enski Lazar Opet sam to izvela Jednom u svakih deset leta To mi uspeva Neka vrsta pokretnog uda, moja

put sjajna kao nacistiki abaur, moje desno stopalo Pritiska za hartiju Moje lice bezlino, fino Jevrejsko rublje. Salvet u kut, O, moj neprijatelju. Jesam li uasna? Nos, one duplje, svi zubi? Neprijatni zadah Nestae za dan. Ubrzo, ubrzo e meso to grobna ga raka pojede Kod kue na meni da bude A ja nasmejana ena. Meni je tek trideseta. I kao maka mogu devet puta da mrem. Ovo je Trei Put. Koliko ubreta Za unitenje svake decenije. Koliki milion niti. Gomila to krcka kikiriki Gura se da vidi Kako mi odvijaju ruku, noguVeliko svlaenje. Gospodo, dame,

To su moje ruke Moja kolena Mogue da sam kost i koa Pa ipak ista sam, identina ena Prvi put se desilo kad mi je bilo deset godina. Nesrean slucaj Drugi put sam mislila Da istrajem i da se vie ne vraam tu. Njihala sam se sklopljena Ko morska koljka. Morali su da me zovu i zovu I crve s mene skidaju kao biserje lepljivo. Umiranje je Vetina kao i sve ostalo, Ja to izvodim maestralno. Izvodim tako da izgleda pakleno. Izvodim tako da izgleda stvarno. Moglo bi se rei roena sam za to. Lako je to izvesti u grobnici. Lako je to izvesti i ostati gde si. Ovo je teatralni Povratak usred bela dana Istom mestu, istom liku, istom zverskom Poviku iznenaenja: "udo!" Koji me obara. Plaa se Razgledanje mojih oiljaka, plaa se Sluanje mog srca Stvarno kuca.

I plaa se, mnogo se plaa Za re ili dodir Il kaplju krvi Pramen moje kose ili mog odela. Zato, zato Herr Doktor, Zato Herr Neprijatelj Ja sam vae delo, Ja sam vae blago, edo od suva zlata Sto se u vrisak istapa. Vrtim se i gorim. Ne mislite da vau veliku brigu sporim. Pepeo, pepeoDarate i meate. Meso, kost, nieg tu nema Pare sapuna, Burma s venanja, Plomba zlatna. Herr Bog, Herr Lucifer Oprez Oprez. Iz pepela Ustajem s kosama crvenim I mukarce kao zrak tamanim. Lezbos Pakost u kuhinji! Siku krompiri. Sve je to Holivud, bez prozora, Neon trepe kao uasna glavobolja Stidljive papirnate trake namesto vrata Pozorine zavese, udoviine lokne

A ja sam ti, draga, patoloka laljivica A moje dete - vidi je, smetenu na podu, Lutkica pokidanih konaca, do besvesti se rita Zasto je ona izofrena, Rumeno njeno i belo lie, panika, Bacila si njene maie kroz prozor U nekakvu cementnu jamu Gde pogane, bljuju i cvile a ona ne moe to da slua. Kae ne podnosi je, Kopile je devojica. Ti kojoj su produvali jajovode kao pokvaren radio Oien od glasova i istorije, statike Buke novog. Kae trebalo bi da udavim maie. Njihov smrad! Kae trebalo bi da udavim svoju devojicu Prerezae sebi grlo u desetoj ako je luda u drugoj. Beba se ceri, debeli pu Na uglaanim rombovima oran linoleuma. Njega bi mogla da pojede. On je deak. Kae mu ti ne valja. Njegova jevrejska mama uva njegov slatki seks poput bisera Ti ima jednu bebu, ja imam dve. Trebalo bi da sedim na steni kraj Kornovola i kosu da eljam. Trebalo bi da tigraste gaice nosim, avanturu bi trebalo da imam. Trebalo bi da se sretnemo u drugom ivotu, trebalo bi da se sretnemo u zraku, Ja i ti. Dotle tu je smrad masti i bebina pogan. Drogirana sam i tupa od poslednje pilule za spavanje. Smog kuvanja, smog pakla Preplavljuje nae glave, dve zlobne oprenosti, Nae kosti, nau kosu Zovem te Siroe, siroe. Bolesna si. Sunce ti daje ir, vetar ti daje TBC. Nekad si lepa bila ti. U Njujorku, u Holivudu, muki su govorili: "Svrila?

Uf, mala, strana si" Glumila si, glumila i glumila iz zadovoljstva. Impotentni mu izlazi na kafu Pokuavam da ga unutra zadrim Stari gromobran, Kisela kupatila, vedrine od tebe daleko. Baca se niz plastino kaldrmisano brdo Iibana trola. Varnice su plaviaste. Bljuju plaviaste varnice, Rasipajui se u milion estica poput kvarca. O dragulju! O, dragoceni! Te noi je luna Teglila svoju torbu, bolesna Zver Gore nad svetlima pristanita A onda je postala normalna Tvrda, izdvojena i bela. Sjaj ljuture na pesku na smrt me je preplaio Nastavili smo da sakupljamo pregrti, ljubei ga Mesei ga, telo mulata, Svileni pesak. Pas je pokupio tvoje pseto od mua. On je otiao. Sad sam tiha, u mrnji Do grla, Tupa, tupa. Ne govorim Pakujem tvrde krompire kao finu odeu Pakujem bebe, Pakujem bolesne make. O, vazo kiseline, Ljubav je to ime si ispunjena. Zna ti koga mrzi. Grli on svoju loptu i lanac dole kod vrata to se otvaraju ka moru Gde ono nadire, belo i crno, A onda kulja nazad. Svakoga dana puni ga duevnou, kao krag. Tako si iscrpljena Tvoj glas je moja naunica to lepee i sie, krvoedni imi

To je to. To je to. Viri sa vrata, Tuna vetiara: "Svaka je ena drolja. Ne mogu da komuniciram." Gledam kako se tvoj draesni decor Zatvara nad tobom poput bebine pesnice Ili sase, to more Draga, taj kleptoman. Jo sam neiskusna. Kaem: moda se i vratim Zna ti emu slue lai ak ni na tvojim zen nebesima neemo se sresti. Dobrota Dobrota se oko moje kue unja. Dama Dobrota, tako je fina! Plavi i crveni dragulji njenog prstenja dime se U prozorima, ogledala se Ispunjavaju osmesima. ta je stvarnije od detinjeg plaa? Moda je divljiji pla zeca Al due on nema. eer sve lei, tako kae Dobrota. eer je neophodan fluid. Njegovi kristali melem mali, O, dobroto, dobroto, to parie sakuplja ljupko! Moje japanske svile, oajni leptiri, Mogu svakog asa biti probodeni, anestezirani. I evo tebe, s oljom aja U paru zamotanom. Mlaz krvi je poezija, Nita ga ne zaustavlja. Prua mi dva eda, dva ruina cveta.

Obeeni epao me za koren kose bog neki. Cvrah mu u plavim voltima poput proroka pustinjaka. Ko guterov kapak kljocnue s vidika noi: Svet turih belih dana u duplji bez senika. Grabljiva dosada za ovo me drvo pribi. Da je on na mom mestu, isto uinio bi. GROZNICA 41 isto? ta je to? Jezici pakla su mlitavi, mlitavi k'o trostruki Jezici mlitavog, debelog Kerbera to na ulazu dahe. Nemoan lizanjem da oisti Grozniavu tetivu, greh, greh. Zapomae fitilj. Neunitivi vonj Ugaene svee! Ljubav, ljubav, niski pramenovi dima se viju oko mene k'o Isidorini alovi, bojim se Zakaie se jedan i u taku zaglaviti. Takvi sumorno uti pramenovi dima sopstveni element tvore. Nee se razii, Ve e oko Zemlje kruiti guei staro i nejako, boleljivo U kolevci odoje neno,

grozna orhideja visei svoj vrt u zraku vea, Djavolji leopard! Izbeli njega radijacija i ubija zaas. Tela preljubnika pomazujui k'o pepeo Hiroimu i razjedajui. Greh. Greh. Dragi, svu no gasih se i palih, gasih se i palih. Preteki postaju aravi k'o bludnikov poljubac. Tri dana. Tri noi. Limunova voda, pilea voda, gadi mi se voda. Preista sam za tebe il' bilo koga. Telo me tvoje ranjava kao to svet ranjava Boga. Svetiljka sam Moja glava mesec od japanske hartije, moja od zlata iskovana koa beskrajno fina i beskrajno skupa. Zar te ne uasava moja vrelina? I moja svetlost. Celom sobom kamelija sam neizmerna to ari se i ljeska, blesak do bleska. Mislim da se diem, mislim da u se uzneti... Late brojanice od vrelog metala, i ja, ljubavi ja ista sam acetilenska Devica, opervaena ruama Poljupcima, kerubinima, svim onim to te ruiaste trice znae.

