Biljna tkiva

U organizmu skrivenosemenica se razlikuju dve osnovne grupe:

tvorna tkiva i trajna tkiva

Sadraj
[sakrij]

1 Tvorna tkiva (meristemi) 1.1 Vrste tvornih tkiva 2 Trajna tkiva 2.1 Povrinska tkivo

2.1.1 Epidermis 2.1.2 Sekundrarna povrinska tkiva 2.2 Osnovna tkiva 2.3 Mehanika tkiva 2.4 Provodna tkiva 2.4.1 Ksilem 2.4.2 Floem 2.5 lezdana tkiva

Tvorna tkiva (meristemi)

Tvorna tkiva grade elije koje imaju sposobnost da se neprekidno dele i od njih nastaju i razvijaju se sva ostala trajna tkiva. Usled stalnih deoba, kojima su izloene, ove elije imaju odreene

morfoloke osobine: imaju tanak elijski zid, krupno centralno jedro, sitne vakuole, male i malobrojne plastide i dr.

Vrste tvornih tkiva

Prema nainu postanka razlikuju se dve osnovne grupe meristemskih tkiva:

primarna i sekundarna.

Tvorna tkiva koja vode poreklo od klice i zadravaju sposobnost deobe tokom itavog ivota nazivaju se primarni meristemi. Pored njih, u biljnom telu se obrazuju i sekundarni meristemi. Oni nastaju od elija nekog trajnog tkiva koje su naknadno postale sposobne da se dele (najee su to parenhimske elije). Vie biljke se odlikuju rastenjem tokom itavog ivota, to znai da se u njima stalno obrazuju nove elije i tkiva. (U klimatskim uslovima umerene zone biljke preko zime prekidaju rastenje i tada su u stadijumu mirovanja.) Rastenje biljke odvija se samo u zonama koje sadre meristemske elije sposobne za viestruke deobe. Prema poloaju koji zauzimaju u biljci tvorna tkiva se dele na:

vrna, bona, umetnuta i tkiva rane.

Vrna tvorna tkiva se nalaze na vrhovima korena i stabla i nazivaju se vegetacione kupe. Deobama elija ovog tkiva biljka raste u duinu. Vrna tvorna tkiva prema poreklu pripadaju primarnim meristemima. Bona tvorna tkiva su cilindrinog oblika (na preseku imaju oblik prstena) i pomou njih stablo i koren sekundarno debljaju (rastu u irinu). Ova tvorna tkiva su sekundarni meristemi.Pripadaju im:

kambijum i felogen.

Umetnuta tvorna tkiva (interkalarna tkiva) obrazuju se izmeu trajnih tkiva, kao npr. u osnovi lista koji raste. Tkiva rane nastaju na mestima povrede biljnih organa.

Trajna tkiva
Trajna tkiva su izgraene od elija koje vre odreenu funkciju, a trajno su ili delimino izgubile sposobnost deobe. Neka od trajnih tkiva mogu ponovo stei sposobnost deobe i na taj nain od njih postaju sekundarni meristemi. elije ovih tkiva su krupnije od meristemskih i imaju vee vakuole (najee je to, kod potpuno diferenciranih, starijih elija jedna krupna, centralno postavljena vakuola). Zavisno od funkcije koju vre, trajna tkiva su podeljena na:

povrinska osnovna mehanika provodna lezdana

Povrinska tkivo
Povrinska (pokorina) tkiva se nalaze na povrini svih biljnih organa. Imaju ulogu da: zatite unutranjost organa od nepovoljnih uticaja spoljanje sredine i omogue razmenu materija tih organa i sredine. U zavisnosti od kog tvornog tkiva nastaju, razlikuju se dve vrste povrinskog tkiva:

primarno, kome pripada epidermis i sekundarno u koje spadaju:

pluta i mrtva kora.

Epidermis
Epidermis ine ive elije koje su pripijene jedna uz drugu tako da izmeu njih nema intercelulara. Celulozni zidovi ovih elija su zadebljali samo prema spoljanjoj sredini i pokriveni su kutikulom, dlakama i drugim tvorevinama radi to bolje zatite. Kutikula je masna materija skoro nepropustljiva za vodu i gasove. Zbog toga se u epidermisu obrazuju stome preko kojih ulazi ugljen-dioksid i isparava suvina voda. Stome su izgraene od dve elije zatvaraice, neravnomerno zadebljalih zidova i otvora izmeu njih. Otvaranje odnosno zatvaranje stominog otvora elija sama regulie. Uz elije zatvaraice nalaze se elije pomonice.

Sekundrarna povrinska tkiva

Stablo i koren, za razliku od lista, kao viegodinji organi sem rastenja u duinu jo i sekundarno debljaju. Neno tkivo epidermisa ne moe da prati to debljanje organa, ve bi pod dejstvom novonastale mase popucalo. Da biljni organi ne bi ostali bez zatite, odmah se stvara sekundarno pokorino tkivo pluta i mrtva kora. Plutu obrazuje felogen plute (naziva se jo i plutin kambijum). elije plute su:

vrsto meusobno spojene, mrtve i ispunjene vazduhom.

Pluta je nepropustna za vodu i gasove pa se zbog toga obrazuju otvori za provetravanje lenticele. Lenticele imaju oblik brazde ili kvrice. Kada se pluta obrazuje u dubljim slojevima stabla, onda sva tkiva koja lee ispred plute (ka periferiji stabla) pre ili kasnije uginu jer pluta ne dozvoljava dovod hranljivih materija. Kompleks mrtvih tkiva i plute ini mrtvu koru.

Osnovna tkiva
Parenhimska tkiva nazivaju se i osnovna zato to su sva ostala tkiva, izuzev pokrovnih, uronjena u njih, odnosno ine osnovnu masu biljnog tela. Zavisno od funkcije koju obavljaju ova tkiva se dele na:

parenhim za apsorpciju vode i mineralnih materija, parenhim za fotosintezu i parenhim za magacioniranje rezervnih materija.

Parenhim za apsorpciju (rizodermis) je jednoslojno tkivo koje se nalazi u odreenom delu korena i slui za upijanje vode i mineralnih materija iz podloge. elije ovog tkiva su esto produene u korenske dlake, ime se mnogo poveava njihova povrina, a samim tim i njihova mo upijanja. Parenhim za fotosintezu nalazi se u listovima i mladim, zelenim stablima. Njegove elije sadre sve elijske organele, a posebno su dobro razvijeni hloroplasti u kojima se obavlja proces fotosinteze. U listu je ovo tkivo izgraeno od dve vrste elija: prema licu lista nalazi se palisadno tkivo, graeno od zbijenih elija oblika tetraedra; prema naliju lista nalazi se sunerasto tkivo graeno od elija nepravilnog

loptastog oblika, izmeu kojih se nalaze prostrani intercelulari. Tkivo za fotosintezu povezano je sa provodnim tkivom da bi se materije stvorene u fotosintezi prenosile do svih delova biljke. Parenhim za magacioniranje ine elije koje imaju sposobnost da nagomilavaju organske materije ili vodu. Takvo tkivo se nalazi u krtolama, rizomima ili zadebljalim korenovima. Drvenaste biljke magacioniraju hranljive materije u stablima, a neke u listovima (aloja, uvarkua). Ova tkiva su esta u plodovima i semenima. Biljke sunih predela prilagoene su tako da mogu nagomilavati velike koliine vode u liu (agava) ili u stablu (kaktusi).

