EVANEOSKI TEOLOKI FAKULTET OSIJEK, HRVATSKA

Religijska spoznaja (Esej)

Predmet: Filozofija religije Profesor: Julijana Teija Student: Aleksandar Dega Godina studija: 1

2 Datum: 13.05.2011.

I. Uvod
Tema koja u samoj sebi sadri mnoge polemike jeste upravo tema religijske spoznaje. Njom su se bavili, blago reeno, skoro svi svetski filozofi. Njena vanost se ogleda upravo u tome to ona eli ili bar neki pisci koji su pisali o ovoj temi, da pomiri veru i razum. Videemo da su vera i razum tokom vekova vodili veliku bitku, na kojoj na kraju niko nije dobio rat, ali bilo je par pobeda u bitkama i sa jedne i sa druge strane. Tuna injenica je da se na pravu debatu ekalo ak dugo, ali to emo videti tek neto kasnije. U radu u pokuati da objasnim zato je bilo toliko polemike oko vere i razuma, i kako Seren Kjerkegor vidi istinu kao subjektivnost. Osvrniemo se na velike mislioce kao to su Toma Akvinski, Imanuel Kant, Martin Buber i, ve pomenuti, Seren Kjerkegor. Zbog obimne materije ovaj rad e se baviti religijskom spoznajom do moderne, ali e uvesti i Martina Bubera u taj dijalog.

II. Odnos vere i razuma do moderne

Ako samo i letimino pogledamo odnos ovekovog razumskog razmiljanja, obuhvaen terminom filozofija, s jedne strane, te ono drugo stanje ovekova duha koje se obino oznaava kao vera, a o kojem reflektira teologija videemo da u celoj svojoj istoriji ta dva podruja stoje barem u odreenoj napetosti, ako ne i suprotnosti, ak neprijateljstvu.1

Ivan Macan nas podsea da su se tokom cele istorije vera i razum borile prsa u prsa. ak u antikoj Grkoj, filozofi su se smatrali bezbocima, jer nisu verovali u religiju toga doba, tanije u mitologiju. Crkveni oci u prvom veku imali su averziju prema razumskom razmiljanu, pribijajui se uz Tertulijana koji govori da je to je verska istina manje dostupna razumu, ona je sigurnija. U Srednjem veku, tanije u jedanaestom veku, dolazi do borbi izmeu dijalektiara (logiara) i antidijalektiara. Logiari zagovaraju da se ispitaju
1

Ivan Macan, Razum i vera, hrcak.srce.hr/file/3241, pristupljeno 09.05.2011.

4 verovanja Crkve, kao to je na primer Isusovo bezgreno zaee. Opinjeni Aristotelovom logikom svim silama napadaju Crkvu i njene dogme. Antidijalektiari su smatrali da logika ne moe da se primenjuje na verske istine. Prvi koji je bio na stranu antidijalektiara je Anselmo Kenterberijski, koji ontolokim putem pokuava da razvije i povee verski nauk. Neto kasnije, u trinaestom veku, na scenu stupa Toma Akvinski i skolastika kola. Toma, kao i Anselmo, logiku koristi da bi njime branio samu veru i time on jo vie razvija apologetiku (odbranu vere) i samu logiku. Ali tu prepirke izmeu vere i razuma ipak ne jenjava. Naime, ve nastaje novi sukob i to novovekovni sukob. Galileo Galilej, u sedamnaestom veku, zapoinje sukob sa teolozima toga doba. Sukob je preteno izmeu, sa jedne strane, filozofa i nauke i, sa druge strane, vera. Slino se deava i na tlu Engleske, gde se razvija novi filozofski pravac empirizam, sedamnaestom veku. Empiristi poput Frensisa Bajkona, Tomasa Hobsa i, najradikalnijeg meu njima, Dejvida Hjuma ograniavaju znanje. Tanije to ini Bejkon, kada znanje svodi na osetilne i materijalne stvari, otud kae Bog se moe spoznati samo verom.2 Hobs smatra da jedino se prihvatanje hrianske istine moe uiniti iskljuivo samo sa verom, dok Hjum smatra da je vera najvri temelj za teologiju, kao i Boanska objava. Hjum smatra da je spoznao uske sposobnosti ljudskog razuma, stoga je za njega jedini apstraktni predmet nauke, matematika, jedino sigurna.3 Kant, u osamnaestom veku, je pak pokuao da nekako pomiri veru i znanje. On je smatrao da se teoretski um mora ograniiti da bi praktian um mogao da doe do izraaja. On kae sledee: Morao sam, dakle, zakinuti znanje da bih uinio mesta veri.4 Zato Kant smatra da se do Boga ne dolazi preko teoretskog znanja, ve preko praktinog znanja.5 Neto slino pokuava i Toma Akvinski da objasni u svom delu Suma
2 3

Macan, Razum i vera. Ibid. 4 Ibid. 5 Ibid.

