DRAGO KALAJI

E R P K ID O O IJ V OS A E L G A

IKP "Nikola Pai" Beograd 2004. Uvod Nae istraivanje je pokrenuto jednom zapitanou pred poslednjim povesnim pokretom ka ujedinjenju evropskih drava: da li je Evropska unija doista evropska? Moda je izlino isticati da to pitanje izraava i temeljnu sumnju, hranjenu dugim nizom upadljivih praznina u zvaninim projektima, ugovorima i odreenjima saveza rastueg broja drava,

poevi od trajnog izostanka ak i pukog pomena sadraja njegovog osnovnog prideva, do takoe hroninog nedostatka neposrednih iskaza krajnjim ili bitnim ciljevima ujedinjenja, odnosno svrhama obrazovanja zajednikog trita. U preambuli Ugovora Evropskoj uniji istaknuta je "potreba za uspostavom vrste osnove radi izgradnje budue Evrope", ali tu nisu predoeni ni priroda reene potke, ni razlog "izgradnje", kao ni jedna jedina crta "budue Evrope". Sledi mutni ili dvosmisleni iskaz "elje" potpisnika akta da "prodube solidamost svojih naroda, uz potovanje njihove istorije, kulture i njihove tradicije ". Ako je tu doista re preduzeu "produbljivanja solidamosti"evropskih nacija, koje, pored ostalog, ine upravo "njihove istonje, kulture injihove tradicije' onda je izjavljeno obavezivanje na "potovanje" sasvim suvino. Nije pak suvino, kao retorika magla, ako ideal "solidarnosti"xx toj izjavi namera zapravo krije sasvim suprotne, koje prete tekovinama istorija, kulturama i tradicijama evropskih nacija. Stoga je u pravu Ginter Make kada istie onu najveu dvosmislenost, to karakterie, kao potpuno protivureje, poglede savremenika na ciljeve ujedinjenja Evrope: "Duo quum faciunt idem non est idem. Ako dva oveka izmeu sebe govore jedinstvu Evrope, uinie im se da su istog miljenja. Ustvari, jedan e jedinstvo Evrope eleti kao etapu prema jedinstvu sveta, zapeaenu uniformiuom socijalizacijom ovcanstva, koju proizvode tehnika i ekonomija, dva faktora to svaku politiku ine suvinom. Drugi sagovomik e, nasuprot tome, eleti jedinstvo Evrope s kojim e se zaustaviti sve univerzalistike tendencije ka ujedinjenju sveta i ka unitenju svih postojeih razlika lzmedu nacija i izmeu kultura. Evropa treba da se ujedini ali da bi se ogradila; morae da ostvari nov politiki identitet koji e joj brzo omoguiti da razJikuje prijatelja od nepnjatelja, na jedan novnain." (Maschke, 1995) Po svemu sudei, na gradilitu Evropske unije uveliko i stalno preovlauju pobornici ujedinjenja Evrope kao puke "etape prema jedinstvu sveta", odnosno ka svetskom tritu bez granica, kao da ekonomija i osobito trgovina ine vrhovni cilj i smisao postojanja oveka a ne tek puko sredstvo Ijudskog ivota. Tu je u pitanju pak sredstvo postvarenja mondijalistike pseudoimperije, zvane "One world". Zvanine samoobjave Evropske unije, kao i izjave namera njenih elnih arhitekata od ana Monea do aka Delora uglavnom osvedoavaju optu i trajnu tenju ka stvaranju "Jedinstvenog trita . Jedina sutinska razlika izmeu "ocaosnivaa pokreta ujedinjenja, ana Monea Trijegovog najdelotvornijeg naslednika, aka Delora, poiva u domenu retorike. Prvi je bio mnogo obazriviji i pritvorniji, delujui iz senke te stvarajui utisak da je "zajedniko trit' samo lukav a najkrai put do celovitog i visokog ujedinjenja. Drugi je otvoreno predoavao da je "jedinstveno raste"glavni cilj i svrha ujediniteljskog preduzea. Tako, primerice, u predgovoru Completing the Intemall Market, on otvoreno predoava ishode stvaranja "Jedinstvenog trita ": '' Objedinja vanje trita od320. miliona potroaa iziskuje da drave-lanicepnhvate nitenje svake vrsteprepreke... kako bi se obezbedilo da trite postane fleksibilno te da omogui tokove Ijudskih, materijalnih i fmansijskih'resursa ka zonama od vee ekonomske probitanosti."

Nije potrebno raspolagati velikora pameu da bi se u navedenom iskazu namera proitala, pre svega, velika pretnja zonama od manje ekonomske probitanosti. U pitanju je nadasve smrtna presuda suverenitetu drava-lanica i odgovarajuim ekonomskim politikama, tako lienim moi da usmeravaju nacionalne resurse ka sopstvenim dobrobitima i da pree njihova odlivanja ka stranim "zonama od vee ekonomske probitanosti". Sa stanovita ideala ujedinjenja Evropljana bila bi to naelno prihvatljiva rtva ako bi ona jaala odbrane ekonornije i suverenitet zajednike drave u nastajanju. Naalost, rasturanje odbrana nacionalnih ekonomija i suvereniteta dravalanica ne prati jaanje zajednikih zatitnih ograda i uspostavljanje saveznog suvereniteta. Naprotiv, sve te rtve samo pospeuju rastvaranje lanica Evropske unije u "globalnom tritu, pod stalnim, ucenjivakim i preteim pritiscima vaingtonske, pseudoimperijalne i protivevropske strategije. Tako Evropska unija gubi deo po deo spoljnih i unutranjih odbrana, omoguujui odlivanje svojih "ljudskih, matenjalnih i finansijskih resursa ka vanevropskim "zonama od vee ekonomske probitanost". U jo veoj meri su pogubna postupna ali nepovratna smanjenja zatita domena od vitalnog znaaja, poput ishrane i poljoprivrede. Primerice, ako u tom domenu Evropska unija ispuni sve zahteve vaingtonskih stratega ostae bez ratarskog stalea i odgovarajuih kulturnih tradicija te sopstvenih izvora ishrane, odnosno bez prehrambene samodovoljnosti i neuslovljivosti. Evropljani e postati ucenjivi zavisnici industrija za proizvodnju genetski modifikovane, "frankentajnske hrane" Nije bio nita odreeniji u pogledu smisla Evropske unije ni prvi nacrt njene ustavne povelje, ponuen tek 2003. godine, nakon niza decenija bezustavnosti, to zorno svedoi kako je u pitanju jedan politiki provisorium. Umesto jasnih odreenja, preambula tog akta pruza samo neuspele, kvazipoetske nadomestke, od navodne odluke ( inae nikad upitanih) naroda Evrope da "iskuju zajedniku sudbinu" do uverenja kako Evropa "'ujedinjena u njenim razliitostima' nudi njima najbolje mogunosti da nastave uz meusobno potovanje prava i svest njihovoj odgovomosti spram buduih pokolenja i Zemlje veliku pustolovinu to odnje iniprivilegovaniprostor ljudske nade. " Uoene praznine na mestima gde bi trebali biti ideolokL i pravni, duhovni i graditeljski temelji zajednikog doma EvropIjana omoguuju i uzrokuju brojne te raznovrsne nesaglasnosti i sukobe meu preduzetnicima u pogledu oblika i svrha, tlocrta i brzine izgradnje te nadasve "kunog reda", odnosno pravila suivota i suodluivanja, to veoma usporava pa i ugroava ceo poduhvat. Uoptavajui ta raznoglasja, stiemo do osnovnog protivureja izmeu branilaca status quo-a i pobornika osposobljavanja Evropske unije da deluje kao suverena, nezavisna i neucenjiva sila u areni sveta. Snage koje se odupiru rastu moi te zalau za odranje status quo-& dakle za uniju lienu sutinske samostalnosti i stvarnih sposobnosti odluivanja ni ne kriju svoju vazalsku podinjenost voljama ili zlovoljama atlantskog Levijatana. Re je svesnim ili nesvesnim pobornicima podvrgavanja Evrope "novom svetskom poretku , odnosno silama politikog mondijalizma , ekonomskog globalizma i drutvenog multikulturalizma, to skupa ine poslednji, agonini avatarangloamerikog, atlantskog kolonijalizma i liberalnog kapitalizma.

Pod svetlom injenice da "novi svetski poredak' biva nametan i postvarivan uglavnom silinom osvajakih i parazitskih snova i tenji amerike plutokratije koja iznuuje od sveta te i od Evropske unije sve vee ustupke stie se osnovani utisak da razgraivanje te nitenje ostataka suvereniteta i identiteta evropskih drava i nacija ne vodi ka uspostavljanju zajednikog i vieg ekonomskog a kamoli politikog organizma, ve ka njihovom svoenju na razinu provincija amerike pseudoimperije. Ipak, s obzirom da je Evropska unija formalno ili idealno oznaena pridevom izvedenim iz podrazumevanog ali ne bolje odreenog pojma (ili ideje) Evrope svako procenjivanje njenih pojavnosti i njenih mogunosti, projekata i izvedbi, prevashodno iziskuje posedovanje spoznajnovrednosnog kriterijuma, zasnovanog na pretpostavljenim osobenostima Evropljana u istorijskopolitikoj areni sveta. Dakle, da bi spoznajno napredovala, predoena zapitanost spram Evropske unije zahteva posedovanje odgovora na sutinsko pitanje: da li evropski narodi imaju zajednike osobenosti u politikom domenu te odgovarajue potrebe i volje koje mogu odrediti, osmisliti i usmeriti njihove pokrete ka ujedinjenju? Saeto, to pitanje glasi: kakav je evropski politiki identitet na sceni istorije? Neophodno je istai da je izloenom pitanju Savet Evrope posvetio veliki a bezuspeni nauni skup, u Strazburu, aprila meseca 2001. godine. Umesto svih teinu zadatka objasnila je AnMari Tiejs, voda odgovarajue potrage u Nacionalnom centru za nauna istraivanja. "Pojam evropski identitet niko od nas u ovom trenutku ne ume da odredi. Ali to ne treba da nas obeshrabri, jer ni oni koji su, pre dva veka, poeli da grade nacionalne identitete, nisu znali, kao nimi danas, kakvi e biti rezultati njihovog poduhvata, koji je zaokupljao nekoliko narednih generacija ^Politika "od 20. aprila 2001.) DIMENZIJE EVROPE Zadatak spoznaje evropskog zajednitva preduzeli su, s grupama raznovrsnih strunjaka, ideoloki i politiki pobornici evropskog ujedinjenja od Arnolda Tojnbija i Deni de Rumona, do Robera Sumana i Alide de Gasperija za Okruglim stolom Evropskog saveta, u rimskoj palati Aldobrandini, godine 1953. Sudei po jednoj ispovesti razoarenja Deni de Rumona, taj skup bio je obeleen skoro optom suranjiavou spram postojanja elemenata evropskog zajedinitva: "Vezoa tih ' Evropljana \ premda se zalagala za Uniju i premda je bila zaduena da ispita ono to smatram njenim najvrim periodom nae zajedniko kulturno naslee zapravo se bavila mnoenjemprimedbi te sumnjiavih ogranienfi. i upozorenja protiv misticizma ujedinjenja... Na tom skupu svaka grupa strunjaka je izjavljivala da ujedinjenje nesumnjivo poeljno u drugim domenima nema nikakvog razloga za postojanje unjihovom te da su predloene mere prerane ili prekasne. Konano, neko je zaudeno upitao da li i sam pojam evropske kulture odgovara stvamosti ili je tu re samo pukom sloganu za prekomemo revnosne uen/ke." (De Rougemont, 1960) Sa intelektualnom dovitljivou, svojstvenom koli elegantne duhovitosti francuskog klasicizma, De Rumon je neuspeh reenog skupa proglasio za uspeh silom zakljuka da je upravo sumnjiavost spram postojanja evropskog kulturnog zajednitva dokaz njegove stvarnosti:

"Nita nije vie evropsko od tih sumnji i od tog skepticizma, od te navike da sepreispituju stvan\ a se izbegavaju banalnosti i da se istiu razlike. Nita nije tipinije za jednu civilizaciju koja je nimalo sluajno razvila paralelne ideje originalnosti i nacionalnog karaktera, iji su najblistaviji umovi uvek gajili neku vrstu strasti za razlikovanje, do take da su svoje razliitosti smatrali svojim sutinskim ciljem te su uvek spremni da zanemare ono to je zajedniko, to je prihvaeno od svih i to je stoga izlino ponavljati" Moda je izlino isticati da navedena dosetka ne moe pomoi naoj zapitanosti jer ona opisuje samo jednu psiholoku ili karakteroloku crtu forma mentis istaknutih primeraka evropske vrste oveka. Ta crta je, u najboljem sluaju, jedan od izraza njegove individualne psihologije, to nam ne prua ire uvide u viedimenzionalnu celovitost evropskog bia te odgovarajui koncept evropskog. Premda nismo obaveteni s kakvim spoznajnim optikama ili metodama su poraenuti strunjaci odricali postojanje ikakve osnove za evropsko ujedinjenje, na osnovu iskustva moemo pretpostaviti da je u pitanju greka svojstvena prekratkim perspektivama. ak i u oima lanova neke porodice meusobne razlike obino izgledaju toliko velike da im zaklanjaju uvid u ono to im je zajedniko, pogotovo u perspektivi niza pokolenja. S druge strane, svaki Evropljanin koji je boravio daleko od Evrope, tamo gde su belci manjina, primerice u afrikim ili azijskim tuinama, izvesno je imao prilike da u drutvima bledolikih opaa kako su njihove nacionalne razlike pomraene optim oseanjem evropske solidarnosti te svesti pripadnosti jedinstvenoj nadnaciji i matrici. Tu jedinstvenu matricu lepo je naslutio pesnik Rajnere Maria Rilke, kroz viziju svog pretka Kristofa fon Rilkea i njegove vojne drube u slubi poslednjeg oblika Svete rimske imperije germanskog naroda, u pustoi panonske nizije, na vojnom putu oslobaanja evropske otadbine od islamskih zavojevaa, godne 1663: " Tad svi su jedan drugom bliski, ta gospoda koja dolaze iz Francuske i Burgundije, iz Nizozemske, iz korukih dolina, iz ekih dvoraca i od cara Leopolda. Jer to tajjedan pria, to su doivjeliidrugi, i upravo tako. Kao dapostojisamojedna majka". (Rilke, 1979) Uostalom, u prostorima tuine i domorodci umeju da vide jedinstvenim pripadnike razliitih evropskih nacija. To je luicidno uoio Deni de Rumon polemiui protiv onih to poriu postojanje zajednice zvane Evropa ili Evropljanr. "'Evropa? Nikad uo!' ... KadSartr, posle Fanona, trlja rukc od zadovoljstva zato to su Angolci Vnasakrirali Evropljane im bi ih opazili' vi mu aplaudirate i ne pnmetivi da vam je upravo unitio vaalibi: oni veoma dobro znaju ko je Evropljanin. " (De Rougemont, 1989) "Who is Europe?" injenica da je osnovni pridev predmeta naeg razmatranja izveden iz imena jednog od kontinenata, upuuje prvi korak spoznajne nakane ka geograikom okviru. U nizu odreenja evropskog, geografsko je izvesno najslabije, doputajui prevelike slobode (zlo)upotreba pa i osporavanja smisla politikog jedinstva evropskih nacija. Dobar primer predoene mogunosti prua jedan Bizmarkov ironini osvrt, ispisan na margini pisma koje mu je uputio ministar Rusije Gorakov, novembra meseca 1876. godine. Na

ozbiljno i osnovano ukazivanje Gorakova da je "Istono pitanje "zapravo "evropsko pitanje", Bizmark uzvraa: " Qui parle Europe a tort. Notion geographique!" Potom na engleskom jeziku: "Who is Europe?" Kako je dobro uoio istoriar abod, izraz "notion gcograph/que" Bizmark je verovatno pozajmio od fon Meterniha, koji je vie od pola stolea ranije Italiju odredio kao puki "geografskipojam", hotei time obesmisliti i obespraviti svako nastojanje naroda Italije da se dravotvorno uspostave kao politika nacija. (Chabod, 1967) Ako su sve evropsko i Evropa svodivi iskljuivo u okvire "geografskog pojma ili ako jedino iz njega proistiu onda je svaka potraga za njihovim viim sadrajima i znaenjima bespredmetna te besmislena. Svojevrsnu bedu koncepta "evropskog na gradilitu Evropske unije osvedoavaju proizvoljna i protivurena korienja njegovog geografskog znaenja kao osnovnog kriterijuma prijema u takav savez. Primerice, sa poloaja kancelara ponovo ujedinjene Nemake, Helmut Kol je obrazlagao naelnu zatvorenost Evropske unije spram ruske ideje "zajednikog evropskog doma te pristupanja Rusije silom injenice da se ona veim svojim delom prostire po Aziji, zakljuujui kako je stoga u pitanju azijska a ne evropska drava. Takvo, doslovno prizemno poimanje evropskog nije smetalo i ne smeta istoj politici da se zalae za prijem Turske u Evropsku uniju, uz koricnje upravo geografskog kriterijuma, odnosno isprike da se ta drava jednim svojim deliem, koji ini jedva tri odsto njene teritorije, prostire i po Evropi. Nije izlino ovde istai da je u pitanju za Evropljane sramotni ostatak plena zavojevakih pohoda islamske, odnosno Osmanske pseudoimperije na Evropu ali i spomenik britanske te potom angloamerike protivevropske strategije, kojoj su se mnoge evropske drave slepo podavale, od uea u vekovnoj opsadi Rusije i u Krimskom ratu, preko istrajnog podravanja "bolesnika sa Bosfora i njegove parazitske vladavine nad balkanskim narodima i kolevkom evropske civilizacije, do podravanja niza geopolitikih izuma protiv jedinstva Evrope, poput "sanitarnog kordona i "gvozdene zavese\ do udela u agresiji artlantskih snaga na Republiku Srpsku te Srbiju i Crnu Goru. Na posebnu, samosvojnu slabost geografskog kriterijuma odreenja okvira pojavnosti evropskog ukazuje i svetlo odgovarajue povesti, to svedoi promenljivosti poimanja tlocrta, odnosno granica sveta ili kontinenta zvanog Evropa. Primerice, prvi helenski pomeni Evrope, u geografskom smislu, ukazuju da je tim toponimom bila oznaavana samo uska regija severno od Egejskog raora. Ve u reniku prvog jonskog geografa, Anaksimandra, znaenje Evrope obuhvatalo je sve prostore severno od Sredozemnog mora, ali ne i Heladu. Opazivi kako "niko jo nije objasnio da li Evropu okruuje more s istoka i sa severa" Herodot ispoveda da ne razume zato ljudi jedinstveno svetsko kopno vide trodelno, s tri imena, Evropa, Azija i Libija. {Istorija, IV, 45). I za Aristotela te njegove savremenike Helada je samostalni geografski svet, izmeu Evrope, Azije i Libije, odnosno Afrike. U slici sveta koju su posedovali drevni Heleni i Rimljani, istone i severne granice Evrope bile su otvorene, odnosno neodreene, gubei se u maglama legendarnih ili mitskih prostora, poput hiperborejskog, do koga, prema uenju Pindara, uvenom meu pesnicima, "smrtn/ci ne mogu dospeti ni po moru, ni po zemlji. Ta drevna slika mnogo je blia svetu vrhovnih, dakle metafizikih istina, nego to su to i najpotpunije mape Evrope modernih kartografa. Odreenje istone granice

Evrope grebenima Urala je skorija i sasvim proizvoljna dosetka, jer ta planina nita znaajno razliito ne razdvaja. Stoga je i veliki geograf starog sveta, Strabon, uprkos oskudnosti optika i saznanja s kojima je raspolagao te odgovarajuih greaka umeo da dublje od mnogih dananjih evropeista nasluti kako razliita svojstva evropskih nacija iziskuju ujedinjenje da bi postali skladni delovi idealne celine: "Od Evrope moramo poetijer ona poseduje veliku raznolikost oblika, jer je po pnrodi bolje obdarena valjanim ljudima i politikim reimima te jer je ona podelila svetu svojstvena dobra... Sva ravniarska Evropa uiva u umerenoj klimi i po prirodi je predodreena za takav nain ivota: u obdarenoj zemlji sve tei ka miru, dok u siromanoj sve vodi ka ratu ika muevnoj hrabrosti. Ali narodi mogu da meusobno ukazuju svoje prednosti: jedni pruaju pomo svog oruja, drugipak svojeprinose, svoja tehnika znanja, svoje moralno vaspitanje... Stoga kako u ratu, tako i u miru, ne moe se biti samodovoljniji nego to je to Evrope: ona poseduje neiscrpne zalihe ljudi za borbu, za obradu zemlje i za upravljanjegradovima. "(Geografija, 11,4) Upravo geografska defmicija kontinenta posredno ali najubedljivije pobija svaku osnovanost iskljuivanja Rusije iz evropskog kruga: meu kontinentima Evropa je izuzetak jer ne poseduje geofizika svojstva kakva iziskuje takva veliina. Osmatrana s izloenog geografskog stanovita, Evropa je samo jedno poluostrvo Azije, premda upravo u njemu poiva geometrijsko sredite kopnene hemisfere, kao geofiziki pendant istorijske i kulturno-civilizacijske "sredinjosti" Evropljana. Evropa je stekla status kontinenta te i reene "sredinjosti" zahvaljujui prevashodno metageografskim svojstvima koja su tvorili i tvore Evropljani svojim mislima i delima, poduhvatima i podvizima, u dobru kao i u zlu. To je dobro uoio i najsaetije izrazio, vojnikom jednostavnou, nemaki general i geopolitiar Hajnrih Jordis fon Lohauzen: "Evropa nije obini kontinent, u istom smislu kao to je to Afrika, Australija ili Antarktik. Ona je delo Evropljana a ne dar prirode. Evropa nije ni sa ove, ni sa one strane Urala ve upravo tamogde se ona branir Evropu brane i svi njeni sinovi te keri u rasejanjima po ostalim kontinetima to uvaju i razvijaju naslea poneta iz otadbina, jezik i njegove plodove te plodonosnosti, svetonazore i obiaje, uspomene i nade zajednica iz kojih potiu. Jedna doista evropska politika kakvu, za sada, moemo sarao prieljkivati ne moe ih, niti sme zaboraviti i prepustiti pretapanju u svetove tudine i ieznuu ve mora prema njima graditi prekookeanske i interkontinentalne mostove zajednitva te stvarati uslove za njihov povratak. Potragu za evropskim nije mogue ograniiti u prostoru: Evropa je matica ija su rasejanja planetarnih razmera. "Slava neprolazna" Ako opaanje generala fon Lohauzena da je Evropa tamo gde se ona brani shvatimo strictu sensu, onda nas ono upuuje da izraze evropske samosvesti traimo, kroz povest, prevashodno na mestima odbrana Evrope te sueljavanja s neprijateljem i njegovim osvajakim izazovima. Primenu

Smitovog odreenja pojma politikog, odnosno kriterijuma razlikovanja prijateljnepnjatelj, posebnim sjajem preporuuje injenica da je prvi poznati ispis imenice Evropljan" proizaao s ratnog polja, kod Poatjea, 732. godine, gde su udruene germanske, romanske i keltske snaga pod vostvom nekrunisanog kralja Karla, od tada zvanog Ceki zaustavile najezdu bar dvostruko vee vojske Araba. U tom dobu, jedan panski monah, znan samo po imenu Isidor, opisujui tu bitku u svom letopisu, upotrebio je, nekoliko puta, re Evropljani (Europenses) e da bi istakao pobednike: " Istupivi iz klanca Evropljani su se nali pred postrojenim atonma Araba... "(Chronicon, u Monumenta Germaniae Historica, Autores Antiqui, XI,2) Prema Historia Longobardorum Pavla akona, Evropljani su kod Poatjea izgubili samo hiljadu i pet stotina boraca dok je neprijatelj ostavio na bojnom polju tri stotine sedamdeset i pet hiljada dua a u begstvu je poginuo i sam kalif Abd-ar-Rahman. Navedene brojke su verovatno preterane ali jedno je izvesno: najezda arabskomuslimanske mase je pretila da duboko zadre i moda preplavi Evropu te da potpuno izmeni genofond i sudbinu Evropljana, trajno zatirui njihovu forma mentis te arabizujui njihovu svest i duu. Drugim reima reeno, da kod Poateja nisu pobedili Evropljani ve Arabi, ^danas bi se u Oksfordu predavao Kuran / sa njegovih katedri bi narodu obrezanih pokazivali svetost i istinitost Muhamedovog otkrovenja." (Gibbon, 1973) Ipak, kao nastavak politike drugim, odnosno krajnjim sredstvima, rat svojim unutranjim i spoljnim vatrama obino baca u zasenak mnoge veoma znaajne pa i politike sadraje te pokretae suprotstavljenih snaga, pokazujui nam, na Marsovora polju, uz spektakle ratovodstva, uglavnom elementarne porive i sile, psiholoke ili karakteroloke razlike sukobljenih. Da bi spoznali neto vie kroz vatre i praine ratnih sukoba potrebna su nam svedoenja veoma otrovidih osmatraa ili vanredno nadahnutih pesnika, poput Homera, koji je uoio da se kod Troje sukobljavaju potpuno oprene kulture te razliite gravitacione sile ljudskih okupljanja mehanika i duhovna ispoljavane i odgovarajuim stilovima borbenog nastupanja: "Kad su se vojske ve sve poreale s voama svojim, / Trojci stanu da cikte i grajui krenu k'o ptice; / k'o to se pod nebom znaju usciktati jata dralova / kad od studeni jake i kia neprestanih bee /pa sve cikte iIete u oblast okeanskih voda... / utei krenu u borbu Ahajci od gnjeva gorei, u srcu udei eljno da jedan pomae drugom. "(Ilijada, III, 1, 1-9) Taj opte indoevropski (tanije reeno: evroarijski) stil borbe odrao se kroz niz vekova i milenija, kako svedoi i pojanjuje Velesova knjiga severnih Slovena, otkrivajui nam i uspravnu, religijsku dimenziju agona: "Bogovi e nam darovati venu slavu inita nas nee zaustaviti/da sekao lavovijedan za drugoga borimo i / sluamo kneza svoga. Perun / e uz nas ostati do pobede. " Iz trezora nacionalnog naslea, to sadri niz slojeva pesnike tradicije ali i kristalizacija povesnog seanja, tvorac I/jjadeje obelodanio vekovno pamenje sukoba evroarijskih osvajaa Peloponeza te obala Male Azije i domorodaca. Taj sukob predstavljen je borbom Ahajaca i Trojanaca, ije su meusobne razlike od fizikih te karakterolokih do kulturnih i ideolokih savreno podudarne s onim koje nam otkrivaju povesna i filoloka istraivanja tragova osvajakih pohoda evroarijskih druina ratnika na gradove

sredozemnog meltmg-pot-. Primerice, opisujui izgled ahajskih junaka, "bogolikih"'\ "gradoruitelja" Homer veoma esto istie da su "plavokosi" i "plavooki. Takvi, skoro obavezni pridevi opevanih Ahajaca pak potpuno izostaju u opisima trojanskih junaka, to nas navodi na posredni zakljuak da su pripadali meleskom tipu oveka, stvorenom rasnim meanjima u sredozemnom te nadasve bliskoistonom melting-pot-u, osvedoenom crnokosim i tamnookim likovima s fresaka palate u Knososu, iz kasnominojskog doba. Taj melting pot, odnosno multikulturni sastav trojanske vojske kao otelotvorenja domorodakog drutva i civilizacije iskazan je i "vavilonskom" meavinom jezika: "A Trojanci k'o ovce u kakvom gavanskom toru / tono bezbrojne stoje kad mleko im belo se muze, / one jednako bleje kad uju od jagnjadi meku: / tako se trojanska graja po irokoj orila vojsci, /jer im govorijezik ne bejae jednak u sviju, /jezik im bee meovit, sa razlinih bilisu strana. "(IV,4, 433-438). Takve razliitosti nagone glasnicu bogova, sklonu Trojancima, da kroz usta Polita savetuje najpogodniji ratni raspored: "Mnogo saveznika u gradu Prijam imade, /i svijezikom raznim od rasutih naroda zbore; / svaki onima neka nareduje kojima vlada, / nek ih vodi u borbu u redove graane svrstav. "(II, 9, 803-806). Temeljne razlike izmeu sukobljenih svetonazora savreno jezgrovito su izraene kroz meusobna oslovljavanja Glauka i Diomeda na bojnom polju. Glauko, olienje samopouzdanog ethosa evroarijskih osvajaa te odgovarajue doktrine genetskih te karmikih odredenja Ijudskih razlika, s olimpske visine oseanja zdruenosti bogova i ljudi u istom poretku borbe za odranje Reda, jednako prezirui sve samo ljudsko i prolazno, dovikuje Diomedu, surovo i ponosito: "Ko si, dragiu, ti, od kakvih si smrtnih Ijudi? / Ta jo te nikada pree u borbi, u junakoj slavi, /ne videh, a sad daleko pred borce si doao druge/smelou svojom, pred moje dugoseno koplje kad stie: / sinovi nesrenih Ijudi sa snagom se sretaju mojom!'\y\, 3, 123-127). Diomed, vrsni predstavnik domorodake, "matrijarhalne" kulture odgovara lepom metaforom koja najsaetije izraava sutinu religioznosti kultova Majke Zemlje, veru u prolaznost svih stvari i pojava, u neumoljivost "kruga nunosti, odnosno u neiskupljivu podvrgnutost oveka neprekidnom toku nastajanja i nestajanja: "Zato\ Tidejev sine, junae, za rod me pita? / Kakvo je lie u umi, i ljudsko pleme je takvo: / jedni lie vetar po zemlji rastura, drugo / raa brsnata uma kad proletnje osvane doba. / Tako i ljudi: jedni uzrastaju, nestaju drugi." (VI,3,145149) Medu helenskim batinicima Homerovog naslea najdublje je sagledao istorijski sadraj Ilijade Isokrat, prepoznavi u ratu Ahajaca i Trojanaca odluujuu suprotnost izmedu Azije i Evrope: "Ispravno sudimo ako kaemo da je Jelena bila uzrok to mi nismo postali robovi varvara. Doista zbog nje su se Heleni sloili ipreduzeli zajedniki pohod protiv varvara te je tada Evropa, po prvi put, uzdigla trofej nad Azijom... Posle tog rata na rod je toliko napredovao da je od varvara povratio gradove i velike povrine zemlje. "(.Pohvala Jeleni, 67-68) Ukazavi na potpunu, leksiku i morfoloku podudarnost Homerove sintagme "slava neprolazna "(kleos aphthiton) sa sanskrtskim izrazom ravas akitam, veliki srpski fllolog i helenista

Milan Budimir istie kako je epska umetnost mnogo drevnija od pojave Ahajaca na Peloponezu i Arija u Indiji: "Ona pripada opteindoevropskoj vojnikoj aristokratiji, ije se ime pominje u XIV veku stare ere u Zakavkazju, na pisanim dokumentima, a sauvalo se i u jadranskih Slovena do XII veka (nove ere)." (Budimir, 1965) To je samo jedna od mnotva istorijskih injenica koje nam u perspektivi sagledavanja osobenosti politikog bia evropskog oveka svedoe da su njegova ishodita mnogo dalja ili dublja od horizonata starovekovne Atine, Rima te pogotovo Jerusalima. Moda nije sluajno ve intuicijom vie nunosti evropska nauka otkrila jedinstveno stablo evroarijskih jezika upravo uoi veka najveih bratoubilakih ratova, to su poprimili svetske razmere, ugroavajui i sa.m bioloki opstanak evropske vrste ljudi. Sudei po jednom osvrtu De Mestra, tu svrhovitost vieg reda prvi je naslutio Bajer u Museum sinicum iz 1730. godine, objavljenom upravo u Sankt Petersburgu: "/os uvek ne moe da se vidi emu slue nai radovi jeziku; ali brzo emo to uvideti. Nije bez nauma Provienja injenica da su jezici koju su do pre dva stolea bili potpuno nepoznati u Evropi sada dostupni svima. Vcje mogue zamisliti taj naum; i na sveti zadatak je da sa njime saradujemo ulaui sve nae snage. '(De Maistre, 1971) Kroz neprijateljstvo do samospoznaje Sagledani u svoj irini arene sukoba Azije i Evrope, krstaki pohodi su bili veoma zakasneli, glomazni, tromi i sasvim neuspeni odgovori na izazove borbenog islama ije su vojske, uz strategije nomadskog pljakastva i parazitizma, vekovima neprekidno kidisale na evropske prostore, od Gibraltara do Konstantinopolja, esto prodirui duboko i do obronaka Alpi, otimajui blaga, ubijajui, silujui i odvodei u ropstvo "nevernike". Po svemu sudei najezde muslimana su razdelile EvropIjane mnogo dublje nego hrianski raskol: "Najezda islama je oznaila konano razdvajanje Istoka i Zapada, okonavi jedinstvo sredozemnog sveta. Afrika i zemlje poput panije, koje su nastavile da budu deo zapadne zajednice poelisu da gravitiraju oko Bagdada. Zapadno Sredozemlje je pretvoreno u muslimansko jezero, prestavi da bude pravac koji je pogodovao trgovini i razmeni ideja, kao to je vazda bio do tada. "(Pirenne, 1937) Dodue, papa Urban , jedva etrdeset godina nakon velikog raskola, s propovedaonice Sabora u Klermonu pokrenuo je Prvi krstaki pohod pozvavi katoliki svet da prui pomo ugroenim hrianima sestrinske, pravoslavne Crkve. S obzirom da je u tom dobu postojala skoro potpuna podudarnost izmeu evropskog kruga i hrianskog sveta taj poziv moemo shvatiti i kao jedan od prvih velikih iskaza evropske svesti i solidarnosti: " Vaoj brai s Istoka nuno je hitno pruiti pomo koju smo toliko puta obeali i koja im je sada doista neophodna. Turci i Arabi su ih napali i prodrli su u teritoriju Romeja do dela Sredozemlja zvanog 'rukavac Svetog ora' (Bosforski moreuz). Prodirui u zemlju tih hriana pobedili su ih u bitkama sedam puta, pobili i zarobili u velikom broju, razonli im crkve i opustoili carstvo. Ako vi sada to dopustite te bez otpora, oni e proiriti svoju vladavinu nad mnogim vernim slugama Boga. Zato vas molim i podstiem ne ja, ve Gospod vas moli i podstie, kao glasonoe

Hristosa siromane kao i bogate, da pohitate kako bi prognali tu bednu rasu iz oblasti koje nastanjuje naa braa te da pruite valjanu pomo poklonicima Hristosa." U roku od jednog stolea krstaki pohodi su se izmetnuli u plutokratski rat protiv pravoslavnih Evropljana. razmerama tog neprijateljstva svedoi Ansber u svojoj povesti krstakog pohoda Fridriha Barbarose: " Za osvajanjem (Konstantinopolja) celokupna Hristosova vojska je teila a za opsadu ako bipotrajala upomost pobonog rimskog cara i tvrdoglavostkonstantinopoljskog cara bili su pnpremljeni pomoni odredi Srba i Vlaha, od preko ezdeset hiljada. " {Historiade expeditione Fridenci imperatons, u Monumenta Germaniae Histonca, Scriptores rerum Germanicarum). Za raun i novce venecijanske plutokratije i talasokratije etvrti krstaki pohod je osvojio ne samo sva geoekonomska uporita pomorske trgovine u istonom delu Sredozemnog mora ve i glavninu Istonog carstva te i Konstantinopolj, silovan i razoren, spaljen i opljakan 1204. godine. Tako je bio zadat kobni udarac istonim odbranama Evrope od azijskog zavojevaa. Sprega verskih iskljuivosti i rastue pohlepe na vlasti u talasokratskim te merkantilnim republikama poput venecijanske i enovljanske zamraivala je evropsku svest te onemoguavala spoznaju ivotnog znaaja Istonog carstva za odbranu Evrope. Tako tada i jedna pesnika dua, kao to je bila Petrarkina, nije mogla odoleti a da ne izrazi svoje oduevljenje zbog nekog novog pljakakog napada enovljanskih trgovaca na biago Vizantije, pozivajui javno Savet enove da "istrebi njihovu sramnu imperiju i gnezdo zabluda kanjavanjem koje je vepreduzeo katoliki svet." U drugom pisrau lamentira nad nizom primera evropske nesloge i bratoubilakih ratova ali ne opaa da sam ini ono to kudi gojei netrpeljivost spram Grka i Grke: "Grka radi za sebe, anje za sebe, melje za sebe, hrani se sama i, vaui loe hranu spasenja napustila j'e nae stanite. "(Petrarca, 1937) Ipak, najprosveeniji duhovi od imperatora Fridriha II Hohentaufena do pape Urbana II i pape Enea Silvia Pikolominjia bili su daleko iznad takvih ogranienja, prosijani i evropskom samosveu te odgovarajuim ethos-om solidarnosti. Kada je Konstantinopolj konano pao i pod truskom navalom, papa Enea Silvio Pikolomini inae zasluan za obnovu i irenje imenice Evropljani nakon sedmovekovnog muka te i za rado korienje sintagme "naa (evropska) otadbina umeo je da spozna evropske razmere te tragedije i njenih moguih posledica: " Najasniji oci, najugledniji prinevi, i vi ostali ljudi plemeniti po rodenju i doktrini, konstantinopoljska propast bila je velika pobeda Turaka, krajnji udes Grka i vrhovna sramota Latina koja utoliko vie mui i razdire svakog od vas verujem to ste vi sami plemenitiji i vrliji... Ako hoemo da kaemo istinu, recimo da za mnogo stolea hriansko drutvo nije pretrpelo veu sramotu od ove. U prolosti bilo smo pogadani u Aziji i u Africi, to e rei u stranim zemljama ali sad upravo u Evropi, to e rei u naoj otadbinimi smo pogodeni u nau veru i ubijani. Neko kae kako ima tome mnogo godina da su Turci preli u Grku, Tatari se naselili u Evropu preko Tasnaja, Saraceni preli Herkulovo more okupirajui deo panije; nikad pak nismo u Evropi izgubiligrad ili mesto koje moe da se poredi s Konstantinopoljem. "(.Epistolarum liber, CXXX)

Premda je u navedenora pismu teko razluiti versku od politike, odnosno evropske oseajnosti, ova potonja je izvesno prisutna, oitovana ukazivanjem na razliitost teine istih sramota ako su pretrpljene "u stranim zemljama ili u Evropi. Izvesno najsnaniju evropsku svest posedovali su branioci Evrope na njenim jugoistonim granicama, poput moldavskog princa Stefana Velikog koji je stupivi na presto nekoliko godina nakon pada Konstantinopolja sebi zadao svetu dunost obnove Istonog carstva. Godinama odbijajui navale viestruko vee i jae azijatske sile, on je zaludno slao poruke rimskom papi te evropskim suverenima traei vojnu pomo radi zajednike odbrane hrianske Evrope: "Saznaviza tekiporaz svoje vojske, paganski car Turaka je odluio da se osveti i da se vrati, meseca maja, na elu svoje vojske protiv nas, kako bi zagospodano Naom Zemljom, koja je Vratnica hrianskog sveta i koju je Bog potedeo. Ali ako ta Vratnica, koja je Naa Zemlja, ne dao Bog bude silovana, tada e ceo hrianski svet zapasti u veliku opasnost. Dakle, molimo Vas da poaljete Vae vojskovoe, dok ima vremena, da nam pomognu u borbi protiv neprijatelja hrianstva... to se nas tie, mi se obavezujemo, zaklinjui se u nau hriansku veru, da emo se odupreti i da emo se boriti sve do svoje smrti za hriansku veru. I to treba da inite i Vi, po moru i po zemlji, sve dok s pomou Boijom ne odseemo desnicu neprijatelju. " (Bogdan, 1913, Eliade, 1997) Uzalud. Umesto da se odazovu pozivu na zajedniko oslobaanje Konstantinopolja i konano odbacivanje pretee sile u njene azijske prostore, evropski suvereni su sklapali sramne sporazume sa zajednikim neprijateljem ratujui meu sobom. U poslednjem obraanju, pred slom, Stefan Veliki je upozorio kako se "hrianski prinevi tuku jedni protiv drugih umesto da se ujedine u borbiprotiv Turaka. "Od pape je dobio jedino estitke, izvinjavajua uveravanja besparici Crkve i titulu Athleta Chnsti dok novac za prvu pomo nekako sakupljen medu evropskim suverenima ugarski kralj nije predao ve ga je utajio. Pad Konstantinopolja i rast azijatske pretnje bili su samo povod ekom kralju oru Podiebradu da stvori projekt konfederacije novih drava radi jaanja njihove nezavisnosti spram germanske imperije i Svete stolice. Nacrt konfederacije sa zajednikom Skuptinom i obavezama jedinstvene odbrane predloio je "treoj strani", kralju Francuske Luju XI i dudu Venecijanske republike, ali bez uspeha. Idejni primat pak pripada Pijeru Diboa, advokatu i savetniku kralja Filipa Lepog, koji je jo 1305. godine, pod isprikom preke potrebe ujedinjenja evropskih snaga radi oslobaanja Hristosovog groba, zamislio federaciju evropskih drava kao alternativu njihovim sukobima i ratovima te zamiruem dualizmu imperatora i pape: "Da bi dovoljan broj osoba bio doveden (u Svetu zemlju) i tamo ostao bie neophodno da su katoliki prinevi u meusobnoj slozi ane u ratu;jer kad se jednom tamo nadu, ako saznaju da su njihovi zaviaji napadnuti i razoreni, napustie naslee Boga i vratie se svome da ga brane, kao to se mnogima to ve deavalo. Stoga je potrebno da mirpotpiu svi katolici makar oni koji su odani rimskoj crkvi tako da stvore jednu jedinstvenu republiku, ujedinjenu na tako vrst nain da ona ne moe vie bitirazdeljena. "(Dubois, 1956)

Premda se obrazovao kraj pariskih katedri obnovitelja aristotelovske logike, svetog Tome Akvikog i Brabantea, Pijer Diboa nije usvojio odgovarajue metode saznanja i postupke izlaganja te je njegov De recuperatione Teirae Sanctae, podnaslovljen Traktat optoj politici, ispao galimatijas viestranih pogleda i miljenja, zapoetosti pa nedoreenosti, protivureja i matovitosti. Takva svojstva odaju osobu u kojoj preovladavaju strasti i oseajnosti nad razumom i poznavanjem mere. Izgleda kao da su upravo te intelektualne mane i slabosti omoguile razmah misli Pijera Diboa do spektakularnih dometa, daleko ispred ogranienja njegovog vremena. Kao nekakav intelektualni medijum, Diboa je upijao, sprovodio i iskazivao tajne ili jo nevidljive pokrete i porive sila i silnica oslobadanih urusavanjem papske i imperatorske vlasti, izazvanim obostrano iscrpljujuim neprijateljstvom. Tako u svetonazoru Diboa vidimo najave i nagovetaje niza pojava i ustanova koje su tek vekovima kasnije obeleili modernu civilizaciju Zapada, od antiklerikalizma, odnosno zahteva da bude zatomljena svetovna viast pape, ukinut celibat i konfiskovana imovina mnogih manastira i crkava u korist kraljeva, do svojevrsnog feminizma, do predloga emancipacije enskog pola posredstvom odgovarajuih obrazovnih ustanova; od racionalizma i podravanja eksperimentalne nauke do apsolutistikog monarhizma i nacionalizma te zalaganja za uenje nacionalnih jezika. Na tom mestu analize lika i dela Pijera Diboa istoriar Bernar Vojen umesto mnogih postavlja jedno pitanje i prua odgovor: "A li, rei e neki, kako je mogue da taj mali Rielje, taj potencijalni Robespijer moe da bude istovremeno i pretea (ujedinjene) Evropa? Odgovoriemo: upravo zato to je nacionalista Diboa je evropeista; jo uvek je suvie protivan hnanstvu da ne vidi, istovremeno, ono to slavi i ono to unitava. Gorljivi pobomik nacionalne stvan, on je savreno svestan onoga to bi mu se moglo zamenti: ICakav dogovor se moe postii izmeu tih suverenih nacija? Koja konica moe da zaustavi njihove nazajaljive ambicije?' Upravo zato to je nacionalista Diboa osea nunost da bude istovremeno i intemacionalista. Postoji jedna logika u tim injenicama koja ne bi smela da promakne oku bistrog i domiljatog duha. esto emo sretati istu pojavu s istom unutranjom nunou i ponekad s mnogo manje logike " (Voyenne, 1958) Evropa nesloga Azijatska pretnja podsticala je mnoga raanja i buenja evropske samosvesti, premda obino prekasno i predaleko od mesta velikih odluivanja. Tako je ovani Karlo Saraeni, u svojoj povesti ratova, objavljenoj 1600. godine u Veneciji, povodom boja na Kosovu uoio kako je "nesloga brianska "glavni uzrok uspeha turskih osvajaa: "(9ra bitka... uinas: kakopoetak onih pregolemih osvajanja koja Turci malo-pomalo nainie u Evropi vue koren iz nesloge hrianske; a ista je ta nesloga i kasnije uveavala njihovo carstvo, sve do granica koje danas vidimo... " (Perilo, 1994)

Slian zakljuak iz istorijskog iskustva izveo je i panski humanista Huan Luis Vives, u obliku knjievnog dijaloga gde njegov alter ego optuuje neslogu evropskih suverena za poraze Evrope: "Nesloga Evrope, nadasve ona koja je buktala medu prinevima Konstantinopolja, predala je Aziju u ruke Turaka i otvonla im vrata Trakije. Potom su razmince izmedu kraljeva Evrope i ratovi to nicahu jedan za drugim kao glave hidrc ohrabnH Turke da se joire rasprostrupo Evropi... Ako vetar malo prestane da duva i ako vi okrenete vau mrnju i va bes protiv Turina, odmah ete upoznati ono to je hram Azijata. Nevolja e otkriti ono to je neprekinuti niz uspeha skrivao i uinie vidljivim u svoj jasnoi da Turci nisu bili jaki zbog sopstvene snage i hrabrosti ve zbog naih greaka. "(Vives, 1964) S vanrednim geopolitikim instinktom Vives je naslutio ogromni strateki znaaj nemake odbrane Evropa od azijatske najezde: "Utvrdimo Germaniju, utvrdimo je s citadelama i zidinama ali pre svega delajmo zajedno da Turin ne zagospodari Germanijom. U protivnom, nema nade da ceo Zapad nee pasti pod vlast Turina i da oni koji ne budu hteli da ive pod njegovim jarmom ne emigriraju u flotama ka Novom Svetu. Ali ni tamo nee biti bezbedni od napada tog tiranina koga je izujedao obad pohlepe i ambicije. Istina je da je Evropa veoma jaka ali kakve to ima svrhe kad Turin poseduje najbolji deo Evrope?" Svoje delo Vives je objavio 1526., dakle u godini kada su Maari pretrpeli teak poraz kod Mohaa i izgubili domovinu. Pet godina ranije pao je Beograd a potom Rodos, glavno uporite vitezova Svetog Jovana. etiri godine kasnije prvi talas azijatske najezde udario je u bedeme Bea, potvrujui Vivesove bojazni. Ipak, u svim pomenutim te i ostalim iskazima evropske samosvesti nema znaajnijih odgovora na nau osnovnu zapitanost, izuzimajui pojave jo neodreenog ili neosveenog evropskog nacionalizma. Kada spoznajni pogled okrenemo od spoljnih odbrana Evrope ka unutranjim, meduevropskim sukobima i ratovima, spoznajni zadatak postaje neuporedivo tei. Mapa istorije Evrope je sva ispresecana rovovima neprijateljstava, od onih najkraih, izmeu antikih polisa, do najduih, izmeu drava ili medudravnih saveza, nacija te religija. Ni mnoga drutva pa ni nacije, uprkos razvoju drutvene ili nacionalne samosvesti te oseanja jedinstva u zajednikim uspomenama i nadama nisu odoleli iskuenjima ideolokih, klasnih ili verskih zavada, podajui se, preesto pa i lakomisleno, pozivima neprijatelja u graanske i bratOubilake ratove. Ako bi statistika i zakon brojeva bili jedini pokazatelji, onda bi pred masom raedudravnih i meunacionalnih, meuverskih te graanskih sukoba i ratova na tlu Evrope morali zakljuiti da je evropsko nejedinstvo ne samo hronina stvarnost ve i pravilo a jedinstvo izuzetak i ideal. Nema nikakve sumnje da je jedan od bitnih, posrednih uzronika neiscrpne proizvodnje bratoubilakih sukoba i ratova meu Evropljanima te bezmernih razaranja i stradanja upravo istrajni nedostatak snane evropske samosvesti na mestima odluivanja, kao i jednako trajni izostanak odgovarajue sile sabornosti, sposobne da odbija, prevladava ili bar ograniava iskuenja te izazove unutranjih suprotnosti i neprijateljstava. Stoga je razumljivo to su meduevropski ratovi ili ratne pretnje bili i ostali bitni pokretai skoro svih zamisli, ideja i projekata ujedinjenja evropskih drava.