Za vie podataka pogledati Parenhimsko tkivo

Mehanika tkiva
elije mehanikog tkiva su tesno meusobno spojene i imaju debele celulozne zidove sa malobrojnim i sitnim porama, pa daju vrstinu biljci. Mehaniki elementi su u biljnim organima specifino rasporeeni tako da se uz najmanji utroak materijala obezbeuju najvea mogua vrstoa. Razlikuju se dve osnovne vrste ovog tkiva :

kolenhim i sklerenhim.

Kolenhim je mehaniko tkivo mladih organa koji jo rastu. Sastoji se od ivih elija iji su zidovi neravnomerno zadebljali. elije su sakupljene u trake ili cilindre, koji se obino nalaze ispod epidermisa mladih stabala . Sklerenhim je graen od mrtvih elija jako zadebljalih i odrvenelih elijskih zidova. Nalazi se u svim delovima biljke koji su prestali sa rastom. Deli se na:

sklereide , likina vlakna i drvena vlakna.

Sklereidi (kamene elije) su elije sa jako zadebljalim elijskim zidom, razbacane izmeu elija drugih tkiva. Ima ih i u masi, kao npr. u plodu kruke.

Likina vlakna su elije izduenog oblika, sa zailjenim vrhovima, te imaju oblik vretena. Likina vlakna konoplje mogu biti dugaka 10 mm, lana 40 mm, a kod nekih biljaka dostiu duinu do 20 cm. Zidovi ovih elija su celulozni i zbog toga su cenjena u industriji (lan, konoplja, kopriva). Drvena vlakna (libriform vlakna) se nalaze u drvenom delu stabla. Kraa su od likinih vlakana i njihovi zidovi su jako odrveneli.

Provodna tkiva
Provodno tkivo je specijalizovano za provoenje materija kroz biljku. Razlikuju se dve vrste ovog tkiva:

ksilem i floem.

Ksilem
Voda sa mineralnim materijama provodi se od korena do svih delova biljke pomou ksilema. Ksilem je izgraen od mrtvih elija sa odrvenelim zidovima, koje se nazivaju: *traheje i traheidi. Traheje su dugake cevi nastale uzdunim spajanjem elija. Uzduni zidovi elija koje e obrazovati traheju odrvenjavaju, a njihovi popreni zidovi nestaju. Traheide su izduene elije najee sa iljatim vrhovima.

Floem
Floem provodi rastvorene organske materije od mesta gde se stvaraju fotosintezom, odnosno od lista pa do svih delova biljke. Grade ga ive elije:

sitaste cevi i elije pratilice.

Sitaste cevi nastaju od niza elija, na ijim se poprenim zidovima stvaraju perforacije (lat. perforare =probuiti), pa imaju izgled sita (otuda im i naziv). Ove elije su bez jedra i imaju malo citoplazme. elije pratilice su priljubljene uz sitaste cevi i sa njima su u vezi preko otvora u bonim zidovima. Kroz te otvore prolaze plazmodezme (konci citoplazme koji povezuju elije). elije pratilice imaju jedro. Floem i ksilem se povezuju i ine provodne snopie. Provodni snopii mogu biti izgraeni samo od jedne vrste tkiva (ili ksilema ili floema) i onda su to prosti

provodni snopii. Kada sadre i floem i ksilem onda su sloeni provodni snopii. Provodni snopii ine nervaturu listova.

lezdana tkiva
elije lezdanih tkiva stvaraju i izluuju razliite sekrete. Sekreti su proizvodi metabolizma koji biljni organizam izluuje spolja ili sakuplja u svom telu (u vakuolama). Sekreti se mogu sakupljati u cevima ili kanalima, kao to su npr. mlene cevi, kod familije mleika (Euphorbiaceae) i smolni kanali (kod etinara). Izluivanje sekreta van biljnog tela ostvaruje se pomou lezdanih elija koje grade posebne strukture:

- nektarije, - hidatode i dr.

Nektarije su lezde koje izluuju sladak sok (nektar), koji ima vanu ulogu u opraivanju cvetova. Voda se izluuje iz biljke pomou hidatoda. Izluivanje vode u kapima naziva se gutacija (biljna rosa).

Biljna elija
Sadraj
[sakrij]

1 Razlike izmeu biljne i ivotinjske elije

2 Ultrastruktura biljne elije 3 elijske organele 4 Plastidi 4.1 Hloroplasti 5 Vakuole 6 elijski zid

Razlike izmeu biljne i ivotinjske elije

Strukturne razlike na elijskom nivou, koje postoje izmeu biljnih i ivotinjskih organizama, nastale su kao rezultat naina ivota biljaka budui da su one privrene za podlogu. Biljna elija se u nekoliko karakteristinih osobina razlikuje

od animalne, a to su: posedovanje vrstog elijskog zida, vakuole i plastida. Plastidi, a posebno hloroplasti, omoguavaju biljci autotrofan nain ishrane. Time se biljke i neke autotrofne bakterije razlikuju oa svih ostalih organizama koji su heterotrofni. Ako se izuzmu ove navedene razlike u grai biljnih i animalnih elija, ostale razlike su od manjeg znaaja. Za neke od elijskih delova, kao to su jedro, mitohondrije, mikrotubule i ribozomi, teko bi se na ultrastrukturnom nivou moglo odrediti da li pripadaju biljnoj ili ivotinjskoj eliji.

Ultrastruktura biljne elije

Biljna elija ematski

Pod elektronskim mikroskopom se prvo moe uoiti da je svaka elija opkoljena elijskim zidom, koji zatvara unutranji sadraj elije, protoplazmu (protoplast). Protoplast je opkoljen i elijskom membranom (plazma membrana). U njemu se razlikuju jedro i citoplazma. U citoplazmi se nalaze brojne organele i citoskelet. Plazma membrana se sastoji od dvosloja lipida u koji su zaronjeni proteini. Spoljanja i unutranja povrina membrane obavljaju razliite funkcije pa se razlikuju i po sastavu. Organele su od okolne citoplazme odvojene semipermeabilnim membranama unutar kojih se deavaju pojedini metaboliki procesi kao to su fotosinteza, disanje i dr. Neke organele, kao to su jedro, mitohondrije i hloroplasti opkoljene su dvema membranama, a jednu opnu imaju Goldijev kompleks, endoplazmatini retikulum,

lizozomi i mikrotela (peroksizomi i oksizomi). Postoje i organele koje nisu oiviene membranom kao to su ribozomi i sistem mikrofilamenata i mikrotubula. Osnovni citoplazmatski matriks, bez organela, naziva se citosol. Citosol je proet finim proteinskim filamentima[1], koji obrazuju citoskelet. Citoskelet je u biljnoj, kao i u animalnoj eliji, sastavljen od aktinskih filamenata i mikrotubula[2]. On ima ulogu u strujanju citoplazme (ciklozis) i kretanju organela kroz citoplazmu pri emu se troi energija iz ATP-a. Jedro je obavijeno dvojnom membranom na kojoj se nalaze otvori, nuklearne pore, preko kojih se ostvaruje komunikacija izmeu unutranjeg sadraja jedra (nukleoplazme) i okolne citoplazme. Za spoljanju membranu jedra vezuju se ribozomi i endoplazmatini retikulum. Kao nosilac genetikog materijala, jedro sadri hromozome (hromatin) i jedarce (vidi sliku). Jedarce nema membranu i u njemu se stvaraju ribozomi. Kod veine biljnih elija jedro je potisnuto uz plazma membranu zbog prisustva vakuola.

