Вы находитесь на странице: 1из 285

Prof.

Dr Milosav Milosavaljevi DEVIJACIJE I DRUTVO Mojim najdraima Katarini i Milanu DEVIJACIJE I DRUTVO Predgovor Ova knjiga stvarana je u duem periodu. Ona je rezultat mnogih istraivakih projekata u kojima je njen autor uestvovao. Posebna motivacija potie iz nastavnog iskustava na predmetu, koji se jo uvek tradicionalno odreuje kao Socijalna patologija na Fakultetu politikih nauka i Defektolokom fakultetu u Beogradu. Knjiga je primarno namenjena studentima socijalnog rada i svim ostalim studentima u humanistikim naukama, koji su zainteresovani za savremene socijalne probleme i drutvene devijacije. Integralni i interdisciplinarni pristup na kome je zasnovan concept ove knjige ini je zanimljivom za mnoge profesionalce u oblasti socijalne zatite, zdravstva, obrazovanja, pravosua, zapoljavanja i drugih drutvenih delatnosti. Svojim sadrajima knjiga moe privui panju ire italake publike i javnosti zbog trajne aktuelnosti mrane strane drutvene stvarnosti, kojima se svestrano i sveobuhvatno bavi. Mada je primarna namena ove knjige da poslui kao udbenik, ona ne prua nikakve zakovane istine ili recepte. Ona otvara mnoge probleme, dileme i nepoznanice i sadri najnovija saznanja o prirodi socijalnih problema i drutvenih devijacija, odnosu savremenih drutava prema ovim pojavama i dostignua u njihovom teorijskom promiljanju. Po svojoj strukturi i pristupu ova knjiga nije pisana na standardni nain uobiajen za udbenike, iako sadri sve njegove bitne elemente. Autorovo predavako iskustvo bilo je odluujue za pristup i izbor strukture knjige. Najpre su analizirana kljuna obeleja, uzroci, priroda i teorijska razumevanja savremenih socijalnih problema i drutvenih devijacija, da bi se na kraju knjige izloile teorijska i metodoloka saznanja i osnove nauke o drutvenim devijacijama. Autor je zahvalan mnogim lino znanim, ali i nepoznatim stvaraocima, ija iskustva i ideje su mu pomogli da utemelji sopstevna stanovita i stavove. Posebna zahvalnost duguje se Mirjani Obretkovi i Boidaru Stojanoviu za korisne sugestije oko nekih poglavlja ili ideja. Uprava i Nastavno-nauno vee Fakulteta politikih nauka omoguili su slobodnu akademsku godinu za studijski rad ime su pomogli da ova knjiga ugleda svetlo dana. Autor

Deo prvi SOCIJALNI PROBLEMI, DRUTVENE DEVIJACIJE I SOCIJALNI RAD Glava I SOCIJALNI PROBLEMI, DEVIJACIJE I SOCIJALNI RAD Promiljanje budunosti bilo kog drutva, institucije, profesije ili ma koje drutvene tvorevine nije mogue bez ozbiljnog i kritikog preispitivanja sadanjosti i prolosti. Zbog toga projektovanje budunosti socijalnog rada na poetku XXI veka podrazumeva temeljne analize njegovih korenova i tragova, filozofskih, teorijskih, vrednosnih i metodolokih osnova, iskustva i praktinih dometa u raznim fazama njegovog razvoja. Ta iskustva i praksa poivaju na vekovnim rezultatima humanih individualnih, grupnih, kolektivnih i zajednikih akcija i aktivnosti ostvarivanja ljudskosti na delu obogaenih socijalnim radom, koji je od poetka XX veka ustanovljen i kao profesionalna delatnost, kojom se danas bavi veliki broj ljudi (Nedeljkovi, 1982.). To istovremeno znai da se kao znaajni nosioci drutvenog odnosa prema ljudskim potrebama i problemima u savremenim drutvima javljaju profesionalno osposobljeni i kompetentni strunjaci, koji, pored razumevanja i ljubavi za druge, raspolau strunim znanjem zasnovanim na nauci, posebnim profesionalnim metodama, sredstvima i tehnologijom, razvijanim pod manjim ili veim uticajem naunih saznanja, ali i pragmatikih i iskustvenih zahteva, koji odraavaju drutvenu, ekonomsku, socijalnu, politiku, kulturnu i drugu stvarnost (Social Work Education in Europe, 1986.). Kao nova profesija socijalni rad je koristio iskustva starijih, razvijenijih i afirmisanih drutvenih delatnosti (zdravstvene, pedagoke, psiholoke, pravnike i sl.), kao to se u zasnivanju svojih koncepcija i pristupa oslanjao na saznanja razliitih nauka. Ponekad je u nedostatku sopstvenog pojmovno - kategorijalnog aparata koristio pojmove i termine ovih delatnosti ili nauka, dok je jo vie u skromnosti svojih metoda, tehnika i tehnologije, koristio ili modifikovao one koji su nastali u iskustvu drugih oblasti (Milosavljevi, 1996.). I sve to nije nita neobino ukoliko nije prenaglaeno i dok se time ne gubi identitet i samosvojnost struke i delatnosti. Jedan vek profesije je istovremeno prekratak za njeno kompletno drutveno utemeljenje. Na drugoj strani, vekovna iskustva socijalnih i dobroinih delatnosti umnoili su saznanja o dometima i ogranienostima ovekove ljudskosti i humanosti. Socijalni rad kao delatnost i profesija proao je kroz poetne faze svoje drutvene afirmacije i utemeljenja, nosei sa sobom tragove "dejih bolesti", ali i primerenu zrelost, koja namee veu odgovornost prema sebi i onome to dolazi i imajui u vidu ciljeve i vrednosti na kojima poiva, ili bi trebalo da poiva, kao deo humanitarne prakse savremenih drutava. Socijalni rad kao profesionalna i u velikoj meri institucionalizovana drutvena delatnost nastaje u graanskom drutvu s poetka XX veka kao praktina potreba da se sueli sa rastuim, sloenim i masovnim socijalnim problemima toga vremena. Na taj nain je poetno odreen njegov osnovni predmet. Nauna i laika razumevanja prirode i uzroka tih socijalnih problema uticala su na definisanje ciljeva, principa, pristupa, metoda i sredstava a time i dometa i drutvene pozicije i afirmacije socijalnog rada. Naslanjajui se na dominirajue koncepcije drutvenih devijacija i socijalnih problema na poetku XX veka, socijalni rad je neminovno bio usmeren prema devijantima, autsajderima, drutvenim "gubitnicima", marginalizovanim pojedincima, drutvenim grupama i slojevima, ime su znaajno opredeljeni ne samo njegov predmet, ve u

velikoj meri i pristupi, metode i sredstva. Povezanost socijalnog rada sa odreenim ekonomskim, socijalnim i politikim ciljevima uticala je i na njegove ciljeve i domete. Tragovi poetnih iskustava u socijalnom radu su prisutni na odreeni nain i danas. Zbog toga je neophodna identifikacija "ostataka" i tragova prolosti. Koliko god su nauni, socijalni, kulturni, politiki, pragmatiki i drugi koreni utemeljivali i davali stabilnost socijalnom radu kao novoj profesiji i delatnosti, oni u odreenoj meri postaju ogranienje za bitnije promene, kao teko breme koga se nije lako osloboditi bez rizika da se izgubi deo onoga to je bar prividno inilo stabilnost preenog puta. Preispitivanje korenova, prolosti i sadanjosti socijalnog rada ne moe se realizovati jednim tekstom koliko god je on utemeljen na ve postojeim istraivanjima, saznanjima i iskustvima. Osnovna ideja ovog poglavlja je da drutveni status, afirmacija i utemeljenje profesije i delatnosti socijalnog rada u velikoj meri zavise ne samo od njegovih ciljeva, ili bolje reeno, od toga ijim i kojim ciljevima slui, ve i od njegovih osnovnih teorijskih polazita, predmeta i, primereno tome, metoda i sredstava koje koristi u praksi. Jo konkretnije, osnovni premet ovog dela teksta je pokuaj analize uticaja korenova socijalnog rada i poetnih konceptualnih osnova na njegov aktuelni drutveni status, vrednovanje i ugled. Poetna je ideja da su ti uticaji jo uvek prejaki i da sputavaju temeljne promene u socijalnom radu. Na drugoj strani, jedna od bitnih pretpostavki ovog odeljka je da je prvobitna predmetna usmerenost socijalnog rada prema drutvenim devijacijama i socijalnim problemima imala uticaja na njegovu marginalizaciju i neadekvatan drutveni ugled, ali da su tome mnogo vie doprinosili teorijsko-konceptualna odreenja i pristupi u tumaenju prirode i uzroka devijacija i socijalnih problema, jer su iz toga proizilazili ciljevi, metode i sredstva kojima se socijalni rad sluio bavei se ovim pojavama. esto je taj uticaj bio posredan i ostvarivan samo preko nekih ideja, tako da nije uvek jednostavno identifikovati na kojim teorijskim i metodolokim osnovama poiva neka od koncepcija ili utemeljena praksa u socijalnom radu. I 1. Socijalno-politiki koreni socijalnog rada Socijalni rad i nauka o drutvenim devijacijama imaju sline korenove, mnoge ciljeve i znaajan deo zajednikog predmeta a to su drutvene devijacije i, po nekim shvatanjima, socijalni problemi (padijer-Dini, 1988.). Moe se rei da su zahvaljujui istom cilju, a to je predupreenje i eliminacija drutvenih devijacija i socijalnih problema, ove dve delatnosti prolazile i kroz sline faze. Meutim, izmeu nauke o drutvenim devijacijama i socijalnog rada kao praktine profesionalne delatnosti postoje znaajne razlike. Prva je kao nauna delatnost za svoje opredeljenje izabrala izuavanje rairenosti, sadraja i vrsta devijacija, utvrivanje pravilnosti i zakonitosti, klasifikacija i tipologija i razvoj teorijskih objanjenja i etiologije devijantnih pojava. Njeni ciljevi su dakle, pre svega, nauni i potom aplikativni i praktini. Samim tim i metode i sredstva za ostvarivanje ovih ciljeva morala su biti nauna. Socijalni rad je, pre svega, praktina drutvena delatnost, koja ima praktinodelatne ciljeve, pa je sasvim logino to se njegove metode i sredstva razlikuju od naunih. Razvijen socijalni rad bi trebalo da to vie koristi rezultate i nauna saznanja razliitih nauka poto je njegov predmet razuen, bogat, raznovrstan i promenljiv. Kao to je ve reeno na sadrinsku usmerenost, ciljeve, principe, metode, sredstva, praktina dostignua i poziciju socijalnog rada uticale su brojne nauke, ali su meu njima u najveoj meri prisutni uticaji medicine, prava, psihologije, sociologije, nauke o drutvenim devijacijama i pedagogije. U dugom periodu, a to se moe tvrditi i

za aktuelnu situaciju, posebno je bio snaan uticaj odreenih teorijskih pristupa u okviru socijalne patologije, kasnije prerasle u nauku o drutvenim devijacijama, na koncepcije, predmetnu usmerenost, metode i sredstva socijalnog rada. Zbog toga e analizi ovog odnosa biti posveena posebna panja. No, pre toga je neophodno ukazati na zajednike korenove i istorijske izvore socijalne patologije i socijalnog rada. Socijalni problemi feudalnog drutva i poetne socijalne protivrenosti dolazeeg graanskog drutva ve izmeu dve francuske buruaske revolucije (17891834) privlaile su panju socijalnih mislilaca i nekih delova graanskih politikih struja, to je kao rezultat dalo niz veoma interesantnih i za to vreme modernih studija i istraivanja (Jakovljevi, 1971.). Mada su rezultati ovih istraivanja posebno moralnih statistiara skrenuli panju drutvene javnosti Evrope na brojne socijalne probleme i posebno na siromatvo, socijalnu i moralnu bedu radnike klase i uticaj drutvenoekonomskih faktora na rastui kriminal, one nisu mogle da se lie parcijalnosti zakljuivanja, niti optimistikih stavova u pogledu karaktera i perspektiva graanskog drutva. Jo su na poetku XIX veka bile znaajno prisutne socijalne protivrenosti prethodnog modela drutva, dok se socijalni problemi graanskog drutva masovnije i dramatinije ispoljavaju tek pri njegovom kraju i poetkom dvadesetog veka. U svakom sluaju, brojne parcijalne studije i istraivanja realizovana tokom devetnaestog veka predstavljala su bogatu saznajnu osnovu za drugaije razumevanje i pristup socijalnim problemima (Halmi, 1989.). Istovremeno, socijalne studije su u veini sluajeva omoguile suavanja prostora za moralistike pristupe i suenje o socijalnim problemima, kao to su predstavljale i vrednosno-saznajnu osnovu za utemeljenje razliitih reformistikih struja i pokreta, to je dugo bila odluujua tendencija u graanskoj socijalnoj misli. Socijalni i politiki pokreti predstavljali su takoe jedan od zajednikih korenova socijalne patologije kao nauke i posebno socijalnog rada. Mada nije uvek jednostavno uspostaviti direktnu vezu izmeu ovih pokreta i delatnosti socijalnog rada, izvesno je da su oni uticali kako na jaanje interesa drutvene javnosti za socijalne probleme i devijacije, tako i na projektovanje praktinih aktivnosti usmerenih prema njihovom predupreenju i eliminaciji, pa tako i na uvoenje socijalnog rada. Meu ovima posebno se svojim interesovanjem za socijalnu problematiku izdvajaju socijalutopistiki i socijalistiki radniki pokret, socijal-reformistike partije i struje u okviru graanskih politikih opredeljenja, kasnije naroito izraenih kroz socijaldemokratske partije i pokrete. Sve do ozbiljnije zrelosti radnikog pokreta zajednika odlika ovih pokreta je socijalni reformizam i oekivanja da e se osmiljenim socijalnim promenama a na osnovu socijalnog i moralnog osveenja, prevazilaziti socijalni problemi iz ega su proizali i razliiti reformistiki modeli socijalne politike ve krajem XIX veka. Specifian doprinos razumevanju socijalnih problema daju i prve studije i praktino angaovanje feministikog pokreta okrenutog naroito socijalnom poloaju, problemima i emancipaciji ena, kao posebno marginalizovanom delu graanskog drutva, bez obzira na njihov socijalno-ekonomski status. Pokuaji konretnog bavljenja socijalnim problemima dovode do specifinih iskustava, a javljaju se i primeri konkretnih socijalnih eksperimenata zasnovanih na odreenim ideolokim ili socijalnoteorijskim shvatanjima (Jankovi i Pei 1988.). Socijalno-reformistiki pristupi naili su na plodno tle zahvaljujui sticaju okolnosti. Socijalistike i druge struje u okviru radnikog pokreta nisu bile toliko snane da bi mogle da korenito utiu na promene i politiku, ukljuujui i socijalnu politiku graanskog drutva, pa su se zadovoljavale radikalnim kritikama i svakom socijalnom promenom koja znai boljitak za proletarijat i lumpenproletarijat.

Interesi graanske klase bili su usmereni ka ouvanju produktivne i disciplinovane radne snage i kontroli "vika stanovnitva". Obe ove tendencije proizvele su sistem socijalnog osiguranja, kao okosnicu kasnije nastalog modela socijalne politike drave blagostanja, i socijalne slube kao specifian vid socijalne kontrole marginalizovanih i onih koji su izvan procesa rada. Tako su razliiti motivi i interesi dali sline pragmatike rezultate u osnovi. (Lakievi, 1991.). Teorijsko-metodoloko utemljenje socijalnog rada duguje se najvie dominirajuim socijalnim i socijalno-patolokim teorijama s kraja XIX i poetka XX veka. Njihov zajedniki koren su socioloke, ekonomske, psiholoke, bioloke, medicinske i pravne teorije. Koliko je socijalno-medicinski pristup imao veliki uticaj na razumevanje pa i praktian odnos prema socijalnim problemima poetkom XIX veka, toliko su posebno socijalno-patoloke i psiholoke teorije uticale na karakter drutvene reakcije na drutvene devijacije i socijalne probleme krajem XIX i poetkom XX veka, kada se i zainju konceptualne, obrazovne i institucionalne osnove socijalnog rada kao profesionalne delatnosti (Jakovljevi, 1971.). Sadrei svaka na svoj nain deo saznanja i istine o prirodi drutvenih devijacija i socijalnih problema, svaka od posebnih socijalno-patolokih i neke psiholoke teorije usmeravale su ne samo nauni interes ve i drutvenu reakciju, ukljuujui i praksu odreenih institucija, slubi i profesija prema ovim pojavama. Klasici marksizma, Marks i Engels skrenuli su panju drutvene i naune javnosti na sloene socijalne protivrenosti i socijalne probleme kapitalsitikog drutva. Dok se Marks vie bavio teorijskim objanjenjem njihovih uroka, koje je video pre svega, u prirodi svih drutava iji odnosi se temelje na privatnom vlasnitvu, Engels je dao temeljne empirisjke analize konkretnih socijalnih problema graanskog drutva. Marks, nasuprot Kontu nije video kretanje iz tradicionalnog ruralnog drutva u moderno industrijsko kao prirodan, progresivan i evolucioni proces. Naprotiv, sve odnose kapitalistikog industrijskog drutva posmatrao je u dimezijama distribucije vlasnitva (izmeu onih koji imaju i onih koji nemaju) i moi (monih i nemonih). Siromatvo, kao kljuni zajedniki imenitelj socijalnih problema vieno je kao inherentna posledica ekonomskih i socijalnih sistema koji poivaju na privatnom vlasnitvu. Ideje klasika marksizma vie su sluile kao vodi nekih socijalnih i politikih pokreta, nego to su uticali na odnos konkretnih kapitalistikih drutava prema ovim pojavama, iz prostog razloga to je to bilo u direktnoj suprotnosti sa interesima vladajuih klasa, iju su gramzivost i otuenost posebno analizirali. Meutim, nauni i metodoloki znaaj njihovih teorijskih i empirijskih doprinosa izuavanju i tumaenju prirode socijalnih problema graanskog drutva niko ozbiljan nije odbacivao. Klasine socijalno-patoloke teorije s prve polovine XX veka imale su poseban uticaj na poetno predmetno-ciljno i metodoloko utemeljenje socijalnog rada a time i na njegova dostignua i drutvene uloge. Taj uticaj je bio toliko jak da se protee sve do danas. Jedan od utemeljivaa sociologije i socijalne patologije kao nauke, Emile Durkheim je dao poseban peat tumaenju drutvenih devijacija, koje je dominiralo, na ovaj ili onaj nain, u svim klasinim socijalno-patolokim teorijama i posredno uticalo na drutvenu reakciju odnosno odnos drutva prema devijacijama. Neke opte Durkhiem-ove ideje tiu se posredno i uloga socijalnog rada. O kojim idejama je re? Najpre su u pitanju zajednike ideje sa Kontovim o evolutivnom razvoju ljudskog drutva kroz postepene i osmiljene promene, koje se ostvaruju kroz rad, red i poredak ka prirodnom progresu. Time su utemeljene teorijske i metodoloke osnove socijalnog reformizma i posredno opte drutvene uloge socijalnog rada.

Drugi set ideja tie se Durkheim-ovog shvatanja odnosa izmeu pojedinca i drutva u kome se primat u svakom pogledu daje etiki i vrednosno superiornom drutvu naspram instiktivno, potrebama i nagonski neobuzdanog pojedinca, koji mora biti socijalno kontrolisan razliitim mehanizmima kolektivne svesti (obiaji, moral, religija, pravo i sl.). Time je utemeljeno dugotrajno uticajno gledite o devijanim pojedincima u "zdravom drutvu". Najzad, meu brojnim Durkheim-ovim idejama, koje su obeleile klasine socioloke teorije, treba izdvojiti i temeljne kriterijume za razlikovanje normalnih od devijantnih pojava. Po Durkhiem-u normalnost se izraava onim to je tipino, proseno, uobiajeno i postojano u nekom drutvu u konkretnoj fazi njegovog razvoja (Durkhiem, 1963.). Kada je re o individualnom ponaanju onda je izvesno da je konformizam ono to je u drutvu poeljno i prihvatljivo. Samim tim, sve to odstupa od uobiajenog, prosenog i opteprihvatljivog smatra se drutveno nepoeljnim, dakle devijantnim. Relativizam kriterija za definisanje devijantnog prividno odgovara uvaavanju razliitosti i postojanju istorijskih faza u razvoju drutva. Ustvari, devijantnost i normalnost u osnovi se odreuju prema tome kako se odnose prema poretku. Ono to slui ouvanju reda i poretka smatra se normalnim i obrnuto. Kako su pojedinci a ne drutvo nosioci devijantnog, prirodno je da oni moraju biti u sreditu drutvene kontrole. U razliitim varijantama ovi stavovi prepoznaju se ili opredeljuju polazita veine klasinih socijalno-patolokih teorija (Jankovi i Pei, 1988.). Devijantni pojedinci su u sreditu interesovanja klasinih socijalno-patolokih i psiholokih teorija. Razlike se jedino javljaju u tome kako se tumai priroda i uzroci devijacija, koje se uglavnom suavaju na devijantna ponaanja. Teorijske analize i prouavanja drutvenih dezorganizacija kao, vida poremeaja funkcionisanja drutvenih grupa ili institucija, ne odstupaju bitno od dominirajuih poetnih ideja, jer se drutvene protivrenosti opaaju jedino na mikro socijalnom nivou (padijer-Dini, 1988.). Vezivanje klasinih teorija za pojedine tipove devijanog ponaanja (naprimer: maloletniko prestupnitvo, kriminal, imigranrtske ili manjinske i marginalizovane pojedince i grupe) nije moglo dovesti do razumevanja drutvenih protivrenosti i optih uzroka devijacija u graanskom drutvu. Na drugoj strani, mehanicistiko shvatanje odnosa izmeu drutvenih devijacija i njihovih uzroka i onda kada su oni primarno odreivani kao drutveni, pogodovao je izboru sredstava i metoda, koje su po prirodi stvari morale biti usmerene prema tako identifikovanim uzrocima, ali jo ee prema pojedincima, drutvenim grupama i skupinama kao nosiocima devijantnih ponaanja. Zbog toga u osnovnom pristupu ima vie slinosti nego razlika u tumaenju prirode i uzroka devijacija meu razliitim socijalno-patolokim, pa ak i psiholokim teorijama. Tako naprimer, ekoloke teorije posmatraju nastanak drutvenih devijacija u meuodnosu izmeu pojedinca, prirodne i socijalne sredine velikih gradova, s tim to primarni znaaj daju slabljenju mehanizama socijalne kontrole i kohezije i delovanju devijantnih socijalno-psiholokih mehanizama. Teorija diferencijalne asocijacije naglaava znaaj prisustva odreenih vidova drutvene svesti, shvatanja i normi koji pogoduju ili spreavaju formiranje devijanog ponaanja u zavisnosti od karaktera socijalnih veza i kontakata u koje neki pojedinci ili skupine stupaju. Teorija kulturnih konflikata uvaava samo jedan vid drutvenih sukoba (normativni), onaj izmeu dominirajue i manjinske ili imigrantske kulture, ne ulazei u stvarne korenove drutvenih protivrenosti i razlika u poloaju pojedinih drutvenih slojeva. Sukobi se dakle posmatraju na nivou socijalizovanih svesti pojedinaca i

njihovih primarnih grupa prema drugim grupama i pre svega, dominirajuem modelu vrednosti i normi. Slino se, u osnovi, moe rei i za polazni stav teorija o drutvenoj anomiji u kojima se tei objanjenje drutvenih uzroka devijanog ponaanja odreenih pojedinaca uslovljenih neskladom izmeu drutvene strukture i kulture, ali se ishodita, u krajnjem rezultatu, nalaze u prilagoavanju pojedinaca a ne u promeni drutvenih odnosa ( Merton, Nisbet, 1971.). Najzad, kao primer treba uzeti i teorije subkulture, koje, mada uvaavaju drutveni pluralizam i uzronost devijantnih ponaanja, imaju stigmatizirajui karakter i doprinose marginalizaciji svih onih pojedinaca i drutvenih grupa i slojeva koje su nosioci drugaijih ciljeva, vrednosti i normativnih opredelejenja u odnosu na dominirajuu kulturu i vrednosni sistem. Posebno se to moe rei za teorije o radnikoj subkulturi (Williams, 1991.). Slino se moe rei i za neke dominirajue psiholoke teorije toga vremena, jer su one u postojeim razlikama izmeu devijanata i nedevijanata u pogledu odreenih psiholokih karakteristika, osobina i svojstava, pre svega, nalazile objanjenja za devijantno ponaanje pojedinaca i eventualno grupa (teorije inteligencije, psihoanalitike, emocionalne nezrelosti, frustracija i sl). ak i kada uvaavaju socijalno-psiholoke uzroke devijantnog ponaanja (teorije imitacije, uenja, neuspele socijalizacije i multifaktorske) ove teorije ponovo u sredite interesovanja stavljaju pojedinca, interpsihike odnose sa drugim pojedincima i eventualno ljudskim grupama. U svim ovim teorijama, bilo sociolokim ili psiholokim, osnovni predmet interesovanja je odstupajue u odnosu na uobiajeno i proseno, konformistiko i drutveno poeljno, i sve to u poreenju sa vladajuim normativno-vrednosnim sistemom i drutvenim shvatanjima. Polazei od ovako shvaene prirode i uzroka devijacija odreuju se i odgovarajui "lekovi". Sredini i zajedniki mehanizmi su ipak socijalizacija, socijalna kontrola i resocijalizacija, kao nain uspostavljanja onih obrazaca i vidova ponaanja koji su drutveno poeljni i prihvatljivi. Razlike su jedino u pridavanju veeg znaaja nekim segmentuima linosti odnosno nekim posebnim sredstvima i metodama drutvene reakcije. Primenljivost kao i prihvatanje ovih i drugih teorijskih pristupa u velikoj meri je poivao na njihovoj empirijskoj utemeljenosti i jednostavnosti. Klasine socijalno-patoloke i psiholoke teorije, koje su se bavile devijacijama i devijantnim linostima, grupama ili skupinama, imale su znaajan uticaj na poetno teorijsko i metodoloko postavljanje socijalnog rada kao profesionalne delatnosti i to, kako direktno, tako i posredno. Direktni uticaj ostvarivan je preko sistema obrazovanja u kome su u nastavnim programima bile prisutne pomenute i druge pomodne teorije toga vremena, kao i preko uticaja javnosti i posebno javnih institucija na koncipiranje sistema obrazovanja socijalnih radnika (Payne, 2001). Posredni uticaj ostvarivan je prihvatanjem klasinih socijalno-patolokih teorija od strane pojedinih socijalnih radnika i njihovih prvih profesionalnih asocijacija, koje su takoe doprinosile prihvatanju ili odbojnosti prema odreenim koncepcijama i shvatanjima. O kojim uticajima je posebno re? Socijalni rad je ponikao na korenovima klasinih pozitivistikih sociolokih, socijalno-patolokih i psiholokih teorija i na pragmatikim motivima i potrebama, dok je svoje konceptualno otelotvorenje stekao u vidu pozitivistiko-popravljakog i zatitarskog modela. U etikom pogledu ovaj model predstavlja spoj graanske filantropije i prosvetiteljstva, ali on, u krajnjem rezultatu, poiva na vrednostima, idejama i interesima graanske klase. Reformistike socijalno-politike koncepcije toga vremena

takoe predstavljaju konceptualni okvir socijalnog rada, odraavajui istovremeno socijalno-strukturalne i politike odnose postojeih drutvenih klasa. Osnovni predmet socijalnog rada pozitivistiko-popravljakog i zatitarskog tipa su razliiti vidovi drutvenih devijacaija i sva ona odstupajaa ponaanja, procesi i pojave koje ugroavaju stabilnost i koheziju graanskog drutva. Drugim reima, sve ono to se sa aspekta vrednosnog i normativnog sistema graanskog drutva smatra neprihvatljivim i odstupajuim predstavlja krucijalni interes i predmet socijalnog rada. Zbog toga se primarna panja socijalnog rada usmerava prema "bolestima drutva", odnosno, jo preciznije, ka "bolesnim" pojedincima i grupama u "zdravom" drutvu. Iz ovog poetnog stava proizilaze i ciljevi a to je predupreenje, leenje i spreavanje "bolesti". U zavisnosti od toga koje se pojave ili osobine pojedinaca i mikrosocijalnih struktura smatraju odluujuim uzrocima devijanih ponaanja pojedinaca biraju se sadraji, sredstva i metode socijalnog rada. Lani filantropski poetni stav pozitivistikih pristupa upuivao je na pomaganje pojedincima, porodicama i drutvenim grupama koji imaju posebne ivotne tekoe, pa su na tom sutinskom odnosu socijalnog rada prema svom predmetu stvarani i neki bazini principi, meu kojima naprimer i esto isticani: od pomoi do samopomoi. Kako su nosioci devijantnih ponaanja najee pripadnici niih drutvenih slojeva i marginalizovani pojedinci i drutvene skupine, to su oni postali odluujue polje delatnosti socijalnog rada. Meutim, iza manifestnog cilja: pomaganje ljudima koji imaju posebne tekoe, skriva se realni drutveni cilj i motiv: socijalna kontrola, resocijalizacija, popravljanje i prilagoavanje devijanata. Uvaavanje drutvenih uzroka devijantnih ponaanja vie je sluilo razumevanju njihove prirode, nego eventualnom usmeravanju aktivnosti socijalnog rada prema njihovim spreavanju i eliminisanju. Metode socijalnog rada koriene u okviru ovog modela vezane su za taj polazni cilj korekcije pojedinaca, njihovog ponaanja, osobina ili karakteristika linosti i eventualno poboljanja njihove mikrosocijane sredine. Logino je da se najee koriste i razvijaju metode socijalnog rada sa pojedincem, s tim to se esto u nedostatku sopstvenih koriste metode razvijenijih delatnosti i struka. Osnovna svrha njihove upotrebe je da se pojedinac i njegova mikro sredina to bolje izue i upoznaju da bi se primereno osobenostima sluaja (princip individualizacije) odabrala i odgovarajua sredstva i metode resocijalizacije, koje neminovno prate i razliiti vidovi drutvenih sankcija koje, dodue, primenjuju druge drutvene a ne institucije ili slube socijalnog rada. Odsustvo sankcija u delatnosti socijalnog rada ne umanjuje njegove doprinose socijalnoj kontroli i ouvanju socijalnog mira. Mada pozitivistiko-popravljaki i zatitarski model pripada prvim stranicama istorije socijalnog rada, on je ostao dominirajui, sa naravno brojnim "kozmetikim" izmenama, ali zadravanjem osnovnog duha i sutine stvarane poetkom XX veka. To se najbolje vidi na primerima vatrene podrke ovom modelu od strane nekih uticajnih socijalno-politikih mislilaca, koji socijalni rad sa pojedincem i odgovarajue metode smatraju generikim i distinktivnim odlikama socijalnog rada (Pinker, 1993). I 2. Teorijske kontroverze oko definisanja pojma socijalni problem Dobro je poznato da pojam socijalnog problema ima razliita znaenja, kao to postoje razliite teorije koje objanjavaju prirodu, sadraje i uzronost ovog tipa drutvenih pojava. Kako ne postoji opte prihvaen ili dominirajui nauni pristup niti teorijsko objanjenje, pa ni saglasnost oko definisanja pojma socijalnog problema, oigledno je neophodno temeljno preispitivanje, analiza i evaluacija postojeih teorija.

Pritom je jasno da se fakultativna i kolokvijalna upotreba ovog pojma u javnosti ne moe ozbiljnije uzimati u obzir, bez obzira na to to je jedna od dimenzija socijalnih problema uvaavanje njihovog postojanja i teine od strane javnog mnjenja, o emu e biti rei kasnije. Nesumljivo je takoe da se pojam socijalnog problema mora posmatrati u uem smislu od pojma drutveni problem, koji je kompleksniji i pripada kategoriji interdisciplinarnih pojmova. Pojam socijalni problem nastao je u okviru socijalne medicine i organicistikopozitivistike sociologije kao sinonim za one masovne organske ili duevne bolesti (tuberkuloza, zarazne bolesti, alkoholizam, pothranjenost i sl.), koje su posledica, pre svega, nepovoljnih drutveno-ekonomskih i socijalnih uslova ivota i, u ovom smislu, bio je dugo moderan u socijalno-medicinskoj, socijalno-reformistikoj i sociolokoj misli sve do poetka XX veka (Jakovljevi, 1971.). Slian pristup u pogledu osnovnog sadraja, ali ne i oko tumaenja prirode i uzroka socijalnih problema imali su mislioci klasinog marksistikog uenja (Engels, 1951.). U socijalno-medicinskim i socijalnim istraivanjima s kraja XIX i poetka XX veka nisu postojale posebne pretenzije da se jedinstveno definie pojam niti saine klasifikacije ili tipologije socijalnih problema. Najvei deo energije bio je usmeravan ka opisima i istraivanju sadraja, uzroka i posledica socijalnih problema. Ukoliko su i koriene neke klasifikacije, one su se najee oslanjale na medicinske kriterije razvrstavanja, s tim to su posebno klasifikovane one bolesti koje su imale primarno socijalne uzroke i vidljivu masovnost ispoljavanja (Vidakovi, 1932). U definisanju socijalnih problema takoe je znaajan doprinos socijalne politike, koja ovom pojmu prilazi pre svega, sa aksioloko-pragmatikog aspekta. Pojam socijalni problem vezuje se za socijalne sluajeve, kao one objektivne dogaaje ili situacije koji nepovoljno utiu na pojedince, drutvene grupe ili zajednice na taj nain to im pogoravaju uslove ivota, nameu nesrazmerne tekoe, smanjuju anse za napredovanje u ivotu i ije posledice se ne mogu prevazilaziti bez organizovane drutvene podrke i aktivnosti. Takav pristup najbolje ilustruje sledee shvatanje socijalnog problema: Ispravnim i opravdanim ini se da se pod socijalnim problemom podrazumeva takva drutvena pojava koja privlai panju znatnog dela datog drutva koje je svesno da takva pojava nepovoljno deluje po drutvo i njegove lanove i da je zbog nje potrebna izvesna drutvena akcija. Iz toga proizilazi da mnotvo socijalnih sluajeva predstavlja socijalni problem. Socijalni sluaj je individualna pojava, koja pogaa odreenu individuu, ali on, kao i sluajevi jedne vrste (nezaposlenost, npr.) nije usamljen ve ima manju ili veu frekvenciju" (Lakievi, 1980). Prema tome, po ovom shvatanju, koje je raireno u socijalno-politikim pristupima, uspostavlja se neposredna veza izmeu pojmova socijalni sluaj i socijalni problem, s tim to se prvi vezuje za pojedinca a drugi za mnotvo ljudi i drutvo. U okviru socijalnopolitikih teorija socijalni problemi se posmatraju kao objektivni dogaaji ili situacije, koji nepovoljno deluju na ivotne i radne uslove ljudi. Nastajanje socijalnih sluajeva, pa time i socijalnih problema smatra se normalnom injenicom vezanom za prirodu oveka i drutva, s tim to postoji uverenje da se oni mogu preduprediti, neki od njih suzbiti, dok se kod drugih mogu organizovanim drutvenim merama spreavati nepovoljne posledice. Zahvaljujui ovakvom odreivanju socijalnih sluajeva i problema socijalnopolitiki pristupi, po pravilu, kao element svojih definicija sadre i socijalni

aktivizam, odnosno pretpostavku da se drutvo mora organizovano baviti ovim pojavama. Ovakva shvatanja prate i ideje o socijalnim reformama i posebnim programima prevencije i prevazilaenja socijalnih problema. Definiciju socijalnih problema, koja sadri navedene elemente sreemo u sledeem primeru: Socijalne probleme (kurziv iz originalnog teksta) moemo definisati kao okolnosti koje potiu iz strukture drutvenih institucija i koje imaju negativan uticaj na dobrobit pojedinaca i grupa a prepoznaju se putem procesa grupnog definisanja. Poto socijalni problemi potiu iz socijalnih uslova nekog drutva, oni su predmet promena. Poto veliina socijalnih problema nekada izgleda zaprepaujua, onda njihovo reavanje mora postati predmet socijalne politike i promene (F. Scarpati, M. L. Andersen, L.O'Toole, 1996.). Ovi autori naglaavaju sloenost socijalnih problema i nemogunost postojanja univerzalnih i jednostavnih reenja, kao i tekoe oko njihovog istraivanja i razumevanja. Oni, s pravom, upozoravaju na neophodnost dugoronih i celovitih uvida u njihovo poreklo i posledice, uz zakljuak da ovi zahtevaju kompleksne i dugorone mere socijalne politike i promena, nasuprot kratkoronim pristupima krizne intervencije, koji su popularni kako u javnom mnenju tako i meu profesionalcima. Klasifikacije socijalnih problema u okviru socijalnopolitikih i reformistikih pristupa najee se izvode iz klasifikacija socijalnih sluajeva kao primarnih pojava. Tako se po gore pomenutom shvatanju svi socijalni sluajevi, prema uzrocima koji do njih dovode, razvrstavaju u: socijalne sluajeve koji nastaju iz fiziolokih uzroka (materinstvo, bolest, starost i smrt); one koji nastaju iz porodinih uzroka (posebne tekoe oko podizanja dece i strukturalno poremeene porodice); socijalne sluajeve iz profesionalnih uzroka (profesionalne bolesti, povrede i smrtni sluajevi na radu i nezaposlenost); iz drutvenih uzroka (ratovi i revolucije) i socijalne sluajeve koji nastaju pod dejstvom geo-fizikih uzroka poput zemljotresa, poplava, lavina i sl. (Lakievi, 1980). Interesantno je da u ovim klasifikacijama nema mesta za siromatvo, kao najizraeniji problem, ne samo klasinih ve i savremenih drutva. Re je o polaznom pristupu u kome se pojam socijalnog problema izvodi iz pojma socijalni sluaj, a ovaj vezuje za objektivne line, drutvene ili prirodne dogaaje. U ovakvom pristupu siromatvo se vezuje za posledice socijalnih sluajeva, pa se otuda ne pojavljuje u klasifikaciji socijalnih problema. Socijalnopolitiki pristupi socijalnim problemima u velikoj meri slie razvijenijim socijalno-medicinskim shvatanjima, s tim to su prilagoeni nekim modelima, odnosno sistemima socijalne sigurnosti, pa otuda u potpunosti zanemaruju one socijalne probleme koji imaju obeleja drutvenih devijacija. Smatra se naime, da su drutvene devijacije i socijalni problemi, koji iz njih izviru, predmet socijalne patologije kao nauke i drugih oblasti drutvenih delatnosti nikako socijalne politike. Insistiranje na objektivnom karakteru socijalnih sluajeva, i sledstveno tome socijalnih problema, iskljuuje ljudska ponaanja, pogotovo ona koja su u sukobu sa drutvenim normama ili vrednostima. U okviru socijalne patologije i nauke o drutvenim devijacijama nastale su razliite teorije i istraivanja socijalnih problema, s tim to se u osnovnom pristupu javlja vie varijacija: socijalni problemi se ne smatraju predmetom socijalno-patolokih teorija ve su to razliiti vidovi odstupajuih ponaanja (klasine socijalno-patoloke teorije); 10

shvatanja koja uspostavljaju vezu izmeu socijalnih problema i drutvenih devijacija i smatraju ih predmetom socijalne patologije (neke teorije drutvenih dezorganizacija) i teorije o socijalnim problemima, koje pojam socijalnog problema posmatraju kao integriui i krucijalni pojam. Klasine socijalnopatoloke teorije polaze od ideje devijantnih i neprilagoenih linosti u odnosu na drutvene norme, vrednosti i zahteve, s tim to im je zajedniko da osnovne uzroke takvih ponaanja vide u pojedinim drutvenim faktorima: teorija imitacije u oponaanju uzora pod dejstvom socijalnih i psiholokih faktora; teorija anomije u nedostatku rukovodeih normi u periodima drutvenih promena; teorija diferencijalne asocijacije u dominirajuem uticaju drugaijih kontakata putem kojih se ue devijantna ponaanja posredstvom primarnih ljudskih grupa; teorija podkultura usvajanjem devijantnih vrednosti koje su u suprotnosti sa dominirajuim sistemom vrednosti i normi i teorije drutvene dezorganizacije slabljenjem uticaja primarnih grupa i drutvenih ustanova u odreenim drutvenim okolnostima. Klasine socijalnopatoloke teorije ne samo da nisu zainteresovane za tumaenje i izuavanje socijalnih problema, niti za njihove klasifikacije, ve svoje interesovanje odnosa ovek-drutvo primarno usmeravaju prema delovanju drutvenih faktora na prilagoavanje ili neprilagoavanje pojedinaca nekim drutvenim normama i idealima (itati; normama vladajue klase). Devijantna ponaanja, mada tumaena primarno drutvenim uzrocima, posmatraju se prvenstveno kao problem pojedinaca, a ne drutva. Na drugoj strani, kako su ove teorije ilustrovane ili dokazivane na primerima pojedinih tipova devijacija (kriminal, maloletniko prestupnitvo, alkoholizam i sl.) nije bilo ozbiljnijih pokuaja njihovog klasifikovanja, niti izvoenja optijih teorija ukoliko se izuzmu poetne Durkheim-ove ideje o prirodi i kriterijumima za razlikovanje negativnih drutvenih injenica (Durkhiem, 1963.). Klasine teorije uglavnom poivaju na parcijalnim studijama i nisu mogle da se oslobode relativizma svojih kriterija za definisanje drutvenih devijacija. Predstavnike ovih teorija nisu interesovale globalne i sistemske protivrenosti graanskog drutva, u ijem okrilju su nastajale i u iju odbranu su uglavnom stvarane, pa otuda i nema rasprava niti analiza usmerenih prema socijalnim problemima kao ishoditu tih protivrenosti. Ove teorije, kao to pored ostalih pie Lemert, odlikuju: veoma nizak nivo apstrakcije i konceptualizacije, interesovanje samo za praktine i svakodnevne ljudske probleme, odsustvo interesa za pronalaenjem zajednikih karakteristika razliitih tipova devijacija, ukljuujui i zanemarivanje socijalnih problema i unoenje vrednosnih i moralnih sudova u definisanju devijacija (Lemert, 1951.). Pokuaj objedinjavanja pojmova devijantno ponaanje i drutvene devijacije uinjen je u okviru Merton-ove socioloke teorije o socijalnim problemima. Bez ulaenja u detaljnu analizu osnovnog funkcionalistikog pristupa na kome ova teorija poiva, niti u njen detaljan prikaz, ovde e se samo saeto navesti osnovna obeleja ili kriteriji za definisanje socijalnih problema. Merton smatra da su sledei kriteriji odluujui za definisanje socijalnih problema: znaajan raskorak izmeu drutvenih standarda i drutvene stvarnosti (izmeu drutvenih ciljeva ili vrednosti i legitimnih sredstava za njihovo ostvarivanje); drutveno poreklo (uzroci) socijalnih problema;

11

postojanje onih koji u ime drutva sude o tome koja pojava je socijalni problem; postojanje manifestnih i latentnih problema; drutveno opaanje neke pojave kao problema i javno prisutno uverenje u mogunost popravljanja neke nepovoljne socijalne situacije kao deo obeleja socijalnih problema (Merton, 1971.). Na povezanost objektivnih i subjektivnih aspekata socijalnih problema ukazuje i dvojica savremenih autora, Soroka i Bryjak. Oni naime, polaze od stava da je lake identifikovati prirodne probleme, jer su oni proizvod dejstva prirodnih sila, koja se mogu lake identifikovati, to nije sluaj sa socijalnim problemima, ne samo zbog sloenosti drutvenih uzroka i uslova socijalnih problema, ve zbog uea monih drutvenih struktura u opaanju i definisanju onih drutvenih pojava koje se smatraju problemima. Imajui sve ovo u vidu oni izbegavaju da daju potpuniju definiciju socijalnih problema. Opredeljujui se za njen operacionalni vid, oni ostaju u okvirima funkcionalizma, i, u osnovi, tradicionalnog pristupa: U svrhu sociolokih ispitivanja i analiza socijalni problemi se mogu koceptualizovati kao uslovi koji potiu iz funkcionidsanja drutvenog poretka i opaaju se od strane uticajnih delova drutva kao neprihvatljivi i na taj nain, postaju cilj korektivnih socijalnih akcija (M. Soroka i G. Bryjak, 1995). I 3. Socijalni problemi kao predmet socijalnog rada Razvoj sociologije, drugih drutvenih nauka, socijalne patologije i teorijskih osnova socijalnog rada neminovno je doveo do utvrivanja nekih zajednikih karakteristika devijacija i odstupajuih ponaanja i saznanja o nekim drutvenim pojavama koje imaju negativne posledice po pojedince, drutvene grupe i zajednice, ali se ne moraju neminovno ispoljavati samo kao odstupajua ili nepoeljna ponaanja. U traganju za tim zajednikim karakteristikama nastali su razliiti teorijski stavovi o socijalnim problemima. Poetne ideje nisu ile dalje od shvatanja socijalnih problema kao mnotva devijantnih, odstupajuih ponaanja ili nepovoljnih situacija pojedinaca koji imaju neke zajednike odlike: "Socijalni problem je problem koji aktuelno ili potencijalno pogaa veliki broj ljudi na zajedniki nain, tako da ga je mogue na najbolji nain reiti nekom merom ili merama koje bi se primenjivale na probleme kao celinu, a ne tretiranjem svakog pojedinca kao izolovanog sluaja, ili koji zahteva koncentrisanu i organizovanu ljudsku akciju" (Hart, 1923.). Funkcionalistika sociologija dala je poseban doprinos definisanju pojma socijalni problem, pa je tako proiren predmet nauke o drutvenim devijacijama i na ove pojave. Funkcionalistike teorije menjaju svoj pristup razumevanju drutvenih devijacija ne samo time, to pored drutvene disfunkcionalnosti devijacija (posmatranje devijacija kao nepoeljnih pojava) prihvataju i njihovu drutvenu funkcionalnost (devijacije imaju i svoje pozitivne drutvene posledice), ve to ih posmatraju kao tip drutvenih procesa na koje se moe uticati ukoliko se poznaju njihovi uzroci i unutranja dinamika. Kao to u pojam drutvenih devijacija funkcionalisti uvode kategoriju interakcije, tako u podruje drutvene reakcije uvode pojam organizovane i osmiljenje akcije. 12

Pored normativnog kriterija u odreivanju devijantnih pojava: "Socijalni problem je stanje koje je definisano od strane znaajnog broja pojedinaca kao odstupanje od neke drutvene norme koju oni cene", (Fuller, 1965.), funkcionalisti dodaju na specifian nain shvaen vrednosni kriterij: "Socijalni problem je situacija za koju se veruje da predstavlja pretnju nekoj priznatoj vrednosti, a koja se moe ukloniti odgovarajuom drutvenom akcijom" (Merill, 1965.). Uvaavanju vrednosnog kriterija doprinosi i insistiranje funkcionalista na drutvenom vrednovanju odnosno opaanju: "Socijalni problem oznaava svaku socijalnu situaciju koja privlai panju znatnog broja ljudi kompetentnih posmatraa u okviru drutva i ostavlja na njih utisak da je potrebno novo prilagoavanje ili leenje nekom kolektivnom akcijom" (Case, 1965.). Razvijene funkcionalistike teorije drutvenih devijacija unose u predmet istraivanja razliite poremeaje funkcija i struktura primarnih ljudskih grupa ( porodica) ili drutvenih institucija ( kola, crkva, komunalne slube i sl.) ukazujui na to da ove pojave takoe imaju obeleja odstupajueg i nepoeljnog i pomerajui teite interesovanja na drutvene odnose, dodue, do odreenog nivoa optosti, na inerakcije pojedinaca, funkcionisanje odnosno disfunkcije drutvenih grupa i ustanova i drutvene dezorganizacije. Mada izmeu funkcionalista ima neslaganja u tumaenju odnosa izmeu devijantnih ponaanja i drutvenih dezorganizacija, neki ih posmatraju u meuzavisnosti i uslovljenosti ( F. Znaniecky i W. Tomas), drugi kao paralelne ili nezavisne pojave (M. Elliot i F. Merill) trei u okviru jedinstvenog pojma socijalni problemi (R. Merton i R. Nisbet), oni u svakom sluaju ne mogu da se otrgnu poetnoj pozitivistikoj poziciji izraenoj i kroz stav: " Socijalni problemi su devijacije od utvrenog poretka, tj. stanja koja su izmakla drutvenoj kontroli" (Neumeyer, 1953.). Poto se organizacija smatra poeljnim a dezorganizacija nepoeljnim stanjem ili se, eventualno, prihvata kao faza izmeu organizacije i reogranizacije, funkcionalisti nisu mogli da u svojim aplikativnim aspektima odu dalje od socijalnog reformizma i to na mikro socijalnom nivou. Funkcionalisti su svojim teorijskim stavovima i istraivanjima o drutvenim devijacijama i socijalnim problemima dosegli domet objanjenja mikro socijalnih protivrenosti graanskog drutva, ali nisu mogli da idu dalje, jer bi to znailo odstupanje od njihovih kljunih filozofsko-teorijskih polazita. To se najbolje vidi na primeru Roberta Mertona, najpoznatijeg meu njima, kada su u pitanju teorijski doprinosi razumevanju drutvenih devijacija. Ovo e se ilustrovati upravo na primeru njegovog shvatanja socijalnih problema. Tumaei nastanak drutvene anomije i socijalnih problema raskorakom izmeu drutvene kulture (dominirajue drutvene vrednosti i ciljevi) i strukture (drutveno legitimna i legalna sredstva za ostvarivanje ciljeva i vrednosti), do kojeg dolazi kako u uslovima poboljanja tako i posebno pogoranja drutvenih prilika, Meton definie i pojam socijalnog problema na sledei nain:

13

"Socijalni problem je sutinski raskorak izmeu socijalno raspodeljenih standarda i aktuelnih uslova ivota". (Merton, Nisbet, l971.). Drugim reima, u pitanju je raskorak izmeu idealnog i stvarnog, ideala i stvarnosti. Ono to je meutim, bitno sa aspekta analize u ovom tekstu, Merton ovim pojmom objedinjuje pojmove drutvenih dezorganizacija i devijantnih ponaanja. Re je, po ovom autoru, o zajednikim osobinama koje ove pojave povezuju u jedinstvenu kategoriju: da su one rezultat nesklada izmeu drutvenih vrednosti i stvarnosti; da su drutveno uzrokovane; da su drutveno uoljive i vrednovane kao nepoeljne; da imaju svoje drutvene posledice i da postoje mogunosti drutvene intervencije i korekcije ovih pojava kroz planiranu i osmiljenu drutvenu akciju, bez obzira na to da li su one manifestovane ili su samo latentne (Merton, Nisbet, l971.).

Neki od navedenih aspekata socijalnih problema ve su pominjani napred. Ovde je neophodno upozoriti na akcioni aspekt koji znai ideju o mogunosti korigovanja socijalnih problema, izmeu ostalog koristei i nauna saznanja o njihovoj prirodi i uzrocima, i o neophodnosti organizovanih i planiranih drutvenih akcija u tom cilju. Socijalna akcija usmerava se prema uzrocima pomenutog raskoraka i znai pomeranje teita aktivnosti i prema nekim delovim drutvene strukture. Dodue, kao to e se kasnije pokazati ona je u ovom konceptu limitirana na mikro socijalni plan (drutvene grupe i institucije), ali se oslobaa pretene usmerenosti socijalnih akcija samo prema devijantnim pojedincima (Jankovi, Pei, 1988.). U domaoj socijalno-politikoj literaturi definicije socijalnog problema uglavnom se razlikuju i ne obuhvataju pojam drutvenih devijacija, iako esto sadre neke od pomenutih funkcionalistikih aspekata definicija socijalnih problema. Pored konvencionalnog i neodreenog korienja pojma socijalni problem kao sinionim za pojave koje obuhvataju mnotvo ljudi svojim nepovoljnim posledicama, bez obzira na njihove sadraje i prirodu (siromatvo, alkoholizam, nezaposlenost, kriminal, maloletniko prestupnitvo i sl.), sreu se one definicije koje socijalne probleme odvajaju od drutvenih devijacija. Tako naprimer, Bein smatra: "Socijalni problemi se odreuju kao stanja socijalne potrebe zabrinjavajue velikog broja ljudi koji nastaju iz katastrofalnih prirodnih ili sloenih drutvenih zbivanja, pa je usled toga za njihovo suzbijanje, otklanjanje ili ublaavanje, neophodna viestruka intervencija ireg drutva" (Bein, 1973.). Bein, dodue, pod stanjem socijalne potrebe podrazumeva i neka ponaanja koja imaju devijantna obeleja, ali u osnovi, odvaja pojam drutvenih devijacija od socijalnih problema. Naravno, ovaj autor ne pripada funkcionalistikim shvatanjima, ali je pomenut zbog pokuaja podvajanja pojmova drutvenih devijacija i socijalnih problema. Funkcionalistika teorijska shvatanja, posebno ona vezana za definisanje i objanjenje socijalnih problema, imala su neposredan uticaj na irenje predmeta, ciljeva, sadraja i metoda socijalnog rada. Tako pored devijantnih pojedinaca i grupa predmet delatnosti socijalnog rada postaju i socijalni problemi. Socijalni rad se okree 14

problemima funkcionisanja, opstanka i strukturalne stabilnosti ljudskih primarnih grupa (pre svega porodice), institucija i zajednica (posebno lokalnih). Prihvatanjem teorija o drutvenim dezorganizacijama, kao osnovu svog praktinog delovanja, socijalni rad se okree i onim to bi se moglo uslovno nazvati devijacijama unutar pojedinih institucija ili institucionalnih sistema. Model socijalnog rada inspirisan funkcionalistikim teorijama i shvatanjima drutvenih devijacija i socijalnih problema uticao je i na promene njegovih ciljeva a to je pokuaj bavljenja pojavama (problemima) ne samo pojedincima, delovanje na uzroke, ne jedino na posledice, uvaavanje razliitih aspekata i nivoa socijalnih problema a ne samo njihovim devijantnim dimenzijama. Na drugoj strani, proirile su se uloge socijalnog rada poput praenja i prouavanja konkretnih socijalnih problema, planiranja i osmiljavanja socijalnih akcija, evaluacije promena i sl. Pored unapreivanja metoda socijalnog rada sa pojedincem i bogaenja metoda socijalnog grupnog rada, posebno onih koji poivaju na ideji sistemskog pristupa, u praksu socijalnog rada vei znaaj dobio je jedan novi metodoloki pristup i kompleks metoda. Re je o socijalnom radu u zajednici. Zahvaljujui idejama o akcionom pristupu socijalnim problemima razvijana su i akciona istraivanja kao komplementarni ili socijalnom radu u zajednici srodan istraivaki postupak. Ovaj istraivaki kvalitativni pristup i socijalni rad u zajednici jedinstven je cilj: izazivanje osmiljenih socijalnih promena uz uee pripadnika neke zajednice kao subjekata (Milosavljevi, 1996.). Akciona istraivanja postaju takoe strateko-metodoloki instrument socijalnog rada (Halmi, 1989.). Iako su funkcionalistiki teorijski stavovi i istraivanja znaajno doprineli irenju ciljeva, predmeta i metoda socijalnog rada ili su predstavljali podlogu za takve promene u socijalnom radu, njihovi praktini doprinosi eliminaciji socijalnih problema ostali su relativno ogranieni. Mada je socijalni rad obogatio svoje pristupe, ciljeve, uloge, sadraje, predmet delatnosti i metode, on je ostao limitiran realnim interesima i potrebama graanskog drutva, koje je doputalo "socijalne intervencije" do nivoa porodice i samo pojedinih drutvenih institucija. Kao to se funkcionalizam nije izdigao do analize sutinskih protivrenosti kapitalistikog drutva, ostajui na nivou pojedinih drutvenih institucija tako ni socijalni rad nije mogao da ode dalje od nivoa primarnih (porodica) ili lokalnih zajednica (susedstvo, naselje) i promena u pojednim institucijama koje su dezorganizovana ili disfunkcionalne. Parcijalnost, kako funkcionalistikih teorija o socijalnim problemima, tako i akcionog pristupa socijalnog rada ostavljaju teorijska objanjenja i socijalnu akciju na nivou niih (mikro) segmenata drutvene organizacije. Ne mogavi da dosegne do sutine drutvenih korenova socijalnih problema, socijalni rad se neminovno preteno orijentisao prema njihovim posledicama, koje su pojavno prepoznatljivije u odnosu na njihovu etiologiju. Nita se ne dogaa sluajno! Funkcionalistiki model najbolje odgovara drutvima koja su stabilna na due vreme ili u osnovi ne ele bitne promene. Zato su i konkretni dometi socijalnog rada u prevenciji i prevazilaenju socijalnih problema skromni i ponovo usmereni prema delu socijalne stvarnosti, a to su najee drutveno neznaajni i nemoni pojedinci, grupe i institucije. I 4. Ka integrativnom shvatanju socijalnih problema

15

Nasuprot parcijalnim ili relativnim pristupima socijalnim problemima bilo je u humanistikim naukama pokuaja da se doe do integrativnih pristupa i definicija, kojima se obuhvataju razliiti kriteriji, sadraji i obeleja socijalnih problema. Za takav pristup opredelio se je i Vladimir Jakovljevi krajem ezdesetih i poetkom sedamdesetih godina. Zalaui se za integrativni pristup, ovaj autor polazi od pojma drutveni poremeaji pod kojim podrazumeva sve one pojave koje proistiu iz istorijskog i aktuelnog meuodnosa ljudi u zajednici, a ispoljavaju se u vidu razliitih drutvenih poremeaja, odnosno kao socijalne bolesti (somatske socijalne bolesti, mentalni poremeaji i psihosomatski poremeaji), sociopatije (toksikomanije, poroci i agresije) i socijalne dezorganizacije poput dezorganizacije braka i porodica, komuna i radnih kolektiva i dezorganizacije globalnih i svetskog drutva (Jakovljevi, 1971.). Neki drugi jugoslovenski autori takoe su svoja istraivanja gradili na pokuajima integrativnih pristupa. Tako je ivkovi, zalaui se za posebnu teoriju socijalnih problema, odredio njene osnovne konceptualne karakteristike na sledei nain: a) socijalni problem je injenica, masovna drutvena tvorevina, koja proizilazi iz raskoraka izmeu drutvenih ciljeva i vrednosti i postojeih ukupnih uslova drutvenog ivota, drutveno uzrokovan, drutveno izleiv i sa drutvenim posledicama, b) svi oblici socijalnih problema se ispoljavaju kao: socijalne bolesti (somatske, mentalne i psihosomatske), pojave devijantnog ponaanja (antisocijalna i asocijalna ponaanja grupa ili pojedinaca: agresije, toksikomanije, poroci), i pojave socijalne dezorganizacije (braka, porodice, radnih kolektiva, drutveno-politikih zajednica i drutveno-politikih organizacija)" (ivkovi, edit., 1985.). Na slian, ali jo celovitiji nain, ovaj pristup izraava i Radovanovi kroz sledee stavove: Pod pojmom 'savremeni socijalni problemi' podrazumevamo: 1. objekt stvarnosti ili objektivnu drutveno-istorijsku pojavu, 2. predmet teorije i predmet nauke, 3. nastavno-pedagoki predmet, 4. predmet ljudske i klasne solidarnosti i ovekove samodelatnosti, 5. predmet praktine profesionalne delatnosti odreenih struka, 6. predmet socijalno-politike i zakonodavne delatnosti, 7. predmet delatnosti socijalnih institucija i socijalnih pokreta i 8. predmet delatnosti meunarodnih tela, institucija, pokreta i organizacija" (ivkovi, edit., 1985.). Autor ove knjige, opredeljujui se i sam za interdisciplinarni, kompleksni i integrativni pristup, je u jednom ranije objavljenom tekstu na sledei nain odredio pojam socijalnog problema: U najirem smislu rei socijalni problemi su oni vidovi ovekovog otuenja koji pogaaju mnoge pojedince i drutvene grupe na taj nain to im oteavaju ili onemoguavaju zadovoljenje i razvoj osnovnih ivotnih potreba ili vode njihovom izvitoperenju, ugroavajui razvoj i afirmaciju ljudskih stvaralakih sposobnosti i generikog bia oveka, obavljanje radnih i drugih znaajnih drutvenih uloga i korienje materijalnih i kulturnih vrednosti drutva. Socijalnim problemima se smatraju i tei oblici poremeaja strukture i funkcija drutvenih skupina (pre svega porodice) i drutvenih institucija.

16

Uzroci socijalnih problema nalaze se u protivrenostima drutvenog kretanja i konkretnim drutvenim, ekonomskim, politikim i kulturnim uslovima ivota pojedinaca i drutvenih grupa, pa se oni mogu spreavati i ublaavati drutvenim akcijama, iji je cilj prevazilaenje datih npr.: nepismenost, nezaposlenost, siromatvo, agresija, kriminalitet, alkoholizam, porodica sa poremeenim odnosima i strukturom, drutvena dezorganizacija i sl." (Milosavljevi, 1982.). Saeta analiza samo nekih najpoznatijih teorijskih shvatanja socijalnih problema pokazuje postojanje mnogih kontradikcija, nedoreenosti, nedostataka i relativnosti ovih pristupa i na potrebu njihovog kritikog preispitivanja, kao i na neophodnost dalje teorijske razrade i definisanja socijalnih problema na osnovama teorijskih i empirijskih saznanja savremenih humanistikih nauka. I 5. Socijalni problemi i drutvene devijacije Ve su prethodne saete analize ukazale na postojanje veza izmeu pojmova socijalni problem i drutvene devijacije i na injenicu razliitih pristupa u analizi odnosa izmeu ova dva roda pojmova. Razliite naune discipline i razni teorijski pristupi imaju diferencirane stavove, to upuuje na potrebu teorijskih analiza i razreenja i ovog problema. Kao to postoje razliiti teorijski pristupi i shvatanja socijalnih problema, tako postoje i razliita teorijska shvatanja drutvenih devijacija. Neka od ovih teorijskih shvatanja, kao to je ve prikazano, odnose se istovremeno na obe ove grupe drutvenih pojava, u onim shvatanjima koja ih posmatraju kao istorodne ili sline pojmove, dok se druga odnose samo na devijacije ili samo na socijalne probleme. Kako prikaz teorijskih shvatanja drutvenih devijacija zahteva veliki prostor i bie predmet kasnijih temeljnih analiza, ovde e se samo ukazati na osnovne kriterije za definisanje drutvenih devijacija da bi se moglo zakljuiti o odnosu ovih pojava i socijalnih problema. U nauci o drutvenim devijacijama razvijana su razliita shvatanja i kriteriji za definisanje drutvenih devijacija. U osnovi, meu najznaajnijim i najee korienim izdvajaju se etiri kriterija: 1. 2. 3. 4. drutvene norme drutvene vrednosti drutvena reakcija i ljudske potrebe.

Kriterij drutvenih normi je najee primenjivan u definisanju drutvenih devijacija i kao takav posebno je naglaavan u okviru klasinih socijalnopatolokih teorija. Ovaj kriterij polazi od svesne ljudske akcije i ponaanja koji se vrednuju kroz odnos prema opteprihvaenim drutvenim normama. Devijantnim se smatraju ona ponaanja i delanja ljudi koja su u suprotnosti sa ili kojima se kre neke drutveno znaajne norme. Pri tom to mogu biti obiajne, moralne, krivine i druge norme. Najistiji" primer drutvene devijacije u okviru ovih pristupa je kriminalitet, kao vid krenja svih vrsta pravnih, a pre svega krivinih normi (I. Jankovi i V. Pei, 1988.). Kriterij drutvenih vrednosti je slian prethodnom, s tim, to postoje izvesne razlike na nivou optosti ovih kategorija (norme u stvari predstavljaju operacionalizaciju drutvenih vrednosti, po pravilu). Po ovom kriteriju drutvene

17

devijacije su sve one drutvene pojave koje su u sukobu sa drutvenim vrednostima. U zavisnosti od toga da li se kao kriterij suenja uzimaju neke opte civilizacijske ili vaee vrednosti nekog konkretnog globalnog drutva, izdvajaju se dve mogue primene ovog kriterija: univerzalni - mera normalnosti odnosno devijantnosti su neke najoptije civilizacijske ili ljudske vrednosti, i relativni - kriterij ocenjivanja i definisanja su dominirajue vrednosti nekog konkretnog globalnog drutva. Po prirodi stvari, ovaj kriterij se ak moe izdvojiti u dve posebne grupe poto su u pitanju u osnovi istorodne pojave (tipovi vrednosti), ali meu njima mogu postojati velike razlike to ih ini realno razliitim kategorijama. Treba naglasiti da su kriteriji drutvenih vrednosti prisutniji u drutvenim teorijama nego u konkretnoj drutvenoj praksi. ta vie, moe se rei da su oni u pozadini iroko primenjivanih normativnih kriterija (padijer - Dini, 1988.). Kriterij drutvene reakcije najee je komplementaran normativnom kriteriju u definisanju drutvenih devijacija i takoe je posebno naglaavan u okviru klasinih socijalnopatolokih teorija. Sutina ovog kriterija je da se devijantnim smatraju sva ona ponaanja i aktivnosti pojedinaca kojima se izaziva negativna drutvena reakcija (neodobravanja, opomene, osude ili kanjavanja). U okviru teorije etiketiranja i radikalnih sociolokih teorija kriterij drutvene reakcije uzima se kao mehanizam nastanka, odravanja i razvoja devijacija, to ukazuje na bitno drugaiji pristup u odnosu na klasine socijalnopatoloke teorije. Naime, ovi potonji pristupi drutvenu reakciju na devijacije, koja je neprimerena ljudskoj prirodi i pluralizmu ljudskih potreba i individualnosti i slui ouvanju postojeeg drutvenog poretka, posmatraju kao uzrok a ne kao kriterij za razlikovanje normalnih od devijantnih drutvenih pojava. Kriterij ljudskih potreba takoe je razvijan u okviru razliitih teorijskih shvatanja, ali su nepoznati primeri njegove operacionalizacije i upotrebe u konkretnoj praksi nekih drutvenih institucija. Razliiti su filozofski korenovi upotrebe ovog principa (marksizam, egzistencijalizam) i on se neposredno oslanja na saznanja hreiologije, kao nauke o ljudskim potrebama. U okviru teorija o drutvenim devijacijama razvoju ovog kriterija posebno je doprineo From. Osnovna je ideja da se kao kriterij normalnosti ili devijantnosti drutvenih pojava uzimaju ljudske potrebe. Na primer, po Fromu su univerzalne sledee grupe ljudskih potreba: za udruivanjem i ljubavlju, prevazilaenjem i stvaralatvom, ukorenjenou, identitetom i okvirom orijentacije, odnosno verovanjima (From, 1963.). Svaki od saeto pomenutih kriterija za definisanje drutvenih devijacija ima svoje prednosti, nedostatke i ogranienja bilo teorijske ili pragmatike prirode, to upuuje na potrebu njihovog preispitivanja i kritike analize. Neki od ovih kriterija mogu biti komplementarni i korieni istovremeno, ali svaki sa svojim slabostima ne moe se smatrati univerzalno nauno prihvatljivim, to se odnosi i na najee korien normativni kriterij, dok su neki od njih (naprimer vrednosti, pa i kriteriji ljudskih potreba) teko primenljivi zbog operacionalizacije. Primenom ovih kriterija izvesno je da se razliito vide i odnosi izmeu drutvenih devijacija i socijalnih problema. Oigledno je takoe da primenom ovih kriterija, neke drutvene devijacije imaju obeleja socijalnih problema (naprimer, alkoholizam, kriminal, zavisnost od droga, prostitucija i sl.). Na drugoj strani, neki socijalni problemi se ne smatraju drutvenim devijacijama (naprimer, siromatvo, nezaposlenost). Najzad, neki tipovi drutvenih devijacija u odreenim okolnostima ne moraju imati obeleja socijalnih problema (naprimer, prosjaenje posmatrano van konteksta

18

siromatva i slina asocijalna ponaanja) ukoliko nisu masovno izraeni ili nemaju posebno nepovoljne drutvene posledice. Dosledna primena kriterija ljudskih potreba, uz sve njegove slabosti, upuuje na povezanost drutvenih devijacija i socijalnih problema, odnosno na njihovu identinost, jer im je zajedniko osujeenje ili izvitoperenje ljudskih potreba velikog broja ljudi u odreenim drutvenim okolnostima. Svaki vid ugroavanja ovekove egzistencije istovremeno predstavlja devijaciju i socijalni problem, jer zahteva temeljne drutvene akcije usmerene prema uslovima koji dovode do posebnih tekoa u zadovoljavanju ljudskih potreba, nemogunosti njihovog zadovoljavanja ili njihovog iskrivljavanja u pogledu sadraja, naina ili oblika. Ova koncizna analiza upuuje na posebna istraivanja prednosti i nedostataka ovih i moguih drugih kriterija za definisanje drutvenih devijacija i socijalnih problema i analize odnosa izmeu ovih kategorija, to podrazumeva i uvaavanje rezultata empirijskih istraivanja i veze sa drutvenom praksom. Drutvene devijacije posebno prate drutvene krize, a njihovo predupreenje i prevazilaenje su svakako deo ciljeva i predmeta socijalnog i ukupnog drutvenog razvoja. Prema tome, nije svejedno na koji nain se posmatra i odreuje ovaj vid drutvenih pojava. I 6. Stigmatizirajue uloge socijalnog rada u nastajanju devijacija Saznanja o pluralizmu drutvenih vrednosti, normativnih sistema, ideja i ideala otvorila su problem primene normativnih i vrednosnih kriterija u definisanju drutvenih devijacija (Jankovi, Pei, 1988.). Istovremeno, kako se devijacija posmatra kao drutvena pojava, ije granice odreuju konkretne drutvene okolnosti, u njihovom izuavanju posveuje se i panja ulozi nedevijanata i posebno drutvenih grupa i institucija u nastanku i razvoju devijacija. Uvaavanje udela subjektivnog faktora izmeta predmet analize i istraivanja sa linih, socijalnih i drugih karakteristika devijanata na interakciju izmeu ljudi, koja u odreenim drutvenim, socio-kulturnim i socio-psiholokim okolnostima proizvodi devijaciju. Za ovakav pristup, koji se suprodstavlja pozitivizmu i funkcionalistikim shvatanjima devijacija, posebno su bili zainteresovani predstavnici teorija stigmatizacije ili etiketiranja. Po predstavnicima teorija etiketiranja, devijantnost nije svojstvo pojedinaca niti drutvenih grupa, kao to za razumevanje njegove prirode nije bitan sadraj niti karakter ina krenja drutvenih normi, poto su one u vrednosnom pluralizmu relativne. "Ljudi se raaju sa slobodnom voljom da kre pravila i norme, to ne znai da su oni nemoralni, ve da upranjavaju drugaiji moral" (Hirshi, 1966). Prema tome, drutvene mogunosti pojave devijacija zavise od drutvenih mehanizama razumevanja i tumaenja konkretnih ponaanja pojedinaca kao devijantnih: "Devijantan karakter nekog ina (dela) zavisi od, ili empatiki posmatrano, ustanovljava se preko trenutnog odgovora zajednice...ne moe biti devijacije mimo reakcije drutva...Ako je procenjivanje sastavni deo ustanovljenja devijantnosti, onda injenica da niko ne reaguje na neki in kao devijantan znai da on nije devijantan" (Polliner, 1974.).

19

Umesto traganja za granicama izmeu normalnosti i devijantnosti i utvrivanja razlika izmeu devijanata i nedevijanata, interesovanje teorije i istraivanja mora birti usmereno ka drutvenim mehanizmima nastanka devijacija. Kao to upozorava E. Lemert, jedan od predstavnika ovog teorijskog pristupa: "postoji svakodnevni rast 'rezervnih mogunosti' pojedinaca, ukljuujui i prisustvo potencijala za nenormalno ponaanje meu normalnim pojedincima u zavisnosti od okolnosti" (Lemert, 1951.). Devijante, najjednostavnije reeno, proizvode kako to kae Becker, drutvene grupe i institucije koje stvaraju drutvena pravila ponaanja i koje primenjujui ta ista pravila definiu neke pojedince ili njihove akte kao devijantne (Becker, 1963.). Devijant je onaj kome je od strane drugih prikaena takva etiketa, a devijatno ponaanje ono koje kao takvo odreuju i etiketiraju odgovarajue drutvene grupe. Sa aspekta ovog teksta posebno je znaajno i relevantno shvatanje mehanizama nastanka devijacija i jo vie kakav je udeo drutvenih institucija, ukljuujui i one socijalnog rada, u nastanku devijacija. Drutvena reakcija na devijantna ponaanja podrazumeva postojanje razliitih mehanizama socijalne kontrole. Meutim, prema predstavnicima teorije etiketiranja, umesto da ovi mehanizmi spreavaju devijatno ponaanje oni doprinose njegovom nastajanju. Socijalna kontrola, kao nain drutvene reakcije na ponaanje pojedinaca, sankcijama, osudama i naroito etketiranjem i stigmatizacijom stvara devijante (autsajdere) kroz proces u kome sekvencijalno deluju razliiti nikako isti uzroci. in etiketiranja je odluujui za itav taj proces, jer se on na razliite naine ponavlja u raznim fazama prerastanja primarne u sekundarnu devijaciju. Prema tome, kao to s pravom upozorava G. Marx, odreeni tipovi socijalne kontrole, ukljuujui i socijalni rad, mogu podsticati nastanak devijacija podjednako kao i odsustvo socijalne kontrole (G. Marx, 1994.). Nije sluajno to su neki od predstavnika teorije etiketiranja posebnu panju posvetili analizi uloga drutvenih posebno "totalnih" institucija u stvaranju devijanata i devijacija (Goffman, 1963.). Mnogi tipovi "totalnih" institucija koje stvaraju autsajdere, marginalce i devijante odgovaraju socijalnim ustanovama, to znai da se socijalni rad kao specifian vid institucionalizovane drutvene kontrole javlja kao sudionik u procesu etiketiranja i proizvoenja devijacija i devijanata. To posebno vai za one socijalne institucije koje su namenjene nemonim i bezopasnim (domovi za stare, hendikepirane, decu bez roditelja i sl.), ustanove za nemone i opasne (duevne bolnice i azili), za drutveno opasne, koji namerno kre drutvene norme (ustanove za vaspitno zaputenu decu, zatvori i sl.) i ustanove za povlaenje. Analizama odnosa u "totalnim" institucijama i mehanizmima koji doprinose irenju marginalizacije i devijantnosti predstavnici teorije etiketiranja dali su izvanredne kritike drutvenih ustanova, meu kojima su prepoznatljive i institucije i slube socijalnog rada. Kada se tome doda saznanje da drutvene norme, kao i institucije socijalne kontrole ustanovljava vladajua klasa, izvesno je da procesima stigmatizacije i etiketiranja socijalne i druge drutvene institucije, slue interesima vladajuih elita. Na ove aspekte upozoravaju predstavnici teorije etiketiranja, a sline stavove iznosi i R. Quinny: "Kontrola kriminala u kapitalistikom drutvu ostvaruje se preko raznovrsnih institucija i agencija, koje ustanovljava i kojima upravlja vladajua elita, predstavljajui interese rukovodee klase u cilju uspostavljanja unutranjeg reda" (Quinny, 1974.).

20

Jo potpunije kritike drutvenih ustanova, ukljuujui i socijalne, dali su predstavnici razliitih struja unutar radikalne sociologije, sociologije devijatnosti, kriminologije i socijalnog rada (Jankovi, Pei, 1984. i Hollstein i Meinhold, 1973.), no to je tema za druge rasprave (Milosavljevi, 1996.). Prema tome, bez ulaenja u detaljno prikazivanje i kritiku teorijskih i praktinih dometa teorije etiketiranja, moe se zakljuiti da su njeni predstavnici na osnovu temeljnih i konkretnih analiza ukazali na stigmatizirajui karakter socijalnog rada i ustanova socijalne zatite u odreenim drutvenim okolnostima i u zavisnosti od toga kako se odnose prema potrebama ljudi i njihovom ponaanju. Socijalni rad dakle, moe imati ne samo ulogu spreavanja i prevazilaenja ve i proizvoenja devijacija i devijanata. Stigmatizirajue uloge socijalnog rada u ovom kontekstu nisu rezultat njegovog predmetnog usmerenja prema marginalizovanim grupama, niti samo njegove metodoloko-instrumentalne prirode, koju odlikuje korienje sredstava socijalne kontrole i etiketiranja, ve pre svega, kljunih drutvenih ciljeva kojima koristi, a to su interesi, vrednosni i normativni zahtevi monih i drutvenih elita, a okvir za to su drutvene institucije.

Glava II SOCIJALNE PROMENE, DRUTVENE KRIZE I SOCIJALNI PROBLEMI Polazni stav ovog poglavlja je postojanje povezanosti izmeu tehnolokog, ekonomskog i socijalnog razvoja na principima trine ekonomije, na jednoj strani, i socijalnih promena i problema, na drugoj. Osnovna je pretpostavka ovog dela teksta da e celoviti drutveni razvoj zasnovan na primarno trinim ekonomskim odnosima dovesti do posebnih socijalnih promena i specifinih socijalnih problema. Meutim, analiza ili anticipacija ovih promena i problema, podjednako kao i ustanovljenje ekonomije aktuelnog drutva Srbije na trinim zakonitostima, nisu mogui bez analize aktuelne ekonomske i socijalne situacije, odnosno saznanja o postojeoj socijalnoj situaciji i najizraenijim socijalnim problemima. Kao to aktuelnu drutvenu situaciju globalnog drutva Srbije odlikuju vieslojne, dugorone i strukturalne krize, tako je socijalna situacija obeleena zaustavljanjem, regresijom i odsustvom socijalnih promena. Istovremeno, ovu socijalnu sliku prate kumulacija i kulminacija razliitih i sloenih socijalnih problema, ija

21

geneza je dugotrajna a direktna su posledica svekolikih drutvenih kriza, zaustavljanja razvoja i regresije. Socijalne protivrenosti i socijalni problemi nisu posledica jedino ekonomskih, tehnolokih i socijalnih uslova i okolnosti. Oni se javljaju istovremeno kao predmet socijalnog i celovitog drutvenog razvoja, ali su i bitan ograniavajui faktor ekonomskih, socijalnih i politikih promena. Prema tome, socijalne promene, kao i socijalni problemi nisu jednostavni proizvodi ili posledice ekonomskog, tehnolokog i socijalnog razvoja, ve se javljaju i kao bitan ograniavajui faktor promena i progresa. Drugim reima, izmeu tehnolokog, ekonomskog i socijalnog razvoja, na jednoj, i socijalnih promena i problema, na drugoj, postoji sloena uzrono-posledina i dinamina veza koja e biti predmet predstojeih analiza. Posmatranje socijalnih problema jedino kao posledica ekonomske, tehnoloke i socijalne situacije predstavlja mehanicistiki i neadekvatan pristup. Socijalne promene i problemi stoje prema ekonomskom i socijalnom razvoju u uzrono-posledinom odnosu. No, kao to su eliminacija, suzbijanje i prevazilaenje socijalnih problema deo ciljeva i predmeta socijalnog, ali i ukupnog drutvenog razvoja, tako se njihovo postojanje i izraenost mogu javiti kao ograniavajui ili usporavajui faktori socijalnog, ekonomskog i ukupnog drutvenog razvoja. Svaki ozbiljan projekt ekonomskog i socijalnog preobraaja mora polaziti od dobrog poznavanja socijalne situacije i problema, imajui u vidu njihove kvalitativne i kvantitativne aspekte, sadraje podjednako kao i njihovu izraenost, masovnost i teinu. Ekonomsko-socijalno-politiki preobraaj zasnovan na iskustvima i zakonitostima trine privrede nije mogu bez uvaavanja i poznavanja socijalne slike domaeg drutva i njegovih aktuelnih i buduih socijalnih problema, s tim to u ovoj fazi primarni interes ostaje za aktuelne probleme, dok e budui postati predmet analiza onda kada se bar poetno uspostave socijalni i politiki odnosi primereni ekonomskim odnosima trinog tipa. Drugim reima, tranziciju ka ekonomskim i socijalnim odnosima u privrednom sistemu postsocijalistikog tipa pratie istovremeno stari" i novi" socijalni problemi. Odgovornost je nauke da na osnovu prouavanja i praenja, ponudi odgovarajue ideje za adekvatan odnos nosilaca drutvenog razvoja razliitim vrstama socijalnih problema koje svako drutvo ima, koji su dinamike kategorije, predstavljaju izazov svakoj promeni i razvoju i nikada se ne daju zapretati ili zanemariti, jer se u tom sluaju ispoljavaju eruptivno i razorno. II 1. Drutvene krize, socijalni problemi i drutvene devijacije U drutvenoj, pa i naunoj javnosti prisutno je uverenje da su drutvene krize drutva Srbije poznate i izuene. Iako postoje brojna istraivanja i rasprave na ovu temu, smatramo da je u pitanju jo nedovoljno izueno podruje drutvene stvarnosti i da je ovo drutvo jo uvek u dubokim i kompleksnim drutvenim krizama, ije dobro poznavanje je uslov osmiljavanja ukupnih drutvenih promena, ukljuujui i projekte tranzicije ka trinoj privredi i primereno tome ukjupnoj transformaciji drutva. Pored toga to su strukturalne, kompleksne i dugorone, drutvene krize ovog drutva polazna taka transformacije ka trinoj privredi, one su i znaajan i ograniavajui faktor, koji pretpostavlja istovremene i radikalne ekonomske, politike, socijalne i kulturne promene. Drutvene krize, kao polazna taka i znaajan faktor promena, nikako ne doputaju bilo kakvu improvizaciju, pogotovo kada su u pitanju poloaj, potrebe i problemi konkretnih ljudi i naslee, koje prati odnos drutva prema uslovima i kvalitetu ivota ljudi kroz ekonomsku, socijalnu i druge posebne politike.

22

Drutvene krize aktuelnog drutva Srbije imaju razliite aspekte, dimenzije i sadraje. Generalno posmatrano, posebno je re o: krizi prilagoavanja naroito na ekonomske, politike, tehnoloke, naune i kulturne tendencije u savremenom svetu; krizi identiteta globalnog drutva u kome su razgraeni mnogi elementi i stubovi prethodnog ekonomskog, politikog i socijalnog sistema, ukljuujui i vrednosni, na kojima je poivalo socijalistiko drutvo, a da jo uvek nije postignut drutveni konsenzus niti se nazire konzistentan i celovit projekt modernog, pluralistikog i razvijenog drutva sa precizno definisanim osnovnim vrednostima i ciljevima i krizi projekta razvoja, koju odlikuje nepostojanje opteprihvaenog ili dominirajueg modela izlaska iz krize i projekta drutvenog razvoja, sem optih ideja o transformaciji ka trinoj ekonomiji, politikoj demokratiji i pluralistikoj organizaciji drutva (M. Milosavljevi, 1990). Sve ove injenice upuuju na nastavak temeljnih analiza razliitih aspekata drutvenih kriza posebno onih koje se javljaju kao komparativno negativni faktori budueg razvoja u odnosu na dominirajue modele ekonomskog, tehnolokog i socijalnog razvoja. Drutvene krize, socijalni problemi i drutvene devijacije stoje u neposrednoj meusobnoj vezi. Socijalni problemi i drutvene devijacije su stalni pratilac i istovremeno jedan od najuoljivijih indikatora drutvenih kriza. U vremenima drutvenih kriza ekonomske, tehnoloke, socijalne, politike i druge protivrenosti dolaze do svog vrhunca i posebno se ispoljavaju u vidu razliitih socijalnih problema i drutvenih devijacija. Pri tom se javlja jedna protivrenost u tom odnosu: drutvenu vidljivost (ogoljenost") socijalnih problema i mnogih drutvenih devijacija prate limitirane mogunosti drutva u krizi da se adekvatno odnosi prema ovim pojavama. Ograniene drutvene mogunosti i krize drutvenih vrednosti pomeraju granice tolerancije i drutvenog reagovanja, to povratno podstie devijantna ponaanja i aktivnosti, to u mnogim sluajevima postaje uobiajena i rairena pojava na koju retko ko obraa panju, ali sa dugoronim nepovoljnim posledicama. U situacijama drutvenih kriza umnoavaju se neki sloeni i permanentni socijalni problemi kao to su: siromatvo i osiromaenje stanovnitva, ukljuujui i pojavu prave bede; realna i prikrivena nezaposlenost; negativne demografske pojave; socijalne bolesti i sline pojave kojima su pored dugotrajnosti zajednike mnoge negativne posledice po pojedince, porodice, druge ljudske zajednice i globalno drutvo. Istovremeno vreme kriza je i doba bujanja razliitih drutvenih devijacija. Ove drutvene pojave, uz negativne efekte razliitog sadraja i tipa, prate masovnost obuhvata stanovnitva, poveana tolerancija drutvene javnosti i skuene mogunosti i nemo drutvenih institucija i itavih institucionalnih sistema (socijalne slube, pravosue, policija i sl.) da se ozbiljnije i na odgovarajui nain odnose prema uzrocima i posledicama ovih pojava. U doba drutvenih kriza, a to karakterie i aktuelne krize drutva Srbije, posebno se javljaju razliiti tipovi adaptivnih devijacija, koji iroko zahvataju skoro sve drutvene slojeve, posebno one ija egzistencija je ugroena, kao i organizovane i sistemske devijacije, koje svoje plodno tle nalaze u slabostima ekonomskog i politikog sistema ili im je cilj da se ouva postojei sistem ekonomskih, politikih, socijalnih i drugih odnosa. U prvom sluaju u pitanju su adaptivne devijacije koje se ispoljavaju kroz razliite vidove drutveno legalno neprihvaenog ponaanja radi ostvarivanja 23

socijalne sigurnosti i ublaavanja posledica drutvenih kriza i egzistencijalne ugroenosti pojedinaca, porodica i pojedinih drutvenih slojeva. U nemogunosti ili limitiranim potencijalima legalnog i drutveno prihvatljivog zadovoljavanja potreba i obezbeivanja uslova za ivot, pribegava se nelegalnim, polulegalnim ili zabranjenim nainima ostvarivanja ovih ciljeva (M. Milosavljevi, 1993.). Adaptivne devijacije, u vidu preprodaje roba, deviza, nelegalizovanih usluga, sitnih poslova u okviru sive ekonomije" i drugih sadraja, u uslovima drutvenih kriza postaju masovna pojava, nain preivljavanja i egzistencije mnogih pojedinaca, porodica i drutvenih slojeva. Dugotrajnije prisustvo adaptivnih devijacija uz mnoge nepovoljne posledice utie i na formiranje specifinog vrednosnog sistema i stila ivota, koji dobijaju odreena obeleja potkultura. Organizovane i sistemske devijacije su drugi znaajan opti tip drutvenih devijacija, sa posebno nepovoljnim optim i posebnim posledicama i kao direktna prepreka promenama i razvoju. Re je o onim devijacijama preko kojih se odreeni, pre svega ekonomski interesi, a u sluajevima sistemskih devijacija istovremeno ekonomski i politiki, ostvaruju na nelegalan nain i korienjem ekonomske i politike moi, postojeih institucionalnih okvira ili slabosti postojeih regulacionih sistema. Najrasprostranjeniji vid ovih devijacija je svakako siva" ili crna" ekonomija, preko koje se ostvaruje veliki deo ekonomskih aktivnosti i preraspodela nacionalnog dohotka. Drugu podgrupu sistemskih devijacija ine razliiti vidovi politikih devijacija, odnosno politikog delovanja koje se ostvaruje u suprotnosti sa nekim univerzalnim civilizacijskim, demokratskim i politikim normama u cilju ouvanja ili osvajanja vlasti. Sistemskim devijacijama, pored ostalih pripada politiki kriminal, korienje nelegalnih sredstava u osvajanju ili ouvanju vlasti, politiki monopol i iskljuivost, mito i korupcija, korienje mehanizama sistema za prelivanje drutvene svojine u privatnu ili grupnu svojinu, monopol poslova ili usluga po osnovu partijske ili neke sline pripadnosti itd. II 2. Faktori socijalnih promena i problema Mnogobrojni su faktori od kojih zavise socijalne promene i razvoj i koji uslovljavaju nastajanje i opstajanje socijalnih problema (Landes, 1998). U osnovi oni se najpre mogu podeliti na eksterne i interne, a potom, po prirodi svog dejstva, na posebne podgrupe. Kada je re o eksternim faktorima od kojih zavise i od kojih e zavisiti socijalne promene i razvoj onda se na prvom mestu izdvajaju meunarodni ekonomski i politiki sistem i odnosi i poloaj globalnog drutva Srbije, podrazumevajui i njegovu prilagodljivost optim principima i ciljevima svetskog ekonomskog i politikog poretka. U ovom momentu sve pretpostavke delovanja eksternih faktora su uglavnom nepovoljne. Ovu situaciju najbolje ilustruje primer meunarodnih ekonomskih i politikih sankcija, tokom devedesetih godina XX veka. Drugi primer su spoljni dugovi i skuena ekonomska razmena sa inostranstvom. Trei znaajan ograniavajui primer je tehnoloka zavisnost i znaajno zaostajanje ukupne jugoslovenske privrede u odnosu na razvijene zemlje i tehnoloki razvoj u svetu, uz rizik da ova zemlja postane groblje" prevaziene tehnologije i drugih negativnih efekata tehnolokog zaostajanja. Kada je re o internim faktorima, onda se na prvom mestu izdvajaju prirodni, meu kojima su neki pogodujui (poljoprivredne povrine, nezagaena i ouvana prirodna sredina u nekim delovima zemlje, vode, deo rudnog bogatstva, geografski

24

poloaj i sl.) i negativni i ograniavajui, meu kojima posebnu teinu ima nedostatak energija (nafta i naftni derivati, atomska energija). Tehnoloko-tehniki uslovi razvoja, o kojima je ve bilo rei, takoe su poetni ograniavajui faktor, posebno to su mnogi tehnoloki prevazieni kapaciteti potpuno zapostavljeni uz dugogodinju neiskorienost, koja se duguje ekonomskim i politikim razlozima. Pored nepovoljnih proizvodno-ekonomskih posledica, tehnoloka nerazvijenost i zaostajanje ima naroito nepovoljne socijalne posledice, meu kojima posebnu teinu ima visoka i neadekvatna upotreba radne snage i njeno invalidiziranje i niska produktivnost. Postojei hibridni i nerazvijen ekonomski sistem takoe je nepovoljan faktor, kako ekonomskog tako i socijalnog razvoja. Pored nedefinisanih odnosa svojine i neadekvatnog i sporog procesa svojinske transformacije glavni problem je znaajno uspostavljanje ekonomskih odnosa kroz sistem sive" ekonomije. Nepovoljnim ekonomskim faktorima treba pridodati i neadekvatne strukture i nefleksibilnost radne snage, koja je tokom poslednjih decenija iscrpljena borbom za preivljavanje, uz zapostavljanje samoulaganja ili ulaganja preduzea i drugih zainteresovanih u njenu reprodukciju i kvalitativno poboljanje. Visoka realna i skrivena nezaposlenost je istovremeno posledica, ali i ograniavajui faktor buduih ekonomskih i socijalnih promena. Iscrpljen nacionalni dohodak i finansijske i robne rezerve spreavaju bilo kakve ozbiljnije investicione programe, a neadekvatni mehanizmi ekonomske politike sputavaju investiranje meunarodnog i stranog kapitala neophodnog za podsticanje razvoja. Takoe je znaajan ograniavajui faktor visok udeo opte potronje i ukupnih socijalnih davanja u nesrazmeri sa ekonomskim mogunostima i kretanjem nacionalnog dohotka. Odsustvo celovitog projekta ekonomske obnove, transformacije i razvoja je polazna taka ukupne analize uticaja ekonomskih inilaca (. Rakoevi, 1996.). U sferi socijalnih faktora izdvajaju se najpre negativne promene u socijalnim strukturama i u visokoj socijalnoj diferencijaciji, koja je posledica negativnih ekonomskih i politikih procesa a nikako rada, umea i korienja vlasnitva. Visoko osiromaenje najveeg dela stanovnitva posledica je skrivene i neviene eksploatacije i prelivanja sredstava mehanizmima divlje i nekontrolisane privatizacije i rasipanja nacionalnih resursa. Na drugoj strani, dugo naglaavan model zatitarske socijalne politike, sa dominirajuom ulogom drave, iri krug korisnika razliitih socijalnih prestacija, bez uporita u ekonomskim mogunostima. Sve je manje ljudi koji ive od svoga rada. Pored veoma nepovoljnih ekonomskih, socijalnih i politikih efekata ova situacija deluje veoma nepovoljno i na psiholokom planu (S. Maklund, 1994.). Nepostojanje celovitog i opteprihvaenog projekta socijalnog razvoja takoe je faktor sa kojim u budunosti treba raunati, imajui u vidu i injenicu da postoje razliita shvatanja i modeli socijalnog razvoja (M. Laskievi, 1995.). Pored toga postoje razliiti pristupi, modeli i praktine koncepcije socijalnog razvoja, socijalne politike i socijalne zatite, koji poivaju na ekonomskim sistemima trinog tipa (M. Milosavljevi, 1992.). Politiki faktor je izuzetno znaajan kao pretpostavka ukupnih drutvenih promena, pa i u socijalnoj sferi u onoj meri u kojoj politiki sistem omoguuje da graani kao nosioci suvereniteta, vlasti i odluivanja uestvuju u svim procesima drutvenog odluivanja od sudbinskog znaaja za sve ljude i budunost drutva. Okotao, konzervativan, nefunkcionalan, visoko centralizovan politiki sistem ne samo da ograniava takvu ulogu i politiku poziciju graana, ve osporava i usporava bilo

25

kakve temeljne promene. Pritom, treba imati u vidu da postoje drutvene strukture i delovi stanovnitva kojima status quo najbolje odgovara, jer se time ne dira u njihove privilegovane politike, ekonomske i socijalne pozicije. Na drugoj strani, politiki faktor je pod snanim pritiskom spoljnih politikih inilaca, s tim to ovi pritisci ne moraju biti usmereni samo prema pozitivnim promenama, ve u pravcu interesa nosilaca ekonomske i politike moi u svetu. Zbog svega toga, kljuno pitanje politikih promena vezano je za razvoj stvarne demokratije, iju osnovu ine politika i ukupna ljudska prava, ekonomski, socijalni i politiki poloaj graana i njihovi interesi i volja. Idejno-vrednosni i kulturni faktori mogu se javiti kao podstrekai, ali i konzervatori razvoja, tim vie to u domaem drutvu postoji znaajna vrednosna i ideoloka konfuzija, dok je naslee prevazienih ideologija, od kojih su neke direktno konzervativne (nacionalizam, religijska iskljuivost u vidu razliitih fundamentalizama i ortodoksnosti i sl.) ograniavajue breme koga se nije lako otarasiti. Ne sme se zanemariti ni dejstvo vrednosti nastalih u prethodnim fazama drutvenog razvoja i neadekvatne aspiracije, stvarane i pothranjivane na tim osnovama. To se posebno moe rei za sferu socijalnih prava, koja su stalno proirivana, esto samo deklaratavino, stvarajui loe navike i oekivanja stanovnitva. Ukoliko se sistem socijalnih prestacija ne diferencira po principima rada i opte drutvene solidarnosti ne mogu se oekivati bitnije promene ni pomaci u socijalnom razvoju. II 3. Aktuelni socijalni problemi drutva u Srbiji Iz prethodnih analiza moe se izvui zakljuak da e drutvo u Srbiji tokom dueg vremena imati u sreditu socijalnih promena i razvoja klasine i stare" socijalne probleme kao to su: siromatvo, pa i klasina beda nekih delova stanovnitva, nezaposlenost (stvarna i prikrivena), kulturno siromatvo i zaostalost, populaciona kriza i starenje stanovnitva, neadekvatan prostorni razmetaj stanovnitva, izbeglitvo i unutranje i spoljne migracije, klasini socijalnopatoloki problemi (alkoholizam, prostitucija, skitnja i prosjaenje), kao i noviji vidovi devijacija (zavisnost od droga, sticanje nelegalnim i putevima sive ekonomije i sl.). Na drugoj strani, predstojee i oekivane ekonomske, tehnoloke, socijalne, politike i druge promene neminovno e imati i negativne pratioce u vidu novih ili sadrinski drugaijih socijalnih problema meu kojima su nasloeniji: novo" siromatvo, visoka tehnoloka nezaposlenost i problemi nefleksibilne radne snage, izraeni nepovoljni efekti spoljne i unutranje mobilnosti radne snage, porast otuenja i usamljenosti ljudi, slabljenje porodice i uticaja mikrosocijalnih sredina, starenje stanovnitva i visok udeo starih u ukupnoj populaciji, problem dokolice i slobodnog vremena itd. Drugim reima, projekcije socijalnih promena, podjednako kao i programi ekonomskih, tehnolokih i politikih promena moraju imati u vidu cene" vezane za ljudski potencijal i stanovnitvo. Na drugoj strani, one se moraju zasnivati na dobrom poznavanju, praenju i izuavanju uzroka, prirode i posledica kako postojeih tako i buduih socijalnih problema, koji se neminovno javljaju u svakom drutvu, ali se organizovana i savremena drutva razlikuju od onih drugih po sposobnosti osmiljavanja i usmeravanja promena i odnosa prema socijalnim protivrenostima i problemima, u emu je izuzetno znaajna uloga nauke i naunih istraivanja. Na osnovu toga moe se zakljuiti da sastavni deo osmiljavanja socijalnog razvoja, predupreenje i suzbijanje socijalnih problema zahtevaju odgovarajue i stalne naune projekte.

26

II 4. Socijalne posledice drutvenih kriza Socijalne protivrenosti, socijalni problemi i ukupna socijalna situacija nekog globalnog drutva stoje u najneposrednijoj etioloko-posledinoj vezi sa ekonomskim, politikim i kulturnim procesima, odnosima i stanjima (Milosavljevi, 1997.). Pogreno je stanovite da se socijalne protivrenosti posmatraju jedino i prevashodno kao posledice nekih ekonomskih, politikih, kulturnih ili drugih faktora i trendova. Ovakav pristup vodi traganju za putevima prevazilaenja ovih protivrenosti izvan socijalne sfere, pri emu se zaboravlja da socijalna kretanja, razvoj i promene imaju i svoje posebne zakonitosti. Poznata je i ustanovljena veza izmeu ekonomskih kretanja, posebno ekonomskih kriza i pojave i kumulacije socijalnih protivrenosti i problema. Meutim, socijalne protivrenosti i problemi nastaju i u periodima brzih ekonomskih, politikih, tehnolokih i drugih promena, zbog sporijeg toka promena socijalnih struktura, odnosa i institucija. Na drugoj strani, svako globalno drutvo pa i savremena svetska zajednica sreu se sa raznovrsnim socijalnim problemima i negativnim posledicama drutvenih kretanja bilo progresivnih ili regresivnih. Mnoge od ovih protivrenosti i problema su zajedniki veini dananjih drutava u manjoj ili veoj meri (siromatvo, nezaposlenost, kriminalitet, mikro i makro socijalni sukobi, otuenost i usamljenost velikog broja ljudi itd.). Razlike meu njima su izraenije u odnosu na mogunosti i spremnost da se ove protivrenosti prevazilaze osmiljenim i organizovanim merama i aktivnostima, kao i u realnim ekonomskim i politikim moima da se utiu na pravce socijalnih promena. Imajui u vidu sadraje socijalnog polja moe se zakljuiiti da socijalne protivrenosti i problemi postaju ograniavajui ili podstiui faktor ekonomskih, tehnolokih i politikih promena, iako se o njima vie vodi rauna onda kada doprinose drutvenim krizama. U ovim situacijama socijalne protivrenosti dovode do pojave i zaotravanja ekonomskih i politikih tenzija i sukoba. Ovi odnosi su neminovni i normalni. Pogreno je meutim, kada se socijalne protivrenosti i problemi posmatraju kao jedini generator ekonomskih i ukupnih drutvenih kriza. Ovakav pristup posebno je doao do izraaja u tumaenju krize drave blagostanja, kao to se koristi od pojedinih autora i politiara kao objanjenje za raspad socijalistikih sistema (Nedovi, 1995). Re je meutim, o uproavanjima koja ne uvaavaju celinu etiologije drutvenih odnosa i tokova. Kao to se socijalne protivrenosti ne mogu prevazilaziti jedino ekonomskim, tehnolokim, politikim i kulturnim razvojem i promenama, tako se one ne mogu smatrati najodgovornijim za ekonomske i drutvene krize. One su deo tih kriza i najee njihov najuoljiviji deo. Na drugoj strani, izlaz iz drutvenih kriza nije mogu bez prevazilaenja i razreavanja socijalnih protivrenosti i problema. U svakom sluaju, socijalne protivrenosti se ne mogu zapretati, kao to se ne mogu prikriti socijalni problemi nekog drutva. Zanemarene i zaboravljene socijalne protivrenosti eruptivno izbijaju u odreenim drutvenim situacijama, kada mogu usmeriti drutvene tokove spontano i nekontrolisano prema ruilatvu i razaranju a ne prema inovacijama i stvaralatvu. Ovo zbog toga to se socijalne protivrenosti i problemi sadrinski najdirektnije tiu ljudskih potreba, poloaja, socijalne sigurnosti, sree i dobrobiti, zadovoljstva ili nezadovoljstva, perspektive i aspiracija ljudi i njihovih zajednica, stvaralatva i invencija, oblika i sadraja drutvenosti ili otuenosti itd. Najzad, socijalne protivrenosti i problemi su kompleksne i viedimenzionalne kategorije, kako u pogledu njihovih sadraja i vidova, tako i u odnosu na njihove uzroke i posebno pojedinane, zbirne ili zajednike posledice i naine ispoljavanja.

27

Teina i masovnost dejstva nepovoljnih posledica socijalnih protivrenosti i njihova sprega sa ekonomskim, tehnolokim, politikim i drugim zahtevaju kompleksan i viedimezionalan odnos i pristup u osmiljavanju puteva njihovog razreavanja i prevazilaenja, to najjednostavnije reeno znai neophodnost povezanosti ekonomskog, politikog, socijalnog i kulturnog razvoja i promena. Ove kategorije su dinamine i istorijski uslovljene i kao to postoji veza izmeu razliitih drutvenih tendencija i pojava u savremenom svetu i njihov uticaj na drutvena kretanja i odnose u svakog globalnom drutvu, tako postoji istorijska uslovljenost i dinamika socijalnih problema u svakom konkretnom drutvu. Drugim reima, za razumevanje prirode i karakteristika socijalnih protivrenosti drutva Srbije na kraju XX veka potrebno je pratiti njihovu genezu u prolosti, poto one ne nastaju preko noi. Istovremeno je neophodno uspostaviti vezu sa tokovima ekonomskih, politikih i socijalnih promena u savremenom svetu. II 5. Dugogodinja geneza aktuelnih socijalnih protivrenosti drutva Srbije Nijedna drutvena pojave ne nastaje preko noi. Aktuelne socijalne protivrenosti drutva Srbije rezultat su viegodinjih drutvenih kretanja. Ipak, karakteristian vremenski period zaotravanja ekonomskih politikih i socijalnih protivrenosti poinje poetkom osamdesetih godina XX veka, kao deo ozbiljnijih indikatora svetskih kriza. Nefleksibilnost ekonomskog, tehnolokog i politikog sistema da se prilagodi i menja pogorali su ukupnu drutvenu situaciju u odnosu na razvijenija drutva (Lakievi, D. 1997.). Tome su doprinosile i nerealne ali normalne socijalne aspiracije, potrebe i zahtevi stanovnitva, stvarani u velikoj meri na dunikim i kreditnim odnosima sa razvijenim sistemima. Tehnoloka zavisnost dostigla je svoju kulminaciju u onom momentu kada ekonomski sistem biveg jugoslovenskog drutva nije vie bio u stanju ne samo da akumulira i investira makar minimalna ekonomska sredstva, ve ni da vraa svoje dugove i kada je politiki sistem postao nespreman da generira bilo kakve ozbiljnije ekonomske i politike promene. Neki autori smatraju da je privreda Srbije u tehnolokom zaostajanju za nekoliko tehnolokih ciklusa, to je jo vie udaljava od mogunosti sutinskog ukupnog, ne samo tehnolokog razvoja. Istovremeno sistemi socijalne sigurnosti, socijalna prava i potrebe odravani su tokom dueg perioda vetaki uz suavanje njihovih sadraja, ali bez radikalnih reformi i prilagoavanja ekonomskim mogunostima. Mehanizmi ekonomske, tehnoloke, politike, socijalne i kulturne integracije zamenjeni su zaotrenim ekonomskim i politikim interesima, koji su voljom i aktivnostima politiara preusmereni u sferu politikih odnosa, kojima dominiraju sukobi. Ovakav pristup bio bi nomalan i poeljan da su ove tendencije ile prema politikim promenama, kao pretpostavci ekonomskih i socijalnih reformi. On je samo zaotrio politike razlike koje su svoj prostor umesto na socijalnom dobile na nacionalnim planovima, to je za posledicu imalo raspad ranijeg jugoslovenskog socijalistikog drutva. Saradnja i stvaralatvo zamenjeni su dezintegracijama, sukobima i razaranjima, to je dodatno pogoralo ukupnu ekonomsku, politiku i socijalnu situaciju. Pored unitavanja ljudskog potencijala i materijalnih i kulturnih dobara veliki deo resursa bive jugoslovenske i drava koje su nastale njenim raspadom korien je za nabavku vojne opreme, to je dodatno opteretilo osiromaene ekonomije.

28

Jedan od mnogih paradoksa, koji su pratili zaotravanje ekonomskih i politikih odnosa, izraen je kroz injenicu da su u meusobne ozbiljne sukobe ule neke od nacija koje imaju opadajue stope nataliteta i reprodukcije, pa su ve samim tim perspektivno i dugorono znaajno ugroene. Mada je velikim delom bila poteena velikih ljudskih rtava i unitavanja materijalnih vrednosti, biva jugoslovenska drava, uz pomenute negativne procese, ula je i u konflikt sa meunarodnim institucijama i organizacijama, to je za posledicu imalo ekonomsku, politiku, kulturnu, naunu i sveukupnu izolaciju i zatvaranje prema svetskim tokovima i promenama. Time su samo ubrzani i naglaeni tokovi i manifestacije sistemskih, longitudinalnih i kompleksnih drutvenih kriza. Umesto procesa ekonomske, politike, tehnoloke, naune i kulturne integracije i povezivanja, koji karakteriu odnose u savremenom svetu, dolo je do zatvaranja i izolacije, to je jo vie povealo jaz prema svetu i okruenju. Posledice takve pozicije biveg jugoslovenskog drutva su dobro poznate. One su tokove drutvenih kriza umesto ka putevima prevazilaenja usmerili ka regresiji ne samo u odnosu na trendove drutvenih kretanja u svetu ve i u odnosu na ono to je u ukupnom drutvenom razvoju dostignuto do sredine osamdesetih godina. Globalizacija ekonomskih, politikih i kulturnih odnosa i sve vee prisustvo meunarodnih standarda u svim sferama ivota i posebno vezanih za ljudska, ukljuujui i socijalna prava, produbljivala su jo vie ovaj jaz biveg jugoslovekskog drutva u odnosu prema svetu, zbog ega ono sve vie dobijalo obeleja svetske marginalizovane provincije, koja postaje predmet odluivanja i interesa drugih i razliitih eksperimentisanja ne samo zbog nespremnosti suprodstavljanja, ve zbog nespremnosti na promene i prilagoavanje tim ukupnim globalnim trendovima i tokovima. Prilagoavanje ne znai gubljenje samoidentiteta i samosvojnosti. Ono je u situaciji visoke sveukupne povezanosti savremenog sveta i posebne i svekolike zavisnosti malih i nerazvijenih drutava, neophodno, tim vie to meunarodne institucije i neformalne strukture raspolau nainima i mehanizmima primoravanja na potovanje meunarodnih standarda, normi i zahteva. Ovde je neophodno uvaavati i razumeti realnost nekih odnosa a ne podvrgavati ih stalno vrednosnom ili moralnom suenju, jo manje je delotvorno kada se ovi odnosi i uticaj spoljnih faktora na ukupnu ekonomsku, politiku i socijalnu situaciju drutva koriste kao sredstvo manipulacije i stvaranja ksenofobike psihologije i ponaanja. Prema tome, dugotrajnu genezu socijalnih protivrenosti biveg jugoslovenskog drutva na kraju XX i drutva Srbije na poetku XXI veka pratile su dve kumulativne i uporedne pojave: a) sistemske, kompleksne i dugotrajne drutvene krize i b) regresija u drutvenom kretanju. c) Drutvene krize, koje su svojstvene svim drutvima u nekim peridima razvoja, mogu imati i pozitivan tok ukoliko postoje drutvene snage spremne da osmisle i realizuju takve promene u drutvenim odnosima (ekonomsikim, politikim, socijalnim) kojima se prevazilaze napetosti, sukobi, protivrenosti i nastali problemi, koji su takoe kompleksni po svojim sadrajima i meusobno povezani. U suprotnom sluaju protivrenosti se uveavaju a moi, resursi i mogunosti izlaska iz krize se umanjuju. Pritom je neophodno da se neko drutvo ne ponaa kao autarhino, ve kao deo ukupnog meunarodnog okruenja, to podrazumeva i poznavanje, praenje i uvaavanje tendencija i promena u svetskoj zajednici (Pai, N., 1996).

