Вы находитесь на странице: 1из 6

Versifikacija, Versologija je teorija stiha iji je osnovni cilj da definie stih, po emu se stih razlikuje od proze a i da opie organizaciju

u stiha kao specifinog oblika pesnikog govora. Metrika U irem znaenju ima istu funkciju kao versifikacija; u uem smislu podrazumeva tehniku graenja stihova na upotrebi metra kao elementa za klasifikaciju, kojima se koristila antika versifikacija, gde ritam zavisi od smene dugih i kratkih slogova, odnosno kvantiteta, tako da je drugi naziv kvantitativna metrika. Prozodija Prozodija je uenje o prozodijskim superstrukturama glasa. U antikoj metrici termin se koristio za uenje o kvantitetu, dugim i kratkim slogovima. Oznaava uenje o nefonemskim i fonikim jezikim fenomenima, a to su glasovi koji nema glasovnu realizaciju. Fonologija je deo nauke o jeziku koja prouava glasove kao deo jezikog sistema, odnosno, kao nosioce nekog znaenja u jeziku. Fonetika je deo nauke o jeziku koja opisuje glasove posmatrajui njihovu fizioloku (posmatra se rad poloajnih organa) i fiziku stranu (zvunost, bezzvunost, akustine osobine glasa) Normativna metrika je propisivala idealne sheme stihova. Tradicionalni metriari pokuavaju da sastave metrike sheme ili obrasce kojih bi pesnik trebalo strogo da se pridrava kada peva u metru. Najvie se vodilo rauna o tome da u stihu ima jednak broj slogova, pravila izmena naglaenih i nenaglaenih, glasovno podudaranje na krajevima stihova rima, kao i odlikama stiha u odnosu na prozu. Deskriptivna metrika Zadatak deskriptivne metrike je da opie stih, a ne da propisuje idealne metrike sheme. Metar predstavlja samo jedan ritmiki impuls. Savremena metrika ne zahteva da se podlee strogim metrikim pravilima ve da se neki faktori ostvaruju stoprocentno, a neki u manjem procentu. Muzika metrika Poziva se na ideju o postojanju ritma u svakoj umetnosti. Stih se deli na taktove, grupa slogova koja poinje jednim naglaenim a zavrava se nenaglaenim, istrauje kraj stiha, poslednji stih kadenca Puna kadenca naglaen+nenaglaen; Tupa kadenca nema poslednjeg takta; Zvuna kadenca naglaen slog koji se iz metrikih razloga smatra nenaglaenim. Akustika metrika Ritam u pesmi potie od prirodnog ritma disanja pesnika. Prouavaju poeziju samo u recitativnom obliku. Predstavnici su uglavnom lingvisti: Sievers konstruie motoriku metodu, ritam prouava sa praenjem gestikulacije, razlikuje autorsko i individualno itanje stihova, razlikuje pevni i govorni stih. Akustina metoda u uem smislu Ne prouavaju nastanak glasa ve njegovu fiziku realizaciju, vazduna strujanja. Najispravniji odnos prema stihu je odnos jezikog stranca jer ne razume smisao. Osnovna jedinica prouavanja stiha je stih u celini. Predstavnici Saran i Verier. Eksperimentalno fonetska metoda ista je kao i prethodna s tim to ritam prouavaju preko instrumenata. Predstavnici Scripture, Landry, Lote... Sve osobine stiha ne realizuju se akustiko-motoriki; sve pojedinosti akustiko-motorike realizacije ne moraju biti relevantne u graenju stiha. Fonoloka metrika Priroda stiha uslovljena je prirodom jezika. Ritam ne sainjavaju samo isti zvuci ve i jezike vrednosti. Fonoloka metoda prouava foneme, zvuke kao elemente