elijske organele
Endoplazmatini retikulum[1] predstavlja mreu membrana koje obrazuju nizove cevica i spljotenih cisterni i proteu se kroz itavu eliju od jedrove do elijske membrane. Dve vrste ER, granularni i agranularni, razlikuju se ne samo po prisustvu ili odsustvu ribozoma, ve i po obliku i ulozi. Granularni ER je u vidu spljotenih cisterni, a glatki obrazuje due ili krae cevi. Osnovna funkcija granularnog ER je sinteza proteina, a agranularnog sinteza lipida. Proizvodi stvoreni u ER se transportuju u sve delove elije gde su potrebni. Taj transport obavlja se tako to se od ER odvoje vezikule, nazvane transportne vezikule, u kojima se nalaze proizvodi stvoreni u ER. Transportne vezikule su od izuzetnog znaaja, s obzirom da nema fizike povezanosti izmeu ER i ostalih organela. Proizvodi ER, koji nisu potpuno zreli, se transportnim vezikulama neprekidno alju do Goldijevog aparata. Goldijev aparat (diktiozomi) su veoma brojne strukture u citoplazmi. Ova organela je izgraena od malih, grupisanih ili rasprenih kesa u citoplazmi. Diktiozomi su ukljueni u zavrnu obradu materijala koji e se izbaciti iz elije da bi se od njih izgradio elijski zid. Tipian diktiozom biljne elije izgleda kao grupa tankih, 6-7 spljotenih kesica (vezikula), koje su naslagane jedna na drugu. Prostor izmeu njih je tanak. Periferni delovi diktiozoma su jako proireni (vidi sliku).

Mitohondrije imaju loptast ili cilindrian oblik, a broj moe da se kree od 300-400 i ima ih u svim delovima citoplazme. Graa i funkcija im je slina mitohondrijama ivotinjske elije sadre na unutranjoj membrani respiratorne enzime tako da obavljaju elijsko disanje (proizvodnja ATP). Peroksizomi se uoavaju u svim biljnim elijama u blizini hloroplasta ili u blizini lipidnih kapi. Ove organele su ograniene membranom i upola su manje od mitohondrija. Po svojoj funkciji razlikuju se dve vrste peroksizoma jedna vrsta je ista kao peroksizomi u ivotinjskoj eliji, a druga vrsta su glioksizomi koji su karakteristini samo za biljnu eliju. Glioksizomi se najee nalaze u velikom broju u semenima u kojima se magacioniraju rezerve masti. Masti su nagomilane u vidu masnih kaplica nazvanih sferozomi. Pri klijanju semena dolazi do troenja masnih rezervi i tada je povean broj glioksizoma. Poreklo glioksizoma i peroksizoma nije jo uvek razjanjeno, ali se pretpostavlja da nastaju od granularnog ER-a.

Za vie podataka pogledati elijske organele

Plastidi
Plastidi su organele prisutne iskljuivo u biljnim elijama. Postoji nekoliko tipova plastida : proplastidi, hloroplasti, hromoplasti, etioplasti i leukoplasti. Ovi tipovi mogu prelaziti jedan u drugi u zavisnosti od uloge tkiva u kome se nalaze, spoljanjih i unutranjih faktora (vidi donju shemu). Proplastidi su mali, bezbojni nediferencirani plastidi koji se nalaze u meristemskim elijama[1] izdanka i korena. Od njih nastaju razliite vrste plastida. Imaju izgled malih vakuola okruenih dvojnom membranom po emu se razlikuju od vakuola. Ako je biljka normalno osvetljena od proplastida e se razviti hloroplasti, ako je u tami onda leukoplasti. Hromoplasti su uto do crveno obojeni plastidi smeteni u cvetovima i plodovima. U njima se nalaze velike koliine pigmenata iz grupe karotenoida (karoteni i ksantofili). Nastaju najee od hloroplasta koji se menjaju pri sazrevanju biljaka. Imaju vanu ekoloku ulogu u opraivanju cvetova i rasejavanju plodova. Leukoplasti su bezbojni plastidi koji se mogu nai u razliitim tkivima. Imaju ulogu u magacioniranju hranljivih materija pa se tako razlikuju proteinoplasti (u njima se nagomilavaju proteini), oleoplasti (akomuliraju rezervne lipide) i amiloplasti

(amilum=skrob) u kojima se sintetie i akomulira skrob. Prisutni su u organima u kojima se uvaju rezervne hranljive materije (krtole, lukovice, semena,plodovi itd.). Biljka koja je od isklijavanja drana u stalnom mraku bie etiolirana (bezbojna). Plastidi biljke rasle u mraku su takoe bezbojni jer ne sadre pigmente i nazivaju se etioplasti.

Hloroplasti
Hloroplasti su fotosintetiki aktivni plastidi koji podseaju na mitohondrije jer imaju duplu membranu, sopstvenu DNK i ribozome. Unutranja membrana hloroplasta obrazuje spljotene vezikule nazvane tilakoidi (thylacos=vreica, zbog izgleda u obliku spljotene vreice) koji su rasporeeni po unutranjosti (stromi) hloroplasta. Razlikuju se dve vrste tilakoida - tilakoidi grana i tilakoidi strome. Krai tilakoidi, koji su gusto naslagani jedan uz drugi (kao novii u fieku), su tilakoidi grana, a dui, pojedinani su tilakoidi strome. Tilakoidi strome povezuju meusobno tilakoide grana obrazujui tako jedan sistem u vidu mree (vidi sliku). Hloroplasti koji sadre samo tilakoide strome nazivaju se agranalni (imaju ih npr. parenhimske elije kukuruza i eerne trske)U stromi se nalaze ribozomi, prstenasta DNK, lipidne kapljice, skrobna zrna i enzimi za odvijanje tamne faze fotosinteze. Za membranu tilakoida vezani su pigmenti i enzimi koji uestvuju u svetloj fazi fotosinteze. Glavni fotosintetiki pigment je hlorofil a, dok su karotenoidi i fikobilini (fikoeritrin i fikocijanin) pomoni pigmenti. Pigmenti sa proteinima membrane grade fotosisteme I i II.

Za vie podataka pogledati Fotosinteza

Vakuole
Vakuole uestvuju u mnogim procesima pa se morfoloki meusobno razlikuju usled ega dobijaju naziv vakuolarni aparat. Uloge vakuola su : predstavljaju osnovnu vrstu biljnih lizozoma jer sadre itav niz kiselih hidrolaza

odravanje stalnog elijskog turgora magacioniranje i razlaganje hranljivih materija

uveavaju ukupnu povrinu i zapreminu elije, a da pri tome ne dolazi do sinteze nove citoplazme to biljkama omoguuje neogranien rast

odbrambena uloga, npr. od ivotinja jer se u vakuolama nalaze teko svarljive, a nekad i vrlo otrovne materije

uvanje otpadnih produkata metabolizma i dr.