Ni tebi, ni njemu Ni njemu, ni njemu (moja se ja rastvaraju, podsuknje stare drolje) Raju. JUTARNJA PESMA Ljubav te navije kao podmazani depni sat, Babica te je potapala po stopalima, i tvoj ogoljeni krik Smestio se izmeu estica. Nai glasovi odjekuju, uveliavaju na dolazak. Nova statua. U promaji muzeja, tvoja nagost baca senku na nau sigurnost. Stojimo okolo uprazno kao zidovi. Nisam ti vie majka Kada oblaci glade ogledalo da bi odrazilo njihovo sopstveno usporeno Nestajanje pod rukom vetra. itave noi tvoj dah kao noni leptir Treperi izmeu spljotenih ruiastih rua. Budim se da bih ula: Udaljeno more umi mi uima. Jedan krik, i spotiem se o krevet, teka kao krava i rascvetana U svojoj viktorijanskoj spavaici. Tvoja usta otvoreno ista kao maja. Prozorsko okno Beli i guta svoje bezizrazne zvezde. I sada ispituje Tu svoju aku tonova; Jasni samoglasnici diu se poput balona. OGLEDALO Srebrno sam i egzaktno. Nemam predrasuda. ta god gledam smesta progutam Takvo kakvo jest, nezamagljeno ljubavlju ili nesklonou. Nisam okrutno, samo istinoljubivo Oko malenoga boga, etvorokutno. Veinu vremena provodim mozgajui o suprotnom zidu. Ruiastom, s mrljicama. Toliko ve dugo gledam u njega da pomiljam da je deo mog srca. No on ne treperi. Lica i tama razdvajaju nas uvek iznova.

Sada sam jezero. Jedna se ena prigiba nada mnom Tragajui u mojim daljinama za onim to zaista jest. Potom se okree onim laljivcima, sveama i mesecu. Vidim joj lea i verno ih odraavam. Nagrauje me suzama i mahanjem ruku. Mnogo joj znaim. Dolazi i odlazi. Svakoga jutra ba njeno lice zamenjuje tamu. U meni je utopila mladu devojku I u meni se dan za danom stara ena Uzdie prema njoj, poput strane ribe. TATICA Ne valja ti, ne valja ti vie, cipelo crne masti u kojoj sam ivela poput stopala trideset leta, sirota i bela, jedva se usudjujui da udahnem il' uinim api. Tatice, morala sam te ubiti. Ti umro si pre no to sam imala vremena... Teak poput mramora, torba puna Boga sablasni kip s jednim nonim palcem veliko k'o foka iz Friska I glavom u udljivom Atlantiku gde se zeleno preko plavog preliva u vodama divnog Nosita. Molila sam da te vratim tu. Ach, du. Na nemakom jeziku, u poljskom gradu to sravnjen je valjkom ratova, ratova, ratova. Al' ime je gradu obino. Moj prijatelj Poljak Kae da ih je tuce il' dva-tri, pa nikad nisam mogla rei gde si ti kroio, koren pustio.

Nikad nisam mogla s tobom govoriti, jezik mi se zaglavio u vilici. Zaglavio se u zamci, bodljikavoj ici. Ich, Ich, Ich, Ich. Jedva da govorih. Od svakog sam Nemca mislila da si ti. I ta bestidna jeziina Mainerija, mainerija to me grubo gura k'o da sam Juda. Juda za Dahau, Auvic, Belsen. Poela sam da govorim k'o Juda. Mislim da moda i jesam Juda. Snegovi Tirola, svetlo beko pivo nisu odve isti ni istinski. S mojim ciganskim pretkom i sreom hudom i mojim tarok-pilom i mojim tarok-pilom mogla bih pomalo i Juda biti. Uvek si me platio ti, s tvojom Luftwaffe, tvojim urli-urli, i tvojim urednim brkom i okom arijevskim, to plavo sjakti. Panzer-man, panzer-man, o, ti.... Ne bog nego svastika toliko crna da se nijedno nebo ne moe provui. Svaka ena oboava faistu, izma u lice, zversko zversko srce zveri k'o ti. Ti stoji pred kolskom tablom, tatice, na slici koju imam o tebi, razrez ti na bradi umesto na nozi al' manji djavo zato nisi, niti si ita manje onaj ovek crni to uspe moje lepo crveno srce na dvoje pregristi. Deset mi je leta bilo kad su te sahranili.

Sa dvadeset sam pokuala da umrem. I da se vratim, vratim, vratim tebi. Mislila sam i kosti e hteti. Al' iz vree su me izvukli i lepkom spojili, i tad sam znala ta mi je initi. Napravila sam model po tebi. oveka u crnom s Meinkamph izgledom I sklonou da mui i tlai. I rekla sam: postojati, postojati. Zato sam, tatice, najzad na slobodi. Crni telefon je iz korena iskljuen, glasovi kroz njega ne mogu gmizati. Ako sam morala jednog, morala sam dvojicu ubiti. Vampira koji je tvrdio da je ti i celo jedno leto krv mi pio, sedam leta, ako ba hoe da zna. Tatice, sad moe opet da poiva. Kolac je u tvom debelom crnom srcu a seljaci te nikad nisu voleli. Igraju oni sad i gaze po tebi. Uvek su znali da si to ti. Tatice, tatice, skote, ja sam na slobodi. TI SI Na klovna nalik, najsreniji na svojim rukama, stopala do zvezda i meseeva lobanja, sa krgama k'o riba. Zdrav razum zgrenih paleva na nain dodoa. Smotan u tebi poput kotura, lovi svoju tamu k'o to sove rade. Mutav k'o repa od etvrtog jula do Dana svih budala, o, ti visokonarastajui, moj hlepiu. Mutan k'o magla i iekivan k'o pota.

Dalja od Australije. Atlas svinutih ledja, na putujui rai. Umotan k'o pupoljak a kod kue k'o sladjica u vru salamure. Vra puta jegulja, bockavih. Skakutav k'o meksiki grah. Ispravan k'o dobro izveden zbir. ist dosije, s tvojim sopstvenim likom. Luna i tisovo stablo Svetlost uma je to, hladna i planetarna. Stabla uma su crna. Svetlost je plava. Na moja stopala, ko da sam Gospod, trave polau svoje jade, lanke mi peckaju i o prolaznosti mrmore. Dimne, utvarne magle nastanjuju to mesto Od moje kue odeljeno nizom nadgrobnih ploa. Prosto ne mogu da nazrem kuda se stie. Luna nije izlaz. I sama je lice, Belo ko zglob i strano uznemireno. More za sobom vue, ko mrano zlodelo; uti Sa O-zevom potpunog oaja. Tu ja ivim. Dvaput nedeljom, zvona izbezume nebo Osam velikih jezika obznanjuju Vaskrsenje. Na kraju, trezveno odbiju svoja imena. Uvis stremi tisovo stablo. Gotskog je oblika. Oi ga slede i lunu pronalaze. Luna je moja mati. Nije ona mila ko Marija. Iz njene odore plave mali imii ispadaju i sove. Kako bih volela da u nenost verujem Lice kipa, sveama umekano Skree, ba k meni, svoje blage oi. Nisko sam pala. Cvetaju oblaci Plavi i tajnoviti ponad lica zvezda. U crkvi, potpuno e pomodreti sveci Lebdei na osetljivim stopalima iznad hladnih klecala. Lica i ruku ukruenih od svetosti.

Luna ne vidi nita od toga. Gola je ona i divlja. A poruka tisovog stabla je tmina tmina i tiina. Mala fuga Tisini crni prsti mau; Oblaci hladni prolaze. Gluvi i nemi tako Slepima daju znake, a oni ih ignoriu. Volim crne iskaze. Bezlinost onog oblaka, sad! Svud belog ko oko! Oko slepog pijaniste Za mojim stolom na brodu. Opipavao je svoje jelo. Prsti su njegovi imali njuke lasica. Nisam ih se mogla nagledati. Betovena je mogao da uje: Crna tisa, beli oblaak, Strahoviti prepleti. Prsti-zamke - mete meu dirkama. Prazno i suludo poput tanjira, Tako se smeju slepci. Zavidim velikim zvucima, Tisinoj ivici Grosse Fuge. Gluvoa je neto sasvim drugo. Takav mraan levak, oe moj! Vidim tvoj glas Crn i razlistan, ko u detinjstvu mom, Tisina ivica od zapovesti, Gotska i varvarska, isto nemaka. Iz nje mrtvi zapomau. Potpuno sam neduna. Tisa je moj Hrist, dakle!

