You are on page 1of 166

XX VEK

198

Urednik Ivan olovi

Folker Hajns

UVOD U MAKSA VEBERA


Prevela s nemakog Aleksandra Kosti

Beograd 2011

Naslov originala - Volker Heins: MAX WEBER ZUR EIN FRUNG etvrto, izdanje, 2010 Junius Velag GmbH, Hamburg Biblioteka XX vek i Aleksandra Kosti (za ovaj prevod), 2011

Folker Hajns je vii istraiva na Institutu za drutvena istraivanja pri Univerzitetu "Gete" u Frankfurtu i saradnik Centra za kulturnu sociologiju (CCS) na Univerzite tu Jel. Tokom poslednjih nekoliko godina predavao je i istraivao i na drugim mestima, kao to su Karov centar za politiku ljudskih prava na Univerzitetu Harvard, Uni verzitet Davaharlal Nehru u Nju Delhiju, Hebrejski univerzitet u Jerusalimu i Odeljenje za politike nauke na Univerzitetu Mekgil u Montrealu. Objavio je, izmeu ostalog: Rethinking Ethical Foreign Policy. Pitfalls, Possibilities and Paradoxes (urednik, zajedno sa Dejvidom endlerom /David Chandler/, Roudedge, 2007), Nongovernmental Organizations in International So ciety. Struggles over Recognition (Palgrave, 2008) i Beyond Friend and Foe. The Politics of Critical Theory (Brill, 2011).

Korice Ivan Mesner

traduki
Objavljivanje ove knjige pomogla je knjievna mrea Traduki, iji su lanovi Savezno ministarstvo za evropske i meunarodne po slove Republike Austrije, Savezni ured za inostrane poslove Save zne republike Nemake, vajcarski umetniki savet Pro Helvetia, KulturKontakt iz Austrije, Institut "Gete", Slovenaka agencija za knjigu i Fondacija "S. Fier"

Predgovor srpskom izdanju

Esej koji je ovde objavljen u srpskom prevodu na nemakom se pojavio 2004. godine. Prva verzija ru kopisa datira jo iz 1990. godine, kada sam bio mladi docent na Univerzitetu u Frankfurtu; u to vreme, stu denti su samoinicijativno itali, u najboljem sluaju, Marksa, i bilo je potrebno ulagati poseban trud da se navedu na itanje Maksa Vebera (1864-1920). Stvari su se, naravno, u meuvremenu promenile, i u Frankfurtu, a sigurno i u Beogradu i drugde. Do promene je dolo i u tome ta se kod Vebera smatra za nimljivim. Rekao bih da je Veber-analitiar civilizacije istisnuo Vebera-kritiara marksizma - i o tome e biti rei na kraju ove male knjige. Moj cilj je bio da pred stavim najvanije teme Veberove sociologije. Sr nje gove "razumevajue" sociologije, kako ju je on sam nazvao, sastoji se u pokuaju sociologa da shvati ka ko grupe u razliitim kulturama i epohama, kao i u razliitim poljima socijalnog delanja - privredi, reli-

Predgovor srpskom izdanju

giji, politici, umetnosti i td. - stvaraju smisao svog i vljenja. Veberovi socioloki radovi se itaju svuda na svetu i zaista bi se moglo rei da postoji prava "veberovska industrija". Prevodi su dobar pokazatelj. Prema poda cima radne jedinice Maks Veber pri Bavarskoj akade miji nauka u Minhenu, od kraja 2009. godine samo u SAD je objavljeno 110 prevoda Veberovih dela, dok se u Zapadnoj Evropi, to jest u Francuskoj, Engleskoj, Italiji i paniji mogu nai desetine dela prevedenih na svaki od odgovarajuih jezika. Danas, meutim, za Ve bera najvee interesovanje postoji izvan istorijski shvaenog Zapada. U Japanu je dosad prevedeno 166 Veberovih naslova i ak su i strunjaci zapanjeni zani manjem koje za njih postoji. Slino je i u Kini, gde je u prolee 2006. godine Veberova Protestantska etika bila na vrhu liste najitanijih knjiga u kategoriji stru ne literature. Od kraja Hladnog rata i zemlje istone Evrope, kao to se moglo i oekivati, po broju prevo da brzo sustiu svoje susede. Nema sumnje da e "in dustriju" vezanu za njegove radove dodatno podstai kontinuirano pojavljivanje novih tomova u okviru Sa branih dela Maksa Vebera, koja se jo od sredine osamdesetih godina XX veka objavljuju na inicijativu i pod nadzorom Komisije za drutvenu i privrednu istoriju Bavarske akademije nauka. Iz toga moemo zakljuiti da danas, kao nikada do sad, interesovanje za pitanja i teme kojima se Veber bavio oigledno s lakoom prelazi i preko granica ko je odeljuju generacije, kao i preko kulturnih granica.

Uvod u Maksa Vebera

Otkud toliki globalni interes? Moja pretpostavka je sledea: Veber je jedan od najznaajnijih klasinih te oretiara multikauzalne dinamike koja je dovela do istorijskog uspona "zapadnih" drutava i zapadnih po litikih poredaka. Zatim, on je teoretiar koji je tematizovao prakse simbolinog povlaenja granica izme u zajednica i kultura. To naroito vai za ono to je Veber direktno nazvao "malim razlikama" izmeu na roda, i koje, zahvaljujui manipulaciji i samozavarava nju uesnika i posmatraa, nekada mogu postati tako velike da se na kraju pretvaraju u "povod za odbaciva nje i preziranje onih koji su drugaiji" (kako to Veber kae u poglavlju o "Etnikim odnosima u zajednici" u Privredi i drutvu). Moe se primetiti da ta ista dinamika vai i u slua ju povlaenja granica izmeu "civilizacija" koje kao odvojene, zatvorene i samodovoljne celine postoje sa mo zahvaljujui naim kolektivnim predstavama. Kad uzmemo to u obzir, udno je da Veber nije pokazao mnogo interesovanja za drutva na Balkanu budui da su ona jedinstvena po tome to se u njima moe kao pod lupom prouavati politika povlaenja granica iz meu kultura. Ova drutva su zanimljiva, i reprezenta tivna za ono to se dogaa u velikom delu sveta zbog toga to su, barem donedavno, bila multinacionalna i u njima "nacionalnost" nije bila isto to i "dravljan stvo". Ako je verovati istoriarima poput Dona Alkoka {Kako objasniti Jugoslaviju), drutva na Balkanu su meovita, u njima demokratske institucije i tajna dru tva, kapitalizam i politika, formalizovano pravosue i

UVOD U MAKSA VEBERA

Predgovor srpskom izdanju

"kadijina pravda" meusobno stoje u svim zamislivim odnosima. Veberu su bile zanimljive kulture koje su jednostavnije i prozirnije, ali itaoci u Srbiji mogu nje govu sociologiju da iskoriste za bolje razumevanje vla stitog drutva. Stoga je ovaj uvod u Vebera namenjen ne samo sociolozima i strunjacima za politiku teori ju, ve i svima koji su zainteresovani za drutvene na uke i trae nain da pristupe Veberovom delu, kao i nastavnicima koji ele da drugima taj pristup olakaju. Ovu knjigu posveujem Ivani Spasi, mojoj prija teljici i koleginici, profesorki sociologije na Filozof skom fakultetu u Beogradu. Frankfurt, septembar 2011

Folker Hajns

Najzad, vi ete postaviti pitanje: Ako stvari tako stoje, ta onda zapravo nauka moe da prui to bi bilo korisno za praktiki i lini ivot? ... Pre svega, naravno, nauka moe da prui tehnika znanja, to jest znanja o tome kako se na sistematski nain kontrolie ivot, i to kako spoljanji predmeti tako i ljudsko delanje. Ali vi ete primetiti da takvim zna njem raspolae i piljarica amerikih deaka. To je i moje miljenje. Drugo, nauka moe da prui neto to pomenuta piljarica ne moe: metode miljenja, orua i vebe u miljenju. Vi ete moda rei: do bro, to nije povre, ali ipak nije nita vie nego sredstvo da se povre pribavi. U redu, ostavimo to danas po strani. Ali, na sreu, time jo nije iscrpeno sve to nauka moe da prui. Mi smo u stanju da vam pomognemo jo u neem - da vam omoguimo da sebi razjasnite ono to vas interesuje. Naravno, pod pretpostavkom daje nama samima to jasno. 1 Maks Veber, 1919.

Prevod preuzet iz: Mihajlo uri, Sociologija Maksa Vebera, Matica hrvatska, Zagreb, 1964, str. 180.
1

I "TA OVDE ZNAI OBJEKTIVNOST?" O teoriji nauke Maksa Vebera

Veberovo delo je dugoveno dobrim delom i zato to je uvek bilo pokuaja da se ono "kritiki" preradi. U takozvanoj raspravi o pozitivizmu tokom ezdese tih godina XX veka, i za vreme trajanja studentskog pokreta, Veber je vaio za "buroaskog" mislioca koji "potvruje" stvarnost. Kasnije su Veberovi tekstovi nazivani "etatistikim" i "empiristikim", pa ak je vla dalo uverenje kako je zbog njegovog uticaja marksi zam krenuo pogrenim tokom i nije se, kao to je bi lo potrebno, proistio putem samokritike. Svi ovi po novljeni pokuaji kritikog prevladavanja veberovske sociologije bili su - i to nije moglo da se sakrije - i sami esto pod uticajem razliitih aspekata tog istog dela.
1

Dokaz za tezu o "srodnosti po izboru" izmeu Maksa Vebera, Frankfurtske kole i strukturalistikog marksizma moe se nai u: B. S. Turner, For Weber. Essays on the soci ology of fate, London/Boston 1981, str. 29-105.
1

14

"Sta

ovde znai

objektivnost?'

Jedan vaan aspekt tog uticaja danas se moe videti u rairenom ubeenju da nauke, a meu njima i sociologija, ne samo da produkuju "istinu", ve su, inei to, odmah i "mo", bez obzira to njihovi nosi oci mogu imati utisak da su nemoni. Veber kae da je moderna nauka, organizovana u specijalistike "ustanove", jedna od onih centralnih drutvenih mo i koje su pomogle da se pojavi zapadna forma ivo ta, to jest "okcidentalni racionalizam". Istovremeno, Sabrani spisi o metodologiji nauke (Gesammelten Aufstze zur Wissenschaftslehre), u kojima su posthumno objavljeni Veberovi radovi posveeni meto dolokim pitanjima, proeti su sveu da je jedan od reeni nauni racionalizam doao pod znak pitanja: Veber kritikuje raireno pogreno (samo)razumevanje mnogobrojnih strunjaka koji postuliraju krutu suprotstavljenost nauke i subjektivnosti. Na primeru klasine ekonomije on jasno pokazuje kako je i sama nauka u izvesnom smislu "pogled na svet" budui da ju vodi "optimistika vera u mogunost teorijske i praktine racionalizacije stvarnosti" (WL: 185). Me utim, ni nauna praksa koja je nadahnuta idealima prosvetiteljstva, niti kasnoromantiarska kritika prosvetiteljstva, nisu u stanju da "uspostave vezu izmeu pojma i realnosti" (WL: 145). Ta veza, naime, daleko od toga da je neproblematina. Veber je eleo da sa mu nauku uini predmetom stroge refleksije, najpre zato da bi razorio epistemoloku naivnost samih na unika, a zatim i da bi na novi nain odredio njihovo mesto u drutvu.

Uvod u Maksa Vebera

15

Veber prvi problem uoava u povezanosti izmeu pojma i realnosti. S tim je blisko povezan problem odnosa objektivnosti naunog znanja i njegove veza nosti za odreeno stanovite s kog ono polazi. U Veberovo vreme nudile su se dve mogunosti razumevanja tog odnosa. Liberalni sociolog Karl Manhajm smatra da je sam naunik granica objektivnosti nau ke: naunik u potpunosti pripada jednoj "nastaloj", pojedinanoj kulturi i stoga njegovo znanje ne moe pretendovati na objektivnost koja bi bila neutralna, u tom smislu da nema neko svoje polazno stanovite. Ovom "sociologistikom" pristupu protivi se novokantovac Hajnrih Rikert koji ne odustaje od stroge objektivnosti kako prirodnih, tako i nauka koje se bave kulturom. U raspravama o Veberovoj metodologiji postavljalo se pitanje u kojoj meri Veber ide tragom Rikerta. Tano je da Veber postulira ideal naune objektivnosti, ali istovremeno on eli i da otkrije kakav smisao uopte moe imati objektivnost na podruju nauka o kul turi: "ta ovde znai objektivnost?" (WL: 161). On od Rikerta preuzima ideju da se pojmovi u naukama o kulturi obrazuju na poseban nain, putem onoga to je Rikert nazvao "povezivanjem s vrednostima". Pod tim se misli da predmeti sociologije, nacionalne eko nomije i tako dalje, postaju objekti spoznaje ne samo
2

Upor. G. Wagner/H. Zipprian, "Wertfreiheit. Eine Stu die zu Max Webers kulturwissenschaftlichen Formalismus",
2

u: Zeitschrift fr Soziologie 18 (1989), str. 4-15.

16

"ta

ovde

znai

objektivnost?'

na osnovu toga to postoje, ve uvek zahvaljujui to me to se u svetlu neke odreene, optevaee vrednosti pojavljuju kao znaajni. Za razliku od biologije, na primer, za koju je i najbeznaajnije ivo bie koje se moe videti pod mikroskopom jednako vredan predmet prouavanja kao i svako drugo bie, objekti nauke o kulturi nastaju samo na osnovu injenice da smo mi sami, kako Rikert i Veber na isti nain formuliu, "ljudi kulture" i imamo selektivne spoznajne inte rese. Meutim, ve na ovoj taki se Veberov put odva ja od Rikertovog. Za razliku od njega, Veber ne eli da vrednosne ideje, koje su uslov mogunosti postojanja spoznajnih objekata u naukama o kulturi, razume kao nenaruive "garante objektivnosti". Dok je Rikert, raz vijajui svoju misao, sve vie teio tome da vrednosne ideje odredi sadrinski, i da ih organizuje u hijerarhij ski poredak, Veber odnoenje prema vrednosnim ide jama posmatra kao "isto logiko-formalno stanje stva ri":
3

"Dakle, kada jezikom modernih logiara govorimo ka ko je spoznaja u stvarima kulture uslovljena vrednosnim idejama onda, nadam se, to ne znai da smo izloeni opa snosti od pogrenog razumevanja tako grube vrste kao to je mnjenje da kulturni znaaj treba pripisati samo vrednim pojavama. Prostitucija je kulturna pojava isto kao i re ligija i novac, i svo to troje su kulturne pojave samo zbog toga to - i u meri u kojoj - njihovo postojanje i njihov istorijski oblik, direktno ili indirektno dotiu nae interese
3

Ibid., str. 9.

Uvod u Maksa Vebera

17

vezane za kulturu, u meri u kojoj podstiu nau elju za znanjem sa stanovita kojim upravljaju vrednosne ideje; te ideje ine onaj deo stvarnosti, o kojem mislimo posred stvom pomenutih pojmova, za nas znaajnim" (WL: 180f). Rikert izbegava klopku sociolokog relativizma po cenu objektivistike metafizike vrednosti koja unapred odreuje ta je za drutvene nauke znaajno, a ta nije. On prihvata objektivizam koji zahteva da se sve posmatra niodakle. Veber bira drugaiji put i u igru uvodi jedan novi pojam: on zahteva da nauka i njeni predmeti budu "neutralni u odnosu na sud vrednosti" i pokuava da taj zahtev iznese u strogoj nauno-teorijskoj formulaciji. "Neutralnost u odnosu na sud vrednosti" za Vebera ne znai da nauka "ne srne da ima bilo poetne pret postavke" ili "stav" (WL: 157, 175). Upravo suprotno: postulat o neutralnosti trebalo bi da objasni kako to da je spoznaja u drutvenim naukama neminovno "ve zana za 'subjektivne' pretpostavke" (WL: 182). Te "su bjektivne" pretpostavke nisu (pre svega) socijalne i so cioloke, ve spoznajne prirode. Najvaniju od tih pretpostavki sam ve pomenuo: svaki rast znanja u naukama o kulturi pretpostavlja da je prouavani predmet "vredan znanja", to jest pretpostavlja kriterijume u skladu s kojima nam se ini da je potrebno i vano istraivanje odreenih podruja stvarnosti. Zatim, karakteristine su formulacije koje Veber bi ra kada uvodi svoj centralni pojam "idealnog tipa". Na primeru neoklasine ekonomije on objanjava heuri-

18

"Sta

ovde znai

objektivnost?'

stiki smisao "konstrukcije" i "misaonih slika", pomo u kojih se misaono zahvataju verovatni procesi na tr itima dobara i rada. On uopteno govori o nunosti "konstruisanja sklopova koji nau imaginaciju dovolj no motiviu" (WL: 192). Veberova razmiljanja ovde se vezuju za konstruktivistiku ideju naune prakse kao "kognitivne delatnosti imaginacije". Kada uzmemo u obzir ova razmiljanja, onda po stulat o neutralnosti u odnosu na sud vrednosti ima sledei smisao (koji se razlikuje od smisla koji mu se obino pripisuje): ne sme se dozvoliti da vannaune konvencije ("vrednosni sudovi") blokiraju fikcionalni, "fantazmatski" element saznajnog procesa. To je jedna strana stvari. S druge strane, meutim, Veber eli da sauva slobodu oveka da ivi "nenauno" i da se upravlja prema vrednostima i normama kojima stru njaci ne poklanjaju poverenje. Nauka je deo procesa racionalizacije, procesa koji vodi ka odvajanju razlii tih ivotnih poredaka meu kojima je nauka sama pored politike, morala, privrede itd. - tek samo jedna u mnotvu. Kada u Veberovim spisima potraimo neku para lelu konceptu neutralnosti u pogledu vrednosnog
4 5 4

Maier,
5

To je izraz koji je upotrebio Hajnrih Majer u: Heinrich


Psychologie des emotionalen Denkens, Tbingen

1908, str. 282 i d. Upor. K. Palonen, "Max Weber's Reconceptualization of Freedom", u: Political Theory 27 (1999), str. 523-544 (ovde: str. 525).

Uvod u Maksa Vebera

19

suda onda u sociologiji vladavine nalazimo pojam harizme, o kome e jo biti rei. Naunoj praksi u kojoj nema vrednosnih sudova, i harizmatskoj praksi vladavine, zajedniko je to to su na "nesvakodnev noj" distanci u odnosu na postojee konvencije, kao i to to fasciniraju na specifian nain, onako kako to uvek uspeva nepristrasnosti. Spoznajno-teorijsko itanje postulata o neutralno sti spram vrednosnog suda povezano je sa politikonaunim smislom tog postulata. Kako je to Veber 1913. godine formulisao u poznatom izvetaju za Savez za socijalnu politiku, zahtev za "Vrednosnom neutralnou' socioloke i ekonomske nauke" nije prevashodno usmeren protiv preteranih zahteva za objektivnou i pogrenog samorazumevanja naune prakse koja je navodno "osloboena od svih pretpo stavki", ve je usmeren protiv zlokobnog ukrtanja nauke i propagande, protiv onoga to su radili aka demski "mandarini" - protiv postupaka koji su posle Veberove smrti dali odluujui doprinos usponu nacionalsocijalizma. "Vrednosna neutralnost" vie se ne tie samo naunog istraivanja, ve naroito i akademskog poduavanja. Posebno posle 1914. go6 7

O nazorima Saveza za socijalnu politiku ("katedarskih socijalista"), koje su 1872. godine osnovali Gustav Smoler, Adolf Vagner i Lujo Brentano, upor. F. K. Ringer, Die Gele
6

hrten.
7

Der

Niedergang

der

deutschen

Mandarine

1890-

1933, Stuttgart 1983, str. 134 i d. Upor. ibid., str. 273 i d.

20

"ta

ovde

znai

objektivnost?'

dine Veber kritikuje, koliko suptilno, toliko i nemilo srdno, akademsku kastu u okviru obrazovanog gra anstva, koja samozadovoljno ivi daleko od dodira sa stvarnou, ali zato pretenduje da, daleko prelaze i svoje "strune kvalifikacije", univerzitetskim stu dentima prui totalni i autoritarni odgoj. Veberovi napadi na "sugerisanje s katedre" i "profe sorske propovedi", recimo u sluaju pruskog istoriara i antisemite Hajnriha fon Trajkea, omoguavaju nam da zamislimo jednu alternativnu sliku univerzite ta. U njoj akademski poredak ima specifino etiku funkciju da posredstvom vaspitanja i regrutovanja po mogne uspon jednog odreenog tipa ljudi, onog koji je sposoban da u odreenim kontekstima "uti" o pi tanjima vrednosti. Smisao i vrednost institucije nauke, dakle, direktno je vezana za vrednosnu neutralnost i za njen uticaj na formiranje linosti unutar modernog pluralizma meusobno suprotstavljenih polja drutve nog delanja. Stoga je tek vrednosno neutralna "nauka o stvarnosti" u poziciji da same vrednosti, koje su konstitutivne za delanje, uini predmetom istraiva nja, te da zasnuje "'realistiku' nauku o etikom" koja obuhvata i ne-racionalne pretpostavke nae dananje umske kulture (upor. WL: 489-540). "Nauka o stvar nosti" zapravo nam kae sledee: drutvene nauke poduavaju o karakteru drutvene stvarnosti koja nas okruuje i proima; inei to, one postaju deo tog po lja orijentacija u delanju koje same prouavaju. Umesto da tvrde kako su na snazi drutvene "zakonitosti" za koje se sme zahtevati da vae nezavisno od subje-

Uvod u Maksa

Vebera

21

kata, drutvene nauke same postaju moni kolektivni izvor orijentacija u delanju. Problem je, meutim, u tome to Veber, kako se i ni, brka dva oblika "zagaivanja" nauke: on se okree protiv profesora koji bi hteli da "postanu vode (ili re formatori kulture)" i koji manipuliu studentima, a u isti mah, takorei u istom dahu, kritikuje to to se "jav nost paa" (WL: 493) u ono to treba da ostane deo tajnog polja u koje samo nauno istraivanje ima pri stupa. Mi bismo danas, bez sumnje, otrije nego Ve ber razlikovali ova dva oblika zadiranja u tue pod ruje. Danas vrlo dobro znamo da i rezultati "iste" nauke, to jest nauke koja nema nameru da manipulie, mogu postati materijal za stvaranje modernih mi tova. Tako su se, na primer, pojmovi poput "haos", "globalizacija", pa ak i Veberova "birokratizacija", poj movi u poetku sasvim objektivni i vezani za discipli ne iz kojih su ponikli, posle nekog vremena preobra tili, gotovo neprimetno i ne dajui nam ansu da uvek pokaemo prstom na nekog krivca, u naune mitove koji nastanjuju nau svakodnevicu i mogu se koristiti za kakve god poelite naune svrhe.
8 9

Ovu temu je Tenbruk s velikom jasnoom razradio. Upor. F. H. Tenbruck, "Die Wissenschaftslehre Max Webers. Voraussetzungen zu ihrem Verstndnis", u: G. Wagner/H.
8

tion und Kritik, Frankfurt/M. 1994, str. 367-389. O pojmu "scientific myths" upor. S. Toulmin, The Re
9

Zipprian (ur.), Max Webers

Wisssenschaftslehre.

Interpreta

turn

of Nature, Berkeley, CA 1982, str. 21-32.

to

Cosmology.

Postmodern Science and the

Theology

22

"ta

ovde znai

objektivnost?'

U politikom pogledu, Veber eli da postigne dvo struki cilj. S jedne strane, on eli da dodatno osnai razdvojenost naunog sektora od laika i samoproglaenih "proroka", a s druge strane tei politikom otva ranju tadanjih univerziteta. U ovoj taki su na zani mljiv nain povezani spoznajnoteorijski i naunopolitiki aspekt zahteva za vrednosnom neutralnou. Ve ber oigledno razmilja o mogunosti da se politiko suprotstavljanje preobrati u naunu sumnju:
10

"Jedan od naih najistaknutijih pravnika je rekao, zalau i se protiv uklanjanja socijalista sa univerziteta, sledee: on, kao profesor prava, ne bi mogao da prihvati nijednog 'anarhistu' budui da anarhisti negiraju postojanje prava kao takvog; za njega je taj argument bio dovoljan i kona an. Ja sam potpuno suprotnog miljenja. Anarhista bez sumnje moe biti dobar poznavalac prava. I ako to zaista i jeste, onda upravo njegova takozvana arhimedovska taka, koja stoji van nama samorazumljivih konvencija i pretpo stavki, i na kojoj poiva njegovo objektivno ubeenje (uko liko je ono iskreno), moe da ga osposobi da u temeljnim naelima uobiajenog pravnog uenja uoi probleme koji su promakli svima kojima to uenje deluje samorazumljivo. Upravo je najradikalnija sumnja otac spoznaje" (WL: 496). Otud Veberovo tvrdoglavo zauzimanje za mlade aka demske nastavnike koji su iz politikih ili verskih razloga diskriminisani i nisu mogli da se nadaju da e na nekom nemakom univerzitetu dobiti venia legendi. Najpoznatiji je sluaj jevrejskog intelektualca Roberta Mihelsa, koji je u Hajdelbegu studirao kod Vebera i onda se 1907. godine, s preporukama svog profesora, preselio u Torino.
10

Uvod u Maksa

Vebera

23

Zanimljiv je nain na koji se Veberova koncepcija znanja uklapa u njegovo "agonalno", konfliktno razumevanje sadanjosti. ini se da Veber zastupa stanovi te po kome moderne nauke o kulturi imaju zadatak da svoje adresate obaveste gde se pruaju granice (politikog) sporazuma. Kako drugaije razumeti nje govu tvrdnju da nauka treba da pomogne graanima "da sami razmisle o onim poslednjim aksiomima ... od kojih oni nesvesno polaze, odnosno od kojih bi - ako su dosledni - morali poi"? (WL: 151) Time to podstie na komunikaciju o takvim "poslednjim aksiomi ma", nauka, kae Veber, uestvuje u mapiranju polja savremenih drutvenih i politikih sukoba. Istovreme no, Veber vrlo konkretno kae, jednim okom gledaju i na Archiv fr Sozialwissenschaft und Sozialpolitik, u ijem je izdavanju i sam uestvovao od 1904. godi ne, da je nauka "neutralno tle" na kome ak i ljudi sa razliitim idealima treba da su u stanju da "sarauju". Nauka se bori protiv svake "fanatino pristrasne ogra nienosti" koja pokuava da ovekovei "psiholoke ograde" (WL: 158) koje ometaju komunikaciju izme u politikih protivnika. U zakljuku bi se moglo rei da se u Sabranim spisima o metodologiji nauke ukrtaju spoznajnoteorijska i naunopolitika razmiljanja. Veber analizira prividni paradoks da (u negativnom smislu) "subjek tivni" uticaji unutar nauke poinju da deluju upravo onda kada se postavi zahtev za "isto 'objektivnom' naunom analizom kulturnog ivota". Veber kae, ne ostavljajui nimalo mesta sumnji, da stroga objektiv-

24

"ta

ovde

znai

objektivnost?'

nost ne moe postojati budui da svaka nauna prak sa poiva na specifinom "kolovanju oka" (WL: 170). Prvi cilj metodologije se stoga sastoji u prevazilaenju "naivne samoobmane strunjaka" (WL: 181) koji veruje u istu objektivnost, u svedoanstvo istog duha ili pak samo pukog oka. Naredna Veberova meta nije spontana objektiv nost onih koji su uskostruni u nekoj naunoj grani, ve je to verovanje obrazovanog graanstva da vlada harmonija izmeu navodno objektivnih ideala kultu re i naune volje za dostizanjem istine. Politiki im puls Veberove metodologije polazi iz njegove elje da se oslobodi vezanosti za jedno odreeno stanovi te (to je karakteristino za obrazovane slojeve gra anstva), i da se vie ne oslanja na garantije objektiv nosti koje ono samo sebi daje. Umesto toga potreb na je snaga za kritiko distanciranje od samog sebe, distanciranje koje bi proces naune spoznaje zatiti lo od opasnosti da ga pristrasna "stanovita" iz potaje uzurpiraju. Treba razotkriti, i metodinom refleksi jom zahvatiti "subjektivne pretpostavke" naunog procesa. Podruje nauke treba da se brani od politi kog prodora spolja, i od pokuaja drave da njome upravlja, a unutar tog podruja treba da vlada radi kalna kritika. To je obuhvatna kritika vizija koja po vezuje Veberova spoznajnoteorijska i naunoetika razmiljanja.