5 teologije. Svako se znanje stee pomou nekih po sebi razumljivih naela, tj. onih koja uviamo. No, pre sam pokazao da je nemogue da jedna te ista osoba jednu stvar prihvata verom i uvia umom.6 Akvinski i Kant smatraju da ako bi u neto trebali da verujemo, onda to ne moemo da spoznamo teoretskim umom, ve na praktian um mora da ima udela u tome. Pogledajmo parabolu Dona Visdoma, koja kae sledee.
Bilo jednom dva istraivaa koji su jednom prilikom doli do jednog proplanka u sred dungle, kojem je raslo mnogobrojno cvee i razna trava. Jedan od istraivaa je rekao: Mora da postoji jedan batovan koji se brine o ovom proplanku. Ali ovaj drugi se nije sloio: Nema tu batovana. Tako su oni podigli ator i postavili strau. Batovan nije bio vien. Ali moda je on nevidljiv batovan. Tako su oni postavili ogradu napravljenu od bodljikave ice i sproveli struju kroz nju i patrolirali su sa psom (jer su se setili da kako je H. G. Well u The Invisible Man mogao biti dotaknut ili namirisan, ali nije bio vidljiv). Ali i dalje nije bilo ni traga ni glasa od batovana. Vernik i dalje nije bio ubeen da batovan ne postoji. On je rekao: Ali postoji batovan, nevidljiv, nedodirljiv, neosetljiv na elektro okove, batovan koji nema mirisa i koji ne isputa zvuk, batovan koji dolazi tajno da motri na vrt, jer ga mnogo voli. Konano je Skeptik odgovorio: Ali ta ostaje od tvoje prvobitne tvrdnje? Samo kako se taj koji ti naziva nevidljivim, nedodirljivim itd. batovan drugaiji od imaginarnog ili ak i od ne batovana?. 7

Parabolom moemo predstaviti ljude koji se vie oslanjaju na razum ponaaju kao skeptik u prii, dok ljude koji se vie oslanjaju na veru ponaaju kao vernik. Ovom parabolom se moemo zakljuiti da ovakvim stavovima kao to su ova dva istraivaa imala jedan prema drugome, i nee se ba daleko stii. Ni jedan, a ni drugi nisu eleli da uju argumente onog drugoga, ve su ostali u svojim uverenjima i njih se drali. Tako su upravo neto slino deava izmeu ljudi koji pokuavaju sve treba ispitivati razumom i onih koji idu samo sa verom.

III. Seren Kjerkegor razum i vera

Toma Akvinski, Izabrano delo, izabrao i preveo Tomo Vere, (Zagreb: Globus,), 248. Antony Flew, Theology and Falsification, http://www8.svsu.edu/~koperski/flew.htm, pristupljeno 10.05.2011.
7

6 Kada priamo o veri onda nipoto ne smemo izostaviti onoga koga zovemo ocem vere Avrama. Posle Isusove smrti, ova pria, po meni, je druga u redu kada se govori o iskuenju i potpunoj veri u Boga. U svojoj knjzi, Strah i drhtanje, Seren Kjerkegor na etiri naine opisuje kako se ta scena mogla odigrati. U prvoj prii opisuje kako se Avram na kraju odnosi prema Isaku kao prema neemu to je bezvredno i kako sve to ini iz uitka. Druga pria govori kako je Avram sam zapazio ovna, tj. da mu se nije aneo ukazao i zbog toga Avram postaje ogoren i ne zaboravlja ta je Bog zahtevao od njega. Trea pria govori kako nita ne bi bilo isto da Avram nije toliko voleo svoga sina. U etvrtoj prii Avramova ruka se gri i on ne ubija Isaka.8
Bee mnogo oca koji verovae da e mu gubitkom deteta, to mu bee ono najmilije na svetu, biti oteta i svaka nada u budunost, ali ni jedno po njih ne bee dete obeanja kao to Isak bee Avramu. Bee mnogo oca koji izgubi dete, ali uvek tako da dete uzme Boga, Boija ruka, nepromenljiva i nedokuiva elja Svemogueg. Ne bee tako sa Avramom. 9

