You are on page 1of 21

DOBROTOLjUBLjE

(Izbor od svetih otaca o smirenju i neosuivanju) SVETI ANTONIJE VELIKI Ako li nekim ljudima bude izgledao poboan, nemoj verovati samome sebi dokle god si u telu, niti smatraj da si iim ugodio Bogu. Znaj da oveku nije lako da se do kraja sauva od greha. ...nikoga ne treba osuivati, niti govoriti: "Taj ovek, koji je sagreio, jeste rav". Bolje je tragati za zlom u sebi i razmatrati svoj sopstveni nain ivota, pitajui se da li je Bogu ugodan. ta nas se tie da li je neko drugi rav? bogoljubiv ovek nikoga ne kori za ono u emu i sam grei. Smirenje se sastoji u tome da ovek sebe smatra velikim grenikom i da misli da nita dobro ne ini pred Bogom, da voli utanje i da se ne rauna ni u ta. Nikoga ne prekorevaj zbog njegovih nemoi. Ne budi slavoljubiv i u srcu svom ne zadravaj samohvalisanje [koje] govori: "Ja sam to i to uinio. U tome i tome sam napredovao". Takve misli diu sujetom. Ko je njima ispunjen, postao je obitalite neistih duhova. Koliko je samoisticanje pogubno, toliko je, naprotiv, samoukorevanje spasonosno. To se vidi na primeru obuara, o kome je Sveti Antonije imao ukazanje svie. Sveti Antonije se nalazio na molitvi u svojoj keliji kad je uo glas koji mu je govorio: "Antonije, ti jo nisi dospeo do mere obuara iz Aleksandrije". Sveti Antonije je poao u Aleksandriju, naao obuara i ubedio ga da mu otkrije ta je to tako posebno u njegovom ivotu. Ovaj je rekao: "Ja ne znam da sam ikad u ivotu uinio ita dobro. Ustajui izjutra sa postelje i pre nego to sednem za posao, ja govorim: "Svi iz ovog grada od malog do velikog e ui u Carstvo Boije zbog svojih dobrih dela, a jedino u ja zbog svojih grehova biti osuen na vene muke". To isto sa svom iskrenou srca ponavljam i uvee pre nego to legnem da spavam". uvi to, Sveti Antonije je shvatio da zaista nije dospeo do takve mere. Tako i mi, po Boijem ustrojstvu, dobijamo pokrivalo, kako ne bismo videli svoja dobra dela i kako se ne bismo, hvalei se zbog njih, pogordili i pogubili plod svih svojih napora. To se deava kada smo preputeni napadima neistih pomisli, zbog ijeg prisustva emo mi svakako osuivati sami sebe. U takvom poloaju pomisao na nae dobro nema mesta. Prema tome, nae malo dobro se pokriva i postaje nevidljivo usled neistih pomisli. Mi treba da se smiravamo i zbog toga to se lenjimo i padamo u bogozaborav

SVETI MAKARIJE VELIKI I svako ko je obnaen od one Boanstvene slave treba da se stidi sebe samog i da shvata svoje beae, barem onoliko koliko se stideo Adam u svojoj telesnoj nagoti: i premda je nainio odelo od smokvinog lia, on se ipak stideo, shvatajui svoje nitavilo i nagotu. Zbog toga

neka takva dua moli Hrista koji daje rizu i koji oblai u slavu u neizrecivoj svetlosti, te neka ne sainjava sebi odelo od sujetnih pomisli. Neka ne misli, prevarena [navodnom] sopstvenom pravednou, da poseduje rizu spasenja. Gospod zna nemo ljudsku i da se ovek lako nadima. Zbog toga ga zadrava i poputa da je u neprestanoj vebi i nevolji. Jer, kada postaje nepodnoljiv i nadima se kada ti se prui malo, ta bi tek radio kad bi ti se odjednom dalo da se nasiti! Znajui, pak, tvoju nemo, Bog ti, po Svom domostroju, alje nevolje kako bi postao smiren i revnosnije ga iskao. Jer, obeleje Hrianstva se sastoji u sakrivanju od ljudi svoje iskusnosti pred Bogom. Makar imao sve skrivnice carske kod sebe, [Hrianin] e ih drati u tajnosti i govoriti: "To nije moje blago, ve ga je drugi stavio kod mene. Ja sam siromah i onaj ko ga je poloio moe ga uzeti kad god ushte". Onaj, pak, ko govori: "Ja sam bogat. Dovoljno mi je ono to sam stekao. Vie mi nije potrebno" - nije Hrianin, ve sasud prelesti i avola. Jer, sladost Boija je nenasita. Onaj ko je okusi i proba, postaje jo gladniji. Takvi ljudi gore od nezadrive ljubavi prema Bogu. Ukoliko se vie staraju da napreduju i stiu, utoliko se smatraju siromanijim, oskudnijim i lienijim. Oni govore: "Nedostojan sam da me sunce ozari". To je obeleje Hrianstva. To je smirenje. Siromaan [ovek] bogatstvo koje mu poveri car na uvanje nee smatrati svojom sopstvenou. On e uvek sebe smatrati siromanim, ne smejui da rasipa tuu riznicu. On stoga uvek u sebi rasuuje ovako: "To bogatstvo ne samo da je tue, ve mi ga je poverio silni car koji ga moe uzeti kad god ushte". . . . niko od bratije ne treba da se prevaznosi nad bratom, niti da, prevaren lukavim, napreduje u oholosti, govorei: "Ja ve imam duhovni dar". Jer, Hrianima ne prilii da tako misle. Tebi nije poznato ta e sutranji dan uiniti sa bratom. Ti ne zna kakav e biti tvoj i njegov kraj. Zbog toga Hriani treba da upotrebe svo staranje da nikiga ne osuuju - ni javnu bludnicu, ni grenike, ni razvratne ljude, ve da na sve gledaju sa prostodunim proizvoljenjem i istim okom, kako bi im uskoro prelo u nepromenjivu prirodu da nikog ne osuuju, da se niim ne gnuaju i da ne prave razliku izmeu ljudi.

PREPODOBNI AVA ISAIJA Poto je u nae dane gnev Boiji postigao itavu vaseljenu, ma ta uli nemojte se smuivati, ve govorite u srcima svojim: "ta je to u poreenju sa onim mestom (tj. adom) u koje emo dospeti zbog grehova naih?" Slube koje vri sa smirenjem i kao nedostojan ugodne su Bogu. Tvoj trud je, meutim, besplodan ako pri tome u tvoje srce ue pomisao da drugi u isto vreme spava ili je nemaran. Takoe, ako ugleda nekog ko grei ili prebiva u nemaru i ponizi ga, sve njegovo pokajanje je uzalud, pa makar nosio i velike (pokajne) napore. Jer, osudivi ga, on je odbacio ud Hristov, ne ostavivi sud Sudiji Bogu. Svi mi kao da se nalazimo u bolnici. Jedan je bolestan od oiju, drugog boli ruka, trei ima

povredu ili neku drugu nemo. Deava se da neke rane zarastu, ali se opet pozleuju ako se pojede neto tetno. Isto se deava i sa onima koji se kaju: onaj koji osuuje ili poniava drugoga, razara svoje pokajanje. Kada jedan od bolesnika koji lee u bolnici pone da kuka, drugi mu nee rei: "3ato kuka?". Ne misli li svako od njih samo na svoju bolest? Isto tako, kad bi bol mojih grehova bio pred mojim oima, ja ne bih gledao na drugog grenika. Svako se od onih koji lee u bolnici kod lekara uva da ne pojede neto to moe da povredi njegovu ranu. Ispituj svakoga dana samog sebe, tj. koju si strast pobedio, ali ne misli visoko o sebi, budui da [dobro ini] milost i sila Boija. Nemoj sebe smatrati vernim sve do poslednjeg izdisaja. Nemoj umisliti da si dobar, jer sebe ne moe poveriti neprijateljima svojim. Ne uzdaj se u sebe sve dok si u ovom ivotu i dok ne proe sve vlasti tame. Tvoje izbegavanje da smatra da ti je trud ugodan Bogu, priprema pomo Boiju koja te uva. Onaj ko je istinski predao srce svoje na pobono iskanje Boga ne moe imati misao da je ugodio Bogu. Jer, sve dok ga savest izobliuje zbog bilo ega protivprirodnog, on je tu slobodi. Dok ima onog koji izobliava, ima i onog koji osuuje; a dok postoji osuivanje, izostaje sloboda. Blaeni su oni koji se ne nadaju drsko na svoje delo kojim su, navodno, ugodili Bogu; koji se, zbog odsustva takve nade na svoje delo, stide da susretnu Boga; koji su shvatili slavu Njegovu i koji se staraju da najpre vre Njegovu volju; koji su poznali nemo svoju; koji se zadovoljavaju tugom zbog sebe; koji plau zbog sebe, ne brinui o (ostaloj) tvorevini Boijoj kojoj e On sam suditi. Pobeda onoga koji je sluio (Bogu) obelodanie se tek kad on, sjedinivi se sa Bogom, skona po Njegovoj volji. On e u knjigu ivih biti upisan kada aneli nebeski posvedoe da je mimoiao naalnike sa leve (strane). Od tada e njegov spomen biti sa nebeskim (stanovnicima). Meutim, sve dok tee borba, ovek se nalazi u strahu i trepetu, jer danas pobeuje, a sutra e [moe] biti pobeen, ili je sada pobeen, a sutra [e moda] pobediti. Uei Svoje uenike, On je govorio: Tako i vi kad izvrite sve to vam je zapoveeno, govorite: Mi smo nepotrebne sluge, jer smo uinili to smo duni uiniti (Lk.17,10). To je On govorio onima koji su podneli trud i uvali ga, i koji znaju da postoje grabljivci koji su spremni da ih pokradu. Svako ko vidi bilo ta otrovno, bei sa strahom - bilo da se radi o zmiji, o guji, o korpiji, ili o neem drugom to poseduje smrtonosni otrov. Meutim, naa bestidna i jadna dua prima sve to je umrtvljuje i ne bei od toga. Ona ak ni ne odstupa, ve se naslauje sa time, i slae se srcem sa time. Zbog toga ona uzalud troi svoje vreme i ostaje bez poroda i ploda. Kada nam bude dano da istinski vidimo svoje grehe, stideemo se ak da pogledamo na lice prisutnih, pa ak i na bestidne ene, jer su i one asnije od nas. Jer, one sa takvom drskou ine grehe svoje ne znajui Boga, a mi smo verni pa ipak se naa srca slau sa gresima. Kada sedi u keliji i doe ti (pomisao) da osudi blinjega, [seti se] svojih grehova i zakljui da ih je vie nego kod tvog blinjeg. Takoe, ako pomisli da ini pravedna dela, smatraj da nisu Bogu ugodna. Pazi na sebe marljivo i kao veliku smrt, kao pogibao due i venu smrt preziri i na svaki nain izbegavaj vlastoljublje i slavoljublje, tj. elju za slavom, au i ljudskom pohvalom, kao uostalom, i misao da si neto [znaajno], da si ostvario neku vrlinu ili da si bolji od bilo koga.

