Вы находитесь на странице: 1из 48

K R I M I N O L O G I J A (Doc.

dr Zdravko Skakavac)
K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac)

2012

I POJAM I PREDMET KRIMINOLOGIJE 1. POJAM KRIMINOLOGIJE Latinski crimen zloin, Kriminologija je nauka koja izuava kriminalitet kao negativnu drutvenu pojavu. U najoptijem smislu, kriminologija je nauka o zloinu. Francuski antropolog P. Topinard je prvi upotrebio re kriminologija 1879. godine, u svom radu Antropologija. Prvo delo pod nazivom kriminologija objavio je R. Garofalo 1884. god. Definisanjem pojma kriminologije bavio se veliki broj autora. Tradicionalan pojam zloin u savremenom znaenju kriminalitet, Kriminalitet je veoma stara drutvena pojava, Istorijski posmatrano, treba navesti: - Hamurabijev zakon (1800 g.p.n.e), - Zakoni Manu (Indija, 1200 g.p.n.e), - Zakon dvanaest tablica. Ima onoliko koncepcija kriminologije, koliko i samih kriminologa. Ui i iri pojam kriminologije, a) Ui pojam kriminologije Kriminologija je nauka koja se bavi izuavanjem etiologije i fenomenologije kriminaliteta, kao masovne i individualne pojave. To je nauka o deliktu i delinkventu. Pristalice: Garofalo, Dirkem, Lombrozo, Pinatel i dr. b) iri pojam kriminologije (preovlaujui) Pristalice ove koncepcije smatraju da kriminologija, pored izuavanja kriminaliteta u uem smislu: - izuava i sve ostale oblike prestupnog i devijantnog ponaanja, - zatim sistem dravnih mera i mehanizama za suzbijanje kriminaliteta, ukljuujui i organizaciju i rad pravosudnih i policijskih organa i ustanova za izvrenje krivinih sankcija. Unutar ove koncepcije ima vie shvatanja. Pristalice ove koncepcije: E. Ferri, Grassberger, H. Gross, Seelig i dr. 2. PREDMET KRIMINOLOGIJE Pretena shvatanja mogu se svesti na to da je predmet istraivanja kriminologije delinkventna linost ili sam delikt, ili i jedno i drugo. Prva shvatanja o predmetu kriminologije potiu od italijanskog kriminologa Lombroza, koji je smatrao da je osnovno pitanje zloinac a ne njegovo delo. Drugo stanovite (socioloko i pravno) polazi od toga da je predmet kriminologije zloin. Ovo shvatanje potie od francuskog sociologa Dirkema. Pretena kriminoloka istraivanja kreu se u dva pravca: posmatranje unutranjeg stanja linosti i ispoljavanje slobodne ili prinudne volje, uslovljene socijalnom okolinom. Neki pristupi polaze od stanovita da su predmet izuavanja kriminologije kriminoloki faktori, odnosno postupci oveka koji dovode do krivinog dela. Predstavnici ovih shvatanja: (Ferri, Hurvit, Pinatel i dr.). Neki autori polaze od stava da je predmet kriminologije zloin, ali kao istorijska kategorija (Gabrijel Tarde i dr.). Prema tome, predmet kriminologije u najoptijem smislu jeste kriminalitet kao individualni in i drutvena pojava, njegovi uzroci i pojavni oblici. To podrazumeva da je predmet kriminologije: a) s jedne strane skup individualnih pojava, to znai skup delikata koje je poinio pojedinac,

46

K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac)

2012

b) a s druge, i posebne negativne drutvene pojave, zakonom zabranjene aktivnosti, kao skup individualnih akata drutvene nediscipline, sankcionisane kao krivina dela. Poseban predmet kriminologije je linost delinkventa, njegova socijalna obeleja, psiholoka i bioloka struktura. Garofalov princip: Nova kriminologija poznaje tri elementa: zloin, zloinca i sredstva represije. 2.1. Pojam kriminaliteta Kriminalitet je drutvena pojava vrenja k.d. od strane pojedinaca. Kriminalitet je pojedinani akt i drutveni fenomen. a) Pravna definicija postoji ue i ire odreenje pojma kriminalitet. Prema uem shvatanju, to su samo radnje koje predstavljaju k.dela. Prema irem, re je o delima koja obuhvataju sve protivpravne kanjive radnje, dakle, pored krivinih dela, prekraje i prestupe. U krivinopravnoj literaturi preovlauje ui pristup, jer se smatra da ukoliko neto nije k.d. nije ni zloin, a to znai nije ni kriminal. b) Socioloka definicija ovaj pristup u definisanju kriminaliteta je iri, sadrajniji, jer ne posmatra samo delo, on izuava i uinioca, drutvene uzroke, uslove i posledice kriminaliteta. Prema tome, socioloka definicija kriminalitet odreuje kao drutvene pojave kojima se ugroavaju osnovne drutvene vrednosti. c) Kriminoloka definicija vezu izmeu pravnih i sociolokih tumaenja popunili su kriminolozi i kriminoloka shvatanja koja polaze od inkriminisanih dela i drutvenih uslova. Prema tome, kriminoloke definicije kriminaliteta moemo odrediti kompilacijom bitnih obeleja pravnog i sociolokog znaenja, odnosno kao skup drutvenih pojava kojima se ugroavaju univerzalne drutvene vrednosti, a koje su kao takve sankcionisane krivinim pravom. Bitna svojstva kriminaliteta: a) skup individualnih pojava, b) pojava koja ima drutveni karakter, s obzirom na rasprostranjenost u prostoru i vremenu, c) negativna drutvena pojava, jer se njome kre neke norme i ugroavaju vrednosti, d) istorijska pojava, karakteristina za sve periode drutva, e) univerzalna pojava svojstvena svim drutvima, koja ne poznaje granice. Prema tome, kriminalitet nije samo prost skup individualnih pojava, ve masovna i negativna drutvena pojava, a zadatak kriminologije je da utvrdi njene uzroke, faktore uticaja, strukturu (linosti i dela) i zakonitosti. 3. PODELA KRIMINOLOGIJE Najea podela kriminologije: a) kriminalnu etiologija, b) kriminalnu fenomenologija i c) kriminalnu profilaksa.

a) Kriminalna etiologija prouava faktore i uzroke kriminaliteta, usmerenih prvenstveno ka linosti delinkventa, b) Kriminalna fenomenologija se bavi pojavnim oblicima kriminaliteta, tj. dinamikom, klasifikaciojom i strukturom delikata, kao njihovom rasprostranjenou (kriminalna geografija). c) Kriminalna profilaksa odnosi se na prevenciju i suzbijanje kriminaliteta. Postoji podela na: a) optu i b) kliniku kriminologiju. Smatra se da ova podela potie od francuskog kriminologa ana Pinatela. Klinika kriminologija je prilino rasprostranjena (ezare Lombrozo italijanska antropoloka kola).

46

K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac)

2012

4. METODI KRIMINOLOGIJE U prouavanju kriminaliteta kriminologija se koristi naunim metodima koje su zajednike svim drutvenim naukama, s tim to ih ona prilagoava izuavanju svog predmeta, odnosno izuavanju kriminaliteta u svim njegovim pojavnim oblicima. Meutim, kriminologija je izgradile svoje vlastite metode: a) Metoda izuavanja individualnih sluajeva sastoji se u prouavanju pojedinih sluajeva delinkventnog ponaanja i pojedinih izvrilaca k.dela (case metod, case study). Ova metoda obuhvata sve elemente prouavanja linosti delinkventa, tj. sve strane u njegovom razvoju (genetiko prouavanje), kao i objektivne i subjektivne okolnosti i uslove koji su omoguili izvrenje njegove delinkventne radnje. To ispitivanje treba da obuhvati socioloke, psiholoke, psihijatrijske i druge relevantne injenice. U savremenoj kriminologiji iz ove metode razvila se posebna klinika metoda, koja se sastoji u primeni postupaka prema delinkventnom licu koji su analogni tretmanu na klinici. Radi se o obliku individualnog ispitivanja linosti delinkventa koje se vri klinikim putem. Klinika metoda se sastoji iz sledeih faza: a) medicinsko-psiholoko i socijalno ispitivanje, b) utvrivanje kriminoloke dijagnoze, c) davanje socijalne prognoze o buduem ponaanju delinkventa i d) davanje predloga za penoloki tretman uinioca. Klinika metoda ima za cilj otkrivanje i utvrivanje uzronih faktora koji deluju na svaki pojedinani sluaj razliitim dinamizmom. Tehnike prikupljanja podataka o kriminalitetu kao individualnoj pojavi su razliite i obuhvataju: a) razgovor, b) posmatranje, c) psiholoku analizu k.dela i naina njegovog izvrenja, d) psihoanalizu linosti, e) analizu ivotnih uslova. Upotrebom navedenih tehnika istraivanja postie se svestrano prouavanje linosti sa svih aspekata. Tako objedinjena i sintetika ocena linosti koju su obavili strunjaci iz raznih oblasti, naziva se kriminoloka ekspertiza. b) Metoda izuavanja kriminaliteta kao masovne pojave Nakon prouavanja kriminaliteta kao pojedinane pojave, sledi druga faza - prouavanje kriminaliteta kao masovne pojave. Ovo izuavanje kriminaliteta koristi se prvenstveno za nauno-istraivaki rad. Postupak izuavanja kriminaliteta kao masovne pojave ostvaruje se kroz nekoliko faza: a)- odreivanje predmeta i cilja istraivanja, b)- postavljanje hipoteza, c)- prikupljanje podataka, d)- analiza i e)- sinteza. Najznaajnija faza u izuavanju kriminaliteta jeste prikupljanje podataka. U ovoj fazi primenjuju se razliite tehnike istraivanja: posmatranje (npr. posmatranje maloletnike bande); eksperiment (posebno u procesu resocijalizacije); uporeivanje (uporeivanje razliitih pojava) i ispitivanje (intervjuisanje). Poslednja faza ispitivanja kriminaliteta jeste sreivanje podataka, njihova analiza i izvlaenje zakljuaka. c) Statistiki metod U prouavanju kriminaliteta kao masovne pojave koriste se razliiti statistiki metodi. Njihovom primenom se predviaju tendencije:

46

K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac)

2012

a) opadanje; b) stagnacija i c) porast pojedinih oblika i vrsta delinkvencije u odreenom periodu. Statistika evidencija kriminaliteta predstavlja zbir injenica, odnosno podataka o kriminalitetu koju vode odreeni dravni organi. Tu evidenciju vode: a) organi unutranjih poslova, b) javna tuilatva i c) sudovi. Znai postoji statistika kriminaliteta organa unutranjih poslova, javnih tuilatava i sudova. Statistika unutranjih poslova sadri podatke o svim podnesenim prijavama i svim krivinim delima za koja se na bilo koji nain sazna. Statistika javnih tuilatava sadri podatke o svim krivinim delima za koja je pokrenut postupak. Sudska statistika obuhvata sva krivina dela iji izvrioci su osueni. Sudska statistika se uzima kao osnov praenja kretanja kriminaliteta i za kriminoloka istraivanja. Nijedna od navedenih statistika kriminaliteta nam ne daje apsolutno tane i pouzdane podatke o broju izvrenih k.d. i njihovih izvrilaca. Pored toga, jedan broj k.d. ostaje nepoznat, jer je neevidentiran (tamna brojka kriminaliteta). Tamna brojka se ne moe tano utvrditi, ve se samo pretpostavlja. 5. ODNOS KRIMINOLOGIJE SA DRUGIM NAUKAMA Kriminologija je multidisciplinarna nauka i samim tim je granina i veoma oslonjena na neke druge nauke i sa njima meusobno povezana i uslovljena. Najtenja veza postoji sa: a) krivinim pravom, b) krivinim procesnim pravom i c) krimininalistikom. Krivino pravo Veza izmeu krivinog prava i kriminologije je veoma bliska, a neki teoretiari (Feri) smatraju da je krivino pravo grana kriminologije. Ta povezanost potie zbog toga to je kriminologija usmerena ka prouavanju etiolokih i fenomenolokih problema kriminaliteta, a krivino pravo na opte pravne institute krivinog dela. Krivino pravo izuava sistem pozitivnih pravnih propisa, a posebno one koji se odnose na krivina dela i sankcije. Prema tome, krivino pravo i kriminologija su dve autonomne naune discipline sa srodnim predmetom i ciljem izuavanja, koje su komplementarne, jer jedna drugu obogauju i dopunjuju. Krivino procesno pravo Kao nauna disciplina bavi se postupkom i procesnim subjektima utvrivanja postojanosti uslova da je odreeno delo izvreno i izricanja krivinih sankcija za poinjeni delikt. Cilj krivinog procesnog prava je da se na propisani nain utvrdi postojanje krivinog dela i odgovornost izvrioca, odnosno da se izrekne odgovarajua krivina sankcija. Veza izmeu kriminologije i krivinog procesnog prava odnosi se na tretman uinilaca krivinog dela, u postupku utvrivanja odgovornosti i izricanja sankcija. Kriminalistika Ove dve naune discipline su veoma uzajamno povezane. Osnovni cilj kriminalistike je izuavanje naunih metoda na utvrivanju materijalnih injenica, odnosno prikupljanja dokaza u vezi sa krivinim delom i uiniocem. Najtenji odnos izmeu ove dve naune discipline postoji kod prouavanja linosti delinkventa, gde su metodi prouavanja veoma slini ili identini.

46

K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac)


2012

Kriminalna politika ili politika suzbijanja kriminaliteta U najoptijem smislu moe se definisati kao ukupnost svih oblika drutvene reakcije na kriminalitet. Ova nauna disciplina teko bi mogla da egzistira bez njenog oslanjanja na krivino pravo i kriminologiju. Rezultati kriminolokih istraivanja predstavljaju polazite i osnov za ostvarivanje funkcije kriminalne politike. Penologija To je nauka o nainu i efikasnosti sistema izvravanja kazni i drugih sankcija, sa aspekta njihovog uticaja na resocijalizaciju linosti izvrilaca k.d. i suzbijanja kriminaliteta. Osnovna podruja i pitanja penologije jesu sistem i organizacija kazneno-popravnih ustanova , klasifikacija i razvrstavanje osuenika, naini i uslovi izdravanja kazni. Posebno je znaajna penoloka disciplina penoloka andragogija koja se bavi pitanjima usavravanja metoda, oblika i sredstava vaspitanja, obrazovanja i prevaspitanja osuenih lica. Viktimologija To je grana kriminologije koja se bavi izuavanjem rtava k.d. i odnosa rtve i izvrilaca. Predmet izuavanja viktimologije je pre svega linost rtve k.d., njene bio-psihike karakteristike i socijalna obeleja. Socijalna patologija To je mlada nauna disciplina iji je predmet izuavanja sloen i odnosi se na kompleks ljudskih problema i posebne strane ovekove normalnosti i zdravlja. U najirem smislu, to su problemi koji se odnose na psiholoke karakteristike i bioloke determinante linih i drutvenih poremeaja koji se mogu okarakterisati kao patologija. Pedagogija U najoptijem smislu to je nauka o vaspitanju. Ona se bavi, ne samo pozitivnim, ve i negativnim uticajem vaspitanja, koji, kako se u kriminologiji pokazalo znatno utiu na kriminalno ponaanje. Zbog toga su rezultati njenih istraivanja veoma bitni sa aspekta uticaja etiolokih faktora na delinkvenciju. Psihologija To je nauka koja se sistematski prouava psihiki ivot oveka, bavei se prvenstveno mentalnim sadrajima i psihikim procesima linosti. Kriminologija koristi znanja primenjenih disciplina psihologije, naroito iz aspekta uticaja linih osobina i njihove povezanosti s ponaanjem koje uslovljava delinkvenciju. Psihopatologija To je nauka o bolesnim duevnim pojavama, odnosno mentalnim poremeajima linosti. U kriminologiji zauzima znaajno mesto u izuavanju odreene kategorije delinkvenata, jer meu delinkventima postoji i odreeni procenat onih koji su duevno bolesni i poremeeni. Sociologija Kao opta nauka o drutvu, prouava strukturu i zakonitosti drutvenih odnosa i procesa. Njen predmet prouavanja su odreeni tipovi drutvene zajednice, drutvene grupe, ustanove i organizacije i oblici drutvenog ivota ljudi. Na osnovu sociolokih uenja i metoda razvile su se i mnogobrojne socioloke teorije u kriminologiji. Od ostalih naunih disciplina iz aspekta povezanosti sa kriminologijom treba pomenuti jo filozofiju, statistiku, psihijatriju i dr. II ISTORIJSKI RAZVOJ KRIMINOLOKE MISLI 1. Antika misao o kriminalitetu Kriminologija spada u red mlaih naunih disciplina, koja se razvila u samostalnu naunu disciplinu poetkom 19. veka. 46

K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac)


2012

Meutim, misao o zloinu i zloincu stari su koliko i samo drutvo. Sofisti su ovaj problem tretirali izuavajui motive ljudskog ponaanja uopte, jo u 5. veku p.n.e. Teokrat je smatrao da su u ljudskom ponaanju dominantna tri osnovna motiva: - zadovoljstvo, - bogaenje i - ast. Hipokrat antiki filozof i lekar, ustanovio je tipologiju temperamenata, i danas aktuelnu u prouavanju endogenih faktora delinkvencije. Prva znaajnija shvatanja sreemo u antikoj filozofskoj misli Aristotela i Platona. Platon u svojim radovima, pre svega u Dravi ukazuje na dve vrste uzroka zloina: psiholoke (unutranje) i fizioloke (spoljne). On je u fizioloke uzroke ubrajao fiziku konstituciju i bioloku degeneraciju. Po njemu, zloinac je osoba koja deluje pod uticajem strasti, motiva koristoljublja, iz neznanja, izvitoperenih seksualnih pobuda i psihikog nereda. Takva linost u fiziolokom smislu je posebne fizike konstitucije, kao izraz bioloke degeneracije. Sve to ima za posledicu nepopravljive krivce, roene zloince, i za njih je po njemu jedini lek smrtna kazna. Smatrao je da svrha krivinih zakona treba da bude vie suzbijanje zloina nego kanjavanje krivca, da ima vie preventivni nego represivni smisao. Zalagao se za odreene mere kanjavanja i leenja zloinaca, kao i za individualizaciju kazne. Po njegovom miljenju postoje zloinci koji se mogu popraviti i oni koji su za to nepodobni. Aristotel zloincem smatra osobu koja izvrava delo jer je pokvarena ili je pod uticajem zloinakih sklonosti ili navika. Zlonce je smatrao neprijateljima drutva, koje je duno da ih se oslobodi ili da ih lei. 2. Srednjovekovna misao U feudalizmu kriminalitet je shvatan ka greh protiv bojih zapovesti i boanskog reda, a kazna kao boja pravda. U srednjem veku krivac se nije smatrao razumnim biem na koje utiu spoljni faktori, nego biem u koje je usaen zao duh. Glavni predstavnici ovih shvazanja su: Augustin i Toma Akvinski. Sv.Augustin, kako je kasnije nazvan, u svom delu O bojoj dravi zastupao je stav da kazna predstavlja otkuplivanje za izvreno delo, a svrha kanjavanja je izazivanje kajanja kod izvrioca. Prema njegovom shvatanju, zloincem dominira zao duh, a lek i obaveza Crkve je da ga popravi tako to e isterati avola iz grenika. Toma Akvinski, predava teologije u Napulju, u svojim delima Zbornik teologije i dr., pored apsolutne pravde, uvidu kazne za najtee delikte povrede boanskog reda, istie i relativnu pravdu koja titi od drugih dela koja ugroavaju ljudsko drutvo, i kojom se uspostavlja drutveni red. 3. Humanistika i renesansna misao Doba humanizma i renesanse predstavlja raskid sa srednjevekovnim mistinim shvatanjem o krivinom delu kao povredi boanskog reda i kazni iji je jedini cilj ispatanje i pomirenje sa bogom. Renesansni pisci, meu kojima se posebno isticao Makijaveli, istiu da je zlo uroena pojava, da je vezano za ljudsku prirodu koja je pesimistiki orjentisana. Engleski naunik Tomas Mor istie drutveni karakter kriminaliteta i predlae ublaavanje sistema kanjavanja. Po njemu, uzroci kriminaliteta lee u drutvu, te je potrebno menjati odreene drutvene uslove ivota. Arapski istoriar Ibn Haldun je apostrofirao vei uticaj na ponaanje oveka, obiaja i navika od prirode i temperamenta.

46

K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac)

2012

Radikalan raskid sa srednjevekovnim shvatanjima izvrili su Hugo Grocijus, Tomas Hobs i Don Lok. Francuski pravnik Monteskije, u svom delu Duh Zakona, izneo je teze o uslovljenosti drutvenih pojava, karaktera oveka i mentaliteta naroda, pa i kriminaliteta. Zastupao je miljenje da krivini zakoni, ako ele biti efikasni, moraju biti prilagoeni vremenu, tradiciji, kulturi i drutvenim prilikama sredine. Interesantna su shvatanja vajcarca an ak Rusoa, koji u svom delu Drutveni ugovor smatra da je ovek, po svojoj prirodi, savreno bie, ali da se kvari pod uticajem drutva, kada ono zapadne u ekonomsko i politiko ropstvo. Francuski filozof Holbah, u svom delu Sistem prirode izneo je stanovite da drutvo koje je loe organizovano i kojim se loe upravlja, mora biti puno poronih i lakomislenih graana, robova, rasipnika, fanatika i razvratnika. On je uverenja da je ljudsko ponaanje posledica uslova u kojima ovek ivi, a ne njihove uroenosti.

