Вы находитесь на странице: 1из 43

1.

Pojam i predmet socijalne patologije

Pojam

Termin socijalna patologija je latinsko-grčka kovanica , koja se u osnovnom


značenju moze odrediti kao nauka o bolestima drustva.Reč je o relativno
mlađoj naucnoj disciplini,koja se vremenom izdvojila iz drugih
nauka:sociologije,psihologije,psihijatrije i socijalne medicine.S obzirom na to
da od osnivanja discipline konstatno traju svojatanja socijalne patologije od
strane medicinskih i socioloških nauka, a izvesni pravci to cine i s integralnog
stanovišta, vremenom se formiralo nekoliko osnovnih linija istraživanja i
razvoja ove nauke:socijalno-medicinski, socijalno-psihološki,sociološki
i integralni pristup.

Socijalno-medicinski pristup posmatra problem kao socijalnu higijenu, sa


stanovišta ekonomskih uslova i s gledišta narodne higijene-biološkik pristup.

Socijalno-psihološki ili njegova pod varijanta scijalno-psihijatrijski pristup


izučava problem s dva aspekta: asocijalnih ponašanja, uzrokovanih
mentalnim bolestima i preko raznih modela psihološke orijentacije.

Sociološki pristup je danas najrasprostranjeniji u teorijskom


istrašivanjima,naziva se jos i sociološko-kulturni pristup.Začetnik ovog
pravca je Emil Dirkem, koji je iz ranijih učenja isključio sve elemente
biološkog tumačenja i socijalnu patologiju definisao kao primenjenu
sociologiju.Međutim pojedini autori zastupnici ovog pravca termin socijalne
patologije zamenili su pojmom socijalna dezorganizacija, podrazumevajući
pod tim pojmom nauku o uzrocima antisocijalnog ponašanja individua,grupa
ili zaajednica i njihovim konfliktima sa vecinom.Ovaj pristup se razvijao u tri
osnovne orijentacije:preko teorije devijantnosti,teorije socijalne
dezorganizacije i teprije socijalnih problema.

1) Pestavnici teorije devijatnosti pojve socijalne patologije objašnjavaju


odstupanjem od normalnog ljudskog ponašanja.Devijacije se
odražavaju kao oblik kulturnog konflikta u vidu reagovanja socijalne
sredine na takva ponašanja.

2) Po prestavnicima socijalne dezorganizacije svako društvo funkcionise


na određenom stepenu efikasnosti organizacije i dezorganizacije čime
dolazi do narušavanja ravnoteže u društvu i relativno harmoničnih
procesa u njemu.
3) Prestavnici teorije socijalnih problema, socijalne probleme svode na
suštinsku nesaglasnost i neusklađenost izmežu standarda koje je
uspostavilo društvo kao kolektivitet i aktuelnih faktora društvenog
života.

Integralni pristup u isttraživanju pojava socijalne patologije ovaj pravac


tretira biološke,psihološke i sociološke elemente problema kao celinu.

Bez obzira na to koju od velikog broja definicija smatrali prihvatljivjom, u


suštini je reč o nauci o devijantnim pojavama kojima se ugrožavaju određena
društvena dobra i vrednosti, pre svega zdravlje ljudi,njihiva radna sposbnost,
materijalna dobra,kulturne i moralne vrednosti.

Predmet

Različitosti shvatanja predmeta izučavanja socijalne patologije proističu iz


diferenciranog shvatanja samog pojma i različitosti definisanja nauke koja se
njime bavi.Neki autori predmetom smatraju socijalne probleme,drugi
protivdruštvena ponasanja,socijalne devijace,mentalnu i socijalnu
poremećenost.U suštini predmet socijalne patologije se može definisati kao
skup pojavnih oblika ispoljavanja,etioloških faktora i subjekataporemećaja u
socijalnom ponašanju, te oblici i metode društvene reakcija na takva pojave.

2.Odnos socijalne patologije i drugih nauka.

S obzirom na to da je u pitanju multidisciplinarna nauka, S.P. ima tesne veze


s pojedinim drugim naukama i naučnim disciplinama, a posebno s
kriminologijom,psihologijom,psihopatologijom,sociologijom i socijalnom
politikom.

1.Odnos S.P. i kriminologije.Bitna su dva osnovna aspekta veze S.P. i Kr.Prvo


ako kriminalitet u širem smislu smatramo jednim od oblika S.P. u tom slučaju
kriminologija je njen nerazdvojni deo.Drugo ako se kriminalitet zbog brojnih
specifičnosti smatra posebnom društvenom pojavom izvan tipologije
socijalnopatoločkih u tom slučaju ove pojave se neizostavno mogu smatrati
kriminogenom i tako se obično tretiraju u nauci.

2.Odnos S.P. i Psih. Psihologija sistematski proučava i objašnjava psihički


život čoveka,baveći se prevashodno mentalnim sadržajima i psihičkim
procesima ličnosti .S.P. koristi saznanja kako teoriskih tako i primenjenih
disciplina psihologije, naručito sa stanovništva izučavanja uticaja ličnih
osobina i njihove povezanosti s ponasanjima koja uuslovljavaju socijalno
patološke pojave.

3.Odnos S.P. i medicinskih nauka.Od medicinskih nauka najtešnju vezu sa


S.P. uspostavlja psihopatologija.Psihopatologija je nauka o bolesnim
duševnim pojavama.U oblasti S.P. ona zauzima značajno mesto u izučavanju
psihopatskih poremećajana devijantne pojave i obrnuto.

4.Odnos S.P. i sociologije.Vezu između S.P. i Soc je izražena kod onih


teoriskih pristupa koji socijalne devijacije tretiraju s integralnog a posebno
sociološkog stanovišta.

5.Odnos S.P. i pedagogije.Pedagogija je nauka o vaspitanju, koje prestavlja


značajan činilac u formiranju ličnosti i primerenom društvenom
ponašanju.Kako se padagogija ne bavi samo pozitivnim vec i negativnim
uticajima faktora vaspitanja rezultati njenog istraživanja veoma su bitna sa
stanovista etioločkih cinilaca uticaja na pojave socijalne patologije.

6.Odnos S.P. i socijalne politike. Socijalna politika zavisno od sistema


organizacije i umerenosti cilja bitan su uslov kako prevencije pojava socijalne
patologije tako i resocijalizacije subjekata sa poremecajima u socijalnom
ponašanju.

3.Pojam i sadržaj socijalizacije ličnosti i psihosocijalne osnove


socijalizacije

Socijalizacija prestavlja totalitet organizovanih i neorganizovanih uticaja,


kontinuitet procesa, celine interaktivnoosti koja ima za posledicu formiranje
ličnosti koja odgovara potrebama određenog tipa društva.Socijalizovana
ličnost pretpostavlja humanističku svest i ponašanje koje će biti rezultat
usklađenosti društvenog i ličnog interesa.Socijalizacija u suštini prestavlja
kompleksan proces u formiranju ličnosti sposobne da obavlja splet uloga –
(člana porodice, bračnog druga,ulogu druga prijatelja),u kojima zadovoljava
svoje potrebe, ostvaruje svoja prava,izvršava obaveze..

Problem socijalizacije je višestran i zato se nemože posmatrati u okviru samo


neke od naučnih disciplina.
Psihosocijalni pristup u objašnjavanju ovog odnosa je nužan,jer se problem
ne može posmatrati samo sa čisto psihološke strane a da se ne zapadne u
psihologizam ili čisto sa sociološke a da se pri tom ne zanemari unutrašnja
ljudska priroda, kao bitan osnova tog odnosa.Psihološki problemi objašnjenja
socijalizacije neodvojivi su od proučavanja
karaktera,temperamenta,intelekta,fizičkih svojsava, emocij, bioloških i
socijalnih motiva i njihovog uticaja na međuljutske odnose.Psiholozi su
proces socijalizacije posmatrali uglavnom kroz dve grupe socijalnih
učenja:BIHEJVIORISTIČKO I TEORIJU KOGNITIVNOG RAZVOJA

Prvi pristup problem socijalizacije svodi na volju ličnosti da se u konkretnoj


situaciji, koju prestavlja draž, ponaša ili reaguje na određen način.Ova teorija
polazi od spremnosti ličnosti da na draži, putem asocijacija, mehanički i
uslovljeno reaguje.

Ovaj pristup osporava teorija kognitivnog razvoja, koja u prvi plan


socijalizacije ističe značaj motivacije i razvitka

Psihosocijalne teorije socijalizacije svakako imaju značajan oprinos u


objašnjavanju ove pojve, ali s obzirom na to da socijalizacija nije samol
psihički proces, smatra se da one nisu dovoljne za potpuno objašnjenje, tj da
se seocijalizacijemoze tumačiti tek u interdisciplinarnim gledištima.

4.Društvene vrednosti socijalizacije

Društvena sredina,obrazovanje, nauka i kultura osnovni su elementi i


pordučja formirannja društvene svesti kojom se izgrađuje sistem stavova o
osnovnim društvenim vrednostima.Ti stavovi čine čoveka sposobnim da
percipira, vrednuje i na određen način reaguje na uzroke i druge faktore
ugrožavanja vrednosti koje čine osnovu njegove lične sigurnosti i stabilnoti
društvene zajednice.Socijalizacija i vrednosti se dovode u vezu sa brojnim
naučnim stavovima.Neki nemogućnosti socijalizacije definišu pretežno
odnosom ličnosti prema vrednostima.Bitan uticaj u izgrađivanju sistema
vrednosti imaju društvena i socijalna sredina u kojoj se vrednosti formiraju i
usvajaju stavovi usmerenim delovanjem društva i njegovih institucija.Svako
se susreće i društvene vrednosti usvaja u prvoj formi vaspitnog procesa, u
porodici.U njoj se stiču elementarne osnove vaspitanja,čiju ulogu dalje
preuzimaju obrazovanje,nauka,kultura,javno informisanje.Obrazovanjem
čovek usvaja pravila ponašanja, držeći ih se kao preduslov života i adaptacije
u zajednici.Kroy sistem vaspitanja i obrayovnja on se upoynaje sa društvenim
vrednostima, prihvata ih ili ih odbacuje i osmišlja život prema
njima.Vrednosne orijentacije i standardi nisu jednom zauvek dati niti su oni
uvek isti za sve strukture društva i sve generacije.

5.Socijalizacija i socijalni konflikt

Društvene determinante socijalnih konflikata mogu se posmtrati i


objačnjavati s različitih gledišta,kao
socijalnostrukturalni,nacionalni,institucionalni,ideološki,sa stanovistva celine
ili pojedinih segmenata društva i njegove slojevitosti.Društvene
determinante socijalnih konflikata nalaze izvore u heterogenosti socijalne
slojevitosti drzuštva, u kojima materijalni interesi, raslojavanja i dostupnost
egzistencijalnih i drugih dobara igraju važnu ulogu.Socijalni konflikti mogu
varirati između nenasilnih i nasilnih, institucionalnih i neformalnih.Sociološka
istraživanja ukazuju konkretnije na odnos vrednosti i spcijalnih konflikata,
ističući pri tom da su druge vrste i podele konflikata samo refleks, privid iza
kojih stoji stvarni problem vrednosti.:kolektivizam s individualizmom,
jednakosti s diferencijacijom...Sociolozi ukazuju na to da sukob vrednosti
može biti uzrok i problema socijalizacije,posebno ako se u vrednosnom
dualizmu pojavi ,,vrednosni vakum,, koji neizbežno vodi u stanje anomije, u
destrukciju.

6.Pojam socijalne devijatnosti

U najopštijem smislu devjacija znači odstupanje od nekog utvrđenog


standarda vrednosti,ustaljenog pravila,norme ili zakonitosti.Prema nekim
definicijama u oblast socijalnih devijacija svrstava se i raspad institucionalnih
oblika i neformalnih obrazaca društvene organizacije.Međutim kako god
odredili značenje u sadržajima ovog pojma nesumljivo je da oni potiču iz
socijalnog konflikta i neuspelog procesa socijalizacije, odnosno otuđenja
ličnosti.Otuđenje, koje može biti psihološko i socijalno,drugi je izraz ili
posledica neuspelog procesa socijalizacije ličnosti i jedan od izvora i uzroka
devijacija.Neuspeh socijalizacije može se odvijati na više nivoa ali su najteže
posledice neprilagođavanja u porodici, a uzroci tome mogu biti veoma
brojni.Svaki oblik odstupanja od datih vrednosti, normi i obrazaca ponašanja
smatra se devijantnim.Ipak nema svako odstupanje automatski i negativno
određenje.U socijalnoj patologiji pod socijalnim devijacijama podrazumevamo
onu vrstu pojedinačnog i grupnog ponašanja koja imaju za posledice pojave
socijalno destruktivnog, patološkog i delinkventnog ponašanja, a izazivaju
društvenu (formalnu i neformalnu) reakciju.tj sve one pojave koje ugrožavaju
univerzalne društvene vrednosti.

7.Kriterijumi socijalne devijantnosti


Postavlja se pitanje gde je granica normalnog i devijantnog?,posto se sva
ljudska ponašanja se nemogu smestiti jednostavno u crno-belu relaciju
kriterijuma. Neki periodi društvenog razvoja i poremećenih odnosa te granice
čine relativnim i još nejasnim.Postoji više pristupa da se praktično odredi
neka vrsta ponašanja i definiše kao normalna ili devijantna pojava.Polazne
osnove devijantnosti postavio je još Dirkem stavom da su normalne pojave
one koje su potpuno onakve kakve treba da budu a patološke one koje bi
treballo da budu drugačije nego što jesu.Jedan od modela kojim se prikazuju
razlike između devijantnog i normalnog jeste statistički model.Po ovom
kriterijumu devijantno ponašanje je svako koje odstupa od statističkog
proseka.drugi pristup prestavlja normativističko shvatanje,to je ujedno i
najčešći kriterijum ustanovljavanja devijantnosti.Prema njemu devijantno je
svako ponašanje koje odstupa od utvrđenih normi koje je odgovarajućim
propisima ustanovila društvena zajednica.U trecu grupu ubrajaju se
shvatanja koja proizilaze iz konfliktne teorije.Po ovoj teoriji društvenu
zajednicu čine antagonističke grupe od kojih jedna-vladajuća- propisuje
društvene norme ponašanja za sve članove društva.Teorija vrednosti nudi
četvrti kriterijum mogućeg razgrančavanja devijantnog od društveno
normalnog.Po ovoj teoriji pored univerzalnih vrednosti svako društvo
proklamuje i odgovarajučim normama i srestvima štiti postojeće
vrednosti.Neprihvatanje vrednosti od strane pojedinaca i društvenih grupa
smatra se devijantnm.Ovaj kriterijum smatramo najpouzdanijin iz 3 razloga.
1.sadrži bitne elemente predhodnih.2.priznate vrednosti kumulativno prati
institucionalna i društvena reakcija.3.jer za institucionalnu reakciju usmerenu
ka zaštiti vrednosti koja nema značaj ili je nametnuta a time i društveno
neprihvaćena raspolaže korektvinim elementom delovanja.