Pazi na sebe, uvek se seaj i pred oima imaj veni oganj i vene muke i osuenike, te pre smatraj sebe za jednog od tamonjih, nego za jednog od ivih. To i jesu grane (zla): . . . nadimanje znanjem, svadljivost, nastojanje na svojoj volji, smatranje sebe razumnim i mudrim, gledanje na brata kao na nerazumnog i poniavanje brata. smiravajmo se pred bratijom naom kao pred onima koji su razumniji od nas; Videvi jednom brata koji je greio sramnim grehom, ava Isaija ga nije izobliio, ve je rekao: "Ako Bog, koji ga je sazdao, vidi i ne saie ga, ko sam ja da ga prekorevam? SVETI MARKO PODVINIK Neka niko od vrlinskih [ljudi] ne pomilja da jedino svojom silom uini bilo ta dobro, budui da dobar ovek, kako govori re, iznosi dobro iz dobre riznice (Mt.12,35), a ne od sebe. Pod riznicom se podrazumeva Duh Sveti koji je sakriven u srcima vernih. Kad bismo se mi starali za smirenoumlje, ne bi bilo potrebe da budemo kanjavani. Jer, svo zlo i svaka alost koja nam se deava dolazi zbog nae nadmenosti. Kad je na apostola poputen aneo satanin da mu ini pakost kako se ne bi ponosio, utoliko e pre na nas biti poputen sam satana da nas satire sve dok se ne smirimo. Nai praoci su vladali domovima, imali bogatstvo, i brinuli se o eni i deci, ali su ujedno, zbog svog neizvetaenog smirenoumlja, razgovarali sa Bogom. Mi smo, pak, napustili svet, prezreli bogatstvo, ostavili dom, pa ipak nam se rugaju demoni zbog nae nadmenosti. Onaj ko je nadmen ne poznaje ni samog sebe. Jer, kad bi poznavao sebe i svoju nerazboritost, ne bi se nadimao. Onaj, pak, ko ne poznaje sebe, kako moe poznati Boga? Kad on nije spoznao svoju nerazboritost, kako e poznati Boiju premudrost, od koje je dalek i kojoj je tu. Ko zna Boga, sozercava Njegovu uzvienost, i, prekorevajui samog sebe, govori kao blaeni Jov: Ranije samo uima sluah o Tebi. Sada Te, pak, videh oima svojima. Zbog toga prekorih sebe i iezoh. Oseam se kao prah i pepeo (Jov 42,5-6). Onaj koji ima neki duhovni dar i saosea sa onima koji ga nemaju, tim saoseanjem uva svoj dar. Naduveni e ga, meutim, izgubiti zbog nadmenih pomisli. elei da pokae da je usinovljenje ljudima darovano Njegovom krvlju, premda svaka zapovest za nas i jeste obavezna, Gospod kae: Tako i vi kad izvrite sve to vam je zapoveeno, govorite: Mi smo nepotrebne sluge, jer smo uinili to smo duni uiniti (Lk.17,10). Zbog toga Carstvo nebesko nije nagrada za dela, nego blagodat Vladike, pripremljena vernim slugama. Oni koji se zbog svojih podviga uznose nad nemarnima, svakako misle da se opravdaju spoljnim delima. Mi, pak, koji se oslanjamo na golo znanje i preziremo one koji malo znaju, mnogo smo nerazumniji od njih. Sa dananjim umnoavanjem svoje vrline, mi neemo nadoknaditi svoj raniji nemar, ve emo samo obelodaniti njegovu prisutnost u prolosti. Ako prikrije svoju vrlinu, nemoj da se nadme mislei da si dobro postupio. Jer, vrlina nije samo da krijemo ono to je dobro, nego i da ne razmiljamo o onome to je zabranjeno.

AVA EVAGRIJE Demon gordosti je uzrok najbednijeg pada due. On joj naaptava da ne ispoveda Boga kao svog Pomonika, ve da samoj sebi pripisuje svoju ispravnost, te da se nadima nad bratijom smatrajui ih neznalicama, budui da o njoj ne misle svi na taj nain. PREPODOBNI JOVAN KASIJAN Kada pobedi jednu ili nekoliko strasti, ne treba da se prevaznosi. Inae e Gospod, uvidevi nadmenost tvoga srca, prestati da ga ograuje i titi, i ti e, ostavljen, opet biti smuivan strau koju si, uz pomo blagodati Boije, ve bio pobedio. I prorok ne bi poeo da se moli: Nemoj predati, Gospode, zverima duu koja ti se ispoveda (Ps.73,19), da nije znao da se oni koji se prevaznose srcem ponovo preputaju strastima koje su pobedili kako bi se smirili. Kao sedma, predstoji nam borba sa duhom tatine. On je raznoobrazan, promenjiv i tanan. Njega i najotrovidnije oi teko mogu razmotriti i prepoznati. Stoga je utoliko tee od njega se zatiti. Ostale strasti su proste i jednolike. Tatina je, pak, sloena i raznolika. Ona odasvud i sa svih strana susree vojnika - za vreme borbe, i kada se ve pojavljuje kao pobednik. Jer, ona pokuava da rani vojnika Hristova i odeom, i stasitou, i hodom, i glasom, i poslom, i bdenjima, i postovima, i molitvom, i usamljenou, i itanjem, i znanjem, i utljivou, i poslunou, i smirenjem, i dobrodunou. Kao neki najopasniji podvodni kamen, sakriven talasima koji se diu, ona iznenadno dovodi do stranog brodoloma one koji plove pri blagoprijatnom vetru i u vreme u koje se najmanje nadaju. Prema tome, onaj koji eli da ide carskim putem sa orujem pravednosti desnim i levim treba, po apostolskom uenju, podjednako da hodi i u slavi i sramoti, u grdnji i pohvali (2.Kor.6,78), te da sa krajnjom opreznou upravlja svoj korak putem vrline, posred uzburkanih talasa iskuenja, pod rukovodstvom rasuivanja i nadahnuem Duha Gospodnjeg. On treba da zna da e se odmah razbiti o pogubne podvodne grebene im makar malo skrene na desno ili na levo. Zbog toga od premudrog Solomona i sluamo savet: Ne skrei ni na desno, ni na levo (Pri.4,27), tj. ne obmanjuj sebe zbog vrlina i ne uznosi se svojim duhovnim uspesima, niti skrei na levu stazu strasti traei, kao to je apostol rekao, slavu u sramoti njihovoj (Fil.3,19). Onoga u kome ne moe da izazove tatinu lepotom stasite i raskone odee, avo iskuava njegovom nezgrapnom, neurednom i nitavnom odeom; onoga koga nije uspeo da baci u tu strast pomou asti, on saplie poniavanjem; onoga koga nije uspeo nagovoriti da se prevaznosi mnogim znanjem i sposobnou krasnoreivosti, on lovi utanjem. Onaj ko javno posti biva uznemiravan sujetnom slavom, a onaj ko iz prezira takve slave pone da skriva post trpi napade od samouznoenja. Da se ne bi uprljao tatinom poneko izbegava da vri duge molitve pred bratijom. Meutim, poevi da ih upranjava u tajnosti i nemajui nikoga za svedoka svog delanja, on ne izbegava da trubi o tome. Nai starci prekrasno opisuju svojstvo te bolesti, uporeujui je sa lukom i enjem: ma koliko mi skidali jedan sloj omotaa, opet se pokazuje drugi sloj Ona ne prestaje da goni ak ni onoga ko se, beei od slave, sakriva po pustinji izbegavajui svako optenje sa smrtnima. I to ovek bei dalje od sveta, to ga vie napada. Neke od onih koji ive u manastirima ona pokuava da baci u prevaznoenje trpljenjem u delanju i trudu, druge - spremnou na posluanje, tree - smirenjem koje sve nadvisuje. Jednoga ona iskuava mnogim znanja, drugog - dugim sedenjem za itanjem, treeg - duinom bdenja. Ta bolest se trudi da svakoga rani njegovim vlastitim vrlinama. Tako ona prireuje spoticanje u propast upravo onim ime se stiu plodovi ivota. Onima koji ele da prohode put pobonosti i savrenstva neprijatelji - klevetnici postavljaju mree prelesti ba na putu po kome koraaju, po izreci blaenog Davida: Na putu kojim hodim sakrie mi zamku (Ps.141,4). Ukoliko se mi, dakle, hodei putem vrline i stremei ka poasti vinjeg zvanja, nadmemo svojim uspesima, sapleemo se i zapleemo se u mree tatine, imajui svezane noge svoje due. Na taj nain