III OSNOVNI KRIMINOLOKI PRAVCI

1. Klasina kola Klasina kola predstavlja prvo sistematizovano teorijsko razmiljanje o kriminalitetu. Ovaj kriminoloki pravac nastao je krajem 18. i poetkom 19. veka. kola je nastala pod uticajem francuske revolucije kao reakcija na surove kaznene sisteme i iroka diskreciona ovlaenja vlasti u tom periodu u Evropi. Prema osnovnim shvatanjima kole, sloboda oveka je najvea drutvena vrednost, a zloin je povreda etikog reda i izraz slobodne volje oveka. Znaajan doprinos klasine kole ini: a) uvoenje principa zakonitosti i jednakosti u krivinom pravu i b) principa individualizacije. Italijanski pravnik ezare Bekarija, zaetnik ove kole, u svom delu O zloinu i kaznama znaajno je uticao da se njegove ideje ugrade u: - Krivini zakonik Francuske iz 1791., - Napoleonov krivini zakon iz 1813. i - Bavarski krivini zakon iz 1813., kao i - Krivine zakone Srbije i Crne Gore. Prema njemu, zloin je prvenstveno izraz loih zakona, a ne posledica vladanja loih ljudi, zbog ega zakoni treba da garantuju jednak tretman svih ljudi. Nemaki teoretiar Anselm Fojerbah, u svojim delima, izmeu ostalog, definisao je i teoriju generalne prevencije, sa tezom da je svrha kanjavanja spreavanje potencijalnih kriminalaca da ne ine prestupe. Engleski filozof i pravnik Deremi Bentam isticao je da oveka u devijantnom ponaanju vode tenje za isticanjem. Najvea slabost klasine kole je: to je zanemarivala drutvenu uslovljenost delinkvencije. Klasinoj koli pripadaju znaajne zasluge za: a) ukidanje inkvizitorskog postupka, b) ograniavanje smrtne kazne i c) ukidanje telesnih kazni.

2. Anropoloka kola Antropoloka kola javlja se sedamdesetih godina 19. veka kao reakcija protiv formalizma klasine kole.

46

K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac)


2012

Teorijskim korenom ove kole smatra se delo Poreklo vrsta arlsa Darvina. Iz darvinizma su nastala dva kriminoloka pravca antropoloki i pozitivistiki. Antropoloku kolu zasnovao je ezare Lombrozo, s tezom da delinkvente karakteriu odreena tipina konstituciona obeleja degenerativnih karakteristika tela, posebno lobanje i lica. Prema Lombrozovoj klasifikaciji, razlikuju se kriminalni tipovi: a) roeni zloinci, b) zloinci iz strasti, c) zloinci iz navike, d) sluajni zloinci i e) duevno bolesni zloinci. Posebno se u antropolokoj koli istie: tip tzv. konstitucionalnog kriminalca. Lombrozo je, koristei statistike metode i metode merenja, u svom delu dao i detaljnu sliku tzv. zloinakog tipa. Takva slika odaje utisak delinkventa kao ljudskog degenerika, jednu vrstu fizike i moralne nakaze. Lombrozo je, radi potvrde svoje teorije roenog zloinca, kao lekar izvrio veliki broj obdukcija i ispitao 383 lobanje mrtvih italijanskih zatvorenika i 5907 ivih prestupnika, ukazujui na njihove anatomske, fizioloke i psihike anomalije. U anatomske karakteristike degenerativne prirode ubrajao je sledee karakteristike tela: nenormalno velika ili mala glava; asimetrija lica; mali i zdepasti rast, dugake i klempave ui; nalik na impanzu; udan izgled, udubljene i kose oi; malo i zakoeno elo; velika vilica i jagodine kosti; kriv, prast i spljoten nos kod lopova, odnosno iljat kod ubica; usne mesnate i oteene; brazde na obrazima, kakve imaju neke ivotinje; kratka ili dugaka brada kao kod majmuna; defekti grudnog koa; inverzije genitalnih organa; predugake ruke i vei broj prstiju. U funkcionalno-fizioloke nenormalnosti ubrajao je: neosetljivost na bol; daltonizam; oslabljeno ulo pipanja i sl. Lombrozo je doao do zakljuka da kriminalci imaju primitivniji tip modane strukture, a samim tim i ponaanja. Pod uticajem mnogobrojnih kritika tog vremena, Lombrozo je pored anatomskih karakteristika, u faktore delinkvencije poeo postepeno da uvodi i ekonomske i socijalne, ali kao sporedne sekundarne. Lombrozova teorija je vremenom gubila na znaaju, emu je posebno doprineo engleski lekar ars Goring, koji je proveravajui Lombrozovu tezu uporeivao hiljade osuenika i vojnika jedne britanske vojne jedinice i doao do zakljuka da izmeu te dve grupacije ne postoje nikakve evidentne razlike. Savremena shvatanja odbacuju antropoloku kolu i njene pristupe kao nenaune i jednostrane. 3. Italijanska pozitivistika kola Posle klasine i kriminoloke kole, to je novi pravac u kriminologiji orjentisan ka izuavanju pozitivnih injenica vezanih za izvrioca k.d. Za razliku od klasine kole, pozitivisti se okreu prouavanju sveta oko sebe, tumaei ljudsko ponaanje determinacijama biolokih, psiholokih i socijalnih faktora. Predstavnici ove kole su italijanski pravnici Enriko Feri i Rafaele Garofalo. Enriko Feri u svojim razmatranjima polazi od izvesnih socijalnih uslova sredine: porodica, kola, vaspitanje, uslovi ivota i rada, kao i od dravnih oblika institucionalnih organizovanja u suzbijanju kriminaliteta. Uzroci delinkvencije su po njemu, prvenstveno u prirodnim, odnosno fizikim faktorima, kao i u porodinim, drutvenim i ekonomskim uslovima. Feri je insistirao na eksperimentalnoj metodi u prouavanju linosti. Feri kriminalce deli u dve grupe: a) one kod kojih dominiraju unutranji faktori,

46

K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac)

2012

b) one kod kojih preovlauju socijalni uzroci. Prema njegovoj tipologiji razlikuje se pet kategorija kriminalaca: a) duevno bolesni krivci, b) roeni krivci, c) krivci iz navike, d) krivci iz strasti, e) sluajni krivci. Rafaele Garofalo je u svom delu Kriminologija ustanovio etiri tipa prestupnika: a) tipini zloinci, b) plahoviti prestupnici, ubice, c) nasilnici, d) pohotljivci Prema Garofalu, spoljni uzroci (tradicija, predrasude, loi primeri, klima, alkoholna pia i sl.) imaju velikog uticaja. Pozitivisti su takoe naili na brojne kritike, ali su njihova shvatanja duboko ukorenjena u teoriji.

4. Socioloka kola Ova kola daje akcenat prvenstveno na socijalne i druge drutvene inioce determinacije oveka. Nekoliko varijanti socioloke kole: a) Francuska kola, b) ikaka kola, c) Austrijska enciklopedijska kola, d) Nemaka socioloka kola. Francuska kola ili tzv. lionska kola, iji je glavni predstavnik Gabrijel Tarde, uvodi tezu kolektivne krivice, tj. da drutvo stvara i priprema zloine. Tarde, kao profesor sudske medicine u Lionu i jedan od Lombrozovih uenika, vremenom odbacuje teoriju o roenom zloincu, smatrajui da pored fizikih i psihikih predispozicija, i socijalna sredina oblikuje linost, pa i njegovo delinkventno ponaanje. Adolf Prins, profesor krivinog prava iz Brisela i jedan od osnivaa ovog pravca, smatrao je da je kriminalitet proizvod samog oveanstva kao takvog. Znaaj ove kole je u tome to je ukazala na uticaj socijalnih faktora na psihike procese, na individualno i grupno ponaanje ljudi. ikaka kola, iji predstavnici polaze od shvatanja da je kriminalitet produkt socijalnog okruenja, posledica naina ivota u velikim gradovima, nedostatka i sloma drutvene kontrole nad uim grupama migranata, sirotinje i maloletnika. Austrijska enciklopedijska kola - nastala je na temelju teorijskih shvatanja profesora krivinog prava iz Bea Hansa Grosa. Znaaj Grosovih radova ogleda se u tri pravca: a) prvi put su odnos izvrenja i suzbijanja delikta, kao reakcije drutva, shvaeni kao jedinstvo u celini problema; b) u sredite tog odnosa postavljen je ovek, kao psihika individua, a ne zloinac; c) takav odnos delova i celine problema moraju razmatrati u tesnoj povezanosti kriminologija, krivino pravo i penologija. Nemaka socioloka kola dovela je do pribliavanja i integracije stavova klasine kole i italijanskog pozitivizma radi reavanja osnovnih problema u kriminologiji i krivinom pravu. Ova kola polazi od stanovita da je suzbijanje i spreavanje kriminaliteta mogue samo utvrivanjem uzroka. Predstavnici ove kole su uzroke svrstavali u dve grupe: a) individualna svojstva delinkventa (nasledna i steena), b) fizike, drutvene, geografske i i ekonomske okolnosti i uslovi.

46

K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac)

2012

U vezi sa tim, kriminalitet dele na: a) akutni (uticaj spoljnih inioca) i b) hronini (dominantan uticaj linih svojstava). kola drutvene odbrane, kao drutveni pokret nastala je posle Drugog svetskog rata, koja je teila socijalizaciji i humanizaciji krivinog prava. Ideje pokreta zaete su u enovi 1945. godine, osnivanjem Centra za izuavanje ideja drutvene odbrane. 1949. g. Pokret je prerastao u Meunarodno udruenje drutvene odbrane. TEORIJSKE OSNOVE ETIOLOGIJE KRIMINALITETA I. BIOLOKE TEORIJE U pitanju su teorije koje svoju zasnovanost temelje na miljenjima da su bioloke predispozicije osnovni kriminogeni faktori. Tu se posebno ubrajaju: uroene, nasledne, organske, fizioloke i druge bioloke funkcije koje uslovljavaju delinkventno ponaanje pojedinih lica. U bioloke teorije spadaju: 1. Frenoloka teorija, 2. Teorija naslea, 3. Biokonstitucionalna teorija i teorija sklonosti, 4. Hromozomska teorija, 5. Endokrinoloka teorija i 6. Rasna teorija, 1. Frenoloka teorija Frenoloke teze u kriminologiji pojavile su se poetkom 19 veka. Predstavnici: beki lekar Gal i vedski teolog Lavater. Ove teorije istiu povezanost delinkventnih sklonosti i moralnih osobina linosti s konstitucijom lobanje. Prema ovoj teoriji, sutina karakternih osobina oveka je u vezi s kotanom konstitucijom, oblikom i obimom glave, koji se izraavaju po segmentima, kojih ima 26 po Galu, ili 35 po Lavateru. Segmentima se odreuju vie i nie sklonosti oveka, zavisno od obima glave. Prema frenolokim shvatanjima, glava kod kriminalca je krukastog oblika (iri vilini od eonog dela), dok je kod nedelinkvenata razvijeniji gornji deo glave. Ova teorija je bila dugo vremena popularna i priznata i u Evropi i u Americi. Tridesetih godina prolog veka, ova teorija je skoro u potpunosti osporena. 2. Teorija naslea Pitanje odnosa naslea i delinkventnosti je klasino pitanje kriminologije, koje potie jo od Lombroza. Prema Lombrozu, roeni zloinac potie od degenerisane porodice kod ijih se lanova javljaju sluajevi ludila, gluvoe, sifilisa, epilepsije i alkoholizma. U predstavnike ove teorije spada Enriko Feri, koji kada govori o roenom kriminalcu, bolokim faktorima pridaje pridaje bitan znaaj kod delinkvencije smatrajui da u ponaanju linosti postoje nasledne sklonosti. Feri to objanjava na praktinom primeru dvojice idiota, vaspitavanih pod istim uslovima, od kojih jedan reaguje na alu ubistvom, a drugi ne. On to tumai time da je jedan od njih ubica, pored idiotije ima i nasleenu zloinaku sklonost, a drugi nema. Od svih oblika naslea (materijalno, duhovno i genetsko), za kriminologiju je najbitnije genetsko, ono koje se ispoljava u biolokim karakteristikama definisanim u hromozomima, genima i dezoksiribonukleinskom kiselinom DNK. 46

K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac)


2012

Na osnovu genetikih uenja izdiferenciran je tzv. Atavistiki tip delinkventa. Kriminolozi su u drugoj polovini 19 veka teoriju naslea priznavali kao validnu, mada je savremenim shvatanjima dosta osporena. Pod uticajem teorija o nasleu razvijena je i posebna disciplina u okviru penologije, tzv. Eugenika, iji je cilj bio spreavanje reprodukcije u okviru populacije kaja ima genetske delinkventne dispozicije, putem sterilizacije. Genetika shvatanja tumae da je kriminalno ponaanje uroena i nasledna pojava, to je dokazano kroz dve vrste studija: prouavanjem: a) tzv. kriminalnih porodica i b) blizanaca. 3. Biokonstitucionalna teorija i teorija sklonosti Ova teorija proistekla je iz Lombrozove antropoloke kole, koja je u poetku potpuno ignorisala druge kriminoloke inioce, kao uzronike kriminaliteta, a uzimala je u obzir samo fiziki izgled delinkventa. Ova teorija je doivela ozbiljne kritike, jer istraivanja nisu pokazala ispravnost tih stavova. Kasnije je Lombrozo donekle promenio stavove i ustanovio pet tipova zloinaca: a) roeni zloinci, b) duevno bolesni kriminalci, c) zloinci iz strasti, d) sluajni zloinci, e) zloinci iz navike. U prvom svom radu Lombrozo je smatrao da oko 65-70% delikata poine roeni zloinci, a kasnije je to sveo na 35-40%. Lombrozo i drugi predstavnici ove teorije devijacije i delinkvenciju kod ena objanjavali su biolokim procesima hormonalnih poremeaja, menopauza, poremeaja menstrualnih ciklusa i slinim faktorima. eleli su da dokau da ene zbog svojih motorikih karakteristika tee devijacijama, potencirajui posebno prostituciju. Iako su Lombrozova poetna uenja u celini osporavana, injenica je da su neke osnovne postavke ostale izvor za mnoga kasnija uenja. Sutina ovih biolokih pristupa svodi se na objanjenje da linost zloinca, pored konstitucionalnih karakteristika, odreuju i psiholoka svojstva. Smatrajui da postoji veza izmeu fizikih i svojstava ljudi sklonih delinkvenciji, austrijski kriminolog Zelig je ak tu posebnu naunu disciplinu nazvao kriminalna biologija. Zelig u svojoj klasifikaciji delinkvenata razlikuje: a) atipine, b) meovite i c) iste tipove kriminalaca. Mnogi drugi predstavnici ovih teorija (Grasberger, Eksner i dr.) takoe su smatrali da izmeu fizikog anatomskog izgleda i moralnih osobina oveka postoji kauzalna veza. Ameriki profesor Hoton sa Harvardskog univerziteta istie da su bioloke inferiornosti primarni uzrok zloina. Po njemu, ovek sklon kriminalu je linost nie bioloke pripadnosti. Tako su, visoki i mravi predisponirani za ubistva i pljake, visoki i teki za prevare i falsifikate, mali za krae i provale, niski i teki za napade na oveka i seksualne zloine. Teorija biokonstitucionalnih sklonosti ukazuje na uroene sklonosti za delinkvenciju i naslee u delinkventnoj orjentaciji, to se stie nasleem gena i nasleem posebnog konstitucionalnog tipa. Predstavnici ove teorije (Nieforo, Hoton, Lange) negiraju teoriju o roenom zloincu, ali zato smatraju da kod odreenih linosti postoje uroene sklonosti ka devijantnom ponaanju.

4. Hromozomska teorija

46

K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac)

2012

Ova teorija je zasnovana na uenju da postoje poremeaji u jezgru elije (hromozomima aktivne supstance elijskog jezgra) koja sadri gene i nosilac je naslednih osobina, a produkuju drutveno abnormalno ponaanje. Ova teorija nastala je na osnovu rezultata istraivanja sprovedenog na osuenicima, i govori o tome da se meu kriminalcima znatno ee javljaju XYY kombinacije hromozoma nego u normalnoj populaciji. Tako se razvila hipoteza da je viak hromozoma Y u vezi sa kriminalnim ponaanjem, naroito nasilnim. Jakobs je 1965. g. sugerisao da mukarci sa XYY sindromom imaju vei stepen agresivnosti nego normalni XY mukarci. Prema ovoj teoriji, enormni viak hromozoma Y stvara poseban konstitucionalni tip linosti sklonih kriminalitetu. Osnovne postavke ove teorije su sledee: a) jedan od hiljadu mukaraca je tip hromozomske aberacije XYY; b) mukarac XYY je vie predisponiran kriminalnom ponaanju, nego mukarac XY; c) mukarac XYY je manje inteligentan nego mukarac XY; i d) poto je vie XYY mukaraca u zatvoru nego to ih je na slobodi, taj hromozomski poremeaj je glavni krivac za agresivnost i nasilje takvih osoba. Pinatel u vezi s tim smatra, da je abnormalna hromozomska kombinacija ak 50-60 puta vea kod delinkventnih nego kod nedelinkventnih grupa. 5. Endokrinoloka teorija Ova teorija uzronost kriminaliteta objanjava poremeajima u funkcionisanju endokrinih (tiroidna-titna, hipofiza, nadbubrene i polne) lezda. Ova shvatanja polaze od stava da su mentalni poremeaji linosti, niska inteligencija i nagoni posledica tih poremeaja. Mnogi autori ove teorije endokrini sistem uzimaju za osnovu uzroka delinkvencije, smatrajui da lezde sa unutranjim luenjem bitno utiu na psihofiziki razvoj linosti, te da se u tim poremeajima mogu traiti svi oblici devijantnog ponaanja. Tako lap i Smit smatraju da su osobe koje pate od endokrinih poremeaja tipini uroeni zloinci. Podolsi smatra da to vie pada nivo eera u krvi, to je vea tendencija vrenju krivinih dela. Kritiari ove teorije smatraju da poremeaji endokrinih lezda utiu na emocionalno stanje linosti, a veza sa kriminogenim ponaanjem je vie indirektna, nego to je neposredna posledica. 6. Rasna teorija Najekstremniji vid biolokih pristupa u nauci, zasnovan je prvenstveno na pretpostavci da je rasno svojstvo svakog od pripadnika viih i niih rasa uroeno i nasledno. Znai, ovaj teorijski pravac delinkventno ponaanje vezuje preteno za odreenu rasnu pripadnost. Ovakvi pristupi, u savremenim shvatanjima, imaju uporite kod onih autora koji nastoje da statistikim podacima, poreenjem kriminaliteta belih, utih, crnih i ostalih, dokau rasni karakter obojenih. Teorija ima osnovu u stavovima Lombroza, Niefora, a posebno Garofala. Ovi pristupima polazilo se od teze da je zloin pojava u ivotu naroda. Poznato je da je ova teorija kroz istoriju zloupotrebljavana za progon Jevreja, a njeni pobornici pokuavali su da dokau da je ovaj narod rasno predisponiran za dela falsifikovanja isprava, korupcionatvo, lano bankrotstvo i sl. Takva orjentacija je naroito bila izraena u vreme faizma u Nemakoj i antisemitskih pokreta u Sovjetskom Savezu od 1933. do 1945. g.

46

K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac)

2012

II PSIHOLOKE TEORIJE Ove teorije u prvi plan objanjenja pojava socijalnih devijacija i delinkvencije, postavljaju psiholoke determinante. Predstavnici ovih teorija smatraju da su uzroci delinkvencije u raznim psihikim svojstvima i osobinama linosti (inteligencija, motivi, stavovi). Psiholoke teorije polaze , pre svega, od psiholokih karakteristika koje determiniu ponaanje linosti, dovodei u vezu psihike osobine i devijantnost. U psiholoke teorije spadaju: 1. Psihoanalitika shvatanja, 2. Teorija inteligencije, 3. Teorija neprilagoenosti, 4. Frustraciona teorija i 5. Bihevioristika shvatanja.

