa Slapa (Schlapp) i guvernera.
Šlap i Smit su tvrdili da velika većina prestupa nastaje kao rezultat poremećaja rada žlezda sa
unutrašnjim lučenjem kod prestupnika ili kao posledica umnih defekata prestupnika izazvanih
endokrinim bolestima njihovih majki. Pored endokrinih poremećaja uzroci prestupništva prema
njihovom shvatanju, mogu da budu: trauma nervnog sistema, psihoze, trovanje hranom ili narkoticima,
epilepsija i nasleđe. Na taj način sasvim su isključili ulogu socijalne sredine u javljanju kriminalnog
ponašanja. Vezivanje za Lombrozovu teoriju ogleda se u tome što su Slap i Smit tvrdili da su neki
pojedinci koji pate od endokrinih poremećaja pravi "rođeni zločinci" sa fizičkim znacima - stigmatima,
koji zavise od narušavanja hemijskih procesa u organizmu majke u periodu trudnoće. Tako je stopa
kriminaliteta kod generacije prvorođene od stranih doseljenika u Americi bila veoma visoka zbog
poremećaja u radu žlezda majki, koje su na svome putovanju i posle dolaska u stranu zemlju bile
izložene velikim fizičkim i mentalnim naporima, kao i brizi za egzistenciju. Poremećaj u radu
endokrinog sistema prenosio se putem nasleđa na decu koja su rođana sa određenim stigmatima.
Posle skoro pola decenije od pojave endokrinološke teorije postojali su pokušaji da se ova
teorija obnovi u radu Edvarda Podolskog "Hemijski osnov prestupničkog ponašanja".. Podolski je
pokušao da hemijske procese u čovekovom organizmu poveže sa prestupničkim ponašanjem. Ukazivao
je da pad šećera u krvi (hipoglikemija) dovodi do vršenja krađa, nasilja, sukoba sa policijom,
saobraćajnih delikata; da nedostatak kalcijuma u organizmu takođe predstavlja faktor prestupništva; da
povećano lučenje hormona paraštitne žlezde i hipofize dovodi do vršenja teških i sitnih krađa.
Endokrinološkoj teoriji stavljane su ozbiljne kritičke primedbe, pre svega da je u njenoj osnovi
pogrešna predstava o nezavisnoj funkciji endokrinog sistema u odnosu na centralni nervni sistem.
Istraživanja fiziologa su pokazala da, pored važne uloge endokrinih žlezda u organizmu, njihov rad je
pod "kontrolnim uticajem" višeg dela nervnog sistema, velikih hemisfera mozga preko kojih nervni
sistem utiče na ceo organizam. Kriminološka istraživanja su pokazala da između osuđenih lica i lica na
slobodi nema posebnih razlika u pogledu funkcionisanja endokrinog sistema i metaboličkih smetnji,
tako da nema nikakvog opravdanja dovoditi u direktnu uzročnu vezu lučenje endokrinog "Sistema sa
kriminalnim ponašanjem. Sem toga, isticano je da je većina istraživanja o stepenu endokrinoloških i
metaboličkih abnormalnosti vršena kod zatvorenika u vreme kada su bili veoma loši uslovi života u
zatvorima, tako da su zatvorenici bili sa smanjenom fizičkom kondicijom, loše hranjeni i sa smanjenim
fizičkim aktivnostima.
Ipak, vezu između poremećaja u funkcionisanju endokrinog sistema i kriminalnog ponašanja ne
treba sasvim odbaciti. Indirektna, mada još uvek nedovoljna jasna, veza postoji posebno kod
pojedinačnih slučajeva seksualnih delikata, pa se prema prestupnicima primenjuje lečenje hormonima
ili određeni operativni zahvati.
88. Nenormalnosti hromozoma i kriminalitet
U okviru bioloških teorija javila su se shvatanja o vezi nenormalnosti čovekovih hromozoma sa
kriminalitetom i asocijalnim ponašanjem. Nova istraživanja u oblasti medicine i genetike uticala su da
se i u kriminološkoj literaturi počne da raspravlja o postojanju "hromozoma zločina", genetskoj
anomaliji hromozoma koja bi čak isključivala krivičnu odgovornost. Sem kriminoloških istraživanja
koja su imala za cilj da potvrde vezu između nenormalnosti hromozoma i kriminaliteta, šezdesetih i
sedamdesetih godina ovog veka publikovani su neki sudski raspravljani slučajevi kriminalnog
ponašanja nosilaca hromozomskih nenormalnosti.
Hromozomi su bili otkriveni krajem XIX veka, ali je tek 1959 godine u radovima Ležena,
Tirpina i Gotjea prvi put opisana nenormalnost broja hromozoma. Za kriminologiju je bila zanimljiva
nenormalnost polnih hromozoma, prekobrojnost ovih hromozoma kod muškaraca.
Interesovanje kriminologa izazvao je muškarac sa prekobrojnim Y hromozomom i strukturom
muških polnih hromozoma XYY; Istraživanja su vršena uglavnom u bolnicama u Velikoj Britaniiji,
SAD, Australiji, Nemačkoj. Na osnovu izvršenih istraživanja, Telfer Meri iz Pensilvanije opisala je lica
sa suvišnim Y hromozomom kao lice sa izuzetno visokim stasom, dugim nogama, upadljivo dugom
podlakticom, sa bubuljicama na licu, blago mentalno zaostalog, nekad teško mentalno obolelog, sa
agresivnim i antisocijalnim ponašanjem koje uključuje dugu istoriju hapšenja započetu u ranim

72
godinama. Pregledom određenog broja pacijenata, uglavnom prestupnika, došlo se do zaključka da
nenormalnosti XYY hromozoma ima dvadeset puta više nego među opštom populacijom.
Istraživanja hromozomske abnormalnosti kod muškaraca nisu uspela da pokažu da je
prekobrojni Y hromozom specifičan za povećanu agresivnost i kriminalitet. Isticano je da broj
istraženih slučajeva nije dovoljno reprezentativan za konačne zaključke i da hromozomske anomalije
idu uporedno sa još nekim pojavama, kao što su manja intelektualna obdarenost, nespretnost za
kontakte, infantilnost, egocentričnost, nesamostalnost, nesigumost i povodljivost. Tako većina
kriminologa smatra da je nenor- malnost hromozoma samo jedan izolovan, danas još nedovoljno
proučen faktor u bio- psiho-socijalnoj sredini, koji može da se dovede u vezu sa asocijalnim
ponašanjem.
89. Nasleđivanje kriminalnih dispozicija
Shvatanja o nasleđivanju kriminalnih dispozicija bila su sadržana još u Lombrozovoj
antropološkoj teoriji. Garofalo je takođe naglašavao postojanje određenih dispozocija za zločin.
Poznata je kriminalno-biološka škola u Gracu na čelu sa Lencom, čiji su predstavnici objašnjenje
kriminalne aktivnosti tražili u opštem nasleđu, a ne u posebnom naslednom faktoru. Tvorac jedne od
najpoznatijih biopsiholoških teorija-teorije biološke neadaptiranosti Šveđanin Kinberg smatrao je da
pojedinac reaguje na stimulanse društvene sredine zavisno od sopstvene biološke strukture.
Istraživanja o nasleđivanju kriminalnih dispozicija mogu se podeliti na: studije kriminalnih
porodica i studije kriminalnih blizanaca.
Istraživanje "kriminalnih porodica" vršio je jedan broj pisaca i o tome objavljivao radove. Prvi
sistematski rad te vrste odnosio se na porodicu Juke, koja je u svom rodnom selu u državi Njujork
imala loš ugled, tako da je njihovo ime služilo kao pogrdna reč. Ovu porodicu je istraživao Dagdel i
Istabruk Juke je bio alkoholičar i od 709 njegovih potomaka bilo je 77 prestupnika, 292 prostitutke i
podvodača, 142 skitnice. Istabruk je sa Davenportom objavio studiju "Porodica Nam", ali su mnogo
poznatija istraživanja psihijatra Godara, o porodici Kalikak u toku šest generacija. Porodica Kalikak se
sastojala iz dve grane pozitivne iz drugog braka i negativne iz prvog braka praoca te porodice.
Pozitivna grana vodila je poreklo iz braka sa normalnom devojkom, a negativna iz braka sa
slaboumnom devojkom. U okviru druge grane pojavio se veliki broj moralno defektnih i antidruštvenih
lica - od 480 potomaka bilo je nekoliko kriminalaca, 36 "polno nenormalnih", 143 slaboumna lica itd.
Sva ova i niz drugih istraživanja (porodica skitnica, ciganskih porodica) nisu uspela da dokažu
da se kriminalitet nasleduje. Priče o "kriminalnim porodicama" ne mogu se uzeti kao dokaz tvrđenja o
nasledivanju kriminaliteta, jer na članove jedne porodice ne deluje samo faktor nasleđa, već i faktor
sredine.
Veći značaj za dokazivanje nasledivanja kriminalnih dispozicija od izučavanja kriminalnih
porodica imala su izučavanja blizanaca. Cilj ovih izučavanja bio je da utvrdi da li se određene osobine
(kriminalitet, inteligencija itd.) češće javljaju u istom obliku (podudarnom, konkordantnom) kod
identičnih (jednojajnih, monozigotnih) blizanaca, koji imaju identične gene, jer nastaju iz jedne jajne
ćelije; ili kod neidentičnih (dvojajnih, dizigotnih) blizanaca, koji imaju različite gene, jer nastaju iz
posebnih jajnih ćelija. Polazilo se od toga da jednojajni blizanci pružaju mogućnost za ispitivanje
odnosa uticaj a nasleđa i sredine zbog toga što kod njih ne postoje nasledne razlike.
Istraživanja "kriminalnih blizanaca" nisu mogla da dokažu da se kriminalitet nasleđuje, već su
samo potvrdila da nasleđe vrši određen uticaj na čovekovo ponašanje uz sadejstvo sredine. Rezultati
istraživanja su pokazali da oko 2/3 jednojajnih blizanaca ima podudarno kriminalno ponašanje i oko
1/3 dvojajnih blizanaca, što znači daje faktor jednojajnog rođenja i nasleđa od daleko manjeg značaja
nego kasniji uticaji na formiranje ličnosti.
90. Psihopatološke teorije
Psihopatološke teorije u kriminologiji nastale su iz više razloga: 1. kao rezultat prodora
medicinske, posebno psihijatrijske misli u kriminologiju; 2. usled neizvesnosti i neodređenosti granice
između duševno zdravog i duševno bolesnog; 3. postojanja nedostatka osećanja krivice kod velikog
broja kriminalaca, što su psihijatri odredili kao simptom defektne ličnosti; 4. postojanja duševno
bolesnih lica među izvršiocima krivičnih dela.
Tokom 19. veka lekari su pokušali da stvore teoriju po kojoj zločin nastaje usled mentalne
abnormalnosti, odnosno patologije psihe.
Psihopatološke teorije imaju zajedničkih karakteristika sa raznim biološkim i antropološkim
objašnjenjima, a i u okviru psihoanalitičkog pravca postoje koncepcije prema kojima doživljaji iz ranog

73
detinjstva mogu izazvati duševne poremećaje ili prema kojima takvi doživljaji jednim posrednim putem
mogu dovesti do kasnijeg kriminalnog ponašanja. Treba spomenuti i shvatanja nastala u okviru tzv.
"patološke psihologije", čijem su razvoju naročito doprineli radovi filozofa Riboa, preneta u
kriminologiju, prema kojima svi konflikti sa zakonima koji regulišu život u društvu uključuju
nenormalnost. Tako se u oblasti. kriminalno psihološke prakse pojavljuju tri kategorije: l.nenormalni
pojedinci postavljeni u nenormalne situacije, 2. nenormalni pojedinci postavljeni u normalne situacije,
3. normalni pojedinci stavljeni u nenormalne situacije.
Psihopatološke teorije su uglavnom pružile zastarela i neprihvatljiva objašnjenja o nastanku
kriminaliteta. Mnoga istraživanja su pokazala da se delinkventna lica mentalno i emocionalno ne
razlikuju od nedelinkvenata i da je među izvršiocima krivičnih dela veći broj onih koji nemaju duševne
poremećaje, ne boluju od duševnih obolenja i da čak postojeća duševna bolest kod jednog lica ne mora
u konkretnom slučaju da bude uzrok krimnalnog ponašanja. Sem toga, psihopatološke teorije ne
posmatraju mentalnu patologiju kao društvenu bolest koja se manifestuje kao bolest pojedinih lica.
Ipak, to ne znači da treba sasvim odbaciti činjenicu da mentalna obolenja i poremećaji u mentalnom
životu imaju kao kriminogeni faktor znatnu, čak nekad i presudnu ulogu. Prema tome, veza između
mentalnih obolenja (funkcionalnih psihoza: šizofrenije, paranoje, manično-depresivne psihoze i nekih
organskih psihoza,. posebno porođajne) i mentalnih poremećaja (mentalnih defektnosti, neuroza,
psihopatija) postoji u onim slučajevima kada su priroda obolenja i okolnosti spoljašnje sredine takvi da
dovedu do zločina.
91. Teorija inteligencije
Teorija inteligencije kao jedna od psiholoških teorija sagledava uzroke kriminalnog ponašanja u
niskoj inteligenciji. Početkom 20. veka pojavila se koncepcija o tzv. "slaboumnom prestupniku"
zasnovana na učenju o nasleđivanju mentalne inferiornosti i, u to vreme rasprostranjenom, psihološkom
testiranju intelektualnih sposobnosti. Profesor Univerziteta u Ohaju Godar, koji je istraživao
nasleđivanje kriminalnih dispozicija, u radovima "Slaboumnost, njeni uzroci i posledice", "Prestupnik
imbecil" i "Sposobnosti čoveka i novo intelektualnog razvoja", razradio je teoriju o slaboumnom
prestupniku. Godar je smatrao daje svako slaboumno lice potencijalni prestupnik i da je najvažniji
uzrok prestupništva nivo inteligencije, tačnije niska inteligenicja. Stepen intelektualne razvijenosti
utvrđivan je po metodu Bine-Simona i ustanovljeno je da se većina prestupnika nalazi na
intelektualnom nivou deteta od 10-12 godina, odnosno da su većina debili.
Pristalice teorije o niskoj inteligenciji kao faktoru kriminalnog ponasanja istraživali su i
uzajamnu zavisnost inteligencije i recidivizma. Gilin isticao je da svako istraživanje recidivizma
pokazuje povećanje ponavljanja prestupa sa smanjenjem stepena inteligencije. Nasuprot ovom autoru,
Hartman došao je do zaključka da recidivisti imaju viši stepen inteligencije od primarnih prestupnika.
Rad Fuksa i Kajeta : "O umnom razvoju vojnika prestupnika" trebalo je da dokaže da prestupnike među
vojnicima karakteriše mnogo niži nivo inteligencije u odnosu na ostale vojnike. Sem toga, utvrđeno je
da je nivo inteligencije niži kod izvršilaca nasilnih krivičnih dela od oni koji su vršili prevare.
Mek Kord i saradnici su 1959. posmatrali razlike između inteligencije delinkvenata i
nedelinkvenata i utvrdili da nema značajno većeg broja delinkvenata sa niskom inteligencijom od
nedelinkvenata niske inteligencije, a da visoka inteligencija može sprečiti delinkvente da dospeju u
popravne institucije.
Veći broj istraživanja uticaja niske inteligencije na kriminalno ponašanje odnosi se na
maloletničku delinkvenciju. Bračni par Gluk došao je do zaključka da maloletni delinkventi imaju niži
nivo inteligencije od maloletnika nedelinkvenata. Gibson i Vest 1970. u svom istraživanju konstatovali
su da dečaci prvi put osuđivani pre četrnaeste godine imaju znatno slabije rezultate na verbalnim i
neverbalnim testovima i da sa povećanjem uzrasta u kome je ispitanik prvi put osuđivan, nestaju razlike
u pogledu nivoa inteigencije.
Teoriju inteligencije najviše su osporavali i kritikovali sociološki orijentisani kriminolozi. Oni
su ukazivali na niz nedostataka ove teorije: 1. istraživanja o povezanosti inteligencije i kriminaliteta
zasnivaju se na veoma malom broju ispitanih slučajeva, pa se zaključci ne potvrđuju pri primeni na
veće grupe delinkvenata; 2. retko se primenjuju kontrolne grupe; 3. uporedno proučavanje inteligencije
delinkvenata i nedelinkvenata nije pružilo dokaze za bilo kakve suštinske razlike; 4. psihološki testovi
koji se koriste za merenje stepena inteligencije u suštini ne određuju umne sposobnosti, već stepen
pismenosti, znanja, informisanosti, što je u direktnoj vezi sa pripadnošću određenoj socijalnoj klasi; 5.
pojedina istraživanja o odnosu inteligencije i kriminaliteta međusobno su suprotna; 6. delinkventi se

74
posmatraju kao posebna kategorija ljudi koja se razlikuje od onih koji poštuju zakon, pri čemu se
delinkvencija posmatra kao izraz određenih svojstava pojedinaca, a ne kao socijalna pojava, posledica
socijalnih uzroka.
Medutim, uticaj inteligencije na kriminalno ponašanje, ne može se sasvim osporiti niti se može
sasvim zanemariti značaj istraživanja inteligencije delinkvenata prilikom sagledavanja uzročnosti
njihovog kriminalnog ponašanja. Intelektualni nivo delinkvenata može biti od određenog značaja za
kriminalno ponašanje i neophodno ga je utvrditi prilikom sagledavanja endogenih faktora kriminalnog
ponašanja i prilikom sprovođenja principa individualizacije u procesu prevaspitanja i resocijalizacije u
vaspitno-popravnim i kazneno-popravnim ustanovama.
92. Teorija frustracije
U opštoj psihologiji frustracija se najčešće definiše kao sprečavanje, osujećenje zadovoljenja
motiva. Psihološko stanje u kome se nalazi pojedinac kada nešto sprečava zadovoljenje njegovih
motiva naziva se frustraciona situacija. Smatra se da do frustracija dolazi usled delovanja objektivnih,
fizičkih faktora (nema hrane da bismo zadovoljili glad; spremili smo se da pođemo u šetnju a pokvarilo
se vreme i sl.), smetnji socijalne prirode, osobina same ličnosti (nesposobnost ličnosti da postigne
postavljeni cilj) i sukoba raznih motiva u čoveku. U frustracionoj situaciji ljudi se različito ponašaju:
kod nekih dolazi do ljutnje, besa i agresije (destruktivne frustracije), a kod drugih do pojačanih napora
da drugim načinima zadovoljenja motiva dođu do cilja (konstruktivne frustracije). Ističe se da su
značenje koje frustracija ima za neku osobu i karakter te osobe presudni za delovanje frustracije u
destruktivnom ili konstruktivnom pravcu.
Teorija frustracije polazi od toga da kriminalno ponašanje nastaje usled frustracije. Agresija u
obliku kriminalnog ponašanja javlja se kao neposredna reakcija na frustraciju. Lica koja karakteriše
agresivnost brzo prelaze u akciju, bez razmišljanja i proveravanja, nije im svojstven nijedan sistem
vrednosti, ne kaju se za učinjeno delo i imaju "snižen prag tolerancije na frustraciju", tj. zbog frustracije
agresivno reaguju na najmanji podsticaj sa strane.
U literaturi se ističe da frustracije mogu da nastanu tokom celog života, od rođenja do smrti, ali
one koje nastanu u ranoj mladosti kao izraz traumatičnih situacija u porodici, najsnažnije deluju i
povezane su sa težim oblicima kriminalnog ponašanja. Na primer, deca koja zive u deficijentnim
porodicama ili porodicama sa lošim porodičnim odnosima, lišena su roditeljske brige, nežnosti i
ljubavi, pa nemaju prilike da se pozitivno identifikuju sa roditeljima i razviju odbrambeni mehanizam
prihvatajući pozitivne sisteme vrednosti. Takva deca su veoma osetljiva i sklona raznim oblicima
devijantnog ponašanja i agresivnog reagovanja.
Teži oblici prestupništva, prema teoriji frustracije, nastaju u onim slučajevima kada, pored
frustracija iz detinjstva i mladosti, nastupe druge frustracije, i dođe do njihovog kumuliranja i fiksiranja
devijantnog ponašanja.
Negativna posledica frustracijc, sem agresivnosti,.može da bude dezorganizovano ponašanje,
kada se gube složeniji i finiji načini reagovanja, pa reagovanje u frustracionoj situaciji postaje
nerealistično i kruto. Može da se javi i anksioznost, osećanje nespokojstva, nesigurnosti, teskobe,
strepnje, neodređenosti i straha. Anksioznost i agresivnost međusobno su povezani i uzajamno se
pojačavaju. Osećanje nesigurnosti izaziva anksioznost a, s druge strane, zbog toga što sopstvenu
agresivnost doživljavamo kao suprotnu društvenom moralu ili što se plašimo da će izazvati tudu
agresivnost prema nama, agresivnost dovodi do anksioznosti.
Prema teoriji frustracione agresije "pojava agresivnog ponasanja uvek pretpostavlja postojanje
frustracije i obmuto, postojanje frustracije uvek vodi nekoj vrsti agresije". Teorijom frustracije se tako
može objasniti kriminalitet donjih slojeva, koji zbog reakcije na nezadovoljstvo vrše imovinska i druga
krivična dela.
Teorija frustracije sadrži izvesne racionalne elemente proverene empirijskim istraživanjima.
Ona može korisno da posluži objašnjenju kriminalnog ponašanja, jer kriminalno ponašanje može da
nastane usled agresije koja je posledica frustracije. Međutim, teorijom frustracije se ne može objasniti
kriminalitet kao društvena pojava, niti svi slučajevi kriminalnog ponasanja (maloletnička delinkvencija,
mali obim kriminaliteta invalida, koji su zbog svojih fizičkih nedostataka najčešće frustrirane osobe, ali
sa neznatno ispoljenom agresijom i kriminalnim ponašanjem).
93. Psihoanalitička teorija Sigmunda Frojda
Psihoanalitička teorija u kriminologiji smatra se jednom od psiholoških teorija koja vodi
poreklo iz shvatanja austrijskog psihijatra Sigmunda Frojda i njegove psihoanalitičke škole. U svojim

75
čuvenim delima: "Uvod u psihoanalizu", "Psihopatologija svakodnevnog života", "O seksualnoj teoriji.
Totem i tabu", "Tumačenje snova" itd. Frojd je izložio osnovne postavke psihoanalitičke teorije nastale
na čvrstim temeljima biološke koncepcije čoveka i sveta. Psihoanalitička teorija je počela da se razvija
u poslednjoj deceniji XIX veka, imala je veliki broj različitih varijanti i koncepcija, a njen razvoj se
može pratiti i kroz shvatanja Frojdovih sledbenika.
Reč "psihoanaliza", prema Frojdu, označava tri pojave: skup određenih psiholoških saznanja;
metod kojim se proučavaju duševni procesi i tehnika lečenja neurotičnih smetnji zasnovana na
određenoj istraživačkoj metodi. Za kriminologiju su prva dva značenja prvenstveno važna.
Iz mnoštva složenih psihoanalitičkih shvatanja mogu se izdvojiti kao osnovna: učenje o
nesvesnom i nagonskom kod čoveka; podela psihičke ličnosti čoveka na tri glavna sistema id, ego i
superego; objašnjenje porekla zločina i kazne i zločinca iz osećanja krivice; povezanost kriminalnog
ponašanja sa duševnim konfliktima, napetostima ili nedostacima u razvitku psihičkog aparata.
Psihoanalitička objašnjenja kriminaliteta nalaze se u stalnom razvoju, ona nisu ni konačna ni
jednoobrazna. Stalno su izložena kritici samih psihoanalitičara, koji nastoje da svoju doktrinu unaprede
i dopune novim shvatanjima, ali i kritici protivnika psihoanalitičkih objašnjenja. Frojdovo prvo
sistematsko i empiričko izučavanje nesvesnog, njegovo otkriće da čovek nije gospodar samoga sebe u
onoj meri u kojoj veruje da to jeste, da je oblast njegovog svesnog života skučenija od oblasti
nesvesnog, izazvali su žestoku reakciju "uvređenog" čovečanstva opsednutog idejom o sopstvenoj
svemoći i vladanju nad sobom i prirodom. Psihoanalitičkoj teoriji je najviše zamerana jednostranost u
objašnjenjima i nastojanje da postane opšta ideologija ili opšti pogled na svet. Kritikovali su je
marksistički orijentisani psiholozi i filozofi, pristalice američke kulturalističke škole , antropolozi dr.
Ipak, psihoanalitička objašnjenja kriminaliteta imaju određenu vrednost, kao i ostale teorije u
kriminologiji i ta vrednost se meri mogućnostima praktične primene psihoanalitičkih objašnjenja.
94. Doprinos Frojdovih shvatanja kriminologiji
Frojdov doprinos kriminologiji ne može se danas dovoljno tačno odrediti, jer su i psihoanaliza i
kriminologija u stalnom i živom razvoju. Prodiranje psihoanalize u kriminologiju sve je veće, pa se
pojavljuju i psihoanalitički kriminološki sistemi. Mnoga pitanja još uvek se raspravljaju ali je sigurno
da će vremenom Frojdov doprinos biti smatran sve značajnijim.
Frojd nije posebno proučavao problem kriminaliteta, već agresivnost uopšte, ali je izložio
izvesne koncepcije koje su u neposrednoj vezi sa značajnim pitanjima kriminologije. Od koncepcija
koje se odnose na kriminologiju, treba spomenuti:
1. učenje o nesvesnom i nagonskom kod čoveka;
Za razliku od starije psihologije, koja je uglavnom proučavala čovekovu svest, Frojd je izložio
učenje prema kome se veliki deo čovekovog života odvija u domenu nesvesnog. Nesvesno kod čoveka,
koje nije bilo sasvim nepoznato pre Frojda, Frojd je otkrio na osnovu ispitivanja izvesnih psihičkih
poremećaja (histerije). Došao je do zaključka da se u oblasti nesvesnog odvijaju psihička zbivanja u
kojima svest uopšte ne učestvuje ili učestvuje u neznatnoj meri, pa doživljaji iz domena nesvesnog, koji
su postali nepristupačni i zaboravljeni deluju na svesni psihički život. Upoređujući čovekov psihički
život sa ledenom santom koja plovi okeanom, pri čemu je njen vidljivi deo (svesni deo) iznad površine
vode, daleko manji od onog dela koji se ne vidi ispod površine vode (nesvesni deo), Frojd je izazvao
burnu reakcija. Tvrdio je da je čovekovo ponašanje izraz nesvesnih psiholoških sila i nagona, pre svega
seksualnih nagona i težnji (libido, seksualnost) i kompleksa na osnovu kojih nastaju razni konflikti.
U kasnijem razvoju svog učenja Frojd se sve više bavio problemom agresije i čovekovih
antisocijalnih i destruktivnih težnji izraženih naročito u pojedinim životnim situacijama, kada
spoljašnja kontrola oslabi, a unutrašnja još nije dovoljno razvijena. Došao je do zaključka da nagoni,
pre svega seksualni nagon, kod čoveka mogu da dožive potiskivanje usled moralnih zabrana,
preokretanje u suprotno, okretanje protiv sopstvene ličnosti
2. podela psihičke ličnosti na tri glavna sistema;
Frojd je podelio psihičku ličnost čoveka na tri glavna sistema: Id, Ego i Superego, između kojih
postoji dinamičko međudejstvo čiji je ishod čovekovo ponašanje.
Id (ono) je najniža i najosnovnija komponenta ili faza u razvoju čovekove ličnosti. Kao duboki
rezervoar instinkata, izvor biloških nagona, on postoji pri rođenju u neizdiferenciranoj formi i traje sve
do smrti. Čovek ga nije svestan i zato se naziva "nesvesno".
Ubrzo posle rođenja dete počinje da razvija svest o svetu, uključujući ljude, razvija svest o sebi
kao stvari drukčijoj od okoline, ali na koju okolina utiče. Tako se razvija druga komponenta ličnosti

76
Ego (Ja). Putem Ega Id pokušava da zadovolji svoje potrebe, ličnost je nesocijalizovana i dete u svom
sebičnom traženju zadovoljenja postupa slično kriminalcu uzima i ne oseća potrebu ili dužnost da daje.
Preko kazne uči šta je nedopušteno, a preko nagrade šta je dopušteno. Ličnost se nalazi na kritičnoj
tački može da nauči da prihvati pravila okoline ili da izabere sopstveni pravac.
Ako Ego prihvati pravila okoline i unese ih u svest, razvija se treća komponenta ličnosti -
Superego (Nad ja). Superego se formira u adolescenciji i predstavlja čovekovu savest; on je rezultat
učenja, kojim osoba usvaja etičke vrednosti i imperative. Superego je uslov da se postupa prema
društvenim pravilima. Postupajući prema društvenim pravilima, Ego nastoji da napusti "starog
gospodara" I da i postane sluga "novog gospodara" Superega. Id reaguje sve jače, traži puteve da
izbegne kontroli, a Ego ga ućutkuje mehanizmon zvanim potiskivanje. Kada Id ipak uspe da se probije,
dolazi do nekontrolisanog ponašanja. Podela psihičke ličnosti na Id, Ego i Superego uticala je da se u
okviru psihoanaliltičke teorije u kriminologiji agresivni nagon kod čoveka ne smatra stečenim, već
urođenim, sadržanim već u analno-sadističkoj fazi razvoja deteta. Agresija, koja se pojavljuje u ranom
detinjstvu, ne mora da bude uvek patološka i destruktivna, ali u kasnijem razvoju čoveka, kod odrasle
ličnosti vremenom može da se pretvori u destruktivno i kriminalno ponašanje.
3. poreklo društvenih institucija-totem i tabu;
Frojd je pokušao da objasni poreklo ljudskih grupa i poreklo društvenih institucija. Pod
uticajem Frezerovog antropološkog materijala, teorije totema Robertsona Smita i Darvinovog učenja o
prahordama, koje su bile homogene, jer ih je na okupu držala vlast oca-tiranina, Frojd je prvi put
izjavio da čovek vodi poreklo od neke niže životinjske vrste. Frojd je dalje razradio Darvinovu teoriju o
prahordi objašnjavajući da su se sinovi pobunili protiv oca tiranina i njegove dominacije nad svim
ženama u prahordi, ubili su ga i pojeli. Praotac je bio uzor koga su voleli i divili mu se, ali istovremeno
predmet zavisti i mržnje zbog nesumnjive dominacije i zbog toga što je bio na putu ispunjenja njihovih
želja za vlašću i ispunjenja seksualnih zahteva. Time što su ga pojeli, sinovi su postigli identifikaciju sa
njim, svako od njih je dobio deo njegove snage. U obliku kajanja javilo se saznanje krivice. Mrtav otac
je postajao jači nego što je bio za života. Sinovi su opozvali svoje delo time što su oglasili zabranjenim
ubijanje očeve zamene totema i odrekli se njegovih plodova ograđujući se oslobođenih žena.
Tako je Frojd, objašnjavajući poreklo društvenih institucija, ukazo na dva najstarija zločina:
ubistvo oca i rodoskrnavljenje (incest). O njima Frojd govori kao o tabuima totemizma izvedenim iz
osećanja krivice sinova i potisnutih želja Edipovog kompleksa.
4. zločinac iz osećaja krivice;
Za kriminološka izučavanja naročito je značajan Frojdov opis zločinca iz osećanja krivice.
Slučajevi pacijenata-mladića koji su vršili različita krivična dela (krade, prevare, paljevine) uticali su na
Frojda da počne da ispituje da li do toga dolazi usled slabosti moralnih prepreka toga uzrasta ili iz
drugih razloga. Primenom psihoanalize kao tehnike lečenja, došao je do zaključka da su krivična dela
izvršena zato što su zabranjena i što je sa njihovim izvršenjem bilo povezano duševno olakšanje za
učinioca. Mladići su patili od pritiskajućeg osećanja krivice i, kada bi izvršili prestup, nastupilo bi
olakšanje i pritisak osećanja krivice bio bi ublažen. Prema tome, osećanje krivice je postojalo pre
izvršenja zločina i zločin je nastao kao rezultat osećanja krivice. Za Frojda je osećanje krivice bilo
nepoznatog porekla, pa je analitičkim radom nastojao da otkrije izvor čovekovog osećanja krivice, koji,
po mišljenju Frojda, ima veliki uticaj na vršenje zločina. Došao je do zaključka da "konačno osećanje
krivice potice iz Edipovog kompleksa" i da je ono reakcija na dve velike zločinačke namere: da se ubije
otac i polno opšti sa majkom. Deca su "nevaljala" da bi izazvala kaznu, posle kažnjavanja su umirena i
zadovoljna. Kod većine odraslih zločinaca (treba odvojiti one koji zločin vrše bez osećanja krivice ili
smatraju da je njihova borba sa društvom opravdana ili nemaju moralne kočnice), motiv zločina bi
morao da bude u opisanom osećanju krivice. Tako je ukazao na jedan poseban zločinački tip, otkrio
uzroke kriminaliteta vezane za osećanje krivice, a kazni dao novi psihološki osnov.
5. teorija simbolizma i objašnjenje omaški.
Teorija simbolizma izložena je u okviru opšteg psihoanaliltičkog učenja Frojda i drugih
psihoanalitičara. Za kriminologiju je ona značajna prilikom objašnjavanja nekih krivičnih dela. Prema
teoriji simbolizma svaka stvar, radnja ili osoba mogu da imaju nesvesnu simboličku vrednost i da
predstavljaju nešto drugo što bitno može da utiče na značenje pojedinih zločina. Ukradena stvar može
da predstavlja neuzvraćenu ljubav, a povređena osoba nekog drugog koga je izvršilac u stvari želeo da
povredi i sl.

