Вы находитесь на странице: 1из 215

1.

POJAM MEĐUNARODNOG JAVNOG PRAVA

* Termin

Termin „Međunarodno javno pravo" koji je u novijoj nauci stekao gotovo univerzalno pravo
građanstva, potekao je od Bentama i zamenio stariji termin „Pravo naroda".
Jako uporište termin „Međunarodno javno pravo" našao je u ideji da je narod nosilac suvereniteta u
državi, ideji koja je proistekla iz velikih građanskih revolucija.
Pored termina „Međunarodno javno pravo" u delu teorije koristi se i termin „Međunarodno pravo".
Razlika nije samo formalna, jer termin „Međunarodno pravo" ukazuje na pristup po kome grana
prava o kojoj raspravljamo obuhvata i izvesne pojmove i pravne institute (npr, državljanstvo i
pravni položaj stranaca) koji se, po pravilu, izučavaju u srodnim granama prava kao što je
međunarodno privatno pravo.

* Pojam međunarodnog prava

U formalnom smislu reči, međunarodno pravo predstavlja sistem pravnih pravila koja regulišu pravni
položaj i odnose subjekata međunarodnog prava kao i pravni položaj i odnose drugih jedinki od
međunarodnog interesa.
Formalni pojam međunarodnog javnog prava podrazumeva sledeće elemente:
a) Međunarodno pravo je sistem pravnih pravila. Kvalifikacija međunarodnog prava kao skupa ili
sistema pravnih pravila je svojstvena gotovo svim definicijama međunarodnog javnog prava.
b) Kao sistem pravnih pravila međunarodno javno pravo reguliše pravni položaj i odnose kako
subjekata međunarodnog prava, tako i drugih jedinki od međunarodnog interesa.
Karakteristično je vezivanje pojma međunarodnog prava za subjekte. Jer, pored odnosa između
svojih subjekata, međunarodno pravo reguliše pravni položaj i drugih jedinki koje se ne mogu
okvalifikovati kao subjekti međunarodnog prava.
Pored formalnog pojma postoji i materijalni pojam međunarodnog javnog prava.
Osnovna zamerka formalnoj definiciji međunarodnog prava je da ona ne kazuje gotovo ništa o tome
šta je suština međunarodnog prava. O suštini međunarodnog prava govore materijalne definicije.
Shvaćeno u tom smislu, međunarodno javno pravo predstavlja objektivnu i autonomnu normu ili
imperativ međunarodne zajednice. Kao elementi materijalnog pojma međunarodnog javnog prava
mogu se navesti:
a) Međunarodno pravo je pravo međunarodne zajednice. Osnovni cilj ili funkcija međunarodnog
prava je stvaranje uređenih pravnih odnosa u međunarodnoj zajednici.
Bez obzira na različita shvatanja međunarodne zajednice, nesporno je da ona predstavlja specifičnu
zajednicu različitu od države kao postojbine unutrašnjeg ili nacionalnog prava.
b) Međunarodno pravo je autonomna norma ili imperativ. Kvalifikacija međunarodnog prava kao
autonomne norme ili imperativa ide za tim da ukaže na posebnu tehniku stvaranja pravnih pravila
međunarodnog prava, s jedne strane, i da odredi odnos subjekata međunarodnog prava prema tom
pravu, s druge strane. Ovakvom kvalifikacijom povlači se suštinska razlika između unutrašnjeg i
međunarodnog prava.
Za razliku od unutrašnjeg prava koje je heteronomne prirode, s obzirom na to da ga stvaraju
ovlašćeni organi države u formi jednostranih pravnih akata (ustava, zakona i podzakonskih akata) i
nameću ga subjektima prava, autonomna priroda međunarodnog prava rezultira iz činjenice da ga
stvaraju sami subjekti međunarodnog prava, daje, u principu, sporazumne, konsenzualne prirode.
Takva priroda međunarodnog prava se ponajviše izražava kroz sistem formalnih izvora. Glavni
formalni izvori međunarodnog javnog prava su ugovor i običaj, pravni akti koji se zasnivaju na
saglasnosti volja, izričitoj ili prećutnoj.
c) Kao konsenzualno pravo, međunarodno pravo nije lišeno elemenata nametanja, budući da
elementi nametanja proizlaze iz same kvalifikacije volje međunarodne zajednice kao osnova
obaveznosti međunarodnog prava. Saglasnost volja je kvalitativno obeležje pretežnog dela
međunarodnog javnog prava, pojavljuje se kao opšte pravilo, dok u izuzetnim slučajevima kada to
nalaže opšti ili univerzalni interes, pravno pravilo međunarodnog prava može biti nametnuto
izvesnoj državi ili državama.
Nametanje ili subordinacija ima dva osnovna oblika ispoljavanja:
1. nametanje u procesu stvaranja i važenja pravnih pravila (primer su norme ius cogens-a) i
2. nametanje u postupku primene pravnih pravila (slučaj kada Savet bezbednosti deluje kao organ
Organizacije Ujedinjenih nacija u cilju očuvanja mira i bezbednosti na osnovu glave VII Povelje
Ujedinjenih nacija).
d) Međunarodno pravo je objektivna norma ili imperativ. Kada kažemo da je
jedan od elemenata formalno - pravnog pojma međunarodnog prava i to da je međunarodno pravo
objektivna norma ili imperativ, to znači da je međunarodno pravo
objektivni poredak, poredak koji je iznad volje pojedinačnih država.
Osnov obaveznosti opšteg ili univerzalnog međunarodnog prava je volja celokupne međunarodne
zajednice, a pristanak države uzete pojedinačno, samo je instrumentalni oblik konstituisanja volje
međunarodne zajednice.
Volja međunarodne zajednice je odgovarajući izraz opšteg ili univerzalnog interesa koji se izražava
kroz pristanak pretežne ili preovlađujuće većine država - članica međunarodne zajednice. Dva su
osnovna obeležja pojma „pretežna ili preovlađujuća većina":
- kvantitativni, aritmetički - svodi se na veliku većinu tj. na standard koji se ne izražava u preciznoj
aritmetičkoj formuli već se konstituiše od slučaja do slučaja; i,
- kvalitativni, vrednosni - nije dovoljno da se radi samo o aritmetičkoj većini, već ta većina mora
biti reprezentativna tj. u njoj moraju biti zastupljeni svi glavni politički i pravni sistemi i civilizacije
sveta.
Objektivni karakter međunarodnog prava je potvrđen i u jurisprudenciji međunarodnih sudova.
Potvrdu objektivnog karaktera međunarodnog prava nalayimo i u odnosu unutrašnjeg zakonodavca
prema međunarodnom pravu.
Najpotpunije određenje međunarodnog prava daje mešovita, formalno-materijalna definicija. U
skladu sa ovakvom definicijom, međunarodno javno pravo bi se moglo odrediti kao sistem pravnih
pravila u smislu objektivnih, autonomnih imperativa koji imaju za cilj da regulišu pravni položaj i
odnose subjekata međunarodnog prava kao i pravni položaj i odnose drugih jedinki od
međunarodnog interesa.

2. PRAVNA PRIRODA KLASIČNOG MEĐUNARODNOG PRAVA

Klasično međunarodno pravo je tvorevina evropske civilizacije. Ta činjenica je proizvela dve


značajne posledice: prvo, međunarodno pravo su stvarale evropske države i, drugo, primena
međunarodnog prava dugo je bila ograničena na evropski kontinent, na odnose između evropskih
država.
Međunarodna zajednica se u tu svrhu restriktivno određivala kao zajednica „država i naroda koji
stoje na visokom stupnju razvijenosti" između kojih vlada zajednica i uzajamnost prava. Članovima
međunarodne zajednice na koje se primenjivalo međunarodno pravo smatrani su „narodi i države
koji su još od prvih vremena primili hrišćanstvo, a to su na prvom "rnestu stare evropske države sa
germanskim i latinskim jezicima kao i države novih svetova koje su se razvile iz kolonija ovih
naroda."
Lorimer recimo, razlikuje odgovarajuće koncentrične sfere: civilizovano čovečanstvo, tj. evropsku
međunarodnu zajednicu; varvarsko čovečanstvo (Kina, Indija, Bliski Istok), na kojoj se međunarodno
pravo primenjuje samo u izvesnoj meri i ostalo neevropsko čovečanstvo. Države van kruga tzv.
civilizovanih ili prosvećenih bile su objekt međunarodnog prava. U odnosima evropskih sila sa
vanevropskim nisu primenjivana pravila međunarodnog prava, već tzv. prirodni zakoni i hrišćanski
moral. Iza ove formule krije se pravilo odrešenih ruku tj. nepostojanje bilo kakvih pravnih obaveza
prema tzv. necivilizovanim državama i narodima. Na taj način olakšana je kolonizacija širokih
prostora Azije, Afrike i Amerike od strane evropskih kolonijalnih sila.
Od posebnog interesa za kolonizaciju bio je pojam ničije zemlje. Ovaj pojam je relevantan za
sticanje državne teritorije mirnom okupacijom. Pod „ničijom zemljom" podrazumevala su se i ona
područja na kojima su postojale urođeničke, plemenske i državne organizacije koje nisu bile
civilizovane u smislu evropskih standarda.
Ulazak neke vanevropske države u međunarodnu zajednicu bio je uslovljen sti-canjem svojstva
subjekta „hrišćanskog međunarodnog prava". U tu svrhu primenjivala se konstitutivna teorija
priznanja. Da bi se neka vanevropska država kvalifikovala kao subjekt klasičnog, evropskog prava,
bilo je potrebno da, pored formalnih atributa države (teritorije, stanovništva, suverene vlasti),
prihvati osnovna moralna pravila o odnosima između naroda i poseduje takav stepen civilizacije koji
joj omogućuje da se pridržava pravila međunarodnog prava. Uslov „civilizovanosti" je strogo cenjen
o čemu rečito svedoči primer Turske, koja je, formalno dobila status subjekta međunarodnog prava
tek na Pariskom kongresu 1856. godine.
Otuda, možemo reći da je klasično evropsko međunarodno pravo bilo ekskluzivno pravo evropskih
sila koje su kroz to pravo izražavale svoje vitalne političke interese.

3. ODNOS UNUTRAŠNJEG I MEĐUNARODNOG PRAVA NA TEORIJSKOM NIVOU

Odnos unutrašnjeg (državnog) prava i međunarodnog prava se, po pravilu, posmatra kroz prizmu
monističko-dualističke kontroverze. Odnos unutrašnjeg i međunarodnog prava ćemo posmatrati na
dva osnovna nivoa:
- nivou teorije koji se svodi na kvalifikaciju pravne vrednosti ova dva prava i
- nivou prakse (unutrašnje i međunarodne) koja podrazumeva konkretan odnos pravila unutrašnjeg i
pravila međunarodnog prava u postupku primene.

ODNOS UNUTRAŠNJEG I MEĐUNARODNOG PRAVA NA TEORIJSKOM NIVOU

Ovako shvaćen odnos unutrašnjeg i međunarodnog prava ispoljava se kroz suprotstavljanje


dualističke i monističke teorije. Kao teorijski modeli odnosa unutrašnjeg i međunarodnog prava,
monizam i dualizam nisu norme, stvarne ili pretpostavljene, već teorijsko, apstraktno viđenje
odnosa ova dva prava bez obzira što oba imaju uporište u praksi.
*Dualistička teorija. - Osnovna premisa dualističke teorije je da međunarodno i unutrašnje pravo
koegzistiraju kao dva nezavisna, odvojena objektivna prava, dva samostalna pravna kruga. Ne
postoje stvarne, materijalne veze između ova dva prava, jer je međunarodno pravo - pravo između
država, a unutrašnje (državno) je pravo iznad fizičkih i pravnih lica koja se nalaze na teritoriji
države.
Tripel, osnivač dualističke teorije, kaže da unutrašnje pravo nastaje zakonom, a međunarodno
pravo sporazumom. Prema tome, izvor unutrašnjeg prava je volja države, a izvor međunarodnog
prava je volja više država, zajednička volja.
Drugi istorijski zastupnik dualizma, Anciloti objektivni osnov međunarodnog prava ne nalazi u
kategoriji volje, već u metafizički shvaćenom principu pacta sunt servanda kao hipotezi koja se ne
može objasniti i na kojoj se gradi međunarodni poredak.
Unutrašnje i međunarodno pravo ne mogu, po pravilu, doći u stanje konkurencije i sukoba.
Mogućnost sukoba ili konkurencije isključuju dva momenta:
1. različiti društveni odnosi koje ova dva prava regulišu i
2. različiti subjekti, jer se međunarodno pravo obraća državama, a unutrašnje pojedincima.
Ako u incidentnim slučajevima i dođe do sukoba ili konkurencije, nacionalni sud ili drugi državni
organ dužan je da primeni svoje tj. unutrašnje pravo.
Za dualističku teoriju karakteristična je postavka da međunarodno pravo ne obavezuje državu sve
dok se država ne izjasni da prihvata konkretno pravilo međunarodnog prava.
Glavni oslonac dualističke teorije je dogma o suverenitetu države. Kako prime-ćuje profesor Bartoš
„organi vlasti i sudovi u okviru jedne države ne priznaju nikakvu suverenu vlast iznad svog
samostalnog, nacionalnog suvereniteta" pa, otuda, „oni primenjuju samo ona pravila međunarodnog
prava za koja im to bude naređeno putem domaće pravne norme, koja je za njih obaveza".
U svom izvornom značenju dualistička koncepcija izvedena do krajnjih konsekvenci stvara nerešive
probleme, jedan začaran krug protivrečnosti. Dualistička teorija se zasniva na koordinaciji odnosa
unutrašnjeg i međunarodnog prava, jer je hijerarhija, budući da se ova dva prava vide kao nezavisni
sistemi, isključena.
Dualistička teorija nosi skriveno antihumanističko usmerenje, jer u svojoj konstrukciji fetišizira
državu i zapostavlja pojedinca kao adresata pravnih pravila.
*Monistička teorija. - Polazna premisa monističke teorije je da su unutrašnje i međunarodno pravo
sačinjeni od jedinstvene supstance, da su delovi jednog jedinstvenog pravnog sistema.
Monistička teorija o primatu međunarodnog prava građena je na više ili manje izraženoj opoziciji
dogmi suvereniteta u korist ideje međunarodne zajednice.
Shvatanje o primatu unutrašnjeg prava razrađeno naročito u učenju o međunarodnom pravu kao
spoljašnjem državnom pravu, je kako smo istakli, neka vrsta lažnog, izvitoperenog monizma, jer
monizam pretpostavlja postojanje unutrašnjeg i međunarodnog prava kao nezavisnih, pozitivnih
sistema. Pravo značenje učenja o „spoljašnjem državnom pravu" je negacija međunarodnog prava.
Primat međunarodnog prava valja shvatiti kao funkcionalni izraz sociološke i egzistencijalne
nužnosti da se omogući postojanje država kao nezavisnih i ravnopravnih jedinki, s jedne strane, i
uređenih međunarodnih odnosa, s druge strane. Ako se stvari logički postave, teško je i pretpostaviti
da će međunarodno pravo steći potpuni primat a da se ne ukine princip suvereniteta države. Upravo
ta činjenica nerešivog sukoba između suvereniteta i apsolutnog primata međunarodnog prava i
navodi pristalice ovog shvatanja da za adresata pravila međunarodnog prava uzmu pojedinca.
*Kompromisne teorije (teorije o koordinaciji). - Pitanje odnosa unutrašnjeg i međunarodnog prava
na teorijskom nivou ne iscrpljuje se monističko-dualističkom kontroverzom. Javila se i treća teorija
koja čitavu monističko-dualističku kontroverzu proglašava za nerealnu i veštačku. Ficmoris ovakvu
kvalifikaciju čitave kontroverze izvodi iz toga što navodno obe koncepcije polaze od nečega što u
stvarnosti ne postoji - zajedničkog polja, skupa odnosa i transakcija u kome oba poretka simultano
važe.
Smatra da međunarodno i unutrašnje pravo kao sistemi ne mogu nikad doći u konflikt. Jedini mogući
konflikt između ova dva sistema je onaj koji se tiče obaveza ili nesposobnosti države da se na
unutrašnjem planu ponaša u skladu sa načinom koji predviđa međunarodno pravo. Funkcija
međunarodnog prava se svodi na utvrđivanje izvesnih stvari koje nisu valjane po međunarodnom
pravu i, ukoliko se država primenjujući svoje unutrašnje pravo ponaša suprotno međunarodnom
pravu, prekršiće svoje međunarodne obaveze.
Kompromisne teorije su izraz uvažavanja nekih praktičnih iskustava u primeni međunarodnopravnih
pravila u nacionalnim pravnim porecima. Imaju za svrhu da ublaže rigidnosti teorijskih konstrukcija i
ublaže logiku vrednosnog suprotstavljanja ove dve grane prava.
U krajnjoj analizi kompromisna teorija se u osnovnim tačkama poklapa sa dualističkom.

4. ODNOS UNUTRAŠNJEG I MEĐUNARODNOG PRAVA U SVETLOSTI PRAKSE (UNUTRAŠNJE I


MEĐUNARODNE)

*Odnos unutrašnjeg i međunarodnog prava sa stanovišta prakse međunarodnih sudova. Međunarodno


pravo ne uređuje primenu svojih pravila na državnoj teritoriji. Poznaje jedino princip po kome se
država ne može pozivati na svoje unutrašnje pravo da bi opravdala neizvršenje svojih međunarodnih
obaveza. Princip je posebno afirmisan u praksi međunarodnih sudova.
* Primena međunarodnog prava u unutrašnjem pravu. - Primena pravila međunarodnog prava
regulisana je unutrašnjim pravima država. Pravila unutrašnjeg prava regulišu dva pitanja:
1. opšti odnos unutrašnjeg i međunarodnog prava i
2. načine ili tehnike povezivanja unutrašnjeg i međunarodnog prava.
U pogledu opšteg odnosa unutrašnjeg i međunarodnog prava rešenja usvojena u unutrašnjim
pravima se značajno razlikuju.
a) Jedna grupa ustava, inspirisana rešenjem iz anglosaksonskog prava, međunarodno pravo smatra
sastavnim delom unutrašnjeg prava (Velika Britanija, ustavi SAD (1787), Meksika (1917), Austrije
(1929), Nemačke (1949), Paragvaja, Južne Koreje (1962), Kipra (I960), Južne Afrike (1996), Filipina
(1940)). Rešenje je monističko, ali na specifičan način. Izvorno monističko shvatanje, naslonjeno na
ideju univerzalnog prava čovečanstva, podrazumeva da su unutrašnje i međunarodno pravo delovi
jednog jedinstvenog prava, dok konkretno rešenje kvalifikuje međunarodno pravo kao deo
unutrašnjeg. Razlika stvara osnov da se važenje norme međunarodnog prava ceni u duhu
unutrašnjeg prava odnosno u skladu sa njegovim pravilima koja regulišu sukob normi.
Kao opšta karakteristika jedne podgrupe ustava može se navesti odsustvo izričitog pravila o
prioritetu u slučaju sukoba normi unutrašnjeg i međunarodnog prava. Međutim, prioritet se može
posredno izvesti iz drugih odredaba ili iz prakse primene relevantnih ustavnih odredaba.
b) Druga grupa ustava daje prioritet međunarodnom pravu, (Ustav Nemačke (1949), ustavi
Holandije, odnosno Francuske). Od novijih ustava prioritet međunarodnom pravu priznaju i ustavi
novostvorenih država u istočnoj Evropi i na prostoru bivše SFRJ.
Ustavi ne određuju prioritet međunarodnog prava u celini.
Većina ustava prioritet daje međunarodnim ugovorima, ne pominjući običajnopravna pravila. Manji
broj ustava prioritet daje međunarodnim ugovorima i običajima navodeći ih poimenično ili u opštoj
formulaciji „opšta pravila međunarodnog javnog prava".
Prioritet međunarodnog prava se nadalje odnosi na zakone, a ne i na ustav kao najviši pravni akt
države (Francuska, Meksiko, Nemačka, Kipar, Špani-ja i Južna Afrika).
c) Neki ustavi, istina malobrojni, daju apsolutni primat unutrašnjem pravu (Ustav Uzbekistana,
Ustav Turkmenistana i Ustav Belorusije).
d) Retki su ustavi koji se opredeljuju za dualističku koncepciju. Tako Ustav Italije (1974) utvrđuje:
„Pravni poredak Italije usklađuje se sa opštepriznatim propisima međunarodnog prava". *Tehnika
povezivanja unutrašnjeg i međunarodnog prava. - S obzirom da ne postoji apriorno i perfektno
jedinstvo unutrašnjeg i međunarodnog prava, neophodne su izvesne pravne radnje da bi se ova dva
prava povezala.
U osnovi, postoje dve tehnike povezivanja unutrašnjeg i međunarodnog prava u praksi država:
transformacija i adopcija.
Tehnika transformacije podrazumeva uklapanje ili inkorporaciju pravila međunarodnog prava u
unutrašnji pravni poredak odgovarajućom pravnom procedurom (zakonodavnim aktom,
promulgacijom ugovora i si.) кojom se pravilo međunarodnog prava transformiše u unutrašnje
pravno pravilo.
Adopcija se sastoji u priznavanju pravne snage pravilima međunarodnog prava u unutrašnjem pravu
normom unutrašnjeg prava, ustavnom ili zakonskom, ili sudskom odlukom, bez promene adresata i
sadržine pravila. Kao tehnika povezivanja unutrašnjeg i međunarodnog prava izražava u osnovi
monistički pristup odnosu ova dva prava.
Ustavi se opredeljuju za adopciju kao relevantnu tehniku povezivanja unutrašnjeg i međunarodnog
prava.
Dva su osnovna modaliteta adopcije. Jedan ne povlači opštu razliku u pravnoj snazi između
unutrašnjeg i međunarodnog prava - mogao bi se nazvati tradicionalnim – i drugi koji opredeljuje
odnos između unutrašnjeg prava na jednoj strani i ugovora i običaja, na drugoj, u slučaju njihove
nesaglasnosti.
Transformacija, međutim, nalazi svoje mesto, istina skromno, u pravnim porecima koji počivaju na
adopciji kao osnovnoj tehnici.
* Osvrt na unutrašnje pravo država. Praksa država u pogledu odnosa unutrašnjeg i međunarodnog
prava dominantno je monistička. Elementi dualističke koncepcije primetni su, međutim, u odnosu
prema pojedinim pravilima međunarodnog prava, poput pravila koja se obično nazivaju pravilima
međunarodnog krivičnog prava.
Može se zapaziti da i države koje daju opšti primat međunarodnom pravu ili međunarodno pravo
kvalifikuju kao sastavni deo unutrašnjeg prava, u praksi iznalaze pravne tehnike koje otklanjaju
primat međunarodnog prava u konkretnim slučajevima.

5. MEĐUNARODNI UGOVORI

Konvencija o ugovornom pravu od 1969. godine, u članu 1.(2) definiše međunarodni ugovor kao
„sporazum zaključen pisano između država i koji je regulisan međunarodnim pravom, bilo da je
sadržan u jednom ili u dva ili u više instrumenata međusobno povezanih, bez obzira na njegov
poseban naziv." Ovu definiciju sledi i Konvencija o pravu ugovora između država i međunarodnih
organizacija ili međunarodnih organizacija od 1986. godine, koja pod ugovorom podrazumeva
međunarodni sporazum zaključen pisano, između jedne ili više država ili međunarodnih organizacija
ili međunarodnih organizacija bilo da je taj sporazum sadržan u jednom instrumentu ili u dva ili više
instrumenata međusobno povezanih i bez obzira na njegov poseban naziv.
Termin „ugovor" je genusni termin koji obuhvata čitav niz posebnih naziva ko~-ji, mada sa
značajnijim varijacijama, upućuju na sadržinu ugovora. Najčešći nazivi su konvencija, ustav, pakt,
kompromis, kartel, deklaracija, sporazum i sl.
U teoriji se navode brojne podele međunarodnih ugovora. Kao najvažnije mogu se navesti:
- podele izvedene na formalnom kriterijumu (broj ugovornih strana i mogućnost naknadnog
obavezivanja) i
- podela zasnovana na materijalnom kriterijumu (pravna funkcija ili suština ugovora).
Prema broju ugovornih strana ugovori se dele na dve osnovne grupe:
- dvostrani (bilateralni) i
- višestrani (multilateralni ugovori).
Potonji se, pak, mogu podeliti na obične višestrane (sa manjim, ograničenim brojem ugovornica) i
sveopšte višestrane koji obuhvataju većinu država članica međunarodne zajednice.
Podela na otvorene i zatvorene ugovore izvedena je prema kriterijumu mogućnosti pristupanja
ugovoru država koje nisu učestvovale u njegovom zaključenju. U pozitivnom međunarodnom pravu
utemeljenom na principu suverene jednakosti država, podela na otvorene i zatvorene ugovore je
pravnotehničke prirode. Sveopšti višestrani ugovori su, po pravilu, otvoreni ugovori.
Posebno je relevantna podela ugovora prema pravnoj funkciji na:
- ugovore - pogodbe (kontraktuelne) i
- ugovore - zakone (legislativne).
Pod ugovorima-pogodbama podrazumevaju se ugovori koji sadrže pravila dizajnirana za konkretan
slučaj, dok su pravila legislativnih ugovora opšte ili apstraktne prirode primenjiva na veći broj
slučajeva iste vrste. Svaki ugovor je kombinacija legislativnih i kontraktuelnih odredaba, a
odgovarajuća priroda ugovora određuje se na osnovu legislativne ili kontraktuelne prirode pretežnog
dela odredaba koje izražavaju predmet i cilj ugovora.
Ugovori-pogodbe su pravni poslovi, oblici pravne komunikacije subjekata međunarodnog prava, dok
su legislativni ugovori - legislativni akti u međunarodnom pravu. Motivi i ciljevi ugovornica kod
ugovora-pogodbi su različiti, pa i suprotstavljeni, dok ugovore zakone odlikuju, po pravilu, identični
motivi i zajednički cilj.
Stoga, može se reći da su ugovori pogodbe izvori prava i obaveza za ugovorne strane, a ugovori-
zakoni izvori međunarodnog prava.
"Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje
da bi prizvale smeh..."

Ribica
Forumas u usponu

Posts: 191
Joined: 14 Mar 2009 16:56


T
o
p


Re: MJP - skripta (110 pitanja)
by Ribica on 08 Mar 2011 16:25

6. OBIČAJNA PRAVNA PRAVILA

* Pojam. - Po široko prihvaćenoj definiciji sadržanoj u članu 38.(b) Statuta Međunarodnog suda
pravde, običaj predstavlja „dokaz opšte prakse prihvaćene kao pravo".
Od običajnog pravnog pravila treba razlikovati proste (puke običaje) koji u širem smislu obuhvataju i
pravila međunarodne kurtoazije. Prosti običaji predstavljaju ustaljenu praksu ponašanja koju ne
prati svest o obaveznosti - odstupajući od prostih običaja država ne krši međunarodno pravo mada
rizikuje da druga strana preduzme dozvoljene protivmere u obliku retorzija.
* Osnov obaveznosti običajnopravnog pravila. - Pitanje osnova obaveznosti običaja je jedno od
izuzetno delikatnih pitanja koje rađa brojne kontraverze u teoriji.
Po jednom shvatanju običaj predstavlja prećutno izraženu saglasnost država da određeno ponašanje
prihvate kao pravno relevantno.
Drugo shvatanje se naslanja na prirodnopravni rezon. Elemente ovakvog shvatanja nalazimo i u
formulaciji člana 38.(b) Statuta Međunarodnog suda pravde koji običaj određuje kao dokaz opšte
prakse prihvaćene kao pravo, mada, i teorijski i sa stanovišta prakse Suda, opšta praksa i svest o
obaveznosti su pre dokaz postojanja običaja.
Ako se držimo premise da opšte međunarodno pravo derivira iz volje međunarodne zajednice u
celini, izvesno je da i običajno pravo, kao njegov integralni deo, ima koren u istoj volji. Jednako
kao i sveopšti višestrani ugovor. Volju međunarodne zajednice u celini konstituiše volja pretežne,
reprezentativne većine članica zajednice.
Osnov obaveznosti običajnih pravila je u volji međunarodne zajednice. Običaj je samo
instrumentalni oblik izražavanja te volje primeren decentralizovanoj strukturi međunarodne
zajednice.
Budući da volja međunarodne zajednice predstavlja volju pretežne ili velike većine država, nije
potrebno u konkretnom slučaju dokazivati da je pojedinačna država prećutno prihvatila određeno
običajno pravilo.
Volja međunarodne zajednice kao celine se kod običajnih pravila formira pre-ćutnim pristankom
reprezentativne većine država.
Prećutni pristanak, ili kako se posebno u jurisprudenciji Međunarodnog suda pravde naziva -
podrazumevajući pristanak ne može se poistovetiti sa prostim ćutanjem. Ovaj oblik pristanka
podrazumeva sticaj par relevantnih elemenata koji za posledicu imaju prihvatanje ili priznanje
određene radnje ili ponašanja kao elementa običajnog pravila ili prihvatanje samog običajnog
pravila.
Elementi podrazumevajućeg pristanka su:
1. da subjekt međunarodnog prava ima predstavu o relevantnoj pravnoj činjenici;
2. da povodom njenog nastanka ili isticanja od strane drugog subjekta, nije
reagovao na odgovarajući način, po pravilu, protestom ili na drugi način izrazio
protivljenje;
3. da je odsustvo reakcije izraz pravne namere subjekta tj. da se ne može pripisati, recimo, zabludi
ili prisili;
4. da subjekt ima interes, posredan ili neposredan, u odnosu na relevantnu činjenicu.
* Elementi običajnopravnog pravila. - Običajno pravno pravilo, dakle, podrazumeva organsko
jedinstvo dva elementa: prakse u smislu corpusa i svest o obaveznosti u smislu animusa.
a bi praksa predstavljala konstitutivni elemenat običajno pravnog pravila potrebno je da ispunjava
određene uslove. Ti uslovi se sa stanovišta njihove prirode mogu podeliti na kvantitativne i
kvalitativne uslove.
Kvantitativni uslovi se tiču trajanja i opštosti prakse. Razlika u pogledu dužine roka potrebnog za
formiranje prakse kao elementa običajnog pravila navela je deo teorije na podelu običaja na
tradicionalne i „instant" ili momentalne običaje.
Tradicionalni običaji bi bili oni koji nastaju u relativno dugom vremenskom periodu, dok bi
momentalni ili „instant" običaji bili običaji koji nastaju u relativno kratkom periodu sa osloncem na
rezolucije donete u okviru međunarodnih organizacija posebno u Organizaciji ujedinjenih nacija.
Što se tiče opštosti prakse oduvek je važio zahtev da običajno pravilo ima biti prihvaćeno od većine
država. Nema nikakvog pravnog osnova za povlačenje razlike u pogledu specifične težine ponašanja
država, mada faktički uticaj država u stvaranju običaja varira zavisno od interesa države u
konkretnoj stvari i njene opšte pozicije u međunarodnoj zajednici.
Koji je broj država u stanju da svojim ponašanjem konstituiše opštu praksu stvar je svakog
konkretnog slučaja. Mogu se istaći dva elementa inherentna pojmu opšte prakse: prvi, da praksa
mora proizlaziti iz ponašanja aritmetičke većine država, a drugi da se radi o reprezentativnoj
većini, dakle, većini u kojoj su zastupljeni svi glavni pravni sistemi i civilizacije savremenog sveta.
Kvalitativni uslovi koje praksa treba da ispunjava tiču se konzistentnosti i ponavljanja određenog
ponašanja. Osnovno pravilo u vezi sa ponavljanjem određenog ponašanja dato je u slučaju prava
azila od strane Međunarodnog suda pravde 1950. godine. Sud je u svojoj presudi, između ostalog,
ukazao da običajno pravilo mora biti ,,u saglasnosti sa konstantnom i uniformnom praksom
preduzimanom od strane država u pitanju".
Drugi element običaja je opinio juris ili animus. Ovaj elemenat običaja naziva se još subjektivnim,
kvalitativnim ili formalnim elementom običaja.
Neodređenost običaja odnosi se jednako i na njegov subjektivni elemenat. Međunarodna praksa
naginje tumačenju da u dokazivanju običajnog pravnog pravila nije potrebno ulaziti u ispitivanje
subjektivnih motiva država koje su formirale odgovarajuću praksu već se, sa osloncem na
pretpostavku da su države svesna i razumna bića, tumači da spoljašnje ponašanje, bilo akt ili
propuštanje, sadrži u sebi i opinio juris.
*Podela običaja. Izraz „običajno pravo" ima generičko značenje u smislu da
se njime podrazumevaju, kako univerzalni ili opšti tako i regionalni i lokalni običaji.
Univerzalni običaji su, po definiciji, običaji koji vezuju sve subjekte međunarodnog prava, drugim
recima, pravna pravila koja proizlaze iz volje međunarodne zajednice kao celine.
Regionalni običaji su običaji koji važe u određenim delovima međunarodne zajednice (tzv.
regionima).
U teoriji međunarodnog prava se dugo vremena osporavalo postojanje lokalnih običaja, tj. običaja
koji vezuju dve ili više država koje ne čine odgovarajuću regiju.
*Prigovor ili protest. Država koja se ne slaže sa formiranjem običajno pravnog pravila kojima se
zamenjuje postojeće pravno pravilo stavlja formalni protest.
Dejstvo formalnog protesta je u tome da novo običajno pravilo ukoliko i kada bude
formulisano ne vezuje državu koja je stavila protest. Država koja se uporno i konzistentno protivi
nastanku običaja naziva se „istrajni prigovarač".

7. OPŠTA PRAVNA NAČELA PRIZNATA OD STRANE PROSVEĆENIH NARODA

Opšta pravna načela priznata od strane prosvećenih naroda predstavljaju najkontroverzniji formalni
izvor međunarodnog javnog prava.
Shvatanja izražena u doktrini međunarodnog prava o pojmu opštih pravnih načela priznatih od
strane prosvećenih naroda mogu se svrstati u dve grupe.
1. Jednu grupu shvatanja odlikuje široko, ekstenzivno određenje opštih pravnih načela kao načela
imanentnih samoj ideji prava ili svekolikom pravu. Tako bi, po ovom shvatanju, u opšta pravna
načela priznata od strane prosvećenih naroda u smislu člana 38.(c) Statuta Međunarodnog suda
pravde ulazila kako načela iz unutrašnjeg prava tako i ona iz međunarodnog prava, te
transnacionalnog i supranacionalnog prava.
2. Po drugoj grupi shvatanja, radi se o načelima prihvaćenim na unutrašnjem pravnom terenu ili,
preciznije kazano, načelima koja se osobenom pravnotehničkom operacijom Suda izvode iz
unutrašnjih pravnih poredaka u slučaju potrebe.
Praksa Međunarodnog suda pravde potvrđuje da se pod opštim pravnim načelima u smislu člana 38.
(c) Statuta podrazumevaju načela „koja se oslobađaju iz konzistentnih rešenja različitih sistema
unutrašnjeg prava u odnosu na konkretan problem." Ovakvo shvatanje je u skladu sa razlogom
unošenja opštih pravnih načela prosvećenih naroda u sistem izvora člana 38. - a to je da se isključi,
ili, bar, minimizira, mogućnost da se Sud u konkretnoj stvari oglasi nenadležnim zbog nepostojanja
ugovornih ili običajnih pravila koja bi se odnosila na predmet spora.
Jednako je tačno, međutim, da se Međunarodni sud pravde u svojim presudama ili savetodavnim
mišljenjima sa krajnjim oprezom poziva na opšta pravna načela u smislu člana 38.(c) Statuta. Čak i
kada se na njih oslanja, nije redak slučaj da li upućuje na običajno pravo ili jednostavno koristi
izraz „opšta pravna načela" ne precizirajući da li ima u vidu načela međunarodnog ili unutrašnjeg
prava. Ovakva praksa Suda proizlazi ne samo iz neodređenosti ovog formalnog izvora, već i njegove
bitno smanjene operativne uloge u sistemu pozitivnog međunarodnog prava.
Danas su pravne praznine u međunarodnom pravu, uglavnom, popunjene kodifikacijama. I u
slučajevima kada se pojave, one, u uslovima relativno zaokruženog sistema, mogu biti popunjene i
bez pribegavanja opštim načelima u smislu člana 38.(c) Statuta, recimo, analogijom sa slučajevima
regulisanim pravom ili ekstenzivnim tumačenjem postojećih pravila. Izvesna načela za koja se moglo
reći da su izvorno predstavljala opšta pravna načela u smislu člana 38.(c) Statuta su protekom
vremena izgubila to svojstvo i sukcesivnim odlukama međunarodnih sudova ili progresivnim
razvojem međunarodnog prava postala pravila međunarodnog prava.
Termini koji se koriste u odnosu na ovaj formalni izvor samo su spoljni izraz kontraverzi koje prate
opšta pravna načela u smislu člana 38.(c) Statuta. U današnjem međunarodnom pravu izraz ima
značenje „opštih pravnih načela priznatih od strane nezavisnih država" ili „opštih pravnih načela
priznatih u unutrašnjem pravu nezavisnih država". Razlike u shvatanjima o pojmu opštih pravnih
načela prosvećenih naroda, udružene sa neujednačenom terminologijom Suda, dovele su do
simultane upotrebe drugih izraza poput „opšti pravni principi koji proizlaze iz specifične prirode
međunarodne zajednice", „principi svojstveni ideji prava i svim pravnim sistemima", „principi
pravde zasnovani na samoj prirodi čoveka kao racionalnog i socijalnog lica" i sl.
Drugi krug kontraverze vezuje se za njihovu pravnu prirodu. Pravna priroda ovih načela je predmet
večitog sukoba prirodno-pravne škole i škole pozitivizma u međunarodnom pravu. Prirodno pravna
škola smatra da uvođenje opštih pravnih načela u sistem formalnih izvora predstavlja negaciju
pozitivizma u pravu. Po shvatanju pozitivista opšta pravna načela prosvećenih naroda deriviraju iz
volje država. U tom pogledu ne postoji suštinska razlika između njih na jednoj strani, i ugovora i
običaja, na drugoj strani. Razlika postoji samo u načinu izražavanja volje država. Dok se kod
ugovora i običaja volja države izražava neposredno, kod opštih pravnih načela ona se izražava
posrednim putem kroz norme unutrašnjeg prava.
Vladajuća koncepcija opštih pravnih načela prosvećenih naroda je obojena pozitivistički. Po tom
shvatanju opšta pravna načela prosvećenih naroda deriviraju iz unutrašnjeg pravnog poretka. Ova
načela nisu kodifikovana tako da nisu zapisana ni u jednom međunarodnom pravnom aktu, već do
njih Sud dolazi posredno, osobenom pravnotehničkom operacijom. Ona se sastoji u primeni
komparativnog, uporedno-pravnog metoda pomoću koga sud ili drugi organ koji želi da ustanovi
opšte načelo prosvećenih naroda, ispituje norme unutrašnjeg prava o konkretnom predmetu.
Opšta pravna načela prosvećenih naroda nisu izvorno međunarodna pravna pravila, već da
međunarodnopravno svojstvo stiču pravnotehničkom operacijom suda ili drugog organa koji u
odgovarajućem postupku primenjuje međunarodno pravo.
Što se pravne snage opštih pravnih načela prosvećenih naroda tiče, mišljenja su, takode, podeljena.
Za prirodnopravno orijentisanu teoriju međunarodnog prava, opšta pravna načela poseduju najjaču
pravnu snagu.
U pozitivističkom poimanju opšta pravna načela priznata od strane prosvećenih naroda su
supsidijerni glavni izvor međunarodnog prava. Zbog toga ona ne samo da ne mogu biti po pravnoj
snazi jednaka ili jača od ugovora ili običaja, već ne mogu ni biti izvor normi ius cogens u
međunarodnom pravu.

8. JEDNOSTRANI PRAVNI AKTI DRŽAVE

Pod jednostranim pravnim aktima države podrazumevaju se raznovrsni akti koje donose nadležni
organi države (ili više država deluju kao celina, in corpore) sa namerom da se proizvedu određene
međunarodnopravne posledice nezavisno od odgovora adresata akta.
Da bi proizveli međunarodnopravna dejstva jednostrani akti treba da ispune određene uslove. U
suprotnom, njihovo dejstvo ostaje u sferi faktičkog.
Poput dvostranih i višestranih pravnih akata, jednostrani akti moraju ispunjavati opšte uslove za
punovažnost akata u međunarodnom pravu:
1. da su doneti od strane nadležnog organa;
2. da izražavaju stvarnu volju države tj. da nisu doneti u zabludi, prevarom
druge strane ili pod prinudom;
3. da imaju pravno dopušten predmet;
Jednostrani pravni akt podleže ništavosti poput međunarodnih ugovora.
Osnov obaveznosti jednostranih akata leži u nameri države koja akt donosi. Irelevantno je da li je
jednostrani akt upućen jednom (ili više) adresatu ili međunarodnoj zajednici kao celini. Razlika leži
samo u domašaju obaveze – ukoliko je upućena drugoj državi radi se o dejstvu inter partes, a ako je
upućena međunarodnoj zajednici deluje erga omnes.
Međunarodno pravo ne postavlja bilo kakve posebne uslove u pogledu forme jednostranih akata.
Budući izraz volje jedne države, jednostrani akti u načelu mogu biti i opozvani voljom jedne države.
Interesi pravne sigurnosti mogu nalagati da se pravno dejstvo opozivanja jednostranog akta veže za
protek određenog roka. Pravno dejstvo opoziva jednostranog akta može biti vezano i za neke druge
uslove.
Međunarodno pravo ne poznaje pravila na osnovu kojih bi se izvršila precizna, egzaktna klasifikacija
jednostranih akata država.
Klasifikacija jednostranih pravnih akata država na formalnoj osnovi je teško izvodljiva, budući da je
pitanje forme irelevantno kod ovih akata. Opšta klasifikacija jednostranih pravnih akata država je
pre izvodljiva na osnovu materijalno-pravnog kriterijuma tj. na osnovu pravnog dejstva konkretnog
akta.
Može se povući razlika između dve osnovne grupe jednostranih pravnih akata.
U prvu grupu ulaze jednostrani pravni akti država koji nemaju pravnu vrednost per se, nemaju
nezavisno pravno značenje u sistemu formalnih izvora međunarodnog prava, već ga ispoljavaju kroz
ugovorni i običajni postupak nastanka pravnih pravila (akti ratifikacije ili akcesije, rezerve uz
ugovore, deklaracija kojom država prihvata obaveznu nadležnost Međunarodnog suda pravde na
osnovu člana 36. Statuta Suda, otkaz ugovora i sl.).
Drugu grupu jednostranih pravnih akata čine akti koji poseduju nezavisan pravni značaj i ispoljavaju
se tako što konstituišu, menjaju ili ukidaju izvestan međunarodnopravni odnos države koja ih izdaje
ili pokušavaju da ustanove novu pravnu situaciju. Ovi jednostrani akti mogu se razvrstati u
podgrupe.
- Jednu podgrupu čine jednostrani akti putem kojih država realizuje opšte, generalno ovlašćenje
sadržano u normi međunarodnog prava. Na ovaj način država koja izdaje jednostrani akt stiče neko
subjektivno pravo. Da bi se, međutim, druge države upoznale sa sadržinom takvog akta, uputno je
uputiti odgovarajuće akte čiji je adresat međunarodna zajednica u celini.
- Drugu podgrupu čine jednostrani akti putem kojih država preuzima međunarodnu obavezu. Da bi
imale pravne posledice, nema potrebe da izjave budu adresovane na posebne države, niti je
potrebno prihvatanje bilo koje države.
Obavezivanje država u formi jednostranog akta je supsidijerne prirode.
Jednostrani akt kojim država prihvata relevantnu obavezu deluje nezavisno od prihvatanja druge
strane. Zainteresovana država može jednostrano primiti k znanju jednostrani akt druge države i sa
osloncem na princip acta sunt servanda zahtevati da tako stvorena obaveza bude poštovana".
- Treću podgrupu čine jednostrani akti kojima se država usaglašava sa određenom faktičkom ili
pravnom situacijom. Ova vrsta jednostranih akata svodi se na priznanje faktičkih ili pravnih situacija
(priznanje država, vlada ili ustaničkih pokreta).
Prema tome, jednostrani akti nisu per se formalni izvor međunarodnog prava. Oni su pre oblik
pomoću kojeg se aktivira primena međunarodnog prava, ili element prakse u konstituisanju nove
norme međunarodnog prava putem običaja ili sastojak ugovornog postupka.
Jednostrani akti se donose u individualnom interesu države. Postoje, međutim, i akti koji objektivno
štite grupni i širi interes.

9. AKTI MEĐUNARODNIH ORGANIZACIJA

Postojanje velikog broja međunarodnih organizacija dovodi do prave poplave jednostranih akata
ovih organizacija. Delikatan je problem njihove kvalifikacije ne samo zbog toga što se međunarodne
organizacije između sebe uveliko razlikuju, kako po obimu ovlašćenja, tako i po načinu rada, već i
zbog nepostojanja jedinstvene nomenklature akata koje donose međunarodne organizacije.
Širok je krug termina kojima se označavaju akti međunarodnih organizacija: rezolucije, preporuke,
odluke, pravilnici, direktive, mišljenja, finalni akti, standardi, norme, praksa i tako dalje. U praksi,
posebno, Organizacije UN uobičajen je naziv „rezolucija".
Jednostrane akte međunarodna organizacija donosi na osnovu svojih ustavnih akata. U konkretnoj
stvari ustavni akti nisu od prevelike koristi.
Međunarodne organizacije (sa izuzetkom nadnacionalnih organizacija) nisu ovlašćene da donose
opšteobavezna pravila ponašanja za svoje članice. One su najvećim slučajem medijum u kome
države stvaraju pravila ponašanja na bazi saglasnosti u skladu sa zahtevima koje postavlja
unutrašnje pravo.
Jednostrani akti međunarodnih organizacija mogu se podeliti u dve grupe:
prvu grupu čine akti vezani za unutrašnje funkcionisanje organizacije,
drugu grupu akti koji se neposredno odnose na države članice.
Jednostrani akti koji se tiču unutrašnjeg života organizacije poseduju, po pravilu, obavezujuću
snagu. Obaveznu snagu imaju i opšti akti koji su doneti u cilju normalnog funkcionisanja
organizacije, exempli causa, pravilnici o radu organa organizacije.
U odnosu države članice jednostrani akti organizacije, po pravilu, nemaju obavezujuću snagu
(izuzetak su akti nadnacionalnih organizacija koje su, međutim, prava retkost u današnjoj
međunarodnoj zajednici). Po svome značenju, one su najpre poziv državama članicama da postupe
u skladu sa preporukom, poziv koji poseduje političku i moralnu snagu.
Postoje, međutim, rezolucije, koje su, po svojoj prirodi, odluke. Generalna skupština o važnim
pitanjima donosi „odluke" koje poseduju obaveznu snagu. Kao takve ne mogu biti menjane ni
presudama Međunarodnog suda pravde. Obaveznu snagu poseduju, takođe, i rezolucije Saveta
bezbednosti donete u vezi sa očuvanjem međunarodnog mira i bezbednosti.
Specifične su prirode rezolucije Generalne skupštine koje u sebi sadrže deklaraciju pravila ili
principa međunarodnog prava. Iako kao rezolucije nemaju obavezujuću snagu, pravila sadržana u
njima obavezuju države. Osnov obaveznosti u tom slučaju nije rezolucija kao samostalni pravni akt
već kao interpretativni akt, akt kojim se tumače principi ili pravila pozitivnog međunarodnog prava,
običajnog ili ugovornog karaktera.
Iz relevantnih činjenica teško je, izvući zaključak da su jednostrani akti međunarodnih organizacija
formalni izvori međunarodnog prava stricto sensu poput ugovora, običaja ili opštih pravnih načela
prosvećenih naroda. Takvoj kvalifikaciji opire se nekoliko razloga. Jedan razlog je opšte prirode i
tiče se prirode međunarodne organizacije. Kao derivativni subjekti one imaju ograničenu sposobnost
samostalnog nastupanja u međunarodnim odnosima i samim tim njihova pravno kreirajuća
sposobnost je suštinski ograničena. Pored toga, postoji i nekoliko posebnih razloga koji se vezuju za
prirodu ovih akata. Najveći broj ovih akata nema obavezujuću snagu za države članice per se. Da bi
postali obavezno pravo za članice, oni moraju biti prihvaćeni od država u odgovarajućoj ustavnoj
proceduri. Jednostrani akti koji su obavezni za organe i organizacije su, po svojoj prirodi,
funkcionalni akti koji nemaju bitnog odraza na sistem međunarodnog prava. Najprihvatljivijie je
određenje po kome su jednostrani akti formalni izvori unutrašnjeg poretka međunarodnih
organizacija ili organizacionog, institucionalnog prava međunarodnih organizacija.

10. MEKO PRAVO („SOFT LAW)

U delu novije teorije svojstvo formalnog izvora priznaje se i tzv. mekom pravu. Ovaj izraz bi trebalo
da označi široku grupu instrumenata koji se nalaze u nekoj vrsti sive zone između prava i neprava.
Ne postoji potpuna saglasnost o instrumentima koji bi činili tzv. meko pravo. U njega se svrstavaju:
1. rezolucije Generalne skupštine UN;
2. dobrovoljni kodeksi i rukovodna načela koje međunarodne organizacije donose u oblasti
ekonomskih i socijalnih odnosa, poput Kodeksa UN o restriktivnoj poslovnoj praksi (1981) ili
Rukovodnih načela Svetske banke o tretmanu stranih direktnih investicija (1992). Smatra se da
instrumenti poput ovih nemaju obavezujuću snagu;
3. opšteprihvaćeni međunarodni standardi koji su svoju primenu našli posebno u Konvenciji o pravu
mora (1982) i pravu zaštite čovekove okoline;
4. zajednički akti vlada i političke deklaracije, od kojih se kao tipični navode: Završni akt Helsinške
konferencije (1975), Bonska Deklaracija o međunarodnom terorizmu (1978) i Rio Deklaracija o
zaštiti čovekove okoline i razvoju (1992);
5. norme, bilo ugovorne ili običajne, u fazi nastajanja, pre nego što steknu svojstvo obaveznosti.
Smatra se da ova pravila, iako nisu pravno obavezujuća, mogu imati izvestan uticaj u sudskim i
arbitražnim postupcima kao argument u tumačenju postojećeg, pozitivnog prava.
Izraz „meko pravo" je konfuzan i neodređen. Sugeriše da postoji pravo koje ne utvrđuje prava i
obaveze subjekata u strogom smislu reči, štaviše, da nema obaveznu snagu. Ako se radi o
neobaveznim pravilima, nejasno je zašto se ona nazivaju pravom, a ne, recimo, političkim ili
moralnim obavezama.
Dobar deo sastojaka mekog prava je teorijski ispravnije odrediti kao skup vrednosti, iz koga se,
zakonodavnom tehnikom međunarodnog prava, mogu stvarati i stvaraju pravna pravila. Od
navedenih sastojaka „mekog prava" svojstvo pravne prirode u strogom smislu može se pripisati
jedino opšteprihvaćenim međunarodnim standardima.
Nepravni sastojci „mekog prava" koriste se tako što se, kombinacijom političkog, ekonomskog a,
ponekad, i vojnog pritiska, pretaču u obavezujuća pravila, bilo po međunarodnom ili unutrašnjem
pravu, za manje i slabije države, dok ih države sa većim kapacitetom moći tretiraju kao političke
obaveze. Tako se jedna obaveza pojavljuje i kao pravna i kao politička ili moralna, dakle pravno
neobavezujuća, zavisno od država u pitanju.
"Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje
da bi prizvale smeh..."

Ribica
Forumas u usponu
Posts: 191
Joined: 14 Mar 2009 16:56


T
o
p


Re: MJP - skripta (110 pitanja)
by Ribica on 08 Mar 2011 16:26

11. POJAM SUBJEKTIVITETA U MEĐUNARODNOM JAVNOM PRAVU

Izrazi „subjekt međunarodnog prava" ili „međunarodna pravna ličnost" su teorijski izrazi koji daju
povoda različitim tumačenjima, jer norme međunarodnog prava ne definišu pojam međunarodnog
subjekta. Oslonac pri određivanju pojma subjektiviteta u međunarodnom pravu valja tražiti:
a) u elementima opšteg pojma pravnog subjektiviteta elaboriranog u unutrašnjem pravu;
b) osobenoj prirodi međunarodnog javnog prava.
Okvirno određenje subjekta međunarodnog javnog prava, dao je Međunarodni sud pravde u
savetodavnom mišljenju koje se ticalo naknade štete pretrpljene u službi Ujedinjenih nacija (1949).
Sud je našao da je subjekt međunarodnog prava „entitet sposoban da pribavi međunarodna prava i
obaveze".
Pojam međunarodnopravnog subjektiviteta čini nekoliko kumulativnih konstitutivnih elemenata:
a) subjekt međunarodnog prava je titular, nosilac prava i obaveza utvrđenih normama
međunarodnog javnog prava.
Subjekt međunarodnog prava je neposredni adresat konkretne međunarodne norme u smislu da se
nalazi u neposrednoj, direktnoj vezi sa međunarodnim pravnim poretkom. Svojstvo titulara prava,
stiče voljom međunarodnog zakonodavca bez bilo kakve pravne radnje ili posredovanja drugog
subjekta.
Jednako rezonovanje važi po analogiji i za obaveze koje međunarodno pravo nameće svojim
subjektima. U međusobnim odnosima subjekata, pravo jednog subjekta je obaveza za drugog i
obrnuto.
b) „Odgovornost je nužna dopuna prava. Sva prava međunarodnog karaktera
uključuju međunarodnu odgovornost". Pravila o odgovornosti su, za razliku od
primarnih pravila koja utvrđuju prava i obaveze, sekundarne prirode. Subjekti međunarodnog prava
su, otuda, odgovorni za kršenje svojih međunarodnopravnih obaveza na osnovu međunarodnog
prava. Odgovornost subjekta međunarodnog prava je opšti pravni princip međunarodnog prava.
c) subjekt medjunarodnog prava poseduje sposobnost da, u sudskom ili drugom
postupku relevantnom po međunarodnom pravu, ostvari pravo koje mu je priznato.
Ova sposobnost omogućuje subjektu međunarodnog prava da neposredno i efektivno deluje na polju
međunarodnog prava, da pokrene međunarodni pravni poredak u cilju zaštite svog prava.
Međunarodna zajednica predstavlja svojevrsnu kombinaciju elemenata pravne i političke zajednice.
Ova činjenica se odražava i na sadržinu sposobnosti subjekta da ostvari svoje pravo.
U zajednici u kojoj je individualna upotreba sile ne samo dozvoljena u izuzetnim okolnostima, već
može predstavljati i način obezbeđenja prava (recimo, osnovnog prava na suverenitet ili samu
egzistenciju), sposobnost upotrebe sile, takođe je sastojak relevantnog elementa subjektiviteta.
d) U heteronomnom pravu, pravu u kome dominira princip subordinacije kakvo je unutrašnje pravo,
pravnostvarajuća sposobnost je irelevantna za određivanje subjektiviteta. Stvari, međutim, stoje
drugačije u međunarodnom pravu koje, kao autonomno pravo, stvaraju sami subjekti. I
pravnostvarajuću sposobnost, shvaćenu kao moć da se sopstvenom voljom doprinosi, bilo u
pozitivnom ili negativnom smislu, stvaranju međunarodnog prava, valja uključiti u corpus elemenata
koji čine biće pojma subjektiviteta u međunarodnom pravu.
Navedeni elementi čine potpuno ili idealno biće pojma subjektiviteta u međunarodnom javnom
pravu ili teorijski pojam subjektiviteta.

12. POLOŽAJ INDIVIDUE U MEĐUNARODNOM PRAVU

Položaj individue u međunarodnom pravu je predmet brojnih kontroverzi. U konkretnom kontekstu,


radi se o dve osnovne kontroverze:
a) šta se podrazumeva pod „individuom", i
b) kakav je pravni položaj individue u pozitivnom međunarodnom pravu tj. da
li se individua može smatrati subjektom međunarodnog prava ili ne?
U svom gramatičkom.značenju reč „individua" označava pojedinca kao ljudsko biće, fizičko lice. Deo
međunarodnog prava koji obično nazivamo ljudskim pravima obuhvata, međutim, kako pojedince
tako i ljudske grupe sastavljene od pojedinaca koji, u izvesnim pravno relevantnim okolnostima,
nastupaju zajednički poput, recimo, manjina ili naroda. S obzirom na to da su ljudska prava osnov
bilo koje rasprave o subjektivitetu pojedinca, ispravno je u konkretnom kontekstu individuu ili
pojedinca shvatiti u širem, generičkom smislu koji podrazumeva i grupe pojedinaca.
Nije prihvatljivo određenje koje pod „individuom" (pojedincem) podrazumeva sve entitete u
međunarodnim odnosima koji nisu države, javne međunarodne organizacije ili ustanički pokreti koji
kontrolišu deo teritorije države.
Teorija je duboko podeljena u kvalifikaciji pravnog položaja pojedinca u međunarodnom pravu.
Dok jedna grupa teoretičara smatra daje pojedinac subjekt, ili, štaviše, isključivi subjekt
međunarodnog prava, drugi nalaze da se njegov položaj izjednačuje
sa objektima međunarodnog prava. Na sredini između dva suprotstavljena shvatanja su oni koji
pojedinca kvalifikuju kao pasivnog subjekta, refleksnog subjekta
ili subjekta u fazi nastajanja.
Kontroverza o subjektivitetu pojedinca je dobrim delom terminološka. Pristalice shvatanja o
subjektivitetu pojedinca, kažu da je pojedinac subjekt zbog toga što je titular izvesnih
međunarodnih prava iako nema sposobnost pravnog delanja tj. proceduralna prava na
međunarodnom planu. Oponenti shvatanja o subjektivitetu pojedinca, pak, ne sporeći da pojedinac
može biti, i u stvarnosti jeste, adresat normi međunarodnog prava, nalaze da se ne može smatrati
subjektom međunarodnog prava budući da nema pravne mogućnosti da ostvari prava na
međunarodnom planu.
Do konzistentnog odgovora na pitanje o subjektivitetu pojedinca moguće je doći jedino analizom
zastupljenosti konstitutivnih elemenata pojma subjektiviteta u corpus-u pravila međunarodnog
prava koja se tiču pojedinca.
Izgleda nesporno da je pojedinac neposredni adresat obaveza, i odgovarajućih prava, sadržanih u
konkretnim normama kojima se utvrđuju međunarodni zločini (genocid, ratni zločini, zločini protiv
mira, zločini protiv čovečnosti i piraterija).
Ovim normama valja dodati i norme koje utvrđuju pravo naroda na samoopredeljenje, te prava i
obaveze ustaničkog pokreta u oružanom sukobu ili običnih pobunjenika.
Što se ostalih ljudskih prava tiče izgleda preterano shvatanje da ljudska prava nisu prava stricto
sensu, već pre jedna osobena kombinacija elemenata prava, politike i vrednosti međunarodne
zajednice, s obzirom na to da su pojedinci samo korisnici prava te da odgovarajuća pravila
međunarodnog prava u krajnjoj liniji uspostavljaju obaveze između država a ne obavezu država
prema pojedincima i ljudskim grupama.
Pojedinac je odgovoran za kršenje obaveza koje mu međunarodno pravo nameće bilo direktno ili
indirektno. Od posebnog značaja je direktna krivična odgovornost pojedinca koja je, osnivanjem
Stalnog međunarodnog krivičnog suda, dobila i svoj stalni, institucionalni izraz.
Može se reći da u odnosu na elemente koji podrazumevaju svojstvo adresata međunarodnih prava i
obaveza te odgovornosti za kršenje obaveza, pojedinac ispunjava odgovarajuće elemente
subjektiviteta. Stvari su, međutim, bitno različite u odnosu na preostala dva elementa
subjektiviteta - sposobnost da neposredno deluje na terenu međunarodnog prava i pravnostvarajuću
sposobnost.
Pojedincu, uopšte uzev, nedostaje sposobnost da neposredno, sopstvenim radnjama pokrene
međunarodnopravni mehanizam zaštite svojih prava i interesa.
Pojedinac ne poseduje sposobnost da svoja prava zaštiti sopstvenom političkom ili diplomatskom
akcijom na međunarodnom terenu.
Pojedinac je u međunarodnom pravu potpuno lišen pravnostvarajuće sposobnosti kako u odnosu na
objektivno međunarodno pravo tako i u odnosu na subjektivna prava.
Kvalifikacije pojedinca kao subjekta međunarodnog prava nemaju pravno pokriće i bliže su etičkom
i filozofskom nego pravnom rezonovanju. Činjenica da je razvoj međunarodnog prava pravni položaj
pojedinca i ljudskih, grupa izvukao iz domena strogo unutrašnje nadležnosti države ne znači da je
ipso facto pojedinac subjekt međunarodnog prava.
U teoriji su se javila shvatanja da pojam subjekta međunarodnog prava treba zameniti pojmom
„učesnik u međunarodnom procesu pravnog odlučivanja".
Iako se ne bi moglo reći da je pojam subjektiviteta lišen nejasnoća, još manje bi se mogla prihvatiti
njegova supstitucija pojmom „učesnika u međunarodnom procesu pravnog odlučivanja". I to iz
barem dva razloga.
Prvo, pojam subjektiviteta je, kao pravni pojam, jedan od temeljnih pojmova svakog prava. Kao
genusni pravni pojam pripada opštoj riznici prava koga se nijedno pravo ne bi moglo odreći.
Drugo, pojam „učesnik u međunarodnom procesu pravnog odlučivanja" je nejasan i višesmislen.
Objektivno gledano, afirmiše fakticitet nauštrb normativiteta u međunarodnom pravu i kao takav
bliži je teoriji međunarodnih odnosa.

13. POJAM DRŽAVE U MEĐUNARODNOM PRAVU

Međunarodno pravo operiše formalnom definicijom države, zasnovanom na spoljašnjim, pojavnim


elementima države. U tom smislu, država se može odrediti kao entitet koga kumulativno određuju
tri konstitutivna elementa:
a) postojano stanovništvo;
b) utvrđena teritorija; i
c) suverena vlast.
a) izraz „postojano stanovništvo" ima dvostruko značenje: faktičko i normativno.
U faktičkom značenju izraz podrazumeva postojanje grupe pojedinaca koja je svojim
načinom života vezana za određenu teritoriju. Tako, recimo, u slučaju nomadskog stanovništva ne bi
se moglo reći da je uslov postojanog stanovništva zadovoljen.
U normativnom značenju izraz „postojano stanovništvo" podrazumeva da u skupini lica
koja nastanjuju određenu teritoriju izvestan broj poseduje državljanstvo odnosne države. Pored
državljana teritoriju države mogu nastanjivati i stranci i štićenici.
b) utvrđena teritorija - sintagma „utvrđena teritorija" obično se shvata u smislu
definisanih i utvrđenih granica države u skladu sa pravilima međunarodnog prava.
Ispravnije je kvalifikovati je kao konzistentnu i povezanu teritoriju nad
kojom se vrši vlast, jer uslov utvrđenih granica nije apsolutne prirode.
c) suverena vlast - ovaj uslov se određuje i kao „vlada" ili „konstituisana vlada". Ispravnije je
govoriti o suverenoj vlasti kao elementu pojma države. Suverena vlast može postojati i bez „vlade"
u tehničkom smislu reči, dok „vlada" bez suverene vlasti ne postoji.
Suverena vlast bi se mogla nazvati osnovnim konstitutivnim elementom države. Nesporno je da
suverena vlast karakteriše jedino državu. Suverena vlast ne samo što je jedan od konstitutivnih
elemenata države, već je istovremeno i elemenat koji ponešto apstraktno i preširoko određen
pojam teritorije i stanovništva konkretizuje i vezuje za pojam države u smislu međunarodnog prava.
Očigledno je da teritorija da bi predstavljala državnu teritoriju mora biti podvrgnuta suverenoj
vlasti. Suverenost podrazumeva dve stvari: prvo, suprema potestas pod kojim se podrazumeva da
država nema iznad sebe nikakvu vlast izuzev međunarodnog prava.
Drugo, summa potestas u smislu stvarne, faktičke vlasti na državnoj teritoriji. Namera da se stvarna
vlast uspostavi ne predstavlja ništa više od političkog projekta koji nije realizovan. Ta namera mora
biti realizovana što, između ostalog, podrazumeva postojanje institucionalne mreže koja je podobna
i opremljena sposobnošću da svoje odluke sprovodi na celoj državnoj teritoriji.

14. NETERITORIJALNI ENTITETI SA ELEMENTIMA SUBJEKTIVITETA - POSTOJEĆI ILI U FAZI NASTAJANJA


(IN STATU NASCENDI)

* Ustanici i zaraćene strane. Izvesne elemente subjektiviteta poseduju ustanici i zaraćene strane u
slučaju priznanja. Moglo bi se reći da se u konkretnom slučaju radi o primeni konstitutivne teorije
priznanja.
Priznanje ustanika i zaraćenih strana koje, inače, nisu pravno kvalifikovane da vode oružani sukob u
međunarodnopravnom smislu, pravda se njihovom faktičkom sposobnošću da uđu u oružani sukob.
Stoga, ispravno je reći da osnov elemenata subjektiviteta u slučaju ustanika i zaraćenih strana leži u
fakticitetu.
Elementi subjektiviteta u konkretnom slučaju tiču se, uglavnom, podobnosti ili kapaciteta ustanika i
zaraćenih strana da podležu relevantnim pravilima prava oružanih sukoba.
U slučaju da ustanički pokret postane nova vlada države ili da dovede do formiranja nove države,
akti ustaničkog pokreta smatraće se aktima postojeće države odnosno aktima nove države.
Ratni brodovi ustanika koji su priznati za zaraćenu stranu ne mogu biti tretirani kao piratski brodovi.
Elementi subjektiviteta ustanika priznatih za zaraćenu stranu suštinski su ograničeni u tri pravca:
a) ratione materiae - po pravilu, tiču se prava oružanih sukoba. Ne mogu, recimo, da koriste prava
iz međunarodnih ugovora koji regulišu odnose u doba mira. Ne poseduju aktivno i pasivno pravo
poslanstva, uključujući i međunarodne organizacije, izuzev ako se radi o oslobodilačkim pokretima
od kolonijalne dominacije. Staviše, na njih se ne primenjuju sva pravila prava oružanih sukoba.
b) ratione temporis - elementi subjektiviteta ustanika su privremenog karaktera, vremenski
opredeljeni njihovom faktičkom sposobnošću da opstanu. U momentu kada izgube sposobnost da
vode neprekidne i usmerene vojne operacije, elementi subjektiviteta nestaju;
c) ratione loci - vršenje elemenata subjektiviteta ustanika ograničeno je na teritoriju države protiv
čije zakonite vlade se bore. Njihovi akti nemaju ekstrateritorijalnu važnost tj. ne mogu se pravno
protezati izvan granica odnosne zemlje.
* Narodnooslobodilački pokreti. - Posebnu vrstu ustaničkih pokreta predstavljaju
narodnooslobodilački pokreti koji se bore za oslobođenje naroda od kolonijalne, strane ili rasističke
dominacije poput PLO, SWAPO, NLESAC, POLISARIO i drugi.
Specifičan status narodnooslobodilačkih pokreta u odnosu na tradicionalne ustaničke pokrete
ispoljava se dvojako: u osnovu i u obimu subjektiviteta.
Osnov elemenata subjektiviteta narodnooslobodilačkih pokreta leži u legalitetu. Otuda, ratione
temporis elementi subjektiviteta narodnooslobodilačkih pokreta nisu opredeljeni njihovom
faktičkom sposobnošću da opstanu. Čak i u slučaju da izgube sposobnost da vode neprekidne i
usmerene vojne operacije, zadržavaju ih do ostvarenja konačnog cilja - oslobađanja od kolonijalne i
rasističke dominacije.
Legalitet narodnooslobodilačkih pokreta, kao osnov elemenata subjektiviteta, proizlazi iz činjenice
da se borba protiv kolonijalne i rasističke dominacije ne vodi isključivo u individualnom interesu
naroda koji se u takvom statusu nalaze, već da predstavlja i realizaciju univerzalnog interesa
međunarodne zajednice izraženih u seriji relevantnih međunarodnih dokumenata.
Elementi subjektiviteta narodnooslobodilačkih pokreta nadmašuju odgovarajuće elemente
tradicionalnih ustaničkih pokreta. Pored elemenata subjektiviteta koji se izražavaju u činjenici da
su, kao i svi ustanički pokreti, neposredni adresati relevantnih pravila prava oružanih sukoba,
narodnooslobodilački pokreti poseduju i dodatne elemente subjektiviteta koji deriviraju iz priznatog
prava na učešće u radu međunarodnih organizacija i prava predstavljanja u odnosima sa državama.
Najčešće se radi o statusu posmatrača pri nadležnim organima Ujedinjenih nacija, posebno pri
Generalnoj skupštini UN, konferencijama koje se organizuju pod okriljem agencija Ujedinjenih
nacija.
Može se zaključiti da su elementi subjektiviteta narodnooslobodilačkih pokreta mešovite prirode,
kombinacija opštih i posebnih elemenata. Opšti elementi subjektiviteta narodnooslobodilačkih
pokreta su, u stvari, elementi subjektiviteta ustaničkih pokreta, a posebni elementi svojstveni
narodnooslobodilačkim pokretima su refleks nerealizovanog subjektiviteta teritorija pod
kolonijalnom vlašću ili, pak, refleks subjektiviteta naroda tih teritorija.
* Multinacionalne kompanije (MNK). U teoriji su se pojavila mišljenja da i MNK poseduju
subjektivitet u smislu međunarodnog javnog prava. Ova kvalifikacija se podupire argumentima
faktičke i pravne prirode.
Od faktičkih argumenata posebno se ukazuje na moć, ekonomsku i fmansijsku, ovih entiteta koja
već danas značajno prevazilazi odgovarajuću moć većine država.
Pravna argumentacija u prilog subjektivitetu MNK koncentriše se u dve tačke:
a) raste broj pravila međunarodnog prava koja se tiču MNK. Obično se u tom smislu apostrofiraju
Kodeks o ponašanju MNK, Rukovodna načela za multinacionalne kompanije usvojena od OECD i
Rukovodna načela o postupanju sa stranim direktnim investicijama publikovana od Svetske banke
1992. Ukazuje se i na pravo evropskih zajednica koje privatne kompanije podvrgava regulativi
organa zajednice;
b) procesna sposobnost MNK u međunarodnim arbitražnim postupcima. MNK raspolaže parničnom
sposobnošću pred arbitražnim tribunalom formiranim od strane Svetske banke za obnovu i razvoj
radi rešavanja investicionih sporova između država i državljana drugih država (ICSID). Stalni
arbitražni sudu Hagu je 1933. godine revidirao pravila procedure otvarajući mogućnost zasnivanja
postupka u sporovima između države i nedržavnog entiteta. Procesnu sposobnost MNK priznaju i
regionalni instrumenti poput Severnoameričkog sporazuma o slobodnoj trgovini (NAFTA) ili Suda
pravde Evropske unije.
Nesporna činjenica da neki međunarodni instrumenti regulišu aktivnosti MNK same po sebi je
nedovoljna da konstituiše subjektivitet MNK. S pravom se primećuje da pravila sadržana u tim
instrumentima ne stvaraju nužno pravo MNK. Po svojoj prirodi, ta prava su opšte prirode, tako da
služe pre kao orijentacija, rukovodno načelo, nego što stipulišu prava i obaveze stricto sensu. Pored
toga, ona neretko upućuju na unutrašnje pravo kao merodavno ili obavezuju državu da izvesna
pitanja u vezi sa MNK urede unutrašnjim pravom.
Što se parnične sposobnosti MNK tiče, ne može se staviti znak jednakosti između parnične
sposobnosti u arbitražnim postupcima zasnovanim pri nekim međunarodnim telima nadležnim na
ekonomsko-finansijskom polju i parnične sposobnosti po opštem međunarodnom pravu. Statut
Međunarodnog suda pravde ne priznaje parničnu sposobnost MNK, već da one svoja prava u postupku
pred Sudom ostvaruju isključivo posredstvom ustanove diplomatske.
MNK su, po svojoj prirodi, privatne organizacije okrenute sticanju profita, tj. lukrativnim ciljevima,
što samo po sebi isključuje subjektivitet MNK u smislu subjektiviteta međunarodnih organizacija
koje po definiciji i predstavljaju tvorevine države čiji su ciljevi, u celini ili delom, idealne prirode.
MNK se ne mogu postaviti na istu ravan sa državama, jer države u osnovi imaju kontrolu nad MNK,
postavljajući se u odnosu na njih kao viša, superiorna vlast.
Realno je očekivati da se rešenje u vezi sa njihovim pravnim statusom traži i u okvirima
specijalizovane grane međunarodnog prava - međunarodnog ekonomskog ili međunarodnog
kompanijskog prava - koja bi MNK dala, osobeni, sui generis subjektivitet odvojen od subjektiviteta
po opštem međunarodnom pravu.
* Međuvladine kompanije (MVK) i međuvladina udruženja proizvođača (MVUP). Od MNK valja, kada
je reč o pravnom statusu u smislu međunarodnog prava, razlikovati međuvladine kompanije (MVK) i
međuvladina udruženja proizvođača (MVUP). Opšta zajednička karakteristika MVK i MVUP leži u
njihovom mešovitom, hibridnom karakteru. U svom biću ovi oblici sjedinjuju javne i privatne
elemente kako u pogledu ciljeva tako i u pogledu strukture i pravne forme.
MVK se defmišu kao kompanije koje se osnivaju na bilateralnoj ili multilateralnoj osnovi u cilju
ostvarivanja izvesnih zajedničkih ciljeva vlada koje u njima učestvuju, kombinacijom vlada i
privatnih preduzeća, ili od strane privatnih kompanija koje predstavljaju od vlade odobrene
monopole.
Obično se kaže da se MVK u nomenklaturi pravnih oblika organizovanja, nalaze između javnih,
međunarodnih organizacija i MNK.
MVK su znatno bliže privatnim nego javnim entitetima. Javnopravni elementi u biću su pre formalne
nego suštinske prirode. Tačno je da u MVK učestvuju i države, bilo neposredno ili preko preduzeća u
javnom vlasništvu, ali to po pravilu, čine u privatnopravnom kapacitetu.
Međuvladina udruženja proizvođača su, uglavnom, organizacije koje čine proizvođači primarnih
sirovina stvorene u cilju zaštite ekonomija država proizvođača, po pravilu, nerazvijenih ili slabo
razvijenih. Najpoznatija organizacija ove vrste je OPEC (Organizacija država izvoznica nafte). Pored
OPEC-a, i druge MVUP poseduju izvesne elemente subjektiviteta. Najpre, osnivaju ih, uglavnom,
države na multilateralnoj osnovi. Zatim, neke od njih poseduju stabilnu organizacionu strukturu i
ovlašćenje da sklapaju ugovore sa državama. Osnivanje MVUP utemeljeno je na Povelji o
ekonomskim pravima i dužnostima država (1974). Povelja predviđa da „Sve države imaju pravo da se
udružuju u organizacije proizvođača primarnih sirovina radi razvijanja svojih nacionalnih privreda...
sve države su dužne da poštuju pomenuto pravo na taj način što će se uzdržavati od primene
ekonomskih i političkih mera koje bi ga ograničavale."
"Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje
da bi prizvale smeh..."

Ribica
Forumas u usponu

Posts: 191
Joined: 14 Mar 2009 16:56


T
o
p


Re: MJP - skripta (110 pitanja)
by Ribica on 08 Mar 2011 16:27

15. PRIZNANJE DRŽAVE

* Pojam i pravna priroda priznanja država. Od svog nastanka ustanova priznanja lebdi u prostoru
između politike i prava. Suprotstavljena teorijska gledišta o prirodi i pravnom dejstvu priznanja i,
posebno, neujednačena i kontroverzna praksa navode na zaključak da „priznanje pre pripada svetu
politike nego prava."
U teoriji međunarodnog prava ne postoji opšteprihvaćeni pojam priznanja države. U osnovi pojam
priznanja je opredeljen teorijskim koncepcijama o priznanju država: konstitutivnom i
deklarativnom.
U smislu konstitutivne teorije priznanje je element samog pojma države kao subjekta
međunarodnog prava. Standardni elementi države (postojano stanovništvo, utvrđena teritorija i
suverena vlast) nisu per se dovoljni da konstituišu pravnu ličnost države već moraju biti praćeni
aktom priznanja postojećih država. U smislu konstitutivne teorije priznanje je, dakle, jedan od
elemenata pravne ličnosti države.
Ova teorija povlači razliku između političke, faktičke egzistencije države kao oblika društvene
organizacije i njene egzistencije kao subjekta međunarodnog prava.
Konstitutivna teorija se danas suočava sa barem dva nerešiva problema: prvo, u pozitivnom
međunarodnom pravu pojmovi državnosti i subjektiviteta idu ruku pod ruku. Pravo na pravnu ličnost
ili subjektivitet je osnovno pravo države kao političke organizacije. Prema konstitutivnoj teoriji,
nepriznata država nije subjekt međunarodnog prava, a u isto vreme je nosilac izvesnih obaveza i
podleže međunarodnoj odgovornosti za kršenje obaveze. Drugo, s obzirom na to da se priznanje
daje na nivou država - država daje jedan entitet subjekt međunarodnog prava u odnosu na države
koje su je priznale, a da, istovremeno nije subjekt u odnosu prema državama koje joj priznanje
uskraćuju.
Deklarativna teorija o priznanju država stoji na dijametralno suprotnim pozicijama. U duhu ove
teorije priznanje države je potvrda ili konstatacija nastanka nove države u skladu sa uslovima koje
utvrđuje međunarodno pravo.
Deklarativna teorija se može kvalifikovati kao primerena pravilima međunarodnog prava
relevantnim u konkretnoj stvari, a to su u prvom redu: pojam države kao subjekta međunarodnog
prava, princip suverene jednakosti država i norma o samoopredeljenju naroda kao osnovni pravni
princip na osnovu koga se stvaraju nove države.
U koordinatama deklarativne teorije, priznanje države poseduje izvesna inherentna obeležja:
1. priznanje države ne srne biti preuranjeno;
2. priznanje ima retroaktivno dejstvo i
3. priznanje ne može biti opozivo.
O preuranjenom priznanju se govori kada se priznaje entitet koji se u momentu priznanja nije
konstituisao kao država u smislu međunarodnog prava (recimo, nema suverenu vlast nad odnosnom
teritorijom) ili čiji je pravni osnov konstituisanja sumnjiv. Jednom dato priznanje države ne može
da bude opozvano.
Priznanje izvesne zajednice za državu, po ovom shvatanju, ima konstitutivni karakter u odnosima
između države koja daje priznanje i zajednica koja se priznaje, budući da se priznanjem konstituišu
međunarodna prava i obaveze svojstvene državnosti. Ukoliko izvesna politička zajednica ispunjava
uslove državnosti ustanovljene međunarodnim pravom, postojeće države su, u odsustvu nadležnog
međunarodnog organa opremljenog ovlašćenjem da autoritativno utvrdi postojanje relevantnih
uslova državnosti, dužne da daju priznanje.
* Praksa država. Iako relevantni međunarodni instrumenti prihvataju deklarativnu teoriju kao i
praksa međunarodnih sudova, ne može se reći da se praksa država uklapa u okvire deklarativne
teorije. Iako praksa u značajnoj meri varira od slučaja do slučaja, moglo bi se, reći da države koje
imaju neposredne interese u slučaju nastanka nove države pribegavaju priznanju u maniru bliskom
konstitutivnoj teoriji priznanja. Države koje daju priznanje, odbijaju, po pravilu, da davanje
priznanja shvate kao pravnu obavezu.
Kada se daje pretežnim ili isključivim osloncem na državni interes, priznanje ima instrumentalnu
ulogu, služi kao sredstvo za ostvarivanje političkih, ekonomskih i drugih državnih interesa.
Retki su slučajevi u kojima države koje daju priznanje smognu snage da prenebregnu sopstvene
interese, uzdignu se iznad njih i da u davanju priznanja slede međunarodno pravo.
Češći su slučajevi u kojima države, pa i sama Organizacija UN pragmatične političke interese
pretpostavljaju zakonitosti. Kao ilustrativan primer mogao bi se navesti slučaj otcepljenih bivših
federalnih jedinica jugoslovenske federacije.
*Vrste priznanja novih država. Postoji više vrsta priznanja novih država. Neke od tih vrsta su izraz
normativne logike na kojoj počiva priznanje, a neke predstavljaju refleks suprotstavljenih teorijskih
koncepcija o pravnom dejstvu priznanja, i neusklađene prakse država.
* Priznanje de jure i priznanje de facto. Podela na priznanje de jure i de facto je opšteprihvaćena.
De jure se obično određuje kao definitivno priznanje novonastale države u totalitetu njenog
međunarodnog subjektiviteta, dok bi, suprotno tome, de facto predstavljalo privremeno priznanje
nove države u izvesnim elementima njenog subjektiviteta. De facto priznanje je, za razliku od
priznanja de jure, opozivog karaktera i nema retroaktivno dejstvo.
Podela proizlazi iz prakse država inspirisane konstitutivnom teorijom. De facto priznanje bi
podrazumevalo priznanje novonastale države kao strane-ugovornice relevantnog ugovora ili
održavanje izvesnih odnosa koje nalažu pragmatični politički ciljevi, ali bez kompletnog i potpunog
priznanja nove države.
Dajući priznanje de facto, države se rukovode sopstvenim praktičnim interesima, a ne poštovanjem
prava. Naime, uskraćivanje priznanja može štetiti državi koja daje priznanje, budući da sa
nepriznatom državom ne može obavljati pravne transakcije ili preduzimati pravne radnje koje su,
inače, u njenom interesu
U praksi de facto priznanje je obično korak ka potpunom de jure priznanju. Priznanje de jure je, po
pravilu, u takvim slučajevima praćeno ispunjenjem izvesnih uslova, što daje povoda mišljenju da je
de facto priznanje jedan od oblika uslovnog priznanja. Davanjem de facto priznanja relativizuju se
pravni efekti prethodno datog priznanja de facto, s obzirom na retroaktivno dejstvo priznanja de
jure.
*Uslovno i bezuslovno priznanje. I ova podela je rezultat nepoklapanja formalno vladajuće
deklarativne teorije i prakse država.
Uslovno priznanje shvaćeno u smislu priznanja nove države, uz prethodno ispunjenje uslova koje
postavlja država koja daje priznanje, u kontradikciji je sa deklarativnom teorijom.
Uslove, po pravilu, postavlja država koja daje priznanje, koristeći privilegovan položaj koji ima u
odnosu na novu državu. Retki su slučajevi da uslove postavlja i država koja se priznaje.
U bipolarnoj strukturi međunarodnih odnosa uslovno priznanje često ne daje očekivane učinke,
budući da politika nepriznavanja jedne grupe država obično dovodi do suprotne reakcije druge
grupe država u strukturi, tako da nova država po osnovu efektiviteta na kraju biva univerzalno
priznata. U unipolarnoj strukturi, međutim, politika nepriznavanja može dovesti novu državu u
situaciju da bira između dve opcije - ili da ispuni postavljene uslove ili da se nađe u izolaciji
Uslovi koji se, po svojoj prirodi, mogu ispuniti u kratkom roku ili jednim aktom u velikom broju
slučajeva bivaju ispunjeni, za razliku od uslova čije ispunjenje traži duži period vremena.
Bezuslovno priznanje je, za razliku od uslovnog, u harmoniji sa deklarativnom teorijom, naravno, u
slučaju da su se stekli faktički i pravni uslovi za nastanak nove države.
* Izričito i prećutno priznanje. Izričitim priznanjem se smatra priznanje dato u formalnom obliku,
bilo da se radi o jednostranom ili višestranom aktu. Jednostranim aktom priznanja podrazumeva se
akt posebno dizajniran u svrhu priznanja. Akt o priznanju može biti, takođe, inkorporisan u
višestrani ugovor, ili može biti predmet posebnog ugovora koji sklapaju država koja daje priznanje i
država koja se priznaje. Slične prirode su i zajedničke izjave ili kominikei s kojima se jedna strana
obavezuje da će priznati drugu stranu za nezavisnu državu u određenom vremenskom roku.
Prećutno priznanje podrazumeva akte ili propuštanja koji se smatraju kao priznanje nove države.
Može se uzeti da svako propuštanje ili akt svojstven normalnim odnosima između dveju država,
ukoliko nije praćen odgovarajućom rezervom, predstavlja prećutno priznanje nove države.
* Individualno i kolektivno priznanje. Priznanje je zadržalo u velikoj meri individualni karakter
budući da se, po pravilu, realizuje na nivou postojeća država - nova država.
I ono što se obično naziva kolektivnim priznanjem - priznanje na međunarodnim kongresima i
konferencijama - je, u stvari, agregacija ili skup pojedinačnih priznanja izraženih u odgovarajućem
aktu kongresa ili konferencija.
Kolektivno priznanje u pravom smislu reči bilo bi priznanje dato od strane organizovane
međunarodne zajednice oličene u Organizaciji ujedinjenih nacija, kao univerzalne političke
organizacije.
Izvesno je da prijem nove države u članstvo UN predstavlja njeno prećutno priznanje od strane
Organizacije. UN je subjekt međunarodnog prava, poseduje svojstvo objektivne pravne ličnosti, te,
otuda, nije sporno da može da da priznanje. Prijem u članstvo UN nije simboličan akt, već povlači
seriju fundamentalnih prava i obaveza nove države-članice. Uostalom, UN i članica uspostavljaju
diplomatske odnose koji su relevantan izraz priznanja.
Prijem nove države u UN predstavlja u isto vreme njeno prećutno priznanje od svake članice koja se
izjasnila za njen prijem. U isto vreme, smatra se da nova država nije samim aktom prijema u UN
priznata od strane članica koje su se izjasnile protiv njenog prijema u članstvo.
* Potreba revizije ustanove priznanja država. U praksi država priznanje u velikom broju slučajeva
služi kao pravni paravan za realizaciju pragmatičnih političkih ciljeva.
U postojećem obliku ustanovu priznanja bi valjalo isključiti iz međunarodnog prava i svesti na ono
što u stvarnosti i jeste - političku volju da se sa novom državom uspostave diplomatski odnosi kao i
drugi odnosi uobičajeni između država. Umesto priznanja kako se danas primenjuje u praksi, bilo bi
prikladnije ustanoviti neku vrstu registracije nove države pri nadležnom telu UN, recimo,
Sekretarijatu. Ukoliko bi neka država stavila prigovor na registraciju nove države, nastao bi spor koji
bi se rešavao na načine predviđene članom 33. Povelje i, poželjno, pred nepristrasnim sudskim
organom.

16. PRIZNANJE VLADA

U međunarodnim odnosima se od kraja XVII veka začela praksa priznanja vlada, koegzistirajući sa
priznanjem država i ustanika kao zaraćene strane.
Priznaje se, po pravilu, nova vlada koja je na vlast došla na „nepravni" ili „ргоtivpravni način." Izraz
podrazumeva da je nova vlada došla na vlast protivno odredbama unutrašnjeg prava - tzv. ustavnim
diskontinuitetom ili suprotno fundamentalnim normama međunarodnog prava. Država koja daje
priznanje novoj vladi u praksi obrazlaže čitavim spektrom primarnih i sekundarnih razloga, počev od
efektivne kontrole koju nova vlada poseduje, razlog koji se obično uzima kao odlučujući, preko
podrške stanovništva do poštovanja prava drugih država i ljudskih prava te okolnosti da sticanje
vlasti ne duguje stranoj vojnoj pomoći.
U međusobnim odnosima priznanje nove vlade otvara mogućnost za uspostavljanje normalnih
bilateralnih odnosa poput diplomatskih i konzularnih, te sklapanje sporazuma o pitanjima od
zajedničkog interesa.
Nepriznavanje nove vlade ima prvenstveno političko značenje, jer u praksi nije neuobičajeno da se
sa nepriznatom vladom održavaju tzv. neformalni diplomatski kontakti, sklapaju sporazumi u formi
modus vivendija, izdaju zajednička saopštenja.
U praksi je bilo i primera kolektivnog nepriznavanja novih vlada na osnovu odluka organa
Organizacije ujedinjenih nacija.
Priznanje vlada je kako u svojoj pravnoj konstrukciji tako i u primeni opterećeno gotovo nerešivim
kontroverzama.
Što se pravne konstrukcije priznanja novih vlada tiče, nejasan je pravni osnov priznavanja vlade kao
takve budući da je ona samo institucionalni oblik suverene vlasti kao elementa pojma države.
Praksa priznavanja novih vlada je suštinski obeležena političkim interesima države koja daje
priznanje. Priznanje nove vlade motivisano je, po pravilu, ideološkom bliskošću ili pragmatičnim
dobicima a visoki principi koji se u tim prilikama obično ističu su poput pozorišnih kulisa.
Poimanje priznanja novih vlada kao političkog akta koji egzistira van zone prava, može predstavljati
odgovarajući izraz dve relevantne činjenice: s jedne strane, činjenice da je promena vlada, makar
bila izvedena i nepravnim putem, unutrašnja stvar države koja ne dira u njen pravni identitet i
međunarodnopravni kontinuitet i, s druge strane, činjenice da se priznanje nove vlade u osnovi
svodi na političku spremnost da se sa njom uspostavi saradnja.
Od ponuđenih pravnih rešenja izgleda prihvatljiva ideja koja leži u osnovi predloga Instituta za
međunarodno pravo a po kome nova vlada ima pravo, kome odgovara obaveza drugih država, da
bude priznata ukoliko ispunjava dva relevantna uslova - sposobnost da održi unutrašnji poredak i
spremnost da ispunjava preuzete međunarodne obaveze.
Čini se izvesnim da se u bliskoj budućnosti postojeća praksa priznavanja novih vlada ne samo što se
neće suštinski menjati već da će dobijati na značaju zbog svoje instrumentalne podobnosti da
posluži kao kvazi pravno sredstvo za ostvarivanje pragmatičnih ciljeva država koje daju priznanje.