se deava nas ne savlauje protivnik, ali nas pobeuje veliina nae pobede nad njim. Budui nadvladavane, sve druge strasti venu i svakim danom postaju sve slabije. Takoe, pod uticajem mesta ili vremena, one sahnu i stiavaju se. Uopte, usled borbe sa vrlinama koje su im suprotne, njih je lake izbei i odbiti. Meutim, ova i kada je poraena jo ee ustaje na borbu. I kada se misli da je ispustila duh, ona kroz svoju smrt postaje jo ivlja, zdravija i jaa. Druge strasti tiranski vladaju samo nad onima koje su pobedili u borbi. Ova, pak, svoje pobedioce jo ee pritiska. I to je silnije pobeena, snanije se bori pomislima prevaznoenja zbog pobede nad sobom. Tanana lukavost neprijatelja se upravo vidi u tome to zbog njegovih smicalica vojnik Hristov pada od sopstvenih strela, iako nije mogao biti pobeen neprijateljskim orujem. Na nekoga ona poputa elju za svetenstvom ili akonstvom, predstavljajui mu u mislima da bi on sa svetou i strogou ispunjavao svoje delo, te bi i drugim svetenicima bio primer svetosti, a mnogima koristan svojim ponaanjem i izreenim poukama. Ponekad i onoga ko ivi u pustinji, ili samuje u keliji, ono navodi da u umu svome mata kako obilazi domove raznih lica i manastire i dejstvom svojih uobraenih ubeenja mnoge obraa na put ispravnog ivota. I bedna dua biva voena tamo-amo takvom sujetom, matajui kao u dubokom snu. I zanesena sladou tih pomisli i ispunjena takvim matanjima, ona najveim delom nije u stanju da primeti niti svoja dela, niti prisustvo bratije koji su stvarno prisutni. Naprotiv, ona je sladosno pogruena u ono to mata u budnom stanju, lutajui svojim pomislima. Stekavi trpljenje i krotost, koji su unekoliko slini Boijim, vie se nee gneviti ni na kakve poroke onih koji gree. Naprotiv, on e se, saaljevajui ih i sastradavajui im u nemoima, moliti za njihovo pomilovanje, seajui se da je i sam bio savlaivan slinim strastima sve dok ga milosre Gospodnje nije spaslo. On zna da se iz uza plotskog ivota nije iupao svojim naporima, ve blagodau Boijom. Zbog toga on shvata da prema onima koji su sagreili ne treba projavljivati gnev, nego sastradavanje koje omoguava da se u mirnom raspoloenju srca poje Bogu: Raskinuo si okove moje: tebi u prineti rtvu hvale (Ps.115,7), i jo: Kad mi Gospod ne bi bio pomonik, brzo bi se u ad preselila dua moja (Ps.93,17)... Oigledni, pak, priznak due koja se jo nije oistila od skvernih strasti jeste nedostatak oseanja sastradavanja prema tuim sagreenjima, kao i izricanje strogog suda o njima. PREPODOBNI ISIHIJE Mnoga dejstva uma mogu nam pomoi da steknemo blagi dar smirenoumlja, samo ako nismo nemarni za svoje spasenje: seanje na grehe reju, delom i milju, te misleno razmatranje i neprekidno razmiljanje o vrlinama drugih raspolae ka istinskom smirenju. Videi na taj nain svoju bedu i koliko daleko stoji od drugih, ovek prirodno poinje da sebe smatra zemljom i pepelom, ak ne ovekom nego nekim psom, budui da u svemu zaostaje za svim razumnim tvarima i budui da je oskudniji i ubogiji od svih. Svaka vrlina se vri duom i telom, a dua i telo su tvorevina Boija. Ne inimo li onda neto krajnje ludo kada se veliamo i sujetimo tuim ukrasima due i tela? I nije li jo vea ludost kada se oslanjamo na gordost kao na trsku i protiv sebe izazivamo Boga koji je beskrajan po velianstvu? Svojim krajnjim bezakonjem mi, naime, na svoju glavu privlaimo Njegovo strano negodovanje. Jer, Gospod se protivi gordima (Jak.4,6). Umesto da smirenou podravamo Gospodu, mi gordou stupamo u drubu sa Njegovim najveim neprijateljem, gordim avolom. Zbog toga apostol govori: ta li ima to nisi primio (1.Kor.4,7). Zar si ti sam sebe stvorio? Ako si, pak, i duu i telo, kojima se, u kojima se i preko kojih se vri svaka vrlina, primio od Boga, zato se hvali kao da nisi primio? Jer, Gospod ti je sve to darovao. PREPODOBNI NIL SINAJSKI Zaista je tako: saznavi svoju meru (siromatvo i nitavnost) slatko e se naplakati, okajavajui sebe slino Isaiji. Jer, budui neist i imajui neista usta i ivei u takvom narodu, tj. sa protivnicima (Boijim - neistim silama i pomislima), ti se ipak usuuje da predstane Gospodu Savaotu (Is.6,5).

Ukoliko pobedi strasti, borei se sa njihovim uzrocima, nemoj dozvoliti da te lukava pomisao velia kako ne bi, poverovavi joj, pao u prelest. Bolje se postaraj da vidi nedostatke u onome u emu se trudi kako tvoj napredak ne bi bio potkraden od unutranjih neprijatelja. Poneki su, osurovivi se od nadmenosti svojim delima, uzmatali da su neto veliko. Meutim, kod njih se savest sve vie ranjava, bolest hvalisanja pojaava, dok pomisli, pod vidom pohvala, rasturaju sav njihov trud, odvraajui pogled due od njenih rana. Onaj ko se bez samosaaljenja trudi u noenju telesnih podviga neka se ne pretovaruje radi pohvale, i neka se ne prevaznosi slavom. Inae e demoni navesti njegovu duu da se nadima trudovima. Oni e ga slavom pobuditi da jo vie pojaa surovost prema sebi, te da preduzme jo vee podvige kako bi se jo vie razmetao. Sa tim ciljem oni, posredstvom pomisli, sa njim unutra vode razgovor, navodei mu primer nekog podvinika koji sebe nije tedeo i koji je stekao veliko ime, tako da o njemu govore i posle njegove smrti. Oni i njega podstiu da uzie na sam vrh podviga kako bi stekao slavu, kako bi njegovo ime bilo veliko i kako bi se po njegovoj smrti ono izgovaralo sa velikom pohvalom. Deava se da demoni uspavljuju raspaljenost tela i iz unutranjosti odstranjuju neiste pomisli sa lukavom namerom da podvinik pomisli da je strogou svog ivota sasvim pobedio duha bluda, da se njegovo srce oistilo, da je postalo blisko svetosti svetih, i da je uziao na sam vrh svetosti. Oni takvog esto nagovaraju da pria o samom sebi i o svojim podvizima, naime, da je uinio to i to, da se tako i tako podvizavao i izmodio sebe, ne dajui mu pri tome da doda: Ali ne ja, nego blagodat Boija koja je sa mnom (1 Kor 15.10). Oni mu ne dozvoljavaju da Boga ispoveda kao pomonika, ve ga podstiu da se hvali kao da je sopstvenim trudom izvrio sve svoje podvige, prisvajajui hvalu sebi. Takvim izbegavanjem da se slava oda Bogu on se pogruava u dubinu bogohulstva, nerazumno se veliajui kao samodovoljan. Gordou boluje onaj ko je odstupio od Boga. On dobra dela pripisuje svojim sopstvenim snagama Zato se, ovee prevaznosi i podie iznad oblaka, kad si zemlja i prah? Pogledaj na svoju prirodu, tj. da si prah i pepeo i da e se ubrzo raspasti u prah. Sada se nadima, a uskoro e biti crv. Zato podie vrat koji e ubrzo istruleti? ovek je neto veliko kad mu pomae Bog. Meutim, im ga Bog ostavi, on spoznaje nemo svoje prirode. U tebi nema ni jednog dobra koje nisi primio od Boga. Zbog ega se, onda, hvali tuim kao svojim? Zbog ega se onim to je dala blagodat Boija hvali kao sa svojom svojinom? Bog ti pomae - nemoj da se odrie Dobroinitelja. Uziao si na visinu ivota - Bog te je rukovodio. Uspeo si u vrlini - Bog je u tebi dejstvovao. Ispovedaj Onoga koji te je uzvisio kako bi nepokolebivo ostao na visini. Nemoj da zaboravlja svoj pad, ak i kad se pokaje. Seaj se greha svog sa plaem da bi se smirio i da bi, smirivi se, odsekao gordost. Nemoj na pale gledati sa oholom pomilju koja te nadima i ini sudijom, ve pazi na sebe sa trezvoumnom pomilju, koja ispituje i ocenjuje tvoja dela. Sveti Pavle zapoveda da se zaboravlja ono to je iza nas, a da se stremi za onim to je pred nama (Fil.3,13). Ko je tako raspoloen nee se toliko prevaznositi svojim uspesima koliko e se smiravati onim to jo nije ostvareno, prilaui staranje da dovri nezavreno i ne okreui se onome to je ve zavreno. Jer, ono to je zavreno esto nadima lakomislene do nerazumnosti, dok ono to jo iziskuje delanje misao smirava neizvesnou da li e biti dovedeno do kraja, izazivajui i skrob pre nego to se ostvari. Opominjui one koji su doli do visine vrlina od pada u samomnjenje, Gospod govori: Tako i vi kad izvrite sve to vam je zapoveeno, govorite: Mi smo nepotrebne sluge, jer smo uinili to smo bili duni uiniti (Lk.17,10). On ne zabranjuje da se radujemo ispunjenju dunosti, ali ne dozvoljava da o sebi mislimo visoko. Jer, nije prinesen dobrovoljni dar, nego je oduen dug. Nema nieg velikog u tome to emo postati pravedni. Jer, u tom sluaju emo jednostavno

postati onakvi kakvim nas je Bog sazdao u poetku, tj. vrlo dobri. Bogu neemo nita doprineti ukoliko se sauvamo istim, ali emo sami stei veni ivot i naslaivanje neizrecivim venim dobrima. PREPODOBNI JEFREM SIRIN (1.Kor.13,1-8; [Himna ljubavi]) . To je granica savrenstva. Iz toga sledi da se oni koji su se udostojili duhovnih darova, koje je sveti Pavle nabrojao, nalaze u opasnosti, borbi i strahu ukoliko jo nisu primili izbavljenje (od strasti) dejstvom najsavrenije i prave duhovne ljubavi.) To je apostol otkrio radi onih koji ele da se tano uzdiu ka hrianskom savrenstvu, zapravo, da neko od onih koji su se udostojili nekih darova ne bi pomislio da je i pri nepotpunom dejstvu blagodati ve postigao savrenstvo i da, uobrazivi kao da ve ni u emu nema nude i zadovoljivi se niim darovima, ne bi ostao meu onima koji nisu postigli potreban vrhunac savrenstva. Ukazivanjem na cilj savrenstva apostol ui da svako treba da se neprestano i istrajno podvizava dobrim podvigom, smatrajui se siromanim pred takvim bogatstvom ljubavi, te da prohodi duhovno trkalite dok ne postigne cilj, kao to je reeno: Tako trite, da... dobijete (1.Kor.9,24). ... ne doputajui da nas sujeta ubedi da smo mi neto, nego smatrajui da zaista nismo nita u poreenju sa prevashodstvom savrene mere naega zvanja i neispitivim bogatstvom ljubavi Hristove. Sa strpljenjem hitajmo u podvig koji nam predstoji, gledajui na Isusa, Naelnika i Savritelja vere (Jev.12,1). to je za mnom zaboravljam, a stremim za onim to je preda mnom (Fil.3,13). Onaj ko neprestano prebiva u molitvama neka se ne prevaznosi nad onima koji jo nisu sposobni za postojanu molitvu kako bi njegovo delo moglo napredovati pred Bogom i ljudima... Seaj se smrti i ne uznosi se. Jer, jo malo, pa e biti smeten u grob. Kakvu e ti korist tada doneti zla dela? Neka monah sebe smatra poslednjim meu poslednjima, pa stei e nadu. Jer, koji sebe ponizuje uzvisie se, a koji sebe uzvisuje ponizie se (Lk.18,14). Nad onim ko se prevaznosi nad svojim bratom izrugavaju se avoli. Nemoj misliti visoko o sebi ukoliko si se udostojio darova, budui da nema ni jedno savrenstvo koje nisi primio od Boga (1.Kor.4,7). Ako vidi da brat grei, i ujutro se sretne sa njim, nemoj ga prezreti, smatrajui ga grenikom u svojim mislima, budui da ne zna da li je, moda, po tvom udaljenju od njega, i posle svog pada, uinio neto dobro i uzdasima i gorkim suzama umilostivio Gospoda. Pazi da te pomisao, nasuprot Pismu, ne nadima ukoliko izui celo Boanstveno Pismo. Jer, celo Boanstveno Pismo nas ui smirenju. Onaj ko misli i radi protivno onome emu se uio, pokazuje da je prestupnik. Nemojmo se prevaznositi, ve bolje postanimo smireni. A i kakva je to sila u nama kojom bismo se prevaznosili, kada nas i male potekoe obaraju na zemlju? Stoga zavolimo smirenje, da se Gospod ne bi udaljio od nas. Ako te bude uznemiravala pomisao samomnjenja, onome koji se bori protiv tebe reci: "Idi dalje od mene, lukava pomisli. ta sam ja to uinio ili u kojoj vrlini sam napredovao, te mi ubacuje sline misli? Sveti su bili kamenjem pobijeni, prestrugani, izmueni. [a mnogi i] od maa pomree (Jev.11,37). Sam Vladika svih je radi nas pretrpeo krst, ne marei za sramotu (Jev.12,2). A kakav u odgovor ja dati u Dan suda, provodei svo vreme ivota u gresima". Time e visokoumlje oterati od sebe. Osobene crte i odlike oveka koji ima istinsko smirenje su sledee: on sebe smatra grenijim od svih grenika; smatra da nije uinio nita dobro pred Bogom; ukoreva sebe u svako vreme, na svakom mestu i u svakom delu; nikoga ne grdi i ne nalazi na zemlji oveka koji bi bio greniji i nemarniji od njega; uvek sve hvali i proslavlja; nikoga nikada ne osuuje, ne poniava, i ne klevee: uvek uti i bez naredbe ili krajnje nude nita ne govori; kada ga pitaju i odlui da govori ili kada ga prisiljava krajnja nuda govori tiho, mirno, polako, sa stidom i

