ЈОАНИКИЈЕ КОЦОНИС

СТАРЕЧНИК
(изреке светогорских стараца)

САДРЖАЈ:

ПОЗДРАВНО СЛОВО
ПРЕДГОВОР
УВОД

1. СЛОВО О ХРИСТОЛИКОЈ ЉУБАВИ

2. СЛОВО О БЕЗАЗЛЕНОСТИ И ЧИСТОТИ ЧУВСТАВА И СРЦА
3. СЛОВО О НЕПОЗНАТИМ СВЕТИТЕЉИМА И ПУСТИНОЖИТЕЉИМА
4. СЛОВО О БДЕЊУ
5. СЛОВО О ЈЕРЕСИМА И ДРУГИМ РЕЛИГИЈАМА
6. СЛОВО О НЕСТЈАЖАНИЈУ И ДОБРОВОЉНОМ СИРОМАШТВУ
7. СЛОВО О ОДГАЈАЊУ ДЕЦЕ
8. СЛОВО О ОЧАЈАЊУ
9. СЛОВО О ПРОСТОТИ
10. СЛОВО О ИЗГНАНСТВУ И СТРАНСТВОВАЊУ
11. СЛОВО О ПОДВИЖНИШТВУ
12. СЛОВО О ЖЕНСКОЈ НАРАВИ, ЗАВИСТИ И САМОЉУБЉУ (СЕБЕЉУБЉУ)
13. СЛОВО О ВРЛИНИ РАЗЛИКОВАЊА ПОМИСЛИ (О РАСУЂИВАЊУ) И О
ДУХОВНОСТИ
14. СЛОВО О ХРИСТОЛИКОМ И САВЕТОВАНОМ ОД БОГА МИЛОСРЂУ
15. СЛОВО О РАЗНИМ ВРЛИНСКИМ МОНАСИМА
16. СЛОВО О ДЕЈСТВИМА БОЖАНСКЕ БЛАГОДАТИ
17. СЛОВО О ДЕЈСТВОВАЊУ НЕЧИСТИХ (ЛУКАВИХ) ДУХОВА
18. СЛОВО О ЕСХАТОНУ
19. СЛОВО О БЛАГОДАРНОСТИ И ДОБРИМ ПОМИСЛИМА
20. СЛОВО О ПОБОЖНОСТИ, ПОРЕТКУ, ПРАВИЛНОСТИ И О ПОШТОВАЊУ
ПРЕМА СТАРИЈИМ ОЦИМА
21. СЛОВО О ЕВХАРИСТИЈСКОМ И СВЕТОТАЈИНСКОМ ЖИВОТУ
22. СЛОВО О МИОМИРИСНИМ МОШТИМА И О МИРОТОЧИВОСТИ
23. СЛОВО О БЕЗМОЛВИЈУ (ТИХОВАЊУ) И ОЧИШЋЕЊУ УМА И СРЦА
24. СЛОВО О ЧУДЕСНОМ ПОСРЕДОВАЊУ ПРОМИСЛА БОЖИЈЕГ И СВЕМОЋНЕ
ДЕСНИЦЕ ВИШЊЕГ
25. СЛОВО О НЕОСУЂИВАЊУ И О ДЕМОНСКОМ ОСУЂИВАЊУ
26. СЛОВО О УМИЛЕЊУ И СУЗАМА
27. СЛОВО О ИЗУЧАВАЊУ РЕЧИ БОЖИЈЕ
28. СЛОВО О СПАСОНОСНОМ ПОКАЈАЊУ
29. СЛОВО О СЕЋАЊУ НА СМРТ
30. СЛОВО О УМУ И ПОМИСЛИМА
31. СЛОВО О БОЖАНСКИМ ВИЂЕЊИМА И ОТКРОВЕЊИМА
32. СЛОВО О БЛАЖЕНОМ УПОКОЈЕЊУ
33. СЛОВО О НЕПОСЛУШНОСТИ НАШИМ ДУХОВНИМ РУКОВОДИТЕЉИМА И О
ЊЕНИМ ГОРКИМ ПЛОДОВИМА
34. СЛОВО О ДУХОВНОМ ОЧИНСТВУ, О ТОМЕ КОЛИКО ЈЕ ПОТРЕБНО
ПОСРЕДОВАЊЕ ДУХОВНОГ ОЦА И РУКОВОДИТЕЉА И О ТОМЕ КОЛИКО ЈЕ
БЕЗБЕДАН ИСТИНСКИ ПОСЛУШНИК
35. СЛОВО О ВЕРИ
36. СЛОВО О ПРЕЛЕСТИ И БИЦИ КОЈА ДОЛАЗИ С ДЕСНЕ СТРАНЕ
37. СЛОВО О ХРИСТОЛИКОЈ КРОТОСТИ И НЕЗЛОБИВОСТИ
38. СЛОВО О МОЛИТВИ, ОБОГОТВОРУЈУЋОЈ ВРЛИНИ, КОЈА У СЕБИ САДРЖИ И
СВЕ ОСТАЛЕ ВРЛИНЕ
39. СЛОВО О БЛАЖЕНОМ ЈУРОДСТВУ ХРИСТА РАДИ И О НАЈВЕЋЕМ СМИРЕЊУ
КОЈЕ СЕ ИЗ ЊЕГА РАЂА, И КОЈЕ СА СОБОМ ДОНОСИ ДУХ БОЖИЈИ И НЕБЕСКУ
БЛАГОДАТ
40. СЛОВО О СМИРЕНОУМЉУ КОЈЕ ВОДИ КА НАЈУЗВИШЕНИЈИМ СТВАРИМА
41. СЛОВО О ПОСМРТНОМ СУДУ
42. СЛОВО О ПОСЛУШАЊУ
43. СЛОВО О ГОРДОСТИ И СЛАВОЉУБЉУ (ПРАЗНОСЛАВЉУ)
44. СЛОВО О ТРПЉЕЊУ У ПРОБАМА, О ИСКУШЕЊИМА И БОРБИ ПРОТИВ ЊИХ
45. СЛОВО О СРЕБРОЉУБЉУ И НЕСРЕБРОЉУБИВОСТИ ОТАЦА
46. СЛОВО О ГОСТОЉУБЉУ КАО СВЕДОЧЕЊУ У ЧОВЕКОВУ КОРИСТ У ДАН
СТРАШНОГ СУДА
47. СЛОВО О БЛАГОДАТНИМ ДАРОВИМА ДУХА СВЕТОГА
ПОХВАЛНО СЛОВО
 Поздравно слово

Доба Римског царства као спонзора хришћанства, je било кратко, али довољно да
се утврди темељ светогорском монаштву. Тако је и Србија имала свој манастир на
Атосу – Хиландар. У оно време су Хиландар и светогорска пожртвованост хиландараца
били непосредни источник и сучесник повести и узрастања Српске средњовековне
државе.
Данас је на истом путу завештања светих Саве и Симеона изникла једна
савремена и будућности посвећена хиландарска установа у отаџбини, „Задужбина
Светог манастира Хиландара". Њен задатак је да настоји да у нашем времену и пред
очима света оваплоти две највеће заповести: Љуби Господа Бога својега свим срцем
својим... и Љуби ближњега свога као самога себе (Мт 22, 37-39).
Књиге које се појављују пред нашим читаоцима један су од плодова делатности
хиландарске Задужбине. Упознавајући савременог човека са богатим и спасоносним
духовним наслеђем Цркве, Задужбина кроз своје библиотеке објављује дела
православних аутора, од Светих Отаца до савремених богослова, духовника и писаца.
Тако Хиландар, кроз своју отаџбинску Задужбину наставља своје присуство у
духовном и културном простору матице, непрекинутим писаним трагом, започетим
делом и словом Светог Саве Српског.

Игуман манастира Хиландара Архимандрит Мојсије

 Предговор

„Упражњавајући еванђелске врлине поста, бдења и молитве, наши Свети Оци су

били награђени благодатним даровима са Небеса. Посматрајући исход њиховог
живљења ми смо, према апостолском савету, призвани да подражавамо њихову веру.
Светитељски живот, каквим су они живели, представља чин њихове вере и
поверења у Бога, а као дела те вере посебно су се показале њихове духовне борбе.
Уз самоодрицање и поверење у Бога, светитељи су своје животе посвећивали
Христу. Ослободили су се сваке егоистичне воље и оправдања и пригрлили
божанствену вољу Божију и Његов суд.
Исцрпљивали су се и проливали зној и сузе. Подносили су искушења и
клевете, умирали за свет и препорађали се у Христу. Бивали су удостојени
божанских и натприродних дарова („харизми"). Благодаћу Христовом постајали су
причасници вечног, божанског живота.
Од самих почетака живота Цркве, онима који су љубили Бога и следили трагове
светитеља желећи да их подражавају, била су потребна „дела" апостола и светитеља.
Због тога су наши Свети Оци оставили посвећено предање о житијима ових светитеља,
који су еванђелску реч спровели у дело. Кад читамо ова сведочења, распламсава се наша
ревност за Бога, тешимо се у нашим жалостима, крепимо се у искушењима, учимо се
делатној философији и узносимо до созерцања.
Покренут тим истим духом, многопоштовани архимандрит Јоаникије уредио је и
објавио Светогорски Старечник (Герондикон). Једноставним стилом, јасно и благодатно,
он нам предочава житија ових мученика1 духовног живота, наших преподобних атонских
отаца. Имајући пред собом такав „облак" светитеља и одбацујући своје грешне путеве,
са стрпљењем хитајмо у подиг који нам предстоји, гледајући на Исуса, Начелника и
Савршитеља вере (Јев 12,1-2).
Сасвим је јасно да се предање духовне борбе и светости на Светој Гори наставља све
до данашњег дана, уз благослов наше Владичице, Пресвете Богородице, која штити и
руководи Своје наслеђе.
Надамо се и молимо да ће у својим побожним читаоцима овај Светогорски
Старечник живо распламсати ревност и љубав према Богу."

Архимандрит Георгије
Игуман Светог манастира Григоријата
на Светој Гори

1
Сведока (прим. изд.)
 Увод

Онај ко буде изучавао узвишено монашко живљење на Светој Гори, достигнућа тих
истинских бораца Цркве који су опстали као стражари и граничари истинске Вере,
увериће се да су они по духу слични древним подвижницима Египта, Синајске Горе,
Палестине и Сирије, који су жудели и чезнули за спасењем, светошћу и најсавршенијим
подвижничким животом.
Узевши у обзир климатске услове на Атосу, који подразумевају оштре зиме и
окруженост морем, светогорски монаси и подвижници су по свом уздржању једнаки
оним древним оцима Истока. Јер за разлику од Свете Горе, земље Истока имају топлу и
суву климу, због чега погодују строжијем и дужем посту. Причало се да су монаси из
Тебе у Египту дошли у Катунакију на Светој Гори, али да нису били у стању да поднесу
климу и да су напустили своју „катунију", по којој је читава ова област и названа
Катунакија.
Дух православног источног монаштва, дух еванђелски, апостолски,
исихастички (молчанички, безмолвнички) и подвижнички, какав је описан у Новом
Завету, преносио се из Египта, Палестине и Сирије преко Константинопоља (Цариграда)
и Витиније до Свете Горе. Православно монашко предање је подвижничко, као што је
подвижничко и Свето Еванђеље, будући да су библијске врлине и подвижништво
истоветни, о чему сведочи и подвижнички живот нашег Господа и Његових Светих
Апостола. Међутим, православно монашко предање је истовремено и исихастичко,
философско и добротољубиво. Оно трага за Царством Божијим у нама и тежи да путем
човековог благодатног очишћења, просветљења и обожења васпостави његову
првоначалну лепоту. Најзад, Православно монашко предање је евхаристијско, молитвено
и есхатолошко. На Светој Гори живи Бог и Он је свакодневно присутан у Светој Тајни
Евхаристије и у осталим Тајинствима, у умној молитви у виду нетварних, обожујућих и
обоготворујућих енергија, а на божанственој Литургији онтолошки.
Зачетак дела које држите у рукама била је жеља и чежња мог многопоштованог и
незаборавног духовника и старца, који ми је често говорио: „Сакупи материјал, посети
пустиножитеље, киновите (монахе у општежићу), исихасте, келиоте, послушнике2 и
игумане, и прикупи белешке за Светогорски Старечник." Истовремено смо он и ја за
извор податка имали његов сопствени опит и сећања. И он сам био је светогорски монах,
из скита Свете Ане. Иако је из неизбежних разлога морао да борави на разним местима,
његови ум и срце су свакодневно били на Атосу, јер је увек говорио о његовим
тајинствима, историји и византијској велелепности. Док је мој духовни отац приповедао,
ја сам заједно с мојим љубљеним и једнодушним братом и саслужитељем,
најпоштованијим архимандритом Данилом Гувалисом, правио белешке, тако да су
припремљена два наслова: Савремени атонски подвижници и Радосне и сетне
успомене из Градине Пресвете Богородице.
Остале уважене и поштоване личности с којима смо били у вези и које су нам
помогле поводом овог дела су игуман Гаврило Дионисијатски („Деда"), игуман Весарије
Григоријатски, архимандрит Андрија из манастира Светог Павла, старац Герондије из
заједнице Данијелита, старац Михаило Кавсокаливијски, старац Теодосије из Светог
Павла, отац Атанасије Ивиронски, старац Лазар Дионисијатски, старац Дамаскин из

2
Реч „послушник" у савременом српском језику има пежоративно значење, док овде означава монаха
који је под духовним руковођењем свог старца (прим. изд.).
Светог Василија, старац Теофилакт Кавсокаливијски, старац Христодул Катунакијски,
старац Модест Констамонитански, старац Дионисије Карцонит, старци Арсеније, Јоаким и
Вартоломеј из скита Свете Ане, као и старац Хризант из истог скита, старац Павле,
лекар из Велике Лавре.
Значајне податке добили смо и од следећих савремених отаца: Теоклита
Дионисијатског, од Данијелита, Томазита, Герасимоваца и Карцонијанаца, од оца Јефрема
из Катунакије, оца Пајсија из Панагуде, старца Герасима Химнографа, оца Порфирија
Кавсокаливијског, оца Евдокима Ватопедског, оца Симеона из Симонопетре, старца
Ахилија из скита Свете Ане, оца Максима Ивиронског, оца Антима из скита Свете Ане и
стараца Мелетија и Макарија из Новог Скита.
У овом тешком подухвату, чија је намера да опише веродостојне и изворне
догађаје, покушали смо да, с једне стране, податке које смо добили од живих
савременика упоредимо са писаним сведочанствима а да, са друге, упоредимо један
писани документ са другим. Кад год бисмо наишли на нешто неразјашњено или нејасно,
обележили бисмо то речима „кажу" или „прича се".
Животна догађања и сведочења отаца представљена су на најједноставнији,
најверодостојнији, најсажетији и најпоузданији могући начин. Желели смо да следимо стил
подвижничких слова из старог Старечника (Герондикона) и Лавсаика, стил који је, било
у речи било у слици, својствен нашем Православљу. И заиста, било да читате изреке
неког подвижника („један старац је рекао..."), било да стојите пред византијском иконом,
доживљавате исту дубину и исто осећање, које вам преноси дух и живот, благодат и
унутрашњу снагу, без улепшавања и без световних боја и обриса, без украшавања и
измишљених додатака. У изрекама стараца, као и на византијским иконама, нема ничег
претераног. Оне су неизвештачене, непосредне, директне, дубоке и стварне. Оне су сама
истина.
Да бисмо сабрали материјал који ћемо унети и представити у Светогорском
Старечнику, узели смо у обзир све књиге и периодику посвећене подвижничкој борби, а
до којих смо могли доћи на Светој Гори. То је употпунило недостатке у нашим
сопственим белешкама, чему су допринела и усмена казивања упокојених и живих отаца
и наше сабраће монаха.
Уношење сећања и одломака из житија светитеља који су се борили, подвизавали
и заблистали на Светој Гори, сматрали смо сврсисходним ради указивања на непрекидност
предања на Атосу, том подвижничком Акропољу (Тврђави) Православља.
Требало би да додамо да се Атос често назива и „Градином Пресвете Богородице".
Као и све градине, и ова је преиспуње на разноликим цветовима различитих боја,
облика и мириса. Нешто слично дешава се и овде. У тој великој шароликости постоји
мноштво дарова, али сви потичу од једног Духа и од исте Благодати, са истог извора
благодатних дарова. Што се тиче трња, нико не може сумњати у његово постојање. Оно
је увек тамо, представљајући људске слабости. Међутим, ко ће обратити пажњу на трње а
занемарити цвеће? Пчеле радилице увек дају предност цвећу.
Постоји нада да би, благодаћу Божијом и молитвама упокојених и живих
преподобних атонских Отаца, ово дело могло бити кочница нарастајућој опасности
посветовљавања, промена и искривљавања Православног монашког предања.
Увек постоји опасност од „углачавања" монашког пута, који би по својој природи и
положају требало да буде „узан и обремењен тешкоћама". Другим речима, постоји опасност
од затамњења блиставости и лепоте монашког живљења у тешкоћама, уз напоран рад и
оскудицу. Његова лепота и достојанство могли би да буду поништени додавањем
животних удобности, уместо њиховим одузимањем.
Напротив, истински монаси остају верни философији лишавања вештаствених
(материјалних, пролазних) ствари. Свет пати од маније сабирања вештаствених добара.
Нагомилава се ствар на ствар. То је лозинка савременог човека и он због тога
нагомилава несрећу на несрећу. Намеравајући да приграби што више вештаствених
ствари, ослепљени човек бива заплетен у зачарани круг брига, потиштености и очајања.
Сматрали смо да ће најбољи епилог Старечника бити похвала атонским оцима,
сладак завршетак који ће наше невешто писање претворити у насладу за читаоца.
Верујемо да ће овај Светогорски Старечник бити подједнако прихватљив и за
савремене монахе и за савремене хришћане који живе у свету, за оне који живе у
двадесетом и за оне који ће живети у двадесет првом веку. Светогорски Старечник би
могао да буде чврста, челична карика у ланцу нашег Предања, оног Предања и оног света
чији би зраци могли да обасјају помрчину наше епохе. Хиљаду и више година постојања тог
особитог света збијено је на 400 страна.
Тако је нама, недостојнима и недоличнима, пало у удео да извршимо овај озбиљан
подухват који превазилази наше способности. У будућности би нас неко, надаренији и
опитнији, како у писању тако и у врлини, могао представити бољим делом, са мање
недостатака, а у славу Божију и за душевну корист. За то се молимо из дубине душе.
 1. СЛОВО О ХРИСТОЛИКОЈ ЉУБАВИ

Када је Свети Атанасије коначно саградио свети манастир Велику Лавру,

запутио се у Константинопољ. Желео је да види своје духовно чедо, самодршца
Никифора Фоку, који је обећао да ће напустити свет и замонашити се поред свог
духовног оца. До тог времена, цар већ беше послао много злата Светом Атанасију
за изградњу манастира.
Чим је самодржац чуо за његов долазак, није могао да обузда своју радост.
Скинуо је царске одежде и изашао да сусретне светитеља као обичан грађанин. С
најдубљим поштовањем целивао је његову руку, загрлио га и одвео у царске одаје.
Какво га је умилење обузело због светитељеве љубави!
„Знам, оче мој”, рекао је он, „да сам ја узрок свих твојих недаћа. Пренебрегао
сам страх Божији, прекршио сам своје обећање. Преклињем те да ми се смилујеш и
да очекујеш мој повратак, уколико ме Бог тога удостоји...”
Светитеља су утешиле цареве речи. Знао је да Никифор Фока неће бити у
стању да испуни своје обећање. Међутим, суочивши се с таквим покајањем, морао
је да покаже љубав. Светитељ је опростио цару, саветујући му да живи просто и
скрушено и да се свакодневно каје, преклињући милост Божију да му опрости
његова прегрешења.

***

Преподобног Герондија, првог житеља скита Свете Ане, Пресвета Богородица

поучила је мери преизобилне љубави Њеног Сина. Он је на тај начин, посредством
божанствене љубави, достигао стање скрушености, смирења и безбрижности. Имао
је само једну бригу, бригу о Богу, о својој души и о томе како да буде узор и
пример за своје ученике.

***

У светом манастиру Филотеју живео је преподобни и равноапостолни

свештеномученик Козма Етолски. Будући подстакнут дубоком љубављу и
божанским откровењем, прихватио је крст апостолског призива да би грчком
народу проповедао Еванђеље, имајући за то благослов стараца и
Константинопољске патријаршије. Сатворио је многа чудеса и духовно васкрсао
наш (тј. грчки) морално посрнули народ, да би на крају примио мученички венац.