17. OBAVEZA DRŽAVA DA SE UZDRŽE OD PRETNJE ILI UPOTREBE SILE U MEĐUSOBNIM ODNOSIMA

Obaveza država da se uzdrže od pretnje ili upotrebe sile u međusobnim odnosima poseduje suštinski
značaj za konstituisanje međunarodnog poretka kao pravnog poretka. S pravom se primećuje da je
uspostavljanje razlike između zakonite i nezakonite upotrebe sile primarni zadatak svakog pravnog
sistema.
Povelja UN utvrđuje u članu 2. (4) da „Svi članovi se u svojim međusobnim odnosima uzdržavaju od
pretnje ili upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti svake države, ili na
svaki drugi način nesaglasan sa ciljevima UN."
Odredba o zabrani pretnje ili upotrebe sile suprotno načelima Povelje poseduje univerzalnu
važnost. Shodno članu 2 (6) Povelje: „Organizacija osigurava da države koje nisu članice UN
postupaju u skladu sa ovim načelima koliko je to potrebno za održavanje međunarodnog mira i
bezbednosti." Zabrana upotrebe sile u međusobnim odnosima država predstavlja normu jus cogens-
a. Kogentni karakter zabrane upotrebe i pretnje silom potvrđen je i odredbama Konvencije o
ugovornom pravu (1969).
Povelja navodi tri izuzetka od zabrane pretnje i upotrebe sile:
a) kolektivne mere koje, u skladu sa glavom VII Povelje, preduzima Savet bezbednosti;
b) individualnu i kolektivnu samoodbranu i
c) mere protiv bivših neprijateljskih država. Treći izuzetak je istorijske prirode, jer se odnosi na
bivše neprijateljske zemlje u Drugom svetskom ratu.
Deklaracija načela međunarodnog prava o prijateljskim odnosima i saradnji između država (1970),
konkretizujući opštu zabranu iz člana 2.(4) Povelje, navodi posebne slučajeve zabrane upotrebe ili
pretnje silom. Između ostalog, zabranu pretnje ili upotrebe sile radi kršenja postojećih granica
država uključujući i teritorijalne sporove; zabranu organizovanja i podsticanja akata građanskog
rata, ili terorističkih akata na teritoriji druge države; zabranu prisvajanja teritorija druge države
upotrebom ili pretnjom sile.
Kogentni karakter poseduje kako opšta zabrana upotrebe i pretnje sile u međunarodnim odnosima,
tako i izuzeci od opšteg pravila.
Zabrana pretnje i upotrebe sile, kao univerzalna norma, vezuje države i međunarodne organizacije
koje poseduju faktičku i pravnu mogućnost da upotrebe silu.
18. PRAVO NA SAMOODBRANU

U članu 51. Povelja UN sadrži permisivnu normu koja se odnosi na upotrebu sile (individualna i
kolektivna samoodbrana). Član 51. utvrđuje da: „Ništa u ovoj Povelji ne umanjuje urođeno pravo na
individualnu ili kolektivnu samoodbranu u slučaju oružanog napada protiv člana UN..."
Dva su osnovna obeležja prava na samoodbranu utvrđenog članom 51. Povelje:
1. pravo na individualnu i kolektivnu samoodbranu kvalifikuje se kao „urođeno pravo",
2. pravo na samoodbranu pripada svim državama, kako članicama UN tako i nečlanicama.
Pravo na samoodbranu predstavlja izuzetak u odnosu na pravilo o zabrani upotrebe sile. I osnovno
pravilo i izuzetak od pravila su kogentne pravne snage, s tim što je norma o upotrebi sile ili pretnje
silom prohibitivne prirode a norma koja utvrđuje pravo na samoodbranu permisivne prirode. Uslovi
za vršenje prava na samoodbranu utvrđeni su članom 51. Povelje i normama običajnog prava.
Relevantni uslovi su:
a) pravo na vršenje samoodbrane konstituiše se u slučaju spoljnog oružanog napada na teritoriju
države. Može se uzeti da izraz „oružani napad" obuhvata akte agresije.
Pretpostavljena ili preventivna samoodbrana podrazumeva mogućnost da država preduzme
preventivnu oružanu akciju u slučaju navodnih priprema ili ponašanja druge strane koja razumno
ukazuje na skori napad.
Preventivnoj ili pretpostavljenoj samoodbrani se pribegava i danas, uglavnom, pozivanjem na
običajno međunarodno pravo.
Široko tumačenje samoodbrane je u funkciji derogacije pravila koja zabranjuju jednostranu
upotrebu sile u odnosima između država. Pozivanje na običajno pravo nema snagu pravnog
argumenta koji opravdava koncept preventivne ili pretpostavljene samoodbrane, budući da je član
51. Povelje norma jus cogens-а. tako da je običajna praksa suprotna toj normi lišena pravne snage.
U sistemu Povelje UN pravo na samoodbranu je formulisano kao defanzivno pravo.
b) Samoodbrana po svom intenzitetu mora biti proporcionalna oružanom napadu. U praksi
proporcionalnost nije jednostavno odrediti. Valja je ceniti funkcionalno,tj. u smislu sile potrebne da
se odbije oružani napad na političku nezavisnost i teritorijalni integritet države u kontekstu
okolnosti svakog konkretnog slučaja.
c) Pravo na samoodbranu je privremeno pravo. Privremenost prava na samoodbranu ima dva vida:
faktički i pravni.
Privremeni karakter prava na samoodbranu u faktičkom smislu podrazumeva da pravo na
samoodbranu prestaje u momentu kada država koja pribegava samoodbrani odbije napad druge
države. U praksi države neretko pribegavaju takozvanoj produženoj samoodbrani, sa namerom da
unište vojne ili druge potencijale agresora kako bi sprečile ponovljeni napad.
Pravni vid privremenosti prava na samoodbranu vezan je za sistem kolektivne bezbednosti. Pravo na
samoodbranu prestaje aktiviranjem mehanizma kolektivne bezbednosti tj. preuzimanjem obaveze
od strane Saveta bezbednosti da spreči oružani napad.
d) Obaveštavanje Saveta bezbednosti. Član 51. Povelje, između ostalog, utvrđuje da su članice UN
koje pribegavaju vršenju prava na samoodbranu u smislu
člana 51, obavezne da odmah obaveste Savet bezbednosti o preduzetim merama.
Obaveza obaveštavanja Saveta bezbednosti potpada pod opštu obavezu savesnog ispunjavanja
obaveza preduzetih Poveljom UN.
"Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje
da bi prizvale smeh..."

Ribica
Forumas u usponu

Posts: 191
Joined: 14 Mar 2009 16:56


T
o
p


Re: MJP - skripta (110 pitanja)
by Ribica on 08 Mar 2011 16:28

19. ZABRANA INTERVENCIJE U UNUTRAŠNJE I SPOLJNE POSLOVE

Ideja o zabrani intervencije u unutrašnje poslove drugih država stara je koliko i ideja o
međunarodnom pravu.
U smislu posebnog pravila neintervenciju je u teoriju prvi uveo Vatel. De lege ferenda razmatranja
o neintervenciji bila su u dubokom raskoraku sa praksom, budući da je tadašnji sistem
međunarodnog prava dopuštao nekontrolisanu upotrebu sile od strane država. U takvim uslovima
zabrana intervencije se povremeno stipulisala bilateralnim ili multilateralnim ugovorima. Monroova
doktrina, koja se često uzima za začetak pravila o neintervenciji u međunarodnom pravu pre je
politički instrument očuvanja američkog kontinenta kao interesne sfere SAD nego
antiintervencionistička doktrina.
Epitet normativnog embriona neintervencije u međunarodnom pravu zaslužuje tzv. Dragova
doktrina.
Prostor za konstituisanje neintervencije kao samostalne, posebne zabrane nastaje uvođenjem u
pozitivno međunarodno pravo pravila o zabrani pretnje i upotrebe sile u odnosima između država.
Iako Povelja UN ne reguliše izričito intervenciju, može se reći da je sistem UN normativni prostor u
kome se konstituisala zabrana intervencije u unutrašnje stvari država.
Doprinos Povelje UN konstituisanju načela neintervencije ispoljava se:
a) kroz zabranu oružane intervencije konzumiranu opštom odredbom člana 2(4) o zabrani „pretnje
silom i upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti svake države",
b) koncepcijom neintervencije kao samostalne ustanove međunarodnog javnog prava.
Konceptualizacija neintervencije izvršena je, uglavnom, Deklaracijom načela međunarodnog prava o
prijateljskim odnosima i saradnji između država (1970).
Deklaracija proširuje zabranu oružane intervencije obuhvaćenu članom 2.(4) Povelje u dva pravca:
1. Oblici intervencije. Do donošenja Deklaracije bilo je rašireno mišljenje da se zabrana
intervencije odnosi isključivo na oružanu intervenciju. Deklaracija utvrđuje da „nijedna država niti
grupa država nema pravo da interveniše, neposredno ili posredno, iz bilo kog razloga, u unutrašnje
ili spoljne poslove neke druge države." Po Deklaraciji je zabranjen svaki oblik intervencije -
diplomatske, finansijsko-ekonomske ili propagandne - uperene protiv određenih državnih vrednosti;
2. Zaštitni objekt. Norma o zabrani oružane intervencije podrazumeva kao zaštitni objekt političku
nezavisnost i teritorijalni integritet država. Proširenje vrsta zabranjenih intervencija odražava se i
na zaštitni objekt norme o zabrani intervencije. Deklaracija kao posebne zaštitne objekte navodi
nacionalni identitet u smislu zabrane upotrebe sile u cilju lišavanja naroda njihovog nacionalnog
identiteta kao i pravo na samoopredeljenje.
Norma o zabrani intervencije u unutrašnje stvari država je kogentnog karaktera. Jedini izuzetak trpi
u obliku intervencije koju preduzima Savet bezbednosti na osnovu glave VII Povelje UN.
U ovoj materiji postoji upadljiv raskorak između normativnog i stvarnog. Očigledno je da je
intervencija u unutrašnje stvari država isuviše primamljiv izazov za moćne države da bi ga se lako
odrekle.
Najčešći oblici intervencije su: oružane, ekonomske i propagandne intervencije.
Oružane intervencije se obično pokušavaju prikazati kao dopuštene:
a) ako do intervencije dođe na zahtev legalne vlade u specifičnim okolnostima poput državnog udara
ili spoljne agresije, i
b) intervencije protiv tzv. nedemokratskih država.
U praksi velike države se neretko pozivaju na poziv ili pristanak države u koju intervenišu kao osnov
isključenja protivpravnosti oružane intervencije.
Prihvatanje koncepcije po kome je dopuštena intervencija protiv nedemokratskih režima značilo bi
saglašavanje sa tzv. Brežnjevljevom i Reganovom doktrinom o ograničenom suverenitetu država.
Kao dozvoljen izuzetak od norme o zabrani oružane intervencije figurirala je u doba dekolonizacije
oružana intervencija u cilju da se omogući narodima pod kolonijalnom upravom da ostvare pravo na
samoopredeljenje i nezavisnost.
Pod nedozvoljenom ekonomskom intervencijom podrazumeva se intervencija instrumentima
ekonomske prirode koja ima za cilj lišavanje države suverenih prava ili njihovo ograničavanje
protivno volji države. Dakle, ekonomska intervencija je jedan od izražajnih oblika intervencije.
Ekonomska intervencija je, po svojoj prirodi, suptilniji oblik intervencije, tako da nije lak zadatak
razlučiti dozvoljenu od nedozvoljene ekonomske intervencije u ambijentu nedovoljno
institucionalizovane međunarodne zajednice. To posebno važi u slučaju kada se ekonomski odnos
uspostavlja između jakih država, na jednojstrani, i slabih, na drugoj.
Prostor za nedozvoljenu ekonomsku intervenciju širi se u uslovima jedne međuzavisne međunarodne
zajednice i, posebno, u uslovima globalizacije. Ekonomska intervencijaje zabranjena kada ima za
cilj da prinudi državu da usvoji kurs ponašanja suprotan svojoj volji i u korist države koja
interveniše.
Obično se kao poseban oblik intervencije navodi i politička intervencija.
U suštini svaki oblik intervencije u odnosima između država kao suverenih političkih jedinki ima -
posredno ili neposredno - politički cilj. Sa stanovišta cilja svaka intervencija je, u najširem smislu,
politička intervencija. U užem smislu, politička intervencija bi se mogla odrediti kao oblik
intervencije koji se preduzima političkim sredstvima. U tehničkom smislu, politička intervencija se
vrši posredstvom državnih organa ovlašćenih da predstavljaju državu u međunarodnim odnosima.
To, dakle, nisu samo diplomatski organi već i šefovi država, vlada ili ministri inostranih poslova.
Tako shvaćena, diplomatska intervencija se teško može okva-lifikovati kao samostalan oblik
intervencije.
Odgovarajuće aktivnosti diplomatskih predstavnika države u državi u kojoj se intervencija vrši samo
su instrumentalni oblik intervencije. Izuzetak bi predstavljale samo one aktivnosti diplomatskih
predstavnika koje su ratione materiae strogo ograničene na pitanja koja se tiču statusa diplomatskih
predstavnika u jednoj zemlji. U novije vreme politička intervencija se vrši i posredno kroz nevladine
organizacije koje su pod uticajem ili kontrolom stranih država.

* Humanitarna intervencija

Novi oblik oružane intervencije je tzv. humanitarna intervencija.


Pod humanitarnom intervencijom podrazumeva se „nasilna akcija u drugoj državi koja uključuje
upotrebu oružane sile bez pristanka njene vlade, sa ili bez odobrenja Saveta bezbednosti
Ujedinjenih nacija, u svrhu sprečavanja ili zaustavljanja teških i masovnih povreda ljudskih prava ili
međunarodnog humanitarnog prava".
Definicija je preširoka i obuhvata dva osnovna oblika intervencija:
oružanu intervenciju koja se preduzima na osnovu odluke Saveta bezbednosti
Ujedinjenih nacija; i,
oružanu intervenciju koja se preduzima bez odgovarajuće odluke Saveta bezbednosti.

20. NADLEŽNOST DRŽAVE U MEĐUNARODNOM PRAVU

Nadležnost države u smislu međunarodnog javnog prava mogla bi se odrediti kao ovlašćenje države
da uređuje odnose na svojoj teritoriji donošenjem pravnih pravila i da obezbeđuje njihovu primenu.
Nadležnost države uređena je normama unutrašnjeg i međunarodnog prava.
U unutrašnjem pravu izraz „nadležnost" koristi se da bi se označio krug poslova koje vrši određeni
državni organ ili grupa organa, pa se, stoga, obično govori o nadležnosti, recimo, zakonodavnih,
izvršnih i sudskih organa. Pravilima unutrašnjeg prava o nadležnosti vrši se distribucija vlasti između
različitih državnih organa.
Međunarodno pravo kao pravo međunarodne zajednice utvrđuje granice koje države, kao ni ostali
subjekti međunarodnog prava, ne mogu preći u vršenju nadležnosti, kao i načine rešavanja sporova
koji povodom vršenja nadležnosti između subjekata međunarodnog prava iskrsnu.

1. OSNOVNI MEĐUNARODNOPRAVNI PRINCIPI ZA ODREĐIVANJE NADLEŽNOSTI


Principi na kojima međunarodno pravo zasniva nadležnost država vezani su, uglavnom, za krivičnu
nadležnost.
U materiji građanske (civilne) nadležnosti država teško je u međunarodnoj praksi pronaći
opšteprihvaćene principe. U materiji građanske nadležnosti, ne postoje čvrsta, ustanovljena pravila
opšteg međunarodnog prava.
Principi na kojima se temelji krivična nadležnost države daleko su razvijeniji i manje-više jasno
kristalizovani u međunarodnoj praksi. Postoji nekoliko relevantnih principa nadležnosti u materiji
krivične nadležnosti država. To su:
1. teritorijalni princip;
2. princip nacionalnosti;
3. zaštitni princip;
4. princip univerzalnosti; i
5. pasivni nacionalni princip.
1. Teritorijalni princip nadležnosti određuje se na osnovu kriterijuma rnesta gde je delo počinjeno.
Ovaj princip počiva na teritorijalnoj nadležnosti države i smatra se univerzalno prihvaćenim.
Razlikuje se subjektivna i objektivna primena teritorijalnog principa. Subjektivna primena
teritorijalnog principa podrazumeva da se krivično delo dogodilo u državi, ako je započeto u toj
državi, bez obzira gde je završeno. Objektivno tumačenje tog principa se svodi na obrnutu situaciju.
U praksi se često subjektivna i objektivna primena principa kombinuju, tako da se teritorijalna
nadležnost zasniva kada je osnovni konstitutivni element dela počinjen na odnosnoj teritoriji.
Teritorijalni princip nije apsolutan.
2. Princip nacionalnosti za relevantan uzima kriterijum nacionalnosti ili državljanstva počinioca.
Teorijski se vezuje za vernost koje lice optuženo za krivično delo duguje državi čije državljanstvo
poseduje. Pogodan je kao kriterijum u oblastima van nacionalne jurisdikcije. Tako je, exempli
causa, usvojen u konvencijama koje regulišu zagađivanje mora.
3. Zaštitni princip polazi od nacionalnog interesa povređenog izvršenjem krivičnog dela. Brani se
pragmatičnim razlogom o neadekvatnim kaznama koje nacionalni pravni poreci propisuju za dela
počinjena na njihovoj teritoriji protiv bezbednosti, integriteta i nezavisnosti stranih država. Zaštitni
princip je ugrađen i u neka rešenja u pozitivnom međunarodnom pravu.
4. Princip univerzalnosti podrazumeva nadležnost države u kojoj se optuženi nalazi u pritvoru, pa se
otuda kao nadležan za izricanje sankcije pojavljuje sud te države. U praktičnom ishodu to znači
daje za izvesna krivična dela nadležan sud bilo koje države koji, izričući sankciju, deluje u ime
celokupne međunarodne zajednice, kao njen organ. U praksi je princip univerzalnosti konstituisan u
odnosu na zločine ex iure gentium, kao što su piraterija, trgovina robljem, i po nekim mišljenjima,
ratni zločini.
5. Pasivni nacionalni princip zasniva krivičnu jurisdikciju države na osnovu nacionalnosti ili
državljanstva lica koje je oštećeno krivičnim delom. Naišao je na jaku opoziciju, jer izlazi iz logike
suvereniteta kao principa na kome su uređeni odnosi između država u međunarodnoj zajednici. Ima
izvestan značaj kao pomoćni princip za određivanje krivične nadležnosti.
21. IMUNITET STRANIH DRŽAVA

Vukući svoje poreklo iz principa par in parem non habet imperium (jednak nad jednakim nema
vlasti), imunitet stranih država konstituisan je kao pravilo međunarodnog prava krajem XIX veka. U
najširem smislu, svodi se na izuzimanje iz jurisdikcije sudskih i drugih državnih organa države
foruma, kako same strane države tako i njene imovine.
Međunarodna praksa se razilazi u pogledu domašaja imuniteta stranih država. U opticaju su dve
koncepcije - koncepcija o apsolutnom imunitetu stranih država i koncepcija o ograničenom ili
funkcionalnom imunitetu.
Koncepcija o apsolutnom imunitetu zagovara imunitet bez obzira na vrstu državne aktivnosti tj. da
li država in concreto nastupa kao nosilac javnih, vrhovničkih ovlašćenja ili u ekonomskom ili
komercijalnom kapacitetu.
Osnovna karakteristika ograničenog ili funkcionalnog imuniteta je povlačenje razlike između dve
grupe državnih akata: s jedne strane su akti doneti vršenjem suverene vlasti (jure imperii) i akti
nejavne prirode (jure gestionis), koje država donosi u ekonomskom ili komercijalnom kapacitetu.
Imunitet strane države obuhvata ne samo imunitet u pogledu jurisdikcije, već i imunitet od zaplene
ili izvršenja nad državnom imovinom. Kada je reč o imovini države koja služi u javne svrhe, sudski
imunitet i imunitet u pogledu zaplene ili izvršenja se poklapaju. Stvari stoje drugačije u slučaju ako
se radi o imovini koja se koristi u komercijalne svrhe. U vezi sa imunitetom od izvršenja najveći broj
država prihvata pravilo o imunitetu od izvršenja u odnosu na državnu imovinu, bez obzira da li se
radi o državnoj imovini koja služi u javne svrhe ili u komercijalne svrhe, mada neujednačena praksa
ide dotle da se stanovišta sudova razlikuju čak i unutar jedne države.
U novijoj praksi preteže koncepcija o ograničenom ili funkcionalnom imunitetu stranih država. Za
ovu koncepciju se opredeljuju, čak, i države koje su tradicionalno zagovarale načelo apsolutnog
imuniteta.
Što se bivšeg jugoslovenskog zakonodavstva tiče, ono se nije definitivno opredeli-lo za neku od
navedenih koncepcija. Odredbe relevantnih zakona na uopšten način regulisale su pitanje imuniteta
stranih država. Tako, Zakon o parničnom postupku od 1976.g. kaže: ,,U pogledu nadležnosti
jugoslovenskih sudova za suđenje strancima koji uživaju pravo imuniteta u SFRJ i za suđenje stranim
državama i međunarodnim organizacijama važe pravila međunarodnog prava."
"U slučaju sumnje o postojanju i obimu prava imuniteta, objašnjenje daje savezni organ uprave
nadležan za poslove pravosuđa". Imovina stranih država ne može da bude predmet izvršenja, bez
prethodne saglasnosti saveznog organa uprave nadležnog za poslove pravosuđa, izuzev ako se strana
država izričito složi.
U najvećem broju slučajeva, dakle, međunarodno pravo prepušta pravu države foruma da povuče
relevantnu razliku.
Nacionalni sudovi primenjuju dva osnovna kriterijuma. Prvi kriterijum je pravna priroda konkretna
transakcije. Na osnovu ovog kriterijuma nacionalni sudovi odriču imunitet stranoj državi u slučaju
ako se radi o transakcijama koje mogu preduzimati i privatna lica. Drugi kriterijum je kriterijum
krajnje svrhe ili predmeta akta - na osnovu njega domaći sudovi daju imunitet stranoj državi samo
za one akte koji su direktno ili neposredno povezani sa javnim funkcijama kao što su, primera radi,
oni koji se odnose na odbranu ili državne finansije. Nijedan od ova dva kriterijuma nije
zadovoljavajući, budući da, kao opšti i nedovoljno precizni, daju osnova za različite kvalifikacije
nacionalnih sudova u identičnim ili sličnim slučajevima.

22. OPŠTI POJAM MEĐUNARODNOPRAVNE ODGOVORNOSTI DRŽAVE

Odgovornost države u međunarodnom pravu ide ruku pod ruku sa pravima država. Ona je korelat
prava, budući da kršenje pravila međunarodnog prava povlači međunarodnu odgovornost. Stalni sud
međunarodne pravde je istakao između ostalog: „princip je međunarodnog prava i, čak, opšta
pravna koncepcija, da kršenje bilo kakve obaveze podrazumeva obavezu nadoknade štete".
Pravila o odgovornosti države imaju zaštitnu funkciju u međunarodnom poretku. Posredstvom tih
pravila kršenje međunarodnopravne obaveze ne stiče karakter negacije međunarodnog prava, već
izvora prava i obaveza, instrumenta transformacije neprava u pravo. Pravila odgovornosti nisu
vezana za pravila međunarodnog prava kojima se propisuju konkretna prava i obaveze, već su neka
vrsta neutralnih, strukturalno-funkcionalnih normi koja pokrivaju kompletno normativno biće
međunarodnog prava. Zato se pravila o odgovornosti nazivaju i sekundarnim pravilima za razliku od
primarnih pravila međunarodnog prava kojima se konstituišu prava i obaveze država.

23. VRSTE MEĐUNARODNOPRAVNE ODGOVORNOSTI DRŽAVA

Ideja o odgovornosti države u međunarodnom pravu rodila se i razvijala u okvirima odgovornosti za


štetu tj. građanske odgovornosti države. Protivpravni akt države je za posledicu imao nastajanje
novog pravnog odnosa - odnosa između države kojoj se akt pripisuje tj. države koja je u obavezi da
naknadi štetu i države u pogledu koje postoji neizvršena obaveza, tj. države koja ima pravo na
naknadu štete.
Kršenje međunarodnih obaveza ustanovljenih u interesu međunarodne zajednice kao celine
(obaveze erga omnes), rodilo je i ideju o međunarodnoj krivičnoj odgovornosti države.
Sa stanovišta pozitivnog međunarodnog prava krivična odgovornost države je doktrinarna
koncepcija, pravilo de lege ferenda. Država ne može biti krivac u smislu krivičnog prava, budući da
pojam krivice podrazumeva subjektivni elemenat (umišljaj ili nehat) koji se ne može pripisati
apstraktnom biću kakav je država. Iznalaženje krivične odgovornosti države, ili barem, elemenata
te odgovornosti u protivmerama koje organizovana međunarodna zajednica oličena u Organizaciji
UN i drugim međunarodnim organizacijama ili oštećene države pojedinačno preduzimaju protiv
države koja je počinila protivpravni akt, meša krivičnu represiju sa merama koje se protiv države
koja je počinila pravni akt preduzimaju od strane navedenih subjekata na političkoj osnovi.
Vansudsko rešavanje sporova oko naknade štete prouzrokovane protivpravnim aktom u eminentno
političkim zajednicama, neretko implicira politički elemenat koji, zavisno od odnosa snaga i
oportuniteta, može poprimiti i penalni karakter. Penalni karakter ili elementi penalnog karaktera
političkih mera koje se u takvim slučajevima mogu preduzeti protiv države koja je počinila
protivpravni akt predstavljaju kvazi krivičnu odgovornost države. Sa stanovišta relevantnih pravila
Međunarodnog prava u slučajevima kršenja međunarodne obaveze od suštinskog značaja za
međunarodnu zajednicu kao celinu, poput agresije, aparthejda, genocida i drugih, stiču se
individualna krivična odgovornost i građanska odgovornost države.
Relevantni oblici odgovornosti u pozitivnom međunarodnom pravu su: građanska odgovornost države
i krivična odgovornost pojedinca.

24. USLOVI ZA GRAĐANSKU ODGOVORNOST DRŽAVE

Opšti uslovi za građansku odgovornost države u međunarodnom pravu obuhvataju:


1. povredu važeće međunarodne obaveze države koja se sastoji bilo u radnji ili propuštanju. Kršenje
međunarodne obaveze države kvalifikuje se kao protivpravni akt-izvor međunarodne odgovornosti
države. Moguće je da država odgovara i za štetu prouzrokovanu vršenjem dozvoljene radnje.
2. da se radnja ili propuštanje može pripisati državi. Državi se pripisuje ponašanje svakog državnog
organa koji je deo formalne strukture države ili organa teritorijalne zajednice koja je unutrašnjim
pravom ovlašćena da vrši elemente državne vlasti.
3. šteta ili gubitak kao rezultat protivpravnog akta.
4. odsustvo bilo kog osnova isključenja odgovornosti.
Uslovi za građansku odgovornost države sami po sebi ilustruju delikatnost pitanja osnova
odgovornosti države. Dok su uslovi pod i), ii) i iv) objektivne prirode, uslov pripisivosti akta državi
implicira i subjektivni element.
Pravila o odgovornosti u međunarodnom pravu konstruisana su u ravni odnosa država - država.
Međunarodno pravo, ipak, dopušta da se država supstituiše na mesto svog državljanina koji je
pretrpeo štetu radnjom ili propustom organa strane države. To je ustanova diplomatske zaštite ili
generalne supstitucije kao diskreciono pravo države. Država je jedini sudija u smislu da odlučuje da
li će, i u kom obimu, priznati zaštitu svom fizičkom ili pravnom licu.
Država čiji je organ počinio protivpravni akt i prouzrokovao štetu stranom fizičkom licu ima pravo da
traži da se iskoriste unutrašnja pravna sredstva pre nego što država čiji je državljanin navodno
oštećen iznese spor na međunarodni plan.
Sticaj navedenih uslova konstituiše međunarodnu odgovornost države.
Postoje okolnosti koje isključuju protivpravnost akta. To su:
1. Saglasnost povređene države. Opšte je prihvaćeno da saglasnost data od strane države radi
izvršenja od strane druge države akta nesaglasnog sa onim što bi bilo pravo prve države isključuje
protivpravnost akta u pitanju, izuzev u slučaju pravila jus cogens-a.
2. Samoodbrana. Vršenje prava na samoodbranu kao permisivne kogentne norme, u skladu sa
odredbama člana 51. Povelje, isključuje međunarodnu odgovornost države koja pribegava
samoodbrani.
3. Dozvoljene protivmere. Po analogiji sa samoodbranom i dozvoljene protivmere koje preduzima
oštećena država u skladu sa relevantnim pravilima međunarodnog prava ili mere koje preduzima
nadležna međunarodna organizacija ne konstituišu međunarodnu odgovornost. Navedene mere
isključuju odgovornost vis-a-vis države koja je počinila protivpravni akt, ali per se ne isključuje
protivpravnost eventualne povrede subjektivnih prava treće države. Da bi mere u pitanju isključile
odgovornost neophodno je da budu legalne.
4. Viša sila i neočekivani slučaj. Viša sila i neočekivani slučaj se, u Nacrtu pravila o odgovornosti
države, kvalifikuju kao neodoljiva sila ili nepredvidljivi spoljni slučaj van kontrole države koji je
učinio materijalno nemogućim da deluje saglasno sa međunarodnom obavezom ili da zna da njeno
ponašanje nije saglasno sa tom obavezom. Radi se o prirodnim događajima (poplave, zemljotres,
epidemija i slično) ili ljudskim radnjama (rat, revolucija i slično) koji deluju nezavisno od volje
državnoga organa, snagom uslova ili događaja koji su van kontrole države. Opšti je pravni princip da
u slučaju u slučaju više sile ili neodoljivog slučaja ne postoji odgovornost za štetu, budući da šteta
proizlazi iz spoljašnjeg uzroka koji se ne može pripisati državi.
5. Nevolja. Protivpravnost akta države nesaglasnog sa međunarodnom obavezom države isključena
je i u slučaju ako fizičko lice koje dela u svojstvu državnog organa preduzme akt, koji čini akt
države, nije imalo drugih načina, u situaciji nevolje za spasavanje svog života ili lica poverenih
njegovoj pažnji.
6. Stanje nužde. Za razliku od nevolje koja označava stanje neposredne opasnosti po lična dobra
samog fizičkog lica koje dela u svojstvu državnog organa, nužda se kvalifikuje kao stanje opasnosti
po vitalne, suštinske interese same države. U doktrini se često isticalo da protivpravna radnja ili
propuštanje počinjeno u stanju nužde isključuje međunarodnu odgovornost države.
Član 33. Nacrta predviđa da se država može pozvati na stanje nužde kao osnov isključenja
protivpravnosti ukoliko:
a) akt je bio jedini način obezbeđenja suštinskog interesa države protiv ozbiljne i neposredne
opasnosti, i
b) da aktom nije ozbiljno oštećen suštinski interes države prema kojoj obaveza postoji.
Država se, međutim, ne može pozivati na stanje nužde:
a) ako međunarodna obaveza sa kojom akt države nije saglasan proističe iz peremptorne norme
opšteg međunarodnog prava; ili
b) ako je međunarodna obaveza sa kojom akt države nije, saglasan ustanovljena ugovorom koji,
eksplicitno ili implicitno, isključuje mogućnost pozivanja na stanje nužde u pogledu ove obaveze; ili
c) ако je ta država doprinela događanju stanja nužde.

25. OBLICI ODGOVORNOSTI DRŽAVE

1. Direktna odgovornost države. Pod direktnom odgovornošću države podrazumeva se odgovornost


države za radnje svojih zakonodavnih, sudskih i izvršnih organa. Državi se mogu pripisati ne samo
akti ili propuštanja lica koja deluju de jure u ime države, kao delovi formalne strukture države, već
i akti i propuštanja lica koja de facto deluju, ili mogu delovati u ime države. Da bi se pojedinac, ili
grupa pojedinaca smatrala de facto agentima države neophodno je da se stekne nekoliko uslova. To
su:
c) da su lica plaćena od države;
d) da su relevantne radnje finansirane i proveravane od države;
e) da su bile poznate odnosnoj državi.
Navedeni uslovi su, kako proizlazi iz prakse Međunarodnog suda pravde, samo neka vrsta indicija ili
spoljnih pokazatelja stvarne, efektivne kontrole države nad odnosnim licima kao suštinskog,
materijalnog uslova za odgovornost države.
Smatra se da odgovornost države za svoje zakonodavne organe nastaje u slučaju kada zakonodavni
organ donese zakon koji je nesaglasan sa međunarodnim obavezama države ili kada ne donese zakon
koji je neophodan za izvršavanje preuzetih obaveza. U nekim slučajevima odgovornost države
nastaje činjenjem ili propuštanjem zakonodavnog organa. U drugim slučajevima radnja ili propust
zakonodavnog organa per se ne konstituiše odgovornost države, već takvo dejstvo proizvodi šteta
koja iz radnje ili propusta zakonodavnog organa proistekne po drugu državu.
U odnosu na odgovornost države za akte izvršnih organa, u pozitivnom međunarodnom pravu
preovlađuje stanovište da država odgovara za radnje ili propuste bilo kog izvršnog organa bez obzira
na njegovo mesto u hijerarhiji.
Odgovornost države za akte bilo kog izvršnog organa brani se potrebom jasnoće i sigurnosti u
međunarodnim odnosima, a podela državnih službenika na „više" i „niže" stvara praktične probleme
u praksi. Razlika između viših i nižih službenika države odbačena je u arbitražnoj praksi u prvoj
polovini prošlog veka.
Predmet različitih mišljenja je i pitanje da li država odgovara za akte izvršnih organa preduzete
ultra vires, van njihove nadležnosti. Valja uzeti da država odgovara i za neovlašćene (ultra vires)
akte svojih organa. Razlika postoji samo u osnovu odgovornosti.
Ako državni organ počini protivpravni akt u normalnom vršenju svoje funkcije, tako da njegov akt
ima sva formalna obeležja zvaničnog akta, država odgovara za prouzrokovanu štetu na osnovu
direktne odgovornosti. Ako državni organ počini protivpravni akt u notornoj suprotnosti sa svojim
ovlašćenjima, tako da se šteta mogla izbeći da je štetnik pokazao dužnu pažnju, država odgovara po
osnovu vikarne odgovornosti.
Država je odgovorna i za rad svojih sudskih organa. Princip nezavisnosti sudskih organa, kao
opšteprihvaćeni princip organizacije državne vlasti, nije prepreka ovakvoj odgovornosti države.
Država odgovara za svoje sudske organe u dva slučaja:
a) u slučaju kada njeni sudski organi na način suprotan preuzetim međunarodnim obavezama države
onemogućavaju strancu da ostvaruje svoja prava u sudskom postupku ili kada se sudski postupak
strancu neopravdano odlaže ili mu se u postupku postavljaju neopravdani zahtevi koji odudaraju od
utvrđene procedure. Radi se o tzv., odricanju od pravosuđa.
b) kada Sud donese odluku na štetu stranca očiglednim kršenjem obaveza koje je država preuzela na
međunarodnom planu.
2. Odgovornost države za akt privatnih lica (vikarna ili namesnička odgovornost). Vikarna ili
namesnička odgovornost se tiče odgovornosti države za radnje ili propuste pojedinaca, grupa
pojedinaca ili pravnih lica koja ne deluju u ime države, a pričine štetu stranoj državi ili njenim
fizičkim i pravnim licima.
Klasično međunarodno pravo je odgovornost države za protivpravne akte fizičkih lica vezivalo za
ideju saučesništva države. Država je smatrana odgovornom ukoliko je bila svesna da pojedinac
namerava da počini zločin protiv druge države ili njenih državljana a ne spreči ga u toj nameri, ili
ukoliko država pruži zaštitu takvom licu odbijanjem ekstradicije ili propuštajući da ga kazni. Smatra
se da na taj način država prećutno odobrava akt pojedinca, uspostavlja vezu solidarnosti sa
njegovim protivpravnim aktom, odnosno da krši obavezu da spreči subjekte pod svojom nadležnošću
da čine povrede prava druge države. Iz ovakvog shvatanja proizlazi i sam izraz „vikarna ili
namesnička odgovornost".
Pozitivno međunarodno pravo dopušta odgovornost države za akte privatnih lica ili grupa lica koja
ne deluju u njeno ime pod uslovom da je propustila da izvrši svoju međunarodnu obavezu
sprečavanja nezakonitog akta ili ukoliko, nakon što je akt počinjen, nije preduzela odgovarajuće
zakonske mere prema počiniocu. Država odgovara za sopstveni propust, odsustvo dužne pažnje
nadležnih državnih organa.
3. Odgovornost države za štetu koju prouzrokuju pobunjenici i ustanički pokreti. Kod odgovornosti
za štetu koju prouzrokuju pobunjenici i ustanički pokreti razlikujemo dva slučaja:
a) slučaj neuspele pobune ili ustanka. U ovom slučaju važi opšte pravilo da dr-
žava ne odgovara za akte ustanika ili pobunjenika, budući da je nemoguće očekivati
od države da vrši svoje nadležnosti nad teritorijama nad kojima, u uslovima suštinske iregularnosti,
nema i ne može vršiti potpunu kontrolu.
Izuzetak od ovog pravila konstituiše se ako se dokaže da državni organi nisu preduzeli mere koje su
bile u njihovoj moći da bi sprečile nastanak štete.
b) slučaj uspele pobune ili ustanka. Uspešno okončanje pobune ili ustanka tran-
sformiše organizaciju ustaničkog pokreta u organizaciju nove države. Kontinuitet or-
ganizacije predstavlja osnov pripisivanja novoj državi, radnji ili propusta ustaničkog
pokreta. Naime, u takvim slučajevima relevantna je ab initio, promenjena volja naroda ili dela
naroda koji od samog početka podržava ustanak a otkazuje poslušnost
državnom aparatu.
Država ne odgovara za radnje terorističkih grupa na svojoj teritoriji, niti je u obavezi da zaštiti
strance od akata terorističkih grupa. Izuzetak od ovog pravila postoji u slučaju saučesništva države
ili u slučaju da država ne ispunjava svoje obaveze iz ugovora koji za predmet imaju suzbijanje
terorizma ili terorističkih akata.
"Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje
da bi prizvale smeh..."

Ribica
Forumas u usponu

Posts: 191
Joined: 14 Mar 2009 16:56


T
o
p



Re: MJP - skripta (110 pitanja)
by Ribica on 08 Mar 2011 16:29

26. POJAM SUKCESIJE

Izraz „sukcesija država" se često koristi u širokom, nepreciznom značenju obuhvatajući dve stvari:
a) teritorijalnu promenu u smislu zamene jedne države drugom u odgovornosti za međunarodne
odnose nekog područja i
b) prenos dela prava i obaveza sa države prethodnice na državu sukcesora.
Da bi teritorijalna promena podrazumevala i prenos prava i obaveza koje je posedovao prethodni
teritorijalni suveren, neophodno je da je izvršena lege artis, u skladu sa relevantnim pravilima
međunarodnog prava. Ovaj princip, kao sužena projekcija koncepta zakonitosti u materiji
teritorijalnih promena, izražen je i u Konvenciji o sukcesiji država u odnosu na međunarodne
ugovore (1978), odnosno Konvenciji o sukcesiji država u odnosu na državnu imovinu, dugove i arhive
(1983.).: „Ovi članovi primenjuju se samo na dejstva sukcesije država izvršene u skladu sa
međunarodnim pravom i, posebno, principima međunarodnog prava otelotvorenim u Povelji UN".
Sukcesiju valja shvatiti kao legalnu promenu teritorijalnog suvereniteta koja sa sobom povlači
supstituciju dela prava i obaveza države prethodnice. U slučaju nelegalnih teritorijalnih promena
radi se o prostoj zameni suvereniteta nad određenim delom državne teritorije, tj. o de facto ili
pseudosukcesiji.

27. SUKCESIJA I MEĐUNARODNOPRAVNI KONTINUITET

Teritorijalne promene mogu pokrenuti i pitanje međunarodnog pravnog kontinuiteta države


pogođene tim promenama. U ovoj tački se sukcesija i međunarodnopravni kontinuitet države
dodiruju.
Sukcesija podrazumeva prenos dela prava i obaveza sa države prethodnice na državu sukcesora.
Stoga, možemo reći da je sukcesija odnos prema pravima i obavezama države prethodnice.
Međunarodnopravni kontinuitet, međutim, tiče se odnosa prema subjektivitetu države prethodnice,
tj. pitanja da li je raniji subjekt usled teritorijalnih promena nestao ili nastavlja da egzistira kao
identičan subjekt međunarodnog prava.
Međunarodnopravni kontinuitet kao pravni izraz suštinskog poklapanja prava i obaveza države u
periodu koji neposredno prethodi i sledi teritorijalnoj promeni (pravni identitet), podrazumeva
neprekinuto delovanje države kao nezavisnog subjekta u međunarodnim odnosima. Umanjenje
državne teritorije samo po sebi ne utiče na pravni identitet države. Ovaj princip međunarodnog
prava duboko je ukorenjen u međunarodnoj praksi.
Kao mogući izuzetak od navedenog principa navodi se slučaj kada teritorijalna promena pogađa.
„teritorijalni nukleus" države.
Odnos prema kontinuitetu opredeljen je u velikoj meri raznovrsnim interesima, tako da se neretko
stanovišta države koja je pogođena teritorijalnim promenama i trećih država ne poklapaju. Slučaj
SFR Jugoslavije, uopšte uzev, karakterišu dva momenta.
S jedne strane, većina država je osporavala kontinuitet SR Jugoslavije sa osloncem na mišljenja
Badinterove arbitražne komisije za koja bi se teško moglo reći da su jasna i koherentna.
S druge strane, ta osporavanja su dobrim delom bila političke, deklarativne prirode, jer su u
praktičnom delovanju treće države tretirale SR Jugoslaviju kao državu koja nastavlja kontinuitet
SFRJ. Tako su neprekinuto održavale diplomatske odnose sa SRJ i tretirale je kao stranu ugovornicu
u međunarodnim ugovorima koje je zaključila SFRJ, iako SRJ nije izrazila pristanak na obavezivanje
tim ugovorima nakon osamostaljenja federalnih jedinica bivše SFRJ. Kontroverzan je bio, takođe,
status SRJ u Organizaciji UN.
Kontroverza oko kontinuiteta SRJ razrešena je krajem 2000. godine, budući da se SRJ tada odrekla
zahteva za kontinuitetom i prihvatila status jedne od pet sukcesora bivše SFRJ.

28. PRAVNA PRIRODA SUKCESIJE

O pravnoj prirodi sukcesije država formulisane su brojne, neretko suprotstavljene teorije. Opšta
karakteristika evolucije teorijskih shvatanja o sukcesiji država izražava se u pomeranju težišta u
kvalifikaciji - od kvalifikacije sukcesije država kao nasleđivanja prava i obaveza do poimanja
sukcesije država kao zamene jednog suvereniteta drugim nad određenom teritorijom.
Najstarije teorije sukcesija država građene su na analogiji sa ustanovom nasleđivanja u unutrašnjem
pravu. Sukcesija je za posledicu imala kompletan, potpun kontinuitet prava i obaveza između
države prethodnice i države sukcesora, sa izuzetkom prava i obaveza koja su imala personalni
karakter, tj., bila vezana za ličnost vladara i njegovu dinastiju. Grocijusova koncepcija univerzalne
sukcesije bila je vladajuća u teoriji međunarodnog prava do 19. veka.
Osnovna slabost teorije univerzalne sukcesije država, kao i njenih modifikacija, leži u preširokom
korišćenju analogija sa pravilima koja regulišu odgovarajuće situacije u unutrašnjem pravu.
Oslanjanje na analogiju u konkretnoj stvari gubi iz vida kako suštinsku razliku između države, na
jednoj strani, i fizičkog lica, na drugoj, tako i razliku između dva autonomna poretka -
međunarodnog i unutrašnjeg - u kojima se sukcesija država događa.
Javljaju se teorije koje sukcesiju posmatraju kroz prizmu supstitucije suvereniteta nad određenom
teritorijom. Sa stanovišta odnosa prema pravima i obavezama države prethodnice, ove teorije se
mogu podeliti na one koje zagovaraju kontinuitet prava i obaveza države prethodnice i teorije koje
stoje na stanovištu diskontinuiteta prava i obaveza države prethodnice.
Za razliku od teorije univerzalne sukcesije po kojoj sukcesor stupa u prava i obaveze države
prethodnice u integralnom obliku, po teoriji o pravnom sledbeništvu država sukcesor stupa u prava i
obaveze države prethodnice kao da su njene sopstvene. Funkcija sukcesije u privatnom pravu je,
dakle, u tome da dozvoli nasledniku da uđe u odnose de cuiusa, a u javnom pravu prisvajanje prava
i obaveza de cuisa od strane sukcesora. Jedini izuzetak od pravila o kontinuitetu prava i obaveza
države prethodnice čine prava koja proističu iz jednostrane volje države prethodnice poput zakona
kao i politički ugovori koji se ne prenose budući da imaju lični karakter.
Po teoriji singularne sukcesije samo se prava države prethodnice prenose na državu sukcesora
budući da se nov suveren smatra originalnim i da svoj autoritet izvodi ex jure proprio a ne iz
autoriteta druge države. Sukcesija je, po ovom shvatanju, supstitucija bez kontinuiteta. Radikalne
promene u unutrašnjem poretku, po ovoj koncepciji, dovode do stvaranja novog državnog organizma
koji nema dodirnih tačaka sa starom državom, pa, otuda, ne može ni preuzeti obaveze koje je stara
država stvorila.
Njerereova doktrina o sukcesiji država stoji na stanovištu da sve obaveze vezane za ranije kolonije
nestaju u trenutku sticanja nezavisnosti kao rezultat pojavljivanja nezavisnog položaja prethodne
zavisne teritorije, uz mogućnost inoviranja na bazi sporazuma između sukcesora i ostalih
zainteresovanih država. Prestanak obaveza činom sticanja nezavisnosti ranijih zavisnih teritorija je
bez uštrba na prava koja država sukcesor poseduje po međunarodnom pravu.

29. UNUTRAŠNJI ORGANI ZA ODRŽAVANJE MEĐUNARODNIH ODNOSA

U unutrašnje organe za održavanje međunarodnih odnosa spadaju: šef države, vlada, ministar
inostranih poslova i predstavničko telo.

1. Šef države. U pozitivnom pravu šef države je vrhovni organ spoljašnjeg zastupanja.
Položaj šefa države regulisan je ustavnim pravom i normama međunarodnog prava. Ustavi na
različite načine regulišu unutrašnje i međunarodne funkcije šefova država. Faktičko učešće šefa
države u međunarodnim odnosima može biti različito i kretati se od predsedničkog modela u kome
je učešće predsednika izraženo u toj meri da možemo reći da je on i formalno i materijalno najviši
organ zastupanja, do kabinetske vlade, u kome šef države samo otelotvoruje jedinstvo države u
međunarodnim odnosima, a u materijalnom smislu vođenje međunarodnih odnosa je u nadležnosti
vlade odnosno ministra inostranih poslova. Međunarodno pravo tretira šefove država na jednak način
bez obzira na njihova ustavna ovlašćenja. U načelu šef države može biti inokosni ili kolegijalni
organ. U praksi preovlađuje inokosni šef države, mada nisu nepoznati slučajevi kolektivnog šefa
države. Kolektivni šef države donosi relevantne odluke kao Celina, mada u izvesnim slučajevima
kada priroda poslova to zahteva, u ime kolektivnog šefa države nastupa član kolegijalnog tela.
Pravo zastupanja pripada stvarnom, efektivnom šefu države. To pravo ne poseduje šef države koji
je svoj položaj izgubio na neustavan način (revolucijom, državnim udarom ili pučem). Strane države
svrgnutom šefu države, međutim, mogu i dalje, po osnovu kurtoazije, odavati počasti i priznavati
imunitete koje, inače, uživa efektivni šef države.
Kao vrhovni organ spoljnjeg zastupanja, šef države deluje u međunarodnim odnosima bez posebnog
punomoćja. Smatra se da samom prirodom svoje funkcije poseduje opšte, pretpostavljeno
punomoćje. U tom smislu i Konvencija o ugovornom pravu (1969) utvrđuje da se šef države smatra
predstavnikom svoje države za sve akte koji se odnose na zaključenje ugovora bez obaveze
podnošenja punomoćja. Budući da šef države simbolizuje jedinstvo države u međunarodnim
odnosima, pravilo je da se svi akti države in foro externo neposredno ili posredno vezuju za njega.
Reč je o aktima kao što su: proglašenje ratnog stanja; zaključenje mira; akreditovanje i opozivanje
diplomatskih predstavnika države u inostranstvu; prijem akreditivnih i opozivnih pisama stranih
diplomatskih predstavnika; vođenje pregovora, bilo od strane samog šefa države ili u njegovo ime;
izdavanje ratifikacionih instrumenata ili ratifikacija međunarodnih ugovora.
U duhu vladajuće, internacionalističke teorije ovakva pozicija šefa države zasnovana je neposredno
na međunarodnom pravu. Po ovoj teoriji, međunarodno pravo, određuje krug lica koja predstavljaju
državu u međunarodnim odnosima i načine putem kojih je obavezuju u odnosima sa drugim
subjektima međunarodnog prava.
* Položaj šefa države u inostranstvu. Princip suverenosti država, udružen sa principom pravne
jednakosti, dovodi do konstituisanja posebnog položaja šefa države na teritorijama stranih država.
Bitna obeležja toga položaja su:
1. lična neprikosnovenost;
2. izuzeće od jurisdikcije organa stranih država;
3. nepovredivost stana;
4. sloboda opštenja;
5. počasti i povlastice.
Osnov olakšica, privilegija i imuniteta šefa države leži u prirodi njegove funkcije. One se šefu
države priznaju kao vrhovnom organu zastupanja države, reprezententu jednog suvereniteta u
odnosu na drugi suverenitet.
Lična nepovredivost podrazumeva apsolutnu i potpunu bezbednost šefa države i njegove pratnje, te
korelativnu obavezu organa strane države da obezbede najbrižljiviju zaštitu protiv ma kakve
povrede i napada na njegov život, telesni integritet, čast i dostojanstvo.
Osnovni oblici izuzeća šefova država od jurisdikcije organa strane države su krivičnopravni i
građanskopravni imunitet. Krivičnopravni imunitet šefa države je apsolutne prirode i, u osnovi,
predstavlja refleks fundamentalnog principa par in parem non habet imperium. Kada je reč o
građanskopravnom imunitetu šefova stranih država, praksa nije uniformna. Preteže praksa da se
građanskopravni imunitet šefovima stranih država priznaje u svim okolnostima.
Počasti koje šef države uživa predviđene su etikecijom, i variraju od države do države. Zajednička
karakteristika im je da šefu države obezbeđuju poseban tretman u poređenju sa tretmanom ostalih
državnih zvaničnika i, posebno, običnih stranaca.
U operativnom smislu uloga šefa države u vođenju međunarodnih odnosa menjala se tokom
vremena. U doba apsolutizma šef je preduzimao sve važnije radnje u međunarodnim odnosima u
ime države. U periodu od završetka Bečkog kongresa 1815. godine pa do početka Prvog svetskog
rata, uloga šefa države u operativnom vođenju međunarodnih odnosa se suštinski smanjila. Drugi
svetski rat označava bujanje operativnih aktivnosti šefova država u međunarodnim odnosima.

2. Vlada i šef vlade. Kao jedan od unutrašnjih organa za održavanje međunarodnih odnosa može se
pojaviti kako vlada kao celina, tako i šef vlade. Formalne izjave i akti vlade (deklaracije, odluke i
sl.), obavezuju državu u čije ime su date. Šef vlade se smatra ovlašćenim po međunarodnom pravu
da izjavljuje volju u ime države. Konvencija o ugovornom pravu (1969) stipuliše da se šef vlade
smatra predstavnikom svoje države u svrhu preduzimanja akata u vezi sa zaključenjem ugovora na
osnovu svoje funkcije i bez obaveze podnošenja punomoćja.
Kada boravi u inostranstvu šef vlade uživa, mutatis mutandis, prava koja uživa i šef države uz
smanjen obim počasti.

3. Ministar inostranih poslova. Ministar inostranih poslova je član vlade resorno zadužen za vođenje
međunarodnih odnosa. Pored šefa države i šefa vlade on je jedini politički funkcioner države koga
međunarodno pravo smatra ovlašćenim da samostalno izjavljuje volju države u međunarodnim
odnosima. Ministar inostranih poslova operativno rukovodi spoljnom politikom jedne države.
Njegove izjave i akti neposredno obavezuju državu u čije ime su dati.
Kako je ministar inostranih poslova neka vrsta normalnog, regularnog posrednika između njegove
države i stranih država, ili, drugačije rečeno, srednji čovek, između šefa države i organa stranih
država, preko njega teče normalna komunikacija između država. U tom smislu strane vlade se
obraćaju ministru inostranih poslova preko svojih diplomatskih predstavnika ili predstavnika drugih
zemalja koji zastupaju njihove interese u odnosnoj državi.
Duga lista uobičajenih nadležnosti ministra inostranih poslova obuhvata: izdavanje nota i ostalih
oblika komunikacije sa drugim državama; izdavanje naloga za pripremu dokumenata u vezi odnosa
sa stranim državama poput nacrta ugovora ili konvencija, izjave pravne ili faktičke prirode,
deklaracije i slično; predlaganje šefu države diplomatskih predstavnika, pripremu njihovih
punomoćja i davanje instrukcija; preporuke šefu države za prihvatanje akreditacija stranih
diplomatskih predstavnika; izdavanje egzekvatura stranim konzularnim predstavnicima; rukovođenje
diplomatskim i konzularnim predstavništvima u inostranstvu i drugo. Važna uloga pripada ministru
inostranih poslova i u postupku primene međunarodnog prava u nacionalnom pravnom poretku. U
mnogim državama tumačenja relevantnih pravila međunarodnog prava koja, na zahtev sudova ili
drugih državnih organa, daje ministarstvo inostranih poslova, imaju na jedan ili drugi način,
obavezujuće i konačno dejstvo.
U međunarodnoj praksi ministar inostranih poslova kada boravi u inostranstvu uživa položaj
analogan šefu države ili šefu vlade, srazmerno umanjen u delu koji se tiče počasti koje mu se
iskazuju.

4. Ostala ministarstva. Intenziviranje međunarodne saradnje kandidovalo je i pitanje uloge ostalih


ministarstava u vođenju međunarodnih odnosa ili, barem, pojedinih vrsta međunarodnih odnosa.
Budući da, među ministrima samo ministar spoljnih poslova poseduje pretpostavljeno generalno
punomoćje za izražavanje volje države u međunarodnim odnosima, šefovi ostalih resora su u svrhu
vođenja pregovora i zaključivanja međunarodnih ugovora dobijali uvodno pismo izdato od strane
ministra inostranih poslova ili punomoćje. U tom slučaju resorni ministar nastupao je kao
opunomoćenik vlade u konkretnoj stvari.

5. Predstavničko telo. Zbog svoje glomazne kompozicije predstavnička tela ne učestvuju neposredno
u vođenju međunarodnih odnosa poput šefa države ili ministra inostranih poslova. Činjenice da
predstavlja najviši organ vlasti, predstavničko telo zaslužuje da u širem smislu bude okvalifikovano
kao organ za održavanje međunarodnih odnosa.
Postoji jasna razlika u položaju između šefa države, šefa vlade i ministra unutrašnjih poslova, s
jedne strane, i predstavničkog tela kao organa za održavanje međunarodnih odnosa, s druge.
Predstavničko telo je središte, u kome se formira državna volja, koja se prema stranim državama i
drugim subjektima međunarodnog prava izražava kroz aktivnosti šefa države, šefa vlade i ministra
inostranih poslova kao unutrašnjih organa za održavanje međunarodnih odnosa.
30. DIPLOMATSKI PREDSTAVNICI

* Diplomatski predstavnici. Pod diplomatskim predstavnikom podrazumeva se lice koje je ovlašćeno


da svoju državu, u okviru utvrđenih prava i obaveza, zastupa u odnosu prema drugim državama.
Osnovni akt u materiji diplomatskog prava je Konvencijao diplomatskim odnosima (1961). U
preambuli Konvencija utvrđuje da se u pitanjima koja nisu izričito regulisana odredbama Konvencije
i dalje primenjuju pravila običajnog međunarodnog prava. Konvenciji su pridodata i dva fakultativna
protokola. Protokol koji se odnosi na obavezno rešavanje sporova i Protokol sa fakultativnim
potpisivanjem koji se tiče sticanja državljanstva.
Za razliku od navedenih akata koji za predmet imaju stalna diplomatska predstavništva, Konvencija
o specijalnim misijama (1969) reguliše specijalne misije kao oblik ad hoc diplomatije. Uz Konvenciju
o specijalnim misijama donet je i Fakultativni protokol o obaveznom rešavanju sporova koji
proisteknu iz primene ili tumačenja primene Konvencije.

* Uspostavljanje diplomatskih odnosa. Uspostava diplomatskih odnosa podrazumeva saglasnost dve


ili više država. Uobičajeni način održavanja diplomatskih odnosa između dve države je da svaka od
njih uspostavi stalnu diplomatsku misiju na teritoriji druge. Države su ovlašćene da, na bazi
sporazuma, diplomatske odnose uspostave i na druge načine kao što je, primera radi, obavljanje
diplomatskih odnosa preko njihovih misija u trećoj državi, tzv. zajedničko zastupanje.
Diplomatska praksa poznaje i slučajeve višestrukog zastupanja. Radi se o slučaju kada je
diplomatski predstavnik akreditovan u više zemalja, mada se sedište diplomatske misije nalazi u
jednoj od njih.

* Sastav diplomatske misije. Diplomatska misija je složen organizam u čiji sastav ulaze:
1. šef misije;
2. diplomatsko osoblje, tj. članovi osoblja misije koji imaju diplomatski status.
3. administrativno i tehničko osoblje; i
4. poslužno osoblje.
Konvencija deli šefove misija na tri klase:
1. ambasadore ili nuncije akreditovane kod šefova država i druge šefove misija odgovarajućeg
ranga;
2. poslanike, ministre ili internuncije akreditovane kod šefova država; i
3. otpravnike poslova akreditovane kod ministra inostranih poslova.
Države gotovo bez izuzetka šefove diplomatskih misija postavljaju u rangu ambasadora.
Ambasadori, kao i ostali diplomatski predstavnici prve klase, formalno se titulišu kao „izvanredni
predstavnik i opunomoćeni ministar".
Konvencija u prvu klasu, pored ambasadora, svrstava i nuncije akreditovane kod šefova država i
druge šefove misije odgovarajućeg ranga. Nuncije predstavljaju stalne i redovne ambasadore Svete
stolice koji se odašilju radi obavljanja redovnih diplomatskih poslova. Pored nuncija, praksa Svete
stolice poznaje i legate – pod kojima se podrazumevaju diplomate iz reda kardinala, koji se šalju
samo katoličkim državama u vanrednim misijama specijalne, pretežno crkvene prirode.
Izraz „drugi šefovi misija odgovarajućeg ranga" obuhvataju lica poput ambasadora akreditovanih pri
međunarodnim organizacijama, (recimo, pri OUN), ili ambasadore akreditovane na konferencijama
dugog trajanja kao što je, primera radi, Konferencija o razoružanju.
Za razliku od prve dve klase šefova diplomatskih misija koje se akredituju kod šefova država,
otpravnici poslova akredituju se kod ministra inostranih poslova. Otpravnike poslova u smislu šefova
diplomatskih misija, valja razlikovati od privremenih otpravnika poslova. Privremeni otpravnik
poslova nije akreditovan u tom svojstvu već je to član misije koji vrši dužnost šefa misije u slučaju
ako je mesto šefa misije upražnjeno, ili ako je šef misije sprečen da vrši svoje funkcije. Diplomatski
odnosi na nivou otpravnika poslova, uspostavljaju se, po pravilu, u situacijama kada se nisu stekli
relevantni uslovi za pune diplomatske odnose. Ti uslovi mogu biti diplomatske ili političke prirode.
Diplomatski predstavnici akreditovani u jednoj zemlji sačinjavaju diplomatski kor. Po svojoj prirodi,
diplomatski kor nije pravno lice, skup pojedinaca povezanih međusobnim pravima i obavezama, već
prosto jedan slobodan skup odvojenih, jedan prema drugom nezavisnih lica, među kojima postoji
čisto moralna veza zasnovana na solidarnosti izvesnih prava i interesa njihovih dotičnih država,
ukoliko ta solidarnost ne može postojati bez štete po nezavisnost svake od tih država.
Na čelu diplomatskog kora nalazi se doajen. Doajen diplomatskog kora se određuje na osnovu dva
objektivna kriterijuma:
a) doajen, po pravilu, pripada najvišoj klasi diplomatskih predstavnika - klasi
ambasadora;
b) danu i času preuzimanja funkcija.
U diplomatsko osoblje spadaju savetnici misija, sekretari i atašei. Država imenovanja notifikuje
ministarstvu inostranih poslova države prijema imenovanje članova misije, njihov dolazak i konačni
odlazak ili prestanak njihovih funkcija u misiji. Po pravilu, država imenovanja je slobodna u izboru
članova misije, tako da njihova imena ne dostavlja unapred državi prijema kao što čini u odnosu na
šefa misije. Ova činjenica, međutim, ne sprečava državu prijema, da u bilo koje vreme, čak, i pre
nego što odnosna osoba stigne u državu prijema i preuzme svoje dužnosti, obavesti državu
imenovanja da je odnosno lice persona non grata (nepoželjna ličnost).
Od pravila da se za lica sa diplomatskim statusom, izuzev šefa misije, ne traži prethodno davanje
saglasnosti izuzimaju se, prema Konvenciji, vojni, pomorski ili vazduhoplovni atašei.
Administrativno i tehničko osoblje misije čine administrativni službenici, tehnički stručnjaci,
prevodioci i slično. Član administrativnog osoblja misije nema diplomatski status, pa, otuda, ni veći
deo privilegija i imuniteta koji iz takvog statusa proizlazi.
Konvencija određuje poslužno osoblje kao osoblje misije zaposleno na poslužnim dužnostima u
misiji. Radi se o licima kao što su: baštovani, kuvari, vozači i slično. Jedino efektivno pravo koje
uživaju jeste da u slučaju rata ne mogu biti zadržani već moraju biti repatrirani zajedno sa licem u
čijoj su se službi nalazili.
Diplomatski predstavnik može angažovati i privatnu poslugu (privatni sekretari, domaći učitelji itd.).
Ova lica nisu službenici države koja akredituje već su u privatnoj službi člana misije.
Poseban status uživaju diplomatski kuriri. Pod diplomatskim kurirom podrazumeva se lice koje je
ovlašćeno od nadležnih vlasti države odašiljanja, i u tom smislu opremljeno službenim dokumentom
koji sadrži njegov status, da čuva, transportuje i isporuči diplomatsku torbu i da preda službenu
usmenu poruku diplomatskoj misiji, konzularnom predstavništvu, specijalnoj misiji ili drugoj misiji
ili delegaciji države odašiljanja bez obzira gde se ona nalazi, kao i drugim državama ili
međunarodnim organizacijama. Diplomatski kurir uživa kako privilegije i imunitete u vršenju svojih
službenih funkcija tako i olakšice od strane države tranzita. Pod „diplomatskim prtljagom"
podrazumevaju se svi paketi koji sadrže službenu korespondenciju, dokumenta ili stvari koje služe
isključivo u službene svrhe i koje imaju vidljive spoljašnje oznake njihovog karaktera a u funkciji su
komunikacije između države odašiljanja i njenih diplomatskih predstavništava, konzularnih
predstavništava, specijalnih misija ili drugih misija i delegacija.

* Funkcije diplomatskih predstavnika. Konvencija o diplomatskim odnosima navodi sledeće osnovne


funkcije diplomatskih predstavnika:
1. predstavljanje države koja akredituje kod države kod koje se akredituje. Diplomatske misija
predstavlja državu imenovanja u državi prijema. Misija, posebno preko šefa misije, je ovlašćeni
predstavnik svoje vlade u komunikaciji sa vladom države prijema, ili u bilo kojim diskusijama koje
se vode o pitanjima koja iskrsavaju u međusobnim odnosima dve države.
2. zaštita u državi kod koje se akredituje, interesa države koja akredituje i njenih državljana, u
granicama koje dozvoljava međunarodno pravo.
3. pregovaranje kod vlade kod koje se akredituje. Ovlašćenje šefova diplomatskih misija u
konkretnoj stvari ograničeno je u dvostrukom smislu: ratione materiae (odnosi se samo na ugovore
koji se zaključuju između države imenovanja i države prijema) i ratione valorem (ograničeno je na
svrhe usvajanja teksta ugovora).
4. obaveštavanje, svim dozvoljenim sredstvima, o uslovima i razvoju događaja u državi kod koje se
akredituje i podnošenje izveštaja o tome vladi države koja akredituje. Funkcija obaveštavanja je u
praksi najdelikatnija diplomatska funkcija. Predmet ove funkcije su ne samo akti vlade i drugih
državnih organa države prijema, već ukupne političke, kulturne, socijalne i ekonomske aktivnosti u
državi prijema koje mogu biti od interesa za državu odašiljanja. Diplomatski predstavnik ne samo
što prikuplja relevantna obaveštenja o stanju stvari u državi prijema, već na zahtev nadležnih
organa države prijema pruža relevantne informacije o stanju stvari u svojoj zemlji.
5. unapređivanje prijateljskih odnosa i razvijanje privrednih, kulturnih i naučnih odnosa, između
države koja akredituje i države kod koje se akredituje.

* Prostorije diplomatske misije. Pod „prostorijama diplomatske misije" podrazumevaju se zgrade ili
delovi zgrada i okolna zemljišta koja se koriste za potrebe misije, uključujući i rezidenciju šefa
misije.
Konvencija predviđa da su prostorije misije nepovredive, tako da organi teritorijalne države mogu
da uđu u prostorije misije samo uz pristanak šefa misije.
Nepovredivost prostorija diplomatske misije je, izuzev u slučaju saglasnosti šefa misije, apsolutne
prirode. Zbog toga ulazak organa teritorijalne države u prostorije diplomatske misije u cilju
sprečavanja izvršenja krivičnog dela ili preuzimanja radnje radi kažnjavanja počinilaca krivičnih
dela u ambasadi, a bez odobrenja šefa misije, ne može smatrati dopuštenim.
Nepovredivost prostorija misije se proteže i na nameštaj i druge predmete koji se u njima nalaze,
kao i prevozna sredstva koja ne mogu biti predmet nikakvog pretresa, rekvizicije, zaplene ili mera
izvršenja. Diplomatska misija i njen šef imaju pravo da koriste zastavu i grb svoje zemlje, kako na
prostorijama misije tako i na rezidenciji šefa misije i na njegovim sredstvima prevoza

* Arhiva i dokumenti diplomatske misije. Pravilo je da su arhiva i dokumenti misije nepovredivi u


svako doba i ma gde se nalazili. Konvencija sadrži i posebno pravilo o nepovredivosti arhiva i
dokumenata imajući u vidu njihov značaj za aktivnosti diplomatske misije. Smisao navedene
odredbe je u tome da je nepovredivost arhiva i dokumenata samostalno pravilo, iz čega sledi
obaveza države prijema da tu nepovredivost poštuje ma gde se arhiva i dokumenti misije u
konkretnom trenutku nalaze.
Pravilo o nepovredivosti arhiva i dokumenata obuhvata službene arhive dokumente i privatne arhive
i prepisku diplomata.

* Olakšice u radu misije, sloboda kretanja i komunikacija. Postoji opšta obaveza države prijema da
pruže svaku pomoć diplomatskoj misiji u cilju uspostavljanja diplomatske misije kao i njenog
normalnog funkcionisanja.
Država prijema obezbeduje članovima misije slobodu putovanja i kretanja na svojoj teritoriji.
Izuzetak od ovog pravila odnosi se na zone u koje je ulaz zabranjen i posebno regulisan iz razloga
nacionalne bezbednosti.
Ograničenja su ustanovljavana uglavnom na dva načina:
a) indirektno kroz proglašenje velikih područja za zone bezbednosti. U tom smislu svaka zemlja
ustanovljava zone bezbednosti oko važnih, strateških vojnih objekata.
b) direktno, ograničenjem slobode kretanja stranih diplomatskih predstavnika na relativno usko
područje oko sedište misije.

* Sloboda opštenja. Sloboda opštenja diplomatske misije od suštinskog je značaja za obavljanje


njenih funkcija. Otuda Konvencija ne samo što dozvoljava slobodno opštenje misije u sve službene
svrhe, već predviđa daje država prijema dužna da štiti slobodu opštenja misije. Konvencija predviđa
da u opštenju sa vladom i sa drugim misijama i konzulatima države koja akredituje, ma gde se oni
nalazili, misija može upotrebljavati odgovarajuća sredstva komunikacije, uključujući diplomatskog
kurira i poruke kodeksom ili šifrom.
Konvencija predviđa da je službena prepiska misije nepovrediva. Pod službenom prepiskom
podrazumeva se svaka prepiska koja se odnosi na misiju i njene funkcije. Paketi koji čine
diplomatsku valizu treba da nose vidne spoljne oznake svoje prirode i mogu sadržati samo
diplomatske dokumente ili predmete za službenu upotrebu. Zaštićenost diplomatske valize ponekad
motiviše države da ih zloupotrebe.

* Prestanak funkcije diplomatskog predstavnika. Funkcija diplomatskog predstavnika može da


prestane iz dve grupe razloga.
Prvu grupu čine razlozi koji nisu neposredno vezani za diplomatskog predstavnika. Radi se, u stvari,
o prekidu diplomatskih odnosa koji ipso facto dovodi do prestanka funkcija diplomatskog
predstavnika. Do prekida diplomatskih odnosa dolazi iz sledećih razloga:
1. jednostranim aktom države između kojih postoje diplomatski odnosi
2. izbijanjem rata između država koje imaju uspostavljene diplomatske odnose.
3. nestankom jedne od država između kojih su uspostavljeni diplomatski odnosi.
Drugu grupu razloga prestanka diplomatske funkcije čine osnovi vezani neposredno za diplomatskog
predstavnika. Funkcija diplomatskog predstavnika može prestati na sledeće načine:
1. opozivanjem diplomatskog predstavnika od strane države imenovanja
2. notifikacijom države koja akredituje državi prijema da su funkcije diplomatskih predstavnika
prestale
3. notifikacijom države prijema državi koja akredituje da ta država odbija da prizna diplomatskog
predstavnika za člana misije
4. istekom roka na koji akreditivno pismo glasi kada je ono dato samo za određeni, ograničeni
period
5. smrću diplomatskog predstavnika.

31. LIČNE PRIVILEGIJE I IMUNITETI DIPLOMATSKIH PREDSTAVNIKA

* Lične privilegije i imuniteti diplomatskih predstavnika. Lične privilegije i imuniteti diplomatskih


predstavnika obuhvataju:
1. neprikosnovenost;
2. diplomatski imunitet; i
3. izuzeće od poreza, taksa i drugih fiskalnih davanja.

* Neprikosnovenost diplomatskih predstavnika. Diplomatski agent ne može biti podvrgnut nikakvoj


vrsti hapšenja ili pritvora, a država kod koje se akredituje tretira ga sa dužnim poštovanjem i
preduzima sve razumne mere da bi sprečila nanošenje uvreda njegovoj ličnosti, njegovoj slobodi ili
njegovom dostojanstvu.
Lična nepovredivost diplomatskog agenta znači, između ostalog, da diplomatski agent ne može biti
podvrgnut merama koje predstavljaju direktnu prinudu. Izuzetak od ovog opšteg principa postoji u
slučaju samoodbrane ili, u izuzetnim okolnostima, mera koje se preduzimaju prema diplomatskom
agentu da bi se sprečilo izvršenje teškog krivičnog dela.
Povreda lične nepovredivosti diplomatskog agenta povlači međunarodnu odgovornost države prijema
bez obzira da lije povreda učinjena umišljajno ili iz nehata.
Opšte pravilo o nepovredivosti diplomatskog predstavnika utvrđeno Konvencijom o diplomatskim
odnosima (1961), konkretizovano je odredbama Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju akata
terorizma koji imaju oblik zločina protiv ličnosti i iznuđivanja, koji su od međunarodnog značaja
(1971) i Konvencije o sprečavanju krivičnih dela protiv lica pod međunarodnom zaštitom uključujući
i diplomatske predstavnike (1973).

* Imuniteti diplomatskih predstavnika. Diplomatski predstavnici poseduju u državi prijema sudski


imunitet. Imunitet podrazumeva izuzeće od vršenja jurisdikcije sudova države prijema. Zakoni
države prijema važe za sva lica koja borave na njenoj teritoriji, pa, prema tome, i za diplomatske
predstavnike. No, u slučaju prekršaja tih zakona diplomatski predstavnici ne mogu, poput ostalih
lica koja se nalaze na teritoriji države prijema, biti podvrgnuti vršenju jurisdikcije sudskih organa
države prijema. Zbog toga se i kaže da su u odnosu na diplomatske predstavnike zakoni države
prijema lex imperfecta.
Postoji izvesna razlika u obimu krivičnopravnog i građanskopravnog imuniteta diplomatskih
predstavnika.
Krivičnopravni imunitet diplomatskih predstavnika je apsolutan i to u dvostrukom smislu reči. S
jedne strane, diplomatski predstavnik ne odgovara ni za najteža krivična dela počinjena na teritoriji
države prijema. S druge strane, diplomatski predstavnik se ne može odreći krivičnopravnog
imuniteta. Ratio ovog pravila leži u činjenici da se krivičnopravni imunitet ne daje diplomatskom
predstavniku ad personam, već kao predstavniku države. Otuda, samo se država može odreći
krivičnopravnog imuniteta datog njenom diplomatskom predstavniku.
Imunitet diplomatskog predstavnika u građanskom i upravnom postupku je relativan u dvostrukom
smislu reči. Naime, pravilo o imunitetu diplomatskog predstavnika u građanskom i upravnom
postupku se ne primenjuje u slučajevima:
1. stvarne tužbe koja se odnosi na privatne nepokretnosti na teritoriji države kod koje se
akredituje, osim ako diplomatski predstavnik poseduje tu nepokretnost za račun države koja
akredituje a za potrebe misije;
2. tužbe koja se odnosi na nasleđe, u kojoj se diplomatski predstavnik pojavljuje kao izvršilac
testamenta, administrator, naslednik i legator po privatnoj osnovi a ne u ime države koja
akredituje; i,
3. tužbe koja se odnosi na slobodne profesije ili trgovačke delatnosti ma kakva ona bila, koju vrši
diplomatski agent u državi u kojoj se akredituje, izvan njegovih službenih funkcija.
Diplomatski agent može se prećutno odreći imuniteta u građanskom i upravnom postupku.
Konvencija utvrđuje da se diplomatski agent ne može pozivati na sudski imunitet u pogledu
protivzahteva neposredno vezanog za osnovni zahtev ako sam pokrene sudski postupak u vezi sa
osnovnim zahtevom.
Opšte je pravilo da se država koja akredituje može lišiti sudskog imuniteta diplomatskih agenata i
lica koja uživaju diplomatski imunitet, kako u krivičnopravnim tako i u građanskopravnim stvarima.
Konvencija uslovljava pravilo da odricanje od imuniteta mora biti izričito.
Diplomatski agenti uživaju imunitete kako u pogledu radnje ili propusta u vršenju službene dužnosti
tako i radnji i propusta van nje.
Pored diplomatski agenata, imunitete uživaju i drugi, nediplomatski članovi osoblja diplomatske
misije. Konvencija utvrđuje da imunitete uživaju u celini ili delimično:
1. članovi porodice diplomatskog agenta uživaju pune privilegije i imunitete utvrđene Konvencijom,
pod uslovom da nisu državljani države prijema i da su članovi domaćinstva diplomatskog agenta;
2. članovi administrativnog i tehničkog osoblja misije, kao i članovi njihovih porodica koji čine deo
njihovih domaćinstava ako nisu državljani države prijema, uživaju puni krivičnopravni imunitet.
Priznaje im se samo funkcionalni imunitet od građanskog i upravnog sudstva države prijema, tj.
imunitet za postupke koji su učinjeni u vršenju njihovih funkcija;
3. članovi poslužnog osoblja, pod uslovom da nisu državljani države kod koje se akredituje ili u njoj
nemaju stalno prebivalište, uživaju funkcionalni imunitet, imunitet u pogledu postupaka učinjenih u
vršenju svojih funkcija.
Članovi privatne posluge članova misije ne uživaju imunitete i privilegije na osnovu međunarodnog
prava. Država prijema može članovima privatne posluge da prizna izvesne privilegije i imunitete na
osnovu kurtoazije.

* Privilegije diplomatskih predstavnika. Konvencija o diplomatskim odnosima izričito reguliše


privilegije diplomatskih predstavnika i time ih iz kurtoazije pretače u pravnu obavezu države
prijema.
Diplomatski predstavnik oslobođen je svih poreza i taksi, ličnih ili stvarnih, državnih, regionalnih ili
komunalnih.
Navedena odredba Konvencije je ratione materiae - ograničena na neposredne poreze, tako da ne
podrazumeva oslobađanje od posrednih poreza, tj. poreza koji su uključeni u cenu robe ili usluge.
Diplomatski predstavnik plaća poreze i takse koji se odnose na njegovu privatnu nepokretnu imovinu
na teritoriji države prijema, nasledne takse kao i poreze i takse na lične prihode koje ostvaruje
nezavisno od svoje funkcije diplomatskog predstavnika. Diplomatski predstavnik je oslobođen svih
ličnih davanja, svake javne službe i vojnih nameta kao što su rekvizicija, kontribucije i vojni
smeštaj.
Konvencija sadrži opštu odredbu na osnovu koje se diplomatskim predstavnicima odobrava i
oslobođenje od carina, taksa i drugih dažbina:
a) predmeta namenjenih za službene potrebe; i
b) predmeta namenjenih za ličnu upotrebu diplomatskog agenta i članova njegove porodice koji
čine njegovo domaćinstvo uključujući i predmete namenjene za njegov smeštaj.
Vršenje ovog prava diplomatskih predstavnika reguliše se i zakonom ili drugim pravnim aktom
države prijema.
Po pravilu, šef misije, kao i diplomatski agent, ne podležu ograničenjima u pogledu vrednosti
imovine koju uvoze u navedene svrhe.
Od značaja je da se radi o predmetima koji su za službene potrebe misije i za ličnu upotrebu
diplomatskog agenta, te da se ne prodaju na teritoriji države prijema.
Lični prtljag diplomatskog predstavnika ne podleže pregledu. Od ovog pravila postoji izuzetak u
slučaju ozbiljnih razloga za sumnju da taj prtljag sadrži predmete koji nisu oslobođeni restriktivnih
mera, ili predmete čiji je uvoz ili izvoz zabranjen zakonodavstvom ili podleže karantinskim
propisima države kod koje se akredituje. U takvim slučajevima pregled prtljaga se može vršiti ali
samo u prisustvu diplomatskog agenta ili njegovog ovlašćenog predstavnika.
"Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje
da bi prizvale smeh..."
Ribica
Forumas u usponu

Posts: 191
Joined: 14 Mar 2009 16:56


T
o
p


Re: MJP - skripta (110 pitanja)
by Ribica on 08 Mar 2011 16:31

32. PRAVNI OSNOV IMUNITETA I PRIVILEGIJA DIPLOMATSKIH PREDSTAVNIKA

* Pravni osnov imuniteta i privilegija diplomatskih predstavnika. Tokom vremena iskristalisale su se


tri teorije o pravnom osnovu imuniteta i privilegija diplomatskih predstavnika:
a) teorija eksteritorijalnosti,
b) teorija reprezentacije i
c) funkcionalna teorija.
Suštinu teorije eksteritorijalnosti Grocijus je formulisao na sledeći način: „Prema međunarodnom
pravu, kao što ambasador predstavlja na osnovu neke fikcije, samo ličnost svog vladara, on se isto
tako smatra ličnom fikcijom, kao da je van teritorije one države kod koje vrši svoje funkcije."
U klasičnom međunarodnom pravu kada je ova teorija primenjivana, smatralo se da se vladar,
budući personifikacija države, kada boravi u inostranstvu nalazi extra territorium, dakle, pravno van
zemlje u kojoj fizički boravi.
Po analogiji zgrada ambasade se posmatrala kao fiktivni deo državne teritorije. Teorija
eksteritorijalnosti zasnovana je na fikciji da se diplomatski predstavnik nalazi van teritorijalne
države, da je pravno vezan za državu odašiljanja. Zbog toga on ne podleže teritorijalnim zakonima
poput običnih stranaca. U svom značenju teorija eksteritorijalnosti je uglavnom danas odbačena.
Teorija reprezentacije vuče korene iz srednjeg veka kada je ambasador smatran za ličnog
predstavnika suverena. U svetlosti fundamentalnog principa par in parem non habet imperium
smatralo se da je svaki akt protiv ličnog integriteta diplomatskog predstavnika u stvari akt protiv
samog vladara.
Ova teorija našla je svoj izraz u pravilima koja su se ticala ranga diplomatskih predstavnika
usvojena na Bečkom kongresu 1815. godine. Iako je, s obzirom na pobedu parlamentarizma, ova
teorija u čistom obliku neprimerena današnjem stanju stvari, ugrađena je u relevantne odredbe
Konvencije o diplomatskim odnosima koje regulišu klase diplomatskih predstavnika u delu koji se
odnosi na ambasadore ili nuncije, odnosno poslanike, ministre ili internuncije akreditovane kod
šefova država.
Funkcionalna teorija osnov privilegija i imuniteta nalazi u razlozima praktične prirode. Odsustva
jurisdikcije organa države prijema nad diplomatskim predstavnicima, ova teorija vidi kao uslov
normalnog i nesmetanog obavljanja odgovornih diplomatskih funkcija.
Ona prećutno polazi od pretpostavke da bi i skrupulozno vršenje jurisdikcije organa države prijema
nad diplomatskim predstavnicima onemogućilo, ili barem, značajno ograničilo mogućnost obavljanja
diplomatskih funkcija.
U pozitivnom pravu u privilegijama i imunitetima diplomatskih predstavnika, prepoznaje se
kombinovan, mešovit uticaj teorije reprezentacije i funkcionalne teorije.

33. SPECIJALNE MISIJE

* Geneza specijalnih misija. Kao oblik ad hoc diplomatije specijalne misije imaju dugu predistoriju u
međunarodnim odnosima.
Specijalne misije se obično vezuju za velike međunarodne kongrese i konferencije. Praksa
održavanja međunarodnih kongresa i konferencija nije, međutim, dovela do konstituisanja posebnih
pravila koja bi regulisala materiju specijalnih misija. Za to je postojao jak razlog. Države učesnice
su u prošlosti na međunarodnim kongresima i konferencijama bile, po pravilu, predstavljane
šefovima država a njihov položaj u inostranstvu bio je regulisan posebnim pravilima međunarodnog
prava. Na ostale članove delegacije su se, po analogiji, primenjivala pravila koja su važila za stalne
diplomatske predstavnike.

* Pojam specijalne misije. Konvencija o specijalnim misijama (1969) definiše specijalnu misiju kao
privremenu misiju koja predstavlja državu, koju jedna država upućuje u drugu državu, uz saglasnost
ove poslednje, u cilju pregovaranja o određenim pitanjima ili izvršenja određenog zadatka.
Široko definisan cilj specijalne misije kao „pregovaranje o određenim pitanjima ili izvršenju
određenog zadatka" omogućava državama da elastičnu formu popune sadržajem koji im odgovara.
Mogu biti odašiljane kako u političke tako i u tehničke svrhe.
U svetlosti Konvencije sledeći elementi čine pojam specijalne misije:
1. specijalnu misiju šalje država koja je subjekt međunarodnog prava, u drugu državu koja je
takođe subjekt međunarodnog prava.
2. specijalna misija nije odgovorna za održavanje regularnih diplomatskih odnosa između država.
3. specijalna misija može biti odaslata u drugu državu samo na osnovu njene unapred date
saglasnosti. Saglasnost se načelno može dati na formalan ili neformalan način. U praksi preovlađuje
neformalno davanje saglasnosti, obično diplomatskim putem;
4. specijalna misija je privremenog karaktera.

* Pravni položaj specijalne misije. Relevantna pravila u ovoj materiji nalaze se u Konvenciji o
specijalnim misijama (1969).
Pravila Konvencije su formulisana sa suštinskim osloncem na Konvenciju o diplomatskim odnosima
(1961).
U vezi sa odašiljanjem specijalnih misija, Konvencija sadrži dva specifična pravila u odnosu na
pravila Konvencije o diplomatskim odnosima.
Na osnovu Konvencije dve ili više država mogu pojedinačno i istovremeno uputiti specijalnu misiju ц
drugu državu, uz pristanak te države, da bi, u saglasnosti sa svim ovim državama, zajednički
razmatrale neko pitanje od zajedničkog interesa za sve njih. Po pravilu, država imenovanja imenuje
članove specijalne misije tek pošto je prethodno dostavila državi prijema relevantne podatke o
broju i sastavu specijalne misije, a naročito o imenima i svojstvima lica koja namerava da imenuje.
Država prijema može odbiti da primi specijalnu misiju čiji broj članova, po njenom mišljenju, nije
razuman s obzirom na okolnosti i uslove u zemlji prijema i potrebe određene misije. Ona može bez
obrazloženja odbiti da primi bilo koje lice u svojstvu člana specijalne misije.
Država imenovanja i država prijema specijalne misije se dogovaraju o sedištu specijalne misije.
Ukoliko iz bilo kog razloga zainteresovane države ne postignu sporazum o sedištu misije primenjuje
se rezidualno pravilo po kome se sedište specijalne misije nalazi u mestu u kome je sedište
ministarstva inostranih poslova države prijema.
Država prijema je jedino u obavezi da članovima specijalne misije obezbedi onoliko slobode
kretanja i putovanja po svojoj teritoriji koliko je potrebno za obavljanje funkcija specijalne misije.
U pogledu privilegija i imuniteta članova specijalne misije Konvencija ustanovljava analogiju sa
privilegijama i imunitetima diplomatskih predstavnika. Predstavnici države imenovanja u specijalnoj
misiji uživaju imunitet od krivičnog sudstva države prijema. Pored izuzetaka koji postoje u odnosu
na diplomatske predstavnike, Konvencija o specijalnim misijama ustanovljava i izuzetak po kome
članovi specijalne misije ne poseduju imunitet u slučaju tužbe za štete nastale zbog sudara
izazvanog vozilom koje je zainteresovano lice koristilo u vreme kada nije vršilo službene funkcije.
Treće zemlje su u obavezi da poštuju privilegije i imunitete članova specijalne misije u slučaju ako
su unapred obaveštene o njihovom tranzitu i ako se tome nisu usprotivile.
Kao načine prestanka funkcija specijalne misije, Konvencija navodi:
a) sporazum zainteresovanih strana;
b) izvršenje zadatka specijalne misije;
c) istek roka predviđenog za specijalnu misiju;
d) saopštenje države imenovanja da povlači odnosno opoziva specijalnu misiju;
e) saopštenje države prijema da specijalnu misiju smatra okončanom.
Iz formulacija upotrebljanih u članu 20. Konvencije proizlazi da navedeni načini prestanka funkcija
specijalnih misija nisu limitativne prirode.
Opredeljenje za donošenje posebne konvencije očigledno je proisteklo iz pravnopolitičkih razloga
tj. iz potrebe da se uvaži činjenica da specijalne misije imaju važno mesto u savremenim
međunarodnim odnosima. Tako je, zbog njihovog faktičkog značaja, doneta posebna konvencija, što
za posledicu ima da su pravila o specijalnim misijama, iako suštinski slična pravilima diplomatskog
prava, samostalna pravila pozitivnog međunarodnog prava.

34. KONZULI
Obično se smatra da su konzuli stara ustanova koja datira još iz antičkog doba. Ovo se može uzeti za
verodostojno, ukoliko konzule shvatimo u najširem smislu kao lica koja su na teritoriji druge države
delovala u trgovačkim stvarima u krugu stranaca.
U generičkom smislu konzul bi se mogao odrediti kao lice ovlašćeno da obavlja konzularne funkcije u
svojstvu predstavnika jedne države na teritoriji druge države.
Elementi ove definicije su:
1. konzuli su postavljeni od strane države odašiljanja;
2. prihvaćeni su u tom svojstvu od strane države prijema, i
3. ovlašćeni su da vrše konzularne funkcije.
U ovim okvirima kreće se i definicija data Konvencijom o konzularnim odnosima (1963).
Konzuli se mogu podeliti na osnovu dva kriterijuma: vrste konzula i klase konzula.
Konzuli se obično dele na dve vrste - karijerne konzule i počasne konzule. Može se reći da su
karijerni konzuli državni službenici koji posao obavljaju u skladu sa profesionalnim standardima sa
pripadajućim pravima i obavezama. (podležu upravnoj disciplini, primaju platu za svoj rad,
državljani su države imenovanja i slično). Počasni konzuli su lica koja se, po pravilu, regrutuju iz
poslovnog sveta države prijema, za svoj rad ne primaju platu i ne podležu upravnoj disciplini.
Konvencija deli šefove konzulata na četiri klase: generalne konzule, konzule, vice konzule i
konzularne agente. Države ugovornice su vezane ovom klasifikacijom u odnosu na šefove
konzularnih predstavništava, ali zadržavaju slobodu da svojim unutrašnjim zakonodavstvom odrede
nazive konzularnih službenika i drugih zaposlenih prema svom nahođenju.

* Uspostavljanje konzularnih odnosa. Kako Konvencija u preambuli podvlači, konzularni odnosi


doprinose unapređivanju prijateljskih odnosa među državama, uspostavljanje konzularnih odnosa
nije pravna obaveza. Uspostavljanje konzularnih odnosa vrši se na bazi sporazuma zainteresovanih
država.
Iako uspostavljanje konzularnih odnosa nije pravna obaveza, uporno i sistematsko odbijanje jedne
države da prihvati uspostavljanje konzularnih odnosa sa drugim državama može se smatrati
suprotnim obavezi država da podstiču međunarodnu saradnju u rešavanju međunarodnih problema
ekonomske, socijalne, kulturne ili humane prirode utvrđenoj članom 1.(3) Povelje Ujedinjenih
nacija.
Konzulat se može otvoriti na teritoriji države prijema samo uz njenu saglasnost. Saglasnost še
traži,.takođe, i za sedište konzulata, njegov rang i konzularno područje kao i za naknadne promene
sedišta konzulata, njegovog ranga ili konzularnog područja.

* Sticanje konzularnog statusa. Da bi jedno lice steklo konzularni status potrebno je da se ispune
dva uslova:
1) postavljenje na konzularnu funkciju od strane nadležnog organa države odašiljanja. Organ
nadležan za postavljenje konzula, kao i procedura imenovanja, su u isključivoj nadležnosti države.
U praksi se generalni konzuli i konzuli postavljaju ili od šefa države na preporuku vlade ili od strane
vlade ili ministra spoljnih poslova.
Lice postavljeno za konzula snabdeva se zvaničnim dokumentom koje se naziva patentno pismo. U
nekim državama se formalni dokument u odnosu na vice konzule ili konzularne agente naziva
drugačije - dekret ili patent. U patentnom pismu se potvrđuje svojstvo konzula i navode ime i
prezime konzula, njegova kategorija i konzularna klasa, konzularno područje i sedište konzulata.
Dostavlja se diplomatskim putem državi na čijoj teritoriji šef konzulata treba da vrši svoje funkcije.
2) priznanje države prijema da odnosno lice u svojstvu konzula može da obavlja svoje funkcije.
Priznanje države prijema daje se, po pravilu, u formi egzekvature. Egzekvatura je definitivno
priznanje statusa konzula. Država prijema može, dati privremenu saglasnost šefu konzulata da
obavlja svoje konzularne funkcije na njenoj teritoriji. Izdavanje egzekvature je diskreciono pravo
države prijema. Egzekvatura se izdaje šefu konzularne misije. Egzekvatura konzumira i saglasnost
države prijema za sve članove konzularne misije za koje je šef misije odgovoran.
Datum izdavanja egzekvature služi kao elemenat za utvrđivanje ranga konzula. Rang se određuje
unutar svake klase konzula. Ukoliko je šef konzulata dobio privre¬menu dozvolu da vrši svoje
funkcije pre dobijanja egzekvature, datum izdavanja pri¬vremene dozvole određuje red prvenstva.

* Privilegije i imuniteti
* Osnov privilegija i imuniteta konzularnih predstavnika. Osnov privilegija i imuniteta konzularnih
predstavnika je funkcionalne prirode, budući da im je osnovna svrha da omoguće normalno i
nesmetano obavljanje poverenih funkcija.
Opšta karakteristika konzularnih privilegija i imuniteta, u poređenju sa odgovarajućim privilegijama
i imunitetima diplomatskih predstavnika, je u njihovoj ograničenosti koja pravni položaj konzula
čini jednom osobenom smešom položaja diplomata i običnih stranaca. Pravni položaj konzula se
ojačava na dva koloseka:
1. unošenjem klauzule najpovlašćenije nacije, bilo jednostrano ili na bazi reciprociteta, u
konzularne konvencije kojom se imuniteti, privilegije i olakšice konzulima daju u obimu koji nije
manji od onoga koji se daje konzulima treće države;
2. formiranjem konzularnih odeljenja u diplomatskom predstavništvu tako da diplomatski
predstavnik obavlja i konzularne poslove ili dvojnim diplomatsko-konzularnim statusom predstavnika
države koji obavlja konzularne poslove.
Olakšice, privilegije i imuniteti u konzularnom pravu se dele na olakšice, privilegije i imunitete koje
se odnose na konzulat i one koje se odnose na konzularne predstavnike.