II SOCIJALNA TEORIJA S RATOM U SVOM SREDITU Intelektualci, aparati, praktikovanje sopstva

"RACIONALNOST" I "NAIN IVOTA"

Zaponimo s jednom tamnom mrljom. Maks Ve ber je bio, kao to mnogi njegovi savremenici izvetavaju, darovit govornik i sposoban da pie brzo i sadrajno. Meutim, od 1898. do 1902. godine, dok je bio mladi profesor nacionalne ekonomije, objavio je ukupno 36 stranica. U to vreme je, prema sopstvenim recima, "prolazio kroz pakao": zapao je u teku nervnu krizu i depresiju koja ga je na kraju uinila potpuno nesposobnim za rad. Mi danas ne znamo mnogo o klinikim i psiholokim detaljima tog nje govog nervnog sloma, pa to ini dodatan razlog da ga naprosto uzmemo kao cezuru u Veberovom ivo tu, kao razdelnicu izmeu (nedozrelog) "ranog" peri oda i (zrelog) "kasnog". U to razdoblje pada i dosta
1

O radovima Maksa Vebera pre nervnog sloma uporedi lanak koji je osnova za sva dalja istraivanja: L. A. Sca i d., "Weber before Weberian Sociology", u: British Journal of
1

26

Socijalna

teorija s ratom

u svom sreditu

vano iskustvo tromesenog putovanja u Ameriku, na koje je oduevljeni Maks Veber krenuo godine 1904. sa suprugom Marijanom i kolegama Zombartom, Tenisom i Trelom. Veber je u Berlinu krae vreme radio kao vanredni profesor na Pravnom fakultetu, i napustio ga je 1894. godine da bi postao redovni profesor nacionalne eko nomije na Univerzitetu u Frajburgu. Ovo preseljenje je bilo i znak promene u interesovanju - sa prava je preao na ekonomiju. Januara 1897. godine nasledio je katedru Karla Kniza i postao profesor nacionalne ekonomije i finansija u Hajdelbergu. Tu je pokazao neslaganje sa patrijarhalnim oblicima komunikacije koji su vladali u univerzitetskom miljeu. Marijana Ve ber, aktivna predstavnica enskog pokreta u obrazova nim slojevima graanstva, privukla je dosta panje ka da je ve tokom prvog semestra osnovala hajdelberku sekciju udruenja "Studije za ene, obrazovanje za ene". Maks, koji je posle izvesnog oklevanja podrao svoju suprugu, nadalje se trudio da doprinese promenama u ovoj stvari, otvaranju vrata univerziteta i za e2

Sociology 35 (1984), str. 190-215. O Veberovoj biografiji u toj fazi upor. Douglas Webster, u: W. J. Mommsen/W. Gttingen 1988, str. 703 i d. Za to uporedi divne opise Weber. Ein Lebensbild, Tbingen naroito, G. Kamphausen, Die Kulturkritik der Generation von Pogl. 5.
2

Schwentker

(ur.),

Max

Weber

und

seine

Zeitgenossen,

u: Marianne Weber, Max 1984, str. 292-317, kao i, Erfindung Amerikas in der 1890, Weilerswist 2002,

Uvod u Maksa Vebera

27

ne, kao i labavljenju starih drutvenih pravila u krugo vima hajdelberkih akademika. Mnogo dramatiniji od sukoba u koje je Veber uao sa ljudima od autoriteta u akademskim krugovi ma bio je simboliki znaajan raskid sa njegovim ocem, pristalicom i parlamentarnim poslanikom naci onalnih liberala iji su nazori, i politiki i ivotni, bili pod uticajem Bizmarka. Do konanog razlaza sa ocem dolo je u leto 1897. godine, a razlozi su bili delom politiko-kulturne, delom psiholoke prirode. To je dovelo do tako dubokog i dramatinog unutarnjeg etikog konflikta da je Veberova bolest po svoj prilici bila time uzrokovana. Istoriarka Ingrid Gilher-Holtej na sledei nain opisuje Veberovu situaciju u Hajdelbergu: "On se odluno zalae za ravnopravnost ena, podreuje erotiku racionalnosti morala, a ipak isto vremeno umire od udnje za erotikom koja bi bila li ena odgovornosti". Ova alternativa izmeu preputanja ivotu i "voe nja" ivota u skladu s etikim vrednostima, nije samo element Veberove biografije, ve je i tema pogodna da se preko nje pristupi Veberovom delu. Veber nau ku razume kao oblik prakse koji poiva na specifinim vrednosnim postavkama. Borba za neutralnost spram vrednosnih sudova je borba za samosvojnost tog na roitog oblika prakse. Nije sluajno to su prvi teksto3

Gilcher-Holtey, u: Ch. Gneuss/J. Kocka (ur.), Max We ber. Ein Symposion, Mnchen 1988, str. 147; kurziv moj, F. H.
3

28

Socijalna teorija s ratom u svom sreditu

vi koje Veber pie nakon to je iza sebe ostavio poslednju stanicu "putovanja kroz pakao" posveeni upravo medolokim pitanjima ("Roer i Kniz i logiki problemi istorijske nacionalne ekonomije" ("Roscher und Knies und die logischen Probleme der histo rischen National-konomie"), 1903/1906) i drugi. Volfgang Sluhter ak vidi vezu izmeu laganog Veberovog oporavka poetkom 1902. godine i toga to je ta da itao Hajnriha Rikerta ("Granice prirodno-naunog formiranja pojmova" ("Die Grenzen der naturwissen schaftlichen Begri i d.sbildung") (1902)). Kako god bilo, treba rei da Veber radi na teoriji o izgradnji pojmova, i u tom njegovom radu ve se na ziru i ostali motivi njegovog miljenja. Pada u oi da se sukob etike i estetike, koji je postojao u njegovom ivotu, moe uoiti i u njegovom razmiljanju o me todologiji. Tako u tekstu o "objektivnosti" iz 1904. godine on pie:
4

"Opis koji ne ide dalje od izgleda onoga to opisuje ima onu specifinost koju ima i umetniko prikazivanje: 'svako vidi ono to mu je srcu drago'; valjani sudovi o onome to je predstavljeno uvek pretpostavljaju logiku obradu opaenog, to e rei upotrebu pojmova. Mogue je to zadrati in petto, to esto ume i da povea estetsku dra, ali na taj nain se neminovno umanjuje izvesnost orijentacije itaoca, a esto i samog pisca, u pogledu sadr aja i dometa njegovih sudova" (WL: 209). Upor. W. Schluchter, Religion und Lebensfhrung, Knjiga I, Frankfurt/M. 1988, str. 45 i d.
4

Uvod u Maksa

Vebera

29

Veber u ovom kontekstu govori i o "dunosti nau ke da vidi injeniku istinu" (WL: 155). Time on "objektivnost" bezmalo shvata kao jedan stav prema svetu koji mi subjektivno zauzimamo, poto smo tako naueni, i koji, sa svoje strane, ne moe objektivno da se utemelji. Kada polemie sa "optimistikom verom u teorijsku i praktinu mogunost racionalizacije stvar nosti" (WL: 185), reklo bi se kako eli da panju skre ne na dve stvari: najpre na to da nauni racionalizam u svetu nalazi nesvodiv iracionalni "ostatak", a zatim to je ozbiljnije - da svet poiva na takvom jednom "ostatku". I samo kidanje spona koje su drutvo i reli gija nametnuli naim navikama miljenja, i jezikim navikama, mogue je zahvaljujui jednoj "poslednjoj" sponi, olienoj u prihvatanju vrednosti istine. Veber u tom smislu naunu aktivnost tretira kao asketski tre ning. Da li je onda udno to je nakon krize paralelno sa radom na teoriji nauke posegnuo i za temom pro testantske etike? Postoje i teorijska veza, i veza u po gledu istorije njegovog rada, izmeu interesovanja za strou pojmovno-logiku metodologiju u drutvenim naukama, s jedne strane, i interesovanja za puritani zam i "metodinost u voenju ivota", to su teme ko je spadaju u sociologiju religije, s druge strane. Veber je zainteresovan za razvoj racionalne metode, a isto vremeno su "metodi" privilegovani predmet njegovih spisa: metodi intelektualno-praktinog "voenja ivo ta". Ovim smo otvorili pitanje tematskog jedinstva Veberovog dela koje nam je ostalo samo u fragmentar-

30

Socijalna

teorija s

ratom

svom sreditu

noj formi. To pitanje je naroito zanimalo Vilhelma Henisa koji je odbacio shvatanje koje se moe proi tati u svim udbenicima iz sociologije, da je central na tema Veberovog dela razvoj zapadne "racionalno sti", te pokuao da kritikuje tu "pretpostavku, o kojoj se nikada nije diskutovalo", i konano doao do za kljuka da se tema "naina ivota", koja pripada soci ologiji religije, namee kao centralni pozadinski mo tiv koji je kod Vebera uvek bio prisutan i provocirao ga. Niko nee dovoditi u pitanje tvrdnju da tema na ina ivota ima enorman znaaj za Vebera, ali Henisova interpretacija je polemika zato to on toj temi prilazi tako to je usmerava protiv Veberove politi ke sociologije, pa ak i protiv njegove teorije delanja. "Jer - samo da jednu stvar pomenem - iza 'delanja' stoji: ovek" (WL: 530). Reenica poput ove ini se da daju Henisu za pravo da pretpostavi kako ispod dru tvenog delanja i njegove "racionalizacije" postoji an tropoloka baza koju Veber eli da ispita. Tano je da Veber iza i izvan opazivog ponaanja pojedinaca i ko lektiva vidi na delu duhovni uzrok, to jest "smisao" i uvek odreenu "krajnju vrednost" koja lei u osnovi razliitih motiva koje akteri imaju. "Iza" postupaka su bjekta stoji smisao koji on u svoje postupke "smeta"
5

Upor. W. Hennis, Max Webers Fragestellung, Tbin gen 1987, str. 3-58. Henis kritiku usmerava pre svega na Tenbrukov tekst: F. H. Tenbruck, "Das Werk Max Webers",
5

u:

27 (1975), str. 663-703-

Klner

Zeitschrift fr

Soziologie

und

Sozialpsychologie

Uvod u Maksa

Vebera

31

(WG: 4, 13 i d.); "iza" tog poslednjeg smisla pak krije se "demon" koji, kako se Veber metaforiki izrazio u tekstu "Nauka kao poziv" ("Wissenschaft als B e r u f ) , "dri u rukama konce njegovog ivota" (WL: 613). i ni se da ovde Veber mistifikuje izvore socijalnog dela nja time to na mesto subjekta koji a u t o n o m n o postu pa stavlja "demona" koga je teko dokuiti. Meutim, ovakva interpretacija promauje sutinu "problema" kojim se bavi Maks Veber. Naime, Veber se od m n o g i h svojih savremenika razlikuje u p r a v o po t o m e to se opire "verovanju u iracionalnost, specifinu za ovekovo delanje, ili pak ovekovu 'linost'" (WL: 64). On, na primer, polemie protiv pojmova "due" i "stvaralake sinteze", koji ma je operisao uticajni lajpciki psiholog Vilhelm Vunt. U v r e m e p r e Prvog svetskog rata teoretiari p o p u t Vunta, ili Karla Lamprehta, stekli su ugled radei na holistikoj, "obuhvatnoj" koncepciji o d n o s a indi vidue i drutva. S j e d n e strane se ogradivi od misti kog p o j m a zajednice, a s d r u g e od anglosaksonskog individualizma i njegovih izvora u teoriji ugovora, o n i su pokuali da razviju racionalan pojam zajedni ce. Celina j e d n o g drutva, ili j e d n e k u l t u r n e e p o h e , predstavlja, p r e m a o v o m stanovitu, statistiki proraunljivu i stabilnu veliinu, d o k je ponaanje izolovanih delova, to jest individua, u sutini nepredvidivo i neproraunljivo. Veber od ovog pristupa preuzima povezivanje de lanja individue i drutvene "celine", koje poiva na te oriji verovatnoe, ali zato statiku pravilnost ne sme-

32

Socijalna

teorija s ratom

u svom sreditu

ta tek na ravan drutva, ve je nalazi u delanju poje dinaca. "'Proraunljivost' prirodnih procesa u sferi prognoze vremenskih prilika, na primer, daleko je ma nje pouzdana od 'prorauna' u pogledu postupaka ne kog naeg poznanika" (WL: 64 i d.). Kada nam ovo po stane jasno, onda nas vie nee uditi to je Veber "te meljne socioloke pojmove", kao i temeljne pojmove sociologije prava i vladavine, orijentisao prema probabilistikom pojmu "anse". Veberovska sociologija je "razumevajua sociologija" utoliko to opazivo pona anje ispituje pozivajui se na motive koji su u tom ponaanju delatni (recimo, na politiku poslu nost/Veru u legitimitet"); istovremeno, ona rauna sa "ansom" da e "delanje zaista... s uestalou koju moemo manje ili vie precizno navesti... ii tokom za koji se ini da odgovara njegovom smislu" (WG: 6). Veoma je lako pogreno protumaiti koncepte "razumevanja" i "uestalosti" socioloki zanimljivog delanja. Najpre da kaemo neto o "razumevanju": tu nije re o intuitivnom shvatanju skrivenih pokreta kih sila, onako kako to radi psihoanaliza. Jednako je netana pretpostavka da Veber smatra kako drutve nim delanjem iz pozadine upravljaju subjektivne namere. Stavie, Veber je zainteresovan za opis delatnih orijentacija znajui da se subjekti uglavnom ne orijentiu, odnosno da se samo delom orijentiu prema sopstvenim, unutranjim namerama, a da ko riste razliite putokaze koji postoje u predhodno strukturiranim poljima u kojima se kreu zajedno sa drugim subjektima. Strogo uzev, Veber nikada ne go-

Uvod u Maksa Vebera

33

vori o konkretnim postupcima budui da se oni ne mogu u potpunosti opisati. Realni postupci nisu, na primer, "ciljno-racionalni", ve se samo mogu razumeli kao ciljno-racionalni ukoliko, dok ih posmatramo, uzmemo u obzir orijentacije koje su tipine za datu kulturu. "Uestalost" socioloki zanimljivog delanja moe se odnositi na dve stvari; ili na princip ponavljanja istog obrasca ponaanja po vremenskoj osi, ili na princip socijalne distribucije tog obrasca. Koncept naina i vota nadovezuje se najpre na prvi od ova dva znaenja i oznaava cirkularni menadment sopstva koji pret postavlja - ali i sam stvara - konstantne orijentacije u delanju. Akteri tog menadmenta sopstva su, istorijski gledano, najpre individue i male grupe (sekte). Onaj nain ivljenja, koji povezuje unutranje i spoljanje elemente, "etiku" i "svet", razlikuje se od svake "spolja nje ivotne navike" (WG: 236). Za nain ivota na Za padu, kojim se Veber bavio, karakteristino je da ga formiraju vanekonomske, preciznije "religijske moi" (RS I: 12), ali se on moe nai u sasvim razliitim "sfe rama" drutva. Postoji etiko-religijski ili birokratski, kao to postoji i "ekonomski nain voenja ivota" (WG: 239). Stoga se moe rei da se pojam naina i vota odnosi ravnoduno prema razlikovanju na kome Veber temelji svoju sociologiju, na razdvajanju "pri vrede" i "drutva". Ovaj uvid nam pomae da na dobar nain razumemo "Prethodnu napomenu" koju je Veber pripre mio za prvi tom Sabrani tekstovi iz sociologije reli-

34

Socijalna teorija s ratom u svom sreditu

gije (Gesammelten Aufstze zur Religionssoziolo gie), tampan 1920. godine. Tu on ovako skicira svoj centralni istraivaki interes: "Tako najpre opet ovo postaje vano: spoznati, i objasni ti nastanak specifino okcidentalne vrste, i unutar nje mo dernog racionalizma. Osnovno znaenje privrede zahteva da svaki takav pokuaj objanjenja vodi rauna prevashodno o ekonomskim uslovima. Ali on ne sme da zanemari i obrnuti kauzalni odnos. Nastanak ekonomskog racionali zma zavisi od racionalne tehnike i racionalnog prava, ali isto tako i od sposobnosti i sklonosti ljudi da usvoje odre ene vrste praktiko-racionalnog voenja ivota (...) U prolosti su, kada je re o formiranju odreenog naina i vota, meu najvanije elemente spadale magijske i religij ske moi, te etike predstave o dunostima koje proizilaze iz vere u te moi" (RS 1:12). "Elementima koji formiraju" nain ivota Veber se bavio mnogo pre nego to se njegovo istraivako in teresovanje okrenulo ka analizi uspona zapadnog oblika ivota, to jest pre studije Protestantska etika i duh kapitalizma (Die protestantische Ethik und der Geist des Kapitalismus) koja spada u domen istorije religije. U tom tekstu se jasno vidi da su sile koje for miraju stil ivota ne samo vanekonomske prirode, ve da esto nastaju na samim ivicima "drutva", reci mo u miljeu sekti. Veber gotovo da "zaobilazi" po6

Upor. Schluchter, Religion und Lebensfhrung, Knjiga 1, a.a.O., str. 26, kao i Knjiga II, Frankfurt/M. 1988, str. 631.
6

Uvod u Maksa Vebera

35

jam "drutva", a kasnije umesto njega upotrebljava formulaciju "drutveni poredak i drutvene moi". U Protestantskoj etici postoje formulacije na osnovu kojih je jasno da nije samo racionalni pojedinac, ve je i samo "drutvo" jedna novina unutar istorije: jed no novo agregatno stanje socijalnog. Drutvo, prema shvatanju konvencionalne sociologije, uvodi red i di sciplinu, ali red i disciplina su izvorno elementi ivo ta u kome postoji praktikovanje sopstva - ivota naj pre manjih, a onda veih kolektiva. Veber opisuje poetke racionalnog naina i vljenja, koje nalazi jo u ranom XVI veku, i kae kako on poiva na izgradnji "psiholokih nagona" koji "po jedinca dre vezanog" za racionalnost (RS I: 86). Na in ivota, dakle od, samog poetka podrazumeva i lokomotivu i tranice, on aktivira motivacione ener gije, i u isti mah individuu vrsto dri na kursu. U pojmu naina ivota ukrteni su elementi uzdizanja i ograniavanja, zatim institucionalni i "unutranji" elementi. Ti izvorno ukrteni elementi se okom istorijskog razvoja odvajaju jedni od drugih. Razvoj za poinje asketskim samovaspitanjem evropskih mona ha i pripadnika protestantskih sekti, a na njegovom kraju nalazimo "drutvo" koje tek tada stupa na sce nu kao apstraktna mo nasuprot individui i vaspitava je. Studija o protestantizmu mogla bi se ukratko opiUpor. H. Tyrell, "Max Webers Soziologie - eine Soziologie ohne 'Gesellschaft'", u: Wagner/Zipprian (ur.), Max Webers Wissenschaftslehre, a.a.O., str. 390 i d.

36

Socijalna teorija s ratom u svom sreditu

sati kao Veberov uvid u objektivnu ironiju istorije subjektivni smisao se pretvara u lepu "sudbu", a slo boda u determinizam: "Puritanac je eleo da bude ovek svoje profesije - mi to moramo da budemo. Kako je askeza izala iz monakih elija i nastanila se u profesionalnom ivotu, te poela da upravlja svetovnom moralnou, uinila je ono to je bilo do nje da se izgradi moni kosmos modernog privrednog poretka; taj poredak je vezan za tehnike i ekonomske pretpostavke mehaniko-mainske proizvodnje ali on ne odreuje ivotni stil samo onih koji privreuju ve nad monim pritiskom oblikuje, i verovatno e oblikovati sve dok se potroi i poslednji ostatak pogonskog goriva, ivotni stil svih koji su roeni nakon to je taj privredni poredak nastao, i koji su stoga deo njegovog pogona" (RS 1: 203). Teze o uticaju reformisanog hrianstva na nau civilizaciju od najveeg su znaaja za pravilno razumevanje veberovske sociologije, kao i njegovog po litikog svetonazora. U njegovim ranim razmiljanji ma o sociologiji religije postoji nedvosmislena antiautoritarna otrica, usmerena protiv tadanje poli tike situacije u Nemakoj. Njemu se inilo da je mogue uoiti u Velikoj Britaniji, a naroito u Sjedi njenim Dravama, koje je Maks sa Marijanom Veber i kolegama posetio 1904. godine, koje to politike prednosti imaju kalvinistike, ili na drugi nain pro testantizmom obojene kulture. U pismu protestant skom teologu Adolfu fon Harnaku on iznosi svoje ubeenje da su individualistiki duh ljudskih prava

Uvod u Maksa

Vebera
7

37

i "amerika sloboda" delo puritanskih sekti. Na drugom mestu skree panju na kalvinistiki prezir prema "oboavanju kreatura" koji je u osnovi "slo bodnijeg (...) stava Engleza prema svojim velikim dravnicima" (RS I: 99) nego to je to sluaj u Nemakoj. Uprkos kljunoj ulozi Protestantske etike, central ni motivi Veberove sociologije se ne mogu nai u lom tekstu. Dodue, Veber je nastavio da se bavi pro blemima izloenim u studiji o protestantizmu i ka snije, kada se vratio radu na uporednoj sociologiji (rezultati toga su izloeni u tekstu "Privredna etika svetskih religija" ("Wirtschaftsethik der Weltreligio nen")). Ali isto tako je analizu procesa racionalizacije sve vie irio na podruja ivota izvan religije, naroi to na ona koja se tiu politike vlasti. Pored odnosa religije i privrede tema postaje i odnos privrede i vla sti. Veber "samosvojnost" razvoja drutva u Evropi, do ijeg rasvetljavanja mu je stalo, vie ne povezuje samo sa ekonomskim, ve i sa naunim, umetnikim i politikim razvojem. To povezivanje mnotva ivot nih poredaka na osnovu njihove "zapadnjake" speci finosti nai e svoj izraz, osim u raspravi o privred noj etici svetskih religija, i u rukopisima pod naslo vom Privreda i drutvo (Wirtschaft und Ge sellschaft), objavljenim posle Veberove smrti. Pismo od 12. januara 1906, citirano prema: W. J. Mommsen, Max Weber. Gesellschaft, Politik und Geschichte, Frankfurt/M. 1974, str. 83.
7

38

Socijalna teorija s ratom

u svom sreditu

U pismu svom izdavau Paulu Zibeku, Veber 30. de cembra 1913. godine kae da "ima gotov plan kako da predstavi svoju zaokruenu teoriju u kojoj se velike for me zajednice, od porodice i domainstva do etnike za jednice i religije, dovode u vezi sa privredom... kona no jedno obuhvatno socioloko uenje o dravi i vla sti". I na to ponosno dodaje: "Smem da tvrdim da ne postoji nita tome slino, da nisam imao nikakav 'uzor'...". Fragmenti, koji su ostali iz razliitih faza tog rada (i koji su u meuvremenu na nov nain aranirani u okvi ru "Izdanja Maks Veber"), pokazuju da je cilj njegovih istraivanja bio pre svega "idealtipska" karakterizacija univerzalnih formi zajednica, od porodice do nacije (iz gradnja pojmova), a zatim i komparativno odreenje istorijskog razvoja koji vodi do "uspona Zapada" (primena pojmova). Sutina Veberovih tvrdnji mogla bi se na ovaj nain saeto izraziti: za njegov postupak karak teristino je pre svega odbijanje, motivisano teorijom delanja, da se bilo koji veliki subjekt poput drave, kla se ili naroda, pojmovno "osamostali". To vodi odbaciva nju pojma drutva, ali isto tako i modela teleolokog napredovanja budui da uspon zapadnih poredaka i moi (naroito u privredi, pravu i nauci) tumai pre ko diskontinuirane, kumulativne dinamike koja po stoji istovremeno na vie koloseka. Za razliku od stu dija o protestantizmu, na koje u se jo kasnije osvr nuti, Veber sada polje analize iri tako da ono sada
8
8

Citirano prema: Schluchter, Knjiga II, a.a.O., str. 276

Uvod u Maksa

Vebera

39

obuhvata i psiholoke i mentalne injenice, a njegova analiza se bavi i socio-strukturnim i geopolitikim konicama i pokretaima u razvoju razliitih kultura. Tako Veber stie do slike Zapada na kojoj idealne i transcendentne pokretake energije na specifian na in proimaju profano organizovana podruja delanja, i predstavljaju njihov oslonac. Na Orijentu su postojala carstva, a na Zapadu politiki pokuaji obuhvatne kontinentalne integracije svih socijalnih jedinica nikada ni su uspeli, i zbog toga je zapadna kultura u genealo kom pogledu posebna. Na Zapadu su se vekovima iz graivale visoko integrisani delatni entiteti, sposobni da se sami orijentiu (nacionalne drave, privatna preduzea, sekte, i konano, individue), i da barem delimino izmaknu kontroli i upravljanju spolja, to jest s nekog vieg nivoa. Na ovaj nain dinamizirana okcidentalna civilizacija postala je dugovena zahvaljujui postupnoj racionalizaciji odnosa razmene, saradnje i sukoba iz meu pluralizovanih "moi". Ova racionalizacija odno sa izmeu individua, uesnika na tritu, drava i tako dalje, dovodi do uspostavljanja poretka. Takoe, kae Veber, ona je dvodimenzionalna: najpre sistematski doprinosi tome da se u veoj meri potuju pravila (u pravu i upravljanju), a zatim doprinosi i boljem situacionom snalaenju u izuzetnim i "nesvakodnevnim" okolnostima (na tritu, u umetnosti i politici).
9
9

Na ovaj aspekt dvodimenzionalnosti ukazuje H. F. Spin


Rationalismus einer Welt von Gegenstzen,

ner, Der ganze

Frankfurt/M. 1994.

40

Socijalna teorija s ratom

svom sreditu

Pre nego to rasvetlim pojedine detalje iz obimnih Veberovih spisa, elim da preko dve odrednice samem dosad iznesena upuivanja na odnos "racionalnosti" i "naina ivota". Kao prvo, Veber se, u skladu sa ten dencijom njegove metodologije, okree protiv ideje da postoji samo jedan, singularni pojam uma, i polazi od pretpostavke da postoji mnotvo racionalnosti, to jest mnotvo gledita koje mogu posluiti kao poetna taka sistematinog i "konsekventnog" miljenja i dela nja neke grupe. U ovaj kontekst je ukljuen i jedan go tovo "ratni" element: "'Racionalizam' je istorijski pojam koji u sebe ukljuuje svet suprotnosti..." (RS 1:62). Kao drugo, za Veberov stil miljenja karakteristino je da se racionalnost preokree u fatalizam, a sloboda u prisilu. Dominantna racionalnost, koja stoji u osnovi "samosvojnosti" drutvenog razvoja u Americi i Evropi, ne potiskuje sudbinske sile protiv kojih je prosvetiteljstvo nekad ustalo - ve naprotiv, ona proizvodi novi fa tum. Tako iz slobode puritanaca nastaje "kavez potinjenosti", iz slobodnog preduzetnitva nastaje birokratija, iz onog socijalno uslovljenog nastaje neto neuslovljeno i apsolutno. "Nita nije nedoslednije od najvee doslednosti zato to ona stvara neprirodne fenomene koji se na kraju preokreu u svoju suprotnost". Upra10
11

U studijama o protestantizmu se kae: "ak bi se i i vot mogao racionalizovati sa sasvim razliitih poetnih stanovita, a onda i u razliitim pravcima" (RS I: 62) Johann Wolfgang von Goethe, Maximen und Reflexi
10 11

onen.

Uvod u Maksa

Vebera

41

vo moderni svet, sa svojim aparatima, partijama, kasar nama, rasporedima i tehnologijama, ceo ovaj potpuno socijalno uslovljeni svet pretvorio se u neto apsolut no, u neto "od ega se ne moe pobei". Ono to je po elo sa vrlinama i slobodama puritanaca, zavrava u "e lino vrstim kavezima" modernog kapitalizma, te "sud binske moi" (RSI: 4, 524).
12

GENEALOGIJA NEMORALA

Ve se u studijama o protestantizmu moe videti da je Veberova sociologija u znaajnoj meri teorijski "centrirana prema ratu". Veliki deo tih studija je po sveen genealogiji "morala" u dvostrukom smislu re i, to jest posveen je nastanku jednog odreenog etiko-religijskog rigorizma (koji je imao svoje dru tvene posledice), ali i morala u ratno-psiholokom smislu "postojanosti". Drugim reima, puritanizam je potpomogao nastanak kako ekonomskih tako i poli tikih vrlina koje pokazuju "srodnost po izboru" sa uslovima u kojima je iveo novonastali graanski sloj. Kao primere nosilaca takvih vrlina Veber navodi Bendamina Frenklina, jednog od voa amerike borbe za nezavisnost, i Olivera Kromvela, koji je istoO aktuelnom pretumaenju ove Veberove misaone fi gure upor. A. Honneth, "Organisierte Selbstverwirklichung. Paradoxien der Individualisierung", u: isti. (ur.), Befreiung
12

aus

der Mndigkeit.

42

Socijalna teorija s ratom u

svom sreditu

vremeno i ivi primer herojskog elementa u puritani zmu: "Zahvaljujui asketskom principu 'samokontrole', puri tanizam je otac i moderne vojne discipline... Kromvelovi 'ironsides', koji sa otkoenim pitoljima u ruci, ali ne pu cajui, otrim korakom napreduju ka neprijatelju, superi orni su ne zbog svoje dervike strasti, ve naprotiv zbog svoje trezvene samokontrole, zahvaljujui kojoj voda mo e njima da upravlja u svakom trenutku; suprotno tome, svako viteko obruavanje 'cavaliers' zavrava tako to se raspadnu na atome" (RS I: 117, nap. 4) Nadovezujui se na reeno o sociologiji religije i sociologiji vlasti sada u se jo jednom osvrnuti na problem "uloge oca" koju je puritanizam igrao u od nosu na centralne elemente modernog naina ivo ta. Cilj mi je da jo jednom identifikujem crvenu nit koja se provlai kroz celokupno Veberovo delo. Najpre bi se, rezimirajui, moglo rei da je za Ve bera od centralnog znaaja, to jest da je sr "pitanja koje on postavlja", pitanje naina ivota, to jest racio nalizacije naina ivota. Centralno je, pre svega u tom smislu to Veber ispitivanje racionalizacije slika sveta zanemaruje u korist ispitivanja procesa raciona lizacije u domenu ivotnih praksi. Vebera zanima ka pitalistiki "duh" - no ne "kako se on izgrauje u gla vama ljudi, ve kako se artikulie kroz ponaanje".
13

Kako to kae Rihard van Dilmen u: Gneuss/Kocka (ur.), Max Weber, a.a.O., str. 101).
13

Uvod u Maksa

Vebera

43

Filozofski pojam racionalnosti je sada optereen tehnikim" i "materijalnim" konotacijama i u tom smislu je raaran. Dalje, Veber otkriva da ono o emu udi da to vi e zna - "posebnost razvoja na Zapadu" - obuhvata ne s a m o privredne i moralne injenice, ve i totalitet kulture. To postaje jasno u "Prethodnoj napomeni" za spise iz sociologije religije, napisanoj 1920. godi ne, u kojoj se kao specifinost zapadnog razvoja na brajaju ne samo staleka drava, racionalna organiza cija dravnih slubi i moderne knjigovodstvene pro cedure za izraunavanje dobitaka, dakle ne samo to ve i klasicistika centralna perspektiva u slikarstvu, kao i, recimo, "racionalna upotreba gotskog luka kao sredstva da se svod podeli na segmente i da se pro stor bilo kog oblika stavi pod krov..." (RS I: 2). Stoga je isuvie uska pretpostavka da je Veberu stalo samo do nastanka modernog kapitalizma i obli ka organizacije koji u njemu postoje. Oigledno da eksplanandum njegovih istraivanja obuhvata vie od jedne ekonomske forme, to jest obuhvata "celokupan lik" jedne civilizacije. Budui da rane studije protestantizma nemaju za cilj objanjenje samog mo dernog kapitalizma, ve jedino "duha kapitalizma", one daleko zaostaju za Veberovim zrelim istraiva kim programom. Protestantska etika ne pokuava da posredstvom "religije" objasni uspon "kapitali zma". Veber ne koristi niz ideja da bi objasnio posto janje jedne materijalne strukture, ve on ispituje ka uzalne veze izmeu dve vrste ideja, izmeu religij-

44

Socijalna teorija s

ratom

u svom sreditu

skih ideja o iskupljenju, kakve postoje u asketskom protestantizmu i naroito kalvinizmu, i etikih mak sima rane buroazije koja vie nije orijentisana na "tedljivu" brigu o posedu ve na "sticanje". "U eko nomskom pogledu racionalan nain ivota" (RS I: 195), kakav je bio ivot puritanaca, proet etikom idejom "poziva", nije samo ono to treba da objasni nastanak modernog kapitalizma, ve je i samo pred met objanjenja, i u tom objanjenju religijske dog me dobijaju ulogu eksplanansa. U ovom kontekstu Veber podvlai znaaj kalvinistikog uenja o predestinaciji budui da ono stvara psiholoku potrebu za subjektivnom izvesnou da ste i vi izabrani. Ova je potreba dodatno dramatizovana time to se crkva vie ne shvata kao institucija koja deli milost, i moe da ponudi oprost: Bog se beskrajno udaljio od oveka i mi ne raspolaemo vi e nikakvim magijskim ili sakralnim sredstvima koji ma bismo mogli da ga "privuemo". Zbog takve situa cije, kae Veber, pojedinac postaje usamljen i "na pet", kao nikada dosad u istoriji ljudskog roda. Poto se blaenstvo oigledno vie ne "poklanja", niti se dobrim delima moe "kupiti", ostaje da se vlastito stanje milosti spozna putem metodinog rada na sticanju, rada koji je sam sebi cilj i "poziv". Onostranost
14

Suprotnost izmeu "sticanja" i "ekonomisanja", o n a k o kako ih shvata s o c i o l o g i j a privrede, moe se podvesti p o d suprotnost izmeu " m a t e r i j a l n e " i "formalne" racionalnosti, o t o m e upor. WG: 46 i d.,53
1

Uvod u Maksa Vebera

45

je daleka i nedostupna, i unutarsvetovno dokaziva nje postaje znak da ste izabrani. Puritanac ne radi da bi iveo, ve zato to je uo "poziv" i zbog njega se odrekao ari zemaljskoga ivota - "aice pred spava nje, druenja uz kafu i laganog tempa ivota" (RS I: 51). U religijskoj semantici asketskog protestantizma subjektivna izvesnost da je neko izabran direktno je vezana za samouverenost na socijalnom planu, prois teklu iz "psihofizike" metodinog rada u profesiji. Pre nego to je poeo da se bavi irokim socijal nim posledicama asketskog karaktera ranokapitalistikog privrednog genija, Veber se bavio prouavanjem "karakterolokih posledica" (RS I: 181) izvesnih religij skih ideja. Tako nalazimo kauzalni niz od tri, ili ak etiri karike, u kome protestantizmom inspirisana eti ka graanskog homo economicusa zauzima mesto u sredini. Veber najpre opisuje religijske premise asketske ideje poziva kod Lutera i Kalvina, da bi tek onda, u drugom koraku, izneo procenu o uticaju te ideje na etiku preduzetnika koji pripada graanskom sloju. Od toga, opet, treba razlikovati kauzalni od nos koji postoji izmeu kapitalistikog "duha" i kapita lizma samog kao drutvene "forme". Meutim, Veber
15 16

Upor. G. Poggi, Calvinism and the Capitalist Spirit. Max Weber's Protestant Ethic, London 1983, str. 55 i d.
15

Upor. RS I: 162 i d. Ta druga kauzalna veza je veoma jaka. Ponekad se stie utisak kao da su protestantske ideje o dokazivanju i pozivu gotovo identine sa "duhom kapita lizma" (upor. RS I: 202 i d.).
16

46

Socijalna teorija s ratom u

svom sreditu

nije sasvim ubeen da je upravo ovaj trei korak izvodiv, to jest da je mogue dokazati kako je etika, koju je protestantizam inspirisao, specifian i nuan uzrok nastanka modernog kapitalizma. Iako, za razliku od nekih svojih savremenika, nika da nije otvoreno formulisao nameru da "psihologizuje" kapitalizam, ini se da je on plauzibilnom smatrao - i ak plauzibilnom uinio - tezu da kapitalistiki duh vri izvestan nezavisan uticaj. Pri tom on svoje pretpostavke o kauzalnom dometu moralnih faktora formulie izuzetno oprezno. Kritika Vebera, kakva se moe u poslednje vreme uti meu onima koji iz eko nomskog ugla prouavaju razvoj drutva, ne pogaa svog adresata. Kritiari podseaju, recimo, da su neke istonoazijske zemlje, u kojima vlada konfuijanizam, budizam ili intoizam, umele da naprave neoekivane skokove u razvoju kapitalizma. Meutim, sam Veber je zastupao tezu da se moderni kapitalizam samo u poetnim fazama svog svetsko-istorijskog pohoda oslanjao na etike resurse, te da se, jednom konsolidovan, "emancipovao od starih oslonaca" (RS I: 56). Kao i u sociologiji vlasti, tako i u sociologiji privrede, Veber pravi jasnu razliku izmeu nastajanja nekog
17

Upor. argumente iznesene u Poggi, Calvinism and the Capitalist Spirit, a.a.O., str. 47-51. Ekspliciran zahtev da se ekonomske epohe "psihologizuju" postoji, recimo, kod lajpcikog istoriara kulture Karla Lamprehta, koga je Veber otro kritikovao ("Biopsychologische Probleme", u: Annalen der Naturphilosophie 3, 1904).
17

Uvod u Maksa Vebera

47

poretka, tokom kojeg su vrednosno-racionalni motivi nuan oslonac, od naina njegovog funkcionisanja. koji od pojedinaca trai jo samo rutinu i posluno uestvovanje. Umesto da zavisi od uspostavljanja nor mi, kapitalizam "pojedincu, ukoliko je taj pojedinac uhvaen u mreu trita, namee norme privrednog delanja" (RS I: 37). Neto je snaniji argument kritiara koji razvoj drutva prouavaju iz ugla istorije i koji preduslove za razvoj - kako one institucionalne, tako i one veza ne za strukturu drutva - procenjuju kroz poreenje sa "duhovnim" elementima. Preteno katolika Belgi ja, katoliki sever Francuske i Katalonija, rano su industrijalizovani, dok su podruja pod uticajem pro testantizma, recimo istoni deo Prusije, dugo pri vredno zaostajala. Ovakvi istorijski nalazi moda ne ugroavaju sutinu teze o protestantizmu, ali mogu da se upotrebe protiv premisa od kojih, kako se ini, polazi mladi Veber. Meutim, nakon "drugog prodo ra", sam Veber proiruje okvire analize Zapada: naj pre tako to vie panje posveuje onim elementima drutvenog razvoja, koji nisu vezani za religiju, poev od pravnog sistema, vojnih i upravljakih struktura pa sve do "individualistikog" feudalizma zapadnog srednjeg veka; potom, tako to proiruje taj okvir i
18

Uporedi, o toj temi uopteno: R. Collins, Weberian Sociological Theory, Cambridge 1986, str. 19 i d.; Schluc hter, Religion und Lebensfhrung, Knjiga II, a.a.O., str. 382 id.
18

48

Socijalna

teorija s

ratom

u svom sreditu

time objanjenju razvojnog puta religije pridodaje i nereligijske elemente i prelazi na analizu makroskopskih konstelacija u kojima religijske ideje ne za okupljaju nita vie panje nego drutvene strukture i interesi. Na taj nain se menja relativna teina ide ja unutar istorije drutva: asketski protestantizam moe imati nezavisan kauzalni uinak tek na temelji ma ve postojee gradske strukture koju su oblikova le zanatlije i trgovci iz "srednjeg stalea", strukture kakve su ve postojale pre svega u Engleskoj, kot skoj i Svajcarskoj. Tvrdnje kasnog Vebera mogu se tumaiti i ovako: racionalna ekonomska praksa, koja je ve na delu, snano e se intenzivirati ako - goto vo kao neki dodatak - dobije novi, religijski smisao, smisao koji donosi reformu u nainu ivota. Stvarna ogranienja Protestantske etike, koja se ti u njenog sadraja, treba traiti na drugom mestu. Dosta je kritikovana, naroito u poslednje vreme, Ve berova teza o kontinuitetu izmeu monake askeze u manastirima i puritanizma. Veber kae da je reformisano hrianstvo samo uklonilo "branu" koja je
19 20

Upor. Schluchter, Religion und Lebensfhrung, a.a.O., Knjiga II, str. 201 id., kao i nain na koji Veber sam to od reuje u "Prethodnoj napomeni", RS I: 12 i d. Upor. Collins, Weberian Sociological Theory, a.a.O.,
19 20

str. 92-113. - Kritik daran, bei Weber berhaupt "eine Alter native zwischen Institutionen und Motiven aufzurichten", bt Schluchter, Religion und Lebensfhrung, Knjiga II, a.a.O., str. 266, nap. 12.

str. 33; Poggi, Calvinism and the Capitalist Spirit, a.a.O.,

Uvod u Maksa Vebera

49

svakodnevni ivot u srednjem veku titila od toga da se "askeza prelije" (RS I: 119f) iz manastira. Ova pla stino formulisana teza moe se nai i u knjizi Pri
vreda i drutvo:

'Metodian' ivot: racionalni oblik askeze ... kre nuo je iz manastira i osvojio itav svet. Asketska sred stva su u principu ista: odbacivanje svakog tatog oboavanja sebe samog ili nekog drugog stvorenog bia, feudalne arogancije, 'lakomislenosti' i svakog suvinog razbacivanja novca i vremena, zatim odbaci vanje erotike ili svega drugoga to odstupa od racio nalne orijentacije prema Bojoj volji i slavi, a to zna i: racionalnog rada u privatnom pozivu i u zajednici ureenoj prema Bojim nalozima" (WG: 719). Protiv ovoga se moe rei da stvarni puritanci nisu bili ti koji su u svet doneli i rairili monaki stil ivota, ve su naprotiv teili postizanju ravnotee izmeu tre zvenosti i spontanosti koja podrazumeva i erotiku (ukoliko je vezana za branog partnera): "Veber se potpuno prevario barem u jednoj stvari: puritanizam je do dna proet etikom koja je afirmativna prema svetu. Kada govore iz perspektive puritanske filozofije braka, koji za njih predstavlja jedno od najvanijih podruja ivota, propovednici i teolozi zahtevaju spontanu radost, spajanje seksualnog zadovoljenja i uivanja... Puritanizam stoga ne moe biti potpuno asketska religija". Oigledno da je Veber vei purita21
21

E.