jezikog sistema. Ritam se prvo treba prouavati u zvuanju, ali nikako samo tako jer postoje jeziki elementi koji nemaju zvunost. Stranac ne moe osetiti fonoloku metriku. Pesniki ritam se mora prouavati apstrahujui akustiku realizaciju; Stih je autonomna jezika jedinica. Generativna metrika Inspirisana je generativnom lingvistikom Noama omskog. Pretpostavlja da je glavni zadatak teorije stiha opisivanje pravila koja odreuju valjanost stihova. Takoe, govori o sporednim pravilima tj. doputenim odtupanjima. Kljuni pojam ove metrike je ispravan stih. Odreuje tri vrste pravila: Metrika, Prozodijska, Realizaciona. Za jedan stih moemo rei da je metriki ispravan ako, i samo ako, a) u potpunosti odgovara metrikom obrascu ili b) odstupa od njega na doputen nain. Metrike konstante Su elementi stiha koji se u pesmi realizuju 100% Ritmika tendencija Su elementi stiha koji se u pesmi ne realizuju 100% Ritmika dominanta Je pojam Romana Jakobsona koji znai neobavezno ali dominantno ponavljanje ili izostavljanje nekih jezikih signala na odreenim mestima u stihu. Kvantitativna klauzula Je pojava na koju je ukazao Roman Jakobson. To je pojava kada u narodnom epskom desetercu pretposlednji 9. slog, kada je naglaen, uvek je dug, a kada nije naglaen onda se duina obino pomera na trei ili etvrti slog do kraja stiha. Jakobson je smatrao da je funkcija klauzule da oznai kraj stiha. On takoe smatra da je klauzula dokaz da epski deseterac vodi poreklo od indoevropskih stihova iste vrste. Kvantitativni stih Gradi se pravilnom smenom dugih i kratkih slogova. Prisutan je u staroj Grkoj i staro rimskoj zato se i naziva antiki stih. Stihovi su se pevali uz pratnju instrumenata, najee uz liru. Kratki slog oznaava se U, dok se dugi . Postoje i neodreeni slogovi. Kombinacija nekoliko dugih i kratkih slogova naziva se stopa. Stopa je osnovna jedinica mere u kvantitativnom stihu. Klasifikacija stopa se vri po broju mora. Dve more: UU PIRIH Tri more: U TROHEJ; U JAMB etiri more: UU DAKTIL; UU AMFIBRAH; UU ANAPEST; SPONDEJ Pet mora: U BAKHEJ; U PALIMBAKHEJ; U KRETIK; MOLOS Nekoliko stopa ine metar ili meru, a u zavisnosti od toga koliko stopa ima u metru razlikujemo: DIMETAR, TRIMETAR, TETRAPODIJA, PENTAMETAR, HEKSAMETAR Silabiki stih Je organizovan na osnovu ponavljanja jednakog broja slogova iz reda u red. Za ritam vane su granice akcenatskih celina, raspored akcenta kao i mesto cezure koje deli stih na dva polustiha. Izosilobizam Je jednak broj slogova u stihovima. U srednjem veku latinski se iskvario do te mere da se poeo gubiti oseaj za duge i kratke slogove. Kada je duina prestala da se smatra ritmikim delom poezije, poeo je da se uzima isti broj slogova u stihu za tu meru. Tonski stih Odlikuje pravilna smena naglaenih i nenaglaenih slogova i predstavlja osnovu za graenje tonskog stila. Preuzeta je terminologija kvantitativne versifikacije, antiki nazivi stiha. Naglaeni oni koji privlae akcente su jako vreme stiha, a nenaglaeni koji odbijaju akcente slabo vreme stiha. Silabiko-tonski stih odlikuje ne samo isti broj slogova u stihu ve jednak broj naglaenih i nenaglaenih slogova u stihu, odnosno pretpostavlja stalni raspored akcenta u stihu. Neki je nazivaju metro-tonskom jer je taj sistem preuzeo terminologiju iz antikog metrikog sistema. Silabiko-tonska se razlikuje od tonske prvo po izosilabikom zahtevu. Silabika versifikacija se razlikuje od silabiko-tonske po tome to ne poznaje jako i slabo vreme stiha, nego postaje