*Olakšice, privilegije i imuniteti koji se odnose na konzulat. Pod konzularnim prostorijama


podrazumeva se zgrada ili deo zgrade koja se koristi za službene potrebe konzulata, bez obzira na
to da li se radi o zgradi koja je u vlasništvu države odašiljanja ili je pod zakupom. Ukoliko konzulat
koristi celu zgradu, konzularne prostorije obuhvataju i pripatke zgrade poput dvorišta ili bašte.
Pripaci se smatraju integralnim delovima zgrade i podležu istom pravnom režimu. Nacionalne
zastave države imenovanja mogu se istaći na zgradi konzulata, rezidenciji šefa konzulata i na
njegovim prevoznim sredstvima kada se koriste za službene potrebe.
Konzularne prostorije su nepovredive. Nepovredivost konzularnih prostorija podrazumeva dve
kumulativne obaveze države prijema:
a) obavezu da onemogući svoje predstavnike da uđu u konzularne prostorije bez pristanka šefa
konzulata, lica koje on odredi ili šefa diplomatske misije države imenovanja. U slučaju požara ih
druge nesreće koja zahteva hitne zaštitne mere pristanak šefa konzulata se pretpostavlja;
b) obavezu države prijema da preduzme sve potrebne mere da bi sprečila nasilan ulazak u prostorije
konzulata ili njihovo oštećenje, narušavanje mira konzulata ili povredu njegovog dostojanstva.
Za normalan i nesmetan rad konzulata, pored nepovredivosti konzularnih prostorija, od značaja su i
nepovredivost konzularne arhive i dokumenata, sloboda kretanja i opštenja konzularnih
predstavnika.
Konvencija na nedvosmislen način utvrđuje da su konzularna arhiva i dokumenti nepovredivi u svako
doba i ma gde se nalazili.
Konvencija garantuje slobodu opštenja konzulata za sve službene svrhe. Razlikuju se dve vrste
opštenja:
a) opštenje sa vladom, diplomatskim misijama i drugim konzulatima države imenovanja ma gde se
oni nalazili. U tu svrhu konzulat može upotrebljavati sva odgovarajuća sredstva opštenja,
uključujući diplomatske ili konzularne kurire, diplomatsku ili konzularnu valizu i poruke kodeksom ili
šifrom. Konzulat može, međutim, postaviti i koristiti otpremnu radio stanicu samo uz pristanak
države prijema.
b) opštenje sa organima države prijema. Konzuli, po pravilu, opšte sa lokalnim nadležnim vlastima
svog konzularnog područja. Konvencija predviđa da mogu opštiti i sa centralnim organima države
prijema, ako i ukoliko to dopuštaju zakoni, propisi i praksa države ili međunarodni sporazumi.

* Funkcije konzula. Konzularne funkcije su promenljive kako u prostoru tako i u vremenu.


Međunarodno pravo dugo vremena nije određivalo precizan domašaj i sadržinu konzularnih funkcija.
U okviru Komisije za međunarodno pravo javila su se dva mišljenja u odnosu na utvrđivanje
konzularnih funkcija. Po jednom nije ni potrebno niti moguće navoditi pojedinačno konzularne
funkcije konvencijom, već tu stvar treba prepustiti zainteresovanim državama.
Po drugom shvatanju, Konvencija treba da utvrdi osnovne funkcije konzula na opšti način i da
navede najvažnije funkcije konzula primera radi.
Konvencija se međutim, opredelila za treće rešenje u obliku enumerativne definicije konzularnih
funkcija. Enumerativna definicija konzula imala bi svoje puno opravdanje, ukoliko bi obuhvatala sve
konzularne funkcije, tj. bila limitativne prirode. Opšta definicija konzularnih funkcija koju je dao
specijalni izvestilac može se smatrati korektnom. On kaže da je funkcija konzula da brani prava i
interese države odašiljanja i njenih državljana i da pruža pomoć i potporu državljanima države
imenovanja, kao i da vrši druge funkcije utvrđene relevantnim međunarodnim sporazumima na snazi
ili funkcije koje su im poverene od strane države odašiljanja, čije je vršenje u skladu sa zakonima
države prijema.
Moglo bi se reći da konzularne funkcije poseduju nekoliko karakterističnih osobina:
a) odlikuju se širinom i ekstenzivnošću;
b) određene su u širokim formulacijama,dopuštajući državama koje uspostavljaju konzularne odnose
da ih preciziraju, prošire ili suze;
c) vršenje konzularne funkcije podvrgnuto je regulativi unutrašnjeg prava;
d) konzularne funkcije su ratione materiae vezane za komercijalne, nepolitičke aktivnosti države i
njenih državljana, fizičkih i pravnih lica - actes gestiones.

* Olakšice, privilegije i imuniteti konzula


* Lična nepovredivost. Konvencija priznaje ličnu nepovredivost konzula u ograničenom smislu.
Konzuli mogu biti u zatvoru ili pritvoru samo u slučaju teškog krivičnog dela i to na osnovu odluke
nadležne sudske vlasti. Konzuli mogu biti hapšeni i podvrgnuti drugom obliku ograničenja lične
slobode samo u postupku izvršenja pravosnažne sudske odluke. Država prijema je dužna da u
najkraćem roku obavesti šefa konzulata u slučaju hapšenja ili pritvaranja člana konzularnog osoblja
ili pokretanja krivičnog postupka protiv njega.
Lična nepovredivost rađa i obavezu na strani konzula da se pojavi pred nadležnim organima ako se
protiv njega povede krivični postupak.

* Imuniteti i privilegije konzula. Konzuli poseduju imunitet u sudskom i upravnom postupku u državi
prijema. U odnosu na privatne akte, akte preduzete van i nezavisno od njihovih funkcija, konzuli u
potpunosti podležu nadležnosti organa države prijema. Imunitet u odnosu na službene akte je
potpun, tako da nijedan krivični postupak ne može biti pokrenut u vezi sa njima. Dok je lična
nepovredivost rezervisana za konzularne funkcionere imuniteti se, po Konvenciji, odnose i na
konzularne službenike tj. lica koja obavljaju administrativne i tehničke poslove u konzulatu.
Budući da je ograničen ratione materiae, sudski, krivični i građanski imunitet, konzula je relativne
prirode. Građanski imunitet konzula je dodatno ograničen jer se ne primenjuje u slučaju građanskog
postupka:
pokrenutog na osnovu ugovora koji je neki konzul zaključio u ličnom svojstvu, kao i
građanskog postupka koje je pokrenulo neko treće lice za štetu nastalu iz nezgode koju je u državi
prijema prouzrokovalo neko vozilo, brod ili vazduhoplov.
Relativna priroda konzularnih imuniteta izražava se i u odredbi Konvencije koja utvrđuje da se
konzul može prećutno odreći imuniteta pokretanjem postupka u stvari u kojoj bi uživao sudski
imunitet.
Konzuli su podvrgnuti obavezi svedočenja u sudskom i upravnom postupku pred organima države
prijema. Ova obaveza je po svojoj prirodi lex imperfecta, budući da u slučaju odbijanja da svedoče
nikakve mere ili sankcije protiv konzula se ne mogu primeniti.
Konzuli poseduju i niz privilegija. Oslobođeni su, po pravilu, od režima socijalnog osiguranja, kao i
od fiskalnih dažbina. Ovo oslobođenje se odnosi na neposredne poreze a ne odnosi se jedino na:
a) konzule koji su državljani države prijema i
b) konzularne službenike koji su angažovani u bilo kojoj profesionalnoj aktivnosti koja je odvojena
od njihovih konzularnih funkcija.
Lični prtljag konzularnih funkcionera i članova njihovih porodica oslobođeni su carinskog pregleda.
Prtljag može biti pregledan samo u slučaju da postoje ozbiljni razlozi za sumnju da sadrži predmete
čiji je uvoz i izvoz zabranjen propisima države prijema. Ovaj pregled se može obaviti samo u
prisustvu konzularnog funkcionera ili zainteresovanog člana njegove porodice.
Počasni konzuli poseduju manji obim imuniteta i izuzeća od jurisdikcije države prijema. Opšte
pravilo o ličnoj nepovredivosti konzularnih funkcionera ne odnosi se na počasne konzule. Privilegije i
imuniteti ne priznaju se članovima porodice počasnog konzularnog funkcionera ili konzularnog
službenika.

* Prestanak funkcije konzula. Konvencija o konzularnim odnosima navodi nekoliko relevantnih


načina prestanka funkcije konzula:
a) saopštenjem države imenovanja državi prijema da su prestale funkcije konzula;
b) povlačenjem egzekvature i
c) saopštenjem države prijema državi imenovanja da je prestala da smatra odnosno lice članom
konzularnog osoblja.
Funkcije konzula mogu prestati i na druge načine, primera radi, smrću konzula, nestankom države
imenovanja i prekidom konzularnih odnosa.

35. MULTILATERALNA DIPLOMATIJA

1. POJAM I KARAKTERISTIKE

Pod multilateralnom diplomatijom podrazumeva se predstavljanje država u njihovim odnosima sa


međunarodnim organizacijama i na konferencijama koje se sazivaju od strane ili pod okriljem
međunarodne organizacije. Pravo predstavljanja u konkretnom slučaju se, po pravilu, priznaje
državama članicama konkretne međunarodne organizacije, mada pod izvesnim uslovima i države
nečlanice, pa i nedržavni entiteti, mogu posedovati to pravo.
Multilateralna diplomatija je novi, specifičan deo corpus iuris diplomaticusa.
Što se pravne prirode multilateralne diplomatije tiče, osnovna razlika između bilateralne i
multilateralne diplomatije proizlazi iz razlika u pravnoj prirodi subjekata između kojih se
relevantan odnos uspostavlja. Kod multilateralne diplomatije radi se odnosu između države i
međunarodne organizacije. Razlika u subjektivitetu država međunarodnih organizacija se u
konkretnoj stvari izražava u tome što u diplomatskom odnosu između države i međunarodne
organizacije, država vrši aktivno pravo poslanstva a međunarodna organizacija pasivno pravo.
Aktivno pravo poslanstva međunarodne organizacije vrše sporadično i na ad hoc osnovi. S obzirom
na to da su međunarodne organizacije, ili barem koordinirajuće međunarodne organizacije, središte
u kome države - članice usklađuju svoje akcije radi ostvarivanja utvrđenih ciljeva, predstavljanje u
međunarodnoj organizaciji obuhvata i međusobno predstavljanje članica unutar organizacije ili
njenih organa.
U odnosu različitih i nejednakih subjektiviteta države i međunarodne organizacije, multilateralna
diplomatija je dizajnirana prema subjektivitetu međunarodne organizacije tako da njen okvir ne
predstavlja suverenitet države već funkcionalna nadležnost organizacije.
Konvencija o predstavljanju država u njihovim odnosima sa međunarodnim organizacijama
univerzalnog karaktera (1975) razlikuje tri oblika multilateralne diplomatije:
a) stalne misije pri međunarodnim organizacijama;
b) predstavnike država na međunarodnim konferencijama sazvanim od strane
međunarodne organizacije ili pod njenim okriljem;
c) posmatračke misije država-nečlanica.

2. STALNE MISIJE PRI MEĐUNARODNIM ORGANIZACIJAMA

Uspostavljanje stalnih misija pri međunarodnoj organizaciji je pravo, a ne obaveza države-članice.


Država-članica uspostavlja stalnu misiju pri međunarodnoj organizaciji jednostranim aktom u formi
notifikacije nadležnom organu organizacije, budući da pravo na uspostavljanje misije proizlazi iz
članstva u međunarodnoj organizaciji. Notifikacija treba da sadrži relevantne činjenice koje se tiču
imenovanja članova misije, položaja, zvanja i ranga, te podatke o članovima domaćinstva i drugirn
licima angažovanim u stalnoj misiji.
Država-članica akredituje predstavnike u međunarodnoj organizaciji slanjem akreditivnih pisama
nadležnom organu međunarodne organizacije. Po pravilu, pod nadležnim organom se podrazumeva
generalni sekretar ili direktor međunarodne organizacije. Akreditivna pisma šefa misije daje šef
države, predsednik vlade, ministar inostranih poslova ili, ukoliko je to pravilima organizacije
dozvoljeno, drugi nadležni organi države imenovanja. U praksi se pod „drugim nadležnim organima
države imenovanja" smatraju šefovi odgovarajućih resora. Sastav i organizacija stalne misije pri
međunarodnoj organizaciji odgovara, mutatis mutandis, diplomatskim misijama koje jedna država
akredituje kod druge države. Misiju pored šefa misije sačinjava i diplomatsko osoblje,
administrativno i tehničko osoblje i poslužno osoblje. Broj osoblja misije ne treba da prelazi okvire
razumnog i normalnog s obzirom na funkciju Organizacije, potrebe dotične misije i na okolnosti i
uslove u državi.

3. FUNKCIJE STALNE MISIJE

Konvencija utvrđuje nekoliko glavnih funkcija stalnih misija:


1. Predstavljanje države imenovanja pri međunarodnoj organizaciji.
2. Održavanje veza između države imenovanja i organizacije.
3. Vođenje pregovora sa Organizacijom i u okviru Organizacije.
4. Upoznavanje sa delatnošću Organizacije i podnošenje izveštaja o tome vladi države imenovanja.
Zaštite interesa države imenovanja u odnosu na Organizaciju.
5. Rad na ostvarivanju ciljeva i načela Organizacije saradnjom sa Organizacijom i u okviru
Organizacije.
Olakšice, privilegije, imuniteti stalne misije se, poput onih koji se tiču diplomatskih predstavnika,
mogu podeliti na dve grupe:
a) olakšice, privilegije i imuniteti stalne misije; i
b) olakšice, privilegije i imuniteti članova stalne misije.
Pravni osnov privilegija i imuniteta predstavnika država pri međunarodnoj organizaciji je isključivo
funkcionalne prirode. U tom smislu indikativan je i član 105. (2) Povelje koji privilegije i imunitete
predstavnika država u Organizaciji UN vezuje za „nezavisno obavljanje njihovih funkcija u vezi sa
Organizacijom".
Postoji i obaveza nadležnih organa Organizacije, posebno administrativnih i izvršnih organa, da vode
računa o poštovanju privilegija i imuniteta predstavnika država od strane organa države sedišta.

4. DELEGACIJE PRI ORGANIMA MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE I NA KONFERENCIJAMA

Konvencija na širok način utvrđuje pravo država da upute delegaciju u organ međunarodne
organizacije ili na konferenciju u skladu sa pravilima Organizacije.
Odašiljanje delegacija u organ međunarodne organizacije je, po pravilu, rezervi-sano za državu
članicu. Delegacija koju država-članica upućuje u organ međunarodne organizacije je, po svojoj
prirodi, privremena, vremenski ograničena misija za razliku od stalne misije pri međunarodnoj
organizaciji. Pravni položaj ovakve misije uređen je Konvencijom o privilegijama i imunitetima UN
(1946). U Konvenciji se predviđa da predstavnici država-članica pri glavnim i pomoćnim organima
UN uživaju za vreme vršenja dužnosti, kao i u toku putovanja u mesto ili iz mesta gde se održava
sastanak, diplomatske privilegije i imunitete.
Konvencija utvrđuje da predstavnici država članica pri glavnim i pomoćnim organima UN poseduju
sledeće privilegije i imunitete:
1. imunitet od ličnog hapšenja ili zadržavanja ili zaplene njihovog ličnog prtljaga, kao i ukoliko se
tiče njihovog delovanja u svojstvu predstavnika, svaki sudski imunitet;
2. neprikosnovenost svih pismena i dokumenata;
3. pravo upotrebe šifre kao i pravo primanja dokumenata ili prepiske po kuriru ili u zapečaćenim
valizama:
4. oslobođanje za njih i njihove bračne drugove u pogledu svih ograničenja useljavanja, svih
formalnosti prijavljivanja stranaca i obaveza nacionalne službe u zemljama koje oni posećuju ili
kroz koje prolaze vršeći svoje funkcije;
5. iste olakšice u pogledu monetarnih ili deviznih propisa koje su date predstavnicima stranih vlada
koji se nalaze u privremenoj zvaničnoj misiji;
6. iste imunitete i olakšice u pogledu njihovog ličnog prtljaga, kao što imaju i diplomatski agenti; i
7. one privilegije, imunitete i olakšice koji nisu u opreci sa gore izloženim a koje uživaju
diplomatski agenti, izuzev prava traženja oslobađanja od carine na uvezene predmete, izuzev onih
koji čine sastavni deo njihovog ličnog prtljaga, trošarina, ili prometnih taksa na uvezene predmete.
Konferencije sazvane od strane međunarodne organizacije, kao i konferencije koje se održavaju pod
okriljem UN, imaju poseban, autonoman pravni status, budući da predstavljaju konferencije
država.

5. POSMATRAČI PRI ORGANIMA UN I NA KONFERENCIJAMA

Države nečlanice razvile su praksu upućivanja posmatrača u sedište UN u Nju-jorku kao i njenu
kancelariju u Ženevi.
Institut stalnih posmatrača pri Organizaciji UN nastao je u samoj praksi Organizacije. Povelja UN, a
ni Sporazum o sedištu Organizacije, ne predviđaju stalne posmatrače.
Konvencija o predstavljanju država u njihovim odnosima sa međunarodnim organizacijama unosi dve
novine u materiju posmatrača pri organima međunarodne organizacije. Prvo, Konvencija utvrđuje
pravo država nečlanica da upućuju delegacije posmatrača u organ ili na konferenciju u skladu sa
pravilima Organizacije. Drugo, Konvencija izjednačuje status posmatrača država - nečlanica sa
delegacijama država članica pri organima međunarodne organizacije. Tako su i posmatrači pri
međunarodnim organizacijama u pogledu svog pravnog statusa postali integralni deo corpus juris
diplomaticus.

36. GRANICE U MEĐUNARODNOM PRAVU

1. OPŠTI POJAM GRANICE U MEĐUNARODNOM PRAVU

Granice u međunarodnom pravu obično se definišu sa osloncem na kriterijum suvereniteta. Takvo


određenje granica je preusko.
Ukoliko za osnov pojma granice uzmemo suverenitet, onda granice u međunarodnom pravu svodimo
na državne granice. Opšti pojam granice u međunarodnom pravu treba da obuhvati oba relevantna
kriterijuma - suverenitet i pravni status relevantnog objekta.
Kako je kriterijum pravnog statusa objekta čije se granice određuju, širi od kriterijuma
suvereniteta, to bi se granice u međunarodnom pravu mogle odrediti kao pravne forme
razgraničenja između objekata međunarodnog prava različitog pravnog statusa.
Unutar tog opšteg pojma granica u međunarodnom pravu možemo povući razliku između državnih i
nedržavnih granica. Državne granice omeđuju prostor suvereniteta država, dok nedržavne utvrđuju
prostore koji su u režimu nesuvereniteta ili antisuvereniteta.

2. DRŽAVNE GRANICE

* Pojam i vrste državnih granica. Državne granice su vertikalne ravni koje dele teritorije dve ili više
država ili teritoriju države od teritorija ili prostora koji ne podležu teritorijalnom suverenitetu
država. Ova definicija državnih granica smatra se pravnom definicijom.
Elemenat deobe je funkcionalni elemenat pojma državnih granica čiji je smisao u tome da
konstituiše okvir za ostvarivanje teritorijalnog suvereniteta države na određenom prostoru.
Od međunarodnih granica treba strogo razlikovati unutrašnje, administrativno-teritorijalne granice.
Dok su međunarodne granice institut međunarodnog prava, unutrašnje granice su u strogo
unutrašnjoj nadležnosti države.
Unutrašnje granice su, u stvari, linije administrativne i teritorijalne podele unutar države. Državnu
granicu valja razlikovati od granične zone. Granica je linearno obeležje za razliku od pogranične
zone koja označava pojas ili oblast određene širine ili dužine duž granične linije. Granični pojas je,
za razliku od granice, prostor horizontalno postavljen u određenoj širini i dužini uređen unutrašnjim
pravom države.
Osnovna podela državnih granica je podela na „prirodne" i „veštačke" granice. Podela ima
prvenstveno geografsko značenje, budući da su sve državne granice, kao pravna kategorija,
tvorevine ljudskog uma tako da su u logičkom smislu granice uvek veštačke prirode. Pored toga,
podela je relativna budući daje moguća, barem teorijski, transformacija prirodnih granica u
veštačke i obrnuto (npr. skretanjem toka reke, rušenjem brda, prokopavanjem kanala i slično).
Pod prirodnim granicama obično se podrazumevaju granice koje su vezane za istaknute ili
karakteristične tačke u reljefu zemlje poput planina, reka, jezera i slično. Veštačke granice nemaju
oslonac u takvim tačkama u reljefu.
U svetlosti načela narodnosti i samoopredeljenja naroda prirodnim granicama bi se mogle i smatrati
granice koje zahvataju grupe istog etničkog porekla ili jedan narod koji stvara državu. Ova vrsta
granica se naziva prirodnim etničkim granicama.
Veštačke granice povlače se bez obzira na geografiju ili raspored stanovništva u odnosnom području.
U tehničkom smislu reči u veštačke granice mogli bi se uvrstiti i zidovi, rovovi i kanali za
obeležavanje granica na tlu koje su građene u prošlosti.
U teoriji se ponekad, kao posebna vrsta granice navode i tzv. astronomske ili geometrijske granice.
Pod njima se podrazumevaju one međunarodne granice koje su određene pravim linijama,
meridijana geografske dužine i paralela geografske širine, ili prave linije povučene potpuno
nezavisno od konfiguracije terena i etničke karte područja.
* Pravni osnov državnih i nedržavnih granica. Postoje razlike u pogledu
pravnog osnova državnih i nedržavnih granica.
Opšte je pravilo da se granice između država ne mogu utvrđivati jednostranim aktima. Pravni osnov
državnih granica leži, drugim recima, u sporazumu, izričitom ili prećutnom, susednih država.
Sporazum između država o granici poseduje dejstva erga omnes ukoliko u odnosu na konkretnu
teritoriju treće države nemaju teritorijalne zahteve.
Granica, takođe, može biti uspostavljena na bazi sudske ili arbitražne presude.
Nedržavne granice se određuju, po pravilu, normom međunarodnog prava jer nad prostorima
omeđenim nedržavnim granicama ne postoji, po pravilu, organizovana vlast. Granice otvorenog
mora su određene, u osnovi, negativno, i oslanjaju se na državne granice na moru. Mogu biti
određene na pozitivan način ako dele objekte koji nisu pod vlašću države.
* Povlačenje državnih granica. Postupak određivanja državnih granica sadrži dve faze: fazu
delimitacije i fazu demarkacije.
Delimitacija je, po svojoj prirodi, pravno-politička operacija, tako da nije strogo i potpuno vezana
za pravna pravila o povlačenju državnih granica. Vrše je politički predstavnici susednih država.
Linije granice se na terenu obeležavaju u fazi demarkacije koju sprovode zajedničke granične
komisije. Za razliku od delimitacije, demarkacija je tehnički postupak koji sprovode stručnjaci
različitog profila (pravnici, kartografi, geografi i sl.).
Na osnovu kriterijuma predmeta relevantna pravila se mogu svrstati u dve grupe: jednu grupu čine
pravila koja se odnose na povlačenje graničnih linija u odnosu na elemente reljefa ili prirodne
elemente, a drugu čine pravila u vezi sa povlačenjem granice u objektima koji su tvorevine ljudskih
ruku.
Što se prve grupe pravila tiče radi se o pravilima povlačenja granica na planinama, rekama,
jezerima i unutrašnjim morima.
Kada planinski venac deli teritorije dveju ili više zemalja, granica ide jednom od tri osnovne linije:
podnožjem planinskog venca, preko najviših vrhova i grebena ili duž vododerina (vodomeđa).
Kod graničnih reka obično se povlači granica između neplovnih i plovnih graničnih reka. Smatra se za
opšte pravilo da granična linija na nekoj neplovnoj reci prati liniju sredine, a da na plovnim rekama
ide maticom (thalweg). Ukoliko se na graničnoj reci nalazi most, granična linija, u odsustvu
drugačijeg sporazuma, ide sredinom mosta
Shvatanje nije jednodušno prihvaćeno.
Najuputnije je ugovorom o granici egzaktno utvrditi liniju razgraničenja na rekama.
Ugovorom o granicama može se predvideti da granica, delom ili u celini, ide obalom granične reke
tako da deo reke i reka u celini pripada jednoj od susednih država.
Rekama je svojstvena promena toka. Promene mogu biti postepene i lagane, koje za posledicu
imaju uvećanje obala reke, i nagle promene rečnog toka (avulsia) kada se menja korito reke.
Postepena promena rečnog toka dovodi i do odgovarajućeg pomeranja granica dok u slučaju nagle
promene rečnog toka granica ostaje tamo gde je bila pre nego što je do promene došlo.
Dok se prvo pravilo može smatrati opšteprihvaćenim, drugo je pod izvesnom sumnjom. Praksa je
šarolika i kod povlačenja granice na jezerima koja se nalaze između dve ili više država.
Kao specifično rešenje može se uzeti režim Kaspijskog jezera koje Rusiji i Iranu, kao susednim
državama pripada u celini tvoreći neku vrstu mare nullius rezervisanog za ove zemlje.
U najvećem broju slučajeva jezera se dele između susednih država.
Nisu nepoznati slučajevi i da granično jezero pripada u celini jednoj od susednih država.

37. NAČINI STICANJA I GUBITKA DRŽAVNE TERITORIJE

Državna teritorija, kao konstitutivni element države, podleže večnom zakonu promena. U doktrini
međunarodnog prava promene državne teritorije su se restriktivno određivale kao sticanje državne
teritorije, pa se u tom smislu definišu načini ili modusi sticanja državne teritorije.
U pozitivnom međunarodnom pravu koje je postavilo relativno koherentan koncept zakonitosti akata
sa osloncem na norme jus cogens, stvari treba posmatrati suštinski različito u smislu povlačenja
razlike između:
1. načina ili modusa sticanja teritorije kao pravno-tehničkog pravila; i,
2. zakonitosti sticanja teritorije.
U svakom konkretnom slučaju moraju se steći oba uslova. Recimo, ako bi jedna država uspostavila
vlast na izvesnoj teritoriji u skladu sa nekim od načina sticanja, a takav postupak je u sukobu sa
nekom od relevantnih normi jus cogens, čin uspostave vlasti je lišen pravnih dejstava ab initio.
Od fundamentalne važnosti je pravo naroda na samoopredeljenje. U praksi UN, vršenjem prava na
samoopredeljenje naroda izvršena je revizija teritorijalnih stanja stvorenih primenom relevantnih
načina sticanja državne teritorije.
Aktuelni, pozitivni načini sticanja državne teritorije su:
a) cesija ili razmena;
b) efektivna okupacija terra nullius;
c) priraštaj (veštački i prirodni);
d) presuda međunarodnog suda ili arbitraže i odluka međunarodnog tela ili organizacije,
e) sukcesija.
Sa izuzetkom efektivne okupacije, načini sticanja su, mutatis mutandis, i načini gubitka teritorije.
Pored toga, država može izgubiti deo teritorije i odricanjem bez ustupanja drugoj državi.

1. Cesija

Cesija je način sticanja teritorije na osnovu sporazuma kojim se jedna država (cedent) odriče
suverenih, vrhovničkih prava nad delom svoje teritorije i ustupa ih drugoj državi (cesionar).
Modaliteti transakcije uređuju se ugovorom, i, po prirodi stvari, variraju zavisno od konkretnih
okolnosti. Ugovorom se može utvrditi da se momenat odricanja i zasnivanja vrhovničkog prava
poklapaju ili da cedent administrira teritorijom do njene fizičke predaje cesionaru ili se za
relevantan momenat uzima "trenutak sprovođenja sporazuma".
U vreme kada je dominirao patrimonijalni koncept državne teritorije, cesija se vršila i ugovorom o
poklonu.
Kod ugovora o cesiji protivčinidba se izražava, uglavnom, na dva načina: davanjem naknade u novcu
ili delova teritorije u zamenu za ustupljene delove fuđe teritorije.
Ponekad je i cesija inkorporisana u mirovne ugovore praćena protivčinidbom.
U novije vreme preovlađuje cesija u vidu razmene delova teritorija između dve države. Razlozi za
predominaciju razmene teritorija kao oblika cesije su dvojaki: s jedne strane, prosto ustupanje dela
državne teritorije, koja je konstitutivni element države, ima odioznu konotaciju, i, s druge strane,
praktične prirode.

2. Efektivna mirna okupacija

Efektivna okupacija podrazumeva zaposedanje teritorija u cilju zasnivanja suverene vlasti koja u
relevantnom momentu ne pripada nikome (terra nullius). Možemo stoga reći da je mirna okupacija
originarni način sticanja državne teritorije.
Efektivnu okupaciju kao način sticanja karakteriše nekoliko konstitutivnih elemenata:
a) predmet efektivne okupacije je teritorija u statusu terra nullius.
Svojstvo terra nullius je bitan uslov za valjanu mirnu okupaciju.
b) faktičko zaposedanje teritorije kao izraz namere da se zasnuje suverena vlast
(animus occupandi).
U pozitivnom međunarodnom pravu, faktičko, stvarno zaposedanje je konstitutivni element pojma
efektivne okupacije.
Radnje koje vode konstituisanju efektivne okupacije preduzimaju se u ime i za račun države.
Moguće je povući izvesnu razliku između radnji zaposedanja i uspostave administracije.
Podrazumeva se da država okupant u zvaničnoj formi oglasi zasnivanje suvereniteta nad terra
nullius.
c) Često se kao konstitutivni element mirne okupacije navodi i notifikacija države okupanta trećim
državama. U slučaju da treće države ne stave protest smatra se da je mirna okupacija perfektna na
osnovu prećutnog pristanka. Moglo bi se reći da je notifikacija konzumiranau formalnom aktu države
kojim proglašava pripajanje neke teritorije svom državnom prostoru.
U pozitivnom pravu pribegava se ugovornom odricanju od prava na zasnivanje suvereniteta nad terra
nullius. To se, posebno, čini ako je teritorija u statusu terra nullius od interesa za širi krug država ili
međunarodnu zajednicu kao celinu (kosmos, otvoreno more ili Antarktik) ili da bi se izbegli sukobi
koji mogu proizaći iz više konkurentnih zahteva (Antarktik). Odricanje od prava na zasnivanje prava
nad terra nullius, vrši se indirektno kroz kvalifikaciju odnosne teritorije kao internacionalizovane
(Antarktik) ili kao dobra od opšteg interesa (res communis omnium) koje su, po definiciji,
nepodobne za mirnu okupaciju i bilo kakvo podvlašćivanje.

3. Sudske odluke

Sudska odluka, po pravilu, nije način sticanja teritorije, već autoritativna i konačna odluka o
sticanju teritorije na jedan od priznatih načina (cesija, mirna okupacija itd.). Sud primenjuje a ne
stvara pravo, pa, otuda, sudska odluka u teritorijalnim sporovima ima deklarativno dejstvo a ne
konstitutivno dejstvo.
Izuzetno može se smatrati daje sudska odluka način sticanja (ili gubitka) državne teritorije u slučaju
kada je sud ovlašćen da spor oko neke teritorije resi van prava, na bazi pravičnosti - ex equo et
bono. Tada sud praktično stvara pravo u konkretnoj stvari.

4. Odluke međunarodnih organizacija ili drugih međunarodnih tela

Međunarodne organizacije, uključujući i Ujedinjene nacije i njene organe, nemaju pravno


ovlašćenje da odlučuju o teritoriji ili delovima teritorije suverenih država.
Odluke koje su na osnovu Povelje Ujedinjenih nacija, donosili nadležni organi Organizacije u vezi sa
starateljskim i nesamoupravnim teritorijama su suštinski različite prirode, budući da se tiču
osamostaljivanja zavisnih naroda, a ne sticanja državne teritorije. U kolokvijalnom smislu reči, i
nastanak nove države predstavlja sticanje teritorije.
Odluke međunarodnih organizacija i drugih međunarodnih tela, uključujući i neformalna tela, igraju
značajnu ulogu, često i odlučujuću, u priznanju valjanosti sticanja (ili gubitka) državne teritorije
kao oblik kolektivnog priznanja (ili nepriznavanja).
Bilo bi pogrešno aktima Ujedinjenih nacija i drugih međunarodnih organizacija odricati bilo kakav
značaj u sticanju (ili gubitku) državne teritorije.

5. Priraštaj (accessio)

Pod priraštajem podrazumeva se uvećanje (ili umanjenje) teritorije države prirodnim događajima ili
ljudskim radnjama, tako da razlikujemo prirodni i veštački.
Prirodni priraštaj teritorije postoji, recimo, u slučaju kada se granična reka odronjava na jednoj
obali a odroni se nagomilavaju na drugoj. O priraštaju se može govoriti samo ako ušće čini granicu
između država. U suprotnom, ne radi se o priraštaju već o promenjenom odnosu suvozemne i
vodene teritorije. Prirodni događaji koji uzrokuju uvećanje državne teritorije proizvode pravne
posledice automatski, bez ikakvog akta zainteresovanih država.
Veštački priraštaj postoji, pak, kada se teritorija države uvećava ljudskim radnjama poput
isušivanja morskih prostranstava. O priraštaju kao načinu sticanja možemo govoriti jedino ako se pri
tom pomera i polazna linija u pravcu pučine.
6. Sukcesija

I sukcesija shvaćena u smislu zamene jednog suvereniteta drugim na određenoj teritoriji, može u
određenim slučajevima biti način sticanja državne teritorije.
U stvari, radi se o načinu sticanja u svakom slučaju sukcesije kada se teritorija države - sukcesora
uvećava ili se uvećava teritorija države prethodnice pripajanjem dela teritorije države koja se
raspala ili čiji se deo teritorije odvojio i pripojio postojećoj državi.

7. Odricanje (derilictio)

Odricanje se pojavljuje kao element kod cesije i, eventualno, održaja kao načina sticanja teritorije.
Za razliku od ovih načina sticanja teritorije kod kojih je odricanje jedan od relevantnih elemenata
sticanja teritorije, kod gubitka dela teritorije odricanje može figurirati kao samostalan način.
Slučajevi odricanja od dela teritorije su retki u praksi.
Češći su slučajevi sporenja zainteresovanih država oko navodnog odricanja države od dela svoje
teritorije.
U praksi su mogući prikriveni oblici odricanja pod političkim pritiskom moćnih država i
međunarodnih organizacija.

8. Sticanje pomorske teritorije

Kako su unutrašnje morske vode i teritorijalno more deo državne teritorije, to se, u određenom
smislu, može govoriti o sticanju državne teritorije i u odnosu na morski prostor, posebno u slučaju
proširenja morskih pojaseva podvrgnutih suverenoj vlasti obalne države.
Sticanje teritorije na moru je apsolutno rezervisano za pribrežne ili obalne države. Neobalne
države, mada raspolažu izvesnim pravima na otvorenom ili slobodnom moru, ne mogu sticati
pomorsku teritoriju.
Sticanje pomorske teritorije je moguće samo u odnosu na delove morskog prostora uz obalu države.
Obalna država ne može zasnovati prava nad delovima mora koji ne leže uz njenu kopnenu
teritoriju.
Postoje i slučajevi kada sticanje pomorske teritorije nije inherentne prirode, već podrazumeva
opšte priznanje i pristanak trećih država. Reč je po pravilu, o sticanju prava na delovima otvorenog
mora poput istorijskih zaliva, istorijskih voda, ili sedentarnog ribarenja izvan granica teritorijalnog
mora.
Konačno, kao osobenost sticanja pomorske teritorije može se navesti da je ono, po pravilu,
originarne prirode. Ostvaruje se, po pravilu, u odnosu na delove mora koji su u statusu dobra od
opšteg interesa (res communis omnium) tj. otvorenog mora, mada u slučaju graničnog spora može
doći i do derivativnog sticanja pomorske teritorije.
38. MEĐUNARODNE SLUŽBENOSTI

1. Pojam međunarodnih službenosti

Pod međunarodnim službenostima podrazumevaju se specifična, ugovorno dizajnirana ograničenja


teritorijalnog suvereniteta jedne države u korist druge države ili država.
Dve su osnovne karakteristike međunarodnih službenosti;
1. službenosti se konstituišu međunarodnim ugovorom, budući da podrazumevaju, „izričitu
koncesiju suverenog prava", tj. izričito ograničavanje suvereniteta na sopstvenoj teritoriji.
Službenost se konstituiše kontraktuelnim međunarodnim ugovorom i predstavlja individualizirano
ograničenje teritorijalnog suvereniteta. Međunarodne službenosti počivaju na individualnom
interesu država ugovornica.
2. službenosti u međunarodnom pravu ne podrazumevaju prenos suvereniteta već samo njegovo
ograničenje.
Postojanje službenosti u međunarodnom pravu je dugo bilo predmet sporenja u doktrini. Pokazalo
se da su konkretna sporenja razlike delom terminološke prirode jer u praksi je nesporno postojanje
stvarnih prava na teritoriji stranih država.
Nesporno je da su prihvatili postojanja ugovornih ograničenja prava država na sopstvenoj teritoriji
(stvarnopravnog karaktera) u korist trećih država.
Međunarodnim službenostima se ne bi mogle, po pravilu, smatrati vojne baze
U klasičnom međunarodnom pravu, međunarodne službenosti su često predstavljale prikrivenu
formu ekspanzionističke politike zaogrnute u pravo. Kao primer se mogu navesti iznajmljivanja dela
državne teritorije, koncesije za stvaranje država sopstvenih zona na teritoriji druge države.
U demokratizovanom međunarodnom pravu međunarodne službenosti bi trebalo da služe saradnji
država na bazi uzajamnosti i poštovanja interesa obe strane. Pozitivno značenje međunarodnih
službenosti svoju najbolju potvrdu nalazi u prerastanju ograničenja suvereniteta utvrđenog
konkretnom službenošću u opšte ograničenje suvereniteta država kao što je, primera radi, bio slučaj
sa pravom plovidbe međunarodnim rekama ili tranzitnim prolazom neobalnih država.

2. Podela međunarodnih sluđbenosti

Za primarnu valja uzeti podelu na ekonomske i vojnopolitičke službenosti.


1. ekonomske službenosti mogu biti različite. Recimo, stvaranje slobodnih carinskih zona, podizanje
postrojenja koja su ekonomski isključena iz oblasti države na čijoj se teritoriji nalaze i neposredno
vezana za državu korisnika službenosti, građenje železničkih pruga sa eksteritorijalnim karakterom i
dr.;
2. vojne službenosti su u prošlosti, po pravilu, ustanovljavane mirovnim ugovorima i sastojale su se
u demilitarizaciji izvesnih oblasti, zabrani podizanja utvrđenja i si. U novijoj praksi vojnim
službenostima nalikuju ugovori o osnivanju vojnih baza jedne države na teritoriji druge strane
države. Vojne baze se ne bi mogle smatrati međunarodnim službenostima u pravnom smislu reči. S
obzirom na to da je jedna od osnovnih karakteristika službenosti da počivaju na ograničenju, a ne
isključenju, vlasti teritorijalnog suverena, vojne baze predstavljaju institut kojim se vrši privremena
oročena cesija dela državne teritorije na kojoj se uspostavlja baza.
Međunarodne službenosti se mogu podeliti i na osnovu kriterijuma prirode službenosti. Relevantni
oblici ove podele su:
1. službenosti trpljenja (in patiendo). U ovu grupu ulaze službenosti poput prava tranzita preko
državne teritorije i sl;
2. službenosti nečmjenja (in non faciendo) tj. službenosti koje se sastoje u ugovornoj zabrani
vršenja radnji na svojoj teritoriji svojstvenih suverenitetu, kao primera radi, izgradnje vojnih
utvrđenja duž granice; i
3. službenosti činjenja (in faciendo). Ovu grupu međunarodnih službenosti čine službenosti koje
odlikuje ugovorna obaveza jedne države da na svojoj teritoriji preduzima radnje u korist ili interesu
druge države poput snabdevanja vodom ili strujom.

3. Prestanak službenosti

Budući da počivaju na međunarodnom ugovoru, službenosti, u načelu, prestaju na načine analogne


načinima prestanka dejstva međunarodnih ugovora.
U slučaju teritorijalnih promena sukcesija sama po sebi ne utiče na prava i obaveze države
sukcesora koje su striktno vezane za određenu teritoriju u korist trećih država.
Iako u praksi ima i suprotnih primera, pravilo je da rat između države davaoca i države korisnika
službenosti ipso facto dovodi do prestanka službenosti.
"Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje
da bi prizvale smeh..."

Ribica
Forumas u usponu

Posts: 191
Joined: 14 Mar 2009 16:56


T
o
p


Re: MJP - skripta (110 pitanja)
by Ribica on 08 Mar 2011 16:34
39. UPOTREBA MEĐUNARODNIH REKA U PLOVIDBENE SVRHE

Međunarodne reke su oduvek korišćene u svrhe plovidbe. Moglo bi se reći da je plovidba bila neka
vrsta prirodne upotrebe reka. Grocijusova ideja da su države u obavezi da dopuste pravo
neškodljivog prolaza kroz reke, nije naišla na prihvatanje u praksi država. Dugo vremena one su
plovidbu međunarodnim rekama na delu tih reka koje protiču kroz njihovu teritoriju regulisale
unutrašnjim pravom ili bilateralnim ugovorima držeći se premise da mogu zabraniti stranim
brodovima prolaz kroz svoju teritoriju ili ga dopustiti pod uslovima koje su same formulisale.
Ideja o međunarodnom pravu na plovidbu međunarodnim rekama formulisana je nakon francuske
buržoaske revolucije. Dekretom francuskog Konventa od 1797. godine reke Šelda i Meza su
proglašene otvorenim za plovidbu brodova svih pribrežnih država. Svoje multilateralno pokriće
dobija Završnim aktom Bečkog kongresa od 1815. godine. „Sile čije su državne teritorije odvojene ili
kroz koje protiče jedna ista plovna reka obavezuju se da opštim sporazumima regulišu sve što se
odnosi na plovidbu tom rekom." U tom smislu utvrđeno je da plovidba duž celog toka takvih reka od
tačke gde svaka od njih postaje plovna do ušća, biće potpuno slobodna i neće se moći u pogledu
trgovine nikome zabraniti. Završnom aktu Kongresa pridruženi su i posebni pravilnici za plovidbu
Rajnom, Nekerom, Majnom, Mozelom, Mezom i Eskoom, koji su posedovali istu snagu kao da su
sastavni delovi Završnog akta.
Princip slobode plovidbe međunarodnim rekama, proklamovan Završnim aktom Bečkog kongresa,
nije primenjen na jednobrazan način. Postojale su značajne razlike u primeni tog opšteg principa na
pojedine međunarodne reke i to kako u pravnom osnovu plovidbe tako i u obimu i modalitetima
slobode plovidbe.
Iako je sam princip slobode plovidbe međunarodnim rekama deo opšteg međunarodnog prava, ne
postoje opšteprihvaćena pravila o plovidbi međunarodnim rekama. Pokušaj da se ona ustanove na
Barcelonskoj konferenciji 1921. godine nije doveo do pozitivnog rezultata.
Režimi plovidbe na pojedinim međunarodnim rekama podlegali su promenama zavisno od
preovlađujućih političkih okolnosti.

* Režim plovidbe na Dunavu. Plovidba Dunavom, najvećom evropskom rekom, dugo vremena se
obavljala u odsustvu pravne regulative, na bazi faktičkog stanja ili dvostranih ugovornih aranžmana
dve velike sile (Austrije i Rusije) od kojih je prva dominirala srednjim tokom Dunava, a druga ušćem
Dunava.
Prvi višestrani ugovorni režim na Dunavu uspostavljen je Pariškim ugovorom od 1856. godine.
Relevantne odredbe Pariškog ugovora nisu po svojoj prirodi obične ugovorne odredbe. U Ugovoru
stoji da je režim koji se primenjuje na Dunav i njegovo ušće primena relevantnih načela Bečkog
kongresa.
Ugovor utvrđuje zabranu nametanja ograničenja plovidbi Dunavom izuzev onih koja su izričito
predviđena samim odredbama Ugovora. Utvrđena je zabrana naplaćivanja taksi samo za plovidbu
rekom, kao i naplata dažbina za robu koja se nalazi na brodu. Sprovođenje u život odredaba
Ugovora stavljeno je u nadležnost dvema komisijama: Evropskoj komisiji koju su, uglavnom,
sačinjavale velike sile - nepribrežne države (Velika Britanija, Francuska, Austrija, Pruska, Sardinija i
Turska) i Pribrežnoj komisiji sastavljenoj od delegata pribrežnih zemalja (Austrija, Bavarska, Turska
i Virtenberg) i komesara tri vazalske dunavske kneževine (Srbija, Vlaška i Moldavija).
Nadležnost Evropske komisije bila je, na osnovu Ugovora, ograničena kako ratione loci tako i ratione
temporis. Obuhvatala je preduzimanje potrebnih radova da bi se ušće Dunava kao i susedni delovi
mora raščistili i tako stvorili povoljni uslovi za plovidbu. Nadležnosti Komisije utvrđene Ugovorom
sastojale su se u:
a) izradi pravila plovidbe i rečne policije;
b) otklanjanju prepreka koje se suprotstavljaju primeni odredaba Bečkog ugovora na Dunavu;
c) naređenju i izvršenju potrebnih radova na ćelom toku reke i,
d) da se stara, posle ukidanja Evropske komisije, o održavanju plovnosti Dunava i susednih delova
mora.
Po završetku Prvog svetskog rata režim plovidbe na Dunavu regulisan je Versaj-skim ugovorom i
Definitivnim statutom Dunava od 1921. godine. Versajski sistem je konstituisao liberalan režim
plovidbe proklamujući da je Dunav plovan kako za brodove pribrežnih tako i nepribrežnih zemalja i
to čitavim tokom od Ulma do mora, zajedno sa pritokama koje služe dvema ili više država kao veza
sa morem. Sloboda plovidbe proglašena je i u odnosu na sve kanale uključujući i kanal Dunav - Rajna
ako i kada bude prokopan. Evropska komisija je bila nadležna za plovni tok Dunava od Braile do
mora s tim što je njen sastav bitno promenjen. Sile pobednice su iz članstva Komisije isključile
poražene sile (Nemačku, Tursku i Austrougarsku) kao i Rusiju. Međunarodna Dunavska komisija,
nadležna za deo Dunava od Ulma do Braile, nije zadržala isključivo pribrežni karakter budući da se u
njen sastav pored predstavnika pribrežnih država ušao i po jedan predstavnik svake nepribrežne
države članice Evropske komisije.
Definitivni statut je konsakrirao pravila Versajskog sistema. Evropska dunavska komisija je, kako je
predviđeno Sinajskim sporazumom, prestala da vrši svoja prava. 1939. godine potpisan je
Bukureštanski sporazum o prijemu Nemačke u Evropsku dunavsku komisiju i pristupanju Nemačke i
Italije Sinajskom sporazumu. Aneksijom Besarabije, SSSR je postao pribrežna država i na osnovu
toga je Protokolom zaključenim u Beču dobio pravo da učestvuje u administraciji gornjeg toka
Dunava.

* Važeći režim plovidbe - Konvencija o režimu plovidbe na Dunavu (1948).


Važeći režim plovidbe Dunavom utvrđenje Konvencijom donetom 18. avgusta 1948. godine na
Konferenciji održanoj u Beogradu.
U odnosu na prethodne režime, Konvencija iz 1948. godine sadrži izvesne suštinske razlike. One se
mogu grupisati u više tačaka:
a) domašaj slobode plovidbe ratione loci;
b) sadržina načela slobode plovidbe;
c) nadležnost pribrežnih država u regulisanju plovidbe;
d) organizacioni mehanizam.
1. Režim ustanovljen Konvencijom primenjuje se na plovni deo reke Dunava od Ulma do Crnog Mora
rukavcem Sulina sa izlazom na more kroz Sulinski kanal. Podunavske zemlje mogu na bazi
bilateralnih ili višestranih ugovora ustanoviti slobodu plovidbe na pritokama Dunava. Tako su,
recimo, Jugoslavija i Mađarska zaključile 9. marta 1955. godine Sporazum o plovidbi rekom Tisom;
2. Što se sadržine načela slobode plovidbe tiče, Konvencija utvrđuje da će plovidba na Dunavu biti
slobodna i otvorena državljanima, trgovačkim brodovima i robi svih država na bazi ravnopravnosti u
pogledu lučkih i plovidbenih taksa, kao i u pogledu uslova trgovačke plovidbe. Plovidba Dunavom
dozvoljena je, dakle, samo trgovačkim brodovima.
3. Konferencija je protekla u duhu slogana „Dunav podunavskim zemljama". Smisao slogana je da se
nadležnosti koje su u ranijim režimima pripadale velikim, nepribrežnim državama vrate
podunavskim državama. Konvencija proširuje nadležnost podunavskih zemalja kako u pravima tako i
u obavezama. Pribrežna država donosi sanitarna i policijska pravila u pogledu plovidbe Dunavom,
pod rezervom da ta pravila treba da se primenjuju bez diskriminacije po nacionalnoj pripadnosti
brodova. Pribrežnim državama pripadaju i carinska, sanitarna i služba rečne bezbednosti na Dunavu.
Plovidba se vrši na osnovu pravila utvrđenih od strane pribrežnih zemalja čiju teritoriju seče Dunav
a u zonama gde obale Dunava pripadaju dvema državama prema pravilima određenim Sporazumom
između tih država.
4. Konvencija napušta raniji sistem koji je nadležnost nad Dunavom delio između dve komisije i po
prvi put u istoriji pravnog uređenja plovidbe Dunavom formira jedno telo - Dunavsku komisiju.
Dunavska komisija - sastavljena od po jednog predstavnika iz svake od podunavskih zemalja.
Komisija bira iz redova svojih članova predsednika, potpredsednika i sekretara na period od 3
godine. Komisija ima opštu nadležnost i specijalne nadležnosti. Opšta nadležnost Komisije sastoji se
u staranju o izvršenju odredaba Konvencije. Posebne nadležnosti obuhvataju širok krug pitanja od
kojih valja izdvojiti sledeća: izrada generalnog plana velikih radova koji su u interesu plovidbe;
ujednačavanja pravila rečne bezbednosti; koordinacija rada hidrometeoroloških službi na Dunavu;
prikupljanje statističkih podataka za potrebe plovidbe; objavljivanje za potrebe plovidbe
priručnika, saobraćajnih karata, plovidbenih karata i atlasa. Komisija donosi odluke većinom
glasova. Članovi Komisije i lica koja ona opunomoći uživaju diplomatski imunitet. Službene
prostorije, arhive, dokumenta koji su svojina Komisije nepovredivi su. Komisija ima svoj pečat, i
svoju zastavu koju može da ističe na svojim prostorijama i svojim brodovima.
Konvencija je predvidela i formiranje dve specijalne rečne administracije.
Na donjem Dunavu (od ušća Sulinskog kanala do Braile) formirana je rečna administracija koju čine
predstavnici pribrežnih, susednih država (Rumunija i Rusija). Zadatak specijalne rečne
administracije na donjem Dunavu sastoji se u izvođenju hidrotehničkih radova i regulisanju
plovidbe. Sedište Administracije je u Galcu.
Na sektoru Đerdapa stvorena je specijalna rečna Administracija Đerdapa koju čine predstavnici
Rumunije i Srbije. Njen zadatak sastoji se u izvođenju hidrotehničkih radova i regulisanju plovidbe
na sektoru koji na desnoj strani Dunava ide do Kostolca a na levoj strani od Moldova Veke do Turnu -
Severina. Sedišta Administracije su: Oršava na rumunskoj strani i Tekija na srpskoj, strani.
Predviđen je dvostepeni sistem rešavanja sporova između ugovornica u pogledu primene i
tumačenja Konvencije. Spor se rešava putem direktnih diplomatskih pregovora a ako pregovori ne
urode plodom na zahtev ma koje od spornih strana spor se podnosi Komisiji za mirenje. Komisiju
čine po jedan predstavnik svake sporne strane i treći član koga određuje ili predsednik Dunavske
komisije ili Komisijakao celina. Budući da su odluke Komisije za mirenje definitivne i obavezne za
sporne strane, primećuje se daje ona, u stvari, arbitražni sud.
Konvencija utvrđuje postupak za izmenu. Izmene Konvencije mogu se izvršiti na zahtev većine
država ugovornica a stupaju na snagu posle deponovanja ratifikacionih instrumenata šest država
ugovornica Konvencije.

40. VANPLOVIDBENO KOPIŠĆENJE MEĐUNARODNIH VODNIH TOKOVA

Iako su se reke od davnina koristile.i u vanplovidbene svrhe (recimo, irigacioni sistemi)


međunarodno pravo se do najnovijih vremena ograničavalo na regulisanje plovidbe rekama.
Široka upotreba reka u neplovidbene svrhe (proizvodnja električne energije, navodnjavanje,
proizvodnja pijace vode i sl.) otvorila je neka nova pitanja koja traže pravno regulisanje na
međunarodnom planu.
Izvesni oblici neplovidbenog korišćenja reka ne samo da menjaju svojstva vode već mogu smanjiti
količinu voda i dovesti do nestanka rečnog toka u nizvodnoj pribrežnoj državi.
Međunarodno pravo do danas nije izgradilo opšteprihvaćena pravila o neplovid-benom korišćenju
međunarodnih reka. Od pokušaja da se ustanove takva pravila valja izdvojiti rad Komisije za
međunarodno pravo UN. Nakon višegodišnjeg rada Komisija je 1994. godine sačinila konačni Nacrt
Konvencije o pravu neplovidbenog korišćenja međunarodnih plovnih tokova. Generalna skupština UN
je 21. maja 1997. godine, na osnovu navedenog Nacrta, usvojila Konvenciju o pravu neplovidbenog
korišćenja međunarodnih vodnih tokova.
Postoje izvesni opšti principi koji, zajedno sa presedanima, ugovornom regulativom i doktrinarnim
mišljenjima, služe kao osnov u konstrukciji odgovarajućih pravnih pravila.
Pravila Konvencije o pravu neplovidbenog korišćenja međunarodnih vodnih tokova (1997) potvrđuju
rašireno mišljenje, da je teško, gotovo nemoguće, u konkretnoj stvari formulisati corpus preciznih,
obavezujućih pravila, već da na osnovu izvesnih opštih principa valja, zavisno od konkretnih uslova
svakog vodenog toka, konstituisati partikularno pravo.
Konvencija utvrđuje pravo država vodenog toka da na svojim odnosnim teritorijalna koriste
međunarodni vodni tok na „pravičan i razuman način", što posebno podrazumeva korišćenje i razvoj
vodnog toka država u cilju postizanja optimalnog i održivog korišćenja uzimajući u obzir interese
zainteresovanih država vodnog toka u saglasnosti sa odgovarajućom zaštitom. Navedeno pravilo se
kvalifikuje kao fundamentalno pravo i obaveza država. Ono je dopunjeno pravilom o zajedničkom
učešću država vodnog toka u upotrebi, razvoju i zaštiti vodnog toka na pravičan i razuman način.
Ovakvo učešće podrazumeva kako pravo da se vodni tok koristi tako i dužnost saradnje u zaštiti i
razvoju vodnog toka.
Obaveza „pravičnog i razumnog" načina korišćenja međunarodnog vodnog toka, sama po sebi, ne
isključuje mogućnost nanošenja štete drugoj državi vodnog toka.
U pogledu odgovornosti za štetu koju jedna država vodnog toka prouzrokuje drugoj državi,
Konvencija razlikuje dve situacije.
Odgovornost države za štetu se po Konvenciji kostituiše u slučaju da se steknu dva uslova:
a) da je šteta značajna (significant harm);
b) da je do štete došlo usled toga što država nije ispoljila dužnu pažnju.
Dužna pažnja je, u smislu odredaba Konvencije, kriterijum zakonitosti ponašanja države vodnog
toka. U slučaju da je, i pored dužne pažnje, prouzrokovana šteta drugoj državi vodnog toka,
Konvencija utvrđuje obavezu ugovornica, da, u odsustvu sporazuma koji bi takvu upotrebu
regulisao, pristupe konsultacijama o obimu u kome je takva upotreba pravična i razumna kao i o
pitanju regulisanja takve upotrebe u cilju eliminisanja ili ublažavanja bilo kakve prouzrokovane
štete. Konsultacije se mogu ticati i pitanja kompenzacija kada je to prikladno.
Prilikom utvrđivanja visine štete uzimaju se u obzir sve relevantne okolnosti u konkretnom slučaju a
posebno da li je štetna radnja prouzrokovala i neku korist za državu vodnog toka.
U praksi se može postaviti pitanje prioriteta upotreba voda međunarodnih vodnih tokova. Prioritet u
tom smislu može se ustanoviti bilo ugovorom ili običajem zainteresovanih država vodnog toka. U
odsustvu ugovora ili običaja Konvencija ustanovljava rezidualno pravilo po kome nijedna upotreba
međunarodnog vodnog toka ne poseduje inherentni prioritet u odnosu na druge. Mogući sukobi
između država vodnog toka u pogledu različitih upotreba vodnog toka rešavaju se u skladu sa
principima pravičnog i razumnog korišćenja i zabrane prouzrokovanja značajne štete. Na potrebu
očuvanja elastičnosti u odnosu prema različitim upotrebama voda međunarodnih vodnih tokova
posebno je insistirano na simpozijumu održanom u Delftu juna 1951. godine pod sponzorstvom
UNDP. Deklaracija usvojena na simpozijumu elastičnost brani neophodnošću da se obezbedi
snabdevanje pijacom vodom koja treba da zadovolji potrebe čovečanstva u budućnosti.

41. IZVORI PRAVA MORA

Izvori prava mora nalaze se u međunarodnim ugovorima, običajnim pravilima i unutrašnjim


propisima pojedinih zemalja. Još je Društvo naroda pristupilo kodifikaciji prava mora, ali neki
konkretni rezultati nisu postignuti. Pod okriljem Ujedinjenih nacija održane su tri konferencije o
pravu mora: 1958, 1960. i 1982. godine.
Na konferenciji 1958. održanoj u Ženevi donete su četiri konvencije:
1. Konvencija o teritorijalnom moru i spoljnjem pomorskom pojasu (stupila na snagu 1964.);
2. Konvencija o otvorenom moru (stupila na snagu 1962.);
3. Konvencija o ribarenju i očuvanju bioloških bogatstava otvorenog mora (stupila na snagu 1966.
godine) i
4. Konvencija o epikontinentalnom pojasu (stupila na snagu 1964.).
Ženevske konvencije predstavljaju prvi uspešnu mada ne potpunu kodifikaciju prava mora. Odredbe
Konvencije vezuju samo države ugovornice.
Druga Ženevska konferencija 1960. održana je u atmosferi pojačane međunarodne zategnutosti i
neki vidni rezultati nisu postignuti. Konferencija se bavila pored ostalog problemom širine
teritorijalnog mora, koje je ostalo nerešeno na prvoj konferenciji, ali uspeh ni ovoga puta nije
postignut.
Treća konferencija o pravu mora koja je, nakon višegodišnjeg rada i 11 zasedanja, usvojila 1982.
Konvenciju o pravu mora, počela je sa radom 1973. u znaku saznanja da su pravila ženevskih
konvencija zrela za reviziju. Na konferenciji koja je održana decembra 1982. u prisustvu
predstavnika 141 zemlje potpisana je Konvencija o pravu mora. Naša zemlja ratifikovala je ovu
Konvenciju 27. novembra 1985.
Konvencija sadrži dve grupe odredbi sa stanovišta odnosa tih odredbi prema pozitivnom pravu mora.
Jedne preciziraju i kristalizuju institute pozitivnog prava mora, dok druge sadrže rešenja de novo.
Drugim recima, pravila u Konvenciji predstavljaju kombinaciju kodifikacije i progresivnog razvoja.

42. POLAZNA ILI BAZNA LINIJA

More je u fizičkom smislu jedna organska, nedeljiva celina. Međunarodno pravo mora,
institucionalizujući zahteve obalnih država za zasnivanjem suverenih prava ili jurisdikcije na
određenim delovima mora, tu jedinstvenu celinu deli na morske pojaseve. Morski pojasevi su, prema
tome, pravni instituti nastali deobom mora kao fizičke celine.
U pravnoj deobi mora osnovni parametar je tzv. osnovna ili bazna linija. Od te linije meri se širina
teritorijalnog mora i spoljni morski pojas, epikontinentalni pojas i isključiva ekonomska zona.
Posredno osnovna linija služi i kao kriterijum za određivanje unutrašnjih morskih voda.
Polazna linija može biti normalna i prava. Normalna polazna linija predstavlja liniju niske vode duž
obale, kako je naznačena na pomorskim kartama krupnog formata koje obalna država službeno
priznaje. U slučaju izrazite horizontalne razuđenosti obale, ili ako se duž obale u njenoj
neposrednoj blizini nalazi niz ostrva, obalnoj državi je dopušteno povlačenje pravih polaznih linija,
tj. linija koje ne slede liniju kopna već spajaju istaknute tačke na kopnu i na ostrvima. Legalnost
ove prakse potvrdio je Međunarodni sud pravde u britansko-norveškom sporu o ribolovu od 1951.
Nova konvencija o pravu mora (1982) inaugurišući koncept arhipelaškog mora uvodi i pojam
arhipelaških polaznih linija pod kojima podrazumeva ravne linije koje spajaju krajnje tačke
najisturenijih ostrva i nadvodnih grebena u arhipelagu.

43. UNUTRAŠNJE MORSKE VODE

Pod unutrašnjim morskim vodama podrazumevaju se delovi mora koji leže iza polazne ili bazne
linije. Odlikuju se čvrstom povezanošću sa kopnom kao glavnim državnim područjem, tj. sa
elementima horizontalne razuđenosti obale.
U unutrašnje morske vode spadaju: ušća reka, morski prostori luka, zalivi, zatvorena mora, delovi
mora između niza ostrva i kontinentalnog dela teritorije, more između ostrva i more između linije
niske vode (oseke) i najvišeg nivoa mora (plime).
Bitna oznaka pravnog režima ovog pojasa ogleda se u tome što se unutrašnje morske vode,
uključujući morsko dno i podmorje kao i odgovarajući deo vazdušnog prostora, nalaze pod punim
suverenitetom obalne države. U tom pogledu, postoji znak jednakosti između prava kojima obalna
država raspolaže nad kopnenim delom svoje teritorije i prava koja poseduje nad unutrašnjim
morskim vodama. Vršeći svoja suverena prava nad ovim pojasom, obalna država uvažava izvesne
opšte interese.
S obzirom na to da su unutrašnje morske vode pod suverenom vlašću obalne države važi pravilo da
su, za vreme boravka u unutrašnjim morskim vodama, strani brodovi i lica koja na njima borave,
potčinjeni jurisdikciji obalne države. Izuzetak su ratni brodovi i tzv. javni brodovi.
Od delova unutrašnjih morskih voda poseban značaj imaju luke. Konvencija i Statut o
međunarodnom režimu morskih luka (1923.) definišu morske luke kao „sve luke u koje redovno
uplovljavaju pomorski brodovi i koji se upotrebljavaju za pomorsku trgovinu." Pored trgovačkih luka,
međunarodno pravo poznaje i ratne luke tj. luke rezervisane za ratnu mornaricu odnosne države
tako da je u ove luke zabranjen pristup kako stranim ratnim brodovima, tako i svim trgovačkim
brodovima bez obzira na zastavu koju nose. Svaka obalna država suvereno odlučuje koje su luke
otvorene za pomorski saobraćaj. Tradicionalno pravilo po kome trgovački brodovi imaju pravo
uplovljavanja u luke otvorene za međunarodni saobraćaj, novija praksa je izmenila u smislu
utvrđivanja dopunskih, kvalifikatornih uslova za upravljanje izvesnih vrsta brodova. Tako, recimo,
strani nuklearni brod mogao je uploviti u jugoslovenske luke pod uslovom da dobije odobrenje
nadležnog organa. Pooštreni uslovi se po bivšem jugoslovenskom pravu primenjuju i na strane
brodove koji prevoze više od 2.000 tona nafte, tako da ovi brodovi imaju podneti potvrdu o
osiguranju ili jemstvu za slučaj imovinske odgovornosti prouzrokovane eventualnim zagađivanjem.
Ratni brod, je, recimo, mogao uploviti u domaću luku po bivšem jugoslovenskom pravu pod uslovom
da dobije odobrenje koje je izdavala vlada. Pored toga važilo je pravilo da su u jugoslovenskim
unutrašnjim morskim vodama mogla boraviti najviše tri strana ratna broda iste zastave, i to najviše
10 dana.
Strani trgovački brod potpada pod jurisdikciju obalne države dok boravi u njenim unutrašnjim
morskim vodama. U praksi se, međutim, uvrežilo pravilo da obalna država ne zasniva svoju krivičnu
jurisdikciju u slučajevima kada krivična dela izvršena od članova posade ne diraju u interese obalne
države i njen javni poredak. Obalna država poseduje tzv. represivnu vlast, ali nema krivičnu
jurisdikciju tako da sudovi i drugi organi obalne države ne mogu intervenisati. U slučaju blažih
prekršaja zakona i propisa, uobičajeno je da se na to skrene pažnja komandantu broda, a u slučaju
težih prekršaja brodu se može uskratiti gostoprimstvo. Ako delatnosti broda ozbiljno zadiru u
suverenitet i bezbednost zemlje, u obzir dolaze i mere samoodbrane.
Zalivi predstavljaju jasno istaknute uvale koje zadiru u kopno pod uslovom da je površina te uvale
jednaka ili veća od površine polukruga čiji je prečnik jednak dužini linije koja zatvara ulaz u uvalu.
Osnovni kriterijum za utvrđivanje režima za-liva je pripadnost obala zaliva, tj. zaliv pripada državi
čije su obale zaliva. Ako obale pripadaju dvema ili više država ustanovljava se pojas teritorijalnog
mora, a preostali deo zaliva potpada pod režim otvorenog mora. Ovaj osnovni kriterijum koriguje se
kriterijumom veličine zaliva tako što se sastavnim delom unutrašnjih morskih voda smatraju samo
oni zalivi kod kojih rastojanje između linija najniže oseke kod prirodnih ulaznih vrata zaliva ne
prelazi 24 nautičke milje (n/m). Na delu zaliva koji prelazi širinu od 24 n/m ustanovljava se režim
otvorenog ili slobodnog mora.
Što se ušća reka tiče, pravilo je da ako se reka direktno uliva u more, polaznu liniju predstavlja
pravac preko ušća reke između tačaka niske vode (oseke) na njenim obalama. Ako se reka na ušću
račva (estuar), primenjuju se po analogiji pravila koja važe za zalive.
Ako se niz ostrva (arhipelag) nalazi uz kopnenu državnu teritoriju, obalna država ima pravo da u
unutrašnje morske vode uvrsti i morski prostor između prave polazne linije koja spaja najisturenije
tačke na ostrvima i na kopnu. Praktikuje se, uglavnom, u Evropi (Grčka, Turska, Velika Britanija,
Norveška).
Zatvorena mora se određuju kao morski prostori koji su sa otvorenim morem spojeni moreuzom, ali
tako da su sve obale mora i moreuzi pod suverenom vlašću jedne države. Svojstvo zatvorenog mora
je rezultat političko-teritorijalne podele.
Pod režim unutrašnjih morskih voda potpada i more između linije niske vode i linije najviše vode
(plime). Analogni efekti postižu se i pomeranjem prirodne linije najniže oseke veštačkim, ljudskim
radnjama.

44. ARHIPELAŠKO MORE

Nova Konvencija o pravu mora restriktivno određuje pojam arhipelaške države kao države čija se
teritorija sastoji u celini od jednog ili više arhipelaga, koji su tako povezani da zajedno čine
prirodnu geografsku, ekonomsku i političku celinu ili se istorijski smatraju takvom celinom.
Arhipelaške države imaju, po Konvenciji, pravo da proklamuju tzv. arhipelaško more koje se
definiše kao morski prostor između ostrva i teritorijalnog mora ili između unutrašnjih morskih voda i
teritorijalnog mora. Prema tome, unutrašnja granica arhipelaških voda je linija niske vode duž obale
ostrva ili su to ravne polazne linije koje određuju spoljnu granicu unutrašnjih morskih voda. Spoljnu
granicu arhipelaških voda čine tzv. arhipelaške polazne linije, tj. linije koje spajaju krajnje tačke
najudaljenijih ostrva i nadvodnih grebena u arhipelagu. Pri tom, Konvencija utvrđuje i određene
proporcije tako da odnos između tako zahvaćene površine mora i površine ostrva treba da se kreće u
rasponu 1:1 do 9:1.
Arhipelaške polazne linije se ne smeju znatno udaljiti od opšte konfiguracije arhipelaga, niti, pak,
smeju odvajati teritorijalno more druge države od otvorenog mora ili od isključive ekonomske zone.
Konvencija predviđa da dužina tih linija ne može, po pravilu, prelaziti 100 n/m. Izuzetno 3 posto od
ukupnog broja tih polaznih linija može preći tu dužinu, ali najviše do 125 n/m.
Arhipelaške vode, zajedno sa podmorjem i vazdušnim prostorom, podvrgnute su pod suverenost
arhipelaške države. Pri tom suverenost države trpi izvesna ograničenja koja su institucionalizovana
u:
a) pravu prolaza stranih brodova, i
b) pravima susednih država.
a) Osnovno ograničenje suverenosti arhipelaške države je pravo neškodljivog prolaska brodova svih
država kroz arhipelaško more analogno neškodljivom prolasku kroz teritorijalno more. Arhipelaška
država može, međutim, na bazi nediskri-minacije između stranih brodova, a iz razloga bezbednosti,
privremeno obustaviti neškodljivi prolaz stranih brodova u tačno određenim delovima svojih
arhipelaških voda.
Arhipelaška država može odrediti plovne, kao i vazdušne puteve iznad arhipelaškog mora, pogodne
za siguran, neprekinut i brz prolaz brodova (odnosno vazduhoplova) kroz arhipelaške vode ili
teritorijalno more uz njega. Na tom osnovu konstituiše se pravo prolaza arhipelaškim plovnim
putevima kada se radi o brodovima, odnosno pravo preleta arhipelaškim vazdušnim putevima kada
je reč o vazduhoplovima.
Pravo tranzitnog prolaza je šire od prava neškodljivog prolaza jer podrazumeva samo neznatna
ograničenja slobode plovidbe u vezi sa sprečavanjem zagađenja, bezbednošću plovidbe i
poštovanjem elementarnih interesa obalne države.
b) Ograničenje suverenih prava arhipelaške države institucionalizovano Konvencijom u vidu prava
susednih država tiče se prvenstveno ribolova. Konvencija obavezuje arhipelašku državu da poštuje
postojeće sporazume sa drugim državama i da prizna tradicionalna ribolovna prava i druge legitimne
delatnosti neposrednih susednih država na pojedinim područjima koja ulaze u arhipelaške vode. Ta
prava pripadaju neposredno susednim državama i, po svojoj prirodi, su neprenosiva.
Institut arhipelaškog mora predstavlja kompromis između zahteva arhipelaških država, uglavnom
nedovoljno razvijenih, da zaštite svoje političke, ekonomske i be-zbednosne interese i zahteva
velikih pomorskih sila da se očuva u najvećoj mogućoj meri pravo prolaza svih brodova.
Sa stanovišta pravno-teorijske konstrukcije institut arhipelaškog mora nosi hibridna obeležja
svojstvena kompromisnim rešenjima - na jednoj strani temelji se na načelu suverene vlasti
arhipelaške države, a na drugoj, ograničenja koja su pri tom nametnuta veća su od ograničenja koja
važe u drugim morskim pojasevima pod suverenom vlašću obalne države.
Neke arhipelaške države su još pre III konferencije proklamovale svoja prava nad širokim prostorima
mora. Prihvatajući koncept arhipelaškog mora utvrđen Konvencijom, neke arhipelaške države su
ostale pri različitim tumačenjima pojedinih odredbi Konvencije.

45. TERITORIJALNO MORE

Pod teritorijalnim morem podrazumeva se pojas koji se u određenoj širini proteže duž obale, od
polazne linije u pravcu otvorenog mora. Prava kojima obalne države raspolažu u teritorijalnom moru
protežu se i na vazdušni prostor iznad teritorijalnog mora, odnosno njegovo dno i podmorje.
Posedovanje teritorijalnog mora je inherentno i nezavisno od volje obalne države. Ona taj pojas
stiče ipso iure, na osnovu same činjenice da njenu kopnenu teritoriju zapljuskuje more.
Dok je posedovanje teritorijalnog mora obavezno i nezavisno od volje države, širina ovog pojasa se
određuje jednostranim aktima. Pitanje širine ovog pojasa je bilo predmet najraznovrsnijih zahteva
obalnih država.
Dugo vremena je izgledalo da su se zahtevi obalnih država ograničili na pojas širok 3 n/m (tzv.
league marine rule). Ženevska konvencija o teritorijalnom moru i spoljnjem morskom pojasu (1958)
je na opšti način utvrdila da se spoljni morski pojas ne može protezati preko 12 n/m od osnovne
linije koja služi za određivanje širine teritorijalnog mora. Zakon o obalnom moru i
epikontinentalnom pojasu SFRJ od 1965. sa izmenama iz 1979. predviđao je širinu teritorijalnog
mora o 12 n/m.
Teritorijalno more nalazi se pod suverenošću obalne države. U teritorijalnom moru obalna država
poseduje niz prava koja čine biće suvereniteta: vrši zakonodavnu, sudsku i policijsku vlast; uređuje
plovidbu, obavlja sanitarni i carinski nadzor, raspolaže isključivim pravom eksploatacije pomorskog
blaga; isključivo pravo na kabotažu, tj. redovan prevoz putnika i robe između svih pristaništa iste
države; propisuje pomorski ceremonijal i drugo.
Suverena vlast obalne države u teritorijalnom moru nije apsolutna, budući da trpi ograničenja u
obliku prava neškodljivog ili neofanzivnog prolaza stranih brodova. Ovo ograničenje je nametnuto
obalnim državama opštim međunarodnim pravom i deluje erga omnes. Ženevska konvencija je
definisala neškodljiv prolaz na opšti način kao prolaz koji „ne narušava mir, poredak ili bezbednost
obalne države."
Vršenje prava neškodljivog prolaza može se privremeno obustaviti u određenim zonama
teritorijalnog mora ukoliko je ta obustava neophodna sa stanovišta zaštite bezbednosti obalne
države. Obustava dejstvuje od momenta objavljivanja na bazi nediskriminacije stranih brodova.
Prolaz teritorijalnim morem obavlja se u skladu sa pravilima međunarodnog prava i internim
propisima.
S obzirom na to da je teritorijalno more sastavni deo državne teritorije, važi osnovno pravilo da se
strani trgovački brod, dok plovi teritorijalnim morem, nalazi pod jurisdikcijom obalne države.
Što se krivične jurisdikcije tiče, postoji izvesna razlika zavisno od toga da li je krivično delo
učinjeno za vreme prolaska kroz teritorijalno more, a da pri tom brod ne ulazi u unutrašnje morske
vode ili je, pak, krivično delo učinjeno dok je brod plovio teritorijalnim morem nakon isplovljavanja
iz unutrašnjih morskih voda.
U prvom slučaju krivična jurisdikcija obalne države zasnivala bi se u slučajevima:
a) ako se posledice krivičnog dela protežu i na obalnu državu;
b) ako se krivičnim delom remeti javni mir obalne države i red u teritorijalnom moru;
c) ako komandant broda, konzularni funkcioner ili diplomatski agent države kojoj brod pripada
zatraži intervenciju organa obalne države;
d) ako se radi o suzbijanju trgovine opojnim drogama ili psihotropnim materijama.
Ako trgovački brod plovi teritorijalnim morem nakon isplovljavanja iz unutrašnjih morskih voda,
ovlašćenja obalne države su šira i podrazumevaju mogućnost preduzimanja svih mera predviđenih
nacionalnim zakonodavstvom (dakle, i uzapćenje broda).
Građanska jurisdikcija nad stranim trgovačkim brodom može se zasnovati u toku preduzimanja mera
izvršenja ili mera obezbeđenja ako su te mere u vezi sa obavezama koje je brod preuzeo ili u vezi
sa odgovornošću koju je izazvao u toku plovidbe kroz vode obalne države.
Ratni brod kao predstavnik iure imperii ne podleže jurisdikciji obalne države dok se koristi pravom
neškodljivog prolaza. Činjenica da obalna država ne može zasnovati jurisdikciju nad stranim ratnim
brodom ne znači da je ratni brod izuzet od dejstva zakonodavstva obalne države. On je dužan
poštovati zakone i propise obalne države o prolasku teritorijalnim morem. Ukoliko te propise krši,
obalna država može pribeći represivnim mefama.
Imunitet od jurisdikcije obalne države pored ratnih brodova uživaju i drugi državni brodovi koji ne
služe u trgovačke svrhe.

46. SPOLJNI MORSKI POJAS

Pod spoljnim pojasom podrazumeva se morski prostor koji se naslanja na spoljnu ivicu teritorijalnog
mora u kome su obalnoj državi priznate izvesne specijalne nadležnosti.
Ženevska konvencija o teritorijalnom moru i spoljnjem morskom pojasu definiše spoljni pojas kao
„zonu otvorenog mora koja se graniči sa teritorijalnim morem" u kome obalna država može vršiti
nadzor da bi:
a) na svojoj teritoriji ili u svom teritorijalnom moru sprečila prekršaje svojih zakona o carinskom,
fiskalnom i sanitarnom nadzoru ili nadzoru nad useljavanjem, i
b) kažnjavala kršenje tih istih zakona počinjenih na njenoj teritoriji ili u njenom teritorijalnom
moru.
Konvencija iz 1982. godine praktično preuzima ove odredbe.
Možemo reći da pozitivno međunarodno pravo priznaje obalnoj državi u spoljnjem morskom pojasu
preventivnu, kontrolnu i represivnu nadležnost u cilju zaštite carinskih, fiskalnih, sanitarnih interesa
kao i interesa u vezi sa useljavanjem. Ona nema pravo da važenje svojih zakona i propisa proširi na
spoljni pojas koji je, po definiciji, deo otvorenog mora. Spoljni morski pojas prestaje, međutim, biti
deo otvorenog mora ako obalna država proglasi isključivu ekonomsku zonu, jer se u tom slučaju
spoljni morski pojas proteže na delu mora koji potpada pod režim isključive ekonomske zone, s tim
što se na tom delu mora pravima koje obalna država crpe iz režima isključive ekonomske zone
pridodaju prava imanentna institutu spoljnjeg morskog pojasa.
Ženevska konvencija je na opšti način utvrđivala da se spoljni morski pojas ne može protezati preko
12 n/m od osnovne linije od koje se meri širina teritorijalnog mora. Tako je, recimo, po Zakonu o
obalnom moru SFRJ, spoljnjem morskom pojasu i epikontinentalnom pojasu (1965) teritorijalno
more bilo široko 10 n/m, a spoljni morski pojas 2 n/m. Izmenom Zakona od 1979. pojas
teritorijalnog mora je proširen na 12 n/m, tako daje spoljni morski pojas prestao da postoji.
Članom 33. (2) Konvencije utvrđeno je da se spoljni morski pojas ne može protezati izvan područja
šireg od 24 n/m računajući od polaznih linija od kojih se meri širina teritorijalnog mora.

47. EPIKONTINENTALNI POJAS

Epikontinentalni pojas, kao pravni pojam, podrazumeva deo morskog dna i podzemlja u kome
obalna država ima ekskluzivno pravo istraživanja i iskorišćavanja prirodnih bogatstava.
Ženevska konvencija predviđa da epikontinentalni pojas obuhvata:
1. morsko dno i podmorje podmorskih oblasti koje leže uz obalu, ali koje se nalaze van
teritorijalnog mora od dubine 200 metara ili preko te granice do tačke gde dubina vode koja leži
iznad njih dozvoljava korišćenje prirodnih bogatstava pomenutih oblasti;
2. morsko dno i podmorje odgovarajućih podmorskih oblasti koje leže uz obale ostrva.
U ovom pojasu obalnoj državi se priznaju suverena prava u svrhu istraživanja i korišćenja njegovih
prirodnih bogatstava. Prava obalne države nad epikontinentalnim pojasom su inherentna, nezavisna
od stvarne ili prividne okupacije kao i od svakog izričitog proglašenja.
Prava obalne države na epikontinentalni pojas ne diraju u režim mora koja leže iznad njega
(otvoreno more) niti u režim vazdušnog prostora iznad tih voda.
Vršeći svoja suverena prava nad epikontinentalnim pojasom obalna država može da izgradi
postrojenja i druge uređaje potrebne za ispitivanje i korišćenje prirodnih bogatstava. Oko tih
postrojenja može ustanoviti zone bezbednosti u širini do 500 metara mereno od svake tačke njihove
spoljne ivice. Ta postrojenja ili uređaji su pod jurisdikcijom obalne države, ali nemaju status ostrva
tako da nemaju svoje teritorijalno more.
Konvencija o pravu mora (1982) redefiniše institut epikontinentalnog pojasa. Određuje ga kao
„morsko dno i podzemlje podmorskih prostora koji se protežu izvan teritorijalnog mora preko
čitavog prirodnog produžetka kopnenog područja do spoljne ivice kontinentalnog ruba, ili do
udaljenosti do 200 nautičkih milja, računajući od polaznih linija od kojih se meri širina teritorijalnog
mora gde spoljna ivica kontinentalnog ruba doseže do te udaljenosti". Kontinentalni rub predstavlja
potopljeni produžetak kopnene mase obalne države i sastoji se od morskog dna i podzemlja
kontinentalne ravnine, kontinentalne strmine i kontinentalne kosine. Ne obuhvata, pak, dno
dubokog mora ni njegovo podzemlje. Obalna država koja iskorišćava mineralna bogatstva
epikontinentalnog pojasa izvan 200 milja plaća odgovarajuće doprinose (ili ih daje u naturi)
Međunarodnoj vlasti. Konvencija pojašnjava i pojam „prirodnog bogatstva epikontinentalnog pojasa"
utoliko što određuje da se prirodna bogatstva sastoje iz rudnih i drugih neživih bogatstava morskog
dna i podzemlja zajedno sa živim bićima koja pripadaju vrstama dna, tj. bićima koja su u stadijumu
u kome se mogu loviti bilo nepomična na morskom dnu ili ispod njega ili su se nesposobna pomicati
se ako nisu u stalnom fizičkom dodiru sa morskim dnom i podzemljem.
Što se tiče razgraničenja epikontinentalnih pojaseve između država čije su obale sučelice ili se
dodiruju, Ženevska konvencija je predviđala dva načina:
1) sporazum zainteresovanih država;
2) povlačenje linije sredine ili ekvidistance u slučaju da nema sporazuma, a posebne okolnosti ne
opravdavaju drugu granicu.
Konvencija iz 1982. godine utvrđuje da se razgraničenje vrši na osnovu međunarodnog prava, tj.
izvora navedenih u članu 38. Statuta Međunarodnog suda pravde.

48. ISKLJUČIVA EKONOMSKA ZONA

Isključiva ekonomska zona je pojas određene širine koji se prostire od teritorijalnog mora u pravcu
otvorenog mora u kome se obalnoj državi priznaju isključiva ili ekskluzivna prava u pogledu
iskorišćavanja bioloških i mineralnih bogatstava mora.
Konvencija o pravu mora iz 1982. godine defmiše isključivu ekonomsku zonu kao područje koje se
nalazi izvan teritorijalnog mora, i uz njega, u širini od najviše 200 nautičkih milja, računajući od
polaznih crta za određivanje širine teritorijalnog mora.
Isključiva ekonomska zona predstavlja, sa stanovišta pozitivnog prava mora, jedno hibridno rešenje,
režim sui generis koji stoji negde na sredini između režima teritorijalnog mora i režima otvorenog
mora.
Obalna država u isključivoj ekonomskoj zoni ima:
a) suverena prava u svrhu istraživanja i iskorišćavanja, očuvanja i upravljanja prirodnim izvorima,
živim ili neživim, sa morskog dna i podzemlja i vode. iznad njega, kao i u pogledu drugih aktivnosti
u svrhu ekonomske eksploatacije i istraživanja zone kao što je proizvodnja energije korišćenjem
vode, morskih struja i vetrova;
b) jurisdikciju u pogledu:
1. izgradnje i upotrebe veštačkih ostrva instalacija i postrojenja;
2. naučnog istraživanja, i
3. zaštite i očuvanja morske sredine.
Radi ostvarenja ovih prava obalna država je ovlašćena da donosi zakone i druge propise kao i da
preduzima odgovarajuće mere.
Pored ovih prava i jurisdikcije obalna država poseduje i tzv. rezidualna prava, tj. prava koja nisu
izričito navedena u delu Konvencije koji reguliše pravni režim isključive ekonomske zone ali koja
proizlaze iz ukupne regulative prava mora.
Nasuprot delu regulative stipulisane u korist obalne države kojoj pripada isključiva ekonomska zona,
stoje propisi koji ta prava obalne države ograničavaju. Ta ograničenja su dvojaka.
Na jednoj strani, to su prava koja proizlaze iz opšteg principa slobode mora. Tako sve države, bez
obzira da li su obalne ili neobalne, imaju slobodu plovidbe, preleta i polaganja podmorskih kablova,
kao i druge međunarodnopravno dozvoljene upotrebe mora koje se tiču tih sloboda.
Na drugoj strani, to su prava trećih država zasnovana na solidarnosti i ideji novog međunarodnog
ekonomskog poretka. Ta prava su ratione materiae ograničena na korišćenje živih (bioloških) izvora
mora, tj. ne odnose se na neživa (mineralna) bogatstva. Ako obalna država nema mogućnosti da
ostvari celokupni dopušteni ulov, ona će, na osnovu sporazuma, dozvoliti pristup višku dopuštenog
ulova trećim državama.
Neobalne države, tj. države koje nemaju neposrednu vezu sa morem imaju pravo da na pravičnoj
osnovi love deo viška živih bogatstava isključive ekonomske zone obalnih država koje se nalaze u
istoj regiji ili subregiji. Ovo pravo se utvrđuje sporazumom zainteresovanih država, s tim što je
zavisno od ekonomskog i geografskog položaja država u pitanju.
Pod državama u nepovoljnom geografskom položaju podrazumevaju se u smislu Konvencije:
1. obalne države, uključujući države na okruženim ili poluokruženim morima koje su, u svrhu
zadovoljavanja prehrambenih potreba svog stanovništva, zavisne od iskorišćavanja živih bogatstava
mora i isključivih ekonomskih zona drugih obalnih država iste regije ili subregije;
2. obalne države koje nisu u mogućnosti da uspostave sopstvenu isključivu ekonomsku zonu.
Državama u nepovoljnom geografskom položaju Konvencija priznaje pravo da na osnovu sporazuma,
učestvuju „na pravičnoj osnovi u iskorišćavanju odgovarajućeg dela viška živih bogatstava isključive
ekonomske zone obalnih država u istoj regiji ili subregiji," vodeći računa o svim relevantnim
ekonomskim i geografskim momentima.
Ova prava neobalnih država i država u nepovoljnom geografskom položaju su prava intuitu personae
tako da se ni posredno ni neposredno ne mogu prenositi na treće države ili njihove državljane.