Leites, Puritanisches

Gewissen

und modeme Sexu

alitt, Frankfurt/M. 1988, str. 99.

50

Socijalna teorija s ratom u svom sreditu

nac od puritanaca kada njihove ivotne ideale pred stavlja kao ideale koji podrazumevaju potpuno nega tivan odnos prema svetu. Kao zakljuak se namee da protestantska etika ne sadri ni "celog" Vebera, niti sva pitanja koja su postavljena u njegovom delu. Ve su eksplanandum ("privredno racionalan nain ivota") kao i eksplanans ("magijske i religijske moi") na svoj nain ogranieni, a naroito su sporni neki od zakljuaka koje Veber izvodi. Studije o protestantizmu su zna ajne iz drugih razloga. Iako su neka njegova obja njenja nezadovoljavajua, Veber zasluuje pohvalu za skretanje panje na neke drutvene fenomene ko je treba objasniti. Verner Zombart se divio Marksu zato to je ovaj "znao da majstorski postavlja pita nja", a iz istog razloga se mogao diviti i Veberu. Ve ber stavlja pod znak pitanja neto to se dotad sma tralo samorazumljivim - na korist orijentisani su bjekt klasine i neoklasine ekonomije. Tako pod znak pitanja dolazi i polazna taka teorijske nacional ne ekonomije, i postaje, zapravo, zavrna taka jed nog istorijskog razvoja; pri tom "individua" vie nije nerazorivo kompaktna, i proglaava se za mesto praktikovanja sopstva. Veber je dri podalje od samorazumljivosti moder n o g drutvenog ivota barem utoliko to ne gubi oseaj za "ono iracionalno u tom nainu ivota u kome
22

Citirano prema: Hennis, Max Webers Fragestellung, a.a.O., str. 43, nap. 51.
22

Uvod u Maksa

Vebera

51

je ovek tu zbog drutva, a ne obrnuto" (RS I: 54). Njemu cilj nije samo da pokae na koje se unutranje motive moe svesti opazivo ponaanje, ve on eli i da te motive deifruje kao znake jednog specifinog "du ha". Verovatno je prvi stvarni Veberov prodor posle nervne krize s poetka XX veka bio to to je doao do sledeih otkria: 1. kapitalizam poseduje neto poput mentaliteta koji ostavlja traga na oveku i utie na nje govo "unutranje uoblienje" (SS: 470), 2. taj kapitali stiki mentalitet se razlikuje od gusarske etike jednog Odiseja (RS III: 59) - to je razlika, koju autori Dija lektike prosvetiteljstva vie nisu pravili - i konano, 3. taj mentalitet treba istorijski objasniti. Sutina tog mentaliteta se sastoji u omalovaavanju svih "tradicionalnih" i "afektivnih" elemenata, i to u korist "ciljne racionalnosti" koja od tada pa nadalje upravlja ivotom. Strogo uzev, "ciljna racionalnost" govori da vie ne postoji (krajnji) cilj za koji se radi poto su svi ciljevi pretvoreni u sredstva za neke dalje ciljeve, i tako ad infinitum. Idealan tip privrednika koji ciljno-racionalno razmilja nee se vezivati za stvari koje stie ili proizvodi, kao to ne moe sebi da priuti ni "bratska oseanja" kakva se mogu nai, reci mo, u antikom hrianstvu. Budui da unutranju
23

M. Horkheimer/Th. W. Adorno, Dialektik der Aufkl rung, Frankfurt/M. 1969- (u prevodu: Maks Horkhajmer,
23

fragmenti, prevela Nadeda ainovi-Puhovski, Veselin Maslea, Sarajevo, 1989)-

Teodor

Adorno,

Dijalektika

prosvetiteljstva:

filozofski

52

Socijalna teorija s ratom u svom sreditu

vrednost stvari pretvara u proraun trokova i koristi, taj mentalitet je radikalno amoralan. No ta amoralnost, iju genealogiju Veber opisuje, odmah je, kao takva, i moral - poto ona ne samo svet, ve i individuu shva ta kao "materijal koji treba etiki formirati" (RS I: 521) i na taj nain uvodi jedan novi pojam "linosti": "... ()to je 'delanje' ... 'slobodnije', to jest to manje ima karakter 'prirodnog deavanja', utoliko vie na snagu stupa onaj pojam 'linosti' ija se 'sutina' sastoji u postojanosti unutranjih odnosa koji odreuju poslednje 'vrednosti' ivo ta i 'znaenja' ivota; ove se pak ispoljavaju u aktivnosti usmerenoj ka cilju, pa tako i teleoloki-racionalnom delanju. Sto ga se jo i vie gubi onaj romantiarsko-naturalistiki zao kret u miljenju u 'linosti' koji pravo svetilite linosti trai u neodreenom, vegetativnom 'podzemlju' linog ivota ... koja je 'linosti' zajednika sa ivotinjom" (WL: 132). Ova formulacija, koja se nimalo sluajno nalazi u knjizi o metodologiji (mada bi, zapravo, mogla da se nae na bilo kom mestu u Veberovim spisima) ukazu je na specifino jedinstvo moralnosti i amoralnosti, naina ivota i racionalnosti. Veber se ne trudi mnogo da prikrije divljenje koje osea prema "kao elik vr stim puritanskim trgovcima koji su postojali u heroj sko doba kapitalizma" (RS 1:105) koje on analizira. Za njega se drama dananjice sastoji samo u tome to se raspada jedinstvo amoralnog orijentisanja ka spolja i moralnog rada na samom sebi, te racionalnost na kraju postaje, "kavez" a individua se istovremeno po novo vraa blie svojoj poetnoj, "vegetativnoj" bazi.

Uvod u Maksa

Vebera

53

Pokuaju Vilhelma Henisa da izvorni pojam naina ivota istrgne iz sklopa dodatnih koncepata u koje se upetljao moe se izneti primedba koja postoji ve kod samog Vebera. Ideja se, pie Veber, "ne razvija kao cvet" (RS I: 38). Ova primedba je upuena evolucionom marksizmu Druge internacionale, ali zapravo go vori o Veberovoj vlastitoj "ideji" o dinamici specifino zapadnog naina ivota. Stoga je potpuno opravdano postaviti pitanje zato bi Veberove radove trebalo "shvatiti kao celinu, a zatim i polazei samo od jednog centralnog pitanja". Zapadnjaki nain ivota je de lom eksplanans, a delom eksplanandum, to je pojam koji korespondira sa drugim pojmovima i deo je istra ivakog programa koji se razvija. Upravo zato to je tano da Vebera vie zanima "duh kapitalizma" nego kapitalizam sam (kao ekonomski sistem), pojam nai na ivota treba uvati od razvodnjavanja filozofijom koja se bavi pitanjima due. Stoga je, kako mi se ini, neophodno spreiti nje govo odvajanje od pojma moi. Upravo zato to je identifikovao jedan pojam moi koji nije vezan za na in funkcionisanja dravnog aparata, koji je smeten ispod nivoa formalizovne "vlasti", Veber je umeo da ono na prvi pogled lino i subjektivno u "etici" pre vede u pseudo-ratne termine. Tekst Protestantske
24 25

Schluchter, Religion und Lebensfhrung, Knjiga II, a.a.O., str. 560 i d., nap. 2. A upravo to, kako se ini, Henis ima nameru da uini u: Hennis, Max Webers Fragestellung, a.a.O., str. 52.
24 25

54

Socijalna

teorija s ratom

svom sreditu

etike je zainjen vokabularom "borbe" (RS I: 38, 86, 105, izmeu ostalog) i ostavlja utisak da je Veber uveren kako nijedan "duh", pa ni duh kapitalizma, ne moe zauzeti poziciju negde iznad svih sukoblja vanja, ve se neprestano mora dokazivati u borbi sa "svetom neprijateljskih moi". "Kao elik vrsti" puri tanski trgovci, jednako kao i harizmatini politiar (neko kova, na primer, britanskog premijera Gledstona) ili naunici kojima je to "poziv", ine neku vr stu moderne kaste ratnika. U objanjenju Veberovog pojma modernog naina ivota sasvim je primereno govoriti o "vocational equivalent of war": "Slika ko ju Veber nudi navodi nas na zakljuak da su oni (to jest puritanci u irem smislu rei, F. H.) nasledili i ratniku tradiciju plemstva. Za Vebera ova inovativna sila koja vlada svetom predstavlja sutinu Okcidenta, klju njegovog uspeha i njegovu specifinost, kao i neto to se mora braniti i od iracionalnih i racional nih, i destruktivnih i birokratski kontrolisanih sila koje prete da je podriju ili paraliu".
26

VERA I IRENJE VERE

Jo j e d n o m u saeto izneti Veberove kljune tvrdnje iz Protestantske etike: protestantsko tumae nje sveta je p o t p u n o desakrali/.ovalo ovostranost
H.Goldman, Max Weber and T h o m a s Mann, Berkeley/Los Angeles 1988, str. 168.
26

Uvod u Maksa Vebera

55

("raaralo svet"), i to je imalo znaajne posledice na socijalnom planu; no ono je, isto tako, koristei ide ju "poziva", ovostrani poredak svakodnevnog ivota povezalo sa sudbinom u onostranosti. Posledica toga je bio stav aktivnog negiranja sveta, zahvaljujui ko me se, kae Veber, uvrstio jedan obrazac ponaanja koji inae, isto istorijski gledano, nije bio mnogo verovatan; taj stav otelovljuju ljudi ukljueni u eko nomske tokove novog doba, a naroito preduzetnici. Veber kae da je religijska racionalnost imala veliki uticaj na motivaciju ljudi u poetnim fazama moder nog kapitalizma. U zrelom kapitalizmu, meutim, Ve ber primeuje kako se privredna delatnost odvaja od svojih etikih osnova.Dananje moderno, neznaboako drutva/zapravo je dugoroan, i paradoksalan, uinak napora koje su razne organizovane grupe (sekte i religijsko-socijalni pokreti) ulagale u raciona lizaciju i na intelektualnom i na praktinom planu, imajui u vidu hipotetiku sudbinu u onostranosti. Veberove studije o protestantizmu su znaajne za to to je on osamostaljeni pojam drutva uklopio u jednu iru pojmovnu shemu u kojoj figuriraju kako religijske sile onostranosti, tako i spoljanja i unutra nja priroda. Moglo bi se rei, takoe, da su Veberovi radovi o protestantskoj etici rezultat "herojske samoterapije" zahvaljujui kojoj se izvukao iz nervne bolesti. Tek
27
27

a.a.O., str. 1-12 ('The Personal Context').

Upor.

Poggi,

Calvinism

and

the

Capitalist

Spirit,

56

Socijalna teorija s ratom u

svom

sreditu

nekoliko g o d i n a kasnije Veber je u g l e d a o , ako tako m o e da se kae, svetlost svog vlastitog pitanja: ta su uzroci "posebnosti p u t a " koji je d o v e o do slika sveta i naina ivota koji postoje na Zapadu? Ovo pi tanje je u sreditu svega na e m u je radio o k o 1909. godine, ukljuujui i neke prividno periferne teksto ve, na p r i m e r studiju "Poljoprivredni o d n o s i u antici" ("Agrarverhltnisse im Altertum" (1909)) ili istraiva nje "Psihofizika rada u industriji" ("Zur Psychophysik d e r industriellen Arbeit" (1908/1909)). Vebera zani maju spoljanje injenice m o d e r n o g kapitalizma i njegova genealogija, kao i subjektivni stav individua p r e m a tim injenicama. Pri t o m njegov p o g l e d ne obuhvata s a m o p o s e b n o s t zapadnih religija i privre de na Zapadu, ve i p o s e b n o s t politikih i pravnih formi, a uz to, nita manje, i p o s e b n o s t razliitih so cijalnih oblika ivota, p o e v od p o r o d i c e i grada pa sve do drave. Ovo proirivanje p o g l e d a na c e l o k u p n u z a p a d n u kulturu glavno je obeleje, kako kae Volfgang luhter, "drugog prodora" u teorijskom razvoju Maksa Ve bera. Dok je prvi p r o d o r vezan za itanje Hajnriha Ri kerta, drugi poiva na d u g o v r e m e n a potcenjivanom Veberovom "otkriu". "Kakvom otkriu? Ukratko ree n o , otkriu da j e d a n specifian vid racionalizma proi ma ne samo o k c i d e n t a l n u ekonomiju, ve i c e l o k u p n u zapadnu kulturu. U otkriu ove neoekivane veze
28

Kako Veber kae u pismu Paulu Zibeku 11. septembra 1919. godine.

Uvod u Maksa Vebera

57

znaajnu ulogu je igralo Veberovo istraivanje na po lju istorije okcidentalne muzike. U horizontu njego vih oekivanja nije bila mogunost da i muzika, ta sfera koja nema racionalan karakter, bude pod uticajem racionalnosti koja ovladava svetom... Veber, na vlastito iznenaenje, otkriva da samo Zapad poznaje, recimo, harmonijski racionalizovanu muziku iako su mnogi drugi narodi razvili verovatno mnogo inten zivniju muziku kulturu. Veber se sociologiji religije vraa tek u kontekstu otkria uloge koju igra muzika (i tome je 1910-1911. godine posvetio malu "elementarnu studiju") . On sa da veruje kako mora da krene dalje od vlastite kultu re, da se posveti istraivanju "Orijenta", kako bi na primeren nain mogao da "razume" i "objasni" posebnost Zapada. Imajui pred oima cilj da uporedi razliite ti pove religijskog racionalizma, Veber se okree istrai vanju sledeih "kulturnih religija": konfuijanizma, hinduizma i budizma; antikog i srednjovekovnog ju daizma; starog i novog hrianstva; islama. Ove religi je se mogu uporediti najpre zato to sve one predsta vljaju "koherentne sisteme ureivanja ivota", a po tom i zato to su "bile kadra da privuku izuzetno velik
29 30

Schluchter, Religion und Lebensfhrung, Knjiga I, a.a.O., str. 102 i d. U vezi sa Veberovim fragmentima iz sociologije muzi ke upor. V. Kaiisch, "Max Webers Studie 'Die rationalen und soziologischen Grundlagen der Musik' - wi(e)dergelesen", u: Leviathan 16 (1988), str. 563-574.
29 30

58

Socijalna teorija s ratom u svom sreditu

broj preobraenika" (RS I: 237). U tom pogledu jedini izuzetak je judaizam. Sve pomenute religije potiskuju magini panteizam, zamenjuju magove svetenicama i ezoterino situaciono znanje zamenjuju konsekvent nim znanjem o spasenju. Osim toga, sve religije pokuavaju da postojanje nesrea i besmislene ljudske patnje dovedu u sklad sa moralnim oekivanjima koja ovek ima u odnosu na svet. Ovaj problem, koji se sa naroitom otrinom po stavlja pred velike monoteistike religije, Veber naziva "problemom teodiceje". Kako uskladiti sve vidljive ne savrenosti ovog sveta sa postojanjem svemonog Bo ga? Veber pretresa tipine odgovore na ovo neprijat no pitanje, odgovore koji kod ljudi, uronjenih u more oiglednog besmisla, treba da zadovolje prirodnu po trebu za smislom i opravdanjem. Istorija poznaje upeadjive "mesijanske eshatologije" koje svojim savremenicima, ili nekoj buduoj, bogobojaljivijoj generaciji, obeavaju da e neko "politiko i drutveno preobraenje ovostranosti" zaustaviti patnju. Zatim, fascinant no je i kalvinistiko uenje o predestinaciji koje svesno ne reava problem teodiceje, ve napetost izmeu teko podnoljive ovostranosti, i neshvatljive i nespoznadjive onostranosti, zaotrava do krajnje granice tvrdei da je bogohulno navodne Boje postupke meriti ljudskim merilima "pravde primerene samo stvore nim biima" (upor. WG: 314-319). U svim ovim pokuajima da se promilja deficit smisla, velike religije su vanredno "dosledne" i ta doslednost je za Vebera nita drugo do njihova "racio-

Uvod u Maksa

Vebera

59

nalnost". Delanje koje se moe razumeti kao eko nomski "racionalno" (to jest, "ciljno-racionalno dela nje"), i za koje je protestantizam, reagujui na potrebu za smislom, stvorio povoljne socio-istorijske uslove, samo je, dakle, jedna podvrsta u okviru razgrana te tipologije racionalizma. "Religija", kao sistem ivota, paradigmatski je pred met sociologije. Ona je prva drutvena sila koja je "stereotipizirala" (WG: 249) "nain ivota i privredu" i po krenula tokove drutvene delatnosti ije se odvijanje moe predvideti; istovremeno, religija doputa, vie nego ijedna druga mo, "interpretativno objanjenje" a ono je, kako kae Veber, specifino za socioloku spo znaju (upor. WG: 7). Zato? Za razliku od rutinskog ekonomskog ili birokratskog delanja, ono stereotipno ponaanje, kome peat daje pojam svetosti, potpuno je proeto smislom koje u njega "smetaju" individue okrenute religiji. U tome lei razlog. Dakle, Veber pri stupa objektivistiki, ali se ne bavi kritikom koja "ras krinkava"; istovremeno, on pristupa i subjektivistiki, no ne uzima zdravo za gotovo ono to vernici kau o svojim motivima. Meutim, presudno je sledee: tek religija prua "uistinu poslednje motive" (WL: 503) delanja, te tako nudi i izvore za sistematizaciju naina ivota. (Ona moe, tvrdi moderna kritika religije, stvo riti i "iluzije" - ali iluzije ete uoiti samo ako stvari posmatrate iz perspektive "raaranog sveta", a ovaj, pak, ima svoje vlastite religijsko-istorijske izvore). Razvijena Veberova sociologija religije, kakva se moe nai u jednako naslovljenim poglavljima Privre-

60

Socijalna

teorija s

ratom

u svom sreditu

de i drutva, kao i u Privrednoj etici svetskih religija (Wirtschaftsethik der Weltreligionen), nije, kao Prote stantska etika, ograniena na otkrivanje uzrono-posledinih odnosa koji polaze od religijske vere i zavr avaju u graanskom odnosu prema privredi. Za ovu razvijenu sociologiju relevantne su i pretpostavke o obrnutom kauzalnom odnosu, te u vidno polje ulaze i dejstva koja proizvode socijalne strukture religijskih pogona, kao i okruenje u koje su te strukture smetene, a koje spada u domen sociologije vlasti. Veber nikako ne eli da istoriju drutva svede na konstantan set "uzroka" i da kae kako sada tehnika, religija ili po litika zasluuju prestinu titulu prvog uzroka. Napro tiv, itajui Vebera suoavamo se sa miljenjem okre nutim konstelacijama moi koje su neprekidno u po kretu. Veber je ovu dinamiku na veoma jasan nain predstavio u jednom predavanju: "eleo bih, ne navodei nikakve dalje primere, da ulo im protest protiv... onoga to smo ovde uli, naime pro tiv tvrdnje da je neto, bilo to tehnika ili ekonomija, 'poslednji' ili 'odluujui' ili 'pravi' uzrok neega. Kada gleda mo kauzalne nizove, vidimo da oni idu as od tehnikih ka ekonomskim ili politikim stvarima, as od politikih do religijskih, a onda i ekonomskih, itd. Ni na jednom mestu nema mirovanja" (SS: 456). Proirenje istraivakog projekta odvelo je Vebera najpre do povezivanja teme racionalizacije sa socio logijom intelektualnih slojeva. Paralelno, on varira temu religijski motivisane "racionalizacije ivota"

Uvod u Maksa

Vebera

61

(WG: 250) i razrauje koncept asketskih ili mistikih praktikovanja sopstva, kakva postoje, recimo, u monakim zajednicama. Ve praistorijsko verovanje u duhove pretposta vlja odvajanje arobnjaka od laika, kao i postojanje vie vrsta orgijastikih tehnika za dostizanje poseb nih psihikih stanja. Veber veruje da u njima, pored ostalog, treba traiti i istorijski izvor muzike (upor. WG: 246). Sociologija religije analizira razliku izme u svakodnevnog i nesvakodnevnog, ali ta tema e biti od centralnog znaaja i za sociologiju vlasti. Me utim, ta razlika se ne moe jednostavno prevesti na razliku izmeu religijskih "strunjaka" i laika. "Svetenici" se od "arobnjaka" razlikuju po tome to je nji hov nesvakodnevni dar u pogledu staranja o duev nom ivotu drugih vezan za profesionalnu kvalifika ciju i za jedan ureeni "kulturni pogon". Zbog toga sveteniki rad na spasenju gubi neto od svog kvali teta nesvakodnevnosti. Uvek kada je svetenicima-intelektualcima polazilo za rukom da konsoliduju mo koja je vezana za njihovu slubu, javila se i ansa za obrazovanje jedne dobro promiljene religijske eti ke. Dodue, da bi se etika na obavezujui nain raci31

O pojmu "praktikovanje sopstva", koji se u ovoj formu laciji ne pojavljuje kod Vebera, upor. M. Foucault, Sexualitt
31

und Wahrheit, sualnosti 2,

Knjiga 2: Der Gebrauch der Lste, Frank ljubavnih uivanja, prevod Ana Jo-

furt/M. 1986, str. 36-45. (u prevodu: Miel Fuko, Istorija sek


Korienje

vanovi-Kralj, Prosveta, Beograd, 1988).

62

Socijalna teorija s ratom u svom sreditu

onalizovala nije dovoljna samo mo koju poseduju svetenici, ve je potrebna i jedna druga, potpuno nesvakodnevna mo. Olienje te druge moi je ne svakodnevna linost harizmatskog proroka, onoga koji donosi antitradicionalistiko otkrovenje i prou zrokuje epohalni prelom. "Za proroka ivot i svet, socijalni i kosmiki dogaaji, imaju odreeni 'smisao' koji odlikuje sistematsko jedinstvo, te stoga ponaanje oveka mora, da bi dovelo do spasenja, da se orijentie prema tom smislu i da kroz vezu sa njim po stane zaokrueno i smislom ispunjeno jedinstvo" (WG: 275). Veber se dri osnovnih pojmova svoje metodolo gije i svoje teorije o delanju kada "svet" vidi kao nonsens u koji tek treba "uneti" smisao. Ljudi zadovolja vaju svoju "unutranju potrebu" (WG: 304) kada fabrikuju smisao i tako na jedan odreen nain uspo stavljaju vezu sa svetom. Ove antropoloke teze Ve ber odmah "sociologizuje" tako to identifikuje "slo jeve koji su nosioci" religijskog racionalizma. On eli da izbegne opasnost od "antropologizacije", to jest od neprimerenog pozivanja na ljudsku prirodu kada traga za objanjenjem fenomena religioznosti, ali isto tako ne eli ni da se izloi suprotnoj opasnosti, opasnosti od sociolokog redukcionizma. Koja bi on da bila prava mera u sociolokom svoenju smisla, koju religija daje, na socijalne nosioce religije? Prva hipoteza se tie "spoljanjeg pritiska" kojem su izlo eni podanici vere, i ona glasi ovako: svaka socijalna

Uvod u Maksa

Vebera

63

grupa je primorana, na osnovu svog objektivnog so cijalnog poloaja, da svet, i samu sebe, tumai na je dan unapred odreen nain (hipoteza 1). Veber operie slabom verzijom ove hipoteze kada "vrste" kauzalne veze zamenjuje "mekim" pretpo stavkama o tome ta je verovatno. Pri tom, kada go vori o odnosu socijalnih grupa, religijskih etika i na ina ivota, on upotrebljava pojam "izbora po srod nosti". Metafora "izbora prema srodnosti" potie iz hernije, a Gete ju je u istoimenom romanu upotrebio za opis odnosa izmeu likova. I Veber je koristi da oznai specifian kauzalni odnos izmeu ljudi: A se "odluuje" za srodnost sa B - ali ta odluka je ve element i indicija srodnike veze. Veber "raarava" taj pojam, i pozajmljuje ga kako bi opisao odnos iz meu klasnog poloaja i (religijskih) motivacija. U ovom kontekstu Veber najpre uvodi razlikova nje izmeu plebejskih i vladarskih slojeva, i izmeu tipova religioznosti koji im se mogu pripisati. Kroz celokupnu istoriju plebejski slojevi demonstriraju iz bor po srodnosti sa asketskim i moralistikim ideja ma iskupljenja, kao i sa religijama koje, usmerene na onostranost, odbacuju svet. Upravo tim religijama Veber pripisuje najvei potencijal kada se radi o iz gledima za racionalizaciju sfera ekonomije i prakti nog delanja. Meutim, socijalna shema plebejci-vladari ne podudara se sa shemom koja religije deli na one koje potvruju i one koje odbacuju svet. Postoje i aristokratski vidovi religijskog odbijanja sveta, i oni se, po pravilu, javljaju tamo gde aktivno delanje nije

64

Socijalna

teorija s ratom

svom sreditu

teret koji vladarski slojevi moraju da nose, recimo u jugoistonoj Aziji. Budizam je najbolji p r i m e r aristokratskog odbaci vanja sveta. Veberu je, inae, budizam na izvestan na in privlaan i on ga brani, suprotstavljajui se Nieu, te kae kako je budizam "najradikalnija suprotnost svakom resantimanskom moralu" (WG: 304), a u ne kim sluajevima ak i izraz intelektualistike kaste rat nika. Budui da budizam sa neprevazidenom doslednou odbacuje princip racionalnog, ka cilju orijentisanog delanja, i kultivie praktikovanje sopstva koje vodi ekstatikom poniranju, on je, direktno s u p r o t n o evropskom monatvu, u velikim delovima snano ko io drutveni razvoj visoko ekonomski motivisane me todike u voenju ivota. Njegove brojne konvencije i pravila ponaanja, p o p u t , recimo "zabrane mljackanja d o k se jede" bili su, kako kae Veber, u bliskoj vezi sa materijalnim ivotnim uslovima "lepo vaspitanih inte lektualaca" (RS II: 244). Inae, vladajui slojevi u drutvu su u naelu bili skloni religijama koje potvruju svet i u kojima ne ma iskupljenja, koje ne poznaju niti etika proroan stva niti ideju r a d i k a l n o g zla i koje d o s l e d n o "zaaravaju" ovostranost. Najbolji primer takve religije je ki neski konfuijanizam koji Veber opisuje kao po tipu suprotan asketskom p r o t e s t a n t i z m u (RS I: 512-536).
32

Veberova studija konfuijanizma pokazuje istovreme no i najbolji primer izbora po srodnosti koji se moe javiti izmeu religijskih struktura i struktura vlasti. Konfuijani32

Uvod u Maksa Vebera

65

Protestantizam je, meutim, u dvostrukom pogle du plebejska konstrukcija: s jedne strane on porie svet, a s druge strane eli beg ka napred i razvija aktivistiku etiku privrednog delanja, usmerenu protiv aristokratizma monatva, kako na Istoku tako i na Za padu. Dakle, sistematsko odbijanje i omalovaavanje sveta nije isto to i okretanje od sveta kakvo su prakti kovale indijske religije iskupljenja i srednjovekovno hrianstvo u svojim sektakim varijantama. Stavie, za Vebera su i judaizam i asketski protestantizam primeri kako teorijski detaljno konstruisana "onostranost" moe da se usaglasi s aktivistikim principima orijen tacije na ovostranost. Jedino ako se tako pristupi svet vie nije samo negativna orijentaciona taka, to jest taka iz koje se kree beg, ve je "materijal" koji jedna, kako to Veber kae, "unutarstvetovna" askeza treba da "etiki formira" (RS I: 521). U dosadanjoj istoriji samo su se plebejski slojevi pokazali kao sposobni da svet redukuju na ovostra nost koja je "raarana" i u sebi ne nosi znaenje, ali u kojoj se, ipak, izuzetno, javljaju znakovi i uda. Veber ovo socioloko lociranje dodatno precizira i racionalistiki talenat pripisuje samo gradskim plebejcima. Se ljaci su se pokazali kao netalentovani da iskorae iz magijske religioznosti pradavnih vremena. Veber kao razlog navodi njihovu zavisnost od "organskih procesa zam je uveden kao religija inovnika i njihovih nadzornika u patrimonijalno-birokratskom sistemu. Upor. Schluchter, Re ligion und Lebensfhrung, Knjiga II, a.a.O., str. 42 i d.