29

Meutim, kompletan drutveni (ekonomski i politiki posebno) sistem biveg jugoslovenskog drutva bio je neprilagodljiv u odnosu na ove interne i eksterne zahteve. On je dugo vreme nastavio da deluje po refleksima ranije uspostavljenih unutranjih i meunarodnih odnosa. U ovoj situaciji prerastanje krize u regresiju bila je neminovna posledica takvog pristupa i interesa nosilaca ekonomske i politike moi u savremenom svetu. II 6. Drutvena regresija i socijalni problemi Dugotrajne drutvene krize i odsustvo ozbiljnijih projekata drutvenih promena, oko kojih bi se uspostavio politiki, ekonomski i socijalni koncenzus, produbljivanje drutvenih suprotnosti i politike borbe i produena nametnuta izolacija od svetskih trendova i procesa u svim sferama drutvenog ivota doveli su do drutvene regresije, ime se dakle, bive jugoslovensko drutvo vratilo za nekoliko decenija unazad, anulirajui ono to je dostignuto u raznim aspektima drutvenog razvoja. Jedini izuzetak bila su izvesna pomeranja na politikoj pozornici u kojoj se naziru zaeci politikog pluralizma, ali sa sporim pomacima u pogledu stvarne demokratizacije i politike polarizacije, koja bi bila rezultat politikog organizovanja oko ekonomskih i socijalnih a ne jedino i prevashodno oko politikih interesa i dominantno izraenom borbom za osvajanje, odnosno zadravanje politike vlasti. Oekivane i poeljne promene u sferi ekonomskih odnosa uglavnom su dobile nepovoljne tokove, umesto ozbiljnih svojinskih ali i ukupnih transformacija produkcionih odnosa (Grupa autora, 1997). Nekontrolisana i divlja svojinska transformacija u uslovima drastinog pada proizvodnje i stagflacije pospeili su razvoj sive ekonomije uz kidanje veza sa svetskom privredom i odsustvo delovanja pravih trinih zakonitosti. Jedino je ostvaren transfer kapitala i proizvodnih kapaciteta iz drutvenog i javnog u privatni i nejavni sektor, koji je deo svog finansijskog uspona dugovao odsustvu uea u javnim prihodima i rashodima, dok je istovremeno stvarao dodatne potrebe za socijalnom podrkom i zajednikim potrebama onih koje je zapoljavao esto nelegalno, povremeno i bez obaveza vezanih za socijalna prava (odsustvo osiguranja, garantovanja plata, odmora, radnog vremena, sigurnosti zaposlenja i sl.). Na taj nain se ponovo javlja skrivena ali bezobzirna eksploatacija jednog broja nezaposlenih, koji su spas nali u zapoljavanju makar i u ovakvim uslovima. Deo transfera i umnoavanja kapitala duguje se i organizovanom kriminalu i politikim i ekonomskim monopolima odreenih drutvenih struktura ili grupa, koje nemaju zajedniku politiku niti socijalnu osnovu. Ovaj kriminal prate povremeni otvoreni sukobi i razraunavanja u kojima stradaju samo pojedini predstavnici organizovanog kriminala, najee izvrioci poslova nieg reda, retko i samo izuzetno stvarni bosovi. Potpuno poremeeni tokovi kapitala i ponude i potranje uz hiperinflaciju ne samo da su osiromaili stanovnitvo, ve su iscrpli sve rezerve i utede graana i njihovih porodica, s tim to je finansijskim manipulacijama bankarskih i drugih institucija, ali i pojedinaca i drutvenih klika realni kapital postao vlasnitvo nove kapitalizovane strukture. Odsustvo tednje uvek je znaajan ograniavajui faktor akumulacije kapitala i investicija, pored toga to je indikator siromatva graana i njihovih porodica. U ovom velikom transferu ivog kapitala sudelovala je iz svojih interesa i biva drava, ne samo ne suprodstavljajui se ovakvim procesima, ve i sudelujui preko finansijskih i drugih institucija u ovom poslu. Kako inae objasniti neefikasnost u preduzimanju

30

krivinopravnih mera prema nosiocima velikih bankarskih manipulacija, ije stvarne i jedine rtve su bili graani, ukljuujui i efekte skuptinskih anketa ili istraga o ovim pojavama?! Ovakve tendencije u sferi ekonomskih odnosa i suavanje ekonomske saradnje i razmene sa drugim dravama doveli su do ozbiljne recesije i regresije iji indikatori su, pored ostalog: opadanje iskorienosti proizvodnih kapaciteta; stalno opadanje produktivnosti rada; rast realne i skrivene nezaposlenosti, sa obelejima veoma strukturalne, visoke i dugorone nezaposlenosti; pad nacionalnog bruto proizvoda i dohotka; nemogunost primarne reprodukcije, a da se ne govori o akumulaciji i proirenoj reprodukciji; finansijske transakcije i kretanje kapitala van finansijskih institucija; niske zarade i neredovna lina primanja i ostvarivanje prava po osnovu rada; izvitopereno delovanje ekonomskih zakonitosti; nesigurnost i nestabilnost trita kapitala i roba i nerazvijenost trita rada; monopolsko ponaanje i neekonomske cene posebno energenata i robe za kojom postoji izraena potranja; visoka energetska zavisnost; naglaena uloga drave u raspodeli nacionalnog dohotka itd. Regresija je prisutna i u sferi tehnolokog i naunog razvoja to je neminovna posledica prethodno izraene tehnoloke zavisnosti, zanemarivanja pronalazatva i novatorstva, niskog izdvajanja za tehnoloke i naune pronalaske, olakog odlivanja visokoobrazovnih kadrova i talenata, apsolutne zastarelosti veeg dela tehnikotehnoloke baze proizvodnje nasuprot nesluenom i brzom tehnolokom i naunom razvoju u svetu, prevazienosti organizacione i tehnoloke osnove velikih i nefunkcionalnih proizvodnih sistema, nemogunosti ouvanja i obnavljanja tehnoloke baze i proizvodnih kapaciteta, odsustva bazinih projekata naunog i tehnolokog razvoja i fundamentalnih istraivanja. Pored toga to je tehnoloka osnova rada najveim deloma zastarela, ona je znaajno ruinirana i neupotrebljiva. Tehnoloka obnova i promene zahtevaju, pored ostalog, znaajne investicije za koje postoje veoma skromni domai izvori pa i spremnost vlasnika kapitala, koji su, pre svega, zainteresovani za brz obrt i profit, nikako za dugorona ulaganja. Nestabilna ekonomska, politika i socijalna situacija osujeuju interes inostranog i meunarodnog kapitala za ulaganjima. Posebno je pitanje u kojoj meri bi inae strani ulagai bili zainteresovani za radikalne tehnoloke promene i razvoj, a koliko za oslobaanje od sopstvenih prevazienih, prljavih i neproduktivnih tehnologija. Pre bi se mogao oekivati njihov interes za novim tritima i jeftinijom radnom snagom. Sve u svemu, krize i regresija u ekonomskom, tehnolokom i naunom razvoju ne samo da su osujeivali kvalitativne i kvantitativne promene, ve su doprineli nazadovanju i u sferi socijalnog razvoja, zaotravajui socijalne protivrenosti, pa i sukobe, irei prostor klasinih i stvarajui nove socijalne probleme. Svoenje socijalne politike na zatitu sve veeg broja ugroenih graana, ukljuujui i one koji su potencijalno produktivni a realno nezaposleni, usmerili su odnos drutva prema stvaranju uslova za preivljavanje stanovnitva i eventualno ublaavanje negativnih posledica ekonomskih, politikih i socijalnih protivrenosti. Nemo ekonomskog i politikog sistema da obezbedi socijalno blagostanje i sigurnost ljudi preneta je na jo nemonije sisteme socijalne sigurnosti (penzijsko i invalidsko osiguranje, socijalna i deja zatita, zatita boraca i invalida i sl.), na porodicu i srodniku solidarnost, na umenost dovijanja i na toleranciju itavog niza nelegalnih naina sticanja i zaraivanja. Drutvene krize prate ogranienja u pogledu uslova zadovoljavanja ljudskih potreba, smanjena socijalna sigurnost, porast neizvesnosti, odsustvo perspektive i okupiranost svakodnevnicom i opstajanjem. Krize proizvode zaustavljanje pozitivnih

31

socijalnih promena, porast potreba za socijalnom zatitom i drutvenom podrkom i pomoi sve veeg broja ljudi i porodica. Istovremeno raste nemo razliitih sistema socijalne sigurnosti da udovolje linim i zajednikim potrebama ljudi to je praeno i sniavanjem kvaliteta usluga javnih slubi i institucija nasuprot ve stvorenim visokim i nerealnim socijalnim aspiracijama stanovnitva. Suavanje dravnih i javnih fondova socijalne sigurnosti, anomija i pogoranje funkcionisanja institucionalnih sistema i javnih slubi i zaotrene drutvene protivrenosti poveajaju vidljivost starih i pojava novih socijalnih problema (Milosavljevi, M. 1997.). Ove tendencije u socijalnoj sferi jo vie uveavaju socijalne protivrenosti, posebno zbog toga to raste broj socijalno nezbinutih i ugroenih i onih koji i pored spremnosti i sposobnosti nisu u stanju da radom i angaovanjem obezbede svoju socijalnu sigurnost i perspektivu, niti se mogu nositi sa linim i porodinim problemima. Istovremeno smanjene su odbrambene i zatitne sposobnosti mikro ljudskih zajednica, posebno porodice, primarna ljudska solidarnost i spremnost na humanu podrku i uzajamnu pomo i podrku. Imajui u vidu indikatore socijalnog razvoja, sigurnosti i blagostanja moe se konstatovati da se regresija u socijalnom polju izraava najpre, u opadanju kvaliteta ivota velikog broja ljudi. Opadanje kvaliteta ivota ispoljava se pre svega u vidu poremeaja struktura, nivoa i kvaliteta line potronje, kao i kroz suavanje mogunosti za zadovoljavanje porodinih i zajednikih potreba. U porodinim i linim budetima najvei deo se izdvaja za bazine potrebe i pre svega za ishranu, to je priznati i poznati indikator osiromaenja i siromatva. Veina porodica nije u stanju da ouva dostignuti nivo standarda i uslova stanovanja niti da obnavlja pokustvo, nametaj, kune i sline aparate. Sredstva tednje uglavnom su utroena u najteim godinama visoke inflacije, tako da postoji stalni nesklad izmeu opadajuih prihoda i rastuih rashoda porodica. Poto ne postoji mogunost bilo linih ili kreditnih zaduivanja, veina energija i aktivnosti usmerava se prema pronalaenju puteva preivljavanja. Opadanje kvaliteta ivota ispoljava se i kroz radikalno suavanje sadraja kolektivne potronje, dok potrebe i usluge kulture i drugih duhovnih sadraja postaju dostupni sve manjem broju ljudi. Kulturna potronja suava se na skromne programe televizije i javnih medija. Literatura i kulturna dobra postaju nedostupni zahvaljujui visokim i promenljivim cenama proizvodnje i stvaranja. U borbi za preivljavanjem sve je manje realnih mogunosti za kvalitetno slobodno vreme, stvaralatvo, odmor i rekreaciju. Deo indikatora ugroavanja kvaliteta ivota je i pogoranje uslova i kvaliteta stanovanja. Ovim tekstom ne mogu se obuhvatiti oni elementi drutvenih kriza koji su vezani za proizvodnju stanova. No, to ne znai da se oni ne mogu imati u vidu radi boljeg razumevanja stambene situacije i stambenih problema. Tako je naprimer, oigledno da je skoro u potpunosti prestala ozbiljnija stambena izgradnja iz javnih fondova, fodova preduzea, institucija i drave. Privatne investicije ine najveim delom stambenu izgradnju nekontrolisanom, antiarhitektonskom, divljom, neekonominom i sa ozbiljnim obelejima nekulture. Kao to su u vreme prividnog prosperiteta ogromna sredstva, energije i materijal uloeni u neekonomine i nefunkcionalne objekte kao to su kue za odnmor i slino, tako u aktuelno vreme bujaju drugi vidovi izgradnje, koji su takoe posledica odsustve bilo kakve urbalne, komunalne i stambene politike. Na drugoj strani, neekonomska i neravnopravna privatizacija i otkup stanova, pored moralnih i drugih negativnih posledica, skoro da je eliminisala javne fondove dok su sredstva od otkupa usmeravana prema drugim namenama. Loe navike u vezi sa

32

odravanjem stambenih i drugih povrina i nereeno pitanje investicionog i trajnog odravanja zgrada i stanova i posebno zajednikih delova kua ili zgrada svakim danom pogoravaju inae tehniko-tehnoloko stanje stambenih objekata, to jo vie pogorava ukupnu stambenu situaciju i kvaliteta stanovanja. Oni koji su odluivali o stambenoj politici nikako nisu uvaili ve postojea negativna iskustva drugih drava oko privatizacije javnih ili dravnih stanova (naprimer, Engleske), jer su ona pokazala da je to jedan od naina porasta broja beskunika, pored toga to dugorono gledano stvara ogromne razlike izmeu pojedinih delova populacije. Ukupna nepovoljna ekonomska i socijalna situacija smanjili su mogunosti velikog broja ljudi i porodica da reavaju svoje stambeno pitanje. U ranijim periodima bilo je mogue proceniti duinu perioda neophodnog za reavanje stambenog statusa porodica. Danas je to skoro nemogue zbog odsustva ili nestabilnosti prihoda veine porodica. No, to je najmanji problem. Za postojanje stambene krize i redefinisanje politike u ovoj oblasti mnogo je znaajnije saznanje da su u pogledu mogunosti bilo kakvog trajnijeg obezbeivanja ove vane individualne i porodine potrebe u posebno nepovoljnom poloaju mladi uopte i mladi brani parovi, koji su potencijalni nosioci reprodukcije porodice i stanovnitva, to otvara neke druge aspekte ovog problema, tim vie to se niz negativnih aspekata njihovog drutvenog poloaja meusobno preplie. Stambenu prenaseljesnost, koja je pratila jugoslovensko drutvo od prvih ozbiljnijih unutranjih migracija stanovnitva, jo vie je zaotreba nasilnim migracijama sa podruja drugih bivih republika SFRJ, od kojih je samo jedna deo registrovan kroz regulisanje statusa i prava izbeglike populacije. Pogoranje uslova i standarda pruanja razliitih usluga od kojih zavisi kvalitet ivota ljudi ne samo da umanjuju kvalitet i nivo ve i dostupnost usluga meu kojima posebno nepovoljne posledice imaju usluge zdravstvenih, komunalnih, socijalnih i drugih specijalizovanih institucija, slubi i institucionalnih sistema. Istovremeno skuena drutvena kontrola, tolerancija prema neadekvatnom i neodgovornom odnosu, navikavanje na suene nivoe i kvalitet usluga otvaraju prostor za mnogobrojne manipulacije, zloupotrebe i nehuman odnos prema ljudima, pri emu su oni nemoni da se tome suprodstave. Nasuprot veeg dela stanovnitva, koje je osiromailo, drutvene krize iznedrile su manju grupu veoma bogatih ak i prema svetskim standardima, koja raspolae znaajnim bogatstvom i ne samo da investira u ogromne i veoma skupe objekte za ivot, ve neobuzdano troi na luksuzne potrebe umesto da deo prihoda ostvarenih esto na nelegalan nain ulae u proizvodnju ili druge privredne projekte. Ni ova grupa ne obezbeuje zadovoljavajui novi kvaliteta ivota, ona je samo u poziciji da nekontrolisano troi pod uticajem potroake psihologije. U stilu ivota ove grupe prisutni su efemerni i imititativni sadraji koje prati duhovno siromatvo. Regresiju na socijalnom planu prate ne samo pogoranje ve i opadanje nivoa i sadraja socijalne sigurnosti (efer,B. 1997). Nesigurnost u pogledu aktuelnog socijalnog poloaja i neizvesnost u pogledu perspektiva i budunosti nisu ni najmanje samo psiholoke injenice. One imaju svoje objektivne pokazatelje koji se pored ostalog izraavaju kroz: nesiguran i nestabilan, esto samo formalni radni status; smanjeni uticaj rada i radnih doprinosa na drutveni status i promociju; nesigurnost isplate zarada i korienja socijalnih i drugih prava po osnovu rada; realno niske socijalne prestacije u odnosu na minimalne trokove ivota itd. Rat i nasilne migracije i masovno izbeglitvo uveali su masu stanovnitva i posebno njegov deo neobezbeenih i ugroenih, kao to su stvorili i specifine socijalne potrebe i probleme, koji su jo vie pogorali ionako nepovoljnu ekonomsku i socijalnu

33

situaciju i poveali pritisak na razliite sistem socijalne sigurnosti posebno na obrazovanje, stanovanje, zdravstvenu i socijalnu zatitu. Pored toga to su uveane socijalne i druge potrebe izbeglog i raseljenog stanovnitva, i to u veoma nepovoljnim ukupnim drutvenim uslovima, pogorane su ukupno mogunostin njihovog zadovoljavanja zbog pogoanja poloaja i ugroenosti domicilnog stanovnitva (Milosavljevi i drugi, 1993.) Ova objektivna situacija dovodi neminovno do tenzija i sukoba izmeu izbeglike i domae populacije, uprkos prisutne solidarnosti, razumevanja i podrke koji su prueni izbelicama i estih srodnikih ili prijateljskih veza. Nasilno preseljeno stanovnitvo, koje u veini vezuje svoju budunost za ostajanje na prostoru u kome sada ive, esto i usled nepostojanju drugih alternativa, svojim brojem i potrebama stvara dodatne socijalne probleme i tenzije koji zahtevaju i posebne ekonomske, politike, socijalne i druge mere i aktivnosti. Pozitivna je injenica to u izbeglikoj populaciji uglavnom dominiraju radno sposobni i potencijalno aktivni ukoliko bi se stvorili uslovi za njihovo zapoljavanje i produktivno angaovanje. U suprotnom neminovna konkurencija oko ogranienih materijalnih i kulturnih dobara, mogunosti rada i zapoljavanja i dostupnosti usluga i uslova zadovoljavanja potreba moe jo vie pogoravati ekonomsku i socijalnu situaciju i voditi sukobima i to ne samo izmeu domae i izbeglike populacije. Drutvene krize su poremetile drutvene strukture. U stratifikacijskoj piramidi skoro su se izgubili srednji slojevi, dok je veina stanovnitva situirana u dva nia siromana sloja nasuprot tankom sloju bogatih. Regresija na socijalnom planu ispoljava se i u potpunom poremeaju kanala drutvene pokretljivosti. Pored toga to je ve pomenuta uglavnom prostorna pokretljivost bila nasilno nametnuta, to se moe rei i za druga pomeranja stanovnitva izazvanih, pre svega, politikim faktorima, uobiajena ekonomska i profesionalna pokretljivost, kao posledica ekonomskih i socijalnih promena i razvoja, u potpunosti je zaustavljena. Neki uobiajeni kanali drutvene pokretljivosti i promocije postali su potpuno nedelotvori, dok su na znaaju dobili oni koji, dugorono gledano, imaju uglavnom nepovoljne drutvene efekte. U prvom sluaju re je o obrazovanju kao kanalu pokretljivosti i drutvene promocije, koje zaostaje za svetskim trendovima i ostvaruje se u veoma nepovoljnim ukupnim uslovima, i koje nije nikakav garant radnog statusa i drutvenohg poloaja, zbog visoke nezaposlenosti posebno visoko strunih i to mladih kadrova. Na drugoj strani, slino se moe rei i za suene uloge rada, stvaralatva i radnih doprinosa u socijalnoj promociji i pokretljivosti, ne samo zbog velikog broja nezaposlenih ve i zahvaljujui niskom vrednovanju rada uopte. Ekonomska regresija skuila je mogunosti radne afirmacije a time suzila je promotivnu i pokretaku ulogu rada. Na drugoj strani, znaajni kanali drutvene pokretljivosti i promocije, kao i uee u poslovima sive ekonomije, nasilne i nekontrolisane privatizacije i organizovanog kriminala i drugih nelegalnih ili poluleganih poslova postali su vlasnitvo odreenih monih struktura i grupa. Drutvene strukture koje poivaju na ovakvim kanalima drutvene promocije i pokretljivosti nemaju dugorone i stabilne izglede i perspektive. Oni samo zaotravaju sveukupne mogunosti izlaska iz krize, tim vie to nosiocima politike i ekonomske moi odgovara zadravanje postojeeg stanja. Problem je i u tome to se u postojeim poremeenim i istumbanim socijalnim i drugim strukturama ne nazire snaga spremna i sposobna za korenite promene, to ne znai da one nisu mogue ili poeljne. Naprotiv, pomenute i druge protivrenosti, koje se u uslovima regresije produbluju, neminovno e dovesti do zaotravanja odnosa snaga promena i status qwo-a.

34

Dugotrajne drutvene krize i regresija uinili su drutvene protivrenosti vidljivijim i ogoljenim do kraja, to se posebno vidi broz izraenu politiku i ekonomsku borbu. Kao to je to uobiajeno cenu ovih borbi plaa vei deo stanovnitva. S druge strane, naglaenija izraenost i irenje starih socijalnih problema prate i neki novi. Tako vidljivije siromatvo ak i bedu nekih delova drutvenih struktura prati osiromaenje veine stanovnitva, ukljuujui i znaajne delove srednjih slojeva, bez obzira na raniji drutveni status. Registruje se i pojava novog siromatva, ije neke karakteristike su iskazane u prikazu opadanja kvaliteta ivota a koje prate i znaajne socijalne, psiholoke i kulturne posledice. Na drugoj strani, nezaposlenost kao stari problem dobija razmere veoma visoke katastrofine injenice, ije vrednosne i socijalno-psiholoke posledice su teko popravljive, tim vie to negativni primeri drutvenih promocija destimuliu i one malobrojne koji vole i ele da rada. Sva teina posledica strukturalne i dugotrajne nezaposlenosti uveava se injenicom da ona zahvata potencijalno najsposobnije, najkompetitivnije, najstrunije i najproduktivnije, a to su mladi i visko struni kadrovi. Poseban je problem ruiniranje ovih potencijala i odliv najsposobnijih u zemlje sa boljom ponudom ili izgledima za bilo kakvo profesionalno angaovanje i rad. Socijalne cene sive ekonomije su nesagledive, kao to su dugorono gledano veoma nepovoljne ukupne ekonomske ali i socijalne posledice. Iako angaovanje znaajnog dela stanovnitva na poslovima ovog dela ekonomije omoguuje njihovu egzistenciju ili preivljavanje, ono produbljuje socijalne distance, dok istovremeno stvara navike i stil rada i ivota koji su nepriomereni normalnom ekonomskom i socijalnom funkcionisanju. Posebno to vai za decu i mlade, koji su zarad sigurnosti porodice i sami ukljueni u ovakve aktivnosti. Drutvene krize prati irenje polja, sadraja i vrsta drutvenih devijacija, posebno adaptivnih i sistemskih. Naravno, ovde nije jedino re o porastu i irenju sadraja i oblika devijantnih ponaanja pojedinaca ili drutvenih grupa, ve i o poremeajima, disfunkcijama, dezorganizacijama, pa i raspadu primarnih ljudskih zajednica, drutvenih institucija i itavih institucionalnih sistema, tako da se moe govoriti o indikatorima drutvene anomije, koja je ustalom rezultirala u raspadu prethodne jugoslovenske drave. Dok su adaptivne devijacije uglavnom izraenije meu niim drutvenim slojevima, kao nain egzistencije i preivljavanja, sistemske su svojina nosilaca ekonomske i politike moi a njihovi karakteristini oblici su organizovani kriminal i politika borba nepolitikim sredstvima uz primenu razliitih vrsta sile ukljuujui i nasilje. Otuenost, egoizam i izolacija na individualnom, mikro i makro socijalnom planu postaju deo socijalne situacije uz prisutne sukobe i agresivna razreavanja i minornih nesporazuma u svakodnevnom ivotu. Posebno su agresije prisutne na mikro socijalnom planu, kao posledica kidanja socijalnih odnosa produktivnog i humanog tipa. S druge strane, nespremnost i nemogunost prilagoavanja znaajnog broja ljudi potpuno izmenjenim drutvenim uslovima ivota i odnosa uveava rizike i sluajeve autoagresija i samounitenja, to po pravilu, prati stanje anomije i drutvenih regresija i kriza. Sline korenove iako ne i sadraje imaju i takve drutvene devijacije kao to su alkoholizam, zavisnost od droga, neuroze, depresije i druga duevna obolenja, ija je etiologija dominantno drutvena.

35

Otuenost i egoizam izraavaju se i u vidu nezainteresovanosti i odsustva odgovornosti pa i ruilaki odnos prema ujavnim i zajednilkim dobrima i imovini. Tome doprinose i neadekvatni putevi privatizacije kao i iskrivljeno shvatanje zajednikog i opteg kao niijeg. Najzad, meu negativnim socijalnim trendovima dugoronog karaktera a koji su bili znaajni za socijalno stanje jugoslovenskog drutva pri kraju XX i za perspektive drutva Srbije na poetku XXI veka posebno su znaajni negativni procesi, tendencije i promene u reporodukciji stanovnitva. U pitanju je najpre, vetaki rast ukupnog stanovnitva usled izbeglitva i slinih procesa nasilne pokretljivosti i dugotrajna tendencija negativne reprodukcije usled opadanja prirodnog prirataja. Individualne odluke roditelja o raanju uslovljene su znaajno poremeenim i nepovoljnim uslovima za zasnivanje, funkcionisanje i razvoj porodice. Na drugoj strani, rat i drutvene krize poremetile su demografske strukture, ije obnavljanje i normalno uspostavljanje zahteva ne samo vreme ve i odgovarajue ekonomske, socijalne, zdravstvene i druge uslove. Starenje stanovnitva kao normalna socijalna i demografska odlika svih razvijenih drutava i demografska injenica drutva Srbije postaje poseban i specifian socijalni problem u komparativno negativnim drutvenim uslovima. Ovde su pomenuti samo neki pokazatelji poremeaja demografskih tokova koji imaju dugorone nepovoljne ne samo socijalne ve i ekonomske, etike, vrednosne i druge posledice. Ovim poglavljem naznaene su samo neke najizraenije socijalne protivrenosti i socijalni problemi biveg jugoslovenskog drutva na kraju XX veka, koji su ostali u nasleu drutva Srbije. Iako je naglasak u razmatranju bio na saetom prikazu socijalnih aspekata aktuelne drutvene situacije ona je oigledno uslovljena ekonomskim, politikim, tehnolokim i kulturnim okolnostima, to znai da se pomenute i druge socijalne protivrenosti i problemi ne mogu prevazilaziti jedino merama, sredstvima i metodama socijalne politike. Drugim reima, sloene, kumulirane i dugotrajno generirane socijalne protivrenosti mogu se prevazilaziti jedino celovitim i temeljnim drutvenim reformama i istovremenim ekonomskim, tehnolokim, politikim i drugim drutvenim promenama utemeljenim na interesima i potrebama graana i uz njihovo odgovorno i aktivno sudelovanje u ovim procesima. Parcijalnim promenama i reformama jedino se mogu ublaavati negativne posledice nikako sutinski preobraaj. Dugotrajnost drutvenih kriza i tendencije oigledne regresije ne trpe improvizacije niti su radikalne promene mogue bez dugorono osmiljenih puteva integralnog drutvenog razvoja. Tome bi trebalo da prethodi drutveni koncenzus oko njegovih dugoronih i kljunih ciljeva, sredstava i nosilaca.

Deo drugi

36

SOCIJALNI PROBLEMI SAVREMENIH DRUTAVA Glava I SIROMATVO I 1. Definisanje pojma siromatva Pojam siromatva je u svakodnevnoj strunoj i kolokvijalnoj upotrebi i esto se, samo po sebi, podrazumeva ta se pod tim podrazumeva. Meutim, ne samo da postoje veoma razliite definicije i shvatanja, ve i raznovrsni sadraji, indikatori, merila i tipovi drutvene reakcije i odnosa prema ovom problemu. Mada je u savremenoj strunoj literaturi prevladao muldimenzionalni koncept siromatva, koji ovu pojavu ne posmatra jedino u njenim materijalnim, ve i humanim i socijalnim aspektima, ne postoji univerzalna definicija niti ujednaeni standardi utvrivanja i merenja siromatva. Na drugoj strani, postoje razliiti pristupi i politike pojednih drutava prema ovom problemu. Stvari nisu jedino konceptualne prirode, ve su povezane i sa dominirajuim ekonomskim, politikim, socijalnim i drugim odnosima i prirodi pojedinih drutava i zajednica. Pokuaji ustanovljavanja univerzalnih standarda i indikatora, o emu e biti rei kasnije, uveli su neto reda, ali su daleko od toga da eliminiu sve kontraverze, ne samo oko definisanja pojave siromatva, ve i oko politike njegovog smanjivanja. Zbog toga se u literaturi esto sreu opisne ili operacionalne definicije siromatva. Slino se moe rei i za razliita teorijska shvatanja i tumaenje prirode i uzroka siromatva, o kojima e se kasnije pisati, kao i za razliite tipove odnosa globalnih drutava i meunarodne zajednice prema siromatvu i to ne samo tokom istorije ljudskog drutva, ve i danas. Kako siromatvo ima svoje objektivne (nedostatak sredstava, manjak mogunosti za zadovoljavanje ljudskih potreba, liavanje i nedostupnost usluga ili institucija i sl.) tako i subjektivne dimenzije (oseaj neslobode i sputanosti, nedostatak dostojanstva i samouvaavanja, postojanje specifinih vrednosti i obrazaca odnosa i ponaanja i sl.), to je njegovo razumevanje menlalvo tokom istorije, a konkrtetno definisanje i drutveni odnos zavisili od obiaja, standarda, vrednosti i odnosa moi razliitih drutava i drava. Ukazivanjem na razliite definicije, teorije i shvatanja siromatva eli se naglasiti njegova viedimenzionalnost, pre nego to bi se raspravljalo o postojeim razlikama i razliitostima. Kada bi postojala jednodimenzionalna, univerzalna i opteprihvaena definicija, ova itava rasprava ne bi bila neophodna. U socijalnopolitikoj i socijalnopravnoj literaturi koriste se razliite definicije pojma siromatva i brojni njegovi sinonimi. Tako su se u predratnoj strunoj literaturi koristili pojmovi ubogi i socijalno slabi, dok se u savremenoj terminologiji govori o socijalnoj ugroenosti, socijalnoj neobezbeenosti, materijalnoj neobezbeenosti, socijalnoj nesigurnosti, stanju socijalne potrebe i sl. Meutim, svi ovi pojmovi su prevazieni i predstavljaju zapravo eufemizme, odnosno predstavljaju termine sa vrednosnim i ideolokim znaenjem. Da bi se na adekvatan nain mogao odrediti pojam siromatva neophodno je prethodno razmotriti pojmove kao to su: beda ili apsolutno siromatvo, relativno siromatvo, pauperizam i novo siromatvo. Pod pojmom bede ili apsolutnog siromatva u Enciklopediji Britanika se podrazumeva: "Stanje ljudi kojima nedostaju sredstva za zadovoljenje njihovih osnovnih ivotnih potreba".

37

Miroslav Radovanovi, koji se bavio izuavanjem siromatva, pod bedom podrazumeva: "Nedostatak najneophodnijih sredstava za bio-psiho-socijalnu reprodukciju i opstanak oveka i njegove porodice". To znai da je re o takvim uslovima ivota u kojima ljudi nisu u mogunosti da obezbede ni bioloki, psiholoki i socijalni opstanak i da ne postoji mogunost reprodukcije oveka. Oni koji ive u bedi nisu u stanju da obezbede ni osnovne ivotne potrebe. Polazei od ovih definicija moe se rei da su najznaajniji pokazatelji bedeapsolutnog siromatva: nemogunost zadovoljenja ni osnovnih bio-reproduktivnih ljudskih potreba, kao to su potreba za hranom, vodom, obuom i odeom, pa se zato kae da su oni "na rubu ivota", vrlo visoka smrtnost odojadi, veoma kratak ivotni vek, zahvaljujui rizicima koji ugroavaju opstanak oveka, beskunitvo, nehigijena i prljavtina, nepismenost i nizak optekulturni nivo i sl. Za odreivanje pojma relativnog siromatva koristi se kriterijum ire shvaenih osnovnih potreba. Tako naprimer, ameriki autor Michael Harington pod relativnim siromatvom podrazumeva: "Situaciju u kojoj neki pojedinci ili porodice nemaju ni minimum uslova za zatitu zdravlja, za stanovanje, ishranu i kolovanje". To znai da se relativno siromatvo ne vezuje samo za mogunost bioloke reprodukcije nego i za ire uslove zadovoljenja ljudskih potreba u savremenom drutvu. Peter Townsend, koji se posebno bavio izuavanjem siromatva u Evropi i razvijenim zemljama i naroito njegovim teorijskim aspektima, daje jednu potpuniju definiciju relativnog siromatva podrazumevajui pod tim: "Situacije u kojima pojedinci, porodice i drutvene grupe zbog nedostatka sredstava ne mogu da obezbede ishranu i druge uslove ivota niti da uestvuju u aktivnostima koje su uobiajene ili prihvaene od strane drutva kome pripadaju" (Townsend, 1979.). Neto kasnije ovaj autor je dao neto drugaiju definiciju relativnog siromatva, polazi od injenice promenljivosti ljudskih potreba i posebno ireg razumevanja bazinih potreba, razliitih manifestacija i aspekata siromatva, kao i nemogunosti odreivanja univerzalnih kriterija i indikatora. Ovde se siromatvo ne posmatra kao nedostatak sredstava ili minimuma neophodnih potreba za ljudski opstanak, ve kao nemogunost nekih pojedinaca ili grupa da obavljaju drutvene uloge, uestvuju u odnosima i da slede obiaje i stil ivota koji se oekuje od lanova neke zajednice ili drutva. Osnovna pretpostavka ove definicije bila je da odreeni nivo razliitih, ne samo materijalnih resursa, obezbeuje aktivne uloge i participaciju u ivotu neke zajednice ili drutva. Po Townsend-u, neka rigorozna konceptualizacija drutvene uslovljenosti potreba rastae ideju 'apsolutne potrebe' i prihvata potpunu relativnost u vremenu i 38

prostoru. ivotne neophodnosti nisu fiksirane, one se neprestano prilagoavaju i rastu tokom promena u drutvu i njegovim proizvodima (Townsend, 1993.). Townsend je dalje smatrao da je mogue univerzalnim obezbeivanjem odreenog skromnog nivoa izvora obezbediti neophodno uee graana u socijalnom, politikom i kulturnom ivotu zajednice, ali da ukoliko su oni ispod odreenog praga prihoda onda povlaenje ili iskljuenost iz aktivnog lanstva u drutvu postaju nesrazmerno naglaeni (Townsend, 1993). Kao to esto biva, ove ideje i koncepcije bile su ideoloki zloupotrebljavane, od strane onih koji su tvrdili da razvijena graanska drutva nemaju problema sa klasinim, apsolutnim siromatvom, ve sa relativnim siromatvom. Sam tvorac ove ideje nije naravno imao takve namere. On je jedino hteo da ukae na potrebu izgradnje razliitih standarda i indikatora siromatva, jer je nemogue imati jedinstven etalon siromatva za sva vremena i svako drutvo. Kritike ove definicije i koncepcije polaze od toga da je ona preiroka i da potencijalno obuhvata sve one koji nisu na vrhu socijalno-ekonomske hijerarhije. Smatra se takoe da ovaj koncept oteava prouavanje siromatva kao socijalnog problema (M. Soroka, G. Bryjak, 1995). Sledei logiku ovog koncepta ispada da je postojanost siromatva neminovna ak i kada bi najnii drutveni slojevi svojim materijalnim uslovima i prihodima prevazili liniju siromatva. Ovaj pristup ima takoe i pragmatike ogranienosti. Pa ipak, uz sve ogranienosti i zloupotrebe, ove definicije i koncepcije imaju neke dobre strane, jer ukazuju na iskrivljavanje slike siromatva ukoliko se gleda kroz fokus razvijenih zapadnih drutava i na metodoloke ogranienosti odreivanja ove pojave jedino u dimenzijama materijalnih uslova ivota i ekonomskih parametara. Druga dobra strana ove definicije je ukazivanje na socijalne aspekte siromatva, iskazane kroz drutvenu marginalizaciju, socijalnu izolaciju i iskljuenost. Prema tome, moe se zakljuiti da se relativno siromatvo ne vezuje samo za bazine potrebe oveka ve se posmatra u irem socijalnom kontekstu, odnosno u definisanje ovog pojma unosi se kriterij socijalnih odnosa i aktivnosti oveka u socijalnom okruenju. Posebno se to odnosi na iskljuenje iz uobiajenih aktivnosti zajednice, to upuuje na problem marginalizacije siromanih. Kao indikatori relativnog siromatva najee se navode: drutveno beznaajne uloge i poloaji, socijalna iskljuenost, marginalnalizacija i socijalna bespomo.

Pojmu relativnog siromatva slino je tzv. novo siromatvo, ali jedino po poetnoj logici, odnosno pokuaju da se izae iz njegovih iskljuivo ekonomskih dimenzija. Meutim, pojam i koncepcija novog siromatva nastao je u kapitalistikim dravama da bi se oznaile socijalne prilike graana i porodica iji uslovi ivota su u kvalitativnom smislu ispod ivotnog standarda drutva u kome ive. Kao indikatori ovog tipa siromatva koriste se najee: nedostupnost usluga i razliitih institucija (zdravstvene, obrazovne, kulturne, socijalne i sl.) od kojih zavisi kvalitet ivota i standarda, loi uslovi drutvene promocije, odnosno za napredovanje i zauzimanje odreenih drutvenih poloaja i rizik osiromaenja i pogoranja drutvenog statusa i 39

psihologija i kultura, odnosno subkultura siromatva.

Pojam pauperizma oznaava ustvari, slubeno ili zvanino priznato siromatvo. Naime, svaka drava u svojim propisima ureuje i odreuje ta se smatra siromatvom, kao uslov da se mogu koristiti odreene socijalne prestacije i pomo. To znai da odreivanje ovog pojma, po pravilu, zavisi od karaktera politikog, drutvenog i ekonomskog sistema. Od prvog definisanja linije siromatva od strane Rowentry-a do danas korieni su razliiti parametri za slubeno definisanje siromatva (Rowentry, 1901.). Pauperizam se najee odreuje u odnosu na minimum sredstava neophodnih za odravanje fizike egzistencije, u odnosu na primanja zaposlenih, ili prema materijalnom cenzusu pojedinca ili porodice. Tako je naprimer, slubena linija siromatva u Americi definisana jo 1954. godine na bazi procenjenog iznosa sredstava neophodnih za minimalnu zdravu ishranu. Poto su statistika istraivanja pokazala da prosena porodica troi jednu treinu svojih prihoda za hranu, to je budet za ishranu po najniim cenama mnoen sa tri i tako je odreivana slubena linija siromatva. Ovaj princip zadran je u Americi i danas, s tim to se cena ekonominog plana ishrane umnoava tri puta i prilagoava veliini porodici i promenama indeksa cena potronje (Skarpitti, Anderson, O'Tool, 1997). Prema tome, moglo bi se zakljuiti da ne postoji univerzalna definicija siromatva, jer se uslovi ljudskog ivota i okolnosti vremenom menjaju, pa se tako menjaju i shvatanja i kriterijumii i merila siromatva. Imajui u vidu savremene pristupe i karakteristike siromatva mogue je izdvojiti neke kljune elemente opte definicije siromatva pod kojim se podrazumevaju takvi uslovi ivota nekih pojedinaca i drutvenih grupa koje karakterie: nepostojanje ekonomskih, socijalnih i kulturnih uslova za zadovoljavanje osnovnih biolokih, zdravstvenih, kulturnih, obrazovnih i drugih ljudskih potreba i nedostatak uslova za razvoj i reprodukciju psihikih i fizikih sposobnosti i nedostatak uslova za produkciju i reprodukciju ivota. I 2. Karakteristike siromatva Siromatvo je sintetizovana i sloena devijacija koja u sebe ukljuuje razliite sadraje i vidove. Naime, siromatvo spada meu najtee, vidove izvitoperenja ljudske prirode i direktno se suprodstavlja takvom humanom cilju kakvo je postojanje univerzalnih mogunosti zadovoljavanja, unapreivanja i bogaenja ljudskih potreba. Nepovoljni uslovi zadovoljavanja i bogaenja ljudskih potreba, najee dovode i do njihovog iskrivljavanja u pogledu sadraja, naina i oblika. Siromatvo se ne posmatra kao devijacija u okviru klasinih socijalnopatolokih teorija, izuzev teorija potkulture, meu kojima se javlja i izuavanje subkulture siromatva. Razlozi su razliiti, ali su u najveoj meri sadrani u injenici da siromatvo ne sadri u sebi krenje nekih drutvenih normi, niti predstavlja drutvenu opasnost, ukoliko je stavljeno pod socijalnu kontrolu, pored ostalog, razliitim merama socijalne zatite. Ono predstavlja drutveno stanje pojedinaca, drutvenih grupa ili strata, a ne neki drutveno neprihvatljiv tip ponaanja, to se u klasinim shvatanjima drutvenih devijacija uzima kao parametar za njihovo definisanje. Meutim, siromatvo kao drutvena pojava ima odreene karakteristike koje ukazuju na to da ono istovremeno ima obeleja drutvene devijacije i da pretstavlja 40

socijalni problem. U pitanju su, pored ostalih sledee karakteristike siromatva kao devijacije i socijalnog problema: 1. Drutvena uoljivost-vidljivost siromatva, koja se sastoji u injenici da je siromatvo veoma lako uoljiva devijacija, to znai da nisu potrebne posebne istraivake tehnike da bi se utvrdilo njegovo postojanje, pogotovo to je drutvo bogatije, razlike su vee i siromatvo je uoljivije. 2. Postojanost, koja pokazuje da siromatvo nije trenutna ve, naprotiv, trajna i stabilna drutvena pojava, pa tako, uprkos razvoju i optem bogaenju ljudskog drutva, stalno postoji velika masa siromanih naspram manjeg broja onih koji ive u izobilju. Tako naprimer, podaci amerike Slube za socijalno obezbeenje pokazuju, izmeu ostalog da je, uprkos prosenom rastu dohotka graana krajem XX veka stopa zvaninog siromatva bila oko 13%, ili neto vie od 35 miliona siromanih (World Bank, 2000). 3. Reprodukovanje siromatva, koje oznaava zadravanje i nepromenjenost uslova ivota siromanih i njihovu nemo da bitnije menjaju svoju ekonomsku i socijalnu poziciju, usled ega dolazi do obnavljanja medjugeneracijskog siromatva. Po pravilu, siromani raaju siromane, to istovremeno znai da su mere spreavanja i suzbijanja siromatva neadekvatne, kao to je izvesno da je ono zakonitost odreenog tipa globalnih drutvenih odnosa. Slube socijalne zatite sreu se sa reprodukcijom siromatva kroz vie generacija istih porodica, to u naim uslovima posebno vai za romske porodice. 4. Masovnost odnosno rairenost siromatva, koja se pored ostalog izraava kroz sledee injenice: da je oko dve treine stanovnitva (po procenama oko 4 milijarde ljudi) zemljine kugle siromano, da 29 najsiromanijih zemalja sveta imaju bruto nacionalni dohodak ispod 100 USA dolara, inei preko 300 miliona ljudi. Prema podacima Haringtona jedna polovina radnika Amerike je siromana. Na drugoj strani, dok 1% najbogatijih raspolae sa oko 40% nacionalnog bogatstva, a 20% najbogatijih sa ak 94%, nasiromanijih 20% raspolae sa samo oko 5% tog bogatstva. Prema podacima Townsend-a, Velika Britanija ima 14% ili negde oko 8 miliona relativno siromanih. Po podacima Svetske banke ocenjuje se da 750 miliona stanovnika zemljine kugle trenutno ivi u apsolutnoj bedi, da u zemljama u razvoju 25 miliona ljudi godinje umire od gladi i da, prema podacima UNICEF-a oko 80 miliona dece idu gladna na spavanje (bez veere). Istovremeno, stopa smrtnosti odojadi u razvijenim zemljama je 13, a u nerazvijenim zemljama 125 na hiljadu ivoroenih. 5. Viedimenzionalnost siromatva, koja znai da je siromatvo vieslojna pojava i da se ispoljava u razliitim aspektima kao to su biloki, psiholoki, kulturni, obrazovni, vrednosni i drugi i 6. Povezanost siromatva sa drugim drutvenim devijacijama, to se, pored ostalog, ispoljava u injenici da siromatvo, po pravilu, prati postojanje adaptivnih devijacija, tj. onih koje se sastoje u krenju normi radi prilagoavanja na postojee uslove ivota, poto je to najee jedini nain opstanka. Pogreno je meutim, tvrditi da izmeu siromatva i drugih devijacija postoji direktna uzrona veza. Drugim reima, siromatvo ne uzrokuje neposredno druge devijacije, ve isti drutveni uslovi najee dovode kako do pojave siromatva tako i do nastanka i drugih devijacija. Siromatvo je samo plodno tle za nastanak i postojanost drugih devijacija. Tako naprimer, siromatvo i kriminal esto idu zajedno, ponekad siromatvo i alhoholizam, siromatvo i prostitucija i razliiti drugi vidovi devijacija.

41

Siromatvo se ispoljava u razliitim vidovima, te su njegovi sadraji, indikatori i manifestacije razliiti (Mitrovi, 1990). Ipak, apsolutno siromatvo prati nekoliko sloenih pojava, koje same za sebe predstavljaju problem, iako su samo deo njegov najnegativniji pokazatelj. One se moraju pomenuti, jer pored ostalog, zahtevaju pored optih programa i mera smanjivanja siromatva i postojanje posebnih i spcijalizovanih projekata i metoda. Re je naroito o gladi i pothranjenosti, beskunitvu i nepismenosti. Glad i pothranjenost su obavezni pratioci i indikatori siromatva. Dok glad izraava nepostojanje sredstava da se obezbedi hrana neophodna za reprodukciju ivota, pothranjenost obuhvata strukturalne nedovoljnosti odnosno poremeaje u ishrani stanovnitva (naprimer, visoka zastupljenost itarica u ishrani indikator je, ne samo loe ishrane, ve i siromatva). Istraivanja rairenosti siromatva i posebno gladi pokazuju da nikada ranije u istoriji toliko veliki broj ljudi nije gladovao. Procenjuje se da je krajem XX i poetkom XXI veka skoro pola milijarde ljudi bilo permanetno gladno. Takoe se ocenjuje da je ishrana oko 20% ukupnog svetskog stanovnitva tako loa da onemoguuje aktivno radno angaovanje. Izmeu 40 i 60 miliona ljudi, uglavnom dece, umire godinje od posledica gladovanja ili bolesti vezanih za glad (Soroka & Bryjak, 1996). Istovremeno neke ranije procene govore o tome da se jedna treina dece iz Treeg sveta (oko 177 miliona) tako loe hrani da to permanentno oteuje njihov fiziki i psihiki razvoj (Reeves & Cohen, 1991.). Takoe je poznat podatak da 40 nerazvijenih zemalja, ija populacija ini oko 40% svetskog stanovnitva, nije u stanju da obezbedi dovoljno hrane za svoje stanovnitvo. Dodatni problem lei u injenici da se u ovim zemljama, posebno afrikim broj stanovnika duplira svakih 24 godine, dok proizvodnja hrane znaajno zaostaje. Prognoze Svetske banke za Afriku govore da ukoliko se nastavi postojei trend rasta stanovnitva uz minimalni rast neohodne poizvodnje hrane od 2%, onda e deficit od deset miliona tona poetkom devedesetih narasti na 250 miliona tona u 2010., odnosno na 410 miliona tona u 2020. godini (Soroka & Bryjak, 1996). Beskunitvo se ne moe jednostavno niti jednoznano definisati. Neka istraivanja odreuju beskunitvo kao situaciju u kojoj neki ljudi provode no u improvizovanim sklonitima, na javnim i drugim mestima koja nisu stambeni objekti. Po drugim, re je o stanovnicima gradova, koji nemaju nikakav stalan krov nad glavom. Neki autori proiruju pojam beskunitva na one ljude koji nemaju odgovarajue uslove stanovanja, izvore da zakupe i plate stan ili ive u nehigijenskim i po zdravlje tetnim uslovima, po pravilu u prenatrpanim i neadekvatnim objektima. Iz perspektive ovih nepotpunih definicija stanbeni standard UN koji kao adekvatno stanovanje, pored ostalog, definie 14 m2 prostora po glavi porodice, izgleda kao velika hipokrizija. Merenja beskunitva su oteana mnogim metodolokim razlozima, ali i razlikama u definisanju i opaanju ove pojave. Naprimer, predstavnici kozervativnih shvatanja smatraju da je beskunitvo, kao i siromatvo, rezultat individualnih nedostataka i line patologije lenji ili ludi (Tucker, 1991.). Tako je bivi predsenik SAD-a Ronald Regan jednom prilikom izjavio: Moglo bi se rei da su neki od ovih ljudi tu po sopstvenom izboru). Slino tome, predstavnici liberalistikih pristupa smatraju da su beskunici raniji pripadnici radnike ili srednje klase koji su izgubili svoje anse i prilike u trinoj i socijalnoj utakmici (Raskin, 1992).

42

Konkretna istraivanja i empirijski pokazatelji govore o tome da je, bez obzira na razliitost populacije koju obuhvata, kljuni uzrok beskunitva ekstremno siromatvo. O rairenosti beskunitva postoje razliiti, manje ili vie, pouzdani podaci i uglavnom procene. Tako je naprimer, Odelenje za stanovanje i urbani razvoj SAD-a, na osnovu anketa u ezdesetak velikih gradova, utvrdilo da je 500-600 hiljada Amerikanaca beskunika. Kritike ukazuju na zanemarivanje drugih tipova beskunitva (u malim gradovima, suburbijama, selima itd.) i procenjuju da je taj broj mnogo vei. Ako je situacija tako loa u jednoj od najrazvijenijih zemalja sveta, kakva je situacije u najsiromanijim? Neke procene govore da je nekoliko stotina dece permanentno na ulicama latinoamerikih drava. Neki autori navode da samo u Rio de aneiru oko 200 hiljada dece ivi na ulicama (Harris, 1994). Beskunitvo prate i nehigijenska, divlja i naselja koncentrisane sirotinje, koja razliito nazivaju (favele, geta, slamovi, mahale i sl.), ali koja imaju sline strukture stanovnitva, socijalne pozicije i probleme i takav stil ivota koji se oznaava kao potkultura siromatva. Nepismenost je takoe deo siromatva i njegov usud i uzrok reprodukcije. Meu klasinim i apsolutno siromanim nepismenost se izraava kao nesposobnost itanja i pisanja na bilo kom, a pogotovu na jeziku dominirajue kulture drutva u kome ive. Ovaj vid nepismenosti je posledica socijalne iskljuenosti iz uobiajenih drutvenih odnosa i procesa, u ovom sluaju iz obrazovnog sistema. Formalna i realna nepismenost je deo potkulture siromatva i uzrok nepostojanja bilo kakve sociajlne mobilnosti. Ovu prate i niske socijalne aspiracije roditelja siromane dece i siromanih uopte. Kada je re o rairenosti problema nepismenosti, podaci su diskutabilni iz prostog razloga, to poivaju na procenama, a ne iskustvenoj evidenciji i pouzdanim saznanjima. U svakom sluaju, iako je nepismenost deo siromatva, ona je rairenija od pojave siromatva iz prostog razloga to obuhvata i deo onih koji uprkos nepismenosti uspevaju da zarade minimalna sredstva za ivot ili da obezbe elementarne potrebe svojim radom (ruralno stanovnitvo naprimer, i sl.). Problem registrovanja nepismenosti jo vie se komplikuje injenicom pojave nekih njegovih novih vidova. U pitanju je tzv. funkcionalna nepismenost, karakteristina za znaajne delove radne snage ija klasina profesionalna osposobljenost za rad u ekonomiji industrijskog tipa ne odgovara zahtevima savremene tehnoloke ere. Oni dakle, poseduju formalna obeleja pismenih, ali su ona neprimerena zahtevima nove drutvene podele rada i tehnolokih i socijalnih promena (Maklund, 1994). Iz ovog dela radne snage regrutuju se tzv. novi siromani, budua podklasa apsolutno siromanih. I 3. Potkultura siromatva Ideja potie od Lewis-a koji je ispitivao siromatvo metodama neposrednog posmatranja sa uestvovanjem i analizama ivotnih istorija siromanih. Ovaj antropolog je na osnovu termeljnih istraivanja najsiromanijih zakljuio da oni poseduju odvojen i drugaiji nain ivota, koji e opstati ak i kada siromatvo bude eliminisano (Lewis, 1959, 1966). Ovu pojavu on je oznaio kao kulturu siromatva. Kljuna obeleja kulture siromatva su rezignacija, pasivnost, usmerenost prema sadanjosti i oseanja fatalizma i nemoi. Jedan drugi autor kae da subkulturu siromatva odlikuju:

43

oseanja beznaa i bespomonosti koja neminovno prate siromane u pokuajima realizacije poraznih mogunosti nasuprot postizanja uspeha u duhu vrednosti i ciljeva dominirajuih struja u drutvu (Wilson, 1987). Subkultura siromatva ukljuuje takoe, visoke stope alkoholizma, fizikog nasilja i porodinih problema, poput raskinutih brakova, naputanja porodice, zlostavljanja supruge, jednoroditeljskih porodica i sl. Lewis je verovao da kada se kultura siromatva jednom uspostavi, ona tei samoopstajanju i reprodukovanju. Neka istraivanja pokazala su neosnovanost tvrdnji o opstajanju i reprodukciji kulture i potkulture siromatva na osnovu nauno ustanovljene iskustvene evidencije (Corcoran et al. 1985, Sawhill 1988, Ruggles 1989.). Tako je naprimer, Patricia Ruggles testirala hipotezu o tome da li samoodravajua kultura siromatva meugeneracijski prenoena zadrava svoje pripadnike u siromatvu (Ruggles 1989, 1990). Time su istovremeno testirane i mnoge ve pomenute zablude o siromatvu i siromanima, izmeu ostalih da su lenji, pasivni i neodgovorni i sami krivi za sopstvene nevolje. Nakon briljive analize statistikih podataka o siromatvu, ova autorka je nala da su oko polovinu pripadnika ove skupine inili kratkotrajno siromani, dok drugu polovinu ine trajnije siromani (due od osam godina). Prva polovina ima sve anse da se uz odreenu podrku i promenu poloaja istrgne iz zagrljaja siromatva, pa je to mogue i za neke siromane u duem periodu. Suprotno javnom mnenju i oekivanjima gore pomenuti autori utvrdili su, bar za amerike siromahe, da skoro da ne postoji meugeneracijska reprodukcija siromatva, to znai da deca siromanih ne moraju neminovno da i sama ostanu siromana. Meutim, relativno stabilne stope siromatva u duem periodu govore o negativnoj socijalnoj pokretljivosti nekih drutvenih slojeva, to omoguuje da skoro isti broj ljudi prelazi sa jedne na drugu stranu linije siromatva. Na drugoj strani, Jordan je tvrdio da socijalna organizacija depriviranih zajednica odraava napore njihovih lanova da nadoknade posledice iskljuenosti iz poeljnijih podruja i iz glavnih tokova drutvenih odnosa prosperiternog drutva (Jordan, 1995). Neki od ovih napora su nelegalni ili polulegalnih i izazivaju reakciju veinske strukture protiv siromanih, ukljuujui i razliite vidove represije. Poto ove reakcije nisu usmerene prema uzrocima siromatva i socijalne iskljuenosti Jordan zakljuuje da se Tocquevill-ova udruivanja, sa njihovim pozitivnim troenjem socijalnog kapitala u pravcu demokratskog vladanja i ekonomske efikasnosti, zamenjuju Hobbes-ovskim, sa negativnim konfliktnim ispoljavanjima i cenama primene. I 4. Teorije o siromavu U osnovi, izdvajaju se dve grupe kljunih teorija o siromatvu: klasine i savremene teorije o siromatvu. 1. Laisser-faire teorija je klasina liberalistika teorija iji su predstavnici dvojica ekonomista Adam Smit i David Rikardo, koji su bili uvereni da je kapitalizam idealno drutvo. Njihova kljuna ideja je da siromatvo posmatraju kao prolaznu pojavu koju je mogue eliminisati mehanizmima slobodne privrede. Oni su naime, smatrali da e ekonomski razvoj kapitalistikog drutva zasnovan na trinim mehanizmima eliminisati siromatvo.

44

Oni su prihvatali porodinu solidarnost, milosre, eventualno lokalnu pomo kao vidove podrke siromanima, ali su protiv bilo kakve intervencije koja bi mogla da poremeti mehanizme slobodne trisne privrede. 2. Maltuzijanstvo ili teorija spontanizma je mnogo radikalnija teorija u odnosu na prethodnu. Tvorac ovog shvatanja je Robert Maltus, autor knjige Esej o principima stanovnitva u kojoj je doao do zakljuka, a ujedno i svog kljunog stava da se razvoj stanovnitva odvija po geometrijskoj, dok proizvodnja hrane i ostalih ivotnih potreba i dobara raste po aritmetikoj progresiji. To znai da postoji raskorak izmeu raspoloivih dobara i rasta stanovnitva, a neminovan pratilac tog raskoraka je siromatvo i beda. Rast ivotnih dobara i posebno prehranbenih proizvoda slui kao prirodni i spontani regulator umnoavanja stanovnitva, zbog ega je nepreporuljivo meati se, naprimer, socijalnim merama drave u taj prirodni odnos i tok. Maltus se zalae za moralno, vaspitanje koje ima za cilj da ljudi shvate da ukoliko nemaju uslove, da ne raaju decu i da se uzdravaju od seksualnih odnosa, pa ak predlae i primene represivnih metoda i mera ( na primer, sterilizacija i sl.). 3. Socijalni darvinizam je jedna od klasinih teorija o siromatvu, iji je karakteristian predstavnik Vilfredo Pareto, koji je svoje kljune stavove izrazio u knjizi Elita moi. On smatra da se siromatvo, odnosno bogatstvo javlja kao neminovna, genetski uslovljena podela na elitu i siromane. Siromatvo predstavlja totalnu drutvenu injenicu, kao posledicu delovanja prirodnog zakona tako da se neki ljudi raaju kao siromaani a drugi kao pripadnici razliitih elita. Ova teorija ima, u osnovi, rasistiku orijentaciju i nije daleko od nekih rasistikih teorija koje su i danas prisutne u nauci. Savremene teorije o siromatvu nastaju krajem XIX i poetkom XX veka i na sasvim drugaiji naim pristupaju ovom socijalnom problemu (Jordan, 1996.). Najpre su u pitanju pokuaji situiranja siromatva u celinu ekonomskih, politikih i socijalnih odnosa globalnih drutava, a potom nastojanja da se nau nauna merila i definicije siromatva, sa pretrenom intencijom da to omogui promiljanje mera socijalne politike i borbe protiv siromatva. 4. Marksistika shvatanja i istraivanja, izraavaju taj akcijski karakter interesovanja za siromatvo i sline socijalne probleme, s tim to se eliminacija siromatva vezuje za njegove kljune uzroke. Po marksistima, siromatvo i druge socijalne protivrenosti su inherentni prirodi ekonomskih, politikih i socijalnih odnosa i moe se eliminisati jedino radikalnim ekonomskim (eliminacijom privatnog vlasnitva) i politikim (razvlaenjem kapitalista) promenama. Zaetnici ovih shvatanja i istraivanja bili su sami klasici marksizma Marks i Engels. Dok se prvi vie bavio teorijskim utemeljenjem objanjenja prirode i uzroka siromatva i njegovom neminovnou u uslovima kapitalsitikih produkcionih odnosa, Engels je razvijao metodologiju i izveo vie empirijskih istraivanja siromatva i slinih socijalnih problema, naprimer u briljantnoj studiji: Poloaj radnike klase u Engleskoj. Marks je svojim analizama radne snage i odnosa rada i kapitala pokazao da je postojanje vika radne snage, iz koje se, uz lumpenproletarijat, regrutuju siromani, sine qwa non ekonomskih odnosa kapitalistikog drutva, jer je to uslov ouvanja niskih i konkurentskih nadnica i disciplinacije zaposlenih.

45

Neki savremeni sociolozi (Erik Wright, Darendorf, Cohen) iz kruga konfliktnih teorija smatraju da je Marksov uvid u prirodu siromatva valjan, ali da su neke drutvene promene izmenile sliku siromatva i socijalnih odnosa. Tako naprimer, Wright upozorava da savremeni menaderi imaju veu mo nego vlasnici preduzea ili kompanija, te da se socijalna nejednakost ne moe vezivati jedno za vlasnitvo, dok je Darendorf je upozorio da je autoritet, a ne vlasnitvo kljuna dimenzija klasnog poloaja. 5. Teorija harmonizma je savremena teorija o siromatvu, iji je predstavnik John Meynard Keynes. Ovaj autor smatra da je osnovna funkcija drave da obezbedi: ouvanje privatne svojine, klasnih odnosa i trita, ali i da treba kontrolisano da obezbeuje socijalna davanja. Mehanizmom socijalnih davanja drava poveava agregatnu tranju i kupovnu mo stanovnitva, a samim tim se poveava i potronja i proizvodnja, to u krajnjem rezultatu doprinosi podsticanju proizvodnje i porastu profit. Keynes se zalae za socijalna davanja koja smiruju tenziju siromanih i time obezbeuju normalno funkcionisanje drave, to je opet budua investicija za dalju proizvodnju. 6. Funkcionalistike teorije, bavei se problemom siromatva, polaze od stava da su neke drutvene uloge cenjenije, pa time povlae i vii drutveni status, bogatstvo i ugled. Neke druge su manje znaajne za sistem i samim tim mogu biti podcenjene, manje uvaene i slabije drutveno vrednovane. Siromatvo je dakle, neminovni deo drutvene podele uloga i statusa i ak ima svoju drutvenu funkcionalnost. Rad siromanih ima svoj drutveni znaaj zbog toga to oni obavljaju one prljave poslove koje druge drutvene grupe ne bi nikada, a od zajednike su koristi za drutvo. Pored toga, ovi prljavi i neugodni drutveni poslovi obavljaju se po niskim cenama, to s jedne strane omoguuje siromanima da ne zavise od drutvenih isntitucija, dok su istovremeno drutveno potrebni. Oni takoe po niskim cenama nabavljaju proizvode i robe koji bi inae propali i bili baeni, ime pomau i nacionalnu ekonomiju. Nizak drutveni status pojedinaca i grupa deluje stimulativno na one koji su iznad njih u drutvenoij strukturi da izbegnu siromatvo, to motivie na vee lino angaovanje i prihvatanje rada i pod nepovoljnijim uslovima (Gans 1973, 1995). 7. Simboliki intaracionizam se fokusira ka znaenjima koja pojedinci pridaju socijalnim nejednakostima, siromatvu i socijalnom statusu, na koji nain vide sebe u poreenju sa drugima, kako opaaju simbole siromatva ili bogatstva (stil ivota, nain odevanja, govor, oprema u stanu, automobil i sl.), i kako sami definiu siromatvo i identifikuju siromane. Ovaj pristup ukazuje na variranje znaenja siromatva u razliitim istorijskim periodima, od kulture do kulture i od grupe do grupe unutar istog drutva. Prema tome, siromatvo je pre subjektivna nego objektivna injenica i opaa se jedino u stalnim poreenjima i procenama sopstvene drutvene pozicije sa drugima i uz korienju mehanizama stigmatizacije i drutvenog etiketiranja: bogat, siromaan, pripadnik srednjih slojeva i sl. 8. Koncept siromatva u okviru drave blagostanja - nastao je u razvijenom kapitalizmu i izraava se kroz osnovnu ideju da drava kroz socijalne programe utie na preraspodelu jednog dela nacionalnog dohotka u korist siromanih postiui na taj nain najmanje dva osnovna efekta: a) socijalni mir i b) princip socijalne pravde.

46

U prvom sluaju re je o interesima vladajuih struktura da se ouva postojei sistem ekonomskih i socijalnih odnosa, dok se istovremeno redistirbutivnim merama i putem socijalnih programa utie na ublaavanje socijalnih posledica trine ekonomije. Na drugoj strani, zahvalujui jaanju graanske svesti i uticaju ideja i pokreta o ljudskim pravima princip socijalne pravde postaje posebno znaajna pretpostavka ekonomskog i socijalnog poloaja oveka u razvijenim savremenim drutvima. I 5. Indikatori i merila siromatva Postojanje razliitih teorija i definicija siromatvo neminovno vodi postojanju raznovrsnih i razliitih indikatora i merila siromatva (Shakarishvili, 2002). Ve od prvih Quetelet-ovih socijalnih istraivanja poinju pokuaji pronalaenja objektivnih merila siromatva. Prvi merni instrumenti odnosili su se na apsolutno siromatvo, odnosno na definisanu liniju siromatva u odnosu na: cenu osnovnih potreba i nivo energije unete u organizom ishranom. Tako je Rowentry 1901. godine sainio listu bazinih potreba (hrana, odea, stanovanje, gorivo, odravanje domainstva i sl.), dok je 1941. godine dodao trokove za novine, lanarine, putovanja i sl., na osnovu ega je definisao minimalne prihode neohodne za zadovoljavanje ovih potreba i liniju siromatva. Nemaki ekonomista i statistiar Engel pokuao je meu prvima da definie merne instrumente blagostanja i siromatva. On je definisao liniju siromatva koristei udeo prihoda potroenih na bazine potrebe, posebno na ishranu u ukupnoj potronji domainstva. Manja izdvajanja za ishranu prate vie prihode, dok visok udeo trokova ishrane prati niske prihode i najbolja je mera siromatva. Engelovi koeficjenti korieni su esto, ponekad modifikovani u praksi merenja siromatva. Tako je Orshansky, polazei od istog pristupa apsolutnu liniju siromatva definisao kroz sledeu formulu: Z2 = Cm / es U ovoj formuli Cm je cena prehrambenih artikala, dok es predstavlja udeo trokova ishrane unutar ukupnih prihoda. Ideje o relativnom siromatvu i njegovim socijalnim i humanim aspektima uvele su u igru i druge indikatore meu kojima, pored ostalih, proseno trajanje ljudskog veka, stope smrtnost odojadi i porodilja, stope nepismenosti i sl. Townsend je koristio kombinovane indikatore ivotnog stila domainstava i indekse liavanja (deprivacije) da bi pratio relativno siromatvo. U osnovi, koristio je kombinovano tri vrste indikatora: listu potronih dobra, listu pogodnosti i listu socijalnih aktivnosti. Naravno, zbog brojnih arbitrarnosti i nedostatka objektivnih merila za svaki od pojedinih pokazatelja sa liste ove ideje i njihova primena ozbiljno su kritikovani. U veini savremenih drava merenje siromatva se zasniva na definisanju linije siromatva na osnovu novanih ili drugih materijalnih indikatora. U veini zemalja linija siromatva izraunava se na osnovu vrednosti prihoda ili potronje po lanu ili za celinu domainstva. Obino se u tu svrhu koriste statistika istraivanja budeta i potronje domainstava. Na osnovu toga i ponekad u skladu sa nauno definisanim minimum sredstava za izdravanje ili minimuma bazinih potreba (nutricionistiki definisani minimumi ishrane, ili minimumi zdravstvenih potreba i sl.) definie se linija siromatva i njegovi nivoi, na osnovu kojih se pruaju odreene prestacije i vidovi pomoi.

47

Po svom karakteru metode merenja siromatva mogu se podeliti na jednodimenzionalne i multidimenzionalne, bez obzira na broj indikatora i njihov objektivni ili subjektivni karakter. Tako je naprimer, Svetska Banka za potrebe Meunarodne razvojne pomoi, meunarodnih donatora i stvaranja uporednih pregleda definisala apsolutnu liniju siromatva i to za siromane zemlje kao 2,15 USA dolara (oko 2,5 evra) po glavi stanovnika dnevno, odnosno 4,30 USA dolara (oko 5 evra ) za zemlje sa srednjim dohotkom. Naravno, ovi indikatori i kriteriji su diskutabilni ali se iroko koriste ne samo u uporednim istraivanjima, ve i realizaciji konkretnih donatorskih i drugih programa pomoi. Multidimenzionalne metode i naini merenja siromatva obuhvataju razne dimenzije i aspekate siromatva i sadre veliki broj razliitih kombinovanih indikatora. Prvi takav pokuaj predstavlja Indeks humanog razvoja (HDI- Human Development Index) predloen od strane UNDP (Razvojni Program UN) poetkom 90-tih. Ovi indeksi, odreeni na skali od 0 do 1, mere tri skupa indikatora: dugovenost (oekivano trajanje ivota pri roenju), obrazovanje (nepismenost odraslih i obuhvat kolovanjem) i upravljanje sredstvima za dostojan ivot (bruto nacionalni proizvod po glavi stanovnika). Ovi indeksi sastavljeni su iz niza konretnih elemenata za ije izraunavanje su sainjene jedna opta i niz posebnih formula to omoguuje da se, u krajnjem rezultatu, doe do prosenih posebnih indeksa za tri pomenuta opta indikatora (oekivano trajanje ivota, obrazovanje i realni nacionalni proizvod i skupni indeks humanog razvoja (Shakarishvili, 2002). Drugi model, koji ima multidimenzionalni karakter, preloen je od strane Svetske Banke u formi Ankete o merenju ivotnog standarda (LSMS - Living Standards Measurment Survey). Ankete zasnovane na ovom modelu sadre na stotine razliitih indikatora za svaki od tri kljuna aspekta ivortnog standarda, odnosno siromatva: materijalni, socijalni i humani (The World Bank, 2000; 2002). Meu novije modele merenja siromatva koristi se i Index siromatva (Poverty Index), koji je pogodan za merenje siromatva na lokalnom nivou. Ovaj model zasnovan na Yeung-ovoj metodologiji (Bradshaw, 2001) takoe primenjuje viestruke indeksacije razliitih dimenzija siromatva, dok je osnovni izvor anketa domainstava. Indeks siromatva sadri tri osnovne dimenzije: materijalnu, humanu i socijalnu. Unutar prve komponente prate se prihodi, infrastruktura, snabdevanje vodom i poljoprivreda. Druga dimenzija obuhvata kategorije zdravlja, obrazovanja i profesionale obuke. Socijalna dimenzija odnosi se na jednakost polova, prevenciju sukoba i socijalni kapital. Svaka od tri kljune kategorija izdeljena je na potkategorije, dok se za svaku od ovih definiu posebni indikatori. Tako se naprimer, unutar humane dimenzije zdravstva za potkategoriju neinfektivnih bolesti kao indikatori uzimaju: puenje, ishrana, alkohol, vebanje, saobraajne nezgode i profesionalne traume. Svaki indikator se skalira od minimalne do maksimalne vrednosti i tako omoguuje izraunavanje skupnih indeksa i ukupnog indeksa siromatva. Ovaj model omoguuje razliite naine iskazivanja i prezentacije rezultata, kao to u kombinaciji sa tzv. geomapiranjem mogu pokazati prostorne distribucije svakog i svih indikatora za svaku lokalnu zajednicu. I 6. Drutvena reakcija na siromatvo

48

Postoje razliiti naini drutvene reakcije na siromatvo. 1. Indiferentnost ili nezainteresovanost je reakcija tipina za veinu graanskih drutva, koja smatraju da je siromatvo normalna pojava i da su siromani sami za to krivi (Narayan, 2000), to kao posledicu ima odustvo programa i projekata zatite siromanih. 2. Represija kao reakcija na siromatvo nije tipina za savremena drutva, ali je karakteristina za XVII i XVIII vek. 3. Liberalistiki odnos koji polazi od ideje da se nikako ne sme intervenisati u sluajevima siromatva, poto je svaka osoba odgovorna za sopstevenu sudbinu, ukljuujui i siromatvo (taerizam, reganizam). Eventualno se doputaju subsidijarne mere poput porodine solidarnost ili intervencija drave putem socijalnim programima u korist onih koji rade, ukoliko se to posebno zahteva. Ova ideja je prisutna u svim zemljama koje insistiraju na trinoj ekonomiji. 4. Nepriznavanje postojanja siromatva kao ideja nastala je u okviru koncepcija o automatizmu izmeu ekonomskog i socijalnog razvoja. Ona je dugo bila prisutna u ideologijama socijalistikih zemalja, koje su zanemarivale postojanje siromatva. Re je o iluziji da e drutveni razvoj prosto sam za sebe eliminisati siromatvo, onda kada se dostigne odreeni nivo ekonomskog i socijalnog blagostanja i eliminiu protivrenosti nasleene iz prethodnog kapitalistikog sistema. Slini stavovi javljali su se u vreme najveeg uspona socijalne drave blagostanja, kada se tvrdilo da je zahvaljujui merama socijalne politike apsolutno siromatvo eliminisano. 5. Socijalni reformizam, kao reakcija na siromatvo, karakteristian je za kapitalistike zemljama socijal-demokratske orijentacije u kojima se putem razliitih programa utie na preraspodelu nacionalnog dohotka u korist siromanih i preduzimaju specifini programi prevencije i zatite siromanih. 6. Ideja o dezalijenaciji, nije zaivela u praksi i pre je predstavljala iluziju teoretiara komunizma, koji su smatrali da komunistiko drutvo moe u potpunosti da oslobodi oveka, pa samim tim da eliminie razliite vidove siromatva. 7. Postojanje koncepcija i posebnih programa borbe protiv siromatva. Veina koncepcija nastala je u okviru delatnosti specijalizovanih agencija Ujedinjenih Nacija, dok pojedine zemlje ili asocijacije (Evropska unija) imaju posebne konvencije, programe ili projekte borbe protiv siromatva. Tako je, na primer, Generalna Skuptina UN septembra 2000. godine prihvatila program pod nazivom: Milenijumski razvojni ciljevi u kome je kao kljuni zadatak postavljeno smanjivanje svetskog siromatrva za 50% do 2015. godine. Na drugoj strani, neto pre toga UN su prihvatile poseban program pod nazivom Decada iskorenjivanja siromatva 1996-2007 (Decade for Eradication of Poverty), u kome su pored ostalog planiraje jaanje meunarodne pomoi zemljama u razvoju u njihovim naporima da smanje siromatvo. Bez obzira na to koliko je ovaj cilj realan, razni donatori obezbeuju oko 250 milijardi dolara godinje za razvojnu pomo nerazvijenim dravama, od ega se znaajan deo izdvaja za smanjivanje siromatva (OECD, 2000).

49

Svetska banka i Meunarodni monetarni fond, sa svoje strane, podravaju donoenje programa strategije smanjivanja siromatva u dravama koje koriste meunarodnu razvojnu pomo (Wolfenshon, 1999). U principu, donoenje ovih strategija je uslov za dobijanje pomoi, i one bi trebalo da su deo razvojne politike, sveobuhvatne po svojim sadrajima i dugorone po prirodi. U praksi se odnos prema siromanima najee uspostavlja kroz posebne programe borbe protiv siromatva i jo ee, kroz sisteme socijalne zatite. I 7. Siromatvo u Srbiji U Srbiji ne postoji zvanina linija siromatva, tako da se malobrojnim istraivanjima ovog problema koriste razliita merila. Najee se koristi tzv. potroaka korpa statistikog zavoda, kao indikator najnie linije ili apsolutnog siromatva (minimalna potroaka korpa sadri trokove ishrane i pia etvorolanog domainstva neophodnih za zadovoljavanje minimalnih potreba prema nutricionistikim zahtevima). U drugim istraivanjima koriena je minimalna potroaka korpa per capita Svetskog programa hrane via linija siromatva, koja je definisana 1999. godine, koja pored potronje za hranu obuhvata i minimalne izdatke za higijenu, ogrev i struju (vrednost ovih potreba inilo je oko 50% vrednosti potroake korpe za hranu). Poreenjem podataka istraivanja u poslednjoj deceniji XX veka moe se zakljuiti da je siromatvo u Srbiji na kraju veka bilo u stalnom porastu. Tako je naprimer, Poarac nala da je ispod vie linije siromatva u Srbiji ivelo 14,1% stanovnitva u 1990. godini i 28,9% u 1995. godini (Poarac, 1997). Na drugoj strani, koristei isti kriterij grupa autora je utvrdila postojanje 38,5% siromanih (Bogievi, Krsti, Mijatovi, 2001). Oni su, pored ostalog, doli do saznanja da je 2000. godine neto vie od treine stanovnitva ivelo ispod vie linije siromatva (38,5%), jer je njihov dohodak bio manji od 30 USA dolara meseno. Od ove skupine 18,2% je ivelo ispod nie linije siromatva, odnosno u apsloutnom siromatvu, jer su imali dohodak ispod 20 dolara meseno. Do slinih saznanja nailazi se u materijalu Evropskog pokreta u Srbiji u kome je izraunato da je oko 2,8 miliona ljudi, ili jedna treina stanovnitva Srbije bila siromana, od ega je oko 1,4 miliona, ili 18% ivelo u apsolutnom siromatvu. Autori ovog teksta pokazuju da je siromatvo u Srbiji 2000. godine bilo duplo vee nego 1990. godine. Ono je bilo ekstremno izraeno i skoro uniformno 1993. godine u vreme stagflacije. Ove injenice duguju se, pre svega, padu bruto drutvenog proizvoda i drugim ve analiziranim faktorima drutvenih kriza. Novija istraivanja siromatva u Srbiji dola su do slinih zakljuaka u pogledu njegovih bitnih karakteristika. Pored ostalog utvreno je da je siromatvom vie pogoeno urbalno u odnosu na ruralno stanovnitvo. Kao i da su u veem riziku da postanu siromani ili su to ve relano nezaposleni, domainstva sa tri i vie izdravanih lanova, vielana domainstva sa decom, porodice industrijskih radnika, najmlae i najstarije kategorije stanovnitva, kao i da su slubeno definisani sadraji materijalnog obezbeenja siromanih znatno ispod linije siromatva, to znai da su nedovoljna da bi se obezbedio i minimum uslova ivota ovog znaajnog dela stanovnitva (Bogievi, Krsti, Mijatovi, 2001). U poreenju sa drugim dravama u tranziciji moe se zakljuiti da je Srbija u grupi zemalja sa visokim stopama siromatva. Ako se kao linija siromatva uzme 2,15 USA dolara dnevno po domainstvu, onda je ekstremno siromatvo krajem XX veka u nekim dravama u tranziciji bilo distribuirano na sledei nain: Albanija - 11,5,

50

Bugarska 3,1, Makedonija 6,7, Rumunija 6,8, Ruska Federacija 18,8, Slovaka 2,6 itd. (World Bank, 2000).

Glava II NEZAPOSLENOST II 1. Pojam nezaposlenosti Nezaposlenost, kao fenomen i kao drutvena devijacija, predstavlja jedan od nasloenijih socijalnih problema, s obzirom na injenicu da ova pojava poslednjih decenija raste u svim delovima sveta i da postoji opta saglasnost da nezaposlenost spada u red najaktuelnijih svetskih problema. Naime, nezaposlenost danas nema istu

51

sliku koju je imala u vreme velikih ekonomskih kriza na primer, 1930-tih godina, kada je veliki broj ljudi ostao bez posla. Nezaposlenost u savremenom svetu je dobila milionske razmere tako da se ak i u mnogim razvijenim dravama stopa nezaposlenosti kree iznad 10%, to se smatra visokim nivom, a to znai da je nezaposlenost jedan od najteih i najozbiljnijih problema i ovih drutava. Podaci razliitih istraivanja i iz prakse nedvosmisleno upozoravaju na to da nezaposlenost predstavlja problem sa brojnim posledicama na individualnom, porodinom, kolektivnom i drutvenom planu zbog ega bi se morao staviti u centar programa privrednog i drutvenog razvoja. Posledice nezaposlenosti posmatrane ekonomskim indikatorima vezuju se za smanjivanje produktivnosti, gubitak zarade i sredstva koja treba izdvojiti za zatitu i povratak nezaposlenih u svet rada. Sociolozi, psiholozi, lekari i pripadnici srodnih humanih profesija upozoravaju na jo vei negativan uticaj takvih posledica nezaposlenosti kao to su: psihiki problemi i mentalni poremeaji, gubitak samoidentiteta, suavanje socijalnih uloga i odnosa sa drugim ljudima, manja ili vea socijalna iskljuenost, osiromaenje i siromatvo, poremeaj porodinih odnosa i funkcija, kao i takve devijacije poput alkoholizma, samoubistava, kriminala i sl. Sem toga, nezaposlenost nije vie samo socijalni problem kojim su najvie pogodjeni siromani slojevi, ve je po svom znaaju postala globalni, svetski problem i interes mnogih drava. Nezaposlenost pripada onom tipu pojava ije definisanje izgleda jednostavno i ije znaenje se univerzalno pretpostavlja. Meutim, poto su sadraji i manifestacije nezaposlenosti raznovrsni to nije jednostavno doi do neke najoptije definicije ovog pojma. Nezaposlenost se najee definie preko operacione definicije pojma nezaposlenog, a to bi prema najoptijoj definiciji mogao biti: svaki ovek koji ne radi, sposoban je za rad i eli da radi. Sutina je dakle, u tome da je neki pojedinac lien mogunosti radnog angaovanja, bilo da je izgubio posao ili da nikada nije radio, da je sposoban za rad (obino se definiu najoptiji uslovi za zapoljavnje: urast, opta zdravstvena sposobnost, kao i oni vezani za odreene poslove ili radna mesta: naprimer, kvalifikacija ili kolska sprema, neka specijalna znanja ili iskustva i sl.), da postoji elja odnosno volja za radom (Markovi, 1999). Veina sistema zapoljavanja i zatite nezaposlenih kao kriterij za sticanje statusa nezaposlenog zahteva da je prijavljen zvaninim slubama ili institucijama (biroi ili slube za zapoljavanje). Meutim, nezaposlenost se moe posmatrati i definisati najmanje sa dva aspekta: 1. Agregativni aspekt nezaposlenosti, koji oznaava situaciju dela radne snage, koja je izvan procesa rada mimo svoje volje i obino se izraava kroz broj lica koja trae zaposlenje i 2. Individualni aspekt nezaposlenosti, koji se odnosi na pojedinca, odnosno na nezaposleno lice koje ne radi, uprkos tome to to eli i sposobno je za rad. Uoavanje ova dva aspekta fenomena nezaposlenosti je kljuna linija razgranienja u pristupima brojnih nauka koje se bave ovim problemom. Ekonomske nauke prouavaju nezaposlenost u agregatnom obliku i njih interesuje onaj deo radne snage koji svoj rad ne moe da opredmeti poto nije ukljuen u proizvodnju nego samo u potronju. One nezaposlenost analiziraju kao deo produkcionih procesa i odnosa.

52

Ekonomske nauke posebno naglaavaju problem ponude i potranje radne snage, smatrajui da je nezaposlenost posledica neusaglaenosti ova dva procesa. Polazei od ovih stavova, one imaju za cilj uspostavljanje ravnotee izmedju ponude i potranje i to pronalaenjem modela koji uspostavljaju harmonian odnos izmedju visine nadnica i obima zaposlenosti. Postoje specifina izraunavanja produktivne ravnotee potreba i ponude za radnom snagom. Dugo se smatralo da je 4% nezaposlenosti ta idealno tipska ravnotea koja deluje stimulativno na produktivnost rada i ponaanje nezaposlenih, dok istovremeno ne remeti socijalne odnose. Humanistike nauke prouavaju onaj aspekt nezaposlenosti koji se odnosi na osujeene potrebe pojedinca da rade i na posledice koje takvo osujeenje ima po pojedince, porodice i drutvo u celini. One obino tragaju za putevima zatite nezaposlenih i njihovih porodica i ublaavanjem posledica nezaposlenosti. To posebno vai za socijalnu politiku. Medjutim, s obzirom da nezaposlenost nepovoljno pogaa ne samo pojedince ve i drutvene grupe i globalna drutva, neophodno je u prouavanju ovog problema uzeti u obzir oba elementa, kako ljudske potrebe i tako i problem ponude i potranje, jer taj dualizam proizilazi iz prirode same nezaposlenosti. Nezaposlenost se u veini savremenih drutava posmatra kao socijalni problem, jer je drutveno uslovljen, masovno izraen, ima brojne negativne posledice, drutveno je uoljiv i sva savremena drutva poseduju odreene sisteme zatite nezaposlenih i odreenu politiku ublaavanja ove pojave. Postavlja se meutim, pitanje: da li nezaposlenost predstavlja drutvenu devijaciju? U klasinim socijalnopatolokim shvatanjima nezaposlenost se ne smatra drutvenom devijacijom, jer ona ne predstvlja neko ponaanje kojim se kre neke drutvene norme. U retkim primerima, devijantnim se smatraju samo oni nezaposleni, koji iz svoje lenjosti ili drugih razloga ne ele i odbijaju bilo koji organizovani rad. Po naem miljenju, ima puno opravdanja da se sa humanog aspekta nezaposlenost smatra i drutvenom devijacijom, ne samo socijalnim problemom. Naime, nezaposleni su lieni jedne bitne ljudske vrednosti koja odlikuje oveka, a to je vrednost ljudskog rada. Nezaposleni su lieni mogunosti da se iskau kao kreativna i radna bia i da linu i porodinu sigurnost obezbeuju na osnovu svoga rada. Ne bi trebalo zaboraviti ni zadovoljstvo koje prati ljudski rad, posebno ukoliko je kreativne i produktivne prirode. Iako ljudski rad moe u odreenim drutvenim uslovima da sadri i neke nehumane elemente (otuenje u radu i u vezi sa radom) nemogunost da se ovek iskae u njegovoj generikoj univerzalnoj potrebi i osobenosti predstavlja devijaciju. Radei ovek uspostavlja razliite vrste meuljudskih i drutvenih odnosa, koje oblikuju i definiu njegovo drutveno bie i status. Nemogunost radnog angaovanja i iskazivanja obino prati poremeaj razliitih drutvenih relacija i gubitak znaajnih elemenata drutvenog statusa (ekonomski poloaj, ugled, uticaj, politika i ukupna drutvena mo i sl.). Tome se mogu dodati i sve druge socijalne, psiholoke, zdravstvene i druge negativne posledice kojima su pogoeni ne jedino nezaposleni, ve i njihove porodice i druge ljudske zajednice. II 2. Karakteristike i tipovi nezaposlenosti Na poetku ove glave moe se konstatovati da postoji veliki raskorak izmedju rasprostranjenosti nezaposlenosti i obima sistematskih prouavanja ovog fenomena. U

53

svakom sluaju, na osnovu empirijskih injenica mogu se izdvojiti tri kljune karakteristike nezaposlenosti: 1. Ona predstavlja znaajno obeleje ivotne situacije pojedinca, jer sama injenica da ovek nema zaposlenje, odredjuje mnoge kljune dimenzije njegovog ivota i vodi ka procesima dezorganizacije i dezintegracije, ukoliko je re o dugotrajnoj nezaposlenosti. 2. Nezaposlenost predstavlja izvor viestrukih osujeenja i frustracija, jer nemogunost realizacije radnih potencijala dovodi do osujeenja u zadovoljavanju raznovrsnih ljudskih potreba, i to poev od elementarnih egzistencijalnih potreba, pa sve do potrebe za samoaktualizacijom. 3. Nezaposlenost predstavlja zonu socijalnih rizika, poto je inilac koji vodi ugroavanju u razliitim dimenzijama i proizvodi nova nepovoljna obeleja i karakteristike, koje obeleavaju ivot pojedinca, porodica i drugih drutvenih grupa. Na osnovu svih ovih karakteristika nezaposlenosti moe se zakljuiti da ona predstavlja nerealizovani deo radne snage, ne samo na tritu rada, ve u proizvodnom ili nekom drugom tipu radnog angaovanja. Takva pozicija utie nepovoljno na ivotnu situaciju, zadovoljavanje potreba nezaposlenih i na pojavu niza rizika, meu kojima je osiromaenje i siromatvo jedna od realnih mogunosti. Poto je nezaposlenost viedimezionalna pojava i ima svoje individualne i drutvenu aspekte, to su i njene negativne posledice istovremeno pojedinane, grupne (ukljuujui i porodine) i drutvene. Postoje razliite klasifikacije i tipovi nezaposlenosti u zavisnosti od istraivakih ili praktinih potreba. Jedna od najoptijih klasifikacija nezaposlenosti polazi od fenomenolokog aspekta i nezaposlenost deli na: prikrivenu i otkrivenu. Prikrivena nezaposlenost obuhvata one pojedince koji nisu evidentirani kao lica koja trae zaposlenje, jer se nalaze meu zaposlenim ili obavljaju poslove koji nemaju status zanimanja niti zahtevaju zvanini postupak zapoljavanja (na primer, stanovnici sela ili deo enske radne snage, koji obavljaju poslove u sopstvenom domainstvu ili na imanju). Otkrivena nezaposlenost obuhvata pojedince koji su primenom formalnoadministrativnih kriterijuma zvanino evidentirani kao lica koja trae zaposlenje. Pri utvrivanju ukupnog broja nezaposlenih i obima nezaposlenosti u praksi se primenjuju dva pristupa: 1) formalno i zvanino evidentiranje u slubama za poslove zapoljavanja u kojima nezaposleni iskazuju svoju volju i elju za zaposlenjem, to je znaajan kriterijum za sticanje statusa nezaposlenosti i 2) statistika radne snage, koja koristi razne metode utvrivanja karakteristika nezaposlenosti i nezaposlenih (anketa na odabranom uzorku preko koje se utvruje radna angaovanost stanovnitva, pa se na osnovu toga procenjuje koliki je deo radno sposobnog stanovnitva nezaposlen, evidencije o zaposlenim i nezaposlenim radno sposobnim osobama i sl.). U praksi se izdvaja nekoliko osnovnih tipova nezaposlenosti na osnovu kljunih uzroka i karakteristika : 1. Sezonska nezaposlenost karakteristina je za odreene grane privredne ili druge drutvene delatnosti, koje su vezane bilo za neke primarno prirodno - klimatske uslove (poljoprivreda, lov, umarstvo, ribolov, graevinarstvo i sl.) ili za karaker

54

delatnosti, odnosno usluga (turizam, transport, specifine zdravstvene usluge). Sezonu obino prate intenzivnije delatnosti i poveana potreba za angaovanjem dodatne radne snage (obino na odreeno vreme), dok mrtvu sezonu karakterie suavanje delatnosti, smanjenje potrebe za radnom snagom i otputanje. 2. Tehnoloka nezaposlenost nastaje kao posledica tehnolokih inovacija i razvoja koje delovi radne snage nisu u stanju da prate i da odgovore zahtevima nove tehnologije. Ona postaje poseban problem sa najnovijom tehnolokom revolucijom, jer ona pored specifinih kvalitativnih i strukturalnih zahteva u odnosu na radnu snagu ukupno smanjuje potrebu za ivim radom. 3.Frikciona nezaposlenost je tip nezaposlenosti koju karakterie vremenska nepodudarnost ponude i potranje. Bitna karakteristika ovog tipa nezaposlenosti je da kratko traje i da je posledica privremene nepodudarnosti izmeu potranje i ponude radne snage. Klasine ekonomske teorije su poznavale samo nezaposlenost koja je posledica volje i izbora radnika, dok su svi ostali sluajevi smatrani tipom normalne frikcione nezaposlenosti, koja je samo privremena, dok se ne sretnu potrebe i interesi poslodavaca i radnika. U vezi sa ovim tipom u literaturiu se sree i pojam neravnotene nezaposlenosti, koja se pojavljuje u sluajevima kada je potrenja za radnom snagom nedovoljna u odnosu na ponudu (Malinvaud, 1984). 4. Ciklina nezaposlenost, na koju je najpre ukazao Keynes, nastaje kao posledica velikih ciklusa u privredi tokom kojih se smenjuju periodi prosperiteta i kriza, odnosno depresija. Kapitalistika proizvodnja ostvaruje se kroz naizmenine cikluse, koji mogu biti dugoroni, srednjoroni i kratkoronni. Karakteristika cikline nezaposlenosti je da je ona posledica opadanja potranje i proizvodnje u nekom delu privrede usled ega dolazi do pada proizvodnje, to dovodi do poveanja nezaposlenosti. Ovaj oblik nezaposlenosti se jo zove ekonomska nezaposlenost jer nastaje kao posledica promena u ekonomiji, a njeno trajanje od duine ekonomskih ciklusa progresa ili recesije. 5. Strukturalna nezaposlenost je posledica raskoraka izmeu sadraja ponude i potranje za radnom snagom, to znai da obim ponude nije manji od obima potranje, ali postoji strukturalna neusklaenost ponude i potranje. Ovaj nesklad moe biti posledica disproporcija u kvalifikacionoj strukturi ponude ili teritorijalne neusaglaenosti i spremnosti poslodavca da apsorbuju i radnu snagu koja strukturalno ne odgovara potrebama nove proizvodnje. Takav primer je postojanje potranje za radnom snagom, s tim to je ono praeno nekim posebnim zahtevima poslodavaca koje ne zadovoljava postojei kontigent nezaposlenih na tritu radne snage, kao to su naprimer, specifino obrazovanje ili specijalnosti, uzrast, pol i sl. To znai da potranja za radnom snagom ima svoje atribute, svoje specifine zahteve i ukoliko na tritu rada nema raspoloive radne snagom takvih svojstava onda dolazi do strukturne nezaposlenosti. Elementi strukturne nezaposlenosti mogu biti raznovrsni, ali karakteristika je da kod strukturne nezaposlenosti postoji priblini odnos izmeu kvantitativnog obima ponude i potranje za radnom snagom, ali da postoji nekompatibilnost u pogledu potrebnih kvalitativnih i strukturalnih obeleja. Najznaajniji inioci strukturne nezaposlenosti jesu promene u tehnologiji, jer se uvoenjem nove tehnologije stvaraju nove vrste zahteva s obzirom na profile i strunost postojeih struktura zaposlenih. 6. Nezaposlenost neuklaenog razvoja karakterie istovremeno postojanje frikcione, strukturne i cikline nezaposlenosti, to znai da su svi prethodno pomenuti oblici nezaposlenosti ukljueni. Sutinski uzrok ovog tipa nezaposlenosti je neusklaenog razvoja, usled ega dolazi do disproporcija pojedinih struktura

55

proizvodnje i poremeaja unutar radne snage i trita rada, tako da njihovo usaglaavanje nije jednostavno niti je esto mogue. Nezaposlenost neusklaenog razvoja stavlja u prvi plan neophodnost usklaenja onih faktora od kojih zavisi odnos ponude i potranje i ravnotea izmeu razliitih resursa u drutvu. Ona takoe pretpostavlja takve drutvene promene koje obezbeuju integralni razvoj koji se odnosi na sve trendove, segmente i sektore privrede. Ovaj oblik nezaposlenosti karakterie masovnost, delovanje brojnih ekonomskih i neekonomskih faktora (sve vie se uzima u obzir uticaj faktora tehnikog i tehnolokog razvoja), kompleksnost i postojanost. U literaturi se takoe koriste i termini: primarna i sekundarna nezaposlenost. Primarna se obino vezuje za nezaposlenost nosioca ekonomske funkcije domainstva, odnosno porodice, dok sekunardna obuhvata ostale lanove porodice, koji se najee formalno prijavljuju slubama za zapoljavanje zbog neizvesnog radnog statusa ili niskih zarada glave porodice. Oni su formalno na tritu radne snage jedino za sluaj da nosilac sigurnosti porodice ostane bez posla ili bez zarade. U literaturi i praksi su razvijeni razliiti naini praenja, merenja i registrovanja nezaposlenosti. Imajui u vidu kriterij nivoa ili izraenosti (merene stopama nezaposlenosti) pojave nezaposlenosti ona se deli na: 1. nisku, prosperitetrnu ili elastinu, sa stopom do 2,5%, 2. srednju, vezanu za probleme neefikasnosti i stopama izmeu 2,5t i 5% i 3. visoku, sa stopama iznad 10%. Kombinacijom karateristika nezaposlenosti i njenog trajanja dobija se sledea potpunija klasifikacija: 1. Nezaposlenost niskog intenziteta, koju karakteriu stabilizovane strukture nezaposlenih neprilagodljivih i nefleksibilnih u odnosu na zahteve trita radne snage, ravnotea izmeu kratkotrajne i dugotrajne nezaposlenosti sa stopama do 2,5%. 2. Srednje intenzivna nezaposlenost, koja je, u principu, kratkotrajna, prolazna, frikcionog tipa, selektivna u odnosu na grane delatnosti i na nivou izmeu 2,5 i 5%. 3. Intenzivna heterogena nezaposlenost, pogaa razliite struke i grane delatnosti, kraeg je trajanja i sa nivoom izmeu 5 i 10%. 4. Intenzivna rairena nehomogrena nezaposlenost, pogaa takoe razliite profesije, grane proizvodnje ili delatnosti, ali je rairena i srednjeg trajanja sa stopama izmeu 10 i 15%. 5. Opta, rairena i homogena, koja je opta jer obuhvata sve struke, grane i delatnosti, dugotrajna, rairena i sa stopom iznad 15%. II 3. Neki znaajniji uzroci nezaposlenosti Nezaposlenost kao drutvena devijacija spada u red onih pojava za koje je podjednako znaajno poznavanje kako uzroka tako i posledica. Uzrocima nezaposlenosti se prvenstveno bavila ekonomija. Meutim, ekonomija sama nije u stanju da do kraja definie sve karakteristike nezaposlenosti, niti da izui sve relevantne uzroke ove pojave, jer se meu iniocima koji odreuju ovu pojavu nalaze i oni koji ne spadaju u sferu ekonomije. Upravo zato ekonomiji je potrebna pomo drugih nauka da bi mogla da objasni problem ponude i potranje odnosno neravnoteu izmeu ova dva

56

procesa koja je neposredni proizvoa vika nezaposlenih radnika. Meu teorijama koje su se bavile uzrocima i nastankom nezaposlenosti iskristalisala su se tri kljuna teorijska pravca u oblasti ekonomije. 1. Klasine ekonomske teorije se baziraju na zakonu trine ravnotee i nezaposlenost objanjavaju kao poremeaj na tritu rada, s tim to one kao kljuni uzrok nezaposlenosti nalaze u ponaanju nezaposlenih, koji ne pristaju da rade za platu koja im se nudi. Naime, u vreme liberalnog kapitalizma oekivalo se da radnici, koji nude svoje usluge na tritu rada, treba da pristanu da rade za to niu cenu, jer bi to motivisalo poslodavce da zaposle to vei broj ljudi. Meutim, po miljenju klasinih liberalnih ekonomista, problem je u nezaposlenima, koji nisu spremni sa se ravnaju po zakonu trita, pa stoga i postaju nezaposleni. Drugim reima, predstavnici klasine ekonomske teorije smatraju da je nezaposlenost posledica loeg izbora onih koji su izali na trite rada, i upravi zbog toga dolazi do poremeaja na tritu rada. 2. Marksistika teorija predstvalja prvu kritiku klasinih ekonomskih teorija. Klaisici ove teorije, Marks i Engels, ukazali su na injenicu da nezaposlenost nije sluaj volje, niti posledica loeg izbora, ve da izvire iz sutine naina proizvodnje, koji razvijajui sredstva za rad neminovno i stalno proizvodi viak radne snage. Prema tome, nezaposlenost je imanentna kapitalistikom nainu proizvodnje, conditio sine qua non, n jenog opstajanja i reprodukcije. Prema tome ona je primarno ekonomska, a ne psiholoka injenica i ima primarno strukturalni karakter. S druge strane, sistem reprodukciije u kome postoji viak radnika u formi nezaposlenih slui kao sredstvo pritiska na uspostavljanje niih cena radne snage, jer one ne mogu nekontrolisano da rastu poto bi se time ugrozila konkurentnost na tritu zbog visoke proizvodne cene roba. Istovremeno nezaposlenost u graanskom drutvu ima i svoj funkcionalni aspekt jer omoguuje reprodukciju odnosa rad - kapital, zasnovanog na privatnom vlasnitvu. Upravo ova dva elementa sistema kapitalistike proizvodnje predstavljaju neprestani i kljuni izvor nezaposlenosti. Klasici marksizma smatrali su da iskorenjivanje nezaposlenosti u kapitalizmu nije mogue, jer je bitno svojstvo i promotor ovog naina proizvodnje. Oni su stvorili i specifinu istorijsku projekciju jednog drugaijeg naina proizvodnje komunistikog u kome e svi ljudski potencijali biti iskorieni. 3. Keynesova makro ekonomska teorija zasnovana je na teorijskoj postavci da trite nije svemogue i da ono nije jedino koje moe da obezbedi ravnoteu ponude i potranje, ve da je mogue i neophodno uticati na ponudu i istovremeno podsticati zapoljavanje. Ova teorija se u okviru ekonomije javlja nakon velike ekonomske krize, koja je kao posledicu imala masovnu nezaposlenost i pad u bedu i siromatvo velikog broja radnika, to je rezultiralo velikim socijalnim nemirima i potresima, koji su destabilizovali ekonomiju. Kao rezultat toga javlja se ekonomska i socijalna politika iji je cilj da se preko selektivnih socijalnih prestacija podstie agregatna tranja ime se podstie ponuda (proizvodnja), ali uz uslov da socijalne prestacije ne pasiviziraju i ne smanjuju motivaciju radnika za radom i prihvatanjem odreene cene rada. 4. Neoklasina teorija polazi od pretpostavke postojanja izvesne fleksibilnosti svih trita, ukljuujui i trite radne snage. Zastupnici ovog shvatanja smatraju da uspostavljanje savreno konkurentske nadnice za sve radnike eliminie mogunost

57

pojave nezaposlenosti, sem one koja je voljna, odnosno predstavlja slobodni izbor radnika. Dobrovoljnom se smatra i onaj tip nezaposlenosti kada radnici odbijaju da prihvate snienje nominalnih nadnica ili onu naknadu koja odgovara smanjivanju granine produktivnosti rada. Pojava nefleksibilnosti trita rada dovodi u odreenim situacijama do nepodudarnosti interesa poslodavaca i radnika, usled ega je zaposlenost ispod drutveno optimalnog nivo i dolazi do nezaposlensti. Tome doprinosi i tretiranje rada kao kvazi fiksnog proizvodnog faktora (Stojanovi, 1997). 5. Monetaristika teorija, iji je tvorac Milton Friedman, reafirmie u potpunosti ideju slobodnog trita u svim njegovim aspektima (Friedman, 1996). Po ovoj teoriji, jedino potpuno slobodno trite lieno bilo kakvih intervencija, moe obezbediti postizanje ekonomskog optimuma. Delovanje trita, ukljuujui i trite rada je dugorono, te se moraju eliminisati svi mehanizmi koji sputavaju slobodno delovanje svih trita. Nezaposlenost je rezultat neravnotea koje nastaju usled meanja ili sputavanja delovanja slobodnog trita. Milton smatra da u svakoj privredi postoji prirodna stopa nezaposlenost, koja oznaava, u stvari, ravnoteu odnosa izmeu ponude i potranje za radnom snagom i odnosa prema nadnicama. to je neka privreda efikasnija ova stopa je nia. Meanjem drave u odnose ponude i potranje, naprimer pokuajima snienja stope nezaposlenosti ispod njene prirodne granice (definisane odnosima na tritima kapitala, roba, radne snage) ili davanjem materijalnih prestacija za sluajeve nezaposlenosti, samo remeti odnose, proizvodi inflaciju i usporava ekonomski rast. Uprkos znaajnim kvalitetima, nesumljivim tanostima, ali i nedostacima ovih teorija, teko je u dananjim uslovima ukupne globalizacije ekonomskih, politikih, pa i socijalnih odnosa, primeniti njihova saznanja u praksi suzbijanja nezaposlenosti. Izvesno je da reenja klasine teorije premetaju nezaposlenost na svetsku ekonomsku periferiju, ali ne razreavaju brige oko ovog problema ni razvijene drave. Marksistike teorije mogu biti relevantne za razumevanje prirode uzroka, ali su suvie jednodimenzionalne za razumevanje savremenih ekonomskih odnosa i tuaenje uzroka nezaposlenosti. Ideje o razreenju problema su se tek pokazale nedelotvornim, jer nigde u praksi nisu realizovane, uprkos pokuajima ukidanja kapital odnosa i uspostavljanja drugaijeg tipa svojinskih odnosa u socijalistikim drutvima. Keynesove ideje pokazale su se delotvornim u nekim periodima stabilnog funkcionisanja privrede i socijalne politike drave blagostanja, danas ih veoma teko primeniti, bar na nivou globalne svetske nezaposlenosti. Savremeni analitiari i istraivai upozoravaju na globalne dimenzije i uzroke nezaposlenosti (Ronald G. Ehenberg, Robert S. Smith, 1988). Glavni generatori savremene nezaposlenosti, koja ima obeleja, masovne, strukturalne, trajne i sveobuhvatne pojave, su pre svega globalne ekonomske promene, koje su uprkos ukupnom ekonomskom razvoju proizvele itav niz negativnih nuzpojava, meu kojima je i nezaposlenost. Tako naprimer, Jordan tvrdi da su multinacionalne kompanije razvijale proizvodne kapacitete visoke tehnologije i intenzivnog i efikasnog kretanja kapitala u visokorazvijenim zemljama, dok su industrijske kapacitete klasine industrijske i samo deo sofisticirane moderne proizvodnje preusmerili ka zemljama u razvoju sa niskim cenama radne snage, slabom ekolokom kontrolom i nesmetanom mobilnou kapitala (Jordan, 1996). Naravno, kljuni motiv multinacionalnih kompanija je to bra i jeftinija oplodnja i povratak kapitala. Dodue, u nekim od zemalja, koje su doivele razvoj intenzivne tehnologije komunikacija, multinacionalne kompanije su ulagale i u ovaj visokoproduktivan tip proizvodnje iz ve pomenutih

58

ekonomskih i slinih razloga, ali tako da je ovima, po pravilu, ostajalo premalo za reinvestiranje u sopstveni razvoj. Zahvaljujui globalizaciji ekonomskih odnosa i svetske ekonomije, u meunarodnoj podeli rada oformile su se tri grupe zemalja: visokorazvijene u kojima restruktuiranje radne snage ide ka uslugama, specijalizacijama i izvozu znanja i tehnologije; periferne zemlje i regioni u razvoju, sa tradicionalnom zavisnou svake vrste i veoma visokom nezaposlenou i drave ili regioni u tranziciji (veinom bive socijalistike drave) sa takoe manje vie visokim stopama nezaposlenosti, nasuprot prethodno postojeoj politici pune zaposlenosti (Scarpatti, Andersen, O' Toole, 1997). Drugi univerzalni set novih uzroka nezaposlenosti su tehnoloke promene. Mnogi smatraju da uvoenje elektronskih kola zasnovanih na poluprovodnikom ipu predstavlja znaajnije otkrie nego to su u tehnolokom, organizacionom, ekonomskom i socijalnom smislu predstavljali pronalasci toka ili parne maine. Pronalazak i upotreba mikroipova proziveli su nesluene promene u efikasnosti i produktivnosti proizvodnje, u karakteru radnog mesta, strukturalnim i drugim zahtevima u odnosu na radnu snagu, opcije nesluenih komunikacija i transakcija i stvorile ogromne mogunosti daljinskog upravljanja, ne samo proizvodnim, ve i drugim procesima. Sa aspekta nezaposlenosti naznaajnija strukturalna posledica savremenih tehnolokih promena jesu smanjenje potrebe za radnom snagom i specifini zahtevi u pogledu njenih struktura i tipova, to je prvi sluaj u istoriji tehnolokih revolucije. Za razliku od svih prethodnih revolucija, koje su bile praene poveanim potrebama za novom radnom snagom, ali i za njenim bitnim strukturalnim promenama, ova poiva na smanjenim potrebama ali i posebnim zahtevima u pogledu kvaliteta i strukture radne snage. Trea globalna grupa uzroka vezana je za promene u politici radne snage i uvoenje trinih mehanizama u sistemima osiguranja za sluajave nezaposlenosti i zatite nezaposlenih. Sutina je o merama koje stimuliu bilo kakvo radno angaovanje, ne nuno i permanentno zapoljavanje, veoma kratko zadravanje u statusu nezaposlenog i uvoenje destimulativnih materijalnih davanja i drugih prestacija, u odnosu na plaeni rad. Ove mere bi, u principu, trebalo da podstiu konkurentnost na tritu radne snage, a time i poveanu produktivnost. Meutim, one na specifian nain formiraju takozvanu prikrivenu nezaposlenost ili podzaposlenost. Re je radnom angaovanju, zapoljavanju i projektima sa skraenim vremenom, povremenim poslovima, estim promenama aktivnosti, obavljanju vie parcijalih poslova istovremeno i sl. Fragmentacija rada, smanjenje obima klasinog industrijskog rada, samozapoljavanje, obrazovanje manjih delatnh jedinica naspram ogromnih inudstirijskih preduzea, skoro ukidanje klasinog tipa radnog mesta i druge promene u tipovima radnih mesta i zapoljavanja smanjuju snagu sindikalnog organizovanja i samozatite radne snage. Liberalizacija uslova zapoljavanja i standardizacija obrazovanja trebalo bi da potpomognu prostornu i meudravnu mobilnost radne snage. Na taj nain se meutim, jo vie naglaavaju trini mehanizmi politike radne snage i zapoljavanja, a time i nezaposlenosti. Ovo tim vie, to se oekivanja da e potrebe za uslugama i korienjem sloboenog vremena smanjiti broj nezaposlenih usled tehnolokog razvoja nisu jo oplodotvorila u praksi, tako da i najrazvijenije zemlje imaju manje ili vie stope nezaposlenosti. Pored ovih globalnih uzroka na pojavu i karakteristike nezaposlenosti utiu i posebni ekonomski, tehnoloki, politiki i drugi uzroci pojedinih drava ili regiona u

59

zavisnosti od toga kom tipu ekonomskih i politikih sistema pripadaju kao i drugih istorijski uslovljenih okolnosti (ekerevac, 2002). II 4. Nezaposlenost u Srbiji Nezaposlenost u Srbiji na poetku treeg milenijuma ima obeleja nezaposlenosti neusklaenog razvoja. Ona je istovremeno sistemska, dugotrajna i univerzalna. S druge strane, ona ima obeleja opte, rairene i homogene nezaposlenosti. Nezaposlenost je posledica dugogodinje ekonomske regresije i stalnog smanjenja privrednih i drugih delatnosti, to je kao posledicu imalo dugogodinje smanjivanje potranje za radnom snagom. Naravno, nikako se ne sme zanemariti ni uticaj politikih i drugih faktora koji su, generirajui drutvene krize, uveali i obim nezaposlenosti. Istorijski gledano, Srbija nije imala izraene probleme nezaposlenosti sve do sredine ezdesetih godina XX veka, zahvaljujui politici pune zaposlenosti uz rizike koje takva politika nosi (naprimer, niska produktivnost rada i nekonkurentnost na meunarodnom tritu). Nakon izvesne liberalizacije i uvoenja nekih segmenata trinih zakonitosti krajem ezdesetih godina, broj nezaposlenih u Srbiji dostie cifru od oko sto hiljada. Krajem sedamdesetih ovaj broj se uetvorostruuje, da bi na kraju XX veka bio preko 700 hiljada (2000. godine slubeno je registrovano 721 795 nezaposlenih). Imajui u vidu procese svojinske, tehnoloke i organizacione transformacije, ne samo privrede, ve celine organizacije drutva prognoze upuuju na rast nezaposlenosti u skoroj budunosti. Ovde se jo uvek nema u vidu teholoka nezaposlenost nove tehnoloke ere, koja, to se tie Srbije, predstavlja neodreenu budunost. Poto postoje razliite metode merenja nezaposlenosti, prava saznanja o njenom obimu u Srbiji mogue je stei jedino analizom podatka o radno aktivnom stanovnitvu, registrovanoj zaposlenosti i nezaposlenosti i procenjenoj zaposlenosti i nezaposlenosti (Zaji, 1998). U poslednjoj deceniji XX veka u Srbiji se belei smanjivanje obima zaposlenosti za oko 2% godinje, tako da je 2000. godine broj zaposlenih inio samo 80% od ukupno zaposlenih 1990. godine (SZS, 2001). Na drugoj strani, na osnovu anketa o radnoj snazi, koje se obrauju na osnovu definicija Meunarodne organizacije rada, broj realno angaovanih iznosi oko 20% vie u odnosu na broj zvanino registrovanih zaposlenih (SZS, 2001). Tako je na osnovu ove ankete zakljueno da je od neto vie od 6 miliona stanovnika starijeg od 15 godina bilo aktivno oko 3,5 miliona, od ega samo neto vie od dva miliona bilo zaposleno. Iz ovoga se moe zakljuiti da postoji jedan broj radno angaovanih koji nisu legalno zaposleni (zaposleni na crno, siva ekonomija i sl.). Uz sve ovo, stvar se komlikuje postojanjem, podzaposlenosti ili prikrivene nezaposlenosti, koja je uoena jo pre nekoliko decenija. Procene podzaposlenosti u 1990. godini bile su izmeu 20% (Mencinger, 1990) i 25% (SIV, 1990). Kada se u ovim procenama koriste koeficijenti korienja kapaciteta onda se ovi procenti znaajno uveavaju (Jovii, 1997). Neki autori su na bazi kojeficijenta zaposlenosti (odnos izmeu registrovane zaposlenosti i drutvenog proizvoda izraunali da je prikrivena nezaposlenost na nivou 65% (Dinki, 1997). Sve u svemu, ukoliko se kao prosean viak zaposlenih uzmu i podaci za drutvene delatnosti i dravnu administraciju procenjuje se da je prikrivena nezaposlenost na poetku XXI veka inila oko jedne treine ukupno zaposlenih.

60

Bez obzira na to kojim metodama se izraunavala nezaposlenost u Srbiji, ona je u svakom sluaju visoka. Njene strukturalne karakteristike (u pogledu kvalifikacionih, obrazovnh, polnih, uzrasnih i drugih svojstava) su homogenizovane i relativno ustaljene, zahvaljujui dugom trajanju nezaposlenosti. Tako su meu nezaposlenima dominirajue zastupljene ene (oko 57%), oko 66% onih prvi put trai zaposlenje, dok najvei broj nezaposlenih ima srednju kolsku spremu (oko 70%) ili zavrenu osnovnu kolu (skoro 20%). Iako ima mali udeo nije za zanemarivanje ni zastupljenost nezaposlenih sa viom i visokom strunom spremom - oko 6% ( Krsrti, Stojanovi, 2001). O duinu trajanja nezaposlenosti najbolje govore podaci o tome da neto vie od 80% nezaposlenih eka na posao due od jedne godine, s tim to je za skoro jednu treinu period ekanja dui od pet godina (SZS, 2001). Na neke od uzroka nezaposlenosti ukazuju saznanja da je oko 60% nezaposlenih, koji su ranije radili, ostali bez posla kao tehnoloki viak ili zbog likvidacije firme. Nezaposlenost kao rezultat svojinskih, teholokih i slinih transformacija tek e biti registrovana u budunosti. Bilo kako bilo, samo na osnovu ovih izabranih podataka moe se zakljuiti da nezaposlenost u Srbiji predstavlja veoma ozbiljan socijalni i ekonomski problem, koji zahteva ne samo ozbiljnu reformu politike zapoljavanja i zatite nezaposlenih, ve celoviti projekt ekonomskih, politikih i socijalnih reformi. Nezaposlenost se ne moe ublaavati jedino ekonomskim, socijalnim ili politikim merama, ve celovitom politikom drutvenog razvoja. II 5. Drutvena reakcija na nezaposlenost Izbor interventnih mera, kao naina reakcije na nezaposlenost, zavisi od tipa nezaposlenosti i udela njegovih pojedinih segmenata u ukupnoj nezaposlenosti neke drave, ali i itavih regiona, ili delova sveta. Ukoliko je u pitanju frikciona nezaposlenost, intreventne mere slue da se smanji vreme susretanja interesa poslodavaca i radne snage. U situacijama dominirajueg udela cikline u ukupnoj nezaposlenosti neke drave ili regiona, interventne mere moraju biti usmerena ka podsticanju i oivljavanju proizvodnje. U sluajevima dominantno izraene strukturne nezaposlenosti, kao posledice razvoja tehnologije i novih tehnikih sredstava, onda bi interventne mere trebalo da budu usmerene prema programima prekvalifikacije i nove obuke radnika, ije profesionalno znanje i iskustvo nisu upotrebljivi u novim tehnolokim uslovima. Kada je re u uticaju moderne tehnologije na obim i karakteristike nezaposlenosti treba rei da postoji opasnost da njen razvoj smanjuje potrebe za radnom snagom i trai zamenu ivog rada drugim sredstvima. Na drugoj strani, savremena tehnologija zahteva stalnu dinaminost i prilagodljivost radne snage, kao to neprestano postavlja specifine kvalitativne zahteve u pogledu njenih svojstava. Zbog toga su neophodne takve osmiljene mere kojima bi se uspostavila ravnotea izmeu razvoja tehnologije i unapreivanja ljudskog rada. Uz sve ovo, otvara se i pitanje razvoja mogunosti angaovanja ivog rada u nekim novim sektorima delatnosti, pre svega raznovrsnih usluga. Za dobru politiku redukovanja nezaposlenosti pojedinih drava neophodno je postojanje dugoronih koncepcija celovitog drutvenog razvoja i dobra i organizovana intervencija u pravcu uspostavljanja ravnotee izmeu razliitih ciljeva i inilaca razvoja, to je pretpostavka i uravnoteenja odnosa izmedju potreba proizvodnje (poslodavaca) i potreba radne snage (Daniel Fleming, Pauli Kettunen, Henrik Soborg,

61

Christer Thornqvist editors, 1998). Pritom se moraju imati u vidu i globalni ekonomski odnosi i mesto svake drave u meunaronoj privredi i globalnoj podeli rada. Uopteno reeno, da bi se nezaposlenost redukovala neophodno je da se kroz drutveni razvoj usaglasi ravnotea ponude i potranje i da postoji odgovarajui sistem mera usmeren na zatitu nezaposlenih od radikalnnih promena u ivotnim situacijama, koje bi ih mogle dovesti u zonu rizika iz koje izviru razne patoloke pojave vezane za nezaposlenost. Postojee politike i reakcije na nezaposlenost mogu se podeliti na dve opte karakteristine grupe: 1. Pasivne mere suzbijanja nezaposlenosti, najee u formi novanih transfera i nekih vidova usluga i podrke (materijalne prestacije, zdravstvena zatita i podrka porodicama u sluajevima nezaposlenosti). Razvijenije drave imaju sisteme socijalnog obezbeenja, koji podrazumevaju formiranje institucija za zbrinjavanje nezaposlenih i sisteme osiguranja nezaposlenih kao i postojanje specifinih oblika podrke i zatite nezaposlenih i njihovih porodica, meu kojima je posebno znaajna zdravstvena zatita, novane naknade za vreme trajanja nezaposlenosti itd. Nerazvijene drave obino zbrinjavaju nezaposlene u okviru optih mera socijalne zatite povodom razliitih sluajeva socijalne ugroenosti, i one, po pravilu, nisu specifino definisane u odnosu na potrebe i probleme nezaposlenih i njihovih porodica. Meutim, ovaj nivo zatite nije dostatan niti dovoljno efikasan, posebno u sluajevima strukturalne, visoke i prikrivene nezaposlenosti, zato to ne pogaa uzroke, ve samo neke posledice nezaposlenosti. 2. Programi aktivne politike zapoljavanja imaju za cilj pruanje podrke nezaposlenima kako bi se ojaala njihova trina pozicija. U osnovi u praksi javljaju tri opta tipa ovakve intervencije: klasian oblik intervencije u vidu besplatne slube za posredovanje u zapoljavanju, mere koje potstiu potranju za radnicima ( na primer, programi preko kojih se za odreene grupe nezaposlenih poslodavcima daju neke vrste beneficija kako bi ove zapoljavale) i intervencija koja se sastoji u podrci nezaposlenima tako to se jaaju njihovi radni kapaciteti i konkurentnost (prekvalifikacija, dokvalifikacija i sl.). Programi socijalne politike usmereni su najee ka podsticanju i ostvarivanju mera aktivnog zapoljavanja i smanjenju udela klasinih novanih transfera, iji je cilj jedino ouvanje materijane situacije nezaposlenih i njihovih porodica, dok traje nezaposlenost, ali su istovremeno esto destimulativne u pogledu ponovnog zapoljavanja i prihvatanja onih mogunosti radnog angaovanja koji se nezaposlenima nude na tritu.

62

Glava III KRIMINAL III 1. Kriminal i drutvene devijacije U klasinim socijalnopatolokim shvatanjima kriminal se uzima kao tipini primer drutvene devijacije. Kriminal je predmet interesovanja pre svega, kriminologije, ali se izuava i u okviru nauke o drutvenim devijacijama kao poseban skup heterogenih devijacija. Kriminal je skupni naziv za razliite tipove drutvenih devijacija, kojima je zajedniko krenju pozitivno-pravnih drutvenih normi ponaanja, na koje drutvo reaguje sankcijama. Zajednike karakteristike razliitih devijacija, koje imaju skupni naziv kriminal izviru iz prirode krivinih dela. Naime, svako krivino delo ima formalni i materijalni aspekt preko kojih se ispoljava sutina kriminala kao devijacije. Formalni aspekt krivinog dela sastoji se u injenici da ja krivino delo ljudska aktivnost (injenje ili neinjenje), koje se sastoji u krenju zakonom propisanih (krivino-pravnih) normi. Devijantnim se smatra samo ono ponaanje koje je kao takvo odreeno pozitivnim propisima - krivinim zakonodavstvom. Materijalni aspekt krivinog dela tie se njegovog sadraja, a time i sadraja kriminala. Materijalni aspekt kriminala sastoji se u ugroavanju odreenih drutvenih vrednosti, koje su zakonom zatiene kao posebno drutveno znaajne. Zatita ovih vrednosti obezbeuje se putem sistema drutvenih sankcija. Trei element klasinog shvatanja devijacija u krivino-pravnom smislu ini drutvena reakcija na takva ponaanja i ona se ispoljava u vidu razliitih krivinih sankcija. Krivino delo je dakle, svako ono injenje ili neinjenje, koje je definisano zakonom kao zabranjeno, jer ugroavaju odreene drutvene vrednosti. Poto takva ponaanja predstavljaju opasnost po drutvo ono na njih reaguje krivinim sankcijama, koje su takoe zakonom definisane za svako krivino delo posebno. Polazei od ovih pravnih pretpostavki Milutinovi na sledei nain definie kriminal: Prema tome, sve one aktivnosti (i proputanja) koje ugroavaju u odreenom vremenskom razmaku pojedina lica ili pak dobra u materijalnom i moralnom smislu, koja pripadaju tim pojedincima, raznim drutvenim organima i organizacijama kao i drutvu uzev u celini, a koje su inkriminisane u vaeem kazneno-pravnim normama jedne zemlje, smatraju se i pravno tretiraju kao njen kriminalitet za to vreme. Njihovi izvrioci se uzimaju na odreenu krivinopravnu odgovornost i podleu odgovarajuim sankcijama i merama za njihovo izvrenje. (Milutinovi, 1988). U literaturi se nailazi na brojne rasprave i razliite definicije i shvatanja kriminala (Williams, 1991). Oni se kreu od insistiranja na isto pravnim definicijama (samo one delatnosti inkriminisane zakonom za koje je po posebnoj proceduri, takoe ureenoj zakonom, izreena neka od sankcija), do shvatanja da se pod kriminalom podrazumevaju svi ozbiljniji vidovi kreenja drutvenih normi, bez obzira na to da li su poznati njihovi izvrioci i da li im je za to izreena odgovarajua sankcija ili ne. Izmeu ova dva ekstremna shvatanja, javljaju se ona shvatanja koja pod kriminalom podrazmevaju ona drutveno tetna i neprihvatljiva ponaanja koja su registrovana od

63

strane odgovarajuih dravnih organa, bez obzira na to da li su poinioci znani i da li su prema njima izreene sankcije. Svako od ovih shvatanja ima svoje dobre i loe strane. Promenjivost drutvenih normi, kao posledica drutvenog kretanja i promena drutvenih vrednosti, predstavlja glavni problem u definisanju sadraja kriminala, zbog ega se najee ipak pribegava pravnim definicijama, zbog njihove pragmatike prirode. Poseban problem u definisanju kriminala predstavlja definisanje njegove drutvene opasnosti, odnosno pitanje granice kada neko ponaanje pojedinaca znaajno ugroava neki vrednosni i normativni poredak. Mill je pokuao da to odredi jednom najopotijom definicijom kojom se istovremeno titi drutvo i pojedinci, potencijalne rtve, ali i sloboda pojedinaca: Mo se moe primeniti nad nekim lanom civilizovane zajednice, mimo njegove volje, jedino u cilju spreavanja tete drugima. Njegovo lino dobro, fiziko ili moralno, nije dovoljan garant za to.(Mill, 1974). Sociologiju devijantnosti interesuje kriminal kao specifian skup definisanih i slubeno utvrenih drutvenih devijacija, bez obzira na to da li su njihovi poinioci poznati ili ne, i da li su prema njima preduzete drutvene sankcije. Veoma dugo i posebno u klasinim socijalnopatolokim teorijama, kriminal je izjednaavan sa celinom devijacija. Zbog toga se u pozitivistikim shvatanjima kriminal smatra idealnim tipom devijacije svaka pojava sukobljavanja sa drutvenim normama i vrednostima, koja za sobom povlae neodobravanje i drutvenu reakciju. Meutim, u svim organizovanim drutvima krivino pravo titi samo neke posebno znaajne drutvene vrednosti, to znai da je ovo podruje prava promenljivo i razliito za pojedina globalna drutva (drave). Vrednosni aspekt krivinog prava ukazuje na to da svaka drava titi one vrednosti za koje je posebno zainteresovana, ime se, u osnovi, definiu sadraji ovih devijacija (Moore, 2002). Pojam kriminala moe se definisati u uem i irem smislu. U uem smislu ovaj pojam obuhvata sva registrovana i sankcionisana krivina dela na nekoj teritoriji (naselje, pokrajina, drava) i u odreenom vremenskom periodu (dan, mesec, godina, decenija). U irem smislu kriminal se odnosi na sva ponaanja kojima su prekrene krivino-pravne norme, bez obzira na to da li su vinovnici poznati ili ne, da li je prema njima pokretan krivini postupak i izreene sankcije ili ne. Ovako ire shvaen pojam takoe ima svoje prostorne i vremenske dimenzije, ali je manje drutveno uoljiv. Savremeno krivino pravo najee titi: 1. drutveno-pravni i politiki sistem, tako to odreuje one krivino-pravne norme iji je cilj zatita drutvenog poretka, 2. neke opte humane vrednosti, kao to su ivot i telesni i lini integritet oveka, 3. imovina, s tim to po pravilu, graanska drutva u prvi plan stavljaju neprikosnovenost i zatitu privatne - line imovine, dok su socijalistika drutva na poseban nain titila drutvenu imovinu, 4. ekonomski sistem, odnosno konkretni tip ekonomskih odnosa, 5. od posledica savremenog tehnolokog razvoja (posebno se to odnosi na norme ponaanja u saobraaju i zatitu ovekove okoline), 6. lina, graanska, ekonomska, socijalna i druga prava ljudi itd.