***

„Ми патимо јер немамо љубави. Онај ко не љуби нема ни мир, чак и кад би га
у Рај поставили”, рекао је један старац.

***

Старац Иларион, болничар манастира Симонопетра, никада није одлазио да

спава уколико би неки од отаца био болестан. Био је потпуно самопожртвован у
бризи око својих пацијената. Током читаве ноћи молио се на бројаници. Корачао је
горе-доле и говорио: „Господе Исусе Христе, помилуј слугу Твога” и „Свети Врачи
Бесребреници, заступајте овог слугу пред Богом.” Због својих болесника одлазио је
и на пецање, а затим им кувао свој улов, покушавајући да им помогне да се укрепе
и да оздраве.

***

Незаборавни Симеон, исихаста из скита Свете Ане, посветио се служењу

старима и болеснима. Живео је у ксерокаливији 3 посвећеној празнику Сретења
Господњег. Непрестано је израђивао дрвено кухињско посуђе које би затим носио у
Кареју, где је увек одлазио пешице. Упокојио се 1933. године, у шездесет деветој
години.

***

Догодило се да су оци из Новог Скита чистили костурницу. Старац Данило,

који је живео у скитском утврђењу (пиргу) и свакога служио без гунђања, једном
приликом се, помажући у костурници, обратио упокојенима и рекао: „Подвизавали
сте се док сте живели на земљи, тако да сте примили своје венце и обитавате на
Небесима. Молите се за нас, Свети Оци.”
Тада се зачуо глас који је допирао од мноштва костију:
„Морате имати љубави, јер се без љубави нико неће спасти!”

***

Један старац је рекао:

„Називамо се хришћанима, али се нико од нас не придржава заповести о
љубави према ближњем.”

***

Постојали су хероји који су били одважни и телом и душом, који су били

обузети љубављу, врлином над врлинама. Ништа их није могло зауставити: ни
напоран рад, ни опасност да, негујући болесну браћу, и сами добију заразне
болести каква је туберкулоза. Један од таквих хероја љубави био је и о.
Пантелејмон из скита Свете Ане. Он је неговао оболеле од туберкулозе и хранио
изгладнеле током неописиве глади током немачке окупације. Упокојио се 1948.
након што се и сам разболео од туберкулозе, а да га при том нико није чуо да
негодује. Напротив, увек је прослављао Бога.

***

3
Испосница у којој нема извора или текуће воде, безводна каливија; обично се налази на
најузвишенијој тачки скита (прим. изд.).
 Незаборавни Игњатије са Хиоса, монах из скита Свете Ане, није се истакао
само у нашим отаџбинским ратовима, посебно балканским, него и у својим
подвизима љубави и човекољубља. Када је дошао у скит, на морској обали
саградио је каливију4 у част Рождества (Рођења) Христовог. Овде је свакоме нудио
гостопримство, а посебно бродоломницима. Ризиковао је свој сопствени живот док
је многобројним новозеландским и британским војницима помагао да побегну. Сву
рибу коју би упецао давао би убогима и прогоњенима. Упокојио се када је 1947.
године пао са стене. Пронашли су га са крстом у устима и са руком на челу.

***

Други милосрдни рибар био је отац Софроније из скита Свете Ане, који се
подвизавао на месту испод вулетириона, 5 у каливији „Ловиарика”. Најпре је
отишао у манастир Велика Лавра, са жељом да тамо буде пострижен за монаха, али
се одатле безуспешно вратио. Демони су му се иронично изругивали: „Као Спирос
отишао, као Спирос се и вратио” (то је било његово световно име). Он, међутим,
није очајавао. Вратио се у манастир, био пострижен и започео да живи ангелским
животом. Живео је у потпуној нестјажатељности (добровољном сиромаштву), али
је поседовао огромну љубав. Сву рибу коју би уловио давао би сиромашним оцима.
Упокојио се кад му је било деведесет година.

***

Будући да се непрестано молио, Исаак Дионисијатски је заборављао на сан,

посебно током ноћи. Своје ноћне молитве посветио је здрављу и спасењу радника у
његовом манастиру, често се молећи са сузама и болом у срцу, преиспуњеном
љубављу.
У одређеним временским периодима обитавао је на горњем спрату
манастирског метоха. Радници су често могли да га чују како се гласно моли,
вапијући и изговарајући:
„Господе Исусе Христе, Сине Божији, буди милостив према радницима. Дај
им хлеб насушни и благослови их, јер раде веома напорно да би поудавали своје
кћери и ишколовали децу.”

***

Један старац је казивао:

„Понекад говоримо да имамо љубави, али каква је то љубав? Мислим при том
на духовну љубав и не говорим о љубави световној. Како човек може да достигне
оно стање у којем ће васцело човечанство сматрати за своју браћу и сестре? Неки
од тих људи су идолопоклоници или Јеховини сведоци. Па ипак, они су браћа по
телу али не и по духу, како су то православни једни другима. Без обзира на то, они
су наша браћа по крви. И за њих морамо проливати сузе. А опет, ако православни

4
Тј. колибу. Пошто наша реч „колиба“ не одговара најбоље подвижничкој кућици, остављамо реч
„каливија“ непреведену.
5
Манастирска зграда у којој се одржавају сабори (прим.прев.)
постане Јеховин сведок или римокатолик, колико ћу плакати за њим? Сада постоје
милиони оних који су слични њима. Да ли сам довољно плакао? Нисам. Према
томе, далеко сам од истинске љубави.”

***

Живео једном један подвижник, којег су познавале готово све пећине на

Атонском полуострву. Имао је радосно и блиставо лице. Његово стрпљење и
његова истрајност били су толики да је постављао посуду за сакупљање воде и
требало је да прође двадесет четири часа да би се она напунила! Преклињао је да се
упокоји на дан Воздвижења Часног Крста. Био је сасвим убог. Ништа није
поседовао, али је зато његова душа била украшена христоликом љубављу. Ако би
дознао да се негде неко разболео, радосно је одлазио тамо да пази на ту особу и да
је служи. Увек је био спреман да помогне, да служи и да брине о старијима. Бринуо
се о петнаесторици старих и болесних подвижника! О, човече Божији! Ти си
уистину подражавао нашег Владику! Постао си ревнитељ и следио си пример
Христа, Који је опрао ноге Својим ученицима.

***

Старац Гедеон из Велике Лавре једноставно је постао други Павле. Док је

гледао како лети авион, почео је да се моли:
„Шта радиш тамо, оче Гедеоне”, упитали су га.
„Ето, молим се на бројаници да се авион не сруши и да људи који путују
безбедно и неповређени стигну на своје одредиште”, одговарао је на свој
уобичајени, простодушни начин.

***

Милосрдни старац Харалампије из Новог Скита лежао је у постељи због врло

озбиљне болести. Посетио га је отац К. „Како си, оче”, упитао је старац
Харалампије. „Благодарећи Вашим молитвама, добро сам, старче.” „Имаш ли
хране? Ја имам мало двопека”, рекао је он и с напором се придигао, испруживши
колико год је могао своје измршавеле ноге, а затим са полице дохватио векну
хлеба. „Узми ово, брате мој и оче, и моли се за мене.” „Тај чин ме је толико
укрепио”, казивао је касније отац К., „да ћу га добро памтити док сам жив. Он се
рвао са смрћу, али му брига за брата није допуштала да се упокоји!”

***

Један старац је говорио: „Јецаћемо над рушевинама нашег скита, јер овде
нема љубави. Толико новца... Дајте нешто убогоме, да бисте саградили колибицу
на небесима!”

***
 Старац Авакум био је ученик љубави.
Једном је уз много самоодрицања и пожртвовања у својој келији задржао
младића зараженог туберкулозом и бринуо се о њему више месеци. Радосно га је
служио, старајући се за њега као брижна мајка. Иако је он сам постио, свог
болесника хранио је месом и сличном јаком храном. Напорно се борио са болешћу,
док младић најзад није преминуо на његовим рукама, након што се покајао и
исповедио своје грехе. Пре него што се овај младић упокојио, старац га је
постригао за монаха и дао му име Фанурије.
Другом приликом су неки поклоници затекли оца Авакума како сам јеца у
својој келији. Кад су га упитали о чему се ради, испричао им је да су му непосредно
пре њиховог доласка неки посетиоци говорили о слепој деци која пате у свету и да
не може да задржи сузе. Био је пример истинске, несебичне и делатне љубави.

***

О старцу Авакуму с правом је речено: „Једно је сигурно у вези с тим човеком:

он је ближње привлачио као лековити извор.”

***

Старац Н. је давао све што је имао. „Бог љуби ведрог даваоца”, често би
говорио овај незаборавни монах.

***

У скиту Свете Ане живела су у заједници петорица милосрдних монаха. Они

су лимуновима и наранџама из њихове баште пунили вреће свих отаца који би код
њих дошли на бдење.

***

Исто тако, неки други оци сакупљали су поврће из својих вртова и остављали
га недалеко од скитске стазе, коју су најчешће користили монаси и мирјани,
поклоници и радници, тако да су сви слободно могли да учествују у милосрђу
отаца, узимајући све што им је било потребно. Све до дана данашњег, на неким
удаљеним стазама, непосредно уз неколицину капелица, може се наћи мало хлеба и
маслина, намењених неком уморном путнику. То је знак постојаности
братољубивог атонског гостољубља, јер у Градини Пресвете Богородице монаси у
сваком посетиоцу виде Самог Христа. То је сагласно са Његовим речима:
Огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и
примисте ме и Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте
(Мт 25,35 и 40).
***

У околини манастира Ватопеда, у скиту Колица, подвизавао се блажени

Агапије, посленик који је био достојан двоструке љубави. Пао је у турско ропство
и, након дванаест година проведених у заробљеништву, Пресвета Богородица га је
чудесно спасла и вратила његовом старцу, на Свету Гору. Међутим, старац га је
прекорео јер је потајно напустио свог господара. Свети Агапије му је био послушан
и, благодарећи својој врлини и послушности, убедио је Турчина и двојицу његових
синова да дођу на Свету Гору, где су крштени и замонашени.

***

Речи мудрог учитеља наших дана, оца Атанасија Ивиронског - слатке,

преиспуњене љубављу и богочежњиве - одјекују мојим оглувелим ушима и буде
моје неосетљиво срце:
„Небеска наслада и надземаљско уживање наступају у оном тренутку када
човек созерцава тајинство домостроја Оваплоћења, божански план за спасење
човечанства кроз Пресвету Приснодјеву. Исус и Марија, Марија и Исус, та два
најчудеснија и најслађа Имена: гле, то и јесте Рај!”

***

„Господ ме из сфере (области) теорије (созерцања) спустио на план праксе

(делања)”, рекао је један борбени послушник. Он се бринуо о свом остарелом,
болесном старцу који је патио од губитка памћења, инфекције простате и
неконтролисаног мокрења, због чега је послушник бдео током читаве ноћи.

***

Други подвижник је рекао: „Требало би да наша љубав буде подједнако

братска и према рођацима и према странцима.”

***

У застрашујућој Каруљи живео је руски подвижник, старац Зосима, човек

савршене љубави. Помагао је болеснима и хитао где год се указала потреба за
његовом потпором. Током рата израђивао је и продавао корпе, што му је омогућило
да храни многе подвижнике.

***

Врлински отац Гаврило из Новог Скита је говорио:

„Чак и ако се свакодневно причешћује Светим Тајнама и подели сву своју
имовину, чак и ако од поста и метанија постане сама кост и кожа, човек неће
задобити милост Божију све док не буде поседовао боголику љубав. Због тога је
Свети Павле, велики Апостол незнабожаца, величајући љубав написао: Ако језике
човјечије и анђеоске творим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или
кимвал који звечи (1 Кор 13,1).”

***
 Прошло је сто педесет година од епохе Светог Герондија, градитеља скита
Свете Ане, када се један див подвижништва, старац Дамаскин, настанио у једној
безводној каливији на северној страни скита. Он је био један од најснажнијих
стубова овог скита током 16. века. Никада није узимао ништа осим двопека и воде.
Његове молитве поседовале су ретку топлину, љубав и састрадање са читавим
светом. Услед обиља љубави пламтео је као запаљена светиљка.
Обично се молио на овај начин:
„Боже мој, учини да се сви идолопоклоници, неверници, безбожници,
јеретици и кривоверци покају, да се поуче истини и да поверују у Тебе, да постану
једно стадо са једним Пастиром, да прославе Тебе, Јединог истинитог Бога у
Тројици - Бога Оца, Сина и Светога Духа. Слава Теби, Боже! Да нико не буде
изгубљен, Господе!”
Често је бивао у иступљењу (екстази) и у тим приликама созерцавао је велика
тајинства, након чега је бивао испуњен божанском радошћу и славословљем.

***

У време кад је мој незаборавни старац одлучио да напише Успомене из

Градине Пресвете Богородице, био је болестан и није био у стању сам да пише.
Међутим, кад би се нашло слободног времена, он ми је приповедао а ја,
најнедостојнији од свих, с његовим благословом бележио сам оно о чему је
говорио.
Писали смо о његовом сабрату, монаху Стефану, последњем који је преостао
из њиховог братства. Познавао сам га, дописивао сам се с њим и често сам гостовао
у његовој каливији.

***

„У нашој каливији нисмо имали животиње за пренос товара”, причао је мој

старац. „Без обзира на то, имали смо благословену 'товарну животињу' љубави, по
имену Стефан. Готово за све време док је на леђима носио прекомерни товар и
успињао се са пристаништа на брдо, гласно је изговарао Молитву Исусову. Оци у
скиту знали су да долази о. Стефан, јер су могли да чују добро познати звук
његовог гласа: 'Господе Исусе Христе, помилуј ме'. Често се дешавало да,
разговарајући са неким, простодушно и гласно понови исту молитву, не обраћајући
пажњу да ли ће особу с којом разговара довести у незгодан положај.
Будући да је био родом из Спарте, имао је тврд карактер и његово опхођење
било је грубо, оштро и озбиљно. 'Строг монах', рекли бисте, уколико га добро не
познајете. Он је, међутим, имао невероватно осетљиво срце, препуно љубави и
благости према сиромашнима. Људи на Светој Гори постају непосреднији и
једноставнији. Спадају маске световне учтивости и лицемерне љубазности. Људи
бивају освештани у купељи искрене, нелицемерне љубави, каква се не може
открити нигде у спољашњем свету.
Никад нећу заборавити љубав и самопожртвованост оца Стефана. Увек је
носио најјефтинију одећу, радио најтеже послове и јео најслабију храну. Обично је
сакупљао храну која је преостала од претходног дана, стављао је у једну зделицу,
додавао мало воде а затим је мирно појео. Старац Пајсије му је често шаљиво
говорио:
'Хеј, старче Стефане! Сећаш ли се оне изврсне хране којом смо се
наслађивали у Америци кад смо јели као краљеви, а ти сад једеш те сплачине?'
Он би с одобравањем и готово незаинтересовано климнуо главом, задовољно
празнећи ону зделу као да узима најобилнији обед. Своју каливију сматрао је за
палату на Небесима која по удобности и радости превазилази америчке облакодере,
а своју храну за најбољу на свету.”
Кад је оболео од цирозе јетре, посетили смо га у његовој каливији. Затекли
смо га како спава за столом. Понудили смо да га одвеземо у Солун ради лечења,
али је он то одлучно одбио. 'Ако наша Пресвета Богородица жели да будем
исцељен, онда је то добро. Шта год је Њој угодно, и како год Она жели, али нећу да
напуштам Атос', одговорио је он. Овај незаборавни монах био је тако суров према
себи, а тако благ према убогој браћи. Његово огромно бреме показује подвиге
његовог милосрдног срца, док је пешице корачао по стенама, носећи храну и
лекове убогим подвижницима. Често би их натоварио на мазгу и путовао ноћу, да
његова врлина не би била јавна.”

***

Мој старац је говорио:

„У скиту Свете Ане живео је један старац по имену отац Петар. Имао је
деведесет пет година. Обично је седео на отвореном простору испред скита и крпио
чарапе тамошње браће. Док је то чинио, настојао је да остане неприметан, имајући
у виду еванђелску изреку: Да не зна љевица твоја шта чини десница твоја (Мт 6,
3).”

***

Један сиромашни старац - подвижник рекао је свом суседу: „Дођи, брате мој,
и види какву љубав Оци поседују! Нашао сам хлеб, воће, сир и рибу коју су ми
оставили. Управо оно што ми је требало! Слава Богу! Пресвета Богородица је све
устројила!”

***

„Молити се за свет исто је што и проливати крв”, рекао је Свети Силуан

Светогорац, као и: „Наш брат је наш живот”.

***

Искрена, непосредна, светогорска и еванђелска љубав красила је и старца

Авакума, који је служио као болничар у Великој Лаври.
Данима, ноћима, месецима и годинама, лети и зими, старац Авакум је време
проводио погнут над коритом.
 Радосно и без роптања прао је рубље болесне браће и сиромаха. Од корита је
одлазио до кухиње, где је спремао храну, хранио болесне и снабдевао их опраним
рубљем, како би увек могли да буду чисти.

***

Имао сам посебну част да сретнем и упознам старца Модеста из манастира

Констамонита, неуморног ученика божанствене љубави. Све његове беседе биле су
усредсређене на љубав као врхунац духовног живота. Старац је често говорио:
„Све док не осетимо да целокупно човечанство чине наша браћа и сестре, као
и да смо ми њихова браћа и сестре, Дух Свети неће обитавати у нашим срцима.
Господ свакога воли истом љубављу, највећег грешника воли као и највећег
светитеља. Требало би да и ми на исти начин свакога пригрлимо у својим срцима.
Љубав трпи, попушта и подноси јер је Бог - Љубав.”

***

Један старац је рекао: „Онај ко уистину љуби Бога, не љуби само ближњег
него и васцелу творевину: дрвеће, траву, цвеће. Он све љуби истом љубављу.”

***

Браћа из Новог Скита казивала су ми да је старац Неофит, од времена кад се

замонашио па до времена кад се у миру упокојио, обитавао у Градини Пресвете
Богородице шездесет пет година и да за све то време ниједном није излазио у свет.
Овај незаборавни монах показивао је свеобухватну љубав као врлину узвишенију
чак и од отшелништва и странствовања. Услед тога на себе би натоварио пртљаг
поклоника и носио га од пристаништа до манастирског кириакона (саборне цркве).
 2. СЛОВО О БЕЗАЗЛЕНОСТИ И ЧИСТОТИ ЧУВСТАВА И СРЦА

Један старац - подвижник казивао је следеће:

„Сваки (монах) који изађе у свет треба да буде веома опрезан кад разговара с
људима. То се посебно односи на монахиње, јер им је неопходан опитан духовни
отац који ће их упутити како да сачувају чистоту чувстава.”
У Малом скиту Свете Ане живео је духовник по имену отац Неофит, који се
подвизавао у каливији Светих Архангела, на месту где је и Свети Агапије живео и
написао Спасење грешника.
У једном периоду, отац Неофит је отишао на острво Тинос, да би као
парохијски свештеник служио у једном од тамошњих женских манастира. Све
монахиње овог манастира живеле су чистим животом. Ту је живела и нека слепа
монахиња, која је једног дана исповедила оцу Неофиту да је наш непријатељ ђаво у
њен ум унео недоличну помисао везану за њега. Чим је то чуо, отац Неофит се
толико преплашио да се одмах вратио у Мали скит Свете Ане.
Отац Неофит био је веома потиштен, јер није могао да расуди како је
непријатељ душа, ђаво, засејао такве помисли у слепу особу. Једног дана је
одлучио да одговор потражи тако што ће сазвати суседне духовнике. О том питању
расправљао је са оцем Стефаном, оцем Кипријаном и оцем Козмом. Позвао је и оца
Игњатија који је био најопитнији од њих. Међутим, како је овај у то време био
болестан, послао је свог послушника, који се такође звао отац Игњатије. Он је
потицао из Смирне и одмалена је чезнуо да се замонаши.
Сви духовници су започели да истражују ово питање: како је могуће да слепу
монахињу искушавају недоличне помисли? Иако су били духовно зрели, нису
могли да разреше ово питање. Тада је ред дошао и на младог оца Игњатија:
„Будући да сте разговарали са слепом монахињом, Ваш глас, оче Неофите,
постао је узрок који је у њој створио такве помисли. Будући да је поседовала
врлину, она је почела да им се супротставља и најзад је дошла да Вам их
исповеди.” Сви су се задивили његовом расуђивању и рекли: „Нека се посвете уста
твоја!”