Zar nije isto tako muena? A ti, za vreme velikog rata U kalifornijskom delikatesu Secka kobasice! Boje one moj san, Crvene, arene, kao vratovi odseene. Kakva je to bila tiina! Velika tiina druge zapovesti. Sedam mi je leta bilo, nita nisam znala. Svet se desio. Jednu si nogu imao, i pruski duh. Slini sad oblaci ire svoje prazne arave. Nita ne kae? Moje je seanje slabo Pamtim jedno oko plavo, Aktentanu punu mandarina. ovek je to bio, znai! Crno je zjapila smrt, kao drvo crno. Preivljavam taj trenutak, Sreujui svoje jutro. Moji su ovo prsti, moja je ovo beba. Oblaci su venana odora, od onog bledila. Rez za Susan O' Neill Roe Divota Moj palac umesto luka. Nema vie vrka Tek nekakva arka Kona, Jagodica kao eir, Samrtno bleda.

Pa crveni taj pli. Poklonie mali, Indijanac ti skide skalp. urea kresta tvog ilima odmotava se Pravo iz srca. Stupam na njega, epavi bocu Ruiastog sekta. Svetkovina je to. Iz posekotine Istrava vojnika milion Crveni mundir na svakom. Na ijoj li su strani? O moj Homunkuluse, bolna sam ti. Pilulu uzeh da umorim Tanuni Papirnati oseaj Saboteur, Kamikazo Mrlja na tvojoj Kju-Kluks-Klan gazi Babuki Tamni i gasne, a kad Loptasta Sr tvog srca Suprotstavi svoj mali Mlin tiine Kako ipa Trepanirani ratnie, Prljave, Pale patrlje.

Roendanski dar ta je to, iza tog vela, runo, lepo? Svetluca, ima li srca, ima li otrica? Sigurna sam da je posebno, sigurna sam da ba to elim. Dok utke kuvam, oseam kako me gleda, oseam kako misli Da li je to ona pred kojom treba da se pojavim, Da li je to izabranica, ta s crnim onim dupljama i oiljkom? Meri brano, viak sklanja. Drei se pravila, pravila, pravila. Da li je to ta za blagovesti? Gospode, kakva smejurija! Ali svetluca, ne prestaje, mislim da me eli. Bilo bi mi svejedno i da su kosti ili dugme od bisera. Ove godine i ne oekujem bog zna ta od dara. Konano samo sam sluajno iva. Htedoh tog puta da se ubijem na svaki nain. Sad tu su ti velovi, to svetlucaju kao zavese, Prozirni sateni jednog januarskog prozora, Beli kao bebina presvlaka i blistavi od samrtnog daha. O, slonovao! Mora da je kljova tamo, neki stub-utvara. Zar ne vidi da mi nije vano ta je? Zar mi ga ne moze dati? Ne stidi se - ne mari ako je malo. Ne budi zao, spremna sam na ogromno. Sedimo kraj njega svako sa svoje strane i divimo se sjaju, Caklini, mnogostrukosti njegovoj slinoj ogledalu.

Poslednju veeru pojedimo s njega, kao s bolnikog tanjira. Znam zato nee da mi ga da, Prestravljen si Odletee svet u jednom vrisku, i tvoja glava zajedno s njim, Reljefna, bronzana, antiki tit, udo za tvoje praunuke. Ne boj se, nije tako. Samo u ga uzeti i tiho se skloniti. Nee uti otvaranje, ni ukanje papira, Ni skidanje vrpce, ni uzvik na kraju. Rekla bih da ne ceni ba moju diskreciju. Da samo zna kako velovi razaraju moje dane. Za tebe oni su samo prozranost, isti zrak. Ali, Gospode, oblaci su kao pamuk. Armija njih. Oni su ugljen - monoksid. Slatko, slatko ih udiem Punei vene nevidljivim, milionima Moguih estica to otkucavaju godine moga ia. U srebro si odeven za ovu priliku. O, raunaru Zar ne moze neto da propusti i ostavi celo? Mora li purpurom da igoe svaki deo? Mora li da ubije sve to moe? Jedino to danas elim, i samo mi ti to moe dati. Stoji pod mojim prozorom, veliko kao nebo. Iz mojih arava die, ledeno mrtvo sredite, Gde se prosuti ivoti mrznu i koe za istoriju, Nek ne doe potom, prst po prst.

Nek ne doe reju sa usana, bilo bi meni ezdeset godina Kad bi celo dospelo, bila bih odve tupa da ga upotrebim. Samo skini veo, veo, veo. Kad bi to bila smrt Divila bih se njenom dubokom znaenju, njenim vanvremenim oima Znala bih da si ozbiljan ti. Tad bila bi to ast, bio bi to roendan. I ne bi sekao no, ve prodirao Nevin i ist kao pla novoroeneta, A od mene bi kliznula vasiona. Ja Sam Okomita

No ja bih radije bila vodoravna. Ja nisam drvo s korijenom u zemlji to sie minerale i majinsku ljubav Kako bih svakog oujka mogla svjetlucati u liu, Niti sam ja ljepota vrtne ljehe to privlai svoj dio uzvika "Ah", ivopisno obojena, Nesvjesna da e uskoro morati izgubiti latice. U usporedbi sa mnom, drvo je besmrtno A vrtna gredica nije visoka, no to vie iznenauje. I ja elim dug vijek prvoga i izazovnost potonje. Noas, u jedva zamjetnoj svjetlosti zvijezda, Drvee i cvijee rasiplje svoje prohladne mirise. eem meu njima, no nijedno od njih me ne zamjeuje. Katkada mislim da kada spavam Mora da sam im najsavrenije nalik Misli su postale nejasnim. Prirodnije je za me da leim. Tad smo nebo i ja u otvorenom razgovoru,

A bit u korisna kad konano legnem: Tad e me drvee moi ve jednom dotai i cvjetovi nai vremena za me. Sastanak pela Ko su ti ljudi to me doekuju na mostu? Metani Pastor, babica, crkvenjak, zastupnik pela. Nezatiena sam u letnjoj haljini bez rukava, A oni su svi u rukavicama i pokriveni, zato mi Niko nije rekao? Smee se i sputaju velove prikaene za starinske eire. Naga sam poput kokoije ije, zar me niko ne voli? Da, evo sekretarice pela u belom radnom mantilu, Zakopava mi manetne oko lanaka i prorez od Vrata do kolena. Sad sam mleikina svila, nee opaziti pele. Nee nanjuiti moj strah, moj strah, moj strah. Ko li je sad pastor, taj ovek u crnom? Ko li je babica, to je njen plavi kaput? Svi klimaju etvrtastim crnim glavama, oni su Vitezovi pod vizirima, Grudni oklopi od gaze svezani im u vor pod pazuhom. Menjaju im se osmesi i glasi. Vode me kroz grahovo polje. Staniolske trake namiguju slino ljudima, Perjane pajalice ire svoje ruke u moru grahovog cveta, Grahovog cveta krem boje s crnim oima i listovima Nalik na ugnjavljena srca. Jesu li to ugruci krvi to ih vree vuku na uzici? Ne, ne to su skerletni cvetovi koji e se jednog dana jesti. Sad mi daju moderan italijanski eir od bele slame I crni veo to se oblikuje prema mom licu, Postajem jedna od njih.

