Esej iz predmeta Savremeni politički sistemi:

Partije i partijski sistem u Nemačkoj

 Savezna Republika Nemačka je u okvirnom smislu partijska
država. Partije su nosioci političke igre. Ovo pokazuju i sledeće
formalne uredbe:
1. Po Članu 21 Osnovnog zakona partije sarađuju u procesu
obrazovanja političke volje naroda.
2. Isto tako po odredbama Člana 21 Osnovnog zakona, partije
imaju slobodu delovanja pod nadzorom ustavnog sudije. One mogu biti
zabranjene, i to po veoma kompikovanom i vrlo ograničenom postupku
saveznog ustavnog suda, samo onda ako teoretski i u svojoj političkoj
praksi prekrše principe slobodnog i demokratskog uređenja.
Federalnom ustavnom sudu se može obratiti Bundestag, Bundesrat ili
federalna vlada. Ako je proglašena neustavnost neke partije, ona se
raspušta i zabranjeno je njeno ponovno obrazovanje u drugom obliku.
Postoje samo dva primera sprovođenja ove procedure u istoriji
Nemačke: prvi, 1952. prema neo-nacističkoj SRP, i drugi, 1956. prema
komunističkoj KPD.
3. Član 21 upotpunjen je zakonom iz 1967. koji određuje
okolnosti slobode osnivanja partija, i uslove javnosti finansijskog
poslovanja. Takođe, partije imaju državnu subvenciju koja se odnosi
na pokrivanje izbornih troškova. Prag koji partija treba da pređe da bi
ostvarila ovo pravo je 0,05% glasova (pre odluke ustavnog sudije, taj
prag je bio 2,50%).
4. Zakonom iz 1967. određenije se definiše pojam i funkcije
partija. “Partije treba da utiču na politički razvoj parlamenta i vlade”
(strukturisanje parlamenta obrazovanjem frakcija i opozicije;
formulisanje i sprovođenje politike; selekcija nosilaca mandata i službi;
osim toga, jedna od funkcija u ovoj oblasti je i predstavljanje adrese
za upućivanje političkih i društvenih zahteva). “Partije treba da uvode
političke ciljeve, koje su izgradile, u proces obrazovanja državne volje”
(organizovanje izbora; regrutovanje i izbor političkog osoblja;
artikulisanje društvenih interesa; agregacija društvenih interesa unutar
partija; legitimisanje političkog sistema). Dakle, za funkcionisanje
partijske države nisu odlučujuće "državne" funkcije nego upravo one,
koje partije preuzimaju kao posrednici između države i društva.
Katalog, koji je fokusiran na stvarne delatnosti partija između
države i društva, može se ograničiti na četiri značajne funkcije: 
1) Selektivna funkcija: Putem partija dešava se izbor i regrutovanje
političke elite iz društva - od mesnog veća do službe kancelara. Ono
što se, međutim, često previdi i etički kao jako kritično ocenjuje:
Partije su bile i ostale patronažne organizacije, odnosno udruženja
građana koja između sebe treba da podele službe, mesta, funkcije i

2
karijere. I tu se uopšte ne radi o "lošem glasu". Politički problematično
(a tada i moralno upitno) postaje onda kada vodeće pozicije postanu
same sebi svrha, tj. kada više nije pitanje provođenje određenih
sadržaja i postizanje ciljeva.
2) Medijatorska funkcija: Partije i njihovi predstavnici u vladi i
parlamentu su predstavnici partikularnih interesa, koji postoje u
društvu. Pojam "partija" kako je poznato izveden je od latinske reči
"pars" (= deo), dakle, partije zastupaju samo deo društvenih interesa.
Tek kada se partije i njihovi parlamentarci odluče na taj korak i to
javno  priznaju, naime da su predstavnici - malo preterano formulisano
- posebnih interesa, odnosno posebnih potreba, tek tada će biti
moguće javno iznošenje kolektivnih interesnih razlika, te će biti
prihvatljiv rezultirajući kompromis, bez sopstvenih, specifičnih i
interesno obojenih pozicija. Tek kada se postigne konsenzus o tome da
partije i njihovi parlamentarci zapravo igraju dvostruku ulogu
zastupnika i predstavnika partikularnih interesa, istovremeno sa
ulogom predstavnika nacije, tek se tada možemo odreći diskusije o
opštevažećim principima i zajedničkim osnovama.
3) Funkcija agregacije: I unutar svojih sopstvenih zidina, dakle
unutar partije, partije pokušavaju izjednačiti suprotne interese
različitih društvenih grupa, koje, opet, mogu biti organizovane unutar
partije ili van nje. Pokušava se, dakle, pronaći kompromis između ovih
različitih interesnih grupa, a istovremeno formulisati jedinstvena
"partijska" linija. Partije, dakle, u sebi integrišu volju grupa koja doista
seže daleko. U idealnom slučaju one deluju kao društveni i politički
katalizator. Onaj ko pokušava da političko delovanje učlani direktno u
državni proces obrazovanja političke volje, dakle, zaobilazeći partije
kao "filter", u pravilu dostiže cilj statusne države.
4) Postizanje mira: Dok preuzimaju medijatorsku funkciju i funkciju
agregacije, partije sigurno doprinose fundiranju mira. Partijska država
nudi regulatorne mehanizme mirnog rešavanja konflikata između
partija, unutar partija, a samim tim i između različitih društvenih
interesa. Dakle, postavljena su pravila po kojima se odvija borba za
moć, a ta pravila istovremeno regulišu da se borba ne pretvori u
građanski rat. Preduslov za ovo je, naravno, da se socijalno i politički
postigne sporazum o tome po kojim pravilima se rešavaju konflikti i
koje su osnovne vrednosti neprikosnovene. Tek priznavanje tih
osnovnih vrednosti (kao što je očuvanje ljudskih prava, te zaštita
manjina), dakle, priznavanje pravila koje leže u biti mirnog rešavanja
konflikta daju smisao ovoj ideji.