Dakle, umesto unutranjeg i prirodnog poriva ka ujedinjenju srodnih ili slinih, spoljna nuda je pokretala mnoge duhove, tokom niza vekova, da spas vide u nekakvom savezu koji bi onemoguavao meduevropske ratove, po formuli uvenog plana opata Sen-Pijera iz 1713. godine: "Predloeno Evropsko Drutvo moe da sve evropske vladare snabde dovoljnom bezbednou za stalni mir unutar i izvan njihovih drava. Dakle, meu njima nee biti nikog kome bi nepotpisivanje ovog Ugovora dalo mnogo vieprednosti nego potpisivanje. "(De Saint-Pierre, 1986). Na margini lektire i sreivanja projekta opata Sen-Pijera, an-ak Ruso je uoio kako Evropljani spreavanjem "posebnih ratova" izazivaju razbuktavanje "optih, hiljadu puta uasnijih ratova" a sklapanjem meusobnih saveza postaju "neprijatelj ljudske vrste": "Ako postoji sredstvo da se odstrane ta opasna protivureja onda je to jedan oblik federalne vlade koji bi, ujedinjujui narode s vezama slinim onim to ujedinjuju Ijude, podvrgnuo jednako jedne i druge autoritetu zakona. "(Rousseau, 1971) Srozanost ideje ujedinjenja Evrope na najnie razine, na puko sredstvo raznovrsno ispovedanih oajnikih miroljublja ini je lakim plenom svakakvih (zlo)upotreba. Primerice, polovinom XIX stolea italijanski revolucionar masonskog smera Karlo Kataneo prieljkuje i predskazuje rast nacionalizama ne toliko za dobrobit nacija ve radi razaranja mrskih mu imperija istone Evrope a uspostavljanje Sjedinjenih evropskih drava i odgovarajui mir zagovara samo zato da bi u Evropi video presaen "ist amenki model", odnosno politiki sistem Sjedinjenih amerikih drava: "Naelo nacionalnosti, izazvano i preuveliano vojnim tlaenjem to tei da ga uniti rastvone sluajne imperije istone Evrope i preobrazie ih u federacije slobodnih naroda. Imaemo istinski mir kada budemo imali Sjedinjene evropske drave. "(Cattaneo, 1945) Bio je to zapravo provincijski zakasneli odjek svojevrsne amerikanofilije francuskih revolucionara "koji su postvarivali slobodarska naela filosofa XVIII veka, podeena na empinjski nain od strane engleskih businessmen-a " (Vovenne, 1953). Za francuske revolucionare Sjedinjene amerike drave bile su uzor i primer ostvarljivosti reenih ideja ne samo u francuskim ve i evropskim, odnosno svetskim razmerama, kako saeto ispoveda Lafajet u jednom pismu iz Vaingtona: "/a sam graanin Sveoveanskc Republike. Vidim ljudsku vrstu kao veliku porodicu, ujedinjenu bratskim vezama. Zasejali smo seme slobode i Unije koje e, malo po malo, proklijati po celoj Zemlji. Jednog dana, po modelu Sjedinjenih amenkih drava ustanovie se Sjedinjene drave Evrope. Sjedinjene drave bie zakonodavcisvih nacija." U sledu takvih (zlo)upotreba bilo je neiminovno da se ideje Sjedinjenih evropskih drava dokopa i vod protivruske revolucije te ideoloka pretea mondijalista, Lav Trocki. I on obuzet sekularizovanim pseudomesijanstvom, videi ceo svet a ne samo komad neke arabske pustinje kao "obeanu zemlju, Trocki je otvoreno ispovedio plan da ujedinjenje Evrope poslui samo kao "jedna etapa"ka uspostavljanju svetske pseudoimperije: "Formula Sjedinjene sovjetske drave Evrope izraava ideju da je socijalizam nemogu u samo jednoj zemlji. On ne moe da dosegne svoju punou razvoja ni okviru granica jednog kontinenta. Sjedinjene socijalistike drave Evrope predstavljaju po sebi jednu etapu istorijske lozinke na putu ka Svetskoj socijalistikoj federaciji". (Troskij, 1962)

Vaingtonski stratezi neobjavljenog rata protiv Evrope, pokretai procesa ujedinjenja zapadnoevropskih drava, imali su u vidu slinu svrhu svog poduhvata: Evropska ekonomska zajednica trebala je da poslui kao sredstvo za rasturanje nacionalnih suvereniteta i svih zatita nacionalnih ekonomija te trita, kako bi njene lanice postale potpuno i u svakom domenu uslovljive i ucenjive, poevi od otvorenosti za amerike robe. Prema zamisli vaingtonskih stratega Evropska ekonomska zajednica trebala je da bude jednako kao i Evropska unija samo "'jedna etapa "ka "Qne world", ka svetu pod posrednom ili neposrednom vladavinom atlantskog Levijatana, odnosno njujorke interaacionale finansijskog kapitala. Ve tokom Drugog svetskog rata an Mone, agent vaingtonske strategije, odnosno zvanini izaslanik predsednika SAD Ruzvelta i njegovih savetnika danas poznatiji kao nezvanini "otac-osnivaEvropske unije"dobio je zadatak da pridobije francuske politiare za uspostavljanje takvog "evropskog entiteta " to je on inio s neuvenom bestidnou, meajui ucene i obeanja, pretnje okupacionom vladom i uveravanja kako e Francuska tu biti vodea sila. Svedoi njegova "nota za razmiljanje "od 5. avgusta 1943. godine, upuena Francuskom kornitetu nacionalnog osloboenja\ " U Evropi koja je oslobodena ali u kojoj su Nemaka i Italija potopljene, Francuska se vraa poloaju prve konhnentalne sile. ta vie, njena istonjska prolost, njene demokratske tradicije uinie da Evropa gleda u Francusku i oekuje makar jednu nadu... Treba delovati odmah. Ciljevi koje treba ostvanti su: obnoviti ili uspostaviti u Evropi demokratski reim te ekonomsku ipolitiku organizaciju jednog 'evropskog enhteta'. Nee biti mira u Evropi ako se drave budu obnavljale na osnovu nacionalnih suvereniteta sa svim onim to to donosi u smislu politike prestia i ekonomskih zatita. Ako se zemlje Evrope budu ponovo titile jedne od drugih stvaranje velikih vojski bie ponovo neophodno. "(Rieben, H. Schuman, R. 1990) General De Gol bio je jedini prvak koji se usudio da ustane protiv vaingtonskog projekta podinjavanja Evrope te je istrajno razobliavao Moneov zakulisni rad na uspostavljanju evrokratije; odane prekoatlantskim nalogodavcima. Primerice, 21. decembra 1951. general De Gol je javno ustao protiv Moneovog izuma evropskog "komiteta mudraca ": "Kakve odgovomostinose oni? Ko su ti javni funkcioneri, kako su postali funkcioneri tako napreac, ne zna se kakvom zaslugom, pa bivaju izdignuti iznad njihovih vlada da im upravljaju inareuju? " Neki cinik obdaren ironijom mogao bi zakljuiti da su Evropljani veoraa dobro proli s anom Moneom. Moglo im se desiti da medu savetnicima Ruzvelta preovladaju krajnji evrofobi poput Henri Morgentaua i Feliksa Frankfiirtera koji su se zalagali za zatiranje svih naunih, tehnikih i privrednih moi Nemake te za totalni genocid, odnosno za "kastraciju celokupnog stanovnitva. "Ravnotea sila" Prema veoma rasprostranjenom uverenju, ideja i postvarenje "ravnotee sila bila je vievekovna, dinamina brana meuevropskirn ratovima koja je nakon Drugog svetskog rata

poprimila svetske razmere te "bipolarni" oblik . "Ravnotea sila "je izvesno jedna od najznaajnijih i vremenski najtrajnijih politikih tvorevinana Evropljana ali ona ne osvedoava osobenost evropskog politikog bia ve jedino umea. Po svemu sudei prvo teorijsko odreenje tog izuma pruio je Franesko Guiardini opisujui spoljnu politiku Firence pod vladavinom Mediija: "I znajui (Lorenco de Medii) da bi za fiorentinsku republiku a i za njega samog bilo veoma opasno da neko od najveih vladara prokii svoju vlast, nastojao je na svaki nain da se stvari u Italiji odravaju na uravnoteen nain, da nepreteu ni tamo, ni ovamo a to se nije moglo izvesti bez ouvanja mira i bez nadziranja, s najveom panjom, svake pa i najmanje pojave. "(Guicciardini, 1974-1981). Sistem "ravnotee sila poprimio je evropske razmere za vreme vladavine Karla V, stiui vremenom sve brojnije pobornike, od filosofa prosvetiteljstva i idealizma do politike arene i mirovnih kongresa, od Monteskijea i Fihtea do kancelara Fon Meterniha. Ipak Monteskije se zavaravao procenjujui kako Evropi sve drave zavise jedne oddrugih ". Uoavajui pak upravo nedostatak takve zavisnosti Johan Fihte je preporuivao "ravnoteu" kao jedino raspoloivo sredstvo zapostizanje mira, u uvenim Besedama nemakom narodu : "Neka niko ne osvoji toliku silu da moe unititimir; neka svako zna da je suprotna strana dovoljno naoruana za odbranu kao i za napad; dakle, neka se uspostavi ravnotea, pretega izmeu svih sila. I samo tako, iscrpivi sva druga sredstva, svako e ostati u onome to je sada njegovo i svi e biti u miru. " Dodue Fihte "ravnoteu sila "ne smatra najboljim sistemom meudravnih odnosa u Evropi ve samo jedinim koji preostaje nakon sloma idealnog, evropske hrianske ekumene: "Da je hrianska Evropa ostala ujedinjena, kao to je trebala da ostane i kao to je prvobitno bila nikada ne bi bili pnnueni na takvu ideju; ono to je ujedinjeno poiva na sopstvu i samo se odrava, ne deli se na daleke sile koje imaju potrebu da budu postavljene u medusobnu ravnoteu. Samo onda kada je Evropa postala nepravedna i kada se podelila ta misao je za nju stekla svoje bedno znaenje." Mnjenje patentu zvanom "ravnotea sila zavisi u mnogome od take gledita. Primerice, Guardinijev savremenik i prijatelj, Nikolo Makijaveli, ne pominjui je izriito ipak je posredno optuio svojevrsnu "ravnotezu sila (ili slabosti) u Italiji da onemoguava dravotvorno ujedinjenje te osloboenje italijanske nacije od stranih okupatora. Svu krivicu Makijaveli je svalio na katoliku Crkvu "jer premda je ispunjavala i drala svetovnu vlast, nije bila toliko silna, niti vrla da bi mogla okupirati ostatak Italije te proizvesti vladara a s druge strane nije bila dovoljno slaba pa da zbog straha da ne izgubi vladavinu nad svetovnim stvarima pozove nekog monika e da je brani protiv onog to je u Italiji postalo premono... "(Discorsi sopra la pnma deca di Tito Livio, I, 11) Filosof Konstantin Franc, pod svetlom iskustava sticanih u Ministarstvu inostranih poslova Prusije uoio je kako sistem "ravnotee sila , poetski nazvan "evropskim koncertom velikih sila , zasnivajui se na privilegovanju upravo gole sile uz potpunu ravnodunost spram visokih naela istorije, morala i civilizacije proizvodi ili uslovljava procese to vode ka uspostavljanju pogubnih unutranjih neravnotea. Nastojanje da se odri "ravnotea zapravo je tenja ka uveavanju dve najpotovanije sile u ovoj areni svemira vojne i ekonomske na utrb svih ostalih. Tako se, opaa Franc, razvoj naroda odvija u Kasami i u Berzi. Osim toga, pre ili kasnije "ravnotea mora biti

okonana, kako pokazuje ishod trke u naoruanju izmeu SAD i SSSR, koja je iscrpla ekonomske moi socijalistikog sistema, dovevi ga do sloma, falsifikujui ishod ideolokog takmienja izmeu dva modela drutvenog ureenja. Uostalom, za razliku od Svete Alijanse, koja je decenijama uspeno uvala evropski mir, sistem "ravnotee sila uglavnom je proizvodio meduevropske ratove. Posebni uzrok tog paradoksa poiva u injenici da je spoljna politika podlog Albiona preuzela upravljanje "ravnoteom sila "kao podvrstom strategije divide et impera. Dok su se evropske drave i sile, hukane tajnim ili javnim nagovorima podlog Albiona 'fcabavljale" uspostavama meusobnih "ravnotea Velika Britanija je osvajala svet. Ona je bila izvan "ravnotee sila". Prema Kisinderovom cininom ali iskrenom objanjenju vaingtonske spoljne politike "imperije nemaju interesa da deluju unutar medunarodnog sistema; one tee da same budu medunarodni sistem. Imperije nemaju potrebe za ravnoteom sila... Nikada u svojoj povesti SAD nisu uestvovale u sistemu ravnotee sila. Pre oba svetska rata SAD su izvlaile konsti iz operacija ravnotee sila ali se nikada nisu meale u njene spletke, uivajui u luksuzu da ih konano kanjavaju. Tokom Hladnog rata SAD su vodile ideoloku, politiku i strateku borbu sa SSSR u kojoj su dve svetske sile delovale saobrazno naelima sasvim suprotnim od onih sistema ravnotee sila. "(Kissinger, 1994). Neophodno je istai kako mnogi znaci ukazuju i na podracionalne, psiholoke uzroke te porive istrajne i izrazito antievropska politika britanske (te potom nadasve vaingtonske) politike elite. Stoga je razumljivo to je veliki nemaki istoriar Ludvig Dehio, nastojei da kroz povesnu retrospektivu sagleda sraisao britanske politike prema Nemakoj ni ne pomiljajui na druge njene uzronosti izuzev racionalnih morao da ispovedi svoju dirljivu zapanjenost: "Ali Engleska se na kraju odluila da vidi u Nemakoj neprijatelja broj jedan, protivnika ranga partije u XVI veku ili Francuske u XVII, XVIIIIXIX veku, sve u svemu da vidipretendenta na hegemoniju. I osetila se ugroenom kao nikad ranije u intimnom jezgru svoje politike sile, premda Nemaka, zatvorena u sebe, nije raspolagala nikakvim okeanskim sektorom koji bi se mogao uporediti sa panskim ili s francuskim. "(Dehio, 1988) Kada ocenjujemo da je britanska spoljna politika izrazito "antievropska"imamo prevashodno u vidu injenicu da je ona vodila tajne ili javne, neposredne ili posredne ratove protiv evropskih drava. Da li je ta politika u dubljem smislu protivevropska, dakle protivna samom evropskom politikom biu ? Na to pitanje treba da odgovori upravo kriterijum za kojim tragarao. Da bi umeli da odredimo ko je sutinski evropski neprijatelj a ko prijatelj, da bi spoznali koje su se snage borile ili bore, svesno ili nesvesno, u dobru ili zlu, za Evropu a koje protiv Evrope moramo prethodno raspolagati kriterijumom odreenja evropskog. Kada je roena Evropa? Sledei pravilo ivota duhovnih tvorevina od ideja do stilova i umetnikih oblika moemo zakljuiti da se najverodostojnija, najjasnija ako ne i najbolja pojavnost evropskog oituje u

njegovom izvoritu. Problem odredenja vremena "radanja Evrope" ili "evropskog drutva" kome se sve uestalije posveuju smeliji istoriari nije toliko besmislen kako se ini Deni de Rumonu, jer nastojanja da se odgovori takvoj zapitanosti bar posredno osvetljavaju pretpostavljanu prirodu evropskog, silom odgovarajuih sklonosti ili idiosinkrazija. Primerice, nastavni program Evropskog Univerzitetskog Instituta (Istituto Universitano Europeo) u Firenci odaje veoma rasprostranjenu i preovlaujuu netrpeljivost zvanine kulture zadojene liberalizmom protiv tradicionalne Evrope: tu se istorija Evrope izuava i predaje samo poevi od Renesanse i Reformacije. Drugim reima reeno, tu je evropsko svedeno iskljuivo na povest perioda prevlasti snaga laicizma i sekularizma, racionalizma i pozitivizma, uz jedini popust spram hrianstva uinjen za ljubav protestantizma, moda zbog njegovih nepobitnih zasluga za raanje liberalnog kapitalizma. Sa katedre Annales, Mark Bloh je tvrdio da se "Evropa pojavila upravo kada se Rimska impenja sruila", to je njegov naslednik, Lisijen Fevr, preinaio u dinamini "zakon istorije po kome se Evropa uvek rada kada se njene imperije rue. (Febvre, 2000) Dakle, prema ispoveenoj ideolokoj netrpeljivosti spram svake potpunije pojave Evrope u areni politike u obliku verodostojne i zajednike drave Evropljana zaludno je (ili "politiki nckorektno "?) traiti evropsko u svim viim oblicima politikog zajednitva, od Rimske imperije i Svetog rimsko-germanskog te Vizantijskog carstva do Austrougarske imperije i carske Rusije. Suprotni primer, mo prevladavanja osobnih ideolokih pristrasnosti osvedoava grof Sen Simon uvenim projektom ujedinjenja evropskih nacija iz 1814. godine. Ukazujui da mir ne mogu stvoriti mirovni ugovori i kongresi, koji su jednako jalovi kao i oekivanja da se "drutveno telo stvonsilom razgovora i dogovora", grof Sen Simon odaje priznanje Karlu Velikom i epohi Srednjovekovlja, "jedinoj u kojoj je sistem Evrope bio zasnovan na svojoj istinskoj osnovi, na optoj organizaciji": "Karlo Veliki bio je osniva Evropskog Drutva. Posredstvom svog izvanrednog maa i svoje duboke politike postao je gospodar dva naroda, latinskog i varvarskog. Dosegavi takav poloaj, jedini koji doputa zakonodavcu da ostvari svoje zamisli, pristupio je organizaciji Evropskog Drutva: ujedinio je, federalisao delove dva naroda. Od religije je nainio federalnu sponu... Pre kraja XVstolea, sve evropske nacije inile su jedno jedinstveno politiko telo, pomireno unutar sebe i naoruano protiv neprijatelja njegovog uspostavljanja i njegove nezavisnosti. Rimokatolika vera, ispovedana od jednog do drugog kraja Evrope, bila je pasivna veza Evropskog Drutva a njen kler aktivna veza. Rasut svuda i svuda zavisei samo od sebe, sunarodnik svih naroda, raspolaui svojom vladom i svojim zakonima, kler je bio sredite iz koga je zraila volja to je davala ivot tom velikom telu i to ga jepodsticala da dela. "(Saint Simon, 1967). Pred navedenim iskazom dopustiemo sebi samo jednu primedbu: evropska samosvet izvesno prethodi hvaljenom poduhvatu Karla Velikog, to osvedoava i pomenuto imenovanje pobednika u bitci kod Poateja za odbranu Evrope i Evropljana: "Europenses". Ipak, nita ne prei a mnotvo injenica potvruje uverenje da su Evropljani, s evropskim, postojali mnogo vremena pre tog imenovanja i iskaza samosvesti. Uostalom, Evropljani su s evropskim izvesno postojali i potom,

premda je njihovo zajedniko ime vekovima tavorilo neznano, moda na rubovima govora ali izvesno nezabeleeno, sve dok ga nije otrgao od tame zaborava i razglasio, tek u XV stoleu, papa Enea Silvija Pikolomini, odnosno II. Za postojanje neke vrste izvesno nije neophodna i odgovarajua samosvest. Osim irenja imenice Evropljani, Eneji Silviju Pikolominiju dugujemo i najpopularnije odreenje izvora Evrope i evropskog, koje je on prepoznao u sprezi vrednosti obeleenih Atinom, Rimom i Jerusalimom, odnosno u venanju helenske misli i rimske dravotvornosti sa hrianstvora. To odredenje je potom prenoeno preko dugog niza pokolenja i posredstvom osnovnog obrazovanja, kao neka nepobitna povesna injenica, sve do nae savremenosti. U predloenoj formuli, sagledanoj iz vremenske perspektive, upadIjivo je potpuno neosnovano i neobrazloeno zatvaranje horizonta na mestima Atine, Rima i Jerusalima. Shvaeni i u najirem smislu svojih pojavnosti, Atina i Rim nisu ni prve a ni jedine ve prilino pozne stanice na putu velikog mara evroarijskih naroda, od preistorije ka nadistoriji. Kako moemo uvideti istraujui najdrevnije spomenike evroarijskog svetonazora od sutinski filosofskih zapitanosti i odgovora pesnika Veda te upaniadskih eksegeza, do Odinovih svevienja prolosti, budunosti te uzroka sloma boanskih moi kosmostvaranja, kao i izvorita budueg preporoda; od severnjake, evroarijske kue, prauzora helenskog hrama i gotske katedrale, sazdane po uzoru na spoznatu strukture kosmosa, do "kvadrature kruga" kosmogramskog tlocrta stanita Evroarijaca u centralnoazijskim stanicama njihovih anabaza bitne i presudne spoznaje te odluke steene su i donete mnogo stolea ranije na tom maru, i u drugim prostorima, moda ve u okoloarktikom prazaviaju, koji nam je nadahnuto ali i znalaki te nepobitno osvetlio, uz pomo vedskih naznaka i putokaza Bal Gangadar Tilak (Tilak, 1987). Jerusalim je pak samo jedno od mesta prelamanja zraenja plodova arijske, odnosno iranske misli i tradicije kroz pustinjskim vetrovima uskovitlanu prainu i pepeo propalih bliskoistonih kultura i civilizacija od ideje Spasioca i njegovog bezgrenog zaea do doktrine osloboenja i ljubavi. (Autran, 1935) Svaka nepristrasna analiza sadraja te trojne formule mora uoiti protivurenosti naela njenih sastojaka koje su toliko brojne i nepomirljive da ine nemoguim i puko postojanje a kamoli uspeno delovanje odgovarajueg bia, ako bi ono moralo biti verno svakora pojedinom, pretpostavljenom konstitutivnom eleraentu. U pitanju su ne samo protivurenosti izmeu elemenata ve i unutar elemenata te formule. Primerice, u pitanju je polarna i nepomirijiva protivurenost izmeu Starog zaveta i Novog zavetar. dok starozavetni Jahve kupuje od "izabranog naroda" vernika ropsku pokoraost obeavajui im tude zemlje, tua imanja i plodove tueg rada, podstiui im pohlepe i zavisti, rasistike mrnje i ikljuivosti te hukajui ih u nemilosrdne pljakake i genocidne pohode novozavetnihog obeava Nebo, poziva na prevladavanje niskosti i propoveda ljubav te slobodu svim ljudima dobre volje. Ako susredimo pogled na najstariji sastojak te vetake trijade, na Atinu te i ceo helenski svet moramo uoiti da tu najdrevniji, odnosno prvi nama povesno znani spomenici kulture odaju najvie moi uma i srca. Dela poput Ilijade i Odiseje te misao kakva je u presokratiara, primerice

Heraklita izvesno ne potiu iz niega i ne mogu biti plod trenutanog prosvetljenja i stvaralakog osposobljenja. Ta dela i te misli osvedoavaju da su plodovi veoma dugih puteva sazrevanja, zapoetih moda ve u okoloarktikom, hiperborejskom prazaviaju Evroarijaca. Moda nije potrebno istai kako potrage za evropskim identitetom obino previaju ili ak poriu njegove evroarijske sastojke i osnove. Skoro po pravilu spoznajna misao zaustavlja se pred pragom evroarijske perspektive, kao da je ona tabuisana, odnosno zabranjena. Samo poneko i ponegde prua nam brzopleti pokuaj objanjenja poricanja evroarijskog porekla evropskih nacija i kultura: ne govore ba sve evropske nacije nekim od evroarijskih jezika. U pitanju su Madari, Finci, Estonci i Baski... Takvo objanjenje je dvostruko neosnovano. Demografski udeo reenih nacija u evropskoj masi iznosi jedva nekoliko procenata, to je sasvim nedovoljno za osporavanje bilo kakvog uoptavanja. Ako bi tako mali izuzeci u nekoj celini bili dovoljni da ospore njenu prirodu onda ne bi bilo mogue svoditi svet stvari i pojava u vrste, kategorije i pojmove koji su potpuno "isti", bez ikakvih primesa, samo na platonovskom Nebu. Potom, re je odavno i uveliko evropeiziranim nacijama, u svakom domenu, od etnikih meanja do kulturnih asimilacija. Filosofska potraga za ishoditem evropskog U domenu filosofije novog doba najzamaniju teoriju znaenja Evrope pruio je Hegel, po kome Evropa poinje tamo gde se okonava sveoveanska i viemilenijska povest "velikog dana Duha"to sledi (prividni) put Sunca, od Istoka ka Zapadu, od mita ka logosu, od poistoveenosti spoznajnog subjekta sa predmetom spoznaje do njegovog odvajanja i osamostaljenja, od praznoverja i "orijentalnog despotizma do racionalnosti, Prosvetiteljstva (Aufldcrung) i slobode. Zagledan u krizu ili "prividan poraz (tog) racionalizma " izazvan zapadanjem u "naturalizam"i "objektivizam", Edmund Huserl je sebi postavio veoma teko pitanje: "ta karakterie duhovni oblik Evrope?" (Huserl, 1991) Takvo uoptavanje je zasnovano na uvidu u injenicu da evropske nacije, uprkos meusobnih neprijateljstava, poseduju "posebnu duhovnu sklonost koja ih ujedinuje iprevazilazi sve nacionalne granice ". Rairivi pogled svoje fenomenoloke "intencionalnostt po "duhovnom liku Evrope'"\ odgovarajuoj osobenosti predvoenju sveoveanske i beskonane potrage za istinom po sebi Huserl nas uverava da je reena pustolovina bila zapoeta od strane "nekolicine grkih udaka " odnosno u prvom krugu helenskih mislilaca: "Duhovni telos evropskog humaniteta, u kojije ukljuen poseban telos posebnih nacija i onaj pojedinanih ljudi, lei u bekonanom, to je beskonana ideja ka kojoj tako rei na pnknven nain stremi celokupno duhovnopostojanje. " Uprkos naela "intencionalnosti", Huserlovi nalazi su a priori predodreeni spoznajnom perspektivom koja polazi iz moderne filosofije nastajanja, upravo u znaku radikalnog odbijanja tradicije klasine, helenske misli, upuene ka spoznaji venih i postojanih naela inteligibilnog sveta. Stoga kroz optike moderne ideologije progresa Huserl opaa da ta osobenost "duhovog lika Evrope"nalae i "borbu upolitikoj sferi moi, izmedu onih koji su zadovoljni tradicijom na konzervativni nain i fflosofskog kniga ljudi". Huserlovo osvetljenje ne pogada sutinu evropskogna

sceni politike ve delimino, odnosno polovino, samo jedno nepobitno karakteroloko svojstvo Evropljana koje bi Lav Gumiljev nazvao "evropskom pasionamou"a pengler "faustovskim duhom"previajui njegovu "konzervativnu" dimenziju. Ipak, na ovom mestu uputno je razmotriti Huserlovo pretpostavljanje vremena i mesta poetka evropske, " beskonane" potrage za istinom po sebi. Tu je neophodno ukazati na neosnovanost inae veoma rasprostranjenog uverenja da se ono doista najbitnije u spoznajnom stavu evropskog oveka " univerzalnost kritikog dranja koje je reeno da nijedno unapred dato mnjenje, nijednu tradiciju, ne prihvata bez pitanja, da bi odmah za ceo tradicionalni dat univerzum pitao istinitom po sebi, idealitetu" po prvi put u povesti oveanstva oglasilo iz prvog, nama znanog kruga helenskih mislilaca. Najdrevniji spomenici evroarijskog pogleda na svet od Veda te Upaniada do Avesta zorno svedoe da je takva neograniena zapitanost iskonsko svojstvo evroarijskog oveka. Dovoljno je samo mislima zai u intelektualne turnire koji ine znatan deo Upaniada pa shvatiti da je "univerzalnost kritikog dranja"jedna od osnovnih odlika arijskih mudraca, poput slavnog Jadnavalkija. To je prvi uoio openhauer, itajui latinski prevod persijskog prenosa Upaniada . Razmere njegovog oduevljenja su dobro predstavljene renikom nesvojstvenim filosofskim govorima: "Vena filosofska istina e teko pronai odluniji i ubedljiviji izraz od onog u (upaniadskoj) doktnni emancipacije znanja od atmana" (atman = subjektivni pol stvarnosti, prim. D.K.)... Oh, kako dua biva oiena od prerano nakalemljenih jevrejskih praznoverica i od njima servilne filozofije. To je najzanosnija literatiura na svetu; ona je uteha mog ivota i bie mi uteha na samrti. "Potvrujui nalaz "venih filosofskih istina", Dusen je potom ocenio da Upaniade najavljuju neke od bitnih ideja nemakog idealizma, od openhauera do Kanta. Prema opaanju jednog engleski mrzovoljnog procenitelja filosofskih dometa arijskih brahmana i katrija, kakav je Artur Keit, mudri Jadnavalkija ui razlikama izmeu spoznajnog subjekta i objekta spoznaje, to je bitni uslov filosofskih razmiljanja. (Keit,1925) Ustalom, i najdrevniji glasovi arijske misli, stotinama i hiljadama godina pre helenskih mislioca, bili su obuzeti zapitanou istinitom po sebi. Ovako nam jedan od tvoraca vedskih himni ispoveda svoju bolnu, sasvim filosofsku sumnju i zapitanost, svestan da svet u kome ivi prethodi ne samo Ijudiraa ve i bogovima: "Po kome su uvreni mono nebo i zemlja? Ko je ustalio svemirski svod? I ko podneblju premen prostranstvo? Kojem bogu da pnnesem rtvu?" " Ko to izvesno zna, ko da nam to kae? Otkud porod i otkud iskon ? Bogovi slede po tom iskonu, pa ko da znade kako se to zbilo? Ikako se taj iskon zbivao? Da liga je uspostavio, ili nije, onaj ko bdi u najviem nebu? On sam to zna, a moda ne zna ni on. '\RgVeda, X, 121 -129) Slinu zapitanost iskazuje i Zaratutra, najmanje par stolea pre helenskih mislilaca. Zaratutrina obraanja vrhovnom bogu iranskih Arija, Ahura-Mazdi, osvedoavaju da boanske poruke nisu primane kao bespogovorna uputstva ropskoj podinjenosti ve kao predmeti promiljanja te savetovanja s (emanacijama) Ispravnou i Dobrom Milju, uz nova obraanja Gospodinu za pojanjenja:

"Ovako te pitam, reci mi po istini, Gospodine, da shvatim tvoje mudre upute irei, kojima sam se savetovao sa Ispravnou / Dobrom Milju, zato da pravo spoznam bitak: prema kojim dobrima da usmenm svoju duupa da ih postignem?" "Ovako te pitam, reci mi po istini, Gospodaru! Ko je ispravan meu ovima s kojima raspravljam a ko je laan? Jesam li laan ja ili onaj koji, jer je laan, hoe da mi ospon tvoju blagodet? Kako to da njegova lanost nije oevidna?" (Yasna, XL, 8-12) Ovde je neophodno ukazati i na neosnovanost Huserlove pretpostavke da predmeti prvih, helenskih filosofsko-kosmolokih promiljanja pripadaju "fiziko telesnojprirodi", jer upravo i na tom mestu posredno prosijava prethodna, milenarno duga tradicija. Po Huserlu, helenska filosofska misao je "isprvat, po sebi razumljivo, u svom teorijskom interesu, usmerena na fiziki telesnu prirodu, budui da sve ono prostorno-vremenski dato u svakom sluaju, u najmanju ruku, prema supstratu, ima egzistencijalnu formulu fizike telesnosti. " Stvari stoje urpavo obratno: misao presokratiara polazi od metafizike ka fizikoj datosti, od deontoloke ka ontolokoj razini, od inteligibilnog sveta ka senzibilnom svetu, kako je taj put potom najpotpunije izloio Platon. Primerice, u promiljanju presokratiara poput Heraklita ili Talesa rei " vatra", "zemlja , "ra/a' ili "vazduH" ne odnose se na "fiziki telesnuprirodu"ve na metaflzika konstitutivna naela kosmosa. U protivnom, ako bi eleo biti iole dosledan a ne protivurean, Huserl bi morao zakljuiti saobrazno svom tumaenju misli presokratriara da se toliko hvaljeni evropski racionalizam ve od prvog trenutka svoje pojavnosti obreo u krizi, na dnu dekadencije, optereen "naturalizmom i "objektivizmom". injenica da prvi nama poznati helenski mislioci nisu ostavili nikakvog traga misaonim postupcima koji su ih doveli do spoznaje tih elemenata ukazuje da su ih zapravo primili, kao samorazumevajue naslee, iz prethodeih izvora tradicije kojoj su pripadali. Evropeizacija hrianstva Vievekovna podudarnost hrianskog i evropskog sveta nalae upitanost udelu hrianstva u razvoju politikog bia evropskog oveka. U domenu politikog, hrianstvo nije donelo Evropi nikakvu novu, pozitivnu ustanovu te se tu njegova uloga iscrpljivala u nastojanju uspostavljanja, irenja i odranja hegemonije nad zateenim ili samoniklim oblicima u nestajanju, poput Rimske imperije, ili u nastajanju te razvijanju, poput feudalnih drava i Istonog carstva te Svete rimske iraperije germanskog naroda snagom duhovnog autoriteta i vrednou konsakracije suverena. Uostalom, temeljna hrianska pretpostavka sveoveanske namene odgovarajuih poruka iskljuuje svako te i evropsko ograniavanje religije: "Nema tu Jevrejina ni Grka, nema roba ni gospodara, nema mukog roda ni enskoga: jer ste vi svijedno u Hristu Isusu. "(Pavlovaposlanica Galatima, 3,28) Istorijsku podudarnost hrianskog i evropskog sveta kardinal Racinger danas objanjava kao neku vrstu prinudne nunosti, uslovljene islamskim osvajanjem azijskih i afrikih prostora hianstva. U protivnom, ako bi (katolika) crkva prihvatila takvo pa makar i sasvim

privremeno poistoveenje s evropskim svetom, "odustajanje od evrocentrizma moralo bi ukljuiti i odustajanje odmisionarskog rada. "(Ratzinger, 2003) Dualnost ili dualizam temporalne i sakralne vlasti, koji je obeleio odnose izmeu Crkve i srednjovekovnih imperija Evrope, nije plod nekog pozitivnog odreenja ve daleka i duboka posledica raskola nekad jedinstvenog sveta na sakralni i profani deo, bremenita protivurenostima koje su samo u kratkim periodima bile prevladavane primiijima ili saglasnostima. Izlino je isticati da je taj razdor donelo hrianstvo, produbljujui, silom inercije, negdanju prepomku dvosmislenog ivota vernika u omraenoj im imperiji usled nepodudarnosti ili suprotnosti izmeu civitas chnstiana i civitas Romana po formuli davanja odgovarajuih tributa i Bogu, kao i Kezaru. Prema zvaninom pogledu rimokatolike Crkve, koji nam prua kardinal Pol Pupar, upravlja kulturnim poslovima Svete stolice, uloga hrianstva bila je od ivotnog znaaja za opstanak evropskih nacija: "Prenosei (vrednosti) helensko-rimske civilizacije i istovremeno potujui nacionalne vrednosti, hrianstvo je produbIjivalo kulturni identitet evropskih naroda koji bez njega oni ne bi moglipostii. Dok jepostavljalo temelje zajednike civilizacije, hnanstvo je isticalo posebni identitet svakog naroda. Gradevina evropskog jedinstva treba da sauva tu ravnoteu kao uslov sklada medu narodima i umkovitosti velikog skupa zajednitva." (Poupard, 1994.) Ako ostavimo po strani nesporivo valjanu preporuku, moramo zakljuiti da predoena, samodopadljiva slika uloge hrianstva malo odgovara povesnoj stvarnosti. Uglavnora nasilno irenje hrianstva po Evropi obeleeno je bezobzirnim i revnosnim unitenjima materijalnih i nadasve duhovnih spomenika i tradicija "stare vere' te odgovarajuih identiteta pokorenih naroda. Mnoge zajednice, odbijajui pokrtavanje, imale su samo pravo izbora izmeu istrebljenja i progona te upravo paganskim izbeglicama na Island i njihovoj okeanskoj postranjenosti dugujemo ouvanje pisanih tragova jedine neposredne tradicije germanske religioznosti. Hrianstvo je odgovorno za zatiranje kulturnih identiteta evropskih naroda silom monoteistike netrpeljivosti i proselitizma, nepoznatog u evropskom te evroarijskom svetu. Ono to je od rih identiteta preivelo nasilja i progone, pokolje i lomae, duguje svoj opstanak samo sopstvenoj borbenosti, ivotnosti i ilavosti koji su esto prinuavali partizane " novog neba" da. odustaju, da ine ustupke, poput preodevanja svetkovine Suncovrata u praznovanje tobonjeg rodendana Isusa Hristosa. Neophodno je istai da su kulturni identiteti evropskih naroda imali mnogo povoljnije uslove i sudbine u svetu pravoslavlja, zahvaljujui nizu njegovih odlika, od izvanredne posveenosti postvarenjima doktrine ljudske slobode i gajenja religijske neposrednosti, do odsustva centralizovanog ustrojstva, svojstvenog katolikoj Crkvi. Posebno blagotvorao a dalekoseno dejstvo na ouvanje iskonskih vrlina i vrednosti nacionalnih kultura izvrila je reforma patrijarha Fotija, legitimiui i legalizujui heterodoksne oblike ispovedanja vere kod Slovena. Neophodno je istai da kulturni kontinuitet u Istonom carsrtvtu za razliku od Zapadne Evrope ni u jednom trenutku nije bio prekinut te da su misao i

umetnost stare Helade vazda bili prisutni i ivi u prostorima vizantijske i potom slovenske elite. Veoma povoljne uslove za ouvanje nacionalnih samobitnosti i tradicija u pravoslavnom svetu pruala je i prua autokefalna priroda crkava, zasnovanih na stvarnim, organinim i nezamenljivim nacionalnim zajednicama pred kojima svaka odgovara, od kojih svaka zavisi i koje stoga svaka nastoji zatititi umesto na apstraktnoj univerzalnosti, odnosno katolinosti, iji je duh naelno ravnoduan spram potreba ouvanja i razvijanja nacionalnih potreba i osobenosti. Izvesno je da su izloene prednosti pravoslavlja spram katolicizma plodovi ne samo verske politike Istonog carstva te helenske batine ve nadasve kulture slovenske zajednice i karakternih svojstava slovenske forma mentis. Niz najdrevnijih znanih spomenika slovenske forma mentis, od Vlasove knjige do Nestorovog letopisa osvedoavaju jedinstveno velik, zapravo velianstveni pogled na svet ija su nesputanost i neogranienost u prostoru i vremenu izravni znaci vanredne duhovne slobode i velikodunosti. Za oveka u posedu takve duhovne slobode i velikodunosti nezamislivo je da drugime namee svoju veru i uverenja, pogotovo ako teinom dunosti iziskuju najbolje ljudske materijale. Odnos izmeu hrianstva i evropskih naroda valjalo bi sagledati i iz suprotne perspektive koja nam otkriva da su mnogi elementi te religije pretrpeli znatne pa i potpune preobraaje u Evropi. Mnoge vrle osobine koje obino ali neosnovano bivaju pripisane hrianskoj uljudbi ili hrianskom uticaju zapravo potiu iz predhrianske Evrope. To je dobro uoio arheolog Adriano Romualdi u nadahnutom ogledu evropskoj tradiciji: "Nasuprot divljaka ali i Turina te Levantinca, hrianin se odlikuje 'merom' u ispovedanju vere iponaanju... Bilo bi pogreno verovati da je hrianstvo stvorilo takva svojstva jer je tip Evropljanina manje proizvod 'Hrianstva' nego to je ono proizvod evropskog etnosa. Sklonosti razumnoj pobonosti, proetoj oseanjem za uravnoteenost, velikodunost i potovanje, bili su prisutni ve u klasinom svetu. I potovanje linosti te Ijudskog ivota, koji su karakteristike Evrope i koji predsta vljaju jasnu granicu spram 'varvarina' prisutni su ve u helenskom humanizmu, pre Hristosa. Mnoge od takozvanih hrianskih vrednost nisu nita drugo do nastavljanje naina bivstvovanja, ukorertjenih ve u antikom humanitas, na tlu iste etnije i evropske kulture." (Romualdi, 1972) Kada se spoznajni pogled, vian da razlikuje sopstvo od tuinstva, uzdigne jo vie te sagleda vidokrug najuzvienijih misli i dela Evropljana, tvorenih u slubi Crkve od zvezdanog svoda mauzoleja carice Gale Placidije u Raveni i Belog anela iz sskog manastira Mileeva do gotskih katedrala, od "negativne teologije' Dionisa Pseudoareopagite do uenja Meistera Ekharta plemenitom oveku, od svetih ratnika sa zidova zadubine despota Stefana Lazarevia do prizora Bogorodice s detetom Pijera dela Franeska, od gregorijanskih moteta do umetnosti fuga Johana Sebastijana Baha -jedno pitanje se namee: ta je tu doista hriansko a ta evropsko? I u cvetolikim sazveima mauzoleja Gale Placidije, kroz koje prosijava platonovska enja za zvezdanim prazaviajem nebeskog elementa oveka, kao i u Belom anelu iz Mileeva te

celokupnom kanonu vizantijskog ivopisanja, svaka iole osetljiva optika spoznaje stilova mora prepoznati plodove izvedene iz poznog, senilno uproenog klasicizma rimske umetnosti, koji su hriani, zavladavi Rimskom imperijom, preuzeli iz zateenih radionica i potom kanonizovali. Gotske katedrale su nicle iz iskustva ivota pod okriljem gustih evropskih uma te iz neiskorenjivog simbolizma "svemirskog stabla", Yggdrasill-di, ije korenje, prema drevnoj vedskoj slici, potie iz Neba. "Negativna teologija' Dionisa Pseudoareopagite, to je bitno uticala na srednjovekovnu estetiku je jedan od niza izraza sklonosti evroarijskog oveka od doktrine prosvetljenja princa Sidarte do Hajdegerove fenomenologije da u epohama velikih duhovnih kriza te potresa i iskuenja zaborava izvora tradicije prevladava spekulativna zavoenja i izroavanja smelo otvarajui preice ka izvornim metafizikim istinama, odreujui ih i uvajui od zagaenja silom negacija svih privida. Propovedi Meistera Ekharta boanskoj prirodi oveka poticale su izravno iz svetonazora "stare vere te su upravo zato bile proglaene jeretikim. Sveti ratnici sa zidova manastira Manasije, u sumraku srpske srednjovekovne drave, sutinski obnavljaju evroarijsku pedagogiji koja je prema Herodotovom opaanju uila mlade vetini upotrebe svetlog oruja te netreminog gledanja u smrt i sunce istine. Prizor Bogorodice sa detetom Pijera dela Franeska je kristalisan oko apolonske, simetrine i sferine strukture sveta a gregorijanski moteti prenose kroz vekove moduse drevnih pevanja evroarijskih gortaka, koji se i danas mogu uti, od Kavkaza do visokih Alpi. Muzika Johana Sebastijana Baha, "jasna i tajanstvena poput zvezdanog svoda u letnju /7cc"(Rebatet, 1981), sa svojom velianstvenom, vertikalnom pokrenutou i susreenou ka Sreditu svih sredita suta je suprotnost izvornim hrianskim pevanjima, odnosno bliskoistonim lestvicama te odgovarajuim, horizontalnim lelujanjima i lutanjima glasova po pustinjama ljudskog, lienim postojanog, gravitacionog sredita ne samo tonova ve i misli te oseanja. Nisu li sva te velika dela Evropljana svojevrsni biseri koje je evropski duh, svesno ili nesvesno, kristalisao oko nanosa praine iz levantijskih pustinja, donetih vetrovima istorije? Mit Hiperborejcima Da povest pustolovine evropskog oveka ne poinje od Atine i Rima ve da nau spoznajnu perspektivu moramo produiti do evroarijskog prazaviaja ukazuje nam i jedno helensko seanje na duge, evroazijske puteve koji su dovodili niz pohoda evroarijskih plemena do severnih obala Sredozemnog mora. Dodue, u povesnoj svesti Helena to seanje se vremenom zamutilo i pocepalo te izobliilo. Primerice, Platon paraenje poslednjeg, dorskog talasa evroarijskih osvajanja svodi u okvire homerovskog predanja opsadi Troje, u pretpostavljeni sukob izmedu povratnika i novih narataja ratnika koji ih u zaviaju "nisu doekali kako bi trebalo, nego je svuda vladala smrt i ubistva, a mnogi su ak moralipobei u izgnanstvo. "(.Zakom\ III, 682de). Eshilove tragedije uvaju te prenose seanje na sukob kultura evroarijskih osvajaa i domorodaca kroz prizore pobeda "novih " olimpskih i nebeskih boanstava nad "stanm , htonskim i podzemnim. Re je i pobedi "patrijarhalne" tradicije nad "matrijarhalnom", trijumfli naela posvudanje Pravde nad zakonima krvne solidarnosti i pristrasnosti. U Eumenide Eshil ististie i

estetski dualizam dve kulture, koji potvrduju i poredbe figura odgovarajuih panteona, poevi od Apolona i Dionizija. Nakaznost Erinija, domorodakih boanstava, Apolon opisuje u besedi kojom objavljuje svoju vemost Orestu: "Ne ostavljam te! Svagda uvar biu tvoj /pa bio blizu il' daleko od tebe; / i dumanima tvojim neu biti blag. / Sad vidi mahnitice savladane snom, / te gadne od sna iznemogle devojke, / te stare erke Noi, koje ne voli /ni bog ni ovek ni zverka ikakva. "(I, 2, 65-70). Isti estetski zazor ispoveda i Atina kroz besedu to prua uvid u pobedu Ahajaca, ijim pozivima se odazvala: "Daleko na Skamandiv va ja poziv uh / gde primah i pregledah ono zemljite /to ahejske ga vojvode i knezovi / ko velik deo ratnogplena zasvagda /u dravinu meni dadoe... / U ovoj zemlji nov ja svet primeujem, / ne zebem, al' su udo mojim oima. / ko ste? (Obraa se "starim" boanstvima, prim. D. K.) Svima vama zborim jednako / i strancu tome to krajkipa sedimog, /i vama; nina kakavne liite stvor, /nit bog vas vide kad u krugu boginja, / nit vae oblije na ljudski lii lik. /Al' blinjem rugati se to je nakazan /poteno nije, nitipravdi prilii. "(IV, 1, 400-417) Hor Erinija odgovara ispovedanjem onog preteeg te neobuzdanog osvetoljublja koje je ostalo jedno od osnovnih svojstava forma mentis oveka pokorenih kultura, poprimivi najjai izraz, vekovima kasnije, kroz megasadistike, apokaliptine vizije teologa Jovana: "Mladi bozi, stari zakon / oteste mi, pogaziste. / Uvredena, jadna, gnevna, / tamaniu zemlju ovu. / Otrov, otrov tono alost/ opet raa prosipau. / Rae liaj, te bez lia / i bez ploda sve epolje, /avajpravdo, opusteti. /uma ljudstvopodavie. "(V, 4, 782-791) Seanje na evroarijske seobe od severa ka jugu evroazijskog kontinenta najbolje je sauvano u mitu Hiperborejcima, to dokazuje prednosti takvog oblika predaje. Taj mit prosijava kroz sve slojeve helenske kulture, sve do Pausanijevog Opisa Helade koji uva niz hiperborejskih kristalizacija. Primerice, prema legendi keltskoj najezdi to je ciljala blago Apolonovog hrama u Delfima helenski branioci su prizivali u porao ne samo elementarae snage prirode ve i hiperborejske oklopnike: "im su se vojske sukobile, na Gale se ne samo stadoe oburvavati gromovi i odronjene gromade s Pamasa ve se ustremie na njih i jezive utvare u obliju oklopnika. Dvoje oklopnika, Hiperoh i Amadoh, kau, stigla su od Hiperborejaca, treije bio Pir, Ahilov sin. "(I, 4). Tu je izneto jedno od brojnih helenskih osvedoenja verovanja rasprostranjenog irom evroarijskih prostora da u presudnim bitkama stupaju u borbu, esto prizivani od potomaka, seni heroiziranih, legendarnih, mitskih ili obogotvorenih predaka. Herodot u osmoj knjizi Istorije prua niz primera takvih povrataka slavnih seni na poljima rata, od eponiraa Maratona, Tezeja i Ehatla, koji su uestvovali u boju na Maratonu, preko Filaka i Autonooja, to su s ivima branili Delfe od Persijanaca, do Ajanta i Telamona, koje su potomci prizivali da im pomognu u bitki kod Salamini. Taj obiaj borbenog prizivanja predaka najdue se zadrao kod Srba. Prema svedoenju srpskog svetenika-borca Ljube P. Nenadovia iz oslobodilakih ratova protiv azijatskih zavojevaa balkanske kolevke evropske kulture i civilizacije, ukad se pomeaju s Turcima (Cmogorci) uzvikuju

imena i onih junaka to su u stara vremena sekli Turke: Ha, Strahinjiu bane! Ha, poteci Obiliu! Ha, Manduiu Vue, e si, evo Turaka!" (ajkanovi, 1973). U ogledu Klicanje predaka znameniti srpski etnolog Veselin ajkanovi iznosi i sopstvena iskustva tog obiaja, tokom balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, meu kojima je upadljiv i jedan francuski usklik ivosti jedinstvene, evroarijske tradicije: "Godine 1916, na jednom francuskom sektoru, kadje neka eta, istroena i skoro unitena, iz rova koji je bio pun izginulih francuskih vojnika, trebalo da krene na juri i zauzme neprijateljski poloaj, pozvao je komandir ostatke ete na jun, i, u zanosu oveka koji osea da mora izvriti zadatak, viknuo: ebout les morst!' ('Ustajte mrtvi!')" U tradiciji kojoj je re prizivaju se iskljuivo seni sopstvenih, krvnih predaka. Nezamislivo je da iko te i neki Helen priziva seni tudih, varvarskih predaka. Nad Pausanijevom predajom slobodni smo stoga zakljuiti kako u helenskoj svesti Hiperborejci uprkos ogromne, zapavo polarne prostrne udaljenosti, odmerene i samim etimolokim znaenjem etnonima nisu doivljavani kao tudini ve kao istorodnici. Mit Hiperborejcima uva seanje na milenijima duge seobe helenskih predaka kroz evroazijske prostore, od okoloarktikog prazaviaja do Peloponeza. Seanje na okolopolarni prazaviaj Helena prosijava i kroz mit hiperborejskom poreklu te potonjoj seobi na jug boginje Lete, majke Apolona i Artemide, to luta po svetu u traganju za mestom gde bi mogla poroditi boanski plod, odbijana od svih iz straha od Herine ljubomore. Stenovito ostrvo Del, gde ona konano nalazi eljeno mesto i porada boanske blizance postalo je zato sredite kulta hiperborejske tradicije. Svest krvnoj, rodbinskoj vezi s Hiperborejcima prosijava i kroz predanje po kome je Leti pritekla u pomo boginja porodaja, Ejlejtija, takode hiperborejskog porekla. Opisujui atinska svetilita Pausanije nas obavetava da se nedaleko od Serapidovog svetilita nalazi hram Ejlejtije: "Ona je, vele, od Hiperborejaca dola na Del i olakala Leti trudove. Ostali su za njeno ime saznali od Deljana. Deljani ovoj boginjiprinose rtve paljenice i njoj u astpevaju Olednovu Himnu Ejlejtiji" (I, 18) Tu transevropsku i metaistorijsku vezu izmeu hiperborejske praotadbine i Helade izraava i predanje kultnom prenosu rtvenih darova, prvog ponjevenog klasja, koje Hiperborejci alju, svake godine, Helenima. Prvo svedoanstvo pruio je Herodot: " najvie znaju ajima stanovnici Dela, koji tvrde da su Hiperborejci uvijali svoje zavetne darove u peninu slamu i slali ih Skitima, a od Skita dospeli su ti darovi njihovim susedimna, i tako od naroda do naroda, dok nisu dospeli daleko na zapad do Jadranskog Mora, a odatle na jug u Heladu, i to najpe u Dodonu, a odatle su sili na Maliski Zaliv, zatim su preli na Eubeju, pa onda odgrada do grada stignu i do Karista, a posle ovogaprodu pored Andra i ne svrate na njega. Stanovnici Karista ih naime odnesuna Ten, a Tenjanina Del. '\Istonja, IV, 33) Pausanijev prikaz tog puta tafetnog prenosa rtvenih darova se donekle razlikuje od Herodotovog: "U Prasiji je Apolonov hram; ovamo, kako sepnpoveda, stieprva letina kao rtveni dar Hiperborejaca, a Hiperborejci je predaju Arimaspima Isedonjanima, od kojih prvinuprihvataju