8.Tipologija socijalne devijacije

U literaturi postoje brojni primeri pokusaja tipologije socijalnih


devijacia.Zavisno od polaznih kriterijuma, razni autori su ustanovili i posebne
tipove devijantnosti kao sto je to na primer učinjeno kroz tipologiju
individualne adaptacije na stanje anomije u društvu a gde se polazeći od
individualnih kriterijuma razlikuju dve vrste devijacija-aberantno i
nekonformističko ponašanje. Najrasprostranjeniji vid i ujedno najuži oblik
shvatanja socijalnih devijacija jeste njihovo svođenje na pojave socijalne
patologije.Ovakva tipologija je preuska jer su pojave socijalne patologije
samo jedan od oblika socijalne devijantnosti.U fenemenološkom smislu a
polazeći od datog pojma i kriterijuma u pojave socijalnih devijacija ubrajamo
socijalne konflikte s elementom nasilja,delikvencije i sociopatološke
pojave.Između socijalnog konflikta i devijacija destruktivnog tipa postoje
velike sličnosti ali i bitne razlike,jer nije svaki tip socijalni konflikt i
destrukcija,ali je zato svaki oblik ljudske destrukcije socijalna devijacija.
Kriminalitet je najteži oblik socijalne devijacije,to je istorijska kategorija
nastala klasnom podelom društva i pojedinih oblika
vlasništva.Sociopatološke pojave po intezitetu individualnog ispoljavanja
nemaju domete društvenih posledica koje sa sobom nose rat i kriminalitet ali
se zbog svoje raširenosti smatraju najznačanijim problemom društvene
zajednice.

9.Biološke teorije scijalne devijacije

Ove teorije u prvi plan stavljaju determinisanost ljudskog ponašanja


biološkim i fiziološkim faktorima i mentalnim osobinama ličnosti.Prva
shvatanja dovode u vezu fizičku konstituciju čoveka i njegove moralne
osobine.Prestavnici ove teorije smtraju da između anatomskog izgleda i
moralnih osobina čoveka postoji kauzalna veza,prema tome čovek sklon
devijacijama je ličnost niže biološke pripadnosti.Lombrozova,tzv.
Antropološka teorija,opisujući stigmate degeneracije ima prestavu delikventa
kao ljudskog izobličenja,jedne vrste fizičke i moralne nakaze.Neki biooški
pravci ističu i uriđene sklonosti i nasleđa primarnim činiocima u delikventnoj
orijentaciji.Prema tim shvatanjima devijanti su ličnosti
posebnih,urođenih,bioloških svojstava koja stiči:nasleđem gena i nasleđem
posebno konstitucionalnog tipa.Pristalice shvatanja biokonstitucionalne
sklonosti ili genetičke orijentacije polaze od urođenih i naslednih osobina koje
konsituišu ličnost.Ovaj pristup negira teoriju o urođenom zločincu,ali se zato
smatra da kod nekih ličnosti postoje urođene sklonosti ka devijantnom
ponašanju.Hromozonska teorija je zasnovana na učenju da postoje
poremećaji u jezgru ćelije koja sadrži gene i nosilac je naslednih osobina a
oni produkuju društveno abnormalna ponašanja

10.Psihološke teorije socijalnih devijacija

Teorije koje spadaju u ovu oblast nastale su iz socijalne medicine,kao


rezultat kritike bioloških shvatanja.Psihološke teorije pre svega polaze od
psihičkih karakteristika koje determinišu ponašanje ličnosti dovodeći u vezu
psihičke poremećaje i devijantnosti.Psihoanalitička shvatanja u objašnjenju
devijantnosti polazw od psihičkog stanja ličnosti u sferi nesvesnog,odnosno
od uticaja podsvesnih sila i nagona.Teorija inteligenncije dovodi devijantnost
u vezu s psihičkim svojstvima niske inteligencije i maloumnosti.Prema
shvatanjima prestavnika ovog pravca odsustvo inteligencije dovodi do
neshvatanja značaja društvenih normi od strane ličnosti i samim tim i
odsustva njihovog poštovanja i pridržavanja.Teorija neprilagođenosti
objašnjava devijacije faktorima nemogućnosti prilagođavanja ličnosti realnim
socijalnim uslovima,odnosno raskorakom između ciljeva i interesa zajednice.

11.Psihološke osnove agresije

Postoje neki oblici psiholoških determinacija koji ljudsku prirodu čine krajnje
destruktivnom a ispoljavaju se raznm vidovima agresivnosti.Osoba sklona
nasrtljivosti tipologizovana je u teoriji kao agresivna ličnost.To je
netolerantna,nasrtljiva osoba sklona konfliktima i rešavanju sporova nasiljem
i silom.Začetnik i glavni prestavnik shvatanja agresije kao urođenog svojstva
jeste Frojd,koji agreiju posmatra kao težnju čoveka za destrukcijom samog
sebe,nesvesnu želju za smrću,usmerenu prema drugim objektima koji tako
prestavljaju zamenu za vlastito biće.Lorenc K. Izučavajući agresiju kod
životinja i kompirajući je s ljudskim ponaćanjem,govori o urođenom
agresivnom instiktu,kao izvoru destruktivnosti koja je uzrokovana isključivo
biološkim faktorom.Agresivno ponašanje je neka vrsta specifične
instiktivističke energije, spontana reakcija na fiziološkoj osnovi koja ima
potrebu da se nekom ili nečem ,,isprazni,,.On smatra da se o agresivnom
ponašanju može govoriti samo u slučaju kada je agresivnost cilj za sebe,a
javlja se isključivo među jedinkama iste vrste.Bieejviorističke terije govore o
agresivnosti kao stečenom, naučenom obliku ponašanja,da ljudsku
destrukciju uzrokuju samo društveni uslovi i to pojedini njeni prvci.

12.Psihopatološki pristupi u izučavanju pojava socijalnih devijacija

Pod uticajem medicinskih nauka u teoriji su dosta prisutna shvatanja koja


socijalne devijacije povezuju s patologijom psihe.Prema tim pristupima,
uzroci socijalnih devijatnih pojava su u trajnim ili privremenim duševnim
oboljenjima,duševnim poremećajima i u zaostalosti duševnog razvoja.Suština
ovih pristupa pretežno psihijatrijske orijentacije jeste objašnjavanje devijacija
raznim oblicima patoloških oboljennja ličnosti odnosno njihove mentalne
defektnosti.Na problem odnosa mentalnih poremećaja i socijalnih devijacija
značajno je ukazivao i V.Jakovljević po kojem su ,,Mentalni poremećaji su
izraz i posledica društvenih neuravnoteženosti...međutim,oni sa svoje strane
u povratnom dejstvu izazivaju niz nepovoljnosti u društvu,,.

13.Sociološke teorije socijalnih devijacija

Sociolopške teorije nastale su iz kritičkih postavki prema antropološkim


shvatanjima nekih autora.Ona,uz ličnost posmatra i društvene uzroke koji
formiraju te uticaje na ličnost.Vremenom su se u oblasti socijalnih devijacija
konstituisale razne sociološke teorije kao što su teorije socijalnih
procesa,kulturološke teorije,multifaktorska orijentacija...

Teorija socijalnih procesa

Ovaj sociološki pristup odnosi se na one pravce izučavanja socijalnih


devijacija koji tumaće uzroke ili determinante ovih pojava koji pripadaju
socijalnim procesima,problemima i socijalnoj sredini.teorija socijalne sredine
preteča je savremenih sociološških shvatanja o socijalnoj devijantnosti.Ona
polazi od stava da su devijantnost i društvena sredina u neposrednoj
vezi.Teorija anomije izvorno polazište ima u jednom od Dirkemovih odnosno
Mertonovih pozivističkih shvatanja izročnlsti devijantnosti.Dirkem je pojavve
socijalnih devijacija objašnjavao slabljenjem uticaja društvenih normi i
reakcija,stanjem kada ,,ranije norme i standardi dobijaju više karakter
preživelosti.Robert merton anomiju shvata kao društveno stanje tj. Kao tip
društvene strukture.

Teorija socijalnih veza je jedna od novijih teorija,poznata pod nazivom teorija


društvenih spona ili društvene kontrole,koja za razliku od drugih ima pristup
da objasni zašto se ljudi ponašaju prodruštveno,a ne devijantno,odnosno
zašto odbacuju konvencionalne norme.Funkcionalistički pristup polazi od
pretpostavke da je društvo skladna organska celina njegovih delova,pri čemu
je opšti interes izražen u zejedničkom sistemu vrednosti.

Teorija socijalnog učenja

U ovu grupu teorija spadaju oni pristupi koji pojave socijalnih devijacija
tumače procesima imitacije,indetifikacije i uopšte ranim modelima
oponašanjem socijalne sredine,uzora i obrazaca.

Kulturološke teorije-čine razne sociološke pravce u tumačenju pojava


socijalnih devijacija s aspekta problema sukoba kulture i kulturnih obazaca
odnosno raznih modela supkulturnih i kontrakulturnih oblika društvenog
strukturiranja.Takvim se prvenstveno smatraju teorija kulturnog
konflikta,teorija potkulturei kontrakulture,te teorije socijalnog
interakcionizma,teorija društvenih grupa i slične.

14.Faktori socijalnih devijantnosti,pojam i vrste

Etiološki problemi uzročnosti,uslova,povoda i motiva nazivaju se faktorima


devijantnosti. To su svi oni činioci koji na ma koji način utiču na pojave
socijalnih devijacija kao društveni fenomen i devijantnu orijentaciju
pojedinaca kao individualni čin.U najopštijem,pod tim pojmom
podrazumevaju se činioci opšteg i posebnog značaja,direktnog i posrednog
uticaja,psihološke,biološke i socijalne prirode koji utiču na devijantne pojave,
njihov međusobni odnos i uslovljenost.U teorijskim studijama faktori
devijatnosti se ,uglavnom, klasifikuju na dva osnovna načina-prvi polazi od
endogenih i egzogenih faktora, tj. Unutrašnjih svojstava ličnosti odnosno
spoljnih uticaja na asocijalno ponašanje; dok drugi polazi od pristupa
pojedinih naučnih disciplina.Oba ova načina imaju svoje mane i prednosti.

15.Biološki i psihološki faktori socijalnih devijacija

Biološki faktori

Biološki faktori prestavljaju činioce definisane, prvenstveno, u teorijama


biološke i natropološke orijentacije. Tu spadaju faktori biosomatskih procesa,
kao što su urođene, nasledne, organse, fiziološke i druge biološke funkcije
koje uslovljavaju devijantno ponašanje.Organske determinante su faktori
uslovljeni organskim poremećajima. Organski poremećaji ćine patogene
promene u psihomatskom sistemu, nastale kao posledica anomalije u
fiziološkim funkcijama organizma ili negativnim spoljnim uticajima.U prvu
grupu spadaju maloletna lica s poremećajima nastalim u toku rođenja ili
ranoj mladosti, i takva stanju su uzrok nepravilnog razvoja ličnosti koja
dovode do psihičke nezrelosti.U drugu grupu organskih poremećaja spadaju
promene nastale usled bolesti, zaraze, zagađenosti okoline ili fizičkih
trauma.Urođeni faktori su vrsta subjektivnih faktora koji čine delom biološke,
a delom i psihološke, karakteristike u teoriji devijacije.

Psihološki faktori

Psihološkim faktorima, u opštem smislu, smatraju se individualna tj.


Subjektivna obeležja ličnosti koja se manifestuju u karakteru, inteligenciji,
emocijama, motivima i drugim svojstvima.Sklonost devijatnosti mnogi vezuju
za karakter čoveka, odnosno za njegovu prirodu i narav, što se manifestuje u
predspozicijama ličnosti.Karakter čine one osobine koje se dovode u vezu s
moralnim principima i normama.Među najznačajnije patološke crte
kaaraktera spada agresivnost koja se definiše kao interpersonalna sklonost
nasrtljivosti , tj da se silom reši konflikt sa drugima.Egoizam i egocentričnost
su takođe negativne karakterne osobine i svojstva ličnosti koje mogu imati
devijantne oblike.Naime egoizam se kod čoveka ispoljava kao samoživost,
motivaciona orijentacije usmerena prvenstveno prema sebi.U negativne
karakterne crte spada i deprivacija koja u suštini znači lišavaje ili gubitak
sadržaja ili draži nužnih za zadovoljavanje potreba.Što se tiče emocija, njima
se u literaturi pridaje bitan značaj devijantnog uzoka.Stanjem emocija
objašnjavaju se nestabilnosti ličnosti u ponašanju: kod emocionalnih blokada,
kada se javlja kočenje misaonih procesa usled prejakih emocija; i kod
emocionalnih poremećaja, gde se javlja nesrazmernost i neprikladnost
emocionalnih reakcija u odnosu na datu situaciju.

Motivi u socijalnoj patologiji su unutrašnje pobude devijantne orijentacije


čoveka. Svako ljudsko, pa i svako devijantno ponašanje motivisano je nekim
ciljem i interesom.

16.Socijalni faktori devijantnosti

Socijalni faktori su činioci društvene sredine i drugih objektivnih determinanti


koje neposredno ili posredno utiču na ljudsko ponašanje.U takve faktore
prvenstveno spadaju: socijalna sredina,ekonomski uslovi, migracioni
procesi,uticaj obrazovanja,uticaj medija,porodični faktori.