Prvi federalni izbori 1949. doveli su deset partija u Bundestag,

među njima: SPD (socijal-demokratska struja), CDU-CSU (demo-
hrišćanska struja), FDP (liberalna struja), i još sedam manjih partija

3
kao što su KPD (komunistička partija), BP (bavarska partija), NP
(nemačka partija), ostatak katoličkog Zentruma, BHE (blok izbeglica)…
Tokom rasprava o načinu glasanja za prve izbore za Bundestag,
sve partije su se zalagale za proporcionalni sistem, osim CDU koja se
izjasnila za većinski sistem britanskog tipa. Proširenje proporcionalnog
sistema glasanja za ličnost pokazalo se kao najpogodniji osnov
kompromisa. Uveden je prag zastupljenosti od 5% ili bar jedan
neposredni mandat u svakom regionu. Kasnije, uveden je sistem dva
glasa, prag od tri neposredna mandata, a prag zastupljenosti od 5%
podignut je na celinu federacije. Iako je bilo inicijativa za uvođenje
većinskog sistema, zbog neželjenih posledica koje bi mogle nastati po
stabilizovani sistem partija, one propadaju. Podizanje praga od 5% na
ravan federacije postepeno je uslovilo uprošćavanje sistema partija.
Od 1957. trostranaštvo se usadilo u SR Nemačku sa dve velike
narodne partije, SPD i CDU-CSU, i liberanom FPD kao stožerom
koalicija i arbitrom u političkoj igri. Međutim, u Bundestagu se
četvorostranaštvo, nastalo 1983, jasno potvrdilo na izborima 1987.
kada je partija Zelenih osvojila 8,3% glasova.
Demo-hrišćanska partija (CDU-CSU), osnovana u Berlinu
1945. i utemeljena je na verskoj osnovi. Pod vođstvom Konrada
Adenauera, ona se konsoliduje uvlačeći u svoje okvire sve
konzervativne i verske partije, i svrstava na desnicu političke scene.
Na federalnom nivou, obrazovala se tek 1950. a u Bavarskoj je
sačuvala samostalnu partiju CSU (predsednik Franc Jozef Štraus od
1961. do 1988.). Hrišćanska demokratija je vladala nemačkim
političkim životom od 1949. do 1969. i vlada njime ponovo od 1982.
Socijal-demokratska partija (SPD), je najstarija nemačka
partija. Nastala je 1875. u Goti spajanjem opšteg udruženja nemačkih
radnika i radničke socijal-demokratske partije. Pod vođstvom
Bizmarka, 1890. dobija svoj polet. Posle prvih izbora za Bundestag
1949. socijal-demokratska partija preuzima ulogu vodeće partije
parlamentarne opozicije. U to doba, njihov program je kruto
socijalistički, zagovarali su nacionalizacije i dirigovanu privredu,
preporučivali samostalnu spoljnu politiku u odnosu na blokove i
evropsko udruživanje. Međutim, na kongresu u Bad Godesbergu 1959,
SPD napušta pozivanje na marksizam i priznaje novi kontekst tržišne
privrede i vezivanje za zapad u Nemačkoj. Izbori 1969. donose uspeh i
dozvoljavaju obrazovanje socijal-liberalne koalicije koja će biti na
vlasti od 1969. do 1982. Pošto je u poslednjim godinama vladavine
socijal-liberalne koalicije na čelu partije bio Brant, a kancelar Šmit,
javlja se raskol između dva rukovodstva partije, aparature i vlade, koji
će se izroditi u trajnu krizu kad se SPD vrati u opoziciju 1982. Levica u
partiji propoveda otvaranje prema novim strujama, posebno Zelenim,
a desno krilo, uz podršku sindikalne baze, preporučuju vraćanje na