Skiti i dopremaju je u Sinopu; iz Sinope je Heleniprenose u Prasiju, a Atinjani su ti kojije nose na Del; onu prvinu roda sknvaju upeninojslamii niko odnjih je nije video. "(I, 31) Razlike izmeu Herodotovog i Pausanijevog opisa puta hiperborejskih rtvenih darova Frejzer objanjava geoekonomskim uzronikom, otkriem kraeg puta, kroz Bosforski moreuz, Helsepont i Egejsko raore otvorenim ustanovljenjem helenskih naseobina na cmomorskim obalama koje je anahronizovalo stariji i dui, kopneni put. Valja imati u vidu da vremenska razlika izmeu Herodotove i Pausanijeve predaje iznosi skoro est vekova. Dakle, Pausanijeva predaja osvedoava saobraavanje rnita novoj mapi razmena, uz ouvanje njegove sutine pa i osnovnog pravca prenosa rtvenih darova: sever-jug. Ostaje da se odgovori na pitanje: kakvo iskustvo taj mit uva od zaborava za sva budua pokolenja? Po svemu sudei i tu je u pitanju mitska predaja seanja na evroarijske seobe, od krajnjeg evroazijskog severa do sredozemnog juga. Tu pretpostavku potkrepljuju i pridavanja Hiperboreji atributa primordijalnog, "zlatnog doba". Herodot pripoveda kako je Aristej sa Prokonesa, nadahnut Apolonom te predanjem njegovom hiperborejskom zaviaju kuda odlazi svake zime krenuo tragom hiperborejskog boga, dospevi do Isedonije. Po Herodotu, Aristej u Arimaspskim pesmama poduava da "iza Ise-donjana stanuju Arimaspi, ljudi sa jednim okom, a da su dalje iza njih orlovi, uvan zJata, a jo dalje od ovih, sve do morske obale, stanuju Hiperborejci. "(IV, 13) Verodostojnost Aristejevog svedoanstva posredno potvruje Herodotov promaeni prevod iraenice Arimaspi s "ljudi s jednim okom ": "Zovemo ih skitskim nazivom Arimaspi jer arima na skitskom jeziku znai 'jedan' a spu znai 'oko'" (IV,27) Tek svetlost staroiranske leksike omoguava nam spoznaju ispravnog znaenja Anmaspi. Tu je zapravo re Aryannaaspa, "Asijima koji volekonje". Pod svetlom evroarijske simbologije, u orlovima \ zlatuo kojima peva Aristej moemo lako prepoznati obeleja prvobitnosti i metafizike osunanosti hiperborejske pradomovine to je prenosom prostora u vreme povezano s mitskim, "zlatnim dobom", kome uvaju seanje skoro sve evroarijske kulture. Po nizu helenskih seanja, iz hiperborejske pradomovine Ahajci su doneli kult Apolona a po tradiciji koju prenosi Plutarh, u arktikim predelima gde sunce zalazi samo jedan as dnevno tokom itavog meseca i gde ni no nije tamna ve je slina sumraku sniva Kronos, bog zlatnog doba. (De facie in orbe lunae, XXVI.) Herodot prenosi kako za uspomenu na smrt hiperborejskih devojaka koje su prvi put donele darove "delske devojke i momci seku svoju kosu; uoi svadbe odseku devojke sebi jedan pramen kose, obaviju ga oko vretena i stavljaju na grob... a svi momcisa Dela omotavajupramen kose oko jedne zlatnegranice i stavljajuga nagrob. "(IV, 34) Izloeni ritual odlaganja pramenova kose pripada simbolizmu uea u hiperborejskoj tradiciji te vernosti njenim vrlinama i vrednostima. Pomenuti itni omota u koji su poloeni hiperborejski darovi simbolie venost tih vrlina i vrednosti. Herodotovo predanje da hiperborejske darove, obavijenu itnim omotaom, "niko nije video" (I, 31) ukazuje da nije u pitanju vidljiva, dakle materijalna ve nevidljiva, metafizika vrednost.

Srodnost s varvarima Za hiperborejski prazaviaj vezana je i ideja duhovne istoe koja se prenosi i na telesnu razinu. Ideju istoe otelotvorava Apolonov sluga Abarije Hiperborejac koji s apolonskim znamenjem, sa zlatnim lukom, obilazi helenski svet i udotvorno isti gradove te pojedince i od najteih bolesti, uspostavljajui, kao u Sparti, imunitet i od kuge. Bilo je neminovno da se hiperborejski element umea i u glavni te trajni duhovni rat izmeu evroarijskih i domorodakih slojeva, najupadljivije ispoljen borbom Apolona i Dionizija za prevlast, poevi od Delfa. Pausanije nam prenosi teoriju pobornika apolonske osnove Delfa: "Boja, metanka, koja je sastavila himnu za stanovnike Delfa, kae da su proroite za boga (Apolona) osnovali ljudi koji su doli od Hiperborejaca, Olen i drugi i da je on prvi davao predskazanja i prvipevao u beksametrima. Ovo su Bojini stihovi: 'Hiperborejaca sinovi Pagas, boanski Agijej / Proroite stvorie zaista tu to sea se dobro.' Nabrajajui i druge Hiperborejce, na kraju himne imenuje Olena: Olen, prvi prorok Fena koji je bio, / Prvi od stihova drevnih doista naini pesmu.'" (X,5) Uz vertikalnu, dijahronu dimenziju helenske svesti pripadnosti iroj, evroarijskoj zajednici, postoji i horizontalna, sinhrona, koja ume da povreraeno prevlada ak i onaj najvei jaz, izmeu Helena i persijskih varvara. I u tom domenu svest zajednikom poreklu sauvala se u obliku jednog mita. Prema Herodotovoj predaji na taj mit pozivao se Kserkse poruujui preko jednog glasnika Argejcima da sklope savez umesto da ratuju: "Pria se da je taj glasnik, stigavi u Arg, izjavio: 'Argejci, kralj Kserkse vam ovo poruuje: Mi smatramo da je Persej, iji smo mi potomci, sin Danajinog Perseja, koga je rodila Kefijeva erka Andromeda. Prema tome, dakle, mi bismo vodili poreklo iz vaeg grada, i ne bi imalo smisla ni da mi ratujemo protiv svojih predaka, a ni da vi pomaete drugima u ratu protiv nas, nego bi trebalo da sedite mirno kod svoje kue.'" (VII, 150). Istu svest Eshil iskazuje na sceni tragedije Persijanci posredstvom jednog sna Kserkseove majke Atose, u kome se Persija i Helada, predstavljajui Aziju i Evropu, pojavljuju kao roene sestre: "U lepu ruhu pojave se enska lika dva / u persijskome jedna bee peplosu, / u dorskom ruhu druga stale meni pred oi. / Uzrastom nadmaahu ene dananje, / lepota im bez mane; sestre behu to / od istog roda; ovoj kockom dopade / Helada za dom, onojzemlja varvarska. /1kavgu neku, u snu mi se uini, / zapodenu. sin moj kad to primeti, / zaustavlja ih, min, pree kola, /u jaram teak hvata, iju stee im. "(I, 2, 181191) U Anabazama, opisu udesne pustolovine helenskih plaenika, koji su ratovali na strani Darijovog sina Kira a protiv njegovog brata, kralja Persije Artakserksa, Ksenofont prua nekoliko primera ivosti persijske svesti srodnosti s Helenima. Kada je raeu Helenima izbila neka velika svaa, Kir je pourio da ih pomiri urlajui: "Klearko, Prosene i svi Heleni, da li ste poludeli!? Zar ne shvatate da ako se pobijete, u tom istom trenutku e nas smaknuti sve, prvo mene a potom vas. Ako bude ugroen na pohod svi ovi varvan oko nas e nam skoiti za vrat s takvom svirepou kakve nema nikod varvara u kraljevoj vojsci. "(1,5)

Dakle, persijski princ za sebe i Helene koristi prvo lice mnoine a vojsku svoje multirasne i multikulturne drave naziva " varvarskom". Kada Kir, uoi sukoba, upuuje helenske plaenike u svoje strateke zamisli, on opisuje persijsku vojsku svog brata kao Homer trojansku, ali uz prezir nepoznat pesniku Ilijade. "Suoiete se s mnogo brojnijim neprijateljima koji obiavaju da napadaju urlajui kao mahniti. Dovoljno je da samo malo vremena izdrite taj udar i potom kaem vam to bez ikakvog stida shvatiete kakvi su ljudi u ovoj zemlji. "(1,7) Samo oseaj duhovne bliskosti ili iskonske, evroarijske istorodnosti helenske i persijske religije raoe objasniti lakou s kojom je persijski princ uzeo uea u verskom ritualu evropskih plaenika, ponavljajui s njima ratnu lozinku "Zevs Spasilac ipobeda!"\e dodajui: "/ japonavljam tajpoziv te nekga Nebo uslii!'{\$)

USPRAVNICA TRODELNOSTI U monografiji Srednjovekovna civilizacija Zapadne Evrope aka Le Gofa, trodelno drutvo ilustrovano je minijaturama sa stranica manuskripta hronike Dona od Vustera iz XII veka koje prikazuju grozomorao snovienje Henrika I, kralja Engleske, u kome mu prete, s odgovarajuim oruima, predstavnici tri stalea: ratari, potom vitezovi i konano svetenici. Slobodni smo zakljuiti da tu suveren vlada, na vrhu trodelne strukture zajednice, uz neophodnu podrku sva tri stalea. Ako bi likovni prikaz evropskog ideala i strvarnosti trodelne strukture zajednice potraili irom optikom, najpotpunije svedoenje pruila bi nam slika Seoba Srba Paje Jovanovia. Ipak, da bi potpunije shvatili njen ikonoloki smisao moramo imati u vidu i istorijsku okolinu seobe. Velika kontraofanziva evropskih snaga na azijatske zavojevae to je usledila uspenoj odbrani Bea, 1683. godine izazvala je kod Srba ogromne nade u skoro osloboenje od ropstva pod teretom islamske pseudoimperije. Srbi, iz svih, slobodnih kao i okupiranih krajeva otadbine dizali su se na oruje i pridruivali pohodu vojske cara Leopolda, koji ih je decembra 1688. godine pozvao u borbu, obeavajui slobode i povlastice. Izgledalo je da e azijatski dumanin Evrope biti odbaen s one strane Bosforskog moreuza ali je i ta prilika poput svih prethodnih i potonjih izostala zahvaljujui nedostatku evropske ili bar hrianske solidarnosti, preesto optereenom i izdajom. U tragediji kojoj je re izdaju je poinio kralj zvani Sunce: umesto da se pridrui i pomogne oslobodilaki pohod cara Leopolda, Luj XIV je sklopio savez s islamskom pseudoimperijom kako bi zloupotrebio susredenost vojnih snaga carstva na evropskom jugoistoku i provalio s vojskom u Falaku, jeseni 1688. Leopoldovi stratezi bili su prinueni da odmah upute najvei deo vojske i pridruenih jedinica srbskih ratnika sa jugoistonog na zapadni front odbrane carstva. Ta izdaja Luja XIV je bitno doprinela preokretu odnosa snaga na balkanskom frontu te su se bedni ostaci carske armije, nakon poraza u bici kod Kaanika, okrenuli u brzo pa i panino povlaenje ka severu, ostavljajui nezatieni srpski narod krvoednom osvetoljublju okupatora Evrope. Kada je sila islamske pseudoimperije ponovo zauzela Ni rodno mesto rimskog imperatora Konstantina poraena evropska vojska dobila je slobodu za povlanje pod uslovom predaje svih Srba, svih uzrasta, koji su potom bili listora pobijeni. tom velikom iskuenju srpskog naroda svedoi anonimni letopisac iz manastira Deani: "Oh, oh, oh, gorko uvi mnje! Ljuti strah i beda togda bee; mater ot edeh razdvajahu, a ot oca sina; mlade robljahu, a stare sekahu i davljahu. Togda na se eloveci smrtprizivahu a ne ivot ot prokleti Turaka i Tatara. Uvi mnje, ljute tuge!" (PaniSurep, 1963) Tako je bila pokrenuta najvea seoba srpskog naroda iz okupiranih prostora ka carstvu, kome su Srbi bili potrebni da bi ga branili od azijatskih pretnji i najezdi, du Vojne Krajine. Car Leopold obratio se tada predvodniku seobe Srba, patrijarhu Arseniju Carnojeviu pismenim priznanjem te pozivom da istraje u radu da se "varvarsko-otomansko tiranstvo uniti i ugasi. "

Prikaz seobe Srba naruili su, krajem XIX veka, od Paje Jovanovia, patrijarh Georgije Brankovi i Crkveni sabor, kao srpski odgovor slici Mihalja Munkaija, Ajpad osniva maarsku dravu, napravljenoj za potrebe proslave hiljadugodinjice maarske kulture i drave. Naalost, Jovanovievo delo plod ne samo nacionalnog saoseanja ve i opsenih istoriografskih istraivanja nije bilo prikazano na reenoj izlobi jer umetnik nije imao dovoljno vremena da izvri bitne promene, kakve je nalagao naruilac, nameran da tom slikom posvedoi kako seoba Srba nije bila puko povlaenje naroda pred tudinskom najezdom ve dolazak vojno i politiki organizovane sile. Kako svedoi trea, konana verzija tog dela, iz 1945. godine, umetnik je svoj doivljaj seobe Srba kristalisao oko trodelne strukture zajednice, oliene predstavnicima funkcija duhovnog suvereniteta, odbrane i plodnosti. Na desnom krilu frontalno razvijenog poretka, ispred gusto zbijenih redova borbene konjice, istie se vitez-oklopnik u galopu, sa zatitniki uspravljenim kopljem u desnici. Na levom krilu je olienje fiinkcije plodnosti, majka s detetom te narod ratara a u sreditu su visokodostojnici crkve, predvoeni patrijarhom Arsenijem araojeviem, s obelejima vere. Pogled umetnika ili osmatraa prizora je odsrediten te pada u prostor izmeu predstavnika plemstva i svetenstva, gde ispred svih koraa, u opancima, s pukom na ramenu, muevno odluno, uzor srpskog ratara-ratnika, odnosno krajinika, vekovima na vatrenoj liniji odbrane Evrope od azijatskih zavojevaa. Kad ga osmatramo pogledom to ume i da proivljava vieno ini nam se da on nosi teret mnogo vei od one "ogromne tragedije sna na pleima seljaka " kojoj nam potresno svedoi Ezra Paund ve u prvom stihu prvog pevanja iz pizanskog zatoenitva. (Pound, 1953) Na svojim pleima taj srpski ratar-ratnik nosi ne samo tragediju velikog poraza Evrope ve i teret dunosti i odgovornosti sve tri funkcije zajednice, preuzetih silom vanrednih okolnosti to za srpski narod traju ve vekovima. Taj srpski ratarratnik dolazi iz velikih daljina i izgleda da svojim zamiljenim pogledom pod dubokom senkom skupljenih veda jo dalje stremi. Izgleda da je za takav usiljeni mar kroz istoriju neophodno umee viebojnog ogledanja u svakoj od tri osnovne funkcijediscipline evroarijske zajednice. Ideologija trodelnosti Svaki pogled ka horizontima evroarijskih ishodita evropskog oveka mora uoiti da su ona u doraenu politikih stvarnosti ili ideala obeleena jedinstvenim svojstvom koje je Zor Dimezil odredio nazivom ideologija trodelnosti. Re je idealnom modelu trodelno ustrojenog poretka zajednice, sazdane od zasebnih ali povezanih te komplementarnih funkcija: suvereniteta, odbrane i plodnosti. U idealnoj, evroarijskoj zajednici prva funkcija sadri suverenska i sudijska, magijska i religijska delovanja; drugu funkciju izvrava, u prvom redu, borbeni element aristokratije i anarhine mladosti, dok trea obuhvata niz polja delotvornosti, od materinstva do poljoprivrede, zanatstva i trgovine. Najdrevnije pravno odreenje dunosti tri funkcije sadri zakonik ivota indijskih Arija, Manava-Dharma-Castra, po kome je njihov propisatelj Purua, objedinitelj prirodne i svemirske dimenzije oveka te olienje naela delotvornosti svemira:

"Radi zatite svega stvorenog Purua je proizveo odreene delatnosti, podeljene meu onima koji su roeni od njegovih usta, od njegovih ruku, od njegovi butina i od njegovih peta. Brahmanima je naloio da poduavaju, prouavaju, prinose rtve za sebe, pnnose rtve za druge, da poklanjaju i primaju darove. Katrijima je naloio da tite narod, da poklanjaju, da prinosi rtve i izuavaju svete knjige te da budu uzvieni nadpredmetima ulnih zadovoljstava. uvanje stoke, davanje milostinje, prinoenje rtvi, itanje (svetih spisa) trgovanje, pozajmljivanje novca s interesom i obraivanje zemlje su poslovi odredeni za vajije. Purua je slugama dodelio samo jedan posao: da slue ostale klase bezkivnosti. "(I, 87-91) Saimajui svoja viedecenijska istraivanja viestranih pojavnosti ideologije trodelnosti od evroarijskih panteona do struktura zajednica i forma mcntis evroarijskog oveka Dimezil je zakljuio: "Prvo: osim Indo-Iranaca, indoevropski narodi u drevnom dobu ili su stvamo primenjivali takvo (trodelno) razvrstavanje, ili su, u legendama, pomou kojih su objanjavali sopstveno poreklo, delili njihove, takozvane 'poetne' sastojke meu kategorije tog istog razvrstavanja; drugo: u antikom svetu, od zemlje Sinjaca do Herkulovih stubova, od Libije i Arabije do Hiperborejaca, nijedan neindoevropski narod nije iznito izkazao, praktino ili idealno, takvu strukturu, ili, ako je to i uinio, bilo je to nakon odreenog dodira na sagledljivom mestu i u vremenu s nekim indoevropskim narodom. " (Dumeiil, 1958) Ideologija trodelnosti je koordinatni sistem svetonazora evroarijskog oveka s kojim on osmatra i doivljava, spoznaje i oseca te odreuje znaenja i znaaje stvan pojavau areni svoje tvoOrcrborbe. U spoznajnoj ]5erspektivi jedna od posledica pose"Hovamja takvog koordinatnog sistema je vrednosni primat uloge nad njenim izvriocima: kao da uloge pripadaju platonovskom svetu ideja a izvrioci svetu nastajanja i nestajanja. Kako istorijsko iskustvo svedoi, taj primat uloga ini ih neprikosnovenim i neuslovljivim spram sila nastajanja i nestajanja te omoguava trajnu mobilizaciju izvrilaca. Dakle, tu su uloge vene a Ijudi smenjivi i smrtni. Trud prevazilaenja onog smenjivog i smrtnog u pravcu uzdizanja teita bia do razine tipa ili herojske uloge jeste in raetafizikog preobraaja koji Homer iztie nazivajui svoje junake "bogolikim". I upravo tu se ideologija trodelnosti pokazuje celovito otelotvorena suverenom i vojskovoom Agamemnonom, to lii na tri boga, predstavnika tri funkcije: "Oima svojim i glavom na gromovitog liae Diva, /pasom na Areja boga a grudima na Posidona. '\Ilijada, 11,7, 378-379) Ni bogovi evroarijskog panteona nisu poteeni od strogih ispita iraanentnih naelima ideologije trodelnosti, prinudeni da zbog neuspeha ustupaju mesta drugim. Pokreti smena odvijaju se ne samo u krugu panteona ve i izmeu bogova i ljudi, to ukazuje na mene pa i na opadanja religijske svesti. Zato ponekad, na scenama mitova i legendi, neka istorijska linost uspeva da svojom osobenou toliko zakloni paradigmatsku ulogu da ona tu ostane poznata samo pod odgovarajuim imenom i prezimenom. Tako je i Isus Hristos, u mnogim mislima i srcima, zauzeo mesto evroarijskog Spasioca, primerice iranskog Saoyanta (Autran, 1935) roenog doslovno bezgrenim zaeem, jer mu je majka devica koji se pobedonosno vraa pri kraju svakog ciklusa,

dugog tri hiljade godina, da izvri veliko ispravljanje i preobraenje sveta. Dolazak Saoyanta obeavaju, bar hiljadu godina jire nove ere, arijske himne Yat: "Kada mrtvi budu vaskrsli, /ZrV/(Saoyant) e doi bez oklevanja, /Po volji ivot e bitipreobraen. " (XIX, 11 i 89) U narodnim nadama srednjovekovne Evrope ta iskonska iekivanja metaistorijskog spasa probudila su se i kristalisala oko figura poput Fridriha II Hohentaufena te Marka Kraljevia, za koje odgovarajua predanja govore da nisu umrli ve da u sreditu svete planine, sa svojim ratnim pristaama, oekuju kraj najgoreg doba, kada e izai u pobedonosni juri protiv sila zla. Upravo kao to ini iranski Saoyant, pri kraju etvrtog, mranog doba. Sudei po kristalizacijama povesnog iskustva evroarijskih naroda u obliku mitova i legendi, strukture ideologije trodelnosti su omoguavale ne samo skladni ivot zajednice u znaku saradnje svih njenih funkcionalnih delova ve i integraciju drugih etnikih skupina. Mitska i epska predanja ratovima izmeu Aza i Vana, Latina i Sabinjana ili Ahajaca i Trojanaca izvesno iskazuju borbena iskustva evroarijskih naroda na putevima evroazijskih rasejanja. Tamo gde su etnike ili rasne razlike izmeu osvajaa i domordaca bile prevelike nije ih bilo mogue integrisati kroz treu funkciju (kao Vane ili Sabine) ve je bila obrazovana posebna, etvrta klasa, poput one zvane udra, za starosedeoce Indije. Dobar primer uspene integracije pruaju legende stvaranju Rima ujedinjenjem razliitih etnikih skupina, odnosno funkcija. Polubog, rex-augur, Romul, zajedno sa svojim latinskim drugovima, nosilac je prve funkcije. Njemu pomae Etruranin Lukumon, sa svojom grupom profesionalnih ratnika a Sabinjani, bogati starosedeoci, oliavaju treu funkciju. Ideologija trodelnosti je prva osobenost politikog bia evroarijskog te evropskog oveka, ne samo u hronolokom ve i kvalitativnom smislu. Raznovrsni oblici ili odrazi ideologije trodelnosti obeleavaju i odmeravaju celokupnu politiku povest Evropljana, od Platonove Drave najpotpunijeg doktrinarnog opisa njenih sadraja do stalekih skuptina Evrope pre buroaskih revolucija, koje su preokrenule odgovarajuu hijerarhiju te omoguile uzurpaciju vlasti od strane neproizvodnih i parazitskih delova treeg stalea. Upravo istorijska istrajnost tog uzora ustrojstva zajednice bogova ili ljudi to dovoljno opovrgava evolucionistike teorije po kojima je u pitanju samo jedna od etapa u razvoju svakog drutva ukazuje na njegovu metafiziku, odnosno nadistorijsku prirodu i poreklo. Metafiziki koren trodelnosti Pre svakog pokreta istraivanja povesnih izraza ili odraza ideologije trodelnosti neophodno je imati u vidu njen metafiziki koren, plodonosan u nizu domena, od evroarijskih predstava kosmosa i panteona do mitolokih bia podzemnog sveta, od idealnih modela kvalitativnog, politikog ustrojstva zajednice do spoznaja osnovnih, konstitutivnih elemenata oveka. Pod svetlom injenica gustine, uestalosti i znaaja domena pojava trodelnosti, trojstava ili utrostruenosti moemo zakljuiti da je u pitanju osobenost evroarijskog sveta ije su modele silom dodira, sukoba ili meenja usvajali drugi, blii ili dalji kulturni krugovi.

Ideologija trodelnostije posvudanje rasprostranjena, irom evroarijskog sveta te stoga opaamo kako ne samo u politikom ili drutvenom domenu ve i na mnogim drugim poljima sloene celine bivaju obino predstavljene analitiki razloene na tri osnovna, kvalitativno razliita ali komplementarna i nezamenljiva sastojka. Najizrazitiji primer trodelne strukture evroarijskih panteona prua slovenski Triglav, objedinjenje tri funkcije, olienih Svarogom, Perunom i Svetovidom. Sudei po Velesovoj knjizi, prvi pomenuti bog tog trojstva vri funkciju plodnosti kosmotvorakih razmera: "Hvalimo Svaroga, deda bojeg kojije svemu rodu bojem zaetnik /1 tvorac je svega ivog, veni izvor koji tee leti/i svuda, a zimi i nikada ne mrzne. "Drugu funkciju vri Perun: " Ti oivljava nas neprestanim okretanjem kruga i vodi stazom /Prava kroz bitke do Velike Trzne. "Prva funkcija pripada Svetovidu a obuhvata niz suverenskih i magijskih poslova, od uvanja postojanosti stoera svemira i Svarogovog toka nunosti do prosvetljenja ljudi: "Bogu Svetovidu slavu /uznosimo jer on je bog Prava i Java i njemu pojemo pesmu jer je svetlost /kroz koju vidimo svet." Ne samo panteonima ve i mnogim delima evroarijskih bogova je imanentno naelo trodelnosti. Tako, primerice, Purua, sunano boanstvo arijskih Veda, propisatelj dunosti sva tri roda arijske zajednice, oliava naelo delotvornosti svemira te ga odmerava i tako odreuje posredstvom svoja "tri iroka koraka " to stvaraju tri dimenzije prostora i trosvet nebo, meduprostor i zemlju. (Rg-veda, VIII,29,7.) Evroarijski narodi znaju za postojanje tri neba: dnevnog, nonog i jutarnjeg, koje je plod njihovog venanja. U Chandogya-upanisad (VI,2,3-4) ljudski domen sastoji se od tri elementa: prvi, duhovnu vatru (tejas), stvorilo je kosmotvorako bie, pokrenuto eljom za umnoavanjem sopstva; tejas je stvorila vode a vode hranu. I ovo trojstvo je povezano s ideoIogijom trodelnostijer je mo "otvaranje (prolenih) voda"jedna od osnovnih odlika Indre, najomiljenijeg boga druina mladih ratnika. S ideologijom trodelnostije povezano i uenje indijskih Arija najprostije izloeno u Bhagavad-Gita tri osnovne dimenzije ili discipline kojima treba da se podvrgavaju Ijudi, saobrazno svojim prirodama, odnosno mogunostima: Jnanayoga, Karmayoga i Bbaktiyoga. Prva je posveena znanju, druga pripada svetu delotvornosti i borbi a trea, najmasovnija, sastoji se od pasivnog predavanja boanskom i odgovarajuih molitvi te rituala. Boanska ipostaza tu upozorava na neophodnost delovanja: "Nc moe ovek osvojiti slobodu delovanja drei se podalje od delovanja, niti moe dosegnuti savrenstvo pukim povlaenjem iz sveta. "(111,4) Prema doktrini drevnih upaniada, prakrti, primordijalna substancija sveta, kao i vene moi boanskog sopstva, poseduju tri osnovna svojstva ili vrline (guna): sattva, rajas i tama. Doslovno sattva oznaava sutastvenosti, potpunost ili ono to postoji te je u jeziku upaniada koriena za opisivanje prve guna: postojana svetlozomost. Rajas oznaava svet oseanja (ali i prainii) dok tamas (tama ili tmina) ukazuje na pomraenost uma, kao suprotnost svojstvu zvanom sattva. Na drugom kraju evroarijskog sveta, Platon, u Dravi, izlae slino uenje osnovnim svojstvima bia, dakle umnosh, poudnosti i sranosti (thimos) "koja se stavlja na stranu uma ako se on ne slae sa poudama... ako (sranost) nije ravim vaspitanjem sasvim iskvarena " (IV, 440e 441a) uoenim u

nizu od oveka do drave. Pri poredenju obe doktrine uoljivo je da se razlike izmeu znaenja oznaka vrlina zapravo meusobno dopunjuju i pojanjavaju. Sattva, odnosno postojana svetlozornost ']z odlika umnosti, omoguena, prema Platonovom uenju, otvorenou uma za boanska prosvetljenja. Srce je sredite thimos te i zato to svojstvo ovde prevodimo sa sranost, premda ta re obuhvata krug oseanja (rajas) svojstvenih drugoj funkciji: od srditosti i strasnosti do poletnosti i borbenosti. Poudnostpak iziskuje tamas, dakle stanje pomraenosti uma. Opti okvir guna je Dharma (.Zakon) dok kod Platona odnose izmeu svojstava usklauje "unutranje delovanjepravinosti": "Potrebno je kako valja svako (svojstvo) postaviti gde mu je mesto kao to ini onaj ko je gospodar svoje kue i samog sebe. Tako se postie urednost i pnjateljstvo sa samim sobom, kao i usklaenost onih triju svojstava, sasvim onako kako se to postie u muzikom saglaavanju trostrukog: onog najvieg, onog najnieg i onog srednjeg, ne raunajui na ono drugo to se izmedu ovih moe umetnuti. Tako e sve to, na taj nain povezano, omoguiti da u svemu iz mnotva nastaje jedno, umereno, skladno. " (IV, 443de) Izmeu ljudskog elementa i drave je porodica te njen proiren oblik, zvani zadruga takoe proet ideologijom trodelnosti najdue ouvan u ozakonjenom stanju kod krajikih Srba (Semjan, 1960). I klasino evroarijsko porodino stanite, zvano kua (s teitem u fizikom domenu) ili dom (s teitem u porodinom domenu) sazdano u umovitoj, severnjakoj prapostojbini, od drveta, osvedoava ideju i naela trodelnosti. Osnovni deo, obino uzemljen, odgovara treoj funkciji jer se tu uvaju sredstva za odranje ivota, od alatki do namirnica. Sredini deo je nadzemljen, s ognjitem i esto osovinskom gredom, to sirabolie drvo ivota, stablo svemira ili axis mundi, a tavan, pod dvoslivnim krovom, odgovara duhovnoj prirodi prve funkcije. Na tavanu bivaju odlagane stvari koje zasluuju uvanje te seanje ili stvari koje je potrebno zbog magijskih razloga privremeno odstraniti iz sredinog prostora. U tavanu, prema nizu verovanja, borave duhovi predaka a to je i prostor kroz koji u kuu ulaze bogovi te Sunce, u vreme Suncovrata, potom preobueno u hrianskog Boia. (ajkanovi, 1994) Moda je ideja skladne sprege razliitih funkcija imanentna ideologiji trodelnosti sadrana i u evroarijskom korenu (*demili *dem(a)) niza imena stanita, od staroslovenskog domu, sanskrtskog damah i avestskog damana te srpskog dom do starogrkog domos i latinskog domus. neki glagolski te imenini izvodi iz korena slue ne samo u renicima gradenja arhitektonskih oblika ve i oblikovanja meuljudskih odnosa. Tako iz korena *dem= ili *dem(a) perspektive snage oznaavanja i odreivanja vode ka irokom horizontu, od latinskog dominus do staroslovenskog domoviti/te domovina, do "srpskog domaina, to usredsreuje u svojim rukama upravu nad zadrugom, koji u samom odreivanju sopstvenog imena otkriva predstavu zajednitva kao dua teposebne organizatijeporodice. "(Buti, 1962) Benvenist pak smatra da su reeni koreni samo homofoni a znaenjski sasvim razliiti te stoga svrstava izvode u tri zasebne porodice (vladanje; graenje i dom-porodica) dok ostalo pripisuje "kontaminacijama : "Nepobitno je da su se izmedu tih oblika, rodenih iz ta dva korena, proizvele kontaminacije, kao na primer uHomerovom starogrkom izmcu do(m) (dom-porodica)

/domos (dom-graevina). "(Benveniste,1969). Ako su Benvenistova razlikovanja osnovana, ostaje mnogo znaajnija injenica da ono to on naziva "kontaminacijama " odaje odgovarajue potencijalnosti te sklonosti ne samo leksikih korena te grae ve i ljudi. Kada Virgilijev Enej uzvikuje "Ific domus hic patria est!"on uprkos razliitosti korena domus i patria iskazuje, iz dubljeg ili drevnijeg sloja trezora jezika i potreba, oseanje organske sprege ta dva pojma, sauvane u drugim granama evroarijskog stabla, primerice u slovenskim: /om domovina. Prema nalazima evroarijskih istraivanja Gamkrelidzea i Ivanova ''opteindoevropski leksem *t'omsa znaenjem 'dom'i 'ustrojstvo' oznaava osnovnu drutvenu jedinicu indoevropskih plemena koja pretpostavlja objedinjenje i sjedinjenje stanovitih ljudi povezanih odreenim rodbinskim spregama. "(Gamkrelidze, Ivanov, 1984). Predoivi niz primera simbolizma trojstva koji su u neposrednoj ili posrednoj vezi s ideologijom trodelnosti valja nam se upitati zato evroarijski ovek obiava da vidi celine odreenih stvari i pojava vidljivog i nevidljivog sveta razloene na tri a ne primerice na dva, etiri, pet, deset, trideset ili bezbroj eleraenata. Nesklonost evroarijskog oveka svoenju mnotva razliitosti u bezoblino Jcdno kako to ini suprotna, htonska forma mentis, od dravidske Indije, preko semitskog Bliskog istoka do pelake Helade, od kultova Majke zemlje i Dionizija do erotologije Aristofana iz Platonove Gozbe i metafizike Plotina moe biti objanjena nedostatkom odgovarajueg psiholokog poriva. Re je psihologiji esto oajnikog traganja za razreenjem nerazreivih unutranih dualizama, odnosno protivureja, imanentnih oveku koji je stvoren meanjima raznorodnosti na najuem delu Svetskog kopna, na pravcima sudara i veza Evrope, Azije i Afrike. Istog porekla je i osnovna raonoteistika sublimacija poriva najnieg sloja ljudske meavine, to stvara pol ljudske suprotnosti spram pola navodno neodredive i napojmljive apstrakcije zvane Jedno. Prvo, odnosno najdrevnije osvetljenje izloene zapitanosti pruio nam je ali ne i znaajnu pomo slavni upaniadski mudrac Jadnavalkija, odgovarajui kralju Vidadda akaliju: "U tom trenutku Vidadda akalija ga je upitao: 'Koliko Bogova ima, Jadnavalkija?'. On odgovoriposredstvom brojeva datih za prizivanje: 'Tri i tri stotine, tri i tri hiljade'. 'Tako je', ree drugi, 'ali koliko Bogova uistinu ima, Jadnavalkija?' 'Trideset i tri.' 'U redu', reemu, 'ali, u stvari, koliko ima Bogova, Jadnavalkija?' 'est'. 'Tano', ree mu, 'ali, u stvarnosti, Jadnavalkija, koliko ima Bogova?' 'Tri.' 'Da', ree mu, 'ali, uistinu, Jadnavalkija, koliko ima Bogova?' 'Dvoje.' 'U redu', ree mu, 'ali, uistinu, Jadnavalkija, koliko ima Bogova?' 'Jedan i po.' 'Da', ree mu, 'ali, u stvari, Jadnavalkija, reci mi, koliko ima Bogova?' 'Jedan.' 'Da', ree mu, 'a ta su onda one tri stotine i tri te tri hiljade i tri?' Jadnavalkija odgovorr. 'To su, u stvari, njihove velemoi (mahimanah), ali u stvarnosti nema vie od trideset i tri Boga.'" (Brhad-arannyakaupanisad\ III, 9, 1 -20) Slobodni smo zakljuiti da je za evroarijskog oveka trojstvo ili trodelstvo najpoeljniji oblik krajnjeg uoptavanja i svoenja sloenih celina stvari i pojava Neba i Zemlje. Toj sklonosti generiki prethodi potreba ili volja da se predmet saznanja sagleda, dakle odredi i prikae celovito, bez ostatka. Za evroarijskog oveka trojstvo ili trodelnost su krajnji domet spoznajnih uoptavanja

gde je odriva vitalna celovitost koja iziskuje dijalektike odnose, dakle unutranje suprotnosti ili komplementarnosti. Ispod broja trisu dva i jedan: dualizam i ukidanje svakog razlikovanja, spram kojih verodostojni evroarijski te evropski ovek gaje urodene odbojnosti, ponekad proete i uasom ili odvratnou, kao pred nekakvim udovinim hibrisom. Valja imati u vidu i istorijsku osnovu: na svojim milenijima dugim marevima kroz evroazijske prostore, pokrenut iz okoloarktike pradomovine, okovane naglom glacijacijom, ka jugu evroazijskog kontinenta, evroarijski ovek se suoavao s brojnim izazovima tuinstva, medu kojima su s intelektualne take gledita najznaajniji oni to su svodivi na simbolizam vrednosti zvanih bezbroj (mnotva), dva (dualizam) i jedan (nerazlikovanje). Ka bezbroju te ambisiraa besmisla vodili su arijske bogove umnoavajui vrtlozi tropski bojne mate dravidskih starosedelaca Indije. U tim umnoavanjima avatara boanstva su samo prividno, kvantitativno jaala a zapravo su propadala, odroavajui se od vedske biti do nakazne neprepoznatljivosti, jednako kao i olimpski bogovi u ogovaranjima predevroarijskog sloja, pelakog plebsa. Ve na tlu Indije evroarijski ovek suoio se sa zamkama i ogranienjima dualizama, nastojei da ih prevlada upravo doktrinom tri guna, poput one koju sunani bog predaje mladom ratniku Arduni uoi bitke, na sceni Mahabharata: "Jednako cenei zadovoljstvo i bol, dobitke i gubitke, pobedu iporaz, ustaj u borbu; tako neeprekritipravilo... Vede se odnose na domen tn guna ali ti budi slobodan, Arduna, uini se slobodnim od parova suprotnosti, s pouzdanim htenjem stremei ka vrhunskoj stvamost, ne hajui ni da kupuje, ni da gomila, gospodar sisvogistinskogsopstva."{Bhagavadgita, II, 38-45) Jednaku odbojnost prema levantinskom dualizmu pokazao je evropski ovek, vekovima kasnije, gradei na temeljima jedne retorike formule krtenja iz Jevandelja po Mateji (28,29), iskoriene poput neke isprike velianstvenu katedralu svetog Trojstva. Veoma je uputno za nae razmatranje da su u vremenu pre Nikejskog sabora najmanje razumevanje spram te teoloke tvorevine pokazivali vladike iz azijskih i afrikih provincija carstva, od Tertulijana i Origena do Klementa Aleksandrijskog i Dionizija Aleksandrijskog. Bila je neophodna odluna zapovest rimskog poglavara Dionizija da se nametne dogma svetog Trojstva. Nije na zadatak da razmatramo da li je zapravo nuna usiljenost te graevine trojstva pravi uzrok njene tajanstvenosti ili spoznajne neprozirnosti koju ispoveda Blaeni Avgustin, upuujui na unutranjimirk'do preduslov sagledavanja takvog videnja: "Ko moe da shvati Sveto Trojstvo? ipak ko to ne govori njemu ako se uistinu govori njemu? Retka je dua koja zna ta govori kad njemu govori. Iprepiru se ljudi i bore, i niko bez unutranjeg mira ne moe da vidi to vienje. "{Ispovesti, XIII, 11,12) Da bi sveto Trojstvo uinio dostupnijim vernicima, Blaeni Avgustin predlae da ponu "vebanjem", odnosno "osmatranjem tri stvari u sebi", koje su posebni doprinos evroarijskoj doktrini guna: "Mislim ovo troje: biti, znati i hteti. Ja uistinu jesam, ja znam, ja hou; ja sam onaj koji zna i hoe; ja znam da jesam i znam da hou;ja hou biti i hou znati. "(Ispo vesti, XIII, 11,12).