64

Sem ovih svako drutvo ima jo neke posebne vrednosti koje titi. Iako je kriminal tipina devijacija sa aspekta klasinih teorija, ne sme se izgubiti iz vida injenica da krivino zakonodavstvo samo jednim delom titi neke opte drutvene vrednosti, dok u osnovi izraava i triti interese vladajuih struktura i slojeva. To istovremeno znai da relativnost krivinopravnih normi utie i na relativnost kriterijuma za definisanje ovako definisanih devijacija, to pored ostalog, oteava istraivanje zajednikih karakteristika kriminala u razliitim dravama. Stvari se jo vie komlikuju postojanjem razliitih kaznenih politika (sistem izricanja i primene sankcija) usled ega zvanino utvrene strukture i kretanje kriminala zavise od reakcije i efikasnosti pravosudnih i drugih organa (Milutinovi, 1984). Naime, poznato je da postoji velika razlika izmeu kriminala formalno utvrenog kroz delatnost odgovornih dravnih organa (policija, pravosudni organi) i kriminalne realnosti, koja je mnogo bogatija, ali nedovoljno poznata. Poznato je takoe, da postoje znaajne razlike izmedju broja uinjenih i prijavljenih krivinih dela, na jednoj strani, i pokrenutih krivinih postupaka i izreenih sankcija, na drugoj, to znai da postoje znaajne razlike izmedju realnog i slubeno utvrenog kriminala. Neke procene govore o tome da veliki broj krivinih dela ostane neotkriven, da se u oko 40% sluajeva ne pokrene krivini postupak i da se u 20 do 30% sluajeva ne izrekne nikakva sankcija. Na osnovu ovoga se moe zakljuiti da je tamna brojka kriminala velika i da to iskrivljuje sliku o drutvenim devijacijama, ukoliko se izjednaavaju i posmatraju kroz kriminal. To se najbolje vidi na primeru statistikog kretanja kriminala u Srbiji izraenog u vidu stagnacije do poetka devedesetih godina nakon ega je dolo do njegovog rasta pod dejstvom drutvenih kriza i raspada prethodne drave. Taj porast ne odraava meutim, realno kretanje kriminala u praksi, jer sva istraivanja pokazuju da izmeu drutvenih kriza i kriminala postoji visoka korelacija i uslovljenost: to je izraenija drutvena kriza, naroito ekonomska i socijalna, vii je nivo kriminala uopte i nekih njegovih vidova (na primer imovinskog). Uticaj drutvene reakcije na kretanje kriminala ispoljava se kroz injenicu da u periodima drutvenih kriza raste tolerancija prema nekim tipovima kriminala dok se zaotrava odnos prema nekim drugim. U vreme drutvenih kriza dolazi naroito do porasta organizovanog uz rastui masovni neorganizovani kriminal. Poznato je da se i kriminalna politika menja i da to utie na slubeno i ortodoksno pravno registrovan kriminal, koji je uvek manji u odnosu na kriminalnu praksu. Takoe je poznato da se otrica maa pravde ee obrui na marginalizovane i siromane drutvene slojeve nego na pripadnike vladajuih, monih i bogatih struktura drutva. Tako naprimer, Moore pokazuje kako je najnovija promena kriminalne politike u SAD-u skoro duplirala broj osuenih na zatvorske kazne, obuhvatajui dominirajue obojeno i siromano stanovnitvo (Moore, 2002). III 2. Klasifikacije i oblici kriminala Naoptije reeno, ne postoje neke opte prihvaene klasifikacije kriminala, to je i logino imajui u vidu postojanje i promenljivost razliitih sistema krivinog prava i sankcija. Zahvaljujui ovome najee se klasifikacije kriminaliteta vezuje se za vrste krivinih dela, odnosno sutinske sadraje vrednosti koje se tite krivino-pravnim sistemom. U praksi, pa i u teoriji najee se izdvajaju neki vidovi kriminala poput imovinskog, privrednog, politikog, odnosno krvnih, seksualnih i druge delikata. Ove

65

klasifikacije imaju praktinu namenu i poivaju na zakonskim klasifikacijama krivinih dela u pojedinim zemljama. One su ogranieno upotrebljive u naune svrhe, jer je skoro nemogue doi do usaglaene i uporedive klasifikacije, kao to se razlikuju sadraji krivinih dela oznaeni u razliitim nacionalnim zakonodavstvima. Najoptija podela kriminaliteta je na: primarni, kojim su obuhvaeni svi pravosnano osueni izvrioci krivinih dela i recidivizam (povrat), koji podrazumeva ponavljanje krivinog dela, s tim to se i sam pojam povrata razliito odreuje u zakonodavstvima pojedinih drava, pa i u kriminolokoj teoriji. Obino se razlikuju dve podvrste povrata (recidivizma): opti povrat, kojim se oznaava ponavljanje krivinog dela druge vrste u odnosu na krivina dela za koje je neko osuen prvi put, odnosno ponavljanje raznovrsnih krivinih dela, i specijalni povrat, koji podrazumeva ponavljanje krivinog dela iste vrste, odnosno ponavljanje istovrsnih krivinih dela. Ova druga vrsta povrata smatra se drutveno opasnijom zbog indikacija specijalizacije u kriminalu. Po pravilu, postoje takoe i krivinopravni kriterijumi za definisanje recidivizma i oni se koriste prilikom izricanja krivinih sankcija, poto se smatra da ponavljanje krivinih dela, pogotovu istorodnih, predstavlja veu drutvenuje opasnost (Milosavljevi, 1975). Prema tipu i karakteru organizovanosti kriminal se obino razvrstava u sledee grupe: 1. Neorganizovani kriminal, koji obuhvata najee situacione i jedan broj poluprofesionalnih kriminalaca, koji krivina dela ine sami i ne pripadaju nikakvim kriminalnim organizacijama niti su udrueni sa drugima; 2. Poluorganizovani kriminal, koji se javlja u okviru razliitih ad-hoc grupa ili bandi, koje nemaju stalnu strukturu ve se sastavljaju, po potrebi, od prilike do prilike i 3. Organizovani kriminal. Milutinovi (1988) svrstava organizovani kriminal u iru grupu profesionalnog kriminala. Meutim, profesionalnost nije njegovo glavno i distinktivno obeleje, jer postoje i razliiti vidovi profesionalnog neorganizovanog kriminala (naprimer: individualno deparenje, kockanje, falsifikovanje, krae i sl.). Organizovani kriminal se razlikuje od ostalog kriminala uglavnom po svojoj hijerarhijskoj strukturi, monopolistikoj kontroli i uticaju, zasnovanosti na primeni razliitih vidova sile (nasilje, ekonomska, politika, policijska i druga mo), otpornou na standarde metode i mere suzbijanja kriminala, korienjem korupcije i drugih sredstava da se izbegnu sankcije i, iznad svega, visokim ekonomskim interesima i dobicima. Organizovani kriminal ima veoma dugu istoriju. Tako kineske trijade ili japanske jakuze imaju vievekovnu tradiciju. Slino se moe rei za organizovani kriminal u fomi mafije ili Cosa Nostra (naa stvar), koji je najrazvijeniji u SAD-u. Po miljenju Albanese-a (1989), visoko struktuirana kriminalna udruenja u Americi javljaju se u tri osnovna tipa: 1. konspirativni iroko rasprostranjen model, 2. lokalni model organizovan od strane etnikih rupa (albanski, ruski, italijanski, kineski i drugi klanovi) i 3. preduzetniki tip.

66

U osnovi, moe se govoriti o razliitim tipovima organizovanja (u nekima je srodstvo osnova, ali motiv kriminalno sticanje bogatstva) i udruivanja iji je osnovni cilj sticanje putem nelegalnih i kriminalnih delatnosti. Organizovani kriminal karakterie relativno stabilna struktura i hijerarhijska organizacija sa ustaljenim jezgrom i vostvom i podelom posla prema specijalizovanim sposobnostima. Poseban vid organizovanog kriminala predstavljaju kriminalni sindikati ili kriminalna udruenja, ija se delatnost zasniva na vrhunskoj tehnologiji i organizaciji na principima poslovnih subjekata, s tim to im kriminalne delatnosti omoguuju ostvarivanje vrlo visokih prihoda. Neki autori izdvajaju kao poseban tip oragnizovanog kriminala preuzetniki kriminal (Albanese, 1991). Sadraji ovih kriminalnih aktivnosti su sve raznovrsnije, ali najee obuhvataju: nelegalnu prodaju i promet oruja, promet naftom i drugim derivatima i preprodaju i nelegalni opti plasman roba, koje imaju vrlo visoku potranju (na primer prodaja droga, prostitucija, trgovina ljudima i ljudskim organima, kockanje i sl.). Ovaj vid organizovanog kriminaliteta esto ukljuuje odreene segmente vlasti i poslovnog sveta. Organizovani kriminal u savremenom svetu zadrava veinu svojih tradicionalnih formi, ali se sve vie oblikuje kao meunarodni, to ga ini posebno monim i opasnim. Meunarodni organizovani kriminal ne postoji kao neki sistem meunarodno struktuirane organizacije. Meutim, njegov meunarodni karakter se izraava u najmanje dva vida: 1. kroz irenje kriminalnih delatnosti pojedinih udruenja preko granica mnogih zemalja i 2. kao povezivanje, udruivanje i podela posla ili teritorija razliitih kriminalnih organizacija ili udruenja (Goldson and Olson, 1997-98). Neke od ovih kriminalnih organizacija poprimaju razmere i karakteristike meunarodnih kriminalnih korporacija (Watson, 1993). Organizovani kriminal esto je povezan sa politikim, jer su poznate mnoge politike afere i povezivanje pripadnika politikih struktura, predstavnika vlasti i legalnih korporacija sa kriminalnim organizacijama i udruenjima, kao to su brojni primeri likvidacije politiara, predstavnika vlasti i dravnih institucija, koji su pokuali da se suprodstave ili organizuju borbu protiv ovog vida kriminala. Meu optim istinama koje su znaajne za politiku drutva prema kriminalu i za prevenciju treba najpre pomenuti prisutnu kriminalizaciju u meunarodnim politikim, ekonomskim i socijalnim odnosima i visoku primenu ekonomske, politike i vojne moi radi nametanja interesa dominirajuih ekonomskih i vojnih sila, pre svih SAD u svim vrstama meunarodnih odnosa. Na drugoj strani, meunarodni kapital koristi svoje moi i meunarodno uspostavljen ekonomski i politiki poredak za grube neokolonijalistike vidove eksploatacije nerazvijenih i tzv. drutava u tranziciji podreujui njihove ekonomije svojim interesima i potrebama i briui lako i bez ustezanja dravne i druge granice i prepreke. Opta kriminalizacija ekonomskih, politikih i drugih drutvenih odnosa na meunarodnom planu stvorila je sve snaniju strukturu meunarodnog kriminala, koji ima naglaene ekonomske interese i predstavlja visoko profitabilnu delatnost snaniju od privrede mnogih ak razvijenih zemalja. Meunarodni kriminal naslonjen je na ekonomske, politike i druge interese nosilaca ekonomske i politike moi najrazvijenijih zemalja i esto je samo derivat tih odnosa. Naime, kroz organizovan

67

kriminal se kree i ovaplouje visok udeo ukupnog svetskog kapitala ili kapitala pojedinih drava i on esto predstavlja sredstvo za realizaciju ekonomskih i drugih ciljeva vladajuih struktura. Meunarodni kriminal ima ogromne i nesluene razmere, ali je ponekad teko uoljiv upravo zbog te najneposrednije veze sa "zdravom" ekonomijom, politikom i meunarodnim ekonomskim i politikim procesima. Njegovo bujanje posebno je uoljivo u uslovima meunarodnih kriza, kada inae slabe odbrambeni mehanizmi drutva, kljune drutvene institucije su takoe u krizi a mo javnog mnenja opada tako da su bitno suene kako mogunosti formalne tako i neformalne reakcije. Istovremeno, takva vremena lako regrutuju "vojnike" za meunarodne kriminalne aktivnosti, meu rtvama kriza i oajnike socijalne nemoi i nedaa. Koliko je meunarodni kriminal moan, neposredno inkorporiran u prirodu meunarodnih i nacionalnih ekonomskih, politikih i drugih drutvenih odnosa najbolje se vidi na primerima ilegalne proizvodnje i naroito prometa oruja, trgovine sirovinama i posebno energentima, proizvodnje i prometa droga, prostituciji i uslunim delatnostima vezanim za seksualne devijacije, ukljuujui i pornografiju, kockanje i kockarske igre, meunarodni terorizam i sl. Ove tvrdnje najbolje ilustruje podatak da samo pet italijansko-sicilijanskih porodica u Njujorku sa oko 900 lanova i oko 9000 pridruenih ostvaruje vie od milijardu dolara godinje kroz nezakonite aktivnosti razliitog tipa (Cook, 1991). Procenjuje se da razliite kriminalne organizacije irom sveta poseduju oko hiljadu milijardi dolara vlasnitva i da godinje poslovno obru kapital vredan oko petsto milijardi. Sem meunarodnog terorizma, koji se primarno ima neke poliitke ciljeve i ima specifine uzroke, sadraje i posledice, svi ostali tipovi meunarodnog kriminala su sve raireniji, stvaraju i angauju ogroman kapital, ukljuuju veliki broj formalnih i neformalnih struktura i ljudi. Organizovan i savremenom tehnologijom opremljen meunarodni kriminal svojim metodama i sredstvima ide ispred spremnosti, organizovanosti i opremljenosti policije i drugih organa spreavanja i borbe protiv kriminala. Problem je jo sloeniji zbog toga to su meunarodni i nacionalni kriminalni sindikati najneposrednije povezani i u sebe inkorporiraju predstavnike ili institucije ekonomske, politike i druge vlasti, to ini efikasnost drutvene reakcije jo manje moguom i efikasnom. Meunarodni i nacionalni kriminalni sindikati ili pojedini njihovi delovi esto se koriste i u politike svrhe (trajkbrekeri, politike i druge ucene, iznuivanje, stvaranje nereda i haosa i sl.). Prema tome, snaga meunarodnog kriminala lei u sledeim injenicama: visoka profitibilnost, ukljuen kapital i dobit od ovih aktivnosti; veza sa tzv. zdravom ekonomijom, politikim i drugim odnosima u savremenom svetu; visoka organizaciona i tehnoloka opremljenost i preimustvo nad organima i slubama drutvene reakcije; neposredna povezanost sa interesima vladajuih drutvenih struktura i institucija dravne i druge javne vlasti i meunarodnih ekonomskih i politikih krugova; povezanost sa organizovanim kriminalom unutar pojedinih drava i uslovljenost prirodom ekonomskih, socijalnih, politikih i drugih podela, nejednakosti i sukoba u savremenom svetu.

68

Korupcija i mito u meunarodnim ekonomskim odnosima i posebno prilikom realizacije velikih privrednih poslova postaju sastavni deo meunarodnih ekonomskih odnosa, kao to prate i sline poslove u okvirima pojedinih drava. Nosici meunarodnog kriminala i korisnici njegovih pogodnosti najee se zaklanjaju iza legalnosti, prava, moralnosti, meunarodno priznatih principa i pravila ekonomskih, politikih i drugih odnosa i odnosa meu dravama. Dvojni principi, standardi i arini sastavni su deo krize meunarodnog morala i vrednosti. Interesi meunarodnog kapitala, pojedinih drava, delova ekonomskih i politikih struktura i pojedinih monika obino su ispred humanistikih i univerzalno prihvaenih vrednosti, principa, pravila i normi. Od ostalih tipova kriminala u sadrinskom pogledu posebnu panju privlae imovinski, kriminalitet belog okovratnika i politiki kriminal. Imovinski kriminal je najraireniji vid kriminala i sastoji se u razliitim nainima dolaenja do materijalnih vrednosti (novca, vrednosnih papira, stvari, zlata i drugih dragocenosti). Obino se imovinski kriminal vezuje za nie drutvene slojeve i radniku klasu (kriminal plavog okovratnika - blue collar crime). Neki autori marksistike orijentacije su smatrali ovaj vid kriminala vidom primitivne klasne borbe, putem koje se vri nasilna eksproprijacija onoga to je graanska klasa otela radnicima koristei kapitalistike ekonomske i politike odnose. Neki od savremenih istraivaa kriminala (Shulley, 1981) smatraju da je porast kriminala direktno vezan za sveukupni razvoj i modernizaciju, uz uspostavljanje velikih drutvenih nejednakosti, tako da se savremeni imovinski kriminal ne vezuje jedino za siromatvo i potrebu preivljavanja, ve za relativno liavanje, odnosno elju da se po svaku cenu postigne ono to je opsesija svih, a naroito najrazvijenijih drutava, a to je materijalno bogatstvo. U pravnoj i kriminolokoj literaturi obino se iz imovinskog kriminala izdvaja tzv. privredni kriminal, koji se po svojim krajnjim ciljevima ne razlikuje sutinski od potonjeg. Re je pre o pravno-institucionalnim, nego o ciljno-sadrinskim razlikama. Time se ne eli rei da ne postoje sadrinske razlike izmeu ova dva vida kriminala. Moda je razlika i u tome to se privrednim kriminalom obino bave izvrni ili drugi nametenici privrednih, bankarskih ili slinih institucija, dok se imovinskim kriminalom preteno bave pripadnici niih drutvenih slojeva i po neki pripadnik srednje klase. Kriminal belog okovratnika (white collar crime asocijacija na bele krute kragne koje su nekada obavezno nosili inovnici) se obino analizira u opoziciji prema kriminalu niih klasa. Ideja je potekla od Sutherland-a, koji je eleo da skrene panju na uticaj socijalnih nejednakosti na tipove kriminala kojima se ee bave neki delovi drutvenih struktura i da ukae na neke vidove kriminalnih ponaanja pripadnika srednje i vie klase koji su esto neuoljivi i ne podleu drutvenoj reakciji, zahvaljujui drutvenmoj moi ovih drutvenih struktura (Sutherland, 1940, 1949). On pod kriminalom belog okovratnika svrstava kriminalne aktivnosti drutveno uvaenih osoba visokog drutvenog statusa u okviru njihovih profesionalnih delatnosti. Neki autori dodaju povredu javnog poverenja kao jo jedno obeleje ovog tipa kriminala. Carson (1970) ukazuje na predrasude o kriminalnom ponaanju razliitih drutvenih slojeva i na razliitost drutvene reakcije i sankcionisanja kriminalnih aktivnosti pripadnika viih slojeva. On kae da se kriminal belog okovratnika odnosi na ponaanje cenjenih pripadnika viih socio-ekonomskih klasa koje izraava sva

69

sutinska svojstva kriminala, ali se veoma retko tretira kao takvo. Ova situacija izvire iz tendencije takvih krivinopravnih sistema u drutvima poput naeg da favorizuju odreene ekonomski i politiki mone grupe, a da defavorizuju neke druge, poput siromanih i neobrazovanih, koji ine veinu uoljive kriminalne populacije (Carlson 1970). U kriminologiji se kriminal belog okovratnika nekada svrstava u iru grupu kriminala vezanog za zanimanje okupacioni kriminal. Tako naprimer, Green (1990) definie okupacioni kriminal kao zakonom kanjivo delo poinjeno korienjem mogunosti koje nudi neko legalno zaposlenje. Ovaj autor razvrstava okupacioni kriminal u nekoliko podgrupa: organizacioni (neki ga nazivaju korporacijskim) kojim su na razliite naine ugroeni zaposleni u preduzeima i drugim organizovanim ustanovama; kriminal dravnih inovnika policijska brutalnost, povrede ljudskih prava, zlostavljanje ljudi; profesionalni koji ine vihokoobueni pojedinci poput lekara, pravnika, profesora i individualni okupacioni kriminal od strane zaposlenih u nekim firmama. Ne ulazei u kontraverze oko shvatanja kriminala belog okovratnika, ukazujemo na postojanje specifinosti, kako kriminala viih drutvenih slojeva, dela ekonomske, politike i profesionalne elite, tako i na razlike u drutvenoj reakciji i vidljivosti kriminala razliitih drutvenih slojeva. Posebno je pitanje korporacijskog kriminala, koji u linom ili interesu kompanija ine njihovi visoki funkcioneri koristei razliita nelegalna sredstva i svoju ekonomsku mo i uticaj na nosioce vlasti ili direktnom upotrebom politike moi. U ovom smislu ine se opravdanim da se politiki kriminal izdvoji kao specifian tip. Politiki kriminal poznaju i na neki nain definiu sva organizovana drutva od uspostavljanja prvih drava i politike organizacije drutva. Tako je naprimer, Demofante, dekretom iz 410 godine pre nove ere, odredio da je neprijatelj Atine lice koje obara demokratsku vladavinu i da e stoga biti ubijeno (Milutinovi, 1988). Malobrojne su studije i naune rasprave o politikom kriminalu, to proizilazi iz tekoa univerzalnog ili ire nauno prihvatljivog definisanja ovog vida kriminala. Teorijsko-metodoloke tekoe definisanja kriminala ne lee jedino u razliitosti politikih sistema ve i njegovoj prirodi. Naime, pored objektivne prirode politikog kriminala, koju odreuje krivino-pravni sistem neke drave, postoje i njegova etioloka i subjektivna strana, odnosno motivi zbog kojih neki graani ugroavaju i napadaju neki politiki poredak. U vezi sa tim postavlja se sutinsko konceptualno pitanje: kome slui odreeni politiki i pravni poredak i koga on titi? Nije sluajno to se sve do razvoja graanskih i demokratskih drutava pod politikim kriminalom podrazumevalo svako spoljanje ili unutranje ugroavanje stabilnosti nekog poretka, odnosno funkcionisanja drave. U okviru ovakvog pristupa izdaja je bila tipino krivino delo politikog kriminala. Razvoj ljudskih sloboda i prava otvara nove dimenzije politikog kriminala. Realne mogunosti ostvarivanja ljudskih sloboda i prava postaju merila demokratinosti nekih drutava, s tim to se suavaju oni sadraji ljudskog delanja koji se u klasinom smislu smatraju politikim kriminalom (naprimer oblici politike borbe ili opozicija vladajuim strukturama). Sa aspekta ljudskih sloboda i prava, pod politikim kriminalom podrazumevaju se sve one aktivnosti kojima se osujeuju ili ugroavaju i zloupotrebljavaju ljudska prava i slobode. U uem smislu ovaj pojam obino obuhvata one akte kojima se spreavaju ili ugroavaju politike slobode i prava graana. U irem smislu, politiki kriminal

70

obuhvata sve vidove osujeivanja i izvitoperenja ljudskih sloboda i univerzalnih prava, ukljuujui ne samo politika, ve i ekonomska, socijalna, kulturna i druga. Osnovna tekoa sa definisanjem politikog kriminala utie na to da se ovaj pojam retko koristi tako da su ee u upotrebi razliite opisne definicije. Jo izmeu dva svetska rata bilo je pokuaja da se poveu ova dva pomenuta tipina pristupa u razumevanju politikog kriminala. Tako je na Meunarodnoj konferenciji za integrisanje krivinog prava u Kopenhagenu 1935. godine predloena jedna iroka definicija politikog kriminala pod kojim su se podrazumevali prestupi protiv organizacije i funkcionisanja drave i protiv prava graana, koja proizilaze iz te organizacije. Naravno, ova definicija odraava na neki nain politiko-pravnu orijentaciju toga vremena. Zahvaljujui interesnom karakteru politikog kriminala njegovi sadraji su podloni brzim promenama, dok se razliito definiu i neka izgledno univerzalno prihvaena krivina dela koja pripadaju ovoj vrsti poput izdaje, pijunae, terorizma i sl. U savremenim uslovima, otvara se pitanje ne samo koji su sadraji politikog kriminala, ve i ko su njegovi nosioci, odnosno poinioci, a ko su rtve? Upozoravajui na to da pravosudni sistem moe i esto jeste sredstvo potinjavanja, neki autori, s pravom, usmeravaju razmiljanja o politikom kriminalu sa neprijatelja drave ka neprijateljstvu prema oveku (Soroka i Bryjak, 1995). U ovom kontrekstu sve je vie onih sadraja politikog kriminala iji su nosioci predstavnici vladajuih politikih i drugih struktura, koji zloupotrebljavaju svoju politiku mo i esto mehanizme vlasti i drave radi ouvanja politike ili neke druge moi (proganjanje politikih protivnika, zloupotreba medija u politike svrhe, podeavanje i lairanje izbornih rezultata i sl.). U savremenim drutvima posebnu vanost dobijaju razliiti vidovi ograniavanja, ugroavanja i zloupotrebe ljudskih prava i sloboda. Nije zbog toga sluajno to zatita od politikog kriminala ima i svoje meunarodne dimenzije u vidu razvoja meunarodnih standarda i kontrole ostvarivanja univerzalnih ljudskih prava i sloboda. Politiki azil je, naprimer, jedan od meunarodno opte prihvaenih instituta zatite od politikog progona u sopstvenoj zemlji. Tome slue i meunarodni uvidi u ostvarivanje ili ugroavanje ljudskih prava i reakcije u vidu meunarodnih sankcija i sl. Prema tome, moglo bi se zakljuiti, da postoje razliiti vidovim i sadraji politikog kriminala u svakom drutvu i pored tekoa oko univerzalnog definisanja njegove sutine i manjkavosti onih definicija koje se vezuju samo za njegove materijalno-pravne i formalne aspekte. Zbog toga je nauno opravdanije da se kao kriterij postojanja ovog vida kriminala koristite indikatori ugroavanja i osujeivanja univerzalnih ljudskih sloboda i prava, na osnovu, manje vie, izgraenih meunarodnih standarda. Posebno se to odnosi na razliite tipove diktatura, nasilja od strane drave i predstavnika vlasti, zloupotrebe moi i ugroavanja graana. U kriminolokoj, pravnoj i sociolokoj literaturi izdvajaju se jo neke vrste kriminala poput saobraajnog, ekolokog i elektronskog (Farr, 1975), kao to se posebno izdvaja kriminalitet maloletnika. Sem maloletnikog prestupnitva, kome e biti posveena panja kasnije, ostale vrste nisu toliko znaajne za namenu ove knjige. III 3. Tipologije kriminalaca Kao to postoje razliite klasifikacije kriminala, tako se sree veliki broj tipologija kriminalaca. Jedna grupa autora (Gregor, Ros, Afenberg i Vertam) stvorila je, polazei od psiho-socijalnih kriterija, vrste kriminalne aktivnosti i linih osobenosti, razuenu tipologiju kojom je obuhvaeno petnaest karakteristinih tipova kriminalaca. U pitanju su:

71

1. agresivan, antidrutveni tip - kod kojeg je odluujua karakteristika agresivno ponaanje usmereno protiv drutva i nekih zajednikih drutvenih vrednosti; 2. agresivan pod uticajem alkohola, koji krivina dela ini pod dejstvom alkohola; 3. agresivan, inferiorni tip (odnosno agresivan kao reakcija na inferiornost), kod koga inferiornost, kao psiho-socijalna osobina linosti, dovodi do agresivnosti i pokretanja kriminalnih aktivnosti; 4. emocionalno nestabilan tip, koji je teorijski posebno sporan zbog nepostojanja testova za merenje emocionalne nestabilnosti, mada se ovo psihiko stanje javlja kao pratilac nekih vrsta kriminalnih aktivnosti (na primer, ubistva iz ljubomore, preterane ljubavi ili pasije); 5. neetiki tip, koji se odnosi na nezrele i osobe nesposobne da usklade svoje elje, porive i mogunosti, pa je kriminalno ponaanje posledica tog nesklada; 6. nezreo, neadaptirani mladalaki tip, kod koga su nezrelost i neprilagoenost izvor kriminalnog ponaanja, s tim to postoji mogunost da se on odgovarajuom socijalizacijom promeni; 7. nezreo, neadaptirani odrasli tip, koji poiva na nesposobnosti prilagoavanja nekih odraslih osoba drutvenim okolnostima, to je odluujui uzrok njihovog kriminalnog ponaanja; 8. egocentrian tip, koji u sredite svih odnosa i aktivnosti stavlja svoje ja i interese, te ne bira sredstva da bi ostvario svoje interese (primer: seksualni devijanti, narkomani, alkoholiari i sl.) i kojima su porivi u prvom planu, a ne drutvene norme; 9. hedonistiki tip - ili bespomoan, neadekvatan tip kod koga je kriminalno ponaanje vezano za potrebu uivanja; 10. sugestibilan - pasivan tip koga karakterie slaba linost i povodljivost zbog kojih olako ulazi u razliite vrste kriminalnog ponaanja; 11. nomadski tip, koja odlikuju skitake navike i visoka prostorna pokretljivost radi bavljenja kriminalom; 12. primitivan tip, koji se ponaa i reaguje primitivno, nije sposoban da uspostavi vezu izmeu svog ponaanja i drutvenih vrednosti i ne shvata teinu posledica svojih dela; 13. prilagoen niskim kulturnim standardima, koji je u osnovi blizak primitivnom tipu, ali specifian po niskom obrazovnom i kulturnom nivou, shvata posledice svog dela, ali ima vrlo niske drutvene aspiracije (sitni kriminalci i sl.); 14. prilagoeni tip, koji na socio-psiholokom planu funkcionie sasvim normalno, ali se bavi drutveno zabranjenim aktivnostima (na primer: profesionalni kriminalac) i 15. neodreen tip, koji je bez posebnih karakteristika tako da obuhvata sve one koji ne pripadaju nekoj od prethodnih kategorija. Polazei od karaktera kriminalnih delatnosti i drutvenog statusa mogue je uspostaviti drugaiju tipologiju kriminalaca. Pored podele na tri osnovna tipa ona obuhvata i specifine podtipove. Osnovni tipovi su profesionalni, poluprofesionalni i situacioni kriminalci, a unutar ovih grupa se javljaju posebne podgrupe. Profesionalni kriminalci su mahom viestruki povratnici, sa veim brojem krivinih dela, mnogim osudama i eim i duim boravcima u zatvorima. Kod ovih kriminalaca re je o specijalnom recidivizmu, to znai da oni ponavljaju istorodna krivina dela, specijalizujui se za pojedine vrste kriminalnih aktivnosti. Oni su

72

posebno obueni, odnosno raspolau specifinim metodama i tehnikama vrenja krivinih dela. Sem toga, veina ovih kriminalaca poinje da se bavi kriminalom veoma rano. Grupi profesionalnih kriminalaca pripadaju najee sledei podtipovi: a) Provalnici, koji su specijalizovani za obijanje i teke krae iz stanova i zatvorenih prostorija. Oni kradu materijalna dobra vee vrednosti, ali se retko bave razbojnitvom i preduzimaju sve mere predostronosti da ne bi doli u situaciju da upotrebe silu (imaju specifine metode). b)Deparoi, koji su su visoko specijalizovani za vrenje depnih kraa. Oni su, po pravilu, mladi, pripadaju eliti kriminalaca u klasinom smislu. Meu njima postoji odreena hijerarhija i takoe prolaze kroz posebnu obuku. Oni su veoma pokretljivi i snalaljivi, imaju specifine metode za izabor rtve i mesta i po pravilu, nikad ne rade sami, izuzev vrhunskih deparoa. c) Varalice, koji su u profesionalnom kriminalu specijalizovani za prevare. d) Falsifikatori, takoe vrhunski profesionalci, koji poseduju visoku specijalizaciju i posebne talenate u svom kriminalnom poslu i izuzetno retko se udruuju, iako mogu biti deo veih organizovanih grupa ili nekog drugog vida organizovanog kriminala. e) Profesionalni verceri, koji se bave nedozvoljennom preprodajom robe, najee na veliko, koristei i meunarodne kanale na dobro organizovan i efikasan nain i f) Ostali profesionalni kriminalci za koje je karakteristino da se kriminalnom delatnou bave u vidu profesije, pribavljajui na taj nain svoje prihode, dok sadraji ovih aktivnosti mogu biti raznovrsni i nije neophodno postojanje specijalizacija za neki od tipova kriminalnih aktivnosti. Poluprofesionalni kriminalci po pravilu, kombinuju svije kriminalne aktivnosti sa normalnim drutveno prihvatljivim oblicima ponaanja. Oni esto imaju odreena drutveno-prihvatljiva zanimanja, a kriminal se javlja kao dopunska aktivnost. Ponekad su specijalizovani, ali ne i neminovno. Oni su viestruki povratnici, najee osuivani na krae vremenske kazne, s tim to posle dueg vremena boravka u zatvoru mnogi od njih postaju profesionalci. Sa aspekta drutvene opasnostti oni ine krivina dela, koja su manje opasna. U poluprofesionalne kriminalce spadaju: a) Sitni lopovi, (najea grupa meu kriminalcima uopte), koji vre krivina dela protiv imovine manje vrednosti (sitne krae), pokuavajui da nadoknade nedovoljne i nestabilne prihode ili da poboljaju ivotne uslove i standard. b) Preprodavci i prodavci ukradene robe, koji se ne usuuju da sami dou do nekih vrednosti kriminalnim aktivnostima (na primer, da sami izvre krau), ve se bavie prodajom predmeta steenih na inkriminisani nain, zahvaljujui emu nemaju nikakv ugled niti poloaj meu kriminalcima i c) Predstavnici inovnikog kriminala, za koje je karakteristino da njihova zanimanja i drutveni poloaj (pripadnici razliitih slojeva administracije i birokratije) pogoduju pojavi specifinih vidova kriminala. Meu ovima su esti: proneverioci (administrativni i raunovodstveni radnici kojima su dostupna finansijska sredstva koja koriste na nelegalan nain za svoje potrebe) i inovnici koji zloupotrebljavaju svoj drutveni poloaj i putem mita, ucene, utaje i drugih naina obezbeuju materijalnu korist.

73

Situacioni kriminalci se bave kriminalom od prilike do prilike. Oni u osnovi nisu devijantni, ali ih lina i drutvena situacija dovodi do devijacija. Meu situacionim kriminalcima su esti alkoholiari, narkomani i socijalno ugroeni. Ovoj grupi najee pripadaju sledei podtipovi: a) Sitni situacioni lopovi, kod kojih se kraa javljuja u trenucima materijalnih kriza, ije kriminalno ponaanje nije tipino za njihov svakodnevni ivot i koji esto ne podleu nikakvim sankcijama, jer ostaju neotkriveni bez obira na to to je ovo veoma raireni tip kriminalaca. b) Osueni za krivina dela protiv bezbednosti u saobraaju i c) Agresivni situacioni prestupnici, koji svojim ponaanjem ugroavaju fiziki integritet ljudi ili kulturna i materijalna dobra. d) Seksualni prestupnici, koji svoje seksualne potrebe i nagone zadovoljavaju krei krivinopravne norme i e) Ostali situacioni kriminalci, ije kriminalno ponaanje je atipino za njihov svakodnevni ivot i odnos prema drutvenim vrednostima i normama, dok je krenje krivinih normi rezultat razliitih linih i drutvenih okolnosti, a ne njihove devijantnosti. III 4. Kriminal u Srbiji Kada je re o karakteristikama kriminala u Srbiji, teko se mogu dati pouzdane slike promena i njegovih sutinskih karakteristika, jer su retka, parcijalna i skromna istraivanja o tome, dok zvanine statistike sadre brojne metodoloke slabosti usled ega su neuoljive upravo one promene koje tradicionalni i prevazieni model praenja ne moe ni da zahvati. No, nije jedino ovde re o ogranienostima istraivanja ili metodologije praenja. Neke promene su teko drutveno uoljive i nepristupane. To se posebno odnosi na itav niz nelegalnih ili polulegalnih aktivnosti, koje nisu sankcionisane postojeim krivinopravnim propisima i prosto su deo pravnih "praznina" koje su posledica nefleksibilnosti i sporih promena normativnog sistema u odnosu na drutvene promene. Drugi primer je organizovan kriminal o kome se stidljivo govori i iji indikatori su tek povremene afere i drutvena reakcija, sluajevi razraunavanja meu kriminalcima i otkrivanja kriminalnih mrea. Trei sluaj su iroko rasprostranjene aktivnosti sive ekonomije. Kriminal u Srbiji poslednje decenije XX veka trpi znaajne strukturalne, sadrinske i morfoloke promene. Mada u ukupnom kriminalu i dalje dominiraju razliiti sadraji imovinskog kriminala, on dobija na teini i znaaju veliinama vrednosti koje su ugroene. Naime, sitne i obine krae zamenjene su tekim i razbojnikim kraama, dok itav niz kriminalnih aktivnosti u osnovi imovinskog karaktera vezanih za tokove privatizacije i prelaska na trinu ekonomiju i ne nailazi na drutvenu reakciju. Pored tekih i razbojnikih kraa masovnu pojavu imovinskog kriminala ine krae automobila i drugih prevoznih sredstava, esto sa "linijama" koje vode iz inostranstva i u obrnutom smeru. itavo podruje sive ekonomije najee nailazi na toleranciju i preutno prihvatanje u uzajamnim, mada u osnovi suprodstavljenim, interesima "bosova" ovih delatnosti, sa jedne, i marginalizovanih drutvenih slojeva, sa druge strane. Ovi prvi se vrtoglavo mnoe i bogate zahvaljujui odsustvu pravne regulative, neefikasnosti organa ili institucija ili pripadnosti "zatienim" drutvenim krugovima. U okviru ove grupe izdvaja se sloj novoformiranih vlasnika znaajnog kapitala sa snanim aspiracijama

74

brzog i bezobzirnog bogaenja. Oni su veoma esto u sprezi sa organizovanim kriminalom i nosiocima sistemskih devijacija. Drugu masovniju grupu ine oni koji se poslovima sive ekonomije, "niskog intenziteta" ili za raun drugih, bave u vidu adaptivnih devijacija u cilju preivljavanja, ublaavanja osiromaenja i ugroenost u uslovima drutvenih kriza. Tolerancija ovih aktivnosti od strane dravnih i javnih slubi motivisana je ouvanjem socijalnog mira i poiva na ideji manje drutvene opasnosti u odnosu na druge vidove imovinskog kriminala. Uostalom, neke aktivnosti sive ekonomije bile su podstrekavane ili visoko tolerisane od strane drave u uslovima meunarodnih ekonomskih i politikih sankcija, ali i nakon njihovog ukidanja. Neki vidovi kriminala "belog okovratnika" takoe su znaajno raireni, iako se ova injenica ne registruje u tolikoj meri u zvaninim statistikama i evidencijama kriminala. Re je naroito o bujanju mita i korupcije u uslovima visoke zavisnosti ljudi od moi birokratskih i slinih struktura i jo vie zbog nedostupnosti odreenih roba i usluga i krize drutvenih vrednosti i morala, koji prate stanje drutvene anomije i regresije. Mnoge usluge ili neka prava nisu dostupne prosenom graaninu sem ukoliko je spreman i u mogunosti da za to posebno plati. "Novinu" u karakteristikama kriminala u Srbiji posebno predstavlja organizovani kriminal. Mada su i ranije postojale manje ili vie struktuirane i udruene kriminalne grupe i jo uvek ne postoje kriminalni sindikati, oigledno je da se kriminalne aktivnosti visokog ranga odvijaju na organizovan nain i u razliitim formama udruivanja i povezivanja. Posebni indikatori postojanja organizovanog kriminala su funkcionisanje crnog trita i nelegalna i nekontrolisana cirkulacija i promet znaajnog kapitala; indikatori povezanosti kriminalnih grupa i udruenja sa pojedinim predstavnicima ili grupama unutar preduzea, banaka, javnih i dravnih slubi; uestala razraunavanja izmeu kriminalnih grupa; reketiranje i ucene kao nain sticanja sredstava i sl. Najzad, promene u sadrajima, vrstama i drugim karakteristikama kriminala utie i na promene karakteristinih tipova kriminalaca. U ranijem periodu prosean kriminalac je bio osoba srednjih godina, najee mukarac, sa nesreenom i nestabilnom porodinom situacijom, kvalifikovan ili najvie sa srednjom strunom kolom, nestabilnog zanimanja, iz niih i srednjih drutvenih slojeva uglavnom neorganizovan i samostalan u kriminalnim aktivnostima, koji se najee bavi imovinskim kriminalom nenasilno, sa tendencijama specijalizacije, ali retkom profesionalizacijom i na srednjem nivou materijalne dobiti od kriminala. U poslednjoj deceniji proseni kriminalac je sve mlaa osoba, i dalje najee mukarac, (mada i kriminalitet ena ima specifine i nove karakteristike), esto iz prividno stabilnih porodica, sa razliitim nivoima obrazovanja ukljuujui i visoko, nezaposlen i najee nikada redovno zapoljavan, iz razliitih drutvenih slojeva, uglavnom pripadnik kriminalne grupe ili organizovan, naoruan i nasilan, ne samo prema rtvama ve i pripadnicioma suprotnih grupa ili predstavnicima policije i vlasti, profesionalizovan, sa prisutnim tendencijama ka specijalizaciji i sa visokim aspiracijama u pogledu materijalne dobiti. Naravno, kao i svaka druga prosena ili tipina slika i ova je uproena i zanemaruje svu raznovrsnost kriminalnih likova. Suprotno ovom proseno ili bolje reeno tipinom kriminalcu, stoji adaptivni devijant, pripadnik marginalizovanih slojeva, koji ponekad sudeluje u kriminalnim aktivnosti a ee se bavi aktivnostima na granici nelegalnih i sankcionisanih zbog nezaposlenosti ili prinudnog odsustva, ekonomske i socijalne nesigurnosti, ugroenosti, osiromaenja pa i realnog siromatva.

75

III 5. Drutvena reakcija na kriminal Iako kriminal predstavlja tipinu devijaciju sa aspekta klasinih socijalnopatolokih shvatanja, to obavezno pretpostavlja i negativnu drutvenu reakciju, odnos drutva prema kriminalu zavisi od mnogih okolnosti, to znai da je promenljiv, sadrinski raznovrstan i selektivan. Promenljivost odnosa i reagovanja drutva na kriminal istorijski je uslovljena i najee zavisi od shvatanja drutvene opasnosti nekih vidova pozitivno-pravno inkriminisanih aktivnosti. Svako drutvo je naroito zainteresovano za neke odabrane vrednosti i njih posebno titi, primenjujui u sluajevima njihovog ugroavanja najstroije sankcije. Po miljenju Milutinovia, kriminalna politika obuhvata sledee aktivnosti: koncipiranje optih naela, principa, determinanti kriminalne politike u datom drutvu; usavravanje krivinog zakonodavstva, probleme inkriminalizacije, dekriminalizacije i depenalizacije; razvijanje institucionalne baze krivinopravne borbe i aktivnosti pojedinih organa suda, tuilatva, policije i drugih; usavravanje i dopunjavanje sistema krivinih anskcija u smislu to punijeg zadovoljavanja naela individualizacije i postizanja cilja resocijalizacije, razvijanje i unapreenje uslova za uspenu resocijalizaciju i rehabilitaciju osuenika; problem dalje humanizacije razvijanje sistema socijalne prevencije i njegove optedrutvene i institucionalne baze; problem javnosti u najirem smislu kao faktor suzbijanja i spreavanja kriminaliteta; efikasnost krivinih zakona i normi, krivinih sankcija, instituta krivinoig prava, metoda i mera suzbijanja i spreavanja kriminaliteta i mehanizama socijalne prevencije; ispitivanje mogunosti korienja tuih kriminalno politikih iskustava; razvijanje drutvenih organa krivinog pravosua.... (Milutinovi, 1984). Razvijena savremena drutva, predviaju i organizuju razliite vidove preventivnih aktivnosti i programa, iji je cilj da se utie na spreavanje uzroka kriminala, na osnovu saznanja i uvaavanja dejstva drutvenih faktora. Ipak veina drava svoj odnos definie kroz one delove kriminalne politike koje ine krivino pravo i sistem sankcija, koji prate sva inkriminisana ponaanja. U ovom pogledu postoje razliiti istorijski nastali sistemi sankcija. Na drugoj strani, drutvena reakcija zavisi i od kaznene politike, odnosno doslednosti neke drave u primeni sankcija za otkrivena i dokazana krivina dela. Ovo tim vie, to postoji pravo posebnih organa (pravosudnih) da u ime drutva odluuju o izboru i vrsti sankcije. Poto su sankcije predviene u razliitim oblicima i nivoima to i ovo pravo odluivanja pravosudnih organa ini deo kaznene politike (krivina praksa). Mada nema niti jedne drave koja ima tolerantan odnos prema kriminalu, mogue su takve drutvene situacije kada se u nekim periodima drutveno toleriu neki vidovi kriminala, koji se smatraju manje opasnim. Primer za to je tolerancija prema preprodaji robe i drugim vidovima sive ekonomije u drutvu Srbije. Sadrinska raznovrsnost krivinih sankcija takoe je istorijski nastala, pri emu bi ona u principu trebalo da odraava i sadrinsku raznolikost i karakter drutvene opasnosti krivinih dela i kriminalnih aktivnosti. U naelu, pored mogunosti oslobaajue i uslovne osude, sve sankcije mogu se izrei u vidu novanih sankcija ili vremenskog izdvajanja iz drutvene sredine, odnosno upuivanje u kaznene ustanove (zatvore i sl.). Fleksibilnost kaznene politike izraava se i kroz mogunost skraivanja trajanja kazne i pomilovanja u sluajevima predvienih zakonom.

76

Specifian vid sankcija predstavljaju mere bezbednosti, koje se izriu iskljuivo kao sastavni deo sankcija radi dodatne zatite nekih drutvenih interesa ili vrednosti. Mere bezbedosti imaju razliite sadraje, ali se po svom karakteru mogu podeliti u dve podrupe: a) Zabrane odreenih radnji ili aktivnosti (obavljanja odreenih poziva, delatnosti ili dunosti, upravljanja motornim vozilom i sl.), koje su povezane sa sutinom krivinog dela za koje je izreena sankcija i b) Obavezujui i prisilni nalozi da se izvri neka radnja ili aktivnost (obavezno leenje od alkohola ili zavisnosti od droge, oduzimanje predmeta i sl.). Selektivnost drutvene reakcije prema kriminalu ne izraava se jedino prema kriterijima ugroavanja drutvenih vrednosti niti drutvene opasnosti, ve zavisi u velikoj meri od drutvenog statusa pojedinaca i drutvenih grupa. Moniji drutveni slojevi, po pravilu, raspolau razliitim mehanizmima zatite od drutvene reakcije, prilagoavajui sisteme drutvenih normi svojim interesima. Na drugoj strani, poznavajui dobro slabosti normativno-pravnog sistema, oni koriste upljine u zakonu za mnoge polulegalne ili nelegalne aktivnosti. Pripadnici niih drutvenih slojeva, pored toga to njihova ivotna situacija nosi vee rizike ostvarivanja nekih ciljeva drutveno zabranjenim sredstvima, ne raspolau takvim mogunostima niti drutvenom moi, zbog ega ee dospevaju pod udar zakona i trpe drutvene sankcije. Socijalnopsiholoki i kulturnovrednosni mehanizmi etiketiranja i stigmatizacije takoe doprinose razliitoj primeni krivinih sankcija u odnosu na pripadnike raznih drutvenih slojeva. Jasno je da riziku ee i radikalnije primene krivinih sankcija i drugih vidova drutvene reakcije vie podleu marginalizovani nii drutveni slojevi. III 6. Prevencija kriminala Prevencija drutvenih devijacija uopte i posebno prevencija kriminala predstavalja stalni nauni zahtev i princip u drutvenoj reakciji na ove pojave. Ona je i deo metodolokih postulata delatnosti raznorodnih drutvenih agenasa, slubi i institucija. Nasuprot naelnim i teorijskim stavovima stoje skromna i uglavnom eksperimentalna, alternativna i malobrojna iskustva i praksa preventivnih projekata, aktivnosti i akcija. Postavlja se pitanje ta je to to dovodi do raskoraka izmeu definisane i proklamovane potrebe i preimustva prevencije i prakse zakasnele i veoma esto neefikasne drutvene reakcije na kriminal i druge drutvene devijacije. Jednostranosti dominirajuih teorijskih i metodolokih osnova drutvene reakcije na kriminal i druge drutvene devijacije, u najveoj meri, uslovljavaju slabosti projekata i programa prevencije, dok se znaajna ogranienja kriju i u prirodi savremenih drutava i politici prema ovim pojavama. Deo drutvene politike i reakcije na devijacije i kriminal predstavlja i socijalna politika, s tim to bi ona, ukoliko je koncipirana na potrebama i interesima ljudi, u velikoj meri trebalo da ima preventivni uticaj na mnoge tipove devijacija i kriminala. Protivrenosti postojeih koncepcija i prakse socijalne politike ograniavaju njene preventivne domete te moraju biti predmet ozbiljnih izuavanja i rasprava. Ovim odeljkom skreemo panju na mogunosti preventivnih uloga i ogranienja socijalne politike.

77

Mnoge naune zablude, ogranienja i predrasude o prirodi drutvenih devijacija (podrazumevajuci i kriminal) i savremenih drutava predstavljaju neposredan uzrok nepostojanja, neuspenosti i neefikasnosti preventivnih programa i aktivnosti. Naime, prevencija e ostati princip, cilj i neostvarena elja sve dok se, pored promene odnosa nosilaca drutvene moi, ne prevaziu zablude i uproavanja koja proizilaze iz filozofskih, teorijskih i metodolokih ogranienja postojeih shvatanja i koncepcija prevencije. Zbog svega reenog ne treba oekivati da iz ovog teksta proisteknu neki "recepti" ili konkretna reenja. Ona e biti mogua tek kada se prevaziu postojee slabosti i ogranienosti naunih i metodolokih principa dominirajuih modela i razumevanja prevencije, kada se umanji uticaj drutvenih nejednakosti, osujeenja u ljudskim potrebama i razliiti vidovi sputanosti savremenog oveka i kada se promeni odnos nosilaca drutvene moi prema kriminalu i slinim drutvenim devijacijama. Polazni teorijski stav ovog pododeljka je da su filozofski, teorijski, metodoloki i drutveni korenovi razumevanja kriminala i drugih drutvenih devijacija limitirajui faktor njihove prevencije. Re je najpre, o tome da pozitivistiki koreni nauke o drutvenim devijacijama i kriminologije, na jednoj, i dominirajue funkcionalistiko izvorite socijalne politike veine savremenih drutava, na drugoj strani, predstavljaju ozbiljnu teorijsko-metodoloku prepreku za stvaranje savremenog pristupa razumevanju i definisanju principa, sadraja, metoda, sredstava i puteva prevencije. O emu je re? Kada je u pitanju pozitivistika utemeljenost nauke o drutvenim devijacijama, koja je znaajno kritikovana i odbaena od strane mnogih savremenih teorija (marksistike, socijalnoantropoloke, etiketiranja i sl.), ona ostaje u rezidualnom obliku kroz shvatanje drutvenih devijacija kao odstupajueg ponaanja pojedinaca od vladajuih drutvenih vrednosti i normi, pri emu je kriminal idaelno tipski primer takvog shvatanja devijacija (odstupajue ponaanje definisano i sankcionisano pravnim normama). Iako se u okviru razliitih sociolokih teorija prihvata dejstvo drutvenih uzroka, u krajnjem rezultatu devijantne linosti, koje se ne pridravaju drutvenih normi i ugroavaju drutvene vrednosti, red i poredak, su one prema kojima mora biti usmerena otrica drutvene reakcije. Ovaj pristup ima za svoju pozadinu drutvo zasnovano na moralnom i vrednosnom koncenzusu i relativnoj stabilnosti. Devijacije i kriminal se posmatraju kao neto to remeti tu ravnoteu i drutvenu saglasnost. Problemi nastaju kada doe do neravnotee, pluralizma vrednosti i normi, diferencijacije drutvenih struktura i neminovnih sukoba vrednosti, normi i drutvenih slojeva. Prevazilaenje pozitivistikih shvatanja u teorijskim tumaenjima prirode savremenih drutava i drutvenih devijacija kroz drugaija teorijska shvatanja i ideje nije dalo odgovarajue efekte u delu drutvene reakcije na ove drutvene pojave, jer je i dalje sredite drutvene panje usmereno prema "bolesnim" pojedincima i tek deklarativno prema drutvenim uslovima. Izuzetak su skromni rezultati pojedinih abolicionistikih pokreta, koji su svoje rezultata dali jedino u odnosu na zatitu i drugaiji tretman duevnih bolesnika. ta vie, jedan od najtvrdokornijih modela drutvene reakcije zasnovanih na pozitivistikim idejama (kola narodne odbrane), izraen kroz ideje o merama bezbednosti, nije korenito menjan tokom XX veka osim u pogledu pojedinih sadraja. Jedino su na osnovu principa humanosti menjani uslovi drutvene izolacije i kontrole devijanata (Prevencija kriminaliteta, 1998). Moe izgledati paradoksalno, ali su se u drutvenoj reakciji na devijacije i posebno kriminal pomeali principi pozitivistike filozofije i sociologije na jednoj, i humanog prosvetiteljstva zasnovanog na ideji idealnog i drutvenim uticajima podlonog oveka, koji se moe humanizovati i menjati razliitim sredstvima uticaja na njegovu svest, shvatanja i ponaanja.

78

Sredinji drutveni mehanizam usvajanja pozitivnih drutvenih vrednosti, shvatanja i ponaanja je socijalizacija, a za one koji iz razliitih drutvenih ili linih razloga odstupaju od drutvenih zahteva stoji na raspolaganju resocijalizacija. Oba ova mehanizma imaju isti cilj: proizvoenje konformizama, stavova, shvatanja i ponaanja pojedinaca prema drutveno definisanim zahtevima i merilima bezrezervno i bez ulaenja u sutinu drutvenih vrednosti, koje se tite, i interesa, iza kojih stoje veina krivinopravnih i drugih pozitivnih normi. U krajnjem rezultatu sve mere predupreenja kriminala vezuju se za prihvatanje i pridravanje drutvenih normi ili vraanje na pravoverni i ispravni put. Sistemi drutvene reakcije u vidu sankcija i kanjavanja prvenstveno su usmereni prema drutvenoj kontroli pojedinaca i menjanju onih delova njihove linosti od kojih zavise budua ponaanja. Kako se u ovakvom pristupu zanemaruje drutvena etiologija, bar u konkretnom odnosu prema pojedinim nosiocima devijantnosti, to je jasno da su rezultati takve drutvene reakcije ponavljanje kriminalnih ponaanja i postojanost kriminala. To se najbolje moe ilustrovati na primeru recidivizma i postojanosti nekih tipova kriminala u mnogim drutvima (imovinski kriminal, naprimer). Teorijski se moe dokazati da ak ukoliko bi represivni i drugi sistemi drutvene zatite od kriminala maksimalno organizovano i efikasno ostvarivali svoje drutvene uloge, ipak ne bi eliminisali kriminal, zbog jednostavne injenice to su usmereni samo prema jednom delu uzroka i uslova ove pojave. To su, uostalom, pokazali istorijski poznati drakonski ureeni krivinopravni sistemi i aktuelna iskustva nekih drava. Opti pozitivistiki pristup, u kome se kao zajedniko obeleje kriminala prihvata krenje krivinopravnih normi, zanemaruje sadrinsku i etioloku raznorodnost kriminala, to neminovno upuuje drutvenu reakciju samo ka drutveno identifikovanim i stigmatizovanim nosiocima takvih ponaanja a to ne znai i prema pravim uzrocima. Ovo, drugim reima, znai da je opti model univerzalne prevencije svih vidova kriminala nemogu i neminovno nedelotvoran, jer ne uzima u obzir specifinosti etiologije pojedinih tipova ili vrsta kriminala. Pozitivistiki koreni nauke o drutvenim devijacijama i kriminologije posebno se nepovoljno izraavaju kroz mehanicistiko shvatanje etiologije kriminala. Dok je primena ovog modela mogua u nerazvijenim i jednostavnim i homogenim drutvima, ona je potpuno nedelotvorna u savremenim drutvima u kojima na pojavu kriminala deluje mnotvo makro i mikro drutvenih, posebnih i individualnih faktora, s tim to etioloko-posledine veze nisu uvek pravolinijske, niti su uvek jednoznane. Posebno teorijsko-metodoloko i praktino uproavanje polaznih osnova prevencije kriminala i drugih drutvenih pojava, zasnovanih na pozitivistikomehanicistikim principima, predstavlja ideja o mogunostima kontrole drutvenih faktora ovih pojava. U okviru ovakvog shvatanja drutvene etiologije kriminala smatra se da je jedino neophodno da se dobro izue i poznaju uzroci i uslovi pa da se definiu i odgovarajue preventivne mere i aktivnosti. Sledstveno ovom optem pristupu je i ideja o prevenciji kao spreavanju dejstva nekih uzroka. Ovde je naravno re o uticaju na uzroke kriminala, s tim to niti je mogue kontrolisati a jo manje spreavati dejstvo svih njegovih uzroka i za sve njegove tipove. Ideja o prevenciji kao spreavanju delovanja nekih uzroka izvire iz generalne ideje devijantnog kao bolesti, pa se u analogiji sa medicinom prevencija vezuje za mere spreavanja pojave "bolesti". Pored objektivne nemogunosti da se poznaju i kontroliu svi mnogobrojni uzroci i uslovi kriminala, neophodan je drugaiji pozitivan i aktivan pristup u definisanju prevencije. Re je o takvom njenom shvatanju u kome se, pre

79

svega, misli na podsticanje onih uslova i uzroka koji vode drutveno pozitivnom i prihvatljivom ponaanju i zdravim stilovima i nainima ivota i odnosima prema drugim ljudima i drutvenim vrednostima. Sloenost i brojne protivrenosti savremenih drutava ine kompleksnim etioloko-posledine veze pojedinih drutvenih pojava, ukljuujui i kriminal, tako da se ideje o mogunostima apsolutne drutvene kontrole razbijaju o hridi protivrenih interesa, potreba i moi razliitih drutvenih struktura ili njihovih delova. Ovde je najmanje re o neefikasnosti pojedinih drutvenih institucija ili slubi, mada i one svojim loim delovanjm ili nefunkcionisanjem podstiu kriminal, ali nemaju odluujui uticaj. Meu generalnim pretpostavkama ogranienih mogunosti uspostavljanja i primene preventivnih programa, projekata i mera treba svakako pomenuti i predrasudu o apsolutnoj humanistikoj prirodi savremenih drutava, kao i ideal o uzornom graaninu, konformisti i zarobljeniku drutvenih zahteva i interesa. Izvesno je meutim, da su savremena drutva daleko od ideje i humanih ideala, uprkos znaajnom poboljanju ukupnog poloaja i blagostanja ljudi i socijalnom i ukupnom progresu. Ovo zbog toga to drutveni progres prate i brojne nepoeljne, negativne i devijantne pojave sa aspekta posledica po pojedince, njihove porodice i primarne zajednice kao i i brojni drutveni problemi. Na drugoj strani, razloge treba traiti i u injenici nejednake koristi od drutvenog progresa za razliita globalna drutva, narode, drutvene skupine i pojedince. Pozitivistiki uticaj na razumevanje drutvenih devijacija utemeljen je i kroz ideju uzornog, konformistiki orijentisanog i poslunog graanina. Ovakav prototip "pozitivnog" i poeljnog postaje ideal i bitni cilj socijalizacije, resocijalizacije i socijalne kontrole. On je i mera socijalnog zdravlja i normalnog. Osnovna drutvena dihotomija stvarana na tom idealu zanemaruje neke druge podele, kao to zanemaruje injenicu da su granice ovih "svetova" tanane i da druvene devijacije i kriminal prate jednu drugu logiku socijalne distribucije, koja nije tako "ista" i u kojoj je "proizvodnja" devijanata neminovna i prisutna u specifinim sadrajima u svim delovima drutvenih strata. Popravljaki karakter socijalne politike zasnovane na funkcionalistikom shvatanju drutva blisko je povezan sa pozitivistikim i prosvetiteljskim idejama, s tim to i kada se prihvataju ideje o moguim promenama, ne samo pojedinaca, ve i drutva, one se doputaju u vidu parcijalnih reformi, koje ne idu iznad nivoa mikrosocijalnih struktura i pojedinih drutvenih slubi ili institucija. Prosvetiteljstvo kao stav i pristup drutvenim devijacijama deo je starih humanistikih pokreta. Ono u savremenom obliku poiva na pozitivistikim i funkcionalistikim idejama o prevashodnom uticaju sociokulturnih i sociopsiholokih faktora na pojavu drutvenih devijacija. Zahvaljujui takvom poetnom stavu u sadrajima drutvenog odnosa prema devijantnim pojavama prednost se daje onim sadrajima i metodama koji su usmereni ka uticaju na sociokulturne, socijalnopsiholoke i individualne inioce ovih pojava. Ovakvim pristupom se zanemaruje uvaavanje uticaja i znaaja takvih drutvenih faktora kakvi su posebno ekonomski i politiki, kao to se zaboravlja postojanje ekonomske, socijalne i politike stratifikacije svih savremenih drutava i nejednakost drutvenih mogunosti, moi i poloaja razliitih drutvenih slojeva i pojedinaca. Na drugoj strani, uproeno shvatanje etiologije kriminala i drugih drutvernih devijacija i ideje prosvetiteljskog i funkcionalistikog odnosa prema ovim pojavama zanemaruju injenicu drutvene dinamike i promenljivosti same prirode devijacija, kao to zapostavljaju postojanje specifinih, kako drutvenih, tako i individualnih uzroka i

80

uslova pojedinih tipova ili podtipova devijacija i kriminala. Konsekventno izvedeno, to onda znai da nisu mogui univerzalni projekti, programi, sredstva i metode prevencije i prevazilaenja svih tipova devijacija i kriminala. Poto ovde nije jedino re o doktrinarnim aspektima prevencije kriminala, ve o njenim drutvenim pretpostavkama i mogunostima, ukazivanje na ekonomske i politike faktore ima za cilj da pokae da nepostojanje opteg drutvenog interesa (to je ideoloka podvala koja titi potrebe vladajuih struktura uvek i svuda) za ozbiljnim i dugoronim programima prevencije. Drugim reima, ekonomska, socijalna, kulturna i politika podeljenost pojedinih globalnih drutava i izmeu globalnih drutava u savremenom svetu ine nepovoljnim socijalni milje za eventualne opte prihvaene i prihvatljive programe prevencije. Nekim delovima socijalnih struktura odgovara postojanje kriminala i drugih drutvenih devijacija, jer preko njih ostvaruju svoje interese i potrebe. Oni, pak, koji u savremenom svetu trpe najgore posledice socijalnih nejednakosti i protivrenosti nemoni su da takve programe pokrenu i uspostave. Ovim stavovima nikako se iroka skala drutvenih uzroka kriminala ne svodi na drutvene nejednakosti razliitog tipa. Naprotiv, jasno je da ne postoje univerzalni i nepromenljivi uzroci i uslovi ove pojave, kao to postoje i posebni, specifini i pojedinani faktori pojave, opstajanja i reprodukcije pojedinih tipova kriminala. Ovde se pre svega, ukazuje na tekoe uspostavljanja iroko koncipiranih programa prevencije, jer to nije u interesu nekih delova socijalne stratifikacije, a oni, po pravilu, dre u svojim rukama poluge drutvene moi i odluivanja. Drugim reima, kada se stvaraju odreeni programi ili projekti prevencije kriminala mora da se vodi rauna o raznorodnosti pojavnih oblika i sadraja ove pojave, na jednoj, i o razliitim interesima delova drutvenih struktura u pogledu njihovog predupreenja i prevazilaenja, na drugoj strani. Pored toga to su drutvene devijacije neminovni pratilac protivrenosti izdeljenih i heterogenih drutava, neke od njih neminovno proizilaze iz prirode ekonomskih, socijalnih, politikih, kulturnih i drugih drutvenih odnosa konkretnih globalnih drutava, ali su i deo ukupnih drutvenih odnosa u savremenom svetu. Kao to e se kasnije pokazati, globalizacija ukupnih ekonomskih, politikih i socijalnih odnosa utie na postojanje nekih optih uzroka, tendencija i struktura drutvenih devijacija i kriminala. To, drugim reima, znai da su vie nego ikada meunarodni aspekti kriminala bitni za razumevanje njegove prirode i etiologije u pojedinim globalnim drutvima ili mikrosocijalnim sredinama, to ideje i projekte prevencije ini jo komplikovanijim. Mada mnogi savremeni modeli socijalne politike polaze od ideje blagostanja i svojim brojnim sadrajima (obavezno i besplatno obrazovanje, univerzalno zdravstveno, penzijsko i invalidsko osiguranje) dobijaju univerzalni karakter, oni u krajnjoj instanci slue ouvanju socijalnog mira, postojeih ekonomskih, socijalnih i politikih odnosa i drutvenog poretka. Postojanje brojnih struktura siromanih i marginalizovanih u veini dananjih drutava najbolje ilustruju domete prividno univerzalne socijalne politike. Ne samo zbog toga to je iznikla na socijalnim protivrenostima, potrebama i iskustvima graanskog drutva, ve i zbog svojih ciljeva, principa i sadraja, socijalna politika veine savremenih, posebno razvijenih drutava poiva na funkcionalistikim idejama i njena se osnovna svrha svodi na uspostavljanje socijalne ravnotee i stabilnosti drutva. Nije sluajno to se u ovom konceptu razdvajaju ekonomska i socijalna politika, privreda i drutvene delatnosti i to su dominantni sadraji socijalne politike usmereni prema marginalizovanim i siromanim drutvenim slojevima.

81

Uzlet koncepcije i prakse socijalne politike drave blagostanja doiveo je svoj pad, osporavanje i znaajno osiromaenje i suavanje u uslovima zaotrenih ekonomskih, socijalnih i politikih protivrenosti razvijenih drava i globalnih kriza (Nedovi, 1995). Kriza drave blagostanja takoe je razgolitila funkcionalistike korenove ovog modela i njegovu delotvornost jedino u uslovima ekonomskog rasta i progresa. Pokazalo se da su sutinska potreba za zdravom i produktivnom radnom snagom i za kontrolom marginalizovanih latentni i glavni ciljevi socijalne politike. Socijalne protivrenosti i socijalni problemi javljaju se kao sadraji socijalne politike jedino preko pojedinaca koji su pogoeni njihovim nepovoljnim efektima. Uvaavanje socijalnih protivrenosti ide samo do nivoa pojedinih drutvenih institucija njihove disfunkcionalnosti ili dezorganizacije i do potrebe reorganizacije, ukidanja ili formiranja novih. Nema ni govora o demarginalizaciji, ve jedino o takvoj socijalnoj kontroli kombinovanim sredstvima socijalne politike i represije, kojima se obezbeuje uvaavanje drutvenih zahteva i normi od strane marginalizovanih. Ova tvrdnja najbolje se moe ilustrovati odnosom prema siromanim i problemu siromatva, zavisnosti od droga i drugim vidovima zavisnosti, prema kriminalu jo i najvie, jer se ovde sadraji i mere socijalne politike koriste kao sredstvo kontrole ali ne i prevencije i prevazilaenja. U drutvenoj reakciji na kriminal dominantno se koriste sadraji i metode represivnog karaktera. Za uspenu prevenciju i suzbijanje kriminala veoma je znaajno uvaavanje injenice o dinamikoj i promenljivoj prirodi ove pojave. Naime, sutina kriminala u njegovom najveem delu se bitno ne menja, ali su promenljivi njegovi sadraji, nosioci, metode, sredstva, vrste i karakter organizovanosti. U istraivanjima uzroka kriminala najee se koriste one metode i instrumenti kojima se obuhvataju mikrosocijalni uzroci (omiljeno je ispitivanje porodine situacije i struktura), svojstva i karakteristike linosti (visoko otkriveno prisustvo tzv. psihopatija i izvitoperenja), dok se makrosocijalni i meunarodni faktori uglavnom podrazumevaju ili svode na kljune ekonomske, socijalne i druge protivrenosti. Iako postoje znaajna metodoloka ogranienja u ispitivanjima pojedinih vrsta kriminala (zloupotreba monopola, privredni kriminal uopte, zloupotrebe poloaja, mito, korupcija, organizovani kriminal, kriminalni sindikati i sl.), obino ne postoji iri drutveni interes za ovim istraivanjima. Posebno je vidljivo da ne postoje istraivanja meunarodnih aspekata i karaktera kriminala u savremenom svetu, kao to su izuzetna komparativna istraivanja, koja se uglavnom vezuju za zvanine kriminalne statistike. No, uprkos ovim injenicama neke istine su neumitne i ne mogu se nikako prikriti niti prenebregnuti. One su bitne jer pretpostavljaju neku vrstu meunarodne kriminalne politike i organizovanije saradnje u prevenciji i suzbijanju kriminala, uz pretpostavku da za to postoji interes i spremnost nosilaca drutvene moi i vlasti. Povezanost izmeu legalnih i neleganih, bolje reeno kriminalnih, ekonomskih i politikih struktura ukazuje na tekoe prevencije i suzbijanja ovih vidova kriminala iz jednostavnog razloga to su u ove aktivnosti ukljueni znaajnim sredstvima i interesima oni koji bi trebalo da organizuju i podstiu aktivnosti prevencije i iskorenjivanja ovakvih pojava. Tako na primer, meunarodni faktori ili pojedine vlade podstiu ilegalnu trgovinu orujem, jer na taj nain tite svoj vojnoindustrijski kompleks. Oni takoe podstiu terorizam u pojedinim dravama zarad njihovih ekonomskih ili politikih interesa; koriste proizvodnju i promet droga za stvaranje ilegalnih fondova, ili jednostavno, "plasiraju" deo kapitala u ove aktivnosti poto se u njima najbre okree i donosi najveu nekontrolisanu i neoporezovanu dobit. Politike

82

strukture nekih nerazvijenih drava opstaju zahvaljujui ilegalnim politikim i ekonomskih aktivnostima i vezom sa meunarodnim kriminalom. Ukazivanje na neke karakteristike meunarodnog kriminala nema za cilj jedino da ukae na nemoi i ogranienosti njegove prevencije i spreavanja ve da se upozori na tendenciju kriminalizacije savremenog sveta kao i na povezanost sa razliitim vidovima kriminala na nacionalnom ili lokalnom nivou, koji su sa potonjim u neposrednoj sprezi, kao i da se omogui bolje razumevanje njegovih karakteristika i uslovljenosti na nivou pojedinih drava. Oigledno je da je kriminal pojedinih drava u manjoj ili veoj meri u dobrom delu svojih sadraja povezan sa meunarodnim kriminalom. To univerzalno vai sa sve drave. Razlike su jedino u nivoima i karakteru tih veza i one su podlone promenama u zavisnosti od kretanja i interesa meunarodnog i nacionalnog kapitala. To se najbolje vidi na primerima ilegalne proizvodnje i jo vie prometa orujem i drogama, kao i politikog kriminala i terorizma. Na drugoj strani, neki drugi vidovi meunarodnog kriminala (prostitucija, ukljuujui i trgovinu belim robljem) menjaju svoja sredita u zavisnosti od trinih odnosa i profitibilnosti, to je opti princip kretanja kapitala. Izvesno je, naprimer, da je zaustavljen "izvoz" marginalizovanih i tradicionalnih tipova kriminalaca iz nerazvijenih u razvijenije zemlje, a da su s druge strane veina bivih socijalistikih zemalja postale "izvoznice" ili moan deo meunarodno organizovane prostitucije, pornografskih i drugih usluga zasnovanih na seksualnim devijacijama, kao to su u strukturama meunarodnih kriminalnih organizacijama kriminalci iz ovih drava "izborili" ili se bore za svoje pozicije. Ovim tvrdnjama nikako ne eli da se kae kako je kriminalitet pojedinih drava jedino i najdirektnije uslovljen globalnim meunarodnom kriminalizacijom i rastom meunarodnog kriminala. Kriminal u pojedinim dravama ima naravno i svoju specificnu etiologiju, ali je izvesno da meunarodni kriminal ima najdirektnije veze sa ovim prethodnim i da su one u nekim dravama, koje su u "ii" interesovanja i interesa meunarodnog kriminala ili drugih nelegalnih ciljeva, izraenije. Sigurno je takoe da organizovan kriminal pojedinih drava ini spregu i najee je deo meunarodno organizovanog kriminala. Promenljivost karakteristika, struktura, sadraja, metoda, sredstava i nivoa kriminala nije obeleje jedino meunarodnog kriminala. Ista osobenost prati i kriminal pojedinih drava ili regiona. Ona izvire iz prirode ekonomskih, politikih, socijalnih, kulturnih i drugih odnosa konkretnih drava. U kontekstu prevencije savremeni vidovi kriminalnih aktivnosti su zanimljivi zbog injenice da se oni ne mogu spreavati niti prevazilaziti kako merama kriminalne tako ni sredstvima i metodama socijalne politike, ve pretpostavljaju sutinske ekonomske promene kao uslov suzbijanja sive ekonomije, ime se ne iskljuuje upotreba krivinopravnih sankcija i drugih vidova represije u odnosu na organizatore i nosioce ovih aktivnosti i mere socijalne politike u odnosu na najugroenije i marginalizovane drutvene slojeve, kojima aktivnosti sive ekonomije predstavljaju uslov egzistencije i opstanka. Problem je u tome to postojei sadraji, metode i sredstva socijalne politike ne eliminiu socijalnu ugroenost i siromatvo, pa time ni kljuni motiv ovog dela populacije za bavljenjem poslovima sive ekonomije. Na osnovu prethodnih stavova moe se lako zakljuiti da promenljiva i sloena "kriminalna scena" savremenog drutva zahteva znaajno izmenjene sadraje, sredstva, metode, naine organizovanja i nosioce drutvene reakcije na kriminal. Krize institucionalnih sistema drutvene reakcije na kriminal i njihova neefikasnost u pogledu zatite graana, imovine, integriteta i sigurnosti linosti, uz negativne posledice

83

drutvenih kriza, doprinose porastu oseaja nesigurnosti graana, tako da mnogi pokuavaju da se zatite mimo legalno dozvoljenih puteva. Kao to se ne moe oekivati da e jedino mere represije i dosledne primene sankcija znaajno preduprediti razliite kriminalne aktivnosti, tako je nerealno oekivati da e jedino promena kriminalne politike i eventualno pootravanje sankcija eliminisati ili smanjiti kriminal. to su vei rizici to su vei ulozi i aspiracije kriminalaca. Na drugoj strani, uvaavanje globalnih, makro i mikro socijalnih uslova i uzroka kriminala i njegovih karakteristika na poetku XXI veka upuuju na potrebu ne samo preispitivanja kompletnog sistema drutvenog odnosa prema ovoj pojavi od prevencije i praenja do otkrivanja, sankcionisanja i suzbijanja. Imajui u vidu znaaj i veliinu uticaja ekonomskih, politikih i socijalnih kriza, slabosti, ogranienja i promaaje ekonomske, socijalne i opte politike, vie je nego oigledno da promene drutvenog odnosa prema kriminalu nisu mogue bez korenitih drutvenih, ekonomskih, politikih, socijalnih, kulturnih i drugih promena. Kao to postoji meupovezanost izmeu ekonomskih, socijalnih, kulturnih, politikih i drugih pojava i procesa i kriminala, tako nisu mogue sutinske promene niti stvaranje efikasnih programa i projekata prevencije i suzbijanja kriminala bez promena ekonomske, socijalne i kriminalne politike. Da ovaj stav ne bi zvuao kao fraza neophodno je dati nekoliko objanjenja i primera. Drutvene krize i regresija najdirektnije stvaraju pogodno tle za bujanje razliitih tipova devijacija i kriminala. Istovremeno, one doprinose indirektnom umnoavanju kriminalnih aktivnosti posredstvom rastuih socijalnih problema, meu kojima siromatvo, nezaposlenost, disfunkcije i dezorganizacije mnogih drutvenih institucija i slubi i poremeaji odnosa, funkcija i struktura porodice imaju posebnu teinu i uticaj. Slino se moe rei i za krize drutvenih vrednosti, koje, pored ostalog, umanjuju otrinu drutvene neformalne, ali i formalne reakcije, kao to minimiziraju znaaj graanske i profesionalne odgovornosti i morala. Devijacije u sferi ekonomskih, politikih i socijalnih odnosa takoe podstiu irenje i sadrinsku raznovrsnost kriminala, to znai da je njihovo prevazilaenje prethodni uslov predupreenja i suzbijanja kriminala, tim vie to se njegovi sadraji tiu kako ekonomskih, tako i politikih, socijalnih, etnikih i drugih sfera drutvenog ivota. Drugim reima, opta i polazna pretpostavka uspenije, efikasnije i kvalitetnije drutvene reakcije na kriminal su neophodne korenite drutvene reforme u svim podrujima drutvenih odnosa, od ekonomije i politike, do socijalne politike i kulture. Kao to se siromatvo i nezaposlenost, na primer, nikako ne mogu prevazilaziti jedino merama socijalne politike, makar ona bila razvijenija i konzistentnija nego to je to sluaj sa njenim osobenostima u jugoslovenskom drutvu, tako se nikako poboljanje kvaliteta ivota i eliminacija ovih problema ne mogu vezati jedino za ekonomske promene iako su njihovi koreni prvenstveno u sferi ekonomije i opte politike. Neuspenost socijalne politike u prevenciji i eliminaciji siromatva, nezaposlenosti i drugih socijalnih problema proizilazi ne samo iz zatitarske prirode i skuenosti njenih sadraja, sredstva i metoda, ve i iz injenice da ona ne dosee ni do bitnih posledica a jo manje do njihovih osnovnih uzroka. Prevazilaenje siromatva, nezaposlenosti i sa njima povezanim masovnije izraenim vrstama i sadrajima kriminala pretpostavlja, najpre, sutinske, korenite i svestrane drutvene promene zasnovane na osmiljenim programima i projektima ekonomskog, tehnolokog, politikog, socijalnog i kulturnog razvoja. Kao to su raznovrsni ekonomski, socijalni, politiki, kulturni i drugi porocesi i pojave meusobno

84

povezani i uslovljeni, tako je neophodna meuzavisnost, povezanost i sadejstvo opte, ekonomske i socijalne politike. No, to su samo pretpostavke ukupnog drutvenog progresa i promena, dok su za bitne pomake u drutvenom odnosu prema pomenutim socijalnim problemima i kriminalu neophodni i specifini i specijalizovani programi njihove prevencije i prevazilaenja. Ovo zbog toga to opte drutvene reforme zadiru u globalne i najoptije uzroke socijalnih problema i kriminala. Specifine promene i specijalizovani programi neophodni su da bi se uticalo na posebne i specifine uzroke pojedinih socijalnih problema ili tipova kriminala. Moe se, takoe, zakljuiti da kriminalna politika ima male anse da bitnije utie na suzbijanje kriminala, bez pomenutih promena i veza meu razliitim delovima globalne politike, ali i da je poseban znaaj i potreba bitnih promena institucionalnih, pravnih, tehnikih, organizacionih, sadrinskih i drugih segmenata ovog posebno znaajnog i instrumentalizovanog vida formalne i specijalizovane drutvene reakcije na kriminal. Imajui u vidu osobenosti razliitih nivoa drutvene uzronosti kriminala moglo bi se zakljuiti da razliiti tipovi preventinih programa i aktivnosti korespondiraju sa odgovarajucim delovima opte drutvene politike. Tako opta prevencija kriminala zavisi od ukupnih drutvenih promena, procesa i odnosa, odnosno od karaktera opte i posebno meuzavisne ekonomske i socijalne politike. Naravno, opti drutveni razvoj i progres predstavljaju samo polazni i neophodan uslov bitnijeg predupreenja kriminala i slinih pojava, ali oni nisu dovoljni da se zahvate svi njihovi relevantni uzroci i uslovi. Svoenje ukupne prevencije na neophodnost drutvenih reformi i promena bilo bi svojevrsno doktrinarno uproavanje i vraanje idejama o automatizmu izmeu ekonomskih, na jednoj, i svih drugih drutvenih promena, na drugoj strani. Potrebni su dakle i oni sadraji, mere i aktivnosti koji se tiu drugih pretpostavki i nivoa uzronosti kriminala. U tome je posebna uloga socijalne politike, od ije povezanosti sa ekonomskom politikom zavise ukupni dometi drutvenih promena. Socijalna politika je preko svojih ciljeva, sadraja, metoda i sredstava vie usmerena prema onim uzrocima koji izviru iz specifinog poloaja i socijalne situacije nekih pojedinaca, drutvenih grupa ili slojeva a naroito onih koji su socijalno ugroeni i na marginama drutva, ime se otvara prostor za razliite sadraje i vrste posebne prevencije. Posebna prevencija bi, sa svoje strane, trebalo da kao svoj predmet ima one specifine uzroke i uslove koji pogoduju posebnim tipovima i vidovima kriminala. Bilo bi neadekvatno i uproeno ukoliko bi se socijalna politika izjednaavala sa optom prevencijom kriminala, drugih drutvenih devijacija i socijalnih problema. Primeri razvijenijih sistema socijalne politike (naprimer, drave blagostanja) pokazuju da se merama socijalne politike ovi problemi i pojave jedino mogu do odreene mere kontrolisati i odravati na relativno stabilnom nivou, ali da se nikako ne mogu u potpunosti prevazilaziti iskljuivo njenim sredstvima. U uslovima socijalne krize, nepostojanja opte prihvaenog projekta drutvenih promena i konzistentnog modela socijalne politike ove ideje imaju samo doktrinarni karakter. Drugim reima, ideja o moguim ulogama socijalne politike u optoj prevenciji kriminala i drugih drutenih devijacija u meuzavisnosti i sprezi sa optom i ekonomskom politikom i o moguim ulogama socijalne politike u posebnoj prevenciji ostaje hipotetika i potencijalno primenljiva u pomenutim uslovima. Najzad, povezanost i meuzavisnost opte, ekonomske i socijalne politike sa karakterom, ulogama i mogunostima kriminalne politike i povratni uticaj te sprege na

85

kretanje i karakteristike kriminala, upuuju na neophodnost promena ukupnog sistema kriminalne politike, sa jedne, i naglaenije mogunosti i uloge kriminalne politike u specijalnoj (moe se rei specijalizovanoj) ili, kako je neki nazivaju, zakasneloj prevenciji. Re je o onom tipu drutvene organizovane drutvene reakcije kada su se ve ispoljili indiaktori postojanja kriminalnih aktivnosti. Naravno, kriminalna politika ima i svoje uloge u posebnoj prevenciji. To se posebno odnosi na krivinopravnu zatitu i tretman maloletnika, jer od pravovremenosti ovih mera zavisi predupreenje ponavljanja prestupnitva i recidivizma maloletnika, kao i reprodukcija kriminala. Neophodno je na kraju dodati da, kao to opti progres i razvoj nisu jedini uslov za predupreenje kriminala i slinih problema, tako ni opti programi socijalne i kriminalne politike nisu dovoljni da bi se delovalo u podrujima posebne i specijalne prevencije. Neophodno je da u okviru socijalne politike postoje specijalizovani programi u odnosu na konkretne tipove socijalnih problema, kao to je nuno uspostavljanje specifinih programa i projekata u okviru kriminalne politike usmerenih prema pojedinim tipovima i vidovima kriminala, pored njenih optih i zajednikih ciljeva, principa i institucionalnih osnova. Kako je nerealno oekivati brze i temeljne drutvene preobraaje i reforme drutva u Srbiji, zbog dejstva kako egzogenih tako i endogenih faktora, to je realnije projektovati i organizovati programe posebne i specijalne prevencije, uz neminovne promene, kako u sistemu socijalne tako i kriminalne politike. Nije neophodno niti je to delotvorno da ovi programi obuhvataju itavu teritoriju drave, niti da postoje neki opti programi. To su zablude vezane za holisitike pristupe socijalnim problemima. Iskustva drugih drava i skromni projekti realizovani na ovom tlu pokazuju da najvee anse za uspeh imaju oni projekti koji su lokalno koncipirani i organizovani i oslonjeni na lokalne izvore, institucije i ljude.

86

Glava IV MALOLETNIKO PRESTUPNITVO Moe biti diskutabilno da li pojava maloletnikog prestupnitva ima karakter socijalnog problema. I ne samo to, mogue su i one reakcije koje maloletniko prestupnitvo posmatraju, pre svega, kao deo opteg kriminala, pa time kao predmet krivinog prava i kriminologije, imajui u vidu injenicu jo uvek postojee disciplinarne podeljenosti mnogih drutvenih i humanih nauka. U sutinskom smislu maloletniko prestupnitvo jeste deo ukupnog kriminala i drutvenih devijacija. Meutim, kao to e kasnije biti prikazano, maloletniko prestupnitvo ima svoje sadrinske, etioloke, posledine, institucionalne i druge specifinosti zbog ega je opravdano, ne samo da se izdvoji iz opteg kriminala i devijacija, ve da se posmatra i kao socijalni problem. Poto e se na specifinosti maloletnikog prestupnitva ukazati kasnije, ostaje da se iznesu osnovni argumenti zbog ega se ono smatra i socijalnim problemom. Polazei od uvodnih razmatranja kljunih pojmova lako se moe zakljuiti da maloletniko prestupnitvo predstavlja socijalni problem, izmeu ostalog, iz sledeih razloga: 1. Ono je iroko rasprostranjena drutvena pojava u svim savremenim drutvima, sa relativno postojanim strukturama i obelejima u pojedinim vremenskim razdobljima. 2. Ova pojava je primarno uslovljena najire shvaenim drutvenim uzrocima, bez obzira na to to i osobenosti maloletnih linosti utiu na njegove karakteristike. 3. Maloletniko prestupnitvo proizvodi brojne nepovoljne drutvene, porodine, line i druge posledice, koje zahtevaju organizovan odnos svakog modernog drutva. 4. Iako se zapaaju oscilacije, pa i neodmerenosti u interesovanju opte i strune javnosti za probleme maloletnikog prestupnitva, retki su pojedinci i institucije koji ne opaaju postojanje ovog problema i njegove negativne posledice. 5. Najzad, svako savremeno drutvo razvija razliite programe i mere predupreenja, suzbijanja i smanjivanja maloletnikog prestupnitva, najee

87

prilagoene socijalno-psiholokim i uzrasnim osobenostima maloletnika. Drutvena reakcija na maloletniko prestupnitvo, po pravilu, se izdvaja i razlikuje od odnosa prema odraslim kriminalcima.

IV 1. Odreivanje pojma maloletnikog prstupnitva U kriminolokoj, pravnoj, sociolokoj i drugoj strunoj literaturi nailazi se na veliki broj sinonima vezanih za pojam maloletnikog prestupnitva. Re je, pored ostalih, o pojmovima: vaspitna zanemarenost i zaputenost, maloletnika delinkvencija, asocijalno ili antidrutveno ponaanje mladih, kriminalitet maloletnika itd. Pojam vaspitne zanemarenosti je prisutan u pedagogiji i podrazumeva da su neki pojedinci (roditelji, vaspitai), grupe (porodica) ili institucije (obrazovne ustanove) propustili da se bave vaspitanjem ili socijalizacijom maloletnika, a devijantno ponaanje je samo indikator propusta u vaspitavanju mladih. U socijalnoj patologiji se takoe govori o asocijalnom ponaanju, koje se smatra blaim vidom devijantnosti maloletnika i obino se sastoji u krenju moralnih ili opte prihvaenih normi drutvenog ponaanja. Tako naprimer, Milutinovi i Aleksi (1989) govore o preddelinkvenciji kao ponaanju koje je na putu da preraste u delinkventno, dok se kao delinkventno odreuju ona ponaanja koja su inkriminisana pozitivnim normama materijalnog krivinog prava. Pod antisocijalnim ponaanjem maloletnika obino se smatraju tei oblici devijantnog ponaanja, koji se sastoje u krenju pravno sankcionisanih normi. Ovim pojmovima se vetaki deli pojava maloletnikog prestupnitva i oni, ustvari, imaju moralistiki karakter. Pojam kriminaliteta maloletnika prihvaen je u kriminologiji, kao sinonim za ukupnost svih krivinih dela koje na odreenoj teritoriji i u nekom vremenu poine maloletnici i za koja se izreknu pravosudne sankcije. Ne postoji posebna definicija maloletnikog prestupnitva u krivinom pravu. U upotrebi je pojam maloletnog izvrioca krivinog dela. Polazei od saznanja da uzrast maloletnika i njihova bio-psiho-socijalna zrelost utiu na njihovu vinost i razumevanje posledica kriminalnog ponaanja, u krivinom pravu je na poseban nain odreen poloaj maloletnika, podrazumevajui poseban krivini postupak i specifian sistem krivinih sankcija primeren njihovom uzrastu i karakteristikama linosti. U socijalnom zakonodavstvu (socijalna zatita) zvanini pravni termin je vaspitno zaputeno dete, kao sinonim za razliite vidove krenja drutvenih normi od strane maloletnika, iz koga se izvodi termin vaspitna zaputenost za pojavu u celini. Pod vaspitno zaputenim detetom u socijalnom zakonodavstvu smatra se obino ono dete koje: 1. svojim ponaanjem naruava opte prihvaene drutvene norme ponaanja (beanje od kue i kole, skitnja); 2. ini prekraje protiv javnog reda i mira; 3. ini krivina dela inkriminisana krivinim zakonodavstvom. Iz ove definicije je jasno da pojam vaspitne zaputenosti objedinjuje razliite vidove devijantnog ponaanja maloletnika, to u izvesnom smislu ima opravdanja.

88

Meutim, uvaavanje maloletnitva u uzrasnom smislu ponekad proiruje sadraje drutveno neoprihvatljivih ponaanja, koja postaju predmet drutvene osude i sankcija. Iako je sistem krivinih sankcija specifian za maloletnike i najee je usmeren ka njihovoj zatiti, ovakva definicija dovodi i do toga da se maloletnicima neopravdano izriu sankcije i za ponaanja za koja se odrasli ne osuuju (Thornton, Voigt, Doerner, 1987). Na primer, dete narkoman pripada kategoriji vaspitno zaputene dece, dok odrasli narkoman ne podlee nikakvim sankcijama, sem ukoliko se bavi neovlaenom proizvodnjom i stavljanjem u promet opojnih droga. Na drugoj strani, diskreciono pravo pravosudnih i organa socijalne zatite da mogu maloletnike izdvojiti iz njihove porodice i uputiti u ustanovu esto traje due nego izdravanje kazne zatvora od strane odraslih (kuli, Stevanovi, 1999). Maloletniko prestupnitvo je najiri pojam koji obuhvata sve razliite vidove devijantnog ponaanja maloletnika, to podrazumeva krenje bilo kog vida drutvenih normi (moralnih, prekrajnih, krivinih), dok pojam maloletnika delinkvencija predstavlja ustvari, posrbljen strani termin za maloletniko prestupnitvo. U domaoj literaturi neki autori koriste pojam maloletnikog prestupnitva kao najoptiji (obuhvata poremeaje ponaanja, prekraje i kriminalno ponaanje maloletnika), s tim to se se pojam maloletnike delinkvencije koristi kao sinonim za kriminalitet maloletnika (Milutinovi i Aleksi, 1989). Po naem, miljenju socioloki je opravdano da se maloletniko prestupnitvo posmatra kao vid ometenosti u socijalnom razvoju i zadovoljavanju socijalnih potreba dece i omladine. Ova pojava se razlikuje od drugih oblika osujeenja u zadovoljavanju socijalnih potreba i u razvoju, u tome to se ispoljava kroz krenje drutveno prihvaenih normi. Znai, maloletniko prestupnitvo je jedan od aspekata zaostajanja u socijalnom razvoju, a devijantno ponaanje je samo indikator tog zaostajanja, s tim to se ovde razvoj vezuje ne samo za proces socijalizacije, ve i za pripremenje mladih za obavljanje razliitih drutvenih uloga (na primer radne, graanske, porodine i sl.). IV 2. Bitne karakteristike maloletnikog prestupnitva Maloletniko prestupnitvo se, u osnovi, ne razlikuje od devijantnih ponaanja odraslih u pogledu svojih sadraja, iako su neki vidovi prestupninog ponaanja maloletnika specifini i izraeniji u odnosu na punoletna lica. Bitne razlike nastaju zahvaljujui osobenostima uzrasta (psiho-socijalne i bio-socijalne uzrasne karakteristike) i poloaja dece i mladih, sa jedne strane, i razlika vezanih za drutvene uzroke prestupnikog i devijatnog ponaanja, sa druge. U veini drava socijalno-pravni i krivini poloaj maloletnika specifino je ureen, zahvaljujui uvaavanju osobenosti njihovog psiho-socijalnog i bio-socijalnog statusa (kuli, Stevanovi, 1999). Re je o osobama u razvoju iji je razvoj psihikih funkcija takav da oni nisu uvek svesni posledica svog ponaanja, dok s druge strane, oni vrlo esto ne poznaju drutvene norme poto ih tek usvajaju kroz proces socijalizacije. Zbog toga se drutvena odgovornost maloletnika za drutveno neprihvatljiva pa i kanjiva ponaanja pozitivno-pravno ureuje na poseban nain, s tim to je sve vea intencija humanizacije drutvene reakcije, kao i uvaavanje korpusa dejih prava, kao pretpostavke drutvenog odnosa i prema deci prekriocima drutvenih normi. Konkretne sisteme drutvene reakcije na maloletniko prestupnitvo, ukljuujui i njegovo poimanje, prate mnoge kontraverze, ponekad i prevaziene i nehumane koncepcije i sistemi zatite, kao to je postojanje smrtne kazne za maloletnike u nekim dravama SAD-a.

89

Razvoj savremene psihologije, pokazuje da postoje izvesne razlike i stupnjevi kada su maloletnici potpuno neodgovorni i ne mogu da shvate posledice svog ponaanja i kada su oni bar delimino odgovorni i u mogunosti da shate te posledice. Upravo zbog toga, u skladu sa uzrastom postoje i odreeni stupnjevi odgovornosti, s tim to se sa sazrevanjem ta odgovornost poveava. Sem toga, psiholozi upozoravaju da ponekad na individualnom planu postoji nesklad izmeu fizikog i intelektualnog razvoja u odnosu na psiho-socijalno sazrevanje; jer svaka nova generacija dece sazreva bioloki fiziki bre, a s druge strane svaka nova generacija i intelektualno bre sazreva jer su im dostupnija saznanja, dok im je razvoj tehnologije pruio savremena sredstva i naine uenja. Meutim, psiho-socijalno sazrevanje, kao bitna komponenta koja utie na ponaanje maloletnika, ne prati fiziko i intelektualno sazrevanje (Chombart de L., 1959). Upravo zbog toga se kod svakog odstupajueg i devijatnog ponaanja maloletnika procenjuje nivo ukupne drutvne zrelosti (bio-psiho-socijalna zrelost). Sve ove injenice utiu na postojanje specifianog odnosa drutva prema maloletnim prestupnicima i na poloaj maloletnika u ukupnom krivino-pravnom postupku, koji se razlikuje od postupka koji se vodi prema punoletnicima, sa tendencijom da se maloletnik zatiti (Milutinovi, 1988). Psiho-socijalni inioci utiu na specifinost devijantnog ponaanja maloletnika, jer neke osobenost tog uzrasta pogoduju devijantnom ponaanju. Re je pored ostalog, o nekim od sledeih odlika mladih osoba: snaga, znatielja, traganje za novim iskustvima i uzbuenjima, potreba za samoaktualizacijom-samodokazivanjem (u odnosu na vrnjake i odrasle), potreba za takmienjem i dr. Sve ove i sline osobine mladosti ine osnovu pozitivnog socijalno-psiholokog transfera i normalnog razvoja, ali u odreenim drutvenim okolnostima pogoduju pojavi devijantnog ponaanja. Kada je re o uzrastu bitno je rei da postoji razliita praksa i odnos pojedinih drava prema odreivanju granica maloletnitva i punoletstva. U pravnom smislu, pravni subjektivitet i poslovna sposobnost se, po pravilu, stiu punoletstvom. Punoletstvo u odnosu na maloletnike predstavlja postojanje pravno definisanih granica, u okviru kojih se oni smatraju neogovornim ili delimino odgovornim za svoje drutveno ponaanje, pa se u skladu sa tim prema njima preduzimaju drugaije drutvene mere (zatite) u odnosu na punoletna lica (UNICEF, 1998). U ovom smislu uvek se, po pravilu, odreuje uzrasna granica ispod koje se ne preduzimaju nikakve sankcije prema prekriocima pravnih normi i kao i gornja dobna granica do koje se potuje poseban drutveno-pravni poloaj i odreuje specifian nain drutvene reakcije (mera i sankcija). Kada je re o donjoj uzrasnoj granici neke zemlje kao to su Kuba, Meksiko, panija, Portugalija i Belgija ne odreuju donju granicu krivine odgovornosti, ve se to posebno procenjuje u svakom konkretnom sluaju. U evropskim zemljama donja granica se odreuje na osnovu psihosocijalne zrelosti. Tako naprimer, vajcarska odreuje kao najjniu granicu procene odgovornosti sedam godina; kotska 8 godina; Engleska 10 godina; Turska - 11 godina; Kipar, Grka - 12 godina; Francuska i Poljska - 13 godina; Austrija, Bugarska, Rumunija, Maarska, Nemaka - 14 godina; vajcarska, vedska, Danska, Norveka, eka, Slovaka - 15 godina; Finska - 16 godina itd (UNICEF, 1998). Neke neevropske zemlje poput Jemena, Saudijske Arabije, Iraka i Irana ne prave bitne razliku izmeu maloletnih i odraslih prekrioca krivinih normi. Kada je re o gornjoj uzrasnoj granici, po pravilu, zemlje koje imaju niski donji prag odgovornosti odreuju i niski gornji prag, i obratno, one koje imaju visoku donju definiu i visoku gornju starosnu granicu.

90

Granica punoletstva odnosno specifinog krivinopravnog poloaja maloletnika odreuje se u rasponu izmeu 16 i 21 godine. U veini drava gornja granica punoletstva, do koje se krivina odgovornost procenjuje ili definie kao ograniena obino je 18 godina, u Austriji 19, nekim dravama SAD jo uvek 21, dok se u nekim zakonodavstvima (Srbija, Nemaka) izdvaja kao posebna kategorija mlaih punoletnih lica (kuli, Stevanovi, 1999). U naem krivinom i socijalnom zakonodavstvu izdvajaju se tri uzrasne grupe maloletnih prestupnika: 1. Deca su osobe do nenavrene 14. godine, koja su krivino neodgovorna i prema njima se ne pokree krivini postupak, niti im se mogu izrei krivine sankcije. Krivino-pravne posledice ponaanja ove dece snose njihovi roditelji, dok se njihovom zatitom primarno bavi sistem socijalna zatita, odnosno centri za socijalni rad u funkciji organa starateljstva. 2. Mlai maloletnici su lica na uzrastu izmedju 14 i 16 godina, koja su delimino krivino odgovorna, to znai da snose deo krivice za posledice svog ponaanja, pa se prema njima moe pokrenuti krivini postupak, ali im se iz itavog sistema krivinih sankcija mogu izrei samo vaspitne mere i 3. Stariji maloletnici, na uzrastu izmeu 16 i 18 godina, ija krivina odgovornost se ceni prema kriterijima socijalne i psiholoke zrelosti, na osnovu ega se prema njima mogu pokrenuti krivini postupak i izrei sve vrste krivinih sankcija predvienih za maloletnike (pored vaspitnih mera i upuivanje u zatvor za maloletnike). Osim ovih sluajeva pri izricanju sankcija psiho-socijalni i fiziki uzrast uvaava se u naem krivinom zakonodavstvu jo i u nekim drugim sluajevima kao to su na primer: 1. izricanje sankcija punoletnim licima, koja su krivina dela poinili kao maloletnici i 2. izricanje sankcija mlaim punoletnicima (do 21 godine), kojima se samo izuzetno moe izrei kazna predviena za maloletnike, odnosno upuivanje u zatvor za maloletnike i to u onim sluajevima kada se kalendarska i socio-psihika zrelost ne podudaraju. IV 3. Karakteristini oblici i rairenost maloletnikog prestupnitva U sadrinskom i strukturalnom smislu maloletniko prestupnitvo se bitno razlikuje u odnosu na kriminalitet odraslih, s tim to se koncentrie u nekoliko karakteristinih tipova: 1. Imovinski kriminalitet predstavlja dominantan oblik maloletnikog prestupnitva koji, pre svega, obuhvata krivina dela protiv vlasnitva i privatnih, dravnih ili drutvenih dobara. Posebno se u ire shvaenom imovinskom kriminalu maloletnika izdvajaju razliite vrste kraa i preprodaja. Imovinski kriminalitet maloletnika pokazuje tendenciju sniavanja uzrasnih granica poinilaca ove vrste krivinih dela, porast visine materijalnih vrednosti, koje su predmet kriminalnih radnji i pojavu razbojnitva, to je predstavljalo privilegiju odraslih; 2. Organizovani kriminal ima u odnosu na maloletnike specifina obeleja i izraava se pored ostalog kroz injenicu da se maloletnici sve vie javljaju kao deo organizovanog kriminala. Oni su sve vie izvrioci nekih dela sa vrlo tekim posledicama iz najmanje dva razloga: zbog toga to se oekuje da e maloletnici biti

91

blae osueni i to neki novi vidovi organizovanog kriminala odgovaraju sociopsiholokim karakteristikama mladih. 3. Devijacije povlaenja postaju karakteristino masovno ponaanje maloletnika, kao vid reakcije na nepovoljne drutvene i socijalne okolnosti i uslove ivota (besposliarenje, skitnja, prosjaenje isl.); 4. Devijacije samounitenja, u formi alkoholizma, zavisnosti od droga, pokuaja samoubistava i samoubisatva, takoe belee stalni porast i dobijaju razliite sadraje i forme; 5. Agresivna ponaanja vode ugroavanju integriteta drugih linosti i veoma esto unitavanju materijalna i kulturna dobra i predstavljaju reakciju na razliite vidove sputanosti mladih u savremenim drutvima (tue, siledijsko vandalizam i agresivno ponaanje) i 6. Saobraajni preskraji i krivina dela su posledica razvoja savremenog saobraaja i potreba dece za specifinim vidovima samodokazivanja. Sve podatke vezane za rairenost maloletnikog prestupnitva treba uzeti uslovno i to iz sledeih razloga: 1. znaajna je i nepoznata tamna brojka neotkrivenog devijantnog ponaanja maloletnika; 2. postoji znaajna drutvena tolerancija i pomeranje kriterijuma drutveno neprihvaenog ponaanja maloletnika, ne samo kada su u pitanju ponaanja kojima se kre opte prihvaene drutvene norme, ve i kriminalne aktivnostima; 3. postoje odreeni oblici ponaanja mladih, koja predstavljaju njihovo specifino reagovanje na odrasle i svet oko sebe i ne moraju imati obeleja devijacija, ve su rezultat psiho-socijalnog sazrevanja, pa se oekuje drutvena tolerancija i razumevanje ukoliko su ona epizodnog karaktera i predstavljaju izuzetak. IV 4. Drutvena reakcija na maloletniko prestupnitvo Reakcija drutva na maloletniko prestupnitvo je primarno usmerena prema zatiti maloletnika, jer polazi od pretpostavke da su odluujui inioci devijantnog ponaanja pre svega, drutveni uzroci, a potom i specifina obeleja i karakteristike njihove linosti (Jaovi 1991). Drutvenom zatitom maloletnih prestupnika bave se prvenstveno slube socijalne zatite primenom interdisciplinarnog i timskog rada, uz odgovarajuu podelu uloga (Milosavljevi, 1998). U okviru institucionalnog sistema zatite maloletnika centralnu i odluujuu ulogu imaju centri za socijalni rad u funkciji organa starateljstva. Re je posebnim nadlenostima i dunostima specifinog organa drutveno-pravne zatite dece i porodice (Popovi, 1974). Pored centara za socijalni rad znaajne su i uloge vaspitnih ustanova, koje se u osnovi dele na dva tipa: 1. Vaspitne ustanove opteg tipa, kao to su zavodi i domovi za maloletne prestupnike, razvrstani prema uzrastu dece i omladine, ijom zatitom i resocijalizacijom se bave (za osnovno-kolski ili srednjokolski uzrast, samo za devojice ili deake, odnosno kombinovane) i 2. Specijalne vaspitne ustanove ( ustanove za defektne maloletnike), u koje se upuuju maloletnici koji pored prestupnikog ponaanja imaju i druge razvojne smetnje (ometeni u fizikom ili psihikom razvoju).

92

Kao znaajni deo drutvene reakcije prevencija ima kao osnovni cilj spreavanje pojave delinkventnog ponaanja maloletnika. Postoji nekoliko nivoa meusobno povezanih aktivnosti koje su usmerene prema moguim uzrocima i karakteristikama maloletnikog prestupnitva: 1. Opta prevencija, iji je cilj stvaranje i ujednaavanje povoljnih uslova za razvoj sve dece i podizanje ivotnog standarda porodice, koja se moe izjednaiti sa sistemom drutvene zatite dece (deja, zdravstvena i socijalna zatita i vaspitanje i obrazovanja i sl.); 2. Posebna prevencija, koja obuhvata aktivnosti i mere usmerene prema rizinim grupama dece (imaju se u vidu uzrasne ili neke druge razvojne karakteristike, koje pogoduju prestupnitvu), odnosno prema rizinim porodicama (siromane, migrantske, porodice sa poremeenim odnosima i strukturom i sl.). i 3. Specijalna prevencija, koja se moe izjednaiti sa socijalnom i krivinopravnom zatitom maloletnika, poto sadraj specijalne prevencije ine svi oblici socijalne zatite, kao i razliite vrste krivinih sankcija prilagoene uzrastu maloletnika. Specijalna prevencija ima obeleje zakasnele prevencije usmerene prema onim maloletnicima koji su ve ispoljili prestupnitvo u razliitim vidovima, odnosno kada su registrovani indikatori devijantnog ponaanja. Meutim, ove mere ipak imaju preventivni karakter jer im je cilj da se devijantna ponaanja ne ponove (spreavanje recidivizm), da devijantno ponaanje ne dobije tee, sloenije i ozbiljnije vidove i da ne preraste u kontinuirani kriminal i kriminalnu karijeru. Ovakvu globalnu podelu sadraja razliitih segmenata prevencije ne treba rigidno posmatrati. Oni su meusobno uslovljeni, povezani i isprepleteni. Tako neki sadraji i sredstva socijalne politike imaju opte preventivni karakter u zavisnosti od toga koliko su univerzalno dostupni i usmereni. To se naprimer, odnosi na potreban, ali sada nedostupan zahtev i potrebu za razvijenim sistemom drutvene brige o deci i porodici, koji bi imao opte preventivne uloge u odnosu na maloletniko prestupnitvo, pod uslovom da je usmeren prema blagostanju, sigurnosti i zatiti sve dece i porodica i da je sadrinski bogatiji nego to je to danas sluaj. Drugi primer bio bi razvijen sistem socijalne zatite u okviru koga bi postojali posebni programi borbe protiv siromatva, to bi posredno imalo opte preventivni znaaj u odnosu na neke vidove prestupnitva i kriminala maloletnika, posebno imovinskog. Kvalitan sistem vaspitanja i obrazovanja takoe ima opte preventivne uloge i to ne samo u odnosu na prestupnitvo maloletnika, ve i na reprodukciju kriminala i recidivizma. Na alost to nije sluaj sa aktuelnim sistemom obrazovanja u Srbiji, koji, pored ostalog, prati vetako razdvajanje vaspitanja od obrazovanja i prenaglaena funkcija prenoenja esto prevazienih i zastarelih znanja umesto razvoja linosti, sklonosti i sposobnosti i osposobljavanja mladih za samostalni ivot i rad. IV 5. Krivine sankcije prema maloletnicima Osnovne sankcije za maloletne izvrioce krivinih dela su vaspitne mere koje se mogu izrei svim maloletnicima izmeu 14 i 18 godina i koje se dele u tri grupe: 1. Disciplinske mere, koje se izriu u sluajevima manje opasnih i tetnih devijantnih ponaanja a ine ih:

93

a) Ukor, kojim se maloletniku i njegovim roditeljima ili staraocima ukazuje na tetnost ispoljenog ponaanja i kada ono ima epizodni i sluajni karakter u odnosu na uobiajen odnos maloletnika prema drutvenim normama i zahtevima i b) Upuivanje u disciplinski centar, koji se kao vaspitna mera izrie i primenjuje u malom broju sluajeva, a sastoji se u organizovanom strunom radu sa maloletnim prestupnicima da bi se korigovalo njihovo ponaanje i stavovi, tako to se oni ne izdvajaju iz svoje porodice i sredine, niti prekidaju svoje uobiajene svakodnevene aktivnosit, ve se upuuju u disciplinski centar na odreeni broj sati u praznine dane i to najvie do 4 uzastopna praznina dana; zatim, na odredjeni broj sati u toku dana, ali najdue do 30 dana ili na neprekidan boravak za odreen broj dana i to (po pravilu no provodi kui) najdue 20 dana, gde se u okviru centra organizuju razliite vrste korisnih aktivnosti, kojima se menjaju stare stvaraju pozitivne navike i sklonosti. 2. Mere pojaanog nadzora imaju najvei udeo meu izreenim vaspitnim merama i odreuju se u onim sluajevima u kojima nije potrebno da se maloletnik izdvoji iz svoje sredine ve se aktivnosti zatite, pojaane kontrole i nadzora organizuju u lokalitetu ivota maloletnika i njegove porodice, jer se smatra da je najbolje za maloletnika da ostane u staroj sredini, ali da se menjaju uslovi ivota, sam maloletnik i da se deluje na uzroke njegovog prestupnikog ponaanja. Mere pojaanog nadzora mogu se izrei u tri vida: a) Pojaani nadzor od strane roditelja ili staratelja, b) Pojaani nadzor u drugoj porodici (najee srodnikoj) i c) Pojaani nadzor od strane organa starateljstva, kada organ starateljstva neposredno titi i ostvaruje pojaani nadzor nad maloeltnikom zbog spreenosti ili nepodobnosti roditelja, srodnike ili druge porodice da to ine. 3. Zavodske mere se izriu u sluajevima kada je neophodno da se maloletnik izdvoji iz svoje sredine i preduzmu mere pojaane kontrole i prevaspitanja to se postie izricanje vaspitnih mera: a) Upuivanje u vaspitnu ustanovu opteg tipa; b) Upuivanjem u vaspitnu ustanovu za defektne maloletnike (ustanove socijalne zatite) i c) Upuivanjem u vaspitno-popravni dom (ustanova pravosua). 4. Upuivanje u zatvor za maloletnike ima karakter sankcija i moe se izrei jedino starijim maloletnicima (uz posebne uslove) u sluajevima teih krivinih dela i kriminalnih aktivnosti. IV 6. Uloge organa starateljstva u zatiti maloletnih prestupnika U oblasti drutvene zatite i resocijalizacije maloletnih prestupnika organ starateljstva ima kljunu, autonomnu i nezamenljivu ulogu. Njegove uloge poinju praenjem i ispitivanjem pojave devijatnih ponaanja i prestupnitva i ranim otkrivanjem pojedinih sluajeva, kako bi se preduzimale blagovremene mere zatite. U odnosu na pojedinane sluajeve posebno su znaajne one uloge koje organ starateljstva ima u krivinom postupku prema maloletnicima. Ove uloge ogledaju se, pored ostalog, u tome to organ starateljstva utie na izbor sredstava i mera zatite,

94

odnosno u krivino-pravnom smislu on utie na izbor sankcija na taj nain, to podrobnim ispitivanjem linosti maloletnika i utvrivanjem socijalno-psihike i emocionalne zrelosti, uslova ivota i odnosa u porodici i uzroka prestupnikog ponaanja, predloe sudu odgovarajue vidove zatite ili sankcija prema specifinostima svakog konkretnog sluaja. Ovi predlozi i zakljuci strunih timova centara za socijalni rad ukljuuju i inicijativu za primenu naela celishodnosti. Naelo celishodnosti predstavlja posebno znaajan socijalno-pravni princip koji sudovi, odnosno vea za maloletnike, primenjuju u krivino-pravnom postupku prema maloletnici starijim od 14 godina. Sutina ovog pravnog instituta je da se u svakom konkretnom sluaju odluuje o tome da li e ili ne pokrenuti krivini postupak prema nekom maloletniku. Polazi se od opravdane i realne pretpostavke da pokretanje krivinog postupka u nekim sluajevima nije adekvatno i da moe vie tetiti nego koristiti razvoju maloletnika. U okviru posebnih ovlaenja i nadlenosti centar za socijalni rad u funkciji organa starateljstva moe koristiti sve raspoloive sadraje, oblike i mere socijalne zatite u zatiti naloletnih prestupnika i posebno splet mera opte starateljske zatite, iji je cilj da se zatiti linost, imovina i interes maloletnika. Sadraji opte starateljske zatite su razliiti, poev od materijalne pomoi, preko upuivanja, savetovanja i instrukcija roditeljima, pa sve do usluga psiholokog, pedagokog i socijalnog rada, koje imaju za cilj da pomognu maloletnicima da prebrode probleme sa kojima se sree i da se zatite od delovanja nepovoljnih uslova sredine. Organ starateljstva je autonoman u izboru mera socijalne i starateljske zatite i on ih primenjuje uvek kada je to potrebno kada su u pitanju maloletnici kojima je izreena krivina sankcija, dok se prema deci do 14 godina, koja su krivino neodgovorna, ove mere obavezno preduzimaju, pri emu organ starateljstva odluuje o oblicima i merama socijalne i starateljske zatite. Deo trei DRUTVENE DEVIJACE Glava I POJAM DRUTVENIH DEVIJACIJA Na samom poetku treba istai da ne postoji jedinstveno prihvaeno odreenje pojma drutvenih devijacija, jer u skladu sa razliitim teorijskim pristupima ovim drutvenim pojavama nastaju i raznovrsna odreenja ovog pojma. Meutim, postoje neki elementi definicije koji su neosporni i kao takvi univerzalno prihvaeni. Najpre postoji iroka saglasnost da drutvene devijacije predstavljaju drutvene pojave i upravo po tome se razlikuju od drugih razliitih vidova nedrutvenih devijacija, kao to su na primer, prirodna, bioloka, fizika i druga odstupanja koja predstavljaju devijacije. Drutvene devijacije predstavljaju jedan od oblika drutvenog delovanja, odnosno tip ljudske aktivnosti, ija sutina je u svesnom delovanju pojedinca kojima se kre drutvene norme i koja se suprodstavljaju uobiajenom ponaanju i oekivanjima grupe, zajednice ili globalnog drutva. Drutvene devijacije su svesne i voljne aktivnosti ljudi, koje proizvode odreene negativne i nepovoljne posledice. Ova potonja karakteristika drutvenih devijacija je upravo njihova deferencia specifica. Ovim se odreenjem, definie kriterij bitan za razlikovanje drutvenih od drugih vidova devijacija, sa jedne, i devijacija u odnosu na druge oblike ljudskog delovanja (naprimer, psihopatolokih devijacija ili devijacija koje su posledica duevnih bolesti), sa druge strane. To medjutim, ne znai da ove pojave,

95

ukljuujui i drutveno neprihvatljiva ponaanja mentalno zaostalih osoba ili duevnih bolesnika, nisu devijantne sa aspekta njihovih sadraja i posledica. No, one nisu predmet izuavanja i interesovanja nauke o drutvenim devijacijama, ve drugih nauka. Postojanje svesti i volje ini osnov za razlikovanje psihopatolokih od drutvenih devijacija. Naime, drutveno neprihvatljiva ponaanja, koja su posledica nesvesnog, ne pripadaju sferi nauke o drutvenim devijacijama ve oblasti psihopatologije, psihijatrije i drugih disciplina. Na drugoj strani, nauka o drutvenim devijacijama se bavi samo svesnim ovekovim ponaanjem koje proizvodi drutveno neprihvatljive i tetne posledice. Drutvene devijacije predstavljaju specifinu vrstu drutvenog odnosa izmeu devijanta i drutvene sredine, koja reaguje na devijaciju. Drugim reima, ne moe se govoriti o devijaciji jednog oveka bez prisustva i uea nekog drugog, kao to je za postojanje drutvene grupe u sociolokom smislu neophodno postojanje odnosa izmedju najmanje dve osobe. Zbog toga drutvenim devijacijama pripadaju ne samo svesno i voljno ponaanja pojedinaca, ve i delanje manjih ili veih, sponatnih ili organizovanih grupa, drutvenih institucija i zajednica. Drutvene devijacije su uzrokovane drutvenim okolnostima, to znai da su drutveni uzroci odluujui faktor u njihovom nastanku, razvoju i postojanosti. One su deo i proizvod konkretnih istorijski i prostorno omeanih drutvenih odnosa i procesa. To znai da su neprihvatljiva sva ona shvatanja koja devijaciju posmatraju, pre svega, kao bioloko ili psihiko svojstvo ili jedino kao ponaanje ljudi. Najzad, svako devijantno ponaanje stvara drutveno nepoeljne i neprihvatljive posledice, privlai panju i izaziva reakciju drugih, koja obino znai neodobravanje takvih aktivnosti, bez obzira na to da li se ona odvija spontano ili organizovano, neformalno ili na institucionalizovan nain. Iz ovoga se moe zakljuiti da su drutvene devijacije: specifini tipovi drutvenih pojava, posebne vrste drutvenih odnosa, koje prate nepovoljne drutvene posledice, a njihov sadraj ini svesna i voljna aktivnost nekog pojedinca, grupe, institucija ili zajednice, na jednoj strani, i drutvena reakcija neodobravanja od strane drugih ljudi, grupa i zajednica, sa druge. Jedna od optih karakteristika drutvenih devijacija je njihov istorijski karakter, to znai da predstavljaju dinamine drutvene pojave, promenljive po svojim sadrajima, nainima ispoljavanja, uzrocima i uslovima rairenosti, posledicama i drugim karakteristikama. Na karakter drutvenih devijacija odluujue utie istorijski uzet tip nekog globalnog drutva, to znai da drutvene devijacije u najveoj meri zavise od konkretnih karakterisztika drutvenog sistema nekog globalnog drutva, pa je samim tim oigledno, da svako drutvo ima svoje specifine devijacije. Na pojavu odreenih tipova devijacija posebno utie i karakter razliitih struktura konkretnih globalnih drutava (ekonomska, socijalna, etnika, religijska i dr.). Pored istorijski uzetog tipa globalnog drutva na karakter devijacija utiu i karakteristike odnosa na mikro drutvenom planu, odnosno karakteristike odnosa unutar i izmedju drutvenih grupa, primarnih i drugih ljudskih zajednica, drutvenih institucija itd. Najzad, imajui u vidu da drutvene devijacije predstavljaju svesne i voljne aktivnosti pojedinaca u odnosu na neke druge ljude, grupe ili zajednice i globalno drutvo, na karakter drutvenih devijacija svakako utie i sam pojedinac kao akter odreene devijacije. Ovde je posebno re o tipu drutvenih devijacija oznaenom kao

96

devijantno ponaanje. Ovaj pojam se najee odnosi na ona ponaanja ljudi kojima se kre neke drutvene norme ili ugroavaju drutvene vrednosti, to za sobom povlai drutvenu reakciju neodobravanja.