***

Један старац је рекао:

„Пази, калуђеру, да своју руку не пружиш ниједној жени, макар то била и
твоја мајка, да би достигао меру наших Отаца.
Када изађеш у свет, пази да се не смејеш, да се не шалиш и да се, док
разговараш, не виде твоји зуби. Када све то очуваш, чистота твог живота поучиће
те узвишенијим стварима...”

***

Један брат из Дионисијата осетио је 1955. године чудотворно дејство

присуства Светог Јована Претече и Крститеља. О томе нам је казивао незаборавни
старац Лазар. Он је о томе говорио као да се ради о трећој особи, али смо разумели
да се то заправо догодило њему самом.
 „Једног брата из манастира послали су у Солун. Остао је у гостионици, где је
и противно својој вољи био уплетен у велико искушење. Приступила му је
привлачна млада жена, познаница његове породице, и почела да поставља питања о
оцима, о Светој Гори, итд. Разговор је дуго потрајао, а њена намера је постала јасна
кад му је понудила гостопримство у својој соби, испруживши руку и говорећи:
'Отићи ћемо само за тренутак и одмах ћемо се вратити.'
Његов пад би био и остварен да га у том тренутку није штитила његова
молитва и уздање у Часног Претечу. Усрдно је преклињао светитеља да га заступа
и спасе од замке у коју је упао. И заиста, у њеној соби изненада је заблистала
заслепљујућа светлост, слична хиљадама електричних светиљки. Усред те
светлости појавио се Часни Претеча, који је зграбио овог брата и пренео га у
његову собу, која се налазила на супротном крају спрата!”

***

Један старац је рекао:

„Добар човек све жене посматра као своје рођене сестре. Чак и кад угледа
посрнулу жену, рећи ће самоме себи: 'Уколико би ова жена била моја рођена
сестра, био бих веома постиђен.' На тај начин, неће је искористити (обешчастити).”

***

Просветљени отац Јоаким из скита Свете Ане, сабрат нашег старца,

приповедао је следеће:
„Када неко жели да остане чист, нека буде опрезан и строг, и нека бди над
собом. Нека чак ни његове сопствене руке не буду спојене. Нека приликом сусрета
пази како разговара, шта чини и како гледа око себе. Нека избегава општење са
наочитим људима, као и све остало што би могло штетно утицати на његову
девственост и чистоту живота.”

***

Наш савременик, старац Јосиф Исихаста, водио је сурову телесну битку. Она
је потрајала осам година, што представља дуг период за некога ко је још од свог
детињства остао чист од телесног греха. Говорио је да би, кад год се потпуно
исцрпљивао у борби, био укрепљен благодаћу Божијом и тада би све почињало
испочетка. Како је време протицало, битка се све више појачавала. „Истовремено,
нисам прекидао своју одбрамбену тактику, која се састојала у свеноћном бдењу и
шибању самога себе. Јецао сам, уздисао и преклињао Пресвету Богородицу. Борба
би за неко време утихнула како бих могао да повратим дах, а затим се опет
настављала, још жешће него претходног пута. Моје тело се исцрпљивало и губио
сам снагу. Починак сам налазио једино у молитви, која је представљала знак
утехе.”
Да би победнички окончао битку, употребио је све практичне методе као што
су свеноћно бдење, строго испосништво, гладовање, жеђ, шибање и сузе. Напустио
је кревет и спавао је на великој дрвеној клупи, сличној наслоњачи, како би могао да
наслони руке. Тако је поступао све дотле док је битка трајала.
 3. СЛОВО О НЕПОЗНАТИМ СВЕТИТЕЉИМА И
ПУСТИНОЖИТЕЉИМА

У кавсокаливијској саборној цркви постоји зидна слика непознатог светитеља

са следећим натписом: БЛАЖЕНИ ЕФРОСИНИЈЕ КОЈИ СЕ УПОКОЈИО У
ИВИРОНУ. У СВОЈОЈ ДЕСНОЈ руци носи неразвијен свитак са натписом:
ИМАЈУЋИ ПРОСТО СРЦЕ И ЖИВЕЋИ УСРЕД ГОМИЛЕ УПОКОЈИО СЕ У
ГОСПОДУ. Одевен је у монашку одежду и приказан у молитвеном ставу, клечећи
на коленима.
Писац житија преподобног Акакија, кавсокаливијски отац Јона, на крају овог
житија пише о једном светом мученику, савременику преподобног Акакија: „Ти
мученици су, као скупоцени бисери, отишли Господу. Такав је био и троструко
блажени Евфросиније, који је у манастиру Ивирону блистао као друго сунце.
Показивао је највећу простоту и био прозорљив, због чега је говорио у загонеткама
и био у стању да открије човеково душевно стање. На дан који је одређен за
њихово преношење, његове мошти нису нађене у гробу. На Светој Гори још увек
живе монаси слични њему.”

***

Подвижник, старац Герман, који се подвизавао у Хаирију (околина Лавре),

недалеко од Румуна Герондија, једне ноћи уснио је три поштовања достојна
пустиножитеља који су му рекли: „Буди опрезан, нас тројица стојимо овде. Не
узнемиравај нас, а реци и другима да нас ни они не узнемиравају.”
Отац Герман је о овом откровењу казивао свом славном духовном оцу,
Неофиту Караманлијском, који се подвизавао на Кармелиону (врх који се налази
западно од Керасије и изнад пустиње Светог Василија). Са великом ревношћу и
жељом, у свим пећинама и усамљеним испосницама у тој области, отац Неофит је
трагао за светим моштима ових пустиножитеља, али није могао да их пронађе.
Убрзо након тога, ова тројица пустиножитеља открила су се и румунском старцу на
следећи начин:
Једном приликом, овај старац кренуо је из своје испоснице у Хаирију и
запутио се ка келији Светог Нила да би се причестио Пречистим Тајнама. Успут је
осетио свети миомирис, као што се дешавало и многим оцима пре њега
(укључујући и писца ових редова, који је најмањи и најнедостојнији од свих).
Међутим, тог пута је побожни подвижник, отац Неофит, веома снажно осетио тај
миомирис. Одлучио је да потражи његов извор и молио се светитељима да му
покажу где се налазе њихове свете мошти. На том месту налази се један гребен.
Кад је одгурнуо стене од којих се овај гребен састоји, иза гомиле камења угледао је
отворену пећину. Миомирис мирте распростирао се управо са тог места. Покушао
је да уђе у пећину, али га је пренеразио глас који је рекао:
„Не узнемиравај нас. Нас је тројица. Овде смо живели и не желимо да нас
неко узнемирава.”
Добри и врлински старац затворио је камењем улаз у пећину, хвалећи Бога и
оне неоткривене светитеље, непознате љиљане светогорске пустиње. О отварању
пећине говорио је само свом ученику Илариону.
 Румунски старац Герасим (који је казивао ову причу) живео је на Светој Гори
четрдесет година.

***

Пре много година, у каливију смештену испод кавсокаливијског кириакона

(главне цркве), дошао је искушеник из Бугарске по имену Јаков да би био
послушник једног веома строгог грчког старца. Међутим, Јаков је желео да живи
још строжијим подвижничким животом, због чега је током ноћи одлазио у нартекс
(припрату) кириакона и молио се пред иконом Пресвете Тројице. Једне ноћи, у
време пуног месеца, док се молио зачуо је људске кораке. Опрезно се сакрио и
угледао како у нартекс улази један наг старац веома дуге, седе косе и врло дугачке
браде. Човек је крсним знаком осенио црквене двери, које су се отвориле саме од
себе. Ушао је у храм, поклонио се светим иконама а затим изашао. Поново је
крсним знаком осенио двери, које су се божанским дејством затвориле. Изашао је и
почео да се успиње стазом која од скита води ка Керасији.
Надвладан чуђењем и запрепашћењем, искушеник Јаков је, корак по корак,
неприметно почео да следи овог непознатог пустиножитеља. Убрзо су дошли до
места које се зове Крст, окренули удесно а затим се, идући један за другим,
запутили према врху Атоса. Када је пустиножитељ дошао до цркве Пресвете
Богородице, искушеник је убрзао кораке, изашао испред њега, начинио метанију и
почео да га преклиње да га узме за свог ученика.
„Не можеш остати овде, чедо моје”, одговорио је непознати пустиножитељ.
Међутим, Јаков је био толико упоран да је поквасио земљу својим сузама.
„Врати се свом старцу, буди послушан и спашћеш се”, рекао му је непознати.
„Нико не може да поднесе ово место уколико не поседује благодат Божију. Осим
тога, требало би да знаш и да ћеш се ускоро преселити из овог живота и отићи
Господу.”
Јаков се вратио свом старцу и исприповедао му о свему што се догодило, а
затим је отишао код свог исповедника и припремио се за упокојење. И заиста,
након три седмице, Јаков је уснуо у Господу. Кажу да се након три године,
приликом преноса његових моштију, од њих ширио миомирис.

***

Следећи догађај десио се пре пет година.

Један побожни поклоник, пореклом са Крита, кренуо је да посети Свету Гору
и да се сретне са својим рођаком, о. Јефтимијем, исихастом који се подвизавао у
каливији смештеној са јужне стране Малог скита Свете Ане. Из пристаништа Свете
Ане запутио се непознатим стазама, стеновитим гребенима и клисурама, све док
није стигао до места које називају Пена („Глад”). Био је то ћорсокак. Приморао је
самога себе да настави док најзад, након велике одисеје, није стигао до
исихастириона (молчанице) Светих Архангела, места где је Крићанин Агапије
Ландос написао Спасење грешника. Са тог места стигао је до каливије свог рођака.
Након што је поново дошао до даха и после таквог лутања био гостољубиво
примљен, обратио се оцу Јефтимију: „Рођаче, реци ми где ћете сахранити тело које
сам видео у једној пећини? Желео бих да и ја видим како овде, на Светој Гори,
сахрањујете покојнике.”
Кад је отац Јефтимије чуо за покојника у пећини, он је заједно са рођаком и
старцем Кипријаном златаром почео да претражује, корак по корак, читаву ту
област. Међутим, ништа нису пронашли. Једино су у време око заласка сунца
осетили мирис тамјана који је допирао из правца гребена, а који је отац Кипријан
осетио и раније.
У међувремену, поклоник је исприповедао своју причу:
„Тик уз то дрво налази се пећина. Ушао сам и видео да је на самртничкој
постељи уснуо један поштовани старац. У почетку нисам ни схватио да је мртав.
Тада сам се приближио и спазио да на челу има крст. Поред њега се налазила икона
Пресвете Богородице и упаљено кандило. Прекрстио сам се, три пута начинио
метанију и осетио мирис тамјана. Отишао сам с мишљу да немате времена да га тог
дана сахраните.”

***

У периоду од 1977-1978. г. старешина скита Свете Ане био је монах Кирило.

Током месеца септембра угостио је једног православног Либанца, који је због рата
у својој отаџбини избегао у Грчку.
Овај побожни Либанац имао је силну жељу да се успне на врх Атоса. Тако је
једном рано ујутро, пратећи упутства која му је дао старешина, кренуо на свој
опасни и исцрпљујући успон. Истог дана, током вечери, врати се у скитски
кириакон. Сутрадан је, након божанствене Литургије, био у стању да, користећи се
својим оскудним познавањем грчког језика, исприповеда следећи чудесан догађај:
На месту које називају „Вавила”, подно планинског врха одакле почињу
велике падине, зауставио се да на тренутак отпочине и да затим настави да се
успиње. Док је трагао за местом где би се могао одморити, изненада је испред себе
угледао кућу из које су изашла двојица поштовања достојних пустиножитеља. Чим
су га угледали, указали су му гостопримство и понудили хладну воду и свеже
смокве, које су имале сладост и мирис какав није могао да опише. Његов замор у
потпуности беше ишчезао.
Осим тога, у каливији је видео још десеторицу уважених монаха, од којих се
сваки ослањао на закривљени штап и молио на бројаници. На његово питање
одговорили су му да они већ дуго живе тамо и да не раде ништа друго осим што се
моле за цео свет.
Сва ова и остала дешавања испунила су либанског поклоника задивљеношћу
и запрепашћењем. Рекао је да су сви они били истих година.
Када су то чули старешина и остали, били су задивљени и узнели су похвале
Богу дивном у светима Својим.

***

У области између Велике Лавре и Кавсокаливије, пре много година живео је

један стари монах по имену Панаретос. У једном тренутку дошао је на помисао да
засади башту испред своје каливије, која ће му користити код телесних подвига и
која ће му, истовремено, својим баштенским биљем бити утеха у неутешној
пустињи.
Након што се много дана мучио и знојио копајући на том каменитом тлу,
наишао је на раван камен. Подигао га је с великим напором, а затим угледао гроб у
којем је лежало тело одевено у свету свештеничку одежду. Чинило се као да је јуче
сахрањено. Од тог тела распростирао се чудесан миомирис.
Отац Панаретос се на том месту подвизавао преко пола столећа, али никада
ништа није чуо о животу или смрти неког прослављеног пустиножитеља, какав је
био онај у гробу.
Након првог изненађења, зајецао је и изговорио: „Светитељу Божији, откриј
ми ко си ти и колико си година живео на овом пустом месту. Благодарим ти што си
мени, недостојном, открио своју светост!”
Побожни старац је читаву ноћ пробдео у молитви и размишљању да о свом
чудесном открићу извести Велику Лавру. Међутим, рано ујутро, када је најзад
заспао, уснуо је непознатог светитеља који му је строго рекао:
„Шта намераваш да учиниш, авво?”
„Светитељу Божији, намеравам да известим манастир Велику Лавру како би
дошао и пренео те, јер си овде заборављен и занемарен”, одговорио је авва дрхтећи
од страха.
„Нисмо се заједно подвизавали, због чега би онда ти преносио моје мошти? Ја
сам се овде подвизавао преко педесет година. Молим те, врати ме назад.
Поставићеш надгробну плочу на гроб и док си жив никоме ништа нећеш
откривати!”
Старац Панаретос се пробудио, поставио плочу на гроб и осетио се боље.
Увек се молио том непознатом светитељу. Након што је сасвим остарио и дошао да
живи у Кавсокаливији, непосредно пре свог упокојења испричао је оцима шта се
догодило, али им није открио место нити остале појединости.

***

У нетакнутим светогорским шумама, седморица или, према некима,

дванаесторица монаха живели су - не знамо да ли још увек живе - узвишеним
животом и у потпуном нестјажанију. Били су потпуно неодевени и, као птице
небеске, хранили су се биљкама, корењем, кестењем, шишаркама и сл.
Прича се да су се причешћивали у пећини Светог Петра, код славног
исихасте, оца Данила.
Најученији монах манастира Велика Лавра, лекар Спиридон Кабанаос, писао
је о тим земаљским ангелима и небеским људима:
„Шта да кажемо о онима који живе у области Криа Нера („Хладна вода”), где
једино свевидеће очи Божије познају њихов начин живота?”

***

Велики пустиножитељ Дамаскин из скита Свете Ане је, копајући у својој

безводној каливији, изнад каливије Пресвете Тројице, пронашао нетакнута три
света тела, од којих се ширио неописив миомирис. Око првог часа према
византијском рачунању времена, размишљао је да извести скит и манастир Велику
Лавру о овом чудесном открићу. Док се молио за то, испред њега су се појавила три
небеска човека строгог израза на лицу и рекла:
„Да смо ми, старче Дамаскине, желели да нас људи прослављају, не бисмо ни
одлазили да живимо на оним гребенима, где смо, ради љубави Христове и Царства
Небеског, били лишени чак и воде. Према томе, положи ове мошти на скривено
место и нека тамо остану до часа свеопштег васкрсења мртвих!”
Побожни пустиножитељ је, са страхом и поштовањем учинио управо како су
му и рекли. Положио их је на место које само он зна и које није познато осталим
оцима овог скита.
 4. СЛОВО О БДЕЊУ

Кад су преподобног Акакија, који се подвизавао у пустињском

кавсокаливијском скиту, упитали о спавању и бдењу, он је одговорио:
„Истинском монаху довољно је пола сата спавања!”
Он сам је или стајао или клечао током читаве ноћи и одважно се молио и
појао, упркос чињеници да је патио од херније (киле) и био у дубокој старости.
Једино би ујутро мало одспавао, понекад тако што би се наслонио на сопствену
руку, управо онолико колико је довољно да услед неумереног бдења не дође до
помрачења разума. Спавање је сматрао погибељним и лукавим непријатељем душе.
Говорио је да ништа у тој мери не подстиче грешне жеље колико неумерен сан и да
их ништа толико не сузбија колико бдење.
Начинио је кревет од дебелих, чворноватих грана прикованих једна уз другу,
без мадраца, тако да његово тело не буде у стању да се одмара колико би хтело и да
би лако могао да се пробуди. Према његовом животописцу, није спавао више од
четири сата дневно.

***

Чак је и Свети Григорије Палама водио велику битку против тела и сна. У
својој испосници изнад Велике Лавре провео је читава три месеца у бдењу и
молитви. Међутим, након тога прекинуо је овај подвиг како услед непрестаног
неспавања не би дошло до оштећења ума.

***

Светогорац и новојављени светитељ Силуан Руски, чију је светост Црква

Христова потврдила 1987, рођен је 1866. а упокојио се 1938. године. Био је монах у
манастиру Светог Пантелејмона (тј. у Русику). Живео је преподобним, чистим
животом, у целосној љубави, непрекидној молитви и најдубљем смиреноумљу.
Скончао је у миру и за њим је остало сећање на преподобног човека. Његово
житије написао је архимандрит Софроније, игуман Светог манастира Часног
Претече у Енглеској.
Међу свим осталим врлинама, Свети Силуан се посебно подвизавао у бдењу,
јер је на основу опита знао колико бдење помаже очишћењу ума, колико окриљује
молитву и доприноси „радосној жалости” (жалости по Богу). Он није одлазио да
отпочине у кревету него је, уместо тога, по читаву ноћ проводио у молитви, било
да је стајао или седео на столици. Одспавао би само петнаест-двадесет минута, а
затим устајао да би се поново молио. Касније би се, с прекидима, поново одмарао.
За двадесет четири часа, укупно је спавао око два сата.

***

Упитали смо слепог старца Симеона Кавсокаливијског: „Како се душа може

очистити од нечистих помисли, жеља и различитих страсти?” Он нам је одговорио:
„Ако не будете знали шта је сан!”
 ***

У ивиронском скиту живео је благочестиви јеромонах, Герасим Химнограф.

Када је требало да сутрадан служи божанствену Литургију, читаву ноћ би провео у
бдењу, читајући и молећи се.
Бог га је узео у младим годинама. Будући да је угодио Богу, током свог
кратког живота испунио је оно за шта су потребне дуге године.

***

Један подвижник и пустиножитељ је рекао: „Уколико много спавамо, наш ум

задебљава.”

***

Хаџи-Георгије је по читаву ноћ стајао усправно уз стасидију (столицу) и

молио се. Своју келију готово да није ни познавао. Своје дане посвећивао је
напаћеној браћи, а своје ноћи молитви.
***

Једнога дана неки млади монах упитао је оца Н., којем је тада било 86 година:
„Оче, колико је сати сна потребно монаху?”
„Послушај, брате мој. Свети Теодор Студит и Свети Симеон Нови Богослов
кажу да је довољно 4-5 сати сна. Међутим, авва Арсеније у Старечнику
(Герондикону) каже да је за монаха који се подвизава довољан један сат сна. Свети
Акакије Кавсокаливијски обично је говорио: „Сматрам да пола сата сна није
довољно, али ако светитељ тако каже, требало би да покушамо!”
„Колико се Ви одмарате?”
„Брате мој, каква је потреба за таквим питањем?” „Ради моје користи и
љубави Христове ради, реците ми!”
„Рећи ћу ти. У току двадесет четири часа, довољан је један сат сна.”
„Да ли спавате један сат непрекидно или с прекидима?”
„С прекидима, наравно! Четврт сата, ту и тамо.”
„Како проводите то време?”
„На жалост, сад кад имам двоструку хернију, више не стојим док читам
Псалтир или Еванђеља или пак док изговарам Молитву Исусову.”
„Целокупан Псалтир и целокупна Еванђеља?”
„Целокупне, наравно.”
„Свакога дана?”
„Свакога дана. Једино што више не могу да стојим док их читам. Тако је кад
се остари!”