U mladim, nediferenciranim elijama (kakve su npr. meristemske elije koje imaju sposobnost da se neprekidno dele dajui sve ostale vrste biljnih elija) vakuole su malobrojne i sitne. Uporedo sa rastenjem i diferenciranjem elija dolazi i do postupnog poveanja zapremine vakuola i njihovog spajanja u esto jednu veliku vakuolu. Ta vakuola potiskuje citoplazmu sa organelama na periferiju elije (vidi sliku). Vakuola je od okolne citoplazme odvojena membranom nazvanom tonoplast. U obrazovanju vakuola uestvuju endoplazmatini retikulum i diktiozomi.

elijski zid
elijski zid je vrsti, jedinstven omota koji opkoljava svaku biljnu eliju. Svojim osobinama titi plazma membranu biljnih elija. Izgraen je od polisaharida, ali je slojevit, vlaknast, elastian, savitljiv i izuzetne vrstine. Preko zidova se elije vezuju u sloena tkiva, pri emu je ostavljena mogunost komunikacije meu elijama preko kanalia nazvanih plazmodezmi. Neke supstance elijski zid proputa, a drugima ne omoguava ulazak u eliju. Formiranje elijskog zida otpoinje u kasnoj anafazi. Prvi znak njegovog obrazovanja jeste pojava fragmoplasta (pregrada). On se javlja izmeu dve kerke elije u zoni ekvatorijalne ravni. U taj deo elije, zatim dospevaju cisterne i vezikule koje se odvajaju od endoplazmatinog retikuluma i diktiozoma. Spajanjem tih cisterni i vezikula nastaje srednja lamela. Srednja lamela poseduje kanalie, plazmodezme, preko kojih dve novonastale kerke elije komuniciraju izmeu sebe. Sa svake strane srednje lamele novonastale elije poinju da stvaraju primarni elijski zid i da rastu. Funkcija primarnog zida je da omogui rast elije i da joj u isto vreme obezbedi vrstinu i potporu. Mladi, tek formirani elijski zid sadri malu koliinu celuloze. Kad elija prestane da raste, zid poinje da se uslojava, iri i oiaava. Tada se na ve postojei primarni zid dodaju novi slojevi, koji sadre mnogo vei procenat celuloze.

Takav zid se naziva sekundarni elijski zid. Onaj sloj sekundarnog zida koji je najdalji od plazma membrane, a najblii je primarnom zidu oznaen je kao S1, zatim sledi S2, pa S3 uz samu plazma membranu. esto je sloj S2 najdeblji i on odreuje mehaniku vrstou. Granica izmeu primarnog i sekundarnog zida nije otra tako da je teko rei gde prestaje primarni, a gde poinje sekundarni zid. Osnovne razlike izmeu ova dva zida su u tome to je sekundarni zid vieslojan (primarni je jednoslojan) i sadri mnogo celuloze. Sekundarni zid prilikom svog razvoja zadrava ve pomenute plazmodezme , a zatim se formiraju jamice koje predstavljaju sauvan primarni zid sa mnogo plazmodezmi.

Biljni organi

Mladica leske: 1-list; 2 - stablo; 3 - seme; 4 - koren

Sadraj
[sakrij]

1 Klica

2 Podela biljnih organa 3 Vegetativni biljni organi 3.1 Koren 3.2 Stablo - izdanak 3.3 List 4 Reproduktivni biljni organi 4.1 Cvet 4.2 Cvasti 4.3 Plod 4.4 Seme

Klica
Razvie tela biljaka cvetnica poinje deobom zigota i obrazovanjem embriona (klice). Klica se nalazi u semenu i predstavlja zaetak nove biljke. Delovi klice su:

korenak, stabaoce, na ijem se vrhu nalazi pupolji i jedan ili dva klicina listia (kotiledona).

Kotiledon ima ulogu da upija hranljive materije iz semena ili slui za njihovo magacioniranje. Prema broju kotiledona cvetnice se dele na:

monokotile i dikotile.

Od ostalih delova klice razviem nastaju organi odrasle biljke. Telo cvetnica izgraeno je od:

Podela biljnih organa

1. vegetativnih koji odravaju biljku u ivotu i pripadaju im:

koren,

stablo list

2. reproduktivnih (generativnih) organa koji omoguavaju razmnoavanje jedinki i bioloki opstanak vrste; reproduktivni organi su:

cvet - cvasti, plod i seme.

Vegetativni biljni organi

Koren
Koren je osovinski vegetativni biljni organ kojim se biljka privruje za podlogu i upija vodu sa rastvorenim mineralnim materijama. Na vrhu korena nalazi se vegetaciona kupa ijom aktivnou koren raste neprekidno tokom ivota. Vegetaciona kupa je zatiena korenskom kapom (kaliptrom) da se ne bi otetila pri probijanju kroz podlogu.

Za vie podataka pogledati koren

Stablo - izdanak
Stablo je osovinski deo izdanka koji raste neprekidno tokom ivota biljke. Stablo sa listovima naziva se izdanak. Osnovne uloge stabla su: provoenje vode sa mineralnim materijama od korena ka listovima, a u obrnutom pravcu rastvorenih organskih materija;

stablo i njegove grane nose listove i postavljaju ih u najpovoljniji poloaj za primanje Suneve svetlosti.

Za vie podataka pogledati stablo

List
List je deo izdanka koji obavlja tri veoma vane funkcije : fotosintezu, transpiraciju i razmenu gasova.

Za vie podataka pogledati list

Reproduktivni biljni organi

Cvet
Cvet predstavlja kratak izdanak sa ogranienim rastom, sa listovima specifino izmenjenim funkcijom. Osnovna funkcija cveta je seksualna reprodukcija biljke. Cvetovi su karakteristini samo za biljke cvetnice.

Za vie podataka pogledati cvet

Cvasti
Cvast predstavlja skup cvetova na zajednikoj osovini. Bioloki znaaj cvasti je u tome to grupisanje cvetova olakava opraivanje jer insekti za kratko vreme obiu vie cvetova kada su oni grupisani i lake ih uoavaju u liu. Isto tako, cvasti sa puno sitnih cvetova lake se pokreu vazduhom, to je vano za biljke koje se oprauju vetrom.

Za vie podataka pogledati cvasti

Plod
Plod je reproduktivni biljni organ koji se posle oploenja obrazuje iz plodnika. Smatra se preobraenim plodnikom koji u unutranjosti zatvara seme (plod je prisutan samo kod skrivenosemenica). Posle oploenja dolazi do promena u zidu plodnika on razrasta i obrazuje zid ploda, perikarp (oplodnica).

Za vie podataka pogledati plod

Seme

Seme je reproduktivni biljni organ prisutan samo kod golosemenica i skrivenosemenica kojim biljka preivljava nepovoljne uslove spoljanje sredine i u kome se nalazi klica, zaetak nove biljke. Razvija se iz semenog zametka, posle oploenja.

Cvasti

Hortenzija

Cvast predstavlja skup cvetova na zajednikoj osovini. Bioloki znaaj cvasti je u tome to grupisanje cvetova olakava opraivanje jer insekti za kratko vreme obiu vie cvetova kada su oni grupisani i lake ih uoavaju u liu. Isto tako, cvasti sa puno sitnih cvetova lake se pokreu vazduhom, to je vano za biljke koje se oprauju vetrom. Zajednika osovina je vreteno cvasti, koje moe da se grana:

monopodijalno ili simpodijalno.