Socijalna sredina prestavlja jedan od najbitnijih činilaca socijalizacije ličnosti


ali i uzroka njenog asocijalnog ponašanja.Ekonomski uslovi.Za izučavanjee
socijalnopatoloških pojava od posebnog su značaja ekonomski činioci:uslovi
razvoja društva, ekonomske krize i drugi privredni problemi.ekonomska kriza
nužno dovodi do pojava porodičnih kriza, depresija, porasta pojava
alkoholizma, prostitucije,krađa,prevara.Migracioni procesi , tj migracije su
društveni procesi prisilnog ili dobrovoljnog preseljenja stanovništva iz jednih
krajeva u druge.U procesu migracija kidaju se veze i vrednosna shvatanja
tradicionalnog i patrijarhalnog a nastaju socijalni i psihološki problemi i
konflikti.Uticaj obrazovanja. Autori koji tvrde da lica s nižim stepenom
obrazovanja iskazuju veći stepen predisponiranosti za devijantno ponašanje
mišlljenja su da je to slučaj zbog toga što takve osobe nisu prošle
odgovarajuće stupnjeve i forme socijalizacije.Uticaj masovnih medija. Neka
shvatanja ukazuju na to da mediji, u celini, gledano, ne podstiču
devijantnost, ali da indirektno mogu dodatno stimulisati predisponirane
osobe u imitaciji metoda i indetifikaciji s negativnim uzorima.Porodični
faktori su vrlo bitni jer se porodična sredina smatra jednim od bitnih
etioloških faktora devijacija, posebno dece i maloletnika.Pojava socijalne
patologije u porodičnoj sredini može biti izvor sukoba, oponašanja ili sticanja
devijantnih navika.

17. Psihopatološki faktori socijalnih devijacija


U literaturi preovladava mišljenje da psihički poremećaji neposredno ili
posredno utiču na devijantna ili teže oblike delikventnih ponašanja ličnosti.S
obzirom na vrstu i težinu psihičkih poremećaja, u nauci se koriste razne
klasifikacije takvih pojava.Najprihvatljivija je ona koju je ustanovljena
Međunarodnom klasifikacijom bolesti na: duševne poremećaje (duševna
zaostalost i duševne bolesti),neurotske poremećaje i poremećaje
ličnosti.Duševna poremećenost može se razvrstati prema uzrocima i vrsti
u dva osnovna oblika:kao duševna zaostalost i u vidu psihotičnih
stanja.Duševna zaostalost je vid psihičkog poremećaja koji se ogleda u
ograničenosti duševnog razvoja.To su, u osnovi, uro]eni ili u ranom detinstvu
stečeni defekti inteligencije kao posledice oboljenja centralnog nervnog
sistema ili teške socijalne zaostalosti.Razlikuju se tri stepena duševne
zaostalosti:idiotija,imbelcilnost,debilnost.Neuroze su psihička odstupanja na
somatskom području, u psihičkom stanju,doživljavanju i ponašanju.Reč je o
jednoj vrsti lakših poremećaja u sferi volje i motivacije, kojih je ličnost
svesna,manifestuje se u vidu fizičkih i psihičkih smetnji.Poremećaji psihičkih
procesa ličnosti u literaturi se shvataju veoma različito.U poremećaje ličnosti
spadaju pojave manije,afektivnih,paradoisnih, shizoidnih i epileptoidnih
poremećaja i psihopatije kao najkarakterističniji njihov oblik.

Psihopatije su urođeni poremećaji u strukturi, ponašanju i emocionalnom


razvoju ličnosti, naručito složenijih komponenti, tzv socijalnih
emocija,osećanja i volje.Kod psihopata ne postoje ili su veoma ograničeni
moralni obziri i norme

18.Pojam i pojavni oblici kriminaliteta

Naučiti iz knjige

19.Pojam,osnovna obeležja i pojavni oblici bolesti zavisnosti

Bolesti zavisnosti,iliti pojam toskimanije,fenomeni su socijalnih,organskih i


psihičkih poremećaja ličnosti koje karakterišu 4 osnovna obeležja:1.želja i
potreba za konzumiranjem određenih hemijskih,mineralnih ili biljnih
supstanci:2.težnja posle odreženog vremena za povećanim
količinama:3.psihička i fizička zavisnost kao posledica navike i ozbiljne
zdrastvene i socijalne posledice.Sva četiri elementa deluju uzajamno a
rezultati zavišnošću li su posledica patološke zavisnosti čoveka od određenih
bioločkih,prirodnih ili hemijskih supstanci.Bitna karakteristika zavisnosti
često je snažna želja ili neodložna potreba za uzimanjem narkotičkih
srestava ili lekova,alkohola,kafe,ili duvana.U socijalnoj psihijatriji razlikuju se
2 vrste zavisnosti:

Psihička-smatra se stanje u kojem je neka osoba emotivno zavisna od nekog


srestva ili supstance.Nastaje tako što korišćenje supstance tokom određenog
vremena izazivaju posebno stanje koje prelazi u naviku.

Fizička- prestavlja poremećaj metaboličke ravnoteže u fiziološkim funkcijama


organizma,nastala korišćenjem određenih supstanci.

Apstinencijalni sindrom prestavlja grupu simptoma koji se javljaju u početku i


toku apstinencijalne krize, a mogu biti izraženi na psihičkom i na
fizičkom,telesnom nivou. To je promenjeno stanje organizma koje nastaje
posle prestanka unošenja supstanci. U slučaju zavisnosti česta je pojava
tolerancije-to je posebno stanje koje se dovodi u vezu s tokom uzimanja
psihoaktivnih supstanci.U bolesti zavisnosti spadaju prvenstveno pojave
alkoholizma i narkomanije, to su fenomeni kojima se bave stručnjaci raznih
profila(psihijatri,psiholozi,socioloz i pravnici)

ALKOHOLIZAM

20.Alkoholizam,pojam i opšte karakteristike

Kada je reč o alkoholizmu Veoma rano,još u starom veku počinje shvatanje


da je reč o bolesti,tako da je več u 14 veku dolazi do značajnijeg proučavanja
alkoholizma kao bolesti,kada je tretiran ne samo kao medicinski problem već
i kao negativna vaspitna, tj loša društvena pojava.Sve do 18 i 19 veka
smatralo se da je alkoholizam pojava tipična za karakter asocijalnih
ličnosti,sklonosti marginalnih društvenih grupa i beskučnika,a time
alkoholičar tretiran kao osoba moralno manje vredna.Najčešće se
alkoholičarem smatra ličnost zavisna od alkohola,s posledicama na
fizičkom,psihičkom i socijalnom planu,a alkoholizam tretiran kao bolest
zavisanosti.Medicinska definicija određuje alkoholizam kao hroničnu
progresivnu bolest koju karakteriše želja za pijenjem alkoholnih pića,a u cilju
postizanja subjektivnog stanja zadovoljstva.Bitno svojstvo alkoholizma jue i
to da je to društveno patološka pojava i to zbog sledećih razloga.Naime
alkoholizam nije samo bolest i zdrastveni problem pa prema tome nemože se
iskoreniti medicinskim tretmanom jer ova vrsta bolesti ima i svoje stvarne
društvene i uzroke i posledice.drugi element koji ovoj pojavi daje društveni
karakter jeste njena rasprostranjenost,a treći element društvenog obeležja
čini njegova zastupljenost u skoro svim nivoima populacije.Četvrti element
društvenog svojstva pokazuje da su posledice alkoholizma,pored zdrastvenih
i psihopatoloških,višestruke i neposredno se odražavaju i na društvene
oblasti porodične i radne sredine,bezbednosti saobraćaja,kriminaliteta i
prostitucije.

21.Alkoholičarska ličnost-socijalno psihološki profil

Alkoholičar je osoba koja zbog dugotrajne upotrebe dospela u stanje


zavisnosti od lakohola i kod kojeg je došlo do znakova
fizičkih,nervnih,psihičkih i socijalnih poremećaja.Prema nekim shvatanjima
među alkoholićarima su u velikom procentu zastupljene osobe psihopatskih
crta,s ekstremno niskom tolerancijom na frustracije, neotporne na stanja
ankcioznosti i tenzije,izraženih karakteristika narcističkog, sado mazo-
nazohističkog i egzibicionističkog u karakteru.Ova stanja prate sekudarne
reakcije, kao što su :impulsivnost,osećanje izolacije i otuđenosti.

22.Tipologija alkoholičara i alkoholičarskih faza

Jednom od najpotpunijom tipologija smatra se Jelinkova po kojoj se razlikuju


5 vrsta alkoholičara:Alfa alkoholičarima se smatraju lica psihički zavisna od
alkohola,oni što piće koriste kao srestvo za ublažavanje ili ukljanjanje
psihičkih i fizičkih patnji.Beta alkoholičari su psihički zavisni ali pri prekidu
konzumacije alkohola kod njih nenastupa tzv.apstinencijalni sindrom.Gama
alkoholičari teži su slučajevi,psihički i fizički zavisni od alkohola s
posledicama apstinencijalnog sindroma.Ono piju neumerno,bz kontrole.Delta
alkosi imaju iste osobine kao i gama alkosi ali su u stanju da kontrolišu
uzimanje određenih količina.Skloni su depresijama i razdražljivosti.Epsilon
alkosi povremeno dobiju želju za konzumiranjem alkohola u meri u kojoj
nastupaju i znaci amnezije.Jelinek je takođe pored tipologije alkoholičara u
jednoj svojoj studiji izradio semu sukcesivnih alkoholičarskih faza u
razvoju.Prva,predalkoholičarska faza,umerenog pijenja,nastaje iz zabave i
postepeno prelazi u fazu uživanja,a traje od 6 meseci do 2 godine.U drugoj
fazi,nastaju predznaci stanja alkoholizma kada kod ličnosti nastaju simptomi
zaboravljanja, alkohol postepeno postaje potreba,skiveno konzumiranje
postaje sve češće, a strast za alkoholom sve izraženija.Reč je o prelaznoj
etapi između umerenog pijenja i stanja zavisnosti. U trećoj fazi ličosti nma
punu kontrolu ponašanja,negira da konzumira alkohol,pravda svoje
ponašanje,gubi interes za rad,napuštaju ga prijatelji,pojavljuju se znaci
ljubomore. Hronična faza je poslednja.To je stanje pijanstva, moralnog
propadanja gde su otežani procesi mišljenja,nastupa period alkoholičarske
psihoze,a otpornost na alkohol slabi.Ova faza znači potpunu zavisnost osobe
od alkohola.
23.Alkoholizam kao medicinski i socijalni fenomen

Prekomerna i dugotrajna upotreba alkohola štetno utiče na fizičko zdravlje


čoveka,skaćujući mu vek u proseku za oko 10 do čak 20 godina.Negativne
posledice se ispoljavaju na organizam,pokedine njegove delove i slabljenje
funkcija.To se stanje manifestuje u vidu organskih oštećenja i psihičkih
poremećaja.Američka psihijatrijska asocijacija razlikuje dve vrste poremećaja
vzanih za alkohol:1,Poremečaji kao posledica uzimanja alkohola 2.poremećaji
prouzrokovani korišćenjem alkohola.U medicinskom smislu alkohol
neposredno utiče na organska i funkcionalna oštećenja,iritira
sluzikožu,dovodi do pojave ganstritisa,oštećuje jetru...Najteži vid psihičkih
poremećaja prestavljaju alkoholičarske psihoze,kao sto su akutna patološka
napetost,halucinoza.U psihičkom smislu alkoholizam utiče da ličnost
intelektualno slabi,otežano pamti,gubi sposobnost mišljenja, povećava se
razdražljivost,agresivnost i impulsivnost.U tipične alkoholičarske bolesti
spadaju: 1.Delirijum tremens-alkoholno ludilo što se javlja kod osoba koje
duže vreme konzumiraju pretežno žestoka pića.2.Demencija-nastaje zbog
direktnog štetnog dejstva alkohola na ćelije mozga i njihovog
izumiranja.3.Alkoholna padavica-nastaje dejstvom alkohola na čelije mozga a
ispoljava se u gubitku svesti.

Socijalne posledice alkoholizma,se u literaturi manifestno opisuju u


pojavama:nesposobnosti preuzimanja odgovornosti u zadovoljavanju lićnih
potreba:nemogućnosti obavljanja roditeljskih,bračnih,radnih i drugih
socijalnih uloga.Najozbiljniji poremećaji u sfveri socijalnih odnosa manifestuju
se bračnim konfliktima,te poremećajjima porodićnih odnosa,kao i
zanemarivanje radnih obaveza.Hronični alkoholizam odražava se na socijalno
i porodično stanje pri čemu se ličnost skoro ničim ne može suprostaviti svojoj
skoroj propasti.Uz to, u četvrtini slučajeva je nkriminatoran.

24. Uzroci alkoholizma-biološko psihološki faktori

Postoje brojne hipoteze o uzrocima alkoholizma,od kojih nijedna na potpun ili


zadovoljavajući način ne iskazuje suštinu problema.Biološke teorije govore o
moguća tri osnovna uzroka alkoholizma.To su : genetsko nasleđe,poremećaji
u metaboličkim procesima u organizmu i procesi oslobađanja moždanih
transmitora.Neki empirijski podaci alkoholizam povezuju s
nasleđem,dokazujući da se on generacijama pojavljuje kod izvesnih
porodica.Međutim kasnje se pokazalo da nema pouzdanih dokaza da je
alkoholizam biološki nalsedan,niti je još uvek i pored brojnih istraživanja
otkriven nasledni faktor koji bi ukazivao da će se razviti ova bolest.Pojedini
pristupi uzročnost alkoholizma pripisuju fiziološkim faktorima neutvrđenog
poremećaja metabolizma,problemima u funkcionisanju endokrilnih
žlezda,nedovoljne ishrane urođenje osetljivosti itd.Pojedini autori alkoholizam
vide u perverziji nagona.Neka istraživanja ukazuju na latentnu psihološku
stukturu kao karakternu crtu alkoholičara,kao što su:impulsivnost,nizak prag
frustracione tolerancije,nemogućnost adatapcije na životne
probleme.Psihoanalitičari su,pretežno,mišljenja da je alkoholizam uzročno
vezan za nesvesne konflikte iz ranog detinstva.