kao da je prisiljen; ni u emu ne istie sebe za meru; ni sa kim ne spori ni o veri, niti o emu drugom; ako neko govori dobro, rei e mu: "Da", a ako govori ravo, odgovorie: "Ti zna"; posluan je i mrzi svoju volju kao neto tetno; pogled mu je uvek oboren ka zemlji; pred oima ima svoju smrt; nikada ne praznoslovi; ne vodi prazne razgovore; ne lae; ne protivrei pretpostavljenima; sa radou podnosi uvrede, ponienja i gubitak; mrzi pokoj i voli trud; nikoga ne ogorava i ne ranjava niiju savest. Takvi su znaci istinskog smirenja. Blaen je onaj ko ih ima, budui da jo ovde postaje dom i hram Boiji. Bog se raduje zbog njega i on postaje naslednik Carstva. Smirenoumlje se ne sastoji u tome da grenik sebe smatra grenikom. Ono se sastoji u tome da onaj ko je svestan da poseduje mnoge i velike [vrline] ne uobraava da je neto veliko. Smirenouman je onaj ko je slian Pavlu i koji o sebi govori: Ne oseam nita na svojoj savesti (1.Kor.4,4), ili: Isus Hristos doe u svet da spase grenike od kojih sam prvi ja (1.Tim.1,15). Prema tome, smirenoumlje znai biti veliki po delima i poniavati se u umu! Lukavi neprijatelj je na razne naine u svakoga od nas naliva svoje otrove i svojim spletkama saplie svakoga. Jedan je odrao post, ali se predaje nadmetanju i zavisti. Drugi se uzdrava od sramnih elja, ali je svezan tatinom. Jedan je napredovao u bdenju, ali se zapleo u mree osuivanja. Drugi se uva od osuivanja, ali je pun neposlunosti i protivljenja. Jedan se uzdrava od hrane, ali tone u gordost i nadmenost. Drugi je neumoran u molitvi, ali ga savlauju gnev i razdraljivost. [I opet], neko je uspeo u neemu malom i prevaznosi se nad onima koji su nemarniji od njega. Svakoga je greh svezao na jedan ili na drugi nain i nema razumnoga. Nemojmo nikoga osuivati. Jer, mi ne znamo kako se ovek vlada u svojoj keliji ili kako se trudi pred Bogom. Nemojmo osuivati nikoga, ak i ako vidimo da se neko smeje ili razgovara, budui da ne znamo kakvo je njegovo raspoloenje u keliji. Svako od nas treba da pazi na sebe budui da e svako od nas za sebe dati odgovor Bogu. Monae, ne uznosi se dajui Bogu Boije. Naprotiv, molei se Gospodu, govori: Tvoje od tvojih prinosim ti, Vladiko i samo od tebe item izbavljenje due. Ako vidi nekoga da grei, ne razglauj njegov greh, ne osuuj ga i nemoj ga mrzeti da ne bi pao u isti greh, ve bolje reci: "Ja sam gori od njega. Danas je on sagreio, a sutra u ja". Dri se smirenoumlja i budi kao neznalica i onaj ko ne razume. PREPODOBNI OCI VARSANUFIJE I JOVAN Plai, ridaj, ne trai da te drugi smatraju neim, ni u emu se ne uporeuj sa drugima. Ostavi najzad svet, uzii na krst, zbaci sa sebe [sve] zemaljsko, otresi prah sa nogu svojih, "ne marei za sramotu" (Jev.12,2), ne raspaljuj sa Haldejcima pe da ne bi zajedno sa njima bio saeen gnevom Boijim. Svakog oveka smatraj boljim od sebe i plai zbog svog mrtvaca. Izvadi brvno svoje (Mt.7,5) udim se tvojoj prostoti, brate. Zar ti misli da e avo prestati bilo koga da iskuava? Zar mi moemo da okrivljujemo avoimane koji padaju na zemlju i putaju penu? Isto tako ne moemo okrivljavati ni one koje avo podvrgava protivreenju i neoseajiosti, nego smo duni da krivimo strast. Pronikni bolje u ono to ti govorim budui da i tebe smuuje avo, te ne gleda na svoje grehe, nego pristalo prati grehe blinjeg. Ti istie propuste brata, a o svojim nita ne govori... Najzad, ko si ti da bi gledao na tue strasti?... Seti se Lazara i toga koliko je vremena on trpeo blagodarei Bogu. Kada te pomisao hvali i ne moe da izbegne tetu, postaraj se da prizove ime Boije i kai svojoj pomisli: "Pismo govori: Ljudi moji, oni koji vas hvale, varaju vas i puteve nogu vaih smuuju (Is.3,12)"... O tome da onaj ko prima hvalu od ljudi ne stie korist, govori sam Vladika: Kako vi moete verovati kada primate slavu jedan od drugoga (Jn.5,44). Ukoliko neto i biva po Bogu, mi smo duni da se seamo rei: A ko se hvali, Gospodom neka se hvali (2.Kor.10,17). Jer, ni apostol se nije hvalio, iako je postigao veliku meru, nego je uzviknuo, govorei: No blagodau Boijom jesam to jesam (1.Kor.15,10).

Zbog ega negoduje? Zbog ega se prepire? Milost Boija e ti pomoi ako istraje u trpljenju Njegovom. Umri, okajani, za svakog oveka. Reci pomisli: "Ko sam ja? Zemlja i pepeo(Post.18,27), i pas (Mt.15,27)"... Ne gledaj na druge, poniavajui ih, sudei ih... Prinuavaj se da ne govori: "ta je to? Zbog ega to (Sir.39,22)? Zato ja nemam isto to i oni ili ovi drugi". [Deava se da] uinim neku nepravdu, ali i da se zatim ispravim. Tada moja pomisao pada u visokoumlje naaptavajui mi kako sam uinio neto dobro. ta treba u tom sluaju da kaem". Kai joj: "Bez Boga ne moemo initi nita dobro, budui da je sam rekao: Bez mene ne moete initi nita (Jn.15,5). A i apostol govori: ta li ima to nisi primio? A ako si primio, to se hvali kao da nisi primio (1.Kor.4,7)? Prema tome, ako ne moemo visoko da mislimo o sebi kada inimo dobro, utoliko pre ne moemo da se nadimamo kada se udaljavamo od zla. Veliko je bezumlje uraunavati sebi u pohvalu injenicu da ne greimo. AVA DOROTEJ Zaista nema nieg monijeg od smirenoumlja, niti ga ta pobeuje. Ako mu se desi neto neprijatno, smireni se istoga asa okree sebi. On osuuje sebe kao da je kriv. I nee sebi dozvoliti da bilo koga ukoreva, da na drugoga svaljuje krivicu. Tako prolazi bez smuivanja, bez alosti, sa potpunim spokojstvom. Zbog toga se ne gnevi, niti koga razgnevljuje. Smirenja ime dve [vrste], kao to postoje i dve [vrste] gordosti. Prva [vrsta] gordosti je kad neko poniava brata, kad ga potcenjuje kao onoga koji nije nita, dok sebe smatra viim od njega. Ako se brzo ne otrezni i ne potrudi se, takav e malo po malo, dospeti i u drugu gordost, tako da e se uzgorditi i protiv samoga Boga. On e tada svoja dostignua pripisivati sebi, a ne Bogu... Razmotrimo sada i dva [vida] smirenja. Prvo smirenje se sastoji u tome da neko brata svoga smatra razumnijim od sebe i da ga u svemu vidi savrenijim. Jednostavno, kao to je rekao onaj sveti: [Smiren je onaj ko sebe smatra] "niim od svih". Drugo se smirenje, pak, sastoji u tome da se Bogu pripisuju svi uspesi. To je savreno smirenje svetih. Jedan starac je o smirenju govorio: "Smirenje je veliko i Boanstveno delo. Put smirenja sainjava telesni trud sa razumom, smatranje sebe niim od svih i stalna molitva Bogu"... Telesni trud privodi smirenju... Bedna dua kao da sastradava telu i poprima jednako raspoloenje sa njim u svemu to se sa njim deava... A smirenom telu sasmirava se i dua... Smatrati sebe niim od svih, kako smo gore kazali, protivi se prvoj gordosti. Jer, kako moe da misli da je vei od svoga brata i da se oholi pred njime ili da ga ukoreva ili poniava onaj koji sebe smatra niim od svih! Takoe, i neprestana molitva se oigledno protivi drugoj gordosti. Jer, jasno je da smiren i poboan [ovek], znajui da je nemogue stei bilo kakvo dobro bez pomoi i zatite Boije, ne prestaje da se svagda moli Bogu. Ma ta da se udostoji da izvri, on zna zato je uspeo i ne moe da se uzoholi, niti da neto pripie svojoj snazi, ve sve uspehe prenosi na Boga. On mu svagda blagodari i svagda ga preklinje, drhtei da ne otpadne od takve pomoi, jer bi se tada pokazala njegova slabost i nemo. I tako, on se moli sa smirenjem i molitvom se smirava. I to vie uspeva, vie se smirava. I ukoliko se smirava, utoliko dobija pomo i napreduje u smirenoumlju. Drugo je ogovaranje, drugo osuivanje, a drugo omalovaavanje. Ogovaranje je kada se o nekome kae: "Onaj je slagao, ili se razgnevio, ili pao u blud", ili neto slino. Takav ogovara brata ili pristrasno govori o grehu brata. Osuivati znai rei: "Taj i taj je laov, gnevljivac, bludnik". Onaj ko tako govori postaje sudija samog nastrojenja njegove due. On je presudio o itavom njegovom ivotu, govorei da je takav i osudivi ga kao takvog. To je teka stvar. Ponekad mi ne samo da osuujemo, ve i omalovaavamo [grenika]. Jer, drugo je, kao to rekoh, osuivati, a drugo prezirati. Preziranje je prisutno tamo gde ne samo osuujemo blinjeg, ve se i odvraamo od njega, gnuajui ga se kao gadosti. I to je gore od osuivanja i mnogo pogubnije. Jedinome Bogu pripada da opravdava ili osuuje, jer On zna svaije stanje i silu, i vaspitanje, i darove, i telesni sastav i sposobnosti. Saglasno sa time On i sudi svakoga kako jedini zna... I