Glava II KRITERIJUMI ZA DEFINISANJE DRUTVENIH DEVIJACIJA U okviru teorija drutvenih devijacija nastali su razliiti kriterijumi za odreivanje i razlikovanje drutvenih devijacija od drugih drutvenih pojava i odnosa, ali su u osnovi u razliitim teorijskim pristupima i u praksi drutvene reakcije na devijacije najee koriena sledea etiri:

97

1. 2. 3. 4.

kriterijum drutvenih normi, vrednosni, drutvene reakcije i kriterijum ljudskih potreba.

II 1. Kriterijum drutvenih normi u definisanju devijacija Kriterijum drutvenih normi je najee primenjivan u definisanju drutvenih devijacija i kao takav prisutan je u svim klasinim socijalnopatolokim teorijama (Jankovi, Pei, 1986). Ovaj kriterijum polazi od drutvenih normi, pa je prema njemu devijantno svako ono ponaanje koje nije u skladu sa opteprihvaenim drutvenim normama. Drutvene norme su drutveno odredjena pravila kojima se uredjuju uzajamna prava i dunosti ljudi u drutvenim odnosima. Osnovna uloga drutvenih normi je da reguliu ponaanje pojedinca, ali i da ureuju uzajamne drutvene odnose ljudi i to postavljanjem odreenih standarda ponaanja. Na taj nain drutvene norme kao deo kulture vre kontrolu nad pojedincem i ograniavaju mogue drutveno nepoeljne varijacije u ponaanju. Tokom istorije ljudskog drutva javljaju se razliite vrste i sistemi drutvenih normi, ali se izdvajaju dva opta tipa: 1. pozitivne drutvene norme, koje odreuju ta je poeljno, drutveno prihvatljivo i pozitivno i 2. negativne drutvene norme, koje odredjuju ta je nepoeljno i zabranjeno u jednom drutvu. Meutim, sa aspekta sadraja i naina uredjivanja i kontrole drutvenih odnosa izdvajaju se neki drugi tipovi drutvenih normi kao to su obiajne, moralne, religijske i pozitivno-pravne. Obiajne norme su po pravilu nepisane norme koje se ue od starijih i to oponaanjem, a vrlo retko mogu biti iskazane u pisanoj formi. One ureuju sasvim konkretno ponaanje pojedinca, pa su tako obiaji bili regulator odnosa u tradicionalnim zajednicama, ali imaju uticaja i u savremenom drutvu. Iza obiajnih normi stoje najee mehanizmi neformalne obiajne kontrole, sankcija i drutvene reakcije, koji obezbeuju pridravanje i potovanje ovih normi, to je znaajan uslov kohezije, solidarnosti i opstanka ovih zajednica. Moralne norme poivaju na ideji moralnih vrednosti i kao takve drutvo ih smatra neophodnim za opstanak i dobrobit. One su takodje po pravilu nepisane norme, ali mogu biti izraene i u vidu kodeksa. Definiui granice izmedju dobra i zla, sa aspekta interesa odredjenih grupa, zajednica, delova drutvenih struktura ili globalnog drutva, moralne norme takodje odredjuju tip dobrog i loeg moralnog postupka i ponaanja. Obrasci moralnih dunosti i prava predstavljaju poeljni drutveni okvir ponaanja i odnosa pojedinaca prema drugima i zajednici. Religijske norme su jako vaan regulator drutvenih odnosa, ne samo u tradicionalnim zajednicama, ve i u onim savremenim drutvima u kojima su ivot i odnosi u zajednici dominantno obeleeni religijskim vrednostima, sadrajima i principima. Pravne norme su izum diferenciranih drutava, koja su otkrila pismenost kao nain komuniciranja i predstvaljaju vid institucionalizovanog regulisanja ljudskog

98

ponaanja i drutvenih odnosa od strane drave, kao nosioca opteg interesa ili bolje reeno interesa vladajuih drutvenih struktura. U uem smislu, pravnim normama koje definiu devijantna ponaanja smatraju se, pre svega, prekrajne i krivine norme uz koje obavezno idu i konkretne sankcije za nepridravanje ili njihjovo krenje. Zajedniko obeleje svih ovih normi je da one poseduju snagu obaveznosti i da iza njih stoje vrsti mehanizmi njihovog stvaranja, odravanja, prenoenja i usvajanja. Re je o drutvenim procesima socijalizacije i interiorizacije drutvenih normi i socijalne kontrole. Drutvene norme postaju deo ovekove svesti i savesti tokom procesa socijalizacije, uz dejstvo mehanizama drutvene kontrole, koji obezbeuju usvajanje i interiorizaciju tih normi. Iz svega reenog proizilazi da je po kriterijumu drutvenih normi devijantno svako ono ponaanje kojim se kre bilo koje od navedenih tipova drutvenih normi. U uem smislu, devijantnim se smatraju samo ona ponaanja koja nisu u skladu sa pozitivnim (zakonskim) drutvenim normama. Kriterijum drutvenih normi u definisanju drutvenih devijacija, pre svega u vidu devijantnih ponaanja, najee je korien u praksi drutvene reakcije od prvih institucionalizovanih vidova drutvenih odnosa do savremenih drutava, kao i u okviru veine klasinih socijalnopatolokih teorija. Vrednosti i potencijalne prednosti ovog kriterijuma lee u njegovoj relativnoj objektivnosti, (sve norme su drutveno definisane i formalno se podjednako odnose na svakog pripadnika zajednice ili drutva), u jednostavnosti primene (kriteriji drutveno nepoeljnog su unapred definisani, tako da pojedinci imaju precizne upute kako bi trebalo da se ponaaju), u preciznosti drutvenih normi, to omoguuje da se lako razgranii pozitivno od devijantnog i u praktinoj upotrebljivosti sa aspekta drutvene reakcije (unapred su definisane sankcije, odnosno sadraji, naini i obim drutvene reakcije na krenje svake drutvene norme). Kriterijum drutvenih normi ima medjutim, veoma ozbiljne nedostatke, koji dovode u pitanje njegovu univerzalnu naunu i drutvenu valjanost, bez obzira na to to je iroko prihvaen i korien, kako u odredjenim teorijama tako i u praksi. U pitanju je najpre, relativnost ovog kriterija zbog promenljivosti drutvenih normi i postojanja razliitih sistema drutvenih normi, ak i unutar istih globalnih drutava. Naime, kako se menjaju i razvijaju konkretna globalna drutva tako nastaju i nestaju, smenjujui se, razliiti sistemi drutvenih normi. Zahvaljujui ovoj sitauciji teko je, pored ostalog odrediti ta je normalno, a ta devijantno u jednoj promenljivoj situaciji, iz ega proizilazi da je kriterijum drutvenih normi relativan i da je shvatanje devijacija po ovom promenljivo. Osim ovog ogranienja normativnog kriterija, sve teorije koje poivaju na ovom kriterijumu vezuju se za norme konkretnog drutva, a sasvim je sigurno da ono to odstupa od normi u jednom drutvu ili grupi moe biti u potpunom skladu sa normama nekog drugog drutva ili grupe. Iz toga proizilazi da je na osnovu kriterijuma drutvenih normi nemogue izgraditi univerzalni kriterijum za definisanje drutvenih devijacija vaeih ak i za isto konkretno drutvo u razliitim istorijskim periodima njegovog kretanja. Stvar je jo sloenija kada se otvori pitanje mogunosti primene ovog kriterijuma za sva ili veinu drutava ili neku civilizaciju uopte. Najzad, istorijski uslovljena strukturalna razuenosti socijalne nejednakosti i raspodela drutvene moi utiu na to da ono to se naziva opte prihvaenim drutvenim normama u nekom drutvu u krajnjoj instanci predstavljaju mehanizam

99

nametanja i ostvarivanja interesa vladajuih drutvenih struktura i slojeva, mada neke norme mogu svojim sadrajima i dometima imati optiji karakter koristei svima ili veini u drutvu. Na ovu dimenziju nastajanja i stvaranja drutvenih normi upozorio je Becker kroz stav da moralni reformisti, ili kako doslovno kae moralni krstai, tipino ele da pomognu nekima izmeu sebe da dosegnu bolji status. Iako uvaava i druge motive i naine stvaranja drutvenih normi Becker ipak zakljuuje da moralnim krstakim ratovima upravljaju pripadnici viih drutvenih struktura obezbeujui na taj nain da oni na taj nain moi koja izvire iz njihovog drutvenog poloaja pridodaju snagu koja potie iz legitimnosti njihove legitimne pozicije (Becker, 1963). II 2. Kriterijum drutvenih vrednosti Kriterijum drutvenih vrednosti u odreivanju pojma drutvenih devijacija polazi od vrednosti kao cilja ijem ostvarivanju treba da tei drutvena akcija. Vrednosti su ona materijalna i duhovna dobra koja su posebno znaajna u nekom drutvu i prema kojima su usmereni ciljevi nekog drutva, a time i drutvenim grupama i pojedincima. U osnovi se moe govoriti o optoj podeli svih vrednosti na materijalne i duhovne ili kulturne. U nekim periodima razvoja civilizacije, globalnim drutvenima ili zajednicama vei znaaj se pridaje duhovnim, a u drugim materijalnim vrednostima. Znaajno je takoe, naglasiti da su drutvene vrednosti u svim do sada poznatim drutvima bile nejednako dostupne svim ljudima, drutvenim grupama i slojevima, to naglaava znaaj odnosa prema vrednostima i njihovu vanost za drutvene odnose. Drutvene vrednosti su povezane sa interesima ljudi, drutvenih grupa i slojeva, pa i globalnih zajednica ili drutava, tako da se znaajne energije troe na njihjovo formiranje, ouvanje, osvajanje i ostvarivanje. Vrednosti su najdirektnije povezane sa ciljevima, potrebama i interesima pojedinaca i drutvenih slojeva dok istovremeno ine podlogu ciljeva i usmeravajuih i stabilizairajuih faktora globalnih drutava. Vrednosti su i najoptije smernice za budunost i vodilje delanja pojedinaca, drutvenih grupa i institucija. Poto drutvene vrednosti izraavaju ne samo parcijalne ciljeve drutvene grupe i drugih posebnih delova drutvene strukture, ve i mnoge opte interese, sva globalna drutva nastoje da istaknu i realizuju one vrednosti koje su za njih posebno bitne. Heterogenost savremenih drutava i socijalnih struktura veine dananjih drava upuuju na postojanje mnotva sistema vrednosti, koji mogu da se meusobno odnose na razlilite naine, kao to postoje vrednosti koje su iroko prihvaene od strane velikog broja ljudi, njihovih zajednica i drutava (univerzalne vrednosti). Ovaj tip vrednosti istorijski je utemeljen kroz provere i selekciju istorije, ali su sadrinski razueniji razliiti posebni sistemi vrednosti. Naoptije reeno, primenom kriterijuma drutevnih vrednosti devijantnim se smatra svako ono ponaanje ili ljudska aktivnost koja nije u skladu sa nekim sistemom ili pojedinanim drutvenim vrednostima. U zavisnosti od toga koje se vrednosti uzimaju kao merilo devijantnosti, odnosno devijantnog ponaanja, izdvajaju se dva naina primene ovog kriteriju u definisanju drutvenih devijacija:

100

1. Relativni kriterijum drutvenih vrednosti u kome se kao merilo normalnosti uzima odnos neke aktivnosti (ponaanja) prema postojeem vladajuem ili optre prihvaenom sistemu vrednosti nekog konkretnog globalnog drutva. Ovaj kriterijum polazi od vrednosti koje su u datom drutvu priznate kao opte prihvaene i vaee, pa se smatraju devijantnim sve one pojave koje su u suprotnosti sa tim vrednostima. Ovakvo odreenje devijantnih pojava je relativno jer ono za devijantno proglaava sve to u odreenom drutvu smatra nepoeljnim. Mada se drutvene vrednosti ne menjaju tako brzo kao to je sluaj sa drutvenim normama, postojanje razliitih, esto suprotnih i suprodstavljenih, sistema vrednosti ukazuje na nemogunost ili tekoe izbora onih vrednosti koje bi bile parametar za definisanje normalnosti, odnosno devijantnosti u razliitim drutvima. ak je to oteano uiniti i za isto globalno drutvo u razliitim periodima njegovog razvoja. 2. Kriterijum univerzalnih vrednosti poiva na ideji postojanja nekih civilizacijski opte prihvaenih vrednosti, koje su prepoznatljive i kojima tei veina ljudi, drutvenih grupa i ljudskih zajednica, pa one kao takve mogu biti univerzalno merilo devijantnosti odnosno normalnosti. Ovaj kriterijum polazi dakle, od onih vrednosti za koje se smatra da imaju univerzalnu vanost kao to su na primer ljudski ivot, sloboda, ljubav, srea, zdravlje, blagostanje, sigurnost i sl. Kriterijum drutvenih vrednosti u definisanju drutvenih devijacija ima nesumljive kvalitete, koji se ogledaju u njegovoj optosti, relativnoj preciznosti, postojanosti, objektivnosti i univerzalnosti. Kriterijum drutvenih vrednosti ima meutim, mnoge nedostatke meu kojima se naroito izdvajaju tekoe oko preciznog definisanja i operacionalizacije. To posebno vai za univerzalne (civilizacijske) vrednosti. Problem relativnosti slino kriterijumu drutvenih normi vezan je za sistem vrednosti konkretnih drutvenih struktura i globalnih drutava. Posebno je teko izdvojiti one vrednosti koje su stvarno opte prihvaene u socijalno diferenciranim i heterogenim drutvima, imajui u vidu njihovu vezu sa interesima ljudi. Iz ovoih opaski sasvim logino sledi zakljuak da kriterijum drutvenih vrednosti u obe svoje podvarijante ne moe sam za sebe biti dovoljan za definisanje drutvenih devijacija upravo zbog brojnih nedostataka i posebno tekoa oko shvatanja sadraja pojedinih vrednosti i mogunosti njihove operacionalizacije, odnosno praktine upotrebljivosti. Izmeu drutvenih normi i vrednosti postoji neposredna instrumentalna veza poto je uloga normi da tite i obezbeuju ostvarivanje i zatitu odreenih vrednosti. Samim tim to je neko materijalno ili duhovno dobro vanije za drutvo, to e preciznije biti definisati norme koje tite te vrednosti. Poznato je takoe da su dominirajue one drutvene vrednosti koje izraavaju interese vladajuih drutvenih slojeva, odnosno klasa i da je samo privid da se sistemom drutvenih normi tite opte prihvaene drutvene vrednosti. Pored izvitoperenja ili specifine interpretacije nekih i univerzalnih vrednosti njihova optost i apstraktnost omoguuju njihovu zloupotrebu u praksi, posebno od strane nosilaca drutvene moi. II 3. Kriterijum drutvene reakcije Kriterijum drutvene reakcije je prisutan u svim klasinim teorijama socijalne patologije. On je posebno naglaavan od strane onih istraivaa koji posebno izuavaju reakciju drutva na pojave koje se smatraju nepoeljnim i tetnim po drutvo. Ovaj

101

kriterijum posebno je naglaavan u okviru klasinih socijalnopatolokih teorija i na osoben nain u teoriji etiketiranja ili stigmatizacije. Sutinu kriterijuma drutvene reakcije ini odnos drutva prema ponaanjima pojedinaca. Devijantnim se smatraju one pojave ili ponaanja koji izazivaju reakciju neodobravanja i osude od strane drutva. Pri definisanju drutvenih devijacija polazi od drutvene reakcije na koju nailaze pojedina ponaanja. U okviru klasinih socijalnopatolokih teorija drutvena reakcija se vezuje za razliite oblike drutvene kontrole, neformalne i formalne reakcije i uticaj sredstava socijalizacije na prihvatanje drutvenih normi i drutveno poeljnog ponaanja. Kriterijum drutvene reakcije izgaivan u okviru teorije etiketiranja, o emu e biti re kasnije, polazi od ideje uzajamnog i dinamikog odnosa (interakcije) devijanata i nedevijanata u procesu nastajanja devijacije, iji krajnji rezultat je etiketiranje nekih pojedinaca kao devijanata. Pritom nije bitno ta su sadraji ponaanja koja izazivaju reakciju neodobravanja i osude, niti koje line ili socijalne karakteristike imaju pojedinci koji se obeleavaju kao devijanti. Drutvena reakcija neodobravanja daje odreenim pojedincima status devijanta i oni postaju drutveno stigmatizirani bez obzira na sadraj i vrstu ponaanja koje izaziva reakciju. U primeni ovog kriterijuma neki teorijski pristupi vie naglaavaju znaaj formalne i institucionalizovane reakcije (devijantna ponaanja se izjednaavaju sa kriminalom), dok drugi uvaavaju i neformalne, bilo spontane ili organizovane, naine reagovanja (moralna osuda, odbacivanje, podrugivanje, socijalna izolacija i sl.). Mada kritirijum drutvene reakcije ima, povrno gledano, objektivan karakter, jer se oslobaa relativnosti vrednosnog i normativnog kriterijuma i istovremeno se ne zanima za sadraje nekih aktivnosti i svojstva njihovih aktera, on takoe ima ozbiljne slabosti i nikako nije odvojen od uticaja drutvenih vrednosti i normi. Drutvena reakcija odobravanja ili odbacivanja i osude nekih ponaanja, pojava ili aktivnosti ima za cilj ouvanje nekog poretka stvari, sistema vrednosti, normi i odnosa. Prema tome, nikako se ne moe govoriti o objektivnosti ovog kriterijuma. On predstavlja nain usmeravanja ponaanja pojedinaca prema interesima konkretnog drutva, odnosno vladajuih struktura. Ovo tim vie to nosioci drutvene moi odreuju sredstva, naine i vrstu drutvene reakcije, ukljuujui i sredstva disciplinacije pojedinaca ili drutvenih grupa (sistem i sredstva socijalizacije i socijalne kontrole). II 4. Kriterijum ljudskih potreba Pri odreivanju devijantnog ponaanja primenom ovog kriterijuma polazi se od ljudskih potreba koje proizilaze iz uslova ljudske egzistencije, odnosno ovekove prirode. Ovaj kriterijum zaet je u teorijskim shvatanjima marksistike filozofije o generikoj sutiti oveka i karakteru ljudskih potreba. On nigde nije eksplicitno definisan kao kriterijum drutvenih devijacija, ali je korien u tumaenju socijalnog karaktera, protivrenosti i problema, pre svega graanskog, ali i drugih klasnih drutava. Kriterij ljudskih potreba dosledno je korien od strane Eriha Froma, jednog od predstavnika socijalnoantropolokih teorija, koji smatra da su u najirem smislu rei devijantne sve one situacije u kojima dolazi do izvitoperenja u karakteru, sadraju i nainima zadovoljenja univerzalnih ljudskih potreba.

102

Do izvitoperenja potreba i ljudske porirode dolazi u svim savremenim, posebno graanskim drutvima, smatra From, jer je to njihova sutinska karakteristika koja ih definiekao bolesna. U ovom smislu From stvara dihotomiju normalnih i izvitopernih potreba, pokazujui da svaka univerzalna ljudska potreba moe biti izvitoperena i pretvorena u svoju suprotnost u bolesnom drutvu. Ta dihotolmija potreba izgleda ovako: normalne (univerzalne) ljudske potrebe izvitoperene (devijantne) ljudske potrebe 1. potreba za udruivanjem 1. narcizam 2. potreba za prevazilaenjem 2. destukcija 3. potreba za ukorenjenou 3. rodoskrnavljenje 4. potreba za identitetom (individualnou) 4. konformizam 5. potreba za okvirom orijentacije (verovanjem) 5. iracionalnost Ona drutva u kojima pojedinci uspevaju da realizuju veinu potreba na pozitivan nain, From smatra zdravim drutvima. U ovim drutvima, koja su vie oekivanje budunosti nego realnost, dominirajua je produktivna (stvaralaka) orijentacija. Sa druge strane, smatraju se bolesnim ona drutva u kojima pojedinci nisu u stanju da zadovolje autentine ljudske potrebe, odnosno u kojima dolazi do izvitoperenja u njihovom zadovoljavanju, pa se one ispoljavaju na devijantan nain. U ovim drutvima dominira neproduktivna orijentacija. Osnovna vrednost ovog kriterijuma, koji nije iroko prihvaen i korien, je u pokuaju da se pronae univerzalni i najoptiji kriterijum za razlikovanje devijantnog od normalnog, sa aspekta oveka i njegovih potreba. Kvalitet ovog kriterijuma je u njegovoj humanistilkoj i antropolokoj filozofsko-teorijskoj osnovi bliskoj egzistencijalizmu. Kriterijum ljudskih potreba vezuje se i za postojanje univerzalnih ljudskih vrednosti (naprimer, slobode), s tim to je njegova polazna ideja da je mogue objektivno definisati neke univerzalne i posebno znaajne potrebe za sve ljude, bez obzira na njihovu promenljivost u sadrajima. Imajui u vidu Fromov pristup, mogue je izneti i neke vidljive nedostake kriterijuma ljudskih potreba meu kojima su posebno: 1. Metodoloko-teorijski pokuaj povezivanja marksizma i psihoanalize, to se vidi po terminologiji. 2. Nedostaci vezani za problem operacionalizacije. Naime, veoma se teko mogu konkretno operacionalizovati i pretvoriti u merni instrument neke ipak apstrakno definisane potrebe. 3. Klasifikacija univerzalnih ljudskih potreba i njihovih suprotnosti u vidu izvitoperenja, odnosno devijacija je nedosledna i diskutabilna. Imajui u vidu da svaki od ova etiri kriterijuma ima i svoje prednosti i nedostatke, moe se zakljuiti da je pri definisanju drutvenih devijacija neophodno njihovo povezivanje i kombinovanje, kako bi se izbegli njihovi nedostaci. U svakom sluaju, izgradnja jedan sistema definisanja i posebno, klasifikovanja devijacija jo uvek predstavlja izazov za nauku o drutvenim devijacijama. Polazei od povezanosti pomenutih kriterija i prevashodno od kriterija ljudskih potreba smatramo da se drutvene devijacije mogu definisati kao one drutvene pojave, procesi i odnosi koji prozvode razliite negativne posledice po ljude, njihove primarne grupe i zajednica, a ponekad imaju i optiji, odnosno globalan i meunarodni karakter.

103

U pitanju su sloene i dinamine drutvene pojave koje se ispoljavaju u vidu ili dovode do: 1. 2. potreba, 3. 4. 5. i 6. i nestajanje. ugroavanja egzistencije oveka, izvitoperenja u sadrajima, oblicima i nainima zadovoljenja ljudskih nemogunosti iskazivanja oveka kao radnog i stvaralakog bia, poremeaja ponaanja i odnosa oveka sa drugim ljudima, poremeaja u funkcionisanju ljudskih zajednica i drutvenih institucija sukoba unutar i izmeu globalnih drutava, ukljuujui i njihov raspad

Glava III OPTI TIPOVI DRUTVENIH DEVIJACIJA U strunoj literaturi postoje razliite tipologije i klasifikacije drutvenih devijacija. Neke od tih klasifikacija bie predmet prikaza u drugim delovima ovog teksta. Koristei kombinaciju normativnog, vrednosnog i kriterijuma drutvene reakcije dvoje domaih autora daju jednu optu tipologiju, koja zasluuje panju (Jankovi i Pei, 1986). Ova tipologija polazi od prirode odnosa nekih vidova ljudskog ponaanja prema sistemu odnosa u nekom globalnog drutva (prema sistemu). U osnovi, sva ljudska ponaanja mogu se posmatrati iz ugla odnosa prema drutvenim vrednostima (ciljevima) i normama nekog drutva, koji ine elemente poretka i slue njegovom postojanju i odravanju. Drutvene devijacije se na razliite naine odnose prema sistemu (poretku) pa se iz ovog ugla moe govoriti o tri globalna - opta tipa drutvenih devijacija, kojima je

104

zajedniko da se sastoje u krenju opte prihvaenih normi i vrednosti i da izazivaju drutvenu reakciju neodobravanja. Razlike medju ovim tipovima ispoljavaju se u nainima i ciljevima suprodstavljanja sistemu vrednosti i normi, odnosno prema tome da li tee odravanju, prilagoavanju ili promenama uspostavljenog poretka odnosa. Polazei od ovih stavova ovi autori navode sledee opte tipove devijacija: 1. Sistemske devijacije se sastoje u krenju normi sa ciljem da se odre postojei odnosi moi, to znai da je funkcija ovih devijacija ouvanje postojeeg poretka. Nosioci ovih devijacija su po pravilu pripadnici vladajuih struktura, kao to su politike, vojne i menaderske strukture, kojima je u interesu da se ne promeni postojei sistem vrednosti i normi. Odsupajua ponaanja ovog tipa imaju za cilj ouvanje postojeeg reda stvari i uspostavljenih odnosa u kojima se kroz normativni i institucionalni sistem obezbeuje realizacija interesa vladajuih drutvenih struktura. Tipian primer ovog tipa devijacije je politiki kriminal vladajuih struktura, koji postoji u svim drutvima sa ciljem ouvanja poretka; inovniki kriminal svojstven pripadnicima administrativnih i inovnikih slojeva, kojima je stalo da ouvaju postojeih odnosa pri emu koriste svoju poziciju i mo i privredni kriminal - sofisticirani nain imovinskog kriminaliteta uz korienje dominirajuih pozicija i uloga u ekonomskim i politikim odnosima. 2. Adaptivne devijacije su uglavnom prisutne meu pripadnicima srednjih i niih slojeva, koji prihvataju postojee drutvene vrednosti, ali su u nemogunosti da ih dosegnu na regularan nain. Za ove delove drutvene strukture adaptivne devijacije esto predstavljaju jedini mogui nain da da se ostvare neke znaajne drutvene vrednosti. Naime, re je o tome da neke drutvene vrednosti prosto nisu dostupne nekim drutvenim slojevima. Po pravilu, to su vrednosti znaajnije one su dostupne manjem broju ljudi i delova drutvenih struktutra. Zbog toga mnogi pojedinci, drutvene grupe i slojevi pokuavaju da se neprihvatljivim sredstvima domognu poeljnih vrednosti i ciljeva, odnosno da se adaptiraju na druitvene zahteve. Najbolji primer adaptivnih devijacija su situacije u kojima se univerzalno prihvaene drutvene vrednosti posedovanja imovine ili drutvene promocije ostvaruju putem kriminala ili drugih vidovima drutveno nedozvoljenog ponaanja. Adaptivne devijacije se po pravilu, javljaju ee u periodima drutvenih kriza, ali prate i vreme brzih drutvenih promena, kada je potrebno da se pojedinci i delovi drutvenmih struktura prilagode promenjenim drutvenim ciljevima i novim uslovima ivota. 3. Nekonformistike devijacije se sastoje u odbacivanju postojeih drutvenih vrednosti i sredstva za ostvarivanje ciljeva, kao i u krenju normi sa ciljem da se promeni postojei poredak i uspostave drutveni odnosi zasnovani na drugaijim drutvenim vrednostima, ciljevima i normama. U ovom smislu se mogu razlikovati dva podtipa nekonformistikih devijacija: a) konzervativni nekonformizam, koji podrazumeva vraanje na neke stare vrednosti, odnosno zalaganje za vrednosti, standarde i praksu nekog ranijeg drutvenog stanja i b) radikalni nekonformizam, koji podrazumeva traganje za novim nepoznatim vrednostima, odnosno zalaganje za vrednosti, standarde i praksu nekog budueg i drugaijeg drutvenog stanja.

105

Glava IV TIPOLOGIJE DRUTVENIH DEVIJACIJA Mertonova tipologije devijantnog ponaanja, zasnovana na teorijskim postavkama o odnosu kulture i drutvene strukture o emu e biti rei kasnije, je jedna od najkorienijih, a ujedno i prva opta nauna tipologija devijantnih ponaanja (Merton, Niesbet, 1971). Tipologija je konstruisana korienjem dva osnovna elementa Mertonove teorije anomije, a to su: 1. Prihvatanje ili odbacivanje kulturnih ciljeva 2. Prihvatanje ili odbacivanje dozvoljenih sredstava Na osnovu ovih elemenata, Merton je izveo pet logiki moguih naina individualne adaptacije na anomiju, od kojih su etiri naina devijantna: inovacija, ritualizam, povlaenje i bunt, dok je jedino konformizam poeljan nain adaptacije na anomiju. Mertonova tipologija individualnih naina adaptacije na anomiju izgledala je ovako: Naini adaptacije kulturnih ciljeva i dozvoljenih sredstava 1. Konformizam + + 2. Inovacija + 3. Ritualizam + 4. Povlaenje 5. Bunt ++Ove simbole treba shvatiti tako da (+) oznaava prihvatanje, (-) oznaava odbacivanje, (+-) oznaava odbacivanje sa zamerom, to jest situaciju kada pojedinac odbacuje postojee ciljeve i sredstva, ali zahteva da se oni zamene novim. Konformizam je najei tip adaptacije na anomiju i podrazumeva prihvatanje i kulturnih ciljeva i dozvoljenih sredstava za njihovo ostvarivanje. On se javlja u relativno stabilnim drutvenim i ne predstavlja devijaciju, ve normalan nain prilagoavanja, bez kojeg bi stabilnost i kontinuitet u drutvu bili dovedeni u pitanje. Inovacija, kao nain adaptacije na anomijsku situaciju, oznaava prihvatanje drutvenih-kulturnih ciljeva uz odbacivanje dozvoljenih sredstava za njihovo postizanje. Znai, pojedinci prihvataju ciljeve koje kultura istie (na primer materijalni uspeh), ali za njihovo ostvarivanje koriste institucionalno zabranjena sredstva. Kao tipian primer ovakvog reagovanja na anomiju Merton navodi kriminalitet i delinkvenciju. Naime, kriminalac uvaava materijalna dobra i novac kao bitne

106

drutvene vrednosti, ali u nedostatku legalno dostupnih sredstava on pribegava nedozvoljenim sredstvima da bi ostvario opte priznati kulturni cilj - biti bogat. Inovacija se najee javlja u niim drutvenim slojevima gde je stopa kriminaliteta visoka, i to iz razloga to u tim slojevima postoji najvei drutveni pritisak prema devijaciji. Kriminalitet je u tim slojevima normalan odgovor na situaciju u kojoj je prihvaeno kulturno isticanje materijalnog uspeha, ali su vrlo ograniene mogunosti da se dozvoljenim sredstvima postigne uspeh. Inovacija je takoe, prisutna i kod kriminaliteta "belog okovratnika" gde pripadnici gornjih, vladajuih i poslovnih slojeva, koriste svoj uticaj i veze u drutvu za vrenje krivinih dela koja e im doneti veliku materijalnu korist. Ovaj oblik adaptacije pretpostavlja da su pojedinci socijalizovani na neodgovarajui nain, jer su zadrali kulturne vrednosti kao ciljeve, ali su napustili institucionalna sredstva za njihovo postizanje. Kasnije, pod uticajem kritika, koje su se odnosile na injenicu da se kroy neke oblike kriminala i delinkvencije ne prihvataju ni kulturni ciljevi (naprimer, vandalizam), Merton je objasio da se teorija anomije odnosi na samo neke oblike kriminaliteta i delinkvencije. Ritualizam je oblik adaptacije koji podrazumeva odbacivanje drutvenih ciljeva i tenji, odnosno naputanje ambicija ka napredovanju, uz istovremeno potovanje drutvenih normi i zadravanje postojeih pravila igre i to zbog nespremnosti da se vaee dominantne vrednosti zamene nekim drugim. Merton smatra da je ovaj tip adaptacije karakteristian za niu srednju klasu u kojoj obrasci socijalizacije utiu na razvoj karakterne strukture ljudi koja stvara veu sklonost ka ritualizmu. Stalan pritisak na decu da se pridravaju drutvenih normi, stroga disciplina, s jedne strane, i ograniene mogunosti drutvenog napredavanja, s druge, poveavaju verovatnou ritualistikog ponaanja (vano je da si poten, da si posluan, da se ne istrava). Ritualistiko ponaanje je po svojim spoljnim karakteristikama izrazito konformistiko, pa se ne doivljava kao devijacija, iako ono u sutini predstavlja devijaciju. Ovo ponaanje je, na primer, karakteristino za one ljude koji ne veruju u Boga, ali se pridravaju verskih rituala, za one koji su "zadovoljni svojim ivotom", za "birokratske virtuoze", koji insistiraju samo na onome to je forma i slepo se dre paragrafa. Povlaenje predstavlja takav devijantni nain adaptacija na anomiju koji karakterie istovremeno odbacivanje i kulturnih ciljeva i dozvoljenih sredstava za ostvarivanje tih ciljeva. Ovom tipu devijacija pripadaju ponaanja kao to su prosjaenje, mentalne bolesti, alkoholizam, narkomanija i slino. Merton smatra da je uzrok ove devijacije doivljeni "dvostruki neuspeh". Pojedinci u poetku prihvataju kulturne ciljeve i dozvoljena sredstva i emocionalno se za njih vezuju. Meutim, poto su pri pokuaju da ciljeve ostvare dozvoljenim sredstvima doiveli neuspeh, a ne ele da prihvate nedozvoljena sredstva usled unutranjih moralnih pritisaka (dvostruki neuspeh) oni reaguju istovremenim odbacivanjem drutvenih ciljeva i sredstava, ali bez njihove zamene neki drugaijim. Bunt ili pobuna je takva reakcija na anomiju koja podrazumeva odbacivanje postojeih ciljeva i legalnih sredstava, ali zahteva da se uspostave nove vrednosti i da se promeni drutvena struktura. Ovaj tip adaptacije sadri napore za promenom postojee drutvene i kulturne strukture, a ne nastojanje za prilagoavanjem u okviru date strukture, pa se on kao takav moe izroditi u oblik ideologije i dovesti do stvaranja nekog posebnog tipa organizacije.

107

Merton je u ovoj analizi dao na znanje da se bunt kao oblik devijantnog ponaanja jasno razlikuje od drugih devijacija. Mertonova tipologija devijantnog ponaanja je u vie navrata bila kritikovana, proirivana i menjana od strane mnogih autora meu kojama je domai autor Mihailo uri. Ovaj autor je, imajui u vidu Mertonov i klasifikacijski pristup i kriterijume dodao nove i dao potpuniju klasifikaciju. Naime, uri je tipove devijacija posmatrao u odnosu na: 1. 2. ponaanje pojedinaca prema drutvenim vrednostima ili kulturnim vrednostima i ponaanje pojedinaca u konkretnom ivotu, odnosno u odnosu na drutvenu praksu pod kojom se podrazumeva odnos izmeu rei i dela. urieva tipologija devijantnog ponaanja TIPOVI DEVIJACIJA 1. inventivnost 2. larpurlartizam 3. oportunizam 4. farisejstvo 5 .kvijentizam 6 .otuenost 7. perfekcionizam 8. buntovnitvo DRUTVENE VREDNOSTI + + ++/+/DRUTVENA PRAKSA +/+/+ + +/-

(+) oznaava prihvatanje; (-) oznaava odbacivanje; (+/-) oznaava odbacivanje sa zamenom. Inventivnost (+ +/-), kao tip devijantnog ponaanja podrazumeva prihvatanje kulturnih vrednosti uz aktivno odbacivanje prakse, odnosno uz odbacivanje legitimnih sredstava i zamenu novim sredstvima (inovacija). Na primer kraa; prihvata se cilj biti bogat, ali ne i sredstvo za njegovo postizanje, ve se primenjuju neka druga sredstva (najei tip). Larpurlartizam (- +/-) podrazumeva odbacivanje drutvenih vrednosti, ali i istovremeno uvoenje izvesnih novina u drutvenu praksu, odnosno odbacivanje legitimnih sredstava i pronalainje novih. Re je o onim vidovima ponaanja u kojima ne moe da se nae povod za neto to je neko uradio. Primer takvog ponaanja je vandalizam od koga poinilac nema nikakve koristi, mada on uvek ima neko drutveno znaenje ili poruku. Oportunizam (- +) je takav tip drutvenog ponaanje koji podrazumeva odbacivanje drutvenih vrednosti i prihvatanje prakse, odnosno dozvoljenih sredstava. Ovaj tip devijacije u principu nije rairen, izuzev kod politikih struktura i nekih drutvenih slojeva, koji samo govore o promenama, ali stvari ostaju po starom. Primer ovog tipa ponaanja su vernici koji su u osnovi ateisti i odbacuju religiju, ali se krste ili pridravaju nekih rituala pri obredima. Farsijestvo (+ -) podrazumeva prihvatanje drutvenih vrednosti, ali odbacivanje legitimnih sredstava, to znai da kod ovog tipa devijacije dolazi do izraaja raskorak izmeu rei i dela. Inae, fariseji su klasina ortodoksna struja u jevrejstvu koja se

108

striktno pridravala svih pravila, ali je postojao raskol izmeu tih pravila i njihovog ponaanja. Kvijentizam (+/- -) je nerazvijen i prilino neobian tip devijacije koji podrazumeva odbacivanje sa zamenom, odnosno aktivno odbacivanje drutvenih vrednosti i potpuno odbacivanje legitimnih sredstava (naprimer, odlazak u manastir u drutvima koje ne priznaju religiozne vrednosti). Ovaj tip devijacija ne izaziva dramatine drutvene posledice, usled ega je slaba njegova uoljivost. Otuenost (- -) poput povlaenja podrazumeva istovremeno odbacivanje i drutvenih vrednosti i dozvoljenih sredstava za postizanje tih ciljeva. Takav sluaj su devijacije tipa prosjaenja, narkomanjija, alkoholizma, mentalnih bolesti i sl. Perfekcionizam (+/- +), kao tip devijacije, podrzumeva zamenu postojeih drutvenih vrednosti novim vrednostima, ali uz istovremeno prihvatanje i naglaavanje postojeih sredstava. Na primer, virtuozi birokratije zamenjuju neke vrednosti, ali prihvataju odnosno zadravaju stara sredstva (formalizam i striktno pridravanje pravila koje je ivot uinio prevazienim). Buntovnitvo (+/- +/-) podrazumeva odbacivanje postojeih vrednosti i sredstava uz insistiranje na uspostavljanju novih vrednosti i promenama drutveniha struktura . Moe se zakljuiti da urieva klasifikacija devijantnih ponaanja predstavlja izmenjenu, dopunjenu i razvijeniju verziju Mertonovu klasifikaciju, jer se zasniva na istim elementima od kojih je i Merton poao, a razlikuje se samo po tome to je dobijena njihovim sistematskim ukrtanjem i unoenjem elementa konkretnog praktinog ponaanja. Polazei od kriterijuma optih humanih vrednosti i ljudskih potreba mogue je dati jednu radnu optu tipologiju drutvenih devijacija, koja trai proveru i dalju razradu, ija osnovna struktura izgleda ovako: 1. Osujeenja ili nemogunost zadovoljavanja potreba egzistencije a)siromatvo b)glad c)beskunitvo 2. Izvitoperenja u sadrajima, oblicima i naina zadovoljenja ljudskih potreba a) alkoholizam b) zavisnost od droga c) seksualne devijacije 3. Izvitoperenja ovekove esencijalne prirode (nemogunosti iskazivanja oveka kao radnog i stvaralakog bia) a) nepismenost b) nezaposlenost c) otuenje u radu d) prosjaenje e) kockanje 4. Poremeaji ponaanja i odnosa oveka sa drugim ljudima a) mikrosocijalne agresije b) autoagresije (samoubistva i pokuaji samoubistava) c) kriminal d) maloletniko prestupnitvo e) zlostavljanje

109

5. a) b) c) 6. a) b) c) d)

Poremeaji u funkcionisanju ljudskih zajednica i drutvenih institucija dezorganizacija braka i porodice dezorganizacije drutvenih institucija birokratija Sukobi unutar globalnih drutava, meudravni i meunarodni krize i raspad globalnih drutava graanski, verski i etniki sukobi meudravni i svetski ratovi terorizam

Deo etvrti KARAKTERISTINI TIPOVI DRUTVENIH DEVIJACIJA Glava I ALKOHOLIZAM

110

I 1. Pojam alkoholizma Alkoholizam pripada onom tipu drutvenih devijacija koji se izraava kroz izvitoperenje u zadovoljenju ljudskih potreba. Alkoholizam se moe istovremeno posmatrati kao zdravstveno - medicinski i socijalni problem, to znai da se problemom alkoholizma bave razliite naune discipline i drutvene delatnosti: medicina, posebno psihijatrija, socijalna psihologija i sociologija devijantnosti, odnosno zdravstvo, socijalna zatita, obrazovanje i druge delatnosti. Alkoholizam ustvari, predstavlja tip bolesti zavisnosti, dok je istovremeno veoma rairen i sloen socijalni problem, ukoliko se imaju u vidu uzroci, masovnost, izraenost i socijalne posledice ove pojave. Upravo zbog toga, u literaturi se mogu nai i medicinske i socioloke definicije alkoholizma, s tim to medicinske najee svoju panju okreu alkoholiaru, a socijalne definicije posmatraju alkoholizam kao pojavu. Pribliavanju razliitih shvatanja alkoholizma doprinosi savremeno shvatanje pojma mentalnog zdravlja, odnosno zdravlja uopte. Svetska zdravstvena organizacija pod zdravljem ne podrazumeva jedino odsustvo bolesti, ve psihiko, fiziko i socijalno blagostanje oveka. U vezi sa tim, neki autori odreuju i pojam duevnog zdravlja, poput Karl-a Meninger-a, koji pod duevnim zdravljem podrazumeva pre svega: efikasno i sreno prilagoavanje ljudskog bia svetu oko sebe i drugim ljudima. Jedna druga autorka, Mary Jahoda, odreuje nekoliko kljunih kriterijuma za definisanje mentalnog zdravlja: a) b) c) d) odsustvo duevnih bolesti, normalnost u ponaanju, prilagoenost sredini, unutranje jedinstvo linosti i pravilna percepcija sredine - sveta oko sebe.

Alkoholizam posmatran sa sa medicinskog aspekta je ustvari vid poremeaja ukupnog, a pre svega, mentalnog zdravlja. Meu brojnim definicijama alkoholiara, univerzalno je prihvaena definicija Svetske zdravstvene organizacije, koja alkoholizam opisuje i kao medicinski i kao socijalni problem i prema kojoj se alkoholiarima smatraju: Osobe koje ekscesivno uivaju alkoholna pia i postepeno postaju zavisne od alkohola, pri emu ispoljavalju bilo otvorene duevne poremeaje, bilo manifestacije koje zahvataju njihovo telesno i duevno zdravlje, njihove odnose sa drugim ljudima i njihovo dobro socijalno i ekonomsko ponaanje. Elementi medicinske definicije su dakle: 1. osoba koja ekscesivno uzima alkoholna pia (preterano pije); 2. postepeno stvaranje zavisnosti usled upotrebe alkohola, to je odluujua odrednica alkoholizma i 3. posledice koje mogu biti: duevni poremeaji, pogoranje fizikog zdravlja, poremeaji odnosa sa sredinom i oni vezani za socijalni i ekonomski poloaj. Jedna druga medicinska definicija (Despotovi i Ignjatovi, 1978) pod alkoholizmom podrazumeva pojavu koja se manifestuje kao: hronina progresivna bolest, steena navikom, koju karakterie preterana nekontrolisana elja za pijenjem alkoholnih pia u cilju postizanja odreenog

111

subjektivnog stanja zadovoljstva, to za posledicu ima psihika i fizika oteenja i propadanja. Bitni elementi ove definicije: 1. alkoholizam je hronina i progresivna bolest vezana za naviku; 2. on vodi ka nekontrolisanoj elji za pijenjem i postizanjem subjektivnog stanja zadovoljstva i 3. u razvijenoj fazi dolazi do negativnih posledica, a to su naroito psihika i fizika oteenja. Neke jednostavne socio-kulturne definicije odreuju alkoholizam kao: konzumiranje alkohola izvan tradicionalnih obiaja i dijetetskih navika neke zajednice. Ova definicija pravi razliku izmeu upotrebe alkohola i alkoholizma, poto postoje drutveno prihvatljivi naini upotrebe alkohola vezani za drutveni i kulturni ivot ljudi. Imajui u vidu socio-kulturne aspekte upotrebe alkohola u svakodnevnom ivotu ovde se ne polazi od ideje apsolutne apstinacije kao cilja, ve od drutveno tolerisanog i kontrolisanog pijenja. U ovom smislu alkoholizam se vezuje za konzumaciju alkohola izvan tradicionalnih obiaja ili u suprotnosti sa dijetetskim navikama neke zajednice. Imajui u vidu razliite pomenute aspekte moglo bi se zakljuiti da je alkoholizam bolest zavisnosti, (psihika zavisnost sa elementima fizike u razvijenijim fazama alkoholizma), koja je posledica navike ili navikavanja, to neminovno vodi nizu nepovoljnih posledica: pogoranju psihikog i fizikog zdravlja, odnosa sa drugim ljudima i poremeajima funkcionisanja oveka kao svesnog i odgovornog ljudskog bia. I 2. Razvoj (faze) alkoholizma Alkoholizam, kao drutvenu devijaciju, karakterie dug razvojni proces, to znai da postoje odreene faze u njegovom nastajanju i razvoju. Meu istraivaima esto se koriste rezultati istraivanja i tipologija Jellinek-a, koji je ispitivao veliku grupu bivih alkoholiara i doao do zakljuka da postoji nekoliko faza u nastanku alkoholizma: 1. Pijenje u drutvu, koje prati postojanje drutvene tolerancije, ali svejedno, predstavlja poetnu fazu alkoholizma. Ovu fazu prate: alkoholne amnezije - gubitak seanja za dogaaje u toku epizode pijenja; ekstravagantno i rasipniko ponaanje (indikator za socijalne radnike, pedagoge i psihologe da je pravi momenat za poetak terapije) i racionalizacija odnosno pronalaenje opravdanja za opijanje. Ova faza, po Jellinek-u, traje do godinu dana (Jellinek, 1960). 2. Jutarnje pijenje je kritini period u razvijanju alkoholizma u toku koje se stvara adikcija - navikavanje na alkohol i sklonost ka alkoholu. U ovoj fazi alkoholiar ne moe da rei ni jedan problem sa kojim se srae; razvija se egocentrizam (alkoholiar ne obraa panju na posledice svog ponaanja, jedino ga zanima njegova potreba) i sebinost. Mada alkoholiar u ovoj fazi najee jo uvek ne pije sam, javljaju se ozbiljni lini, porodini, profesionalni problemi sukobi i poremeaji u porodici, na poslu, sa prijateljima. Ovo je granina faza kojom se ulazi u hronini alkoholizam. Traje od jedne do tri godine i u nekim sluajevima moe da se produi.

112

3. Kompulzivno pijenje, odnosno prisilno, nekontrolisano pijenje, je ve odlika hroninog alkoholizma, kada ovek ima neodoljivu potrebu za piem i nije u stanju da voljno prekine uzimanje alkohola. Pad tolerancije je odlika ove faze, jer ovek ne moe da pije onoliko puno koliko je mogao u poetnim fazama, a da mu to ne kodi. Druga odlika je nemogunost apstinencije (ne moe da se uzdri od pijenja) dok se istovremeno javlja itav niz nedefinisanih strahova, dolazi do pojave tremora i drugih psiho-fiziolokih poremeaja. Ovu fazu karakterie i teko fiziko, psihiko i socijalno propadanje, zaputanje u svakom pogledu (izgled, ponaanje), alkoholne psihoze i ozbiljni poremeaji odnosa i ponaanja. Ove faze razvoja alkoholizma predstavljaju samo opte, kritine take u njegovom razvoju kao drutvene devijacije, jer tok alkoholiarske istorije zavisi od strukture linosti onoga koji pije, motiva i razloga opijanja, drutvenog znaenja upotrebe alkohola, kao i od kulturne i drutvene sredine u kojoj pojedinac ivi. Edvin Lemert, o ijem shvatanju razvoja devijacija e biti rei kasnije, je kao primer za razvoj primarne i sekundarne devijacije uzeo alkoholizam. Polazei od opteg koncepta devijacija on govori o primarnoj i sekundarnoj alkoholiarskoj devijaciji koje imaju neke faze: 1. Predtoksina faza karakteristina za primarnu alkoholiarsku devijaciju odlikuje se: povienom tolerancijom prema alkoholu, (moe puno da popije i nije mu nita); sve redovnijim konzumiranjem alkohola, (uz kafu, za apetit i sl.); uspostavljanjem navika i poetne psihike zavisnosti, (tri se izgovor zato se pije) i injenicom da pojedinac sebe ne smatra alkoholiarem niti ga kao takvog oznaava njegova sredina. 2. Toksikomanska faza ima obeleja sekundarne alkoholiarske devijacije koju karakterie: kompulzivno pijenje (nekontrolisano uzimanje alkohola); postojanje psihike i fizike zavisnosti; pad tolerancije; veoma este alkoholne amnezije, odsustvo izbora pia (pije se bilo ta); nemogunost apstinencije; gubitak kontrole u pogledu svih aspekata ponaanja; pojava trovanja i, ono to je bitno, pojedinac prihvata sebe kao alkoholiara i takvim ga etiketira i njegova sredina. Uopte uzev, da bi se razvila alkoholna toksikomanija potrebno je dugotrajno uzajamno delovanje drutvenih, psiholokih i drugih inilaca povezanih sa efektima alkohola. I. 3. Tipovi alkoholiara Razlikovanje karakteristinih tipova alkoholiara je veoma znaajno sa aspekta leenja i jo vie radi razumevanja dominirajuih uzroka alkoholizma. U literaturi se koriste razliite klasifikacije alkoholiara, ali je najee u upotrebi Jellinekov-a tipologija, koja izdvaja pet karakteristinih tipova: 1. Alfa alkoholiari su situacioni alkoholiiarii koji piju od prilike do prilike, tako da se upotreba alkohola ponavlja. Postepeno se uspostavlja psihika zavisnost i stvara se navika, ali se ne javlja gubitak kontrole. Postoji mogunost apstinencije (moe da prestane da pije i da se pritom ne pojavi apstinencijalni sindrom) i posledice se uglavnom manifestuju u poremeajma odnosa sa drugim ljudima, ali to nisu tako

113

drastine promene i ovi alkoholiari funkcioniu, manje vie, relativno normalno. Ovo je tip alkoholiara kod koga je izleenje mogue i, po pravilu, ne traje dugo. 2. Beta alkoholiara karakterie uspostavljanje sve jae psihike zavisnosti od alkohola. U nastajanju alkoholizma ove grupe jako su znaajni obiaji i navike pijenja u drutvenoj zajednici, koji uslovljavaju pojavu alkoholizma, tako da je ovaj tip alkoholiara rairen u zemljama koje su poznate kao proizvoai vina (na primer Italija, Francuska). Neki ovaj tip alkoholiara nazivaju i mediteranskim tipom. Ovde je re o kontinuiranoj, duoj upotrebi alkohola koja dovodi do fizikih posledica praene esto smrtnim ishodom. Re je o itavom nizu somatskih oboljenja, kao to su na primer ciroza jetre ili oboljenja probavnog trakta. Sve vie se javljaju problemi i sukobi sa drugima (lini, profesionalni, porodini), jer alkoholiari postaju sve netolerantniji. Ovi odnosi na poetku alkoholizma ne moraju biti bitno poremeeni. 3. Gama alkoholiare prati poetna poviena tolerancija, koja sa duinom alkoholiarskog staa sve vie opada i pojava odsustva kontrole (gube kontrolu veoma brzo, mogu da se kontroliu samo do prve ae), to je krajnji momenat da se podvrgnu leenju, jer jo uvek donekle postoji mogunost apstinencije. Ovi alkoholiari mogu biti prividno veoma mirni, dobri, tolerantni ljudi, ali su pod dejstvom alkohola potpuno drugaiji i skloni agresijama i destrukciji. Javljaju se vrlo teki oblici poremeaja odnosa sa okruenjem i te posledice najvie snosi porodica. Ovaj tip alkoholiara pripada teim vidovima alkoholizma. 4. Delta alkoholiare karakterie nepostojanje mogunosti apstinencije (ne mogu se uzdrati niti biti bez pia ni jednog trena), stalno su pod uticajem alkohola i gotovo da nema trenjenja. Kratkotrajno je mogue uspostavljanje izvesne kontrole, jer oni kontinuirano piju, ali ne u velikim koliinama. Ovo je takoe karakteristian mediteranski tip alkoholiara. Pored toga to jer karakteristian za odreena podruja ovaj tip je esto povezan za odreena zanimanja. Tako ovom tipu pripadaju na primer konobari, mornari, oferi, moleri, poslovni ljudi i sl. Za ovaj tip alkoholiara tipino je da su teko prepoznatljivi (mnogo piju, ali se ne primeuje lako) i veoma teko se lee. 5. Ipsilon alkoholiari ili dipsomani su periodini alkoholiari, koji povremeno dobijaju elju za alkoholnim piem i onda se danima opijaju sa nastupima amnezije. Za to vreme piju ogromne koliine pia, jer je tolerancija izuzetno poviena. Prividno izgledaju u redu i u fazama kada ne piju normalno funkcioniu. Smatralo se da je izleenje ovog tipa lako postii, ali je to prividno poto iza ovog tipa opijanja obino postoje psihike smetnje i poremeaji koji se prethodno moraju razreiti pre nego se zapone sa leenjem ( Jellinek, 1960). Klinard izdvaja dva karakteristina tipa alkoholiara, imajui u vidu drutvene aspekte njihovog ponaanje, pre svega: a) Alkoholit je tip akoholiara koji uzimanjem alkohola uspostavlja odreene vrste socijalne komunikacije, to znai da je alkohol jedno od sredstava za uspostavljanje odnosa sa drugim ljudima. b) Toksikomanska upotreba alkohola kod koje dolazi do ozbiljnih drutvenih devijacija i poremeaja odnosa i ponaanja, pre svega, u porodici, ali i do poremeaja vezanih za radne uloge i odnose u mikro socijalnom okruenju.

114

I. 4. Teorije o alkoholizmu U naunoj literaraturi mogu se izdvojiti tri osnovne grupe teorija o alkoholizmu: 1. Bio - fizioloke teorije objanjavaju nastanak alkoholizma bio-fiziolokim procesima i njihovim poremeajima. U ovom smislu posebno su poznate teorije o naslednosti alkoholnih sklonosti (uroeni alkoholizam). Ove teorije pripadaju iroj skupini biolokih teorija, koje su uvek iznova aktuelne i ukazuju na bioloku predodreenost nekih linosti da upotrebljavaju alkohol i postanu zavisnici. Tako su naprimer, istraivanja Nacionalnog instituta za alkoholnu zavisnost i alkoholizam SADa pokazala da genetski faktor igra znaajnu ulogu u razvoju u najmanju ruku nekih tipova alkoholizma. Ona su pokazala da se genetska predispozicija za alkoholizam ispoljava u najmanje dva vida: a) geni mogu igrati direktnu ulogu u razvoju alkoholizma preko metabolikih procesa pri unosu alkohola u organizam i b) geni utiu na pojavu alkoholizma indirektno doprinosei da neke osobe usled specifinih crta linosti, temperamenta i karaktera postaju ranjivije i osetljivije na alkoholizam (Nacional Institut on Alcohol Abuse and Alcoholism, 1992.). 2. Psiholoke teorije su veoma znaajne, ne samo za tumaenje etiologije alkoholizma, ve i za razvoj razliitih modela i aspekta terapije. Meu ovima se posebno izdvajaju: teorija frustracije, teorija depresivnosti, teorija niskog praga tolerancije na stresove i izazove savremenog drutva i psihonalitika teorija. Posebno su interesantni stavovi psihoanalize koji se odnose na ideju da alkoholizam predstavlja regresiju u ponaanju, koja se ispoljava kroz oralnu fiksaciju. U izvesnom smislu Freud je u pravu da alkoholizam predstavlja izvitoperenu potrebu za tenou, ali do tog izvitoperenja dolazi iz drutvenih a ne primarno i jedino usled uroenih faktora. Freud-ova je zabluda meutim, kada tvrdi da su alkoholiari latentni homoseksualci, odnosno da je alkoholizam zamena za homoseksualnost, dok je delimino u pravu kada tvrdi da je alkoholizam vid autodestrukcije - voljno ali postepeno ubistvo. 3. Socioloke teorije polaze od tumaenja alkoholizma kao socijalnog problema, primarno uzrokovanog faktorima sredine odnosno drutvenim uzrocima (Gordis, 1992). Za tumaenje uzroka i prirode alkoholizma posebnom su relevantne: teorija anomije (alkoholizam je proizvod anomijske situacije-tip povlaenja), etiketiranja i podkulture. I 5. Znaajniji uzroci alkoholizma Svi znaajniji uzroci alkoholizma mogu se svrstati u tri grupe: 1. Alkohol je psihoaktivna supstanca, koja se razlikuje od drugih sredstava zavisnosti po tome to je njegova umerena upotreba prihvaljiva kako legalno tako i drutveno, kao i po tome to se zavisnost uspostavlja postepeno i u neto duem roku u odnosu na druge droge. Samo se po sebi razume da bez alkohola nema alkoholizma, ali je to samo preduslov uspostavljanja ovog tipa zavisnosti.

115

Alkohol ima odreena fizioloka svojstva koja su upoznali jo stari narodi. Inae, alkohol nastaje kao produkt bilo kakvog vrenja (istorija belei prve vrste alkohola poput uzavrelog kravljeg ili bivoljeg mleka) voa, meda ili itarica, naroito ovsa (kvas). Alkohol ima neka fizioloka svojstva koja deluju na bio-psiholoke i fizioloke procese u organizmu. Stimulativne bio-fizioloke i psiholoke karakteristike alkohola su pogodujui faktor koji podstie uzimanje alkohola. Fizioloki efekti uzimanja alkohola zavise od unete koliine, kao i od osetljiivosti pojedinih delova centralnog nervnog sistema na njegove efekte. Istraivanja pokazuju tipine naine reagovanja na unoenje alkohola u organizam: - od 0,05% alkohola je dozvoljena doza i ona moe imatii stimulativno dejstvo (podstie krvotok), - 0,15% je ve visoka alkoholna intoksinacija i postoje odreene indikacije trovanja, - 0,2% dolazi do gubitka svesti (kome) i onemoguena je percepcija i koordinacija pokreta, - 0,4 0,5% po pravilu dolazi do fatalnog ishoda, usled visoke koncentracije alkohola u krvi. Alkohol deluje na odreene centre u mozgu povezane sa prosuivanjem, samokontrolom i inhibicijom. Kada se uspori ili znatno umanji funkcionisanje ovih centara osoba pod dejstvom alkohola osea poetnu stimulaciju ili ak euforiko raspoloenje, to podstie nastavak pijenja. Unoenje vee koliine alkohola ometa seanje i zapamivanje, pogorava mogunosti koordinacije kretanja, smanjuje sposobnosti uenja i reavanja problema. U duem periodu alkohol oteuje mozak, jetru i druge vitalne organe i uveava mogunosti obolevanja i letalnog ishoda. 2. Linost, odnosno sam ovek, je uzrok alkoholizma, jer je utvreno da su odreeni tipovi linosti podloniji alkoholizmu. Naime, re je o odreenim faktorima linosti (tip linosti utie na tip alkoholiara). Postoje saznanja da, naprimer, introvertna osoba esto postaje dipsoman, jer najee pije sama i nekontorlisano u odreenom periodu, dok mnoge ekstravertne osobe postaju beta alkoholiari, poto radije piju u drutvu. Meutim, tip linosti opredeljuje, pre svega, pogodnost ili naklonost prema alhoholizmu. 3. Sredinski faktori, odnosno faktori drutvene sredine, su odluujui uzroci koji preovladujue utiu na pojavu alhoholizma. Re je, najpre, o socijalnim, dijetetskim i obiajnim navikama, koje stvaraju pogodno tlo za alkoholizam. Sa druge strane, kulturne navike i obrasci ivota takoe mogu pogodovati pojavi alkoholizma. Smatra se takoe da drutvena dostupnost i tolerancija prema upotrebi alkohola podstiu alkoholizam. Faktor socijalne sredine su, meutim, promenljivi, tako da nekada isti faktori speavaju ili podstiu alkoholizam. Tako je, naprimer, u vreme ekonomskih krza tridesetih godiuna XX veka u Americi alkoholizam bio veoma rairen, iako je bila apsolutna prohibicija alkohola. Nema ni pravila oko uticaja socijalnog statusa pojedinaca na pojavu alkoholizma, jer su naprimer, u skandinavskim zemljama sa veoma visokim nivoom votnog standarda prisutne visoke stope alkoholizma. Savremeni uslovi i nain ivota i veliki broj stresnih situacija, kojima su ljudi svakodnevno izloeni, svakako utiu na uzimanje alkohola, kao privremeni beg od stvarnosti.

116

I 6. Znaajnije posledice alkoholizma Sve posledice alkoholizma mogu se razvrstati u nekoliko veih grupa kao to su: 1. zdravstvene posledice (psihike i psihijatrijske), 2. porodine posledice: po pravilu je porodica rtva alkoholizma, 3. profesionalne posledice: neefikasnost na poslu, ili gubitak posla, 4. opte socijalne posledice: poremeaji odnosa sa okruenjem i sredinom i 5. ekonomske posledice. U odnosu na ekonomske posledice alkoholizma zapaa se postoje protvurenoih interesa izmeu proizvoaa alkoholnih pia, koji imaju za cilj da ostvare to vei profit, i drutvenih trokova posledica alkoholzma zbog izgubljenih dan na poslu ili leenju i drugih efekata na ekonomsku i socijalnu situaciju porodice. Po pravilu, porodica je rtva alkoholizma zbog toga to ponaanje alkoholiara najtee pogaa njegovu porodicu. Re je najpre, o poremeenim branim odnosima i odnosima sa decom, jer je celokupno interesovanje alkoholiara orijentisano na pie. Prema domaim istraivanjima ak 96,5% alkoholara ivi i odrava nekakve veze sa porodicom, dok su samo 3,5% alkoholiara beskunici. Alkoholiar postaje sebian, agresivan, postavlja velike zahteve porodici, nekritian je, esto povremeno ili na due vreme odlazi od kue, to dovodi do osiromaenja drutvenog ivota porodice i njenog ekonomskog propadanja. Takvo ponaanje alkoholiara vrlo esto dovodi do pokuaja razvoda braka, naputanja ene i dece i, na kraju, do raspadanja porodice. U savremenoj literaturi se istie da se u veini brakova javljaju psihosocijalni poremeaji u kojima je ena posebna rtva. Meutim, postoje i shvatanja po kojima brani partneri mogu podsticati alkoholizam drugog partnera. Uticaj alkoholizma u porodici na decu u mnogome zavisi od linosti dece i opte porodine situacije, jer je sasvim sigurno da brani sukobi i neodgovarajua roditeljska briga utiu na razvoj deje linosti. Deca pokazuju poremeaj u ponaanju. U nekim sluajevima kod dece se razvija odvratnost prema alkoholu, dok u mnogim drugim deca pre ili kasnije postaju alkoholiari, pa tako postoji tendencija da u veini sluajeva alkoholiarska porodica stvara nove alkoholiare. Domaa i strana istraivanja utvrdila su postojanje nekih optih socijalnih i psiholokih karakteristika alkoholiara, to ne znai da se moe govoriti o nekom optem tipu. Meu indikatorima socijalnih karakteristika izdvajaju se saznanja o tome: da veinu leenih alkoholiara ine starosne grupe izmeu 30 i 40 godina, broj leenih do 24 godina je izuzetno mali i moe se objasniti time da proces deteriorizacije u veini sluajeva nastaje posle mnogo godina konzumiranja alkohola, mada je poznato da je upotreba alkohola rairena meu mladima (Scarpatti, Andersen, O'Tool, 1996). Meu alkoholiarima preovlauju mukarci sa 94%, iako se zapaa lagana tendencija porasta udela ena alkoholiarki. Poznato je takoe da se ene znatno ree javljaju za leenje (Nikoli, 2000). Meu leenim alkoholiarima najvie je oenjenih (oko 80%) dok se u znatno manjem broju javljaju razvedeni i neoenjeni alkoholiari. Ako se posmatra broj alkoholiara prema branom stanju u odnosu na optu populaciju (relativna stopa), zakljuuje se da meu razvedenim mukarcima ima vie alkoholiara nego meu oenjenima.

117

U pogledu kolske sprema u znatno veem broju od ostalih na leenje se javljaju alkoholiari sa niom ili srednjom kolskom spremom, a polovina leenih je bez zavrene osnovne kole. Relativno mali broj je onih alkoholiara koji imaju vie ili visoko obrazovanje, oko 4% to je najverovatnije posledica socijalnih faktora, (vrsta zanimanja, tolerancija). Kada je re o psiholokim karakteristikama onda se alkoholiari opisuju kao: emocionalno labilne, preosetljive, nesigurne i depresivne osobe. Kod alkoholiara se ispoljavaju mnoge neurotine manifestacije kao to su impulsivnost, nedostatak strpljenja i nesposobnost kontrolisanja afekata. Alkoholiari se prikazuju kao emocionalno i socijalno poremeene linosti. Kod mnogih alkoholiara je registrovano prisustvo izrazite anksioznosti, stresova i frustracija u svakodnevnom ivotu. I 7. Drutvena reakcija na alkoholizam Uopteno reeno, drutvena reakcija na alkoholizam kree se izmeu nekoliko karakteristinih tipova odnosa kao to su: 1. Potpuna prohibicija, koja podrazumeva zabranu i sankcionisanje kako proizvodnje i prometa tako i potronje i uzimanja alkohola. 2. Delimina prohibicija, koja obino limitira i sankcionie promet i sluenje alkohola u odreeno vreme (u toku dana ili sedmice) ili zabranu sluenja i upotrebe alkohola odreenim drutvenim grupama, naprimer, maloletnika i mladih. 3. Tolerancija prema umerenom i socijalno prihvatljivom uzimanju alkohola. 4. Nezainteresovanost i prenoenje problema na lini plan i pitanje linog izbora i odgovornosti i 5. Celoviti programi prevencije alkoholizma i razvijeni modeli tretmana alkoholiara. Kada je re o modelima tretmana alkoholiara u osnovi se izdvajaju tri najoptija: medicinski, socipsiholoki i porodini. 1. Medicinski model reagovanja na alkoholizam preovlauje u savremenom drutvu, jer se smatra da je alkoholizam bolest koja se lei u okviru postojeeg medicinskog sistema. Leenje alkoholiara moe biti: - dobrovoljno i - obavezno kada je zbog izvrenog krivinog dela ili prekraja izreena mera bezbednosti obaveznog leenja alkoholiara, s tim to je neophodno da se utvrdi postojanje zavisnosti od stalne upotrebe alkohola i da postoji opasnost da e se i dalje usled ove zavisnosti javljati izvrenje krivinih dela (Straussner, 1993). U konceptualnom smislu izdvajaju se tri tipina pristupa u strategijama tretmana alkoholiara: a) averzivna terapija, ija je sutina da se upotrebom odreenih lekova izazove odvratnost i odbojnost prema alkoholu; b) terapija kontrolisanog pijenja, iji je cilj da se osobe koje piju naue da uzimaju manje koliine pia, da mogu da prestanu sa upotrebom alkohola pre nego to to dovede do sukoba sa samim sobom i drugim ljudima u okruenju i da kontrolisano piju i c) terapija zasnovana na potpunoj apstinenciji koja poiva na ideji postizanja apsolutnog odustajanja od upotrebe i minimalnih koliina alkohola.

118

2. Socijalno-psiholoki model reagovanja na alkoholizam skree panju javnosti na brojne drutvene, kulturne, ekonomske i psiholoke inioce alkoholizma. Ovaj model je znaajan sa aspekta prevencije i resocijalizacije alkoholiara, ali je jo uvek poprilino optereen moralistikim pristupom problemima alkoholizma. Ovaj pristup ima vrlo dugu tradiciju i u javnosti i u nekim strunim i drutvenim organizacijama. 3. Porodini (interakcijski ili ekosistemski) model predstavlja poseban pristup u leenju i rehabilitaciji alkoholiara. Osnovna karakteristika ovog modela je pomeranje fokusa sa pojedinaca na porodinu i socijalnu sredinu. To znai da se alkoholizam posmatra kao proces u koji ukljuuje podjednako alkoholiar i njegova mikro socijalna sredina (Potrebi, 1995). Postoji predrasuda o tome da su sve alkoholiarske porodice i sva podruja njihovog ivota i odnosa podjednako zahvaene negativnim posledicamna alkoholizma. Meutim, istraivanja su pokazala da nisu sva podruja obuhvaena istim posledicama, odnosno, da nisu sve porodice alkoholiara poremeene u istom stepenu. Porodica alkoholiara esto prilagoava svoj ivot prema alkoholiaru. Pijenje je centralni dogaaj, koji se deava u porodici, to znai da je porodica alkoholiara sistem organizovan oko alkohola, kao osnovnog ivotnog principa, jer nije poremeen samo ivot alkoholiara, ve i ivot svih lanova porodice. Na taj nain se uspostavlja tzv. alkoholiarski sistem. Naime, svi lanovi u porodici imaju neku simptomatologiju: ena esto ima psihosomatske poremeaje, deca pokazuju poremeaje u ponaanju, dok alkoholiar ispoljava i jedne i druge. Znai da je porodica alkoholiara u veoj ili manjoj meri, poremeena, disfunkcionalna, patoloka i bolesna. Intenzivna kombinovana porodina terapija alkoholizma zasnovana na ovakvoj teorijskoj osnovi ima dve faze: a) intenzivna faza i b) stabilizaciona faza, a) Intenzivna faza zahteva est nedelja i seanse traju oko tri sata svakim radnim danom. Ova faza ima odreeni program. Na poetku se organizuje informativno predstavljanje, zatim prvih petnaest dana ue se teorije o alkoholizmu i polae se ispit o alkoholizmu, tako da alkoholiari prepoznaju posledice sopstvene zavisnosti. Nakon mesec dana u terapiju se ukljuuju i lanovi porodice, porodina mrea, porodica iznosi svoje probleme, pokuava se sa redefinisanjem emocionalnih i svih drugih porodinih odnosa. b) Stabilizaciona faza traje godinu dana, s tim to se seanse odvijaju jedanput nedeljno sa osnovnim ciljem da se uvruju promene u ponaanju postignute u intgenzivnoj fazi. Osnovni ciljevi ovog tipa terapije su: potpuna apstinencija od alkohola, kompletan zdravstveni, psihiki i fiziki oporavak i ureivanje porodinih odnosa na funkcionalan nain. O rezultatima ove terapije govore podaci iz Centra za porodinu terapiju koji pokazuju da je 70% akoholiara uspeno rehabilitovano nakon pet godina od zavrene terapije, pri emu su u obzir uzeti, ne samo apstinencija od upotrebe alkohola, ve i nivo i kvalitet ivota.

119

Pored pomenutih optih modela postoje i brojni drugi, kao i specifine metode i tehnike leenja i rehabilitacije zavisnika od alkohola o emu postoji brojna specijalizovana literatura.

Glava II ZAVISNOST OD DROGA II 1. Definisanje pojma zavisnosti od droga Postoji veliki broj pojmova koji je vezan za uzimanje droga, meutim svi ti pojmovi nisu sinonimi. Tako na primer, pojam upotrebe droga izgleda prividno neutralan, jer podrazumeva korienje bilo kakve droge bez obzira na svrhu. U strunoj literaturi se sree i termin zloupotreba droga, kako bi se napravila razlika izmeu eventualno opravdanog korienja droge ili medicinski indukovane potrebe za drogom i njene upotrebe u nemedicinske svrhe, ali ovaj pojam esto ima moralistiku konotaciju i osuivaki stav, te predstavlja i vid drutvenog etiketiranja. Kada je re o strunoj literaturi oba pomenuta pojama su odbaena, dok su u upotrebi druga dva: zavisnost od droga, kao ui pojam, i narkomanija, kao znatno iri pojam, koji se ipak esto koristi samo kao sinonim za zavisnost od droga. Najoptija definicija pod narkomanijama podrazumeva svaki vid uzimanja droga ili bilo kakvih opojnih sredstava koji stvaraju bilo psihiku bilo fiziku zavisnost. Pojam narkomanije polazi od ireg shvatanja pojma droge tako da se u najirem smislu rei drogom smatra svaka supstanca prirodnog ili sintetizovanog porekla koja uneta u organizam izaziva promene jedne ili vie psihikih odnosno somatskih funkcija organizma. Polazei od ovakvog odreenja pojma droge, narkomanija je najiri oblik zavisnosti od supstanci, koji obuhvata alkoholizam, zavisnost od droga, kao i kafeizam, nikotinizam i teizam. U prvobitnim definicijama svetske zdravstvene organizacije pravila se razlika izmeu adicije i navike na drogu, kasnije je to razlikovanje ukinuto i prihvaen je termin zavisnosti od droge koji podrazumeva stanje psihike ili fizike, ili i jedne i druge zavisnosti od droge, koje se javlja posle povremenog ili stalnog uzimanja droge. Karakteristike stanja zavisnosti uslovljene su vrstom droge koja se uzima, jer svaka droga ima svoje specifinosti, to znai da sve droge nemaju iste psihike i fizike posledice. Novija shvatanja eksperata Svetske zdravstvene organizacije pod klinikim sindromom zavisnost podrazumevaju stanje psihike i fizike zavisnosti koje nastaje kod osoba koje kontinuirano uzimaju odreene ili vie droga, to ukljuuje udnju za drogom i njeno uestano uzimanje kako bi se doiveli odgovarajui psihiki efekti i izbegli patnja i poremeaji izazvani liavanjem droge (apstinecijalni sindrom). Zavisnik je osoba koja je dola u stanje zavisnosti od uzimanja neke vrste ili vie droga, to proizilazi iz interakcije izmeu organizma i droge, a karakterie se promenama u ponaanju i drugim reakcijama organizma, koja ukljuuje prinudu da se

120

droga ponovo uzima na trajnoj ili periodinoj osnovi, s tim to tolerancija moe ali i ne mora biti izmenjena (Despotovi i Ignjatovi, 1978). II 2. Osnovne karakteristike zavisnosti od droga Najznaajnije opte karakteristike zavisnosti, koje variraju prema vrsti droge, jesu: psihika ili fizika zavisnost i tolerancija. 1. Psihika zavisnost je posebno stanje svesti koje se sastoji u elji i potrebi nekih ljudi za efektima droge, koje oni doivljavaju kao prijatna i donose im zadovoljstvo ili izmenjen doivljaj realnosti. Opta karakteristika svih droga je da uspostavljaju psihiku zavisnost i da imaju posebno dejstvo na percepciju, osete, oseanja i raspoloenja (Regan c, 2001). 2. Fizika zavisnost se sastoji u optoj adaptaciji organizma na stalno prisustvo droge poto kao posledica njenog uzimanja dolazi do promene metabolizma, tako da ukoliko se naglo prekine uzimanje droge dolazi do apstinencijskog sindroma, kao psiho-fizikog poremeaja koga karakteriu razliiti somato-vegetativni i psihiki poremeaji kao to su poviena temperatura, drhtavice, grevi, munina i sl. Fiziku zavisnost stvaraju samo dve vrste droga i to su opijati, odnosno sve droge koje nastaju na bazi opijuma, i barbiturati, odnosno soli barbituratske kiseline. 3. Tolerancija oznaava postepeno opadanje dejstva droge, odnosno nemogunost da se eljeni efekti postignu ranijom koliinom droge, pa je zato neophodno stalno poveavati dozu droge da bi se postigli isti efekti. Tolerancija postoji kod opijata, barbiturata, amfetamina, halucinogenih droga, a ne postoji kod kokaina i kanabisa. Zahvaljujui svojstvima pomenutih droga kod kojih ne postoji tolerancija javlja se praksa i doktrina legalizacije njihove upotreba, s tim to se insistira na kontroili kvaliteta, prometa i upotreba ovih droga.

Opte karakteristike zavisnosti VRSTA DROGE PSIHIKA ZAVISNOST OPIJATI (heroin, morfijum) + BARBITURATI (razne pilule + za umirenje) KOKAIN (lie i zrnevlje + koke) AMFETAMIN (kao i razne + pilule za mravljenje) KANABIS (hai, marihuana) + HALICUNOGENICI (LSD, + Meskalin psilocibin) FIZIKA ZAVISNOST + + TOLERANCIJA + + + +

121

Nauna saznanja pokazuju da svaka droga u sutini uspostavlja karakteristian tip zavisnosti, odnosno da postoje razliiti tipovi zavisnosti s obzirom na razliita svojstva droga. Svim drogama je zajedniko da stvaraju psihiku zavisnost, da dovode do promena psihikih svojstava i ponaanja, do fizikih (somatskih) poremeaja, zatim do poremeaja funkcionicanja socijalnih odnosa i da zapravo, uzimanje droga dovodi do psihikog i socijalnog propadanja. Sa pravnog aspekta moe se govoriti o tri grupe droga: 1. Zabranjene droge, ija je proizvodnja zabranjena, (na primer limitirana je koliina opijuma koji moe da se proizvede i sve preko toga je zabranjeno). 2. Kontrolisane droge, koje se upotrebljavaju iskljuivo u medicinske svrhe i to po strogoj kontroli i proceduri i 3. Nekontrolisane droge, koje ne podleu kontroli, jer ne predstavljaju veliku opasnost po zdravlje ili od zloupotrebe. Kliniko-farmakoloka klasifikacija droga obino izdvaja tri tipine grupe (Despotovi i drugi, 1978): a) Velike toksikomanije, koje obuhvataju opijumsku, morfinsku i heorinsku zavisnost; kanabizam (zavisnost od haia i marihuane) i kokainsku zavisnost. b) Male toksikomanije, koje se odnose na eteromanije, medikamentoznu zavisnost, teizam , nikotinizam, kafeizam i slino. c) Politoksikomanije, koje podrazumevaju kombinaciju odnosno uzimanje vie droga u isto vreme. Iako je ova klasifikacija iskljuivo kliniko-farmakoloka ona se pogreno koristi podelom na teke i lake droge. Proizvoai i trgovci drogama uspevaju da u nekim zemljama legalizuju promet i korienje tzv. lakih droga. Mada se droge razlikuju po svojim farmakolokim svojstvima i efektima koje izazivaju, sve one uspostavljaju zavisnost i, u krajnjem sluaju, vode razaranju i unitenju linosti. Brzina i teina dejstva nekih droga je manje bitna od krajnjih efekata. Klinike klasifikacije obinu poivaju na poznavanju dinamike razvoja zavisnosti i posebno su korisne za prevenciju, tretman i spreavanje recidivizma. One obino sadre sledee klasifikacione grupe: 1. Epizodne toksikomanije najee vezane za eksperimentalno uzimanje haia, marihuane i LSD, rekreativnih i slinih droga poput extasy. 2. Blage zavisnosti, obino predstavljaju nastavak epizodnih ili eksperimentalnih toksikomanija, s tim to postaju redovite i praene su uzimanjem ogranienih koliina droge. 3. Prava zavisnost, pored redovitosti uzimanja obino je praena poveavanjem doza droga kod kojih postoji tolerancija (heroin, morfium). 4. Povratnika zavisnost, koja je kontinuirana i nastavlja se i u sluajevima povremenih tretmana i leenja. II 3. Saeta istorija narkomanija Istorijski izvori pominju veoma ranu upotrebu, pre svega, prirodnih droga. Istorijski gledano, prva upotreba droga vezana je za odreene mitsko -religijske obrade, to znai da se droga koristila u izuzetnim religijskim prilikama i pritom nije bila

122

dostupna svima u drutvu. Tako su, naprimer, jo pre 5000 godina Sumeri koristili odreene droge, pre svega, opijatske droge u religijske svrhe prilikom mitsko-religijskih ceremonija. Pored mitsko-religijskih ciljeva droga se veoma rano upotrebljavala i u medicinske svrhe. Tako se ve u antikoj Grkoj u delima Homera upotreba opijuma vie puta pominje. On, pored ostalog, pominje primer Zevsove keri Helene koja je vojnicima u vino stavljala sokove od kojih su postajali hrabriji i zaboravljali strah i bolest. U Ilijadi i Odiseji ena kralja Meneleja lepa Jelena daje Odisejevom sinu pie da zaboravi bolest i nesreu i time podstakne njegovu borbenu spremnost. Arapi su takoe, koristili opijum u odreene medicinske svrhe kao vrstu analgetika da bi ranjenicima ublaili bol. U staroj Kini je praktino postojala zavisnost od opijuma koji se nije koristio jedino u medicinske svrhe i bio je relativno dostupan poto je masovna proizvodnja maka to omoguavala (opijum je smesa koja se dobija iz smolaste mase nezrele aure maka). Procenjuje se da je u carskoj Kini na poetku XX veka bilo preko 120 miliona korisnika opijuma. Kineska farmakologija belei i prvu proizvodnju lekova od opijuma, ak postoji sauvan recept jednog kineskog cara, o tome kako se od opijuma prave analgetici. Osim ovih primera, istorija belei i ratove vezane za opijum i to u XIX veku kada je Kina zabranila uvoz opijuma, pa tako dolazi do I opijumskog rata izmeu Kine i Velike Britanije, a ubrzo i do II opijumskog rata izmeu Kine i Istone evropske kompanije u kojoj je bio ukljuen engleski i francuski kapital. Inae, do oba opijumska rata je dolo jer je Kina odbila da prihvati odreene uslove kontrole prometa opijuma. Upotreba kanabisa takoe je veoma davno registrovana. Re je o Canabis Indica- indiskoj konoplji od ijih se listova i cvetova pravi hai (od ukastog praha sa vrhova cvetova biljke) i Canabis Sativa - meksikoj konoplji od koje se spravlja marihuana (od cvetova i listova biljke). Marko Polo je ostavio trag o Hasanu, surovom razbojniku iz Persije koji je svojim vojnicima poznatim po svireposti kao nagradu davao hai. Njegovi vojnici su se zvali Hasansini. Neki tvrde da je poreklo rei hai vezano za ovu kriminalnu grupu. Morfijum je sintetizovan 1805. godine iz opijuma i ime dobio po grkom bogu sna Morfeusu poto deluje omamljujue. Morfijum je korien za ublaavanje bolova prilikom ranjavanja, operacije, vrlo tekih bolesti i tada se on uzimao iskljuivo oralnim putem. Alexandre Wood je pronaao inekciju 1853. godine i time omoguio da se morfijum uzima subakutalno, intramuskularno i intravenozno. Dresser je 1898. godine izdvojio heroin iz morfijuma i on je prvobitno upotrebljavan kao lek za odvikavanje od morfijuma (beli prah, bez mirisa, moe da se pomea sa mlekom u prahu ili sa kredom). Amfetamin je jedna od najranije sintetizovanih droga (1887) iako su dejstva amfetamina slina ovom bila poznata jo u staroj Kini 3000 godina pre nove ere. Meskalin, koji je sintetizovan 1918. godine izdvojen iz jedne vrste meksikog kaktusa (Pejotl), dobio je svoje ime po Meskalero Indijancima, koji su ovaj kaktus koristili u religijskim obredima. Do otkria meskalina dolo se sluajno preko ena, koje su koristei razne vrste vradbina dole do saznanja o njegovim specifinim svojstavima i delovanju na organizam.

123

Metadon je prvi put korien u II Svetskom ratu da bi se smanjio strah vojnika, a pritom je postojala mogunost da se kontrolie koliina i dejstvo metodona, ali i da se kontrolie onaj ko uzima metodon. LSD-25 je psihodelina i halucinogena droga koju je eksperimentiui u laboratiriji otkrio vajcarac Albert Hofman, 1943. godine. LDS je dobijen iz raene glavice - parazita koji napada klas rai. Ovde je interesantno pomenuti priu o veticama iz Salema iz XVII veka, o devojicama izmeu 14 i 17 godina koje su proglaene za vetice i spaljene zbog svog udnog ponaanja, jer se mislilo da one odravaju vezu sa avolom. Meutim, uspostavilo se da su one jele raeni hleb iz Evrope, a u tom rau je bilo specifinih gljivica iz kojih je kasinije izdvojena ova vrsta droge LSD. Inae, postoje tri tipa sintetizovanih droga i to su LSD (soli lizergine kiseline), barbiturati (soli barbituratske kiseline) i amfetamini (razne pilule za mravljenje). Psilocybin je 1958. godine izdvojen iz meksike gljive Psilocibae Mexicana. II 4. Tipovi narkomana U osnovi mogu se izdvojiti tri interesantne grupe narkomana: 1. Klasini - stari narkomani u koju najee spadaju: a) Leeni pacijenti, ija bolest je praena tekim patnjama i bolovima i koji su prilikom leenja redovno primali odreene koliine droge npr. morfijum, pa su tako postali zavisni od te droge. Oni nastavljaju uglavnom nakon izleenja da koriste ove droge, esto uz lekarski recept. Oni po pravilu uspevaju da normalno funkcioniu. b) Medicinsko osoblje, a posebno lekari kojima je droga bila dostupna i nisu imali potrebe za ilegalnim tritem. S obzirom da su koriene doze standardizovane i po jaini i po kvalitetu droge, oni su mogli ak vrlo dugo da ih koriste, a da to ostane neprimeeno od strane okruenja i da ne remeti njihov profesionalni ivot i ponaanje. c) Umetnici, koji uzimaju droge kao stimulaciju i pod dejstvom narkotika stvaraju. d) Najsiromaniji slojevi u nekim zemljama Bliskog i Dalekog Istoka, u Kolumbiji, Peruu, Venecueli, Kini, Indokini i drugim, koji uzimaju hai ili opijum kao zamenu za hranu i kako bi pobegli od stvarnosti svakodnevne bede. 2. Eksperimentatori kao specifian tip narkomana ine: a) Primarni zavisnici karakteristini za mlade koji u odreenim drutvenim situacijama najee iz radoznalosti ili drutvenosti probaju jednom ili vie puta ponuenu drogu, najee marihuanu; pa se tako pod dejstvom grupe postepeno stvara zavisnost. b) Rekreativni - povremeni uivaoci droga, koji se obino vezuju za pripadnike odreenih slojeva, za odreene drutvene grupe kod kojih se upotreba droge javlja s vremena na vreme, kao deo ivotnog stila ili prilikom nekih socijalnih dogaanja. 3. Savremeni tip zavisnika od droge predstavlja najvei problem, jer je to najmasovnija grupa. Obeleja savremenog tipa zavisnika od droge: a) visoka zastupljenost mladih, b) visoka zastupljenost politoksikomanije (uzimaju se razliite kombinacije droga, vrlo esto kombinacije alkohola i odreenih lekova ili droga)

124

c) eksperimentisanje sa razliitim supstancama i nainima upotrebe i d) vrlo esti smrtni ishodi. Poetkom ovog veka meu korisnicima droga bilo je 1% maloletnika, a danas je izmeu 1/2 i 2/3 zavisnika od droge maloletno. Upravo, ovaj kvantitativni aspekt ukazuje na na sloenost problema zavisnosti od droge. II 5. Tipologija zavisnosti prema tipu droge Imajui u vidu svojstva pojedinih droga moe se govoriti i o tipologiji zavisnika po tome koju vrstu droge koriste. Mnogi autori upravo insistiraju na ovoj podeli zavisnosti od droga polazei od toga da svaka droga ima svoje specifine karakteristike, to praktino znai da svaka droga ima svoj sopstveni karakeristian tip zavisnosti (Henslin, 1996). 1. Zavisnost tipa kanabis Pod nazivom kanabis oznaavaju se dve vrste konoplje od ijih se listova i cvetova dobija marihuana ili hai. Uzimanje marihuane poelo je 60 tih godina XX veka da se iri u Americi u okviru hipi-pokreta i danas je korienje ovih vrsta droga veoma raireno meu mladima. Uivaoci marihuane daju vrlo razliite, esto protivrene opise efekata ove droge. Najee se kao efekti marihuane navode stanja euforije, relaksacije, poveana osetljivost ula vida i sluha, poremeaji percepcije prostora i vremena, slabljenje panje itd. Nakon ove faze nastaje period pasivne ekstaze, a zatim faza sna koja traje nekoliko asova. Droge tipa kanabis ne uspostavljaju fiziku zavisnost i ne javlja se tolerancija tako da prestanak njiohovog korienja ne izaziva apstinencijalni sindrom. Meutim, pod uticajem uzimanja marihuane mogu se javiti i razliiti psihiki poremeaji kao to su reakcija panike, kanabis psihoze i akutne toksine psihoze, kao i odreeni somato-neuroloki poremeaji. Znaajan uticaj na proces formiranja zavisnosti tipa kanabis imaju narkomanske grupe - subkulture odnosno, drutveni odnosi koji se stvaraju meu uivaocima droge. Howard S. Becker (1967) smatra da osoba postaje uivalac droge samo kada proe kroz proces uenja u kome e drogu prihvatiti kao neto to moe da joj prui prijatnost i zadovoljstvo. U tom procesu pojedinac mora da naui: - tehniku puenja marihuane kojom se postiu odreeni efekti, da bi droga za njega postala sredstvo uivanja; - da prepoznaje poeljne efekte droge i da te efekte povezuje sa samim uzimanjem marihuane; - da uiva u efektima droge, koji je ve nauio da prepoznaje, to znai da je uivanje u efektima marihuane drutveno steeno; - sem toga, da bi pojedinac postao redovni uivalac roge, on mora da naui da se snabdeva drogom i da se oslobodi opte prihvaenih stavova drutva po kojima je uzimanje droge devijacija i da se potpuno identifikuje sa vrednostima i normama drugih narkomana. Karakteristian je podatak dobijen razliitim istraivanjima leenih zavisnika da je oko 70% narkomana poelo sa puenjem marihuane. Postoje razliite teorije o tome da li uzimanje marihuane vodi korienju teih droga tipa opijuma i heroina, meutim, izvesno je da tome znaajno doprinosi priroda linih odnosa koje pojedinac stvara u toku uzimanja droge vie od prirode same droge.

125

2. Zavisnost opijatskog tipa Opijati predstavljaju veliku grupu opojnih droga sa opojnim i anelgetskim dejstvo, koje kod uinilaca izazivaju fiziku zavisnost i javlja se tolerancija. Ove droge se mogu unositi u organizam puenjem, umrkavanjem i inekcijama. Opijum je osueni mleni sok, koji se nakupi na zaseenoj nezreloj ahuri belog maka. Farmakodinamiki efekti opijuma zavise od linosti narkomana, situacije u kojoj se droga uzima, jaine i kvaliteta droge i od naina upotrebe. Najjai efekti postiu se kada se droga unosi intravenski i tu se mogu razlikovati tri faze dejstva opijuma unetog intravenski: a) faza udarnog dejstva - razliite telesne senzacije, oseaj toplote i ubrzani rad srca; b) euforino meditativna faza - nastaje nekoliko minuta nakon unoenja droge i karakterie je smirenost, blaga euforija, umor, odsustvo bola i povlaenje u sebe i c) hipnotika faza - u kojoj nastaje pospanost i san. Posle buenja osea se umor, fizika depresija, anksioznost i elja da se droga ponovo uzme. Morfijum je beli prah koji se dobija iz opijuma i ima narkotike efekate, a pored toga je i snaan anelgetik i hipnotik. Morfijum izaziva euforine efekte koji su praeni blagim hipnotikim oputanjem, miinom relaksacijom i nestajanjem anksioznosti. Prestanak efekata droge izaziva depresivnu fazu iz koje se izlaz trai u ponovnom uzimanju droge i stvaranju zavisnosti morfijumskog tipa. Heroin je beli prah bez mirisa koji se dobija iz morfijuma i koji se veoma lako pomea sa kredom, mlekom u prahu i slino, tako da se u prodaji retko nalazi ist heroin. Heroin ima snano euforino dejstvom, a zavisnost od heroina nastupa veoma brzo, sa tekom apstinencijalnom krizom, to dovodi do brzog i tekog socijalnog i moralnog propadanja. Za zavisnost heroinskog tipa karakteristino je da esto dolazi do letalnog ishoda nakon intravenskog uzimanja heroina i to iz sledeih razloga: - kod heroina postoji vrlo mala razlika izmeu efektivne i letalne doze, tako da je vrlo lako preterati u koliini uzete droge i umesto efektivne, uneti letalnu dozu; - uivalac heroina moe inekcijom da unese letalnu dozu u venu u toku nekoliko sekundi i - lo kvalitet heroina i promenljivost jaine doze vode tome da zavisnik unosi drogu iju potenciju ne zna, to ukoliko je re o jakoj drogi dovodi do nagle smrti (predoziranje). Za zavisnost opijatskog tipa je bitno da stalna upotreba opijata dovodi do fizike zavisnosti, tako da euforiki efkti droge sve vie slabe i ubrzo postaje nuno da se stalno poveava koliina droge da bi se postigli isti efekti. Iako je u poetnoj fazi motivacija za uzimanje droga bila da se postigne euforija, u kasnijoj fazi osnovni motiv nastavljanja uzimanja droge je izbegavanje tekoa apstinencijalne krize, a ne manje postizanje euforije, pa tako celokupan ivot zavisnika od droge je odreen i uslovljen njegovom vezanou za drogu. 3. Zavisnost halucinogenog tipa

126

U halucinogene droge spadaju: meskalin, koji se dobija iz jedne vrste meksikog kaktusa (Pejotl), psilocibin koji, se dobija iz jedne vrste meksike gljive (Psylocibe mexicana), LSD-25, koji se dobija sintentikim putem iz raene glavice, parazita koji napada klas rai. Ove droge se zbog svojih efekata nazivaju i psihodeline droge. LSD-25 je najpoznatija halucinogena droga koja se obino uzima u obliku kapsula i tableta, a nekad i sa kockom eera natopljenom ovom supstancom. Efekti ove droge obino traju izmeu 5-12 asova, mada reakcije, ponekad neeljene i neprijatne traju i nekoliko dana dok se ponekad se nakon jednog ili vie meseci pojavljuje ponovno doivljava efekata droge, bez upotrebe LSD-a. LSD je droga koja menja psihu oveka i dovodi do neobinih i neoekivanih psihikih reakcija i poremeaja ula. Psihiki doviljaji osobe pod uticajem LSD-a zavisi od doze LSD-a, od same linosti, od oekivanja i pripremljenosti osobe da doivi efekte droge i od drutvene sredine u kojoj se droga uzima. Najei efekti LSD-a 25 jesu: a) poremeaj u percepciji prostora i vremena; prostor se doivljava multidimenzionalno u jednom trenutku tj. stvari se vide na vie razliitih naina odjednom, a vreme postaje irelevantno i stvara oseanje bezvremenosti; b) fenomen sinestezije odnosno istovremene stimulacije razliitih ula; c) subjektivno preuveliavanje svega u spoljanjem svetu; sebe samog, delova tela, predmeta; d) svet je u stalnom, fluidnom, pokretnom stanju; stvarnost se predstavlja na erdetski nain: kada zavisnik zatvori oi vidi fizike objekte koji su obino u pokretu, kao da gledaju film; e) emocionalna labilnost; ekstremne promene i brzo menjanje raspoloenja; f) halucinacije i g) oseaj iracionalnosti- svet se doivljava posredstvom intuicije, emotivne komunikacije i ula. Posledice dejstva ove droge su vrlo teki psihiki poremeaji; akutne psihike reakcije panike; produene psihotike reakcije tipa shizofrenije; povratne psihotine reakcije; hronine izmene linosti. Kod svih halucinogenih droga postoji tolerancija, ali se ne uspostavlja fizika zavisnost. 4. Zavisnost kokainskog tipa Kokain je beli kristalni prah koji se dobija iz junoamerike biljke koke. Najee se uzima umrkavanjem, a ree oralno i inekcijom. Stalna upotreba kokaina dovodi do psihike zavisnosti, dok se fizika zavisnost ne razvija, niti postoji tolerancija, to znai da ne dolazi do opadanja efekata kokaina. Efekti kokaina su stimulativni, dolazi do kone, slune i vidne halucinacije, javljaju se delirantne ideje, stanje razdraenosti psihomotorne sfere i oseanje poveane psihike i fizike moi (Williams Terry, 1989). Apstinencija moe da bude praena razliitim psihikim i fizikim poremeajima, koji su najverovatnije posledica potrebe za drogom. Posledica zavisnosti od kokaina manifestuje se mentalnim i fizikim propadanjem osobe, a hronina intoksinacija kokainom ponekad moe dovesti i do mentalnog stanja nazvanog "kokainsko ludilo".

127

Bez obzira na tip zavisnosti, u razvoju zavisnosti od droga postoje i odreene opte karakteristike koje se pre svega odnose na proces individuacije narkomana, odnosno na proces u kome uivalac droge preuzima devijantnu ulogu narkomana pri emu bitnu ulogu ima drutvena reakcija osude. U ovom smislu, razlikuju se dve faze razvoja zavisnosti od droga: A) Primarna narkomanska devijacija koja predstavlja poetak uzimanja droga i predstavlja uvod u uspostavljanje zavisnosti. Razliiti razlozi mogu dovesti do toga da neko pone i nastavi da uzima drogu. Primarna narkomanska devijacaija javlja se najee u sledeim situacijama: - kada se uzimanje droge drutveno opravdano (naprimer u leenju bolesnika) ili je uspeno racionalizovano tako da osoba uspeva da obavlja svoju drutveno prihvatljivu ulogu, naprimer, lekari i istalo medicinsko osoblje, - kada izostane drutvena reakcija i - kada uivalac droge uspeva da narkomanska devijacija ostane u okvirima tzv. primarne narkomanske devijacije. B) Sekundarna narkomanska devijacija poredstavlja realnu fazu uspostavljene zavisnosti. Do prelaska primarne narkomanske devijacije u sekundarnu dolazi onda kada: - nastavljanje uzimanja droge i stvaranje zavisnosti od droge poinje da biva vidljivije, - kada drutvena sredina poinje da reaguje na ponaanje narkomana, u obliku represije i stigmatizacije i - u situacijama kada narkoman reorganizuje svoje uloge i prihvata sebe kao narkomana usled etiketiranja od strane okruenja. Preuzimanje socijalne uloge narkomana je znatno bre i esto dramatinije kod mladih usled potrebe za ilegalnim nabavljanjem droge i postojanja narkomanske subkulture. Sve droge se mogu klasifikovati i prema njihovim osobenostima i efektima koje izazivaju (Scarpatti, Andersen, O'Tool, 1997). Na osnovu ovih kriterijima sve droge se mogu podeliti u etiri opte grupe: Tip droge 1. Narkotici osobenosti i efekti depresant olakanje bola euforija smanjenje apetita primer opijum heroin morfijum

2. Sedativi

depresant pilule za spavanje euforija trankilizatori konfuzija barbiturati smanjena inhibicija poveana aktivnost nervnog sistema smanjenje apetita porast senzorske kokain crack amphetamini (speed)

3. Stimulanti

128

percepcije besanica 4. Halucinogenici iskrivljene percepcije LSD depresija meskalin panika Peyotle povremeni flashbackovi PCP (aneoski prah)

II 6. Narkomanije mladih Narkomanije mladih su danas veoma visoko zastupljene to je veoma znaajno sa aspekta prevencije i rehabilitacije (Bukeli, ). Naime, linost mladog narkomana, odnosno neka svojstva mladih lica predstavljaju pozitivan transfer kako za eksperimentisanje tako i uspostavljanje zavisnosti od droge (Petrovi, S., 1988). Ova svojstva mladosti mogu takoe predstavljati pozitivan transfer za prevenciju zavisnosti ukoliko se usmere prema pozitivnim sadrajima. Re je o takvim odlikama mladih kao to su znatielja i potreba za novim iskustvima, potreba za samodokazivanjem, za samoaktuelizacijom i identifikacijom i uspostavljanjem samoidentiteta putem odnosa sa drugim ljudima (Williams Terry, 1989). Kod narkomanije mladih veliki znaaj imaju narkomanske grupe, dok kod klasinih narkomana postoji individualno korienje droge. Narkomanska grupa ima veliki znaaj iz najmanje dva razloga, najpre, zato to je ona vezana za sam promet droge i, potom, za bitno obeleje narkomanije mladih koje ini narkomanska potkultura. Formiranju narkomanske potkulture znatno je doprineo pokret mladih, pogotovo hipi pokret koji je ezdesetih godina XX veka okupio buntovnu generaciji mladih nezadovoljnu dominirajuim potroakim drutvenih vrednostima graanskog drutva, neokolonijalnim ratovima i sopstvenim drutvenim statusom. Meutim, narkomanska podkultura javlja se i kasnije odraavajui posebnost potreba, interesa i pozicije mladih u savremenim drutvima. Ona se uspostavlja u kontekstu korienja droga, ali se vezuje i za stil ivota delova mlade generacije, koji odbacujui dominirajue drutvene vrednosti, nisu u stanju da u potpunosti ponude neke druge pozitivne kreativne i inovativne. Odbacujui preovlaujui konformizam sopstvenih drutava mladi zavisnici uspostavljaju specifian konformizam pripadanja, identifikacije i suivota zavisnike grupe, kao specifian tip povlaenja i bega od svakodnevnog ivota. Mehanizmi vezivanja unutar zavisnike potkulture i narkomanske grupe su jai od bilo koje drutvene institucije, ukljuujui i porodicu tako da zdrueni sa interesima i organizacijom proizvoaa i distributera droga predstvaljaju snanu prepreku prevencije, tretmana i zatite. Posebni naini i razraene metode regrutovanja novih zavisnika, mobilizacije i povezivanja lanova grupe i potkulture potpomau opstajanje i irenje njihovog uticaja. Pripadnost narkomanskoj potkulturi za uivaoce droge ima viestruki znaaj i ulogu: a) Grupa omoguava ilegalnu nabavku droge, odnosno lake dolaenje do droge putem stvaranja veza sa kanalima distribucije, koji su strogo kontrolisani i, naravno, ilegalni.

129

b) Grupa prua moralnu podrku i razumevanje potpomaui zavisnika u oseanju odbaenosti i zanemarivanja od strane drutva i okruenja, koje zavisnika realno brzo etiketira, socijalno izoluje i odbacuje. c) U grupi se lake izbegacaju sankcije i smanjuje pritisak zahteva i odnosa ireg drutva i okruenja. d) Grupa omoguuje zavisniku da probleme svoje egzistencije, koje ne moe da rei sam, reava u drutvu drugih narkomana sa slinim problemima, ime se stie oseanje pripadnosti jednom drugom svetu. e) Grupa ima znaajnu ulogu i u procesu sticanja znanja i vetine uzimanja droga, odnosno kao sredina u kojoj se stiu i prenose nova iskustva (korienja droga). f) U uzajamnom komuniciranju lanova grupe stvara se sistem racionalizacije, kao posebna ideologija vezana za uzimanje droge. g) Pripadnost grupi - narkomanskoj potkulturi - mladi izraavaju na razliite simbolike naine, kao to su poseban nain stil ivota, odevanja, komuniciranja i jezika, muzike i sl. Tako je najbitnije obeleje jezika narkomana primarno izraavanje pripadnost svetu narkomana i identifikacija, dok je njegova manje bitna funkcija prenoenja poruka. Zbog ovakve uloge narkomanske grupe prihvatanje socijalne uloge zavisnika se najee i ostvaruje u grupi drugih uivalaca droge, jer potkultura deluje u pravcu potvrivanja i daljeg uvrivanja devijantnog identiteta narkomana. Naime, svi sociopsiholoki mehanizmi zavisnike grupe pogoduju formiranju ne samo narkomanske subkulture, ve i odreenog stila i naina ivota koji je veoma teko voljno i bez ozbilje podrke spolja napustiti. Za veinu narkomana najvaniji razlozi vezivanja za grupu su zajedniko uivanje droge, mogunost nabavke droge, oseanje zatienosti, uzajamno razumevanje i postojanje slinih ideja i stila ivota. II 7. Drutvena reakcija na zavisnosti od droga Nijedno savremeno drutvo ne odobrava uzimanje droga. Meutim, reakcija drutva na zavisnosti od droga je kulturno uslovljena i zavisi od konkretnih socijalnih i ekonomskih uslova datog drutva. Uopteno reeno, u osnovi je mogue izdvojiti etiri karateristina opta modela reagovanja na uzimanje droga: 1. Moralistiko-legalni model u kome se reagovanje drutva izraava kroz moralnu osudu i primenu represivnih mera prema uivaocima droge. 2. Medicinski model, koji uzimanje droga smatra boleu, pa se zavisnik od droge tretira kao bolesnik koga treba leiti u okviru postojeeg medicinskog sistema sa naglaskom na razliitim tipovima tretmana. U leenju se koriste razliiti metode medikamentoznog, psiholokog, psihijatrijskog i multidisciplinarnog tipa, s tim to se leenje pojedinaca esto kombinuje sa grupnom terapijom. 3. Psiho-socijalni model usmerava teite reagovanja ka linosti uivaoca droge i ka neposrednim drutvenim odnosima i mikrosocijalnom okruenju u kome ivi. On se oslanja u velikoj meri na pozitivne energije i iskustva porodice, vrnjakih grupa i terapeutskih zajednica. 4. Socio-kulturni model, zasnovan je na sociolokim saznanjima o drutvenim uzrocima zavisnosti od droga, primarno je usmeren ka promenama drutvenih i sociokulturnih uslova ivota sa naglaskom na razliitim merama prevencije, promene odnosa

130

drutvenih institucija i promenama u lokalnim zajednicama (Inciardi J. A., Tims F. M. and Fletcher, 1993). U veini zemalja drutvena reakcija sadri u sebi elemente sva etiri modela, s tim to mogu, u veoj ili manjoj meri, da preovlauju elementi nekog od modela. U poslednjim decenijama XX veka posebno su kao integrativni model postale iroko prihvaeni razliiti tipovim terapeutskih zajednica, kao vid potpunog terapeutskog okruenja. Ovaj model poiva na filozofiji samo-pomoi i uzajamne zatite i obino pored profesionalnog osoblja razliitih struka ukljuuje bive zavisnike kao deo sistema za podrku i rehabilitaciju. Ovi modeli zasnovani su esto na idejama pozitivnog i negativnog nagraivanja za progres u promenama navika, ponaanja i stila. Neke od ovih terapeutskih zajednica nastale su u ustanovama zatvorenog tipa (zatvori, psihijatrijske klinike ili kontrolisane socijalne ustanove), ali se sve vie formiraju u lokalnim zajednicama u kojima se javlja vei broj ili rizik pojave zavisnosti. Ove zajednice nekada se kombinuju sa tzv. kuama na pola puta ili dnevnim centrima i dispanzerima za tretman i leenje. Poetak tretmana obino obuhvata upoznavanje sa programom i usvajanje principa i uzajamnih pravila ponaanja i odnosa, uz esto formalno potpisivanje terapeutskog ugovora. Kljune aktivnosti usmerene su ka razvoju pozitivnih ivotnih vrednosti i posebno prema radu i samoodgovornosti, promenama navika i stila ivota i oslobaanju od zavisnosti i ka uzajamnom prihvatanju i ukljuivanju u porodicu i lokalnu zajednicu. U nas se vrlo dugo smatralo da je droga problem drugih razvijenih drutava, da ima elemenate snobizma i elitizma i da je svojstvena drutvenih slojeva koji ne znaju ta e sa sobom. Meutim, ne samo da zavisnost od droge vie nije privilegija bogatih, ve dolazi do izvesnog socijalnog uravnoteavanja tako ona postaje prisutna u svim drutvenim slojevima, s tim to postoje bitne razlike u vrstama zavisnosti, kljunim uzrocima uspostavljanja zavisnosti i u drutvenim reakcijama na zavisnike iz razliitih drutvenih slojeva. U naem drutvu izdvajaju se uglavnom dva naina drutvenog reagovanja na zavisnosti od droga: a) Leenje zavisnika od droga, koje je dobrovoljno i odvija se u psihijatrijskim ustanovama primenom odreenog tipa medicinsko-psiholoko-socijalne metodologije leenja i rehabilitacije. Leenje narkomana moe, meutim, biti i prinudno nakon izreene mere bezbednosti obaveznog leenja zavisniku koji je usled zavisnosti od droge izvrio delo i kod koga postoji opasnost da e i dalje pod uticajem zavisnosti vrtiti krivina dela. b) Kanjavanje zavisnika od droga za mnoge radnje u vezi sa opojnim drogama i psihotropnim supstancama, osim samog uzimanja droge. Tako se, na osnovu krivinog zakondavstva u nas, inkrimiu neovlaena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga i omoguavanje uivanja opojnih droga. Meutim, ovim legalnim zabranama moe se delovati na kljune uzroke narkomanije. Ima miljenja da neki droge treba legalizovati i na taj nain smanjiti zlo ukoliko se ono ne moe u potpunosti iskoreniti. Tako je naprimer G. Becker (1998) svoje zalaganje za legalizaciju upotrebe i prodaje droga odraslima obrazloio oekivanjem pozitivnih efekata poput drastinog snienja cena droga na tritu to bi smanjilo interes organizovanog kriminala, jer bi ova aktivnost postala neprofitabilna i time bi se

131

posredno smanjio pritisak na potencijalne korisnike i njihovo promiljeno i organizovano mobilisanje, naravno, meu mladima. II 8. Prevencija narkomanija Sa aspekta prevencije i resocijalizacije veoma je vano poznavanje kljunih uzroka narkomanije koji, pored ostalog lee u: a) u socijalnim uslovima ivota, naroito mlade generacije koja je sputava u svojim potrebama i mogunosti, pa je zavisnost od droge jedan specifian vid bekstva od stvarnosti, bekstva iz drutva; b) u drutvenoj hipokriziji kada je u pitanju ukupni odnos prema svim vidovima bolesti zavisnosti i jaoj moi i intresima proizvoaa i prometnika supstancama od opteg interesa drutva i mladih; c) u odsustvu pozitivnih programa i projekata podrke mladima u procesu rasta i sazrevanja, kao i d) u irokoj neobavetenosti mladih o tetnim efektima-posledicama droge (Despotovi i Ignjatovi, 19 ). Opta prevencija zavisnosti od droga ne moe se svesti na kontrolu proizvodnje i prometa droga i na poveanu socijalnu kontrolu mladih (Freeman E. M., 2001). Naime, legalnim zabranama ne moe se delovati na kljune uzroke narkomanije, pa se moe rei da je zabluda ukoliko se oekuje da zavisnosti od droga mogu da se iskorene pootravanjem sankcija. Imajui u vidu injenicu da se zavisnost od droga uspostavlja u ranom periodu ovekovog ivota, opta prevencija treba da podrazumeva: - potpuniji razvoj drutvene brige o deci i njihovom razvoju i socijalizaciji i poboljanje uslova i mogunost kolovanja, stvaralakog i kreativnog angaovanja i zapoljavanja Posebna prevencija zavisnosti od droga ima za cilj: - spreavanje nepovoljnih uzroka droga neposredno pred njihovo mogue dejstvo na pojedince i drutvene grupe kod kojih postoji vei rizik zavisnosti od droga, s obzirom na obeleja njihovog drutvenog statusa, uzrasta i drugih sociopsiholokih obeleja i - blagovremeno otklanjanje ve ispoljenih tekoa socijalizacije, ivotnih i razvojnih problema i podrka u kriznim situacijama (Gitterman i Shulman, 1994). Bitno je za ideju prevencije da se spreavanje uzroka i rehabilitacija odnosno otklanjanje posledica ne moe svesti na kanjavanje, leenje i tretman narkomana, ve da je potrebno: - menjati uslove ivota mladih i posebno zavisnika od droga, - negovati odnose zavisnika sa porodicom, vrnjakim grupama, mikrosocijalnim okruenjem; - podsticati pozitivne stilove i naine ivota; - korenita menjati doktrine, nainie i uslove resocijalizacije i rehabilitacije zavisnika i posebno metodologije rada sa zavisnikim grupama i potkulturama.