1. Psihoanalitika shvatanja Psihoanalitika shvatanja imaju za polaznu osnovu objanjenja devijantnosti psihikim stanjem linosti u sferi nesvesnog , odnosno podsvesnog, pre svega potisnute seksualne sile i impulsa. Ova shvatanja polaze od teza da sve to se odvija u ivotu i snovima oveka, nastaje iz podsvesti, odnosno posledica je dogaaja u ranom detinjstvu. Na osnovama psihoanalatikih shvatanja razvijen je poseban pravac kriminalne psihologije. Etore Patini psihoanalizu tretira kao nauku o podsvesti. Ovakvo stanje naziva se i pomraena svest. Prema psihoanalitiarima delikt je proizvod, odnosno posledica potisnute elje u podsvesti. U podsvesti se sukobljavaju prikriveni motivi i elje, gde proizvode unutranje sukobe. Prema psihoanalitiarima, nema nehatnih delikata, znai nema nita sluajnog, nenamernog. Radi se o tome da je namera samo potisnuta u podsvesti. Na ovim podstavkama izgraivani su i stavovi o povezanosti i kauzalitetu nagona i devijacija, gde se faktori kriminaliteta tumae poremeajima odnosa funkcionalnih komponenti Ida, Ega i Superega. a) Id predstavlja nesvesni deo psihike strukture i ini deo nagonskog bia linosti. Njegova psihika energija (ili ono to Frojd naziva libidom) tei za uivanjem i zadovoljavanjem prvenstveno biolokih potreba i motiva. b) Ego (razum, svest) je najaktivniji deo strukture linosti, koji se odraava kao miljenje, percepcija, govor, uenje, memorija, rasuivanje, motorika, akcija i vreme. c) Superego (savest) je deo psihikih funkcija koje se odnose na moralne zahteve, norme drutva i socijalne motive. On je kljuna komponenta psihike strukture za razumevanje moralnog ponaanja i regulie ponaanje linosti da ne izvri ili ne planira k. delo, a ukoliko to ipak uini strogo ga kanjava prekorima sredine i oseajem krivice. Neki psihoanalitiari (Aleksander i Staub) razlikuju: a) zamiljeni (imaginarni) kriminalitet koji se ispoljava u vidu pretnji; i b) efektivni kriminalitet. Efektivni kriminalitet moe biti: a) hronini i b) akcidentni. Hronini kriminalitet je posledica delovanja: a) organskih kriminalaca neuraunljivih lica (imbecili, duevno bolesni, narkomani); b) normalnih kriminalaca s kriminalnim Superegom (telesno i mentalno zdravi, ali s moralnim shvatanjima u sukobu s drutvenim); c) nerazvijenih (zaostalih) kriminalaca i d) kriminalaca nesvesnih svojih postupaka neurotici.

46

K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac)

2012

Akcidentni kriminalitet podrazumeva dela koja su izvrena nehatno, u afektu ili u legitimnoj samoodbrani. Jedan od psihoanalitiara Adler, kroz koncept individualne psihologije, pri objanjenju pojave devijantnosti, pridaje poseban znaaj kompleksu inferiornosti, a Jung, Edipovom kompleksu (skup ljubavnih i neprijateljskih oseanja koje svako dete osea prema roditeljima). Prema Adleru, ovek je neispisani list papira, a ta e biti u budunosti, odreuje mu sudbina. kola individualne psihologije, delinkventnost pripisuje kompleksima inferiornosti (manje vrednosti) od kojih prate odreene linosti. 2. Teorija inteligencije U psiholokim teorijama postoji pristup koji uzroke delinkvencije dovodi u vezu s psihikim svojstvima niske inteligencije, maloumnosti. Predstavnici ove teorije smatraju da deficitarnost inteligencije dovodi do neshvatanja znaaja drutvenih normi od strane linosti, a samim tim i odsustva odgovornosti za njihovo potovanje i pridravanje. Istraivanja koja su se u poetku bavila odnosom inteligencije i kriminaliteta nazivana su tzv. pedigre studijama. Pomou njih su se vrila genetika izuavanja porodinog stabla kriminalaca kako bi se utvrdilo ima li osnova u porodinom poreklu predaka sa niskim IQ. Druga varijanta ove teorije devijantnost dovodi u vezu s niskom obrazovnom strukturom, pri emu se ovaj faktor uzima kao posledica niske inteligencije. Neki predstavnici ove teorije smatraju da niska inteligencija i kriminal imaju neto zajedniko, ali to ne znai da je niska inteligencija uzrok kriminala, bez obzira na to to mnoge studije na osuenicima ukazuju da je njihova inteligencija ispod prosene inteligencije nedeliknentne populacije. Ovi autori smatraju da visoka inteligencija obezbeuje neku vrstu zatite od upadanja u kriminal za osobe koje su inae pod rizikom (npr. roditelji kriminalci).

3. Teorija neprilagoenosti Neka psiholoka shvatanja delinkventno ponaanje tumae faktorima nemogunosti prilagoavanja linosti u realnim socijalnim uslovima, raskorakom izmeu ciljeva pojedinaca i interesa zajednice. Neprilagoenost kao uzrok devijantnosti, tumai se na razliite naine. Tako Pejd smatra da je uzroke kriminaliteta najbolje traiti u prilagoavanju individue na njenu okolinu. Frojd smatra da se kriminal javlja zato to pojedinci kod kojih postoje instiktivne kriminalne tendencije, ne uspevaju da se prilagode drutvu, jer im nedostaje vaspitanje za to. Frojd polazi od pretpostavke da svaki ovek ima kriminogene dispozicije, a one dolaze do izraaja samo kod pojedinaca koji nisu u stanju da se prilagode drutvenim normama. 4. Frustraciona teorija Neki psiholozi (Dolard i dr.)kriminalne dispozicije oveka objanjavaju posledicama trajnog delovanja frustracionih inilaca na linost u njenom razvoju. Dolard i saradnici su 1939. g. ovom teorijom objanjavali devijantno ponaanje i ljudsku agresivnost, smatrajui da usled frustracija kod linosti dolazi do razoarenja, emocionalnih promena i poremeaja u psihikim funkcijama koje manifestuju u destruktivnim agresijama. Heli smatra da je uzrok kriminalnog ponaanja oveka u frustracijama nastalim usled nezadovoljenih potreba u ranoj fazi detinjstva. Predstavnici ovih teorija smatraju da se tei oblici devijantnosti - delinkvencija mogu dovesti u direktnu vezu s uzrocima frustracionih stanja, niskim pragom frustracione tolerancije. Oni navode da frustracije mogu nastati: a) usled delovanja socijalnih faktora (ekonomski status, regionalni raspored),

46

K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac) b) ili linih svojstava (invaliditet, obrazovanje, fiziki izgled i sl.).

2012

5. Bihevioristika shvatanja Ove teorije delinkvenciju tumae kao steeni, naueni, oblik ponaanja, a kao osnovni uzronik ljudske destrukcije uzimaju drutvene faktore. Delinkventno ponaanje objanjava se uzrocima steenih navika ponaanja kroz uenje po modelu. Posmatrajui devijantno ponaanje modela, linost moe takvo ponaanje potpuno da usvoji, iako mu je do tada bilo strano. Biheviorizam sve vrste ponaanja izvodi iz uenja, pa i emocionalna stanja, s orjentacijom da je svako ponaanje mogue menjati vaspitanjem. Ovaj pravac se ponegde u literaturi tretira teorijom socijalnog uenja, po kome je delinkventno ponaanje uzrokovano kao i svako drugo posredstvom tzv. modelovanja, tj. opservacionog uenja. Prema ovoj teoriji, svako ponaanje, ukljuujui i kriminalno, je naueno. Prema njima, uenje se stie na vie naina, kroz porodicu, preko medija, ueem u subkulturnim grupama i sl.

III SOCIOLOKE TEORIJE Socioloke teorije predstavljaju nauna shvatanja koja pojave i dogaaje izuavaju i tumae s pozicija determinacije drutvenih i ue socijalnih faktora. Najznaajnije socioloke teorije su: 1. Teorija socijalne sredine i socijalnih problema; 1.1. Teorija anomije, 1.2. Teorija socijalnog interakcizma i etikecije; 1.3. Teorija socijalnih veza i teorija suzdravanja; 1.4. Funkcionalizam; 2. Teorije socijalnog uenja; 2.1. Teorija imitacije; 2.2. Teorija diferencijalne asocijacije; 2.3. Teorija diferencijalne identifikacije, 3. Kulturoloke teorije 3.1. Teorija podkultura i kontrakultura; 3.2. Teorija kulturnog konflikta; 3.3. Teorija drutvenih grupa 1.Teorija socijalne sredine i socijalnih problema U ovu grupu teorija spadaju one koje kriminalitet kao individualni in i kriminalitet kao drutvenu pojavu vide uzrono vezane za mikro sredinu i u makro sredini, odnosno za izvesne poremeaje drutvenih odnosa i procesa u drutvenoj zajednici, odnosno socijalnoj sredini. 1.1. Teorija anomije Francuski sociolog E. Dirkem uveo je koncept anomije u svojoj knjizi Podela rada u drutvu (1893.), ime je objanjavao neregularno stanje do kojeg dolazi u pojedinim drutvima. Dirkem je ovaj termin ponovo upotrebio u svom delu Samoubistvo 1897. g., smatrajui anomiju moralno neregularnim stanjem. Stanje anomije je takvo stanje po kome su norme oekivanog ponaanja odsutne, nedefinisane ili nejasno formulisane, stanje odsustva normi. Poremeaj socijalnih normi ini norme nepotovanim, pojedinac nije u stanju da nae svoje mesto u drutvu, jer mu nisu jasna pravila po kojima treba da se upravlja.

46

K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac)


2012

To dovodi do stanja nezadovoljstva, konfliktnih odnosa i fenomena devijacija. On je ustanovio da su odreeni drutveni periodi doveli do veeg stepena anomije i viih stopa kriminala, samoubistava i devijantnosti. Prema Dirkemovim stavovima anomija je stanje nedostatka jasnih i primenjivih drutvenih normi ili sudara normi. U novije vreme ovo stanje anomije je karakteristino za zemlje tranzicije. Dirkem veruje da se u takvim drutvima gubi sila drutvene kontrole, jaa individualizam, razvijaju pojave bezobzirnosti, pohlepe, haosa i nereda. Drutveno stanje dezorganizovanosti, nesigurnosti, usamljenost i izolacija, posebno u velikim gradovima, dovode do pojave bezakonja i drutvenog neprilagoavanja. Dirkem je meu prvima dao definiciju kriminologije kao nauke koja izuava kanjiva dela. Prema njegovom miljenju kriminalitet je normalna drutvena pojava, zbog ega je od mnogih kritikovan. Njegove teze mnogi nisu shvatili, jer je on upravo ukazivao da je kriminalitet istorijska pojava, da nema drutva bez kriminala i on je odraz drutvenog stanja, organizacije, kulture, a kriminalci su profesija koju ne diktira njihova svest, ve odnosi u drutvu. Prema njemu zloin je nuan i mema drutva koje se ne suava sa ovom pojavom. On takoe smatra da svako drutvo , vremenom iz homogenizacije prelazi u fazu dezorganizacije, to neki nazivaju teorijom dezorganizacije. Drugi znaajniji predstavnik ove teorije R. Merton, anomijom smatra stanje odsustva normativnosti ili pridravanja normi u drutvu ili drutvenoj grupi, usled ega se pojedinci ili drutvene grupe svojim stavovima i ponaanjem nameu drutvu ili grupi. Odreeni tip drutvene strukture utie na pojedine linosti da odstupe od ustaljenih drutvenih normi i devijantno se ponaaju. Prema Mertonovom miljenju, drutvo je definisalo puteve i mehanizme da se ostvare drutveno potrebni ciljevi posredstvom rada, kolovanja i sl., ali ono nije svima moglo da obezbedi i uslove da ostvare te ciljeve. Zato se pojavljuju razni nelegitimni putevi njihovog ostvarenja. Merton je ustanovio pet oblika individualne i grupne reakcije socijalne adaptacije, u odnosu na sredstva i ciljeve: a) Komformizam prihvatanje kulture i institucionalnih vrednosti; b) Ritualizam prihvata vrednosti, odbijajui mogunost da e se one ikada dostii; c) Inovacija prihvatanje kulturnih vrednosti, ali zbog ekonomske nejednakosti podstrekava siromane slojeve da koriste nelegalne metode, a bogate, da se koriste korupcionakim metodama (kriminalitet belog okovratnika); d) Povlaenje znai odbacivanje vrednosti i mogunosti njihovog institucionalnog ostvarivanja i povlaenje obino u alkoholizam i narkomaniju; e) Pobuna je podreena radikalnom cilju promene vrednosti i institucija.

1.2. Teorija socijalnog interakcizma i etikecije Osnovna teza teorije socijalnog interakcizma je da su drutveni odnosi, odnosi interakcije devijantnih i nedevijantnih drutvenih grupa, u kojima odreene drutvene grupe odstupaju od normalnih pravila i obrazaca ponaanja i tee delinkventnom ponaanju. Prema pristalicama ove teorije, drutvo se deli na: a) konformiste kontrolnu drutvenu grupu, i b) devijante prema kojima je usmerena drutvena reakcija (preventiva i sankcije). Teorija etikecije svako delinkventno ponaanje ne mora imati grupni karakter, pri emu se delinkvencija svodi na evidentiranje devijanata (etiketiranje).

46

K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac)

2012

Etikecija je, prema tome, oznaka drutvene reakcije na kriminalnu radnju, stigma koja prati izvrioca delikta. Devijant je , prema ovoj teoriji, onaj kome je ova oznaka uspeno dodeljena. Drutvena reakcija na odreeno ponaanje predstavlja etiketu u vidu pojma: lopov, narkoman, nasilnik, prostitutka i sl. Predstavnici ove teorije su: Lemert i Beker. 1.3. Teorija socijalnih veza i teorija suzdravanja Teorija socijalnih veza teorija drutvenih spona, kako je neki nazivaju, (Hiri), ima zadatak da objasni zato se ljudi prodrutveno ponaaju, a ne devijantno. Hiri je 1969. g. ustanovio etiri drutvene spone unapreenja socijalizacije oveka: a) veza (povezanost), b) obaveza (predanost), c) ukljuenost (uestvovanje), i d) verovanje. Prema njemu, to su ove spone vre, manje su mogunosti delinkventnog ponaanja. Svaki ovek je podloan drutvenom i antidrutvenom ponaanju, a kakvo e ono biti zavisi od drutvene kontrole (reda i zakona), a ne od moralne norme. a) Prva uporina taka socijalizacije kod Hirija je veza i povezanost, odnosno odanost, koja je posebno izraena prema porodici i koli. Odanou prema roditeljima potiskuju se delinkvntne predispozicije. Slaba veza uenika i kole podstie delinkvenciju, dok bliska veza sa kolom, profesorom i drugovima, deluje u pozitivnom nedelinkventnom ponaanju. b) Druga spona jeste obaveza (predanost), a odnosi se na vreme, energiju i napore u edukativnim socijalnim naporima koje linost vezuju moralnim vrednostima drutva. c) Trei oblik socijalnih veza je ukljuenost (uestvovanje), to oznaava zaokupljenost aktivnostima u interesu zajednice, zbog ega se ostavlja malo vremena za ponaanje koje se smatra devijantnim. d) Poslednjom takom ili socijalnom vezom, Hiri smatra veru u potovanje zakona, ljudi i institucija koje ih primenjuju. Krajem 60-tih godina prolog veka ameriki sociolog Rekles, na slinim principima pokuao je da objasni svojom teorijom suzdravanja kako delinkvenciju, tako i normalno ponaanje. Drutveni procesi jedinku podstiu ili odvraaju od delinkventnog ponaanja. Spoljnim normativnim zabranama drutvo kontrolie lanove zajednice. 1.4. Funkcionalizam Devijantnost prema ovoj teoriji posmatra se kao rezultat uticaja neuspele socijalizacije. Ova teorija polazi od toga da u drutvu postoji funkcionalno jedinstvo elemenata koji mu omoguavaju skladan razvoj. Poremeaj u pojedinim elementima tog sistema dovodi do patolokih pojava, pa i kriminaliteta. 2. Teorije socijalnog uenja Ovoj grupi teorija pripadaju ona shvatanja koja uzroke delinkvencije nalaze u imitaciji, identifikaciji, odnosno u podraavanju modela u drutvenoj sredini. 2.1. Teorija imitacije Ova teorija prihvata uticaj socijalne sredine na pojave delinkvencije. G. Tarde, odbacujui antropoloka shvatanja o roenom zloincu, ukazuje na drutveni karakter delinkvencije, zasnivajui svoja stanovita na osnovi podraavanja imitacije. Delinkvencija je oblik nauenog ponaanja, koja se stie i ui u saradnji sa drugima. Prema njemu, ovek ubija ili ne ubija zbog toga to imitira druge. 2.2. Teorija diferencijalne asocijacije 46

K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac)

2012

Uzronost delinkventnog ponaanja se, prema Saderlandu nalazi u uzorima preuzetim iz devijantnih, odnosno delinkventnih grupa. Prema njegovom miljenju, delinkventno ponaanje uzrokovano je uzajamnim uticajem pojedinaca i grupa, ono se stie po modelu kriminalnih motivacija, uenjem i druenjem s delinkventima. Ova teorija poiva na nekoliko osnovnih principa: - kriminalno ponaanje se ui, - kriminalno ponaanje se ui u interakciji s drugim osobama u procesu komunikacije, - primarni deo kriminalnog uenja nastaje u grupama prijatelja, - u toku uenja kriminalnog ponaanja ue se tehnike izvrenja k.dela. 2.3. Teorija diferencijalne identifikacije Prema ovoj teoriji (Glaser) osnova devijantnog ponaanja uslovljena je identifikacijom delinkvenata s uzorima, izmiljenim ili stvarnim. Identifikacijom se oblikuje svest i prihvataju modeli kriminalne orjentacije. Pojedinac se uputa u kriminalno ponaanje u smislu da se identifikuje sa stvarnim ili izmiljenim osobama sa ije take gledita njegovo kriminalno ponaanje deluje prihvatljivo. 3. Kulturoloke teorije To su teorije u ijoj osnovi etiolokog definisanja problema delinkvencije stoje kulturni inioci, kao to su faktori podkultura i kontrakulturnih obrazaca ponaanja.

3.1. Teorija podkultura i kontrakultura Ovo je poseban pristup koji polazi od stanovita da i devijantne grupe imaju svoje vrednosti, orjentacije i stavove i da ih dre svesno za pozitivne. Devijantne grupe preko identifikacije, socijalizacije i imitacije formiraju posebnu subkulturu i kontrakulturu primerenu vreddnostima koje grupa afirmie, sa hijerarhijskim ustrojstvom, neformalnim pravilima koja obavezuju lanove na odgovarajue specifino ponaanje, diferentno od drutveno vrednovanog. Ovaj model ponaanja u sukobu je s optim, univerzalnim, kulturnim vrednostima, u emu neki teoretiari nalaze osnov za delinkventno ponaanje, naroito meu omladinom. 3.2. Teorija kulturnog konflikta Ova teorija kriminalitet kao drutvenu pojavu objanjava proizvodom sukoba kultura, kulturnih vrednosti izmeu drutvenih grupa i unutar same grupe. Pri tom podrazumeva da grupe mogu biti razliite: nacionalne, socijalne, verske, rasne i sl. Posledice ove vrednosti sukoba dele se na: a) primarne nastale iz sukoba vrednosti izmeu grupa, b) sekundarne nastale iz sukoba vrednosti unutar grupe. Sukobi izmeu drutvenih grupa raznih kultura nastaju, najee, kao posledica velikih migracija, izmeu starosedilaca i doseljenika, a moe da se ispolji i kao sukob generacija. Zaetnik ove teorije je ameriki sociolog Selin.

3.3. Teorija drutvenih grupa Ova teorija objanjava pojave kriminaliteta i drugih vidova socijalnih devijacija kao grupno ponaanje. Prema ovoj teoriji drutveni odnosi se odraavaju kroz grupno ponaanje, koje diferencirano moe biti razliito. U raznim gradacijama grupnog ponaanja specifino mesto imaju devijantne i delinkventne grupe. IV KRIMINOGENI FAKTORI 46

K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac)

2012

1. Pojam kriminogenih faktora Kriminogeni faktori predstavljaju centralno pitanje kriminalne etiologije. Kriminalitet je , kao sloena drutvena pojava, determinisan mnogobrojnim iniocima, u literaturi najee definisanim kao kriminogeni faktori: a) uzroci, b) uslovi i c) povodi. U najoptijem smislu, pod kriminogenim faktorima podrazumevaju se svi oni mnogobrojni inioci to na ma koji nain utiu na pojavu kriminaliteta kao drutvene pojave i kao individualnog ina. To je skup inilaca psiholoke, bioloke i socijalne prirode, koji deluju kao uzroci, uslovi i povodi za kriminalna dela, njihov meusobni odnos i uslovljenost. Problem se javlja kod konkretnijeg odreenja inioca koji ine faktor. Neki ih dele na: a) objektivne vezane za delo ili socijalnu situaciju, i b) subjektivne vezane za linost izvrioca. Tako, E. Feri razlikuje: a) antropoloke, b) fizike i c) drutvene faktore. Drugi pristup u klasifikaciji faktora je njihovo razvrstavanje prema pravcu delovanja. Tako Grispinji smatra da: a) kriminalna sociologija treba da izuava line i drutvene faktore, tj. faktore koji proizilaze iz fenomena drutva mase; b) kriminalna antropologija izuava kriminalitet kao individualnu pojavu, kao pojedinaan sluaj. Trea podela polazi od manifestacija faktora u vremenu. Tako Zelig razlikuje: a) problem izvrenja dela i b) problem razvoja linosti. Saderland je faktore klasifikovao na: a) istorijske i b) genetike. G. Tarde je dao, do sada, najrasprostranjeniju podelu na: a) endogene (unutranje) i b) egzogene (spoljne) faktore. Vremenom su se u literaturi pojavili i neki teorijski pravci, koji su se preteno bavili ovim problemom, kao to je faktorska teorija. Faktorska teorija pojavljuje se u dve varijante: a) monistika polazi od toga da je jedan faktor uzronik jedne pojave; i b) pluralistika kriminalitet je uslovljen faktorima biolokog, psiholokog i socijalnog karaktera. Ovaj drugi pravac je ire prihvaen u kriminologiji, ali su ipak obe teorije jednostrane i nepotpune.