Ni dualizam raja i pakla nije prihvatljiv evroarijskora te evropskom eoveku koji ga je ograniio ili bar ublaio uvodei izmeu njih trei element, istilite. Posluivi se nizom osvedoenja verovanja da se molitvama za mrtve mogu olakati njihovi gresi te odgovarajuim obiajima, popout onog zvanog "krtenje za mrtve"( Prvaposlanica Korinanima, 15,29), katolika misao je uspela da izgradi doktrinu istilita te da je usvoji kao dogmu na Saborima u Firenci te Trentu 1563. godine. I ta doktrina je trodelna, posredno odravajui ideologiju trodelnosti. U skladu s magijskom dimenzijom prve funkcije te ideologije, prvi element doktrine istilita utvrduje postojanje jednog interregnum-a. izmeu raja i pakla, gde e pravedni provoditi odreeno vreme e da bi se potpuno oistili, sve dok ne iskupe dugove poinjene svojim gresima. Drugi element obeleen borbenom delotvornou ini priroda dosuenih kazni: one tu ciljaju da proiste pravednika a ne da ga veno mue, kao u paklu. Trei element je prilino saobrazan trinoj, odnosno kupoprodajnoj dimenziji tree funkcije ideologije trodelnostr. vernicima je doputeno da vrlim delima ne samo molitvama i ispatanjima ve i darivanjima crkvi, u novcu i naturi iskupe i proiste blinjeg u istilitu. Prema optem mnjenju, iz doktrine Svetog Trojstva izvedeni su mnogi modeli videnja trodelnih struktura istorije, od milenaristikih (oakino da Fiore) do filosofskih (Hegel), od oekivanja treeg Rima (posle Rima i Konstantinopolja u Moskvi) do oekivanja Treeg Rajha. U svim tim modelima, uprkos razliitosti njihovih izvora, osnova i sadraja, osvedoava se temeljna potreba evropskog oveka da se suprotstavi struji nastajanja i nestajanja, silama temporalnosti i prolaznosti te da vreme, odnosno povest ne samo odredi, geometrizira, ve samim tim i osmisli. Platonova drava Drevnost ideologije trodelnosti oituje se u Aristotelovom delu na posredni nain: on ideju trodelne zajednice pripisuje Hipodamu Eurifontu iz Mileta, navodno prvom politikom misliocu helenskog sveta koji se suoio s pitanjem najboljem ustavu: "Zamislio je dravu s devet hiljada Ijudi a podeljenu na tri dela: jedan bi deo bili radnici, drugi ratari, trei ratnici i naoruani ratnici. podelio je na tri dela i zemlju: svetu, narodnu i pnvatnu, i to svetu za one koji e obavljati propisane obrede u bogosluju, narodnu za uzdravanje ratnika iprivatnu za ratare. " (Politika, XXII, 1267b) Nije teko pretpostaviti da je u pitanju primer istorizacije preistorijske tradicije, uz iskrivljenja ili praznine oitovane nedostatkom funkcije suvereniteta u prvora delu, to je potom ispravljeno u drugom, gde podela zemlje savreno izraava ideologiju trodelnosti. U povesti evropske politike misli Platonova Drava prua prvi i najpotpuniji primer izlaganja ideologije trodelnosti. Njen poredak se "sastoji od tri roda bia: onog koji privreuje, onog pomonikog i onog koji odluuje. "(IV, 440e-441a) Okosnicu Platonove idealne drave ini njena trolana struktura (IV, 435c) te je znatan deo predavanja posveen osvetljavanju prirode takvog ustrojstva koje se zasniva i na odgovarajuim kvalitetima, odnosno vrstama ljudskog materijala, gde je mera pravednosti uslovljena i njihovom iskljuivom posveenou poslovima za koje su (genetski)

predodreeni: "Za dravu smo rekli da jepravina ako u onim tnma, prirodno datim vrstama ljudi, svaki pojedinac obavlja ono to mupripada... "(IV, 435b). Platon osvetljava ontoloku osnovu takve drave u prirodi, odnosno karakternim svojstvima oveka posredstvom pitanja koje je i odgovor: "Da lije nuno da se saglasimo u tome da u svakome od nas doista postoji takva struktura i takve karakteme osobine kakve ima drava? Jer u dravi one nisu dole od nekog drugog. " (IV, 435e) Re je tri osnovne karakteme osobine koje odgovaraju osnovnim domenima pojavnosti ljudskog elementa: umnom, duevnom i telesnom. Svaka od te tri osobine "gospodan u odgovarajuoj vrsti delanja; na primer, pomou jedne uimo, pomou druge se estimo a opet pomou tree se odnosimo prema hrani, rasplodnim uivanjima isvemu to je tome srodno. "(IV, 436a) Moda je ilino isticati da je izloeno trojstvo svodivo, bez ostatka, u najue okvire ideologije trodelnosti. Sledei Hesiodovu predaju odreivanja vrsta ili rodova Ijudi posredstvom simbolizma metala, Platon prvu funkciju poverava Ijudima zlatnog roda, drugu ljudima srebrnog roda dok je trei stale u znaku gvoa ili bronze. Posebnu vrednost Platonovog modela ini njegova unutranja ivost, izraena naelom da svaki lan raora delima zasluivati poloaj u rodu te poretku, to ga ini izvesno mnogo bliim izvorima nego to su to bili ostaci ideologije trodelnostiu njegovom dobu te potonjira vremenima, gde se plemstvo nasleivalo pukim roenjem, kao neko neotudivo pravo. Stoga je briga oko potomstva najvaniji zadatak nosilaca prve funkcije, dakle uvara idealne drave: "Ako njihovpotomak ima u sebi bronze i gvoa, ne smeju prema njemu imati nikakvo saaljenje, nego e mu odrediti mesto koje odgovara njegovoj prirodi i svrstae ga meu zanatlije ili zemljoradnike; ako bi meu ovima bio neko ko bi u sebi imao zlata i srebra, ukazae mu poasti unapredie ga, nekogkao uvara, nekogkao pomonika; jer, proroite kazuje da e drava potpuno propasti u onom vremenu kada je budu uvali gvozdeni i bronzani uvar. " (III, 415b-415c) U Zakonima Platonov alter ego, Atinjanin, opisujui idealni dravni poredak prua uvid u hijerarhiju vrednosti koje su takode ustrojene prema naelima trodelnosti: "Pravilnost se sastoji u tome da se kao najdragocenija i najvia dobra imaju smatrati dobra due, i to one u kojoj ima umerenosti; zatim, da na drugom mestu budu lepota i telesne vrline, a tek na treem mestu takozvana dobra koja se sastoje u imetku i novcu"(lll, 697b) Na ovom mestu izlaganja valja otvoriti zagradu te ukazati na veoma rasprostranjenu ideoloku (i psiholoku) netrpeljivost preovlaujue misli moderne civilizacije Zapada spram Platonove trodelno i hijerarhijski ustrojene zajednice. Preesto, umesto spoznajnih prodora moderna kritika samo kraba grafite uvreda i demonizacija po zidovima Platonove drave. Umesto da je osmatra u njenom povesnom kontekstu ili u poredbi s vrhovnom, venom idejom drave moderaa kritika postavlja Platonov raodel na scenu savremenih ideolokih ratova. Nijedna intelektualna tvorevina daleke prolosti ne izaziva takva, estoka osporavanja, kao da neposredno predstoji postvarenje Platonovog ideala koje treba po svaku cenu osujetiti. Ta injenica intelektualne hronike

nae savremenosti osvedoava ne samo snagu Platonove misli ve i ivost ideala drave u skrivenim odajama pamenja te u dubini srca evropskog oveka. Uostalom, moemo se u potpunosti sloiti s opaanjem Karla Popera da je Platonova drava kao prvi teorijski potpuno izvedeni sistem "zatvorenog drutva " krajnja suprotnost idealu "otvorenog drutva "(Popper, 1950), ali to izvesno nije dovoljno da okrenemo lea velikom uitelju Evropljana. "Otvoreno drutvo" je poslednji i najljupkiji, teorijski prevod trajnog zahteva talasokratskih i komercijalnih sila da se njihovim trgovakim ili pljakakim te osvajakim pohodima otvore sva vrata i uklone sve unutranje i spoljne odbrane. S obzirora da reeni dualizam ne postavlja sobora (niti moe postaviti) etiko ve u najboljem sluaju samo moralistiko, dakle promenljivo i prevrtljivo pitanje svako vrednosno odreivanje pojraova zatvorenosti i otvorenosti u politici ovisi iskljuivo od subjekta vrednovanja i odgovarajue, strateke take gledita. Tu nema vieg suda za albe i presude. Naelno, sa stanovita branilaca zajednice i njene drave zatvorenostraoe biti dobro ime valjane odbrane od pretnji unutrasnjih slabosti te tuinskih interesa ili neprijateljstava. Primerice, osnovne uslove za veliki rast pruske te nemake privrede stvorila je Listova strategija, u znaku objedinjavanja i utvrivanja ne samo zajednikog trita ve i njegovih zajednikih carinskih odbrana od uvoza radi podsticanja domae proizvodnje te osnaenja i osposobljavanja nacionalne ekonomije za stupanje u svetsku arenu. Uostalom, i Poperov "najbolji svei\ umeo je i ume da titi svoje interese neuvenim merama ekonomske pa i politike zatvorenosti, od masovne internacije dravljana japanskog porekla u SAD i pretpostavljeno pronemakih dravljana Velike Britanije za vreme Drugog svetskog rata do zida koji su Izraelci izgradili da bi se razdvojili od Palestinaca i odgovarajuih pretnji. Poperova otvorenost pak oznaava potpunu lienost ne samo samoodbranbenih sredstava te moi ve i svakog vieg, nadekonomskog smisla zajednitva. Primerice, ako neka zajednica svojevoljno uini svoju dravu potpuno i bezuslovno otvorenom za sve pa i najrazliitije imigrantske prilive koji e je pre ili kasnije svesti u razmere manjine onda to samo znai da je ona izgubila svaki smisao i razlog postojanja. Nema nikakve sumnje pak da unutranji ili spoljni neprijatelji zajednice i njene drave prieljkuju da ona postane ne samo drutvo dakle mehaniki skup usamljenih jedinki a ne vie organski ustrojen zbor linosti ve i otvomo, kako bi time bile uklonjene sve prepreke spram svakog napada, od spoljnjeg do unutranjeg, od osvajakog do prevratnikog te uzurpatorskog i parazitskog. Uzgred reeno, valja se setiti da je drugi veliki politiki uitelj Evropljana, Nikolo Makijaveli, takoe preporuivao zatvoreno drutvo. Visoko iznad svih neosnovanih optubi da je propovedao amoralnost i naelo po kome cilj opravdava sredstva,, predajui potrebi podvrgavanja morala politici kao to se deo neke celine treba interesima celine saobraziti, Makijaveli je sa stanovita ethos-a imanentnog ideologiji trodelnosti hvalio ekonomsku zatvorenost nemake nacije. Re je pohvali vanrednih vrlina nemake nacije, ouvanih upravo zahvaljujui svojevrsnoj zatvorenosti, mnogo vremena pre ekonomske reforme Fridriha Lista:

"Niti su oni (susedi) ili kod njih (Nemaca), niti su ovi ili u tue kue, jer su im bila dovoljna ona dobra, jer su iveli od one ishrane, jer su se oblaili s onom tkaninom to im je pruala njihova zemlja te je tako bio otklonjen uzrok svakog saobraaja inaelo svakog kvarenja, s obzirom na to da nisu moglipreuzeti obiaje niti Francuza, niti panaca, niti Italijana, nacija to skupa inepokvarenost celog sveta. "(Discorsi, I, 55) Misao iz krize Pristrasnosti i netrpeljivosti modernih ruitelja Platonove drave odaje i previanje ili preutkivanje stvarnih magnituda njenog porekla, znaenja i znaaja, uz ne retka nastojanja da ona bude svedena u domen pukih, nepostvarivih izmiljotina, zvanih utopije. Opaanje Platonovog sagovornika da drava koju su izgradili "postoji samo u mish'ma"ne upuuje na utopiju kako to esto tvrde moderni tumai ve na dva pola stvarnosti: apsolutni i ontoloki. Iz tog apsolutnog pola, odnosno iz nebeskog, inteligibilnog sveta venih ideja, iz ideje drave, um izvodi njen ovozemaljski izraz: "Ali rekoh moda za onoga koji hoe da je vidi i koji, poto ju je video, hoe prema njoj da uredi svoju duu, njen uzor postoji na nebu. Uopte nije vano da li ovakva drava negde stvamo postoji ili e tek u budunostipostojati. Jer e takav ovek ivetiprema njoj i niprema kojoj drugoj. "(IX, 592b) Suprotni pol stvarnosti inili su doivljaji te spoznaje duboke krize identiteta i politikih ustanova helenske zajednice, to je u Platonu istrajno podsticalo viestrane delotvornosti, od bezuspenih pokuaja uea u politikom ivotu Atine, preko zaludnih nastojanja prosveivanja tirana, do misaone izgradnje najbolje drave otvaranjem uma za isijavanja njenog nebeskog uzora. U tom domenu najue, neposredno izvorite uenja kome je re ini Platonovo mladalako razoarenje u ljudski materijal na sceni atinske politike. Vreme i iskustvo samo su mu proirivali vidike i produbljivali razloge delotvornog pesimizma. Platonovo Sedmo pismo potresno iznosi porazne procene stanja u koje je zapao helenski ovek: "Dok sam daklepromatrao to iIjudekojisu vodili dravne poslove, pa zakone i obiaje, to sam vie razmiljao i postajao stariji, to mi se teim inilo da se mogu valjano baviti dravnim poslovima... Pisani su se pak zakoni i obiaji kvanli, i to se inlo neobino brzo. Od toga mi se, premda sam isprva bio ispunjen tenjom da se bavim javnim poslovima, promatrajui to stanje i videi opti mete, konano zavrtjelo u glavi. Nisam dodue prestao razmiljati kako bi se mogle popraviti i same te prilike i cijelo dravno ureenje, ali za vlastito djelovanje ekao sam pogodni as. Konano sam se uvjeno da sve sadanje drave imaju lou upravu, jer je kod njih stanje zakona gotovo nepopravljivo ako ne doe do nekog neobinog zahvata potpomognutog sreom. I tako sam na hvalu prave filosofije bio prisiljen tvrditi da se pomou nje moe spoznati sve to jepravedno u ivotu drave i pojedinca; da se stoga ljudski rod nee osloboditi nevolja prije nego ilipravi ili valjanipredstavnici filosofije dodu do dravne vlasti ili vladan u dravama nekom boankom providnou pnonu uzpravu filosofiju. "( 325c 326b)

Nizom opaski Platon nas posredno obavetava da je takvo stanje izraz opte otuenosti od tradicije, ime obrazlae i sopstvenu osamljenost te onemoguenost bavljenja politikom: "Video sam da se to ne moe ostvanti bez prijatelja i pouzdanih pristasa, koje nije bilo lako naijer se naa drava nije vie upravljala po obiajima i uredbama predaka, a nemogue je bilo brzo steidruge, nove. "(325d) Taj pomen "obiaja i uredbipredaka "nije usamljen, niti uzgredan u Platonovom delu ve je izraz konstante njegovog pogleda, potvrene i prirodom ideologije trodelnosti koja je arhaina u najboljem, izvoraom znaenju tog prideva. Razmere krize helenskog oveka ne doputaju nikakve iluzije u pogledu mogunosti obnove reenih "obiaja i uredbi predaka "te se stoga Platon ne odaje besplodnim nostalgijama i jadikovkama ve stilom revolucionarnog tradicionalizma nastoji da stvori model drave koji je jo blii njenom nebeskom uzoru nego svi prethodno postvareni na scenama povesti. Jedna zapitanost tu prednjai nad svim ostalim: ta je uzrokovalo krizu helenskog oveka? Sledei Platonovo uenje pogubnim posledicama meavina stalea (Drava, VIII, 547a) koje on naziva etnosima, kao da su steleke razlike naelno uslovljene etnikim moemo i uzrok krize kojoj je re potraiti upravo u loim posledicama suivota ahajskog, osvajakog i pelakog, starosedelkog etnosa te odgovarajuih kultura. Te dve etnike skupine i odgovarajue kulture nikad nisu uspele stvoriti organsku zajednicu i sintezu ve je povest Helade od Homerovih vreraena u znaku stalnog, neobjavljenog rata izmeu suprotnosti, olienog dualizmom Apolona i Dionizija, poevi od njihove borbe za prevlast nad delfskim proroitem. Platon je bio savremenik i otrovidi osmatra sumraka ahajskog oveka te gubitka ideniteta i rastvaranja manjine potomaka severnjakih osvajaa u sivilu mediteranskog melting pot-a, gde su bile smeani te rasplinuti i prethodni pohodi bledolikih. I ta svest dekadenciji ga takoe pokree u poduhvate politikog osveivanja tirana te stvaranja modela drave, dravnika i zakonika. Na nizu mesta on upuuje svoje uenike ka apolonskom naelu i nadahnuu te ih poziva da se opredele za ahajsku, odnosno dorsku tradiciju: "Onoga dakle medu vama koji nije kadar ivjeti na dorski nain, po obiajima predaka, nego pristaje uz nain ivota Dionovih ubojica i uz sicilijanski raskoni ivot, nemojte pozivati k sebi i nemojte smatrati da bi takav mogao izvesti neto pouzdano i valjano. "(Sedmopismo, 336cd) Svi preostali ili vaskrsli oblici civilizacijskog ivota starosedelaca izazivaju Platonu odbojnost i podsmeh, poput onog spram pomodnih oblika druge religioznosti ( pengler dixit), kakve su inicijacije u toboe velike misterije, to obeleavaju preokret tradicionalnog, arhajskog i ahajskog vrednosnog sistema: "A kad iz due tako osvojenog mladia sve to bude oieno i izbrisano, onda nju na to sveaniji nain uvode u velike misterije, i sad u velikojpovorci, sjajno obuene isa vencem na glavi dolaze: drskost, bezakonje, rasko i bestidnost; pevaju slavopojke i govore lepe i laskave rei. Drskost nazivaju lepim vaspitanjem, bezakonje slobodom, rasipnitvo velikodunou, bestidnost hrabrou. " (Drava, VIII, 560d 561a)

Pod senkom ideologije jednakosti Izostanak oblika ili ak pukog odraza ideologije trodelnosti na politikim scenama savremenog doba obeleenog totalitarnim nametanjima raznovrsnih oblika ideologije jednakosti ne treba shvatiti kao znak njene povesne okonanosti, tim pre jer je i sama politika izbaena iz sopstvenih prostora od strane sila svevlaa ekonomizma, nametanog pod isprikama egalitarizma. Upravo prevlast ideologije jednakosti onemoguava svojim svesnim pristalicama ili nesvesnim medijumima te sunjima da proniknu smisao ideologije trodelnosti. Po svemu sudei idealni uslovi za vrednosna poreenja sistema zanovanog na ideologiji trodelnosti i onog koji su nametnule buroaske revolucije pod isprikama ideala jednakosti je neposredno iskustvo oba poretka. Takvu su priliku imali savremenici Francuske revolucije te stoga ozef de Mestr nije morao ulagati posebnog truda da svojim sunarodnicima predoava ne samo potrebu kontrdrevolucije te rekonstrukcije ve i obnove staleke hijerarhije: "Kada u Dravi svi mogu da pretenduju na sve, onda u njoj ima previe nemira a nedovoljno subordinacije. Poredak zahteva da poslovigeneralno budu gradirani kao i stalei graana i da talenti, uz ponekad sitnu protekciju, uklanjaju barijere koje razdvajaju razliite klase. Na taj nain postoji takmienje bez poniavanja ipromena bez unitavanja; razlika koja sepripisuje nekom poslu izraz je samo vee ili manje tekoe da se do njega dode. (De Maistre, 2001) Kako dobro opaa Luj Dimon, "ivei u egalitaristikom drutvu, skloni smo da hijerarhiju vidimo kao skalu vlasti i zapovedanja, kao u vojsci a ne kao gradaciju rangova i statusa." (Dumont, 1966). Jo ee, u suenoj te izoblienoj perspektivi modernog oveka hijerarhija tradicionalne zajednice izgleda kao nekakav nain opravdanja i odranja ropskog ili nepravednog sistema klasne diskriminacije te izrabljivanja. Sa stanovita klasine zajednice, svrstane u stalee ili klase, kakve su indoarijske vama, stvari stoje upravo obratno.. Svedoi jedan od najuglednijih glasova tradicionalne Indije dvadesetog stolea, Ananda Kumarasvami: "Ustanova klasa (varna) se razlikuje od 'podele rada' svojstvene modernoj industnji koju karaktene usitnjavanje Ijudskih sposobnosti s obzirom da ona proishoduje razliite modalitete rada ali ne i razliite stepene odgovomosti. I upravo zato to je tradicionalna organizacija fimkcija zajednice poivala na uzajamnoj lojalnosti i dunostima, nepomiriljiva s takmiarskim karakterom naeg industrijalizma svaki sistem vlasti zasnovan na monarhiji, feudalizamu ili klasama bio je uvek ocmjivan od strane raznih sociologa ija su miljenja oigledno plod predrasuda jednog ambijenta topo pravilu odbija svaki odnosprema pravim naelima. Dakle, totalna meavina klasa oznaava smrt (tradicionalne) zajednice koja je na taj nain srozana na bezoblinu masu gde ovek moe da menja profesije po komandi, kao da je to neto nezavisno od njegove prirode. I to je upravo nain na koji tradicionalne zajednice bivaju ubijane a njihove kulture razarane u dodiru s industrijskim i proleterskim civilizacijama. " (Coomaraswamy, 1943) Za materijalistike svetonazore, liberalno ponizne spram modernih demonija ekonomizma, nedopustivo je ili skandalozno svako klasno razlikovanje zasnovano na vanekonomskim naelima.

Istoriari materijalistikog svetonazora su pak skloni da brojna i sveevropski rasprostranjena srednjovekovna osvedoenja vaskrsenja ili vitalnosti ideologije trodelnosti tumae kao obmanjivake proizvode vladajuih elita to su iljale da prikriju sutinu sistema koji nije trojni ve toboe samo dualistiki, dakle svodiv na bogate i sirotmju, eksploatatore i eksploatisane. Takvom sumnjienju najvie pogoduje opis trodelne hijerarhije koji je pruio biskup Adalberon iz Laona, u obraanju kralju Robertu Pobonom, 1020. godine: '!Zajednica vernika obrazuje samo jedno telo ali Drava obuhvata tri tela. Jer drugi zakon, ljudski zakon, razlikuje druge dva klase: nadplemiima ikmetovima, odista, ne vlada isd zakon... Prvi su ratnici, zatitnici crkava, oni su branitelji naroda, velikih kao i malih, svih najzad, i istovremeno obezbeuju sopstvenu bezbednost. Druga klasa je klasa kmetova: taj nesreni soj neto poseduje tek po cenu svog truda... Vidimo kako se kraljevi i crkveni velikodostojnici prave sluge svojih slugu; kmet hrani gospodara, kojipak tvrdi da on njega hrani. kmetne vidi kraja svojim suzama i svojim uzdasima. Boija kua, za koju mislimo da je jedna, podeljena je, dakle, na tn (<&): jedni se mole, drugi se bore, trei konano rade. Ta tri dela koja zajedno opstoje ne pate to su rastavljena; usluge koje jedan deo vri uslovljene su radom druga dva dela; svaki redom prima na sebe da olaka celini. / tako je taj trostruki sastav uvek ujedinjen, i tako je zakon mogao da tnjumfuje a svet da uiva u miru. " U navedenom periodu istoriar Le Gof vidi kapitalno osvedoenje stvarnosti feudalnih drutvenih odnosa: "Jednim bljeskom otknvena je stvamost feudalnog drutva u reenici: kmet hrani gospodara koji pak tvrdi da on njega hrani. postojanje klasa iprema tome njihovog antagonizma mada odmah poknveno pravovemom tvrdnjom drutvenom skladu, postavlja se konstatacijom: Boija kua, za koju misiimo da je jedna, podeljena je, dakle, na tri. "(Le Goff, 1974) Priznanje samo jednog biskupa pod uslovom da nije u pitanju izraz tada veoma rasprostranjene netrpeljivosti klera spram plemstva ne ini nam se dovoljnim razlogom za svoenje ideologije trodelnosti u klasni dualizam, drag osobito marksistikom svetonazoru koji je jedna od poslednjih, sekularistikih metastaza starozavetnog duha. Uostalom, istorijsko iskustvo nam svedoi da "instrumentipropagande"nisu, niti mogu biti dugog veka. Ideologija troelnosti pak traje milenijima, irom evroazijskog kontinenta, kao osnovna struktura pogleda na svet i politikog postojanja zajednica, to svedoi da odgovara stvarnoj i jednako ukorenjenoj potrebi. Ta potreba izvesno nije nova ve drevna i iskonska te trajna pojava. Upravo Le Gof svojom smotrom srednjovekovnih primere ideologije trodelnosti prua i onaj koji bar posredno porie marksistika sumnjienja. Re je nemakoj narodnoj pesmi iz XIII veka koja ukazuje na postojanje i etvrte klase, klase lihvara (Wuocher), za koju se dalje crnoironino predskazuje da e zavladati nad prethodnim, trima klasama. Slino svedoi i jedna engleska poslovica iz XIV stolea: "Bog je stvorio svetenike, vitezove i orae, ali avo je stvorio graane i lih vare. " Uzgred reeno, u svom izvoru engleska re lord oznaava uvara hleba, dok se njegovi podanici, odnosno tienici tu nazivaju, tradicionalno, uhlebljeni. Pod svetlom navedenih i brojnih

drugih primera slobodni smo zakljuiti da su ideologija i stvarnost trodelnog ustrojstva drutva upravo suprotnost te i odbrana spram pretnji parazitskog izrabljivanja, olienih graanstvom i lihvarima. Kako dobro pokazuje povest seljakih buna u Evropi pre revolucija, one nisu toliko ciljale feudalni sistem i feudalce osim kad su traili obnovu starih prava, dakle iz vremena izvornog feudalizma ve sve jai, drskiji i nametljiviji parazitizam graanstva, od lihvara i trgovaca do poreznika. Veinu tih seljakih buna predvodili su upravo plemii, izvravajui jednu od osnovnih dunosti svoje uloge, dakle titei ratara od izrabljivaa i parazita koje su proizvodili patoloki rast urbanog drutva i dravne uprave apsolutistikih monarhija. Kako uoava Kamen, "predvoenje (seljakih) buna, koje su preuzimali aristokrate ili pnpadnici nieg plemstva, bilo je toliko univerzalna pojava da bi samo neki zadrti dogmata mogao da to negira. "(Kamen, 1982) Pleraii evropskog porekla bili su u prvim redovima i odbrane amerikog, ratarskog Juga, jedne od poslednjih oaza "slatkoe ivota koju ne poznaju oni to nisu iveli pre Revolucije"{De Tiljeran dixit), na koju se ostrvila sila graanske pohlepe Sevemjaka, pod isprikom borbe protiv robovlasnikog sistema. I u vremenima daleko odmaklim od jeseni srednjeg veka, gde god se ukazivala prilika doista slobodnog izbora izmeu starog feudalnog sistema i novog, liberalnog, ratari su se opredeljivali za preanji status. Istraujui niz takvih primera iz vremena panske uprave Lombardijom, u XVII veku, Domeniko Sela ukazuje kako su ratari ak ustajali na oruje radi obnove feudalnog sistema a protiv tobonjeg oslobaanja, koje su propovedali graanski vlasnici zemlje te rentijeri, zakljuujui: "Svi sluajevikoje smo ovde predoilipokazuju da su se spram problema refeudalizacije ruralne zajednice razilazili u dva tabora: s jedne strane vlasnici zemlje, koji su se suprotstavljali feudalnom reimu a s druge ratan koji sugaprieljkivali. "(Sella,1982) Poredei metodom kole nove istorije ivot Evropljana /f> buroaskih revolucija te epohe racionalizma i danas u studiji pre -3je naslov saeti zakljuak istraivanja: Razum je bio u knvu iji i^simo Fini opaa "zapanjujuu injenicu da u anciene regime... M^f^/z/ plemia i ratara nikada nije bila uspostavljena ona vrsta izffj^sr ^ proetih stalnom mrnjom ikivnou, kakva se, s dolaskom on<=^'jj,$lrijske i postindustnjske civilizacije, uspostavila izmeu indu-^jgftnjata i graanstva, izmeu siromanog i bogatog, izmeu prot*=> fgpina i malograanina, izmeu svakog i njegovog suseda. " gra^t; 1985) (FifliUostalom, povest modernog doba ubedljivo svedoi da nasilnog ruenja ostataka ideologije i ustanova trodelno nakoi~^6j)e zajednice te njene drave odgovarajui oblici eksploaustroj njsu potrti ve je ona doivela vanredno uveanje, oslobotacije .yth preanjih stega i ogranienja raoralne, verske i pravne ena ss ^ prutveno-ekonomska povest oveanstva nakon burprirod^^ jevolucija obeleena je stalnim uveanjem drutvenog oaski optim i trajnim produbljenjem jaza izmeu sve ue te duali2r"^^.atije manjine i sve vee, siromanije i gladnije te oajnije sve bo^ veine-

CP^l Ravanice do tri stola Marka Kraljevia ^ska epska poezija postkosovskog ciklusa dakle nakon drave, to osvedoava da su njene pobude izvan \loma srf^avno raz'ga prua niz ubedljivih primera kako je \vakog di^ ifodeJnosti bila uvreena i u narodu to nije oseao \deolog*7^^ojnost ve samo snanu i duboku privrenost odgo\Vikakvu cr -jerarhij i i dravi. U pesmi Zidanje Ravanice (Karadi, I arajuoj t^^ bard, dakle glas iz sveta tree funkcije, posredstvom 35) n31"4^ .pjkog ili idealnog otelotvorenja u kraljevskom dvoru, ^enog VI"h rena da se spram materijalnog blaga odnosi sao^foozorava j{0jno svoje uloge, dakle da ga ne gomile ve ulae u (Vazno i do j^ea. Ovako govori kneginja Milica svom supurgu, ^Mhovna pr<2 . \ezu Laza^^/ne, slavni knez-Lazare! /Zazor mene u te pog\ ' ^ (jiO h s tobom go vonti, / Bit' ne moe go vonti hou: / lati, /A k' Treba

to bijahu Nemanjii stan, / Carovae, pa ipreminue, /Ne trpae na gomile blago, / No gradie s njime zadubine, / Sagradie mloge namastire: / Sagradie Deane vie akovice; Paariju vie Pei ravne; / UDrenici bijela Devia, /1Petrovu crkvupod Pazarom; /Malo vie ureve Stupove, /Sopoane navrh Rake ladne, /1 Trojicu u Hercegovini, / Crkvu Janju u Starom Vlahu; / I Pavlicu ispod Jadovnika, / Studenicu ispod Brvenika; / Crkvu Ziu vie Karanovca; / U Prizrenu crkvu svetu Petku; /Graanicu u Kosovu ravnom; /Sve to jesu njine zadubine; Ti ostade u stolu njinome /1potrpa na gomile blago, / ne gradi nigde zadubine; / Eto nama ne epristat' blago, /Niza zdravlje niza nau duu, / ni nama, ni kome naemu." Posebni znaaj ove pesme za sagledavanje srpske tradicije ideologije trodelnosti ini njeno osvedoenje jednog pogleda iz druge funkcije, obeleenog psihologijom delotvornog pesimizma i ekonomijom herojskog realizma. Ovako govori srpski vitez Milo Obili: "Vala, knee, na besjedi tvojoj! / to ti hoe zadubine gradit', / Vreme nije, niti moe biti; / Uzmi, knee, knjige carostavne, / Te tigledaj to nam knjige kau:/Nastalo jepoljednje vrijeme, /Hoe Turci carstvopreuzeti, /Hoe Turci brzo carovati; / Oborie nae zadubine, / oborie nae namastire, / Oborie crkvu Ravanicu, /Iskopae temelj od olova, /Slijevae u tope ulove, / Te e nae razbijat'gradove; // crkvi e rasturitilatna, /Slijevae iz ate ratove; / Hoe crkvi pokrov rasturiti, / Kadunama kovati derdane;/Sa crkve e biserraznizati, /Kadunamapodnizat' erdane; /Povadie to drago kamenje, / Udarat' ga sabljam' u balake /1kadama u zlatno prstenje; / Ve me u li slavni knez Lazare! / Da kopamo mermera kamena, / Da gradimo crkvu od kamena, /1 Turcie carstvopreuzeti/1nae ezadubine sluit' / Od vijeka do suda Bojega: / Od kamena nikom ni kamena. "

Dobre primere ukorenjenosti ideologije trodelnosti u umu i srcu Srba tokom dugih vekova otpora islamskom zavojevau Evrope pruaju pesme Marku KLraljeviu, najpopularnijem junaku srpske epske poezije, prauzoru strategije revolucionarnog tradicionalizma (Kalaji, 1997), istorijskoj linosti iz srednjovekovnih vremena te nesuenom suverenu Srbije. Kljuno mesto osvedoenja ideologije trodelnosti u ciklusu pesama Marku Kraljeviu sadri pesma Turci u Marka na 5/av/(Karadi, II, 72): "A kada Marku Sveti urad doe/ Svu gospodu na sveto mesto zaziva,/ U dvoru mu tri sofre bijau;/ Prva sofra dvanaest vladika,/ Druga sofra gospoda rianska,/ Trea sofra niti i ubogi;/Marko slui vino svetenikom /1 ubavoj gospodi rianskoj,/Majka slui nite i uboge. " Uprilienje gozbe u dan slave Marka Kraljevia ukazuje na sakralnu osnovnu ideologije trodelnosti. Markovo razvrstavanje gostiju savreno izvrava naelo ideologije trodelnosti u domenu poretka zajednice. Prvi sto pripada nosiocima duhovnih zadataka iji broj evocira celovitost apostolskog poziva. U "gospodi rianskoj'")Q lako prepoznati predstavnike plemstva dok posveivanje Markove majke sluenju "nitih i ubogih " za treim stolom, ukazuje na mesto funkcije plodnosti. Da bi razumeli tu sliku moramo znati da je svoenje treeg stalea na "nitei uboge"verni izraz narodne spoznaja sopstvenog stanja pod vievekovnim nasiljima i nametima parazitske ekonomije islamskog zavojevaa, odnosno osmanske pseudoimperije. Zapadnutost Srbije pod vievekovnu okupaciju te nedostatak plemstva koje je skoro potpuno izginulo na Kosovu polju, 1389. godine, rtvujui se za odbranu svoje otadbine i Evrope objanjavaju vanredni znaaj Markove majke, otelotvorenja tree funkcije u ciklusu pesama srpskom kraljeviu. Odgovore na mnoge svoje zapitanosti te mudre savete Marko Kraljevi nesueni nosilac prve funkcije i osamljeni vrilac druge funkcije trai i nalazi pod okriljem tree funkcije. Kroz pesmu kojoj je re srpsko narodno iskustvo i pamenje svedoi da su ideologija trodelnosti'\ njeni obiaji upravo branili narod od nedaa koje namee vanredno stanje suanjstva pod neprijateljskom silom. Izloeni smisao se osvedoava i kroz pesrau Marko Kraljevi i beg Kostadin (Karadi, 11,60), gde srpski junak odbija poziv prijatelja na slavu, jer je na prethodnoj opazio njegova neovetva, odnosno ogreenja ethos svojstven ideologiji trodelnostr. "Prvo tije, brate, neovetvo:/ dooe ti do dve sirotice/ da j' narani leba bijeloga/ i napoji vina crvenoga;/ a ti veli dvema sirotama:/ 'Id't' odatlejedan ljudskigade!/Ne gad'te mi predgospodom vina!'/... Drugo tije, bee, neovetvo;/to su bili stan gospodan,/pa su svoju aznu izgubili,/ i na njima stari skerlet bee /one mee u donju trpezu;/a koji su novigospodari/ i odskora aznu zametnuli/ i na njima novi skerlet bee / one mee u gornju trpezu,/pred nji nosi vino i rakiju/ i gospodsku akoniju redom./ Tree tije, bee, neovetvo:/ ti imade i oca i majku, /nijednoga u astalu nema,/ da ti pije prvu au vina. " Slobodni smo zakljuiti da narodno predanje Kraljeviu Marku osvedoava doivljaj ideologije trodelnosti kao uzornog ustrojstva tradicije kome je svojstven plemenitaki ethosr. ljudi su vrednovani na osnovu svojih vrlina i vrenja uloga a ne materijalnih imetaka. Otuda u Markovom svetonazoru stari gospodan, uprkos osiromaenosti, zasluuju prvenstvo poasti, ispred novih

gospodara, koji nemaju drugo da pokau do novi skerlet. Markov hijerarhijski poredak je sutinski saobrazan onom u Platonovoj Dravi, gde su piljari, dakle materijalno najbogatiji sloj, na dnu vrednosnog sistema zajednice dok je sloboda od materijalnog bogatstva znamenje najboljih, plemenitih ljudi od zlatnogroda. Koreni takvog hijerarhijskog poretka te trajne odbojnosti evropskog oveka prema prevlasti ili irenju piljarskih naela, izvan okvira najue nunosti, seu duboko, do nesagledivih izvora evroarijskog etnosa i ethosa. Verodostojni evropski ovek uvek i svuda doivljava ta naela kao neto tue pa i suprotno njegovom ethosu. Stoga je, iz iste perspektive, posao trgovca, smatran poniavajuim. Benvenist je uoio kako "poredba indoevropskih jezika ne prua nikakvo zajedniko odreenje za trgovinu kao posebnu delatnost, razliitu odkupovine iprodaje... Specifikacija jednog termina koji je prvobitno znaio 'zaposlenost' u smislu 'komercijalni poslovi' nije usamljena i nalazi se ak i u mnogim modemim jezicima (fr. affaires, engl. business, ltd.); ona odaje tekou da se s jednim sopstvenim termmom odredi delatnost koja nema tradirije u indoevropskom svetu. "(Benveniste, 1969) Eto jednog od najbitnijih pitanja nae povesti: ta je (sve) uzrokovalo preokret takvog vrednosnog sistema te omoguilo uzurpaciju vlasti od strane otuenih elemenata treeg stalea? Zanos zlatom I u tom domenu zapitanosti Platon prua najdublja uputstva. Drava sadri veoma zorno uputstvo razlikovanja metafizikog od fizikog zlata kao razdelnice uzornog poretka i strmine dekadencije ka ostalim, niim oblicima vlasti, ka timokratiji, oligarhiji te demokratiji i tiraniji. Ovde valja istai Platonovo uenje da drave potiu iz "karaktera ljudi... koji dravu povlae kao tegna terazijama "(VIII, 544 e) te da su svi osnovni oblici drave i njihove organske smena na sceni helenskog iskustva uzrokovani "meanjem"(Vm, 547 a) i slabljenjem rodova te opadanjem formativnog i informativnog dravotvornog naela du trodelne hijerarhijske uspravnice, od prvog ka drugom i konano treem staleu. Drugi stale proizvodi "astoljubivo dravno ureenje" (VIII, 545 b), zvano timarhija ili timokratija, olieno Spartom, ija se suprotnost, zvana oligarhija, zainje tamo gde udnja za slavom i poastima biva zamenjena "eljom za novcem '(VIII, 548 a), to otvara ambis propadanja. Demokratsko i tiransko uredenje su poetak i kraj spektakla kakav prireduje priroda treeg stalea kada uzurpira pravo odreivanja politikog sistema, uslovljavana najniim porivima i samoobmanama. Da bi obezbedio dravu od magnetizma demonija materijalnog bogaenja radi bogaenja Platon nalae da prva dva stalea idealne drave ideologije trodelnostidakle uvari i pomonicibudu na pouzdano nepremostivoj razdaljini od svakog dodira sa fizikim zlatom i odgovarajuim uticajima: to se zlata i srebra tie, treba im (uvarima drave i njihovim pomonicima) rei da oni u svojim duama nose boje i od bogova poklonjeno, da im Ijudsko zlato nikako nijepotrebno, i da gree ako boje zlato dovedu u vezu sa zlatom smrtnih ljudi i tako ga skrnave, jer se sa kovanim zlatom desilo ve mnogo bezbonih stvan, dokje njihovo zlato neokaljano. "(111,416e-417a)

Odreujui hijerarhiju ljudskih materijala i doba posredstvom simbolizma metala Platon istim renikom upozorava na veliku tetnost po dravu od meanja rodova: "A kad se gvoe pomea sa srebrom i bronza sa zlatom, nastae od ve meavine nejednakost i neskladna nejednolinost koja, gde god se pojavi, uvek stvara rat i neprijateljstvo. Treba jorei da je poreklo nesloge uvek takvo, ma gde se ono pojavilo." (VIII, 547a) Valja istai da se privrenost Platonove doktrine evroarijskoj tradiciji te njenoj ideologiji trodelnosti osvedoava i navedenim uenjem metafizikom zlatu te preporukom ouvanja istoe rodova od svakog meanja koje otvara puteve za uzurpacije prve funkcije. Re je kobnim posledicama sloma trodelne hijerarhije koji omoguava preuzimanje vlasti od strane ljudskog materijala obeleenog gvoem ili bronzom. "Jer, proroite kazuje da e drava potpuno propasti u onom vremenu kada je budu uvaligvozdeni i bronzani uvar. "(III, 415 c) Izloenu Platonovu doktrinu iroko potvruju helenska iskustva. Temeljno delo svetonazora treeg, ratarskog stalea Helade potie iz iskustva pohlepe koje je stekao njegov tvorac, Hesiod, u parnici s bratom. Ve je zakonodavni um Solona, u prvom helenskom polisu koji se odao demoniji ekonomije i bogaenju radi bogaenja, dakle u Atini, opaao nihilistike pretnje pohlepe osloboene kostreti naela sklada kosmosa te odgovarajue pravde: "Nagradneepropastipo Zevsovom odreenju i odluci bogova, jer je Palada Atena, njegova gorda uvarka, rairila ruke nad njim, nego e sami gradani, svojom pohlepom, iz bezumlja upropastitigrad. "(fragmenat 3) Obraajui se Atinjanima Solon je ukazao na posledinu slabost koja omoguuje uspostavljanje tiranskih oblika vlasti: "Ako ste zbog svoje slabosti stekli loe iskustvo, ne prebacujte krivicu za to na boga, jer ste sami dozvolili da se ti Ijudi (Pizistrat i njegovi) uzdignu dajui im mo, pa ste zato i zapali podnjihovo sramno ropstvo. "(fragment 8) Zlato u Platonovoj andragogiji nije tek izraz retorike domiljatosti ve nas upuuje na dugi i brojni niz evroarijskih tradicija. Posredstvom mitolokih kristalizacija vekovnih i milenamih iskustava one svedoe da prvu veliku krizu trodelne hijerarhijske strukture zajednice svuda izaziva meanje rodova te degradacija znaenja zlata. Na tom mesto okonava se zlatno doba i poinje proces koji vodi ka slomu boankih moi stvaranja, kako glasi prevod sintagme Ragnaroek, iz speva Voluspa, bitnog spomenika starogermanske religioznosti. U predanju kome je re krizu zajednice Aza izaziva pojava tudinskog elementa, arobnice iz redova neprijateljskih Vana, olienja treeg stalea. Njeno ime, Gulveig; znai Zanos zlatom. Zanos materijalnim elementom zlata, odnosno gubitak metafizikih vrednosti koje ono simbolie, odaje, posredno, slom ili bar slabljenje ideologije i ustanova trodelne hijerarhije do mere preokreta uspravnice vrednovanja. vanrednom znaaju i znaenju te pojave svedoi i injenica da Ragnaroek poinje obeleen nastojanjem Aza da vatrom proienja unite uljeza u njihovu zajednicu, odnosno da prevladaju ustale porive pohlepe, to oznaava i poetak "prvog rata naroda u svetu':

"Poznajem Prvi rat naroda u svetu,/ kako probadahu svojim dilitima / Gulvajgu /1 kako je u Hanjevoj (Odinovoj) dvorani spaljivahu./ Tn puta (je) spalie,/ Tn puta (se ona) preporodi / Uvek i svuda ona oivljava... Tad se svi bogovi uspee / na svoje sudijske stolice, / Vrhovna boanstva, /1 savetovae se: / da li da Aziplate danak/ili da jednako Vanima primaju rtve. Onda zavitla Odin koplje /ihitnu ga meu narode /Bio je to prvi/rat u svetu: /Provaljen bee bedem utvrde Aza, /Polje osta pobednikim Vanima. " (Voluspa, 2123) Boansko poreklo stalea Navedeno predanje istrajno pokree spoznajne zapitanosti stvarnosti koju izraava ili odrava. Preovlauje mnjenje da je u pitanju mitoloki izraz povesnih dogaaja, poevi od sukoba izmeu junogeramanskih (Vani) i severnogermanskih bogova (Azi). Rasprostranjeno je i uverenje da je tu re mitolokom pamenju borbe izmeu starosedelakog stranovnitva, posveenog poljoprivredi (Vani) i duhovno superiornijeg, ratnikog plemena (Azi), pristiglog sa jugoistoka, iz zone izmeu Crnog i Kaspijskog mora, dakle iz pravca Azije, kako su smatrali i prvi, srednjovekovni tumai. Po njima etnonim Azi oznaavao je azijatsko poreklo tog naroda. Panju zasluuje i Boajevo upuivanje ka psihologiji: "U pitanju su dva komplementama aspekta jedinstvenog ideolokog i religijskog entiteta: boanstva, kaimo superioma, mudraka i delotvorna, ulaze u sukob sa boanstvima smatranim infenomim, vegetativnim imeditativnim. To sueljavanjeje zaludno jer suprotstavlja nerazdvojive sastojke Ijudskog psihizma te se Duno okonava pomirenjem uKvasiru. "(Boyer, 1981) Izloene pretpostavke nisu meusobno protivurene i mogu skupa postojati poput vieznaja tradicionalnih simbola jer tradicija kojoj je re ne predoava samo i jedino odreeni dogaaj u povesti ve sadraje dijahrone perspektive zajednikog iskustva i seanja. koja pronie kroz sva vremena pa i budue. Ko zna da sagleda linije pokreta sila u prolosti i sadanjosti umee da predvidi i njihove pravce te razmere u budunosti. Tako budunosti govori proroica iz speva Voluspa, nalaui ljudima tiinu, kako bi uli onom bitnom to je bilo i to e biti. Valja imati u vidu i pozadinu tog poziva: kr i led Islanda, obasjavani vulkanskim vatrama, udarani bunim talasima te vetrovima Atlantika. Tu su potraili poslednji prostor slobode za vernost svojim bogovima oni koji su ponosno odbili nasilno i ucenjivako pokrtavanje. Upravo tom odmetnitvu smo duni trajnu zahvalnost jer je ono sauvalo i prenelo edski ciklus, najneposrednije premda prilino kasno osvedoenje severnjake religioznosti evroarijskog oveka. I upravo edski ciklus odaje dubinu krize koja je zahvatila severnjaki panteon, izvesno mnogo vremena pre dolaska hrianskih misionara. Re je i krizi koja je duboko oslabila prve redove trodelne hijerarhije zajednice, prvu i drugu funkciju, otvarajui put izopaenjima tree funkcije. Ona koju Azi zovu Zanos zlatom izvesno ne bi nala mesta na njihovom dvoru da je bog Tir bio u punoj snazi i moi. Kako svedoi edski ciklus, nekad vrhovnik, Tir je sveden na ulogu boga pravde ija je desnica dakle mo njenog postvarenja zaloena te zatoena, odnosno bespomona u eljustima vuka Fenrira, olienja svetskih sila zla i nereda.

Izazovi tih poslednjih vremena izveli su, posredno, na vrh panteona, iz neke provincije boanskog sveta, Odina to abdikacije, kapitulacije ili slabosti ostalih bogova svih funkcija nastoji da nadomesti preuzimajui i vrei sve njihove uloge, na njihovim mestima, skoro svuda istovremeno: od samortvujueg osvajanja mudrosti i sveopteg pamenja, preko zapovednikog poloaja na elu vojske i uzora bardova, do savetodavca ratara. Odinov sin Hejmdal je uvar mosta Bifrost koji u obliku duge povezuje ljudski i boanski svet te tvorac trodelne hijerarhije zajednice, odnosno bioloki otac prauzora sva tri stalea, roenih iz njegovih veza sa enama smrtnih ljudi, to posebno svedoi svetosti takvog poretka u oima njegovih pristalica. U danskom predanju stvaranju oveka i prvih stalea te poreklu danskih kraljeva odgovarajue razlike istaknute su karkterolokim osobenostima kakve sreemo i na drngora, istonom kraju evroarijskih sistema. Primerice, u prauzoru sloja slugu, koji je izvan trodelne zajednice poput udra u arijskoj Indiji "koa je bila uta a kosa cma; okupali su ga i nazvali Trel jer je imao izgled roba: hrapava mu je bila koa na rukama, grubi zglobovi, kvrgave ruke i runo lice, lea povijena, ogromna stopala. "U prauzoru treeg stralea, nazvanog Karl "kao to pnlii slobodno roenom deaiu oi su bile svetle; imao je ruiastu kou i plavu kosu. Dete je dobro raslo i uvek bilo zdravo, krotilo je volove, gradilo rala, podizalo kue i staje, popravljalo teretna kola i obdelavalo zemlju motikom." Prauzor drugog stalea, nazvan Jarl "kao to priliiplemenito roenom deaku bio je belokos, obrazi su blistali a zmijske oi sevale su kao munje." Saobrazno fimkciji odbrane, Jarl je "uskoro nauio da se slui titom ikopljem, da zatee luk i privruje tetivu, da otri strelu i baca dilit, da pujdapse i da jaepastuve, da pliva kroz maticu i da vlada maem. "Prauzor prvog stalea, funkcije suvereniteta i magije je najmlai Jarlov sin, Kon: "bio je vian runama koje upravljaju ivotom a umeo je i da titi ratnike, da tupi maeve neprijatelja i da umiruje talase. Mogao je da tumaiglasove ptica, kroti mora i vatru, ublaava bolove, bio je snaan za osmoricu... " (Dimi, 1964) Koriolanova usamljenost Neki osporavatelji Dimezilovog otkria koriste nedostatak javnih ustanova ideologije trodelnosti u odreenim prostorima i vremenima evroarijskog sveta kako bi opovrgli njen opti znaaj i znaenje. Upravo ti izost^j^oblikajiepamrii^ ideologije trodelnosti uz odreena posredna isijavanja osvedoavaju metafiziki, odnosno metapolitiki rang te konstante evroarijske forma mentis i njene zajednice, gde ona ima ulogu idealnog modela, uzornog sistema vrednosti. Moda je izlino isticati da se priroda ovog sveta stvari i pojava opire i iole potpunijim a kamoli trajnim postvarenjima idealnih poredaka. U protivnom ne bi postojale razlike izmeu inteligibilnog te venog i senzibilnog te promeneljivog i prolaznog sveta. Zato se u evroarijskom svetu ideologija trodelnosti mnogo ee oituje upravo kao ideja, odnosno ideal uspraviteljskog te hijerarhijskog ustrojstva zajednice, kao vrhunsko naelo vrednovanja stanja njenih ustanova. Stoga je ona mnogo prisutnija u mitovima, legendama ili basnama nego na scenama politike, u zakonima i objavama.