132

Osim toga velikih prepreka za tretman uopte je nedovoljna informisanost ne samo javnosti, ve i profesionalaca o karakterstikama zavisnosti od droga, oslobaanje od predrasuda i vrednosnih sudova, zanemarivanje Hipokratove zakletve kada su u pitanju zavisnici od supstanci i prisutno odbijanje da se prue medicinske usluge ak i za one potrebe koje nisu u vezi sa zavisnou od droge. U celini, potrebna je temeljna rekonstrukcija sistema drutvne reakcije na zavisnosti, organizovanija i koordiniranija funkcionalna povezanost razliitih aktera drutvenih odnosa prema ovom tipu socijalnih bolesti. II 9. Centar za socijalni rad u prevenciji bolesti zavisnosti Ovako iroko definisana tema izlaganja upuuje i na relativnu optost pristupa i iznoenja ideja, iako se one uvek mogu produbljivati, razvijati i operacionalizovati, ukoliko su prihvatljive i potencijalno ostvarljive. Razmatranje uloge bilo koje posebne ustanove u prvenciji bolesti zavisnosti vezano je za neka principijelna pitanja na kojima bi trebalo da poiva ova znaajna delatnost. Pitanje principa prevencije ne bi zasluivalo posebnu panju ukoliko bi se oni primenjivali u praksi. Meutim, odreivanje uloge centara za socijalni rad u prevenciji bolesti zavisnosti upravo je najdirektnije povezano sa odgovorima na ova pitanja. Prvo principijelno pitanje tie se definisanja, pristupa i razumevanja pitanja bolesti zavisnosti i njihovih implikacija na konkretnu praksu. Ukoliko se bolesti zavisnosti definiu iskljuivo ili primarno kao lini ili eventualno porodini problem, onda se i vienje uloga centara za socijalni rad suava na polje delovanja na pojedince i porodice, ime se, naravno, one veoma suavaju i obino usmeravaju prema posledicama. Na drugoj strani, ukoliko se bolesti zavisnosti posmatraju globalno i jedino kao socijalni problem, postoji rizik da ove uloge ostanu na nivou uoptenosti. Drugim reima, poto bolesti zavisnosti predstavljaju istovremeno lini, porodini i socijalni problem onda je izvesno da sve mere drutvene reakcije moraju biti usmerene prema svim ovim nivoima, aspektima i segmentima pojave. Drugo bitno opte pitanje tie se praktine primene nekih konceptualno odavno prihvaenih principa, koji u praksi ne funkcioniu. Re je najpre, o principu multidimenzionalnosti i sloenosti bolesti zavisnosti i sledstveno tome principu multidisciplinarnosti, ne samo u izuavanju, ve u konkretnom bavljenju ovim problemom. To, pored ostalog podrazumeva timski rad, ali ne jedino u zdravstvenim i drugim pojedinanim i specijalizovanim ustanovama, ve u formi postojanja multidisciplinarnih i meuresorskih timova, koji bi u lokalnim zajednicama trebalo da sve vie ukljuuju brojne humanitarne i dobrovoljne organizacije mladih, roditelja i graana uopte, podrazumevajui i razliite grupe ili udruenja leenih ili rizinih skupina. Multidisciplinarnost i povezivanje razliitih aktera prevencije i zatite ne podrazumeva jedino dobru koordinaciju i saradnju u izgradnji koncepcija, programa i projekata, ve se odnosi na neophodnost permanentne funkcionalne i akcione saradnje u svim segmentima politike, drutvene reakcije i prakse. U tome su neophodni konzistentnost i upornost snaniji od moi grupa zavisnika da regrutuju nove i zadre ve identifikovane zavisnike. Saradnja meu akterima, multidisciplinarnost i meusektorska funcionalna i delatna saradnja ne dovode u pitanje podelu uloga i, naroito, odgovornost pojedinih ustanova, slubi ili sektora i naravno, posebnu ulogu zdravstvenih, obrazovnih i institucija za podrku deci, mladima i porodicama u prevenciji i leenju bolesti

133

zavisnosti. Pritom je jako znaajno drutveno opaanje i osetljivost za problem bolesti zavisnosti, jer su bez toga svi institucionalni sistemi, koji se njima bave na razliite naine, u osnovi nemoni naspram visoke organizovanosti i ekonomske moi i koristi organizovanih krugova trgovine drogama, alkoholom i drugim supstancama. Postoje mnogi indikatori koji pokazuju da su drutveno opaanje, osetljivost za problem i nivoi organizovanosti daleko ispod potreba za efikasnom prevencijom bolesti zavisnosti i za zatitom i leenjem zavisnika. Najzad, u istom duhu, ukoliko u pretpostavljenoj i uspostavljenoj podeli uloga i odgovornosti neko propusti da valjano obavi svoj deo obaveza, efikasnost itavog sistema drutvene reakcije na problem se dovodi u pitanje, a to je najei sluaj u praksi. Razdeljenost i razmrvljenost drutvene reakcije i preputanje linom izboru ili porodinoj upornosti umanjuju mogunosti leenja i izleenja, dok o ozbiljnoj prevenciji ne moe biti ni rei. Otuda su skromni rezultati malobrojnih dobro osmiljenih programa i projekata i upornih pojedinaca koji se, poput don Kihota bore sa vetrenjaama. Kada su u pitanju konceptualna pitanja razumevanja i definisanja prirode prevencije, a time i njenih ciljeva i sadraja, onda je krajnje vreme za oslobaanje od pozitivistikog razumevanja etiologije bolesti zavisnosti i svoenje, u krajnjoj instanci na faktore linosti, pri emu se i ovi svode na nivo svesti i ponaanja. Valjda je svima jasno da su kljuni uzroci u ukupnim uslovima ivota, a ne primarno u glavama ljudi. Zanemarivanje uslova i stila ivota, posebno mladih generacije, jer su one najee u riziku ili su zavisnici, usmerava preventivne aktivnosti prema promenama svesti i ponaanja, dok se kao sredstva koriste informisanje, edukacija i leenje van konteksta promena uslova ivota. Time se naravno ne umanjuje znaaj ovih aspekata zavisnosti i pomenutih vidova prevencije. Uloge centara za socijalni rad u prevenciji bolesti zavisnosti izviru iz prirode drutvenih funkcija ovih ustanova. Dobro je znano da ove ustanove predstavljaju sredite institucionalnog sistema socijalne zatite i da imaju veoma znaajna ovlaenja u zatiti dece, maloletnika i porodice. Neke od ovih uloga predodreuju pretpostavke uea centara za socijalni rad u prevenciji bolesti zavisnosti, s tim to je veoma bitno odrediti granice njihove moi i realne odgovornosti u itavom sistemu drutvene reakcije na ove probleme. Pritom imamo u vidu kako programe i odnos prema bolestima zavisnosti kao zdravstvenom i socijalnom problemu, tako i prevenciju i reakciju na pojedinane sluajeve. To, pre svega znai, da u nekim segmentima prevencije (opta prevencija, naprimer) ili bavljenja pojedinim sluajevima centri za socijalni rad imaju pomauu ulogu, dok u nekim delovima drutvene reakcije (podrka porodici, socijalna integracija zavisnika, regulisanje porodinih odnosa) imaju odluujuu ulogu, a time i odgovornost. Kao sredinje ustanove socijalne zatite u lokalnim zajednicama (optinama) centri za socijalni rad imaju posebne uloge i ovlaenja koja ih ine potencijalno znaajnim akterom prevencije bolesti zavisnosti i zatite zavisnika i njihovih porodica. Prva od ovih uloga tie se obaveze da prate i prouavaju socijalne potrebe graana i socijalne probleme na teritoriji za koju su osnovani (jedna ili vie optina). Iz ove uloge proizilazi i mogunost da centri prate i prouavaju socijalne aspekte bolesti zavisnosti. Praenje socijalnih potreba i problema je najbolja struna osnova za promiljanje razliitih programa, sadraja i vidova drutvene reakcije ukljuujui posebno preventivne. Potreba praenja i izuavanja su uslov dinamikog pristupa bilo kom problemu ili ugroenim ili rizinim grupama. Meutim, bilo bi nerealno oekivati da centri za socijalni rad obezbede potpunu evidenciju o kretanju i karaktersitikama takvih socijalnih problema, kakve su bolesti zavisnosti. Na drugoj strani, saznanja o prirodi

134

ovih bolesti upuuju na znaaj njihovih socijalnih uzroka, to znai da oni moraju biti permanentno izuavani i praeni. Po naem miljenju, ispitivanje i praenje pojava bolesti zavisnosti mora biti obezbeeno na interdisciplinarnom i meuresorskom principu. No, odluujui nosioci ove uloge i vane pretpostavke promiljene i valjane prevencije bolesti zavisnosti moraju biti, po prirodi stvari, zdravstvene ustanove. Pritom se naravno ne smeju zanemariti ni drugi aspekti saznanja i poznavanja uzroka, uslova, karakteristika, izraenosti, prirode i dinamike ovih problema. Poznato je da u praksi postoje razliiti sistemi evidencije o sluajevima bolesti zavisnosti (opta i posebna zdravstvena statistika, policijski, pravosudni i carinski sistemi praenja, podaci ustanova socijalne zatite, nevladinih i humanitarnih organizacija i sl.), kao i povremena istraivanja ovih pojava, bilo skupno ili u njihovim pojedinim tipovima. Pored toga to su ovi sistemi metodoloki i ciljno esto veoma razliiti oni skoro da ne korespondiraju jedni sa drugima, to razmrvljuje saznanja i sliku o bolestima zavisnosti. To drugim reima, znai da ne postoji celovit, osmiljen, povezan i svrsishodan sistem praenja i prouavanja bolesti zavisnosti, pa ak ni jedan njegov znaajan deo, a to je jedinstven registar zavisnika. Naravno, samo po sebi se podrazumeva da sistem praenja bolesti zavisnosti ne bi smeo da se svede jedino na ovaj njegov segment. U svakom sluaju, razvijen sistema prouavanja i praenja socijalnih pojava i problema u lokalnim zajednicama od strane centara za socijalni rad predstavlja znaajan izvor ukupnih saznanja i o rizicima i pojavama vezanim za bolesti zavisnosti i, u ovom smislu, povezan sa ostalim informacionim sistemima, moe biti dragocen izvor za promiljanje i planiranje prevencije i drugih vidova njihovog suzbijanja. Realno centri za socijalni rad nemaju velike mogunosti za uee u optoj prevenciji bolesti zavisnost, ali mogu na specifian nain doprinositi ovim programima bavei se socijalnim razvojem zajednica, poboljanjem kvaliteta ivota porodica, podrkom porodicama da ouvaju svoju stabilnost i obavljaju svoje znaajne drutvene funkcije, meu kojima je socijalno-zatitna uloga posebno u odnosu na decu, izuzetno znaajno. Centri za socijalni rad ne bi dakle mogli imati kljunu i noseu, ve pomauu ulogu u optoj prevenciji bolesti zavisnosti. Neki drugi sistemi imaju svakako vei znaaj i odgovornije uloge u ovom segmentu prevencije: lokalne zajednice, zdravstvene ustanove, obrazovne institucije, razliite humanitarne organizacje, udruenja i vidovi samoorganizovanja graana itd. Centri za socijalni rad mogu doprinositi podsticanju zdravih stilova ivota porodica, negovanju dobrosusedskih odnosa, socijalnih i humanitarnih aktivnosti, kao i razliitim kampanjama iji je cilj jaanje osetljivosti, interesa i motiviranja javnosti, zajednica i institucija za bavljenje problemima bolesti zavisnosti. Vee mogunosti ukljuivanja centara za socijalni rad postoje u posebnoj prevenciji, koja, bi se, po naem miljenju, odnosila na aktivnosti podrke, osnaivanja i zatite ciljnih grupa, porodica ili pojedinaca, kod kojih postoje vei rizici pojave bolesti zavisnosti ili pojava koje pogoduju njihovom nastajanju. U ovom smislu, imajui u vidu obavezu centara za socijalni rad da svoje aktivnosti usmere prema lokalitetu ivota pojedinaca, porodica i ugroenih drutvenih skupina, centri u saradnji sa drugim akterima u lokalnoj zajednici imaju mogunosti i obavezu ranog otkrivanja rizinih porodica i pojedinaca, kojima je neophodno urgentno pruiti odreene vidove podrke ili pomoi (rizine situacije ili dogaaji koji slabe njihovu mo prevazilaenja linih ili porodinih problema). Rano otkrivanje rizinih pojedinaca ili porodica i pravovremena podrka i pomo smanjuju mogunosti pojave i irenja bolesti zavisnosti. Kako strunim kadrovima centara za socijalni rad stoje na

135

raspolaganju razliite metode rada sa pojedincem, porodicama i grupama i posebno socijalnog rada u zajednici, to su oni u mogunosti da pravovremeno otkriju potencijalne rizine sluajeve, porodice i grupe prema kojima bi morale da se prioritetno usmere organizovane aktivnosti, mere i vidovi podrke i pomoi. Ponovo naglaavamo znaaj meuinstitucionalne saradnje, naprimer, sa patronanim zdravstvenim slubama ili obrazovnim ustanovama u identifikovanju i prepoznavanju rizinih pojedinaca, porodica i grupa. Stvaranje mobilnih multidisciplinarnih i meuinstitucionalnih timova je jedan od organizacionih vidova takve saradnje. Centri za socijalni rad imaju i posredne uloge u posebnoj prevenciji koje nisu nikako od manjeg znaaja za ukupnu prevenciju. Re je o razliitim sadrajima i metodama podrke i pomoi porodicama i pojedincima koji se suoavaju sa razliitim vidovima ivotnih kriza, linih ili porodinih problema, i posebno u odnosu na decu i porodice sa posebnim potrebama (siromani, multi-problem i porodice sa poremeenim odnosima, funkcijama ili strukturama, naputena i deca bez staranja, zlostavljana i zanemarivana deca, maloletni prestupnici itd.). Sve ove aktivnosti, ukoliko su pravovremene i posebno ukoliko su usmerene prema osnaivanju potencijala i podrci pojedincima i porodicama u prevladavanju kriznih ivotnih situacija, imaju najdirektniji preventivni znaaj u odnosu na rizike da se iz ovih situacija izlaz nalazi u korienju supstanci i time ka bolestima zavisnosti. U savremenijama koncepcijama i projektima socijalne zatite posebno su razvijene razliite metode i tehnike osnaivanja pojedinaca i porodica kao procesa njihovog kontinuiranog rasta i menjanja tokom ivotnih ciklusa i posebno u rizinim periodima ili fazama. Oni su posebno delotvorni u odnosu na takve pojedince i grupe zavisnika ili njihove porodice koje su nemone da se suoe sa ivotnim problemima, ukljuujui i bolesti zavisnosti. Imajui u vidu uloge centara u socijalnoj zatiti uopte i posebno u funkciji organa starateljstva, sa posebnim ovlaenjima intervencije u porodine odnose i u zatiti razliitih vidova ugroavanja dece, oni objektivno imaju vee uloge u posebnoj ili zakasneloj prevenciji, odnosno u tretmanu i zatiti zavisnika. Ove uloge sadrinski i metodoloki se tiu uea u stvaranju motivacije za leenje; menjanja porodinih i lokalnih okolnosti, koji su uticali na zloupotrebu supstanci; saradnje i komuniciranja sa zdravstvenim ustanovama i praenja toka tretmana i naroito socijalne integracije zavisnika. Izlaganje sadraja i metoda posebne prevencije zahteva puno prostora i nije ovde neophodno, poto su u pitanju opte ideje. Meutim, uloge centara vezane za socijalnu rehabilitaciju i reintegraciju zasluuju da se naglase imajui u vidu znaaj porodice, susedstva, vrnjakih grupa i zajednice za nastajanje, ali i za prevenciju i suzbijanje bolesti zavisnosti. Ove uloge proizilaze iz posebne obaveze centara da se bave zatitom socijalno ugroenih, marginalizovanih i iskljuenih pojedinaca i grupa i posebno dece. Deo sadraja ovih aktivnosti tie se naprimer, prihvatanja zavisnika od strane roditelja i srodnika, prijatelja, suseda, vrnjaka, pa i ustanova na korektan nain i bez moralisanja, predrasuda, zabluda, nerazumevanja i odbojnosti. Na drugoj strani, veoma znaajni segmenti socijalne integracije zavisnika i njihovog odvajanja od zavisnikih grupa i uticaja zavisnike potkulture i stila ivota, tie se niza sadraja, metoda, vetina i postupaka koji se odnose na prevazilaenje i reavanje linih i porodinih problema, koji su esto podsticajni ili vaan uzrok stvaranja zavisnosti (tekoe oko uenja ili naputanje kole, nemogunost produktivnog angaovanja i zapoljavanja, negativni uzori, sukobi i zlostavljanje od strane porodice ili vrnjaka, socijalna izolacija i odbacivanje, etiketiranje i sl.).

136

Uspenost ovih aktivnosti zavisi od niza pretpostavki meu kojima je oslobaanje profesionalaca razliitih zabluda, stereotipa, predrasuda i moralistikih stavova i ponaanja u odnosu na pojavu i pojedinane sluajeve zavisnosti od supstanci razliitog tipa. Naravno, svaka od pomenutih uloga i ideja pretpostavlja detaljnije razrade i specificiranje u odnosu na pojedine tipove i potipove bolesti zavisnosti i tipove i podtipove zavisnika, to nije predmet ovog izlaganja. Kada je re o metodolokim novinama koje omoguuju delotvornije i efikasnije angaovanje centara za socijalni rad u prevenciji bolesti zavisnosti i zatiti zavisnika onda se posebno izdvajaju: 1. socijalni rad u zajednici, 2. metode osnaivanja i 3. akciona istraivanja. Prva dva metodoloka kompleksa razvijaju se posebno od poetka osamdesetih godina u svetu, dok su kod nas zanemareni, jedino teorijski prisutni i u praksi rudimentarno i nepotpuno korieni. Socijalni rad u zajednici predstavlja kompleksan teorijsko metodoloki pristup u socijalnom radu, koji je najprimereniji celovitom bavljenju razliitim socijalnim problemima i socijalnim potrebama ljudi u zajednici. On poiva na principima interdisciplinarnosti, aktivne participacije graana, usmerenost ka promenama i prevenciji, bavljenja celinom socijalne situacije u zajednici, korisenja resursa i moi (naroito ljudskih) zajednice i na partnerstvu, saradnji i suodgovornosti razliitih aktera u zajednici (graani, njihova udruenja i organizacije, javne slube i institucije, organi vlasti i lokalne samouprave i civilno drutvo u celini). Ovaj teorijsko-metodoloki koncept obuhvata sva tri nivo potreba ili problema: individualni, grupni (porodini) i nivo zajednice i povezuje sadraje i metode socijalnog rada sa pojedincem, sa grupom i u zajednici. On je fleksibilan u odnosu na promene u socijalnom okruenju, jer je njegova osnovna premisa bavljenje problemima tamo gde oni nastaju, a to je lokalitet ivota ili lokalitet rada. Poto ovaj koncept socijalnog rada pretpostavlja permanentnost, iskljuuje se mogunost kampanjskog rada i zanemarivanja nekih socijalnih problema u zajednici, to je sada est sluaj. Socijalni rad u zajednici brie granice izmeu prevencije i zatite spiralnim delatnim tokom i pristupom koji ima neke svoje segmente kao to su: 1. upoznavanje i poznavanje zajednice, 2. praenje socijalne situacije i problema, 3. ispitivanje socijalnih potreba i socijalnih problema, 4. definisanje prioriteta, 5. planiranje socijalnih akcija i aktivnosti, 6. ostvarivanje socijalnih akcija i aktivnosti, 7. praenje i evaluacija ostvarivanja ciljeva u svim segmentima i fazama rada, 8. redefinisanje ciljeva, planova i socijalnih akcija i aktivnosti. Teorije i metode osnaivanja doivele su svoj procvat i provere 80-tih i 90-tih godina XX veka i posebno su pogodne za primenu u prevenciji i zatiti marginalizovanih drutvenih grupa i skupina, kojima pripadaju mnogi zavisnici, posebno od droga. One su odgovor na drutvenu stigmatizaciju, iskljuivanje i socijalnu getoizaciju pojedinaca, nekih drutvenih grupa ili slojeva.

137

Trailo bi puno vremena da se izloe bitne teorijske i metodoloke osnove osnaivanja. Ovde e se ukazati samo na one koje su bitne za buduu primenu u odnosu na bolesti zavisnosti. Glavni polazni princip teorije i metoda osnaivanja je vera u ljudske potencijale da se uhvate u kotac sa sopstvenim potrebama i problemima i da im se time prui vea socijalna sigurnost. Osnaivanjem se polazi od pozitivnih potencijala, koji svaki ovek, porodica, manja ili vea zajednica poseduju i tei da se minimaliziraju efekti negativnih, ograniavajuih i sputavajuih faktora u njihovim ivotima. Osnovni cilj osnaivanja je da se pojedinci, porodice ili zajednice prihvate odgovornosti i kontrole nad sopstvenim ivotima, da steknu poverenje u sopstvene moi, samopoverenje i uverenost da mogu reavati svoja najvanija ivotna pitanja. Poseban segment osnaivanja predstavlja razvoj vetina pojedinaca, grupa i zajednica da prepoznaju svoje moi, da umeju da ih udrue sa drugima, da umeju da prave izbor i imaju alternativna reenja za tekoe i probleme u ivotu i da mogu samostalno da odluuju o svim svojim bitnim ivotnim pitanjima. Iznad svega, veoma je znaajno razvijanje sposobnosti samoizraavanja, samozastupanja, subjektiviteta i samoaktualizacije pojedinaca, grupa ili drutvenih skupina. Osnaivanje, u osnovi, ima nekoliko bitnih segmenata: a) Razumevanje drutvenog konteksta, sopstvenog poloaja u drutvenom okruenju; sutine linog, porodinog ili zajednikog problema (da vide ta im se dogaa, zato, kakvim problemima to vodi, ta je njihovo poreklo i ta moe da se uradi u vezi sa problemima); skidanje maski; vraanje u ivot umesto bega od stvarnosti, prihvatanje sopstvene linosti itd.; b) Identifikovanje i pronalaenje svih linih, porodinih i drugih potencijala za razreenje problema; sposobnost razmiljanja o alternativama; razvoj sposobnosti izbora reenja i donoenja odluka itd.; c) Socijalna integracija koja podrazumeva kako smanjivanje oseanja usamljenosti i izolacije, tako i konkretne korake (nastavak kolovanja, zapoljavanje, prihvatanje od strane vrnjaka, porodice, prijatelja, socijalne sredine, ukljuivanje u prihvatljive socijalne aktivnosti i sl.) ukljuivanja u uobiajeni ivot zajednice i prihvatanja kao ravnopravnog, a ne proskribovanog i odbaenog lana zajednice. U praksi razvijenih sistema socijalnog rada stvarani su i primenjivani razliiti programi, projekti, metode i vetine osnaivanja. Neki od njih nisu do kraja uspeli, ali se u praksi mogu koristi iskustva onih ija praktina evaluacija i rezultati su se pokazali uspenim. Najzad, akciona istraivanja, koja dobijaju na znaaju jo od poetka 70-tih godina, poivaju na nekim od pomenutih kljunih principa socijalnog rada u zajednici i teorije i prakse osnaivanja. Njihova sutina tie se njihovog osnovnog cilja, a to je svesno osmiljeno izazivanje socijalnih promena uz aktivno uestvovanje ljudi ili zajednica o ijim potrebama ili potrebama je re. Slino metodologiji osnaivanja istraivai u akcionim istraivanjima pomau pojedincima, porodicama ili zajednicama da sopstvenim snagama i dobrom i osmiljenom akcijama podiu kvalitet ivota i prevazilaze ivotne i socijalne probleme. Akciona istraivanja imaju sline segmente kao i socijalni rad u zajednici i mogu se primenjivati u odnosu na sve socijalne probleme. Time je njihov predmet praktino neogranien. Na drugoj strani ona se u svim svojim elementima i fazama oslanjaju na potpuni subjektivitet i samoangaovanje onih o ijim potrebama i

138

problemima je re. Meutim, jedan od problema sa akcionim istraivanjima je u njihovom trajanju, koje zavisi od elja, mogunosti i resursa istraivaa i njihovih finansijera. To znai da se ona mogu prekinuti u svakom momentu kada to ne odgovara nekoj od strana u projketu, to stvara mnoge potencijane probleme. Na kraju ovog dela teksta ukazujemo na neke neophodne promene u pozicijama, pristupu, koncepcijama i praksi centara za socijalni rad kako bi oni postali uspeniji u prevenciji i suzbijanju bolesti zavisnosti. Zaeto reeno, u pitanju su neke od sledeih pretpostavki: Definisanje savremene politike drutva u Srbiji i lokalnih zajednica prema bolestima zavisnosti; Izrada multidisciplinarnog, koherenetnog i celovitog modela prevencije i drutvene reakcije na problem bolesti zavisnosti; Preispitivanje teorijskih, konceptualnih i metodolokih osnova delatnosti centara za socijalni rad; Razvoj i primena novih profesionalnih uloga centara za socijalni rad u lokalnim zajednicama; Odreivanje specifinih uloga centara u okviru jedinstvenog i celovitog sistema prevencije i zatite od bolesti zavisnosti; Stvaranje multidisciplinarnih timova za prevenciju i suzbijanje problema zavisnosti; Razvoj specijalizovanih i specifinih metoda, vetina i sadraja prevencije i socijalne integracije zavisnika; Specijalizovane obuke i oslobaanje profesionalnih zabluda i predrasuda; Razvoj specijalizovanih vidova integralnog tretmana zavisnika u lokalnoj zajednici itd.

II 10. Zavisnost od droga i druge drutvene devijacije Zavisnost od droge se najee vezuje za razliite vidove kriminaliteta. Zavisnik koji je ostao bez droge, naroito one koja izaziva fiziku zavisnost iz straha od apstinencijalne krize, koristi svaki ilegalan nain da nabavi drogu. To znai da zavisnici od droge u veini sluajeva vre krivina dela radi dolaenja do novaca za kupovinu droge ili da bi na ilegalan nain do nje doli. Obino poinje potkradanjima u kui da se proirilo na druge vidove kraa, obijanje apoteka i drugih farmaceutskih ustanova, falsifikovanje recepata itd. Kriminalno ponaanje zavisnika nije neminovno posledica uzimanja droga, ve proizilazi iz znaaja koje za njih ima posedovanje droge. Upravo zbog toga, meu onima koji imaju profesionalni pristup legitimnim kanalima distribucije droga, ne postoji tendencija ka kriminalnom ponaanju (lekari, medicinsko osoblje, bolesnici). U principu, mogue je razlikovati dva oblika povezanosti kriminaliteta i zavisnosti od droga: 1. Kriminalna ponaanja za koja se smatra da su izazvana uzimanjem droge smatraju se direktnim kriminalitetom pod uticajem droge. Kriminogeni faktori se mogu propisati samo nekim drogama kao to su heroin, LSD, kokain, koje mogu da izazovu agresivno i nekontrolisano ponaanje. Meutim, mnoga istraivanja pokazuju da su u veini ovakvih sluajeva postojali dokazi i o ranije postojeim psihijatrijskim i socijalnim poremeajima. Na drugoj strani, pokazalo se takoe da veina zavisnika koja se pre upotrebe droge

139

ponaala u skladu sa drutvenim merama svoje sredine nije prela na devijantno ponaanje pod uticajem droga. 2. Kriminalna ponaanja koja imaju instrumentalni karakter u odnosu na zavisnost od droge utiu na to da se kriminalnim radnjama neposredno dolazi do droge ili do novca za njenu nabavku. Pored krivinih dela, neki zavisnisci ine i razliite prekraje kao to su neovlaeno posedovanje droge, skitnja i prosjaenje, dok se manji broj devojaka prostituie da bi nabavio novac za drogu. Na osnovu svega reenog moe se zakljuiti da sami farmakoloki efekti droga nisu direktan izvor drugih devijantnih ponaanja, ve su to drutvene okolnosti uzimanja droga: nabavka i stvaranje zaliha droge, kao i pripadnost potkulturi narkomana koja vri pritisak ka prihvatanju kriminalnog ponaanja (Wright i Devine, 1994).

Glava III PROSTITUCIJA III 1. Izvitoperenja seksualnih potreba Seksualne devijacije su razliiti vidovi izvitoperenja u sadrajima, nainima i formama zadovoljavanja seksualnih potreba. Seksualne potrebe spadaju u veoma znaajne ljudske potrebe. Kao i sve druge ljudske potrebe i seksualne potrebe su socijalizovane to znai da se zadovoljavaju na nain koji je unapred definisan i odreen i, po pravilu, ureen razliitim vrstama drutvenih normi. Iako seksualne potrebe izviru iz seksualnog nagona, one su obogaene sadrajima i nainima zadovoljavanja, koji prevazilaze primarnu ulogu seksualnog nagona, a to je produenje vrste. U ovom smislu veoma su znaajna dva aspekta seksualnih potreba oveka:

140

a) psiholoki aspekt, koji je vezan za ljubav i ukupne emotivne potrebe, potrebe za drugim ljudima i posebno osobama suprotnog pola, to je bitna pretpostavka psihikog ivota oveka i njegovog mentalnog zdravlja i b) socijalni aspekt, koji se odnosi naroito na socijalizaciju seksualnih potreba i njihovu drutvenu kontrolu. Socijalni aspekt tie se i injenice da je retko koja ljudska potreba ili aktivnost pod tolikom socijalnom kontrolom kao to je to sluaj sa seksualnim potrebama. Najvei broj tabua i razliitih vrsta zabrana odnosi se upravo na ovaj segment ljudskih potreba. Drutveno odreeni moralni, religijski, ideoloki i drugi stavovi utiu na to kako se ureuju i definiu seksualni odnosi i seksualne potrebe oveka (Scarpatti, Andersen, O'Toole, 1997). Preko tabua i socijalne kontrole ne izraava se jedino interes drutva za usmeravanjem i kontrolisanjem uslova reprodukcije ivota, ve se ureuje celina odnosa meu polovima, s tim to regulisanje odnosa meu polovima, po pravilu, odraava dominirajui vrednosni sistem. Naprimer, zajednice koje podstiu poligamija u uslovima u kojima je bitan cilj podsticanje prokreacije, dok poliandrijski tip porodice prati zajednice u kojima je prisutna dominacija mukaraca. Vrednosni pluralizam i detabuizacija ovekove seksualnosti menjaju razumevanje i definisanje seksualne normalnosti, odnosno devijantnosti. Poznato je naprimer, da su u nekim evropskim dravama legalizovane brane zajednice izmeu osoba istog pola, dok se u mnogim drugim sredinama one smatraju devijantnim. Liberalizacija ljudskih odnosa znaajno menja shvatanja o dozvoljenom i zabranjenom, moralnom i nemoralnom, normalnom i devijatnom u seksualnim relacijama oveka, pa time utie i na drutvenu reakciju na odreene tipove odnosa (Feagin i Feagin, 1997). Sa aspekta nauke o drutvenim devijacijama neophodno je praviti razliku izmedju onih vidova izvitoperenosti seksualnih potreba koji su posledica duevnih bolesti, psihikih poremeaja ili mentalne zaostalosti i koji pripadaju sferi psihopatologije i onih njihovih sadraja i oblika koji su posledica socijalne situacije i koji proizlaze iz karaktera drutvenih odnosa, pa samim tim pripadaju predmetu nauke o drutvenim devijacijama. U nekim sluajevima relativno je jednostavno uoiti granicu izmeu socijalnih i psihopatolokih izvitoperenja seksualnih potreba, kao to je to recimo kod nekrofilije (nekontrolisana potrebe da se opti sa posthumnim ostacima). S druge strane, zoofilija, kao vid izvitoperenja seksualnih potreba, moe u nekim socijalnim okolnostima da dobije primarno socijalni znaaj, kao to je recimo u nekim planinskim krajevima u kojima odsustvo ena i stoarski nain ivota podstiu takvu vrstu devijacija. Ovde je naravno, re o izvitoperenju seksualnih potreba, kako u pogledu sadraja, tako i u pogledu naina i forme zadovoljavanja. Na slian nain, lezbejstvo i pederastija, kao dva prisutna i rairena vida seksualnih devijacija nastaju po pravilu, kao posledica odreenih defekta u psihikom i socijalnom razvoju, ali u odreenim sluajevima mogu biti nain zadovoljenja seksualnih potreba koji je nametnut posebnim socijalnim okolnostima (zatvor, brodovi, muki i enski internati i slini uslovi u kojima su u duem periodu osobe istog pola upuene na zajedniki ivot). Ve je ukazano na injenicu prihvatanja homoseksualnih tipova odnosa u pojedinim dravama ili sredinama u kojima se oni smatraju normalnim. Ovde su u pitanju pre svega izvitoperenja seksualnh potreba u pogledu naina i vida

141

zadovoljavanja, dok sadraji ovih potreba ne moraju biti znaajno poremeeni (primeri postojanja ljubavi meu osobama istog pola). Na drugoj strani, liberalni stavovi o ovekovoj seksualnosti smatraju ove odnose normalnim, uz ukazivanje na to da nema bitnih razlika u osobinama i ponaanju homseksualno usmerenih osoba u odnosu na heteroseksualne. ta vie, smatra se da je definisanje homoseksualnosti kao devijacije posledica dominirajue heteroseksualne kulture, iako se tokom istorije i posebno u skoranje vreme sreu primeri uvaavanja i podravanja odnosa izmeu pripadnika istog pola. Moe se dakle, zakljuiti da odreene socijalne situacije mogu biti pogodno tlo za neke vidove devijacija, ak i kod osoba koje ne pripadaju psihopatolokim linostima. Neki vidovi seksualnih devijacija ukljuujui i normalno interesovanje oveka za suprotni pol ili pokuaje privlaenja panje na sebe esto se zloupotrebljavaju u masovnoj potronji i marketingu. Ovde se igra na kartu psihosocijalne naklonjenosti fetiizmu, voajerstvu ili egzibicionizmu, koji predstavljaju izvitoperenje u pogledu sadraja i naina zadovoljavanja seksualnih potreba, ali se obino smatraju manje opasnim, jer sem osoba ukljuenih u ova ponaanja drugih rtava nema. Meu devijacijama, koje su veoma ozbiljne i teke po svojim posledicama izdvaja se pedofilija, kao vid izvitoperenju u kome su primarni objekti seksualnog usmerenja mlae osobe i deca. U savremenim uslovima pedofilija postaje znaajan problem iz socijalnokulturolokih i ekonomskih uzroka, jer je re o podreenom poloaju dece i ena u odnosu na mukarce i odrasle uopte. Neravnopravan i lo ukupni poloaj pogoduje raznim vrstama seksualnih devijacija i zlostavljanja, ije rtve su deca. Na definisanje i odnos prema seksualnim devijacijama veliki uticaj imaju drutvene vrednosti. Promene u drutvenimn vrednostima neadekvatno oznaene kao seksualna revolucija oslobodile su ili stavile pod znak pitanja mnoge tabue ukljuujui mnoge iz sfere ovekove seksualnosti, ali su to oslobaanje od tabua pratile kako pozitivne tako i negativne posledice. Pozitivne promene ispoljile su se, pored ostalog, u uspostavljanju ravnopravnijih odnosa meu polovima. Tako su mnoge drave ugradile u svoje zakonodavstvo silovanje u braku kao krivino delo, polazei od ravnopravnosti i sloboda polova i branih partnera. Oslobaanje ovekove seksualnosti, meutim, pratile su i mnoge negativne pojave, poput neodgovornosti za nepovoljne posledice veih sloboda u odnosima. Neke devijacije postale su vidljivije, dok se prema drugima menja drutvena reakcija (na primer, legalizacija homoseksualnih brakova i sl.). Poznat je ambivalentan stav javnosti prema pornografiji, jer ona u velikoj meri igra na kartu nekih ovekovih seksualnih izvitoperenja. Posebno se u skorannje vreme iri deja pornografija, koja u principu, nailazi na osudu javnosti, ali istovremeno ima brojne potroae, kao to donosi visoke profite proizvoaima i distributerima. Ona poprima veoma razliite forme, s tim to su mogunosti distribucije i prodaje porasle enormno zahvaljujui savremenim medijima, elektronskoj tehnologiji i drugim sredstvima savremenog komuniciranja (Henslen, 1998). Da bi se izbegli moralni nesporazumi i sukobi i moralna suenja o tome ta je normalno a ta devijantno u zadovoljavanju seksualnih potreba ljudi, trebalo bi poi od jednostavne injenice da se oni definiu i ureuju nekim prirodnim i nekim ljudskim zakonima. Prirodni zakoni pretpostavjaju naprimer, da se seksualne potrebe zadovoljavaju izmeu osoba suprotnog pola, i da su, u principu, praeni pozitivnim emocijama, odnosno ljubavlju. Oni pretpostavljaju takoe slobodu izbora, ravnopravnost,

142

samoodgovornost, uzajamnost i odsustvo bilo kakve prisile. Na taj nain, svi oni sadraji, vidovi i naini zadovoljavanja ovih potreba koji su u suprotnosti sa ovim principima mogu se smatrati devijatnim. U ovom smislu seksualno potinjavanje, eksploatacija, zlostavljanje i ljubav iz interesa, kao i polni odnosi sa istim polom nisu u skladu sa prirodom tih odnosa i oveka. Slino se moe rei i za sadizam i mazohizam, jer ovi vidovi zadovoljavanja seksualnih potreba podrazumevaju primenu sile. Silovanje i drugi vidovi seksualnog zlostavljanja takoe poivaju na neravnopravnosti uesnika i zloupotrebi moi i sile u odnosima zbog ega predstavljaju posebno teke vidove seksualnih devijacija. Ljudski ili dravni zakoni, odraavaju uvek odnose moi i tite odreeni vrednosni sistem. Oni su u ovom smislu mnogo raznovrsniji i sloeniji od prirodnih, pa otuda i mnogo vee razlike u razlikovanju normalnog od devijantnog u seksualnim odnosima ljudi. Tako se u nekim dravama ili kulturama, koje prihvataju bigamiju, poligamiju ili poliandriju ovi smatrati normalnim, dok se drugi vidovi odnosa smatraju devijantnim. U patrijarhalnim vrednosnim sistemima smatraju se devijantnim sve vrste predbranih ili vanbranih odnosa, dok e se u monogamnim strukturama smatrati devijatnim svaki tip poligamije ili poliandrije. U veini savremenih drava zakonima se tite nemoni delovi populacije poput dece ili starih, pa se seksualni odnosi sa njima smatraju devijatnim i zabranjuju se. Pedofilija i gerontofilija predstavljaju tip seksualnih devijacija ovog tipa. Pomeranje granica seksualnih aktivnosti i sloboda dovode u pitanje ovaj kriterij, ali su retka drutva koja ne tite rizine, nemone i nezatiene delove populacije. Ovo tim vie to su socioloka istraivanja pokazala postojanje razliitih tipova polne, socijalne i kulturne diskriminacije, zlostavljanja i zloupotrebe ovekove seksualnosti. ene i deca su posebne rtve takvih nehumanih odnosa. III 2. Prostitucija kao vid seksualnih devijacija Prostitucija predstavlja sloenu vrstu seksualnih devijacija, iju sutinu ine razliiti vidovi izvitoperenja u zadovoljenju seksualnih potreba u pogledu njihovog sadraja, naina i forme. Prostitucija je tipina i veoma stara socijalna devijacija zbog ega se esto oznaava kao najstariji zanat na svetu. Meutim, pojava prostitucije se ipak vezuje za privatno vlasnitvo, socijalno raslojavanje i za pojavu monogamne porodice. Prostitucija je najraireniji tip seksualnih devijacija. Procenjuje se naprimer, da samo u SAD-u deluje oko pola miliona prostitutki, sa oko milijardu seksualnih usluga godinje (Potterat, 1990). Postoje razliite definicije prostitucije poto je re o heterogenoj pojavi u pogledu sadraja, naina i oblika ostvarivanja. Odreenje pojma prostitucije koje je dao rimski pisac Ulpian pre vie od dvadeset vekova, jo uvek je aktuelna jer odreuje najznaajnija svojstva ove drutvene pojave. Njeno jedino ogranienje lei u injenici to ona, u skladu sa osobenostima toga vremena, ima u vidu samo ensku heteroseksualnu prostituciju. Ovaj mislilac na sledei nain definie nosioca prostitucije: "Prostituka je ona ena koja za naknadu ustupa svoje telo veem broju mukaraca, ne pravei izbor meu njima".

143

Elementi ove definicije, koji se sreu i u novijim odreenjima ove pojave jesu: a) Prostitucija je pruanje seksualnih usluga uz naknadu, to znai da ona u sutini predstavlja komercijalizaciju seksualnih odnosa u kojima se javljaju najmanje dva uesnika: onaj koji nudi, prodaje i prua seksualne usluge i klijent koji trai, koristi i plaa ove usluge. Neki autori insistiraju na injenici da je u sluaju prostitucije re o plaanju za svaku seksualnu uslugu posebno, elei da na taj nain eliminiu neke vidove seksualnih odnosa koji su zasnovani na postojanju materijalnog interesa (naprimer, metrese ili izdravane ljubavnice) (padijer-Dini, 1988). To medjutim, nije toliko bitno koliko saznanje da je najznaajniji element prostitucije ostvarivanje novane ili neke druge materijalne naknade. Istorijski je poznat ugled i znaaj hetera u antikom grkom drutvu ali je njihova delatnost poivala na izdravanju od strane klijenata, ma koliko cenjena i obrazovana hetera bila i ma koliko njene mecene bili uvaeni i bogati pripadnici grkih drutava. b) Drugi element definicije je promiskuitetnost, to znai da je prostitucija vezana za menjanje partnera. U ovom smislu prostitucija, kao i svaki drugi trini odnos, podrazumeva postojanje brojnih i promenljivih uesnika prema kriterijima ponude i potranje. U svakom sluaju promene muterija i traganje za najboljom ponudom je bitna karakteristika prostitucije. Meutim, promiskuitetnost sama za sebe nije jedini i odluujui inilac prostitucije, jer se dogaa da prostitutka na due ima samo jednog partnera. Sa druge strane, promiskuitetni odnosi su prisutniji u savremenom svetu nego to je to bio sluaj u prolosti, tako da uzet izdvojeno od ostalih moe poprimiti samo moralni, ili bolje reeno, moralistiki karakter. Osim toga, promiskuitetnost kao izolovano uzeto obeleje prostitucije dovodi se u pitanje postojanjem tzv. obiajne i tradicionalne prostitucije (hramska ili gostinska). c) Trei elemenat definicije prostitucije je postojanje emotivne indiferentnosti, odnosno odsustvo emocionalnih oseanja izmeu uesnika u razmeni seksualnih usluga. Ovaj element uzet sam za sebe takoe moe biti problematian imajui u vidu mogunost postojanja emocija i ljubavi izmeu prostitutke i klijenta, u retkim sluajevima, kao to su esti seksualni kontakti mimo prostitucije, koje prati odsustvo emocija. Prema tome, moe se zakljuiti da sva ova tri bitna svojstva odreuju sutinu prostitucije, s tim to je ipak najznaajnija karakteristika njen komercijalni karakter tj. pruanje razliitih vrsta seksualnih usluga uz naknadu. Kada je re o sadrajima prostitucije onda je izvesno da kao to postoje razliiti sadraji i elementi ovekovih seksualnih potreba, tako su i sadraji seksualnih usluga koje se pruaju kroz prostituciju raznovrsni. III 3. Oblici prostitucije Postoje razliite klasifikacije prostitucije i prostitutki. U literaturi je najee koriena ona koja kao kriterij klasifikovanja uzima formu i nain ostvarivanja prostitucije, odnosno karakter i stepen njene organizovanosti. Sa ovog aspekta izdvajaju se dva najoptija tipa:

144

1. Neorganizovanu prostituciju karakteriu vrlo nizak socijalni status, nepovoljni uslovi ivota, veoma loi uslovi obavljanja delatnosti, visok rizik i eksploatacija onih koji se bave ovim poslom, vea vidljivost i mnogo ea drutvena reakcija u vidu sankcija. Re je o individualnom obavljanju delatnosti bez postojanja organizacije, plana i posebnih uslova za pruanje seksualnih usluga, koje se pruaju na veoma niskom nivou i uz niske naknade. Tipini vidovi neorganizovane prostitucije su ulina, kafanska, motelska, drumska i luka prostitucija. 2. Organizovana prostitucija ima obeleja institucionalizovane delatnosti u vidu javnih kua i bordela, kojima obino rukovodi posebna osoba i koji su veoma esto deo neke vee kriminalne organizacije poput kriminalnih sindikata, koji imaju potpunu kontrolu nad organizacijom i obavljanjem prostitucije. Savreni vid organizovane prostitucije predstavljaju tzv. agencije za posredovanje u kojima glavnu ulogu u organizovanju prostitucije ima posrednik (obino madam), poslovne organizacije ( agencije za poslovnu pratnju) i servisi (saloni za negu i lepotu), koji se nominalno bave nekom drutveno priznatom delatnou kojom se prikriva organizovanje prostitucije, to je est oblik organizovane prostitucije u zemljama u kojima je prostitucija zabranjena. Ovim formama prostitucije mogu se dodati turistika, sajamska i kongresna prostitucija, kao i sistem devojaka na poziv. Organizovana prostitucija podrazumeva i postojanje razliitih naina i metoda zatite interesa organizatora posebno u odnosu na mogue sankcije za organizovanje ovih delatnosti, to je u veini savremenih drava kanjivo. Socioloke klasifikacije prostitucije najee polaze od socijalnog statusa i drutvene stratifikacije koji postoji meu akterima prostitucije, posebno meu prostitutkama. Tako na primer, jedan domai autor u svojoj studiji o prostituciji u Jugoslaviji, razlikuje nisku, srednju i visoku prostituciju imajuui u vidu socijalni i ekonomski status prostitutki, uslove obavljanja delatnosti i mesto u podeli rada (Radulovi, 1986). Polazei od sadraja i oblika izdvajaju se dva osnovna tipa prostitucije: a) Homoseksualna prostitucija o kojoj ima malo podataka, jer je pod strogim drutvenim tabuima i izvodi se u veoma kontrolisanim i skrivenim uslovima, a odnosi se na pruanje seksualnih usluga osobama istog pola. Ovaj tip prostitucije obuhvata dva podtipa: ensku i muku homoseksualnu prostituciji. b) Heteroseksualna prostitucija najee se odnosi na prostituciji ena pri emu ena prua seksualne usluge uz naknadu, dok su klijenti osobe mukog pola. Meutim, iako je to najraireniji vid prostitucije ne treba zanemariti ni postojanje muke heteroseksualne prostitucije, kod koje su izmenjene uloge (mukarac prua dok ena koristi i plaa seksualne usluge). Neki autori kao poseban oblik prostitucije izdvajaju maloletniku prostituciju zbog teine njenih mnogobrojnih posledica, pre svega po decu i mlade, koji su obuhvaeni ovom devijacijom i zbog rairenosti i stalnog rasta ove pojave sa obelejima posebnog socijalnog problema. III 4. Neki karakteristini tipovi prostitutki Polazei od organizovanosti kao klasifikacijskog kriterija moe se najpre govoriti o neorganizovanim prostitukama. Ovoj grupi pripadaju:

145

1. Uline prostitutke, koje svoje usluge nude na ulici, u parkovima i na drugom otvorenom prostoru, u vrlo nepovoljnim uslovima. One su izloene mnogim rizicima i imaju nisku naknadu i ukupno lo drutveni status. One su esto pod nadzorom i eksploatacijom makroa, kriminalaca i predstavnika javnih institucija. 2. oferske ili drumske prostitutke su u neto povoljnijoj poziciji u odnosu na uline, mada su i same izloene posebnim rizicima poto svoju delatnost obavljaju na putevima, auto-putevima, drugim prometnim mestima i u objektima u blizini saobraajnica. 3. Radnike prostitutke pruaju svoje usluge u blizini fabrika, gradilita, radnikih barova i kafana, objekata u kojima boravi sezonski radnici i sl. 4. Turistike prostitutke su rezultat razvoja turizma. One najee obuhvataju dva podtipa: a) one koje u potrazi za klijentima za vreme turistike sezone idu u turistike centre zbog povoljnijih mogunosti potranje i b) one koje samo tokom turistike sezone pruaju seksualne usluge u turistikim mestima u kojima su nepoznate. 5. Povremene ili periodine prostitutke se bave ovom delatnou povremeno u vidu dopunskog naina sticanja prihoda, bilo da imaju neko stalno zanimanje ili ne (uenice, studentkinje, domaice, zaposlene u nesigurnim zanimanjima, privremeno nezaposlene i sl). Organizovane prostitutke predstavaljaju drugi opti tip kome najee pripadaju: 1. Hotelske ili barske prostitutke, koje pruaju seksualne usluge posetiocima hotela, barova i slinih mesta, s tim to meu ovim prostitutkama postoje razlike u odnosu na nivo i vrstu hotela, odnosno objekata u kojima nalaze svoje klijente. 2. Kongresne prostitutke imaju povoljniji status poto su njihovi klijeni najee pripadnici poslovnog ili intelektualnog sveta. One su pratei deo masovnih poslovnih i drugih skupova poput kongresa, sajmova, konferencija i sl. 3. Klasine prostitutke najee pruaju svoje usluge u javnim kuama. 4. Devojke za poslovnu pratnju, zaposlene u agencijama za posredovanje ili u uslunim delatnostima (saloni za masau, za ulepavanje i sl.) javno se bave zakonski dozvoljenim delatnostima dok nejavno organizovano pruaju razne vidove seksualnih usluga uz naknadu. Agencije za posredovanje su specifine institucije koje imaju listu svojih devojaka i organizovano posreduju u pruanju seksualnih usluga ostvarujui svoj profit na taj nain. One naravno, imaju posebne kriterijume za izbor devojaka i klijenata. 5. Korporacijske ili preduzetnike prostitutke su obino zaposlene u korporaciji ili preduzeu (nekada samo formalno na legalnim poslovima), anagauju se s vremena na vreme ili se iznajmljuju, s tim to je njihova uloga da za potrebe kompanija ili preduzea pruaju usluge poslovnim partnerima.

146

6. Devojke na poziv (call girls) imaju najpovoljniju poziciju meu prostitutkama, esto funkcioniu i preko agencija, posluju sa manjim rizicima, koristei i javne naine oglaavanja usluga. U savremenim uslovima ove prostituke nazivaju se i elektronskim, jer u komunikacijama koriste elektroska i druga savremena sredstva komuniciranja. U tu svrhu slue i javne reklame u pisanim, govornim, TV i elektronskim medijima. III 5. Socijalne karakteristike prostitutki Retka istraivanja prostitucije u Srbiji uglavnom su obuhvatala grupe prostitutki kanjavanih zbog odavanja prostituciji tako da su meu njima najee bile uline i srodne grupe prostitutki. Zvanina evidencija policijskih organa i socijalnih slubi pokazuje neke pravilnosti u strukturalnim obelejima prostitutki, to znai da je ova populacija relativno stabilna. Tako naprimer, veinu prostitutki ine mlade ene, izmeu 18 i 30 godina uz tendenciju sniavanja uzrasne granice ulaska u delatnost prostitucije. Zahvaljujui ovoj tendenciji maloletnika prostitucija postaje ozbiljan problem. U starosnim grupama od preko 40 godina opada boj prostitutki. Kada je re o socijalnom poreklu i drutvenom statusu veina evidentiranih prostitutki vodi poreklo iz relativno siromanih drutvenih slojeva, odnosno iz radnikih i zemljoradnikih porodica. Veina registrovanih i ispitivanih prostitutki roena je na selu ili u manjim mestima odakle su dole u vee gradske, industrijske, turistike i saobraajne centre. Razliiti nivoi prostitucije utiu na pojavu socijalnih razlika meu prostitutkama, ali su u Srbiji malobrojne one sa visokim statusom. Uglavnom dominiraju prostitutke niih i srednjih statusnih grupa. Prostituciju esto prati nizak obrazovni status i nivo profesionalne osposobljenosti. Tako veina prostitutki ima osnovnokolsko obrazovanje, a samo retke su zapoele ili zavrile neku srednju kolu. U svetu se zapaa pojava prostitutki koje ne pripadaju iskljuivo najniim obrazovnim kategorijama. Zahtevi poslovne i intelektualne klijentele nameu potrebu za posebnim i dodatnim obrazovanjem u razliitim sferama, tako da se u regrutaciji devojaka za poslovnu pratnju, na poziv i druge sline vidove organizovane prostitucije ugrauju kriterijumi koji prate takve zahteve izabrane klijetele. Loa obrazovna i kvalifikaciona struktura utiu na to da veina evidentiranih prostitutki u Srbiji nije bila redovno zapoljavana i da su relativno rano poele da se profesionalno bave prostitucijom, to im je jedino i glavno zanimanje. Ovi podaci su samo deo saznanja o drutvenom kontekstu prostitucije i nisu dovoljni za zakljuivanje o sutini socijalnog poloaja prostitutki. III 6. Drutveni odnos prostitutka muterija Prostitucija je komercijalizovani odnos, koji podrazumeva najmanje dva uesnika: onoga ko na tritu nudi i prua seksualne usluge (prostitutka) i nekoga ko trai i plaa za te usluge (muterija klijent). Deo drutvene hipokrizije, nepravde i neravnopravnosti ukupnog odnosa prema prostituciji ispoljava se kroz injenicu da je predmet osude i sankcije onaj ko prua usluge, dok je klijent najee zatien, uz esto prisustvo drutvene tolerancije njegovog ponaanja.

147

Odnose prostitutki i klijenata prate neke pojave, koje objanjavaju deo drutvenih funkcija i tolerisanje prema prostituciji. Re je, najpre, o komercijalnoj prirodi i anonimnosti prostitucije. Prostitutka je pristupana svakome ko moe da plati, a pritom je klijent zatien i njemu se garantuje anonimnost ime se izbegava bila kakva mogunost da ga iko osuuje. Klijenti su najee zatieni od moguih sankcija. Druga opta funkcionalna karakteristika odnosa prostitutka-klijent je jednostavnost prostitucije. Poto se njihov odnos uspostavlja na trinim principima, klijent ne mora da ulae svoje vreme i napor za sticanje naklonosti neke devojke, dovoljno je da je plateno sposoban . Odsustvo svake odgovornosti klijenta takoe prati prostituciju. Klijent je osloboen bilo kakve obaveze u budunosti, koja bi proizilazila iz seksualnog odnosa sa prostitutkama. U ovom kupoprodajnom odnosu kljunu odgovornost i rizike preuzima onaj ko prua usluge. Ova injenica ponovo ukazuje na neravnopravnost izmeu klijenta i prostitutke, odnosno izmeu mukaraca i ena, poto je enska heteroseksualna prostitucija, ipak dominantni vid ove deviajcije. III 7. Neki znaajniji uzroci prostitucije U toku razvoja naunih saznanja o uzrocima prostitucije javila su se razliita tumaenja kljunih uzroka prostitucije. Psiholoka shvatanja primarno objanjavaju prostituciju objanjavaju psiholokim karakterstikama i strukturom linosti prostitutki. Psihopatoloka objanjenja nalaze uzroke prostitucije u mentalnim poremeajima ili deformitetima linosti prostitutki i Socioloki pristupi objanjavaju prostituciju drutvenim uzrocima. Postoji, manje vie, prisutna saglasnost da svi ovi uzroci doprinose pojavi i postojanosti prostitucije, ali da su za nastanak i postojanost prostitucije kao pojave najznaajniji drutveni uzroci. Poto je prostitucija vid komercijalizacije seksualnih potreba prisutno je shvatanje da je ulazak ene u prostituciju prvenstveno uslovljen uticajem drutvenoekonomskih faktora, odnosno nepovoljnom drutveno ekonomskom situacijom, koja posebno podrazumeva: nizak drutveni poloaj, loe i nesigurne uslove ivota i ogranienja u izboru drutvenih uloga (posebno profesionalnih i radnih). Za veinu ena ulazak u prostituciju je prinudan a ne izabrani nain sticanja i stil ivota, jer ih drutveno-ekonomski faktori prisiljavaju da u prostituciji nalaze realno postojeu mogunost zaraivanja za ivot. Postojanje ekonomske, a ne toliko profesionalne motivacije, takoe je deo uzroka za ulazak u prostituciju kod svih prostitutki, ukljuujui i one koje nisu bile primorane da se bave prostitucijom zbog ekonomske depriviranosti. Naravno, ovim stavovima se ne umanjuje znaaj linih faktora i izbor ovog tipa zanimanja od strane jednog broja uesnika u ovim delatnostima. Kao i svaka druga delatnost, odnosno struka i prostitucija poiva na nakim pogodujuim linim svojstvima i karakteristikama linosti.

III 8. Drutvena reakcija na prostituciju

148

Odnos razliitih drutava prema prostituciji i prostitutkama varira u vremenu i prostoru. U osnovi on se kree na skali izmeu toelrancije i nezainteresovanosti do sankcionisanja i reglementacije. Tolerancija znai takav odnos ili u osnovi neformalnu saglasnost da se prostitucija ne osuuje niti sankcionie. Re je o prihvatanju neminovnosti takvih drutvenih uslova koji raaju prostituciju kao i skrivenom uvaavanju njenih drutvenih uloga i socijalnih funkcija (mentalno-higijenski aspekt, anonimnost, ouvanje brak itd), uz obavezno prisustvo dvojnog morala kada su u pitanju korisnik i onaj koji prua usluge. Reglementacija ili pravno regulisanje podrazumeva, pre svega, legalizaciju prostitucije i to propisivanjem posebnih uslova za obavljanje delatnosti, ukljuujui i razliite vrste nadzora ( posebno zdavstvenog). Prohibicija oznaava zabranu bavljenja prostitucijom i ukljuuje razliite mere i sankcije u ime zatite interesa javnog morala i reda. Kanjavanje moe biti za prestupe ili krivina dela u zavisnosti od ukupnog odnosa neke drave prema prostituciji. Abolicija oznaava ukidanje ili zalaganje za eliminaciju svih vidova zakonskih zabrana i legalizaciju delatnosti prostitucije, uz posebne uslove i mere zatite samih prostitutki. Za ove ideje se naroito zalau feministiki pokreti i jedan deo zastupnika liberalistikih stavove i vrednosti. Oni polaze od ideje da treba obezbediti zatitu prostitutki u razliitim vidovima, ukljuujuti i eliminaciju zlostavljanja i eksploatacije od strane klijenata, makroa ili slubenih institucija poto je nemogue eliminisati kljune drutveni uzroke prostitucije. Ambivalencija podrazumeva da se prostitucija kanjava formalno dok postoji visoka tolerancija, pa ak i neki vidovi zatite prostitutki. Tako je odnos drutva u Srbiji ureen tako da se prostitucija i aktivnosti vezane za nju kanjavaju prekrajno ili krivino za neke zakonom definisane sluajeve, dok su istovremeno meu korisnicima socijalne zatite u kategoriji odraslih lica sa drutveno negativnim oblicima ponaanja svrstane i prostitutke. III 9. Elementi prevencije prostitucije i i rehabilitacije prostitutki Osnovni cilj programa prevencije prostitucije trebalo bi da bude suzbijanje i spreavanje uzroka, koji podstiu nastajanje prostitucije, imajui u vidu opte drutvene, mikro drutvene i line. Re je o osmiljenim ekonomskim, socijalnim, kulturnim i drugim merama i aktivnostima ija je svrha korenita promena drutvenog poloaja i uslova ivota onih marginalizovanih drutvenih grupa, koje svoju egzistenciju zasnivaju na prodaji razliitih seksualnih usluga. Po svojim sadrajima i ciljevima ovi programi mogu imati razliite nivoe i vidove kao to su: opte, posebne i specijalne preventivne mere. Svi ovi vidovi prevencije trebalo bi da se usmere prema suzbijanje i spreavanje onih socijalnih i socijalno-psiholokih inilaca koji mogu da navedu pojedince na bavljenje prostitucijom. One ukljuuju naroito mere kojima se deluje na socijalne faktore poput uslova osposobljavanja i obavljanja drutvenih, naroito radnih usloga, poboljanja drutveno-ekonomskog statusa ena, proirivanja mogunosti zapoljavanja i njihove ukupne drutvene promocije kao i mera za ograniavanje potranje za

149

seksualnim uslugama meu kojima su programi mentalne higijene, seksualnog obrazovanja i vaspitanja, informisanja javnog mnjenja i sl. Deo optih programa prevencije su posebni zdravstveni i edukativni programi usmereni prema saznanjima o zdravstvenim rizicima vezanim za prostituciju (venerina i druga oboljenja i dr.). Rehabilitacija prostitutki bi trebalo da obuhvata razliite socijalne, ekonomske, psiholoke, socijalno-psiholoke, obrazovne i druge mere usmerene prema : a) zatiti prostitutki od tetnih posledica bavljenja ovom delatnou, b) socijalnoj i moralnoj brizi za ene uopte i posebno za one koje su rtve svog nepovoljnog drutveniog statusa, c) omoguivanje zdravog moralnog i duhovnog shvatanja ivota, ukljuujui i podsticanje elje za radom, d) obrazovanje i profesionalno osposobljavanje, e) pomo oko nalaenje zaposlenja, f) stvaranje novog kruga prijatelja koji e zameniti drutvenu sredinu kojoj su prostitutke pripadale itd. Najznaajnije je za uspeh rehabilitacije dobrovoljno pristajanje i ukljuivanje prostitutki.

Glava IV PROSJAENJE IV 1. Definisanje pojma i karakteristike prosjaenja Veoma su retke definicije prosjaenja zbog toga to je re o devijaciji, koja je najmanju privlaila panju teoretiara i istraivaa. Meutim, drutveni i istraivaki interes za ovu devijaciju raste zahvaljujui injenici to se kao devijanti javljaju deca i to prosjaenje postaje est vid ozbiljne zloupotrebe dece. Jedna stara definicija sa legalno-pravnog aspekta pod prosjacima podrazumeva: one osobe koje nemaju ni zanimanje, ni zanat, ni sigurno boravite, niti mesto za opstanak. U klasinoj pravnoj literaturi u Francuskoj pod prosjacima su se podrazumevale: one osobe koje ne mogu dokazati da ive poteno i moralno, niti to mogu potvrditi osobe dostojne verovanja(Vexliard, 1956). Jedna jo starija definicija takoe sadri elemente moralistikog stava: Prosjaenje je obraanje, bez odobrenja vlasti, na kakvo strano lice, bez osvarene ili tobonje oskudice radi unapred neponuene milostinje (dara, pomoi) u novcu ili kakvoj drugoj stvari od novane vrednosti bilo za sebe bilo za kakvo lice, za ije se udruivanje molilac na osnovu zakona ima brinuti (ivanovi, 1930).

150

Obe navedene definicije ukazuju na postojanje moralistikog stava koji podrazumeva stabilost profesije, mesta boravka, socijalnih veza i potenja ljudi. Osim toga, prva definicija ukazuje na drutvene aspekte prosjaenja, meu kojima se kao vaan istie pokretljivost prosjaka, to znai da su to osobe koje nemaju stalno mesto boravka. U literaturi se inae, prosjaenje i skitnja posmatraju kao jedinstvene pojave, zahvaljujui saznanju da su prosjaci veoma prostorno pokretljivi. Neki autori, meu kojima i Vexliard, smatraju da se skitnice mogu izdvojiti kao poseban podtip, jer nije neminovno da postoji direktna povezanost izmeu prosjaenja i skitnje, to znai da nisu sve skitnice prosjaci, ali da sa druge strane nema prosjaka koji ne skitaju. Ta povezanost prosjaenja i skitnje je izraena u klasinom prosjaenju, kao to je sluaj sa prosjaenjem Roma. Izmeu prosjaenja i skitnje postoji bliska povezanost, ali one nisu nuno istovetne pojave s tim, to je sigurno da su prosjaci mobilni, bez obzira da li su skitnice ili ne. Jedan domai autor napravio je razliku izmeu pojmova besposliara, skitnice i prosjaka, imajui u vidu prekrajno-pravne definicije ovih pojmova: Besposliari su ona lica koja stalno ili povremeno nisu zaposlena u mestu prebivalita niti pak ele da stupe u ma kakav radni odnos i takvim nainom ivota naruavaju javni red i mir. Pod skitnicama podrazumevamo ona lica koja su se, u vidu zanata ili zanimanja, odala skitnji, nemaju stalno mesto boravka ili samo povremeno odlaze u svoje mesto prebivalita jer veim delom godine lutaju od mesta do mesta, izdravajui se od materijalnih sredstava, bilo novca ili stvari od vrednosti (preprodaja odee, obue ili drugog to dobiju) koje dobijaju obmanom, a sasvim retko uspevaju da se bave i drugim korisnim poslovima. Prosjaci su ona lica koja se bave skupljanjem milostinje u novcu ili naturi radi line koristi u vidu zanata ili zanimanja, u mestu gde su stalno nastanjeni ili van mesta stalnog boravka (Miljkovi, 1966). Najoptija definicija prosjaenja podrazumeva da je to takav vid drutvene devijacije koji se sastoji u sticanju materijalnih vrednosti traenjem od drugih lica bespovratno i bez pruanja protivusluga. Sastavni delovi i obeleja ove definicije su: a) iskanje ili traenje koje moe biti govornim putem ili gestom (ispruena ruka ili slino), b) sticanje materijalnih vrednosti ( hrana, odea, obua i slino) i c) odsustvo vraanja i bilo kakvih protivusluga. Kada je re o odsustvu uzvraanja usluga od strane prosjaka davaocima milostinje, mogue je da doe do konfuzija poto prosjaenje esto prate neke prividne usluge. Prosjaenje ponekad prate pojave koje sadre elemente nekog tipa usluga, s tim to ponuena usluga nikada nije ekvivalentna dobicima od prosjaenja (na primer: gatanje, vraanje, neke manje zanatske ili druge usluge, brisanje stakla automobila, nenaruena muzika u javnom prevozu ili na javnom mestu i sl.). Ove aktivnosti slue da se javno zamaskira prava aktivnost, a to je prosjaenje. U svakom sluaju, kljuna odlika prosjaenja kao devijacije je da ono dovodi u pitanje vrednost ljudskog rada, jer se direktno suprodstavlja vrednosti i znaenju ljudskog rada, a time i sticanju sredstava za ivot putem rada.

151

Prosjaenje kao drutvena devijacija ima neke kljune karakteristike: 1. Istorijska uslovljenost ispoljava se kroz injenicu da su se kroz istoriju ljudskog drutva javljali razliiti oblici, sadraji, vidovi i naini prosjaenja, s tim to je sasvim sigurno da je prosjaenje karakteristika, pre svega, klasnih drutva. Ve sa pojavom robovlasnikog drutva stvara se prvi sloj siromanih i to od nepotrebnih isluenih robova, koji su, po pravilu, inili gradsku sirotinju i esto pratili vojsku u ratnim pohodima, postajui najee prosjaci i sakupljai ostatka opljakanih dobara. Ponekad su ove skupine pruale minorne zanatske ili sline usluge vojnicima. Srednji vek je imao interesantan stav prema prosjacima prepoznatljiv, na neki nain i danas. Re je o dihotomnim i protivrenim odnosima prema prosjacima, to je u to vreme posebno zavisilo od prirode i stavova pojedinanih religija. Tako je, na primer, poetno hrianstvo svojim idejama o raju na nebu, a ne na zemlji, prihvatalo prosjake, nazivajui ih bojim ljudima i bojim iskuenicima na zemlji. Na drugoj strani, oni su predstavljali olienje asketskog i upuivali su na skromnost, na oslobaanje od ljudskih nagona i impulsa i onoga to je loe. Zahvaljujui takvoj dvostrukoj ulozi, boji ljudi su posmatrani sa blagonaklonou a odnos prema njima i obaveza pomaganja posmatrani su kao mera milosrdnosti. Suprotno tome, u nekim periodima i religijama prosjaci su smatrani avoljim semenom ili veticama, pa su nailazili na rigorozno kanjavanje. Neke religije, poput jevrejstva ili protestantizma, na primer, izraavale su potpuno negativan stav prema prosjacima, polazei od ideje da raj nije na nebu, ve na zemlji. Te religije su u prvi plan stavljale vrednost ljudskog rada i sticanje putem rada i zato su imale negativan stav prema onima koji su odudarali od tih ideala, ukljuujui i prosjake. Tek kapitalizam razotkriva pravo lice prosjaenja i skitnje i to zahvaljujui pre svega masovnoj pauperizaciji, osiromaenju i stvaranju takozvane rezervne armije rada. Postojanje vika siromatva neminovno je dovelo do prosjaenja, s obzirom da siromatvo i prosjaenje idu zajedno i da je prosjaenje jedan od najdrastinijih indikatora siromatva. U ranom graanskom drutvu postoji poetan pozitivan stav, ne toliko prema prosjacima, koliko prema skitnicama, kroz ideju boemije. Boemi i boemija slavili su se i veliali kao deo ideja slobode, koja se naglaava kao princip dolazeeg graanskog drutva, nasuprot feudalizmu, koji je sputavao slobodu. Ideje boemije su se razvijale, slavile i cenile sve do momenta dok siromatvo i prosjaenje nisu postali toliko masovni i uoljivi, da je drutvo moralo organizovano da reaguje. U to vreme drutvene reakcije su bila iskazivane uglavnom na sledee naine: a) Donoenje prvih propisa protiv siromatva i prvih zakonodavstva, kao to je primer u Engleskoj u doba Elizabete I, u kojoj je 1601. godine, prvi put u svetu donet zakon o sirotinji. Iako je sistem stara o sirotinji poivao na idejama prisilnog rada, on je predstavljao prvi celovit sistem organizovane dravne reakcije na siromatvo i njegove pratee pojave poput siromatva. b) Stvaranjem posebnih socijalnih institucija poput zatitnih radionica, a kasnije i industrijskih radionica i prvih prihvatilita za siromane. Sirotinja je prisilno odvoena u te institucije u kojima je bila izloena tekim uslovima ivota i rada pod stogom socijalnom kontrolom i prisilom. Ovde su ekonomski interesi kombinovani sa potrebom masovne i efikasne socijalne kontrole.

152

c) Uvoenje vrlo surovih sankcija u odnosu na skitnice i prosjake kao deo dvojnog reagovanja na prosjaenje. Neki od drastinih primera su Engleska u vreme Henrika VIII, kada je pogubljeno i veano oko 8500 skitnica ili Francuska u kojoj je vie hiljada ljudi giljotirano ili na drugi nain kanjeno. Ovaj vid dravne reakcije varirao je u zavisnosti od potrebe za radnom snagom i dostignutom socijalnom kontrolom. Kada su u pitanju savremena drutva, treba rei da nijedno savremeno drutvo nije bez prosjaka, koji su deo klasinog siromatva i socijalne iskljuenosti. 2. Prosjaenje predstavlja nain egzistencije. Ovaj tip egzistencije karakterie nedostupnost drutveno prihvatljivih mehanizama ili puteva sticanja sredstrava za ivot nekim drutvenim slojevima ili grupama, kao to su sticanje putem rada, vlasnitva ili posedovanja kapitala. Re je o nainu ivota koji je uslovljen injenicom da mnogim siromanim ljudima nisu dostupna drutveno legalna sredstva za sticanje materijalnih vrednosti, te neki od njih biraju drutveno manje opasan vid nelegalnog sticanja kakvo je prosjaenje. U ovom smislu prosjaenje pripada tipu adaptivnih devijacija. 3. Marginalizacija, kao karakteristika prosjaenja, znai da prosjaci ive na ivici drutva odnosno izvan uobiajenih drutvenih odnosa, procesa i aktivnosti. Oni pripadaju niim socijalnim grupama, ive u loim socijalnim, ekonomskim i kulturnim uslovima pa su zavisni od drugih (pojedinaca, socijalnih ili drugih slubi, humanitarnih ili slinih organizacija). Kako su im mnoge drutvene institucije nedostupne, podjednako kao i razliiti vidovi podrke i pomoi, prosjaci se usmeravaju ka sticanju koje je zasnovano na milosru i slinim motivima pojedinaca. Prisustvo marginalizacije posebno ilustruju neki nepotpuni podaci slubi socijalne zatite u Beogradu, prema kojima 70% prosjaka nema nikakvo zanimanje ili je ono postalo neupotrebljivo. Naprimer, karakteristini zanati Roma kova, potkiva, grnarenje, katrandije, kasapi, prenosili su se sa kolena na koleno, ali su danas neupotrebljivi i nestali. Osim toga, 90% profesionalnih prosjaka su odrasli ljudi, a ak 70% je potpuno nepismeno. Marginalizacija je posebno znaajna sa aspekta prevencije i resocijalizacije, jer je jasno da se nita ne moe postii bez radikalne promene ukupnog drutvenog poloaja prosjaka. Deo marginalizacije je i injenica da prosjaci koriste ostatke onoga to drugima nije potrebno, predstavlja viak ili je nepotrebno i ono to su drugi spremni da daju. 4. Reprodukcija ini prosjaenje postojanom drutvenom pojavom i devijacijom. Prosjaenje je neminovni pratilac i posledica reprodukcije siromatva, dok je, sa druge strane, proizvod reprodukcije drutvenog poloaja unutar porodice, odnosno meu razliitim generacijama iste porodice. Po pravilu, u porodicama prosjaka se iz generacije u generaciju prenose i reprodukuju isti nepovoljni drutveni uslovi ivota, pored toga to se nasleuje i stil, obrasci i vrednosti sa obelejima sutinske potkulture siromatva. 5. Socijalna izolacija, kao karakteristino obeleje ove devijacije, izraava se, pored ostalog, u postojanju subkulture prosjaenja. Prosjacima su zatvoreni razliiti kanali drutvenosti i drutvene pokretljivosti, usled ega su socijalno izolovani i eventualno komuniciraju jedino sa sebi slinima.

153

6. Prostorna mobilnost je bitna karakteristika prosjaenja poto prosjaci najee nemaju stalno mesto boravka i tragajui za poslom esto menjaju mesta boravka u potrazi za prostorima gde se najvie i najbogatije daje, uz manje rizike od sankcija. 7. Rairenost je jedna od karakteristika prosjaenja, iako nema pouzdanih podataka o masovnosti i rairenosti prosjaenja u Srbiji. Po nekim skromnim procenama u Srbiji na poetku XXI veka deluje oko 2500-4000 prosjaka, s tim to slube socijalne zatite, prekrajne slube kao i represivne institucije registruju jo manji broj, pa je tako u registru socijalne zatite bilo registrovano samo 250 sluajeva. Oigledno je da postoji tamna brojka prosjaenja, odnosno da je veliki broj neotkrivenih i neregistrovanih sluajeva ili se prosjaci skrivaju u evidencijama socijalnih slubi pod nekim drugim kategorijama (materijalno ugroeni, invalidi, lica pod starateljstvom drugih osoba ili, u sluaju dece, kao vaspitno-zaputena dece i sl.). IV 2. Znaajniji uzroci prosjaenja Uzroci koji dovode do prosjaenja su mnogobrojni i mogu se svrstati u nekoliko grupa: 1. Drutveni uslovi su dominirajui i moraju se posmatrati istorijski. Ovoj grupi uzroka pripadaju posebno: socijalno-ekonomski uslovi (socijalno-ekonomska i statusna podeljenost drutva na siromane i bogate); profesionalni uslovi (nezaposlenost i odsustvo bilo kakvog radnog statusa); socio-bioloki poput invalidnosti, starosti i bolesti kao socijalnih rizika, koji dovode do osiromaenja, pa tako i do prosjaenja, a pojaavaju se delovanjem drutvenih uzroka, odnosno odsustvom drutvene reakcije na siromatvo i prosjaenje; socijalno-politiki uzroci, meu kojima se posebno izdvajaju ratovi koje uvek prati osiromaenje i prosjaenje, ak i onih ljudi koji su sposobni da rade itd. 2. Problemi ili karakteristike linosti takoe su znaajni uzroci prosjaenja. Naime, re je o tome da neke osobine linosti pogoduju njihovom opredeljivanju za prosjaenje kao stil ivota i nain egzistencije (na primer, nestabilne linosti, lenjivci, pasivni ili parazitski tip linosti i sl.). Meutim, moe se rei da ove i druge individualne psiholoke karakteristike linosti pre pogoduju prosjaenju, nego to se mogu smatrati njegovi glavnim uzrocima. 3. Psihosocijalni uzroci su povezani sa prethodnim, s tim to se oni prepliu sa neefikasnou ili odsustvom prave socijalne zatite nekih kategorija ili skupina ljudi. Naprimer, mentalno ometeni ili lako duevno oboleli lako mogu postati prosjaci ukoliko se kroz drutvenu zatitu ne obezbedi njihova sigurnost. Neto je drugaija situacija sa paranoicima i mitomanima, ije prosjaenje i skitnja se izraavaju kroz beg od stvarnosti i odgovornosti. 4. Druge devijacije takoe mogu dovesti do prosjaenja, pri emu se ono javlja kao pratea pojava ili rezultat neke druge devijacije. Naprimer, islueni kriminalci se

154

esto bave prosjaenjem, jer je manji rizik od sankcija, kao to mnogi alkoholiari, narkomani, i isluene prostitutke postaju prosjaci pod starost. 5. Drutvena reakcija u vidu neadekvatnog drutvenog odnosa i politike prema pojavi prosjaenja takoe proizvodi prosjake, pa se smatra jednim od uzroka prosjaenja. Veina mera i sadraja drutvene reakcije, posebno socijalne zatite ne dopiru do uzroka siromatva i prosjaenja i, po pravilu, su sadrinski neadekvatni i zakasneli. IV 3. Najei tipovi prosjaka Kao to postoje razliiti tipovi prosjaka tako postoje razliite klasifikacije prosjaenja. Klasifikacija Vexliard-a ima u vidu uglavnom klasine prosjake koje svrstava u tri grupe polazei od dominantnih uzroka: a) Socijalno slabi su klasini prosjaci poput invalida, starih, mentalno hendikepiranih i drutvenih marginalaca kod kojih je prosjaenje proizvod nepovoljnih drutvenih uslova ivota i linih hendikepa. b) Pojedinci i grupe prosjaka izbaeni iz drutvenih tokova rada, koji poinju da se bave prosjaenjem usled velikih drutvenih preloma ili prirodnih kataklizmi poput ratova, ekonomskih kriza, revolucija i prirodnih katastrofa i c) Gradska sirotinja seoskog porekla, iz koje potiu gradski prosjaci klasinog tipa. Po naem miljenju, imajui u vidu drutveni poloaj i stil ivota mogue je razlikovati dva osnovna tipa prosjaka: 1. Siromani, socijalno ugroeni prosjaci unutar kojih se izdvajaju dva podtipa: a) sluajni prosjaci kojima prosjaenje nije stil ivota, niti nain egzistencije, ali u nekoj kriznoj situaciji prose i b) prosjaci iz navike, koji su pokuali da se ponaaju na legalan nain, meutim, nakon viestrukih neuspelih pokuaja i siromatva okreu se prosjaenju, koje im postaje navika uz veliku mogunost da postanu profesionalni prosjaci. 2. Profesionalni prosjaci su posebno interesantni sa aspekta prevencije i resocijalizacije. Oni poseduju veinu obeleja uobiajenih za profesiju kao to su: posedovanje specifinih tehnika i metode prosjaenja kao rezultat obuke ili uenja, prostorna pokretljivost (obavljanje posla tamo gde moe da se ostvare najvea dobit uz najmanji rizik), praktino iskustvo u pridobijanju muterija i istovremenoj zatiti od sankcija, udruivanje u cilju izbegavanja sankcija, represije i neugodnosti zanata i kao obeleje i deo subkulture prosjaenja. Po nainu ili obliku prosjaenja mogu se razlikovati tri osnovna tipa: a) Individualno prosjaenje pri emu svako pojedinano prosi za sebe,

155

b) Grupno prosjaenje, kada se ova delatnost obavlja u grupi bez obzira na to da li se dobit deli ili svako zadrava svoj isproeni deo i c) Kolektivno prosjaenje je najee organizovano, izvodi se grupno (timski), postoji podela uloga i specifine razraene metode prosjaenja (naprimer, rentiranje dece ili bogalja) i razraani mehanizmi zatite od organa vlasti i drugih rizika. IV 4. Drutvena reakcija na prosjaenje U osnovi, mogue je izdvojiti nekoliko karakteristinih tipova drutvene reakcije na prosjaenje meu kojima se posebno izdvajaju: 1. Indiferentnost ili nezaintersovanost drutva, koja u nekim sluajevima odraava karakter drutveno ekonomskih i politikih odnosa ili je odlika nemoi siromanih i nerazvijenih drutava. 2. Tolerancija postoji u svim sluajevima kada postoji razumevanje i nema osude niti odbojnosti prema prosjaenju, ili je prosto posledica oportuniteta vlasti poto je prosjaenje manje drutveno opasno od drugih vidova imovinskih prestupa. Indiferentnost i tolerancija su posledica stava da je prosjaenje takav vid devijacija kod koje se ne pojavljuje rtva, osim ukoliko se zanemari injenica da su sami prosjaci prave rtve nepovoljnih drutvenih okolnosti. 3. Prezir i odbacivanje izraavaju tip drutvene reakcije zasnovane na moralnom suenju i izraavaju se kroz odbojnost i moralnu osudu prosjaka. 4. Sankcije, koje prate prosjaenje kroz istoriju ljudskog drutva, javljaju se u razliitim vidovima: igosanje, smrtna kazna, zatvor, prinudni rad i sl. Kada je re o drutvenoj reakciji drutva Srbije na prosjaenje ona se, uopteno reeno, ispoljava u dva karakteristina, mada protivrena vida: a) Sistem prekrajnih sankcija tretira prosjaenje kao prekraj javnog reda i mira (dva elementa odreuju ovaj prekraj: "ko se zatekne u prosjaenju kaznie se ...", s tim to se ne definie pojam prosjaenja i "ko se uz naknadu bavi vraanjem, proricanjem sudbine ili slinim oblicima predskazivanja kaznie se ") i sastoji se u izricanju novanih ili kazni zatvora i ponekad, mera bezbednosti. b) Socijalna zatita predstavlja jedan od ranih vidova organizovane reakcije na prosjaenje. Istorijski je poznato da se prve institucije za zatitu prosjaka javljaju u klasinoj Grkoj u vidu xenodokie (kua za strance), koje su prvobitno zbrinjavale strance da bi postale kue za zbrinjavanje sirotinje - ubonice. U osnovi, socijalna zatita kao vid drutvene reakcije na prosjaenje polazi od saznanja da je prosjaenje najee posledica drutvenih uzroka. U sistemu socijalne zatite u Srbiji prosjaci se definiu kao njeni korisnici u okviru iroko definisane kategorije odraslih lica sa drutveno negativnim oblicima ponaanja zajedno sa alkoholiarima, narkomanima, skitnicama i sl. Od sadraja i oblika socijalne zatite u odnosu na ove kategorije korisnika najee se upotrebljavaju: stalna i trenutne novane pomoi, neki oblici resocijalizacije (u centrima za prihvat ili prihvatilitima za odrasla lica), starateljstvo, kao oblik porodino-pravne zatite i ree smetaj u ustanovu socijalne zatite ili neki drugi vid

156

zatite. Pritom je neophodno naglasiti da ne postoje specijalizovane ustanove socijalne zatite za prosjake, osim prihvatilita, koja zbrinjavaju sluajeve urgentne ugroenosti, podrazumevajui i prosjake i skitnica. Istovremeno, prosjaci se javljaju kao korisnici socijalne zatite sporadino i samo u sluajevima ekstremne ugroenosti. Oni se i ne obraaju za pomo dok su sposobni da se bave prosjaenjem. No, za veinu prosjaka mnoge usluge drutvenih slubi ne samo socijalne zatite uglavnom su nedostupne, zahvaljujui njihovom neregulisanom statusu, socijalnoj iskljuenosti i dejstvu predrasuda.

Glava V

157

KOCKANJE V 1. Opte odlike i vrste igara Problem kockanja je vieslojan. Najpre je teko dati preciznu definiciju kockanja. S druge starne, poto su kockarske igre deo igara, a igre bitana potreba oveka, teko je doi do preciznih kriterijuma kada kockanje izlazi iz tih okvira i postaje devijacija. Neki istoriari kulture i civilizacije, meu kojima i Rene Kajo, tvrde da je igra starija od rada i da je ovek na stupnju razvoja prvobitne svesti najpre nauio da se igra, pa tek onda da radi. Naime, praovek nije imao lane potrebe, poto su mu sve one najbitnije bile na dohvatu ruke, tako da je imao puno raspoloivog vremena, koje je ispunjavao igrom. U primitivnim drutvima igre su bile vezane za religijsko-mitske obiaje, pa je njihova osnovna socijalna funkcija bila da obezbede zajednitvo uesnika i identifikaciju sa pripadnicima neke grupe ili zajednice. U primitivnim plemenima igra se dakle, javlja kao primarna potreba za samoidentifikacijom i oseanjem pripadnosti grupi i zajednici. Poseban tip bile su ratnike igre, ija je svrha bila stvaranje i razvoj oseanja pripadnosti rodu ili plemenu ali i da okurae pripadnike plemena u uslovima potencijane ili realne ugroenosti. Ove igre po pravilu, prethode sukobima ili ratovima i predstavljaju pripremu za rat. Razliiti tipovi plesa javljaju se kao deo sveanih i specifinih igara vezanih za svetkovine i praznike. Kod primitivnih plemena prisutan je poseban tip svearskih igara, tzv. igre zanosa, koje su bile vezane za ritualne plesove. Socijalna funkcija ovih igara bila je istovremeno sakralno-mitska, socijalizatorska i pragmatina. Poseban tip igara predstavljaju alea ili kockarske igre, koje u velikoj meri sadre neka opta obeleja igara, ali i specifinosti vezane za njihov takmiarski karakter. Sve igre imaju, u principu, neka zajednika opta obeleja kao to su, pored ostalog, da su deo ovekove kreacije i mate i da zadovoljavaju ovekove psiholoke i socijalne potrebe, kao to je potreba za druenjem, pripadnou, spontanou i radou, slobodom pokreta, mimike, gesta i zvuka. Igra uvek podrazumeva postojanje posebnog sveta mate, sveta koji je izvan svakodnevne realnosti i koji se razlikuje od onoga to je uobiajeni ivot oveka, a pogotovo realnost koja se sutinski razlikuje od rada. Meu najznaajnijim optim odlikama igara najee se navodi njihov dobrovoljni i slobodni karakter. Tako naprimer, Rene Kajo smatra da je igra prvenstveno slobodna i dobrovoljna aktivnost, izvor radosti i razonode, u kojoj ljudi stvaraju i razvijaju svoje stvaralake potencijale, matu, duh i time postiu da igra postane znaajan inilac razvoja kulture i civilizacije. On definie sutinu igre kao aktivnost koja ima nekoliko karakteristinih elemenata - osobenosti: Igra je slobodna i to je ono to joj daje specifina obeleja u odnosu na rad i druge aktivnosti; igra nije prinudna, ona je dobrovoljna aktivnost. Igra je izdvojena ljudska aktivnost; ona se realizuje u posebnom prostoru i u posebnom vremenu; po pravilu prostor za igru i prostor za rad su odvojeni, kao to se i vreme posveeno radu i obavezama razlikuje od vremena za igru. Re je o prostornoj i vremenskoj izdvojenosti igara.

158

Igra je propisana ljudska aktivnost, jer je najee ureena odreenim pravilima (pravila igre) izuzev spontantih igara, koje poivaju na improvizaciji i koje su karakteristine za decu. Igra je neizvesna, njen tok i ishod se ne mogu unapred predvideti, to je posebno karakteristino za takmiarske igre - nikada se ne zna unapred kakav e biti rezultat igre. Igra je neproduktivna; njen cilj je radost, uivanje i zadovoljstvo oveka, i sem te psihike i socijalne dobiti, ona ne stvara ekonomsku dobit (neprofitna je). Igra je fiktivna i pripada posebnoj realnosti, realnosti za sebe, koja se razlikuje od drugih realnosti ime se opredeljuju njena psiholoka i socijalna svojstva.

Rene Kajo razlikuje nekoliko karakteristinih tipova igara prema njihovim bitnim karakterisitikama i drutvenim funkcijama: a) Igre agona - takmienja su takav tip igara koje karakterie nadmetanje pojedinaca, timova ili grupa. Osnovni cilj ovih igara je da se protivnik nadigra i pobedi. b) Alea igre - kockarske igre je posebno karakteristino postojanje neizvesnosti oko rezultata igre, to je vezano za dogaaje na koje igrai ne mogu da utiu (sluaj) pa ishod u velikoj meri zavisi od sree. c) Mimikry igre - igre preruavanja su karakteristine za ritualne i verske obrede, mada su ponekad odlika ratnikih obiaja. Preruavanje i uzimanje tuih likova, ponekad drugih ivih bia, ine realnost igre posebnom i razliitom od svakodnevnice (maske, posebne boje, specifina i improvizovana nonja i sl.). d) Ilinx igre - igre zanosa su vezane za odreene drutvene slojeve i grupe (po pravilu privilegovane), deo su kulture primitivnih naroda, koje su se zadrale i u savremenom svetu i predstavljaju religijsko-mitski tip igara. V 2. Kockanje i kockarske igre Kod kockarskih igara je problem u tome to svet igre prelazi u svet realnosti i to kockarske igre imaju nepovoljne psiholoke, ekonomske i socijalne posledice. Sem toga, kockanje je masovna pojava, koja ima sva obeleja socijalnog problema. U osnovi, kockanje je dobrovoljno uee u meusobnom prenoenju, gubljenju i dobijanju, materijalnih vrednosti, pre svega novca, putem razliitih vidova kockarskih igara. Kockanje se u nekim svojim elementima bitno razlikuje od igara uopte ili je specifiano u odnosu na njihove opte karakteristike. U sutini, kockanje pripada tipu alea igara u kojima je najznaajnija injenica sticanje materijalne koristi kao njihovog osnovnog cilja. Naime, kockanje takoe prate zadovoljstvo i fikcija, zanos i strast, ali je njegova odluujua karakteristika materijalna dobit kao ciljani rezultat. Dok je dobit od kockarskih igara simbolina, vrednosno beznaajna i ima za cilj da podstakne igrae na ozbiljnost i angaovanje, one imaju obeleja drutveno prihvatljivog vida zabave. Kockanje meutim, prati materijalna dobit kao osnovni i najznaajniji cilj, to znai da ono nije neproduktivno i da kao takvo gubi neka opta obeleja igara. Kockanje je, u stvari, izvitiperenje igre, te predstavlja takav tip devijacije koji negira sutinu ljudske potrebe za igrom, drutvene funkcije i karakteristike igara. Ono bitno menja cilj igara time to se kao njegova posebna svrha javlja materijalna dobit po svaku cenu. Osim toga, za igre je karakteristian limitiran prostor i vreme, dok je kod kockarskih igara vreme igre neogranieno. 159

Odluujua vrednosna karakteristika kocke je to to ona negira vrednost ljudskog rada, jer se ovde fikcija igre pretvara u posebnu realnost. U igri uvek svi dobijaju na psiholokom i socijalnom planu, dok pri kockanju uvek postoje oni koji gube i oni koji dobijaju. Ovde se kao rtve kockanja jaljaju, ne samo gubitnici kao neposredni uesnici kockanja, ve pre svega, njihove porodice. Prema tome, za razlikovanje kockarskih igara, kao posebnog tipa igara, od kockanja, u kome se igre javljaju samo kao sredstvo, odluujua su dva faktora: a) postojanje materijalne dobiti kao dominirajueg cilja igre i upote uea u igrama i b) negativne ekonomske i socijalne posledice. Izmeu kockarskih igara i kockanja postoji dakle, tanana nit razlikovanja, koju ini materijalna dobit. Re je o nastojanju i prilagoavanju toka i naina igre, ukljuujui i razne vrste trikova i podvala, ostvarivanju profita i to veih prihoda. Druga bitna odlika kockanja koja ini razdelnicu prema kockarskim igrama sastoji se u u raznovrsnim negativnim posledicama, ukljuujui i povezanost ove sa drugim tipovima devijacijama. Pored toga to u savremenom svetu takmiarske igre sve vie gube pomenute opte elemente i karakteristike igara, jer postaju komercijalizovane i profesionalizovane, one istovremeno ukljuuju veliki broj uesnika, osim aktivnih uesnika i posmatraa i veliki je broj onih koji neposredno ili posredno zarauju (organizatori, distributeri, obezbeenje, izvetai, prodavci hrane i napitaka itd.). Igrai pruaju zadovoljstvo i sebi i gledaocima, ali je njihov primarni cilj profesionalni sticanje materijalne dobiti i statusa. Komercijalizacija i profesionalizacija skoro svih takmiarskih igara dovele su do toga da one gube obeleja fikcije i zadovoljstva i postaju nain egzistencije velikog broja ljudi, ne samo uesnika u igri. Mnoge takmiarske igre su masovne po broju uesnika, imaju odreene ekonomske i druge ciljeve i legalno su zasnovane. One u principu, ne predstvaljaju devijacije niti imaju obeleja kockanja, ali postaju mogu postati devijantne po svojim moguim posledicama i prateim nehumanim pojavama (naprimer, vandalizam, meanje politike i igara, zloupotrebe u sportu i sl.). Mnoge kockarske igre takoe su organizovane i ukljuuju veliki broj uesnika. Uobiajena je drutvena kontrola organizacije, funkcionisanja i raspodele dobiti od kockarskih i slinih igara. Dogaa se ak, da se neki socijalni i humani projekti finansiraju delom iz ovih izvora. Kod ovih igara u principu, postoje definisana i kontrolisana pravila. Re je, na primer, o igrama na sreu i legalizovanom kockanju, kao to su loto, tombola, sportska lutrija, kazina, kockarnice, automati za kockanje i sl. Smatra se da ove igre nemaju obeleja kockanja zahvaljujui, pored ostalog, i tome to su njihovi rezultati neizvesni a uesnici u igri ne mogu ni na koji nain uticati na njihov ishod, osim u sluajevima zloupotrebe i podeavanja rezultata u nekim tipovima ovih igara (bookmakers, nelegalno klaenje na razliitim vrstama trka i sl.). Odluujua karakteristika organizovanih igara na sreu je zavisnost njihovi rezultati od sluaja u emu su svi uesnici u principu u ravnopravnom poloaju. Meutim, po naem miljenju, ak i ove igre mogu dobiti neka obeleja kockanja zbog postojanja masovnih gubitnika. Mnogi igrai na sreu u oekivanju da e sluaj ba njima doneti sreu, ulau vie nego to su njihove mogunosti. Ova pojava posebno je uoljiva u vremenima drutvenih kriza kada se poveava broj igraa na sreu, koji u realnom ivotu imaju manje anse za uspeh. Sa drutvenim krizama poveava se

160

najee i broj kockara poto krize obezvreuju ljudski rad i anse da se radom zarauje. O rairenosti kockanja nema pouzdanih podataka, jer je ono u veini zemalja zabranjena i ilegalna delatnost, a podaci o broju osuenih nisu nikako pravi i objektivni indikator prostiranja ove devijacije, jer je tu re o slubeno registrovanim sluajevima. U svakom sluaju re je o devijaciji koja ukljuuje veliki broj (milione) uesnika i jo vie onih koji su njene rtve (direktne ili indirektne). V 3. Karakteristike kockanja i kockara U savremenim drutvima kockanje je raireno u svim drutvenim sredinama i u svim drutvenim slojevima, jedino se razlike javljaju u nainu kockanja, sistemima organizovanja igara i veliini i vrsti uloga. Osim toga, neke studije su pokazale da ene i ekonomski siromanije grupe vie vole igre na sreu, dok osobe vieg drutvenog statusa preferiraju igre vetine povezane sa kockanjem. Kockanje iz navike naroito je raireno u drutvenim grupama kojima su bili zatvoreni uobiajeni kanali drutvenog napredovanja. Profesionalni kockari predstavljaju ist devijantni tip koji ima neke posebne karakteristike. Profesionalni kockar mora pre svega da odlino poznaje tehniku kockanja, vrste, pravila i sredstva igre, to mu omoguuje da u kockanju ima preimustvo nad ostalim uesnicima u igri i da znaajno smanji, odnosno svede na minimum rizik gubitka (teorija diferencijalne asocijacije -uenje i prenoenje znanja). Meutim, dobitak na kockanju se u veini sluajeva postie i razliitim prevarama i obmanama: lane, obeleene karte, podeavanje karata i drugih kockarskih rekvizita, posebni znaci i naini dogovaranja sa suigraima i sl. Da bi se postigao osnovni cilj i svrha kockanja (to vei dobitak) koristi se svako mogue sredstvo. To podarazumeva i udruivanje i organizovanje kockara. Veoma su retki individualni profesionalni kockari, vie je to literalna idealizacija, nego redovan sluaj u praksi. Profesionalizam u kockanju podrazumeva takoe organizovanje, planiranje, posebne metode i sredstva, ulaganja, podelu poslova i uloga, specijalizacije i sline atribute profesionalnih delatnosti. Kockar deluje u posebnom kockarskom svetu, koji predstavlja zatvoren drutveni krug u kome su sve vrednosti i norme ponaanja podreene kockanju. Najbitnije je meutim, da kockarske igre postaju ne samo sutina ivota ve i nain egzistzencije i sticanja sredstava i statusa. Kockanje i organizovanje nelegalnih igara na sreu donose visoke profite njihovim finansijerima i organizatorima i veoma su raireni. Postoje takoe snani organizovani kockarski sindikati, iji je osnovni cilj udruivanje radi sticanja visokih profita. Ova udruenja se specijalizuju i esto se kombinuju sa legalizovani vidovima igara na sreu, kao to postoje i brojni primeri zloupotrebe legalizovanih sa kriminalnim kockarskim aktivnostima (naprimer, nametaje rezultata, odnosno ishoda igre). Drutveni odnosi kockara se svode skoro iskljuivo na odnose sa drugim uesnicima u kockanju, to sve skupa vodi stvaranju kockarske podkulture, koja, jednom stvorena, utie dalje na uvrivanje kockanja kao dominantnog stila ivota i modela samoidentifikacije. Poluprofesionalni kockari ne vezuju svoju egzistenciju jedino za dobit od kockanja, ali se u sutini ne razlikuju bitnije od profesioalnih kockara, jer je i njima krajnji cilj sticanje to vee materijalne dobiti korienjem razliitih znanja, vetina i iskustava, ukljuujui i razliite obmane i prevare. Legalno zanimanje, pozicija ili

161

status esto se koriste kao zatita od eventualnih drutvenih sankcija, ali i kao nain obezbeivanja potencijalnih suigraa, odnosno, rtava. Amateri kockari su ili poetnici u kockanju ili naivne realne rtve profesionalnih ili poluprofesionalnih kockara. Meu njima su esti ivotni gubitnici pasionirani i strasni zaljubljenici u boginju sree Taliju. V 4. Neki znaajniji uzroci kockanja Znaajniji uzroci kockanja mogu se svrstati u etiri osnovne grupe: a) Ekonomski faktori vezani su za prirodu kockanja, koja se sastoji u prenoenju materijalnih vrednosti na osnovu dobitaka ili gubitaka u kockarskim igrama i mogunosti da se stie mimo rada. Naravno, svako uee u kockarskim igrama je prividno dobrovoljno. U mnogim sluajevima ono je namerno izabrano (kao poziv ili elja za sticanjem mimo rada na pamet). U nekim sluajevima kockanje postaje profesionalna karijera sa svim zajednikim obelejima koja profesije uopte imaju ali i uz niz specifinosti o kojima je ve bilo rei napred. Ekonomski motivi javljaju se i kod kockara amatera i jo vie siromanih drutvenih slojeva, iji socijalni i ekonomski status je do te mere nepovoljan da su oni u potpunosti osujeeni da radom stiu sredstva za ivot, pa se uzdaju u sreu i sluaj. Ova motivacija podjednako vai za deo amatera kockara, kao i za mase siromanih, koji uestvujui u organizovanim ili kriminalnim igrama na sreu vide ansu da izau iz zaaranog kruga bede i nemoi. b) Socijalni uzroci vezani su najpre, za injenicu da su kockarske igre deo svakodnevnog ivota oveka, njegovih socijalnih odnosa i obiaja. Poznato je naprimer, uobiajeno novogodinje kartanje uz manje dobitke u Grkoj kako bi se na osnovu toga predvidelo kakva e biti dolazea godina. Meutim, socijalni inioci povezani sa ekonomskim izraajaju se kroz realnu nemo nekih drutvenih slojeva ili pojedinaca da svoju drutvenu promociju i, jo ee, svoju nemo prevaziu drugaije ve uzdajui se u sluaj i iznenadnu sreu. c) Nikako se meu faktorima kockanja ne smeju zanemariti psiholoki, meu kojima su potreba za izazovom, samodokazivanjem, takmienjem, i potinjavanjem. Ne treba podceniti ni postojanje kockarske strasti, kao obeleje kockanja, iako je ona prisutnija kod neprofesionalnih kockara, koji su zapravo njegove rtve. Profesionalci nastoje da se oslobode strasti, jer to umanjuje anse za uspeh, mada se sree i kod vrhunskih profesionalnih igraa. Neki autori ak pominju kockarske psihoze kao posebno stanje izvitopernja na mentalnom planu. e) Kuturni faktori se javljaju kao deo uzroka kockanja. U nekim zemljama kockanje je deo tradicije, sastavni deo slobodnog vremena i druenja i nain realizacije potrebe oveka za igrom. Kada se ove kulturne karakteristike kockarskih igara izgube i one postanu posebna socijalna stvarnost u vidu kockanja onda dobijaju obeleja devijacija, a ne istorijski nastale kulturne i socijalne potrebe. Poznato je naprimer, koliko su kockarske igre zastupljene meu siromanim drutvenim slojevima, kao to je sluaj sa mnogim Romima. V 5. Drutvena reakcija na kockanje Drutveni odnos prema kockanju kree se izmedju tolerancije i sankcija s tim to se ova dva pristupa meaju. Tolerancija proizilazi iz pozitivnih aspekata igre i

162

neshvatanja teine posledica kockanja. Meutim, u veini zemalja, ukljuujui i Srbiju, predvieni su razliiti tipovi sankcija, posebno za kockanje u vidu zanata (profesionalno). Pored profesionalnog kockanja krivinim sankcijama podleu i neke druge aktivnosti povezane sa kockanjem (mamljenje drugog na kocku, omoguavanje kockanja, organizovanje radi kockanja ili organizovanje kockarskih igara mimo zakona i sl.). U nekim dravama sankcijama podlee samo kockanje na javnom mestu to se najee oznaava kao prekraj protiv javnog reda i mira. U socijalnom zakonodavstvu Srbije (propisi iz socijalne zatite) kockari se pod odreenim okolnostima svrstavaju u korisniike socijalne zatite (kategorija tzv. odraslih lica sa drutveno negativnim oblicima ponaanja), to znai da oni mogu, pod definisanim uslovima koristiti odreena prava ili vidove zatite. U principu, kockari retko koriste neke oblike socijalne zatite. To se obino dogaa samo rtvama kockanja, koje ostaju bez sredstava za ivot, doma i porodine podrke, pa se privremeno ili trajno smetaju u ustanove socijalne zatite ili koriste neke od vidova materijalnih prestacija. Pre bi se dakle, moglo zakljuiti da kockari i rtve kockarskih igara privlae tek uzgrednu panju drutvenih institucija i to ee ustanova represije, nego to su prisutne neke mere i aktivnosti preventivnog ili rehabilitacionog tipa. Moralni sudovi utiu znaajno na taj odnos, dok se drutvene tete smatraju manje opasnim od drugih vidova devijacija (naprimer, od kriminala), tako da su nezainteresovanost i tolerancija odluujui tipovi drutvene reakcije. V 6. Kockanje i druge drutvene devijacije Kockanje, kao drutvena devijacija, povezano je sa kriminalom, naroito sa njegovim organizovanim i profesionalizovanim vidovima, koji ukljuuju i polulegalne i nelegalne naine kockanja. Kao to je ve pomenuto, poseban vid organizovanog kriminaliteta predstavljaju kockarski sindikati, iji je cilj sticanje visokog profita korienjem razliitih vidova kockanja i kockarskih igara kao sredstava. Delatnost kockarskih sindikata zatiena je zahvaljujui saradnji sa korumpiranim uesnicima i pomagaima iz redova policije i vlasti. Ovo znai da oni rade u sprezi sa vlau. Zbog ogromnog kapitala ukljuenog u ovaj vid kriminalnih aktivnosti i ogromnih gubitaka masovno ukljuenih rtava, kockarski sindikati su drutveno opasniji od profesionalnih kockara. Postoje i legalizovani vidovi kockanja u kojima je primarni interes da se ostvari dobit ukljuujui i dobit drave u vidu poreza. Medjutim, i ovi vidovi kockarskih igara nose sobom opasnost negativnih posledica, zbog interesa i nastojanja organizatora da to vie ljudi u tome uestvuje, ime se uveava broj gubitnika. Tako je naprimer procenjeno da se u kockarske igre u Americi godinje ulae oko 50 milijardi dolara, a da od toga jedna petina prolazi kroz ilegalne kockarnice, to praktino znai da je stotine miliona ljudi ukljueno u kockanje. Osim povezanosti sa kriminalom postoje korelacije ili diretne veze i kockanja sa alkoholizmom, prostitucijom i bezposlienjem, s tim to se u takvim sluajevima negativno dejstvo kockanja pojaava prisustvom drugih oblika devijatnog ponaanja.

Glava VI AGRESIJE

163

Agresije predstavljaju vid reavanja sukoba u drutvu pri emu se kao instrument primenjuje fizika sila. Agresije su predmet interesovanja razliitih nauka: prava, kriminologije, psihologije i posebno socijalne psihologija, nauke o drutvenim devijacijama, ak i biologije. U strunoj literaturi upotrebljavaju se razliiti pojmovi kao sinonimi za agresije poput antagonizma, sukoba, konflikta, suprotnosti, opozicije, protivrenosti i tenzija. Ovi pojmovi naravno, ne predstavljaju sinonime, tim vie to se i oni pojedinano razliito definiu. Tako naprimer, svaki konflikt ili sukob ne mora nuno da preraste u agresiju, to se moe rei i za odnos drutvenih protivrenosti i antagonizama i agresija. Klasina socijalna patologija pokazivala je interes jedino za deo agresija, za agresivno ponaanje pojedinaca, to nije sluajno ukoliko se ima u vidu injenica da se ona bavila, pre svega, devijantnim pojedincima. Meutim, agresije se sasvim sigurno ne mogu svesti samo na agresivno ponaanje pojedinaca, jer one predstavljaju specifian vid drutvenih odnosa, meuodnosa pojedinaca, drutvenih grupa i globalnih drutava. Kao takve one su deo drutvene strukture. Zahvaljujui tome njihov obim, oblici i sadraji stoje u direktnom odnosu prema drutvenoj strukturi. Poznato je da postoje razliiti tipovi i nivoi agresija, koji ne moraju biti meusobno povezani. Dogaa se meutim, da vrlo esto agresije na globalnom planu podstiu agresije pojedinaca i drutvenih grupa, odnosno, podstiu agresije na mikrodrutvenom planu. Imajui un vidu prethodna razmatranja moglo bi se dati sledea naoptija operativna definicija agresija u drutvu: Agresije su one drutvene pojave u kojima se suprotstavljeni interesi, stavovi, ciljevi ili vrednosti nekih pojedinaca, drutvenih grupa ili globalnih drutava razreavaju silom. VI 1. Teorijska objanjenja prirode agresija itava istorija oveanstva obeleena je razliitim sukobima, tako da u svim drutvima postoje razliiti vidovi agresija. Pojava sukoba u drutvu oduvek interesovala filozofe, naunike i politiare usled ega su se pojavili mnogobrojni pristupi, definicije i pojmovna odreenja, kao i razliita miljenja o drutvenoj funkciji sukoba. Prema biologistikim shvatanjima smatra se da je sukob svojstven ljudskoj prirodi i to zbog postojanja agresivnog nagona instikta, koji je deo ovekove prirode i povezan je sa inter i intra-spekcijskom borbom. itava biologistika teorija o agresijama poiva na ideji da je istorija civilizacije, postanak oveka i drugih ivotinjskih vrsta praen ratom svih protiv svih bellum omnium contra omnes. Pritom se zanemaruje injenica da ljudi nisu automatski i kompulzivno agresivni, ve da razliite drutvene okolnosti proizvode uslove za razne vrste sukoba i agresija. Druga grupa teorija koja objanjava prirodu agresija su psiholoke teorije, koje polaze od stava da su agresije reakcija na razliite vrste tenzija, a sam pojam tenzije koji je izrazio Freud, a popularisao Kurt Levin najee se vezuje za osujeenje nekih potreba, spreavanje slobode kretanja i postojanje drugih prepreka u ivotu ljudi. Ovde je, zapravo, re o frustracijama.

164

Agresija se javlja kao reakcija na frustracije, s tim to se ne sme zanemariti i saznanje o postojanju razliiti mehanizmi kojom linost reaguje na frustracije i da se one ne moraju nuno razreavati sukobima. Ameriki socijalni psiholog Daniel Kac, slino Freud-u, polazi od injenice da se agresije javljaju kao reakcija na razliite deprivacije i prisustvo frustracija, kada one dostignu stanje nepodnoljivosti. Frustracije mogu rezultirati u formi agresija, s tim to su njihovi uzroci vezani za socio-psiholoke i druge objektivne drutvene uslove. Treu grupu ine socioloke teorije, iji predstavnici razliito odreuju i shvataju prirodu drutvenih sukoba i njihovu funkciju u drutvu. Oni su, pritom, u veini saglasni, izuzev Staljina, oko toga da u svakom drutvu postoje manje ili vie izraeni sukobi. Staljin je pisao o moguem drutvu bez sukoba. Re je, ustvari, o idealizaciji bezkonliktnosti u komunistikom drutvu u kome e, po njegovom miljenju, nestati sve agresije, poto e svi ljudi biti jednaki, pa otuda nee biti ni razloga za sukobe. Nemaki sociolog Leopold fon Wise govori o dva tipa drutvenosti koja su suprotna. Jedan je proces konstrukcije, stvaranja i integracije drutva, koji sadri elemente uniformacije, nadreenosti i podreenosti. Diferencijacija i destrukcija predstavlja drugi process, koji podrazumeva gradualizaciju, stratifikaciju, dominaciju i potinjavanje, to moe dovesti i do raspada sistema. Ameriki sociolog Albion Small polazi od toga da postoje dva karakteristina modela drutvenih odnosa i to su odnosi integracije, koji pretpostavljaju odsustvo sukoba, i odnosi dezintegracije u kojima esto dolazi do sukoba medju pojedincima, to moe imati za posledicu raspad drutvenih grupa. Meutim, on posmatra sukobe kao vid drutvene interakcije, suprotan drutvenoj interakciji saradnje, koji ne mora nuno da vodi unitenju sistema, poto interakcija u formi sukoba ne mora nuno biti negativna, ve moe doprinositi evoluciji drutvenih oblika. Pozitivistiki organicizam posmatra agresije i uopte drutvene sukobe sa neodobravanjem, izraavajui njihovu negativnu ocenu, poto oni ometaju vrednosnomoralnu saglasnost drutva i utiu na pojavu anomije i poremeaja u drutvu. Po ovoj orjentaciji, sukob je drutvena bolest, patoloka pojava, nemoralna injenica, koja remeti organsku harmoniju drutva izraanu kroz stav o redu i radu kao putu ka progresu. Kao tipian primer patoloke pojave ove vrste pozitivnosti istiu revoluciju, kojom se remeti uspostavljanje reda i poretka. Pritom treba imati u vidu injenicu da oni izuavaju jedino kolektivne agresije, dok zanemaruju individualne i pojedinane. Funkcionalistiko shvatanje prirode agresija poiva na ideji dobre organizacije, podele uloga i dobrog funkcionisanja drutvenih institucija, s tim to funkcionisanje drutva, drutvenih institucija i organizacija prati proces dezorganizacija i proces disfunkcija, pri emu disfunkcije imaju blai nivo, jer remete normalno funkcionisanje drutva, dok dezorganizacija remeti opstanak drutva. U tom smislu, sukobi i agresije su sastavni deo funkcionisanja drutva, oni su elementi drutvene disfunkcije i dezorganizacije kao neminovnih procesa na kojima poiva itavo drutvo, pri emu je elita moi ta koja razreava te konflikte. Italijanski mislilac Maciaveli istie ulogu sile kao osnovne determinatorske snage drutva i istorije, smatrajui da se politiki i svi drugi sukobi mogu reiti politikom silom (makijavelizam), dok Vilfredo Pareto i Filip Sorel smatraju da su sukobi i agresije neminovne pretpostavke drutvenih promena i drutvenog razvoja, s tim to je neophodan uslov razvoja postojanje drutvene elite koja se menja tokom razvoja ljudskog drutva (verske, intelektualne i druge elite). Agresije se, prema tome, posmatraju kao neminovni proces i uslov razvoja civilizacije.