ko moe znati sve sudove osim Jedinoga koji je sve stvorio, sve sazdao i sve zna? Oni koji hoe da se spasu ne obraaju panju na nedostatke blinjeg, nego uvek gledaju na svoje sopstvene i [tako] napreduju. Takav je bio onaj koji je, videi brata kako je sagreio, rekao: "Teko meni! Kao to je on danas sagreio, svakako u i ja sagreiti sutra". Vidi li nepokolebivost? Vidi li spremnost due? Kako je on odmah uspeo da pobegne od osuivanja brata svoga! Jer, on je rekavi: "Svakako u i ja sagreiti sutra", zastraio sebe i podsetio se da i on moe ubudue sagreiti. I na tome se nije zadovoljio, nego se stavio i ispod njega, govorei: "I on e se pokajati za svoj greh, a ja se nasigurno neu pokajati i svakako neu dospeti do pokajanja, svakako neu imati snage da pokajem". Onaj, pak, ko se sa razumevanjem uzdrava, ne smatra da ini vrlinu, niti eli da ga hvale kao podvinika, ve se nada da e kroz uzdranje stei celomudrenost i, posredstvom nje, doi do smirenja, kao to govore oci: "Put do smirenja se sastoji u telesnom trudu sa razumom" PREPODOBNI ISAAK SIRIN ovek koji najpre ne stekne iskustvo ravog nee imati iskustvo ni u dobrom. Kada se u ravom nae neto dobro, on ga nee iskoristiti sa znanjem koje bi bilo njegova sopstvenost. Koliko je prijatno znanje koje je steeno na delu iz opita i upranjavanja i kakvu silu ono prua onima koji su ga stekli dugotrajnim opitom znaju samo oni koji su okusili njegovu pomo kao i nemo prirode i pomo Boanstvene sile. Oni to shvataju tek kad ih Bog, zadravi svoju silu i prekinuvi da im pomae, privede u poznanje nemoi prirode, teine iskuenja, neprijateljskog lukavstva, kad pojme sa kime se bore, u kakvu su prirodu obueni, kako ih je uvala Boanska sila, koliko su put preli, koliko ih je uzvisila Boija sila, i koliko su nemoni u borbi sa strastima ukoliko se od njih udalji Boija sila. Zbog svega toga oni stiu smirenje, pribliuju se Bogu, poinju da oekuju Njegovu pomo i da prebivaju u molitvi. I kako bi oni znali za sve to da nisu stekli iskustvo u mnogom ravom, upavi u njega po Boijem poputenju, kao to govori apostol: I da se ne bi pogordio zbog mnotva otkrivenja, dade mi se alac u telo, aneo satanin (2.Kor.12,7). Ipak, mnogokratno osetivi Boiju pomo u iskuenju, ovek stie tvrdu veru. Usled toga on postaje hrabar i stie blagodunost u iskuenjima. Smirenoumni se nikada ne zaustavlja da pogleda na skupove, na narodne zborove, na guvu, mete i razuzdanost. On ne obraa panju na rei, besede, viku i rasejanost ula. On ne eli da ima mnogo niti da je neprestano u poslovima, ve udi za slobodnim vremenom, slobodnim od briga, kako mu pomisli ne bi izlazile van. Jer, on je uveren da nee moi da izbegne smuenost pomisli ukoliko se preda mnogim delima. Naime, pri mnogim delima javljaju se mnoge brige i skupina mnogoslonih pomisli. Njima se, pak, otvaraju vrata strastima, te se gubi tiina rasuivanja i vrata mira ostaju zatvorena. Stoga se smirenoumni uva od svega prekomernog. Tako je on uvek u tiini, u pokoju, u miru, u skromnosti, u pobonosti. Smirenoumni ne sme ni Bogu da se pomoli, niti da moli za bilo ta, i ne zna o emu bi se molio. On samo uti svim svojim ulima, oekujui jedino milost i izvoljenje koje e Velianstvo kome se poklanjamo izneti o njemu. On savija svoje lice na zemlju, a njegov unutranji pogled srca je uzdignut ka vratima Svetinje nad Svetinjama, gde se nalazi Onaj ije je stanite - primrak, i pred kim serafimi pokrivaju svoje oi. On se jedino usuuje da govori i da se moli: "Neka sa mnom bude po volji tvojoj, Gospode". Nije svako ko je skroman, utljiv i krotak ve dostigao stepen smirenoumlja. ak ni onoga ko se smirava seajui se svojih grehova i skruavajui se zbog njih, neemo nazvati smirenoumnim, premda je i to pohvalno. On jo ne poseduje smirenje, iako ga smiljeno pribliava sebi: on samo eli smirenje, premda ga jo nema. Savreno smirenoumni nema potrebe da svojim mudrovanjem izmilja uzroke za smirenoumlje, ve u svemu projavljuje smirenje bez truda i samoprinuavanja. Onaj ko spozna svoju nemo i zaista je oseti odmah podie svoju duu iz raslabljenosti i ukrepljuje se opreznou. Meutim, niko ne moe osetiti svoju nemo ukoliko na njega ne

bude poputeno makar i najmanje iskuenje, bilo telesno ili duevno, i ukoliko mu ne bude darovano izbavljenje od njega. Jer, tada e on jasno uvideti besplodnost sopstvenih napora i mera. On e uvideti da opreznost, uzdranje i ograda due, na koje se nadao, nisu doneli nikakvu korist, te da je izbavljenje dolo mimo svega toga. Otuda on stie uverenje da sam ne predstavlja nita i da spasava jedino pomo Boija. Onaj ko je spoznao da ima potrebu za Boijom pomoi vri mnotvo molitava. I srazmerno sa umnoavanjem molitava njegovo srce stie smirenje. Jer, onaj ko se moli i ko ite ne moe a da se ne smiri. Skrueno i smireno srce Bog nee poniziti (Ps.50.19). Znaj da mi iz kelije i ne treba da izlazimo upravo stoga da ne bismo znali za rava dela ljudska. Tada emo u neznanju svoga uma sve ljude videti kao svete i dobre. PREPODOBNI JOVAN LESTVINIK Revnosni najvie treba da paze na sebe, da ne bi zbog toga to osuuju povrne bili vie od njih osueni. Smatram da se Lot upravo time i opravdao, to, ivei meu onakvim ljudima, nikoga nikada nije osuivao. A i ovo neka ti ne ostane nepoznato, pa e se uvati da ne osudi ljude koji se spotaknu: dok je Juda bio uenik Hristov, razbojnik je pripadao ubicama; i udo, kako da se u jednom magnovenju zbi sa njima takva promena!.. Znao sam oveka koji je javno zgreio, a tajno se pokajao. I onaj koga sam osudio kao bludnika, bee ve pred Bogom nevin, umilostivivi ga iskrenim obraenjem. Nemoj osuivati ak ni kada bi video nekoga da grei i na samoj samrti: Sud Boiji ljudima nije poznat. Neki su javno inili velike grehove, ali su jo i vee vrline inili tajno. I oni koji su im se tako rado rugali, prevarie se, jer od dima nisu videli sunce. Stroge i briljive sudije grehova svog blinjeg boluju od navedene strasti zato to nemaju savrenoga i trajnog seanja i brige o svojim sopstvenim gresima. Jer, onaj koji tano, bez plata samoljublja, vidi svoja zla dela, ni o emu se drugom od ovozemaljkih stvari vie ne brine, mislei na to da ni za sopstveni pla nee imati dovoljno vremena, makar i sto godina iveo, i makar video kako iz oiju njegovih istie i itava reka suza, velika kao Jordan. Demoni nas nagovaraju ili da greimo, ili, ako ne greimo, da osuujemo one koji gree, kako bi, ubice, pomou drugog isprljali prvo. Suditi, znai bestidno svojatati Boije pravo, a osuivati, znai upropaivati svoju duu. Kao to nadmenost moe i bez druge strasti upropastiti oveka, tako nas i suenje samo po sebi moe savreno pogubiti. Onaj farisej je bio osuen upravo zbog toga (Lk.18,10). Nemoj osuivati ni onda kada svojim oima vidi da neko grei: esto se i oi varaju. Svima bez razlike sija sunce, i svim dobrim delima veseli se tatina. Na primer, sujetan sam kad postim; kada razreavam sebi post, da ljudi ne saznaju za moje uzdranje, opet sam sujetan - jer smatram sebe mudrim. Sujeta me pobeuje kada se obuem u sjajnu odeu; ali i kad se odenem u dronje - i tada sam sujetan. Poraen sam kad progovorim, a zautim li - opet me ona pobeuje. Kako god baci na zemlju ovaj tribolum [troroac], jedan vrh ostaje uperen gore. Ko se hvali prirodnim darovima (npr. otroumljem, bistrinom, [naklonou za] itanje, reitou, i svim slinim to dobismo bez truda), nikada nee dobiti natprirodna dobra. Jer, ko