25.Uzroci alkoholizma-socijalni faktori uticaja

Socio-kulturne teorije faktore uzročnosti vide tek u odnosu uzajamnog


delovanja faktora:čovek,sredina i alkohol.One uslovljenost alkoholizma
posmatraju,pre svega u okviru socijalnih i kulturnih determinanti.Često se
ipak,u objašnjenjima uzročnostima alkoholizma vezuju socijalni i psihološki
faktori,pa se na taj način objašnjava činjenica da je alkohol srestvo kojim
pojedinci ili čak i čitave društvene grupe i slojevi olakšavaju stanje
siromaštva,uživajući u svojstvima njegovog korišćenja,ublažavajući socijalnu
nesigurnost i privremeno otklanjajući objektivni problem trenutnim
opuštanjem subjektivne napetosti i anksioznosti.Dejstvo alkohola kod čoveka
potiskuje stvarne životne probleme i marginizuje ih a kod mladih
ističe.hedonizam,konformizam,redukciju ankcioznosti i radoznalost.Za prvim
iskušenjima alkohola poseže se u burnom razdoblju kakvo donosi život
adolescencije,praćen protivrečnim raspoloženjima i
osećanjima,usamljenosti,dosade i protesta.Kod odraslih osoba alkohol je
srestvo prevazilaženja frustracionih stanja i ankcioznosti.U socijalne faktore
alkoholizma neki autori posebno ubrajaju odsustvo adekvatnog
zakonodavstva,raskorak između shvatanja prava i dužnosti radnika.Postoje u
okviru socioloških i shvatanja da je alkoholizam u vezi sa tradiciom,kulturom
i polnim ulogama pojedinih sredina, te autoritarnost,moralizam,patološka
porodica i niži družtveni status.Veoma su bitni i specifični socijalni uzročnici
alkoholizma mladih.Poznato je da je adolecentno doba prepuno kriznih faza
razvoja kada je ličnost u sukobu sa ,,sobom,, i sa stvarnošću.Te okolnosti
prepune problema mlada osoba lekše prevazilazi uz alkohol,ćime stiče
sklonost piću.

26.Alkoholičarska porodica

Alkoholizam se kao društveni problem, pre svega, odražava na porodicu.


Smatra se da je alkoholičarsko ponašanje stres za svaku porodičnu sredinu i
da ima uticaja na najmanje tri njena člana, prvenstveno na supružnike ,a
zatim i na decu.,,Alkoholičarska porodica,, je pojam, u izvesnom smislu
različit od pojma porodice alkoholičara.Porodica alkoholičara je svaka
porodica u kojoj je jedan član alkoholičar, dok se pojmom ,,alkoholičarska
porodica,, označava u formalnom smislu porodica u kojoj su dva ili više
članova zavisni od alkohola.U sociološkom značenju i jedna i druga zajednica
se smatra porodicom poremećenih i disfunkcionalnih odnosa.U porodici
alkoholičara, gde je po pravilu subjekt alkoholizma suprug, odvija se
specifičan proces prilagođavanja porodičnih odnosa, kako unutar članova
familije tako i prema spoljnom svetu.Najslikovitiji sistem tog tipa porodičnog
prilagođavanja na na alkoholizam opisala je Džeksonova, objašnjavajući to
razvojem u sedam tipičnih etapa – stadijuma navedenog stanja.Najizraženiji i
svakodnevni problem odnosa u alkoholičarskoj porodici jeste pitanje
komunikacije, koja je u alkoholičarskoj porodici izuzetno otežana, po pravilu
neodređena (dvosmislena) i disfukcionalna, tako da se stvarna veza ne
odvija neposredno, nego preko treće osobe.Odluke se donose bez
saglasnosti i dogovora.Svako živi svoj život.

27. Deca i porodica alkoholičara

Na problem razvoja i ponašanje dece iz porodice alkoholičara značajno su


upozorili neki autori u svojim radovima,ukazujući na posledice vaspitanja u
porodici oca alkoholičara i nesigurne majke.Neki pak, misle da su dece
alkoholičara intelektualno slabija od dece iz drugih porodica.Međutim svi
autori se slažu i upozoravaju da alkoholizam roditelja ima ozbiljne posledice
na razvoj ličnosti deteta.Procesi socijalizacije dece u takvim sredinama
odvijaju se u neprirodnim okolnostima, neadekvatnim uslovima života,učenja
i ponašanja što dovodi do neurotičnih poremećaja i loših navika.Jedna od
težih posledica za decu čiji su roditelji alkoholičari jeste ekonomska
nesigurnost. Deca su u nezavidnom socijalnom položaju:nemaju srestava ni
za najosnovnije potrebe, zavise od pomoći i milostinjerodbine i prijatelja.Zato
se deca iz porodice alkoholičara često regrutuju devijantne osobe.Nepravilno
vaspitanje dece od strane roditelja alkoholičara redovna je pojava.Naime u
alkoholisanom stanju roditelji često decu zlostavljaju,verbalno,fizički pa čak i
seksualno.Utreznom stanju često su svesni svojih grešaka u nastupu griže
savesti pa da bi ispravili greške idu u drugu krajnost, tolerišu sve vrste
propusta i dozvoljavaju im sve vrste ponašanja.Naručito je složena i
problematična situacija za razvoj dece u porodicama gde su oba supružnika
alkoholičari, jer izloženi traumama svakodnevnice,deca su prinuđena da
preduzmu ulogu roditelja i da se sami brinu o porodičnom domaćinstvu.

28. Alkoholizam žena


Da li žene piju,koliko piju i zašto postaju alkoholičarke, jedno je od važnih
pitanja alkoholne etiologije i fenomenologije.Za razliku od muškaraca,
kojipočinju s pićem između 15 i 20 god, žene počinju aktivno konzumiranje
alkohola posle 20te godine. Njima piće, za razliku od muškaraca, nije ritualna
potreba dobrog raspoloženja, žene se opijaju pretežno da bi otklonile
napetost i stres.One, zato, uglavnom piju relativno kontrolisano i
prikriveno.Obično se kaže da ,,Žena ne pije što vole, već da zaborave,,. S
promenama statusa i položaja žena u savremenom društvu transformisalo se
i njeno ponašanje.Mlađe žene, opijajući se, se trude da pokažu svoju
nezavisnost i da žive bez predrasuda.Međutim današnja statistika upozorava
da je svaki treći alkoholičar žena, jer za razliku od muškaraca, žena mnogo
brže postane zavisnik od alkohola.Razlozi nisu samo neotpornost organske
prirode već i u samim socijalnopsihološkim uzrocima.Posledice porodičnih
odnosa gde je majka alkoholičar nisu ništa manje nego kad je u pitanju
porodica gde je alkoholičar otac.Prema nekim tipologijama, postoje četiri tipa
žena alkoholičara: kolebljivica, paćenica, moralista i kontrolor,svaka sa
specifičnim obrascima porodičnog pponašanja i odnosa prema suprugu i
vaspitanju dece.

29. Alkoholizam i delikvencija

Većina autora je saglasna da je alkohol jedina supstanca za koju se pouzdano


može ustanoviti da koncentracijom izvesnih količina u krvi izaziva agesivno
ponašanje, što dovodi do raznih oblika kriminaliteta.Uopšte, smatra se da
je ,,alkoholičarski,, kriminalitet specifičana vrsta delinkvencije, vezana
prvenstveno za delikte nasilja.Pojedina istraživanja su ustanovili uzročnu
vezu između alkoholo i narušavanja javnog reda, dokazujući ih tezom da su u
najužoj vezi porast prodaje alkohola i delikvencije, posebno slučajeva
nasilja.Zašto konzumiranje alkohola dovodi do delinkvencije? –Alkohol dovodi
do nekih bitnih vidova promene psifovizičkih svojstava lica, naročito
gubljenja osećaja za odgovornost i ispoljavanja agresivnosti, što se
manifestuje, po pravilu na najteže oblike delikvencije.Postoji uvreženo
mišljenje, zasnovano na nekim istraživanjima da je čak 60 % krivičnih dela
izvršeno pod dejstvom alkohola.Problemi alkoholizma najprisutniji su u
oblasti bezbednosti saobraćaja,jer činjenica je da alkoholisanost vozaća
najčešće vinovnik saobraćajnih nesreća.Alkoholizam je u neposrednoj vezi i
korelaciji s socijalnopatološkim
pojavama:proctitucije,skitnjičenja,narkomanije,samoubistva.Veza alkohola s
prostitucijom i skitnjičenjem uzrokovana je ,,zanimanjima,,dok je povezanost
alkoholizma i samoubistava daleko složenija pojava koja se ozbiljno
proučava.
NARKOMANIJA

30.Narkomanija, pojam i osnovne karakteristike

Narkomanija, ma u kojem obliku, nesporno čini oblik i fenomen društvene


devijacije, i to ne samo pojava za sebe nego vezane i s drugim vidovima
socijalnih devijacija, patologije i kriminaliteta.Mada je reč o veoma starom
fenomenu, u ovoj oblasti, kao u retko kojoj,vlada prava terminološka zbrka
oko osnovnih pojmova.Problem je u različitim pristupima i shvatanjima ove
devijantne pojave i srestvima koji se koriste.Pojam narkomanija potiče od
grčkih reči ,,narke,, (ukočenost) i ,,mania,,(bes,ludilo).Narkomanija u
najopštijem smislu, znači strast za uživanjem u opojnim srestvima:Postoje
brojne definicije narkomanije, od opštih do kompleksnih.Prema definiciji
Svetske zdrastvene organizacije, narkomanija je ,,stanje,, periodične ili
hronične intoksikacije štetno kako zapojedinca tako i za društvo, do kojih
dolazi ponovljenim uzimanjem neke droge.Ova definicija je često kritikovana
kao jednostrana i preširoka jer postoji potreba da se pored medicinskih
pristupa narkomanija odredi kao socijalnopatološka pojava, da se iskaže kao
društveno stanje,socijalni izraz i posledice.Uže posmatrano narkomanija kao
bolest karakterišu tri bitna elementa.psifička i fizička zavisnost,tolerancija i
navika.Psihička zavisnost ispoljava se u potrebi i želji doživljavanja nečeg
prijatnog.fizička zavisnost iskazuje se u adaptaciji organizma na određenu
vrstu srestava,jer prekid korišćenja narkotičnih srestava dovodi do tzv
apstinencijalnog sindroma.Tolerancija prestavlja potrebu
organizma,protokom vremena za većom količinom ili ječom vrstom
narkotika.

S obzirom na to da narkomanija nije samo bolest već i pojava sa socijalnim


elementima,ovaj problem može se posmatrati kao kompleks odnosa droga-
čovek-socijalna sredina,tj kroz socijalne i druge posledice.

31.Narkomanija kao univerzalni problem-rasprostranjenost

Narkomanija u savremenim uslovima ima takve razmere da se s razlogom


može nazvati epidemijom.O broju uživalaca i zavisnika postoje mnoge
procene.Računa se da u svetu ima oko 200 miliona zavisnika od
droge.Proizvodnja narkotičnih srestava tradicionalno je vezana za kulturu, sa
socijalnim i ekonomskim životom pojedinih zemalja, pre svega na
istoku.Proces prenošenja droge iz zemalja tradicionalne proizvodnje u druge,
iz jedne kulture u drugu, vezan je za mnoge istorijske tokove
ratova,migracija i ostvarivanja profita.Danas su narkomanijom najviše
pogođene razvijene industrijske zemlje i urbanizovane sredine, a među njima
su SAD najugroženije područje.Od evropskih zemalja drogom su najviše
zahvaćene:V. Britanija,R.
Irska,Holandija,Francuska,Italija,Rusija,Danska,Švetska.

Talas narkomanije poslednjih godina nije zaobišao ni Srbiju.Pre samo 10


godina procenjivalo se da u Srbiji ima oko 10.000 narkomana,da bi danas ta
brojka narasla na čak 80.000 od čega samo 35.000 u Beogradu.

32.Tipologija droga i njihova svojstva

Reč droga vodi poreklo od arapske reči ,,dova,, što znači lekovito
srestvo.Pojam droge-Droge ili narkotici su sintetičkaa srestva ili prirodne
materije koje kod korisnika izazivaju različita osećanja ,ali posle određenog
vremena i neodoljivu potrebu za njihovim daljim i povećanim
uzimnjem.Postoje različite tipologije droga, a njihova klasifikacija je moguća
po svim kriterijumima.(prema toksičnosti,prema vrsti zavisnosti,prema
poreklju..).

S obzirom na intenzitet dejstva i vrsti zavisnosti,najprikladnije razvrstavanje


droga je prema njihovom osnovnom odrazu na ponašanje čoveka.U tom
smislu droge možemo klasifikovati na:
narkotike,depresante,stimulanse,halucinogene droge i droge dobijene iz
kanabisa (indijske konoplje)

U narkotike spadaju opijum i njegovi derivati, a predmet zloupotrebe su


najčešće morfijum i heroin,čije korišćenje vrlo brzo stvara stanje psihičke i
fizičke zavisnosti i tolerancije.

Depresanti su sintetički preparari narkotičkih supstanci,koji se koriste u


medicini kod hiruških intervencija i u slučajevima epelepsije radi smirivanja
agresivnih stanja.

Stimulansi,droge prirodnog i sintetičkog karaktera,podstiču mentalnui fizičku


aktivnost.Često se nekontrolisano koriste u svakondnevnom životu,a
povremeno ih koriste i sportisti.Najpoznatijim stimulansom se smatra kokain.

Halucinogene droge su prirodne i sintetičke droge,od kojih je najpoznatija


LSD, izazivaju efekte vizuelne halucinacije u prostoru,vremenu i ličnostima.

Većina autora, međutim,opredeljuje se za klasifikaciju prema tipovima


zavisnosti,Ova klasifikacija razlikuje zavisnost tipa kanabisa,opijatskog
tipa,halucinogenog i kokainskog tipa.
Zavisnost tipa kanabisa dobila je naziv po konoplji od čijih se cvetova i
listova dobija marihuana.

Zavisnost opijatskog tipa vezana je za korišćenje opijuma i njegovih derivata


morfijuma i heroina,odnosno sintetičkih droga.Smatraju se vrstom narkotika
što najbrže izazivaju stanje zavisnosti.

Halucinogene droge su nazvane po pojmu kojim se označava stanje


uživaoca-halucinacije.Halucinacije definišemo kao subjektivna stanja u
kojima čovek opažajno doživljava objekte iskrivljene od realnosti.

Zavisnost kokainskog tipa vezana je za kokain.Ovaj oblik zavisnosti nastaje


veoma brzo korišćenjem (ušmrkavanjem,pušenjem,žvakanjem) kokaina.