Dobar primer izloene prirode i uloge ideologije trodelnosti prua nam Tito Livije opisujui prvi veliki sukob izmeu plebsa i patricija te idealni ustanak vojskovoe Kaja Marcija, prozvanog Koriolan. tom sporu nije mogue govoriti kao izrazu nekakve krize zajednitva ili ideologije trodelnostijer je u pitanju drutvo sazdato prinudnom spregom te suivotom razliitih etnikih skupina. Tu rei patncij ili pJebejac, jo uvek, u znaajnoj raeri, oznaavaju odgovarajua etnika porekJa te uvaju pamenje na temeljne razdeobe izmeu osvajaa i pokorenih domorodaca. Re je skupu dve razliite zajednice od kojih plebejska svodiva u okvire treeg stalea, ali uz odreene vojne obaveze radi odbrane drave loe podnosi nadreenost ili superiornost patiirijske, kojoj pripadaju prava i dunosti prve i druge funkcije. Dakle, tu je trodelna hijerarhijska struktura stvorena podelom poslova na etnikoj osnovi. Koriolan ustaje kroz drutveni procep kao najusamljeniji ovek rimske drave, sam protiv svih: protiv demagogije sebinosti plebejaca i kukaviluka patricija, koju su mu uskratili podrku i isporuili ga zlovolji rulje, zastraeni njenim pretnjama: "Konzuli su dobro znali kakvu su naredbu primili od Senata aJi su takode videli da niko od onih to je izmedu zidova kunje govorio toliko ponosno nije bio s njima da (pred plebsom) preuzme svoj deo omrznutosti". ( 11,28) Livije nas obavetava prvim znacima koji najavljuju drutveni rasap: tajnim, nonim okupljanjima plebsa na brdima Eskvilino i Aventino radi organizovanja stranaki podvojenog nastupanja na Forumu. alei zbog nedostatka jednog ali odlunog oveka koji bi se tome valjano suprotstavio, Livije opaa veliki siraptom raspada drutva kroz povlaenje ustanove odluivanja iz belodane javnosti u mrak tajnosti: "Da je Republika imala istinskog magistra, u Rimu ne bi bilo drugih skupova do javnih; sad su stoga javniposlovipodeIjeni rasutina hiljade kurija ihiljade okupljanja. "(11,28) Livije nas obavetava i zahtevima plebsa te razlozima izostanka njihovog odziva vojnoj mobilizaciji:"7>e6a svakom dati slobodu pre nego mu se preda oruje kako bi se borili za zajedniku otadbinu i sugradane a ne za sopstvene gospodare." (11,28) Re je zapravo slobodi od dugova koji su uveani te oteani ratovanjem izmeu Rimljana i Volana te parazitizmom lihvara. Tu se potvruje osnovanost navedene narodne slutnje da e etvrti, lihvarski stale preovladati svim ostalim: "Rat je bio okonan trostrukim uspehom ali ni patriciji, kao ni plebs, nisu prestali da misle na razreenje unutranjih poslova: tolika je bila istananost i vetina s kojom su lihvari pripremili sredstva sposobna da prevare ne samo plebs ve i samog diktatora. "(11,31) I u toj krizi holistiko naelo ideologija trodelnosti biva prizvano kao uzorni putokaz ivota, posredstvom govora s kojim je Menenije Agripa izaslanik Senata i Koriolanov prijatelj nastojao te uspeo da pobunjeni plebs privede ka celovitosti i odbrani drave: "U vremenima kada u oveku nije vladala, kao sada, savrena harmonija izmeu svih delova, veje svaki lan imao posebni nain mnjenja, posebni nain izraavanja, uvredili su se drugi delovi zbog toga to sve ono to pribavljaju svojim delovanjima, svojim naponma, svojim funkcijama, odlazi u korist trbuha, dok on poiva u miru i sreditu te ne misli na ita drugo do na uivanje i zadovoljstva koja mu pruaju; stoga su sklopili zaveru i dogovorili se da ruka vie ne daje

hranu ustima, da usta odbijaju ono to im se nudi, da zubi ne vau ono to pnmaju. Posledica takve pobune bila je ta da su nastojei da ovladaju trbuhom gladu ne samo on ve i celina s njime te udovi i celo telo bili dovedeni do krajnje iscrpljenosti. Postalo je, dakle, oevidno da ni trbuh nije lenario veje imao svoju fiinkciju i da nije bio hranjen vie nego to je hranio sve delove tela, jednako raspodeIjujui venama tu krv kojoj dugujemo ivot i snagu i to se stvara pribavljanjem hrane. Dakle, pokazujui s poredbom koliko je unutranja pobuna u telu bila slina besu plebsa protiv patricija, kae se da je on uspeo da obuzda naume tih Ijudi. "(11,32) Duboku uvreenost ideje sadrane u izloenoj prii osvedoava njena vanredna prostorna i vremenska rasprostranjenost te je sreemo od Ezopovih basni (197) i Ksenofontovih uspomena (II, 3,18), preko rimskog foruma do ekspirovog truda da dramski oivi Agripin govor, uz svoenje pobune plebsa na tenju ka svekolikoj jednakostr. "a to je taman tol'ko pnkladno / kao kad vi na senatore nae / kivni ste jer su od vas drukiji. " (Koriolan, 1,1) Da bi izotrio antiegalitaristiku dimenziju ustanka svog junaka, ekspir mu poverava osudu prevrtljivosti plebsa to mrzi te ne podnosi svaku vrlu razliitosti: "Vrlina vam je da veliate / Onoga koga obon krivica, / proklinjete pravdu to ga kazni. / Ko veliinu postigne, tog odmah / Stigne i vaa mrnja; tenje su vam / Ko prohtev bolesnika, koji eli / Najvie ono ba to boljku mu / Pogorava. " (Kono/an, 1,1) Koren pozitivne osnove izloene kritike kao i antropomorfiie predstave ideologije trodelnostipoiva u iskonskim kosmogonijskim mitovima evroarijskog sveta koji stvaranje svemira prikazuju kao delo samortvovanja prvobitnog, kosmikog makrooveka. Na vodoravnoj razini evroarijskog simbolizma ovek je proet dualnoi levog i desnog te obuhvata sve strane sveta, to je se zadralo i pod hrianstvom, kako, primerice, svedoi i jedno ranovizantijsko uenje koje objanjava ime Adam kao skraenicu sainjenu od prvih slova grkih oznaka za istok, zapad, sever i jug. (Averincev, 1982) U sreditu slike sveta koju nam predaje najbolje ouvana, slovenska tradicija magije nalazi se upravo trostepeni ovek, sastavljen od tri hijerarhijski rasporeena dela, od glave, grudi i udova (Radenkovi, 1996) ija svojstva i dejstva savreno odgovaraju ideologiji trodelnostr. funkcija suvereniteta iziskuje glavu, odnosno um; funkcija odbrane trai srce, odnosno sranost a funkcija plodnosti zahteva radne moi ljudskih udova. Doktrina etiri doba Niz tradicija evroarijskog oveka, irom evroazijskog prostora, osvedoava analoke pa i prirodne sprege izmeu trodelne hijerarhije zajednice i istorijskog sleda etiri doba. Neophodno je istai da je etvrto doba anomalija, odnosno odstupanje od trodelnog poretka na isti nain kao to je u arijskoj Indiji etvrta klasa, udra, zapravo izvan arijske zajednice. Preuzimajui od Hesioda metalni simbolizam doba i odgovarajuih vrsta ljudi {Poslovi i dani, 109-201) Platon odreuje trodelnu strukturu idealne drave terminima zlata, srebra i gvoda te bronze. "Vi koji sainjavate dravu, sviste braa! kazaemo im kao da smo mitolozi. Ali bog, koji vas je oblikovao, udesio je da

oni koji treba da zapovedaju budu pomeani sa zlatom, pa zato zasluuju da budu najvie cenjeni; srebra ima najvie u onima koji su nainjeni kao pomonici, a zemljoradnike i ostaJe zanatiije sainio je ponajvie odgvoda i bronze. "(Drava, 415a) Prema doktrini indijskih Arija, izloenih u Vinupuranam povesti delovanja solarnog boanstva kroz niz doba svako doba je obeleeno vladavinom naela ili svojstava odgovarajue varna (boje), odnosno klase Ijudi. Priraerice, tako prvo, najsvetije doba, odlikuju osobenosti prve funkcije trodelne strukture arijske zajednice, dok u poslednjem preovladavaju svojstva udra, sloja nedodirljivih, izvan sistema. I sam Vinu se prilagoava tim promenama te su njegovi araan'saobrazni duhu vremena odgovarajueg doba: "U Ksitayuga, On, za dobrobit svih stvorenja, bio je roden kao veliki isposnik Kapila te ga je pouio istinskoj mudrosti. U Treta yuga roen je kao vrhovnigospodar te je zatomljavao zle i titio tri sveta. U Dwapara yuga roden je kao Viasa i podelio je Vede na etiri dela to su ponovo podeljena na razne grane a koje su ponovo podeljene na razne iseke. I na kraju etvrtog doba, Kaliyuga, On e bitiroen kao Kalki ipredvodieponovo zle na stazama pobonosti. Na taj nain beskrajni Vinu stvara, odrava i unitava svetove. "(Vinupuranam, III, 2) U tom otvorenom delu koje je tvorio izvesno milenarno dugi niz pokolenja, svako prinosei svoja iskustva, spoznaje i slutnje, nau panju posebno privlai opis kraja najgoreg, etvrtog doba, zvanog Kali yuga, u znaku potpunog sloma trodelne hijerarhijske strukture te prevlasti klase udra dakle nedodirljivih, izvan kastinskog sistema i demonije najgoreg materijalizma: "UKaliyuga ljudi nee potovati kaste, red i ustanove, niti svetkovine kakve su naloile Veda. U Kali yuga svi spisi bie smatrani kao da su sveti; svi nebeski bie smatrani jednakim a nain ivota bie jednak skoro za sve... Svako triavo vlasnitvo inie vlasnika ponosnim na svoj imetak... ene e naputati mueve kad oni izgube bogatstva i samo e bogataa tada ene smatrati svojim gospodarom. Onaj koji bude delio veliki imetak bie smatran Uiteljem a plemenito poreklo nee biti smatrano odlikom... Svest Ijudi bie zaokupljena zaradivanjem novca koji e biti troen na zadovoljavanje sebinih elja. Niko nee odvajati ak ni najmanji deli svog bogatstva i rtvovati svoj interes ak i ako to itu prijatelji. U Kali yuga ljudi e sebe smatrati jednakim brahmanima ikrave e biti cenjene samo radi mleka... Prinevi e pljakati svoje podanike umesto da ih tite. U Kali yuga svako ko poseduje kola i slonove ili konje smatrae sebe poglavarom; svako ko je slab postae rob. Vaiyasi (pripadnici treeg stalea, prim. D.K.) e napustitipoljoprivredu i trgovinu te e se izdrzavati slueiili vreimehanikeposlove; udre e nastojati da preivljavajuprosei ipopnmie izgled verskih prosjaka te e postati neisti sledbenici pogrenih i izopaenih uenja. Mueniglau iporezima, ljudi e naputati zaviaje i sklanjae se na zemljitima koja su pogodna sarno za proste kulture. Staza Veda bie zbrisana i narod e skrenuti u izopaenost."( Vinupuranam,V\, 1) Moda je izlino isticati kako su mnoga svojstva Kaliyuga savreno podudarna s optim karakteristika moderae civilizacije Zapada, od procesa desakralizacije i sekularizacije ("svi spisi bie smatranikao da sisveti") preko nitenja svakog uporita verodostojnog autoriteta ("ljudi e sebe

smatrati jednakim brahmanima... a plemenito poreklo nee biti smatrano odlikom") i nasilnog postvarenja ideologije jednakosti ("nain ivota bie jednak skoro za sve"), do idolatrije materijalnog bogatstva ("svako triavo vlasnitvo inie vlasnika ponosnim na svoj imetak'), do pokreta masovnih emigracija {"Ijudienaputatizaviaje"). Tu se neminovno namee pitanje prirode pogleda koji je stvarao izloene vizije. Ako ostavimo po strani pretpostavku da one potiu iz neke vanredne vidovitosti, jedino objanjenje njihove podudarnosti s prizorima kakve prua raoderna civilizacija Zapada moe poivati u slutnji uasnih potencijalnosti sadranih u pojavama koje su tvorci Vishnupuranam opaali, iskuavali te doivljavali kao najave najtamnijih horizonata budunosti. Te pojave mogu poticati iz unutranjeg ili spoljnog sveta, iz kriza i lomova trodelne hijerarhijske strukture zajednice te iz suoavanja s dekadencijama drugih kultura i civilizacija. Re je i simptomima bolesti onih materijalistikih i robovlasnikih civilizacija koje su Ariji osmatrali na svom velikom maru kroz evroazijske prostore. Kao svojevrsno tresetite istorijskih seanja raznovrsnog porekla, Vinupuranam sadri i tragove susreta Arija sa propalim semitskim i dravidskim kulturama i civilizacijama. Dakle, u kvalitativnom smislu, bolesti moderne civilizacije Zapada nisu nikakva novina u ovoj areni univerzuma: one su jedinstvene samo po ekstremizmu svojih pojavnih oblika te po ogromnim, planetarnim razmerama rasprostranjenosti. Bolesti kojima je ovde re razbuktale su se silom buroaskih revolucija i odgovarajuih razaranja poslednjih ostataka ustanova i obiaja ideologije trodelnosti. Sloboda jednakost bratstvo U domenu sistema i ustanova politikog ivota prva rtva Francuske revolucije bila je Skuptina stalea koju su sainjavala odvojena predstavnitva svetenstva, plemstva i gradanstva odnosno mogunosti sadrane u tom poslednjem organonu ideologije trodelnosti. Premda je Skuptina stalea ustanovljena na dobroj tradiciji 1347. godine postojala samo de jure, odavno uspavana procesima patolokog razvoja monarhijskog apsolutizma i odgovarajueg samodravlja, njeno obnavljanje, uoi prevrata, moglo je otvoriti alternativu da su branioci monarhije bili na visini izazova. Izgleda kao cinina ironija istorijske sudbine injenica da je upravo jedan groteskni simulakrum Skuptine stalea prizvane, leta 1887. godine, iz prolosti, gde je poivala zakopana skoro dva stolea, od strane Pariske skuptine, radi legalnog razreenja sukoba s kraljem oko novih poreskih nameta, preko potrebnih zbog namirivanja dravnih dugovanja lihvarima iz senke otvorio puteve stihiji koja je dovela da Francuske revolucije. prizivanje nije bilo izraz uvianja vrednosti idealno sadranih u Skuptini stalea ve lukavstva kraljevih savetnika te kukaviluka predstavnika treeg stalea, koji nisu imali smelosti da odbiju zahteve kralja ve su se izgovarali svojom nenadlenou. Dodue, upravo su predstavnici treeg stalea, na prethodnoj sednici Skuptine stalee, odranoj predaleke 1614. godine, traili da se ona ee saziva, bar jednom u desetleu. Dakle, osnovnu krivicu za skoro dvovekovno mrtvilo te ustanove ideologije trodclnosti saosi prvi stale, olien kraljem, iji apsolutizam je zatomio i izopaio mnoge vrline drugog stalea, izazvavi skoro

opte povlaenje plemstva sa svih frontova dunosti i odgovornosti ka dekadentnoj dokolici i raskoi Versaja. Prema dobrom opaanju Rene Genona, tu vidimo kako kralj, da bi "'centralizovao' iprisvojio vlasti kakve kolektivno pripadaju celokupnom plemstvu, ulazi u sukob s plemstvom i posveuje se besomunom unitenju feudalnosti izkoje je proistekao; i zbog tih razloga vidimo kako se kraljevi Francuske, poevi od Filipa Lepog, skoro redovno okruuju burujima, najvie oni kraljevi, poput Luja XI i Luja XIV, to su 'centralizaciju' doveli do krajnjih posledica, izkojih je buroazija morala pokupiti koristi kada je osvojila vlast posredstvom Revolucije. "(Guenon, 1929) Nema nikakve sumnje da plemstvo gubi svoj smisao tamo gde se spoljnom silom ili sopstvenim kukavilukom liava dunosti i odgovornosti svojstvenih drugoj funkciji. I nije tu samo re funkcijama fizike ve duhovne odbrane zajednice, odnosno gubitku sakralne prirode plemstva. Zato su moderni istoriari samo polovino u pravu kada dekadenciju plemstva pripisuju okolnostima koje su njihove usluge uinili izlinim: "Jedna injenica se pokazivala na sve oitiji nain: injenica apsolutne izlinosti plemstva jer ve odavno, gospodan, plemii, ili ta vejesu, bar kao takvinisu nikoga titili ni od koga. "( Goubert, 1976). Vrativi na pogled razmatranja ka skuptini iz koje je proistekla Francuska revolucija moemo zakljuiti da je licemerno i lano obnovljena ustanova ideologije trodelnosti pokazala, na klupama predstavnika, naopakosti izbornog sistema ili duboke razmere pada te otudenja svih stalea. Tu su se predstavnici prvog i drugog stalea plaljivo povlaili ili su ak pristupali treem, ije psihopatoloke pobude ubedljivo osvedoavaju uvena pitanja i tragikomini odgovori opata Sijejesa: "ta je trei stale? Sve! ta je do sada bio? Nita! ta trai? Da bude neto!" Koliko i kako (ne)verno je u toj skuptini bio predstavljen stvarni trei stale dovoljno svedoi injenica da se u njoj obreo samo jedan zemljoradnik, izvesni erar, izabran u Renu kao "razuman i vrlo poten, premda nekolovan ovek. "Hronike tog vremena svedoe da je obiavao dolaziti na sednice obuen u seljako odelo. Bio je, stoga, predmet opte sprdnje to vie govori niskosti smeha nego njegovog predmeta dok je on pak ostalim poslanicima imao veoma ozbiljno miljenje: "Izgleda mi da meu nama ima mnogo nitkova. " Silom anarhije, kojoj su odavno otvorili sve puteve duhovne, intelektualne i moralne slabosti prvog i drugog stalea, bilo je neminovno da samozvani predstavnici treeg stalea konano ponite svaki privid ustanove ideologije trodelnosti te da tako uzurpiranu skuptinu nazovu "nacionalnom", podrazumevajui potpuni znak jednakosti izmeu sebe i pretpostavljene, vetake nacije. Usledile su godine terora te masovnih ubijanja ne samo pripadnike prvog i drugog stalea ve i ratarskog dela treeg stalea: u Vandeji, uivajui i u spektaklima muenja i spaljivanja ivih rtava, ena i dece, revolucionari su pobili preko sedam stotina hiljada dua. Revolucionarai udar na ostatke ustanova ideologije trodelnosti osvedoava i krilatica idealnog stanja sloboda-jednakostbratstvo koja je preuzeta iz mehanikog sinkretizma masonskih loa, odnosno iz odgovarajuih pohara trezora simbola i uenja tradicionalnih kultura. Re je trijadi idealnog stanja koja najpodobnije prilii ideologiji trodelnosti. Sloboda kao trajno stanje je

odlika prve funkcije to u ustrojstvu oveka odgovara umu. Samo oni Ijudi koji su se dokazali suverenim te neuslovljivim gospodarima ivotinjskog u oveku te sposobnim za religio ljudskog i boanskog, poloivi sve neophodne ispite, mogu biti slobodni od ogranienja, normi pa i rituala jer im takve stege i pripomoi vie nisu potrebne. Kao obeleje stanja ivota jednakostsavreno pnlii nosiocima druge funkcije koji su, stvarao ili potencijalno, po dunosti, neposredno suoeni sa smru, pozvani da krote i prevladavaju sve strahove ivotinje u oveku, to stvara aristokratiju. Etika druge funkcije nalae da svi moraju biti jednaki pred smrtnim pretnjama izuzev predvodnika, ija je dunost da prednjai. Konano, stanje bratstva svojstveno je treoj funkciji, obuhvatajui celokupni njen raspon, od plodnosti i krvnih veza zajednice koje doslovno izraava, do odgovarajue solidarnosti to treba da obuzdava sebinosti i pohlepe ivotinje u oveku kad se nade u svetu proizvodnje i potronje. Sasvim drugaiji smisao poprima trojstvo sloboda-jednakost-bratstvo kad obeleava prevratniki poredak, gde je vrh drutva uzurpiran od strane taloga treeg stalea. Tu stanje slobode od svih ogranienja i stega duhovne i verske, moralne i politike prirode trai probuena i drakana pohlepa ekonomske ivotinje u oveku. Jednakost primenjena na prvu funkciju oznaava ponitenje i obezvreenje svih njenih vrlina i odlija. Prieljkivanje stanja bratstva, preporuenog da zameni funkciju odbrane, pretpostavlja da e ona postati izlina silom ruenja svih granica i razlika izmeu vera, klasa, rasa, nacija i drava, koje su tu prokazane kao osnovni uzroci svih sukoba i ratova. Unitenje poslednjih ostataka ustanova ideologije trodelnosti pod isprikom sveobavezujue moralne zapovesti jednakosti, proterivanje prvog i drugog stalea, svetenstva i aristokratrije sa politike scene, nisu poveali slobode prosenog pojedinca ve su ih najee umanjili. Francuski revolucionari su s posebnim arom zatomljavali staleka i radna udruenja pod isprikora oslobaanja oveka od odgovarajuih obaveza i zavisnosti. Tako su zapravo nitene poslednje odbrane dostojanstva oveka i rada te organskih veza to su ga povezivale s ostalim domenima ivota zajednice od sila totalitarizma slobodnog trita i odgovarajuih zakona koje su oslobodile buroaske revolucije. Prema dobrom opaanju Karla Polanjija, "odvojitiradoddrugih aktivnostiivota i podvri ga zakonima trita znai ponititi sve organske oblike postojanja i zameniti ih drugaijom vrstom organizacije, atomistikom i individualistikom. "(Polanyi, 1974). Valja istai da je uoena pojava samo deo niza posledica raspadanja trodelne strukture zajednice pod dejstvom brojnih silnica, poevi od usvajanja naela ustrojstva svojstvenih starozavetnom drutvu, obeleenom dualizmom oveka i boga, bogatih i siromanih, tela i due, ene i mukarca... Najvei udar na ustanove te samu ideologiju trodelnosti izvrile su sile pokrenute protestantskim usvajanjem starozavetne, kupoprodajne koncepcije religio, gde je bogatstvo oveka mera njegove verske revnosti, to je otvorilo puteve razmaha pohlepi, sebinosti i individualizmu te njemu najpodobnijem politikom sistemu. Re je oligarhijskom i plutokratskom sistemu vlasti, pod obrazinama posrednike demokratiji. Ve je De Tokvil otrovido uoio te posledice poredei

ameriku demokratiju i evropsku aristokratiju, ameriko drutvo usamljenih individua i evropsku zajednicu to oveka povezuje sa svim pokolenjima prolosti i budunosti: "Aristokratija je od svih graana stvarala dugi lanac koji je vodio od ratara do kralja; demokratija kida taj lanac i ini svaku kariku zasebnom. Zato demokratija ini da svaki ovek ne samo zaboravlja svoje pretke ve mu skriva i potomke te ga odvaja od savremenika; stalno ga upuuje ka njemu samom i preti mu da ga potpuno zatvori u usamljenost njegovog srca. " (De Tocqueville, 1970) Razaranje poslednjih ustanova i obiaja ideologije trodelnosti zatomilo je tradicionalnu, organsku zajednicu, u kojoj su ljudi bili povezani nizom duhovnih, krvnih i radnih sprega, esto razapetih visoko iznad prostornih i vremenskih razdaljina. Tako je otvoren put za stvaranje simulakra zajednice, dakle drutva, mehanikog skupa usamljenih jedinki (Toennies, 1935). Valja istai da Tenisovo razlikovanje zajednice i drutva ima osnove i u tradiciji nemakog svetonazora. Opaanja raspada nacije i preokreta onog vrednosnog poretka koji je imanentan ideologiji trodelnosti nalazimo ve u uvenoj Osnabrueckische Geschihte Justusa Mozera, iz 1768. godine: "Vreme u kome je svaki Frank ili Saksonac obraivao paterna rura i sam je branio, u kome je sa svog imanja dolazio na skupove zemlje, vreme u kome je i onaj ko nije posedovao imanje a mogao je biti i najbogatiji meu trgovcima pripadao klasi siromanih ljudi, bez poasti i ugleda, e to je vreme moglo da pokaepravu naciju a ne ovo. "(Chabod, 1967) Slino opaanje odlikuje i povratnika iz Prvog svetskog rata, traginog junaka Juengerovog romana Glaeserne Bienen\ "Mislio sam na lepa prola vremena kada gospodarima elika, tekstila i uglja ne bi prida vali onaj znaaj koji oni sada za sebe trae. filmu i robotima tada se nije ni govorilo, osim na vaarima. Nekog malog zemljoposednika, sna optereenog dugovima, konjanici su viepotovali nego onekoje su viali kako se voze uprvim automobilima to su uznemiravali konje. Konji su nasluivali ono to dolazi. U meuvremenu svet se preokrenuo." (Juenger, 1957) Jedna Kulturmorphologie Ezra Paund poduava da i slikari umeju svesno ili nesvesno naslutiti "ono to dolazi"\& i veliki preokret tradicionalne hijerahije: "Ponavljam: jedan strunjak, gledajui neku sliku (Memija, Goje ili bilo kojeg slikara) znae da uoi stupanj tolerancijeprema lihvikojijeprisutan u drutvu gde je slika bila naslikana. "(Pound, 1942) U prethodnom ogledu, Umetnost ilihva, Paund je objasnio kako uoiti likovne znake ograniavanja ili oslobadanja zelenatva. Vrla stega se ispoljava "istoom linija", poput onih to odlikuju damiju u Kordovi i izraavaju Muhamedovu zabranu lihvarstva. Nasuprot tome, sloboda za lihvare i pekulante "ide skupa sa udebljanjem u svim oblicima umetnosti" (Pound, 1938) Izloeni spoznajni raetod moe valjano posluiti i za poredbena odmeravanja veliina preokreta. Paundov estetski i etiki ideal izvesno dobro predstavlja umetnost Pizanela, za koga, u

pizanskim Cantos (LXXIV) kae da je uz skulptora Matea de Pastija "izvan Vavilonije". (Pound, 1953). Suprotni pol, u dobu pre Francuske revolucije, izvesno ini umetnost Rembranta, koju karakteriu najvea i viestrana udebljanja. Premda je stvarao u vremenu oslobaanja lihve, pod senkom venecijanske merkantilne i talasokratske republike, Pizanelo je poslednji veliki slikar evropske gotike i etosa srednjovekovnog vitetva. Protiv Venecije a na strani plemenitih Gonzaga umeo je da ustaje i nastupa i s orujem rukama, da nosi teret politikog prognanika. Rembrant je stvarao u Amsterdamu, prestonici evropskog lihvarstva, uivajui podrku najbogatijeg sloja treeg stalea te se obogaen i sam odavao trgovini dugovima, berzanskim pekulacijama te zaradama sticanim iz vremena. Rob pohlepe iveo je u divljem braku sa premladom slukinjom kako bi sauvao nasledstvo prve, pokojne ene, zavetano pod uslvom da ostane udovac. Kao da je bio poklonik ideala anonimnosti, u smislu prevazilaenja tate individualnosti emu su teili sredjovekovni mistici, vitezovi i neimari Pizanelo se nije trudio da ostavi tragove svog ivota, niti izgleda. Ne znamo ni kad se rodio, ni kad je otiao iz ove arene svemira. Snana individualna psihologija ili tatina, svojstvena modernom oveku, nagonila je Rembranta da nametljivo istie svoj lik, premda je bio fiziki veoma ruan, tela nagrenog bestidnom gojaznou, osobito u poznijim godinaraa. Ostavio je za sobom oko sedamdesetak autoportreta ali mu ni to nije bilo dovoljno te je rado uzimao ulogu modela za prikazivanje uvenijih linosti, od Demokrita do apostola Pavla iz Tarsa. I to olako korienje razliitih maski, odnosano upranjavanje sasvim razliitih uloga, takoe najavljuje moderau civilizaciju u kojoj e sujeveije egalitarizma poricati svaki znaaj razlika ljudskih priroda spram poslova i dunosti. Pizanelova tanana linija to s otmenou bez presedana istie profile stvari i figura, strpljivo otkrivajui raznovrsna svetlosna tkanja u svetu materije savreno iskazuje krajnju netrpeljivost spram lihve. Ipak, doba te i takve netrpeljivosti bilo je tada na izdisaju. ivei i stvarajui u interregnum-u, u sumraku Evrope katedrala, vitetva i trubadura, Pizanelo kao da je nasluivao dolazak velikog preokreta vrlina i vrednosti: njegovi najlepi ili najznaajniji prizori proeti su plemenitakom setom, kao pred konani rastanak od voljenih. Linija Rembrantovih crtea je gojazna i masna, ponekad otromboljena i propraena mrljama. Njegovi likovi i autoportreti, osobito u poznijem periodu, prikazani su debelim naslagama boja, nabacanim i razmazanim irokom etkom, koja ostavlja tragove dlaka, vremenom isticane uljebljenjem naslaga prljavtine, odnosno patine. Kao da njihova likovna uverljivost treba da bude potvrena na samo ulom vida posmatraa ve i pod prstima, ulom pipanja. Tako istaknuta, gruba materijalnost slikanja odaje gubitak duhovne sadrine i podlonost gravitacionim silama materijalnog sveta. U Pizanelovom opusu vreme prevrata najpotresnije najavljuje freska Polazak Svetog ora, sa zida Castelvecchio, u Veroni. Ispod hrianske preobuke poiva opti, evroarijski mit koji uva niz domena iskustava, od istorijskog pamenja sudara kultura, pod stegovima nebeskih naela a protiv poklonika htonskih i podzemnih boanstava, do borbe boaoskog elementa, unutar ljudske meavine, za ovladavanje i upravljanje ivotinjskim porivima i silama. Pizanelo prikaz mita postavlja u drutvenu okolinu svog doba, istiui tako njegovu savremenost. Ipak, adaja je jo uvek

spoljna pretnja: grad sazdan gotskim nadahnuem i umeem poiva u miru i snu. U njemu odluno vlada red i zakon, kako svedoe veala s kojih se klate tela obeenih. Budni su samo oni kojima je to plaena ili moralna dunost: grupa stranih najamnika, uobiajenih za italijanske gradove Pizanelovog vremena te Sveti ore i Princeza, olienje druge i prve funkcije. Premda je spoljna pretnja nadprirodnih razmera, junaki par dranjem, pokretima i pogledima predoava nepokolebljivost snopa vrlina. Pogled brine Princeze, to poiva na licu junaka i pogled Svetog ora, upuen daljini, ka neprijatelju ili ka Svetom Antoniju, u prizoru Madona sa Svetim Antonijem i Svetim orem, jednako kao i zagledanost Svetog Eustahija u raspee, ukazano mu iz ela jelena, u slici Vizija svetog Eustahija osvedoavaju apsolutnu suverenost uma i suvereno spokojstvo duha. Dranje Pizanelovih figura te nadasve njihovi pogledi savreno predstavljaju stav verodostojne rimske te evropske i evroarijske religioznosti, koji je Lukrecije u De rerum natura opisao odbacujui tue obiaje: "Religija se ne sastoji u stalnom okretanju ka sknvenom kamenu, niti upristupanju svim oltarima a ni u bacanju, niice prostrti, po zemlji, niti u dizanju ruku pred boravitima bogova, niti uplavljenju hramova krvlju rtvi, niti u gomilanju darova ve u osmatranju svega sa spokojnim duhom. " U figurama s Rembrantovih slika oi su obino mrtve, pogledi isprazni. I to je pouzdani znak vladavine novca i lihve, znak gaenja unutranje vatre boanskog elementa. Rembrantov pendant moe biti jedino Nona straa, grupni portret civilne garde Amsterdama, koju graani plaaju da bi uvala red, mir i nadasve njihovu imovinu. Zatieno graanstvo je predstavljeno jednom bolesno pregojaznom i starmalom devojicom koja uz osmeh neke blesavosti prelazi s kraja na kraj ulice, nosei mrtvu kokoku zadenutu za pojas. Premda je tu pretnja formalno svedena na razmere obinog kriminala, prizor odaje vanrednu uznemirenost upravo onih koji bi trebali druge da umiruju. Zapovednik, sredina figura, dok koraa i objanjava neto ustro (treba najbliem ali izgleda kao da glasno govori sam sebi), gleda, irom otvorenih oiju, u neku prazninu. Za razliku od vanredne irine vidika u Pizanelovom prizoru, saobrazno magnitudo an/m/junaka i Princeze Rembrantov prizor odie oseanjem klaustrofobine skuenosti, na ivici panike. Na sve stvari i pojave pao je teak mrak povean oksidacijom aljkavo priprernljenih boja istican nekim sablasnim, iskoenim osvetljenjima. Tu opasnost kao da vreba sa svih strana. Taj utisak pojaava doboar, koji treba da hrabri graanstvo i strai lupee. Tu je svaka figura potpuno usamljena, kao da je slikar hteo prikazati svoju slutnju ivota usamljene gomile u metropolama budunosti. Neke sprege su sasvim izvetaene i mehanike, poput one pomenute izmeu zapovednika i njegovog pomonika: svako tu koraa, poput medijuma, zatvoren u sopstvenom svetu. Jedinstvo naroda i elite Ideologija trodelnosti iziskuje kao conditio sine qua non organske sprege uzajamnosti svakog stalea sa ostalim. Naelno, u normalnim stanjima zajednice ili drave, struje uticaja izviru s

vrhova i proimaju sva tela i sve stalee. U vanrednim stanjima, kako svedoi srpska narodna poezija, tamo gde nema dovoljno ili valjanih ljudi za vrenje prve i druge funkcije, predstavnici tree funkcije preuzimaju dunosti i odgovornosti te poslove nedostajuih. Re je sprezi koja objedinjuje polove zajednice te doista vodi kako opaa De Tokvil od kralja do ratara, ali i od svetaca i mudraca do najumilnijih ljudi. Primerice, po tradiciji Arija u Indiji, ak i samniasi\ ljudi koji se na pragu starosti, nakon izvrenja svih obaveza spram porodice i zajednice, odmeu u umsku osamu radi posveivanja metafizikom postvarenju sopstva ne prestaju da deluju za dobrobit zajednice, makar kao uitelji ili savetnici. Savetodavna uloga obuhvata sve pa i najprofanije poslove, kako svedoi evropsko iskustvo Don Huan Donoso Kortesa, markiza od Valdegamas: "Da Ijudska vrsta oije naviknuta da stvari vidi naopako ona bi za savetnike birala, medu ljudima, teologe, medu teolozima mistike, meu misticima one koji vode najpovueniji ivot spram sveta iposlova. Meu osobama kojepoznajem, a poznajem ih mnogo, jedine u kojima sam prepoznao nepokolebljivo i dobro oseanje za stvan, istinsku mudrost, udesnu sposobnost da iznalaze praktina i mudra reenja najteih problema te da otkriju uvek izlaz iz najteih poslova to su one koje ive duhovniki i povueno. "(Donoso Cortes, 1946) Tamo gde organske sprege izmeu funkcija izostaju postoje svi uslovi za odroavanje svakog stalea ne samo od celine ve i od sopstvene biti. Francuski suvereni su se ne samo "skoro redovno okruivali burujima"kako je uoio Genon ve i lihvarima, postajui tako taoci rastuih dugova i medijumi tude volje ili zlovolje, to ih je preesto gonila u bratoubilake ratove zarad novih i dubljih zaduivanja. Veliki doprinos pruila je i podatna pravnika misao tog vremena: nastojei da vladavinu kralja odredi potpuno nezavisnom od viih naela ona je monarhiju de facto liila sakralne prirode; nastojei da kralja uini jednako nezavisnim spram niih sudova ona je unitila obiajno pravo, ukinula tradicionalne slobode ratarskog dela treeg stalea te obespravila njegove feudalne zatitnike. Tako je otvoren put apsolutizmu i buroaskoj revoluciji koja je preuzela i viestruko ojaala centralistike strukture, preuzete od drave Ancien regime. Ciklus buroaskih revolucija je poeo na Britanskim ostrvima zahvaljujui slabljenjima i izopaenjima plemstva. U Stogodinjem ratu koji je englesko plemstvo vodilo protiv Flandrije i Gaskonjana za raun trgovaca vunom i nadasve lihvara potrebnih za finansiranje preskupog odranja stajae vojske na kontinentu i vanrednog razvoja tehnike te sredstava opsade gradova ono je skoro potpuno iscrplo svoje bioloke snage i materijalna sredstva. Ono to je preivelo rat bilo je podivljalo do te mere senilnog varvarstva da je izgubilo svaku mo vrenja tradicionalnih uloga u zajednici. Plemii su odlazili u rat nadahnuti poetikom vitetva a vraaii su se kao robovi lihvarskih ucena, okomljujui se na narod, sposobni samo za pljakaki i parazitski ivot, zapadajui u sve dublje zaduenosti i zavisnosti, to su iziskivale nove, raedusobne ratove, poput onog izmeu crvene i cme rue. Engleska je bila prva zemlja u kojoj su ukinuta sva bitna ogranienja spram lihve. I prva u kojoj su plemike titule nuene na prodaju i kupovane. Primerice, nakon smrti Henriha VIII ulogu regenstva preuzeo je Savet od esnaest lanova, medu kojima nije vie bilo nijednog verodostojnog

plemia jer njihove titule nisu bile zasluene na bojnom polju ve kupljene novcem ili uslugama. Dodeljivanje titule lorda gusarima poput Drejka ili lihvarima, poput Rotilda koji je najvee bogatstvo stekao veleprevarom i na tuoj nesrei savreno odraava poreokret vrednosnog poretka koji je u osnovi svakog istinskog postvarenja ideologije trodelnosti. Patoloka pojava nedostojnog ili lanog "plemstva", snabdevenog titulama kupovanim u novcu ili uslugama na javnira ili okultnim pijacama, brzo se proirila te na nju ukazuje ve De Mestr kao na jedan od kobnih uzroka Francuske revolucije: "Lano plemstvo je bilo jedna od najveih nevolja Francuske: druga, manje sjajna kraljevstva umorna su i obeaena njima, u oekivanju drugih nesrea... Uloga koju je nekoliko plemia odigralo u Francuskoj revoluciji hiljada je puta, neu da kaem uasnija, ve u da kaem strahotnija od svega to smo videli tokom revolucije. "(De Maistre, 2001) U dugom nizu beaa koje je poinilo pseudoplemstvo podlog Albiona posebno se istie uskraivanje azila ruskom caru Nikolaju II te carskoj porodici, tako preputenih krvolonoj mrnji neprijatelja ruskog naroda i hrianskog carstva. Valja istai da je taj zloin bio omoguen dugim procesom raspadanja ne samo meusobnih sprega ve i unutranjih struktura funkcija trodelne zajednice. Zadovoljavajui se samo retorikom formulom ideologije trodelnost "pravoslavlje, samodravlje i narodnost" i odgovarajuim pljescima dvorske svite, car je postajao sve osamljeniji a carstvo sve urgoenije. U presudnom vremenu pokazalo se da su cara i carstvo zapravo izdali skoro svi: od rodaka iz palate Bakingam, do raskog plemstva, politike i vojne elite te odgovarajue inteligencije, skoro potpuno predate zapadnjakim uticajima. U salonima carstva, s neuvenim kompleksom provincijske inferioraosti ili zadocnelosti, ruska elita se revnosno podavala bolestima Zapada, od slobodnog zidarstva, okultizma i teozofije do socijalizma, anarhizma i nihilizma. Prema svedoenju Nikolaja Berajeva, "za inteligenciju je karakteristino odsustvo tla odvajanje od tradicije raskidsa svim tradicijama stalekog naina ivota a to jeneto tojekarakteristinorusko.... Sobzirom na uslove ruskog politikog sistema, inteligencija se nala po strani od svakog realnog drutvenog delanja i to je uve/iko pogodovalo da se kod nje razvije sklonost ka matanju promenama drutva. U samodravnoj i feudalnoj Rusiji raale su se najradikalnije socijalistike i anarhistike ideje. "(Berajev, 1989) Cara je najodlunije branio i zato je ubijen od strane neprijatelja carske Rusije jedan jurodivi ovek iz naroda, Raspuin. I tu se osvedoava ona organska sprega to je u verodostojnoj aristokratskoj Evropi povezivala kralja i ratara. Po svemu sudei, neprijatelji carske Rusije koja je bila na najboljem putu da postane najmonija svetska sila demonizijui i kriminalizujui Raspuina ciljali su da ne samo lie cara ak i tako patetino slabe te usamljene odbrane ve i da demonizuju te kriminalizuju ruski narod i njegovu tradiciju, da simbolino zatome njegovu vanrednu vitalnost. Kako opaa Platonov, nakon podrobnih prouavanja svih raspoloivih svedoanstava, negativni "mit Raspuinu potrebno je razmotriti kao posebno stvorenu prepreku (.'mada ne ijedinu) na putu poimanja naih duhovnih, politikih i nacionalnih vrednosti. I on je stvoren upravo da bi zatro

putpovratka ka tim vrednostima, da bi osvmuvi se na mitologiziranog Raspuina Ijudi u uasu ustuknuli od svoje prolosti, trudei se da je zaborave i da joj se ne vrate. "(Platonov, 1996) Kada itamo poruke koje je Raspuin slao caru stiemo utisak da je taj neuki sin naroda umeo bolje videti stanje ljudskog nego elite prve i druge funkcije. U poslednjoj telegramskoj poruci od 23. novembra 1916. godine Raspuin poduava cara: "Svi smo mi ljudi i svi se na ljude moramo obazirati. Planovi Ijudski nisu lestvica, lestvica planova ljudskih je onda kada oni rasuduju sa vrstinom i kad im na licu plamti istina, i mi se moramo povinovati s potovanjem, a kada im na licu gori razdor i zloba u srcu, to lii na kulu Va vilonsku'! Istiui naelo "svoje svojima a tudina na stranu"Raspuin okonava poruku reima ohrabrenja cara: "Neemo se bojati zla, dobrobite biti naa." U trezorima evropske memorije, uz niz povesnih osvedoenja pogubnih posledioca raskida uzajamnosti izmedu tri funkcije poiva i jedna mitska kristalizacija, pretoena u epsku pesmu srpskog naroda enidba Duanova, (Karadi, 11,29). U toj pesmi, koja inae obiluje simbolizmima broja tri, trojstvima i trostrukostima, guslar peva putu herojske inicijacije, prevladavanju vanrednih prepreka kakve je "latinski kralj Mijailo "podlo ispreio svadbenoj povorci "srpskog cara Stjepana", koji se, shodno zvaninom obeanju i dogovoru, uputio meu Latine "stare varalice" da uzme i oeni ki njihovog suverena. Prethodno, izaslanika "srpskog cara Stjepana" taj Mijailo je otpratio s porukom da mladoenja "ne vodi svoja dva sestria,/ Dva sestria, dva Voinovia; Vukaina i s njima Petraina; / Upiu su teke pijanice/ u kavzi Ijute kavgadije; /Opie se zametnue kavgu, / Pak je teko devap dati kavzi/Unaem bijelu Leanu. " Opazivi sa svojih utvrda kako prolazi i odlazi svadbena povorka, plemeniti Voinovii uoavaju i veliku opasnost: "to l' se ujak na nas rasrdio, / Te nas ne e zvati u svatove? / Neko nas je njemu opadnuo, / S njega iva ivo meso otpadalo! / Car otide u zamlju Latinsku, / junaka sa sobom ne ima / Ni jednoga od roda svojega, /Koji bi mu bio u nevolji, / Ako bi mu bilo za nevolju; / Latini su stare varalice, / Ujaka e naeg pogubiti/a nezvaniiine smijemo." Kao i u ciklusu pesama srpskom heroju revolucionarnog tradicionalizma iz vremena vievekovne islamske okupacije, dakle Marku Karljeviu i ovde se odraava olovno vreme na pleima naroda, lienog plemstva te stoga bitni savet Vojnoviima potie od majke, dakle iz poslednjeg, preostalog izvora mudrosti to se nalazi u domenu tree funkcije. Majka ih savetuje da u tajnu pomo srpskom caru poalju svog brata Miloa Vojnovia, njenog treeg i najmlaeg sina: "Vi imate brata u planini / Kod ovaca, Miloobanina, / Najmladi je, a najbolji junak, / za njega care i ne znade." Prikljuivi se svadbenoj povorci pod obanskom ubarom koja mu je skrivala lik i pod obanskom kabanicom koja mu je pokrivala sveanu odeu od svile i zlata, Milo Vojnovi se jedini medu plemenitakim svatovima odazvao svim pozivima cara za junakom spremnim da umesto njega odgovori na izazove Latina, na latinska uslovljavanja ruke keri kralja Mijaila. Sledi niz ispita svestranosti junaka, od dvoboja sa kraljevim zatoenikom, preko preskoka konjeva s plamteim maevima i moi pameti da

otkrije koja je kraljeva ki meu tri lepotice do konane pobede, do borbe s "Balakom, troglavim vojvodom ". U srpskom epu kristalizovano je iskustvo i saznanje da se metafizika snaga plemstva odrava samo tamo gde je ono ostalo verno narodu, tamo gde ivi s narodom, vrei svoje dunosti i odgovornosti. Masonski surogat trodelne zajednice Odrodavanje plemstva od svoje biti i uloge je jedan od bitnih uzroka dekadencije te zatomljavanja tradicije i ustanova ideologije trodelnosti. Stoga i najsnanije polemike protiv monarhijskog apsolutizma ili klerikalizma nisu poivale na pozitivnim naelima ideologije trodelnosti ve su prizivale u pomo svetove uobraene egzotike, utopija ili "drevnih sloboda " kako je to primerice inio grof Anri de Bulanvilie nepravedno zaboravljeni pretea i uitelj Rusoa i Voltera te francuske masonerije koji je veliao araboislamsko drutveno uredenje spram evropskog, monarhoapsolutistikog i klerikalnog (Vic de Mahomet) te franaku aristokratiju spram vladajue francuske dinastije. Dodue, De Bulanvilie je protiv meta svojih polemika pokrenuo i rehabilitaciju Staleke skuptine (Lettres sur le anciens Parlements de France que l'on nomme Etats Generaux) ali previajui trojnu sutinu, zasenjen njenim franakim poreklom te prirodom u znaku drevnih sloboda i jednakosti, gde je izborni a ne nasledni kralj samo primus interpares. Tako spreavana monarhijskim apsolutizmom i intelektualnom rastrojenou plemstva ideologija trodelnosti se postvarila u jednom patrljastom i patoloki izopaeenora obliku, po svojoj prirodi slinom zloudnom tumoru, koji je bio glavna laboratorija onih ideja i pokreta to su izveli buroaske revolucije protiv apsolutistikih monarhija i ostataka imperija te duhovne vlasti. U pitanju je organizacija slobodnih zidara, koja je imala znaajne pa i bitne udele u nizu presudnih pojava na scenama evropske novije istorije, od Francuske revolucije (Jacob, 1991) do izazivanja Prvog svetskog rata te stvaranja Jugoslavije i nove deobe Evrope (Mui, 2001). Neopodno je odmah istai da ovde nije re nekakvom verodostojnom nasleu srednjovekovnih udruenja graditelja katedrala ve modernoj, spekulativnojmasoneriji, koja je svoj naziv preuzela od stare, operativne, u ije se sekularizmom te besposlicom odavno opustele londonske loe ugnezdila, poput raka u tuu koljku. Prvi sastav masonerije bio je upravo u znaku pronadene sprege tri funkcije koje su u loama predstavljali protestantski kler, plemstvo i bogatiji sloj treeg stalea. Sudei prema nalazima jedinstveno dalekosenih istraivanja Bernara Feja, prvi pokreta stvaranja spekulativne masonerijc na Britanskim ostrvima bila je ogromna potreba nekih protestantskih svetenika da se izazovima rastue moralne anarhije te bezveija engleskog urbanog drutva odgovori ukazivanjem na postojanje Boga posredstvom pozitivistikih i empirijskih dokaza, videnih osobito u Njutnovoj teoriji gravitacije. Jedan od osnovnih pokretaa, koga Fej prepoznaje u pastoru Dezaglijeu, objanjavao je taj pristup ovim reima, na stranicama uvoda u svoja predavanjima eksperimentalnoj filozofiji{A Course ofExperimental Philosophy):

