КА­КО ДО­ЋИ НА СВЕ­ТУ ГО­Р У

На Све­т у Го­ру се мо­же ући са­мо бро­

дом из Је­ри­со­са или Ура­но­по­ли­са. До ова
два ме­ста из Со­лу­на во­де пу­те­ви пре­ко
Ста­вро­са, пре­ко Ар­нее, пре­ко По­ли­ги­ро­са
и пре­ко Неа Му­да­ни­је. Из Је­ри­со­са ре­до­
ван пре­воз мо­рем по­сто­ји са­мо пре­ко ле­
та а из Ура­но­по­ли­са брод по­ла­зи пре­ко це­
ле го­ди­не сва­ког да­на у 9.45 ча­со­ва из­у­зев
ако то мо­ре не до­зво­ли. За улаз на брод, тј.
СВЕТА СРПСКА ЦАРСКА ЛАВРА

Ваведење Пресвете Богородице. Фреска у Саборној цркви.
Саборна црква је посвећена Ваведењу и то је слава манастира
која пада 21. новембра / 4. децембра.
цр­кви. Ве­ли­ку умет­нич­ку и још ве­ћу исто­риј­ску вред­ност има нај­ста­
ри­ја ико­на ко­ја се чу­ва у ри­зни­ци – мо­за­ич­ка Бо­го­ро­ди­ца Оди­ги­три­ја
са кра­ја XII в. Ико­не и по вред­но­сти и по бро­ју за­у­зи­ма­ју нај­ве­ћи део
из­ло­жбе­ног про­сто­ра у ри­зни­ци. И у ова­ко крат­кој, оп­штој ин­фор­ма­
ци­ји о ма­на­сти­ру мо­ра се по­ме­ну­ти до­бро са­чу­ван пи­са­ни до­ку­ме­нат,
не­про­це­њи­во вре­дан: Ка­реј­ски ти­пик са пот­пи­сом и пе­ча­том Све­тог
Са­ве из 1199. го­ди­не.
на Све­т у Го­ру, по­треб­на је по­себ­на ви­за
(ΔΙΑΜΟΝΗΤΗΡΙΟΝ) ко­ја се до­би­ја пре
по­ла­ска бро­да у кан­це­ла­ри­ји Све­те Го­ре
у Ура­но­по­ли­су а ко­ја ва­жи 4 да­на. За ову
ви­зу је по­треб­на прет­ход­на при­ја­ва пре­ко
кан­це­ла­ри­је у Со­лу­ну (тел. + 30-2310-252575) или, из­у­зет­но, пре­ко ма­
на­сти­ра у ко­ји се же­ли оти­ћи. Из Ура­но­по­ли­са за Хи­лан­дар се пу­т у­је
ма­ло ма­ње од јед­ног са­та бро­дом до ар­са­не Јо­ва­њи­ца. Одав­де пре­воз
во­зи­лом ор­га­ни­зу­је ма­на­стир. Во­жња до ма­на­сти­ра тра­је око по­ла са­та.
По до­ла­ску у ма­на­стир при­ја­вљу­је се ар­хон­да­ру – мо­на­ху го­сти­о­ни­ча­ру
ко­ји из­но­си по­слу­же­ње и сме­шта го­сте на но­ће­ње. За по­вра­так, во­зи­ло
из ма­на­сти­ра за Јо­ва­њи­цу по­ла­зи сва­ког да­на у 12.30 ча­со­ва а брод за
Ура­но­по­лис на Јо­ва­њи­ци при­ста­је сва­ког да­на у 13 ча­со­ва. При­ли­ком
из­ла­ска са Све­те Го­ре ца­ри­ник пре­гле­да пр­тљаг.
Крат­ке пан­та­ло­не и ма­ји­це без ру­ка­ва ни­су при­стој­на оде­ћа за ула­
зак и бо­ра­вак у мо­на­шкој др­жа­ви. Пу­ше­ње у кру­гу ма­на­сти­ра ни­је до­
зво­ље­но.