49. MEĐUNARODNA ZONA (ZAJEDNIČKA BAŠTINA ČOVEČANSTVA)

Međunarodna zona obuhvata dno mora i okeana i njegovo podzemlje izvan granica nacionalne
jurisdikcije. Zona je, dakle, ratione loci ograničena na morsko dno i podzemlje, tako da ne dira u
pravni režim vodenog i vazdušnog stuba iznad međunarodne zone.
Konvencija o pravu mora konkretizuje koncept međunarodne zone krećući se u koordinatama načela
Deklaracije iz 1970. godine.
Cilj ustanovljenja međunarodne zone je dvojak. Sa pozitivnog stanovišta, međunarodna zona i njena
bogatstva su zajedničko dobro čovečanstva. Delatnosti u međunarodnoj zoni sprovode se radi
dobrobiti celog čovečanstva, nezavisno od geografskog položaja država, bilo da su obalne ili
neobalne, uzimajući naročito u obzir interese i potrebe zemalja u razvoju i naroda koji još nisu
stekli punu nezavisnost. Sa negativnog stanovišta, definisanje pravne prirode i granica međunarodne
zone je brana daljem proširenju suverenih prava država i podvlašćenju otvorenog mora. Po
Konvenciji države ne smeju isticati ni vršiti suverenost ili suverena prava nad ma kojim delom
međunarodne zone i nad njenim bogatstvima. Zabrana prisvajanja delova međunarodne zone i
njenih bogatstava proteže se i na fizička i na pravna lica.
Bogatstva međunarodne zone uzeta in apstracto pripadaju ćelom čovečanstvu. Ta se bogatstva
raspoređuju shodno pravilima, propisima i postupcima Međunarodne vlasti koja deluje u ime
međunarodne zajednice i tako raspoređena podležu korišćenju i otuđenju.
Koncept međunarodne zone predstavlja revolucionarnu novinu u međunarodnom pravu mora. Zona
počiva na stvarnoj međunarodnoj jurisdikciji na morskom dnu i podmorju izvan granica nacionalnih
jurisdikcija. Titular prava na zonu kao zajedničko dobro je čovečanstvo kao celina koje predstavlja
samostalna međunarodna organizacija - Međunarodna vlast.
Možemo reći da koncept zone, predstavlja kvalitativno novi istorijski model na putu izgradnje
istinski ravnopravnih i harmoničnih odnosa u međunarodnoj zajednici.
Organizovanje i nadzor delatnosti u zoni radi upravljanja bogatstvima koja se tamo nalaze povereno
je Međunarodnoj vlasti za morsko dno.
Vlast predstavlja samostalnu međunarodnu organizaciju zasnovanu na načelu suverene jednakosti
svih članica. Države ugovornice Konvencije su ipso facto članice Vlasti. Sedište Vlasti je na Jamajci,
s tim što Vlast, radi obavljanja svojih nadležnosti, može osnovati regionalne centre.
Glavni organi Vlasti su: Skupština, Veće i Sekretarijat. U cilju neposrednog, operativnog ostvarivanja
delatnosti u Zoni osniva se Preduzeće.
Skupština je vrhovni organ Vlasti koji sačinjavaju predstavnici svih država-članica.
Skupština ima generalnu i specijalnu nadležnost. U generalnu nadležnost Skupštine spada
utvrđivanje opšte politike o svakom pitanju iz nadležnosti Vlasti. Specijalna nadležnost, ipak,
obuhvata seriju zadataka kao što su razmatranje izveštaja Veća i Preduzeća, usvajanja propisa i
postupaka za pravičnu raspodelu novčanih i drugih dobiti od delatnosti u zoni pri čemu se posebno
vodi računa o interesima i potrebama zemalja u razvoju itd.
Svaki član Skupštine ima jedan glas. Odluke o pitanjima postupka Skupština donosi većinom glasova
članova koji su prisutni i glasaju. Odluke o meritornim pitanjima donose se 2/3 većinom glasova
članova koji su prisutni i glasaju.
Veće je izvršni organ Skupštine. Sastavljeno je od predstavnika 36 država koje Skupština bira na
period od četiri godine. Polovina predstavnika se bira na osnovu opšteg pravila o pravičnoj
geografskoj raspodeli, a druga polovina iz reda predstavnika četiri grupe država utvrđene
Konvencijom na bazi relevantnih ekonomskih kriterijuma.
Veće svoje odluke o meritornim pitanjima donosi 2/3, 3/4 većinom i konsenzusom zavisno od
karaktera pitanja. Odluke o pitanjima postupka donosi većinom glasova svojih članova koji su
prisutni i glasaju.
Veću u radu pomažu dva organa: Ekonomsko-planska i Pravno-tehnička komisija.
Sekretarijat je administrativni organ koji sačinjavaju Generalni sekretar i osoblje. Generalnog
sekretara bira Skupština na predlog Veća. Mandat Generalnog sekretara traje četiri godine, s tim što
može biti ponovo izabran. Osoblje Sekretarijata bira se iz reda kvalifikovanih stručnjaka koji
zadovoljavaju najviši stepen delotvornosti, marljivosti i savesnosti.
Preduzeće je operativni organ preko koga Vlast obavlja delatnosti u zoni, te vrši transport, preradu i
marketing ruda dobijenih iz zone. Preduzeće, kao organ Vlasti, poseduje pravnu i poslovnu
sposobnost tako da je ovlašćeno da:
a) sklapa ugovore, zajedničke aranžmane ili druge aranžmane, uključujući sporazume sa državama i
međunarodnim organizacijama;
b) ističe, daje u zakup, poseduje i raspolaže nepokretnom i pokretnom imovinom;
c) bude stranka u sudskim postupcima.
Preduzeće poseduje povlastice i imunitete potrebne za izvršavanje svojih zadataka na teritorijama
svih država ugovornica.
Konvencija predviđa da Vlast „organizuje, obavlja i nadzire delatnosti u zoni u ime čovečanstva kao
celine". Ovakva formulacija nadležnosti Vlasti predstavlja balans između suprotstavljenih zahteva
zemalja u razvoju okupljenih u „Grupi 77", na jednoj strani, i razvijenih zemalja, na drugoj strani.
„Grupa 77" se zalagala za jaka i efektivna ovlašćenja Međunarodne vlasti koja bi je učinila isključivo
odgovornom za istraživanje i iskorišćavanje bogatstava Zone (tzv. unitarni sistem). Drugo mišljenje
koje su zagovarale razvijene zemlje išlo je ka tome da se sve delatnosti u vezi s istraživanjem i
iskorišćavanjem bogatstava zone vrše od strane država - ugovornica i entiteta koje one ovlaste
(licencni sistem). U suštini to bi se svelo na slobodno iskorišćavanje bez ograničenja izuzev kontrole
države zastave.
Konvencija prihvata srednje, kompromisno rešenje. Međunarodna vlast, naime, organizuje, obavlja i
nadzire delatnosti u zoni u ime čovečanstva kao celine. Delatnosti u zoni obavljaju:
a) Preduzeće kao organ Vlasti; i
b) udruživanjem sa Vlašću, države-ugovornice, ili državna preduzeća, ili fizička ili pravna lica koja
su državljani država - ugovornica ili se nalaze pod njihovim stvarnim nadzorom (tzv. paralelni
sistem).
Udruživanje sa Vlašću vrši se na osnovu ugovora o delatnostima u zoni.
Režim uspostavljen Konvencijom nije naišao na opšte prihvatanje. Neke države koje nisu strane
ugovornice Konvencije izdale su svojim državnim i privatnim preduzećima dozvole za iskorišćavanje
bogatstava zone. Pripremna komisija za ustanovljavanje Vlasti i Međunarodnog suda za pravo mora
je 1995. godine usvojila deklaraciju u kojoj je istakla da bilo koji zahtevi, sporazumi i delatnosti u
Zoni koji nisu u skladu sa Konvencijom o pravu mora „neće biti priznati". Pod okriljem UN činjeni su
napori da se obezbedi univerzalnost sistema ustanovljenog Konvencijom o pravu mora (1982),
Generalna skupština je 1994. godine usvojila Sporazum o primeni dela XI Konvencije o pravu mora iz
1982. sa Aneksom.
Sporazum iz 1994. godine predviđa da će se njegove odredbe i odredbe dela IX Konvencije o pravu
mora primenjivati kao jedinstven instrument, a da će u slučaju sukoba njihovih odredbi prevagu
imati odredbe Sporazuma. Strane ugovornice ovog sporazuma mogu da budu države koje su već
izrazile saglasnost na obavezivanje Konvencijom o pravu mora ili koje ga izraze jednovremeno sa
izražavanjempristanka na obavezivanje Sporazumom iz 1994.
U preambuli Sporazuma potvrđeno je da su morsko dno i podmorje van granica nacionalnih
jurisdikcija zajednička baština čovečanstva.
Prema Sporazumu, Veće Vlasti po prethodnoj preporuci Pravno-tehničke komisije može da odobri
zahteve u vezi sa planovima o izvođenju delatnosti u zoni:
a) koje su odobrili organi u državama koje nisu strane ugovornice Konvencije o pravu mora;
b) planove tzv. pionirskih investitora koji su registrovani od Privremene komisije;
c) kao i planove novih cena na načelu nediskriminacije.
Sporazumom je predviđeno da će Preduzeće svoje početne radove u Zoni obavljati udruživanjem sa
državnim i privatnim preduzećima u skladu sa principima zdrave trgovine. Ovim je realizovan tzv.
paralelni sistem koji su razvijene države zastupale na III konferenciji UN o pravu mora.
Odredbe Konvencije o položaju zemalja u razvoju su takođe izmenjene. Deo 7. Aneksa Sporazuma
predviđa osnivanje Fonda za ekonomsku pomoć zemljama u razvoju, ali samo od viška prihoda vlasti
nakon podmirivanja njenih finansijskih troškova.

50. OTVORENO MORE

S obzirom na stalna proširenja jurisdikcije obalnih država, otvoreno more se de-finiše na negativan
način kao morski prostor izvan granica nacionalnih jurisdikcija. Po svom karakteru, otvoreno more
predstavlja res communis omnium tj. zajedničko dobro svih naroda. Okeani su od davnina bili, a tu
svoju ulogu zadržali su i danas, glavni saobraćajni putevi koji povezuju kontinente, poprišta borbe
između naroda, bogata izvorišta sirovina, oblast gde su se mnogostruko susretali i ukrštali interesi
država sveta. Režim otvorenog mora izgrađivan je u toku poslednja četiri stoleća i u svom
savremenom vidu formulisan je u Konvenciji o otvorenom moru od 1958. i Konvenciji o pravu mora
od 1982. a zasnovan je na načelu slobode mora iz koga proizlaze ostala prava i obaveze.
Načelo slobode otvorenog mora je temelj pravnog režima koji važi na morskim prostranstvima izvan
granica nacionalne jurisdikcije.
Konvencija o otvorenom moru (1958) sadržinu načela slobode otvorenog mora vidi naročito u četiri
slobode:
1. slobodi plovidbe;
2. slobodi ribolova;
3. slobodi postavljanja pomorskih kablova i cevovoda;
4. slobodi preleta.
Konvencija o pravu mora (1982) ovim klasičnim slobodama pridodaje i:
5. slobodu podizanja veštačkih ostrva i drugih uređaja koje dozvoljava međunarodno pravo;
6. slobodu naučnog istraživanja.
Kao res communis omnium otvoreno more je slobodno za sve države bilo obalne bilo neobalne, tako
da nijedna država ne može polagati zakonito pravo da ma koji deo otvorenog mora podvrgne svom
suverenitetu. Da bi neobalne države mogle da se koriste slobodama otvorenog mora, konstituisano
je pravo pristupa neobalnih država moru i od mora. U tu svrhu Konvencija predviđa da neobalne
države uživaju slobodu tranzita svim prevoznim sredstvima preko teritorija tranzitnih država, tj.
država sa morskom obalom ili bez morske obale koja se nalazi između neobalne države i mora.
Sloboda tranzita ostvaruje se na osnovu ugovora koji sklapaju zainteresovane neobalne i tranzitne
države. Brodovi neobalnih država registruju se u određenim lukama i uživaju jednak tretman kao i
brodovi obalnih država.
Na otvorenom moru nema ustanovljene suverene vlasti niti, pak, neposredne međunarodne
jurisdikcije, već su odnosi na moru zasnovani na načelu personaliteta zakona. Država u principu
poseduje i vrši vlast nad brodovima koji njime plove po osnovu pripadnosti, tj. zastave broda.
Svaka država određuje uslove pod kojima dodeljuje brodovima svoju državnu zastavu i uslove upisa
u upisnik na svom području, te pravo na vijanje zastave. Međunarodno pravo postavlja uslov da veza
između broda i zastave mora biti stvarna. Za vreme putovanja brod ne srne menjati svoju zastavu
osim ako se radi o stvarnom prenosu vlasništva nad brodom ili izmeni upisa u registru. Brod koji
plovi pod zastavama dveju ili više država neće se moći ni prema jednoj drugoj državi pozvati ni na
jednu od tih državnih pripadnosti i može se izjednačiti sa brodom bez državne pripadnosti. Svaka
država zastave ima obaveze:
a) da vodi registar brodova sa imenima i podacima o brodovima koji nose njenu zastavu;
b) ima nad svakim brodom svoje zastave, njegovim zapovednikom, oficirima i posadom jurisdikciju
prema svom unutrašnjem pravu u pogledu pravnih, tehničkih i socijalnih predmeta koji se tiču
broda;
c) preduzima mere potrebne bezbednosti na moru.
Jurisdikcija nad trgovačkim brodovima je relativnog karaktera, s obzirom na to da postoje situacije
kada se nad tim brodovima ustanovljava direktna međunarodna jurisdikcija posredstvom ratnih
brodova. Po Ženevskoj konvencijio otvorenom moru, radi se o slučajevima kada ima ozbiljnog
osnova za sumnju:
a) da se brod bavi piraterijom;
b) da se brod bavi trgovinom robljem;
c) da je brod iako vije stranu zastavu ili odbija da istakne svoju zastavu, u stvari, brod iste državne
pripadnosti kao ratni brod.
Konvencija o pravu mora (1982) dodaje još dva osnova i to:
d) kada je brod bez državne pripadnosti;
e) kada se brod bavi neovlašćenim emitovanjem radio-zvučnih i televizijskih programa.
Lice koje neovlašćeno emituje može se izvesti pred sud:
a) države zastave broda;
b) države u kojoj je uređaj upisan;
c) države čije državljanstvo to lice poseduje;
d) svake druge države u kojoj se emisija može primati, i
e) svake države u kojoj su ometane dozvoljene radio veze.
Nasuprot tome jurisdikcija države zastave nad ratnim brodovima je apsolutnog karaktera, jer su
ratni brodovi na otvorenom moru izuzeti od jurisdikcije svake druge države.
"Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje
da bi prizvale smeh..."
Ribica
Forumas u usponu

Posts: 191
Joined: 14 Mar 2009 16:56


T
o
p


Re: MJP - skripta (110 pitanja)
by Ribica on 08 Mar 2011 16:35

51. MOREUZI

* Pojam i režim moreuza. U međunarodnopravnom smislu moreuzi predstavljaju prirodne morske


prolaze koji služe za međunarodnu plovidbu između dva dela otvorenog mora (npr. Gibraltarski
moreuz) ili između otvorenog mora i teritorijalnog mora strane države (npr. Tirenski moreuz).
Moreuzi koji se ne upotrebljavaju za međunarodnu plovidbu nisu predmet međunarodnopravne
regulative mada i u njima, ako se nalaze u teritorijalnom moru, važi režim neškodljivog prolaza
koji, međutim, podleže mogućnosti obustavljanja.
Izuzetnom značaju moreuza doprinose u osnovi dva momenta: ekonomski i vojnostrateški. Na osnovu
kriterijuma režima kome moreuzi podležu, razlikujemo nekoliko vrsta moreuza:
1. moreuze u kojima je, kako utvrđuje član 35. (c) Konvencije o pravu mora, pravni režim u celini ili
delimično utvrđen međunarodnim konvencijama koje su odavno na snazi za te moreuze. U ovu grupu
spadaju Gibraltarski moreuz, turski moreuzi (Bosfor i Dardaneli), danski moreuzi (Sund, Veliki i Mali
Belt) i Magelanov moreuz;
2. moreuze čiji je pravni režim utvrđen opštim običajnim i ugovornim pravilima međunarodnog
prava o moreuzima. Reč je o specifičnom, osobenom režimukoji se po svojim inherentnim
obeležjima razlikuje od prolaza drugim delovima mora. Razlikujemo dve grupe ovih moreuza.
Jednu čine moreuzi čija je širina veća od dvostruke maksimalne širine teritorijalnog mora (recimo,
Otrantski moreuz, Mozambički moreuz), tako da čitavom svojom dužinom sadrže za plovidbu
pogodan pojas otvorenog mora (tzv. „široki moreuzi"). Na ovim moreuzima važi režim slobodne
plovidbe i preleta.
Drugu grupu čine moreuzi čija širina na jednom ili više mesta ne prelazi 24 n/m, a povezuje dva
dela otvorenog mora ili otvoreno more sa teritorijalnim morem strane države koja nema svojih
obala na moreuzu (tzv. „teritorijalni moreuzi"). Ženevska konvencija o teritorijalnom moru i
spoljnjem morskom pojasu (1958) predviđa za ovu grupu moreuza neškodljiv prolaz stranih brodova
koji se ne može obustaviti.
Konvencija o pravu mora (1982) unosi izvesne novine u režim moreuza čiji režim nije regulisan
međunarodnim ugovorima. Glavna novina je institut tranzitnog prolaza koji se primenjuje na
moreuze koji služe međunarodnoj plovidbi između jednog dela otvorenog mora ili isključive
ekonomske zone i drugog dela otvorenog mora ili isključive ekonomske zone (član 27. Konvencije)
čija širina na jednom ili više mesta ne prelazi 24 n/m. Ove karakteristike ima najveći broj moreuza
koji služe za međunarodnu plovidbu. Pod tranzitnim prolazom se podrazumeva ostvarivanje slobode
prolaza brodova i slobode preleta vazduhoplova jedino radi neprekinutog i brzog tranzita moreuzom
između jednog dela otvorenog mora ili isključive ekonomske zone i drugog dela otvorenog mora ili
isključive ekonomske zone.
Režim tranzitnog prolaza primenjuje se, mutatis mutandis, i na tzv. arhipelaške moreuze, jer je
pravo prolaza arhipelaškim plovnim putevima u osnovi identično pravu tranzitnog prolaza.
Konvencija o pravu mora (1982) zadržava i institut neškodljivog prolaza kroz moreuze. Režim
neškodljivog prolaza koji se ne može obustaviti primenjuje se u dva slučaja:
a) na moreuze u kojima se ne primenjuje režim tranzitnog prolaza i to zbog toga što se moreuz
nalazi između ostrva obalne države na moreuzu i njenog kontinentalnog područja a postoji put
otvorenim morem ili isključivom ekonomskom zonom od ostrva u pravcu otvorenog mora koji je
jednako pogodan s obzirom na navigacione i hidrografske uslove; i
b) na moreuze između jednog dela otvorenog mora ili isključive ekonomske zone i teritorijalnog
mora strane države.

* Moreuzi čiji je režim utvrđen međunarodnim ugovorima

*Bosfor i Dardaneli. Moreuzi Bosfor i Dardaneli predstavljaju prirodnu vezu između Crnog i Egejskog
mora.
Centralno pitanje režima moreuza Bosfor i Dardaneli bilo je pravo prolaza ratnih brodova, s obzirom
daje već Jedrenskim mirom od 1829. utvrđeno opšte pravilo o slobodi plovidbe trgovačkih brodova
svih zastava koje se ne nalaze u ratnom stanju sa Otomanskom imperijom. Lozanska konvencija
1924.g. je proklamovala da su Bosfor i Dardaneli otvoreni za prolaz trgovačkim i ratnim brodovima
svih zastava kako u doba rata tako i u doba mira. Konvencija je ustanovila i izvesna ograničenja
apsolutne slobode prolaza. U Crnom moru nijedna nepribrežna država nije mogla držati ratnu
mornaricu veću od najveće ratne mornarice pribrežnih crnomorskih država. Ratnim brodovima je
bilo zabranjeno zadržavanje u vodama moreuza izuzev u slučajevima havarije ili nesrećnog slučaja.
Nadzor nad sprovođenjem u život odredaba Konvencije poveren je posebnoj Komisiji za moreuze
koja je delovala pod okriljem Društva naroda. Držeći da su odredbama Lozanske konvencije bitno
povređena njena suverena prava Turska je već 1935. tražila reviziju Konvencije u Savetu Društva
naroda. Tom zahtevu se pridružio i Sovjetski Savez nezadovoljan što je Konvencija dopustila pristup
Crnom moru i ratnim mornaricama nepribrežnih država.
Dvadesetog jula 1936. doneta je Konvencija o režimu moreuza u Montreu koja je na snazi i danas.
Ovom Konvencijom Turska je dobila znatno veća prava.
U odnosu na trgovačke brodove zadržano je pravilo o „potpunoj slobodi prolaza i plovidbe" brodova
svih zastava bez ikakvih formalnosti. Sloboda prolaza i plovidbe trgovačkih brodova se suspenduje za
brodove onih država sa kojima je Turska u ratu, a trgovački brodovi ostalih država zadržavaju
slobodu prolaza pod uslovima da ne pomažu ni na koji način neprijatelja i da se kreću danju
pravcem koji odrede turske vlasti. Zabranjen je prelet vojnih vazduhoplova, dok se prelet civilnih
vazduhoplova dopušta uz prethodno obaveštenje.
Prolazak i plovidba stranih ratnih brodova podvrgnuti su značajnim ograničenjima.
U doba mira prolaz bez ograničenja dopušten je jedino lakim površinskim, malim borbenim i
pomoćnim brodovima svih zastava. Prolaz ostalih ratnih brodova podvrgnut je izvesnim uslovima.
Oni se mogu koristiti pravom prolaza samo ako im ukupna tonaža ne prelazi 1.500 tona.
Ustanovljena je zabrana prolaza podmornica izuzev u određenim slučajevima podmornica
crnomorskih država. U doba mira ukupna tonaža nepribrežnih država ne može prelaziti 30 000 tona,
a od toga jedna nepribrežna država najviše 2/3 te tonaže.
Režim prolaza ratnih brodova u doba rata zavisi od toga da li je Turska zaraćena strana ili je
neutralna. U slučaju daje Turska neutralna, ratni brodovi neutralnih država zadržali bi slobodu
prolaza dok bi se to pravo uskratilo ratnim brodovima zaraćenih strana sem u slučaju povratka u
svoju luku ili u slučaju kolektivne akcije Društva naroda.
Ako je, pak, Turska zaraćena strana, važi pravilo po kome se prolaz ratnih brodova ostavlja potpuno
nahođenju turske vlade.
Na sastanku šefova država i vlada SAD, SSSR i Velike Britanije u Potsdamu av-gusta 1945. zaključeno
je, između ostalog, da Konvenciju iz Montrea treba revidirati. U svojoj noti koju je 1946. uputio
turskoj vladi SSSR je izložio principe na kojima bi, po njegovom mišljenju, trebalo revidirati
Konvenciju:
a) sloboda prolaza trgovačkih brodova svih zastava u doba mira i u doba rata;
b) potpuna sloboda prolaza za ratne brodove crnomorskih država;
c) ratnim brodovima necrnomorskih država se zabranjuje prolaz moreuzima izuzev na osnovu
dozvole koja se izdaje u posebnim okolnostima;
d) uređenje režima prolaza je u isključivoj nadležnosti pomorskih država;
e) zajedničku odbranu moreuza organizovaće SSSR i Turska kako bi sprečile upotrebu moreuza
suprotnu interesima crnomorskih država.
Turska je kao osnov za pregovaranje prihvatila prva tri principa, ali je četvrti i peti princip odbacila
kao nespojiv sa suverenošću.
Konvencija iz Montrea je i dalje osnov pozitivnopravnog režima plovidbe Bos-forom i Dardanelima.

*Gibraltarski moreuz. Gibraltarski moreuz se nalazi između južnog dela Pirinejskog poluostrva i
severne Afrike i predstavlja vodeni most između Atlantskog okeana i sredozemnog mora.
U odnosu na Gibraltarski moreuz ne postoji lex specialis koji bi regulisao režim plovidbe. Britansko-
francuskom deklaracijom o Egiptu i Maroku 1904. utvrđena je zabrana podizanja utvrđenja i
strategijskih objekata na delu obale Maroka radi „osiguranja slobodnog prolaza Gibraltarskim
moreuzom". Ugovorom koji je sklopila sa Francuskom 1912. godine, Španija je preuzela obaveze iz
Britansko-francuske deklaracije (1904) o obezbeđenju slobode prolaza kroz moreuz.
*Moreuz Ormuz. Moreuz Ormuz je prirodna spona između dva dela otvorenog mora, budući da spaja
Persijski (Arapski) zalic sa Indijskim okeanom.
Režim Ormuza nije uređen posebnim međunarodnim ugovorom. Do 1978. situacija je, pravno
gledano, bila relativno jasna, jer je deo zaliva bio pod režimom otvorenog mora, tako da su strani
trgovački i ratni brodovi i vazduhoplovi uživali pravo slobodnog prolaza i preleta bez ikakvih uslova.
No, kada je Oman 1978. proglasio svoje teritorijalno more u širini od 12 n/m, stvari su se
zakomplikovale, jer je zaliv na nekim delovima širok jedva nešto preko 20 n/m. Nakon toga na
Ormuz se primenjuje opšti režim nesuspendovanog neškodljivog prolaza.

*Otrantski moreuz. Otrantskim moreuzom (ili vratima) se naziva morski prolaz koji razdvaja
Balkansko poluostrvo od Apeninskog i spaja Jadransko more sa Jonskim. Obale Otrantskog moreuza
pripadaju Grčkoj, Albaniji i Italiji.
Po svojim karakteristikama Otrant ulazi u kategoriju tzv. širokih moreuza, tj. moreuza čija širina
čitavom dužinom moreuza prelazi 24 n/m tako da u njima postoji pojas otvorenog mora ili isključive
ekonomske zone. Stoga, strani brodovi i vazduhoplovi mogu prolaziti moreuzom koristeći one delove
moreuza koji su u režimu otvorenog mora ili isključive ekonomske zone, tj. na osnovu slobode
plovidbe i slobode preleta.
SFRJ je na III konferenciji o pravu mora učinila veliki napor da se utvrde dodatna obezbeđenja koja
su stvorila uslove za stabilan i siguran režim plovidbe širokim moreuzima. Prihvaćen je amandman
delegacije Jugoslavije na član 36. Konvencije (Plovni putevi otvorenim morem ili isključivim
ekonomskim zonama i moreuzima koji se upotrebljavaju za međunarodnu plovidbu) koji utvrđuje da
se deo III konvencije koji se odnosi na moreuze „ne primenjuje na moreuz koji se upotrebljava za
međunarodnu plovidbu ako u tom moreuzu postoji plovni put otvorenim morem ili kroz isključivu
ekonomsku zonu, koji je jednako podoban s obzirom na navigaciona i na hidrografska obeležja: u
takvim plovnim putevima primenjuju se drugi odgovarajući delovi ove Konvencije, uključujući
odredbe o slobodi plovidbe i preleta".

52. MORSKI KANALI

* Režim kanala. Morski kanali su tvorevina ljudskih ruku, veštački prolazi prokopani na teritoriji
jedne ili više država koji fizički spajaju dva mora u cilju kraće i bezbednije plovidbe. Uobičajena je
podela kanala na međunarodne morske kanale (ovde se svrstavaju Suecki, Panamski i Kilski kanal) i
unutrašnje morske kanale (npr. Korintski).
Režim međunarodnih kanala nije izgrađivan po nekom jedinstvenom obrascu, na osnovu neke norme
opšteg međunarodnog prava, već od slučaja do slučaja kao rezultat sučeljavanja različitih političko-
strateških i ekonomskih interesa posebno interesa velikih pomorskih sila i zemalja na čijim
teritorijama su kanali prokopani.
Režim postojećih međunarodnih morskih kanala regulisan je ugovorima, bilateralnim ili
multilateralnim. Načelno je režim moguće ustanoviti i jednostranim aktom. Međunarodni morski
kanali su otvoreni za prolaz brodovima svih zemalja bez diskriminacije uz poštovanje interesa
teritorijalnog suverena.

*Suecki kanal. Povezuje Sredozemno i Crveno more.


Carigradska konvencija od 1888. utvrđuje u članu 1. da „Morski kanal Suec biće uvek slobodan i
otvoren, za vreme rata kao i za vreme mira, za sve trgovačke i ratne brodove bez razlike u pogledu
zastave. Shodno tome, visoke strane ugovornice su saglasne da nikako ne povrede slobodno
k'orišćenje kanala za vreme rata kao i za vreme mira".
Konvencija nameće izvesna ograničenja prava prolaza ratnih brodova zaraćenih strana. Tranzit
ratnih brodova zaraćenih strana ima se vršiti u najkraćem roku i bez zadržavanja. Gorivom i hranom
ovi brodovi se mogu snabdevati samo u neophodnim granicama. Boravak ratnih brodova zaraćenih
strana u Suecu i Port Saidu ne može preći 24 sata, a između izlaska iz luke jednog broda zaraćene
strane i polaska broda koji pripada neprijateljskoj sili treba da prođe najmanje 24 sata. Za vreme
rata zabranjeno je ukrcavanje i iskrcavanje trupa, municije i ratnog materijala u samom kanalu i
njegovim pristupnim lukama.
Egipat nacionalizuje Društvo Sueckog kanala 1956. što daje povoda trojnoj britansko-francusko-
izraelskoj agresiji. U sporu koji je izbio Savet bezbednosti donosi oktobra iste godine Rezoluciju o
načelima koja se odnose na status kanala i režim prolaza i upućuju strane u sukobu na neposredne
pregovore. Ta načela su:
a) prolaz kanalom je slobodan i otvoren bez diskriminacije, direktne ili prikrivene;
b) mora se poštovati suverenitet Egipta;
c) odvajanje upravljanja kanalom od bilo kakve politike;
d) utvrđivanje taksa za plovidbu kanalom vršiće se sporazumom Egipta i korisnika kanala;
e) deo prihoda ima se koristiti za održavanje i poboljšanje plovidbenosti kanala.

*Panamski kanal. Panamski kanal, kao najkraći morski put između tihog i Atlantskog okeana,
prokopan je na panamskoj prevlaci u Srednjoj Americi.
Na osnovu Ugovora od 1903. Panama je dopustila SAD stalnu upotrebu i zaposedanje zone kanala
koja obuhvata širinu od deset milja „protežući se na razdaljini od pet milja sa svake strane
centralne linije od puta kanala kao i morski pojas od 3 milje." Kanal je neutralizovan i otvoren za
prolaz trgovačkim i ratnim brodovima svih država na bazi pune jednakosti u pogledu uslova i
plovidbenih taksa. No, pravilo o neutralizaciji kanala nije poštovano u praksi. Nakon stupanja u Prvi
svetski rat SAD su zabranile prolaz neprijateljskim brodovima i sprečavale prolaz trgovačkih brodova
neutralnih zemalja koji su prevozili robu silama Osovine. Jednako su postupile i u Drugom svetskom
ratu.
Panama, nezadovoljna praktično kolonijalnim statusom kanala, sukcesivno zahteva reviziju Ugovora
od 1903. godine.
Pregovori vođeni 1967. i 1974. godine urodili su plodom i doveli do zaključenja novih ugovora koji se
tiču pravnog statusa Panamskog kanala.
Panama i SAD su 7. septembra 1977. sklopile dva ugovora: Ugovor o Panamskom kanalu (tzv.
Osnovni ugovor) i Ugovor o trajnoj neutralizaciji Panamskog kanala uz seriju propratnih akata.
Ugovori su stupili na snagu 1. septembra 1979. šest meseci nakon razmene ratifikacionih
instrumenata.
Osnovni ugovor predviđa da će, po stupanju Ugovora na snagu, Panama steći teritorijalnu
jurisdikciju u zoni kanala i, kao teritorijalni suveren, primenjivati svoje krivično i građansko
zakonodavstvo. U isto vreme Ugovor stipuliše da će SAD do 31. oktobra 1999. godine, zadržati
kontrolu nad zemljom, vodom i instalacijama, uključujući tu i vojne baze, kako bi obezbedile
upravu, plovidbu i kontrolu nad kanalom. Panama će se postepeno uključivati u odbranu kanala kako
bi se do isteka Ugovora osposobila za samostalnu upravu i odbranu kanala.
Ugovor o trajnoj neutralizaciji i režimu Panamskog kanala predviđa povratak kanala pod suverenitet
Paname koja se obavezuje na „neutralizaciju kanala sa svrhom da i u vreme mira i u vreme rata i
dalje ostane siguran i otvoren za mirni prolaz brodova svih država pod uslovima pune jednakosti ..."
Ugovor utvrđuje da je kanal otvoren za prolaz ratnih brodova svih država u svako doba nezavisno od
karakteristika broda i isključuje bilo kakvo uslovljavanje prolaza izuzev obaveze ratnog broda da
udovolji zdravstvenim propisima.

*Kilski kanal. Kilski kanal, kao plovni put koji skraćuje put iz Baltičkog u Severno more, prokopan je
na teritoriji Nemačke, tako da je, prima facie, unutrašnji kanal. Takav status izgubio je članom 380.
Versajskog mirovnog ugovora koji kanal proglašava otvorenim za prolaz brodova svih zastava na bazi
nediskriminacije izuzev brodova država sa kojima je Nemačka u ratnom stanju. Dopuštena su jedino
ograničenja u vezi sa policijskim, sanitarnim i carinskim pregledom, te ona u pogledu imigracije i
emigracije, uvoza i izvoza robe.
Versajski ugovor je konstituisao jedan međunarodni režim u odnosu na Kilski kanal koji se nije
mogao jednostrano izmeniti ili derogirati. Budući da član 380. Versajskog ugovora utvrđuje da će
Kilski kanal biti slobodan i otvoren za trgovačke i ratne brodove svih nacija u miru sa Nemačkom,
nemoguće je tvrditi da odredbe ovog člana zabranjuju, u interesu nemačke neutralnosti, ratno
krijumčarenje".
Otkazivanjem vojnih odredaba Versajskog ugovora, koje je Hitler izvršio Deklaracijom od novembra
1936. godine, ipso facto su prestale da važe i obaveze iz člana 380. Versajskog ugovora, tako da je
tokom Drugog svetskog rata kanal tretiran kao nemačka vojna baza. Po završetku rata Kilski kanal je
ponovo otvoren za međunarodnu plovidbu bez nekog formalnog, međunarodnog akta, tako da se
smatra da potpada pod opšti međunarodni režim plovnih puteva od opšteg interesa.
"Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje
da bi prizvale smeh..."

Ribica
Forumas u usponu

Posts: 191
Joined: 14 Mar 2009 16:56


T
o
p


Re: MJP - skripta (110 pitanja)
by Ribica on 08 Mar 2011 16:37

53. VAZDUŠNA OBLAST

1. Teorija međunarodnog prava

Pojava vazduhoplova početkom XX veka, otvorila je i pitanje pravne kvalifikacije vazdušne oblasti
iznad državne teritorije.
Za razliku od teorije međunarodnog prava, države su, u relativno kratkom vremenu razrešile dilemu
oko pravne prirode vazdušne oblasti iznad državne teritorije. Veći broj država.je pribegao
donošenju nacionalnih zakona kojima je proglašen puni i isključivi suverenitet države u vazdušnom
prostoru. U toj grupi zemalja bila je i Srbija koja je odgovarajuću Uredbu donela 13. februara 1913.
godine. Tadašnje kolonijalne sile su puni i apsolutni suverenitet proglasile ne samo nad vazdušnom
oblašću iznad matične teritorije nego i nad onom iznad teritorija kolonija.
Može se zato reći da je u tom kratkom periodu konstituisano običajno pravno pravilo o suverenosti
države nad vazdušnim prostorom iznad njene teritorije.

2. Pravni režim međunarodne vazdušne plovidbe

Pozitivno pravo u materiji međunarodne vazdušne plovidbe sadržano je u tzv. Čikaškim


konvencijama usvojenim 1944. godine. One obuhvataju:
1. Konvenciju o međunarodnom civilnom vazduhoplovstvu;
2. Sporazum o međunarodnom vazdušnom tranzitu (tzv. Sporazum dveju sloboda);
3. Sporazum o međunarodnom vazdušnom transportu (tzv. Sporazum pet sloboda);
4. Privremeni sporazum o međunarodnom civilnom vazduhoplovstvu.
Vršenje prava utvrđenih Konvencijom o međunarodnom civilnom vazduhoplovstvu pretpostavlja, po
pravilu, zaključenje bilateralnih ili multilateralnih sporazuma između strana ugovornica Konvencije.
Ti ugovori regulišu niz pitanja koja nisu precizno uređena Čikaškom konvencijom a naročito ona
komercijalne prirode poput tarifa i taksa koje se naplaćuju u međunarodnom vazdušnom
saobraćaju. Vazdušna plovidba unutar državnih granica reguliše se i unutrašnjim propisima.
Konvencija o međunarodnom civilnom vazduhoplovstvu utvrđuje u članu 1. da „Države ugovornice
priznaju da svaka država ima potpuni i isključivi suverenitet nad vazdušnim prostorom iznad svoje
teritorije", pod kojom podrazumeva kako kopneno područje, tako i teritorijalne vode, pod
suverenitetom, sizerenstvom, zaštitom ili mandatom pomenute države. Neovlašćeni ulazak stranih
vazduhoplova, civilnih i vojnih, u vazdušni prostor, države tretiraju kao povredu suvereniteta s tim
što je u ovakvim slučajevima reakcija teritorijalnih država oštrija, a posledice teže u poređenju sa
odgovarajućim povredama suvereniteta na pomorskom i kopnenom delu državne teritorije.
Ukoliko vojni vazduhoplov neovlašćeno uđe u vazdušni prostor druge države, odbije da se pokori
naređenjima teritorijalnog suverena i nastavi sa letom, onda se, s obzirom na prirodu vazduhoplova,
bilo kakva reakcija teritorijalne države teško može okvalifikovati kao protivpravna. Prema tome,
moglo bi se reći da je u takvim slučajevima teritorijalna država ovlašćena da preduzme
odgovarajuće mere koje ne isključuju i meru obaranja aviona. Čak i u hipotezi da postoji pravilo
koje zabranjuje obaranje vojnih vazduhoplova koji neovlašćeno uđu u vazdušni prostor druge
države, akt obaranja bi se mogao okvalifikovati kao represalija, tj. kao protivpravni odgovor na
protivpravni akt ratnog vazduhoplova druge države.
Stvari stoje drugačije sa civilnim vazduhoplovima. Teritorijalne države su, po pravilu, obaranje
civilnih vazduhoplova koji su neovlašćeno ušli u njihov prostor pravdale zabludom i drugim
izvinjavajućim okolnostima. Skupština ICAO organizacije je 1984. godine prihvatila Amandman (član
3. bis) Čikaške konvencije o međunarodnom civilnom vazduhoplovstvu koji potvrđuje da je svaka
država, u vršenju svoga suvereniteta, ovlašćena da zahteva sletanje na određeni aerodrom civilnog
vazduhoplova koji leti iznad njene teritorije bez odobrenja".
Konvencija o međunarodnom civilnom vazduhoplovstvu, kao osnovni izvor međunarodnog javnog
prava vazdušnog transporta, odnosi se samo na civilne vazduhoplove. Ne primenjuje se na državne
vazduhoplove pod kojima podrazumeva „vojni i carinski, ili policijski vazduhoplov." Državni
vazduhoplovi moraju imati posebno odobrenje za prelet teritorije druge države. Pravo preleta
rezervisano za civilne vazduhoplove ne može, međutim, koristiti ni civilni vazduhoplov koji se koristi
za ciljeve nesaglasne sa odredbama Konvencije. Konvencija deli vazduhoplove na vazduhoplove koji
ne obavljaju redovan saobraćaj i vazduhoplove koji obavljaju redovan vazdušni saobraćaj.
Ugovornice Konvencije su se saglasile da vazduhoplovi koji nisu namenjeni za redovni međunarodni
vazdušni saobraćaj (čarter letovi) imaju pravo preletanja njihovih teritorija i pravo tehničkih
sletanja bez obaveze da prethodno pribave odobrenje.
Što se redovnog vazdušnog saobraćaja tiče, Konvencija utvrđuje da „Nikakav redovni međunarodni
saobraćaj se ne može uspostaviti za preletanje ili vršenje službe na teritoriji neke države
ugovornice sem uz specijalnu dozvolu ili neko drugo odobrenje pomenute države".
Država ugovornica može bilo zbog vojnih potreba ili u interesu javne bezbednosti da ograniči ili
zabrani prelet izvesnih zona svoje teritorije, ali s tim da ne pravi nikakvu razliku između sopstvenih
vazduhoplova i vazduhoplova ostalih ugovornica koji se koriste za obavljanje redovnog vazdušnog
saobraćaja. U izuzetnim prilikama ili za vreme krize ili u interesu javne bezbednosti, država može
privremeno da ograniči ili zabrani, i to sa trenutnim dejstvom, prelet svoje teritorije ili jednog dela
svoje teritorije, na bazi nediskriminacije stranih vazduhoplova.
Država ugovornica može svojim nacionalnim propisima utvrditi obavezu vazduhoplova, koji uđe na
njenu teritoriju, da sleti na vazduhoplovno pristanište u cilju carinskih i drugih kontrola. Iz ove
obaveze se izuzimaju vazduhoplovi koji poseduju dozvolu da prelete teritoriju države ugovornice
bez sletanja a u skladu sa odredbama Konvencije ili na osnovu specijalnog odobrenja.
Za sve vazduhoplove koji preleću ili borave na teritoriji jedne države važe pravila unutrašnjeg prava
u pogledu vazdušne plovidbe, mera bezbednosti, prelaska granice, carine, karantina, korišćenja
aerodroma, pregleda vazduhoplova i dokumenata.
Corpus Čikaških pravila, pored Konvencije o međunarodnom civilnom vazduhoplovstvu, čine dva
sporazuma:
1. Sporazum o međunarodnom civilnom vazdušnom tranzitu (Sporazum dve slobode) i
2. Sporazum o međunarodnom vazdušnom transportu (Sporazum pet sloboda).
Sporazum o međunarodnom vazdušnom tranzitu sadrži dve slobode:
pravo preletanja preko područja druge države bez sletanja; i
pravo sletanja na područje druge države ali samo iz tehničkih a ne iz komercijalnih razloga (npr.
snabdevanje gorivom, otklanjanje kvarova na vazduhoplovu, vremenske nepogode).
Sporazum o međunarodnom vazdušnom transportu sadrži, pored navedene dve slobode, i sledeće
tri:
pravo da se ukrcaju putnici, pošta i teret iz države kojoj vazduhoplov pripada;
pravo ukrcavanja putnika, pošte i tereta upućenih na teritoriju države kojoj vazduhoplov pripada; i
pravo iskrcavanja i ukrcavanja putnika, pošte i tereta između vazdušnih luka bilo koje države strane
Konvencije.
Sporazum o međunarodnom vazduhoplovnom transportu ratifikovan je od strane malog broja država.
Konvencija o međunarodnom civilnom vazduhoplovstvu, kao ni Sporazum o međunarodnom
transportu, nisu stvorili multilateralno pravo vazduhoplova ugovornica da ulaze u teritoriju drugih
ugovornica bilo kada je reč o redovnim ili neredovnim letovima. Podela vazdušnih linija između
strana ugovornica Konvencije vrši se na osnovu mreže bilateralnih ugovora kojima jedna ugovornica
daje pravo vazduhoplovima druge ugovornice da lete kroz njen vazdušni prostor i to po pravilu na
bazi reciprociteta.

3. Položaj vazduhoplova

Prema Konvenciji vazduhoplovi imaju pripadnost države u kojoj su registrovani. Vazduhoplov koji se
upotrebljava u međunarodnoj vazdušnoj plovidbi dužan je nositi odgovarajuće oznake, znake
nacionalnosti i registracije. Svaka država je u obavezi da Organizaciji međunarodnog civilnog
vazduhoplovstva daje izveštaje s tačnim podacima koji se tiču vlasništva i kontrole vazduhoplova
registrovanih u toj državi a koji su normalno namenjeni međunarodnoj vazdušnoj plovidbi.
Vazduhoplov koji se upotrebljava u međunarodnoj vazdušnoj plovidbi mora biti snabdeven serijom
dokumenata:
a) uverenjem o registraciji;
b) uverenjem o plovidbenosti;
c) odgovarajućim dozvolama za rad svakog člana posade;
d) putnom knjigom;
e) dozvolom za rad radio stanice;
f) spiskom putnika sa oznakom njihovih mesta iskrcavanja i opredeljenja;
g) manifestom i detaljnim popisom tereta ako prenosi robu.
Vazduhoplov koji obavlja međunarodnu vazdušnu plovidbu ne može, izuzev u slučaju da ima dozvolu
odnosne države, da prenosi ratnu municiju ili ratni materijal preko teritorije neke države. Država
ugovornica može iz razloga javnog poretka i bezbednosti da donese propise kojima zabranjuje
prenos unutar ili preko svoje teritorije i drugih predmeta, izuzev ratne municije ili ratnog
materijala, s tim da u tom pogledu ne pravi nikakvu razliku između njenih domaćih vazduhoplova
koji obavljaju međunarodnu vazdušnu plovidbu i vazduhoplova ostalih država koji se upotrebljavaju
u iste svrhe.

54. POLARNE OBLASTI

Pod polarnim oblastima podrazumevaju se prostrane oblasti oko Severnog i Južnog pola tj. obrtnih
osa Zemlje. Relativno kasno su otkrivene (na Severni pol (Arktik) prvi je stigao Robert Piri 1909, a
do Južnog pola (Antarktik) Rolen Amundsen 1911). Odmah su izazvale interes i pretenzije jednog
broja država ne samo iz strateških razloga već i zbog velikih naslaga mineralnih i rudnih bogatstava
u tim oblastima.
Pravni položaj Arktika i Antarktika nije regulisan na jedinstven način. Grenland zajedno sa
pripadajućim ostrvima nalazi se pod suverenitetom Danske. Norveškoj je, na osnovu ugovora
zaključenog u Parizu 9. februara 1920. između devet država (SAD, Velika Britanija, Danska,
Francuska, Italija, Japan, Norveška i Švedska), priznat „potpuni i apsolutni suverenitet" nad
Špicberškim arhipelagom.
U odnosu na ostali deo Arktika pozicije država koje mu gravitiraju su različite. Na jednoj strani su
države (Norveška, Finska, Danska i SAD) koje nisu istakle teritorijalne zahteve u odnosu na ovaj
prostor. Na drugoj strani su Kanada i Rusija koje su, u odgovarajućoj formi, a sa osloncem na
takozvani sektorski princip istakle svoje teritorijalne zahteve.
SSSR je 1926. godine proklamovao „suverenitet nad svim teritorijama, otkrivenim i neotkrivenim,
koje leže u arktičkom okeanu severno od obale Sovjetskog saveza do Severnog pola". Osnov
proklamacije je nađen u kvalifikaciji ovih teritorija kao produžetka kontinentalne mase Sibira.
Proklamacija je naišla na protest SAD i Norveške.
Tumačenja kanadskih vlasti vode zaključku da Kanada smatra da se njen suverenitet proteže kako
nad ostrvima koja čine arktički arhipelag tako i nad morem između ostrva.
Što se Antarktika tiče, sedam zemalja (Argentina, Australija, Čile, Francuska, Novi Zeland, Norveška
i Velika Britanija) su u odgovarajućoj formi istakle svoje teritorijalne pretenzije sa osloncem na
sektorski princip.
Na Vašingtonskoj konferenciji održanoj 1959. uz učešće 12 zemalja (pored onih koje su istakle svoje
zahteve u odnosu na Antarktik, na konferenciji su uzele učešće i SAD, Belgija, Japan, SSSR i
Južnoafrička unija) donet je Ugovor o Antarktiku.
Ugovor utvrđuje da će se Antarktik koristiti isključivo u miroljubive svrhe, što podrazumeva, između
ostalog, zabranu preduzimanja bilo kakvih mera vojne prirode poput postavljanja vojnih baza i
objekata, izvođenja vojnih vežbi i testiranja bilo kakvog oružja, posebno nuklearnog.
Član 4. naime, izričito predviđa da odredbe ugovora ne mogu biti protumačene te kao odricanje od
prethodno istaknutih prava ili zahteva na teritorijalni suverenitet na Antarktiku ili kao odricanje ili
umanjenje bilo kog budućeg zahteva koji mogu proizaći iz aktivnosti ugovornice ili njenih državljana
na Antarktiku.
Na Trećoj konferenciji o pravu mora izražena su mišljenja da antarktički sistem konstituisan
Ugovorom iz 1959. godine valja supstituisati režimom zajedničke baštine čovečanstva, koji, za
razliku od postojećeg režima, počiva na univerzalnosti.
U cilju zaštite prirodne sredine Antarktika doneto je u prošlom veku nekoliko značajnih konvencija.
Valja izdvojiti Konvenciju o zaštiti živih morskih izvora Antarktika (1980) i Protokol o zaštiti prirodne
sredine (1991) uz Ugovor o Antaktiku koji ustanovljava moratorijum na rudarenje na Antarktiku.

55. KOSMIČKO PROSTRANSTVO

1. Pojam kosmičkog prostranstva

U klasičnom međunarodnom pravu smatralo se da država poseduje vlast u prostoru iznad državne
teritorije ad infinitum ili usque ad coelum. Lansiranje kosmičkih objekata otvorilo je pitanje podele
tog prostora na vazdušni i nadvazdušni prostor. Stvari su se odvijale na ponešto neuobičajen način,
budući da je od 1967. godine formiran corpus pravila tzv. kosmičkog prava a da sam kosmički
prostor nije definisan.
Pravila tzv. kosmičkog prava formirala su se na osnovu jednoglasno usvojenih rezolucija Generalne
skupštine UN. Ugovor iz 1967, kao osnovni izvor kosmičkog prava, u osnovi reprodukuje principe
sadržane u Deklaraciji o pravnim principima koji regulišu aktivnosti država u istraživanju i
iskorišćavanju kosmosa (rez. 1962). Jednoglasno usvajanje relevantnih rezolucija bilo je olakšano
poklapanjem interesa tadašnje dve supersile SAD i SSSR. Izvesne odredbe Deklaracije 1962.
predstavljaju izraz običajnog prava, dok je najveći deo predstavljao neku vrstu rukovodnih načela ili
sastojaka međunarodnog javnog poretka koja su Ugovorom iz 1967. pretočena u obavezujuća,
pravna pravila.
Od suštinskog značaja je defmisanje donje granice kosmosa, linije koja razdvaja vazdušni od
kosmičkog prostora. Ova linija je, ne samo linija razdvajanja dve prirodne celine, već u isto vreme i
linija razdvajanja dva različita pravna režima. Režim vazdušnog prostora je zasnovan na principu
suvereniteta a režim kosmosa na principu nesuvereniteta.
Izgleda da preteže shvatanje da granicu vazdušnog i kosmičkog prostora treba tražiti između 100 i
110 kilometara iznad nivoa mora.
Iako je i granica od oko 100 kilometara, kao i svaka druga odgovarajuća granica između vazdušnog i
nadvazdušnog (kosmičkog) prostora, ponešto arbitrerna, zapraktične svrhe je prihvatljiva.
Funkcionalni kriterijum u uslovima naglog razvoja tehnike i tehnologije bi mogao značiti odsustvo
bilo kakvog kriterijuma. Recimo, praktično je neprimenljiv u odnosu na letilice koje predstavljaju
kombinaciju aviona i rakete.

2. Pravni režim kosmosa

Ugovor iz 1967. godine kosmos i nebeska tela kvalifikuje kao dobro čitavog čovečanstva (res
communis omnium). U skladu sa tim „kosmos, uključujući mesec i druga nebeska tela, je slobodan
za istraživanje i iskorišćavanje od strane svih država bez ikakve diskriminacije, u uslovima
jednakosti i u skladu sa međunarodnim pravom, uz slobodan pristup svim delovima nebeskih tela".
Isključena je mogućnost prisvajanja kosmosa i nebeskih tela proglašenjem suverenosti ili na osnovu
iskorišćavanja ili okupacije ili na bilo koji drugi način.
Ugovorom koji reguliše aktivnosti država na Mesecu i ostalim nebeskim telima (1979) Mesec je
izuzet iz režima opšteg dobra čovečanstva i kvalifikovan kao zajednička baština.
Sporazum iz 1979. godine samo Mesec kvalifikuje kao zajedničku baštinu čovečanstva. Moglo bi se,
međutim, reći da kvalifikacija načelno važi i u odnosu na ostala nebeska tela ukoliko se u odnosu na
njih ne uspostave posebni pravni režimi.
Miroljubivo istraživanje i korišćenje kosmosa je posebno naglašeno članom IV kojim se države
ugovornice obavezuju da neće staviti u orbitu oko Zemlje ma kakve objekte koji nose nuklearno
oružje ili bilo koju drugu vrstu oružja za masovno uništavanje, neće postavljati takvo oružje na
nebeska tela niti na bilo koji drugi način stacionirati takvo oružje u kosmos. Zabranjeno je, takođe,
na nebeskim telima uspostavljanje vojnih baza, uređaja ili utvrđenja, kao i obavljanje
eksperimenata sa svim vrstama oružja i izvođenje vojnih manevara. Ugovor dopušta „upotrebu bilo
koje opreme ili uređaja" u svrhu miroljubivog istraživanja Meseca i drugih nebeskih tela.
Nedorečenost Ugovora iz 1967. godine u pogledu vojnih aktivnosti u kosmosu dovodi do delikatnih
pravnih dilema. Recimo, javilo se mišljenje da su vojne aktivnosti u kosmosu koje se ograničavaju
na osmatranje iz satelita i vojne komunikacije prećutno prihvaćene kao saglasne sa relevantnim
principom Ugovora iz 1967. godine.
Još delikatnije je pitanje upotrebe kosmosa za defanzivna ili, čak, ofanzivna oružja. U oba slučaja
radi se o tumačenjima koja se teško mogu uklopiti u osnovni princip Ugovora iz 1967. godine o
korišćenju kosmosa isključivo u miroljubive svrhe i, konkretno, odredbe Ugovora koje zabranjuje
postavljanje u kosmos bilo kog objekta koji nosi nuklearno oružje ili bilo koju drugu vrstu oružja za
masovno uništenje ili „postavljanje takvog oružja u kosmos na bilo koji način".
U vršenju slobode naučnog istraživanja, Ugovor obavezuje države da Generalnom sekretaru UN
dostave rezultate naučnih istraživanja, koji treba da osigura delotvorno širenje obaveštenja o
rezultatima naučnih istraživanja. Stanice, uređaji kao i svemirske letilice na Mesecu ili nebeskim
telima biće dostupni predstavnicima država ugovornica. Domašaj ove odredbe ograničen je na
države koje su faktički u mogućnosti da vrše istraživanja u kosmosu, jer je u primeni vezana za
uslov uzajamnosti. Država koja lansira kosmički objekat u obavezi je da ga registruje. Država
lansiranja je u obavezi da vodi registar kosmičkih objekata o čemu odgovarajuća obaveštenja šalje
Generalnom sekretaru UN. Generalni sekretar je, pak, u obavezi da vodi registar u koji unosi
podatke koje dobija od strana ugovornica.
U odnosu na kosmički objekat striktno je sproveden princip personaliteta zakona. Država u čijem je
registru upisan kosmički objekat poseduje nadležnost nad tim objektom bez obzira da li se nalazi u
kosmosu, na nekom nebeskom telu ili na teritoriji treće države. Pravo vlasništva, nad objektima
lansiranim u kosmos, uključujući objekte koji su se spustili na nebesko telo, kao i objekte na
njihovim sastavnim delovima, ostaje netaknuto time što se nalaze u kosmosu ili na nekom nebeskom
telu ili po povratku na Zemlju.
Ova odredba predstavlja osnov za formulisanje serije obaveza država ugovornica u slučaju nesreće,
opasnosti i prinudnog spuštanja kosmičkog objekta na područje druge države ili na otvoreno more.
Svaka strana ugovornica koja sazna ili ustanovi da je posada svemirskog broda doživela nesreću ili se
nalazi u opasnosti u obavezi je da o tome obavesti državu lansiranja i Generalnog sekretara UN, te
da preduzme mere u cilju potrage i spašavanja članova posade kao i da članove posade i kosmički
objekat vrati državi lansiranja. U slučaju da ugovornica ima razloga da veruje da su kosmički
objekat ili njegovi sastavni delovi koji su pronađeni na njenom području ili na drugom mestu po
svojoj prirodi opasni i štetni može o tome obavestiti državu lansiranja koja je u obavezi da
preduzme delotvorne mere za otklanjanje moguće opasnosti od štete. Odredbe Sporazuma o
spašavanju kosmonauta, vraćanju kosmonauta i vraćanju objekata lansiranih u kosmos, formulisane
su sa osloncem na osećaj čovečnosti.
Ugovor iz 1967. godine određuje na opšti način da ugovornice snose međunarodnu odgovornost za
nacionalne delatnosti u kosmosu bilo da ih preduzimaju vladini organi ili nevladina tela. Kada
kosmičke delatnosti preduzimaju međunarodne organizacije, odgovornost za prouzrokovanu štetu
snosi međunarodna organizacija kao i države članice organizacije koje su u isto vreme i ugovornice
Ugovora iz 1967. godine. To pravilo odgovornosti za kosmičke aktivnosti precizno je uređeno
Konvencijom o međunarodnoj odgovornosti za štetu koju prouzrokuju svemirski objekti (1971).
Konvencija utvrđuje objektivnu odgovornost države lansiranja za naknadu štete koju prouzrokuje
njen kosmički objekat na površini zemlje ili na vazduhoplovu u letu s osloncem na opasnu prirodu
kosmičke aktivnosti.
Pojedinačne i sporadične aktivnosti država u kosmosu su vremenom prerasle u široku, organizovanu
aktivnost na istraživanju i iskorišćavanju kosmosa. Danas se kosmički objekti koriste u raznovrsne
svrhe, počev od naučnog istraživanja, meteorološkog osmatranja preko pomoći u navigaciji,
telekomunikacijama i, možda, najvažnije - u svrhe vojnog osmatranja.
Stalna aktivnost u kosmosu podrazumeva korišćenje i orbitalnih stanica. Orbitalne stanice bi se
mogle definisati kao kosmičke letilice za dugotrajni boravak koje se kreću putanjom nebeskog tela.
Orbitalne stanice oko Zemlje (takozvani geostacionarni satelit) okreću se oko Zemlje blizu
ekvatorijalne orbite i to tako da ostaju u fiksiranoj tački u kosmosu iznad date tačke na zemljinoj
površini.
Široku upotrebu sateliti imaju u telekomunikacionim i radiodifuznim sistemima. U ovoj oblasti
ostvarena je saradnja kroz međunarodne organizacije. Tako je, recimo, 1973. godine osnovan
INTELSAT čije su ugovornice ne samo vlade već i javne i privatne korporacije. Socijalističke zemlje
Istočne Evrope zaključile su 15. novembra 1971. godine sporazum o stvaranju satelitskog
komunikacionog sistema INTELSPUTNIK.
Arapske zemlje su formirale sopstveni sistem ARABSAT 1976. godine. U funkciji su izvesni specijalni
sistemi poput INMARSAT - međunarodna pomorska satelitska organizacija - osnovana 1976. godine.
Nadležnost u oblasti regulisanja upotrebe radio frekvencija i pozicija satelita u geostacionarnoj
orbiti poverena je Međunarodnoj telekomunikacionoj uniji (ITU).
Četiri kosmičke sile (SAD, tadašnji SSSR, Francuska i Kanada) su jula 1988. zaključile u Parizu Ugovor
o dugoročnoj saradnji u istraživanju i ostvarivanju projekata u vezi sa kosmičkim satelitima nazvan
SARSAT.
Direktno emitovanje iz kosmosa, koje nesumnjivo predstavlja jedan vredan tehnološki napredak,
zahteva pravno regulisanje. S jedne strane direktno emitovanje iz programa kosmosa bez pristanka
države prijema može predstavljati potencijalnu opasnost za njeno političko jedinstvo i očuvanje
kulturnih vrednosti. S druge strane, ova tehnološka inovacija omogućava bolje povezivanje sveta i
razmenu informacija i programa.
Rezolucija Generalne skupštine usvojena 1982. godine, pokušava da da odgovor na ovo pitanje. Ona
polazi od zahteva da su prethodne konsultacije i sporazum između države emitovanja i države
prijema pravno neophodni. Rezolucija traži da direktno televizijsko emitovanje poštuje kulturni i
politički integritet svih država.

56. UGOVORNE STRANE

* O ugovornom kapacitetu uopšte. Ugovorni kapacitet, shvaćen u smislu prava na zaključivanje


međunarodnih ugovora ili određenih vrsta međunarodnih ugovora, vezuje se, po pravilu, za dve
pravne činjenice - za suverenitet i za međunarodnopravni subjektivitet.
U pogledu odnosa kategorija suvereniteta i ugovorne sposobnosti uobičajeno je da se ugovorna
sposobnost kvalifikuje kao atribut suvereniteta. Aktuelni razvoj je nepobitno dokazao da je pojam
ugovorne sposobnosti širi od suvereniteta. U prilog tome govori ne samo praksa sklapanja ugovora od
strane međunarodnih organizacija već i ugovorna praksa tzv. nesuverenih ili polusuverenih država.
Postoji i drugo shvatanje po kome međunarodnopravni subjektivitet predstavlja izvor ugovorne
sposobnosti. Takva veza je odraz prirode međunarodne zajednice.
* Države. Kako su države izvorni subjekti međunarodnog prava to je njihova ugovorna sposobnost
van spora.
Sa izuzetkom kolonijalnih protektorata, protektoratima se priznavala ugovorna sposobnost, jer
stavljanje pod nadzor ili kontrolu druge države ne predstavlja ipso facto gubitak svojstva pravne
ličnosti.
Što se tiče federativnih država neosporno je da federacija predstavlja suverenu državu, jedinstven
subjekat međunarodnog prava, te da, prema tome, poseduje punu ugovornu sposobnost. Neki ustavi
dopuštaju federalnim jedinicama da, pod izvesnim uslovima, sklapaju ugovore, dok drugi takvu
mogućnost isključuju izričito ili prećutno. Ustav SAD predviđa apsolutnu zabranu državama
članicama da sklapaju bilo kakav ugovor, da stupaju u savez ili konfederaciju. Po Ustavu Švajcarske,
kantoni zadržavaju pravo zaključivanja ugovora sa stranim državama u odnosu na pitanja javne
prirode, graničnih odnosa i policije. U Osnovnom zakonu SR Nemačke od 1949. predviđeno je da
federalne jedinice mogu sklapati ugovore sa stranim državama.
Ustavna povelja Srbije i Crne Gore davala je državama članicama vrlo široka prava u konkretnoj
stvari. Član 15.(2) Povelje priznaje državama članicama pravo zaključivanja međunarodnih
sporazuma ako to „nije u suprotnosti sa nadležnostima SCG i interesima druge države članice."
Ovako široko određeno pravo zaključivanja međunarodnih sporazuma članica državne zajednice
izražavalo je nejasnu pravnu prirodu državne zajednice Srbija i Crna Gora.
Neki ustavi isključuju mogućnost da federalne jedinice sklapaju međunarodne ugovore. Ustav
Austrije, recimo, u članu 10.(1) utvrđuje da su federalne vlasti nadležne da donose i sprovode
zakon, između ostalog, i u pitanjima „spoljnih poslova uključujući... naročito zaključenje
međunarodnih ugovora". Prećutno isključenje ugovornog kapaciteta federalnih jedinica sadrže i
ustavi Indije, Malezije, Nigerije i drugih.
Čak i slučajevima kada ustav dopušta federalnim jedinicama da istupaju na međunarodnom planu ne
možemo govoriti o ugovornoj sposobnosti federalnih jedinicastricto sensu. Ugovorna sposobnost je
elemenat subjektiviteta, te, prema tome, podrazumeva sposobnost samostalnog raspolaganja
svojim pravima koja se u ugovorima ispoljava kroz ustanovljenje prava i obaveza. Ovlašćenje
federalnih jedinica da stupaju u ugovorne aranžmane je podvrgnuto brojnim ograničenjima kako
formalnim, tako i materijalnim. Zato bi odgovarajuće ovlašćenje federalnih jedinica pre valjalo
kvalifikovati kao neku vrstu poslovne sposobnosti, a ne kao ugovornu sposobnost u smislu
međunarodnog prava.
Ugovorna sposobnost može biti ograničena i na osnovu posebnog međunarodnog statusa države kao
što je, na primer, slučaj sa stalno neutralnim državama.
Ugovorna sposobnost države u smislu međunarodnog prava je generalno ovlašćenje države da kao
pravna ličnost, titular prava i obaveza, stupa u odnose sa drugim pravnim ličnostima međunarodnog
prava. Iz toga proizlazi da ugovori koje države sklapaju na osnovu svoje ugovorne sposobnosti
moraju ispunjavati dva osnovna uslova da bi se smatrali ugovorima međunarodnog javnog prava:
1. formalni uslovi, tj. da su ugovorne strane pravne ličnosti međunarodnog prava i
2. da te ličnosti, zaključujući ugovor istupaju u javnopravnom svojstvu, kao nosioci vrhovničkih
suverenih prava.
Stalni sud međunarodne pravde naglasio je da svaki ugovor koji nije zaključen između država kao
subjekata međunarodnog prava mora imati oslonac u nacionalnom zakonodavstvu odnosnih
zemalja.
Države mogu ići u ugovorni odnos građanskopravnog karaktera, npr. država A kupi nepokretnost na
teritoriji države B.
* Međunarodne organizacije. Postoji široka saglasnost da neke međunarodne organizacije, naročito
Ujedinjene nacije i specijalizovane agencije, poseduju ugovornu sposobnost u smislu međunarodnog
prava. U prilog tome obično se ističu dva momenta:
a) odredbe ustavnih akata o zaključivanju ugovora, i
b) ugovorna praksa međunarodnih organizacija.
Izvestan broj ustavnih akata predviđa mogućnost da međunarodna organizacija ili, bolje rečeno,
organi organizacije sklapaju međunarodne ugovore. Ujedinjene nacije sklapaju ugovore kako sa
državama članicama tako i sa nečlanicama. Specijalizovane agencije sklapaju ugovore i sa
Organizacijom UN i međusobno. Pozitivna praksa sugeriše zaključak da je zaključivanje ugovora
instrumentalni oblik vršenja aktivnosti i ostvarivanja ciljeva koje su države osnivači stavili u dužnost
međunarodnim organizacijama.
Neslaganja se ispoljavaju u odnosu na kvalifikaciju osnova ugovorne sposobnosti međunarodnih
organizacija.
Jedan deo doktrine stoji na stanovištu da je osnov ugovorne sposobnosti međunarodnih organizacija
- ustavni akt ili akt o osnivanju. Nedostatak ovog shvatanja leži u činjenici da ustavni akti
međunarodnih organizacija u principu ne sadrže opšte ovlašćenje organizacije da sklapa
međunarodne ugovore, već da najveći deo akata sadrži ovlašćenje na sklapanje izvesnih vrsta
međunarodnih ugovora. Drugi smatraju da je osnov ugovorne sposobnosti u pravilima običajnog
prava, a odgovarajuća pravila u ustavnim aktima poseduju samo „deklaratorni karakter, mada
zadržavaju punu snagu sa stanovišta procedure." Treći nalaze da se ugovorna sposobnost
međunarodnih organizacija pretpostavlja, da je logični izraz činjenice da im je priznato svojstvo
subjekta međunarodnog prava. Izvesno je da su, s obzirom na mesto ugovora kao pravnog akta,
ugovorne sposobnosti neophodna pretpostavka i dokaz subjektiviteta međunarodnih organizacija.
S obzirom na bezbrojne varijacije u nadležnosti i kapacitetu međunarodnih organizacija, precizno
utvrđivanje ugovorne sposobnosti međunarodnih organizacija nije jednostavan zadatak.
* Sveta stolica. U međunarodnom pravu sposobnost sklapanja ugovora priznaje se i Svetoj stolici
odnosno papi kao nosiocu javnopravnih ovlašćenja. Interesantno je da je papa zaključivao
međunarodne ugovore, tzv. konkordate i u periodu od 1870. do 1929. tj. u vremenu kada je papska
država nestala kao svetovna i dok njen međunarodnopravni status nije bio regulisan. U sadašnjem
vremenu, ugovorna sposobnost Svete stolice proizlazi iz svojstva pravne ličnosti koje Sveta stolica
poseduje. Konkordati su specifična vrsta ugovora utoliko što regulišu materiju koja ulazi u domen
strogo unutrašnje nadležnosti države.

57. PROCES ZAKLJUČIVANJA MEĐUNARODNIH UGOVORA

U procesu zaključivanja međunarodnih ugovora razlikujemo nekoliko faza:


pregovore;
usvajanje (adopciju) teksta ugovora;
autentifikaciju teksta ugovora i
izražavanje pristanka na obavezivanje ugovorom koje može poprimiti različite oblike.
* Pregovori. Shvaćeni u smislu segmenta u procesu zaključivanja ugovora pregovori bi se mogli
definisati kao izmena i rasprava predloga predstavnika pregovarača u cilju postizanja sporazuma.
Konvencija o ugovornom pravu ne definiše neposredno pregovore ali državu pregovarača određuje
kao državu koja je učestvovala u izradi i usvajanju teksta ugovora.
U vezi pregovora od posebnog interesa su dva pitanja:
a) ko su subjekti pregovora odnosno ko vodi pregovore; i
b) kako se pregovori odvijaju (tehnika pregovaranja).
a) Subjekti međunarodnih pregovora mogu biti samo države i međunarodne organizacije kao subjekti
međunarodnog prava.
U ime države pregovore vode ovlašćeni predstavnici. Takav status stiče se punomoćjem koje se
definiše kao dokument koji je izdao nadležni organ države, a kojim se imenuje jedno ili više lica da
predstavljaju državu u pregovorima, prilikom usvajanja ili autentifikacije teksta ugovora, u
izražavanju saglasnosti države da bude vezana ugovorom ili izvršenju bilo kog drugog akta koji se
tiče ugovora.
Licu se priznaje status predstavnika države za usvajanje ili autentifikaciju teksta jednog ugovora ili
za izražavanje pristanka na obavezivanje u dva slučaja:
I) ako pokaže punomoćje.
II) ako iz prakse zainteresovanih država ili drugih okolnosti proizlazi da su države imale nameru da
određeno lice smatraju za svog predstavnika bez podnošenja
punomoćja. Neke kategorije lica se smatraju predstavnicima države i bez ikakvog punomoćja, na
osnovu same činjenice da vrše određene funkcije. Konvencija u članu 7.
navodi:
šefove država i vlada ministre inostranih poslova;
šefove diplomatskih misija; i
akreditovane predstavnike države na međunarodnim konferencijama ili
kod neke međunarodne organizacije.
Dok su šefovi država, vlada i ministri inostranih poslova na osnovu funkcije koju obavljaju ovlašćeni
na preduzimanje svih postupaka u vezi sa zaključivanjem ugovora, ovlašćenja šefa diplomatske
misije i akreditovanog predstavnika države na međunarodnoj konferenciji ili kod neke međunarodne
organizacije su ograničena na usvajanje teksta ugovora između države imenovanja i države prijema
odnosno na usvajanje teksta ugovora na konferenciji ili u organizaciji.
b) Vođenje pregovora nije predmet pravnog regulisanja. Ako se pregovori vode na međunarodnim
skupovima, uobičajeno je da se odvijaju na osnovu pravila
sadržanih u unutrašnjem poslovniku.
Pregovori se po pravilu vode usmeno i pismeno. U slučaju neuspeha pregovora, može se sačiniti
zapisnik o toku pregovora i izloženim gledištima koji potpisuju predstavnici pregovarača. Nezavisno
od ovoga zapisnika svaka strana sastavlja za sopstvenu upotrebu beleške o pregovorima. Moguće je
da se pregovori vode i pismenim putem, tj. preko nota i pisama i slično.
Procedura pregovaranja i sklapanja ugovora doživela je kvalitativne promene pod uticajem
političkog razvoja, intenziviranja međunarodne saradnje van klasičnih političkih okvira i nastanka i
razvoja univerzalnih organizacija poput Organizacije UN.
Države pregovorači tako ne učestvuju neposredno u formulisanju tekstova ugovora na
međunarodnim konferencijama. To se prepušta stručnim, specijalizovanim telima - Pravnom i
Redakcionom komitetu - koji prikuplja i sistematizuje predloge delegacije. Ti predloži definitivno
oblikuju polazni ili osnovni tekst pripremljen od strane izabranog delegata koji nastupa u svojstvu
izvestioca. Ponekad se postupak usvajanja teksta multilateralne konvencije na diplomatskoj
konferenciji zamenjuje usvajanjem teksta od strane organa međunarodne organizacije, recimo,
Generalne skupštine, Skupštine Svetske zdravstvene organizacije i slično. Ovako usvojeni nacrt
konvencije se, potom otvara za potpis i prihvatanje ne samo članicama već i nečlanicama
organizacije.
* Usvajanje (adopcija) teksta ugovora. Kod usmenih sporazuma saglasnost volja je definitivni čin u
procesu nastanka ugovora. U nastanku pismenih, formalnih ugovora javljaju se dodatni elementi, s
obzirom na to da postizanje sporazuma (negotium), naime, valja pretočiti u odgovarajući
instrument. To se postiže ustanovom usvajanja (adopcije) i autentifikacije teksta ugovora.
Usvajanje teksta ugovora je formalni akt kojim se utvrđuje oblik i sadržina budućeg ugovora.
Tehnika usvajanja teksta ugovora nije jednoobrazna, nego zavisi od vrste ugovora. Kod bilateralnih
ugovora i običnih višestranih ugovora usvajanje teksta ugovora vrši se na osnovu principa
jednoglasnosti, tj. pristankom svih država koje su učestvovale u njegovoj izradi.
Na međunarodnim konferencijama specijalno sazvanim radi zaključenja ugovora donose se posebna
pravila o usvajanju teksta ugovora. To su ad hoc pravila, koja važe za tu priliku. Na konferencijama
koje saziva Generalna skupština UN pravilo je da Sekretarijat, po obavljenim konsultacijama sa
zainteresovanim državama, pripremi nacrt pravila postupaka koja uključuju i pravilo o usvajanju
teksta ugovora. Konvencija o ugovornom pravu u članu 9. usvaja pretpostavku da se tekst ugovora
usvaja dvotrećinskom većinom prisutnih i glasalih pregovarača. Konferencija može dvotrećinskom
većinom odlučiti da primeni i neko drugo pravilo glasanja.
Odredba člana 9. ne važi u odnosu na ugovore koji se donose pod okriljem međunarodnih
organizacija. U novijoj praksi došlo je do stvaranja jedne proceduralne inovacije koja se ogleda u
tome da sama međunarodna organizacija, pod čijim se okriljem ugovor zaključuje, rediguje i usvaja
tekst ugovora. Tekst ugovora u ovom slučaju formuliše nadležni organ organizacije uz pomoć
stručnjaka.
* Autentifikaciju teksta ugovora. Autentifikacija teksta ugovora predstavlja postupak ustanovljenja
definitivnog teksta ugovora. Prema tome, autentifikacija je završni segment procedure koja
prethodi konačnom izjašnjavanju države pregovarača o tome da li će postati strana ugovornica ili
ne.
Tehnika autentifikacije se tokom vremena menjala. U nedavnoj prošlosti potpis je bio opšti metod
autentifikacije teksta ugovora. Kod dvostranih ugovora tekst se potpisuje istovremeno u dva
originalna primerka, tako da po jedan primerak pripada svakom pregovaraču. Višestrani ugovori se
potpisuju u obliku jednog instrumenta kao originalnog primerka.
Konvencija o ugovornom pravu predviđa da se tekst ugovora ustanovljava kao verodostojan i
konačan prema postupku utvrđenom samim tekstom ili sporazumom stranaka. Ako sam tekst
ugovora predviđa postupak autentifikacije, odnosne odredbe ugovora imaju retroaktivno dejstvo.
Ako takva procedura nije propisana, autentifikacija se vrši potpisom, potpisom ad referendum ili
parafiranjem teksta ugovora od predstavnika država pregovarača ili završnog akta konferencije u
koji je unet tekst ugovora.
Parafiranje se sastoji u tome što predstavnici pregovarača stavljaju na kraju teksta inicijale svojih
imena i prezimena. Parafiranje se primenjuje u slučajevima kada pregovarači nisu ovlašćeni na
potpisivanje ili su prekoračili ovlašćenja u punomoćjima ili kada postoji sumnja daje ugovor konačno
prihvaćen.
Potpis ad referendum je potpis pod uslovom naknadnog odobrenja od strane vlade pregovarača. Ako
vlada da odobrenje, potpis ad referendum proizvodi uobičajena dejstva potpisa. Što se tiče teksta
ugovora koji se usvajaju u međunarodnim organizacijama, praksa nije jedinstvena. Autentifikacija
se u ovim slučajevima vrši na dva načina:
a) rezolucijom nadležnog organa međunarodne organizacije (obično plenarni organ); i
b) aktom autentifikacije koju vrši nadležni organ organizacije.
Pravila koja su priznata u pogledu dejstva potpisanog ugovora važe mutatis mutandis i kod ostalih
načina autentifikacije teksta.

58. NAČINI IZRAŽAVANJA PRISTANKA NA OBAVEZIVANJE UGOVOROM

*Uopšte o načinima izražavanja pristanka. Konvencija kao osnovne načine


izražavanja pristanka na obavezivanje navodi: potpis, razmenu instrumenata koji sačinjavaju
ugovor, ratifikaciju, prihvatanje ili odobravanje i pristupanje.
Izražavanje pristanka na obavezivanje se, po pravilu, odnosi na ceo tekst ugovora, tj. država se
obavezuje u odnosu na ukupnost prava i obaveza formulisanih u ugovoru. Moguće je da se države
pregovarači sporazumeju da pristanak mogu izraziti i u odnosu na pojedine delove ugovora, odnosno
tako da je pojedini delovi ugovora obavezuju, a drugi, pak, ne obavezuju. Pravni osnov pristanka na
delimično obavezivanje može biti ili sama ugovorna odredba ili sporazum država pregovarača u
širem smislu. U ovim slučajevima radi se o delimičnoj ratifikaciji, pristupanju i slično. Od
delimičnog obavezivanja treba razlikovati mogućnost da država pregovarač bira između dve ili više
ugovornih odredbi (alternativne obaveze).
*Potpis. U klasičnom načinu postupka zaključenja ugovora potpis je prethodio
ratifikaciji kao načinu konačnog obavezivanja i njegova funkcija se, po pravilu, iscrpljivala u
autentifikaciji teksta ugovora.
Konvencija daje potpisu veći značaj od onog koji mu je davalo običajno pravo.
Postoje tri slučaja kada se potpisom izražava definitivni pristanak na obavezivanje:
- kada ugovor izričito predviđa stupanje na snagu potpisom npr. Sporazum o službi UN za pomoć i
rehabilitaciju (1943) predviđa u članu 9. potpis kao način definitivnog obavezivanja. Pomenuti član
ustanovljava da će sporazum stupiti na snagu u odnosu na svaku potpisnicu u momentu stavljanja
potpisa. Može se ustanoviti da ugovor stupa na snagu protekom izvesnog perioda od momenta
potpisivanja.
- kada se utvrdi na drugi način da su se države koje su učestvovale u pregovorima saglasile da će
potpis predstavljati akt konačnog obavezivanja ugovorom. Ovo je slučaj kada ugovor „ćuti" o načinu
izražavanja pristanka, ali se tumačenjem dolazi do zaključka da su se stranke prećutno saglasile da
potpis ima takvo dejstvo.
- kada iz punomoćja predstavnika države ili namere izražene u toku pregovora proizlazi da je država
izabrala potpisivanje kao način konačnog obavezivanja. U ovom slučaju jedna ili više država
učesnica u pregovorima izražavaju svoju nameru da se definitivno obavežu potpisom. Ta namera se
ne mora podudarati sa stavom ostalih država pregovarača.
Pre donošenja Konvencije smatralo se za apsolutno pravilo da su paraf i potpis ad referendum vrste
potpisa čije je dejstvo ograničeno na autentifikaciju teksta ugovora. Konvencija odstupa od tog
pravila. U praksi se, ponekad, dešava da se paraf, naročito ako se radi o najvišim državnim
funkcijama kao što su šef države, vlade ili ministar inostranih poslova upotrebljava sa namerom da
proizvodi dejstva punog potpisa. I potvrđeni potpis ad referendum može, po opštim uslovima koji se
zahtevaju za potpis, da predstavlja definitivni način izražavanja pristanka na obavezivanje.
* Ratifikacija. Ratifikacija je reč novolatinskog porekla koja znači potvrđivanje, saglasnost.
Elemente ratifikacije, shvaćene kao faze u postupku sklapanja ugovora, nalazimo u dalekoj
prošlosti. Sadržaj i pravnopolitički smisao ratifikacije uveliko je zavisio od karaktera društvenih
odnosa.
U periodu apsolutističkih monarhija ratifikacija je imala naglašeno formalno obeležje. Predstavljala
je akt kojim je vladar odobravao rad svojih punomoćnika koji su u njegovo ime zaključili ugovor.
Obeležja ratifikacije se suštinski menjaju pobedom parlamentarizma. Ratifikacija postaje završni
akt ugovorne procedure, konstitutivni element ugovora. Organ u čiju nadležnost spada ratifikacija
međunarodnih ugovora ne ispituje samo da li su predstavnici prilikom potpisivanja poštovali
ovlašćenja data u punomoćju, već u isto vreme suvereno i slobodno donosi odluku da li će se država
obavezati na međunarodnom planu. Ratifikacija je diskrecionog karaktera.
Ratifikacija je ostala način konačnog obavezivanja za znatan deo ugovora, ali veliki broj izuzetaka
od obaveze ratifikacije ne dopušta formulisanje opšteg pravila koje bi ratifikaciju izdiglo u odnosu
na ostale načine izražavanja pristanka na obavezivanje.
Konvencija pod ratifikacijom podrazumeva međunarodni akt kojim se izražava pristanak na
obavezivanje, tj. razmenu, deponovanje ili notifikaciju instrumenata koji je u ugovoru utvrđen kao
instrument pomoću koga države mogu postati strane ugovornice.
Konvencija predviđa da ugovor podleže ratifikaciji u četiri slučaja
1. kada je u ugovoru formulisana odredba o obavezi ratifikacije;
2. kada je utvrđeno da su se države pregovarači na drugi način sporazumele da ugovor podleže
ratifikaciji. U ovom slučaju pregovarači u obliku sporednog (kolateralnog) sporazuma uglavljuju
obavezu ratifikacije;
3. kada je predstavnik države potpisao ugovor pod rezervom ratifikacije; i
4. kada namera države da potpiše ugovor pod rezervom ratifikacije proizlazi iz punomoćja njenog
predstavnika ili je bila izražena u toku pregovora.
Prva dva načina se zasnivaju na saglasnosti država pregovarača a druga dva jednostrano, voljom
pregovarača, ali na načine koji stavljaju do znanja ostalim pregovaračima da se njihov definitivni
pristanak ustanovljava ratifikacijom.
Pitanje organa nadležnog za ratifikaciju ugovora u domenu je regulisanja ustava ili drugog
unutrašnjeg pravnog akta. Razlikuju se tri sistema:
a) ratifikacija u nadležnosti šefa države. Ovaj sistem, svojstven apsolutističkim monarhijama i
diktatorskim režimima, zadržao se i do današnjeg dana (Jordan, Maroko, Saudijska Arabija i
Vatikan);
b) ratifikacija je u nadležnosti šefa države ali se za izvesne kategorije ugovora prethodno zahteva
odobrenje parlamenta (Velika Britanija); i
c) ratifikacija je u većini savremenih država poverena zakonodavnom telu.
U našem ustavnom sistemu ratifikacija međunarodnih ugovora poverena je Narodnoj skupštini RS.
Ratifikacioni instrumenti ili instrumenti o ratifikaciji su formalni, pismeni akti koji sadrže ili ceo
tekst ugovora ili samo prvi i poslednji član, i obećanje da će ugovor biti izvršen u dobroj veri. U
našem pravnom sistemu izdavanje i potpisivanje instrumenata o ratifikaciji spada u nadležnost
predsednika Republike.
* Prihvatanje ili odobravanje ugovora. Prihvatanje ili odobravanje ugovora je relativno novi način
izražavanja pristanka na obavezivanje ugovorom. Sa stanovišta suštinskih obeležja prihvatanje
ugovora je zbirno ime za dva načina izražavanja pristanka na obavezivanje:
izražavanje pristanka na obavezivanje bez prethodnog potpisivanja.
izražavanje pristanka na obavezivanje ugovorom nakon potpisivanja ugovora .
Ova dva oblika rede se pojavljuju samostalno.
Konvencija predviđa da uslovi pod kojima se država obavezuje aktom ratifikacije važe, mutatis
mutandis, i kod prihvatanja.
* Pristupanje (adhezija). Za razliku od prihvatanja, pristupanje je tradicionalni metod obavezivanja
ugovorom. Radi se o formalnom načinu koji je u tom smislu korelat ratifikacije. Primenjuje se, po
pravilu, kada država nije učestvovala u pregovorima o zaključenju ugovora niti je potpisala tekst
ugovora.
Konvencija ustanovljava da se pristanak na obavezivanje može izraziti putem pristupanja u tri
slučaja:
1. kad sam ugovor ili amandman ugovora predviđa da se pristanak može izraziti pristupanjem;
2. kada je na drugi način utvrđeno da su se države pregovarači sporazumele da država taj pristanak
može izraziti pristupanjem; i
3. kada su se sve strane ugovornice naknadno sporazumele da država takav pristanak može izraziti
pristupanjem.
Ranije se smatralo pravilom da se može pristupiti samo ugovoru koji je stupio na snagu. Veliki broj
ugovora pravo na pristupanje ugovoru čini nezavisnim od stupanja ugovora na snagu a gotovo svi
multilateralni ugovori zaključeni pod okriljem OUN vezuju stupanje ugovora na snagu za
deponovanje utvrđenog broja instrumenata o pristupanju ili ratifikaciji. Štaviše, izvesni ugovori
predviđaju pristupanje kao jedini način izražavanja pristanka na obavezivanje.
Pristupanje se, u načelu, može izvršiti dvostranim i jednostranim aktom. Kod pristupanja u formi
dvostranog akta radi se, u stvari, o sklapanju sporazuma o pristupanju. Ovaj način je danas
izobičajen, tako da Konvencija utvrđuje da se pristupanje vrši jednostranim aktom.
Mišljenja su podeljena u odnosu na pitanje da li država, po opštem međunarodnom pravu, ima pravo
da pristupi sveopštim multilateralnim ugovorima. Ispravno je shvatanje da ova vrsta ugovora treba
da bude otvorena za pristupanje svakoj državi.
* Razmena instrumenata koji sačinjavaju ugovor. Tendencija ka uprošćavanju postupka zaključenja
ugovora našla je svoj izraz i u ugovorima koji se sklapaju razmenom nota, pisama i sličnih
instrumenata. Pomenuti instrumenti uzeti in corpore sačinjavaju ugovor. Sa stanovišta tehnike
ugovor se sklapa tako što jedna država upućuje drugoj notu ili pismo u kojoj predlaže tekst budućeg
ugovora, a druga strana prihvata tekst i o tome notom ili pismom obaveštava državu koja je notu ili
pismo uputila. Stvar se komplikuje ako druga država ne prihvata tekst u potpunosti već delimično,
tako što predlaže drugačiji tekst u delu koji ne prihvata. U tom slučaju tekst ugovora se
ustanovljava iznalaženjem ponuda koje su prihvaćene i njihovih sastavljanjem u jednu celinu.
Konvencija predviđa da: „Pristanak država da budu vezane ugovorom koji sačinjavaju međusobno
razmenjeni instrumenti izražava se ovom razmenom:
ako instrumenti predviđaju da će njihova razmena imati ovo dejstvo;
ako se na drugi način utvrdi da su se ove države dogovorile da će razmena instrumenata imati ovo
dejstvo.
U pogledu momenta stupanja na snagu ugovora zaključenog razmenom nota važi opšte pravilo o
dispoziciji stranaka.
Zahvaljujući jednostavnom postupku ugovori koji se sklapaju razmenom nota su našli široku primenu
u praksi.
"Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje
da bi prizvale smeh..."
Ribica
Forumas u usponu

Posts: 191
Joined: 14 Mar 2009 16:56


T
o
p


Re: MJP - skripta (110 pitanja)
by Ribica on 08 Mar 2011 16:38

59. REGISTROVANJE I DEPONOVANJE UGOVORA

* Istorijski koreni. U periodu kada je zaključivanje ugovora bilo isključiva


prerogativa vladara, registracija međunarodnih ugovora je svoj značaj i smisao iscrpljivala u
granicama unutrašnjeg prava. Posredstvom registracije ugovora u nacionalnim parlamentima i
sudovima vršena je, u stvari, promulgacija ugovora sa ciljem da
se državni organi i subjekti u unutrašnjem poretku upoznaju sa sadržajem ugovora
koji je vladar zaključio u ime države.
Registracija izrasta u ustanovu međunarodnog javnog prava nakon Prvog svetskog rata kao pravno
tehnički odgovor na političke zahteva za ukidanjem tajne diplomatije u kojoj su mnogi napredni
umovi i pokreti toga doba videli uzrok ratova i društvene nestabilnosti.
*Registracija po Paktu Društva naroda. Pakt Društva naroda je prvi međunarodni instrument u kome
je registracija međunarodnih ugovora podignuta na
nivo pravne norme. Član 18. Pakta je utvrđivao: „Svaki ugovor ili obaveza koji ubu-
duće zaključi jedna članica Društva naroda mora odmah biti registrovan kod Sekretarijata i on će ga
objaviti čim to bude moguće. Nijedan od ovih ugovora ili međunarodnih obaveza neće biti
punovažan pre nego što bude registrovan."
Registracija se kvalifikuje kao jedan od uslova za punovažnost, konstitutivni elemenat ugovora.
Obaveza registracije je, u svetlosti rešenja ustanovljenog članom 18., obaveza erga omnes, tj. ona
je postavljena na nivo obaveze država ugovornica prema svim ostalim članicama Pakta i samoj
organizaciji. Doktrina je dala niz tumačenja domašaja člana 18. kojima je zajednički imenitelj
namera da se ublaži sankcija nepunovažnosti koja bi trebalo da pogađa neregistrovani ugovor.
*Registracija po Povelji UN. U okviru UN registracija i objavljivanje su regulisani članom 102.
Povelje i Pravilnikom o primeni člana 102. koji je usvojen Rezolucijom Generalne skupštine UN 96.
(1) od 14. decembra 1946. godine i izmenjen u nekoliko navrata. Član 102. Povelje predviđa:
1. Svaki ugovor i svaki međunarodni sporazum koji zaključi neki član UN posle stupanja na snagu ove
povelje biće što je moguće pre registrovan i objavljen od strane Sekretarijata;
2. Nijedna strana ugovornica iz takvog ugovora ili međunarodnog sporazuma koji nije registrovan
saglasno odredbama stava 1. ovog člana neće moći da se pozove na taj ugovorni sporazum ni pred
jednim organom Ujedinjenih nacija.
Kako proizlazi iz formulacije navedenog člana registruje se „svaki ugovor i svaki međunarodni
sporazum", uz dva osnovna ograničenja. Prvo ograničenje je ratione personae i ogleda se u tome što
se obaveza registracije proteže samo na one ugovore i sporazume koje zaključi članica UN bilo sa
drugom članicom ili nečlanicom. Za razliku od ugovora i međunarodnih sporazuma koje članice
zaključuju međusobno ili sa nečlanicama, ugovori nečlanica se ne „registruju" nego klasiraju i uvode
u poseban spisak. Drugo ograničenje je ratione temporis - registraciji podležu samo oni ugovori koji
su zaključeni nakon stupanja na snagu Povelje UN. Izuzetke predstavljaju ugovori i međunarodni
sporazumi koje dostavi neki član UN, ako nisu bili uneti u Zbirku ugovora Društva naroda i ugovori i
međunarodni sporazumi zaključeni i pre stupanja na snagu Povelje od strane država koje nisu
članice-UN.
Ugovori i međunarodni sporazumi se registruju na dva načina: podnošenjem ugovora na registraciju
od strane ugovornice ili depozitara ugovora i ex officio od strane OUN. Konkretni ugovor podnosi na
registraciju bilo koja strana ugovornica. Ako podnošenje izvrši jedna ugovornica ostale ugovornice
se oslobađaju odgovarajuće obaveze. U slučaju višestranih ugovora smatra se da je funkcija
depozitara da, između ostalog, podnese ugovor na registraciju.
Ugovori i međunarodni sporazumi se registruju u Sekretarijatu UN. Uloga Sekretarijata u postupku
registracije i objavljivanja ugovora je strogo tehničke prirode. Sekretarijat se tom prilikom ne
upušta u ocenu prirode ugovora, statusa ugovornica, valjanosti ugovora i slična pitanja. Shodno
Pravilniku registrovani ugovori se unose u Registar koji se vodi na pet službenih jezika. Registrovani
ugovori se objavljuju u posebnim zbirkama na originalnom jeziku ili jezicima instrumenata i sadrže
prevod na engleski ili francuski jezik."
Povelja se opredelila za blažu sankciju u slučaju neregistrovanja ugovora i međunarodnog
sporazuma. Sankcija se sastoji u nemogućnosti da se strana ugovornica pozove na neregistrovani
ugovor u slučaju spora pred organima UN. Postoji i shvatanje da neregistrovani ugovor ne može biti
primenjen od strane bilo kog organa UN.
Konvencija o ugovornom pravu predviđa u članu 80. (Registrovanje i objavljivanje ugovora): „1.
Posle njihovog stupanja na snagu, ugovori se dostavljaju Sekretarijatu Ujedinjenih nacija radi
registrovanja ili klasiranja i upisivanja u spisak, već prema slučaju, kao i radi objavljivanja".
Konvencija je pojasnila obavezu registracije kod višestranih ugovora odredbom stava 2, po kome
imenovanje depozitara predstavlja u isto vreme ovlašćenje za registraciju ugovora. * Deponovanje
ugovora - dužnosti depozitara. Primena višestranih ugovora podrazumeva čitav splet proceduralnih,
međusobno povezanih postupaka i radnji. Kako se ti postupci i radnje imaju obavljati u toku
vremena važenja ugovora, uobičajilo se da se poveravaju jednom subjektu. Taj subjekt se naziv
depozitar ugovora. Određuje se, po pravilu, samim ugovorom. Ako se radi o ugovoru zaključenom u
međunarodnoj organizaciji ili na nekoj diplomatskoj konferenciji pod okriljem međunarodne
organizacije depozitar je obično administrativni organ organizacije (u UN po pravu, generalni
sekretar). U ostalim slučajevima depozitar je obično nadležni organ države domaćina konferencije
na kojoj je međunarodni ugovor zaključen.
U funkciji depozitara stiču se reprezentativni i operativni karakter. Reprezentativni karakter
funkcije depozitara se izražava u tome što se depozitar određuje od strane država koje su uzele
učešća u pregovorima radi obavljanja radnji u ime svih potpisnica ugovora. Funkcija depozitara je u
isto vreme i operativnog karaktera budući da mu se u nadležnost stavlja serija proceduralnih
zadataka bez kojih je teško i zamisliti normalan život višestranog ugovora. Konvencija definiše
funkcije depozitara u članu 76-79. Te funkcije obuhvataju, mada se ne iscrpljuju, sledeće funkcije:
1. čuvanje tekstova originala i punomoćja koja su predata;
2. pripremanje overenih kopija originalnog teksta na drugim jezicima i njihovo dostavljanje
stranama ugovornicama i državama koje imaju pravo da to postanu;
3. primanje svih potpisa ugovora, primanje i čuvanje svih instrumenata, notifikacija i saopštenja u
vezi sa ugovorom;
4. ispitivanje da li su potpis, instrument, notifikacija ili saopštenje dato u vezi sa ugovorom u
odgovarajućoj formi;
5. obaveštavanje strana ugovornica i država koje imaju pravo da to postanu o aktima,
notifikacijama i saopštenjima u vezi sa ugovorom;
6. obezbeđivanje registrovanja ugovora.
Funkcije depozitara mogu u izvesnim slučajevima poprimiti i delikatna politička obeležja. To je
naročito moguće kod funkcija označenih pod 2. i 5. u delu koji se tiče država koje imaju pravo da
postanu ugovornice.
Proceduralni karakter funkcije depozitara ispoljava se i u tome što ispitujući da li je potpis,
instrument, notifikacija i saopštenje dato u odgovarajućoj formi, depozitar nije ovlašćen da donosi
odluku, tj. da nastupa u svojstvu arbitra, već samo da na formalnu nepravilnost skrene pažnju
ugovornici ili nadležnom organu zainteresovane međunarodne organizacije.