***
 У прво време свог боравка на Атосу отац Јосиф Спилеот није нашао
духовника. Током једног краћег периода живео је поред пећине Светог Атанасија
Атонског, која се налази недалеко од Велике Лавре. Тамо је водио строг живот,
због чега му је успело да осам дана издржи без хране и сна. Он је стога рекао:
„Ниједан подвиг не доноси више благослова него лишавање сна. Уистину,
бдење раствара тело.”
Старац Јосиф рекао је и следеће:
„Најстрашнији облик страсти спавања наступа када нас напусти благодат, јер
нас тада обузимају немар и помрачење и не можемо да нађемо ни најмању утеху.
Једног дана био сам снажно искушаван у том погледу. Борио сам се да наставим,
али снага ме већ сасвим беше напустила. Прекинуо сам своју борбу да бих се са
сузама помолио Господу: Господе, дошли су да би ослабили моју добру намеру!'
Истог тренутка, у себи сам зачуо сладак глас: 'Зар не би све то препатио љубави
Моје ради?'
Мој умор је одмах ишчезао, као облак који заклања сунце. Са сузама у очима,
од радости сам поскочио као дете: 'Да, Господе, Тебе ради! Помози ми у мојој
слабости!'”
***

Један старац је говорио: „Сан мора бити слуга, а не господар.”

***

Светогорска изрека: „Духовни живот не може постојати без бдења.”

***

Према сведочењу његових савременика, старац Артемије Григоријатски

никада није седео током службе, укључујући и свеноћна бдења. Све до своје смрти,
остао је усправни и непоколебиви стуб Цркве и молитве.
 5. СЛОВО О ЈЕРЕСИМА И ДРУГИМ РЕЛИГИЈАМА

Упућени од стране римокатолика, византијски самодржац Михаило Палеолог

и патријарх Јован Век дошли су на Свету Гору да би нашу Православну Цркву
присилили на лажно јединство (лажну унију) са папом.
Светогорски монаси, граничари и војници Православља, узвратили су мирно и
одважно на сва њихова настојања, која су се одликовала дивљаштвом, насиљем и
злочинима, тим одликама историје папства и Римокатолицизма.
У Протату су људи римокатолика Века обесили протепистата свештене
општине. На мермерној плочи сачуваној до данашњег дана набројани су
новомученици и исповедници који су тамо остали. Било их је укупно тринаест и
заузимали су различите келије у Кареји. Били су погубљени због непоколебиве
одбране Православне вере и неприхватања уније са непокајаним папом.
Такви су били наши преподобни оци, „прекрасни изданци, тајинствена лоза,
неуморни стражари и чувари Православне вере и освештаног Предања.”
Светих мученика ватопедских било је дванаест, колико и Светих Апостола.
Током дивљачке најезде трупа цара - римокатолика Михаила Палеолога и
патријарха Века, њихов игуман Јефтимије је због наше свете вере такође пострадао
мученичком смрћу. Дванаесторица монаха били су обешени у Фурковунији, док је
Јефтимије био окован ланцима и удављен у мору у Каламици.
Поред тога, достојни су помена и ивиронски мученици, које су војници цара
Михаила Азимита и патријарха Јована Века утопили у мору.
Свих двадесет шест мученика манастира Зографа допуњавају освештани збор
мученика за наше Православље. Они су унутар манастирских пиргова (кула) од
стране римокатолика спаљени као чиста жртва.

***

Наш преподобни отац Никифор, који је најпре био паписта, пригрлио је догму
(учење) наше Источне Православне Цркве и отишао да буде исихаста у
светогорској пустињи. Тамо је написао мудри метод за упражњавање умне
молитве, који је укључен у Филокалију (Добротољубље).

***

Ненадмашни богослов, Свети Григорије Палама, учествовао је на три велика

сабора, где се борио против Варлаамове, Акиндинове и Грегорине латинске јереси,
помоћу које су ови порицали постојање божанствених и нестворених енергија
Божијих.

***

Монаси су војници Христови, херојски борци Цркве. Они увек бране истину
Вере и до смрти се боре против јереси и прелести. Светогорски монаси, следећи
вековно предање, могу да нам укажу на мученике за веру и Православље. Тај
календар изгледа овако:
 4. јануар - 12 Светих мученика ватопедских
14. фебруар - Свети мученик Дамјан
22. март - Свети мученик Јефтимије из ивиронског скита
22. март - Свети мученик Лука Ставроникитски
10. април - Свети мученик Хризант Ксенофонтски
16. април - Свети мученик Христофор Дионисијатски
19. април - Свети мученик Агатангел Есфигменски
1. мај - Свети мученици Јефтимије и Игњатије Ивиронски
7. мај - Свети мученик Пахомије из манастира Св. Павла
22. мај - Свети мученик Павле из скита Свете Ане
26. јун - Свети мученик Давид из скита Свете Ане
3. јул - Свети мученик Герасим Кутлумушки
6. јул - Свети мученик Кирил Хиландарски
10. јул - Свети мученик Никодим из скита Свете Ане
11. јул - Свети мученици Никодим Ватопедски и Нектарије из скита Свете
Ане
24. август - Свети равноапостолни свештеномученик Козма Етолски
14. септембар - Свети мученик Макарије Дионисијатски
20. септембар - Свети мученик Иларије из скита Свете Ане
22. септембар - Свети мученик Козма, један од 26 светих мученика
зографских
6. октобар - Свети мученик Макарије из скита Свете Ане
8. октобар - Свети мученик Игњатије из ивиронског скита
13. новембар - Свети мученик Дамаскин из Велике Лавре („Лавриот”)
3. децембар - Свети мученик Козма из скита Свете Ане
5. децембар - Свети мученици Нектарије филотејски и Козма, први монах
ватопедски, заједно са Светим мученицима карејским
26. децембар - Свети мученик Константин Руски из Велике Лавре
30. децембар - Свети мученик Гедеон Каракалски

***

Велики подвижник, испосник и философ мудрољубља по Христу, а такође и

познавалац „спољашње” (световне) науке, Јеротеј Учитељ, рођен је 1686. године.
Пореклом из Каламате, одлучно се борио да одбрани нашу свету веру од јеретика
Молиноса. Ради веће преданости безмолвију, подвизавао се на пустом острву Јура,
које се налази насупрот Светој Гори. Упокојио се 1745. године, а његове свете
мошти творе разна чуда.

***

Догодило се да је отац В. ишао у неко село ради посла који се тицао његовог
манастира. Чим је стигао, мештани су му пришли и упорно захтевали да им
помогне у одбрани Истине пред евангелистичким (протестантским) проповедником
који их је, користећи библијске цитате, збуњивао клеветањем поштовања
светитеља и Пресвете Богородице. Овај монах је био прост и готово неписмен, због
чега је био уплашен. Међутим, након што је мало размислио и подсетио се свега
што је често читао у житијима светих, позвао је протестантског проповедника да се
састану, предложивши му следеће:
„Запалимо ватру на сеоском тргу”, рекао је он. „Сваки од нас ће проћи кроз
њу и Бог ће на тај начин показати који од нас двојице говори истину.”
Сутрадан, у рано јутро, сељаци су сакупили дрва и сложили их на велику
гомилу насред трга. Отац В. је стигао, али се онај проповедник није појавио. Он
беше побегао првом јутарњом лађом. Читаво село ускликнуло је од радости због
блиставе победе над заблудним људским учењем. Када се отац В. вратио у
манастир, остали монаси су га питали:
„Да ли си заиста био спреман да уђеш у ватру?”
„Био сам преплашен, али нисам сумњао у нашу веру, па сам помислио: на
овом свету ниси заслужио ништа друго него да одеш у пакао. Биће боље ако
изгориш овде, на земљи, него да гориш у векове векова. Према томе, хајдемо у
ватру!”
Тако је овај дубоко смирен, прост монах одбранио нашу веру, као што су то
чинили и првомученици и духовни оци пре њега.

***

Светогорски оци често кажу:

„Ако бисмо ћутали онда, кад наша вера захтева одбрану од јеретика, каквог би
онда смисла имало то што толико година живимо на овим гребенима?”
„Догме се не могу појавити на Заједничком тржишту (ЕЕЗ) као што то могу
материјална добра.”

***

На питање о томе да ли се чуда појављују и у другим религијама, један старац

одговара:
„Постоји разлика! Чак и хоџа чини чуда различитим враџбинама. Покушава
да изазове појаву светлости. Насупрот томе, ми одбацујемо сваку светлост која
долази од ђавола. Неки се држе за нос, неки се вуку за уши, а неки трљају очи и на
тај начин изазивају илузије. Ми чудо тражимо од Бога, а не од ђавола. Боримо се са
злом и дању и ноћу.”
Један побожни и благодатни Светогорац, који је годинама живео у северној
Америци, каже:
„Православна Црква подражава смирење нашег Владике, Господа Исуса
Христа. Многи јеретици, увидевши исправност наше вере, бивају задивљени, и из
јереси прелазе у Православље.”

***

Када су од мудрог, трезвеноумног оца Калиника затражили да изнесе своје

мишљење о руској јереси именославаца, он је одговорио:
 „Занемарили су главу да би поштовали скуфију (капу)!”

***

Један старац је на следећи начин говорио о љубави према чистој вери:

„Гнев је неопходан само онда када бранимо своју веру. Није нам потребан да
бисмо одбранили сами себе. Уколико неко рђаво говори о нама, ми то морамо
прихватити. Ми се, међутим, морамо разгневити када је нападнута наша вера: гнев
који користимо за одбрану Православља је неопходан.”

***

Често се догађало да се наша младалачка срца оросе свежим источником

учења који је извирао од многопоштованог јеромонаха Атанасија Ивиронског. Он
би нам често говорио:
„Посредством професора са два наша грчка Универзитета, протестантски
север је охладнео нашу топлу приврженост нашој најслађој Мајци, Пресветој
Богородици. На тај начин смо је удаљили из наших молитава као нашу заступницу
и посредницу пред Њеним Сином. Чак и неки свештеници, када расправљају о
молитви, запостављају Богородицу, и учестало се позивају на Њу као прву после
Јединога.6 Црквена химнографија Је у потпуности призива по Њеном светом
Имену. Сасвим је неприхватљиво да наша Грчка православна црква буде под
утицајем таквог, рационалистичког, германског, протестантског духа.
Питали су ме шта је исправније: да ли да се каже 'Пресвета Богородице, спаси
нас' или 'Пресвета Богородице, заступи нас'. Таква питања су под утицајем
модерних, протестантски настројених православаца, које ја сматрам непријатељима
Пресвете Богородице достојним највећег непоштовања, и зато сам говорио:
'Прихваћени начин је да се увек каже: Спаси нас.'
Једном приликом посетио ме је лутерански свештеник из Осла. Изучавао је
Православље и био према њему пријатељски наклоњен. Разговарали смо о многим
стварима. Поставио ми је питање о Пресветој Богородици. Мој одговор је гласио:
'Обожавање и поклоњење одајемо једино Богу, поштовање свим светитељима, а
служење само и једино Мајци Божијој, са чистим синовским осећањем, јер је Она
наша најслађа Мајка по благодати. О, колико сте ви осиромашени', рекао сам му,
'јер не служите Њој која је друга после Тројице и Домостројитељка дарова Божијих
упућених свим логосним (словесним) бићима!
Према блаженом Августину, три ствари Свемогући Бог није могао да учини
савршенијима: Оваплоћење, Приснодјеву и блажени живот праведника у будућем
веку.'”

6
Хоће да каже да је, после Бога, наша прва Заступница, Помоћница и Спаситељка Пресвета
Богородица, а тек онда и остали светитељи (прим. изд.).
 6. СЛОВО О НЕСТЈАЖАНИЈУ И ДОБРОВОЉНОМ СИРОМАШТВУ

Испод овештале, похабане одежде подвижника, испод дроњака и убоге појаве,

крије се богатство врлина и открива презир према вештаственом, победа духа над
вештаственим умовањем овога света. У добровољном лишавању и суровом животу
подвижника крије се ризница смиреноумља и открива философија еванђелског
живота у Христу.
Таквом спољашњем изгледу стреме сви истински подвижници, који се одричу
нове одеће, одричу се примања новца, одричу се сваког задовољства. Њихово
добровољно одрицање следи вечно учење Вечнога: Ако ко хоће да иде за мном,
нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде (Лк 9,23).
Подвижници не придају значај спољашњој појави, љуштури, лепој одећи,
обући, лицу, коси или телу. Сва њихова пажња и усрдност усмерена је на човекову
суштину и на дубину, на унутрашњи свет, на украшавање ума и срца нествореном
(нетварном) лепотом, небеским блистањем и божанственом красотом.
Таквој духовној лепоти био је наклоњен и подвижник Петар Осиопетријски,
„сиромашан не само духом него и телесно”. О њему су нам казивали
многопоштовани старац Герасим Химнограф, Данијелити, Томити,
многопоштовани старац Пајсије, старац Јоаким и Други.
Петар је поседовао просту и једноставну душу, и био је висок духом а низак
телом (због тога су га и звали Петракис, тј. мали Петар). Успињао се на врх Атоса
да би сакупљао планинске чајеве, а затим их је, како би зарадио за хлеб насушни,
продавао заједно са бројаницама које је сам начинио. Повремено се догађало да
добије више новца, али је он одбијао да га прими.
Поседовао је такву племенитост и духовну „отменост”, такву љубав и
простодушност да је једном приликом сатима корачао до каливије једног монаха
који је тражио да буде његов послушник:
„Дошао сам да ти кажем да се не трудиш да долазиш до пећине Светог Петра
где ја живим, јер ћу умрети.”
Кад су га једном приликом неки други монаси упитали шта могу да му
понуде, затражио је само мало топле воде. Изнео је врећицу са својим планинским
чајем, ставио једну прегршт у ту воду и додао мало шећера (који је чувао у другој
кесици), а затим је попио. Килограм шећера био му је довољан за читаву годину и
увек је остајало нешто и за следећу.
Други пут је посетио старца Јоакима у Кареји. Кад је почео да пада мрак,
старац га је замолио да ту и преноћи.
„Идем у манастир Ксиропотам”, одговорио је он. „Ходаћу док се не смркне, а
онда ћу до зоре отпочинути под кестеном.”
Тако је и учинио. Међутим, те ноћи се излила јака киша. Био је сасвим мокар
и добио је јаку прехладу. Вратио се у своју каливију да би се опростио са свим
својим суседима. Убрзо потом, уснуо је у Господу.

***

У Кареји је живео и један стари духовник, отац Герман. Становао је у

каливији, односно одаји са кухињом у којој су одседали мирјани. На том месту
отац Герман је примао госте и раднике из читавог света, поучавао их и исповедао.
Нудио им је своје гостопримство, спремао им храну и укрепљивао у животу у
Христу. Он је толико био сиромашан да приликом заласка сунца у његовој келији
није могла да се нађе ни једна једина пара (пара је 40. део турског гроша).

***

Један старац, по имену Макарије, такође се одликовао савршеном

нестјажатељношћу. Имао је једну косу којом је секао траву и продавао је за
исхрану животиња. Није примао никакве „благослове”, односно поклоне. Био је
довољан самоме себи. Његова кућица одликовала се чистоћом и уредношћу. Имао
је обичај да каже: „Овде, на Светој Гори, потребно је да имате два ока. Међутим,
напољу (у свету) су вам потребна четири ока...”

***

Старац Нифон, који је живео у Катунакији, волео је празнике. Имао је лепу

навику да приликом прославе неког празника посети нечији дом и да упути
благослове и честитке.

***

У једној безводној каливији живела су двојица подвижника, Орест и његов

брат Константин, који се упокојио у месту Криа Нера. Константин је био
отелотворење нестјажанија и сиромаштва. Ни лети ни зими није носио ципеле.

***

У исихастичкој келији Гинекопула живела су двојица прослављених

подвижника, Софроније и Гаврило. У пећини Рождества Христовог један румунски
подвижник водио је ангелоподобан начин живота. Није се бавио рукоделијем, јер
се читавог живота молио на бројаници. Живео је од милосрђа других отаца.

***

У пећини Светог Петра Атонског, где чак и сама појава човека изазива
неспокојство, живео је један пустиножитељ који се одликовао неисказаном
нестјажатељношоћу. Током читаве године био је бос. Водио је сасвим безбрижан
живот. Није поседовао ни секиру ни маказе. Био је послушник оца Данила,
исихасте и созерцатеља. Имали су нешто за јело тек онда кад би им неко донео
мало сочива, двопека, боба или комадић рибе.

***
 Током извесног периода, у Керасији је живео један број врлинских отаца као
што су: Отац Козма „Бели лук”, који је имао исихастичку келију у шуми; Румунски
отац Неофит и старац Натанаило, као и отац Јован, који је био старац оца Данила.
Читав живот посветили су непрестаној молитви и осталим духовним
дужностима. Када су преношене њихове мошти, видело се да су жућкасте и да
подсећају на восак, што је знак врлинског живота и светости. Њихова борба се у
целости састојала од молитве која је трајала читавог живота!

***

Преподобни Дионисије Олимпски (рођен крајем 15. века у Платини, у

Трикали) најпре је изградио манастир Свете Тројице на Олимпу. Подвизавао се на
Атосу, где је заволео и упражњавао исихастички начин живота. У каливији која је
припадала скиту манастира Каракала живео је као ангео (у телу) на земљи. Ту је
постио, бдео и молио се. Његова храна било је шумско кестење, које је сваког дана
узимао након деветога часа.
Блажени беше стекао такву нестјажатељност да врата никад није закључавао.
Није имао ништа осим расе коју је носио, а и она је била безвредна и овештала.
Тамо је остао само три године, молећи се Богу. Никада није стекао никакву
материјалну имовину, чак ни у време када га је Божји промисао призвао да пође на
небеса.

***

„Погледај на моје смирење, на мој труд и на моју борбу, и опрости моје

грехе.” говорио је духовник Јаков (постојао је и други Јаков) из каливије Рождества
Христовог у Вигли. Водио је суров начин живота и подвига. Обично је по пет сати
дневно пешице преносио песак са морске обале до места на којем је градио капелу.

***

Нико осим Бога не зна како је подвижник Дионисије, Христа ради јуродиви,
живео, како се хранио и где је налазио уље да запали (прислужи) кандила у својој
каливији. Главни разлог за то је чињеница да је одбијао да прими милостињу. Тек
је пред крај живота почео понешто да прихвата. На Атос је стигао 1842. а упокојио
се 1880. године.
Имао је толику чежњу за нестјажанијем, безбрижним животом и
сиромаштвом да су га готово избацили из Лавре због његове небриге о келији
Светих Апостола у Керасији. Његов виноград, плодоносна стабла и повртњак беху
зарасли у коров. Целокупна усрдност и делање овог човека били су управљени
према обрађивању друге врсте поља, оног на којем се узгаја и негује трезвеноумље.

***
 Звао се Јаков и стигао је из Химаре у северном Епиру. Током рата 1912.
године служио је отаџбини. Уз неизмерне напоре и самопожртвовање подигао је
цркву у част Света Три Јерарха.
Био је потпуно сиромашан. Његова каливија имала је само једну келију. Бала
сена служила му је као постеља. Постојала је још једна, за случај да у келији
преноћи неки од ретких посетилаца. Покривао се једним огртачем, а ујутро би свој
сламнати кревет сложио у угао. Обично је јео само двопек и сочиво.

***

Старац Хризостом, пустиножитељ, био је сиромашан, нестјажатељан и

босоног. Подвизавао се у пећини Светог Петра Атонског. Хранио се кестењем,
травама и двопеком. Познавао сам још једнога Хризостома, који је због своје
слаткоречитости и христолике благости уистину био Хризостом (Златоуст). Живео
је у једној безводној каливији кавсокаливијског скита. Сусрео сам га једном док
сам био са мојим старцем, који је био његов савременик и који је у тој каливији
изучио дрворезбарски занат. То се помиње у његовој књизи Успомене из Градине
Пресвете Богородице.
Шта да кажемо о подвижнику, старцу Георгију, који је живео у скромној
катизми7 Светог Константина, у оквиру Велике Лавре? Био је одевен у похабану
одежду и босоног. Увек се молио у стојећем ставу, као неугасиво кандило.
Поседовао је само дрвену столицу, на којој је и седео и спавао. Такав је био старац
Георгије.

***

Као две пустињске птице, молчаљиве и братољубиве, били су двојица

подвижника, Антоније и Симеон, пореклом Атињани. Један је водио бригу о
домаћинству а други о башти, за коју је издалека морао да доноси воду. Живели су
веома кратко. Никада ни о коме нису рђаво говорили. Живели су у малој,
једноставној каливији у близини манастира Пантократора, која је подсећала на
гнездо.
Најпре је умро Симеон, а након неколико година се упокојио и Антоније, који
је имао око стотину година. Након што се Симеон упокојио, Антоније се борио са
усамљеништвом. Одвели су га у манастир Кутлумуш како би се тамо бринули о
њему, али је он на том месту боравио врло кратко и убрзо се вратио у своју
возљубљену каливију. Иако је тешко померао ноге и био погрбљен, био је срећан и
радостан. Најзад је отпочинуо од свог подвижничког труда и добровољног
сиромаштва. Није се нашао нико ко би ископао његове мошти (након уобичајене
три године) и због тога се јављао многима, молећи их и подстичући да то учине.