"Sva saznanja koja imamo prirodi poivaju na injenicama, jer bez opaanja i iskustva naa prirodna filozofija ne bi bila ita drugo do jedna nauka pukih rei i nerazumljvog nareja. " (Fay, 1945) S obzirom da za takve propovedi hramovi nisu bili podobni a i da bi se one otisnule te utisnule duboko u profano drutvo propovednici su potraili i nali najpogodnije, odnosno najslobodnije i najjeftinije prostore u seditima preostalih udruenja retkih graditelja katedrala, koji su tu uglavnom dokoliarili, zaludno oekujui narudbe od drutva obuzetog bezverjem. Bila je to "formula koja jepriliila obrazovanim, visoke intelektualne razine, privlaene heterodoksnim misticizmom, kao i kleru, zabnnutom da sauva tradicionalni moral, drutvene kadrove Crkve i sutinski deo hriankih dogmi te plerniima, eljnim novina, malo osetIjivim prema ideji boanskog, malo sklonim mistici, potovanju liturgije i molitvi ali tatim, oholim i ednim uzbudenja... Visoko graanstvo sledilo je plemstvo, ali oprezno i suzdrano; malo, intelektualno, umetniko, trgovako gradanstvo, koje je ivot u luksuzu i atmosferi velegrada ve uinio grozniavim, bacilo se u masoneriju glavake i slepo, prepunivi loe. Bilo je marljivo, oduevljeno i indiskretno. Za njih je bilo prelepo to uestvuju na skupovima u loama gde su svi bili jednaki, gde su svi bili braa, gde su svi nosili sablju, gde su se svi nazivali 'vitezovima To sublimno deonitvo s najdubljim misterijama bilo je istovremeno veoma prijatno deonitvo s visokim klasama. "(Fay,1945). Ipak, takvo deonitvo predstavnika tri funkcije ili stalea nije urodilo one plodove koje ustanove ideologije trodelnosti obino pruaju, premda je spram spoljnog sveta doboroinstvo bilo i ostalo zvanino osnovni cilj masonskog udruivanja. Po svemu sudei re je kobnoj posledici izvetaene, mehanike prirode takvog deonitva i (samo)obmanjivake prirode sadraja masonske pseudodoktrine, mitova i legendi te "najdubljih misterija". Dovoljan je samo jedan letimian pogled kroz ikonoloke optike na scenografiju masonskih loa krcatih simbolima pokradanim besavesno i beslovesno iz najrazliitijih izvora, silom pomodnog egzotizma i kvaziezoterizma pa da se uoi injenica kako masonerija ne potie iz drevnog Egipta pa ni preivelih te osvetoljubljem nadojenih ostataka templarskog reda ve iz levantofilskog pseudospiritualizma, roenog u Firenci tatih meetara i jalovih manirista, dakle u XVI stoleu. To kienje tuim peijem obino je praeno previanjima pa i potpuno naopakim preinaenjima verodostojnih znaenja pokradenih simbola, deviza i rituala te se slobodno moe rei da s masonerijom poinje istorija one vrste neukusa, zvanog kitsch, koju nije poznavala nijedna prethodna epoha, ni kultura. Takoe je krajnje neukusna te odvratna i masonska imitacija vitekih redova, liena svakog smisla, osim obmanjivakog. U pitanju je majmunisanje inicijatskih i hijerarhijskih puteva metafizikog preobraaja ljudskog elementa, koji u stvarnosti iziskuju herojska ogledanja i borbena suoavanja sa smrtnim pretnjama. Na istinski viteki put preloma egzistencije i metafizikog preobraaja ovek raoe stupiti samo s orujem u rukama i sa zaslugaraa steenim kroz vetrove rata, vatre borbi te na najstudenijim ispitima srca. Farsinu prirodu takvog, malograanskog majmunisanja vitekih redova

osvedoava i injenica brzog umnoavanja preaga na lestvici masonske pseudohijerarhije: od poetne dve, svojstvene istinskoj, dakle operativnoj masoneriji, to su razlikovale uenike i drugove kojima su spekulativni siobodni zidari odmah dodali treu, za predsednika loe, proizvednog u majstora (Newton, 1916) sve do ak trideset tri stupnja, izmiljanih i nazivanih proizvoljnou petparke matovitovitosti modernog oveka. Na ovom mestu izlaganja neophodno je otvoriti jednu zagradu te ukazati da negativne procene sadraja i uinaka masonerije nisu bez ostataka, gde poivaju i vanredno znaajni poduhvati te dela, ponajvie u domenu otkria basnoslovnih vrednosti i vrlina u trezorima naslea evropskih nacija. Mnogi od istraivaa kojima dugujemo i intuicije evroarijskog zajednitva, tokom XIX stolea, pripadali su masoneriji i uestvovali u pokretima nacionalnog osveenja te preporoda. Svako potpunije sagledavanje povesti masonerije mora takode imati u vidu i ogromne razlike izmeu esto dobrih namera i poraznih ishoda. U masonskim loama izvesno je bilo i onih koji su se tu obreli zavedeni ili silom sopstvene naivnosti, poput kneza Pjera Bezuhova, junaka Tolstojevog romana Rat i mir. Dobar primer reenog prua i grof Zozef de Mestr u odgovoru od 18. juna 1782. godine na poziv vojvode od Brunsvika da se pridrui masonskom skupu u Vilhelmsbadu (Memeoire au duc de Brunswick). De Mestr ne samo da tu odluno odbacuje sve mistifakcije o poreklu masonerije ve istie svoje uverenje (odnosno elju) u hriansku prirodu njene inicijacije. De Mestr ocrtava svoj ideal organizacije koji je zapravo jedan oblik ideologije trodelnosti. Po De Mestru masonska organizacija treba da bude trodeleno ustrojena: braa na prvom stupnju treba da se posveuju dobroinstvu te izuavanju morala i politike; na drugom stupnju uspostavljanju hrianskog ekumenizma i uticanju na vlade a na treem vrhovnim otkrovenjima i dogmama ezoterijskog domena hrianske doktrine. Moda je izlino isticati da je De Mestr morao napustiti masoneriju. Zatvorivi zagradu moemo istai da su prvi gubitnici spekulativne masonerije bili upravo pripadnici prvog i drugog stalea. Pripadnici klera, tragajui za empirijskim i pozitivistiki valjanim dokazima postojanja hrianskog Boga koji su trebali biti zakonomemo nepobitni poput onih to ih itu metode moderne, eksperimentalne, dakle samo svetu kvantiteta posveene te podvrgnute nauke konano su izgubili sve pa i vehi u Boga, koga im je zamenila jedna frankentajnski sklepana, deistika i antropomorfna nakaza, pola ovek-pola jarac, to u viziji raspopa Elifljasa Levija otelotvorava Velikog Arhitektu (masonskog) Univerzuma. Aristokratija se brzo izgubila u gomili predstavnika treeg stalea, gde su vladala i gde vladaju naela plutokratije a svi zajedno su postali svesni i voljni ili nesvesni te medijumski izvrioci nihilistikih strategija okultnih ili otvorenih snaga subverzije, to su ciljale da posredstvom masonerije, kao pukog sredstva, podrivaju i razaraju ostatke poredaka i ustanova, vrlina i vrednosti monarhijske i imperijalne, hrianske i plemenitake Evrope. Masonerija je nadasve potpuno izneverila sutinski smisao trodelne strukture tradicionalne evropske zajednice koju je svojim sastavom oponaala: umesto da slui celini zajednice ona je svuda i uvek bila te ostala otudeno telo, kao samozvana elita koja se spram drutva odnosila i odnosi parazitski. Pripadnicima treeg stalea

masonerije je uglavnom sluila i slui kao preica za postvarenje niza sebinih potreba, od linog napredovanja i vrenja uticaja, preko sklapanja poslova te nagodbi do zarada mimo moralom ili zakonom propisanih postupaka. Te koristi plaale su se i plaaju svesnim ili nesvesnim sluenjem u neobjavljenom ratu protiv Evrope, na strani njenih neprijatelja, s one strane kanala Laman i Atlantskog okeana. Izostanak bilo kakve pozitivne osnove tog neprijateljstva odaje njegovu medijumsku prirodu, u slubi silama nihilizma. Izjava iskustva masonerije kakvo je stekao Fridrih Veliki, kralj Pruske, mnogo je dublja nego to je miljena jer osvetljava ideal nihilizma: "Masonerijejejedno veliko Nita!" etvrti stale Ruenjem poslednjih ustanova i obiaja ideologije trodelnosti otvoren je veliki ambis za degradaciju rada i svodenje sloenih odnosa sveta proizvodnje u prosti dualizam vlasnika sredstva za proizvodnju i najamnika, eksploatatora i eksploatisanih, profita i preivljavanja. Osmatrajui prevashodno englesku privredu i drutvo, Marks je mogao s pravom da opazi u Komunistikom manifestu: "Ceio se drutvo sve vie i vie cepa na dva veiika neprijateijska tabora, na dve velike klase koje stoje neposredno jednaprema drugoj: buroazija iproletarijat. "(Marx/Engels, 1945). Svet na koji Marks projektuje svoje neobuzdane mrnje spram evropske i hrianske tradicije je odreden ideologijom trodelnosti. Taj svet Marks vidi u istorijskoj perspektivi. On s neskrivenim zadovoljstvom opaa da su buroaske revolucije odbacile na "smetlite istorije"ne samo prvi i drugi stale ve i sve odgovarajue vrline i vrednosti. Po Marksu, te vrline i vrednosti su samo "reiigiozne ipolitike iluzije", proizvoene za potrebe "prikrivanja espioatacije." Zato on hvali i slavi nihilistiki poduhvat buroazije koji skida s oveka sve "iiuzije i otkriva ga kakvim jeste, dakle kao sebinu, ekonomsku ivotinju: "Buroazija je u istoriji odigraia snanu revolucionarnu ulogu. Gde god je doia na vlast, buroazija je razorila sve feudaine, patrijarhalne, idiline odnose. Ona je nemiiosrdno pocepaia aroiiko izukrtane feudalne veze koje su oveka vezivale za njegovogprirodnopretpostavljenog, inije ostaviia izmedu oveka i oveka nikakvu drugu vezu osim golog interesa, osim bezoseajnog 'plaanja ugotovu'. Onajeuledenoj vodisebinograuna utopila tihu jezu pobonog sanjarenja, viteko oduevijenje, malograansku setu. Ona je lino dostojanstvo rastvorila u prometnoj vrednosti i na mesto bezbrojnih, poveljama priznatih i izvojevanih sloboda stavila jednu besavesnu slobodu trgovine... Buroazija je sa svih dotadanjih dostojanstvenih profesija, na koje se gledalo sa strahopotovanjem, skinula svetiteljski oreol. Ona je lekara, pravnika, svetenika, pesnika i naunika pretvorila u svoje plaene najamne radnike. Buroazija je sa porodinog odnosa zderala dirljivi sentimentalni veo i svela ga na isto novani odnos... Sve to je staleko i ustajalo isparava, sve to je sveto skmavi se, i Ijudi najzad bivaju prisiljeni da na svojpoloaj, na svoje medusobne odnose pogledaju trezvenim oima."

Premda y Marksovim oima buroazija ima vanredne zasluge za unitenje evropskih i hrianskih vriina i vrednosti te za svoenja ljudskih odnosa pa i oveka u kostreti materijalnih interesa ona je osuena da svoju vlast i viasnitva prepusti etvrtom staleu, proletarijatu, jer je njen nihilizam nedovoljno uinkovit. U oima Marksove mrnje prema svemu evropskom i hrianskom osvedoenoj ve mladalakim, satanistikim pesmama proletarijat ima dvostruku prednost spram buroazije. Prva: njegov nihilizam je potencijalno odluniji i uinkovitiji. Druga prednost: za razliku od buroazije, u kojoj i posredstvom koje preivljavaju nekakvi ostaci ili makar simulakri starog drutva, odnosno starih "iluzija" proletarijat prua sobom te svojom moralnom opustoenou uzomi i ohrabrujui primer koliko daleko moe dosegnuti proces nihilizma: "ivotni uslovi starog drutva ve su uniteni u ivotnim uslovima proletarijata. Proletarijat nema svojine; njegov odnos prema eni i deci nema vie nita zajedniko s buroaskim porodinim odnosom; modemi industrijski rad, moderno robovanje kapitalu... oduzelomujesvakinacionalnikarakter. Zakoni, moral, religija za njega su samo buroaske predrasude iza kojih se kriju buroaski interesi." Kako je bilo mogue da niz decenija, nesagledive mase obrazovanih i dobronamemih ljudi itaju navedene redove Komunistikog manifesta i ne shvataju da je u pitanju neskriveni iskaz mrnje prema svemu ljudskom to pripada uspravnici ivota? Zapitanost o razlozima zbog kojih su se pokolenja masovno odazivala sirenama marksistikog nihilizma po cenu intelektualnog, moralnog pa i fizikog samoubistva zasluuje posebna i veoma iscrpna istraivanja. Ovde se moramo zadovoljiti hipotezom da je najdublji razlog, odnosno pokreta pristajanja masa uz komunistiki pokret poivao upravo u osporenoj a ipak imanentnoj ideologiji trodelnosti, u njenoj vrednosnoj hijerarhiji koja besavesne posednike materijalnog bogatstva Marks bi rekao " vlasnike sredstava zaproizvodnju i eksploatatore"postavlja na dno treeg stalea. Buroaske revolucije, omoguene vekovnim slabljenjem prvt? i druge fiinkcije, izvrile su, na sceni drutvene stvarnosti, potpuni preokret vrednosnog sistema svojstvenog ideologiji trodelnosti ali je on ostao nesavladan i uspravan u srcima ljudi. To je izazvalo snano protivureje izmeu ljudske spoljanosti i unutranjosti. Zato je komunistiki poziv na revoluciju bio iroko a pogreno shvaen kao poduhvat usmeren uspostavljanju prirodnog poretka vrednosti, odnosno drutvene pravde, dakle usmeren obnovi a ne unitenju ljudskosti. Takva, potpuno razliita shvatanja ciljeva komunizma poprimila su, konano, razmere borbenog dualizma unutar revolucionarnog pokreta, oitovanog ve sukobom Staljina sa skoro celokupnom "vrhukom partije, poevi od Lenjina i Trockog. Staljin, raspolaui snanom podrkom ruske "baze" stremio je ka obnovi razorene drave i ruske sile. Lenjin, Trocki i ostali iz " vrhuke' zalagali su se za potpuno zatomljenje ruske drave i genocidno istrebljenje prvog i drugog stalea te gornjeg sloja treeg stalea ruskog naroda, nadasve ratara. Genadij Zjuganov, osmatrajui povest komunistikog pokreta u SSSR od Oktobarske revolucije do perestrojke i sloma opaa kako nju karakterie dualizam "heroizma i izdaje, rtvi i delata, veiiine i niskosti, patriotizma i rusofobije... Prvi su se trudiii da obnove unitene i paraiisane infrastrukture, da uspostave

snabdevanje namimicama, da modemizuju ekonomiju, da grade nove fabrike, da preporode oruane snage. Drugi su potpisivaii svirepe ukaze 0 potpunoj tiekozakizaciji', vriii Iikvidacije hiljada taoca, hvalili 'streljanje kao metod vaspitanja' , organizovali koncentracione logore, hladnokrvno zatomljavali milione Ijudi i dizali u vazduh svetilita nacije. Unutranja borba ove dve grupe u partiji ponekad je jenjavala, ponekadse razbuktavala s obnovljenom snagom, ali nikad se nije prekinula, nijednog trenutka, trajui duginiz decenija ipredstavijajui, u izvesnom smislu, potku sovjetskogperioda u istoriji Rusije, koja je na odluan i dramatian nain uslovila dogadajeposlednjih godina. "(Zjuganov, 1999) Novi svetski haos Ideologija trodelnosti ne upuuje obavezno ka potpunom 1 vernom postvarenju sopstvene strukture, niti stvara odgovarajue klase. Ona se iskazuje iz dubine samobitnosti evropskog oveka, kao idealni, nadistorijski te veni uzor politikog ustrojstva, ak najpotpunije tamo gde je izvren preokret odgovarajue hijerarhije, kako nam pre svih svedoi Platonova doktrina. U povesti evropskog oveka ta ideologija je osvedoena kao imanentni, idealni model koji mu omoguava da poredbeno sagleda stvarno stanje zajednice ili drutva, odnosno razmere otudenja od normi skladnog odnosa izmeu funkcija. Poune primere korienja ideologije trodelnosti za sagledavanje stanja u Evropi nakon buroaskih revolucija izvrenih pod zastavama ideologije jednakosti pruaju ruski mislioci, u prvom redu slavenofili. Primerice, Fjodor Mihailovi Dostojevski, vrativi se iz Pariza objavio je, 1863. godine, na stranicama asopisa Vremja, svoj utisak o stanju francuske nacije, svedene na uzomog pripadnika treeg stalea, izvesnog ili imaginamog aka Bonoma, samozadovoljnog sopstvenom nitavnou i amoralnou. Razoarani Rus, opaajui nestanak vitekog i religijskog tipa oveka meu Francuzima zakljuuje da ih je zatomilo pogradanjenje. Taj uvid potvruje i produbljuje Konstantin Leontijev u ogledu o prosenom Evropljaninu kao idealu i orudu opteg razaranja. Tu je ideologija trodelnosti podrazumevajua, pozitivna osnova kritike procesa stalekih meanja i uproavanja, odnosno potiranja svih kvalitativnih osobenosti oveanstva, od rasnih i nacionalnih do stalekih. Taj proces potire svojstva u pravcu protivprirodne jednoobraznosti, odnosno svodenja svih u kostreti modela treeg stalea. Imajuu u vidu i tehnoloki razvoj koji prati taj proces, Leontjev je predoio katastrofalne ishode, koji prete na samo prirodi ve i ljudskom drutvu to treba da bude sloen i zaokrugljen organizam, poput tela koja je priroda oblikovala... Maine, para,elektricitet i tako dalje, kao prvo, jaaju i ubrzavaju to meanje... Njihovo dalje irenje neminovno e dovesti do nasilnih i krvavih preokreta; verovatno ak do nepredvidivih fizikih katastrofa; drugo, svi ovi izumi su korisni samo onojklasiprosenih ljudikoji su ujedno iglavno orude meanja injegovipredstavnici, injegovproizvod. "(Leontjev, 2002) Svet u kome ivimo, na poetku XXI veka, obeleen je globalnim nihilistikim procesima koje su oslobodile buroaske revolucije te uzurpacije vlasti od strane neproizvodnih i parazitskih

delova treeg stalea. Ti procesi su razvalili poslednje ostatake i ustanove ideologija trodelnosti te odgovarajua verska, politika, etika i moralna ogranienja pohlepi ekonomske ivotinje u oveku. Valja istai da ovde nije samo re o velikim buroaskim revolucijama kakva su engleska i francuska ve i onim prethodeim, malim ili puzeim, tihim ili tajnim, to su stvorile komercijalne republike poput venecijanske ili enovljanske. U Veneciji prva rtve bilo je upravo samo plemstvo, kome je plutokratsko naelo i merilo valjanosti oveka odobravalo ili uskraivalo ak i pravo za stupanje u brak. To pravo bilo je uskraivano i po cenu zatomljenja loze ako je imetak bio nii od naloenih veliina. Kako istorijsko iskustvo svedoi, u buroaskim revolucijama ne preovladava osnovni ili celoviti duh tree funkcije ve inbenici njenih patolokih izrodavanja. Otuda je, pre ili kasnije, i svet tree funkcije obavezna meta napada tako osloboenih, nihilistikih i parazitskih sila. Procesi zapoeti ideologijom liberalizma i prosvetiteljstva, judeoprotestantskom etikom rada i apologijama individualizma te sebinosti, buroaskim revolucijama i oslobaanjem proizvodnih, komercijalnih te finansijskih sila od stega i ogranienja politike, verske i moralne prirode doveli su, nakon dva stolea, do trijumfa najcrnje ekonomije u povesti oveanstva koja ugroava osnovne bioloke i ekoloke uslove opstanka svih oblika ivota na planeti, poevi od ljudske vrste. Procesi koji su zapoeli na Britanskim ostrvima legalizacijom lihvarstva, izmetanjem ucenjenog plemstva u pljakae naroda, bestidnom kupoprodajom plemikih titula te otuenjem od Evrope doveli su do potpunog preokreta klasinog poretka zajednice te su danas na vrhu svetske piramide samo uzorci najgoreg, zlikovakog i kriminogenog sloja ljudskog materijala. U studiji o novom svetskom ekonomskom haosu, ekonomista Zor Korm vri smotru galerije prvaka najcrnje ekonomije, na vrhu svetske piramide finansijske moi, od "prineva fmansija, koji su osvojiii vanredna bogatstva zahvaljujui berzanskimpokretima i fmansijskim big beng, omoguenim revoiucijom eiektronskih komunikacija... do iroke mree nacionainih i intemacionainih trgovaca drogom, orujem, jeftinom radnom snagom i svakom robom ili osobom to se kree krei nacionaine zakone. Re je o legiji novih rentijera XX veka ije bogatstvo ne poiva na ikakvojproizvodnoj osnovi ve upravo suprotno tome na rastrojavanju modemih ekonomskih mehanizama. "(Corm, 1993) Moda je ovde izlino isticati kako je liberalni kapitalizam osnovna ideoloka matrica i pokreta vievekovnog procesa koji je doveo do novog svetskog ekonomskog haosa. S druge strarne neophodno je istai kako je osnovna snaga to se suprotstavljala tom procesu pod razliitim pa i meusobno suprotstavljenim oblicima i pokretima poticala iz onog oseanja to se obino naziva dmtvenom pravdom a koje je zapravo poriv uroen ideologiji trodelnosti. Valja imati u vidu injenicu istorijskog iskustva da porivi, sklonosti ili nastrojenosti odreene forma mentis nisu mnogo probirljivi u stanjima oskudice ili potpune nematine: ako nemaju sopstveni, sapriroeni oblik ispoljavanja, oni pristaju uz najblie. Tako se moe objasniti i paradoks masovnih pristupanja komunistikom pokretu ija je osnovna doktrina zapravo radikalni, nihilistiki izraz netrpeljivosti spram ideologije trodelnosti.

Razmah novog svetskog ekonomskog haosa izvesno obeshrabruje nade u mogunost novog ustanovljenja i postvarenja ideologije trodelnosti. Tamo gde vladaju "zakoni trita " zapravo otueni centri finansijske i politike moi te nadnacionalne kom-panije i korporacije nema nikakvog mesta pod suncem ne samo za bilo kakve vie oblike Ijudskog zajednitva ve ni za uspravnog oveka. Ali upravo pod takvim uslovima ideologija trodelnosti moe da pokae svoju osnovnu prirodu, dakle da poslui kao vrednosna osnova otpora plutokratskim silama i kao putokaz priprema za vreme nakon sloma sveta obmana i samoobmana nakazne, trovake i lihvarske civilizacije Zapada.

IDEAL CELOVITOSTI uveno uenje Karla mita o sutini pojma politikog koju ini odgovarajui kriterijum razlikovanja prijatelja i neprijatelja (Smit, 1995) poiva na mnogo dubljoj osnovi od one koju osvetljava katedra tog poslednjeg uvara ideala jus publicum Europaeum. Re je o zajednikom etimolokom korenu (*pt~) rei p(t)olis (grad) iz koje, preko pridevskog izvoda, potie imenica politika i rei p(t)olemos (rat). Ako nije izraz nekog nesvesnog nasluivanja budueg horizonta civilizacijskog sloma, ta sprega grada i rata moe uditi jer su u pitanju rei protoevroarijskog porekla, dakle skovane u kulturi ija je odlika upravo visoko razvijena urbanost. Ta veza prilii evroarijskom svetu jer su se odgovarajui narodi pojavili na sceni istorije kao veliki ruitelji gradova, od Mikene i Troje do Mohanju Dero i Harabe. Otuda je gradoruitelj najee svojstvo po kome Homer prepoznaje ahajske junake. Retki su evropski gradovi stvoreni silom ukrtanja trgovakih puteva. Ogromna veina evropskih gradova je sazdana na temeljima vojnih utvrda a najlepi, srednjovekovni, kristalisali su se oko zamkova, osvedoavajui ljudsku potrebu za viim zatitama. Cak je i Dubrovnik, izrazito trgovaki grad-republika te poslednji polis, koji nikada nije ratovao, opasan ogromnim, vekovima gradenim bedemima i tvravama. U dobu raanja helenskog pojma politike, veza izmeu polisa i rata bila je skoro trajna pojava. Zato Platonovo zakljuno delo, posredstvom izlaganja Kleinija o zakonu Krita, sadri osudu "nerazboritosti onih mnogobrojnih Ijudi koji ne shvataju da rat neprekidno traje kako izmeu pojedinaca, tako i izmeu drava (polisa)... Jer ono to veina Ijudi naziva mirom, to je samo prazna re, dok se u stvari sve drave stalno nalaze u neobjavljenom ratu, i to sve protiv svih." (Zakoni, I, 625e-626a) Nije teko prepoznati u navedenom opaanju ne samo poetni attacco Hobsove vizije Levijatana ve i idealnu osnovu Smitovog uenja o osobenosti, odnosno samostalnosti te nezavisnosti pojma i kriterijuma politikog spram ostalih domena ljudskog miljenja i delanja: "Politifco, naime, ima svoje sopstvene kriterijume koji na osoben nain postaju delotvorni u odnosu na razliita, relativno samostalna podruja stvarnosti Ijudskog miIjenja i delanja, posebno u odnosu na ono to je moralno, estetsko, ekonomsko. Politiko zbog toga mora leati u sopstvenim krajnjim razlikovanjima na koja se moe svesti svako delanje koje je u specifinom smislu politiko. Sledi stav koji izgleda kao ideal pojmovnog istunstva suprotstavljen mutljazima povesne stvarnosti: "Razlikovanjeprijatelja i neprijatelja ima taj smisao da oznai krajnji stepen intenziteta vezivanja ili razdvajanja, asocijacije ili disocijacije; ono moe teorijski i praktino postojati a da istovremeno ne bi morala da se primene sva ona moralna, estetska, ekonomska i druga razlikovanja."

Doista nema uvek "potrebe da politiki neprijatelj bude moralno zao, nema potrebe da on bude estetski ruan; on se ne mora javljati kao privredni konkurent...", ali povest svedoi bezbrojnim primerima da neprijateljstva ratnih razmera poivaju upravo na ekonomskim, moralnim pa ak i estetskim razlozima. Po Smitu "druga razlikovanjd'' bivaju koriena samo "radi podrke" onog glavnog i bitnog, dakle politikog. Ipak, veliki uitelj nam ne osvetljava sadrinu kriterijuma politikog ve samo njegov konani zakljuak, uz letimino opaanje da je politiki prepoznati neprijatelj "drugost stranca (kojaj znai negaciju sopstvenog naina egzistencije, pa se zbog toga odbija ili savladava kako bi se sauvao vlastiti, bivstvovanju primereni nain ivota." Tragajui za sadrajem kriterijuma o kome je re valja se zapitati ta ini "nain egistencije" te "drugosti" ako ne sve ono to Smit odlae pod stavkom druga razlikovanja". Nain egzistencije, pored ostalih svojstava ine upravo etiki i moralni svetonazor, estetski ukus te ekonomska nastrojenost i namerenost. Prebacujui liberalnom stanovitu to je " dilemi izmeu duha i ekonomike... pokualo da neprijatelja, polazei od poslovne sfere, rastvori u konkurenta, a polazei od duhovne sfere, u protivnika u diskusiji" mit je poinio slini spoznajni previd. Upravo je optikama liberalnog svetonazora svojstvena sklonost da stvarnost sloenih celina previdaju ili poriu videi umesto njih najradije gomile raspadnutih, nepovezanih i samostalnih paradi. U kulturama evroarijskog oveka neposredno i posredno upravljanje poslovima politike zajednice idealno obuhvata sve bitne domene miljenja i delanja te i moral, estetiku i ekonomiju. Ta posvudanjost zadataka i odgovornosti politikog uma izvesno ne menja, niti slabi odgovarajui, sutinski kriterijum. Idealni politiki pogled o kome je ovde re obuhvata svojom brigom i trudom za ouvanje, uveanje i razvijanje vrlina i vrednosti sve bitne domene miljenja i delanja oveka i odgovarajue zajednice te iz takve ukupnosti, odnosno celovitosti a ne partikularnosti i postranjenosti imajui u vidu cijeve i interes celine zajednice ili drave prosuuje ko je prijatelj a ko neprijatelj. Politiki svetonazor ne deli istu razinu s moralnim, estetskim ili ekonomskim ve ih sve nadvisuje jer ih sve obuhvata, s odgovarajuim kriterijumima. Posebnost politikog u odnosu na "druga razlikovanja" poiva u injenici da ih ono naelno sve sadri u sebi. Tamo gde se politiko povlai otvara se nebranjeni prostor slabosti u korist unutranjih i spoljnih neprijatelja. Etika osovina politike U svom izvorniku pojam politike ne samo da potie iz pojma grada-drave ve se s njim podudara: politika je nadasve odluivanje i delanje to proima sve ustanove i organe drave; U idealnom stanju osnovna formativna i informativna naela drave te i njene politike su nebeskog porekla, nosei posebne zadatke i odgovornosti u strukturi svemirskog Reda. Svest o metafizikim korenima drave i suverena odrala se, tokom niza milenija, sve do vremena buroaskih

revolucija pa je ideal dravnog "oponaanja nepromenljivih defcreta Boga" rasprostranjen irom racionalistike misli te i u spisima an-ak Rusoa. U pitanju je hristijanizovani ili deizovani patrljak izvome misli evroarijskog oveka koji je sebe i svoju zajednicu video te odreivao u poretku borbe za Red, posredstvom ponavljanja uzornih boanskih inova i dela. U pitanju je stvarnost koju najvernije ali i najsaetije predoava svetlost katedre Pija Filipani-Ronkonija: "Ceo svet, od tanane vlati trave do sublimnog nebeskog svoda, od poslednjeg medu Ijudima do vrhovnog mei bogovima, zasnovan je na etikim snagama koje se odraavaju u nepromenljivom poretku Prirode. Taj poredak, kojije na fizikoj razini dat postojeom, nepromenljivom saglasnou izmedu prirodnih zakona i odgovarajuih pojavnosti, na razini etinosti Ijudske svesti poiva takode na eljenoj i odravanoj sprezi izmedu date rei i dela njenog izvrenja: saglasnost i sprega u kojima poiva Istina. Dakle, za indijske i persijske Arije injenica odranja date rei, vernosti zakletvama i prijateljstvu imala je ogromni religijski znaaj jer ih je premda delujui na zemlji i u Ijudskim dogadanjima inila duhovnim uesnicima u odranju kosmikog Reda. Od Reda do Suvereniteta malije korak i evo kako su Mitra i Varuna prizivani u sloenim ritualima krunisanja, pomenutom raja-suya, koji e kasnije sluiti za krunisanje univerzalnog suverena, cakra-vartin-a, 'Pokretaa toka'. U tom sveanom inu, kojije po mnogim aspektima povezan s 'osvajanjem glavnih strana sveta' (dig-vijaya; treba istai da dig znai i 'prostor') i rtvovanjem konja, kralj preuzima dve funkcije svojstvene paru Suverenih bogova, sveteniku vlast, projekciju rta (Redaj i vojnu te civilnu, ksatra (koja u pravnom domenu izgleda odgovara pojmovima fas i jus drevnih Rimljana), dok njegov presto, u tom sluaju prekriven koom tigra, biva poistoveen sa 'sreditem sveta' (razni umbelicus ili onphalos antikog sveta), odnosno s planinom Sumeru, stanitem bogova." (Filippani-Ronconi,1981) Sadrei najdrevnije znane zakone, propise te uputstva za dravniku politiku upravo u perspektivi razlikovanja prijatelja i neprijatelja Manarva-Dharma-Castra nam osvetljava figuru idealnog suverena koja je najjezgrovitije otelotvorenje idealne te posvudanje funkcije politikog odluivanja i delanja: "Kada je ovaj svet bio bez kralja, tada su svi Ijudi gonjeni strahom jurili u svim pravcima i jurcali bezglavo. Gospod je poslao kralja da zatiti sve to, uzimajui trajne elemente od Indre, Vetra, Sunca, Vatre, Varune, Meseca i gospodara bogatstava. I s obzirom da je kralj stvoren od delia te gospode bogova on prevazilazi blistavom energijom sva iva bia te kao Sunce pri oi i srca i niko na zemlji nije u stanju da ga gleda. " (VII, 1-6) Navedeni period utvruje osnovu ulogu suverena, koja obuhvata sve ostale, kao to svemirski Red sadri u sebi sve svetove. Sa stanovita svetonazora evroarijskog oveka nezamislivo je postojanje nekog iole znaajnog domena ivota pojedinca i zajednice koji nije obuhvaen svetlou formativnih i informativnih naela Reda posredovanih funkcijom suvereniteta. Nebesko poreklo misije kralja posredno ukazuje da je dravni poredak deli te odgovarajui odraz svemirskog Reda, to na drugom kraju evroarijskog sveta starogrki jezik

uva oznaavajui s istom reju, kosmos, vasionu i pravno ustrojstvo drave. Sledi analitiko razlaganje sastava materijala od koga je sainjen idealni suveren. U pitanju su elementi boanskog porekla ija raznovrsnost opisuje toliko iroki krug svojstava da njime urediteljski i zatitniki obuhvata sve potrebe dravne zajednice. Kroz vedske himne Indra se osvedoava kao politiki bog par excellence: on je ne samo vrhovni bog ve i pomaga Arija u njihovim borbama protiv Asura. Indrin solarni element u sastavu suverena odgovara borbenim te ratnim dimenzijama dravne politike. Za razliku od Indre koji vlada dnevnim periodom Varuna je bog nonog doba i svoda u ijim zvezdama vedski pesnik prepoznaje njegove oi, odnosno posvudanjost te neogranienost boanskih moi, poevi od onih demijurkih, kosmotvorakih, kada je "plemeniti bog smislio nesmislivo" (Rg-Veda, VII,86,7). Element preuzet od Varune koji u kosmostvaranju odreuje etiko i substancijalno ustrojstvo svemira odgovara etikim, pravnim te zakonodavnim i ekonomskim domenima politikog odluivanja i delovanja. Pod svetlom evroarijske tradicije slobodni smo zakljuiti da su deontoloko ishodite, osovinska dimenzija i vrhunski ciljevim idealnog politikog svetonazora vroarijskog oveka etike prirode. Zato izgradnja idealne evroarijske drave, kroz Platonove dijaloge, poinje temeljnom zapitanou o smislu pravde i pravednosti. Ispred celokupne evroarijske tradicije Platon tu ustaje protiv izopaenog mnjenja, koje prenosi mladi Trasimah, to krijui razoarenje stanjem stvari pod maskom cinizma tvrdi da je "pravino ono to koristi jaem", odnosno "da je neprevinost jaa, slobodnija i silnija nego pravinost" (Drava I, 344c). Sveobuhvatnost politikog pogleda O dubokoj ukorenjenosti ideje da dunosti i odgovomosti politikog odluivanja i delanja obuhvataju sve bitne domene ivota oveka i zajednice svedoe i najznaajniji spomenici antikog politikog miljenja. Od Platonove Drave i Zakona do Aristotelove Politike osvedoava se uverenje da sve to je javno ili zajedniko u dravi, pripada delokrugu posredne ili neposredne brige nosioca politike vlasti. Zarivi u svest i srca vemika levantijski dualizam krajnje tu evroarijskom pogledu na svet primitivno hrianstvo je zadalo veliki, razorni udarac tradicionalnom shvatanju politike te odnosa izmedu pojedinca i njegove politike zajednice i drave. Politiko je tu bilo lieno svojih osnovnih sadraja a drava svih viih te formativnih uloga, dok je objektivnu etiku zamenio subjektivni moralizam, iz koga potiu, kao njegove proteze, sve bitne drutvene ideje ili oseajnosti, mere i propisi svojstveni hrianskom uenju i crkvi, od ljubavi i sabornosti, preko milosra i jednakosti, do zabrana i kazni. Nametnuti raskol izmeu duha i tela pogodio je i odnos izmeu dravljanina i drave, prokazivane, jednako kao i njena politika bar u prvim vremenima vladavine hrianstva kao plod prvobitnog greha i nuno zlo. Ipak, ako izuzmemo monake zajednice, koje su idealno fuga in avanti, koje eksperimentalno ive u obeanom blaenstvu

neprotivureja eshatolokog horizonta budunosti, hrianstvo se vremenom saobrazilo svetu nunosti ali i uslovljavanjima evropske forma mentis te se dualizam vere i drave na Istoku rastvorio u ideju skladne deobe nadlenosti cara i patrijarha, dok se na Zapadu preobrazio u vekovni sukob imperatora i pape oko prevlasti. To je otvorilo prostor za rehabilitaciju antikih nadlenosti politike te i metafizikih korena drave, sve do vremena buroaskih revolucija. Primerice, upravo je jedan kardinal, ovani Batista de Luka, u estom poglavlju svog prirunika za hrianskog suverena (II Principe cristiano pratico), iz 1680. godine, odredio pojam "politike vlasti" kao "sve ono to se tie javnih poslova Drave zarad ouvanja, uveanja, ulepanja i sree kneevine te posledino samog Kneza i naroda, od kojih je to mistino, odnosno politiko telo sazdano ". ak i u uenju Makijavalija, gde je samosvest politikog stekla najveu emancipaciju te nezavisnost, organske veze sa "drugim razlikovanjima" nisu prekinute ve su istrajno isticane nizom povesnih primera. Primerice, uzroke dekadencije i slomova drava ili poredaka Makijaveli najee prepoznaje u korupciji moralnih ili religijskih snaga te obiaja: "Vladari republike ili kraljevstva trebaju da uvaju temelje religije do koje dre; ako tako ine bie im lako da republiku odravaju religioznom te posledino dobrom i ujedinjenom. " (Discorsi, 1,12) Neke od osnovnih moi politikog delovanja su izrazito etike prirode, poput vrline (virtu) i dobrote (bonta). Dodue, u Makijavelijevom reniku, koji uva veze s latinskim izvorom, re vrlina sadri iri ali i dublji spektar znaenja te oznaava nadasve najvii stupanj pojavnosti duhovne virilnosti te energinosti, u dobru jednako kao i u zlu. Upravo u toj duhovnoj virilnosti ukorenjena je etinost rimskog humanitas. Re dobrota pak podrazumeva potpunu i vrhunsku etinost. Po Makijaveliju ispravljanje politikih zajednica ili drava iziskuje rehabilitaciju prvobitnih naela koja moraju sadrati dobrotu: "SVa naela zajednica, republika i kraljevina treba da imaju u sebi neku dobrotu, posredstvom koje (one) preuzimaju prvobitni ugled i prvobitni rast. " (Discorsi, 111,1). Makijavelijevo delo, osobito ogledi ispisani na margini lektire Tita Livija gde je spoznajna misao velikog Fiorentinca dosegla najvie osmotrite prua nam otvoreni uvid u sadraje kriterijuma politikog. U pitanju su upravo ona "druga razlikovanja", od ekonomskih poriva do duevnih pokreta i sila, poput volje za vladanjem. Sa stanovita sveobuhvatnosti i dajui, naelno, u sporovima, prednost celini koju predstavlja nad interesima njenih delova, politiki um prosuuje konano o sudovima "drugih razlikovanjcT. Primerice, sa politikog, odnosno holistikog stanovita, za zajednicu i drave je od vitalnog znaaja ivost religioznosti, pouzdane zatite od korupcije i propadanja: "One kneevine ili one republike koje ele da se odre nekorumpirane treba iznad svega da odravaju nekorumpiranim religijske cerimonije i stalno oboavanje istih; jer nema veeg pokazatelja propasti neke provincije do videti prezren boanski kult. ". (Discorsi, I, 12) Premda u navedenoj preporuci Makijaveli ukazuje samo na spoljne oblike religioznosti, to ne

znai da njenu unutranju ivost smatra politiki beznaajnom. Bez ivosti religioznosti nisu, dugoronije gledano, odrivi ni svi njeni spoljni oblici i obiaji. Jednak znaaj Makijaveli pridaje ivosti etikih naela, otelotvorenih ivim primerima, koji utiu snagom svoje uzornosti ne manje od zakona i odgovarajuih prisila: "Oni koji su u Rimu posebno izvrili takve dobre uinke bili su Horacio Koklit, Mucio Scevola, Fabricio, dva Decia, Regul Atilius i drugi; svojim retkim i vrlim primerima oni su u Rimu izazvali skoro iste uinke kakve su proizvodili zakoni i poretci." (Discorsi, 111,1) Ipak, postoje okolnosti u kojima vernost etikim naelima moe biti pogubna te je valja rtvovati. Donekle preinaujui Livijevo svedoenje, Makijaveli ukazuje na sluaj kad su Rimljani, nakon poraza u bici protiv Sanita, prihvatili da izvre poniavajue uslove potede ivota ' jer je otadbina dobro branjena na bilo koji nain bila ona branjena, ili s beaem, ili sa slavom; jer spasivi tu vojsku, Rim je imao vremena da zbrie beae; ne spasivije, premda sa slavnim izginuem, Rim bi bio izgubljen, kao i njegova sloboda" (Discorsi, 111,41). Izloeni nadmoralizam posebno je istaknut u traktatu II Principe, gde veliki Fiorentinac ukazuje oekivanom osloboditeiju i ujedinitelju Italije kako vladar " ne moe da se dri svih onih stvari zbog kojih su Ijudi smatrani dobrim, jer je esto neophodno, radi odranja drave, delovati protiv vere, protiv milosrda, protiv Ijudskosti, protiv religije." (XVIII) I tu Makijaveli ima u vidu nadasve idealnu i virtualnu politiku celinu, ije je ime Italija, kojoj je posveen svim snagama uma i srca: "Radi spoznaje italijanskog duha bilo je neophodno da se Italija svede na ono to danas jeste: da bude porobljenija nego to su bili Jevreji, sluganjskija nego to su bili Persijanci, rasejanija nego to su bili Atinjani; bez voe, bez poretka, poraena, ogoljena, pocepana, izgubljena, podnosei svaku vrstu propadanja " (XXVI). Idealno ureenje Koje politiko ureenje je najpodobnije ili najpriroenije politikom biu Evropljana? Ako bi takvu zapitanost poverili statistikom istraivanju povesti Evrope dobili bi odgovor krajnje nepovoljan za veoma rasprostranjena a sasvim neosnovana uverenja modemih Ijudi kako je demokratski sistem ne samo patent evropskog oveka ve i imanentan njegovom politikom biu. S izloenim uverenjima suoiemo se potpunije u poglavlju o Evropskoj uniji dok na ovom mestu valja ukazati kako antiki, demokratski i moderni, pseudodemokratski sistemi skupa obuhvataju sasvim mali, ni deseti deo povesti Evrope. Ako bi se sloili s Platonom da se svi politiki sistemi mogu svesti na dva osnovna, monarhijski i demokratski (Zakoni, III, 693d), onda je izvesno da prvi obuhvata znatno vei deo povesti i prostora Evrope. U domenu o kome je re evropskog oveka ne osvedoava pretpostavljena sklonost ka demokratiji ili ka monarhiji ve trajno nezadovoljstvo postojeim te idealna ili pragmatina potraga za "novim" sistemom, koja stvara i iskuava bezbroj razliitih te i krajnje suprotstavljenih

ustrojstava politike zajednice i drave, esto po cenu velikih lomova i prevrata, graanskih ratova pa i krvavih revolucija. Sudei prema ironinom opaanju jedne linosti Aristofanove satire ginekokratije, do tog vremena atinska drava je iskusila sve mogue i "nemogue" politike sisteme. Nigde u povesti ostalih, vanevropskih kulturnih i civilizacijskih krugova nije mogue nai ita slino izloenom obilju i dinamizmu politike povesti Evrope, osim u obliku provincijskih odraza pokreta u evropskom krugu. Duboki izvor te pojave potvrduju i izomorfije u povesti umetnosti: za razliku od evropske kulture, u znaku obilne proizvodnje stilova koji se brzo raaju a esto dugo umiru na njenim scenama vanevropske kulture karakterie istrajni konzervativizam te su tamo retke smene stilova obino posledice snanih evroarijskih i evropskih upliva ili uticaja. Primerice, likovna umetnost te arhitektura indijskog potkontinenta su ve milenijima u znaku tropski bujnog, fantastinog pa i udovinog razmnoavanja hibrida izvedenih iz helenistikih modela i matrica, koje su doneii helenski graditelji u pratnji Aleksandra Velikog. Velika monoteistika revolucija, u znaku heliocentrine religioznosti, koju je protiv milenarne tradicije Egipta izvrio Amenotpe IV, uz usvajanje radikalnog realizma u likovnoj umetnosti, po cenu prikazivanja gnusnih telesnih nakaznosti dotinog faraona, ne moe se objasniti drugaije do uticajem Nefertiti, arijske "lepotice koja je stigla" sa severa, donevi odgovarajui kult, estetski ukus i stil. "Kubistika" stilizacija crnakih maski je krajnja posledica milenarnog procesa zapoetog oponaanjem egipatskog realizma u kome je svako pokolenje skulptora nastojalo da "verno" umnoava uzore prethodnog. Dakle, u pitanju je krajnja suma greaka svih pokolenja stvaralaca. ta pokree tu trajnu potragu evropskog oveka za "novim" politikim sistemom ili "novim" stilom umetnikog izraavanja? Povest umetnosti prua nam znatno vie putokaza te je uputno u njoj potraiti odgovor na nau zapitanost jer su u pitanju samo dva razliita domena manifestacije iste forma mentis. Skoro po pravilu istorijskog iskustva, vrlinom evroarijskog svetonazora to se odlikuje trajnim, nostalginim pogledom u pravcu prohujalog "zlatno doba" i odgovarajuom psihologijom svi veliki stilovi u povesti evropske umetnosti roeni su iz zagledanosti u horizonte vrlina i vrednosti prolih ili davnoprolih uzora te iz udnje da se oni obnove. Primerice, ono to zovemo "fiorentinskom Renesansom" je plod venanja gotskog realizma s romanskim klasicizmom pred oltarom antikih uzora koje su velikani tog pokreta nastojali da spoznaju i obnove. Protagonisti manirizma su programski nastojali da ponove i ujedine najbolja svojstva "nedostinih" prethodnika, od Leonarda i Rafaela do Mikelanela. Paladije je pomno prouavao i premeravao oblike i proporcije rimskih uzora u ruevinama, nastojei da ih vaskrsne a zapravo je stvorio novi, "paladijevski" stil, koji je oblikovao vile i palate irom Evrope, od Padanije do obala reke Moskve. Prvu i osnovnu struju romantizma ini pokret nostalgije za vrlinama i vrednostima herojskog i epskog srednjovekovlja. Konano, poslednji stil koji je evropski ovek stvorio zvani Modern stil na Britanskim ostrvima, Art Nouveau u Francuskoj, Liberty u Italiji, Jungendstil u Nemakoj ili Seeesija u ozraju

austrougarske kulture potie takoe iz nostalgije za srednjovekovnom kulturom te obnove keltskog likovnog jezika, skovanog na evroazijskim putevima keltske pustolovine, verovatno na osnovu uzora skitske umetnosti. Pod svetlom izloenih i mnotva ostalih primera moemo zakljuiti da raanje stilova ne pokree toliko udnja za "novim" ve upravo za "starim", odnosno za dosezanjem ili obnovom vrhovnih uzora. Silom analogije moemo pretpostaviti da i politike sisteme ne raa potreba za pukom promenom ili novinom ve za uspostavljanjem najpodobnijeg ili boljeg te najboljeg ureenja, o emu svedoe i bezbrojne utopije, koje su takode patent evropskog oveka. Za razliku od Platona, koji pretpostavlja da su se politiki sistemi, odnosno oblici drave razvijali "jedan iz drugog... zbog prelaenja Ijudi u nova naselja, i to u toku neiskazano dugotrajnog vremenskogperioda" (Zakoni, III,683a), Polibije nasluuje neku znatno viu, nadljudsku uzronost te pojave. Polibijevo uenje da se politiki sistemi smenjuju na sceni povesti s predodreenim redosiedom te ciklino moda je blia istini i dublja nego to je pogreno smiljena. Moda su politiki sistemi zapravo raspadnuti te izoblieni ili izopaeni delovi nekog idealnog i celovitog nadsistema iz prolosti ili s Neba Platonovog sveta ideja? Izloenu pomisao posredno potvruje upravo Platonovo uenje da je najbolje politiko ureenje meavina najboljih svojstava razliitih sistema, svodivih na dualizam monarhije i demokratije: "Ono prvo, do krajnosti razvijeno, imaju Persijanci, a drugo mi. Gotovo sva ostala dravna ureenja sastoje se od ovih u najraznovrsnijim stepenima meavine. Drava, ako u njoj treba da postoje Ijubav i sloboda uz razboritost, mora da uestvuje u oba ova dravna ureenja... Ako sada jedna drava prihvata iskljuivo i prekomerno samo monarhijski princip, a druga iskljuivo princip slobode, onda ni jedna ni druga nisu u pravom odnosu prema osnovnim zahtevima. " (Zakoni,III,693de) U helenskom svetu, najdrevnije pojave uenja da je najbolje dravno ureenje sinteza monarhijskog, aristokratskog i demokratskog sistema potiu iz pitagorejskih kola. Imajui u vidu ne samo meunarodne veze ve i hiperborejske korene pitagorejstva moemo zakljuiti da je ta ideja znatno starija. Jedno je izvesno: ona je veoma brzo osvojila sve glavne filosofske kole, od Akademija do Stoe. Pod svetlom tradicije moemo zakljuiti da je idealu bilo najblie ureenje Sparte, koje njen predstavnik na sceni Platonovih dijaloga opisuje sledeim reima: "ini mi se da je slino ak tiranskom ureenju, jer u njemu postoji vlast efora, koja je neverovatno tiranska. Ponekad mi se, opet, prividi da vie od svih ostalih drava lii na demokratsko uredenje. Bilo bi, opet, sasvim neobino ne priznati da je nae dravno ureenje aristokratsko. U njemu se stvarno nalazi i doivotna kraljevska vlast, najstarija od svih vlasti i, kao takvu, je priznajemo i mi i svi Ijudi. I kad se mi ovako iznenada postavi to pitanje, ja zaista ne mogu, kao to rekoh, sasvim pouzdano izjaviti kome od pomenutih dravnih ureenja pripada nae dravno ureenje". (IV, 712de)