77
Frojd je smatrao da do omaški (zaboravljanje reči, imena, greške u govoru, pisanju, čitanju) ne
dolazi slučajno, već one imaju dublje značenje. Putem psiho- analitičkog ispitivanja može se utvrditi da
su pojedine omaške dobro motivisane. Ovo Frojdovo shvatanje može se koristiti prilikom objašnjenja
krivičnih dela izvršenih iz nehata.
95. Kartografska ili geografska škola
Početkom 19. veka nastale su prve demografske i društvene statistike. Njihova pojava izazvala
je veliko interesovanje naučnika u evropskim zemljama. Među prvim naučnicima koji su analizirali te
statistike bili su francuski advokat i profesor prava Geri i belgijski astronom i matematičar Ketle,
predstavnici kartografske, odnosno geografske škole.
Ketle i Geri su radili na analizi prvih krivičnih statistika u Francuskoj koje su se odnosile na
period 1826-1830. i o tome napisali i objavili radove koji im daju za pravo da se smatraju osnivačima
jedne nove naučne discipline koju su oni sami različito nazivali: socijalna fizika ili moralna statistika.
Cilj ove discipline bio je da, na osnovu analize zvaničnih statistika, ustanovljava zakonitost i
karakteristike raznih društvenih pojava: brakova, samoubistava, siromaštva i, između ostalog,
kriminaliteta. Ovi autori su utvrdili, na primer, da ukupan broj krivičnih dela u pojedinim zemljama
godinama ostaje isti ili se samo neznatno menja.To ih je dovelo do zaključka da je kriminalitet
društvena pojava s obzirom na to da bi, ukoliko bi zavisio od osobina pojedinaca, obim kriminaliteta
morao u većoj meri varirati.
Ketle i Geri su ispitivali uticaje raznih prirodnih, demografskih i društvenih faktora na
kriminalitet i na osnovu dobijenih rezultata izrađivali su karte iz kojih su se mogle videti razlike u
učestalosti kriminaliteta u pojedinim zemljama i regionima. Otuda za njih naziv kartografi, a za njihovo
učenje kartografska škola. S obzirom na to da su rezultati do kojih su došli pokazivali postojanje
razlika u javljanju kriminaliteta vezano za različita geografska područja, oni se nekada nazivaju i
pripadnicima geografske škole. Naime, utvrdiviši da se krivična dela protiv imovine javljaju češće u
sevemim krajevima i u hladnim godišnjim dobima, a krivična dela protiv ličnosti u južnim krajevima i
u toku toplih godišnjih doba, Ketle je formulisao svoj "termički zakon delinkvencije, po kome klima
određuje prirodu kriminaliteta u svakoj zemlji." U početku se smatralo da ove razlike treba objašnjavati
razlikama u temperamentu između strasnih i na svađu uvek spremnih južnjaka i hladnokrvnih i
pribranijih severnjaka da bi se kasnije one pripisale delovanju društvenih činilaca: religiji,
demografskoj strukturi i ekonomskim uslovima.
Pripadnici kartografske škole su, od svih faktora koji su dovodeni u vezu sa kriminalitetom,
najviše istraživali delovanje ekonomskih uslova. Istraživali su broj krađa u rodnim i nerodnim
godinama, ispitivali ekonomski status kriminalaca, poredili su kriminalitet u siromašnim i bogatim
regionima, a posebno često vršili su poređenje cena žita i drugih namirnica sa brojem krivičnih dela u
dužim vremenskim periodima. Rezultati tih istraživanja pokazali su da se sa porastom cena namirnica
povećava imovinski kriminalitet, a opada kriminalitet protiv ličnosti.
Sa svojim "klimatskim" istraživanjima kartografska škola se smatra pretečom modernih
ekoloških teorija dok je uočavanje društvenih uzroka kriminaliteta od strane njenih predstavnika utrlo
put sociološkom objašnjenju kriminaliteta. Medutim, njihov osnovni nedostatak jeste potpuno
ignorisanje proučavanja uticaja ličnosti delinkventa i traženja uzroka kriminaliteta u njoj.
96. Učenje socijalista
Još prvi socijalisti, takozvani utopisti, bavili su se pitanjima uzroka kriminaliteta. Oni su
smatrali da se ljudski karakter formira isključivo pod uticajem društvene sredine pa su samim tim
smatrali da se uzroci svih ljudskih poroka i mana nalaze u društvu. Prema shvatanju socijalista,
nejednakost koja postoji među ljudima nije biološki, već socijalno uslovljena. Ukidanjem privatne
svojine, drugačijom organizacijom braka i porodice, sistema obrazovanja i sl. nejednakosti među
ljudima mogu biti ukinute pa samim tim i kriminalitet može nestati. Iz ovakvog shvatanja proisteklo je
i mišljenje socijalista da u socijalističkom društvu neće biti kriminaliteta ni drugih oblika devijantnog
ponašanja.
Dosledan svom shvatanju uzroka kriminaliteta, engleski socijalist Robert Oven osnovao je
jednu komunu - koloniju koja je bila uređena na socijalističkim principima i u kojoj u periodu od 20
godina nije zabeleženo nijedno krivično delo. Ovu koloniju kasniji socijalisti nazvali su "pravom
laboratorijom kriminalne sociologije", a odsustvo kriminaliteta u njoj navodili su kao eksperimentalni
dokaz teorije o socijalnoj uslovljenosti devijantnih pojava.

78
Socijalisti su se slagali u potpunosti sa Ketleom u pogledu ocene da sva odgovornost za
kriminalitet leži na društvu, pri čemu su se posebno interesovali za rezultate kartografskih studija o
uticaju ekonomskih uslova na kriminalitet. I sami socijalisti bavili su se ispitivanjem odnosa
ekonomskih uslova i kriminaliteta. Mnogi od njih, na primer, istraživali su odnos između troškova
života i kriminaliteta. Socijalisti su kriminalitet izučavali i šire i to: kao deo svakodnevnice
industrijskih radnika; kao primitivni oblik klasne borbe i kao logičnu posledicu sveopšteg egoizma koji
je pretpostavka i posledica kapitalističke konkurencije.
97. Teorija učenja i imitacije Gabrijela Tarda
Teoriju učenja i imitacije kreirao je francuski kriminolog Gabriel Tard. Svoju teoriju
kriminaliteta Tard je smestio u jedan širi koncept prema kome društveni odnosi nisu ništa drugo do
odnosi među pojedincima u čijoj osnovi leži imitacija. Svako se ponaša u skladu sa običajima koje
usvaja sredina u kojoj živi. Primenjeno na kriminalitet, kada neko krade ili ubija on zapravo imitira
druge koji to isto čine. Tard smatra da se oponašanje u slučaju kriminaliteta "manifestuje u formi
međusobnog sukobljavanja, prelivanja i smenjivanja mode i navike - zločin se javlja najpre kao moda,
koja prelazi u naviku, da se oponašanje razvija sa tendencijom stalnog proširivanja od viših ka nižim
niži oponašaju više."
Iako je ukazivao na društvenu uslovljenost kriminaliteta, Tard je primenivši zakon imitacije u
objašnjenje kriminaliteta uneo i značajnu psihološku orijentaciju. Naime, imitacija, iako ima društvene
dimenzije, u osnovi je zasnovana na psihičkim funkcijama navike i memorije. Takođe, psihološka
orijenatacija u teoriji Tarda došla je do izražaja i prilikom klasifikacije delinkvenata i, posebno, u
njegovim raspravama o profesionalnim kriminalcima. Tard, naime, smatra da kriminalac uči svoj zanat
vežbanjem i druženjem sa drugim licima. Kao dokaze za to on navodi specifični način izražavanja
(argo), običaj tetoviranja i udruživanja profesionalnih kriminalaca.
Tard je razvio i svoju teoriju moralne odgovomosti za izvršena krivična dela koja je, takođe,
psihološki determinisana. Po toj teoriji osnovu za određivanje odgovomosti za izvršeno krivično delo
treba da predstavlja stanje ličnosti delinkventa koje se izražava u stanju njenih mogućnosti shvatanja i
sećanja društvenih obaveza i u stepenu njene društvene prilagođenosti. Prema Tardu, odgovomo je,
dakle, samo ono lice čije je sećanje na društvene i moralne obaveze normalno i stabilno i koje je
prilagođeno određenoj sredini.
Očito je daje Tard nastojao da spoji sociološko i psihološko objašnjenje kriminaliteta, pa se
njegova teorija zato i naziva sociopsihološkom.
Tardova teorija imala je uticaja na neke savremene sociološke teorije, posebno na teorije o
kriminalizaciji i o učenju kriminalnog ponašanja.
98. Dirkemovo sociološko objašnjenje kriminaliteta (anomija, definicija kriminaliteta,
normalnost i korisnost kriminaliteta, samoubistva)
Emil Dirkem izneo je svoje shvatanje kriminaliteta u radovima posvećenim opštim pitanjima
sociologije kao i u radovima posvećenim pojedinim pitanjima socijalne patologije. Najpoznatiji
Dirkemovi radovi u kojima je analizirao pitanja vezana za kriminalitet i socijalnu patologiju su:
"Samoubistvo", "O podeli društvenog rada" i "Pravila sociološke metode".
Dirkemovo shvatanje kriminaliteta u tesnoj je vezi sa njegovim shvatanjem suštine društvenog
života. Prema Dirkemu, naime, bitnu karakteristiku društvenog života predstavlja moralno jedinstvo
članova društva, tj. zajednička, kolektivna svest. Društvo je iznad pojedinca jer kolektivna svest
određuje pojedinačnu i jer je društvo moralno superiomije od pojedinca. Po svojoj prirodi pojedinac je
sebičan, a njegova pohlepa može se zauzdati samo ukoliko se on podvrgne društvu i njegovim
moralnim zakonima. Drugim rečima, dobar čovek je onaj koji se ponaša u skladu sa zahtevima društva
dok se krivičnim delima vređa kolektivna svest koju izražava zakonodavac kroz inkrimlnisanje
nedozvoljenih ponašanja.
Za objašnjenje kriminaliteta i društvenih devijacija uopšte najvažnije su sledeće Dirkemove
koncepije: razlikovanje normalnih od patoloških dmštvenih pojava i teorija anomije.
Prema mišljenju Dirkema, granica između normalnih i patoloških društvenih pojavaje relativna.
Normalnost, odnosno patološki karakter jedne društvene pojave ne može se odrediti po sebi ni za večita
vremena, već samo imajući u vidu odredeni tip društva i određenu razvojnu fazu kroz koju to društvo
prolazi. Sa tim u skladu, Dirkem je utvrdio dva kriterijuma za razlikovanje normalnih i patoloških
pojava: normalno je ono što je tipično ili prosečno za određeni tip društva i njegovu razvojnu fazu, a
što je istovremeno i povezano sa određenim tipom društvenog života. To zapravo znači da će se jedna

79
društvena pojava smatrati normalnom ne samo kada je ona statistički najraširenija u određenom tipu
društva već je potrebno da ona istovremeno predstavlja prirodan, sastavni deo tog tipa društva. Ukoliko
nije zadovoljen drugi kriterijum, posmatrana pojava će se smatrati patološkom iako je prosečna za dato
drustvo.
Dirkem je smatrao da određena količina kriminaliteta ima pozitivnu funkciju, a tek kada mu je
stopa neobično visoka on postaje disfunkcionalan. Dirkem je izveo zaključak o njegovoj korisnosti sa
aspekta društvenog razvoja. Po njegovom mišljenju, ukoliko bi u jednom društvu postojala iznivelisana
i čvrsta kolektivna osećanja pa ne bi bilo kriminaliteta, to bi ukazivalo na njegovu čvrstu strukturu
nesposobnu za promene i stvaralački razvoj.
Od posebnog značaja za objašnjenje kriminaliteta je Dirkemova teorija anomije. Anomija je reč
grčkog porekla i bukvalno prevedena znači bezakonje (anomos = bez zakona). Upotrebljavatia je u
Engleskoj u 16. veku radi označavanja "uslova koji dovode do nereda, sumnje i sveopšte zavisnosti". U
18. veku ovaj termin je izašao iz upotrebe da bi ga Dirkem ponovo upotrebio tako da se i danas
najčešće vezuje za njegovo ime.
U svom radu o samoubistvu Dirkem pod anomijom podrazumeva nedostatak normi koje
obezbeđuju kontrolu prirodno neograničenih potreba i aspiracija pojedinaca. Radi se zapravo o stanjima
društvene poremećenosti za koja je karakteristično da društvo nije u stanju da upravlja "apetitima"
pojedinaca. Drugim rečima, u stabilnom društvu različiti slojevi ili klase pružaju svojim članovima
definicije onoga što oni mogu legitimno očekivati.Svako zna gde mu je mesto i šta od života može
očekivati. Na taj način stabilno draštvo pruža svojim članovima modele legitimnih aspiracija koji služe
kao granica njihovim težnjama. Stanje anomije nastaje onda kada društvo više nije u stanju da svojim
članovima utvrdi granice legitimnih aspiracija. Stanje anomije se javlja u trenucima društvene krize kao
i u trenucima naglog ekonomskog prosperiteta.
Društvene krize karakterišu se masovnim padom mogućnosti za zadovoljavanje uobičajenog
nivoa potreba što ima za posledicu da frustrirani pojedinci više nemaju sredstava da zadovolje potrebe
koje su se do juče smatrale normalnim.
Dirkem je predvideo mogućnost da se agresivnost stvorena masovnom frustracijom može
ispoljiti u povećanom broju samoubistava i ubistava. Do zaključka ove vrste on je došao na osnovu
analize statističkih podataka o ubistvima i samoubistvima u većem broju zemalja u Evropi (Belgija,
Francuska, Pruska, Španija, Austrija, Nemačka). Dirkem je na osnovu ove analize utvrdio da postoji
istovetnost uzroka (stanje anomije) i, kao posledica toga, paralelizam u javljanju samo jedne vrste
samoubistava - anomičkih samoubistava i ubistava, dok su uzroci, odnosno socijalni uslovi javljanja
ostalih vrsta samoubistava različiti u odnosu na uzroke ubistava. Nažalost, Dirkem se nije bavio
uticajem stanja anomije na vršenje krađa i drugih imovinskih delikata iako iz njegove teorije logično
prozilazi da će frustrirani pojedinci pribeći nelegitimnim sredstvima da bi podmirili potrebe čije im je
zadovoljavanje iznenada uskraćeno.
99. Objašnjenje kriminaliteta od strane Ferija i Garofala
Enriko Feri, profesor krivičnog prava u Rimu i Turinu, bio je Lombrozov učenik na koga je
učitelj izvršio vidan uticaj, ali koji je istovremeno uočio nedostatke njegove koncepcije i uz biološke
istakao i društvene uzroke kriminaliteta. Uz Garofala smatra se jednim od glavnih predstavnika
pozitivizma u kriminologiji. Njegovo najpoznatije delo nosi naziv "Kriminalna sociologija"(1885).
Feri je smatrao da je kriminalno ponašanje nekog lica određeno čitavim nizom kriminogenih
faktora čije delovanje je kod raznih delinkvenata na razne načine kombinovano, a na osnovu tih
kombinacija moguće je izvršiti klasifikaciju delinkvenata. Istovremeno, Feri je odbacio tezu o
postojanju slobodne volje pojedinca. Uzimajući u obzir razne kriminogene faktore Feri je nastojao da
dođe do saznanja o tome zbog čega među licima koja su podvrgnuta jednakom uticaju društvene
sredine neka postaju delinkventi, a neka ne. Pri tome, on je ukazao na tri vrste faktora: antropološki
faktori, faktori fizičke sredine i faktori društvene sredine.
Prema Feriju delinkvente je moguće klasifikovati u pet kategorija i to: rođeni zločinci, duševno
bolesni, delinkventi iz navike, slučajni delinkventi i delinkventi iz strasti. Očito pod jakim uticajem
Lombroza, on je zadržao kategoriju rođenog zločinca uz isticanje da se ne radi o licu koje je rođenjem
konačno predodredeno da bude kriminalac pošto uslovi društvene sredine mogu delovati u pravcu
predupredivanja njegovog kriminalnog ponasanja.
Uzimajući za osnovu svoju klasifikaciju delinkvenata, Feri je ukazivao na potrebu
individualizacije krivičnih sankcija, odnosno da pri kreiranju kriminalne politike treba voditi računa o

80
kojoj kategoriji delinkventa je reč. Za rođene zločince, duševno bolesne i delinkvente iz navike Feri je
predlagao različite mere neutralizacije krirninalnog ponašanja, za slučajne delinkvente mere društvene
readaptacije, a za delinkvente iz strasti samo naknadu izazvane štete.
Feriev doprinos razvoju kriminalne politike ogleda se i u većem broju preventivnih mere čije je
uvođenje predlagao: slobodna trgovina, ukidanje monopola, bolje ulično osvetljenje, kontrola rađanja,
sloboda braka i razvoda, državna kontrola proizvodnje oružja i dr.
Garofalo, drugi italijanski kriminolog pozitivistićkog pravca, zastupao je koncepciju "prirodnog
kriminala" kojim se ugrožavaju osnovna moralna osećanja solidarnosti i poštenja koja služe kao osnova
za zajednički život ljudi. Po njemu, prestupnik je lice koje karakteriše nedostatak sažaljenja i poštenja.
Garofalo, dakle, odbacuje pravno shvtatanje kriminaliteta i zadržava se na "prirodnom kriminalu" koji
postoji u društvu nezavisno od zakona i zakonodavca. Na toj osnovi on je smatrao da je moguće stvoriti
međunarodni krivični zakonik i u tom smislu može se smatrati pretečom savremenih ideja o zaštiti
ljudskih prava i u onim slučajevima kada nacionalni zakoni ne predviđaju sankcije za njihovo kršenje.
Garofalo deli uzroke kriminaliteta na tri grupe. Na prvo mesto, pod očiglednim uticajem
Lombroza, on stavlja uticaj biokonstiticionalnih anomalija, a na treće mesto uticaj društvenih uzroka
kojima poklanja značajnu pažnju. Međutim, za razliku od Lombroza, Garofalo stavlja veći akcenat na
psihološke nego na fizičke karakteristike delinkventa.
S obzirom na to da je iza sebe imao sudijsku karijeru, Garofala su interesovali i praktični
problemi, posebno oni koji su se odnosili na kažnjavanje delinkvenata. On je do detalja razradio teoriju
kažnjavanja, baziranu na osnovnim postavkama darvinizma, po kojoj društvo treba da eliminiše one
koji svojim kriminalnim ponašanjem pokazuju da se nisu adaptirali na civilizovani život. S tim u vezi,
Garofalo predlaže tri načina eliminacije delinkvenata: smrt za one čije kriminalno ponašanje proizilazi
iz psiholoških anomalija koje ih zauvek čine nesposobnim za društveni život; delimična eliminacija
koja podrazumeva dugotrajni ili doživotni zatvor za one koji su u stanju da žive jedino na način na koji
se živi u nomadskim hordama ili primitivnim plemenima, odnosno nešto blaža izolacija u
poljoprivrednim kolonijama za mlađe delinkvente i one za čiju socijalnu adaptaciju ima nade; i
naknada štete za one koji su izvršili krivično delo pod pritiskom izuzetnih okolnosti za koje se ne može
očekovati da će se ponovo javiti.
Garofalo će ostati upamćen i po tome što je prvi upotrebio termin kriminologija nazvavši tim
imenom svoj rad objavljen 1885. godine.
100. Ekološka teorija
Ekološka teorija o kriminalitetu razvila se u okviru ekološkog objašnjenja društvenih procesa i
odnosa koje je sebi stavilo u zadatak da ispita uticaj prostora i položaja ljudi u prostoru na ljudsko
ponašanje i društvene ustanove. Ekološkim objašnjenjem društvenih odnosa dominira biološka
terminologija preuzeta od Darvina, neke od Dirkemovih ideja kao i interakcionistička socijalna
psihologija Mida. Zbog uticaja ovog poslednjeg ova teorija se naziva još i ekološko-
interakcionističkom.
U okviru ekološke teorije bilo je tri vrste radova o kriminalitetu i to: radovi zasnovani na čisto
ekološkim konceptima i metodima koji su pokušavali da utvrde prostornu distribuciju stopa
devijantnog ponašanja u gradu; radovi u kojima su se uz pomoć etnografskih metoda izučavale grupe
maloletaih delinkvenata, skitnice i razne polulegalne "devijantne" ustanove i radovi u kojima su
ispitivane biografije i devijantne karijere pojedinaca i zaključivano o nastanku, prirodnom toku i
prestanku devijantnog ponašanja.
Za prvu grupu radova dobar su primer radovi Kliforda Soa i njegovih saradnika koji su se
bavili istraživanjem distribucije devijantaih pojava u Čikagu. Na osnovu istraživanja, Kliford So je
došao do zaključka da postoje područja (manje geografske celine) u kojima su stope kriminaliteta i
drugih društveno devijantnih pojava vrlo visoke. Takođe, on je utvrdio da se u nekim područjima
visoke stope devijacija zadržavaju veoma dugo (trideset i više godina) i to nezavisno od rasnog i
etničkog sastava stanovništva. Drugim rečima, i kada se promeni rasni, odnosno etnički sastav nekog
područja, to područje i dalje zadržava visoku stopu devijantnog ponašanja. Ovo otkriće Soa bilo je od
posebnog značaja između ostalog i zbog toga što je njime ubedljivo osporeno stanoviše po kome se
sklonost kriminalnom ponašanju vezivala za posebna svojstva određenih rasnih ili etničkih grupa.
Područja u kojima su stope kriminaliteta posebno visoke Šo je nazvao "delinkventnim
područjima", a njihovo postojanje objašnjavao je uz pomoć koncepta socijalne dezorganizacije pod
kojom je podrazumevao slabljenje društvene kontrole u okviru lokalne zajednice do kojeg dolazi usled

81
slabljenja tradicionalnih vrednosti kao i usled mešanja kultura raznovrsnih imigrantskih grupa. So je
smatrao da se delinkventne vrednosti i modeli ponašanja uče kao i sve druge vrednosti i da se prenose
sa pojedinca na pojedinca i s grupe na grupu.
Za drugu grupu radova iz okvira ekološke teorije dobar primer predstavljaju radovi Trašera, koji
je istraživao veliki broj maloletničkih bandi. Trašer opisuje čikaška geta i manja područja u njima koja
on naziva "međuprostorima" i koja odgovaraju onome što je kod Soa "delinkventno područje". Za
"meduprostore" je karakteristična učestalost konflikata, slaba porodična i susedska kontrola, jednom
rečju, socijalna dezorganizacija. U njima se najpre spontano stvaraju grupe dece za igru i u igri koje
kasnije mogu prerasti u organizacije i na kraju u bande i to tek kada počnu izazivati neodobravanje
sredine i tako razviju određenu grupnu svest.
Ekološka teorija, gledano u celini, odbacila je u potpunosti pojam indivudualne patologije,
smatrajući da su devijanti zdravi ljudi čije devijantno ponašanje predstavlja način prilagodavanja
dezorganizovanoj društvenoj zajednici. Takvo stanovište predstavljalo je bitnu novinu u izučavanju
društvenih devijacija. Međutim, orijentišući se na manje grupe i delove grada, oni se nisu bavili
pitanjima globalne društvene strukture ni pitanjem distribucije društvene moći. Oni su zanemarili
okolnost da se društvena konkurencija ne odvija po istim zakonima po kojima se odvija borba za
opstanak među životinjama, tj. da u društvu uspeh prvenstveno zavisi od početnog položaja u
društvenoj strukturi i da raspodela društvene moći nije u funkciji bioloških kvaliteta pojedinaca i grupa.
Najzad, ono što se naročito može zameriti ekolozima jeste njihovo neshvatanje trajnosti i sve
prisutnosti kriminaliteta u savremenom društvu kao i nekritičko priznavanje morala vladajuće klase kao
jedino ispravnog nasuprot alternativnim moralima koji se smatraju štetnim.
101. Teorija diferencijalne asocijacije i identifikacije
Teorija diferencijalnih asocijacija bi se bliže mogla prevesti kao teorija raznovrsnih kontakata.
Saderlandova teorija daje objašnjenje kriminaliteta na dva nivoa: na nivou pojedinca i na nivou društva
(grupe) i pri tome koristi tri međusobno povezana koncepta: normativni (kulturni) konflikt,
diferecijalne asocijacije i diferencijalna socijalna organizacija.
Na nivou pojedinca, Saderland razlikuje dve vrste naučnog objašnjenja kriminalnog ponašanja:
prvo, povezano sa delovanjem faktora koji utiču na kriminalno ponašanje delujući na stvaranje
određenog životnog iskustva pojedinca - istorijsko ili genetičko objašnjenje kriminalnog ponašanja i
drugo, vezano za one faktore kriminalnog ponašanja koji deluju u trenutku njegovog dešavanja i koji
čine kompleks na relaciji ličnost-situacija.
Istorijsko ili genetičko objašnjenje kriminalnog ponašanja ili proces pomoću kojeg se stvaraju
uslovi da određena osoba postane kriminalac, Saderland je izneo u 9 tačaka koje predstavljaju centralne
teze teorije diferencijalne asocijacije:
1. Kriminalno ponašanje se uči.
2. Kriminalno ponašanje se uči u interakciji sa drugim licima, kroz proces komunikacije.
3. Glavni deo učenja kriminalnog ponašanja ostvaruje se u okviru primarnih grupa.
4. Učenje kriminalnog ponašanja obuhvata: tehnike vršenja krivičnih dela, koje su nekada
vrlo komplikovane, a nekada vrlo jednostavne i specifično usmeravanje motiva, poriva, racionalizacija
i stavova.
5. Način usmeravanja motiva se uči i zavisi od toga da li je pojedinac u kontaktu sa onima
koji imaju pozitivne definicije, odnosno koji odobravaju kriminalno ponašanje ili sa onima koji imaju
negativne definicije u odnosu na kriminalno ponašanje, tj. koji ga osuđuju.
6. Pojedinac postaje kriminalac zbog toga što prima više definicija koje odobravaju
kriminalno ponašanje, a manje definicija koje ga osuđuju.
7. Kontakti sa onima koji odobravaju, odnosno sa onima koji osuduju kršenje normi
razlikuju se po učestalosti, trajanju, značaju i intenzitetu.
8. Proces učenja kriminalnog ponasanja obuhvata sve one mehanizme koji su deo svakog
učenja.
9. Iako je kriminalno ponašanje izraz opštih potreba i vrednosti, ono se ne može
objašnjavati tim potrebama i vrednostima pošto je i nekriminalno ponašanje izraz tih istih potreba i
vrednosti.
Treba uočiti da se, prema teoriji deferencijalnih asocijacija, kriminalno ponašanje ne uči nužno
u neposrednom kontaktu sa kriminalcima, već i putem čitanja knjiga, štampe ili gledanja filmova. Da bi

82
pojedinac postao devijantan potrebno je da većina definicija i modela ponašanja s kojima dolazi u
kontakt odobrava ili čak nalaže kršenje normi.
Medutim, Saderland je uočio da sva lica koja su izložena definicijama koje odobravaju
kriminalno ponašanje ne postaju uvek delinkventi. Stoga je on svoje objašnjenje kriminalnog ponašanje
diferecijalnim asocijacijama dopunio i objašnjenjem faktorima koji deluju u momentu realizacije
kriminalnog ponasanja. Naime, prema Saderlandu da bi jedno lice, koje je bilo izloženo definicijama
koje odobravaju kriminalno ponašanja više nego onima koje ga osuđuju, zaista postalo kriminalac
potrebno je da se nađe u situaciji koja je, ne objektivno, već prema njegovoj oceni pogodna za izvršenje
krivičnog dela.
Iako je Saderland smatrao da je stvorio jednu opštu teoriju kriminaliteta, sam je uočio da su i
proces difercijalne asocijacije i proces diferencijalne socijalne organizacije različiti za različite vrste
krivičnih dela.
Teoriji diferencijalnih asocijacija najviše je zamerano to što se empirijski ne može proveriti.
Upravo sa ciljem da omoguće njenu empirijsku proveru mnogi kriminolozi su vršili njenu reviziju.
Jedna od psihologističkih revizija teorije diferencijalnih asocijacija je "teorija diferencijalnih
identifikacija". Prema toj teoriji "pojedinac se upušta u kriminalno ponašanje u onoj meri u kojoj
samoga sebe identifikuje sa stvamim ili izmišljenim osobama iz čije perspektive njegovo kriminalno
ponašanje izgleda prihvatljivo". Za razliku od teorije diferencijalnih asocijacija, prema ovoj teoriji
potencijalni delinkvent se ne vezuje za apstraktne definicije i modele već za konkretnu ličnost, iako ona
može biti izmišljena (npr. junak nekog filma). Zajedničko za obe teorije je to što se i u jednoj i u drugoj
govori o "učenju" kriminalnog ponašanja.
102. Teorija kulturnog konflikta i kulturnog raskoraka
Teoriju kulturnog konflikta formulisao je američki kriminolog Torston Selin. U svojoj
prvobitnoj formulaciji teorija je obuhvatala razne vrste normativnog konflikta, ali se Selin posebno
bavio sukobom kultura, odnosno kulturnim konfliktom. Pod kulturnim konfliktom Selin podrazumeva
onaj sukob do koga dolazi kada pojedinac (ili grupa) stoji pod uticajem dveju različitih kultura. Od
drugih oblika normativnog konflikta kulturni konflikt se razlikuje po tome što on podrazumeva da
norme jednog kulturnog ili subkulturnog područja migriraju i dolaze u dodir s normama nekog drugog
područja.
Selin razlikuje tri vrste kulturnih konflikata:
1. kulturni konflikti do kojih dolazi usled dodirivanja i mešanja različitih kultura na
graničnim područjima (najčešće granična područja između država ili između različitih etničkih celina u
okviru jedne države);
2. kulturni konflikti usled mešanja kulturnih normi u procesu kolonizacije, odnosno pri
promeni državnih granica. Tipičan primer za to jeste nametanje kolonijama od strane metropole zakona
koji su u suprotnosti sa njihovim običajima (na primer, zabrana nošenja feredže, zabrana krvne osvete i
sl.);
3. kulturni konflikti do kojih dolazi usled prenošenja i preplitanja kulturnih normi usled
ekonomskih migracija.Tipičan primer za to jesu kulturni konflikti koji utiču na kriminalitet radnika na
privremenom radu u inostranstvu.
Teorija kulturnog konflikta u značajnoj meri je korišćena i u jugoslovenskoj kriminologiji i to
posebno radi objašnjenja etiologije maloletničke delinkvencije brzim tempom industrijalizacije i
urbanizacije.
Sa teorijom kulturnog konflikta veoma je slična teorija kulturnog raskoraka. Prema ovoj
teoriji, kriminalitet se javlja usled neujednačenog menjanja pojedinih delova iste kulture: jedni delovi
se razvijaju brže, a drugi sporije što izaziva poremećaj ravnoteže kulturnog sistema kao celine.
103. Funkcionalistička teorija
Talkot i Devis glavni su predstavnici funkcionalizma, U objašnjenju društvenih pojava
funkcionalisti polaze od društvenog poretka i to tako što najpre utvrđuju postojanje društvene strukture,
a zatim prelaze na razmatranje načina funkcionisanje te strukture, odnosno na analizu odnosa između
različitih delova strukture i odnosa tih delova prema društvu kao celini"
Naime, prema njihovom shvatanju društveni sistem se spontano održava u stanju ravnoteže pri
čemu najviši nivo koji obezbeduje integraciju društvenog sistema jeste skup zajedničkih vrednosti i
normi sadržanih u dominantnoj kulturi u društvu. Pretpostavka o vrednosnom konsenzusu predstavlja
okosnicu funkcionalističkog shvatanja društva kao poretka." Pomoću mehanizma socijalizacije

83
zajedničke vrednosti i norme postaju deo ličnosti pojedinca. Pojedinac se, dakle, ponaša u skladu sa
društvenim očekivanjima i tako održava ravnotežu u sistemu ljudskih odnosa. Funkcionalisti smatraju
da se sistem kao celina uvek samo uravnotežava dok se strukturalne promene događaju samo u
delovima sistema. Prema Parsonsu kriminalitet ima ulogu ugrožavanja ravnoteže društvenog sistema.
Kada pređe granice tolerantnosti on može izazvati dezintegraciju društvenog sistema i tada predstavlja
tipičnu disfunkcionalnu pojavu. Međutim, kada se pojave devijantne tendencije, sistem pokreće
mehanizme socijalne kontrole sa ciljem da se na pojedinca utiče da odustane od devijacije i da se
prikloni društvenim normama. U slučaju da se kriminalitet razvije preko granica tolerancije razloge
treba tražiti u neefikasnoj društvenoj kontroli u samim odnosima među ljudima. Kada pojedinac
odstupi od očekivanog ponašanja, druga osoba treba da reaguje sankcijom. Ukoliko takva sankcija nije
izvesna pojedinac nije siguran kako treba da sa ponaša, a ako sankcija izostane veća će biti verovataoća
da će se kriminalno ponašanje nastaviti.
Osnovna zamerka koja se stavlja funkcionalistima odnosi se na odsustvo suočavanja sa
društvenim problemima, odnosno zatvaranje očiju pred njima do čega ih je doveo njihov nekritički
odnos prema kapitalističkom društvenom sistemu u kojem su živeli. Po njima je funkcionalno, dakle
opravdano i korisno, sve, uključujući i najnegativnije društvene pojave, što doprinosi održavanju
postojećeg poretka.
104. Teorija anomije Roberta Mertona
Polazeći od Dirkemove kritike anomije i iznuđene podele rada, Merton je razvio svoju teoriju o
kriminalitetu poznatu kao teorija anomije. Medutim, kod Mertona anomija ima šire značenje i povezuje
se sa društvenom strukturom dok Dirkemovo shvatanje o stanju anomije koje dovodi do
nekontrolisanog ponašanja pojedinca za Mertonovu teoriju nema većeg značaja.
Po Mertonovom mišljenju, za anomiju je bitno postojanje sukoba između kulture i strukture koji
se manifestuje u neusaglašenosti "kulturnih ciljeva" i "sredstava" za njihovo postizanje. Do
neusaglašenosti između kulture i društvene strukture dolazi onda kada se od svih članova društva
očekuje da teže ka određenim kulturnim ciljevima pri čemu su sredstva za ostvarivanje tih ciljeva
nejednako dostupna različitim društvenim klasama. Ta protivurečnost između ciljeva koje propisuje
kultura i stvarnih mogućnosti za njihovu realizaciju jeste stanje anomije ili, drugim rečima, stanje
raspada normativnog sistema. Stanje anomije uslovljava kriminalno ponašanje naročito u okviru onih
društvenih slojeva i medu onim pojedincima kod kojih je protivurečnost između ciljeva i sredstava
najizrazitija." Svoje shvatanje anomije Merton je ilustrovao primerom SAD. U američkoj kulturi, po
njemu, kao glavni zajednički cilj proklamovano je postizanje novčanog uspeha. S obzirom na to da taj
cilj nije svima dostupan u jednakoj meri već je njegovo postizanje ograničeno stvarnim položajem
pojedinca u društvenoj strukturi dolazi do tendencija kršenja normi. Pri tome, način reagovanja
pojedinca na nastalu situaciju biće uslovljen njegovim položajem u društvenoj strukturi. Što je taj
položaj nepovoljniji to će raskorak između ciljeva i sredstava biti veći, a reakcija kršenjem normi
izvesnija.
Merton je stvorio tiplogiju devijantnih ponašanja. On je izdvojio pet oblika mogućeg
prilagođavanja pojedinca na stanje anomije i to: konformizam, inovacija, ritualizam, povlačenje i bunt.
Od ovih pet tipova samo prvi (konformizam) ne označava devijantno ponašanje. Inovacija se
karakteriše prihvatanjem ciljeva, ali ne i dozvoljenih sredstava za njihovo postizanje i u njen okvir
spada kriminalitet. Ona je karakteristična za niže klase. Ritualizam se sastoji u odbacivanju ciljeva ili u
napuštanju ambicija ka napredovanju uz istovremeno poštovanje normi. Ovaj tip adaptacije
karakterističan je za nižu srednju klasu u kojoj se deca socijalizuju da smanjuju ambicije uz
istovremeno poštovanje pravila (npr. važno je biti poslušan, ne zamerati se itd.) i obično se ne
doživljava kao devijacija ili socijalni problem. Povlačenje je takav oblik adaptacije kod kojeg se
odbacuju i kulturni ciljevi i dozvoljena sredstva. Ono je karakteristično za one pojedince koji su
pokušali da ciljeve ostvare dozvoljenim sredstvima pa su u tome doživeli neuspeh usled čega su
odbacili i ciljeve i sredstva. U ovaj oblik devijantne adaptacije Merton svrstava skitničenje,
alkoholizam, narkomaniju i sl. Pod buntom Merton podrazumeva reakciju na anomično stanje koja
odbacujući postojeće ciljeve i sredstva zahteva da se uspostave nove vrednosti i da se promeni
društvena struktura. Odvajajući ovaj oblik devijantnog ponasanja od drugih oblika devijacija, posebno
od klasičnog kriminaliteta, Merton je pravilno uočio da nije ispravno izjednačavati klasični kriminalitet
i revolucionarno delovanje, iako formalno gledano, oba tipa ponašanja predstavljaju kršenje društvenih
normi.