Avram dolazi do dilema kada mora da poslua Boga koji trai od njega da ubije nevinog oveka, a povrh svega svog sina. Etika kojom se Avram vodi, a Kjerkegor to uvia, jeste da dunost prema Bogu je jaa od socijalnog poretka.10 Spremnost Avrama u ovom njegovom delu se vidi ne iz njegovog promiljenog poteza ve iz njegovog dela vere, spremnost da Bogu da ono svoje najmilije i moda pak da se i sam time oprosti od Boijeg obeanja.
Tragini heroj rtvuje samog sebe za univerzalni moralni zakon. No Abraham ne ini nita za univerzalno. On nije ni tragini ni estetski heroj, ovek vere je izravno u odnosu prema osobnom Bogu ije su zapovijedi apsolutne i ne mogu se mjeriti jednostavno mjerilima ljudskog uma.11 Sren Kierkegaard, Strah i drhtanje, preveo Branko Milo, (Split: Verbum, 2000), 14-18. Ibid., 28. 10 Neven Drozdek, Sren Kierkegaard, http://www.filozofija.org/index.php? option=content&task=view&id=16, pristupljeno 23.05.2011. 11 Filozofija.org, Sren Kierkegaard, http://www.filozofija.org/index.php? option=com_content&task=view&id=319&Itemid=41, pristupljeno 13.05.2011.
9 8

7 U Kjerkegorovoj dijalektici postoji diskontinuitet u smislu prelaza od jednog stadija u drugi koji se ini izborom, samo-zalaganjem, a ne trajnim procesom konceptualnog posredovanja. U njegovu gledanju vera je skok.12 Zbog toga Kjerkegor, sa stajalita vere, izraava jak protest protiv spekulativne filozofije, naruito protiv hegelijanizma, jer, po njemu, on zamagljuje odnos Boga i oveka i racionalizira hrianske dogme, inei ih filozofskim-dokaznim zakljucima. On se ne trudi preterano da dokae Boiju egzistenciju, jer za njega to nije verovanje u zakljuaka demonstrativnih argumenata, ve je to stvar volje. A to se najjasnije vidi iz njegovog pozitivnog tumaenja istine kao subjektivnosti. On time ne porie objektivne neline istine, ve ih smatra beznaajnim kada je u pitanju ovekovo ivotno zalaganje. Zalaemo ivot ne u neto to bi mogli sumnjati, ve suprotno i to inim potpunim, strastvenim, zalaganjem. Istina kod Kjerkegora je upravo ono to on sam smatra verom. Smatra da su ideje, kao na primer Bogo-ovek, previe paradoksalne za ogranieni um, ali religiozna vera postoji samo ako strastveno prihvatimo objektivne nesigurnosti.13

IV. Martin Buber Odnos Ja i Ti

Nakon Kjerkegora dolazi vreme moderne epohe u kojoj relativizam uzima veliki mah. Celovita istina i stvarnost ne postoje, ve je sve sada delimina, razmrvljena i razbijena svakidanjica gde ovek mora sam da se snae. Nikola Dogan e rei da tada dolazi do totalnog poraza uma i da stoga ovo vreme naziva vreme oslabljenog uma. to prouzrokuje dalji tok dogaanja ka pojmu dekodiranja, to znai dekonstrukcija razumevanja objektivnih stvari i njenih sadraja gde pojam objektivne stvarnosti postaje sumnjiv. Ukida se budunost nudi se istovremenost, a istorija je pretvorena u inventar umetnosti. Bog se
12 13

Ibid. Ibid.