***

7
Кућица која се налази у близини неког већег манастира (прим. изд.).
 Неки монах из једног киновијског (општежитељног) манастира је шездесет
година носио исту ону расу коју је носио и на дан свог пострига.

***

Као велики подвижник нестјажанија, уздржања и строгости истакао се старац

монах Калиник са Кипра, који се са братом Григоријем подвизавао у скиту Свете
Ане на Атосу. Подвижничку борбу наставио је у манастиру Ставровуни на Кипру.
Након што се упокојио, његово наслеђе чинили су једино иструлели мадрац препун
стеница, црвоточна дрвена кутија испуњена крпама која се могла само бацити у
ватру, пар ципела закрпљених стотину пута и две-три заборављене паре у дрвеној
кутији. Његов други брат по телу, игуман Варнава, са сузама је рекао окупљенима:
„Погледајте, оци, Калиниково богатство које је током година стекао као монах и
као старешина манастира. Уистину, 'монах је онај који током свог земног живота
не поседује ништа осим Самога Христа!”

***

Епископ Јеротеј Мелитупољски, који је дошао у скит Свете Ане (каливија

Светог Елефтерија), такође је био савршено нестјажатељан. Поред осталих врлина,
поседовао је уздржање, трпљење и кротост, при чему се истицао својим
састрадањем са сиромашним подвижницима којима је делио читаву своју пензију.
Упокојио се у 88. години.

***

У испосници старца Неофита није се могло пронаћи ништа осим вреће

препуне двопека. Он би само током викенда посећивао Данијелите, који су били и
још увек су утеха у пустињи, и том приликом је обедовао за њиховом трпезом.
Затим би ишчезавао и није се појављивао током читаве седмице.
Причају да је, када се упокојио у Лаври, његово лице заблистало...

***

Старац А. из келије Светог Харалампија у Кареји поседовао је толику

нестјажатељност да није имао чак ни другу расу осим оне која је припадала
његовом старцу.

***

Румунски старац Нектарије живео је изнад скита Свете Ане, у каливији

Светог Артемија, која припада манастиру Пантелејмону. Од времена свог пострига
није више напуштао Свету Гору. Био је сасвим сиромашан и нестјажатељан. Резао
је дрвеће и пруће за подупирање стабљика пасуља и продавао их оцима из других
каливија. Пред крај живота, читаве дане проводио је у усамљеништву, молитви и
безмолвију.
 ***

Старац Хризант из скита Свете Ане приповедао је да се, након упокојења

врлинског монаха Харитона из овога скита, у његовој келији нашао само глинени
врч за воду и ништа осим тога!

***

Од дана свог пострига па до дана свог упокојења, старац Авакум је ишао бос.
Никада није обувао ципеле, осим на дан празника манастира Велика Лавра (тј. на
помен Светог Атанасија Атонског, 5. јула).

***

Незаборавног старца Авксентија Григоријатског никада нису видели у новој

одећи. Носио је похабану поткошуљу и имао пар ципела које је носио само кад би
се налазио у манастиру. У другим приликама увек је ишао бос, по васцелом
атонском тлу, по путевима, стазама и стенама. Његов кревет била је једна дрвена
клупа; имао је дрвени сточић и неколико једноставних икона изнад кревета. На
његовој полици било је неколико посуда, и то је био једини украс његове келије.

***

Сакати Михаило Лавриот у својој келији није имао ништа. Био је потпуно
сиромашан, али је зато, кад се упокојио, био почаствован таквом службом као да је
епископ. Његово лице је блистало и имало је жућкасту боју као ћилибар.

***

Један нестјажатељни старац је причао: „Био једном један времешни монах

који је водио врло прост живот. Ништа није имао. Тако се човек ослобађа. Све
ствари које данас називамо удобностима, чак и танка спужва, могу постати сметња.
Једина удобност састоји се у поједностављењу живота и у ограничавању на
оно што је уистину потребно. Тек тада човек може бити слободан.”

***

Каливија незаборавног Методија, јеромонаха и исихасте из Керасије, била је

сиромашна, убога, слична птичјем гнезду и за разлику од осталих каливија, без
извора воде и без капеле у близини.
Старац је, поред свог младог послушника, водио сасвим безбрижан живот, без
напетости и немира, без бриге око световне имовине или удобности. Обојица су
били блажени, убоги путници на небо, сиромаси и просјаци љубави Христове ради.
Старац је свог послушника обично слао у Лавру да затражи милостињу. Били су
задовољни ма шта да су им дали.
 Отац Методије је дипломирао на Богословском факултету Универзитета у
Атини, али је због непроцењиве душе напустио сваку световну славу и положај.
Храна која је обично служена у овој освештаној каливији била је топла вода
са нешто мало брашна претвореног у кашу. Кад би имали мало грожђа, ставили би
га у глинену посуду и додали воду.
Једном приликом посетио их је неки монах и они су му понудили ово
подвижничко пиће.
„Какав је ово сок, свети духовниче”, упитао је он.
„Пети”, одговорио је отац Методије, што је значило да су у посуду са грожђем
воду сипали већ пет пута.
Пред крај живота, отац Методије се преселио у пећину Светог Атанасија
Атонског. Бавио се химнографијом и истовремено био изврстан композитор и
музичар. Герасим Смирнакис је у својој књизи о оцу Методију написао следеће:
„Водио је најсуровији живот и непрестано учио.”
Током 1903. године отац Методије је служио као секретар Свете општине.
Упокојио се 1920. године.

***

Рукоделије убогог подвижника Анадолија, који је у миру уснуо 1938. године,

састојало се у сакупљању горских чајева и неувелих дивљих цветова на атонском
врху. Тако је зарађивао за насушни хлеб.
„Зар се не излажеш опасности док се пењеш по јаругама и стенама”, питали су
га.
„Ни случајно, благословени! Везујем се ужем. На то сам навикао још док сам
био мирјанин. Био сам морнар”, одговарао јеон.
Живео је у близини кириакона кавсокаливијског скита, на месту које се зове
Часни Крст. Био је то један од најсиромашнијих, најубогијих и најпобожнијих
монаха. Од скитског млинара обично је тражио брашно које није било за употребу,
јер је садржало песак са млинског камена. Током оних дана у седмици када је било
дозвољено јести уље, јео је храну помешану са уљем које је одмеравао шољицом за
кафу. У ово уље убацивао је мало лука или комадић хлеба... Каква подвижничка
ревност, какав живот, каква борба! Кувану храну јео је само у случају да негде буде
позван као гост.
Много је волео икону Распећа. Њој је приносио своје непрекидне, сузне
молитве. Често се догађало да и сама ова икона излива сузе... Исто тако, осећао је
огромно страхопоштовање према Пресветој Богородици. Када би се смрачило и кад
би легао на кревет, окренуо би се на бок и, све док не заспи, свом снагом певао
„Достојно јест”. Врло је слабо познавао музику, и имао је само дубок, громки глас.
Појао је у другом гласу, у оном у којем ју је првобитно и Архангео појао. Често се
догађало да је током ноћи отпева и по десет пута. Његов послушник је у почетку
био збуњен, али се касније навикао.
Сваки пут кад би отишао у Кареју да прода своје чајеве, одлазио је и да се
поклони у келији која се зове „Достојно јест”, где се појавио Архангео и отпевао
химну Мајци Божијој. Поклонио би се и са најдубљом побожношћу и умилењем
отпојао „Достојно јест”. Док би он појао, кандила пред иконом Пресвете
Богородице су се померала! Оци су говорили да се кандила померају због његовог
громогласног појања. Он је затим изашао у нартекс и појао изван наоса, а кандила
(у наосу) су се опет померала! Кад би други оци појали, кандила су остајала
непокретна.
То су она помена достојна чуда која је сатворила та проста и детиња душа, у
којој је обитавала и деловала благодат Господа, „великог у Својој вољи и чудесног
у делима Својим”.

***

У ксенофонтском скиту живео је и један помена достојан послушник, старац

Теофилакт. Чувао је Бога у себи, и Бог је чувао овог блаженог старца. Потицао је из
богате породице, али је оставио испразне и лагодне ствари овога света. Био је
послушник простог старца Козме.
Његова мајка желела је да му у то време из Дафнија пошаље 100 лира, али је
он то одбио. Током читаве ноћи стајао је усправно и молио се. Његов лик био је
подобан лику ангела.

***

У истом скиту живео је и старац Јефтимије, у обитељи Светих Архангела. На

средини његове каливије обично је била обешена велика врећа препуна двопека,
хране коју је јео током читавог живота.

***

Један пустиножитељ је рекао: „Пост, бдење и молитва. Онај ко у животу

упражњава ове врлине, у свему ће напредовати. Требало би да живиш просто.
Видиш да је моја каливија празна. Требало би да се у сваком домаћинству нађу
само неопходне ствари. Вишак ствари је препрека за духовни живот.”

***

Незаборавни старац Теофилакт из Новог Скита уснуо је сном праведника

1986. године. Био је то прост, смирен и незлобив монах, преиспуњен трпљењем у
искушењима и збивањима која су потицала и од демона и од људи. Пред крај
живота је ослепео, али никада није роптао због тога што су његове (телесне) очи
биле лишене светлости.
Посебно се издвајао по својој апостолској нестјажатељности и по свом немару
у односу на вештаствене предмете који се сматрају неопходнима за живот. Није се
бринуо ни за посао ни за новац. Непрестано се молио и благодарио Богу за све. Био
је послушник блаженог Јоакима Специериса (о којем је често говорио мени,
најнедостојнијем од свих). Касније је постао ученик старца Јосифа Спилеота.
Пре него што је ослепео, његово послушање је било да разноси пошту по
читавом скиту и да пали по 4 кандила у свим проскинитаријумима које је, без
обзира на временске прилике, посећивао два пута дневно.
 7. СЛОВО О ОДГАЈАЊУ ДЕЦЕ

Један старац је рекао:

„Молитва је поверење у Бога. Када у Бога имате апсолутно поверење, није
потребно ни да се молите за нешто, јер ће то Сам Бог преузети на Себе. Мора се
само стрпљиво чекати да плод сазри и да падне са дрвета. Према томе, родитељи,
поверите своју децу Богу. Ви сте их створили само телесно, а Бог им је дао душу.
Према томе, Бог је обавезан и да се стара о њима.”

***

Један старац је рекао: „Деци је потребно много руковођења и много љубави.

Гледање телевизије је највећа несрећа.”
„Човек свом детету даје тело. Бог ствара детињу душу. Кад дете одрасте,
родитељ више није одговоран за њега. Бог додељује ангела чувара сваком човеку
који се роди, да би му помагао током читавог живота. Према томе, зар нећемо себе
поверити Богу?”
„Помагаћете својој деци до одређеног тренутка. Од тада па надаље поверићете
их Богу. Њихов ангео чувар је увек поред њих. Неко би могао да каже: 'Ако човек
уступи пред искушењем, његов ангео чувар се удаљује.' Међутим, ангео се не
обесхрабрује. Он остаје у близини. Чак и кад неко застрани, Бог му посредством
ангела чувара шаље добре помисли.”
„Не би требало да се удаљујемо од Бога, јер то изазива душевни бол.
Помислимо да ангео чувар током читавог нашег живота настоји да нам унесе добру
помисао, да страда и да чека, да уздише када човек греши и када на крају празних
руку стане пред Бога. Размислимо о томе! То је довољно да нам изазове велики
бол! То је довољан разлог да се човек не удаљује од присуства Божијег тиме што ће
одбијати да изврши Његову вољу. Неки ангели уз мало напора, а неки без икаквог
напора представљају Богу човекову душу. Међутим, неки ангели уз много напора,
патње и бола празних руку долазе пред Бога. То је тако болно! Размислите!
Покажимо мало усрдности. Вредно је да се боримо већ и само због тога да не
бисмо ражалостили свог ангела чувара! Постоје многи људи који су видели свог
ангела чувара. Када би само могао да види тог ангела, човек се више ништа не би
питао. Кад приметимо да су мала деца насмејана док спавају, то је због тога што
виде свог ангела чувара.
Дечицу морате учити како да се моле, јер ће Бог услишити њихове молитве.
Дечија молитва мора да дође до њиховог срца. Од молитве неће бити никакве
користи уколико не буде долазила из дубине човековог срца.
Покушајте да деци, док су мала, помогнете добротом, како би схватила дубље
значење живота. Увек добротом.”

***

Један опитан подвижник упутио је посетиоцима следећу „добру реч” о

одгајању деце:
 „Још увек жалим због поступка свога оца, будући да на исповест код
духовника нисам ишао до својих 18 година. Још увек жалим због тога. Потребно је
да дете већ са 6 или 7 година добије духовног оца. Тако нека буде...
Дакле, чим се са Свете Горе вратите својим кућама, обратите пажњу на своју
децу, учите их и чувајте, посебно својим молитвама. Молите се онако како се
патријарх Јаков молио за своју децу. Молите се на следећи начин: 'Пресвета
Богородице, заштити, помажи и надгледај моју децу.' Док се молите, осените се
крсним знаком и отпевајте химну Пресветој Богородици. Надгледајте их. Будите
сигурни да знате куда одлазе током ноћи и с ким се друже, јер рђави разговори
кваре добре обичаје. Могуће је да су ваша деца добра, али да неко лоше утиче на
њих. То је мој савет свим мирјанима.”
 8. СЛОВО О ОЧАЈАЊУ

Нека монахиња, која је била обузета духом очајања, учестало је понављала:

„Страхујем да се нећу спасти!”
Један мудри старац јој је одговорио:
„Ако се монаси не спасу, ко ће се онда спасти? Због кога је Бог створио Рај?
Ми ћемо се спасти. Морамо се радовати. Признаћемо да смо грешници, али ћемо
прослављати Бога. Поверење у Бога је слично непрестаној молитви.
Ум мора престати да размишља о злу. Хулне помисли су сличне авионима:
они лете и узнемиравају нас, али затим одлазе. На мени је да кажем да сам грешник
онда када то ја хоћу, а не када то ђаво хоће.”

***

Старац је рекао и следеће:

„Разни људи могу се успокојити поред човека који је ослобођен напетости.”

***

Један подвижник је рекао:

„Сигурно путовање (у вечност) обезбеђују нам подвиг (борба), усрдност,
осећање недостојности пред Богом, нада (духовни кисеоник), утеха и поуздање. То
неће учинити ни несреће, ни изнуђена послушност, ни усиљена молитва, ни сузе,
ни жалост, јер све то долази од ђавола. Да, морам плакати због својих грехова, али
тако што ћу се уздати у љубав Божију. Међутим, нећу плакати зато што то жели
ђаво, и нећу очајавати. Много пута се дешава да ђаво упропашћује човека очајањем
и да бива победник. Живите као дете у очинском наручју. Наше поверење у Бога је
непрестана молитва која доноси позитиван исход. Очајање долази од ђавола. Не
говорите: 'шта ми се то догодило', него се у потпуности и с поверењем предајте
Богу и уздајте се у Њега.”
„Наше послушање не би требало да потиче од несреће или зато што смо се
неким случајем замонашили. Старац или старица није цар Диоклецијан који издаје
наређења. Напротив, требало би да будемо благодарни свом старцу или старици,
јер нас наше послушање штити. Не би требало да им се супротстављамо или да
показујемо непослушност.”

***

Један старац је рекао:

„Није ме занимало мноштво ствари. Познајем нешто од светоотачких списа и
трудим се... то је све. Оно што сам схватио јесте да за човека не постоји горчина.
Уколико је сусретнете духовно, горчина постаје слатка.”
„Много пута смо сусрели човека који је грешио, зажалио због тога и искрено
се покајао. Патио је и исповедио се, а затим добио божанску утеху. Када човек не
осети ту утеху, то значи да би требало да разуме да нешто није у реду са његовим
стањем. Требало би да опет пође на исповест, а за њом ће уследити и утеха. Тако
ћемо напредовати. Човек саучествује у патњама свог ближњег, моли се за њега и
преклиње Бога да му помогне.”
 9. СЛОВО О ПРОСТОТИ

У Каруљи, најсуровијој светогорској пустињи, живео је један пустињак који је

имао маче, ради утехе и заштите од змија и мишева. Једнога дана, нека грабљивица
је, летећи пустињским небом, спазила свој плен, спустила се и канџама зграбила
пустињаково маче. Подвижник је био веома ражалошћен и, не знајући шта да
учини, истог часа је ушао у капелу да би се пожалио светитељу - заштитнику ове
испоснице. Пришао је кандилу које је било обешено испред светитељеве иконе и
угасио пламен, не би ли на тај начин нагласио своју забринутост, а затим је овај
тужан догађај исприповедао светитељу којега је сматрао за свог заштитника и
пријатеља. „Зашто га, Свети, ниси заштитио?”, изговорио је јадикујући.
Истог тренутка зачуо је како пред вратима мијауче оно маче, које је било
ослобођено из нападачевих канџи!

***

Један старац казивао ми је сличну причу о монаху - келиоту, који је неким

послом отишао у Кареју а врата своје келије оставио отворена, поверивши је бризи
Светог Николаја, заштитника ове келије.
Кад се вратио, видео је да су лопови опљачкали целу келију. Отишао је у
цркву и одважним и пријатељским гласом обратио се Светом Николају: „Зашто,
Свети, ниси заштитио своју келију од лопова? Од данас, па све док не откријеш
разбојнике, нећу ти палити кандило!” Тако је и било. Након неколико дана лопови
су били ухваћени, што је представљало плод вере, простоте и поверења овог старца
- монаха, као и доказ живог присуства Светог Николаја на оном месту. У ствари,
лопови су се сажалили и покајали, тако да су вратили све што су однели из
старчеве келије.

***

У манастиру Велика Лавра живео је један веома прост монах по имену

Јермолај. Његово послушање састојало се у чувању манастирских коза. Увек је
носио похабану одежду, док је у руци стално држао бројаницу. Био је то човек
чисте, безазлене и једноставне душе у којој је обитавала благодат Божија.
Прича се да је једном видео Пресвету Богородицу како пролази Великом
Лавром. Није схватио ко је Она, због чега је рекао: „Шта ова жена ради у Лаври?”
Један од радника вређао је Јермолаја, кудио га и избацивао напоље, на снег,
али је монах с незлобивошћу и благошћу подносио тог неотесаног човека.
О овом Јермолају много ми је казивао старац пустиножитељ Дамаскин из
пустиње Светог Василија.

***

Један прост монах, који је био као дете, говорио ми је следеће: „Древни
монаси су били прости људи. Чисти, безазлени, незлобиви. Они су били овчице
Божије.”
 ***

Иако је сада прикован за постељу, прости старац Методије још увек живи у
келији Светог Нила. Овако гласи његова молитва:
„Господе, на дан када узмеш овог сиромаха, придружи га слугама Својим. Не
очекујем да будем међу епископима и свештеницима, него да се сместим у неки
ћошак.”

***

Један старац је казивао:

„Молитва не замара него одмара. Онако како се, на пример, осећа дете у
мајчинском наручју. Шта оно осећа док је у мајчинском наручју? Ми то не можемо
да схватимо. То се разуме само онда када неко осећа присуство Божије и када се
осећа као неразумно детенце.
Ако би неко посматрао монахе док се моле, помислио би да су као неразумна
деца. И заиста, гледајући њихове покрете, неко би могао помислити да су
безумници. Неки од њих су слични дечици која трче за оцем, вуку га за капут и
говоре: 'Не знам како, али Ти то мораш учинити за мене...' Са извесне тачке
гледишта, људи као што су ови о којима говорим могли би се сматрати
'бескорисним'. На који начин бескорисним? Они нису у стању да раде, јер су
њихова тела као парализована, а њихове кости отврдле као свеће. Они нису у стању
да се крећу. Када љубав Божија изобилно падне на човека, она га растапа.”