2. Vrste faktora Kriminalitet se moe posmatrati samo u sklopu: a) optih i posebnih; b) subjektivnih i objektivnih; c) posrednih i neposrednih faktora. Ne dovode do kriminalne radnje samo uzroci, ve i drugi inioci, uslovi, povodi, motivi. Osnovna podela kriminogenih faktora: a) faktori linosti uroeni (bioloki) i steeni (psiholoki); i b) socijalni faktori.

46

K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac)

2012

3. Uzroci kriminalnog ponaanja Pitanje uzronosti sreemo jo u nekim raspravama Platona i Aristotela. Postepeni napredak nauke doveo je do diferenciranja kriminogenih faktora na neposredne uzroke , uslove i povode za kriminalno ponaanje. Definisanjem ovih pojmova bavili su se i meunarodni kriminoloki kongresi (III kongres posebno). Prema toj definiciji, uzrok je neophodan uslov bez koga se odreena pojava ne bi manifestovala. Prema Hentigu, uzrok je ona sila koja svojim delovanjem odreuje pojavljivanje nove sile, uzrok proizvodi posledicu i neophodno joj prethodi. injenica je da nema pojave bez uzroka, nema posledice koja nema svoju vezu s nekim od prethodnih inilaca (uzroka). Bez utvrivanja tih prethodnih inilaca, te veze, kriminalitet se ne moe objasniti. Kriminolozi su preteno saglasni da postoje: a) objektivni i b) subjektivni uzroci kriminaliteta. i tu su razgranienja veoma jasna. Meutim, prilikom podele na: a) neposredne i b) posredne uzroke, veoma se teko uoavaju razlike i nijanse meu njima. Pod faktorima uzronosti uzimaju se objektivno merljivi elementi sa egzaktnim dovoenjem u vezu s posledicom pojedinih oblika kriminaliteta. Prema Begnaru uzrok je stalan i odluujui uslov neke pojave. Problem u kriminologiji je to iz mnotva inilaca koji uslovljavaju delikt treba izdvojiti stvarni uzrok. Uzronost je odluujui faktor, odnosno objektivna i kauzalna veza izmeu nekog stanja i posledice. To mogu biti inioci socijalnog i linog karaktera: materijalno stanje; porodine prilike; krizna razdoblja; pojava alkoholizma i narkomanije; socijalni i kulturni sukobi, kao i faktori vezani za subjektivna svojstva linosti. Njihova veza je uslovljena jer je delinkventno ponaanje uticaj socijalnih faktora, najee povezan sa unutranjim svojstvima. Prema tome, kriminalitet je pojava koja se javlja kao posledica delovanja mnogobrojnih uzroka: bioloke, psiholoke i socijalne prirode. Tako, Milan Milutinovi uzroke deli na: a) opte koji su zajedniki za kriminalitet u celini, i b) posebne karakteristine za pojedine njegove oblike. 4. Uslovi i povodi kao kriminogeni faktori Kriminalni delikt je sloena pojava da bi se mogla objasniti samo uzrokom i posledicom. Izmeu ta dva elementa postoji itav niz uticajnih okolnosti koje nazivamo kriminogenim uslovima. Uslovi su inioci koji u izvesnom smislu, oblikuju posledicu, ali nisu u mogunosti i da je proizvedu. Oni omoguavaju lake izvrenje kriminalne radnje. Uslovi se pojavljuju kao dopunski faktor, koji podstrekava, omoguava ili olakava vrstu delinkventnog ponaanja. Mogu se odnositi na mesto, vreme, nain i sredstva izvrenja krivinog dela (najpogodnije mesto, doba dana, vremenske prilike, najefikasniji nain i sredstvo i sl.). U najoptijem, u uslove spadaju: - neefikasnost organa krivinog gonjenja, 46

K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac)

2012

- neadekvatne sudske sankcije, - nedovoljna organizacija i zatita imovine, - poznavanje nekih vetina, - raspolaganje sredstvima za izvrenje krivinih radnji i sl. Iza uzroka, uz odreeni uslov, do posledice delikta neposredno postoji povod. Uzroci i uslovi su odluujui inioci uticaja za nastanak pojave. Meutim, za izazvanu pojavu potreban je i dodatni faktor povod. Povodi su dodatni uslov za nastanak pojave. To su one injenice koje, pri postojanju uzroka i uslova, ine podsticaj (dodatni stimulans) za odluku. Najee zavise od linosti izvrioca. V FAKTORI LINOSTI 1. Delinkventna linost Subjekt izvrenja delikta je uvek ovek s nekim svojim trajnim karakterom ili trenutnim oseanjem, motivima, ciljevima i interesima, uobiajeno definisanim predispozicijama. Svaki ovek se prirodno raa s nekim biopsihikim svojstvima. Ne postoji opte prihvaena definicija linosti.

Jo je sloeniji problem s terminom delinkventna linost. Jedno od centralnih pitanja kriminologije, naroito kriminalne etiologije je postoji li razlika izmeu delinkventne i nedelinkventne linosti. Dominiraju dva shvatanja: a) prvo, polazi od toga da ne postoje nikakve bioloke i psiholoke razlike izmeu delinkvenata i nedelinkvenata, to znai da delinkventna linost, kao takva ne postoji; b) drugo, preteno shvatanje, polazi od stava da je delinkventna linost devijantna, bioloki abnormalna, osoba poremeene psihike strukture. Prve ideje o delinkventu (zloincu) datiraju jo od antikih mislilaca. Prva nauna shvatanja i pokuaj studioznog izuavanja delinkventne linosti vezuju se za antropoloku kolu (Lombrozo). Prema savremenim shvatanjima linost delinkventa ine posebnosti ili neki od elemenata bioloke, psiholoke, psihopatoloke i drutvene determinacije. Nauna istraivanja vezana za bioloke pristupe, delinkventnu osobu vide kao linost: specifinih telesnih degenerativnih karakteristika, bilo konstitucionalnih specifinosti, endokrinih i hromozomskih aberacija, genetskih predispozicija i uroenih sklonosti, bilo rasnih predispozicija. Pristupi psiholoke orjentacije, delinkventnu linost vide kao osobu: ispodprosene inteligencije, niskog praga frustracione tolerancije, s poremeajima nagona (psihoanalitiari), formiranu u procesu socijalnog uenja (bihevioristi), iskompleksiranu (individualna psihologija) i sl. esto je delinkventna linost definisana poremeajima duevnog stanja i nervnog sistema.

2. Opasno stanje delinkventne linosti M. Fuko je postavio pitanja: Postoje li individue koje su uroeno opasne? Na osnovu kojih znakova se one mogu prepoznati i kako bi trebalo reagovati na njihovo prisustvo? Na VII kongresu kriminologa u Madridu 1970. god. definitivno je uveden pojam kriminalna linost. Teoriju kriminalne linosti izloio je francuski kriminolog Pinatel. Opasno stanje je latentno stanje sklonosti kriminalne linosti ka vrenju krivinih dela. Pinatel polazi od shvatanja da se ono manifestuje u dva oblika: a) hronino i 46

K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac)

2012

b) imanentno. On hroninim opasnim stanjem smatra vrsto i postojano stanje karakteristino za formiranu kriminalnu linost, kojim se povremeno stimulie volja permanentne kriminalne karijere. Imanetno opasno stanje definie pojmom tzv. opteg opasnog stanja kako ga je ustanovio De Gref u smislu krize (grozniavog stanja) koju prolaze svi prestupnici neposredno pre prelaska na delo. Temibilitet (kriminalna sposobnost), kao elemenat opasnog stanja linosti, jeste pojam iz savremene klinike kriminologije. Ovaj pojam prvobitno je uveo Garofalo 1878. g. kojim je oznaio postojanu i aktivnu izopaenost prestupnika i koliinu zla od koga moemo strahovati (njegovu kriminoloku sposobnost). Prema Pinatelu, kriminoloka dijagnoza opasnog stanja moe imati sledee forme: a) kriminalna sposobnost veoma jaka, prilagoenost veoma niska najvii stepen opasnog stanja; b) kriminalna sposobnost jaka, prilagodljivost vrlo slaba ozbiljno opasno stanje; c) kriminalna sposobnost mala, prilagodljivost vrlo slaba srednje opasno stanje i d) kriminalna sposobnost vrlo slaba, prilagodljivost veoma visoka laki stepen opasnog stanja. Pinatel razlikuje kao i nadopunu i etioloku dijagnozu, koja moe imati sledee forme: a) jak bioloki uticaj u kombinaciji sa jakim drutvenim uticajem hronino opasno stanje; b) jak bioloki uticaj sa slabim drutvenim uticajem granini, marginalni sluaj opasnog stanja i c) slab bioloki uticaj sa slabim drutvenim uticajem epizodni sluaj opasnog stanja.

3. Klinike metode u dijagnostici kriminalne linosti Nauni tzv, kliniki metodi zasnovani su na odreenim saznanjima: a) kriminoloke ekspertize i socijalne anamneze, b) kriminoloke dijagnoze i c) kriminoloke prognoze koja se odnosi na pojedinane sluajeve vetaenja optuenih ili osuenih lica u naunom postupku opservacije i ispitivanja linosti. Kriminoloka ekspertiza je nauna metoda ispitivanja linosti delinkventa, radi procenjivanja budueg ponaanja, odreivanja adekvatne sankcije i tretmana za resocijalizaciju. Obavlja je grupa strunjaka specijalista iz pojedinih oblasti (psiholozi, psihijatri, socijalni radnici), za potrebe sudskog postupka ili prevaspitanja. Radi se na osnovu: a) mediko-psiholokog izuavanja i b) socijalne anamneze. Mediko-psiholoka izuavanja odnose se na izuavanje linosti. Socijalna anamneza se odnosi na sagledavanje i objanjenje uticaja ekonomskih, socijalnih i porodinih prilika na linost. Ova metoda je veoma vana i primenjiva kod: a) utvrivanja uraunljivosti, b) stepena odgovornosti, c) individualizacije kazne i d) tretmana, rehabilitacije i prevaspitanja. Kriminoloka dijagnoza radi se na osnovu kriminoloke ekspertize, a u pitanju je klinika metoda utvrivanja stepena opasnosti delinkventa. Odvija se u tri faze: a) utvrivanja kriminalne sposobnosti ili temibiliteta, b) stepena drutvene neprilagoenosti i c) dijagnoze opasnog stanja, koje se dobija sintezom dva prethodna postupka. Kriminoloka prognoza je trea faza u izuavanju linosti osuenika, koja podrazumeva predvianja budueg ponaanja delinkventa. Radi se na osnovu kriminoloke ekspertize za potrebe: a) odreivanja krivine sankcije optuenom i b) tretman resocijalizacije u odgovarajuim kazneno-popravnim ustanovama.

46

K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac)

2012

najpotpunija kriminoloka prognoza je ona koja je izvedena klinikim postupkom.

4. Bioloki faktori Predstavljaju kriminogene inioce definisane prvenstveno u kriminolokim teorijama bioloke i antropoloke orjentacije. U ove faktore spadaju: a) organske determinante, b) naslee, c) uroeni faktori, d) antropoloki faktori.

4.1. Organske determinante kriminogeni faktori uslovljeni organskim poremeajima. U pitanju su endogeni faktori koji se u nekim teorijama smatraju bitnim uzronicima kriminaliteta. U antroplokoj teoriji organske determinante se tretiraju kao konstitucionalne anomalije. Organske poremeaje ine patogene promene u psihosomatskom sistemu, nastale kao posledica anomalija u fiziolokim funkcijama organizma ili negativnim spoljnim uticajima. U prvu grupu spadaju maloletna lica s poremeajima (bolesti ili povrede) nastalim u toku roenja ili ranoj mladosti. Takva stanja su uzrok nepravilnog razvoja linosti, to dovodi do stepena psihike nezrelosti, sa slabim kontrolama impulsa, plitkosti oseaja, niske frustracione i afektivne tolerancije, koji ih ine potencijalnim delinkventima. U ovu grupu ubrajaju se i sluajevi posledica genetskih svojstava, poremeaja u funkcionisanju endokrinih lezda ili zakasnelog puberteta. U drugu grupu spadaju promene nastale usled bolesti, zaraze, zagaenosti okoline ili fizikim traumama.

4.2. Naslee po svom optem znaenju predstavlja prenoenje osobina ivih bia s predaka na potomstvo. Uticaj naslea na ljudsko ponaanje postaje poslednjih godina sve vea preokupacija nauke. Osnovna teza da geni bitno utiu na ljudsko ponaanje je sve aktuelnija. Za kriminologiju je bitno genetsko naslee koje se ispoljava u biolokim karakteristikama definisanim u: a) hromozomima, b) genima i c) dezoksiribonukleinskom kiselinomDNK. Uobiajeno, kombinaciju gena jednog roditelja s genima drugog nazivamo genotip, dok spoljanji izgled, bez obzira na genetski sastav linosti, nazivamo fenotip. Genetsko naslee se odnosi na: a) pojedinca, b) etniku celinu ili c) ljudsku vrstu. Kriminolozi iz druge polovine 19. veka veinom su priznavali teoriju naslea kao nauno validnu. U savremenim uslovima ona je dosta osporavana i svodi se na istraivanja koja se vre: a) na primerima blizanaca i b) u oblasti genetskih svojstava predaka i potomaka iz delinkventnih porodica. Na osnovu novijih istraivanja jednojajanih i dvojajanih blizanaca dolo se do zakljuaka koji ukazuju na znatan uticaj na svaku od dimenzija psihopatije, kao i da se veina jednojajanih i dvojajanih blizanaca ponaaju pod uticajem genetske uslovljenosti. Moe se zakljuiti da je uticaj naslea na ljudsko ponaanje, pa i delinkventno veoma znaajan, a esto i presudan. 46

K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac)

2012

Pored toga, veoma je bitan i uticaj okoline, koji u gotovo polovini sluajeva ima presudan odnos.

4.3. Uroeni faktori su vrsta subjektivnih svojstava linosti kriminogenog znaaja, delom bioloke, a delom psiholoke karakteristike u tipologiji delinkvenata. U nauci su podeljena miljenja da li postoji tip delinkventne linosti s uroenim svojstvima. Teorije koje prihvataju postojanje takvog tipa polaze od bioloki karakteristinih abnormalnosti ili psihikih poremeaja. Tako, prema biologistikim shvatanjima Morela, delinkvent je linost karakteristinih uroenih svojstava mentalne i antropoloke degeneracije. Savremena nauna misao eliminisala je vrednost biolokih teorija o tipu uroenog zloinca, posebnih biokonstitucionalnih karakteristika, ali ne sasvim i teoriju o uroenim sklonostima. 4.4. Antropoloki faktori su jedan od tipova kriminogenih svojstava linosti. Feri je antropoloke faktore podelio u tri grupe: a) organsku konstituciju oveka (sve organske anomalije i telesne osobine anomalije lobanje, mozga i sl.); b) psihiku konstituciju (sve devijacije inteligencije, emocija, oseaja) i c) lina svojstva (bioloki uslovi rase, pola, doba, graansko stanje, obrazovanje i vaspitanje). 5. Psiholoki faktori Subjektivni faktori u psiholokom smislu su individualna obeleja linosti koja se manifestuju u karakteru, inteligenciji, emocijama, motivima i drugim svojstvima linosti. Ovi faktori su realno tee merljivi, deluju kumulativno i nemogue ih je odvojeno posmatrati. Vanost psiholokih faktora je u tome to je svaka individua razliita i razliito reaguje na spoljne podsticaje.

5.1. Psihostruktura i delinkvencija Psiholoku strukturu ini organizacija psihikih osobina linosti. Specifinosti ukupnih svojstava psihostrukture deluju kao celina uzajamnih uticaja i uslovljavaju razliita reagovanja linosti na spoljne nadraaje. Ta reagovanja mogu biti u granicama drutveno prihvatljivih, ali i asocijalnih, antisocijalnih i delinkventnih ponaanja. Razliita reagovanja ljudi u odnosu na iste socijalne uslove posledica su, pored ostalog, razliite psiholoke strukture linosti, koja te uslove na razliite naine doivljava. Istraivai razliitih strunih profila su u vie sluajeva pokuavali da dovedu u vezu odreena psihika svojstva i delinkvenciju. Savremena nauka je odbacila ova shvatanja jer nije dola do jedinstvenog psiholokog tipa delinkventa. Mnogobrojni pokuaji, posebno u starijoj literaturi, nisu doli do dokaza o postojanju tzv. kriminalne psihe, jer ni jedan od faktora psihostrukture linosti kod delinkventa nije nepoznat i u nedilnikventnoj populaciji. Psihostruktura sluajnih krivaca ni malo se ne razlikuje od populacije nedelinkvenata.

5.2. Sklonost i navike kao kriminalna dispozicija Sklonost je, u optem smislu, nagonska reakcija, ljubav prema neemu, naklonost. To je faktor uzronosti u smislu uroene dispozicije ili steene navike ka kriminalnom ponaanju. Sklonost kod oveka pod uticajem istih uslova ima za posledicu iste odgovore, tj. stvara naviku. Sklonosti u psiholokom smislu mogu biti tendencije uroene prirode, kao posledica odreenih karakternih crta linosti, temperamenta i emocija, ali se one pod uticajem socijalnih faktora i procesa socijalizacije vremenom pretvaraju u moralne, kulturne i druge navike.

46

K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac)

2012

U sluajevima odgovarajuih drutvenih uslova i vaspitnih faktora uticaja kroz porodicu, kolu i okolinu, te predispozicije, ma koliko bile intenzivne, ne moraju se pretvoriti u kriminalne sklonosti. Nasuprot tome, ukoliko izostane proces socijalizacije, negativni uticaji utiu da se kod linosti razviju kriminalne sklonosti, a samim tim i navike. Ukoliko je intenzitet kriminalne sklonosti (tzv. temibilitet) jai, bezazleni socijalni podsticaj dovee do prestupnike reakcije i obratno. Osobine sklonosti i navika karakteristini su za delinkventne recidiviste. Otuda su sklonosti i navike najizraenije kod delikata nasilja, seksualnih i imovinskih delikata, dakle tamo gde je pojava povrata najizraenija. 5.3. Karakter i kriminalne predispozicije Sklonost vrenju kriminalnih radnji mnogi vezuju za karakter, odnosno za prirodu i narav linosti. Karakter predstavlja kompleks linih osobina, sklonost ka odreenoj vrsti raspoloenja i ponaanja oveka (preduzimljivost, odlunost, doslednost) koje ga bitno i trajno (od roenja) odlikuju i razlikuju od ostalih. Karakter obuhvata ne samo moralne osobine (potenje, sebinost, nesebinost, skromnost, savesnost, hrabrost, kukaviluk i sl.), nego i voljne osobine (doslednost, upornost, energinost itd.). Procenjivanje karaktera je od znaaja kako sa kriminolokog, tako i sa krivinopravnog aspekta, posebno pri utvrivanju motiva delinkventnog ponaanja. Sklonost ka delinkventnom ponaanju imaju oni karakteri s crtama linosti koji nisu u stanju dovoljne otpornosti prema spoljnim, egzogenim iniocima i podleu uticajima tih faktora ili sredine u delinkventnom smeru. Svaka linost je svakodnevno pod dejstvom pozitivnih i negativnih uticaja. Koji e uticaji na odreenu linost preovladati zavisi od njegove psihostrukture. One linosti na ije osobine jai uticaj imaju negativni faktori ispoljavaju razne oblike devijantnog ili delinkventnog ponaanja. Linosti kod kojih postoji uska veza izmeu psiholoke strukture i delikta, smatraju se sklonim delinkventnosti. U pitanju su osobe negativnih karakternih crta, kao to su crte agresivnosti, impulsivnosti, malicioznosti, egoizma, osobe deprimirane prirode i druge. a) Agresivnost i kriminalna sklonost Meu najznaajnije patoloke crte karaktera spada agresivnost. Agresivnost je uroeno svojstvo oveka, a u teorijskom smislu je sklonost nasrtljivosti, tendencija da se silom ili drugim oblicima fizike i psihike prinude reavaju konflikti s drugim ili sa sobom (autoagresija). Agresivnost se smatra dispozicijom delinkventnosti kod povratnika i profesionalnih kriminalaca. Svrstava se u uzroke teih oblika socijalne destrukcije, pojava delikata nasilja, akcidentnog kriminaliteta, seksualnih delikata i samoubistava. Osoba koja je sklona agresivnosti u teoriji se oznaava kao agresivna linost. U pitanju je netolerantna, nasrtljiva osoba, sklona konfliktima i reavanju sporova nasiljem i silom. Druga karakteristina patogena crta linosti, veoma bliska agresivnosti, jeste impulsivnost. Impulsivnost predstavlja sklonost afektivnim, usiljenim, nerazumnim i neobuzdanim postupcima, veim delim nezavisnim od svesti, volje i mogunosti kontrole. Impulsivnost je posledica nekontrolisanog delovanja instikta, odnosno superiornosti Ida nad Egom i Superegom. Impulsivne osobe su jako razdraljive, sklone nagonskim postupcima i agresiji. b) Egoizam i egocentrinost kao kriminalne predispozicije Ovo su takoe negativne karakterne osobine i svojstva linosti koja mogu imati kriminogeno svojstvo.