sasvim svejedno gde se nalaze naglaeni i nenaglaeni slogovi, iktus moe da padne na bilo koji slog. Jednak broj slogova, stalan raspored naglaska. Akataleksa kataleksa hiperkataleksa su termini kojima se opisuju promene u duini stiha, odstupanja od stalnog broja slogova. Akatalektian ili potpun stih u kojem se kraj podudara sa krajem zadnje stope; katalektian ili nepotpun je stih krai za jedan slog; hiperkatalektian je stih koji ima jedan nenaglaen slog vie. Auftakt (preudar), anakruza je oznaka za slog na poetku stiha koji je obino nenaglaen koji se u metrikom smislu uvodom izvan osnovnog metra pesme. Stopa Osnovna jedinica mere u kvantitativnom stihu. Svaka stopa ima odreeno trajanje izgovora i ono se u antici meri morama. Stopa predstavlja kombinaciju dugih i kratkih slogova. U antikoj versifikaciji postojalo je dvadeset osam stopa, koje se klasifikuju po broju mora. Aleksandrinac najpoznatiji stih u silabikoj versifikaciji. Dobio je ime po starofrancuskom epu o Aleksandru Velikom iz XII veka u kome se prvi put javlja. U XVII veku postaje stih klasine francuske tragedije i komedije i otad je najzastupljeniji stih. Ima dvanaest slogova, dvanaesterac sa cezurom posle estog sloga. Raspored naglaska je jampski, parni slogovi su naglaeni, a tonska konstanta je naglasak na estom i dvanaestom. ee ne obrazuju strofe. Uvek je rimovan i to u dramama obino parna, u lirici ukrtena rima. Endekasilabo je jampski jedanaesterac sa naglaskom na deseti slog, metrika konstanta. Naglaeni su svi parni slogovi, ritmika tendencija je jampska, zavretak je enski, koristi se strofino i astrofino. Javlja se u XIII veku, kod Dantea, nastao je za potrebe prevoenja Vergilijeve Eneide i drugih antikih spevova. Blanc-verse stvara prevodilac Surrey, prilagodivi endekasilabo engleskoj poeziji. Ovaj stih postaje glavni stih elizabetinske drame i epike. To je nerimovani petostopni jamb, deseterac ili jedanaesterac, sa jednoslonom ili dvoslonom rei na kraju, s tim to je silabiko-tonski stih. Proslavili su ga Milton i ekspir, nakon toga postaje stih nemake drame. Heksametar je najpoznatiji stalni oblik u antikoj knjievnosti. Naziva se epski heksametar, zato to je stih grkih epova, otuda naziv herojski stih. Narativni, pripovedaki stih koji se sastoji od est stopa, pet daktila i jednog spondeja. Cezura dolazi posle arze tree stope ali se moe pomerati i posle arze etvrte stope. Broj slogova varira od dvanaest do sedamnaest. U heksametru su ispevani Ilijada i Odiseja, Teogonija, Eneida, Metarmofoze... Pentametar se naziva jo krnji heksametar. Sastoji se od pet mora. Vrlo retko se javlja sam i u klasinoj poeziji i u kasnijim imitacijama. Zajedno sa heksametrom obrazuje lirsku strofu, elegijski distih. Elegijski distih je lirska strofa koju sainjava heksametar vezan s pentametrom. Ime je dobila po tome to se koristi za pevanje elegija. Ovo je najee imitiran lirski stalni oblik. Epski deseterac je najpoznatiji srpski narodni silabiki stih, karakteristian za srpske epske junake pesme, zovu ga jo i junaki stih. Deset slogova i mesto cezure posle etvrtog sloga koja znai i odmor, predstavlja ritmike konstante. Nema jakog vremena stiha, etvrti i deseti su uvek nenaglaeni. Nema rime i opkoraenja, svaki stih je misaona celina. Jakobson je ukazao na postojanje kvantitativne klauzule, pojave da kada je deveti slog naglaen obavezno je dug. Ovaj stih je po Jakobsonu indo-evropskog porekla. Lirski deseterac je narodni silabiki stih koji se javlja u lirskoj narodnoj poeziji. Zato je nazvan enskim. Naziva se jo i simetrini deseterac poto se cezura javlja posle petog sloga delei stih na identine polustihove.