***

Један старац је говорио:

„Природна простота на природан начин постаје светост. Један прост али свет
човек је преузео на себе бригу о неком болеснику. Сишао је на обалу, до
Вазнесењске цркве, подигао руке према небу и помолио се:
'Свето моје Вазнесење, дај ми једну рибицу за болесника'. И гле чуда! Риба се
појављује у његовим рукама! Он је спреми и заблагодари Богу и светом
Вазнесењу.”8
Старац је још рекао: „Може се догодити да прост свети човек, који није стекао
дар расуђивања, и прелешћеног човека види као свеца. Онај, међутим, ко је
свеснији и оштроумнији, поседује расуђивање и зна да разликује светитеља од
прелешћеног. Оштар ум је дар и благодат Божија, као и телесна снага. Због тога би
требало да их користимо онако како то жели Бог, односно за спасење и посвећење.”
„Онима, за које људи сматрају да им је учињена неправда (сирочићи,
осакаћени и сл.), Бог помаже и штити их својом благодаћу, јер Бог није
неправедан.”

8
Он, дакле, није знао да је Вазнесење празник Господњи, него је мислио да је то неки светитељ.
Ипак, иако није имао рационалног знања имао је љубав према Богу, па је удостојен овог чуда
(прим. изд.).
 ***

Племенити отац Кирило из Кареје имао је послушника, јеромонаха Павла,

који је Свету Литургију служио са великим страхопоштовањем.
Никога није прекоревао због грешака које би тај учинио током службе.
Уколико је било потребно да некога исправи, чинио је то тако што би га једва
приметно опоменуо неким знаком.

***

Пустињак отац Филарет из Каруље био је одведен у Солун да би се појавио

пред судом. Ту су га неправедно оптужили да је узео једну стару књигу коју је,
међутим, украо неки туриста. Отац филарет није имао новаца да плати казну.
„Оче, или ћете платити или ћете ићи у затвор”, рекао му је судија.
„Немам новца и радије ћу да идем у затвор. Осим тога, на тај начин ћу се
опоменути вечне тамнице.”
Најзад су неки верни хришћани платили да га ослободе. По повратку на Свету
Гору, Филарет је рекао осталим оцима:
„Ослободили су ме из овоземаљске тамнице, али се питам да ли ћу бити
ослобођен и од оне вечне!”
Неко га је затим упитао: „Како је било у Солуну, оче Филарете? Како изгледа
свет?” Он тамо није био читавих педесет година и одговорио је:
„Шта да вам кажем, оци? Сви су хитали (јурили) за својим спасењем, и једино
сам ја био лењ и немаран!”

***

Догодило се да је старац Артемије Григоријатски, веома просте душе и

простог понашања, боравио у пирејској луци, где је завршавао неке манастирске
послове. Ту му је приступила једна блудница која га је позвала у своју кућу. Будући
веома наиван, он је то и прихватио:
„Слава Богу”, рекао је старац, „да се у овом мноштву људи појавио неко ко ће
ми понудити своје гостопримство!”
Жена му је показала собу, дала му нешто хране и оставила га самог. Он је
започео да се моли на бројаници. Убрзо потом, жена је закуцала на врата. Међутим,
Артемије је очекивао да заједно са куцањем зачује и „Молитвама...”, као што
говоре оци на Светој Гори.
Како је она наставила да куца, он је довикнуо: „Реци 'Молитвама...' или ти
нећу отворити!”
Будући да жена није то изговорила, он је био уверен да се пред вратима
налази нечисти дух и наставио је да се моли.

***
 Током две године живео сам у древној, светој келији преподобног Нила
Мироточивог. У овом исихастичком дому живео је и још увек живи и старац
Методије, брат оца Фотија из манастира Симонопетра. Споља посматрано, отац
Методије је имао тако суров и груб изглед да су му старији, како ми је сам причао,
дали надимак „Разбојник”. Он није намерно био Христа ради јуродив, али је
целокупно његово стање и опхођење, као и код већине сличних монаха, показивало
елементе јуродивости. Простодушан и непосредан, осуђивао је самога себе, био
смирен до самопонижења и веома искрен...
Обично је говорио:
„Још од детињства био сам као ураган. У сваком случају, бринуо сам се о
мојим времешним старцима. Називали су ме безумником, али ја нисам разочарао
своју манастирску породицу. Нисам се бринуо о рођеном оцу и мајци, али сам се
бринуо о мојим старцима, Нилу, Методију, Харитону и Антонију. Зар ме Пресвета
Богородица неће спасти? Онај ко љуби Пресвету Богородицу остаје овде.”
Био је потпуно неписмен. Сваког поподнева, током вечерње службе, кад се
чита Богородичан (Теотокарион), желео је да чита „Пресвета Богородице, спаси
нас”. Изговарао је то неусиљено, громогласно, као да узвикује и са умилењем, као
да се потреса читаво његово биће. Често је говорио:
„Лако је сагрешити, али је лако и спасти се - као што се можете спасти и
једним замахом весла.”
У прошлости је био рибар. Рибарење је било његово рукоделање, као и
рукоделање његовог старца. Старца Методија су познавали сви, и на копну и на
мору, на васцелом Атосу, јер је, поред тога, био и страствен ловац.
Био је то човек дивљег изгледа и скрушених намера. Није био јуродиви него
монах - гранит, сличан стенама које се уздижу изнад његове каливије, трпељив,
склон усамљеништву, добре и прекрасне душе, гостољубив, простодушан као дете
које се понекад јогуни а понекад смеши, са срцем које је било меко као памук.
Једног дана ми је рекао: „Требало би да уклоним грање са пута како се људи
који туда пролазе не би поквасили. Можда ће неко од њих рећи: 'Нека му Бог
опрости!' Чак и ако то нико не каже, опет ће бити благословен онај који је то
учинио.”

***

Упознао сам двојицу монаха на чијим је лицима била изображена жива икона
простоте и трпељивости. Имали су блажене, једноставне душе у којима није било
ни зла ни лицемерја. Била су то два јагњета Христова, која су у себи носила Његову
кротост и смирење. Били су то старац А. из скита Свете Ане и старац П. из Новог
Скита, који се сада налазе у Рају.
***

У недавној прошлости, у светогорској престоници Кареји живео је један прост

мирјанин, стари Јанис. Звали су га „стари” јер је увек био одевен у старинску
одећу, док је у десној руци носио пастирски штап. Једног дана отишао је до
братства Јосифоваца и рекао оцу В.:
 „Желео бих да ми начините иконицу Пресвете Богородице на облацима и
одевене у белу одежду.” Тако му се, кажу, јавила Пресвета Богородица.
„Начинићемо ти једну иконицу, старче Јанисе, али то ће те много коштати”,
одговорио је он.
„Ви ћете тражити много, а ја ћу вам дати нешто мало”, рекао је старац.
Други пут је спазио вука како завија поред дома оца Агатанаила. Јанис се
прекрстио и рекао: „Пресвета моја Богородице, спаси ме и ја ћу ти донети посуду
са уљем.”
И заиста, следећег јутра донео је посуду са уљем пред икону „Достојно јест”
(„Аксион Ести”).

***

У једној од келија манастира Ксиропотама живео је још један простодушан и

„сиромашан духом” монах, по имену Антоније Цукас. Брат који је био у пролазу
сусрео је овог монаха и упитао га: „Шта радиш, старче?”
„Шта бих могао да радим? Чекам Пасху (Васкрс)!”
„Пасху? То је прошло! Сад је Педесетница!”
„Педесетница? Кад је прошло? Ја још увек постим! Још увек нисам прекинуо
пост”, зачуђено је и на необично простодушан начин рекао старац.
Већи део свог времена проводио је у Ђако-Фирфирину. Ни најмање му се није
допадало уколико би неки од посетилаца пушили у дворишту Протата. Обично би
промрмљао:
„Сви који пуше су неблагодарни. Цркви нису потребне цигарете. Њој су
потребни тамјан, шибице и свеће!”
 10. СЛОВО О ИЗГНАНСТВУ И СТРАНСТВОВАЊУ

Ктитори светог манастира Ивирона, Јован и његов син Јефтимије који су

потицали из царске породице, били су на врхунцу у периоду од 960-980. године.
Обојица су били ученици преподобног Атанасија Атонског.
Још док је живео у свету, Свети Јефтимије се посвађао с једним Јеврејином
којег је том приликом и убио, будући да је овај хулио на Име Христово. Јефтимије
је после овог догађаја тешко оболео, али га је Пресвета Богородица исцелила.
Отишао је на Свету Гору и постао послушник великог атонског општежитеља,
Атанасија.
Ивиронски монаси су Јефтимија назвали новим Хризостомом (Златоустим),
јер је целокупну Библију и остале књиге са грчког превео на грузијски језик.

***

Свети Сава Српски био је краљевски син. Пре него што се замонашио звао се
Растко, а његов отац, Стефан Немања, био је велики жупан Србије. Читава његова
породица била је веома побожна.
Светитељ је још од детињства заволео ангелско, монашко живљење. Када су у
његову отаџбину дошли неки од атонских отаца, међу њима се нашао и један
врлински руски старац. Након што је од њега чуо о побожном монашком живљењу
на Светој Гори, срце младог принца било је погођено божанском љубављу. Плакао
је од умилења и затражио од старца да га поведе са њима кад се буду враћали на
Свету Гору.
„Видим, оче, да те Бог, Који познаје дубину мога срца и мој циљ, послао мени
грешнику да ме руководиш на божанском путу. Преклињем те да ми покажеш како
да избегнем испразност овога света и да се удостојим светог живота каквим живи
твоја светост. Моји родитељи намеравају да ме ускоро ожене. Због тога сам
одлучио да одем одавде што је могуће пре.”
Старац је прихватио да му принц буде сапутник и да руководи младог Растка.
Док се принц спремао за бекство, старац је видео да његова душа пламти од
богочежњивости и разумео да је то била воља Божија.
Као добар војник и борац, Растко се у руском манастиру подвизавао у сваком
монашком труду. Међутим, његови родитељи су били неутешни. Његов отац је на
све стране послао људе да га траже, јер Растко није био само његов префињени,
најразборитији син, већ и наследник његовог престола.
Најзад су три српска племића чула да је Растко остао у руском манастиру и
упутили су се тамо да би га вратили назад. Искушеник Растко је од свог старца
затражио да одмах буде пострижен у монашку ангелску схиму, због чега се те ноћи
попео и сакрио у манастирски пирг.
Родитељима је написао писмо у којем је говорио о Страшном Суду (свршетку
света) и вечним мукама. Ово писмо их је толико потресло и изазвало у њима такво
умилење да су одлучили да се и сами замонаше. Његова мајка отишла је у женски
манастир где је примила ангелску схиму и где се подвизавала да би угодила Богу, а
затим се упокојила. Његов отац је краљевство и престо предао свом другом сину,
Стефану. Затим је отишао на Свету Гору где се сусрео са сином Савом. Радост и
умилење које су осетили приликом сусрета не могу се описати. Некадашњи владар
затражио је да буде пострижен и том приликом је добио име Симеон. Тако је
природни отац постао духовни син свог природног сина, а духовног оца Саве! Отац
и син су 1198. године подигли чувени српски манастир Хиландар, на земљишту
које им је даровао свети манастир Ватопед, што је потврђено хрисовуљом Цара
Алексија Трећег. И отац и син су касније проглашени за светитеље.

***

Својим подвижништвом уистину се истицао и Свети Дамјан, пријатељ

преподобног Козме Зографа који се у светом манастиру Есфигмену подвизавао у
чистом животу. Он се придржавао правила да никад не преноћи на другом месту
осим у својој каливији. Једном се током ноћи обрео у близини Хиландара. Било је
кишовито и магловито време, а он, због помрчине и обилне кише, није знао где се
налази. Завапио је Господу: „Господе Исусе Христе, спаси ме јер ћу се изгубити!”
Тада се појавио ангео Господњи и подигао га, тако да се он, сасвим неочекивано,
безбедно нашао испред своје каливије. Након што се упокојио у Господу,
манастирски оци су четрдесет дана осећали миомирис који је допирао из његовог
гроба. Тај миомирис је досезао све до самог манастира, иако је гроб од њега био
удаљен читаву миљу!

***

„Одакле долазиш, старче”, обично су питали духовника Венијамина из

манастира Кутлумуша, који је доживео 95. годину и упокојио се у Господу 1941.
„Ја сам избеглица”, одговарао би он, мислећи при том да су сва људска бића
изгнаници и да је овај живот пролазан и привремен.
Негде око 1835. године, отприлике пет година након окончања турске
окупације, група сердара пролазила је кроз густо шумовиту област у околини
Велике Лавре да би ловила дивокозе. Сасвим неочекивано, једног јутра сердари су
угледали неког нагог старца који је стајао пред пећином и рекли: „Старче,
благослови!” „Господ благословио”, одговорио је он и почео да се распитује о
Светој Гори; како је тамо, шта чине монаси и сл. Обавестили су га да је свуда
мирно и да се турска окупација окончала.
„Ко су Турци? Шта је то грчка револуција”, упитао је стари пустињак.
„Зар не знате, старче, да смо ми православни проливали крв да бисмо се
ослободили од Турака?”
„Не знам, чеда моја. Ја ништа не знам. Овде нас је седморица, али не идемо
никуда одавде. Не добијамо никакве вести”, одговорио је овај земаљски ангео и
небески човек. Пошто их је старац благословио, запрепашћени ловци су пожурили
да о овом сусрету обавесте оце из скита Свете Ане. Скитски оци су показали
велико интересовање за оно о чему су говорили ловци. Заједно са овим ловцима,
неки од отаца су прешли читаву Свету Гору у потрази за оном пећином и необични
старцем, али нису могли да их пронађу.

***
 У келији Пресвете Тројице у Кареји живео је отац Кирило, човек благог,
пријатељског и племенитог лика. Био је веома стар и имао је седу браду и блистав
лик. Због његове појаве неко је могао помислити да је декан универзитета. У
ствари, током читавог живота ниједном није отишао са Атоса.

***

Јеромонах Јоаким Американац био је достојан поштовања због свог

добровољног странствовања и презирања овоземаљске славе. Живео је у каливији
Рождества Пресвете Богородице која припада скиту Свете Ане. Он је био духовни
брат мог старца. Старац нам је често говорио о овом изузетном човеку и о његовом
изванредном послушању.
Служио је у Јерусалимској патријаршији и у америчкој војсци. На тај начин је
стекао неколико медаља које је, заједно са својим архимандритским крстом,
приложио икони Свете Ане.
Дошавши на Свету Гору из Америке, где је био кандидат за врло високу
црквену службу, показао је узорно послушање једном веома строгом старцу. Пре
тога се добровољно одрекао свештеничког чина, како би могао да живи као прост
монах. По узору на древне подвижнике, имао је дугу браду која је досезала до
земље. Боловао је од туберкулозе и 1957. године упокојио се у Господу.

***

У потпуном странствовању живео је и исихаста Григорије, који је боравио у

каливији Архангела, у Малом скиту Свете Ане. Био је то Спартанац који је
целокупан живот посветио непрестаном посту и молитви.
Обично је говорио да ће бити бачен у пакао заједно са сатаном, јер није
довољно поштовао Крсну жртву Господњу. Сви су га волели.

***

Један стари подвижник је говорио: „Како можемо рећи да је монах био

распет? Ево, овде живи отац С. На Светој Гори борави већ шездесет година и
никада није изашао у свет.”
Затим би додао: „Похвала и ласкање су шкодљиви за монаха. Монах који
тежи похвалама сличан је човеку који тежи да ухвати своју сенку.”
Поред тога, старац је говорио и следеће: „Послушник би могао да каже: 'Кад
ме прекорева, мој старац ме не воли.' О, кад би само знао да је он у старчевом
срцу!”

***

Један монах из Хиландара (Србин) није напуштао своју келију четрдесет

година.
***
 Свети Леонтије из Дионисијата читавих 75 година није знао где је излаз из
манастира, све док није уснуо вечним сном!

***

Пре стотинак година, у једној безводној каливији у скиту Свете Ане живео је
и упокојио се један српски принц из породице Бранковића, по имену монах
Теоклит. Подвизавао се мноштвом подвига, странствовањем и борбом. Због тога је
од Дарежљивог и Свемилостивог био обдарен великом благодаћу.

***

Један старац је рекао: „Када монах напусти свет, он своју сопствену породицу
предаје Богу. Он заборавља на њих. Од тада Бог брине о њима и помаже им. Монах
напушта своју малобројну породицу и постаје члан много веће, Адамове породице.
Он се не сећа посебно своје породице и не моли се посебно за њу, јер зна да је Бог
обавезан да се брине о њима.”
„Своје родитеље, браћу, сестре и рођаке видим у сваком човеку. Престао сам
и да општим са њима. Ако ја не будем бринуо о својима, побринуће се Господ.”

***

Јеромонах Јефтимије био је поштован као продуховљен руководитељ,

исповедник обдарен даром расуђивања и као научник који је објавио многа
светоотачка дела. Живео је у келији Распећа у манастиру Кутлумуш. Овај
незаборавни монах обично је казивао о следећем догађају:
„Након ослобађања Крита 1912. године, Турци су почели да распродају
острвску имовину коју су поседовали током окупације. У то време је један човек,
који је имао брата на Светој Гори, отишао до његовог скита да би позајмио нешто
новца како би и сам могао нешто да купи. Овај монах, његов брат, није желео да му
уступи новац, јер је добро знао да новац који долази од монаха не доноси благослов
њиховим рођацима. Монах је посвећен искључиво Богу. Међутим, његов природни
брат најзад га је убедио да му уступи нешто од новца који је поседовао. Чим се брат
вратио у Солун, монах је осетио да се овај налази у великој опасности. И заиста,
разбојници су опљачкали сав новац који је имао, а њега убили!”

***

Старац Вартоломеј је рођен 1860. на Светој Гори, куда су његова мајка и

многе жене са децом избегле током побуне Халкидике. Мајка га је посветила
Пресветој Богородици. Његовим стопама кренуо је и јерођакон Василије (Давилас)
који се упокојио 1979. године. Он је испољио тако целовито одрицање од света да
своју келију и Свету Гору није напуштао читавих четрдесет година, чак ни да би
отишао у Кареју.
 ***

Исто тако се ни природна браћа, Вартоломеј, Агатангел и Сава (сва тројица из

келије Успења Пресвете Богородице), и њихов брат јеромонах Григорије из келије
Светог Николаја у Кареји, од времена свог пострига нису више враћали у свет.
Јеромонах Григорије је, у ствари, дошао на Свету Гору када му је било само девет
година. Он беше заборавио чак и како изгледа женско лице, будући да је имао само
магловиту успомену на лик своје мајке.

***

Отац Неофит из скита Свете Ане, времешни старац који је само једном
накратко напустио Свету Гору због неког неодложног посла, често ми је понављао:
„Молио сам се Пресветој Богородици да ми више никада не допусти да поново
одем у свет.”
 11. СЛОВО О ПОДВИЖНИШТВУ

Наш преподобни и богоносни отац Петар Атонски, први исихаста на Светој

Гори, живео је у пећини која се налази на јужном делу атонског полуострва. Тамо
је водио уистину ангелски, небески живот. Неодевен и бос, борио се са многим и
разноликим демонским искушењима и педесет три године хранио се искључиво
хлебом небеским.

***

Преподобни Герондије, утемељитељ скита Свете Ане, служио је као

проигуман манастира Вулевтириона. Најпре је живео у пећинама поред мора. Због
опасности од гусарских напада, касније се преселио на високе, оштре атонске
гребене, где се до дана данашњег налази капела посвећена Светом Пантелејмону. У
близини су обитавали многобројни подвижници, који су боравили у безводним
каливијама и живели у потпуном нестјажанију, молитви и безбрижности (тј.
ослобођености од световних брига).
Да би утешио своју браћу, преподобни Герондије се молио (за воду), и на
месту где се подвизавао појавило се мало свете воде.
Његови наследници сабрали су воду са овог светог извора, јер је он туговао
због баштице којој је вода била неопходна. Према казивању отаца, то није било по
вољи Пресветој Богородици и извор је пресушио, иако се нешто ниже од места овог
првобитног извора појавио други. Пресвета Богородица је желела да подвижници
буду ослобођени овоземаљских брига и да се у потпуности посвете молитви, а не
узгајању баште.

***

Свети Герасим Новојављени, „који се подвизавао на Атосу”, читавих пет

година живео је као подвижник у околини Капсале. Хранио се једино бареним
тиквама, без уља, а затим се преселио у Омалу, на острву Кефалонија, где је
боравио у једној испосници и саградио свети манастир.
Током периода свог боравка на Светој Гори, стекао је велико духовно
искуство, упознао свете и врлинске људе, употпунио свој монашки и подвижнички
опит и, посредством поста и непрестане молитве, постао сасуд благодати Божије.
Због тога су га се плашили нечисти духови и он их је изгонио. Назвали су га
„Капсалис”, према пустој околини Капсале, где се подвизавао. Због тога су демони
запомагали: „Капсалис, ти си нас спалио!”