84
Mertonova teorija nije u stanju da objasni sve vrste kriminaliteta iz prostog razloga što se sva
krivična dela ne vrše iz materijalnih razloga. Ona je stoga pogodna samo za objašnjenje imovinskog
kriminaliteta i to onog njegovog dela koji vrše pripadnici nižih klasa. Ona ne omogućava objašnjenje
drugih vrsta kriminaliteta ni kriminaliteta viših klasa a, takođe, ona ne daje ni objašnjenje zašto neka
lica koja su suočena sa anomijom postaju, a neka ne postaju delinkventi.
105. Teorija podkulture i kontrakulture
Pod podkulturom ili subkulturom najčešće se podrazumeva "skup stavova, vrednosti, normi i
načina ponašanja koje članovi neke grupe usvajaju, poštuju i podstiču." Za postojanje podkulture
neophodno je da se radi o užoj grupi koja predstavlja deo šire društvene zajednice koju određuju
upravo razlike njenih vrednosti i normi u odnosu na vrednosti i norme šire (roditeljske ili matične)
kulture. Vrednosti i norme subkulture, bez obzira da li su sa njom u skladu ili u suprotnosti, mogu se
razumeti jedino u vezi sa vrednostima matične kulture u čijem okviru i u vezi sa kojom i nastaju.
Podkulture mogu prema matičnoj kulturi biti u konfliktom ili u nekonfliktnom odnosu.
Delinkventna podkultura je primer podkulture koja je u konfliktnom odnosu sa matičnom kulturom,
koja se, dakle, oformila oko onih vrednosti koje matična kultura smatra negativnim. Za ove podkulture
upotrebljava se još i termin kontrakulture uz istovremeno vezivanje pojma podkulture samo za grupe
koje nisu u sukobu sa širim društvenim vrednostima. Medutim, s obzirom na to da se ova terminološka
razlika vrlo nedosledno primenjuje, u literaturi se umesto o kontrakulturama radije govori o
devijantnim i delinkventim podkulturama.
O delinkventnim podkulturama postoji vise teorija. Mi ćemo ukratko prikazati tri takve teorije
koje se u objašnjenju delinkvencije oslanjaju na Mertonovu teoriju anomije.
U svom delu "Delinkventni dečaci" pokušao je da da odgovor na pitanje zašto je delinkvencija
nesrazmerno učestala među omladinom iz niže klase. On je pošao od sklonosti mladih ljudi da sebe
doživljavaju pod jakim uticajem stavova koje drugi imaju o njima. Vrednosti koje im se kroz školu i
sredstva masovnih komunikacija nameću predstavljaju vrednosti srednje klase. Međutim, mladi koji
pripadaju nižoj klasi uviđaju da se tim vrednostima poklanja malo pažnje unutar njihove klase pa da oni
nisu adekvatno pripremljeni za postizanje društvenog uspeha. Drugim rečima, njima nisu dostupna ili
su im teže dostupna legitimna sredstva za ostvarivanje ciljeva koje proklamuje opšta kultura (npr. visok
društveni status). Kao posledica toga kod mnogih pojedinca se javljaju "stresne frustracije" za koje oni
nalaze kolektivno rešenje u stvaranju jednog altemativnog vrednosno-normativnog sistema čiji ciljevi
su usklađeniji sa njihovim društvenim položajem.Tako nastaju delinkventne podkulture karakteristične
za maloletničke bande.
Druga teorija o delinkventnim podkulturama jeste teorija različitih sistema mogucnosti koju su
koncipirali Klouard i Olin. Ova teorija, polazeći od Mertonove teorije anomije, ukazuje na to da nisu
samo legitimna sredstva nejednako dostupna svima već je to slučaj i sa nelegitimnim sredstvima. Oči-
gledno pod uticajem teorije diferencijalnih asocijacija, oni smatraju da svi nemaju iste mogućnosti, na
primer, da nauče "zanat" od profesionalnog džeparoša ili da dođu u kontakt sa prodavcem droge. Kao i
legitimne, i nelegitimne mogućnosti su različito pristupačne zavisno od položaja koji pojedinac ima u
društvenoj strukturi.
Klouard i Olin razlikuju tri vrste podkultura koje nastaju u tzv. slamovima - getima za
pripadnike niže klase: krimirtalna podkultura koja je usmerena na organizovanu kriminalnu delatnost,
konfliktna podkultura orijentisana na nasilje i medusobne fizičke obračune i podkultura povlačenja
koja je povezana sa raširenim korišćenjem droga.
Treća teorija o podkulturama jeste teorija Milera koja polazi od kulture niže klase kao
autonomnog kulturnog sistema i proglašava je za milje koji rada maloletničku delinkvenciju.
106. Teorija neutralizacije
Uviđajući da je specifičnoin sadržaju onoga što se uči, za razliku od procesa kojim se uči
delinkventno ponašanje, poklonjeno relativno malo pažnje u postojećim teorijama i istraživanjima,
Sajks i Maca se u svom izučavanju maloletničke delinkvencije usredsređuju upravo na to pitanje.
Nakon analiza teorije podkulture i kontrakulture, kao i teorije diferencijalnih asocijacija, od kojih su
ovi autori pošli, oni su uočili da iste imaju brojne i ozbiljne nedostatke, a potom su, baveći se njihovom
prirodom i kritikom, ponudili moguća alternativna ili modifikovana objašnjenja za veliki deo, pre
svega, maloletničke delinkvencije.
Oni su uočili da jedan od najfascinantnijih problema u vezi sa ljudskim ponašanjem jeste zašto
ljudi krše zakone u koje veruju. To je problem sa kojim su se sreli Sajks i Maca, ali i svi oni koji su

85
pokušali da objasne zašto se delinkvencija javlja uprkos manjoj ili većoj obavezanosti na
konformistička ponašanja. Nagoveštaj odgovora na ovo pitanje leži u činjenici da su vrednosti ili norme
kao vodiči za akciju često ograničeni u svojoj primenljivosti vezano za vreme, mesto, osobe i društvene
okolnosti (npr.moralni nalog protiv ubijanja se ne primenjuje na neprijatelja u borbi). Normativni
sistem društva određen je onim što se označava kao fleksibilnost. Fleksibilnost je sastavni deo
krivičnog prava, samim tim što pri odlučivanju o kazni i njenom odmeravanju okolnosti poput
maloletstva, neuračunljivosti, krajnje nužde, nužne odbrane i sl. mogu da utiču da osoba izbegne osudu
za počinjeno krivično delo i da traži opravdanja za svoje postupke, koji, iako nisu „ispravni", postaju
„prihvatljivi".
Takva i slična opravdanja su najčešće opisana kao racionalizacije - ono što prati devijantno
ponašanje i štiti pojedinca od samookrivljavanja, tj. od okrivljavanja od strane drugih posle počinjenog
akta.Takva opravdanja devijantnog ponasanja su Sajks i Maca nazvali tehnikama neutralizacije, koje se
mogu podeliti na pet glavnih tipova i to: poricanje odgovornosti, poricanje nanesenih povreda,
poricanje postojanja žrtve, osuda onih koji osuđuju i pozivanje na višu lojalnost. Poricanje
odgovornosti - postoji onda kada delinkvent definiše sebe kao osobu kojoj nedostaje odgovomost za
počinjena devijantna dela, tvrdeći da su ona, ne samo „slučajna" , već da predstavljaju rezultat uticaja
koji su izvan njegove kontrole (npr. lošeg društva). U takvim okolnostima, delinkvent uči da sagleda
sebe kao bespomoćnu osobu koju drugi guraju u nove situacije (koncept tzv. „bilijarske kugle").
Poricanje nanesenih povreda - javlja se kada delinkvent oseća da njegovo ponašanje ne
pričinjava veliku štetu, uprkos činjenici da je protivzakonito (na krađu automobila može da se gleda
kao na „pozajmljivanje").'Na taj način, poricanjem postojanja povreda ili štete, veza delo posledica
može da bude prekinuta.
Poricanje postojanja irtve - postoji kada delinkvent stavlja sebe u položaj osvetnika, a žrtva je
pretvorena u onoga ko čini zlo (npr. napadi na homoseksualce), ili u osobu koja zaslužuje da bude
povređena, kada poricanje dobija ekstremnu formu. Pored toga, poricanje se može javiti i u
okolnostima samog delinkventnog čina.To znači da je svest o postojanju žrtve oslabljena u onoj meri u
kojoj je žrtva fizički odsutna, nepoznata ili nejasna apstrakcija (kao što je često slučaj sa delima
počinjenim protiv imovine).
Osuda onih koji osuđujit - ova tehnika ukazuje na to da delinkvent pomera težište sa
sopstvenih devijantnih akata na motive i ponašanje onih koji ne odobravaju njegove postupke, tako što
tvrdi da su oni koji ga osuđuju licemeri, prikrivene devijantne osobe ili da su pokretani ličnom zlobom.
Pozivanje na višu lojalnost - znači da devijantnost može da se javi, ne zato što su izvesne
norme odbačene, nego zato što se drugim, nastalim u grupama kojima delinkvent pripada, a za koje se
smatra da su mnogo važnije ili koje uključuju višu lojalnost, priznaje prednost. Tako, spoljašnja i
unutrašnja društvena kontrola mogu da budu neutralizovane.
I pored toga što tehnike neutralizacije nisu dovoljno snažne da potpuno zaštite pojedinca od
snage sopstvenih internalizovanih vrednosti i reakcije konformista, zagovomici ovog pristupa smatraju
da su upravo tehnike neutralizacije presudne u slabljenju efektivnosti društvenih kontrola i da su u
pozadini velikog dela delinkventnog ponašanja. One svakako nude pravac istraživanja koji obećava
napredak u procesu uvećavanja i sistematizovanja teorijskog zahvata problema maloletničke
delinkvencije. Otkrivanjem većeg broja informacija u vezi sa tehnikama neutralizacije, njihovog
porekla i posledica njihovog delovanja, maloletnička delinkvencija posebno, ali i kriminalitet uopšte,
mogu se bolje sagledati.
107. Teorija oportuniteta
Teorija oportuniteta je jedna novija teorija o kriminalitetu koja je, takođe, nastala u SAD.
Osnovna teza teorije oportuniteta jeste da kriminalci vrše racionalan izbor i to tako što biraju žrtvu koja
omogućava veliku dobit uz malo napora i rizika. Veliki deo ove teorije orijentisan je na ispitivanje kako
stil života, odnosno svakodnevne (rutinske) aktivnosti ljudi utiču na mogućnosti za vršenje kriminalnih
ponašanja. Tako su se razvila dva, u osnovi veoma slična, objašnjenja kriminaliteta: teorija stila života
koja je formulisana od strane Majkla Hidlenga i teorija svakodnevnih ili rutinskih aktivnosti koju su
formulisali Lorens Koen i Markus Felson. Za obe varijante teorije oportuniteta zajedničko je i, ujedno,
specifično u odnosu na ranije teorije, da kriminalitet objašnjavaju polazeći ne od delinkventa već od
žrtve.
Oni su utvrdili da visoka stopa viktimizacije nekih društvenih grupa (npr. mlađi muškarci) može
biti objašnjena njihovim stilom života koji se za većinu odvija u velikoj meri u aktivnostima van kuće i

86
u toku noći. Naime, smatra se da postoje mesta i vremena povećanog rizika od viktimizacije na koja
ljudi dospevaju nesvesno, vođeni svojim svakodnevnim aktivnostima, odnosno određenim stilom
života.
Koen i Felson dali su objašnjenje kriminaliteta na dva nivoa: na nivou kriminaliteta kao
masovne pojave i na nivu kriminalnog ponasanja kao pojedinačne pojave. U prvom slučaju oni tvrde da
rutinske aktivnosti utiču na stopu kriminaliteta delujući na učestalost istovremenog javljanja u vremenu
i prostoru tri elementa koje oni smatraju neophodnim da bi se kriminalno ponašanje dogodilo. Ta tri
elementa su: motivisani učinilac, pogodna žrtva i odsustvo sposobnog čuvara. Polazeći od toga da u
svakom društvii ima dovoljno motivisanih učinilaca, oni su svoja istraživanja usmerili na utvrđivanje
mere prisutnosti preostala dva elementa za koje smatraju da su podložniji promenama i da kao takvi
bitnije utiču na stopu kriminaliteta. U tom smislu oni ukazuju na to da promene u rutinskim
aktivnostima poslednjih godina (npr. povećanje broja putovanja, samačkih domaćinstava, zaposlenosti
oba bračna druga itd.) dovodi do toga da mnoge kuće i stanovi ostaju prazni u toku dana i noći i
stavljaju ljude u okolnosti u kojima su lišeni čuvara, odnosno zaštite od kriminaliteta. Ovi autori su
utvrdili da je uporedo sa rasipanjem rutinskih aktivnosti van kuće u SAD došlo do povećanja stope
kriminaliteta. To se odnosi kako na imovinski kriminalitet koji je povezan sa ostavljanjen praznih
stanova tako i na sve vrste kriminaliteta koje se vrše protiv ličnosti, a koje su u vezi sa boravkom van
kuće, stupanjem u kontakt sa nepoznatim licima i sl. Posmatrano sa stanovišta kriminalnog ponasanja
kao pojedinačne pojave ili na mikro planu, ova teorija ukazuje na to da kada su rutinske aktivnosti
vezane za kuću, ljudi postaju čuvari svoje imovine i jedni drugih. Povećanje rutinskih aktivnosti van
kuće stvara od ljudi pogodne žrtve lišene sposobnog čuvara. S tim u vezi oni su utvrdili da je
kriminalno ponašanje ređe u kući i u blizini kuće nego na drugim mestima kao i da je rizik
viktimizacije veći za usamljena lica nego za lica čije aktivnosti su vezane za grupu.
Značaj teorije oportuniteta, posebno teorije stila života i teorije rutinskih aktivnosti kao njenih
najrazradenijih varijanti, svakako je u dovođenju u vezu kriminaliteta sa društvenim pojavama koje se
mogu smatrati nusproduktima društveno-ekonomskog razvoja, a koje sa svoje strane izazivaju promene
u svakodnevnim aktivnostima ljudi. Ona nema pretenzije da dođe do uzroka kriminaliteta već samo da
ukaže na elemente povećanog rizika od kriminaliteta koji preti savremenom čoveku. Međutim, ona nije
u stanju da da objašnjenja svih vrsta kriminaliteta. To se posebno odnosi na one oblike kriminaliteta
koji se tradicionalno vrše u kući i u blizini kuće (npr. nasilje u porodici kome su pretežno izložene žene
i deca).
108. Marksisičko shvatanje kriminaliteta
Klasici marksizma (Marks, Engels i Lenjin) bavili su se pitanjima kriminaliteta samo uzgredno
u okviru radova posvećenih širim društvenim problemima.
Za klasike marksizma nije bio značajniji predmet proučavanja od, recimo, obrazovanja,
porodice ili sporta. S obzirom na to da nijedan rad nisu posvetili sistematskom i celovitom
sagledavanju problema kriminaliteta, njihova shvatanja kriminaliteta rasuta su po mnogim manjim i
većim radovima. Od tih radova poseban značaj za proučavanje kriminaliteta i za formiranje
marksističke kriminologije ima rad F. Engelsa "Položaj radničke klase u Engleskoj". Prema nekim
autorima, ovaj rad predstavlja "prvo empirijsko kriminološko istraživanje prestupništva uopšte i naučnu
osnovu marksističke kriminologije".
Na bazi relevantnih empirijskih podataka Engels je utvrdio da su kriminalitet i druge štetne
pojave uslovljene eksploatacijom, odnosno da one imaju klasni karakter. S obzirom na to da je to ovim
Engelsovim radom prvi put naučno utvrđeno, to se i smatra njegovim najvećim doprinosom objašnjenju
kriminaliteta.
Razvijanje kriminaliteta, prema Engelsu, u tesnoj je vezi sa pogoršavanjem položaja radnika u
korist buržoazije do koga dolazi usled zaoštravanja njihovih klasnih suprotnosti.
Klasici marksizma, pored toga što su uočili da beda, eksploatacija i klasna podređenost
izazivaju kriminalno ponašanje radnika, ukazali su i na neke od uzroka kriminaliteta koji se javlja u
okviru vladajuće klase. Oni, naime smatraju da u uslovima klasnog društva i privatne svojine dolazi do
procesa alijenacije (otuđenja) i u redovima vladajuce klase što ima za posledicu kriminalitet i druge
društvene devijacije u njenim redovima.
Tako Engels eksploataciju radnika naziva "socijalnim zločinstvom pod zaštitom zakona."
Dok su Marks i Engels razmatrali pitanja vezana za kriminalitet u .buržoaskom društvu, Lenjin
se zadržao na analizi njegovog javljanja u periodu izgradnje socijalizma. Uzroke kriminaliteta u ovom

87
periodu razvoja socijalizma on vidi u ostacima starog društva i to posebno u sitnosopstveničkim
tendencijama.
Uočavanje društvenih uzroka kriminaliteta od strane klasika marksizma od nespornog je značaja
za njegovo naučno sagledavanje i objašnjenje. Međutim, praksa izgradnje socijalizma demantovala je
njihova očekivanja da će preobražaj društva na socijalističkoj osnovi predstavljati put ka smanjivanju
ovog društvenog zla. Pored toga što su tokom izgradnje socijalizma stvoreni novi oblici kriminaliteta, a
da nisu iskorenjeni stari, pod okriljem i u ime socijalizma počinjeni su teški zločini nad ogromnim
masama stanovništva.
Iako su Marks, Engels i Lenjin utvrdili polazišta za objašnjenje kriminaliteta u duhu marksizma,
do stvaranja sistematskih radova koji bi se kriminalitetom bavili na tim osnovama nije došlo. Više bi se
moglo govoriti o uticaju stavova klasika marksizma na radove nekih od kriminologa poput Bongera,
Ferria, Bataglija i dr. i o fragmentarnom obrađivanju pojedinih kriminoloških problema u duhu
marksizma. Takode, sedamdesetih godina ovog veka javlja se jedan pravac u kriminologiji koji,
kritikujući evropske i američke studije o kriminalitetu i tradicionalnu teoriju uopšte, nastoji da da novo
objašnjenje kriminaliteta, na osnovu, kako oni kažu, marksističke teorije devijantnosti, To je tzv.
radikalna kriminologija.
109. Multifaktorska teorija
Multifaktorska teorija ili, kako se još naziva, teorija mnogostruke uzročnosti, nastala je kao
reakcija na one teorije koje su kriminalitet objašnjavale uz pomoć jednog faktora (biološkog,
psihološkog ili sociološkog), kome su davale dominantno mesto u svojoj opštoj koncepciji. Osnivačem
ovog pravca u kriminologiji smatra se američki psihijatar Viljem Hili. Glavna teza multifaktorske
teorije jeste da je kriminalitet proizvod velikog broja raznovrsnih faktora koji se razlikuju kod različitih
delinkvenata, koji su međusobno mehanički povezani i koji ne mogu biti klasifikovani po nekom
opštem i univerzalnom kriterijumu. Svaki od tih faktora igra određenu ulogu u pojedinim slučajevima
kriminalnog ponašanja, a razlika je jedino u tome što su pojedini faktori češće povezani sa
kriminalitetom od drugih. Multifaktorska teorija korišćena je kako za objašnjenje pojedinačnih
kriminalnih ponašanja tako i za analizu razlika u nivou kriminaliteta.
Najpoznatiji pobornici multifaktorskog objašnjenja kriminaliteta bili su bračni par Gluk koji su
četrdesetih godina 20. veka sproveli jedno veliko istraživanje na uzorku od 500 delinkvenata koje su
poredili sa kontrolnom grupom od 500 mlađih nedelinkvenata koji su bili nastanjeni u zaostalijim
predgradima Bostona. Cilj njihovog istraživanja bio je da dođu do saznanja o tome zašto u toj sreditii
većina dece ne postaje delinkventnom. Osnovni zaključak koji je proistekao iz tog istraživanja je da
uzroci kriminaliteta nisu ni samo biološki, ni samo sociokulturni već da oni proizilaze iz interakcije
somatskih, intelektualnih, sociokultumih i faktora povezanih sa karakterom pojedinca. Na osnovu toga,
Glukovi su utvrdili pet elemenata razlikovanja delinkvenata od nedelinkvenata: fizička konstitucija,
temperamenat, ponašanje, psihološke karakteristike i socio-kulturni uslovi u kojima žive, odnosno u
kojima su živeli. Kombinacije nekih od tih faktora daleko češće su nalažene kod delinkvenata nego kod
nedelinkvenata.
Multifaktorska teorija bila je kritikovana od strane mnogih autora, a posebno od strane
zagovornika teorije diferencijalne asocijacije, koji je uopšte nisu smatrali naučnom teorijom. Kritike
upućene ovoj teoriji mogu se uglavnom smatrati opravdanim s obzirom na to da njeni zastupnici, mada
pravilno uočavaju delovanje mnogih kriminogenih faktora na javljanje kriminaliteta, ne prave razliku
između uzroka i uslova, između bitnih i nebitnih, glavnih i sporednih faktora. Ova teorija je zapravo
neopravdano smatrala da postoji uzročnost uvek kada postoji korelativna veza izmedu određenih
faktora i kriminaliteta što je neprihvatljivo.
110. Kriminologija društvene kontrole
Kriminologija društvene kontrole pojavila se šezdesetih godina 20. veka najpre u SAD, a zatim
u Engleskoj i drugim evropskim zemljama. Ona je začeta u radovima Edvina Lemerta koji je prvi uočio
razliku između primarne i sekundarne devijacije kao i u prvim istraživanjima prikrivenog kriminaliteta
među omladinom. Za razliku od ranijih teorija koje su u objašnjenju kriminaliteta polazile od ponašanja
koje krši društvene norme, po kriminologiji društvene kontrole jedino što zaslužuje pažnju istraživača
jeste ispitivanje načina na koji su pojedinci obeleženi (etiketirani, stigmatizovani) kao delinkventi i
putem kojeg se stvara društveni status delinkventa. Pri tome se pod društvenom kontrolom
podrazumevaju kako neformalna tako i formalna društvena kontrola. Neformalna društvena kontrola,
najpre, obuhvata sve oblike neformalnih institucionalnih i vaninstitucionalnih oblika delovanja na

88
socijalizaciju pojedinca putem kojih se deluje na njega da usvoji određene norme ponašanja u društvu.
U tom pogledu posebno značajnu ulogu imaju porodica, prijatelji, škola, sredstva masovnih
komunikacija i sl. To su polazna stanovišta raznih varijanti teorije društvene kontrole: teorija lične i
društvene kontrole, teorija društvene kontrole koja polazi od uticaja porodice, Reklesova teorija
zadržavanja, teorija društvenih veza i dr. Drugi oblik neformalne društvene kontrole sastoji se u
društvenoj reakciji u formi neformalnih sankcija u slučaju kada ponašanje pojedinca odstupa od
društvenih normi. Neformalne sankcije sastoje se u raznim načinima na koje ljudi koji se međusobno
poznaju nagrađuju one koji se ponašaju u skladu sa njihovim očekivanjima ili izražavaju
nezadovoljstvo prema onima koji se ponašaju drugačije (prekor, podsmeh, odbacivanje i sl.).
Formalna društvena kontrola obuhvata one oblike društvene reakcije na kriminalitet koji se
ostvaruju u formi formalnih sankcija, odnosno kroz delovanje organa represije (policije, pravosudnih
organa itd.).
Uticaj drugog oblika neformalne društvene kontrole kao i uticaj formalne društvene kontrole na
kriminalitet predstavlja okosnicu interakcionističke teorije ili teorije etiketiranja.
U okviru teorije društvene kontrole kao poseban oblik razvila se i tzv. organizaciona
kriminologija. Organizaciona kriminologija bavi se ispitivanjem načina izrade i primene krivičnih
zakona kao i organizacijom, funkcionisanjem, troškovima i efikasnošću policije i pravosudnih organa.
Organizaciona kriminologija, s obzirom na predmet svog proučavanja, više je sociologija krivičnog
prava nego kriminologija u pravom smislu reči.
Najzad, krajem šezdesetih godina ovog veka, pod uticajem neo-marksizma, kao poseban oblik
kriminologije društvene kontrole nastala je tzv. radikalna, kritička ili nova kriminologija.
111. Teorija etiketiranja - nastanak i razvoj
Većina kriminoloških teorija objaš njava uzročnost kriminalnog ponašanja tako što odgovara na
pitanje zašto je neka osoba izvršila nedozvoljeno ponašanje.
Suprotno od toga, teorija etiketiranja postavlja pitanje zašto je neka osoba određena kao
devijantna. Bitnost određenja nije u samom ponašanju, već u tome što je to ponašanje etiketirano kao
devijantno. Neke osobe koje se ponašaju na određeni način etiketirane su kao devijantne, dok druge
nisu za isto ponašanje. Sociolog Erikson opisao je ovo razlikovanje na sledeći način: „Neke osobe koje
mnogo piju nazivaju se alkoholičarima, a druge ne, neke osobe koje se čudno ponašaju bivaju smeštene
u bolnice, a druge ne... a razlikovanje između onih koji zaslužuju titulu devijantan i onih koji mimo
nastavljaju svojim putem je široko uzrokovan načinom na koji društvo filtrira i kodira mnoge detalje
ponašanja na koje se obraća pažnja".
Teorije etiketiranja (lejbling teorije) i interakcionizam bili su „odskočne daske" za pristalice
ideja nove kriminologije. Ovde treba istaći dva bitna polazišta. Prvo, etiketiranje ne predstavljaju samo
jedno shvatanje, već mnoštvo različitih ideja, koje su prikupljene pod jednim metodom. Ovaj metod
objašnjenja kriminaliteta nekada se naziva teorija socijalne reakcije. Kao što sam naziv upućuje, teorija
je više usmerena na socijalnu reakciju u odnosu na devijantno ponašanje nego na osobu koja je ispoljila
devijantno ponašanje. Drugo, i možda važnije polazište, je u tome da zastupnici ove teorije nikada nisu
tvrdili da socijalna reakcija uzrokuje neposredno kriminalitet. Oni to pre sagledavaju kao širenje oblasti
koje treba da budu predmet interesovanja kriminoloških teorija, kojim bi posebno bili obuhvaćeni
postupci i pozicije onih u čijem se okruženju dešava kriminalitet i posledice tih reakcija na kriminalitet.
Mada su ideje teorije etiketiranja imale svoje korene u britanskoj kriminologiji šezdesetih
godina prošloga veka, ova teorija ima prilično dugu istoriju.Trašer, u svojim radovima o omladinskim
bandama, je razotkrio da stavljanje nekome zvanične etikete da je „devijantan" ostvaruje moguće loše
posledice na mlade. Dve godine kasnije, Tanenbaum zastupao je mišljenje da nazivanje nekoga
kriminalcem može uticati na tu osobu da živi po opisu koji je dobila.
Koncept etiketiranja može se primenti na bilo koji segment života, a ne samo na kriminalno i
devijantno ponašanje. U školama, profesori etiketiraju studente, a studenti profesore, s tim što je
jednom dobijenu etiketu vrlo teško promeniti ili izgubiti. Ako je jednom dete etiketirano kao „glupo" ili
kao „izazivač nevolja" ili kao „bistro" on/ona će nastaviti da se prema drugima ponaša u smislu te
etikete.
Sredinom 19. veka žene koje su svoju frustraciju iskazivale putem besa ili plakanja bile su
zvanično klasifikovane da pate od histerije. Lečene su tako što su vezivane za krevete.
Prilikom evaluacije teorije etiketiranja neophodno je najpre uočiti njen značaj jer se polazi od
pretpostavke da nijedan čin nije sam po sebi kriminalan, već „kriminalnost" nečega određuju oni koji

89
imaju moć da donose zakon. Svako ubistvo nije kriminalni akt jer se u vreme rata odobrava ubijanje
neprijatelja. Suštinski, učinioci krivičnih dela ne treba da se stide toga što su stigmatizovani jer se
stigmatizacija vrši da bi bili oslobođeni negativnog uticaja zbog svog ponašanja, a zatim da drugi budu
ohrabreni da im oproste i da ih prime natrag u društvenu zajednicu. Postoje dva suštinska elementa
ovog procesa: kao prvo, učinioci krivičnih dela moraju da se suoče sa svojim žrtvama, kako bi osetili
stid neophodan da se proces ostvari do kraja; i kao drugo, proces se mora odvijati pred onima kojima je
stalo do učinioca (obično članovi porodice) koji će zatim obezbediti njegovu reintegraciju u društvo.
S druge strane, prenaglašavanje samog čina etiketiranja zamagljuje uočavanje stvarnog uzroka
kriminalnog ponašanja. Polazi se od pretpostavke da će imovinski delikt pre izvršiti dete iz nižeg nego
iz višeg društvenog sloja. Ali njega ne čini delinkventnim proces etiketiranja, već društvene i lične
okolnosti koje su ga dovele do takvog čina i koje su u većoj meri suprotne kod deteta iz višeg
društvenog sloja. Etiketiranje je posledica učinjenog akta.
112. Kritička (radikalna) kriminologija
Kritička kriminologija je nastala u Engleskoj i u Americi krajem šezdesetih godina 20. veka da
bi kasnije bila preneta i u Kanadu i još neke zemlje zapadne Evrope. Njena pojava izazvana je
političkim borbama vođenim od strane raznih ultralevih pokreta u Americi i Evropi koje su obeležile
1968. godinu i uticajem neomarksističke misli kojom su ti pokreti bili intelektualno zadojeni.
U okviru kritičke kriminologije mogu se razlikovati dve grupe autora. Prvu grupu čine
evropski, uglavnom engleski, autori okupljeni oko "Evropske grupe za izučavanje devijacije i društvene
kontrole" Drugu grupu čine mahom američki autori. U novije vreme, kritička kriminologija dobija sve
više pristalica i u drugim zemljama.
Zastupnici kritičke kriminologije dali su podrobnu kritiku pozitivističke kriminologije,
locirajući kriminalitet u društveni kontekst koji utiče na pojedinca da vrši krivična dela. Oni posebno
ukazuju na uticaj strukturalnih odnosa koji postoje vezano za proizvodnju i potrošnju, patrijarhat,
neoliberalizam i neokolonijalizam. Kritički kriminolozi su doveli u pitanje stanovište pozitivista o
determiniranosti kriminalnog ponašanja individualnom i socijalnom patologijom. Za razliku od
pozitivista, oni govore o uticaju različitih društvenih faktora i smatraju da su ljudi aktivni subjekti koji
sami stvaraju svoje biografije, tj. da ljudi imaju slobodnu volju ali ograničen izbor. Samim tim, oni
odbacuju pozitivistički determinizam i govore o faktorima a ne o uzrocima kriminaliteta.
Predstavnici kritičke kriminologije izučavaju devijacije u kontekstu ukupnih društveno
ekonomskih odnosa i, posebno, ispituju odnos moći i mesta koje pojedinci i društvene grupe zauzimaju
u društvenoj strukturi i kriminaliteta koji vrše. Po njima, kriminalno ponašanje je konstrukcija klase na
vlasti sa ciljem odstranjivanja onih pojedinaca i grupa koje ona smatra opasnim po svoju vlast, a
krivično-pravni sistem nije ništa drugo do jedan od osnovnih instrumenata koje koriste elite na vlasti za
zadržavanje svoje suprematije nad potčinjenim slojevima. Vezano za njihov odnos prema
krivičnopravnom sistemu, razlikuju se abolicionisti koji se zalažu za potpuno ukidanje krivičnog prava
i minimalisti, koji se zalažu za kombinovanje krivičnog prava sa restorativnom pravdom.
Kritički kriminolozi nastoje da prošire predmet tradicionalne kriminologije na dva načina:
izučavanjem devijantnih i kriminalnih ponašanja vladajućih društvenih grupa i ustanova i izučavanjem
devijantnog i protivpravnog delovanja države i njenih organa.
Kritička kriminologija daje veliki značaj političkoj akciji čiji su nosioci kako grupe u
neposrednom dodiru sa sistemom krivičnog pravosuđa tako i sami kriminolozi. Krajnji cilj te političke
akcije jeste revolucionarni preobražaj postojećeg društva i stvaranje socijalističkih društvenih odnosa.
Oblici te političke akcije su različiti a jedna od najznačajnijih usmerena je na menjanje političke svesti
ljudi i to posebno sa ciljem praktičnih promena u delovanju predstavnika društvene kontrole. Iako su te
promene dugotrajan i složen proces, neke od njih, poput nastajanja alternativnih ustanova i načina
prevencije i tretmana kriminaliteta, već su u izvesnoj meri realizovane.
Poseban značaj kritičke kriminologije ogleda se u uključivanju u predmet kriminologije i
devijacija vladajuće klase, u njenoj kritici krivičnopravnog sistema i drugih društvenih odgovora na
kriminalitet i u razotkrivanju odnosa moći koji stoje iza njih. Na drugoj strani, njima se, vezano za
političku praksu, zamera to što za svoje saveznike biraju nepouzdane, marginalne grupe koje su bez
značaja za glavne tokove političkog života (udruženja bivših osuđenika, prostitutki i sličnih
marginalnih grupa). Na drugoj strani, pak, bavljenje društveno isključenim grupama, socijalnom
pravdom i ljudskim pravima spada među veoma važne oblasti, koje su ranije bile zapostavljene.
Najzad, značaj kritičke kriminologije ogleda se i u ukazivanju na to kako problematične situacije mogu