46

K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac)

2012

Egoizam se ispoljava kod oveka u samoivosti, motivacionoj orjentaciji usmerenoj prvenstveno

sebi. Osoba takvog karaktera u ponaanju rukovoena je sopstvenim interesima, sebinou i neoseajnou za druge. Egoizam spada u karakterne osobine velikog broja delinkvenata, a kao kriminogeni faktor u najsnanije motivacione determinante. Egocentrinost je karakterna crta i asocijalna osobina ljudi, sklonost oveka da svojim ponaanjem u sredini stavlja u centar panje sebe i svoje interese. Egocentrik ima iskrivljenu sliku o sopstvenoj veliini, i sujetno je osetljiv i sklon sukobima o tome kako njegovu linost vrednuju drugi. Takve linosti su nestrpljive, netolerantne, autoritarne, dvoline, podle i despotske naravi. c) Malicioznost i kriminalna sklonost Malicioznost ini jednu od bitnih delinkventnih tendencija u karakteru linosti. U optem smislu, ona se manifestuje kao podmuklost, sujeta, zluradost i pakost. Maliciozne osobe poseduju crte egoizma i egocentrinosti, bezoseajnosti i rigidnosti. Takve linosti u izvravanju delikata nasilja imaju osvetniki sindrom, mogu biti vrlo surove u postupcima iivljavanja na rtvi. U osnovi malicioznosti je crta zavisti, koja povremeno prelazi u oseanje mrnje. Osobe s ovim svojstvima sklone su da, bez linog interesa, smiljaju i ine podmukle radnje kako bi drugima naneli tetu. d) Deprivacioni faktori delinkvencije Deprivacija, takoe predstavlja jednu od osobina linosti koja je u osnovi ini asocijalnom i u veoj ili manjoj meri devijantnom. Najee je re o socijalnoj deprivaciji nastaloj usled iskljuivanja oveka iz drutvenih odnosa, to je karakteristino za decu odraslu po domovima ili osuivanu. Linost je prinueno da se odrie ustaljenih obiaja, ograniena je u izboru ponaanja i podlona pritiscima raznih neformalnih grupa. Sve to utie da se osuenik liava statusa slobodne linosti, povlai u sebe i da neprestano bude u sukobu sa strogim normama zatvorskog reima ivota i autonomnih kriminalnih grupa. Deprivacija, u optem znaenju, predstavlja liavanje ili gubitak sadraja ili drai nunih za zadovoljavanje potreba. Uzroci deprivacije su u drutvenoj degradaciji, oseanju odbaenosti drutvene sredine i nemogunosti ostvarenja motiva i potreba, stanja tipinih za osueno lice. Delinkventno ponaanje uslovljeno deprivacijom javlja se kao neposredna posledica nagomilanih frustracija, ije pranjenje moe izazvati kompezacione reakcije izraene u nekom kriminalnom ili drugom devijantnom aktu. Frustracione prepreke se obino manifestuju u negativnom smeru, u formi razdraljivosti, netrpeljivosti, agresije, regresije, fiksacije, i sl. Osnovni oblici deprivacije javljaju se u vidu deprivacije slobode, sigurnosti, heteroseksualnih odnosa, mogunosti sticanja materijalnih dobara, zadovoljavanja duhovnih i kulturnih potreba.

5.4. Temperament To je preteno uroena osobina linosti. Oznaava emocionalni nain reagovanja pojedinca, brzinu, snagu i trajanje oseanja, kao i vrstu dominantnog emocionalnog tona (prijatnost-neprijatnost). Postoje, po Hipokratu i Galenu, etiri tipa temperamenata: a) kolerini, b) sangviniki, c) flegmaatiki i d) melanholiki. Kolerici su od svih vidova temperamenta najskloniji devijantnom ponaanju. 46

K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac)


2012

To su osobe naglih i snanih reakcija, koje se lako uzbuuju, ije su emocije visokog intenziteta. Kolerici se brzo odluuju na akciju i esto se uzbuuju, podloni su neurotinim promenama, emocionalno osetljivi, veoma eksplozivni u reakcijama, skloni afektivnim reakcijama i agresivnom ponaanju. Kod sangvinika preovlauju oseanja nad razumom, jer brzo formiraju miljenje i donose odluke. Brzo prelazi iz loeg u dobro raspoloenje, a obino je vedar. Flegmatici su najodmereniji, emocionalno najstabilniji i najotporniji frustracionim izazovima i uticaju okoline na kriminalnu reakciju. Melanholik retko reaguje, a kad reaguje onda su oseanja vrlo intenzivna i dugo traju. 5.5. Inteligencija i kriminalna orjentacija U najoptijem smislu podrazumeva bistrinu uma. U psihologiji se pod ovim pojmom imaju na umu kapaciteti i sposobnost samostalnog miljenja, razumevanja i prosuivanja postojeih i snalaenja u novim situacijama. Meri se skalama tzv. koeficijenta inteligencije (IQ), a razvoj inteligencije dostie se do 16 godine. Skala koeficijenata inteligencije: IQ ispod 25 idiotija; IQ od 25 do 50 imbecilnost; IQ od 50 do 70 debilnost; IQ od 70 do 80 mentalna zaostalost; IQ od 80 do 90 ispod prosena intelig.; IQ od 90 do 110 prosena inteligencija; IQ od 110 do 120 visoka inteligencija; IQ od 120 do 140 izuzetno obdareni; IQ preko 140 genijalne linosti. Mnogobrojna istraivanja ipak ukazuju na izvesnu konstantu da je proseni IQ kriminalaca izmeu 90-93, dok nekriminalna populacija ima prosenu inteligenciju 100 IQ. Inteligencija u nekim sluajevima ima neposredni a u drugim posredni uticaj na delinkventno ponaanje. Ispodprosena inteligencija neposredno utie na otean proces socijalizacije (vaspitne forme) linosti u bilo kojoj formi da se ona odvija (porodica, kola, socijalna sredina). Iznad prosena inteligencija u nekim sluajevima pojavljuje se kao uslov izvrenja k.dela (privredni kriminalitet, kompjuterski kriminalitet, terorizam).

5.6. Kriminogeni znaaj emocija Emocije se doivljavaju kao subjektivni doivljaj prema stvarima, ljudima, dogaajima i linim postupcima. U optem smislu, emocije ine oseanja, ljudske reakcije u vidu afekata, raspoloenja i strasti na neko zbivanje, osetljivost oveka, uzbuena stanja organizma, uzrujanosti. U kriminologiji se stanjem emocija objanjavaju nestabilnosti linosti u ponaanju. Nekada su prisutne emocionalne blokade, a nekada su emocije prejake. Mnogi kriminolozi povezuju stanje emotivne nestabilnosti i kriminaliteta. Emocionalna nestabilnost je u uskoj vezi s emocionalnom poremeenou. Nauna istraivanja ukazuju na to da su emocionalni poremeaji izraeniji kod delinkventne nego kod nedelinkventne populacije. Delinkvencija dece i maloletnika se najveim delom vezuje za faktore emotivnih poremeaja.

5.7. Motivacioni faktori delinkvencije U sistematizaciji kriminogenih faktora motivi zauzimaju znaajno mesto subjektivnih inilaca uzronosti delinkvencije.

46

K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac)

2012

Motivi su racionalni postupci i ni jedno ljudsko ponaanje, izuzev kod duevnih bolesnika i nesvesnog nehata, nije izvan izvesnog motiva i cilja. Motivi su svesne pobude koje linost, pod odreenim socijalnim uslovima, podstiu na postizanje nekog interesa. Vodineli smatra da na kriminalno ponaanje utie vie, tzv. snop motiva. Prema njemu, uinilac je taj koji sebi postavlja cilj, on je taj koji eli da se taj cilj ostvari izvrenjem k.dela. Nekada kriminalnom aktu moe prethoditi jedan, a nekada u sticaju i vie motiva (npr. uz ljubomoru i uvreda ili osveta i sl.). Motiv je sadran u psihikom odnosu izvrioca prema delu, oteenom i rtvi. U nekim sluajevima motivi su isto kriminalni a u nekim ne, a da za posledicu imaju krivino delo. U krivinopravnom smislu, motiv moe biti privilegovana okolnost ili kvalifikatorno obeleje k.dela. 6. Psihopatoloki faktori Iako savremena nauka ne prihvata tezu o posebnoj (patolokoj) strukturi delinkventne linosti, injenica je da su psihiki poremeaji, naroito neki vidovi, uzrok delinkventnog ponaanja linosti. Otuda u kriminolokim teorijama preovladava miljenje da psihiki poremeaji, delom neposredno ili preteno posredno, utiu na devijantno ponaanje ili tee oblike delinkventnog ponaanja linosti. U mnotvu razliitih klasifikacija psihikih poremeaja, ini se da je najmerodavnija ona koja je ustanovljena meunarodnom klasifikacijom bolesti na: a) duevne poremeaje (duevna zaostalost i duevne bolesti), b) neurotske poremeaje i c) poremeaje linosti. a) Duevni poremeaji Posebnu vrstu psihopatolokih faktora ine tei defekti psihikih funkcija u sferi: svesti, miljenja, opaanja, inteligencije, emocija i raspoloenja. Takva stanja se ispoljavaju u poremeajima nagona, oseajnosti, pamenja, rasuivanja i delovanja. Uzroci mogu biti: a) unutranji (naslee, oboljenja endokrinih lezda) i b) spoljni (povrede, oboljenja glave, psihiki stresovi i intoksikacija). U kriminolokom smislu, duevni poremeaji su znaajni iz aspekta uzronosti delinkventnog ponaanja usled nemogunosti rasuivanja linosti o posledicama postupaka, odnosno stepena njegove odgovornosti u krivinom postupku. Duevna poremeenost prema uzrocima i vrsti moe se razvrstati u dva osnovna tea oblika: a) duevna zaostalost (mentalna retardiranost) vid psihikog poremeaja koji se ogleda u ogranienosti duevnog razvoja (oligofrenija). Razlikuju se tri stepena duevne zaostalosti: idiotija (IQ ispod 30), imbecilnost (IQ od 25-50) i debilnost (IQ od 50-70). b) psihotina stanja psihoze najtei oblici poremeaja mentalnih funkcija. Meu tee oblike psihotinih stanja spadaju: a) izofrenija rascepkanost pojedinih psihikih funkcija; b) paranoja sumanute ideje dominiraju bolesnikovom linou, bolesne ideje proganjanja i sl.; c) epilepsija padavica - povremena poremeenost funkcije svesti.

6.3. Neurotini poremeaji Nije re o bolesti ve o jednoj vrsti lakih poremeaja u sferi volje i motivacije kojih je linost svesna.

46

K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac)

2012

Neurotini prestupnik je delinkvent kod koga ponaanje stalno varira izmeu normalnog i patolokog: (kleptomanija, piromanija, anksioznost strepnja od nekog nastupajueg dogaaja, histerija, fobija, opsesija, depresija). 6.4. Poremeaji linosti Prema meunarodnoj klasifikaciji bolesti u poremeaje linosti spadaju pojave: manije, psihopatije, afektivnih, paranoidnih, izoidnih i epileptoidnih poremeaja. VI SOCIJALNI FAKTORI Socijalni (spoljni) faktori su oni inioci uticaja na drutvo, pojedinca i njegovo ponaanje koji vode poreklo iz drutvenih odnosa i socijalnih uslova. Takvi faktori su objektivne prirode i deluju na due vreme. Ovi faktori se moraju posmatrati u kauzalitetu s predispozicijama linosti, njenim biolokim stanjem i psihostrukturom. 1. Ekonomski uslovi 1) Ekonomske determinante socijalnih devijacija Za izuavanje delinkvencije od izuzetnog su znaaja ekonomski uslovi razvoja drutva: ekonomske krize, materijalna pozicija i status oveka, stanje i razlike u ekonomskom poloaju odreenih kategorija stanovnitva (beda, siromatvo, bogatstvo). Ekonomske krize drutva i ekonomska nesigurnost pojedinaca i drutva ine opte determinante kriminaliteta. Takva stanja se karakteriu tekim privrednim poremeajima u ekonomiji to se odraava na drutveno stanje i odnose u odreenoj zemlji. Pratee posledice su: nezaposlenost; smanjena platena sposobnost; nizak standard graana; ograniene mogunosti investiranja; pojava bankrotstva; drugi oblici propadanja privrednih subjekata i sl. U uslovima ekonomskih kriza kriminalitet se razvija u epideminim razmerama. Ekonomsku krizu nuno prati raslojavanje stanovnitva: kriminalno bogaenje na jednoj i ubrzano siromaenje na drugoj strani. Javlja se itav niz socijalnih problema: nezaposlenost; niske zarade; opte siromatvo; profiterstvo; razna krijumarenja; pljake, ugroavanje line i imovinske sigurnost graana; drutvena dezorganizacija i sl. Drutvena dezorganizacija je logina posledica takvog stanja: porodine krize; depresija; porast alkoholizma i prostitucije; krae; prevare; nedozvoljena trgovina; pekulacije; nezakonite transakcije. Nastaje oseanje materijalne ugroenosti i oseanje nesigurnosti. Kada oseanje nesigurnosti postane opta pojava, u pitanju je ozbiljan indikator ekonomskih kriza i jedan od kriminogenih faktora. Poznati holandski kriminolog Bonger smatrao je da su ekonomski uslovi i nesigurnost glavni uzroci delinkvencije. 2) Siromatvo kao kriminogeni faktor Siromatvo predstavlja stanje nepostojanja ekonomskih, socijalnih i kulturnih uslova za zadovoljavanje osnovnih biolokih i drugih ljudskih potreba i odravanje egzistencijalnih uslova ivota. Mark Aureli je smatrao da je siromatvo majka zloina. Predstavnik klasine socioloke kole List smatra da se zloin raa iz nude i siromatva, a da e se poboljanjem materijalnih uslova kriminalitet smanjiti. injenica je da je siromatvo jedan od generatora delinkventnog ponaanja, posebno imovinskog karaktera. U tipologiji kriminalnih pojava naziva se kao tzv. kriminalitet oskudice.

46

K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac)

2012

Posredne posledice siromatva su: neobrazovanje; nedovoljna zaposlenost; niski prihodi; slab porodini status; nedovoljna kultura; negativan uticaj na emocionalni razvoj dece; pojava alkoholizma i dr. devijantnih pojava. Tarde je smatrao da je veina ubica i notornih kradljivaca poela svoj ivot kao naputena deca ili skitnice. Milutinovi tvrdi da ekonomski ugroeni slojevi i pojedinci, kada se nalaze u drutveno degradiranom poloaju koji ih navodi na vrenje inkriminisanih delatnosti... doivljavaju na svakom koraku ponienje svoje linosti i dostojanstva, pa stoga nemaju razloga da svoje ponaanje odravaju u okviru zakona. Siromatvo i nezaposlenost generiu delinkventne sklonosti. Najtea posledica nezaposlenosti je siromatvo. 3) Bogatstvo i kriminalitet (kriminalitet izobilja) Statistiki podaci ukazuju da je imovinski kriminalitet u razvijenim zemljama u porastu, i pored injenice da se standard stanovnitva u tim zemljama uveava. Mnogi autori smatraju da bogatstvo, izobilje, parazitizam i potreba za raskonim ivotom, mogu biti u nekim oblicima kriminaliteta element uzronosti. Takav je sluaj s organizovanim kriminalitetom povlaenih drutvenih slojeva. Bogatstvo je izazov za jo vee bogaenje. To je jedan od kriminogenih faktora u vidu pohlepnosti kod motiva sticanja profita na nezakoniti nain. Bogatstvo se javlja kao uzronik profiterskih interesa. Tenja za bogaenjem kod nekih osoba nema granica, ni u pogledu potreba, ni u pogledu obima, pri emu se ne biraju sredstva ni naini za brzo sticanje kapitala, pa i po cenu da se to izvede najteim oblicima privrednog i organizovanog kriminala. U veoma razvijenim zemljama, sa poveanjem standarda u porastu je kriminalitet, i to njegovi najorganizovaniji oblici. Kriminalitet iz siromatva i izobilja razlikuju se po pojavnim oblicima. U prvom sluaju preovladavaju imovinski delikti, a u drugom, privrednog i organizovanog kriminaliteta. Drutvene posledice kriminaliteta bogatih su neuporedivo vee i tetnije. 4) Migracioni faktori Migracije predstavljaju fiziko kretanje, seobe stanovnitva u prostoru, njihovo privremeno ili trajno preseljavanje (imigracija ili emigracija) iz jednog sociokulturnog ambijenta u drugi, iz jedne zemlje u drugu. Mogu biti uslovljene politikim ili ekonomskim iniocima, dobrovoljne ili prinudne. Posledice migracija su mnogi socijalni problemi koji se negativno odraavaju na razvoj linosti, je se kidaju veze sa porodicom i susedstvom. Pojavljuju se: usamljenost; izgubljenost; deprivacija, gubljenje rodbinskih i drugih veza i sl. U novoj sredini migranti se susreu sa novim iskuenjima: alkoholizam, narkomanija; prostitucija i delinkvencija. Za migrante su vezani problemi adaptacije i kulturni konflikti koji su praeni nezaposlenou, nedostatkom stambenih, zdravstvenih i drugih uslova. Kulturni konflikti stvaraju latentno stanje potencijalnog prerastanja u neprijateljstvo ili agresiju. Sve to ima za posledicu pojave kulturnog antagonizma, izazivanje povreda javnog reda, pa i delinkvenciju teih oblika. Poseban problem predstavljaju ilegalne migracije, gde se direktno ugrauju i krijumarenje i trgovina ljudima kao jedan od najunosnijih izvora zarade za organizovani kriminalitet, gde su siromani migranti samo ukalkulisane rtve.

46

K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac)

2012

Migracije imaju esto veze sa urbanizacijom, pri emu dolaze do izraaja: problemi adaptacije; sukobi kultura; nezaposlenost; stambeni i zdravstveni problemi. Veina kriminologa ukazuje na uslovljenost urbanizacije i kriminaliteta, zbog nekoliko elemenata: a) faktor zakona velikih brojeva vei broj ljudi podrazumeva i vei broj asocijalnih; b) faktor pauperizacije nezaposlenost i beda manifestuju se vie u urbanim, nego u ruralnim podrujima; c) faktor iskuenja grad nudi mnogo vie izazova za laku zaradu nego selo; d) faktor anonimnosti individua u gradu je usamljena i nepoznata, to joj pogoduje u zatiti od otkrivanja u kriminalnim radnjama i e) faktor interakcije i imitacije nosioci delinkventnog ponaanja ive, preteno u gradu i u svojoj sredini lake reprodukuju kriminalce, nego na selu. 5) Tranzicija i kriminalitet M. Godlije izrazom period tranzicije oznaava posebnu fazu u evoluciji nekog drutva, fazu u kojoj se ono susree sa sve veim unutranjim i spoljanjim tekoama, i kada se u isto vreme pojavljuju novi privredni i drutveni odnosi koji e se, bre ili sporije, vie ili manje nasilno, proirivati i postajati uslovi funkcionisanja jednog novog drutva. J. Petrovi smatra da bi tranzicija trebalo da podrazumeva promenu oblika upravljanja drutvom. Postavlja se pitanje u kojoj meri procesi tranzicije utiu na pojavu kriminaliteta. Bive jugoslovenske republike takoe prolaze kroz fazu tranzicije. Kriminalizacija bitnih segmenata politikih i ekonomskih odnosa u velikom broju zemalja u tranziciji, rasprile su iluzije o ekspresnom putu u bogato drutvo, jer su i danas suoena sa krizom. U takvim uslovima organizovani kriminalitet dobio je mogunost za veu drutvenu afirmaciju i ozbiljniji uticaj u drutvu. Nekontrolisano irenje korupcije u privrednim, bankarskim i finansijskim oblastima i institucijama i nasilja kao metoda ostvarivanja politikih ciljeva aktiviralo je sve destruktivne potencijale drutva. Kontrolna funkcija privatizacije, namerno ili sluajno, svesno ili nesvesno, postavljena je tako da ide na ruku organizovanom kriminalitetu.

