NEPOVRATNA PESMA
Nikad nemoj da se vraćaš
ako stvarno u svet krećeš.
Nemoj da mi nesto petljaš
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
Opasno je kao munja,
opasno je kao metak
kad u tebi večno kunja
i šunja se tvoj početak.
Svud se staje.
Svud se može.
Samo ne u iste kože.
Ne gužvaj se, ne saplići
o sopstveni rep i trag.
Šta ti znači staro sunce?
Stare staze?
Stari prag?
To je ono za čim može da se pati.
To je ono čemu možeš srce dati.
Al' ako se ikad vratiš, moraš znati:
tu ćeš stati
I ostati.
Očima se u svet trči.
Glavom rije mlako veče.
Od reke se čovek uči
ka morima da poteče.
Od zvezda se čovek uči
da zapara nebo sjajem.
I od druma: da se muči
i vijuga za beskrajem.
Opasno je kao zmija
opasno je kao metak,
kad u tebi večno klija
I ćarlija tvoj početak.
Nek ti čelo zore ore.
Ti za koren nisi stvoren.
Ceo ti je svet otvoren.
Pa daj, budi takvo čudo
što ne ume ništa malo,
već kad kreneš - kreni ludo,
ustreptalo, radoznalo.
Ko zna kud ćeš?
Ko zna zašto?
Ko zna šta te tamo čeka?
Sve su želje uvek belje
kad namignu iz daleka.
Pa ako se i pozlatiš,
il sve teško,
gorko platiš,
uvek idi samo napred.
Nikad nemoj da se vratiš.
Miroslav Mika Antić
Opomena  
Vazno je,
mozda, i to da znamo:
covek je zeljen tek ako zeli.

I ako sebe celog damo,

tek tada i mozemo biti celi.

Saznacemo tek ako kazemo

reci iskrene, istovetne.

I samo onda kad i mi trazimo,

moci ce neko i nas da sretne.

Odluka

Život je sve nešto iz početka.

Juče i prekjuče sutra ne vrede.
Nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje,
dve iste srede.
Pa čemu onda razočaranja?
Ako je jedna ljubav - ćorak,
Odmah se drukčije i lepše sanja.
I kad si najviše tužan i gorak
nekih se novih očiju setiš
i shvatis da letiš… divnije letiš.
Ko je to video da dečak pati?
Da kunja kmezav i da plače?
Svaki put moraš iznova znati
da voliš bolje, da voliš jače.
Ne da se vadiš.
Ne da se tešiš.
Već da se istinski do neba smešiš.
Nema na svetu dve iste srede,
dva ista utorka,
dva ista petka.
Sve nove ljubavi drukčije vrede.
Živi se svaki put iz početka.
Živi se da se nikad ne pada.
Da budeš snažniji posle oluje.
I da se u tvom srcu već sada
Stotinu zlatnih zvezda unapred čuje.
Đački korzo I dobacivanja.

U prvi sumrak A možda ipak,

svi se tu sjate ko će znati,
ozbiljna lica možda tu ipak
držanja kruta. nešto postoji?
Odu do ugla,
pa se vrate. Možda to nisu
I opet tako. prazni sati
I opet tako kad se u gužvi
još dvesto puta. šeta i stoji,
pa počne tako
Sarena povorka sve iz početka,
gura se, šeta... danas i sutra,
Hiljadu kapa idućeg petka,
i bereta... idućeg jula
Hiljadu šubara ili aprila...
i kačketa...
Možda tu nekom
A uz put pogled rastu krila?
poneko baci,
il nešto bajagi Možda tu počnu
nevažno kaže... sva putovanja?

Ruku na srce: Možda se ovde

šta sve ti đaci najlepše sanja?
uporno traže
dok troše đonove Možda se ovde
i troše sate, najlepše zeli?
dok odu onamo
i dok se vrate, I možda su se
i opet tako baš ovde sreli
sve iz početka, putevi neki
danas i sutra, dugi i tajni,
idućeg petka, putevi beli,
idućeg jula, putevi tajni?
idućeg maja,
tamo i natrag, I možda su se
i nikad kraja? baš ovde sreli
osmesi neki
Čarape žute, - zavoleli?
zelene,
plave, Možda baš zato
i duge noge jedino vredi
kao štapovi. da su u gužvi
ovako luta,
I neki zvrkovi pomalo šašavo,
na vrhu glave. pomalo sneno,
I šiške na čelu pomalo smišljeno
kao slapovi. i besmisleno,
pomalo onamo
I podgurkivanja. i malo natrag,
I zavirkivanja. i opet tako,
I zadirkivanja. još bezbroj puta.
Pjesma za nas dvoje

Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se trazimo podjednako
zbog srece njene
i srece moje.
Pijana kisa siba i mlati,
vrbama vetar cupa kosu.

Kuda cu?
U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka

zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam,gladan i mokar,
zasto se nismo sreli nikad?

Il je vec bilo?
Trebao korak?
Mozda je sasvim do mene dosla.
Al' ja,
u krcmu svratio gorak,
a ona
ne znajuci-prosla.

Ne znam.
Ceo svet smo obisli
u zudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoisli.

Da,mora da je tako