60. VREMENSKA PRIMENA MEĐUNARODNIH UGOVORA

Problem vremenskog važenja međunarodnih ugovora svodi se na dva osnovna pitanja: od kog
trenutka se smatra da ugovor važi i do kog trenutka ugovor važi?
Važenje ugovora u vezi je sa stupanjem ugovora na snagu.
Član 24. Konvencije utvrđuje da je to momenat predviđen samim ugovorom ili sporazumom stranaka
koje su učestvovale u pregovorima. Ako stranke propuste da momenat stupanja ugovora na snagu
utvrde ugovornom odredbom ili sporazumom, važi rezidualno pravilo da ugovor stupa na snagu u
momentu kada poslednja učesnica u pregovorima izrazi svoj pristanak na obavezivanje ugovorom.
Potonje pravilo se smatra opštim pravilom, duboko ukorenjenim u međunarodnu praksu, mada
postoje i značajna odstupanja, naročito, kod multilateralnih ugovora. Odstupanja se ispoljavaju u
dva pravca. S jedne strane, ugovornim odredbama ustanovljava se period vremena koji deli
momenat izražavanja pristanka na obavezivanje od momenta stupanja na snagu. S druge strane,
često se predviđa da ugovor stupa na snagu kada određeni broj država, po pravilu manjih od broja
država koje su uzele učešće u pregovorima, izrazi svoj pristanak na obavezivanje. Paktovi o pravima
čoveka zahtevaju pristanak 35 država, Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida 20
država, Konvencija o diplomatskim odnosima 22 države i slično. Ponekad se posebno traži da svoj
pristanak daju države čiji se ugovorni status smatra posebno značajnim.
U praksi se ova dva vida odstupanja pojavljuju kumulativno, i to tako što se ustanovljava da ugovor
stupa na snagu po proteku određenog vremena od momenta kada utvrđeni broj država izrazi svoj
pristanak da budu vezane ugovorom.
Potreba ostvarivanja hitne međunarodne saradnje je dovela do konstituisanja ustanove privremene
ili provizorne primene ugovora. Ugovor ili deo ugovora primenjuje se privremeno kada se očekuje
njegovo stupanje na snagu:
a) ako je tako određeno samim ugovorom i
b) ako su se stranke koje su učestvovale u pregovorima na neki drugi način tako sporazumele.
Opšte je pravilo da ugovori deluju neretroaktivno. Konvencija predviđa da „ukoliko iz ugovora ne
proističe drukčija namera ili je na drugi način ustanovljena, odredba ugovora ne obavezuje jednu
stranu ugovornicu u pogledu neke radnje ili činjenice koja je prethodila datumu stupanja na snagu
tog ugovora u odnosu na tu stranu ugovornicu ili situaciju koja je do tog trenutka prestala da
postoji". Pravilo o neretroaktivnosti ugovora nesumnjivo pripada krugu pravila opšteg međunarodnog
prava koja trpe derogaciju.
Retroaktivno dejstvo ugovora može biti ustanovljeno izričito ili prećutno. U prvom slučaju u ugovor
se unose specijalne klauzule koje predviđaju da će se ugovor pošto stupi na snagu na neki način
odnositi i na prošle događaje i situacije. Prećutno ustanovljenje retroaktivnog dejstva ugovora
zasniva se u prvom redu na samoj prirodi ugovora. Neki ugovori se, naime, i zaključuju s ciljem da
regulišu već nastale situacije. Doneti ex post facto oni sami svojom prirodom poseduju povratno ili
retroaktivno dejstvo.
Pored pojedinačnih izuzetaka zasnovanih na izričito ili prećutno izraženoj nameri ugovornica u
međunarodnom pravu postoje i opšti izuzeci od načela neretroaktivnosti. U teoriji se u tom smislu
navode: obaveza države da ne uništi predmet ugovora pre njegovog stupanja na snagu; klauzule o
zasnivanju nadležnosti međunarodnih sudova u slučaju spora između država i neke prelazne i
završne odredbe ugovora.
Obavezu država da se uzdrže od radnji koje bi mogle dovesti do uništenja predmeta i cilja ugovora
pre njegovog stupanja na snagu ne konstituiše izuzetak od načela neretroaktivnosti, već predstavlja
obavezu samostalne prirode.
Ugovori koje države zaključuju u rešavanju sporova sudskim putem često sadrže rezervu kojom se iz
nadležnosti sudova ratione temporis isključuju sporovi proistekli iz prošlih činjenica ili situacija tj.
onih činjenica ili situacija koje su nastale pre nego što je taj ugovor stupio na snagu. Odredbe
ugovora koje se tiču autentifikacije teksta, utvrđivanja pristanka države da budu vezane ugovorom,
načina i datuma stupanja ugovora na snagu, rezervi, funkcija depozitara i slično primenjuju se od
momenta usvajanja teksta ugovora. Ovi slučajevi se mogu uzeti kao primer prećutne pretpostavke
ugovornica da se ove odredbe primenjuju retroaktivno.
Što se tiče pitanja do kog trenutka ugovor važi, interes pravne sigurnosti sugeriše presumpciju o
valjanosti i trajanju ugovora do momenta ustanovljenja pravnih činjenica kojima Konvencija
priznaje status osnova ništavosti, prestanka ugovora, povlačenja iz ugovora ili njegove suspenzije.
Sa stanovišta relevantnosti dispozicije stranaka ove pravne činjenice se mogu podeliti u dve grupe:
jednu čine pravne činjenice koje se smatraju osnovima ništavosti ugovora i one su iscrpljujućeg,
limitativnog karaktera, dok u drugu grupu ulaze osnovi prestanka ugovora, povlačenja iz ugovora i
suspenzije ugovora koji nisu limitativnog karaktera, tj. konkretni osnovi prestanka ugovora,
povlačenja iz ugovora i suspenzije utvrđeni Konvencijom se mogu dopuniti posebnim osnovima
izričito utvrđenim ugovornim odredbama.
Vremensko važenje ugovora kao instrumenta nije dovoljno jasno i precizno definisano u Konvenciji.
To dolazi otuda što Konvencija ne povlači razliku između bilateralnih i multilateralnih ugovora koja
je in concreto od uticaja. Ustanovljenje osnova ništavosti ili prestanka kod bilateralnih ugovora je
jednako ništavosti ili prestanku dejstva bilateralnog ugovora kao instrumenta odnosno pravnog akta.
Kod multilateralnih ugovora situacija je kvalitativno drugačija. Postojanje bilo kog osnova
ništavosti, sa izuzetkom norme ius cogens-a, u ovom slučaju nema, po pravilu, za posledicu
ništavost ugovora kao pravnog akta nego samo ništavost pristanka države čija je volja opterećena
manom pristanka, dok ugovor nastavlja da deluje između preostalih ugovornica. Slično rezonovanje
se, mutatis mutandis, može primeniti na osnove prestanka ugovora.
*Intertemporalno pravo. U okvir pitanja vremenskog važenja ugovora ulazi i
kategorija tzv. intertemporalnog prava. Konstrukcija intertemporalnog prava počiva na dve premise:
a) valjanost konkretnog ugovora ima biti cenjen u svetlu prava koje je na snazi u vreme zaključenja
ugovora;
b) primena ugovora treba da bude u skladu sa pozitivnim pravilima međunarodnog prava.
Ova koncepcija povlači razliku između stvaranja i trajanja ugovornih prava - između važenja
ugovornih prava i obaveza i važenja ugovora kao pravnog akta - i po tome se razlikuje
od retroaktivnog dejstva pravnih pravila.
Pravilo o intertemporalnom pravu nije izričito formulisano u Konvenciji. Međutim, izraženo je u
čistom vidu u pravilu koje reguliše posledice prestanka ugovora u slučaju prestanka ugovora usled
sukoba sa novonastalom normom opšteg međunarodnog prava ius cogens-а sa kojom već zaključeni
ugovor nije saglasan:
a) oslobađa stranke obaveze da nastave sa izvršavanjem ugovora;
b) ne šteti nikakvim pravima, obavezama ili pravnim situacijama koje su nastale izvršavanjem
ugovora pre njegovog nastanka; međutim, ta prava, obaveze ili situacije mogu se održati samo ako
njihovo održavanje samo po sebi nije u sukobu sa novom peremptornom normom opšteg
međunarodnog prava.

61. TERITORIJALNA PRIMENA UGOVORA

Sa stanovišta teritorijalne primene ugovori se mogu podeliti u tri grupe:


1. ugovori kod kojih se pitanje teritorijalnog domašaja ne postavlja. To su ugovori koji angažuju
državu kao političku jedinku, pravnu ličnost u smislu međunarodnog prava (npr. ugovor o rešavanju
sporova sudskim putem, ugovor o ustanovljenju međunarodne organizacije i si);
2. ugovori koji su, po svom predmetu regulisanja, ograničenog teritorijalnog domašaja. U ovu grupu
bi spadali ugovori poput onih o pograničnom prometu, o statusu pojedinih geografskih celina (Arktik
ili Antarktik ili, recimo, Ugovor kojim se priznaje suverenitet Norveške nad Špicbergom od 1920),
3. ugovori čiju primenu odlikuje teritorijalna dimenzija.
Problemi nastaju ako se iz sadržaja ugovora ne može izvući pouzdan zaključak o nameri ugovornica.
Pod kolonijalnom klauzulom se podrazumeva odredba kojom se reguliše primena ugovora u odnosu
na nesamoupravne teritorije, tako što se ovom klauzulom primena ugovora može protegnuti na
koloniju ili se kolonije mogu isključiti od primene ugovora.
Doktrina je podeljena oko pitanja da li u odsustvu kolonijalne klauzule ugovor može biti primenjen
samo na teritoriji metropole ili i na nesamoupravnim teritorijama. Po jednom shvatanju, u odsustvu
jasnih ograničenja o primeni ugovora samo na određeno geografsko područje, važi pretpostavka da
se ugovor primenjuje kako na teritoriji metropole tako i na nesamoupravnim teritorijama. Drugo
shvatanje počiva na suprotnoj premisi - ugovor koji metropola zaključi ne stvara pravni režim u
odnosu na njene kolonije izuzev u hipotezi da se predmet ugovora tiče isključivo kolonija. Po
trećem shvatanju, prilikom utvrđivanja da li se ugovor proteže i na zavisne teritorije od suštinskog
značaja je namera ugovornica koju valja istraživati od slučaja do slučaja.
Dejstvo ugovora se može teritorijalno ograničiti i putem federalne klauzule. Pod federalnom
klauzulom podrazumeva se ugovorna odredba na osnovu koje se federativna država, kao ugovorna
strana, oslobađa obaveze da garantuje primenu ugovora na celoj svojoj teritoriji. Unošenje
federalnih klauzula u ugovore pravda se ustavnom nemogućnošću federalnih organa da preduzmu
zakonodavne mere koje su neophodne da bi se ugovor primenio na teritoriji federalne jedinice.
Zaključenje ugovora i njihova primena su dva različita pravna procesa poverena različitim organima.
Međunarodno pravo ne sadrži pravila, niti predviđa sredstva za usaglašavanje međunarodnih
obaveza i unutrašnjeg prava, ili primenu ugovora na unutrašnjem planu. To pitanje ulazi u sferu
ustavnog prava i u zavisnosti je od političkog sistema date države.
U prostim ili unitarnim državama kao što je, npr. Francuska, Velika Britanija ili Kina, gde postoji
samo jedno zakonodavno telo i jedna vlada, pitanje primene ne predstavlja neki poseban problem,
jer vlada koja ulazi u ugovorne obaveze ima i moć da donese propise o primeni ugovora, vodeći,
naravno, računa o ustavnim ograničenjima.
U federativnim državama gde je zakonodavna moć podeljena, gde postoji paralelizam vlada,
situacija je mnogo složenija. Sa stanovišta pravne tehnike, moguća su tri rešenja:
1. da se saveznim organima poveri isključiva vlast u vezi preuzimanja i primene međunarodnih
ugovora, kao što je slučaj u Indiji, Australiji, i slično,
2. da se saveznim organima poveri preuzimanje međunarodnih obaveza, uz rezervu da federalne
jedinice daju svoju saglasnost pre ratifikacije, kao što je slučaj u našoj zemlji, i
3. da se uz akt o ratifikaciji predvidi i dodatan akt kojim se uvodi u život ugovor, što je slučaj u
Nigeriji, Kanadi.
Konvencija polazi od osnovne premise da teritorijalni domašaj ugovora zavisi od namere ugovornica.
Član 26. formuliše rezidualno pravilo na osnovu koga se ugovor primenjuje na čitavoj teritoriji neke
strane ugovornice ukoliko iz ugovora ne proizlazi drukčija namera ili je na drugi način ustanovljena.
Pod teritorijom strane ugovornice se, u smislu Konvencije, podrazumevaju elementi
trodimenzionalne koncepcije državne teritorije - kopnena teritorija, teritorijalne vode i vazdušni
prostor.
Pored navedenih klauzula ograničenja teritorijalne primene ugovora mogu se zasnivati i na druge
načine - bilo izričito ili prećutno. Izričita ograničenja mogu se konstituisati putem teritorijalnih
klauzula u samom ugovoru, deklaracijom kojom ugovornica u momentu potpisivanja ili ratifikacije
ograničava teritorijalni domašaj ugovora ili rezervom o teritorijalnom domašaju ugovora pod
uslovom da su takverezerve dopuštene, da nisu, na primer, suprotne predmetu i cilju ugovora.
Prećutna ograničenja mogu proizaći, primera radi, iz regionalnog karaktera ugovora tj. kada sama
regionalna priroda ugovora ukazuje na nameru ugovornica da se teritorije van regiona isključe iz
primene ugovornih odredbi, ili kada na takvo tumačenje upućuje sam kontekst.
Pojam „čitave teritorije strane ugovornice" ostavlja otvorenim pitanje tzv. ekstrateritorijalne
primene ugovora tj. primene ugovora na objektima koji su, stricto sensu, van ovako određene
teritorije države ali nad kojima država vrši izvesna prava (zgrade diplomatskog i konzularnog
predstavništva, brodovi i vazduhoplovi). S obzirom na obavezu svih organa države da primenjuju
ugovore, pojam teritorije strane ugovornice bi trebalo tumačiti u smislu prostora nad kojim država
vrši jurisdikciju.
* Primena sukcesivnih ugovora koji se odnose na isti predmet. Nagli porast broja legislativnih
ugovora može dovesti u uslovima jednog decentralizovanog poretka, do konstituisanja konkurentnih
režima.
Uopšte uzev, ugovorne odredbe ove vrste mogu se svrstati u dve grupe.
U prvu grupu ulaze one koje regulišu odnos ugovora prema ranijim ugovorima koji se tiču istog
predmeta. U načelu, ovde razlikujemo dve situacije:
1) kada postoji podudarnost ugovornih strana, tj. kada su strane ugovornice ranijeg ugovora
zaključile kasnije ugovor, i
2) kada ne postoji podudarnost ugovornih strana, tj. kada je ugovor zaključio jedan deo a ne sve
strane ugovornice ranijeg ugovora.
Druga grupa odredbi utvrđuje obaveze strana ugovornica pro futuro i obično se sastoje u obavezi
ugovornica da ne ulaze u ugovorne odnose koji ne bi bili saglasni sa postojećim ugovorom. Ovakva
obaveza deluje samo na pojedine ugovornice ili deo ugovornica, jer je van svakog spora da sve
strane ugovornice mogu, na bazi sporazuma, ukinuti raniji ugovor. Ponekad je ova obaveza opšteg
karaktera i odnosi se na sve ugovore, kako buduće tako i prošle.
Osnovno pitanje koje se postavlja kod nesaglasnosti (inkompatibiliteta) odredbi sukcesivnih ugovora
o istom predmetu jeste valjanost nesaglasnih odredbi.
Konvencija prihvata princip prvenstva ili prioriteta i formuliše ga u seriji pravnih pravila koja se
primenjuju pod rezervom odredaba člana 103. Povelje. Izvesno je da član 103. u celini posmatrano,
ustanovljava elemente hijerarhije u normativnoj strukturi međunarodnog prava tako što deli pravila
međunarodnog prava na ona koja izražavaju više interese i, stoga, ne mogu biti modifikovana
sporazumom dela ugovornica (inter se) i pravila u čijem su korenu pojedinačni interesi država i
koja, stoga, mogu biti modifikovana u odgovarajućoj proceduri.
Pod ovom rezervom u slučaju sukcesivnih ugovora koji se primenjuju na isti predmet važe sledeća
pravila:
1. kada ugovor sadrži odredbu po kojoj je podređen ranijem ili kasnijem ugovoru ili po kojoj ga ne
treba smatrati saglasnim s tim ugovorom, odredbe tog drugog ugovora imaće prednost (primer je
član 30. Konvencije o otvorenom moru 1958. koji predviđa da odredbe Konvencije ne diraju u
konvencije ili druge međunarodne sporazume, koji su već na snazi u odnosima između država
ugovornica tih konvencija ili sporazuma);
2. kada su sve strane ugovornice ranijeg ugovora isto tako i strane ugovornice kasnijeg ugovora, a
raniji ugovor nije prestao usled zaključenja novog ugovora niti je njegova primena obustavljena,
raniji ugovor će se primenjivati samo u meri u kojoj su njegove odredbe u skladu sa odredbama
kasnijeg ugovora.
3. kada sve strane ugovornice ranijeg ugovora nisu strane ugovornice i kasnijeg ugovora važe dva
režima:
a. u odnosima između država koje su strane ugovornice oba ugovora primenjuju se odredbe ranijeg
ugovora u meri u kojoj su u skladu sa odredbama kasnijeg ugovora;
b. u odnosima između države strane ugovornice oba ugovora i države strane ugovornice samo jednog
od ovih ugovora, njihova međusobna prava i obaveze regulišu se odredbama ugovora u kome su obe
države strane ugovornice.
Jedno od značajnih pitanja u vezi sa primenom izloženih pravila jeste utvrđivanje kriterijuma na
osnovu kojih se određuje koji je ugovor „kasniji" odnosno „raniji". Smatra se da je relevantan
momenat usvajanja teksta ugovora, a ne njegovo stupanje na snagu, jer usvajanje teksta novog
ugovora izražava nameru da se stvore nova ugovorna pravila.
Primena izloženih pravila je striktno vezana za materiju ugovornog prava tako da ne dira u
eventualnu odgovornost koja može nastati za jednu državu zaključenjem ili primenom ugovora čije
su odredbe nesaglasne sa njenim obavezama prema nekoj drugoj državi na osnovu drugog ugovora.

62. DEJSTVO UGOVORA

* Dejstvo ugovora u odnosu na strane ugovornice i u odnosu na treće države. Ugovor predstavlja
zakon samo za stranke koje su ga zaključile. Bečka konvencija konstatuje da ugovor ne rađa ni
prava ni obaveze za treće države - Pacta tertiis nec nocent nec prosunt. U praksi međunarodnih
sudova nailazimo na kontinuiranu i veoma rigoroznu primenu ovog pravila bilo da su u pitanju
dvostrani ili višestrani ugovori.
Međunarodno pravo, međutim, predviđa izuzetke od pravila relativnog dejstva ugovora:
- ugovor na štetu trećih i ugovor u korist trećih.
Da bi za treću državu mogle nastati obaveze iz jednog ugovora, potrebna su dva uslova:
1. da postoji namera ugovornih strana da odnosne odredbe posluže kao sredstvo za uspostavljanje
obaveza u odnosu na treću državu, i
2. da treća država izričito, pismenim putem, prihvati te obaveze.
U slučaju ispunjenja tih uslova dolazi, u stvari, do sklapanja dodatnog ugovora između ugovornih
strana, s jedne, i treće države, sa druge strane. Taj dodatni, a ne prvobitni ugovor, predstavlja
osnov obaveznosti za treću državu, i može biti okončan ili izmenjen samo uz pristanak svih
ugovornica, dakle, i treće države.
U pogledu ugovora koji sadrže klauzulu u korist jedne ili više država postoji izvesno
razmimoilaženje. Naime, praksa i doktrina su saglasne da su takvi ugovori dozvoljeni sa stanovišta
međunarodnog prava, da treće države imaju pravo da odnosne klauzule prihvate ili odbace.
Na osnovu člana 36. Bečke konvencije za državu ili grupu država mogu proizaći određena prava iz
ugovora, u kojima se ne pojavljuju kao ugovorne strane, samo pod uslovom da
a) kod ugovornih strana postoji namera da se ta prava daju trećim državama i
b) da se treće države saglase sa tim pravima.
Namera ugovornih strana je bitna za uspostavljanje prava, za razliku od prostih posledica koje mogu
proizaći iz bilo kojih drugih ugovornih odredaba. Što se tiče saglasnosti trećih država, navedeni član
ističe da se ona pretpostavlja sve dok treća država ne izrazi svoje protivljenje. Pri korišćenju prava
iz ugovora treće države moraju se povinovati uslovima koje postavlja ugovor. Prava u korist trećih
mogu države ugovornice poništiti ili izmeniti, po slovu Konvencije „samo ako se ustanovi da je bilo
utvrđeno da se može poništiti ili izmeniti bez pristanka treće države".
U toku privremenog rada na izradi Konvencije čula su se, međutim, i druga shvatanja. Vrlo
eminentni predstavnici pravne misli smatrali su da države mogu zaključiti ugovore u korist trećih i
da pri tome ne postoje nikakve prepreke. Treba jedino imati u vidu da li ugovor pruža samo
mogućnost zasnivanja prava ili direktno daje određena prava trećim državama.
Uslovi pod kojima će se koristiti prava u korist trećih država mogu biti formulisana i u dodatnom
aktu, ponekad i jednostranim aktima jedne od država ugovornica. To je najčešće slučaj kod ugovora
koji regulišu slobodnu plovidbu na međunarodnim rekama, morskim kanalima ili moreuzima.
* Klauzula najpovlaštenije nacije. Jedan specijalni način sticanja prava za treće države predstavlja
klauzula najpovlašćenije nacije ili klauzula najvećeg povlašćenja. U svom izvornom obliku klauzula
predstavlja ugovornu odredbu na osnovu koje se ugovorne strane obavezuju da će jedna drugoj
priznati sva prava koja su dale, ili će ubuduće dati, trećim državama. Sve povlastice koje jedna
ugovorna strana odobri nekoj trećoj državi automatski se prostiru i na državu ugovornicu, bez
posebnog priznanja ili izričitog usvajanja. Klauzula je uvek vezana za jedan određeni ugovor i mora
biti izričito predviđena u ugovoru.
Klauzula najvećeg povlašćenja u vezi je sa načelom jednakosti država. U suštini njena funkcija se i
svodi na obezbeđenje jednakosti država na jednom sasvim konkretnom, za države veoma značajnom
području, području ekonomskih odnosa.
Klauzula ima najširu primenu na području trgovine tj. najčešće se unosi u trgovinske ugovore.
Međutim, susrećemo je isto tako i u konzularnim konvencijama, u ugovorima o zaštiti industrijske
svojine, autorskog prava ili ugovorima o položaju stranaca. Klauzula može da se odnosi samo na
materiju i na pitanja koja su predmet ugovora, a ne može biti protegnuta proizvoljno na srodna
područja.
Oblici u kojima je klauzula formulisana su veoma različiti.
Klauzula je primenjivana i danas se primenjuje u međunarodnoj razmeni dobara država bez obzira
na njihovo političko uređenje. Za države je od značaja da njihova trgovina ili njihovi građani ne
budu dovedeni u neravnopravan položaj u odnosu na trgovinu i građane drugih zemalja.
Dejstvo klauzule ne može se protegnuti na povlastice koje države daju svojim
preduzećima, korporacijama ili kompanijama, ili, pak, koje se u državama sa federativnim
sistemom, primenjuju u odnosima federativnih jedinica. Klauzula dejstvuje samo u odnosu na
povlastice date trećim državama bilo putem međunarodnih ugovora ili jednostranih pravnih akata.
Klauzula najvećeg povlašćenja unošena je pretežno u bilateralne sporazume. U novije vreme
susrećemo klauzulu i u višestranim ugovorima. U ovim slučajevima područje primene proteže se
daleko van tradicionalnih okvira.

63. TUMAČENJE MEĐUNARODNIH UGOVORA

* Pojam i cilj tumačenja. Tumačenje međunarodnih ugovora predstavlja intelektualni postupak koji
se sastoji u utvrđivanju smisla pojedinih ugovornih odredbi ili ugovora u celini i to tako što se
osvetljavaju nejasne i višeznačne tačke ugovora. Iz ovakve defmicije tumačenja proizlaze dva bitna
elementa:
a) tumačenje je slobodna intelektualna operacija koja nije potčinjena strogim pravnim pravilima, i
b) tumačenju podležu nejasne, dvosmislene i višeznačne tačke ugovora.
Tumačenje je postupak utvrđivanja posledica koje, na osnovu ugovornih odredbi, proizlaze u odnosu
na datu činjenicu ili situaciju. Prema tome, tumačenje ne mora biti vezano za primenu pravne
norme u strogom smislu reči. Norma se može tumačiti i zato da bi se spoznala, dakle, i onda kada se
pitanje njene aktuelne primene i ne postavlja.
Razlikuju se tri osnovna pristupa u ostvarivanju cilja tumačenja:
1. Subjektivni pristup polazi od namere koje su stranke imale u momentu zaključenja ugovora.
Ugovor se posmatra kao spoljna manifestacija saglasnosti volja strana ugovornica, a tumačenje kao
postupak otkrivanja zajedničke volje ugovornica.
2. Objektivni ili tekstualni pristup polazi od pretpostavke da tekst ugovora izražava autentičnu
nameru ugovornica, i da je zadatak tumačenja da ustanovi pravo značenje teksta.
3. Pristalice teleološkog pristupa stoje na stanovištu da je prvi zadatak tumačenja da ustanovi
predmet i cilj ugovora. Po ovom shvatanju, reči i izrazi upotrebljeni ugovorom imaju smisla samo
ako se shvate u funkciji cilja koji su stranke imale na umu.
Konvencija se opredeljuje za tekstualni pristup kao bazični, te za polaznu tačku tumačenja uzima
„osvetljavanje značenja teksta, a ne ispitivanje namere stranke ab initio." Komisija UN za
međunarodno pravo je ocenila da pozitivna praksa, naročito jurisprudencija međunarodnih sudova,
dopušta zaključak da je tekstualni pristup u tumačenju ugovora - opšteprihvaćeno pravilo.
* Subjekti tumačenja. S obzirom na subjekte tumačenja razlikujemo: doktrinarno tumačenje,
tumačenje na unutrašnjem planu i tumačenje na međunarodnom planu.
Doktrinarno tumačenje je ono tumačenje koje daju teoretičari. Osnovno obeležje doktrinarnog
tumačenja je neobaveznost. I pored toga ima izvesnog značaja u okvirima koji doktrina poseduje u
sistemu formalnih izvora međunarodnog prava. Na taj način doktrinarno tumačenje se može pojaviti
kao pomoćni izvor u slučaju spora oko tumačenja ugovora pred Međunarodnim sudom pravde.
Tumačenje na unutrašnjem planu predstavlja jednostrano tumačenje ugovora ili pojedinih
ugovornih odredbi od strane nadležnog organa države. Tumačenje na unutrašnjem planu može se
pojaviti ili u posebnoj formi, tj. u aktu čiji je osnovni smisao da protumači ugovorne odredbe ili u
nesamostalnom obliku, kao sastavni deo procesa primene ugovora. U principu se svaki državni organ
koji u svom delokrugu rada dolazi u dodir sa međunarodnim pravom može pojaviti u svojstvu tumača
međunarodnog ugovora. Ponekad se posebno naglašava uloga onih državnih organa koji su
učestvovali u zaključivanju ugovora. Uloga unutrašnjih sudova u procesu tumačenja stvar je
unutrašnjeg zakonodavstva. U nekim pravnim sistemima sudovi nisu ovlašćeni da tumače
međunarodne ugovore, već su u svim slučajevima kada je ugovor nejasan ili dvosmislen dužni da
zahtevaju tumačenje od nadležnih organa (po pravilu ministarstva inostranih poslova).
Kod tumačenja na međunarodnom planu možemo razlikovati nekoliko osnovnih oblika:
a) tumačenje od strane sudskih organa (Međunarodni sud pravde i arbitražni sudovi;
b) tumačenje od međunarodnih organa koji ne vrše sudsku funkciju;
c) tumačenje od strane svih ugovornica (tvz. tumačenje in corpore) i
d) tumačenje od strane dela ugovornica (tvz. podeljeno tumačenje).
Navedene oblike povezuje formalni elemenat tj. okolnost da se tumačenje ugovora vrši na
međunarodnom planu. Tu prestaju sličnosti budući da između ovih oblika tumačenja postoje nemale
razlike, naročito u pogledu obaveznosti.
a) Sudsko tumačenje može poticati od Međunarodnog suda pravde i arbitražnih sudova. Tumačenje
pravnih pravila je inherentno obeležjecelokupne aktivnosti međunarodnog suda pravde, budući da
rešavanje sporova, kao osnovna funkcija Suda, podrazumeva primenu apstraktne norme na
konkretne situacije, što je nemoguće bez utvrđivanja značenja norme.
Tumačenje sudskih organa je obavezno za stranke koje su se saglasile da spor oko tumačenja
ugovora iznesu pred sud. Osobenost sudskih tumačenja je i u tome što se tumačenje daje u funkciji
rešavanja konkretnog spora, tj. sud ocenjuje koje je, od dva ili više iznetih tumačenja, tačno.
b) Obavljajući funkcije utvrđene u svojim ustavnim aktima međunarodne organizacije dolaze u
priliku da tumače relevantne delove tih akata. Ovakvo tumačenje je deo funkcionisanja svake
međunarodne organizacije odnosno organa međunarodne organizacije. Problemi nastaju ako
pojedine odredbe Povelje, ili bilo kog drugog ustavnog akta, budu različito protumačene od raznih
organa. Da bi se takve situacije izbegle Generalna skupština UN je svojom rezolucijom od 14.
novembra 1947. pozvala sve organe Organizacije i specijalizovane agencije da eventualne sporove
oko tumačenja Povelje i ustavnih akata specijalizovanih agencija podnese Međunarodnom sudu
pravde. Od tumačenja koje daju organi međunarodnih organizacija valja razlikovati tzv.
interpretativne rezolucije koje donosi Generalna skupština.
c) Tumačenje ugovora od strane svih ugovornica (in corpore) se, s obzirom na činjenicu da su same
države i tvorci pravnih pravila, naziva i autentičnim tumačenjem.
Kod ove vrste tumačenja ugovornice praktično zaključuju sporazum o domašaju
ugovora ili pojedinih ugovornih odredbi (interpretativni sporazum). Sama tehnika tumačenja na
osnovu saglasnosti ugovornica može poprimiti nekoliko oblika: unošenje, u ugovor pojedinih odredbi
o domašaju ugovora (interpretativne klauzule); donošenje protokola koji se u vidu aneksa
priključuje ugovoru; zaključenje posebnog ugovora kojim se tumači raniji ugovor, razmena
diplomatskih nota i zajednička deklaracija ugovornica.
Tumačenje in corpore poseduje obaveznu snagu i značajnu praktičnu vrednost s obzirom da
nadležnost sudova u međunarodnom poretku počiva na načelu fakultativnosti.
d) Podeljeno tumačenje predstavlja sporazum ograničenog dela ugovornica o domašaju ugovora ili
pojedinih odredbi ugovora. Zbog toga, sa stanovišta međunarodnog prava, podeljeno tumačenje
deluje inter partes. Ovo pravilo je, međutim, pod uticajem elementa faktičke snage pojedinih
ugovornica. Opasnosti podeljenog tumačenja leže upravo u mogućnosti da jedan broj moćnijih
ugovornica nametne svoje tumačenje ostalim ugovornicama kao i u mogućoj nepodudarnosti više
podeljenih tumačenja jedne odredbe ili ugovora u celini.

* Sredstva ili metode tumačenja. Osnovni metodi tumačenja ugovora su:


1. jezički (tekstualni);
2. logički;
3. sistematski;
4. istorijski;
5. ciljni (teleološki) metod.
1. Jezički ili tekstualni metod tumačenja sastoji se u utvrđivanju značenja norme na osnovu
značenja pojedinih elemenata jezika kao sredstva izražavanja. U obzir se uzimaju sva pravila nauke
o jeziku, tako da jezičko tumačenje obuhvata leksičko, sintetičko, gramatičko i interpunkcijsko
tumačenje.
Konvencija o ugovornom pravu predviđa u članu 31. da se ugovor tumači u dobroj veri u skladu sa
uobičajenim značenjem reči upotrebljenih u ugovoru. Dakle, recima upotrebljenim u ugovoru ne
treba pridavati posebna značenja već značenja koja imaju u običnom, govornom jeziku. Posebna ili
tehnička značenja reči ustanovljavaju se voljom stranaka koja može biti izražena prećutno (kad
takvo značenje proizlazi iz konteksta) ili izričito (posebnom odredbom kojom se objašnjava
značenje pojedinih izraza).
U skladu sa načelom dobre vere (bona fide) značenje upotrebljenih reči i izraza iznalaze se u
kontekstu ugovora. Konvencija prihvata ekstenzivnu koncepciju pojma „kontekst" tako da tekstu
ugovora pridodaje i
a) svaki sporazum koji se odnosi na ugovor sačinjen između svih ugovornica u vezi sa zaključenjem
ugovora, i
b) svaki instrument koji je sačinjen od strane jedne ili više ugovornica u vezi sa zaključenjem
ugovora i prihvaćen od ostalih ugovornica kao instrument koji se odnosi na ugovor.
Logički red stvari, koji nije i normativni, sugeriše daje jezički metod prvi metod kome tumač
pribegava. Ako je značenje ugovora do koga se dolazi jezičkimtumačenjem potpuno jasno, tada
nema potreba da se koriste i drugi metodi tumačenja.
2. Ugovor treba tumačiti kao organsku, logičku celinu čiji su pojedini delovi u funkcionalnoj vezi. U
samoj postavci da reči i izraze upotrebljene u ugovoru treba tumačiti u kontekstu prećutno je
sadržano priznanje relevantnosti logičkog tumačenja. U pravilu po kome se ugovor ima tumačiti u
dobroj veri sadržano je pravilo ut res magis valeat quam pereat, tj. u slučaju dvojakog tumačenja
od kojih jedno omdgućava da ugovor proizvodi odgovarajuća dejstva, a drugo onemogućuje, usvaja
se prvo (naziva se i efektivnim tumačenjem). Od principa logike valja pomenuti argumentum a
contrario (razlog suprotnosti), argumentum a maiore ad minus (zaključivanje od većeg ka manjem),
argumentum a fortiori (utoliko pre), exceptiones non sunt extendae (izuzetke treba usko tumačiti) i
druga.
3. Sistematsko tumačenje je utvrđivanje smisla pravnog pravila na osnovu veze između pravila koje
se tumači i ostalih pravnih pravila. Na taj način ugovorne odredbe se tumače u okvirima
međunarodnog prava. Tumačenje u dobroj veri, kao jedno od osnovnih pravila tumačenja, sadrži
pretpostavku da su ugovornice, formulišući ugovor, pošle od međunarodnog prava kao osnove.
Međunarodni sud pravde je u slučaju prava prolaza istakao da „odredbe ugovora moraju biti
tumačene na takav način da se mogu u najvećoj mogućoj meri prilagoditi pravilima uspostavljenim
međunarodnim pravom a ne da derogiraju ta pravila". Konvencija o ugovornom pravu predviđa da će
se prilikom tumačenja ugovora pored konteksta voditi računa i o „svakom relevantnom pravilu
međunarodnog prava koje se primenjuje u odnosima između strana ugovornica". Kako su pravna
pravila podložna promenama postavlja se pitanje vremenskog elementa, tj. da li su relevantna
pravna pravila koja su važila u momentu zaključenja ugovora ili pravna pravila koja važe u momentu
tumačenja ugovora? Ova dilema proizlazi iz jedne šire kontroverze - da li kategoriju namere
stranaka valja tumačiti u smislu volje koju su stranke imale prilikom zaključenja ugovora (statička
koncepcija) ili, pak, volje stranaka u momentu tumačenja (evolucionistička koncepcija). Prilikom
opredeljenja zajedno ili drugo rešenje od značaja su dva momenta:
a) volja ugovornica i
b) karakter pravila međunarodnog prava koja su u osnovi ugovora.
Ukoliko se ugovornice ni izričito ni prećutno o tome nisu izjasnile, na organu koji tumači ugovor je
da odluči koje će pravo primeniti.
Tumačenje ugovora na osnovu pravila međunarodnog prava koja su na snazi u momentu tumačenja
je mogućnost kojom se subjekt koji tumači ugovor može koristiti u odnosu na dispozitivna pravila
međunarodnog prava.
4. Ciljno ili teleološko tumačenje za težište uzima cilj ugovora. Konvencija o ugovornom pravu
utvrđuje da se ugovor tumači u kontekstu i ,,u svetlosti predmeta i cilja". Ciljno tumačenje je
veoma blisko logičkom tumačenju. Sam cilj ugovora utvrđuje se izričito u preambuli ugovora (na
primer, u Povelji UN) ili prećutno. U potonjem slučaju cilj ugovora valja ustanoviti analizom
ugovora kao celine.
Po užem ili restriktivnom shvatanju teleološke metode tumačenje treba da ima u vidu prvobitni cilj
ugovora, tj. cilj koji su stranke imale u vidu prilikom zaključenja ugovora. Šire ili ekstenzivno
shvatanje ove metode dopušta da se cilj ugovora menja u skladu sa transformacijama
sociopolitičkog ambijenta u kome ugovor deluje. Ovo shvatanje se naročito vezuje za legislativne
ugovore koji se zaključuju u opštem interesu.
Za razliku od navedenih metoda tumačenja koje se, u utvrđivanju značaja ugovornih odredbi
oslanjaju više ili manje na tekst ugovora ili na sporazum u vezi sa ugovorom, istorijsko tumačenje
polazi od istorijskih okolnosti u kojima je ugovor zaključen i pripremnih radova. Konvencija u članu
32. utvrđuje da se pripremnim radovima i okolnostima pod kojima je ugovor zaključen, može pribeći
radi utvrđivanja smisla koji proizlazi iz primene člana 31. (opšte pravilo tumačenja) ili da bi se
odredilo značenje kada tumačenje:
a) ostavlja dvosmisleno ili nejasno značenje i
b) vodi očigledno apsurdnom ili nerazumnom ishodu.
S obzirom na to da konvencija polazi od tekstualnog pristupa kao osnovnog, tumačenje na osnovu
istorijskih okolnosti i pripremnih radova je dopunski metod tumačenja dakle, metod koji ne
poseduje samostalni, autonomni karakter već služi kao pomoćno sredstvo u utvrđivanju uobičajenog
značenja odredbi ugovora.
Može se zaključiti da odredbe Konvencije o tumačenju ugovora polaze od premise da postoji
nekoliko opštih principa koji predstavljaju pravila tumačenja ugovora. Radi se o tri pravila: prvo,
tumačenje ugovora u dobroj veri u skladu sa međunarodnim pravom proizlazi iz pravila pacta sunt
servanda; drugo, u svetlu mogućih kontroverzi oko metoda tumačenja Konvencija je dala prvenstvo
tekstu ugovora, odnosno tekstualnom i jezičkom metodu; i, treće, razlika između elemenata koji su
izričito predviđeni ugovorom i onih koji prećutno izražavaju nameru ugovornica je relevantna samo
u svetlosti metoda tumačenja koji su prihvatljivi sa stanovišta utvrđivanja namere ugovornica.
Konkretno govoreći, postoji logički red stvari u postupku tumačenja ugovora. Subjekt tumačenja je,
tom logikom upućen da za polaznu premisu tumačenja uzme suštinske, unutrašnje elemente
ugovora.
Pomenuti red pravila tumačenja je logičkog, a ne normativnog karaktera. Konvencija je na taj način
prećutno odbacila koncepciju o strogim normativnim pravilima tumačenja i kvalifikovala ta pravila
kao pravila logike koja služe kao rukovodna načela u utvrđivanju značenja koje su stranke
nameravale da pripišu izrazima upotrebljenim u tekstu ugovora.

64. OBAVEZNA SNAGA MEĐUNARODNIH UGOVORA

* Značaj problema. U internom pravnom poretku obaveza savesnog ispunjenja slobodno preuzetih
obaveza zasniva se na zakonu, u međunarodnom poretku na pravilu pacta sunt servanda.
Za razliku od mnogih drugih pravila koja su se pojavila u različitim fazama razvoja međunarodne
zajednice, a zatim nestajala, čijim se proučavanjem bavi samo istorija prava, pravilo pacta sunt
servanda susrećemo u svim fazama razvoja međunarodne zajednice. U toku svog razvoja ovo pravilo
bilo je pod uticajem različitih ideja i vrlo složenih stremljenja društva u datom istorijskom periodu.
Mnogo puta ono je bilo sredstvo pomoću koga je najjača sila obezbedila sebi mirnu eksploataciju,
kroz nametanje ugovornih obaveza i zahtevom za nepovredivošću ugovora pozivom na pravilo pacta
sunt servanda ali mnogo češće ono je odigralo progresivnu ulogu.
* Doktrina. Shvatanja o prirodi pravila pacta sunt servanda se uveliko razlikuju. Razlike su,
uglavnom, izraz različitih teorijskih polazišta.
Po shvatanju Grocijusa i njegovih sledbenika, pravilo sunt pacta servanda je pravilo prirodnog
prava, „koje vezuje upravljače u svojim međusobnim odnosima, a i u odnosu na njihove podanike".
Grocijus konstatuje da pravilo pacta sunt servanda nema sankcije, ali ono se često izvršava iz straha
da se nepravda ne vrati nepravdom. Ne treba zaboraviti da ne postoji nijedna tako moćna država,
kojoj katkad ne bi trebala pomoć drugih. Nasuprot tome, veliki broj nemačkih teoretičara pre Prvog
svetskog rata i u periodu između dva svetska rata, sledeći hegelijanske ideje, nastojao je da umanji
značaj pravila, svodeći ga na jedno relativno pravilo, koje ima svoj formalni izvor u volji države.
Po shvatanju pristalica teorije međunarodne solidarnosti, svest o solidarnosti i pravdi predstavlja
osnov pravila o obaveznosti ugovora. Kada u masi duhova, ističe Digi, sazri ideja da kršenje jednog
ugovora zaključenog između dveju različitih vlada predstavlja opasnost za međunarodnu solidarnost,
„to je razlog da se formira pravno pravilo, prema kojem su svi međunarodni ugovori obavezni za
vlade koje ih zaključuju".
Po shvatanju pristalica normativističke škole, pravilo pacta sunt servanda, samo po sebi, ima jednu
apsolutnu i objektivnu vrednost. Ono predstavlja osnov celokupnog pravnog poretka, postulat koji je
nemoguće dalje pravno objasniti.
* Pozitivno pravo. Pravilo pacta sut servanda predstavlja pozitivnu normu opšteg međunarodnog
prava čija je funkcija da obezbedi poštovanje i izvršenje ugovornih obaveza u dobroj veri. Bona
fides je samo jedan od elemenata pravila pacta sunt servanda. Imajući u vidu funkciju ovog pravila
možemo zaključiti da ono ulazi u kategoriju imperativnih normi, a sadržinski obuhvata dva
vrednosna atributa koji se najčešće poklapaju: etički i pravni. Održavanje reči predstavlja moralnu
obavezu, i istovremeno pravni osnov koegzistencije država, preduslov realizacije jednog
decentralizovanog pravnog poretka.
Iako kogentne prirode, norma pacta sunt servanda, nema apsolutnu vrednost kakvu je imala u
klasičnom međunarodnom pravu. U pozitivnom međunarodnom pravu, težište je na strukturalno-
funkcionalnom značenju norme pacta sunt servanda. Zapovest „sunt servanda" stupa u dejstvo samo
ako postoji „pacta" u smislu važećih formalnih i materijalnih uslova za punovažnost ugovora.
Ovakva pozicija norme pacta sunt servanda izražava promenjenu prirodu međunarodnog ugovornog
prava. U prirodi klasičnog međunarodnog prava, pravila ugovornog prava bila su uglavnom formalne
prirode - nisu se doticala zakonitosti predmeta i cilja ugovora, već su se ograničavala na
proceduralnu stranu zaključenja ugovora i njegovo izvršenje. Konstituisanjem normi ius cogens-a
koje regulišu zakonitost ugovora u materijalnom smislu reči, pacta sunt servanda se svodi na svoje
pravo značenje norme koja osigurava obaveznu snagu zakonitih i valjanih međunarodnih ugovora.
Pravilo pacta sunt servanda, samo po sebi, često nije dovoljno da osigura izvršenje ugovora. Otuda
su, od davnina, ugovorne strane nastojale da pravilo bude propraćeno opipljivim sankcijama i
garancijama.
* Načini obezbeđenja izvršenja ugovora. Najčešće su u samim ugovorima predviđene sankcije, kao i
mere za sopstveno obezbeđenje. Povelja Ujedinjenih nacija predviđa mogućnost isključenja iz
Organizacije onog člana koji uporno narušava načela Povelje. Ove vrste sankcija imaju elemenat
kažnjavanja, i značajnu dozu kolektivnog pritiska na države. Primena sankcija u ovim slučajevima
zasniva se na pravnom aktu i pravnom rezonovanju, ali ta funkcija nije poverena nezavisnom
sudskom organu nego političkim organima, kao što je Savet bezbednosti ili Generalna skupština,
odnosno nadležnom organu međunarodne organizacije.
Ustanovljavaju se, takođe, kontrolni mehanizmi u cilju provere i izvršavanja međunarodnih ugovora.
Oblici u kojima se ispoljava kontrolni mehanizam zavise od prirode obaveza država sadržanih u
datom ugovoru. Specijalizovane agencije uključuju nacionalne organizacije pa i nevladina tela u
kontrolni mehanizam kako bi stekli pun uvid o primeni ugovora na unutrašnjem planu. Formiranje
posebnih parlamentarnih tela, unutar velikih integracionih celina, takođe je u funkciji kontrolnog
mehanizma.
Što se tiče obezbeđenja izvršenja međunarodnih ugovora, u prošlosti se najčešće pribegavalo
okupaciji izvesnih teritorija. Ovaj oblik primenjen je naročito u mirovnim ugovorima. Okupacija je
isto tako primenjivana kao sredstvo za obezbeđenje finansijskih potraživanja. Danas je ovaj način
zabranjen, izuzev ako bi bio preduzet od strane Ujedinjenih nacija.
U savremenim uslovima najčešće se pribegava garanciji trećih država koje nisu ugovorne sile ili
hipoteci nad određenim finansijskim izvorima. Garancija trećih država je veoma stara ustanova
korišćena još u srednjem veku.
"Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje
da bi prizvale smeh..."

Ribica
Forumas u usponu

Posts: 191
Joined: 14 Mar 2009 16:56


T
o
p


Re: MJP - skripta (110 pitanja)
by Ribica on 08 Mar 2011 16:39

65. OSNOVI RELATIVNE NIŠTAVOSTI UGOVORA

* Propisi unutrašnjeg prava o nadležnosti za zaključenje ugovora. Teorija međunarodnog prava je


duboko podeljena u oceni uticaja propisa unutrašnjeg prava na valjanost međunarodnog ugovora.
Član 46. predviđa da država ne može navoditi kao razlog poništenja njenog pristanka na
obavezivanje činjenicu da je taj pristanak izražen na način kojim je narušena neka odredba njenog
unutrašnjeg prava o nadležnosti za zaključenje ugovora, izuzev ako je ta povreda bila očigledna i
ako se odnosi na neko bitno pravilo unutrašnjeg prava.
Prema tome, radi se o eklektičkom rešenju. Ono se zasniva na opštem pravilu i izuzetku od toga
pravila.
Opšte je pravilo da nepoštovanje propisa unutrašnjeg prava o nadležnosti za zaključenje ugovora ne
dira u valjanost pristanka datog u odgovarajućoj formi od strane lica koga međunarodno pravo
smatra ovlašćenim da izrazi taj pristanak.
Od opšteg pravila postoji izuzetak na osnovu koga se povreda unutrašnjih propisa o nadležnosti
može istaći kao osnov ništavosti ugovora pod uslovom da se radi o očiglednoj povredi propisa
unutrašnjeg prava od bitnog, osnovnog značaja.
Po Konvenciji, povreda je očigledna ako je objektivno jasna za svaku državu koja u tom pogledu
postupa prema uobičajenoj praksi i dobroj veri. Predmet očigledne povrede ne može biti bilo koja
norma unutrašnjeg prava već samo
1. norma koja reguliše nadležnost za sklapanje međunarodnih ugovora, i,
2. norma koja je od bitnog značaja.
Predmet povrede moraju biti propisi unutrašnjeg prava određene snage. Konvencija reguliše samo
međunarodne posledice nepoštovanja propisa unutrašnjeg prava.
* Posebna ograničenja ovlašćenja da se izrazi pristanak države na obavezivanje ugovorom.
Ovlašćenje predstavnika da izrazi pristanak države na obavezivanje može biti podvrgnuto
raznovrsnim ograničenjima. Pored ustavnih, ta ograničenja mogu biti i administrativnog karaktera
tj. mogu biti sadržana u nalozima vlade ili drugog organa. Poštovanje tih ograničenja je stvar
političke i upravne discipline predstavnika koji prilikom zaključenja nastupa kao organ države.
Izuzetno prekršaj tih ograničenja može biti od interesa i za međunarodno pravo. Naime, ta posebna
ograničenja predstavniku da izrazi pristanak da bude obavezana ugovorom mogu biti istaknuta kao
osnov ništavosti u slučaju ako su saopštena drugim državama učesnicama u pregovoru pre nego što
je pristanak na obavezivanje izražen.
Po logici stvari, prekršaj ograničenja nije relevantan sa stanovišta valjanosti ugovora ako ugovor
podleže ratifikaciji, prihvatanju i si. U tom slučaju država čiji predstavnik nije poštovao ograničenje
uzima u obzir tu činjenicu prilikom donošenja odluke da li će taj ugovor ratifikovati, prihvatiti i
slično.
* Zabluda. Zabluda je pogrešna ili netačna predstava u pogledu činjenica relevantnih za zaključenje
ugovora. Slučajevi zablude u međunarodnom pravu su retki. Svode se, uglavnom, na tzv. geografske
zablude ili zablude u pogledu geografskih karata.
Retkost zablude u postupku međunarodnog ugovora se objašnjava dvama momentima:
a) okolnošću da su države stručno i intelektualno opremljenije od ugovornica u privatnopravnim
ugovorima; i
b) složenošću samog postupka ugovaranja koji svodi na minimum mogućnost da zabluda promakne
pažnji ugovornice.
Država se, po Konvenciji, može pozivati na zabludu kao osnov ništavosti ugovora u slučaju:
I) ako se zabluda odnosi na činjenicu ili situaciju za koju je ta država pretpostavljala daje postojala
u momentu kada je ugovor zaključen;
II) da su ta činjenica ili situacija predstavljale suštinsku osnovu pristanka na
obavezivanje ugovorom, tj. da se zabluda odnosi na činjenicu ili situaciju bitnu za
zaključenje ugovora.
Izuzetak od pravila po kome se država može pozvati na zabludu predstavlja slučaj kada je država
svojim ponašanjem doprinela zabludi. Osnovno pravilo se ne primenjuje „ako je ugovornica
doprinela zabludi sopstvenim ponašanjem ili ako su okolnosti bile takve da je ona morala biti
upozorena na mogućnost zablude". Drugim recima, zabluda mora biti izvinjavajućeg karaktera.
Klasično međunarodno pravo je povlačilo strogu razliku između zablude u pogledu činjenica (error
facti) i zablude u pogledu prava (error iuris). U skladu sa tradicijom koja vuče koren još iz rimskog
prava - ignoratia legis nocet - zabludi u pogledu prava nije priznavan status osnova ništavosti
ugovora. Konvencija ne isključuje mogućnost da zabluda u pogledu prava bude od uticaja u
osobenom obliku kombinovane ili mešovite zablude tj. zablude u kojoj se stiču elementi pogrešne
predstave o činjenicama i o pravu.
Od zablude o činjenici ili situaciji koja se odnosi na ugovor, treba razlikovati zabludu u pogledu
redakcije teksta ugovora. Zablude ove vrste pojavljuju se kod ugovora redigovanih na više jezika.
One ne predstavljaju osnov ništavosti, već samo razlog da se pribegne ispravci teksta ugovora.
* Prevara. Pod prevarom se podrazumeva svaka podvala, laž, lukavstvo, zlonamerno predstavljanje
koje ima za cilj da kod druge države pregovarača stvori lažnu predstavu na osnovu koje prevarena
strana pristane da da pristanak na obavezivanje. Očigledno je da postoji tesna veza između zablude
i prevare. Razlika između ova dva pojma leži u protivpravnosti tj. u činjenici da je jedna strana
dovedena u zabludu prevarnim, protivpravnim ponašanjem druge strane.
Postoje tri elementa prevare:
1) zla namera (mala fides);
2) određeno ponašanje, koje poprima različite pojavne oblike, kao materijalizacija zle namere;
3) uzročna veza između prevarnog ponašanja i zablude.
Po Konvenciji država, koja je navedena na zaključenje ugovora prevarnim ponašanjem druge države
pregovarača, može se pozvati na prevaru kao na osnovu ništavosti svog pristanka na obavezivanje
ugovorom.
Iz formulacije člana 49. proizlazi da se status osnova ništavosti priznaje samo tzv. glavnoj prevari
tj. prevari koja je odlučujuće uticala na državu pregovarača da da pristanak na obavezivanje.
Negativna dejstva prevare prevazilaze sankciju ništavosti jer prevara utiče na samu osnovu
poverenja između stranaka u ugovornim odnosima.
Iz dostupne prakse proizlazi da se prevara retko dešava u postupku ugovaranja. Mogućnost da se
prevara dogodi posebno su male kod multilateralnih ugovora.
* Podmićivanje (korupcija). Odredba o podmićivanju (korupciji) predstavnika države je inovacija u
međunarodnom pravu čije se unošenje u sistem pravila ugovornog prava opravdava pravno-
političkim razlozima tj. namerom da se pravno žigošu moguća pribegavanja podmićivanju kao
suptilnijem obliku navođenja predstavnika države da da pristanak na obavezivanje.
Konvencija predviđa da „ako je pristanak države na obavezivanje ugovorom postignut putem
podmićivanja njenog predstavnika posrednom ili neposrednom radnjom druge države koja je
učestvovala u pregovorima, država se može pozvati na podmićivanje kao razlog poništenja njenog
pristanka na obavezivanje ugovorom"
Podmićivanje se odnosi samo na akte sračunate da izvrše odlučujući i suštinski uticaj na
predstavnika države u cilju zaključenja ugovora.

66. OSNOVI APSOLUTNE NIŠTAVOSTI UGOVORA

* Prinuda nad predstavnikom države. Opšte je mišljenje da prinuda nad predstavnikom države u
odnosu na njegovu ličnost ili u njegovom ličnom kapacitetu sa ciljem da se pribavi pristanak na
obavezivanje ugovorom predstavlja osnov ništavosti ugovora.
Postoji više klasifikacija prinude nad predstavnikom države.
Sa stanovišta karaktera prinude razlikuju se prinuda u užem smislu ili vis apsoluta i prinuda u širem
smislu ili vis compulsiva.
Pod prinudom u užem smislu podrazumeva se nanošenje fizičkog zla licu odnosno organu koji
predstavlja državu u cilju da on izjavi volju u određenom pravcu. Odlikuje se totalnom fizičkom
nadmoći jedne strane i odsustvom mogućnosti izbora druge strane. Isključivi i neposredni objekt
prinude u užem smislu je sam pregovarač.
Prinuda u širem smislu definiše se kao stavljanje u izgled nekog zla u slučaju neprihvatanja ili
delimičnog prihvatanja zahteva drugog pregovarača. Pretnja može biti neposredna (ako je usmerena
na ličnost pregovarača) ili posredna (ako se zlo stavlja u izgled licima bliskim pregovaraču).
Da bi bila relevantna pretnja mora da poseduje izvesne atribute:
- prvo, mora biti ozbiljna, tj. takve prirode da kod pregovarača izazove strah; i
- drugo, mora biti protivpravna, tj. činjenje ili nečinjenje koje se stavlja u izgled u slučaju
neprihvatanja ugovora treba da bude nedozvoljeno sa stanovišta međunarodnog prava.
Prema momentu preduzimanja radnji prinude razlikujemo prinudu u toku pregovaranja odnosno
stavljanja potpisa i prinudu u momentu ratifikacije.
Konvencija jednostavno utvrđuje da je: „Izražavanje pristanka države da bude obavezana
ugovorom, pribavljeno prinudom nad njenim predstavnikom aktima ili pretnjom upućenom lično
njemu lišeno svakog pravnog dejstva".
Prema tome, u ovom slučaju radi se o prinudi nad pojedincem kao privatnom ličnošću a ne kao
državnim organom. Pored prinude koja se vrši u odnosu na njegovu ličnost relevantna je i pretnja
koja se odnosi, recimo, na njegovu karijeru otkrivanjem momenata koji se odnose na privatan život,
kao i pretnja ili prinuda nad članom porodice s namerom da se tako utiče na volju predstavnika
države.
* Prinuda nad državom kao kolektivitetom. U pogledu ocene efekata prinude nad državom kao
kolektivitetom, međunarodno pravo je doživelo radikalnu promenu. Klasično međunarodno pravo je
odricalo bilo kakav uticaj prinude nad državom na valjanost ugovora.
Kako je država apstrakcija, tako da u međunarodnim odnosima nastupa preko fizičkih lica koja
deluju u svojstvu državnih organa, to se u krajnjoj liniji prinuda nad državom kao kolektivitetom
ispoljava prima facie kroz prinudu nad pojedincem. Razlika između prinude nad predstavnikom
države i prinude nad državom kao kolektivitetom leži u činjenici da je u slučaju prinude nad
pojedincem objekat prinudeneko lično dobro (fizički ili moralni autoritet predstavnika države kao
individue), dok se u slučaju prinude nad državom kao kolektivitetom kao objekt pojavljuje neko
državno dobro.
Odredba Konvencije na osnovu koje: „Ništav je svaki ugovor čije je zaključenje postignuto pretnjom
ili upotrebom sile, kršenjem principa međunarodnog prava otelovljenih u Povelji Ujedinjenih nacija"
samo je refleks opšteg pravila, konkretizacija opšteg principa zabrane pretnje ili upotrebe sile u
materiji ugovornog prava.
Postavljaju se dva osnovna pitanja u vezi sa primenom člana 52. Konvencije:
a) definisanje pojma „prinuda", i
b) vremenski domašaj odredbe o ništavosti ugovora zaključenog pretnjom ili
upotrebom sile.
Što se prvog pitanja tiče, mišljenja su podeljena oko tzv. ekstenzivnog i restriktivnog tumačenja
pojma prinude.
Po ekstenzivnom shvatanju, prinudu treba tumačiti u smislu da obuhvata ne samo oružanu već i
političku i ekonomsku prinudu. Ovo shvatanje polazi od principa suverene jednakosti i opasnosti
koje po harmonične i pravedne međunarodne odnose ima primena političke i ekonomske prinude.
Politička nezavisnost se, dobrim delom, svodi na puku formu ukoliko nije praćena ekonomskom
nezavisnošću.
Restriktivno shvatanje, branjeno uglavnom od strane razvijenih zapadnih zemalja oslanja se na
značenje pojma prinude inkorporisano u članu 2.(4) Povelje i navodno nemogućnost da se razdvoje
dozvoljeni i nedozvoljeni oblici ekonomske i političke prinude u uslovima velikih disproporcija u
snazi država članica savremene međunarodne zajednice.
Kompromisno rešenje je iznađeno u usvajanju Deklaracije o zabrani vojne, političke i ekonomske
prinude pri zaključivanju ugovora, kojom se „svečano osuđuje pretnja ili upotreba pritiska u svakom
obliku, bilo vojnom, političkom ili ekonomskom od bilo koje države da bi prinudila drugu državu da
izvrši neki akt u vezi sa zaključenjem ugovora kršeći principe suverene jednakosti država i
slobodnog pristanka".
* Sukob sa peremptornom normom opšteg međunarodnog prava (jus cogens). U članu 53. Konvencija
utvrđuje: „Ništav je svaki ugovor koji je u momentu zaključenja u suprotnosti sa nekom
peremptornom normom opšteg međunarodnog prava. Za svrhe ove konvencije peremptorna norma
opšteg međunarodnog prava je norma prihvaćena i priznata od celokupne međunarodne zajednice
kao norma od koje nije dopušteno nikakvo odstupanje i koja može biti izmenjena samo jednom
novom normom opšteg međunarodnog prava koja ima isto svojstvo".
U domenu ugovornog prava norme jus cogens-a određuju dozvoljen predmet ugovora i, samim tim,
postavljaju granice autonomije volje ugovornih strana.
Ideja o normama koje vezuju države nezavisno od njihove volje je relativno stara. Nalazimo je već u
učenju o nužnom pravu (jus necessarium) od koga države nisu mogle odstupati u međusobnim
odnosima, preko konstrukcije o fundamentalnim pravima država i opštim pravnim načelima
kogentnog karaktera do učenja u načelu pacta sunt servanda kao nadpozitivnoj, objektivnoj normi.
Elemente jus cogens-a kao pozitivnopravne kategorije nalazimo tek u ustavnim aktima univerzalnih
političkih organizacija - Društva naroda i naročito, Organizacije Ujedinjenih nacija.
Sa formalnog stanovišta, bitno obeležje normi jus cogens-a je njihova peremptornost tj. apsolutno
obavezna snaga. Norme jus cogens-а ne trpe derogaciju, budući da sadrže bezuslovne zapovesti od
kojih se ne može odstupati u međusobnim odnosima država na bazi saglasnosti. Usled činjenice da
norme jus cogens-а poseduju apsolutno obaveznu snagu, nijedan konkurentni režim, bilo da je
ustanovljen jednostranim ili dvostranim aktom, ne može steći pravnu snagu, već ostaje u sferi
prostih fakata.
Ove norme izražavaju suštinske, fundamentalne interese međunarodne zajednice kao celine,
interese čije je poštovanje imperativ, conditio sine qua non uporednog postojanja suverenih država.
Pravila jus cogens-a prihvaćena su zbog toga što su nužna za zaštitu javnih interesa društva država
ili za očuvanje standarda morala koje su one priznale.
Norma jus cogens-а je, po definiciji, norma opšteg međunarodnog prava koja je od strane
međunarodne zajednice priznata kao norma od koje nije dozvoljeno nikakvo odstupanje. Pod
izrazom „međunarodna zajednica kao celina" valja razumeti volju pretežne, preovlađujuće većine
država. To znači da nije neophodno da konkretno pravilo bude prihvaćeno kao kogentno od strane
svih država.
Izvori normi jus cogens-a su običaji i sveopšti multilateralni ugovori. Običaj je formalni izvor jednog
broja postojećih kogentnih normi, ali je sa stanovišta potreba savremene međunarodne zajednice
sveopšti višestrani ugovor pogodniji izvor.
Konvencija ne sadrži listu kogentnih normi. Razlozi takvog rešenja su dvojaki:
a) po mišljenju Komisije, navođenje nekih primera sukoba ugovora sa normom jus cogens-a moglo bi
dovesti do nerazumevanja ostalih primera kogentnih normi koje ne bi bile navedene (inclusio unius
exclusio alterius est); i,
b) sastavljanje liste kogentnih normi je, strogo uzevši, van okvira Konvencije b ugovornom pravu.
U odsustvu hijerarhije formalnih izvora u međunarodnom javnom pravu kriterijum normativne
samoidentifikacije je praktično nemoguć. Utvrđivanje kogentnog karaktera norme može se izvesti
jedino na bazi materijalnog kriterijuma, tj. pažljivog ispitivanja pozitivne prakse država u kontekstu
objektivnih, viših interesa međunarodne zajednice kao celine.
Norme jus cogens-a nisu jednom zauvek date već prate socijalno političku evoluciju međunarodne
zajednice.
* Postupak poništenja i posledice ništavosti ugovora. Konvencija predviđa višestepeni postupak u
slučaju ništavosti, prestanka ugovora, povlačenja jedne strane ugovornice ili obustave primene
ugovora:
a) u prvoj fazi država koja se poziva na nedostatak njenog pristanka da bude vezana ugovorom
obaveštava o svom zahtevu ostale ugovornice. Obaveštenje ili notifikacija pored zahteva treba da
sadrži i navođenje konkretnih mera koje valja preduzeti u odnosu na ugovor i razloge koji govore u
prilog preduzimanju tih mera;
b) ostale strane ugovornice imaju, po prijemu notifikacije, mogućnost izbora u roku koji osobito u
hitnim slučajevima ne može biti kraći od tri meseca: ili će taj zahtev prihvatiti, što ovlašćuje
ugovornicu koja je uputila zahtev da preduzme mere koje je predložila, ili će zahtevu prigovoriti.
c) u slučaju da jedna ili više ugovornica stavi prigovor, nastaje spor koji valja rešavati u skladu sa
članom 33. Povelje tj. „putem pregovora, anketama, posredovanjem, mirenjem, arbitražom,
sudskim rešavanjem, mirnim načelima" po izboru stranaka u sporu.
U slučaju da u roku od 12 meseci od momenta stavljanja prigovora nije bilo moguće postići rešenje
u okviru načina koje predviđa član 33. Povelje otvaraju se dve mogućnosti:
a) ako se radi o sporu oko primene ili tumačenja članova 53. i 64. koji regulišu sukob ugovora sa
normom jus cogens-a ili novostvorenom normom jus cogens-a, svaka strana ugovornica može se
jednostrano pismenim putem obratiti Međunarodnom sudu pravde na odlučivanje ukoliko strane u
sporu zajednički ne odluče da spor iznesu pred arbitražu;
b) ako se, pak, radi o sporu o primeni ili tumačenju bilo kog drugog člana koji reguliše ništavost,
prestanak, povlačenje iz ugovora ili obustavu primene ugovora, svaka strana u sporu može pribeći
postupku izmirenja utvrđenom u prilogu Konvencije.
Prilogom se predviđa formiranje komisije od 5 kvalifikovanih pravnika koja ispituje zahteve i
primedbe i daje predloge stranama ugovornicama kako bi mogle da postignu prijateljsko rešenje
spora. Komisija sačinjava izveštaj u roku od 12 meseci po konstituisanju. Izveštaj komisije ne
obavezuje strane ugovornice.
Ništav ugovor je lišen pravne snage ab initio bez obzira da li se radi o osnovu apsolutne ili relativne
ništavosti.
Moguće je da su stranke ugovornice ipak preduzele izvesne akte na osnovu ništavog ugovora. U tom
slučaju svaka strana ugovornica je ovlašćena da traži restituciju tj. uspostavu stanja koje bi
postojalo u međusobnim odnosima da ti akti nisu izvršeni. Sama činjenica ništavosti ugovora ne dira
u zakonitost akata izvršenih u dobroj veri pre nego što je ništavost istaknuta.
Od ovih pravila izuzimaju se strane ugovornice kojima se može pripisati prevara, prinuda ili
podmićivanje. Prevara, prinuda i podmićivanje mogu, pored posledica vezanih za pravila ugovornog
prava, angažovati i odgovornost ugovornice koja im je pribegla.
Pravne posledice sukoba ugovora sa kongentnom normom su, zbog značaja ovih normi, posebno
regulisane i odlikuju se većom strogošću. To dolazi otuda što pitanja u vezi sa posledicama
ništavosti u ovom slučaju nisu u tolikoj meri uzrokovana interesima strana ugovornica koliko
obavezom svake od njih da svoju situaciju dovede u sklad sa normom jus cogensa. Svoje međusobne
odnose one su dužne uskladiti sa sadržajem ovih normi.
Sankcija ništavosti u slučaju sukoba sa normom jus cogensa pogađa ugovor u celini tj. princip
deljivosti ugovornih odredbi nema primenu u ovom slučaju.
"Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje
da bi prizvale smeh..."

Ribica
Forumas u usponu

Posts: 191
Joined: 14 Mar 2009 16:56


T
o
p


Re: MJP - skripta (110 pitanja)
by Ribica on 08 Mar 2011 16:40

67. ČLANSTVO U ORGANIZACIJI UJEDINJENIH NACIJA

Iako se Organizacija ujedinjenih nacija gotovo jednodušno kvalifikuje kao univerzalna organizacija,
koncept članstva u njoj izvorno je građen na relativnoj univerzalnosti. Dva su elementa relativne
univerzalnosti koncepta članstva u Organizaciji.
- Prvo, osnivači Organizacije su, na osnovu člana 3. Povelje, države koje su „uzele učešće na
Konferenciji UN za međunarodnu organizaciju u San Francisku ili prethodno potpisale deklaraciju o
UN od 1. januara 1942. godine".
- Drugo, svojstvo članice ne stiče se ni automatski, niti je obavezno, budući da Povelja utvrđuje
uslove, kao i proceduru, prijema u članstvo na osnovu slobodno izražene volje država.
Članovi UN mogu se podeliti na države osnivače Organizacije i naknadno primljene članove.
Pod državama osnivačima ili originernim članovima podrazumevaju se države koje su uzele učešće
na osnivačkoj Konferenciji u San Francisku 1945. godine. Učešće na Konferenciji uzelo je 50 država,
među kojima je bila i Jugoslavija. Status države osnivača ima jedino prestižno značenje, uz jednu
razliku koja se tiče načina sticanja svojstva članice Organizacije - države osnivači nisu prošle
proceduru prijema utvrđenu Poveljom.
Naknadno primljeni članovi su one države koje su, nakon konstituisanja Organizacije, prošle
utvrđenu proceduru prijema.
Pored država koje su potpisale Deklaraciju UN od 1941. godine, učesnici na osnivačkoj Konferenciji
bili su i Argentina, Belorusija, Danska i Ukrajina. Naknadno primljeni članovi su brojčano daleko
nadmoćni u odnosu na države osnivače. Naspram 50 država osnivača, danas se nalazi oko 140
naknadno primljenih članova koji izražavaju bogatstvo i raznovrsje u strukturi međunarodne
zajednice.
Članstvo u Organizaciji UN povlači odgovarajuća prava i obaveze. Izvor članskih prava i obaveza su
kako Povelja tako i akti koje su Organizacija ili organi Organizacije doneli na osnovu Povelje
formirajući takozvano unutrašnje pravo ili institucionalno pravo Organizacije.
Povelja je osnovni, primarni izvor prava i obaveza članova UN. Izvorom članskih prava i obaveza
mogu se smatrati odredbe Povelje koje poseduju kontraktuelni karakter, koje su dizajnirane sa
namerom da utvrde prava i obaveze članica UN.
Radi se o seriji prava i obaveza. Od prava koja proističu iz članstva možemo navesti sledeća:
pravo članica da učestvuju na zasedanjima Generalne skupštine, učestvuju u raspravi i donošenju
odluka glasanjem;
pravo da biraju i budu birane u izborne organe UN (nestalni članovi Saveta bezbednosti, članovi
Ekonomsko-socijalnog saveta, deo članova Starateljskog saveta);
pravo da učestvuju u izboru sudija Međunarodnog suda pravde;
da biraju Generalnog sekretara i pomoćne organe Generalne skupštine;
pravo da učestvuju u radu konferencija koje se održavaju pod okriljem UN.
Članovi Organizacije su podvrgnuti i brojnim obavezama, posebno u vezi sa ostvarivanjem osnovnog
cilja Organizacije - očuvanju međunarodnog mira i bezbednosti. Članovi UN su obavezni da stave na
raspolaganje Savetu bezbednosti pomoći i olakšice, uključujući tu i pravo prolaza, neophodne za
održanje međunarodnog mira i bezbednosti; dužni su, takođe, da održavaju nacionalne kontigente
vazduhoplovnih snaga spremne za neodložnu zajedničku akciju; u obavezi su da se udružuju radi
međusobnog pružanja pomoći pri sprovođenju mera koje donosi Savet bezbednosti.
Pored opštih članskih prava i obaveza, Povelja utvrđuje i specifična prava i obaveze stalnih članica
Saveta bezbednosti.

* Prijem u članstvo. Prijem u članstvo Organizacije podrazumeva dva elementa:


a) ispunjenost materijalnih uslova za članstvo u Organizaciju utvrđenih članom 4.(1) Povelje
b) odgovarajuću proceduru prijema.
Relevantni materijalni uslovi za prijem u članstvo, kako je istakao Međunarodni sud pravde u svom
savetodavnom mišljenju koje se ticalo uslova za prijem države u članstvo UN, su:
a) da je podnosilac molbe država;
b) da je miroljubiva;
c) da prihvata obaveze sadržane u Povelji;
d) da je sposobna da izvršava te obaveze i
e) da je voljna da izvršava relevantne obaveze.
Procedura prijema države u članstvo Organizacije je trofazna. Prva faza podrazumeva podnošenje
molbe za prijem od strane države koja želi da postane član Organizacije. Molba treba da sadrži
deklaraciju spremnosti podnosioca da prihvati obaveze sadržane u Povelji UN. U drugoj fazi molbu
ispituje Savet bezbednosti. Zadatak Saveta je da ispita ispunjenost materijalnih uslova za prijem
kandidata u smislu člana 4.(1) Povelje. Uloga Saveta u proceduri prijema u članstvo je inicijativna i
kontrolna. Inicijativna uloga Saveta ogleda se u tome što odluku o prijemu Generalna skupština
može doneti samo na osnovu pozitivne preporuke Saveta bezbednosti. Treća i završna faza je
donošenje odluke o prijemu u Generalnoj skupštini. Skupština odluku donosi dvotrećinskom većinom
prisutnih i glasalih.
Pojava novooslobođenih država na političkoj karti sveta na talasu dekolonizacije, dovela je do
suštinskih pramena u praksi prijema u članstvo UN. Gotovo po pravilu novooslobođene države su u
kratkom periodu nakon sticanja nezavisnosti ulazile u članstvo Organizacije.
Izuzetak od ove liberalne prakse prijema predstavljale su jedino tzv. podeljene države (Severna i
Južna Koreja, Severni i Južni Vijetnam te Savezna Republika Nemačka i Demokratska Republika
Nemačka).

* Suspenzija članstva. Povelja predviđa da se članu protiv koga je Savet bezbednosti preduzeo
preventivnu ili prinudnu akciju, odlukom Generalne skupštine mogu privremeno obustaviti vršenja
prava i povlastica koje proizlaze iz članstva. Radi se o tzv. „velikoj suspenziji" članskih prava i
povlastica za razliku od „male suspenzije" na osnovu člana 19. Povelje.
Relevantni elementi instituta suspenzije članskih prava i povlastica na osnovu člana 5. Povelje su:
1. osnov suspenzije po članu 5. Povelje je preduzimanje „preventivne ili prinudne akcije" Saveta
bezbednosti protiv člana UN. Pod izrazom „preventivna ili prinudna akcija" valja razumeti akcije
koje Savet bezbednosti preduzima na osnovu glave VII Povelje;
2. suspenziju izriče Generalna skupština na preporuku Saveta bezbednosti. Drugim recima,
suspenzija ne nastupa automatski, nakon što je Savet bezbednosti doneo odluku ili pristupio
„preventivnim ili prinudnim merama".
3. predmet suspenzije su članska prava i povlastice, tako da suspenzija ne dira u obaveze koje član
UN ima po osnovu Povelje;
4. suspenzija članskih prava i povlastica na osnovu člana 5. je privremenog karaktera. Članska prava
i povlastice se uspostavljaju nakon obustavljanja preventivneili prinudne akcije Saveta bezbednosti.
Odluku o uspostavljanju članskih prava i povlastica donosi Savet bezbednosti.
Povelja poznaje i suspenziju prava člana Organizacije da učestvuje u radu Generalne skupštine
ukoliko je u zaostatku sa uplatom svog finansijskog doprinosa Organizaciji.
Suspenzija na osnovu člana 19. Povelje nastaje automatski ukoliko je iznos zaostalih uplata člana
UN raven ili veći od iznosa doprinosa koji je bio obavezan da plati za prethodne dve pune godine.
Suspenzija ne nastupa u slučaju ako Generalna skupština dozvoli članu da glasa, a to čini, po
pravilu, ako se dokaže da je neplaćanje izazvano uslovima koji su izvan kontrole člana UN.
Predmet suspenzije je pravo učešća u radu Generalne skupštine i njenih glavnih komiteta.
Suspenzija se ne odnosi na pomoćne organe ustanovljene na osnovu člana 22. Povelje.

* Prestanak članstva. Članstvo u Organizaciji može prestati na dva načina:


1. istupanjem člana iz Organizacije;
2. isključenjem člana iz Organizacije.
Povelja ne sadrži odredbu o istupanju iz Organizacije. Pravo povlačenja iz Organizacije priznato je u
izuzetnim okolnostima, na primer, ako se Organizacija pokaže „nesposobnom" da održi mir ili
ukoliko to učini na štetu prava i pravde ili ukoliko su izmenama Povelje, prava i obaveze člana
izmenjeni u toj meri da ih član ne može prihvatiti, ili ukoliko izmena prihvaćena od strane potrebne
većine u Generalnoj skupštini ili na opštoj konferenciji ne dobije potreban broj ratifikacija.
Isključenje iz Organizacije je najstroža mera koju, na preporuku Saveta bezbednosti, donosi
Generalna skupština u odnosu na člana koji uporno narušava načela sadržana u Povelji. Elementi
rešenja sadržanog u članu 6. Povelje podrazumevaju:
a) isključenje se izriče državi koja „uporno narušava načela sadržana u Povelji. Reč „uporno" znači
svesno, opredeljeno kršenje Povelje. Ne radi, se dakle,o ponovljenim kršenjima iza kojih ne stoji
subjektivni elemenat.
b) isključenje člana koji uporno narušava načela sadržana u Povelji nije pravna obaveza političkih
organa UN - Generalne skupštine i Saveta bezbednosti. Stvar je političke ocene ovih organa da li će
pribeći isključenju kao kaznenoj meri.
c) isključenjem prestaje organizaciona veza između člana UN i Organizacije, gase se članska prava i
obaveze isključenog člana. Ostaju, međutim, na snazi obaveze iz Povelje koje državu vezuju
nezavisno od članstva u Organizaciji kao i neispunjene članske obaveze preuzete pre momenta
isključenja.
U praksi Organizacije nije bilo slučajeva isključenja iz članstva, iako je učinjeno nekoliko
sukcesivnih pokušaja isključenja Južne Afrike i Izraela. Pokušaji su, po pravilu, doživljavali neuspeh
u Savetu bezbednosti zbog upotrebe veta od strane zapadnih zemalja, stalnih članica Saveta.

68. GENERALNA SKUPŠTINA

* Sastav i organizacija. Generalna skupština je centralni, reprezentativni organ Organizacije


ujedinjenih nacija u kome su zastupljene sve države članice. Generalna skupština predstavlja
najšire diplomatsko telo članova Organizacije.
Kao plenarni organ Generalna skupština radi u zasedanjima. Povelja poznaje dve vrste zasedanja:
redovna godišnja zasedanja i vanredna zasedanja.
Redovna godišnja zasedanja, prema Rezoluciji 51/241 od 31. jula 1997. godine, počinju svake
godine prvog utorka nakon prvog septembra. Vanredna zasedanja saziva Generalni sekretar na
zahtev Saveta bezbednosti ili većine članica UN.
Zasedanjem Generalne skupštine rukovodi predsednik Generalne skupštine. Predsednik Generalne
skupštine bira se za svako zasedanje i predsedava kako redovnim tako i vanrednim i hitnim
vanrednim zasedanjem koje se održava u njegovom mandatu. Prećutni je dogovor da se predsednik
Generalne skupštine ne bira iz reda predstavnika stalnih članica Saveta bezbednosti. Pored
predsednika, za svaku sesiju Generalne skupštine bira se 21 potpredsednik. Potpredsednici se ne
biraju u ličnom svojstvu već kao predstavnici država prema kriterijumu pravilne geografske
raspodele koja podrazumeva da se 6 potpredsednika bira iz Afrike, 5 iz Azije, 1 iz Istočne Evrope, 3
iz Latinske Amerike, 2 iz ostatka sveta i po 1 predstavnik iz reda delegacija stalnih članica Saveta
bezbednosti.
Generalna skupština je formirala složenu mrežu organa i tela koji čine organizacionu strukturu
Skupštine. Elemente te strukture čine:
6 glavnih komiteta kao stalnih pomoćnih organa;
2 stalna komiteta - Savetodavni komitet o administrativnim i budžetskim pitanjima (ACABQ) i
Komitet za članske doprinose (COC);
2 komiteta za proceduru koja se formiraju na početku svakog zasedanja Generalne skupštine -
Verifikacioni komitet i Generalni komitet (GC);
brojna pomoćna i ad hoc tela; specijalni organi ustanovljeni radi vršenja posebnih operativnih
funkcija i tela osnovana multilatelarnim ugovorima zaključenim pod okriljem UN.
* Nadležnost i glasanje. Kao predstavničkom, plenarnom organu Generalnoj skupštini UN pripadaju,
na osnovu Povelje, široka ovlašćenja.
Kao najopštije i inherentno ovlašćenje, koje izražava prirodu Organizacije kao koordinirajuće, može
se navesti ovlašćenje Generalne skupštine da raspravlja „о svim pitanjima ili –o svim predmetima u
okviru Povelje ili koja se odnose na ovlašćenja i zadatke svakog organa predviđenog u Povelji..." i da
daje preporuke članovima Ujedinjenih nacija ili Savetu bezbednosti o svim takvim pitanjima ili
predmetima. Ovo ovlašćenje Skupštine podvrgnuto je dvostrukom ograničenju:
a) Skupština ne može davati nikakvu preporuku u vezi sa sporom ili situacijom dok Savet
bezbednosti obavlja u pogledu bilo kog spora ili situacije zadatke koji su mu povereni Poveljom.
Izuzetak se konstituiše u slučaju ako donošenje preporuke zatraži Savet bezbednosti;
b) Odluke koje Skupština donosi na osnovu člana 10. nemaju obavezujuću snagu same po sebi, već
njihova snaga počiva na političkom autoritetu Organizacije i većine koja je preporuku donela.
Iz formulacije člana 10. Povelje proizlazi da je nadležnost Generalne skupštine u Organizaciji opšte,
generalne prirode. U svetlosti nadležnosti drugih glavnih organa Organizacije, generalna nadležnost
Skupštine se ispoljava:
a) kao samostalna nadležnost. Kao primeri samostalne nadležnosti Skupštine mogu se navesti:
nadležnost u pogledu nadzora i pregleda svih aktivnosti UN. U tom smislu Skupština prima i razmatra
godišnje izveštaje Generalnog sekretara UN, Ekonomsko - socijalnog saveta i Starateljskog saveta, a
„prima i razmatra godišnje i posebne izveštaje Saveta bezbednosti koji sadrže podatke o merama
koje je Savet bezbednosti odlučio da preduzme ili je već preduzeo radi održanja međunarodnog
mira i bezbednosti". Generalna skupština takođe prima i razmatra izveštaje pomoćnih organa koje je
osnovala u skladu sa članom 22. Povelje. U takvim slučajevima Generalna skupština nastupa kao
kontrolni organ Organizacije.
Skupština takođe samostalno razmatra i odobrava budžet Organizacije, te vrši podelu troškova
Organizacije među članovima, a takođe, razmatra i odobrava sve finansijske i budžetske sporazume
sa specijalizovanim agencijama ispitujući administrativne budžete agencija u cilju davanja
odgovarajućih preporuka. Skupština ima delimičnu samostalnu nadležnost u izbornoj materiji.
Skupština je isključivo nadležna za izbor nestalnih članova Saveta bezbednosti, svih članova
Ekonomsko - socijalnog saveta i treće grupe članova Starateljskog saveta.
Generalna skupština raspolaže i razgranatom podeljenom nadležnošću sa drugim glavnim organima
UN. Od posebnog interesa je nadležnost koju deli sa Savetom bezbednosti. Podeljenu nadležnost sa
Savetom Generalna skupština ima u izvesnim izbornim postupcima. Sudije; Međunarodnog su da
pravde biraju se zajednički od strane Skupštine i Saveta. Generalna skupština imenuje Generalnog
sekretara Organizacije na preporuku Saveta bezbednosti. Generalna skupština odlučuje oprijemu
novih članova, suspenziji ili isključenju iz članstva na osnovu predhodne preporuke Saveta
bezbednosti. Konačno Generalna skupština deli nadležnost sa Savetom bezbednosti u postupku
revizije Povelje.
Prividno podeljena nadležnost Generalne skupštine postoji i sa Ekonomsko-socijalnim i Starateljskim
savetom.
Generalna skupština je ovlašćena da, između ostalog, daje preporuke u cilju „unapređenja
međunarodne saradnje na ekonomskom, socijalnom, kulturnom i zdravstvenom polju, i pomaganja
ostvarenja prava čoveka i osnovnih sloboda za sve bez obzira na rasu, pol ili veru". Gotovo identična
ovlašćenja poseduje i Ekonomski i socijalni savet na osnovu člana 62.(1, 2) Povelje.
Generalna skupština, i pod njenim okriljem, Starateljski savet mogu pri vršenju svojih zadataka:
a) razmatrati izveštaje koje podnosi administrativna vlast;
b) primati peticije;
c) vršiti privremene obilaske teritorija pod starateljstvom; i
d) preduzimati ostale akcije u skladu sa odredbama o starateljstvu.
Rad ovih saveta podleže godišnjem razmatranju u drugom, trećem i četvrtom glavnom komitetu
Generalne skupštine.

69. SAVET BEZBEDNOSTI

* Priroda i struktura. Savet bezbednosti je dizajniran kao operativni organ sa ograničenim brojem
članova.
Operativna priroda Saveta bezbednosti opredeljuje i način njegovog rada. Savet bezbednosti je u
stalnom zasedanju, pa, otuda, članice Saveta delegiraju stalne predstavnike u sedište Organizacije
koji su ovlašćeni da u ime svoje države donose relevantne odluke. Povelja je predvidela da Savet
bezbednosti održava i povremene sastanke na kojima svaki od njegovih članova može biti
predstavljen članom vlade ili nekim drugim specijalno postavljenim predstavnikom. Prema
Privremenom poslovniku Saveta ukoliko članove Saveta predstavljaju najviši državni funkcioneri,
njima nije potrebno posebno punomoćje.
Povelja predviđa samo jedan pomoćni organ Saveta - Komitet vojnog štaba - u čijoj nadležnosti je
davanje saveta i ukazivanje pomoći Savetu bezbednosti za sva pitanja koja se tiču vojnih potreba
Saveta bezbednosti u svrhu održanja međunarodnog mira i bezbednosti. Sačinjavaju ga načelnici
general-štabova stalnih članova Saveta bezbednosti ili njihovi predstavnici. U praksi su, međutim,
konstituisana tri stalna komiteta i veći broj pomoćnih tela Saveta. Stalni komiteti koje čine
predstavnici svih članica Saveta su: Komitet eksperata, zadužen da ispituje privremena pravila
procedure u Savetu kao i druga pitanja koja mu u zadatak stavi Savet; Komitet za prijem novih
članova i Komitet zadužen za sastanke Saveta van sedišta Organizacije. Broj pomoćnih tela je
promenljiv. Vezana su uglavnom za mirovne operacije i izgradnju mira.

* Kompozicija. Na osnovu člana 23. Povelje, Savet bezbednosti čine stalni i nestalni članovi.
Stalne članove čine velike sile: Kina, Francuska, Rusija, Velika Britanija i Sjedinjene Američke
Države.
Nestalne članove Saveta bira Generalna skupština Ujedinjenih nacija iz reda članica Organizacije na
period od dve godine vodeći računa o dva kriterijuma:
a) doprinosu održanju međunarodnog mira i bezbednosti i ostalih ciljeva Organizacije;
b) pravičnoj geografskoj raspodeli.
Savet bezbednosti može raditi i u proširenom sastavu. To se dešava kada u radu Saveta, na njegov
poziv, učestvuju i članice Ujedinjenih nacija koje nisu članice Saveta bezbednosti kao i nečlanice
Ujedinjenih nacija.

* Odlučivanje u Savetu bezbednosti. Savet bezbednosti odlučuje na dva načina: glasanjem i


konsenzusom. Pravila o glasanju dizajnirana su zavisno od prirode pitanja o kojima Savet odlučuje.
Razlikuju se dve grupe pitanja - proceduralna i suštinska (meritorna).
Odluke Saveta bezbednosti o proceduralnim pitanjima donose se potvrdnim glasanjem devet
članova. U praksi Saveta proceduralnim se smatraju pitanja poput uključenja neke tačke u dnevni
red, skidanja neke tačke sa liste pitanja o kojima Savet raspravlja, suspenzije sastanka, odlaganja
sastanka, poziva za učestvovanje u radu Saveta, vođenja sastanka, zakazivanja hitne vanredne
sednice Generalne skupštine i sl.
Nasuprot proceduralnim postoje suštinska ili meritorna pitanja. Odluke o suštinskim pitanjima
donose se kvalifikovanom većinom, tj. potvrdnim glasovima devet članova, uključujući potvrdne
glasove stalnih članova Saveta. Odredba o kvalifikovanoj većini izražava poseban, povlašćen položaj
stalnih članova Saveta bezbednosti u procesu odlučivanja. Ona daje mogućnost bilo kom članu da
svojim negativnim glasom onemogući donošenje odluke. Obično se kaže da stalni članovi Saveta
raspolažu pravom veta što ne stoji u potpunosti. Naime, obavezna jednoglasnost se teorijski ne
može poistovetiti sa pravom veta, mada se po praktičnim efektima od njega ne razlikuje.
Član 27. Povelje navodi „potvrdne glasove stalnih članova" kao elemenat kvalifikovane većine
potrebne za donošenje odluke u Savetu bezbednosti. U praksi Organizacije se, međutim,
iskristalisalo tumačenje po kome uzdržavanje stalnog člana od glasanja ne sprečava donošenje
odluke o suštinskim pitanjima.
Savet bezbednosti može odlučiti i tehnikom konsenzusa, tj. odlučivanjem bez formalnog glasanja.
Sastoji se u tome što predsednik Saveta, na osnovu neformalnih konsultacija sa članicama Saveta,
formuliše predlog odluke i cirkuliše ga kao pismeni predlog i objavljuje ga na otvorenoj sednici u
cilju usvajanja.
Primaran zadatak Saveta bezbednosti je održavanje međunarodnog mira i bezbednosti. Članice
Ujedinjenih nacija su delegirale. Savetu ovlašćenje da deluje u njihovo ime sprovodeći svoje
dužnosti na očuvanju mira i bezbednosti. U isto vreme, članovi UN su se saglasili da prihvate i
izvršavaju odluke Saveta bezbednosti u saglasnosti sa Poveljom.
* Nadležnost. Nadležnost Saveta može se podeliti na primarnu i sekundarnu.
Primarna nadležnost Saveta bezbednosti sastoji se u očuvanju međunarodnog mira i bezbednosti. U
tom kontekstu razlikujemo nadležnost Saveta u mirnom rešavanju sporova na osnovu glave VI
Povelje i nadležnost Saveta u rešavanju sporova prinudnim putem u širem smislu reči, na osnovu
Glave VII Povelje UN.
U postupku mirnog rešavanja sporova Savet bezbednosti donosi preporuke koje za adresate imaju
stranke u sporu. Kada smatra potrebnim Savet poziva stranice u sporu da svoj spor reše mirnim
putem na načine utvrđene članom 33. Povelje. Savet bezbednosti može preporučiti u svakoj fazi
spora ili situacije odgovarajuće postupke ili metode uređenja, uzimajući u obzir svaki postupak
rešavanja za koje su se stranke opredelile. Pri tom, Savet bezbednosti treba da ima u vidu da bi
stranke, po pravilu, trebalo da pravne sporove iznose pred Međunarodni sud pravde u skladu sa
odredbama Statuta Suda. Ako Savet nađe da spor može ugroziti održavanje međunarodnog mira i
bezbednosti, može preporučiti uslove rešenja prema svom nahođenju. Savet bezbednosti, takođe,
podstiče mirno rešavanje lokalnih sporova posredstvom regionalnih organizacija.
Delujući na osnovu glave VII (Akcije u slučaju pretnje miru, povrede mira i akata agresije) Savet
donosi odluke. Povelja ovlašćuje Savet na donošenje odluka o preventivnim i prinudnim merama.
Pod preventivnim merama podrazumevaju se mere poput zahteva za prekidom vatre, povlačenjem
trupa zaraćenih strana na polazne položaje, i si. koje za cilj imaju da spreče pogoršavanje situacije.
Savet uživa punu slobodu u izboru mera koje smatra poželjnim ili potrebnim. One, međutim, ne
smeju uticati na prava ili položaj zainteresovanih strana.
Prinudne mere se mogu podeliti na prinudne mere u širem smislu i prinudne mere u užem smislu.
Prinudne mere u širem smislu ne podrazumevaju upotrebu oružane sile i tiču se mera poput
kompletnog prekida ekonomskih odnosa, železničkih, pomorskih, vazdušnih, poštanskih, telegrafskih
i drugih veza, a takođe i prekid diplomatskih odnosa. Prinudne mere u užem smislu podrazumevaju
angažovanje oružane sile i ispoljavaju se u akcijama pomorskih, vazduhoplovnih ili suvozemnih
snaga koje je potrebno radi održavanja ili vaspostavljanja međunarodnog mira i bezbednosti.
Ukoliko Savet donese odluku o preduzimanju odgovarajućih mera, svi članovi Ujedinjenih nacija su
obavezni da stave na raspolaganje Savetu, na njegov poziv i u skladu sa posebnim sporazumom
oružane snage, pomoći i olakšice, uključujući i pravo prolaza neophodno radi održanja
međunarodnog mira i bezbednosti.
Sekundarna nadležnost Saveta obuhvata seriju funkcija koje nisu u vezi sa održavanjem
međunarodnog mira i bezbednosti. Tu spadaju: uspostava vršenja članskih prava članica kojima su
članska prava bila privremeno suspendovana odlukom Generalne skupštine, nadzor nad delovanjem
regionalnih sporazuma; preporuke u vezi sa prijemom, suspenzijom ili isključenjem članova;
preporuka o izboru Generalnog sekretara; izbor sudija Međunarodnog suda pravde; staranje o
izvršenju presuda Međunarodnog suda pravde; odluka da u raspravi o nekom predmetu u Savetu
učestvuje član Ujedinjenih nacija koji nije član Saveta; određivanje uslova pod kojima država koja
nije stranka Statuta Suda može pristupiti Međunarodnom sudu pravde; starateljska pitanja
strategijskih područja.