8 proglaava mrtvim i nastaje kriza zapadnog razmiljanja i umovanja. Na kraju ljudski um, koji se smatrao osloncem i uporitem ispravnog shvatanja stvarnosti kroz vekove, doveo je sebe do unutranjeg uruavanja i izgubio je verodostojnost.14 Kroz Ti ovek postaje Ja.15 Ovaj stav je za Bubera prvi zakon ivota. Po njemu Ti je potreban da bi se postalo Ja i da bi se ivelo. Zbog toga ovek deluje da ivi u pruenosti ka drugoj osobi. Zbog toga zato to je ovek stvoren na sliku i priliku Boiju (Postanak 1:26-27) i zato to je njegov sam model bie koje ivi u zajednici i u sebi ima zajednitvo odnosa, zbog toga se i sam ovek ponaa kao njegov tvorac. Iako se esto razmilja, kada se kae da je ovek slika Boija, da ovek lii na Boga u fizikom smislu, to nije sluaj. Naime, ovekova slinost sa Bogom je duhovnog karaktera: sposobni smo da razmiljamo, imamo slobodnu volju, savest i jo mnogo toga. Najdublja slinost koja moe da se ostvari izmeu Boga i oveka jeste da se oita u ljubavi, jer ljubav je ovekova ivotna struktura, ali je i sam vrhunac ovenosti. Na kraju ovek je presvega animal amans, iliti bie koje ljubi.16

V. Zakljuak
Na kraju moemo zakljuiti da iako je bilo velikih borba izmeu vere i razuma, ni jedna, a ni druga strana ne sme odbaciti ovu drugu. Ali na kraju moemo postaviti pitanje Da li Bog postoji?, iako vera kae da, a razum, moda, kae ne, ne znai da smo time dokazali iliti negirali Boiju egzistenciju.

14 15

Nikola Dogan, U potrazi za Bogom, (akovo: Teologija, 2003.), 325-326. Martin Buber, I and Thou, (New York: Charles Scribners Sons, 1958.), 28. 16 Dogan, 326-328

9 Za Tomu Akvinskog znanje moemo da stiemo, ali da ne moemo u neto da verujemo i da znamo to isto. Kant pak govori da teoretski um, koga pokree razum, mora oslobiditi mesta za delovanje praktinog uma, koga pokree vera. Martin Buber zakljuuje da samo kroz odnos Ja i Ti, a tu je glavni akcenat na odnos Ja i Bog, moemo spoznati sami sebe. Seren Kjerkegor govori o vioj sili, Bog, i o socijalnoj normi. On zakljuuje da kada je Bog u pitanju onda nema kompromisa, jer je sam Bog zaetnik celog etikog razmiljanja drutva, pa i samog razuma. Pogledavi na sve ove mislioce moemo zakljuiti da nekada zaista trebamo posluati Boiji glas i ii verom kroz sa tim. Istina je upravo rizik koji bira neku objektivnu nesigurnost sa strastvenou neizmernosti.17

17

Filozofija.org

10 Bibliografija Akvinski, Toma. Izabrano delo. izabrao i preveo Tomo Vere. Zagreb: Globus,. Buber, Martin. I and Thou. New York: Charles Scribners Sons, 1958. Dogan, Nikola. U potrazi za Bogom. akovo: Teologija, 2003. Drozdek, Neven. Sren Kierkegaard. http://www.filozofija.org/index.php? option=content&task=view&id=16. pristupljeno 23.05.2011. Filozofija.org. Sren Kierkegaard. http://www.filozofija.org/index.php? option=com_content&task=view&id=319&Itemid=41. pristupljeno 13.05.2011. Flew, Antony. Theology and Falsification. http://www8.svsu.edu/~koperski/flew.htm. pristupljeno 10.05.2011. Kierkegaard, Soren. Strah i drhtanje. preveo Branko Milo. Split: Verbum, 2000. Macan, Ivan. Razum i vera. hrcak.srce.hr/file/3241. pristupljeno 09.05.2011.

11 Pitanja: 1. Na koji nain se dolazi do Boga po Kjerkegaru i Buberu? 2. Kako Toma Akvinac gleda na praktian um? 1. Po Kjerkegoru dolazimo preko skoka vere. Za njega je nuno skoiti u neto to se zove objektivna nesigurnost. Istina kod Kjerkegora je upravo ono to on sam smatra verom. Smatra da su ideje, kao na primer Bogo-ovek, previe paradoksalne za ogranieni um, ali religiozna vera postoji samo ako strastveno prihvatimo objektivne nesigurnosti. Po Buberu dolazimo do Boga preko odnosa, tj spoznajemo sebe tako to imamo lini odnos sa Bogom. 2. Akvinac dolazi do zakljuka preko uvianja razumljivih principa. Za njega praktian um ne ide tim putem, to jest ono to jeste da to prihvatimo verom.