165

Klasici marksizma smatraju da je itava istorija civilizacije klasnog drutva zapravo istorija neminovnih sukoba zbog suprodstavljenih interesa vladajuih drutvenih slojeva, koji imaju vlasnitvo nad kapitalom, s jedne strane, i potinjenih drutvenih slojeva, koji poseduju jedino svoju radnu snagu, s druge strane. Osnovna protivrenost kapitalistikog drutva izvire iz odnosa materijalno proizvodnih snaga i drutvenih odnosa i ona je kao takva dinamiki element drutva. Klasni interesi predstavljaju osnovnu protivrenost u strukturi drutvenih odnosa. Njihovo zaotravanje i suprotstavljanje vodi klasnoj borbi, a kulminacija klasne borbe je revolucija koja razreava protivrenosti kapitalistikog drutva ili bar otvara uslove za njiihovo razreavanje. Prema tome, i klasici marksizma smatraju da je klasni sukob dominantni drutveni odnos, dodue u svim klasnim drutvima, to, prema njihovim, oekivanjima nee biti sluaj u komunistikom besklasnom i beskonfliktnom drutvu. VI 2. Drutveni izvori agresija Polazei od antropoloke prirode oveka moe se rei da u strukturi drutva postoje dve vrste osnovnih drutvenih odnosa sa razliitom sadrinom, odnosno, dva karakteristina vida odnosa meu ljudima: 1. Odnosi saradnje, koji postoje u homogenim drutvima u kojima se odnosi meu ljudima u veoj meri grade po principu saradnje. Ovaj tip odnosa najbolje odgovara generikoj sutini oveka poto preko njih ljudi usklauju svoje delatnosti u cilju zadovoljenja odredjenih drutvenih i ljudskih ciljeva. 2. Odnosi sukoba postoje u heterogenim drutvima u kojima su esti sukobi interesa izmeu razliitih slojeva i struktura. Ovi odnosi spreavaju ljude da ostvaruju svoje ciljeve i esto vode liavanju materijalnih vrednosti i drugih ljudskih tvorevina uz upotrebu sile i drugih nehumanih sredstva. Odnosi saradnje i sukoba isprepletani su u drutvenoj stvarnosti i indikator su kohezivnosti i integrisanosti nekog globalnog drutva, s tim to su obe vrste odnosa odreene karakterom i imanentnim unutranjim protivrenostima svakog konkretnog drutva. Oni obino imaju razliit sadraj, intenzitet i drutvene funkcije. Najizraeniji deo drutvenih protivrenosti su drutveni sukobi iji intenzitet zavisi kako od karaktera drutvene strukture tako i od karaktera drutvene kulture. Uzroci drutvenih sukoba mogu biti raznovrsni, ali su najznaajniji oni u sferi politikih, ekonomskih, socijalnih i vrednosno-kulturnih odnosa. Uopteno reeno, sukobi u drutvu prizilaze iz nejednakosti drutvenih klasa, slojeva, grupa i pojedinaca u odnosu na drutvene, materijalne i druge drutvene statuse i dostupnost drutvenih vrednosti. Oni se najee odvijaju oko zauzimanja ili zadravanja odreenih drutvenih poloaja i oko raspodele i korienja drutvene moi. U osnovi, do sukoba najee dolazi u situacijama suprodstavljenih drutvenih poloaja ljudi, drutvenih grupa ili skupina, a naroito usled nejednake dostupnosti odreenih drutvenih, najee materijalnih vrednosti. Tome doprinosi nepostojanje drutvenih mehanizama koji predupreuju sukobe, podstiu saradnju i omoguuju da se postojee protivrenosti prevazilaze na neki drugi nainom, a nikako agresijom i upotrebom sile. Drugim reima, teorijski se suprostavljeni interesi, vrednosti, stavovi i ciljevi pojedinaca i drutvenih grupa i klasa mogu razreavati mirnim putem, pomirenjem ili

166

kompromisom, ukoliko bi adekvatno funkcionisali drutveni mehanizmi mirnog prevazilaenja sukoba. Isti stav, u principu, vai i za odnose izmeu globalnih drutava. Odnosi moi, utiu na to da se primena sile javlja kao permanentan nain prevazilaenja suprotnosti interesa. Tako da su veoma retki sluajevim mirnog prevazilaenja razliitih nivoa sukoba u istoriji ljudske civilizacije. Naalost, istorija je bogatija primerima primene sile u uspostavljanju ili odravanju odreenog poretka stvari, nametanja ili odravanja odreenih obrazaca drutvenih odnosa ili interesa i ciljeva. Imajui u vidu razliite nivoe ispoljavanja drutvenih sukoba i njihovog razreavanja primenom fizike sile moe se govoriti o razliitim nivoima ili tipovima agresija poput individualnih, grupnih, kolektivnih, unutar i izmeu pojednih drutava i meunarodnih ili globalnih. U najoptijem smislu moe se govoriti o dva opta tipa: o agresijama na mikro i na makro socijalnom planu. VI 3. Tipovi agresije U osnovi moe se govoriti o dva nivoa ili dva najoptija tipa agresija, kao vida drutvenih devijacija: 1. Kolektivne drutvene agresije su one agresije koje se javljaju na nivou globalnih drutava, drutvenih klasa ili izmeu velikih drutvenih grupa. One se mogu odvijati na makro-drutvenom planu kao to su naprimer, ratovi, pobune i revolucije, ali se mogu izraavati i na mikrosocijalnom planu, poput krvne osvete i lina. 2. Individualne agresije su agresije koje se dogaaju na mikrosocijalnom planu a uesnici su pojedinci ili manje drutvene grupa. Najei uzroci individualnih agresija izviru iz suprodstavljenih interesa, nespremnosti i nesposobnosti nekih pojedinaca i drutvenih grupa da ih razreavaju mirnim putem i saradnjom. Primeri individualnih agresija su ubistva, telesne povrede, siledijstvo, razbojnitva, silovanja i vandalizam. Naime, razliiti vidovi agresija odvijaju se u meuodnosima pojedinca. No, s obzirom na to da pojedinci uvek ive u nekom socijalnom okruenju, onda je i logino da se sukobi meu pojedincima esto prenose i na te mikrosocijalne grupe (deo solidarnost izmeu pripadnika mikro grupa je nastojanje da meusobno zatite svoje interese, nekada i silom). Kada su u pitanju individualne agresije moraju se imati u vidu i lini motive, osobenosti, odnosno, psiholoka i druga svojstva linosti, koja imaju znaajnu ulogu u agresivnoj situaciji, s tim to agresije ne treba posmatrati primarno kao ponaanje, vea kao odnos i pojavu. Kolektivne i individualne agresije predstavljaju drutvene devijacije, koje izviru iz dezorganizacije globalnih drutava i ljudskih zajednica i imaju negativne drutvene posledice koje se izraavaju kroz ugroavanje ili unitavanje ljudskih ivota, krenje ljudskih prava i unitavanje materijalnih dobara. VI 4. Ratovi Ratovi su posebno sloene kolektivne drutvene agresije koje se odvijaju na makro drutvenom planu i imaju jasne drutvene uzorke najee ekonomske, politike, socijalne, religijske ili kulturne prirode. Zapravo, suprodstavljeni politiki, socijalni i

167

kulturni i drugi interesi delova drutvenih struktura ili globalnih drutava razreavaju se kroz rat, koji predstavlja drutveno organizovani tip agresija. Postojanje mnogih meunarodnih dokumenta, kojima se ureuju pravila ratovanja i posebno atita rtava rata, kao i injenica da ratovi imaju organizovani karakter (uee vojski i drugih organizovanih naoruanih formacija) ne umanjuje njihov devijantni karakter, ne samo zbog toga to postoje mirni naini razreavanja sukoba, ve zbog toga to proizvode katastrofalne i nenadoknadove ljudske, materijalne i druge rtve. Pored toga, ratovi ostavljaju brojne negativne drutvene posledice poput unitavanja ili ugroavanja najvie humane vrednosti kakva je ljudski ivot, masovnog invalidiziranja ili onesposobljavanja. Ratovi takoe remete normalni ljudski i drutveni ivot i istovremeno vode unitavanju materijalnih i kulturnih dobara, koja su rezultat rada mnogih generacija. U II Svetskom ratu, naprimer, pod orujem je bilo 450 miliona ljudi, a procenjuje se da je ovaj rat odneo 45-60 miliona rtava). Pored drutveni uzroka i posledica, trei element koji ratove ini devijantnim jeste njihovo permanentnoi postojanje, jer praktino nema nijednog dana u bez bilo nekakvih sukoba u svetu. U osnovi treba razlikovati nekoliko nivoa i karakteristinih tipova ratova koji na neki nain istovremeno objanjavaju i razloge zbog kojih dolazi do ratova: 1. meunacionalni ratovi - ratovi izmeu drava; 2. verski ratovi u kojima su sukobljeni pripadnici razliitih konfesija ili konfesijskih grupa (tipiani istorijski primeri su krstaki ratovi, holohaust, dihad i sl.); 3. rasni ratovi kao vid sukoba rasa koji ni u kom sluaju ne pripadaju prolosti (naprimer rasni sukobi u Africi); 4. graanski ratovi ili revolucije - sukobi izmeu razliitih klasa unutar jednog globalnog drutva i 5. svetski ratovi koji u sukobe ukljuuju veliki broj drava na razliitim sukobljenim stranam i imaju najdrastinije posledice. VI 5. Krvna osveta Krvna osveta predstavlja tip institucionalizovane kolektivne agresije, koja se odvija na mikro-socijalnom planu i koja je i dan danas u nekim aspektima prisutna kod pripadnika nekih naroda. Krvna osveta je sloen drutveni problem, koji iako u idejnom smislu za podlogu ima ostatke zaostale tradicije, nema obeleja podkulture. Istorijski gledano, krvna osveta, kao deo obiajnog prava, nastala je u vreme nerazvijenosti drave i nepostojanja dravnih institucija. Ona je na neki nain obezbeivala kolektivnu osvetu, kao oblik primitivnog pravosua i oblik odbrane, u situaciji nerazvijene dravna, naroito pravosudne vlasti. Prvobitna krvna osveta bila je surova i nesrazmerna. Razvojem drutva i drave krvno srodstvo poprima druge karakteristike, dok se krvna osveta ograniava i uvodi se princip taliona (oko za oko, zub za zub), to je predstavljalo sistem srazmerne naknade tete. Problem je u tome to su su povreeni ili njegova rodbina odreivali nivo tete i uzvraali prema njihovoj oceni stepena uinjenog zla, po vrlo subjektivnim kriterijumima. Institut krvne osvete isprepleten je sa rodovsko-plemenskom pripadnou i najee se javlja na selu ili meu onim drutvenim slojevima koji nemaju siguran i stabilan drutveni poloaj, iako ive u gradu. Najei povodi koji dovode do sukoba i

168

krvne osvete su ugroavanje ivota, povreda ugleda ili asti i nereeni imovinski i drugi odnosi. Tokom istorije razvijan je itav niz ak i pisanih pravila, koja definiu institut krvne osvete vezano za injenicu ko, kako i kada treba da izvri osvetu, ukljuujui i institut umira, odnosno nain prestanka krvne osvete. Bitno obeleje krvne osvete je da ona ne zastareva i da se moe odvijati u beskonanost, tako da se veoma esto zaboravlja prvobitni uzrok sukoba koji je izazvao osvetu. Inae, prema nekim istraivanjima krvna osveta je raireni oblik ubistva, pa ak i najei - 48% ispitivanih sluajeva. Lin je takoe vid kolektivne agresije koji nije tako karakteristian za nau sredinu, ali je jako prisutan u mnogim drutvima i ne javlja se jedino u primitivnim drutvima. esti su primeri religijski ili rasno motivisanog lina. On se koristi i kao sredstvo zastraivanja ili zlostavljanja od strane nekih tajnih ili ilegalnih religijskih ili radnih udruenja ili organizacija. VI 6. Ubistva i telesne povrede Ubistva i telesne povrede predstavljaju tip individualnih agresija, koje se odvijaju na mikrosocijalnom planu i karakeristian su nain razreavanja sukoba meu pojedincima primenom sile. Iz ovog razloga ovaj vid devijacija je izdvojen iz kriminaliteta u klasinom smislu. Ubistva i telesne povrede su najraireniji oblici agresivnog razreavanja odreenih odnosa, koji imaju mnogobrojne nepovoljne posledice po drutvo, pojedince i grupe. Ubistva i telesne povrede imaju i karakter drutvene devijacije zahvaljujui injenici ugroavanja ivota i bia oveka. Uzroci i inioci ubistava i telesnih povreda su slini. Razlika je jedino u tome to su telesne povrede lake po posledicama, ali su zato rairenije. Ubistva preteno pripadaju primarnom kriminalu, dok povrede karakterie povrat, koji esto vodi do ubistva. Ubistva i povrede iz nehata, u principu, ne predstavljuju drutvenu devijaciju, zbog nepostojanja volje i svesne namere da se takva povreda ili smrt izazove. Re je o nepanji i manjem stepenu svesti o posledicama, a ne o posebnom obliku razreavanja sukoba, iako ova ponaanja imaju obeleja krivinih dela. Slino je i u sluajevima ubistva na mah, jer su ona izazvana afektivnim stanjem u koje je ubica prethodno doveden fizikim ili drugim oblikom ugroavanja od strane rtve. Ona esto predstavljaju prekoraenje nune odbrane. Po pravilu, ubistva i telesne povrede su posledica sukoba u neposrednim odnosima pojedinca i unutar manjih grupa, to znai da oni dolaze do izraaja u neposrednim odnosima ljudi koji su na mikrosocijalnom planu u socijalnom i prostornom smislu u estom ili stalnom kontaktu. To znai da su u pitanju pojedinci ili manje drutvene grupe koji su, po pravilu, neposredno veoma povezani. Porodini i odnosi polova veoma esto dovode do sukoba koji se reavaju ubistvima i telesnim povredama, kao neadekvatnim mehanizmima razreavanja sukoba, jer se nesreeni odnosi polova, brani i porodini odnosi mogu reavati dogovorom, izmirenjem, razilaskom, razvodom braka ili raspadanjem porodice, a ne nuno liavanjem ivota srodnika, branog druga ili osobe suprotnog pola. Sporovi meu polovima i suprunicima proizlaze iz emocionalnog stanja i odnosa u emu se znaajno prepliu ljubav i ljubomora, pa tako primene sile kao naina reavanja sukoba moe biti i deo onog konzervativnog - obiajnog - tradicionalnog, ali

169

vrlo esto i posledica izvitoperenih stavova, jer se i ljubav i mrnja podjednako mogu javiti kao pratee emocije ovih vidova agresija. Rodbinski, susedski i stanarski odnosi su takoe neposredni drutveni odnosi koje ne odlikuje uvek saradnja i druenje, ve manje ili vee trvenje, nerazumevanje i sukobi koji su deo socijalnog ivota neke sredine i do kojih najee dolazi zbog povrede i osujeenja nekih prava odnosno, usled protivrenih interesa oko line ili zajednike imovine. Odnosi ljudi u procesu rada su neposredni drutveni odnosi u kojima postoji mogunost suprodstavljanja interesa i ciljeva u radnim grupama i izmeu radnih grupa, to zatim moe dovesti do sukoba koji e se reavati primenom sile. Pored ovih vidova treba pomenuti jo dva posebno dramatina tipa ubistava, koja imaju brojna obeleja devijantnog: a) Ubistva iz koristoljublja nisu tako brojna i, u osnovi, ne proizlaze iz sukoba ali su povezana sa nejednakou drutvenih slojeva i nespremnou i nemogunou pojedinaca da radom dou do materijalnih i drugih dobara usled ega su ova ubistva esto vezana sa razbojnitvima. b) Ubistva iz obesti se ponekad nazivaju kontrakulturom i posledica su razliitih vrsta osujeenja i frustracija. Ona se ponekad posmatraju kao oblik posebnog bunta prema uslovima savremenog ivota i dezorganizacije drutva. Inae, uzroci ovih ubistava su sloeni, jer se ne vidi direktna veza izmeu rtve i ubice, s obzirom da je rtva najee nepoznata osoba. Postoje razliite klasifikacije ubica koje su esto vrlo problematine. Nemaki autor Gutmaher ponudio je sledeu klasifikaciju: a) Normalni tip obino je normalna linost sa psihosocijalnog aspekta ali u odreenim drutvenim okolnostima pribegava ubistvu ili nekom drugom tipu agresije. Tipian primer za ovaj tip je dete oceubica, kome je dosadilo maltretiranje majke od strane oca alkoholiara. b) Psihopatski tip je najee psihopatska linost naklonjena tipu ubistava iz obesti pri emu je rtva ubistva najee nepoznata. Ove ubice najee imaju neke unutranje konflikte, koji dolaze iz same linosti i dovode do razliitih vrsta osujeenja i frustracija. c) Alkoholiarski tip je veoma est i rairen tip ubica. Stanje alkoholisanosti ne liava poinioca vinosti i krivine odgovornosti, poto je samu sebe svesno dovela u takvo stanje. Uz alkoholizam idu esto i druga nekontrolisana stanja poput patoloke ljubomore. d) Ubica osvetnik predstavlja tip koji se neguje u tradicionalnim zajednicama, s tim to nije nuno da se on zalae za neke uslovno reeno drutvene ciljeve, ve ubistva moe da ini i iz nekih linih motiva i interesa. Ovaj tip ubica je u paterijalnim drutvima vezan za sistem kolektivne ili krvne osvete. U dananje vreme se javlja tip organizovanog osvetnika ubice ili grupa ubica koji su spremni da se samortvuju u ime nekih viih, odnosno ciljeva neke manje ili vee drutvene grupe izvodei politika, religijska ili slina ubistva i teroristike akte razliitog tipa. e) Sadistiki tip ubice uvek unosi vii nivo agresije nego to je potrebno za ostvarenje namere, zahvaljujui agresiji usaenoj u samoj linosti naopako usmerenom socijalizacijom. f) Shizofreni tip ubica ine duevni bolesnici koji su neuraunljivi, pa samim tim i krivino neodgovorni i kojima zapravo nije mesto u ovoj klasifikaciji, jer njihova agresija ima sasvim druge porive.

170

Kada je re o ubistvima i telesnim povredama kao drutvenim devijacijama treba rei da su poinioci ovih vrsta krivinih dela najee uravnoteene osobe koje nisu neminovno kriminalne u svojim orijentacijama. VI 7. Siledijstvo Siledijstvo predstavlja specifian tip agresije na mikrosocijalnom planu, koju ponekad mogu ispoljavati pojedinci ali vrlo esto i grupe udruenih pojedinaca koji moraju biti i organizovani. Ova ponaanja poprimaju obeleja subkulture, ukoliko se ponavljaju. U ovom sluaju nasilje se javlja kao glavna ideja vodilja za ponaanje i stil ivota. Siledijstvo je pojava u kojoj se agresija javlja kao trajni oblik ponaanja nekih pojedinaca i grupa, koji drutvene sukobe razreavaju putem sile toliko esto da to postaje njihov stil i znaajan element naina ivota. Nasilnike ideje i ponaanje znaajno odreuju njihove vrednosne stavove i odnos prema drutvu i drugim ljudima. Najee su u pitanju ljudi koji nisu normalno ukljueni u drutveni i proizvodni ivot i koji se nalaze na granici kriminala, odbacuju uobiajene naine drutvenih ponaanja, komuniciranja meu ljudima i znaajne drutvene vrednosti i prihvataju vrednosti potkulture nasilja, jer je siledijstvo po pravilu vezano za nasilje. Siledijstvo je prisutnije kod maloletnika i uopte kod mlaih osoba, s tim to je znatno izraenije meu drutveno marginalizovanim i depriviranim grupama kod kojih marginalizaciju i pripadnost osujeenim drutvenim slojevima, po pravilu, prati oseanje inferiornosti koje u grupi dobija dodatnu snagu, jer se time kompenzuje primarno drutveno uspostavljena inferiornost. Za pripadnike nasilnikog ganga, naprimer, nasilje postaje sastavni deo komuniciranja sa socijalnim okruenjem pretvarajui se postepeno u mrnju prema bilo kome ko nije pripadnik te grupe. U veini ovakvih sluajeva pripadnici ganga nisu u prilici da se pozitivno iskau usled ega postaju osujeeni u komunikacijama i dostupnoisti drutvenih vrednosti zahvaljujui emu se uspostavlja specifina grupna dinamika odnosa, koja se lako pretvara u agresiji usmerenu prema bilo kome. Ona se najee usmerava prema predstavncima velikog druvta, a posebno prema organima vlasti i pripadnicima formalnih institucija i slubi sa kojima su u permanetnom sukobu. Siledijstvo uglavnom izvire iz nepovoljnih linih i socijalnih okolnosti u kojima pripadnici konfliktnih i marginalizovanih grupa ive, dok u irem smislu moe predstavljati bunt protiv nekih dominirajuih drutvenih vrednosti, modela ivota i obrazaca ponaanja koje namee neko drutvo. Istraivanja pokazuju da veina siledija ivi u nesreenim drutvenim okolnostima, kako u odnosu na primarne drutvene grupe poput porodice i susedstva, niti imaju stabilnan radni status i drutveni poloaj, to sve skupa odreuje njihov nain ivota, s obzirom na to da nemaju stalno zaposlenje, organizovan porodini ivot, stalna materijalna sredstva za ivot, radnu karijeru i odgovarajuu optu i profesionalnu oformljenost. Teko je izdvojti tipinog nasilnika i identifikobati njegova lina svojstva. Ipak iskustva pokazju da su to najee neprilagoene osobe kojima je svojstven nerad, besposlienje, skitnja, alkoholizam, emocionalna nezrelost i neurotske i psihopatske smetnje. Uopte, kroz siledijsko ponaanje ove linosti izraavaju protest protiv svog drutvenog stanja, ali istovremeno i svoju nespremnost da se sami ukljue i normalne oblike drutvenog ivota. Vandalizam je svojevrsni vid siledijstva i agresije usmeren ka unitavanju razliitih materijalnih drutvenih vrednosti, dok u izvornom smislu vandalizam

171

podrazumeva oteivanje i destrukciju umetnikih, kulturnih i istorijskih vrednosti. Re je o specifinoj agresiji na mikrosocijalnom planu koju najee ispoljavaju grupe mladih i koja se sastoji u destrukciji materijalizovanih oblika ljudske kulture koji su drutvena dobra. Putem vandalizmom maloletnici izraavaju svoj odnos prema drutvu upuujui uvek neku poruku preko onoga "ta" unitavaju i "kako" unitavaju. Po pravilu, to su uvek one vrednosti koje nisu svima dostupne ime oni u najveem broju sluajeva ispoljavaju bunt protiv sopstvene ivotne i drutvene pozicije jednim primitivnim odnosom prema neemu to je nedostupno.

VI 8. Nasilje nad decom Savremen humanistiki pristup u definisanju pojma nasilja nad decom polazi od potreba, interesa, subjektiviteta, integriteta linosti, sloboda, prava i blagostanja deteta kao ciljeva i pretpostavki njegovog celovitog razvoja te se nehumanim smatraju svi odnosi, procesi i ponaanja koji ugroavaju ili su usmereni protiv bilo koje od pomenutih pretpostavki humanog razvoja i sree deteta. Skala nehumanih odnosa prema deci zapostavljanje zanemarivanje zlostavljanje zloupotreba nasilje Zapostavljanje predstavlja takav odnos pojedinaca ili institucija, kojima je dete povereno na uvanje i podizanje u skladu sa njegovim potrebama, interesima i linim osobenostima, kojim se zapostavljaju razvojne potrebe, mogunosti, sklonosti i talenti deteta. Zanemarivanje obuhvata ona ponaanja pojedinaca i institucija, koji bi trebalo da brinu o dobrobiti deteta, kojima se ne obezbeuje osnovna socijalna sigurnost i zadovoljavanje bazinih ivotnih potreba i interesa deteta, to ukljuuje kako potrebe egzistencije (ishrana, odea, obua, stanovanje, zatita zdravlja, higijena i sl.) tako i duhovne potrebe (obrazovanje, kultura, slobodno vreme) i emocionalnu sigurnost i podrku. Zlostavljanje kao tip nehumanog odnosa dovodi u pitanje subjektivitet i integritet linosti deteta na taj nain to se ono tretira kao objekt neijih (individualnih, grupnih, institucionalnih i drugih) aktivnosti i ponaanja, ne vodi se rauna o njegovim interesima i pravima, a njegova linost se potcenjuje, omalaava i ugroava.

172

Zloupotreba je posebno negativan nehumani tip odnosa (pojedinaca, grupa, institucija, partija, veih kolektiviteta i sl.), razliitog sadraja, ija je sutina u korienju i iskoriavanju dece radi zadovoljavanja potreba i interesa drugih (ekonomska, politika, seksualna zloupotreba i drugi vidovi eksplotacije). Nasilje nad decom karakterie primena fizike, psihike ili neke druge sile i nadmoi od strane pojedinaca, institucija ili drugih tipova drutvenih ustanova ili organizacija u odnosima sa decom. U najoptijem smislu nasilje obuhvata razliite akte, postupke i ponaanja pojedinaca, grupa, institucija, organizacija ili globalnih drutava u odnosima prema ljudima, koje karakterie upotreba fizike, psihike, politike ili neke druge sile a kojima se ugroava fiziki, psihiki ili socijalni integritet oveka i nanose fizika, psihika ili druga oteenja. Pod nasiljem nad decom se podrazumevaju takvi odnosi i ponaanja pojedinaca, drutvenih grupa i institucija i globalnih drutava prema deci koji poivaju na primeni sile i kojima se nanosi bol, fizika ili psihika oteenja, ugroava zdravlje i integritet linosti i oslujeuje njihov razvoj. U praksi se sreu tri naoptija vida nasilja nad decom: fiziko, psihiko i seksualno. Fiziko nasilje ima prepoznatljive i spolja lake uoljive indikatore te je najpre privuklo panju praktiara, istraivaa i strune i drutvene javnosti. Ovaj vid nasilja nad decom ne podrazumeva jedino upotrebu fizike sile od strane pojedinaca, drutvenih institucija ili drugih oblika organizacije drutva u odnosima prema deci uz korienje ili odsustvo drugih sredstava ime im se nanosi bol, ozlede ili rane i ugroava zdravlje ili ivot (to je najizraeniji tip fizikog nasilja), ve i zanemarivanje fizikog izgleda, razvoja, zdravlja i zatite egzistencije deteta (to je tee uoljiv tip fizikog nasilja). Fiziko nasilje nad decom se najee ispoljava u vidu: udaranja rukama i nogama; upanja kose; uvrtanja delova tela ili lica; udaranja tapom, lenjirom, palicom, kaiem, konopcem, gajtanom i slinim predmetima; povreda otrim ili tupim predmetima; opekotina vodom, ibicom, sveom, cigaretama, upaljaem i drugim vidovima vatre i toplotne energije; nasilnog uranjanja u vodu; vezivanja, zakljuavanja ili zatvaranja u mranim prostorijama; liavanja hrane, odee i obue; izlaganja nepovoljnim klimatskim uslovima; nepruanja lekova ili zdravstvene zatite itd. Kao indikatori fizikog nasilja nad decom slue: povrede i prelomi nepoznatog i atipinog porekla,modrice i oteenja prepoznatljivog oblika, zaplaenost, strah od fizikog ili drugog kontakta, strah od blizine roditelja ili odraslih,sklanjanje od roditelja, povlaenje,izgubljen pogled i sl. Psihiko nasilje je rezultat takvih nehumanih odnosa pojedinaca, drutvenih grupa ili institucija i u nekim sluajevima itavih globalnih dutava, koje karakterie zapostavljanje, ugroavanje, potcenjivanje, vreanje, verbalni napadi, odsustvo ili ispoljavanje negativnih emocija, liavanje psiholoke, emocionalne i socijalne podrke i ugroavanje subjektiviteta linosti maloletnika. Sadraji i posledice psihikog nasilja su brojni i raznovrsni, nekada teko prepoznatljivi, ali uvek sa dugoronim nepovoljnim efektima. Najee se psihiko nasilje ispoljava u vidu: emocionalne hladnoe, uskraivanja ljubavi i panje; odsustva

173

kontaktiranja sa detetom; upotrebe pogrdnih imena ili atributa; podsmevanja na raun izgleda, osobina ili ponaanja deteta; vike, bezrazlonih grdnji, vreanja i psovki; zabrane izlazaka iz kue ili bavljenja nekom za dete korisnom aktivnou, hobijem ili komuniciranja sa drugim osobama; prisustva nasilju; medijskog ili na drugi nain podravanja i prikazivanja nasilnitva i nasilnih ponaanja; podsticanja na nasilne odnose i ponaanja; stvaranja situacije za strah i oseanje nesigurnosti deteta itd. Najei indikatori psihikog nasilja nad decom su: zaostajanje u fizikom razvoju, enureza i enkopreza, poremeaji ishrane, poremeaji sna, odsutnosti i gubitak oseaja za prostor i vreme, regresivno ponaanje (motorne ritmije), poremeaji ponaanja, psihoneurotske reakcije, zastoj u emocionalnom razvoju, hladnoa i rezervisanost, pokuaji samoubistava ili "prie" o tome. Seksualno nasilje predstavlja po svojim sadrajima poseban a po svojim posledicama kombinovani tip nasilja. Ono u najoptijem smislu podrazumeva korienje drugih osoba radi nasilnog zadovoljavanja neijih seksualnih poriva, potreba i nagona. Po pravilu se ine izvesne distinkcije izmeu seksualnog nasilja meu odrasima i u odnosu na maloletne osobe. Seksualno nasilje predstavlja takav odnos izmeu najmanje dve osobe koji karakterie verbalni, gestovni ili fiziki kontakt sa seksualnim sadrajima, koji prati odsustvo volje, elje, prihvatanja i pristajanja bilo kog uesnika ovog odnosa, kada su u pitanju odrasle osobe, i nezavisno od postojanja svesti o posledicama, htenja i prihvatanja, kada je najmanje jedan od uesnika maloletna osoba. Seksualno nasilje nad decom se sadrinski javlja na irokoj skali od seksualnih poruka, lascivnih rei i pria, naglaenog pokazivanja seksualnih simbola, do dodirivanja, pokuaja ili ostvarivanja seksualnih odnosa i silovanja. Specifine i rairene vidove seksualnog nasilja nad decom predstavljaju takoe i deja i maloletnika prostitucija i pornografija u svim vidovima. Prepoznatljivi indikatoiri seksualnog nasilja nad decom su najee: oteano hodanje ili sedenje, povrede, modrice, naglaeno crvenilo ili oguljotine u predelu genitalnih organa ili nekom drugom delu tela, znaci venerinih bolesti, kod fertilno sposobnih znaci trudnoe, regresivna ponaanja, vidljivo povlaenje ili agresivnost i odbojnost, naglaenije simbioliko seksualno ponaanje ili neuobiajena znanja ili seksualna ponaanja, poveravanje o dogadjajima, pokuaji samoubistava, beanje od kontakta sa decom ili odraslima, upadljivo beanje i izbegavanja nekog od roditelja i sl.

174

Glava VII AUTOAGRESIJE: SAMOUBISTVA I POKUAJI SAMOUBISTAVA Ne postoji univerzalna definicija samoubistva niti je jednostavno jednoznano odrediti ovaj pojam. Problem definisanja nije metodoloke niti semantike prirode ve proizilazi iz sloenosti i viedimenzionalnosti ove pojave (Srna, 1997). Zahvaljujui ovoj injenici, samoubistvo je od nastanka civilizacije predmet interesovanja filozofije, religije, nauka, knjievnosti i drugih umetnosti, statistike, etike, prava itd. Prva interesovanja vezana su magijski tip samoubistava, ija je funkcija bilo verovanje da se samoubistvom u odreenim okolnostima unitava sopstveni neprijatelj. Ova vrsta samoubistava bila je motivisana i nekim drugim tipovima obreda samortvovanja prisutan u kolektivnoj svesti i obiajima primitivnih plemena. Re je o ritualnom samoubistvu koja u nekim okolnostima mogu biti i grupna, ne jedino pojedinana. Motivi ovih samoubistava su najee samokanjavanje, osveta, rehabilitacija od strane grupe ili zajednice, prekraj tabua ili neke druge zajednike norme. U veini religija samoubisto se tretira kao greh i suprodstavljanje volji i htenjima vrhovnih boanstava (bilo koje da je u pitanju), koja jedina daju i imaju pravo da oduzimaju ivot. Ovakva samoubistva obino su praena osudom, ekskomunikacijom iz religijske zajednice i zabranama sahranjivanja zajedno sa drugim preminulim osobama. U nekim religijama, poput budizma, samoubistvo je deo religijskih dunosti i obiaja ( sati - samospaljivanje supruge na lomai preminulog supruga). Samoubistvo se javlja i kao kult i to ne samo u primitivnim plemenima i nekim religijskim sektama, ve i u nekim kulturnim (romantizam) ili umetnikim pokretima (dadizam). Samoubistvo je deo moralnih principa, sudova i ponaanja, povezanih sa drugim vrstama principa i stavova (religijskih, obiajnih, normativnih). Ovo je inkorporirano u delove kolektivns svesti, koja u odreenim okolnostima destimulie (veina religijskih vrednosnih stavova i normi) ili stimulie samoubistvo. Kolektivna presija u sluajevima prekraja odreenih zajednikih kolektivnih normi je toliko snana da esto vodi samoubistvu pojedinca koji je prekrio neku znaajnu drutvenu normu ili zabranu (Kami, 1987).

175

U nekim sluajevima samoubistvo je posledica snanog pritiska kolektivne svesti i neformalne socijalne kontrole (Ana Karenjina) i deo je odgovora na zahteve i potrebe zajednice. Naprimer, kamikaze u Japanu, pri emu samoubistvo nije jedino individualni in. Politiki aspekti upuuju na izuavanje uticaja odreenih politikih ciljeva, pokreta, principa i ponaanja na pojavu samoubistva i njegovu upotrebu u politike svrhe (naprimer, teroristi samoubice). Samoubistva se u ovom smislu takoe koriste da bi se skrenula panja javnosti ili odreenih politikih institucija i aktera na problem ili poloaj neke grupe, skupine ili zajednice, ili je prosto odgovor na beizlaznu kolektivnu situaciju (domorodci u Americi, Abordini i sl.). Filozofska razmatranja samoubistva imaju razliite aspekte i esto se povezuju sa interesovanjima etike, nauke ili antropologije. Ona se tiu ovekove esencije i egzistencije, odnosa prema prirodi i drugim ljudima, razumevanja hrabrosti i kukaviluka, temeljnih humanih postulata ivota i smrti. Nauna istraivanja poinju relativno rano, iako je teorijsko utemeljenje razumevanja samoubistva krenulo od Durkheim-a jo 1897. godine. Samubistvo je premet bavljenja razliitih nauka: etnografije, antropologije, sociologije, psihologije, prava, kriminologije, medicine i dr. Socioloka istraivanja obino se bave uticajem drutvenih makro, mezo i mikro faktora na pojavu samoubistva, kao pojave. Ovu nauku pojedinani sluajevi interesuju jedino kao deo pojave. Ona se bavi i izuavenjm odreenih socijalnih karakteristika osoba koje su poinile ili pokuale samoubistva, kao i karakterstikama zajednica i socijalnog okruenja u kojima se dogaaju samoubistva (padijer-Dini, 1988). Psiholoka istraivanja najee su usmerena ka ispitivanju psiholokih karakteristika linosti i psihosocijalnim mehanizmima koji pogoduju pojavi samoubistava. Deo izuavanja su i izvitoperenja i psihike disfunkcije, kao deo psiholokih faktora samoubistava. Individualni sluajevi samoubistva i utvrivanje psiholokih i psihopatolokih faktora rizika samoubistva su takoe predmet interesovanja ove nauke. Posebno interesovanje u psihologiji vlada za istraivanje predispozicije ka samoubistvu poput depresija, agresivnosti, anksioznosti, impulsivnosti, histerinih karakteristika i slino (Biro, 1983). U medicinskom smislu samoubistvo je dugo posmatrano kao indikator ludila, ali je ovde pre re o moralnom sudu, nego o naunom stavu. Slino se moe rei i za ona shvatanja kojima se samoubistvo tretira kao perverzija. Medicina se ipak, bavi onim uzrocima samoubistava koji izviru iz karatersitika odreenih bolesti (naprimer, depresije), zdravstvenih stanja (teke i neizleive bolesti, osakaenja ili invaliditet) ili naslednih faktora. Smatra se da je svaka osoba koja je izvrila samoubistvo duevno poremeena bar u vreme izvrenja (suicidalna kriza). Meutim, ukoliko se posmatraju neki tipovi kolektivnih ili tzv. etikih samoubistava, moe se lako zakljuiti da prethodni stav ne vai za sve vrste niti tipove samoubistava. Takoe je poznato da in samoubistva nije jedini indikator postojanja mentalnog poremeaja. Poremeaj postoji ukoliko se utvrde drugi simptomi mentalnog oboljenja. Istraivanja i praksa ipak, pokazuju da su neke mentalne poremeaje prate visoki rizici samoubistva: depresija, shizofrenija, alkoholizam (forma hroninog samoubistva). Alkohol, nauime, smanjuje inhibiciju i samokontrolu i oslobaa samoubistvene i agresivne impulse. U ovom smislu zanimljivi su Freud-ovi stavovi o samoubistvu u odnosu na koje je izneo razliite neobine ideje i tumaenja. Najoptija ideja izraava stav da je samoubistvo posledica postojanja primarnog instikta smrti (Tanatos). Ova tendencija

176

dezintegracije i destrukcije ima svoje aktivne i pasivne manifestacije. Akt agresije je aktivna manifestacija instikta smrti. Jedna od ideja vezana je za ideju o impulsu za samounitenjem koja predstavlja napad na izgubljenu voljenu osobu sa kojom se individua identifikovala i prema kojoj je ambivalentna. Samoubistvo je, po Freud-u, delom i in ubistva, jer ovek nesvesno ubija i osobu koju voli. Freud-ova je i ideja o alkoholizmu kao postepenom skrivenom samoubilakom aktu. Agregatnim aspektima samoubistava, njihovom socijalnom i prostornom distribucijom i drugim strukturalnim i kvantitativnim karakterstikama veoma rano je poela da se bavi statistika Quetelet i Guerry (Mili, 1959). U novije vreme zapaa se tendencija konstituisanja posebne naune discipline suicidologije, koja tei da primeni interdisciplinarni pristup u izuavanju ove pojave. Na osnovu ovog saetog uvoda lako se moe zakljuiti da je samoubistvo viedimenzionalna pojava, da se moe izuavati sa razliitih aspekata, da privlai interesovanje mnogih misaonih delatnosti oveka i da je predmet istraivanja razliitih nauka. Imajui u vidu sve napred reeno moglo bi se zakljuiti da je samoubistvo samounitavajue ponaanje sa smrtnim ishodom povezano sa idejom o smrti. Samoubistvo, kao drutvena devijacija, podrazumeva takvo samounitavajue ponaanje koje prati jasna svest o posledicama i namera da se uniti sopstveni ivot. Postojanje svesti i namere pri samoubistvu iskljuuju one vidovi samounitenja koji su posledica nehata ili nemarnosti usled nepostajanja namere. Na drugoj strani autoagresije psihotinih i mentalno poremeenih osoba takloe ne pripadaju ovoj devijaciji zbog nepostojanja svesti o posledicama. To ne znai da ovi tipovi samoubistava ne privlae panju nauka. Ona jedino nisu predmet interesovanja i izuavanja nauke o drutvenim devijacijama, ve primarno drugih nauka poput psihologije, psihopatologije, psihijatrije i sl. Samoubistva predstavljaju tip drutvene devijacije zbog toga to se njima dovodi u pitanje najznaajnija humana vrednost, a to je ljudski ivot. Naravno, nauni stav o vrednosnoj prirodi samoubistava nema nikakve veze sa vrednosnim stavovima onih religija kojima se zabranjuje bilo kakve slobode samounitenja, jer je to u suprotnosti sa razumevanjem prirode ovekovog ivota (jedino bog daje ivot, pa ima i pravo da ga uzme). Samoubistvo, kao drutvena injenica reflektuje konkretne drutvene odnose i uslove, kako na makro, tako i na mikrosocijalnom planu. Drugim reima, samoubistva predstavljaju drutvenu pojavu i u odreenim uslovima socijalni problem, koji ima sopstvenu etiologiju, karakteristike, dinamiku i posebna promenljiva, ali i zajednika opta svojstva, tako da ne predstavlja prost zbir individualnih akata. Do 1945. godine napisano je preko 4000 studija o samoubistvu, ime se demonstrira drutveni znaaj i nauno interesovanje za ovu drutvenu pojavu i devijaciju. Osnovni cilj veine studija bio je ispitivanje i objanjavanje uzroka i zapaenih razlika u stopama samoubistva u razliitim regionima ili skupinama stanovnitva. U statistikim istraivanjima, praenju i prikazivanju pojave samoubistava koriste se statistike stope. One predstavljaju statistiku mera koja oznaava uestalost javljanja nekog dogaaja u standardnoj jedinici populacije (na hiljadu, deset hiljada, sto hiljada, milion) u datim vremenskim granicama (dan, nedelja, mesec, godina, petogodite, dekada). Stope samoubistava raunaju se na sto hiljada stanovnika. U statistikim istraivanjima uspostavljeni su neki standardi osnovnog merenja izraenosti samoubistava u vidu skala. Skala visine stope samoubistva izgleda ovako:

177

Niske stope 8-16 na sto hiljada Srednje stope 16-20 na sto hiljada Visoke stope preko 20 na sto hiljada.

Mnoga istraivanja utvrdila su postojanje varijacija u stopama samoubistava, ali i relativnu stabilnost i doslednost u duem vremenskom periodu u nekom prostoru ili unutar neke drutvne skupine. Dramatinije promene dogaaju se tokom veih drutvenih potresa. Tako su naprimer, stope samoubistava u Srbiji neto rasle tokom drutvenih promena ili kriza tokom 70-tih, poetkom 90-tih i krajem XX veka. Srbija je, inae, drava sa niim stopama samoubistva (8,8-15). Podaci ukazuju na postojanje velikih regionalnih razlika (Vojvodina u duem periodu ima najvie stope samoubistava u Srbiji). Domaa ispitivanja socijalnih karakteristika samoubica pruaju saznanja znaajna, ne samo za nauno objanjenje ove pojave, ve i za razumevanje uzroka samoubistava, kao i za definisanje prevencije i prevazilaenje njihovih posledica (Mili, 1959; Milinski, 1976; Biro 1983, padijer-Dini, 1988; Srna 1997). Tako se pokazalo da su proporcije uea ena naspram mukara 1:4, sa tendencijom smanjivanja polne zastupljenosti unutar samoubilake populacije. Vei udeo mukaraca meu samoubicama objanjava se pritiscima koji izviru iz njihovih drutvenih poloaja i odgovornosti, posebno kada su oni jedini ili kljuni nosioci ekonomske funkcije i socijalne sigurnosti porodice. Mukarci ee zauzimaju odgovorne politike, privredne i druge drutvene pozicije, koje prate visoki drutveni zahtevi. Durkheim je, ispitujui samoubistva, pokazao da su osobe mukog pola nefleksibilnije u nekim vidovima promena, posebno onim vezanim za tradicionalne podele drutvenih uzloga na polnoj osnovi (Durkheim, 1997). Zahvaljujui nesnalaenju u novim promenjenim okolnostima, koje zahtevaju redefinisanje i preuzimanje novih uloga, mukarci su skloniji samoubistvima (naprimer, bankrotstvo, gubitak radnog poloaja, razvod, smrt supruge i sl.). Kada je u pitanju uticaj uzrasta onda se javlja pravilo da stope samoubistava rastu sa godinama starosti. Meutim, noviji podaci upuuju na porast stopa samoubistava mladih i na sniavanje donjeg uzrasnog praga. Vie stope samoubistva starih objanjavaju se razliitim vrstama gubitaka kao posledice starenja i starostima: prestanak radnih aktivnosti i gubitak radnog poloaja i niza drugih drutvenih uloga koji prate taj poloaj; znaajne promene u porodici vezane za odrastanje i odlazak dece; socijalna izolacija; pasivnost; gubitak prijatelja, kolega, bliskih osoba; hronine bolesti i depresije i radikalna promena dnevnih, sedminih, mesenih i godinjih ciklusa koji su u duem periodu graeni oko posla i radnih uloga i obaveza, a penzionisanjem se sutinski, strukturalno i dinamiki menjaju. Kada su u pitanju mladi onda se sukobi i nesporazumi sa porodicom, obrazovnim i drugim ustanovama i mikrosocijalnim okruenjem u kombinaciji sa problemima raenja i sazrevanja javljaju kao kljuni uzrok pokuaja ili izvrenja samoubistava (Srna, 1997). U nekim sluajevima su pritisci i nerealne aspiracije i oekivanja roditelja, vaspitaa nastavnika i drugih koji su u komunikaciji sa mladima javljaju kao inicijalni momenat autodestrukcije. Pogreno shvatanje i nametanje autoriteta uz disciplinaciju pojaavaju ove pritiske i proizvode stresove i frustracije iz kojih neki mladi ne umeju da nau racionalan i prihvatljiv izbor. Ovi pritisci su esto praeni nesposobnou mladih da preuzmu odgovornosti u drutvu za sebe i druge u okruenju. 178

Istraivanja su se bavila i pokazala veu sklonost autodestruktivnim ponaanjima nekih etnikih grupa, ali skoro da nema nekih ozbiljnijih teorijskih objanjenja ovih injenica. Jo je Durkheim ukazao na uticaj branog statusa na stope samoubistava. Nie stope samoubistava oenjenih, pogotovo u stabilnim porodinim i branim odnosima, objanjavaju se postojanjem emotivne i zatitne uloge porodice, koja amortizuje mnoge pritiske iz spoljnjeg okruenja i deli solidarno ivotne i druge rizike. Nasuprot tome, razvod i smrt branog partnera sutinski menja odnose u porodici, slabi porodinu koheziju, solidarnost i podravajue moi porodice. Stanovnici urbalnih naselja su u veem riziku od samoubistava, to znai da drutveni uslovi ivota u njima takoe proizvode brojne socijalne rizike i pritiske sa kojima neki ljudi ne uspevaju da se nose i beg od te nemoi nalaze u samounitenju. Ova konstatacija posebno vai za velike gradove i one koji su se naglo razvijali i prihvatali mase dolazeih najee iz seoskih i nerazvijenih sredina. Iako se sve vie gube urbano-ruralne razlika zahvaljujui sve veoj urbanizaciji seoskih naselja, jo uvek su izraeniji rizici nesnalaenja u gradskim sredinama. Ekonomske, politike i socijalne migracije uz prostornu i drutvenu mobilnost takoe su pogodujui inioci samoubistava. To posebno vai za one tipove migracija i pokretljivosti koje su izazvane nasilnim putem (izbeglitvo, nasilno raseljavanje i sl.). Kada je u pitanju obrazovni status pokazalo se da su ljudi nieg obrazovnog nivoa manje skloni samoubistvima. Tumaei ovu injenicu iz perspektive svoga vremena, Durkheim je zakljuio da se ovek ne ubija zato to je manje ili vie obrazovan, ve zbog toga to je religijsko drutvo, iji je on bio lan, izgubilo svoju koheziju. Profesionalne karakteristike takoe imaju uticaja na stope samoubistava izmeu pojedinih struka ili profesionalnih skupina. Mnoga istraivanja pokazuju da su samoubistva ea meu ljudima ije je zanimanje povezano sa vrlo visokim dohotkom i ugledom i oni sa najniim dohotkom i izgledima za izlazak iz zone nesigurnosti (padijer-Dini, 1988). VII 1. Neka znaajnija teorijska shvatanja samubistva Durkheim se meu prvima teorijski i empirijski bavio prouavanjem samoubistava. On je jo 1897. godine postavio hipotezu da opta uestalost samoubistva otkriva neto osnovno u karakteristikama drutva, to je nezavisno od pojedinanih sluajeva. Durkheim je takoe, prvi stvorio tipologiju samoubistava na osnovu njihovog drutvenog karaktera, odnosno primarnih drutvenih uzroka (Durkheim, 1997). On je sve drutvene tipove samoubistva podelio na: Egoistiko samoubistvo varira obrnuto srazmerno stepenu integrisanosti religiozne, politike i porodine zajednice kojoj pojedinac pripada. Slabljenje drutvene integracije jaa individuaciju (dezintegracija drutva utie na pojedinca). Egoizam je stanje u kome se individualno ja preterano potvruje pred drutvenim, tako da prekomerna individualnost prouzrokuje samoubistva. Altruistiko samoubistvo se javlja u drutvima u kojima je moralni kodeks vrlo jak. Ono nastaje usled nedovoljne individulizacije i intenzivnog altruizma u situaciji jake drutvene integracije. Drutvo kontrolie pojedinca putem sistema vrednosti i normi i ini ga u toj meri zavisnim da ignorie i ne ceni sve ono to se

179

odnosi na pojedinca. Altruistiko samoubistvo iz dunosti je specifian podtip i ima dve varijante: neobavezno i mistiko. Anomiko samoubistvo je najee proizvod poremeaja regulatorske funkcije koju drutvo vri u odnosu na pojedinca. Drutvo je jedina moralna snaga koja je superiorna u odnosu na pojedinca, iju superiornost on prihvata. U stanjima anomije kada drutvo postane nesposobno da vri regulatorsku funkciju, usled naglih i brzih promena, dolazi do line i drutvene dezorganizacije. Anomija se, po pravilu, javlja u svakoj kriznoj situaciji. Fatalistiki tip je posledica preteranog normativnog ogranienja ponaanja pojedinca. Halbwach-ova teorija predstavlja razvoj Durkhem-ove teorije i njeno kritiko ocenjivanje na osnovu novih statistikih podataka (Halbwach, 1930). On je potvrdio vezu samoubistava sa porodinom strukturom i religijskom pripadnou. Ovo istraivanje je pokazalo da su glavni socijalni uzroci samoubistva oni koji dovode do socijalne izolacije. Ova studija sadri moderniji pristup u kome se uticaj socijalnih faktora ispituje u interaktivnom delovanju. Henry i Short su, u osnovi, integrisali Durkhem-ova shvatanja sa psihoanalitikim koncepcijama o frustraciji i agresiji (Henry, Short, 1954). Po ovim autorima, i samoubistvo i ubistvo su akti agresije, koji rezultiraju iz frustracije. Samoubistvo je uzrokovano frustracijama u linosti, a ne u spoljnoj sredini. Oni su poli od pretpostavke da je jedna od najvanijih frustracija neuspeh odravanja ili postizanja vieg poloaja u statusnoj hijerarhiji. Ovo su dokazali postojanjem razlika u stopama samoubistva lica sa razliitim statusnim poloajem.

180

Druga znaajna pretpostavka ovih autora tie se stava da vea verovatnoa samoubistva zavisi od jaine relacionog sistema (jaina drutvene integracije). Ukoliko je nivo drutvene integracije vii, rizik samoubistava je manji. Oni su takoe doli i do zajednikog elementa, a to je spoljanje ogranienje - stepen saglaavanja ponaanja sa zahtevima i oekivanjima drugih. Spoljanja ogranienja mogu biti horizontalna, kada rezultiraju iz meusobnih odnosa i vertikalna, kada izviru iz statusne hijerarhije. Analizirajui dalje odnos izmeu samoubistva i drutvenog statusa, klasne pripadnosti i klasne mobilnosti, oni su doli do saznanja da su samoubice imale probleme u vezi sa radom (silazna pokretljivost, smanjenje dohotka), kao i poremeaje u sferi porodinih i drutvenih odnosa. Teorija o vezi drutvene i statusne integracije (Gibbs, 1968) polazi od opte ideje da statusna integracija obim povezanosti jednog statusa sa posedovanjem nekih drugih, utie na stope samoubistava. Statusna integracija je pokazatelj drutvene integracije. Stepen statusne integracije je maksimalan kada je na osnovu poznavanja samo jednog statusa mogue predvideti drugi. Stope samoubistva variraju inverzno sa stepenom statusne integracije u populaciji. Kavan, Shmit, Gibbs su pokazali da stopa samoubistva direktno varirasa sa stepenom drutvene dezorganizacije. Ve su pomenuta istraivanja Quetelet-a i Guerry-a o prostornoj i socijalnoj distribuciji samoubistava. Kasnije e se govoriti o nekim njihovim teorijskim shvatanjima i istraivanjima, kao i o njihovom zakonu socijalne termodinamike. Ekolokim istraivanjima samoubistva bavio se Sainsbury (Sainsbury, 1955). On je utvrdio postojanje delova grada u odnosu na stepen drutvene mobilnosti i drutvene izolacije. Po, ovom autoru, samoubistvo je derivat drutvene dezorganizacije za koju je kao pokazatelje koristio razvode braka, stope vanbrane dece, maloletniku delinkvenciju i sl. Sainsbury je utvrdio da diferencijalna distribucija stopa samoubistava unutar grada odgovara oblastima sa intenzivnom drutvenom dezorganizacijom. Jedini izuzetak bila je distribucija maloletnike delinkvencije u odnosun na koju nije utvrena nikakva korelacija sa drutvenom dezorganizacijom. VII 2. Pokuaji samoubistva Iako se samoubiustvo i pokuaj samoubistva esto poistoveuju meu njima postoje brojne razlike i neke slinosti. U osnovi, pokuaj samoubistva predstavlja in u kome je postojala svesna namera unitenja sopstvenog ivota, ali in nije dovren i smrt nije nastupila. Postoje takoe tekoe razlikovanja pokuaja samoubistva i samopovreda. Obino se namera ili pokuaj samoubistva izraava kroz posramljenost, ali i odbijanje krivice i namera, kao i kroz ozbiljnost pokuaja, dok su potencijalna ugroenost telesnih funkcija i intenzitet samoubilake namere esti indikatori pokuaja samoubistva. Neka od pomenutih domaih istraivanja dola su do saznanja o nekim optim karakteristikama pokuaja samoubistva, koje se razlikuju od samoubistava (padijerDini, 1988). Tako su naprimer, pokuaji samoubistava ei od samoubistava (Beograd 8:1). Starosna struktura utie tako to su mladi skloniji pokuajima samoubistava, dok su samoubistva prisutnija meu starijim osobama. ene su zastupljenije meu osobama koje pokuavaju samoubistva. Razlike izmeu samoubistava i pokuaja ispoljavaju se i u nainima i sredstvima koja se tom prilikom koriste. Tako se, naprimer, kod pokuaja samoubistava biraju bezopasniji i manje brutalni naini i sredstva poput otrova ili

181

lekova, dok se samoubistava najee izvravaju veanjem skokovima sa visine, presecanjem krvnih sudova, vatrenim orujem i sl. Kada su u pitanju motivi i uzroci istraivanja uglavnom pokazuju da u ovom pogledu izmeu samoubistava i pokuaja samoubistava nema velikih razlika. Mada se pokuaji samoubistava najee javljaju kao nain privlaenja panje i zvono za uzbunu obino se u kasnijima fazama veina takvih osoba ponovo pokuava samoubistvo to obino zavrava letalnim ishodom. Istraivanja su takoe pokazala da je kritini period oko 4 godine posle pokuaja samoubistva (suicidalni status - depresivna raspoloenja, oaj, samoubilake namere). Ljudi koji su pokuali samoubistvo ine psiholoki jako ranjivu grupu sa izrazitim samoubilakim rizikom. Naravno, bitna razlika izmeu samoubistava i pokuaja samoubistava je u njihovim posledicama. Meu najznaajnijim psiholokim i drutvenim posledicama pokuaja samoubistava navode se: promene u ivotu ve bolesnih osoba: - privremena hospitalizacija (nastavak psihijatrijskog leenja u veini sluajeva), - stalna hospitalizacija (u sluajevima mentalne ili fizike bolesti nova ivotna sredina pojedinaca) itd.; promene u ivotu i sredini zdravih ljudi - privremeno izdvajanje iz situacije sukoba (boravkom u bolnici, mobilizatorski deluje na osobu), - drutvena zajednica je spremna da prui materijanu i moralnu pomo, - nain ivota i ljudski odnosi se menjaju pod uticajem pokuanog samoubistva, - promene u drutvenoj izolaciji (prikljuivanje porodici ili ivot u u zajednici). VII 3. Drutvena reakcija na samoubistvo Drutvena reakcija na samoubistvo moe se u osnovi podeliti u tri osnovna tipa: odobravanje, ravnodunost, neodobravanje i prevencija.

Reakcija se izraava preko etikih stavova, kulturnih normi i obrazaca ponaanja, religije i pravnih propisa. Odobravanje je vezano za mitsko religijska, obiajna i politika samoubistva altruistikog tipa. Drutvena zajednica ili odreene drutvene grupe imaju pozitivan stav prema samoubistvu u odreenim unapred definisanim uslovima. Samoubice su stimulisane na izvrenje samoubistva kada je to u interesu zajednice ili grupe. Oni su esto slavljeni i veliani jo za ivota. Tako su naprimer, kamikaze slavljene i uvaavane pre samog ina samortvovanja i samounitenja. Slino se moe rei i za samoubice iz politikih razloga, koji se veliaju kao junaci nacije, politikog pokreta, grupe ili neke politike skupine. Pozitivan stav drutva prema samoubistvu postoji i u situacijama kada se ono smatra delom moralnih dunosti (samuraji ili drugi ponoeni ili zarobljeni pripadnici vojnih fomacija).

182

Ne smeju se meati pozitivna oekivanja prema samoubilakom inu od strane neke drutvene grupe ili zajednice (u sluaju prekrenih moralnih ili nekih drugih normi i tabua, odnosno kao reakcija na sramotu ili gubitak asti) sa odobravanjem samoubistva i pozitivnom stavu prema samoubicama i njihovim porodicama. Ravnodunost prema samoubistvu i samoubistvima obino je prisutna u anomijskim i kriznim drutvima i situacijama. Ne postoji ni jedno drutvo ili zajednica iji normativni sistem nema definisan stav prema samoubistvu. Ravnodunost prema samoubistvima ili pokuajima samoubistava pre je odraz otuenosti nekih drutava, ljudskih zajednica ili pojedinaca, nego to je deo nekog vrednosnog sistema. Osuda, kao nain drutvene reakcije, vezana je za injenicom da se samoubistvom kre etika i normativna oekivanja, zbog ega ono esto izaziva strah i povlai osudu. Neka zakonodavstva i danas sadre delove koji se odnose na neke vidove represije prema samuobici ili njegovoj porodici. Iz istorije su poznati primeri antisuicidalnih zakona u antikom Rimu i srednjevekovnoj Evropi. Tako je naprimer, rimsko pravo predvialo konfiskaciju imovine u sluaju samoubistva. Neka zakonodavstva sve do skora su sadrala takve sankcije poput gubitka graanskih prava, imovine i liavanje odreenih titula ili odlija. Zakonodavstvo Srbije nema nikakve odredbe koje se odnose na akt samoubistva osim navoenja na samoubistvo i pomaganja u samoubistvu, koja se smatraju krivinim delima protiv ivota i tela. Od legalnih osuda vei efekat imaju moralne i psiholoke osude, koje prate skoro sva samoubistva osim altruistikih. One mogu biti toliko drastine u odreenim sredinama da skoro u potpunosti izoluju porodicu i srodnike samoubice. U ovom duhu su i zabrane sahranjivanja na grobljima i na religijski propisani nain. Dogaa se esto da se na grobu samoubica ne smeju postaviti nikakva identifikaciona obeleja (ime, godina smrti i sl.) ili uobiajeni znaci (krst, polumesec i sl.). Prevencija samoubistva se zasniva na otkrivanju samoubilaki ugroenih lica poput starih, adolescenata, hronino neizleivih bolesnika, ljudi u socijalnoj i linoj krizi, mentalno bolesnih, alkoholiara, narkomana i dr. Kategoriju ugroenih predstavljaju posebno oni koji su ve pokuali samoubistvo. Podaci naime, govore o visokoj uestalosti samoubistava meu onima koji su ve pokuali da se samounite. Svaki pokuaj samoubistva je deo samoubilakog ponaanja. Za uspenu prevenciju potrebno je, pored ostalog, prepoznavanje presuicidalnog sindroma, koji ini skup simptoma karakteristinih za duevno stanje uoi samoubistva. On se najee ispoljava vidu niza simptoma koji su meusobno povezani: Progresivno stenjenje psihiko i socijalno ograniavanje i osiromaenje meuljudskih odnosa. Samoagresivnost nesposobnost usmeravanja agresije ka spolja to je povezano sa ogranienou meuljudskih odnosa u kojima je mogue izraziti agresiju. Bekstvo u irealnost jaanje suicidalne fantazije ( mimo svoje volje osoba se bavi razmiljanjima o nainu izvrenja samoubistva.

Savremena prevencija podrazumeva postojanje posebno organizovanih slubi za prihvatanje i tretman suicidalno ugroenih poput centara za prevenciju samoubistva, odeljenja za pruanje pomoi u krizi, savetodavne slube (telefonska pomo) i sl.

183

Deo etvrti NEKI PRIMERI DRUTVENIH DEZORGANIZACIJA Glava I KORUPCIJA: PRIMER MAKROSOCIJNE DEZORGANIZACIJE I 1. Korupcija kao drutveni problem Korupcija (Corrumpeze, lat., pokvarenost, podmitljivost, potkupljivost) je postojala jo od antikih vremena kao najgori i najraireniji vid ponaanja blizak javnoj administraciji, ukljuujui javne poslenike ili izabrane predstavnike. Ne postoji precizna niti opteprihvaena definicija korupcije, koja bi pokrila sve njene raznovrsne sadraje i oblike, kao to postoje razliite zakonske definicije

184

krivinih akata koji se smatraju korupcijom. Re je o promenljivoj kategoriji, pa otud i razlicito odredivanje njenih sadraja. Ipak, tokom istorije raste javna osetljivost za takve vidove ponaanja zahvaljujui emu je nastao citav niz mera drutvene reakcije, posebno u pogledu inkriminacije i sankcionisanja korupcije. Tokom istorije neki vidovi korupcije smatrani su doputenim, kako od strane javnosti, tako i od strane javnih linosti, ili su kazne za takva ponaanja bile blage, ili ak neprimenjivane. Poetno se pojam korupcije odnosio jedino na zaposlene u javnim i dravnim slubama, poput zakonodavstva, izvrnih, pravosudnih ili administrativnih i upravnih tela, dok je kasnije proiren na sve one koji zloupotrebljavaju svoj poloaj i mo radi sticanja line koristi na raun drugih. Istorijski posmatrano, prva najira legalna definicija korupcije, ukljuujui i definiciju u uem smislu, nalazi se u Francuskom Napoleonovoim zakonu iz 1810. godine. U savremenim uslovima korupcija privlai visoku panju javnosti zahvaljujui medijima i postaje jedan od ozbiljnih izazova politikoj i ekonomskoj demokratiji. To ne znai da drave u kojima se o tome manje govori nemaju probleme korupcije. Ne postoji univerzalna definicija korupcije poto se drutva znaajno razlikuju u pogledu vrednosnih, politikih, zakonodavnih i socijalnih sistema, odnosno, u pogledu drutvene structure, kulture, vidova politike participacije, suprodstavljenosti pojedinih delova drutva, snaga opozicije i civilnog drutva i mnogih drugih okolnosti (Johnston, 1986). Analiza bilo kog tipa korupcije je sloen zadatak poto je re o drutveno nejavnim odnosima (sivo podruje) o kojima je teko direktno posedovati podatke i pokazatelje. Meutim, uestalost sluajeva i skandala vezanih za korupciju pokazuju kako ona u odreenim, pre svega, politikim i kulturnim okolnostima moe postati znaajno drutveno i politiko pitanje. Korupcija bilo koje vrste i na bilo kom nivou drutva ozbiljno ugroava bazine drutvene vrednosti rada, demokratskog i odgovornog funkcionisanja, sloboda graana, vladavine prava i dobrog funkcionisanja poretka u korist graana. Ona unosi nesigurnost, bespravlje i nestabilnost. Korupcija ima svoje administrativne, politike, ekonomske, pravne, sociokulturne i druge aspekte i sadraje, iako se uobiajeno svodi na one vidljivije i lake uoljive vidove poput mita, ucena, primanja poklona, bakia i sl. Uopteno reeno, korupcija predstavlja socijalni i politiki proces koji menja svoje sadraje i oblike, ali u osnovi, znai zloupotrebu javne funkcije, procedure ili izvora od strane slubenih ili privatnih lica, definisanih na osnovu legalnih ili kulturnih standarda, radi sticanja line ili privatne koristi. U ovom sluaju u pitanju su naini na koje slubena lica i institucije ostvaruju javne poslove. Meutim, i to je samo jedan segment korupcije. Ona je uvek najmanje dvosmerni proces i reverzibilan odnos izmeu javnog lica ili institucije i pojedinaca ili privatnih subjekata (naprimer, davaoci i primaoci mita). Naravno, u savremenim uslovima korupcija predstavlja mreu sloenih odnosa u kojima uestvuje veliki broj ne samo pojedinaca, ve i firmi, udruenja, institucija, ustanova vlasti, nelegalnih organizacija itd. Problem definisanja granica izmeu javnih i privatnih interesa, utie na to da neki vidovi korupcije ostaju nedodirljivi zahvaljujui distribuciji i koncentraciji drutvene moi. Vei rizici korupcije postoje u zatvorenim institucijama i nejavno vrenim poslovima od opteg interesa. Korupcija se mora posmatrati kao pojava a ne jedino i primarno kao tip devijatnog ili kriminalnog ponaanja. Zbog toga se sadraji i oblici korupcije ne mogu

185

vezati samo za definicije odreene zakonima ili drugim formalnim aktima, jer se time zadire u podruje legitimnosti nekih drutvenih sistema i istovremeno se gubi drutveni, politiki, kulturni i moralni znaaj ove pojave. Korupcija se odvija u kontekstu takvih promenljivih odnosa kao to su: javni i privatni interesi; bogatstvo i mo; mo i autoritet; privatno i slubeno. Mito u vidu davanja (aktivno), primanja (pasivno) ili posredovanja u podmiivanju (aktivno i pasivno) se najee uzima kao tipian i najraireniji vid korupcije. Do mita dolazi u sluajevima skuenih izvora, mogunosti ostvarivanja nekih prava ili korienja usluga i dobara. Primenom mita vri se selekcija po preferenciji najvee ponude (cene) ili po kriterijima nepotizma, veza i prijateljstava. Pojavama mita pogoduju situacije u kojima su dravni inovnici ili oni koji pruaju javne usluge slabo plaeni i nemotivisani da rade za platu. Ispredanje razliitih postupaka, vrzinih kola procedura i akata slui postojanosti birokratske i korumpcijske tvrave. Mitom se bar privremeno raspredaju postojane paukove niti i grade nove za nove rtve. Mitom se preraspodeljuju trokovi poslovanja mnogih firmi nespremnih da na legalan nain steknu odreene dozvole, obezbede zahtevane standarde rada i potovanje zakonitosti (dobijanje raznih dozvola za pokretanja posla, dokumenta, inspekcije, popreske i druge kontrole). Naravno, preraspodela ide u korist dravnih inovnika i drugih nosilaca javnih ovlaenja i davalaca mita, dok je teta opta, dravna i na raun drugih koji sve ove obaveze i zahteve izvravaju na legalan nain mukotrpno i uz puno angaovanja. to su neki propisi i procedure sloeniji a diskreciona prava odluivanja inovnika vea, to su vee mogunosti mita. Ma koliko je tano da mito predstavlja najraireniji i tipian vid korupcije, izvesno je da postoje sloeniji savremeni i po posledicama tei vidovi, posebno ekonomske i politike korupcije. U strunoj literaturi, posebno pravnoj, istie se znaaj drutvenog i pravnog konteksta za razumevanje i promene u shvatanjima, sadrajima i oblicima korupcije. Tako je naprimer, jo Senturia smatrao da se aktima korupcije moraju smatrati oni koji svojim nastojanjima i postavkama, na osnovu najboljeg mnenja i moralnosti nekog vremena, predstavljaju rtvovanje javnog u korist privatnog dobitka (Senturia, 193135). Meutim, ove i sline definicije ne vode rauna o promenljivosti drutvenih i pravnih konteksta korupcije, to vodi problemu relativnosti legalistikih definicija korupcije. II 2. Tipini aspekti i vidovi korupcije Uprkos promenljivosti kategorija legitimnosti, moralnosti i pravde mogue je izdvojiti neke tipine vidove korupcije u zavisnosti od sadraja, aktera i posledica, imajui u vidu uspostavljanje optih drutvenih i pravnih standarda u njenom definisanju. Pritom se mora uvaiti princip interdisciplinarnosti u definisanju i izuavanju ove pojave. Definicije zasnovane na bihejvioristikim idejama polaze od stava da je korupcija zloupotreba javne moi ili izvora u privatnu korist. Problem sa ovim definicijama je kako odrediti granicu zloupotrebe i kako odrediti javni ili opti interes naspram linog. S druge strane, definicije zasnovane na vrednosnim i moralnim osnovama proiruju pojam korupcije i na sadraje van zakonskih okvira, smatrajui da legani

186

sistemi mogu biti zasnovani na nelegitimnim osnovama i da u tom sluaju legalni akti mogu predstavljati moralnu korupciju. Korupcija je svakako posledica protivrenosti ekonomskog, politikog i socijalnog razvoja i moe imati povratni uticaj na sve vrste odnosa u drutvu. Zbog toga socioloko objanjenje mora poi od znaaja kljunih socijalnih i politikih odnosa izmeu onih koji poseduju mo odluivanja i upravljanja i onih koji je nemaju (Rogow, Lasswell, 1963). U sociolokoj perspektivi, kljuni izvor korupcije je u razliitim nivoima i vrstama drutvenih nejednakosti i, pre svega, u nejednakosti u distribuciji i raspolaganju drutvenom moi, kao i u razliitoj distribuciji i korienju politikih, socijalnih, ekonomskih i drugih drutvenih uloga. Socioloki posmatrano, glavni uzroci korupcije su visoka koncentracija bogatstva, moi i drutvenog statusa u rukama manjeg broja ljudi, nedemokratski i autokratski reimi, visoka birokratizacija, monopoli, dravne koncesije, nerazvijenost civilnog drutva, slab pravni sistem i dezorganizovan ili izvitoperen dravni sistem. Neki autori naglaavaju preterano materijalistiki koncept ivota i uspenosti. Naravno, tome treba dodati i izvitoperenja ljudskog karaktera i druge socio-psiholoke faktore koji vode pohlepi. Korupcija nije vezana samo za interes pojedinaca, ve i za interese pojedinih grupa ili skupina, pa se ne moe posmatrati kao izlovano pojedinano ponaanje onih koje nastoje da iskoriste svoju drutvenu poziciju i mo da bi ostvarili neke posebne interese i ciljeve na raun drugih pojedinaca, grupa ili drutva u celini. U ovom smislu postavlja se i pitanje da li nepotizam predstavlja vid korupcije u najirem smislu rei. Poznato je da je nepotizam jasno definisan i zabranjen od strane mnogih drava, ali da njegovo znaenje varira u zavisnosti od rairenosti i vanosti srodstva i srodnikih odnosa. U svakom sluaju, nepotizam podrazumeva zloupotrebu neije pozicije da bi se zadovoljila potreba ili ostvario interes ili cilj nekog od srodnika. Sadraji podrke mogu biti razliiti, kao to mogu postojati znaajne razlike u ocenjivanju da li neko ponaanje predstavlja nepotizam ili ne. Poseban sukob moe se javiti izmeu javno i legalno definisanog nepotizma i neformalnih obaveza pojedinaca prema srodnicima u okviru drutava u kojima su srodniki donosi izuzetno znaajni. Ekonomski aspekti kopupcije tiu se prirode ekonomskih sistema i ekonomskih sloboda graana (IDN, 2000). Smatra se da ekonomski vidovi korupcije, ukoliko se oni uopte mogu izdvojiti od drugih, nanose najvee drutvene i line tete. Veina ekonomista smatra da distributivni i redistributivni ekonomski sistemi neminovno generiraju razliite tipove korupcije. Najbolji primer za to je postojanje i rairenost crnog trita. Razliiti su sadraji i forme ekonomske korupcije merene ugroavanjem ekonomskih sloboda i slobodnih trinih odnosa poput: a) uzimanja kredita ispod trine cene, naravno korienjem politike ili neke druge drutvene pozicije, b) izvoznih i uvoznih kontigenata o kojima odluuje dravna administracija, c) vladinog posrdovanja u nabavkama, javnim radovima i slino, d) kontrole cena, e) tajnih i diskrecionih fondovi, f) garancija za kredite, g) transformacije dravne ili tzv. drutvene svojine privatizacija, h) vladine nabave,

187

i)

monopola nad informacijama (Vukoti, 2000).

Neki autori meu kojima je i Klitgaard, jedan od najpoznatijih istraivaa korupcije pokuali su da izrade formule za merenje veliine ove pojave (Klitgaard, 1998): KORUPCIJA = MONOPOL + DISKRECIJA + ODGOVORNOST . Jedna zanimljiva tipologija optih tipova korupcije ini podelu na one koji su: 1. zasnovani na odnose javnog i slubenog 2. zasnovani na trinim zakonima i 3. usresreeni ka javnom interesu (Heidenheimer, 1989). Primer za prvi tip korupcije je ponaanje koje odstupa od formalnih dunosti u obavljanju neke javne uloge u cilju privatnih novanih ili statusnih dobitaka, ili krenje nekih pravila zahvaljujui nekom tipu linog uticaja ili interesa. Drugi tip nastaje u situacijama u kojima javni slubenici posmatraju svoju slubu kao biznis, koji koriste kako bi maksimalizovali svoje prihode. Kao i na svakom tritu visina dobitaka zavisi od trinih zakona, line sposobnosti da se iz krive javne potranje izvue maksimum. Pogodnosti za korupciju postoje tamo gde je potranja za javnim uslugama neelastina, postoje monopoli ili su usluge proseno nedostupne. Deo toga su i trajni ili skupi administrativni procesi ili postupci za ostvarivanje, inae legalnih prava graana. Polazei od ovih kriterija korupcija se odnosi na bilo koju interesom motivisanu aktivnost, kojom se kre obavezujua pravila distribucije, ija primena je unutar neijih drutvenih odgovornosti. Korupcija ne znai jedino novane i materijalne ve i nematerijalne dobiti poput ugleda, obeanja politike ili neke sline podrke, napredovanja u slubi ili na drutvenoj lestvici. Trei tip tie se kako prirode tako i posledica korupcija. Friedrich, naprimer, smatra da moe se rei da postoji obrazac korupcije uvek kada nosilac moi kome je povereno da ini odreene stvari, odnosno kada se odgovoran funkcioner ili slubenik navede da preduzme akciju koja favorizuje bilo koga ko mu obezbedi novane ili neke druge nelegalne nagrade i na taj nain oteti javni ili interes slube. Jedna novija tipologija izdvaja sledea etiri opta tipa korupcije: a) kleptokratija - kada vrh vlade orgnizuje politiki sistem kako bi maksimalizovao mogunost ostvarenja rente i njeno preusmerenje za linu upotrebu; b) bilateralni monopol koji podrazumeva simbiozu vlasti i mafije koja obezbeuje zatitu i nesmetano bavljenje nelegalnim poslovima; c) snana mafija ili velike korporacije unutar slabe i dezorganizovane drave i d)konkurentski podmitljiva drava u kojoj veliki broj slubenih lica na razliitim nivoima eksploatie veliki broj graana (Ackerman, S. R, 1998.). Iako je korupcija povezana sa obavljanjem javnih poslova ili usluga ona se ne moe poistovetiti sa birokratijom. Birokratija predstavlja drugaiji tip, nekoristoljubive zloupotrebe moi ili javne pozicije. Politiki pristup korupciji polazi od ideje postojanja razliitih interesa i mogunosti i moi da se ostvare neki interesi, prava, koriste usluge ili zavri neki javni posao. Time se ukazuje na korenove korupcije, ali i na injenicu postojanja razlika u pogledu mogunosti uestvovanja u korupcionakim odnosima. Pored moralnog aspekta, koji spreava neke ljude da sudeluju u korupciji na bilo kom nivou i u bilo kom vidu, odluujue su socijalne nejednakosti, kao i ekonomske, politike i ukupne moi

188

pojedinaca. Huntington, naprimer, smatra da korupcija predstavlja alternative za nasilje, ali da ona u odreenom momentu moe dovesti do nasilja. U osnovi, najoptiji cilj korupcije je da se steknu ili zatite vredna dobra, interesi i pozicije u drutvu. Nejednakost u raspodeli politike i ekonomske moi, linom prestiu, posebim vezama, dostupnosti nekih dobara, usluga, ili drutvenih poloaja otvara mogunosti pojave korupcije. Na drugoj strani, oni koji su u raljama formalnih pravila, procedura i slubenih lica i nemaju moi niti mogunosti da na njih utiu ili ih kontroliu takoe su u riziku da postanu deo odnosa korupcije, ali, naravno, kao rtve, makar i kada na taj nain ostvaruju neko svoje pravo, interes ili koriste neku uslugu. Najgore je kada se kljuni donosi u nekom drutvu grade na korupciji, jer se uspostavlja takva politika mainerija, koja upravlja svim odnosima u nekom drutvu ili njegovim delovima. Naravno, najveu korist ima manjina na vrhu piramide te korupcijske mainerije, dok ostali dobijaju relativno malo i samo onoliko koliko monici odrede. U osnovi, veina uesnika u odnosima korupcije, dugorono gledano, su gubitnici. Kulturno etiki aspekti korupcije tii se pre svega, novoa i stanja vrednosti i morala nekog drutva, etikih stavova i ponaanja u javnim poslovima. Naime, iskustva i istraivanja pokazala su da su vee mogunosti pojave korupcije u drutvima u kojima vlada kriza vrednosti i morala. Iako se smatra da stabilnost nekog vrdnosnog sistema utie na smanjivanje uzroka korupcije, praktina saznanja pokazuju da ona postoji i u okviru doborog funkcionisanja vrerdnosnih sistema i sistema drutvenih odnosa uopte, ali se suava krug potencijalnih aktera. Saznanja i strahovanja da e se pojaviti tekoe oko ostvarivanja nekih prava ili korienja usluga ukoliko ne uu odnose korupcije deluju kao psiholoka injenica koja takoe podstie ovu pojavu. Iz ugla graana korupcija moe uiniti slubene procedure i odluke, ili pruanje usluga sporim, nepredvidivim, skupim, arbitrarnim i moda neostvarljivim ukoliko ne ele da se uvuku u odnose davanja mita i drugih vidova korupcije. Neki vidovi korupcije imaju masovni karakter i vee negativne i dugorone posledice, kao to je to sluaj sa sivom ekonomijom u situacijama kada ne funkcionie normalno trite. Iako ova predstavlja nain preivljavanja mnogih pojedinaca i porodica, na dugi rok proizvodi brojne nepovoljne posledice, s tim, to su krajnji dobitnici manjina bosova, dok su svi ostali gubitnici. Sivo trite institucionalizuje krenje zakona kao deo svakodnevnog ivota. Kao deo korupcije krize, javlja se i specifino trite usluga u kome su javna dobra i usluge u rukama manjine, bilo onih koji odluuju o njihovoj distribuciji ili ih neposredno pruaju. to su neka dobra ili usluge znaajnije i istovremeno javno nepristupanije to su vee mogunosti korupcije. Ovde je re o izvitoperenoj primeni trinih zakonitosti u pruanju usluga graanima, ukljuujui i one administrativnog ili slinog tipa od kojih zavisi ostvarenje nekog prava ili interesa. U uslovima ekonomske i politike nestabilnosti korumpirani nastoje da to bre i to vie iskoriste svoju poziciju, kako bi se to bolje zatitili od moguih promena. I 3. Drutvena reakcija na korupciju Generalna Skuptina UN bavila se prvi put pitanjem korupcije u meunarodnim trgovinskim transakcijama u svojoj Rezoluciji 3514 od 15 decembra 1975. godine. Od tada mnoge meunarodne organizacije i specijalizovaner agnecije ili tela bavili su se ovim problem pokuavajui da izgrade strategije borbe protiv korucpije na nacionalnom i meunarodnom planu. Tome je bila posveena i posebna Konferencija Un u Hagu decembra 1989. godine kao i Osmi Kongres UN o prevenciji kriuminala odran an Kubi 1990. godine, Deveti Kongres UN u Kairu 1995. Istovremeno odrane su brojne

189

meunarodne konferencije, seminari i drugi skupovi posveeni jedino borbi protiv korupcije. Komitet ministara EU usvojio je 1996. godine Program akcije protiv korupcije. U najirem smislu prevencija korupcije tie se pre svega uea graana u javnom ivotu i u uticaju na vlast, na legitimnost, kredibilitet i odgovornost vrilaca javnih funkcija. Ovo zbog toga to politika cena korupcije slabi sposobnost drutva za reforme i da gradi otvorene, odgovorne, legitimne politike i javne institucije u koje graani imaju poverenja. Poto politiki factor igra kljunu ulogu u obrazovanju i menjanju ideja i praktinog odnosa prema korupciji neke opte politike pretpostavke suzbijanja korupcije su veoma znaajne. Meutim, one nisu dovoljne same po sebi, da bi se ova pojava suzbila. Neophodne su istovremeno ekonomske, kulturne, socijalne i etike promene. Kako se kae u Programu protiv korupcije prihvaenom od strane Komiteta ministara Saveta Evrope, ukoliko efikasne mere u borbi za iskorenjivanje korupcije ne obuhvate sve njene oblike, a ne samo kriminalni aspekt, sve to se preduzme moe biti neadekvatno. Pored negativnih poeljne su pozitivne mere, koje ukljuuju stvaranje morala i kulture suprodstavljanja korupciji, moralno i graansko vaspitanje, negovanje demokratskih institucija, razvoj civilnog drutva i nejgovih razliitih uslunih servisa, jaanje uloge javnosti, jaa kontrola odgovornosti svih koji obavljaju javne poslove ili pruaju usluge graanima itd. Pored razvoja realne demokratije, pravnog poretka i efikasne drutvene kontrole i javnosti rada svih koji slubenih lica i javnih usluga i ustanova veoma mona mogunost smanjivanja korupcije jeste razvoj i rast civilnog drutva. Uspostavljajui zavisnost i eksploatatorske odnose izmeu ekonomski i politiki monih i graana korupcija slabi poziciju graana i civilnog drutva, dok aktivno ukljuivanje graana i civilnog drutva u kontrolu funkcionisanja javnih slubi, ustanova i razliitih formi i nivoa vlasti i administracije umanjuje takve rizike. Pritom je bitno javno razgranienje privatnih i javnih sfera ivota i interesa, jer u suprotnom privatni interesi postaju predmet manipulacije, a javni interes i dobra predmet trgovine. Efektivna ogranienja i efikasna kontrola moi politike elite, vrioca javnih poslova, onih kojin pruiaju javne usluge i svih ostalih, koji zastupaju javni interes su bitna pretpostavka i deo antikorupcijske borbe. Svaki monopol ili posebna nekontrolisana ovlaenja otvaraju potencijalnu mogunost zloupotrebe ukljuujui i korupciju. Naravno, uspostavljanje politikih, ekonomskih, moralnih i drugih optih pretpostavki borbe protiv korupcije ne iskljuuju i posebne mere poput podizanja osetljivosti pojedinaca i javnog mnenja, oslobaanje obiaja I navika vezanih za korupciju, javnost rada javnih slubi, institucija I javnih poslenika, jaanja drutvene kontrole i reakcije, ukljuujui i sankcije, razvoja itd. (Johnston, 1986). Demokratizacija drutva i politikim pluralizam, koji jaaju ukupnu socijalnu kontrolu nad svim odnosima i procesima u drutvu ukljuujui i ponaanje nosilaca drutvene moi i onih koji obavljaju javne poslove ili pruaju znaajne drutvene usluge su deo politike suzbijanja korupcije. Odreivanje granica politike moi i uloga sa ogranienim, praenim i kontrolisanim ovlaenjima i moima je deo politikih promena koje takoe vode uspenoj antikorupcijskoj borbi. Razvoj sistema javnog pravnog poretka i reda sa relativno trajnim okvirom drutvenih i pravnih standarda kojima se uspostavlja javni poredak i definiu granice i uslovi obavljanja politikih, upravljakih, javnih i drugih uloga i poslova i

190

smanjivanjem prostora za meanje javne i privatne moi i interesa, linog sa zajednikim, privatnog i javnog ivota (Scott, 1972). Slab javni poredak i civilno drutvo uveavaju mogunosti da politike i dravne institucije, javne slube i ustanove budu preplavljene privatnim intersima, a time i korupcijom. Prema tome, dobro uspostavljen pravni i javni poredak, zasnovan na pluralizmu politike i socijalne organizacije, efikasnoj i do strane graana kontrolisanoj dravi i na civilnom drutvu moe biti jedina prava brana korupciji i drugim vidovima zloupotrebe moi i javnih pozicija, dobara ili sredstava.

Glava II PRIMER MIKROSOCIJALNE DEZORGANIZACIJE: KRIZE I DEZORGANIZACIJE PORODICE Analiza kriza i dezorganizacije porodice mora se posmatrati u kontekstu uticaja ekonomske, politike, moralne i sveukupne drutvene krize na porodicu, njenu nestabilnost, funkcionalne poremeaje i raspad. U ovom kontekstu primarno je pitanje: Kako drutvene krize utiu na strukture i funkcionisanje porodice, ili, jo konkretnije, koji aspekti ili posledice drutvenih kriza jaaju ili slabe porodinu solidarnost i na taj nain i njenu stabilnost? Drugi, nita manje znaajan deo ovog kompleksnog pitanja, jeste: Kako mehanizmi socijalne politike, posebno njen deo drutvene zatite dece i porodice deluju na posledice drutvenih kriza na odnose, funkcije, potrebe, strukture i probleme savremene porodice? Poto je porodina solidarnost indicator njene stabilnosti i funkcionisanja, sledee veoma sloeno pitanje, tie se dometa primarne porodine solidarnosti u uslovima brojnih negativnih uticaja drutvenih kriza na lanove porodice, uslove ivota, odnose, drutvene uloge i nain ivota savremenih porodica (Mili A., 1995). Ukoliko se znaju uzroci poremeaja odnosa, funkcija i struktura porodice, kao i problema koji izviru iz razliitih drutvenih protivrenosti, bie mnogo lake da se preduprede mnogi problemi dece, podrazumevajui razliite tipove nehumanih odnosa i maloletnikog prestupnitva (Todorovi i dr., 1991). U ovom tekstu pojam porodine solidarnost oznaava saznanje i oseanja koje lanovi porodice imaju u odnosu na krvno srodstvo, moralnu i emocionalnu meuzavisnost, zajednike korenove, potrebe, interese, ciljeve i budunost, kao i prema zajednikoj i uzajamnoj odgovornosti i dunostima jednih prema drugima i prema porodici kao celini. Porodina solidarnost porazumeva takoe, aktivnosti koje lanovi porodice i porodica kao celina preduzimaju da bi ovakva svest i oseanja bili prisutni u

191

svakodnevnim odnosima i posebno u odnosima sa drugim ljudima, porodicama, drutvenim grupama i institucijama (Mili A., 2001). Po pravilu, porodina solidarnost je vidljivija i potpuna u segmentu odnosa koje porodica uspostavlja sa svojim okruenjem. Ova injenica se potvruje na primerima izraenije i neophodnije solidarnosti izmeu lanova porodice u situacijama postojanja veih spoljnih rizika i pritisaka. Uzajamna odgovornost i prava koja se uspostavljaju izmeu svih lanova neke porodice ine racionalnu podlogu porodine solidarnosti. Na drugoj strani, za razliku od drugih tipova solidarnosti prisutnih u veoj ili manjoj meri, u svim drutvima, koja imaju obeleja anonimnosti u odnosu na pojedinca ili neku drutvenu grupu (opta solidarnost) i bez postojanja direktnih meuodnosa i reciprociteta, solidarnost u porodici je neposrednija i direktna (primarna, organska solidarnost). Naravno, kao i u sluaju drugih drutvenih procesa i tvorevina, razliiti drutveni faktori utiu na nivo, sadraje, osnovu i naine izraavanja porodine solidarnosti. Istraivanja porodinih odnosa, funkcija i procesa i odnosa izmeu porodice i drutva pokazuju da porodina solidarnost raste i jaa u situacijama vee fizike, ekonomske, moralno-etike, kulturne, socijalne i svake druge ugroenosti i opasnosti, kojima je ona izloena u svakodnevnom ivotu. Sa druge strane, kada mehanizmi porodine solidarnosti ne uspevaju da preduprede i otklone pritiske, kojima je ona ili neko od njenih lanova posebno izloen, to vrlo esto, dovodi do raspada ili promena njene strukture, pa ak, i do patologije u odnosima i funkcijama porodice. Za razliku od porodine solidarnosti, opta drutvena solidarnost ne podrazumeva uvek postojanje meuodnosa ili uzajamnost aktivnosti ili ponaanja onih koji u tim procesima sudeluju. Ustvari, ona predstavlja posebno organizovane i svesne odnose neke drutvene grupe, zajednice ili globalnog drutva prema svim svojim lanovima posredstvom drutvenih institucija i organizacija i naroito u onim situacijama kada je posebno ugroena njihova socijalna sigurnost, egzistencija, status ili neke posebno znaajne vrednosti. Opta drutvena solidarnost moe imati veoma razliite svrhe domete i sadraje. Ona nije usmerena jedino prema pojedincima ve i prema drutvenim grupama i lokalnim i regionalnim zajednicama, ukljuujui i takve oblike drutvenosti i zajednica kakva je porodica, kao primarna ljudska grupa i zajednica. Najzad, kada je re o optoj drutvenoj solidarnost, ne bi trebalo zanemariti razliite oblike meunarodne solidarnosti, iji je cilj podrka, pomo ili zatita globalnog drutva ili skupine globalnih drutava (nerazvijene drave), najee kada su ona pogoena prirodnim katastrofama, posebnim ekonomskim tekoama, ratovima i sl. U principu, opta drutvena i porodina solidarnost trebalo bi da budu komplementarne u savremenim i demokratskim drutvima. Drutva u kojima se drutveni odnosi uspostavljaju na bazi privatnog vlasnitva, privatnih inicijativa i individualnosti pridaju vei znaaj primarnoj i porodinoj solidarnosti, dok se opta drutvena solidarnost javlja jedino u subsidijarnoj formi u odnosu na socijalnu ugroenost strogo definisanih i selektiranih pojedinaca ili marginalizovanih drutvenih grupa. Po pravilu, meanje u porodine odnose javlja se jedino onda kada su ugroene neke druge dominirajue vrednosti, kao to su, naprimer, vlasnitvo, ali ne i kada ne funkcionie porodina solidarnost. Socijalne mere i aktivnosti prema porodici najee slue konzerviranju uspostavljenih i drutveno poeljnih i prihvaenih porodinih odnosa u ovim drutvima.

192

Porodinoj stabilnosti se ee pristupa sa aspekta ouvanja odreenih drutvenih vrednosti, pre nego iz ugla potreba i interesa lanova porodice. Zahvaljujui ovome, ak i kada se organizuju odreeni oblici pomoi i aktivnosti podrke porodici, oni su najee usmereni neposredno prema njenim lanovima, a ne prema porodici u celini. To se obino dogaa u sluajevima ugroavanja interesa, linosti ili integriteta nekog od lanova porodice. Ouvanje privatnosti porodice je deo ideologije zasnovane na filozofiji privatnog vlasnitva i drugih znaajnih drutvenih vrednosti drutzvenih sistema zasnovanih dominantno na privatnom vlasnitvu i klasnim odnosima. Tako je ovakav stav prema porodici deo celine ekonomskih i drutvenih odnosa. Poto je porodica znaajan faktor ouvanja takvih odnosa mere socijalne politike uglavnom su usmerene prema zatiti porodice od radikalnih promena. Porodina solidarnost se javlja u okolnostima nejedenakosti lanova porodice i drutva uopte i ona, u krajnjoj instanci, slui ouvanju bazinih drutvenih odnosa i vrednosti, jer su oni zasnovani na nejednakosti i zavisnosti nemonih i marginalizovanih. Ekonomska nejednakost je glavna okosnica takvih odnosa zbog ega solidarnost ima znaajno prinudni karakter. Drutvena, kao i porodina solidarnost uspostavlja se u relacijama jakih prema slabima, monih prema nemonima, ime oni koji su ugroeni gube obeleja subjekata, ve postaju objekti tue podrke i razumevanja. Suprotno prethodnom, u demokratskim drutvima i porodicama, koje su u procesu nastajanja i vie pitanje budunosti nego sadanjosti, odnosi u porodici se zasnivaju na slobodi, jednakosti i podeljenim ulogama i odgovornostima lanova porodice u odnosima, stabilnosti i funkcionisanju porodice. Porodina solidarnost se takoe gradi na uzajamnosti potreba, interesa, odgovornosti i prava svih lanova i porodice kao celine. Novi kvalitet porodine solidarnosti potie iz injenice to ona ne izvire iz zavisnosti lanova porodice od nosioca ekonomske funkcije porodice i najee vlasnitva i nejednakih uslova i mogunosti nekih lanova porodice, ve iz zajednikih potreba, interesa, ciljeva i zajednitva ivota. Komplementarnost izmeu primarne porodine i opte drutvene solidarnosti znai da su mehanizmi i sadraji oba ova tipa solidarnosti istovreno u funkciji i da se dopunjuju. Moe se ak rei da se irenjem drutvene solidarnosti, podrkom ostvarivanju porodinih funkcija i unapreivanjem zatite porodice smanjuju razliiti porodini rizici. ta vie, u takvim uslovima suava se prostor za klasinu porodinu solidarnost u uslovima posebnih opasnosti po njene lanove (ivot, interesi, vlasnitvo, prava, moralni integritet i sl.). U ovakvim uslovima moe se takoe oekivati da se promenom politike i pristupa porodici menjati i sadraji porodine solidarnosti. Umesto zatite od fizikih i egzistencijalnih rizika i opasnosti, kao dominirajueg duha uslovno nazvane primitivne porodine solidarnosti, javljaju se njegove nove forme i sadraji. One potiu iz prirode savremenog ivota pojedinaca i porodica i tiu se dominatno duhovnih, moralnih, psiholokih, kulturnih i drugih slinih potreba i problema lanova porodice. U demokratskim drutvima i porodicama kao zajednika karaktersitika, kako opte drutvene tako i porodine solidarnosti, javlja se jedinstvo i meusobna povezanost novog tipa, koja poiva na uzajamnosti interesa i prava, na jednakosti i zajednikoj odgovornsoti i naravno, naroito na humanim vrednostima i ciljevima. Zahvaljujui ovim principima interakcija, povezanost i komplementarno korienje

193

razliitih, oblika, sadraja i tipova optedrutvene i porodine solidardnosti postaje poeljno i mogue. Sa aspekta odnosa izmeu porodine i drutvene solidarnosti neke promene u odnosima unutar porodice, prema njenim potrebama i problemima i u odnosu drutva prema ovoj primarnoj ljudskoj zajednici su veoma znaajni za redefinisanje politike drutva prema njoj. Re je o promenama koje su uglavnom postale vidljivije, izraenije i ak izazvane drutvenim krizama s kraja XX i poetka XXI veka. injenica je najpre, da su se pojavili neki novi vidovi socijalnog ivota pod uticajem razliitih drutvenih faktora i posebno pod dejstvom drutvenih kriza. Re je o postepenim i kvalitativnim promenama, koje se tiu braka, porodice, porodinog ivota, rasta samakih i neporodinih domainstava, nevoljnog i produenog celibata, slabljenju stabilnosti porodica i njihovih moi da obezbede socijalnu i drugu sigurnost i zatitu svojih lanova i drugim slinim tendencijama, o kojima e dalje biti rei u ovom tekstu. Pojava razliitih vidova zajednica i zajednikog ivota razliitih od uobiajenih branih i porodinih zajednica uslovljena je izmenjenim ekonomskim, socijalnim, kulturnim i drugim uslovima, koji nisu povoljnin za zasnivanje branih i porodinih veza, ve poivaju na nametnutom zajednitvu. Naravno, i u ovim uslovima se raaju deca, to zahteva razvoj specifinih sadraja njihove zatite ukljuujui uspostavljanje porodine strukture, podrku roditeljima, ili, najee, jednom roditelju, ukljuujui i takve vidove zatite dece, koje obezbeuju druge porodice ili socijalne slube (usvojenje, starateljstvo, porodini smetaj i sl.). Iako veina ljudi ivi unutar porodica, nikako se ne sme prenebregnuti injenica da su sve brojnije zajednice i domainstava koja se ne sastoje od branih parova ili porodica i srodinka, kao i porodica izdeljenih na vie prostorno udaljenih domainstava. Razdvojenost porodica posebno postaje karakteristina za period posle raspada bive SFR Jugoslavije i nakon ratova na ovim prostorima. Nasilne migacije nisu jedino stvorile mnotvo raseljenih i izbeglih ljudi i beskunika, ve su korenito promenile strukture, funkcije, odnose, stil i nain ivota velikog broja porodica. ta vie, svekolike drutvene krize nisu mimoile bar nekim svojim nepovoljnim efektima ni jednu porodicu. Druga znaajna injenica u vezi sa porodicom tie se porasta udela ljudi koji ive izvan porodice, ili ive sami zahvaljujui drutvenim okolnostima ili uslovima ivota. Pored rasta starih samohranih i samih osoba, sve je vei broj onih koji se odluuju na voljni celibat (Blagojevi, 1991). Procenjuje se da vie od jedne treine stanovnitva ivi sama u nekim savremenim zapadnim drutvima. U ovim uslovima primarna porodina solidarnost nema objektivne uslove za postojanje, sa izuzetkom nastavljene podrke od strane starijih roditelja, zahvaljujui ouvanju tradicionalnih odnosa, ali je i ova forma porodine solidarnosti limitirana mogunostima roditelja i jo vie veoma estom udaljenou i razdvojenou. To drugim reima znai da je u sluajevima posebnih socijalnih rizika, tekoa i problema neophodno razvijati nove i drugaije sadraje i oblike opte drutvne solidarnosti i to ne jedino sa starijim osobama. Ekonomske krize imaju znaajan uticaj na promene i poremeaje porodinih struktura. U ovom smislu uoene su dve tendencije iji uzroci su isti, ali su im posledice razliite. Pored dobrovoljnog i pod pritiskom uslova nametnutog celibata, prisutna je tendencija smanjivanja veliine porodica, zahvaljujui opadajuem natalitetu, padu stope sklapanja brakova i udelu branih parova bez dece. Neki autori ak govore o dobrovoljnom odricanju od roditeljstva. Oni, meutim, zaboravljaju drutvene okolnosti i, pre svega, materijalna ogranienja, potencijalnu i realnu

194

egzistvencijalnu nesigurnost roditelja i nedostatak perspektive u pogledu raanja, nege i podizanja dece. Ovakve posledice drutvenih kriza direktno utiu na veinu porodica, jer u sluajevima brakova bez dece praktino stvarna porodica i ne postoji, kao to nema ni reprodukcije stanovnitva. Poto veina ovih okolnosti ima objektivni karakter i brojne porodice ili brani parovi nisu u mogunosti da ih samostalno prevazilaze, oigledno su neophodne planirane dugorone mere i aktivnosti socijalnih slubi, institucija i organizacija. Meu ovima, posebno mesto morale bi imati mere i aktivnosti zasnovane na optoj drutvenoj solidarnosti i posebnom odnosu i zainteresovanosti drutva za porodicu i naroito za njene veoma znaajne drutvene funkcije: reproduktivnu, vaspitno-socijalizatorsku, psiho-emocionalnu, socijalno-zatitnu i druge. Ovo tim vie, to mnoge porodice nisu u stanju da ostvaruju svoje drutvene uloge zahvaljujui nepovoljnim drutvenim uslovima kao to su: loe materijalne mogunosti, nereeno stambeno pitanje, nedostatak izgleda za zapoljavanje ili nesigurno radno mesto, nepovoljan profesionalni i drutveni status i sl. Druga tendencija je manje naglaena u odnosu na prethodno navedenu, ali je mnogo vidljivija u uslovima drutvenih kriza. U pitanju je pojava ponovnog uspostavljanja proirenih viegeneracijskih porodica. Po prirodi svojih odnosa ove porodice se razlikuju od tradicionalnih proirenih porodica, iako obe nastaju pod pritiskom objektivnih uslova drutvenog ivota porodice. Meu uslovima obnavljanja i pojave proirenih porodica manji je uticaj drutvenih, kulturnih ili psiholokih, dok je odluujui znaaj ekonomsko-materijalnih faktora. Produeno kolovanje, dugo ekanje mladih ljudi na zaposlenje, dug i spor proces dobijanja stana za mlade ljude i brane parove, nezaposlenost, posebno ena, tekoe oko dnevnog zbrinjavanja dece, nege i podizanja dece i sline okolnosti javljaju se kao odluujui inilac prisilnih proirenih porodica. Dominirajui uzrok nastanka proirenih porodica u aktuelnom vremenu je, dakle, materijalna i egzistencijana zavisnost mnogih mladih branih parova od njihovih roditelja. Kada proirene porodice ne bi bile posledica dejstva negativnih uslova ivota, one bi mogle biti poeljne, bar u nekim formama, u socio-psiholokom smislu, posebno za razvoj dece i poziciju i potrebe starih, ali poto nastaju pod pritiskom nepovoljnih i nametnutih posledica drutvenih kriza najee imaju veoma nepovoljne efekte. U svakom sluaju, stariji roditelji se javljaju kao vaan nosilac socijalne sigurnosti mlade porodice i kao oni koji ublaavaju socijalne probleme i neizvesnot u pogledu socijalnog statusa i egzistencije mladih i njihovih porodica. Oni su neka vrsta omekivaa socijalnih tenzija i nesigurnosti mnogih mladih i njihovih porodica. Porast jednoroditeljskih porodica, najee samohrane majke, takoe je uslovljen dejstvom drutvenih kriza (Mili A., 2001). Istraivanja pokazuju da ove strukturalno nepotpune porodice imaju specifine probleme u ostvarivanju svojih drutvenih funkcija, sigurnosti i stabilnosti porodice (Milosavljevi, Stojanovi, Vukovi, 2002). Ovo naroito vai za porodice samohranih majki sa decom, ija drutvena, profesionalna i druga svojstva su, po pravilu, nepovoljnija u poreenju sa standardnom porodicom. U velikom broju sluajeva realni problemi i potrebe ovih porodica prevazilaze njihove snage i mogunosti i morali bi biti meu prioritetima i posebnim ciljevima drutvene podrke porodici. Mnogi sadraji i mehanizmi socijalne politike prema porodici, ukljuujui i one moralno-vrednosnog karaktera, su uglavnom nedostupni jednoroditeljskim porodicama, iako, u principu, sva dece i sve porodice pod jednakim uslovima mogu koristi drutvene vrednosti i dobra i imaju ravnopravan poloaj. Ideal strukturalno potpune porodice

195

javlja se u mnogim sluajevima kao vrednosni faktor koji odreuje odnose prema drugim tipovima porodica (Milosavljevi, Stojanovi, Vukovi. 2002). Veoma je teko, bez ozbiljnih i dugoronih istraivanja, rei da li su drutvene krize uticale na rast stopa razvoda brakova. U svakom sluaju, sve je vie nepotpunih porodica, dok su stope razvoda uoljivije. Neka istraivanja na manjim uzorcima pokazuju da su se, pod uticajem drutvenih kriza, pojavile dve tendencije istovremeno: a) jaanje solidarnosti, kohezije i stabilnosti porodice i b) slabljenje porodinih veza, meupovezanosti i podrke lanova porodice, ukljuujui i raspad nekih porodica. Kako su obe ove oprene tendencije uslovljene istim drutvenim okolnostima, to znai da su unutarporodini odnosi i line karakteristike lanova porodice od presudnog znaaja za to u kom pravcu e se kretati neka stabilnost i funkcionisanje neke konkretne porodice. Mnogi problemi porodice u razliitim vidovima i u uslovima drutvenih kriza podstiu i osnauju zatitne mehanizme, koji postoje u svakoj porodici, ali je izvesno da oni ne uspevaju da posle izvesnog vremena ublae dejstvo negativnih socijalnih i drugih faktora, ukoliko nisu poduprti merama drutvene podrke i celovite socijalne podrke. Drutvene krize znaajno utiu na karakter porodinog ciklusa. Najznaajnija, empirijski utvrena promena, izraenija u razvijenim drutvima, ali sve prisutnija i u domaoj populaciji, tie se produetka prosene starosne granice za stupanje u brak i zasnivanje porodice. Novija istraivanja u razvijenim zapadnim drutvima pokazuju da je prosena starost za stupanje u brak pomerena na oko 28 godina za ene i izmeu 29 i 30 godina za mukarce. Ovakav trend stupanja u brak i zasnivanja porodice ne pomera jedino porodine cikluse (zasnivanje braka, raanje dece, podizanje i razvoj dece, osamostaljivanje dece, starenje porodice itd.), ve utie znaajno i na funkcije, stil ivota i druge karaktersitike i dinamiku porodice. Drutvene krize vode promenama uloga, procesa i odnosa u okviru porodice. Ove promene su ee nepovoljne nego pozitivne. Re je, pored ostalog, o konzerviranju i ak povratku na neke tradicionalne podele uloga, posebno meu polovima, i o irenju zavisnosti dece i mladih od roditelja, to predstavlja istovremeni teret za obe generacije. Vea zavisnost i specifini problemi pogaaju takoe i starije lanove porodice, kao to je ve pomenuto prilikom ukazivanja na problem proirenih porodica. Ekonomske krize, tekoe oko zaposlenja, tei uslovi za profesionalnu promociju i slini problemi posebno negativno pogaaju ene, jer one ne samo da usporavaju ve usmeravaju u suprotnom pravcu promene poloaja i uloga ena u porodici. Moe se rei da ene preuzimaju vei deo posebnih porodinih tekoa, naroito u vreme kriza. U mnogim porodicama one preuduzimaju dodatne aktivnosti sa ciljem obezbeivanja sigurnih prihoda (porodina manufaktura, dodatni rad u drugim kuama, pruanje manjih servisnih usluga, preprodaja proizvoda i slino), preuzimaju mnoge uloge u domainstvu, jer su usluge i dobra tako skupi da jedino domainstva sa visokim prihodima mogu sebi da ih priute. ene u celini preuzimaju i odgovornosti i obaveze oko dece, jer su oevi due i ee van kue u potrazi za radom i zaradom. One su direktno odgovorne za porodinu tednju i pronalaenje zlatnih rezervi u okviru porodinog bueta ili raspoloivih sredstva. Drutvene krize posebno nepovoljno utiu na sadraje i karakter porodinih funkcija. Sa retkim izuzecima nekih regiona u nas, svi aktuelni indikatori demografskih kretanja ukazuju na veoma ozbiljnu krizu porodine bio-reproduktivne funkcije. To

196

znai, pre svega, da mnoge porodice nisu u mogunosti da obezbede svoju reprodukciju i istovremeno obnavljanje stanovnitva, ime se ugroava pravo i dunost graana na slobodno i odgovorno roditeljstvo. Sa druge strane, mehanizmi opte drutvene solidarnosti sa porodicom, koji se pored ostalog izraavaju kroz sistem drutvene brige o deci, imaju skromne domete u podsticanju i obezbeivanju reprodukcije porodice, jer su veoma selektivni, skromnog nivoa i najee namenjeni materijalno ugroenim porodicama, ime je naglaenija njihova socijalno-zatitna umesto stimulirajue funkcije. Naravno, socijalni i psiholokki faktori, kao to su nesigurnost u pogledu perspektive porodice i dece u uslovima drutvenih kriza utiu na odluku da se raa vie dece ili da se nema nijedno. Zahvaljujui svemu ovome, teko se mogu oekivati znaajnije promene u bioreproduktivnoj funkciji porodice i u procesima obnavljanja stanovnitva u uslovima loeg drutvenog statusa i materijalne nesigurnosti, naroito mladih porodica, koje su, po prirodi stvari, nosioci raanja i reprodukcije stanovnitva. Ekonomske krize utiu i na oivljavanje nekih porodinih funkcija, koje su u veini sluajeva izale izvan okvira porodice, kao to je to sluaj sa veim delom ekonomske, pre svega, proizvoake funkcije. Nasuprot oekivanjima strunjaka o porodici, da e se njena ekonomska funkcija u potpunosti, sa izuzetkom njenih potroakih aspekata, ostvarivati izvan porodice, uoeno je oivljavanje mnogih ekonomskih ili paraekonomskih aktivnosti unutar porodice koje, pod uticajem ekonomskih kriza i drutvenih protivrenosti, slue ouvanju ili obezbeivanju ivotnog standarda. Pored rada na sic, okretanja poljoprivrednim poslovima i porodinoj manufakturi sa ueem veine lanova porodice, ovde se mogu dodati razliiti poslovi u okviru sive ekonomije, koji imaju sline ciljeve. Istraivanja pokazuju da su ovakva usmerenost ka dodatnom radu i sticanju prihoda prisutnija u porodicama koje nemaju stabilne i dovoljne prihode ili je radni i ekonomski status nosioca ekonomske funkcije porodice nesiguran. Ovome se moe dodati i proces okretanja veine porodica sopstvenim snagama kada je u pitanju odravanje domainstva, usluge u stanu, popravka stvari ili pokustva i slino. Istraivanja pokazuju takoe, da porodina solidarnost obezbeuje deo stabilnosti drutvenih odnosa u uslovima ekonomskih i svekolikih kriza, ublaavajui posledice ivotne i socijalne nesigurnosti znaajnog dela stanovnitva i, posebno, mladih generacija, koje su nezaposlene i koje bi imale osnova za socijalno i politiko nezadovoljstvo i bunt. Prema tome, moglo bi se zakljuiti da se mnogi spori, ali veoma ozbiljni procesi dogaaju se sa porodicom i u porodici. Neki od njih imaju veoma negativne posledice po odnose, strukturu, funkcije i nain i stil ivota mnogih porodica i karakter dezorganizacije i disfunkcije, shvaenih ne u klasinom ve savremenom smislu, kao drutveno uslovljene poremeaje u odnosima, funkcijama i strukturama porodice. Ekonomske, socijalne i politike krize i ekonomske i politike greke nisu jedino stvorile nove terete za mnoge porodice, ve su znaajno poremetile mnoge aspekte, dimenzije i procese u porodici, esto sa devijantnim elementima, sa aspekta potreba njenih lanova i oekivanih demokratskih i ravnopravnih odnosa u njima. Zahvaljujui pomenutim i drugim uzrocima, mnoge porodice imaju realan problem opstanu, optimalno funkcioniu i imaju skladne i stabilne odnose Oni koji su odgovorni za politiku i odnos drutva prema porodici i njeni drutveni i profesionalni realizatori, meu kojima su i ustanove i slube socijalnog rada, morali bi biti svesni, naroito negativnih i nepovoljnih procesa, trendova i promena u porodici i u vezi sa porodicom, kako bi mogli definisati i organizovati odgovarajue sadraje i mere usmerene ka podrci porodici kako bi uspenije prevazilazila brojne

197

tekoe na koje nailazi u svakodnevnom ivotu i mogla da se sueli sa izazovima promena, ne samo onih koje su uslovljne drutvenim krizama. Promenjeni odnos prema porodici nikako ne bi smeo da se zasniva na svojevrsnom paternalizmu, ve kao saradnitvo u kome se uvaavaju, ne samo specifinosti razliitih tipova porodica i drugih ljudskih zajednica u kojima deca ive, ve i njihov subjektivitet i samoodgovornost. Deo peti TEORIJSKE I METODOLOKE OSNOVE NAUKE O DRUTVENIM DEVIJACIJAMA Glava I ISTORIJSKI KORENI NAUKE O DRUTVENIM DEVIJACIJAMA Za razvoj naunih osnova nauke o drutvenim devijacijama, iji poetni korak predstavlja konstituisanje socijalne patologije, veoma su znaajni neki istorijski uslovljeni socijalni procesi i pokreti i teorijska i metodoloka dostignua starijih i razvijenih naunih disciplina. U ovom smislu za nastanak socijalne patologije posebno su znaajne parcijalne studije pojedinih socijalnih problema i drutvenih devijacija, kao rezultat socijalnih protivrenosti ranog kapitalistikog drutva, socijalni i politiki pokreti, razvoj sociologije i drugih humanistikih nauka. Dugo je u politikoj i socijalnoj misli graanskog drutva vladalo uverenje da je re o idealnom drutvo, koje na osnovu naunih i drugih saznanja treba samo poboljavati. Meutim, prve drutvene krize su pokazale da je u pitanju velika iluzija, jer su one izbacile na povrinu mnoge socijalne protivrenosti i probleme graanskog drutva. Razvoj graanskog drutva pratili su paralelno mnogi masovni socijalni problemi poput siromatva, nezaposlenosti, kriminala, prostitucije i sl. Drutvene krize i protivrenosti graanskog drutva podstakli su razvoj drutvenih nauka, pre svega, sociologije kao pokuaj da se teorijski i empirijski istrae uzroci i karakteristike ovih pojava. S druge strane, drutvene krize su razvile potrebu za praktinim osmiljenim aktivnostima usmerenim prema predupreenju i prevazilaenju socijalnih problema. Ova praktino-aplikativna potreba iznedrila je socijalnu politiku, socijalni rad i druge socijalne delatnosti. Socijalni pokreti, koji su esto prerastali u politike, javili su se kao rezultat drutvenih, ekonomskih i politikih promena i kao posledica nezadovoljstva odreenih drutvenih slojeva sopstvenim socijalnim poloajem. Mnoga istraivanja i socijalne ideje nastale su kao potreba ljudske, socijalne i politike emancipacije drutveno depriviranih i potlaenih slojeva. Meu ovim pokretima po svom doprinosu podsticaju zasnivanja i razvoja nauke o drutvenim devijacijama izdvajaju se naroito radniki pokret, nastao pod teretom socijalnih problema i nepovoljnih posledica socijalnih protivrenosti graanskog drutva, i feministiki pokret, koji je nastao neto kasnije i koji je imao uticaja krajem XIX i poetkom XX veka. Uprkos prisutnim podozrenjima prema feministikom pokretu, zahvaljujui prisutnim nedostacima i jednostranostima, on je ipak znaajno doprineo poveanju interesovanja javnosti i podsticanju istraivanja socijalnog poloaja, problema i karakteristinih devijacija ena, pruajui time osnovu za ukupno razumevanje drutvenih devijacija. Tako su naprimer, neke od najboljih studija prostitucije i nasilja nad enama nastale kao proizvod ovog pokreta.

198

Novi socijalni pokreti esto su povezani sa delovanjem nekih profesionalnih struktura ili asocijacija. Oni ponekad nastaju u okviru pojednih struka (socijalni radnici, sociolozi, psiholozi, kriminolozi i dr.), ali su uvek utemeljeni u socijalnim interesima i problemima nekih delova drutvene strukture i u iu svog interesovanja stavljaju potrebe i probleme marginalizovanih pojedinaca ili drutvenih slojeva. Poev od ezedesetih godina ovi pokreti trae svoj saznajni i aplikativni oslonac u razliitim radikalnim i kritikim teorijama. Rezultati, dostignua i saznanja drutvenih nauka, medju kojima se sa stanovita predmeta nauke o drutvenim devijacijama posebno izdvajaju sociologija, medicina, psihologija, antropologija, kriminologija i pravo, predstavljaju trei znaajan koren nauke o drutvenim devijacijama. Poetna teorijska, metodoloka i empirijska baza nauke o drutvenim devijacijama nastala je u okviru ovih nauka. Konstituisanje i razvoj sociologije omoguili su naroito nastanak i razvoj socijalne patologije i sociologije devijantnosti, kao specijalizovanih sociolokih disciplina, sa tendencijom da postanu integrativna disciplina za izuavanje svih vidova socijalnih problema i drutvenih devijacija. Saznanja humanih nauka, posebno medicine, psihologije i antropologije, od kojih su neka starija od sociologije, imala su znaajan uticaj na odreene teorije o devijantnosti. Saznanja i razvijene metode ovih nauka znaajno su doprinela utemeljenju nauke o drutvenim devijacijama.

199

Glava II ISTRAIVANJA KOJA PRETHODE KONSTITUISANJU SOCIJALNE PATOLOGIJE I NAUKE O DRUTVENIM DEVIJACIJAMA II 1. Parcijalne studije socijalnih problema Parcijalne studije socijalnih problema su prethodnice teorijskog utemeljenja i zasnivanja socijalne patologije i nauke o drutvenim devijacijama. Ove studije su bile posebno u modi izmeu prve (1789. godine) i druge (1848. godine) francuske buroaske revolucije, kao filantropska potreba mlade graanske klase i razvoja ekonomske, socijalne i politike misli. Ove studije nazivaju se parcijalnim zbog toga to se kao predmet njihovog izuavanja javljaju pojedini socijalni problema. Tako je, naprimer, Rene Villery ispitivao mortalitet tekstilnih radnika, kao socio-demografsku pojavu, sa namerom da utvrdi koja lina svojstva, radne karakteristike i uslovi ivota posebno utiu na ovu pojavu. On je nesumljivo pokazao postojanje neposredne uzrone veze izmeu socijalnih uslova ivota i rada radnika i socijalnih bolesti i mortaliteta dela posebno ugroenog radnitva, kakvi su bili tekstilni radnici. Drugi primer su istraivanja Benoistin-a de Chatoneuf-a, koji se bavio izuavanjem diferencijalnog mortaliteta odnosno razlikom u stopama i uzrocima mortaliteta izmeu bogatih i siromanih drutvenih slojeva. Ovaj autor je doao do saznanja da postoje bitne razlike u uzrocima i stopama smrtnosti izmeu ova dva sloja, koji je uslovljen razlikama u ukupnim uslovima ivota, koji su takoe istraivani (Jakovljevi, 1971). Primer parcijalnih studija su i istraivanja Parin-a du Chatelet-a, koji je poetkom XIX veka ispitivao socijalne uzroke prostitucije u Parizu i nekim drugim mestima u Francuskoj. Ovaj istraiva je, pored ostalog, doao do zakljuka da su najei uzroci prostitucije siromatvo i nepismenost. Saint-Mory se bavio istraivanjem veeg broja socijalnih problema svoga vremena, ali, pre svega, problemima industrijskih radnika. Ovaj istraiva je posvetio posebnu panju utvrivanju uzroka i karakteristika takvih problema kao to su siromatvo, abortusi, alhoholizam, bolesti, samoubistva i ubistva industrujskih radnika. Kao rezultat ovih istraivanja nastala je i prva kompletna studija socijalnog poloaja i itavog niza devijacija radnike klase (Jakovljevi, 1971). Osnovni doprinos parcijalnih studija sastoji se u tome to one predstavljaju prve pokuaje izuavanja devijacija primenom naunih metoda toga vremena. One su bile usmerene prema utvrivanju objektivnih indikatora i karakteristika socijalnih problema i ka prevazilaenju moralistikog pristupa devijacijama dominantno prisutnog u odnosu drutva prema devijacijama i socijalnim protivrenostima (moralno suenje i definisanje devijacija sa aspekta morala graanskog drutva). Nosioci ovih pristupa bili su graanski slojevi, koji su smatrali da su nosioci devijacija sami krivi za svoje loe socijalno stanje (Jakovljevi, 1971.) Osnovni nedostaci ovih socijalnih studija lee upravo u njihovoj parcijalnosti, odnosno u izuavanju pojedinih socijalnih problema van konteksta drutvenih odnosa (prirode graanskog drutva) i bez pokuaja uspostavljanja veze izmedju razliitih tipova devijacija toga vremena. Pored toga, njihova objanjenja socijalnih problema su uproena jer se preteno bave opisivanjem njihovih karakteristika i fenomenolokih aspekata bez pokuaja istraivanja njihove drutvene uzronosti.

200

II 2. Moralni statistiari Tridesetih godina XIX veka, posebno u periodu izmedju 1827. i 1835. godine, objavljuju se prve zvanine demografske i drutvene statistike, za koje je poraslo interesovanje u svim evropskim zemljama. Zahvaljujui tome stvarana je empirijska graa za mnoge posebne analize i istraivanja. Meu prvim naunicima koji su koristili i razvijali statistike metode u svojim istraivanjima drutvenih pojava i socijalnih problema bili su Adolphe Quetelet (1796-1874) - belgijski astronom i matematiar, dopisni lan mnogih uenih drutava, ije je najznaajnije objavljeno delo "Socijalna fizika - esej o mogunostima oveka", i Andre Michel Guerry (1802-1866) advokat i profesor prava na provincijskom univerzitetu. Oni su popularno nazvani moralnim statistiarima, zbog predmeta njihovih istraivanja. Istraivakom radu ovih naunika prethodilo je zasnivanje i uvoenje zvaninih statistika o drutvenim pojavama, to je omoguilo razliite vrste analiza. U metodolokom smislu znaajno je saznanje da su ovi istraivai nastojali da svoje analize drutvenih pojava i socijalnih problema utemelje na principima prirodnih nauka, pre svega, matematike. Sadraji i predmet njihovih istraivanja daju im za pravo da se mogu smatrati osnivaima jedne nove naune discipline, koja se u njihovo vreme nazivala socijalnom fizikom ili moralnom statistikom. Osnovni cilj ove discipline je bio da se na osnovu analize zvaninih statistika ustanove zakonitosti i karakteristike raznih drutvenih pojava (siromatva, samoubistava, kriminaliteta) primenom metoda matematike i fizike. Quetelet i Guerry su prvenstveno bili zainteresovani da istrae prirodu razliitih drutvenih pojava i neposredan odnos izmedju drutvenih i prirodnih faktora, na jednoj strani, i odreenih drutvenih pojava, odnosno socijalnih problema, na drugoj. Socijalna fizika, po ovim istraivaima, imala je zadatak da utvrdi pravilnosti i zakonitosti drutvenih pojava korienjem statistikih metoda i analiza. U praktinom ostvarivanju ovog cilja moralni statistiari su primenjivali longitudilalna istraivanja, pokuavajui da u duim vremenskim serijama utvrde neke zakonitosti drutvenih pojava. Posebno su se bavili istraivanjem siromatva, demografskih pojava (natalitet i mortalitet) i razliitih vidova kriminaliteta. Neophodno je napomenuti da su u duhu toga vremena sve drutvene devijacije identifikovane sa kriminalitetom. Istraivanja ovih autora pokazala su da mnoge pojave zaista podleu odreenim zakonitostima i da su stopame razliitih vidova kriminaliteta uglavnom ustaljene (ubistava, samoubistava i drugih oblika agresije). Pokazalo se naprimer, da ukupan broj krivinih dela u pojedinim zemljama iz godine u godinu ostaje isti ili da se tek neznatno menja, to je moralne statistiare dovelo do zakljuka da je kriminalitet drutvena pojava. Kada bi primarni uzroci kriminaliteta bili faktori ili karakteristike linosti, onda bi stope i obim kriminaliteta morali znatnije da variraju iz godine u godinu. Moralni statistiari su se bavili i ispitivanjem uticaja prirodnih faktora na razliite socijalne probleme. Oni su sa puno mate i preciznosti ispitivali uticaj prirodnih faktora, pre svega, klime na odreene socijalne pojave, meu kojima ih je naroito interesovao kriminalitet. Oni su analizirajui razlike u klimi utvrdili da postoje znaajne razlike u kriminalitetu na severu i jugu Evrope. Tako su se u junim delovima Evrope ee javljala krivina dela protiv asti i ugleda, ubistava, razliitih vidova agresija i zavisnost od droge, dok su na severu bila prisutnija samoubistva i slini vidovi devijacija. Na osnovu ovih istraivanja Quetelet je formulisao svoj "termiki zakon kriminaliteta, po kome klimatsko-geografski faktori utiu na strukturu i prirodu kriminaliteta, kao i na izraenost i promene njegovih sadraja i oblika.