Simetrini osmerac est narodni silabiki stih. Stih od osam slogova sa cezurom posle etvrtog. Pod uticajem narodne poezije simetrini osmerac ulazi u umetniku poeziju, od Branka Radievia do ure Jakia, na kraju XIX veka iezao je iz poezije. Slobodni stih je stih koji nema metar. Danas se misli da slobodni stih treba shvatiti kao posledicu elje pesnika za osloboenjem od stihova i strofa koji su postali kanoni, te su toliko optereeni asocijacijama da pesnik ne moe da iskae svoju originalnost. Tvorac je Volt Vitmen koji ga koristi u svojoj zbirci Vlati trave. Slobodni stih je vid pobune protiv tradicionalnih metrikih oblika. Francuski slobodni stih kri pravilo silabinosti, odbacuje rimu i uvodi pravilnu smenu naglaenih i nenaglaenih slogova. Engleski slobodni stil izbegava naglaavanje i uvodi rimu. Sapfika strofa je dobila naziv po grkoj pensikinji Sapfi, koja se smatra tvorcem ove vrste strofe. Ova strofa se proirila u srednjovekovnoj crkvenoj knjievnosti na latinskom jeziku, kao i u novijim umetnikim knjievnostima. Katren, gde se prva tri stiha sastoje od troheja, dva daktila i spondeja, a etvrti od daktila i spondeja. Alkejska strofa je dobila naziv po pesniku Alkeju. Popularizaciju strofe doprineo je Horacije. Metrika shema se stalno menjala, no najee se sastoji od katrena: dva jedanaesterca+dva deveterca. Terza rima ili tercina je stalni oblik koji je stvorio Dante za svoju Boanstvenu komediju. Postala je glavni narativni oblik u italijanskoj poeziji sve do renesanse stanca. Tercina je tercet, sastoji se od tri jampska jedanaesterca, endekasilaba. Ista rima se ponavlja tri puta (aba, bcb...) Koriste je Milton, Bredli, Gete, kod nas anti, Ujevi. Otava rima, stanca javlja se jo u XIII veku u italijanskoj verskoj poeziji, popularizuje je tek u XV i XVI veku Bokao, tada postaje tipina strofa italijanskog epa. Sastoji se od osam jampskih jedanaesteraca. Rima je ukrtena osim u poslednja dva stiha, gde je parna (abababcc) Gazel je stalni oblik orijentalnog porekla. Nastao je u arapskoj knjievnosti u VII veku a najvie su ga koristili persijski ratnici XIII i XIV veka (Sadi, Hafiz). U evropsku knjievnost su ga uveli nemaki romantiari. Obino broji od pet do petnaest distiha. Jedna rima se provodi kroz sve distihe. Prvi i drugi su parno rimovani. Pesniko ime autora se esto pominje u poslednjem distihu. Koristi se za erotine i mistine teme, ton mu je idilian i smiren. Haiku je japanski stalni oblik koji je u novije vreme poeo da se iri kroz englesku i ameriku knjievnost. To je tercet koji ima sedamnaest slogova, po shemi 5-7-5. Pored ovih obino se nameu drugi zahtevi poput metaforike, tona, postupka, pa ak i teme. Sonet je najpopularniji meunarodni oblik i retki su moderni pesnici koji se nisu oprobali u ovoj formi. Nastaje poetkom XIII veka u Italiji kao oblik italijanskog pesnitva, inspirisan jednim sicilijanskim pukim oblikom. Petrarka je popularizovao svojim Kanconijerom i postaje pesniki oblik iskljuivo vezan za platonsku ljubav. Sastoji se od dva katrena i dva terceta, ima svega etrnaest stihova, endekasilaba. Tipina rima za sonet je abba dok je u tercetima vano da budu povezani rimom ali da se ne prenose iz katrena. Sonetni venac je najpoznatiji niz soneta. Sastoji se iz petnaest soneta koji su povezani tako da se poslednji stih prvog ponavlja kao prvi stih drugog. Poslednji sonet zove se magistrale ili majstorski i sastavljen je od poslednjih stihova svih prethodnih soneta. Obino se formira akrostih od poetnih slova stihova koji obino ukazuje kome je venac posveen. Rima je glasovno podudaranje na kraju stiha ili unutar njega ija je funkcija oznaavanje kraja stiha i njegovo povezivanje u strofe. Rimom se organizuje ritmika kompozicija pesme, javlja se tek u srednjem veku, pojavom narodnih jezika. Vrste rima: po poloaju: parna (aabb); ukrtena (abab); obgrljena (abba); nagomilana (aaaa)