Од по­чет­ка ма­ја до кра­ја ок­то­бра из Ура­но­по­ли­са че­сто пло­ве из­
лет­нич­ки бро­до­ви по­ред оба­ле Све­те Го­ре не при­ста­ју­ћи ниг­де. Са њих
и же­не има­ју мо­гућ­ност да ви­де ма­на­сти­ре по­диг­ну­те по­ред мо­ра.
ХИЛАНДАР
НА СВЕТОЈ ГОРИ АТОНСКОЈ
Све­та срп­ска цар­ска ла­вра Хи­лан­дар на­ла­зи се на Све­тој Го­ри
Атон­ској у Грч­кој. Мо­же се ре­ћи да је Све­та Го­ра др­жа­ва пра­во­слав­
них мо­на­ха ко­ја по­сто­ји већ ви­ше од 1000 го­ди­на. На Све­тој Го­ри не­ма
же­на осим јед­не, Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це, ко­ја је увек и сву­да при­сут­на.
Од ка­да је Она на ово тло сту­пи­ла но­гом, Све­та Го­ра је по­ста­ла Њен
врт. На Све­тој Го­ри се ни­ко не ра­ђа те­ле­сно. Сви ко­ји су ов­де жи­ве­ли
и ко­ји жи­ве до­шли су са же­љом да се кроз мо­ли­тву при­бли­же Твор­цу,
да на­ђу сми­ре­ње и ту са­че­ка­ју крај свог ово­зе­маљ­ског жи­во­та.
По­лу­о­стр­во на ко­ме се на­ла­зи Све­та Го­ра на­зи­ва се Атос још од вре­
ме­на пре Хри­сто­вог ро­ђе­ња. Пр­во­бит­но је са­мо нај­ви­ши врх (2033 м) на
ју­го­и­сто­ку по­лу­о­стр­ва та­ко на­зи­ван. Ово коп­но је ду­гач­ко око 50 км, а
из­ме­ђу 6 и 9 км ши­ро­ко. Пре­ма остат­ку Грч­ке Све­та Го­ра има коп­не­ну
гра­ни­цу али не­ма коп­не­ни пут.

Из­ван ма­на­сти­ра у зи­ди­на­ма, а у ње­го­вој не­по­сред­ној бли­зи­ни, на­

ла­зе се гро­бљан­ска цр­ква Бла­го­ве­ште­ња са ко­стур­ни­цом из XIV в. и
па­ра­клис Све­тог Три­фу­на из 1719. Као ве­о­ма рет­ку ста­ру гра­ђе­ви­ну
тре­ба по­ме­ну­ти и пе­ри­о­ни­цу, која је та­ко­ђе у не­по­сред­ној око­ли­ни
манастира.
Од ма­на­сти­ра до мо­ра има око 2,5 км. На том пу­т у, бли­же мо­ру,
сто­ји ве­ли­ки пирг из XIV в. Сма­тра се да га је по­ди­гао краљ Ми­лу­
тин. На оба­ли по­сто­ји утвр­ђе­ње са пир­гом, цр­квом Све­тог Ва­си­ли­ја
и оста­ци­ма јед­не па­ла­те. То је Ста­ри ма­на­стир – Хру­си­ја, ко­ји је об­
но­вио краљ Ми­лу­тин по­чет­ком XIV в. и уре­дио као ар­са­ну – при­
Аутор Мирко Ковачевић. Издаје Задужбина Светог манастира Хиландара, Београд, Изглед манастира са југозападне стране.
ста­ни­ште. Но­ва ар­са­на, под бр­дом Са­ма­ри­ја, по­диг­ну­та је око 1750. а Булевар војводе Мишића 71, тел. + 381-11-3690-602, факс 3690-792, www.hilandar.org Види се његова тврђавска структура са истакнутом главном кулом
до­гра­ђе­на 1771. го­ди­не. Штампа: Цицеро принт, Београд; септембар 2008. ISBN 978-86-7768-031-2 – пирг Светог Саве – која се налази на погодном месту за одбрану.