33.Ličnost narkomana,socijalno psihološki profil

Osoba koja je vremenom postala zavisna od droge uobičajno se naziva


narkoman.U stučnoj literaturi narkoman je osoba s neutoljivom željom i
neodložnom potrebom za konzumiranjem neke vrste droga.Takve
osobe,uglvnom, nemaju vrednosni odnos prema moralnim i pravnim
normama,prihvataju obrasce različitih oblika asocijalnog
ponašanja.Sociološki pristupi narkomana tretiraju u relacijama primarnih i
sekudarnih oblika devijacija.Primarnim se smatraju slučajevi povremenog
uzimanja srestava.Sekudarni tip nastaje ,,Kada je narkoman već preuzeo
novu socijalnu ulogu-ulogu narkomana,,.U sociološkom smislu narkoman se
može odrediti i po raznim socijalnim obeležjima.Naime većina narkomana su
muškarci,mlađe uzrasne populacije,potiču iz svih društvenih slojeva.Za
razliku od drugih devijanata,narkomani se karakterišu po izraženoj grupnoj
indetifikaciji,s posebnom supkulturom,po specifičnim oblicima
ponašanja,komunikacije,normama i vrednostima koje prihvataju ili odbacuju.

Neposredne posledice uticaja droge na ličnost narkomana takve su da ga


čine devijantnim u mnogostrukom značenju.U psihičkom smislu,narkoman je
u mnogim elementima asocijalna osoba,nepouzdana,s brojnim psihičkim
poremećajima u sferi voljne aktivnosti i nagonskog ispoljavanja agresije ili
depresije.Držanje narkomana u sredini manifestuje se kroz vidljive znake
poremećaja raspoloženja i poremećaja ponašanja.

34.Tipologija narkomana

35.Uzroci narkomanije-psihopatološki i psihološki pristupi


Pojedini autori uzroke narkomanije nalaze isključivo u ličnosti
narkomana;drugi u samoj drogi i njenim svojstvima;treći u uslovima socijalne
sredine. Medicinsko -psihijatrijski pristup je veoma razvijen kako u izučavanju
uzročnosti,tako i u vezi sa potrebom preduzimanja mera prevencije i
rehabilitacije.U psihijatriji se smatra da se narkomani regrutuju isključivo iz
redova psihički već izmenjenih ličnosti svih vrsta i kategorija,uključujući i
slučajeve latentne psihoze.

S obzirom na to da je narkomanija u osnovi bolest mladih, u traganju za


uzrocima neke etiološke teze vide činioci nastanka u kompleksu složenih
psiholoških komponenti takve ličnosti.Pri tom se u obzir uzimaju razni
faktori.Vrlo često se pominju motiv radoznalosti,potreba lmade osobe da se
doživi nešto novo,nestvarno,izvan svesti.Često se misli da mladi ljudi koriste
droge kada imaju problema kod kuće ili u školi.međutim postoje i mnogi
drugi razlozi:pristupačnost droga i tolerantan stav ili pozicija ignorisanja
prema njima.

Drugi autori,međutim,u prvi plan stavljaju problem neprilagođenosti,odnosno


socijalne i emocionalne adaptacije.Druženje s narkomanima,želja za
pripadanjem grupi i da se bude prihvaćen u njoj,identifikacija s poznatim
ličnostima,učenje po modelu,imitacija dovode prvo do iskušenja,a vrlo brzo i
do navike i zavisnosti,što oni smatraju jednim od bitnih faktora uzročnosti
narkomanije.

36.Uzroci narkomanije-socijalni faktori

Socijalnim faktorima u etiologiji narkomanije pridaje se ozbiljan značaj u


stručnoj literaturi.Kao neposredni faktori uzročnosti posebno se
ističu:tradicija,uticaj savremenih društvenih procesa na razbijanje homogene
porodice.

Mnogi istraživači ukazuju na neposrednu vezu gradske sredine,odnosno


migracija,urbanizacije i narkomanije.o se naručito odnosi na siromašna
gradska područja i prenaseljenost,gde su na delu ozbiljniji poremećaji
porodičnih odnosa i izražena socijalna nesigurnost.

Kao opšti socijalni uzroci narkomanije pominju se:brzi protok ideja i porast
standarda,promene u sistemu vrednosti,anomična stanja,strukturalne
promene i drugi činioci.Socijalnim faktorima se mogu dodati i činjenice
opšte neinformisanosti o svojstvima narkotika i manifestnim znacima
u ponašanju mlade osobe.Naime, prisustvo narkomanije i njena
raširenost među omladinom opštepoznata je činjenica,ali nisu i
konkretne štetne posledice.Lanac informisanosti se odvija po principu
da madi o drogi saznaju vrlo brzo,a ne i na vreme,o njenim štetnim
svojstvima.

37.Uzroci narkomanije-kriminološki pristup

Kriminološka orijentacija dovodi u vezu uzročnost sa nedozvoljenom


proizvodnjom,prometom,ilegalnom trgovinom i drugim oblicima
zloupotrebe narkotika.U vezi s tim neki,naručito američki,autori
smatraju da je uzrok narkomanije rasni,pošto je preneta u američko
društvo od strane kineskih radnika;drugi pak misle da je to uzrok
isključivo vezan za asocijalne i delikventne sredine uživanja droge,jer
prenose naviku i na druge osobe;itd.

Pitanje zašto neko postajezavisnik,a drugi ne, uvek je aktuelno,posebno ako


su osobe odrasle u istimili sličnim socijallnim
okolnostima,porodice,škole ili neke druge mikro sredine.Ono uvek
potencira i logičnu hipotezu ili pretpostavku da postoji predispozicija
sklonosti za ovu vrstu bolesti.Iako NEMA pouzdanih istraživanja koja
ukazuju na postojanje specifične psihičke strukture ličnosti koja bi
odgovarala predispozicijama sklonosti narkomanije, ipak se među
zavisnicima češće susreću osobe s izraženim pojedinim osobinama-
crtama ličnosti:povučenost,pasivnost,prkosnost,agresivnost.

Indetitetm,kao jezgro ličnosti,ali i kao potencijalna sila njenog


razvoja,individuacije,ključni je putokaz u praćenju i razumevanju puta
kojim se mladi čovek kreće,izložen,čini se,većim iskušenjima nego ikad
ranije,ali i više nego pre stavljen pred lice slobode i odgovornosti za
svoj život i život svojih bližnjih.

38.Socijalni problemi i posledice narkomanije

Posledice narkomanije su veoma brojne i mogu se u osnovi podeliti na


urgožavanje fizičkog zdravlja, poremećaje psihičkih funkcija i socijalnog
ponašanja ličnosti.Droge imaju veoma nepovoljan uticaj na zdravlje
čoveka.Posledice na organizam modu se podeliti na: psihijatrijsko
neurološke,telesne i mentalne.Zavisnici od droge umiru veoma mladi, prema
podacima prosečan vek narkomana je 26 godina.Posledice upotrebe droge
po zdravlje su:gubitak težine,preterano znojenje,trajno oštećenje mozga i
gubitak pamćenja,drhtanje ruku.Psihičke posledice ispoljavaju se u raznim
vidovima poremećaja volje,opažanja,percepcije,mišljenja,emocija i karaktera,
koje od narkomana stvaraju ličnost posebne psihostrukture.Ozbilje posledice
manifestuju se u pojavama poremećaja socijalnih relacija:u sposobnostima
vezanim za produktivno –radnu aktivnost,u otežanoj komunikaciji,socijalnoj
neprilagodljivosti i nezainteresovanosti.Narkomani su po svim slementima,
posebna socijalna grupa.Oni se udružuju,od ostalih vršnjaka razlikuju se na
prvi pogled i vizualno.Imaju sličnu ,,filozoviju života,,,pogled na svet i
njegove perspektive.Poseduju izuzetnu sposobnost međusobnog
indetifikovanja u npoznatoj sredini, po pravilu se oslovljavaju nadimcima i
govore specifičnim narkomanskim žargonom.

39.Pojam i vrste narkomanskog kriminaliteta

Od svih socijalnopatoloških pojava narkomanija je u najtešnjoj vezi s


kriminalitetom.Ta veza je objektivne prirode i etiološki uslovljena, jer gde god
postoji zloupotreba droge,tamo je na delu i neki od vidova delikventnog
ponašanja.Problem odnosa narkomanije i kriminaliteta može se tumačiti s
nekoliko stanovišta,prvenstveno kao nedozvoljena proizvodnja i promet
opojnih droga, iz čega proizlaze ostala značajna pitanja.U vezi s tim
kriminalitet narkomana možemo posmatrati kao direktni i indirektni
kriminalitet.Direktni se ogleda u raznim formama delikventnog ponašanja da
bi se pribavila droga, dok se indirektni odnosi na kriminalne radnje kojima se
pokušava doći do srestava pomoću kojih bi se kupila droga.U opštem smislu,
kriminalitet narkomana-delikventa može se posmatrati dvojako:kao
kriminalna radnja i vrsta delikta narkomana da bi došli do droge I kao
kriminal narkomana pod uticajem droge.

U krivično pravnoj i kriminološkoj literaturi navode se 4 vrste najčešćih


delikata koje čine narkomani:1.krivična dela zavisnika,uzrokovana
neodoljivom potrebom za pribavljanjem droge2.krivična dela nastala usled
poremećaja ličnosti nastalih zloupotrebom narkotičnih srestava.3.krivična
delailegalne trgovine u vezi s proizvodnjom,prometom,krijumčarenjem4.i
krivična dela pomaganja pri zloupotrebe droge.

40.Kriminalitet narkomana zavisnika

Narkomanija i kriminalitet su u tesnoj uzročnoj vezi,jer svakog narkoman


zavisnost čini potecijalnim delikventom,zbog čega e narkomanija s pravom
smatra iznuđenim oblikom delikvencije.Kriminalitet narkomana obično
počinje u drugoj ili trećoj godini narkomanskog staža, a oblici kriminalne
aktivnosti zavise od više faktora:vrste droge koju koristi,stepena stečene
zavisnosti,ličnosti narkomana.Prema nekim tipologijama, među zavisnicima
droge razlikuju se tri tipa kriminalaca:1.zavisnik,večinom morfijski
tip,socijalno zapušten.2.manji zavisnici,većinom potrošači heroina koji ga
šmrču.3.čist trgovac,bez posebnog odnosa prema drogi.Kriminalitet
narkomana pored svoje objektivne ima i svoju subjektivnu stranu jer se
izvršilac kriminalnih radnji pod uticajem droge oseća sigurnijim i manje
odgovornim za posledice dela,dok su neke vrste droge stimulativno-
agresivne prirode.Vezu nasilja i droge neki autori dovode u moguća tri
modela: 1.sistemski-nasilje je posledica stavljanja droge u
promet.2.ekonomsko-kompulzivni – veza između droge i nasilja jeste
imovinska..3.psifofarmakološka – nasilničko ponašanje je neposredno
prouzrokovano konzumiranjem narkotika.

41.Narkomanija i organizovani kriminalitet

Gde god je proizvodnja neke skupocene robe ograničena,tamo su prisutne


pojave njenog krijumčarenja,ilegalnog tržišta i kriminalnog profita.U ovom
slučaju,slučaju droga, nije u pitanju bična kupoprodaja već ceo piramidalni
sistem i čitav lanac organizacije, što prestavlja jedan tipičan primer jednog
od oblika organizovanog ili profesionalnog kriminaliteta.Da je droga jedan od
najprofitabilnijih proizvoda u strukturi organizovanog kriminaliteta,
upozorava se i u najvišim telima međunarodne zajednice.Ilegalna trgovina
drogom svuda se odvija po sistemu uređene organizacije i mreže koja
funkcioniše po principu hijerarhije od proizvođača droge,nakupca i vlasnika
skladišta,trasportne mreže i organizacije za preraspodelu u potrošačkim
područjima.Veze narkomafije i vlasti pojedinih zemalja evidentne su.Dejvid
Džordan,autor knjiga Politika i droga:prljavi novac i demokratske
države,smatra da se proizvodnja i trgovinom ne bave samo razne
međunarodne mafijaške grupe već i da se tim poslom sve češće bave i
država i politička vođstva velikog broja zemalja.

PROSTITUCIJA

42.Pojam i razmere prostitucije

Pojam prostitucija potiče od lat. Reči prostituere-stavljati telo na


prodaju,davati telo za novac.Pojava spada u red najstarijih oblika devijacija
ljudskog ponašanja.Prostitucija je danas po definiciji i sadržaju pojava
svedena na ,,pružanje seksualnih usluga ženske osobe uz
naknadu,,.Uobičajna fraza da je prostitucija najstariji zanat na svetu ukazuje
na njenu bitnu odrednicu-u pitanju je pojava stara skoro koliko i ljudski vek.
Istorijski izvori govore da je još Solon u grčkoj organizovao javne kuće.U
rimu,za vreme cara Trajana bilo je 32 000 prostitutki

U literaturi se nalaze brojne definicije prostitucije.Pristupi u definisanju su


različiti:pravni,sociološki i psihološki.Mnoge definicije prostituciju odre]uju
kao vanbra;ni i najamni odnos žene u odnosu na muškarca,a sve to kao
jedan od najtežih oblika socijalne devijacije.U savremenim shvatanjima
prostitucije kao bitna svojstva pojave uzimaju se dva osnovna
kriterijuma:stupanje u seksulanu vezu žene s partnerom,bez strasti i
komercijalnu prodaju tela radi zadovoljenja seksualne požude partnera.
Međutim bez obzira na razlike u definisanju, svi autori se slažu u tome da je
prostitucija kao oblik socijalne patologije žene, s mnogostukim društvenim
posledicama i u razmerima koje nisu ni izbiza istražene.Smatra se da danas u
svetu nema zemlje u kojoj ne postoji javna ili tajna prostitucija.

43.Vrste prostitucije (istorijski tipovi i savremena klasifikacija)

Od istorijskih tipova ulična,supstituciona i kompezaciona prostitucija imaju


punu aktuelnost.Ulična prostitucija je određena mestom obavljanja seksualne
usluge, obuhvata najniži nivo prostitutki ,to je i najrasprostranjeniji vid
prost.kao i pojava sa najviše socijalnih,ekonomskih i zdrastvenih
posledica.Supsititucionom prostitucijom se označava pojava gde se muškarci
orijentišu na seksualno zadovoljenje zbog objektivnih okolnosti nedostupnosti
bračnog ili seksualnog zadovoljstva uopšte. Kompenzacionom prostitucijom
definiše se tip pojave uzrokovan problemima osećanja i razumevanja u
bračnim odnosima.