po kvalitetu: ista (glava-trava); prava (glava-krava); neprava (igrahu-lomljahu); bogata (bludnica-ludnica) po kvantitetu: muka (1 slog; dan-san); enska (2 sloga; tama-sama); srednja, deija, daktilska (3 sloga, kafana-savana) Stil i stilistika Pojam stila vodi poreklo od latinske rei stilus koja je najpre oznaavala pisaljku od zailjene kosti kojom se pisalo po votenim tablicama, zatim je dobilo znaenje rukopisa, pa naina pisanja uopte i najzad nain izraavanja u pisanju i prianju. Definiciju stila u antici dao je sofista Gorgija i to je bilo opte prihvatljivo gledite retoriara koji su pod stilom podrazumevali ukraeni kitnjast govor a to je govor kome su dodate stilske figure. Teofrast, Aristotelov uenik, dao je klasifikaciju stilova. Razlikovao je nizak ili jednostavan stil koji podraava svakodnevni govor; srednji ili cvetni stil koji ne samo jasan ve i prijatan jer se slui stilskim figurama; uzvieni ili visoki stil, prigodan za velike i patetine teme. U periodu Helenizma retorika postaje normativnija. Kvintilijan u spisu O obrazovanju govornika ui na primerima Demostena i Cicerona i drugih retora najvie o stilskim figurama. Potvruje definiciju stila kao ukraenog govora i shvatanje da se samim korienjem figura postie vrednost celog dela. Takvo shvatanje stila danas se smatra zastarelim. U XX veku pod uticajem De Sosirove lingvistike menja se shvatanje stila. Svaki pesnik ima poseban nain izraavanja koji nosi peat njegove linosti. Stil izraava pesnikovu linost, karakter i individualnost. Stil je izraz, ekspresija nekog unutranjeg dogaaja ili emocije. Lingvistika stilistika koja sa stanovita ekspresivnosti definie stil kao dobar nain pisanja i kao takav nain izraavanja kojim je misao izraena na najefikasniji nain. Zasniva se na De Sosirovom razlikovanju jezika kao sistema normi i njegove konkretne manifestacije. Prouava afektivnost i impresivnost jezika tj. one jezike funkcije u kojima se pojavljuje mogunost izbora. Stilistika kritika pod stilom podrazumeva izraz nekog subjekta i nju zanimaju ekspresivni kvaliteti jezika, odnosno one osobine koje nam mogu pomoi da izrazimo svoje misli na najefektivniji nain. Oslanja se na Huslerovu fenomenologiju, Kroeovu estetiku i Frojdovu psihoanalizu. Izbor o raspravi o stilu arl Baji je bio De Sosirov uenik i predstavnik lingvistike stilistike. U svom radu stilistika koja je ujedno i prva stilistika rasprava istie tri funkcije jezika: Pojmovnu logiko referencijalno znaenje; Afektivnu nesvesna obeleja jezika; Impresivnu svesna tenja govornika da na odreeni nain deluje na sluaoca. Devijacija Balijev uenik, Fosler, navodi: Svakom naem odstupanju od normalnog psihikog stanja odgovara devijacija od standardne jezike norme. Ovaj stav prihvata Leo picer i svoj metod razvija polazei od njega. Jezike devijacije unutar jednog dela su signali za kritiara, tako da mu nikakve unapred stvorene teorijske sheme ne mogu biti od koristi, merila i kritika su uvek imanentne delu. Kritikuje se i sa jezikog i sa psiholokog stanovita kako na objektivni lingvistiki nain utvrditi devijaciju, odnosno, kako odrediti ta predstavlja odstupanje od jezike norme. Filoloki krug je hermenautiki metod koji je razvio nemaki teolog lajmaher. Diltaj ga naziva krug razumevanja. Kree se induktivnim putem, odnosno od pojedinosti zakljuujemo o optem, korak po korak s tim to je sve vreme neophodno da stalno imamo svest o tome gde pojedinosti stoje unutar celine. Ovaj metod je subjektivan.

Duhovni etimon unutranja forma, piev sutastveni pogled na svet koji se odraava u stilu, kompoziciji, idejama dela koji omoguava razumevanje dela u celini. Do njega se dolazi paljivim itanjem i metodom filolokog kruga. Pojam je uveo Leo picer koji se oslanja na lingvistiku. Kao to svaka re ima etimologiju, tako i svako delo ima etimon u dui pisca. Stil je bioloko nuno ispoljavanje individualne due. Tragajui za duhovnim etimonom dela picer pokuava da zae u psihu pisca u samom delu. Stilem je stilski naglaeno mesto u tekstu koje nosi neko znaenje. Uveo ga je picerov uenik Rifater osniva strukturalne stilistike. On kritikuje picerov subjektivizam i pokuava da objektivizuje tako to odreuje jeziku normu u odnosu na koju se opaa devijacija, a to je kontekst samog dela. Funkcija stilema je da naglasi, istakne znaenje koje je piscu posebno vano. Stilem ima vanu ulogu u interpretativnom procesu jer se arheolokoj prvoj fazi interpretacije prikupljaju reakcije empirijskih italaca na odreena mesta tekstu bez uzimanja u obzir emotivnih reakcija, tumaenja, vrednovanja. Arheitalac je za Rifatera imaginarni portret prosenog itaoca, konstrukcija sastavljena od razliitih empirijskih itaa ovih dela. Prva faza razumevanja nekog dela naziva se arheoloka faza i sastoji se u ispitivanju reakcija razliitih generacija italaca na odreena mesta u tekstu. Nakon ove sledi hermenautika analiza.