je u malome neveran, i u mnogome je neveran i tat ko je nepravedan u najmanjem i u mnogom je nepravedan(Lk.16,10). Kada hvalitelji (bolje rei kvaritelji) ponu da nas hvale, odmah treba da se setimo mnotva svojih bezakonja, pa emo videti da smo nedostojni onoga to se govori o nama ili ini za nas. Sramota je kititi se tuim ukrasom, a krajnje je bezumlje ponositi se Boijim darovima. Ponosi se iskljuivo onim vrlinama koje bi izvrio pre svog roenja: one vrline, naprotiv, koje si stekao posle svog roenja, darovao ti je Bog, kao to ti je darovao i samo roenje. Tvoje vrline bi mogle biti jedino one koje bi izvrio pre no to si doao do svesti: Bog ti je, meutim, i sam um darovao. Svome sopstvenom trudu mogao bi pripisati samo one pobede koje bi postigao bez svog tela: telo, pak, nije tvoja ve Boija tvorevina. Nikada nemojmo prestati da ispitujemo i uporeujemo sebe sa ocima i svetilnicima koji su iveli pre nas. Tako emo nai da jo nismo ni kroili na put pravog podvinitva, da nismo ispunili svoj zavet onako kako treba, te da jo ivimo svetski. A kada smirenost, ta carica vrlina, pone da napreduje u dui duhovnim uzrastom, sva svoja dobra dela neemo smatrati ni u ta. tavie, draemo ih za gadost, budui da emo misliti na to da svaki dan, mada nismo ni svesni, samo uveavamo svoje breme. Uz to emo se plaiti da e nam izobilje blagodatnih darova, koje stalno dobijamo od Boga a kojih smo nedostojni, samo umnoiti vene muke. Jednome vrlo mudrom bratu javie se demoni vidljivo, i poee da ga hvale. No, svemudri podvinik im ree: "Kada biste prestali da me u dui mojoj hvalite i kada biste otili, ja bih zakljuio da sam veliki ovek. Meutim, ako ne prestanete da me hvalite, ja u iz same pohvale poznati koliko sam neist. Jer, neist je pred Gospodom svaki gord ovek (Pri.16,5). Prema tome, ili odlazite - da bih bio neto veliko, ili me hvalite - da pomou vas doem do smirenosti". Zbunjeni ovom doskoicom, demoni odmah iseznue. Neki ljudi, radi smirenoumlja, do same smrti dre pred oima svoje nekadanje grehe, iako su za njih dobili oprotaj, amarajui tom uspomenom sujetnu uobraenost. Drugi, pak, razmiljajui o stradanju Hristovom, smatraju sebe venim dunicima. Neki, opet, preziru sebe zbog svakodnevnih nedostataka. A drugi, po iskuenjima, bolestima i padovima koji im se dogode, usvojie majku darova [tj. smirenoumlje]. Ima i takvih (da li ih i sada ima, ne znam rei), koji se utoliko vie smiravaju ukoliko ih Bog vie dariva, smatrajui sebe nedostojnima svakoga bogatstva. Oni ostaju u uverenju kao da svakoga dana samo uveavaju svoj dug pred Bogom Ne hvali se mnogo, ovee, bogatstvom koje si bez muke stekao. Predvidevi tvoju veliku tetu, tvoju nemo i tvoju propast, Darodavac je hteo da te svojim darovima, koje nisi zasluio, nekako spase. Naa stalna dunost mora da bude da ni na asak ne pomislimo da posedujemo bilo kakvu vrlinu. Naprotiv, briljivo ispitujui svojstvo vrline, treba da razmotrimo da li je stvarno imamo. Tada emo bez sumnje doi do zakljuka da te vrline u nama i nema. Neprestano ispituj i obeleja strasti, pa e shvatiti da si ih pun. Kao to siromasi koji vide carske riznice jo vie oseaju svoje siromatvo, tako i dua koja ita o velikim vrlinama otaca svakako postaje smirenija u svojim mislima.

SVETI PETAR DAMASKIN Onaj ko je poznao sebe, (to jest) da se nalazi izmeu veliine i smirenosti, kao onaj koji ima umnu duu a smrtno i zemno telo, nikada se ne prevaznosi, niti pak oajava, nego, stidei se razumnosti due, izbegava sve to je postidno, i znajui svoju slabost iz mnogih iskuenja, iz duevnih i telesnih strasti, on je poznao beskrajnu silu Boiju, i kako on izbavlja smirene koji vapiju Njemu sa bolnom molitvom iz srca, i takvome molitva ve postaje sladost. Znajui da bez Boga ne moe nita initi, i iz straha da ne padne, on se podvizava da se prilepi uz Boga, i udivljava se razmiljajui kako ga je Bog izbavio od tolikih iskuenja istrasti i blagodari onome koji ima silu da izbavlja, a sa zahvaljivanjem stie smirenje i ljubav, i ne usuuje se uopte da bilo koga sudi, znajui da Bog moe, kada hoe, pomoi svakome kao to je njemu pomogao. Jer kada ovek ne zna da mu pomo dolazi od naih saboraca Angela, on pada u nadmenost, mislei da delatnost pripada njemu, zbog ega biva ostavljen od Boga kako bi spoznao svoju nemo Vidim mnoge druge otpale, kojima nema broja, i to ne samo neverujue, nego i mnoge od otaca posle mnogog znoja. I ko sam najzad ja, gori od svih i najneosetljiviji i nemoniji! ta u dakle rei o sebi samom? Jer Avram kae o sebi da je zemlja i pepeo (Post 18,27 ), David da je lipsali pas i vaka u Izrailju, Solomon - da je malo dete koje ne zna ta je levo a ta desno, tri mladia govore da su postali stid i ukor, a prorok Isaija govori da je bedan, Avakum govori da je nedorastao, Apostol veli da je prvi od grenika, i svi ostali govora da su nita. ta dakle ja da radim? Gde da se sakrijem od mnotva grehova svojih? ta e da bude od mene nitavnog, i ak i goreg od samog nitavila, jer nitavilo nije sagrailo niti mu je uinjeno dobro kao meni. Ko je smirenouman treba da ima svaku vrlinu i da pri tome sebe smatra velikim dunikom i da veruje da je nii od svake tvari. Ako ne smatra tako, onda je smo to (ne smatranje), svedoanstvo da je gori od svake tvari, makar mu se inilo da vodi ravnoangelni ivot, jer i istinski Angeo, i pored tolikih vrlina i mudrosti nije mogao da se dopadne Tvorcu bez smirenja. ta dakle ima da kae onaj koji samo umilja da je angeo, ukoliko nema smirenja, taj uzrok svih postojeih i dolazeih dobara. Ako ne moe da se pokaje i po navici pada u ono u to ne eli onda imaj smirenja kao carinik i bie ti dosta za spasenje. Jer onaj ko grei bez pokajanja (bez ispravljenja) i pri tome ne oajava, nuno e sebe smatrati niim od sve tvari i nee se usuditi da osudi ili prekori ni jednog oveka, nego e se pre udivljavati Boijem ovekoljublju, pokazujui se i zahvalnim Dobrotvoru, a moe imati i mnoga druga dobra. I premda se on potinjava avolu pri grehu, ipak on, iz straha Boijeg, ne slua neprijatelja koji ga pobuuje na oajanje, te je zbog toga udeo Boiji, imajui blagorazumnost, trpljenje, strah Boiji, uzdravajui se osuivanja kako ne bi bio osuen (to je vrlo potrebno) Koliko se neko trudi da jedan dan uini neto dobro, toliko je on duan da se trudi svih dana svog ivota.I da li je to moda njegova sila i spremnost s kojima je to uinio? Ne, nego Boija blagodat. Stoga kad je to mogao tek poto je dola blagodat, kakvu pohvalu moe imati takav ovek, i kako moe da smatra da ini neto dobro sopstvenim silama i da nepravedno osuuje one koji to ne mogu.

Nikada ni jedno dobro mi nismo stekli sami, nego su sva dobra nama od Boga po blagodati, kao to i bie nastaje iz nebia. ta li ima to nisi primio? A ako si primio, to se hvali kao da nisi primio?(1 Kor 4,7), govori Apostol ..., nego kao da ti to sam od sebe ini? Tako neto nije mogue, poto Gospod govori: Bez Mene, veli Gospod, ne moete initi nita (Jn 15,5). Kao to oni koji nemaju darove treba da se smiravaju budui siromani, tako i oni koji ih imaju treba da se smiravaju poto su ih primili od Boga, da ne bi bili osueni zbog nezahvalnosti.I kao to su bogati duni da ispovedaju zahvalnost Bogu za darove, tako su to jo mnogo vie duni oni koji su bogati vrlinama Svi smo duni da se smiravamo pred Bogom i pred ljudima poto smo i bie i sve ostalo primi li od boga, i poto Njime iznanje jedni od drugih primamo. Kroz mnoga iskuenja i njihovo trpljenje ovek postaje iskusan, poznavi iz toga svoju nemo i Boiju silu. Iz spoznaje svoje slabosti i svoga neznanja (jer ono to nekada nije znao sada zna) on shvata da, kao to ranije nije znao to to sada zna, i ak nije ni znao da to ne zna, tako postoji i mnogo toga drugog to e moda kasnije spoznati. Jer ako neko ne okusi od neke stvari, on ne moe znati ega je lien.A onaj ko je okusio od znanja delimino spoznaje da mnogo toga jo ne zna i tako mu to znanje postaje povod za smirenje. I opet onaj ko je spoznao sebe i shvatio da je promenljivo stvorenje, vie nikada se ni u emu ne nadima, jer i ono dobro to moda i poseduje pripada Onome ko ga je sazdao. Niko nije toliko bestidan da se usuuje otvoreno da govori da ono to ima nije dobio na dar, nego takav oprezno usnosi sebe i podmuklo krade pohvalu time to osuuje druge koji navodno nisu, kao on sami sebi stekli bogatstvo BLAENI DIJADOH Bogoljubivoj dui, koja je ispunjena oseanjem Boijim, svojstveno je da, pri ispunjavanju svih zapovesti, trai samo slavu Boiju, a za sebe - naslaivanje smirenjem. Jer, Bogu prilii slava zbog Njegovog velianstva, a oveku - smirenje, preko koga postaje svoj Bogu. Ukoliko imamo slinu elju i mi emo, po primeru svetog Jovana Krstitelja, radujui se slavi Gospodnjoj, neprestano govoriti: On treba da raste, a mi da se umanjujemo (Jn.3,30). PREPODOBNI OTAC JOVAN KARPATSKI Ako bude pobeen kada protiv tebe misleno ustane roj neprijateljskih predstava, tj. ako im se preda, znaj da si se privremeno odvojio od Boanske blagodati. Stoga si po pravednom sudu i predan u ruke sopstvenog pada. Podvizavaj se, meutim, kako te blagodat nikada, ak ni na trenutak, ne bi napustila zbog tvog nemara. Kada, pak, prestane da se saplie, postavi sposoban da preskoi pregradu strasnih pomisli i skvernih priloga avolske lukavosti, koji u gomilama nadiru jedni za drugim, nemoj da se pokae nezahvalnim ne priznajui dar koji ti je dan odozgo. Naprotiv, zajedno sa apostolom ispovedi: Ne ja, nego blagodat Boija koja je sa mnom (1.Kop. 15,10) izvojeva u meni pobedu, postavivi me iznad neistih pomisli koje ustaju na mene. Ona me je izbavila od mua nepravednog (Ps.17, 40), tj. od avola i starog oveka. Ni Isaak koji je hteo. ni Isav koji je trao nije dobio eljeni blagoslov Tako, dakle, nije ni do

onoga koji hoe, ni do onoga koji tri, nego do Boga koji miluje(Rim.9,16). Jer, Bog miluje, blagosilja i Duhom pomazuje onoga koga je sam odredio za slubu sebi pre stvaranja sveta, a ne onoga koga bismo mi hteli. Stoga nikako ne treba da zavidimo, niti da se smuujemo kada vidimo da neki od bratije uspevaju u vrlinama, iako su u svemu neugledni i meu poslednjima. Ti si naravno uo ta Gospod govori u prii: Podaj mesto ovome (Lk.14,9) da na njega sedne onaj ko je vii od tebe. Stoga se pre zadivimo Sudiji koji je premudro i predivno presudio da najmanji i poslednji bude prvi i predvodnik, a da mi budemo poslednji. premda smo stariji i po podvizima i po godinama. Svaki ovek treba da se saobrazi sa merom koju mu je dao Gospod. Smirenje koje se onima koji ga itu daje blagodau Boijom, u svoje vreme, posle mnogih podviga, borbe i suza jeste neuporedivo snanije i vie negoli smirenje kakvo sreemo kod ljudi koji su otpali od vrline. BLAENI AVA ZOSIMA PALESTINSKI Gospod, koji ispituje srca i bubrege, zna da je sve nae dostojno prekora, srama i popljuvanja, ak i da nas svi ljudi hvale i uznose. Ukoliko kau: "Uinio si jedno ili drugo", ja u odgovoriti: "ta je uopte dobro od svega to sam uinio? ". Niko o meni ne govori la osim onih koji me hvale i uznose. I niko o meni ne govori istinu osim onih koji me prekorevaju i poniavaju. ak ni oni, meutim, ne govore potpunu istinu. Ukoliko bi saznali samo jedan deo (a ne i svu puinu naih zala), oni bi se okrenuli od naih dua kod od blata, kao do smrada i neistog vazduha. Kad bi se svi udovi tela ljudskih pretvorili u jezik da nas prekorevaju, ubeen sam da ipak ne bi mogli u potpunosti da izraze sve nae beae. Jer, onaj ko nas prekoreva i izobliava iznosi samo jedan deo [naih zala], ne mogui da kae o svemu.