Od savremenih vidova poznatiji su oblici tzv agencijske prostitucije,tpa ,,šou-


gerli,,,vikend prostitucija,hotelska prostitucije i prostitucije tipa ,,devojke na
poziv,,

Agencijska prostitucija je vrsta tajne prostitucije,prikrivena iza paravana


poslovnih firmi za sklapanje brakova i ponudu poslovne pratnje.
Tip prostitucije ,,šou-gerli,, veoma je rasprostranjen,razvijen u nočnim
klubovima za zabave
Vikend –prostitucija je kao što sam naziv kaže,povremeno razvijena u
određenim danima.
Hotelska prostitucija je karakteristična za turističke centre,na prometnim
saobraćajnicama i u velikim gradovima.
,,Devojka na poziv,, je oblik prostitucije višeg ranga.U ovom tipu prostitutke
su dostupne samo određenoj,uglednoj,kljijenteli.
Prostitucija se,uobičajno smatra ženskim oblikom mentalno-socijalne
devijacije,što u stvari pretežno i jeste.Međutim,polsednjih decenija,uporedo s
emancipacijom žene i sve učestanijim poremećajima u bračnim i porodičnim
odnosima,sve je izraženija pojava muške prostitucije

44.Uzroci prostitucije-socijalni faktori

Socijalni faktori prostitucije su,svakako najznačajniji uzročnici.U socijalno-


kulturne faktore prostitucije ubrajaju se ekonomski uslovi,posebno
sirimaštvo,naezaposlenost,procesi migracije,ubranizacija.Siromaštvo i
socijalna beda su činioci koji podstiču prostituciju kao izvor prihoda i
egzistencije.U razloge odavanja prostituciji spadaju i primamljivosti lake i
vioske zarade,loš uticaj medija.S uzrocima prostitucije se dovodi u vezu i
rizična situacija ili prostori,mesta i institucije kao što su ratno
stanje,elementarne nepogode,socijalno devijantne porodične
sredine,zatvori..Mnogi aitori su skloni da uzričnost prostitucije povezuju sa
seksualnomzloupotrebom malodobnih osoba,posebno dece.

Neka shvatanja opštih faktora uzročnost prostitucije vide,pre svega u


društvenoj nejednakosti muškarca i žene,odnosno u tradicionalnoj tendenciji
da se društveni status žene svodi isključivo na njenu biološko-reproduktivnu
funkciju.

U porodičnoj sredini i okolnostima vaspitanja socijalni uzroci prostitucije


su,kao i svi ostali oblici devijantnosti,važan faktor ,bilo da se javljaju u vidu
oponašanja ili neadekvatnog reagovanja na porodičnu normu i odnos.

45.Uzroci prostitucije, biološke osnove i psihološki faktori.

Postoje i pristupi koji uzroke prostitucije vide,prvenstveno, u biološkoj


inferiornosti žena u odnosu na muški rod u njihovim fiziološkim i fizičkim
karakteristikama defektnosti.Veliki broj autora dovode u vezu mutiuzročnosti
prostitucije s faktorima biološke i socijalne prirode, uzimajući u obzir
konstitucionalne predispozicije u uticaj socijalne sredine.

Najbrojnija su istraživanja uzročnih faktora u psihologiji i psihijatriji.Ta


objašnjena nalaze osnovu prvenstveno u povezanosti prostitucije s
nedostatkom volje za suzdržavanje od izraženih nagona,odnosno libidinoznih
impulsa žene.Neke teorije iz ove oblasti objašnjavaju prostituciju odsustvom
osećanja za roditeljastvo,rad i stid,izraženim sklonostima ka strastima
zabave.

U psihološkim pristupima prostitutka se često definiše kao intelektualno


siromašna i emocionalno nezrela osoba,egoista,sujetne naravi,frigidna i bez
osećaja za stid čime se posredno ukazuje na uzroke pojave.U literaturi
postoje mišljenja da su uzroci prostitucije u nedovoljnoj seksualnoj i
psihološkoj zrelosti partnera,ambivalenciji ličnosti,kao i shvatanja koja
ukazuju na problem nedostataka ljubavi od strane majke,odnosno urođeni
odbrambeni ženski mehanizam,oblik projekcije i ponižavanja sebe zbog
depresije.

46.Ličnost i tipologije prostitutki

Gibens je sviju tipologiju prostitutki nazvao kliničkom.On prostituciju deli na


primarnu i sekudarnu,a u okviru tih podela,polazeći od kriterijuma
inteligencije,razlikuje:inteligentne,primitivne i prostitutke srednje
inteligencije.

Majnev prostitutke deli po kriterijumu načina izdržavanja na:na one koje


izdržavaju bogati muškarci,one koji koriste svoje stanove za prostituciju i od
toga se izdržavaju; prostitutke u javnim kućamai amaterke.

Prostitutka ima neprirodan život,ona je psihički i fizički iscrpljena žena,često


zavisna od alkohola,droge i duvana.Njena psihifizička sklonost raznim
bolestima,zbog svega toga, znatno je izraženija nego kod ostalih.Ona je ,u
suštini,cinična,gadi se i prezire muškarce.Zato znatan broj prostitutki naginje
lezbejstvu,jer nezadovoljna emocionalnom vezom sa muškarcima,traži utehu
u ,,ženskoj ljubavi,,.Sve to ima za posledicu poremećaje u emotivnoj sferi
ličnosti prostitutke i društvene osude.Smatra se da su takve osobe
nezainteresovane za bračnu zajednicu, a tamo gde takva zajednica i postoji-
zanemarena je.

Poseban tip prostitutki čine tzv. Sponzoruše.To su žene koje se seksualno


vežu za jednog muškarca uz naknadu izraženu u nekim vrednostima ili
pogodnostima.Sponzoruša se opisuje kao mlada i atraktivna
devojka,otmenog ponašanja i moderno obučena,obično u prisustvu
starijeg ,,dobrostojećeg,, gospodina. Izvesna razlika između sponzoruše i
klasične prostitutke sastoji se u tome što sponzoruši nije ugrožena
egzistencija,ona amo želi život na visokoj nozi.Ono što ih čini istim jeste da
na isti način ostvaruje cilj pružanjem seksualnih usluga,uz naknadu.

47.Socijalno patološke posledice prostitucije


Najšire socijalne posledice prostitucije povezane su sa širenjem
zaraznih,veneričnih bolesti.One su normalna i prateća pojava,posebno kod
tzv.uličnog oblika prostitucije. Istovremeno,prostitucija je i neposredni
uzročnik seksualnih devijacija.Prostitucija prestavlja problem i iz razloga
socijalne strukture i starosnog doba žena koje se njome bave.To su
uglavnom mlađe osobe,a vek moguđeg bavljenja prostitucijom,kao izvorom
prihoda,ograničen je biološki i fizički,zbog zdrastvenih problema i prirode
posla.

Prostituciju prati alkoholizam i narkomanija,jer prostitutka koristi kako


alkohol tako i drogu kao srestva olakšanja za neuredan život,kao srestvo
namamljivanja klijentele.

Najteži oblik devijacije vezan za prostituciju jeste kriminalitet.Kriminalitet i


prostitucija su u svim vidovima u uzajamnom odnosu,pa je dosta teško
odrediti šta je čemu neposredni uzročnik,jer se i iz redova kriminalaca
regrutuju prostitutke i obratno.Prema novijim istraživanjima kriminalizacija
prostitucije dobila je takve razmere da se,van svake sumnje,može svrstati u
najozbiljnije područje organizovanog kriminala i to na razne načine.

U savremenim oblicima kriminaliteta poznata je trgovina ženama radi


prostitucije i snimanja pornografskih filmova,takozvani sex
trafficking.Razlikuju se pojave azijskog i evropskog tipa sex trafficking.

Prevare su sastavni deo trgovine belim robljem.One se odvijaju po sistemu


ponude dobrog zaposlenja ili zarade mlađim osobama,ili putem skapanja
bračne zajednice sa situiranim ljudima.U kojoj meri postoje elementi
prevare,govore podaci da je polovina devojaka isključivala svaku pomisao da
bi u takvom poslu mogla biti seksualno iskorišćavana,dok druga polovina
samo naslućivala takav moguć ishod.

48.Pojam i opšte karakteristike vagabundaže

Poseban oblik socijalnih devijacija čine pojave skitnjičenja,besposličarenja i


prosjačenja, koje se ponegde jednim nazivom definišu pojmom
vagabundaža.Fenomenološki vidovi ovih pojava jesu brojni izrazi
materijalnogi i ekonomskog stanja društva, ekonomskih kriza,posledica rata i
materijalne bede.Pajam vagabunde,kao pravni termin uveden je u
francuskom code penal iz 1910,gde se tim osobama smatraju ,,ljudi bez
zanimanja,, koji nemaju poznato prebivalište i srestva za izdržavanje.

Vagabundaža je u suštini socijalni problem, o čijem su stepenu društvene


štetnosti mišljenja podeljena.Jedni smatraju da je reč o ozbiljnim socijalnom
problemu mentalno defektnih ljudi,dok drugi su mišljenja da se radi o
asocijalnim društveno neprilagodljivim osobama,nedovoljno svesni svojih
postupaka i odgovornosti.Socijalozi misle da je vagabundaža deloom socijalni
a delom i pravni problem,i da njene nosioce netreba kažnjavati,jer je moguća
njihova resocilizacija.

Pravna definicija ukazuje da su osnovna svojstva vagabundaže ,,skitnja


osoba zbog toga što nemaju zanimanje i srestva za izdržavanje,,.

Najopštija podela uzroka vagabundaže jeste na društvene činioce ili uzroke i


individualnopsihološke determinante.

49. Skitnjičenje,besposličarenje i prosjačenje

Kao skitnja se označava društvena pojava otuđenja čoveka iz određenih


institucionalnih delova zajednice,povremeni boravak na određenoj
teritoriji,ali ne i uklapanje u socijalni ambijent.Bitna karakteristika skitnje je
kidanje,inače slabih, veza sa sredinom i negiranje tih veza.Obično se
skitnicom smatra lice koje živi u određenoj društvenoj sredini,globalno uzetoj
ili više takvih sredina menjajući ih povremeno.Skitnice su na margini
društvenih zbivanja,odnosno društvenih tokova,jer samo po jeziku i
nacionalnoj pripadnosti,prostornim i vremenskim komponentama pripadaju
određenom društvu. Posebna vrsta skitnje je elementarna ili strukturalna
skitnja,koja je vezana za pojave epidemije,poplave,požare,zemljotrese.Ona je
nezavisno od društvenih promena i procesa.

Prosjačenje čini socijalnu pojavu traženja milostinje,povremeno ili stalno,u


vidu zanimanja,javnim izlaganjem fizičkih defektnosti ili prikazivanjem
nepovoljnog stanja socijalnog statusa.S obzirom na to kakav način prošnje
primenjuju,razlikuju se klasično i profesionalno.Često su skitnja i prosjačenje
povezani,a u jednoj ličnosti sadržani elementi oba načina života.

Besposličarenje je širi pojam od skitnjičenja i prestavlja društveni oblik


ponašanja tzv. Parazitizam i neretko,koincidenciju s prethodna dva oblika,a
besposličar je osoba neradnik,čiji je život vezan za ulicu,po
kvertovima,posebnim mestima.Takve osobe se najčešće nazivaju klošarima.

50. Kocka,pojam,opšte karakteristike i vrste.

Pojam potiče od kocke,koju čini pravilan šestougaoni predmet s posebnim


obeležjima brojeva od 1 do 6.Njena pojava seže do početka kultura i
civilizacija društva.
Kao pojam i masovna pojava,kocka je,najčešće,vezana za igru karata,ali i
druge vidove hazarda dostupne svim društvenim slojevima.Granice između
kocke kao igre na sreću i kocke kao kriminalne radnje veoma su jasne u
pravnom smislu, ali su brojne teškoće u teorijskom razjašnjavanju dva pojma
kao devijacije,jer nije svaka kocka devijacija.

Teško je navesti sve vrste kockarskih igara.Međutim svima je zajedničko to


da u njima postoje dve ili više strana gde jedna dobija, a druga gubi.Drugi
zajednički segment prestavljaju slučajnost,sreća i strah,odnosno rizik.U
stučnoj literaturi razlikuju se dva osnovna oblika i kocke:organizovnai i
neorganizovani vid,pri čemu i jedan i drugi mogu biti legalni,polulegalni i
protivpravni.

Najstariji oblik igre na sreću je opklada,a najpoznatiji vid opklade su konjičke


trke.

Od svih oblika kocke,bez obzira na vrstu najteže oblike i društvenu opasnost


čini organizovana kocka.Svaka vrsta kocke podložna je prevarama,što su
ulozi veći,veći su i izazovi zloupšotrebe u pogledu dogovaranja,dovođenja u
zabludu učesnika ili nameštanja ishoda.

51.Socijalne posledice kocke

Socijalne posledice kocke su mnogostruko značajne.Pošto je predmet svih


hazardnih igara imetak,odnosno novac,tema kocke je veoma bitna.Štete su
ogromne kako za pojedinca tako i društvo,jer u sebi sadrže
materijalne,moralne,zdrastvene pa i političke štete.Kocka vodi čoveka u
kriminalnu delatnost.skoro celokupnu psihičku energiju kockar ulože u
igru.medicinski stručnjaci upozoravaju da je prekomerno igranje i legalnih
igara na sreću štetno po zdravlje.

Kockarska populacija je po pravilu nasilna i okreće se kriminalu u fazi očaja


izazvanog prekomernim gubicima i posledicama,a često i u vezi s nekim
drugim oblicima kriminaliteta osim kockarskih prevara kako bi došli do
potrebnih srestava za kockanje.

Veze kocke kao jednog oblika socijalne patoilogije i kriminaliteta kao drugog
višeslojna je i obostrano višeuzročna i višeposledična.Kockar se vrti u
začaranom krugu potrebe pribavljanja srestava za kocku, putem
krađa,pretnji,tuče,pranja novca,pronevere...