90
biti razrešene bez krivičnog prava, odnosno uz pomoć restorativne pravde, čime je postavljena osnova
za novi kriminološki pravac koji je nazvan mirotvoračka krirninologija.
113. Mirotvoračka kriminologija i restorativna pravda
Mirotvoračka kriminologija je pravac u kriminologiji koji su razvili predstavnici radikalne
kriminologije, američki kriminolozi Kini i Pepinski. Ovaj teorijski pravac smatra da se u korenu
zločina nalazi konflikt, ali se ne zalaže za kriminalnu politiku koja može da dovede do eskalacije tog
konflikta, već za politiku pomirenja i medijacije između izvršioca i žrtve. Zagovornici ovog pristupa se
zalažu za kriminologiju koja za suzbijanje kriminaliteta koristi sredstva koja vode miru, društvenom
uključivanju i saradnji, nasuprot kriminologije koja se protiv kriminaliteta bori metodama rata (na
primer, rat protiv droge, rat protiv terorizma i sl.). Suština mirotvoračke kriminologije je u ideji da "dva
loša ne mogu napraviti dobro" i da "rat protiv kriminala" može samo dovesti do još nasilnijeg društva.
Pri tome, oni se zalažu za uspostavljenje društvenih veza koje su prekinute zločinom. Takođe, oni
smatraju da nasilje države reflektuje iste vrednosti kao i nasilje kriminalca - voljnost da se koriste
nasilna sredstva prema protivniku. Zagovornici ove teorije zalažu se za izgradnju odnosa poverenja čak
i onda kada je konflikt u toku: za "društvenu fabriku uzajamne ijubavi, poštovanja i brige". Iako je
ovaj teorijski koncept kritikovan kao utopijski, on je doveo do kreiranja društvenih odgovora na
kriminalitet koji su danas poznati pod nazivom pokret restorativne pravde.
Restorativna pravda se koristi u obliku posebnih krivičnih sankcija (alternativne krivične
sankcije), kao sastavni elemenat pojedinih krivičnih sankcija, odnosno kao deo tretmana prilikom
izvršenja kazne zatvora, ili kao potpuna alternativa krivičnom postupku i krivičnim sankcijama. U
savremenom svetu, restorativna pravda je posebno razvijena vezano za maloletničku delinkvenciju, ali
se sve više probija i u vezi sa kriminalitetom odraslih lica, nasiljem u porodici, seksualnim nasiljem, a
poslednjih godina i vezano za ratne zločine (na primer, komisije za istinu i pomirenje). Predrasude koje
postoje vezano za nju da predstavlja način za izbegavanje odgovomosti izvršilaca krivičnih dela,
odlično pobija nemački profesor Majer, koji je definiše kao proces u kome izvršilac dobrovoljno i
samostalno prihvata svoju odgovomost za krivično delo i uklanja posledice svojom pozitivnom i
društveno konstruktivnom aktivnošću. Pri tome, pretnja represijom je uvek prisutna, ali se represivne
mere koriste tek onda kada su druge mogućnosti iskorišćene.
114. Feminističke teorije i kriminalitet žena
Feministkinje su učinile vidljivijim žene kriminalke i žene žrtve, i to tako što nisu samo razvile
kritiku "akumulirane mudrosti" o ženama kriminalkama i žrtvama već su ukazala i na
institucionalizovani seksizam u okviru kriminološke teorije, politike i prakse.
Prvi feministički orijentisani radovi u kriminologiji tražili su uzroke različite zastupljenosti
muškaraca i žena u kriminalnoj populaciji u društvenoj nejednakosti muškaraca i žena. Adler, Austin,
Simon i Henson, na primer, smatrali su da emancipacija žena i feminizam utiču na porast kriminaliteta
žena i povećanje učešća nasilnih krivičnih dela u okviru njega. Suštinu ovog pogleda na kriminalitet
žena čini argument jednakih mogućnosti po kome se sa omogućavanjem ženama pristupa pozicijama
koje su dugo vremena bile rezervisane samo ža muškarce povećava njihova izloženost mogućnostima
da postanu učinioci krivičnih dela.
Ovi stavovi oštro su kritikovani od strane brojnih autorki. Tako, Krits ističe da je pokret za
ženska prava naprosto preleteo iznad nezaposlenih i siromašnih žena i žena koje pripadaju manjinama
kojima uglavnom pripadaju kriminalke. Te žene ne samo da nisu dobile veća prava i mogućnosti, već
su suočene sa još težom borbom za golu egzistenciju. Krits takođe zaključuje da struktura krivičnih
dela koja vrše žene, a koja i dalje odražava njihovu tradicionalnu ulogu u društvu predstavlja dobar
pokazatelj da je emancipacija žene imala slab uticaj na kriminalitet žena. Naime, žene i dalje vrše sitna
imovinska krivična dela koja odražavaju njihov položaj sitnih potrošača.
U novije vreme kriminalitet žena objašnjavan je razlikama u socijalizaciji vezano za pol,
razlikama u strukturi nelegitimnih mogućnosti, razlikama u društvenim stavovima i reakcijama itd.
Posebno je razrađeno objašnjenje kriminaliteta žena u kontekstu delovanja neformalne i formalne
društvene kontrole
Naime, neformalna društvena kontrola koja deluje preko članova najuže porodice, susedstva,
prijatelja i drugih koji usvajaju vladajući stav o mestu žene u patrijarhalnom društvu, odnosno
stereotipima njenih društvenih uloga, obezbeđuje održavanje podređenog položaja žene, žene kao po-
trošači i seksualni objekti označavaju spoljne granice muškog sveta, dok kao supruge, majke, ćerke i
Ijubavnice zauzimaju centralno mesto. Na taj način, neformalna društvena kontrola uslovljava ne samo

91
obim i strukturu kriminaliteta žena, već i krug lica koja su žrtve tog kriminaliteta, način izvršenja,
motive krivičnih dela koja vrše žene i slično.
Istraživanja koja su vršile feministkinje pokazala su, takođe, da je kontrola u ženskim zatvorima
veća i strožija nego u muškim, da su uslovi za obrazovanje, rad, zdravstvenu zaštitu, sportske, kulturne
i druge aktivnosti lošiji nego u muškim zatvorima. Takođe, ceo tretman koji se sprovodi u zatvoru,
posebno kroz rad i slobodne aktivnosti, usmeren je na tradicionalne ženske uloge i, po pravilu, ne nudi
ženama alternative za kriminalno ponašanje po izlasku iz zatvora. Sve se to opravdava malim brojem
žena zatvorenica u odnosu na muškarce zatvorenike iako u osnovi reflektuje nevidljivost problema žena
kriminalki, odnosno odnos koji u društvu uopšte postoji između žena i muškaraca.
115. Feminističke teorije o nasilju nad ženama u braku
U objašnjenju nasilja u braku feminističke teorije polaze od odnosa moći u društvu i njegove
uzroke nalaze u nejednakoj moći muškarca i žene kako na nivou globalnog društva tako i u ličnim,
odnosno bračnim odnosima. Ovakvo objašnjenje zajedničko je svim feministički orijentisanim
autorkama bez obzira da li su sociološkinje, psihološkinje, pravnice ili rađe u praksi u okviru
krivičnopravnog sistema.
(1) Psihološka objašnjenja
Među feminističkim psihološkim objašnjenjima nasilja prema ženama u braku nastalim kao
reakcija na psihološke teorije koje su bračno nasilje prema ženama objašnjavale urođenim ženskim
mazohizmom posebno su značajne teorija "naučene bespomoćnosti" i teorija "preživljavanja".
Teorija naačene bespomoćnosti objašnjava, na jednoj strani, zašto pretučene žene postaju žrtve,
i, na drugoj strani, kako ih proces viktimizacije dalje drži u klopci rezultirajući u "psihološku paralizu
koja ih sprečava da napuste vezu." Ova teorija zapravo predstavlja varijantu teorije socijalnog učenja
primenjene na žene koje su žrtve nasilja u braku. Tvorac teorije naučene bespomoćnosti u njenom
izvornom obliku jeste psiholog Seligman koji je ekperimentima na psima pokazao da ukoliko voljno
ponašanje usmereno na otklanjanje negativnih uticaja duže vremena nema efekta ono postepeno
nestaje. Kasnije, čak i kada se povrati veza između ponašanja i njegovih efekata, reakcija izostaje usled
emocionalnog stanja koje karakteriše depresija i strah da će pozitivni rezultat i dalje izostajati. Što bi
ranije u životu psi dobili ovakav tretman, trebalo bi im duže vremena da prevaziđu efekte naučene
bespomoćnosti. 1970. tih godina ova teorija testirana je i na ljudskim bićima i pokazala se
primenjivom.
Primenjena na ljude, teorija naučene bespomoćnosti ima tri osnovne komponenete: informacija
o tome šta će se desiti (mogućnost), kognitivna predstava o mogućnosti da se nešto dogodi (učenje,
očekivanje, verovanje, percepcija) i ponašanje. Teorija naučene bespomoćnosti polazi od postojanja tri
vrste problema: intelektualnih, percepcijskih i onih koji su vezani za osećanja. Bitno je da za osećanje
bespomoćnosti nije važno da li mogućnost kontrole nad dogadajima u sopstvenom životu zaista postoji
ili ne već je od značaja verovanje, očekivanje odnosno predstava koju čovek o tome ima. U tom smislu
ova teorija primenjena je i na objašnjenje nasilja u braku i to kao reakcija, odnosno kritika objašnjenja
ove pojave mazohizmom žene.
Teorija preživljavanja izrasla je na kritici teorije naučene bespomoćnosti i koncipirana je od
strane Gudolfa i Fišera. Naime, nasuprot teoriji naučene bespomoćnosti, u ovoj teorjji zastupljen je stav
da žene aktivno odgovaraju na nasilje ulažući napore ka traženju pomoći koja im se uglavnom ne
pruža. Ono za čim one imaju najviše potrebe je društvena podrška koja bi im omogućila da postanu
nezavisne i napuste nasilnika. Žene koje su zlostavljane u braku ostaju u braku sa nasilnikom ne zato
što su pasivne već zato što su pokušavale da pobegnu, ali to nije imalo efekta. Težnja pretučene žene ka
traženju pomoći ne smanjuje se, kako tvrdi teorija naučene bespomoćnosti, već se povećava sa
povećavanjem nasilja koje trpi. Na traženje pomoći od strane žene može uticati njena materijalna
situacija, njena vezanost za partnera, broj dece kao i zlostavljanje koje je trpela kao dete, ali je osnovno
da ona teži traženju pomoći proporcionalno opasnosti koja preti njoj i njenoj deci.
Praktična implikacija ove teorije je da od naučene bespomoćnosti ne pate žene žrtve bračnog
nasilja već oni koji su određeni od strane društva da im pruže pomoć. Konsekventno, oni koji pružaju
pomoć zahtevaju "tretman" u smislu otklanjanja patrijarhalnih obrazaca koji tu pomoć slabe i
sprečavaju. Ti obrasci posebno dolaze do izražaja ne toliko u svesnoj muškoj zaveri protiv žena koliko
u načinu mišljenja i odnosima koji su izgradili takav pristup nasilju u braku koji ističe individualnu
patologiju, medicinski model tretmana i privatizaciju porodičnog života.
(2) Sociološka objašnjenja

92
Veliki broj zastupnica, feminističke teorije, koje nastoje da daju sociološko objašnjenje nasilja u
braku, koristi pojam patrijarhata. Tako Dobašu pojmu patrijarhata "vidi dva elementa: strukturalni,
koji čine društvene institucije koje definišu i zadržavaju podređen položaj žene u društvu i tako ih
sprečavaju da utiču na društveni poredak ili da ga menjaju i ideološki, koji se ogleda u procesu
socijalizacije koji obezbeđuje prihvatanje tog poretka. Samim tim, iako su situacioni faktori često važni
za nastanak nasilja, nasilje nad ženom ne može biti objašnjeno samo uz pomoć analize interakcija i
situacionih faktora. Oni su tesno povezani sa namerama muža nasilnika koje su oblikovane i opravdane
od strane šireg socio-kulturnog konteksta patrijarhalne dominacijc.
Tradicionalno se smatra dozvoljenom upotreba sile radi kontrolisanja supruge. Takođe, odnosi
između bračnih drugova smatraju se njihovom privatnom stvari što služi kao izgovor policiji i drugim
organima društvene kontrole da ne intervenišu u slučajevima nasilja. Ili, kako dobro primećuju Dobaš i
Dobaš "kada je ta metodologija primenjena (posmatranje pojave nasilja u okviru šireg socio-istorijskog
konteksta) na problem nasilja prema ženama, ona vodi u nesporni zaključak da nasilje nad ženama nije,
u strogom smislu reči, "devijantno" ili "patološko" ponašanje. To je pre forma ponašanja koja je
postojala vekovima kao prihvatljiv i zaista željeni deo patrijarhalnog porodičnog sistema u okviru
patrijarhalnog društva." Sa ovim u vezi, mnoge autorke feminističke orijentacije sada insistiraju
istovremeno na postojećoj društvenoj "normalnosti" nasilja nad ženama u braku i na njegovim
korenima u patrijarhalnom sistemu.
Žena je u velikoj meri i ekonomski i emocionalno zavisna od muža nasilnika. Ekonomska
zavisnost žene od muža, međutim, nije pisutna jedino među siromašnim slojevima. Kako ističe Šur,
mora se imati na umu da veliki broj žena bez obzira na socijalni status (posebno ako imaju decu) ostaje
ekonomski zavistan od muževa. Upravo to, kao i očekivanja društva, a ne posebne psihološke osobine
utiču na nju da ostane uz muža nasilnika.
Feminističkim teorijama zamereno je da zanemaruju uticaj ličnosti i situacionih faktora pa tako
nisu u stanju da daju odgovor na pitanje zašto sve žene nisu žrtve nasilja iako sve žive u istom
socijalnom okruženju. Smatra se da je neophodno povezivanje socio-strukturalnih i kulturnih faktora sa
razvojem ličnosti i situacionim faktorima jer jednostranost u bilo kom pogledu nije prihvatljiva.
116. Feministička teorija i seksualno nasilje prema ženama
U feminističkoj literaturi silovanje se definite kao seksualni akt koga žena ne želi, koji je protiv
njene volje. Ističe se da je silovanje akt agresije i nasilja jer, bez obzira da li je sila upotrebljena ili ne,
pretnja nasiljem u svakom slučaju postoji. Ovaj akt agresije motivisan je neprijateljstvom prema
ženama i željom da se žena ponizi ili da se pokaže kontrola nad njom. Potvrda muške kontrole se
pokazuje kroz seksualno ponižavanje žene. Silovanje služi da se ovekoveči nejednaka raspodela snaga i
moći izmedu muškarca i žene i da se sve žene drže u strahu.
Feministkinje u silovanju vide jedan od najdrastičnijih oblika opresije žene koji u praksi nije na
odgovarajući način osuđen i kažnjen. U skladu sa društvenim normama agresija se smatra delom
muškosti ili, kako kaže Džekson "od muškarca se ne očekuje samo da ima vodeću ulogu već i da vlada
nad ženom, da je natera da ga moli, a njegova muškost je ugrožena ako nije u stanju da se tako ponaša.
Seksualno osvajanje postaje prihvatljiv način vrednovanja muškosti, demonstriranja dominacije i
superiornosti nad ženama. Da seksualnost nije povezana sa moći i agresijom, silovanje ne bi bilo
moguće. Kada su ti atributi muškosti naglaseni, kao što se dešava u ratu, silovanje dostiže epidemijske
razmere".
Žena se doživljava kao svojina muškarca-neprijatelja i, silujući je, silovatelj teži definitivnoj
pobedi nad svojim neprijateljom. Prema patrijarhalnom obrascu, žena simbolizuje porodicu, a porodica
se smatra osnovom društva. Silujući i ponižavajući ženu, muškarac želi da uništi osnove neprijateljske
zajednice. Žena tako postaje žrtva u uslovima dvostruke neravnoteže moći: između nje i muškarca, što
postoji i u miru, i između moćnije i manje moćne strane u sukobu.
Feministička kritika je razotkrila različite mitove i predrasude koji se uobičajeno vezuju za
silovanje. Jedne se pdnose na muškarce (silovanje je spontani čin zadovoljenja nagona na licu mesta,
mit o neukrotivom muškom nagonu, silovatelj je psihički bolesnik, odnosno seksualni manijak, mit o
vršenju silovanja od strane male grupe psihopata, silovatelj je pijan ili drogiran, on je nepoznato lice), a
druge na žene (verovanje da žene postižu zadovoljstvo kroz bol i poniženje - mit o ženskom
mazohizmu, verovanje da žene u stvari priželjkuju da budu silovane, mit o krivici ili podeljenoj
odgovomosti žene - žena je odgovoma koliko i silovatelj jer silovanja ne bi bilo da i ona nije svojim
izgledom ili ponašanjem tome doprinela; dobre devojke niko ne siluje; žena ne može biti silovana

93
protiv svoje volje). Istraživanja su pokazala da način oblačenja, šetnja ulicom noću, odsustvo
prolaznika ili godine života nisu odlučujuće viktimogene predispozicije koje žene izlažu riziku od
silovanja. Zabeleženi su slučajevi silovanja žena koje nisu bile "izazovno" obučene, slučajevi silovanja
koja su se dešavala na ulici u toku dana ili u liftovima zgrada. U pogledu godina života, najmlađa žrtva
silovanja imala je samo tri godine, dok je najstarija žena žrtva silovanja imala devedesetjednu godinu.
U feminističkim istraživanjima i radu sa žrtvama silovanja, došlo se do zaključka da žrtva
silovanja preživljava veliki stepen fizičke i emocionalne traume za vreme samog silovanja, neposredno
posle silovanja i u dugom vremenskom periodu posle silovanja. Prema tome, stresne i traumatične
posledice silovanja na ženu su dugotrajne, ponekad traju čitavog života, utičući na sve aspekte života
žene. Sindrom silovane žene uključuje fizičke i emocionalne reakcije. Prvih nekoliko sati posle
silovanja, u tzv. akutnoj fazi, žene osećaju ljutnju, strah, uznemirenost. U toj fazi zapažene su fizičke
reakcije u vidu osećaja slabosti i bolova u celom telu, a naročito u vratu, grudima, karlici. Takođe,
postoje i problemi sa spavanjem - teško uspavljivanje, često buđenje, noćne more, vrištanje u snu i sl.
Većina žena ima problema sa ishranom - gubitak apetita, osećaj mučnine, stomačne tegobe. Osnovna
emocionalna reakcija posle silovanja je osećanje straha od fizičkih povreda i osakaćivanja. Iako je
napad prošao, postoji strah od smrti, poniženost, sramota, ali i ljutnja i želja za osvetom. Jedan broj
žena ne želi da priča o silovanju i slučaj ne prijavljuje policiji.
117. Kriminalitet, rizično društvo i globalizacija - globalizacijske teorije
Kako se slika kriminaliteta u savremenom društvu menja, neminovno dolazi i do promena u
sferi društvene kontrole i reda, ali i u oblasti kriminoloških istraživanja i teorija. Savremeni
kriminalitet, kao i društvene odgovore na njega gotovo je nemoguće objasniti bez uzimanja u obzir
širih, globalizacijskih procesa, pa su se tako razvila i objašnjenja kriminaliteta u kojima ti procesi
zauzimaju centralno mesto. Pored globalizacije, ključni teorijski koncepti koji su ujedno i ključne tačke
preseka kriminološkog istraživanja i šireg domena socijalnog i političkog delovanja u savremenom
društvu, jesu i pojmovi upravljanje kriminalitetom i rizik, odnosno rizično društvo.
Globalizacija nije fenomen koji se dešava „tamo negde". To nije samo proces koji podrazumeva
uticaj udaljenih događaja i odnosa između država, već moramo imati na umu da njene efekte
doživljavaju i osećaju svi lokaliteti koji ne mogu više sebe izolovati od događaja i procesa koji se
dešavaju na drugom mestu. Samim tim, razumevanje procesa globalizacije neophodno je za objašnjenje
savremenih oblika kriminaliteta, i to kako onog transnacionalnog tako i onog čije vršenje se ograničava
na teritorije pojedinih zemalja. Najkraće, moglo bi se reći da je jedan od produkata ovih procesa i
globalizacija kriminaliteta.
Savremeni kriminolozi ispituju kako procesi globalizacije stvaraju nove mogućnosti za
transnacionalni, korporativni i organizovani kriminalitet, pri čemu se proučavaju i društveni procesi
koji taj kriminalitet podstiču i problemi koji se tiču njegove kontrole. Kao što je dobro primetio Kastel
takođe svetski poznati teoretičar globalizacije, postoji velika tenzija između pojava protiv kojih se
borba vodi na lokalnom (nacionalnom) nivou i njihovih značenja, čije formiranje se ostvaruje na
globalnom nivou. Prebacivanje odgovornosti prvenstveno na pojedinačne države ne znači samo da se
borba protiv transnacionalnog kriminaliteta formalno vodi pre svega na nivou nacionalne države, već
znači i to da je nesrazmerno i nerealno veliki teret u tom pogledu svaljen na pleća nerazvijenih i država
u razvoju. Kriminalne mreže, kroz različite oblike svog kriminalnog delovanja, čak uspevaju da podriju
vladajući kapacitet i politički autoritet slabih i propalih država. Zbog svega navedenog, takve
kriminalne mreže postaju predmet izučavanja savremene kriminologije, posebno u vezi pitanja
efektivnosti kontrole kriminaliteta.
Pored transnacionalnog kriminaliteta, uticaj globalizacije na kriminalitet izučava se i sa
stanoviša promena lokalnog konteksta pod uticajem globalnih promena. Kriminolozi koji se bave
ekologijom urbanog kriminaliteta, na primer, uočili su da se razlike u podeli bogatstva, koje su
proizvod rastućih nejednakosti, prepliću sa rizicima viktimizacije i savremenim formama urbanog
kriminaliteta i nasilja
U okviru literature o globalizaciji i kriminalitetu posebno se izražava zabrinutost zbog sporog
stvaranja mreža i institucija kontrole kriminala na međunarodnom nivou. Najveći ražvoj u tom pogledu
za sada je ostvaren na nivou policije. Nakon osnivanja Interpola, prošireno je delovanje policije SAD i
Evropske unije na planu mera za suzbijanje organizovanog kriminaliteta, kao i onih koje se tiču
imigracije, politike azila, kao i u smislu pokušaja osnivanja institucija, mreža i programa obuke koji
ciljaju na razmenu informacija i veština među evropskim policajcima, tužiocima, i sudijama (na primer,

94
Europol, Eurojust i sl.).Mogu se izdvojiti i neki drugi aspekti globalnog odgovora na kriminalitet koji
daju nadu. Na primer, porast međunarodne svesti i određene mobilizacije građana zbog kriminaliteta
protiv životne sredine, društvenih pokreta i kampanja protiv državnog kriminaliteta i kršenja ljudskih
prava, uticaj koji su izvršila internacionalna ili nadnacionalna tela tj. organi (Savet Evrope i Evropska
Unija) i međunarodni ugovori i konvencije (npr. Deklaracija UN o osnovnim ljudskim pravima,
Afrička povelja o pravima, Evropska konvencija o ljudskim pravima), i sl.
118. Makro i mikro nivo uzročnosti
Kriminološke teorije objašnjavaju kriminalitet uzrocima vezanim za ličnost ili socijalnu sredinu.
Pristup izučavanju uzročnosti kriminaliteta, imajući u vidu brojne faktore koji utiču na kriminalitet ili
ga direktno prouzrokuju, može da bude na opštem nivou (proučavanje uzroka kriminaliteta kao
masovne društvene pojave), posebnom nivou (proučavanje uzroka pojedinih tipova kriminaliteta) i
pojedinačnom nivou (uzroci kriminaliteta vezani za ličnost kriminalca). Polazna tačka za posmatranje
uzročnosti kriminaliteta je opšta uzročnost, zbog toga što je kriminalitet istorijski i društveno uslovljen
i zavisi od okolnosti vezanih za odredene društveno-ekonomske sisteme i odnose. Prilikom ovakve
analize uzročnosti mora se imati u vidu da je svako kriminalno ponašanje, kao individualni akt,
uključeno u opštu uzročnost. Slično je i prilikom posmatranja uzročnosti pojedinih tipova kriminaliteta.
Samo ono što je karakteristično za većinu zločina može biti kvalifikovano kao uzrok zločina u celini,
na opštem nivou. Uzroci otkriveni na nivou analiza pojedinih kriminalnih ponašanja moraju se
uopštavati i posmatrati generalno. Otkrivanjem uzroka vezanih za pojedinačno kriminalno ponasanje,
istraživač dolazi do zaključka o opštoj uzročnosti proučavanog kriminaliteta. S druge strane, opšta
uzročnost uslovljava posebnu i pojedinačnu uzročnost.
Opšta i posebna uzročnost kriminaliteta mogu se odrediti kao makro polje delovanja
kriminogenih faktora, a pojedinačna uzročnost kao mikro nivo uzročnosti. Analiza uzročnosti na makro
nivou obuhvata delovanje većih sistema: ekonomskih, socijalnih i kulturnih činilaca na javljanje
kriminaliteta kao masovne društvene pojave i kriminalnog ponašanja kao pojedinačne pojave. Makro
uzročno objašnjenje locira uzročnu silu na širi nivo socijalne organizacije, kao što je, na primer
društveno-ekonomski i politički sistem, društvena struktura, moralna shvatanja, kultura, društvena
pokretljivost itd. Analiza uzročnosti na mikro planu obuhvata delovanje kako faktora uzročnosti iz uže
socijalne sredine (porodica, škola, susedstvo, devijantna ponašanja), tako i uticaj faktora vezanih za
ličnost koja se kriminalno ponaša. Prema tome, prilikom posmatranja uzročnosti na bilo kom nivou
moraju se uzeti u obzir međusobno povezani objektivni i subjektivni faktori. Objašnjenja kriminoloških
teorija o uzročnosti kriminaliteta mogu pomoći da se pronađu konkretna i praktična rešenja uzročnosti.
119. Kriminogeni faktori - pojam i podela
Najopštije posmatrano, pod kriminogenim faktorima se podrazumevaju objektivni i subjektivni
činioci koju deluju и procesu nastanka, formiranja i konačne realizacije kriminaliteta kao masovne
društvene pojave i pojedinačnog ponašanja. Kriminogeni faktori deluju na genezu kriminaliteta, te se
taj proces njihovog delovanja u literaturi naziva kriminogeneza. Kriminogeni faktori mogu da deluju
na javljanje kriminaliteta kao uzroci, uslovi i povodi.
Kao što postoje razlike u određivanju pojma kriminogenih faktora, postoje razlike u i u
shvatanjima teoretičara oko podele i odredivanja njihovog dejstva. Feri je delio kriminogene faktore na
tri grupe: antropološki (organska i fizička konstitucija, lične osobine kriminalaca), fizičke ili
kosmotelurne i društvene faktore. Grispinji je izvršio klasifikaciju kriminogenih faktora na one koji
uslovljavaju javljanje kriminaliteta kao društvenog fenomena (društveni uzroci kriminaliteta, koje
izučava kriminalna sociologija) i one koji su vezani za ličnost (individualni faktori kriminaliteta, koje
izučava kriminalna antropologija).
Zelig i Saderland predvidali su deobu faktora na istorijske (genetičke), koji deluju u procesu
formiranja ličnosti do delinkventnog ponašanja i situacione (neposredne), koji deluju u momentu
delinkventnog ponašanja. Smatra se da ova podela ima dosta opravdanja jer omogućava da se utvrde
faktori koji su uticali na formiranje ličnosti i istovremeno objašnjavaju zašto se neko lice odlučilo na
kriminalni akt u tom, a ne u nekom dragom momentu.
Bračni par Gluk upotrebljavali su pojam faktor u smislu uzroka na osnovu kojih su donosili
prognostičke zaključke.
U kriminološkoj teoriji najviše je prihvaćena podela kriminogenih faktora koju je formulisao
Gabrijel Tard. To je podela na egzogene (spoljne) i endogene (unutrašnje) faktore. Slična ovoj podeli
je podela na objektivne i subjektivne kriminogene faktore. Objektivni kriminogeni faktori se odnose

95
na socijalne uzroke i uslove delinkventnog ponašanja i formiranja delinkventne ličnosti. Subjektivni
kriminogeni faktori osvetljavaju razne psihološke aspekte i njihov uticaj na formiranje delinkventne
ličnosti. Objektivni i subjektivni kriminogeni faktori deluju povezano u tom smislu da samo jedni ili
samo drugi ne mogu dovesti do kriminalnog ponašanja. Objektivni i subjektivni faktori sjedinjuju se u
ličnosti, koja predstavlja jedinstvenu organizaciju osobina. Povezanost objektivnih i subjektivnih
faktora pokazuje daje čovekovo ponašanje rezultat interakcije individue i sredine i da izučavanje
uzročnosti kriminaliteta mora biti zasnovano na analizi socijalnih i psiholoških činilaca, uticaja
društvene sredine i razvoja ličnosti.
Kriminogeni faktori deluju povezano, sintetički i kompleksno. Neki od njih imaju opštiji
karakter i odnose se na veći broj različitih oblika kriminalnog ponašanja, drugi deluju samo na određen
tip kriminalnog ponašanja. Uticaj jednog broja faktora je jači, drugih slabiji i udaljeniji od kriminalnog
ponašanja. Povezanost i kompteksnost delovanja kriminogenih faktora ogleda se u tome što nijedan
faktor, sam za sebe, nije dovoljan da dovede do kriminalnog ponašanja, niti se samo jedan od njih može
smatrati osnovnim uzrokom za sve njegove oblike.
120. Uzroci, uslovi i povodi kriminalnog ponašanja
Prema intenzitetu dejstva i uticaju pojedinih kriminogenih faktora na javljanje kriminalnog
ponašanja, kriminogeni faktori mogu da se jave kao uzroci, uslovi i povodi.
Uzrok (lat. causa) se defmiše kao objektivna, realna promena koja nužno i najneposrednije
dovodi do neke druge realne promene (posledice), a koja opet, u daljem redosledu kretanja u prirodi i
društvu, dovodi do dalje promene. Svaka objektivna promena u uzročnom nizu istovremeno je uzrok
nekoj posledici i svaka posledica uzrok novoj posledici. Ovaj niz neprekidnog delovanja opisuje se kao
uzročni lanac ili uzročni niz, nesagledivo zamršen i beskrajan splet u kome neki uzroci deluju
postepeno, u vremenskom redosledu, dok drugi deluju istovremeno ili trenutno. Uzroci kriminaliteta se
određuju kao odlučujući i presudni kriminogeni faktori koji u datoj situaciji izazivaju kriminalno
ponašanje. Njihovo dejstvo na javljanje kriminaliteta je najneposrednije i direktno. Uzroci kriminaliteta
su mnogobrojni i mogu da budu podeljeni u različite grupe i prema različitim kriterijumima. Postoje
opšti i konkretni uzroci, uzroci prvog i drugog reda, glavni i sporedni, subjektivni i objektivni,
kompletni i specifični. direktni (neposredni) i posredni.
Uslovi kriminalnog ponašanja definišu se kao aktivnosti i uticaji koji omogućavaju i
olakšavaju javljanje kriminalnog ponašanja ili preduzimanje kriminalnih akcija. Uslovi ubrzavaju
dejsto neposrednih uzroka, oni doprinose da do kriminalnog ponašanja dođe i zbog toga se često zovu
doprinosećim ili dopunskim okolnostima kriminalnog ponašanja. Oni sami po sebi ne mogu izazvati
kriminalno ponašanje, ali ga omogućavaju i stimulišu, zbog čega su veoma značajni. Avanesov
svrstava uslove u sledeće grupe: prateći uslovi (događaji vezani za okruženje, mesto i vreme),
neophodni uslovi (bez njih ne bi bilo dogadaja), dovoljni uslovi (svi ostali uslovi). Kao uslovi
kriminalnog ponašanja najčešće se navode: nedovoljna preventivna borba protiv kriminaliteta,
situaciona pogodnost za izvršenje kriminalne aktivnosti, slabo čuvana imovina, negativan uticaj
sredstava masovne komunikacije, slaba organizacija slobodnog vremena, odsustvo lične odgovornosti
itd.
Povodi su izvesni spoljni uticaji vezani za situaciju izvršenja kriminalne aktivnosti, koji utiču na
donošenje konkretne odluke za preduzimanje kriminalne aktivnosti. Šire posmatrano, povodi imaju
dejstvo uslova i zavise kako od spoljnih okolnosti tako i od svojstava ličnosti. Neznatni povodi mogu
da lica sa kriminalnim sklonostima navedu na kriminalno ponašanje, te je stoga saznavanje povoda
značajno sa stanovišta etiologije, utvrđivanja krivične odgovornosti, tretmana i resocijalizacije. Kao
povodi mogu da deluju: izazivanje i vređanje od strane žrtve, pretnje, nagovaranja, podstrekavanje,
pomaganje itd.
Pored uzroka, uslova i povoda, u literaturi se navodi delovanje određenih okolnosti ili
konkretne situacije na kriminalno ponašanje. Koncept okolnosti se generalno upotrebljava kada treba
da ukažemo na nešto što se konkretno pojavilo i razvilo u određenom momentu oko određene osobe
koja se kriminalno ponaša. Pod situacijom se podrazumeva položaj ili pozicija skupa okolnosti koje
utiču na kriminalno ponašanje.
Dejstvo uzroka, uslova i povoda ne ispoljava se uvek i u svakom konkretnom slučaju na isti
način; oni mogu da menjaju svoja mesta i da se javljaju sa različitim dejstvom. U literaturi se najčešće
navodi primer alkoholizma kao kriminogenog faktora da bi se ilustrovalo primarno i sekundarno
dejstvo uzroka, uslova i povoda. Alkoholizam se smatra jednim od neposrednih uzroka kriminalnog