Vode me ka potkresanom gaju, krugu konica. Da l to glog tako otuno mirie? Jalovo glogovo telo, eterom opija svoju decu. Vri li se tu neka operacija? Hirurga ti iekuju moji susedi, To privienje sa zelenom kacigom, Sjajnim rukavicama i belom odorom. Da l to je kasapin, piljar, potar, neko koga znam? Ne mogu da pobegnem, ukorenjena sam, a utovilka me pozleuje svojim utim kesama, svojim bodljikavim arsenalom. Ne bih mogla da pobegnem a da ne moram beati zauvek. Bela konica je zatiena poput device. Otvara svoje rasplodne elije, svoj med, i tiho bruji. Kolutovi i pramenje dima u gaju. Mozak konice misli da to je svemu kraj. Evo ih dolaze, prethodnica, na histerinim lastiima. Ako stojim potpuno mirno, pomislie da sam divlja trava, Lakoverna glava nedirnuta njihovom zloom, Koja ak ni ne klima, osoba od ugleda u ivici. Metani otvaraju odaje, love maticu. Skriva li se ona, jede li med? Jako je mudra. Stara je, stara, stara, mora da ivi jo godinu dana, I ona to zna. Dok u elijama nalik na lanke prstiju nove device Snatre o dvoboju u kom e neizbeno pobediti, Votana ih zavesa deli od svadbenog leta, Uzleta ene ubice u nebo koje je ljubi. Metani sele device, nee biti ubijanja. Stara matica se ne pokazuje, zar je toliko nezahvalna? Iscrpljena sam, iscrpljena

Beli stub u pomraenju noeva. Ja sam maioniareva mala koja nikad ne ustukne. Metani razvezuju maske, rukuju se. iji je ono beli dugaki sanduk u gaju, ta su to Oni uspeli da urade, zato sam ja hladna? "Nisam elela nikakvo cvee, samo sam elela Da leim sa podignutim rukama svojim, potpuno prazna. Koja sloboda je to, nema pojma koja je to sloboda Spokoj je toliko veliki da te obmamnjuje, A nita ne trai, ni traku sa imenom, ni sitnicu." (Tulipani) ~ Za ivota, vie pominjana kao supruga poznatog pesnika Teda Hughesa, doekala je samo izlazak zbirke svojih pesama "Kolos". KOLOS Nikada neu uspeti da te potpuno sastavim. Spojen, zalepljen, i pravilno uzglobljen. Revanje mule, hroktanje svinje, bludno gaktanje I dalje tee iz tvojih ogromnih usta. Ovo je gore od kakve njive. Moda smatra se kakvim proroitem. Glas mrtvaca, ili nekog boga. Trideset godina trudih se Da ti mulj iz grla izvadim Nita pametnija nisam. Penjui se malim lestvama sa lepilom i lizalom Puem poput mrava u crnini Preko jutara tvoje obrve Da popravim velike ploe lobanje i oistim elave, bele humke sa oiju tvojih Plavo nebo iz Orestije Se u luku izvija iznad nas. O oe, sam si ti Kadar i znamen kao Rimski forum.

Naeh svoj ruak na brdu crnih empresa. Tvoje izbledele kosti i aknatska kosa su razbacani. U staroj im anarhiji sve do horizonta. Trebalo bi neto jae od udara groma Da bi se stvorila takva ruevina. Noima uih na rogu izobilja Tvoga levog uha, van vetra, Brojei crvene zvezde i one boje ljive. Sunce izlazi ispod stuba tvoga jezika. Moji sati senom su venani. Ne oslukujem vie grebanje Po bledom kamenju prstanita. ~ I najavila odlazak... SVAKODNEVICA Umorna od prstenja Umorna od glasova u glavi koji joj kau - pii, umri ona stavlja glavu u penicu dobro zagrejanu, netom opranu da napravi svoj poslednji ruak za mua kojeg nema, za decu koju nee videti kako odrastaju, ak i za suseda u stanu iznad njenog stana, jedinstven, originalan ruak po njenom receptu, ne osobito sladak, ruak koji je ve i pre spremala ali joj nikad nije uspeo, ruak koji e sama pojesti... Prispee pelinjeg sanduka

Naruila sam to, taj pravilan sanduk od drveta Kockast ko stolica i za dizanje skoro preteak. Rekla bih da je mrtvaki koveg kakvog kepeca Il kockastog odojeta Da u njemu nije tolika buka. Sanduk je zakljuan, opasan je. Moram s njim da prenoim A ne mogu od njega da se odvojim. Nema prozora, pa ne vidim ta je unutra. Postoji samo mreica, nema odstupnica. Prislanjam oko na mreicu. Mrano je, mrano S gmizavim oseajem afrikih ruku Sitnih i skvrenih za izvoz, Crno po crnom, ljutito se pentra. Kako da ih napolje pustim? amor me plai vie od svega, Nerazumljivi slogovi. To je ko rimska svetina, Mali, ponaosob, al gospode, zajedno! Polaem uho na besnu latintinu. Nisam Cezar. Naprosto sam sanduk manijaka naruila. Mogu i da ih vratim. Mogu da uginu, ne moram da ih nahranim, ja sam vlasnica. Pitam se kolika im je glad. Pitam se da l bila bih zaboravljena Samo da im brave otkljuam i sklonim se u drvo pretvorena. Tu je zanovet, njene plave kolonade,

I podsuknje stabla trenjina. Moda u odmah biti zanemarena U svom meseevom ruhu i pogrebnom velu. Nisam izvor medan Pa zato bih im bila nian? Sutra u ja da budem slatki Bog, slobodu u da im dam. Sanduk je samo privremena stvar. aoke Golih ruku, dodajem saa. ovek u belom se smei, goloruk, Od gaze su nae rukavice prikladne i slatke, Grla naih lanaka ljiljani odvani. On i ja Hiljadu je pravilnih elija izmeu nas, Osam saa punih utih asa, I konica sama je olja od aja, Bela s ruiastim cvetovima, S ljubavlju neizmernom je iarah Mislei: "Slast, slast." Rasplodne elije sive ko fosili koljki Plae mene, izgledaju tako stare. ta ja to kupujem, crvotoni mahagoni? Ima li tu uopte matice? Ako je tu, stara je, Krila su njena dva ala poderana, dugo njeno telo Otrcanog plia Jadno je nago, nimalo kraljevsko, pa i sramno ak. Stojim u povorci.

Krilatih, sasvim obinih ena, Medenog roblja. Ja nisam ropkinja Iako godinama ja sam prainu jela A tanjire otirala gustim svojim vlasima. I videla posebnost svoju kako hlapi, Tuna rosa s opasne koe. Hoe li mrzeti mene, Te ene to samo hitaju, ije su vesti trenja u cvatu, stasala detelina? Skoro da je svreno. Ja nadzirem. Evo moje medene sprave, Radie ona bez razmiljanja, Otvarajui se, u prolee, ko revnosna devica Da pretrai zapenuane krunice Ko to luna, zbog praha boje slonovae, pretrauje more. Neko trei posmatra. Nieg on nema s pelarem il sa mnom. Nestao je sad U osam velikih skokova, veliki rtveni jarac. Evo mu papue, evo i druge, A evo i etvrtastog belog platna to ga je nosio namesto eira. Ljubazan bio je on, Znoj njegovih napora kia je to svet ka plodu vue. Pronale su ga pele, Na usnama mu se ko lai roje,

Mrsei crte njegovog lica. Miljahu one da smrt je vredna toga, al ja, Moram jedno bie da povratim maticu. Mrtva je, spava? Gde li je bila, S telom svojim lavlje riim, svojim krilima od stakla? Leti sad ona Stranija no to je ikad bila, ria Brazgotina na nebu, ria kometa Ponad maine to ju je usmrtila Mauzolej, kua od voska. Roj U naem gradu neko na neto puca... Muklo bum, bum na nedeljnoj ulici. Ljubomora moe krv da pusti. Moe crne rue da stvori. Na koga li pucaju? Na tebe su to noi isukani Na Vaterlou, Vaterlou, Napoleone, Elbina grba ti na kratkom trupu, I sneg, to razmeta svoj blistavi pribor za jelo Hrpu po hrpu, govorei: ! ! Sa ahovskim narodom igra, S nepominim figurama od slonove kosti. Blato se ugiba od grkljana, Kamen-oslonaca francuskih izama. Zlatne i ruiaste kupole Rusije tope se i tale U penici pohlepe. Oblaka, oblaka!

Tako se roj sklupava i odmee Sedamdeset stopa gore, u drvo crnog bora. Pucnjem mora biti oboren dole. Bum! Bum! Tako je glup da misli meci su grom. Misli da oni su Boji glas to prata kljunu, kandi, keenju psa utih slabina, oporu pasa, to se nad koskom od slonovae kezi Kao opor, opor, kao svi. Daleko se vinue pele. Sedamdeset stopa visoko! Rusija, Poljska i Nemaka! Blagi breuljci, ista stara grimizna Polja smanjena poput bakrenjaka Upredena u reku, preenu reku. Pele se svaaju, u svojoj crnoj lopti, Letei je, sav u bodljama. ovek sivih ruku stoji nad medenim saem Iz njihovih snova, konica-stanica Gde vozovi, verni svojim elinim osama, Odlaze i dolaze, a zemlji nema kraja. Bum! Bum! Padaju one Raskomadane, na bun brljana. Toliko o koijaima, prethodnici, Velikoj armiji! Crvenom dronjku, Napoleonu! Poslednjem pobednom simbolu! Roj je do nogu potuen slamom. Elba, Elba, mehuri mora! Bela poprsja marala, admirala, generala Greju se u niama.