52.Ličnost i tipologija kockara


U tipologiji kockara razlikuju se kockari profesionalci,kockari zavisnici i
kockari rekreativci.Kockari profesionalci su svoju životnu orijentaciju podredili
kocki kao stalnom izvoru prihoda,emocionalno su hladni,natprosečne
inteligencije,racionalni u izboru vrste igre i partnera.Kockari zavisnici su
osobe kod kojih postoji stečeni defekt ličnosti,kojima je igra prerasla u
kockarsku strast.Kockari rekreativcii su ličnosti koje se bave kockom s
ograničenim i unapred planiranim ulozima,kao i igrom prestiža,po određenim
svojstvima stabilnije ličnosti koje racionalno kontrolišu svoje uloge i
ponašanje u igri.

Psihološke crte ličnosti kockara dovode se u vezu s realizacijom kockarskog


motiva za izražavanjem podsvesnih seksualnih i agresivnih
nagona.Psihoanalitičari kockanje povezuju s depresijom,koja u osnovi
prestavlja nesvesnu potrebu za gubljenjem ili doživljavanjem kazne za
nesvesni osećaj krivice.

53.Seksualne devijacije,pojam,vrste i uzroci

Pod uobičajnim pojmom seksualnih devijacija smatraju se odnosi i ponašanja


pojedinaca i grupa gde se izbegava heteroseksualnost,kao prirodni odnos
muškarca i žene u zadovoljenju unutrašnjih emotivnih potreba i funkcija
produženja vrste.

Pod seksualnim nastranostima,kao oblicima seksualnih


devijacija,podrazumevaju se abnormalne seksualne sklonosti,odnosno
ispoljavanje težnje i zadovoljenje polnog nagona na neprirodan i,za određenu
kulturu i sredinu, neprihvatljiv način.U seksualne nastranosti spadaju
seksualne inferzije i seksualne perverzije. Seksualne inferzije čine sklonosti i
pojave gde je seksualni nagon neprirodno usmeren na subjekta,kao što su
pedofilija,narcizam,zoofilija,nekrofilija.. Seksualne perverzije karakterišu
neprirodnost uslova pod kojima ličnost doživljava seksualna uzbuđenja,kao
što su mazohizam,sadizam,fetišizam...

Uzroci seksualnih nastranosti nisu dovoljno istraženi,niti postoje jedinstveni


pristupi tom pitanju.Frojd ovu pojavu tumači kao posledica pogrešnog
vaspitanja,ali i strahom od kastracije u periodu ranog razvoja u
detinjstvu.Sociološke teorije faktore uzročnosti izvode iz opštih teorija o
devijantnosti:njihovom svođenjem na poremećaje interpersonalnih odnosa.

54.Seksualne inferzije
Seksualne inferzije čine sklonosti i pojave gde je seksualni nagon neprirodno
usmeren na subjekta,kao što su homoseksualizam,pedofilija,gerontofilija,
,zoofilija,nekrofilija.

Homoseksualizam se smatra seksualnom devijacijom koja se ispoljava u


relativno trajnom,emocionalnom,duhovnom i seksualnom privlačnošću
individua istog pola.Poznata je pod nazivom pederizam,uranizam,treći
pol.Ženski homoseksualizam se naziva još lezbijska ljubav,sapfizam,tribadija.

Pedofolija i gerontofilija. Pedofolija je inverzni oblik seksualne


nastranosti,sklonost odraslih prema deci istog ili suprotnog pola.Gerontofolija
je seksualna orijentacija usmerena prema starijim osobama.

Nekrofilija se javlja kao oblik erotskog u egzibicionom ,sadističkom ili


seksualnom zadovoljavanju s ljudskim lešinama. Smatra se isključivo
patološkom sklonošću muškaraca.

Zoofilijom se pojmovno određuje patološki fenomen polnog opđtenja sa


životinjama.

55.Seksualne perverzije

Seksualne perverzije karakterišu neprirodnost uslova pod kojima ličnost


doživljava seksualna uzbuđenja,kao što su
mazohizam,sadizam,egzibicionizam,fetišizam,transvestizam,voajerstvo.

Sadizam i mazohizam ispoljavaju se u seksualnom uzbuđenju i


zadovoljavanju nanošenjem ili trpljenjem bola od partnera.Sadizam je
perverzivni oblik seksualne nastranosti,zadovoljavanja polnih nagona
nanošenjem fizičkog ili psihičkog bola partnera.Mazohizam se ispoljava u 2
moguća oblika:podavanjem drugom u zlostavljanju i ponižavanju ili
samozadovoljavanjem u podnošenju bola.

Egzibicionizam kao nastranost,ispoljava se skoro isključivo,kod


muškaraca,uzadovoljavanju pokazivanjem polnih organa ženama bez
namere telesnog dodirivanja.

Fetišizam se definiše kao pojava doživljavanja seksualnih uzbuđenja


posebnim odnosom prema psihičkim ili fizičkim svojstvima , ili u kontaktu sa
stvarima osoba suprotnog pola.
Transvestizmom se označavaju ponašanja seksualnog zadovoljavanja
oblačenjem odeće ili nošenje stvari osoba suprotnog pola.

Voajerizam je pojava slična egzibicionizmu,a sastoji se u zadovoljavanju


gledanjem nage osobe suprotnog pola.

56.Delikventna obeležja seksualnih devijacija

Seksualne devijacije,pogotovo pojedini njihovi oblici ne samo što podležu


neformalnoj društvenoj reakciji,već imaju inkriminatorna obeležja,pretežno
prekršaja,ali u nekim slučajevima i krivičnog dela. Teži oblici seksualnih
devijacija inkrimisani su tek s pojavom imperija,kada su razmere dostigle
vrhunac razvrata.

Inkriminatorni oblici seksualnih devijacija definisani su na različite


načine.Najčešće se oni označavaju pojmom seksualnog zlostavljanja,gde
spadaju pojave silovanja,bludnih radnji i protivprirodnog bluda.Silovanje je
seksualni delikt protiv volje i prinudom drugog lica na obljubu upotrebom
grube sile ili ozbiljnom pretnjom da će sila biti upotrebljena.Blud u izvornom
značenju je u stvari prostitucija.U socijalno patološkom smislu to je vrsta
napada na seksualnu slobodu ličnosti,nedopušten polni akt.Protivprirodni
blud čini zadovoljavanje seksualnih potreba na neprirodan način.U širem
smislu pod ovim pojmom se podrazumevaju odnosi između lica istog
pola,kao i zadovoljenje seksualnih strasti između lica istog pola.U užem
smislu pod protivprirodnim bludom smatraju se samo homoseksualni odnosi
između muških osoba.

Najtežim oblikom seksualnih devijacija smatra se incestualno ponašanje

Od seksualnog zlostavljanja,gde je silovanje najteži vid, treba razlikovati


seksualno uznemiravanje kao lakši oblik devijacije.pod seksualnim
uznemiravanjem se podrazumeva neželjeno,neisprovocirano i neuzvraćeno
ponašanje seksualne motivacije.

SAMOUBISTVA

57.Pojam i opšte karakteristike samoubistava

Ssamoubistvo se smatra jednim od najtežih i najkompleksnijih oblika


socijalnih devijacija,odnosno socijalne patologije.Ono je to iz više razloga-
prvenstveno zato što u odnosu na druge oblike ima najtragičnije posldice,a
drugo,zbog toga što prestavlja jedan od najzagonetnijih fenomena ljudskog
ponašanja.Problem definisanja samoubistava u osnovi,potiče iz dva
razloga.Prvi se javlja pri određivanju punog sadržaja,odnosno nastaje s
pitanjem da li u pojavi samoubistava spadaju i pokušaji oduzimanja
sopstvenog života ili samo svršeni čin samoubistava.Drugi problem
definisanja proizilazi iz različitih shvatanja o elementu svesnosti kao bitnom
sadržaju takvog akta.

Sam fenomen karakterističan je za sva razdoblja ljudske istorije,ali je odnos


prema njemu značajnoi menjan.Različite kulture,civilizacijska razdoblja i
religijske dogme uticale su na stav prema toj pojavi.

58.Uzroci suicida-teorijske osnove i metode izučavanja

Osnovni problem izučavanja pojave suicida ogleda se u činjenici da se sa


subjektima pojave nemože komunicirati,iz razumljivih razloga-jer nisu među
živima,te se direktnim putem nemogu istražiti motivi,a time ni uzroci.

Suicidalni motiv je subjektivni utisak koji čovek drži razlogom da sebi oduzme
život.On se obično definiše kao racionalni razlog odluke,koji pobuđuje i
podstiče na izvršenje samoubistava.Suicidilozi koji polaze od samoubistava
kao svesnog i nesvesnog akta razlikuju i nesvesne motive-razne oblike
psihopatoloških stanja koji uslovljavaju autodestruktivne nagone.Kod
motivacionih faktora razlikuju se svesni i nesvesni motivi,pri čemu se u prve
ubrajaju: društveno uslovljeni i racionalne odluke ,,izlaza,, iz teških životnih ili
zdrstvenih okolnosti,dok se nesvesnim motivima smatraju razni oblici
psiholoških stanja koja su posledica autodestruktivnih nagona,alarmnih
refleksa usmerenih prema društvu.

Povodi,odnosno suicidalni stimulansi,jesu okolnosti kod kojih uzrok,kao


odlučujući faktor i motiv,dolazi pre do izražaja.Oni su u toj meri različiti da se
ni ne mogu klasifikovati,jer u suštini,to može biti svaka radnja i događaj,od
besmislenih do ozbiljnih, koji se mogu objektizovati.

Obično se u faktore uzroka ubrajaju psihostrukturalni sklop


ličnosti,predisponiran aktima autodestrukcije; raspad porodice,određene
strukturalne osobine ličnosti,pripadnosti rizičnim devijantnim
grupama.Suicidalni uzroci su,prema tome ,faktori teško odvojivi od suicidalne
dispozicije i motiva.Oni mogu biti subjektivne i objektivne prirode.
59. Uzroci suicida-istorijski i tradicionalne okviri

Aristotel je smatrao da je samoubistvo posledica socijalne neodgovornosti


čoveka,a kasnije sociološka shvatanja zasnivaju se pretežno na učenjima E.
Dirkema,po kojem je samoubistvo pojava nastala kao ,,rezultat poremećene
socijalne ravnoteže i narušenih odnosa između pojedinaca i socijalnih
institucija,, T.Masarik samoubistva posmatra kao jednu od posledica
opadanja uticaja religije. Brid navodi više socijalnih defektnosti suicida od
kojih jedni nastaju iz ličnog neuspeha,neispunjene socijalne uloge, odnosno
neostvarenog životnog cilja; drugi –iz predanosti cilju i njegovoj ulozi od
posebnog značaja za ličnost; treći,pak,iz rigidnosti, to jest nemogućnosti
tolerancije između želja,statusa i cilja. neodgovornosti čoveka,a kasnije
sociološka shvatanja zasnivaju se pretežno na učenjima E. Dirkema,po kojem
je samoubistvo pojava nastala kao ,,rezultat poremećene socijalne ravnoteže
i narušenih odnosa između pojedinaca i socijalnih institucija,, T.Masarik
samoubistva posmatra kao jednu od posledica opadanja uticaja religije. Brid
navodi više socijalnih defektnosti suicida od kojih jedni nastaju iz ličnog
neuspeha,neispunjene socijalne uloge, odnosno neostvarenog životnog cilja;
drugi –iz predanosti cilju i njegovoj ulozi od posebnog značaja za ličnost;
treći,pak,iz rigidnosti, to jest nemogućnosti tolerancije između želja,statusa i
cilja.

60.Uzroci suicida-psihološke osnove

Kod razmatranja uzročnika suicida posebno se analiziraju ,,psihološke


dispozicije,,kao što su depresivnost,agresivnost,ankcioznost,impulsivnost i
histerične osobine,ali je pojava najtemeljitije analizirana kroz razna
psihoanalitička shvatanja.Psihoanalitičari vide i istražuju problem
samoubistava u stanju melanholije i ankcioznosti.Frojd je pokušao da putem
analize melanholije objasni suicidne pojave,da bi tumačeći funkciju
tanatosa,destruktivnog nagona smrti,problem uzroka ove pojave smatrao
konačno razjašnjenim.

Savremene tendencije u psihoanalizi pojavu samoubistva objašnjavaju kroz


dva karakteristična pristupa:jedni ga tumače kao pojavu nastalu iz osvetge;
a drugi kao posledicu neuzvraćene ljubavi ili nesklada između željenog i
ostvarenog u životu.

Prema nekim shvatanjima suicid se vezuje za depresivna stanja.Međutim


mnoga istraživanja dovode ozbiljno u pitanje depresivnost kao faktor
suicida.Depresivnost jeste najčešći psihički poremećaj vezan za ponašanje
mladih,ali on nije direktni faktor,već više posledica patogenih poremećaja u
porodičnim odnosima.

61.Uzroci suicida-socijalni faktori

Temelje socioloških pristupa samoubistava postavio je Dirkem ,koji uzroke


samoubistava daje već u samoj definiciji,smatrajući da je samoubistvo
posledica narušenih socijalnih veza između pojedinca i društva.

Sa sociološkog stanovišta interesantan je odnos samoubice i


okoline.samoubica je osoba koja je izgubila poverenje u okolinu i veru u
sebe.Po pravilu, sredina nije imala razumevanja za probleme suicidanta,ona
je njegove razloge životnih problema omalovažavala i obesmišljavala.Ratne i
poratne periode prate prate pojave samoubistava kao zakonomerna pojava
odložne reakcije na psihopatološke probleme,po pravilu na učesnike ratnih
događaja na tinejdžere i adolescente.Alkohol se tretira kao jedan od važnih
faktora u pojavi samoubistava,ali češće kao posrdni uzrok koji deluje u
sticaju socijalnih posledica i činilaca koje je prethodno izazvao,a to su
socijalno propadanje,zapuštenost,depresivna stanja,sukobi sa okolinom i
slične prilike.Krizna stanja i situacije vrše važan uticaj na labilno
neuravnotežene ličnosti i njihovu suicidalnu dispoziciju.Usamljenost,osećanje
izolovanosti, prestavlja suicidalni faktor kako za one koji žive u gradovima
tako i za one koji žive na selu.

62.Uzroci suicida-psihopatološki faktori

Psihijatrijske nauke, u početku,samoubistva određuju kao psihopatološke


akte i time uzroke ovih pojava nalaze u težim oblicima psihičkih poremećaja
ličnosti.Tako su se u psihijatrijskim teorijama razvila tri pravca objašnjennja
suicida:konstitucionalni,organski i heredistički.