70. EKONOMSKO-SOCIJALNI SAVET

* Sastav Saveta. Ekonomsko-socijalni savet je jedan od izbornih glavnih organa Organizacije. Na


osnovu izvornog teksta Povelje, Savet je bio sastavljen od 18 članova biranih od strane Generalne
skupštine na temelju pravične geografske raspodele. Na osnovu amandmana iz 1963. godine broj
članova Saveta je povećan na 27 a amandmanima iz 1971. godine na 54 člana. U sastav Saveta ulazi
14 članova iz Afrike; 11 iz Azije; 10 članova iz Latinske Amerike; 13 članova iz Zapadne Evrope i
ostalih država, i 6 članova iz Istočne Evrope. U cilju obezbeđenja kontinuiteta u radu Saveta 18
članova se bira svake godine za period od 3 godine. Svaki član Ekonomsko-socijalnog saveta
predstavljen je sa akreditovanim predstavnikom i odgovarajućim brojem savetnika.
* Zadaci i ovlašćenja Saveta. Zadaci Ekonomsko-socijalnog saveta, utvrđeni članovima 62-67 glave X
Povelje, široko su postavljeni. Mogu se podeliti u dve osnovne grupe.
U prvu grupu spadaju zadaci koji, uopšteno govoreći, podrazumevaju formulisanje politike u
ekonomskom, socijalnom i srodnim poljima kao i koordinaciju odnosnih aktivnosti koje se
preduzimaju unutar sistema Ujedinjenih nacija. Ovi zadaci obuhvataju:
a) vršenje i pokretanje proučavanja kao i pripremanja izveštaja o međunarodnim, ekonomskim,
socijalnim, kulturnim, prosvetnim, zdravstvenim i srodnim pita-, njima, koje obuhvata i mogućnost
davanja preporuka o tim predmetima Generalnoj skupštini, članovima Ujedinjenih nacija i
specijalizovanim agencijama;
b) pripremanje nacrta konvencija u pitanjima iz svoje nadležnosti. Nacrte konvencija Savet podnosi
Generalnoj skupštini koja ih usvaja i otvara za potpisivanje (recimo Konvencija o genocidu) ili se
upućuje na razmatranje međunarodnoj konferenciji specijalno sazvanoj u tu svrhu,
c) donošenje preporuka koje se upućuju državama, Generalnoj skupštini ili specijalizovanim
agencijama;
d) sazivanje konferencija bilo regionalnih ili opštih. Konferencije koje Savet saziva nisu ograničene
na konferencije predstavnika država, već mogu biti i konferencije nevladinog karaktera ili
konferencije eksperata.
U obavljanju zadataka Savet koristi razuđenu mrežu pomoćnih organa To su prvenstveno
funkcionalno-tehničke i regionalne komisije. Prve opredeljuje predmet rada a druge deo sveta u
kome deluju. Pored ovih komisija, pomoćne organe Ekonomsko-socijalnog saveta čine i stalni
komiteti, ekspertska tela i ad hoc tela.

* Starateljski savet. Povelja UN je predvidela stvaranje posebnog, specijalizovanog organa za nadzor


nad vršenjem međunarodnog sistema starateljstva utvrđenog glavom XII Povelje. Radi se o
Starateljskom savetu.
* Kompozicija i donošenje odluka. Starateljski savet ima osobenu kompoziciju. Sastavljen je na
tripartitnom principu tako da ga čine:
1. članovi Organizacije koji upravljaju teritorijama pod starateljstvom;
2. stalni članovi Saveta bezbednosti koji ne upravljaju teritorijom pod staratelj-stvom;
3. ostali članovi UN koje na rok od tri godine izabere Generalna skupština da bi se obezbedio ukupan
broj članova Starateljskog saveta da bude podjednako podeljen između članova organizacije koji
upravljaju teritorijama pod staratelj stvom i onih koji to ne čine.
Članice Starateljskog saveta su predstavljene kvalifikovanim licem, što drugim recima, znači da se
radi o političkim predstavnicima a ne o nezavisnim stručnjacima.
Odluke u Savetu se donose većinom glasova članova koji su prisutni i koji glasaju.
Starateljski savet je u svojoj praksi ustanovljavao ad hoc i stalne komitete. Dva su stalna komiteta:
stalni komitet o administrativnim unijama i stalni komitet za peticije. Komiteti su sastavljeni po
istom principu kao i sam Savet tj. na osnovu jednake zastupljenosti država koje vrše upravu nad
starateljslcim teritorijama i onih koje to ne čine.

* Zadaci i ovlašćenja. Na osnovu Povelje Starateljski savet ima skromna samostalna ovlašćenja. Ona
se praktično mogu svesti na sastavljanje upitnika o političkom, socijalnom i prosvetnom napretku
stanovnika svake teritorije pod starateljstvom, na osnovu koga starateljska vlast sačinjava godišnji
izveštaj. Ostale zadatke Starateljski savet vrši pod okriljem Generalne skupštine. U tom smislu
Savet:
1. razmatra izveštaje koje podnosi administrativna vlast;
2. prima i ispituje peticije savetujući se sa administrativnom vlašću;
3. vrši privremene obilaske teritorija pod strarateljstvom u vreme dogovoreno
sa administrativnom vlašću;
4. preduzima ostale akcije u skladu sa odredbama ugovora o starateljstvu.

71. SEKRETARIJAT UN I GENERALNI SEKRETAR

* Pozicija u sistemu UN. Član 7. Povelje kvalifikuje Sekretarijat kao jedan


od glavnih organa UN, podrazumevajući pod „Sekretarijatom" Generalnog sekretara i „ono osoblje
koje Organizacija može da zahteva". Sekretarijat bi, dakle, prema Povelji predstavljao jednu celinu,
iako glava XV Povelje posvećena Sekretarijatu apostrofira Generalnog sekretara kao titulara serije
nadležnosti koje, inače, po Povelji pripadaju Sekretarijatu, sugerišući da je osoblje sekretarijata
samo tehnička potpora Generalnom sekretaru.
Ovakvo rešenje može se objasniti na dva načina:
1. strogo hijerarhijski princip na kome počiva organizacija Sekretarijata. U sve-tlosti ovog principa
Generalni sekretar je ne samo sastavni deo Sekretarijata, već i njegova personalizacija;
2. nepoklapanje nadležnosti Sekretarijata, na jednoj strani, i Generalnog sekretara, na drugoj
strani. Ovo nepoklapanje nadležnosti ima konceptualni osnov, budući da se u poziciji Generalnog
sekretara sjedinjuju elementi glavnog administrativnog službenika Organizacije sa elementima
izvršnog organa Organizacije opremljenog političkim i diplomatskim ovlašćenjima koja prevazilaze
nadležnosti Sekretarijata kao administrativnog organa.

* Generalni sekretar. Generalnog sekretara imenuje Generalna skupština na preporuku Saveta


bezbednosti. Povelja ne određuje trajanje mandata sekretara, ali je Generalna skupština 1946.
odredila da mandat traje pet godina s tim da može biti obnovljen ili produžen. Savet bezbednosti,
nakon diskusije o kandidatima na zatvorenom sastanku, predlaže jednog kandidata prihvatljivog za
sve stalne članove Saveta bezbednosti. Izbor vrši Generalna skupština tajnim glasanjem prostom
većinom.
Funkcije Generalnog sekretara mogu se, po svojoj prirodi, svrstati u dve grupe: administrativne
funkcije i izvršne ili diplomatsko-političke funkcije.
Administrativne funkcije Generalnog sekretara su, u stvari, funkcije koje sekretar obavlja kao glavni
administrativni službenik Organizacije. Osnovne administrativne funkcije Generalnog sekretara su:
1. sazivanje specijalnih zasedanja Generalne skupštine;
2. priprema svih sastanaka Generalne skupštine, Saveta bezbednosti, Ekonomskog i socijalnog
saveta i Starateljskog saveta;
3. priprema budžeta Organizacije;
4. odgovornost za fmansijsku administraciju Organizacije;
5. registrovanje i publikovanje međunarodnih ugovora;
6. pravno predstavljanje organizacije UN kao celine i
7. akreditovanje diplomatskih predstavnika država članica.
U drugu grupu izvršnih ili diplomatsko-političkih funkcija ulaze funkcije, različite od
administrativnih, koje mu povere Generalna skupština, Savet bezbednosti, Ekonomsko-socijalni
savet i Starateljski savet.
Generalni sekretar je ovlašćen da skrene pažnju Savetu bezbednosti na svako pitanje koje, po
njegovom mišljenju, može da ugrozi očuvanje međunarodnog mira i bezbednosti. Generalni sekretar
može pokrenuti bilo kakvu aktivnost u cilju sticanja relevantnih podataka o bilo kom sporu ili sukobu
u kome nadležni organi Ujedinjenih nacija treba da deluju u cilju održavanja međunarodnog mira i
bezbednosti.
Godišnji izveštaj o radu Organizacije koji je u osnovi administrativne prirode, Generalni sekretar
može da iskoristi kao povod da iznese sopstvene predloge i preporuke o relevantnim pitanjima koja
su u nadležnosti organa UN. Administrativna dužnost Generalnog sekretara da sačini provizorni
predlog dnevnog reda sastanaka organa UN je, takođe, prilika da indirektno utiče na rad konkretnog
organa i na odluke koje se donose. Generalni sekretar može, pored sastavljanja provizornog
dnevnog reda, da podnosi predloge nacrta rezolucije, amandmane na ostale predloge i sl. što mu
otvara prostor za značajan politički uticaj na odluke koje se donose u tim organima.
Diplomatsko-političke funkcije Generalnog sekretara su fakultativna mogućnost, čija realizacija
zavisi kako od ličnosti Generalnog sekretara tako i od preovlađujućih političkih okolnosti.
* Sekretarijat. Pored Generalnog sekretara, Sekretarijat čini „ono osoblje koje Organizacija može da
zahteva". Osoblje imenuje Generalni sekretar prema pravilima koja donosi Generalna skupština. Dva
su osnovna kriterijuma za izbor osoblja Sekretarijata: prvi su lične, subjektivne kvalifikacije
kandidata koje podrazumevaju najviše standarde kompetentnosti integriteta i efikasnosti a drugi
pravilna geografska raspodela. Uticaj na pravilnu geografsku raspodelu u praksi ima i doprinos
svakog pojedinog člana godišnjem budžetu Organizacije.
Bitno obeležje Sekretarijata je njegov međunarodni karakter. S jedne strane, ispoljava se u tome
što osoblje, kao i Generalni sekretar, ne može da traži niti da prima uputstva od bilo koje vlasti
izvan Organizacije, a, s druge strane, članice Organizacije obavezale su se da će poštovati isključivo
međunarodni karakter funkcije Generalnog sekretara i osoblja i da neće težiti da na njih utiču u
vršenju njihovih dužnosti.
Organizaciju Sekretarijata odlikuju dva principa: prvo, stroga hijerarhija, i drugo, složena
dinamična unutrašnja struktura.
U svetlosti prvog principa organizacije, Sekretarijat predstavlja jednu hijerarhijsku piramidu na
čijem vrhu je Generalni sekretar. Svi delovi organizacione strukture Sekretarijata, bilo inokosni ili
kolegijalni, crpu svoja ovlašćenja posredno ili neposredno iz ovlašćenja i pozicije Generalnog
sekretara.
U aktuelnom trenutku Sekretarijat se sastoji iz različitih ureda i departmana koji se opet dele ria
manje organizacione jedinice. Departmani su pod rukovodstvom zamenika Generalnog sekretara i
pomoćnika Generalnog sekretara koje postavlja sam Generalni sekretar. Hijerarhijski princip
organizacije je univerzalno primenjen, tako da važi i u departmanima i u njegovim sastavnim
delovima. U cilju veće efikasnosti u radu razudene strukture Sekretarijata, ustanovljeni su izvršni
komiteti koji pokrivaju glavne tematske oblasti rada Sekretarijata kao i grupa vodećih funkcionera
koja služi kao forum u kome se lideri odnosno šefovi svih departmana Sekretarijata nedeljno
konsultuju.

* Nadležnost Sekretarijata. Funkcije Sekretarijata mogu se podeliti u tri osnovne aktivnosti:


administrativna i tehnička pomoć organima UN (priprema nacrta, distribucija informacija, učešće u
izradi izveštaja i nacrta rezolucija, prevođenje i štampanje i cirkulacija dokumenata);
dokumentarna aktivnost Sekretarijata (statistički izveštaji i zbirke materijala potrebnih za rad
Organizacije);
informacije i odnosi sa javnošću.
"Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje
da bi prizvale smeh..."

Ribica
Forumas u usponu

Posts: 191
Joined: 14 Mar 2009 16:56


T
o
p


Re: MJP - skripta (110 pitanja)
by Ribica on 08 Mar 2011 16:41

72. REGIONALNE ORGANIZACIJE

1. Opšta razmatranja

Prirodno i normalno značenje reči „regionalne" je prostorno i geografsko, pa bi regionalne


organizacije podrazumevale organizacije čije su članice, pored zajednice interesa kao opšteg,
inherentnog obeležja svih međunarodnih organizacija, prostorno povezane ili su u neposrednoj
blizini. U skladu sa ovim značenjem „regionalnog" osnovane su i prve međunarodne organizacije
poput Organizacije američkih država (OAS) ili Arapske lige, kao i većina organizacija u novijem
periodu.
Međunarodne organizacije zasnovane na ideološkom i političkom, ili drugom, zajedništvu ili bliskosti
koje nisu geografski povezane, teško bi se mogle nazvati regionalnim organizacijama, jer je
regionalni institucionalni okvir specifična opredeljujuća karakteristika ovih organizacija.
U teorijskom smislu bi međunarodne organizacije po osnovu kriterijuma članstva bilo ispravnije
podeliti na regionalne i partikularne/neuniverzalne - kao antipod univerzalnim organizacijama.
Regionalne međunarodne organizacije bi bile organizacije koje zajedništvo ili bliskost ciljeva i
interesa članica ostvaruju u regionalnom institucionalnom okviru u geografskom smislu (recimo,
Organizacija američkih država), a partikularne ili, jednostavno, neuniverzalne bi obuhvatale
međunarodne organizacije čije članice dele zajedničke interese i ciljeve ali ne pripadaju jednom
regionu (recimo, NATO pakt).

2. Pozicija regionalnih organizacija u sistemu Povelje UN

Pitanje postojanja i odnosa regionalnih organizacija i Organizacije UN suštinski je opredeljeno


odnosom dve konkurentske ideje - ideje regionalizma i ideje univerzalizma.
Na osnovu odluka velikih saveznika na konferencijama u Moskvi (1943) i Teheranu (1943), nacrt
Povelje, prihvaćen u Dambarton Oksu, opredeljuje se za univerzalističku ideju. Na Konferenciji u
San Francisku (1945) ideja je definitivno uobličena u tekstu Povelje Ujedinjenih nacija (članovi 52,
53 i 54) i predstavlja deo javnog poretka u pozitivnom međunarodnom pravu.
Univerzalistička ideja je u konkretnoj stvari relevantna u dvostrukom smislu:
1. u pogledu članstva. OUN je formirana kao univerzalna organizacija država, a ne, kako je, takođe,
predlagano, kao asocijacija regionalnih organizacija, i
2. univerzalistička ideja ne podrazumeva automatski centralizaciju u pogledu nadležnosti
Organizacije. Centralizacija je striktno ograničena na aktivnosti koje se tiču očuvanja
međunarodnog mira i bezbednosti.
Proizlazi da Povelja UN ne zabranjuje, niti isključuje postojanje regionalnih i neuniverzalnih
organizacija.
Povelja se u svojim članovima 52-54 bavi isključivo organizacijama u čijojoj nadležnosti je očuvanje
mira i bezbednosti. Inkorporiše ih u projektovani sistem centralizovane kontrole i očuvanja
međunarodnog mira i bezbednosti, ustanovljavajući osnov, okvir i modalitete aktivnosti regionalnih
organizacija u tom pogledu.
Činjenica da Povelja ne sadrži odredbe u pogledu aktivnosti organizacija u čijoj nadležnosti su
ekonomska, politička, socijalna, kulturna i druga pitanja, ne znači da su ove organizacije van
domašaja Povelje.

3. Priroda i granice nadležnosti u svetlosti Povelje UN

U sistemu Povelje Ujedinjenih nacija, koji uspostavlja centralizovani sistem bezbednosti, regionalne
organizacije u čijoj nadležnosti su vojna i bezbednosna pitanja su pomoćni organi Saveta
bezbednosti. Povelja članovima 52-54 o „regionalnim aranžmanima i organima".
Priroda nadležnosti „regionalnih aranžmana i organa" razlikuje se zavisno od vrste postupka
rešavanja spora.
U postupku rešavanja spora mirnim putem, ta nadležnost je izvorna, utemeljena na odredbi člana
52 (2) Povelje koji predviđa da će članice Ujedinjenih nacija koje ulaze u regionalne aranžmane ili
su članice regionalnih organa „učiniti svaki napor da postignu mirno rešenje lokalnih sporova kroz
takve aranžmane ili organe pre nego što se obrate Savetu bezbednosti".
U postupku rešavanja sporova putem prinude, nadležnost regionalnih organizacija je suštinski
različita.
Ona je, po pravilu, pomoćna i delegirana od Saveta bezbednosti. U primeni prinudnih mera
regionalna organizacija uzima učešće „kada je to prikladno", po diskrecionoj oceni Saveta
bezbednosti, i na osnovu njegovog odobrenja.
Odobrenje Saveta bezbednosti je, po svojoj prirodi, izričito i tiče se konkretnog slučaja (ad casum).
Savet bezbednosti, kad god je celishodno, koristi regionalne sporazume ili agencije za prinudnu
akciju pod svojim rukovodstvom. Bez odobrenja Saveta bezbednosti „neće po regionalnim
sporazumima, niti preko regionalnih agencija biti preduzeta nijedna prinudna akcija".
Nadležnost regionalnih organizacija u preduzimanju oružanih mera izvorne je prirode jedino u
slučaju kolektivne samoodbrane u smislu člana 51. Povelje UN.

73. SPECIJALIZOVANE AGENCIJE

1. Pojam i geneza

Povelja Ujedinjenih nacija određuje specijalizovane agencije kao organizacije „ustanovljene


međunarodnim sporazumom i sa širokom međunarodnom odgovornošću, kao što je utvrđeno
njihovim osnovnim instrumentima, na ekonomskom, socijalnom, kulturnom, prosvetnom,
zdravstvenom i srodnim poljima" povezane sa Ujedinjenim nacijama.
Kao elementi pojma specijalizovanih agencija mogu se navesti:
1. specijalizovane agencije su javne ili međuvladine međunarodne organizacije,
2. deluju na ekonomskom, socijalnom, kulturnom, obrazovnom, zdravstvenom i srodnim
nepolitičkim poljima,
3. nastaju na bazi višestranih ugovora, koji kao ustavni akti, uređuju njihovu delatnost, ciljeve i
unutrašnju strukturu,
4. specijalizovane agencije deluju u sistemu Ujedinjenih nacija na osnovu sporazuma zaključenih sa
OUN u skladu sa članovima 57. i 63. Povelje.
Specijalizovane agencije su oblici institucionalizacije međunarodnih nepolitičkih odnosa država. U
tom smislu prvi oblici su tzv. administrativne unije ili biroi - Međunarodna unija za telekomunikacije
(ITU) osnovana 1865, Svetska poštanska unija (UPU) 1874, godine, Međunarodni biro za težine i
merenja (BIPM) 1875, Međunarodna unija za zaštitu industrijske svojine (WIPO) 1885. - ali pravi
procvat doživljavaju u sistemu Ujedinjenih nacija.
Danas, porodicu specijalizovanih agencija, prema godini sticanja tog statusa, čine:
1. Međunarodna organizacija rada (ILO) osnovana 1946;
2. Organizacija UN za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESCO) 1946;
3. Organizacija za međunarodno civilno vazduhoplovstvo (ICAO), 1947;
4. Svetska banka za obnovu i razvoj (IBRD), 1947;
5. Međunarodni monetarni fond (IMF), 1947;
6. Svetska poštanska unija (UPU), 1947;
7. Svetska zdravstvena organizacija (WHO), 1948;
8. Međunarodna unija za telekomunikacije (ITU), 1949;
9. Svetska meteorološka organizacija (WMO), 1951;
10. Međunarodna finansijska korporacija (IFC), 1955;
11. Međunarodna pomorska organizacija (IMO), - osnovana je 1958. pod imenom Međunarodna
pomorska konsultativna organizacija (IMCO) ali je 1982. godine promenila ime;
12. Međunarodno udruženje za razvoj (IDA), 1960;
13. Međunarodna organizacija za intelektualnu svojinu (WIPO), 1967;
14. Međunarodni fond za poljoprivredni razvoj (IFAD), 1977;
15. Organizacija za industrijski razvoj (UNIDO), 1986;
16. Svetska organizacija Ujedinjenih nacija za turizam (UN WTO), 2003.

2. Priroda i karakteristike

Subjektivitet specijalizovane agencije temelji se na činjenici da je „stvorena sa namerom da


izvršava funkcije i uživa prava koja se mogu objasniti samo time što ona u velikoj meri poseduje
svojstvo međunarodne ličnosti i sposobnost da deluje na međunarodnom planu". Od posebnog
značaja u tom smislu su ugovorna sposobnost i pravo poslanstva. Specijalizovane agencije mogu
pokrenuti savetodavni postupak pred Međunarodnim sudom pravde, a njihovi funkcioneri uživaju
diplomatski status.
Specijalizovane agencije poseduju svojstvo pravnog lica i po unutrašnjem pravu država članica. Član
II - Pravno lice - Konvencije o privilegijama i imunitetima specijalizovanih ustanova utvrđuje da
agencije imaju:
1. sposobnost zaključenja ugovora,
2. sposobnost sticanja pokretne i nepokretne imovine i raspolaganja njome,
3. sposobnost pokretanja sudskog postupka.
Osnivački akti specijalizovanih agencija, koji se, po pravilu, nazivaju ustavima, prevashodno
uređuju članstvo u agencijama, unutrašnju strukturu i funkcije agencije.
a) što se članstva tiče, specijalizovane agencije bez izuzetka spadaju u univerzalne organizacije.
Poput OUN i neke specijalizovane agencije povlače formalnu razliku između izvornih i naknadno
primljenih članica.
Postoji pravnotehnička razlika u načinu sticanja statusa članice. Dok države članice Ujedinjenih
nacija, drugih specijalizovanih agencija ili Agencije za atomsku energiju, članski status stiču
pristupanjem, ostale države podnose molbu za prijem o kojoj plenarni organ agencije odlučuje
prostom ili dvotrećinskom većinom.
Članstvo u specijalizovanim agencijama nije apsolutno rezervisano za države. Ustavi nekih
specijalizovanih agencija predviđaju pridruženo članstvo i za nesuverene teritorije. Pridruženi
članovi lišeni su prava odlučivanja.
b) Struktura specijalizovanih agencija je šematizovana. Obuhvata plenarni or-
gan, izvršni organ i sekretarijat, te pomoćna tela bilo funkcionalno-tehnička ili regionalna.
Plenarni organ je vrhovni organ specijalizovane agencije. U njegovu nadležnost spada utvrđivanje
opšte politike agencije i programa rada, odobravanje budžeta, donošenje odluka u vezi sa
članstvom, te donošenje akata agencije.
Princip „jedna država-jedan glas", imanentan suverenoj jednakosti država, nije striktno sproveden u
ustavnim aktima specijalizovanih agencija. Neke od njih su se opredelile za težinski, ponderisani
sistem glasanja na osnovu koga se broj glasova kojima članica raspolaže određuje na osnovu
finansijskog doprinosa kapitalu agencije.
c) Specijalizovane agencije su razvile široku legislativnu aktivnost, snažno utičući na progresivni
razvoj pravnih pravila koja za predmet imaju odnose koji su u njihovoj nadležnosti.
Oblici legislativne aktivnosti specijalizovanih agencija su:
1. konvencije;
2. regulatorni akti, i
3. preporuke.
U pogledu konvencija specijalizovane agencije poznaju dva pristupa. Neke specijalizovane agencije
u svojim ustavnim aktima predviđaju ovlašćenje plenarnog organa da 2/3 većinom donosi konvencije
koje postaju obavezujuće za države članice nakon ratifikacije. Druge ovlašćuju nadležni plenarni
organ da donosi samo nacrte konvencija.
Ustavni akti agencija čiji plenarni organi donose Konvencije, a ne nacrte Konvencija, predviđaju
prateće obaveze članica da Konvencije iznesu pred nadležne unutrašnje organe ili preduzmu druge
slične radnje u određenom periodu vremena.
Neke specijalizovane agencije poseduju i reglementatorska ovlašćenja, tako da su ovlašćene da
donose obavezne, minimalne međunarodne standarde u područjima svog delovanja. Donošenje
obaveznih međunarodnih standarda je u nadležnosti plenarnog organa ili izvršnog organa agencije.
Specijalizovane agencije donose i preporuke (recommendations) koje nemaju pravnu već moralnu
snagu.

3. Pozicija u sistemu Ujedinjenih nacija

Specijalizovane agencije se nalaze u supstancijalnoj vezi sa Organizacijom ujedinjenih nacija.


Ujedinjene nacije su i sveopšta međunarodna organizacija u čiju nadležnost spadaju ne samo
politička nego i ekonomska, socijalna i druga pitanja. Člastvo u OUN i specijalizovanim
agencijamase, u osnovi, poklapa sa članom 53. Povelje države članice OUN su se obavezale da će
preduzimati zajedničke akcije u saradnji sa Organizacijom radi rešavanja međunarodnih
ekonomskih, socijalnih, zdravstvenih i srodnih problema i međunarodne kulturne i prosvetne
saradnje.
Specijalizovane agencije su integralni delovi sistema Ujedinjenih nacija u kome Organizacija
ujedinjenih nacija, kao stožerna, ima koordinirajuću i kontrolnu ulogu. Organizacija Ujedinjenih
nacija daje i inicijativu za osnivanje novih specijalizovanih agencija.
Organizacija daje preporuke radi usaglašavanja politike i delatnosti specijalizovanih agencija, a
odgovornost za ostvarivanje međunarodne ekonomske i socijalne saradnje leži na Generalnoj
skupštini i pod njenim okriljem na Ekonomsko-socijalnom savetu.
Operativna saradnja sa specijalizovanim agencijama je u delokrugu Ekonomsko-socijalnog saveta.
Stipuliše se ugovorima o saradnji i povezivanju koje specijalizovana agencija sklapa sa Ekonomsko-
socijalnim savetom a odobrava ga Generalna skupština Ujedinjenih nacija. Sporazumima se, takođe,
može predvideti obaveza specijalizovanih agencija da Ekonomsko-socijalnom savetu dostavljaju
izveštaje o koracima preduzetim u svrhu sprovođenja njegovih preporuka, kao i preporuka
Generalne skupštine o predmetima koji ulaze u okvir njihove nadležnosti, kao i pravo učešća
predstavnika Ekonomsko-socijalnog saveta u radu specijalizovanih agencija bez prava glasa i vice
versa.
Ekonomsko-socijalni savet može da usaglašava delatnost specijalizovanih agencija u formi
savetovanja i davanja preporuka, te da vrši odgovarajuće usluge na traženje specijalizovanih
agencija.
Kontrolna uloga Organizacije ujedinjenih nacija ispoljava se i u finansijskoj sferi. Generalna
skupština može da „razmatra i odobrava sve finansijske i budžetske sporazume sa specijalizovanim
agencijama" i ispituje administrativne budžete agencija.
Formalna samostalnost specijalizovanih agencija kombinovana sa supstancijalnom povezanošću sa
OUN čini bitno obeležje egzistencije i aktivnosti specijalizovanih agencija. Stepen povezanosti sa
Ujedinjenim nacijama čim ih pre autonomnim jedinicama jednog decentralizovanog sistema u čijem
centru je Organizacija ujedinjenih nacija nego samostalnim međunarodnim organizacijama stricto
sensu.
Ta povezanost ima u osnovi, pozitivan učinak. Obezbeđuje relativno usklađenu i koherentnu
aktivnost specijalizovanih agencija na ostvarivanju ciljeva u okviru javnog poretka Ujedinjenih
nacija. Uz to racionalizuje troškove sistema u celini.
74. POJAM MEĐUNARODNIH LJUDSKIH PRAVA

Međunarodna ljudska prava u formalnom smislu predstavljaju normativni podsistem međunarodnog


prava, koga čine pravna pravila i standardi, a koji za predmet ima prava, slobode i odgovornosti
pojedinaca i ljudskih kolektiviteta.
U materijalnom smislu, međunarodno pravo ljudskih prava je autonomna norma ili imperativ
međunarodne zajednice koja kvalitativno menja pravni položaj čoveka i ljudskih kolektiviteta u
državama uspostavljanjem pravnih okvira legislativne i faktičke aktivnosti država.
Osnovna prava i slobode imaju specifično dejstvo. Ona su, s jedne strane, elementi statusa
pojedinaca i grupa u smislu imuniteta ili izuzeća u odnosu na vlast države, a s druge strane, deluju u
ravni odnosa sa drugim pojedincima i kolektivitetima.
Unutrašnje pravo je počelo izgrađivati pravila koja su se ticala pravnog položaja čoveka.
Međunarodno pravo ljudskih prava, utvrđivanjem konkretnih prava i standarda, kao obavezujućih,
konstituiše u normativnom smislu minimalni, nesvodljivi standard koji su države dužne ugraditi u
svoje nacionalno zakonodavstvo.
Corpus međunarodnih ljudskih prava poseduje višestruka značenja. U normativnom smislu, ukida
suštinske razlike u pravnom položaju pojedinaca i grupa u nacionalnim okvirima. Kvalifikacijom
međunarodnih ljudskih prava kao univerzalnih, razlike u vrsti položaja, ako ne u stepenu,
pojedinaca i grupa gube svoj pravni osnov. Država i međunarodna zajednica su suštinski ljudske
zajednice koje ne mogu opravdati svoje postojanje bez minimuma etike, koja u konkretnoj stvari
podrazumeva uvažavanje vrednosti i dostojanstva ljudi koji su ih i stvorili.

75. ODNOS PRAVA POJEDINACA I PRAVA LJUDSKIH GRUPA


(KOLEKTIVITETA)

Ljudska prava shvaćena kao prava pojedinaca i grupa (kolektiviteta) predstavljaju jedinstvenu,
organski nedeljivu celinu, kako u logičkom smislu tako i u smislu pozitivnog međunarodnog prava.
Delovi korpusa ljudskih prava neravnomerno su se razvijali u sistemu UN. Najdalje se otišlo u
regulativi osnovnih prava i sloboda pojedinaca. Od donošenja Deklaracije o pravima čoveka (1948),
serija obavezujućih instrumenata razradila je, kako prava i slobode tako i obaveze i odgovornosti
pojedinca, barem kada je reč o građanskim i političkim pravima. Corpus ekonomskih i socijalnih
prava je, kako po stepenu obaveznosti tako i po obimu primene, daleko ispod zadovoljavajućeg
nivoa.
Pravni položaj ljudskih grupa nedovoljno je regulisan. Ako izuzmemo norme međunarodnog
krivičnog prava koje za predmet zaštite imaju i grupe ljudi, opšte međunarodno pravo nije suštinski
ni krenulo u izgradnju ove regulative. U odnosu na narod kao međunarodnopravno, možda,
najrelevantniju grupu - formulisano je pravo na samoopredeljenje, ali do današnjeg dana ono nije
oblikovano na jasan i precizan način što otvara prostor političkoj kombinatorici kao osnovu za
konkretnu primenu prava.
Organsko jedinstvo ljudskih prava snažno je naglašeno na Svetskoj konferenciji UN o ljudskim
pravima održanoj u Beču 1993. godine. Bečka Deklaracija i Program akcije, koja je usvojena na
Konferenciji, naglašava da su ljudska prava univerzalna, nedeljiva i međuzavisna. Posebnu pažnju
Deklaracija je posvetila problemima manjina, domorodačkog stanovništva, radnika migranata i
prava hendikepiranih i nemoćnih lica.
U tom pravcu se razvija i jurisprudencija Interameričkog suda za ljudska prava. Sud je u pravo na
život protumačio ne samo kao pravo svakog ljudskog bića da ne bude arbitrerno lišen života, već i
kao pravo da ne bude lišen pristupa uslovima koji garantuju dostojanstven život.
Na državama je da garantuju stvaranje potrebnih uslova za dostojanstven život. Tako je, u stvari,
Sud povezao građanska i politička sa ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima i pravo na život
kao osnovno građansko pravo, protumačio kao pravo na kvalitetan dostojanstven život.

76. PRAVNA PRIRODA

Postoje dva osnovna shvatanja o prirodi ljudskih prava. Po jednom shvatanju, pravila o ljudskim
pravima su pravila stricto sensu, pravila koja konstituišu perfektna prava i obaveze u smislu
međunarodnog javnog prava. Osnov ljudskih prava vidi se u relevantnim odredbama Povelje u
zajednici sa drugim aktima donetim u okviru sistema UN poput Opšte deklaracije o pravima čoveka,
različitim konvencijama i paktovima, rezolucijama Generalne skupštine UN i ostalih međunarodnih
tela.
Po drugom shvatanju, ljudska prava nisu dostigla tačku normativne perfekcije već i do današnjeg
dana ona predstavljaju osobenu kombinaciju elemenata prava, politike i vrednosti međunarodne
zajednice.
Pitanje kvalifikacije prava pojedinaca i ljudskih grupa je delikatno i otuda je uputno čitavu stvar
posmatrati na dva nivoa: normativnom nivou i nivou primene.
Sa normativnog stanovišta, izgleda preterano negirati pravni karakter delovima međunarodnog prava
kojima se uređuje položaj pojedinaca i ljudskih grupa. Ova pravila dizajnirana su na način analogan
nekim drugim pravilima međunarodnog prava. Pravila međunarodnog prava o položaju pojedinaca i
ljudskih grupa dele opšte slabosti međunarodnopravnog poretka, pojačane nepostojanjem
subjektiviteta pojedinaca i grupa. Formalni izvori u ovoj oblasti su, u osnovi, identični izvorima
opšteg međunarodnog prava.
Deo međunarodnog javnog prava koji se obično naziva ljudskim pravima, sastoji se, u stvari, iz dva
dela:
a) pravnih pravila i,
b) vrednosti koje ulaze u javni poredak međunarodne zajednice, a još nisu na-
šle perfektan pravni izraz, tj. nisu modelirane u formi konkretnih prava i obaveza
(deklaracije, rezolucije i slično).
Pravna pravila kojima se utvrđuju prava i slobode pojedinaca i grupa mogu se podeliti na pravila
koja utvrđuju obaveze vis-a-vis države i pravna pravila koja utvrđuju obaveze države u odnosu na
međunarodnu zajednicu kao celinu.
Drugi deo corpus-a o ljudskim pravima čine akti programske prirode, koji iako nisu pravno
obavezujući, izražavaju pravnu svest međunarodne zajednice i kao takvi konstituišu okvir za
zakonodavnu delatnost kako na međunarodnom tako i na unutrašnjem planu.
Što se prvih nedostataka tiče, oni svoj osnov nalaze u ambivalentnoj pravnoj prirodi pravila koja
ureduju položaj pojedinaca i ljudskih grupa. Kao pravila međunarodnog prava, ona nastaju na
konsenzualnoj osnovi, saglasnošću država. Karakter obaveza prema pojedincima i ljudskim grupama
poprimaju, po pravilu, kroz institucije unutrašnjeg prava.
U unutrašnjem pravu država konkretna pravila sprovodi neposredno, kroz političke i pravne
institucije, a na međunarodnom planu, posredno, pojedinačnom akcijom ili kolektivnom akcijom
država u skladu sa odgovarajućim pravilima međunarodnog prava.
Ovaj specifični nedostatak konstrukcije ljudskih prava pojačan je opštom institucionalnom slabošću
međunarodnog prava. Ona se izražava u nepostojanju obavezne sudske nadležnosti u sporovima koji
proističu, ili mogu proisteći, iz tumačenja i primene relevantnih instrumenata o ljudskim pravima.

77. PAKTOVI O PRAVIMA ČOVEKA

Odredbe Opšte deklaracije pretočene su u obavezujuće, ugovorno pravo dvama paktovima -


Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima i Međunarodnim paktom o ekonomskim,
socijalnim i kulturnim pravima (1966).

* Pakt o građanskim i političkim pravima. Pakt proklamuje sledeća osnovna prava i slobode
pojedinca: pravo na život (čl. 6), zabranu podvrgavanja mučenju ili svirepim, nehumanim ili
unižavajućim postupcima ili kaznama (čl. 7), zabranu držanja u ropstvu (čl. 8), pravo na slobodu i
bezbednost ličnosti (čl. 9), humano postupanje sa licima lišenim slobode (čl. 10), zabranu dužničkog
ropstva (čl. 11), slobodu kretanja i izbora mesta stanovanja (čl. 12), jednakost pred sudovima (čl.
14), zabranu izricanja kazne zbog dela ili propusta koji nisu predstavljali krivično delo prema
domaćem ili međunarodnom pravu u trenutku kada su počinjena (čl. 15), pravo na pravni
subjektivitet (čl. 16), zabranu preduzimanja samovoljnih ili nezakonitih mešanja u privatni život
pojedinca, u njegovu porodicu, njegov stan ili njegovu prepisku (čl. 17), pravo na slobodu misli,
savesti, veroispovesti (čl. 18), zabranu uznemiravanja zbog svojih mišljenja (čl. 19), zabranu svakog
propagiranja rata (čl. 20), pravo mirnog okupljanja (čl. 21), pravo slobodnog udruživanja uključujući
i pravo osnivanja sindikata (čl. 22), zaštitu porodice kao prirodnog i osnovnog sastavnog dela društva
(čl. 23), zaštitu svakog deteta bez diskriminacije (čl. 24), aktivno i pasivno biračko pravo (čl. 25).
Pakt o građanskim i političkim pravima priznaje, kako se uobičajeno kaže, prava i slobode
pojedinaca. Reč „prava" u smislu subjektivnog prava koristi se, po pravilu, u odnosu na politička
prava, dok reč „slobode" predstavlja, ustvari, konkretne zabrane koje se nameću svemoći države
vis-a-vis, pojedinca i preovlađujuće se koristi u odnosu na građanska prava.
Pored prava i sloboda pojedinaca, Pakt priznaje i dva kolektivna prava - pravo naroda na
samoopredeljenje (čl. 1) i prava manjina (čl. 27. pakta).
Pakt za razliku od Deklaracije navodi i prava ljudskih grupa (pravo na samoopredeljenje i prava
manjina), kao i izvesna nova prava i slobode pojedinca. Radi se o zabrani dužničkog ropstva,
pravima deteta i zabrani ratne propagande. Za razliku od Deklaracije, Pakt ne navodi pravo
pojedinca da uživa privatnu svojinu, i da ne bude arbitrarno lišen svojine. Države ugovornice Pakta
obavezale su se da poštuju i garantuju prava priznata Paktom svim licima koja se nalaze na njihovoj
teritoriji i koja potpadaju pod njihovu nadležnost.
Na osnovu kriterijuma modaliteta uživanja prava i sloboda utvrđenih Paktom, može se izvršiti
podela na dve osnovne grupe:
1. prava i slobode koje strana ugovornica ne može suspendovati;
2. prava i slobode koje podležu suspenziji.
Osnov podele nalazi se u odredbi čl. 4. Pakta koji stipuliše da, u slučaju izuzetne opšte opasnosti
koja ugrožava opstanak nacije, strana ugovornica Pakta može preduzeti mere koje odstupaju od
obaveza predviđenih Paktom, pod uslovom da te mere ne budu u nesaglasnosti sa ostalim merama
koje im nameće međunarodno pravo i da nemaju za posledicu diskriminaciju zasnovanu na rasi,
boji, polu, jeziku, veri ili socijalnom poreklu.
U prava i slobode koje ugovornica Pakta ne može suspendovati spadaju: pravo na život (čl. 6),
zabrana podvrgavanja mučenju, svirepim, nehumanim ili unižavajućim kaznama ili postupcima (čl.
7), zabrana ropstva i držanja u potčinjenosti (čl. 8), zabrana dužničkog ropstva (čl. 11), zabrana
kažnjavanja zbog dela ili propusta koji nisu predstavljali krivično delo prema domaćem ili
međunarodnom pravu u trenutku kada su počinjena (čl. 15), pravo svakog lica na pravni
subjektivitet (čl. 16), i pravo na slobodu misli, savesti i veroispovesti (čl. 18. Pakta).
Smisao zabrane suspenzije navedenih prava i sloboda utvrđene članom 4(2) Pakta je u tome da
konkretna prava implicitno kvalifikuje kao viša, superiorna prava pojedinca koja nadmašuju i najviše
interese države.

* Pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima (1966). Pakt o ekonomskim, socijalnim i


kulturnim pravima polazi od prava na rad pod kojim podrazumeva pravo svakog lica „na mogućnost
zarađivanja kroz slobodno izabran ili prihvaćen rad". Iz prava na rad neposredno deriviraju obaveze
države da obezbedi, posredno ili neposredno, naknadu za rad iste vrednosti bez ikakve razlike i
pristojan život za njih i njihovu porodicu (članovi 6. i 7. Pakta). Pored prava na rad, Pakt sadrži i
sledeća prava: pravo na životni standard (čl. 11), pravo svakog lica na najbolje psihičko i mentalno
zdravlje koje može da postigne (čl. 12), pravo na obrazovanje, korišćenje blagodeti kulturnog života
i naučnog napretka (čl. 13).
Član 2. stipuliše osnovnu obavezu ugovornica da pojedinačno i putem međunarodne pomoći i
saradnje, naročito na ekonomskom i tehničkom polju, preduzimaju korake kako bi se postepeno
postiglo puno ostvarenje prava priznatih u Paktu.

Mere međunarodnog nadzora i kontrole.

* Pakt o građanskim i političkim pravima. Pakt o građanskim i političkim pravima predviđa


ustanovljenje posebnog ekspertskog tela - Komiteta za prava čoveka - kome države ugovornice
podnose izveštaje o merama koje su usvojile u cilju sprovođenja u život odredaba Pakta.
Pakt predviđa da je Komitet nadležan da proučava izveštaje koje podnose države ugovornice.
Državama ugovornicama Komitet dostavlja svoje sopstvene izveštaje, kao i primedbe opšteg
karaktera koje smatra celishodnim. Ove primedbe Komitet može da dostavlja i Ekonomsko-
socijalnom savetu.
Komitet je doneo više opštih primedaba, primedaba koje nisu vezane za stanje građanskih i
političkih prava u određenoj državi ugovornici.
Fakultativna nadležnost Komiteta je dvojaka.
Na osnovu člana 41. Pakta svaka država ugovornica može da izjavi da priznaje nadležnost Komiteta
da prima i razmatra saopštenja u kome jedna država tvrdi da druga država ugovornica ne ispunjava
svoje obaveze na osnovu Pakta.
Druga fakultativna nadležnost Komiteta vezana je za Fakultativni protokol koji se odnosi na Pakt o
građanskim i političkim pravima. Protokol predviđa pravo pojedinca, državljanina ugovornice Pakta,
da Komitetu podnosi saopštenje kojim tvrdi da je žrtva kršenja ma kog od prava navedenih u Paktu.
Procesna pretpostavka za podnošenje saopštenja od strane pojedinca je iscrpljenost lokalnih
pravnih lekova u konkretnoj stvari.
Komitet nema pravnu moć da rešava konkretnu stvar, već iznosi svoje mišljenje ili gledište sa
kojima upoznaje zainteresovanu državu ugovornicu i pojedinca-peticionera.
U praksi Komiteta izgrađeno je više pratećih tehnika poput objavljivanja posebnih godišnjih
izveštaja, pres kominikea i slično. Zajednička im je karakteristika da skinu obeležja tajnosti sa
gledišta koje Komitet formira povodom peticije pojedinca i na taj način, animiraju javno mnjenje i
međunarodne i nacionalne institucije da izvrše odgovarajući pritisak na,državu koja je, po mišljenju
Komiteta, prekršila relevantnu odredbu Pakta na štetu pojedinca.
Generalna skupština UN je 1982. godine prihvatila i drugi Fakultativni protokol uz Pakt o građanskim
i političkim pravima. Ovaj Protokol ustanovljava dve osnovne obaveze ugovornica: obavezu da
nijedno lice pod njihovom jurisdikcijom neće biti pogubljeno i obavezu da preduzmu sve
zakonodavne i druge mere kako bi se smrtna kazna ukinula u nacionalnim krivičnim
zakonodavstvima.
* Pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima. Članom 16. Pakta države ugovornice su se
obavezale da podnose izveštaje o merama koje budu usvojile u cilju sprovođenja u život odredaba
Pakta, kao i napretku postignutom u obez-beđenju poštovanja prava navedenih u Paktu. Izveštaji se
dostavljaju Generalnom sekretaru UN koji njihovu kopiju dostavlja na razmatranje Ekonomskom i
socijalnom savetu.
Program odašiljanja izveštaja, kao i postupak njihovog razmatranja, razrađen je Rezolucijom br.
1988 (LX) Ekonomsko-socijalnog saveta. Savet je kao pomoćne organe u postupku razmatranja
izveštaja formirao radne grupe sastavljene od predstavnika država ugovornica Pakta na bazi
pravične geografske zastupljenosti.
Relativni neuspeh doveo je 1985. godine do donošenja odluke da se ustanovi novi komitet sastavljen
od 18 članova koji bi delovali u ličnom svojstvu, kao nezavisne ličnosti.
Nadležnost Komiteta za ekonomska, socijalna i kulturna prava ograničena je na razmatranje
izveštaja država ugovornica.

78. ZABRANA DISKRIMINACIJE

Zabrana diskriminacije u pozitivnom međunarodnom pravu poseduje dvojako značenje:


1. značenje opšteg prohibitivnog principa koji se odnosi na povlačenje razlike u
uživanju priznatih prava pojedinaca i grupa; i
2. zbirni izraz za seriju pojedinačnih zabrana utvrđenih posebnim pravilima
međunarodnog prava za određenu kategoriju lica ili prava.

* Opšta zabrana diskriminacije. Opšti princip nediskriminacije pojedinaca i kolektiviteta ugrađen je


u Preambulu i osnovne ciljeve Povelje Ujedinjenih nacija. Uobličen je u formulaciju jednakih prava
pojedinaca i naroda. U Preambuli Povelje UN se navodi i vera u „ravnopravnosti ljudi i žena i nacija
velikih i malih". U ciljeve Organizacije uvršćuje se i „razvijanje među nacijama prijateljskih odnosa
zasnovanih, na poštovanju načela ravnopravnosti i samoopredeljenja naroda", a proklamuje se i
„poštovanje prava čoveka i osnovnih sloboda za sve bez obzira na rasu, pol, jezik ili veru".
Opšti princip jednakih prava i ravnopravnosti pojedinaca i kolektiviteta pretočen je u prohibitivnu
normu Konvencijom o uklanjanju svih oblika rasne diskriminacije od 1965. godine.
Konvencija definiše rasnu diskriminaciju kao „svako razlikovanje... na osnovu rase, boje, kože,
predaka, nacionalnog ili etničkog porekla" koje za „cilj ili posledicu (ima) poništenje ili povredu
priznavanja, uživanja ili vršenja na ravnopravnoj osnovi ljudskih prava i osnovnih sloboda na
političkom, ekonomskom, socijalnom i kulturnom polju ili na svakom drugom polju javnog života".
Konvencijom su se države obavezale da svim odgovarajućim sredstvima sprovode politiku koja vodi
uklanjanju rasne diskriminacije. Radi se o kogentnom pravilu koje podrazumeva dve obaveze -
direktnu i indirektnu.
Direktna obaveza sastoji se u zabrani učestvovanja u bilo kakvom aktu ili praksi diskriminacije protiv
lica, grupa ili institucija.
Indirektna obaveza podrazumeva obavezu države ugovornice da ne podstiče, brani ili podržava
diskriminaciju koju sprovode privatna lica ili nevladine organizacije.
U tu svrhu države ugovornice su dužne:
1. da preduzmu delotvorne mere na državnom i lokalnom nivou u cilju ukidanja ili poništenja svakog
zakona ili propisa koji uvodi ili ovekovečuje diskriminaciju tamo gde ona postoji;
2. da svim odgovarajućim sredstvima, uključujući i zakonske mere, zabrani i okonča rasnu
diskriminaciju koju sprovode lica, grupe ili organizacije.

* Mere nadzora i kontrole. Sistem nadzora i kontrole nad sprovođenjem odredaba Konvencije je, za
standarde međunarodnog prava, relativno efektivan. Konvencija predviđa osnivanje Odbora za rasne
diskriminacije.
Odbor je nadležan da razmatra izveštaje koje države ugovornice podnose Generalnom sekretaru UN
o merama (zakonodavnim, sudskim, upravnim i drugim) koje su donete u cilju ostvarivanja odredaba
Konvencije.
Konvencija ustanovljava i fakultativnu nadležnost Odbora. Fakultativna nadležnost podrazumeva da
Odbor prima i razmatra saopštenja pojedinaca ili grupa pod njenom nadležnošću koje se žale da su
žrtve povrede od strane svoje države u pogledu prava utvrđenih Konvencijom. Po iscrpljenju
lokalnih pravnih lekova, pojedinac ili grupa pojedinaca podnosi saopštenje Odboru. Odbor upućuje
sugestije ili eventualne preporuke zainteresovanoj državi ugovornici kao i podnosiocu predstavke.
Važno je napomenuti da Odbor ne otkriva identitet osobe ili grupe državi ugovornici bez njihove
saglasnosti.
Norma o zabrani diskriminacije predstavlja normu opšteg međunarodnog pra-
va kogentnog karaktera.

* Zabrana specifičnih oblika rasne diskriminacije. Pored opšte zabrane rasne diskriminacije utvrđene
Konvencijom o uklanjanju svih oblika diskriminacije, međunarodno pravo poznaje više pravila koja
zabranjuju vršenje pojedinih oblika rasne diskriminacije. U materijalnom smislu radi se o
konkretizaciji opšte zabrane rasne diskriminacije ratione materiae (zabrana diskriminacije na
određenom polju društvenih odnosa) i ratione personae (zabrana diskriminacije pojedinih kategorija
lica ili grupa).
U prvu grupu spadaju legislativni akti doneti u okviru MOR-a.
Važno mesto zauzima i Konvencija protiv diskriminacije u'obrazovanju koju je Generalna
konferencija UNESCO usvojila 1960. godine. Konvencija reguliše različite oblike diskriminacije u
obrazovanju, a posebno, diskriminaciju na osnovu rasne pripadnosti, boje kože i nacionalnog
porekla.
Druga grupa obuhvata pravila koja za predmet imaju zabranu diskriminacije pojedinih kategorija
lica ili grupa.
U kontekstu zabrane diskriminacije pojedinih kategorija lica, posebna pažnja posvećena je
diskriminaciji žena." Generalna skupština UN usvojila je 1952. godine Konvenciju o političkim
pravima žena. Konvencija u osnovi ide na izjednačavanje muškaraca i žena na političkom polju.
1979. godine Generalna skupština usvojila je Konvenciju o eliminaciji svih oblika diskriminacija
žena.
Norma o zabrani dislkriminacije ugrađena je u konvencije iz prava oružanih sukoba. Ženevske
konvencije iz 1949. godine o zaštiti žrtava rata zabranjuju bilo kakvo „nepovoljno razlikovanje
utemeljeno na rasi, boji kože, veroispovesti ili uverenju, po rođenju ili imovinskom stanju ili bilo
kom drugom sličnom kriterijumu" u vezi sa opštom obavezom čovečnog postupanja prema licima
koja neposredno ne učestvuju u oružanom sukobu koji nema međunarodni karakter.
Zabranu rasne diskriminacije sadrže i ugovori o miru koji su nakon Drugog svetskog rata zaključeni
sa Bugarskom, Finskom, Italijom, Mađarskom i Rumunijom od 1947. godine.
* Aparthejd. Aparthejd je kvalifikovani oblik rasne diskriminacije. Ujedinjene nacije su u nizu
rezolucija svojih glavnih organa - Generalne skupštine i Saveta bezbednosti - osudile praksu
aparthejda vodenu od vlade Južne Afrike. Generalna skupština UN je 30. novembra 1973. godine
usvojila Konvenciju o uklanjanju i kažnjavanju zločina aparthejda.
Aparthejd je u Konvenciji dvostruko kvalifikovan:
a) kao zločin protiv čovečnosti;
b) nehumani postupci koji proističu iz aparthejda, a kojima se krše načela međunarodnog prava,
posebno načela Povelje UN, predstavljaju ozbiljnu pretnju međunarodnom miru i bezbednosti.
Ovakva kvalifikacija aparthejda nalazi svoj izraz i u merama za njegovo uklanjanje i kažnjavanje.
Mere za uklanjanje i kažnjavanje aparthejda utvrđene Konvencijom mogu se svrstati u dve grupe: u
jednu grupu spadaju mere koje preduzimaju politički organi UN na osnovu svojih opštih ovlašćenja
utvrđenih Poveljom UN, a u drugu grupu specifične mere iz oblasti ljudskih prava zasnovane na
sistemu izveštavanja nadležnog organa, u konkretnom slučaju tročlane Komisije određene od strane
predsednika Komisije za prava čoveka.
Konvencija ustanovljava obavezu država da preduzmu sve zakonske i druge mere potrebne za
suzbijanje i sprečavanje svakog podsticanja na zločin aparthejda, kao i da donesu zakonske, sudske
i upravne mere za gonjenje i izvođenje pred sud i kažnjavanje osoba odgovornih za radnje
aparthejda.
"Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje
da bi prizvale smeh..."

Ribica
Forumas u usponu

Posts: 191
Joined: 14 Mar 2009 16:56


T
o
p


Re: MJP - skripta (110 pitanja)
by Ribica on 08 Mar 2011 16:43

79. NAROD

* Pojam naroda. Pozitivno međunarodno pravo ne poznaje definiciju naroda.


Pojam naroda, kao titulara, nije nužno identičan kod svakog od prava koja se obično određuju kao
prava naroda.
Pojam naroda kao titulara prava na spoljašnje samoopredeljenje se razlikuje od pojma naroda kao
titulama prava na zdravu životnu sredinu ili prava na razvoj, barem, kod multietničkih država.
Otuda su određenja naroda, uglavnom opisne prirode, zasnovana na kombinaciji objektivnih i
subjektivnih elemenata koji se smatraju inherentnim fenomenu naroda. Tako se u Završnom
dokumentu sa Međunarodnog sastanka eksperata o daljem izučavanju koncepta prava naroda,
održanog pod okriljem UNESCO-a 1989, narod određuje kao:
1. Grupa pojedinačnih ljudskih bića koja imaju neka ili sva od sledećih svojstava:
a) Zajedničku istorijsku tradiciju;
b) Rasni ili etnički identitet;
c) Kulturnu homogenost;
d) Jezičko jedinstvo;
e) Religijski ili ideološki afinitet;
f) Teritorijalnu povezanost;
g) Zajednički ekonomski život;
2. Grupa mora biti određenog broja koji ne mora biti veliki (npr. mikro države) ali mora
predstavljati više od pukog udruženja pojedinaca u okviru neke države;
3. Grupa kao celina mora da poseduje volju da bude identifikovana kao narod ili svest da
predstavlja narod - budući da je moguće da grupe ili neki članovi grupa, mada poseduju gore
navedene zajedničke karakteristike, nemaju pomenutu volju ili svest;
4. Grupa mora da ima institucije ili druga sredstva za izražavanje svojih zajedničkih karakteristika i
volje za identitetom.
Definicija, iako okvirna, predstavlja dobru osnovu za određivanje pojma naroda u konkretnim
slučajevima.
U seriji akata koji su pod okriljem Ujedinjenih nacija doneti u procesu dekolonizacije, ustanovljeni
su precizni parametri pojma naroda pod kolonijalnom vlašću. Podrazumevaju autohtono
stanovništvo teritorija pod starateljstvom, nesamoupravnim teritorijama i na svim ostalim
teritorijama koje nisu stekle, nezavisnost.
U suštini pojam naroda pod kolonijalnom vlašću poistovećuje se sa autohtonim stanovništvom
zavisne teritorije. Poistovećivanje naroda i stanovništva primenljivo je i u etnički homogenim
nezavisnim državama.
* Pravo naroda na egzistenciju. Pravo naroda na egzistenciju je osnovno
pravo naroda. Poseduje dva vida - pravo na biološku egzistenciju i pravo na društvenu egzistenciju.
U biološkom smislu, pravo na egzistenciju naroda je specifične prirode i tiče se, u stvari, prava na
život pojedinaca koji čine narod. Tako je fizička egzistencija pojedinaca povezanih karakteristikama
koje čine biće pojma naroda oblik i uslov biološke egzistencije naroda.
Pravo na egzistenciju naroda u biološkom smislu, neposredni je predmet odredbe člana II Konvencije
o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida (1948), jer „nacionalna, etnička, rasna ili verska"
grupa, kao zaštitni objekt Konvencije, obuhvata i narod.
Pravo na društvenu egzistenciju naroda se u supstancijalnom smislu tiče prava na nacionalni
identitet i prava na samoopredeljenje. Kod naroda koji su realizovali pravo na samoopredeljenje u
spoljašnjem smislu, pravo na društvenu egzistenciju se prepliće sa pravima država.
* Pravo na samoopredeljenje. Pravo na samoopredeljenje naroda, proklamovano u francuskoj
buržoaskoj revoluciji, pojavljuje se u međunarodnoj praksi početkom XX veka.
Nakon oktobarske revolucije, nova sovjetska vlast, koja je pravo na samoopredeljenje shvatala kao
„političko odvajanje ... naroda od njima stranih nacionalnih celina i formiranje nezavisne
nacionalne države", daje mu status ustavnog načela.
Osnovne karaktreristike percepcije prava na samoopredeljenje u navedenim aktima su:
a) pravo na samoopredeljenje se shvata kao pravo zavisnih naroda da slobodno odlučuju o svojoj
sudbini u smislu stvaranja sopstvene nacionalne države;
b) koncepcija prava na samoopredeljenje u tim aktima pod snažnim je uticajem pragmatičnih i
ideološko-političkih interesa; i
c) navedeni akti nisu konstituisali pravo na samoopredeljenje naroda kao pravilo opšteg
međunarodnog prava.
Povelja Ujedinjenih nacija je prvi akt od univerzalnog interesa koji izričito navodi samoopredeljenje
naroda. Međutim, Povelja samoopredeljenje naroda kvalifikuje kao načelo u delu naslovljenom sa
„Ciljevi i načela Povelje".
Od donošenja Deklaracije o davanju nezavisnosti kolonijalnim državama i narodima (1960),
samoopredeljenje je konstituisano kao pravo zavisnih naroda da formiraju sopstvene nezavisne
države.
Paktovi o pravima čoveka (1966) i posebno, Deklaracija o principima međunarodnog prava o
prijateljskim odnosima i saradnji između država u skladu sa Poveljom UN (1970), oslonjeni na
bogatu kvazilegislativnu aktivnost nadležnih organa UN, utrli su put prerastanju jednakih prava i
samoopredeljenja naroda u pravilo opšteg međunarodnog prava od fundamentalne važnosti.
Pravo na samoopredeljenje nije apsolutno pravo naroda.
* Pravo na zdravu životnu sredinu. Pravo na zdravu životnu sredinu figurira u nekim međunarodnim
instrumentima kao pravo naroda, mada na nekonzistentan način.
Afrička povelja o ljudskim pravima kvalifikuje pravo na zdravu životnu sredinu kao kolektivno pravo
naroda.
Pitanje titulara prava na životnu sredinu, ostavljajući po strani pitanje da li ono kao pravo u
strogom smislu uopšte postoji, suštinski je opredeljeno prirodom međunarodnog prava zaštite
životne sredine.
Ako bi se međunarodno pravo životne sredine koncipiralo na temelju poimanja zdrave životne
sredine kao zajedničke baštine čovečanstva (common heritage of mankind) onda bi neizbežno titular
prava na zdravu životnu sredinu bilo čovečanstvo u celini kao apstraktni subjekt.
U svetlosti današnjeg stanja međunarodnog prava zaštite životne sredine teško je govoriti o pravu
na zdravu životnu sredinu bilo kao kolektivnom ili individualnom. Može se govoriti samo o
odgovarajućim tendencijama u pravu koje je u fazi nastojanja (in statu nascendi).

80. MANJINE

* Opšta razmatranja. Verske, rasne, nacionalne i jezičke razlike unutar stanovništva države čine
osnov postojanja manjina u faktičkom smislu reči. Manjine u faktičkom smislu reči nisu, međutim, i
manjine u pravnom smislu. Da bi se moglo govoriti o manjinama u pravnom smislu reči, neophodno
je da grupa koja se razlikuje od ostalog, većinskog stanovništva države zadovolji više uslova
utvrđenih relevantnim pravilima međunarodnog ili unutrašnjeg prava, te da bude priznata kao
takva.
S jedne strane, međunarodno pravo ne poznaje definiciju manjina koja bi izražavala opinio iuris
većine država.
S druge strane, odnos država prema manjinama opredeljen je, u osnovi, pragmatičnim političkim
interesima, i kao takav teško je mogao da iznedri ujednačen odnos prema manjinama.
* Pojam i definicija. Među brojnim definicijama manjina, najšire prihvatanje doživela je definicija
specijalnog izvestioca Ujedinjenih nacija o pitanjima manjina Kapotarija. Po njemu, manjine
predstavljaju grupu brojčano manju od ostalog stanovništva neke države, u nedominantnom
položaju, čiji pripadnici, inače državljani te države imaju etničke, verske ili jezičke osobine
različite od osobina ostalog stanovništva, i barem prećutno iskazuju osećaj uzajamne solidarnosti
usmeren očuvanju svoje kulture, tradicije, vere ili jezika.
Konstitutivni elementi navedene definicije mogu se podeliti na objektivne i subjektivne.
Elementi objektivne prirode su:
a) državljanska veza;
b) brojnost; i
c) etničke, verske ili jezičke osobenosti.
Subjektivni elementi pojma podrazumevaju osećanje solidarnosti, bilo eksplicitno ili implicitno, i
želju za očuvanjem identiteta.
Objektivni i subjektivni elementi uzeti, po pravilu, kumulativno čine biće pojma manjine u opštem
smislu.
* Zaštita manjina. Ideja zaštite manjinskih grupa počinje da se ostvaruje u
međunarodnoj praksi evropskih država u XVII veku u odnosu na religiozne manjine. Paralelno sa
sklapanjem međudržavnih ugovora, donose se i odgovarajući unutrašnji propisi.
Režim manjinske zaštite izgrađen je u Društvu naroda. Režim je imao dva osnovna cilja. To su:
obezbeđenje potpune jednakosti između pripadnika manjina i ostalih državljana i opremanje
manjina pogodnim sredstvima kako bi očuvale svoje rasne posebnosti, tradicije i nacionalne
karakteristike. Uspostavljeni manjinski režim bio je deo „višeg prava" koji je podlegao dvostrukim
garancijama. S jedne strane, države kojima je nametnut manjinski režim bile su u obavezi da ga
svojim unutrašnjim pravima priznaju kao fundamentalno pravo koje se nije moglo menjati običnim
zakonima. S druge strane, povreda manjinskog režima mogla je biti predmet razmatranja na Savetu
na inicijativu bilo kog člana ovog tela, a tim povodom je Savet mogao doneti odluku o preduzimanju
„odgovarajuće akcije".
Zaštita manjina u sistemu Društva naroda bila je suštinski jedan partikularni režim organski vezan za
teritorijalne statuse uspostavljene mirovnim ugovorima, a perfektuiran i implementiran kroz
strukturu Društva naroda.

81. STATUS MANJINA PO OPŠTEM MEĐUNARODNOM PRAVU

* Manjine u pozitivnom međunarodnom pravu. U koordinatama pozitivnog međunarodnog prava


moguće je povući razliku između statusa manjina po opštem međunarodnom pravu oličenom u
Povelji UN i statusa manjina po regionalnom i partikularnom pravu. Razlike su kako kvantitativne
tako i kvalitativne prirode.
* Status manjina po opštem međunarodnom pravu. Iako Povelja Ujedinjenih nacija kvalifikuje
unapređenje i podsticanje poštovanja ljudskih prava kao jedan od svojih fundamentalnih ciljeva,
manjine su ostale van specifične regulative opšteg međunarodnog prava.
Normativni potencijal postojećih pravila međunarodnog prava koja se, indirektno ili direktno, tiču
manjine je dovoljan da posluži kao osnov za stvaranje jednog međunarodnog prava manjina ili,
barem, njegovog embriona u formi multilateralnog ugovora.
U principu osnovna prava manjina mogu se konstruisati po analogiji sa osnovnim pravima i
slobodama pojedinca. Konstitutivni elementi osnovnih prava manjina u tom smislu mogu se
dijagnostikovati u instrumentima o ljudskim pravima i međunarodnom krivičnom pravu.
- Pravo na egzistenciju. Pravo na opstanak manjine je nužni preduslov
bilo kog prava manjina. Ono je specifične prirode samom činjenicom da je titular
prava grupa ljudi. Grupa u fizičkom smislu živi isključivo preko pojedinaca koje je čine, tako
da je fizički egzistencija pojedinaca povezanih karakteristikama koje određuju manjinsku grupu, u
stvari, oblik i uslov fizičkog opstanka grupe.
Fizička i biološka egzistencija manjina predmet je Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina
genocida (1948).
Član II Konvencije određuje genocid kao radnje učinjene u nameri potpunog ili delimičnog uništenja
jedne nacionalne, etničke, rasne ili verske grupe kao takve.
Pravo na opstanak grupe po svom domašaju prevazilazi pravo na fizičku egzistenciju grupe.
Socijalna egzistencija manjinske grupe podrazumeva pravo manjinske grupe na identitet u smislu
priznanja i razvijanja njene samosvojnosti.
- Pravo na identitet. Pravo na identitet manjinske grupe poseduje dva
vida: negativan i pozitivan.
U negativnom smislu, pravo na identitet manjinske grupe svodi se na zabranu diskriminacije.
Zabrana diskriminacije u konkretnoj stvari može biti opšta i specifična. Moglo bi se reći da je opšta
zabrana diskriminacije čvrsto utemeljena u međunarodnom pravu. Pravila opšteg međunarodnog
prava koja zabranjuju diskriminaciju u različitim oblicima za titulara prava imaju, po pravilu,
pojedinca, a ne manjinu kao poseban entitet.
Specifično pravilo o zabrani diskriminacije pripadnika manjina utvrđeno je članom 27. Pakta o
građanskim i političkim pravima. Član 27. stipuliše:
,,U državama gde postoje etničke, verske ili jezičke manjine, lica koja pripadaju tim manjinama ne
mogu biti lišena prava da imaju, zajedno sa drugim članovima svoje grupe, svoj posebni kulturni
život, da ispoljavaju i upražnjavaju svoju sopstvenu veru ili da se služe svojim jezikom".
Pravilo se ne bi moglo smatrati potpunim iz više razloga. Najpre, zabrana diskriminacije se, na
osnovu člana 27. Pakta, odnosi na lica koja pripadaju manjinama u „onim državama u kojima
postoje etničke, religijske ili jezičke manjine..." Tumačenje po kome priznanje teritorijalne države
ne utiče na postojanje manjine je tačno, ali je ograničenog dometa. Zabrana diskriminacije odnosi
se na „lica koja pripadaju...manjinama", a ne na manjine kao takve. Pravilo o nediskriminaciji
pripadnika manjina je neka vrsta dodatka opštem pravilu o zabrani diskriminacije otelotvorenom u
članu 2(1) Pakta.
Pravo manjine na identitet u pozitivnom smislu podrazumeva dopunska, suplementarna prava koja
imaju za svrhu da manjinama osiguraju. Pogodni načini za očuvanje osobenosti manjina
podrazumevaju, po prirodi stvari, pozitivnu aktivnost teritorijalne države, zakonodavnu pre svega,
koja prevazilazi nediskriminaciju manjina. Dok nediskriminacija omogućujući ravnopravnost
manjinskog i većinskog stanovništva, otvara prostor za koegzistenciju ova dva dela stanovništva
države, pravo na identitet u pozitivnom smislu podrazumeva stvaranje uslova, pravnih i faktičkih,
da manjine čuvaju i razvijaju „karakteristike po kojima se razlikuju od većine, zadovoljavajući i
zahteve koji iz toga proizlaze".
U ravni opšteg međunarodnog prava teško je govoriti o pravu manjina na identitet u pozitivnom
smislu, posebno nacionalnih manjina. Odgovarajuće pravilo opšteg međunarodnog prava
jednostavno ne postoji.
Aktivnost Organizacije ujedinjenih nacija na regulisanju položaja manjina do danas se iscrpljivala u
donošenju pravno neobavezujućih instrumenata. Među njima se svojom specifičnom težinom izdvaja
Deklaracija o pravima pripadnika nacionalnih ili etničkih, verskih ili jezičkih manjina (1992).
Možda najvrednije dostignuće Deklaracije je u tome što je, paralelno sa pravima pripadnika
manjina, formulisala i odgovarajuće obaveze države kako one koje se tiču prava na identitet u
negativnom smislu tako i obaveze koje afirmišu pravo na identitet u pozitivnom smislu.
- Institucionalni vid. U sistemu opšteg međunarodnog prava ne postoje specifični mehanizmi za
zaštitu prava manjina.
Izvesna pitanja iz manjinskog corpus-а mogu se međutim, naći u delokrugu aktivnosti međunarodnih
tela i institucija osnovanih u druge svrhe.
Pravo manjine na opstanak, a na osnovu suštinske podudarnosti između „nacionalne, verske, etničke
ili rasne grupe" kao zaštitnog objekta Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida
(1948) i koncepta manjine, može biti predmet postupka pred Međunarodnim sudom pravde. U
nadležnosti Komiteta za prava čoveka i Odbora za rasnu diskriminaciju mogu se naći pitanja koja se
tiču prava manjine na identitet u negativnom smislu reči.
Specijalizovana tela za zaštitu prava manjina postoje jedino u državama koje priznaju postojanje
manjina na svojim teritorijama. Radi se, po pravilu, o administrativnim telima ili onima savetodavne
prirode koja nemaju ovlašćenja da donose akta obavezujuće prirode.
Nevladine organizacije se, takode, u svojoj opštoj aktivnosti na zaštiti ljudskih prava bave i
pitanjima prava manjina.

82. PARTIKULARNO PRAVO ZAŠTITE MANJINA

- Zaštita manjina u okviru Saveta Evrope. U okviru Saveta Evrope usvojena je Okvirna konvencija za
zaštitu nacionalnih manjina (1995). Formalno jedini multilateralni ugovor u pozitivnom
međunarodnom pravu koji za predmet ima zaštitu nacionalnih manjina, Konvencija je ograničenog
dometa u materijalnopravnom smislu.
Konvencije koji utvrđuje da „pripadnici nacionalnih manjina ostvaruju prava pojedinačno ili u
zajednici sa drugima".
Za ocenu domašaja Okvirne konvencije u smislu progresivnog razvoja prava manjina od interesa je
nekoliko stvari.
Po svojoj prirodi, Okvirna konvencija je pre programski akt, skup načela i standarda, nego striktno
pravo. Ratio legis Konvencije je, kako je to istaknuto u objašnjenjima uz Okvirnu konvenciju, u
formulisanju pravnih načela radi obezbeđivanja zaštite nacionalnih manjina, pretakanje političkih
obaveza prihvaćenih na KEBS-u u pravne obaveze.
Okvirna konvencija ne stipuliše kolektivna prava manjina koja su, u stvari, sama supstanca instituta
manjinske zaštite. Primena načela Konvencije „ne podrazumeva priznanje kolektivnih prava"
manjina.
Kao titulari prava i sloboda utvrđenih Konvencijom figuriraju „pripadnici nacionalnih manjina", a
prava koja su im priznata uživaju „pojedinačno ili u zajednici sa drugima". Određenje po kome se
prava pripadnika manjina mogu uživati i samostalno, otvorilo je prostor kreatorima Konvencije da u
corpus prava pripadnika nacionalnih manjina uključe i klasična individualna prava. Mere nadzora i
kontrole nad sprovodenjem u život odredaba Konvencije su nejake. Nedostaje im nepristrasni,
sudski mehanizam koji bi potpomogao kristalizaciju pravnih pravila iz široko određenih načela
Konvencije.
Okvirna konvencija donosi i pozitivne elemente progresivnog razvoja u materiju manjinske zaštite.
Prava i slobode pripadnika nacionalnih manjina formulisane su u formi višestranog ugovora. Ova
činjenica sama po sebi poseduje pravno-političko značenje, posebno imajući u vidu praksu jednog
broja strana ugovornica koje u svom unutrašnjem pravu, bilo neposredno ili posredno, negiraju
postojanje nacionalnih manjina. Zatim, Konvencija utvrđuje i dužnosti pripadnika manjina koje,
svojom dikcijom, idu na uspostavljanje relativnog balansa između humanitarnog principa i principa
političke nezavisnosti i integriteta država na čijim područjima manjine postoje.

- Zaštita manjina u okviru OEBS-a. U okviru Organizacije za evropsku" bezbednost i saradnju (OEBS)
počev od Završnog akta Konferencije iz Helsinkija (1975) doneta je serija akata koji se u celini ili
delom, odnose na zaštitu manjina.
Ti akti dele dve zajedničke karakteristike.
U formalnom smislu, "odlikuje ih pravno neobavežujući karakter. Kao imanentno politički akti, snagu
crpu iz faktičkog autoriteta same Organizacije. U postpozitivističkom pristupu obično ih svrstavaju u
tzv. meko pravo.
U supstancijalnom smislu, u dokumentima OEBS-a mogu se razlikovati dve faze u tretmanu manjina.
U prvoj fazi koja obuhvata period od donošenja Helsinškogakta (1975) do Konferencije o ljudskoj
dimenziji KEBS-a (1990), dominira princip indirektne zaštite manjina otelotvoren u Povelji
Ujedinjenih nacija, odnosno, prava manjina se, u osnovi, svode na individualna prava pripadnika
manjina i njihovu efektivnu implementaciju u koordinatama prava na identitet u negativnom smislu
reči. Cilj imanentan ovakvom pristupu je suštinski utvrđen članom 1(3). Povelje Ujedinjenih nacija -
ostvarenje ljudskih prava i sloboda za sve bez obzira na rasu, pol, jezik ili veroispovest. Druga faza,
čiji početak označava Drugi sastanak Konferencije o ljudskoj dimenziji KEBS-a, odlikuju izvesne
kvalitativne razlike. Pravima i slobodama pripadnika manjina dodaje se i obaveza država da štite
etnički, kulturni, jezički i verski identitet manjina kao kolektiviteta na svojoj teritoriji i da stvaraju
uslove za unapređenje tog identiteta.

- Da li postoji evropsko pravo zaštite manjina? Iako je Okvirna konvencija o zaštiti nacionalnih
manjina stupila na snagu, teško je, zbog prirode njenih odredaba, a posebno njene primene u
praksi, govoriti o evropskom pravu nacionalnih manjina u smislu zaokruženog i koherentnogrežima.
Opšta načela o zaštiti nacionalnih manjina, kao normativna supstanca Konvencije, primenjuju se od
strana ugovornica u dvostrukom smislu:
a) u smislu individualnih prava pripadnika manjina. Smatra se da je za ostvarenje prava pripadnika
manjina od suštinskog značaja demokratski politički okvir zasnovan na vladavini zakona i
funkcionisanju nezavisnog sudstva.
b) u smislu kolektivnih prava manjina koja koegzistiraju sa individualnim pravima pripadnika
manjina. Dakle, pored individualnih prava pripadnika manjina koja suštinski pripadaju pojedincima,
opšta načela Konvencije stvorena u ovom smislu podrazumevaju i prava i slobode manjina kao
specifičnog titulara.
Unutar tzv. evropskog regionalnog prava manjina postoje, ustvari, dva partikularna prava udaljena
jedno od drugog u poimanju prava manjina, kao i stepenu i vrsti njihove zaštite. Ova razlika je
posebno naglašena u odnosu na nacionalne manjine i izražava i šire, pravno-političke i civilizacijsko-
kulturološke poglede, na nacionalni identiteti stabilnost države.

- Perspektive zaštite manjina. Ostvarenje ideje o univerzalnoj zaštiti manjina kao kolektiviteta je
ne samo mukotrpan nego i neizvestan proces u okolnostima, političkim i pravnim, koje preovlađuju
u međunarodnoj zajednici.
Ne iznenađuje, stoga, što sledeći to uverenje, mnoge države poriču postojanje nacionalnih manjina
ili teže da ih eliminišu bilo faktički ili suptilnijim putem u obliku pravnih konstrukcija poput one
koja poistovećuje pojmove državljanstva i nacionalnosti.
Refleks tog straha od manjina se na normativnom terenu izražava kroz nespremnost država da prava
manjina urede u obliku kolektivnih prava koja su jedino podobna da kolektivitetu poput manjina
pruže punu i efikasnu zaštitu.
Postojeći corpus pravila međunarodnog prava, bilo opšteg ili regionalnih, građen na premisi
indirektne zaštite i individualnih prava pripadnika manjina je u tom smislu očigledno nedovoljan.
Osnov za konstruktivnu interakciju individualnih prava pripadnika manjina i kolektivnih prava leži u
opšteprihvaćenom pravilu, o zabrani diskriminacije samo na osnovu pripadnosti pojedinca
manjinskoj grupi. Pravo pojedinca da pripada manjinskoj griipi nužno podrazumeva i pravo grupe na
egzistenciju i identitet, jer je u suprotnom pravo pripadnosti manjinskoj grupi lišeno smisla.

83. REGIONALNI SISTEMI ZAŠTITE LJUDSKIH PRAVA

Paralelno sa opštim ljudskim pravima egzistiraju i regionalni sistemi. Njihovo konstituisanje može se
pripisati dvoma razlozima - jednom negativne a drugom pozitivne prirode.
Razlog negativne prirode je i dalje spora i neefektivna implementacija univerzalnih ljudskih prava.
Sličnost političkih tradicija, vrednosti i filozofskih opredeljenja na užim, regionalnim prostorima,
kao osnova za izgradnju odgovarajućih pravila, je razlog pozitivne prirode.
Obično se govori o tri regionalna sistema - evropskom, interameričkdm i afričkom - mada ovakva
klasifikacija nije najpreciznija budući da je tzv. evropski pre zbirni naziv za više sistema zaštite
ljudskih prava nego jedan koherentan sistem.
Razlika između opšteg i regionalnih međunarodnih sistema ljudskih prava je prevashodno uprirodi
mera međunarodnog nadzora i kontrole. Dok je za opšti sistem međunarodnih ljudskih prava u
osnovi, karakterističan međunarodni nadzor i kontrola u smislu provere sprovođenja u život obaveza
koje je država ugovornica preuzela, u evropskom i interameričkom sistemu provera je efektnije
upotpunjena i ispravkom ili okončanjem akta ili propuštanja suprotnog međunarodnom pravu.
* Afrički regionalni sistem. Afrički regionalni sistem ljudskih prava počiva na odredbama Afričke
povelje o ljudskim pravima i pravima naroda donete 1981. godine.
Afrički sistem je jedini regionalni sistem koji ljudska prava u duhu Povelje Ujedinjenih nacija tretira
integralno, kao prava pojedinca i grupa, kolektivna prava. U članovima 27-29, naime, Afrička
povelja navodi i prava naroda - pravo na samoopredeljenje, pravo nad nacionalnim bogatstvom i
prirodnim resursima, pravo na razvoj, na nacionalni i međunarodni mir i bezbednost i pravo na
zdravu životnu sredinu.
Mere međunarodnog nadzora i kontrole dizajnirane su u obliku specifičnih, nesudskih mera. U
nadležnosti su dva tela: Afričke komisije za ljudska prava i prava naroda i Konferencije šefova
država i vlada OAJ.
Komisija, sastavljena od 11 članova, može primati saopštenja ugovornice da druga ugovornica krši
odredbe Povelje bilo direktno ili nakon što je na odnosna saopštenja prethodno skrenula pažnju
državi za koju smatra da je prekršila Povelju. Postupak se okončava izveštajem Komisije koji se
dostavlja državama u sporu i Konferenciji šefova i vlada. Pored saopštenja koje podnose države
ugovornice, Komisija može dvotrećinskom većinom odlučiti da razmatra „druga saopštenja", ,tj.
saopštenja pojedinaca i grupa.
Pored mera kontrole i nadzora, Komisija poseduje dva dodatna ovlašćenja - da podstiče poštovanje
ljudskih prava putem studija, seminara, konferencija, širenja informisanja i saradnje sa lokalnim
telima, kao i" da tumači odluke Povelje.

* Američki regionalni sistem. Kada je reč o izvorima američkog, regionalnog sistema ljudskih prava,
treba povući razliku između materijalnog i procesnog prava.
U materijalnopravnom smislu relevantan izvor prava je Američka konvencija o ljudskim pravima
(1969) koja je stupila na snagu 1978.
Pravo na i pravo azila su specifična, regionalna prava.
Konvencija ne sadrži ekonomsko-socijalna prava, pa, čak, ni pravo na obrazovanje.
Generalna skupština OAD je 1988. godine usvojila dodatni protokol koji se odnosi na ekonomska,
socijalna i kulturna prava.
Procesnopravna supstanca regionalnog američkog prava ljudskih prava derivira, kako iz odredaba
same Konvencije tako i iz prava Organizacije američkih država.
Stupanjem na snagu Interameričke konvencije o ljudskim pravima, Komisija je postala jedan od
organa nadležnih u odnosu na „pitanja koja se tiču ispunjavanja obaveza preuzetih" Konvencijom.
Nadležnost Komisije je dvojaka:
a) obavezna nadležnost podrazumeva da prima peticije pojedinaca, grupa pojedinaca ili nevladinih
organizacija priznatih zakonom u državama ugovornicama o kršenju odredaba Konvencije od strane
države ugovornice; i
b) fakultativna nadležnost da prima i razmatra saopštenja u kojima jedna ugovornica tvrdi da je
druga ugovornica prekršila pravo utvrđeno Konvencijom.
Ekonomska, socijalna i kulturna, izuzev prava na sindikalno organizovanje i prava na obrazovanje,
su isključena iz nadležnosti Komisije i Suda. Komisija teži da iznađe prijateljsko rešenje stvari,
delujući, u stvari, kao neka vrsta diplomatskog foruma.
Međuamerički sud za ljudska prava čini kolegijum od sedam sudija koji se biraju među pravnicima
najviših moralnih kvaliteta i priznatim stručnjacima u oblasti ljudskih prava. Sudije mogu biti
državljani bilo koje članice OAD, bez obzira na to da li je ugovornica Konvencije.
Nadležnost Suda je fakultativne prirode. Priznanje obavezne nadležnosti Suda može biti opšte kada
se odnosi na sve slučajeve koji se iznesu pred Sud - i specijalno, tj. u odnosu konkretan slučaj.
Aktivna legitimacija pred Sudom rezervisana je za države ugovornice i samu Komisiju. Pojedinci ili
grupe pojedinaca ne mogu pokrenuti postupak pred Sudom.
Sud ima i savetodavnu funkciju koja je široko koncipirana.
U svom savetodavnom mišljenju o pravnim dejstvima Američke Deklaracije o pravima i obavezama
čoveka, Sud je, između ostalog, istakao đa poseduje savetodavnujurisdikciju „u odnosu na bilo koju
odredbu koja se bavi zaštitom ljudskih prava izloženoj u bilo kom međunarodnom ugovoru
primenljivom u američkim državama, nezavisno od toga da li je bilateralan ili multilateralan, te bez
obzira na osnovnu svrhu takvog ugovora i da li je nečlanica interameričkog sistema ugovornica ili
ima pravo da postane ugovornica tog ugovora".
Presude Suda su konačne i obavezujuće (res iudicata).

* Evropski sistem. Sistem koji se obično naziva evropskim, obuhvata, u stvari, tri sistema - sistem
Saveta Evrope; sistem OEBS-a i sistem Evropske unije. Jedino bi se potonji mogao nazvati evropskim
u strogom smislu reči, budući da druga dva važe dobrim delom i van Evrope.
- Sistem Saveta Evrope. Supstancijalni deo sistema Saveta Evrope čine Evropska konvencija o
ljudskim pravima (1950) i Protokoli uz Konvenciju koju su sukcesivno donošeni.
Ovim instrumentima konstituisan je corpus građanskih i političkih prava za koji bi se moglo reći da
je specifičan u odnosu na corpus ustanovljen Paktom o građanskim i političkim pravima.
Što se sistema nadzora i kontrole tiče, razlikuju se dve faze u njegovoj evoluciji:
a) prva faza, koja se može smatrati istorijskom, je trajala od stupanja Evropske
konvencije o ljudskim pravima na snagu pa do donošenja Protokola XI i
b) druga, aktuelna faza koja započinje primenom Protokola XI.
Prvu fazu je odlikovala tripartitna struktura mehanizma nadzora i kontrole nad implementacijom
odredaba Konvencije. Činila su je tri organa: Evropska komisija za ljudska prava, Komitet ministara
Saveta Evrope i Evropski sud za prava čoveka. U podeli uloga između ova tri organa Komisija je
delovala kao organ istrage i izmirenja, koja je, u slučaju neuspeha, dostavljala izveštaj Komitetu
ministara ili pokretala postupak pred Evropskim sudom. Nadležnost Suda protezala se na strane
ugovornice Konvencije koje su prihvatile obaveznu nadležnost Suda ili dale svoj pristanak na
nadležnost Suda u posebnom slučaju.
U drugoj fazi, Protokol XI donosi kvalitativnu promenu u mehanizmu nadzora i kontrole nad
sprovođenjem Konvencije o ljudskim pravima, transformišući ga u mehanizam sudske kontrole.
Protokol ukida Evropsku komisiju za ljudska prava, a Evropski sud oprema obaveznom nadležnošću.