U zavisnosti od toga kako se vreteno grana razlikuju se dva osnovna tipa cvasti: 1. racemozne i 2. cimozne.
Sadraj
[sakrij]

1 Racemozne (grozdaste) cvasti 2 Cimozne (ravaste) cvasti

3 Slike 3.1 Racemozne cvasti 3.2 Cimozne cvasti

Racemozne (grozdaste) cvasti

Vreteno ovih cvasti grana se monopodijalno, tako to osovina dugo raste, a od nje se obrazuju bone grane sa cvetovima, pa se tek na kraju na njenom vrhu razvija cvet. Najmlai cvet je uvek onaj na vrhu vretena. Vrste racemoznih cvasti su : 1. grozd, kod koga se na dugakom vretenu nalaze cvetovi na drkama iste duine; 2. klas, na dugakom vretenu se nalaze sedei cvetovi; 3. gronja je , ustvari, grozd samo to su cvetne drke razliitih duina, donji, stariji cvetovi imaju due drke; 4. tit, sa kratkog vretena polaze zrakasto rasporeene drke iste duine; 5. glavica, vreteno je proireno, kratko,zadebljalo i na njemu se nalaze sedei cvetovi; 6. klip je isto to i klas samo to je vreteno valjkasto i zadebljalo; 7. resa je klas ije je vreteno tanko, vitko i visi; 8. sloen klas, kod koga se na vretenu umesto cvetova nalaze klasovi; 9. sloen tit, sa kratkog vretena polaze titovi; 10. metlica je sastavljena od veeg broja grozdova ili klasova.

Cimozne (ravaste) cvasti

Vreteno se grana simpodijalno tako to vrlo rano zavrava rast donoenjem cveta pa se ispod njega razvijaju jedna ili vei broj bonih grana. Tako je cvet prve osovine najstariji. U zavisnosti od toga koliko se bonih osovina (jedna, dve ili vei broj) obrazuje posle prve razlikuju se tri tipa ovih cvasti: 1. monohazijum, meu kojima su najpoznatije krivudarka i uvojak; 2. dihazijum i

3. polihazijum

Slike
Racemozne cvasti

tit - mukatla grozd - presliica gronja - breskva klas

metlica - hosta resa - leska glavica - maslaak glavica - krasuljak

Cimozne cvasti

Cvet

Krunini listii rue

Cvet predstavlja kratak izdanak sa ogranienim rastom, sa listovima specifino izmenjenim funkcijom. Osnovna funkcija cveta je seksualna reprodukcija biljke. Cvetovi su karakteristini samo za biljke cvetnice. Uporednomorfoloka ispitivanja su pokazala da se prvobitni cvet moe filogenetski izvesti iz sporofilnih cvasti paprati. Pranici i karpele, kao delovi cveta sa najvaijom ulogom, su homologi mikrosporofilima i makrosporofilima. Kod primitivnih skrivenosemenica (magnolija) jo uvek se moe nai izduena cvetna osa na kojoj su sporofili (pranici i karpele) spiralno rasporeeni, to podsea na primitivno stanje kod golosemenica. Na progresivnijem stupnju se javlja skraivanje sporofilne ose, smanjuje se broj sporofila i formira se kompletan cvetni omota (perijant)
Sadraj
[sakrij]

1 Graa cveta 2 Morfologija cveta 2.1 Cvetni omota 2.2 Fertilni cvetni listii 3 Dvojno oploenje cvetnica 4 Slike cvetova/cvasti 5 Literatura

Graa cveta

Delovi cveta: 1 (ig), 2 (stubi), 3 (plodnik) - tuak; 4- pranice; 5 - praniki konac; 6 krunini listi

Na potpuno razvijenom cvetu razlikujemo cvetnu osu, na ijem se vrnom delu nalaze skraene internodije koje nose gusto zbijene cvetne listie. Terminalni deo cvetne ose koji nosi cvetne listie naziva se cvetna loa (receptakulum) a ostali deo cvetne ose naziva se cvetna drka. Kada ne postoji cvetna drka cvet nazivamo sedeim. Cvetni listii mogu biti sterilni i fertilni. Sterilni grade cvetni omota, u njih ubrajamo aine i krunine listie. Fertilni su pranici i karpele.

Morfologija cveta
Kod veine biljaka cvetovi se nalaze na kraoj ili duoj cvetnoj drci. Cvetna drka se pri vrhu proiruje u cvetnu lou, koja moe biti ravna, ispupena ili udubljena. Cvetovi sa veoma kratkom cvetnom drkom ili oni bez nje su sedei cvetovi. Za cvetnu lou privreni su delovi cveta:

aica (calix), krunica (corolla), pranici i tuak (tukovi).

Cvetni omota

Horipetalan cvet

Simpetalan cvet (ladole)

aini i krunini listii zajedno ine cvetni omota (perijant). Perijant moe biti: perigon, kod koga su svi delovi jednaki (pr. kod lale gde su aini listii isti kao krunini) ili

da se krunica jasno razlikuje od aice.

Postoje i cvetovi koji su bez perijanta pa se nazivaju goli cvetovi. Listii aice se uoavaju jo dok je cvet u obliku pupoljka. Oni tite unutranje nene delove cveta. Obino su vrsti, zeleni sa debelim slojem voska i kutikule na povrini. Pored zatitne oni mogu imati i druge funkcije kao to su: 1. raznoenje plodova, kao npr. to kod maslaka obrazuju veliki broj dlaica pomou kojih plodovi lebde u vazduhu i vetar ih nosi; 2. mogu da vre fotosintezu; 3. kod cvetova koji nemaju krunine listie oni preuzimaju njihovu ulogu (npr. kod kukureka) i tada su jarko obojeni. Kod veine biljaka krunini listii su krupniji od ainih i ivo su obojeni. Svojom bojom i mirisom oni primamaljuju insekte. Cvetovi koji se oprauju vetrom imaju neuglednu i zakrljalu krunicu. Krunini listii mogu biti:

slobodni, pa se takav cvet naziva horipetalan, srasli meusobno, a cvet je simpetalan.

U zavisnosti od toga koliko se ravni simetrije moe postaviti kroz sredinu cveta, mogu se razlikovati:

aktinomorfni i zigomorfni cvetovi.

Kroz sredite aktinomorfnog cveta mogue je postaviti bezbroj ravni simetrije, dok je zigomorfan samo sa jednom ravni simetrije. Krunini listii umesto hlorofila, uobiajenog lisnog pigmenta, sadre neke druge pigmente kao to su karotenoidi od kojih potie njihova jarka boja

Fertilni cvetni listii

Pranici rue

Pranici tre iz cveta orlovih noktiju

Svaka vrsta biljke ima cvetove prilino strogo odreenih osobina, kao to su veliina, oblik, boja i raspored listia, to omoguuje polinatoru da prepozna vrstu koju treba da oprai. To je veoma vano jer e do oploenja doi samo ako polen jednog cveta doe na ig tuka cveta iste vrste. Pranici su delovi cveta u kojima se obrazuje polenov prah (polenova zrna). Skup svih pranika jednog cveta naziva se andreceum. Cvetovi koji nemaju pranike su jednopolni enski cvetovi, a oni koji imaju samo pranike su jednopolni muki cvetovi. Pranik se sastoji od:

pranikog konca (filamentum) i pranice (antera).