66

Socijalna

teorija s ratom

u svom sreditu

i prirodnih pojava" (WG: 285) kao i nesistematinost njihove ekonomije (koja je takva bila sve do u njego vo vreme). Najvaniji izuzetak od pravila koje kae da su seljaci skloni magiji javlja se u drevno doba judai zma, kada su se sedelako seljako stanovnitvo, i pastiri-nomadi, morali braniti od pokuaja gradskih pa tricija u Palestini da uvedu feudalni zemljoposedniki reim. U ovom, kao i u nekim drugim kontekstima, Veber pokazuje da proroka religija iskupljenja proiz vodi "mo koja omoguava metodinu orijentaciju u ivotu" (RS I: 458) i stoga nije tek iluzorna osveta onih koji su ekonomski slabi prema onima ekonomski ja kim. Religija je, ak i kada su njeni nosioci notorno miroljubive grupe poput nenaoruanih stoarskih plemena u drevnom Izraelu, orue rata: "Zastraujue odjekuju optube i poklici na osvetu ko jima se psalmisti obruavaju na te bogatae, ili kako ih jo - to dosta govori - nazivaju, na 'debele', koji i po svom imenu potpuno odgovaraju 'popolo grasso' iz srednjovekovne italijske terminologije. I kao to kae predanje naj pre ve u vezi sa Abimelehom, a onda i sa Davidom, tako se i oko Jude Makabejca sakupljaju potlaeni, a pre svega oni koji su pali u duniko ropstvo... i postaju njegovi sledbenici i sa njim seku bezbonike" (RS III: 37f). Dodue i u judaizmu seljaci i pastiri samo su pri vremeno bili nosioci religije iskupljenja, i ta religija je u vreme posle izlaska iz Vavilona poela sve vie da se iri meu gradskim sitnoburoaskim slojevima. Veber usput pominje trgovce svilom, najamne radni-

Uvod u Maksa Vebera

67

ke, kovae i druge zanatlije. I religioznost ranohrianskih zajednica, koje su poele da se formiraju u kontekstu misionarskog rada svetog Pavla, bila je ra irena meu gradskim plebejcima; Veber u jednoj za sebnoj studiji istie specifinost gradskog miljea na Zapadu: zapadni gradovi imaju karakter zajednice ili "saveza", u njima staleke razlike gube na snazi, u gradovima su vidljivi simboli bratimljenja, gradovi u ekonomskom i vojnom smislu poseduju autonomiju u odnosu na "legitimnu" silu itd. Nosioci racionalne religioznosti koja utie na me todiku ivljenja bili su sitna buroazija u gradovima i laiki intelektualci. Veber je tu grupaciju socioloki razlagao sve dok neke protivrenosti nisu izale na videlo. Tako se, recimo, javio problem da upravo u plebejskom sloju sitnog graanstva "jedne pored drugih postoje najvee suprotnosti" (WG: 293). Na Orijentu su fiziki radnici bili sloj koji je iznedrio orgijastike oblike religioznosti, dok su na Zapadu oni bili najvaniji oslonac religioznosti u hrianskim za jednicama i istovremeno vana baza za regrutaciju hrianskih monaha i misionara. Tek sa smetanjem u kontekst okcidentalnog grada postala je vidljiva (dodue "nikako nedvosmislena", ali ipak jasnog smera) kauzalna veza koja polazi od "ekonomskog
33

tvo, ve za Privrednu etiku svetskih religija.

luhter (ibid., str. 580 i d.) pretpostavlja da Veberov rukopis o gradu, koji je deo njegove zaostavtine (WG: 727814) moda nije koncipiran kao deo knjige Privreda i dru
33

68

Socijalna teorija s ratom

u svom sreditu

naina ivota" fizikih radnika i vodi do "racionalne, etike religioznosti" (WG: 294). Do zakljuka o ovom specifinom izboru po srodnosti Veber nije doao polazei od apstraktno shvaenog klasnog poloaja ovih vernika, ve od sasvim konkretnog "naina na koji obavljaju" ono to ini materijalne procese ivo ta. Pri tom treba primetiti i odjek Veberove zainteresovanosti za "psihofiziku" procesa rada: "Vremena i mogunosti za razmiljanje imali su naroito fiziki radnici u toku rada u nekim postroje njima (koja su makar u naoj klimi esto u zatvore nim prostorima), recimo u tekstilnim radionicama, koje su uvek bile proete izuzetno snano sektakom religioznou. U nekim okolnostima, i u izvesnoj meri, to vai i za moderne mainske predionice, a za predionice u prolosti takorei bez izuzetka. Svuda gde vie ne postoji vezanost za isto magijske ili isto ritualne predstave koje nude proroci ili reformatori, fiziki radnici i sitno graanstvo naginju ka nekoj vr sti esto vrlo primitivnog, etiki i religijski racionalistikog pogleda na ivot" (WG: 294), Fiziki radnici na Zapadu, dakle, zajedno sa trgov cima, ine plebejsku bazu hrianstva kao moralistike sile u voenju ivota, sile koja je pomogla da se teren pripremi za modernu. Svojevrstan "intelektualizam momaka koji se bave fizikim radom" (WG: 308), i obiaj da se takvi radnici esto sele iz mesta u mesto, odmah su ove slojeve nosilaca hrianske veroispovesti kvalifikovali za misionarstvo u nehrianskim regionima evropskog severa. Misionarstvo je

Uvod u Maksa

Vebera

69

drugi oblik "spoljanjeg pritiska" na individuu da veruje: neki slojevi nosilaca religijskog racionalizma imali su monopol na "puteve ka iskupljenju" i tuma enje sveta, te su onda psihotehnikim sredstvima primoravali i druge grupe da prihvate to tumaenje sveta i odgovarajua pravila u pogledu voenja ivo ta (hipoteza 2). Veber je upotrebio i ovu hipotezu, dodue s ogra dom koja je proistekla iz hipoteze 1 (socijalne granice misionarskog rada). Zapravo, on tvrdi da su inicijatori etikih tendencija koje se tiu organizacije ivota, i ka kve postoje u razliitim sistemima religije, zapravo "oni koji su zainteresovani za poziciju svetenika u datom kultu" (WG: 261). Veber religijsko misionarstvo kao i legitimaciju u okviru sociologije vlasti - analizira kao pseudoratni fenomen. To znai da on smatra da svetenike, kao i druge drutvene likove/karaktere ve zane za religiju, treba razumeti kao delove jednog po lja sila. Oni su integrisani u polje sile koje ine "uza jamne veze izmeu svetenika, proroka i nesvetenika" (WG: 275), pri emu meu "nesvetenike", spada ju kako laici, tako i monasi. Za monahe se otvoreno kae da oni svuda nastupaju kao "elitna jedinica" reli gijskih virtuoza. "Najdoslednija organizacija" e posledino postojati u "zemlji neprijatelja: na polju misije, bez obzira da li se radi o misiji na domaem terenu ili negde izvan" (WG: 697). Ono to je dosad reeno omoguava nam da razumemo zato dolazi do "izbora po srodnosti" izmeu demosa ranih gradskih naseobina na Zapadu i racio-

70

Socijalna teorija s ratom u svom sreditu

nalne, antimagijske religioznosti Jevreja i hriana. Ali odnos "racionalnosti" i "demokratije" mnogo je zamreniji. Ve je Jahve, koji je prema Veberu tipian plebejski Bog, morao biti oktroisan narodu. I to e sto, kako Veber primeuje, "uz slamanje otpora" (RS III: 238). Zapravo, samo manjina plebejaca je bila nosilac procesa racionalizacije u intelektualnoj i praktinoj sferi, dok se ostatak uporno oslanjao na srenu intervenciju svetaca i dobrih duhova. Zapad je specifian po tome to su samo tu nastali ekonom ski i "psihofiziki" ivotni uslovi, i naseobine odgova rajueg tipa, u kojima je bilo mogue masovno i uspeno "odgajati" (RS III: 238) racionalnu pobonost. Za Vebera je Izrael laboratorija u kojoj se mo e prouavati dijalektiki odnos izmeu plebejskog sloja, koji je bio nosilac ove vrste pobonosti, i racionalnou nadarenog "sloja koji ovu racionalnost pri ma" (RS III: 239). Naroito je "farisejski" judaizam, o kome je Veber ostavio jedan vaan fragment, bio pogodna taka za povezivanje sa kasnijim hrianskim misionarskim pokretom (RS III: 401-422). Fariseji su bili gradski plebejski intelektualci i zaetnici drutvenog pokreta koji je bio usmeren protiv jevrejskog svetenikog plemstva, i oni su prvi u svojoj verskoj zajednici for mirali institucije. Njihovo nadmeno dranje spram onih Jevreja koji ne ive "sveto", kao i njihovo poslo vino obrazovanje i elokvencija, izazivali su prezir kod pripadnika hrianskog pokreta, ali njihova organizaciono-politika dostignua su ipak bila od veli-

Uvod u Maksa Vebera

71

kog znaaja za hrianstvo. "Pavle je od fariseja nau io tehniku propagande, kao to je nauio i kako se obrazuje nerazoriva zajednica" (RS III: 403). Pavlov misionarski rad oslanjao se na versku zajed nicu kao jedan oblik primitivne demokratije. Sa stal nim irenjem ove sredine institucije u treem i etvr tom veku promenila se, meutim, njena struktura. Kada se "verska zajednica" pretvorila u razvijenu "cr kvu", pod pritisak profesionalizacije naroito je doao plebejski laiki intelektualizam, koji ini koren hrianstva. Sve vei delovi aktivnih slojeva onih koji su bili nosioci hrianstva postajali su "muterije" za crkveno-sakramentalnu ponudu spasenja. U srednjovekovnom hrianstvu, vera u Boga je bila apsolutna i is punjena posebnom atmosferom: ta vera nije dozvolja vala da je kontroliu snage intelekta. Ipak, laiki inte lektualizam je u hrianstvu iveo neku vrstu podzem nog ivota sve dok, konano, sa dolaskom reformacije, nije ponovo izaao na svetio dana. Ukratko: u poreenju sa drugim kulturnim religijama, zapadno hri anstvo je imalo mnogo vee probleme u odravanju stabilne granice izmeu svetenika i laika, granice ko ja omoguava da samo jedna od ovih grupa dri vlast. Stoga su se ubrzo umesto problema vezanih za misio narstvo meu paganima javili problemi upravljanja koji su proistekli iz viekratnih rasplamsavanja jeresi. Nadovezujui se na radove istoriara crkve Ernsta Trela, Veber je na kraju razvio njegovu ideju "dvo strukog sociolokog karaktera" jevanelja. On dijag nosticira uticajne unutarhrianske protivrenosti iz-

72

Socijalna teorija s ratom

u svom sreditu

meu individualizma i birokratske "ustanove", izme u znanja i vere, asketskog samousavravanja i insti tucionalnog poklanjanja milosti. Ova trajna ambiva lentnost dovela je, uprkos papskom centralizmu, do unutranje pluralizacije religijske elite, a izraz ove pluralizacije je bilo raanje uvek novih religijskih re dova. Veber kae da je specifian "monaki racionali zam" (WG: 311), to jest misionarski i ekonomski elan hrianskih asketa, kao i njihov elan u praktikovanju sopstva, postavio koloseke za poseban put razvoja na Zapadu. Pored ovakve diferencijacije unutar religijske sfere, zbog koje je crkva u srednjem veku bila u neprekid nom previranju, poetkom XI veka je "spor oko investitura" doveo do razdvajanja papske od profane poli tike moi. Do tog trenutka nije postojala suprotnost izmeu politike i religije, tavie ecclesia, ukupnost hrianskih naroda, bila je pod vlau koja je u isti mah bila svetovna i duhovna. Stoga je Veberova socio logija religije umnogome ujedno i sociologija vlasti: "Verski savezi i drutva spadaju, kada su potpuno raz vijeni, u saveze u kojima postoji instanca vlasti" (RS I: 267). Ali ne samo zbog istovetnosti objekta, ve i na ravni teorijske konstrukcije, upadljiv je transfer poj mova izmeu sociologije religije i sociologije vlasti.
34

Upor. Schluchter, Religion und Lebensfhrung, Knjiga II, a.a.O., str. 251 id.
3

Uvod u Maksa

Vebera

73

VLAST I LEGITIMITET

Na osnovu dosad reenog jasno je da Veberova kako ju je Johanes Vinkelman nazvao - "sociologija vlasti", kakva postoji u drugom tomu Privrede i drutva, ne predstavlja samostalno podruje u od nosu na sociologiju religije. U sociologiji religije ve je bilo rei o vlasti, i injenice vezane za socio logiju vlasti javljaju se kao varijable u prouavanom razvoju religije. Stoga nije udo da je Veber skicu ti pologije oblika vlasti izneo najpre u Uvodu za Pri vrednu etiku svetskih religija (upor. RS I: 2 6 8 i d.). Dakle, razliiti oblici politike vlasti igraju ulogu okvirnih uslova koje treba imati u vidu kada se nudi objanjenje religijskih procesa. Ali Veber naglaava kako je i politike strukture potrebno objasniti, te istie "snaan uticaj... hrianske vere" (WG: 746) na nastanak okcidentalne drave. Komentatori s pravom postavljaju pitanje da li je Veber ostvario svoju nameru da razvije "zaokrueno socioloko uenje o dravi". On u izvesnom smislu ostaje so ciolog religije i kada prouava razvoj razliitih obli ka vlasti. Njegova teorija prava i vlasti zapravo je, kako je to Sluhter rekao napadajui Tenbruka, "do35 36

Upor. I poglavlje "Die Typen der Herrschaft" ("Tipovi vlasti"), u WG: 122-176. Upor. Veberovo pismo Paulu Zibeku od 23. januara 1913. godine.
35 36

74

Socijalna teorija s ratom

u svom sreditu

datak" njegovoj sociologiji religije; ili da preciznije kaemo koristei rei Stefana Brojera: sociologija vlasti je zamiljena kao "nekakva Pepeljuga iz baj ke... njena jedina funkcija je da sluzi kako bi me zime moglo da zasija u punom sjaju. Od Prote stantske etike do 'Prethodne napomene' za spise iz sociologije religije, Veber se bavio samo jednom te mom: 'duhom kapitalizma', to jest duhom racional ne kulture Okcidenta". Veber zanemaruje ona objanjenja oblika vlasti ko ja polaze od drutveno-ekonomskih uslova, mada se tu i tamo moe nai primedba kako je takav "materija listiki" pristup plodan (upor. recimo WL: 166). Nije sluajnost to se, umesto objanjenja ovog tipa, Veberov najoriginalniji i najubedljiviji prilog istoriji nastan ka "zapadnih" oblika politike vlasti oslanjao na njego vo ogromno znanje u oblasti sociologije religije. Tako on, na primer, podvlai kako je "crkvena zajednica e sto igrala veoma znaajnu ulogu u upravno-tehnikim aspektima nastajanja srednjovekovnih gradova" (WG: 746). Religijska vera hriana je doprinela tome da se graanstvo okrene privredi, a religijske institucije vi sokog srednjeg veka potpomogle su izgradnju gra anske drave. Prvu birokratsku dravu u moderni stvorila je papska kurija koja je na taj nain krajem pretprolog milenijuma htela da razrei brojne suko be koji su izbijali izmeu meusobno veoma udalje37

S. Breuer, "Max Webers Herrschaftssoziologie", u: Ze itschrift fr Soziologie 17 (1988), str. 315-327.


37

Uvod u Maksa Vebera


38

75

nih hrianskih manastira i crkava. Samo se na Zapa du svetenstvo organizovalo u "crkvu", to jest kao vlast plus uprava. Ali istorijska uloga katolike crkve nije bi la samo to da otkrije pravi put ka nastanku graanske drave, ve je kanonsko pravo utabalo put i za racio nalizaciju profanog prava (upor. WG: 481). I u pogle du strukture, papizam je prototip birokratije koja, prema Veberu, ini modus funkcionisanja svake mo derne politike vlasti. Stoga nam Veberova definicija crkve omoguava da vidimo razliite aspekte pojma birokratske drave. "Crkva", a s njom i "drava", ima sledea obeleja: prvo, jasno je izdvojen "stale profesionalnog svetenstva", koji ima unapred odreena primanja, dunosti i obrazac napredovanja u karijeri; drugo, crkva ima univerzalistiku pretenziju da vlast proiri preko granica kue, porodice ili plemena; tree, crkvu odlikuje raci onalizacija kulta i dogme, i odgovarajui kolski si stem kao i, etvrto, to to ima karakter "ustanove", to jest ona kontinuirano vri vlast u okvirima "racionalno postavljenog poretka" (upor. WG: 692f). (Moderna dr ava e se naknadno obrazovati kroz dodavanje jo najmanje dva elementa: vezivanje za ogranienu teri toriju i utemeljivanje vlasti posredstvom empirijskih nauka). Veberova sociologija religije operie, kao to smo videli, trijadom koju ine proroci, svetenici i oni koUpor. Collins, Weberian Sociological Theory, a.a.O., str. 49 i d.
38

76

Socijalna teorija s ratom u svom sreditu

ji nisu svetenici. Odgovarajua trijada u sociologiji vlasti je sledea: voa, upravljako telo i podanici, pri emu je za modernu dravu, slino kao i za cr kvu, "od kljunog znaaja solidarnost interesa izme u upravljakog tela i vladara" (WG: 154). Veber, da kle, unosi izmene u dualistiku shemu suveren-graani, elite-mase, koju je moderna politika teorija esto koristila kao orijentir; on, najpre, vlast povezu je sa "upravom", pa tako i sa odgovarajuim "sred njim politikim slojem" koji ine slubenici i javni nametenici; potom, on odnos legitimacije izmeu graana i drave podreuje - u politikom smislu "kljunom" - odnosu lojalnosti izmeu slubenika i gospodara. Sociologija religije je bila uzor sociologiji vlasti i to se vidi po pojmovima kojima ova druga barata, kao i po nainu na koji ih grupie. Ta veza se naroi to lako moe uoiti i u centralnom razlikovanju Ve berove sociologije vlasti, razlikovanju izmeu svakodnevice i nesvakodnevnog (tradicije i harizme) (upor. WG: 654 i d.). Isto vai i za "veru u legitimi tet", koja definie svaku politiku vlast. Ako krenemo od pojma harizme, koji kod Vebera igra izuzetno va nu ulogu, videemo sledee: Veberova politika so ciologija ne poiva na sekularizovanim teolokim pojmovima ve na izmetenim pojmovima sociolo gije religije. Za razliku od Karla Smita, koga esto smatraju za manje ili vie legitimnog naslednika Mak sa Vebera, sam Veber nije ni pomiljao da se bavi "politikom teologijom". Veber bi Smitovu "sekulari-

Uvod u Maksa

Vebera

77

zaciju" teolokih koncepata ocenio kao polovinu te orijsku racionalizaciju. Suprotstavljajui se Robertu Mihelsu, koga bi mnogo pre trebalo smatrati Smitovim prethodnikom (ili bolje roakom), Veber, to je dosta znaajno, kae da su polureligijski centralni pojmovi klasine teorije o demokratiji, poput pojmo va "naroda" ili "narodnog suvereniteta", zastareli. Jasna razlika izmeu metoda sociologije vlasti i "politiko-teolokog" metoda moe se videti u nainu na koji Veber koristi pojam "legitimiteta" politike vla sti. Drava je, za mita, otelovljenje egzistencijalnog stanja jednog naroda, ukratko reeno: normalnost o kojoj se ne moe raspravljati. Stoga joj legitimacija spolja, to jest od strane graana, onako kako to liberal na politika filozofija zahteva, nije ni potrebna, niti je mogua. "Legitimitet" je za mita dravno kontrolisan, nadlegalni resurs samopotvrivanja politikih elita, uprediv sa "institucionalno obezbeenom milou" u rimskom katolianstvu, o kome pie Veber. Dodue, Veber govori i o "naroitom pomazanju" modernih politikih saveza, ali njihov legitimitet ne poiva na toj posveenosti, ve na "specifinoj veri" (WG: 516) gra ana u njih. Dakle, sociologija vlasti, za razliku od objektivistikog uenja o dravi, bavi se subjektivnim osloncima politikih struktura vlasti. Tako, na primer, "drava" je za Vebera u manjoj ili veoj meri "elini"
39

Upor. W. J. Mommsen, "Max Weber and Roberto Mic hels. An asymmetrical partnership", u: Europisches Archiv fr Soziologie 22 (1982), str. 100-116.
39

78

Socijalna

teorija s ratom

u svom sreditu

aparat, ali istovremeno i "kompleks meuljudskih ve za" (WL: 162). Vlast se svodi na legitimitet, a legitimi tet na veru u legitimitet. Veber tipove vlasti razlikuje na osnovu jednog su bjektivnog kriterijuma, naime prema motivaciji za "ve ru" da neki dati politiki poredak s pravom postoji. Na taj nain on dolazi do "tri ista tipa legitimne vla sti". Vlast moe biti ili 1. racionalna, i poivati na "ve ri u legalitet postojeeg poretka", 2. ona moe biti tra dicionalna i poivati na "svakodnevnoj veri u svetost odvajkada vaee tradicije" i 3. moe biti harizmatska, to jest, poivati na "nesvakodnevnoj privrenosti nekoj linosti za koju se veruje da je sveta, ili da poseduje herojsku snagu ili da predstavlja ideal, a zatim i privrenosti poretku koji je ta linost stvorila, odno sno koji je nastao na osnovu njene objave" (WG: 124). No, to jo ne znai da jedan politiki poredak postoji samo zato to se veruje u njegov "legitimitet". Postoje mnogobrojni nenormativni, utilitaristiki motivi za po slunost i Veber njihov znaaj veoma ceni. Mnogo se "poredaka", kao i drava u kojima oni postoje, reprodukuje na dnevnoj bazi a da se nijednom ne postavi pitanje etike saglasnosti onih koji u njima uestvuju. To vidimo i u sledeem citatu, a citat je inae i primer "objektivnog" govora kojim se Veber esto slui:
40

Veber smatra da stabilnost jednog politikog poretka u osnovi zavisi od toga koliko je "vezan za privredu". Upor. Schluchter, Religion und Lebensfhrung, Knjiga II, a.a.O., str. 544.
40

Uvod u Maksa Vebera

79

"Ako pod 'poretkom' nekog saveza mislimo na sve injeniki utvrdive pravilnosti u postupanju, koje su karakteri stine, ili su nuni uslov, za faktiko odvijanje zajednikog delanja koje ga konstituie, ili je pak pod uticajem tog dela nja, onda je 'poredak' samo u minimalnom delu posledica orijentacije prema 'pravnim normama'. U meri u kojoj su maksime uopte svesno orijentisane prema 'pravilima', i ne izviru iz puke, tupe 'navike', one su delom maksime koje spadaju u 'obiajnost' ili 'konvenciju', a esto su u najveoj meri zapravo maksime subjektivnog ciljno-racionalnog de lanja u vlastitom interesu svakog uesnika; to je delanje na iju efikasnost se i ti uesnici, i ostali, mogu osloniti, esto i bez zadrke. Dalje, objektivno se moe raunati i na delanje specijalnih, pravno jo uvek sankcionisanih postupaka koji vode podrutvljenju, odnosno usaglaavanju i postizanju sporazuma." (WG: 190) Svakako da je snaga normativne, "vrednosnoracionalne" vere odluujua kako za nastanak poredaka vlasti koje istorija poznaje, tako i za njihovo ouva nje u vanrednim okolnostima, pre svega u ratu. Upravo u vanrednim situacijama na znaaju najvie dobija element treeg tipa vlasti: harizma izuzetnog politikog voe. Ovaj tip vlasti ima naroito znaaj i zato to je u njegovom sluaju oigledno da vera u legitimitet ne nastaje spontano, ve putem harizmatskog "misionarstva" od gore. Veri u legitimitet odgo varaju, dakle, tehnike kojima se kod onih kojima se
41

O pojmu harizme upor. tekstove u W. Gebhardt/A. Zingerle/M. N. Ebertz (ur.), Charisma - Theorie, Religion, Politik, Berlin/New York 1993.
41

80

Socijalna teorija s ratom u svom sreditu

vlada budi vera i Veber se ne ustruava da u ovom kontekstu upotrebi jezik teoloke teorije. U Veberovom tipolokom zaotravanju zanimljivi su i pojam vlasti same, i svojevrsno "svoenje" vlasti na motivaciju za vladanje i poslunost. Panje je vredno najpre da Veber vlast ne smeta samo u sferu politikog. Od politike vlasti "na osnovu autoriteta" razlikuje se ekonomska vlast "na osnovu konstelacije interesa" (WG: 542). Pored ovog horizontalnog ralanjavanja pojma vlasti on uvodi i vertikalno razli kovanje te "vlast" analitiki razdvaja od "moi". Mo je subpolitika, difuzna, dezorganizovana - a pone kad i ona sama stvara dezorganizaciju - veliina soci jalnog ivota koja moe da deluje i u suprotnom pravcu, od dole ka gore, kao i izvan granica, to jest izmeu drava. Tome nasuprot, "vlast" je restriktivno definisana kao "ansa da naredba odreene sadrine naie na poslunost kod onih kojima je upuena". "Vlast" je istovetna sa "moi" u tome to "i ona treba da se sprovede slamajui otpor", bez obzira "na e mu poiva ansa da se to dogodi" (WG: 28). Razlika u odnosu na "mo" najpre se tie toga to se "vlast" jae vezuje za "linosti" i to su to linosti koje se precizno mogu "nabrojati". Na osnovu ove definicije jasno je da vlast idealtipski prebiva unutar saveza, a ne izmeu saveza i anonimnog naroda. ta jo pada u oi na ovim odredbama? Najpre nji hov renik - sve one govore o verovatnoi. Politika vlast nije ishod onoga to se stvari dogaaju u skladu sa izdatim naredbama ili uredbama. Kada bi to bio

Uvod u Maksa

Vebera

81

sluaj, onda bi se moglo vladati tako to bi se - kao to to ini Mali Princ iz bajke - uvek nareivalo upravo ono to bi se i onako dogaalo, recimo da Sunce izae svako ujutro. Zbog toga Veber vlast naziva "ansom", naime ansom da e poslunost postojati i pod kontrafaktikom pretpostavkom da postoji pokuaj da se ona uskrati. Vlast je, po Veberu, ansa da se oekivano ponaanje izazove i onda kada su kod onih kojima je naredba upuena na delu pobunjenike preference. Ovo bismo mogli da pojasnimo na jednom primeru. Pretnja policajca da e pucati ukoliko bude prinu en, upuena naoruanom oveku koji se nalazi zaba rikadiran u kui okruenoj policijom, signalizira od nos vlasti samo ukoliko taj ovek eli neto drugaije od policije (recimo novac ili da pobegne), i ta njegova preferencija nije samo prividna. Ukoliko taj ovek, kao to se u poslednje vreme povremeno dogaalo, eli jedino da pogine od metka koji e policajac ispali ti (to je sluaj koji kriminolozi nazivaju "suicide by cop"), onda ovlaenja kojima u takvoj situaciji polici ja raspolae na osnovu poretka vlasti, postaju potpu no besmislena. I to nije sve: policija, kao nosilac legi timne fizike sile, primorana je da postupa protivno svojim preferencijama. Umesto da pomogne da se po tvrdi jedan poredak, ona protiv svoje volje pomae da se zadovolji jedna potpuno individualna, neoekivana i protiv poretka usmerena tenja. Ovakvi, pomalo neobini primeri mogu nam po moi da objasnimo da Veberovo razmiljanje o "real nosti" vlasti polazi od praktinih mogunosti. Ove

82

Socijalna teorija s ratom u svom sreditu

su, pak, u iskustvu delatnih osoba izrazito "realne" realnije od takozvane objektivne stvarnosti koju ni kada ne moemo u potpunosti osvetliti. Tako smo, dakle, stigli do tvrdnje da vojno ili biro kratsko ovlaenje da se izdaju nalozi ini "idealan tip" vlasti. Reklo bi se da Vebera u ovoj stvari moemo op tuiti za dvostruki redukcionizam. Kao prvo, on poli tiku vlast, koja je organizovana u modernu birokrat sku dravu, subjektivira i svodi na osnove za legitimi tet; kao drugo, ini se da on vlast, na kraju, usko shva ta kao nasilno sredstvo moi. U ovom kontekstu eleo bih da skrenem panju na to kako je Veberova politi ka teorija "centrirana oko rata". U tome se on opire glavnoj struji miljenja u drutvenim naukama koja je od Sen Simona preko Dirkema pa sve do Talkota Parsonsa bila orijentisana na optimistiku i harmonijom ispunjenu paradigmu "industrijskog drutva", a rat (to jest radikalni sukob) je proterala iz teorije. Jo u marksizmu, recimo kod Roze Luksemburg ili Lenjina, imperijalistiki rat je pre spoljanji ventil za dravu nego to je njena konstitutivna dimenzija. Kod Vebera je drugaije. Dodue i za njega je rat potpuno nesvakodnevna pojava, ali ipak ini logino stanovite sa koga mnogo toga od Veberove sociologi je postaje razumljivo. Rat nije "otac" svega, ali jeste otac brojnih intuicija koje se mogu nai u njegovoj teoriji i
42

Za ovo uporedi sjajan tekst: Palonen, Max Weber's Reconceptualization of Freedom, a.a.O., str. 523-544 (ovde: str. 536).
42

Uvod u Maksa

Vebera

83

istoriji drutva, no to ne znai da Vebera treba svrstavati u "militaristiku" tradiciju u sociologiji. Ako bismo po kuali da vidimo kome od mlaih mislilaca bi on u tom pogledu mogao biti prethodnik, ona bi se paralela naj pre mogla povui sa Mielom Fukoom koji je u svojim predavanjima uvek iznova ukazivao da se moderna mo mora analizirati ne u pojmovima prenoenja ili ugovora, ve u pojmovima "borbe, sukoba i rata". Ve u ranom tekstu "Socijalne osnove propasti an tike kulture" ("Die sozialen Grnde des Untergangs der antiken Kultur" (SW: 289-311)) Veber rat, i njegove drutvene posledice (recimo na trite robljem), pro glaava za motor u izgradnji klasa i drava u antici.
43 44 45

O "militaristikoj tradiciji" u istoriji sociologije, kojoj su navodno naroit doprinos dali nemaki autori poput Karla mita, Ota Hincea, ali i Maks Veber, govorio je ame riki sociolog Majki Man. Vidi kritiki komentar: H. Joas, "Gibt es eine militaristische Tradition in der Soziologie?", u:
43

isti autor, Kriege und Werte.


44

Studien zur Gewaltgeschichte

des 20. Jahrhunderts, Weilerswist 2000, str. 204-235.


M. Foucault, In Verteidigung der Gesellschaft. Vorle sungen am College de France (1975-76), Frankfurt/M.

2001, str. 32. (u prevodu: Miel Fuko, Treba braniti dru


tvo, predavanja
45

na Kole de Frans 1976. godine,

prevod

Pavle Sekeru, Novi Sad, Svetovi, 1998). Upor. vrlo pounu analizu: J. Deininger, ">Die sozia len Grnde des Untergangs der antiken Kultur<. Bemerkun gen zu Max Webers Vortrag von 1896", u: P. Kneissl/V. Lo
semann (ur.), Alte Geschichte und Wissenschaftsgeschichte,

Darmstadt 1988, str. 95-112.

84

Socijalna teorija s ratom

u svom sreditu

Ali i za politike zajednice u moderni i njihove drav ne i paradravne organizacione forme moe se tvrditi da su na kraju krajeva konstituisane kroz "borbu na i vot i smrt" (WG: 515). Tek u vatri tih borbi javlja se "ugled na kome "poiva moderna pozicija politikih asocijacija" (WG: 516). "Politika zajednica pripada... onim zajednicama u koji ma zajedniko delanje barem u normalnim okolnostima, obuhvata i pritisak, kroz pretnju i unitenje ivota, i one moguavanje slobode kretanja, kako onih koji joj ne pri padaju tako i njenih pripadnika. Od pojedinca se tu trai da ako je potrebno i umre zarad interesa zajednice. Smrt u po litiku zajednicu upisuje svoj specifian patos" (WG: 515). Ove formulacije jasno pokazuju da je za modernu dravu "normalno" da podrazumeva neto to nije ni malo normalno: ugroenost ivota graana, i od stra ne drave i od strane njih samih. Istovremeno postaje jasno da u jednoj taki Veberovo razmiljanje o dra vi, koje koristi analogiju sa ratom, konvergira sa redukovanjem vlasti na subjektivne osnove legitimiteta. Ipak, njegov pojam "politike zajednice" nije sino nim za odnose nareivanja i poslunosti. Politika za jednica poiva na tri elementa: teritoriji, zatim politi koj vlasti na toj teritoriji, to znai monopolu na legi timnu fiziku silu, i tree, institucionalnom regulisanju socijalnih veza tako da nastaje zajedniko delanje.
46

Upor. S. Breuer, Brokratie und Charisma. Zur poli tischen Soziologie Max Webers, Darmstadt 1994, str. 17.
46

Uvod u Maksa

Vebera

85

U Veberovoj sociologiji zanimljiva je uloga koju specifine "pretenzije na legitimitet" dobijaju u defini ciji vlasti i drave: "Dravom treba zvati jedno politi ko preduzee ukoliko njegovo upravljako telo uspeno raspolae monopolom legitimne fizike prisile" (WG: 29). Veber je pred oima imao situaciju pred kraj Prvog svetskog rata, i bilo mu je jasno ta bi znai lo kada bi, na primer, vojnici iz paravojnih formacija masovno privatizovali arsenal oruja, no on ipak nije dravu definisao preko faktikog monopola na silu, ve preko jedne specifine pretenzije: preko (uspeno zadovoljenog) zahteva na legitimno korienje si le. To je mala, ali znaajna razlika. Drava nikada nije aparat koji se moe objektivno opisati, ve se ona po vinuje formuli: drava = upravljako telo plus preten zija na legitimitet. Dravni aparat se moe opisati teh nikim pojmovima, ali presudan je subjektivni "smi sao" koji mu s jedne strane daje politiko vostvo, a s druge graani. To davanje smisla je isto to i vera u le gitimitet, a ova se pak u okvirima teorije delanja moe definisati kao "vezivanje za norme za koje se veruje da su vrednosno-racionalne" (WG: 15). Bez takvog dava nja smisla, zakljuuje Veber na jednom drugom mestu, "itav aparat bi se raspao" (PS: 524). Sada je vano sledee: subjektivnu veru u legitimi tet, koju imaju podanici, raspaljuje "ugled" politi kog saveza, a taj ugled zavisi od znaaja pozicije koju ta drava ima u meunarodnoj areni. "Kao to oda nost fudbalskih navijaa postoji sve dok je tim uspean", pie Rendal Kolins, "tako i odanost podanika

86

Socijalna

teorija s ratom

svom sreditu
47

drave zavisi od njenih pobeda". I obrnuto, "gubi tak ugleda" poveava anse da izbije revolucija. To je jedan vaan aspekt Veberove dijagnoze nemakih re volucija 1918-1919. godine: "Istorija sloma legitimne vlasti koja je (u Nemakoj) po stojala sve do 1918. godine pokazuje sledee: rat je poki dao tradicionalne veze, a poraz je doneo gubitak prestia, i to je dvoje, zajedno s navikom da se sistematski postupa na nelegalan nain, u jednakoj meri dovelo do toga da se voj na i radna disciplina raspadne, a vlast svrgne" (WG: 155). Dakle, vera graana u legitimitet zapravo je su bjektivni odraz zanesenosti politikim vodstvom ko je se "dokazalo" u borbi za navodno krajnje vredno sti. Politika vlast kao takva ne trai legitimaciju, to jest ona ne zavisi od vrednosno-racionalnih motiva za poslunost koje podanici mogu imati. U normal nom sluaju dravna vlast ima oblik birokratske ("ra cionalne") uprave. Takva vlast nije upuena na etiki elan graana, ve samo na uvreenu, "tupu naviku", kako to Veber kae, i na pronalaenje kompromisa izmeu razliitih interesa. Birokratija ureuje i optimizira spoljni aspekt postupanja velikih kolektiva. "Masovna dresura" (WG: 650) celokupnih delova sta novnitva istovremeno je i temelj, i uinak vlasti. Do due, "svakodnevna birokratska vlast" nije u stanju da dopre, tako da kaemo, iza ponaanja individua, i
47

Collins, Weberian Sociological Theory, a.a.O., str. 154

id.