Evropski sud za ljudska prava


- Sastav i organizacija Suda. Sudski kolegijum sastoji se od onoliko šudija koliko je strana ugovofica
Konvencije. Sudije bira Parlamentarna skupština Saveta Evrope većinom glasova sa liste od tri
kandidata koji svaka strana ugovornica predlaže. Sudije su raspoređene u tri sekcije - dve od po
deset sudija, a jedna od jedanaest - ustanovljene na osnovu geografskog kriterijuma. Mandat sudija
traje šest godina i mogu se ponovo birati. Pored sudija organizacionu strukturu Suda čine
Sekretarijat, čije se funkcije i organizacija uređuju Poslovnikom, Suda i stručni saradnici.
Rad sudskog kolegijuma je, zbog velikog broja sudija (trenutno ih ima 46), specifičan u poređenju sa
drugim stalnim međunarodnim sudovima.
Odbori su sastavljeni od trojice sudija koji pripadaju istoj sekciji. Malo veće čini sedam sudija među
kojima je predsednik Veća, kao i nacionalni sudija. Sedamnaest sudija, uključujući predsednika
Suda i dva potpredsednika, čine Veliko veće. Članovi Veća se, izuzev predsednika i potpredsednika,
biraju izvlačenjem. U Veće ulazi i nacionalni sudija države koja je stranka u postupku.
- Nadležnost Suda i njegovih tela. O nadležnosti Suda se može govoriti u dvojakom smislu:
nadležnosti Suda kao organa zaduženog za sudsku kontrolu primene Evropske konvencije o ljudskim
pravima, i
nadležnosti tela Suda - odbora, Malog i Velikog veća - u postupanju u slučajevima koji se pred Sud
iznesu.
Nadležnost Suda se proteže na sve predmete koji se tiču tumačenja i primene Konvencije i
protokola uz nju. U sporovima oko nadležnosti odlučuje Sud.
Ratione materiae nadležnost Suda obuhvata:
a) međudržavne predstavke u smislu ukazivanja bilo koje strane ugovornice na svaku povredu
odredbi Konvencije i protokola od strane druge strane ugovornice;
b) individualne predstavke pojedinaca, nevladinih organizacija ili grupe lica koji tvrde da su žrtve
povrede prava ustanovljenih Konvencijom ili protokolima koje je prihvatila strana ugovornica i
c) savetodavna mišljenja o pravnim pitanjima koja se tiču tumačenja.Konvencije i protokola na
zahtev Komiteta ministara.
U nadležnosti Malog i Velikog veća je donošenje odluke u meritumu, a nadležnost odbora je, prema
važećem rešenju, ograničena na odlučivanje o dopuštenosti predstavke.
Sudska, aktivnost se, uglavnom, odvija u Malim većima. Malo veće odlučuje ne samo o osnovanosti
predstavke kao meritornoj stvari, nego i o dopuštenosti predstavke u slučaju kada u odboru nije
postignuta jednoglasnost o nedopuštenosti predstavke.
Nadležnost Velikog veća je samostalna ili supsidijerna.
Samostalna je u odnosu na zahtev za savetodavno mišljenje i zahtev stranke u sporu da se predmet
presuđen od Malog veća iznese pred Veliko veće. U potonjem slučaju Veliko veće deluje kao sud više
instance.
Spor pred Sudom okončava se donošenjem presude ili prijateljskim poravnanjem. Pravosnažnost je
rezervisana za presude Velikog veća, dok presude malih veća stiču pravosnažnost po ispunjenju
utvrđenih uslova.
Sam postupak pred Sudom se, pored presude i prijateljskog poravnanja može okončati i drugim
načinima.
Presudom se utvrđuje povreda relevantnog prava sadržanog u Konvenciji i protokolima uz nju, te
pravična kompenzacija za povredu prava.
- Sistem OEBS-a. Sistem OEBS-a, mada je nesporno doprineo zaštiti ljudskih prava u prostoru svog
delovanja, ne bi se mogao nazvati specifičnim sistemom zaštite ljudskih prava, budući da je reč
prevashodno o bezbednosnom sistemu koji se bavi i ljudskim pravima. Stoga se, kada je reč o OEBS-
u, i ne govori o specifičnom corpus-u ljudskih prava, već o „humanoj dimenziji" OEBS-a.
Zaštita ljudskih prava jedan je od deset temeljnih principa Helsinškog završnog akta o bezbednosti i
saradnji u Evropi potpisanog 1. avgusta 1975. godine od predstavnika 35 država Evrope te SAD i
Kanade. Princip poštovanja ljudskih prava bio je deo šireg političkog dogovora o bezbednosnom
sistemu u Evropi u eri detanta, utemeljenog na priznavanju političkog status quo u Evropi od strane
članica zapadne koalicije i prihvatanju saradnje u humanitarnoj oblasti, naročito upitanjima
ljudskih kontakata, informacija, kulture, presvete i obrazovanja, od strane članica istočnog bloka.
Helsinški akt nije bio pravno obavezujući, Konferencije koje su održane nakon Helsinške
-Beogradska (1977), Madridska (1979) i Bečka (1986) - bile su, uglavnom, „arene za optužbe da
članice sovjetskog bloka krše ljudska prava".
Od urušavanja sovjetskog bloka u devetoj deceniji prošlog veka KEBS na doktrini ljudskih prava gradi
relevantni osnov svog delovanja.
Obaveze koje su članice OEBS-a preuzele u domenu ljudskih prava nisu pravne nego političke
prirode. Otuda one se ne primenjuju kao pravne obaveze i ne mogu, recimo, biti primenjene u
sudskom postupku. Oslanjaju se na faktičku moć Organizacije i primenjuju u maniru političkih
odluka. Obaveznim ih čini, dakle; ne pravo, već političko obećanje koje se ispunjava kombinovanim
dejstvomformalnog autoriteta Organizacije i materijalnom snagom pritiska Organizacije i njenih
članica. Naziva se obično „mekim pravom" (soft law).
OEBS ne poznaje ni sudsku kontrolu niti institut peticije kao relevantne oblike nadzora i kontrole
hadsprovođenjem u život preuzetih obaveza. Razvio je, međutim, razuđenu institucionalnu mrežu u
tu svrhu u kojoj centralno mesto pripada trima institucijama: Ured OEBS-a za demokratske
institucije i ljudska prava, Visoki komesar OEBS-a za nacionalne manjine i OEBS-Ov predstavnik za
slobodu medija.
Doprinos OEBS-a u materiji ljudskih prava može se ceniti u supstancijalnom smislu i u smislu stepena
implementacije ljudskih prava.
U supstancijalnom smislu, aktivnosti OEBS nisu dovele do suštinskog obogaćivanja corpus-а ljudskih
prava utvrđenih opštim međunarodnim pravom. Relativni izuzetak predstavlja položaj manjina,
posebno nacionalnih, ali je domašaj te pozitivne prakse ograničen ratione loci na države nastale na
prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza i u istočnoj Evropi, gde, takođe, nije konzistentno primenjivan.
U smislu primene standarda klasičnih građanskih i političkih prava doprinos OEBS-a je značajan,
mada u izvesnoj meri pod senkom pragmatičnih potreba u promociji utvrđenog političkog modela
demokratije.
- Sistem Evropske unije. O specifičnom sistemu ljudskih prava u Evropskoj uniji može se govoriti tek
od donošenja Povelje o fundamentalnim pravima koja je obavezujuću snagu stekla 1. decembra
2009. godine, stupanjem na snagu Lisabonskog ugovora.
Povelja u osnovi predstavlja potvrdu prava utvrđenih Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih
prava i fundamentalnih sloboda obogaćenih elementima progresivnog razvoja. Progresivni razvoj
izražavaju, uglavnom, socijalna prava i prava radnika obuhvaćena tzv. drugim naslovom kao što su
pravo na odgovarajuće radne uslove, zaštita od neopravdanog otkaza i pristup zdravstvenoj zaštiti.
Dometi Povelje o fundamentalnim pravima Evropske unije su, pravno gledano, ograničeni.
Corpus građanskih i političkih prava navedenih u Povelji se suštinski poklapa sa odgovarajućim
pravima i slobodama utvrđenim u Evropskoj konvenciji o zaštiti ljudskih prava i fundamentalnih
sloboda a članice Unije su pojedinačno vezane odredbama Konvencije i njenih Protokola. Prava
radnika su, istina, jedna inovacija koju Povelja donosi, ali ona su već garantovana pravom Evropske
unije.
"Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje
da bi prizvale smeh..."

Ribica
Forumas u usponu

Posts: 191
Joined: 14 Mar 2009 16:56


T
o
p


Re: MJP - skripta (110 pitanja)
by Ribica on 08 Mar 2011 16:44

84. POJAM MEĐUNARODNOG KRIVIČNOG PRAVA (MKP)

U formalnom smislu reči MKP bi se moglo odrediti kao sistem peremptornih normi opšteg
međunarodnog prava (jus cogens) koje za predmet imaju krivičnu odgovornost za inkriminisane
radnje ili propuštanja.
Međunarodno krivično procesno pravo bi predstavljalo sistem pravila međunarodnog prava koja
uređuju međunarodne postupke za gonjenje i suđenje licima koja se terete za inkriminisane radnje i
propuštanja.
U materijalnom smislu MKP je krivično pravo međunarodne zajednice. Zaštitni objekt MKP su
vrednosti i interesi međunarodne zajednice kao celine.
Svojstvo pravila MKP u sadašnjoj fazi razvoja moglo pripisati i pravilima međunarodnog prava koja
se odnose na krivičnopravnu materiju ali ne poseduju peremptornu prirodu.
Radi se o pravilima međunarodnog prava čiji je predmet i cilj krivično-pravni a odsustvo
peremptornosti tiče se stepena njihove - obaveznosti i domašaja ratione personae. U svetlosti
striktnog određenja MKP, moglo bi se reći da ovaj deo pravila, predstavlja pravila MKP u fazi
nastojanja ili dispozitivno krivično pravo.
85. PRAVNE PRETPOSTAVKE ZA NASTANAK I RAZVOJ MKP

Bilo je potrebno da se stekne par relevantnih pravnih pretpostavki, da bi se MKP moglo konstituisati.
Te pretpostavke su:
a) da se pojedinac neposredno podvrgne međunarodno-pravnoj regulativi, tj. da postane adresat
zapovesti, sadržanih u pravilima međunarodnog prava;
b) konstituisanje nove vrste međunarodnih protivpravnih akata koji, pored, za međunarodno pravo
standardne, građanske odgovornosti, traže i krivičnu odgovornost;
c) nastanak corpus-а peremptornih normi opšteg međunarodnog prava kao izvora međunarodnih
obaveza posebne pravne snage.
a) Dugo vremena su prava, obaveze i odgovornosti pojedinaca ulazili u domen
strogo unutrašnje nadležnosti država, bivajući van domašaja međunarodnog prava.
Pre nego što je pojedinac neposredno podvrgnut međunarodno-pravnoj
regulativi, postojale su u međunarodnom pravu zabrane čija je implementacija podrazumevala i
krivično kažnjavanje pojedinaca.
U materiji krivičnog prava, pojedinac postaje adresat međunarodnopravnih pravila relativno kasno.
Uzima se da prekretnicu u tom pogledu predstavlja suđenje osumnjičenim vođama osovinskih sila
pred vojnim tribunalima ustanovljenim posle Drugog svetskog rata.
b) Međunarodno pravo je do početka XX veka za svoj predmet regulisanja imalo odnose između
država. Zato je i smatrano međudržavnim pravom. U odsustvu instituta krivične odgovornosti
država, krivična odgovornost pojedinaca se nametala kao odgovarajući oblik odgovornosti za kršenje
pravnih pravila međunarodnog prava - od suštinskog značaja za zaštitu fundamentalnih interesa
međunarodne zajednice kao celine.
c) Štiteći interese koji su u samoj osnovi konkretne zajednice, pravila krivičnog prava poseduju
apsolutno obaveznu snagu i po pravilu, bilo nacionalne ili međunarodne, ne podležu dispoziciji
subjekata.
Pripadnost corpus-u peremptornih normi opšteg međunarodnog prava je inherentno svojstvo pravila
međunarodnog krivičnog prava u materijalnom smislu reči. Pravila međunarodnog krivičnog
procesnog prava ne dele nužno to svojstvo samo po sebi, mada ne smeju biti u sukobu sa bilo kojim
pravilom peremptorne prirode.

86. OSNOVNE KARAKTERISTIKE MEĐUNARODNOG KRIVIČNOG PRAVA

Karakteristike MKP se mogu podeliti u dve osnovne grupe: jednu čine sistemske karakteristike, a
drugu pravno-tehničke.
Postoji nekoliko osnovnih sistemskih karakteristika međunarodnog krivičnog prava.
Osnovni subjekti međunarodnog prava - države i međunarodne javne organizacije - ne podležu
krivičnoj odgovornosti analogno krivičnoj odgovornosti pravnih lica u nacionalnom krivičnom pravu.
Suverenost kao osnovni konstrukcioni princip države podrazumeva da država a priori ne priznaje
nikakvu vlast - ni zakonodavnu ni sudsku - iznad svoje, sopstvene. Međunarodno krivično pravo je
izraz ograničenja, ali ne i poništenja suverenosti država.
U domenu strukture pravila međunarodnog krivičnog prava, ova činjenica se izražava u tome što su
ta pravila nepotpuna. Deficitarna su, po pravilu, u nekim od relevantnih elemenata bića krivičnog
dela. Svoj normativitet iscrpljuju, po pravilu, u zabrani određenog ponašanja (ius prohibitivum) koja
nije praćena kvalifikacijom krivičnih'posledica, tj. usloviina za represiju i kažnjavanje počinioca.
Postoji upadljiva nepodudarnost između kvalifikacije međunarodnih zločina koji čine međunarodno
krivično pravo i određenja međunarodnog krivičnog prava. Kvalifikacija međunarodnih zločina kao
peremptornih normi je gotovo univerzalno prihvaćena.
U neposrednoj vezi su i osobenosti legislativnih postupaka u međunarodnom poretku.
Pravila međunarodnog krivičnog prava su, za standarde striktne zakonitosti, nedovoljno precizna, a
uz to i nepotpuna. Krivični sudovi bi bili prirodni forum za kristalizaciju tih pravila i popunjavanje
pravnih praznina. Specifičnosti međunarodnog poretka su, međutim, i pvde inhibirajući faktor. Do
ustanovljenja Stalnog međunarodnog krivičnog suda, pojam međunarodnog krivičnog pravosuđa se
iscrpljivao u ad hoc tribunalima. Ovi tribunali, kao izraz selektivne pravde i, delom, osvetničke
pravde, dali su dvostruki rezultat. S jedne strane, primenu ideje krivične pravde su ograničili u sva
četiri relevantna aspekta: personalno (ratione personae), vremenski (ratione temporis), prostorno
(ratione loci) i stvarno (ratione materiae). S druge strane, doprineli su, uz nesporne slabosti,
progresivnom razvoju međunarodnog krivičnog prava i pravne svesti međunarodne zajednice o
njegovojrelevantnosti.
Na Stalnom međunarodnom krivičnom sudu je zato težak i izazovan zadatak da međunarodno
krivično pravo, kako u pogledu njegove sadržine tako i u pogledu primene, približi standardima
striktne legalnosti.
Sistematskim slabostima međunarodnog krivičnog prava, pridružuju se i pravno-tehničke.
Dokazivanje postojanja i preciznog značenja običajnih, kao i intermedijanih pravila, međunarodnog
krivičnog prava je, u situaciji nepostojanja sveopštih multilateralnih ugovora, delikatna operacija.
Moglo bi se reći daje upravo oslanjanje na nacionalnu sudsku praksu dovelo do ozbiljnih manjkavosti
opšteg dela međunarodnog krivičnog prava. Jurisprudencija dva ad hoc tribunala, a delom i Statut
Stalnog krivičnog suda, su u percepciji subjektivnih elemenata zločina, oblika kriminalne
odgovornosti, posebno tzv. zajedničkog zločinačkog poduhvata i osnova isključivanja krivične
odgovornosti, pretežno oslonjene na konstrukcije nacionalnih sudova koji nemaju odgovarajuću
osnovu u praksi većine država.

87. OPŠTI PRINCIPI MEĐUNARODNOG KRIVIČNOG PRAVA

Opšti principi međunarodnog krivičnog prava su fundamentalni pravni postulati na kojima počiva
međunarodno krivično pravo. Opšti principi tako shvaćeni čine pojedinačna pravila međunarodnog
krivičnog prava delom jedne konzistentne celine ili sistema, stvarajući uslove za sistematsko
tumačenje pojedinačnih pravnih pravila i popunjavanje pravnih praznina kao osnova za ispunjenje
garantivne funkcije međunarodnog krivičnog prava.
Opšti principi su imanentni svakoj grani prava.
U osnovi opšti principi međunarodnog krivičnog prava se poklapaju sa opštim principima daleko
razvijenijeg i efektivnijeg nacionalnog krivičnog prava. U tom smislu, može se govoriti o riznici
opštih načela krivičnog prava kao zajedničkoj pravnoj baštini. Neki od principa međunarodnog
krivičnog prava poseduju osobene karakteristike u poređenju sa opštim principima nacionalnog
krivičnog prava.
Osnovni opšti principi međunarodnog krivičnog prava su:
1. princip zakonitosti;
2. princip individualne krivične odgovornosti;
3. princip nezastarevanja.

* Princip zakonitosti. Princip zakonitosti, nulla crimen, nulla poena sine lege je, izražavajući samu
ideju prava i socijalnu svrhu krivičnog prava, na samom vrhu principa međunarodnog prava. Sastoji
se iz četiri dela:
1. nulla poena sine lege scripta. Ovaj deo principa zakonitosti isključuje primenu nepisanog prava.
Podrazumeva da krivična dela i kazne imaju biti utvrđene pisanim pravom (ius scripta). Načelo
zakonitosti nalaže da se običajna pravila uzimaju kao relevantna pod uslovom da su jasno i
nedvosmisleno utvrđena. Optimalne forme u tom smislu bile bi utvrđivanje egzistencije i sadržine
konkretnog običajnog pravila presudom legalnog i nadležnog međunarodnog suda i/ili pretakanje
običajnog u pisano pravo postupkom kodifikacije u smislu člana 15. Statuta Komisije za
međunarodno pravo.
2. nulla poena sine lege previa, tj. zabrana retroaktivne primene pravila međunarodnog krivičnog
prava, izuzev ako je novo pravilo blaže po učinioca. Budući da načelo neretroaktivnosti nije
peremptorne prirode, predmet je sučeljavanja dve suprotstavljene doktrine - doktrine materijalne
ili objektivne pravde, po kojoj svako štetno ponašanje treba da podleže kažnjavanju bez obzira da li
je u vreme kada je počinjeno bilo inkriminisano, i doktrine striktne zakonitosti, koja podrazumeva
da krivična odgovornost i kazna mogu biti primenjeni samo u odnosu na ponašanje inkriminisano u
momentu kada je počinjeno.
Doktrina striktne zakonitosti stiče prevagu u međunarodnoj praksi donošenjem instrumenata o
pravima čoveka. Izričito je stipulisana u Paktu o građanskim i političkim pravima Evropskoj
konvenciji o ljudskim pravima i Američkoj konvenciji o ljudskim pravima. Načelo neretroaktivnosti
je ugrađeno i u Statute dva ad hoc tribunala - za bivšu SFRJ i Ruandu, ali bi se teško moglo reći da
je striktno primenjivano.
Statut Stalnog krivičnog suda optira za princip neretroaktivnosti u članu 22. koji stipuliše da lice
nije krivično odgovorno na osnovu Statuta, izuzev ako ponašanje u pitanju, u momentu kada se
događa, konstituiše zločin u jurisdikciji Suda. Sud ima jurisdikciju samo u odnosu na zločine
počinjene nakon stupanja Statuta na snagu.
3. nulla poena sine lege certa, tj. da norme međunarodnog krivičnog prava moraju biti precizne i
određene.
U celini gledano, može se reći da dobar deo pravila međunarodnog krivičnog prava ne odlikuje
potrebna preciznost i određenost uporediva sa odgovarajućim karakteristikama pravila nacionalnog
krivičnog prava.
Statuti ad hoc tribunala i Stalnog međunarodnog krivičnog suda nisu od preterane koristi u tom
pogledu zbog svoje specifične prirode.
Stalni krivični sud je u delikatnoj poziciji da, vršeći nadležnost koja mu je dodeljena, obavlja i
kvazilegislativnu aktivnost kristalizacije nedovoljno preciznih pravila i popunjavanja pravnih
praznina materijalnog međunarodnog krivičnog prava držeći se principa zakonitosti.
4. nulla poena sine lege stricta, tj. zabrana stvaranja prava putem analogije.
Član 22. Statuta Stalnog krivičnog suda utvrđuje da „definicija bića krivičnog dela mora biti jasno
utvrđena i ne sme se proširivati analogijom. U slučaju dvosmislenosti, definicija se tumači u korist
lica koja su pod istragom, protiv kojih se vodi krivični postupak ili im se izriče presuda..."
U duhu principa striktne zakonitosti svaka analogija, bila zakonska ili pravna, zabranjena je u
svakom slučaju kada za posledicu ima stvaranje novog krivičnog dela ili kvalifikovanog oblika
osnovnog krivičnog dela. Dopuštena bi bila analogija koja ide u korist okrivljenog, a koja nije u
suprotnosti sa drugim krivičnopravnim normama i principima.
Dopuštena bi, takođe, bila primena analogije u slučaju pravila sa generalnom klauzulom na radnje
ili dela suštinski slična onima koja su. navedena u konkretnom pravilu.
Primena analogije u međunarodnom krivičnom pravu je češća nego što na prvi pogled izgleda.
Više razloga inspiriše međunarodne sudove i tribunale da pribegavaju analogiji. Najpre,
rudimentarnost međunarodnog krivičnog prava, s jedne strane, i potreba da se sankcionišu
neprihvatljiva ponašanja, s druge strane.

* Princip individualne i subjektivne krivične odgovornosti. Princip individualne i subjektivne krivične


odgovornosti, vladajući u međunarodnom krivičnom pravu izraz je simultane primene dva
relevantna kriterijuma odgovornosti - kriierijuma subjekta i kriterijuma osnova - koji su, mada
različite prirode, u pozitivnom krivičnom pravu stopljeni u jednu celinu.
Individualna odgovornost, nasuprot kolektivnoj, podrazumeva da svako odgovara samo za svoje
postupke, a subjektivna, kao kontrast objektivnoj, da neko može odgovarati samo ako je kriv, tj.
ako postoji subjektivan odnos prema učinjenom delu.
U jurisprudenciji ad hoc Tribunala za bivšu Jugoslaviju, postoji, izgleda, izuzetak od principa
individualne odgovornosti u obliku „zajedničkog zločinačkog plana" i komandne odgovornosti.
Što se tiče doktrine „zajedničkog zločinačkog plana", ona je sumnjiva kako u formalnom tako i u
materijalnom smislu.
U formalnom smislu, „zajednički zločinački plan" nije naveden u članu 7. Statuta Tribunala za bivšu
Jugoslaviju kao jedna od relevantnih radnji izvršenja niti u" Statutu figurira kao samostalno delo.
U materijalnom smislu, inspirisana je pojmovima „zločinačke organizacije" i „zločinačke zavere" iz
Statuta Vojnog tribunala u Nirnbergu (članovi 9. i 10) koji su specifične prirode.
Pojam „zločinačkog udruženja" inače, nije uvršćen u kodifikaciju Nirnberških načela usvojenu 1950.
u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija na predlog Komisije UN za međunarodno pravo.
Ni koncept komandne odgovornosti, kako je elaboriran u jurisprudenciji Tribunala, teško da
predstavlja običajno pravo. Pre bi se moglo reći da predstavlja kreativno, kvazilegislativno
tumačenje člana 86(2) Protokola I.

* Princip nezastarevanja. Mnoga nacionalna krivična zakonodavstva sadrže odredbe o zastarevanju


teških krivičnih dela, uključujući i međunarodne zločine.
Relevantni međunarodni instrumenti opredeljuju se za suprotno rešenje.
Član 29., Statuta Suda predviđa da .„zločini iz nadležnosti Suda ne zastarevaju". Uvršćujući ga u
opšte principe krivičnog prava, Statut nezastarevanju zločina daje materijalnopravno značenje,
mada je, po svojoj prirodi, zastarelost pre prepreka ili smetnja za vršenje jurisdikcije.
Princip nezastarevanja međunarodnih zločina je progresivni razvoj u materiji međunarodnog
krivičnog prava, princip koji ne izražava važeće pravo. Odredbe o nezastarelosti međunarodnih
zločina postoje samo u potonjem i Konvenciji Ujedinjenih nacija o nezastarevanju ratnih zločina i
zločina protiv čovečnosti (1968).
Princip nezastarevanja međunarodnih zločina nužno proizlazi iz prirode pravila o međunarodnim
zločinima kao peremptornih pravila koja, po definiciji, ne trpe uslov ili alternativu.
Dejstvo odredbe člana 29. Statuta može biti dalekosežno u pogledu odgovarajuće nacionalne
krivičnopravne regulative stranaka Statuta Suda po dva osnova.
Prvo, kao stranke Statuta države u postupcima pred domaćim sudovima ne bi mogle prenebregnuti
odredbu člana 29. u svetlosti pravila opšteg međunarodnog prava da se država ne može pozivati na
svoje unutrašnje zakonodavstvo u cilju oslobađanja od svojih međunarodnih obaveza; i
Drugo, u sistemu komplementarnosti Stalnog suda i nacionalnih krivičnih sudova u pogledu
nadležnosti za međunarodne zločine, primena zastarelosti u postupku pred nacionalnim sudovima bi
mogla biti osnov zasnivanja nadležnosti Stalnog Suda.
Član 27. (Irelevantnost službenog položaja) Statuta predviđa da će se pravila Statuta primenjivati
„na sva lica bez ikakve razlike zasnovane na službenom položaju. Posebno, službeni položaj šefa
države ili vlade, člana vlade ili parlamenta, ili izabranog.predstavnika ili vladinog službenika neće ni
u kom slučaju izuzeti jedno lice od krivične odgovornosti na osnovu ovog Statuta, niti će, sama po
sebi, predstavljati osnov za umanjenje kazne". Uz to, „imuniteti ili posebna proceduralna pravila
koja se mogu vezati za službeni položaj, bilo na osnovu nacionalnog ili međunarodnog prava, neće
predstavljati prepreku Suda u vršenju svoje nadležnosti nad takvim licem".
Statut, drugim recima, pravi razliku između funkcionalnih i personalnih imuniteta. Pod
funkcionalnim imunitetom shvata se sam službeni položaj u državnoj strukturi koja izvesno lice
ovlašćuje da dela u ime i za račun države, a pod personalnim specijalna zaštita koju takva lica
poseduju bilo po nacionalnom ili međunarodnom pravu.

88. ZLOČIN AGRESIJE

* Opšta razmatranja. Nirnberški tribunal, za koji se, u stvari, vezuje nastanak pravila međunarodnog
krivičnog prava stricto sensu, je naglasio da je „rat suštinsko zlo, jer njegove posledice pogađaju
ceo svet". Pokretanje agresivnog rata, „nije samo međunarodni zločin, ono je vrhovni međunarodni
zločin koji se od ostalih ratnih zločina razlikuje samo u tome što u sebi sadrži nagomilano zlo u
celini.
Agresija je inkriminisana Statutom Vojnog tribunala u Nirnbergu. Član 6(a) Statuta utvrđuje:
„Zločin protiv mira, tj. planiranje, pripremanje, započinjanje ili vođenje agresorskog rata kojim se
krše međunarodni ugovori, sporazumi ili garancije, ili učestvovanje u nekom zajedničkom planu ili
zaveri za izvršenje ma kog od gore navedenih dela".
U okviru Ujedinjenih nacija doneta je serija akata u cilju kristalizacije i preciziranja pojma agresije.
Rezolucija Generalne skupštine 95(1) od 11. decembra 1946. potvrđuje principe međunarodnog
prava priznate Statutom i presudom Tribunala. Zločin agresije, kao i ostali zločini navedeni
Statutom, potvrđen je Rezolucijom, što drugim recima, izražava poimanje zločina agresije kao dela
pozitivnog međunarodnog prava.
Generalna skupština Ujedinjenih nacija je 1974. godine donela Rezoluciju 3314 koja sadrži jednu
sveobuhvatnu definiciju agresije. Definicija pripada tipu mešovitih definicija sastavljenih od opšte
definicije i navođenja agresivnih radnji.
Opšta definicija određuje agresiju kao „upotrebu oružane sile jedne države protiv suvereniteta,
teritorijalne celine ili političke nezavisnosti druge države, ili koja je na ma koji drugi način
nespojiva s Poveljom Ujedinjenih nacija..."
Prvozapočeta upotreba sile je prima facie dovoljan dokaz o aktu agresije.
Agresivni akti obuhvataju, ali se ne iscrpljuju, u sledećem:
1. invazija ili napad na teritoriju jedne države od strane oružanih snaga druge države, ili svaka
vojna okupacija, čak i privremena, koja proizađe iz takve invazije ili napada, ili svaka aneksija
teritorije ili dela teritorije druge države upotrebom sile,
2. bombardovanje koje izvrše oružane snage jedne države protiv teritorije druge države ili upotreba
bilo kakvog oružja jedne države protiv teritorije druge,
3. blokada luka ili obala jedne države izvršena oružanim snagama druge,
4. napad oružanih snaga jedne države na kopno, more, vazdušni prostor ili mornaricu i
vazduhoplovmr flotu druge države,
5. korišćenje oružanih snaga jedne države koje se nalaze na teritoriji druge države na osnovu
sporazuma sa tom državom, suprotno uslovima predviđenim u sporazumu, ili, pak, bilo kakav
produžetak njihovog prisustva na toj teritoriji posle isteka sporazuma,
6. odluka jedne države da svoju teritoriju koju je stavila na raspolaganje drugoj državi, ova druga
država koristi za izvođenje akata agresije na treću državu,
7. odluka jedne države da, bilo u svoje ime ili u ime druge države, uputi oružane bande, grupe,
pripadnike neredovnih snaga ili najamnika da izvrše akte oružanog napada protiv druge države, a da
se ti akti po težini mogu uporediti sa navedenim aktima, ili značajno učešće države u tome.
Konkretni akti, kao materijalni element zločina agresije, praćeni su subjektivnim elementom -
animus.
Rezolucija, takođe, kvalifikuje agresorski rat kao zločin protiv mira koji povlači međunarodnu
odgovornost.
Nacrt zločina protiv mira i bezbednosti čovečanstva koji je Komisija za međunarodno pravo
Ujedinjenih nacija donela nakon skoro pola veka rada, preuzimajući definiciju zločina protiv mira iz
člana 6(a) Statuta Nirnberškog tribunala, predviđa, takođe, da će pojedinac koji, kao lider ili
organizator, aktivno učestvuje ili naređuje planiranje, pokretanje ili vođenje agresije počinjene od
države biti odgovoran za zločin agresije.
* Statut Stalnog međunarodnog krivičnog suda. Statut Stalnog međunarodnog krivičnog suda uvršćuje
zločin agresije u najteže zločine koji se tiču međunarodne zajednice kao celine i, kao takav potpada
pod jurisdikciju Suda zajedno sa zločinom genocida, ratnim zločinima i zločinima protiv čovečnosti.
Vršenje jurisdikcije Suda u odnosu na zločin agresije, međutim, suspendovano je do usvajanja
odredbe Statuta koja bi definisala zločin agresije i odredila uslove pod kojima bi Sud vršio
jurisdikciju.
Ovakvo rešenje je političko a ne pravno, i izražava nameru država sa velikim kapacitetom vojne i
faktičke moći, da zadrže slobodu delovanja u odnosu na temeljnu normu pozitivnog međunarodnog
prava - normu o zabrani upotrebe sile protiv političke nezavisnosti i teritorijalnog integriteta
država.

89. RATNI ZLOČINI

* Geneza i pravna priroda. Ratni zločini, kao pojam međunarodnog prava, javljaju se relativno
kasno, imajući u vidu dugu istoriju pravila ratovanja.
Kao zločini po međunarodnom pravu, ratni zločini se počinju konstituisati tek Statutom Vojnog
tribunala u Nirnbergu (1946) i Statutom Međunarodnog vojnog tribunala za Daleki Istok (1948).
Statut Vojnog tribunala u Nirnbergu je u članu 6 (b) kao ratne zločine odredio „povrede zakona i
običaja rata. Takve povrede obuhvataju ali se na njih ne ograničavaju, ubistvo, zlostavljanje ili
odvođenje na prinudni rad ili za bilo koji drugi cilj civilnog stanovništva okupirane teritorije ili u
neku drugu okupiranu teritoriju, ubistvo ili zlostavljanje ratnih zarobljenika ili lica na moru,
ubijanja talaca, pljačkanje javne ili privatne imovine, namerno razaranje gradova, varoši ili sela, ili
pustošenje neopravdano vojnom potrebom". Statut Tokijskog tribunala određuje ratne zločine kao
„ugovorne ratne zločine naime, povrede zakona i običaja rata..."
Koncept ratnih zločina je razvijan na tri nivoa:
1. Ženevskim konvencijama o zaštiti žrtava oružanih sukoba (1949). Doprinos četiri Ženevske
konvencije u konkretnoj stvari je dvojak. S jedne strane, proširile su krug zaštićenih lica
uključivanjem delova civilnog stanovništva zaraćenih strana i protegle primenu Konvencija na
unutrašnje oružane sukobe. S druge strane, ugovornice Konvencija su se obavezale da predvide
efektivne krivične sankcije u svom unutrašnjem pravu za teška kršenja pravila Konvencija.
2. Kodifikacijskim zahvatima vršenim u Komisiji za međunarodno pravo Ujedinjenih nacija.
Specifičnost aktivnosti Komisije leži u činjenici da se ona koncentrisala na izradu krivičnog kodeksa,
dakle, akta koji bi sadržavao isključivo sekundarna pravila o krivičnoj odgovornosti za kršenje
materijalnih pravila o vođenju rata.
3. Statutima Međunarodnog krivičnog suda i ad hoc tribunala. Statuti međunarodnih krivičnih sudova
i tribunala nisu samo osnivački, ustavni akti ovih tela, već su, zbog difuzne prirode izvora
međunarodnog krivičnog prava, u isto vreme i krivični kodeksi. Statut Stalnog međunarodnog
krivičnog suda se može smatrati jedinom autoritativnom pozitivnopravnom enumeracijom ratnih
zločina.
Nijedan od formalnih izvora međunarodnog krivičnog prava ne sadrži opštu definiciju ratnih zločina.
Ratni zločini predstavljaju kvalifikovan oblik kršenja relevantnih pravila prava oružanih sukoba (ius
in bello).
Pojam ratnih zločina podrazumeva kumulaciju par uslova:
1. Kršenje pravila prava oružanih sukoba koje je univerzalno prihvaćeno.
2. Kršenje mora biti „ozbiljno", „teško" ili „izuzetno teško" u smislu da izražava
suštinsko osporavanje vrednosti ili interesa koje se konkretnim pravilom štiti i da
ima teške posledice po žrtvu.
3. Kršenja pravila prava oružanih sukoba moraju biti inkriminisana, tj. određena kao međunarodno
krivično delo pravilom međunarodnog krivičnog prava.
4. Kršenje pravila oružanih sukoba mora biti počinjeno u vezi sa oružanim sukobom na koji su ta
pravila primenljiva.
Sam izraz „ratni zločini" se koristi u članu 8. Statuta kao generički izraz koji obuhvata četiri grupe
zločina.
U prvu grupu ulaze „teška kršenja Ženevskih konvencija od 12. avgusta 1949". Objekat „teška
kršenja" su opšteprihvaćena pravila ratovanja kvalifikovana članovima 50, 51, 130. i 147. Prve,
Druge, Treće i Četvrte ženevske konvencije koja se delom poklapaju sa zločinima protiv humanosti.
Što se kruga zaštićenih lica tiče, važno je napomenuti da je on različit u svakoj od četiri Konvencije.
Pojam „teške povrede" podrazumeva da konkretna radnja mora biti na listi teških povreda koju
svaka od četiri Ženevske konvencije sadrži, a koja štiti posebnu vrstu žrtava.
Drugu grupu čine „druga ozbiljna kršenja zakona i običaja rata primenljivih u međunarodnim
oružanim sukobima". Obuhvata dvadeset i šest zabranjenih radnji koje se tiču zabranjenih metoda i
sredstava ratovanja.
Treća i četvrta - primenjuju se u nemeđunarodnim oružanim sukobima.
Ozbiljne povrede člana 3. zajedničkog za sve četiri Ženevske konvencije čine treću grupu zločina po
Statutu Stalnog krivičnog suda. Odnose se na zaštitu lica koja „ne uzimaju aktivnog učešća u
neprijateljstvima „uključujući" pripadnike oružanih snaga koji su položili oružje i one pripadnike
oružanih snaga koji su van borbe usled bolesti ranjavanja, zarobljavanja ili bilo kog drugog razloga"
(član 8(2,c) Statuta.
Četvrtu grupu ratnih zločina čine „ostala ozbiljna kršenja zakona i običaja primenljivih u oružanim
sukobima nemeđunarodnog karaktera".
Ova grupa zločina predstavlja progresivni razvoj u materiji ratnih zločina, partikularno pravo u
strukturi pozitivnog međunarodnog prava.
Što se subjektivnog elementa ratnih zločina tiče, na osnovu formulacija materijalnog elementa
moglo bi se reći da, po pravilu, podrazumeva umišljaj (dolus).

90. ZLOČINI PROTIV ČOVEČNOSTI

* Geneza i pravna priroda. Zločine protiv čovečnosti je iznedrio Statut vojnog Tribunala u Nirnbergu.
Član 6. (c) Statuta je zločine protiv čovečnosti odredio kao „Ubistvo, istrebljenje, porobljavanje,
deportaciju i ostala nečovečna dela protiv bilo kog civilnog stanovništva, pre ili za vreme trajanja
rata, ili proganjanje na političkoj, rasnoj ili verskoj osnovi, koji su počinjeni ili su u vezi s
izvršenjem bilo kog zločina koji spada u nadležnost Tribunala i bez obzira na to da li se time vrše ili
ne vrše povrede zakona zemlje gde su zločini izvršeni".
Kao neka vrsta kišobran norme, član 6(c) Statuta obuhvata dve grupe zločina koji su počinjeni ili su
u vezi sa ratnim zločinima i zločinom protiv mira.
U prvu grupu ulaze dela ubistva, istrebljenja, porobljavanja, deportovanja i ostala nečovečna dela,
a u drugu proganjanje na političkoj, verskoj ili rasnoj osnovi.
Formulacija „bez obzira da li se vrše ili ne povrede zakona zemlje gde su zločini izvršeni" in fine
člana 6 (c) trebalo je da obezbedi primenljivost pravila na teritorijama. država čija nacionalna
krivična zakonodavstva nisu poznavala pobrojana dela, a posebno delo proganjanja.
Član 6 (c).Statuta, kao partikularno pravo, prerastao je relativno brzo u corpus opšteg
međunarodnog prava.širokim prihvatanjem Nirnberških načela putem. Rezolucije o potvrđivanju
principa međunarodnog prava priznatih Poveljom Nirnberškog tribunala i kodifikacijom Nirnberških
principa od strane Komisije UN za međunarodno pravo 1950, praćenom odgovarajućim
prilagođavanjima relevantnih odredaba nacionalnih krivičnih zakonodavstava. Izdvajaju se, pri tom,
kao samostalna kategorija zločina, odvojena od ratnih zločina i zločina protiv mira. Elementi
samostalne prirode zločina protiv čovečnosti sadržani su u samom tekstu člana 6 (c) Statuta,
posebno u odredbi da se radi o zločinima počinjenim „рге ili za vreme trajanja rata" što ih je jasno
razlikovalo barem od ratnih zločina, izražavajući, u osnovi, ideju zaštite osnovnih ljudskih prava,
kako pojedinaca tako i ljudskih grupa, za razliku od ratnih zločina i zločina protiv mira koji su
dizajnirani prvenstveno radi zaštite interesa država.
* Zločini protiv čovečnosti u pozitivnom međunarodnom pravn. U pozitivnom međunarodnom
krivičnom pravu, član 6 (c) Nirnberškog Statuta je, uz izvesne modifikacije, ostao čvrsto normativno
jezgro zločina protiv čovečnosti i, kao takav, sastojak svih instrumenata koji se odnose na
međunarodno krivično pravo.
Kao opšte karakteristike zločina protiv čovečnosti mogle bi se navesti:
1. nehumanost koja prouzrokuje velike patnje ili ozbiljne povrede fizičkog i mentalnog integriteta.
Radi se, dakle, o delima specifične težine koji pogubno utiču na ljudsku egzistenciju, delo koje dira
u same osnove ljudskog dostojanstva i čovečnosti.
2. deo su rasprostranjenog ili sistematskog napada. Na ovoj karakteristici zasniva se specifična
priroda zločina protiv čovečnosti. Da bi jedno krivično delo ma koliko teško samo po sebi, potpalo
pod zločin protiv čovečnosti neophodna je sistematska i masovna akcija kao izraz formirane i
dosledne nečovečnosti.
3. Objekat zločina je civilno stanovništvo.
Postoji uže i šire shvatanje civilnog stanovništva. Po užem shvatanju, objekat zaštite su civili u
strogom smislu reči, a po drugom i borci koji su iz raznih razloga onesposobljeni za borbu (predali
se, usled bolesti i si.). Preteže uže shvatanje.
4. Delo mora biti počinjeno na diskriminatornoj osnovi, naime, nacionalnoj,
političkoj, etničkoj, rasnoj ili religijskoj, bilo na jednoj ili više njih.
Diskriminatorna namera ispoljava se u biću zločina protiv čovečnosti u dva oblika:
1. kao opšta u odnosu na civilno stanovništvo kao zaštitni objekt, i
2. kao posebna kod dela proganjanja na nacionalnoj, političkoj, etničkoj, rasnoj
i religijskoj osnovi.
Materijalni element bića zločina protiv čovečnosti (actus reus) obuhvata široku listu radnji. Statut
Stalnog krivičnog suda navodi u članu 7. sledeće radnje:
a) ubistvo,
b) istrebljenje;
c) porobljavanje;
d) deportaciju ili prinudni transfer stanovništva,
e) zatvaranje ili drugo ozbiljno lišavanje fizičke slobode povredom fundamentalnih pravila
međunarodnog prava,
f) tortura;
g) silovanje, seksualno ropstvo, prinudna prostitucija, nasilna trudnoća, prinudna sterilizacija ili bilo
koji drugi oblik seksualnog nasilja odgovarajuće težine;
h) progon bilo koje prepoznatljive grupe ili kolektiviteta na političkoj, rasnoj, nacionalnoj, etničkoj,
kulturnoj, religijskoj, polnoj ili bilo kojim drugim osnovama koji su univerzalno priznati kao
nedozvoljeni po međunarodnom pravu,
i) prinudni nestanak lica,
j) zločin aparthejda,
k) ostali nehumani akti sličnog karaktera kojima se namerno nanose velike patnje ili ozbiljna
povreda tela ili mentalnog i fizičkog zdravlja.
U isto vreme, član 7. Statuta ne uvršćuje u zločine protiv čovečnosti kriminalne radnje protiv
kolektiviteta poput rasne diskriminacije, prinudnog lišavanja naroda suverenih prava nad
nacionalnim resursima ili prinudnog sprečavanja naroda u vršenju pravana samoopredeljenje.
Što se subjektivnog elementa zločina protiv čovečnosti tiče, treba razlikovati subjektivni element
sastavnih elemenata zločina protiv čovečnosti i zločina protiv čovečnosti kao takvih.
U odnosu na sastavne elemente ili radnje zločina subjektivni elemenat podrazumeva umišljaj,
uključujući kod nekih zločina i dolus eventualis. Diskriminatorna namera, opšta ili posebna, traži,
međutim, i specijalnu nameru kao dodatni, kvalifikatorni subjektivni element.

91. ZLOČIN GENOCIDA

* Zločin genocida i pitanje odgovornosti. Iako je genocid kao pojava „u svim periodima istorije
izazivao velike štete čovečanstvu", zločin genocida je definisan u međunarodnom pravu tek
Konvencijom o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948. godine.
Konvencija određuje genocid kao međunarodno krivično delo, bez obzira da li je izvršen za vreme
rata ili mira, koje se sastoji u namernom „delimičnom ili potpunom uništenju jedne nacionalne
etničke, rasne ili verske grupe kao takve".
Radnje izvršenja genocida su limitativno određene i obuhvataju:
a) ubistvo članova grupe;
b) tešku povredu fizičkog i mentalnog integriteta članova grupe;
c) namerno podvrgavanje grupe životnim uslovima koji treba da dovedu do njenog potpunog ili
delimičnog fizičkog uništenja;
d) mere uperene na sprečavanje rađanja u okviru grupe; i
e) prinudno premeštanje dece iz jedne u drugu grupu.
Ugovornice Konvencije su se obavezale da spreče vršenje zločina i da kazne počinioce bez obzira da
li su državni upravljači, funkcioneri ili obični pojedinci.
S obzirom na to da je sprečavanje genocida pitanje od univerzalnog interesa, Konvencija utvrđuje
da svaka strana ugovornica može zahtevati od nadležnih organa Ujedinjenih nacija da preduzmu,
mere koje budu smatrali za pogodne u cilju sprečavanja i kažnjavanja dela genocida ili drugih dela
kažnjivih po Konvenciji. U pogledu suđenja licima optuženim za genocid, Konvencija ustanovljava
dva pravila:
1. u skladu sa teritorijalnim principom krivične nadležnosti predviđa da će optuženi biti predati na
suđenje nadležnim sudovima države na čijoj teritoriji je određeno delo izvršeno, i,
2. predviđa ustanovljenje Međunarodnog krivičnog suda koji će biti nadležan za one članice -
ugovornice koje budu priznale njegovu nadležnost.
Pored genocida, Konvencija kao kažnjive radnje utvrđuje i:
a) sporazum za izvršenje genocida,
b) neposredno i javno podsticanje na vršenje genocida,
c) pokušaj genocida,
d) saučesništvo u genocidu.
* Elementi zločina genocida. Radnje nabrojane u članu 2. Konvencije nisu genocidna dela sama po
sebi, već samo fizički ili materijalni izraz genocidne namere. U odsustvu neposredne veze sa
genocidnom namerom, dela nabrojana u članu 2. Konvencije su kažnjiva krivična dela koja spadaju
u skup drugih zločina, ratne zločine ili zločine protiv čovečnosti.
Genocid kao zločin karakteriše subjektivni element - namera da se uništi nacionalna, etnička, rasna
ili verska grupa kao takva - element po kome se genocid razlikuje od drugih međunarodnih zločina s
kojima deli suštinski isti objektivni element.
Mogu se razlikovati četiri elementa genocidne namere:
a) stepen namere;
b) uništenje;
c) nacionalna, etnička, rasna ili verska grupa;
d) u celini ili delimično.
a) Stepen namere. Što se tiče stepena, namera da se uništi grupa, kao dolus specialis, nalazi se u
samom vrhu hijerarhije kažnjivih mentalnih stanja. Kao takva, ona isključuje culpa, dolus eventualis
(nebriga) ili nehat. Zločin genocida je „jedinstven zbog elementa dolus specialis (posebne namere)",
koja predstavlja u stvari konstitutivni element zločina genocida.
b) Uništenje. Po članu 2. Konvencije izraz „da se uništi" označava materijalnu (fizičku i biološku)
vrstu genocida. Na fizički genocid odnose se radnje ubistva, teške povrede fizičkog i mentalnog
integriteta i podvrgavanja grupe životnim uslovima koji dovode do njenog uništenja, dok biološki
genocid podrazumeva mere uperene na sprečavanje rađanja u okviru grupe i prinudno premeštanje
dece iz jedne grupe u drugu.
Treba naglasiti da je delo prinudnog premeštanja dece uvršćeno u radnje izvršenja genocida uz
obrazloženje da ima fizičke i biološke efekte, jer mladim osobama nameće životne uslove koji će im
verovatno prouzrokovati ozbiljnu štetu ili čak smrt.
c) Obim uništenja. Što se tiče obima uništenja, iskristalisala su se dva kriterijuma u praksi Tribunala
za bivšu Jugoslaviju i Ruandu.
Jedan podrazumeva uništenje grupe u smislu same veličine grupe i njenog homogenog brojčanog
sastava (tzv. kvantitativni kriterijum). Odražava se po pravilu u obliku „znatnog" dela, što znači
„velike većine grupe koja je u pitanju".
Drugi kriterijum, međutim, odnosi se na uništenje elite ili vođa grupe, za koje se smatra da su od
znatne važnosti za njeno postojanje. Za ovaj kriterijum smatra se dovoljnim „ako se uništenje
odnosi na značajan segment grupe, kao što su vođe".
Kvantitativni kriterijum izgleda prikladniji, jer ga karakteriše objektivnost, koja proističe iz same
njegove prirode. Kvantitativni kriterijum je takođe primereniji slovu i duhu Konvencije, prema kojoj
grupa kao takva predstavlja krajnju metu, odnosno ciljnu žrtvu zločina.
d) Objekt uništenja. Objekt uništenja je „nacionalna, etnička, rasna ili verska grupa kao takva".
Kvalifikacija izražava specifičan, kolektivni karakter zločina.
On se nalazi u zajedničkim karakteristikama žrtava - koje pripadaju nacionalnoj,
etničkoj, rasnoj ili verskoj grupi - kao isključivom svojstvu zbog kojeg su izložene
radnjama genocida. Genocid je usmeren na jedan broj pojedinaca kao grupe ili na
njih kao kolektiv, a ne ad personam (pasivni element kolektiviteta). Komisija za međunarodno pravo
izrazila je ovu ideju konstatacijom:
„Zabranjeno (genocidno) delo mora se izvršiti protiv pojedinca zbog njegove pripadnosti konkretnoj
grupi i kao dopunski korak u okviru opšteg cilja da se uništi grupa, namera mora biti da se uništi
grupa „kao takva", što znači kao poseban i različit entitet, a ne samo neki pojedinci zbog svoje
pripadnosti određenoj grupi"
Namera da se uništi grupa „kao takva" znači nameru da se uništi grupa kao poseban i različit entitet.
To proizlazi iz činjenice da delo genocida predstavlja ne samo napad na pojedinca, već takođe i
napad na grupu s kojom se pojedinac poistovećuje.
* „Kao takva". Reći „kao takva" predstavljaju, kad je reč o „nacionalnoj, etničkoj rasnoj ili verskoj"
grupi u smislu Konvencije o genocidu - kvalifikaciju kvalifikacije. Njima se utvrđuje još jedan aspekt
zahteva namere - da namera uništenja bude usmerena na grupu kao zaštićenu grupu.
Sama grupa predstavlja krajnji cilj ili žrtvu prema kojoj je usmeren zločin genocida. Međutim, da bi
se ostvario cilj uništenja grupe, neophodno je da delo bude počinjeno protiv pojedinaca koji
sačinjavaju grupu kao neposrednih žrtava.
Da bi se kvalifikovala kao genocidna, namera mora biti usmerena na pojedince koji predstavljaju
grupu u svom kolektivnom kapacitetu, tj. kapacitetu pripadnika zaštićene grupe čije je uništenje
dodatni korak ka ostvarenju ukupnog cilja da se uništi grupa.

92. OSNOVI ISKLJUČENJA KRIVIČNE ODGOVORNOSTI

Pravila međunarodnog krivičnog prava o isključenju krivične odgovornosti su u fazi nastajanja (in
statu nascendi).
Statuti ad hoc tribunala ne sadrže pozitivne odredbe o isključenju krivične odgovornosti. Jedino je u
Pravilima procedure i dokazivanja predviđeno da odbrana može obavestiti tužioca o nameri da
istakne „alibi ili bilo koju posebnu odbranu, uključujući i onu koja se tiče umanjene mentalne
odgovornosti ili njenog nepostojanja/nedostatka".
Statut Stalnog krivičnog suda je, u stvari, jedini akt u međunarodnom krivičnom sudstvu koji izričito
i na pozitivan način utvrđuje osnove isključenja krivične odgovornosti. Član 31. Statuta u tom smislu
navodi:
1. mentalno oboljenje ili nedostatak;
2. opijenost;
3. samoodbranu;
4. prinudu, i
5. druge osnove koji proizlaze iz prava koje Sud primenjuje.
- Mentalno oboljenje. Član 31(1,a) Statuta Stalnog krivičnog suda predviđa isključenje krivične
odgovornosti lica koje boluje od mentalne bolesti ili nedostatka koja razara njegovu/njenu
sposobnost da oceni nezakonitost ili prirodu svog postupka ili sposobnost da uskladi svoje postupke
sa zahtevima prava. Dok mentalno oboljenje za posledicu ima nepostojanje subjektivnog elementa
međunarodnog zločina i, samim tim, isključuje krivičnu odgovornost, odgovarajući
nedostatak, koji dovodi do umanjene uračunljivosti, predstavlja, po pravilu, samo
osnov za ublažavanje kazne.
Teret dokazivanja je na okrivljenom, s tim da nije dužan dokazati neuračunljivost već je dovoljno
da pruži dokaze koji rađaju razumnu sumnju da je uračunljiv. .
- Opijenost. Opijenost, usled upotrebe alkohola, droge ili bilo kog drugog
opojnog sredstva, može predstavljati osnov za isključenje odgovornosti ili olakšavajuću okolnost,
ukoliko se steknu dva uslova:
a) da se radi o teškoj opijenosti usled koje lice gubi sposobnost da oceni nezakonitost ili prirodu
svog postupka ili sposobnost da svoje postupke uskladi sa zahtevima prava, i,
b) da lice nije sebe voljno dovelo u stanje opijenosti u okolnostima kada je znalo, ili zanemarilo
rizik, da će, upravo zbog tog stanja, verovatno preduzeti inkriminisanu radnju. Ovaj uslov je, u
stvari, primena principa actio libera in causa.
Opijenost može biti osnov isključenja krivične odgovornosti za genocide.
- Samoodbrana. U konkretnom kontekstu radi se o ličnoj samoodbrani različitoj, mada ne potpuno i
apriorno odvojenoj, od prava države na samoodbranu otelotvorenoj u članu 51. Povelje.
Statut Stalnog suda je određuje kao razumnu reakciju preduzetu od strane lica „da bi odbranilo
sebe ili drugo lice, odnosno, u slučaju ratnih zločina, da bi odbranilo imovinu koja je neophodna za
svoj opstanak ili opstanak drugih lica, ili kako bi odbranilo imovinu koja je od bitne važnosti za
izvršenje vojnog zadatka protiv preteče ili nezakonite upotrebe sile, na način koji je srazmeran
stepenu opasnosti po to lice, drugo lice ili imovinu koja se štiti".
Odredba suštinski počiva na dva kumulativna uslova:
a) postojanju stvarne opasnosti od nezakonite upotrebe sile protiv lica i imovine.
b) razumna i srazmerna reakcija na takvo ponašanje koja, iako inkriminisana,
ne povlači krivičnu odgovornost.
Samoodbrana predstavlja opšte načelo krivičnog prava. Ugrađeno je, između ostalog, i u Evropsku
konvenciju o ljudskim pravima kao izuzetak od principa poštovanja prava na život.
Smatra se, međutim, da samoodbrana ne predstavlja opravdanje za teška kršenja međunarodnog
humanitarnog prava.
- Prinuda i stanje nužde (exceptio casu necessitatis). Kodifikacije međunarodnog krivičnog prava, po
pravilu, ne prave razliku između prinude i stanja nužde, prihvaćenu u nacionalnim krivičnim
pravima.
Tako i Statut Suda predviđa:
„Radnja za koju se smatra da predstavlja zločin iz nadležnosti Suda je prouzrokovana prinudom
zbog neposredne pretnje smrću ili trajnom ili teškom telesnom povredom tog i drugog lica, a lice
postupi opravdano i razumno da bi izbeglo ovu pretnju, pod uslovom da ono ne namerava da nanese
veću štetu od one koju pokušava da izbegne. Ta pretnja može:
a) poticati od drugih lica ili
b) nastupiti usled drugih okolnosti van kontrola tog lica".
Odredba obuhvata dva objektivna i jedan subjektivni element.
Objektivni elementi su:
a) neposredna pretnja smrću ili trajnom ili neposrednom telesnom povredom
protiv odnosnog lica ili drugog lica (prinuda) ili usled okolnosti koje su van kontrole odnosnog lica
(nužda);
b) nužna i razložna reakcija kako bi se ta pretnja izbegla.
Subjektivni elemenat podrazumeva nameru (dolus) da se reakcijom na pretnju ne prouzrokuje veća
šteta od one koja se pokušava izbeći.
- Zabluda u pogledu činjenica i prava. Zabluda u pogledu činjenica isključuje krivičnu odgovornost
ukoliko poništava subjektivni element zločina, jer actus
nonfacit reum nisi mens sit rea. Podrazumeva, dakle, kombinaciju dva uslova:
a) za predmet mora imati materijalni element zločina, i,
b) da je podobna da poništi nameru ili znanje (svest).
Restriktivna koncepcija zablude kao osnova za isključenje krivične odgovornosti je posebno
naglašena u odnosu na zabludu u pogledu prava. Odredba člana 32(2) Statuta sadrži dva pravila:
a) zabluda u odnosu na pitanje da li određeno ponašanje predstavlja zločin u
nadležnosti Suda ne predstavlja osnov isključenja krivične odgovornosti. Domašaj
pravila nije ograničen na zabludu u pogledu nadležnosti Suda, već obuhvata i zabludu u pogledu
materijalnih pravila koja utvrđuju zločine u nadležnosti Suda, i
b) zabluda mora biti podobna da poništi subjektivni element zločina ili da ispunjava uslov koji se
tiče naredbe pretpostavljenog i unutrašnjeg pravnog propisa.
Uslov po kome zabluda u pogledu prava mora biti podobna da poništi subjektivni elemenat zločina
je teško dostižan.
Iako, po pravilu, naređenje pretpostavljenog ili odgovarajući pravni propis unutrašnjeg prava ne
predstavlja osnov isključenja krivične odgovornosti, ono, pod precizno utvrđenim uslovima, može
proizvesti takvo dejstvo. Radi se o tri relevantna uslova:
1. da je lice u pravnoj obavezi da se pokori naređenjima vlade ili pretpostavljenog;
2. da lice nije znalo da je naređenje nezakonito, i
3. da naređenje nije očigledno nezakonito. Naređenja da se počini genocid ili
zločini protiv humanosti su očigledno nezakonita.
Postoji jedna razlika u Statutu. Dok zabluda u pogledu činjenica sama po sebi predstavlja osnov
isključenja odgovornosti, zabluda u pogledu prava kao mogući osnov isključenja odgovornosti
podleže diskrecionoj oceni Suda.
- Ostali eventualni osnovi. Lista osnova koju Statut Suda sadrži nije iscrpljujuća, budući da Statut
utvrđuje i da Sud može „razmatrati i drugi osnov zaisključenje krivične odgovornosti pored osnova
na koji upućuje paragraf 1. kada takav osnov proizlazi" iz prava koje Sud primenjuje. Postupak
razmatranja u tom. smislu treba da bude utvrđen Pravilima procedure i dokazivanja.

Osnovi koji ne isključuju odgovornost


- Princip Tu Quoque. Princip Tu Quoque, na koji se odbrana često pozivala u procesima posle Drugog
svetskog rata, podrazumeva opravdanje kršenjapravila humanitarnog prava sličnim kršenjima druge
zaraćene strane.
- Princip je, međutim, neprimenljiv kod pravila međunarodnog krivičnog prava koja poseduju
kogentni, apsolutno obavezni karakter, jer podrazumeva da konkretno pravilo podleže derogaciji
ako je prekršeno od druge strane.
- Naredba pretpostavljenog (superior order). Praksa međunarodnih vojnih sudova, za razliku od
neujednačene prakse nacionalnih krivičnih sudova, stoji na stanovištu da naređenje
pretpostavljenog ne predstavlja osnov isključenja krivične odgovornosti potčinjenog, mada se može
uzeti kao olakšavajuća okolnost prilikom odmeravanja kazne.
Statut Stalnog krivičnog suda predviđa da naređenje pretpostavljenog, bilo vojnog ili civilnog, ne
oslobađa krivične odgovornosti izuzev:
1. kada je lice bilo pravno obavezno da ispunjava naređenje;
2. kada lice nije znalo da je naređenje protivpravno, i,
3. kada naređenje nije bilo očigledno protivpravno. Očigledno protivpravno je naređenje da se izvrši
genocid ili zločin protiv čovečnosti.
"Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje
da bi prizvale smeh..."

Ribica
Forumas u usponu

Posts: 191
Joined: 14 Mar 2009 16:56


T
o
p


Re: MJP - skripta (110 pitanja)
by Ribica on 08 Mar 2011 16:45

93. POJAM ŽIVOTNE SREDINE I NJENE ZAŠTITE

Kao i u nekim drugim granama međunarodnog prava u fazi nastajanja, sam predmet ove grane nije
jasno i precizno određen. U opticaju su dve koncepcije životne sredine, ekstenzivna i restriktivna.
Po ekstenzivnoj koncepciji životna sredina predstavlja jedinstvo spoljašnjeg, fizičkog elementa i
plodova čovekove aktivnosti, dok restriktivna koncepcija životnu sredinu svodi na spoljašnji, fizički
element kao okvir Ili podršku čovekove aktivnosti.
Ispravnija je ekstenzivna koncepcija ne samo zbog toga što se oslanja na očiglednu činjenicu da su i
plodovi ljudske aktivnosti deo životne sredine, već i zbog svojih širih, pravno-političkih značenja.
Zaštita životne sredine podrazumeva, u osnovi, aktivnosti koje se odnose na zagađivanje shvaćeno u
smislu „neposrednog ili posrednog unošenja u okolinu od čoveka materija ili energije koja rezultira
štetnim efektima takve prirode da ugrožava ljudsko zdravlje, oštećuje žive izvore i ekosistem, te
umanjuje lepotu krajolika i druge zakonite upotrebe okoline".
Ove aktivnosti obuhvataju:
1. sprečavanje dodatnih, novih oblika zagađivanja,
2. smanjenje postojećeg zagađivanja, i
3. očuvanje racionalne upotrebe prirode i njenih resursa.

94. IZVORI I RAZVOJ MEĐUNARODNOG PRAVA ZAŠTITE ŽIVOTNE SREDINE

Formalni izvori međunarodnog prava zaštite okoline su, u osnovi, izvori međunarodnog prava
pobrojani u članu 38. Statuta Međunarodnog suda pravde. Shvatanja po kojima postoje izvesni
specifični izvori međunarodnog prava zaštite okoline izražavaju neprihvatljivu logiku
postpozitivističke škole o međunarodnom pravu zaštite okoline kao samodovoljnom pravu koji
postoji nezavisno od opšteg međunarodnog prava.
O specifičnostima formalnih izvora međunarodnog prava zaštite okoline može se govoriti, međutim,
u smislu značaja koji pojedini izvori međunarodnog prava imaju u formiranju tog prava, kao i o
specifičnim odlikama pojedinih izvora u tom pogledu.
Dve su specifične odlike međunarodnih ugovora u ovoj oblasti: prvo, po pravilu to su okvirni ili
kišobran sporazumi koji sadrže pre opšte standarde i principe nego pravna pravila sa preciznim
normativnim sadržajem i, drugo, snažno su u svojim odredbama oslonjeni na nalaze egzaktnih
nauka.
Doprinos običajnopravnih pravila međunarodnom pravu zaštite sredine je, bar zasad, uglavnom u
konstituisanju opštih, rukovodnih načela. Činjenica da su ugovorna pravila o zaštiti sredine najvećim
delom standardi koji se priznaju aneksima iz ugovora i nacionalnim pravom, ne isključuje, međutim,
značajniju ulogu običaja pogotovo na regionalnom nivou.
Oskudna ugovorna i običajna pravila otvaraju relativno širok prostor za prime-nu opštih pravnih
načela priznatih od strane prosvećenih naroda kristalizovanih u praksi međunarodnih sudova.
„Meko pravo" uključujući i rezolucije nadležnih međunarodnih tela i organizacija, koje se često
kvalifikuje kao novi, specifični izvor međunarodnog prava zaštite okoline, u stvari predstavlja izraz
pravne svesti i, kao takvo, opšti rukovodni princip u stvaranju pravnih pravila o zaštiti okoline kroz
glavne formalne izvore međunarodnog prava.

95. OCENA STANJA MEĐUNARODNOG PRAVA ZAŠTITE ŽIVOTNE SREDINE

Izraz „međunarodno pravo zaštite životne sredine" se koristi u ponešto širokom i nepreciznom
smislu. Njime se, u stvari, obuhvataju dve stvari: politička saglasnost o potrebi zaštite životne
sredine utemeljena na izvesnim opštim principima koji predstavljaju odgovarajući pravno-politički
okvir ili, kako se često kaže „meko pravo", kao i pravna pravila o zaštiti životne sredine stricto sensu
redigovana sa osloncem na te principe.
Politička saglasnost o nužnosti zaštite životne sredine, kao i o temeljnim premisama na kojima ona
treba da počiva, je ostvarena kroz seriju relevantnih akata donetih pod okriljem Ujedinjenih nacija,
a posebno Stokholmskom i Rio Deklaracijom.
Pretakanje te saglasnosti u corpus obavezujućih pravnih pravila je, međutim, u početnoj fazi, i nije
suštinski odmaklo od sektorske, fragmentarne pravne regulative koja je uz to, po pravilu,sačinjena
od okvirnih pravnih pravila ili standarda. I retke konvencije donete sa ambicijom da predstavljaju
univerzalni tip konvencija poput Okvirne konvencije UN o klimatskim promenama (1992) ili
Konvencije o biološkoj različitosti (1992) teško da će uskoro izaći iz okvira partikularnog prava.
Zaštita životne okoline je znatno kvalitetnije urađena u evropskom regionalnom pravu zahvaljujući
jakim institucijama i relativnoj ekonomskoj i socijalnoj koheziji.
Konstituisanje jednog efektivnog međunarodnog prava zaštite životne sredine podrazumeva
zaključivanje multilateralnih ugovora koji bi obaveze država stipulisali u formi striktnog prava (ius
strictum). To je jedini pravnotehnički put koji državama oduzima mogućnost da široko tumače svoje
obaveze u zaštiti okoline.
Zaštita životne sredine je univerzalni interes međunarodne zajednice u celini. Kao takva mora biti
zajednička briga čovečanstva u smislu kolektivne obaveze država članica međunarodne zajednice.
Operacionalizacija te kolektivne obaveze je za države neizvodljiva ako nanosi tešku i nepopravljivu
štetu njihovom ekonomskom i socijalnom razvoju koji može ići do tačke ugrožavanja prava na
egzistenciju. Objektivne mogućnosti država u ostvarenju zaštite životne sredine su različita. Na toj
činjenici i počiva koncept održivog razvoja kao ključni pojam projektovanog sistema zaštite životne
sredine. Princip zajedničke i diferencirane odgovornosti se ratione materiae mora protegnuti na oba
konstitutivna elementa koncepta održivog razvoja - kako ekološki tako i ekonomski.
I u pretpostavci konstituisanog međunarodnog prava zaštite okoline, postojeći institucionalni
mehanizam za nadzor i kontrolu primene je očigledno nedovoljan. Upadljivo je da su sporovi oko
zaštite okoline u maloj grupi specifičnih sporova koje države, prihvatajući član 36(2) Statuta,
isključuju iz obavezne nadležnosti Suda.
Na taj način se onemogućava popunjavanje nemalih pravnih praznina u međunarodnom pravu
zaštite okoline i kristalizacija relevantnih principa i pravnih pravila.
Izuzetan značaj koji zaštita životne sredine ima, traži potentnija i efektivnija tela od UNEP-a. Jedan
praktično mrtav organ Ujedinjenih nacija - Starateljski savet - bi mogao promeniti svoju nadležnost
i preuzeti brigu o očuvanju životne sredine.
Izgleda da samo sinhronizovana aktivnost međunarodne zajednice na pravnom i institucionalnom
planu, može obezbediti univerzalni interes zaštite životne sredine koja u nekim svojim elementima,
a naročito i značenjima, predstavlja zajedničku baštinu čovečanstva.

96. SEKUNDARNA PRAVILA PRAVA ZAŠTITE ŽIVOTNE SREDINE


- ODGOVORNOST ZA ZAGAĐIVANJE

Pravila o odgovornosti za zagađivanje koja bi odgovarala slovu i duhu osnovnih principa


međunarodnog prava zaštite životne sredine tek se pomaljaju u međunarodnoj praksi. Razlog valja
tražiti prevashodno u oskudnosti i neodređenosti primarnih pravila međunarodnog prava zaštite
životne sredine koja bi trebalo da budu osnov i okvir za konstrukciju pravila o odgovornosti kao
sekundarnih pravila.
Opšti princip odgovornosti države za štete koje aktivnosti na njenoj teritoriji i teritoriji pod njenom
kontrolom prouzrokuju na teritoriji druge države, potvrđen u materiji zaštite životne sredine
Principom 21 Stokholmske i Principom 2 Rio Deklaracije, kao i međunarodnoj sudskoj praksi, je
fundamentalni princip u međunarodnom pravu zaštite životne sredine. Princip nije konkretizovan u
obliku specifičnih pravnih pravila primerenih prirodi međunarodnog prava zaštite životne okoline.
Shvatanje štete, oblika i osnova odgovornosti zahtevaju konkretizaciju i prilagođavanje
specifičnostima međunarodnog prava zaštite životne sredine.
a) Pojam štete (damage) u međunarodnom pravu zaštite životne sredine ne poklapa se u celini sa
pojmom štete po opštim pravilima o odgovornosti države.
U smislu opštih pravila o odgovornosti, šteta podrazumeva posledice, bilo materijalne ili moralne,
koje proizlaze iz međunarodnog protivpravnog akta.
Potreba za specifičnim određenjem štete u međunarodnom pravu zaštite životne sredine derivira iz
činjenice da se svako zagađenje životne sredine ne kvalifikuje kao šteta, mada to jeste u
apstraktnom smislu. Vrhovni princip u međunarodnom pravu zaštite životne sredine - princip
održivog razvoja - kombinujući ekološki i ekonomski element, dopušta zagađivanje koje „ne
kompromituje sposobnost budućih.generacija u zadovoljavanju njihovih vlastitih potreba".
Stoga pravo zaštite okoline traži specifično određenje štete.
U tom smislu, u međunarodnom pravu zaštite životne sredine su se iskristalisala dva oblika štete:
šteta prouzrokovana fizičkim i pravnim licima i imovini na koju se, po pravilu, primenjuju opšta
ispecifična pravila o odgovornosti za materijalnu štetu.
šteta naneta životnoj sredini per se ili ekosistemu koja, kako stvari sada stoje, biva predmet
moralno-političke ili, čak, metafizičke odgovornosti.
Potonja šteta se i, po prirodi, razlikuje od štete nanete fizičkim i pravnim licima i imovini, jer ne
sadrži nužno elemenat prekograničnosti.
b) Što se odgovornosti (responsibility) za zagađivanje životne sredine tiče, treba naglasiti da se sam
termin u međunarodnom pravu široko i neprecizno koristi, tako da bez odgovarajućeg prefiksa -
„građanska", „moralna" i sl. - može izazvati nedoumice i nesporazume.
U međunarodnom pravu zaštite životne sredine zastupljene su i moralna i građanska odgovornost.
Moralna odgovornost, koja podrazumeva povredu pravila o zaštiti životne sredine kao univerzalne
vrednosti, predominantan je oblik odgovornosti za štete nanete životnoj sredini. U praksi se
kombinuje sa pozitivnim i negativnim merama, koje bi države podstakle da obaveze u pogledu
zaštite životne sredine poštuju i primenjuju. Pozitivne mere obuhvataju, recimo, finansijsku pomoć,
transfer tehnologije i drugu vrstu pomoći u ispunjavanju preuzetih obaveza u pogledu zaštite
životne sredine. Negativne su kaznene mere koje se preduzimaju protiv strana ugovornica, pa čak, i
neugovornica, koje ne ispunjavaju obaveze zaštite životne sredine.
U načelu, navedene mere mogu biti primereno i korisno sredstvo za ostvarenje osnovnog cilja
zaštite životne sredine.
Neinstitucionalne mere, često dizajnirane u duhu „mekog prava su, po prirodi subjektivne i,
uglavnom, za adresate imaju nerazvijene zemlje. Institucionalne mere, pak, pogotovo one koje se
donose u Svetskoj banci, koja u materiji zaštite ima posebnu ulogu, teško mogu izbeći uticaju
vanpravnih momenata - odnosa snaga i oportuniteta - čime se objektivno favorizuju razvijene
zemlje kao največi zagađivači.
Građanska odgovornost države, bilo direktna ili kao odgovornost za fizička ili pravna lica pod svojom
jurisdikcijom (tzv. namesnička ili vikarna odgovornost), predviđena je u međunarodnom pravu
zaštite životne sredine, po pravilu, za štete nanete imovini i fizičkim i pravnim licima. Efikasnija je
od moralne odgovornosti, jer pored elemenata osude određenog ponašanja, podrazumeva i
uspostavljanje pređašnjeg stanja, ukoliko je moguće, i kompenzaciju za pretrpljenu štetu.
Modelirana je u skladu sa opštim pravilima o odgovornosti ex delicto. Osobe-nost sekundarnih
pravila u oblasti zaštite životne sredine je, u konkretnoj stvari, u širokom poimanju deliktne
odgovornosti.
c) Od značajnog uticaja je osnov odgovornosti za štetu. Izgleda nesporno da je optimalna
odgovornost u oblasti zaštite životne sredine, kao i drugih dobara od univerzalnog interesa,
objektivna odgovornost. Ona je i predviđena u nekim ugovornim instrumentima bilo kao jedini oblik
odgovornosti ili kombinovana sa subjektivnom odgovornošću. Princip objektivne odgovornosti u
međunarodnom pravu zaštite životne sredine traži izvesna prilagodavanja i dopune u svetlosti dva
fundamentalna principa - principa održivog razvoja i principa zajedničke i različite odgovornosti,
barem kada su u pitanju štete nanete životnoj sredini per se.
Iako se prihvati kao pravilo, objektivna odgovornost u oblasti zaštite okoline trpi ograničenja. Jer,
izgleda neprimenljiva u slučajevima kada je šteta prouzrokovana aktima privatnih lica, fizičkih ili
pravnih, koja ne deluju kao de iure ili de facto agenti države, jer je tada eventualna odgovornost
države rezidualna u okvirima tzv. vikarne ili namesničke odgovornosti.
Objektivna odgovornost, za razliku od unilateralnih šteta, nije lako primenljiva kod bilateralnih ili
multirateralnih šteta, tj. šteta prouzrokovanih aktivnostima dve ili više država.
U celini, može se reći da su pravila o odgovornosti za zagađivanje životne sredine nedovoljno
razvijena i da, štaviše, između tih pravila kao sekundarnih i primarnih pravila koja utvrđuju
standarde ponašanja u zaštiti životne sredine ne postoji poželjan sklad.
"Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje
da bi prizvale smeh..."
Ribica
Forumas u usponu

Posts: 191
Joined: 14 Mar 2009 16:56


T
o
p


Re: MJP - skripta (110 pitanja)
by Ribica on 08 Mar 2011 16:46

97. ARBITRAŽA

* Pojam i funkcije arbitraže. Arbitraža ima za cilj rešavanje sporova između država od strane
izabranih sudija na bazi poštovanja prava (član 37. Haške konvencije o mirnom rešavanju sporova od
1907). Pribegavanje arbitraži podrazumeva obavezu izvršavanja arbitražne presude u dobroj veri.
Konstitutivni elementi ustanove arbitraže:
a. arbitraža je izabrani sud;
b. sporovi koji se iznesu pred arbitražu rešavaju se na bazi međunarodnog prava;
c. arbitražna presuda je obavezna za strane u sporu.
Osnovna funkcija arbitraže je rešavanje sporova između država. Kao sudski organ arbitraža se bavi
pravnim sporovima. Stoga, veliki broj ugovora o arbitražnom rešavanju sporova zaključenih posle
Haške konferencije mira 1899. godine, sadrži rezerve na osnovu kojih se iz nadležnosti sudova
isključuju sporovi koji diraju „u vitalne interese, nezavisnost ili čast" strana ugovornica.
Pored osnovne, arbitražnom sudu mogu biti pridodate i akcesorne funkcije. Recimo, arbitražnom
sudu se može staviti u nadležnost da formuliše izvesne preporukeili savete koji nemaju karakter
presude, tj. nemaju obaveznu snagu. Arbitražni sud može biti ovlašćen da, u odsustvu pravnih
pravila koja bi se primenila na konkretan spor, formuliše pravna pravila na osnovu kojih bi se spor
resio ili, čak, da ta pravila važe i pro futuro.
* Istorijat arbitražnog rešavanja sporova. Začetke arbitraže nalazimo u dalekoj prošlosti. Prvi
međunarodni ugovor koji se pominje u istoriji je neka vrsta arbitražnog kompromisa između
sumerskih gradova Lagoša i Ume. Razuđena praksa sklapanja arbitražnih ugovora u antičkoj Grčkoj
nastavlja se, u smanjenom obimu, i tokom srednjeg veka. U modernom značenju, pojam arbitraža
je tvorevina XVIII veka. Početni korak u konstituisanju tako shvaćene arbitraže predstavlja Ugovor o
prijateljstvu, trgovini i plovidbi između SAD i velike Britanije 1974. godine. Nakon ovog zaključen je
tokom XIX veka veliki broj arbitražnih ugovora. Kvalitativnu promenu unosi arbitraža u slučaju
„Alabama" (1872) povodom spora koji je izbio između SAD i Velike Britanije usled toga što je
Britanija, dopuštajući izgradnju ratnog broda „Alabama", koji je u američkom građanskom ratu
1861-1865. godine bio u sastavu ratne flote južnih država, po tumačenju SAD prekršila obaveze
neutralne države.
Zahvaljujući dobrim delom uspešnom ishodu arbitraže u sporu „Alabama" jača ideja da se
arbitražom mogu rešavati i delikatni politički sporovi između država. Došlo se gotovo do toga da se u
arbitraži prepoznalo idealno sredstvo za očuvanje mira. Haške konvencije o mirnom rešavanju
sporova daju arbitraži centralno mesto. U ta rešenja ugrađena su i dostignuća doktrine
međunarodnog prava, jer su Haške konvencije pošle od projekta o arbitražnom postupku
formulisanih od strane Instituta za međunarodno pravo i Interparlamentarne unije, krajem XIX veka.
Minimalni elementi kompromisa ogledaju se u ustanovljenju Stalnog arbitražnog suda. Izgrađen je
sistem rezidualnih pravila o arbitražnom postupku čime je unet elemenat stabilnosti u rešavanju
sporova arbitražnim putem.
Odredbe haških konvencija su imale znatnog uticaja na države. U periodu od 1907. godine do
izbijanja Prvog svetskog rata zaključeno je oko 70 dvostranih ugovora o arbitraži. Novi elemenat
razvoja arbitraže u ovom periodu ogleda se u tome da se, pored tradicionalne tehnike bilateralnih
ugovora, značaj arbitraže pokušava proširiti organizovanim, kolektivnim naporima.
Na regionalnom, američkom planu, zaključuju se:
1) Ugovor od 1923. godine, kojim je pet centralnoameričkih država osnovalo Međunarodni
centralnoamerički tribunal koji je bio nadležan da rešava sve sporove ili pitanja koja postoje ili se
mogu pojaviti u odnosima ovih država, bez obzira na karakter ili poreklo, pod uslovom da nisu
rešena diplomatskim putem;
2) Međuamerički arbitražni ugovor od 1929. godine na osnovu koga su se stranke ugovornice
obavezale da arbitražnom tribunalu podnose na rešavanje sve sporove međunarodnog karaktera koji
su „podložni rešavanju na bazi primene pravnih principa".
U okviru Društva naroda od značaja su odredbe o arbitraži unete u Generalni akt o mirnom
rešavanju sporova od 1928. godine.
Ujedinjene nacije nisu bitno doprinele progresivnom razvoju arbitraže. Aktivnost Organizacije se u
ovom pogledu odvijala u dvostrukom pravcu. S jedne strane, OUN je, u želji da u svoj sistem
formalno uključi odredbe Generalnog akta koji je činio sastavni deo sistema Društva naroda,
rezolucijom Generalne skupštine (268 A/Š) usvojila Generalni akt ne dirajući u njegov sadržaj. Akt
se, po rezoluciji, primenjuje samo u odnosima između država koje su mu pristupile i ni na koji način
ne dira u prava ugovornica akta od 1928. godine. S druge strane, Organizacija je, rukovođena
namerom da kodifikuje pravila u vezi arbitražnog postupka, poverila Komisiji UN za međunarodno
pravo da priprema pravila o arbitražnom postupku.
Komisija je, na osnovu izveštaja specijalnog izvestioca Sela, pripremila Nacrt konvencije o
arbitražnoj proceduri. Nacrt predstavlja osobenu kombinaciju elemenata kodifikacije i progresivnog
razvoja arbitražnog postupka. Elementi progresivnog razvoja ogledaju se prvenstveno u priznanju
nadležnosti Međunarodnog suda pravde u arbitražnom postupku.
Razlika između arbitraže i stalnog međunarodnog sudstva. Nadležnost Suda pravde u pogledu
revizije i ništavosti arbitražnih presuda faktički bi vodila nekoj vrsti dvostepenosti sudstva u
međunarodnom poretku.
* Stalni arbitražni sud. Stalni arbitražni sud sa sedištem u Hagu osnovan je na Prvoj haškoj
konferenciji 1899. godine. Nadležan je za sve arbitražne slučajeve, izuzev ako se stranke
sporazumeju da osnuju poseban arbitražni sud (član 21). Nadležnost Stalnog arbitražnog suda može
se proširiti ratione personae i na sporove između država-nečlanica ili sporove između država članica
i država-nečlanica, ukoliko se one sporazumeju da pribegnu rešavanju spora pred sudom (član 26).
Države koje pribegavaju arbitraži potpisuju poseban akt kojim se precizno utvrđuje predmet spora i
ovlašćenja arbitra.
Sudije Stalnog arbitražnog suda biraju se tako što svaka ugovornica imenuje četiri ličnosti priznate
upućenosti u pitanja međunarodnog prava i najvišeg moralnog ugleda, koji se ipso facto upisuju u
listu arbitra koja se posredstvom Sekretarijata dostavlja svim stranama ugovornicama. Dve ili više
ugovornica mogu se sporazumeti da zajednički imenuju jednog ili više arbitara. Mandat arbitara
traje šest godina.
Spor se presuđuje od strane arbitara koje stranke u sporu izaberu sa liste. Ako takvog sporazuma
nema, svaka strana u sporu postavlja po dva arbitra, a ovi biraju predsednika.
Sud ima dva organa: Stalni administrativni savet i Biro. Stalni administrativni savet sačinjavaju
diplomatski predstavnici strana ugovornica akreditovanih u Hagu.
Funkciju predsednika Saveta vrši ministar inostranih poslova Holandije. Biro Suda je administrativni
organ koji radi pod kontrolom Saveta. Biro vrši funkciju sekretarijata suda, stara se o arhivi i
obavlja administrativne poslove.
Jurisprudencija Stalnog arbitražnog suda nije naročito obimna. Do osnivanja Stalnog suda
međunarodne pravde države su petnaest puta iznosile sporove pred Stalni arbitražni sud. Od
osnivanja Stalnog suda međunarodne pravde, i inače retka obraćanja sudu su se još više proredila do
1998. godine.
Od 1989. godine kada je Generalna skupština UN proklamovala „dekadu međunarodnog prava"
činjeni su napori da se oživi aktivnost Stalnog arbitražnog suda. Omogućeno je nedržavnim
entitetima, kompanijama i međunarodnim organizacijama, da budu stranke u postupku pred
arbitražama formiranim pod okriljem Stalnog arbitražnog suda. Od 1992. do 1997. godine, usvojen
je novi set fakultativnih pravila postupka.
Prvo su 1992. godine donesena Fakultativna pravila za arbitraže u sporovima između dveju država.
Naredne godine usvojena su Fakultativna pravila za arbitraže u sporovima između dve strane od
kojih je samo jedna država. 1996. godine su usvojena Fakultativna pravila za arbitraže koje
uključuju međunarodne organizacije i države, Fakultativna pravila za arbitraže između
međunarodnih organizacija i privatnih stranaka i Fakultativna pravila za sve vrste sporova. U toku
1997. godine stupila su na snagu Fakultativna pravila za koncilijaciju, Fakultativna pravila za
koncilijaciju u sporovima koji se odnose na prirodne resurse i okolinu, Fakultativna pravila za
istražne (anketne) komisije. Usvojeni su i novi modeli arbitražnih klauzula.
Došlo je i do iznošenja novih sporova pred Stalni arbitražni sud.
Stalni arbitražni sud nije organ koji rešava sporove već se u svakom konkretnom slučaju sa liste
arbitara ustanovljene pri Sudu formira arbitražni kolegijum koji presuđuje spor.
Ta lista sama po sebi ne predstavlja sudski kolegijum već je samo sredstvo koje treba da olakša
konstituisanje ad hoc arbitražnih sudova. Prema tome, valja povući razliku između organizacionog
okvira koji je stalan i arbitražnog suda koji se formira za presuđenje konkretnog spora, a koji je ad
hoc karaktera jer mu funkcija prestaje sa presuđenjem spora.
* Struktura arbitražnog suda. Struktura ili kompozicija arbitražnog suda je od znatne važnosti, jer se
poverenje stranaka u arbitražni sud dobrim delom zasniva na poverenju u ličnost arbitara.
Stranke u sporu tradicionalno poseduju potpunu slobodu u izboru arbitara. U prošlosti bilo je
uobičajeno da se arbitraža poverava pojedincu. Ova ličnost je figurirala kao arbitar ali je u cilju
razmatranja spora angažovala lice ili kolegijum upućene u međunarodno pravo. Praksa da se rešenje
spora poverava jednom arbitru trajala je do početka ovog veka. Pred kraj ovog perioda su za arbitre
određivani i istaknuti stručnjaci međunarodnog prava. Bilo je i slučajeva da se nacionalnim
sudovima poveri funkcija arbitara.
Od spora „Alabama" države se u postupku arbitraže, uglavnom, obraćaju:
1. ili mešovitim komisijama sastavljenim od po jednog ili dva nacionalna člana, tj. ličnosti koje
imenuju stranke u sporu (ovi članovi rešavaju u prvoj instanci) i trećeg ili petog člana koga stranke
biraju zajednički (arbitar) kome se slučaj podnosi na konk-rektnu odluku ako se nacionalni članovi
ne sporazumeju);
2. ili sudu sastavljenom od tri ili pet članova koji donose odluke većinskim glasanjem.
Haška konvencija od 1907. godine predviđa da svaka strana u sporu imenuje dva arbitra, od kojih
samo jedan može biti njeri državljanin ili je izabran među ličnostima koje je ta stranka predložila
za članove Stalnog arbitražnog suda. Ovako postavljeni arbitri zajednički biraju neparnog člana koji
obavlja funkciju predsednika. U slučaju podeljenih glasova, izbor tog člana poverava se trećoj
državi ili ličnosti izabranoj sporazumom stranaka. Ukoliko se u ovom pogledu ne postigne sporazum,
svaka strana u sporu predlaže treću državu, a ove zajednički biraju predsednika. Ako u roku od dva
meseca ovako izabrane treće države ne postignu sporazum, pribegava se vučenju kocke.
Smisao ograničenja koje u pogledu izbora arbitara ostavlja konvencija jeste u tome da se ograniči
uticaj stranaka na izbor arbitara i tako naglasi nepristrasni i nezavisni karakter suda. Korak dalje ide
Generalni akt o mirnom rešavanju sporova kojiutvrđuje da se arbitražni sud sastoji od pet članova, s
tim što svaka strana u sporu imenuje po jednog člana, dok ostala dva i predsednika biraju
sporazumom iz reda državljana treće države (član 22).
Pravila iz Haških konvencija i Generalnog akta su rezidualnog karaktera. U praksi stranke u sporu
postupaju i na drugačije načine. Znatni broj ugovora o arbitraži upućuje na postupak koji se
primenjuje prilikom konstituisanja komisije za mirenje. Ponekad se krug potencijalnih kandidata za
arbitre ograničava na listu arbitara pri Stalnom arbitražnom sudu.
* Nadležnost. Nadležnost arbitražnih sudova je fakultativnog karaktera i zasniva se na kompromisu.
Drugim recima, arbitražni sud crpe svoju nadležnost iz saglasnosti stranaka u sporu. Ta saglasnost se
može postići u odnosu na konkretan spor (prigodna arbitraža) ili odnosu na sporove određene vrste
(institucionalna arbitraža).
Nadležnost u pogledu rešavanja sporova podrazumeva i nadležnost u pogledu donošenja privremenih
mera. Generalni akt predviđa u članu 33. da u svim slučajevima gde spor predstavlja predmet
arbitraže, naročito ukoliko se strane razilaze u pitanjima koja proizlaze iz akata koji su već
preduzeti ili se preduzimaju, arbitražni sud će u najkraćem roku odrediti privremene mere.
Ratione personae, arbitraže su u smislu međunarodnog javnog prava nadležne da rešavaju sporove
između država. Pravilo po kome se samo države mogu pojaviti kao parnične stranke pred sudom nije
kod arbitraža tako strogo postavljeno kao kod Međunarodnog suda pravde. U praksi je bilo slučajeva
da arbitražni sudovi rešavaju sporove između države u smislu međunarodnog prava i političko-
administrativnih jedinica druge države, sporove između država i međunarodnih organizacija, pa,
čak, i sporove između država i privatnih korporacija.
* Postupak pred stalnim arbitražnim sudom. I u pogledu pravila postupka od suštinskog je značaja
volja stranaka. Ugovori o rešavanju sporova arbitražnim putem na različit način regulišu pitanje
postupka. Nekim ugovorima stranke rezervišu pravo da u svakom konkretnom slučaju odrede pravila
postupka kompromisom. Izvesni ugovori ovlašćuju arbitražne sudove da donesu sopstvena pravila
postupka. Haška konvencija utvrđuje u članu 74. da je arbitražni sud ovlašćen da „izda pravila
postupka za vođenje spora, da odluči o oblicima, redosledu i vremenu u kome svaka strana mora
zaključiti svoje argumente..."
Postupak pred arbitražnim sudom u načelu se sastoji iz dve razdvojene faze: pismene i usmene
faze. U pismenoj zastupnici podnose sudu i suprotnoj strani podneske, protivpodneske, a po potrebi,
replike i duplike. Podnesci se podnose u utvrđenom roku. Iz razloga ekonomije postupka često se
izostavlja usmena faza.
Stranke u sporu imaju pravo da postave delegate ili zastupnike da prisustvuju suđenju s ciljem da
posluže kao posrednici između stranaka i suda. Drugim recima, zastupnici ne raspravljaju spor već
samo predstavljaju stranu u sporu i u tom svojstvu su odgovorni za odašiljanje i primanje podnesaka
i protivpodnesaka; traže obaveštenja od zastupnika druge strane i daju odgovore na zahteve i sl.
Zastupnici su, takođe, ovlašćeni da sudu usmeno iznesu one argumente za koje smatraju da idu u
prilog njihovoj strani.
Postupak se okončava donošenjem presude. Presuda se donosi većinom glasova na tajnoj sednici.
Pored obrazloženja sadrži i imena arbitara.
* Pravo koje sud primenjuje. Arbitražni sud primenjuje pravo koje stranke utvrde u kompromisu.
Stranke to mogu da učine na dva načina:
a) enumeracijom pravnih pravila koje sud treba da primeni na konkretan slučaj; i
b) upućivanjem na odgovarajuće izvore.
Pored toga, moguće je da stranke stave u nadležnost sudu da formuliše pravna pravila koja će
poslužiti kao osnova za donošenje presude.
Upućivanje na odgovarajuće Formalne izvore može biti prećutno i izričito. Pre-ćutno se zasniva na
pretpostavci da je arbitražni sud kao međunarodni sud dužan da, u odsustvu sporazuma stranaka o
suprotnom, primenjuje međunarodno pravo. Predmet izričitog upućivanja mogu biti različiti izvori.
Generalni akt o mirnom rešavanju sporova (1928), kao i znatan broj ostalih ugovora ovlašćuje sud da
odluči „ех aequo et bono" ukoliko ne postoji pravilo koje bi se na konkretni spor moglo primeniti na
osnovu člana 38. Statuta Stalnog suda međunarodne pravde. Dakle, u najvećem broju slučajeva
stranke upućuju arbitražni sud na odgovarajuća pravna pravila.
U odnosu na nepravne sporove, neki ugovori ovlašćuju sud da nađe „prijateljsko rešenje" koje se ne
zasniva na pravu. To se praktikuje onda kada rešenje političkog spora nije bilo moguće postići
mirnim putem ili ako sud nađe da spor nije arbitralne prirode. U ovim slučajevima arbitražni sud
deluje kao prijateljski arbitar ili izmiritelj.
* Karakter odluke arbitražnog suda. Odluka arbitražnog suda je, po svojoj pravnoj prirodi, presuda.
Presuda je konačna i protiv nje se ne može izjaviti žalba - res iudicata. Presuda ima obaveznu snagu
samo za stranke u sporu i u odnosu na konkretan slučaj.
Deo teorije i jurisprudencija Međunarodnog suda pravde stoje na stanovištu da se, pod izvesnim
uslovima, arbitražna presuda može poništiti. Praksa država i teorija kao moguće osnove ističu
razloge koji se tiču nadležnosti (ništavost arbitražnog kompromisa, prekoračenje nadležnosti od
strane arbitara, primena prava na koje sud nije bio ovlašćen kompromisom), razloge koji se tiču
pravila postupka (povreda pravila o jednakosti stranaka pred sudom) i razloge koji se tiču samih
arbitara (korupcija ili zabluda).
U uslovima decentralizovanog poretka kakav je međunarodni, izvršenje arbitražnih presuda zasniva
se u krajnjoj liniji na volji država. Klasično međunarodno pravo je dopuštalo upotrebu prinudnih
sredstava u slučaju da jedna strana iz neopravdanih razloga odbije da izvrši arbitražnu presudu.
Član 94. Povelje predviđa mogućnost davanja preporuka ili preduzimanja drugih mera samo ako
neka strana u sporu ne izvrši obaveze na osnovu presude Međunarodnog suda pravde. Organizacija
UN može preduzeti odgovarajuće mere povodom neizvršenja arbitražne presude pod opštim
uslovima predviđenim u glavama VI i VII Povelje, ako usled neizvršenja presude nastane spor koji
može da ugrozi međunarodni mir i bezbednost.
Sa zanemarljivim izuzecima države su vrlo skrupulozno izvršavale arbitražne presude jer je to
pitanje časti i dostojanstva države.