Praniki konac na vrhu nosi pranicu. Pranica se sastoji od dve poluantere (thecae), koje su meusobno razdvojene tkivom, spojnicom (konektiv). Svaka teka ima po dve polenove kesice, u kojima se stvara polen. Polenovo zrno nastaje prvo mejotikim, a zatim i mitotikim deobama pa se kao rezultat toga stvara polenovo zrno koje ima dve elije: vegetativnu i generativnu. Zid polenovog zrna ima dva sloja intinu (unutranji) i egzinu (spoljanji). Na egzini se nalaze razliite skulpture koje su specifine za svaku vrstu biljaka. Polen se oslobaa pucanjem zida antera, kao prah, svako zrno ispada posebno. Tuak je izgraen od oplodnih listia koji su meusobno srasli, tako da u unutranjosti zatvaraju upljinu. U toj upljini, kao u vlanoj komori, nalaze se semeni zameci. Funkcija tuka je da zatiti semene zametke od isuivanja, to je , izmeu ostalog, omoguilo skrivenosemenicama da ive u sunim predelima. Kod veine biljaka, na tuku se razlikuju tri dela:

ig (cvet), stubi (cvet) i plodnik.

ig je na vrhu tuka i esto je hrapav i lepljiv pa se za njega lako lepe polenova zrna. Na igu polenova zrna dobijaju podsticaj da klijaju u polenovu cev. ig se

nanie suava u stubi kroz koji prolazi polenova cev na putu do plodnika. Stubi postavlja ig u najpovoljniji poloaj. Plodnik je donji, proireni deo tuka u kome su smeteni semeni zameci. Tuak je izgraen od jednog ili vie oplodnih listia (karpeli). Oplodni listii stvaraju i tite semene zametke. Skup svih oplodnih listia u jednom cvetu naziva se gineceum (gynoeceum). Prema broju oplodnih listia koji grade cvet razlikuju se dve osnovne vrste cvetova:

monokarpni i polikarpni.

U zavisnosti od poloaja plodnika prema ostalim delovima cveta, razlikuju se:

natcvetni, sretcvetni i potcvetni plodnik.

Natcvetni plodnik je kada su drugi delovi cveta privreni ispod njega. Sretcvetan plodnik opkoljava izdubljena cvetna loa koja ne srasta sa zidom plodnika. Potcvetan plodnik je opkoljen izdubljenom cvetnom loom koja srasta sa njime, tako da su ostali cvetni delovi privreni iznad plodnika.

Dvojno oploenje cvetnica

Opraivanje insektima

Semeni zametak se razvija u plodniku i iz njega posle oploenja nastaje seme. Deo plodnika za koga je privren (jedan ili vie) semeni zametak naziva se placenta. Sastoji se od nucelusa (unutranji deo) i jedan ili dva omotaa (integumenti) koji ga obavijaju. Integumenti ne zatvaraju potpuno nucelus, ve na vrhu ostaje otvor mikropila. U nucelusu se obrazuje embrionova kesica. Iz nucelusa se izdvoji jedna elija, koja se deli mejozom dajui haploidne elije. Jedro jedne od tih elija se dalje tri puta mitotiki deli ime nastane 8 jedara. Jedra se grupiu tako da se na krajevima nalaze po tri, a u sredini su dva jedra. Oko jadara se obrazuju elijski zidovi tako da nastane 7 elija (jedna, ona u centru, je sa dva jedra). Tri elije na jednom kraju embrionove kesice su antipode, tri na drugom grade jajni aparat (jajna elija i dve sinergide), a u sredini je elija sa dva jedra nazvana centralna elija embrionove kesice. Polenova zrna na razliite naine dospevaju na ig tuka i to predtsvalja opraivanje . Tu prvo upijaju vodu, a zatim lue proteine koji slue za prepoznavanje vrste (ti proteini izazivaju alergijske reakcije kod ljudi - polenska kijavica). Ukoliko se polen nae na cvetu druge vrste, tada on ne klija. Polenovo zrno zatim klija u polenovu cev koja prodire kroz stubi tuka ka plodniku. Za to vreme se generativna elija podeli na dve spermatine elije. Polenova cev prolazi kroz mikropilu semenog zametka i spermatine elije se oslobaaju u embrionovoj kesici. Jedna spermatina elija se spoji sa jajnom elijom dajui zigot, a druga sa centralnom elijom. Tako, nastaju diploidan zigot (2n) i triploidna elija (3n), koja je posledica spajanja centralne elije (2n) i spermatine elije (n). Deobom te triploidne elije nastaje endosperm, hranljivo tkivo za ishranu klice (embriona).

Slike cvetova/cvasti

Koren
Koren je osovinski vegetativni biljni organ kojim se biljka privruje za podlogu i upija vodu sa rastvorenim mineralnim materijama. Na vrhu korena nalazi se vegetaciona kupa ijom aktivnou koren raste neprekidno tokom ivota. Vegetaciona kupa je zatiena korenskom kapom (kaliptrom) da se ne bi otetila pri probijanju kroz podlogu. Na korenu se morfoloki razlikuje vie delova (zona):

ona korenske kape zona rastenja zona izduivanja zona apsorpcije zona provoenja.

Deo korena sa kapom je zona korenske kape, iji povrinski sloj grade mrtve, osluznjavele elije koje se ljute i tako smanjuju trenje pri rastu korena. elije korenske kape se stalno obnavljaju deobama elija vegetacione kupe i istovremeno koren tim deobama raste. Zbog toga se taj deo vegetacione kupe naziva zona rastenja. Iznad nje nalaze se elije koje se izduuju (rastu u duinu) i ine zonu izduivanja. Sledea je zona korenskih dlaka u kojoj povrinske elije obrazuju dlake za upijanje vode iz zemljita. Iznad ove zone je zona provoenja kroz koju se voda sa mineralnim materijama provodi do osnove stabla.

Anatomska graa korena

Ako se u zoni korenskih dlaka napravi poprean presek korena, uoie se njegova primarna graa:

na periferiji korena je rizodermis (epiblem), vieslojna zona primarne kore i u centru je centralni cilindar .

Rizodermis je povrinski sloj mladih, vrnih delova korena. elije ovog tkiva obrazuju korenske dlake kojima se upija voda i u njoj rastvorene mineralne materije. Primarna kora je graena od vie slojeva parenhimskih elija. Poslednji sloj kore, koji je naslonjen na centralni cilindar, sadri elije propusnice. One proputaju vodu sa mineralnim materijama, koju su upile elije rizodermisa, u centralni cilindar. Centralni cilindar se sastoji od provodnih elemenata ksilema i floema. Ksilem se nalazi u centru, a floem na periferiji centralnog cilindra. Ksilem ima oblik zvezde izmeu ijih zrakova su umetnuti elementi floema. Kod biljaka monokotila koren ima samo primarnu grau, dok kod dikotila i etinara dolazi do sekundarnog debljanja. Pri tome parenhimske elije postaju sekundarno meristemsko tkivo kambijum koji deobama dovodi do debljanja korena.

Korenov sistem
Korenov sistem predstavlja skup svih korenova jedne biljke. Koren koji nastaje od korenka klice naziva se glavni koren (pravi koren). Na izvesnoj udaljenosti od vrha on se grana i obrazuje bone korenove, koji su obino slabije razvijeni od glavnog korena. Svi boni korenovi zajedno sa glavnim grade korenov sistem nazvan osovinski. Ovaj tip korenovog sistema razvijen je kod golosemenica i dikotila. Kada klicin korenak rano prestane sa rastom, onda sa stabla polaze korenovi koji se nazivaju adventivni (dopunski korenovi). iliast korenov sistem izgraen je od velikog broja podjednako razvijenih adventivnih korenova i imaju ga monokotile. Adventivni korenovi se kod nekih biljaka obrazuju i na listovima koji su u dodiru sa podlogom.