Uvod u Maksa Vebera

87

da manipulie izvorom delanja, subjektivnim aktivi ranjem smisla. Tu se krije jedan zanimljiv paradoks: potpuna birokratizacija jedne zajednice neminovno ima ogranien domet u pogledu politike moi zato to ona nije kadra da individue motivie "iznutra" (WG: 658). Iz Veberove perspektive, politika vetina da se velike grupe vrednosno-racionalno motiviu, da se probudi njihova vera u legitimitet i "oduevlje nje" novim, privilegija je jedino sloja harizmatinih politikih voa. Dakle, sociologija vlasti raspolae konceptom po litiki uinkovite harizme. Taj koncept je kod Vebera neodvojivo povezan s jednim odreenim tipom kriti ke Nemakog carstva, a naroito politiara koji su, poput kancelara Betman-Holvega, slabe voe. No, taj koncept ima i sistemski karakter. Pojam harizmatskog voe nas neizbeno podsea na mrane linosti dvadesetovekovnog totalitarizma, ali prema Veberovoj koncepciji harizmatski voa je neko koga su iznedrile i "podigle" parlamentarizovane politike struk ture. U dananje vreme, pojavljivanju politiki hari zmatinih linosti najvie pogoduju strukture racio nalne demokratije, dok civilne i vojne birokratije u tom pogledu moraju zakazati. Koliko god to nama danas udno izgledalo, povezivanje harizme i parla48

Upor. pre svega Veberov tekst "Parlament i vlada u no vom poretku Nemake" ("Parlament und Regierung im neu geordneten Deutschland"), napisan poetkom 1918. godi ne (PS: 306-443).
48

88

Socijalna teorija s ratom

u svom sreditu

mentarne demokratije ini centralnu taku Veberove teorije. On harizmatsku vlast definie subjektivistiki, preko "nesvakodnevne odanosti... linosti koja pred stavlja uzor" (WG: 124), ali i sam navodi takve uzore, recimo britanskog liberala (i Dizraelijevog suparni ka) Vilijema Gledstona. Dodue, politika harizma je emotivni faktor koji ne deluje posredstvom argumenata nego u izvesnom smislu infektivno, a istovremeno sadri, ako ozbiljno uzmemo Veberova uveravanja, eksplozivnu snagu koja je potencijalno demokratska. Tek parlamentarizacija birokratske drave, i s njom "selekci ja" harizmatskih lidera, omoguava da se prostor koji deli politiku od drutva senzibilizuje za vrednosno-racionalne i etike motive. Tek kada postoji ha rizma, kae Veber, postoje i anse za "antiautoritativno pretumaenje" upravo te harizme, pa time i slobodan izbor politikih voa (upor. WG: 155 i d.). Birokratija cementira ono postojee, ali zato parlamentarizovana harizma ini da politiki pogon postane pristupaan za "sve ono to je pravilima i tradiciji strano" (WG: 6 5 7 ) . Ova razmiljanja me navode na zakljuak da sla bost Veberove sociologije vlasti, a naroito njenih elemenata posveenih teoriji demokratije, ne lei prevashodno u tome to je on bio zloslutni "vesnik" kasnijeg autoritarizma u politikoj teoriji. Dodue, Veberov jezik je u velikoj meri pod uticajem doba u kome je iveo, a povremeno je ak i pomalo ratobo ran, te stoga sugerie mogunost da bi on zaista mo-

Uvod u Maksa

Vebera

89

gao da bude najava onoga to dolazi, ali supstancijalna ogranienja njegove sociologije vlasti zapravo tre ba traiti na sasvim drugom mestu. Ogranienost njegove teorije tie se toga to Veber iznosi pretpo stavku koje su socijalne i ekonomske determinante "istih tipova" vlasti, ali onda ih ne ispituje dovoljno. Vlast u ekonomskoj i socijalnoj sferi se stabilizuje ka da postoje "normalni uslovi" (WG: 574). Ali ti uslovi su Veberu potpuno nezanimljivi budui da se on usredsreuje ne na normalnu reprodukciju, ve na jaanje vlasti putem vere u legitimitet. On se nijed nom nije upustio u detaljnije istraivanje nadaleko uvene pruske birokratije. Umesto toga, zadovoljio se nejasnim instrumentalistikim analogijama koje sistematski potcenjuju skrivenu unutranju dinami ku birokratskog aparata. Slikovito govorei, Vebera zanimaju nesvakodnev ne okolnosti koje e razbiti "staklenu teglu" drutva, a mnogo manje ga zanima socijalna "marmelada" svako dnevnog ivota ("tupa navika") ili birokratski "konzervans" zahvaljujui kome ona moe dugo da se odri. Za ovaj nain gledanja na stvari karakteristian je po jam harizme koji zapravo pripada jednoj specijalnoj teolokoj disciplini, pneumatologiji. Iako Veber tu i tamo harizmu opisuje kao neto to je samo projekci49 50

Nali su se drugi koji su se time bavili. Upor. Tibor Sle, Preuische Brokratietradition, Gttingen 1988. Upor., na primer WG: 682 (o navodno nepogreivoj "objektivnosti" i raspoloivosti birokratije).
49 50

90

Socijalna teorija s

ratom

u svom sreditu

ja koju imaju podanici, taj pojam kod njega ipak sadr i istu onu iracionalnu, spiritualistiku nijansu koju ima jo u Starom zavetu kada se kae, na primer, kako je Samsona savladao "duh Jehovin" (RS III: 103). Po jam harizme je uvek izuzetno koristan kada se raspra vlja o realnim drutveno-istorijskim preokretima i ru enju ustanovljenih struktura zahvaljujui pojavi "upe atljivih" mukaraca ili ena - ali bez elje da se u raspravi ovi procesi zaista i objasne. Pored teorijskih deficita, veberovska sociologija vlasti ima i svoja ogranienja u pogledu istorije. Veber je intelektualni predstavnik perioda u znaku "ci tizen wars" (Majki Man), perioda ija je kulminacija bio Prvi svetski rat, i koji se zavrio 1944-1945. godi ne. Za Vebera problem vie nije zavisnost civilne po litike vlasti od priznanja naroda, ve je problem od nos izmeu vie razliitih elemenata: posledica rata, harizmatskog stila u politici, popularne podrke dr avi i irenja graanskih prava. On je bio meu prvi ma koji su se zalagali za parlamentarizaciju u Nemakoj, i ova je zaista i sprovedena posle Prvog svetskog rata (uz prekid tokom perioda nacionalsocijalizma).
51 51

Upor. na primer, Jakob Katz, Tradition und Krise. Der


Gesellschaft in die Moderne, Mnchen

2002 (prvo izdanje na hebrejskom 1958). Nadovezujui se na Vebera, Kac detaljno pokazuje kako su u srednjoj i isto noj Evropi u XVIII veku ekstremno tradicionalistike insti tucije jevrejske zajednice (kehilla) u modernu gurnule zdruene snage prosvetiteljstva i delovanje hasidskih udotvoraca i ekstatiara.

Weg der jdischen

Uvod u Maksa

Vebera

91

Dodue, proteklo stolee je pokazalo da je rat kraj nje nepouzdan u ulozi babice kada demokratija tre ba da se rodi - rat neminovno izaziva ekonomsku nestabilnost, a ona ima politiki destabilizujue posledice (koje Veber nikada nije isputao iz vida). Osim toga, u nacionalsocijalizmu je "britansku" dija lektiku parlamentarizma i imperijalizma, koju je Veber politiki eleo da uopti, zamenila "nemaka" dilalektika totalitarizma i planiranog genocida.

RAZUM I OSEANJA U POLITICI

U kljunom tekstu Politika kao poziv Veber je postklasino uenje o vrlini formulisao smestivi ga u uslove modernog politikog pogona. Sluaocima moe da bude ubedljiv samo onaj ko je zaista i sam ubeen. "Strast", "oseaj za meru" i "oseaji za odgo vornost" su Veberove ifre za obrasce modernog po litikog postupanja koje je nuno nedosledno i nika da se ne moe potpuno racionalizovati. Politiar u svom nastupu treba da bude veoma motivisan, ali ne i voden privatnim interesima; on treba da pokae oseaj za odgovornost u uslovima kada se dugoro ne posledice onoga to ini jedva mogu i naslutiti; konano, njegovo razmiljanje i postupanje treba da pokae kako je u stanju da dobro proceni situaciju, da se upravlja prema okolnostima, ali da nije oportu nista. Ovi zahtevi, koje nije lako meusobno usaglasiti, zaotravaju se u esto citiran odnos napetosti iz-

92

Socijalna teorija s ratom

u svom sreditu

meu "etike odgovornosti" i "etike ubeenja". Dok politiar orijentisan prema odgovornosti prednost daje uspehu, a ne svojim subjektivnim ubeenjima, onaj ko se dri etike ubeenja, tome nasuprot, po stupa prema merilima vlastitih uverenja i posledice svog delanja preputa sudbini. Iako Veber naglaava ulogu politike "strasti", koja je jedno od obeleja moderne politike, njega komen tatori generalno sumnjie da je bio nepopustljiv u denunciranju uloge emocija u politikoj moderni, te da je govorei o politikim voama i krupnim poli tikim savezima preporuivao racionalistiki menadment emocijama. Jedna teoretiarka je u ovom kontekstu ak govorila o njegovom tipino "maskulinom" neprijateljstvu prema emocijama. Ima li u to me neega? Ve osnovno pojmovno razlikovanje izmeu ciljno-racionalnog, vrednosno-racionalnog, tradicional nog i afektivnog orijentisanja u delanju zaista poka zuje da on afektivno delanje izdvaja, da ga tretira kao ostatak, ili kao faktor koji moe da ometa uspean proces racionalizacije. U svom najistijem obliku,
52 53

derne", u: Zeitschrift fr Politik 49 (2002), str. 424-448. Upor. R. W. Bologh, Love or Greatness. Max Weber and Masculine Thinking - A Feminist Inquiry, London 1990 i A. van Baalen, Hidden Masculinity: Max Weber's Hi storical Sociology of Bureaucracy, disertacija, Universitt
53

Naredne stranice se oslanjaju na odlomke iz: V. Heins, "Politik und Emotion: Von Max Weber zur Zweiten Mo
52

Amsterdam 1994.

Uvod u Maksa Vebera

93

afektivno delanje gotovo da samo sebe ponitava bu dui da nije nita drugo do "razuzdana reakcija na neki nesvakodnevni nadraaj" (WG: 12). Takav po jam emocije je u izvesnom smislu predsocioloki i preputen slikovnom jeziku hidraulike - jeziku za koji su oseanja neto ime se, prema situaciji, puni mo, odnosno praznimo. Srce, reklo bi se, ima svoje razloge, ali njih istraiva zabavljen sociologijom ne poznaje. Iz Veberovih politikih spisa moemo iitati koje su mogue primene racionalistiki potkresanog poj ma emocija. Upadljivo je da se analiza i kritika doba u kome je iveo vrte oko suprotstavljenosti izmeu raci onalnosti i emocija, razuma i strasti. Centralna Veberova maksima kae da se "uspena politika, a naroito uspena demokratska politika... vodi glavom" (PS: 404). Ova maksima je dovela do toga da je u politi kim naukama zaista postalo tabu sistematski se baviti pitanjem kako politike emocije, recimo kolektivna e za osvetom, utiu na politiku. Pretpostavlja se da afektivni faktori postoje u predpolitikom polju i na "ulici", no ne i u zvaninoj politici, a naroito ne u po litici vlastite grupe. U Veberovim tekstovima je mogu e nai mnogo primera takvog tretiranja problema emocija. Njegova politika kritika, naroito ona usmerena na levicu njegovog doba, velikim delom je kritika "afektivne politike". Slino je i sa kritikom nemake monarhije i njenih "literata". Bliska povezanost izmeu naina na koji shvata mase, emocije i demokratiju postaje vidljiva kada Ve-

94

Socijalna teorija s ratom u svom sreditu

ber ideju o hidraulici emocija koje se mogu prazniti direktno, ideju koja je istovremeno i opteprihvaena i racionalistika, prevodi u jednako rasprostranje nu metaforu politikog "pritiska" ulice (PS: 286). Ma se u velikim gradovima i kolektivne emocije ne samo da stoje u odnosu statistike korelacije, ve su to ka tegorije politike refleksije koje se jedna u drugoj ogledaju. Veber vidi kao analogne, i opisuje istim vokabularom, pritisak koji kolektivne emocije vre na politike institucije, i pritisak koji, na nivou individu alne psihologije, emotivni usponi i padovi vre na osetljive nervne preklopnike koji upravljaju racional nim orijentacijama u delanju. Afektivno delanje nije pravo delanje, a emocijama voena "masa" nije u sta nju da dela. Stavie, ona postupa u modusu naviranja, praskanja, rasplamsavanja - i evo opet Veberovih slikovitih izraza koji istovremeno signaliziraju i estinu i neuhvatljivost. Veberova analiza politike je odraz jedne nerazraene teorije o odnosu razuma i oseanja u politici. ini se da njeno jezgro ini predstava kako emocije nisu nita drugo do sile koje, da tako kaemo, naviru iz mranog podzemlja, kako su emocije uzburkana stanja due s kojima moemo da izaemo na kraj je dino uz pomo uma, organizacije i kulture. Kroz celokupno Veberovo delo provlai se ova slika kolek tivnih emocija kao neke vrste bezoblinog parnog pogona u kuitu moderne politike. Meutim, mo gue je nai i indicije o jednom iznijansiranijem poj mu emocija. U tekstu Politika kao poziv, recimo,

Uvod u Maksa

Vebera

95

"strastvena predanost" nekoj stvari jedno je od obeleja koje definie i izdvaja politiare "po pozivu" i dravnike zapadnog tipa. U pismu o radikalnoj levici, upuenom Robertu Mihelsu, Veber kae da '"otrov i u' jesu supstance koje treba visoko ceniti, ali nisu zamena za entuzijazam". Dakle, pre nego to Veberu pripiemo ono i da nas snano uverenje da emocije nisu nita drugo do lapsus u racionalnom delanju, preporuljivo je jo jednom baciti pogled na njegove tekstove. Naznake da je on sam umeo da podriva i labavi tu esto pri sutnu i snanu suprotstavljenost izmeu emocija i racionalnosti, zapaljenih masa i hladnih kalkulant skih elita, najpre se mogu nai u njegovim spisima iz sociologije religije. Naroito u tekstovima o ulozi proroka kod drevnih Jevreja i nastanku hrianstva, napisanim u periodu od 1917. do 1920. godine, mo gu se nai elementi jedne koncepcije koja nije sklo na da kolektivne emocije unapred ekskomunicira kao iracionalne. Veber proroke vidi kao prauzor za modernu "demagogiju" - a demagogija je pojam koji igra kljunu ulogu u njegovim razmiljanjima o de mokratizaciji Nemakog carstva posle Prvog svetskog rata. Jevrejski proroci, koji su bili ljudi bez zaposlenja, i izrazito neprijateljski raspoloeni prema magiji, ljudi poput Amosa i Jeremije, stvorili i su, i irili - za razliku
54

Pismo Mihelsu od 1. februara 1907. u: Briefe 19061908 (MWG II/5), Tbingen 1990, str. 242.
54

96

Socijalna

teorija s ratom

u svom sreditu

od svetenika u njegovo d o b a - elemente g e n u i n o okcidentalne etike. Na Vebera su starozavetni proroci, ti "strastveni ljudi koje je Izrael iznedrio" (RS III: 342), ostavili jak utisak zbog siline emocija koje su bile ukljuene u izgradnju ranih formi praktinog raciona lizma. Ne odbacujui emocije kao sirovu formu motivacionih energija, Veber se ovde okree o n o m e to po pravilu ini temelj profetske politike i secira osetljivu ravnoteu izmeu apstinencije od sveta, laike askeze i n a d e u smak sveta. Na slian nain on pokuava da opie specifian profil racionalnosti koja se krije u p r o p a g a n d n i m aktivnostima Isusa iz Nazareta i hrianskih apostola. Tako Veber Isusove "raspaljujue govore" (RS III: 403) protiv fariseja, i p r o p a g a n d n u tehniku koju je kasnije koristio sveti Pavle, tumai kao medije za stvaranje izrazito ciljno-racionalno usmerenih drutvenih institucija. U okviru ove i slinih detalj nih analiza Veber ne pokazuje sklonost da emocije, i emocijama nabijen nain govora, vidi kao p u k u smet nju racionalnim politikim procesima. U javnim proroanstvima starozavetnih laikih propovednika njega ne zanima samo to kako su o n i doprineli stvaranju racionalne z a p a d n e etike u o p t e uzev, nego, r e k a o bih, zanima ga i njihov specifian doprinos izumevanju m o d e r n o g tipa politiara i "de magoga". Upravo n o v o o d r e e n j e o d n o s a politike, racionalnosti i emocija, koje se ne iscrpljuje u steril55

Upor. Schluchter, Religion und Lebensfhrung, Knjiga II, a.a.O., str. 138.
55

Uvod u Maksa

Vebera

97

nom suprotstavljanju, omoguava nam da mnogo to ga zakljuimo uporeujui studije o judaizmu i poli tike tekstove koji su napisani u isto vreme. Ovde u se ograniiti na samo nekoliko kratkih naznaka. Naroiti istorijski znaaj jevrejskih proroka pre iz laska iz Egipta Veber vidi u tome to su ti proroci bili prvi koji su delovali samo u mediju emotivnog govo ra otkrovenja, i izvan postojee hijerarhije, a cilj im je bio da stvore svest o stanju u zemlji i o nunosti moralnog preobraaja. Za razliku od onih otmenih proroka i duhovnih voa u antikoj Grkoj, jevrejski proroci su bili "socijalni sluajevi", skitnice i ljudi bez javne pozicije, na koje se podozrivo gledalo u gradudravi Jerusalimu. Oni su bili prvi politiki demagozi na jednoj od raskrsnica na posebnom putu okcidentalnog razvoja. O Amosu Veber kae: "Kada je ovaj prorok rekao da e se gnev Boji spustiti na Izrael zato to se tu pokuava stati na put proricanju, to ni je bilo nita drugaije od toga kada moderni dema gog zahteva slobodu tampe" (RS III: 285). Utisak ka ko su, retrospektivno gledano, proroci u izvesnom smislu bili moderni, ima svoj temelj u njihovim neo binim postkonvencionalnim nastupima, kao i u nji hovim, uprkos svemu, strogo trezvenim motivima: "Nepripitomljena svetenikim ili stalekim konvencija ma, nimalo umerena bilo asketskom bilo kontemplativ nom samodisciplinom, arka strast proroka je kiptela i u njima otvarala sve ponore ljudskog srca. A ipak, uprkos svoj toj ljudskosti, od koje ti titani svetih kletvi nisu mogli

98

Socijalna teorija s ratom

u svom sreditu

da se oslobode, nije njihova linost, ve stvar samog Ja hve, strasnog Boga, bila ona koja je suvereno komandovala svim divljim besovima" (RS III: 286 i d.) Veber potoni naglaava veliku linu i unutranju nezavisnost proroka koji su u isti mah bili i psihiki labilni i - to je veoma zanimljivo - neomiljeni kod "mase slualaca" (RS III: 293, 307). Emotivnost izrazi to razdraljivih religijskih ekscentrika nije delovala zarazno, naprotiv, mase uglavnom nisu bile ganute, nije ih bilo mogue pokrenuti i tako su gurale proro ke niz spiralu sve mranijih proroanstava o katastro fama. Ukupno uzev, "slobodno emotivno proricanje" (RS III: 285) deluje kao veliki antiki neprijatelj ranobirokratskih i vojnih poredaka kakvi su vladali u tadanjim helenskim dravama i u velikim silama Egiptu i Asiriji. Staroegipatska robovlasnika drava je Veberu posluila kao inspiracija za Veberovu meta foru u kojoj postoji kombinacija tri zla, nekoritrolisanih inovnika, monarhije i socijalizma ("kavez poslu nosti"), metaforu koju koristi da bi dao dijagnozu svog vremena; paralelno s njom, meutim, politika proroanstva jevrejskih ekstatiara nude pozitivnu suprotnu sliku koja se moe tu i tamo nai u njego vim politikim spisima. Unutranja nezavisnost, "slo boda da se bavi ime eli", i strasno zauzimanje za stvar ine proroka prototipom modernog, za dema gogiju obdarenog politiara, a po svojim drugim svojstvima, naroito po neumoljivom pesimizmu u

Uvod u Maksa Vebera

99

pogledu ostvarenja ciljeva, prorok je slian dana njim ekolokim apokaliptiarima i intelektualcima koji se upliu u politiku. I ove poslednje pogaa emotivna ravnodunost masa u pogledu stvarno ili navodno preteih katastrofa: "Oni vide svet kao pun nesrea i onda kada je on obasjan punim sjajem sun ca prividne sree" (RS III: 319f). Tako se u uznemiru juem, racionalno-emotivno hibridnom liku antikih jevrejskih proroka ukrta ono to je zaista njihovo svojstvo i ono to im se pripisuje, ukrta se ono to je u politikoj moderni odvojeno jedno od drugog, a pri tom, kao to u pokazati u narednom koraku, te dve strane nisu u jednostavnoj opoziciji. Ove Veberove tvrdnje mogu se razumeti samo u svetlu njegove politike dijagnoze vremena, a da bi ona postala jasnija, treba pogledati njegova istraiva nja u okviru istorije religije. Carska, a potom i revo lucionarna Nemaka koju je Veber posmatrao bila je u vrstom stisku epidemija afektivnosti, raspaljenih demagogijom, koje su zahvatile mase stanovnitva, emotivno razdraljivog zbog ratnih nestaica i odrica nja. Poetkom 1920. godine Veber pie da e u Nemakoj biti nemogue voditi racionalnu politiku "sve dok luaci - i s leva i s desna - mogu da teraju svo je". U kratkom periodu dok je sam bio politiki an56

Zapisi (navodno "politiki") od 19.1. [1920. godine o sluaju grofa Arko], u: Zur Neuordnung Deutschlands.
56

Schriften

1988, str. 273-

und Reden

1918-1920

(MWG

1/16),

Tbingen

100

Socijalna teorija s ratom

u svom sreditu

gaovan, sam Veber je rado posezao za demagokim stilskim sredstvima da bi izrazio to svoje gledite. Ta ko je u mesecima neposredno posle revolucionarnih dogaaja od novembra 1918. godine u mnogo gra dova nastupao kao istaknuti i reiti izborni agitator novoosnovane liberalne Nemake demokratske par tije. Ovi javni govori, ije su odlomke izvetai zabeleili, veoma podseaju na neumerene izlive besa starozavetnih proroka: "Pored unitavanja privrede revolucija na savesti nosi i raspad nae vojske. To to mi danas ne moemo ni jednu jedinu diviziju da poaljemo protiv Poljaka, za to treba da zahvalimo ovoj revoluciji. Svuda vidimo samo prljavtinu, otpad, ubre, nedolinost, i nita drugo. Libknehtu je mesto u ludnici, a Rozi Luksemburg u zoolokom vrtu" (MWG 1/16: 441)
57

Ovakve demagoke kletve nisu u suprotnosti sa Veberovim racionalnim pojmom politike. Stavie, nee mo shvatiti centralnu poentu ovog pojma politike uko liko previdimo pozitivnu ulogu koju Veber u osnovi daje demagogiji - a time i kondicioniranoj i polarizujuoj emotivnosti - upravo u politikoj moderni. U tom sklopu je zanimljivo kako se Veber suprotstavlja tvrdnji pristalica Carstva da demokratizacija Nemake znai pobedu kratkovidih masa nad duhom prosveeDas Karlsruher Tagblatt, iz koga je ovaj parafrazirani govor od 4. januara 1919. godine preuzet, na ovom mestu je ubacio redakcijski komentar "gromoglasno odobravanje".
57

Uvod u Maksa Vebera

101

nih elita, pa tako i pobedu "emotivne nad racionalnom politikom" (PS: 403f). U tekstu koji se pojavio decem bra 1917. godine, "Izborno pravo i demokratija u Nemakoj" ("Wahlrecht und Demokratie in Deutschland") Veber iznosi dva argumenta protiv takvog izjednaava nja naroda, emocija i politike iracionalnosti. Kao prvo, potrebno je locirati kolektivne politike emocije u socijalnom prostoru. Opasna oseanja se mogu iriti kao zaraza samo kroz odreene grupe sta novnitva koje postoje u odreenim naseljenim pro storima (poput modernih velikih gradova) i za koje su karakteristini odreeni kulturni i klimatski uslovi. Veber smatra da su fabriki radnici manje podloni promeni raspoloenja nego "kafanski intelektualci" i oni koji "bogu kradu dane", naroito kada se ovi drugi nau u velikim gradovima poput Rima ili Pariza (PS: 287). Na slian nain Veber polemie protiv monarhi stikih i pangermanskih intelektualaca u Nemakoj. Kao drugo, kada je re o carskoj Nemakoj pred kraj Prvog svetskog rata treba obrnuti shemu koja go vori o nerazumnim masama i razumnim elitama. Spoljna politika Nemakog carstva, kojom su vladala ovinistika oseanja, stoji, smatra on, u upadljivom kontrastu sa mirnom spoljanjom politikom Velike Britanije, koja je bila orijentisana prema dugoronim ciljevima i koju on buduoj nemakoj eliti preporuu je kao uzor. U jednom delu teksta "Parlament i vlada" ("Parlament und Regierung") Veber ak ide tako dale ko da budue uspostavljanje i jaanje liberalno-demokratskih struktura u Nemakoj proglaava za problem

102

Socijalna teorija s ratom u svom sreditu

koji je u svojoj sutini emocionalno-politiki. Imajui u vidu "eksplozije" politikog nezadovoljstva koje, ka ko on veruje, treba oekivati, Veber se zabrinuto pita "da li e te eksplozije opet raspaliti dobro poznat i e sto prisutan strah posednika, i da li e stoga emotivna posledica besciljnog gneva masa imati isto tako emoti van, i isto tako besciljan kukaviluk graana" (PS: 405). Ovde vidimo kljuni motiv politike kritike emocija, kritike koja nije okrenuta protiv irokih masa stanovnitva, ve protiv tada vladajue elite. Oba argumenta su u sutini defanzivna zato to socijalni domen dezorganizovanih politikih emocija vie nisu mase kao takve, ve delom i elite, a delom i neukorenjeni slojevi urbanog intelektualnog proleta rijata. Ovi argumenti sistematski ukazuju na para doks birokratske racionalizacije: vlast inovnika, koja nije pod kontrolom parlamenta, najbolje se slae sa hirovitom monarhijom (ili slinim poretkom) i jav nim mnjenjem u kome dominiraju "lepi duhovi" skloni politiziranju. Sve do kraja 1917. godine Veber se dri uglavnom defanzivno kada u okviru teorije demokratije razma tra kako locirati problem emocija, ali ve pola godine kasnije iznosi novi niz argumenata koji sada na pozi tivan nain povezuju politiku demokratiju i kolektiv ne emocije. "Demokratizacija i demagogija idu zajed no" kae se kategoriki u tekstu "Parlament i vlada" (PS: 393). Ovom jakom tezom Veber se vie ne brani od neprijateljstva prema demokratiji, koje gaje antizapadno raspoloeni monarhisti i ultranacionalisti pozi-

Uvod u Maksa Vebera

103

vajui se na kritiku emocija, ve on njihovu tezu preo kree u vrednosnom smislu: liberalna demokratija je, kae on, poeljna koliko i njeno nevaljalo i tvrdoglavo usvojene, demagogija. A kada demokratija i demago gija idu ruku pod ruku, onda nema demokratije za padnog tipa bez jedne specifine vrste emotivnosti u javnoj sferi. Vidimo, dakle, kako se lomi elini racionalizam nepomirljivog suprotstavljanja razuma i emocija, i ka ko ga polako zamenjuje model zapadne moderne u kome emocije ne pripadaju samo pravno zatienoj sferi privatnosti, ve imaju svoje mesto i u javnom prostoru. U moderni u kojoj se stanovnitvo vie ne moe tretirati kao pasivan objekt kojim drava upra vlja, emocije su nezaobilazan fenomen u javnosti i one se ne mogu pripitomiti tako to e se sa zvaninih mesta upuivati pozivi na razum. Kao to racionalni parlamentarizam mora da u ahu dri racionalnu birokratiju, na slian nain bi, ini se da Veber preporuu je, trebalo da se politike strasti proiste dobro doziranim suprotnim strastima. Ako dalje pratimo njegove natuknice, stii emo na kraju do slike jedne moder ne demokratije u kojoj zvaninici i politiari, "sluajni demagozi" sa visokom street credibility, "demagogija tampe" iji su nosioci kolovani novinari, kao i profetski nastrojeni intelektulaci ine donekle stabilan protivteg javnim emocijama, kao i uincima moi koji iz njih proizilaze. Na monopolistiku instrumentalizaciju kolektivnog resantimana treba reagovati plurali zmom onih koji obrauju emocije. Praksa odabira po-

104

Socijalna teorija s ratom u svom sreditu

litiara u naprednim liberalnim demokratijama moe se uzeti kao potvrda ovog gledita. Danas se naporima da se izgradi medijska harizma modernih politiara suprotstavljaju razliite tehnike koje omoguavaju demitologizaciju, pravljenje karikatura i smanjivanje ugleda putem sarkazma i razotkrivanja skandala, a to je neto to se ne moe iz jednog centralnog mesta kontrolisati. Takva igra izmeu izgradnje imida jed nog politiara, i polemikog dovoenja u pitanje tog imida, lei na liniji Veberovog razmiljanja koje upra vo na nain takve igre eleo da opasnost od velike, re volucionarne eksplozije afekata transformie u mirni proces napretka. Nije sporno da Veber pri tom nije u teoriji demokratije na zadovoljavajui nain razreio paradoks aktiviranja i instrumentalizacije "masa". Ipak, kod njega se moe nai razmiljanje o tome ka ko mase posredstvom institucija mogu da utiu na sa me sebe i o moduliranju kolektivnog oseajnog ivo ta, razmiljanje koje pomae da se problem emocija proisti od zaostalih konotacija bestijalnog, infantil nog ili femininog.
58

Telo i dua u kapitalizmu


Pored dualizma razuma i emocija, u Veberovoj konceptualizaciji kapitalizma zanimljiv je i pojmovni
58

Lausanne 1983, str. 181.

Upor.

P. Ansart, La gestion des passions politiques,

Uvod u Maksa Vebera

105

par telo i dua. Na osnovu dosad reenog, jasno je da "nain ivljenja" za Vebera nije isto duhovna veli ina. U sociologiji religije postoji za to jedan dobar sinonim: "psihofiziki habitus" (RS I: 518). Kada Ve ber govori o "religijskom utemeljivanju" (RS I: 202f), onda objekat tog utemeljivanja nisu ni "privreda" niti "drutvo", ve su to odreene etike. S druge strane, on je, slino kao i Marks, veoma zainteresovan za razotkrivanje na kojim to "ekonomsko-sociolokim osnovama" (WG: 756) poivaju institucije koje ine nadgradnju. U ovom pogledu, dakle, nije mogue ustanoviti veliku razliku izmeu njih dvojice. No, upadljive razlike se mogu nai u teoriji klase, naroito u odreenju radnike klase. Kod Vebera je "klasi" nadreen "klasni poloaj" individua, a ovaj je, opet, za razliku od toga kako je definisan u marksi zmu, direktan razultat "trinog poloaja", to e rei da proizilazi iz tipinih ansi za sticanje dobara, te iz posledinih ivotnih izgleda. "Klasa" je za Vebera zbirni pojam za istovetne klasne poloaje. Iz injeni ce da ih karakterie isti klasni poloaj (poloaj na tr itu ili "ekonomski interesi") ne sledi da su klase od mah i "zajednice", ili da kao zajednice delaju. Jedno naizgled slino razmiljanje poznavao je stariji mark sizam, on je naime razlikovao "klasu za sebe" i "klasu po sebi", te je posledino propagirao dolaenje klase samoj-sebi. Pri tom se samorazumljivim smatralo ka ko e radnika klasa, jednom kada dostigne svest o
59 59

O Veberovoj teoriji klase vidi WG: 177-180, 514-540.