Kako je to pouno! Tupa, ujedinjena telesa to idu u sigurnu smrt drapirana dekoracijom Majice Francuske U novi mauzolej, Palatu od slonovae, rave bora. ovek sivih ruku se smeje Osmeh poslovnog oveka, silno praktian. To nisu uopte ruke Ve azbestne posude. Bum! Bum! "Htele su mene da ubiju." aoke velike ko pribadai! Izgleda da pele imaju oseaj asti, Crni, neukrotivi um. Napoleon je zadovoljan, on je potpuno zadovoljan. O, Evropo! O, tono meda! Zimovanje To je vreme dokolice, nita se ne deava. Zavitlala sam babiinu vrcaljku, Imam svoj med, est tegli, estore maje oi u vinskom podrumu, Zimuje u tmini bez prozora U srcu kue, Tik kraj pokvarenog dema poslednjeg stanara I boca praznjikavog sjaja Din gospodina Toga-i-toga. To je soba u kojoj nikad nisam bila. To je soba u kojoj nikad da diem ne bih mogla. Crnilo se unutra zbilo poput imia, Nema svetla Tek baterijska lampa i njeno bledo

Kinesko utilo na zastraujuim predmetima... Crna tvrdokornost. Trule. Posednitvo. To je ono to me poseduje. Ni okrutno ni ravnoduno Tek neuko. To je vreme kad pele tavore - pele Tako spore da jedva ih prepoznajem, Defiluju poput vojnika Ka konzervi sirupa Da nadoknade med koji sam im ja uzela. Tejt i Lajl ih odravaju, Rafinirani sneg. Od Tejta i Lajla one ive, umesto od cvea. Uzimaju ga, Hladnoa nastupa. Sad se sklupavaju, Crne Misli protiv sve te beline. Osmejak snega je beo. iri se napolje, milju dugo majsensko telo, U koje one, za toplih dana, Jedino mogu da nose svoje mrtve. Sve pele su ene, Slukinje i dugaka dama kraljevska roda. Otarasile su se mukaraca, Grubih, glupih nespretnjakovia, gejaka. Zima je za ene ena, jo uvek plete, Kraj kolevke od panskog oraha, Telo joj je lukovica na mrazu i odve tupo da misli. Da l e konica preiveti, da l e gladiole Uspeti svoje vatre da sauvaju Da bi ule u drugu godinu. iji e ukus one probati, boinih rua? Lete pele. Probaju ukus prolea.

__________________ Suparnik Kad bi se luna smejala, na tebe bi liila. Isti utisak ostavlja Prekrasnog neeg, al razornog. I ti i ona veliki ste dunici svetla. Njena O-usta nad svetom tue; tvoja su prirodna A prvi ti je dar da sve u kamen pretvori. Budim se u mauzoleju; tu si, Lupka prstima po mermernom stolu, trai cigarete, Pakostan ko ena, al ne tako nervozan, I od elje mre da neto bespogovorno lane. Luna takoe, svoje podanstvo poniava. Al danju je smena. Nezadovoljstva tvoja, s druge strane, Stiu kroz potanski prorez s redovitou punom ljubavi, Bela i prazna, rasprostirua ko ugljen-monoksid. Ni dana bez vesti od tebe, eta moda Afrikom, al misli na mene. Rub ena je dovrena. Njeno mrtvo Telo nosi osmeh ispunjenja, Privid grke nunosti Tee naborima njene toge, Njene bose Noge kao da vele: Daleko dogurasmo, gotovo je. Po jedno mrtvo smotano edo, bela guja, Na svakom od malih

Vreva mleka, sad praznih. Svila ih je Nazad u svoje telo kao to latice Rua zatvara kad vrt Zamire a mirisi prokrvare Iz slatkih, dubokih grla nonog cvea. Luna nema zbog ega da bude tuna, Dok iz svoje kotane kapuljae zuri. Navikla je na ovakve stvari. Njena se crnina povlai i pucketa. Rei Sekire Posle ijih udara uma jei, I odjeci! Nestaju odjeci Iz sredita ko konji. Mezgra Izvire ko suze, ko Voda to se bori Da ogledalo ponovo stvori Na steni to kruni se i obli, Bela lobanja, Zelenim korovom izjedena. Godinama kasnije Na putu ih sreem Rei suve i nezauzdane, Neumornih kopita poveerje. Dok S dna bare, zvezde stajaice ivotom jednim gospodare.

Modrica Boja se sjuri na mesto, tamnogrimizna. Ostatak tela potpuno je ispran, Boje bisera. U otvoru stene, More pomamno sie, Jednu pilju sveg mora sredite. Veliine muve, Znamen sudbine Niz zid gamie. Zatvara se srce, More nazad klizi, Ogledala su pokrivena. Pismo u novembru Ljubavi, svet Naglo menja, menja boju. Ulino svetlo Pacovskim repom polovi Mahune zanoveti u devet izjutra. Arktik je to, Taj mali crni Krug, s ukasto-smeom svilom trava - kosicom beba... Zelenog neeg ima u zraku. Mekanog, finog. S ljubavlju me uukava. Zajapurena sam i topla. Mislim da mogla bih biti ogromna. Tako sam nerazumno srena, Moji Velingtoni Gacaju i gacaju kroz bajno crvenilo. To je moj posed. Dva puta na dan

Korakom ga merim, njuei Divlji zimzelen s hirom-zelenim Rubovima nazubljenim, gvoe isto, I zidinu od starih leina. Ja njih volim. Volim ko to se voli istorija. Jabuke su od zlata, Zamisli samo Sedamdeset mojih stabala to tvoje zlatnorumene lopte dre U gustoj sivoj samrtnoj supi, Milion njihovih Zlatnih listova metalnih i mrtvih. O ljubavi, O, celibatu, Niko sem mene Do pojasa mokar ne hodi. Nenadoknadivo Zlato krvari i tamni, drelo Termopila. __________________ Brest Za Ruth Fainlight Znam dno, kae. Znam ga monim pipkom svog korena. To tebe plai. Ja ga se ne plaim: bejah tamo. Da l more je to to u meni uje, Sve njegove zlovolje? Il glas niega, to bee tvoje bezumlje? Ljubav je senka. Kako lei i plae za njom. Osluni: to su njena kopita: otrgla se, poput konja.

Svu no galopirau tako, silovito, Dok glava ti ne postane stena, jastuk omanja livada, to odzvanja, odzvanja. Il da ti zvuk otrova donesem? Kia je to sada, ta bezmerna tiina. A to je njeno voe: kalaj belo, kao arsenik. Ispatah krvolonost sunevih smiraja. Do korena sprene Crvene moje ile gore i tre, iana ruka. Na komade se sad raskidam to lete unaokolo ko palice. Vetar takve estine Nee podneti ravnodunost: moram da vrisnem. I luna je nemilostiva: vukla bi me Okrutno, jer je jalova. Njen sjaja me ranjava. Ili sam to ja nju uhvatila. Putam je da ide. Putam je da ide Skvrena i tanka ko posle temeljnog hirurkog zahvata. Kako me tvoji loi snovi opsedaju i darivaju. Pla u meni prebiva. Nou odlepra Traei, udicama svojim, neto da ljubi. Uasava me taj mrani predmet to u meni spava; Ceo dan oseam njegovo meko, paperjasto mekoljenje, zloudnost njegovu. Prolaze oblaci i raspruju se. Nisu li to lica ljubavi, te blede nepovratnosti? Zar zbog toga mi se srce kida? Vie da saznam ne mogu. ta li je to, to lice Tako krvniko u stisku grana -