4
savez sa FDP. Desno krilo partije je uspelo da preovlada, ali novo
opadanje broja glasova i novo napredovanje Zelenih i dalje postavljaju
teško pitanje savezništva.
Liberalna partija (FDP), u političkom životu Nemačke igra
bitnu ulogu kao stožer koalicija. Obrazovana je 1948. ujedinjenjem
nekoliko partija koje su se pozivale na liberalnu tradiciju carstva i
Vajmarske republike. Na izborima je imala različitu sreću, a u
doktrinarnoj ravni izvesnu nepostojanost. Do 1969. ona je obavezan
partner CDU-CSU. Zatim, zbog ugrožavanja samog postojanja partije,
nacrtom većinskog sistema, pretvara se u liberalnu partiju levog
centra i doprinosi izboru kandidata SPD za predsednika republike.
Novo pomeranje udesno i raskid sa socijal-demokratskom partijom
dogodilo se 1982. Liberalna partija nikada nije uspela ozbiljno da
ugrozi dve velike partije.
Pojava Zelenih, nastupila je sedamdesetih godina. Dugo su bili
ograničeni na vanparlamentarnu opoziciju, da bi 1983. ušli u
Bundestag sa 5,6% glasova. Zeleni su podeljeni na “realiste”, koji
prihvataju mogućnost učešća u vlasti, i “fundamentaliste”, verne
početnim slobodarskim idejama pokreta. Ipak, pokazalo se da se ta
podela može dosta dobro savladati u vođenju izborne kampanje, a
teže kada je reč o učešću na vlasti. Pojava zelenih je dovela do
prelaska sa trostranaštva na polarizovano četvorostranaštvo, koje
suprotstavlja SPD i Zelene sa jedne, građanskim CDU-CSU i FDP sa
druge strane. Iskustvo je pokazalo da je ovaj drugi savez ipak znatno
čvršći.
Način glasanja po prirodi ne pogoduje postojanju dva pola.
Izborni rezultati zaista otkrivaju razliku između prvih glasova (za
određenog kandidata) i drugih (za listu određene partije u ravni
regiona). Glasač tako može uticati na obrazovanje koalicije glasanjem.
U 60-tim i 70-tim godinama, učešće građana na izborima za
Savezni parlament iznosilo je više od 90%. Ova idilična vremena su
prošla. Nezainteresovanost za partije je sve više prisutna. Činjenična ili
prividna kriza partijske države ustanovljava se, između ostalog, na
sledećim fenomenima: U anketama koje se provode pokazuje se da su
birači nezadovoljni partijama, te da je prihvatanje partija opalo; velike
partije gube glasove; male partije koje se i tako već nalaze na margini
ne dobijaju glasove; broj onih koji ne izlaze na izbore, te broj onih koji
menjaju svoju odluku za koju partiju da glasaju raste; broj članova
svih partija - sa izuzetkom Zelenih kod kojih stagnira  - opada. Bez
sumnje u pitanju je nezainteresovanost za partije.
Treba se zapitati na čemu počiva nezainteresovanost za partije.
Kao odgovor na to pitanje može se ponuditi pregršt razloga: javljaju
se nove forme participacije, nastaje doba individualizacije, politički
sadržaji postali su komplikovani i kompleksni. Ipak, mnogo teža je