106

Socijalna teorija s ratom u svom sreditu

vlastitim objektivnim interesima, poeti da koristi svoj revolucionarni potencijal i dii se protiv kapitali zma. Veber je u jednom pogledu vei determinista od predstavnika ove varijante marksizma utoliko to on polazi od pretpostavke da u "svakodnevnim" okolno stima individue znaju svoje stvarne interese, i po nji ma se u svom delanju upravljaju. On smatra da je nuno promaen pokuaj da se na toj ravni oktrojie "lana svest". Ipak, njemu smeno deluje strah od "crvene utvare", strah koji je spopao toliko mnogo pripadnika njegove klase u vilhelmovskoj Nemakoj. Upravo zato to se ne nalaze u sutinski protivrenom odnosu prema buroaziji, radnici moraju - kroz parlamentarizaciju drave - da uzmu uea u poli tikoj moi. "U jednoj vanoj taki: u pogledu interesa za racionali zaciju privrede, interes radnitva je, uprkos svim drutve nim suprotstavljenostima koje meu njima postoje, podu daran interesu preduzetnika koji u organizacionom smi slu stoje iznad njih; i jedni i drugi imaju identian interes za ouvanje poloaja koje njihova nacija zauzima u svetu identian moda ne u svim detaljima, ali svakako u princi pu, i pri tom direktno suprotstavljen interesu svih slojeva koji ive od rente i svih njima srodnih zagovornika eko nomske stagnacije" (PS: 251). Ako u drutvu postoji neka osnovna protivrenost, onda ona za Vebera nije protivrenost izmeu kapitala i rada, ve izmeu produktivnih i neproduk-

Uvod u Maksa Vebera

107

tivnih naina sticanja, to jest izmeu grupa stanovni tva koje su preko toga definisane. Stoga je Veber, za razliku od velikog broja njegovih savremenika, bio protiv carina koje tite pruski agrarni lobi, kao to je bio i za povezivanje Nemake sa svetskom privre dom, a osim toga i za izbegavanje rata sa Engleskom - on je, takorei, bio rani pristalica "globalizacije". Pri tom je njegovo miljenje u svakom trenutku obeleeno protivrenou izmeu "investicionog kapita la" i "imetka na osnovu renti", racionalnog kapitali zma preduzetnitva i kapitalizma koji je pljakaki i koji se odrava politikim sredstvima. Veber govori o "protivrenosti dubokoj kao provalija" izmeu razli itih "uverenja" koja su konstitutivna za te dve vrste sticanja vika proizvoda (PS: 253), ali takoe i o "dvostrukoj prirodi" kapitalistikog mentaliteta. Biro kratski kapitalizam svakodnevice je proet kapitali zmom nabijenim harizmom u ijem centru nije zara ivanje, nego bukvalno "lov" za ekonomskom dobiti, te se stoga u njemu formiraju grupacije koje samo "jure za plenom" (WG: 659), a to, kao to danas zna mo, moe da razori celokupno drutvo. Kada se pogleda sa stanovita teorije drutva, uoavamo da ova protivrenost izmeu profita i renO Veberovim nazorima u vezi sa privrednom politi kom vidi zanimljiv lanak: G. Roth, "The Near-Death of Li beral Capitalism: Perspectives from the Weber to the Polanyi Brothers", u: Politics & Society 31 (2003), str. 263282, naroito str. 268.
60

60

108

Socijalna teorija s ratom u svom sreditu

te pokazuje kako Veberov koncept podrutvljenja ide na dva koloseka. Ciljno-racionalna "razmena" na tritima nije jedini isti tip modernog podrutvljavanja. "Potrinjenje" je pomognuto podrutvljenjem, koje je istog ranga i koje se odvija kroz organizacije u obliku "saveza sa odreenim ciljevima" i "saveza ba ziranih na ubeenjima" (WG: 22). Ovi opet mogu, kao to su to inile protestantske sekte, da ponude etiku podlogu onome to se na tritima odvija, ili pak mogu, po uzoru na mafijaka udruenja, da obezbeuju privilegije koje su bazirane na sili, i koje vode prisvajanju renti a ne stvaranju profita. Veber nije verovao da bi u njegovo vreme mogao da zavlada mafijaki kapitalizam, ali on zato paljivo posmatra kako se konsoliduje "organizovani kapitali zam". Pod ovim austrijski socijaldemokrata Rudolf Hil ferding, koji je i skovao izraz 1915. godine, razume ubrzanu izgradnju kartela, koncerna i sindikata, birokratizaciju razliitih udruenja i velikih preduzea, iz gradnju intervencionistike drave kao i, to je dosta vano, sklapanje pakta o produktivnosti izmeu dve velike proizvodne klase u drutvu. Veber posledice tog pakta, ije postojanje je dijagnostifikovao jo dok je ovaj bio u zametku, ocenjuje kao krajnje ambiva lentne. Demokratija, kako je on razume, jeste upue na na dobrovoljnu alijansu izmeu klasa ali, sa druge strane, "delovanje materijalnih interesa" samo za sebe ne dovodi ni do reforme ni do revolucije, ve do no vog oblika politiko-birokratske vlasti: dovodi do na stanka "kaveza poslunosti" (PS: 63).

Uvod u Maksa Vebera

109

Budui da tako posmatra stvari, Veber ni od bor be niti od saveza izmeu klasa nije oekivao neko dalekoseno politiko osloboenje. To je taka u ko joj se, nema sumnje, najvie razlikuje od politikog marksizma. S druge strane, u oi pada neobina saglasnost izmeu Vebera i italijanskog marksiste Antonija Gramija koji je u belekama Americanismo e fordismo iz 1934. godine hvalio Sjedinjene Drave zato to su tamo zahtevi poveanja produktivnosti postali mera svih stvari i "ivot cele zemlje je uteme ljen na proizvodnji". Veber, kao to smo videli, "kafanske intelektualce" u modernim gradovima denun cira kao profitere i potpaljivae iracionalne politike afekata, a Grami, slino tome, opasnost od "regre sivne" propagande moralne nestabilnosti i seksulanog libertinstva vezuje za one socijalne grupe koje nisu podreene disciplini proizvodnog rada. Gram61 62

A. Gramsci, Quaderni del carcere, Sv. 3, Turin 1975, str. 2146. Ibid., str. 2163- U okviru zapadnog marksizma niko nije odlunije od Gramija raskinuo sa paradigmom svesti, koje su se drali njegovi uglavnom ultraracionalistiki saborci, i umesto toga se fokusirao na ono to je Veberov savremenik Vili Helpah nazvao "nervnim ivotom" drutvene grupe. I u toj stvari je u saglasnosti sa Veberom. Za Helpaha, upor., izmeu ostalog, S. Frommer, "Bezge zu experi menteller Psychologie, Psychiatrie und Psychopathologie in Max Webers methodologischen Schriften", u: Wagner/Zipprian, Max Webers Wissenschaftslehre, a.a.O., str. 239 i d., naroito, str. 251.
61 62

110

Socijalna teorija s ratom u svom sreditu

i, potpuno isto kao i Veber, pravi razliku izmeu izmerive sposobnosti za rad i mentalne sklonosti da se radi, te u tom kontekstu pledira za nove, u minimal noj meri represivne instrumente za upravljanje nad onima koji rade u proizvodnji, instrumente koji reguliu ne samo spoljanje ponaanje radnika, ve i njihove moralne motive i njihova ubeenja. Kao i Grami, Veber eli da razmontira "indivi duu" klasine nacionalne ekonomije kako bi na sve tio dana izneo odnose izmeu vlasti i samokontrole, odnose koji tu individuu zapravo konstituiu. Kapita lizam, a naroito onaj "organizovani", ne poiva na prosto na ekonomskom delanju individua, ve na "preduzeima orijentisanim na zaradu", organizovanim kao "ustanove" (WG: 53, 28). Nakon studija pro testantizma, Veber se uglavom bavio analizom samokonstituisanja zapadnoevropskog i severnoamerikog graanstva, kao i njegove specifine ekonomske etike; ak i onda kada bi povremeno pomenuo rad nike i radnice (kao, na primer, one nemake "devojke pijetistike provenijencije", koje rad posmatraju kao cilj po sebi i, s tim u skladu, pre dobijaju "povi enje nadnice" (RS I: 47) nego njihove koleginice ko je su katolkinje), to je bilo u tom kontekstu. Pitanjem kako zaista stoji sa ekonomskom etikom radnike klase Veber se bavi tek neto kasnije, u okviru iroko postavljenog projekta Saveza za socijal nu politiku, projekta pod radnim naslovom "Ispitiva nje selekcije i prilagoavanja radnika razliitim gra nama krupne industrije". Iz tog projekta su proizala

Uvod u Maksa Vebera

111

dva Veberova teksta,"Metodoloki uvod" ("Methodo logische Einleitung") (1908) i studija "Psihofizika in dustrijskog rada"("Zur Psychophysik der industriel len Arbeit"), iji poslednji deo je objavljen septembra 1909. godine u Archiv fr Sozialwissenschaft und Sozialpolitik. Veber otvoreno kae da pitanja kojim se bave on i njegove kolege zahvataju samo "jedan deo socioloke analize moderne krupne industrije". Cilj ispitivanja je, kae Veber, da se pokae "kakvo je kulturno znaenje procesa razvoja kroz koji krupna industrija prolazi pred naim oima" (SS: 59). Dakle, njegovu panju je opet zarobio "duh" kapitalizma, ali ovaj put je otrica ispitivanja drugaije usmerena nego u sluaju studije o protestantizmu. Dok je u Protestantskoj etici pored ostalog bilo rei o tome kako neki naini ivljenja uti u na izgradnju modernog kapitalizma, sada je vano utvrditi koje to "specifine uticaje" ima "aparat" mo derne krupne industrije "na ljude i njihove 'stilove i vota'". Utoliko to je zaista "promenila duhovno lice ljudskog roda skoro do neprepoznatljivosti, a i dalje e ga menjati" (SS: 60), industrijska tehno-struktura je, posmatrano iz Veberovog ugla, centralni predmet sociolokog istraivanja. Kljuni znaaj industrije i tehnike, koji se u literaturi o Veberu esto previa, dodatno je uvean jednom
63 63

len Handelns, Stuttgart 1981, str. 168 i d.

Seyfarth

Upor., meutim, Gerd Schmidt, u: W. M. Sprondel/C.

(ur.), Max Weber und die Rationalisierung sozia

112

Socijalna teorija s ratom u svom sreditu

poentom vezanom za teoriju klasa. Veber je posmatrao socijalne posledice treeg talasa industrijalizacije koji je u Nemakoj od 1890. godine poeo u hemijskoj in dustriji, elektroindustriji i proizvodnji maina, i doveo do heterogenizacije i distanciranja graanstva od tra dicije, naroito do odvajanja "poseda" i "obrazovanja". Posledino je i buroazija izgubila svoj herojski imid i postala zavisna od industrijskih "aparata" koje je stvorila, i stoga prestala da bude ona koja asimiluje proletarijat (recimo u jedan protestantski radni etos), i poela ona sama da prihvata proleterski mentalitet: "Ali moderni proletarijat, je isto kao i iroki slojevi zai sta moderne buroazije, ima specifian odnos prema reli giji - ravnoduan je, ili pak religiju potpuno odbacuje. Za visnost od vlastitog uinka kod njih je potisnuta ili pak dopunjena sveu o zavisnosti od isto drutvenih konste lacija, ekonomskih konjunktura i zakonski garantovanih odnosa moi" (WG: 295f). Veber eli da otkrije da li moderna teka industri ja moe bez etike i koliko se radni moral moe zameniti spolja kontrolisanom radnom disciplinom. Preciznije, on eli da ispita da li je radnika klasa uje dinjena ili razjedinjena, u kojoj meri se industrija emancipovala od zanatskih i moralnih "kvaliteta svo jih radnika", u kojoj meri "'standardizacija' proizvoda povlai standardizaciju radnika", kakvu ulogu igra "zadovoljstvo radnika" i, konano, kako svi ovi fakto ri utiu na duu i telo, to jest na "psihofizika i karakteroloka svojstva radnitva" (SS: 14 i d.).

Uvod u Maksa

Vebera

113

Termin "psihofizika" je skovao Gustav Teodor Fehner (1801-1887), koji je smatrao da odnos izme u tela i due nije kauzalan, ve da meu njima po stoji tesna "funkcionalna veza". Tek onaj ko, kao Veber, prihvata tu pretpostavku, moe verovati da "preoblikovanje fizioloke upotrebe radnika" (SS: 18) u okviru ubrzanog procesa industrijalizacije ima da lekoseno kulturno dejstvo. Veber shvata - da kaemo to zaotreno - radnika kao socijalnu i politiku figuru budui da polazi od njegovog "psihofizikog aparata" (SS: 62). Samo se ti me moe objasniti strpljenje i priljenost s kojom se Veber probija kroz brdo eksperimentalnopsiholoke, antropoloke i psihofizioloke literature kako bi kon cepte "umora", "okrepljenja", "vebe" i "navike" prou io u vezi sa promenjenim uslovima rada u industri ji. Ovaj rad u oblasti "sociologije industrije" smeten je u kontekst koji je najbolje oznaiti imenom ame rikog inenjera F. V. Tejlora. Tejlorovi temelji "na unog upravljanja preduzeem" poivaju na preci znim merenjima ("time-and-motion studies") koja omoguavaju racionalizaciju u potronji snage kojom radnik raspolae. Ova istraivanja su u Nemakoj po znata ve negde oko 1907. godine, ali o njima se naj vie raspravljalo u dve godine pred poetak rata.
64 65
64

1889), ur. von W. Wundt. Upor. J. Kocka, "Industrielles Management: Konzepti onen und Modelle in Deutschland vor 1914", u: Viertelja65

Elemente

der Psychophysik,

1.

izd.

1860

(2.

izd.

114

Socijalna teorija s ratom

svom sreditu

Veberova psihofizika se uklapa u ove tokove. Upotre bljive podatke o produktivnosti, i padu produktivno sti radnika, dobiemo, smatra Veber, ako "dugo vre mena kontrolisano posmatramo radnika tokom rada, rukovodei se pri tom unapred poznatom i preci znom tehnikom i fiziolokom analizom zahteva koje maina postavlja pred radnika" (SS: 240 i d.). Veber ne ceni visoko konkretan doprinos istrai vanja koje je sproveo Savez za socijalnu politiku, i to se moe zakljuiti iz jednog priloga u diskusiji iz 1911. godine. No, on odmah dodaje: "Savez sa ovim rezultatima danas stoji na poetku onoga to eli da postigne, a ne na kraju, i morae jo desetine godina da smireno i polako radi na ovoj stvari" (SS: 242). Ipak: sa radom se poelo, i zanimljivo je da Veber poziva mlade sociologe da se "zainteresuju za racio nalizaciju privrede" (PS: 251) i trudi se da od njih na pravi mlae partnere u paktu o produktivnosti koji su sklopili preduzimai i reformatori meu radnici ma. Kako bi se osigurao racionalan tok rada, "mora se poeti od najjednostavnijih elemenata rada", formulie Veber jednu od temeljnih ideja scientific ma nagement. A zatim kae: "Jasno je koliko je ovo pita nje u skladu sa interesovanjima nae discipline..." (SS: 64). Ipak, i u Veberovim prilozima u vezi sa industrij skom organizacijom mogue je pronai demokratsku
hreszeitschrift fr Sozialund Wirtschaftsgeschichte 65

(1969), str. 332-372 (ovde: str. 359).

Uvod u Maksa

Vebera

115

notu. Kao to je nepoverljiv prema autokratiji u dr avnoj sferi, nepoverljiv je i prema autokratiji u preduzeu, to jest prema upravljanju preduzeem koje poiva na jednostranom nareivanju i poslu nosti. Ve 1905- godine, na sastanku Saveza za soci jalnu politiku, on kritikuje "policijski argon" fabri kih uredbi i autoritarni duh nemakih poslodavaca: "Ova gospoda u sebi kriju policajce i to nemaki sta novnik grada manje pita u Nemakom carstvu, to je vie vlast neto na ta on ne moe da utie, to je vie samo objekt dravnike vetine i nita osim toga, to vie on eli da tamo gde je jo pater familias - a to je upravo u veli kom preduzeu - pokae, onima koji su ispod njega, kako on ipak ima ta da kae i kako nije nita gori od drugih. Ovo malograansko dokazivanje je naciju kotalo milione i milione, i loe uticalo na karakter naeg radnog stanovni tva..." (SS: 396f). Socijalni antimilitarizam, koji na ovom mestu uzorno dolazi do izraaja (i koji je samo prividno u protivrenosti sa "centriranou oko rata", karakteri stinu za Veberovu sociologiju) spada meu najjae motive koji se mogu uoiti u njegovom delu. U za kljuku bismo mogli rei da Veber, uprkos nekoliko invektiva proisteklih iz njegovog pesimizma u pogle du kulture, prihvata tejloristiku ideologiju "e i d.iciency" ("efikasnosti"); zatim da on, u saglasnosti sa ka snim reformistiki nastrojenim marksistima poput Gramija, i sa predratnim tivom iz oblasti menad-

116

Socijalna teorija s ratom u svom sreditu

menta, eli da militaristiki model zameni konsenzualnim modelom preduzetnitva; konano, da on veruje u mogunost aranmana u kojem su svi ue snici (radnici i preduzimai) na dobitku. Konano, Veber se pita da li moda postoji eko nomska etika radnike klase, da li bi, na primer, soci jalizam, kao "surogat religije", mogao da "probudi uspavane kvalitete koji bi doprineli efikasnosti radni ka" (SS: 163). Ovde vidimo prve naznake jedne deba te koja se rasplamsala tek u nae vreme, i koja, prevazilazei tejloristiko prilagoavanje radne snage potrebama proizvodnje, cilja i na subjektivitet radni ka i njega eli da uini korisnim sa stanovita organi zacije preduzea. U osnovi, Veber se pokazuje od luan da radnicima ne pripie "privredno delanje" koje nije podstaknuto nekim spoljanjim motivima. ini se, dakle, da se obeanje protestantske etike da e svoje pristalice uiti sposobnim da "vode budan, svestan, bljetavilom ispunjen ivot" (RS I: 117) ne moe uraditi za sve ljude.
67

Ibid., str. 367 i d . Upon, na primer, H. Kocyba, "Der Preis der Anerken nung: Von der tayloristischen Miachtung zur strategischen Instrumentalisierung der Subjektivitt der Arbeitenden", u: U. Holtgrewe u.a. (ur.), Anerkennung und Arbeit, Konstanz 2000, str. 127 i d.
66 67

III SLOBODA I "REALIZAM" Veberova dijagnoza sadanjosti i kritika vremena u kome ivi

"ITAV BIROKRATSKI APARAT JE JEDAN EGIPATSKI MONSTRUM"

Delom na osnovu analiza, delom na temelju ras poloenja koje ga je obuzimalo, Veber moderni svet kapitalizma opisuje kao zatvor i kao "ogroman ka vez". Metafora o svetu kao zatvoru postoji ve kod ekspira kojeg Veber rado citira. Kao to smo videli, Veberu je pre svega vaan "duh koji danas ivi u tom ogromnom kavezu" (SS: 60). A zatim su mu vane i transformacije tog duha. Od kada kapitalizam "poi va na mehanikim osnovama", onaj klasini duh ka pitalizma - "velianstveni racionalizam" (WL: 604f), kako ga Veber dramatino naziva - "pobegao je iz tog kaveza" (RS I: 204). ta nam donosi nestanak tog starog aktivistikog duha graanske epohe? Veber se plai da u takvim uslovima dolazi do osamostaljivanja suprotstavljenih
1
1

Hamlet II, 2, stih 245 i d.

118

Sloboda

"realizam"

ivotnih poredaka i individue su primorane da, du gorono, prave izbor izmeu dva jednako bornirana ivotna stila: "strunjaci bez duha" odjednom su na suprot "hedonistima bez srca" (RS I: 204). Danas so ciolozi govore o alternativi izmeu shematizovanog ivota koji se odvija kroz predvidive pravilnosti, to Veber ilustruje poreenjem sa mainom, i "epizodinog" razumevanja sveta, koje zavisi od struje uvek razliitih nadraaja i "sve prisutno moe da shvati jo samo kao prolazan fenomen". Pretnja od gubitka slobode praena je sve izraenijim oseanjem da smisao ne postoji. Teza o gubitku slobode vezana je za to to organi zacione forme drutvenog delanja, kako u podruju privatnog preduzetnitva tako i u domenu delatnosti drave, postaju birokratizovane. Ova teza ima crtu dramatinosti zato to Veber tvrdi da je "birokratizacija neminovna" (PS: 330), i da se s tim treba na rea listian nain suoiti. On smatra da je prelazak na organizovani kapitalizam praen promenom agregat nog stanja kapitalistikog duha koji je najpre bio u "tenom" stanju, a sada se "stvrdnuo". U ovom kon tekstu Veber je skovao uvenu metaforu "elinog kaveza poslunosti" koja se sa malim varijacijama ja vlja i u sociolokim i u politikim spisima.
2

G. Schulze, Die Beste aller Welten.

Wohin bewegt sich

die Gesellschaft im 21. Jahrhundert?, Mnchen/Wien 2003, str. 357.

Uvod u Maksa Vebera

119

"... Stvrdnuti duh je iva maina koja je izraz birokrat ske organizacije sa njenom specijalizacijom kolovanog strunog rada, njenim ogranienim kompetencijama, pra vilima i hijerarhijskim odnosima poslunosti. Zdruena sa mrtvom mainom, ona je rad zatvorila u kavez one poslu nosti koja nas eka u budunosti, u budunosti u kojoj e ljudi, moda, poput felaha u Starom Egiptu, oseati ka ko ne mogu da se odupru pritisku da se prilagode ukoliko ono to je isto tehniko dobro - a to znai, racionalna uprava inovnika i obezbeivanje uslova za takvu upravu postane poslednja i jedina vrednost koja odluuje o voe nju njihovih poslova" (PS: 332). Oigledno je da su teza o birokratizaciji i teza o gu bitku smisla usko povezane i meuzavisne. Onaj ko ra di kao deo "ljudske maine" (SS: 413), to jest u racio nalno i hijerarhijski organizovanom velikom preduzeu, u dravnoj upravi ili vojsci, taj ima dobre izglede da se pretvori u raf u toj maini i to nezavisno od po zicije koju zauzima i od toga da li je data ljudska mai na organizovana privatno ili dravno. Verovatnoa da e ovek postati samo jedan raf u socijalnoj maineriji raste u direktnoj srazmeri sa opa danjem kulturnih resursa koji pruaju mogunost za izgradnju karaktera, i bez kojih se tim mainerijama ne moe "iznutra" prkositi. Kada se potpuno iscrpu resursi asketskog protestantizma, opisana dilema po staje neizbena i mogue je ili u kavezu poslunosti voditi tuan ivot fah-idiota, ili pobei u nita manje deprimirajui konzumerizam. Veber veruje da se obri si ove nemogunosti da se ivi homogen i smislen i-

120

Sloboda

"realizam"

vot ve mogu nazreti, ali koje objanjenje on daje za to se to dogaa? Na jednom od centralnih mesta u njegovom tekstu on je sklon gotovo funkcionalistikom objanjenju: stari duh kapitalizma se gubi "otkad" (i zbog toga to?) "pobednikom kapitali zmu... taj oslonac vie nije potreban" (RS I: 204). Me utim, nije teko zamisliti da asketski protestantizam postoji i nakon to vie nije potreban kao oslonac ka pitalizmu. Oslonac (taka, proteza) nee prestati da postoji samo zato to se vie nita na njega ne oslanja. No, Veber oigledno polazi od toga da protestanti zam, koji ima funkciju da izgrauje karakter, poinje da se gubi u meri u kojoj kapitalizam vie za njim "ne ma potrebu". On nestaje otprilike onako kako su u to ku evolucije nestale krge kod ivotinja koje su poele da ive na suvom. Pored ovog tumaenja koje nestanak jedne etiki nadahnute prakse ivota objanjava time to je ona postala suvina, Veber na jo jedan nain pokuava da uverljivom uini tezu o gubitku smisla. Naime, slino kao to se duhu kapitalizma moe pripisati ogranien kauzalni uinak u izgradnji funkcionalnih kapitalistikih sistema, tako se i organizovanom kapi talizmu moe priznati da ima kauzalnu potenciju u pogledu razaranja tog duha. Etiki duh askeze veza ne za ivotni poziv nestaje, kae se u ovom argumen tu, ne samo zbog toga to je izgubio svoju funkciju, ve i zato to ga aktivno gue upravo one birokratske sile koje je upravo on sam pokrenuo.

Uvod u Maksa Vebera

121

Veber je imao utisak da dravna birokratija brzo raste. Ona je za njega, kao i za mnogobrojne njegove savremenike, bila simbol kontinuiteta izmeu starih i novih oblika tlaenja. U Nemakom carstvu je 1870. godine bio jedan inovnik na 825 stanovnika, a 1905. godine taj odnos je bio jedan prema 216 sta novnika. Veber je tu promenu smatrao uznemiruju om iz mnogo razloga, a jedan vaan razlog su loe posledice koje ona ima na oblikovanje subjekta. Ka ko je rekao u jednoj debati 1909- godine, od sveta koji je pun "profesora", jo je gori svet koji je "pun jednostavnih ljudi koji se zubima dre za svoju slu bu i samo razmiljaju kako da se dokopaju neke malo bolje". Birokratizacija podriva zapadni ideal li nosti zato to individue, koje su njoj potinjene, ini nesposobnim za aktivnu asimilaciju postojeeg po retka. Birokratizacija, umesto toga, potpomae raz voj individua "koje postaju nervozne i zastraene ka da se poredak i na trenutak uzdrma, i bespomone kada se istrgnu iz svoje prilagoenosti iskljuivo na taj poredak" (SS: 414). Dakle, ukratko reeno, Veber uoava socijalno-antropoloki paradoks u tome to je zapadno graanstvo, u tenji da ovlada "priro dom", stiglo do toga da je re-naturalizovalo drutvo i anse za preivljavanje pruilo samo onima koji su se pasivno "prilagodili".
3

Upor. Marc Ferro, Der groe Krieg 1914-1918, Frank furt/M. 1988, str. 13.
3

122

Sloboda

"realizam"

Koju god strategiju obrazloenja da odaberemo, teko da bi se moglo osporiti kako Veberova dijagno za vremena zahvata, i efektno dramatizuje, trendove koji se i danas oseaju. Posebno je zanimljiva njego va pretpostavka da postoji uzajaman odnos izmeu dominantnih organizacionih struktura i oblikovanja subjekta u politici i drutvu. Ako upotrebimo njego ve metafore o vrstoi i mekoi, mogli bismo rei ka ko su "vrsti" prisilni birokratski odnosi u asimetri nom odnosu prema "vrstim", odnosno "mekim" strukturama linosti. "elino vrsti puritanski trgov ci" (RS I: 105) iz doba ranog kapitalizma, i "elino vrsti kavez poslunosti" direktno se iskljuuju, dok birokratizovani kapitalizam, ije strukture jaaju i po staju takve da se od njih "sve tee bei", potpomae obrazovanje "mekih", podatnijih, hedonizmu vie okrenutih subjekata. Nekoliko godina posle Veberove smrti Alfred Deblin je u romanu Brda, mora i giganti (Berge, Meere und Giganten) ponudio depresivnu knjievnu viziju jednog drutva budunosti iji pripadnici ive pod strogom birokratskom kontrolom i istovremeno se bez ograda preputaju nagonima. Deblin tu nudi panoramu postgraanskog poretka koji ne poznaje saaljenje, i u kome su mase, nakon propasti svih pokuaja ustanka, jo samo neslobodni dodaci "in dustrijskog tela" i "velikih saveza". Oni su postali me kuci, lieni saoseanja i lako se mogu zavesti masov4
4

A. Dblin, Berge, Meere und Giganten, Berlin 1924.

Uvod u Maksa Vebera

123

nim spektaklima i prividom parlamentarnog ivota, dok na tronu sedi "nezamislivo ogromna birokratija" koja vie ne organizuje zajednicu, ve je i sama rtva gigantskih tehnikih sila za koje je nekad verovala da ona njima vlada. Da bismo ocenili opseg Veberove nita manje mrane dijagnoze vremena, korisno bi bilo precizni je odrediti na ta cilja slika kaveza poslunosti. Ako blie pogledamo, videemo da kauzalni niz koji vodi od "elino vrstih" puritanaca do jednako vrstog dananjeg kaveza ima vie karika nego to bi se mo glo pretpostaviti. Najpre ovo: kavez poslunosti nije isto to i moderni kapitalizam, i treba odbaciti sve pokuaje da se Veber u ovom smislu ita "leviarski". Slika kaveza poslunosti je slika kojom se ele pred staviti ili nekapitalistiki fenomeni, ili pak fenomeni koji su nastali na osnovu sinteze modernog kapitali zma i predmodernih socijalnih tvorevina, za koje se verovalo da su odavno mrtve. U miljenju Maksa Vebera ovo poslednje pomenuto je od kljunog znaaja. Poslednji odeljak studije "Agrarni odnosi u starom veku" ("Agrarverhltnisse im Altertum") sadri jedan iskaz iz koga se mnogo moe zakljuiti o Veberovom shvatanju istorije. Ta mo se kae: "Povremeno se dogaa da neke pojave
5

Soziologie ohne "Gesellschaft", a.a.O., str. 407.

Ispravno je ukazati na to de se moderno drutvo ne moe u potpunosti opisati ako se kae da je ono "kapitali stiko drutvo". Upor. Tyrell, Max Webers Soziologie - eine
5

124

Sloboda

"realizam"

antike kulture, koje su potpuno potonule, odjed nom isplivaju na povrinu u nekom njima stranom svetu" (SW: 278). U dananje vreme se pod novom maskom javljaju pre svega takozvani princip liturgije i autoritarna uprava. Posmatrano sa Veberovog sta novita, obe ove tehnike su povezane sa istorijom fa raonske robovlasnike drave u Egiptu: "Prvi je Egipat imao ove dve institucije, i razvio ih do sa vrenstva koje nikada kasnije vie nije bilo postignuto: 1. princip liturgije: povezivanja poseda sa dravnom funkci jom, a posednika sa funkcijom i posedom, i 2. birokratsku upravu. Oba principa su tokom kasne antike osvojila ceo svet, a s njima se, kao senka kojoj se ne moe izmai, irila i 'apolitinost' naroda kojima su zavladali... Dalje, ini se mo guim da vane tehnike institucije u antikoj organizaciji rada, to jest: 1. privreda sa disciplinovanim, neslobodnim radnicima koji ive u kasarnama, 2. neslobodni rad u do movini, 3. ropski rad u kolonijama, kao i razliite kombina cije ovih institucija takode se najpre javljaju u Egiptu, i tek se onda ire dalje..." (SW: 83). Poetak ovog odlomka bi se lako mogao povezati sa Veberovom ocenom vilhelmovskog Carstva kao uzornog primera "vladavime inovnika nad kojima ne postoji kontrola", dok naroito drugi deo citata ini se da prorie kasnije nacistike i staljinistike prakse militarizacije proizvodnje. Treba objasniti jo i neto tei pojam liturgije koji spada u sociologiju vlasti. Pod tim se misli na jedan oblik samofinansiranja i samozbrinjavanja politike elite koja stanovni-

Uvod u Maksa Vebera

125

tvo prisilno organizuje u saveze u odnosu na koje svaki njihov lan ima obavezu da stavi na raspolaga nje ili samog sebe ili svoj posed (upor. WG: 211, 37, 592f, 607f). Liturgijski sistemi, dakle, sistematski onemoguavaju slobodno udruivanje i ekonomsku inicijativu graana i proizvoaa zato to, kako je Ve ber to saeto formulisao, uvode "prisilnu shematizaciju naina ivota" (WG: 439). Zanimljivo je da Veber u politikim spisima govori kako postoji opasnost da "profesionalna udruenja budu optereena dravnim zadacima" (PS: 332). On time prognozira pojavu jednog od kljunih elemenata faistikog korporativizma, do koje je zaista i dolo neto posle njegove smrti, i prvi put u italijanskom za konu o sindikatima iz aprila 1926. godine. Istovreme no, Veber sa izvesnom simpatijom gleda na odreene elemente socijalnih pokreta kakvi postoje ne samo u predvorju faizma, ve i u modernom socijalizmu. On s divljenjem opisuje duh drugarstva koji vlada unutar radnikog pokreta i njegov kolektivni "polet" (upor. 405, 452, 494; PS: 318). Ponekad se stie utisak da je Veber u nemakim radnicima video pandan onim staroizraelskim seljacima koji su oduvek prezirali "opaku maineriju" egipatske robovlasnike drave i plaili je se. Veber pie: "Za njih je izvor sveg zla pretvaranje drave u dravu liturgija, u dravu 'egipatskog slue nja'. itav birokratski aparat je egipatski monstrum, popisivanje stanovnitva sa sobom povlai pravu po ast, ak i kada je sam Jahve bio taj koji je to traio za to da bi kaznio grehe..." (RS III: 120).