Zmijske njegove kiseline ljube. Volju ono okamenjuje. To su samotne, spore greke to ubijaju, to ubijaju, to ubijaju. TULIPANI Tulipani su vie nego uzbudljivi, zima je ovdje. Pogledaj kako je sve bijelo, tako mirno, kako je sve snijeno. Uim se spokoju, mirno leei sama Dok svjetlost poiva na ovim bijelim zidovima, ovom krevetu, ovim rukama. Ja sam niko; nemam nita sa eksplozijama. Dala sam svoje ime i svoju odjeu medicinskoj sestri, Anesteziologu svoju anamnezu i tijelo hirurzima. Ugnijezdili su mi glavu u jastuke i plahte Kao oko izmeu dva bijela kapka to ne daju se zatvoriti. Glupi uenik, sve mora unijeti unutra. Medicinske sestre su prolazile i prolazile, one nisu nevolja, Prolaze hodnicima lagodno u svojim bijelim kapicama, Zato je teko rei koliko ih ima. Za njih je moje tijelo ljunak, njeguju ga kao to voda Sapire ljunak, glaajui ga njeno. Donose mi umrtvljenost u svojim svijetlim iglama, donose mi san. Sada sam se izgubila, muka mi je od prtaljage Moj koni putni kofer kao crna kutija za lijekove, Mu i djeca se smiju na porodinoj fotografiji; Njihovi osmjesi se hvataju za moju kou, male udice smijalice. Pustila sam stvari da iskliznu, tridesetogodinji teretni brod Tvrdoglavo visi na mom imenu i adresi. Oistile su me tuferima od mojih voljenih asocijacija. Upaena i jadna na plastinom jastuastom zelenom trolejbusu Gledam moje zubalo, moj noni sto, moje knjige to tonu iz vida, a voda mi poplavi glavu. Sada sam asna sestra, nikad nisam bila ovako ista. Nisam eljela nikakvo cvijee, samo sam eljela Da leim sa podignutim rukama svojim, potpuno prazna. Koja sloboda je to, nema pojma koja je to sloboda

Spokoj je toliko veliki da te obmamnjuje, A nita ne trai, ni traku sa imenom, ni sitnicu. Napokon, smrt se bliila; zamiljam ih Kako zatvaraju svoja usta, kao Bratstvo. Kao prvo, tulipani su previe crveni, vrijeaju me. ak i kroz ukrasni papir mogu ih uti kako diu Lagano, kroz svoje bijele uvojke, kao uasnu bebu. Njihovo crvenilo pria sa mojom ranom, odgovrara. Paljivi su: izgleda da lebde, ali spustie me dolje, Uznemiruju me svojim iznenaujuim jezicima i bojom, Dvanaest crvenih utopljenika oko moga vrata. Niko me prije nije gledao, sada sam gledana. Tulipani mi se okreu, i prozor iza mene Gdje jednom na dan svjetlost polako se iri i polako suava, Vidim sebe, skupljenu, smijenu, sjenka papira Izmeu oka sunca i oka tulipana, Nemam lice, htjela sam se suoiti sa sobom. Odvani tulipani pojedoe moj kisik. Zrak je bio dovoljno miran prije nego su doli, Dolazei i odlazei, dah za dahom, bez imalo urbe. Napunie ga kao gromoglasna buka, tulipani. Sada se zrak mota i vrtloi oko njih kao to se rijeka Mota i vrtloi oko potonule zahrale maine. Oni plijene moju panju, a bila je sretna Igrajui i odmarajui se bez obaveze prema sebi. Zidovi, takoer, izgleda da zagrijavaju se. Tulipani bi trebali biti iza reetaka kao opasne ivotinje; Otvaraju se kao kakva usta neke ogromne afrike make, Dok sam ja svjesna moga srca: otvara i zatvara Svoje kugle crvenih pupoljaka, rascvjetane ljubavi za mnom. Voda koju pijem je topla i slana, kao more, I dolazi iz zemlje daleke kao zdravlje. MINHENSKI MANEKENI Perfekcija je uasna, ne moe imati djecu. Dah, hladan kao snijeg, sasuuje maternicu

Gdje tisovo drvee udara kao Hidre, Drvo ivota to oslobaa njihove mjesece, mjesec za mjesec, bez namjene. Mlaz krvi je mlaz ljubavi, Potpuno rtvovanje. Znai: nema vie idola osim mene, Mene i tebe. Dakle,u njihovoj sumpornoj zaljubljenosti, u njihovim osmjesima Ovi manekeni kreu veeras U Munchenu, mrtvanici izmeu Pariza I Rima, Goli i elavi u krznima svojim. Naraasta lizala na srebrenim tapovima, Netolerantni, nerazumni. Snijeg kapa komadie svoje tame, Nikoga se ne tie. U hotelima Ruke e otvarati vrata i ostavljati Dolje cipele na glaanje U koje e iroki palci ui sutra. Domainstvo ovih prozora, Malenih njura, zelene konfekcije, Mravi Njemci drijemaju u njihovom nepresunom ponosu. I crni telefoni i udice Svjetlucaju Svjetlucaju i probavljaju Bez glasa. Snijeg nema glasa. Metafore

Ja sam zagonetka od devet slogova, Slon, nezgrapna kucerina, Dunja sto se klati na dve vreze O rujno voce, slonovaco, plemenita stabla! Ta vekna je velika narasla od sopstvenog kvasca. Tek iskovan novac je u tom debelom budjelaru. Ja sam sredstvo, pozornica, u teletu krava. Pojela sam vrecu zelenih jabuka, Ukrcala se na voz sa koga mi nema silaska. Lifting lica Donosi mi dobre vesti sa klinike, Odbacuje svileni al, pokazuje zategnuto belo Mumijino platno, smeje se: dobro sam. U devetoj godini, otrov ut anestetiar Nahranio me banana gasom kroz ablju masku. Odvratna duplja Zabuala je od loih snova i jupiterskih glasova hirurga. Onda je majka isplivala, drei limenu zdelu. O bilo mi je muka. Sve su to izmenili. Putujem Gola kao Kleopatra u dobro iskuvanoj bolnikoj presvlaci, Zapenuena od sedativa i neobino duhovita, Kotrljam se do predvoja gde neki ljubazan ovek Stiska moje prste umesto mene. Tera me da oseam kako neto dragoceno Istie iz ventila mojih prstiju. Na brojku dva Tama me brie kao kredu sa kolske table... Nita vie ne znam. Pet dana leim skrivena Poput bureta odvrnuta, godine se u moj jastuk cede, ak i moja najbolja prijateljica misli da sam na selu. Koa nema korena, ljuti se kao hartija. Kad se nasmeim avovi se zategnu. Rastem unazad. Dvadeset mi je godina, Raskvocana u dugim suknjama na sofi mog prvog mua, moji prsti su Zariveni u runsku vunu mrtvog pudla; Maku jo nisam imala. Sad je ona gotova, gospoa sa podvoljkom Koju sam gledala kako se smeta, bora za borom, u ogledalu-

Staro arapino lice, otromboljeno na peurki za krpljenje. Zarobljena je u nekoj laboratorijskoj tegli. Neka crkne tamo, ili neka vene sledeih pedeset godina Dremajui, ljukajui se i prstima prebirui svoju retku kosu. Samoj sebi mati, budim se u gazu povijena, Poput odojeta ruiasta i glatka. Spaljivanje vetice Na trnici oni slau suvo granje. Gusti od senki jadan je ogrta. Nastanjujem Svoje votano oblije, telo lutke. Bolest ovde zapoinje: ja sam pikado tabla za vetice. Samo avo moe avola da pojede. U mesecu crvenog lia penjem se na postelju od vatre. Lako je tamu kriviti: eljust vrata, Utrobu podruma. Oni su iskriavost moju ugasili. Crna tvrdokrila gospa dri me u kavezu za papagaja. Kako ogromne oi mrtvi imaju! Intimna sam sa dlakavim duhom. Dim koluta iz grlia one prazne tegle. Ako sam mala, ne mogu napraviti tetu. Ako se ne kreem, neu nita prevrnuti. Tako sam rekla, Sedei pod poklopcem, sitna i nepokretna kao zrno pirina. Oni odiu ringle, krug za krugom. Puni smo mi skroba, mali moji beli drugari. Mi rastemo. U poetku to boli. Crveni jezici istinu e poduavati. Majko svih buba, samo otvori aku: Proleteu kroz sveina usta poput neoprljenog nonog leptira. Vrati mi moje oblije. Spremna sam da odgonetnem dane Kada sam se s prahom sjedinila u senci od kamena. Moji glenjevi se sjaje. Sjaj se penje uz moja bedra. Izgubljena sam, izgubljena, u haljinama od sveg tog svetla.