***

Током једне веома хладне зиме, када је падао густ снег, наш преподобни и
богоносни отац Акакије Кавсокаливит запалио је ватру да би се загрејао. Међутим,
како се приближавао ватри, осећао је све већу студен. Тада је схватио да превелика
хладноћа коју осећа поред ватре није природна и да потиче од демонског утицаја.
Одмах је угасио ватру, изашао из пећине у којој је обитавао и наг се бацио у снег.
Истог часа осетио је задивљујућу силу, као да се налази под млазом топле воде а не
у снегу!
Били смо задивљени и зачуђени сваки пут кад бисмо посетили пећину овог
преподобног оца и угледали његову постељу која се сачувала све до данас.
Начињена је од дебелих, необрађених грана прикованих тако да су између њих
остали широки размаци. Било је немогуће да на њима неко отпочине.

***

Свети Сава Агиорит, који се подвизавао и посветио на острву Калимносу, био

је привржен аскези и страдању. Храну припремљену на уљу јео је само суботом и
недељом. Свакодневно се молио пуних девет часова. Када би спавао, лежао је на
дасци, али би најчешће читаву ноћ провео у молитви. Исповедао је народ Божији
као пастир добри који живот свој полаже за овце (Јн 10, 11). Осим тога,
поседовао је и дар прозорљивости.
Напустио је Свету Гору и отишао на Егину у намери да постане послушник
Светог Нектарија Егинског, чудотворца. Свети Нектарије му је поклонио
свештеничке одежде које је носио само у дане празника. Управо је Свети Сава
служио опело Светом Нектарију.

***

Духовник и исповедник мог незаборавног старца био је јеромонах Христофор,

пустињак из Каруље. Подвизавао се у једној каливији која је подсећала на орловско
гнездо. Имала је лимени кров и била окружена стрмим, голим стенама које су
ишчезавале у Егејском мору. Свуда унаоколо владала је бесконачна, непомућена
тишина. Нарушавали су је једино слатки, радосно-тужни усклици дивљих птица.
Место без икакве утехе. Кактуси и дивљи бадеми, разбацани ту и тамо, незнатно су
озелењавали ово голо, безводно место. У овом пустом, херојском окружењу, не
можемо да сакријемо чуђење кад помислимо да је на овим стеновитим,
неприступачним клисурама живео хроми богаљ, духовни отац Христофор. Као
борац и планинар, он се на једној нози верао уз уистину застрашујућу Каруљу!

***
Мој незаборавни старац често ми је приповедао да су древни оци, како из
пустиња тако и из манастира, обично путовали морем веслајући читавим путем до
Дафнија и назад. Будући да је ово одузимало много времена, са собом су носили
књиге и тамјан како би могли да служе вечерњу. Тако би, док су веслали, појали
или се молили на бројаницама.

***

У пустињи Светог Василија, недалеко од Керасије, живео је један тврди

дијамант подвижништва по имену старац Теофилакт. Имао је и двојицу
послушника. Често се повлачио у једну пећину ради свеноћног бдења. Једном се
догодило да је пао велики снег (висине око једног метра) и прекрио све унаоколо.
Када је свануло, послушници су почели свуда да га траже. Након што су више сати
трагали за њим, у даљини су угледали неку црну сенку. Кад су се приближили,
схватили су да је то њихов старац. Дошла им је помисао да се он можда смрзао и
умро. Међутим, чим су га дотакли, он се покренуо. На своје чуђење, увидели су да
је жив. Осим тога, његово тело било је топло као да је обузето пламеном. И заиста,
сав снег који се налазио око њега био је отопљен.
Други пут се догодило да су овог истог светог подвижника шчепали демони и
однели га у пустињу Светог Василија у Каруљи.

***

Један старац је казивао: „Данас покушавамо да уз мало труда постанемо

светитељи... Данас се удаљујемо од Предања. Не гледамо на оне који су на врху
нити како се догодило да буду први у трци. Напротив, гледамо само на оне који су
стигли последњи.”

***

Чудесни исихаста Варнава није имао чак ни собу нити било какву личну
имовину. Користио је један угао архондарика 9 да би се одморио. О њему ми је
казивао незаборавни пустињак, старац Дамаскин.

***

Манастир Дионисијат снажно нас је привлачио због своје подвижничке,

монашке литургијске и оснивачке традиције на Атосу. Ту везаност нисмо осећали
само због присуства многопоштованог, мудрог игумана и нашег саветника старца
Гаврила, нити само због ученог писца, аутора бројних научних радова, старца
Теоклита Дионисијатског, него превасходно због побожног старца Лазара.
Сваки пут кад бисмо у келији оца Лазара потражили душевну подршку,
излазили смо отуда преиспуњени духовним плодовима, као да смо сакупљали
духовну лозу монашког опита.
Свети игуман Гаврило дао нам је следеће, сажете биографске податке који
одражавају живот и подвиге овог великог подвижника и киновите, Лазара:
„Старац Лазар Дионисијатски дошао је из Меливије у Агиа Лариси. Рођен
1892, на Атос је дошао 1916. а упокојио се 28. децембра 1974. године.
Читавих тридесет година служио је као манастирски болничар, затим 10
година као типикар (монах који мотри на тачност вршења службе) и, најзад,
тридесет година као проистаменос (надзорник манастирских послова). Пре него
што се замонашио завршио је средњу школу и радио као секретар у Мировном суду
у Дотиону у Агиа Лариси. Кад му је било двадесет година иселио се у Америку, а
одатле је, у двадесет четвртој години, дошао на Свету Гору и 1917. био пострижен
за монаха.
Био је крајње побожан и частан и ватрено је ревновао на киновијском облику
монаштва. Усрдно се подвизавајући у тајинственом животу, он се, уз манастирски
9
Гостопримница, одаја за манстирке госте (прим.прев.).
благослов, причешћивао сваке недеље. У Нифоновој каливији, која се налази изнад
манастира, обитавао је три године, придржавајући се најстрожег поста и уздржања.
То доказује и податак да је у време Велике четрдесетнице (Великог Поста), током
свих тих година, до 1965, потпуно постио понедељком, уторком и средом, док се не
би причестио на Литургији пређеосвећених дарова. Након што би са оцима био на
ручку који је следио после ове Литургије, до суботе не би ништа јео.
Док је служио у болници, није бринуо само о телу него и о души, тако да је са
братском љубављу духовно припремао оне који су одлазили Господу.
На дан Рождества Христовог доживео је срчани удар и након тога је живео
још три дана. Примио је последње помазање и сваког дана се причешћивао, док на
крају није пао у кому. Убрзо након тога, у подне, упокојио се у Господу. Читаво
братство га је ожалило, а живо сећање на њега сачувало се међу њима све до
данашњег дана.

***

Свети Никодим Агиорит није само поучавао него је и у животу упражњавао

пост, лишавање и блажено сиромаштво, који чине лепоту монашког живота. Тако је
учио и тако је делао, због чега је велики у Царству Небеском. Ево шта о њему кажу
биографи:
„Љубав према безмолвију одвела га је у пустињу, где је купио каливију на
супротној страни од Светог Василија. Од нас је добијао хлеб, а затим настављао са
безмолвијем. Што се тиче остале хране, некад је јео барен пиринач, некад воду и
мед, а углавном маслине и наквашен боб.”

***

У скиту манастира Кутлумуш сада постоји једна полусрушена каливија,

посвећена Светом Јоаникију. Овде је у старини живела заједница коју су чинили
шесторица отаца и један веома строг старац. Каливија је имала само двоја врата и
једну црквицу. Ниједан од отаца није имао своју келију. Сви су током ноћи
одмарали „своја намучена тела” тако што би се наслонили на стасидије у цркви.
Таква је била њихова прекаљеност и победа над сном! Такви су били ови чудесни
борци!

***

Још увек је жив старац А. Кавсокаливијски, којег смо сусрели више пута. У
прошлим временима, оци нису користили животиње да би преносили товаре. Све
су носили на својим леђима, чак и ако су се успињали најстрмијим стазама које
воде до скитова. Једне ноћи је старац А., уз помоћ Пресвете Богородице, од
пристаништа до њихових станова на својим леђима пренео тону грожђа. Преносио
га је све до јутра. Други пут је пренео пет стотина врећа песка за грађевинске
радове.
 Четрдесет два пута успео се на сам врх Атоса, било да би помогао у изградњи
Преображењске цркве, било да би учествовао у свеноћном бдењу које се овде
служи сваког 6. августа.
На његове руке често су долазиле птице које је хранио у свом врту, препуном
цвећа и кринова.

***

Незаборавни старац А. из Велике Лавре је пуних седамнаест година

свакодневно служио Литургију. Услед многих метанија, на његовим коленима
створили су се жуљеви. Предвидео је своју смрт, иако никада није боловао.
Последњи пут је благословио часну трпезу, опростио се са оцима и браћом и
упокојио се у Господу.

***

Незаборавни старац X. из скита Свете Ане казивао нам је следеће:

„Наши оци носе дроњке и на ноге обувају опанке. Многи од тих свештеника
на свету недељу служе Литургију стојећи босоноги на мермерном поду. Видиш
човека који стоји усправно, чије су очи испуњене сузама радосницама. Будући да је
узвишеног духа, он не осећа ту страшну хладноћу. Кад се заврши бдење, на
стасидијама видиш сузе наших отаца...”

***

Ни старац Варлаам из манастира Ксенофонта, којем је било преко сто година,

никада није загревао своју келију, чак ни током дугих зимских периода.
Свакога дана је током молитве по осамсто пута падао на колена.
Као постеља служио му је само један ћилим. Никада није видео свој лик у
огледалу. Кад га је једном неко фотографисао са штапом у руци он је, видевши
фотографију, упитао: „Ко је овај што држи мој штап?”

***

Шта да кажемо и исприповедамо о подвижнику Хрисогону, посебно у погледу

његовог подвижништва и поста којима је умртвљивао страсти? Овај благословени
човек, који је живео у келији за раднике при манастиру Кутлумуш, посвећеном
Светим Апостолима, свакодневно се хранио искључиво хлебом или двопеком
потопљеним у воду са нешто мало шећера. Одећа му је била похабана, а као
постељу користио је вреће. Отворио би прорез на пет-шест таквих врећа и тако
проводио читаву зиму, непосредно уз ватру. Био је то веома прост и тих монах.

***

Сличан по сиромаштву, подвижништву и безбрижности био је и један

подвижник из Вигле којем не знамо име. Живео је као птице небеске које не сеју
нити жању ни сабирају у житнице, па ипак Отац Небески храни их (в. Мт 6,26).
Живео је у великој оскудици, у каливијици без капеле. Током вечерњих служби
одлазио је код разних отаца, носећи упаљено кандило. Тек кад би му понестало
уља, одлазио би до румунског скита који припада Великој Лаври. Чим би оци
спазили да је његово кандило празно, одмах би разумели и он није морао ништа да
каже. Напунили би га уљем и дали му милостињу. У својој каливији живео је као
бестелесан. Након божанствене Литургије, стидљиво би узео малу количину хране,
а затим се журно удаљио, тихујући и молећи се.

***

Само једном сам, заједно са мојим поштованим и незаборавним старцем,

посетио оца Авимелеха, чији се кротки и молчаљиви лик живо урезао у моје
сећање. Имао је преко стотину година: био је савременик Светог Нектарија и
саподвижник старца Јосифа Спилеота. Његова испосница налазила се у пустињи
Светог Василија, изнад Катунакије, у Малом скиту Свете Ане, у једној пећини која
се сада користи као хладњак. Тражио је да ништа не носи име по њему јер није
поштовао самога себе. Ради своје духовне користи посетио је неколико манастира у
Константинопољу, на Понту, у Јерусалиму и на грчком копну. Ако би га неко
упитао: „Шта радите, оче”, он би одговорио: „Стражимо”, мислећи при том на своје
дуготрајно трезвеноумно делање.

***

Образац и узор православног монашког подвижништва и велики исихаста

нашег доба, сличан о. Сави, старцу Калинику Затворнику, старцу Герасиму и
старцу Данилу Смирнском, био је и отац Игњатије из катунакијске пустиње,
духовник обдарен даром расуђивања. Неумивен, неочешљан, босоног, увек у
једном хитону али кротак, молчаљив и смирен, представљао је сигурну луку за све
оне који су дошли под његов епитрахиљ да би се исповедили. Био је чувени
духовни отац, како Грцима тако и странцима.
Мала количина уља, коју је његова монашка заједница добијала из
неколицине својих стабала, коришћена је искључиво за паљење кандила у њиховој
капели. Храну су припремали без уља. Капци на прозорима оца Игњатија углавном
су били затворени јер је желео да на тај начин продужи ноћ и часове посвећене
молитви. Циљ његовог пастирског делања био је да у људским срцима увећа
божанску чежњу према Христу Женику. Обично им је говорио: „Љубите Онога
Који вас љуби!”
Пред крај живота је ослепео и још више се посветио молитви. Причало се да
су многи могли да осете миомирис који је допирао из његових уста. Тај исти
миомирис ширио се и од његових моштију након њиховог преношења. Била је то
уистину библијска личност!

***
 Било је много подвижника на Светој Гори којима су, као мирјанима,
припадала истакнута места у друштву и у научном свету. Такав је био и руски кнез,
јеромонах Партеније Каруљски, који је у почетку живео у келији „Свети Николај
Буразери”. Био је келијни секретар. У време изградње цркве добио је писмо од
једне руске сељанке које га је приморало да се још ревносније подвизава у
застрашујућој Каруљи.
Ево шта је речено у том писму: „Молим вас, Свети Оци, да примите овај мали
новчани прилог. Чула сам да градите цркву и да вам је потребна помоћ. Била сам
несрећна што немам новаца да вам пошаљем, због чега сам одсекла своју бујну
косу и продала је неким отменим госпођама чија је коса кратка, али које на
пријемима носе туђу косу. Молим вас да примите ову моју скромну лепту.”
Овај догађај снажно је погодио кнеза, оца Партенија. Донео је херојску одлуку
да на гребенима Каруље живи као да је бестелесан. Док је приповедао о овој
одлуци, рекао је: „Кад сам прочитао ово писмо, дошле су ми следеће помисли:
Неки одсецају косу а неки дају мало од онога што имају, док ја овде удобно седим
у фотељи и пијем чај. Љубави Христове ради и ради спасења моје душе морам
отићи у Каруљу.”
Прича се да је лице оца Партенија блистало и да је поседовао дар
прозорљивости. Спавао је на тлу пећине у којој је живео. Од његове похабане одеће
ширио се миомирис. Много је дао Господу - велику жртву, много љубави, много
сиромаштва и нестјажанија. Међутим, овај руски кнез добио је и много награда,
како у овом животу, тако и у оном вечном и бесконачном.

***

Живот који је био сличан животу древних бораца подвижништва водио је и

монах Јован из цркве Светог Архангела у Едеси. Свој преподобни живот водио је
уз велико присиљавање и строгост према самоме себи, носећи ланце испод одеће.
Избегавао је контакте с људима и углавном остајао у својој келијици, живећи у
миру и добровољном сиромаштву.
Својим гостима нудио је веома укусан ражани хлеб као да је најбољи колач.
Давао им је да из обичне конзерве пију хладну кишницу коју је сакупљао у свом
резервоару. Свеж парадајз, свеже смокве и остало поврће није јео више од три
године, јер није желео да напусти свој дом и да оде до Велике Лавре или до скита
Свете Ане. Никада ништа није тражио од својих суседа. Током читавих петнаест
година, приликом одласка у Кареју ради куповине ражи и осталих неопходних
намирница, није желео да се задржава и да неком од браће буде на терету, због чега
би преноћио напољу!

***

„Прослављам Господа и благодарим Богу и Пресветој Богородици што ме

никад нису напустили”, говорио је некадашњи разбојник Никита из Светог
Василија, следећи оног благодарног разбојника који је био распет са Господом. За
монаха га је постригао чувени духовни отац, Харитон Исихаста.
 „Како можеш да живиш без новца, кад се не бавиш никаквим рукоделијем”,
питао га је незаборавни старац Јоаким.
„Прослављам Бога и благодарим Му! Одем до неког манастира и затражим
хлеб, а кад се вратим у своју каливију затекнем тамо два-три хлеба”, одговарао је са
запањујућом простотом Никита, некадашњи разбојник, и зато га је благодат Божија
чудотворно посећивала.
Кад се разболео и био прикован за постељу, о њему су се бринули његови
суседи - пустињак Дамаскин и монаси из његове заједнице. Пред крај живота био је
заражен вашкама. Чим би га оци очистили, оне би га поново прекриле од главе до
пете.
„Док сам био у свету, био сам разбојник”, често је говорио. „Преклињао сам
Бога да ми Он плати за све што сам учинио. Нека ме вашке живог поједу!”

***

Имали смо благослов да упознамо незаборавног пустињака Гаврила из

Каруље, строгог и суровог подвижника, крунисаног борца уздржања. Често смо га
сусретали у кириакону Свете Ане или на путу према њему. Увек је био ћутљив и
погружен у молитву, тако да није много говорио. Људима који га нису добро
познавали чинило се да је одбојан и недруштвен. Међутим, он је био недруштвен
само у духовном смислу.
Пред крај његовог живота, посетили смо га последњи пут у његовој
испосници у страшној Каруљи. Тада смо видели онога који је добио награду
Христову. Иако је уздисао од болова, лежао је на дасци уместо на постељи; премда
је патио од слабости и исцрпљености, није желео да узима храну припремљену на
уљу. Он се на сваки начин и премудро трудио да и ту храну без уља, коју су му
доносили оци - Данијелити, сматра безукусном, како у њој не би осетио никакву
насладу грла.
Био је већ у поодмаклој доби када је дошао на Свету Гору. Претходно је био
жандар. Двадесет година живео је уз свог старца и њих двојица никада, па чак ни за
Васкрс, нису јели храну спремљену на уљу!
Често се са сузама и умилењем причешћивао Светим Тајнама.
Свој покров је, савијен и спреман, чувао на полици, са натписом „мој покров”.
Током двадесет два дана која су претходила његовој смрти, Данијелити су га
неговали с истинском љубављу и братољубивом пожртвованошћу.
Преклињали су га да узме нешто хране скуване на уљу али он, упркос
чињеници да је умирао и да је изгубио много од телесне снаге, није прекршио своје
испосничко правило. Није окусио храну припремљену на уљу и у миру се упокојио.
Непосредно пред крај затражио је да се причести. Изгледао је блажено и
блистао је од радости. Када је на неколико минута остао сам, подигао је главу
према небу и ускликнуо: „Ево цвећа! Много цвећа! Како је диван Рај! Да ли је душа
достојна да се наслађује тако прекрасним добрима?!”

***
 Какву је трпељивост показивао чудесни Свети Симеон, који је ишао босоног и
у једној мантији! Најпре се подвизавао у близини манастира Филотеја, а затим је
отишао у Пилион, где је подигао манастир Фламуриу. Да ли је слуга Божији
Симеон, сиромашан али пребогат благодаћу, био начињен од камена или од
челика? Није. Био је начињен од подвижничког дијаманта трпљења и подвига. Због
тога је и успевао да иде босоног и да и зими и лети носи исту мантију, све док се
није мирно упокојио у Господу.

***

Ни пустињак Филарет из Каруље није носио ципеле. Због тога су његови

табани отврдли, тако да су подсећали на корњачин оклоп. Где год би на гребенима
пронашао мало земље, засадио би неку биљку. Узгајао је кромпире, маслачак,
купус, салату. То поврће служило му је као храна, а нешто од тога давао је и
осталој браћи као милостињу.
Његов дашчани кревет био је увек намештен, јер је он углавном спавао на
поду. То је утврђено тек након његове смрти, јер је испод кревета пронађен комад
дрвета који је током кратких периода сна користио уместо јастука.
Будући да је као мирјанин био поручник, каруљски подвижник Филарет
напустио је световну славу, достојанство и испразност да би на Светој Гори
двадесет година спавао на тлу. Није се разликовао само по љубазности и сладости
својих речи него и по подвижништву и добровољном сиромаштву.
Упокојио се у оној истој мантији у којој је и примио монашки постриг. Та
одежда је толико пута била закрпљена да првобитна тканина више није ни
постојала.

***

Године 1948. упокојио се старац Евлогије из Фанероменоса, келије посвећене

Светом Георгију Чудотворцу. Још док је био млад, старац Евлогије је седам година
постио без уља, а када је остарио постио је на овај начин још шест година. Осећао
је велику љубав према Пресветој Богородици. Још док је био дечак и живео у свом
селу, Она му се јавила и рекла: „Иди, и Ја ћу увек бити с тобом!” Он је осамдесет
година свог живота провео на Светој Гори.