96
ponašanja, naročito kriminaliteta nasilja i saobraćajne delinkvencije. Neko lice može direktno pod
uticajem prekomerne upotrebe alkohola da izvrši krivično delo.
121. Ekonomija, ekonomski sistem i razvoj
Uticaj ekonomskog sistema kao makro faktora uzročnosti kriminaliteta može da se posmatra sa
stanovišta različitih društveno ekonomskih formacija. Većina zemalja u svetu sa kapitalističkim
društvenim uređenjem danas se nalazi u ekonomskom pogledu u fazi liberalnog kapitalizma, koji se
odlikuje dominacijom privatne svojine nad sredsvima za proizvodnju, robnonovčanom proizvodnjom,
odvajanjem rada od kapitala, tržišnom privredom. U različitim fazama razvoja ovog ekonomskog
sistema zapažen je porast ukupne ekonomske moći i kupovne moći stanovništva, ali takođe i periodi
krize koji dovode do porasta nezaposlenosti i socijalne bede.
Povezanost ekonomskog sistema i kriminaliteta uočena je još na početku razvoja kriminologije
kao nauke, ali je način proučavanja ove povezanosti bio različit. Prva proučavanja su se odnosila na
utvrđivanje povezanosti izmedu ekonomskih prilika (siromaštva, bogatstva) i kriminaliteta.
Siromaštvo se danas posmatra u mnogo širem smislu nego ranije jer se prilikom definisanja
siromaštva uključuje i postojanje, odnosno nepostojanje mogućnosti i šansi za ostvarivanje prava na
život u dostojanstvu, kao što su pristup resursima i mehanizmima ostvarivanja i zaštite ljudskih prava i
učešće u odlučivanju. U kriminološkoj literaturi siromaštvo je dugo godina smatrano dominantnim i
osnovnim kriminogenim faktorom. Mnogi pisci su isticali da je kriminalitet proizvod loših materijalnih
uslova života, bede, nemaštine tzv, "donjih društvenih slojeva" i ovo tvrđenje dokazivali su
empirijskim istraživanjima. Na dejstvo siromaštva kao kriminogenog faktora ukazivao je Engels,
imajući u vidu društveni položaj engleskih radnika u industrijskoj eri kapitalizma. Engels je u knjizi
"Položaj radničke klase u Engleskoj" istakao da su teški i nehumani uslovi života stavili radnike u
izuzetno težak položaj, tako da su u mnogim gradskim četvrtima velikih industrijskih gradova stvorena
"gnezda zločina". Dalje proučavanje se kretalo u pravcu ukazivanja na neposredno dejstvo faktora
siromaštva kao uzroka kriminalnog ponašanja (naročito kod imovinskih krivičnih dela) i na posredno
dejstvo ovog faktora, kao uslova koji omogućava dejstvo drugih faktora. Smatra se da je posredno
dejstvo više rasprostranjeno i sastoji se u uticaju materijalne bede na neprosvećenost; nizak nivo
obrazovanja i kulture; primitivnost; postojanje predrasuda; zaostalih shvatanja; demoralizaciju;
nesloge, netrpeljivosti, nerazumevanja u porodici, pri čemu svaki od ovih faktora može i samostalno da
utiče na pojavu kriminaliteta. Uticaj bogatstva na javljanje kriminaliteta razmatran je u kriminološkoj
literaturi kada je uočeno da među izvršiocima krivičnih dela ima dosta pripadnika bogatih društvenih
slojeva, sa visokim društvenim i ekonomskim standardom. Mnogi pisci su ukazali na činjenicu da
bogati slojevi vrše najteža krivična dela klasičnog kriminaliteta (ubistva, telesne povrede, imovinska
krivična dela), ali i takva krivična dela koja su povezana sa njihovim društvenim položajem
(zloupotreba službenog položaja, mito, korupcija, prevare). Ovaj tzv. "kriminalitet blagostanja" vrši se
da bi se stekle još veće materijalne koristi i potvrdio društveni prestiž.
Ekonomske krize značajno utiču na obim i strukturu kriminaliteta. Ekonomske krize mogu da
budu ciklične i temeljne. Ciklične krize se javljaju u relativno stalnim vremenskim razmacima, od
prilike svakih desetak godina i izazvane su hiperprodukcijom, odnosno snažnijim razvojem proizvodnje
roba, većim ulaganjem u sredstva rada i novacije, a manje ulaganjem u radnu snagu i radnike. Takva
raspodela ulaganja stvara više robe na tržištu, ali dovodi do osiromašenja stanovništva, koje nema
sredstva da robu kupi. Finansijski tokovi su poremećeni, javlja se nedostatak novca, pad nadnica,
otpuštanje sa posla, nezaposlenost itd. Temeljna kriza nastaje usled suprotnosti između privatnog
prisvajanja i kolektivnog, zajedničkog stvaralaštva u društvenim okvirima i suprotnosti između
razvijenih i nerazvijenih zemalja u intradruštvenim, odnosno globalnim svetskim okvirima. Raspodela
profita i akcija data je u vidu piramide, odnosno hijerarhije sticanja bogatstva. Mali broj ljudi, na vrhu
piramide, drži najveće bogatstvo, to su superbogati čiji je broj ograničen na nekoliko stotina porodica.
U nerazvijenim zemljama mali krug ljudi drži devet desetina društvenog blaga.
Uticaj ekonomskih kriza na kriminalitet može se posmatrati u Srbiji počev od devedesetih
godina prošlog veka pa nadalje. Posebno je kao godina krize zapamćena 1993. godina. Pored ratnih
zbivanja na teritoriji bivše Jugoslavije, u oblasti ekonomskih odnosa došlo je do tada u istoriji gotovo
nezabeležene hiperinflacije od skoro 2.000% mesečno, pada životnog standarda, naglog osiromašenja
najširih društvenih slojeva, što je dovelo do porasta svih oblika kriminalitata i drugih društveno
nedozvoljenih ponašanja.
122. Uticaj globalizacije i tranzicije na kriminalitet

97
Globalizacija je termin koji se široko, ali često neodređeno, koristi da bi označio rastuću
homogenost nacionalne ekonomije, politike i kulture. Pretpostavlja se da je ovaj proces uglavnom
vođen internacionalnim tokovima slobodnog kapitala, informacija i ljudi i da njime dominira
multinacionalna, neoliberelna ekonomija i tehnologija. Prilikom definisanja globalizacije često se
pojavljuje kao sporno pitanje da li je globalizacija zaista nešto novo ili je samo moderna verzija
kolonijalizacije. Globalizacija podrazumeva dve međusobno povezane transformacije. Jedna proizilazi
iz potrebe privlačenja internacionalnog kapitala i borbe protiv internacionalnog kriminaliteta, što
navodi vlade da usvoje slične ekonomske, socijalne i krivičnopravne mere; druga je zasnovana na
suštinskoj promeni u državnim i tržišnim odnosima gde neoliberalne koncepcije "slobodnog tržišta",
koje vode multinacionalne korporacije, podstiču razvijanje politike koja je manje bazirana na
principima odgovornosti, socijalnoj zaštiti i socijalnoj jednakosti, a mnogo više se zasniva na socijalnoj
nejednakosti, krizi javnog sektora i privatizaciji. "Rat drogama" i "rat teroru" , koje vode Amerikanci,
često se uzimaju kao primer takvog internacionalnog razvoja.
Neoliberalni model ekonomske globalizacije pored ogromnog ekonomskog i tehnološkog
razvoja, bržeg protoka kapitala i podsticanja ekonomskog razvoja u svetskim razmerama, na jednoj
strani, doveo je do pogoršanja ekonomskih, socijalnih i kulturnih uslova pojedinaca i grupa, posebno
osetljivih marginalnih grupa (žene, invalidi, stari, migranti i dr.), doprineo porastu siromaštva,
povećanju razlika između bogatih i siromašnih, razvijenih i nerazvijenih zemalja, sve većoj društvenoj
isključenosti i pravnoj i opštoj nesigumosti. Ekonomsku globalizaciju prati koncentracija političke
moći u rukama manjeg broja pojedinaca, što još više produbljuje nejednakost po polnoj, rasnoj,
etničkoj, nacionalnoj, klasnoj i ekonomskoj osnovi, siromaštvo, sukobe i onemogućava ostvarivanje
ekonomskih i socijalnih prava većine ljudi.
Pored globalizacije, društvena tranzicija krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina
20. veka, predstavlja proces koji ima veoma veliki uticaj na fenomenološka obeležja kriminaliteta.
Zemlje u tranziciji su posebna grupa zemalja u savremenom svetu, to su post-socijalističke zemlje koje
su u periodu od pet do sedam decenije bile izložene tranziciji iz kapitalizma u socijalizam i obrnuto, iz
socijalizma u kapitalizam. Tranzicija iz socijalizma u kapitalizam se odvija veoma brzo u savremenim
uslovima i praćena je nizom globalnih promena, posebno političkog sistema i strukture vlasništva
(prelazak sa planirane, centralizovane privrede na tržišnu privredu i privatizaciju državne imovine).
U zemljama u tranziciji radni status je nesiguran, dolazi do brzog bogaćenja i naglog
osiromašenja, što uslovljava produbljivanje razlika između bogatih i siromašnih, sistem vrednosti se
menja i javlja se nova ideologija, usled krize institucija, posebno društvenih službi i krivičnopravnog
sistema, dominira pravna i opšta nesigurnost i sve više se ispoljava protivurečnost između ciljeva i
mogućnosti za njihovo zadovoljavanje.
Globalizacija i tranzicija imaju značajan uticaj na promene u obimu i strukturi kriminaliteta.
Pored povećanja obima imovinskog i kriminaliteta nasilja (krađa automobila, krađa iz automobila,
razbojništvo, razbojničke krađe, krađa lične imovine, fizičko nasilje uz upotrebu sile) u većini zemalja
u tranziciji, posebno se razvija kompjuterski kriminalitet, kriminalitet korporacija, trgovina ljudima,
transnacionalni organizovani kriminalitet (međunarodni terorizam, trgovina drogama, trgovina ljudima,
oružjem, cigaretama, umetničkim delima i sl.), seksualno nasilje nad ženama i decom, prostitucija,
nasilje u porodici, maloletnička delinkvencija i nasilje nad decom, korupcija u javnim službama i
prevare potrošača, ekspanzija seks industrije i pornografije.
123. Rat i kriminalitet
Rat, kao oblik društvene dezorganizacije, praćene paralisanim ili pristrasnim radom policije i
organa pravosuđa, po pravilu stvara pogodne uslove za porast kriminaliteta, slabi inhibicije, ohrabruje
primitivne nagone i, na taj način, doprinosi privremenoj transformaciji obima, strukture i karakteristika
kriminalnih ponašanja. Podaci koji se odnose na Prvi i Drugi svetski rat, na primer, pokazuju da u toku
i posle rata kriminalitet raste pri čemu posebno beleže porast vojna, imovinska i nasilna krivična dela
kao i maloletnička delinkvencija i ženski kriminalitet dok opada broj prijavljenih seksualnih delikata uz
istovremen porast tamne brojke kod ovog oblika kriminaliteta. Takođe, rat utiče i na promenu
regionalne strukture kriminaliteta.
Društvena dezorganizacija do koje dolazi pod uticajem rata ohrabruje ljude koji su i ranije imali
kriminalne sklonosti da nastave sa kriminalnim ponašanjem i da postanu još brutalniji i pohlepniji nego
što su bili ranije. Međutim, ovakvo stanje podstiče i kriminalnu aktivnost onih koji su pre rata bili
uzorni građani i poštovali zakone. Osobe koje žive u uslovima društvene dezorganizacije nisu nužno i

98
lično dezorijentisani već se može smatrati da oni odgovaraju na "prirodan" način na dezorganizovane
uslove. Na taj način bi se mogla objasniti činjenica da u toku rata skoro svi ljudi na određeni način
bivaju uključeni u neki oblik kriminalne aktivnosti - od konvencionalnog do organizovanog
kriminaliteta i vršenja ratnih zločina.
Porast kriminaliteta u toku rata može se objasniti i uz pomoć teorije učenja i teorije anomije.
Pre svega, ljudi uče kriminalne motive preko opšte kulture. Kada je nasilje jednom prihvaćeno kao
legitimno sredstvo rešavanja konflikata, ljudi počinju da veruju da, ako njihove vođe mogu da rešavaju
međusobne sukobe upotrebom nasilja, onda to mogu da čine i oni. Ovaj oblik učenja kriminalnog
ponašanja je posebno karakterističan za mlade ljude i predstavlja dobar okvir za objašnjenje porasta
maloletničke delinkvencije tokom rata. U procesu učenja kriminalnih motiva tokom rata važnu ulogu
igraju i mediji. Idolizacija kriminalaca nudi model za ponašanje velikog broja mladih ljudi učeći ih da
je biti kriminalac daleko profitabilnije od konformističkog ponašanja.
Zabrana ubijanja postaje u rata relativna stvar što vodi racionaliziciji i ubistava van neposrednih
ratnih dejstava i čini ljudski život bezvrednim. Na ovaj način se, na primer, može objasniti porast
ubistava ucinjenih od strane bivših vojnika do kojeg je u Srbiji došlo krajem i po završetku rata u bivšoj
Jugoslaviji. Drugo, dopunsko objašnjenje, odnosilo bi se na traumu izazvanu učešćem u rata (tzv. post-
vijetnamski sindrom).
U toku rata rasta i razni oblici organizovanog kriminaliteta, posebno organizovana trgovina
oružjem, drogama i ženama. Ovi oblici kriminaliteta su tokom rata korisni za države ali ih države posle
rata obično nastoje da suzbiju. Međutim, jednom stvorene, te organizacije je teško iskoreniti i one samo
menjaju polje svoje ilegalne aktivnosti orijetišući se obično na opasnije i manje "korisne" aktivnosti.
Nakon rata, društvo se suočava se posledicama rata, među kojima su svakako najozbiljnije one
koje su ostavili široko rasprostranjena kriminalizacija i viktimizacija, kao i gubljenje jasnih granica
između dozvoljenog i nedozvoljeng ponašanja. Uz to, postratno društvo je suočeno i sa široko
rasprostranjenim poricanjem ratnih zločina koje je izvršila sopstvena strana u sukobu, uz istovremeno
preuveličavanje zločina izvršenih od strane koja se doživljava kao neprijateljska.
124. Industrijalizacija i urbanizacija i kriminalitet
U 19. i početkom 20. veka, kao posledica industrijske revolucije, došlo je do značajnih
demografskih promena i slivanja velikog broja stanovništva iz sela u gradove. Tako se grad pojavljuje
kao centralni prostorni okvir za ispoljavanje kriminaliteta i drugih devijantnih ponašanja. Zbog toga su
u mnogim kriminološkim radovima ispitivane veze između dva procesa koji prate savremeno društvo:
industrijalizacije i urbanizacije.
Industrijalizacija je opšte prihvaćen termin za označavanje posebnog oblika društvenog
razvoja, koji se odlikuje porastom korišćenja mehaničke snage u proizvodnji, transportu i drugim
ekonomskim delatnostima. Industrijalizacija uslovljava transformaciju društvene strukture u celini, ona
je nosilac progresa društva, nastanka promena u strukturi društvenih odnosa i jedan od uzroka
urbanizacije.
Urbanizacija danas predstavlja svetski proces. U sociološkoj literaturi određuje se kao proces
širenja (eksplozija) gradova, gradskog uticaja i naročito širenja gradskog načina života na seosku
okolinu, kao i potiskivanje (transformisanje) ruralne sredine pod uticajem urbane. Pojavljuje se u dva
oblika; kao prostorno zgušnjavanje stanovništva na manjoj površini i kao razudenost sistema
vrednosnih stavova i ponašanja zvanog "urbana kultura".
Dominacija grada, posebno velikog grada, može se smatrati posledicom koncentracije
industrijskih, komercijalnih, finansijskih i administrativnih ustanova i aktivnosti u gradovima. Zbog
toga urbanizam ne označava samo proces koji ljude privlači u gradove u čiji se sistem života uključuju.
On označava drugačiji način života povezan sa razvojem grada, promene u načinu života koje grad vrši
pomoću svojih institucija i ličnosti koje deluju putem komunikacijskih i transportnih sredstava.
Ubrzani procesi industrijalizacije i urbanizacije takođe uslovljavaju dezorganizaciju raznih
društvenih grupa. Povezanost među ljudima znatno je slabija, oni postaju usamljeni, odvojeni i
anonimni. Način života u urbanoj sredini znatno se razlikuje od načina života u seoskoj sredini.
Tradicionalni način života sa patrijarhalnom organizacijom se raspada, društvene promene su mnogo
brže, pojačana je pokretljivost stanovništva, pridaje se veliki značaj sticanju materijalnih dobara (novac
postaje mera svih vrednosti), raste individualizam, mehanizam neformalne društvene kontrole
(porodica, prijetelji) ustupa mesto formalnoj kontroli (policija, pravosuđe).

99
Mnoge statističke analize u nizu zemalja pokazale su da uporedo sa razvojem procesa
industrijalizacije i urbanizacije, raste stopa kriminaliteta u dužem vremenskom periodu. Grad se u
poređenju sa selom odlikuje visokom stopom kriminaliteta i drugim devijacija (samoubistva,
alkoholizam, narkomanija, prostitucija). Na osnovu statističkih i drugih analiza, jedan broj kriminologa
je zaključio da je kriminalitet u neposrednoj vezi sa procesima industrijalizacije i urbanizacije,
pogotovo u zemljama u razvoju. Niz pojava koje prate industrijalizaciju i urbani-zaciju, kao što su
migracija, koncentracija populacije, dezintegrisanost izvesnih grupa, dovode u izvesnim slučajevima do
slabljenja kohezivnih društvenih veza u određenim oblastima.
U okviru teorije društvene dezorganizacije industrijalizacija i urbanizacija su posmatrane kao
uzrok kriminaliteta. Međutim, industrijalizacija se mora posmatrati, pre svega, kao neophodan uslov
ekonomskog razvitka i napretka, a ne kao samostalan uzrok kriminaliteta i drugih oblika devijacija.
Zajedno sa urbanizacijom kao društvenim procesom, ona omogućava stvaranje određenih uslova u
kojma se može pojaviti kriminalitet. Između industrijalizacije i urbanizacije i kriminaliteta nema
neposredne uzročne veze. Neposredni uzroci kriminaliteta i drugih devijantnih ponašanja sadržani su u
izvesnim pojavama i procesima vezanim za industrijalizaciju: (1) nerešeni socijalni problemi (stambeno
pitanje, materijalno stanje, zaposlenost); (2) slabljenje porodičnih veza, nedostatak pripadnosti lokalnoj
zajednici, naselju i sl.; (3)odsustvo koordinacije između privrednog i industrijskog razvitka i rešavanja
socijalnih problema; (4) otežana adaptacija ili nemogućnost adaptacije na nove uslove života. Zbog
nemogućnosti rešavanja svih ovih problema, uporedo sa razvitkom procesa industrijalizacija i
urbanizacije, dolazi do pojave kriminaliteta u povećanom obimu u svim zemljama koje se nalaze u
procesu snažnog industrijskog i ekonomskog razvitka.
125. Društvena pokretljivost i kriminalitet
U sociologiji se pod pokretljivošću ili mobilnošću podrazumeva promena položaja ljudi unutar
bilo kog sistema. Mobilnost može da bude geografska, profesionalna i socijalna (društvena). Društvenu
pokretljivost mogu izazvati različiti društveni procesi, industrijski ili ekonomski razvitak, pripreme za
rat i sl. Ona se ispoljava u dva oblika: kao promena društvenih položaja i uloga u vertikalnoj i
horizontalnoj liniji i kao migraciona pokretljivost, nastala usled ekonomskog razvitka, industrijalizacije
i urbanizacije. U kriminologiji je više proučavana povezanost migracionih strujanja i kriminaliteta.
Migracije su preseljenja većeg broja ljudi iz jednog sociokulturnog ambijenta u drugi, sa jednog
područja na drugo ili na relaciji selo-grad. Najčešće su migracije iz ekonomskih razloga, (siromaštvo,
ekonomske krize), ali mogu da nastanu zbog ratova, traženja azila političkih delinkvenata i sl.
Siromaštvo i teški uslovi života prisiljavaju stanovništvo da napušta svoja prebivališta i odlazi u neke
druge oblasti, najčešće velike gradove.
Migraciona strujanja mogu da se jave u okviru jedne države, ali i iz jedne države u drugu. Oba
oblika migracionih strujanja posmatraju se u vezi sa kriminalitetom na dva načina: (1) utvrđivanje
uzročne povezanosti između migracija i kriminaliteta; (2) izučavanje kriminaliteta stranaca - migranata
ovde treba pomenuti tajnu - nedozvoljenu migraciju, koja je kriminalna sama po sebi, ali i veću
izloženost ove kategorije ljudi kriminalnim iskušenjima.
Migracioni proces je povezan sa industrijalizacijom, urbanizacijom i svim pojavama koje prate
ova dva procesa. U gradovima zemalja u razvoju, koji se ubrzano urbanizuju, dolazi do grupisanja
mladih, neobrazovanih migranata - muškaraca. Radi zarade veće količine novca, u potrazi za unosnim
poslom oni napuštaju seosku sredinu i ostavljaju porodice. Međutim, kako su sa nižim obrazovanjem,
za njih u gradovima postoje samo marginalni poslovi i zbog toga im pripada marginalni položaj.
Osećanje beznačajnosti i usamljenosti, oslobođenje od mehanizma neformalne društvene kontrole, uz
materijalne i stambene teškoće, utiče na njihovo devijantno ponašanje (naročito alkoholizam) i vršenje
krivičnih dela posebno krivičnih dela protiv imovine i ličnosti.
Migranti nisu jedinstvena grupa: neki od njih su došli u grad na kratko vreme, privremeno;
drugi su došli za određen period da zarade novac u gradu, dok im porodice žive na selu; treći su se
konačno opredelili za život u gradu i usvojili gradski stil života - to su stalni emigranti. Najteži položaj
migranata je u prigradskim naseljima, koji se zovu stambenim četvrtima bede. U ovakvim četvrtima
migranti se sreću sa oformljenim društvenim sistemom vrednosti i normi, u kome značajno mesto
zauzimaju kriminalitet i druga devijantna ponašanja.
Gasen je ukazao na razlike između kriminaliteta starosedelaca i emigranata. Uopšteno
posmatrano, saglasno statističkim evidencijama o kriminalitetu policije i sudova, stopa emigranata je
dva do tri puta veća od stope kriminaliteta pripadnika opšte populacije. U opštoj populaciji emigranata,

100
kriminalci su većinom muškarci uzrasta između 18 i 40, 45 godina. Oni, kao strand, privlače pažnju
policije, koja prema njima čak pokazuje i veći stepen strogosti.
Kriminalitet emigranata ima drugačiju strukturu od kriminaliteta starosedelaca. Stopa
kriminaliteta dece emigranata (druga generacija) veća je od stope kriminaliteta njihovih roditelja i raste
u funkciji intenzivnog konflikta sa opštom kulturom. Pored toga, oni često vrše iste prestupe kao i
njihovi roditelji i starosedeoci.
126. Porodične prilike i odnosi (deficijentna i degradirana porodica)
Porodica je uvek bila predmet naučnog interesovanja društvenih i prirodnih nauka. Mnogi
sociolozi smatraju porodicu "kamenom temeljcem društva", osnovnom jedinicom bez koje je teško
zamisliti funkcionisanje ljudskog društva. Porodica je onaj deo društvenosti pojedinaca i organizacijske
strukture društva koji je zajednički svim ljudima, bez obzira na njihovu klasnu pripadnost, društvenu
moć i uticaj.
Najznačajniji uticaj porodica ostvaruje na svoje najmlađe članove. Dete u porodici gradi svoj
moralni lik, upoznaje se s osnovnim društvenim vrednostima i idealima, stiče ljubav i predstavu o
samom sebi i drugima. Među članovima porodice postoji uzajamna interakcija i zavisnost. Putem
interakcije u porodici odvija se proces socijalizacije deteta i formiranje stavova i uzora za ponašanje.
Ukoliko se ovaj proces odvija u skladu i emocionalnoj ravnoteži, u porodici preovlađuje opšta
atmosfera ljubavi i odanosti i takva porodica pruža pozitivno vaspitanje svojim članovima, formira kod
njih pozitivne stavove i vrednosti, dajući na taj način značajan doprinos prenošenju iskustva i kulture
jednog društva, njegovih pravila, navika i morala. Prema tome, porodica sa svojim funkcijama ima
prvenstveno pozitivnu ulogu u formiranju ličnosti mladih članova porodice.
U savremenom društvu ima sve više porodica koje su degradirane i deficientne i u kojima se
porodični odnosi ne odvijaju usklađeno i harmonično. Takve porodice su predmet izučavanja
kriminologije, posebno radova posvećenih maloletničkoj delinkvenciji. Zbog toga se u kriminologiji ne
može ni zamisliti objašnjenje uzročnosti kriminaliteta bez izučavanja porodice kao kriminogenog
faktora. Još je Lombrozo uočio među kriminalcima veliki broj dece poročnih roditelja, vanbračne dece
i siročadi. Smatrao je da ovaj faktor deluje pored faktora nasleđivanja i postavio pitanje: "Kako da se
nesrećno dete sačuva od zla kada mu ga drugi predstavljaju u najlepšim bojama i, što je još gore, kada
mu ga nameće autoritet i primer njegovih roditelja i vaspitača
Prilikom analize kriminogenog uticaja porodice treba imati u vidu da na porodični život,
atmosferu, interpersona ne odnose, utiče niz spoljnih i unutrašnjih okolnosti (materijalno stanje,
zanimanje, zaposlenost članova porodice, stambene prilike, obrazovni novo, ali i lična svojstva članova
porodice), koje mogu da doprinesu njenoj deficijentnosti ili degradiranosti.
a) Nepotpuna (deficijentna) porodica analizirana je u mnogim kriminološkim radovima kao
potencijalna opasnost za pojavu kriminaliteta. Na osnovu jednog broja istraživanja došlo se do
zaključka da je veliki udeo maloletnih delinkvenata iz nepotpunih porodica. Međutim, ima autora koji
naglašavaju da pojam nepotpune porodice nije sasvim razjašnjen ni tačno određen i da se ne vodi
računa o porodičnim odnosima koji su prethodili nastanku deficijentne porodice. Sem toga, ukazivano
je da nepotpuna porodica usled smrti jednog roditelja može da ima bolju porodičnu atmosferu nego
nepotpuna porodica usled razvoda.
S obzirom na različite rezultate istraživanja i različita teorijska shvatanja, čini se prihvatljivom
konstatacija da nepotpuna porodica, bez sagledavanja celokupne atmosfere i odnosa u porodici nije
odlučujući faktor kriminaliteta. Svakako da nedostatak jednog roditelja doprinosi pojavljivanju
emocionalne nesigurnosti i nestabilnosti kod dece, onemogućava pozitivnu identifikaciju sa roditeljima,
dovodi do osećanja odbačenosti i usamljenosti, što sve može da predstavlja kriminogeni faktor. ,
Istraživanjem prestupništva maloletnika u industrijskim naseljima SFRJ u periodu 1958-1962
utvrđeno je da veći broj prestupnica potiče iz porodica deficijentnih zbog razvoda braka, da ih mnogo
više pogađa smrt roditelja i da je veći procenat vanbračno rođenih prestupnica. Samo jedna četvrtina
prestupnica živela je u vreme izvršenja prestupa sa oba roditelja, nasuprot više od polovine delinkve-
nata muškog pola.
b) Porodica sa lošim porodičnim odnosima (degradirana, razorena porodica) u kriminološkoj
litreraturi se ističe kao značajniji faktor kriminaliteta od deficijentne porodice. Kako porodica često
"nije pristanište u kome se odmaraju duh i telo, već leglo nemira u kome cvetaju sukobi i emocionalne
napetosti" asocijalno i antisocijalno ponašanje može da nastane usled porodičnih kriza. Porodični
odnosi i celokupna porodična atmosfera sagledavaju se kroz odnose između bračnih drugova, roditelja i

101
dece, dece koja žive u porodici, ostvarivanje vaspitnog uticaja i metoda vaspitanja i postojanje
socijalno patoloških pojava u porodici. Najsnažniji kriminogeni uticaj imaju loši odnosi između bračnih
drugova i poremećeni odnosi izmedu roditelja i dece. Prema Ekermanu najznačajniji za određivanje
emocionalne atmosfere porodice je način na koji roditelji pokazuju svoju uzajamnu ljubav i ljubav
prema deci. Konflikti izazivaju napetost i ako se ne ublaže mogu ugroziti porodičnu organizaciju. Ako
se roditelji međusobno vole, dete voli oba roditelja, ako se roditelji mrze, dete je prinuđeno da stane na
stranu jednog od njih. Ovo rada strah, jer dete mora biti spremno da izgubi ljubav onog roditelja koga
odbacuje u korist drugog. Porodični odnosi i stanje u porodici značajno utiču na razrešavanje konflikata
i odbranu od anksioznosti.
Loša porodična atmosfera manifestuje se najčešće primenom nasilja u porodici. Svađe i tuče
među roditeljima ne samo da razbijaju harmoniju porodičnog života već degradiraju njihov autoritet
prema deci. Slično je i sa međusobnom netrpeljivošću, nepoštovanjem i sličnim pojavama.
Odnosi u porodici zavise od postojanja socijalno patoloških pojava u porodici, pre svega
alkoholizma, kocke, narkomanije. Najmlađi članovi porodice na osnovu imitacije i identifikacije
oponašaju starije, a istovremeno roditelji sa devijacijama u ponašanju gube autoritet i kontrolu nad
decom. Zbog toga se u nizu kriminoloških istraživanja konstatuje da postoji visoka korelacija između
kriminalnog ponašanja roditelja, kao najtežeg oblika devijantnog ponašanja, ostalih devijantnih
ponašanja i kriminaliteta maloletnika. Direktan kriminogeni uticaj na maloletne članove porodice
ostvaruje porodica u kojoj su roditelji delinkventi ("kriminogeno porodično ognjište" - porodica u kojoj
roditelji vrše krivična dela i utiču na decu da se samostalno ili sa njima kriminalno ponašaju). Prema
Gasenu, ovaj uticaj proizilazi iz dva izvora: učenje nasilja kroz porodično nasilje prihvatanje
delinkvnetnog načina života roditelja putem imitacije.
Deficijentne i degradirane porodice predstavljaju kriminogeni faktor tzv. porodičnog
kriminaliteta. U kriminološkoj literaturi se pod porodičnim kriminalitetom podrazumeva vršenje
krivičnih dela u okviru porodice i krivičnih dela determinisanih negativnim porodičnim uticajem.
Porodični kriminalitet obuhvata delinkvenciju maloletnika i dece, kriminalitet između bračnih drugova
i kriminalitet roditelja prema deci.
127. Škola i obrazovanje
Škola, kao organizovana draštvena institucija za vaspitanje i obrazovanje, predstavlja značajan
faktor socijalizacije. Pored porodice, škola je takode jedna od primarnih grupa u kojoj se formira
ličnost u pozitivnom smislu.
Među mnogim faktorima vezanim za školu i kriminalitet, posebno se ističe neuspeh u školi i
nizak nivo obrazovanja. Slab uspeh u učenju, ponavljanje razreda, slabo napredovanje u savlađivanju
školskog gradiva, utiču na nemogućnost sticanja potrebnog znanja i obrazovanja, nedostatak radnih
navika, ali, isto tako, na pojavu određenih smetnji u ponašanju, kao što, su: bežanje od škole, skitnja,
alkoholizam, narkomanija, prostitucija, vršenje krivičnih dela. U istraživanju, koje je uradila grupa
autora Instituta za kriminologiju u Ljubljani, neuspeh u školi je na trećem, odnosno drugom mestu u
pogledu povezanosti sa prestupništvom. Prilikom istraživanja prestupništva u industrijskim naseljima,
došlo se do zaključka daje veliki broj maloletnih prestupnika 32,4% imao slab uspeh u školi ili je
ponavljao u poslednjem razredu pre prestupa.
Kriminološka istraživanja su utvrdila da među maloletnim delinkventima postoji znatan broj
onih koji su ravnodušni prema školi ili se u njoj loše osećaju, koji imaju loš odnos prema drugovima ili
se osećaju diskriminisanim od strane nastavnika. Konflikti odnosi i drugi neprijatni doživljaji učenika u
školi mogu dovesti do delinkventnog ponašanja zbog želje za osvetom, ličnom afirmacijom i
samopotvrdivanjem. Prekidi u školovanju i promene školske sredine mogu da nastanu iz opravdanih
razloga - preseljenje porodice, bolest, loše materijalno stanje, ali i usled slabog uspeha maloletnika u
školi, iskijučenja iz škole, lošeg odnosa nastavnika i učenika i sl.
Pod obrazovanjem se podrazumeva sticanje određenih znanja školovanjem. Odrediti odnos
izmedu obrazovanja i kriminaliteta nije jednostavno jer ima mnogo suprotnih, ali argumentovanih
tvrdenja o ovom odnosu. U XIX veku smatralo se da je nepismenost i nedostatak obrazovanja značajan
faktor kriminaliteta. Uviđajući značaj školovanja i obrazovanja za formiranje ličnosti književnik Viktor
Igo je istakao: "Otvaranje jedne škole vodi zatvaranju jednog zatvora".
Niži stepen obrazovanja ne mora u svakom slučaju da se ispolji kao kriminogeni faktor, kao što
visoko obrazovanje ne predstavlja neminovno zaštitu od ispoljavanja kriminalne aktivnosti. Dosadašnja
istraživanja još uvek nisu dovoljna da potvrde ili negiraju opadanje i porast kriminaliteta sa porastom

102
obrazovanja. Zbog toga su, svakako, neophodna dalja istraživanja, koja će u određenim vremenskim i
prostornim okvirima osvetliti odnos između obrazovanja i kriminaliteta.
128. Uticaj susedstva i delinkventnih grupa
U kriminologiji postoji niz istraživanja, posebno u oblasti maloletničke delinkvencije, koja
pokazuju da susedstvo može imati značajan uticaj na pojavu i razvoj delinkventne aktivnosti, kao i na
formiranje delinkvenata. Negativni uticaj susedstva ostvaruje se preko raznih delinkvenata i
delinkventnih grupa, koje najčešće deluju na decu i maloletnike.
Uticaj neformalnih grupa ostvaruje se na više načina: delovanjem na izvore informacija, pa se
informacije koje nisu u skladu sa shvatanjima grupe, potiskuju ili uklanjaju;.naglašavanjem vrednosti
za koje se zalažu, pružanjem socijalne podrške onima koji se prirdžavaju njihovih normi i
kažnjavanjem onih koji od toga odstupaju; određivanjem osnovnih psihičkih funkcija-opažanja i
mišljenja članova grupe ("uniformisanje"psihičkih ftinkcija) da bi pojedinci jednako mislili i ponašali
se kao ostali članovi grupe. Kako će se pojedinac ponašati u grupi, zavisi od toga koji položaj zauzima
u hijerarhijskoj strukturi grupe. Pripadnost grupi i status u grupi su osnovne dimenzije grupne
dinamike. Značajan je i stepen kohezivnosti grupe - jačina sila koje dejstvuju na članove da ostanu u
grupi.
Na pojavu kriminaliteta najviše utiču neformalne delinkventne (kriminalne) grupe. One nastoje
da na razne načine pridobiju nove članove, pogotovo mlađeg uzrasta. Svojim ponašanjem,
idealiziranjem sveta kriminalaca, proklamovanjem nepoštovanja društvenih pravila, normi ponašanja i
zakona, isticanjem kao najveće vrednosti iako sticanje zarade, ignorisanje društvenih obaveza i sl.,
deluju kao "kriminalna infekcija". Na delovanje delinkventnih grupa kao kriminogenog faktora
ukazivali su mnogi kriminolozi proučavajući kriminalitet članova onih porodica u kojma se već nalaze
pojedinci koji su vršili krivična dela. Zapaženo je da prisustvo kriminalaca u porodici stvara povoljne
uslove i mogućnosti za proširivanje kruga porodičnih prestupnika. Zbog toga je u takvim porodicama
kriminalitet češći i veća je podložnost uticajima delinkventnih grupa profesionalnih kriminalaca van
porodice.
Negativni uticaji susedstva i delinkventnih grupa posebno se ispoljavaju kod nekih klasičnih
oblika kriminaliteta, imovinskog i kriminaliteta nasilja (ubistva, krađe, silovanja, razbojništva). Sem
toga, delinkventne grupe imaju izuzeno jak uticaj na pojavu i razvoj predelinkventnog i delinkventnog
ponašanja maloletnika i devijantnog ponašanja lica mlađeg uzrasta (siledžistvo, huliganstvo,
vandalizam, alkoholizam, kockanje). Kriminološkim izučavanjima maloletničkih bandi utvrđeno je da
članovi bandi potiču iz istog dela grada, iz istog bloka kuća i da je susedstvo najvažniji faktor njihovog
okupljanja i udruživanja. U blizini stanovanja skoro uvek se nalaze mesta za okupljanje posle škole,
gde se sklapaju nova poznanstva, učvršćuju drugarske veze i razmenjuju iskustva. Škola i susedstvo,
posebno raspust, imaju važnu ulogu u ponašanju maloletnika od 13-14 godina, a mesta razonode su
mesta za grupisanje starijeg uzrasta iznad 14 godina. Negativan uticaj ulice i susedstva naročito se
ispoljava u onim gradskim prostorima i područjima grada u kojima preovlađuje doseljeno stanovništvo
heterogene strukture po zanimanju, obrazovanju, školskoj spremi, materijalno-ekonomskom statusu.
Prostitucija, kriminalitet odraslih, alkoholizam, kocka i drugi oblici devijantnih ponašanja veoma su
razvijeni u ovim delovima grada, a stariji kriminalci "profesionalci", koji se okupljaju u kafićima i
barovima, koriste maloletnike kao saizvrsioce za krađe i druga krivična dela.
129. Religija, religijske grupe i sekte
Religija, kao jedan od oblika društvene svesti, vrši veoma značajan uticaj na ponašanje ljudi.
Svaka religija se sastoji iz manjeg ili većeg broja stavova prema određenim vrednostima i odnosima
ljudi, kao što su život, zdravlje, brak, porodica. Osnovno u svakoj religiji je verovanje u određene
religijske zapovesti i dogme, na primer o zagrobnom životu ili o tome da su događanja u prirodi i
društvu unapred odredena i da čovek ne može da ih promeni. Samo onaj pojedinac koji veruje, koji
odstranjuje razum i logički put u saznanju, koji se čista srca predaje, može zadobiti milost najvišeg bića
ili Boga. "Verujem da bih razumeo". Zbog navedenog osnovnog stava, koji veru stavlja na najviši nivo
čovekove duhovnosti, iznad čula i razuma, sve do XV i XVI veka, do pojave humanizma i renesanse,
teologija je bila "kraljica nauka" a filozofija "sluškinja teologije".
U svakoj religiji postoje izvesne moralne norme koje upućuju vernike da se pridržavaju
društvenih vrednosti. Verski postulati, kao što su "ne ubij", "ne kradi", "ne svedoči lažno", "ko tebe
kamenom, ti njega hlebom" i sl. imali su određen uticaj na vernike i delovali su preventivno protiv
kriminaliteta. Drugo shvatanje potpuno negira bilo kakav uticaj religije na kriminalitet. Treće shvatanje