SVETI MAKSIM ISPOVEDNIK Oplakujui nas koji smo se udostojili blagodati, pa ipak ostajemo u nemaru, ispunjeni svakog zla, prorok Jeremija je rekao: Ko e dati vodu glavi mojoj i izvor suza oima mojim da oplakujem narod ovaj danju i nou (Jer.9,1)? ujem i Mojsija koji o nama govori: Jede Jakov i nasiti se i odvre se ljubljeni. Napunio se salom, udebljao se, rairio se i ostavio Boga koji ga je stvorio, odstupivi od Boga Spasitelja svoga (Izl.32,15), Proriui, i apostol nas je oplakivao, govorei: Nema ga koji ini dobro, nema ba ni jednoga. Njihovo je grlo grob otvoren, jezicima svojim varahu, otrov je aspidin pod usnama njihovim. Usta su im puna kletve i gorine. Noge su im brze da prolivaju krv, Pusto i beda je na putevima njihovim i puta mirnog ne poznae. Nema straha Boijega pred oima njihovim (Rim.3,12-18). . Niko, pak, sluajui istinu, ne treba da uznegoduje, slino njima koji su, iako bezakoni, govorili: Jednoga Oca imamo - Boga (Jn.8,41), da bi od Spasitelja uli; Va je otac avo, i elje oca svoga hoete da inite (Jn.8.44). Mi, pak, delamo suprotno svim Njegovim zapovestima, usled ega smo ispunjeni svakom neistotom. Stoga smo i postali dom trgovine umesto hrama Boijeg, peina razbojnika umesto doma molitve, narod grean umesto svetog naroda, narod prepun grehova umesto naroda Boijeg, seme zlo umesto svetog semena, i sinovi bezakonja umesto sinova Boijih.

Jer, mi smo ostavili zapovesti Gospodnje i robujemo zlim dusima kroz neiste strasti, prognevljujui Sveca Izrailjeva. Onaj ko se boji Gospoda uvek ima smirenoumlje kao sabesednika. Njegovim podseanjem on dostie do Boanstvene ljubavi i blagodarnosti. Jer, on se sea svog ranijeg svetskog ivota, raznovrsnih pogreaka i iskuenja koja su mu se deavala od mladosti, te kako ga je Gospod od svega izbavio: Gonjenjima, stradanjima koja mi se dogodie u Antiohiji, u Ikoniji, u Listri. Kakva gonjenja pretrpjeh i od svih izbavi me Gospod! (Z.Tim.3,11) i preveo ga iz strasnog ivota u ivot po Bogu. Sa tim strahom on prima i ljubav, blagodarei neprestano sa dubokim smirenoumljem Dobrotvora i Upravitelja ivota naeg. Demon gordosti ima dvostruko lukavstvo. On ili ubeuje monaha da sve uspehe pripie sebi, a ne Bogu - Davaocu dobara i Pomoniku u uspehu, ili ga (ukoliko ne uspe [u prvoj nameri]), nagovara ga da nipodatava manje savrenu bratiju. Monah koji tako ini, meutim, ne zna da ga avo ubeuje da porekne pomo Boiju. Jer, nipodatavajui one koji jo nisu uspeli u dobru, on oigledno smatra da je sam svojim silama napredovao. To je, meutim, nemogue, kao to je i Gospod rekao: Bez mene ne moete initi nita (Jn.15,5). Jer, naa nemo bez Davaoca dobara ne moe dobro privesti kraju, ak i kad je pokrenuta ka njemu. Nemoj uporeivati sebe sa najslabijim ljudima, nego pre uzrastaj u skladu sa zapoveu o ljubavi. Jer, uporeujui se sa najslabijima, upae u propast visokoumlja. Uzrastajui, pak, u ljubavi popee se na visinu smirenoumlja. Zar ne treba da se uasnemo, da ustreptimo ili doemo izvan razuma [kada ujemo] da Bog i Otac ne sudi nikoga, nego je sav sud dao Sinu (Jn.5,22), te da Sin uzvikuje: Ne sudite, da vam se ne sudi (Mt.7,1), i: Ne osuujte i neete biti osueni (Lk.6,37), ili kada apostol slino veli: Ne sudite nita pre vremena, dokle ne doe Gospod (l.Kop.4,5), i: U emu sudi drugome, sebe osuuje (Rim. 2,1). Naprotiv, ostavivi pla zbog svojih grehova, ljudi su uzeli sud od Sina, te sami, kao bezgreni, sude i osuuju jedni druge. I dok se zbog toga nebo uasava, a zemlja trese, oni se kao neosetljivi ne stide, Tatinu izgoni tajno delanje [tj. molitva], a gordost - pripisivanje Bogu [svih] uspeha. Svojstvo tatine monaha jeste da se uznosi vrlinom i onim to je prati, a svojstvo gordosti jeste da se nadima uspesima i da uniava druge, uspehe pripisujui sebi, a ne Bogu. Svojstvo, pak, tatine i gordosti svetovnjaka jeste da se uznosi i nadima lepotom i bogatstvom, snagom i pameu. Smirenoumlje je neprestana molitva sa suzama i bolom. Neprekidno prizivajui Boga u pomo, ono ne doputa da se [ovek] nerazborito uzda u svoju silu i mudrost, niti da se uznosi nad drugima, to je [izraz] ljute bolesti strasti gordosti. Onaj ko se naduo srcem zbog dobijenih darova i pao u visokoumlje [pomislivi] da nije primio [primljeno] ta li ima to nisi primio?(1.Kor.4,7), doekuje gnev koji nailazi na njega s obzirom da Bog doputa avolu da se sa njim splete misleno, te da pokoleba njegove delatne poretke vrlina i pomrai njegova umna svetla razumevanja kako bi osetio svoju nemo i shvatio odakle dolazi sila koja jedina moe da pobeuje strasti u nama, te kako bi se pokajao i smirio, odbacivi nadmenost samomnjenja. Na taj nain e on umilostiviti Boga da od njega odvrati gnev koji obino nailazi na nepokajane i koji oduzima blagodat koja uva duu, ostavljajui praznim neblagodarni um.

Blaen je onaj ko je zaista spoznao da Bog u nama kao u oruima vri svako delo i sagledavanje, vrlinu i poznanje, pobedu i mudrost, dobrotu i istinu, pri emu mi od sebe ne doprinosimo nita osim raspoloenja koje eli dobro. Imajui ga, veliki Zorovavelj je, obraajui se Bogu, rekao: Blagosloven si [Boe], koji si mi dao mudrost. Tebe ispovedam, Gospode Boe otaca naih. Od tebe je pobeda, od tebe je mudrost i tvoja je slava. Ja sam sluga tvoj (2.Jezd.4,59-60). Kao istinski blagodarni sluga, on je sve preneo na Boga, koji je sve darovao. Sva savrenstva svetih su oigledno bila darovi Boiji. Niko nije imao nita osim darovanog dobra koje Bog, kao Vladika svega, odmerava saglasno sa stepenom blagodarnosti i raspoloenja onoga ko ga prima. I [ovek] ovladava jedino onim to posveuje Bogu. PREPODOBNI I BOGONOSNI OTAC NA TEODOR Bog nas je, naime, u poetku sazdao veoma dobrim. Stoga smo duni da i budemo dobriIskupljeni cenom Krvi Hristove, mi se izbavljamo od drevnog prestupa praoca. Prema tome, nee biti nita veliko ukoliko postanemo pravedni. Naprotiv, ukoliko otpadnemo od pravednosti, biemo dostojni alosti i osude. Suparnik naeg ivota, tj. avo raznim pomislima pokuava da u naim oima umanji nae grehe, esto ih pokrivajui zaboravom. I ukoliko se opustimo u naporima, mi vie neemo misliti na oplakivanje svojih padova. Mi, meutim, brao, nemojmo dozvoliti da zaboravimo svoje padove, ak ako nam izgleda da nam je ve oproteno zbog naeg pokajanja. Naprotiv, uvek mislimo na svoje grehe i nemojmo prestajati da ih oplakujemo. Na taj nain emo, stekavi smirenje kao dobrog saitelja, izbei mree tatine i gordosti Nemoj da pomilja da dugotrajnost tvog monakog ivota neto znai i nemoj da se zarobi samopohvalom zbog trpljenja u pustinji i surovosti podviga, ve na umu dri re Vladike da si nepotrebni sluga i da jo nisi ispunio zapovest. Zaista, sve dok se nalazimo u ovom ivotu mi nismo izbavljeni iz progonstva. Naprotiv, mi jo uvek sedimo na rekama vavilonskim, jo se muimo u pravljenju egipatskih cigli i jo nismo ugledali obeanu zemlju, s obzirom da sa sebe nismo skinuli starog oveka koji propada u varljivim eljama. Mi, naime, jo ne nosimo sliku nebeskog, nego - sliku zemljanog. Prema tome, nema razloga da se hvalimo. Bolje bi bilo da plaemo i molimo se Onome koji moe da nas spase od okajanog ropstva gorkom faraonu, da nas oslobodi od njegove strane tiranije i uvede u blagu obeanu zemlju, gde emo na kraju stei pokoj u svetilitu Boijem i gde emo biti udostojeni da stanemo sa desne strane velianstvenosti Vinjega. Mi se dobara koja prevazilaze svaki um moemo udostojiti jedino po beskrajnoj milosti Boijoj, a ne zbog nekih naih navodnih pravednih dela . . . izbegavaj da osuuje brata kada padne, kako se ne bi udaljio od dobrote i ljubavi. Jer, onaj ko nema dobrote i ljubavi prema bratu nije poznao Boga. Bog je ljubav (1.Jn.4,8) ,kako uzvikuje Jovan, sin gromova i ljubljeni Hristov uenik Monah radi svojih uspeha ne treba da se uznosi, nego da se smatra nepotrebnim slugom, koji je izostavio mnogo toga to je trebalo da uradi. On za sve treba da blagodari Svetoga Boga i da mu pripisuje uspehe svoga ivota. imajui smireno razmiljanje i skrueno srce i neprestano uznosei Gospodu molitvu boanstvenog Arsenija Velikog: "Boe moj, nemoj me ostaviti. Nita dobro nisam uinio pred