Paralitiar Deava se. Potrajae?Mozak mi je stena, Nemonih prstiju, bez jezika, Moj bog su plua od elika Koja me vole, pumpaju Moje dve Kese za prainu i prazne ih Nee Dozvoliti da potonem Dok napolju dan klizi kao telegrafska traka. No donosi ljubiice, Tapete s oima, Svetla, Blage neznance to govore: "Kako si?" Utirkana, odbojna prsa. Mrtvo jaje, poivam Ceo Na celom svetu koji ne mogu da opipam, Na belom, zategnutom Bubnju moje postelje Poseuju me fotografijeMoja ena, mrtva i ravna, u krznu iz 1920, Sa ustima punim bisera, Dve devojice Ravne kao ona, apuu: "Mi smo tvoje keri." Mirne vode Prekrivaju moje usne Oi, nos i ui, Prozirni Celofan koji ne mogu da pocepam. Na golim leima

Smeim se, kao Buda, sva Htenja, elje Spadaju sa mene poput prstenova Grlei svoja svetla. Kandza Magnolije, Sopstvenim mirisima opijena, Nita ne trai od ivota. Meduza Kraj tog kopnenog ispljuvka kamenih plombi, Oiju zakolutanih belim tapovima, Uiju to upijaju protivreje mora, Smeta svoju bezonu glavu Boju jabuicu, Soiva milosra, Tvoja rugla Svijaju svoje divlje elije u senci mog broda, Gurajui se poput srca, Crvena stigma u samom centru, to plovi na isprekidanoj struji najbliem mestu polaska, Vukui svoje Isusovske kose. Pitam se, jesam li umakla? Moje misli k tebi vijugaju, Starom pupku nalik na lopar, Atlantskim kablom, to odrava se, izgleda, u stanju volebnog oporavka. Bilo kako bilo, uvek si tu, Drhtavi dah na kraju moje ice, Luk od vode to preskae Moj vodeni bi, blistav i zahvalan Dirljiv i zahtevan.

Nisam te zvala. Uopte te nisam zvala. Pa ipak, pa ipak Dohuktala si mi preko mora, Debela i crvena, posteljica to paralie uzbuene ljubavnike. Kobrino svetlo to istiskuje dah iz zvonia krvi Minuice. Nisam mogla da doem do daha, Obamrla i bez para, Preosvetljena, poput rendgenskog snimka, Ko si mi pa ti? Priesna hostija? Crna Bogorodica? Ni komadi neu uzeti od tvoga tela, Boce u kojoj ivim, Groznog Vatikana. Do smrti sam sita vrue soli. Zelena poput evnuha, tvoja htenja Siku na moja sagreenja. I, i, pipe ljigavi! Nieg nema meu nama. Arijel Zastoj u tmini. Potom nesutastvena plavet Briznu iz hridi i dalji. Lavice boanska, Kako srastamo,

Stoer od peta i kolena Brazda se Cepa i promie, sestra Smeem luku Vrata van mog dohvata. Crnooke Bobice tamne bacaju Udice Crni slatki krvavi zalogaji. Seni. Neto drugo Kroz zrak me tegli Bedra, vlasi; S mojih peta ljuspe. Bela Godiva, ljutim se Mrtve ruke, mrtve neumoljivosti. A sad Penim do ita, bleska mora. Detinji pla se U zidu topi. I ja sam Strela, Kap rose to leti Samoubilaki, zajedno s putem U crveno

Oko, kotao jutra. Bulke u oktobru ak ni sunani oblaci jutros nemaju takve suknje. Ni ena u ambulantnim kolima ije crveno srce tako zapanjeno kroz njen kaput cveta Dar, dar ljubavi Potpuno netraen Od neba to bledo i zaareno Pali svoj ugljen-monoksid, od oiju Zamuenih do zgasnua pod klobucima. O, Gospode, ta sam ja Kad pozna ta usta moraju da krie razjapljena U umi mraza, u osvitu razlika. RANI ODLAZAK Gospo, soba vam je prepuna cvijea. Sjeat u se toga kad me izbacite, Mene to sjedim ovdje i dosaujem se kao leopard U vaoj praumi svjetiljaka od vinskih boca, Barunastih jastuia boje krvavice I bijelih porculanskih riba poletua iz Italije. Zaboravljam vas, sluajui kako rezano cvijee Pijucka tekuine iz odabranih lonia, Zemljanih vreva i krunidbenih pehara Poput ponedjeljnih pijanica. Mlijene bobe, Mjesni skup odlinika, klanjaju se

Svojim tovateljima u ploi stola: Gomili onih jabuica to gore gledaju. Jesu li ono latice ili listovi s kojima ste ih zdruili Oni zelenilom isprugani ovali srebrnog tkanja? Te crvene pelargonije poznajem. Prijatelji, prijatelji. Vonjaju na pazuha I zamrene jesenje bolesti, Moune poput ljubavnike postelje sljedeeg jutra. Nosnice mi bride od nostalgije. Movare kane: nonja njihove nonje. Nonim prstima dodiruju ustajalu vodu kao magla gustu. Rue u ovjekolikom kragu Ispustile su duu prole noi. Krajnji as. uti im steznici bijahu spremni da se rascijepe. Hrkali ste, a ja uh kako se latice odrijeuju, Bubnjajui i kuckajui poput nervoznih prstiju. Trebali ste ih baciti prije no to pomrijehu. Svijetanje otkri komodu Unereenu kineskim rukama. Sad u me pilje Krizanteme velike kao Holofernova glava, uronjene u isti Grimiz kao ova zdepasta sofa. U zrcalu ih podupiru njihove dvojnice. Sluajte: vai podstanari mievi tropou paketiima krekera. Glatko brano Priguuje im ptije noice, a oni zviduu od radosti. A vi i dalje kunjate, nosom prema zidu. Ova mi rosulja pristaje poput sumornog ovoja. Kako stigosmo u vae potkrovlje? Pruili ste mi din u stklenoj vazi za pupoljke. Zaspasmo kao kamenje. Gospo, to to inim S pluima punim praine i jezikom od drveta, Do koljena u studeni, pod samim cvijeem? Dva Pogleda Na Sobu Sa Leshevima 1. Onoga dana kada je posjetila dvoranu za seciranje

Izlozzishe chetiri choveka, crna kao zagorena pura, Napo vec rashchinjena. Kiselkasti zapah Bachava smrti uhvatio se za njih; Momci u bijelim kutama dadoshe se na posao. Glava njegova lesha se urushila, I ona jedva jedvice da je ishta razaznavala U tom krshu kostiju i lubanje i stare kozze. Zzuckasti komad tetive drzzao ju je da se ne raspadne. Bebe puzzastih nosica bezvoljno plutaju i sjaje u vrchevima. On joj pruzza isjecheno srce poput napukla predmeta iz Porodichne bashtine.

2. U Brueghelovoj panorami dima i pokolja Samo je dvoje ljudi slijepo za vojsku strvinarsku: On, plovec morem modrog satena njenih Sukanja, pjevushi u pravcu Ogoljenog joj ramena, dok se ona nadnosi nada nj, Poigravajuc se sa notnim listicem, Oboje gluhi za gusle u rukama Mrtvachke glave shto zasenjuju njihovu pjesmu. Ovi flamanski ljubavnici cvjetaju; ne zadugo. Ochaj, ipak, zagrezao u boju, poshtedjuje sitan dijelak Ludo, pazzljivo, u donjem desnom kutu. __________________ Bolje Uskrsnuce Pameti nemam, ni rechi ni suza; Srce u meni kao kamen je, Za nade i strahove previshe utrnulo je; Gledaj desno, gledaj levo, sama ostajem; Podizzem svoje ochi zgasnule od tuge; Ne vidim brda vechna;

Moj zzivot kao opali list je; O, Isuse, ozzivi me! Gljive Prekonoc, vrlo Bjelkasto, oprezno, Vrlo tiho Nashi nozzni prsti, nashi nosevi Prodiru u glinasto tlo, Hvataju zrak. Nitko nas ne vidi, Ne zaustavlja, ne izdaje; Sitna zrna krche put. Mekushaste shake zahtijevaju Pomicanje iglica, Lisnate stelje, Chak i plochnika. Nashi chekici, nashi maljevi, Bezuhi i bezoki, Savrsheno bezvuchni, Proshiruju pukotine, Tiskaju se kroz rupe. Zzivimo dijetno od vode, od Mrvica sjene. Uljudne, trazzec' Malo ili nishta. Tako nas je mnogo! Tako nas je mnogo! Mi smo police, mi smo Stolovi, mi smo krotke, Mi smo jestive,