***

Велики атонски подвижник, Хаџи-Георгије, још док је био искушеник

подвизавао се четири године у пећини преподобног Нифона Кавсокаливита. Овде
је живео у потпуном безмолвију (исихији), посту и молитви, а руководио га је
духовни отац, старац Неофит који је живео у каливији Светог Георгија, али је често
долазио да га причести Пречистим Тајнама.
Подвижништво Хаџи-Георгија, како у Кавсокаливији тако и касније у
Керасији, где је био са својом монашком заједницом, постало је део историје. Због
његових дуготрајних постова прозвали су га „Посник”. Ни он ни монаси из његове
заједнице никада нису кували нити су узимали било какву другу храну осим посне.
Најчешће су се хранили сувим плодовима и медом. На Васкрс су, уместо јаја,
бојили барене кромпире.
Никада није користио никакве лекове. Кад би се неки од браће прехладио,
благо би загрејао пећ начињену од опеке и блата, а затим у њу сместио брата који
би на тај начин оздравио. Уколико би се неко разболео од неке друге болести,
поставио би га пред икону Пресвете Богородице, а затим би се током читаве ноћи
заједно молили пред њом. Пред крај божанствене Литургије, оболели би примио
Свето Причешће и био исцељен. Био је окружен великом заједницом побожних и
врлинских монаха.
Хаџи-Георгије је поседовао само једну мантију и ишао је босоног. Дебеле
вунене чарапе носио је само онда кад је био у храму.

***

На Атосу је живео и један руски подвижник из чијих су стопала истицали гној

и крв. Он, међутим, никад није узимао никакве лекове нити је предузимао било
какав вид лечења. „Ја сам монах”, често је говорио, „ја морам да патим.”

***

Знаменити духовник, старац Иларије Ивиронски, петком никада није ни јео ни

пио, одајући на тај начин поштовање дану Христовог Распећа.
Иларијев послушник Сава, који му је био једнак по подвижништву, јео је само
једанпут дневно. Током последње две године живота хранио се једино оним што би
на свакодневним Литургијама претекло после Светог Причешћа. Поред тога,
поподне би попио једну шољицу кафе. Током ноћи, у својој келији молио се
наслоњен на вешалицу.

***

Добро познавајући духовна добра која проистичу из строгости и

подвижништва, незаборавни Јоаким Специерис никада није загревао ни цркву ни
своју келију, чак ни по најјачем мразу. Његовог послушника, старца Теофилакта,
често смо сусретали у Новом Скиту. Он нам је казивао о свом духовном оцу који је
говорио следеће: „Оче Теофилакте, како то да су столпници и у тешким условима
издржавали подвиг седења на стубу? Зар они нису осећали хладноћу? А ми,
умотани у своју одећу, осећамо хладноћу чак и у својим домовима!”

***

У ова последња времена, ми не доносимо херојске одлуке нити прихватамо

надљудске напоре у подвижничкој арени духовне борбе. Један од таквих бораца у
трпљењу, подвижништву и строгости био је и савремени румунски подвижник
Еродион, који је четрдесет година био затворен у својој келијици, потпуно наг и
сиромашан, али срећан и блажен. Читав његов живот је, као свећа, пламтео
молитвом, безмолвијем и созерцањем. С посетиоцима је контактирао посредством
једног прозорчића на својој келији. Неки братољубиви и човекољубиви монаси
снабдевали су ову духовну „птицу небеску” оним што је било неопходно за живот.

***

Неки од стараца обратио се једном монахињама: „Подвиг треба извршавати

тако да сачувамо своје здравље, да останемо способни за своје задатке. Све што је
претерано нашкодиће телу и човек неће бити у стању да учини оно што је
неопходно. Нека ваша духовна мати зна колико метанија начини свака од вас.
Бдење је узвишеније од поста, јер очишћује ум. Чини га истанчаним и наслађује
срце. Спавање, међутим, чини да наш ум одебља.
У духовном животу је неопходно да присиљавамо саме себе. Често се догађа
да оболимо од духовне анорексије. Када се присилимо да помало почнемо да
једемо, поново нам се отвара апетит. То исто чинимо и са ишчашеном руком. Она
неће оздравити док не почнемо да је вежбамо. Не смемо подсећати на корњачу која
је пошла на венчање, а стигла на крштење.”

***

У Каруљи, најсуровијој светогорској пустињи, сусрео сам и двојицу

најстрожијих пустињака, руске подвижнике Никодима и Серафима. Били су
познати по свом строгом посту током Велике четрдесетнице, када су дневно
узимали само по једну шољицу кафе и мало воде. Уистину надљудско достигнуће!

***

Постојали су и други, непознати и непројављени подвижници поста којим се

умртвљују страсти. Они постоје и данас, и боре се на великом светогорском
попришту очишћења од страсти, изазивајући дивљење људи и ангела.
Године 1969. добио сам писмо од пустињака Д., од којег сам затражио да ме
обавести о ономе што зна у погледу подвижничког труда на Атосу, тако да моји
читаоци виде да чак и данас на Светој Гори постоје хероји подвижништва, који се
не разликују од оних из прошлих времена. Он у свом писму каже следеће:
„Сасвим је извесно да и у наше време постоје такве личности, о чему и сами
можемо да посведочимо. То су људи који врше такав утицај да би, као лекови који
спасавају и задржавају зло, могли да исцеле наш изопачени нараштај. На пример,
један писац и богослов, мудри научник, писао је о неком атонском монаху који, као
додатак свим осталим подвизима, педесет дана ништа није окусио. Писац се томе
дивио и благодарио Богу што и у наше време постоје такви борци, људи слични
онима о којима читамо у светоотачким списима. 'Осим тога', наставља овај мудри
научник, 'нека је слава Богу који нам чак и данас дарује овакве борце.' Док сам ово
читао, нимало нисам у то сумњао, оче Јоаникије. Међутим, чудио сам се и питао:
'Како је могуће да човек педесет дана преживи без хране?' На моју срећу, док сам
размишљао о томе догодило се нешто што ме је уверило да је то ипак могуће. Један
стари подвижник, сиромашан и прост, којем је било нешто преко шездесет година,
дошао је у моју каливију током Сиропусне недеље и тамо заспао након што смо
заједно вечерали. Ујутро, на први дан Великог поста, догодило се да је требало
извршити један задатак, и како нисам могао сам то да учиним, послао сам њега.
Радосно је пошао у Виглу, која се налази на пет сати хода одавде. Након што је
извршио задатак, увече се вратио у каливију и ја сам га замолио да узме мало хране
и пића, будући да је био стар и уморан. Међутим, он је то одбио. Трећег дана поста
поново сам му понудио да једе, али је он и овог пута одбио. Тада сам се задивио и
пожелео да сазнам како је могуће да он, иако стар и уморан од дугог пешачења, не
осећа ни глад ни жеђ. Он ми је простодушно одговорио: 'Прошле године, током
Великог поста нисам ништа јео до Цветне недеље, а и тада сам се само причестио.'
Не бих се толико запрепастио чак ни да је у том тренутку испред мене
експлодирала бомба.
Међутим, нисам имао разлога да сумњам у његове речи, јер сам много пута
разговарао с њим и знао да је истинољубив, скроман и безазлен. Није сумњао да ћу
то некоме објавити, тако да није ни покушао да нешто сакрије од мене. Сматрам да
ми је то открио Промисао Божији како би и други имали користи и како бих се
смирио ја сам, који нисам у стању да постим ни један једини дан...”

***

Старац Авимелех је дошао из светог манастира Лонговарда на Паросу.

Подвизавао се на разним местима на Светој Гори. Живео је на обали, недалеко од
скита Свете Ане, у пећини у којој је подигао цркву у част деведесет девет
преподобних Крићана.
Желећи да увећа своје подвиге, одатле је отишао у пустињу Светог Василија,
да би се најзад настанио у каливији Успења Пресвете Богородице, која припада
Малом скиту Свете Ане и налази се изнад Дионисијата и Митрофанове пећине. Ту
се подвизавао све до дана свог уснућа, кад му је било сто седам година.

***

Старац Герман из Кавсокаливије уснуо је у Господу кад му је било сто пет

година, односно 1875. На Свету Гору и у Кавсокаливију стигао је 1830. и постао
послушник хромог старца Данила, који је живео у каливији Светих Архангела.
Када је први пут дошао овамо био је уторак и није било ничега за јело.
„Чедо моје”, рекао је један од духовника, „пођи код старца Данила који је
болестан и ништа нема.”
„Да, оче”, одговорио је старац Герман. „Он можда ништа нема, сиромашан је
и хром, али ја не желим старца због хлеба. Старца желим зато да би руководио моју
душу.”
Старац Герман остао је уз старца Данила, трпељиво и с љубављу подносећи
све недаће њиховог живота. После две године, несреће старца Данила су се увећале
и губитком вида. Као добар и послушан монах, старац Герман се бринуо о
ослепелом старцу Данилу и на крају га је и сахранио. Након тридесет година
проведених у Кавсокаливији отишао је у Хаири, испосницу у којој се подвизавао
румунски аскета по имену Герасим.
 ***

Упркос свом кнежевском пореклу, руски пустињак Партеније водио је суров

подвижнички живот у Каруљи. Никад није кувао и јео је само суву храну. Зими
није користио никакво грејање, нити је имао кревет. Спавао је на неуштављеној
кожи, а уместо јастука користио је дрвену кладу. Био је племенит, братољубив и
изнад свега милосрдан.

***

Духовник В. је говорио да је пост мајка здравља. Тако је једном приликом

рекао лекару:
„Ја постим а ти не постиш. Хајде да се такмичимо у пешачењу. Духовност
мења човека и претвара га у челик!”
Овај подвижник је јео само једном дневно. Током ноћи узимао је само топле
напитке. Постио је током читаве Велике четрдесетнице, пијући само сок од куваног
поврћа и једну чашу вина. Двадесет година живео је на Егини, поред Светог
Нектарија. Знао је да се упрегне у бунарски точак и да на тај начин одатле извуче
воду.

***

Сећам се да побожни ивиронски јеромонах Атанасије никада, па чак ни током

зиме, није носио чарапе. У идиоритмијским манастирима сваки монах сам
припрема своје оброке. Он, међутим, никад није кувао и узимао је нешто хране од
онога што је припремано гостима у архондарику.
Пре него што је задобио унутрашње просветљење и вратио се у своју
постојбину, на Кипар, јеромонах Кипријан (1880-1955) је, почев од 1905, хиљаду
дана живео на Атосу. То време провео је у великом подвигу, добровољним
страдањима и оскудици, најпре у Симонопетри, а затим и у Катунакији. Спавао је
само четири сата дневно. У његовој келији, окренутој према северу, није било
грејања нити покривача. Током читавог живота имао је само један пар папуча.
Педесет година се није купао. Болест га је посветила, а бол га је хранио. Након што
је изгубио глас, молио се уздигнутих руку све док оне не би клонуле од
исцрпљености.

***

Упамтили смо и простог, кротког и доброг пустињака, старца Авиуоија

Румуна чија се испосница налазила у жбуновитој области названој Свети Теофило
Мироточиви. Та област је настањена исихастима и налази се у близини манастира
Пантократора.
У овој области још увек постоје многе порушене каливије у којима су многи
оци живели, подвизавали се и борили против невидљивих сила зла, излазећи из тих
битака као победници. Савремени монаси често откривају таква гнезда,
обитавалишта, јаме и пећине, и људски ум се чуди како је уопште било могуће да у
њима живе ови небески људи и земаљски ангели.

***

У усамљеној каливији која је део пећине Преподобног Петра Атонског

живели су пустињак Хризостом и његов послушник, водећи на овом месту
непревазиђен подвижнички живот. Носили су похабану одећу и ишли босоноги, а
хранили су се једино двопеком, кестењем или нечим што би им послали из Велике
Лавре. Упркос њиховој немарној и одбојној одећи, њихова лица зрачила су
небеским сјајем и сладошћу. О њиховој натчовечанској борби сведочи и пише
незаборавни Дионисије Лавриот, епископ Трике и Стагона који ме рукоположио за
ђакона. Он је, заједно са својим старцем, често посећивао духовно поприште у
пећини Преподобног Петра.

***

Старац Хризостом из Новог Скита трпељиво је подносио подвижништво и

болест. Упркос лекарским саветима да узме мало месне супе, он је одговорио:
„Радије ћу умрети! Скитска правила то не допуштају!” На крају се придигао и
благодаћу Божијом оздравио.

***

Свети Силуан Атонски је казивао:

„Ево шта ми се догодило у метоху: јео сам док се не бих заситио и након два
сата опет сам био гладан. Почео сам да се дебљам и, на своје чуђење, видео да сам
за три дана добио три оке 10 Тад сам схватио да је то искушење, јер ми монаси
морамо да изгладњујемо своја тела. Постоје телесне страсти које спречавају
молитву и Дух Божији није присутан када је стомак пун. Човек на основу искуства
мора да упозна границе поста, јер тело не сме да ослаби у тој мери да буде
неспособно да извршава своје послушање.”

***

Заједно са својим послушником, оцем Матејем, отац Јефтимије је провео

шеснаест година у неприступачној пећини Светог Нила Мироточивог. Отац
Јефтимије је дошао из Конице у Епиру. Био је ожењен, али је после жениног
упокојења дошао на Атос да се замонаши. Најпре је као духовник служио у Лаври
и подвизавао се у пећини Светог Атанасија Атонског. Одатле је прешао у пећину
Светог Нила Мироточивог. Служио га је старац Методије, који је сада већ зашао у
године. Он нам је рекао следеће: „Отац Јефтимије је носио поткошуљу натопљену
воском.” Идући уз стрме гребене према освећеној келији Светог Нила, старац
Методије га је носио на леђима.

10
Једна ока тежи 708,5 грама (прим. изд.).
 ***

Шта да кажемо о Филарету, који је био суров према самоме себи? Чак ни на
празнични дан Васкрса (Пасхе) није пропуштао читање Деветог часа.11

***

Његово преосвештенство епископ критски Тимотеј записао је следеће о

старцу Авимелеху, пустињаку: „Овај усправни, сувоњави подвижник био је
узвишен као пророк, а кротак као апостол. Својим присуством подсећао нас је на
оне велике пустињске оце који су били преиспуњени благодаћу.”
Код њега највише запрепашћује то што никада није сео током било којег од
тих дугих богослужења и бдења. Упркос чињеници да је боловао од двоструке
херније, остао је непоколебиви и истинити стуб трпљења. Шта је узроковало
његову дијамантски тврду одлучност? Данима је посматрао врапца на грани који је
био осакаћен. Изгубио је једну ногу, али је стајао на другој и свакога дана слатко и
мелодично појао Свестворитељу, увек стојећи на тој једној нози.
„Ако дакле осакаћена и немоћна птичица небеска може читавог свог живота
да стоји само на једној нози”, говорио је незаборавни, „шта би онда требало ја да
радим током божанствене Литургије, када се поју славословља нашем Богу и
Господу?”
Његова пажња и будност над собом била је толика да се није пресвлачио када
пође на починак него је спавао у својој монашкој раси.

***

Старац Јосиф Исихаста (Спилеот) се у односу на сваки вид самољубља

понашао као катапулт. Није жалио самога себе нити је одустајао од подвига.
Обично се догађало да се сваке године, непосредно након светлих празничних дана
Пасхе (Васкрсења), након затворништва и дугог зимског периода проведеног у
каливији, он и његов саподвижник, отац Арсеније, попну на врх Атоса. Док су тамо
боравили, највише времена су проводили у возљубљеној капели Пресвете
Богородице која се налази непосредно испод атонског врха. Имали су један мали
бакарни суд који су носили у својим торбама. У њему су загревали снег и пили га
уместо воде. Барили су траве и луковице и тиме су се хранили. Овде, на надморској
висини од 2000 м, ветар је веома јак. Да би се заштитили, ноћ су проводили
склонивши се у кланце или пећине где су, уколико је то било потребно, огртаче
које су носили уместо раса користили као покриваче. Отац Арсеније нам је причао
да су метаније често правили стојећи боси у снегу, како би на тај начин надвладали
поспаност.
Током ових подвижничких лутања, једном се догодило да су се задржали у
удаљеној капели изнад Велике Лавре, у којој се подвизавао велики учитељ умне
молитве, проповедник благодати и бранитељ исихазма, Свети Григорије Палама.
Једне ноћи, док су се молили, демони су почели да праве велику пометњу и да

11
То је молитва која се чита пре Вечерње, што одговара трећем часу поподне према световном
рачуњању времена (прим. изд.).
узвикују: „Ви нас спаљујете, ви нас спаљујете, одлазите одавде” и да проклињу
ружним речима. Овог пута чуо их је и отац Арсеније:
„Шта то они вичу? Ко су они?”, упитао је на свој карактеристичан,
простодушан начин, по којем се увек разликовао од других.
„То су искушења”, одговорио је старац Јосиф. „Ја их и видим и чујем. Смири
се, побећи ће. Не допада им се оно што чинимо.”

***

Испод каливије Пресвете Тројице у скиту Свете Ане, налази се каливија

Светог Димитрија. Овде се настанио отац Венијамин из Григоријата, да би се
посветио безмолвију и подвигу.
Био је тако снажне телесне грађе да је током ноћи и све до јутра носио влажну
поткошуљу, како не би задремао током дугих периода бдења. Сви оци су се чудили
томе и очекивали да се разболи од туберкулозе, али је он све то поднео као да је од
челика. Осим тога, он је на свим богослужењима стајао, што је учинило да подсећа
на свећњак постављен на улазу у цркву. Није прао ни лице ни ноге. Приликом свих
заједничких послова журио је да преузме највећи терет. Много пута је остао без
хлеба, иако је био сабрат манастира Григоријата. Преиспуњен радошћу, прихватао
је натчовечанске подвиге.

***

Многи из овог скита гајили су велико поштовање према блаженом оцу Мини
и долазили су код њега да се исповеде. Међу њима је био и монах Антимос, који је
носио ангелску схиму.12 Док је био у свету, често је путовао по оним областима
које су биле под турском окупацијом и где су га тројица хоџа три пута обрезала.
Отац Мина је био у недоумици какво правило да му наложи, и само је рекао: „Сад
кад си овде, буди стрпљив. Света Ана ће ти помоћи да се спасеш.” Био је послушан
старцу, али је ђаво услед зависти започео сурову телесну битку против њега,
искушавајући га сећањима на световне насладе. Са сузама је преклињао оца Мину
да се помоли Светој Ани да га избави од овог напада. Отац Мина му је тада дао
правило да од пристаништа до скита на леђима носи бурад, од којих је свако било
тешко стотину ока. Успут није могао да се зауставља да би предахнуо и накратко се
одмарао само поред Крста преподобног Атанасија. Овде се са сузама и јецајући
молио светитељу да га избави од пламених стрела лукавога, а затим настављао
путем према скиту. Кад год би га видео, блажени старац је хитао да му својим
очинским саветом помогне у овој духовној борби. Видевши његов труд, искрено
обраћање Православљу и чисто исповедање, свемилостиви Бог га је удостојио да
достигне истинско покајање тако да се ускоро, будући препорођен, удостојио
Царства Небеског. Сваки пут кад би га се сетио, отац Мина је рекао: „Слава Теби,
Боже, што је свој пут окончао у покајању и што се исповедио.”

***

12
Ангелска или велика схима јесте највиши чин у православном монаштву (прим. изд.).
 Имали смо благослов да у Керасији упознамо најпоштованијег духовника
Јеротеја, наследника Хаџи-Георгија Посника. Он нам је приповедао о Хаџи-
Георгијевом писму епископу Хиоса, у којем се говори о уздржању и
подвижништву његовог монашког братства. Осим тога, велики подвижник у овом
писму непопустљиво објашњава епископу да не нарушава свете каноне тиме што
пости суботом, недељом и на празник Васкрсења (Пасхе).
Из свог дневника преузео сам следеће:

5. октобар 1968.
Јутрос сам из скита Свете Ане пошао у посету каруљском пустињаку, старцу
Гаврилу, који је већ два месеца прикован за постељу. Његова каливија лебди у
Каруљи као вечно кандило у олтару светогорске пустиње.
Опрезно сам прошао кроз прва врата. Испод малог одморишта налази се
понор, провалија. Отворио сам друга врата, говорећи: „Молитвама Светих Отаца
наших” и ушао. Овога пута нисам угледао оног оца Гаврила којег сам познавао,
који је увек био у покрету, делатан и као од челика да је начињен, који је током
читаве ноћи носио шљунак да би прекрио пустињску стазу. Непрестано је стењао.
Од струка надоле био је потпуно пар