201

Moralne statistiare naroito je interesovalo dejstvo prirodnih uslova na odreene vidove kriminaliteta i posebno na imovinski kriminalitet. Primenom statistikih analiza oni su utvrdili da u sunim godinama dolazi do porasta imovinskog kriminaliteta, iz ega su zakljuili da postoji direktna etioloka uslovljenost izmedju tipova kriminaliteta i prirodnih faktora. Ove njihove analize uticale su kasnije na ispitivanja veze izmeu nekih drugih faktora i kriminaliteta. Od faktora koji su dovoeni u vezu sa kriminalitetom, najvie je istraivano delovanje ekonomskih uslova. U tu svrhu Quetelet i Guery su se sluili raznim metodama analize: istraivali su izraenost kraa u rodnim i nerodnim godinama, ispitivali ekonomski status kriminalaca, poredili kriminalitet u siromanim i bogatim regionima. Omiljeni metod statistikih analiza ovih istraivaa bio je poreenje cena ita i drugih namirnica i broja krivinih dela u duim vremenskim periodima. Rezultati ovih istraivanja su pokazali da visoke cene namirnica idu zajedno sa porastom imovinskog kriminaliteta i sa padom kriminaliteta protiv linosti. Moralni statistiari su se takoe bavili utvrivanjem socijalne i prostorne distribucije odreenih socijalnih problema. Utvrivanje socijalne distribucije su u praksi realizovali kroz posebna istraivanja vezana za prisutnost odreenih devijacija, pre svega kriminaliteta, u odreenim socijalnim strukturama. Interesovanje za distirbuciju socijalnih problema u razliitim drutvenim strukturama dovelo ih je do saznanja da postoje razlike u izraenosti i karakteru socijalnih problema izmeu odreenih drutvenih slojeva. Analizirajui devijacije sa aspekta nekih drugih socijalnih obeleja, kao to su na primer pol, doba, uzrast, starost, profesionalne grupe i slino, ovi autori su uspostavili vezu izmeu drutvene strukture i socijalnih problema i devijacija, utvrujui odreene pravilnosti. Utvrivanje prostorne distribucije devijacija su u praksi realizovali kroz posebne analize vezane za razliitu distribuiranost drutvenih devijacija u prostornom smislu (centar-periferija, grad-selo). Istraujui prostorne distribucije ispitivanih socijalnih problema i pojava oni su strpljivo izraivali itave karte i mape iz kojih su se videle razlike u uestalosti niza devijacija u pojedinim zemljama i regionima. Zbog primene ovog vida prikazivanja rairenosti devijacija neki moralne statistiare nazivaju i kartografima. Kasnije su se javila miljenja da regionalne razlike valja pripisati drutvenim iniocima: religiji, demografskoj strukturi i stepenu ekonomskog razvoja. Danas se istraivanja moralnih statistiara vezana za prostornu distribuciju devijacija smatraju preteom ekolokih teorija koje su kasnije ravili pripadnici ikake kole, pa se zato moralni statistiari nazivaju i ekolozima. Quetelet je pravilnost javljanja devijantnih pojava objanjavao svojom teorijom srednjeg, prosenog oveka. Po toj teoriji u svakom drutvu postoji jedan opti tip oveka, koji predstavlja tipine odlike veine stanovnitva. Njegove osobine se mogu tano utvrditi, kao aritmetiki prosek distribucije osobina u stanovnitvu. Ovaj opti tip menja se mnogo sporije nego individualni tipovi, a njegova stabilnost utie na stabilnost statistikih pokazatelja o moralnim pojavama. Kod svakog oveka postoji sklonost ka kriminalitetu, ali Quetelet smatra da ista sklonost nije neka posebna bioloka ili psiholoka osobina pojedinca, nego statistika verovatnoa da e odreeno lice tokom ivota izvriti neko krivino delo. Raznovrsni su i viestruki doprinosi moralnih statistiara izuavanju i razvoju naune osnove drutvenih devijacija i socijalnih problema. Kao najznaajniji svakako se mogu nabrojati sledei:

202

1. Moralni statistiari su doprineli razvoju statistikih istraivanja i metoda od kojih se neke jo uvek koriste, kao na primer prostorna distribucija, arimetika i geometrijska sredina, grafika prikazivanja. 2. Razvoj kartografskih metoda, jer se pokazalo da je kartografija pogodan metod da se vidi kako se odreene devijacije distrbuiraju na nivou nekih lokalnih zajednica. 3. Utvrivanje pravilnosti i pokuaj definisanja zakonitosti i odnosa izmeu socijalnih problema, pre svega kriminaliteta i geografsko- klimatskih uslova. 4. Moralni statistiari su dali itav niz saznanja - podataka vezanih za konkretne pojave, siromatvo, mortalitet i kriminal, sa vrlo konkretnim opisima. 5. Oni su smatrali da je devijacija drutvena pojava jer je drutveno uzrokovana i tim stavom su se suprodstavili u to vreme razvijenoj ideji o uroenom kriminalcu koja polazi od tvrdnje da su devijacije posledica odreenih osobina linosti. Osnovni teorijski, metodoloki pristup i rezultati istraivanja Quetelet-a i Guerry-a imaju i neke naune slabosti medju kojima se posebno uoavaju: 1. Metodoloka jednostranost, koja se ogleda u upotrebi iskljuivo statistikih metoda pri ispitivanju socijalnih pojava i problema kojima se zahvataju samo kvantitativni aspekt i koje imaju imaju znaajne metodoloke slabosti, poev od nemogunosti kontrole kvaliteta i pouzdanosti statistikih podataka, do greaka u obradi i klasifikaciji. 2. Zakljuivanje o uzronosti na osnovu korelacija. U sluaju ispoljavanja pojave A i B, korelacija podrazumeva da uvek kada se pojavi A mora da se pojavi i B, to ne mora da znai da izmeu ove dve pojave postoji uzrona veza. Mogue je da isti uzrok izaziva obe pojave. Naprimer, objanjenje pojave imovinskog kriminala (pojava A) u vreme sue (pojava B) ne uzima u obzir prethodno postojanje siromanih slojeva koji ne mogu da preive suu bez imovinskog kriminala. 3. Oni su prosto zanemarili uticaj linosti na pojavu devijacija. Imali su u vidu samo drutvene i prirodne faktore (prirodno-klimatske) iji su uticaj prenaglasili, dok linim faktorima nisu pridavali vei znaaj.

II 3. Socijalutopisti Socijalutopisti, meu kojima su najznaajniji Robert Owen, Saint-Simon i Charle Fourieur, predstavljaju jedno krilo u okviru radnikog pokreta, ali su ovde zanimljivi zbog doprinosa zasnivanju shvatanja i analiza, koje su prethodile nastanku nauke o drutvenim devijacijama (Jakovljevi, 1971). Polazni konceptualni stav socijalutopista bio je da su socijalni problemi buroaskog drutva posledica ljudske nejednakosti, koja nije bioloke nego socijalne prirode. Drutvene nejednakosti su neminovno obeleje prirode gradjanskog drutva u kome postoje mnoge socijalne protivrenosti. One su proizvod odreenih ustanova i konkretnih uslova buroaskog drutva. Socijalutopisti govore o tri kljuna zla koja izviru iz prirode graanskog drutva: 1. Privatna svojina, koja omoguuje izobilje jednom i spreava drugi deo drutva da zadovoljava svoje osnovne potrebe, to dovodi do itavog niza socijalnih problema. 2. Buroaski brak, koji je u graanskom drutvu shvatan kao ugovorni odnos, iji je cilj uveanje i ouvanje privatne svojine i u kome se uspostavlja nejednakost

203

polova, to je takoe jedna od drutvenih uzroka socijalnih problema i posebnog tipa nejednakosti (razlike i unutar buroaske klase) i 3. Sistem obrazovanja graanskog drutva, koji je selektivan i dostupan samo graanskoj klasi, dok je radnikoj klasi nedostupan, iz ega izviru mnogi socijalni problemi. Ukidanje privatne svojine, drugaija organizacija braka i porodice, opte i jednako obrazovanje su sredstva kojima se vetake nejednakosti meu ljudima mogu ukinuti, pa samim tim u ljudskom drutvu ne bi bilo kriminaliteta ni drugih oblika drutvenih devijacija. Socijalutopisti su se posebno bavili izuavanjem kriminaliteta sa ciljem da utvrde njegove osnovne drutvene uzroke. Njihovo shvatanje poivalo je na nekim od sledeih kljunim ideja: 1. Kriminalitet je deo svakodnevice radnike klase. Naime, socijal-utopisti su vrili brojna etnoloka istraivanja radnika i gradske sirotinje i doli su do zakljuka da su ove klase u stanju fizike i moralne inferiornosti u odnosu na buroasku klasu usled nepovoljnog drutvenog poloaja radnika i kapitalistike eksploatacije rada. Socijalna i ekonomska inferiornost, loi uslovi ivota i krajnja neobrazovanost su po socijalutopistima bili kljuni uzrok kriminala kao jedinog naina da radnika klasa doe do odreenih dobara koja su im inae nedostupna. 2. Kriminalitet je primitivni oblik klasne borbe. Naime, drutveni poloaj radnika ini ih spremnim na kriminalitet i ova ideja se upravo ogleda u imovinskom kriminalitetu koji predstavlja specifian vid eksproprijacije eksproprijatora. 3. Kriminalitet je vezan za zakon o viku stanovnitva. Naime, re je o sutinskoj karakteristici graanskog drutva koje, da bi moglo da prosperira, mora da raspolae vikom radne snage (mora da postoji pritisak od strane nezaposlenih na zaposlene). Kapitalistika privreda mora radi svog opstanka da raspolae odreenim procenatom nezaposlenih. Nezaposlenost i siromatvo uticali su na to da se kod ovih drutvenih slojeva stanovnitva javlja itav niz socijalnih problema (razvodi brakova, abortusi, alkoholizam, prostitucija i sl.), koji su pojaavali njihovu drutvenu marginalizaciju. Socijalutopisti su utvrdili konkretnim istraivanjima, pored ostalog, da su u to vreme ilegalni i primitivni abortusi bili jedan raireni nain prekida trudnoe i primitivne kontrole raanja sa vrlo visokim stepenom oboljevanja i smrtnosti, naroito ena i dece. 4. Kriminalitet je logika posledica opteg egoizma koji je neminovan u uslovima konkurentske borbe. Naime, kriminalitet nije zastupljen iskljuivo meu radnikom klasom, ve kriminalaca ima i meu buroazijom kod koje se kriminalitet ne moe objanjavati siromatvom, neobrazovanou i bedom. Kasnije je holandski socijalist i kriminolog Villiam Bonger (1876-1940), polazei od slinih stavova, uzrok kriminaliteta meu pripadnicima buroazije nalazio u sveoptem egoizmu, koji je posledica kapitalistikog naina proizvodnje. Kapitalistiki sistem proizvodnje se zasniva na suprotstavljenim interesima koje obeleava konkurencija meu kapitalistima, konkurencija meu radnicima i suprotnost interesa izmeu kapitalista i radnika. Sve ove pretpostavke socijalutopista su veoma tanane u svojoj filozofsko teorijskoj zasnovanosti. One su rezultat empirijskih istraivanja i saznanja i kao takve usmeravaju na globalne uzroke devijacija, koji izviru iz sistema graanskog drutva. Kada je re o doprinosima socijalutopista zasnivanju saznanja o socijalnim problemima i drutvenim devijacijama neophodno je pomenuti i njihov pokuaj da

204

izgrade koncepcije drutvenih promena. U ovom smislu je veoma interesantan socijalni eksperiment koji je izveo engleski filantrop i socijalutopista Robert Owen (1771-1858). On je kao suvlasnik tekstilne fabrike u naselju New Lanarck osnovao koloniju "Harmony", kao specifinu vrstu komunistike zajednice. U toj koloniji je pokuao da stvori zajednicu rada, potronje i ivota. Pored ostalog, kolonija je imala svoju policiju i administraciju; radnike nadnice su odreivane prema rezultatima rada, to je predstavljalo stimulaciju za rad (oni koji su vie radili bili su nagradjivani); uveden je specijalni sistem zatite na radu; poboljani su higijenski uslovi rada; gravidne ene i deca mladja od deset godina nisu smeli raditi u fabrikama i to je predstavljalo zaetak radnikog zakonodavstva; u koloniji nije korien novac ve su potrebe stanovnika obezbedjivane besplatno; kolonija je imala svoju kolu, deje vrtie, prodavnice, kuhinju, a radnici su u starosti i u sluaju bolesti imali penziju itd. Sa aspekta sociologije devijantosti i drutvenog odnosa prema devijacijama najznaajnije je saznanje da tokom 20 godina trajanja kolonije nije zabeleno nijedno krivino delo. Zbog ovoga je kasnije ova kolonija nazivana "pravom laboratorijom kriminalne sociologije", a odsustvo kriminaliteta u New Lanark-u navoeno je kao eksperimentalni dokaz teorije o socijalnoj uslovljenosti devijantnih pojava. Najznaajnijim doprinosima socijalutopista tumaenju i istraivanju socijalnih problema i devijacija smatraju se sledei: 1. Usmeravanje i skretanje panje na drutvene uzroke socijalnih devijacija. 2. Dobre analize konkretnih socijalnih pojava (na primer siromatvo) sa izvanrednim i preciznim opisima koji su ostavili trag o socijalnim devijacijama tog vremena. 3. Korienje brojnih statistikih metoda u istraivanjima socijalnih problema (Robert Owen je naprimer, uveo indekse kao statistiki metod merenje devijacija), 4. Uvoenje socijalnog eksperimenta sa definisanim krajnjim ciljem i 5. Pokuaj utvrivanja optih zakonitosti i pravilnosti socijalnih devijacija toga vremena. Koncepcije i istraivanja socijalutopista pratile su i brojne slabosti medju kojima posebno: 1. Naivnost i nerealnost itavog projekta (socijalni eksperiment) koji su izraeni kroz dve ideje: da se minornim socijalnim promenama moe uticati na promenu globalnog sistema i kroz oekivanje da e socijalno prosveivanje radnike klase dovesti do promena u njihovom ivotu. 2. Utopizam ideja o socijalnim reformama, (nemognost promena globalnog drutva parcijalnim reformama) i 3. Prenaglaen znaaj ekonomskih faktora u objanjavanju uzroka socijalnih problema i devijacija.

205

Glava III TRADICIONALNE SOCIJALNO-PATOLOKE TEORIJE III 1. Bioantropoloke (biologistike) teorije Razvijenije prirodne nauke (matematika, biologija) dale su svoj doprinos zasnivanju naunih osnova nauke o drutvenim devijacijama, uz ogranienja koja su bila neminovna posledica nivoa razvijenosti tih nauka. Takav je sluaj posebno sa biolokim teorijama o kriminalu. Bioantropoloke teorije nastaju u drugoj polovini XIX veka kao pokuaj da se umesto moralistikih sudova o tome ta je devijantno, a ta normalno, definiu nauni pozitivistiki kriterijumi za razlikovanje normalnih od patolokih pojedinaca u skladu sa onovremenskim shvatanjima naunih principa. Ove teorije stavljaju u sredite svog naunog interesovanja oveka, zbog ega se oznaavaju kao antropoloke. One takoe polaze od kljune etioloke pretpostavke da su devijacije uzrokovane biolokim faktorima, zbog ega se oznaavaju kao bioloke, a poto prenaglaavaju znaaj bioloke osnove oveka neki ih nazivaju i biologistikim. Polazni stav ovih teorija je da se kao odluujui inioci devijacija javljaju bioloke karakteristike, odnosno steena ili nasleena svojstva u vidu genetskog potencijala. U okviru ovih teorija devijacije se tumae postojanjem nekog fizikog ili psihikog deformiteta i poremeaja biolokih funkcija organizma. Klasinim bioantropolokim teorijama prethode frenoloka istraivanja s poetka XIX veka. Sutina frenoloko istraivakog stava je da se na osnovu oblika i gradje ljudske lobanje moe zakljuivati o mentalnim sposobnostima i duevnim osobinama oveka. Zaetnik frenolokih istraivanja bio je Franc Jozeph Gall (1758-1828). On je opipavanjem utvrdio da postoje udubljenja i ispupenja na delovima lobanje i zakljuio je da je to posledica konfiguracije mozga. Gall je tvrdio da je u svakom od tih udubljenja i ispupenja smeten odreeni organ ili deo mozga, koji upravlja biolokim ili umnim funkcijama oveka. Ovaj autor je smatrao da svakoj funkciji odgovara posebni organ i da svi ti organi utiu na oblik lobanje. Ukoliko je neki organ razvijeniji onda e se na odgovarajuem delu lobanje nai ispupenje, a ako je manje razvijen ili nerazvijen onda e to pratiti udubljenje. Interesantno je naglasiti da su Gall i drugi frenolozi smatrali da postoje i posebni organi za devijacije i devijantno ponaanje i da oni mogu da se identifikuju. Frenolozi su, dakle, smatrali da je devijacija posledica razvijenosti posebnih modanih organa, da je ona uroena i u potpunosti bioloki determinisana. Sa aspekta dananje nauke ovi stavovi izgledaju naivno i sa oiglednim nedostacima, medju kojima su posebno: da se pipanjem lobanje ne moe saznati nita o obliku mozga, da se sloena ljudska ponaanja, koja imaju drutvena znaenja ne mogu pripisati samo delovanju pojedinih modanih centara, da nikada nije dokazano da se lobanje devijanata razlikuju od lobanja drugih ljudi itd. Frenoloka istraivanja nisu imala veliki nauni znaaj, vrlo brzo su zaboravljena i odbaena, ali ih treba pomenuti jer su ona bila zaetak bioantropolokih teorija iz najmanje dva razloga: zbog okretanja oveku kao pojedincu i pokuaja da se metodama prirodnih (pozitivnih) nauka, pre svega biologije, doe do saznanja o uzrocima devijacija. Chesare Lombroso (1836-1909) se smatra osnivaem bioantropoloke kole, koja se jo oznaava i kao pozitivna kola, kola pozitivne kriminologije ili kriminalna antropologija, kao i ocem kriminologije. Lombroso je zavrio medicinu,

206

specijalizovao psihijatriju, jedno vreme je bio vojni lekar, potom je istraivao u zatvoru i dugo bio profesor univerziteta u Torinu. Lombroso je objavio svoja shvatanja u knjizi "ovek prestupnik". Interesantno je da je ova knjiga kada je prvi put objavljena 1876. godine imala 250 strana, a kada je drugi put objavljena 1896. godine brojala preko 1000 strana, to je upravo rezultat njegovih istraivanja u meuvremenu. Lombroso je sam za sebe rekao i pokuao da se tako ponaa da on nije filozof nego naunik i da e se baviti izuavanjem devijacija primenom metoda pozitivnih, prirodnih nauka, koristei posebno razliite metode merenja. Bio je to, zapravo, pokuaj da se objektivnim metodama odrede ne samo kvantitativne ve i kvalitativne karakteristike oveka. Naunu polaznu osnovu Lombrosovih shvatanja i istraivanja ini Darvine-ova teorija evolucije, odnosno ideje o postepenom razvoju ukupnog ivog sveta i oveka. Evolucija oveka znai njegov stalni rast i razvoj u kome vii stupnjevi predstvaljaju novi kvalitet u odnosu na prethodne faze. Tokom svojih istraivanja Lombroso je upotrebljavao metode merenja i empirijskih istraivanja biologije kao nauke. On je poao od pretpostavke da izuavanje devijacija pretpostavlja primenu metode posmatranja i merenja razliitih karakteristika pojedinaca. On je razvio posebne metode merenja razliitih karakteristika oveka (antropometrija). Koristio je takoe i statistike metode, koji su u to vreme ve bile razvijene. Lombroso meutim, nije mogao da izbegne zamke svog vremena i da ubaci neto to je bizarno i dramatino, tako da je za primere svojih stavova uzimao neke ekstremne sluajeve, to je inae bila slabost pisanja tog vremena. Lombroso je do svojih poetnih ideja doao upravo empirijskim putem poto je kao zatvorski lekar bio u situaciji da posmatra, opipava, meri i uporeuje lobanje mnogih ivih, ali i pogubljenih zatvorenika. Na osnovu ovih iskustava i posebno ispitujui lobanju jednog viestrukog kriminalca (frenolokim metodama i posmatranjem), on je doao do interesantnog zakljuka da postoje velike slinosti izmeu oblika, proporcija i strukture lobanje oveka i ovekolikih majmuna. Daljim merenjima i utvrivanjem odreenih karakteristika i slinosti lobanja mnogih zatvorenika, Lombroso je doao do ideje o atavistikom uroenom prestupniku. Atavizam predstavlja evolutivnu regresiju, koja se ispoljava kroz nasleivanje nekih evolucijom prevazienih karakteristika. Atavizam je pojavljivanje fizikih i psihikih osobina nasleenih od davnih predaka, osobina koje su se evolucijom skoro izgubile, a koje utiu da se ovek, nasleujui te karakteristike, ponaa regresivno. Lombroso smatra da su kriminalitet i sline devijacije posledica nasleenih atavistikih karakteristika davnih predaka, koje u osnovi izraavaju primitivni stupanj evolutivnog razvoja i otud postojanje slinosti izmeu kriminalaca i ovekolikih majmuna. On smatra da su razliite vrste kriminalnih ponaanja karakteristine za divlje ivotinje i ljude na niskom stupnju razvoja i da ne prilie civilizovanom oveku, tako da pojava kriminaliteta u civilizovanim sredinama predstavlja atavistiki povratak na davnu prolost. Lombroso je tvrdio da se kriminalac moe prepoznati po odreenim fizikim i psihikim anomalijama koje su dokaz atavizma, kao i po odreenim tipinim osobinama kao to su: mali kranijalni index, neosetljivost na bol, nisko i usko elo, izvanredno otar vid, nepravilan nos, krajnja lenjost, osavost, tetoviranje, klempave ui, preterana ljubav prema jelu i uveani krajnici. Ove karakteristike najvie odgovaraju tipu uroenog kriminalca. Da bi neko pripadao tipu urodjenog zloinca treba da ima najmanje pet od navedenih anomalija - deformacija.

207

Lombroso je ispitivao velike uzorke kriminalaca i kod mnogih je naao upravo nabrojane karakteristike. Naprimer, tetoviranje je meu kriminalcima bilo veoma prisutno i on je to povezivao sa atavistikim povratkom svojstvena primitivnim plemenima. Sa druge strane, neosetljivost na bol je karakteristika kriminalaca, koju je Lombzoro izveo iz ponaanja kriminalaca, ali to ne znai da oni nemaju oseaj za bol, ve da su uvebani da ne reaguju na bol. Kasnija fizioloka istraivanja su pokazala da postoji odreeni prag osetljivosti na bol kod svih ljudi, a da je apsolutna neosetljivost na bol veoma retka bolest koja se javlja u jednom od milion sluajeva. Lombroso je odmah po objavljivanju svoje studije o urodjenom zloincu bio ozbiljno kritikovan. Kritikovane su osnove njegovih shvatanja, ideje o uroenom zloincu i metodologija, poto je on u svojim uzorcima primarno imao ljude koji su ve bili kriminalci, dok nije imao uporedne grupe nedelinkvenata. Tek je kasnije, 1913. godine engleski lekar Charles Goring u knjizi "Britanski zatvorenik" empirijski dokazao netanost hipoteze o uroenom kriminalcu, na osnovu uporednih istraivanja kriminalaca i nekriminalaca, zakljuivi da bioloki predodreen kriminalni tip ne postoji. Time je ovaj istraiva empirijskim putem odbacio Lombroso-va tumaenja uzroka kriminala i pokazao da nema razlika u biolokim karakteristikama izmeu kriminalne i nekriminalne populacije. Lombroso je priznavao postojanje jo jednog tipa kriminalaca, pored uroenog, a to je epileptini, kod koga se kao odluujui inilac devijantnog ponaanja javlja bolest, odnosno epilepsija. On se oznaava i kao duevno bolesni kriminalac. Lombroso je kasnije pod uticajem kritika dodao i tip kriminalca iz strasti ili plahovitosti. Lambrozove ideje naputene su relativno brzo i ve njegovi neposredni uenici Rafaele Garofalo (1852-1934) i Enrico Ferry (1856-1929) odbacili su teoriju o atavizmu, ali ne i verovanje u postojanje uroenog kriminalca, koji je za njih bio neka vrsta moralnog degenerika. Na mesto atavizma stupila su druga objanjenja: degeneracija, nasleivanje, moralno ludilo, ali je osnovni pristup problemu ostajao isti. Naime, ovi mislioci su uvaavali znaaj naslednog faktora i govorili su o uroenim predispozicijama (psihikim, fizikim i moralnim), koje pojedinci nose potencijalno i mogu da ih ispolje u odreenim drutvenim situacijama. Garofalo je dao socioloku definiciju "prirodnog zloina" rekavi da je to delo koje vrea osnovna alstruistika oseanja, a to su saanjenje i estitost. Prema tome, kriminalci su dva psihika varijeteta rase, dva posebna tipa: na jednoj strani su kriminalci lieni oseanja saaljenja, a na drugoj lieni prosenog oseanja estitosti. Ferry je svoju teoriju nazivao "bio-sociolokom". Ona je obuhvatala tumaenje odnosa i uticaja prirodne i drutvene sredine na kriminalitet pojedinaca. Ova teorija izloena je u delu "Kriminalna sociologija" i predstavlja jednu od prvih multifaktorskih teorija o devijaciji. Ferry je i sam kritikovao Lombrosova shvatanja istiui i uticaj socijalnih faktora na nastanak kriminala. Zahvaljujui ovim kritikama, Lombroso je svojoj klasifikaciji dodao jo jedan tip kriminalaca, a to je sluajni kriminalac. Idejom o postojanju sluajnih kriminalaca Lombroso nije jedino usvojio uticaj i drugih faktora, ve je modifikovao i svoje poetno shvatanje. On je naime, smatrao da sluajni kriminalci nisu predodreeni za kriminal i da nemaju kljune karakteristike atavistike linosti, koje predstavljaju uroenu dispoziciju za kriminalitet. Lombroso je sluajne kriminalce podelio na tri podgrupe:

208

1. Pseudo-devijanti, koji nisu degenerici, niti perverzni i nemaju karakteristike devijantne linosti, ali ine odreena krivina dela da bi odbranili svoju linost ili svoju ast. 2. Kriminaloidi, kod kojih postoje izvesne blage bioloke razlike u odnosu na normalnu populaciju, ali koje se razlikuju i u odnosu na atavistiki tip. Devijantne karakteristike su posledica dugog boravka u zatvoru ili nastaju pod uticajem drutva, ako je drutvo devijantno. 3. Kriminalci iz navike, koji nemaju organske anomalije karakteristine za atavistiki tip. Devijantne karakteristike ovog podtipa kriminalca su posledica siromanih uslova ivota, vaspitanja, niskog obrazovnog nivoa i druenja sa kriminalcima. Za pojavu sluajnog kriminalca primarni su drutveni faktori koji odreuju devijantno ponaanje, ali u osnovi Lo Lombroso je, dosledno svojim idejama, smatrao da veina kriminalaca predstavlja atavistiki povratak na nie oblike ivota. Uz sve ozbiljne kritike ne sme se ipak zanemariti Lombrosov nauni doprinos razumevanju drutvenih devijacija: 1. On je najpre, imao veliki uticaj na zasnivanje kriminologije uz pokuaj da se ta nauka i pristup devijacijama definie sa odreenih filozofskih i naunih aspekata i uz primenu objektivnih nauno upotrebljavanih i proverenih metoda Lombroso se smatra ocem savremene kriminologije. 2. Ne sme se zapostaviti Lombrosov doprinos medicini i posebno utemeljenju i razvoju antropometrijskih istraivanja. 3. Moe se takoe govoriti i o Lombrosovom doprinosu metodologiji istraivanja devijacija, posebno u odnosu na metode neposrednog posmatranja, uvodjenje merenja, primene statistikih metoda, kao i deliminu upotrebu sistemskog istraivanja uporednih grupa, iako on nije u svojim prouavanjima koristio reprezentativne uporedne grupe, ve je prvenstveno ispitivao viestruke povratnike. Lombroso je svoje zakljuke izvodio posmatrajui i merei karakteristike slubeno i zvanino definisanih devijanata, kakvi su bili tei kriminalci. 4. Lombroso je imao veliki uticaj na shvatanje devijacija u svoje vreme, i bio je izuzetno prihvaen i popularan ne samo u optoj u naunoj javnosti, jer su njegovi zakljuci i stavovi posedovali koherentnost i bili potkrepljivani naunim dokazima, koji su za to vreme bili relevantni. Jo vie je bio prihvaen u optoj javnosti, jer je ukazivanjem na bioantropoloku prirodu devijacija i urodjeni atavistiki karakter devijanata, eliminisao dejstvo nekih drugih inilaca, ime je omoguivao onima koji nisu devijanti i nemaju devijantne karakteristike da se distanciraju, oseaju sigurnim i superiornim u odnosu na devijante. Ideja o predodreenosti za kriminal pogodovala je nosiocima drutvene moi, jer su time opravdavali svoju nezainteresovaniost za bedu i siromatvo irokih slojeva, odakle su preteno poticali devijanti. 5. Znaajan je bio i uticaj Lombroso-vih stavova na drutvenu praksu, odnosno na formalnu drutvenu reakciju prema devijantima. U drutvenoj reakciji prema devijantima zanemaruju se moralistiki pristupi i zamenjuju sankcijama i merama bezbednosti na osnovu kriterijuma drutvene opasnosti koju atavistiki devijant predstavlja. Zbog toga se Lombrosova kola naziva i kolom narodne odbrane, to je vezano za nain odbrane od devijanata. Sutinu odnosa drutva prema kriminalcima ini uvoenje mera bezbednosti, koje mogu imati preventivni karakter na osnovu mogunosti identifikovanja uroenih

209

devijanta (na primer kastracija ili sterilizacija kojima se onemoguuje prenoenja devijantnih karakteristika na potomstvo) ili mere izdvajanja iz drutva (proterivanje na pusta ostrva ili druga izolovana i zatiena mesta), ime su zatieni normalni pripadnicia drutva. Mere bezbednosti su kao sankcije i danas prisutne u najsavremenijim pravosudnim i kaznenim sistemima. Iako su Lombrosove teorije odbaene empirijskim metodama uz veoma temeljne kritike filozofskog, teorijskog i metodolokog osnova, ostao je njegov uticaj vezan za sisteme izvrenja sankcija. III 2. Teorije o nasleivanju kriminalnih dispozicija Bioantropolokim teorijama pripadaju i neke druge teorije koje istiu znaaj biolokih faktora Kao to postoje empirijska istraivanja, koja govore o znaaju naslednih biolokih faktora. Meu ovim istraivanjimau literaturi se posebno pominju studije kriminalnih blizanaca. Prva istraivanja o naslednim faktorima su vezana za istraivanje devijacija kod monozigotnih i bizigotnih blizanaca. U ovim istraivanjima se zapaa direktan uticaj Lombroza, jer ukoliko bi se dokazalo da kod blizanaca postoji slinost u devijacijama, onda bi to istovremeno bio dokaz da nasledni faktori imaju uticaja na devijantno ponaanje. Prva ovakva studija pojavila se 1919. godine pod nazivom "Zloin kao sudbina". Ova studija pokazala je da kod tzv. monozigotnih blizanaca postoji vea slinost u fizikim i psihikim karakteristikama i da postoji korelacija u devijantnom ponaanju kod 80% parova monozigota, dok je ona uoena samo kod 12% bizigotnih blizanaca. Najobimnija studija blizanaca potie iz Danske i obuhvata svih 6 hiljada pari blizanaca rodjenih u ovoj zemlji izmeu 1880. i 1910. godine. Ova istraivanja su pokazala da postoji izvesna korelacija i to 36% kod monozigota i 12% kod bizigota, to zapravo ne potvruje teoriju jer u skoro 70% sluajeva nema te korelacije. Drugi primer istraivanja uticaja naslednih faktora su studije kriminalnih porodica. Prva sistematska studija kriminalnih porodica odnosila se na porodicu Juke iz Njujorka, koja je do te mere bila patoloka i uivala tako lo ugled, da je samo njihovo ime sluilo kao pogrdna re, kao sinonim za devijantnost. U toj porodici, iji osniva je i sam bio devijant istraivai su nali preko 140 kriminalaca, ukljuujui 7 ubica, 50 prostitutki itd. Na osnovu ovih podataka zakljueno je da postoji direktno dejstvo naslednih faktora na pojavu razliitih devijacija. Drugi primer takvih studija je ispitivanje porodice Kalikak iji je predak, vojnik u amerikom graanskom ratu iz vanbranog odnosa sa jednom mentalno zaostalom konobaricom imao 480 potomaka, od kojih je njih 400 bilo mentalno zaostalo, oko 50 polno nastranih i znaajan broj prostitutki. Isti taj predak je iz braka sa jednom potenom devojkom imao 496 potomaka od kojih niko nije bio ni devijantan, ni mentalno zaostao. Iz toga je zakljueno da se dejstvo naslednih faktora javlja kao vrsta sudbine, kao dispozicija (Goddard, 1912). Ove tvrdnje su meutim, bile zasnovane na moralnim predrasudama, a ne na naunim dokazima. One su zanemarivale jednostavnu injenicu da su svi ti potomci iz obe porodice iveli u istim socijalnim uslovima, to vai i za blizance, i da je bilo veoma teko razdvojiti uticaj naslednih od dejstva drutvenih faktora. Treba naglasiti da su svi ti potomci vaspitavani na isti nain i u istim uslovima to moe biti uzrok formiranja istih karakteristika linosti. Po pravilu su te porodice ivele u vrlo nepovoljnim, siromanim socijalnim uslovima. Bioantropolokim teorijama pripadaju i neke novije teorije o nasledjivanju koje pokuavaju da metodama biologije i medicine pokau da postoje odreene genetske

210

predispozicije, koje svaki ovek donosi na svet roenjem, a koje podrazumevaju i odreena psiholoka i socijalna svojstva. Prenaglaavanje genetskih na raun socijalnih faktora vodi u fatalizam, po kome je sudbina ljudi odreena od samog zaea. Ove teorije polaze od pretpostavke da izvesne genske promene u vidu predispozicija mogu imati uticaja na pojavu devijacija (naprimer aberacije hromozoma i sl.). Iako se zna da svaka osoba ima specifinu gensku strukturu i da se javljaju aberacije hromozoma, kao i da se preko gena prenose odreene osobine roditelja i drugih predaka, za sada nije dokazano da genetski faktori dominantno uzrokuju devijacije pojedinaca. Izvesno je da bioloki inioci utiu na odreene psihike karakteristike oveka, na poremeaje biolokih funkcija, na razliite bolesti, na ponaanje oveka, pa i na odreene devijacije, ali duevna oboljenja, mentalni poremeaji i njihov uticaj na devijantnost ljudi nisu predmet interesovanja nauke o drutvenim devijacijama, ve samo ona koja su rezultat svesnog i voljnog izbora pojedinca i koja su primarno drutveno uzrokovana. III 3. Psiholoke teorije o devijacijama Psihiologija je po prirodi svog predmeta pokazivala interesovanje za devijantnost oveka, tako da su u oklvru ove nauke takoe nastale razliite teorije i shvatanja o devijacijama. Uprkos mnogim jednostranostima ove teorije su upotpunile saznanja o prirodi i uzrocima drutvenih devijacija. U ovom smislu se izdvaja nekoliko karakteristinih psiholokih teorija, kojima je zajedniko to da devijacije objanjavaju delovanjem psihilokih faktorima, odnosno da se neki od psiholokih faktora smatraju odluujuim za nastanak devijacija. U osnovi se izdvajaju tri opta tipa psiholokih teorija koje se odnose na devijacije: a) teorije koje tumae devijacije kao posledicu defekta psiholokih svojstava oveka, b) teorije koje nastanak devijacija objanjavaju poremeajem psihikih procesa ili funkcija i c) teorije koje pojavu devijacija objanjavaju celinom psiholokih karakteristika linosti. Za teoriju emocionalne nezrelosti je karakteristian stav da su devijacijama sklone one linosti koje su u svom sazrevanju ostale na relativno niskom nivou. U ovim linostima su primarno dominirajue prisutni ekscentrine emocije i afekti, pa su usled toga one sklone razliitim vidovima devijacija. Kao primeri takvih devijacija uzimaju se ubistva na mah, iz pasije ili lin, kod kojih se jake i nekontrolisane emocije (line, rasne, verske, etnike) pojavljuju kao pokreta takvih devijantnih poriva usled emocionalne nezrelosti. Predstavnik ove teorije je ameriki psiholog Tomas Marshal, koji se posebno bavio problemom uticaja nervne labilnosti na pojavu agresija, pogotovo ubistva. Tano je da kod nekih tipova devijacija emocionalna nestabilnost i nervna labilnost imaju uticaja, ali se ovo shvatanje ne moe koristiti kao univerzalno objanjenje nastanka svih devijacija. Teorije niske inteligencije takodje pripadaju teorijama koje polaze od defekta psiholokih svojstava oveka. To su relativno rano nastale teorije u okviru bihejvioralne

211

kole izmeu dva svetska rata i kao takve najvie su razvijene u Nemakoj. U pokuaju da se objasne mehanizmi devijantno ponaanja pojedinaca, ove teorije polaze od niske inteligencije kao uzroka nastanka devijantnog ponaanja. Istraivanja uticaja niske inteligencije na devijantna ponaanja pojedinaca prvi je zapoeo nemaki psiholog Volf, koji je oko 1926. godine objavio knjigu u kojoj iznosi ideju o predominaciji osoba sa niskom inteligencijom meu devijantima. Ameriki psiholog Henry Goddard je 1912. godine na eksperimentalnom uzorku kriminalne populacije u dravi Ohajo ispitivao zastupljenost ljudi sa niskom inteligencijom, primenom psiholokih tehnika, Rezultate ovog istraivanja, po kojima je 70% zloinaca bilo sa niskom inteligencijom, Goddard je objavio 1914. godine u svom delu "Slaboumnost". Sutinski zakljuak ovog istraivanja bio je da su ljudi niske inteligencije (maloumnici) potencijalni kriminalci. Istovremeno, on je bio jedan od onih koji su ispitivali porodicu Kalikak i povezivao je itav niz mentalnih poremeaja praen niskom inteligencijom sa brojnim devijacijama koje su se javljale u toj porodici. Za ocenu dometa ove teorije neohodno je znati da se u to vreme nije raspolagalo adekvatnim testovima inteligencije i da se esto zakljuivalo unapred na osnovu prethodno odreenih pretpostavki. Na drugoj strani, u ispitivanju inteligencije koriene su neverbalne metode, a u to vreme je veina kriminalaca bila nepismena. Testovi inteligencije nisu bili standardizovani uz prisustvo sklonosti ka anegdotskom. Tako je, na primer, prilikom regrutovanja pred I svetski rat u Americi preko 60% vojnih obveznika oslobodjeno vojne slube zbog niske inteligencije, to ukazuje na slabosti instrumenta za merenje inteligencije. U meuvremenu se razvijaju posebni testovi inteligencije koji su pokazali da postoje odreene razlike u inteligenciji izmeu kriminalne i nedevijantne populacije. U tome je interesantan doprinos Gordon-a, koji je sredinom sedamdesetih godina XX veka analizirao veze izmeu inteligencije i kriminala, ali i uticaj socijalnih faktora, pre svega siromatva, na devijantno ponaanje (Gordon R, 1976). Ovaj autor je na osnovu istraivanja doao do zakljuka da je inteligencija nasledjeno svojstvo linosti, ali da je znaajna pretpostavka ponaanja socijalna funkcija inteligencije. Naime, inteligencija u odreenim socijalnim okolnostima moe maksimalno da se iskae, a u drugim da bude sputana i nefunkcionalna (kvazi-zaostalost). Gordon je zakljuio da postoji direktna veza izmeu kriminala i inteligencije i da su ljudi sa niskom inteligencijom skloniji devijantnom ponaanju, jer su oni dominantniji meu kriminalcima. On smatra da je inteligencija kao deo nasledstva odluujui faktor, jer u suprotnom kad bi na devijantno ponaanje uticali socijalni faktori onda bi se kriminalitet javljao kod svih siromanih. Gordon je na primeru Kineza i Jevreja pokazao da su meu njima vrlo niske stope kriminaliteta, pa ak i kod onih koji su najsiromaniji i zakljuio je da je presudna inteligencija i da socijalni faktori nemaju nikakvog uticaja. Meutim, ovaj autor je zanemario najmanje dve vane stvari: a) Izmeu jevrejske i kineske populacije postoje znaajne razlike a zajedniko im je postojanje jake socijalne kontrole, koja spreava pripadnike ovih zajednica da vre kriminalne radnje i b) Autor je imao u vidu samo kriminalitet kao devijaciju, ali ne i neke druge tipove devijacija koji su prisutnije kod pripadnika ispitivanih grupa (naprimer, neuroze). Naime, odluujui uticaj na devijacije nema siromatvo i bogatstvo, ve odreena obeleja kulture i civilizacije, kao i mehanizmi kontrole koji obezbeuju da se ljudi ne ponaaju kriminalno, odnosno devijantno.

212

Meu istraivaima odnosa inteligencije i devijacija zanimljivi su Hirschi i Hindling koji su krajem sedamdesetih godina ispitivali nivo inteligencije devijanata (Hirschi i Hindling, 1977). Oni su zakljuili da postoji veza izmeu delinkvencije i koeficijenta inteligencije, da izmeu delinkventne i nedelinkventne populacije postoji razlika u nivoima inteligencije i da delinkventi u proseku imaju za 8 jedinica niu inteligenciju. Ovi istraivai su utvrdili da postoje razlike u koeficijentu inteligencije meu devijantima i da njihove intelektualne sposobnosti imaju vei uticaj na ponaanje nego njihova socijalna svojstva i situacija. Tako su izmeu ostalog, utvrdili da nivo inteligencije ima vei uticaj na devijanatna ponaanja nego rasna ili slojna pripadnost: meu crncima i belcima sa niom inteligencijom ima podjednako vie devijanata nego meu siromanima sa viom inteligencijom. Iz toga su zakljuili da je niska inteligencija glavni uzronik nastanka devijacija. U vezi sa ovim istraivanjima uvek se pored pouzdanosti testova inteligencije postavljalo pitanje njihove upotrebe i uzorka na kome su primenjivani. Tako je Voodward pokazala da su na neverbalnim testovima delinkventi bili uspeniji u odnosu na normalnu populaciju, za razliku od rezultata dobijenih primenom verbalnih testova na kojima su bili neuspeni (Woodward Mary, 1955). Time se pokazalo da inteligencija ima uticaja na delinkventno ponaanje, ali ne toliko koliko ova teorija tome pridaje znaaj. Postoje brojna istraivanja koja dokazuju da nema velikih razlika u inteligenciji izmeu devijantne i nedevijantne populacije, tako da se ne moe prihvatiti opti stav teorija o niskoj inteligenciji, Novija istraivanja radjena u Kambridge-u i kao i longitudinalna istraivanja devijantnih i nedevijantnih deaka u istonom Londonu, 1970-tih godina takoe su potvrdila neke ogranienosti teorije niske inteligencije. Testiranjem dece i mladih izmedju 8 i 25 godina dolo se do saznanja da postoje znaajne razlike izmeu delinkvenata i nedelinvekanata, ali da se kao faktor ne javlja samo niska inteligencija, nego i oskudno kolovanje, opti kulturni nivo, kao i siromatvo porodice. Ovi podaci u izvesnom smislu modifikuju teoriju niske inteligencije time to tvrde da nasledni faktori nisu odluujui za devinjantno ponaanje, ve da je bitno postojanje sprege izmeu naslednih faktora i siromatva odnosno neadekvatnog i loeg kolovanja. Svaki ovek ima potrebu da se iskazuje na drutveno prihvatljiv i uobiajen nain, ukoliko mu je to nedostupno, onda se dokazuje u onim aktivnostima za koje mu nisu neophodna posebna znanja niti se mora pridravati strogih drutvenih pravila. Izvesno je da se inteligencija javlja kao jedan od faktora devijacija, ali pogreno je zakljuiti da je u pitanju samo niska inteligencija, jer kako onda objasniti kriminalitet "belog okovratnika" i intelektualnih slojeva. Kriminalitet belog okovratnika i ljudi sa visokom inteligencijom pokazuje da inteligencija ima uticaja, ali daleko od toga da nudi univerzalno objanjenje za nastanak devijacija. Naalost, teorija niske inteligencije i istraivanja zasnovana na ovim shvatanjima imala su snaan uticaj na izbor mera i odnos prema kriminalcima sa niskom inteligencijom i drugim devijantnim svojstvima. Tako su na primer, izmeu 1911-1976. godine negde oko 65.000 osudjenih u Americi (SAD) sterilisani (sterilizacija je primenjivana kao mera bezbednosti), jer se smatralo da su nasledni faktori odluujui za nastanak devijacija, pogotovo kod krvnih i seksualnih delikata. Teorije frustracije smatraju osujeenja potreba ili motiva (frustracije) odluujuim psiholokim mehanizmom nastanka devijacija, to se posebno odnosi na agresije i autoagresije.

213

Prema ovim teorijama, na pojavu frustracija utiu posebno tri bitna faktora: 1. objektivni uslovi - situacije 2. socijalne prepreke - zabrane - tabui 3. prepreke u samoj linosti. Kao to postoje razliiti mehanizmi prevazilaenja frustracija, tako se sree mobilizirajua ili sputavajua frustracija, kao to postoje razliiti mehanizmi odbrane linosti od frustracija (racionalizacija, povlaenje, zamena, regresija i sl.). U ovom sluaju devijacija predstavlja jedan od naina prevazilaenja frustracija, pa se tako ona javlja kao odluujui razlog nastanka devijacija. Meu prvim psiholozima koji su pokuali da nastanak devijacija objasne pojavom frustracija spominju se Dollard i grupa autora, koji je jo 1939. godine istraivao odnose ove dve pojave (Dollard, Doob, Miller, Mowrer, Sears, 1939) . Oni su smatrali da se frustracije javljaju zbog snienog praga tolerancije u odnosu na situaciju u kojoj se osoba nalazi (svako ima razliiti prag tolerancije na frustraciju) Devijacije se objanjavaju vrlo niskim pragom tolerancije na frustracije kod odreenih ljudi, posebno kada je u pitanju tumaenje frustracionih agresija (ubistva). Frustracije su samo po sebi neprijatne i mogu imati uticaja na oseanja i ponaanja ljudi, ali devijantno ponaanje ne mora nuno biti rezultat razreenja frustracija poto postoje i drugi naini njihovog prevazilaenja. Frustracijama se ne mogu objasniti sve devijacije, pa ak ni sve frustracione agresije. Teorije imitacije spadaju u najstarija psiholoka i socijalno-psiholoka tumaenja devijacija. Tvorac ove teorije, Gabriel Tarde smatrao je da je odluujui inilac pojave devijacija imitiranje devijanata, s tim to se imitacija odvija na principu koncentrinih talasa. Imitacija je najjai u centru nekog zbivanja, dok udaljavanjem od centra talas oponaanja slabi do te mere da imitirana pojava dobija sasvim drugaiji izgled. Imitacija je najjaa u neposrednom dodiru sa devijantnom sredinom. Prvi mehanizam imitacije je sticanje navike, jer se imitiranjem nekoga posle izvesnog vremena usvajaju njegovi obrasci ponaanja kao svoji. Drugi mehanizam koji obezbedjuje da imitacija devijantnog ponaanja dobije stabilni karakter jeste vebanje. Upravo, sticanje navike i vebanje doprinose stabilizaciji devijantnog ponaanja. Iz ove teorije su kasnije nastale i neke druge psiholoke, ali i socioloke teorije. Prihvatanju ovih shvatanja pogoduju neke realene okolnosti. Tako na primer, na fenomenolokom nivou imitacija je sastavni deo ivota i kao takva posebno je prisutna kod mladih, koji se putem ovog psiholokog mehanizma identifikuju sa starijima, ali i sa vrnjacima. Uloga idola-negativnih heroja je takodje znaajna za nastanak devijacija. Neka istraivanja su pokazala da postoji uticaj medija na devijantno ponaanje i to upravo putem imitacije negativnih heroja. Imitacija svakako utie na devijantno ponaanje posebno mladih, ali se ne moe smatrati odluujuim faktorom poto je kao psiholoki i socijalni mehanizam prisutna kod svih maloletnika, pa ipak samo neki postaju devijanti. Teorije uenja polaze od uslovljenosti devijantnog odnosno nedevijantnog ponaanja preko mehanizama i naina uenja obrazaca ponaanja. Smatra se da se na isti nain ui kako normalno tako devijantno ponaanje, s tim to postoje drutveni mehanizmi koji utiu na tip uenja.

214

Prve teorije uenja potiu od teorije uslovljavanja, koju je razvio Pavlov. Prve teorije uenja u psihologiji razvijao je Jung (Jung, 1947). Poenta ove teorije je u tome da je devijantno odnosno nedevijantno ponaanje uslovljeno nainom uenja. Drugim reima, odredjeni nain uenja dovodi do uslovljenog devijantnog ili nedevijantnog ponaanje u zavisnosti od toga ta se, kako i koliko ui. Pritom je veoma je vana veza izmedju dva osnovna tipa odnosno, naina uenja: 1. uenje putem metoda stimulacije ili nagraivanja i 2. metoda kanjavanja. Zastupnici teorije uenja smatraju da je za nastanak i spreavanje devijacija znaajaniji drugi nain uenja, jer uloga kanjavanja u tome da sprei drutveno nepoeljna ponaanja. Kanjavanjem se uspostavlja prava veza izmedju elja i neugodnosti. Tako se naprimer, kanjavanjem dete ui da kontrolie svoje elje i ponaanje, kao i da postoji granica do koje mere moe da ostvari svoja htenja i potrebe. U polaznoj ideji ova teorija ima realnu sociopatoloku osnovu, jer je tano da postoji socijalizovan nain zatite od posledica devijacija, kao i da drutvena reakcija na devinjantna ponaanja kroz sankcije i sam strah od sankcija podstiu na drutveno prihvatljivo ponaanje. Neki autori medjutim, smatraju da je znaajniji metod uenja putem nagraivanja za dobro i drutveno poeljno ponaanje. Tako je naprimer, Skkiner ispitivao uticaj mehanizma uenja pravilnog ili nepravilnog, odnosno, drutveno neprihvatljivog ponaanja (Skkiner, 1938). On je smatrao da je nagradjivanje stimulativniji i efikasniji nain uenja drutveno prihvatljivih i poeljnih ponaanja nego kanjavanje, jer se obrasci ponaanja interiorizuju i postaju sastavni deo linosti. Pri korienju mehanizma kanjavanja postoji prisila i posle nekog vremena umesto da se ui traeni i eljen nain ponaanja, poinje da se ui kako da se izbegne prisila i kazna. Po ovom autoru, nain uenja kroz kanjavanje pre vodi devijaciji, jer ono usmerava pojedinca ka traganju za nainima izbegavanja kazne a ne ka dobrom ponaanju. Skkiner je takoe, doao do zakljuka da model nagradjivanja koriste pripadnici srednje i vie klase, a da model kanjavanja koriste pripadnici niih slojeva. Pritom je zaboravio da su odluujue norme i vrednosti amerikog drutva, koje ispitivao, upravo norme i vrednosti srednje a ne nikako klase siromanih. U vezi sa ovom teorijom svakako je interesantno pitanje uenja na primerima idola ili devijantnog modela. Uenje na primeru idola dovodi do identifikacije i oponaanja konkretnih obrazaca ponaanja, pa tako moe voditi i usvajanju devijantnih tipova ponaanja i stilova ivota. Takko je naprimer, Trasler izdvojio je dva karakteristina modela uenja ponaanja: 1. model zasnovan na ljubavi i razumevanju, koji vodi ka prihvatljivom ponaanju i 2. model baziran na kanjavanju i osujeiuvanju, koji vodi ka neprihvatljivom devijantnom ponaanju (Trasler, 1962). Teorija neuspele socijalizacije ne polazi samo od uenja, kao faktora formiranja devijantne linosti, ve ima u vidu ukupan proces razvoja linosti, odnosno socijalizaciju kao nain usmeravanja njenog ukupnog intelektualnog, emocionalnog i socijalnog formiranjai.

215

Polazni stav ove teorije je da je neuspeo proces socijalizacije glavni uzrok nastanka devijacija. Engleski psiholog Eysenck, kao predstavnik ove teorije, polazi od ideje da razvoj linosti usmeravaju dve bitne grupe faktora: 1. nasledni i 2. faktori sredine, pre svega socijalno-psiholoki i interakcijski (Eysenck, 1977). Kada je re o naslednim faktorima, Eysenck, u skladu sa Jungovim idejama, izdvaja dva kvarakteristina nasledna modela ili dva tipa linosti: ekstravertni i intravertni. a) Ekstravertni tip linosti je okrenut spoljanjem svetu i drugim ljudima i, po pravilu, je aktivniji i agresivniji, tei zadovoljenju svojih potreba, tee prihvata odredjene socijalne norme i obrasce ponaanja, nije pogodan uslovljavanju, prihvatanju i nametanju odredjenih obrazaca ponaanja. Zahvaljujui ovim karakteristikama, ekstravertne osobe su predoreene za devijacije poto ih njihov dominantni psiholoki tip ini sklonijim devijantnom reagovanju u odnosu na odreene drutvene zahteve. Eysenck je utvrdio da je ovaj linosti prisutniji meu devijantima nego introvertni. b) Introvertni tip linosti je, pre svega, okrenut ka sebi, ka unutranjem svetu. Uslovljavanje i prihvatanje drutvenih normi je lake. On je prilagodljiviji drutvenim standardima, ima stabilan nervni sistem, manje je sklon otporu i suprodstavljanju, zbog ega je manje sklon devijacijama. Poto je Eysenck bio svestan slabosti i relativne jednostranosti ovih stavova, on je isticao i uticaj faktora sredine na razvoj linosti. Smatrao je da se to posebno odnosi na uticaj obrazovanja, uslova ivota i nekih drugih socioekonomskih i sociokulturnih karakteristika pojedinca na devijantno ponaanje. Teorija o psihopatijama, kao faktoru devijantnog ponaanja, ima veliki uticaj na praksu drutvenoig reagovanja na takva ponaanja. Ovde je re o jednoj rezidualnoj grupi osoba koje a se naziva jo i sociopatama, moralnim imbecilima i slino (Jakovljevi, 1971). Re je o psiholokim stavovima o postojanju posebanog tipa linosti, koji ne pokazuje znake duevne bolesti ili psihijatrijskih poremeaja, ali se stalno poremeeno ponaaju. Kod ovih osoba neuroloka slika je ispravna, ali ipak neto nije u redu sa njihovim odnosom prema drugim ljudima (Williams, K., 1991). Najee pominjane karakteristike psihopata su: asocijalnost i antisocijalnost, agresivnost i visoka impulsivnost, odsustvo oseaja odgovornosti za sopstvene greke, slab ili nikakav oseaj krivice, nepostojanje empatijskog stava, tj., razumevanja za druge, nesposobnost da oforme trajne afektivne veze sa drugima i emotivna tupost. Postoje razliite teorije o uzrocima psihopatija i a meu najuticajnijim je socijalno-neuroloka po kojoj su psihopatije posledica odredjenih neurolokih procesa i odnosa u detinjstvu. Na nastanak psihopatija posebno utiu tri kauzalna procesa: 1. ukoliko je dete u ranom detinjstvu bilo u potpunosti odbaeno i lieno roditeljske ljubavi, 2. ukoliko je dete bilo samo delimino lieno roditeljske ljubavi, ali je uz to pretrpelo i oteenje mozga i 3. ukoliko je dete bilo samo delimino lieno roditeljske ljubavi, ali je uz to bilo izloeno negativnim uticajima sredine. Smatra se takoe da je psihopatija jednim delom rezultat naslednih faktora, ali i da je proizvod izvitoperenih karaktera u porodici.

216

Psiloanalitika teorija ovde je predmet interesovanja samo kao jedan od psiholokih pristupa u tumaenju prirode i uzroka devijacija a ne kao, dijagnostiki ili terapijski metod. Otac psihoanalize Sigmund Freud, definisao je kljune ideje ove teorije, dok su njegovi sledbenici modifikovali neke od njegovih stavova ne menjajui polazita (Freud, 1935). Za razumevanje psihoanalitike teorije veoma je bitno Freud-ovo shvatanje prirode oveka. Njegova osnovna namera bila je da dodje do saznanja kako odredjena svojstva linosti u medjusobnom spletu utiu na ponaanje oveka i njegove odnose sa drugim ljudima. Pri tome je nastojao da pronae metode za ispitivanje psiholokih i drugih svojstava linosti. Freud smatra da postoje tri meusobno uslovljena segmenta svake linosti, a to su id (ono), ego (ja) i superego (nad-ja). Id je onaj nasledni deo linosti koji ovek donosi roenjem i koji u najveoj meri odraava njegove bioloke osnove i funkcije. Id predstavlja onaj deo ovekove linosti koji ne moe da se kontrolie. Id ine tenje, nagoni i porivi koji su evolucijom utemeljeni u oveku i koji imaju za cilj da se uvek, u svakom momentu bez odlaganja zadovolje, bez obzira na postojanje prepreka. ovek ne moe svesno da utie na ove nagone, jer oni pripadaju sferi nesvesnog, koja je van ljudske kontrole. Meu nagonima, koji imaju bioloku osnovu, poseban znaaj imaju potrebe za hranom, piem, toplinom, zatitom, ukljuujui, naravno, i seksualne potrebe. Mnogi kasniji autori pogreno shvataju id, kao i Freud-ovu podelu nagona, smatrajui da Freud id vezuje samo za seksualni nagon, to je uproavanje psihoanalitikih shvatanja. U Freud-ovoj teoriji nagona izdvajaju se dve globalne grupe koje su elementi ida. Prvi element ida je Eros-nagon ivota, koji podrazumeva optu vitalnu ovekovu energiju usmerenu prema ouvanju i unapreenju ivota. Drugi element ida je Tanatosnagon smrti. Ova dva nagona su u stalnom konfliktu i to je upravo onaj element unutranje dinamike ovekovog psihikog ivota. Kada u tom konfliktu erosa i tanatosa preovlada tanatos, onda se ta premo izraava na dva naina: kroz agresiju prema drugome ili kroz autoagresiju kao samoubilaki nagon. Freud smatra da je ta bioloka osnova oveka izraena kroz id u sutini nepromenjiva. Medjutim, pod uticajem kritika, pre svega psihologa, a imajui u vidu i znaaj procesa socijalizacije, Freud je dopustio postojanje mogunosti kontrole ida. Tu kontrolu ida obezbedjuje Ego - svest o sebi, kao onaj deo linosti u kojem pojedinac kroz proces socijalizacije ui i prihvata odreene obrasce ponaanja. Uenje se u velikoj meri ostvaruje putem uslovljavanja (dete saznaje kako da realizuje svoj cilj na drutveno prihvatljiv nain). Ego obezbeuje kontrolu ida upravo preko mehanizma odnosa prijatnog i neprijatnog, odnosno preko pozitivnih ili negativnih iskustava vezanih za izvesne dogaaje. Sastavni deo ega je prihvatanje odreenih drutvenih normi ponaanja, pa tako norma postaje deo ovekovih potreba, kao to definie naine na koji e se potrebe zadovoljavati. Trei deo linosti Superego nije nita drugo do ovekova savest. To je onaj deo drutvenih normi koji se uspostavlja procesom socijacije u interakciji sa drugim ljudima i to pod odluujuom kontrolom superega. Posredstvom ega, koji predstavlja svest o sebi i okolini, ovek usvaja odreene drutvene norme i razvija mehanizme samokontrole, koji nastaju tako to pojedinac, prihvatajui odreene norme ponaanja, poinje da ih interiorizuje odosno prihvata i doivljava kao svoje. Pojedinac razvija mehanizme kontrole, u meri u kojoj drutvene norme usvaja kao svoje, s tim to postoji stalni konflikt izmeu ida, odnosno potreba linosti koje tee da se momentalno

217

zadovolje i drutvenih normi ponaanja, usled ega dolazi do delovanja super ega. Poseban mehanizam koji se javlja u tom sukobu je oseaj krivice koji je deo super ega. Potrebno je naglasiti da za funkcionisanje super ega nije neophodno prisustvo drugih osoba poto norme imaju ulogu kontrole u ovekovoj savesti. Po Freud-u, sutinski razvoj ega i super ega zavrava se do 5. godine ivota. Na taj razvoj utiu roditelji i svi oni koji su bliski detetu i koji opredeljuju njegov kasniji razvoj, ponaanje i odnos prema drutvenim normama. Za taj razvoj znaajno je i razreenje Edipovog kompleksa kod deaka odnosno sloenijeg kompleksa Elektre kod devojica. Sutina Edipovog kompleksa je u tome da se javlja negde oko 3. godine, kao posledica sazrevanja deteta i saznanja o razliitosti i posebnosti roditelja suprotnog pola, odnosno majke. Ovde se majka pod uticajem ida javlja kao objekt elje, a istovremeno se drugi roditelj, odnosno otac doivljava kao onaj koji ometa zadovoljenje te elje. Iz ove kontradikcije nastaje poriv da se poseduje majka, a uniti otac. Razreenje konflikta ide u pravcu detetovog saznanja da majka ne moe biti predmet elja, da otac nije suparnik i da ne stoji na putu ostvarenja elje, to je znak da je dete usvojilo norme koje odreuju ponaanje u drutvenim zajednicama. Kod kompleksa Elektre otac se javlja kao objekat elje, a majka je suparnik, s tim to je razreenje ovog kompleksa neto sloenije. Kod oba ova kompleksa je znaajno da proces oslobaanja kompleksa ugrauje ono to se zove oseaj krivice. Drugim reima, oslobaanje kompleksa je vezano za razreenje tenzija u vidu oseaja krivice i shvatanja da postoji neto to je samo elja. Freud smatra da je daleko od toga da se super ego moe shvatiti kao super konformizam, kao podvrgavanje egu. Nastanak neuroza, naprimer, Frojd tumai visoko razvijenim super egom koji stalno sputava ego i tako dovodi do neuroza. Drutvene devijacije ili devijantno ponaanje pojedinca javlja se kao posledica slabog ega. Naime, pod pritiskom nekontrolisanog ida i slabog ega pojedinca, koji ne moe da obezbedi kontrolu nagonskih htenja, potreba i elja, javljaju se drutveno nepoeljni naini na koji se ti porivi zadovoljavaju. Drutveno nepoeljni naini zadovoljavanja ida ne ispoljavaju se jedino u vidu seksualnih devijacijama, ve to mogu biti devijacije ispoljene kao bilo koji tip odnosa prema sebi i drugima ljudima (agresije i autoagresije). Devijacije mogu nastati pod uticajem nekontrolisanog ida, ali, s druge strane, mogu biti posledice visoko razvijenog superega. Primer za to su neuroze prisutne kod presavesnih linosti, koje svaki svoj korak i ponaanje mere i prilagoavaju miljenjima i oekivanjima drugih. sukobu izmeu prejakog ida, slabog ega i prenaglaenog superega javljaju se razliiti vidovi devijacija koje se ispoljavaju ne samo u krenju drutvenih normi ve i u ugroavanju duevnog zdravlja i razvoja. Uprkos brojnim slabostima Freud-ova shvatanja, koja su naila na ozbiljne i brojne kritike, kao to ih prati privrenost i oduevljenje drugih, dala su doprinos objanjenju i razumevanju devijacija. Re je najpre o unoenju novog elementa u tumaenju devijacija i uvaavanje uticaja kompletne psihike strukture linosti na nastanak i karakter devijacija. Bitno je takoe naglaavanje i uvaavanje uticaja i znaaja onoga to je nesvesno u ovekovom ponaanju, to se ne moe rei za prethodno pomenute psiholoke teorije. Ne treba zanemariti ni Freud-ove empirijske i praktine doprinose imajui u vidu injenicu da je on radi empirijskog dokazivanja svoje teorije uradio mnoga istraivanja.

218

Kada je re o slabostima Freudovih shvatanja, osnovni nedostatak vezan je za kljune kategorije id, ego i superego, koje je nemogue izdvojiti, posmatrati niti meriti, a nauka se ne moe baviti onim pojavama koje se ne mogu objektivno i realno dokazati. Freud je koristio posredni put za dokazivanje postojanja ovih kategorija, kao to su na primer hipnoza, tumaenje omaki, analize snova i sl. No, to su sve tehnike koje ne poivaju na principima naunih metoda i ne ispunjavaju uslove naune validnosti, objektivnosti i preciznosti. Na drugoj strani, ova teorija ne podlee empirijskoj proveri, pa se njena tanost ne moe ni potvrditi, ni opovrgnuti. Iako se psihoanaliza ne moe koristiti kao opta teorija o drutvenim devijacijama, ona je korisna jer skree panju na nesvesne elemente u linosti oveka, koji imaju svoj uticaj na nastanak i karakter devijacija, to naroito vai za neke njihove tipove.

III 4. Prve socioloke teorije U prouavanju sociolokih teorija mora se poi od osnivaa sociologije, a ujedno i socijalne patologije Auguste-a Comte-a (1798-1857) i Emile-a Durkheim-a (1858-1917). Prvu socioloku teoriju devijacija koja pripada klasinim socijalno-patolokim teorijama dao je Emile Durkheim. Za razumevanje ove teorije bitno je znati filozofske i naune korene Durkhem-ovog shvatanja devijacije odnosno filozofske i teorijske korene razumevanja prirode ljudskog drutva. Kada se govori filozofskim korenima prve klasine socijalno-patoloke teorije Comte-a i Durkheim-a onda se posebno izdvajaju: 1. Organicistika teorija drutva ili organicizam, iji je zaetnik engleski matematiar i filozof Herbert Spenser. Kljuna pretpostavka ove teorije je da ljudsko drutvo ima puno analogije sa ovekovim ili bilo kojim ivim organizmom. Ljudsko drutvo je satkano tako da odreene institucije vrei svoju drutvenu funkciju ostvaruju i omoguuju funkcionisanje i opstanak drutva, slino ljudskom organizmu u kome zajedniko delovanje pojedinioh njegovih organa (delova) omoguuje opstanak celokupnog organizma. Ljudsko drutvo se posmatra kao poseban super organizam, koji prolazi kroz odreene evolutivne faze i stalno se usavrava u svom razvoju. 2. Pozitivistika metodologija, kao drugi vaan filozofski koren, podrazumeva primenu metoda prirodnih nauka u izuavanju drutvenih pojava, kao i uvaavanje optih principa prirodnih nauka,kao to su princip objektivnosti, pouzdanosti i valjanosti. Nije sluajno to je Comte svoje glavno delo nazvao "Socijalna fizika" u kome on izdvaja dva segmenta: A) Socijalnu statiku, koja se bavi ispitivanjem morfologije odnosno, oblika drutvenosti i B) Socijalnu dinamiku, koja izuava faze u razvoju ljudskog drutva. Po Comte-u, ljudska civilizacija je prola kroz tri faze u svom razvoju: a) Teoloka faza u kojoj je dominirajui uticaj religijskih, crkvenih, verskih normi kao nain usmeravanja ljudskog drutva,

219

b) Metafizika-kritika faza u kojoj se preispituju religijske norme, vrednosti i stavovi i koja prethodi formiranju razvijenog savremenog drutva i c) Pozitivna faza u koju tek ulazi civilizacija, s tim to se kao odluujui inilac javlja razvoj ljudskog saznanja odnosno nauke. U ovim stavovima se vide izvesna ogranienja i uproavanja samog Comte-a. Za dalje razumevanje prirode i uzroka devijacija bitan je takoe Comte-ov stav da graansko drutvo predstavlja vrhunsku fazu u razvoju civilizacije. On je bio uveren da je to savreno drutvo, kao rezultat evolucione selekcije, koje vie ne treba radikalno menjati. Uloga je sociologije da obezbedi saznanja neophodna za obezbeenje stabilnosti drutva uz mogunost kontrolisanih socijalnih reformi, iji je cilj usavravanje graanskog drutva. Poznata je Comte-ova ideja "od reda ka progresu" i u skladu sa tim stav da se drutvo moe kretati ka progresu samo ukoliko u njemu vlada red. On, naime smatra da je normalno stanje drutva upravo ravnotea i stabilnost i da svako odstupanje od ravnotee predstavlja patoloku pojavu poto se time ometa prirodno progresivno kretanje drutva. Znai, Comte-ova osnovna ideja je bila prirodni progres drutva kroz poredak, red i reformu i upravo zbog toga je bio zainteresovan za utvrivanje mehanizama stabilnosti drutva, kao i za pronalaenje naina na koji e se ouvati drutvena ravnotea u razvojnim evolutivnim fazama u kojima dolazi do promena. Za ocenu svih ovih ideja veoma bitno je uvaavanje vremena u kome su one nastajale. Zaetnik veine klasinih sociolokih i socio-patolokih teorija je filozof i sociolog, Emile Durkheim (1858-1917). On je istovremeno zaetnik onoga to se u sociologiji kasnije razvijalo kao funkcionalizam. Durkheim je daleko od toga da ljudsko drutvo posmatra analogno ljudskom organizmu, on se udaljava od organicistike ideje o prirodi ljudskog drutva, ali ostaje na nekim kljunim pozicijama Kont-a. Re je, pored ostalog, o: 1. stavu o evolutivnom karakteru promena i postepenom unapredjivanja i poboljanja ljudskog drutva i 2. ideji o prirodnom progresu drutva kroz poredak, red i reformu koja je vezana za ideju istraivanja mehanizama, koji omoguuju ne samo nastajanje nego i razvoj ljudskog drutva, uz istovremeno obezbeivanje njegove stabilnosti. Durkheim je posebno bio zainteresovan da ispituje mehanizme ouvanja i stabilnosti ljudskog drutva. Za razumevanje Durkheim-ovih ideja o drutvenim devijacijama neophodno je poznavati tri bitne stvari u njegovim shvatanjima: a) razumevanje same prirode ljudskog drutva, b) razlikovanje normalnih od patoloih drutvenih pojava i c) shvatanje anomije. Kada je re o prirodi ljudskog drutva, Durkhiem pokuava da da odgovor na pitanje: "Kako nastaje i kako opstaje ljudsko drutvo?" On kritikuje nominalistika shvatanja, koja drutvo posmatraju prosto kao zbir pojedinaca (na primer shvatanje Gabriel-a Tarde-a). Durkhem smatra da je drutvo superiorno u odnosu na pojedinca, a ono to obezbeuje tu superiornost je postojanje posebnog supstrata, a to je kolektivna svest.

220

Kolektivnu svest ine kolektivne predstave, norme i vrednosti koje nastaju tokom evolucije ljudskog drutva i koje imaju svoju posebnu egzistenciju obezbeujui: stabilnost drutva i povinovanje pojedinca interesima i zahtevima ljudskog drutva U tumaenju odnosa izmedju oveka i drutva Durkheim ostaje zarobljenik instinktivistike teorije i smatra da se ovek raa kao samoivo bie, da je po prirodi sebian i orjentisan prema svojim linim interesima i da tei zadovoljenju svojih potreba po svaku cenu, a da je drutvena kolektivna svest taj mehanizam koji obezbeuje da se ovek ponaa kao socijalizovana ivotinja. Durkheim istie da postoje elementi drutvene svesti koji naroito usmeravaju ponaanje oveka, a to su obiaji, religija, moral i pravo, jer su kolektivna miljenja, ideje, oseanja i pravila ponaanja sintetizovani u moralu, obiajima, pravu i religiji koji obavezuju sve pojedince na odreene naine ponaanja i delovanja. Kolektivna svest nije prosto zbir individualnih svesti, ona je superiorna u odnosu na individualnu svest i utie na ponaanje koje je drutveno poeljno. Superiornost kolektivne svesti nad pojedincem proizlazi: iz posebnosti i optosti kolektivne svesti i iz prinude, koja stoji iza kolektivne svesti. Naime, drutvo ima odreene mehanizme koji teraju pojedince da se ponaaju prema zahtevima kolektivne svesti i upravo u tom njenom prinudnom karakteru lei sutina prilagoavanja pojedinaca drutvenimn zahtevima. Kolektivna svest je kategorija koja se menja i razvija, pa se tako razlikuju i mehanizmi kontrole, superiorizacije kolektivne svesti. U delu "Elementarni oblici religijskog ivota" Durkheim objanjava da su mehanizmi kontrole u primitivnom drutvu religijske norme koje usmeravaju ponaanje ljudi i iz kojih izviru razliite vrste zabrana (tabui) koje teraju pojedinca da se ponaa na drutveno prihvaen i poeljan nain, s tim to postoje i nagrade za pozitivna ponaanja. Medjutim, savremeno drutvo pridaje mnogo vei znaaj nekim drugim mehanizmima kontrole, a to su moral i pravo iza kojih stoje institucionalizovane sankcije. Kolektivnu svest uvek prate odreeni drutveni ciljevi, jer ona slui obezbeivanju ostvarivanja tih ciljeva. ovekova pohlepa se moe obuzdati samo ukoliko se pojedinac podvrgne drutvu i njegovim moralnim zakonima. Kada je re o razlikovanju normalnih od patolokih drutvenih pojava, treba istai Durkheim-ov pokuaj da, za razliku od moralistikih i drugih dominirajuih shvatanja njegovog vremena, definie objektivne, naune kriterijume za razlikovanje normalnih i zdravih od patolokih i bolesnih drutvenih injenica (pojava). Te kriterijume Durkheim je definisao u knjizi "Pravila socioloke metode". On insistira na tome da su drutvene injenice objektivne, da imaju svojstvo stvari i da se mogu identifikovati primenom objektivnih metoda prirodnih nauka. Objektivno merilo normalnosti Durkheim je naao u onome to je tipinoproseno za dati tip drutva i za neku njegovu razvojnu fazu. Normalne, poeljne drutvene injenice odnosno pojave su one koje su tipine, uobiajene, prosene i najuestalije u datom tipu drutva i u odreenoj vremenskoj dimenziji. Takve pojave uvek imaju neku konkretnu drutvenu funkciju. Ovde se vidi da Durkheim nije mogao pobei od organicizma i evolucionizma, jer je po njemu normalno sve ono to je uobiajeno i proseno, to je istrpelo probe vremena. On smatra da su drutveno korisne samo one drutvene pojave koje obezbeuju opstanak i stabilnost drutva i koje su pokazale svoju drutvenu opravdanost. Tipine i prosene pojave nastaju procesom drutvenog odabiranja i opstaju jedino ukoliko zadovoljavaju drutvene potrebe ili obavljaju drutvene funkcije. Te pojave obezbeuju postojanje i delovanje celine ljudskog drutva.

221

S druge strane, one pojave koje su atipine, koje odudaraju i odstupaju od proseka, koje nisu uobiajene predstavljaju patoloke, bolesne drutvene pojave i, po pravilu, predstavljaju regresiju u odnosu na dostignuti stupanj razvoja ljudskog drutva. Medjutim, pozitivne (normalne) i bolesne (negativne) drutvene injenice su promenljive i relativne kategorije, koje vae samo za dati tip drutva i u nekoj odreenoj razvojnoj fazi. U skladu s tim, Durkheim smatra da nije mogue definisati neki opti, univerzalni kriterijum normalnosti drutvenih pojava. Iz ovog razloga on u definisanju normalnih pojava uvodi jo dva kriterijuma (pored kriterijuma prosenog): a) konkretni tip drutva (na primer gradjanskom drutvu ne odgovaraju pojave koje su karakteristine za patrijarhalni model drutva, kao to agrarna ili gradanska drutva imaju potpuno drugaiji sistem kolektivnih predstava, normi, ideala) i b) uvoenje vremenske dimenzijea vezane za vrednovanje nekih pojava prema dostignutoj fazi evolucije i razvoja drutva. Primer za uvaavanje ovog drugog dopunskog kriterijuma je injenica da u procesu nastajanja modernog industrijskog drutva, tradicionalni odnosi u porodici mogu biti uobiajeni, ali oni ipak predstavljaju ostatke starog, prevazienog tipa drutva. Re je samo o prividu normalnosti, koji se javlja u prelaznim fazama razvoja ljudskog drutva. Imajui u vidu evoluciju i konkretne tipove ljudskog drutva, Durkheim naglaava razliku u kohezivnosti i mehanizmima koji obezbeuju stabilnost drutva. Tako se na prvobitnom stupnju razvoja ljudskog drutva javlja mehanika solidarnost kao faktor njegove stabilnosti, a podelom rada i raslojavanjem drutva nastaje organska solidarnost (u oba sluaja mehanizam stabilnosti drutva je saradnja meu ljudima). Pod uticajem ozbiljnih kritika Durkheim u delu "Drutvena podela rada" ugrauje jo jednu dodatnu mogunost razlikovanja normalnih od patolokih drutvenih injenica. To je kriterijum vezan za optimalnost i racionalnost odreenih drutvenih pojava u odreenoj fazi drutvenog razvoja. Drugim reima, uzima se u obzir u kojoj meri su neke pojave funkcionalne za odreena drutva i u konkretnoj fazi njihovog razvoja. Zahvaljujui uvaavanju ovog merila normalnosti dogaa se da je kriterij prosenosti neadekvatan u prelaznim fazama razvoja ljudskog drutva. Naprimer, patijarhalni model vrednosti i ponaanja moe biti uobiajen i iroko rasprostranjen u graanskom drutvu, ali on ne odgovara optimalnim mogunostima te faze drutvenog razvoja. Durkheim-ovo shvatanje anomije najbolje ilustruje njegova shvatanja uzroka devijantnog ponaanja pojedinaca. Anomija je re grkog porekla i bukvalno znai bezakonje. Ovaj termin korien je jo u XVI veku u Engleskoj kao sinonim za uslove koji dovode do nereda i sveopte zavisnosti. Ovim pojmom se oznaavalo stanje siromatva, beznaa i neizvesnosti. Anomija je bila sinonim za nepovoljno stanje irokog sloja ljudi u feudalnom drutvu. Durkheim je imajui u vidu evolutivni razvoj ljudskog drutva doao do saznanja da se kolektivna svest nekad ne razvija dovoljno brzo, da ne prati drutvene promene, to znai da drutvena podela rada ide ispred razvoja kolektivne svesti. Upravo zbog toga javlja se anomija kao stanje drutva u kome nedostaje reglementacija, odnosno skup pravila i normi o ljudskom ponaanju. U odreenim fazama drutvenog razvoja javlja se praznina u regulatorskim mehanizmima ljudskog ponaanja, tj., stanje nepostojanja drutvenih pravila i normi ponaanja. Pod pojmom anomije Durkheim podrazumeva nedostatak ili nedelotvornost drutvenih normi kojima se kontroliu i ograniavaju prirodno nelimitirane potrebe i tenje pojedinca.

222

Do anomije dolazi tako to u nekoj novoj fazi razvoja drutva kolektivna svest ne uspeva da definie pravila i norme ponaanja (obrasce ponaanja) usled ega nastaje vakum u usmeravanju ponaanja pojedinaca. Drugim reima, u anomijskoj situaciji pojednici nemaju vrste okvire orijentacije za drutveno prihvatljivo ponaanje. U novim okolnostima oni ne poseduju pouzdane oslonce, usled ega slabi drutvena kontrola i dolazi do krenja normi. Pokazatelji takvog stanja anomije su prinudna podela rada, bankrotstvo, ekonomske krize i sukobi radnika sa kapitalistima i sl. Stanje anomije se, pored ostalog, karakterie sveoptim neprijateljstvom i sukobima. Do anomije dolazi posebno u kriznim periodima ili u uslovima brzih i naglih drutvenih promena bez obzira da li to vodi promeni na bolje ili na gore. Kao tipian primer delovanja mehanizma anomijskog stanja na ponaanje pojedinaca navodi se anomijsko samoubistvo. Kao to je nared reenoi ovaj tip samoubistva javlja se podjednako u fazama naglog bogaenja ili osiromaenja pojedinca u kada dolazi do nemogunosti konrtole neobuzdanih potreba. Durkheim se empirijskim ispitivanjem samoubistva pokazao da broj samoubistava raste u stanjima anomije. Anomija je ona drutvena faza - stanje koje predstavlja prelazak iz jednog u drugi tip drutva i u kome prestaju da vae prethodne drutvene vrednosti, norme i obrasci ponaanja. Poto nema novih "uputa" koji ih zamenjuju dolazi do raskoraka izmeu normativnog i realnog. Nemajui dovoljno oslonca za sopstveno delanje u drutvu i u skladu sa sopstvenim potrebama pojedinci pribegavaju sredstvima koja se smatraju drutveno nepoeljnim u vaeem sistemu vrednosti. Iako je anomijsko samoubistvo individualni akt ono je uzrokovano drutvenim injenicama. Drugi primer, koji ilustruje Durkheim-ova teorijska shvatanja o patolokom u drutvu, jeste njegovo shvatanje prirode i funkcija kirminala. U svojim konkretnim analizama, Durkheim je zauzeo stav da je kriminal normalna drutvena pojava poto je uobiajena, tipina i iroko rasprostranjena u svim tipovima i fazama razvoja drutva, pa prema tome nuikako nije patoloka. Kriminal, po Durkheim-u, spada u pozitivne drutvene injenice i zbog svoje drutvene funkcije. Kriminalna ponaanja predstavljaju napad na kolektivnu svest (drutvene norme, vrednosti i shvatanja) i izazivaju drutvenu reakciju osude, ime se povratno jaa mo kolektivnih vrednosti i morala.

III 5. ikaka kola humane ekologije Poetkom XX veka, u Americi se javila jedna nova sociologija, koja je predstavljala neposredan odgovor na dotle nevien tempo drutvenog razvoja, a naroito industrijalizacije i urbanizacije. Ona je nastala kao potreba za objanjenjem socijalnih problema amerikog drutva. Posebnno su u tome znaajni rezultati i istraivanja tzv. ikake socioloke kole humane ekologije, iji je osniva Robert Ezra Park. Park je vei deo ivota proveo kao novinar, istraujui socijalne probleme grada i uestvujui u novinskim kampanjama za njihovo reavanje. On je grad video ne samo kao skup zgrada na odreenoj geografskoj lokaciji, ve kao ivu ekoloku sredinu ili kao vrstu socijalnog organizma, gde su ljudi i institucije tako usko spojeni, da u meusobnoj interakciji deluju kao celina. Pripadnici ove kole nisu zanemarili znaaj prethodnih teorija kao to su poznavali istraivanja moralnih statistiara, koji su prave pretee ove kole, zatim istraivanja Darvina, Spensera i drugih evolucionista, kao i shvatanja Comte-a i Durkheim-a. Pored toga, na pristupi shvatanja sociologa ikake kole znaajan je i

223

uticaj interakcionizma George Herbert Mead-a. Medjutim, amerika empirijska istraivanja su se razlikovala od evropskih istraivanja upravo po svojoj neposrednosti. Ta istraivanja se manje zasnivaju na suvim statistikama, a vre na neposrednom, etnografskom posmatranju ljudi i ljudskih odnosa u gradu i kompleksnim terenskim istraivanjima. ikaka kola imala je svoje korene i u odseku za sociologiju ikakog univerziteta i bila je najuticajnija 20-tih i 30-tih godina ovog veka. Ve 1912. godine Park je sainio program sociolokih istraivanja i za laboratoriju je izabrao grad ikago, koji je poetkom XX veka predstavljao pravu dunglu na asfaltu. ikago je od grada sa deset hiljada stanovnika od 1860. godine do 1910. godine porastao u veliki grad sa preko dva miliona stanovnika to se posebno duguje dolasku imigranata, veinom iz Evrope. Procesi industrijalizacije i urbanizacije u ikagu su poprimali nesluene razmere, stalno privlaui nove talase emigranata iz Evrope. Iz tog razloga grad je postao plodonosno mesto za socioloki rad i ikaka kola je izuavala svaki aspekt njegovog ivota. Sve informacije zabeleene do sitnih detalja koriene su za testiranje i formulisanje sociolokih teorija. Najmanje etiri koncepcije o nastanku devijacija su bilo posredno ili neposredno vezane za ikaku kolu humane ekologije: 1. ekoloka teorija, 2. teorija diferencijalnih asocijacija, 3. teorija kulturnog sukoba i 4. teorija socijalne dezorganizacije. Za razumevanje kljunih ideja predstavnika ikake kole vano je saznanje da su oni bili opinjeni ogromnim, ivim i dinamikim organizmom kakav je bio grad ikago. Svi oni su mahom doli u ikagu iz manjih i srednjih, mirnih gradova, sa ustaljenim nainom ivota i sa snanim mehanizmima socijalne kontrole u vidu tradicije, obiaja i navika. Delovanje takvih mehanizama socijalne kontrole i uticaj primarnih ljudskih zajednica na ponaanje pojedinaca u velikom gradu izuzetno slabe. Istovremeno, veliki grad je izrodio razliite probleme socijalne vrste, tako da su predstavnici ikake kole veliku panju posvetili ispitivanju beskunitva, maloletnikog prestupnitva, profesionnalnog kriminala, gangova, ivota i ponaanja stanovnika slamova u su iveli najsiromaniji i marginalizovani delovi drutva itd. Robert Ezra Park je bio opinjen funkcionisanjem grada i posmatrao ga je kao jedan veliki socijalni supraorganizam u kome podela uloga izmeu razliitih drutvnih institucija, s jedne strane, i postojanje temeljnih elemenata organizacije, sa druge, omoguuje njegovo normalno funkcionisanje toga. U ovim stavovima prepoznaje se uticaj Spenserovog evolucionizma i organicizma. Predstavnici ikake kola su svoja istraivanja primarno usmerili ka ispitivanju i objanjenju odnosa izmedju fizike i socijalne sredine i njihovom uzajamnom uticaju na ponaanje ljudi u velikom gradu. Naime, ljudi u velikom gradu se nalaze u stalnoj utakmici, u tenji da dou do skuenih i ogranienih drutvenih dobara, kojih nema dovoljno za sve. Stanovnici velikog grada su u stalnoj kompetenciji oko zauzimanja prostora, koji je u gradu limitiran. Kada je re o drutvenim devijacijama, pripadnici ikake kole prenose interesovanje sa pojedinca na drutvo. Oni ne govore o pojedincu, nego o negativnim posledicama socijalnih promena i uticaju socijalne sredine na negativno ponaanje. Oni smatraju da su dutveni faktori odluujui uzroci nastanka drutvenih devijacija i da devijacije proizlaze iz neadekvatnog funkcionisanja grada.

224

ikaki sociolozi nisu prouavali razvoj grada kao pravolinijski, evolucijski proces, ve su smatrali da se u njegovom razvoju smenjuju faze stabilnosti i ravnotea, na jednoj, i poremeaja normalno uspostavljanja drutvenih odnosa i funkcionisanja drutvenih institucija, na drugoj strani. Upravo u tim fazama postojanja neravnotee javlja se niz devijacija i socijalnih problema, koji su posledica drutvenih promena. Za razliku od Comte-a i Durkheim-a, sociolozi ikake kole su do svojih teorijskih objanjenja drutvenih devijacija doli induktivnim putem, odnosno istraivanjem konkretnih socijalnih problema u velikom gradu.. Ekoloka teorija ili ekoloko-interakcionistika, kako je neki autori nazivaju, objanjavala je drutvene procese i odnose analogijama sa prirodnom sredinom. ikaki ekolozi su stavili sebi u zadatak da ispitaju uticaj prostora i poloaja ljudi u prostoru na ljudsko ponaanje i drutvene ustanove. Zato nije preterano rei da se ekoloka teorija bavi odnosom izmeu fizike i drutvene strukture grada. Za ikake sociologe grad je bio mnogo vie od fizikog mehanizma ili vetake tvorevine. Grad je deo vitalnih procesa ljudi koji ga sainjavaju, on je delo prirode, a naroito ljudske prirode. Ekolokim objanjenjima drutvenih odnosa dominira bioloka terminologija preuzeta iz Darvinove teorije evolucije. Pored Darvina, ikaka sociologija se koristila i istraivanjima Emile-a Durkheim-a. Posebno su prihvatili njegovu tvrdnju da porast stanovnitva dovodi do poveane diferencijacije, raznovrsnosti, konkurencije i do bezlinih ljudskih odnosa. ikaki sociolozi su se koristili i ranijim ekolokim istraivanjima moralnih statistiara, kao i interakcionistikom socijalnom psihologijom George-a Herberta Mead-a. U osnovi ekoloke teorije lei pretpostavka o neprestanoj borbi za egzistenciju, jer kao i u prirodi, tako je i u gradu osnovni drutveni proces je konkurencija za ograniena dobra, a u toj konkurenciji uspevaju i opstaju samo najsposobniji. Proizvod stalne borbe za opstanak pojedinaca i vrsta je svojevrsna bioloka ravnotea kao stanje u okviru koga se vre neprekidna prilagoavanja svih uesnika uslovima borbe. Upravo to stanje bioloke ravnotee je normalno stanje drutva. Empirijska istraivanja ikake kole bila su mnogobrojna i raznovrsna, a u okviru njih je posebna panja poklonjena nekim karakteristinim temama i metodolokim pristupima u izuavanjuj devijacija: 1. istraivanja koja su poivali na isto ekolokim konceptima i metodima, pokuavajui da utvrde prostornu distribuciju stopa devijantnog ponaanja u gradu, 2. analize u kojima su koriene etnografske metode i iji predmet su bile grupa maloletnih delinkvenata, skitnica i raznih "devijatnih" ustanova i 3. istraivanja kojima su se ispitivale biografije i devijantne karijere pojedinaca iz kojih su se izvlaili zakljuci o nastanku, prirodnom toku i prestanku devijantnog ponaanja. Jedan od predstavnika ekoloke teorije Ernest Burdgess je, polazei od prethodno pomenutih ideja, utvrdio da postoje funkcionalne, socio-profesionalne i prostorne celine u gradu koje imaju neka svoja specifina obeleja. On je analizirajui socio-kulturne, profesionalne i prostorne karakteristike podelio grad ikago u pet zona, imajui u vidu njihove uloge u funkcionisanju grada. On je grad video kao organizam koji se uveava iz centra u serijama koncentrinih krugova koji ine: 1. Sredina oblast grada, oznaena kao centralna zona ili petlja, predstavlja jezgro iz koga se grad razvijao. U toj oblasti su koncentrisane sve bazine institucije grada. To je poslovna oblast sa glavnim bankama, velikim robnim kuama, skupim

225

prodavnicama, kao i kulturnim institucijama. U ovoj zoni su, po pravilu, koncentrisane i vodee administrativne i upravne institucije. To je takoe oblast u kojoj ivi malo ljudi. 2. Sa aspekta devijacija posebno je znaajna tranzitna zona naslonjena na gradski centar, koja je na poetku razvoja grada bila rezidenciona zona pripadnika viih klasa. Meutim, zbog manipulacije zemljitom i zemljinom rentom, zajedno sa razvojem grada i pod pritiskom emigranata ova zona postaje najgue naseljen, a ujedno i najstariji deo grada u koji su doseljavani siromani slojevi, koji su veinom bili novi emigranti. 3. Trea zona predstavljala je zonu stanovanja radnikih porodica. Mnogi od stanovnika ove zone su poticali iz tranzitne zone, jer su uspeli da napreduju i da dou do boljih stambenih prostorija. Ova zona je bila mesto gde su zavravali uspeniji emigranti, i gde su postojale odreene industrijske i proizvodne institucije. 4. etvrta zona je meavina industrijsko proizvodne zone i zone stanovanja s tim to se te zone nalaze na suprotnim stranama. U ovoj zoni se javlja jedan deo slamova. 5. Peta zona je periferna i ujedno zona stanovanja dobrostojeih pripadnika vie srednje klase i vie klase. Oigledno je da prikazana prostorno-socijalna organizacija odgovara stanju ikaga izmeu dva rata i nikako ne moe da vai kao opta ema za sve velike gradove. Posebno je teko govoriti o koncentrinim gradskim zonama. Meutim, ovi Bardesovi stavovi interesantni su zbog toga to su predstavljali osnovu za dalja istraivanje ikakih sociologa. Sa aspekta ekoloke teorije znaajna su istraivanja Clifford-a Shaw-a i Henry-a McKay-a koja se odnose na distribuciju devijantnih pojava u ikago. Oslanjajui se na tipologiju gradskog prostora, koju su u svojim istraivanjima usvajali skoro svi ikaki sociolozi, ovi istraivai su odluili da ispitaju uestalost devijacija u svakoj od pet koncentrinih zona grada, odnosno ispita prostornu i socijalnu distribuciju odreenih devijacija i to pre svega beanje iz kole, maloletniko prestupnitvo i kriminalitet odraslih. Ta prva studija nazvana je "Prostorni raspored beanja iz kole, maloletnike delinkvencije i kriminaliteta odraslih u urbanoj sredini", i objavljena 1929. godine. Druga studija je objavljena 1942. godine i odnosila se samo na maloletniko prestupnitvo pod nazivom . "Maloletnika delinkvencija i urbana sredina". Analiza zvaninih statistikih podataka dovela je do saznanja da postoji izuzetno nejednaka distribucija svih ovih devijacija u odnosu na gradske zone. Ovi autori su utvrdili da se uestalost ispitivanih devijacija smanjivala sa udaljavanjem od centralne zone. Koristei metod stopa kao indikator rairenosti ovih devijacija Shaw i McKay su utvrdili da je najvia stopa, odnosno najvea koncentracija ovih pojava u tzv. tranzitnoj zoni, oko poslovnog centra grada. To samo po sebi nije nita neobino. Zahvaljujui pekulacijama sa cenama zemljita, stambene zgrade u ovoj zoni su zaputene, a kirije niske, to privlai najsiromanije grupe. To je zona koju karakterie visoka mobilnost stanovnika, siromatvo, loi uslovi stanovanja i veliki procenat imigranata. Sem toga, Shaw je, istraujui distribuciju devijantnih pojava u okviru tranzitne zone ustanovio da postoje podruja, manje geografske celine u kojima su stope devijacija posebno visoke. Najvaniji rezultat ovih istraivanja bilo je otkrie da se u nekim podrujima visoke stope devijacije permanentno zadravaju u periodu po trideset godina i vie, bez obzira na etniki i rasni sastav stanovnitva. Stope devijacija, naroito maloletnike delinkvencije, ostajale su permanentno visoke uprkos promenama sastava stanovnitva i

226

dolascima imigrantskih grupa razliite rasne, nacionalne i verske pripadnosti. Znaaj ovog otkria bio je, izmeu ostalog, u tome to je ono ubedljivo osporilo tumaenja koja su delinkvenciju vezivala za posebna svojstva odreenih rasnih ili etnikih grupa. Shaw je ova podruja nazvao "delinkventna podruja", a njihovo postojanje je objanjavao pomou koncepta socijalne dezorganizacije. Pod ovim konceptom, on je podrazumevao slabljenje drutvene kontrole u okviru lokalne zajednice, do koga dolazi usled opadanja uticaja tradicionalnih vrednosti i meanja kultura raznovrsnih imigrantskih grupa. Shaw je takoe doao do zakljuka da se delinkventne vrednosti i modeli ponaanja usvajaju i ue kao i sve druge vrednosti i da se prenose s pojedinca na pojedinca i s grupe na grupu. Tako svaka novonaseljena grupa nailazi na ve gotove modele ponaanja i vrednosti uspostavljenih u delinkventnim podrujima. Prihvatanjem ovih vrednosti svaka nova imigraciona grupa nastavlja delinkventnu tradiciju podruja. Shaw i McKay objanjavaju postojanost visokih stopa devijacija i maloletnikog prestupnitva u tranzitnoj zoni, upravo, postojanjem specifine podkulture odnosno permanentnim postojanjem takvog sistema vrednosti koji odobrava devijacije. Potkultura je poseban podsistem kulturnih vrednosti, normi, stavova i ideja koje se jednim delom razlikuju od osnovne, bazine kulture. Pripadnici potkulture odbacuju neke vrednosti dominirajue kulture (ne sve) ili ak prihvataju kljune vrednosti bazine kulture, ali ih tumae na svoj nain i ponaaju se u skladu sa takvim razumevanjem osnovnih vrednosti. Na primer, veina maloletnih prestupnika prihvata bazine vrednosti amerike kulture, da budu bogati i uspeni, ali to ostvaruju na nelegalan nain.. Shaw i McKay su objanjavali postojanost visokih stopa devijacija postojanjem devijantne potkulture, koja prihvata veinu vrednosti amerikog drutva, ali ih tumai ili realizuje na drugi nain. Naime, svaka nova imigrantska grupa naseljava se upravo u tranzitnoj zoni zbog toga to u njoj najnie kirije, donosei sa sobom sistem vrednosti koji je nefunkcionalan u novom drutvu zbog ega ulazi u proces navikavanja na nove vrednosti i to uei od onih koji ve ive u tranzitnoj zoni. Meutim, stanovnicima tranzitne zone je nedostupna veina legalnih sredstava za ostvarivanje dominirajuih vrednosti, usled ega oni do tih vrednosti dolaze devijantnim ponaanjem koristei nelegalna sredstava. Oni zapravo na specifian nain interpretiraju i usvajaju vrednosti dominirajue kulture i tako stvaraju poseban sistem vrednosti, normi i obrazaca ponaanja, koji postaje dominantan u tranzitnoj zoni u formi potkulture. U ovoj zoni se upostavljaju specifini obrasci i stil ivota, nain odevanja i govora, koji se prenose na nove imigrantske grupe, koje usled nefunkcionalnosti sopstvenog sistema vrednosti u Americi, kao i relativno niske sposobnosti, niskog obrazovnog nivoa i nepoznavanja jezika ne mogu da ostvare drutvenu promociju na legalan nain zbog ega lako prihvataju ponueni sistem vrednosti i nove obrasce ponaanja devijantnog podruja. Prema koncepciji o postojanju specifine devijantne potkulture, devijacija je skup vrednosti i naina ponaanja, koji se ue putem interakcije u okviru grupe. Devijanti, a naroito maloletni delinkventi slede uzore prihvaene u delinkventnim potkulturama i slue se nelegitimnim sredstvima koja u tim potkulturama tradicionalno postoje. Ideja Shaw i McKay o uenju devijantnog ponaanje u kontaktu sa devijantnom potkulturomuticala je na teoriju diferencijalnih asocijalicija i teoriju potkultura. Teorija diferencijanih asocijacija prevodi se i kao teorija raznovrsnih kontakata ili drugaijeg udruivanja. Tvorac ove teorije je ameriki sociolog Edwin Sutherland, jedan od pripadnika ikake kole humane ekologije (Sutherland, 1947). On

227

je najpre, uneo jednu interesantnu metodoloku novinu, korienje autobiografske metode u ispitivanju devijanata. Njegovo klasino delo "Profesionalni lopov" objavljeno prvi put 1937. godine nastalo je upotrebom autobiografskog, odnosno biografskog metoda (Sutherland, 1937). U ovom radu Sutherland je prvi put izneo gledita da kriminalci postepeno stiu znanje, vetinu i motivaciju za kriminalno ponaanje. Do ovih i ostalih teorijskih stavova on je doao izuavanjem ivotne i profesionalne karijere profesionalnog lopova. Na bazi tog istraivanja, Sutherland je definisao kljune principe teorije diferencijalnih asocijacija, koju je objavio dve godine kasnije. Osnovna postavka ove teorije jeste da pojedinac ui kriminalno ponaanje na isti nain kao to ui da se ponaa u skladu sa zakonom. Prema tome, kriminalno ponaanje se najbolje moe objasniti drutvenim uenjem. Kljuni principi teorije diferencijane asocijacije izraeni su kroz sledee stavove: 1. Bazino, polazno stanovite ove teorije je da se kriminalno-devijantno ponaanje ui. 2. Devijantno ponaanje se ui u interakciji sa drugim osobama kroz proces komunikacije, koja je preteno verbalna, ali ukljuuje i komunikaciju gestovima. 3. Glavni deo uenja devijantnog ponaanja odvija se u okviru primarnih grupa, to znai da indirektna sredstva komuniciranja, kao to su film, radio i tampa, imaju relativno nevanu ulogu u genezi devijantnog ponaanja. Treba znati da se pod primarnim grupama ne podrazumeva samo porodica, familija, ve i susedstvo (uticaj Herberta Mida) i gang (vrnjaka grupa koja moe imati veliki uticaj na prihvatanje odreenih vrednosti i ideja-maloletnika druina), jer pojedinac ui od onih sa kojima ima najuestalije neposredne kontakte. 4. Uenje devijantnog ponaanja obuhvata uenje metoda, naina i tehnika vrenja kriminala (veoma jednostavnih ili veoma sloenih svejedno), specifinih motiva, poriva, racionalizacija i stavova, kao i uenje razliitog naina odbrane i posebnog naina meusobnog komuniciranja. 5. Nain ispoljavanja motiva i poriva se ui i zavisi od toga da li pojedinac prima definicije koje odobravaju ili definicije koje osuuju krenje normi. U nekim drutvenim sredinama pojedinac je okruen ljudima koji odobravaju krenje zakona, u drugim osobama koje smatraju da zakonske norme treba potovati. U amerikom drutvu, prema Sutherlandu, ovi suprotni stavovi su skoro uvek prisutni, tako da postoji kulturni sukob u odnosu prema zakonskim normama. Ovo je odluujui postulat koji nastanak devijantnog ponaanja objanjava postojanjem pozitivnih definicija u odnosu na devijacije, odnosno postojanjem stavova koji odobravaju devijantno ponaanje. (na primer "svi danas kradu"). 6. Pojedinac postaje devijant zato to prima vie definicija koje odobravaju devijantno ponaanje, a manje definicija koje ga osuuju, i tako se stimulie devijantno ponaanje. Osoba postaje devijant jer je u kontaktu sa devijantnim obrascima ponaanja, a istovremeno je izolovana od nedevijantnih obrazaca. (dominiraju stavovi koji odobravaju devijantno ponaanje). Ovaj postulat jo detaljnije objanjava mehanizam nastanka devijacije jer istie postojanje vika pozitivnih definicija o devijacijama nad negativnim definicijama. Upravo to je sredini princip teorije diferencijalnih asocijacija, odnosno razliitih kontakata. Ovde je vano napomenuti da kontakt sa devijantnim obrascima ne znai nuno i druenje sa devijantima. Uenje devijantnog ponaanja mogue je i posredstvom ljudi koji nisu devijanti, ali izraavaju vrednosti i stavove koji odobravaju devijantno ponaanje. (definicije koje odobravaju krenje zakonskih normi).

228

7. Kontakti s izvorima definicija koje odobravaju ili koje osuuju krenje normi (tj. drugaiji kontakti) razlikuju se po uestalosti, trajanju, znaaju, prirotetu i intenzitetu. Uestalost, trajanje, intenzitet i prisustvo pozitivnih definicija o devijantnom ponaanju utie na prihvatanje takvog ponaanja. Na primer ako postoji intenzivan stav odobravanja devijantnog ponaanja, vea je mogunost da se pojedinac ponaa na devijantan nain. 8. Proces uenja devijantnog ponaanja obuhvata sve mehanizme koji su deo svakog uenja. To znai da se devijantno ponaanje ui po istim principima kao i normalno uenje, ali je razlika u sadraju onoga to se ui. 9. Iako je devijantno ponaanje izraz optih potreba i vrednosti, ono se ne moe objanjavati tim potrebama i vrednostima, poto je i nedevijantno ponaanje izraz tih istih potreba i vrednosti. Na primer lopovi kradu da bi doli do novca, ali isto tako i poteni radnici rade da bi dobili novac. Te opte potrebe i vrednosti ne objanjavaju ono to razlikuje devijantno od nedevijantnog ponaanja (Sutherland, 1947). Uprkos mnogim jednostranostima i ogranienostima teorijskih shvatanja sociologa ikake kole njihov doprinos izuavanju drutvenih devijacija oglkeda s, pored ostalog u sledeim injenicama: 1. Empirijski doprinos ekoloke teorije i teorije diferencijalnih asocijacija je nesumnjiv i ogleda se u izvanrednim opisima i prikazima, pre svega, maloletnikog prestupnitva i profesionalnog kriminaliteta u velikom brzo rastuem gradu. 2. Metodoloki doprinos ogleda se u injenici da su pripadnici ikake kole prvi put primenili kompleksna terenska istraivanja i posebno metoda neposrednog posmatranja sa uestvovanjem. Metodolokom arsenalu za ispitivanje devijacija Shaw i McKay su dodali statistike metode, a Sutherland biografsku i autobiografsku metodu. 3. Oni su u potpunosti odbacili pojam individualne patologije i za njih su devijanti zdravi pojedinci, a drutveni uzroci su ti koji su odluujui u nastanku devijacija. Kada je re o nedostacima i slabostima onda se moe rei da: 1. Kljuni nedostatak ekoloke teorije izvrava se kroz uproivanje uzroka devijantnog ponaanje, jer ona ne ulazi u sutinske protivrenosti amerikog drutva. Ova teorija zanemaruje dejstvo socio-ekonomskih faktora i nema objanjenja za one pripadnike tranzitne zone koji se ne ponaaju u skladu sa sistemom vrednosti devijantne potkulture. 2. Obe ove teorije zahvatile su samo jedan deo devijacija, a to je onaj vidljivi, pojavni aspekt, kao to su nekritiki polazili od pretpostavke o postojanju opte saglasnosti oko vaeih drutvenih normi. Prenaglaavanjem socio-kulturnih faktora zanemarili su kako dejstvo drugih drutvenih i jo vie faktora linosti u izboru devijantnih obrazaca ponaanja iprilagoavanja na novu drutvenu sredinu i njene vrednosti. Teorija kulturnih sukoba poeno je teorijski vezana za nemaku kolu formalne sociologije preko ideje o sukobu kao tipu drutvenih odnosa i sastavnim delom svakodnevnog ivota. Bavei se problemima integracije sve brojnijih i novijih generacija imigranata, ikaki sociolozi su zakljuili da kulturni stil, vrednosti i verovanja utiu na njihovo ponaanje u novoj sredini. Thomas je meu prvima tvrdio da postoje razliite norme i vrednosti koje upravljaju svakodnevnim ivotom, a menjaju se

229

od situacije do situacije. Definisanje situacije pomae pojedincu da se lake snalazi u odnosima i prilagodi svoje ponaanje. Ukoliko u nekoj novoj situaciji ovek ne nalazi odgovore u sistemu vrednosti, verovanja ili iskustava iz sredine koja sobom nosi, onda se javlja mogunost sukoba sa normama i vrednostima, pogotovo u nekoj novoj socijalnoj sredini, iji stil ivota poiva na drugaijim vrednostima i normama. Louis Wirth, sa svoje strane, polazi od postojanja pravila (norme ponaanja), koja se razlikuju od jedne do druge kulture. U svakoj kulturi, obino, se uspostavljaju dva sistema vrednosti: kulturni i potkulturni. Prvi definiu univerzalne obrasce ponaanja i definiu one koji se smatraju nedopustivim i sankcioniu se. Potkulturni sistem upravlja ponaanjem unutar delova drutvene strukture, odnosno posebnim podsistema vrednosti, koji se obinu razlikuju od dominantne kulture. Pripadnici potkulturnih skupina ili grupa su u riziku da se sukobe sa vrednostima i normama kulture i da na sebe privuku drutvene reakcije i sankcije (Wirth, 1931). Kulturni sukob je vid normativnog sukoba koji se ispoljava kroz suprodstavljanja razliitih obrazaca kulture, kulturnih oblika i stavova. Pravi tvorac teorije sukoba je ameriki sociolog skandinavskog porekla Thorsten Sellin, koji je poznavao istraivanja i stavove ikake kole. On je teoriju kulturnog sukoba formulisao 1938. godine u delu "Kulturni sukob i kriminalitet". Sellin polazi od realne injenice dolaska velikog broja imigranata sa razliitim idejama, navikama, ciljevima i uopte sa razliitom kulturom. Sellin smatra da se kulturni sukob javlja kao posledica suprodstavljanja normativnih sistema razliitih etnikih grupa, odnosno u onim situacijama kada se pojedinac ili grupa nalazi pod uticajem dveju razliitih kultura. Do kulturnog sukoba dolazi, zapravo, kada se na specifinu ivotnu situaciju u kojoj se neka osoba nalazi mogu primeniti manje ili vie razliitih pravila ponaanja. Na jednu istu socijalnu situaciju moe da reaguje na razliite naine. Norme ponaanja jedne grupe, kojoj pojedinac pripada, mogu nalagati jedan odgovor na situaciju, dok norme neke druge grupe mogu nuditi sasvim suprotan odgovor. Teorija kulturnog sukoba polazi od bitno drugaijeg shvatanja kulture u odnosu na pozitivistike ideje koja zagovaraju postojanje univerzalnog sistema vrednosti u nekom globalnom drutvu. Sellin i drugi predstvanici teorije kulturnih sukoba polaze od pluralizma kultura i sistema drutvenih vrednosti i od injenioce da razliite kulture na drugaije naine definiu poeljne obrasce ponaanja. Kulturni sukob je neizbean kada norme jednog kulturnog ili potkulturnog podruja migriraju i dolaze u dodir sa normama nekog drugog ponaanja. Kulturni sukob podrazumeva migraciju kulturnih normi i njihovo sukobljavanje na odreenoj teritoriji. Po Sellin-u postoje tri najea naina sukobljavanja kultura, odnosno dodirivanja normi iz razliitih kultura (Sellin, 1938). 1. Do sukoba razliitih kultura, odnosno dodirivanja i meanja dveju razliitih kultura dolazi na graninim podrujima. Obino su u pitanju granina podruja izmeu dveju drava, odnosno pojasevi u kojima stanovnici upoznaju jezik, obiaje i naravi svojih suseda. Naravno, to ne moraju biti dravne granice, nego mogu biti i granice izmeu razliitih etnikih celina u okviru jedinstvene dravne teritorije. 2. Kulturne norme se meaju u procesu kolonizacije i uopte prilikom promena dravnih granica (osvajanjem, aneksijom ili na drugi nain). 3. Trei nain sukoba razliitih kultura su ekonomske migracije koje su najire doprinele stvaranju teorije kulturnog sukoba. Ekonomske migracije podrazumevaju procese kretanja stanovnitva prema razvijenim zemljama. Po pravilu, u ekonomske migracije ne idu kulturno najrazvijeniji i najbogatiji slojevi ve oni koji imaju najnepovoljnije uslove ivota i tragaju za svojom boljom perspektivom. Dolaskom

230

imigranata sa kulturom i obrascima ponaanja koji se razlikuju od starosedelake, domae kulture, dolazi do kulturnog sukoba.. Osnovne postavke teorije kulturnih sukoba izraene su kroz sledee stavove: 1. Kulturni sukob ne dovodi automatski do devijacija, odnosno on ne mora sam po sebi dovesti do devijantnog ponaanja. Sama injenica pojave kulturnog sukoba nije dovoljan uslov za pojavu devijacija, ali, po pravilu, stvara prostor za njihovo nastajanje. Ljudima koji dolaze iz drugaije kulture nedostaju iskustva kako da se ponaaju u novoj suprodstavljenoj kulturi i socijalnoj situaciji. Znai, sukob normi ne mora neminovno da dovede do devijantnog ponaanja, ali postoji velik rizik ukoliko suprotstavljene norme ekstremno razliite. 2. Da li e doi do devijantnog ponaanja u novoj kulturnoj situaciji u velikoj meri zavisi od organizovanosti, stepena integrisanosti i kvaliteta odnosa u imigrantskoj zajedici. U sluaju da se radi o organizovanoj i dobro integrisanoj imigrantskoj zajednici ne mora doi do devijacija usled kulturnog sukoba. Za tu integrisanost zajednice veoma je vano pitanje mehanizama kontrole, jer postoje neke etnike zajednice koje imaju jake mehanizme kontrole koji ne dozvoljavaju krenje normi i devijantno ponaanje. Na primer, u Sellin-ovo vreme kineske i jevrejske imigrantske zajednice su bile veoma dobro integrisane zajednice, sa jakim mehanizmima kontrole svakog pojedinca, to je onemoguavalo prisutnost devijantnog ponaanja u ovim zajednicama. 3. Na pojavu devijantnog ponaanja u znatnoj meri utie i odnos lokalnog stanovnitva i lokalnih institucija prema imigrantima, odnosno utie stav organa drutvene kontrole i javnog mnenja prema doljacima. Sellin govori o dva tipa kulturnih sukoba: o primarnom, kada se drutvene norme primene na osobe koje su odrasle u drugopj kulturi i o sekundarnom sukobu, kada pripadnici neke ue kulturne grupe, ivei unutar neke ire kulture, stvaraju vrednosti koje su sa ovom u suprotnosti. Pri oceni doprinosa i ogranienja teorije kulturnih sukoba trebalo bi imati u vidu neke od sledeih saznanja: 1. Ova teorija je bila u modi sve do 50-tih godina XX veka, zahvaljujui dobrim opisima kulturnih sukoba i njihovog uticaja na devijantno ponaanje imigrantskih grupa u Americi. 2. Ova teorija poiva na dobrim empirijskim materijalima, koji su odraavali realnu situaciju mnogih imigrantskih grupa, pa se njeno teorijsko dokazivanje nije ni oekivalo. Zbog svega ovoga, ono to deluje kao prednost pretvara se u osnovnu manu i ogranienje, poto nedostatak kompletnog teorijskog utemeljenja ne daje odgovor na pitanje zbog ega se neke imigrantske grupe u istoj kulturnoj zajednici ne ponaaju devijantno a neke grupe to ine. U osnovi, kvalitetni opisi kulturnih konflikata i devijacija koje iz njih izviru predstavljaju veu vrednost nego pokuaj teorijskog objanjenja devijacija, tim vie, to ova teorija ne objanjava postojanje devijacija u kulturnim i socijalnim sredinama koje su homogene i domorodake. Teorije socijalne dezorganizacije pripadaju delom savremenim sociolokim teorijama o drutvenim devijacijama. Ipak, poto su prve teorije vezane za klasine kole i shvatanja, prirodnije je da se ovde prikau. Socijalna dezorganizacija kao pojam najee ima dva smisla i oznaava:

231

1. proces koji dovodi do javljanja individualnih dezorganizacija, dakle smatra se uzronikom devijacija, i 2. nepoeljno stanje, koje samo po sebi predstavlja drutveni problem i koje je, samim tim, devijantno. Teorije socijalne dezorganizacije bile su u modi 30-tih godina XX veka i imale su nekliko varijanti. U osnovi ovim teorijama je zajedniko to to poivaju na polaznim postulatima funkcionalistike teorije i na organicistikom shvatanju drutva. One polaze od najoptijeg stava o postojanju zajednikih optih vrednosti, koje obezbeuje funkcionisanje i opstanak drutva i o funkcionalnoj povezanosti devijacija i delatnosti razliitih drutvenih institucija. Autori ovih teorija takoe su isticali znaaj procesa socijalizacije putem koga se prenose i prihvataju drutvene normi, kao i mehanizama socijalne kontrole, koji obezbeuju da se pojjedinci ponaaju na drutveno poeljan i prihvatljiv nain. Ideja dezorganizacija izvire iz saznanja da dobro funkcionisanje drutva poiva na dobroj organizaciji i da razvoj drutva prati smena procesa organizacije i dezorgranizacije. U konceptualnom smislu mogue je identifikovati najmanje dva kljuna koncepta socijalne dezorganizacije: 1. Dezorganizacija kao mogui uzrok devijacija. Autori ove koncepcije socijalne dezorganizacije su dva amerikanca poljskog porekla, inae ikaki sociolozi, William Thomas i Florian Znaniecki (Thomas i Znaniecki. Poetne ideje ove koncepcije nalaze se ve kod ranih ikakih istraivanja i u samoj ekolokoj teoriji. Thomas i Znaniecki polaze od stava da je drutvena dezorganizacija takvo stanje koje dovodi do pojave devijacija odnosno stanje koje izaziva devijantno ponaanje pojedinaca. Njihovo kapitalno delo, objavljeno 1927. godine pod nazivom "Poljski seljak u Evropi i Americi", nastalo je na osnovu ispitivanja linih istorija i pisama, vrednosti i stavova poljskih doseljenika i njihovih porodica u Americi. Na osnovu ovih izvora i istraivanja ovi autori su utvrdili da se institucionalni sistem i organizacija amerikog drutva bitno razlikuju od institucionalnog sistema i organizacije evropskog, poljskog drutva, pa zahvaljujui tome dolazi do nesnalaenja poljskih imigranata u tom novom sistemu. U imigrantskoj sredini poinje da slabi uticaj tradicionalnih obrazaca ponaanja i socijalne kontrole, a ubrzo dolazi i do raspada tradicionalnih institucija, iji je zadatak da obezbeuju socijalnu kontrolu to posebno vai za porodicu, susedstvo i druge tradicionalne zajednice. Dolaskom u novu kulturnu sredinu slabe socijalne, porodine i druge veze, kao i uticaj crkve, a sem toga, imigranti zbog neznanja jezika izvesno vreme ostaju izvan obrazovnog sistema, to sve skupa dovodi do prilagoavanja novoj sredini kroz razliite vidove devijantnog ponaanja. Tomas i Znaniecki su socijalne probleme i devijantna ponaanja imigranata objanjavaju uglavnom neuspehom porodice da zadri ranija pravila ponaanja i dalje kontrolie svoje lanove u novoj situaciji. Ova dvojica sociologa definisali su socijalnu dezorganizaciju kao slabljenje uticaja postojeih drutvenih pravila na ponaanje pojedinih lanova grupe. Glavni uzroci slabljenja tog uticaja su protivrenosti izmeu stavova i drutvenih vrednosti. Naime, socijalna dezorganizacija se javlja kada se individualni stavovi (subjektivni elementi drutvene stvarnosti, odnosno tendencija da se deluje na odreeni nain) menjaju tako da dolaze u suprotnost sa drutvenim vrednostima (objektivni elementi drutvene stvarnosti, koji se pojedincu prikazuju kao dati). Poto su drutvena pravila u

232

skladu sa drutvenim vrednostima, njihov uticaj na pojedinca, iji su stavovi izmenjeni, postaje sve slabiji, to se odraava kroz porast tendencije da se reaguje na devijantan nain. Razliiti oblici devijantnog ponaanja su pokazatelj drutvene dezorganizacije. Ukoliko je vei broj ljudi koji kri drutvene norme i ako je vei broj prekrenih pravila, onda je i stepen dezorganizacije vei. Ovako shvaena socijalna dezorganizacija je jedan permanentan drutveni proces. Po miljenju ove dvojice autora, drutvo nije nita drugo nego dinamika ravnotea procesa dezorganizacije i reorganizacije odnosno rekonstrukcije. Naime, dezorganizacija odreenih institucija i pojedinih ljudskih zajednica, po pravilu, dovodi do devijacija, tako to se neki drutveni ciljevi ne mogu realizovati na drutveno poeljan nain, ve jedino u vidu devijacija. Meutim, retki su sluajevi kada proces dezorganizacije napreduje tako daleko da dovode do potpunog raspada drutvene grupe i globalnog drutva. Procesi rekonstrukcije ponovo uspostavljaju sklad izmeu vrednosti i stavova i to putem promene sistema drutvenih vrednosti. Na taj nain se drutvenim pravilima ponovo vraaju snaga i efikasnost i uspostavlja se nova organizacija drutvenog sistema vrednosti. Na osnovu ovih stavova mogu se izvui sledei zakljuci: a) Dezorganizacija nije negativna injenica. b) Ona je sastavni deo procesa kretanja i razvoja ljudskog drutva. c) Tokom razvoja drutva smenjuju se procesi organizacije i dezorganizacije, tako to se uvek ide ka razvijenijem obliku drutva. d) Devijacije su posledica izgradnje i razgradnje drutva, odnosno posledica socijalnih dezorganizacija. Nasuprot drutvenoj dezorganizaciji, Tomas i Znaniecki govore i o individualnoj dezorganizaciji, koja predstavlja stanje u kome pojedinac ne uspeva da svoj lini ivot organizuje tako da efikasno ostvaruje svoje osnovne interese i ciljeve. Individualna dezorganizacija se ispoljava kroz nesposobnost pojedinca da ostvari svoje osnovne ciljeve i interese. Izmeu individualne i drutvene dezorganizacije nema apsolutno nikakve drutvene veze, to znai da se sluajevi individualne dezorganizacije mogu javljati i u odsustvu drutvene, isto kao to socijalna dezorganizacija moe postojati a do ne dovede do individualnih dezorganizacija. 2. Dezorganizacija kao devijantno drutveno stanje, predstavlja drugi vid teorija odrutvenih dezorganizacija. Predstavnici ove koncepcije socijalne dezorganizacije su Mabel Elliott i Francis Merrill, koji su svoje prve ideje objavili 1934. godine u delu "Socijalna dezorganizacija". Po njima, socijalna dezorganizacija predstavlja: a) Naruavanje ravnotee drutvenih snaga. b) Propadanje odreenih socijalnih struktura, i to primarno struktura grupe, drutvenih institucija i zajednice, a moe se govoriti i o propadanju strukture globalnog drutva c) Raspad socijalnih struktura neminovno dovodi do slabljenja mehanizama socijalne kontrole, usled ega se mnogi pojedinci ponaaju devijantno (stare navike i oblici drutvene kontrole prestaju da funnkcioniu efikasno).