103
odreduje religiju kao kriminogeni faktor u nekim posebnim slučajevima sujeverja, verskog fanatizma i
sličnih verskih fenomena povezanih sa psihičkom uznemirenošću.
Mali broj istraživanja o religiji kao kriminogenom faktoru ne daje dovoljno osnova da bi se
izmedu religije i kriminaliteta uspostavio kauzalni odnos
Religija svakako ne deluje na javljanje kriminaliteta neposredno i nezavisno od društvene
sredine, mesta i uloge crkve i religije u toj sredini, ekonomskih uslova i drugih kriminogenih faktora.
Jači kriminogeni uticaj religioznih verovanja ispoljava se u slučajevima verskog fanatizma i delovanja
pojedinih destruktivnih i totalitarnih sekti.
Verski fanatizam se sastoji u apsolutnoj pokornosti dogmama svoje religije i duhovnoj
netrpeljivosti prema drugim religijama. Verski fanatizam je podsticao masovne sukobe - ratove između
pripadnika različitih religija, kao i građanske ratove na osnovu različite nacionalne i verske pripadnosti.
Pored toga, sa verskim fanatizmom povezano je samoubistvo kao jedna od socijalno patoloških pojava.
Uz postojeće verske zajednice, poslednjih godina jačaju verske sekte. Za razliku od verskih
zajednica, verske sekte su neformalne grupe, odvojene od zvanične crkve i njenog učenja, zatvorene,
kohezivne celine, čiji su članovi upućeni jedni na druge sa jakim osećanjem grupnog identiteta. Sekte
često odbacuju norme i vrednosti šireg društva, nameću svojim članovima stroge obrasce ponašanja,
zahtevaju potpunu lojalnost svojih članova, privrženost i ispunjenje svib zahteva. Njih takode
karakteriše apsolutizacija sopstvenih stavova i uverenja, verski fanatizam, isključivost, mržnja, agresija,
nasilje u svim oblicima, netrpeljivost prema drugom, izdvajanje i izolacija od drugog, kao i nihilizam -
negacija samog života. U svom delovanju verske sekte koriste različite metode mentalne kontrole,
sredstva masovne komunikacije (poslednjih godina Internet), podmićivanje, vrbovanje, zastrašivanje,
ucenjivanje. Njihove žrtve su najčešće mladi ljudi, izbeglice, siromašni, bolesni, ranjenici. Svoje
delovanje maskiraju zaštitom ljudskih prava, humanošću, demokratijom, milosrđem.
Sekte se najčešće pojavljuju u razdobljima naglih društvenih promena. Kada se tradicionalne
norme razaraju, sekta nudi podršku tesno povezane organizacije i zajednice, obećavajući spasenje.
Vođe pojedinih sekti zahtevaju od svojih članova izvršenje ili neizvršenje određenih radnji koje
imaju obeležja krivičnih dela ili drugih devijantnih ponašanja, na primer odbijanje služenja vojske,
napuštanje porodice, ubijanje radi spasenja i odlaska u "drugi svet" i si. Članovi pojedinih sekti vrše
kolektivna samoubistva i ubistva. Tako je decembra 1995. Francuskoj pronađen ritualni krug od 14
leševa spaljenih na zajedničkoj lomači. Svi su pripadali sekti "Red sunčanog hrama", mističnoj
organizaciji, čija je deviza "život je bolji na drugoj strani".
Ritualna ubistva i samoubistva povezana sa pojedinim verskim sektama zabeležena su i u Srbiji.
Prema podacima iz 1996., u Srbiji postoji oko 60 sekti, u kojima se okuplja preko 100.000 mlađih ljudi.
Posle nekoliko ubistava vojnika u Šapcu, Trsteniku i Vranju, saznalo se da su izvršioci tih ubistava
pripadnici satanističkih sekti. Devojka iz s. Vučkovice kod Guče, verujući da se u nju reinkarnira
"bog", ubedila je oca i majku da posle strašnog iživljavanja ubiju njenu baku spaljujući je živu.
130. Slobodno vreme i kriminalitet
Dobro organizovano slobodno vreme obuhvata nekoliko segmenata: dobro organizovanu
"pokretnu aktivnost" (sport, izviđaštvo, planinarenje, šetnja), manuelnu aktivnost ili male elementarne
radove iz "hobija", kao što su rezbarije, vrtlarstvo, fotografija, radiotehnika itd., kao i one aktivnosti
koje rasterećuju osećanja (muzika, horsko pevanje, dramski amaterizam) i razvijaju misli (posete
bibliotekama, klubovima kulture itd.). Ovako organizovano slobodno vreme ima preventivno dejstvo
protiv devijantnih ponašanja i kriminaliteta, jer razvija interesovanja, menja stavove i shvatanja u
pozitivnom smislu, razvija pozitivne vrednosti kod pojedinaca.
Izvesni istraživači su došli do zaključka "da su svi omladinski zločini počinjeni u dokolici" i da
je "prestupništvo mlađih proizvod zloupotrebe slobodnog vremena". Polazeći od ovih konstatacija,
razlikuje se nekoliko teorijskih shvatanja o uticaju slobodnog vremena na kriminalitet maloletnika.
Prema jednom shvatanju, kriminalitet maloletnika je oblik prevazilaženja dosade koja ispunjava
slobodno vreme. Drugo shvatanje tumači kriminalitet maloletnika kao oblik zadovoljenja njihove
potrebe za igrom, dok treće shvatanje polazi od toga da nedostatak klubova, igrališta i drugih
objektivnih uslova za organizovano korišćenje slobodnog vremena, može značajno da doprinese
javljanju kriminaliteta i drugih devijantnih ponašanja maloletnika.
Prilikom kriminološko-sociološkog izučavanja maloletničkih bandi (Todorović, 1973) utvrđeno
je da se neadekvatno korišćenje slobodnog vremena maloletničkih bandi ogleda u raznim vidovima
devijantnih aktivnosti. To su oblici tzv. "kolektivnih razonoda", kao što su igranke, priredbe, žurevi i

104
sl., koje su na početku korektne, a kasnije prerastaju u svoju suprotnost. Istraživači u Francuskoj
zapazili su da do kriminaliteta dolazi kada maloletnici, članovi bande, imaju najviše vremena, a to je
vikend, praznik ili školski raspust i odlazak na letovanje. Maloletnici obično odlaze na more u manjim
grupama, autostopom, motorom ili "pozajmljenim" vozilom, tamo žive nomadskim životom, bez
kontrole, ne uvažavajući zakone i pravila, skitaju, kradu, napadaju prolaznike. Naročito ih privlače
mesta uređena za zabavu i razonodu. Na tim mestima piju, tuku se, razbijaju sve oko sebe, uživajući da
se drugi od njih plaše i sklanjaju. Pored strasti za slušanjem izuzetno glasne mužike, koja obiluje
ritmom, oduševljavaju se brzom vožnjom motorima, luksuznim automobilima oduzetim od vlasnika.
Zelja za pokretom, zanesenost brzinom, želja za moći i prestižom, u velikoj meri utiče na njihovo
kriminalno ponašanje.
Obim i način korišćenja slobodnog vremena uslovljeni su materijalnim i socijalnopolitičkim
društvenim uslovima, kao i faktoiima vezanim za osobine ličnosti. Iako se jedan broj krivičnih dela,
posebno onih čiji su izvršioci maloletnici, vrši u slobodno vreme, ne može se reći sa je neorganizovano
korišćenje slobodnog vremena uzrok kriminaliteta. Slobodno vreme ima ulogu uslova ili faktora koji
omogućava da dejstvo drugih faktora sa neposrednijim uticajem dode do izražaja. Zbog toga je veoma
značajno stvoriti takve uslove u društvu da određene delatnosti - sport, umetnost, nauka, tehnika, koje
bi ispunile slobodno vreme, budu dostupne svim ljudima, pogotovo mladeg uzrasta, ali i pojačati širu
društvenu akciju za obezbeđenje uslova neophodnih za uspešno organizovanje slobodnog vremena. U
već pomenutom istraživanju kriminaliteta maloletnica (Miladinović, Konstantinović, Đurđić, 1992),
utvrđeno je da su maloletne prestupnice neorganizovano provodile slobodno vreme - van kuće, po
parkovima, na autobuskim i železničkim stanicama. Neorganizovano korišćenje slobodnog vremena
bilo je povezano sa ispoljavanjem socijalno patoloških pojava, najčešće sa skitnjom, prosjačenjem i
prostitucijom i to mnogo više nego kod dečaka delinkvenata istog uzrasta. Takođe je utvrđeno da su
maloletnice koje su neorganizovano koristile slobodno vreme više bile isložene mogućnostima za
vršenje krivičnih dela.
131. Sredstva masovnih komunikacij a i kriminalitet
Pod sredstvima masovnih komunikacija ili informacija (masovni mediji) podrazumevaju se
društvene aktivnosti putem kojih se posredstvom odredenih tehnika daju obaveštenja o socjalnim
pitanjima, procesima, odnosima i drugim događajima. Pored obaveštavanja, njihova namena je da kod
građana izazovu određene utiske i reakciju. Kada informišu javnost o kriminalitetu sredstva javnog
informisanja u značajnoj meri utiču na formiranje javnog mnjenja o kriminalitetu i razvijaju pozitivne
predstave o naporima nadležnih organa usmerenih ka suzbijanju kriminaliteta. Zbog toga je objektivno
i tačno informisanje jedan od osnovnih zadataka sredstava javnog informisanja, dok je njihova uloga da
prenose informacije koje daju nadležni organi i stručna tela o načinu zaštite građana od kriminaliteta.
Broj i vrste sredstava masovnih komunikacija razlikuju se u različitim periodima razvoja ljudskog
društva, ali se kao najzastupljenija pominju: literatura, štampa, radio, televizija, video uređaji,
informisanost preko kompjuterske mreže.
Na osnovu brojnih analiza o medijskom prikazivanju zločina došlo se do sledećih zaključaka:
→ kriminalitet prikazan u medijima koncentrisan je uglavnom na nasilnički kriminalitet među
ljudima koji nisu u odnosima srodstva, prijateljstva ili poznanstva. Takođe se prikazuje i nasilje u
porodici, među srodnicima, prijateljima, susedima ili poznanicima se ne prikazuje ili se retko prikazuje.
Nasilje se ulepšava, štetne posledice se ne pokazuju. Saobraćajni, imovinski i privredni kriminalitet u
masovnim medijima predstavljaju sporednu temu.
→ prikazivanje kriminaliteta u masovnim medijima usredsređuje se na izvršenje i otkrivanje dela.
Ono je usmereno na spoljašnju formu izvršenja dela, podizanje optužbe i presuđenje. Nastajanje
krivičnog dela pre izvršenja i kasniji razvoj učinioca i žrtve posle presuđenja gotovo i ne predstavljaju
temu razmatranja.
→ u "medijskom svetu kriminaliteta" učinilac krivičnog dela je nečastan, nesimpatičan, bezobziran
i egoističan, već kažnjavan, planski prilazi izvršenju dela. Motivi ostaju van razmatranja, nema analize
ličnosti, podataka o socijalnom poreklu, socijalnom statusu, porodici.
→ u "medijskom svetu kriminaliteta" žrtva je simpatična, društveno korisna, potpuno iznenađena
krivičnim delom, bespomoćna i potpuno prepuštena učiniocu. Ako žrtva krivičnim delom pretrpi neku
štetu, to je gotovo uvek smrt. Socijalna i psihička ožtećenja žrtve se u masovnim medijima ne
osvetljavaju, ostaju nepoznata i ne predstavljaju nikakav ozbiljan problem.

105
→ masovni mediji ne istražuju u dovoljnoj meri uzroke zločina. Događaj je izdvojen iz socijalnog i
personalnog sastava, prilagođen konstruisanom i od stvarnosti otuđenom toku predstave. S ovim
"potiskivanjem u daljinu" kriminalitet postaje dramatičan, napet i senzacionalan, ali nerealan i
nerazumljiv.
→ agresivna pornografija ima za posledicu nasilnički stav prema ženama. Patnja, bol, telesne i
prihičke povrede silovane žene ne prikazuju se na pornografskim filmovima i video snimcima.
"Ulepšanim" i 'lažnim"prikazivanjem seksualnog nasilja predočava se da žrtva u silovanju nalazi
zadovoljstvo.
Uticaj sredstava masovnih komunikacija na kriminalitet treba posmatrati polazeći od
objektivnih i subjektivnih kriterijuma. Objektivni kriterijum obuhvata način prikazivanja, sadržaje koji
se preko mas medija prenose i međuzavisnost sa drugim društvenim uticajima i faktorima. Subjektivni
kriterijum se odnosi na proces interakcije između mas medija i lica na koje se prenosi sadržaj mas
medija.
Sadržaji koje prikazuju sredstva masovnih komunikacija mogu imati značajnu ulogu u
formiranju maloletničkih bandi. Dejstvo negativnih vrednosti masovnih komunikacija ispoljavaju se na
razne načine: podsticanjem mladih da formiraju bandu; određeni uzori iz masovne komunikacije mogu
da služe održavanju kohezije već formirane bande i da joj pružaju uputstva za preduzimanje odredenih
kriminalnih akcija. Sem toga, učestalost izveštavanja o delinkventnim aktivnostima maloletničkih
bandi putem masovnih medija pogoduje jačanju čvrstine i povezanosti bandi.
132. Alkoholizam i kriminalitet
Alkoholizam je veoma rasprostranjen oblik ispoljavanja devijantnosti i jedan od najozbiljnijih
socijalnih problema. Skoro svako istraživanje alkoholizma konstatuje daje "alkoholizam bolest broj tri"
savremenog čovečanstva.
Prema medicinskim kriterijumima, alkoholizam je hronična progredijentna bolest (sindrom)
koja utiče na biološku, psihičku i socijalnu sferu čovekovog života. Alkohlizam je takođe jedna od
toksikomanija, čijim se proučavanjem, prevencijom, lečenjem i rehabilitacijom bavi socijalna
psihijatrija. Zbog brojnih medicinskih, psiholoških i socijalnih posledica koje ostavlja alkoholizam, ova
socijalno patološka pojava se sagledava interdisciplinarno. Sa farmakološkog stanovilta alkohol je
droga koja utiče na fizičke i psihičke funkcije i ponašanje. Pijenje alkoholnih pica jedan je od
najrasprostranjenijih običaja u svetu. Skoro da ne postoji društvo u kome se taj običaj ne poštuje.
Prema najviše prihvaćenoj definiciji Svetske zdravstvene organizacije (1951) alkoholičarem se
smatra osoba koja ekcesivno pije i čija je zavisnost od alkohola tolika da pokazuje vidljive duševne
poremećaje ili takve pojave koje ukazuju na oštećenja fizičkog i psihičkog zdravlja, poremećaje odnosa
sa drugim ljudima i pogoršanje njenog socijalnog i ekonomskog stanja ili pokazuje samo znake takvog
razvoja.
Tipologija alkoholičara. Najpoznatiju klasifikaciju tipova alkoholičara dao je Jelinek. Prema
njegovoj klasifikaciji alkoholičari se dele na: alfa alkoholičare (kod njih postoji psihička zavisnost od
alkohola, alkoholno piće služi za ublažavanje telesnih i duševnih patnji, pijenje prelazi društveno
dozvoljenu granicu, ali se ne javlja gubitak kontrole i nemogućnost apstinencije), beta alkoholičare
(alkoholizam uslovljen pretežno običajima i navikama pijenja, postoji psihička zavisnost, a zbog
promene u ponašanju, mogućnost sukoba u porodici), gama alkoholičari (postoji psihička i fizička
zavisnost i pojava apstinencijalnog sindroma kada prestanu da piju, javljaju se teški oblici poremećaja
ponašanja), delta alkoholičari (pokazuju povišenu toleranciju na alkohol i znake psihicke i fizičke
zavisnosti od alkohola a za razliku od gama alkoholičara mogu još uvek da kontrolišu uzimanje
alkohola), epsilon alkoholičari (dipsomani, povremeno dobijaju neodoljivu želju za alkoholnim pićem
i danima piju sa nastupima amnezije, smatraju se neuračunljivim).
Faze alkoholizma. U literaturi se navodi da proces razvoja alkoholizma traje u proseku oko
dvadeset godina i ima nekoliko faza. Prema Jelineku u prvoj osnovnoj, prealkohličarskoj fazi, koja
traje od šest meseci do dve godine, pije se u društvu, na sedeljkama, najčešće subotom i nedeljom,
samo povremeno i u izuzetnim prilikama pije se prekomemo ili se opija. U drugoj pretoksikomanskoj
fazi nastaju predznaci alkoholizma: simptomi zaboravljanja, alkohol postaje sve više potreba,
konzumiranje je sve češće, nastupa stanje strasti za alkoholom. Za ovu fazu je karakteristično tzv.
jutarnje pijenje kao kritična tačka u samodefinisanju osobe kao alkoholičara. U periodu od jedne do tri
godine, u stadijumu alkoholne adikcije, pošto je navikao na jutamje pijenje, alkoholičar počinje da ima
ozbiljne probleme, sukobe i poremećaje u porodici, na poslu, sa prijateljima, javlja se mržnja,

106
egocentrizam, nemogućnost kontrole. Neki alkoholičari pokušavaju da menjanjem načina pijenja ili
pijenjem samo određenog pića, kontrolišu pijenje, ali u tome ne uspevaju. Poslednja, toksikomanska,
hronična faza, odlikuje se kompulzivnim pijenjem, padom tolerancije i nemogućnošću apsinencije.
Javtja se neodoljiva želja za pijenjem alkoholnih pića, što postaje samo po sebi cilj oko koga se
koncentriše čitava čovekova aktivnost. Tremor ruku i nedefinisani strahovi, odlike su ove faze koja
traje oko tri godine, posle čega dolazi do fizičkog i psihičkog , propadanja i potrebe za bolničkim
lečenjem.
Uticaj alkoholizma na čoveka. Alkoholizam kao bolesno stanje manifestuje se trojako: utiče na
organska oštećenja, psihičke poremećaje (akutna patološka napitost dovodi do ispoljavanja
agresivnosti, delirijum tremensa, halucinoze i ispade u pamćenju ili Korsakijeve psihoze) i neurološke
bolesti. U toksikomanskoj fazi alkoholizma dolazi do alkoholne amnezije ili gubitka pamćenja, gubitak
kontrole ponašanja, pad tolerancije i nemogućnost apstinencije. U stanju pijanstva smanjuje se
sposobnost pojedinca da kontroliše sopstvene postupke, oslobađa se agresivnost, otupljuje volja i svest,
dolazi do promena u psihofizičkim svojstvima, gubi se osećaj za odgovornost.
Socijalne karakteristike alkoholičara. Na osnovu pregleda 8.062 istorije bolesti lečenih
alkoholičara (Despotović), došlo se do zaključka da je najviše lečenih alkoholičara između 30 i 40
godina, da su živeli u neadekvatnim porodičnim uslovima, mnogočlanoj porodici i lošim ekonomskim
prilikama. U istom istraživanju konstatovano je da među lečenim alkoholičarima preovladuju muškarci
(94%), što može da znači da se žene alkoholičarke ređe javljaju na lečenje i da, kada su u pitanju žene,
postoji veliki broj skrivenih slučajeva alkoholizma. Neke analize pokazuju da alkoholizam žena ima
izvesne posebne karakteristike: žene se prijavljuju na lečenje najčešće izmedu 30 i 40 godina starosti,
izmedu 40 i 49 godina se zapaža pad broja žena alkoholičara i mali porast u dobu 50-54 godine (Žižić).
Psihološke karakteristike alkoholičara. U psihološkom pogledu alkoholičari se najčešće opisuju kao
emocionalno labilne osobe, preosetljive, infantilne, zavisne, nesigurne i depresivne. Kod alkoholičara
se ispoljavaju neurotične crte ličnosti, impulsivnost, nesposobnost kontrolisanja afekata, površnost,
nedostatak strpljenja i istrajnosti uz površnu socijabilnost. Takođe je zapaženo osećanje krivice, izrazita
anksioznost, teškoće u prilagođavanju i prevazilaženju stresova i frustracija u životu.
Uzroci alkoholizma se objašnjavaju uglavnom teorijski, vrlo malo ima empirijskih potvrda
teorijskih objašnjenja. U istraživanjima je najteže utvrditi da li su odredeni ispitivani činioci prethodili
alkoholizmu ili su nastali u toku njegovog trajanja. Teorijska objašnjenja uzroka alkoholizma polaze od
delovanja biološko- fizioloških, psiholoških i socijalno-kulturnih faktora na javljanje alkoholizma.
Delovanje genetskih predispozicija, poremećaja metabolizma i funkcionisanja žlezda sa unutrašnjim
lučenjem, konstitucionalnih i bioloških karakteristika na alkoholizam nije u potpunosti empirijski
dokazano. Psihološke teorije zasnivaju svoja objašnjenja na utvrđivanju postojanja "alkoholičarske
ličnosti", koja se odlikuje posebnim crtama ličnosti alkoholičara, kao što su: nizak prag tolerancije na
frustracije, slaba samokontrola, poriv za samouništenjem i sl.
Povezanost alkoholizma sa kriminalitetom i drugim devijantnim ponašanjima. O uticaju
alkoholizma na kriminalitet postoje brojne studije i naučna istraživanja. U krivičnom pravu uticaj
alkoholizma se razmatra u odnosu na krivici učinioca (actiones liberae in causa). Krivični zakonik
Srbije predviđa da se krivica učinioca krivičnog dela koji se upotrebom alkohola, droga ili na drugi
način doveo u stanje u kojem nije mogao da shvati značaj svog dela ili da upravlja svojim postupcima
utvrđuje se prema vremenu neposredno pre dovođenja u takvo stanje (čl. 24 st. 1 KZ RS), kao i da se
učiniocu koji je pod ovim okolnostima izvršio krivično delo u stanju bitno smanjene uračunljivosti, ne
može po tom osnovu ublažiti kazna (čl. 24 st. 2 KZ RS).
U kriminologiji se alkoholizam posmatra kao kriminogeni faktor, s tim što se shvatanja
kriminologa razlikuju u oceni veličine i značaja kauzaliteta alkoholizma na kriminalno ponašanje.
Sklonost alkoholičara agresivnom ponašanju postaje sve izrazitija ukoliko alkoholizam više
napreduje, a poremećaj bračno-porodičnih odnosa dobija teže i složenije forme. Ovakav porodični život
i postojanje hroničnog bračnog konflikta nisu u stanju da obezbede zdrav psihosocijalni razvoj deteta.
Rizik za razvoj psihosocijalnih problema podjed- nak je za mušku i žensku decu iz alkoholičarskih
porodica, ali su po intenzitetu nešto jače zastupljeni kod dečaka nego kod devojčica.
133. Narkomanija (zavisnost od droge) i kriminalitet
Pored alkoholizma, u bolesti zavisnosti (toksikomanije) spada narkomanija, zloupotreba droga
ili zavisnost od droge. Postoje podaci da hiljadama godina ljudi koriste različita prirodna sredstva
(biljke: mak, hašiš, koka, različite gljive i dr.) koja menjaju njihovu svest, raspoloženje, mišljenje i

107
ponašanje. Upotreba ovih sredstava bila je ograničena na određene slučajeve (za lečenje, smirivanje
bolova, suzbijanje gladi, otklanjanje umora) ili prilike (magijsko-religijski obredi) uz kontrolu
zajednice.Tačno se znalo ko sme da uzima drogu u koje vreme i sa kojim ciljem.
Druga definicija nastala je šezdesetih godina i umesto termina adikcije (toksikomanije,
narokomanije) koristi termin "zavisnost od droge". Zavisnost od droge je stanje psihičke ili fizičke
zavisnosti ili i jedne i druge zavisnosti od droge, koje nastaje kod osobe koja periodično ili stalno
uzima drogu. Ovom definicijom je naglašeno da svaka droga ima svoj poseban tip zavisnosti, da se
opšta psihička zavisnost razvija kod svih oblika uzimanja droga, a kod nekih vrsta droga i fizička
zavisnost.
Prema defmiciji Svetske zdravstvene organizacije, droga je svaka supstanca која unesena u
organizam može da modifikuje jednu ili vise funkcija. Droge mogu da budu prirodnog i sintetičkog
porekla, njihova upotreba može da bude društveno tolerisana (alkohol, duvan, neki začini i sl.) ili
regulisana određenim međunarodnim konvencijama i nacionalnim zakonima. Lista opojnih droga ili
psihotropnih supstanci, koje imaju psihoaktivne efekte, utvrđena je međunarodnim konvencijama na
predlog Svetske zdravstvene organizacije. Klasifikacija droga vrši se po različitim kriterijumima: vrsti
toksičnosti (droge visokog i manjeg stepena toksičnosti), vrsti zavisnosti (droge koje izazivaju samo
psihičku ili i psihičku i fizičku zavisnost), prema poreklu (prirodnog porekla i sintetičke droge) i prema
uticaju na ponašanje čoveka (narkotici, depresanti, stimulansi, halucinogene droge, droge koje se
dobijaju iz kanabisa (konoplje) i koke.
U Krivičnom zakoniku Srbije u okviru Glave XXIII "Krivična dela protiv zdravlja ljudi"
inkriminisana je neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga (čl. 246) i
omogućavanje uživanja opojnih droga (čl. 247).
Veza između narkomanije i kriminaliteta može da bude posredna i neposredna. Posredna
uslovljenost ogleda se u tome što veliki broj narkomana potiče iz tzv. kriminalnih sredina i što su bili
skloni kriminalnom ponašanju i pre nego što su postali zavisni od droge. Neposredna veza se ogleda u
postojanju takvih krivičnih dela koja su povezana sa ilegalnom proizvodnjom, posedovanjem,
krijumčarenjem i prodajom droge i krivičnih dela koja vrše narkomani pod uticajem droge ili da bi do
drogu nabavili.
Povezanost narkomanije i kriminaliteta najčešće se ispoljava na taj način što narkomani vrše
krivična dela da bi došli do droge. To je tzv. iznuđeni oblik kriminalnog ponašanja koji stoji direktno u
funkciji nabavka droge. Za narkomansku subkulturu veoma su značajni preprodavci droge ili tzv.
"pušeri" (pusher). Među njima se razlikuju najmanje četiri kategorije: importeri, koji unose drogu iz
inostranstva a sami je retko uzimaju; profesionalni prodavci droge na veliko, koji takođe retko
postaju narkomani; preprodavci droge na "sitno" ili "dileri"(dealer), koji se, sem preprodaje droge,
bave i drugim kriminalnim aktivnostima i često uzimaju drogu; preprodavci droge koji preprodajom
zarađuju da sebi nabave drogu.
134. Prostitucija i kriminalitet
Prostitucija, kao jedan od najstarijih oblika devijantnog ponašanja, pratila je razvoj svih naroda
u različitom obimu i oblicima zavisno od ekonomskih i društvenih uslova i okolnosti. Prvi podaci
ukazuju na postojanje hramske prostitucije još 1.500 godina p.n.e. u Vavilonu u sklopu kulta božice
Melite - boginje plodnosti.
Prostitucija se definiše kao vršenje nedopuštenih seksualnih odnosa lica ženskog pola na
komercijalnoj osnovi, na osnovu prodavanja svoga tela i slučajnog, uzgrednog susreta sa licima sa
kojima stupaju u te odnose i koje karakteriše osećaj ravnodušnosti. Ovako je definisana "ženska"
prostitucija. Međutim, kako je prostitucija pružanje seksualnih usluga drugim osobama, koje mogu da
budu istog ili različitog pola, prostitucija može da bude heteroseksualna - prostitucija žena sa
muškarcima ili muškaraca sa ženama i ženska homoseksualna ili muška homoseksualna prostitucija.
Ženskoj heretoseksualnoj prostituciji posvećivano je mnogo više pažnje, jer je ona u toku vekovnog
postojanja postala organizovana i relativno više društveno stigmatizirana.
Značajan elemenat u defmisanju prostitucije je plaćanje za seksualne usluge novcem ili drugim
vrednostima da bi se postigla materijalna korist. Na taj način seksualni odnos postaje običan ugovorni,
robno-novčani odnos, u kome jedan partner "prodaje" seksualne usluge drugom koji u tome nalazi
seksualno zadovoljstvo. O obimu prostitucije ne postoje pouzdani statistički podaci i nemoguće je
pratiti raširenost ove pojave u pojedinim zemljama. Razlozi za nemogućnost tačnog sagledavanja
obima ovog devijantnog ponašanja su, pored ostalog, u tajnosti i anonimnosti svih učesnika u

108
prostituciji (prostitutki, makroa, mušterija, podvodača, organizatora), postojanju izvesnog stepena
tolerantnosti društva i ćutanja o ovoj pojavi, različitom tretiranju u zakonodavstvima (krivičnopravna
ili prekršajna inkriminisanost) i nedovoljnom empirijskom istraživanju.
Oblici prostitucije su različiti i zavise od tradicije, kulture, drugih društvenih okolnosti i
promena u društvenim odnosima. Glavni istorijski tipovi prostitucije su: religiozna (odnosi se na žene
koje određeno vreme ili doživotno vrše "službu" pri nekom hramu kao "svete bludnice"), ritualna
(povezana sa religioznim shvatanjima i sastoji se u vršenju prvih seksualnih odnosa udatih žena u
obliku javnog rituala), kompenzaciona (kao kompenzacija za nedostatak seksualne nežnosti u braku),
supstituciona (vršenje seksualnih odnosa sa prostitutkama umesto sa svojim ženama), profesionalna
kao savremeni oblik prostitucije. Neki autori razlikuju neorganizovanu i organizovanu prostituciju.
Neorganizovana prostitucija ili ulična prostitucija karakteriše se nepostojanjem posrednika između
prostitutke i mušterije, nepovezanošću izmedu prostitutki i bavljenjem prostitucijom u slobodno vreme,
mesto prostituisanja je ulica, park, napuštene kuće, dok nešto bogatije prostitutke imaju sopstveni stan i
automobil. Organizovana prostitucija se odvija u javnim kućama, posredničkim kućama, poslovnim
organizacijama, koje se javno bave nekom drugom legalnom delatnošću a tajno organizuju prostituciju
(modne kuće, kuće za lepotu, poslovnu pratnju i si.). Žene u javnoj kući su podčinjene, ekspoloatisane
a njihovo ponašanje se strogo kontroliše. Vlasnici javnih kuća i posrednici - makroi, koji se
predstavljaju prostitutkama kao njihovi "zaštitnici", uzimaju za sebe najveći deo ili sav novac koji
prostitutka zaradi.
Zavisno od oblika prostitucije vrše se različite klasifikacije prostitutki. Najopštija klasifikacija
je prema načinu vršenja prostitucije na: ulične (nezavisne i organizovane), motorizovane (sa
sopstvenim stanom i automobilom), prostitutke u javnim kućama, prostitutke na poziv i one koje
rade za poslovne i privredne organizacije. Prostitutke se razlikuju prema društvenom statusu koji
zauzimaju u grupi prostitutki, koji zavisi ne samo od oblika prostitucije, već od visine zarade, mesta
pronalaženja mušterija, društvenog položaja mušterija, broja klijenata i sl.
U feminističkoj literaturi svi oblici prostitucije se posmatraju kao vrsta seksualne ekspoloatacije
žena. Ističe se da se prostitucijom, kada žensko telo postaje roba za kupovinu i prodaju, narušavaju
ženski telesni integritet i ljudsko dostojanstvo kao osnovna ljudska prava, a istovremeno se ispoljava
moć novca i prisile. Žene u prostituciji su najčešće žene na najnižoj društvenoj lestvici, najsiromašnije,
bez osnovnih sredstava za život. Prema ženama koje su prinuđene da se bave prostitucijom društvo
vršeći diskriminaciju a u isto vreme ih "proizvodi" i ekspoloatiše.
O uzrocima prostitucije postoje različita shvatanja, ali se ona uglavnom svode na razmatranje
faktora, koji deluju da se neka osoba odluči na bavljenje prostitucijom. Različita stanovišta o uzročnosti
prostitucije mogu se podeliti na tri grupe: psihološka, koja objašnjavaju prostituciju strukturom
ličnosti, psiho- patološka, koja uzroke nalaze u mentalnim poremećajima prostitutki i sociološka
objašnjenja, koja polaze od društvenih uzroka prostitucije. Posmatrano sa stanovišta društvene
devijantnosti, uzroci prostitucije se sagledavaju u pokušajima društva da ograniči i kontroliše seksualni
nagon, da održi instituciju braka (koji ne može da zadovolji sve ljudske potrebe i osećanja u vezi sa
seksualnim nagonom), u postojanju društvene nejednakosti žena i muškaraca (subordiniranost žene i
svođenje žene na njene biološko-reproduktivne funkcije), duplih standarda seksualne moralnosti za
muškarce i žene (osuđuje se promiskuitetno ponašanje žene a ne muškarca) i sl.
U Srbiji je bavljenje prostitucijom prekršaj protiv javnog reda i mira, a posredovanje u vršenju
prostitucije je predviđeno kao posebno krivično delo (61. 184 KZ RS). Prostitucija je povezana takođe
sa vršenjem imovinskih delikata, posebno krađa, kada se prostitutke javljaju kao izvršiteljke. Sem toga,
prostitutke mogu da učestvuju u prikrivanju kriminalaca, sakrivanju ukradenih stvari ili preprodaji.
Istraživanja pokazuju da se veliki broj prostitutki pojavljuje kao žrtva krvnih i seksualnih delikata -
ubistava, teških telesnih povreda, silovanja. Najopasniji vid povezivanja prostitucije i kriminaliteta je
kroz organizovani kriminalitet ili preko kriminalnih organizacija, kada se kao "zaštitnici" prostitutki
javljaju članovi kriminalnih bandi, a javne kuće predstavljaju jedan od punktova organizovanog
kriminaliteta. Među prostitutkama ima alkoholičarki i narkomanki, koje to postaju pod uticajem
podvodača, sredine u kojoj rade i "mušterija". Prostitucija se povezuje i sa kockanjem, kada se na
jednom mestu, u kockarnicama i privatnim stanovima, sem kockanja pružaju i usluge prostitutki.
135. Kockanje i kriminalitet