 Пре ви­ше од 1000 го­ди­на осно­ван је пр­ви ве­ли­ки ма­на­стир, Ве­ли­
ка ла­вра (963). Углав­ном до XV ве­ка на­ста­ли су и дру­ги од ко­јих се до
да­нас 20 одр­жа­ло – 3 сло­вен­ска и 17 грч­ких. Већ ви­ше сто­ти­на го­ди­на
ва­жи не­про­мен­љив ре­до­след тј. ранг ко­ји ових 20 ма­на­сти­ра за­у­зи­
ма­ју: 1) Ве­ли­ка ла­вра, 2) Ва­то­пед, 3) Иви­рон, 4) Хи­лан­дар (срп­ски), 5)
Ди­о­ни­си­јат 6) Ку­тлу­муш, 7) Пан­то­кра­тор, 8) Кси­ро­по­там, 9) Зо­граф
(бу­гар­ски), 10) До­хи­јар, 11) Ка­ра­кал, 12) Фи­ло­теј, 13) Си­мо­но­пе­тра, 14)
Све­ти Па­вле, 15) Ста­вро­ни­ки­та, 16) Ксе­но­фонт, 17) Гри­го­ри­јат, 18) Ес­
фиг­мен, 19) Све­ти Пан­те­леј­мон (ру­ски), 20) Кон­ста­мо­нит.
Ад­ми­ни­стра­тив­но-управ­ни цен­тар Све­те Го­ре је у Ка­ре­ји. Сви по­
ме­ну­ти ма­на­сти­ри уче­ству­ју у упра­вља­њу. Са­бор два­де­се­то­ри­це ан­ти­
про­со­па до­но­си од­лу­ке а Све­та епи­ста­си­ја са про­том на че­лу те од­лу­ке
спро­во­ди. Ва­жне од­лу­ке до­но­си 2-3 пу­та го­ди­шње Ду­пли са­бор – ан­
ти­про­со­пи и игу­ма­ни. Све­та Го­ра при­па­да Ва­се­љен­ској па­три­јар­ши­ји.
Пред­став­ник грч­ке др­жа­ве је гу­вер­нер.
Сви ма­на­сти­ри Све­те Го­ре, спо­ља гле­да­но, ли­че на твр­ђа­ве. У су­шти­
ни они то и је­су. Мно­го ве­ко­ва у про­шло­сти су ова утвр­ђе­на мо­на­шка
на­се­ља мо­ра­ла да се бра­не од гу­са­ра. Твр­ђа­ве чи­не спољ­ни од­брам­бе­ни
ка­ме­ни зи­до­ви са отво­ром за улаз и пир­го­ви (ку­ле). Ула­зи су као нај­сла­
би­ја ме­ста утвр­ђе­ња мо­ра­ли да бу­ду до­бро оси­гу­ра­ни. Глав­ни објек­ти
тог бра­ње­ног про­сто­ра су увек са­бор­не цр­кве.
Хи­лан­дар има улаз са три гво­жђем око­ва­не ка­пи­је ко­је су по­ста­
вље­не јед­на иза дру­ге (6). Са­бор­на цр­ква (1), ко­ја се обич­но на­ла­зи у
сре­ди­ни пор­те, у овом слу­ча­ју је у сре­ди­ни пор­те нај­ста­ри­јег Хи­лан­
да­ра. Ка­да су све­то­гор­ски мо­на­си Си­ме­он и Са­ва (Не­ма­ња и Раст­ко)
до­би­ли 1198. го­ди­не Хи­лан­дар од ви­зан­тиј­ског ца­ра Алек­си­ја III, он је
био по­лу­сру­шен. Де­ло­ви тог нај­ста­ри­јег Хи­лан­да­ра по­сто­је и да­нас на
ју­го­за­пад­ној стра­ни ма­на­сти­ра. То су пирг Све­тог Ђор­ђа (16) и спољ­ни
од­брам­бе­ни зид пре­ма ју­гу и пре­ма за­па­ду уз ко­ји су из­ну­тра при­зи­да­
ни ко­на­ци и тр­пе­за­ри­ја (11, 12 и 13). Пирг Све­тог Са­ве (23), Кам­бан­ски
пирг зво­на­ра (26) и ке­ли­ја Све­тог Си­ме­о­на (27) на­ста­ли су као пр­ве
срп­ске гра­ђе­ви­не у Хи­лан­да­ру 1198–1200. У то вре­ме мо­нах Си­ме­он је
окон­чао ово­зе­маљ­ски жи­вот и ње­го­ви зем­ни оста­ци би­ли су јед­но вре­
ме са­хра­ње­ни у об­но­вље­ној ста­рој ма­лој цр­кви ко­ја ви­ше не по­сто­ји.