Metamorfoze korena
Osim glavnih uloga, koren moe da dobije i neku drugu funkciju. Tada se oblik i graa korena menjaju i on je metamorfoziran. Najea dodatna uloga korena je magacioniranje hranljivih materija: ako se hrana nagomilava u glavnom korenu, onda on zadebljava i preobraava se u repu (npr. argarepa).

kada se hranljive materije negomilavaju u bonim korenovima, onda postaju krtole (npr. kod georgine).

kod nekih tropskih biljaka koje ive na muljevitoj podlozi razvijaju se korenovi za disanje koji izbijaju

iznad povrine i snabdevaju podzemne organe vazduhom.

List

Prstasto sloen list

List je deo izdanka koji obavlja tri veoma vane funkcije :

fotosintezu, transpiraciju i razmenu gasova.

Transpiracija je proces odavanja vode iz ive biljke u vidu vodene pare u spoljanju sredinu. Voda isparava najveim delom kroz stome, a jednim delom i preko kutikule. Otvaranjem i zatvaranjem stoma regulie se jaina transpiracije. Kiseonik neophodan za elijsko disanje ulazi kroz stome i lenticele, ali i direktno kroz elijske zidove. elijski zidovi pri tome moraju biti vlani jer u eliju moe ui samo rastvoren kiseonik. Prema tome, biljke diu i kad su stome zatvorene, a diu i organi koji nemaju stoma i lenticela.
Sadraj
[sakrij]

1 Delovi lista 2 Vrste listova 3 Nervatura lista

4 Raspored listova 5 Graa lista mezofita

Delovi lista
List nastaje od istog tvornog tkiva kao i stablo vegetacione kupe stabla. Potpuno razvijen list se sastoji od:

lisne osnove, lisne drke i lisne ploe (liske).

Lisna osnova je deo kojim je list privren za stablo. Iz lisne osnove se razvijaju zalisci i lisni rukavac. Zalisci mogu biti razliito razvijeni kod razliitih biljaka u obliku trna, skoro neprimetni ili razrasli toliko da zamenjuju listove, koji obavljaju neku drugu funkciju (npr. kod graka listovi su preobraeni u raljiku, a zalisci obavljaju fotosintezu). Lisna drka je uski deo lista kojim je liska privrena za stablo. Ona postavlja lisku u najpovoljniji poloaj prema svetlosti i ,s obzirom da je veoma savitljiva, titi lisku od udara vetra i kie. List koji nema lisnu drku naziva se sedei. Lisna ploa (liska) je deo koji obavlja sve osnovne funkcije lista i najee je spljotena. Na njoj se razlikuju dve povrine lice (tamnije) i nalije (svetlije). Liska moe biti razliita po veliini, obliku i izgledu oboda.

Vrste listova
U zavisnosti od toga koliko liski polazi sa jedne lisne drke razlikuju se : prosti i sloeni listovi. Prosti listovi su oni kod kojih se na jednoj lisnoj drki nalazi jedna liska. Listovi sa ijih lisnih drki polazi vei broj liski su sloeni. Sloeni listovi mogu biti prststo sloeni i perasto sloeni. Perasto sloeni listovi mogu biti parno ili neparno perasto sloeni. Prema funkciji i poloaju na izdanku, razlikuju se sledee vrste :

kotiledoni, donji listovi, srednji (pravi) listovi i

gornji listovi.

Donji listovi se nalaze na podzemnim izdancima i u donjem delu nadzemnih izdanaka zeljastih biljaka. Oni su mrki, ljuspasti i tite pupoljak u svom pazuhu. Srednji obavljaju sve funkcije lista i najbrojniji su pa se zato nazivaju pravi listovi. Gornji se nalaze zajedno sa cvetovima i cvastima i tite ih. U gornje listove spadaju priperci (brakteje), involukrum i spata. Priperci su listii iz ijeg se pazuha razvija cvet. Involukrum je omota cvasti (npr. kod glavoika i titonoa), a spata je list koji obavija cvast (npr. kod kozlaca i anturijuma). Prema obliku liske list moe biti igliast, lancelast, linearan, jajast, elipsoidan, okruglast, bubreast, srcast, kopljast, strelast, trouglast itd. (vidi vebu). Obod liske moe biti ceo ili na razliite naine urezan. Tako, u odnosu na osobine oboda, listovi mogu biti: nazubljeni, perasto ili prstasto useeni, testerasto useeni, renjeviti itd.

Nervatura lista
Sistem provodnih snopia u liski predstavlja nervaturu lista. Ona se jasno uoava na naliju liske. Obino se razlikuje jae istaknuti glavni nerv i slabije razvijeni boni nervi (mreasta nervatura). Svi oni ine nervaturu lista. Veina monokotila ima paralelenu nervaturu (svi su nervi podjednako razvijeni), a dikotile mreastu. U zavisnosti od oblika liske mreasta nervatura moe biti prstasta ili perasta.

Raspored listova
Listovi su na stablu tako rasporeeni da ne zaklanjaju jedan drugom svetlost i da ravnomerno opterete stablo svojom teinom. Sa istog vora stabla moe polaziti jedan, dva ili vei broj listova pa prema tome njihov raspored moe biti : *naizmenian,

naspraman i prljenast.

Kada sa istog vora polazi samo jedan list, tada je naizmenian raspored. Ako sa jednog vora polaze dva lista, onda je to naspraman, a ako polazi vei broj listova onda je prljenast raspored (vidi vebu).

Graa lista mezofita

Na licu i naliju lista nalazi se jednoslojni epidermis, a izmeu njih lee dve vrste tkiva, koje ine mezofil. Epidermis je pokriven kutikulom i u njemu se nalaze stome (ee su na naliju lista). Mezofil je graen od palisadnog i sunerastog tkiva, a u njemu se nalaze i provodni snopii. Palisadno tkivo ine izduene elije koje sadre veliku koliinu hloroplasta pa se u tom tkivu najintezivnije odvija fotosinteza. elije sunerastog tkiva su razdvojene krupnim intercelularima, tako da je ovo tkivo rastresito, upljikavo kao suner. Kroz intercelulare se vri razmena gasova u tkivima lista. Provodni snopii se sastoje od ksilema (okrenut ka licu lista) i floema (okrenut ka naliju lista). Uz provodne snopie zastupljena su mehanika tkiva (likina vlakna, kolenhim). Provodni sistem lista povezan je sa provodnim sistemom stabla.

Seme

Semena i plodovi razliita po veliini, obliku i boji: 1-plod penice; 2 - seme suncokret;3 plod kima ; 4 -seme soiva; 5 -seme susama; 6 -seme lan; 7 - biber; 8 - seme pasulja; 9 seme bele bundeve; 10 -seme slatkog graka

Seme je reproduktivni biljni organ prisutan samo kod golosemenica i skrivenosemenica kojim biljka preivljava nepovoljne uslove spoljanje sredine i u kome se nalazi klica, zaetak nove biljke. Razvija se iz semenog zametka, posle oploenja.
Sadraj
[sakrij]

1 Delovi semena 2 Veliina i oblik

semena

3 Tipovi semena 4 Klica 5 Literatura

Delovi semena
Na njemu se razlikuju:

semenjaa i jezgro.