Duševna oboljenja i psihički poremećaji druge vrste kao uzrok samoubistava


vrlo često se pominju u brojnim istraživanjima iz oblasti psihijatrije i
psihologije.

Smatra se da su organska oboljenja najbrojnije zastupljena u strukturi


bolesti samoubica,zajedno sa psihomatskim poremećajima.Motive kod ovih
slučajeva čine nepodnošljivi bolovi,praćeni psihičkim
poremećajima.Organske bolesti često navode čoveka na pomisao da takav
život i patnje treba okončati.
U savremenoj suicidologiji ima,čak i nekih teorija biološke orijentacije,koje
samoubistva indiciraju pojavom na koju utiče gen samoubica,odnosno da je
pojava naslednog karaktera.

63.Faktori suicidnog rizika

Faktori suicidnog rizika vezani su neposredno za same uzroke pojave,ali su


oni u konkretnim slučajevima svode na neke sociološka,psihološka i
psihopatološka obeležja samoubica.Uzroci samoubistava neposredno
upućuju na neke rizične grupe sklonosti samoubistvima,a koje se tiču
socijalnih obeležja,psihičkih stanja i , uopšte materijalnih i zdrastvenih uslova
života. U tom smislu,istraživanja ukazuju na neke osnovne karakteristike
suicidalne populacije.

U polnoj strukturi evidentno dominiraju muškarci kod samoubistava, a žene


kod pokušaja.Kod starosne strukture samoubica statistike govore da su
adolescenti skloniji pokušajima samoubistva,dok su ljudi od 50-70 godina
dominantni kod izvršenih samoubistava.Nivo obrazovanja pokazuje da je
najveća zastupljenost samoubica među onima s osnovnim, a najmanje među
osobama s visokom školskom spremom.I nacionalna struktura se u nekim
radovima uzima kao mogući faktor uticaja u ovoj pojavi.Naime, ima
shvatanja koja samoubistvima pridaju atribute kolektivnih osobina-
nacionalnih ili etničkih dispozicija.

Imajući u vidu da su samoubistva,za razliku od drugih pojava socijalnih


devijacija,više vezana za ličnost i duševno i psihičko stanje,od posebnog
značaja su faktori uzročnosti vezani za psihijatrijske poremećaje.Rizičnim
grupama svakako pripadaju i alkoholičari,jer prema nekim statistikama
samoubice su oko 30% slučajeva taj akt izvršile u alkoholisanom stanju.

64.Pokušaji samoubistva

Pokušaj samoubistva, u opštem smislu,znači započeto a nedovršeno


samoubistvo.Kod pokušaja da se izvrši samoubistva ta namera nije ozbiljna i
završava se ,,neuspelim pokušajem,,.Pokušaj samoubistva ne spada,ni
motiviaciono ni po sadržaju,u pojave sucida.

Postoji nekoliko razlika između izvršenog samoubistva i pokušaja


samoubistva.Naime učestalost pokušaja samoubistava znatno je veća nego
kod pojave samoubistava.Populaciona struktura je različita:znatno više
mladih osoba pokušava samoubistvo nego što je to slučaj u stastistici pojava
kod samoubistava.Žene češće od muškaraca pokušavaju samoubistvo,dok
kod samoubistava je obrnut slučaj.U većini slučajeva kod samoubistava
osoba vrši taj akt jedan jedini i poslednji put,dok se kod pokušaja ti akti ne
samo negoveštavaju,nego i vrše po nekoliko puta. Bitna razlika između
samoubistava i pokušaja samoubistva leži u motivu.Kod pokušaja
samoubistva u većini slučajeva ima tzv.alarmni efekat,odnosno funkciju
apela.Pokušaji se razlikuju od samoubistava i po vrsti srestava i načinu
izvršenja,jer je u skoro tri četvrtine slučajeva reč o trovanju
medikamentima,što je naručito slučaj kod žena do 21 godine starosti

65.Posebne metode istraživanja pojava socijalne patologije

Socijalna patologija kao naučna disciplina ima dosta dodirnih


tačaka,zajedničkih uzročnih faktora sa sociološkim i opštim psiholočkim
disciplinama,ali i određene specifičnosti.Ona ima karakter teorijske nauke,ali
i discipline kojoj je imanentno empirijsko istraživanje te prema tome koristi
metodološke postupke i metode ne samo opštih socioloških,nego i posebnih
metoda psiholoških nauka.

Analiza,kao posebna naučna metoda jeste postupak rasčlanjivanja složenih


pojava na proste činioce,odnosno celine na njene osnovne elemente.Postoji
više vrsta analiza kao što
su:strukturalna,funkcionalna,kauzalna,komparativna i genetička.

Sinteza je metoda uopštavanja postupkom zaključenja od poslednjeg ka


opštem,odnosno spajanjem elemenata istraživanja od jednostavnijeg ka
složenijem.

Apstrakcija je osnovni misaoni proces u kome se odbacuju posebnosti i


utvrđuje opštost u poimanju elemenata jedne pojave,utvrđivanjem onoga što
je bitno,zaajedničke karakteristike elemenata.

Konkretizacija je postupak gde se,istraživanjem neke opšte špjave,dodaje


još neki posebni element,čime se ona konkretizuje-preciznije određuje.

Generalizacija je postupak uopštavanja od pojedinačnog i posebnog ka


opštim svojstvima pojava.

Specijalizacija je postupak suprotan generalizaciji.To je kretanje mišljenja


od spoznaje njihovih opštih odredbi ka saznanju njihovih posebnih i
pojedinačnih oblika.
Indukcija je jedan od oblika generalizacije,i to njegov poseban metodološki
postupak.Njime se zaključivanje o pojavama i pojmovima izvodi od posebnog
i pojedinačnog,ka opštem.Iz posebnih i pojedinačnih saznanja i stavova
izvode se opšte i stavovi

Deduktivni metod je zaključivanje o posebnom i pojedinačnom na osnovu


opšteg.To su ustvari,oblik specijalizacije:dedukcija pretpostavlja opšta
saznanja o pojavama,opšte stavove i principe.

66.Prikupljanje podataka kao istraživački postupak

Prikupljane podataka iz oblasti socijalne psihologije sastoji se od sabiranja


različitih oblika iskustvenih obaveštenja,proistekljih iz različitih društvenih
potreba.To su pojave koje inače u društvu nastaju nezavisno od nauke,dakle
ne mogu se i netreba ih veštački i eksperimentalno stvarati.Najvažnijim
načelima prikupljanja podataka smatraju se:planska
umerenost,sistematičnost,objektivnost i tačnost.

Umerenost u prikupljanju socijalnih i psiholoških činjenica podređena je


cilju,odnosno predmetu istraživanja.Sistematičnost proističe iz potrebe da se
i u potpunosti ispitaju pojedini elementi problema,a ne njihova
ukupnost.Objektivnost i tačnost,kao načelo u krikupljanju činjenica
devijantnog karaktera,bitna su pretpostavka u utvrđivanju njihove
zakonitosti.

Planiranje je početna,uvodna faza u postupku prikupljanja podataka.Sam


postupak prikupljanja podataka je faza istraživačkog koraka na osnovu koje
se stvara iskustvena evidencija o nekim konkretnim socijalno-psihološkim
problemima.Postupak obuhvata tri osnovne faze:prikupljanje izvorne
građe,selekciju i sistematizaciju, i stvaranje iskustvene evidencije.

67.Posmatranje pojava kao istraživački postupak

Posmatranje se definiše kao organizovano,plansko i metodološko srestvo


prikupljanja podataka neposrednim čulnim opažanjima u cilju otkrivanja
novih činjenica ili proveravanja naučnih hipoteza.Planiranje je značajan
metodološki okvir koji omogućava posmatranje.Ono je osnova:da se
relativizuju ograničenja koja su svojstvena ovom postupku;da se prikupe
objektivne,potrebne i bitne činjenice o istraživanoj pojavi;da se odredi
pojavni ,uzročno –posledični,vremenski i prostorni kauzalitet i hronologija u
događajima i pojavama.
Postoje razne klasifikacije posmatračkih postupaka u istraživanju socijalnih
pojava,najčešća je ona,koja postupak vidi kao posmatranje s učestvovanjem i
tzv. Čist posmatrač.Razlika između ta dva postupka je u tome što u prvom
slučaju,neposrednog prisustva posmatrača,posmatrana sredina zna za
njegovo učešće i prilagođava mu se,a u drugom,posrednom,uloga
posmatrača je prikrivena i sredina mu se ponaša,uobičajno.

68.Ispitivanje pojava kao istraživački postupak

Pod ispitivanjem se podrazumeva posredni postupak za prikupljanje


podataka.Posredan je zato što se između istraživača i podataka nalazi
posrednik-ispitanik.Ispitivanje je najčešće primenjivan postupak u
istraživanju društvenih pojava,a time i socijalno-psiholoških,koji se izvodi
posrestvom razgovora,upitnika ili ankete.Razgovor je najčešći postupak u
ispitivanju kriminogenih pojava i može imati stručni i naučni značaj.Naučni
razgovor se po svom sadržaju bitno razlikuje od uobičajenog razgovora,kao i
od stručnih razgovora koje vode službena lica u prikupljanju podataka radi
prevencije i suzbijanja socijalno patoloških pojava.Oni se međusobno
razlikuju po cilju,po stepenu dobrovoljnosti ispitanika na razgovor,po
posledicama razgovora,itd.Pismeni upitnik je obrazac kojim se pismeno traže
neka obaveštenja,on služi kao posetnik po kome treba da se vodi
razgovor.Anketa je oblik metodološkog postupka prikupljanja podataka,sličan
upitniku,ali mnogo širi po broju ispitanika,s jednostavnijim sadržajem,i
znatno je ređa u stručnim nego u naučnim istraživanjima.

69.Definisanje i klasifikacija u istraživanju

Definicjom se određuje ssadržaj nekog pojma.definicija je određeni iskaz,stav


ili sud o nekom predmetu ili pojmu.U definiciji pojma i predmeta treba da su
zastupljena njihova bitna svojstva koja ga razlikuju od drugih pojava i
predmeta.Razlikujemo više vrsta definicija,među kojima su
značajnije:nominalna,pokazna,opisna,opericionalna i realna.Nominalnom
definicijom određuje se značenje reči.Pokazna definicija je ona kojom se
pomoću primera ukazuju na predmet ili pojam.Opisna definicja je način
opisivanja predmeta ili pojma ukazivanjem neke njegove odlike ili
svojstva.Realna definicija je eksplikativna,njome se daje analiza
pojma.Operacionalna definicija može biti dvojaka:hipotetička (njom se pojava
definiše uslovno) i pomoćna(njom se daje privremeno značenje) Da bi se neki
pojave i pojmovi mogle definisati potrebno je poznavati pravila definisanja:da
definicija bude pozitivna,mora biti sadržajna,mora biti jasna i
srazmerna,moraju se koristiti pojmovi koji su već definisani.
Klasifikacija znači određivanje mesta nekog pojma koji je definisan u sistemu
pojmova,odnosno nekog reda elemenata u pojavi.Da bi se klasifikovanje
pravilno primenilo mora se ispuniti nekoliko uslova:klasifikacija mora biti
jasno određena,pojmovi se pre klasifikacije moraju jasno definisati.

70.Dokazivanje i opovrgavanje u istraživanju

Dokazivanje je postupak utvrđivanja tačnosti saznanja pomoću činjenica ili


teorijskih stavova.To je najsloženiji misaoni proces u istraživanju i analizi
pojava.U postupku dokazivanja za postavljenu tezu ili izvedeni sud sledi
argumentacija koja ih dokazuje.U naučnim i drugim oblicima saznanja
postoje neka koja se nedokazuju.To su već utvrđene i dostupne-opšte
poznate činjenice ili kako se stručno nazivaju –aksiomi.Dokazivanje može biti
teorijsko i eksperimentalno. Opovrgavanje je postupak suprotan
dokazivanju.Kao i dokazivanje,i opovrgavanje može biti direktno i indirektno.

71.Analiza sadržaja,pojam,izvori i predmet.

Iz knjige

72.Pojam i funkcija dokumentacione analize

Pod pojmom dokumentacione analize podrazumeva se postupak


posmatranja prikupljenih podataka,utvrđivanje relevantnih činjenica na
osnovu podataka i zaključivanje na osnovu svega toga o određenoj
društvenoj pojavi,stanju nekog problema ili predviđanje mogućih
kretanja.Dokumentaciona analiza je uslovljena ciljem,predmetom,a sadržaj
raspoloživim podacima i njihovom strukturom.Njome se daju teorijske i
stručne postavke,stavovi i sudovi,objašnjenja funkcionalnih uzročnih i
korelacioonih veza u pojavama.Analizom je moguće obuhvatiti određene
faktore uticaja na pojedine pojave socijalne devijantnosti,bilo da se odaberu
unutrašnji (psihološki i biološki) ili spoljni –socijalni.

73.Pretpostavke uspeha,ocene podataka i greške u analizi

Pretpostavka uspešne analize zavisi ne samo od izvora i postupka,vć i od


sposobnosti istraživaća da te izore iskoristi i primeni odgovarajući
postupak.Veoma je bitno da za analizu postoji potreba,teorijska
opravdanost,i da,pri tom, kod istraživača postoji motiv da joj se posveti.

Analiza zavisi,pored ostalog, i od toga kakvim podacima raspolažemo,da li ih


imamo dovoljno i koji je stepen njihove validnosti.Validnost se
ocenjuje,prema tome,koliko je podatak pouzdan indikator u analizi.Pouzdan
indikator je onaj kada se podatak odnosi na predmet istraživanja,ako se
njime može izraziti sadržaj i ako se na taj način može meriti njen intenzitet.

Greške u analizi je skoro nemoguće izbeći.One se mogu pojaviti i u fazi


prikupljanja podataka,planiranja istraživanja,ali i u fazi postupka
analize.Poznavanjem pravila metodološkog postupka izbegavaju se
prethodne greške ali i one u samoj anlizi.Prva vrsta grešaka se odnosi na
samog istraživača.Ukoliko ima predrasude o analiziranoj pojavi,on u analizi
nužno unosi pristrasnost i daje subjektivne zaključke i sudove.