На ње­ном ме­сту, око 1320, краљ Ми­лу­тин је по­ди­гао од те­ме­ља но­ву
гра­ђе­ви­ну, ону ко­ја и да­нас слу­жи као Са­бор­на цр­ква (1). Пре­ма се­ве­ру
је краљ Ми­лу­тин про­ши­рио ма­на­стир – то су спољ­ни зи­до­ви у по­дру­
му ве­ли­ког ко­на­ка из 1821. (9) и спољ­ни зид по­ред ко­на­ка из 1598. (25).
На ме­сту да­нашњег ула­за (6) из­гра­дио је улаз са пир­гом и па­ра­кли­ 1) САБОРНА ЦРКВА, око 1320. 7) ДЕО КОНАКА, XIV в. 15) МУТВАК – КУХИЊА, XIV в. и 1784. 21) ПРОСФОРНИЦА, 1812.
сом Све­тог Ни­ко­ле ко­ји је сру­шио зе­мљо­трес у дру­гој по­ло­ви­ни XVI в. 1а) ПРИПРАТА, око 1380. 8) КОНАК, 1814. 16) ПИРГ СВЕТОГ ЂОРЂА, X–XI в. 22) РИЗНИЦА, 1970.
2) КРСТИОНИЦА, 1784. 9) КОНАК, 1821. и ПАРАКЛИС, XIII в. и 1671. 23) ПИРГ СВЕТОГ САВЕ, XII в. и 1682.
3) ЦИСТЕРНА и ТРЕМ, 1682. 10) КОНАК, XIV в.,1640. и 1777. 17) ПАРАКЛИСИ 12 АПОСТОЛА и ПАРАКЛИС СВЕТОГ ЈОВАНА ПРЕТЕЧЕ,
4) БУНАР СВ. САВЕ, XII и XVIII в. 11) ПАРАКЛИС СВЕТОГ САВЕ и РОЂЕЊА БОГОРОДИЦЕ, 1784. XII в. и 1682–1684.
5) ЧЕСМЕ СВЕТОГ ДИМИТРИЈА, 1779. 18) КОНАК, XIV, XVII в. и 1784. 24) ЦРКВА СВ. АРХАНЂЕЛА, XIV в.
6) УЛАЗ, 1603. и 1628. 12) КОНАК, XIV в., 1651. и 1779. 19) ПИРГ ПАЈСИЈЕВА КЕЛИЈА, XIV в. и 25) КОНАК, XIV в., и 1598.
6а) УЛАЗНИ ТРЕМ, 1635. 13) ТРПЕЗАРИЈА, око 1320. и 1620. ПАРАКЛИС ПОКРОВА БОГОРОДИЦЕ, 26) ПИРГ, XII в., ЗВОНАРА, 1757. и ПАРА­
6б) ПАРАКЛИС СВ. НИКОЛЕ, 1664. 13а) ТРЕМ ТРПЕЗАРИЈЕ, 1620. 1643. КЛИС СВ. ЈОВАНА РИЛСКОГ
6в) ПОРТАРНИЦА, XIX в. 14) СТАРА ТРПЕЗАРИЈА, XIV в. и 1620. 20) БОЛНИЦА, XIV в. 1646. и 1892. 27) КЕЛИЈА СВЕТОГ СИМЕОНА, XII в.