6) Ratni uslovi i kriminalitet Posledice ratova nisu samo socijalne, ve se duboko odraavaju i na psihike funkcije i duevno zdravlje oveka. Istraivanja ukazuju na to da se u ratnim uslovima kriminalitet znatno uveava, meu omladinom naroito. Uticaj rata na pojave kriminaliteta ispoljava se u svim fazama ( uoi, u toku i neposredno posle rata). Posledice: nestaica robe; pekulativni vidovi ponaanja; verc; gomilanje zaliha; pokretljivost stanovnitva; pojave izbeglitva; nedostatak egzistencijalnih uslova ivota i sl. dovode do delinkventnih ponaanja. Legalne dravne institucije oteano funkcioniu, a izvrioci k.dela su esto nedostupni dravnim organima. Pored rata, i druge vanredne okolnosti, takoe bitno uzrokuju kriminalitet (elementarne nesree veih razmera, socijalni nemiri i sl.).

7) Uticaj obrazovanja na kriminalitet Obrazovanje kao socijalni proces je oblik vaspitanja i socijalizacije linosti i osposobljavanja za profesionalnu delatnost i zanimanje. Obrazovanjem se stiu navike, nain ivota i ponaanja. On je uslov za odravanje i poboljanje ivotnog standarda.

46

K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac)


2012

Pitanje u kojoj meri je obrazovanje kriminogeni faktor je veoma sporno. U kriminologiji prevladavaju miljenja Ferija i Bongera da s viim stepenom obrazovanja opada i kriminalitet. U vezi s uticajem obrazovanja na kriminalitet Pinatel smatra da u teoriji postoje tri pristupa: a) pesimistiki (Garofalo i Tarde); Garofalo je smatrao da obrazovanje nema direktnog uticaja na opadanje kriminaliteta. Suprotnog je miljenja Tarde koji smatra da stepen obrazovanja utie na kvalitet, ako ne i na kvantitet zloina. b) optimistiki (Feri, Bonger, Hojer, Ferguson); Feri je smatrao da obrazovanje pomae da se kod velike mase potencijalnih izvrioca k.dela ispravi ili umanji ona nepromiljenost koja kod njih predstavlja najjai stimulans u pravcu kriminaliteta. Bonger dokazuje da izmeu obrazovanja i kriminaliteta stoji neposredna veza. Ferguson govori o tome da je kolska sprema najsnaniji faktor delinkventnosti. Hojer smatra da obrazovanje prua vrst temelj koje pojedincu omoguava da nae zaposlenje i da na taj nain poteno ivi. c) meoviti (Lombrozo i De Gref); Lombrozo je smatrao da obrazovanje u zemljama gde ono nije razvijeno u poetku deluje na poveanje svih oblika kriminala osim ubistava, a kada se razvije utie na smanjenje najokrutnijih oblika, ali i na poveavanje nekih drugih vidova. De Gref je mislio da obrazovanje ne igra nikakvu ulogu i procenat izvrioca k.dela moe ostati isti uprkos veem nivou obrazovanja, ali prihvata da se najvei broj izvrilaca regrutuje iz manje obrazovnih sredina. Uporeujui navedene pristupe, Pinatel zakljuuje: a) da pesimistika verzija nema validnosti; b) da se optimistika moe delom usvojiti iz manje obrazovnih sredina regrutuje se vei broj delinkvenata; c) te da je meovita teorija najprihvatljivija. Pinatel smatra da obrazovanje svakako favorizuje kriminalitet kradljivaca i povratnika, ali predstavlja snanu konicu protiv paljevina, seksualnih delikata i ubistava. Iako podaci ukazuju da u strukturi delinkvenata preovlauju osobe sa niim stepenom obrazovanja, u teoriji nije dokazano: a) da se nedostatak obrazovanja zakonomerno mora odraziti devijantno; b) kao ni da je s viim obrazovanjem iskljuena devijantnost. Obrazovanje je u uskoj vezi sa zanimanjem, koje je u mnogim sluajevima uslov za izvrenje k.dela. Istraivanja ukazuju da je srazmerno stepenu neobrazovanosti, kriminalitet prisutniji u nekim drutvenim sredinama (romska populacija). Lica sa niim stepenom obrazovanja iskazuju vei stepen kriminogenog ponaanja zato to nisu dovoljno socijalizovani. Njihov kulturni i obrazovni nivo manje je u mogunosti da shvati razlike u ponaanju, da pronae odgovarajue zaposlenje i da uestvuje u drutvenom ivotu. Takva lica su sklonija vrenju imovinskih i delikata nasilja. S druge strane, neki vidovi kriminaliteta (kompjuterski kriminalitet, privredni kriminalitet, organizovani kriminalitet) uslovljeni su visoko strunim znanjem. U tesnoj vezi sa obrazovanjem je i proces vaspitanja. To je proces prenoenja kulturnih obrazaca na pojedinca i grupe u razvoju, u postupku socijalizacije linosti. Odvija se u razliitim uslovima socijalne sredine: porodica, kola, socijalna sredina vrnjaka i sl. Vaspitanjem linost prevladava egoistine, egocentrine i devijantne tendencije. U vezi sa obrazovanjem postavlja se i pitanje kako kola i kolska sredina utie na delinkventnu orjentaciju, pre svega dece i maloletnika.

46

K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac)

2012

Od organizovanosti, kolskih programa i nastavnog procesa umnogome zavisi razvoj mlade linosti i njegovo drutveno ponaanje. 8) Uticaj masovnih medija na kriminalitet Mediji i medijski kriminalitet su nezaobilazna tema savremene kriminoloke literature. Masovni mediji opti naziv za prenosnike informacija, odnosno sredstva komunikacija razliite tehnike i funkcionalne sadrine (radio i televizija, novine, filmovi, asopisi, i dr. tampa). Savremeni mediji imaju mnogobrojne mogunosti da rafinirano i otvoreno utiu na funkcionisanje modernog drutvenog ivota. U savremenom drutvu oni su postali jedan od najznaajnijih inilaca uticaja na socijalizaciju mladih, bitan faktor na formiranje njihovih vrednosnih stavova i modela ponaanja. Veoma su podeljena shvatanja o uticaju sredstava informisanja na delinkventnost. Pretena shvatanja i istraivanja ukazuju, ipak, na brojne negativne uticaje efekata medijskih sadraja na kriminalnu formu ispoljavanja, mada mnogi osporavaju ovakve teze. Veoma je zastupljeno stanovite da nasilje u medijskim scenama utie na redukciju agresivnih nagona kod gledalaca (hipoteze o katarzi). Sociolozi navode da mediji nisu indikatori i inspiratori kriminalne orjentacije, niti se mogu smatrati uzronicima nasilja i kriminalnog ponaanja, ve vie agensom dodatnog uticaja na kriminalnu motivaciju. M.Milutinovi smatra da uticaj literature, tampe i filma ne moe imati neposrednog kriminogenog faktora. Uloga medija u prevenciji kriminaliteta je izuzetno velika. Objektivno informisanje javnosti o pojavama delinkvencije u sredstvima javnog informisanja bitno utie na pozitivne predstave, formiranje stavova javnog mnjenja, i samim tim na efekte drutvene reakcije u oblasti suzbijanja kriminaliteta. Medijski kriminalitet je vrsta delinkvencije i tipologija kriminalnih pojava uslovljena podsticajima masovnih medija na kriminalitet. Najizrazitiji nain zloupotrebe medija je u sprezi privatnih medija i ekonomskih, dravnih i partijskih centara moi. U kriminolokom smislu, masovni mediji su u mogunosti da trajno uobliavaju svest ispiranjem mozga, kao sredstvom ideoloke i politike manipulacije. Nai autori smatraju da se najvaniji faktori kriminalnih podsticaja, koji dolaze posredstvom medija, ogledaju u: a) bespotednoj borbi medija za osvajanje to veeg prostora i pridobijanje to veeg broja gledalaca; b) komercijalizacija nasilja i drugih vidova kriminaliteta, kao visoko kotirane robe na tritu; c) uestalost i broj konflikata koji lako pronalaze put do gledalaca. Kada su u pitanju tampa i razni anrovi literature, prevladavaju stavovi da ne postoje pouzdani pokazatelji njihovog kriminalnog uticaja. Kriminalitet i drugi vidovi prestupnikog ponaanja u tampi zauzimaju vidno mesto. U literaturi prevladavaju miljenja da tampa sa und i pornografskim sadrajem moe imati negativan uticaj i predstavljati delinkventni faktor. Od svih sredstava masovnih komunikacija, najvei uticaj u savremenim drutvima ima televizija sa mnogobrojnim stanicama i mnotvom kanala. Negativan uticaj masovnih medija na maloletnike je najvidljiviji i to na vie naina: a) maloletnici prihvataju vrednosti koje im se nude putem medija i padaju pod njihov uticaj; b) mladi se identifikuju, oponaaju devijantne grupe ili pojedince; c) ve formirane kriminalce inspirie na izbor sredstava i metoda za izvrenje delikata (ue se kriminalne tehnike); d) podsticanje nasilja i agresivnosti maloletnika i dece. Nemaki kriminolog najder smatra da je medijski kriminalitet iskljuivo nasilniki, nasilje se ulepava i estetski prikazuje. 46

K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac)

2012

9) Porodini faktori Porodica predstavlja najstariji oblik socijalne zajednice, najhomogenija, najvra i najtrajnija zajednica u svim istorijskim tipovima drutva. Porodina sredina se smatra jednom od bitnih determinanti ponaanja linosti, posebno delinkvencije dece i maloletnika. Ovaj faktor, kao neposredni ili posredni faktor uvaava veina kriminolokih teorija. Porodica je drutvena sredina u kojoj se odvija primarni proces vaspitanja i socijalizacije linosti. Svako odsustvo vaspitne funkcije porodice, strukturalnog raspada i dezorganizacije vodi u neki oblik devijacije ili delinkvencije. Na uzrok kriminaliteta najveim delom utiu strukturalne anomalije u porodici, a posebno poremeaj porodinih odnosa i poremeaj porodine strukture. Poremeaji u branim odnosima smatraju se jednim od mikrogrupnih faktora devijantnosti, kako kod suprunika, tako i kod dece. Posledice porodinih poremeaja: poligamija, dvobranost, vanbranost s maloletnim licem, zlostavljanje i zaputanje maloletne dece, krenje porodinih obaveza, pojave porodinih nasilja, incest, odnosno rodoskrvljenja. Najtee forme porodinih kriza uzrokovane su tekim drutvenim i ekonomskim uslovima kojima su lanovi porodice izloeni: nezaposlenost, stambena nezbrinutost, zdravstvena ugroenost, materijalna ugroenost i sl. Nain vaspitanja u porodici je bitan uslov ponaanja dece u svim razvojnim fazama. Strogo vaspitanje i kanjavanje stvara psiholoki invalidnu linost, nesigurnu i depresivnu. Nedostatak vaspitanja stvara agresivnu linost, bez oseanja za granice drutveno doputenog i normalnog. Lombrozo je uoio da se meu kriminalcima nalazi veliki broj dece poronih roditelja, vanbrane dece i siroadi. 10) Slobodno vreme Slobodno vreme je ono vreme koje oveka ne obavezuje radom, ve je preputeno slobodnom izboru aktivnosti pojedinca. Ono je bitan faktor sa ozbiljnim odrazima na razvoj, formiranje i zrelost linosti. Ono je posebno bitno kod mladih linosti, jer se devijantnost najee raa zbog dokolice. Dosada se smatra jednim od uzroka devijantnog ponaanja, posebno maloletnika. Fenomen dosade i dokolice u ivotu mladog oveka je veoma izazovan. 11) Socijalna obeleja i kriminalitet a) drutveni status; b) profesija; c) pol; d) narodnost; e) uzrast; 12) Oblici drutvene svesti i kriminalitet a) politika; b) religija c) ideologija; d) moral; e) pravo. 13. Socijalno-patoloke pojave a) alkoholizam; b) narkomanija; c) seksualne devijacije; 46

K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac) d) prostitucija; e) kocka i sl.

2012

VII POJAVNI OBLICI KRIMINALITETA Kriminalitet, u najoptijem smislu, je skup drutvenih pojava kojima se ugroavaju univerzalne drutvene vrednosti, a koje su kao takve sankcionisane krivinim pravom. U tipolokim klasifikacijama kriminalnog ponaanja, u naunoj i strunoj literaturi prisutni su veoma razliiti pristupi. Ne postoji idealna fenomenoloka klasifikacija. Podela kriminaliteta: 1) delikti nasilja; 2) imovinski delikti; 3) privredni kriminalitet; 4) organizovani kriminalitet; 5) kompjuterski kriminalitet; 6) saobraajna delinkvencija; 7) seksualna delinkvencija; 8) politiki kriminalitet, 9) ekoloki kriminalitet; 10) maloletnika delinkvencija; 11) recidivizam. 1) DELIKTI NASILJA Svi oblici kriminaliteta su odreenom smislu akti nasilja. Nasilje predstavlja drsku i bezobzirnu primenu fizike sile, protivpravnog ugroavanja integriteta oveka i drugih javnih dobara i drutvenih vrednosti. Nasilje se manifestuje na ulici, na poslu, sportskim priredbama, drugim javnim skupovima, u porodici, kolskoj sredini i dr. Vrste nasilja: a) krvni delikti; b) porodino nasilje; c) delikti protiv ovenosti; d) terorizam; e) politika delinkvencija. a) Krvni delikti Krvni delikti podrazumevaju sva dela uperena protiv fizikog integriteta linosti, delikti izvreni primenom sile i nasilja. Najtei oblici krvnih delikata su: a) ubistva; i b) teke telesne povrede. Ubistvo je liavanje ivota drugog lica ljudskom radnjom. Vrste ubistava: a) obino ubistvo; b) teko ubistvo; c) privilegovano ubistvo.

Teka (kvalifikovana) ubistva: a) ubistvo na svirep ili podmukao nain; b) ubistvo vie lica; c) ubistvo slubenog lica u vrenju slubene dunosti; d) ubistvo iz bezobzirne osvete; 46

K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac) e) ubistvo deteta ili bremenite ene.

2012

Privilegovana ubistva: a) ubistvo na mah; b) ubistvo iz nehata; c) ubistvo deteta pri poroaju (edomorstvo). Motivi i uzroci ubistava mogu biti razliiti. Pojam ubice Lombrozov tip ubice roeni zloinac. Tipologija ubica prema psiholokom profilu L.Kron je analizirala profil 142 ispitanika osuene ubice i razvrstala ih na pet kategorija (tipova): a) neurotini tip 6,3%; U ovoj grupi najvie ima alkoholiara, ali i ljudi najvieg stepena obrazovanja. U najveem broju sluajeva ubijaju bliske roake ili prijatelje i vrlo esto iz seksualne ljubomore. b) paranoidan tip je uz normalni, najei -28,17%. U pitanju su socijalno preosetljive osobe, sa prikrivenom agresivnou. Preteno potiu iz razorenih i alkoholiarskih porodica. esto su i povratnici. Imaju loa iskustva iz detinjstva i negativan odnos prema majci. Imaju najnii stepen obrazovanja u odnosu na ostale. c) simulativni tip 12,68%. Uglavnom ne potiu iz razorenih porodica, skloni su ubistvu bliskih osoba i izuzetno su agresivni prema okolini. Takoe su u veini sa niim obrazovanjem. d) depresivni profil 23,94%. U pitanju su socijalno izolovane osobe, povuene, kod kojih dominira pesimizam, beskorisnost i nemaju samopouzdanja. Dela najee ine u alkoholisanom stanju. e) normalni profil 28,87%. Najvei broj ubica je sa viom i visokom strunom spremom, potiu iz problematinih porodica, a rtve su poznanici, prijatelji i rodbina. Za sve navedene profile je karakteristino da su kao deca zlostavljani od strane roditelja ili suseda. Najpotpuniju tipologiju ubica daju klinika istraivanja: normalni, izofreni, psihopatski, alkoholiarski, sadistiki, depresivni, osvetniki, psihotini, histerini, mentalno zaostali, seksualni tip, pasivno agresivni tip,deca ubice i tip sa organskim modanim poremeajem. Serijski ubica homicidoman Kriterijumi za klasifikovanje nekoga kao serijskog ubice su prema miljenju Egera: a) da je izvrio minimalno 3-4 ubistva sa izvesnim vremenskim pauzama izmeu pojedinanih sluajeva; b) da su ubice i rtve do delikta jedni drugima nepoznati; c) sadistiko iivljavanje nad rtvom; d) motivi uglavnom psiholoki, a ne materijalni; e) da rtve za ubicu imaju simbolian znaaj; f) rtve su obino rizine i ranjive grupe. FBI jedna od definicija: Serijska ubistva podrazumevaju etiri ili vie rtava, koja poine depresivne i paranoidne osobe, koje vide sebe kao misionare ili heroje, besno kanjavajui svet kojeg se boje ili ga mrze.

2) Porodino nasilje Uvek je postojalo i bilo veoma rasprostranjeno. Uvek je imalo ozbiljne porodice, naroito za ene i decu. Nasilje u porodici smatra se jednim od najteih oblika krenja ljudskih prava. Prema tipu i motivu korienih sredstava, porodinim nasiljem moemo smatrati: 46

K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac) a) fiziko (udaranje, premlaivanje i sl.); b) seksualno; c) verbalno; d) psiholoko; e) ekonomsko; f) strukturalno ( ograiavanje slobode kretanja, kontakata i sl.); g) duhovno i dr. Uzroci porodinog nasilja; Nasilje prema deci; Brano nasilje: a) lino; b) strukturalno status manje vrednosti, nepotovanje i sl.

2012

3) Delikti protiv ovenosti Delikti protiv ovenosti i meunarodnog prava podrazumevaju skup k.dela iji je opti zatitni objekt nacionalna, etnika, rasna ili verska grupa, civilno stanovnitvo, telesni integritet i slobode graana. Meunarodna klasifikacija ovih zloina podrazumeva: a) zloini protiv mira; b) zloini protiv humanitarnog prava; c) ratni zloini; d) zloini genocida. a) Zloini protiv mira sastoje se u pripremanju rata, njegovom planiranju i zapoinjanju agresiji. b) Zloini protiv humanitarnog prava Najvanija odlika savremenih ratova je odbacivanje principa vitetva, fer ratovanja, i potovanje obiaja ratnih pravila. Ubistva protivnika na i van bojnog polja, ubistva zarobljenika i bolesnika, unitavanje, istrebljivanje, etniko ienje, i sl. a sve pod formom kolateralne tete postalo je esta pojava. c) Delikti genocida predstavljaju sistematsko unitavanje nacionalnih, verskih, etnikih ili rasnih grupa. Prema Konvenciji o genocidu, koju su donele UN 1948. godine, genocid je proglaen meunarodnim deliktom. Sutina delikta sastoji se u nameri da se potpuno ili delimino uniti neka nacionalna, rasna, ili verska grupa, ubistvima, tekim naruavanjem fizikog ili duevnog zdravlja ili nanoenje patnji, prinudnim raseljavanjem ili istrebljenjem ljudi. d) Ratni zloini Ratni zloini su teki oblici povrede meunarodnog ratnog prava i pravila voenja rata. Njima su obuhvaeni nehumani postupci i zloini za vreme rata prema civilnom stanovnitvu, protiv ranjenika i bolesnika, te ratnih zarobljenika, prema kulturnim, istorijskim, zdravstvenim i drugim civilnim objektima ukoliko ne slue u ratne svrhe. Nasilje u tim deliktima podrazumeva: ubistva, zlostavljanje, kolektivno zastraivanje, kanjavanje, odvoenje u koncentracione logore, prisilno raseljavanje, prisiljavanje na prinudni rad, nanoenje patnji i dr. Izvrioci k.dela protiv ovenosti podvode se pod opti naziv ratni zloinci. To je poseban tip kriminalne linosti, gde spadaju: direktni i indirektni naredbodavci. Direktni naredbodavci su osobe iz srednjeg i visokog vojnog komandnog kadra, koji neposredno nareuju izvravanje dela ratnih zloina i zloina genocida. Indirektni naredbodavci su najee najvii politiki, dravni i nacionalni lideri koji svesno, podstiu direkne izvrioce na zloin.