Jezgro sadri: klicu, koja nastaje oploenjem primarne elije, jajne elije (haploidna) i ima diploidan broj hromozoma) ;

endosperm koji ima triploidan broj hromozoma jer nastaje oploenjem sekundarne, centralne elije embrionove kesice koja je diploidna.

Semenjaa je slabije ili jae razvijena opna koja nastaje od integumenata semenog zametka.

Veliina i oblik semena

Veliina, teina i oblik semena jako variraju kod razliitih vrsta biljaka. Posebno velika semena imaju neke palme kao to je kokos, a najsitnija su kod orhideja (stoti delovi miligrama). Interasantan je primer jedne vrste rogaa (Ceratonia siliqa) ija su semena toliko postojane (nepromenljive) mase, da su sluila kao mera za teinu zlata i drugih plemenitih metala(karat). Svaka biljka obrazuje veliki broj plodova i semena kojima se rasprostire i time obezbeuje opstanak sopstvene vrste. Svaka semenka se ne razvija u novu biljku. Mnoga semena dospevaju u nepovoljne uslove za klijanje i razvie. Stvaranjem velikog broja semena se, ustvari, obezbeuje da se to vei njihov broj nae u povoljnim uslovima i razvije u novu biljku.

Tipovi semena

Prema vrsti hranljivog tkiva i mestu gde se ono nalazi razlikuju se: semena sa endospermom, kod kojih endosperm ini glavnu masu, dok je klica neznatan deo semena; najrasprostranjeniji je tip semema; imaju ga itarice i sve ostale trave, biljke iz porodice pomonica (Solanaceae), ljiljana (Liliaceae) i dr.

semena bez endosperma kod kojih kotiledoni apsorbuju sav ili skoro sav endosperm tako da on ne postoji ili se nalaze jedan do dva sloja ovog tkiva; takvo je seme leptirnjaa (Fabaceae), glavoika (Asteraceae), rua (Rosaceae), krstaica (Brassicaceae) itd.

semena sa perispermom koji predstavlja hranljivo tkivo vegetativnog poreklo jer nastaje od nucelusa; imaju ga predstavnici porodice karanfila (Caryophyllaceae), Chenopodiaceae i dr.

semena sa endospermom i perispermom sadre hranljivo tkivo dvojnog porekla i ree se javljaju; ima ga npr. biber.

Klica
Klica nastaje deobama oploene jajne elije. Na njoj se razlikuju sledei delovi:

korenak, stabaoce sa pupoljiem kotiledoni.

Stablo
Stablo je osovinski deo izdanka koji raste neprekidno tokom ivota biljke. Stablo sa listovima naziva se izdanak. Osnovne uloge stabla su:

provoenje vode sa mineralnim materijama od korena ka listovima, a u obrnutom pravcu rastvorenih organskih materija;

stablo i njegove grane nose listove i postavljaju ih u najpovoljniji poloaj za primanje Suneve svetlosti.

Sadraj
[sakrij]

1 Vrste i metamorfoze izdanaka 2 Metamorfoze 3 Primarna i sekundarna graa stabla

4 Grananje izdanka

Vrste i metamorfoze izdanaka

Izdanak raste vrhom, na kome je vegetaciona kupa. Pri osnovi vegetacione kupe obrazuju se zaeci listova. U njihovom pazuhu obrazuju se boni izdanci.Deo stabla sa koga polaze listovi naziva se vor (nodus), a deo stabla izmeu dva vora je lanak (internodia). U zavisnosti od duine lanaka izdanci mogu biti:

kratki, kod kojih su listovi priblieni i

dugi, kod kojih se listovi nalaze na odgovarajuoj udaljenosti. Kod nekih biljaka, npr. kod maslaka, listovi su zbijeni pa grade rozetu. Kod voaka postoje i kratki i dugi izdanci, pri emu dugi nose listove, a kratki cvetove (tzv.rodne grane).

Metamorfoze
Kod nekih biljaka, izdanci se razvijaju ispod povrine podloge pa se nazivaju podzemni izdanci. Njihovi listovi su nerazvijeni i ljuspasti, a sami izdanci su zadebljali usled magacioniranja hrane. Razlikuju se od korena po tome to koren

nikada ne nosi listove. Sa podzemnih izdanaka polaze adventivni korenovi. Takvi izdanci su metamorfozirani i mogu biti u obliku:

rizoma, krtole i lukovice.

Nadzemni izdanak, takoe, moe da metamorfozira obavljajui neku drugu funkciju:

trn ima zatitnu ulogu,

raljike slue za prihvatanje za neku vrstu podlogu, stolone u vidu dugakih izdanaka slue za vegetativno razmnoavanje,

filokladije su listoliki izdanci na kojima se razvija listi i u njegovom pazuhu cvet i plod.

Primarna i sekundarna graa stabla

U poetnim fazama razvia izdanka stvara se njegova primarna graa. Kod monokotila ta graa ostaje tokom itavog ivota, dok se kod dikotila i golosemenica primarna graa zamenjuje sekundarnom. Primarnu grau stabla, kao i kod korena, ine tri zone : 1. epidermis, koji se najee sastoji od jednog sloja elija; 2. primarna kora koju ini nekoliko slojeva ivih parenhimskih elija i mehanike elije (najee kolenhim). 3. centralni cilindar, koga izgrauju provodna tkiva (floem i ksilem) i tkivo sri. Provodni snopii su kod monokotila razbacani, dok kod dikotila obrazuju prsten. Izmeu floema i ksilema, kod dikotila, nalazi se primarni kambijum. Primarna graa stabla dikotila i golosemenica se ve krajem prvog vegetacionog perioda gubi i poinje sekundarno debljanje. Izmeu susednih provodnih snopia zainje se sekundarni kambijum koji se spaja sa primarnim i obrazuje kambijalni prsten. Kambijalni prsten odvaja elemente drveta ka centru stabla, a elemente kore ka periferiji.

Grananje izdanka
Izdanak se razvija od pupoljia klice, tako da onaj izdanak iji rast vodi klicin pupolji se naziva osnovni izdanak. Boni izdanci su oni koji nastaju od bonih pupoljaka. Pupoljak je, u stvari, mlad, jo nerazvijen izdanak, iji je najvaniji deo vegetaciona kupa. Deobom elija vegetacione kupe nastaju svi delovi izdanka. Odmah ispod vrha vegetacione kupe zainju se listovi, a u njihovom pazuhu obrazuju se boni (pazuni) pupoljci iz kojih postaju boni izdanci. Tako nastaje grananje, odnosno obrazuje se sistem izdanaka, kojim se postie poveanje povrine biljnog tela. Razlikuju se dva osnovna tipa grananja:

monopodijalno i simpodijalno.

Monopodijalno grananje (monos= jedan; podien= noica, osovina) se odlikuje time to je jedna osovina glavna (naziva se monopodijum) i ona stalno vue rast, dok bone grane polaze sa nje i zaostaju u rastu. Primer monopodijalnog grananja su etinari, jasen, hrast, javor, dren i dr. Simpodijalno grananje se odlikuje time to glavna osovina ne raste stalno vrhom, ve prekida rastenje, a jedna od bonih grana preuzima pravac rastenja glavne osovine. To se stalno ponavlja tokom rasta biljke.