tobom. Ipak, daj mi da po samilosti tvojoj postavim dobar poetak". Jer, sve nae spasenje zavisi od tedrosti i ovekoljublja Boga. Njemu slava i sila i poklonjenje. Amin. PREPODOBNI OTAC NA FILOTEJ SINAJSKI Onaj ko misli da [svojom sposobnou] dri sve pogubne strasti, ne vidi da je zarobljen jednom (i to najgorom): nemajui Boga [u sebi] on, naime, pada u visokoumlje. On treba veoma da se potrudi u trezvoumlju kako se, zbog uznoenja, ne bi liio pameti. Jer, kako govori apostol Pavle Znanje nadima, a ljubav izgrauje. (1.Kor.8,1), due koje skupljaju znanja sa raznih strana obino se nadimaju pred onima koje su, kako im izgleda, nie. U njima, kako mi izgleda, nema ni iskre ljubavi koja izgrauje. Na neki nain je prirodno da se znanje nadima, mislei da je vie od mnogih drugih, naravno, ukoliko mu nedostaje samoukorevanje i smirenje. Imajui poznanje svoje nemoi, mi treba da razmiljamo onako kako je razmiljao onaj ko je rekao: Brao, ja za sebe ne mislim jo da sam to dostigao; jedno pak inim: to je za mnom zaboravljam, a stremim za onim to je preda mnom, i trim prema cilju radi poasti nebeskog prizvanja Boijega u Hristu Isusu (Fil.3.13-14). I opet: Ja. dakle, tako trim. ne kao na nepouzdano; tako se borim. ne kao onaj koji bije vetar; nego iznuravam telo svoje i savlaujem ga, da propovedajui drugima ne budem sam odbaen (1.Kop.9,26-27). Vidi li veliinu smirenja i u isto vreme stremljenje ka vrlini? Vidi li smirenje velikog i svetog Pavla? Hristos, kae on, doe u svet da spase grenike od kojih sam prvi ja (1.Tim.1,15). Mi, pak, treba da se smiravamo s obzirom da posedujemo nesavrenu prirodu. Jer, ta je nesavrenije od blata? SVETI SIMEON NOVI BOGOSLOV Nije li Hristos i Bog na rekao: Zaista, zaista vam kaem: Ko vjeruje u mene, djela koja ja tvorim i on e tvoriti, i vea od ovih e tvoriti; jer ja idem Ocu svome (Jn 14,12) ? Meutim, ko e se od nas se usuditi da kae: Ja tvorim dela Hristova, i ispravno verujerujem u Njega? Ne vidite li dakle, bratijo moja, da mi kako emo se u dan Suda pokazati kao neverni i biti predani mukama, ak vie negoli oni koji uopte nisu znali za Hrista, tj. nevernici. Stoga je neophodno ili da budemo kanjeni jo tee negoli nevernici ili da Hristova re nije istinita (to je nemogue). Na sve verne mi treba da gledamo kao na jednoga, mislei da u svakome prebiva Hristos. Za svakoga treba da imamo ljubazno raspoloenje, kojim smo gotovi ak i duu svoju za njega poloiti. Stoga ne treba da govorimo ili da mislimo da je bilo ko zao, ve sve treba da vidimo kao dobre, kao to je ve reeno. Ukoliko vidi da se neko bori sa strastima, nemoj omrzeti brata, nego strasti koje ga napadaju. Ukoliko pak vidi da nekoga mui pohota i loe navike, imaj prema njemu jo vee sastradavanje, kako inae i sam ne ebi bio iskuan na slian nain, s obzirom da si i sam sklon promenama i da stoji pod uticajem promenljivog vetastva. Gospod je blagovoleo da primi na sebe lice svakog siromaha i da se upodobi svakom potrebitom, kako se niko od onih ko veruje u Njega ne bi uzvisavao nad bratom svojim, ve kako bi svako, videi u bratu svome Boga svoga, sebe smatrao manjim i gorim od brata svoga, s obzirom da je manji od svoga Tvorca, te kako bi prihvatio brata svoga kao to prihvata Njega, budui spreman da radi pomoi njemu potroi sve svoje imanje kao to je i Hristos Bog na i svoju krv dao radi naeg spasenja.

SVETI NIKITA STITAT Ne treba da ti izgleda neobino ili udno ukoliko, budui ostavljen od Boga, padne u telesni greh ili greh jezikom ili pomilju, premda si vodio naporan i surov ivot. Pad e biti tvoj i po tvojoj krivici. Jer, da najpre nisi pomoslio za sebe da si neto neobino i vano (to nije trebalo), ili da se nisi uzvisio nad nekim u gordeljivom razmiljanju o sebi, ili da nisi osudio nekoga zbog neke ljudske prirodne nemoi, ti ne bi bio ostavljem po pravednom sudu Boijem i ne bi sam okusio nemo. Ti si je meutim sad okusio kako bi se nauio da ne osuuje, da ne misli o sebi vie nego tao valja misliti Jer kroz blagodat koja mi je data, govorim svakome koji je meu vama: da ne misli o sebi vie nego to valja misliti, nego da misli smirenoumno, svaki po mjeri vjere kako mu je Bog udijelio (Rim 12,3), te da se nad nikim ne uznosi. Ukoliko ti pristupi neisti i podmukli bes tatine i pone da ti, poto si napredovao u vrlini, prorie o visini prestola, privodei ti na pamet i u pomisli tvoju delatnost i prevaznosei je kao viu od drugih, te predstavljajui da si dovoljno silan da i druge due rukovodi,. .. , postavi sebe pred zapovesti i stradanja Gospodnja, te e odmah uvideti da si pred punom merom savrenstava neznatniji negoli kupelj vode u odnosu na more. Jer ljudska pravda je od Boije udaljenija negoli zemlja od neba ili komarac od lava. Onaj ko sebe uporeuje u bilo kom smislu sa nekim od sapodvinika ili sa bratijom koja ive sa njim u stvari sam sebe vara u neznanju, ne hodei Boijim putem. Priui duu da se se svagda kree u seanju na ranije grehe i na adske muke, misleno gledajui na sebe kao na osuenika, SVETI GRIGIRIJE SINAIT Oni koji govore ili postupaju bez smirenja slini su onome ko pravi dom u zimu ili bez blata. Na opitu i poznanjem nai i poznati smirenje jeste udeo samo malobrojnih. Oni koji pokuavaju da ga opiu reima lie na one koji mere bezdan. Mi slepi, poneto nazirui o velikoj svetlosti, kaemo: pravo smirenje ne govori smirene rei, niti poprima smireni izgled, niti primorava sebe da smireno misli i ne prekoreva sebe da bi izgledalo smireno. Reeno predstavlja poetak, povod i razna vidove smirenja. Meutim, samo smirenja jeste blagodat i dar odozgo. Sveti oci govore o dva smirenja: smatrati sebe niim od svih i Bogu pripisivati svoja dobra dela. Prvo je poetak a drugo kraj. Onima koji ga trae predlae se da u poznanju imaju tri pomisli: da su greniji od svih ljudi, da su sramniji od sve tvari, budui da se nalaze u protivpriridnom stanju i da su jadniji od demona, budui njihovi robovi. Onaj ko se smirava treba da govori: Kako da znam tano grehe ljudi tj. kakvi su i koliki? Kako da znam da li su isti ili prevazilaze i moje grehe? I poto ne znam, duo moja, ja sam ispod svih ljudi, kao zemlja i pepeo pod njima. I kako da sebe ne smatram sramnijim od itave tvari? Jer ona se dri okvira svoje stvorene prirode, a ja sam svojim bezbrojnim bezakonjima kao pao u protivprirodno stanje. Zaista , zveri i stoka su istiji od mene grenog. Ja sam nii od svih, survavi se do ada i u adu leei jo pre smrti. Ko ne zna i ne osea da je grenij gori od demona, budui njihov rob i podanik, ve ovde sa njima zatvoren u tamu? Zaista je gori od demona onaj ko im je podinjen. Stoga u sa njima, kukavni, naslediti bezdan. Nalazei se u podzemlju, adu i bezdanu pre smrti, kako se u samoobmani usuuje nazvati pravednikom, uinivi sebe zlim delima grenikom gadnim i demonom?

... ukoliko ne bude ostavljen samome sebi, ne bude pobeen, porobljen ni nadvladan svakom strau i pomilju i neprijateljskim duhom, ne nalazei pomoi ni oda dela, ni od Boga ni od bilo ega, budui gotov da padne ak u oajanje i budui ponien u svemu, ovek ne moe da se skrui, smatrajui sebe niim od svih, poslednjim i robom svih, gorim ak i od samih demona, s obzirom da podlee njihovom muenju i da ga pobeuju. Eto domostrojnog smirenja koje prua promisao Boiji i zbog koga Bog daje drugo, vie smirenje tj. svedejstvenu i svetvoraku boanstvenu silu. Videi se u njemu kao orue Boanstvene sile, ovek ve vri divna Boija dela. SVETI GRIGORIJE PALAMA Strast slavoljublja (tatine) nalazi potpuno izleenje u oseanju ljubavi prema gornjoj poasti (uz sve smatranje sebe nedostojnim nje), u podnoenju poniavanja od ljudi (uz smatranje sebe dostojnim njega), i u pretpostavljanju slave Boije slavi ljudskoj, po rei proroka: Ne nama Gospode, ne nama, nego imenu tvmoe daj slavu (Ps 113,9). tavie, ak i ako uini neto pohvalno, ovek treba Bogu da ga pripisuje i Njemu da blagodarno uznosi slavu, a ne da je sebi prisvaja. On e se radovati to je na dar dobio vrlinu, uopte se ne prevaznosei njome, s obzirom da nita svoje nema. tavie on e se smiravati, imajui danonono svoje mislene oi obraene Bogu, psalamski govorei, kao oi slukinje u ruke gospoe svoje (Ps 122,2), pazei da se, odvajajui se u dobru od Onoga koji ga daje i uva, ne bi survao u propast zla, kako obino postradaju sluge samomnenja i tatine.