126

Sloboda

i "realizam"

Zato su mu socijaldemokrate njegovog vremena, koji su se borili za socijalizam koji podrazumeva po dravljenje privrede, bile utoliko odbojnije to nji hov duh nije bio nita manje "staroegipatski" od duha konzervativno-monarhistikog birokratizma (upor. WG: 61 i d., 863 i d.). Veber je oseao izvesno poto vanje za, recimo, Augusta Bebela koji je javno napa dao kapitalistiki sistem, ali istovremeno uzdizao i potovao carsku vojsku. Staroj socijaldemokratiji on nije prebacivao zbog ove vrste nedoslednosti, ve je kritikovao njihovo razumevanje politike i njihovu "partijsku strogost". Kako je Veber zapazio, Socijalde mokratska partija je 1907. godine bila na pragu "da se pretvori u monu birokratsku mainu koja upo ljava ogromnu vojsku inovnika" (SS: 408). U toj stvari Veberu manje smeta sam taj proces, koji on smatra neizbenim, a vie u izvesnom smislu lana svest onih koji u njemu uestvuju. Na poziv jedne od "Ispostava za odbranu od neprijateljske propagande" (formiranih po naredbi Vrhovne vojne komande) Ve ber je 1918. godine pred austrijskim oficirima u Be u odrao predavanje pod naslovom "Socijalizam" ("Der Sozialismus"). Poetna taka njegove kritike bi la je upravo ova zamerka za nedostatak intelektual nog potenja (SS: 492-518). Naravno, on u tom tre nutku pravi razliku izmeu zapadnoevropske socijaldemokratije, koju jo blago prekoreva, i boljevikog socijalizma, olienog u Trockom, koji mnogo otrije napada. U tom kontekstu ak pominje i kako "Ne makoj pre ti graanski rat" (SS: 515).

Uvod u Maksa Vebera

127

U kritici nemake socijaldemokratije vano je sleee: socijaldemokratija je jedno vreme verovala da e organizovani kapitalizam "polako prerasti" (SS: 510) u socijalizam, ali zato nije primetila kako sama prerasta u birokratsku dravu. Ona se zadovoljavala time da jedan razvoj dogaaja, koji i Veber dijagno sticira, tumai na drugaiji nain, umesto da na njega aktivno utie. I Veber veruje da moderni kapitalizam nije neprijatelj, ve da on "daje ritam" birokratizaciji privrede, te da e birokratizacija jednog dana unititi kapitalizam (upor. SW: 277 i d.). Da ne bi dolo do takvog razvoja on eli da probudi ekonomski i soci jalni preduzetniki duh radnika, dok evolucioni soci jalizam spekulie sa pretpostavkom da za rukovoe nje organizovanim kapitalizmom prividno vie nisu potrebni nikakvi "specifino preduzetniki kvaliteti". Intelektualci socijalizma pri tom ne razmiljaju o to me da se u nadolazeem "egiptizmu" upravljake dr ave moda vie nee uopte traiti nikakvi individu alni kvaliteti. Tek je "takozvani 'revizionizam'" postao "delimino svestan" (SS: 510) da se mora napustiti "vjeruju" starije socijaldemokratije. Veber od socijali sta trai jednu stvar: budnu svest o realnosti. Ukratko bismo mogli rei da Veber posebno mesto daje starijoj, nerevizionistikoj socijaldemokratiji, iji su predstavnici u teoriji bili Kaucki, a u politici Bebel i drugi. Frajburki pristupni govor iz 1895. godine, u kome je Veber samog sebe ponosno nazvao "pripad nikom graanske klase", a zatim i nekoliko novinskih lanaka iz istog perioda, imali su, ini se, prvenstveno

128

Sloboda

"realizam"

cilj da razgone "malograanski strah od crvene aveti" (PS: 31). Intonacija ovih tekstova je takva da itaocima postaje jasno kako je socijaldemokratija m n o g o manje o p a s n a n e g o to bi se moglo zakljuiti na osnovu dr anja njenih zagovornika. Ova retorika razobliavanja ini se da je dosad bila u s m e r e n a ne s a m o protiv ve i ka socijaldemokratiji, to jest ka radnikim slojevima koje o n e predstavlja. Ova nova adresa se vidi jasno u tekstu "O poloaju graanske demokratije u Rusiji" ("Zur Lage der brgerlichen Demokratie in Ruland") koji je Veber napisao nakon ruske revolucije od 1905. godine (PS: 33-68). U njemu on socijaldemokratiju kritikuje zato to radnike driluje u partijskoj disciplini umesto da ih "vaspitava". Veber ne eli niti da socijal demokratiju, koja se p o n a a radikalno, uini umerenijom, to jest da je uvue u postojei poredak, niti eli da je se oslobodi. U m e r e n u politiku levicu treba vaspitati za ulogu vaspitaa, to jest snage koja je kadra da "plebejske" slojeve u Nemakoj pripremi za zadatke politikog vostva. Dakle, sada je socijaldemokratija ta koja treba da iskoreni "malograantinu", tu karikaturu puritani zma. Puritanizam je upravo zbog svoje religijske orijentisanosti ka onostranosti zasluio slobodu u ovostranosti, d o k socijalizam politike izjave lojalnosti, koje nisu nita d r u g o do prazne formule, kombinuje sa antiliberalnom politikom praksom (upor. PS: 65) .
6

Veberova slika "malograanske" socijaldemokratije pod velikim je uticajem Roberta Mihelsa i delom je nepreci6

Uvod u Maksa

Vebera

129

U oblicima u kojima se predstavlja u njegovo vreme, socijalizam je za Vebera uzoran primer pseudo-opozicije koja nesvesno doprinosi jaanju tendencija koje neminovno vode kao stvaranju novog kaveza poslu nosti.

MODERNA KAO SUDBINA I ANSA

Da bismo mogli odgovoriti na pitanje o Veberovoj "politici", moramo najpre utvrditi emu se zapravo suprotstavlja kulturna ili politika opozicija. Ona se suprotstavlja "birokratizaciji" i odgovarajuim oblici ma ovrsnutog kapitalistikog "duha". Veber je na nebrojeno mesta tvrdio da je birokratizacija "neizbean" socijalni i politiki proces. Stoga frontalno opo niranje uopte nije u igri. Veber se ne trudi da u sva koj prilici racionalno objasni birokratski proces raci onalizacije. Razlog tome je to ispitivanje naina na koji funkcionie konsolidovani kapitalizam on ma hom preputa svojim kolegama ekonomistima. Ipak, ima naznaka da Veberova teza o birokratizaciji uka zuje na jedan tehnoloki determinizam koji emo sa da ukratko opisati. Znak da je dolo do birokratizacije jeste to to je socijalno delanje organizovano na nain fabrike. Uto liko i moderna drava, u trenutku kada slubenike zna - tako tvrdi Dik Giri u-. Mommsen/Schwentker (ur.),

Max Weber und seine Zeitgenossen, a.a.O., str. 504 i d.

130

Sloboda

"realizam"

odvaja od njihovih sredstava za rad, nije nita drugo do fabrika (upor. WG: 825). Ali "ritam" birokratizaciji ne daje drava, ve moderni kapitalizam. U emu se sastoji moderni kapitalizam? Oigledno, kae Veber, u specifinosti moderne tehnike koja kapitalizam, shvaen kao "odvajanje" proizvoaa od sredstava za proizvodnju, ini neizbenim: "'Odvajanje' od sredstava za rad e u svakom sluaju nasta viti da postoji. Sve dok postoje rudnici, visoke pei, eleznica, fabrike i maine, one nikada nee biti vlasnitvo pojedinih ili vie pojedinanih radnika onako kako su u srednjem veku za natska orua bila vlasnitvo zanatlije, ili moda nekog lokal nog zanatskog udruenja ili gilde. Priroda dananje tehnike iskljuuje takvu mogunost" (SS: 499) Tako dolazimo do zakljuka da "neminovnost" birokratizacije na kraju poiva na pretpostavci o nemi novnosti tehnolokog razvoja. To je prvo vano ot krie. ini se da u Veberovim politikim spisima vlada donkihotski duh: sam Veber insistira na tome da treba "realistino" da gledamo na stvari, i da priznamo kako nemamo nikakvih izgleda u napadu na birokratizaciju, a onda je on sam napada. Na jednom sastanku Sa veza za socijalnu politiku on je opisao fenomen birokratizacije i onda nastavio: "Pitanje kojim se sada bavi mo nije pitanje kako bi bilo mogue neto promeniti u ovom razvoju stvari - jer tu se nita ne moe uini ti. " A onda, gotovo u istom dahu, postavlja "centralno

Uvod u Maksa

Vebera

131

pitanje": "ta moramo suprotstaviti toj maineriji ka ko bismo ostatak oveanstva oslobodili od ovog parcelisanja due, od ovog samovlaa birokratskih ideala ivota?" (SS: 414). Ovi odlomci razjanjavaju da Veber kradom pravi razliku izmeu materijalne birokratizacije u privredi i drutvu, i dominacije "birokratskih ideala ivota", koji su samo labavo i indirektno pove zani s objektivnom birokratizacijom. S tim u skladu, postoje dve ravni kritike: politika kritika u uem smislu, koja zavrava u zahtevu za parlamentarnom kontrolom birokratske mainerije, anketnim odborima sa irokim ovlaenjima itd., i jedna odreena vrsta kulturne kritike iji su rezultati izneti u Meurazmatranju o privrednoj etici svetskih religija, objavljena najpre novembra 1915. godine, ali koju je Veber 1920. godine preradio (RS I: 536 i d.). Meurazmatranje, kojim elim da se kratko po zabavim, povezuje elemente dijagnoze vremena, u koju su ukljuena i lina iskustva, sa sistematskim za dacima u sociologiji religije. Neke delove Meurazmatranja Veber je napisao verovatno jo pre rata, javno proitao u sklopu "nedeljnih susreta" u njegovoj vili u Hajdelbergu, moda kra jikom oka pogledajui na socijalistiku "etiku brat stva" era Lukaa. Luka je, kao i Ernst Bloh, bio verni posetilac tog kruoka. Da bismo shvatili na ka kvom su glasu njih dvojica bili, dovoljna je ala Emila Laska koji na pitanje da nabroji jevaneliste odgovara ovako: "Mateja, Marko, Luka i Bloh!" Kako svedoi Paul Honigshajm, ova dvojica marksista su bili pred-

132

Sloboda

"realizam"

stavnici jednog vrlo rairenog mentaliteta za koji je karakteristino "okretanje od graanskog, od ivota u velikom gradu, ciljne racionalnosti, kvantiteta, pojedi nanih nauka i svih drugih fenomena koji su tada bili prezreni". Sa Veberovog stanovita, ovaj mentalitet, za koji je on naroito u sluaju Bloha imao s a m o zajedljive opaske, predstavlja jedan modernizovan "motiv od bacivanja sveta". Jo u odeljcima Privrede i drutva u kojima je re o sociologiji religije itamo da su m o derni proletarijat, kao i m o d e r n a buroazija, u reli gijskom smislu neproduktivni i stvaraju s a m o "ideal ne surogate" (WG: 296) za religiju. Ako se razliiti oblici politikog i poetikog traganja za "sasvim dru gaijim" u o p t e m o g u uklopiti u n e k u "shematsku i teorijsku konstrukciju" (RS I: 536), o n d a bi se ta kon strukcija p r e c i z n o mogla ovako nazvati: "Teorija o stupnjevima i u s m e r e n j u religijskog odbacivanja sve ta". Veber na s e b e p r e u z i m a zadatak da razvije she mu koja e urediti objektivno m o g u e motive odba civanja sveta, dakle tipine sukobe i z m e u subjektiviteta i "sveta", s j e d n e strane, i razliitih oblika subjektiviteta, s d r u g e . On pri tom koristi terminologi ju koja ga d o n e k l e navodi na krivi p u t b u d u i da go vori o e k o n o m s k i m , politikim, estetikim i intelek tualnim "sferama vrednosti" (ili "porecima ivota"). Na osnovu njegove vlastite dijagnoze, e k o n o m s k a i
7

(ur.), Max Weber und seine Zeitgenossen, a.a.O., str. 683.

Citirano prema: Eva Karadi, u: Mommsen/Schwentker

Uvod u Maksa Vebera

133

birokratsko-politika sfera ne nude prostor za siste matske subjektivne orijentacije budui da unutar nji hovih poduja objektivni zahtevi imaju prednost nad subjektivnim vrednosnim orijentacijama. Veberu je zapravo stalo da skicira principijelno mogua "poslednja stanovita" u svetu koji preti da se svede na "kavez poslunosti". Duh kapitalizma se moe, isto kao i zloduh koji prebiva u modernom institucionalnom poretku poli tike i ekonomije, definisati preko dva svojstva: on je racionalan i amoralan. On disciplinuje nepredvidivosti i iznenaenja u prirodi i drutvu, i neutralizuje svako racionalno etiko stanovite. Dakle, u moder no doba, direktno nasuprot "racionalnom postvarivanju ivotnog poretka" (RS I: 552) stoji stav koji je istovremeno iracionalistiki i moralistiki. To je ekstremna pozicija koju reprezentuje revolucionarni sindikalizam. Veu teinu imaju etiki racionalna sta novita sa kojima se Veber sukobljava, recimo Tolstojev pacifizam, inspirisan hrianstvom, ili pak Lukaev rani, eshatoloki socijalizam. "Dosledna etika bratstva, kakva postoji u religijama iskupljenja" (RS I: 546), i njeni modernistiki surogati, kriju u sebi po tencijalno revolucionarnu energiju u svetu koji je postvaren. Oblik u kome ovaj zapravo "nepolitiki" motiv odbijanja sveta moe da postane politiki delotvoran jeste "verski rat" (RS I: 553).
8

Upor. R. Brubaker, The Limits of Rationality, London 1984, str. 82-87.


8

134

Sloboda

"realizam"

Veber je prognozirao da e posle rata doi do "erupcije" takve politiki delotvorne, "nepolitike eti ke bratstva" (PS: 366), a onda je spartakovce, i ceo "revolucionarni karneval" 1918-1919. godine, upravo u tom kljuu protumaio - i osudio. No, argument protiv zahteva koji postavljaju radikalizam etike brat stva, argument koji je sistemski a ne samo situacioni, glasi ovako: ovaj radikalizam negira samog sebe po to ne moe da uhvati korena "izvan ekonomski zbrinutih slojeva": "osueni ste na propast ako pokua vate da u tehnikim i socijalnim uslovima racionalne kulture vodite ivot Bude, Isusa ili Franje" (RS I: 571). Pored manje ili vie racionalnih moralnih motiva za odbacivanje sveta, koji su "objektivno mogui" u modernom kapitalizmu, postoje i druge sile koje su istovremeno "aracionalne ili antiracionalne" (RS I: 554) i amoralne. Radi se o podrujima estetskog i erotskog iskustva u kome ljudska sloboda zadobija eg zistencijalan lik. Etika bratstva, koju Veber uzima kao polaznu taku svoje dijagnoze, u tome nalazi svog drugog protivnika budui da je ona prema "uivanju bez odgovornosti" i "spasenju unutar sveta" (RS I: 555), kakvo erotika i estetika obeavaju, nita manje neprijateljski raspoloena nego prema ciljno-racionalnom poretku kapitalizma i birokratije. S druge strane, estetika i erotika zaista imaju izvesnu vrednost kao opozicija utoliko to su one, ako tako hoete, usmerene protiv anestezirajue moi modernog kapitalizma. Utoliko je umesan Veberov predlog da se erotika i

Uvod u Maksa Vebera

135

estetika - prema kriterijumu aracionalno/amoralno tretiraju kao meusobno skladne sfere. Veberovo bavljenje samostalnom sferom erotskog iskustva, koje je sadrano u poslednjoj verziji Meurazmatranja, rezultat je - emu se niko ne udi - sna nih ivotnih utisaka u njegovim zrelim godinama, u kojima je on odravao vezu sa Else Jafe-Rihthofen, pionirom ranog enskog pokreta. Ona je u etnja ma po Hajdelbergu 1908. godine pokuala da Veberu (teorijski) priblii "vrednost" lepote i erotike. Pita nja koja se tiu drutva, objanjavala mu je ona, sa mo su jedna "od mnogih"; meutim, vane su zapra vo estetski inspirisane vizije ivota iji je cilj da se "dri podalje od runoe i munih problema". Iako Veber s puno oseaja govori o estetskoj i erotskoj sferi vrednosti (upor. RS I: 554 i d.), ne tre ba prevideti da on esteticistiki projekt kritikuje zbog "distanciranosti prema svetu". Veber se slae sa
9 10 11

Obe te sfere su deo one tehnoloke moderne protiv koje se okreu budui da se obe hrane onim to ima da po nudi samo veliki i moderni grad: "Divlji ples impresija koje ostavljaju zvui i boje, utisci koji utiu na seksualnu fantazi ju, upoznavanje sa razliitim oblicima duhovnih konstituci ja, zbog ega sve gladni nakot poinje da veruje kako po stoje nebrojene mogunosti da se ivi i da se bude srean ..." (SS: 453). Tako je Veber govorio na prvom danu Susreta sociologa 1910. godine u Frankfurtu na Majni.
9
10

stern, Mnchen 1976, str. 40. Ibid., str. 195.


11

M. B. Green, Else und Frieda, die Richthofen-Schwe

136

Sloboda

"realizam"

dijagnozom koju su poetkom XX veka dale pristali ce reformisanja naina ivota, i lanovi kruga oko tefana Georga, isto kao to deli nelagodu koju kod njih izaziva tehnoloka moderna, meutim, on ne prihvata njihove predloge za terapiju. Jedino u minhenskoj boemskoj etvrti Svabinger svima je jasno, kako to sanjarski kae Stefan Georg, "da stvari ne mogu dalje ovako, da je ljudski rod na putu propa sti, da ne postoji drutvena utopija ve da nam mogu pomoi samo udo, akcija i ivot". Ipak, za razliku od politikih surogata, koje je nudila religijska etika bratstva, esteticizam ne donosi ni teror vrline niti "verski rat", ve se zadovoljava nemirima. Zbog toga je on takoe imun i na politiku kritiku kakvu Veber upuuje radikalnim varijantama "kafanskog intelektualizma" (WG: 314). Veber konano dolazi na ideju o paradoksu mo derne: dok objektivizam modernog birokratsko-kapitalistikog poretka vodi ka isuivanju subjektiviteta individua, u niama ovog poretka javlja se "subjektivistika kultura" (SS: 420) koja se - nemono - buni protiv okotalih institucija moi. Ova ideja ga navodi da napravi preokret u kritici religije. Religija nije, kao kod Marksa, "uzdah potlaenog stvora", ve su, naprotiv, moderno okretanje subjektu, bilo kroz beg od sveta, ili uz ostajanje u svetu, nita dru go do "surogati" (RS I: 556) za autentine religijske prakse.
12 12

Ibid., str. 112.

Uvod u Maksa Vebera

137

Uprkos tome, Veberov odnos prema razliitim pri stupima reformi ivljenja na prelazu vekova uglavnom u znaku skepsom obojene radoznalosti i ak izvesne dobrohotnosti. Ipak, on, ukupno uzev, pledira za nesubjektivistiki odgovor na krizu: za "racionalno dela nje u svetu". Ono je "neminovno povezano sa uslovima u svetu koji su strani bratskom odnosu, uslovima koji neminovno odreuju i sredstvo i cilj delanja, i stoga to delanje dolazi u napetost sa etikom bratstva" (RS I: 552). Subjektivistiki beg i potraga za neim "potpuno drugaijim" su, na kraju krajeva, da citiramo dva atributa koje Veber rado koristi, politiki "sterilni" i intelektualno "neiskreni". Umesto toga on predlae jednu kuru protiv ekscesa modernog racionalizma, koju bismo mogli nazvati "homeopatskom". Kao to je poznato, homeopatija je postupak leenja u kome se bolesniku daje ono sredstvo koje, kada se uzima u ve oj koliini, kod zdravih ljudi izaziva simptome sline bolesti protiv koje se koristi. Umesto da se jedna stvar uklanja uz pomo neega to je od nje suprotno (contraria contrariis"), u homeopatiji se, kako to formulie prosveeni lekar Samuel Haneman, slino leci slinim ('similia similibus curantur"). Ako krene mo odatle, lako emo napraviti analogiju sa razliitim modelima kritike. Protiv paraliueg dejstva modernih poredaka i vota i modrnih institucija treba da se borimo sred stvima koja i sama imaju "modernu racionalnu for mu" (PS: 264). Ova sredstva su najpre nauka, i u datom sluaju naroito sociologija, a zatim i politika.

138

Sloboda

"realizam"

Veber smatra da je nauka jedina sfera vrednosti koja istovremeno omoguava sistematsko poricanje "biro kratskih ideala ivota" time to nas podstie da se okre nemo kritici i eksperimentu, a zatim i sistematskom apstrahovanju od puko subjektivnih stanja uma. Vanija i plauzibilnija je verovatno primena koju "homeopatski" model kritike nalazi u politikom prostoru. I ovde Ve ber podrava, analogno etici nauke, "kolovanu i gajenu bezobzirnost pogleda na realnosti ivota" (PS: 558). U sreditu kritike nalaze se strunjaci bez duha koji se nalaze unutar politike sfere, "politiki filistri i tehnia ri" (PS: 557), a zatim i iluzionisti koji se dre etike ube enja i pripadaju radikalnoj politikoj levici: sindikalisti, spartakovci, zagovornici republike sovjeta. Veber herojski istrajava na tvrdnji da je birokratizacija "nemi novna" u uslovima visoko industrijalizovane masovne drave i da, posledino, moe da se parlamentarno kontrolie. Kontrola dravnog aparata pretpostavlja, meutim, izgradnju jakog parlamenta koji i sam fungira kao dravni aparat. Samo zahvaljujui tome to parlamentarizam nije etika, ve "tehnika" (PS: 308), on raspolae potencijalom da ogranii birokratizam i da na taj nain, izokola, postigne "etike" rezultate. Parlamentarizam uvodi jedan znaajan tehnikoracionalistiki element u politiko preduzee koje pokreu interesi, i taj element ima tri aspekta. Prvo, politiko delanje profesionalnih politiara se orijentie prema raunici vezanoj za broj glasova. Dakle, Veberov probabilistiki pojam vlasti, koji je definisan preko anse da e biti poslunosti, skrojen je tano

Uvod u Maksa Vebera

139

za uslove parlamentarne demokratije. Tek u takvim uslovima se mogu problematizovati anse politike vlasti kao takve, a potom se i kvantifikovati putem raspisivanja optih izbora, i posredstvom unutarpartijskog izjanjavanja. Zbog toga Veber caru odane, nemake nacionalistike reakcionare koji su polemisali protiv "kvantitativnog" i "mehanikog" parlamen tarizma kratko otpisuje kao "nepolitike" (PS: 263). Drugo, parlamentarizam podstie izgradnju profe sionalnih partijskih "maina". Vano je videti da se Veber u politici okree protiv paraliuih efekata krupnih struktura koje funkcioniu kao aparati, ali ne i protiv izgradnje profesionalnih organizacija kao takvih. Naprotiv: Veber je taj koji u miljeu savremenih liberala, naroito kod Fridriha Nojmana, diskredituje stari liberalizam honorata. I "harizmatske vo e", koje Veber eli da budu izabrani kroz parlamen tarne strukture, nikako ne treba da budu u potpunoj opoziciji prema dravnoj birokratiji. Stavie, harizma je smetena u profesionalnu strukturu modernog politikog preduzea i ono sistematski ograniava njeno revolucionarno dejstvo. Tree, "dravnotehnika" sredstva treba da dovedu do stvaranja dijaloga izmeu parlamenta, vlade i birokratije, dijaloga koji je po svojoj strukturi osetljiv na javnost. Parlamentarizacija bi trebalo da zaustavi izolovanje birokratsko-vojnog sredita vilhelmovskog si13

Upor. W. J. Mommsen, Max Weber und die deutsche Politik 1890-1920, 2. izdanje, Tbingen 1974, str. 144 i d.
13

140

Sloboda

"realizam"

stema tako to bi parlament od lanova kabineta i vo deih slubenika "zahtevao da se obraaju javnosti, da odgovaraju na pitanja i imao mo da od njih trai da poloe raun za o n o to rade" (PS: 399). Zahtevom da se birokratija prisili da neprekidno b u d e "na neki na in prozivana" (PS: 353) Veber razvija ideju institucio nalnog legitimacijskog pritiska kojem dravno delovanje treba da b u d e p o d v r g n u t o . Povezani sa p o d e l o m vlasti, ovi demokratski dravnotehniki obrasci ine institucionalni kostur koji omoguava da pravo pojedinca da b u d e s l o b o d a n ne predstavlja s a m o spoljanju granicu politici, ve i to pravo s a m o postaje "izvor moi" (WG: 398). Na taj nain ojaani i ovlaeni subjekti sve do danas ne za boravljaju na zastraujuu sliku "elinog kaveza p o slunosti" zato da bi uvek bili u stanju da mobiliu dovoljno snaga o t p o r a kako te "objektivne m o g u n o sti" ne bi postale stvarnost.
14

TA JE DANAS OSTALO OD VEBERA?

Oni koji Vebera ne veliaju tvrdei da je on "zaet nik i zatitnik" m o d e r n i h nauka o drutvu, ti e
15

U ovaj sklop spadaju pre svega Veberovi nacrti za iroko shvaeno anketno pravo Rajhstaga (upor. MWG 1/15: 268288). Blie o tome vidi u: Mommsen, Max Weber und die de
utsche Politik 1890-1920, a.a.O., str. 387 i d., i G. Schllgen, Max Webers Anliegen, Darmstadt 1985, str. 89 i d.
15

Hennis, Max Webers Fragestellung, a.a.O., str. 4.

Uvod u Maksa

Vebera

141

uoiti da u njegovom radu ima nekih aspekata koji se danas ne mogu bez daljeg prihvatiti. Meu njih spada, recimo, nacionalizam inae evidentna odli ka njegovog vremena - koji ga je zaveo da kae, iz meu ostalog, kako se francuska i nemaka kultura jedna prema drugoj odnose kao "razliiti bogovi", te da e tako ostati "zauvek" (WL: 604). Pored ovakvih zabluda, tipinih za njegovo vreme, sporni su najpre pitanje o odnosu kapitalizma i kul ture, kao i status Veberove "realistike" teorije politi ke. Ukratko u se pozabaviti ovim dvama pitanjima, a zatim navesti i tri polja na kojima Veber i u nae do ba moe biti aktuelan. Danas se u velikoj meri sumnja u tezu da je kapi talistika trina privreda potpuno odvojena od kul turnih osnova - u tezu koju su mnogi ugledni socio lozi (izmeu ostalih i Jirgen Habermas) sve donedav no smatrali nepobitnom. Zapravo, smatra se da "duh kapitalizma" nije nestao, ve se neprestano preobra ava tako to asimiluje razliite kulturne trendove i pretvara ih u nove proizvode, nova trita, nove or ganizacione sheme i nove pristupe filozofiji menadmenta. Meu pokretake sile fleksibilnog, postpuritanskog kapitalizma spadaju ak i one potencije mo dernog estetskog i erotskog iskustva koje je jo Ve ber krstio kao antiracionalne. Danas sociolozi govore o "sinkretizmu" novih kulturnih formi ivota i kapita listikih modela proizvodnje i potronje, modela koji vie ne poivaju na potiskivanju kreativnih zahvata,

142

Sloboda

"realizam"

ve na njihovoj vetoj transformaciji u resurse za stvaranje vrednosti. Ovo pitanje o vezi izmeu privredne produktivno sti i kulturnog miljea nije direktno vezano za pitanje da li protestantska etika i dalje ima nekog istorijskog uticaja, odnosno da li ona i dalje moe biti od pomoi za objanjenje divergentnih uinaka koje imaju razlii ti oblici kapitalizma. Neki istoriari navode argumente u prilog teze da postoji korelacija izmeu opadanja radne etike u Evropi i porasta ravnodunosti prema pitanjima religije, a mogue je dokazati da u Sjedinje nim Amerikim Dravama sve do danas postoji ista korelacija ali sa obrnutim trendom. Konano, pod znakom pitanja je Veberovo uzdiza nje nekih trendova u birokratizaciji organizacija do "neizbenih" sudbinskih sila prema kojima moramo zauzeti "muki i otar stav" (PS: 540). Veber je smatrao da je njegov pristup "realistian", ali mi danas sumnja mo da takav sudbinski trend birokratizacije uopte postoji. Visoko birokratizovani sistemi irom Istone Evrope nedavno su se sruili kao kula od karata. Da16 17 18

Upor. na primer, S. Neckel, "Die Marktgesellschaft als kultureller Synkretismus. Zum neuen Synkretismus von konomie und Lebensform", in: Mitteilungen des Instituts fr Sozialforschung, Sveska 14, 2003, str. 7-21.
16
17

inEurope (neobjavljeni rukopis), New York University 2003. Ovaj veliki dogaaj se ne uklapa u Veberovu sliku savremenog doba. Upor. V. Heins, "Max Webers Sozialismu skritik", u: Zeitschrift fr Politik 39 (1992), str. 377-39318

Upor N. Ferguson, The end of the Protestant work ethic

Uvod u Maksa Vebera

143

nas Veberova pretpostavka da birokratski metodi upravljanja omoguavaju nadmona tehnika postig nua vie ne deluje "realistino", ve upravo kao dale ka od stvarnosti. Nauni mit o neizbenoj birokratiza ciji predstavlja osnovu za priznavanje - koje Veber preporuuje kao "muko" - stvari kakvima one (na vodno) jesu. Setimo se D. H. Lorensa koji je 1915. godine rezignirano tvrdio da je Prvi svetski rat "svet mukaraca uinio totalnim". Ako ne u svojim dubin skim strukturama, onda veberovska sociologija ovaj diktum potvruje u svojoj atmosferi. Bez obzira na to, nemilosrdnost s kojom Veber ume da ue u trag "prevari" i "samoobmani" (WL: 611) u in telektualnoj sferi deluje manje impozantno kada shva timo da se upravo tu prvi put javlja ideja o otporu pro tiv korumpirane moi unutar manje ili vie zatvorenih institucija organizovanog drutva. Takoe treba primetiti da Veber nema u vidu graanske pokrete onih koji bee od drutva tako to se predaju oboavanju Sunca, postaju vegetarijanci ili pesnici, ili pak obrazuju nove zajednice i stvaraju nova okruenja na Monte Verita kod Askone ili Minhen-vabingu. tavie, on je najpre hteo da se bori protiv "straha od vode koji nemake malograane obuzima" (PS: 263) onda kada treba uskoiti u modernu, a naroito protiv one "emocionalne potre be za begom u 'idealizam'", koji je dugo vremena bio
19 20

Citirano prema Green, Else und Frieda, die Richtho fen-Schwestern, a.a.O., str. 158. Ringer, Die Gelehrten, a.a.O., S .132.
19 20

144

Sloboda

"realizam"

najvaniji i najrazorniji doprinos koji su nemaki obra zovani slojevi dali politici. Vebera njegov "realizam" nije spreavao da sa najve om mogunom jasnoom vidi da su ljudska prava, i graanska prava na slobodu, dostignua koja su posta la samorazumljiva i koja se ne mogu ni na emu izvan njih samih utemeljiti. Veber je bio uverenja da bi ta pra va nastavila da postoje ak i u sluaju kada bi njihova klasina, za teoriju ugovora vezana forma utemeljenja postala neprihvatljiva. Zbog svoje nimalo sentimental ne odbrane pojedinca i njegove slobode, kojoj nije potrebno pozivanje na kolektivni pojam "ljudskog ro da", Veber je pretea "konkretnog liberalizma". Taj li beralizam proglaava da slobodu od konvencionalnih vrednosti (u nauci) treba braniti nita manje od slobo de za vlastite vrednosne postavke (u svakodnevici i politici), iako ostaje otvoreno pitanje kako je mogue te dve slobode povezati, kao to je otvoreno i pitanje ta se deava da one dolaze u sukob i kako te sukobe treba reavati. U svakom sluaju, Veberov "realizam" nikako ne treba razumeti kao istovetan sa njegovom nezainteresovanou za normativna pitanja kada je re o uspostavljanju drutvenog poretka.
21

Ovaj pojam koristi -P. Sartr u: J.-P. Sartre, "berlegun gen zur Judenfrage" (Politische Schriften Knjiga II), Reinbek 1994, str. 87. O pitanju prava na slobodu kod Vebera upor.
21

a.a.O., str. 530 i d., tu se pominju i skrivene veze izmeu Vebera i Sartra (ibid., str. 538-540).