Laktamo se i guramo Unatoch nama samima. Nasha se vrsta mnozzi: Do jutra cemo Bashtiniti zemlju. Nasha je noga na vratima. Zzablja Jesen Ljeto stari, zimogrozna mati, Kukci su tvrdi, mrshavi. U ovim barskim domovima mi samo Krekecemo i sahnemo. Jutra se rastachu u snenosti. Sunce okasno zasvijetli Mejdu mlohavim trskama. Mushice nas napushtaju. Mochvara vene. Mraz obara chak i pauka. Ochito se Duh obilja Nastanjuje negdje drugdje. Nash narod kopni zzalostivo. Zimski Brod Na ovom pristanishtu nema velikih iskrcavanja o kojim bi se govorilo. Crvene i narandzaste barke nakrecu se i prekrivaju mjehuricima Privezane za dok, straromodne, kitnjaste, I naizgled neunishtive. More pulsira pod kozzom od ulja. Galeb zadrzzava pozu na sljemenjachi stracare, Najahav struju vjetra, nepomichan Kao shuma i svechan, u sakou od pepela,

Cijala spljoshtena luka usidrila se u Okruglini zzutog mu dugmeta oka. Mali izvidjachki avion pluta poput danje lune ili kositrene Cigare svrh svog klizalishta riba. Kraj je sumoran kao stari klishe. Oni iskrcavaju tri bureta sitnih rachica. Kolje pristana izgleda kao da ce se srushiti. A s njim klimavo zdanje Skladishta, dizalica, brodskih dimnjaka i mostova U daljini. Posvuda oko nas voda migolji I chavrlja svojim nehajnim jezikom, Prenoseci vonj uginulog bakalara i katrana. Dalje na puchini, valovi ce zzvakati kolache od leda Mrshav mjesec za spavache po parkovima i ljubavnike. Chak su i nashe sjene pomodrjele od studi. Htjedosmo vidjeti sunce kako se radja A presrete nas ovaj brod sledjenih rebara, Bradat i usopljen, albatros od inja, Relikvija ruzznog vremena, sva mu vitla i potporniji Opklopljeni u staklaste opne. Sunce ce ih uskoro istanjiti: Vrh svakog vala popu nozza blista.

Prijelaz Preko Vode Crno jezero, crni chamac, dvoje crnih, Iz papira izrezanih ljudi. Kamo odlaze crna stabla shto se ovde napajaju? Sjene im jamachno zakrivaju Kanadu. Trachak svjetla cijedi se kroz vodeno cvijece. Lishce nas njihovo ne pozzuruje: Oblo je, glatko i puno mrachnog savjeta.

Od vesla drhcu mrzli svjetovi. Duh crnoce je u nama, u ribama je. Deblo izranja u oproshtaju, poput blijede ruke; Zvijezde se otvaraju medju ljiljanima. Nisi li zaslijepljen tim bezizraznim sirenama? Ovo je muk zatravljenih dusha. __________________ Dogadjaj Kako se pochela skrucuju! Mjesechina, ova stijena od krede U chijoj pukotini lezzimo Ledja uz ledja. Chujem sovin krik Iz njega hladnog indiga. Nesnosni vokali prodiru u moje srce. Dijete se u bijeloj kolijevci okrece i uzdishe, Otvara sad usta, zahtjevno. Njegovo lishce urezano je u napaceno, crveno drvo. Zatim postoje zvijezde, neiskorjenjive, tvrde. Jedan dodir: on peche i razbolijeva. Ne mogu vidjeti tvoje ochi. Ondje gdje cvijet jabuke sledjuje noc Hodam u krugu, Brazdom starih mana, dubokom i gorkom. Ovamo ne mozze doci ljubav. Crna provalija se otkriva. Na suprotnoj ivici Mala bijela dusha mashe, mala bijela larva. Moje me udovi takodjer napustishe. Ko nas je rashchinio? Mrak rastache. Dotichemo se kao bogalji.

Branje Kupina Niko na putu, nishta, nishta do kupina, Kupina s obje strane, premda uglavnom na desnoj, Aleja kupina, shto spushta se u zavojima, i more shto se Talasa na njenu kraju. Kupine Krupne ko jagodice palca, i nijeme kao ochi Od ebanovine u zzivici, nabrekle od Modro-crvenih sokova. Po mojim ih prstima rasipaju. Nisam trazzila to krvno posestrimstvo; mora da me vole. Prilagodjuju se mojoj boci za mlijeko, sploshcujuci se. Iznad nas lete chavke u crnim, kakofonichnim jatima, Komadici izgorjelog papira shto se obrcu na vjetrovitom nebu. Samo njihov glas prosvjeduje, prosvjeduje.... Ne vjerujem da ce se more uopshte pojaviti. Visinske, zelene livade zzare se kao iznutra zapaljene. Stizzem do grma kupina tako zrelih da je grm muha, Shto su plavo-zelenim trbusima i staklastim krilcima Sachinile kineski paravan. Medna svetkovina kupina ih je omamila; one vjeruju u raj. Josh jedan zavoj, i kupinama i grmlju je kraj. Jedino shto sad dolazi jest more. Izmedju dva brezzuljka jurnuv, nenadan se vjetar usmjeri na me, Cushkajuci me utvarnim rubljem po licu, Ovi su brezzuljci suvishe zeleni i svjezzi a da bi okusili so. Slijedim kozju stazu izmedju njih. Posljednji me zavoj dovodi Do sjeverne strane brezzuljka, a ta je strana narandzasta stijena Koja ne gleda u nishta, nishta, osim velikog prostora Bijelih i kositrenih svjetala i buke kao da kovachi srebra Kuju i kuju nepodatnu kovinu. Tri Zene - Koliko dugo mogu biti?

Koliko dugo mogu biti zid, odbijati vjetrove? Koliko dugo mogu biti? Praviti rukom zaklon od sunca, zaustavljati plave munje hladnog mjeseca? Glasovi usamljenosti, glasovi patnje zaogrcu moja ledja, neminovno. Kako ih umilostiviti, njihovu malu uspavanku? - Koliko dugo mogu biti zid oko mog zelenog vrta? Koliko dugo moje ruke mogu lijechiti njegov bol? I koliko josh moje rijechi mogu biti na nebu sjajne ptice utjehe, utjehe? Strashna je stvar biti toliko otvoren: to je kao da je moje srce stavljeno na lice i sheta svijetom. Mushkarac sam Mada sam jednog Avgustovskog jutra Rodila dete Zdravo dete ruzzichastih obraza Sa trbuhom punim mleka Prirodno dok je babica Gurala glavu u medjunozzje Kao u plinski shtednjak O na usne deteta Pala je i druga kap mleka! Kako je svechano dolazilo Prvo jutro materinstva Radost svetlost Kroz sobe bolesnika Nalik igri jaganjaca na proplanku I dok me je zavodila ta belina Rub lavora se prelivao Kad umesto prve vode Spoznah boju krvi

Shanuh:Samo da ne umrem Mojom smrcu u trenu Dete bi izgubilo oba roditelja Sad sam bespolna Kao umetnost Spokojan lebdim Paperje ili oblak shta li? Treshnjin cvet mozzda? Sam sa desetomesechnom matericom Praznom kao vasiona Da samocu predjem S jedne na drugu stranu Potrebno je samo malo Da budem sam Sa svojom poezijom.... Razmishljanja Postoji ovaj beli zid, iznad kojeg se nebo stvara Beskrajno, zeleno, posve nepristupachno. Po njem plutaju andjeli, i zvezde, takodje u ravnodushju. One su moja sredina. Sunce se rastapa na tom zidu, krvareci svoje svetlosti. A sad sivi zid, kandzama izgreban i krvav. Zar nema puta shto vodi s uma? Stepenice na mojim ledjima spiralno zavijaju u vrtlog. U ovome svetu nema ni stabala ni ptica, Postoji samo mrzovolja. Ovaj crveni zid neprestano se trza: Crvena shaka, otvara se i zatvara, Dve sive, papirne vrece To je ono od chega sam sazdana, to i strava Da ce me odvesti pod krstove i kishu pieta. Na crnom zidu, neodgonetljive ptice Vrte glavama i krichu. Nema govora o besmrtnosti medju njima!

Hladna nam se nishtavila priblizzavaju, Krecu se uzzurbano.... Sitni Sati Prazna, odjekujem i za najmanjim korakom, Muzej bez kipova, velichajan zbog stupova, trijemova, rotunda. U mom dvorishtu vodoskok shiklja i tone natrag u sama sebe, Opatichkog srca i slijep za svijet. Mramorni ljiljani Hlape svoju bljedocu kao mio miris. Zamishljam se sa silnom publikom, Kao majku bijele Nike i nekoliko golookih Apolona. Namjesto toga, mrtvi me vrijedjaju pazznjom, I nishta se ne mozze dogoditi. Mjesec polazze ruku na moje chelo, Bezizrazzajnog lica i nijem poput bolnicharke.