4) Terorizam 46

K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac)


2012

Latinska re - terror, terrois jak strah. Terorizam podrazumeva doktrinu, metod i sredstvo izazivanja straha i nesigurnosti kod graana sistematskom upotrebom nasilja radi ostvarivanja odreenih, prvenstveno politikih ciljeva. Savremeni terorizam odlikuju: a) visok stepen organizovanosti; b) globalizam; c) profesionalizam; d) zloupotreba tehnikih dostignua; e) velika finansijska mo steena pranjem novca; f) korienje ekstranormalnih oblika politikog nasilja; g) zastraivanje; i) specifina organizaciona i kadrovska struktura organizacija i njenih pripadnika zasnovana na ideolokim, nacionalnim, rasnim ili verskim osnovama; j) posebnosti cilja izazivanje psihoze opte opasnosti; k) neselektivnost ciljeva; l) bezobzirnost i izuzetna surovost pri izvravanju akcija; lj) aktivnost usmerena prema velikom broju graana, nedunim i nemonim osobama; m) raznovrsnost i i stalno proirivanje spektra objekata napada; i sl. Vrste terorizma Postoje razliite klasifikacije tipologije terorizma. U literaturi je najea podela na: a) meunarodni; b) dravni; c) individualni; i d) grupni terorizam. Meunarodni terorizam Meunarodno pravo za sada nije definisalo terorizam, a samim tim ni predvidelo krivine sankcije za njegove aktere, ve je kroz pojedinane akte (konvencije) odredilo samo pojedina k.dela terorizma (otmice vazduhoplova, bombaki napadi, uzimanje talaca, napadi na meunarodno zatiena lica i sl.). U strunoj literaturi: meunarodni terorizam se u poetnoj fazi prouavanja odnosio na teroristike akte sa inostranim elementom, da bi kasnije ovaj pojam obuhvatao svaki napad na neko, meunarodnim pravom, zatieno dobro. Radoslav Gainovi: meunarodni terorizam je skup meunarodnim pravom zabranjenih aktivnosti usmerenih prema pojedincima, grupi, dravi, njenim institucijama i dobrima (avioni, brodovi, ambasade i sl.), koje izvode teroristi pojedinci, teroristike organizacije ili drava radi ostvarivanja svojih ciljeva - naruavajui time stabilnost te drave, odnosno meunarodne zajednice, kao krenje konvencija o zatiti ljudskih prava i sloboda. U najirem smislu, meunarodni terorizam se moe razvrstati na: a) transnacionalni; i b) meudravni.

P. iovaki je izveo jednu od najnovijih klasifikacija: a) religijski; b) politiki; c) dravni; d) terorizam asociran sa organizovanim kriminalitetom; i e) patoloki terorizam.

46

K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac)

2012

a) Religijski terorizam inspirisan je religijskim fundamentalizmom, u kome se nasilje uvek nazire kao pretea senka. b) Politiki terorizam u savremeno obino nastaje u nerazvijenom svetu i uslovljen je fenomenom ekonomskih kriza i sukoba izmeu bogatih i siromanih i politikim ambicijama jednih da promene stanje i status, i drugih da ga odre ili proire. c) Dravni terorizam ima najrazliitije forme. Svojstven je diktatorskim reimima, moe biti usmeren protiv sopstvenog stanovnitva, ali i protiv drugih drava. U drugim tipologijama definie se kao skup mera koje podrazumevaju stvaranje uslova i neposrednog preduzimanja teroristikih akata koje vri drava preko svojih specijalizovanih organa. Kombs uvodi sledeu podelu: a) tajni dravni terorizam koji podrazumeva direktno, ali ne otvoreno, uee dravnih slubenika u teroristikim akcijama; i b) terorizam podravan od drave u kome drava ili privatna grupa uestvuju u izvoenju akcija u korist drave, gde je drava naruilac, ali ne i neophodno aktivan uesnik u teroristikim aktima. d) Terorizam i organizovani kriminalitet Kao oblik organizovanog kriminaliteta, terorizam podrazumeva postojanje dobro organizovane i strukturisane kriminalne organizacije, koju finansira drava, sa kojom su uspostavljene odgovarajue veze, to akterima teroristike delatnosti obezbeuje sigurnost od krivinog progona i znatnu imovinsku korist. e) Patoloki terorizam podrazumeva oblik terorizma kada individue ili grupe teroriu druga lica prvenstveno da budu primeeni, da skrenu panju drutva ponekad i itavog sveta na sebe Teroristike organizacije Terorizam je u sutini, profesionalni i preteno kolektivni oblik kriminaliteta. Teroristike organizacije su posebne profesionalne organizacije kriminalne orjentacije, koje odlikuju stroga pravila unutranje hijerarhije i militantne organizacije, fanatizam i solidarnost lanstva i anonimnost lanstva. Prema tome, bitne karakteristike teroristikih organizacija su: a) organizacione osnove; b) hijerarhija; c) fanatizam pripadnika; d) planska aktivnost; e) finansiranje. 5) Politika delinkvencija U tipologiji kriminalnih pojava to je vrsta prestupnitva odreena politikim ciljem ili motivima izvrioca. 2) IMOVINSKI KRIMINALITET Imovinski delikti su vrsta k.dela kojima se ugroavaju imovinska prava graana i drugih pravnih subjekata. Ovi delikti spadaju u vrstu klasinog kriminaliteta. Po obimu ine najbrojniju vrstu k.dela i vid delikvencije gde postoji najvei stepen profesionalizacije. Izvrioci ovih dela, posle silovanja, u najveem delu su povratnici(30%) Imovinske delikte moemo razvrstati na: a) klasine delikte, b) delikte sa elementom fizikog nasilja, c) prevarne delikte, d) delikte bez motiva koristoljublja. KLASINI IMOVINSKI DELIKTI

46

K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac)

2012

U ove delikte spadaju sve vrste kraa i dr. oblici nezakonitok prisvajanja tue pokretne i nepokretne imovine. S obzirom na vrednost, vreme i nain izvrenja, moe biti: - sitna kraa, - obina kraa, - teka kraa, - razbojnika kraa. Sitna kraa je k.delo gde je predmet prisvajanja stvar male vrednosti. Teka i razbojnika kraa su kvalifikovani oblici krae. Teka kraa podrazumeva krau: izvrenu provaljivanjem i obijanjem; za vreme elementarnih nepogoda; na posebno drzak i opasan nain; ako je ukradeno dobro vee vrednosti; ako su kraom ugroena neka opta drutvena dobra; u sprezi sa organizovanim kriminalitetom. IMOVINSKI DELIKTI FIZIKOG NASILJA U ove delikte spadaju najtei oblici ove vrste k.dela kod kojih su fizika sila i pretnja prema rtvi osnov metoda i sredstava izvrenja delikta. Tu spadaju: - razbojnitvo, - razbojnika kraa, - iznuda i ucena. Razbojnitvo podrazumeva oduzimanje i prisvajanje tue pokretne stvari primenom grube sile ili ozbiljne pretnje na ivot i telo. Razbojnika kraa je kraa kada izvrilac bude zateen pri izvrenju krae pa upotrebi silu ili ozbiljnu pretnju prema drugom da bi zadrao ukradenu stvar. Reket savremeni vidovi reketarstva, u krivinom pravnom smislu ucene i iznude. Reket je posebna vrsta kriminalne rente, oblik profesionalnog kriminaliteta zasnovan na sistemu prinude i nasilja. To je uterivanje duga u oblasti profesionalnog kriminaliteta. PREVARNI IMOVINSKI DELIKTI To su k.dela prevarnog karaktera koje izvilac uini pribavljanjem pokretnih stvari koje su mu poverene (utaja) ili pribavljanjem kakve imovinske koristi dovoenjem u zabludi (prevara), te lanim prikazivanjem injenica na osnovu kojih se mogu dobiti krediti, subvencije ili druge pogodnosti i slino. OSTALI OBLICI U ostale oblike spadaju oni delikti, koji nemaju prevashodno koristoljubivi motiv, ali se njma onemoguavaju ili oteuju odreena imovinska prava drugih (oduzimanje tuih stvari, unitenje ili oteenje tue stvari i sl.) 3) PRIVREDNI KRIMINALITET Privredni kriminalitet je vrsta delikvencije i tipologija kriminalnih pojava uslovljena povredama propisa u privrednom i finansijskom poslovanju Krivinopravne definicije su najee i one sutinu pojma svode na normativistiko shvatanje. Zaetnik takvog shvatanja je Alzberg, koristi termin privredno krivino pravo. S.Pihler razlikuje ekonomski i privredni kriminalitet, smatrajui privredni irim pojmom, a ekonomski posebnim oblikom. On pod privrednim kriminalitetom podrazumeva: a) pojave ekonomskog kriminaliteta, b) delikte protiv slubene dunosti i c) imovinska krivina dela. Kriminoloke i socioloke definicije privredni kriminalitet definiu neto ire, ukljuujui u taj pojam, pored k.dela, i privredne prestupe i prekraje u funkcionisanju sistema. a) u irem smislu, privredni kriminalitet podrazumeva delikvenciju fizikih i pravnih lica u oblasti finansijskog pravnog poslovanja (k.dela, prestupe i prekraje); b) u uem smislu, podrazumeva samo krivinopravne privredne i finansijske delikte, a iskljuuje prestupe i prekraje. 46

K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac)

2012

Privredni prestupi su neki blai vidovi privredne delikvencije. U pitanju je veoma masovna drutvena pojava povrede pravila o privrednom ili finansijskom poslovanju od strane pravnog ili odgovornog lica, sa tetnim posledicama po privrednu organizaciju ili drutvenu zajednicu. Razlike izmeu k.dela i privrednih prestupa su trojake: a) stepen drutvene opasnosti privrednih prestupa je manji nego kod k.dela; b) kod k.dela odgovorna su samo fizika lica a kod privrednih prestupa i fizika i pravna; c) kod k.dela osnovni princip odgovornosti je subjektivna odgovornost, a kod privrednih prestupa za odgovornostje dovoljna samo pravna odreenost prestupa. Najei oblici privrednih prestupa su dela nezakonitog ostvarivanja prihoda i privilegija. To se posebno odnosi na prestupe i prekraje u carinskom i devizno reimu, kod investicionih ulaganja, izbegavanja plaanja poreza i doprinosa, zloupotrebe poverenja isl. Sankcije za privredne prestupe su kazne i zatitne mere. Kazne su u principu novane, a zatitne mere se najee svode na oduzimanje protivpravne koristi. Opte karakteristike privrednog kriminaliteta: a) sloenost i dinaminost pojavnih oblika, b) koristoljublje kao motiv, c) specijalizacija izvrilaca, d) pretenost profesionalne orijentacije, e) dela se vre kontinuirano i planski, f) veina k.dela se izvava u nekom obliku sauesnitva tj. organizovano, g) u objekte i sredstva koja koristi privredni kriminalitet spadaju razliiti oblici imovine, npr. naturalni (u vidu materijalnog predmeta, stvari ili roba u vlasnitvu), novani (u vidu falsifikovanja, gotovinskog ili bezgotovinskog plaanja u prometu), korienje prava, ovlaenja i moi na razliitim nivoima nosioca ovlaenja i kontrolnih funkcija; h) ovim oblikom kriminaliteta ugroene su privredne oblasti: proizvodnja, skladina delatnost, transport i pedicija, trgovina, finansije, platni promet, bankarski sistem idr; i) izuzetno visoka tamna brojka kriminaliteta; j) najea dokazna sredstva su dokumenti (fakture, rauni, izvodi, zavrni rauni i dr.) k) najei izvrioci su slub.lica i odgov.lica u privrednom i finansijskom poslovanju. Uzroci privrednog kriminaliteta su raznoliki. Neki od njih zasluuju posebnu panju: a) tranzicioni faktori; b) netransparentnost globalnih procesa privatizacije; c) profitni cilj i drutvena tolerancija. Vrste privrednog kriminaliteta: a) delikti zloupotrebe moi poloaja i ovlaenja; b) delikti finansijskih prevara; c) kriminalitet belog okovratnika i delikti korupcije; d) delikti krijumarenja i nedozvoljene trgovine. 4) ORGANIZOVANI KRIMINALITET To je vrsta delikvencije privrednog tipa i tipologija kriminalnih pojava vezana za aktivnost profesionalnih kriminalnih organizacija. Najvanije karakteristike: a) kriminalna organizacija kriminalni sindikati; b) hijerarhija odgovornost i subordinacija; c) mrena struktura; d) fleksibilnost u radu; e) infiltriranje u dravne i privredne strukture; f) veza sa organima vlasti i drugim institucijama; g) nasilje kao metod; 46

K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac)

2012

h) profit kao cilj; i) profesionalizam kao karakteristika; j) transnacionalni karakter; k) izraena drutvena opasnost; l) mnotvo raznovrsnih oblika; lj) izdvajanje rukovodnih od operativnih delova sistema; m) posebnost u formama kriminalnog organizovanja i dr. Vrste kriminalnih organizacija i grupa: Prema stepenu unutranje vrstine i naina delovanja organizovanog kriminaliteta, Interpol izdvaja 4 tipa kriminalnih organizacija: a) Tradicionalni, koji ine mafijake porodice, organizovane po principu hijerarhije, sa strogim unutranjim pravilima ivota i normi ponaanja, sa izvesnom raznovrsnou zakoniti i nelegalnih aktivnosti; b) Profesionalne organizacije, specijalizovanih lanova, s ciljem ispunjavanja odreenih zloinakih aktivnosti. Nisu stalne i nemaju stroge forme organizovanja. Bave se kraama auta, falsifikovanjem novca, razbojnitvima, iznuivanjem, reketarenjem isl. c) Organizacije ija se delatnost odrava na meunarodnom planu, ali sa jezgrom homogenih etnikih skupina, kakve su trijade i jakuze. d) Internacionalne teroristike organizacije. U kriminolokom smislu, oblici kriminalnog organizovanja su: - kriminalna grupa; - organizovana kriminalna grupa; - kriminalna organizacija; - mafija kao najvii stepen kriminalne organizacije (poseduje poziciju monopola, izbornu i ekonomsku mo, tj. legitimnu poziciju politike moi u jednom socijalnom okruenju, dravi ili drutvu. Transnacionalne kriminalne organizacije a) Koza Nostra naa stvar Sicilijanska mafija (19.vek) najstarija mafija - multinacionalni kartel za heroin; - osnovna delatnost droga (heroin, kokain) ali i dr. - ef bos; - zavet utanja (omerta); - kodeks ponaanja; - sredinom 90-ih u Italiji vie ubistava sudija, policajaca, tuilaca, partijskih lidera; - preuzimanje vlasti na Siciliji; - vie puta su joj zadavani ozbiljni udarci; b) Kamora svaa, tua Napulj sredite aktivnosti; - aktivna 20-ih godina prolog veka - lanstvo birala u zatvorima ili od bivih osuenika; - na elu komiteti glaveina (ne bos); - preko 100 Kamora porodica; - prisutni su u mnogim zemljama, posebno Z.Evrope; - osnovne delatnosti: droga, duvan, iznude, prostitucija, kidnapovanja (otmice), ubistva... c) Ndrangeta pravi ovek, hrabar, lukav Kalabrija (19.vek); - konfederacija vie mafijakih porodica (drutvo uvaenih); - krijumarenje droge, nekretnine, iznude, otmice d) Nova sakra korona unita nova sveta zajednika kruna religijski simboli; - delovi Kamore, Ndrangete, pa i Koza Nostre; - sredite: Pulja; - trgovina droge, prevare, prostitucija, trgovina ljudima... e) Amerika mafija emigrantske organizacije u Americi; - Koza Nostra; - pojava prohibicije u Americi 30-tih godina prolog veka; - organizovana je na principu porodica (20 do 700 lanova); - kriminalni sindikati; - razni oblici kriminaliteta; - kriminalitet belog okovratnika; - prihodi mafije prevazilaze prihode velikih korporacija, pa i nacionalne dohotke velikog broja drava; - Laki Luano, uveo kolektivno rukovoenje (bosovi najmonijih mafijakih porodica oko 300) f) Albanska mafija najmlaa, ali veoma razvijena, meu vodeim; - kontrolie 70% heroina u vajcarskoj, 80% u ekoj i Maarskoj, 50% u Nemakoj; - kokain; - trgovina ljudima (enama i decom) V.Britanija, SAD, Nemaka, Italija; - trgovina orujem, nuklearnim otpadom, vozilima, kulturnim doibrima; - terorizam (OVK-UCK); g) Kolumbijska mafija 30%-70% kokain; - Karteli Kali i Medelin; - Pablo Eskobar (Medelin); godinja zarada 100 milijardi $; - dve godine rat kartela i drave (ubijeno preko 350 policajaca i preko 500 civila); - krijumarenje kokaina u Evropu; h) Ruska mafija ruenje berlinskog zida i raspad SSSR bivi KGB i dr tajne slube; 46

K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac)

2012

- mona mafijaka organizacija; - raznovrsne delatnosti (npr.C.Gora) i) Japanska mafija Jakuze nikakav ovek (gangster) oko 100 hiljada lanova u Aziji, SAD, Juna Amerika; - razni vidovi kriminalne delatnosti; j) Kineska mafija Trijade trojstvo, grupa, tri lica posebni rituali prijema u lanstvo; - kontroliu zlatni trougao - heroin; - ogromno lanstvo - ujedinjeni bambusi ili gospodari tamjana po 500 hiljada lanova; - Al Kapone je pokuao da ih reketira poslao izaslanika (ubijen otrovnim strelicama iz duvaljki), kasnije je poslao grupu, od kojih je 5 ubijeno na isti nain i upakovano u sanduke; k) Nigerijska mafija najjaa afrika mafija nastala 90-tih prolog veka deluju u Francuskoj, Italiji, SAD, V.Britanija; - trgovina ljudima, droga i druge delarnosti; Pojavni oblici organizovanog kriminaliteta: Trgovina narkoticima; terorizam; korupcija; pranje novca; trgovina ljudima; reketiranje; trgovina orujem i nuklearnim materijalom; kompjuterski kriminalitet; krijumarenje vozila; krijumarenje cigareta; krijumarenje nafte i naftnih derivata; trgovina kulturnim dobrima; trgovina retkim biljkama i ivotinjama; ekoloki kriminalitet; pomorska piraterija; organizovana kocka i dr.

5) KOMPJUTERSKI KRIMINALITET Veliki napredak tehnologije u industriji kompjutera i telekomunikacija doveo je do razvoja novih vrsta kriminaliteta i stvorio nove tehnike za vrenje tradicionalnih krivinih dela kao to su prevara i pronevera. U kriminolokoj literaturi postoji shvatanja da je kompjuterski kriminalitet deo privrednog kriminaliteta, ali i shvatanje da se radi o imovinskom kriminalitetu i da je kompjuterska zloupotreba po svom karakteru najblia imovinskim krivinim delima. Pojedini pisci upotrebljavaju naziv cyber crime za oznaavanje kriminaliteta povezanog sa upotrebom Interneta i kompjutera. Prema jednoj definiciji pod kompjuterskim kriminalitetom se podrazumevaju sva delinkventna ponaanja u kojima se ureaji za elektronsku obradu podataka koriste kao sredstvo za postizanje kanjivih radnji. Pokazalo se da nijedan sistem zatite nije savren, jer je, prema nekim procenama u SAD, prosena teta od kompjuterskog kriminaliteta od sto do trista miliona dolara godinje. Najei pojavni oblici kompjuterskog kriminaliteta su: Kompjuterske krae, Kompjuterske prevare, Neovlaeno pribavljanje informacija uz pomo kompjutera, Neovlaena upotreba kompjuterskog vremena ili usluga, Neovlaeno prepravljanje ili unitenje informacija sadrnih u kompjuteru kao i onemoguavanje ili oteavanje pristupa takvim informacijama ovlaenim korisnicima, Kompjuterski terorizam. Konklin razlikuje interni kompjuterski kriminalitet ("trojanski konj" - program za neovlaeni ulaz u kompjuterski sistem i manipulaciju podataka; "Iogike bombe" - ubacuju se u softver ime se remeti funkcionisanje sistema; "mala vrata" ili "trap doors"- sredstva za ulaz u kompjuterski sistem bez sistema obezbeenja; virusi), podrka kriminalnim pekulacijama (baze podataka za podravanje distribucije droga, "pranja novca" i si.), kriminalitet u telekomunikacijama (elektronsko manipulisanje telefonskim signalima, "hacking" - neovlaena upotreba informacionih sistema, zloupotreba telefonskih sistema), kraa hardvera/softvera (softverska piraterija, kraa kompjutera, kraa mikro- procesnih ipova, kraa trgovinskih tajni, pronevere, prevare). Kompjuterski kriminalitet obuhvata kriminalitet vezan za kompjuterske mree (Internet ili cyber kriminalitet) gde se kompjuterke mree koriste kao cilj napada (napadaju se servisi, funkcije i sadraji koji se nalaze na mrei); sredstvo ili alat (on line prodaja seksualnih usluga, ljudskih organa, ena i dece za prostituciju, proizvodnja i distribucija nedozvojenih tetnih sadraja, kao to su deja pornografija, pedofilija, verske sekte, rasistike, nacistike i slune ideje i si.) i kao okruenje u kome se napadi realizuju (korienje mree za prikrivanje kriminalnih radnji). 6) SAOBRAAJNA DELIKVENCIJA

46

K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac)

2012

Saobraajna delinicvencija se odreuje kao masovna drutvena pojava, protivpravno drutveno opasno ponaanje u saobraaju, koje se ispoljava u izazivanju, sudelovanju ili doprinoenju u nastajanju razliitih tetnih pojava ugroavanja stvaranjem opasnosti i/ili izazivanju stradanja uesnika u saobraaju i unitavanja materijalnih vrednosti. Od ostalih oblika kriminaliteta saobraajna delinkvencija se razlikuje, po tome to su potencijalni delinkventi i rtve svi graani, jer svi uestvuju u saobraaju, kao i po ispoljavanju konkretne i apstraktne opasnosti za ivot ljudi i imovinu. Delikte ove vrste ine profesionalni vozai i amateri, mukarci i ene, mladi i stari, ine ih osobe koje nekad i same postaju rtve svog ponaanja, ali se svi oni najee tako ponaaju iz nehata. Pojava saobraajne delinkvencije vezana je pre svega za razvoj sabraaja, naroito drumskog, za poveanje mobilnosti stanovnitva uopte. Meutim, naglo ukljuivanje stanovnitva u "eru motorizacije" u veini zemalja, pa i kod nas, nije bilo praeno drugim odgovarajuim uslovima, kao to su dobra regulisanost saobraaja, sigurnost u saobraaju, dobri i kvalitetni putevi i pre svega postojanje saobraajne kulture. Sve je to dovelo do poveanog rizika bezbednosti u saobraaju i poveanja obima saobraajne delinkvencije. Istraivanja saobraajne delinkvencije pokazala su da u pogledu uzrasta saobraajnih delinkvenata dominira kategorija koja pripada tzv. "srednjem uzrastnom dobu", dok je uee izrazito starih ili izrazito mladih relativno malo. Prema Kajzeru daleko najzastupljenija grupa izvrilaca saobraajne delinkvencije je od 18 do 25 godina. Kao i u drugim tipovima kriminaliteta i kod saobraajne delinkvencije manje je uee ena. Meutim, na osnovu raspoloivog istraivakog materijala jo uvek se ne moe sa sigurnou zakljuiti da li je manje uee ena u saobraajnoj delikvenciji uslovljeno postojanjem vee obazrivosti, opreznosti, discipline, boljeg poznavanja saobraajnih propisa ena vozaa ili nekim drugim faktorima.
Zapaeno je da je vei broj saobraajnih delinkvenata, ak 2/3 sa niom ili srednjom kolskom spremom; da preovlauju radnika i slubenika zanimanja; da su bili zaposleni i u vreme izvrenja delikta, da su bili u braku i iveli u porodicama sa sreenim porodinim odnosima; da imaju nizak opti kulturni nivo i nizak kulturni status; u pogledu osobina linosti ispoljile su se takve line karakteristike, kao to su sebinost, nestabilnost u odlukama i namerama, nedoslednost, odsustvo spremnosti da se stvore i potuju grupne obaveze i kulturni zahtevi, odsustvo oseanja dunosti, stalna strepnja i prenapregnutost. U pogledu duine posedovanja vozake dozvole, zapaeno je da je najvie saobraajnih delinkvenata posedovalo vozaku dozvolu do jedne godine, odnosno do est meseci (36,4%, ili 19,2%), ali je veliki procenat uea u saobraajnim deliktima vozaa koji poseduju vozaku dozvolu preko dvadeset godina (27,2%). Posebno je znaajno postojanje recidivizma meu saobraajnim delinkventima - uee recidivista, koji su ranije izvrili neko drugo delor meu saobraajnim delinkventima iznosi 22,1%, onih koji su ranije osuivani za saobraajno krivino delo 10% i za saobraajni prekraj 15,7% .