5
činjenica da su partije na vrhuncu svog razvoja - a i danas to rade -
pobudile utisak da su zadužene za sve stvari, odnosno da drže
monopol nad procesom obrazovanja političke volje. Partije su proširile
svoje kompetencije i prodrle su u oblasti u kojima nemaju šta tražiti.
Dalje, partije su proširile svoju patronažu i na javnu upravu: Zašto pri
imenovanju direktora pozorišta ili opere važnu ulogu igra pripadnost
partiji, tu činjenicu je javnosti jednako teško objasniti kao i činjenicu
da je u nekim pokrajinama Savezne Republike Nemačke nemoguće
unapređenje neke osobe iz Studentskog veća u Vrhovno studentsko
veće bez posedovanja knjižice određene partije. One su, naime, zbog
svog zahteva da budu zadužene za sve pobudile očekivanja koja u
političkoj i društvenoj stvarnosti ne mogu ispuniti. Zbog svog zahteva
da drže monopol nad svim, danas se drže odgovornim za mnogo toga,
čak i za stvari za koje uopšte nisu zadužene. Nezainteresovanosti za
partije doprinosi i činjenica da velike partije imaju problema u
prevazilaženju sopstvene fragmentacije i segmentiranja, te da ne
umeju izaći na kraj sa svojom sopstvenom mnogostrukošću i
kontroverzama. To trenutno više uticaja ima na SPD, nego na CDU, ali
je i kod ove poslednje u svakom slučaju strukturalno prisutno. Partije,
dakle, ka vani ne odašiljaju sliku jedinstva, harmonije i zatvorenosti, a
to uveliko doprinosi nezainteresovanosti za njih.  Nezainteresovanosti
za partije doprinosi i činjenica da se partije nalaze u stalnom procesu
promene, partijske etikete ostaju, a sadržaji se menjaju. To samo
dovodi do zabune i zasićenja. Pod tim misli da se iza etikete koju imaju
SPD i CDU kao velike narodne partije razvila jedna potpuno nova
struktura.
Mi bismo u pravilu mogli govoriti o novom tipu partije, koji je u
nastajanju i signalizira kraj partije članova i funkcionera. Ovaj novi tip
partije koji se, čini se, sve više dokazuje i probija može se opisati na
tri nivoa uz pomoć tri indikatora.
1. Novi tip partije predstavlja se kao medijska partija. Nacionalno
partijsko vođstvo, nebitno da li se radi o jednom čoveku ili o duetu ili o
trojci, komunicira sa članstvom, ali i sa simpatizerima i biračima
direktno putem medija. Mnogo više se pojačava direktna  komunikacija
između vođstva partije i partijske baze, dakle, partijski funkcioneri sve
više gube  svoju moć. Pri tome, komunikacija između vođstva i baze ni
u kom slučaju nije jednostrana. Sve više na značaju dobivaju ankete
među članovima partije koje na kraju krajeva provode i mediji. Ove
ankete predstavljaju način da se partijska baza izjasni o svom
mišljenju i da to mišljenje dopre do partijskog vođstva.
2. Partije su se razvile u profesionalne uslužne organizacije.
Moderna, sve više profesionalizovana partija nudi tri vrste usluga: ona
vodi i finansira izborne kampanje. Putem nje odabire se politička elita,
te se određuju kandidati za pojedine službe. I partija je ta koja vlada,

6
time što u parlamentima na različitim nivoima sedi u frakcijama i što je
njeno osoblje zastupljeno u izvršnoj vlasti, u organima lokalne
samouprave, u kabinetima na pokrajinskom i saveznom nivou.
3. Stare narodne partije sve se više razvijaju u frakcijske partije.
Centar moći, te njeni organizacijski i finansijski resursi nalaze se u
frakcijama parlamenata (opet počev od opštinkog veća do saveznog
parlamenta) i u kabinetima ( na pokrajinskom i saveznom nivou, te na
lokalnom nivou u odgovarajućim organima uprave). Ipak, partijska
organizacija još uvek igra određenu ulogu.
Ipak: Kraj partija i partijske države ni u kom slučaju nije
došao. Ovo ima istorijske i sistematske razloge. Najpre treba posetiti
na enormni istorijski učinak savezne partijske države u odnosu na
Vajmarsku republiku, koja je dala izvesnu vitalnost kako za
sadašnjost, tako i za budućnost. Najpre se, u svakom slučaju, pomisli
na učinak integracije. Takođe, sve je više demokratizovana
autoritativna politička kultura svenadležne države. Sveukupno gledano
kroz ovaj integracijski učinak partijskog sistema stabilizovan je i
potvrđen, pre svega, parlamentarni sistem vladavine.
Konačno, ne postoje alternative partijama i partijskoj državi.
Još uvek ni izdaleka nisu prepoznatljive alternativne organizacije i
institucije koje bi mogle doći na mesto partija i preuzeti sve njihove
funkcije.

Literatura:

- Filip Lovo, “Savezna Republika Nemačka”, u: Velike savremene

demokratije , Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski
Karlovci-Novi Sad, 1999.
- Peter Lösche, “Partijska država u krizi?”, Razmišljanja nakon 50
godina postojanja Savezne Republike Nemačke, Izdavač.: Dieter
Dowe, Bonn, 1999.