По­сто­је­ћу тр­пе­за­ри­ју (13) по­ди­гао је око 1320. та­ко­ђе краљ Ми­лу­тин. У
вре­ме ца­ра Ду­ша­на, око 1350, на­ста­ла је цр­ква Св. ар­хан­ђе­ла (24).
Ис­пред кра­ље­ве Са­бор­не цр­кве, не­ко­ли­ко го­ди­на пре Ко­сов­ске
бит­ке, кнез Ла­зар је до­зи­дао при­пра­т у (1а). То­ком ве­ко­ва је у пир­го­
ви­ма и ко­на­ци­ма из­гра­ђе­но ви­ше па­ра­кли­са. До по­жа­ра 2004. би­ло је
у до­бром ста­њу 10. Да­нас има нео­ште­ће­них 6. Нај­ста­ри­ји су: Све­тог
Јо­ва­на Пре­те­че у пир­гу Све­тог Са­ве, XII в., и Све­тог Ђор­ђа у исто­и­
ме­ном пир­гу, XI­II в., ко­ји су ка­сни­је пре­пра­вља­ни, а нај­мла­ђи су: ба­
рок­ни, Ро­ђе­ња Бо­го­ро­ди­це и Два­на­есто­ри­це апо­сто­ла (17), из 1784. Од
па­ра­кли­са ко­ји су го­ре­ли је­дан ви­ше не по­сто­ји (Све­тих че­тр­де­сет му­
че­ни­ка, 25а) а пре­о­ста­ла 3 те­шко су оште­ће­на: Све­тог Ни­ко­ле из 1664.
(6б), Све­тог Са­ве и Све­тог Ди­ми­три­ја из 1779. (11). Ко­на­ци су од­у­век
зи­да­ни из­ну­тра уз од­брам­бе­не зи­до­ве и до XIX в. има­ли су отво­ре
углав­ном пре­ма пор­ти. Са­бор­на цр­ква и ве­ћи­на ма­на­стир­ских зда­ња
при­па­да­ју ви­зан­тиј­ском сти­лу гра­ђе­ња.
Са­бор­на цр­ква, тр­пе­за­ри­ја, трем тр­пе­за­ри­је, сви па­ра­кли­си и улаз
има­ју из­ну­тра, по­не­где и спо­ља, фре­ске – жи­во­пис. Нај­ста­ри­ји жи­во­пис
се на­ла­зи у пир­гу и па­ра­кли­с у Све­тог Ђор­ђа, уну­тра и спо­ља, XI­II в.,
Са­бор­ној цр­кви, 1321. (пре­сли­кан 1804. па де­ли­мич­но од овог пре­сли­
ка­ва­ња очи­шћен се­дам­де­се­тих го­ди­на ХХ ве­ка), на та­ва­ну тр­пе­за­ри­је
на се­вер­ном зи­ду, по­сле 1321, и у цр­кви Св. ар­хан­ђе­ла, по­ло­ви­на XIV в.
Нај­ве­ћи део са­чу­ва­ног жи­во­пи­са у па­ра­кли­си­ма на­стао је у XVII и XVI­II
в. У па­ра­кли­си­ма ко­ји су го­ре­ли жи­во­пис је те­шко оште­ћен. Тр­пе­за­ри­ју
је 1621. осли­као по­но­во у це­ли­ни Ге­ор­ги­је Ми­тро­фа­но­вић, мо­нах у Хи­
лан­да­ру и нај­у­глед­ни­ји срп­ски сли­кар то­га вре­ме­на.
Ико­не и дру­ге по­крет­не све­ти­ње, по­ве­ље, ру­ко­пи­сне књи­ге, пр­во­
штам­па­не књи­ге и све ства­ри од умет­нич­ког и исто­риј­ског зна­ча­ја ко­је
ни­су у цр­ква­ма и па­ра­кли­си­ма, ко­је ни­су у упо­тре­би, чу­ва­ју се у ри­зни­
ци и би­бли­о­те­ци. Јед­на од нај­ве­ћих све­ти­ња и ујед­но нај­по­зна­ти­ја је­сте
ико­на Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це Тро­је­ру­чи­це. Она се на­ла­зи у Са­бор­ној