Etiologija saobraajne delinkvencije obuhvata delovanje razliitih faktora na njeno javljanje. U literaturi postoje razliite podele faktora saobraajne delinkvencije: ovek-vozilo-put, endogene i egzogene, objektivne i subjektivne. Dejstvo ovih faktora je uzajamno i povezano. Iako objektivni faktori deluju iz spoljanje sredine, oni svakako utiu na linost i njeno ponaanje. 7) SEKSUALNA DELIKVENCIJA Silovanje (od latinskog rapere, silom uzeti) je meu seksualnim deliktima najtee i drutveno najopasnije krivino delo. Veina vaeih krivinih zakona u svetu propisivanjem krivinog dela silovanja prua krivinopravnu zatitu eni od nasilne obljube koju prema njoj vri mukarac bez obzira na to da li je sa njim u braku (brano silovanje) ili nije. Statut Stalnog meinarodnog krivinog suda predvia silovanje, seksualno ropstvo i prisilnu trudnou kao zloine protiv ovenosti. Takoe se predvia prisilna prostitucija kao zloin protiv ovenosti i prisilna sterilizacija kao ratni zloin. Krivino delo silovanja postoji kada se sila ili pretnja primenuju prema rtvi direktno ili premi nekom drugom licu koje je blisko rtvi. Prinuda je neophodan elemenat za postojanje krivinog dela silovanja, a kao dokaz primenjune prinude u praksi se zahteva postojanje otpora rtve. Meutim, pravilno se primeuje da nepruanje otpora ne znai istovremeno pristanak rtve. Postoje i tei oblici silovanja: kad je usled silovanja nastupila teka telesna povreda, u vrenju dela uestvovalo vie lica, silovanje izvreno na naroito svirep ili poniavajui nain ili prema 46

K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac)

2012

maloletniku ili je imalo za posledicu trudnou. Najtei oblik silovanja je silovanje izvreno prema detetu ili ako je nastupila smrt lica prema kojem je delo izvreno.
Na osnovu klinikih ispitivanja izvrena je kategorizacija silovatelja na tri kategorije: silovatelji besa, silovatelji moi i sadistiki silovatelji. Silovatelji besa (40% iz uzorka) svedoe o iskustvima seksualne ljubomore i svaa, emocijama ljutnje, besa i revolta, kao i o neadekvatnom tretiranju i socijalnom odbacivanju ispitanika. Cilj napadaa je bol i fizika patnja rtve, a osnovna karakteristika akta je pribegavanje veem kvantiteta sile od onog koji je neophodan da obezbedi fiziku podinjenost. Silovatelji moi (55% sluajeva) flziku silu ne upotrebljavaju u meri veoj od potrebne za obavljanje seksualnog akta. in ima za cilj seksualno podinjavanje rtve i potvrivanje dominantnog poloaja napadaa. Sadistiki silovatelji se retko javljaju (5% sluajeva) i kod njih se povezuje i proima seksualnost i agresija. Za napadaa su bol i psihiko ponienje rtve, seksualno stimulativni, tako da je rtva podvrgnuta izuzetno svirepom. napadu koji ukljuuje patnju, fizike muke, esto i fiziku torturu. Opta karakteristika svih tipova silovatelja je da imaju malo saoseanja za svoje rtve. Veina silovatelja se posle ina "osea dobro", "oputeno" ili "ne osea nita", a samo 8% prestupnika kae da se osea "loe" ili "krivo". Samo 1% silovatelja osea neki stepen brige za rtvu.

Pored silovanja postoje i drugi oblici seksualnog nasilja, pre svega obljuba nad nemonim licem i obljuba zloupotrebom poloaja. 8) POLITIKI KRIMINALITET Obuhvata kriminalitet protiv unutranje i spoljne bezbednosti zemlje (izdaja, pijunaa, oruana pobuna, terorizam itd), To su delinkventne akcije koje su drutveno najekstremnije jer se suprotstavljaju odreenom drutvenom i politikom sistemu. Izvrioci ovih delikata ne prihvataju postojei drutveni i politiki sistem i iz odreenih ideolokih razloga i politikih stavova ele njegovo ruenje. Osnovni oblici politikog nasilja su: pretnja silom, prinuda, pritisak, psihofiziko zlostavljanje i muenje, politiko ubistvo, atentat, diverzija i sl., dok su sloeni oblici: nasilni protesti, pobune, neredi, terorizam, subverzija, represija, teror i gradanski rat. Apsolutna politika krivina dela pored svih objektivnih obeleja politikih krivinih dela sadre i subjektivni kriterijum jer su pokrenuta ideolokim i politikim motivima (pijunaa, neprijateljska propaganda i dr.). Ovim krivinim delima se vri napad na dravno i drutveno ureenje, spoljnu i unutranju bezbednost drave, tj neko politiko dobro, iz politikih pobuda u cilju promene drutveno- politikog sistema ili dravnog ureenja zemlje. Relativna politika krivina dela su obina, klasina krivina dela usmerena na postizanje politikih ciljeva, protiv drave, njenog ureenja i bezbednosti (na primer, ubistvo predsednika drave ili vlade drave ili najvieg predstavnika nekog dravnog organa) ili se javljaju kao sredstvo za izvrenje politikih krivinih dela (streljanje taoca, paljenje i ubijanje za vreme pobune, kraa oruja, obue, hrane i dr. radi pomaganja neprijateljima). 9) EKOLOKI KRIMINALITET Ekoloki kriminalitet je globalni problem jer predstavlja graansku odgovornost za tete nastaleusled aktivnosti koje su opasne za ivotnu sredinu. Pod opasnim aktivnostima za ivotnu sredinu. Savet Evrope je predvideo: proizvodnju, rukovanje, skladitenje, uzgajanje, utovar, istovar jedne ili veeg broja opasnih supstanci ili svaku delatnost koja je sline vrste u vezi sa ovim opasnim s u p s t a n c a m a . To se odnosi i na genetski modifikovane organizme koji prdstavljaju rizik zaoveka, prirodnu sredinu ili imovinu, rad instalacija ili postrojenjazaspaljivanje,obradu,rukovanje ili reciklau otpadaka po d uslovom d a p r e d s t a v l j a j u z n a a j a n r i z i k z a o v e k a i prirodnu sredinu. 10) MALOLETNIKA DELIKVENCIJA U literaturi se pod maloletnikom delikvencijom podrazumevaju veliki broj raznovrsnih ponaanja maloletnika - od neprilagoenog do kriminalnog. Pri tome, koriste se razliiti nazivi za

46

K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac)

2012

oznaavanje ove pojave, kao na primer, prestupnitvo maloletnika, vaspitna zaputenost, drutvena neprilagoenost, asocijalnost, besprizorost, moralna posrnulost, antisocijalnost, huliganstvo i sl.
Statistiki podaci o obimu i dinamici kriminaliteta pokazuju da je maloletnika delinkvencija u toku poslednje decenije 20. veka bila iz godine u godinu u naglom i stalnom porastu. Obim maloletnike delinkvencije u veini zemalja kree se od 15-20%, a u nekim zemaljama on dosee i do 45% ukupnog kriminaliteta, to je u velikoj disproporciji sa zastupljenou ove starosne kategorije u optoj populaciji. Ovi podaci se odnose uglavnom na maloletne delinkvente mukog pola jer je zastupljenost maloletnica u delinkvenciji znatno manja, slino zastupljenosti punoletnih enskih lica u ukupnom kriminalitetu. Teorijska objanjenja manjeg obima kriminaliteta maloletnica svode se na isticanje razlike u biopsihikim osobinama devojica i deaka u doba adolescencije (razlike u biopsihikoj snazi, hitrosti, veoj popustljivosti devojica i si.), razlikama u drutveno-kulturnom tretmanu jednih i drugih, uticaju patrijarhalnih obiaja i shvatanja.

U strukturi maloletnike delinkvencije preovlauje imovinski kriminalitet. Drskost i bezobzirnost je obeleje naina izvrenja kraa, ije su rtve deca iz osnovnih kola. Vandalizam ili bezrazlono unitenje imovine takoe je jedna od karakteristika imovinskog kriminaliteta izvrenog od strane maloletnika. Zastupljeni su i drugi oblici njihovog kriminalnog ponaanja: trgovina orujem, preprodaja droge, uterivanje dugova (iznuda, reket), rad u "agencijama za poslovnu pratnju". Poslednjih godina poveano je uee maloletnika u vrenju delikata nasilja, naroito krivinih dela protiv ivota i tela i dostojanstva linosti i morala. Maloletne ubice najee koriste pitolj ili no za izvrenje ubistva, ubistva vre u toku dana, u prisustvu svedoka, na javnim mestima, ne razmiljajui o posledicama. Poseban oblik su tzv. "naruena ubistva", kada maloletne plaene ubice prikupljaju informacije o rtvi, njenim navikama, sklonostima, pripremaju zasede u odreeno vreme i na odreenom mestu i izvravaju narueno ubistvo orujem koje su dobili od "naruilaca" - poznatih punoletnih kriminalaca. Telesne povrede najee se nanose bejzbol palicama, noevima, bajonetima u tuama, kada vie maloletnika napada rtvu udarajui je po celom telu, bez obzira to je rtva savladana. Meu maloletnim delinkventima moe se napraviti specifina klasifikacija zavisno od njihovog doprinosa izvrenju krivinog dela. Postoje maloletnici koji izvravaju krivino delo "po nalogu" ili zahtevu punoletnog lica. Oni su polu- amateri u kriminalitetu i veoma jeftino naplauju svoje usluge za obavljeni posao. Druga kategorija su profesionalci koji su kriminalitet prihvatili kao jedini sistem vrednosti. Trea grupa maloletnih delinkvenata je najbrojnija - to su maloletnici koji se redovno koluju, neki od njih su dobri uenici i samo povremeno, najee pod uticajem drugih iskusnijih kriminalaca, vre krivina dela.
Recidivizam maloletnika je u porastu, a takoe i kriminalitet maloletnika udruenih u grupe ili bande. Dolazi do sve veeg udruivanja maloletnika u razne grupe za vrenje krivinih dela i ispoljavanja tzv. kolektivnog nasilja. Kolektivno nasilje se ispoljava u tri oblika: kao nasilje gomile, poluorganizovanih i organizovanih grupa. Nasilje gomile se manifestuje na sportskim, muzikim ili drugim manifestacijama drutvenog karaktera. Poluorganizovano nasilje se ispoljava u vreme dokolice, povremenim sastavom koji nema strogu organizaciju i podeljene funkcije, dok organizovano nasilje ima odreenu strukturu i hijerarhiju u okviru grupe i deluje sa planiranim kriminalnim ciljevima. Maloletnike bande sa veim ili manjim stepenom organizacije postoje u svim zemljama, posebno je njihov broj veliki u industrijski razvijenim zemljama sveta.

Etiologija maloletnike delinkvencije sagledava se u okviru etiologije kriminaliteta - makro i mikro uzronosti kriminaliteta uopte. Etiologiju maloletnike delinkvencije, kao i etiologiju kriminaliteta, mogue je objasniti povezanim delovanjem faktora socijalne sredine (egzogeni faktori) i faktora vezanih za linost. Istraivanja maloletnike delinkvencije pokazala su da od socijalnih faktora najvei uticaj na javljanje maloletnike delinkvencije ima deficijentna i degradirana porodica. Deficijentna porodica, najee zbog razvoda braka, dovodi do odredenih promena u linosti maloletnih delinkvenata, izaziva oseanje odbaenosti, usamljenosti, frustriranosti, to uslovljava delinkventno i destruktivno ponaanje. Degradirana porodica se odlikuje loim porodinim odnosima izmeu roditelja, roditelja i dece, postojanjem stalnih sukoba, svaa, psihikog i fizikog nasilja izmeu lanova porodice.

46

K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac)

2012

Ostali socijalni faktori koji utiu na javljanje maloletnike delinkvencije su: neadekvatno korienje slobodnog vremena; sredstva masovne komunikacije sa negativnim sadrajem; kulturna zaostalost, primitivizam, odsustvo raznih slubi i instutucija za socijalni rad i rad sa maloletnicima. Na promene u obimu, pojavnim oblicima, strukturi i kriminogenim faktorima maloletnike delinkvencije u Srbiji najsnanije su delovali rat i ratno okruenje, ekonomska kriza, siromatvo, stanje drutvene anomije i promena sistema vrednosti u uim i irim drutvenim grupama. U etiologiji maloletnike delinkvencije faktor linosti se smatra karakteristinim i znaajnim za javljanje devijantnog i kriminalnog ponaanja maloletnika. Ovaj faktor se objanjava specifinostima u telesnim i psihikim promenama vezanim za doba adolescencije, puberteta.
U istraivanjima linosti maloletnih delinkventa kao faktora maloletnike delinkvencije, istiu se sledee osobine linosti maloletnih delinkvenata: nii nivo inteligeneije od nedelinkvenata (ispoljavao se kroz loiji uspeh u kolovanju i profesionalnom osposobljavanju, nekritinosti, ravom procenjivanju rizika koje nosi vrenje krivinih dela i sl.); psihopatske crte linosti (egocentrinost, nesposobnost prihvatanja drugih linosti, samoprecenjivanje, kompenzatorni oblik oseanja inferiornosti, nedostatak oseanja odgovornosti, emocionalna nestabilnost, nizak stepen tolerancije na frustracije) delinkventi su agresivnije linosti, preteno ekstravertne; najvei broj delinkvenata vri krivina dela radi dobijanja sredstava za zabavu, znatno manji broj radi podmirenja svojih potreba; za delinkvente je karakteristian nedostatak pozitivnih stavova, kako prema najbliim pojedincima, tako prema drutvu i institucijama uopte.

Kod maloletnih prestupnica uoena je egocentrinost, nepostojanje oseanja odgovomosti, nedostatak odreenih ciljeva i planova za budunost, sugestibilnost, povodljivost, introvertnost i oteana adaptacija, neurotinost, patoloka laljivost, impulsivnost.

11) RECIDIVIZAM Za razliku od krivinopravnog shvatanja povrata, kriminoloko shvatanje polazi od izvrenja novog krivinog dela bez obzira na osuivanost za ranije izvreno krivino delo. Bitno je da je jedno lice izvrilo vie od jednog krivinog dela iste vrste ili bilo koje drugo krivino delo. Prema kriminolokoj definiciji materijalno postoji vie krivinih dela i sva su ona povezana izvesnim svojstvima linosti njihovog uinioca. Kriminoloka defmicija ukazuje na opasnost linosti povratnika, koja se delimino podudara sa drutvenom opasnou, jer se sastoji u mogunosti izvrenja novog krivinog dela. Stoga se u kriminologiji upotrebljava pojam recidivizma za oznaavanje posebne drutvene pojave u okviru kiirninaliteta. Penoloka definicija povrata polazi od ponovnog dolaenja uinioca krivinog dela u kaznenu ili drugu ustanovu radi izvrenja krivine sankcije institucionalnog karaktera za delo koje je uinio posle izdrane kazne za prethodno krivino delo. Povrat u penolokom smislu pokazuje da izreena kazna i primenjen tretman za ranije izvreno krivino delo nisu dali pozitivne rezultate u smislu resocijalizacije. Jedna od kriminolokih klasifikacija recidivista, koja se javlja najpre u teoriji a zatim i u nekim zakonodavstvima, polazi od razlikovanja tri kategorije recidivista: delinkventi iz navike, delinkventi po tendenciji i profesionalni delinkventi. Delinkventi iz navike su drutveno neprilagoene linosti kod kojih se ponavljanjem krivinih dela postepeno stvara navika za kriminalnim ponaanjem, koja im omoguava da od kriminalne delatnosti egzistiraju. Sa vrenjem krivinih dela poinju u mladosti, veoma su povodljivi, kriminalitet im postaje sastavni deo ivota. Navode se tri tipa delinkventa iz navike: politiki zloinac, zloinac belog okovratnika i profesionalni zloinac. Delinkvent po tendenciji takode ima sklonost ka kriminalnom ponaanju, a od delinkventa iz navike se razlikuje prema poreklu te sklonosti. Za razliku od delinkventa iz navike, kod koga je sklonost ka kriminalnom ponaanju uslovljena spoljnim faktorima, kod delinkventa po tendenciji dominiraju faktori koji proizilaze iz linosti, bio-psiholoki uslovi, najee nasledni, tako da se ova kategorija delinkvenata pribliava kategoriji delinkvenata psihopata. Kategorija profesionalnih delinkvenata odlikuje se time to im je kriminalno ponaanje jedino zanimanje, jedna vrsta zanata kojim ostvaruju sredstva za egzistenciju. Prema dosadanjim istraivanjima, uzroke recidivizma treba sagledavati kroz delovanje sledeih faktora: (1) loi materijalni uslovi ivota (siromatvo, beda, nezaposlenost), (2) nepovoljna porodina sredina (nepotpuna porodica ili loi porodini odnosi), (3) nedovoljno i nepotpuno obrazovanje, i 46

K R I M I N O L O G I J A (Doc.dr Zdravko Skakavac)

2012

nezaposlenost (nizak stepen obrazovanja, bez zanimanja i zaposlenja), (4) primena neodgovarajueg tretmana prilikom izvrenja kazne u instituciji, (5) dejstvo zatvorske zajednice u pogledu uticaja "kriminalne zaraze" i preteranog prilagoavanja za zatvorske uslove ivota, (6) nepovoljno prihvatanje od strane drutvene sredine posle izlaska iz ustanove i nedovoljna postpenalna pomo, (7) delinkvencija u maloletstvu (najzastupljenija uzrastna kategorija meu povratnicima je od 25 do 29 godina i, prema nekim istraivanjima, njihova "kriminalna karijera" poela je jo u maloletstvu). Pored socijalnih faktora koji utiu na javljanje recidivizma, znaajnu ulogu u ponavljanju vrenja krivinih dela imaju osobine linosti. To su, pre svega, sklonosti i navike za vrenje krivinih dela; brzo, osetljivo i afektivno reagovanje; snien prag tolerancije na frustracije. Sem psiholokih faktora koji u sklopu osobina linosti mogu da utiu na ponavljanje vrenja krivinih dela, u literaturi i istraivanjima se navodi da je meu recidivistima veliki broj psihopata ili sociopata. Svakako da se sve navedene osobine linosti ne mogu posmatrati izolovano i odvojeno od delovanja ostalih faktora na ponavljanje kriminalnog ponaanja.

46