109
Kockanje je jedna od najstarijih i veoma raširenih ljudskih aktivnosti, koja se sastoji u igri za
novac ili druge vrednosti na osnovu određenih pravila u formi klađenja u želji da se nešto dobije ni za
šta ili mnogo za malo. Osnovni elementi kockanja i drugih hazardnih igara su sreća i neizvesnost
U igrama na sreću učestvuje veći broj fizičkih lica, ali se svim učesnicima pruža mogućnost
sticanja dobitka (novac, stvari, usluge), s tim što ishod igre ne zavisi od znanja i umešnosti, već od
slučaja ili nekog neizvesnog dogadaja. Kada prestane da bude igra za zabavu i razonodu, izbegne
državnoj i društvenoj kontroli i postane organizovana, profesionalna aktivnost, stalni obrazac
ponašanja, navika i strast, kockanje postaje društvena devijacija i devijantno ponašanje. Za razliku od
drugih oblika devijantnosti, koji su vezani za odredenu strast nosioca (uživanje alkohola i droga) ili
predstavljaju redovno zanimanje (prostitucija), kockanje je istovremeno i zanimanje i strast.
Kockanje, kao društvena devijacija i devijantno ponašanje, veoma je malo proučavano u
kriminološkoj literaturi. Dok se na zakonodavnom planu, u naučnoj i stručnoj javnosti vodi stalna
polemika o obliku društvene reakcije na kockanje (legalizacija ili zabrana), ne postoje sistematske
kriminološke studije niti opsežnija istražvanja o kockanju. Kao društvena devijacija kockanje obuhvata
sve oblike organizovanog i komercijalizovanog kockanja, koje kontrolišu ljudi i organizacije koje se
isključivo bave kockanjem i nalaze se pod kontrolom organizovanog kriminaliteta, kao i različite forme
profesionalizovanog kockanja manjih grupa ili pojedinaca.
Negativne posledice kockanja su mnogobrojne: zanemaruje se lična, porodična i društvena
odgovornost, dolazi do društvene i lične degradacije pojedinca - kockara, troše se ogromne sume
novca, čime se smanjuje porodični budžet i dovodi u pitanje ekonomska sigurnost porodice. Najteža
posledica kockanja je povezanost sa kriminalitetom. Povezanost kockanja kao devijantnog ponašanja sa
kriminalitetom je višestruka. U krivičnim zakonodavstvima većine zemalja u svetu kockanje u vidu
zanata i profesionalne aktivnosti predviđeno je kao krivično delo. Krivični zakonik Srbije predvida kao
krivično delo neovlašćeno organizovanje igara na sreću (čl.352), dok je u Zakonu o igrama na sreću
predvideno niz prekršaja u vezi sa organizovanjem igara na sreću.
Zapaženo je da se kockanje naročito pojavljuje u nekim posebnim uslovima života, Kada se
velike grupe ljudi odvajaju od spoljašnjeg sveta za duži vremenski period, kockanje može da postane
deo svakodnevnog života pacijenata bolnica, vojnika u kasarnama, posade brodova, internatima,
vaspitno-popravnim domovima i sl. U zatvorskoj sredini, u kojoj postoje ograničene sume novca ili
stvari od vrednosti kod zatvorenika, kockanje je uslovilo stvaranje "zelenaštva" - davanje novca na
zajam uz visoke kamate. Zatvorenici "zelenaši", koji eksploatišu zatvorenike, imaju podršku kockara,
kojima pomažu da vrate kockarske dugove. na taj način se jedan oblik devijantnog ponašanja povezuje
sa drugim, a mnoga nasilnička ponašanja u zatvoru povezana su sa međusobnim razračunavanjem
kockara.
Ličnost kockara je veoma složena. Osnovne karakteristike ličnosti kockara su nestabilnos i
povodljivost. Slično alkoholičaru, kockar postaje rob kockanja, bez mogućnosti da se kockanja
oslobodi. Dobitak stimuliše kockare da nastave igru, pohlepa ih tera da stalno rizikuju, nada ih nagoni
da započnu igru i istraju uprkos gubitka. Da bi mogli da igraju, kockari zapostavljaju obaveze prema
porodici, društvenoj sredini i orijentišu se na krug saigrača. Na taj način kockarski svet postaje
zatvoren društveni krug, stvara se kockarska subkultura u kojoj su sve vrednosti i norme ponašanja
određene kockanjem.
136. Skitnja, besposličenje i prosjačenje i kriminalitet
Skitnja, besposličenje i prosjačenje su postojali u starom i srednjem veku i zadržali se u
savremenom društvu. Ovi oblici devijantnog ponašanja određuju se pravno i sociološki. Pravno
određenje se odnosi na zakonske propise o skitnicama i prosjacima, a sociološko, obuhvaćeno pojmom
vagabundaža, odnosi se na socijalne karakteristike ovih pojava. Vagabundaža je socijalni problem sa
različitim socijalnim poreklom. Neki oblici vagabundaže su posledica tradicije i duboko ukorenjene
navike nekih socijalnih i etničkih grupa, drugi su posledica kriznih društvenih stanja, treći nastaju usled
migracionih strujanja, a ima i takvih koji su posledica ratova i elementarnih nepogoda.
Skitnja je način života bez prebivališta. Skitnice karakteriše lutanje i stalna promena mesta
boravka. Međutim, ima skitnica koje su stalno nastanjene i ne menjaju mesto boravka, pa bitno
svojstvo skitnje nije lutanje, već njihov način života. Skitnice su lica izolovana iz društvenog života,
nalaze se na njegovim marginama, ne učestvuju u redovnim društvenim aktivnostima, žive "od danas
do sutra", nisu u stanju da se integrišu u društvenu zajednicu. Skitnja se deli na elementamu (posledica
prirodnih nepogoda: poplave, gladi, suše, epidemija ili ratova) i strukturalnu (posledica

110
nezaposlenosti, ekonomskih kriza, migracija i sl.). Elementarna skitnja može preći u strukturalnu
ukoliko se posledice elementarne skitnje ne otklone. U psihološkom smislu smatra se da su skitnice
asocijalne, društveno neprilagođene osobe, koje nemaju volje i unutrašnje čvrstine da nadu sigurne
izvore egzistencije, već prihvataju svoj način života kao jedinu mogućnost potpuno pomireni sa
sudbinom.
Skitnja je često praćena prosjačenjem, a prosjaci se često regrutuju iz reda skitnica. Prosjačenje
se definiše kao povremeno ili stalno u vidu zanimanja traenje milostinje navođenjem svojih fizičkih
problema ili socijalnog statusa kao razloga za razumevanje. Prosjačenjem se bave lica koja
podešavanjem svog izgleda odaju sliku siromaštva, nemaštine i bede. Najčešće se prosjačenje vrši na
javnim mestima, tamo gde se okuplja veći broj ljudi, kao na primer ispred železničkih i autobuskih
stanica, na trotoarima ulica u centru, parkovima, pešačkim prelazima i sl. Prosjaci su lica koja stalno
traže novac ili druge vrednosti, bez pružanja protivusluge. Prosjačenje se ispoljava u raznim pojavnim
oblicima i deli se na klasično i aktivno. Klasično prosjačenje se ispoljava u traženju milostinje
pozivajući se na bolest ili fizičku nemoć, dok aktivno postoji kada prosjaci idu od kuće do kuće,
prodaju predmete bez vrednosti, traže pomoć zbog bolesti ili fizičkih nedostataka. Prilikom aktivnog
prosjačenja često se koriste deca da bi se izazvala samilost i dobio novac ili druge vrednosti.
Besposličenje je širi pojam od skitničenja i sastoji se u neprihvatanju bilo kakvih obaveza
vezanih za rad ili društveno angažovanje.
Društvo reaguje na skitnju, besposličenje i prosjačenje represivno i preventivno. Represivna
reakcija sastoji se u inkrimisanju ovih devijantnih ponašanja kao kažnjivih radnji (u Srbiji se skitnice i
prosjaci tretiraju kao besposličari i progone na osnovu propisa o prekršajima protiv javnog reda i mira,
povrede propisa o prijavljivanju boravka i posedovanju lične karte), a preventivno delovanje obuhvata
preduzimanje preventivnih mera u društvenim sredinama iz kojih prosjaci i skitnice dolaze, kadrovsko i
materijalno jačanje službi koje se bave prevencijom na ovom planu i formiranje posebnih ustanova,
koje bi se primenom savremenih metoda, bavile socijalnom rehabilitacijom besposličara, skitnica i
prosjaka. Prosjaci i skitnice najčešće vrše krivična dela imovinskog kriminaliteta (krađe, sitne krađe,
prevare).
137. Inteligencija i kriminalitet
Među osobinama ličnosti posebnu grupu osobina čine sposobnosti
Razlikuju se tri grupe sposobnosti: intelektualne ili više mentalne sposobnosti (inteligencija),
psihomotorne sposobnosti i senzorne sposobnosti.
Intelektualne ili više mentalne sposobnosti u psihologiji se obično nazivaju inteligencijom.
Inteligencija se deflniše kao sposobnost snalaženja putem mišljenja u novim situacijama ili kao
sposobnost rešavanja problema putem mišljenja. Osnovna psihička aktivnost, koja dolazi do izražaja
kod inteligentnih radnji je uviđanje bitnih i važnih odnosa koji će dovesti do uspešnog rešenja. U
psihološkoj nauci je utvrđeno da je moguće vršiti ocenu stepena intelektualnih sposobnosti posebnim
mernim instrumentima - testovima. Na osnovu dobijenih rezultata putem testova, određuje se umna
zrelost ispitanika. Stepen inteligencije se određuje na taj način što se mentalni uzrast dobijen putem
testa podeli sa kalendarskim uzrastom i pomnoži sa 100. Dobijeni broj (rezultat testa) predstavlja
kvocijent ili količnik inteligencije i označava se sa IQ. Za stepen inteligencije uloga nasleđenih osnova
znatno je veća nego kod ostalih osobina, ali na razvitak inteligencije utiču sredina i uslovi života.
Postoje različita shvatanja o odnosu inteligencije i delinkventnog ponašanja. Prema jednom
shvatanju, inteligencija ne utiče na kriminalno ponašanje i uopšte se ne može dovoditi u vezu sa
kriminalnim ponašanjem. Prema drugom shvatanju, naročito zastupljenom među nemačkim autorima,
inteligencija je utoliko veći faktor kriminalnog ponašanja ukoliko je niži njen nivo, pa je svako
slaboumno lice potencijalni delinkvent. Slaboumno lice je ograničeno u logičkom mišljenju i
zaključivanju, lako se odlučuje za kriminalno ponašanje i teško se odvikava od takvog ponašanja. Ovo
shvatanje je nastalo kao rezultat istraživanja prema kojima u delinkventnoj populaciji preovlađuju
osobe sa niskom inteligencijom. To znači da nije dokazan postojan odnos između, inteligencije i
kriminaliteta i da se određene pravilnosti mogu sagledavati samo posmatranjem stepena inteligencije i
pojedinih vrsta kriminalne delatnosti. Lica sa nižom inteligencijom češće vrše određene vrste krivičnih
dela, kao što su sitne krađe, silovanja i drugi oblici seksualnog nasilja i to kao saizvršioci, dok se lica sa
višom inteligencijom pojavljuju kao falsifikatori, izvršioci privrednih delikata, "kriminalci belog
okovratnika", organizatori zločinačkih udruženja.

111
Savremena shvatanja o povezanosti inteligencije i kriminaliteta ističu da inteligenciju kao
mentalnu sposobnost treba posmatrati u sklopu delovanja ostalih psihičkih sposobnosti i ostalih uzroka
kriminalnog ponašanja. Navodi se primer manje inteligentnog maloletnika, koji se teže snalazi u
savlađivanju nastavnog gradiva u školi, ne postiže dobar uspeh, dolazi u frustracione situacije zbog
neuspeha u školi, beži sa časova, dolazi u sukob sa roditeljima, ima kolmpleks niže vrednosti itd., što
sve, u krajnjoj posledici tog uzročnog spleta, može dovesti do kriminalnog ponašanja. U tom spletu
uzroka i inteligencija ima svoje mesto i ne treba je zapostaviti u analizi kompletne kriminogeneze, ali
joj takođe ne treba pridavati odlučujući značaj.
138. Temperament i osobine temperamenta kao endogeni faktori kriminaliteta
U psihologiji postoji shvatanje da se osobine temperamenta ogledaju u tome koliko lako, koliko
često, kojim intenzitetom i u kom trajanju se javljaju emocije, kao i u tome koji emocionalni ton
preovlađue, da li se češće javljaju emocije prijatnosti (pozitivne) ili neprijatnosti (negativne). Međutim,
u novijim psihološkim radovima o temperamentu, ističe se da se temperament i osobine temperamenta
ne manifestuju samo u emocionalnim reakcijama, nego se izražavaju u celokupnoj aktivnosti čoveka, u
svim vrstama psihičkog reagovanja. Temperament ne pokazuje samo emocionalni način reagovanja
pojedinca, već brzinu, snagu i trajanje reakcije pojedinca.
Najpoznatiju klasifikaciju temperamenta dao je grčki lekar i mislilac Hipokrat. Prema
Hipokratovoj klasifikaciji, razlikuju se četiri tipa temperamenta: kolerični, sangvinični, flegmatični i
melanholični temperament.
Koleričnom tipu svojstvena su jaka osećanja, lako odlučivanje na akciju, česte, nagle i jake
reakcije. Osobe koje se odlikuju koleričnim temperamentom lako se naljute, manifestuju svoju ljutnju,
dolaze u sukob sa drugima.
Sangviničnom tipu temperamenta svojstveno je brzo reagovanje, ali osećanja nisu jaka i ne
traju dugo. Ljudi koje odlikuje sangvinični temeprament lako menjaju raspoloženje i brzo prelaze iz
negativnog u pozitivno raspoloženje.
Flegmatični tip temperamenta odlikuju retke i spore reakcije, slabija osećanja, apatičnost i
ravnodušnost.
Melanholičnom tipu temperamenta svojstvene su retke, spore, ali jake reakcije. Kod osoba sa
ovim temperamentom preovlađuju neprijatna osećanja, tuga i zabrinutost.
Prema izvesnim crtama temperamenta pojedinci se dele na optimiste i pesimiste, introvertirane
(povučeni su u socijalnim kontaktima, izbegavaju prikazivanje u javnosti) i estrovertirane tipove (vrlo
komunikativni, nametljivi).
Podela ljudi prema tipovima temperamenta ne znači da se svi ljudi mogu svrstati u navedene
tipove. Veoma retko se sreću ljudi sa osobinama isključivo jednog tipa temperamenta jer kod najvećeg
broja ljudi dolaze do izražaja osobine karakteristične za različite tipove temperamenta.
Temperament i osobine temperamenta mogu imati određen uticaj na genezu kriminalnog
ponašanja, ali bi bilo pogrešno osobu sa jednim od tipova temperamenta smatrati više sklonom
kriminalitetu od osobe sa drugim tipom temperamenta. Na osnovu opisa osobina pojedinih tipova
temperamenta i nekih istraživanja osobina temperamenta pojedinih delinkvenata, može se zaključiti da
su kolerično temperamentni ljudi više skloni agresiji od flegmatičnih i da su estravertni tipovi
podložniji kriminalnom ponašanju. Ovaj zaključak može biti primenljiv samo ukoliko se osobine
temperamenta posmatraju u sklopu ukupnosti svih uzroka koji su delovali u pojedinačnom slučaju
kriminalnog ponašanja.
139. Karakter i karakterne osobine kao endogeni faktori kriminaliteta
U psihologiji se pod karakterom podrazumeva zbir svih psihičkih osobina jedne osobe,
najbitnije osobine pojedinca koje daju pečat celokupnom njegovom ponašanju. Sem ovog shvatanja
postoje i druga objašnjenja: pod karakterom se označavaju voljne ili kognitivne osobine čoveka, kao
što su upornost, odlučnost, doslednost u ponašanju, inicijativnost i sl, a pod karakternim osobinama se
podrazumevaju takve osobine koje pokazuju karakteristično ponašanje pojedinca s obzirom na moralne
principe i moralna shvatanja određenog društva, na primer, poštenje, sebičnost, nesebičnost, skromnost,
savesnost i sl.
U starijoj psihološkoj literaturi navode se kao vrste karaktera dobar i loš karakter, čvrst i slab
karakter. Dobar karakter bi imao čovek koji se odlikuje moralnim osobinama, dok čovek sa lošim
karakterom nema takve moralne osobine. Čvrst karakter postoji kod čoveka koji, pored moralnih
osobina, poseduje energičnost, upornost u ponašanju. Slab karakter ima onaj čovek koga odlikuju

112
moralne osobine, ali nema odlučnosti da ih primeni. Karakterne osobine se formiraju pretežno pod
uticajem činilaca iz okoline i okrenute su prema okolini, pa se smatra da je karakter slika neke ličnosti
u očima drugih.
Poredstvom karaktera dolaze do izražaja stavovi, interesi i druge dinamičke osobine čoveka u
svim odnosima - bračnim, porodičnim, rodbinskim, susedskim radnim, poslovnim. Međutim, svaka
karakterna osobina, zavisno od situacije u kojoj se manifestuje, može biti socijalno prihvatljiva ili
neprihvatljiva. Tako, na primer, upornost kao karakterna osobina, ukoliko se ispoljava u postizanju
nekog korisnog cilja, učenja, pronalaženja izvesnih novina u nauci i si., biće pozitivno ocenjena, dok,
naprotiv, ta ista osobina prilikom vršenja nekih krivičnih dela predstavlja kvalifikatornu okolnost za
teži oblik krivičnog dela.
Karakter i karakterne osobine mogu biti povezani sa kriminalnim ponašanjem. Na osnovu
kriminoloških istraživanja uočeno je da se kod izvršilaca krivičnih dela u većoj meri ispoljavaju neke
karakteme osobine. To su: primitivizam, egoizam, egocentričnost, malicioznost, rigidnost, agresivnost,
izopačenost i nastranost.
Primitivnu osobu odlikuje nizak kulturni nivo, nedostatak vaspitanja, nepoštovanje etičkih i
drugih društvenih normi. Primitivizam se najviše ispoljava prilikom vršenja krvnih delikata, posebno
ubistava zbog netrpeljivosti, mržnje, obesti ili osvete.
Egoizam, se manifestuje kao svesna, spontana i stalna beskrupulozna težnja za sticanjem
materijalnih vrednosti i kao težnja da se spostvene potrebe, motivi i drugi lični interesi, bez obzira na
njihove vrednosti, stavljaju iznad tuđih. Egoisti svoje potrebe stavljaju iznad potreba drugih i svoje
odnose prema drugima posmatraju isključivo kroz sopstvene interese i potrebe.
Egocentričnost je usko povezana sa egoizmom. Sastoji se u precenjivanju svojih osobina,
stavljanju sopstvenih peokupacija iznad potreba drugih lica i sl. Kod delinkvenata egocentričnost može
da se pojavi prilikom vršenja krivičnih dela protiv života i tela, kada dolazi do izražaja netrpeljivost i
netolerantnost.
Malicioznost se ispoljava kroz traženje mana, nedostataka i grešaka kod drugih ljudi da bi ih
neosnovano kritikovali, ogovarali ili optuživali. Maliciozne osobe su pakosne, podmukle, zlonameme,
podozrive i zlobne. Prema drugim osobama, maliciozne osobe su bez osećaja, nemaju ni za koga
razumevanja, ne umeju da vole ili žale.
Rigidnost kao karakterna osobina ogleda se u otpornosti prema zahtevima za promenu
ponašanja. Ova osobina se naročito ispoljava kod recidivista i njeno postojanje otežava resotijalizaciju.
Agresivnost je odlika karaktera velikog broja kriminalaca. Ispoljava se naročito kod krivičnih
dela sa elementima nasilja: krvnih i seksualnih delikata.
140. Emocije i kriminalitet
U strukturi ličnosti i celokupnoj fizičkoj i psihičkoj aktivnosti čoveka posebno mesto imaju
emocije ili osećanja. Čovek nije samo racionalno biće, koje svoje postupke preduzima isključivo na
osnovu razmišljanja i zaključivanja, već na njegove postupke utiču u velikoj meri emocije ili osećanja.
Emocije ili osećanja se definišu kao doživljaj našeg vrednovanja i subjektivnog odnosa prema
stvarima, ljudima, događajima i sopstvenim postupcima. Razlikuju se jednostavni ili elementarni
doživljaji prijatnosti i neprijatnosti, od složenih osećanja, koja se nazivaju emocijama (radost, žalost,
strah, gnev).
Najvažnija osećanja upravljena prema drugim osobama su: osećanje ljubavi, nežnosti,
ljubomore, zavisti i mržnje. Prema intenzitetu i trajanju emocije se dele na afekte, raspoloženja
(emocionalna stanja manje burnog toka, ali dužeg trajanja) i strasti (vrlo intenzivna emocionalna stanja
dužeg trajanja). Intenzivna emocionalna stanja koja se naglo javljaju, imaju buran tok i praćena su
izrazitim telesnim promenama u psihologiji se nazivaju afektima. Svaka emocija, naročito primarna
emocija, ukoliko se razvije do velikog intenziteta postaje afekat (bes, paničan strah, neobuzdana
radost). Naročito je izrazit uticaj afekata na intelektualne procese, te postojanje afekta smanjuje svesnu
kontrolu sopstvenih postupaka.
Postoje tri karakteristike emocionalnog ponašanja: prvo, karakteristične fiziološke promene u
funkcionisanju pojedinih unutrašnjih organa (organa za krvotok, disanje, varenje i drugih), drugo,
promene u pokretima lica (mimika), tela (pantomimika) ili glasa, treće, karakteristični doživljaji pri
emocionalnom reagovanju (prijatnost, neprijatnost, doživljaji o organskim promenama pri
emocionalnom reagovanjii i opažajima, predstavama ili mislima uz koje se emocije vezuju). Nasleđe

113
ima značajnu ulogu u emocionalnom ponašanju, ali razvitak osećanja zavisi i od ličnog iskustva, od
učenja.
U kriminalnoj etiologiji još uvek nije dovoljno proučen odnos između emocija i kriminaliteta,
pa se utvrđivanje tog odnosa zasniva na rezultatima pojedinih istraživanja. Za razliku od inteligencije,
koja je relativno stabilna i određena, emocije su kolebljive, promenljive, često nejasne. Zbog ovih
karakteristika emocija veoma je teško utvrditi da li je neka emocija uzrok kriminalnog ponašanja u
odredenoj situaciji ili je ona postoji nezavisno od ispoljenog kriminalnog ponašanja. Ipak, na osnovu
kriminoloških istraživanja u literaturi se smatra da postoji veza između odredenih emotivnih svojstava
delinkvenata, posebno emocionalne nestabilnosti, razdražljivosti, uznemirenosti, emotivne napetosti,
afektivnih smetnji i emocionalne nezrelosti sa kriminalnim ponašanjem.
Emocionalna nestabilnost kod delinkvenata se ogleda u povećanoj
razdražljivosti,uznemirenosti, teškoćama u kontroli emocija, preteranoj osetljivosti, netolerantnosti
prema teškoćama prilikom ostvarenja pojedinih ciljeva, a nastaje kao posledica frustriranosti,
odbačenosti, inferiornosti, potištenosti, ljubomore i sličnih stanja. Emocionalna nestabilnost se naročito
javlja kod lica sa mentalnim poremećajima i kod psihopata. Psihopate su emocionalno veoma
nestabilna lica i ta njihova emocionalna nestabilnost se dovodi u vezu sa njihovim kriminalnim
ponašanjem. Emocionalna nestabilnost i emocionalna nezrelost uočeni su prilikom istraživanja
maloletničke delinkvencije. U periodu adolescencije, koji neki psiholozi nazivaju periodom
neuravnoteženosti, nesigurnosti, napetosti, neodlučnosti, adolescenti nastoje da okolinu prilagode sebi
radije nego što se njoj prilagođavaju. Psihičke promene emocionalne prirode često su kod njih rezultat
sukoba između želja, volje i mogućnosti. Veliki značaj u javljanju kriminalnog ponašanja pridaje se
emotivnoj napetosti i afektivnim smetnjama. Ubistvo na mah može da se izvrši za vreme jake
razdraženosti izazvane napadom ili teškim vređanjem od strane žrtve. Osećanja jake razdraženosti ili
prepasti su osećanja jakog intenziteta koja se javljaju prilikom izvršenja krivičnog dela u prekoračenju
nužne odbrane.
Jarost (razjarenost) je patološki afekt gneva koji se odlikuje velikom agresivnoću i
kriminalnim posledicama, dok je prepast (zaprepašćenje, prestrašenost) patološki afekt straha jakog
intenziteta, pri čemu najpre nastaje prikočenost, a zatim slede odbrambene reakcije u cilju spasavanja.
Lica kod kojih postoji emotivna napetost teže mogu da se prilagode datim društvenim procesima i
prilikama, ona nisu sposobna da pravilno sagledaju i ocene stvarnost, zbog čega dolaze u konflikte, koji
se često završavaju kriminalnim ponašanjem
Afektivno stanje ili neko drugo emocionalno stanje, koje postoji u momentu izvršenja krivičnog
dela, može da dovede do blažeg kažnjavanja (tzv. Privilegovani oblici krivičnog dela ubistva: ubistvo
na mah, čedomorstvo), postojanja kvalifikatornih okolnosti kod pojedninih krivičnih dela (na primer,
ubistvo iz bezobzirne osvete, ljubomore, drugih niskih pobuda i sl.) ili otežavajućih i olakšavajućih
okolnosti prilikom odmeravanja kazne.
141. Sklonosti (navike) za kriminalno ponašanje
Sklonosti i navike su takve psihičke osobine koje se stvaraju, razvijaju i menjaju na osnovu
ponavljanja određenih delatnosti i relativno stabilizovanih oblika ponašanja. Sklonosti i navike nastaju
kao rezultat individualnog iskustva, one se stiču u procesu društvenog života zavisno od određenih
interesa i stavova. Ako se jedno lice trajnije nalazi pod uticajem izvesnih okolnosti, one izazivaju u
njemu određene reakcije i kod njega formiraju određene manje ili više stabilne psihičke crte. Uticaji
pod kojima se čovek formira mogu biti pozitivni ili negativni, te tako sklonosti i navike mogu biti
pozitvne i negativne. Delovanjem pozitivnih uticaja, čovekova ličnost se formira u pozitivnom smislu i
stvaraju se pozitivne navike. Negativni uticaji dovode do formiranja protivdruštvenih pobuda i težnji i
stvaranja sklonosti i navika za asocijalno ponašanje.
Kriminologija i kriminalna psihologija objašnjavaju formiranje i dejstvo kriminalnih navika i
kriminalnih sklonosti na ponašanje čoveka. Feri i Garofalo su u svojim radovima opisivali kriminalce
iz navike i kriminalce po sklonosti. Ovi tipovi kriminalaca proučavaju se naročito u vezi sa
recidivizmom jer su sklonosti i navike značajne psihološke crte ličnosti recidivista koje doprinose
ponavljanju njihovog kriminalnog ponašanja.
Navika predstavlja svojstvo čoveka da se u istim situacijama podjednako ponaša, dok sklonost
predstavlja svojstvo čoveka da se u sličnim situacijama podjednako ponaša. lako na prvi pogled razlika
između sklonosti i navika nije velika, ona, ipak, postoji, i zbog te razlike u kriminologiji se prilikom
objašnjenja uzroka recidivizma češće piše o kriminalnim sklonostima nego o kriminalnim navikama.

114
Smatra se daje kod povratnika koji ponavljaju ista krivična dela (specijalni povrat, posebni povrat)
moguće postojanje kriminalnih navika, dok kod višestrukih povratnika koji ponavljaiu raznovrsna
krivična dela (opšti povrat) verovatno postoje kriminalne sklonosti.
Sklonosti za kriminalno ponašanje veoma su značajne u javljanju pojedinih oblika kriminalnog
ponašanja i naročito dolaze do izražaja kod pojedinih kategorija delinkvenata. Kod agresivnih
kriminalaca, za koje je bitno delovanje u afektu i nepostojanje inhibitornih osećanja, sklonost za
kriminalno ponašanje predstavlja trajniju karakterističnu crtu njihove ličnosti. Ova kategorija
kriminalaca pokazuje sklonost za vršenje najtežih krivičnih dela, kao što su krvni i seksualni delikti.
Sklonost za kriminalno ponašanje manifestuje se kod profesionalnih kriminalaca prilikom vršenja
krivičnih dela koja pripadaju imovinskom kriminalitetu, privrednom kriminalitetu, ali i krvnim
deliktima. Imajući u vidu da su kriminalne sklonosti trajnija komponenta ličnosti delinkventa u nekim
krivičnim zakonima postoji kao poseban tip delinkventa "prestupnik iz navike" a u literaturi se govori o
"potencijalnom kriminalitetu", koji se javlja kao izraz kriminalnih sklonosti.
142. Stavovi i shvatanja kao endogeni faktori kriminaliteta
Stavovi i shvatanja predstavljaju važne dinamičke crte ličnosti i uslove neophodne za
objašnjenje i razumevanje ponašanja uopšte, pa i kriminalnog ponašanja neke osobe. Kako se radi o
srodnim psihološkim kategorijama teško je razlikovati stavove od shvatanja. Ipak, smatra se da kod
stavova više preovlađuje emocionalni sadržaj, dok kod shvatanja dominira intelektualni sadržaj.
U psihološkoj literaturi postoje različite definicije stavova. Olportova definicija prema kojoj se
pod stavom podrazumeva neuralna i mentalna spremnost, formirana na osnovu iskustva, koja vrši
direktivni ili dinamnički uticaj na reagovanje pojedinca na objekte i situacije sa kojima dolazi u dodir.
Iz navedene definicije prističe da su bitne karakteristike stavova: I. dispozicioni karakter -
postoji određena neurofiziološka organizacija koja uslovljava način reagovanja u određenoj situaciji,
što znači da stavovi ne postoje uvek manifestno, nego samo kao spremnost, predispozicija koja se može
u određenoj situaciji aktuelizirati, 2. stečenost u toku života - stavovi nisu nasleđeni ili urođeni, ljudi se
ne rađaju sa stavovima prema nekoj rasi, religiji ili naciji, već se ti stavovi stiču u toku života, pod
određenim društvenim uticajima i na osnovu ličnog iskustva, 3. direktno i dinamičko dejstvo - od
stavova zavisi ne samo procena situacije i mišljenje, nego i akcija, 4. složenost - kroz stavove se
integršu tri osnov- nepsihičke funkcije: kognitivne (intelektualne), emocionalne i konativne (voljne)
funkcije.
Stavovi se dele na lične i socijalne. Lični stavovi su karakteristični za pojedinca (stav prema
roditeljima, prijateljima, nekom predmetu i sl.) i njih izučava psihologija ličnosti. Socijalni stavovi,
zajednički za veći broj osoba, odnose se na društveno značajne pojave (stav prema religiji, braku,
porodici, naciji, sistemu vaspitanja, smrtnoj kazni i sl.) i izučavaju se u okviru socijalne psihologije.
Socijalni stavovi se razlikuju s obzirom na njihovu logičku zasnovanost. Posebna vrsta stavova su
predrasude. Predrasude su logički neosnovani stavovi, koji se javljaju u vezi sa pojedinim društveno
važnim pojavama. One se teško menjaju i po pravilu su praćene intenzivnim emocijama. Predrasude
imaju značajnu ulogu u javljanju kriminalnog ponašanja.
Pojmovi srodni pojmu stavova su: shvatanja (odnose se na intelektualni doživljaj i znače
prihvatanje ili odbacivanje neke pretpostavke ili tvrđenja), uverenja, verovanja, interesa, vrednosti itd.
Pojam vrednosti koristi se u raznim naukama (filozofiji, ekonomici, matematici) sa različitim
značenjima. U psihologiji se vrednostima označavaju dispozicije za određeno ponašanje i ciljevi na čije
ostvarenje je ponašanje uvek usmereno. Vrednosti služe za upoznavanje pojedine ličnosti i
objašnjavanje socijalnog ponašanja. Na osnovu kriminoloških istraživanja utvrđeno je da postoji razlika
u vrednostima između delinkventne i nedelinkventne omladine.
Stavovi i shvatanja kod jedne osobe mogu biti različiti, čak suprotni, što dovodi do unutrašnjih i
socijalnih konflikata. Za kriminologiju je značajna pojava stereotipije kod shvatanja. Radi se o sistemu
shvatanja koji se zbog ponavljanja u svim situacijama pretvara u iskrivljavanje činjenica. Jednom
formirano pogrešno shvatanje utiče na postojanje lažnog ali snažog emocionalno pozitivnog ili
negativnog odnosa prema nekoj osobi, grupi, objektu ili situaciji. Stereotipnost u shvatanjima, na
primer odvratnost prema pripadniku neke etničke grupe ili prema nekim fizionomijama, može u
određenim situacijama predstavljati važan kriminogeni faktor kod osobe koja sa takvim shvatanjima
ocenjuje drugu osobu.
143. Fiziološke i biološke osobine delinkvenata