Palonen,

Max

Weber's

Reconceptualization

of Freedom,

Uvod u Maksa Vebera

145

Naredna tri koncepta treba da ovu tezu jo jed nom potcrtaju i da pokau na kojim podrujima di skusije danas prilozi Maksa Vebera i dalje mogu da poslue kao dobri putokazi. Antiesencijalizam. Veberovi spisi se mogu itati kao veba u miljenju promenjivih konstelacija. To miljenje vie ne veruje da "kolektivnim pojmovima" (drava, klasa, moderna, globalizacija, itd.), kojima barataju nauke o drutvu, odgovaraju neke stvarne, u izvesnoj meri vrste i zaokruene jedinice, ili pak veliki, sveobuhvatni procesi u stvarnosti. Veberova metodologija se jednako okree protiv "naturalistikih predrasuda" i protiv Hegelovog "panlogizma", to jest protiv rairenog uverenja da je sve u vezi sa svim i da sve to postoji ukazuje na neki centralni smisao koji treba razotkriti. Akteri modernog sociolokog is traivanja ne mogu se osloniti na "sutinu" vlastitog rada, poto se "gledita" sa kojih smo zainteresovani za takozvanu stvarnost neprestano menjaju. Ta pomeranja opet vode do "nesigurnosti u vezi sa 'suti nom' vlastitog rada", kao i celokupnog "pogona" nau ke (WL: 218). Da bi ova konstitutivna nesigurnost postala produktivna, ne sme se dozvoliti da pogo nom spolja upravlja politika, dok unutar njega "kriti ka" treba da bude normalan modus komunikacije. Homo academicus-a. liberalne demokratije Veber skicira kao bie koje je "izloeno najotrijoj moguoj objektivno-naunoj kritici" (WL: 158) - i upravo zbog toga ono uspeva i napreduje.

146

Sloboda

"realizam"

Odbrana drave. Uprkos tome to je njegova so ciologija "centrirana oko rata", Veber je u politikim i socijalnim pitanjima antimilitarista. Njega je zanima lo ta bi mogla biti protivtea "modernom vojnom robotu" (SW: 278) i nije imao razumevanja za knji evno sroene ratne poklie svojih savremenika, koji su to glasniji to je bezbedna razdaljina od rovova vea (upor. RS III: 121 i d.). Smeli bismo da pretpo stavimo da bi bio kritian i prema politici rane Vajmarske republike, nazvanoj "Noskeova politika", po tadanjem ministru odbrane, zato to je u njoj poli tiko delanje bilo svedeno na "policijsko razmiljanje koje se kree u kategorijama 'intervencije'". Veber je aktuelan dobrim delom i zbog toga to je odluno branio modernu zapadnu dravu. Drava je politiki savez koji ima karakter preduzea, i koji po mae da se odri pozitivan poredak na jednoj teritoriji zahvaljujui tome to raspolae monopolom nad primenom legitimne fizike sile. Veber je dravu na Za padu posmatrao kao rezultat demokratskih revolucija i verovao je da je treba braniti od koruptivnih upliva nelegitimnih posebnih interesa: od monih "klika" (PS: 501) i organizovanih "'saveza' svake vrste" (PS: 499). Njegovi predloi za ustavnu reformu od 1917. do 1919. godine bili su usmereni na korekciju feno22
22

O pojmu "Noske-politike" upor. W. Wette, Gustav No317,

ske. Eine politische Biographie, Dsseldorf 1987, str.

702 i d. (Politik der Pazifizierung im Innern mit den Mit teln militrischer Gewalt").

Uvod u Maksa Vebera

147

mena poput ukrtanja birokratskog racionalizma sa "sistemom napojnica" (PS: 367) koje se daju u vidu raspodele nametenja - fenomene zbog ijeg narasta nja danas celokupne oblasti drutva propadaju. I u sa mom sreditu Evrope, demokratska supstanca nekih drava je toliko izjedena da drava vie nije u stanju da titi sve graane i graanke, pa su ugroene manji ne upuene na privatne agencije za zatitu. Dana nja sklonost da se "'savezi' svake vrste" posmatraju kao svetinja budui da ine deo "civilnog drutva", ve oma bi zaudilo mislioca koji je slutio da erozija dr avnih struktura upravljanja daje zamah mnogo veim nevoljama nego to je to sama drava. Metodski evrocentrizam. Videli smo da je Veberov istraivaki program u periodu od 1909- do 1913. godine proiren na pitanje posebnosti i samo svojnosti drutvenog razvoja na Zapadu. Veber je "uspon Zapada" posmatrao kao jedinstven fenomen koji u najveoj meri zasluuje razjanjenje. Tom pro gramu je povremeno zamerano da je "evrocentrian". Primedba evrocentrizma cilja na dve stvari: najpre na to da Evropa sama sebi pripisuje moralnu
23 24

O tome kako je bilo jevrejskoj zajednici u Beu upor. J. Riedl, "Stadt ohne Juden", u: Sddeutsche Zeitung, 8. jul 2003, str. 15. Jo koncepti "plebiscitarne demokratije voa", kojima je Veber baratao posle 1917. godine, sluili su zatiti ele mentarnih dravnih uslova za postojanje demokratije i mo derne. Upor. Breuer, Brokratie und Charisma, a.a.O., str. 168.
23 24

148

Sloboda

"realizam"

nadreenost zato to je voena namerom da vlada drugima, a zatim i sistematskim neprimeivanjem specifinosti vanevropskih drutvenih svetova zbog samorefleksivnosti evropskih diskursa koji strane kulture redukuju na "drugo" sebe samih. Tvrdim da ova kritika samo malim delom pogaa Veberove radove. I ne samo to: Veberovi spisi upra vo zahvaljujui svom "metodolokom" evrocentrizmu, i uprkos svim njemu savremenim ogranienji ma jo i danas ukazuju na jedan put kroz lavirint interkulturne analize drutva. Time ne elim da sporim da je Veber na nekim mestima pokazivao sklonost da razliite narode na jednom geografskom prostoru jednostavno poistoveti i da, na primer, govori o "po naanju Azijata" (RS II: 374) - kao da na potezu od Kazahstana pa sve do Sri Lanke postoji jedinstveni kulturni obrazac. Ipak, strunjacima treba prepustiti raspravu o tome da li su Veberove analize u pojedi nostima empirijski tane. To to je Veber u odreiva nju posebnosti recimo indijske civilizacije moda u poneemu greio nije samo po sebi znak njegovog evrocentrizma. Veber je greio i u odreivanju izvora asketskog monatva za koje je rekao da je poeo sa cisterijancima visokog srednjeg veka, dok mi danas, na osnovu drugih izvora, znamo da se poeci mona25

Upor., na primer C. Badrinath, "Max Weber's wrong understanding of Indian civilization", u: D. Kantowsky
25

ism, Mnchen 1986, str. 45-58.

(ur.), Recent

research

on Max

Weber's

studies

of Hindu

Uvod u Maksa Vebera

149

tva mogu nai jo u etvrtom veku pre nove ere u Egiptu. Sve je to normal science sve dok se ne mo e dokazati da greke u Veberovoj analizi potiu iz jednog jedinog sistematskog izvora koji se moe raz otkriti metodom ideoloke kritike. Ozbiljnije treba uzeti sumnju da je Veber na tautoloki nain video nezapadne kulture kao deficitarne zato to im nedostaju odreena svojstva Okcidenta. Kod Vebera se zaista mogu nai opisi kineskog i indij skog sveta u kojima su oni prikazani kao puni nedo stataka. Opisane su posledice odsutnosti etikog pro roanstva ili "ostajanja izvan" (RS II: 375) privredne racionalnosti i planiranja ivota. Ali ti izrazi manjkavo sti nisu upuivanja na neku pretpostavljenu moralnu superiornost Evrope, ve posledica individualizujue metode uporeivanja koja eli da istakne posebnosti razliitih civilizacija. Veber se pokazuje kao prijemiv i za obrnutu analizu, to jest za davanje prednosti stra noj perspektivi iz koje Evropljani izgledaju kao "varvari iz zapadnih zemalja" (RS II: 373). Jo dva argumenta govore protiv primedbe za evrocentrizam. Kao prvo, Veber je uprkos svom di26 27

Upor. O. G. Oexle, "Priester, Krieger, Brger. Formen der Herrschaft u Max Webers 'Mittelalter'", in: E. Hanke/W. J. Mommsen (ur.), Max Webers Herrschaftssoziologie, Tbingen 2001, str. 203-222. O uporeenju razliitih uporednih metoda vidi klju
26 27

no delo: C. Tilly, Big Structures, Large Processes, Huge

Comparisons, New York 1984.

150

Sloboda

"realizam"

vljenju za veliki puritanski kulturni pokret na Zapa du imao, kao to je poznato, izuzetno pesimistiku viziju mrane budunosti posebnog puta Zapada. Smatrao je da Zapad zaista nije dao zadovoljavajui odgovor na pitanje o "smislu" postojanja, a osim toga je budunost slobode video kao tamnu - i to opet na osnovu vrednujueg zauzimanja stava koji je mogao da bude i drugaiji. (Niko ne moe da izbegne da po vremeno zastupa "vlastite" vrednosti i u tom smislu sudi uvek na neki nain "...-centrino"; da je on, ili da su oni, bili u stanju da dele vrednosti "drugih", onda bi te vrednosti u isti mah postale i njihove vla stite). Kao drugo, za Veberovo stanovite je karakte ristino da se u njemu ne pojavljuju niti "celokupna drutva" niti kompaktni "kulturni krugovi" kakve su poetkom dvadesetog veka skicirali nemaki etnolo zi, to jest kod njega nema holistikih jedinica koje i ne neki naseljeni prostori i kolektivni mentaliteti. Veberov metodoloki evrocentrizam se bavi pojedina nim zonama drutva polazei od svesno odabranih "perspektiva" koja se mogu pomeriti, kao to se mo e pomerati i obim i znaenje onoga to je uopte mogue razumeti pod "Okcidentom" i "Orijentom".
28 29 30

Upor. J. A. Hall, "Confessions of a Eurocentric", u: Inter national Sociology 16 (2001), str. 488-497.
28
29

Tyrell, Max

Webers

Soziologie - eine Soziologie ohne

"Gesellschaft", a.a.O., str. 392. O pomeranjima u geografskom i sociokulturnom zna enju izraza "Okcident" kod Vebera upor. S. Breuer, "Max
30

Uvod u Maksa Vebera

151

Ovde opet moemo uoiti antiesencijalizam i mi ljenje u promenjivim konstelacijama, karakteristi no za stil Veberove uporedne sociologije. Zapad za svoj uspon ne treba da zahvali jednom jedinom uzroku, ve nizu povoljnih okolnosti. Isto tako se manja sposobnost recimo kineske i indijske kulture, u odnosu na zapadnu, da utiu na izmenu lica ze mlje ne moe monokauzalno svesti na "duhovnoistorijske uzroke", ve jedino na kontingentne politike faktore kao to su ciljano smanjivanje trgovine sa stranim zemljama ili recimo, proglaavanje putova nja za moralni tabu u interesu "dobrobiti" privrede (RS II: 375f). U pogledu hronologije, Veberove anali ze zavravaju s kolonijalizmom koji omoguava "sna no otvaranje" (RS II: 375) vanevropskih podruja nad kojima Evropa vlada, a time i poetkom moder nizacije izvana? Veber govori o budunosti Zapada,
31
32

Weber und die evolutionre Bedeutung der Antike", u: Saeculum 33 (1982), str. 174-192. Korisno upuivanje na literaturu iz tog podruja istra ivanja moe se nai u: Hall, "Confessions of a Eurocentric", a.a.O. Novija istraivanja na polju uporednog istorijskog is traivanja civilizacija potvruju ovu odvanu tvrdnju i bave se dugoronim posledicama nastajanja imperija i imperijal nog osvajanja. Ove analize su "postveberijanske" kada se ne bave samo analizom kauzalnih faktora, ve se trude da po nude obuhvatnu rekonstrukciju razliitih konteksta moi i kulture, kao i kada naglasak stavljaju na promene i diskontinuitete u drutvenom razvoju vanevropskih podruja.
31 32

152

Sloboda

"realizam"

ali se ne usuuje da kae bilo ta o budunosti nezapadnih podruja. A tek nema ni rei o moguoj za jednikoj budunosti u svetu u kojem je problema tino postalo suprotstavljanje Zapada i Istoka.

Uporedi uzornu studiju: J. P. Arnason, Social Theory and


Japanese Experience:

str. 20 i d.

The Dual Civilization,

London

1997,

Literatura

1. Spisi Maksa Vebera Wirtschaft und Gesellschaft. Grundri der verstehenden Soziologie, ur. von Johannes Winckelmann, 5-, rev. izdanje, Tbingen 1976. Gesammelte Aufstze zur Religionssoziologie I-III, ur. von Marianne Weber, 1. izdanje, Tbingen 1920-21. Gesammelte Aufstze zur Wissenschaftslehre, ur. von Johannes Winckelmann, 6. izdanje, Tbingen 1985. Gesammelte Politische Schriften, ur. von Johannes Winckelmann, 4. izdanje, Tbingen 1980. Gesammelte Aufstze zur Sozial- und Wirtschaftsgeschichte, ur. von Marianne Weber, 1. izdanje, Tbingen 1924. Gesammelte Aufstze zur Soziologie und Sozialpolitik, ur. von Marianne Weber, 1. izdanje, Tbingen 1924. Die rationalen und soziologischen Grundlagen der Musik, Tbingen 1972. Die protestantische Ethik. Bd. 1: Eine Aufsatzsammlung; Bd. 2: Kritiken und Antikritiken, ur. von Johannes Winckelmann, Mnchen-Hamburg 1968.

154

Literatura

Wirtschaftsgeschichte. Abri der universalen Sozial- und Wirtschaftsgeschichte, ur. von S. Hellmann und M. Palyi, Mnchen/Leipzig 1923; 3- izdanje ur. v o n j . Win ckelmann, Berlin 1958. Max Weber Gesamtausgabe, ur. von Horst Baier, M. Rai ner Lepsius, Wolfgang J. Mommsen, Wolfgang Schluc hter, Johannes Winckelmann, Tbingen 1984 i d. Za upuivanje na ova dela koriene su skraenice: MWG (Max-Weber-Gesamtausgabe), PS (Gesammelte Politische Schriften), RS I, II, III (Gesammelte Aufstze zur Religion ssoziologie I-IIf), SS (Gesammelte Aufstze zur Soziologie und zur Sozial politik), SW (Gesammelte Aufstze zur So zial- und Wirtschaftsgeschichte), WG (Wirtschaft und Ge sellschaft) i WL (Gesammelte Aufstze zur Wissenschaftsle hre). Brojevi iza dvotake - na primer WL: 167 - upuuju na broj stranice u knjizi. 2. Dostupni prevodi Maks Veber, Duhovni rad kao poziv. Preveo Duan Jani, Izd. knjiarnica Zorana Stojanovia, Novi Sad, 1998.
(Prevod dela: Geistige Arbeit als Beruf)

Maks Veber, Privreda i drutvo. Preveli Olga i Tihomir Kostreevi. Prosveta, Beograd, 1976 (Prevod dela: Wirtschaft und Gesellschaft)
Maks Veber, Sabrani spisi o sociologiji religije. Prevela

Olga Kostreevi. Izd. knjiarnica Zorana Stojanovia, Novi Sad, 1997 (Prevod dela: Gesammelte Aufstze zur Religionssoziologie).
Max Weber, Protestantska etika i duh kapitalizma. Pre

veo Nika Milievi "Veselin Maslea, Svjetlost, Sarajevo,

Uvod u Maksa Vebera

155

[2. izd.], 1989der Geist

(Izvor: Die protestantische Ethik und

der Kapitalismus).

Max Weber, Sabrani spisi o metodologiji nauke. Pre veo Ante Marui, Globus, Zagreb, 1989. (Izvor: (Ge sammelten Aufstze zur Wissenschaftslehre). Max Weber, Politiki spisi. Prevod: Aleksandra Kosti, Zo ran ini, "Filip Vinji", Slubeni glasnik, Beograd,
2006. (Izvor: Gesammelte Politische Schriften.)

Mihajlo uri, Sociologija Maksa Vebera. Matica hrvatska, Zagreb, 1964. Vie odlomaka iz Veberovih tekstova u prevodu autora knjige. 3. Biografije i istoriografski radovi
E. Baumgarten, Max Weber. Werk und Person, Tbingen

1964. H. N. Fgen, Max Weber, Reinbek 1985.


M. B. Green, Else und Frieda, die Richthofen-Schwestern,

Mnchen 1976. P. Honigsheim, On Max Weber, New York 1968. M. R. Lepsius, "Max Weber in Mnchen", u: Zeitschrift fr Soziologie 6 (1977), str. 103-118.
R. Michels, "Max Weber", u: isti,Masse, Fhrer, Intellektuel

le. Politisch-soziologische Aufstze 1906-1933, Frank furt/M. 1987. W. J. Mommsen/W. Schwentker (ur.), Max Weber und sei ne Zeitgenossen (Ver i d.entlichungen des Deutschen Historischen Instituts London, Knj. 21), Gttingen 1988. F. K. Ringer, Die Gelehrten. Der Niedergang der deutschen
Mandarine 1890-1933, Stuttgart 1983.

156
G. Roth, Max

Literatura Webers deutsch-englische Familiengeschic-

hte, Tbingen 2001.


Marianne Weber, Max Weber. Ein Lebensbild, 3.

nepromenjeno izdanje; ponovljeno 1. izdanje 1926, Tbingen 1984. 4. Izabrana sekundarna literatura a) Nekoliko vanijih knjiga
G. A. Abraham, Max Weber and the Jewish Question, Ur-

bana, IL 1992. S. Bckler/J. Weiss (Hg), Marx oder Weber? Beitrge zur Aktualisierung einer Kontroverse, Opladen 1982.
R. W. Bologh, Love or Greatness. Max Weber and Masculine Thinking - A Feminist Inquiry, London 1990. S. Breuer, Brokratie und Charisma. Zur politischen Soziologie Max Webers, Darmstadt 1994.

S. Breuer/H. Treiber (ur.), Zur Rechtssoziologie Max Webers. W. Interpretation, Kritik, Weiterentwicklung, Opla-

den 1984.
Brugger, Menschenrechtsethos und Verantwortungspolitik. Max Webers Beitrag zur Analyse der Menschen-

rechte, Freiburg/Mnchen 1980. H. Bruhns/W. Nippel (ur.), Max Weber und die Stadt im Kulturvergleich, Gttingen 2000. D. Chalcraft/A. Harrington (ur.), The Protestant Ethic Debate, Liverpool 2001.
R. K. Collins, Weberian Sociological Theory, Cambridge Recovering

1986.
Doubt, Sociology after Bosnia and Kosovo:

Justice, Lanham, MD 2000.

Uvod u Maksa

Vebera

157

Ch. Gneuss/J. Kocka (ur.), Max Weber. Ein Symposion, Mnchen 1988. E. Hanke/W. J. Mommsen (ur.), Max Webers Herrschaftssoziologie, Tbingen 2001. W. Hennis, Max Webers Fragestellung. Studien zur Biographie des Werks, Tbingen 1987. S. Kalberg, Einfhrung in die historisch-vergleichende Soziologie Max Webers, Wiesbaden 2001. G. Kamphausen, Die Erfindung Amerikas in der Kulturkritik der Generation von 1890, Weilerswist 2002. D. Ksler, Einfhrung in das Studium Max Webers, Mnchen 1979J. Kocka (ur.), Max Weber, der Historiker, Gttingen 1986. M. Knig, Menschenrechte bei Drkheim und Weber, Frankfurt/M. 2002. G. Kuenzlen, Die Religionssoziologie Max Webers. Eine Darstellung ihrer Entwicklung, Berlin/Mnchen 1981. H. Lehmann/G. Roth (ur.), Weber's Protestant Ethic: Origins, Evidence, Contexts, Washington DC 1993. W. J. Mommsen, Max Weber und die deutsche Politik 1890-1920, 2. izdanje, Tbingen 1974. G. Poggi, Calvinism and the Capitalist Spirit. Max Weber's Protestant Ethic, London 1983. W. Schluchter, Religion und Lebensfhrung. Studien zu Max Webers Kultur- und Werttheorie, 2 knjiga, Frankfurt/M. 1988. W. M. Sprondel/C Seyfarth, Seminar: Religion und gesellschaftliche Entwicklung. Studien zur Protestantismus-Kapitalismus These Max Webers, Frankfurt/M. 1973. F. H. Tenbruck, Das Werk Max Webers. Gesammelte Aufstze zu Max Weber, Tbingen 1999.

158

Literatura

B. S. Turner, For Weber. Essays on the sociology of fate,

London/Boston 1981.
G. Wagner/H. Zipprian (ur.), Max Webers Wissenschaftslehre. Interpretation und Kritik, Frankfurt/M. 1994. J. Wei, Max Webers Grundlegung der Soziologie,

Mnchen 1975.
J. Wei (ur.), Max Weber heute, Frankfurt/M. 1989.

S. Whimster/S. Lash (ur.), Max Weber, Rationality and Modernity, London 1987.
M. A. Zngle, Max Webers Staatstheorie im Kontext seines

Werkes, Berlin 1988.


Zingerle, Max Webers historische Soziologie. Aspekte und Materialien zur Wirkungsgeschichte, Darmstadt

1981. b) Nekoliko tekstova koji doprinose razumevanju Vebera Z. Baumann, "Sociology after the Holocaust", in: British
Journal of Sociology 39 (1988), str. 470-497.

S. Breuer, "Max Weber und die evolutionre Bedeutung


der Antike", u: Saeculum 33 (1982), str. 174-192.

S. Breuer, "Max Webers Herrschaftssoziologie", in: Zeitschrift fr Soziologie 17 (1988), str. 315-327. V. Heins, "Max Webers Sozialismuskritik", in: Zeitschrift

fr Politik 39 (1992), Heft 4, str. 377-393. V. Heins, "Politik und Emotion: Von Max Weber zur Zweiten Moderne", u: Zeitschrift fr Politik 49 (2002), Sv.
4, str. 424-448.

J. M. Hobson/L. Seabrooke, "Constructing International Society and the Social Balance of Power", u: European
Journal of International Relations 7 (2001), str. 239-

274.

Uvod u Maksa Vebera

159

V. Kaiisch, "Max Webers Studie "Die rationalen und soziologischen Grundlagen der Musik" '-wi(e)dergelesen", in: Leviathan 16 (1988), str. 563-574. Th. Lemke, "Max Weber, Norbert Elias und Michel Foucault ber Macht und Subjektivierung", u: Berliner Journal fr Soziologie 11 (2001), Sv. 1, str. 77-95. R. M. Lepsius, Max Weber und das Programm einer Institutionenpolitik, u: Berliner Journal fr Soziologie 5 (1995), Sv. 3, str. 327-333K. Palonen, "Max Weber's Reconceptualization of Freedom", u: Political Theory 27 (1999), str. 523-544. K. Palonen, "Herrschaft und Rhetorik bei Max Weber", u: Vorgnge 41 (2002), Br. 4, str. 59-67. M. Riesebrodt, "Vom Patriarchalismus zum Kapitalismus. Max Webers Analyse der Transformation der ostelbischen Agrarverhltnisse im Kontext zeitgenssischer
Theorien", in: Klner Zeitschrift fr Soziologie und So-

zialpsychologie 37 (1985), str. 546-567. G. Roth, "Max Weber und der globale Kapitalismus damals und heute", u: G. Schmidt/R. Trinczek (ur.), Globalisierung am Ende konomische und soziale Herausforderungen des zwanzigsten Jahrhunderts (Soziale Welt,

Sonderband 13), Baden-Baden 1999L. A. Sca i dr., "Weber before Weberian Sociology", u: British Journal of Sociology 35 (1984), str. 190-215.

S. Seubert, "Paradoxien des Charisma. Max Weber und die Politik des Vertrauens", u: Zeitschrift fr Politikwissenschaft 12 (2002), str. 1123-1148. H. Tyrell, "Potenz und Depotenzierung der Religion. Religion und Rationalisierung bei Max Weber", u: Saeculum 44 (1993), str. 300-347.

Hronologija

1864. 1869. 1882. 1883. 1884.

- Maks Veber roen 21. aprila u Erfurtu. - Porodica Veber se seli u Berlin. - Poinje studije prava u Hajdelbergu. - Jednogodinja vojna sluba u Strasburu. - Studije prava, nacionalne ekonomije, istorije, filo zofije i teologije u Berlinu kod, izmeu ostalih, Teo dora Momzena, Hajnriha fon Trajkea i Ota fon Girkea. 1885. - Polae pripravniki ispit. Sve do 1893. godine ivi u roditeljskoj kui. 1888. - Postaje lan Saveza za socijalnu politiku. 1889- - Brani doktorsku disertaciju "Istorija trgovakih dru tava u srednjem veku" ("Die Entwicklung der Sonder vermgens der o i d.enen Handelsgesellschaften im Mittelalter") kod Levina Goldmita. 1890. - Upoznaje liberalnog imperijalistu Fridriha Nojmana. 1891. - Habilitacija kod Avgusta Majcena sa radom "Istori ja poljoprivrede u Rimu i njen znaaj za javno i pri vatno pravo" ("Die rmische Agrargeschichte in ihrer Bedeutung fr das Staat- und Privatrecht").

162

Hronologija

1893. - eni se Marijanom nitger. Poinje da radi kao vanredni profesor rimskog i trgovakog prava u Berlinu. 1894. - Dobija poziv za mesto profesora na predmetu Na cionalna ekonomija na Univerzitetu u Frajburgu. 1895. - Poseuje Englesku, kotsku i Irsku. 1898. - Dobija poziv sa katedre za Nacionalnu ekonomiju na Univerzitetu u Hajdelbergu. Pristupa Nacionalno-socijalnom savezu koji je osnovao Nojman. 1898. - Poetak nervne krize. Prvi boravak u sanatorijumu. 1899. - Prestaje da radi kao profesor. 1900. - U vie navrata poseuje jug Evrope (Rim, Korziku, Istanbul i dr.). 1902. - Aprila meseca se vraa u Hajdelberg. 1903. - Prestaje da radi na Univerzitetu u Hajdelbergu. 1904. - Odlazi u tromesenu posetu Americi (zajedno sa Marijanom i prijateljima). 1906. - Sklapa nova poznanstva i prijateljstva (sa Fridrihom Gundolfom, Karlom Jaspersom, Emilom La skom, Paulom Honigshajmom). 1909. - Postaje saosniva Nemakog drutva za sociologi ju. Otad sebe smatra "sociologom". 1912. - U idilinoj porodinoj vili u koju se uselio dve go dine ranije organizuje "nedeljne sastanke" na koji ma se redovno pojavljuje mnotvo uglednih gostiju meu kojima su, recimo, er Luka i Ernst Bloh. 1914. - Dan nakon to je izbio Prvi svetski rat dobrovolj no se javlja u kasarnu u Hajdelbergu kao rezervni porunik i postaje zaduen za disciplinu u okviru Komisije za nadzor vojnih bolnica. 1915. - U jesen je razreen dunosti u Komisiji. 1916. - Zalae se za "objektivnu" politiku u pogledu rat nih ciljeva i protiv neogranienog podmornikog rata.

Uvod u Maksa

Vebera

163

1917. - Na susretima u Lauentajnu upoznaje Eriha Mizama i Ernsta Tolera. 1918. - Pristupa Nemakoj demokratskoj partiji iji je je dan od osnivaa i Fridrih Nojman. Dri vie politi kih govora. Uestvuje u raspravi o novom Ustavu u Ministarstvu unutranjih poslova. 1919. - U Minhenu preuzima katedru za Nacionalnu eko nomiju od Luja Brentana. Na odluku da to uini utie i kasna ljubav prema Elze Jafe-Rihthofen. Ba rem dva puta se sree sa Tomasom Manom. 1920. -Upala plua. Maks Veber umire 14. juna u Minhenu.

Indeks imena

Adorno, Theodor (Adorno, Theodor) 51 Alkok, Don (John Allcock) 7 Betman-Holveg, Teobald fon (Theobald von BethmannHollweg) 87 Bizmark, Oto (Bismarck, Otto) 27 Bloh, Ernst (Ernst Bloch) 131-132 Brentano, Lujo 19 Brojer, Stefan (Stefan Breuer) 74, 84, 147,150 Deblin, Alfred (Alfred Dblin) 122 Dilmen, Rihard van (Richard van Dlmen) 42 Dirkem, Emil (Emile Drkheim) 82 Dizraeli, Bendamin (Disraeli, Benjamin) 88

Fehner, Gustav Teodor (Gustav Theodor Fechner) 113 Frenklin, Bendamin (Benjamin Franklin) 41 Fuko, Miel (Michel Foucault) 61, 83 Georg, Stefan (Stefan George) 136 Gilher-Holtej, Ingrid (Ingrid Gilcher-Holtey) 27 Giri, Dik (Dick Geary) 129 Girke, fon Oto (Otto von Gierke) 161 Gledston, Vilijem (William Gladstone) 54, 88 Goldmit, Levin (Levin Goldschmidt) 161 Grami, Antonio (Antonio Gramsci) 109-110,115 Gundolf, Fridrih (Friedrich Gundolf) 162

166

Indeks

imena

Habermas, Jirgen 0rgen Habermas) 141 Haneman, Samuel (Samuel Hahnemann) 137 Harnak, Adolf fon (Adolf von Harnack) 36 Hegel, Georg Vilhelm Fridrih (Georg Wilhelm Friedrich Hegel) 145 Helpah Vili (Willy Hellpach) 109 Henis, Vilhelm (Wilhelm Hennis) 30, 50, 53, 140 Hilferding, Rudolf 108 Hince, Oto (Ono Hintze) 83 Honigshajm, Paul (Paul Ho nigsheim) 131 Horkhajmer, Maks (Horkhei mer, Max) 51 Jaspers, Karl 162 Kaucki, Karl (Karl Kautsky) 127 Kniz, Karl (Karl Knies) 26, 28 Kolins, Rendal (Randall Col lins) 47-48, 75, 85-86 Kromvel, Oliver (Oliver Crom well) 41-42 Lampreht, Karl (Karl Lam precht) 31, 46 Lask, Emil 131 Lenjin, Vladimir Ilji 82 Libkneht, Karl (Karl Lieb knecht) 100

Lorens, D. H. (D. H. Law rence) 143 Luka, er 131, 133 Luksemburg, Roza (Rosa Lu xemburg) 82, 100 Luter, Martin (Luther, Martin) 45 Majcen, Majcen (August Meitzen) 161 Majer, Hajnrih (Heinrich Maier) 18 Man, Majkl (Michael Mann) 83, 90 Man, Tomas (Thomas Mann) 54 Manhajm, Karl (Karl Man nheim) 15 Marks, Karl (Karl Marx) 5, 50, 105,136 Mihels, Robert (Robert Mic hels) 22, 77, 95, 128 Mizam, Erih (Erich Mh sam) 163 Momzen, Teodor (Theodor Mommsen) 26,37,77,129, 132, 139-140, 149, 161 Nie, Fridrih (Friedrich Ni etzsche) 64 Nojman, Fridrih (Friedrich Naumann) 139 Noske, Gustav 146 Parsons, Talkot (Talcott Par sons) 82

Uvod u Maksa Vebera

167

Rikert, Hajnrih (Heinrich Rickert) 15-17, 28, 56 Sartr, an-Pol 0ean Paul Sar tre) 144 Sen Simon, Anri (Henri de Saint-Simon) 82 luhter, Volfgang (Wolfgang Schluchter) 28, 34, 38, 4748, 53, 56-57, 64, 67, 7273, 78, 96 mit, Karl (Carl Schmitt) 76Smoler, Gustav (Gustav Sch moller) 19 Snitger, Marijana (Marianna Schnitger) 19 Tejlor, F. V. (F. W. Taylor) 113 Tenbruk, F. H. (F. H. Tenbruck) 21, 30, 73

Tenis, Ferdinand (Ferdi nand Tnnies) 26 Toler, Ernst (Ernst Toller) 163 Trajke, Hajnrih fon (Hein rich von Treitschke) 20 Trel, Ernst (Ernst Troeltsch) 26, 71 Vagner, Adolf (Adolph Wag ner) 19 Veber, Marijana (Marianne Weber) 26, 36 Vinkelman, Johanes (Johan nes Winckelmann) 73 Vunt, Vilhelm (Wilhelm Wundt) 31, 113 Zibek, Paul (Paul Siebeck) 38, 56, 71 Zombart, Verner (Werner Sombart) 26, 50

Sadraj

Predgovor srpskom izdanju I "TA OVDE ZNAI OBJEKTIVNOST?" O teoriji nauke Maksa Vebera II SOCIJALNA TEORIJA S RATOM U SVOM SREDITU Intelektualci, aparati, praktikovanje sopstva .. "Racionalnost" i "nain ivota" Genealogija nemorala Vera i irenje vere Vlast i legitimitet Razum i oseanja u politici Telo i dua u kapitalizmu

7 13

25 25 41 54 73 91 104

170

Sadraj

III SLOBODA I "REALIZAM" Veberova dijagnoza sadanjosti i kritika vremena u kome ivi "itav birokratski aparat je jedan egipatski monstrum" Moderna kao sudbina i ansa ta je danas ostalo od Vebera? Literatura Hronologija Indeks imena

1 7

1 1 7

129 140 153 161 165

Izdanje BIBLIOTEKE XX VEK Mileevska 53, Beograd i KNJIARE KRUG, Makedonska 5, Beograd. Za izdavae: Ivan olovi i ore Stojanovi. Urednik: Ivan Colovi. Lektor i korektor: Slobodanka Markovi. tampa: Cigoja tampa. Tira: 1000 primeraka. Beograd 2011.