233

Za razliku od Tomas-a i Znaniecki-og, ovi autori su smatrali da su drutvene dezorganizacije negativna drutvena pojava, da su deo cene drutvenih promena, pratei inilac progresa drutva i civilizacije, neminovna posledica razvoja drutva, ali u negativnom smislu, tako da dezorganizacija predstavlja negativnu posledicu prirodnog i normalnog drutvenog razvoja Ovi autori su smatrali da drutvena dezorganizacija moe da se ispolji na tri razliita nivoa, koja su isprepletena i koji imaju meusobni uticaj: a) Individualna dezorganizacija se ispoljava kao neadekvatno funkcionisanje pojedinca u odnosu na ciljeve i funkcije drutva. b) Dezorganizacija na nivou grupe, nastaje kada ona neadekvatno ostvaruje svoje ciljeve i ne vri drutvene funkcije (naprimer, dezorganizacija braka i porodice). c) Socijalna dezorganizacija, odnosno dezorganizacija na nivou drutvenih institucija i globalnog drutva. Dugrotrajna dezorganizacija dovodi do strukturalnog raspada drutvenih institucija, pa i globalnog drutva. Poetkom ezdesetih godina XX veka, ovi autori su doli do izmenjene i nove koncepcije po kojoj je socijalna dezorganizacija proces kojim se odnosi izmeu lanova grupe rastvaraju ili prekidaju (Elliott i Merrill, 1961). Grupa nije nita drugo nego skup drutvneih odnosa izmeu lanova, a socijalna dezorganizacija bukvalno proces raspadanja grupe. Znai, u skladu sa ovom koncepcijom, socijalna dezorganizacija je jedno nepoeljno stanje odnosno, stanje neadekvatno i neefikasnog funkcionisanja drutvenih grupa, institucija ili globalnog drutva u celini (padijer-Dini, 1988). Nedostaci ovih teorija lee, pre svega, u njihovoj teorijskoj osnovi odnosno u njihovom funkcionalistikom teorijskom polazitu. Predstvanici ovih teorija dobro i temeljno opisuju odreena drutvena stanja zajednica i institucija, ali ne objanjavaju uzroke koji dovode do dezorganizacija. Ideja vezana za smenjivanje procesa organizacije i dezorganizacije nije dovoljna za objanjenje nastanka devijacije, jer je re o apstrakcija koja ni empirijski nije dokazana. Ovi autori su teili da pojmom dezorganizacije obuhvate celinu drtvenih devijacija odnosno, da ovom teorijom objasne sve aspekte drutvenih devijacija.

234

Glava etvrta SAVREMENE TEORIJE O DRUTVENIM DEVIJACIJAMA IV 1. Funkcionalistike teorije Funkcionalistika teorija drutva ili teorija poretka nastavlja se na ideje Comte-a i Durkheim-a i iz te tradicije preuzima: a) dobar deo organicistike vizije drutva, b) postavku o zajednikim vrednostima kao osnovu integracije drutvenog sistema i c) ideju o socijalizaciji kao osnovnom sredstvu drutvene kontrole kojim se individualna delovanja usklauju sa oekivanjma drutvenog sistema. U okviru funkcionalistike teorije drutva izdvajaju se tri koncepcije o devijacijama. a) Teorija o funkcionalnosti i disfunkcionalnosti devijacija, Talcott-a Parsons-a i Kingsley Davis-a, koji polaze od definisanog drutvenog sistema i devijaciju posmatraju imajui u vidu uloge koje ona ima u odravanju, odnosno razaranju drutvenog poretka. Devijantno ponaanje moe biti funkcionalno ako doprinosi stabilnosti drutvenog poretka ili disfunkcionalno ako ugroava i rui stabilnost drutvenog sistema. b) Teorija anomije, iji je predstavnik Robert K. Merton, koji naputa formalnu analizu drutvenog sistema i odravanja poretka i u prvi plan stavlja unutranje protivrenosti sistema oliene u pojavi anomije, koja predstavlja klju za objanjenje devijacija i c) Teorije potkulture, iji predstvanici su Albert Cohen, Richard Kloward, Lojd Ohlin i Walter Miller, koji polaze od alternativnih kultura, potkultura koje se stvaraju u pojedinim drutvenim grupama razliitog drutvenog poloaja, etnikog porekla, rase ili starosti. Teorije o funkcionalnosti i disfunkcionalnosti devijacija nastale su u okviru opte funkcionalistike teorije drutva. Tipian predstavnik ovih teorija je ameriki sociolog Talcott Parsons, koji je kljune ideje o funkcionalnom karakteru drutvenih devijacija izneo u delu "Drutveni Sistem" (Parsons, 1951). Parsons-a ne interesuju devijantno ponaanje, kao konkretan ljudski i drutveni problem, niti drutveni odnosi, krize i sukobi, koji podstiu drutvene devijacije i jo manje, praktina strana reavanja drutvenih problema. Ovaj sociolog, ima za cilj da utvrdi uslove odravanja drutvenog sistema, polazei od krajnje apstraktnog i formalnog odreenja ovog pojma. Za Parsons-a i za funkcionaliste uopte, osnovno svojstvo drutvenog sistema je njegova institucionalizovana, normativno ureena drutvena struktura. Upravo zato je interesovanje ovog sociologa okrenuto odravanju organizacije drutva, odnosno drutvenog poretka. Za funkcionaliste, drutveni sistem je celina koja se spontano odraava u stanju ravnotee odnosno ekvilibrijuma, s tendencijom da sama odraava svoje granice. Slino delovanju organizma, delovi drutvenog sistema se nalaze u stanju stroge meuzavisnosti i vre odreene funkcije za odravanje sistema kao celine, s tim to vii nivoi kontroliu nie. Skup zajednikih vrednosti i normi kondenzovanih u dominantnoj kulturi drutva (kolektivna svest, po Durkheim-u) predstavlja najvii nivo drutvene strukture, koji obezbeuje integraciju drutvenog sistema, ini. Vrednosti i norme odreenog

235

drutvenog sistema se internalizuju pomou mehanizama socijalizacije i postaju deo same linosti i njene motivacione strukture. Tako se pojedinac ponaa prema oekivanjima normativne kulture doprinosei istovremeno odraavanju ravnotenog stanja sistema. Ovi stavovi znae da se praktino gubi samostalnost i osobenost pojedinca (oveka) kao posebnog totaliteta. Naime, funkcionalnosti zanemaruju injenicu da je ovek sposoban da se, razvijanjem sopstvenih potreba i ciljeva, suprotstavi datoj organizaciji drtva. Polazni stav funkcionalistike teorije je shvatanje da drutvo ini struktura odnosa u koje pojedinci stupaju kroz uzajamne interakcije ili preko odreenih drutvenih institucija. Osnovu drutvene strukture i organizacije ine tri elementa sistema: a) drutvene uloge, b) drutveni statusi i c) drutvene institucije (Parsons, 1937). Svaki ovek ima razliite drutvene uloge, ali ih ostvaruje po zahtevima koji su definisani normativnim sistemom dominirajue kulture. Po pravilu, drutvene uloge opredeljuju drutveni status oveka odnosno njegov poloaj u drutvu, iako nemaju sve drutvene uloge isti znaaj. Uz povoljniji drutveni ploaj idu jo neka obeleja drutvenog statusa poput drtvene moi i drutvenog ugleda. Ono to opredeljuje funkcionalnost i stabilnost drutva je injenica da se ove drutvene uloge i drutveni statusi organizuju kroz odreene drutvene grupe, a naroito kroz drutvene institucije. Drutvene institucije, izmeu kojih postoji podela rada (produktivne, obrazovne, zdravstvene, religijske, kulturne i druge), imaju konkretne uloge u drutvu i omoguuju da ono funkcionie kao celina. Konkretnije reeno, dobro funkcionisanje drutvenih institucija omoguuje opstanak drutva. Ono to obezbeuje kohezivnost drutva je normativni sistem, sistem opte prihvaenih normi i vrednosti. Normativni sistem, odnosno usklaenost ponaanja sa normativnim standardima zajednike kulture, jeste odluujui kriterijum, koji odvaja devijantno ponaanje od opte prihvaenog konformistikog ponaanja. Ukoliko je ponaanje pojedinaca usklaeno s drutvenim standardima, onda se govori o konformizmu, a ako odudara od tih standarda onda je re o devijaciji. Ideal normalnog funkcionisanja drutva je da se svi lanovi drutva ponaaju u skladu sa drutvenim normama, da ih interiorizuju i konformistiki se ponaaju. Drugi kriterijum, koji odreuje da li je neto devijantno ili ne, je princip relativnosti. To, u osnovi, znai da se devijantost odreuje prema vrednosnom i normativnom sistemu svakog konkretnog globalnog drutva i da ne postoje univerzalni kriterijumi njegovog definisanja. Funkcionalisti raskidaju sa tradicijom da se u okviru sociolokog prouavanja devijacija one moralno odreuju i ocenjuju. Oni smatraju da socioloki pristup devijacijama iskljuuju etiko procenjivanje, ta je moralno a ta nije. U skladu sa principom relativnosti Parsons zakljuuje da je devijantno ponaanje krenje normi odreenog drutvenog poretka, a ono ne mora biti nemoralno. Konformizam i devijatnost sami po sebi ne govore nita o etikoj dimenziji ponaanja i nema nikakvog razloga da se jedno izjednaava sa moralnim a drugo sa nemoralnim. Funkcionalistika teorija o funkcionalonosti devijacija polazi od ideje da su devijantne pojave, nasuprot uobiajenim stavovima javnog mnenja, funkcionalne i korisne za odranje kljunih drutvenih institucija, odnosno za odravanje drutvenog sistema. Nasuprot stavovima javnog mnenja i iroko rasprostranjenih shvatanja, ova

236

teorija dokazuje da siromatvo, razvod braka, prostitucija i druge devijantne drutvene pojave, pa ak i mentalne bolesti imaju svoju drutvenu funkciju. Tako je Kai Erikson tvrdio da drutvene institucije neprekidno proizvode devijante kao sastavni deo drutvenog poretka, tako da devijacija, ne samo to je korisna za poredak, nego je i nuna za njegovo stabilno i trajno funkcionisanje (Erikson, 1966). Otkrivanje korisnosti devijatnih pojava zasniva se na razlikovanju manifestnih i latentnih funkcija. Naime, devijacija je negativna pojava samo manifestno, tj., ona se kao takva javlja u svesti veine ljudi. Meutim, njena prikrivena latentna funkcija je pozitivna, jer devijacija doprinosi integraciji i stabilnosti drutva. To upravo pokazuje da je devijacija funkcionalna pojava koja doprinosi stabilnosti drutva. Stavove ove teorije izraavao je i Kingsley Davis u svojim analizama prostitucije (Kingsley, D., 1961). On je u skladu sa funkcionalistikim teorijskim polazitem tvrdio da je prostitucija nekonformistika devijatna pojava, ali da je kao takva funkcionalna. Davis vidi pojavu prostitucije kao strukturalnu potrebu koja izvire iz seksualne prirode mukaraca i ena. On smatra da je prostitucija univerzalna u vremenu i prostoru i eliminie mogunost njene eliminacije. Glavni uzrok postojanja, opstojanja i univerzalnosti prostitucije Davis vidi u postojanju seksualne represije, koja je veoma bitna za funkcionisanje drutva. On dalje, tvrdi da poreklo prostitucije ne lei u ekonomskim ili drugim nepovoljnim uslovima ivota i u drutvenom poloaju ena, ve u branim ogranienjima seksualnosti. ene koje postaju prostitutke ine to zbog dobre zarade i uivanja. Jedini izlaz za smanjivanje prostitucije, ovaj autor, vidi u potpunoj liberalizaciji seksualnih odnosa i obiaja, iako je pesimista u pogledu njene potpune eliminacije, jer ona dira u bitnu pretpostavku stabilnih drutvenih odnosa, ije deo je i socijalna kontrola ovekovih seksualnih potreba i nagona. Prostitucija ima svoju drutvenu upotrebnu vrednost najmanje iz dva razloga: 1. Ona omoguuje da se viak seksualne energije upotrebi na nain kojim se ne ugroava brak i porodica, s tim to neophodna dva preduslova: naplaivanje usluga i poslovni odnos, koji iskljuuju prisustvo emocija izmeu prostitutke i klijenta i 2. Ona omoguuje ouvanje nekih bitnih drutvenih uloga porodice, kao to je, naprimer, reproduktivna funkcija. Funkcionalnost prostitucije izvire iz njene uloge u ouvanju vitalnih interesa porodice, odnosno onih vrednosti na kojima ona poiva. Prostitucija ima dakle, dve osnovne drutvene funkcije: kontrolu i usmeravanje seksualnog nagona, odnosno potreba. Ona istovremeno zadovoljava seksualne potrebe, ukljuujui i one koje se smatraju nemoralnim ili izvitoperenim unutar date kulture, i pomae ouvanju i stabilizaciji porodinih i branih odnosa. Prostitucija doputa oenjim mukarcima (oni u veini ine klijentelu prostitutki) zadovoljavanje seksualnih potreba u vidovima i na naine koji se smatraju neprihvatljivim unutra branih odnosa. Na drugoj strani funkcionalnost prostitucije, po Kingsley-u, lei u injenici to ona omoguuje jednostavno zadovoljavanje seksualnih potreba onih koji imaju tekoe oko uspostavljanja seksualnih odnosa, koji nisu u stanju da nau stalne i stabilne partnere, raskinuli su stabilne veze, ele neka zadovoljstva, koja se smatraju nemoralnim ili nedoputenim u branim i uobiajenim seksualnim odnosima, ele zadovoljenje bez obaveza i vezivanja, znatieljni su ili su nezadovoljni svojim branim ivotom. Osnovna primedba na pomenute i druge pokuaje da se dokae da su devijantne pojave latentno funkcionalne za stabilnost i integraciju sistema lei u njihovom izrazitom konformizmu. Po predstavnicima oivih ideja sve je funkcionalno ukoliko

237

odrava postojee stanje, odnosno, dati drutveni poredak. Osnovne institucije poretka se ne dovode u pitanje, a time se zanemaruju stvarni drutveni sukobi i problemi. Teorija anomije takoe je ponikla u okviru funkcionalno-strukturalistikih shvatanja drutvenih uzroka devijacija, pre svega, kriminala. Predstavnik teorije anomije, kao opte teorije devijantnog ponaanja je ameriki sociolog Robert Merton (Merton, 1949). Osnovni cilj ove teorije, po Merton-ovim reima, je da otkrije kako drutvena struktura vri odreeni pritisak na pojedine osobe u drutvu da u svom ponaanju odstupe od prihvaenih drutvenih normi, odnosno da se radije angauju u nekonformistikom nego u konformistikom ponaanju. Za razliku od Durkheim-ovih ideja da je pojava anomije povezana sa nedostajanjem normi, koje slue kao vodilje za ponaanje pojedinaca i kao kontrola njihovih neobuzdanih i beskrajnih potreba i instinkata, osnovna postavka Merton-ove teorije je da anomino stanje, koje proizvodi tendenciju ka devijantnom ponaanju, proizilazi iz protivrenosti drutvenog sistema u sluajevima neusaglaenosti kulturnih ciljeva i sredstava za njihovo postizanje. Drugim reima, anomija proizilazi iz sukoba dva bitna elementa drutva, a to su kultura i struktura, to ukazuje da se anomija moe javljati permanentno, a ne samo u prelaznim periodima iz jednog u drugi tip drutva, kako je mislio Durkhiem. Merton razlikuje dva elementa kulture: a) Drutveni ciljevi, koji se smatraju vrednim i ijem postizanju lanovi drutva treba da tee i b). Institucionalna legalno dozvoljena sredstva za ostvarivanje tih ciljeva (obiaj, moral, pravo i dr.). Imajui u vidu karakteristine vidove odnosa izmeu drutvenih ciljeva i institucionalizovanih sredstava, Merton je razlikovao tri osnova tipa kulture prema nivoima njihove integrisanosti: 1. Integrisana kultura je ona kultura u kojoj postoji sklad izmeu drutvenih ciljeva i legitimnih sredstava, koja stoje na raspolaganju pripadnicima neke kulture za ostvarivanje tih ciljeva. Sem ovog tipa postoje i dva ekstremna tipa dezintegrisanih kultura kod kojih postoji nesklad izmeu drutvenih ciljeva i sredstava. 2. Prvi tip neintegrisane kulture karakterie preterano naglaavanje ciljeva, a nedovoljna dostupnost sredstva za njihovo postizanje, prenaglaava se znaaj ciljeva u odnosu na sredstva (primer, ameriko drutvo), 3. Drugi tip neintegrisane kulture je potpuno suprotan i karaktirie ga odbacivanje drutvenih ciljeva a insitiranje na primeni legalnih i institucionalizovanih sredstava. Po pravilu, ne postoji nijedna tako dobro integrisana kultura kod koje postoji potpuni sklad izmeu ciljeva i sredstava, ve se sve kulture nalaze na kontinuumu izmeu ova dva tipa neintegrisane kulture. Merton smatra da drutva sa ekstremno dezintegrisanom kulturom stvaraju uslove za pojavu tendencije ka devijantnom ponaanju. On je svoju panju uzmerio na prvi tip dezintegrisane kulture tipian za ameriko drutvo, koje istie bogatstvo kao osnovni simbol uspeha bez odgovarajueg isticanja legitimnih puteva kojima treba ii prema tom cilju.

238

Neusaglaenost izmeu kulture i drutvene strukture postoji kada se od svih lanova drutva oekuje da tee ka odreenim kulturnim ciljevima, a sredstva za realizaciju tih ciljeva su razliito dostupna pojedinim drutvenim klasama, to zavisi od poloaja ljudi u drutvenoj strukturi. Ova protivrenost izmeu kulturom propisanih ciljeva i strukture stvarnih mogunosti za njihovu realizaciju predstavlja stanje anomije. Anomija ili beznormnost je stanje raspada normativnog sistema u nekom drutvu izazvano raskorakom izmeu ciljeva i legitimnih sredstava koja stoje na raspolaganju za ostvarivanje tih ciljeva. Anomino stanje dovodi do krenja normi naroito kod onih pojedinaca i drutvenih slojeva za koje je kontradikcija izmeu ciljeva i sredstava najizrazitija. Naime, raskorak izmeu ciljeva i sredstava nejednako je distribuiran meu pripadnicima drutva, usled ega je i nejednako izraen pritisak ka devijantnom ponaanju. Pritisak ka devijantnom ponaanju bie najjae izloen u niim drutvenim slojevima, kod kojih je raskorak izmeu ciljeva i sredstava najvei. Pojedinci se, prema tome, ne ponaaju devijantno usled njihovih nekontrolisanih i neobuzdanih potreba i tenji ili zbog nekih linih osobina i svojstava, ve zahvaljujui postojanju anomine situacije, koja ima karakter objektivne drutvene pojave. Za potpunije razumevanje sutine anomije u ovom teorijskom pristupu znaajna je analiza i tipologija moguih naina reagovanja pojedinaca na stanje anomije u drutvu. Na osnovu svojih teorijskih postavki, Merton je napravio tipologiju devijantnog ponaanja, prikazanu ranije u ovoj knjizi, koja ustvari sadri mogue oblike adaptacije pojedinca na anomiju. Meutim, on je kasnije pod uticajem kritika, koje su se odnosile na njegovo apostrofiranje konformistitikog ponaanja kao poeljnog i koje, kao takvo, osujeuje bilo kakvu promenu i tera na uniformisanje, dao jednu novu tipologiju. Merton je uvideo da nije svako nekonformistiko ponaanje istovremeno i devijantno, tj., uvideo je da se odstupanja od utvrenih normi veoma razlikuju po svom karakteru i drutvenim posledicama za sistem. Imajui ovo u vidu, Merton je izdvojio dva najvanija tipa odstupajueg ponaanja: a) nekonformistiko ponaanje poput bunta, kao posebnu vrstu nedevijantnog ponaanja koje je podstreka drutvenih promena i b) aberantno ponaanje koje obuhvata ostala tri tipa devijantnog ponaanja: inovaciju, ritualizam i povlaenje. Osnovna razlika izmeu nekonformistikog i aberantnog ponaanja je, pre svega, u tome to aberanti (devijanti) odbacuju postojee ciljeve ili sredstva da bi se prilagodili na date uslove ivota dok nekonformisti zastupaju vrednosti i norme nekog alternativnog drutvenog sistema, odnosno oni odbacuju postojee ciljeve i sredstva, ali ne da bi se prilagodili u okviru date strukture, ve da bi stvarali nove drutvene vrednosti i ciljeve. Iz ovoga se moe zakljuiti da, formalno posmatrano, oba ova tipa ponaanja predstavljaju krenje drutvenih normi, ali da se oni bitno razlikuju po svojim ciljevima. Kada je re o nekonformistikom ponaanju Merton razlikuje dve njegove varijante: a) konzervativizam, ukoliko se nekonformista zalae za vrednosti, standarde i praksu nekog ranijeg drutvenog stanja, to predstavlja vraanje na neke stare vrednosti i

239

b) radikalizam, ukoliko nekonformista zastupa vrednosti, standarde i praksu nekog budueg drutvenog stanja, to predstavlja traganje za novim nepoznatim vrednostima. Merton je takoe video i neke druge bitne strukturalne razlike izmeu nekonformiste i aberanta u pogledu njihovog ponaanja. Tako nekonformist javno izraava svoje neslaganje sa drutvenim ciljevima i postojeim vrednostima (naprimer, organizovae se sa istomiljenicima i pokrenuti neke drutvene akcije ka promenama), dok e aberant nastojati da sakrije od javnosti svoje neslaganje sa drutvenim normama (najvanije mu je da ne bude otkriven). Sledee razlike su funkcionalne prirode i sastoje se, najpre, u tome to nekonformist osporava legitimnost drutvenih normi ili ako ih ne odbacuje potpuno, smatra da one nisu primenjive u odreenim situacijama, dok aberant priznaje legitimnost normi, ali ih kri, jer smatra da je to korisno za njega. Pored toga, nekoformist tei da se postojei sistem vrednosti zameni novim a aberant priznaje date norme ali ne eli nita da menja i jedino se trudi da izbegne sankcije, koje krenje normi povlai za sobom. Dalje razlikovanje ukazuje na to da nekonformist odstupa od postojeih optih ciljeva i normi iz nekih viih ciljeva i optih interesa. Nasuprot tome, aberant odustaje od primene normi u cilju zadovoljenja sopstvenih, linih interesa (krenje drutvenih normi iz koristoljublja). Iako se u oba sluaja kre drutvene norme, bitna razlika izraava se kroz motivaciju za odbacivanje i krenje drutvenih normi. Nekonformist, dalje, nastoji stvaranju novih odnose meu ljudima, dok aberant tei da na direktan i brz nain zadovolji iskljuivo svoje potrebe. U oceni Merton-ovih doprinosa istraivanju i objaanjavanju devijacija treba imati u vidu da je, pored ostalog, njegova tipologija drutvenih devijacija vrila jak uticaj na dalja istraivanja. Mada je ova tipologija bila kritikovana, proirivana i menjana, ne treba gubiti iz vida da je to bila prva opta tipologija devijantnog ponaanja zasnovana na teorijskim postavkama o odnosu kulture i drutvene strukture. Njegova teorijska uoptavanja zasnovana su na empirijskim analizama kretanja devijacija, posebno kriminala u Americi. Moe se, takoe, rei da Merton-ovo razlikovanje nekonformistikog od aberantnog ponaanja predstavlja teorijski znaajan doprinos, ime je uinio iskorak iz teorijskih i metodolokih ogranienja sopstvenog strukturalno-funkcionalistikog pristupa. Kada su u pitanju nedostaci, onda se moe rei da glavne slabosti ove tipologije izviru iz funkcionalistike socioloke teorije na kojoj poiva kompletno Merton-ovo shvatanje. Pored ostalog, Merton nije dovoljno panje posvetio problemu sadrine i nastanka kulturnih ciljeva i normi, ve kulturne ciljeve uzima kao date i ne dovodi ih u vezu sa osnovnim drutvenim odnosima. Moe se takoe rei da nije ulazio u analize nekih konkretnih karakteristika niti protivrenosti amerikog drutva, koje je imao kao uzor za svoja shvatanja, tako da je u izuavanju drutvenih devijacija ostao na uoptenom i apstraktnom nivou. Nasuprot tome, u objanjavanju drutvenih uzroka devijacija i, posebno, kriminala u Americi, ostao je na nivou analize mezo, umesto kljunih makro protivrenosti amerikog drutva. Neki Merton-ovi kritiari dovode u pitanje validnost empirijskog materijala, odnosno zvanine statistike kriminala, koju je koristio kao podlogu svojim zakljuivanjima, analizama i teorijskim uoptavanjima.

240

Teorije potkulture nastale su u okviru razliitih kola i pristupa, ali se, u osnovi, oslanjaju na kljuna opta funkcionalistika stanovita. Pod pojmom potkulture, uopteno reeno, podrazumevaju se odstupanja od dominantne kulture i stvaranje alternativnih vrednosnih orijentacija i naina ivota. U skladu sa ovim odreenjem, stvaranje potkulture objanjava se strukturalnim protivrenostima, koje onemoguavaju odreeni drutveni sloj ili grupu da se integrie u sistem. Termin potkultura ima dva osnovna znaenja u sociologiji: a) Poseban vrednosni sistem neke drutvene grupe manje od drutva ii 2. Grupa koja je nosilac posebnog vrednosnog sistema u odnosu na dominirajuu kulturu nekog globalnog drutva. Potkultura je, u sutini, poseban podsistem kulturnih vrednosti, normi, stavova i ideja, koji se jednim delom razlikuje od osnovne - dominantne - matine kulture. Potkultura je, zapravo, skup vrednosti, normi i naina ponaanja neke posebne drutvene grupe. Ona je deo opte kulture drutva od koje se u veoj ili manjoj meri razlikuje upravo u vrednostima i drutvenim normama, koje usvajaju lanovi neke posebne drutvene grupe. Pripadnici potkulture odbacuju neke vrednosti dominirajue kulture, ali ne sve, ili pak prihvataju kljune vrednosti osnovne kulture, ali ih tumae na svoj nain i ponaaju se u skladu sa tim svojim razumevanjem osnovnih vrednosti. Te posebne potkulturne norme, bez obzira da li su protivne dominantnim vrednostima ili su u skladu sa njima, uvek nastaju i mogu se razumeti jedino u vezi sa vrednostima matine kulture, kao njihove varijacije ili suprotnosti. Postoji nekoliko varijanti teorija potkulture kojima je zajedniko da devijacije tumae kao skup stavova, vrednosti, normi, naina i obrazaca ponaanja koji se usvajaju, potuju i podstiu u interakciji sa grupom ili socijalnom sredinom u kojoj dominiraju devijante vrednosti, ili u onim situacijama u kojima neki pojedinci ili drutvene grupe nemaju mogunosti da na legalan i drutveno poeljan nain zadovoljavaju svoje potrebe i ciljeve. Drugim reima, pripadnici odreenih potkultura prihvataju najznaajnije vrednosti dominante kulture, ali zbog svog drutvenog statusa i istovremenog uticaja sredine u kojoj ive, svoje ciljeve i interese zadovoljavaju na drutveno nelegalan nain. Pojam potkulture koristili su meu prvima pripadnici ikake kole humane ekologije, prvenstveno predstavnici ekoloke teorije Shaw i McKay ( devijantna potkultura). Oni su ovaj pojam vezivali za tranzitnu zonu odnosno devijantna podruja. U okviru ekoloke teorije izdvaja se nekoliko karakteristinih ideja vezanih za potkulturu, pri emu se, pre svega, misli na istraivanja Frederick-a Trasher-a. Trasher je u svojoj studiji o gangovima u gradu ikago analizirao preko hiljadu devijantnih maloletnikih grupa (gang, druina). Te analize gangova vrile su se u tranzitnoj zoni odnosno u ikakim getima koje je Traer nazvao "meuprostor", to odgovara Shaw-ovim "delinkventnim podrujima". Rezultat njegovog prouavanja je bio da su to socijalno i prostorno takva mesta u kojima neminovno dolazi do uestalih konflikata i sukoba kultura. To su prostori u kojima je loa kohezija primarnih grupa, porodica i struktura i nefunkcionisanja susedstva to skupa vodi slaboj i nerazvijenoj socijalnoj kontroli. Zahvaljujui ovim okolnostima, deca iz ovih sredina, budui da su izvan porodine i socijalne kontrole, vrlo esto su na ulici gde formiraju vrnjake grupe za igru, tj., gangove. Ove spontano organizovane grupe su, po pravilu, zaeci

241

maloletnikih devijantnih grupa, iako ne mora svaki gang da preraste u devijantnu grupu. Deca iz meuprostora su najee iz osvijeenih i siromanih slojeva usled ega svoje potrebe ne mogu da zadovoljavaju na drutveno poeljan nain, tako da pred izazovima sredine prihvataju drutveno nepoeljne obrasce ponaanja stvarajui devijantne gangove, koji se odlikuje devijantnim ponaanjem. Nastajanje i trajanje devijantnih gangova povezano je sa biolokim sazrevanjem lanova, koji po izlasku iz adolescencije (oko 20-te godine) i posle enidbe, po pravilu, naputaju gang. Meutim, esto se deava da mlai deaci zauzmu mesta starijih i da gang pod istim imenom, sa istim obelejima i organizacijom nadivi one koji su ga stvorili. Veoma je vano takoe, da u gangu postoji jak mehanizam unutranje kontrole, specifini, zajedniki obrasci ponaanja, posebna organizacija, kao i naroite oznake odnosno simboli, po kojima se gang identifikuju gang (posebno ime, oznake, nain odevanja i sl.). Na osnovu s7vojih istraivanja Trasher je zakljuio da devijantni gangovi utiu na mlade jedino u periodu adolescencije i da se devijantno ponaanje javlja kao proces koji prati sazrevanje mladih iz tranzitnih zona. Naime, on je lanove devijantnih gangova opisivao kao zdrave deake ije su elje i potrebe sasvim prirodne (avantura, igra, zabava isl.). Meutim, po njegovom miljenju, problem je u tome to drutveni poloaj onemoguuje decu iz geta da svoje potrebe zadovolje na drutveno prihvatljiv nain, pa zbog toga pribegavaju stvaranju posebnih grupa, odnosno devijantnih gangova, koji predstavljaju zamenu za ono to drutvo ne uspeva da prui. Ponaanje mnogih delinkventnih deaka se u pravom smislu moe smatrati prilagoavanjem kulturnim standardima grupe i susedstva u kome ive (potkultura). Razni oblici devijantnog ponaanja, pre svega kriminalitet, velikim delom predstavljaju proizvod drutvenog i kulturnog ivota grupa kojima delinkvent pripada. Sa stanovita kulturnih obrazaca grupe, ponaanje delinkvenata predstavlja prihvatljiv oblik ponaanja, iako je ono u suprotnosti sa zakonima ireg drutvenog poretka. Na teoretiare devijantne potkulture neposredan uticaj je imala Merton-ova teorija anomije. Anomija je i za njih predstavljala stanje u kome postoji neusaglaenost izmeu kulturnih ciljeva i dozvoljenih sredstava za njihovo postizanje. Ali, za razliku od Merton-a, oni su smatrali da odgovor na stanje anomije ne mora biti individualan (pet naina individualne adaptacije) i da je u veini sluajeva adaptacija na anomiju kolektivna, odnosno da se izraava kroz stvaranje potkulture kao kolektivnog naina prilagoavanja. U ovim teorijskim okvirima, razvila su se i shvatanja Albert-a Cohen-a, koja je on izneo u delu "Delinkventni deaci", objavljenom 1955. godine (Cohen, 1955). Cohen je, kako sam kae, poao od pitanja: "Zato su meu devijantnim deacima dominantno zastupljeni deaci iz niih klasa?" On polazi od pretpostavke da je pojava devijantne potkulture uzrokovana postojanjem dominirajuih vrednosti srednje klase kao onih obrazaca i normi koje namee ameriko drutvo, a koje se kao takve razlikuju od vrednosti nie klase. To dovodi do sukoba izmeu kulture niih klasa i dominantne kulture srednje klase, to za posledicu ima stvaranje devijantne potkulture. Naime, vrednosti srednje klase, koje se preko kolskog sistema i sredstava masovnih komunikacija nameu mladima, u najveem broju nisu dostupna pripadnicima niih socijalnih statusa. Te vrednosti srednje klase su: teno izraavanje, pismenost, visoke drutvene ambicije, uspenost, disciplina, sposobnost da se odlae zadovoljstvo, utivost, pa ak i istoa. Poto se ove osobine u nioj klasi ne smatraju posebno vrednim, deca iz nie klase ubrzo uviaju da nisu opremljena da uspeju u borbi za visok drutveni status, borbi koja se odvija prema pravilima skrojenim za druge.

242

Pripadnicma nie klase su legitimna sredstva za postizanje drutvenog uspeha ustkraena ili im je pristup do njih otean. Poto mnogi pojedinci doivljavaju individualna statusna osujeenja, oni nalaze kolektivno reenja tako to formiraju jedan alternativni vrednosni i normativni sistem, iji su ciljevi lake ostvarivi i usklaeniji sa njihovim drutvenim poloajem. Cohen je takoe, utvrdio da u kulturi nie klase postoje drugaiji kriterijumi vrednovanja statusa i da se u toj hijerarhiji vrednosti formiraju razliiti mehanizmi, koji obezbeuju funkcionisanje potkulturne strukture po merilima koji vae za niu klasu. To je, zapravo, posledica mogunosti ili nemogunosti pripadnika nie klase da postignu drutveni uspeh na drutveno poeljan nain, usled ega se sniava njihova ambicija i dolazi do devijacija. Devijantno ponaanje dece iz nie klase je odgovor na liavanje mogunosti da se oni iskau na nain koji je u dominirajuoj kulturi prihvatljiv. Otuda i njihovo neprijateljstvo prema dominirajuim vrednostima srednje klase, koje se izraava na dva naina: a) nipodatavanjem, odnosno odbacivanjem dominantnih vrednosti i to vrlo esto na agresivan nain i kroz ruilaki odnos i b) udruivanjem, iji je cilj da se te vrednosti postignu kroz razliite vidove devijantnog ponaanja. Deca iz nie klase uspostavljaju sopstvena pravila ponaanja odnosno sopstveno vrednovanje neijeg ponaanja, poto ne mogu da ostvare ono to od njih trai dominirajua kultura. Bitan element tog drugaijeg vrednovanja je uspostavljanje niih pravila igre, koja su vezana ne samo za obrasce i naine ponaanja, ve i za obrasce socijalizacije, odnosno naine na koji se mladi obuavaju za razliite vrste uloga kojima e se suprodstaviti dominirajuoj kulturi. To ukljuuje i naine na koje e se mladi zatiti od eventualnih sankcija, reagovanja dominantne kulture. Pripremanje za odreene drutvene uloge se obezbeuje kroz interakciju izmeu odraslih i adolescenata i to je sloeniji mehanizam prenoenja devijantnog ponaanja iz generacije u generaciju koji podrazumeva da pripadnici devijantne potkulture istiu odreene vrednosti i obrasce ponaanja kao poeljne (koji su inae u suprotnosti sa vladajuom kulturom) i sa kojima se adolescenti identifikuju. Richard Cloward i Loyd Ohlin su autori teorije razliitih sistema mogunosti kojom objanjavaju nastanak devijantnih potkultura (Cloward i Ohlin, 1960). Oni takoe polaze od pretpostavke da je devijantna potkultura posledica postojanja dominirajuih vrednosti srednje klase od kojih je veina nedostupna pripadnicima niih socijalnih statusa, jer su im legitimna sredstva za postizanje tih vrednosti uskraena, to dovodi do "statusnih frustracija" kod pojedinaca. Po ovim autorima, mogua su dva izlaza iz ove situacije, i to su: a) promena vrednosti odnosno postavljanje drugih ciljeva i vrednosti i b) realizacija dominirajuih vrednosti nelegalnim sredstvima. Meutim, pripadnicima niih klasa nisu dostupni kanali drutvene promocije (na primer, kolovanje), tako da oni ne mogu uticati na promenu itavog sistema vrednosti, pa zbog toga prihvataju dominirajue vrednosti, ali ih realizuju na drutveno nepoeljan nain koristei se nelegitimnim sredstvima.

243

Bitno je podsetiti da se ova teorija zasniva na konceptu anomije, koji pretpostavlja da legitimna sredstva za postizanje drutveno poeljnih ciljeva nisu podjednako dostupna svima i da e zbog toga neki pribegavati nelegitimnim sredstvima. Meutim, Cloward i Ohlin ukazuju na injenicu da ni nelegitimna sredstva nisu poednako dostupna svima odnosno da i u okviru devijantne potkulture postoje ograniene mogunosti da neko postane devijant. Naprimer, da bi neko postao profesionalni deparo, mora da naui zanat kod majstora deparoa, ili da bi neko postao zavisnik od droge, mora imati pristup drogi, a jasno je da nemaju svi podjednake mogunosti da susretnu sa profesionalnim deparoima ili da dou do prodavca droge. Prema ovim autorima, da bi dolo do devijacija u uslovima potkulture potrebno je da postoje i objektivna mogunost, neka realna situacija, a ne samo svest da neko hoe da bude devijant. U istom smislu, kao to u normalnoj kulturi dostupnost odreenih mogunosti zavisi od socijalnog statusa, tako i u potkulturi dostupnost odreenih nelegitimnih sredstava zavisi od statusa onih koji pripadaju potkulturi. To drugim reima znai da od poloaja pojedinca zavisi kom tipu devijacija e se odati. Upravo ta pristupanost nelegitimnim sredstvima i pristupanost konvencionalnim sredstvima su dva sistema mogunosti koja su: a) ograniena, a ne neiscrpna i b) razliito pristupana, u zavisnosti od poloaja pojedinca u drutvenoj strukturi. Na osnovu ovih injenica, Cloward i Ohlin objanjavaju zato svi pripadnici potkultura, koji ive u odreenim nepovoljnim okolnostima, ne postaju devijanti. Oblici devijantnog ponaanja se razlikuju od jedne do druge maloletnike grupe. U jednima je osnovna aktivnost isto kriminalna, krae i druga krivina dela protiv imovine, u drugima je sve podreeno nasilju i fizikim sukobima s protivnikim bandama, dok se tree okupljaju oko droga, alkohola i slinih devijacija. Cloward i Ohlin izdvajaju tri dominantna karakteristina tipa devijantnih potkultura i sva ta tri tipa nastaju u tzv. slamovima - getima za pripadnike nie klase. Koji e tip potkulture nastati u kom getu zavisi od "drutvenog miljea", odnosno od strukture lokalne zajednice (stepen integrisanosti devijantnih podruja) i od pristupanosti pojedinih nelegitimnih sredstava za postizanje uspeha. Kriminalna potkultura se javlja u dobro integrisanim slamovima odnosno u stabilnim getima gde postoji visok stepen integracije raznih starosnih grupa i raznih sistema vrednosti. U okviru kriminalne potkulture, odnosno u slamu, postoji efikasan i snaan mehanizam socijalne kontrole, saglasnost oko sistema vrednosti, koji prihvataju svi pripadnici slama, s tim to je ovde re o devijantnom sistemu vrednosti. Na drugoj strani, izmeu pripadnika slama i pripadnika "zdravog drutva" postoji stalna veza. Pripadnici slama su povezani sa pripadnicima "zdravog drutva" i institucijama koje u ovoj vezi nalaze neki svoj interes. Delatnost kriminalne potkulture je primarno usmerena prema organizovanom i kriminalu visokog ranga (profesionalni kriminal), a u okviru te kriminalne delatnosti postoje specifini obrasci organizacije i podela uloga. Mehanizmima uenja i druenja sa odraslim devijantnim, maloletni pripadnici slama stiu znanje i vetinu devijantnog ponaanja, to im omoguuje da uestvuju u ostvarivanju devijantnih potkulturnih uloga, koje su im poznate, prihvatljive i kojima vrlo rano poinju da tee. Kljuna vrednost devijantne potkulture je bogatstvo i ona se realizuje kroz organizovane kriminalne aktivnosti kao odluujue delatnosti ove potkulture (pripadnici devijantne potkulture sve podreuju tome da budu uspeni kriminalci). To je

244

uostalom, i kljuna vrednost vrednosnog sistema srednje klase odnosno dominirajue kulture. Neiji status u devijantnoj potkulturi se ceni, ne prema kriterijumima koji vae u dominirajuoj kulturi, ve prema tome koliko su veti u kriminalnim aktivnostima. Za postojanje kriminalne potkulture neophodno je da potkulturna zajednica ima stabilnu strukturu. Za opstanak i postojanje kriminalne potkulture, po ovim autorima, veoma je vano postojanje veza sa institucijama "zdrave kulture". Bez korumpirane policije, politike i druge vlasti, koje imaju isti interes kao i pripadnici kriminalne potkulture (sticanje bogatstva), nije mogue funkcionisanje kriminalne potkulture i organizacije (veza sa kriminalom "belog okovratnika"). Konfliktna potkultura, kao podtip potkulture ima sledea bitna obeleja: a) Javlja se u loe integrisanim getima, u zajednicama koje nemaju stabilnost i dugu tradiciju i u kojima se javlja stanje drutvene dezorganizacije (pripadnicima dezorganizovanog geta nisu dostupna ni legalna, ni nelegalna sredstva za postizanje uspeha). b) Ne postoji povezanost geta u cilju organizovanja devijantne aktivnosti, tj. ne postoji odreena organizacija devijantnog tipa kao to je to sluaj kod kriminalne potkulture, to znai da su norme sukobne potkulture nestruktuirane, fleksibilne, nemaju stabilnu osnovu i jedino su u suprotnosti sa dominirajuom kulturom. c) Postoji vrlo nizak stepen integracije starosnih grupa i razliitih sistema vrednosti. d) Sistem socijalne kontrole je slab i neefikasan. e) Kriminalitet je individualan, povremen, neorganizovan i zbog toga bavljenje kriminalom ne donosi ugled u zajednici, niti omoguava sticanje veih suma novca. U ovoj potkulturi maloletnici nemaju pogodne uslove za identifikaciju sa modelima kriminalnih uloga, niti mogunosti da steknu odgovarajue znanje i vetinu vrenja razliitih devijantnih radnji. f) Kolektivni odgovor mladih na ovakvo stanje je stvaranje konfliktne potkulture, tj., stvaranje grupa usredsreenih na nasilje i meusobne fizike obraune. g) Devijantno ponaanje ove potkulture izraeno je kroz postojanje razliitih vrsta sukoba. Pripadnici ove potkulture su u sukobu izmeu sebe samih, ali i sa pripadnicima dominirajue kulture (sa onima koji simbolizuju dominirajuu kulturu) i sa drutvenim institucijama. h) Konfliktna potkultura se esto suprodstavlja dominirajuoj kulturi na primitivan nain, odnosno kroz vandalizam kojim se unitavaju materijalne vrednosti dominantne kulture i i) U ovoj potkulturi nasilje postaje osnovni mehanizam za sticanje statusa. Potkultura povlaenja ima sledee karakteristike: a) Nastaje u neintegrisanim getima. b) Stvaraju je pojedinaci koji doivljavaju neuspeh u korienju i legalnih i nelegalnih sredstava. Re je o "dvostrukom neuspehu", koji uslovljava pojavu posebne potkulture ovih pojedinaca. Pripadnici potkulture povlaenja su neuspeni kako u okviru zahteva dominirajue kulture, tako i odnosu na zahteve devijantne potkulture. c) Pripadnici potkulture povlaenja odbacuju ciljeve i vrednosti dominirajue kulture, ali istovremeno nisu u stanju da se ponaaju ni po zahtevima devijantne

245

potkulture, niti su spremni da menjaju svoju poziciju i zato se povlae odbacujui kako dominantne, tako i potkulturne ciljeve i naine njihovog postizanja. Tipini primeri potkulture povlaenja su, pre svega, skitnice, koji ne uestvuju u kriminalu sem povremenih sitnih kraa, ali i ne ulaze u sistematsku kriminalnu aktivnost. Drugi karakteristiuan primer su narkomani i alkoholiari, koji su neuspeni u socijalnom okruenju, ali po pravilu ne ulaze u kriminal, ve se povlae u posebne podskupine i potkulturne grupe. Pripadnici potkulture pobvlaenja svoj drutveni status trae jedino u okviru najue grupe kojoj pripadaju (grupe narkomana, alkoholiara), a ne u iroj drutvenoj zajednici geta. Posebnu teoriju potkultura predstavlja teorija radnike potkulture, iji je predstavnik Walter Miller, autor knjige Teorije radnike potkulture, objavljene 1958. godine. Ovaj autor, za razliku od drugih predstavnika teorije potkulture, devijantno ponaanje pripadnika nie klase ne objanjava suprotnostima izmeu vrednosnih sistema dveju drutvenih klasa. Naime, Miller-ov kljuni stav je da odreene vrednosti i norme nie radnike klase formiraju autonomni kulturni sistem, koji podstie devijantno ponaanje i to naroito ono ponaanje koje je vezano za razliite tipove kriminala. Ovaj autonomni kulturni sistem nie klase Miller proglaava za "milje koji raa devijantno ponaanje". Stvaranje radnike potkulture je posledica strukturalnih poremeaja radnikih porodica, kao i posledica nedovoljnog uticaja drutvenih institucija (kola, crkva, i slino) na socijalizaciju pripadnika radnike klase (pre svega, na socijalizaciju dece). U ovom smislu, Miller izdvaja est osnovnih vrednosti, koje karakteriu potkulturu radnike klase i pogoduju pojavi devijantnog ponaanja. a) "Nevolja" pod kojom se podrazumevaju sve situacije i ponaanja koja pripadnike radnike potkulture dovode do neugodnog kontakta s predstavnicima vlasti (policija, sudstvo). Tue, pijanke, vanbrana trudnoa i itav niz realnih ivotnih situacija koje prate niu klasu, dovode ih u sukob sa dominirajuom kulturom. Kod pripadnika ove potkulture postoji divljenje prema onima koji rizikuju da upadnu u nevolju. b) "ilavost" obuhvata niz osobina poput hrabrosti, vetina, fizike snaga, izdrljivosti, otpornosti na socijalne nedae, kao i sposobnost prilagoavanja na socijalne okolnosti. c) "Lukavost" se izraava u fleksibilnosti i prilagoenosti loim stranama ivota. Ona oznaava sposobnost da se drugi nadmudri, prevari, izigra, kao i spremnost na brz i duhovit odgovor. d) "Uzbuenje" podrazumeva spremnost na avanturu i rizik, elju za promenom i aktivnou. Pripadnici nie klase imaju potrebu za onim vrstama aktivnosti koje izazivaju uzbuenje usled ega vrlo brzo ulaze u kriminalne aktivnosti, znajui da to nosi odreeno zadovoljenje, izazove i uzbuenje. Kriminalne aktivnosti upravo, sadre uzruenje i zbog toga se pripadnici radnike potkulture esto javljaju kao uinioci krivinih dela. Ova osobina vodi prihvatanju izazova i proizvodi dinamiku u njihovom inae, umalom svakodnevnom ivotu. e) "Sudbina" je vrednost koja je povezana sa verovanjem da uspeh nije mogu bez posredovanja sila izvan kontrole pojedinca. Ova vrednost slui kao odreena vrsta racionalizacije za ono to se dogaa. Pripadnici radnike potkulture nemaju realne mogunosti da grade sopstveni ivot i zato se uzdaju u sreu. Oni veruju u sluaj i

246

shvatanje da su jednostavno predodreeni za neke dogaaje ili aktivnosti. Kod pripadnika radnike potkulture pored verovanja u sudbinu, prisutno je i sujeverje. f) "Samostalnost", odnosno, nezavisnost i sloboda od nadzora i autoriteta je vrednost koja se posebno ceni u radnikoj potkulturi. Njeni pripadnici prosto ele da budu nezavisni i slobodni od bilo kakvih obaveza koje zahteva dominirajua kultura odnosno, od bilo koje spoljanje kontrole. Po Miller-u, naoptije vrednosti radnike potkulture su "pripadanje", koje se dokazuje poznavanjem i potovanjem standarda i vrednosti grupe i "status", koji se stie na osnovu posedovanja cenjenih kvaliteta (lukavost, uzbuenje itd.). Treba rei da Miller ne navodi objanjenje za poreklo ovih drutvenih vrednosti. On samo ukazuje na njihovo postojanje, smatrajui da prihvatanje ovih vrednosti vodi devijantnom ponaanju. Ono to je bitno u mehanizmu opstajanja ove potkulture je da mladi rastu i sazrevaju prihvatajui i uei one vrednosti koje su dominantne u potkulturi i kojima oni tee u svom ivotu. Pritom, postoje vrlo strogi mehanizmi kontrole koji zahtevaju prihvatanje ovih vrednosti. Ti mehanizmi mogu biti neformalni i da deluju slobodno, a mogu biti i neke vrste sudova za one koji ne prihvataju te vrednosti. U tom smislu, devijacija predstavlja odraz posebno uspelog usvajanja kulturnih normi klase kojoj devijanti pripadaju. Drugim reima, devijantno ponaanje je konstruktivni pokuaj prilagoavanja matinoj kulturi devijanata. Kada se cene opti doprinosi teorija potkulture, uz uvaavanje razlika koje meu njima postoje, onda se moe zakljuiti da su: a) Teorije potkulture su podstakle brojna teorijska i empirijska istraivanja. b) One su uticale na neke stavove teorije etiketiranja. c) Ove teorije i danas imaju vrlo visoki uticaj na teorije devijantnog ponaanja, i to ne samo u Americi. Ukoliko se govori o osnovnim nedostacima teorija potkulture, oni se, pored ostalog, ispoljavaju u sledeem: a) Ove teorije prenaglaavaju znaaj kulture i kulturnih vrednosti u pojavi devijacija, mada je kultura znaajan element koji utie na devijacije, ona nije i jedini. b) Teorije potkulture zanemaruju konkretna obeleja samog drutva koja mogu imati uticaja na pojavu razliitih tipova devijacija, a zanemaruju i realne protivrenosti graanskog drutva. c) Te teorije zanemaruju injenicu da je stil ivota nie klase odreen ekonomsko-materijalnom situacijom, a samim tim zuaboravljaju i injenicu da karakteristike drutvenog poloaja nie klase mogu imati uticaja na devijantno ponaanje. d) Podvlaei znaaj kulture, ove teorije, prenaglaavaju uticaj socijalnihdrutvenih faktora, a time zanemaruju uticaj linih faktora na usvajanje devijantnih vrednosti i obrazaca ponaanja. e) Ove teorije ne objanjavaju zbog ega neki pripadnici niih slojeva nisu devijanti i otkud kriminalitet "belog okovratnika". Jednim delom ove injenice objanjava teorija razliitih sistema mogunosti, ali e i teorije potkultura nedostupnost nelegitimnih sredstava, povezanost sa pripadnicima kriminalne potkulture). f) Ove teorije jesu prijemive za iru publiku, jer elemente devijantnog ponaanja nalaze u fenomenolokoj ravni, ali one, s druge strane, ne objanjavaju prave uzroke zbog ega se pripadnici potkultura ponaaju po prikazanim obrascima.

247

Glava peta SOCIJALNO-ANTROPOLOKE TEORIJE Socijalno-antropoloke teorije pripadaju integrativnoj koli, koja je nastala 40tih godina XX veka. Ova kola je veliki znaaj pridavala odnosu linosti i drutva, odnosno linosti i kulture, pa je tako prouavala oveka i ovekovo ponaanje u razliitim kulturama. Znaajni predstavnici socio-antropolokih teorija su Erih From, Igor Caruso i Teodor Adorno, a u domaoj nauci Jakovljevi Vladimir. Ovi autori polaze od kritike teorije drutva iji je cilj da se istrae i analiziraju protivrenosti savremenih, posebno kapitalistikog i totalitarnih drutava i poloaj oveka u njima. Zaetnici socijalno-antropoloke teorije su veinom bili filozofi po obrazovanju, ali su smatrali da savremena orijentacija mora da prevazie ogranienja filozofije, tako da su oni ostvarili poseban spoj filozofije i filozofske stvarnosti sa naukama, kao to su: sociologija, ekonomija, psihologija i etnologija. Oni su bili inspirisani Marx-om i njegove ideje su koristili vie kao radnu hipotezu (nedogmatski marksizam). Osim toga, oni su koristili saznanja egzistencijalistike filozofije, s jedne strane, i saznanja psihoanalize s druge. Za razliku od prethodno prikazanih teorija predstavnici ove teorije ne posmatraju odnos ovek drutvo se iz ugla drutva, ve iz perspektive oveka, njegove ljudske sutine i potreba. U skladu sa tim, devijacije se ne posmatraju kao svojstvo ili proizvod oveka, ve kao poseban deo, esto dominirajui, drutvene stvarnosti. Ovaj pristup predstavlja pravi kopernikanski obrt u izuavanju drutvenih devijacija, to je posebna zasluga Erih-a From-a. Erih From je roen u Frankfurtu, studirao je psihologiju i sociologiju a diplomirao je 1922. godine. Obrazovao se i na Berlinskom institutu za psihoanalizu, gde je kasnije i radio. Na njegova istraivanja uticali su mnoga znaajna saznanja iz filozofije, istorije, religije i mitologije, koje je izvanredno poznavao. Froma s pravom svrstavaju u filozofe egzistencijalizma jer raspravlja o tipinim problemima egzistencijalistike filozofije, kao to su: smisao postojanja, ljudska

248

sloboda, individualnost, oseanje straha i slino. Fromovo delo na izvestan nain delom pripada i istoriji marksizma, jer je u svojim analizama i kritikama savremenog drutva i posebno fenomena otuenja modernog oveka u industrijski razvijenim zemljama koristio Marx-ove metode. Sem toga, on se bavio i psihoanalizom, vrei reviziju nekih osnovnih Frojdovih pojmova, to je imalo uticaj na neko njegovo shvatanje. Ovde jo treba pomenuti i Fromov rad u meunarodnom institutu za socioloka istraivanja u Njujorku, kao i njegov rad na institutu za psihoanalizu takoe u Njujorku. From je napisao mnoga dela i vie od polovine je objavljeno i u nas: "Bekstvo od slobode", "Vetina ljubavi", "Zdravo drutvo", "ovek za sebe", "Anatomija ljudske destruktivnosti", "Revolucija nade", "Imati ili biti" itd. Sa aspekta nauke o drutvenim devijacijama posebno su znaajne Fromove ideje vezane za shvatanje oveka, razumevanje ljudskih potreba, objanjenje pojma drutveni karakter, prirodu i mehanizme bekstva od slobode i za pojam otuenja. Na From-ovo shvatanje oveka uticala su saznanja iz filozofije i to iz nemake klasine filozofije Hegel-a, Kant-a, Sheling-a, Fihte-a, kao i iz marksistike filozofije. Sem toga, znaajan uticaj je imala i Frojdova psihoanalitika teorija sa kojom se From kao praktiar esto susretao. Naime, From kritikuje i psihoanalitiko i marksistiko shvatanje oveka. S jedne strane, on smatra da ovek nije odreen bioloki fiksiranim osobinama, kao to je to tvrdio Freud, niti je, s druge strane, beivotna slika delovanja kulture, kako su najee mislili marksisti. From smatra da ovek poseduje specifine unutranje snage koje mu pomau da se prema prirodnoj i drutvenoj sredini odnosi kroz aktivan pristup. To znai, da se From, s jedne strane suprodstavlja Freud-ovom biologistiko-nagonskom shvatanju oveka, a s druge strane, jednom delu marksistikih shvatanja, koja oveka posmatraju kao odraz drutvene situacije. From smatra da u meuodnosu biolokih osnova, prirodne i drutvene sredine i oveka postoji neka vrsta dijalektike. Poziciju oveka u takvom okruenju odreuju s jedne strane, snage i sile koje proizilaze iz drutvenog ureenja, mogunosti iskazivanja ovekove osobenosti (individualnost i sloboda) i iz uslova zadovoljavanja autentinih ljudskih potreba. From se svojim shvatanjem oveka suprodstavlja dominirajuim teorijskim pristupima, kojima se najee negira njegova aktivna uloga u drutvenom ivotu. From smatra da oveka treba posmatrati u totalitetu njegove egzistencije, u njegovom biopsiho-socijalnom karakteru, kao i aktivnom odnosu prema prirodnom i drutvenom okruenju. Nasuprot Freud-u, koji je smatrao da postoje neke utemeljene ljudske karakteristike izraene kroz id, ego i super ego, From posmatra oveka kao dinamiku, promenljivu i socijalnu celinu koja ipak, istorijski gledano, poseduje neke univerzalne, stalno prisutne ljudske potrebe koje ga razlikuju od bilo koje druge ivotinjske vrste. Tako shvaen ovek sa njegovim autentinim potrebama bitno se razlikuje od drugih ivotinjskih vrsta ne samo po tome to je homo sapiens (onaj koji misli), homo faber (onaj koji shvata) i homo ludens (onaj koji voli da se igra), ve i po tome to je on ovek nadanja, ovek koji ima ideale. ovek se sastoji iz razliitih nivoa osobina i potreba. Neke od tih osobina i potreba se menjaju a neke su utemeljene i uvek prisutne u oveku, samo to imaju razliite sadraje. Re je o univerzalnim i autentinim ljudskim potrebama. From navodi pet najvanijih ljudskih potreba ije je zadovoljenje preduslov normalnosti drutva. Te osnovne ljudske potrebe nisu nagonske, ve prizilaze iz uslova ljudske egzistencije, odnosno onoga to odreuje ljudsku prirodu. From, s jedne strane, razlikuje univerzalne normalne ljudske potrebe kao to su:

249

a) Potreba za udruivanjem ili vezanou, koja je, u stvari, potreba za ljubavlju u najuem smislu te rei. Pod ljubavlju se ne podrazumeva samo ljubav izmeu suprotnih polova, ve i roditeljska, bratska, srodnika, erotska i prijateljska ljubav. Potreba za vezanou je specifina ljudska potreba, koja ne samo da nije prisutna kod drugih ivotinjskih vrsta, ve je ona ta koja reprezentuje univerzalne kvalitete oveka. b) Potreba za prevazilaenjem se izraava u razliitim vidovima stvaralatva u sferi proizvodnje, umetnosti, kulture, nauke, tehnologije i sl. Re je o potrebi oveka da bude kreativno bie, da stvara i ona je veoma vana pretpostavka drutvenog razvoja i uslov drutvenog progresa (uticaj Marx-a). c) Potreba za ukorenjenou je u stvari potreba za odreenim temeljima i korenima, ije zadovoljenje vodi postizanju oseaja sigurnosti. Ova potreba se moe obezbediti putem krvnog srodstva i pripadanje odreenim grupama ili oblicima drutvenosti. Ovu potrebu From nije nikako identifikovao sa tzv. gregarnim motivom koji oznaava "pripadanje krdu". d) Potreba za identitetom ili individualnou, izraava elju oveka da se razlikuje od drugih i da istrai svoje "ja". U pitanju je takoe potreba oveka da iskae svoju osobenost i razliitost u odnosu na druge ljude. Ova potreba je veoma znaajna jer se preko nje uspostavlja odnos sa drugim osobama (uticaj Freud-a i njegove ideje o super ego-u). e) Potreba za okvirom orijentacije je u sutini vezana za socio-kulturni plan. ovek ima potrebu za nekim relativno vrstim sistemom vrednosti, idealima i idejamavodiljama, koje e usmeravati njegov ivot i voditi ga napred, s obzirom na to da ivi u svetu koji je veoma promenljiv. Ove ideje vodilje (neka vrsta oslonca) izraavaju se kroz verovanja, religiju, razum, ideologiju, nauna saznanja (u tradicionalnom drutvu religija, u savremenom drutvu - nauno saznanje). S druge strane, kao suprotnost ovim normalnim ljudskim potrebama, From izdvaja negativne (devijantne) ljudske potrebe, koje odlikuju oveka u bolesnom drutvu. Re je o sledeim potrebama, koje sa prethodno navedenim predstvaljaju dihotomije ili parove: a) Narcizam je devijantna potreba oveka, koja se suprodstavlja potrebi za udruivanjem. Umesto da ovek svoju ljubav orijentie ka drugim ljudima, on je usmerava ka samom sebi. Na taj nain narcizam predstavlja bitno izvitoperenje jedne veoma vane univerzalne ljudske potrebe. b) Destrukcija je devijantno ispoljavanje ovekove potrebe za prevazilaenjem. From-ovo saznanje o ogromnoj ruilakoj moi oveka, dola je do izraaja u razumevanju ove izvitoperene ljudske potrebe. U bolesnim drutvenim okolnostima ovek upotrebljava svoj um za razaranje, uz mogunost destrukcije, ne samo na drutvenom, ve i na individualnom planu (destrukcija usmerena ka pojedincu). O ovome From posebno govori u delu "Anatomija ljudske destruktivnosti". c) Rodoskrnavljenje je devijatno ispoljavanje ovekove potrebe za ukorenjenou. Rodoskrnavljenje se ne odnosi samo na seksualne devijacije, ve oznaava razliite vidove negiranja onoga to su ovekovi koreni. d) Konformizam je, po From-u, za razliku od funkcionalistikog shvatanja, devijantno ispoljavanje ovekove potrebe za identitetom. Funkcionalistike teorije, naime, smatraju da je konformizam poeljan i normalan nain ponaanja, dok From smatra da konformizam devijantna, negativana pojava, koja oveka tera na uniformisanje i koja se suprodstavlja njegovoj potrebi za individualnou.

250

From smatra da u konformistikom konceptu ovek prestaje da bude ono to jeste i da nastoji da bude ono to drugi od njega oekuju. Konformizam ne trpi razlikovanje, i to je izraeniji to je identitet oveka poraeniji. Upravo zbog toga to konformizam protivurei i osujeuje ovekovu potrebu za samoidentitetom, on predstavlja devijantno ponaanje. e) Iracionalnost je devijantno ispoljavanje ovekove potrebe za okvirom orijentacije. Iracionalnost se izraava kroz neadekvatne ciljeve i iracionalno ponaanje, koje ne poiva na svesti, odnosno savesti ljudi. Ovde se ne dovodi u pitanje sam okvir orijentacije, odnosno potreba za idejama vodiljama, ve je problem u tome to se ovekov ivot javlja kao niz nekih nerazumnih epizoda. Fromovo shvatanje ljudskih potreba istovremeno slui kao kriterijum za razlikovanje normalnog od devijantnog ponaanja. U najirem smislu rei, po From-u, devijantne su sve one situacije u kojima dolazi do izvitoperenja u zadovoljenju univerzalnih ljudskih potreba. Sva ona drutva u kojima pojedinci nisu u stanju da zadovolje autentine ljudske potrebe, odnosno ako ta se potreba ispoljava na devijantan nain smatraju se bolesnim drutvima. S druge strane, ona drutva u kojima pojedinci uspevaju da razlikuju veinu potreba na pozitivan nain From smatra zdravim drutvima. Pojam drutvenog karaktera je takoe znaajan za razumevanje From-ovih stavova o drutvenim devijacijama U objanjavanju ovog pojma on polazi od injenice da se ovek na specifian nain prilagoava zahtevima i dejstvu prirodnih i drutvenih sila. U osnovi, postoje dva mogua naina tog prilagoavanja: a) Statiki, pasivan nain, koji se sastoji u prilagoavanju prirodi i drutvu, bez nastojanja da se neto u tom drutvu menja (tipian primer je konformizam) i b) Dinamiki, aktivni nain prilagoavanja, koji se izraava kroz pruanje otpora razliitim drutvenim silama i u vidu spremnosti da se stvori neto novo, odnosno da se menjaju okolnosti u kojima ovek ivi. ovekovo prilagoavanje prate odreeni obrasci ili dominantne orijentacije, koje karakteriu odreeni istorijski tip drutva. Drugim reima, svaka epoha stvara i zahteva odreenu vrstu prilagoavanja, odnosno drutveni karakter koji je dominirajui. Drutveni karakter je skup karakternih odlika, koje su zajednike odreenoj grupi ljudi ili itavoj zajednicu, na osnovu kojih se razlikuju od pripadnika neke druge grupe ili zajednice. Svaka epoha ima odreeni dominantni, odnosno tipini ideal, profil oveka. Tu dominantnost odreenog tipa oveka From je analizirao imajui u vidu globalne epohe. Za robovlasniko drutvo, na primer, karakteristina je pasivnost roba, koji prima ono to mu drugi daju bez ikakve spremnosti na otpor i to je dominantni tip linosti koji je poeljan u robovlasnikom sistemu. U feudalnom sistemu dominira ideja o egzistenciji na osnovu otimanju od drugih i na toj ideji se grade odnosi meu ljudima. Rani kapitalizam karakterie orijentacija ka finijim formama otimanja. Poslednja faza je razvijeni kapitalizam u kome se trina orijentacija javlja kao zajedniko kljuno obeleje drutvenog karaktera i u kome i sam ovek postaje roba. Sve pomenute orijentacije drutenog karaktera u drutenom razvoju pripadaju sferi neproduktivnih orijentacija, odnosno sferi takvih socijalnih usmerenja i ideala, koji su u suprotnosti sa sutinskom prirodom i potrebama oveka. U okviru ovih neproduktivnih orijentacija ovek je u nemogunosti da se iskae kao potpuno stvaralako bie i da zadovolji celinu svojih potreba.

251

From takoe govori o produktivnim orijentacijama, odnosno o produuktivnim fazama u drutvu. Ovom svojom idejom From je u izvesnom smislu prihvatio one ekstremne ideje marksizma i pobegao u svojevrsni i specifini idealizam. Ta prevelika vezanost za odreene ekstremne ideje marksizma sastoji se: a) U prihvatanju ideje da je produktivna orijentacija mogua u jednom humanom drutvu kao to je socijalizam. b) U prihvatanju ideje da u prirodi oveka postoji neto to je veita nada ili tenja za boljim. Re je o preteranom optimistikom oekivanju i verovanju u racionalnu prirodu oveka (suprodstavljanje Freud-u). c) U ideji da se neproduktivne orijentacije mogu prevazii tenjom oveka ka ljubavlju i razliitim vidovima slobode (ekonomska, intelektualna i moralna sloboda). U svakom sluaju, razmatranja o drutvenom karakteru su istorijski veoma interesanta. Posebno se to odnosi na isticanje potrebe da se humano drutvo maksimalno prilagodi potrebama i prirodi oveka. Ovim svojim stavom From korenito menja odnos izmeu oveka i drutva. U svim prethodnim teorijama analize odnosa izmeu oveka i drutva podrazumevale su prilagoavanje oveka drutvu. Meutim, ako se uzme u obzir From-ova ideja da postoji bolesno drutvo s jedne strane, i zdravi pojedinci sa druge strane, i da to bolesno drutvo proizvodi bolesne pojedince, onda je sigurno da se drutvo mora prilagoditi potrebama i prirodi oveka. From je analize odnosa oveka i drutva posebno produbio kroz ideje bekstva od slobode, koje predstavljaju detaljan kritiki prikaz odnosa izmeu savremenog oveka i drutva. Bekstva od slobode predstavljaju, u sutini, specifine vidove ovekovog udaljavanja od njegove sutine u uslovima neslobodnih i totalitarnih sistema. Delo pod nazivom "Bekstvo od slobode" objavljeno je 1942. godine u vreme sredinjeg divljanja nacizma. U njemu je From izloio analizu socio-psiholokih mehanizama nacizma, kao pokreta koji je bio razoran za oveanstvo. Ovom knjigom on je nastojao da objasni koji su drutveni i psiholoki mehanizmi odluujui za privrenost oveka sistemima odnosa koji su u direktnoj suprotnosti sa njegovom prirodom i potrebama. From uoava paradoks da ljudi usred rata besomuno bee od razliitih vidova slobode u momentu kada milioni ljudi ive u neslobodi. Trebalo je nai objanjenje zato se ljudi, koji vape za slobodom, tako lako svrstavaju u nacistiki pokret i prihvataju njegove nehumane ideje i praksu. Fromovo sociojalnopsiholoko objanjenje polazi od toga da se individualizacija, kao bitna pretpostavka ovekove egzistencije, izraava kroz tendenciju sve veeg irenja prostora za razliite slobode oveka (to je ovek individualizovaniji, on raspolae sa vie slobode). Meutim, postoje razliiti mehanizmi koji oveka teraju u neizvesnost. Realna drutvena situacija dovodi do paradoksa da se oni koji maksimalno raspolau razliitim vidovima sloboda oseaju istovremeno usamljenim, nesigurnim i nestabilnim. U stalnoj tenji za osvajanjem novih sloboda i promenama ovek se sree sa realnou drutvenog ivota koja ne ne dozvoljavaju individualizaciju, razlikovanje, nesputanost i subjektivitet oveka u svim drutvenim odnosima. Zahvaljujui tome, ovek u strahu od neizvesnosti ima potrebu za potinjavanjem i uniformisanjem, koje e mu pruiti neku vrstu sigurnosti. Potinjavanje vezuje za vou, partiju, narod, naciju ili dravu. Na taj nain ljudi stiu oseaj sigurnosti, jer znaju da pripadaju neemu to ih nadilazi i obezbeuje

252

izvesnost, odnosno to, uslovno reeno, radi za njih. U procesu potinjavanja, kojim se na neki nain zadovoljava potreba za utemeljenjem, ovek se odrie itavog niza sloboda, pa i vlastitog identiteta. On je spreman da zbog oseaja sigurnosti i pripadanja ini itav niz stvari koje su u suprotnosti sa njegovom prirodom. U osnovi, strah od samoga sebe, odnosno strah od sopstvene slobode dovodi do "bekstva od slobode", koje izvire iz samog karaktera neslobodnog i bolesnog drutva, bilo da je ono nacistiko, staljinistiko ili neko drugo totalitarno drutvo. From navodi tri kljuna mehanizma bekstva od slobode i to su: a) Autoritarnost karakteristina za totalno drutvo u kome ljudi stiu potrebu za potinjavanjem kako bi prevazili svoje strahove i oseanja izdvojenosti i nesigurnosti. Takvo potinjavanje je, inae, iracionalno, odnosno nesvesno. Autoritarnost kao mehanizam bekstva od slobode ima dva elementa: - potrebu za podinjavanjem autoritetu i - potrebu za podinjavanjem drugih. Mehanizmom autoritarnosti najbolje se objanjava efikasnost totalitarne vlasti i uvaavanje autoriteta vlasti, kao i tendencija osvajanja i smenjivanja vlasti. From, takoe ovim mehanizmom objanjava izraenu privrenost pripadnika radnike klase nacizmu. Na ovaj nain ljudi, koji po svom socijalnom poloaju ne bi trebali da podravaju nacizam, to ipak rade, jer on na izopaen nain zadovoljava njihovu potrebu za sigurnou i pripadanjem. Theodor Adorno je u delu "Autoritarna linost" na primeru Amerike pokazao da su i u savremenom drutvu prisutni mehanizmi autoritarnosti, koja kao ikzvitoperena pozicija oveka znai postojanje kontradiktornih potreba: biti potinjen i potinjavati druge. b) Ruilatvo, kao mehanizam bekstva od slobode, izraava se kroz potrebu oveka da rui i unitava svet oko sebe zbog toga to je nezadovoljan tim svetom. Ovaj mehanizam objanjava postojanje velike razorne snage nacistikog pokreta. Taj ruilaki mehanizam je posledica nespremnosti oveka da nosi ogroman teret osloboenih ideja u drutvenom okruenju kojim je nezadovoljan i koje nije naklonjeno tim slobodama. c) Konformizam, kao mehanizam bekstva od slobode, podrazumeva prihvatanje onih vrednosti koje dominiraju u drutvu i time ovek prestaje da bude ono to jeste i postaje ono to drugi od njega oekuje. Ako je pojedinac isti kao i drugi ljudi, ako ima iste stavove i vrednosti, onda on vie nema problema sa oseanjem nesigurnosti i izdvojenosti, ali time gubi svoj sopstveni identitet. Meutim, konformizam nije samo sociojalnopsiholoka pojava, ve i vrlo snaan mehanizam koji prinuuje ljude da se ponaaju u skladu sa dominantnim vrednostima i normama. Kada je re o From-ovom shvatanju otuenja, on ovaj pojam posmatra kao univerzalnu karakteristiku savremenog drutva i neminovno obeleje poloaja oveka u savremenom drutvu. Po njegovom miljenju, otuenje izvire iz nezdravih karakteristika savremenih drutava i neadekvatnog prilagoavanja oveka svetu preko neodgovarajuih i izvitopereniuh potreba. Otuenje oveka, po Fromu, u osnovi ima veoma i razliite sadraje i vidove, a u savremenom drutvu moe se govoriti i o potpunom otuenju oveka.

253

Meu sadrajimai oblcima otuenja u savremenomdrutvu posebno se izdvajaju: a) Kvantifikacija, koja se izraava kroz potrebu savremenih drutava da daje prednost svemu onome to je kvantitativno (brojano), a ne onome to je kvalitativno. Svaka stvar, ukljuujui i oveka, postaje broj u savremenom drutvu. ovekove bitne odrednice, ukljuujui i njegova identifikaciona obeleja, izraavaju se kroz razliite numerike pokazatelje i simbole. Na taj nain ovek postaje deo mnotva, bezlinih masa i statistikih i brojanih agregata i skupina. Kvantifikacija podrazumeva zanemarivanje kvalitativnih karakteristika oveka. b) Apstrakcionizam je onaj vid otuenja koji se izraava kroz bezlinost i uniformisanje ljudi u savremenim drutvima.. Uniformisanje, koje iskljuuje potrebu za samoidentifikacijom i razlikovanjem, se ne izraava jedino kroz spoljne manifestacije (na primer nain odevanja), ve i kroz sadraje unutranjeg ivota (opta misao i duh sveprisutni u svakom pojedinom oveku). Uniformisanje u savremenim drutvima utie na osiromaenje ovekovog ivota, koje nastaje kao vetaki proizvod trine privrede i svih tipova drugih druztvenih odnosa, koji na njoj poivaju. Re je o nametanju potreba, naina i stila ivota koji omoguuje laku kontrolu i manipulaciju ljudima i njihovim potrebama. c) Depersonalizacija je onaj vid otuenja koji se javlja kao posledica razvoja tehnicizma i tehnologije i u kome se sve manje javljaju osobenosti i karakteristike linosti a sve prisutnije je obezlienje i povrnost odnosa sa drugim ljudima, uz pasivno prihvatanje onoga to se u tom svetu nudi u vidu masovne potronje i zavisnost od sloenih tehnolokih sistema kojima se ovek sve vie okruuje. Razvoj tehnologije prividno olakava ivot ljudi, pri emu najvie trpe sadraji i kvalitet meuljudskih odnosa. d) Konformizam je poseban vid otuenja, jer on vodi tome da ljudi postanu anonimni i gube svoju osobenost. ovek se prilagoava zahtevima i oekivanjima drugih, postajui deo tipizirane mase ljudi i predstavljajui ono to drugi od njega oekuju, a ne ono to je on sam. Ovim stavovima From se po ko zna koji put suprodstavio shvatanju konformizma kao najee korienom kriterijumu normalnosti u sociologiji, socijalnoj patologiji i psihologiji. e) Otuenje rada takoe predstavlja raireni vid ovekovog otuenja u savremenom drutvu i, najoptije reeno, izraava se kroz nemogunost kreacije i iskazivanja oveka kao stvaralakog bia. U ocenjivanju From-ovih naunih doprinosa mora se uzeti u obzir dug period njegovog stvaranja. Nije sluajno to se njegova shvatanja svrstavaju i u kritike teorije, jer su ona istovremeno usmerena kritikim analizama totalitarnih sistema i otuenog i bolesnoggraanskog drutva, kao i dominirajuih pozitivistikih i funkciolnalistikih teorijama. Verovatno da niko osim Vilhelm-a Right-a nije tako temeljno objasnio psihosocijalnu osnovu faizma i slinih totalitarnih drutava, kao to je to uinio From, istovremeno naglaavajui bitno obeleje genereke sutine oveka koju, izmeu ostalog, ini njegova sloboda. Verovatno da nije sluajno to se u veini teorijskih knjiga iz klasine socijalne patologije From i ne pominje. Deo takvog odnosa deluje se temeljnim kritikama upravo tih ortodoksnih patolokih teorija. Posebno je nauno utemeljena From-ova kritika konformizma kao sredinjeg kriterija normalnosti i drutveno poeljnog okvira ponaanja pojedinaca.

254

Razliita izvorita From-ove stvaralake inspiracije od egzistencijalizma i marksizma, do psihoanalize i humanistikog radikalizma, usmerila su njegov sredinji interes ka osujeenjima i sputanostima savremenog oveka. ovekova prava priroda i njegove univerzalne potrebe nemaju mogunosti da se iskau u svoj punoi zahvaljujui razliitim ogranienjima i protivrenostima klasnih drutava. Meu nedostacima i ogranienjima Fromovih naunih doprinosa mogla bi se najpre, navesti apstraktnost i uoptenost nekih njegovih kljunih ideja koje se teko mogu operacionalizovati i empirijski proveravati. Fromov naglaen humanistiki optimizam i vera u ovekove moi stvaranja ponekad su ga udaljavali da vidi ono to je inae temeljno ispitivao, a to su tamne strane ovekovog bia. Njegove briljantne analize protivrenosti i karakteristika klasnih i posebno graanskog drutva i shvatanje primarne drutvene uzronosti drutvenih devijacija vodile su ga svojevrsnom sociologizmu, dok su neka njegova oslanjanja na Marx-a raale neke iluzije (naprimer, o socijalizmu kao mogue slobodnom drutvu). Na drugoj strani, psihoanalitike studije i praksa ostavile su traga u klasifikacijama i definicijama nekih tipinih izvitopernja ljudskih univerzalnih potreba, koja imaju obeleja devijacija. U svakom sluaju, i kada neki pokuaji uspostavljanja spojeva izmeu izvornog marksizma i psihoanalize nisu bili uspeni, ostale su ideje koje povezuju saznanja o ovekovim racionalnim ali i iracionalnim stranama, bez obzira to su ove druge obino objanjavane prevashodno drutvenim uzrocima.

Glava esta TEORIJA ETIKETIRANJA Teorija etiketiranja poznata je u literaturi i kao teorija stigmatizacije ili interakcionistika teorija devijacija. Ova teorijska orijentacija nastala je poetkom ezdesetih godina a njeni glavni predstavnici su Edwin Lemert, Howard Becker, Kai Erickson, Edwin Schur i Erving Goffman. Za razliku od predhodnih funkcionalistikih i, posebno, od tradicionalnih teorija, koje su u prouavanju polazili od pojedinaca koji kre drutvene norme i devijantnih ponaanja, zastupnici teorije etiketiranja svoje interesovanje pomeraju

255

prema reakcijama drutvene sredine na ponaanje pojedinca i grupa, smatrajui da su reakcije samostalna i bitna odrednica i uzrok devijacija. Filozofska osnova ove teorije je internacionistika teorija drutva. Inspiratorima interakcionistike teorije o drutvu smatraju se ameriki filozofi George Herbert Mead i John Dewey, a za njenog osnivaa moe se smatrati Mead-ov uenik Herbert Blumer. Internacionistika kola se suprostavlja pozitivistikoj i funkcionalistikoj teoriji drutva, tako to u prvi plan stavlja razumevanje ciljeva i znaenje drutvene akcije. Za razliku od pozitivista, koji su bili okrenuti problemu poretka, interakcionisti polaze od uzajamne akcije pojedinca kao osnove drutvenih procesa i organizacije drutva. Pozitivisti polaze od objektivno datog poretka prema kome pojedinac gradi svoj odnos usvajanjem drutvenih vrednosti i normi kroz proces socijalizacije. Oni dakle, drutvo posmatraju spolja, interesujui se, pre svega, za strukture i mehanizme koji obezbeuju njegovo funkcionisanje. Nasuprot pozitivistima, interakcionisti insistiraju na subjektivnom, iznutra vienom poretku, odnosno interesuju ih subjektivni aspekti drutvenog sistema. Interakcioniste, pre svega, zanima kako na odreene procese u drutvu utiu pojedinci, odnosno na koji nain pojedinci u meusobnim odnosima utiu na karakter drutvene pojave, a samim tim i na karakter drutva. Za internacioniste, drutvene ustanove i norme nisu evidentne, ve su one u izvesnom smislu problematine injenice. Oni smatraju da se poredak stvara i odrava u procesu uzajamnih akcija pojedinaca i subjektivno se doivljavaju kao pritisak na pojedinca. Zato su najei predmet istraivanja interakcionista upravo subjektivno viene drutvene institucije i norme sa stanovita pojedinca,. Za interakcionistiko razmatranje devijacija znaajno je shvatanje o nepostojanju unapred date prirode linosti, koja opredeljuje karakter njenih aktivnosti i delovanja u drutvu. Oni smatraju da su ovekovo samoopaanje i njegove akcije proizvod uzajamnih "definisanja" u procesu interakcije izmeu ljudi. Pritom se interakcionisti oslanjaju na Mead-ovo razlikovanje kategorija Ja i Mene, kao dva sastavna elementa ovekovog identiteta. "Ja" je odgovor na stavove drugih. U proceni interakcije izmeu dve osobe, svaka osoba za sebe predstavlja "Ja". Za taj odnos je vano kako svaka od tih osoba vidi onog drugog i to je ustvari deo onoga to se zove "Mene". "Mene" je organizovani skup stavova drugih, koje linost prihvata u interakciji sa drugima. Drugim reima, stavovi drugih sainjavaju organizovano "Mene", a onda pojedinac na to reaguje u svojstvu "Ja". To znai da lini indentitet i devijacija pojedinca nisu posledica itavoga "Ja", nego se indentitet stvara i pod dejstvom drugih to jest "Mene", ili kako Mead to naziva, "Ja kako mislim da me drugi vide." Svaki ovek ima sliku o sebi, ali na tu sliku o sebi utie i to kako nekoga drugi vide, kako ga oznaavaju i ta od njega oekuju. Na osnovu ovih stavova se moe zakljuiti da je ovekov identitet drutveni konstrukt odnosno proizvod interakcionog procesa. Naprimer, ako se detetu neprekidno ponavlja da je lenjo, nevaljalo i nemirno, ono e samo sebe definisati kao lenjo, nevaljalo i nemirno. ta e neki pojedinac postati nije odreeno samo njegovim ponaanjem, ve definisanjem njegovog ponaanja od strane drugih ljudi. Ovaj poetni stav interakcionista utemeljen je u svakodnevnom ivotu, jer se ljudi vrlo esto ponaaju onako kako drugi misle o njima ili kako oni misle da drugi misle o nama. Osnovne postavke teorije etiketiranja o drutvenim devijacijama mogu se saeti u nekoliko kljunih postavki:

256

a) Za razliku od pozitivista koji pre svega polaze od ponaanja pojedinca koji kri drutvene norme, interakcionisti polaze od reakcije drutvene sredine na ponaanje pojedinaca i grupa, i ta reakcija je samostalni i bitan element u odreivanju devijacije. b) Pozitivisti polaze od pretpostavke razlikovanja devijanata od nedevijanata i nastoje da utvrde granice ili precizne kriterijume izmeu devijantnog i nedevijantnog ponaanja, interesujui se pre svega za drutvene ili neke druge uzroke drutvenih devijacija. Interakcioniste ne interesuje utvrdjivanje granica i uzroka devijacija, ve ih prevashodno zanima nastanak devijacije i u procesu interakcije pojedinaca. Oni smatraju da devijacija nije karakteristika nekih pojedinaca, nego svojstvo koje pojedinci dobijaju od strane drugih ljudi i drutvenih institucija. To znai da devijacija postaje svojstvo pojedinca tek onda kada to postane njegova oznaka koji mu drugi daju. c) Interakcioniste ne interesuju nikakvi kriterijumi devijacija, ve neto to izgleda prilino objektivno, a to je drutvena reakcija koja postaje odluujui inilac nastanka devijacija. Oni smatraju da je devijantno ponaanje ono ponaanje koje izaziva drutvenu reakciju, a ta reakcija se sastoji u oznaavanju nekih pojedinaca ili nekih ponaanja za devijantna. Devijant je samo onaj kome drugi ljudi i drutvene institucije prilepe etiketu, udare peat da je devijant, pa otud i naziv teorije etiketiranja ili stigmatizacije. d) Interakcionisti smatraju da se devijacija ne moe uzrono objanjavati, nego da se jedino moe razumeti samo kao proces nastajanja, proces u kome reagovanje drugih, a naroito ustanova drutvene kontrole, ima znaajnu i nezavisnu ulogu. U ovom smislu jedan od predstavnika teorije etiketiranja Howard Backer istie da: Devijantnost stvaraju drutvene grupe na sledei nain: stvaraju pravila ije krenje predstavlja devijantnost i ta pravila primenjuju na odreene ljude i tako ih etiketiraju kao autsajdere (sinonim za devijante) (Becker, 1963). Sa stanovita interakcionista, devijantnost nije odluka nekog pojedinca, niti kvalitet ina koji pojedinac izvri, nego je posledica toga to drugi primenjuju pravila i sankcije na pojedinca prestupnika". Devijant je onaj kome je uspeno prikaena ta etiketa, a devijantno ponaanje je ono ponaanje koje ljudi kao takvo odreuju i etiketiraju. Definiciju devijantnog ponaanja u ovom smislu daje i Kai Erikson uz neto preciznije odreenje (Erikson, 1966). Po ovom autoru, devijacija se moe definisati kao ponaanje koje zahteva intervenciju institucija socijalne kontrole, odnosno kao ponaanje zbog koga bi "trebalo neto preduzeti". e) Za interakcionistiko shvatanje devijacija znaajno je da oni polaze od ideje vrednosno-kulturnog pluralizma, odnosno od ideje da postoji mnotvo razliitih vrednosno-kulturnih sistema. Taj pluralizam omoguuje da odreene drutvene grupe koje imaju politiku i ekonomsku mo nametnu svoja pravila ponaanja drugim grupama i prinude ih da se tih pravila pridravaju. Iz toga proizilazi da drutvene norme, prema kojima se pojedinci i njihova ponaanja oznaaju devijantnim, nisu opte prihvaene drutvene norme. Naime, mladi e se nai u situaciji da potuju pravila koja su za njih postavili stariji, Crnci e se podvrgavati pravilima Belaca, a vie i srednje klase e stvarati pravila za ponaanje niih klasa. U drutvenoj stvarnosti veoma je bitna injenica da, po pravilu, moni etiketiraju one koji nemaju drutvenu mo, pri emu uspenost etiketiranja direktno zavisi od koliine uticaja i moi kojom raspolae prekrilac norme (kao devijanti - autsajderi najee se oznaavaju pripadnici nemonih i slabih drutvenih grupa). Iz nejednake distribucije drutvene moi potie pojava da pripadnici monih elita mogu da kre pravne ili moralne norme, a da pritom

257

ne dobiju etiketu devijanta odn. da ne iskuse represiju drutvene kontrole i javnog mnenja. f) Za razliku od pozitivista, koji tee da pronau mehanizme suzbijanja devijacija, interakcionisti se okreu upravo prema onim mehanizmima koji pokreu devijacije. Njihov odluujui stav je da u procesu nastajanja devijacija uestvuju i devijanti i nedevijanti. Zbog toga, interakcionisti smatraju da nije cilj nauno istraivanje devijacija i eventualno utvrdjivanje njihovih uzroka, ve razumevanja prirode-sutine devijacija i to primenjivanjem sekvencionalne analize. Interakcionisti naime, smatraju da postoje razliite faze nastanka devijacije i da u svakoj fazi deluju sasvim razliiti uzroci. Upravo zbog toga nije bitno tragati za uzrocima, ve za mehanizmima koji pokreu devijacije. Po njihovom miljenju, na nastanak devijacija utiu mehanizmi socijalne kontrole. Mehanizmi drutvene kontrole odreuju naine reagovanje na devijantne akte, procese etiketiranja i razvoj devijantnih uloga. Iz tog razloga interakcionisti smatraju da je nemogue unapred definisati ta je devijantno, a ta nedevijantno i upravo po tom stavu uoava se njihov relativistiki pristup devijacijama. g) Osnovni stav interakcionista da devijacije nastaju u okviru kolektivne akcije (interakcije), znaajno je promenio shvatanje o etiologiji devijacija. Za interakcioniste je karakteristino da su zanemarili objektivni okvir u kome se devijantno ponaanje odvija. Oni smatraju da subjektivna znaenja, interpretiranja uzajamnih ponaanja i reagovanja dobijaju daleko vei znaaj od opisivanja objektivnih stanja kao to su porodine prilike, stambeni uslovi ili line osobine devijanata. Suprotstavljanje klasinim i posebno, pozitivisatikim shvatanjima etiologije proistie iz same interakcionistike definicije devijacija. Naime, ljudi etiketirani kao devijanti nikako ne mogu predstavljati homogenu grupu, koja bi imala neka posebna zajednika stvojstva. Prema Becker-u, ne moe se oekivati da se pronau zajedniki faktori linosti ili ivotne situacije, koji bi objanjavali pretpostavljenu devijaciju. Sve to devijanti imaju zajedniko jeste etiketa i iskustvo autsajdera. Razlika izmeu devijanata i nedevijanata nastaje tek u procesu interakcije odnosno, tek kada se pojedinac etiketira i prinudi da prihvata ulogu devijanta. Polazei od ovog stava Becker smatra da bi trebalo razlikovati dve vrste pojedinaca, koji predstavljaju dve razliite kategorije: a) pojedinci koji kre norme i b) pojedinci koji su etiketirani kao devijanti. Istraivai i predstavnici klasinih teorija upotrebljavali su termin "devijacija" da oznae svako ponaanje kojim se kre drutvene norme, ali su za svoj predmet istraivanja uzimali samo drugu grupu pojedinaca, koja je selekcionisana od strane drutvene kontrole. Nasuprot ovome, ingterakcionisti su usmerili svoja istraivanja ka procesima drutvene kontrole tj. drutvene reakcije, pa se samim tim koncepti, analize i metode istraivanja interakcionista bitno razlikuju od uobiajenih pristupa devijantnom ponaanju. Proces nastajanja devijacija se prema interakcionistima odvija u nekoliko faza. U pogledu tih faza nastanka devijacija interesantno je navesti stavove koje je izneo Edwin Lemert u svom konceptu primarne i sekundarne devijacije u kome pravi razliku izmeu ove dve vrste devijacija (Lemert, 1951). Primarna devijacija, prema Lemert-u, moe nastati usled velikog broja uzroka: iz radoznalosti, zato to se takvo ponaanje oekuje u grupi kojoj neko pripada, to je pojedinac doiveo neki stres, itd.

258

Impulsi da se kre norme su beskrajno raznovrsni i mnogi ljudi ih svakodnevno doivljavaju. Bitno je meutim, da ova inicijalna devijacija ostaje primarna sve dok je racionalizovana ili je funkcionalno uklopljena u drutveno prihvatljivu ulogu. To znai da primarna devijacija bitno ne remeti funkcionisanje pojedinca, jer devijantno i normalno ponaanje, iako postoje istovremeno, ne remete njegovu drutvenu integraciju, pa tako on nije prinuen da reorganizuje sopstveni identitet niti da menja svoje uobiajene uloge. Naprimer, ljudi koji ekscesivno piju, ali istovremeno uspeno obavljaju svoje drutvene uloge, pa samim tim nee biti etiketirani kao devijanti akoholiari. Lemert smatra da primarna devijacija ima samo marginalne posledice na psihiku strukturu pojedinca, pa samim tim, ne dovodi do simbolike reorganizacije na nivou stavova linosti i drutvenih uloga. U ovoj fazi razvoja devijacije, drutvo pojedinca ne smatra devijantnim, niti pojedinac sam sebe tako definie (pojedinac ne menja svoju sliku o sebi i pored svog devijantnog ponaanja). Devijacije pojedinca ostaju nevidljive za druge, a i pojedinci sami uspevaju da opravdaju svoje devijantno ponaanje, to znai da pojedinci ni subjektivno ni objektivno nisu definisani kao devijanti. Meutim, ukoliko se devijantna ponaanja ponavljaju, ako postaju jako vidljiva i uz to izazivaju izraenu drutvenu reakciju osude, koju pojedinac doivljava kao oseanje savesti i krivice, postoji vea verovatnoa da e doi do raspada postojee integracije devijantnog i normalnog ponaanja, a samim tim pojedinac e biti prinuen da reorganizuje svoje drutvene uloge. Pritom postoje dve mogunosti reorganizovanja uloga: a) Pojedinac moe preuzeti neku drugu ulogu koja je socijalno prihvatljiva, a u iji se okvir devijacija uklapa. Naprimer, ovek koji pije preuzima ulogu kelnera ili mornara, jer su te profesije uobiajeno praene ekscesivnim pijenjem. b) Pojedinac moe preuzeti devijantnu ulogu to dovodi do pojaavanja devijacije i tu se ve ulazi u domen sekundarne devijacije. Sekundarna devijacija nastaje onda kada pojedinac poinje da upotrebljava svoje devijantno ponaanje ili ulogu zasnovanu na takvom ponaanju kao sredstvo odbrane, napada ili prilagoavanja otvorenim ili prikrivenim problemima, koji su posledica drutvene reakcije na primarnu devijaciju. Zapravo, sekundarna devijacija predstavlja pojaavanje devijantnog ponaanja pod uticajem stigmatizirajue i degradirajue drutvene reakcije. Upravo ta neodobravajua i etiketirajua reakcija drutva je od prvenstvene vanosti za nastajanje sekundarne devijacije. U fazi sekundarne devijacije pojedinac obezbeuje novu linu integraciju i drutvenu pripadnost tako to se identifikuje sa devijantnom ulogom i ukljuuje u devijantne grupe. Ova promena tipa devijacija izraava se i u simbolikim znacima nove uloge: u odevanju, govoru, novim obrascima ponaanja itd. Prema Lemert-u, proces nastajanja devijantnosti ili tzv. "drama etiketiranja" odvija se postupno, slino modelu karijere: pojedinac napreduje od jednog do drugog poloaja, odnosno od jedne do druge faze identifikovanja sa devijantnom ulogom. Ovaj autor navodi sledee faze razvoja devijacije, odnosno sekvence koje dovode do sekundarnih devijacije: a) Primarna devijacija, koja podrazumeva prvobitno devijantno ponaanje i ponavljanje nekonformistikog ponaanja.

259

b) Drutveno kanjavanje i etiketiranje koje, pored kazni, podrazumeva i odbacivanje, podsmeh, prezir i itav niz drugih sankcija. c) Pojaavanje primarne devijacije koja je sve izraenija i uestalija. d) Pojaano kanjavanje i odbacivanje uz otriju drutvenu reakciju i sloenije kazne. Ova faza ukazuje da u nastanku devijacija uestvuju i devijanti i nedevijanti. e) Nastavljanje devijantnog ponaanja, koje prati izraena mrnja i neprijateljstvo prema onima koji izriu kazne. esto se odreene devijacije ine kao neka vrsta osvete drutvu, drutvenim institucijama i nedevijantima. f) Javno i formalno etiketiranje devijanata, to podrazumeva da se drutvena reakcija manifestuje u formalnim akcijama posebnih ustanova socijalne kontrole, koje javno stigmatiziraju devijanta, u ovoj fazi reaguju i drutvene institucije. g) Jaanje i utvrivanje devijantnog ponaanja kao reakcija na stigmatizaciju i kanjavanje i jaanje devijacije kao reakcije na javno i formalno etiketiranje od strane drutvenih institucija i h) Prihvatanje devijacija kao dela drutvenog statusa i prilagoavanje zasnovano na devijantnoj ulozi, odnosno ulozi koja je povezana sa devijantnim ponaanjem. itava linost se reorganizuje i prilagoava novoj ulozi i devijantnom statusu. Iz opisa ovih faza jasno se vidi da je za nastajanje sekundarne devijacije od presudne vanosti etiketirajua reakcija drutva, koja utie na znaajne promene linosti i ograniava mogunost izbora uloga samo devijantne uloge. Drugi predstavnik teorije etiketiranja Howard Becker objanjava proces nastajanja devijacija drugaijim konceptom, koji je oznaio kao "model devijantne karijere". Becker je, u sutini, zastupao slino gledite o razvoju devijantnosti Lemertovom, ali u njihovim konceptima postoje i izvesne razlike. On je, polazei od ideje sekvencijalne analize, smatrao da svi uzroci koji proizvode devijaciju ne deluju simultano, ve da u svakoj fazi nastanka devijacije deluju razliiti sekvencijalni uzroci, pa se samim tim devijantno ponaanje razvija postupno. On primenjuje model karijere i prikazuje stepenice devijantnog ponaanja: 1. Prvi korak u veini devijantnih karijera jeste neki nekonformistiki in koji moe nastati iz raznih razloga. 2. Drugi korak je razvijanje devijantnih motiva i interesa, to znai da pojedinac mora, u procesu interakcije sa drugim, da naui da interpretira svoje novo iskustvo i da ga smatra privlanim (u linosti devijanta javlja se elja za devijantnim ponaanjem ali uz odreene interese). 3. Trei stepen je veoma vaan, a to je da nekonformistiko ponaanje primete drugi, odnosno da pojedinac bude uhvaen u devijaciji. Nije dovoljno da se neko samo ponaa kao devijant, da ima devijantne motive i interese, potrebno je da neko to devijantno ponaanje primeti. 4. Sledea faza ka stabilnom devijantnom ponaanju nastupa kada devijant biva uhvaen i kada bude javno etiketiran kao devijant kroz interakciju izmeu devijanta i nedevijanta. Ova interakcija se izraava kroz javnu osudu i davanje etikete od strane nedevijanta. 5. Mehanizam stigmatizacije ima vane posledice za devijantnu karijeru, jer se time menjaju devijantove socijalne komunikacije (manja mogunost komuniciranja sa nedevijntima) i njegova slika o sebi. 6. Najvanija promena je javno menjanje identiteta i sticanje novog statusa, a to je status devijanta.

260

7. U sledeoj skevenci dolazi do uoptavanja devijantne uloge, tako to se pretpostavlja da ista linost mora posedovati i niz drugih devijantnih osobina koje e pre ili posle izbiti na videlo. esto se vri i retrospekcija da bi se pokazalo da devijant poseduje neke loe osobine oduvek, ali koje nisu ranije primeene. Uoptavanje devijacije onemoguuje pojedincu da vri svoje druge drutvene uloge i usmerava ga na marginalne i manje ambiciozne zadatke U procesu uoptavanja, kao socijalno-psiholokom mehanizmu u nastajanju devijacija, uestvuju drutvene institucije i nedevijanti koji se prema devijantu odnose u skladu sa popularnim stereotipnim dijagnozama. Tako je na primer narkoman obavezno i linost "slabe volje", " onaj ko jedino tei uivanju", "egocentiraan", "nezreo i sebian" itd. Takav tretman onemoguava devijanta da nesmetano zadovoljava svoje svakodnevne potrebe, pa je prinuen da pribegne nelegitimnim nainima njihovog zadovoljavanja. Za okolinu je to samo dodatna potvrda da je bilo u pravu i da je irenje devijacije "nuna" i neizbena devijantova crta. 8. Poslednji korak u sticanju devijantnog identiteta jeste ukljuivanje devijanta u organizovanu devijantnu grupu. Tako se kida i poslednja veza sa "normalnima" i devijant biva okruen sebi slinima. U okviru devijantne grupe razvijaju se poseban nain ivota, racionalizacije devijantnog ponaanja i posebna celovita ideologija koja neutralizuje konvencionalne standarde ponaanja i utvruje devijantnu pozicuju. Upravo iz tih razloga, devijant svoj status najbolje moe realizovati u devijantnom okruenju. Model devijantne karijere Becker je koristio za prikaz nastajanje devijantne uloge kod puaa marihuane, na osnovu sopstvenog istraivanja. Postupnost i postojanje faza u nastanku devijacija uz dejstvo razliitih uzroka u pojednim fazama razlikuje bitno interakcionistika shvatanja o uzronosti devijacija u odnosu na druge teorije, posebno one klasinog tipa. Tradicionalne teorije koriste simultani-jednovremeni model prema kome devijantnost nastaje onog trenutka kada se steknu odgovarajui inioci. Zavisno od konkretne etioloke teorije, to mogu biti osobine linosti, drutveni uslovi ili situacioni faktori. Interakcionististi zastupaju sekvencijani-postupni model, prema kome pojedinac ima mogunost izbora u svakoj fazi svoje karijere tako da moe odustati od devijacije ili je pojaati. Interakcionisti su veliku panju posvetiti drutvenim mehanizmima koji neposredno proizvode devijacije meu kojima se posebno izdvajaju: 1. Stereotipiziranje, kao proces podvoenja devijanta pod odreeni stereotip, je veoma vaan mehanizam nastanka devijacija. Da bi se razumelo stereotipiziranje treba poi od opteg procesa uzajamnog tipiziranja koji se javlja u svakom ljudskom odnosu i koji se ogleda u uzajamnom kategorizovanju i stvaranju tipinih ponaanja. U svakodnevnom ivotu ljudi svrstavaju jedni druge u odreene kategorije i to ne samo po fizikim osobinama, ve i po psiholokim svojstvima. Zapravo, svaki pojedinac u procesu interakcije tipizira druge, a istovremeno je predmet tipiziranja od strane drugih. Bez ovog uzajamnog tipiziranja ili stvaranja uzajamnih oekivanja bilo bi nemogue zamisliti bilo kakve stabilne odnose meu ljudima. Meutim, esto se deava da neija tipiziranja drugih ne odgovaraju stvarnosti tj., da se formiraju pogrena oekivanja u vidu stereotipa. Za devijanta je karakteristino da predstavlja kategorisanog pojedinca i njegovo ponaanje se po pravilu interpretira na isti nain kao i ponaanje svih pojedinaca iz njegove kategorije. Veinu stereotipa o devijantnosti ovek naui jo u detinjstvu kroz proces vaspitanja unutar porodice, a kasnije se ti stereotipi uvruju pod uticajem sredstava masovnih komunikacija tako da svako vreme stvara odreeni prototip

261

devijanta. Bitna posledica ovog procesa je postojanje slinih ideja pojedinaca o tome kakvi su ljudi naprimer, "kriminalci" ili "narkomani", ak i ako nikada nisu bili u kontaktu sa njima. Oekuje se da neko im vidi oveka moe da prepozna da li je on kriminalac ili ne. Interakcionisti zakljuuju da stereotipi o devijantima utiu na reakciju okoline, a ta reakcija utie na proces samoidentifikacije devijanta. Pod pritiskom stereotipnih slika i reakcija, pojedinci esto ne uspevaju da sauvaju alternativne definicije sopstvene linosti i prihvataju stereotipnu ulogu devijanta. 2. Naknadna, retrospektivna interpretacija je mehanizam nastanka devijacija povezan sa stereotipiziranjem a sastoji se u tome to pojedinca, koji je prekrio neku normu, drutvena sredina poinje da vidi u sasvim drugaijem svetlu. Posle devijantnog ina pojedinac postaje "nova linost". itav njegov prethodan ivot i sva njegova ponaanja se ponovo interpretiraju i to s obzirom na poslednje devijantno ponaanje. Ranije dobre osobine se smatraju sluajnim i kao maska za prikrivanje devijacije (Oduvek je on bio takav, Ispod kruike krue, Znao sam ja to i sl.). Okruenje poinje da prekopava po devijantnoj prolosti i da trai pokazatelje da je pojava alkoholizma, narkomanije ili delinkvencije u konkretnom sluaju bila neminovna. Rekonstruie se biografija devijanta sa ciljem da se dokae da je zlo postojalo i ranije. Procesom naknadne interpretacije postie se negiranje prethodnog identiteta, odnosno pokazuje se da devijant nikada nije bio "normalan". Unitenje prethodnog identiteta olakava da se pojedinac identifikuje sa svojom novom devijantnom ulogom. Jo ako se "potvrdi" da je odreena devijacija "nasledna" tako to je, naprimer, alhohoriarev otac takoe bio alhoholiar, onda se pojedincu devijantnost prikazuje kao njegova neizbena sudbina. 3. Cenkanje i pregovaranje je jako vaan mehanizam nastanka devijacije i on je utvren na realnim iskustvima iz svakodnevne prakse. Poznato je da u procesu etiketiranja znaajnu ulogu ima drutvena mo, a iz toga proizilazi da sam proces etiketiranja sadri elemente pregovaranja i cenkanja oko dijagnoze ponaanja (kvalifikovanja dela) i sankcije koja e se primeniti. Kada se radi o krenju pravnih normi, procesi cenkanja i pregovaranja su vrlo sloeni i zavise od pravnog sistema pojedinih drava. Od momenta utvrivanja injenice da je neka osoba ispoljila nekonformustiko ponaanje i prekrila neku krivinopravnu normu, pa do odreivanja drutvenih sankcija dolazi do interpretiranja mnogih injenica u korist ili na tetu devijanta. U kojoj meri e neko biti oznaen kao devijant zavisi upravo od tog meusobnog kontakta odnosno interakcije izmeu devijanta i nedevijanta. Naprimer, odnos maloletnog prekrioca i socijalnog radnika znaajno utie na nain na koji e itav sluaj biti predstavljen sudu, a sam ishod tog sluaja u velikoj meri zavisi od toga kako maloletnik izgleda, kako se ponaa, ko su mu roditejli, da li pristaje na saradnju itd. Sve su to vrlo subjektivne procene prisutne u sloenom procesu, koji bi, u sutitni, trebao da bude objektiviziran. Sem toga postoji jo jedan problem, a to je da oni koji pripadaju viim drutvenim slojevima imaju vie mogunosti da se zatite od drutvene reakcije i sankcije. Tako deca iz boljih porodica imaju vee mogunosti da gree, a da ne dobiju devijantne etikete (obino se kae da je u pitanju, "mladalaki bunt" ili "prolazna kriza"), nego deca iji roditelji imaju nizak socijalni status, (ona e najee dobiti etiketu "vaspitne zaputenosti).

262

4. Institucionalni nivo proizvodnje devijantnosti, kao mehanizam, nastajanja devijacija znai da sistem drutvenih organizacija i institucija (policija, sudovi, bolnice, zatvori) mogu doprinositi formiranju devijantnih identiteta. Neke opte karakteristike svih organizacija, pa i institucija za devijante, imaju negativne efekte pa neposredno doprinose stvaranju devijantnosti. Tako su naprimer, zatvorske ustanove prave kole kriminala. Na nastanak devijacija posebno utiu tzv. totalne ustanove. Ovaj pojam prvi put je definisao ikaki sociolog Hughes, podrazumevajui pod tim fiksirane drutven e aranmane ija su pravila, lanstvo, izvori, procedusre i druga svojstva poznati lanovima nekog drutva ili zajednice. Erving Goffman proiruje ovaj pojam na svaki rutinski, uobiajen aranman putem kojeg drutvena struktura operie kao sistem koji sam sebe ovekoveuje i obnavlja (Goffman, 1961). Ovaj zanimljivi stvaralac izdvaja pet vrsta totalnih institucija: 1. institucije za nemone bezopasne (domovi za slepe i stare, sirotita i sl.), 2. institucije za nemone ali opasne po okolinu (sanatorijumi za tuberkulozne, duevne bolnice, azili i sl.), 3. institucije za opasne pojedince koji namerno kre drutvene norme i ugroavaju zajednicu (zatvori, popravni domovi, kaznionice, logori i koncentracioni kampovi), 4. institucije sa jasnim korisnim ciljem i obavljanje nekih posebnih zadataka (internati, kasarne, brodovi, plovee platforme) i 5. institucije za povlaenje od sveta i duhovno uzdizanje (manastiri). Goffman smatra da se totalna ustanova moe definisati kao mesto ivljenja i rada gde mnogi pojedinci u slinoj situaciji, odseeni od drutva za odreeni vremenski period, zajedniki vode zatvoren formalno rukovoen ivot. Osnovni proces koji se vodi od trenutka ulaska u ustanovu jeste proces umrtvljavanja osobenosti klijenata, koji podrazumeva unitavanje prethodnog identiteta, odnosno osobenosti, najee preko niza poniavajuih postupaka i procedura. Ti postupci imaju za cilj unitavanje nekih prava i razliitih uloga koje je pojedinac imao pre ulaska u ustanovu, (oni gube i fiziku privatnost). Svi pojedinci koji dou u ustanovu imaju isti status, obino se oblae na isti nain, esto se vode pod nekim evidencionim brojem umesto linih identifikacionih obeleja, to dovodi do obezlienja i gubitka prethodnog identiteta ime se lake uivljavaju u novim ulogama. Osnovni cilj ovih ustanova je da se individualne potrebe podvrgnu organizaciji to jest da se ljudske potrebe zadovoljavaju u skladu sa organizacijskim zahtevima, pa ak i po cenu degradacije linosti. Sve to pojedinac ini u totalnoj ustanovi ini u drutvu velikog broja drugih, s tim to su svi elementi ponaanja i delanja do tanina propisani od strane rukovodnih struktura i odvijaju se pod kontrolom jediunstvenog autoriteta. Svaka totalna ustanova deli se na svet tienika, koji se sastoji od mnotva, u manjoj ili veoj meri, obezlienih pojedinaca slinog statusa, i sveta osoblja, koji funkcionie po svim pravilima birokratskih ustanova, ali je duan da potuje odreene standarde humanosti, emu, pored ostalog, po Goffman-u slue institucionalne ceremonije. Ova dva sveta su bitno podeljena, ali i neminovno komuniciraju radi realizacije ciljeva ustanove. Zbog toga se u svim ustanovama paralelno uspostavljaju formalne i neformalne strukture, koje su ponekad u sukobu. Ponekad se kao posledica ovih

263

podeljenosti i drugih procesa i odnosa u totalnoj instituciji, razvija specifina korisnika potkultura. Goffman smatra da korisnici totalnih ustanova relativno brzo i lako zaboravljaju iskustva iz boravka u njima, kada se nau ikzvan njihovih zidova i okvira, ali zauvek nose etiketu klijenta koja im oteava ili onemoguava ponovno preuzimanje raznih drutvenih uloga. U oceni doprinosa teorije etiketiranja izuavanju devijacija treba imati naroitio u vidu : 1. Znaajan doprinos interakcionista je njihova kritika prethodnih pozitivistikih i funkcionalistikih pristupa devijacijama, koji su devijantno ponaanje objanjavali krenjem drutvenih normi. Interakcionisti potpuno menjaju ugao gledanja i postavljaju novi pristup u izuavanju devijacija, koji se zasniva na sistemu drutvene reakcije,. kao odluujuem iniocu nastanka i razvoja drutvenih devijacija. 2. Veoma su znaajne analize mehanizma nastanka devijantnosti od strane predstavnika ove teorije, u kojima pokazuju kako drutveni odnosi teraju neke ljude u devijaciju i kako se kroz sloene procese interakcije odreuje ta je devijantno a ta ne, bez obzira na realno ponaanje pojedinca. 3. Znaaj ove teorije je i u ukazivanju na nedostatake socijalnih institucija, posebno, totalnih ustanova, koje doprinose etiketiranju i proizvoenju devijanata. Ova teorija ima i znaajne nedostatke meu kojima se posebno izdvajaju: 1. Jedan od najznaajnijih nedostataka ove teorije je to se linost devijanta posmatra kao preterano pasivno bie, koje u nastanku devijantnosti ima ulogu objekta (devijant nije odgovoran ni za svoj spas ni za svoju patnju). 2. Osnovno ideoloko ogranienje interakcionizma je to se njihova kritika drutvenih institucija i njihove uloge u nastajanju devijacija odnosi samo na nie nivoe drutvene organizacije i vlasti