115
Psihološke osobine povezane su sa biološkim svojstvima, pre svega sa nervnim, endokrinim
sistemom i fizičkom konstitucijom, kao osnovnim biološkim faktorima koji utiču na formiranje
ličnosti.
Rot smatra da morfološke osobine (visina, obim i oblik glave, dužina udova, mišićavost) i
fiziološke osobine (osobenosti endokrinog sistema, vegetativnog nervnog sistema, moždanih talasa i
dr.) mogu biti karakteristični za pojedinca i dopunjuju sliku ličnosti pojedinca, ali je za poznavanje
ličnosti njihov značaj manji nego što je značaj ostalih grupa osobina ličnosti. Između morfoloških i
fizioloških osobina na jednoj strani i psihičkih osobina na drugoj, ističe Rot, postoji mogućnost
podudarnosti. Morfološke osobine su uglavnom a psihičke osobine delom (osobine temperamenta i
inteligencije) zavisne od nasleđa, pa je moguće da određeni nasledni faktori izazovu istovremeno
određene telesne i njima odgovarajuće psihičke osobine. Drugu uslovljenost ove podudarnosti Rot vidi
u tome što telesni izgled i neke psihičke osobine (naročito temperament) zavise delom i od
funkcionisanj a endokrinog sistema (sistema žlezda sa unutrašnjim lučenjem).
Od telesnog izgleda pojedinca često zavisi kako će se drugi ljudi prema njemu ponašati, a stav
okoline utiče na formiranje određenih psihičkih osobina (uobraženost, postavljanje velikih zahteva,
sigurnost u sebe i sl.). Prema ljudima sa telesnom manom okolina reaguje sa odbijanjem, prezirom ili
sažaljenjem. Takvo reagovanje okoline često kod ljudi sa telesnom manom izaziva osobine kao što su:
povlačenje u sebe, osećanje nesigurnosti, osećanje manje vrednosti, zlobu ili agresivne tendencije. Sve
navedene psihičke osobine mogu predstavljati pogodnu osnovu za kriminalno ponašanje. Posebna
istraživanja, koja proučavaju uticaj organskih nedostataka na formiranje čovekove ličnosti u
negativnom smislu, ukazuju na značaj reagovanja drugih lica na telesne mane, razne fizičke i biološke
abnormalnosti.
Telesno i zdravstveno stanje svakako ne deluju neposredno na javljanje kriminolškog ponašanja
već na njega posredno utiču. Stanje fizičkog i psihičkog zdravlja odražava se na izbor zanimanja,
odnose u porodici, uspeh u školi, odnose sa poznanicima i prijateljima i sl. Sem toga, veća telesna
snaga utiče na izvršenje delikata nasilja.
U literaturi posvećenoj delinkvenciji maloletnika opravdano se ističe da se delinkvencija
maloletnika javlja i kao izraz neusklađenosti između biološkog i psihičkog sazrevanja. Raskorak
između ubrzanog fizičkog razvoja i nedovoljnog psihičkog sazrevanja karakteristično je za tzv.
"prestupnike u razvoju". Ranije telesno sazrevanje kod adolescenata nije uvek praćeno odgovarajućim
psihičkim sazrevanjem, što može da dovede do izvršenja seksualnih i drugih delikata.
144. Motivi kriminalnog ponašanja
Motivi se u psihologiji definišu kao organski ili psihološki faktori koji pokreću ili regulišu
ponašanje radi postizanja određenih ciljeva. Proces motivacije je proces pokretanja, usmeravanja i
upravljanja čovekovom aktivnošću. Motivi su povezani sa ciljevima, interesima i potrebama zbog čega
ispoljavaju veliki uticaj na ponašanje ljudi. Povezanost motiva sa ciljevima daje im karakter dinamičkih
impulsa koji pokreću i usmeravaju čovekovu delataost u određenom pravcu.
U objašnjavanju karaktera i izvora motiva razlikuju se tri teorijska pristupa.
Prvi pristup je instinktivistički - karakteriše ga psihoanalitički prilaz jer polazi od unutrašnje
strane ličnosti prestupnika, od urođenih tendencija za vršenje krivičnih dela. Kriminalno ponašanje se
dovodi u vezu sa defektno razvijenim instiktom - krađa se javlja kao izraz instikta za prisvajanjem,
seksulani delikti zbog preteranih seksualnih nagona i sl.
Drugi pristup objašnjenju motiva je motivacionistički. Prema ovom pristupu, svako ponašanje
se javlja kao izraz "unutrašnjih podstreka na akciju" povezanih sa biološkim nagonima koji se menjaju
na osnovu iskustva, u procesu kulturalizacije. Kriminalno ponašanje se javlja kada neko lice ne može
da zadovolji svoje potrebe na društveno prihvatljiv način. Motivacionistički pristup je kao i
instiktivistički psihoanalitički orijentisan jer polazi od podsvesnih unutrašnjih impulsa, želja i nagona.
Najprihvatljiviji je interakcionistički prilaz problemu motiva jer objašnjava poreklo socijalnih
motiva koji se javljaju u toku života i koji su veoma brojni. Interakcionistički pristup polazi od toga da
odnosi čoveka sa drugim licima u društvenoj sredini predstavljaju osnovu za svako, pa i kriminalno
ponašanje. Izvor motiva se nalazi u samom društvu, u društvenoj sredini u kojoj se stvaraju elementi i
odnosi koji doprinose kriminalnom ponašanju.
Motivi su povezani sa ciljevima i namerama. Cilj je promena ili stanje kojem učinilac teži
vršeći krivično delo, dok je namera takav psihički odnos učinioca prema delu i posledici, gde pored
direktnog umišljaja postoji i predstava o nekim daljim posledicama dela. Između motiva i cilja postoji

116
tesna veza, međusobna uslovljenost i korelativnost. Cilj je izvan motiva i da bi se razumeo motiv,
moraju se uzimati u obzir ciljevi.
U teoriji se pominju tri glavne vrste konkurencije motiva: konflikti dvostrukog privlačenja,
dvostrukog odbijanja i istovremenog privlačenja i odbijanja. U prvom i drugom slučaju postoje dva
motiva jednake vrednosti i snage privlačnosti, pa se motivisana osoba teško odlučuje. Svaki rezultat je
negativno vrednovan. Istovremeno privlačenje i odbijanje najkomplikovanije je i najteže za motivisanu
osobu. U većini slučajeva kod potencijalnog delinkventa javiće se konflikt između negativne posledice
kažnjive radnje, kazne, ako bude otkriven, što ga odbija od izvršenja takve radnje i, na primer,
materijalne koristi koju očekuje od krade, pronevere i sl., što ga eventualno privlači.
U situaciji kada ne mogu u potpunosti da se zadovolje motivi, ponašanje pojedinca može da
bude u pravcu ulaganja posebnih napora i preduzimanja različitih postupaka da bi se savladale prepreke
i ostvarili motivi. Tada se govori o prilagođavanju. Kada naiđu teže prepreke i nemogućnost ostvarenja
motiva, onda dolazi do frustracije i različitih posledica firustracije. Frustracijom nazivamo
sprečavanje, osujećenje zadovoljenja motiva. Psihološko stanje u kome se nalazi pojedinac kad nešto
sprečava zadovoljenje njegovih motiva nazivamo frustracionom situacijom, Do frustracija dolazi usled
postojanja prirodnih, društvenih ili psiholoških prepreka izmedu potreba i ciljeva.
U frustracionim situacijama različito se reaguje. U socijalnoj psihologiji reagovanje na
frustracione situacije javlja se kao: reorganizacija aktivnosti (ako ne ide na ovaj, ići će na drugi način),
obraćanje drugima za pomoć (traži se uteha, savet od prijatelja, stručnjaka i sl.), okretanje protiv drugih
najčešće agresijom, okretanje od ljudi, kompenzacija i identifikacija.
Osnovna podela motiva je na biološke (motiv gladi i žeđi, materinski motiv i seksualni motiv) i
socijalne motive (motiv za društvom, motiv borbenosti, sigurnosti, motiv za sticanjem, motiv
samopotvrđivanja itd). Svi ovi motivi mogu u nekim svojim formama da usmeravaju čovekovo
ponašanje ka kriminalitetu. Na primer, motiv gladi i žeđi ponekad, usled svog intenziteta, može voditi
ka vršenju imovinskih delikata ili zbog.dezorijentacije, koju ovi motivi stvaraju, može doći do
preovlađivanja bilo kog društveno negativnog motiva. Seksualni motiv može uticati na vršenje
seksualnih delikata. Socijalni motivi takođe mogu usloviti kriminalno ponašanje. Motiv za društvom
ponekad vodi priključenju zločinačkim grupama i prihvatanje njihovog načina ponašanja, motiv
samopotvrđivanja, koji ponekad prelazi u motiv za prestižom, javlja se kod mladih osoba koje krimi-
nalnim ponašanjem žele da skrenu pažnju na sebe, motiv borbenosti i agresivnosti su u osnovi većine
krvnih delikata i delikata nasilja uopšte (ispoljavaju se kao motiv osvete, ljubomore, mržnje,
netrpeljivosti), altruistički motiv, koji se smatra jednim od najnekriminalnijih, u nekim slučajevima, na
primer kod eutanazije, može da dovede do kriminalnog ponašanja.
Motivi se menjaju u promenjenim okolnostima i pod novim uticajima. Promenljivost motiva
uočena je i kod kriminalnog ponašanja, kada motivi koji su jedno lice pokrenuli na vršenje krivičnog
dela prestaju da deluju čim je delo izvršeno. Umesto tog motiva pojavljuje se niz drugih, vezanih za
postizanje drugih ciljeva, koji mogu uslovljavati zakonito ili ponovo kriminalno ponašanje.

145. Mentalne devijacije kao kriminogeni faktori


Mentalne devijacije nastaju usled raznih faktora i okolnosti. Psihijatrijska shvatanja ističu
nasledne i stečene faktore, trovanje centralnog nervnog sistema, bakterijske infekcije, infektivna
obolenja, tumore i povrede mozga, poremećaje žlezda sa unutrašnjim lučenjem, ali i socijalnu sredinu,
stresne i krizne situacije. U socijalnoj psihopatologiji naročito se ističe važnost socijalnih faktora za
javljanje stresnih i kriznih situacija, koje mogu dovesti do nastanka mentalnih devijacija. Individualne
krize uslovljene su naročito nesigurnim, nestabilnim i nervoznim tempom života, velikom
pokretljivošću stanovništva, ekonomskom nesigurnošću, nemogućnošću da se ostvare postavljeni
ciljevi, sukobima u okviru porodice i sl. Poznato je da se mnoga nasledna duševna obolenja ne
pojavljuju kod potomaka ukoliko oni žive i razvijaju se u uslovima povoljne socijalne sredine.
Utvrdivanje postojanja međuzavisnosti kriminaliteta i mentalnih devijacija obično se svodilo na
povremene pokušaje određivanja broja izvršilaca krivičnih dela među psihički nenormalnim licima ili
broja psihički nenormalnih lica među izvršiocima krivičnih dela. Broj izvršilaca krivičnih dela među
psihički nenormalnim licima teško je odrediti jer je psihički život tih lica još uvek neobjašnjiv, a
tačnost u postavljanju dijagnoze i mogućnost lečenja menjali su se tokom proteklih decenija. Osim
toga, nedostaju tačni podaci o procentu mentalno devijantnih lica među celokupnom populacijom.

117
Psihopatološka objašnjenja kriminalnog ponašanja bila su kritikovana iz više razloga. Isticalo se
da je istraživanjem bio obuhvaćen mali uzorak na osnovu kojeg je nemoguća generalizacija, da je
psihijatrijski interes za zločin usmeren na "neobične i čudne" kriminalce, najčešće seksualne
delinkvente ili ubice, dok izvršioci imovinskih delikata, zločinci "belog okovratnika" i profesionalni
kriminalci ostaju van istraživanja. Osim toga, zamereno je da su psihijatrijske dijagnoze nepouzdane i
da se psihijatri često ne mogu složiti koje kriterijume treba koristiti prilikom procenjivanja mentalnog
zdravlja ili mentalnih aberacija. Često je nedostatak objektivnih kriterijuma za ovu procenu uticao da
psihijatri izjednačavaju kriminalitet sa "bolešću". Druge primedbe se odnose na prenaglašavanje uticaja
iskustava iz detinjstva, posebno u okviru porodice, pri čemu se zaboravlja da ličnost nastavlja svoj
razvoj pod uticajem drugih grupa i socijalnih institucija.
U ranijoj kriminološkoj literaturi često je isticana identifikacija krirninaliteta i mentalnih bolesti
i kriminalno ponašanje osoba sa mentalnim poremećajem smatrano je sinonimom te poremećenosti.
Bilo je rasprostranjeno shvatanje o velikom udelu osoba sa mentalnim devijacijama među izvršiocima
svih, posebno najtežih, krivičnih dela. Međutim, u novijoj krimifiološkoj literaturi naglašava se da
kvan- titativna pitanja odnosa mentalnih devijacija i kriminaliteta još uvek nisu razjašnjena. Mnoga
savremena istraživanja ne pokazuju veću zastupljenost osoba sa mentalnim devijacijama među
delinkventima, određeni mentalni poremećaji i simptomi nisu automatski povezani sa kriminalnim
ponašanjem, a može se dogoditi da se kod određenog prestupnika primete određene mentalni
poremećaji koji nisu u vezi sa njegovim kriminalnim ponašanjem ili da mentalna devijacija nastane
posle izvršenja krivičnog dela. Zbog svih navedenih teškoća u određivanju veze između mentalnih
devijacija i kriminalnog ponašanja, čini se najprihvatljivijim shvatanje, po kome navedena veza nema
apstraktni karakter. Naprotiv, ta veza ima konkretne manifestacije i zavisi od karaktera određenog
obolenja. Ona se ispoljava pretežno kao veza između određenih oblika mentalne devijacije i određenog
oblika kriminalnog ponašanja.
146. Mentalne defektnosti i kriminalitet
Mentalne defektnosti znače postojanje poremećaja inteligencije usled zaostalosti u duševnom
razvoju (oligofrenije) ili gubitka inteligencije koja je bila razvijena (demencije). U duševno zaostale
osobe spadaju: debili, imbecili i idioti. Debili (IQ 50-70) su plitkoumne osobe koje uspevaju da steknu
osnovno obrazovanje i obavljaju šablonske poslove ili poslove koji ne zahtevaju veći intelektualni
napor. Imbecili (IQ 35-49 umerena duševna zaostalost, IQ 20-34 teška duševna zaostalost) nisu u stanju
da steknu osnovno obrazovanje, nesposobni su da samostalno obavljaju poslove i da se sami o sebi
staraju. Izrazito su sugestibilni i povodljivi, lako prihvataju tude predloge za akcije od kojih očekuju
trenutne koristi, mogu da budu seksualno agresivni. Idioti (IQ ispod 20) su bezumne osobe, teško
govore, stalno im je potrebna tuda briga i nega.
O povezanosti niske intelektualne razvijenosti i krirninaliteta najviše se raspravljalo u okviru
teorije inteligencije. Pristalice ove teorije smatrali su da do krirninaliteta dolazi usled niske
inteligencije. Međutim, istraživanja su pokazala da među delinkventima ima kako onih sa niskom i
prosečnom, tako i delinkvenata sa visokim stepenom inteligencije. Zbog toga se isticalo da vršenje
krivičnih dela ne zavisi od stepena inteligencije ili da umna defektnost može u pojedinim slučajevima,
naročito kod maloletnih lica, dovesti do kriminalnog ponašanja. Nemogućnost pravilnog rasuđivanja i
integracije u društveni život, nedovoljna svest o posledicama preduzete radnje, postojanje niza
frustracija, kao i vidljivo ostavljanje tragova posle izvršenog krivičnog dela, neki su od razloga za
određeno učešće mentalno zaostalih lica u opštem kriminalitetu, kao i za lako otkrivanje njihovog
kriminalnog ponašanja.
Jedno istraživanje odnosa između oligofrenije i kriminalnog ponašanja, zasnovano na analizi
165 nalaza i mišljenja lekara veštaka u kojima je postavljena dijagnoza oligofrenija, pokazalo je da se
među mentalno zaostalim licima kriminalno ponašaju najčešće oni čija je stepen inteligencije viši,
odnosno debili. Posebne specifičnosti u pogledu pojavnih oblika i strukture kriminaliteta nisu utvrđene
jer su zastupljene skoro sve vrste krivičnih dela. Izuzetak predstavlja visok procenat ubica (17%), što je
protumačeno praksom sudova da u postupku za najteža krivična dela traže pomoć lekara - veštaka.
Takode je utvrđen veliki broj paljevina (7,56% od ukupnog broja izvršenih krivičnih dela), što je
isticao i Selig tvrdeći da idioti često pale kuće ("kreten palikuća"). Visok je i broj seksualnih delikata
(14%), što se takođe slaže s mišljenjem većine autora da oligofreni, zbog toga što ne mogu lako doći do
seksualnog partnera, pribegavaju zadovoljenju polnog nagona na način koji ih dovodi u sukob sa

118
zakonom. Osim toga, oligofrena lica češće od ostalih učestvuju u vršenju krivičnih dela ako se nađu na
okupu.
Mentalna defektnost i zaostalost svakako imaju određenu ulogu kod odredenih oblika
kriminalnog ponašanja i mogu se pojaviti kao kriminogeni faktor sa dejstvom uslova ili okolnosti koja
doprinosi da se kriminalno ponašanje ispolji.
147. Psihoze (duševna obolenja) i kriminalitet
Psihoze ili duševna obolenja su teški poremećaji duševnog života kod kojih dolazi do
promena u svim psihičkim funkcijama, emocionalnom životu, misaonom toku i doživljavanju
sopstvene ličnosti. Osobe sa takvim psihičkim promenama i svojstvima nisu svesna posledica svojih
postupaka, tretiraju se kao duševni bolesnici i ne podležu odgovornosti u krivičnopravnom smislu.
U pogledu odnosa između psihoza i kriminalnog ponašanja postoje suprotna shvatanja. Prema
nekim autorima psihoze ispoljavaju kriminogeno dejstvo, dok prema drugim procenat duševno bolesnih
lica među izvršiocima krivičnih dela nije ništa veći od procenta ovih bolesnika među onima koji ne
vrše krivična dela. Statistički podaci takođe ne potvrđuju veću zastupljenost duševno bolesnih lica
među delinkventima. Međutim, pojedine psihoze, na primer shizofrenija, zbog karaktera samog
obolenja, mogu da stvore pogodne uslove za kriminalno ponašanjs:
Prema poreklu psihoze se najčešće dele na organske, koje se vezuju za fizičke ili organske
promene i funkcionalne, koje ne proističu ni iz kakve fizičke bolesti, već se vezuju za duševne sukobe
i nasledne osobenosti. Organske psihoze su: progresivna paraliza, traumatske psihoze, epilepsija,
senilne demencije, porođajne psihoze i psihoze trovanjem.
Progresivna paraliza koja se karakteriše "progresivnim unazađivanjem" celokupne ličnosti
može da utiče na kriminalno ponašanje u početnom stadijumu bolesti, kada se vrše krađe, prevare,
falsifikati. Kod traumatskih psihoza, koje nastaju usled povrede mozga, može da dođe do značajnih
promena u ličnosti, osetljivosti na alkohol, lakog uzbuđivanja i sklonosti nasilničkim deliktima. Senilne
demencije se ispoljavaju u vidu slabljenja fizičkih i mentalnih sposobnosti, dolazi do emocionalnih
poremećaja, gubljenja kontrole nad seksulanim nagonom, što sve može dovesti do izvršenja uvreda,
kleveta, krvnih i seksualnih delikata. Porođajna psihoza se javlja kod majki za vreme i posle trudnoće,
kada se ispoljava stanje anksioznosti zbog rođenja vanbračnog deteta, loših materijalnih uslova
spojenih sa fizičkim zamorom, što može da utiče na izvršenje krivičnog dela ubistva deteta pri
porodaju. Epilepsija je naglo nastali, prolazni poremećaj funkcije mozga, koji naglo i prestaje, ali ima
tendenciju da se u različitim vremenskim razmacima ponavlja. Kriminalna aktivnost epileptičara
ispoljava se kroz vršenje agresivnih delikata, ubistava i telesnih povreda. Epileptičari vrše i druga
krivična dela, najviše paljevine i skloni su naglim izlivima naizgled nemotivisanog nasilja. Od psihoza
trovanjem najkriminogenija je alkoholna psihoza, poremećaji koji nastaju usled prekomemog uzimanja
alkohola. Akutni alkoholizam utiče na vršenje velikog broja krivičnih dela: ubistava, telesnih povreda,
nasilja u porodici, silovanja, uvreda, imovinskih krivičnih dela, saobraćajnih nezgoda.
Najvažnije funkcionalne psihoze povezane sa kriininalnim ponašenjem su: paranoja, manično-
depresivna psihoza i shizofrenija.
Paranoja je duševna bolest kod koje su glavni psihopatološki sadržaji sumanute ideje.
Sumanute ideje dominiraju umnim sposobnostima, emocionalno-afektivnim životom i delatnostima.
Prema sadržaju sumanute ideje se dele na: sumanute ideje veličine, visokog porekla, pronalažaštva,
nepriznatog prava, ličnih zasluga, proganjanja, religioznosti, ljubomore i dr. Ove sumanute ideje
mogu biti povezane sa kriminalnim ponašanjem, najčešće krvnim deliktima. Paraniok može da uobrazi
da mu je neko neprijatelj i da treba da ga u samoodbrani ubije ili da mu je sveta religiozna dužnost da
ubije članove svoje porodice.
Manično-depresivna psihoza odlikuje se naizmeničnim javljanjem manije i depresije uz
promene u emocionalno-afektivnom životu. Dominantni psihopatološki sadržaji kod ove bolesti su
poremećaji afekta koji dovode do poremećaja drugih psihičkih funkcija. Sa kriminalnim ponašanjem
povezana je tzv. delirantna manija u kojoj se pojavljuje izrazita agresivnost i vršenje teških telesnih
povreda i ubistava. Manični bolesnici zbog prirode patoloških sadržaja mogu da se jave kao izvršioci
seksualnih delikata, uvreda, kleveta, prevara i si. Suprotno maničnoj fazi, faza depresije manje je
povezana sa kriminalnim ponašanjem, a mnogo više sa samoubistvima.
Shizofrenija, kao trajno i progresivno duševno obolenjekoje dovodi do poremećaja celokupne
licnosti ili "rascepa psihičkih funkcija", najčešće se dovodi u vezu sa kriminalnim ponašanjem, posebno
ubistvima. Prema postojećim istraživanjima psihopatološki sadržaji kod shizofrenih bolesnika, kao što

119
su nesklad emocija sa sadržajem misaonog procesa, emocionalna preosetljivost i razdražljivost,
postojanje sumanutih ideja proganjanja, ljubomore, religiozne sumanute ideje, doživljavanje
halucinacija, imaju podsticajno motivacionu vrednost za kriminalno ponašanje. Pojavni oblici
kriminaliteta shizofrenih bolesnika su različiti, ali se najčešće pojavljuju najteža i društveno najopasnija
krivična dela - ubistva i teške telesne povrede. Kriminalna aktivnost najizraženija je na početku bolesti,
kada se pojavljuje strah velikog intenziteta i nepoverenje prema okolini. Strah se kod shizofrenih
bolesnika kumulira, postaje intenzivniji i u određenom momentu i pod određenim okolnostima
transformiše se u agresivnost. Do ispoljavanja agresivnog i kriminalnog ponašanja dolazi zbog toga što
se bolesnik plaši da će neko uništiti njegovu ličnost. Sumanute ideje (ljubomore, proganjanja) kod
shizofrenih bolesnika takođe mogu da dovedu do kriminalnog ponašanja. Opasnost od ispoljavanja
kriminalnog ponašanja utoliko je veća ukoliko se u sumanutom sistemu nalazi manji broj lica, odnosno
samo jedno lice, koje je za bolesnika "progonitelj".
148. Psihopatije (duševne nastranosti) i kriminalitet
Pod psihopatijom ili duševnom nastranošću podrazumeva se sklop izvesnih ljudi kod kojih se
intelektualne funkcije odvijaju bez naročitih smetnji, ali postoji nastranost u oblasti emocija, volje i
nagona, što im otežava prilagođavanje socijalnim i moralnim normama društva u kome žive.
Psihopate (sociopate) su granični slučajevi između normalnih i nenormalnih lica i smatraju se
uglavnom odgo vornim za svoje postupke. Prema psihijatriskoj literaturi i postojećim istraživanjima
karakteristike psihopata koje mogu uticati na njihovo kriminalno ponašanje su:
- otežano prilagođavanje društvenim normama ponašanja, odsustvo društveno usklađenog
ponašanja i osećanja društvene odgovornosti,
- agresivnost i impulsivnost, brzo, burno, razdražljivo reagovanje, često na beznačajne
povode, psihopate ne vode računa o posledicama svojih ponašanja i ne kaju se za svoje postupke,
nemaju osećanje samokritike,
- u emocionalnoj sferi postoji emocionalna labilnost, neuravnoteženost, razdražljivost,
hladnoća, bezosećajnost, netolerantnost, što uslovljava agresivnost prema drugima,
- slabost i nestabilnost volje, nepostojanje jasnih ciljeva i opredeljenosti,
- ispoljavanje crta depresivnosti, nesigurmosti u sebe, klevetanje i omalovažavanje drugih
(tzv. "paranoična tužakala").
- preterana osetljivost, koja se ogleda u tome što se beznačajni događaji ocenjuju kao
omalovažavanje i vređanje njihove ličnosti, zbog čega se reaguje agresivno i brutalno.
Prema kliničkoj podeli psihopatije se dele na: shiziodne, cikloidne, epileptoidne, histeroidne i
seksualne. Sociološka podela psihopatija polazi od kriterijuma ponašanja ličnosti psihopate u socijalnoj
sredini i njihove aktivnosti u društvenoj zajednici. Prema ovoj podeli psihopate se dele na pretežno
agresivne, pretežno pasivne i pretežno kreativne. Svojstva pretežno agresivnih psihopata najviše se
dovode u vezu sa kriminalnim ponašanjem. Ova grupa psihopata ima izrazite karakteristike
asocijalnosti i antisocijalnosti. Oni su agresivni i impulsivni, ne prihvataju društvene norme ponašanja,
često prekomerno koriste alkohol ili drogu.
Navedena svojstva licnosti psihopata, posebno njihova abnormalna emocionalnost, dovode se u
vezu sa kriminalnim ponašanjem. Većina kriminologa smatra da ove osobine ličnosti psihopata
pogođuju lakšem odlučivanju za vršenje krivičnih dela. Istraživanja su pokazala da psihopate najčešće
vrše nasilničke i agresivne prestupe (krvni delikti, seksualni delikti), javljaju se kao izvršioci prevara i
falsifikovanja, ponavljaju vršenje krivičnih dela (psihopatska struktura ličnosti jedno je od
najznačajnijih obeležja recidivista), skloni su drugim devijantnim ponašanjima (skitnja, alkoholizam,
narkomanija i dr.).
149. Neuroze i kriminalitet
U psihijatriji postoje različita shvatanja o tome šta su neuroze (ili psihoneuroze). Prema Jevtiću
neuroze su psihosomatske pojave nastale zbog poremećaja vegetativnog nervnog sistema, što je
prouzrokovano psihičkim nadražajima. Psihički doživljaj se može izraziti i u telesnim pojavama jer su
sve telesne pojave u funkciji psihičkog života i pokazuju intrapsihička zbivanja. Stojiljković određuje
neuroze kao psihopatološke promene ličnosti, od kojih dotična ličnost pati doživljavajući niz raznih
subjektivnih teškoća i koje istovremeno remete harmoničnost u odnosima ličnosti prema okolini. Sa
sudsko-psihijatrijskog stanovišta posebno su značajne: neuroza straha, histerija, fobična neuroza,
prisilna neuroza, depresivna neuroza, neurastenija, hipohondrična neuroza. Neki pisci smatraju da

120
postoje "delinkventi neurotičari" kao poseban tip delinkventa za koje je karakterističan "neurotični
karakter".
Odnos između neuroza i kriminaliteta i uticaj neurotičnih poremećaja na javljanje kriminaliteta
nisu dovoljno proučeni. Istraživanja pokazuju da se neuroze relativno retko javljaju kao faktori
kriminaliteta, a i kada se neurotičari jave kao izvršioci krivičnih dela nije sasvim sigurno da je njihovo
kriminalno ponašanje nastalo kao rezultat mentalnih poremećaja niti je sigurno da su ti poremećaji
nastali u vreme izvršenja dela. Pojedine neuroze mogu biti povezane sa kriminalnim ponašanjem usled
nervnim ili emotivnih poremećaja koji uslovljavaju određene promene ličnosti. Tako, na primer,
opsesivne i kompulsivne neuroze dovode se u vezu sa seksualnim deliktima, kod kleptomana postoji
strast za krađama, kod piromana za požarima, dok kod poriomana za skitnjom i putovanjima. Histerije,
koje karakteriše emotivna napetost, mogu da budu u vezi sa lažnim optuživanjem, posebno sa pisanjem
anonimnih pisama, lažnim svedočenjem, lažnim predstavljanjem, prevarama, ucenjivanjem,
iznuđivanjem, krađama, utajama, ali i telesnim povredama i ubistvima (na svirep i podmukao način,
sadističko mučenje i ubijanje dece, ubistvo trovanjem i sl.). Prema tome, neuroze nisu značajno
zastupljene u izazivanju kriminalnog ponašanja, pa se na sadašnjem stepenu razvoja kriminološke misli
ne može govoriti o postojanom odnosu između neuroza i kriminaliteta.
150. Klasifikacija izvršilaca krivičnih dela (tipologija delinkvenata)
Klasifikacioni sistemi izvršilaca krivičnih dela postoje u okviru raznih disciplina. Tako se
zavisno od kriterijuma za njihovo stvaranje razlikuju pravne, kriminološke, penološke i druge
klasifikacije. Pravne klasifikacije su karakteristične za krivično pravo, koriste se za individualizaciju
odgovornosti za izvršeno krivično delo i polaze od stepena društvene opasnosti krivičnog dela i
izvršioca. Kriminološke klasifikacije se zasnivaju na kriminološkim istraživanjima i etiološkim
saznanjima, dok su penološke klasifikacije povezane sa ostvarivanjem principa individualizacije u
primeni tretmana i resocijalizacije osuđenika.
Kriminološke klasifikacije izvršilaca krivičnih dela ili tipologije delinkvenata su u neposrednoj
vezi sa endogenim faktorima kriminalnog ponašanja. Delinkventi se međusobno razlikuju po psihičkim
obeležjima, crtama i strukturi ličnosti, što čini njihovu individualnost i posebnost. Međutim, zapaženo
je da, pored različitosti, postoje izvesne zajedničke karakteristike delinkvenata, neka zajednička
obeležja na osnovu kojih postoji mogućnost njihovog klasifikovanja i svrstavanja u određene tipove.
Tipovi se stvaraju na osnovu više povezanih obeležja koja karakterišu pojedine izvršioce krivičnih dela
a klasifikacija delinkvenata se vrši na osnovu tipologije. Siguran kriterijum za klasifikaciju ljudi na
kriminalce i nekriminalce je samo pravni kriterijum, ali on ne zadovoljava kriminologe čija su
istraživanja usmerena na izučavanje ličnosti delinkventa. Zbog toga se u kriminologiji koriste opšte
klasifikacije ličnosti, koje se primenjuju na delinkvente, i posebne klasifikacije i tipologije učinilaca
krivičnih dela.
Od opštih klasifikacija ličnosti treba pomenuti antropološke, psihološke i psihijatrijske
klasifikacije. Najpoznatije antropoločke klasifikacije su: Krečmerova (leptozomni, atletski, piknični i
displastični), Od psiholoških klasifikacija treba pomenuti Kimbergovu (osam tipova na osnovu
razvijenosti sposobnosti, energičnosti, stabilnosti i istrajnosti), Prema psihijatrijskim klasifikacijama
licnosti se razvrstavaju prema stepenu svoje psihičke normalnosti.
Posebne klasifikacije ili tipologije delinkvenata su mnogobrojne i različite zavisno od
kriterijuma za klasifikaciju i osnovnih teorijskih pristupa kriminalitetu. Prema vremenu nastanka
razlikuju se klasifikacioni sistemi i tipologije delinkvenata nastali krajem prošlog veka i klasifikacije i
tipologije nastale u ovom veku. Jedna od prvih klasifikacija nastala je u okviru antropološke teorije,
njen autor je Lombrozo, koji je u knjizi "Čovek delinkvent" podelio kriminalce na abnormalne (rođeni
zločinac, umobolni i slaboumni, kriminalci iz neodoljive strasti, kriminalci iz navike) i normalni ili
slučajni kriminalci. Slična ovoj klasifikaciji je klasifikacija poznatog italijanskog kriminologa Ferija,
koji je sve kriminalce podelio na dve osnovne grupe: kriminalci po navici i slučajni kriminalci.
Kriminalci po navici obuihvataju tri podgrupe (očevidno mentalno bolesni, kriminalci sa fizičkim i
moralnim nedostacima po rođenju i urođenim tendencijama ka kriminalitetu, nepopravivi kriminalci
pod uticajem socijalne sredine), dok se slučajni kriminalci dele na dve grupe zavisno od toga da li su
njihova krivična dela posledica spoljnih uticaja ili unutrašnjih strasti. Imajući u vidu ovu podelu Feri je
razlikovao pet kategorija kriminalaca: mentalno bolesni, rodeni, po navici, slučajni i iz strasti.
Prihvatajući ovu podelu Kolajani dodaje i kategoriju političkog delinkventa, koji, prema njegovom

121
tvrđenju, zbog plemenitih težnji, altruizma i drugih sličnih svojstava mora biti izdvojen kao posebna
tip.
U okviru kliničke kriminologije raspravljalo se i o tipologiji delinkvenata. Jedan od
predstavnika kliničke kriminologije Di Tulio navodi tri kategorije: slučajne (čiste ili pseudo-
kriminalne, obične, zavedene, kriminalce usled emocija ili strasti), 2. konstitucionalne (mogu biti iz
navike, profesionalni i po tendenciji), 3. lude (ludi kriminalci ili kriminalni ludaci).
Na osnovu niza intervjua sa zatvorenicama smeštenim u tri različite kaznene ustanove, Eliot je
podelila "žene koje krše zakon" na nekoliko tipova. Ona razlikuje seksualne prestupnice, žene-
gangstere, privredne prestupnice, alkoholičarke i žene koje su napustile decu. Seksualne prestupnice su
uglavnom prostitutke, koje su najviše društveno žigosane i prema kojima je najsnačnije društveno
negodovanje. Žene gangsteri ili članice bandi često su "jednostavne i zavedene mlađe devojke koje se
usled niza okolnosti povezuju sa nepoštenim muškarcima". Privredne prestupnice dele se na dva opšta
tipa: one koje primaju veoma niske plate (kućne pomoćnice, "bedinerke") i one koje su zaposlene u
trgovini, a primaju isto tako niske plate. Alkoholičarke su osobe neprilagođene društvu, koje u
umirujućem dejstvu alkohola traže oslobođenje od svojih frustracija, bola i briga. Žene koje su
napustile decu imaju veću odgovornost od očeva koji su to isto učinili. Iako se oba roditelja ponašaju
neodgovorno, sudske vlasti i socijalni radnici nastoje da samo majka iskusi posledice.
Navedene tipologije izvršilaca krivičnih dela stvorene su na osnovu različitih kriterijuma, kako
psiholoških, tako i kriminoloških, socioloških, psihopatoloških, stepena društvene opasnosti itd. Iako su
neki pisci osporavali vrednost kriminoloških tipologija, ipak se ne može negirati njihov značaj za
naučno uopštavanje i praktičnu primenu, posebno u penološkoj praksi pri određivanju tretmana.
Svakako da je pitanje izgradnje odgovarajuće klasifikacije i tipologije delinkvenata ostaje zadatak
kriminologije i treba ga "rešavati istraživačkim putem u datoj sociokultumoj sredini, polazeći od
relevantnih etioloških obeležia, odnosno kompleksa obeiežja, koji mogu služiti za stvaranje pojedinih
tipova" uzimajući u obzir praktične potrebe i ciljeve primenjene kriminologije.

122