98. IZBOR SUDIJA

* Izbor sudija. Postoje subjektivni i objektivni uslovi za izbor sudija Međunarodnog suda pravde.
Subjektivni uslovi utvrđeni su na opšti način članom 2. Statuta na osnovu koga se sudije biraju bez
obzira na njihovo državljanstvo iz reda ličnosti visokih moralnih kvaliteta koji ispunjavaju uslove da
u svojim zemljama zauzimaju najviša sudska zvanja ili su priznati stručnjaci međunarodnog prava.
Statut formuliše i uslov objektivnog karaktera - da se prilikom izbora sudija vodi računa ne samo o
tome da ličnosti koje budu izabrane pojedinačno ispunjavaju potrebne uslove nego i da u Sudu kao
celini budu zastupljeni najvažniji oblici civilizacije i glavni sistemi sveta.
Subjektivni i objektivni uslovi za izbor sudije nisu u idealnom skladu. Uslov po kome se sudije biraju
„bez obzira na državljanstvo gubi na težini u kontekstu zahteva da se prilikom izbora vodi računa o
najvažnijim oblicima civilizacije i pravnim sistemima sveta. Pored toga, Statut izričito predviđa da
dvojica sudija ne mogu biti državljani iste države. Predsednici Suda, sa izuzetkom za period 1994-
1997, birani su iz reda nacionalnih sudija stalnih članica Saveta bezbednosti, iako je do tada na
snazi bila praksa da se sudije iz stalnih članica Saveta, po pravilu, ne biraju na ovu funkciju.
Proces izbora sudija sastoji se iz dve sukcesivne faze: faze kandidovanja i faze izbora.
Faza kandidovanja je, po uzoru na Stalni sud međunarodne pravde, zasnovana na sistemu
indirektnog kandidovanja posredstvom instrumentarija nacionalnih grupa pri Stalnom arbitražnom
sudu. Sistem direktnog kandidovanja je svesno odstranjen da bi se minimizirao uticaj političkog
momenta prilikom konstituisanja Suda.
One članice UN koje nisu ugovornice Konvencije od 1907. biraju ad hoc nacionalne grupe čiji je
isključivi zadatak da kandiduju lica za sudije u Međunarodnom sudu pravde.
Najmanje tri meseca pre dana izbora Generalni sekretar UN pismeno obaveštava članove
arbitražnog suda koji predstavljaju stranke Statuta, kao i članove ad hoc nacionalnih grupa i poziva
ih da u određenom roku predlože ličnosti koje su u stanju da se prime dužnosti sudija.
Nacionalnim grupama se preporučuje da se, pre nego što pristupe predlaganju kandidata,
posavetuju sa svojim najvišim sudom, pravnim fakultetima, kao i nacionalnim akademijama i
nacionalnim odeljcima akademija koje se bave proučavanjem prava. Svaka nacionalna grupa
predlaže najviše četiri kandidata, od kojih najviše dvojicu svojih državljana. U praksi se međutim,
predlaže, po pravilu jedan kandidat.
Države - stranke, koje nisu u isto vreme članice UN, imaju, na osnovu rezolucije Generalne
skupštine 264 (III) od 8. oktobra 1948. godine ista prava kao i članice u pogledu kandidovanja lica za
sudije Međunarodnog suda pravde.
Generalni sekretar sastavlja po alfabetskom redu listu predloženih ličnosti i dostavlja je Generalnoj
skupštini i Savetu bezbednosti.
Izbor se obavlja u ova dva politička organa UN. Generalna skupština i Savet bezbednosti pristupaju
izboru nezavisno jedno od drugog, na osnovu opštih proceduralnih pravila koja važe u ovim
organima. Izbor sudija je jedno od pitanja za koja se u Savetu bezbednosti ne pravi razlika između
stalnih i nestalnih članova.
Smatraju se izabranim oni kandidati koji dobiju apsolutnu većinu u Generalnoj skupštini i Savetu
bezbednosti. Iako su formalno svi kandidati jednaki u praksi je upadljivo da naklonost izbornih
organa uživaju kandidati članica UN.
Ako se posle prve izborne sednice ne popune sva mesta, održava se druga a po potrebi i treća
sednica. Ako posle treće sednice ostane neko nepopunjeno mesto, može se, na zahtev Generalne
skupštine ili Saveta bezbednosti, formirati mešovito telo sastavljeno od po tri predstavnika
Generalne skupštine i Saveta bezbednosti, da apsolutnom većinom izabere za svako nepopunjeno
mesto po jednog kandidata, koji se zatim predlaže Generalnoj skupštini i Savetu bezbednosti da ga
izaberu po uobičajenoj proceduri. U slučaju da se mešovito telo jednoglasno saglasi, može se
predložiti ličnost koja nije bila na prvobitnom spisku koji je sastavio Generalni sekretar na osnovu
predloga nacionalnih grupa. Ako ovo telo ne uspe u svom zadatku, izabrane sudije u roku koji utvrdi
Savet bezbednosti popunjavaju prazna mesta iz reda kandidata koji su dobili barem jedan glas u
Generalnoj skupštini ili Savetu bezbednosti.
Sudije se biraju na period od 9 godina i mogu se ponovo birati. Da bi se obezbedio kontinuitet u
radu Suda, trećina sudija (5) bira se svake 3 godine.

99. ORGANIZACIJA SUDA

* Organizacija Suda. Međunarodni sud pravde je zbor nezavisnih sudija sa sedištem u Hagu. Sud
može zasedati i na drugim mestima kada god to smatra poželjnim. Ovom mogućnošću Sud se do
danas nije koristio.
Sudski kolegijum broji 15 sudija i taj broj, i pored znatnog povećanja broja država članica Statuta.
Sudije Međunarodnog suda pravde ne mogu vršiti nikakve političke ili upravne funkcije, niti mogu u
bilo kom predmetu pred Sudom nastupati kao zastupnici, savetnici ili advokati. Takođe, ne mogu
učestvovati u rešavanju nijednog predmeta u kome su ranije učestvovali kao zastupnici, savetnici ili
advokati jedne od stranaka, kao članovi državnog ili međunarodnog suda, anketne komisije ili u bilo
kom drugom svojstvu. U vršenju svoje službe sudije uživaju diplomatske privilegije i imunitete.
Obim privilegija i imuniteta sudija odgovara onima koje opšte međunarodno pravo priznaje šefovima
diplomatskih misija. Predsednik Suda ima prvenstvo nad doajenom diplomatskog kora u Hagu.
Privilegije i imuniteti sudija Međunarodnog suda pravde ustanovljeni su razmenom nota između
predsednika Suda i ministra inostranih poslova Holandije koja je formalno potvrđena rezolucijom
Generalne skupštine 90.(1) od 11. decembra 1946. godine.
Iz reda sudija biraju se predsednik i potpredsednik na 3 godine, s tim što mogu biti ponovo izabrani.
Sud imenuje sekretara koji ima dvostruke funkcije - sudske i diplomatske, s jedne strane, i
administrativne, s druge. U statusnom pogledu sekretar Suda izjednačen je sa pomoćnikom
Generalnog sekretara UN.
Sud vrši svoje delatnosti u punom sastavu ili u većima. Ako sud dela u punom sastavu, kvorum čine
devetorica sudija. Postoje dve vrste veća Suda. Jedno se ustanovljava za posebne vrste predmeta ili
za konkretan predmet. Ako se veće formira za posebnu vrstu sporova, kompoziciju veća utvrđuje
Sud s tim što se veće mora sastojati od najmanje trojice sudija. Ako se veće ustanovljava za
poseban slučaj, broj sudija u veću određuje, takođe, Sud, ali uz pristanak stranaka.
Druga vrsta su veća sa skraćenim postupkom. Sud ih sastavlja svake godine radi brzog obavljanja
predmeta. Sastoje se od petorice sudija.
Postupak pred većima može se zasnovati samo uz pristanak stranaka u sporu.
Kompozicija suda nije stalna, već se menja od spora do spora. Razlozi zbog kojih neki sudija ne
sudeluje u suđenju mogu biti različiti. Sudija ne može sudelovati u rešavanju predmeta u kome je
prethodno sudelovao kao zastupnik, savetnik ili advokat jedne od stranaka, sudija državnog ili
međunarodnog suda, anketne komisije ili u bilo kom drugom svojstvu. Statut takođe utvrđuje da,
zbog posebnih razloga, sudija može biti izuzet prilikom rešavanja konkretnog predmeta. Odluku o
tome donosi predsednik Suda ili sam sudija, mada sudija, inače, nije ovlašćen da odbije da sudeluje
u rešavanju spora. U slučaju neslaganja predsednika i sudije, odluku donosi Sud. Kompozicija Suda
može se menjati i uključivanjem u Sud u punom sastavu ili veće Suda, tzv. sudije ad hoc
Ustanova ad hoc sudije ima dvostruku funkciju:
a) da izjednači položaj parničnih stranaka od kojih jedna ima svog državljanina u veću; i
b) da konstituiše formalnu jednakost parničnih stranaka kada nijedan od njih nema sudiju svog
državljanina u veću.
Ako Sud uvrsti u veće sudiju koji je državljanin jedne od parničnih stranaka (tzv. nacionalni sudija),
druga parnična stranka može da odabere jednu ličnost koja će da sudeluje u svojstvu sudije.
"Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje
da bi prizvale smeh..."
Ribica
Forumas u usponu

Posts: 191
Joined: 14 Mar 2009 16:56


T
o
p


Re: MJP - skripta (110 pitanja)
by Ribica on 08 Mar 2011 16:47

100. NADLEŽNOST SUDA

* Uopšte o nadležnosti Suda. Nadležnost Međunarodnog suda pravde je


jedinstvena kategorija, tj. nadležnost je jedna i nedeljiva. Teorijski se, međutim, ona
može razlučiti na nadležnost ratione materiae, nadležnost ratione personae i nadležnost ratione
temporis.
Međunarodni sud pravde sam odlučuje o svojoj nadležnosti u konkretnom slučaju - tzv. nadležnost
za nadležnost. To proizlazi iz opšteg pravnog pravila da organ koji raspolaže izvesnom jurisdikcijom
ima pravo i obavezu da se izjasni o obimu svojih ovlašćenja. Kako u međunarodnom poretku nema
drugog stepena, ta ocena je konačna.
* Osnov nadležnosti Suda. S obzirom na pravni osnov, treba razdvojiti:
A. osnov nadležnosti suda u postupku rešavanja sporova;
B. osnov nadležnosti Suda u savetodavnom postupku.
A. U postupku rešavanja sporova osnov nadležnosti Suda je volja stranaka kao suverenih jedinki.
Stoga se i govori o konsenzualnom ili ugovornom osnovu nadležnosti Suda u postupku rešavanja
sporova. Kada Sud ispituje da li je nadležan ili ne, on, u stvari, ispituje da li u tom smislu postoji
pristanak stranaka. Budući da se zasniva na sporazumu stranaka nadležnost Suda je uvek
ograničenog karaktera, tj. postoji samo u onoj meri u kojoj su je stranke prihvatile.
Što se tiče samog načina davanja pristanka, razlikujemo nekoliko slučajeva:
1. Kada se stranke u sporu koji je već izbio sporazumeju da rešenje spora nađu pred Međunarodnim
sudom pravde. U ovom slučaju stranke u sporu in concreto priznaju nadležnost Suda. Ovaj sporazum
se najčešće naziva kompromis.
2. Kada je, kako to određuje član 36.(1) Statuta, nadležnost Suda utvrđena ugovorima i
konvencijama na snazi. Naime, znatan broj ugovora - kako bilateralnih tako i multilateralnih - sadrži
tzv. kompromisne odredbe koje predviđaju jedan ili više načina mirnog rešavanja određene vrste
sporova. Među tim načinom često figurira i sudski, bilo kao jedini bilo kao rezervni, tj. onaj koji se
primenjuje u slučaju neuspeha diplomatskih načina rešavanja sporova.
3. Kada država jednostranom deklaracijom prihvati fakultativnu klauzulu, tj. član 36.(2) Statuta koji
glasi: „Države stranke ovog Statuta mogu u svako doba izjaviti da priznaju - ipso facto i bez
posebnog sporazuma, prema svakoj drugoj državi koja primi istu obavezu - nadležnost Suda u svim
pravnim sporovima koji imaju za predmet:
tumačenje nekog ugovora;
svako pitanje međunarodnog prava:
postojanje bilo koje činjenice koja bi, ako se utvrdi, predstavljala kršenje neke međunarodne
obaveze;
prirodu ili veličinu dužne naknade zbog kršenja neke međunarodne obaveze".
Izjave o prihvatanju obavezne nadležnosti Suda daju se ili bezuslovno ili uz uslov uzajamnosti od
strane većeg broja država ili od strane određenih država ili za određeno vreme.
Rezerve koje se pri tom ističu mogu biti trojake:
1. Ratione personae. Neke države koje su prihvatile fakultativnu klauzulu izuzimaju iz tako
ustanovljene nadležnosti suda sporove sa određenim državama. To se obično čini opštim
formulacijama, bilo pozitivnim, bilo negativnim.
2. Ratione materiae. Rezerve ove vrste su šarolike ali najveći broj izuzima iz nadležnosti Suda
sporove koji se tiču pitanja koja spadaju u domen unutrašnje nadležnosti. Kriterijum za utvrđivanje
prirode spora, tj. da li on po svojoj suštini ulazi u domen unutrašnje nadležnosti ili je od
međunarodnog interesa je dvojak: objektivan u slučaju kada se priroda spora utvrđuje na osnovu
međunarodnog prava ili subjektivan kada se priroda spora utvrđuje na osnovu odluke same strane ili
ustava i unutrašnjih propisa države. U rezerve ove vrste spadaju i one na osnovu kojih se iz
nadležnosti suda isključuju sporovi za koje je predviđen neki drugi način mirnog rešavanja, sporovi
za vreme trajanja neprijateljstva, sporovi koji se tiču izvesnih multi-lateralnih ugovora i slično.
3. Ratione temporis. Ogledaju se u mogućnosti da se izjava o prihvatanju obavezne nadležnosti
opozove u svakom trenutku i rezervi po kojoj se izuzimaju sporovi koji se odnose na činjenice ili
situacije nastale pre određenog datuma.
Izjave o prihvatanju obavezne nadležnosti Međunarodnog suda pravde predaju se Generalnom
sekretaru UN koji prepiše izjava dostavlja strankama Statuta Suda i Sekretaru Suda. S obzirom na
načelo kontinuiteta Stalnog suda međunarodne pravde i Međunarodnog suda pravde izjave o
prihvatanju člana 36.(2) Statuta Stalnog suda međunarodne pravde koji su na snazi, smatraju se
među strankama Statuta obaveznim, za preostalo vreme njihovog važenja i u skladu sa njihovim
odredbama.
Izjave o prihvatanju nadležnosti Suda putem fakultativne klauzule predstavljaju jednostrane pravne
akte, čije je dejstvo zasnovano na načelu reciprociteta. Nadležnost suda se, prema tome, prostire
samo na države koje su prihvatile fakultativnu klauzulu i to samo u obimu u kome se deklaracije o
prihvatanju nadležnosti poklapaju.
4. Nadležnost Suda može biti zasnovana i prećutnim putem u toku samog postupka. Ta ustanova je
još u rimskom pravu poznata kao forum prorogatum. Ako, recimo, jedna stranka iznese spor pred
Sud, okolnost da u trenutku pokretanja postupka druga stranka nije priznala nadležnost Suda u
odnosu na konkretan slučaj ne dovodi nužno do toga da se Sud oglasi nenadležnim. Druga strana
može u toku postupka priznati nadležnost Suda.
Nadležnost Suda može biti ugovorena i formalnim putem do zaključenja usmenog dela postupka.
B. Za razliku od postupka rešavanja sporova, nadležnost Međunarodnog suda pravde u postupku
davanja savetodavnog mišljenja se ne zasniva na konsenzualnoj osnovi, tj. na sporazumu. Dajući
savetodavno mišljenje Sud dejstvuje kao glavni sudski organ Organizacije. Savetodavno mišljenje se
ne daje državama, već organu ili organizaciji koja ga traži.
Nadležnost Suda u savetodavnom postupku zasniva se neposredno na Povelji koja predviđa da
Generalna skupština, Savet bezbednosti kao i drugi organi i specijalizovane agencije ovlašćeni od
Generalne skupštine, mogu tražiti od Međunarodnogsuda pravde savetodavno mišljenje o svakom
pravnom pitanju i na Statutu po kome Sud ima diskreciono pravo da postupa po tom zahtevu.
Postupak se zasniva formalnim zahtevom koji je, po svojoj prirodi, jednostrani akt.
Činjenica da Sud u savetodavnom postupku ne deluje na bazi saglasnosti, ne dira u načelo
suverenosti iz dva razloga: prvo, savetodavno mišljenje se ne daje državama niti ga one mogu
tražiti, i, drugo, savetodavno mišljenje nema obaveznu snagu.

* Oblici nadležnosti Suda

- Nadležnost ratione personae. U sporu pred Sudom samo se države mogu pojaviti u svojstvu
parničnih stranaka.
Sa stanovišta načina na koji se taj formalni uslov konstituiše razlikujemo tri grupe država -
potencijalnih parničnih stranaka.
1. U prvu grupu ulaze članice UN. Povelja predviđa da su „sve članice UN ipso facto članice Statuta
Međunarodnog suda pravde, budući da Statut Suda predstavlja sastavni deo Povelje UN.
2. U drugu grupu ulaze nečlanice UN koje su stranke Statuta Međunarodnog suda pravde. Statut
predviđa mogućnost da se i stranke Statuta mogu obraćati Sudu. Uslovi pod kojima država nečlanica
UN može postati stranka Statuta Suda određuje se u svakom konkretnom slučaju po podnošenju
zahteva za pristupanje Statutu.
Druga prava koje države nečlanice UN crpu iz činjenice da su stranke Statuta, posebno u vezi sa
kandidovanjem i izborom sudija, utvrđena su rezolucijom Generalne skupštine 204 (III) od 8. oktobra
1948. godine.
3. U treću grupu ulaze države koje niti su članice UN niti su stranke Statuta, ali
se mogu obraćati Sudu pod uslovima koji određuje Savet bezbednosti „pridržavajući se
posebnih odredaba sadržanih u ugovorima na snazi." Ovlašćenja Saveta bezbednosti su pri tom
ograničena utoliko što ovi uslovi ni u kom slučaju ne smeju stavljatiparnične stranke u nejednak
položaj pred Sudom. Da bi se ove države obratile Sudu, neophodno je da, u skladu sa rezolucijom
Saveta bezbednosti 9 (1946), podnesu deklaraciju kojom se obavezuju da prihvataju da u dobroj veri
izvrše odluke Suda i da preuzmu sve obaveze koje članice UN imaju na osnovu člana 94. Povelje.
Deklaracija može biti posebna (odnosi se na spor ili sporove koji su već iskrsli) ili opšta (odnosi se na
sve sporove ili vrste sporova koji su se pojavili ili bi se mogli pojaviti u budućnosti). Deklaracija se
deponuje u Sekretarijatu Suda.
Država koja nije stranka Statuta Suda niti je podnela deklaraciju u skladu sa rezolucijom Saveta
bezbednosti 9 (1946) nema pravo pristupa Sudu.
Međunarodne organizacije se ne mogu pojaviti pred Sudom kao stranke u sporu. To ne znači da
nemaju nikakvu procesnu ulogu, jer Sud može tražiti od javnih međunarodnih organizacija
obaveštenja u vezi sa sporovima koji se vode. Javne međunarodne organizacije mogu takva
obaveštenja slati i samoinicijativno. Ugovori o osnivanju nekih specijalizovanih agencija (MOR,
UNESCO, FAO i druge) predviđaju obavezu agencije da Sudu dostavlja bilo koje obaveštenje koje bi
Sud zatražio u skladu sa članom 34 Statuta.
Statut ne definiše izraz „javna međunarodna organizacija" ali se smatra da se odnosi na
međuvladine organizacije.
Procesna uloga međunarodnih organizacija je naglašenija u postupku davanja savetodavnih
mišljenja.
Tu možemo razlikovati dve situacije:
a) kada je međunarodna organizacija ovlašćena od Generalne skupštine da traži savetodavno
mišljenje o pravnim pitanjima koja proizlaze iz njene nadležnosti; i
b) kada se međunarodna organizacija pojavljuje pred Sudom na osnovu obaveštenja Suda zato što
Sud smatra daje u stanju da pruži podatke o relevantnom pravnom pitanju.
U prvom slučaju međunarodna organizacija ima mogućnost da u odgovarajućoj formi pokrene
savetodavni postupak. Zbog toga možemo zaključiti da u ovom slučaju međunarodna organizacija
ima punu procesnu sposobnost.
U drugom slučaju uloga međunarodnih organizacija je ograničenog karaktera. Svodi se na pružanje
podataka po pitanju o kome se traži savetodavno mišljenje i na stavljanje primedbi na izjave koje
su istim povodom dale druge međunarodne organizacije ili države. Međunarodna organizacija u
konkretnom slučaju nastupa u funkciji amicus curiae.
Statut i Pravila postupka uopšte ne pominju mogućnost da se pojedinac pojavi pred Sudom. S
obzirom na karakter pozitivnog međunarodnog prava, svaka rasprava o pojedincu kao procesnom
subjektu je de lege ferenda karaktera. No, to ne znači da pitanja vezana na neki način za prava i
interese pojedinaca ne mogu biti predmet rasprave pred Sudom.

- Nadležnost ratione materiae. Ako nadležnost Suda ratione materiae odredimo kao krug poslova
jednog Suda, onda možemo reći da je nadležnost Međunarodnog suda pravde dvostruka:
da presuđuje, tj. da rešava „sve sporove koje stranke iznesu pred njega, kao i sve slučajeve
naročito predviđene Poveljom UN ili ugovorima i konvencijama na snazi";
da daje „savetodavno mišljenje o svakom pravnom pitanju na traženje svakog
organa ili ustanove ovlašćenog Poveljom UN ili u skladu sa njom";
Nadležnost Suda ratione materiae određena je funkcionalno, tj. svrhom zadacima i ustrojstvom
Suda s jedne strane, i konvencionalno, tj. sporazumom stranaka, s druge strane.
Osnovni zadatak Suda je da rešava pravne sporove između država. U tom smislu, Savet bezbednosti
je dužan da vodi računa o tome da stranke pravne sporove po pravilu iznose pred Međunarodni sud
pravde u skladu sa Statutom Suda. Sud može raspravljati i one sporove koji se odnose na pitanja
unutrašnjeg prava ako odgovarajuće zadovoljenje nije ostvareno posredstvom sudova u unutrašnjem
pravnom poretku. Po pravilu su to situacije kada neko strano fizičko ili pravno lice bude oštećeno
radnjama ili propustima organa domaće države pa, nakon što nije uspelo da ostvari zadovoljenje
sredstvima koje predviđa unutrašnji pravni poredak države štetnika, zahteva od svoje države da se
supstituiše umesto njega u međunarodnom sporu.
U jurisprudenciji nailazimo i na slučajeve da se Sud upušta u tumačenja pravila unutrašnjeg prava
povodom rešenja onih pitanja koja su incidentna ili prethodna u odnosu na pitanja međunarodnog
prava koje je Sud pozvan da rešava.
Sud je nadležan i da raspravlja sporove u pogledu činjenica ako se radi o ustanovljenju činjenica
koje bi, ako se njihovo postojanje utvrdi, predstavljale povredu neke međunarodne obaveze.
Nadležnost Suda da odlučuje o predmetu spora obuhvata u sebi i nadležnost da odlučuje o pitanju
postojanja nekog drugog odnosa od koga ta odluka zavisi (prethodni prigovori). U stvari, Sud se
može upustiti u ocenu valjanosti formalnog akta kojim započinje postupak iako nije zasnovao
nadležnost u konkretnom slučaju.Ta mogućnost proizlazi iz činjenice da je nadležnost Suda
zasnovana na konsenzualnoj osnovi tj. saglasnošću volja strana u sporu, dok se formalna valjanost
akta kojim započinje postupak u tehničkom smislu ceni na osnovu odredaba Statuta i Pravila
postupka.
Kada je nadležnost Suda zasnovana u predmetu spora podrazumeva se da je u nadležnosti Suda i da
rešava incidentna pitanja (incidentna nadležnost). Pod ovom nadležnošću se shvata donošenje
odluke o privremenim merama, intervenciji i prethodnim prigovorima. Incidentna nadležnost se, za
razliku od nadležnosti u predmetu spora, zasniva na nekoj objektivnoj činjenici kao što je
zasnivanje postupka pred Sudom (recimo, kod privremenih mera) ili presudi (kod tumačenja
presude). Zbog toga se i može nazvati inherentnom nadležnošću s tim što je suštinski vezana za
postojanje nadležnosti u glavnoj stvari.
Pored toga što rešava sporove između država, Sud može dati savetodavno mišljenje o svakom
pravnom pitanju na zahtev svakog organa ili ustanove koji budu Poveljom UN ili u skladu sa njenim
propisima ovlašćeni da traže to mišljenje. Da bi Sud dao savetodavno mišljenje, potrebno je da se
steknu dva uslova:
1. da je telo koje traži savetodavno mišljenje na to ovlašćeno Poveljom ili u skladu sa njenim
propisima, i
2. da je predmet zahteva pravno pitanje.
Na osnovu člana 96. Generalna skupština i Savet bezbednosti su izričito ovlašćeni da traže
savetodavno mišljenje o svakom pravnom pitanju. Drugi organi i specijalizovane agencije mogu steći
to pravo na osnovu ovlašćenja koje im Generalna skupština može izdati u svako doba.
Predmet zahteva za davanje savetodavnog mišljenja može biti samo pravno pitanje. Davanjem
savetodavnog mišljenja po pitanju koje nije pravno, Sud bi postupio ultra vires.
Odluku o tome da li je konkretno pitanje pravno ili ne, donosi sam Sud.
Statut Suda kaže da Sud „može dati savetodavno mišljenje". Drugim recima, iako su navedeni uslovi
ispunjeni, Sud nije u obavezi da da savetodavno mišljenje ukoliko nađe da postoje razlozi koji
razmatranje zahteva za savetodavnim mišljenjem čine neprikladnim.
Savetodavna mišljenja nemaju obaveznu pravnu snagu. Tela i organizacije koje su od Suda
zahtevale da da savetodavno mišljenje nisu u obavezi da ga poštuju. Kako, međutim, Sud ima veliki
autoritet, to se države i organizacije po pravilu ne ponašaju na način koji je u savetodavnom
mišljenju označen kao suprotan Povelji ili nekom međunarodnom instrumentu. Ispravno je shvatanje
da ta mišljenjapo svojoj pravnoj prirodi nisu obavezna ali da se poštuju zbog svoje pravne
zasnovanosti i autoriteta Suda. Ponekad se stranke ugovornim putem obavezuju da će poštovati
savetodavna mišljenja.

- Nadležnost ratione temporis. Nadležnost Suda ratione temporis je sekundarna, izvedena


nadležnost. Ne figurira kao samostalni oblik već je vezana za nadležnost ratione materiae ili ratione
personae.
To se formalno izražava u činjenici da se u sporazumu o ustanovljenju nadležnosti Suda obično
pojavljuje u obliku rezerve i to tako što se iz nadležnosti Suda isključuju sporovi proizašli iz
činjenica ili situacija koje su nastale pre nego što je sporazum o rešavanju sporova sudskim putem
stupio na snagu.
U postupku pred Sudom pitanje nadležnosti suda ratione temporis postavlja tek pošto je
ustanovljeno da je Sud ratione materiae nadležan da raspravlja konkretan spor. Jer, da bi Sud bio
nadležan u vremenskom aspektu, potrebno je da je nadležan u materijalnom smislu, tj. da uopšte
može da raspravlja o određenoj vrsti spora.
U praksi međunarodnih sudova nadležnost ratione temporis se ektenzivno tumači. Ako ne postoje
izričite odredbe, onda se odredba o sudskom rešavanju sporova tumači u smislu da ne lišava Sud
nadležnosti u odnosu na sve postojeće sporove koji se pred njega iznesu, bez obzira da li su ti
sporovi proizašli iz činjenica ili situacija koje su prethodile, ili sledovale stupanju na snagu ugovora
o sudskom rešavanju sporova.
Sud je formulisao opšte stanovište prema nadležnosti ratione temporis: „Sud je mišljenja da se u
slučaju sumnje, nadležnost koja se zasniva na jednom međunarodnom sporazumu proteže na sve
sporove koji su Sudu doneti posle donošenja takvog međunarodnog sporazuma."
Međunarodno sudstvo uopšte prihvata pretpostavku o retroaktivnom dejstvu odredbi o zasnivanju
nadležnosti sudova u slučaju sporova između država. U prilog ovoj pretpostavci ide i stanovište da
se pri oceni svoje nadležnosti Sud vezuje za momenat izbijanja spora.

101. POSTUPAK PRED SUDOM

Razlikujemo dve vrste postupka pred Sudom:


a) postupak u parnicama, i
b) postupak za davanje savetodavnih mišljenja.

* Postupak u parnicama. Parnica pred Sudom započinje na dva načina:


a) saopštenjem (notifikacijom) sporazuma o ustanovljenju nadležnosti Suda, i
b) pismenim zahtevom ili tužbom.
Ako su stranke postigle saglasnost da konkretni spor podvrgnu nadležnosti Suda tada bilo koja od
njih podnosi Sudu saopštenje. Saopštenje stranke mogu podneti i zajednički. Kako je saopštenje
formalni akt, to ga potpisuje zastupnik stranke, a uz njega, po pravilu, ide i propratno pismo
ministra inostranih poslova ili ambasadora te stranke akreditovanog u Hagu.
Parnica započinje tužbom ako su se stranke unapred obavezale da će eventualne sporove rešavati
pred Sudom. Tužba je jednostrani akt čiji minimalni sadržaj propisujupravila postupka. Pored
naznačenja stranaka i predmeta spora tužba treba da sadrži i, što je moguće preciznije, odredbu na
kojoj se zasniva nadležnost Suda, te činjenice i osnove na kojima počiva tužbeni zahtev. Originalni
primerak tužbe potpisuje zastupnik stranke ili diplomatski predstavnik stranke akreditovan u Hagu
ili drugo ovlašćeno lice.
Sekretar Suda odmah obaveštava sve sudije na taj način što im dostavlja kopije posebnog sporazuma
ili tužbe kojom se slučaj podvrgava nadležnosti Suda. Na isti način sekretar obaveštava i sve članice
UN, kao i druge države koje su ovlašćene da se pojave pred Sudom.
Parnične stranke predstavljaju zastupnici. U zastupanju mogu im pomagati pravni savetnici i
advokati.
Službeni jezici Suda su engleski i francuski. Pravilo je da se postupak vodi na jeziku o kome se
stranke sporazumeju. U odsustvu sporazuma svaka stranka se služi jezikom koji izabere. Sud
presudu izriče na službenim jezicima s tim što određuje koji se tekst ima smatrati verodostojnim.
- Incidentni ili prethodni postupci. Postoje tri vrste incidentnih postupaka:
1. prethodni prigovori;
2. privremene mere;
3. intervencije.
1. Tužena strana može u roku koji je predviđen za dostavljanje odgovora na tužbu istaći prethodne
prigovore. Ovom institutu može pribeći i stranka koja formalno nema status tužene strane u roku
utvrđenom za podnošenje svog prvog podneska.
Prethodni prigovori se formulišu u posebnom dokumentu, mada izuzetno mogu sačinjavati sastojak
podneska stranke. Predmet prigovora može biti dvojak - ili se odnosi na nadležnost Suda (npr. tvrdi
se da ne postoji kompromis, da je istekao rok važnosti ugovora ili odredbe o nadležnosti suda i
slično) ili na neprihvatljivost tužbe (da nisu iscrpljena sva sredstva predviđena unutrašnjim
poretkom, da tužilac nema pravni interes u.predmetu i slično).
Sud može doneti nekoliko odluka po prethodnim prigovorima:
a) može prihvatiti neki od istaknutih prigovora, i na taj način okončati spor. Spor se u tom
slučajumože ponoviti ako otpadne razlog zbog koga je Sud prihvatio prethodni prigovor npr. u
međuvremenu se iscrpu sva sredstva koja predviđa unutrašnji pravni poredak;
b) može odbiti prethodni prigovor i nastaviti sa postupkom:
c) može utvrditi da prigovori nemaju prethodni karakter, tako da Sud, donoseći odluku o predmetu
spora, rešava i pitanja koja su predmet prethodnih prigovora.
Ukoliko prethodni prigovor dira u tumačenje multilateralnog ugovora, Sekretar o prethodnom
prigovoru obaveštava sve strane ugovornice koje nisu stranke u sporu.
Jurisprudencija Međunarodnog suda pravde se odlikuje relativno velikim brojem prethodnih
prigovora. Uglavnom se tiču navodne nadležnosti Suda da raspravlja spor.
2. Privremene mere se izdaju na dva načina:
a) na osnovu zahteva za preduzimanje privremenih mera zaštite kada se tužitelj javlja kao
podnosilac zahteva;
b) pro prio motu od strane Suda.
Razlog izdavanja privremene mere je neposredna opasnost po pravo ili interes koji su predmet
spora. Zahtev za izdavanje privremenih mera može se podneti u bilo kojoj fazi postupka. Zahtev
treba da sadrži slučaj na koji se odnosi, prava koja treba zaštititi i mere čije se izdavanje predlaže.
Rasprava o privremenim merama konstituiše posebnu fazu i ima prioritet u odnosu na sve ostale
slučajeve. Predsednik Suda po hitnom postupku saziva Sud na zasedanje i nakon što primi potrebna
objašnjenja stranaka Sud donosi odluku o privremenim merama u formi naredbe. Po pravilu,
postupak po privremenim merama traje oko 3 nedelje. Donoseći odluku o privremenim merama, Sud
nije vezan predlozima mera iznetim u zahtevu za izdavanje.
Naredbu o privremenim merama Sud, ponekad, izdaje iako se prethodno nije izjasnio o svojoj
nadležnosti u glavnoj stvari povodom koje se podnosi zahtev za izdavanje tih mera.
3. Statut Suda predviđa dve vrste intervencija:
intervencija koja se zasniva na „zahtevu za dozvolu da se umeša (interveniše)";
intervencija koja se zasniva na „deklaraciji".
Država koja smatra da u sporu koji se rešava pred Sudom ima pravni interes koji može biti ugrožen
presudom, podnosi zahtev za dozvolu da interveniše, tj. umeša se u spor. Zahtev treba da sadrži:
opis slučaja koji se sačinjava na osnovu informacija koje o zasnivanju postupka izdaju Sekretar Suda
i Generalni sekretar UN;
činjenice i prava koja opravdavaju intervenciju;
listu dokumenata koji potkrepljujuzahtev.
Odluka o zahtevu donosi se u formi presude. U slučaju da Sud dopusti intervenciju, te država
intervenient stupi u parnicu, obaveznost presude se proširuje i na intervenienta.
Druga vrsta intervencije odlikuje se time što se ne zasniva na diskrecionoj oceni Suda o postojanju
pravnog interesa treće države kao osnova za intervenciju, već na pretpostavci da sama činjenica
daje treća država strana ugovornica, višestranog ugovora čije su strane ugovornice i države u sporu
predstavlja dovoljan osnov za intervenciju.
Država koja želi da interveniše na osnovu člana 63. Statuta popunjava deklaraciju u Sekretarijatu
Suda. Krug država koje se obavezuju u podnetoj deklaraciji i tehnika obaveštavanja su identične sa
slučajem kada se intervencija zahteva na osnovu člana 62. Statuta.
Za svaku državu koja pribegne intervenciji, tumačenje sadržano u presudi jednako je obavezno kao i
za stranke u sporu.
- Pismena faza postupka. Pismena faza se, uopšte uzev, sastoji u podnošenju pismenih podnesaka i
protivpodnesaka stranaka i obaveštenja Sudu. Odvija se simultano ili konsekutivno. Simultani red
podnošenja podnesaka, tradicionalno rezervisan za arbitražni postupak, primenjuje se u slučajevima
kada je postupak zasnovan notifikacijom posebnog sporazuma o nadležnosti Suda. Sam sporazum
stranaka obično određuje broj podnesaka i redosled podnošenja. U odsustvu izričite odredbe ili
sporazuma stranaka svaka podnosi podnesak i protivpodnesak u utvrđenom roku.
Konsekutivni sistem se primenjuje ako je postupak započeo jednostranim aktom, tužbom jedne
stranke. U tom slučaju tužilačka strana podnosi podnesak a tužena odgovara protivpodneskom. Ako
se stranke slože i ako Sud nađe za potrebno, može se dozvoliti i replika tužitelja (Reply) i duplika
tuženog (Rejoinder).
Minimalni sadržaj podneska i protivpodneska je utvrđen pravilima postupka. Podnesak treba da
sadrži: navođenje relevantnih činjenica, pravni osnov i stanovište ili zaključak. Protivpodnesak
treba da sadrži: prihvatanje ili osporavanje činjenica iznetih u podnesku; bilo koje dodatne
činjenice ukoliko su neophodne; zapažanja koja se tiču pravnog osnova društvenog zahteva, pravni
osnov navoda u protivpodnesku i stanovište ili zaključak tužene stranke.
Pismena faza postupka je poverljive prirode. Original svakog parničnog pismena potpisan od
zastupnika stranke dostavlja se Sekretaru Suda zajedno sa određenim brojem kopija koje koriste
druge strane u sporu, i sudije Suda. Pravilo o poverljivosti pismene faze ublaženo je 1968. godine,
tako da pismeni podnesci dospevaju u javnost nakon otvaranja usmene rasprave. U tu svrhu
podnesci se deponuju.
- Usmena faza postupka. Usmena faza postupka sastoji se iz saslušanja svedoka, veštaka,
zastupnika, savetnika i advokata od strane Suda Zakazuje se naredbom Suda ili predsednika ukoliko
Sud ne zaseda. Red zakazivanja rasprava određuje se na osnovu pripremljenosti predmeta za
raspravu, a ukoliko je za raspravu pripremljeno više predmeta, merodavno je mesto predmeta u
Upisniku. Prioritet se priznaje:
zahtevu za izricanje privremenih mera,
postupku izdavanja savetodavnih mišljenja ukoliko Sud nađe da zahtev za savetodavno mišljenje
zaslužuje urgentni tretman.
U principu rasprava je javna, ali se javnost može isključiti na zahtev stranaka ili po odluci Suda
Red izlaganja stranaka određuje se sporazumom, a ako sporazuma nema, odlukom Suda. Obično prvi
govori zastupnik tužitelja. U postupku po prethodnom prigovoru obično prvi govori zastupnik stranke
koja ističe prigovor koji, inače, u glavnoj stvari ima status tužene stranke.
Pre početka rasprave, Sud može ukazati strankama na tačke i pitanja na koja treba da obrate
posebnu pažnju. Tokom rasprave Sud može postavljati pitanja zastupnicima, savetnicima i
advokatima i tražiti od njih objašnjenje.
Svedoke i veštake ispituju zastupnici, savetnici ili advokati stranaka pod kontrolom predsednika
Suda. Pitanja im mogu postavljati i predsednik i sudije. Pre davanja iskaza svedoci i veštaci polažu
zakletvu. Sud može zahtevati od stranaka da pozovu svedoke ili veštake, a može samoinicijativno ili
po zahtevu stranaka tražiti obaveštenje od javne međunarodne organizacije u vezi sa sporom koji se
vodi. Ako nađe da su veštačenje ili uviđaj neophodni Sud, nakon saslušanja stranaka, izdaje naredbu
kojom utvrđuje predmet veštačenja ili uviđaja, broj lica i način postavljanja lica koja treba da
sprovedu veštačenje ili uviđaj i postupak veštačenja ili uviđaja.
Nakon što su zastupnici, savetnici i advokati kompletirali svoja izlaganja, predsednik Suda
objavljuje okončanje usmene rasprave. Sud može, proprio motu, ponovo otvoriti raspravu ukoliko
nađe da je to neophodno. U svakom slučaju, po okončanju usmene rasprave stranke nemaju pristup
Sudu bilo da še radi o dodatnom pismenom materijalu ili novoj činjenici izuzev ako nisu pozvane od
Suda da to učine odnosno ako su se tokom rasprave obavezale da podnesu izvesni dodatni materijal.
- Postupak pred većima. Član 26. Statuta predviđa mogućnost ustanovljenja jednog ili više veća
sastavljenih od najmanje trojice sudija za rešavanje određenih vrsta predmeta (npr. predmeta po
pitanjima rada i predmeta koji se odnose na prevoz i promet). U cilju brzog obavljanja poslova Sud
sastavlja svake godine veće od petorice sudija koje rešava po kratkom postupku kada to stranke
zahtevaju.
Presuda koju izrekne Veće ima jednaku snagu kao i presuda koju izriče Sud u punom sastavu.
Postupak pred specijalnim većima i većima sa sumarnim postupkom je, u osnovi, regulisan istim
pravilima kao i postupak pred Sudom u punom sastavu.
Pismeni postupak pred većima sastoji se od po jednog podneska svake strane. Veće može, na
predlog stranke ili po sopstvenoj inicijativi dozvoliti podnošenje novih pismenih podnesaka u
utvrđenim obaveznim rokovima. Usmeni postupak nije obavezan, jer na predlog stranaka Veće može
odlučiti da se usmeni postupak ne održi, mada i u tom slučaju Veće može pozvati stranke da usmeno
izlože potrebna objašnjenja ili da daju obaveštenja.

* Postupak za davanje savetodavnih mišljenja. Organizacije ili ustanove


koje su ovlašćene da traže savetodavno mišljenje obraćaju se Sudu pisanim podneskom koji
precizno postavlja pitanje o kome se traži mišljenje. Pisanom zahtevu se prilažu sva dokumenta
koja mogu poslužiti razjašnjavanju pitanja.
Po prijemu zahteva sekretar Suda upućuje kopije zahteva kojima se traži savetodavno mišljenje
svim državama koje imaju pravo izaći pred Sud Pored toga, sekretar obaveštava države koje imaju
pravo izaći pred Sud i sve međunarodne organizacije koje po mišljenju Suda ili ako on ne zaseda, po
mišljenju predsednika Suda, mogu dati obaveštenja o pitanju o kome se traži savetodavno
mišljenje. Obaveštenje se daje posebnim i direktnim saopštenjem da je Sud spreman primiti
pismena izlaganja onih država i organizacija u roku koji odredi predsednik ili saslušati izlaganja u
javnoj sednici koja se zakazuje u tu svrhu.
Ako bilo koja država ovlašćena da se pojavi pred Sudom ne primi posebno obaveštenje, takva država
može izraziti želju da podnese pismenu izjavu ili da bude saslušana. Odluku o tome donosi Sud.
Državama ili organizacijama koje su podnele pismene ili usmene izjave, ili i jedne i druge,
dopušteno je da stavljaju primedbe na izjave koje su učinile druge države ili organizacije u obliku,
obimu i u rokovima koje u svakom pojedinom slučaju određuje Sud, ili, ako on ne zaseda,
predsednik Suda.
Odredbe Statuta o tehničkim pravilima postupka su šture. Odredbom člana 68. Sud je ovlašćen da se
rukovodi i odredbama Statuta koje se primenjuje na rešavanje sporova ukoliko smatra da njihovoj
primeni ima mesta.
Dve su bitne razlike između postupaka rešavanja sporova (kontenciozni postupak) i postupka
davanja savetodavnih mišljenja. Prva je da u savetodavnom postupku nema stranaka u pravom
smislu reči, jer se uloga država i međunarodnih organizacija svodi na opskrbljivanje Suda potrebnim
obaveštenjima, tj. države i organizacije nastupaju kao amicus curiae. Druga se ogleda u relativno
širokoj slobodi u odnosu na postupak. Pismeni postupak je obično kraći, a po potrebi, može biti i
izostavljen. Usmeni postupak se često ne održava.
- Okončanje postupka pred Sudom. Postupak u parnicama se okončava na tri načina:
1. presudom,
2. povlačenjem tužbe,
3. poravnanjem.
Presuda se donosi na većanju koje se održava po okončanju rasprave. Većanje je tajno. Sve odluke
Suda donose se glasovima većine prisutnih sudija, a u slučaju da su glasovi sudija podeljeni,
odlučuje glas predsednika Suda ili sudije koji ga zamenjuje.
Presudu potpisuju predsednik i sekretar Suda. Ako presuda ne izražava jednodušno mišljenje sudija,
svaki sudija može da izloži odvojeno mišljenje. Razlikuju se, u stvari, odvojeno (dissenting opinion)
i individualno mišljenje (individual opinion). Odvojeno mišljenje se izdaje u slučaju kada se sudija
ne slaže ni sa dispozitivom odluke ni sa obrazloženjem. Ovo mišljenje je obrazlaganje negativnog
glasa sudije u Veću.
Presuda se donosi u povodu incidentnih pitanja u parnici i u odnosu na glavni spor (in meritum).
Statut predviđa da presuda ima obaveznu snagu, ali pri tom postavlja ograničenja ratione personae
(presuda deluje samo između parničnih stranaka) i ratione materiae (samo u odnosu na predmet
spora). Presuda postaje obavezna u momentu kada se pročita na javnoj sednici Suda. Presuda je
obavezna i u odnosu na državu koja je intervenisala u sporu po osnovu člana 63. Statuta.
Presuda Suda je konačna i bez priziva. U slučaju spora o smislu i domašaju presude, Sudu pripada
pravo da je tumači na zahtev svake strane. Ovde je reč o tzv. interpretativnim presudama.
Presude se mogu podvrći reviziji na osnovu otkrića neke činjenice takve prirode koja bi odlučujuće
delovala, a koja je pre izricanja presude bila nepoznata Sudu i stranci koja traži reviziju. Neznanje
činjenice mora biti izvinjavajućeg karaktera, tj. da ga stranka nije skrivala. Postupak revizije se
pokreće „zahtevom za reviziju" a otvara se presudom Suda koja izričito konstatuje postojanje nove
činjenice, priznaje joj značenje osnova revizije i na osnovu tog proglašava da je zahtev za reviziju
prihvaćen. Subjektivni rok za podnošenje zahteva je šest meseci računajući od momenta otkrića
činjenice, a objektivni je deset godina. Po proteku roka od deset godina zahtev za reviziju se ne
može podneti.
Presude Suda su obavezujućeg karaktera. Članice UN su preuzele obavezu da će prihvatiti odluku
Međunarodnog suda pravde u svakom sporu u kome su stranke.
Pored presude, kao način prestanka parničnog postupka pred Sudom pojavljuju se i povlačenje
tužbe i poravnanje.
Ako je postupak zasnovan tužbom, tužilac može u bilo kom trenutku pismeno obavestiti Sud da
odustaje od tužbenog zahteva. Ako tužena strana od trenutka prijema obaveštenja u Sekretarijatu
Suda nije preduzela nijednu parničnu radnju, Sud ili predsednik Suda u slučaju da Sud ne zaseda
donosi naredbu kojom konstatuje prekid postupka i nalaže brisanje spora iz Upisnika.
Stranke mogu u svako doba pre donošenja presude sklopiti sporazum o poravnanju o kome
obaveštavaju Sud, a mogu i uzajamnim sporazumom obavestiti Sud da prekidaju postupak. U oba
slučaja obaveštenje upućeno Sudu mora biti formalnog pismenog karaktera.
U procesnom pogledu presuda, s jedne strane, i poravnanje odnosno povlačenje tužbe, s druge
strane, imaju iste efekte. No, razlika postoji u materijalnom smislu jer se presudom spor okončava
dok prekid postupka u slučaju poravnanja i povlačenja tužbe ne znači ipso facto i rešenje spora.
Savetodavni postupak se, po pravilu, okončava davanjem savetodavnog mišljenja. Mišljenje se
proglašava na javnoj sednici o čemu prethodno moraju biti obavešteni Generalna skupština i
predstavnici članova UN, kao i predstavnici ostalih država i međunarodnih organizacija kojih se to
neposredno tiče.
102. STALNI MEĐUNARODNI KRIVIČNI SUD

Stalni međunarodni krivični sud (MKS) osnovan je Rimskim statutom, koji je stupio na snagu 1. maja
2002. MKS poseduje subjektivitet kako u međunarodnom tako i u unutrašnjem pravu država stranaka
Statuta Suda. Za razliku od ad hoc tribunala za bivšu SFRJ i Ruandu nije deo organizacione strukture
Ujedinjenih nacija, već predstavlja nezavisno sudsko telo.
Sud, poput specijalizovanih agencija, sklapa sporazum o odnosu sa Organizacijom ujedinjenih nacija
koji reguliše raznovrsne modalitete odnosa OUN i Suda.
MKS je složen organizam sastavljen iz nekoliko organa. To su:
a) predsedništvo;
b) Žalbeni deo, Pretresni deo i predsudeći deo;
c) ured tužioca i,
d) Sekretarijat.
Sudski kolegijum čini osamnaest sudija. Sudije se biraju sa dve liste - liste A na kojoj su pravnici
krivičari i liste B na kojoj su međunarodni pravnici specijalizovani za međunarodno humanitarno
pravo i međunarodna ljudska prava. Sa prve liste se bira najmanje devet sudija a sa druge najmanje
pet, a na naknadnim izborima koji se vrše održava se ekvivalentni odnos sudija utvrđen dvema
listama.
Sudije, kao i tužioca bira Skupština država stranaka Statuta.
Iz sudskog sastava bira se predsedništvo Suda koje se sastoji iz predsednika te prvog i drugog
potpredsednika. Predsedništvo je prevashodno odgovorno za normalno funkcionisanje Suda, pod
kojim se u konkretnom slučaju ne podrazumeva Ured tužioca.
Nadležnost MKS, iako jedna i jedinstvena, može se razmatrati u četiri vida:
1. nadležnost ratione materiae. Stvarna nadležnost Suda ograničena je na zločin genocida, ratne
zločine, zločine protiv čovečnosti i zločin agresije. U odnosu na potonji, nadležnost Suda nije
efektivna do donošenja odredbe Statuta Suda koja bi definisala zločin agresije i odredila uslove pod
kojima bi Sud vršio jurisdikciju.
2. nadležnost ratione personae. Stranka Statuta, po pravilu, priznaje nadležnost Suda u odnosu na
svoje državljane nezavisno od toga gde su zločini počinjeni. Ako je stranka Statuta pokrenula istragu
ili krivični postupak protiv svog državljanina ili, pak, našla da nema mesta krivičnom gonjenju,
slučaj je nedopustiv za Sud, pod uslovom da konkretna stranka Statuta želi ili je u stanju sprovesti
istragu i krivični postupak.
3. nadležnost ratione temporis Suda proteže se na zločine počinjene nakon stupanja na snagu
Statuta Suda u odnosu na svaku ugovornicu.
Nadležnost MKS je, za razliku od nadležnosti ad hoc krivičnih tribunala, komplementarna sa
nacionalnim krivičnim nadležnostima. U praktičnom smislu, to znači da je nadležnost MKS, po
pravilu, supsidijerna. Konstituiše se u dva slučaja:
kada država nije sposobna i voljna da sama pokrene i vodi postupak protiv lica za koje se osnovano
sumnja daje počinilo zločin iz stvarne nadležnosti Suda, i,
kada važnost slučaja traži postupak pred Sudom.
Postupak pred Sudom pokreću Savet bezbednosti UN, bilo koja država stranka Statuta i tužilac
proprio motu.
Savet bezbednosti može ne samo da uputi tužioca na neku „situaciju kada nađe da je počinjen
zločin iz nadležnosti Suda, već i da zatraži prekid istrage ili krivičnog progona. Time se baca nemala
senka na nezavisnost Suda koja je sama suština sudske funkcije.
Takođe, svaka strana ugovornica Statuta može tužiocu skrenuti pažnju na situaciju ukoliko nađe da
je počinjen zločin iz nadležnosti Suda, bez obzira na državljanstvo osumnjičenog.
Ovlašćenja tužioca po Statutu MKS su znatno skromniji od onih koji poseduju tužioci ad hoc
tribunala. Suštinski u pravu MKS tužilac je pre stranka u sporu izjednačena sa odbranom nego
samostalni organ Suda.
Tužilac nema ovlašćenje da podigne optužnicu proprio motu. Nakon što prikupi relevantna
obaveštenja o navodnim zločinima iz nadležnosti Suda, bilo proprio motu ili od Saveta bezbednosti,
odnosno strane ugovornice Statuta, tužilac ceni da li ima osnova za pokretanje istrage. Ukoliko nađe
da postoji odgovarajuća osnova, istragu može pokrenuti pošto od Predraspravnog veća dobije
odgovarajuće ovlašćenje.
Pretresno veće donosi odluku nakon ocene dokaza i razmatranja čitavog toka postupka.
Okrivljeni ima pravo da se žali protiv interlokatornih odluka (npr. odluke o nadležnosti) i osuđujuće
presude. To pravo pripada i tužiocu, koji uz to žalbu može podneti i na oslobađajuću presudu.
O žalbi odlučuje Žalbeno veće koje žalbu može odbiti, prihvatiti i osloboditi žalioca, te vratiti slučaj
na ponovno suđenje ili preinačiti kaznu.
Statut MKS poznaje i institut revizije presude.
Aktivnu legitimaciju za podnošenje zahteva za reviziju prema Statutu poseduju osuđeni i tužilac.
Pravni osnovi za podnošenje zahteva za reviziju obuhvataju:
otkriće nove činjenice koja nije bila poznata tokom postupka, a koja bi bila od odlučujuće važnosti
pri donošenju presude,
saznanje da je odlučujući dokaz bio lažan ili krivotvoren, i,
saznanje da su jedan ili više sudija teško prekršili svoju dužnost prilikom suđenja.
Zahtev za reviziju podnosi se Žalbenom veću koje ocenjuje opravdanost zahteva. Ukoliko nađe da je
zahtev opravdan, Žalbeno veće ima tri mogućnosti na raspolaganju:
da sazove Pretresno veće koje je donelo presudu,
da predmet dodeli drugom pretresnom veću, i,
da samo donese meritornu odluku.

103. OSTALI MEĐUNARODNI SUDOVI

Pored napred navedenih, uključujući i sudove koji deluju u regionalnim okvirima, predominantna
sudska tela koja odlikuje stalnost su administrativni sudovi. Nadležni su za rešavanje radnih sporova
između međunarodne organizacije i njenih službenika bilo stalnih ili povremenih.
Administrativni sud sa najdužom tradicijom je Tribunal Međunarodne organizacije rada osnovan u
prvoj polovini prošlog veka. Poverena mu je i nadležnost da rešava radne sporove u preko 30
međunarodnih organizacija kako univerzalnih (Organizacija UN za obrazovanje, nauku i kulturu
(UNESCO), Svetska zdravstvena organizacija (WHO), Svetska metereološka organizacija i druge),
tako i regionalnih (Evropska organizacija za atomsku energiju, Evropski patenti sistem).
Vremenom su i druge međunarodne organizacije, posebno one koje deluju na ekonomsko-
finansijskom polju, osnovale svoje administrativne sudove poput Svet-ske banke za obnovu i razvoj,
Međunarodnog udruženja za razvoj i Međunarodne finansijske korporacije.
Posebno mesto u grupi administrativnih sudova zauzima Administrativni sud Ujedinjenih nacija.
Osnovan od strane Generalne skupštine UN na osnovu člana 22. Povelje, Administrativni sud je
nezavisno sudsko telo nadležno da rešava sporove između službenika i Organizacije UN u pogledu
zakonitosti administrativnih odluka. Aktivna legitimacija pred Sudom rezervisana je za službenike,
budući da Generalni sekretar, koji rukovodi administracijom Organizacije, ima na raspolaganju širok
spektar mera u odnosu na službenike.
Presude Administrativnog suda su konačne.

104. AD HOC MAĐUNARODNI SUDSKI ORGANI

Ad hoc međunarodni sudski organi konstituišu se, po pravilu, u krivičnopravnoj materiji. U ovu grupu
mogu se svrstati ad hoc krivični tribunali i tzv. hibridni ili mešoviti krivični sudovi.
Era ad hoc krivičnih tribunala započinje osnivanjem Međunarodnog vojnog tribunala u Nirnbergu
(1945) i Međunarodnog vojnog tribunala za Daleki Istok u Tokiju (1946).
Nirnberški i Tokijski tribunal su promovisali ideju međunarodnog krivičnog sudstva što im, samo po
sebi, obezbeđuje posebno mesto u istoriji međunarodnog prava i pored pravnih manjkavosti koje su
im imanentne.
U poslednjoj deceniji XX veka osnovana su dva ad hoc krivična tribunala - Međunarodni krivični
tribunal za bivšu Jugoslaviju (ICTY) i Međunarodni krivični tribunal za Ruandu (ICTR).
Tribunal za bivšu Jugoslaviju osnovan je rezolucijom Saveta bezbednosti 827 od 25. maja 1993.
donetom na osnovu Glave VII Povelje Ujedinjenih nacija.
Članom 1. Statuta Tribunala utvrđeno je da je nadležan za kažnjavanje lica odgovornih za teška
kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na prostoru bivše SFRJ od početka 1991.
godine.
Nadležnost Tribunala ratione materiae obuhvata:
1. teška kršenja Ženevskih konvencija iz 1949;
2. kršenja zakona i običaja rata;
3. zločin genocida; i
4. zločine protiv čovečnosti.
Tribunal čine pretresna veća sastavljena od trojice sudija, koja donose presudu u prvom stepenu, i
Žalbenog veća od petorice sudija koje donosi konačnu presudu.
Tužilaštvo je deo unutrašnje strukture Tribunala. U praksi, tužilac Tribunala uživa visok stepen
samostalnosti i de facto je van kontrole sudske vlasti.
Međunarodni krivični tribunal za Ruandu osnovan je, takođe, rezolucijom Saveta bezbednosti 995.
od 11. novembra 1994.
U nadležnosti Tribunala je kažnjavanje za zločine počinjene u Ruandi kao i zločine počinjene u
susednim državama od strane građana Ruande.
Nadležnost Tribunala ratione materiae je specifična i obuhvata:
a) zločin genocida;
b) zločine protiv čovečnosti; i
c) kršenje člana 3. Ženevskih konvencija i Dopunskog protokola II.
Tribunal u Ruandi čine pretresna veća a funkciju Žalbenog veća obavlja Žalbeno veće tribunala za
bivšu Jugoslaviju. Do 2002. godine i funkciju tužioca ruandskog Tribunala obavljao je tužilac
Tribunala za bivšu Jugoslaviju.
Statuti oba Tribunala predviđaju primat u odnosu na nacionalne krivične sudove u slučaju
konkurentne nadležnosti bez obzira na fazu krivičnog postupka pred nadležnim nacionalnim sudom.
Učinak Tribunala može se ceniti iz dva ugla. Tribunali su doprineli afirmaciji ideje međunarodnog
krivičnog pravosuđa koja je, nakon nirnberške i tokijske faze, gotovo zamrla. Jurisprudencija
Tribunala je potpomogla kristalizaciji i definitivnom prihvatanju međunarodnog krivičnog prava kao
podsistema međunarodnog prava. Tribunali su, takođe, utrli put za formiranje stalnog
Međunarodnog krivičnog suda u čijoj su konstrukciji i pravu koje primenjuje prepoznatljivi uticaji
prava i prakse dva Tribunala.
U ostvarivanju ideje međunarodne krivične pravde, kako samo osnivanje tako i praksa Tribunala
opterećeni su nemalim manjkavostima od kojih su neke direktno suprotstavljenje supstitucijalnim
značenjima krivične pravde.
Najpre, Tribunali su osnovani rezolucijama Saveta bezbednosti kao njegovi pomoćni organi. Ovaj
način osnivanja Tribunala opterećen je sa dve osnovne slabosti. Međunarodni sudovi se ne mogu
osnivati jednostranim aktima organa Ujedinjenih nacija. To, uostalom, potvrđuje i način osnivanja
stalnog Međunarodnog krivičnog suda. Pored toga, status Tribunala kao pomoćnog organa Saveta
bezbednosti je teško dovesti u sklad sa nezavisnošću sudske funkcije
Nadležnost Tribunala je ograničena u svim relevantnim aspektima - ratione materiae, ratione
temporis, ratione loci i ratione personae
Kao takvi, Tribunali su oblici selektivne pravde koju nije lako dovesti u sklad sa samim bićem
krivične pravde.
Poslednjih godina formirano je nekoliko tzv. hibridnih ili mešovitih krivičnih sudova -
internacionalizovani nacionalni krivični sudovi i internalizovani međunarodni sudovi.
"Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje
da bi prizvale smeh..."

Ribica
Forumas u usponu

Posts: 191
Joined: 14 Mar 2009 16:56


T
o
p


Re: MJP - skripta (110 pitanja)
by Ribica on 08 Mar 2011 16:48

105. POJAM ORUŽANOG SUKOBA

Pojam oružanog sukoba određuje se zavisno od njegove prirode - da lije međunarodni ili
nemeđunarodni. Kao kriterijum razlikovanja oružanog sukoba uzimaju se njegovi učesnici ili strane u
sukobu.
Pod međunarodnim oružanim sukobima podrazumevaju se oružani sukobi između država kao
organizovanih političkih jedinki, koji zbog svog intenziteta podrazumevaju angažovanje oružanih
snaga država ili njihovih značajnih delova.
U međunarodne oružane sukobe spadali bi i oružani sukobi između međunarodnih vojnih snaga koje
deluju u ime Ujedinjenih nacija na osnovu Glave VII Povelje i oružanih snaga države protiv koje se
vojne mere preduzimaju.
U praksi se međunarodnim sukobima smatraju i pojedine vrste oružanih sukoba između države i
nedržavnih entiteta. Razlikuju se dve vrste ovakvih sukoba. Oružani sukobi između kolonijalne sile i
narodnooslobodilačkih pokreta su izričito određeni kao međunarodni na osnovi I Dopunskog
protokola koji predviđa da se njegove odredbe, primenjuju i na oružane sukobe u kojima se „narodi
bore protiv kolonijalne dominacije i protiv rasističkih režima, koristeći se pravom na
samoopredeljenje..." Oružani sukobi između države i neteritorijalnih jediniki smatraju se, po
pravilu, nemeđunarodnim. Praksa, međutim, nije u tome ujednačena. Recimo SAD su, nakon 11.
septembra 2001., stale na stanovište da su nekoliko godina u međunarodnom oružanom sukobu sa
Al-Kaidom, mada zarobljene pripadnike te organizacije ne smatraju ratnim zarobljenicima. Oružana
intervencija SAD, potpomognutih članicama NATO-a, u Avganistanu pravdana je vezama talibanske
vlade u toj zemlji sa Al-Kaidom ili delovanjem Al-Kaide u toj zemlji. Građanski rat u SFRJ je
tretiran, posebno u jurisprudenciji Tribunala za bivšu Jugoslaviju, „kao kombinacija međunarodnog i
nemeđunarodnog oružanog sukoba".
Odnos između ratišta i bojišne prostorije nije statičan odnos već predstavlja funkcionalan izraz
dinamike izvođenja ratnih operacija.

106. FUNDAMENTALNI PRINCIPI PRAVA ORUŽANIH SUKOBA

U osnovi pravnih pravila koja uređuju vođenje neprijateljstava leže tri fundamentalna principa:
princip vojne potrebe, princip humanosti i princip viteštva.
Princip vojne potrebe derivira iz same prirode oružanog sukoba. Opredeljen ciljem oružanog
sukoba, a to je pobeda na bojnom polju, princip vojne potrebe sam po sebi ne trpi bilo kakva
objektivna, pravna ograničenja u vođenju rata. Pravo oružanih sukoba suštinski svodi na skup
neobavezujućih pravila čija bi se primena temeljila na oportunitetu i osećanju svakog pojedinog
vojnog komandanta, a ne na pravnoj obavezi.
Princip humanosti teži da postavi granice nasilju u oružanom sukobu tako što isključuje primenu
sredstava i načina ratovanja koji nanose prekomernu patnju ili su nepotrebni za postizanje pobede.
Princip humanosti je prevashodno idealne, moralne prirode.
Takvu prirodu ima i princip viteštva, izrastao iz moralnog kodeksa srednjovekovnih viteških redova,
koji je u prošlosti nalagao častan odnos prema pripadnicima viteških redova druge zaraćene strane.
Dakle, moglo bi se reći daje predstavljao ratione personae ograničeni, staleški izraz načela
humanosti.
Pravo oružanih sukoba od svog nastanka predstavlja normativni izraz kombinovanog dejstva ova tri
fundamentalna principa. Vremenom se, menjala samo relativna težina fundamentalnih principa u
njihovom međusobnom odnosu, posebno principa humanosti, opredeljujući stepen humanizacije
prava oružanih sukoba.
Humanizacija prava oružanih sukoba ima, međutim, svoje granice. Da bi bila delotvorna,
humanizacija prava oružanih sukoba u principu teško da može ići preko tačke koja zadire u samu
svrhu i cilj oružanog sukoba. A contrario, pretvara seu apstraktni princip koji zaraćene strane
ignorišu u većoj ili manjoj meri, vođene idejom vojne pobede zbog koje, uostalom, i učestvuju u
oružanom sukobu.
Princip humanosti je u corpus-u pravila prava oružanih sukoba najvišu tačku dosegao u tzv.
Ženevskom pravu koje se često i naziva humanitarnim pravom. Čine ga četiri Konvencije:
1. Konvencija za poboljšanje položaja ranjenika i bolesnika u oružanim snagama u ratu,
2. Konvencija za poboljšanje položaja ranjenika, bolesnika i brodolomnika oružanih snaga na moru,
3. Konvencija o postupanju sa ratnim zarobljenicima i
4. Konvencija o zaštiti građanskih lica za vreme rata - i dva Protokola - Protokol I o zaštiti žrtava
međunarodnih oružanih sukoba i Protokol II o zaštiti žrtava nemeđunarodnih oružanih sukoba uz
navedene Konvencije.
Smatra se da kvalifikaciju „humanitarno pravo" tzv. Ženevsko pravo zaslužuje zbog brojnih pravila
koja za cilj imaju da ublaže nepotrebne patnje i nasilje koje nije opravdano vojnom potrebom. Tiču
se posebno pripadnika oružanih snaga koji su ranjeni, bolesni ili brodolomnici, civila na okupiranim i
neprijateljskim teritorijama, posebnih kategorija civila kao što su žene, deca i izbeglice te primene
pravila ustanovljenih za međunarodne sukobe i na sukobe nemeđunarodnog karaktera.
Razlika između dva dela prava oružanih sukoba - tzv. Haškog i Ženevskog ili humanitarnog - je, što
se tiče načela humanosti, pre kvantitativna nego kvalitativna, razlika u stepenu a ne u vrsti.
Princip humanosti u tzv. Ženevskom pravu nije promovisan kao specifičan princip, nego je njegova
primena u oružanim sukobima proširena ratione personae i ratione materiae.
I Haško pravo je bilo motivisano načelom humanosti, mada je njegov relativni značaj bio manji u
poređenju sa Ženevskim pravom. I ne samo zbog toga što svako pravo koje reguliše rat nosi direktno
ili indirektno humanitarno značenje, već i zbog činjenice da je načelo humanosti neposredno
ugrađeno u konkretna pravila tzv. Haškog prava.
107. OGRANIČENJA U POGLEDU SREDSTAVA I NAČINA RATOVANJA

Opšte je prihvaćen princip da strane u sukobu nemaju neograničenu slobodu u izboru sredstava i
načina ratovanja. U pogledu sredstava ratovanja princip je konkretizovan, uglavnom, kroz
odgovarajuća pravila koja se tiču upotrebe konvencionalnog oružja i oružja za masovno uništenje. U
novije vreme teži se ustanovljenju pravnih pravila o tzv. nesmrtonosnom oružju koje predstavlja
osobenu kombinaciju elemenata svojstvenih konvencionalnom oružju i oružju za masovno uništenje.
* Konvencionalno oružje. Relevantan oblik ograničenja upotrebe konvencionalnog oružja izražava se
u zabrani nanošenja suvišnih patnji. Opšte pravilo u tom pogledu može se naći u preambuli
Petrogradske deklaracije iz 1868. U Preambuli se naglašava daje „jedini zakoniti cilj, koji treba da
imaju pred sobom države za vreme rata, slabljenje vojne moći neprijatelja; daje u tom cilju
dovoljno staviti što veći broj ljudi van borbe; da bi ovaj cilj bio prevaziđen upotrebom oružja koje
bi nepotrebno uveličavalo patnje ljudi stavljenih van borbe, ili im smrt učinilo neizbežnom; da će
upotreba tih oružja biti, prema tome, u suprotnosti sa zakonima humanosti".
Zabrana nanošenja, suvišnih patnji se izvorno odnosila na ranjenike. Vremenom se širio domašaj
primene pravila ratione personae tako da se danas odnosi na sva lica u oružanom sukobu.
Konkretne norme koje deriviraju iz ovog pravila su:
a) operativni deo Petrogradske deklaracije iz 1968. godine, obavezuje ugovornice da odustanu od
upotrebe svih projektila ispod 400 grama težine koji bi bili eksplozivni ili napunjeni eksplozivom ili
zapaljivim materijama;
b) prva Haška deklaracija iz 1899. godine zabranjuje ugovornicama upotrebu zrna koja se lako
rasprskavaju ili šire u ljudskom telu. Šire tumačeno u ova sredstva spadaju i rasprskavajuće bombe,
koje su članice NATO-a široko upotrebljavale tokom oružanog napada na SR Jugoslaviju 1999.
godine;
c) zabranjena je upotreba svakog oružja koje je prvenstveno namenjeno da svojim fragmentima
nanosi povrede koje se u ljudskom telu ne mogu otkriti rendgenskim zracima;
d) Protokol II uz pomenutu Konvenciju zabranjuje ili ograničava upotrebe mina, mina iznenađenja ili
drugih sredstava. Protokol definiše mine kao svako sredstvo postavljeno ispod površine tla ili na tlu,
ili u blizini tla ili druge površine, čija namena je da se rasprsne ili eksplodira usled prisustva, blizine
ili kontakta sa licem ili vozilom. Ostala sredstva koja Protokol navodi podrazumevaju municiju i
sredstva postavljena ručno, čija je namena da ubijaju, ranjavaju ili nanesu štetu i koja se aktiviraju
posle izvesnog vremena, automatski ili daljinskom kontrolom.
Ova vrsta oružja je zabranjena u svim okolnostima protiv civilnog stanovništva, bilo u ofanzivne ili
defanzivne svrhe ili u svrhe represalija. Zabranjeno je, takođe, upotrebiti ovo oružje bez pravljenja
razlike u pogledu ciljeva. Protokol pod upotrebom bez pravljenja razlika u pogledu ciljeva
podrazumeva:
a) postavljanje takvog oružja na mestima koja nisu vojni ciljevi;
b) oružje koje uključuje način ili sredstva prenosa do cilja tako da ne može biti upravljeno protiv
konkretnog vojnog cilja;
c) i oružje od koga se može očekivati da slučajno prouzrokuje gubitke života civilnog stanovništva,
ranjavanje civilnih lica, pričinjavanje štete civilnim objektima i kombinaciju takvih gubitaka i šteta,
koji bi bili prekomerni u odnosu na konkretno i neposredno očekivanu korist. Protokol II zabranjuje
upotrebu zapaljivog oružja. Pod ovim oružjem podrazumeva se svako oružje ili municija čija je
osnovna namena da zapali predmete ili nanese opekotine licima dejstvom plamena, toplote ili
kombinacijom plamena i toplote koji oslobađa hemijska reakcija supstance izbačene za cilj, bez
obzira u kakvom se obliku nalazilo (bacač plamena, granata, raketa, bomba i slično). Predmet
zabrane su i šume i druge vrste zelenog pokrivača, osim ako se ti prirodni elementine koriste za
zaklanjanje, prikrivanje ili maskiranje boraca ili drugih vojnih ciljeva, ili ako oni sami predstavljaju
vojne ciljeve.
* Nesmrtonosna oružja. Pod njim se podrazumeva širok spektar sredstava čija upotreba nema za
posledicu smrt ili teška telesna oštećenja već privremeno onesposobljavanje. Obuhvataju, primera
radi, snažne koncentracije elektromagnetskih talasa, tupe (gumene i plastične) metke, specijalni
gel koji onemogućava kretanje ljudi i vozila, te brojna hemijska sredstva poput neuroleptika,
anestitika, psihoaktivne droge koje stvaraju dezorijentaciju u prostoru itd.
Ova oružja su namenjena kako za policijske tako i za vojne operacije. Upotreba ovih oružja u
vojnim operacijama dovela bi do radikalne, pa i revolucionarne promene, jer bi ubijanje i trajno
onesposobljavanje pripadnika protivničke strane zamenila, po pravilu, njihovim privremenim
onesposobljavanjem.
Upotreba „nesmrtonosnog oružja" nije predmet specifične međunarodnopravne regulative. Ova
činjenica čini upotrebu nesmrtonosnog oružja ilegalnom kada se koristi protiv grupa ljudi, što je
najčešći slučaj, u kojoj su lica koja po pravu oružanih sukoba uživaju specifičnu zaštitu.
Posebno je sumnjiva legalnost upotrebe, pa i stokiranja i proizvodnje ovog oružja hemijske prirode
u svetlosti odredaba Konvencije o hemijskom i biološkom oružju.
Prema članu II Konvencije o hemijskom i biološkom oružju, toksična hemijska oružja su zabranjena
ukoliko ne izazivaju smrt ili povrede. Uz to, Konvencija izričito zabranjuje upotrebu agenasa za
kontrolu pobuna b oružanom sukobu, a pod ovim agensima podrazumeva sredstva koja kod čoveka
izazivaju iritaciju ili za posledicu imaju povremeno fizičko onesposobljavanje.
* Oružje za masovno uništenje
- Hemijsko oružje. Pod hemijskim oružjem podrazumevaju se različite
hemijske supstance kao i njihove smeše koje se koriste u ratne svrhe, poput bojnih
otrova, izazivača požara (zapaljive bombe, defolinati, tj. uništivači lišća na drveću,
veštačke magle i slično).
Pravila ratovanja formulisana na haškim konvencijama mira nisu u potpunosti regulisala upotrebu
hemijskog oružja. Regulativa II Haške deklaracije bila je ratione materiae ograničena na zabranu
upotrebe projektila kojima je jedini cilj bio širenje zagušljivih i otrovnih gasova. Ni Haški pravilnik
nije bio lišen izvesnih nejasnoća. Otuda Ženevski protokol od 17. juna 1925. godine, reafirmišući
opštu zabranu utvrđenu Haškim pravilima, utvrđuje inter allia, da je upotreba u ratu zagušljivih,
otrovnih i drugih sličnih gasova, kao i svih tečnosti, materija ili sličnih postupaka zabranjena te
pravedno osuđena pravnim mnjenjem celokupnog civilizovanog sveta.
Relevantnost zabrana utvrđenih Ženevskim protokolom potvrđena je u okviru UN Rezolucijom
Generalne skupštine od 16. decembra 1989. godine (2603A). 1993. godine doneta je Konvencija o
zabrani usavršavanja, proizvodnje i skladištenja hemijskog oružja.
- Biološko i bakteriološko oružje. Bakteriološka i biološka sredstva rata
se u međunarodnom pravu tretiraju kao jedinstvena kategorija. Široku, sintetičku definiciju
bioloških sredstava, koja obuhvataju i bakteriološka, dao je Specijalni komitet Konferencije za
razoružanje održane 1933. godine. Po toj definiciji podbiološkim ratnim sredstvima se
podrazumevaju svi patogeni mikrobi, virusi i si, zaraženi predmeti bez obzira na to gde su rasipani,
bilo da prouzrokuju oboljenja, momentalno ili nakon izvesnog perioda inkubacije.
Zabrana upotrebe biološkog oružja utvrđena je Ženevskim protokolom od 1925. godine, paralelno sa
zabranom hemijskog oružja.
Aprila 1972. godine doneta je Konvencija o zabrani usavršavanja, proizvodnje i stvaranja zaliha
bakteriološkog (biološkog) i toksičkog oružja i o njihovom uništavanju. Konvencija utvrđuje obavezu
država članica da „nikada ni pod kojim okolnostima neće usavršavati, proizvoditi, stvarati i na neki
drugi način sticati ili čuvati:
1. mikrobiološke ili druge biološke agense ili toksine, bez obzira na njihovo poreklo i način
proizvodnje, koji po tipu i količini nisu namenjeni upotrebi u profilaktične, zaštitne ili druge
mirnodopske svrhe;
2. oružje, opremu ili vektore namenjene da koristi takve agense ili toksine u svrhe neprijateljstva ili
za oružani sukob".
Ratio donošenja ove Konvencije bio je u isključenju biološkog oružja iz ratnih arsenala. U tom
smislu Konvencija obavezuje države da unište ili prerade navedena sredstva, kako ona koja se
nalaze u njenom posedu, tako i ona koja su pod njenom jurisdikcijom ili kontrolom.
- Nuklearno i termonuklearno oružje. Nuklearno i termonuklearno oružje obuhvata eksplozivne
naprave čija energija rezultira iz fisije i fuzije atoma, oslobađa ogromne količine energije udružene
sa moćnom i produženom radijacijom.
Osnovno pitanje koje se postavlja u vezi sa nuklearnim i termonuklearnim oružjem je pitanje
legalnosti njegove upotrebe u oružanom sukobu.
Po ovom pitanju mišljenja u teoriji su dijametralno suprotstavljena. Razlikujemo dva osnovna
pristupa pitanju legalnosti nuklearnog i termonuklearnog oružja. S jedne strane je mišljenje po
kome je upotreba nuklearnog oružja ilegalna, a sa druge, da međunarodno pravo ne sadrži posebno
pravilo kojim je zabranjena upotreba ovog oružja, te da, štaviše, dopušta njegovu upotrebu u
izvesnim slučajevima. I jedno i drugo mišljenje podupire se odgovarajućim argumentima.
Pitanje legalnosti upotrebe nuklearnog i termonuklearnog oružja bilo je predmet savetodavnog
mišljenja Međunarodnog suda pravde donetog na zahtev Generalne skupštine Ujedinjenih nacija
(Res. 49/75k).
Mišljenje Suda može se svesti na dve osnovne tačke:
a) u međunarodnom pravu ne postoji univerzalno pravilo koje zabranjuje ili ovlašćuje na pretnju
nuklearnim oružjem i njegovu upotrebu;
b) u svetlosti pozitivnog prava nejasno je da li bi pretnja ili upotreba nuklearnog oružja u izuzetnim
slučajevima samoodbrane bila zakonita ili nezakonita.
Mišljenje Suda opterećeno je neodređenošću i ambivalentnošću koja proizlazi iz naglašeno
formalističkog pristupa.
Sud je, naime, negativan odgovor na pitanje koje mu je uputila Generalna skupština UN implicite
vezao za postojanje jedne specifične norme opšteg međunarodnog prava koja bi za svoj neposredni
predmet imala zabranu pretnje i upotrebe nuklearnog oružja.
To izvesno nije slučaj. Ali iz toga, međutim, ne sledi automatski zaključak da međunarodno pravo
ne zabranjuje upotrebu nuklearnog oružja i to iz dva osnovna razloga.
S jedne strane, iako međunarodno pravo oružanih sukoba ne sadrži konkretnu normu o opštoj i
univerzalnoj zabrani pretnje ili upotrebe nuklearnog oružja, izvesno je da je pretnja i upotreba
nuklearnog oružja u direktnoj suprotnosti sa opšteprihvaćenim principima prava oružanih sukoba
koji izražavaju elementarne principe humanosti.
Exempli causa, nesporno je da bi upotreba nuklearnog oružja predstavljala su-
štinsko kršenje opšteprihvaćenog principa po kome je zabranjena upotreba oružja
koje prouzrokuje suvišne ili nepotrebne patnje.
S druge strane, u međunarodnoj praksi nalazimo obilje elemenata iz kojih se može dijagnostikovati
opšta pozicija međunarodne zajednice prema nuklearnom oružju. U tom smislu posebno su
relevantni međunarodni ugovori koji se neposredno odnose na nuklearno oružje, koji iako ne sadrže
opštu zabranu njegove upotrebe sadrže jake elemente takve zabrane ili zabrana upotrebe
nuklearnog oružja iz njih nužno proizlazi.
Navedeni pojedinačni akti imaju svoju osnovu u pravnom ubeđenju organizovane međunarodne
zajednice da je upotreba nuklearnog oružja protivna najvišim interesima egzistencije te zajednice.

108. ZABRANJENI METODI RATOVANJA

Pravila koja se tiču zabranjenih metoda ratovanja temelje se na principima humanosti i viteštva u
vođenju oružanih operacija. Ustanovljavaju nekoliko relevantnih zabrana:
a) zabrana ratne perfidije. Ratna lukavstva se dele na dozvoljena i nedozvoljena.
Dozvoljena ratna lukavstva poput zaseda, simulacije napada, maskiranja oružja i vojnih objekata i
sl. su inherentni sastojak vojne veštine i široko se praktikuju.
Nedozvoljena ratna lukavstva ili perfidije obuhvataju:
- nepravilnu upotrebu bele zastave primirja;
- nepravilnu upotrebu znakova raspoznavanja predviđenih Ženevskim konvencijama. Uopšte uzev,
radi se o znakovima za identifikaciju, sanitetskog i verskog osoblja, sanitetskih jedinica i transporta
Crvenog krsta i Crvenog polumeseca;
- upotrebu znaka i uniformi Ujedinjenih nacija bez ovlašćenja organizacije, te nepravilnu upotrebu
zastave, vojnih obeležja ili uniforme neprijateljske strane, upotrebu zastave, vojnih obeležja ili
uniforme država koje nisu strane u sukobu;
- zaključivanje sporazuma o prekidu vatre s namerom da se druga strana iznenadno napadne;
- ubijanje, povređivanje ili zarobljavanje neprijatelja pribegavanjem perfidiji.
Kao što I Dopunski protokol određuje, perfidija obuhvata „akte koji, računajući na poverenje
neprijatelja, navodi neprijatelja da veruje da je obavezan, ovlašćen ili dužan da obezbedi zaštitu,
prema pravilima međunarodnog prava primenljivom u oružanom sukobu, sa namerom da se to
poverenje izneveri".
b) zabrana izgladnjivanja.
Izgladnjivanje civilnog stanovništva, koje je vekovima bilo opšteprihvaćen metod ratovanja,
pogotovo kod opsada utvrđenih mesta i naselja, zabranjeno je I Dopunskim protokolom.
c) zabrana uništavanja i zaplene imovine koja pripada drugoj zaraćenoj strani.
Staro je pravilo da neprijateljski vojni predmeti, kao što su oružje, municija, oprema i
dokumentacija - tzv. ratni plen - a po nekim shvatanjima, i, uopšte, pokretna javna dobra,
pripadaju strani koja ih je zaplenila. Ratni plen strana u sukobu koristi bez ograničenja, a u slučaju
vojne potrebe može ga i uništiti.
Što se ostale imovine neprijateljske strane tiče, povlači se stroga razlika između javne i privatne
imovine u slučaju okupacije.
Pokretna javna imovina, koja može da se koristi za vojne operacije poput javnih fondova, gotovine,
prevoznih sredstava i dr. „podleže oduzimanju". U odnosu na nepokretnu javnu imovinu,
okupirajuća vojna sila ima pravo plodouživanja. Uništavanje ili zaplena je zabranjena, izuzev u
slučaju imperativne vojne potrebe.
Za razliku od javne imovine, privatna imovina je, u principu, nepovrediva. Dva su izuzetka od
nepovredivosti privatne svojine: rekvizicije i kontribucije.
Haški pravilnik uređuje rekvizicije na sledeći način:
„Rekvizicije u robi i usluge mogu biti tražene od opština i stanovnika samo za potrebe okupacione
vojske. One moraju biti u skladu sa mogućnostima zemlje i takve prirode da ne obavezuju
stanovništvo na učestvovanje u ratnim operacijama protiv otadžbine. Te rekvizicije i usluge mogu
da budu tražene samo sa ovlašćenjem komandanta u okupiranom mestu. Davanja u naturi biće,
koliko je to moguće, plaćena u gotovom; ako ne, za njih se mora dati priznanica i plaćanje iznosa će
se obaviti što je moguće pre".
Kontribucije su, pak, davanja u novcu fizičkih i pravnih lica preko uobičajenih davanja koje duguju
teritorijalnom suverenu.
d) nepovredivost parlamentara.
Parlamentari su lica vojna ili druga, ovlašćena od komandanta jedne strane u oružanom sukobu, da
komandantu druge strane prenesu poruku ili da vode pregovore o relevantnim pitanjima.
Nepovredivost parlamentara je staro pravilo, duboko ukorenjeno u praksi i pre nastanka
međunarodnog prava. Potvrđuje ga i Haški pravilnik. Status nepovredivosti parlamentar uživa od
momenta stupanja na teritoriju pod neprijateljskom kontrolom do napuštanja te teritorije.
e) zabrana uskraćivanja milosti.
I Dodatni protokol pravilo izražava na sledeći način: „Zabranjeno je narediti da ne sme biti
preživelih, kao i pretiti protivniku u tom smislu ili voditi neprijateljstva na toj osnovi".
Uz ovu opštu zabranu ide i specifična zabrana napada na lice onesposobljeno za borbu. Pod takvim
licem podrazumeva se:
1. svako lice koje je u vlasti neprijateljske strane,
2. svako lice koje nije sposobno da se brani, i
3. svako lice koje izražava nameru da se preda.

109. EFEKTIVNOST PRAVA ORUŽANIH SUKOBA


Pravila prava oružanih sukoba, kao integralnog dela međunarodnog prava, ustanovljavaju perfektne
pravne obaveze. Obaveznost ovih pravila je, međutim, jedna stvar, a njihova efektivnost je druga
stvar.
Efektivnost prava oružanih sukoba stoji u neposrednoj vezi sa dva pitanja:
1. pitanjem pravne prirode i karakteristika pravila prava oružanih sukoba u smislu da li ona
predstavljaju opšteobavezno ili partikularno pravo; i
2. pitanjem kvaliteta mehanizama za međunarodni nadzor i kontrolu primene
prava oružanih sukoba.
1. Dok za tzv. Haško pravo važi da izražava kodifikaciju običajnog prava koje deluje erga omnes,
priroda tzv. Ženevskog ili humanitarnog prava, posebno pravila Dopunskih Protokola I i II, predmet
je kontroverzi.
U međunarodnoj studiji Komiteta Crvenog krsta, kao i u dobrom delu teorije, pravila Ženevskog
prava se kvalifikuju kao opšteprihvaćena pravila koja izražavaju ustaljenu i konzistentnu praksu
kako u međunarodnim tako i u nemeđunarodnim oružanim sukobima.
Drugo je shvatanje da Ženevsko pravo, ili barem deo tog prava otelotvoren u IV Konvenciji i,
posebno Dopunskim protokolima iz 1977, predstavlja partikularno pravo koje važi samo između
strana ugovornica.
U jednoj stvari, međutim, oba dela prava oružanih sukoba - naročito Ženevsko - imaju zajedničku
karakteristiku - nedovoljno su precizna, utemeljena na subjektivnom pojmu „vojne potrebe", a u
primeni oslonjena na široke i subjektivnim tumačenjima podložne kriterijume poput kriterijuma ,,u
najvećoj mogućoj meri", „kada to okolnosti dopuštaju" i slično.
Što se „Haškog" prava tiče, ono, pored toga, suštinski nije adaptirano prirodi oružanog sukoba u
današnje vreme i napretku vojne tehnologije. Stvoreno u doba kada je rat bio sukob vojski, kao
naoružanog dela naroda, vođen oružjima čije je dejstvo, po pravilu, bilo moguće kontrolisati, ono
ne odgovara današnjem, totalnom ratu koji angažuje ukupne potencijale zaraćene strane uz
upotrebu novih oružja sa dejstvima koja je teško, a kod nekih, i nemoguće, kontrolisati.
2. Međunarodni nadzor nad primenom prava oružanih sukoba poverava se alternativno:
a. sili zaštitnici pod kojom se podrazumeva neutralna država koja nastupa kao
zaštitnik interesa jedne zaraćene strane u smislu poštovanja prava oružanih sukoba
od druge zaraćene strane i
b. Međunarodnom komitetu Crvenog krsta ili drugoj humanitarnoj organizaciji.
Slabost sistema sile zaštitnice, zbog koje se gotovo i ne primenjuje u novijoj praksi, leži u uslovu
saglasnosti kako obe zaraćene strane tako i same neutralne države koja bi trebalo da deluje kao sila
zaštitnica. Pored toga, njeno delovanje u tom svojstvu zavisi i od njenog faktičkog kapaciteta u
međunarodnim odnosima.
Za odgovarajuću aktivnost Crvenog krsta nije neophodna saglasnost zaraćenih strana, jer je ona u
pojedinim stvarima utemeljena na Ženevskim konvencijama. Međutim, aktivnost Crvenog krsta je
faktički ograničena, jer da bi utvrdio kršenja relevantnih pravila na nesumnjiv način potrebno je
istraživanje na terenu koje je teško sprovesti bez saradnje sa zaraćenim stranama.
Pravo oružanih sukoba, kao corpus pravila koja bi trebalo primenjivati u jednom supstancijalno
nepravnom stanju, teško da može biti efektivno u pravom značenju. Vojna pobeda, kao sam
unutrašnji ratio oružanog sukoba, jednostavno ne trpi jaka pravna ograničenja koja stoje na putu
njenog ostvarivanja. U izboru između vojne pobede i poštovanja prava oružanih sukoba, zaraćene
strane nemaju prevelik prostor. Otuda je i efektivnost prava oružanih sukoba u konkretnim
slučajevima rezultat kako odnosa prema pravu oružanih sukoba tako i faktičkog kapaciteta države u
međunarodnim odnosima, jer izgleda očigledno da ratujuće strane sa većim kapacitetom vojne i
političke moći rede bivaju izložene kolektivnoj osudi i sankcijama za kršenje pravila oružanih
sukoba.

110. ODGOVORNOST ZA KRŠENJE PRAVA ORUŽANIH SUKOBA

Kršenje prava oružanih sukoba povlači dvostruku odgovornost: odgovornost države kao zaraćene
strane i individualnu odgovornost.
Odgovornost države dizajnirana je u skladu sa opštim pravilima o odgovornosti države. Specifična je
u odnosu na građansku odgovornost koja se, po pravilu, utvrđivala finansijskim odredbama mirovnih
ugovora (reparacione klauzule).
U novijoj praksi, javlja se začetak naknade štete odlukom nadležnog međunarodnog tela.
Rezolucijom 687 od 1. jula 1991. godine osnovana je posebna Komisija za kompenzacije UN, kao
pomoćni organ Saveta bezbednosti.
Na samopomoći je zasnovana i ustanova ratnih represalija, u praksi možda najefikasnija mera
odvraćanja ratujuće strane od kršenja prava oružanih sukoba. Ratne represalije podrazumevaju
akte, koji su kao takvi protivni međunarodnom pravu, a koje ratujuća strana preduzima kao odgovor
na protivpravne akte druge ratujuće strane kako bi se ona navela da svoje ponašanje uskladi sa
pravilima prava oružanih sukoba.
Individualna krivična odgovornost vuče koren iz prošlosti. Dugo vremena ona, budući da je
primenjivana pred nacionalnim, krivičnim sudovima pobedničke strane prema pripadnicima oružanih
snaga, i civilima pobeđene strane, predstavljala, u stvari, specifičan oblik represalija. Nosila je jaka
obeležja pobedničke pravde, jer pripadnici oružanih snaga pobedničke strane, po pravilu, nisu bili
podvrgavani krivičnom postupku.
Ideja o krivičnoj odgovornosti lica koja krše pravila prava oružanih sukoba, nezavisno od njihove
pripadnosti, institucionalizovana je po prvi put u licu Stalnog međunarodnog krivičnog suda. Do
njene pune realizacije, međutim, dug je put zbog nespremnosti država sa velikim kapacitetom moći
da prihvate nadležnost Suda.