Vie od dva milenijuma kasnije, 1818. godine, slinu nedoumicu je izrazio Nikolaj Karamzin, pretea slavenofila, ispovedajui svoj politiki stav, u pismu I. I. Dimitrijevu: " Ne elim ni Ustav, ni predstavnike ustanove ali sam u mom srcu ipak republikanac, i istovremeno verni podanik ruskog cara; u ovim reima ima protivureja ali u stvarnosti ne. " Stvarnost o kojoj govori Karamzin i u kojoj nestaju protivureja ispoljena na razini analize izgleda dublja nego to je miljena. I tu stojimo pred ispoljavanjem znakova izgubljene celovitosti politikog sistema, iji su osamostaljeni elementi naknadno dobili znaenja to ih ine suprotstavljenim umesto sukladnim ili komplementarnim. Ideal integralnog politikog sistema prosijava i kroz Polibijev rani pogled na povest rimske drave, izloen u prvom sloju ispisa Istorije. Uzrok vanredne postojanost rimske drave, koja spremno odoleva svim spoljnim i unutranjim udarcima te dekadenciji to preti iz mira te blagostanja Polibije je video u njenom objedinjavanju naela i ustanova monarhijskog, aristokratskog i demokratskog ureenja. Trojna vlast, odnosno podela vlasti izmedu monarha, patricija i plebsa vrlinom meusobnih ograniavanja onemoguavala je izrodavanje monarhijskog elementa u tiranski, aristokratskog u oligarhijski i demokratskog u oklokratski. Polibijevom modelu vekovi evropske povesti nisu umanjili sjaj te ga je Makijaveli uneo, skoro doslovno prepisan, u prvu knjigu Discorsi. Moda je izlino ovde isticati da se takvo idealno uravnoteeno trovlae nije dugo odralo u Rimu. Po svemu sudei ono je bilo neodrivo u uslovima stalnog vanrednog stanja, odnosno trajnih ratnih napora radi irenja drave koja je potom nazvana imperijom, savreno saobrazno njenoj marcijalnoj sudbini. Titula imperator potie iz vojnikog renika: kliui je vojnici su slavili svoje vrhovne zapovednike nakon znaajnih pobeda. Tako spontano odlikovani vojni zapovednici su uz titulu nosili i broj aklamacija. Ipak, naelno, imperija je potpuno otvorena za uspostavljanje pomenutog trovlaa jer ona kao najvei oblik politikog jedinstva ne prejudicira oblik vladavine celinom, niti njenim delovima. Neophodno je istai da ovde govorimo o idealnom sistemu u veoma ogranienom domenu i smislu. Ako bi usvojili tradicionalnu doktrinu odvijanja istorije kroz etiri regresivna doba i opte uverenje njenih savremenih tumaa da ivimo u poslednjem, najgorem, zvanom kali-yuga ili. "mrano doba" onda je savreno razumljiva nemogunost i puke pojave a kamoli opstanka idealnog sistema pod takvim uslovima. Stoga je rimsko trovlae idealan sistem samo u datim uslovima a ne i u apsolutnom smislu. Nepostojanim, promenljivim pa i haotinim uslovima ivota poslednjeg doba odgovara bezoblian i dinamian politiki sistem, sposoban da se stalno saobraava stanjima i potrebama. Zato obilje protivureja koje istraivai vide u Makijavelijevom delu nije izraz njegove intelektualne zbrke ili nedoslednosti ve je verni odraz stvarnosti sveta koji je prevrtljiv poput globusa. Makijavelijeva "protivureja" su zapravo smotra preporuljivih odgovora na razliite pa i protivurene izazove i uslove, od normalnih, kada politika treba da bude zasnovana na etinosti do vanrednih, koje valja suoavati i s amoralizmom. Prirodu "mranog doba" savreno su pronikli

stari Rimljani te su za potrebe suoavanja drave s vanrednim stanjima i izazovima, koji prete njenom jedinstvu, izumeli i zakonski ustanovili figuru dictatora-a, u posedu imperium maximum, odnosno pune civilne i vojne vlasti, na vremenski ogranien period od najvie est meseci. Spasilac u liku imperatora Fridriha II U uzornoj studiji o imperijalnoj ideji Fridriha II Hohentaufena Antonino di Stefano je dobro uoio jednu kvalitativnu osobenost imperije, koja je ini viom od svih ostalih oblika vladavine jer ih potencijalno sve sadri u sebi bez ikakvog protivureja: "Dok Aristotel shvata poretke vladavina kao iskljuive i apsolutne oblike, dok je klasinoj koncepciji Imperije ostao tud koncept hijerarhije svrha i politikih tela, u Srednjem veku, u kome koncept jedinstva nadvisuje ali ne ponitava onaj mnoine, monarhijsko naelo, olieno Imperatorom, izgleda saobrazno svim moguim oblicima vladavine bili oni demokratski ili aristokratski kao manje savrenim izrazima jedinstva " (De Stefano, 1978). Prema optem i vekovima dugom uverenju, inom krunisanja Karla Velikog od strane pape Leona III, u Rimu, na dan Boia godine osam stote, obnovljen je zapadni deo rimske imperije, koju je Fridrih I, zvani Barbarosa, nekoliko vekova kasnije i zvanino proglasio "svetom ": Sacrum Romanum Imperium. Ve i sama injenica da imperator, naelno, vlada potinjenim monarsima i kneevima a ne odgovarajuom teritorijom ukazuje na nadmaterijalnu, dakle prevashodno duhovnu prirodu njegove vlasti. Neophodno je ukazati da je "svetost" nove, nastajue imperije bila istaknuta ve na koncilu nemakih biskupa u Frankfurtu 794. godine, u njihovom sveanom obraanju Karlu Velikom, tada proglaenom rte samo za kralja ve i svetenika: "Kralj za vladanje i svetenik za magisterijpodiiavanja". Moda je izlino ovde napominjati da je s tim proglasenjem obnovljeno dvojstvo uloge monarha, svojstveno ne samo prvoj funkciji rimske drave ve i evroarijske ideologije te tradicije trodelnosti. Na drugom kraju evroarijskog sveta duhovnosti, jedna od najdrevnijih upaniada, Chandogza upanisad, uva tragove prvobitnog, idealnog stanja, u kome su kraljevi katrijskog roda upuivali svetenike, odnosno brahman-e u najvia znanja svetih spisa (7,1,1). Uostalom, ako je osnovana filoloka pretpostavka da su vojnici titulu imperator preuzeli iz jedne formule moi Jupitera Iuppiter imperator onda je sakralnost prati od prvog trenutka njene milename pustolovine, od asa kada je klicanjem, na panskom ratitu, proslavila starijeg Scipiona Afrikanskog (Livije, XXVII, 19,4). Posedovanje sakralnog naela kristalizacije te okupljanja razliitih nacija i drava je znak raspoznavanja i razlikovanja verodostojne imperije spram pseudoimperija. Nezadrivo irenje hrianstva bilo je pouzdani znak smrti sakralnog srca rimske imperije te i njenog kraja. Oajnika nastojanja Julijana Imperatora da to srce oivi suoavala su se samo s mlitavou vere i bezverjem, otkrivajui da je izumrla i osnova rimske religio: rimska etnika supstanca. Stoga je borba Fridriha II Hohentaufena protiv papskog libido dominandi za odbranu i priznanje

neposredne sprege imperatora te imperije s boanskim izvorom nadahnua i ovlaenja mnogo dublja nego to se obino pretpostavlja. Da je borba Fridriha II bila okonana pobedom onda bi nju izvesno krunisala velika rehabilitacija sakralnosti celog sveta u oima bar podanika imperije. Re je o perspektivi prevladavanja one prepolovljenosti sveta koju je nametnula hrianska prepopruka moralne dvolinosti izmeu Kezara i Boga, profanog i sakralnog. Samo se pod svetlom uverenja u celovitu sakralnost sveta mogu razumeti bitni stavovi Hohentaufena, poevi od uverenja da su oni koji biraju imperatora nadahnuti boanskom Promilju, kako je objavio Fridriha Barbarose na saboru u Besansonu 1157. godine: "Posredstvom izbora koji su izvrili prinevi, mi samo Bogu dugujemo krunu i imperiju; vlast nad svetom je poverena dvema ezlima; ali s obzirom na to da je sveti Petar rekao 'Bojte se Boga i potujte kralja', lae svako ko se usuuje da tvrdi kako je Fridrih primio carsku krunu iz ruku Pape na ime dobroinstva ". Izbor imperatora bio je vren pod svetlom vieg opunomoja, "constat nos divina dispensante gratia ceteris mortalibus supereminere", razvijenog iz formule "Dei gratia", skovane za potrebe hrianske konsakracije rimskih imperatora a koriene i u vremenima poduhvata Karla Velikog. U svetonazoru Fridriha II i drava stoji pouzdano u sreditu sakralnog sveta, kao delo boanskog Provienja. Tako je drava bila uzdignuta ne samo iz Aristotelovog sveta pukih nunosti ve i Augustinovog limba srama, u kome je bila vekovima drana kao zli plod i potvrivanje prvobitnog greha. Za Fridriha II imperija je bila nadprirodno, Providenjem dato sredstvo borbe protiv posledica reenog greha, dakle u pravcu velikog ispravljanja oveka. Kao i u svim velikim dravotvomim poduhvatima evroarijskog i evropskog oveka i u preduzeu Fridriha II vidimo ideju da drava treba da poiva na deontolokom Pravu. Imperija je upravo najznaajniji oblik postvarenja tog Prava te stoga tek "posredstvom Imperije Ijudsko drutvo dosee svoje scrvrenstvo i ostvaruje sebe". (De Stefano, 1978) U svetonazoru Fridriha II Crkva i Imperija su dva razliita ali komplementarna te jednako sakralna puta uspravljanja, poboljanja i metafizikog preobraaja oveka i zajednice. Prema iskazu Juliusa Evole, "poslednjeg gibelina", pokret pristalica imperijalne ideje Fridriha II je "smatrao da kroz koncept zemaljskog ivota kao discipline, milicije i sluzbe, jedinka moe prevazii sebe i slediti nadprirodni cilj Ijudske linosti putevima akcije i u znaku imperije. " (Evola, 1972). Po pravilu velikih pokreta evropskog oveka, i gibelinski stvara novine nastojei da obnovi uzome starine. Bezbrojni znaci i iskazi velikih protagonista burnog i tegobnog ali esto i slavnog te velianstvenog ivota Svete rimske imperije osvedoavaju tu svest i volju renovatio rimske imperije, od ideje da je inom postavljanja imperijalmne krune na glavu Karla Velikog izvrena translatio imperi, do sveano proklamovanog uverenja Fridriha Barbarose da je "naslednik Augustusa i Antonina". Ipak, kad se bolje osmotri taj milenarni poduhvat mora se uoiti da obnovilaka volja sutinski nije ciljala toliko politike sadraje rimske imperije ve

ivotnost same ideje koja idealno prethodi i nadvisuje svako postvarenje. Ako izuzmemo usvajanje tradicije rimskog prava osobito Justinijanovog zakonika koji je posluio kao uzor pravnicima Fridrihu II imperatori Svete rimske imperije preuzimali su od pretpostavljenog uzora samo elemente s povrine. Primerice, zvanine liste oslovljavanja Fridriha II sadrale su niz rimskih titula, od Augustus i Caesar do Magnifieus, ali su one bile odvezane od formalnih, politikih znaenja izvomika, sluei evokaciji pathos-a nadljudskih dimenzija uloge imperatora. Izvesno je da Fridrih II Hohentaufen najueniji meu germanskim imperatorima i najupueniji u povest prethodnice nijednom odlukom nije pokazao namere da obnavlja naela i obiaje, ustanove i strukture rimske imperije. U istom dobu, na drugom kraju evropskog kontinenta, iz nesagledivih izvora keltskog dela trezora evroarijskog pamenja izbijale su legende o vitezovima Okmglog stola i njihovom traganju za Graalom, trofejom herojske inicijacije ali i sredstvom obnove kraljevstva, jalovog i onemoalog poput njegovog kralja, Artura. Dakle, ni u tom ciklusu legendi, to upuuju na najdrevnija, evroarijska ishodita, nema nikakvog pomena rimske imperije, premda su njeni spomenici bili veoma uoljivi, izazivajui divljenje u mislima i srcima mladih varvara, kako dirljivo svedoi pevanje anonimnog enleskog barda pred ruevinama grada Bata: "Divan je zid od kamena. Dogadaji su ga slomili,/ zgrade su sruene, delo divova se osipa." Po svemu sudei, i poduhvat Fridriha II, kao i tkanje legendi o traganju za Graalom i obnovom kraljevstva ciljali su s one strane i daleko iznad rimske imperije, voeni najdubljim pamenjem ka nekoj idealnoj dravi, to prethodi i nadvisuje sve potonje, vrlinom svog metafizikog poloaja. Imajui u vidu ne samo vanredne vrline Fridriha II ve i iskupljujuu funkciju imperije, Dante ga je nazvao "drugim Mesijom ". Ipak, pogreio je upuujui na starozavetni uzor, koji je, kako smo ve predoili, samo daleko i izoblieno, da ne kaemo bedno oponaanje evroarijskog uzora, poput prostomo najblieg, iranskog Spasioca, odnosno Saoajanta. U tom domenu prost narod pokazao se mnogo pametnijim, prepoznajui u Fridrihu II upravo otelotvorenje verodostojnog, evroarijskog Spasioca: "Imperator nije mrtav peva saga ve spava okruen svojim vitezovima u nedostupnoj peini Kifhauzera, oekujui as kad e gavrani prestati da lete oko vrha planine a patuljasta kruka procvetati u dolini, da bi se probudio kad nemaka otadbina bude u opasnosti. Ponovo e se pojaviti na elu svojih krstaa i podarie svojoj mladoj i vernoj Germaniji plave kose mir, snagu ijedinstvo. " (Momigliano, 1960) Sline legende istkane su i u italijanskom prostoru, oko vulkana Etna, u ijem sreditu Fridrih II sa svojim vitezovima oekuje kraj vremena da se vrati i povede konani, pobedonosni boj protiv sila zla. Upravo koloplet narodenih legendi koje u Fridrihu II vide budueg avatara Spasioca osvedoava njegovu moralnu pobedu, u nadistorijskoj perspektivi. U povesti pak borba Fridriha II i pape icrpla je snage i moi Imperije i Crkve. Nakon odlaska Fridriha II iz ove arene

svemira Sveta rimska imperija bila je osuena da se svede na razmere jedne, nemake nacije. Crkva pak je postala lak plen mnogo slabijih suverena, poput Filipa Lepog, taoca lihvara i zatomitelja velikog evropskog reda hramovnika. Filip Lepi i njegovi pravnici otvaraju proces ustanovljenja apsolutne monarhije, nakaznog surogata imperijalne celovitosti. Na ovom mestu naeg izlaganja uputno je vratiti pogled toj pojavi i osvetliti njenu tuost u evropskom krugu te pogubne politike posledice. Apsolutizam protiv zajednice Izroavanje monarhijskog elementa u tiranski kroz uspostavljanje apsolutistike i centralistike vlasti otvorilo je proces zatomljavanja i nitenja mnogih ivototvornih i plodonosnih sadraja zajednice i drave, svodei njihova bogatstva sloenosti i razliitosti na prosti dualizam suverena (te odgovarajue birokratije) i puka. U procesima otudenja monarhije od evropske biti i saobraavanja levantijskom apsolutizmu, narodno oseanje okrenulo se od takve drave, u kojoj nije moglo prepoznati svoj dom. Ako izuzmemo apsolutistika iskuenja nekih rimskih imperatora, poevi od Dioklecijana i Konstantina, dakle u poznom, senilnom periodu ve posvudanje levantizovane imperije, takav oblik vladavine bio je posve nepoznat u Evropi. ak je i vlast izbomih ili naslednih germanskih kraljeva koji su u oima svojih naroda imali boansko poreklo bila ograniena odlukama narodnog sabora, glavnog organa drave i uvara suvereniteta. Po hijerarhijskom redosledu prvo na udaru apsolutizma francuske monarhije bilo je "staro" plemstvo, koje je titule i posede steklo na bojnim poljima, dakle na najteim ispitima moi upravljanja ljudima i gospodaranja strahom spram smrtnih pretnji. "Staro" plemstvo moralo je da svoje mesto na hijerarhiji ustupi "novom", koje je titule sticalo ili kupovalo po kancelarijama, salonima, kuloarima pa i pijacama kraljevstva. Bio je to ne samo veliki etiki ve i drutveni preokret, u znaku procesa izumiranja feuda, odnosno povlaenja "starog" plemstva s isturenih poloaja mirnodopskih uloga, uz kidanje organskih sprega aristokratije i ratarskog naroda, lienog pomoi i zatita elite te preputenog na milost i nemilost nezajaljivosti novih, buroaskih gospodara. Neminovna posledica tog preokreta bilo je ruenje mnogih pouzdanih brana spram demonije ekonomije ije se oslobaanje manifestovalo nizom patolokih pojava, od procesa obezvreivanja nepokretne imovine i proizvodnje konkretnih dobara te precenjivanja pokretne imovine i jaanja uticaja spekulantskog kapitala do velikog razmaha metastaza lihvarskog parazitizma. Zahvaljujui apsolutizmu i ogromnim trokovima za odravanja centralizovane dravne uprave lihvari su uli u najui krug savetnika suverena i posledino rastui javni dug je postao stalni jaram na grbai naroda. Ratovi pokretani radi namirenja dugova iziskivali su nova i vea zaduenja pretvarajui suverena u taoca lihvara.

Apsolutizam Luja XIV razgradio je mnoge tradicionalne oblike provincijskih, ragionalnih i komunalnih samouprava. Nasilni karakter preobraaja struktura drave, razaranje vekovima razvijanih organa sloene celovitosti zajednice te sutinski neprijateljski odnos monarha spram podanika simptomatino su i saeto izraeni u figuri vojnog upravitelja nad preivelim provincijama. Osim represije otpora, ti upravitelji nisu imali druge, iole znaajnije dunosti te su najradije iveli daleko od svojih zona odgovornosti, u Versaju, odati dvorskom slatkom ivotu. Apsolutistika razaranja pretrpeli su i ostali sistemi simbiotikog zajednitva, od strukovnih udruenja do opte, staleke skuptine, koju su monarsi prestali da sazivaju, saobrazno svom svevlau. Takva razaranja, liivi dravu svih oblika simbiotikog zajednita, stvorila su prauzor modernog drutva, mehanikog skupa osamljenih i nemonih jedinki. Kao to smo ve istakli, takav oblik viadavine je krajnje tu evropskim politikom biu te svojstven bliskoistonim tradicijama, odnosno merkantilnim, materijalistikim i robovlasnikim dravama i civilizacijama. Na evropskim tlu, uspostavljanje i obrazlaganje opravdanosti apsolutistikog sistema monarhijske vladavine lienog istorijske ili obiajnopravne osnove iziskivalo je velike trudove pravnike retorike. I kao to je najvei razmah papskog apsolutizma bio podravan vanrednim razvojem kanonskog prava, u cilju legitimisanja svih prohteva pa i po cenu krivotvorenja te nadasve rtvovanja i zanemarivanja teolokih studija tako je i "Iegitimisanje" apsolutistikog monarhizma bilo plod trudova niza pokolenja dvorskih pravnika, jo od vremena Filipa Lepog, obino bez kime spram elja suverena. Dobar primer moralnog izuzea prua an Boden s teorijom suvereniteta, odnosno projektom apsolutistike vladavine, liene bilo kakvog posredovanja izmeu podanika i monarha-zakonodavca. Re je o delu stvorenom onim pobudama i oajanjima koji ine temelje jus pubblicum Europaeum. Samo u takvoj dravi, iznad svih deoba i raskolnikih strasti, Boden je video spas od bratoubilakih, verskih ratova koji su razdirali Evropu. Ipak, ni njegova drava nije se sutinski udaljila od poprita. Odbacujui rimsko i obiajno pravo evropskih naroda, lomei tradicije politikog te pripisujui kralju pravo na samodravlje, svi ti pravnici su uzor videli u starozavetnoj tradiciji, odnosno u judejskoj dravi. Neki cinik bi mogao zakljuiti kako je jedan obiaj likovnog ukraavanja ili retorikog preterivanja za potrebe velianja dinastija poistoveivanje srednjovekovnih dinastija sa starozavetnim uzorima poprimio, na krajnjem zapadu Evrope, u dravnopravnom domenu, prevratniku prirodu, pripremajui sve neophodne uslove za revoluciju treeg stalea. Francuski revolucionari nisu se odrekli centralistikog sistema ve su ga potpuno usvojili, produbili i iskoristili do krajnjih mogunosti. Valja istai da je ista, starozavetna tradicija bila uzor i Hobsovoj viziji Leviathan-a, jednako apsolutistike i centralistike ali i materijalistike drave, koja nije zasnovana na pretpostavljenoj "Boijoj voljf ve na ratio naturalis masa samoivih jedinki, uasnutih perspektivama razmaha sopstvenih, najniih poriva. Hobsova drava je stvorena dobrovoljnim

podavanjem masa to su pokretane jedino "prirodnom pohlepom" ("cupiditas naturalis ") radi spasa bednih ivota od sopstvenog "rata svih protivsvakog" ("bellum omnium contra omnes"). Stanje u kome se nalazila Engleska bilo je prirodna potka Hobsovog beznadenog nepoverenja u ljudski rod: u vekovnom ratovanju protiv Francuske rtvovana su ogromna materijalna bogatstva i skoro celokupno verodostojno plemstvo, uz posledino uruavanje moralnih te ekonomskih obiaja, ustanova i organa zajednitva. Ta praznina otvorila je put ka vlasti i moi najbeskrupuloznijim elementima treeg stalea, prvacima trgovakog i finansijskog kapitala, lihvarima te kupcima plemikih titula i drutvenih poloaja.. Hobs je otvoreno isticao svoje odstupanje od evropske tradicije: " Moja doktrina se razlikuje od prakse onih zemalja koje su primile njihovo moralno vaspitanje od Atine i Rima." U tom odstupanju Hobs izvesno nije ostao usamljen: anglosaksonski pravni sistem s obe strane Atlantika zasnovan je na starozavetnoj tradiciji. (Konvitz, 1978) U Francuskoj je pak monarhijski apsolutizam uspeo zatomiti plodove moralnog vaspitanja rimske i helenske kulture te civilizacije. Zato nema sutinske razlike izmeu statusa subjekata "drutvenog ugovora" u Hobsovom i Rusoovom sistemu. Na obe strane vidimo apstraktne jedinke, bez ikakvog vieg svojstva osim sopstvene, gole individualnosti, odnosno krajnjeg stupnja socioloke redukcije. Neophodno je dodati da je Rusoov izvor nadahnua po svemu sudei delo Johanesa Altuziusa, uzornog tumaa evropske dravotvome tradicije i ideje neotudivog prava naroda na suverenitet. Ipak, Ruso je potpuno prevideo ili izdao sutinu Altuziusove predaje, priklanjajui se stanju opustoenosti u sistemu apsolutistike monarhije, umesto evropskoj tradiciji. Za razliku od Rusoovog, Alteziusov "ugovor je pre svega izvor obrazovanja najuih zajednica: klana, plemena, sela ili grada. I posredstvom daljih primena istog naela mnoge od tih najuih zajednica se ujedinjuju da bi stvorile suverenu zajednicu, jedinu koja se moe s pravom nazvati dravom. U obrazovanju suverene zajednice individue kao takve nemaju nikakvu ulogu. To nije ugovor izmedu individua veje to ugovor izmedu korporacija." (Derathe, 1993). Klasa protiv stalea Nije bilo teko Altuziusu ostati veran evropskoj tradiciji jer je ona u njegovom vremenu i nemakom prostoru bila veoma iva. Otuda je i Hegelovo shvatanje "civilnog dmtva,'> izloeno u Nacrtu filosofije prava, skoro dvesta trideset godina kasnije sutinski poivalo na istoj stvarnosti nemake zajednice. Za razliku od anglosaksonskih branilaca individualnih sloboda, Hegel prvu manifestaciju slobode vidi upravo u inu prevladavanja uslovljavajuih ogranienja individue radi stvaranja zajednitva. Re je o neposrednoj perspektivi postvarenja ljudske slobode, zapoetoj prevladavanjem ogranienja svojstvenih individui posredstvom ustanovljenja vlasnitva i ugovornih odnosa, dakle pod okriljem prava. Iz te volje za pravom razvija se moralnost te etinost, sutina nacije, odnosno iva tradicija njenih obiaja i normi u kojoj pripadnik

odgovarajue zajednice prepoznaje sopstvo i dunosti. U Hegelovom vienju slika ljudske zajednice je srodna onoj koju je osvetlila katedra Altuziusa: simbiotika, hijerarhijska i organskidinamina. Ta zajednica razvija se od najprostijeg, "nutamjeg" nosioca etosa nacije, dakle porodice, preko "civilnog drutvcT sainjenog od stalekih i strukovnih udruenja, koje tu "ispoljena" etika takoe osmiljava do najoptijeg sadratelja, etiki zasnovane drave. Vertikalu tog poretka ini organski razvoj i samoosveenje etike, vrhovnog cilja te i smisla svake verodostojne slobode. Sama takva struktura ukazuje da je tu protivoprirodna ili neautentina svaka sloboda koja se odmee od naela zajednitva te je stoga dunost drave da uva i brani celovitost od razdora. U XX stoleu tu nemaku tradiciju ideja i ideala zajednitva preuzimaju i razvijaju mislioci Deutsche Bewegung, poput Osvalda penglera koji svojstva "pruskog socijalizma" didaktiki predoava nizom poredbi sa svojstvima anglosaksonskog, liberalkapitalistikog drutva. pengler uoava mnoge srodnosti liberalnog kapitalizma i marksistikog komunizma, od jedinstvene matrice do zajednike netrpeljivosti prema dravi: "Istinski marksista je protivnik drave zbog istih razloga kao i vigovac: drava spreava beskrupuloznu odbranu privatnih komercijalnih interesa. Model koji inspirie njegova (Marksova) razmiljanja je society bez drave. Kao i u politiko-parlamentarnoj stvarnosti Engleske, i u marksistikom ekonomskom univerzumu deluje samo sistem dve suverene partije i nita od onog to stoji iznad obe... Ali pruska drava stoji iznad tog Dobra i tog Zla. Ona je narod u njegovoj celovitosti i pred njegovom neuslovljivom suverenou obe patije su upravo samo i jedino stranke, manjine, obe u slubi celovitosti." (Spengler, 1933) Poput slavnih prethodnika, i pengler vrednosno istie pojam stalea te ga suprotstavlja liberalnom i marksistikom pojmu klase: "Sa svom psiholokom nesposobnou jednog uma sa polovine XIX veka, obrazovanog studijama prirodnih nauka, Marks nije bio u stanju da spozna razlike izmedu stalea i klase. Stale je etiki koncept, izraz jedne ideje. Stale privilegovanih koji se 1789. godine suprotstavljao buroaziji otelotvoravau je stale kao ideal oblika, kao grandeur, courtoisie, unutranje i spoljanje odlikovanje... Klasa je pak jedan isto ekonomski koncept: poevi od njega etikopolitiki koncept buroazije iz 1789. godine se konvertovao u onaj ekonomski iz 1850. godine. Ideal stalea preobrazio se u klasni interes. Samo su se u Engleskoj klase ve odavno razlikovale po bogatstvu. Srednja klasa sadrala je one koji su iveli od svog rada a da nisu bili siromani. Via klasa bila je bogata bez rada. Nia klasa radila je i bila siromana. U Prusiji pak, poloaj, odnosno vei ili manji stupanj autoriteta i poslunosti je razlikovao klase. Ovde, kraj klase ratara bila je klasa (dravnih) slubenika, dakle ne neka ekonomska klasa ve jedinstvo po funkciji. Dakle, Marks je razmiljao iskljuivo u engleskim terminima. Njegov klasni sistem je otisak situacije naroda trgovaca koji je trgovini rtvovao i svoju poljoprivredu i koji nikada nije imao dravnu birokratiju s dobro ukorenjenom pruskom sveu o pripadnosti staleu."

Ideal celovitosti i odgovarajueg sklada konstitutivnih delova zajednice i njene drave iskljuuje kao sutu suprotnost pojavu politikih stranaka kakve su iznedrile buroaske revolucije. U pitanju su politike organizacije koje se u sistemu takozvane "posrednike i parlamentarne demokratije" nude da zastupaju interese uglavnom ekonomskom merom odreenih slojeva. Zasnovanost tih stranaka u ekonomskoj sferi saobrazno dobu vladavine izmetnutih ili otuenih delova treeg stalea svodi i politiku polemiku u okvire pukog ekonomizma, uz posledino, patoloko produbljavanje jazova klasne netrpeljivosti. Ne samo da se simbiotike zajednice tako izmeu u mehanika drutva ve se i ovo potonje, degenerativno stanje pogorava podsticanjem i ak institucionalizovanjem stalnih a sasvim sterilnih unutranjih deoba, sukoba i neprijateljstava to prema svedoenju istorije mogu poprimiti i razmere graanskih ratova. Izvesno je da povest oveanstva obiluje tragovima dualizma bogatih i siromanih slojeva, ekonomski viih i niih klasa ali je tek u Evropi, silom razomih posledica apsolutistikog monarhizma i buroaskih revolucija takva antiteza uspostavljena kao glavna okosnica i okvir politikog ivota, duboko potresajui, razdirui te razarajui zajednice i nacije, drutva i drave. Ve i samo svoenje politike zajednice ili nacije i njene drave u kostreti puke ekonomije obesmiljava njihovo postojanje. Unutranji sukobi pa i graanski ratovi stranaka oko ekonomskih sredstava postojanja, uz potpuno prenebregavanje viih ciljeva zajednice i njene drave, samo produbljuju pitanje svrhovitosti njihovog opstajanja. Ve je Platon jednim retorikim pitanjem ukazao na alternativu i odgovarajuu dunost zakonodavca: "ta bi neko vie voleo da prihvati: da li da se potpuno uniti jedna stranka i da se posle potpune pobede druge stranke ugui pobuna i doe do mira, ili da se na osnovu pomirenja izmedu stranaka stvori prijateljstvo i mir, i da se tek posle ovoga obratipanja na spoljne neprijatelje? " (Zakoni, I, 628bc) Koliko Platonov alter ego, Atinjanin na sceni zakonotvornih dijaloga, smatra znaajnim izloeno naelo jedinstva zajednice svedoi injenica da mu se esto vraa te u drugoj prilici osuuje obiaj pobednika u meustranakim raspravama da sebi prisvajaju svu vlast, odriui je i potomcima pobeenih: " Mi takve drave ne smatramo pravim dravama, a one zakone koji nisu bili stvoreni radi zajednike koristi drave kao celine takoe smatramo da ne vrede. Naprotiv, mi za one zakone koji su stvoreni samo radi jednog dela drave kaemo da su stvar jedne stranke, a ne cele drave." (Zakoni, IV,715ab) Danteov san Trajni evroarijski ideal jedinstva zajednice gde sukobi ne prevazilaze okvire komplementarnosti ili mee sklada razliitosti poprima vrhunski izraz u Danteovom razmatranju idealne, etike imperije. Osnovni pokreta vizije i konana svrha imperijalnog poretka je " sveopti mir... najbolje od svega to je dano za nae blaenstvo'''' (Monarhija, 1,4) Premda se

Dante poziva na jevaneljsku tradiciju Hristosovog mira dakle onog izmeu ljudskog i boanskog, koji ukida starozavetni dualizam nije teko zakljuiti da je tu prevashodno prizivan onaj zemaljski mir, svom silinom patnji i stranih iskustava steenih kroz bratoubilake sukobe i ratove gvelfa i gibelina. Uostalom, mir kao osnova naela vlasti Danteovog Monarha, odnosno primata jednog umesto vie, nije toliko hrianske ve evroarijske prirode. Re je o miru kakav nalae hijerarhijski sklad inbenika svemirskog Reda: "/ kao to dio stoji prema cjelini, tako djelomini red stoji prema sveukupnosti. Dio prema cjelini stoji kao prema svrsi i savrenosti: dakle, i djelomini red prema sveukupnom redu takode stoji kao prema svrsi i savrenosti" (1,6 ) Slobodni smo pretpostaviti da je Danteovo pozivanje na jevaneljski mir neka vrsta unapred pripremljenog tita od moguih napada klerikalnih neprijatelja gibelinske ideje, koju otvoreno osvedoava nekoliko poglavlja tree knjige, posveenih "bitkiza spas" (111,3), odnosno pobijanju teolokih mnjenja o vrednosnom prvenstvu te nadreenosti Crkve spram imperije. U povesti politike misli Evropljana, s Danteovim spisom Monarhija poinje "linija proizvodnje" vizija i projekata ujedinjenja Evrope u funkciji ostvarenja i odranja trajnog mira meu njenim narodima i dravama. Ta tradicija pacifistikog ishodita i fiinkcije idealnih ili stvamih tenji ka ujedinjenju Evrope traje do naih dana te su i prve rtve suvereniteta evropskih drava, prinete gradilitu Evropske zajednice, bile zvanino pravdane potrebom da se obezbedi trajni mir. Ipak, u projektima o kojima je re saobrazno silama sekularizacije potpuno je izostalo ono vrhunsko, sakralno naelo kristalizacije ujediniteljskog poretka, imanentno ne samo Danteovoj Monarhiji ve i svakoj verodostojnoj evropskoj imperiji, od rimske i vizantijske do austrougarske i ruske. Dante uoava da se s pojavom Monarha i sveobuvatne imperije rastvara i nestaje sutina politikog: "... ako je doista Monarh, ne moe imati neprijatelja " (1,11). Dante gradi viziju svetske imperije na razboju iju horizontalu ini zapovest evroarijske etike o suverenom gospodarenju nad svim eljama i poudama ivotinjskog elementa u oveku a vertikalu takode opta, evroarijska ideja metafiziki ukorenjene pravde, osnove mira. Svetske razmere imperije ine besmislenim te stoga nemoguim pojave elja za osvajanjem novih poseda, to stvara uslov za neometani i konani trijumf pravde: "Monarh nema to eljeti, jer se njegov pravorijek jedino oceanom okonaje: a to ne biva s drugim vladarima, vladarstvo kojih granii s drugim, kao primjerice, kralja Kastilje i kralja Aragona. Iz ega slijedi da Monarh moe biti najistiji nositelj pravde meu smrtnicima" 0,11) Iz zapovesti vladavine nad pokretima inferiomog dela ljudske "meavine", iz naloga neuslovljivosti te slobode ljudskog uma i suda spram elja i udnji kojima mora suvereno upravljati, Dante izvodi dokaz primata imperije nad svim oblicima, odnosno sistemima politikog "zastranjivanja", gde se obre prirodni raspored svrha i sredstava te gde ovek gubi slobodu: " Jedino kad vlada Monarh, Ijudski rodje sebi a ne drugome svrha: samo tad se, naime, ispravljaju

politika zastranjivanja to jest demokracija, oligarhija i tiranija to Ijudski rod vode u ropstvo, kako je vidljivo onomu koji ih razmotri, a vladaju kraljevi, plemii koje zovu optimatima i pobornici slobode puka; a budui da Monarh najvema voli Ijude, kako je ve dodirnuto, eli ih sve dobrima uiniti: a to ne moe gdje se politiki zastranjuje. Nije, naime gradanin zbog konzula, nitije narod zbog kralja, nego su naprotiv konzuli zbog graana, a kralj zbog naroda... " (I, 12) Pod svetlom istorijskih okolnosti i silnica Danteovog vremena, njegov spis moemo itati kao odbranu nedovrenog dravotvomog poduhvata Fridriha II Hohentaufena te njegovog stava da i dostojanstvo imperatora a ne samo prvosvetenika neposredno potie iz boanskog izvora. Dok prvosvetenik ima zadatak da "prema onom to je objavljeno" vodi ljudski rod ka "vjenom ivotu " imperator pak, " prema Jilosofskom nauku ", upravlja ljudski rod "svjetovnoj srei ". (111,15) Videi u svakoj podeli imperije njeno unitenje te udar na ljudsko pravo, Dante je za slom velianstvenog poduhvata Fridriha II optuio pobomike papske prevlasti, istiui jednako sakralno dostojanstvo Monarha " Monarh svijeta izravno proishodi od vladara svemira, kojije Bog" (111,15) te ukazujui jednim istorijskim primerom na potpunu samoniklost slave imperije: "Da pak ugled crkve nije uzrok carskog ugleda ovako se dokazuje: ono, to ne postojei ili ne djelujui drugdje imade svoju mo, nije uzrok te snage; a kada Crkva nije postojala ili djelovala, Carstvo je imalo svoju mo: dakle, Crkva nije uzrok moi Carstva, a prema tome ni ugleda, jer su njegova mo i ugled isto. " (III, 12) Dantovo delo je ne samo apologija i nadgradnja dravotvornog poduhvata Fridriha II ve i vizija budunosti, zasnovana na primordijalnoj tradiciji. Saobrazno evroarijskom pogledu na istoriju koji je poima i doivljava u obliku ciklusa ili sfere a ne pravolinijskog napredovanja ka krajnjem horizontu, Sudnjem danu, "taki Omega" (Tejar de ardena) ili "Jednom svetu" prauzor idealne imperije, odnosno savreno ureenog sveta, kada je pravda najmonija, poiva u "zlatnom dobu", iju obnovu nagovetava Vergilije: " Djevica ponovo stie i vlast se Saturna vraa" (Bukolika, IV,6). Sledi Danteova eksegeza: "'Djevicom' se, naime, nazivaepravda koju takoer i 'Astreom'zvahu; 'vlast Saturna' odnosi se na dobra vremena, to se i 'zlatnim' imenovahu." 0,11) U Danteovoj viziji rimska imperija je ne samo prvi i opti istorijski uzor ve i dokaz postvarivosti idealne pravde i odgovarajueg mira, odnosno osnovanosti nada u njihovu obnovu: "samo je pod boanskim Augustom, za postojanje savrene Monarhije, cio svijet ivio u miru." (I, 16). U uzornosti i prvenstvu rimske imperije, njenih svojstava i ustanova, Dante vidi osvedoenja boanske volje, odnosno Provienja. Izlino je isticati da takvog dara ne bi bilo bez vrlosti rimskog oveka, delotvomo odanog idealu pravde: "Ako, dakle, Rimljani smjerahu dobru drave, bit e istinito rei da smjerahu i svrsi prava. A da je pak rimski narod smjerao gore reenoj dobrobiti podvrgavajui sebi ceo svijet, to njegova djela pokazuju, u kojima, odbacivi pohlepu, to je vazda suprotna dravi, i njegujui sveopti mir sa slobodom, taj svet, poboan i slavan narod kao da je zanemarivao vlastitu ugodu, da bi priskribio javnu, za spas Ijudskog roda... Velim stoga, glede pitanja, da je rimski narod s pravom a ne prisvajajui zadau Monarhije, to se

'Carstvom' zove, vrhu svih smrtnika svjesno stekao. A to se ponajpre ovako dokazuje: preplemenitom se narodu pristoji da prednjai svima; rimski narod bijee preplemenit; dakle pristajae mu da svima prednjai. " (11,5-13) Najblii Hiperborejciraa Ako u trezorima najdubljih pamenja Evropljana poiva idealna imperija, koja ih povremeno pokree u velike poduhvate obnove i postvarenja tog sna onda mora postojati i njen idealni narod, dakle ljudski korelat tog oblika politikog jedinstva, odnosno celovitosti. Sam preistorijski ili nadistorijski poloaj te nevidljive imperije upuuje nau zapitanost ka primordijalnom zaviaju te narodu koji je zapoeo milenamu pustolovinu rasejanja du puteva evroazijskog kontinenta i konano sveta. Na tim putevima mnogi narodi su nestali ili su se pretopili u druge, kao poraeni i pokoreni ali esto i kao pobednici te osvajai. Danas, na nekoj zamiljenoj prozivci, na stotine evroarijskih naroda ne bi imali nijednog oveka, potomka i zastupnika da samosveu i glasom potvrdi njihovu prisutnost. Medu preostalim nacijama nema nijedne koja izravno i potpuno sauvana potie iz prvog ciklusa rasejanja. Preostale nacije meusobnim razlikama osvedoavaju razliite istorijske i prostome puteve iskustava, to su ih samo udaljavali od prvobitne celovitosti. Svako ko je ikada pokuao da osnovne razliitosti evropskih nacija stavi u jedan okvir morao je opaziti kako se one meusobno dopunjuju, kao delovi neke idealne celine. Kao da je milenama pustolovina evroarijskih naroda sluila da postvari bogatstvo razliitih mogunosti sadranih u primordijalnom narodu i njegovoj celovitosti. Sudei po uvenoj zapovesti Fridriha Niea koja ima mo da prosvetljava, poput formule arijske incijacije: tat vam asi! ( to tijesi!) taj primordijalni narod jo uvek ivi, kroz istinske Evropljane: "Pogledajmo se u lice: mi smo Hiperborejci! Dosta dobro znamo koliko po strani ivimo. Ni po zemlji, ni po moru nee nai put koji vodi Hiperborejcima; ve je Pindar to znao o nama. S one strane severa, leda, smrti tamo je na ivot, tamo je naa radost." Po svemu sudei, meu savremenim evropskim nacijama najblia Hiperborejcima je ruska. Nije u pitanju samo injenica da Rusi preteno nastanjuje upravo one oblasti za koje se pretpostavlja da su pradomovina evroarijskih naroda. Ako su ti prostori prvi zaviaj naroda koji su se oko hiljadite godine nove ere stopili u rusku naciju onda tu stojimo pred jedinstvenom snagom starosedelatva, koje ni najvei vetrovi istorije nisu uspeli iskoreniti i slomiti. Ako je pak osnovana tvrdnja iz Nestorove Povesti minulih leta da su podunavski prostori prazaviaj slovenskih naroda onda moramo zakljuiti da su pretci Rusa preduzeli jedinstveni pokret povratka ka hiperborejskoj pradomovini. Moda je nostalgija srpskih Krajinika za Rusijom to ih je vodila od limes-a austrougarske imperije na prve odbrane Rusije od turanskih zavojevaa mnogo dublja

nego to ispoveda Pievi u svojim uspomenama i to pretpostavlja srpski pisac Milo Crnjanski, u romanu Seobe. Od vremena ujedinjenja niza slovenskih naroda i odgovarajuih dravica u rusku naciju i dravu imperijalnih perspektiva, okosnicu njene povesti ini sasvim jedinstvena suzdranost, duevna povuenost i duhovna udaljenost ili uzvienost spram svih poziva iz evropske arene na uea u velikim kultumim i civilizacijskim pokretima. Ta pojava ne moe se objasniti nekakvom duevnom tromou a jo manje "zaostalou" jer povest ruskog naroda iroko dokazuje posedovanje vanredno budnog i istrajno radoznalog te dalekovidog pogleda na svet. U pitanju je karakteroloko svojstvo bez premca meu evropskim nacijama, koje osvedoava upravo Nestorov letopis, pruajui velianstvenu mapu bogatstva rasnih i etnikih, kultumih i religijskih razliitosti sveta. Imajui u vidu upravo dirljivu neukost Nestora zadivljuju razmere njegovog pogleda po horizontima sveta, koje se mogu meriti samo sa obuhvatima velikih helenskih istoriara i geografa. Ve i samo predanje o uspostavljanju ruske drave pod vostvom Rjurika po kome su Rusi pozvali normanske plemie da im vladaju, kao da nisu imali velika dravotorna iskustva, o kojima svedoi Velesova knjiga ukazuje na povuenost o kojoj govorimo. Ivan Kirjejevski, prvi filosof slavenofilskog pokreta, smatra pak da je ruska kruna ustupljena strancima kako bi se izbegli sukobi izmeu domaih pretendenata. Sumnju u povesnu osnovanost tog predanja izaziva injenica da se ono pojavilo kasnije od Ilarionovog Slova o zakonu i blagodeti te Seanja i pohvala knezu ruskom Vladimiru, koji rodoslov mske dinastije izvode od kneza Igora. Ipak, sama voljnost mskog naroda pa i veine slavenofila da to predanje usvoje odaje forme mentis koja je jedinstveno iznad svake tatine. Prema uenju slavenofila Konstantina Aksakova, Sloveni su ustupili Normanima posao stvaranja i upravljanja dravom jer su spoznali da je ona nunost ali su istovremeno hteli da sauvaju svoju zajednicu te svoje etiko i ivotno naelo od svakog meanja i poistoveivanja s politikim i dravnim. Najdublje, posredno osvetljenje metafizikih korena te mske suzdranosti pma nam Lav Tolstoj u romanu Rat i mir. Tok pripovedanja tu biva esto prekidan da bi pisac izloio, u obliku filosofskog ogleda, svoje uenje o kosmikim razmerama uzronosti svakog dogaaja i svake pojave. Stoga i tokovi, oblici i ishodi sukoba na bojnom polju odstupaju od ratnih planova i strategija. Umesto da deluje u svetu imajui u vidu samo sopstvenu volju i neposrednu okolinu njenog predmeta, ovek treba da sagleda upravo celinu sveta i svetskih pokrete te da im prilagodi svoje uee. Tolstoj tu stoji na pragu arijske doktrine o "delovanju nedelovanjem" Cakravarti-a, "gospodara sveta", olienom nepominim sreditem u toku svetskih promena . Po Tolstoju, general Kutuzov je izvojevao pobedu nad Napoleonom upravo zato to se suzdravao od zaludnih stratekih planiranja i odluivanja. To olienje sutinske prirode ruskog oveka Tolstoj nam najsaetije otkriva posredstvom opaanja princa Andreja Bolkonskog, koji se nakon susreta s generalom Kutuzovom i povratka u svoju regimentu osetio mnogo spokojnijim spram ishoda rata:

"to je vie video u tom starcu nedostatak bilo kakve crte osobenostii... a umesto inteligencije ( koja okuplja dogaaje i izvlai zakljuke) sposobnost za spokojnu kontemplaciju toka dogaanja utoliko vie se oseao uverenim da e sve ii kako treba da ide. 'On nee uiniti nita na sopstvenu inicijativu. Nee intervenisati, nita nee preduzeti' mislio je princ Andrej 'ali e oslukivati sve, pamtie sve, stavie sve na svoje mesto, nee onemoguiti ita korisno i nee dopustiti nita tetno. On shvata da postoji neto jae i znaajnije od njegove volje: neizbezni tok dogadaja; i on zna da ih vidi, da razume njihovo znaenje, i, imajui u vidu to znaenje, zna da se odrekne uzimanja uea u tim dogaajima, zna da odustaje od svoje volje upuene drugom." (111,16) "Lepota e spasti svet" Posebni aspekt te ruske suzdranosti je ravnodunost spram preovlaujuih, drutvenih mera "zemaljskih", materijalnih vrednosti. Mnogi ruski pisci svedoe i o spremnosti plemstva da s osmehnutou baca u vatre strasti bezmema materijalna bogatstva. Ipak, u tim prizorima preovladava usiljena oholost i aktivni prezir, svojstven delotvornom pesimizmu, koji su tui psihologiji ruskog naroda te ine deo karaktemih crta steenih na putevima otuenja plemstva. Prava ruska ravnodunost spram drutvenih mera "zemaljskih" vrednosti izraava se jednim nemim, spokojnim i suverenim prezirom. I to je Tolstoj dobro uoio te izrazio u romanu Rat i mir, kroz oseanja Pjera Bezuhova: "Drugo oseanje bilo je neuslovljen, iskljuivo ruski prezir spram sveg onog to je uobiajeno, izvetaeno, Ijudsko, spram sveg onog to veina Ijudi smatra vrhovnim dobrom sveta. Po prvi put Pjer je osetio to udno i fascinantno oseanje u palati Slobodski, kada je, u jednom magnovenju, osetio kako bogatstvo i vlast, i ivot, i sve ono to Ijudi prave te uvaju s toliko napora, ak i kad neto vredi, vredi samo zbog zadovoljstva s kojim se odbacuje. " U raznovrsnim inovima tog zadovoljstva odbacivanja zemaljskih vrednosti ruski ovek "stavlja na ispit svoju mo i snagu, izjavljujui prisustvo jednog supremnog suda ivota, suda koji poiva izvan Ijudskih uslova".( 111,27) Verodostojni, ruski pogled na svet "zemaljskih" vrednosti preokree uobiajenu perspektivu, kao po uzoru na takozvanu "obrnutu perspektivu" pravoslavnog kanona ivopisanja svetih tvari. Materijalni aspekt je na dnu a lepota na vrhu ruske hijerarhije "zemaljskih" vrednosti. Duboku uvreenost te mere u ruskom biu potvruje i predanje 0 opredeljenju Rusa za hriansku veroispovest. Prema legendi koju nam prenosi Nestorov Ietopis ruski izbor hrianstva nije uinjen pod smrtnom pretnjom i prinudom ili silom politikog probitka elite pa ni pod utiskom jevaneljskih poruka ljubavi ili uasnih obeanja Otkrovenja ve iskljuivo vrlinom estetskog opredeljenja:

"Hodismo u Bugare, gledasmo kako se klanjaju u hramu, zvanom damija, stojei raspojasani; poklonivi se, sjedaju i gledaju tamo i amo, kao bijesni, i nema veselja u njima ve tuga 1 smrad veliki. Nije dobar zakon njihov. I dodosmo u Nijemce, i u hramovima njihovim vidjesmo mnoge slube ali nismo vidjeli nikakve Ijepote. I doosmo u Grke, uvedoe nas tamo gdje slue Bogu svojemu, i nismo znali da li smo na nebu ili na zemlji; nema na zemlji takvog pogleda i Ijepote takve, i nismo pametni kako da o tome ispriamo; samo ovo znamo ondje Bog s Ijudima prebiva, i sluba je njihova Ijepa od onih u drugim zemljama." Da estetski izbor veroispovesti nije bio plod sluaja ve odluka doneta iz sutine mskog bia svedoi sklonost ruskih mislioca da lepoti poveravaju najvee zadatke: od princa Vladimira Odoevskog, koji je ukazivao da se oveanstvo moe uzdii iz stanja uslovljenog prvobitnim grehom te stei izgubljenu ljudsku celovitost preduzimajui estetski put obrazovanja i uspravljanja do Fjodora Dostojevskog koji nam pred horizontima "poslednjih vremena", kroz rei Karamazova poverava svoje uverenje da e lepota spasti svet. To uzdanje u lepotu izvesno nije hrianskog porekla ve je ukorenjeno u evroarijskoj forma mentis i odgovarajuem svetonazoru. Kao i u svakom Evropljaninu, u svakom Rusu ideja lepote je posredovana helensko-rimskom kulturom, koju su Rusi usvojili zajedno s vizantijskom predajom nasleda rimske imperije. Uzdanje u lepotu je jedan od niza osvedoenja ouvanosti prehrianske batine u mislima i srcima ruskog naroda. Izabravi hrianstvo istone umesto zapadne crkve Rusi su sauvali znatan deo trezora kulture "stare vere". Osnovno naelo razlikovanja pravoslavlja spram katolicizma "Hrianstvo je vera a Bog je zakon ", nasuprot rimskog "Hrianstvo je zakon a Bog je vera " dakle vanredna otvorenost pravoslavne crkve za razliite puteve veroispovesti, sa kojih su mnogi narodi donosili i u nju unosili svoja prehrianska naslea, objanjava ouvanost i ivost mnogih drevnih, prehrianskih pa i preistorijskih ideja, verovanja i obiaja. Ve i sama zasnovanost samostalnih pravoslavnih crkvi na stvamim nacijama, kojima u svakom asu istorije odgovaraju doprinela je razvitku i osnaenju njihovih uvarskih uloga spram odgovarajuih kultumih batina. Uostalom, za razliku od zapadnih Evropljana, koje muslimani istrajno podseaju da im duguju temeljno obrazovanje, upoznavanje s delima helenskih filosofa koja su im prodavali arapski trgovci u krugu vizantijske civilizacije veza s helenskom tradicijom ni u jednom trenutku nije bila prekinuta ve stalno iva i plodonosna. Pod svetlom izloenog shvatljivo je kako su Rusi uspeli da kroz niz vekova sauvaju svoje osnovne osobenosti. Takoe je izvesno da nijedan evropski narod nije toliko duboko kao ruski usvojio naslee imperije. Najuoljivija mera tog usvajanja je neuslovljiva uzvienost nad sopstvenom nacionalnom samosveu. Istorija svedoi da su se u vremenima kriza ili poraza ostale evropske

imperije raspadale na stvame ili potencijalne etnike ili nacionalne sastojke. Kod Rusa oseanje pripadnosti imperiji je iznad oseanja pripadnosti naciji te stoga oni ostaju uvek i svuda vemi Rusiji, ak i u trenucima najveih poraza i stradanja. Premda je kod Rusa nacionalna samosvest veoma snana, ona je uvek i svuda bila te ostala podreena imperijalnoj samosvesti. Otuda re "Rus " i danas, u svakodnevnoj upotrebi, oznaava pre svega pripadnika vienacionalne zajednice ija se drava zove Rusija. U pitanju je pojava koja ukazuje na sakralnu, metafiziku prirodu drave koju Rusi nose u svojim mislima i snovima. I tu vidimo kako prosijava vizantijski posredovano naslee rimske imperije, kome Rusi duguju prema opaanju Konstantina Leontjeva svoju ujedinjenost i neuvenu snagu: " Vizantijske ideje i oseanja vrsto su sjedinile u jedno telo poludivlju Rusiju. Vizantizam nam je dao snagu da izdrimo tatarski pogrom i dugotrajno plaanje danka. Vizantijski lik Spasa na velikokneevskoj zastavi titio je Dimitrijevu verujuu vojsku na ratnom polju, na kome je Moskovska Rusija prvi put pokazala Tatarima da vie nije ona ranija, razdrobljena i rascepkana Rusija. Vizantizam nam je dao snagu u borbi sa Poljs/com, sa vedanima, sa Francuskom i Turskom. Pod njegovim okriljem, ako mu ostanemo verni, imaemo snage da izdrimo i pritisak cele internacionalne Evrope, ako bi ona nekad pokuala, poto kod sebe uniti sve uzvieno i lepo, da i nama nametne trule i smrad svojih novih zakona o maloj zemaljskoj svesrei, o zemaljskoj radikalnoj svetrivijalnosti." (Leontjev, 1994) "Poslednji Evropljani" Delujui suprotno kulturi i tradiciji, tenjama i volji ruskog naroda, uvodei nasilno tekovine i izume ali i ideje te ustanove, obiaje i mode zapadnoevropske civilizacije, car Petar I je izazvao vekovni potres i raskol. Odvajanje mskog plemstva od naroda bilo je obeleeno nizom mera: od premetanja prestonice iz Moskve u Sankt Petersburg do usvajanja francuskog jezika ne samo za dvorske i salonske ve i svakodnevne te i intimne razgovore. Od tog istorijskog asa mska elita postala je upravo zahvaljujui ednoj celovitosti mske due idealna laboratorija za krajnja ispitivanja, in vivo, svih pa i najekstremnijih zapadnoevropskih ideja i ideologija, verovanja i sujeverja. Romani Dostojevskog pruaju spektakularne uvide u te Iaboratorije i neuveno dosledne te iskrene ispovesti ispitivaa. Glavna linost romana Zli dusi, princ Stavrogin, upuuje nesvesne zamorie u niz ekstremnih filosofskih i politikih ideja tog vremena koje e odrediti sudbinu XX veka e da bi sagledao njihove ishode na ispitima ivota. Neko od zapadnoevropskih osmatraa tih ruskih iskuavanja ideja Zapada zakljuio je svoje uvide podsmeljivim opaanjem kako Rusi "sve shvataju suvie ozbiljno", ne shvatajui da je time zapravo izrekao porazni sud o oveku Zapada ili o njegovim idejama. Ui nas Ezra Paund: "ovek koji nema hrabrosti da stoji iza svojih ideja ili ne vredi kao ovek, ili njegove ideje ne vredi nita. "

I upravo Dostojevskom dugujemo otkrie posebne dimenzije ruske celovitosti, koja u sebi potencijalno sadri sve evropske nacije. Grof Versilov govori sinu o utiscima steenim pred slikom Zlatno doba Kloda Lorena i u borbi protiv pariskih komunara, na strani Prusa: "Jeste, ba tada je Komuna zapalila Tiljerije... O, ne uznemiravaj se; znam da je to bilo 'logino', i odlino mogu da shvatim neodoljivost savremene ideje; ali, kao nosilac vie ruske kulturne misli, nisam mogao to da dopustim, jer je via ruska misao ba u sveizmirenju ideja. A ko bi tada u celom svetu mogao da shvati takvu misao: lutao sam sam. Ne govorim o sebi lino govorim o ruskoj misli. Tamo je bila borba i logika; tamo je Francuz bio samo Francuz, a Nemac samo Nemac, i to jae nego ikad u njihovoj istoriji; prema tome, nikad Francuz nije nanosio vie tete Francuskoj, ni Nemac svojoj Nemakoj nego ba tada! Tada u celoj Evropi nije bilo nijednog Evropljanina! Jedino ja, medu svim tim petrolejcima, mogao sam im rei u oi da je njihovo spaljivanje Tiljerija pogreka; ijedino sam ja meu svim konzervativcima-osvetnicima mogao rei tim osvetnicima: da je spaljivanje Tiljerija zloin, ali pak logian. Zato, mali moj, to sam samo ja, kao Rus, bio tada u Evropi jedini Evropljanin... Jedino je Rus, i to ak i u nae vreme, dakle jo mnogo pre no to se bude sveo opti raun stekao sposobnost da bude u najveoj meri Rus ba tada kad je u najveoj meri Evropljanin. U tom i jeste bitna nacionalna razlika izmeu nas i svih ostalih, i u tom pogledu smo mi neto potpuno zasebno. U Francuskoj sam Francuz, sa Nemcom Nemac, s antikim Grkom sam Grk i, tim sam, u najveoj meri Rus. Tim samim sam pravi Rus i najbolje sluim Rusiji, zato to nosim njenu glavnu misao". (Dostojevski, 1979). Dakle, nije sluajno to iz tog ruskog osmotrita evropske samosvesti potiu najdublje spoznaje slabosti i bolesti koje iri zapadna civilizacija. U tom domenu ruska, slavenofilska misao daleko je prevazila domete svojih uzora u nemakom, romantiarskom pokretu. Saobrazno osnovnom svojstvu ruskog bia, glavna spoznajna perspektiva slavenofilske misli od Ivana Kiijejevskog do Alekseja Homjakova cilja raspad celovitosti oveka i zajednice pod dejstvom ideja i sila civilizacije Zapada. Primerice, u gnoseolokom domenu, sa stanovita slavenofilskog ideala "celovitosti razuma" gde logikoj spoznaji vremenski i hijerarhijski prethode volja, kao formativno i informativno naelo, te vera, kao neposredna, takorei predkategorijalna mo opaanja Homjakov vri pozitivnu kritiku zapadnjakog racionalizma, to raskida tu organsku spregu, uz posledino degradaciju saznanja, koja postaju puki i povrni odrazi stvari i pojava. Pod svetlom "celovitosti razuma" pak stvari i pojave bivaju takoe celovito doivljene i preobraene u injenice naeg unutranjeg ivota. I za Kirjejevskog "logika misao, odcepljena od drugih spoznajnih sposobnosti je osobita karakteristika intelekta kojije izgubio svoju celovitost" (Kirevskij, 1911). Pogled Ivana Kirjejevskog je mnogo veih razmera ali i on ga zapoinje od pozitivne premise, ideala celovitosti oveka ije su pojedine sposobnosti organski usklaene iz zajednikog, metafizikog sredita. oveka Zapada karakterie upravo raspad tih veza: svaka sposobnost deluje za sebe, nezavisno od

dragih, i upravo tako Kiijejevskij objanjava uspevanje civilizacije Zapada da ostvaruje makar privremeni napredak u pojedinim domenima, uprkos opteg duhovnog slabljenja. Kiijejevskij uoava uzronoposledinu spregu izmeu protestantizma koji uobraava da je hrianska istina dostupna logikom razumu, dakle svakom oveku racionalizma i demokratskog egalitarizma. Racionalizam podriva svaku ideju i stvarnost zajednitva otudujui individualni razum od onog nadindividualnog uma i odgovarajue sabornosti. Na tom putu ovek se otuuje i od svog Tvorca. Ideoloki korelat, liberalna demokratija, razarajui tradicionalnu zajednicu dri jedinke na okupu samo spoljnom spregom, to omoguava idolatriji privatnog vlasnitva i odgovarajuoj pohlepi da obezduuju i opustouju ljudske odnose te pretvaraju ljude u robove stvari, krajnju suprotnost celovitosti oveka. Ideal celovitosti oveka i sabomosti ljudi bio je pozitivna osnova slavenofilskih kritika reformi Petra I. Te reforme su vanredno ojaale moi ruske drave u areni sveta ali su razorile rusku zajednicu unevi u nju zapadnjake klice raslojavanja i razdora, nesloga i sukoba. Prema opaanju Kiijejevskog ta zajednica "nije poznavala gvozdena razdvajanja drutvenih klasa, okrenutih sebi, niti jednostrane privilegije i neizbene politike te moralne sukobe to iz toga proistiu, ni prezir, mrnje i zavisti jednog sloja prema drugom. Prinevi, bojari, svetenstvo, narod, prinevska, plemika, gradska, ratarska udruenja, sve klase i svi slojevi zajednice bili su proeti jedinstvenim duhom, jedinstvenim uverenjima i mislima, jedinstvenom tenjom ka zajednikom dobru." (Kirevskij, 1911) U toj ruskoj, kao i svakoj idealnoj tradicionalnoj zajednici, razliitosti ne ratuju ve radije sarauju. Posluivi se vanredno dubokom a savreno saetom intuicijom Drije La Roela "Rusija je i Car, i komunizam, ijo vie" (Drieu La Rochelle, 2002) mogli bi slobodno rei da u takvoj zajednici ovek moe biti istovremeno monarhista, komunista i jo vie a da ni u jednom trenutku ne zapadne u protivureje. Upravo protivureja "levice" i "desnice" do razmera graanskih ratova svedoe o bolesnom stanju modemog drutva i odgovarajue misli to zapada u vrtloge redukcionizma i jame partikularizma, nesposobna za holistiki pogled na svet.. Na presudnom ispitu istorije, pred izazovimna nasilno uvezene, tuinske i antiruske revolucije, pokazala se sva pogubnost i dubina procesa otuenja ruske elite od ruskog naroda pa i drave. Ruska elita nije bila na visini tih izazova te je svojim slabostima sutinski izdala ne samo narod ve i cara te imperiju, premda je pred izbijanje Prvog svetskog rata, u svim civilizacijskim domenima poreenja od nauke i tehnike do privrede uspon Rusije ukazivao da e ona veoma brzo postati vodea sila sveta. Neophodno je istai da ruska imperija, kao i austrougarska, nije pretrpela ideoloki ve vojni poraz. Premda je zbog odbrane nepravedno optuene Srbije ratovala na strani atlantskih saveznika, i ona je doivela poraz jer je razaranje naslednika rimske imperije bilo glavni cilj neprijatelja Evrope, odsnono pokretaa Prvog svetskog rata, koji su od mladih srpskih poklonika masonske ideje namili ubistvo Ferdinanda Hazburkog kako bi imali valjani

povod za otvaranje ratnih dejstava. (Mui, 2001) Stoga ideja evropske imperije, sutinski nepobeena, ima sva prava na obnovu i postvarenje. Protivevropska priroda liberalizma U vatrama dva svetska i bratoubilaka rata unitene su ne samo evropske imperije ve i evropski poretci vrlina i vrednosti. Obrtanje tih poredaka i hijerarhija, uz irenje podljudskih naela i oblika ivota izvesno nije plod nekakve kvalitativne nadmonosti liberalnog kapitalizma ve su posledice nasilja s kojim je ta ideologija nametnuta Evropi, dakle silom vojnih pobeda angloamerike, atlantske sile u oba svetska rata. Stoga nae razmatranje iziskuje makar letiminu smotm sutinske prirode ideologije okupatora Evrope jer je ona prvi pokreta niza procesa otuenja, od suavanja domena i izopaenja delovanja politike do nitenja zajednica i njihovog pretvaranja u mehanika, klasno podeljena i unutranjim sukobima razdirana dmtva. U uverenju pobomika liberalnog kapitalizma da su odgovarajui modeli drutvenog i ekonomskog ustrojstva univerzalno primenjivi, uvek i svuda poiva neka istina. U pitanju su ideje i modeli koji ne potiu iz evropske biti ve iz najniih, dakle univcrzalno rasprostranjenih poriva ljudskog elementa. Re je o porivima ka posedovanju te uveavanju materijalnih dobara, koji bez valjanih brana mogu poprimiti razmere opsesivne te i pljakake i zloinake gramzivosti. Buroaske revolucije, odnosno uzurpacije vlasti od strane izroenih delova treeg stalea i preokreti tradicionalne, trodelne i hijerarhijske strukture evropske zajednice sruili su sve odbrane zajednice od pohlepe ekonomske ivotinje. Re je o odbranama izgraivanim i odravanim trudom i brigom objektivne etike i hrianskog moralizma, posredstvom drave te odgovarajue politike. Zato su prve rtve nihilizma demonije ekonomije, zvanog liberalizam, bile upravo politika i drava. Ve smo ukazali na znaaj istraivanja Maksa Vebera i Vemera Zombarta koji su osvetlili u protestantizmu i starozavetnoj forma mentis posebni podsticaj oslobaanju, odnosno liberalizaciji ekonomske ivotinje od svih stega i brana. U pitanju je jedna od niza delekosenih te zamanih i najee traginih posledica pomeranja teita religioznosti ka Starom zavetu, odnosno ka kupoprodajnoj koncepciji odnosa vemika i pretpostavljenog boanstva. Sujevema prepostavka da je materijalno imanje vemika neka vrsta naknade te i pokazatelj njegove verske revnosti stvorila je, silom vekovne indoktrinacije, forma mentis koju preovlaujua sklonost ka bogaenju radi bogaenja osuuje na odgovarajuu ekonomiju sopstvenog ivota, na svojevrsnu askezu i samoivost, to se krije pod maskom vrlog individualizma. Re je o idealnom podaniku liberalkapitalistike vladavina koja svuda zatomljuje simbiotike ili organske zajednice i umesto njih proizvodi vetaka drutva, mehanike gomile usamljenih jedinki. Mrnja starozavetnog oveka spram istorijskih imperija ili pseudoimperija, ije je stege iskusio i zlopamtio i koja je probila sve ograde Novog Zaveta, osvojivi zavrni prostor, gde

zavidljivo proklinje silu, sjaj i bogatstvo Rima posredstvom pretpostavljenog Otkrovenja pmila je psiholoki humus za klijanje novog, protestantskog te posledino liberalnog neprijateljstva prema modemim dravama i njihovim preostalim branama te ogranienjima. Znamo kako su apsolutistike monarhije silom centralizacije ivota zajednice koja ga je slabila proizvodile veoma povoljne uslove za ustanak takvog neprijateljstva te za buroaske prevrate poredaka i hijerarhija, vrednosti i vrlina. Nitei bogatstva sloenosti feudalnih sistema, zatomljavajui mnoge bitne i konstitutivne strukture i oblike, organe i ustanove, rodove i stalee, tradicije i obiaje ivota te samim tim nadasve osnovnu ivotnost zajednice procesi centralizacije apsolutistikih drava su omoguili lake uspone i trijumfe tako osloboenih, najniih sila ljudskog elementa. Skoro svuda revolucionari su usvojili centralistiki sistem ali su potpuno preokrenuli, odnosno izopaili klasini, evropski smisao drave te odnose izmedu drave i dravljana. Umesto da dravu osea kao neto svoje i svojstveno, kao proireni dom, poput zajednice koja je produena porodica ovek liberalizma je vidi i doivljava, u najboljem sluaju, kao neko spoljno, tude i nuno zlo, ako ne i kao protivnika ili neprijatelja, koga treba prevariti i iskoristiti. Duh liberalizma karakteriu problematizacije i dramatizacije sloboda jedinke spram drave te prava oveka koja po praznovericama jusnaturalizma hronoloki prethode i vrednosno nadvisuju dravu uz potrebu odgovarajuih ustavnih i zakonskih odreenja i obezbeenja. Moda je izlino isticati da su takvi problemi bili posve nepoznati u evroarijskim te i antikim, evropskim poretcima. Zato Sokrat, slobodan da pobegne i izbegne kaznu, radije bira smrt, ostajui veran dravi, u zlu kao i u dobru, uprkos krajnjih razmera sukoba s vlastodrcima. O istrajnosti oseanja odbojnosti te neprijateljstva spram strane drave, ukorenjenog u starozavetnoj forma mentis, svedoi injenica da liberalistike pseudoimperije nekad Velika Britanija a potom SAD svoj javni raison d'etre istrajno trae i nalaze u postojanju pretpostavljenih neprijateljskih poredaka koje treba unititi. Dakle, tu urodeni protivdravni poriv odroenih masa biva usmeravan spolja i susreivan na zvanino prokazivana otelotvorenja zla, od junjake Konfederacije, preko sila Osovine i Rusije (pod isprikom antikomunizma), do Srbije, Iraka i Irana. U svetu pod senkom vladavine liberalizma, izgubivi svaku pozitivnu a pogotovu vaspitnu, formativnu i informativnu ulogu, drava je zajedno s politikom svedena na slukinju demonije ekonomije kojoj se jednako podaju njeni poklonici kao i disidenti, poput marksista. Optike marksizma ne vide, niti priznaju verodostojnost ljudskih vrlina i vrednosti, slobodnih od uslovljavanja sveta proizvodnih i komercijalnih odnosa. Marksizam se sutinski razlikuje od liberalizma samo udnjom za oslobaanje oveka od kapitalistikog iskoriavanja, posredstvom sveopteg ukidanja privatnog vlasnitva i pravedne raspodele dobiti. Ipak, horizont tu i dalje ostaje sveden na krug iste demonije. Procesi sekularizacije preobrazili su ideju boanskog Providenja u teoriju ekonomskog determinizma to deluje posredstvom trita i trinih zakona. U tritu i pretpostavljenim

zakonima propovednici liberalizma poput Hajeka slave transcendentne sile sposobne da same ureduju sve meuljudske odnose za optu dobrobit. Na izloenom sujeverju poiva doktrinamo liberalistiko osporavanje ili zabranjivanje svakog uplitanja drave i njene politike u ekonomske procese te nadasve u delovanje trinih mehanizama ponude i potranje. U stvarnosti sveta pod senkom liberalizma trite nikad nije bilo niti jeste neka slobodna ili samostalna ustanova te sila ve ponajvie izraz uinaka vladajuih snaga od internacionale finansijskog kapitala, nadnacionalnih kompanija i korporacija do trustova i lobbies .koje koriste i dravu te odgovarajuu politiku kao servise uticaja na ekonomske pa i trine procese. Jedan od glavnih, premda posrednih uzroka izvanredne podlonost liberalne drave vladavini otudenih pa i protivnarodnih centara moi te lobbies poiva upravo u individualizmu te protivdravnoj netrpeljivosti tihe veine. Izloena svojstva je ine postranjenom od dravnih poslova te nemonom rtvom izopaene politike. O tom raskolu svedoi i trajni proces produbljavanja drutvenog jaza izmeu sve ue i bogatije manjine, s jedne strane i sve vee te osiromaenije veine, s druge strane. Izloena injenica sama po sebi je dovoljna da pobije jedno od osnovnih liberalistikih opravdanja oslobaanja pohlepe ekonomske ivotinje kao najboljeg ili najkraeg puta ka optem blagostanju, zamiljenom ili uobraenom po meri aritmetikog zbira individualnih blagostanja. U tom drutvenom jazu poivaju i osnove stranaka moderne, posrednike i parlamentarne demokratije jer one grosso modo i naelno zastupaju ekonomske interese odgovarajuih klasa, odnosno slojeva raspadnutog drutva. I to svoenje politike na dualizam ekonomske levice i ekonomske desnice osvedoava posebni aspekt njenog izrodavanja, odnosno gubitka viih i optih formativnih i informativnih naela, uz redukciju na sluenje inferiornim i partikularnim interesima. Last but not least, degradaciju politike u svetu pod senkom liberalizma osvedoava i tekui jezik. U tekuem govoru english speaking sveta re politics odavno je ustupila mesto rei policy. S druge strane, u evropskoj kulturi, kao silom neke osvete zbog gubitka klasinih dunosti i odgovornosti, odnosno zbog zatomljenja bogatstva semantikih sadraja rei politika, ona svuda doivljava inflaciju. Skoro u svakom domenu drutvene pojavnosti postoji ili se priziva neka politika, od monetame, fiskalne ili investicione, do kultume, razvojne, stambene i zdravstvene. I ta injenica nam ukazuje da je politiko neunitivo i ivo, poput odgovarajueg ideala celovitosti i ideje imperije koja ga najpotpunuje postvaruje u dravnim razmerama.

AUTORITET I SLOBODA Na popritima vekovnog rata mora protiv zemlje, neprijatelj ume i da nesvesno pokazuje Evropljanima njihove politike osobenosti, ciljajui ih podrivakim ili razomim udarima. kolski primer izloenog iskustva pruila je, 1968. godine, nihilistika navala zavaranih te nahukanih masa studenata na temelje evropskog visokog sistema obrazovanja, nadasve na vrline i ustanove znanstvenog i andragokog autoriteta, polemiki odredivane i svoene pod ig autoritarizma. Premda su tada mete napada uglavnom bili samo patrljasti ili fosilni ostaci ustanova autoriteta, nihilistika stihija to se na njih obruavala nije smerala da oisti prostor za uspostavu verodostojnih oblika i sadraja te vrline ve da uniti svaki njen trag. S obzirom da je u tim napadima potpuno izostajala pozitivna osnova opovrgavanja te bilo kakvo pozitivno odreenje autoriteta slobodni smo zakljuiti da oni nisu ciljali pojave izrodavanja vrline ve samu vrlinu, lano predstavljanu kao nekakvu preteu suprotnost slobodi, kao deo posvudanjeg sistema opresije, u slubi vladajuih sila kapitalizma. Metafiziko poreklo U povesti Evropljana, poevi od prvih znanih pojava rimske dravotvornosti, potreba za autoritetom je jedna od bitnih te trajnih odlika politikog miljenja i delovanja. Tu povest obeleava, kao njena konstanta, trajni pokret traganja i postvarivanje te potrebe, s promenljivim snagama i moima, na razliitim osnovama i pod raznovrsnim politikim uslovima ili sistemima, u jednako raznolikim oblicima ili razmerama. Predoena svojstva te potrebe za autoritetom ukazuju nam na njeno predpolitiko ili metapolitiko te nadvremensko ishodite u biti evropskog oveka. O metafizikom poreklu ideje autoriteta te odgovarajuih potreba posredno svedoi i mutnost ili nedovoljna jasnost znaenja sadranih u toj imenici latinskog korena, to je u otroj suprotnosti sa istrajnou potreba i potraga, kao i sa estinom mrnji spram njenih olienja ili ustanova, ostataka ili tragova. Te mrnje i osporavanja, to ine paralelnu konstantu u poslednjem dobu evropske povesti, nisu uvek i obavezno pojave puke niskosti to ne trpi uzvienost. esto, u pitanju je svesni ili nesvesni izraz pobune protiv lanih autoriteta, to priziva pojavu istinskog. U sutini, dugi niz intelektualnih ustanika protiv autoriteta od Dekarta do Fihtea koristio je posve pogreno tu re za oznaavanje vladajuih mnenja te propisa crkve, drave ili nauke, previajui istinu da su pretpostavljene vrednosne suprotnosti, dakle um i sloboda, upravo bitni elementi istinskog autoriteta. Istinski autoritet uvek i svuda dolazi s visine pozivajui slobodu da se delotvorno odazove njegovim savetima, kao to u Platonovom modelu Ijudske meavine osvetljava te stoga kroti i usmerava ostale moi. Metafiziku prirodu autoriteta ponekad ume da mutno nasluti i moderna politika misao, nastojei, patetieno nemono, da pojavu objasni uz pomo svojih redukcionistikih metoda, poput naopakosti psihoanalitikih tumaenja superiornog i opteg njihovim svoenjem u kostreti inferiornog, podsvesnog te posebnog i patolokog. Tako, primerice, teoretiar prava Kelzen obanjava drutveni autoritet kao odjek ili projekciju prvog, infantilnog iskustva autoriteta: "Drutveni autoritet, kao i religijski autoritet, kao i svaki drugi autoritet, biva prvobitno osean kaoprvi autoritet koji sepojavljuje u ivotu jedinke: kao otac, kao otac otadbine, kao Bog-otac. I to psiholoko poreklo drutvenog autoriteta odbija ideju stvaranja autoriteta od strane podvrgnutih tom samom autoritetu. "(Kelsen, 1929) Ako ostavimo po strani injenicu da pod uslovom usvajanja predloene generike perspektive prvi doivljeni autoritet nije oinski ve materinski te istorijsku datost da je sintagma otac otadbine

skovana nekoliko vekova nakon prvih objava politikog autoriteta u Rimu ostaje mnogo znaajnija injenica sutinskog promaaja Kelzenovog spoznajnog truda koji uopte ne objanjava znaenje i znaaj autoriteta ve spoznajni problem samo pomera od drutvene razine ka porodinoj i infantilnoj. Polemiki ton poslednjeg dela navoda otkriva nam polemiku svrhu izloene primene psihoanalitike teorije, to zapravo cilja da se naruga svakoj potrebi za drutvenim autoritetom, svodei je u kazistiku pretpostavljenih regresivnih reakcija. Uostalom, sam Kelsen nesvesno porie svoju hipotezu: ako je poreklo drutvenog autoriteta psiholoko, odnosno infantilno onda je i puka pomisao o mogunosti "stvaranja autoriteta od strane podvrgnutih " potpuno neosnovana, odnosno besmislena. Moda je izlino isticati da autoritet ne bi ni postojao ako bi oni kojima je potreban bili sposobni ili vini da ga sami stvaraju. Istinski autoritet je svojstvo koje poput junatva ili mudrosti, lepote ili plemenitosti nije dato ili dostupno svima, niti svakoj sposobnosti. U sutini, saobrazno redukcionistikim te krivotvoriteljskim sklonostima misli modernog oveka i obrascima racionalizma, Kelzen shvata autoritet kao drugo ime vlasti i njenih zapovesti, to je najlaki nain da se previdi istinski sadraj i smisao, znaenje i znaaj te vrline. U svom prvom i najviem ishoditu, autoritet je metafizika vrlina koju nije ispravno poistoveivati s vlau, jer autoritet moe delovati jednako uinkovito i bez ikakvih sredstava ili atributa vlasti pa i bez ikakvog vidljivog delovanja. Na istonom kraju evroarijskog sveta to svojstvo nam je prvi otkrio njegov pomni osmatra s granice, carski bibliotekar Lao Cu, saimajui saznanja u preporuku uzomog dravnikog upravljanja nedelovanjem (XXXVII, 1-4), po nebeskom uzoru: "Ovo je put Neba: ne bori se a zna pobeivati, ne govori a zna odgovoriti, ne daje znaka a sve mu samo dolazi'." (LXXIII,8-11) Vlast liena istinskog autoriteta mora pribegavati sili zakona i pravila pa i nasilju ili strahu te malodunosti da bi ljudsko naterala izvravati njene nedrage mu naloge. Tamo gde deluje samo sobom, kao u izvomom obliku rimskog senata, autoritet se obraa ljudskoj slobodi, traei slobodne odzive. Dobar primer te potpune nezavisnosti prirode autoriteta od prirode vlasti pmio nam je Vilijam ekspir, upravo u epohi zapadanja autoriteta u znaenjski okvir pojma vlasti do rastvaranja i poistoveenja. Taj primer sadri tragedija Kralj Lir, u sceni gde kralju, lienom poseda i vlasti, koga naputaju svi a nadasve razum i svest, pristupa nepravedno odbaeni vojvoda Kent, preruen u neznanca, s eljom da mu uprkos svemu slui, vrlinom plemenitakog ethos-a: "Lir: Pa^ ko si ti? Kent: ovek vrlo asna srca, i siromaan kao kralj. Lir: Ako si siromaan kao podanik kao to je on kao kralj, onda si dovoljno siromaan. ta bihteo? Kent: Slubu. Lir: Kome bi da slui? Kent: Vama. Lir: Poznaje li me ti, prijatelju? Kent: Ne, gospodaru, ali u Vaem dranju ima neega to bih voleo da nazovem gospodarom. Lir: A ta je to? Kent: Autoritet."

U polemici protiv ideologa revolucije, ukazujui na tegobnost spoznaje sadraja pojave koju oznaava imenica autoritet, Franc fon Bader je ispravno uoio njenu neunitivost i neodvojivost od slobode: "Premda niko nije, koliko ja znam, odredio na ispravan i iscrpan nain sutinu autoriteta, niko do sad nije ni porekao njegovu stvamost a to vai i za sankilote i njihov narodni autoritet. Poznato je da ni najbenji revoiucionari nisu uspeli da razore autoritet ve su se samo ograniili na to da ga uzurpiraju... Uprkos slabljenja ili odstranjenja legitimnog autoriteta, ostaje potreba da mu se slui, aii ona nije vie slobodna ve postaje doista sluganjskar (Von Baader, 1925) Na ovom mestu nae smotre valja istai da potpuna i samosvesna potreba za istinskim autoritetom odlikuje linosti koje su ga dostojne, odnosno slobodne ljudi koji su sposobni da ga prepoznaju jer u sebi imaju neto od predmeta potrage. U protivnom, one ne bi bila u stanju ni da oseaju potrebu za autoritetom, niti da se odazivaju njegovim pozivima. Otuda se sluganjska potreba nikada ne obraa istinskom autoritetu ve njegovim odrazima, surogatima ili pukoj te sirovoj vlast i sili. Pouan jer opti primer tog potpunog previda istinske prirode autoriteta prua Fridrih Engels u spisu O autoritetu, polemiki upuenom socijalistima koji, prema opaanju Marksovog ortaka, vode "sistematski krstaki rat protiv onog to zovu principom autoriteta . (Engels, 1949) Engels prvo odreduje autoritet o kome je re: "nametanje tude volje naoj volji; s druge strane, autoritet pretpostavlja potinjavanje". Sledi dramatino pitanje svih marksista koji su dospeli do praga sumnje u ideal odumiranja drave: " Moemo li biti bez tog odnosa, moemo li u uslovima koji postoje u dananjem drutvu stvoriti neki drugi drutveni poredak, u kojem taj autoritet nee vie imati nikakve svrhe, u kojem e on, prema tome, morati da iezne?" Svodei autoritet na ono to on nije, dakle na element upravljanja pa ak i na puko fiziko uslovljavanja bilo kakvog posla uz primer tobonjeg "autoriteta pare", odnosno parne maine, "koja ne mari za linu autonomiju" i kojoj se moraju podvrgavati radnici, bez obzira na sistem u kakvom ive Engels dospeva do zakljuka da ieznue "politike drave a s njom i politikog autoriteta iziskuju primenu "najautoritamije stvari", odnosno drutvenu revoluciju: "Revolucija je, nesumnjivo, najautoritamija stvar to moe biti. Revolucija je akt u kome jedan deo stanovnitva namee svoju volju drugom delu pomou puaka, bajoneta i topova, to jest sredstava vanredno autoritarnih; i akopartija koja jepobedila ne eli da izgubiplodove svojih napora, ona mora da odrava svoje gospodstvo pomou straha kojinjeno oruje uliva reakcionarima. Dakle, tu vidimo kako re autoritet biva koriena za oznaavanje najgorih sredstava prisile, terora i straha, uz bestidno preporuivanje to nam nedvosmisleno jasno odaje podljudsku prirodu, kojoj je istinski autoritet apsolutno nedostupan i nepoznat. Sledei izloene preporuke a jednako shvatajui autoritet kao sinonim vlastodrakih prinuda, Maks Horkhajmer jedan od najgrlatijih neomarksistikih hukaa protiv autoritarizma, autoritarnog oveka i autoritamih sistema zakljuio je da vrednosni sud o odreenom autoritetu zavisi od procene odgovarajueg sistema zavisnosti: "Autoritet kao potvrena zavisnost moe, stoga, znaiti kako napredne odnose, koji odgovaraju interesima uesnika i pogoduju razvitku Ijudskih snaga, tako i skup vetaki odravanih, ve odavno neistinitih drutvenih odnosa i predstava, protivurenih stvamim interesima optosti. Na atutoritetu se zasniva kako slepa i ropska odanost, koja subjektivno vodi od duevne inertnosti i nesposobnosti ka vlastitoj odluci i objektivno doprinosi daljem trajanju ograniavajuih i nedostojnih prilika, 'tako i svesna radna disciplina u drutvu koje je u procvatu. A ipak, oba ova naina postojanja razlikuju se kao san i budnost, kao zatoenitvo i sloboda. Samo celokupna analiza svaki put postojee drutvene

situacije moe da odgovori na pitanje... da li bezuslovno podredivanje nekom politikom vodi ili nekoj partiji istorijski ukazuje napred ili nazad. (Horkheimer, 1976) Paradoksalno a nesvesno prizivanje autoriteta od strane njegovih protivnika i ruitelja prvi je i otrovido uoio nadahnuti mislilac kontrarevolucije Antoan de Rivarol, osmatrajui po trgovima Pariza kako se ruilaka strast revolucionarne rulje okomljuje kamenjem na statue suverena: uKraljevskim Iinostima deava se isto to i statuama bogova: prvi udarci upueni su doista bogu aliposlednji padaju samo na izoblieni mramor. "(De Rivarol, 1941) Etimoloka perspektiva Sama injenica da nam u svojoj prvoj istorijskoj pojavnosti, na sceni Rima, ideja autoriteta pokazuje veoma sloenu i zrelu prirodu, svedoi da su prethodili dugi, preistorijski putevi odredivanja i razvijanja te vrline. Tradicija nas upuuje da osnovna saznanja o izvoraom znaenju pojmova traimo u etimolokoj perspektivi. Tlo latinskog jezika ima najvie izdanaka opteg ali zatrtog evroarijskog korena rei autoritet. Za razliku od jezika Veda i A vesta, gde su izdanci korena *augogranieni domenom druge, dakle odbranbene funkcije oznaavajui punou fizike snage (ojas\ odnosno aogarili aojah), s kojom deluju odgovarajui bogovi, prvenstveno Indra u latinskom jeziku oni proimaju sve tri fimkcije i oznaavaju mnogostrane uloge i svojstva, od ivotnog znaaja za zajednicu i njenu dravu. Razmatrajui evroarijski koren *augsa sufiksom *-es koji obino oznaava uvreni, sabrani uinak delanja ili ukupni uinak ponovljenih delanja or Dimezil opaa da *aug-es"moe da ima smisao ^teenog i stvarnog uinka uveanja ili uveavanja', odnosno 'punoe' ove ili one vrste snaga ili sredstava... U indo-iranskom, gde se glagol izgubio i gde je izvedena imenica bila pridata ideologiji druge fiinkcije (fizika snaga, ratniki poduhvat) *auj-as je poprimio, naravno, jasni i ogranieni smisao koji smo odredili: 'punoa onog to uslovljava in prvaka ili borca, punoa miine snage'". (Dumezil, 1969) U svom latinskom domenu, auctoritas te niz imenitelja stvaralake, religijske i dravnike deiotvornosti i odgovarajuih uloga od auctor, preko augur do Augustus potiu iz glagola augeo koji renici prevode slino kao i evroarijski koren *aug: delovanje to uveava ili izaziva rast neke vrednosti ili veliine. Oigledno je da sadraji auctoritas te reenih uloga daleko premaaju predoeni semantiki okvir njihovog zajednikog, Iatinskog te evroarijskog korena, premda je u sluaju autoriteta kojim su raspolagali rimski senatori, kao bitnim svojstvom, mogue uoiti izvesnu podudarnost u domenu mera sveta kvantiteta: postaju senatori (od senex starac) oni koji poseduju vrline te znanja to ih uzdiu nad ostalim lanovima zajednice, dakle uzvieni viak, steen plemenitakim poreklom i iskustvom, kaljenim i potvrivanim na ispitima ivota i dravnih poslova a to je izvor i osnova njihovog autoriteta. Ipak, nije mogue prevideti injenicu da zbir takvog vika s ostatkom ini neku celovitost ili punou. Pod svetlom svega izloenog je osnovano pretpostaviti da teite vrline koju izvomo oznaavaju auctoritas te koreni nije toliko u samom inu uveavanja ili u viku ve u postvarenju ili postvarenosti neke celovitosti, kristalisane oko uspravnice dimenzije kvaliteta. Odraze tog iskonskog znaenja moemo uoiti i danas u srpskom jeziku, u idiomatskim izrazima poput "ispunio je svoj ivot'"\\\ "ispunio jesvoju ulogu", gde ispunitizaac\ isto to i osmisliti ili ostvariti. Na takvu pretpostavku upuuje nas i forma mentis evroarijskog oveka, kojoj je bilo posve nepoznato pa i tue

praznoveije u beskonani napredak, odnosno u bezgranino uveavanje bogatstava: tu je svako uveavanje ogranieno svetom mera i oblika, dakle u pravcu idealne celovitosti ili ispunjenosti. Rimski senat Na tu idealnu celovitost ukazuje nam i broj od sto lanova prvog senata koji je, prema rimskoj tradiciji, ustanovio Romul (Livije, 1,8). I u skuptinu Solonove Atine svako pleme je slalo sto predstavnika. U nizu simbolizama tradicionalnih kultura evroazijskog kontinenta broj sto je skoro obavezno vrednosno znamenje sveukupnosti, saete u pojedincu ili skupu. Rimski senat je najpotpuniji istorijski izraz ustanove saveta staraca, koja je jedan od zajednikih inilaca evroarijske tradicije politike sabornosti i njenog odluivanja. U evropskoj povesti rimski senat je jedan od prvih (a najpotpuniji) izraza politikog autoriteta. U svom izvornom obliku, senat je savetodavni i nadzorni organ prve, suverenske funkcije, kome je poveren i zadatak da samo snagom svog auctoritas potvruje ili porie valjanost odluka potestas i libertas, odnosno zakonodavnih te izvrnih tela i narodne skuptine, dunih da trae takve potvrde i savete ali i slobodnih da ih odbace. U toj slobodi oituje se znaajna razlika izmeu auctoritas i potestas. Senatori su preuzimali imperium, poslove izvrne vlasti samo u vanrednim sluajevima izostanka ili onemoguenosti titulara vlasti ili magistara, dakle u periodima interregnum-a. U periodu republikanskog uredenja, na politikoj sceni rimske drave, senat je jedini ostatak arhajskog ustrojstva suverenske funkcije, na ta posredno ukazuje i Kikeron u De res publica, odreujui osnovna svojstva elemenata trodelne strukture rimske drave: autoritet (auctoritas) je odlika senata, vlast (potestas) pripada magistrima a sloboda (libertas) je obeleje naroda. U rimskoj republici izvor suverenog odluivanja, u kvalitativnom smislu, pomerio se nanie, ka domenu klasine druge funkcije, gde su potestas, izvrnu civilnu i vojnu vlast, vrili magistri, konzuli i pretori, izabrani od naroda. To pomeranje osvedoava poprimanje prirode i sudbine obeleene prevlau boga Marsa, saobrazno borbenom odravanju te potom vanrednom i osvajakom, nadkontinentalnom irenju rimske drave. Prouavajui temelje i ustanove rimske drave Teodor Momzen je dobro uoio nesvodivost senata u kategoriju obinog savetodavnog tela, jer su odluke senatora znaajnije te mnogo jae od pukog saveta, ali bez snage potpunog obavezivanja, kao u odnosu tutora spram tienika: "Re auctoritas, u toj drevnoj formuli sauvala je prvobitno, doslovno znaenje, kao u tutoris auctoritas javnog prava: in volje zajednice, podloan grekama i pogrenim odlukama, ima potrebe za 'uveanjem', za potvrdom od strane saveta staraca ". (Mommsen, 1887) Da su saveti ili odluke senatora imali snagu obaveznosti senat ne bi postojao, kao ni komplementarno dvojstvo savetodavnog tela i izvrne vlasti. Da je izvrna vlast donosila odluke potpuno samostalno, bez obaveze prethodnog traenja saveta od senata te podvrgavanja odgovarajuem nadzoru ona bi u mnogo veoj pa i pogubnoj meri trpela silnice svoje pristrasnosti ili politike arene, uslovljavana umesto da uslovljava. Komplementarno dvojstvo senata i izvrne vlasti postvaruje ideal organske sprege te dijalektike objektivnog i subjektivnog pola stvarnosti, sveta ideja te naela i sveta primena te prakse, opteg i posebnog. Ta ustanova evroarijske tradicije politikog ustrojstva posebno je istaknuta osobenou senatora spram magistara: za razliku od magistara, koji su izabrani s jednogodinji mandatom za odreene domene poslova, senatori su izabrani doivotno a njihov delokrug obuhvata celinu drave, sve njene dimenzije i horizonte. Doivotnost senatorskog zvanja odgovara nadvremenskoj prirodi autoriteta iji

osnovni deo potie od plemenitakih predaka, idealno prisutnih te delotvornih u senatu posredstvom potomaka. Dakle, dela senata za dobrobit zajednice su plodovi niza pokolenja te se s odreenom slobodom tumaenja moe rei da je ta nadvremenska dimenzija posebni aspekt onog " vika ili "vieg to odlikuje senatora spram magistara i naroda. Stoga je svako slobodno ili obavezno traenje saveta od senatora bilo upueno ne samo savremenicima ve idealno i pretcima, odnosno tradiciji. Idealna zatvorenost senata spram svakog koristoljublja njegovih lanova kojima je, u klasinom periodu te ustanove, bilo zabranjeno ak i bavljenje nizom najlukrativnijih poslova na tritima urbsa-a, to ih je upuivalo da imetak stiu u poljoprivredi takode ukazuje na metafiziki rang i poreklo senatorskog autoriteta jer su naela tih odredbi evroarijskog ethos-a suta suprotnost silnicama to vladaju u htonskom delu Ijudske meavine. Ogranienja o kojima je re su odraz onih naela evroarijske politike tradicije koja je dobro pamtio i izloio Platon u nacrtu drave, iji vrh, za razliku od dna, "piljarskog stalea " odlikuje posedovanje metafizikog zlata te savreno odricanje od materijalnih dobara: "to se zlata i srebra tie, treba im rei da oni u svojim duama nose boje i od bogova poklonjeno, da im Ijudsko ziato nikako nije potrebno, i da gree ako boje ziato dovode u vezu sa zlatom smrtnih ljudi i tako ga skmave, jer se sa kovanim zlatom desilo ve mnogo bezbonih stvari, dok je njihovo zlato neokaljano"{Drava, 416e-417a). Jasno je da te odredbe brane zajednicu i da ih ovek idealno iziskuje ili prieljkuje ali ta injenica nije dovoljna osnova pretpostavci da ustanova saveta staraea potie iz sveta optih, posvudanje ljudskih ili sveoveanskih potreba te odgovarajuih iskustava, jer bi ona, u protivnom, bila univerzalno rasprostranjena. U pitanju je politiko telo ukorenjeno u deontolokom svetu koje otelotvorava potrebu metafizikog ranga, urodenu evroarijskom oveku. Na metafiziko ishodite autoriteta ukazuje nam i upotreba korena augeo u rimskoj pismenosti. Emil Benvenist, uz pomo niza navoda rimske tradicije od Lukrecija (V,322) do Tita Livija (XXIX,27) ukazuje da svojim drevnim upotrebama augeo ne pokazuje rast neega to ve postoji ve in sopstvene proizvodnje; stvaralaki in koji neto poraa iz plodnog tla a to je privilegija bogova ili velikih prirodnih sila a ne Ijudi. "(Benveniste, 1969) Na isto, metafiziko ishodite ukazuje i pravilo da se sednice senata odravaju na svetim mestima i u svetilitima, od Curia Calabra na Kampidolju, do Jupiterovog hrama na Forumu. Slobodni smo zakljuiti da i idealna celovitost koju sadri ideja auctoritas takode potie iz visina boanskog elementa ljudske meavine. Zato je bilo mogue da u mislima i oseanjima Rimljana pridev augustus poprimi znaenje atributa boanske prirode u oveku, predstavljene imperatorom. Imperator August: samoizgradnja auctoritas Ipak, sjedinjenje auctoritas i potestas u ulozi te nadasve osobi kezara ili imperatora otvara put okonanju ili zatomljenju plodonosnog dvojstva senata i izvrne civilne te vojne vlasti. Kezarska ili imperatorska uzurpacija autoriteta senatora sruila je jednu od osnovnih ustanova politike osobenosti rimskog te evroarijskog oveka, irom otvarajui vrata levantijskim, odnosno bliskoistonim modelima i porivima samovlaa, koji su, zajedno s odgovarajuim ljudskim materijalom na tronu, obeleili sumrak rimske drave. Tu pojavu je pratio, podsticao i hranio neumereni, osvajaki uvoz tuih boanstava i kultova uz stalne prilive masa tuina, u kojima se rastvarao rimski etnos s posledinim slabljenjem verodostojne, rimske religio, dakle uz udaljavanje od metapolitikih izvorita auctoritas. U vremenskoj podudarnosti

uvoza kulta Majke Zemlje otelotvorene cmim kamenom, koji je postavljen u hram Pobede 204. godine stare ere i agonije republike uoljiva je uzronoposledina sprega vieg reda. To je i poetak sumraka senata koji se oajniki ali prekasno te sve slabije borio protiv razomih i anarhinih posledica uvoza stranih kultova i obiaja. Ni senat nije mogao biti poteden procesa kompcije. Konano, krajnju slabost te ustanove osvedoili su sami senatori podastiranjem jadnih ostataka sopstvenog autoriteta kroz in priznanja posvudanjosti autoriteta imperatora Augusta: auctoritate omnibus praestans. Prezir njegovog prethodnika spram senata, to je postao leglo oligarhijske vlasti, poivao je na uvidu u strano stanje izopaenosti te ustanove: "Senat je svojom ogromnom brojnou postao izobliena i neureena rulja: bilo je preko hiljadu senatora a neki su bilipotpuno nedostojni ljudi i takvi koji su bili uvreni u senat nakon smrti Kezarove zahvaljujui uticaju i mitu a narod ih je zvao lanovi Orka'. Tajje senat August sveo na nekadanji broj i vratio mu stari sjaj, izvrivi dva izbora: prvi je izbor bio preputen senatorima, pri emu je svaki birao svog oveka a drugije vriopo svojojiAgripinojelji.'( Svetonije, II, 35) Kao da je bio nadahnut nieanskom idejom pozitivne uloge nihilizma, Julius Kezar nije ita inio da preporodi senat ve sve da ga pogora, uzdiui u red senatora i ljudski materijal sa drutvenog dna. Na ovom mestu naeg razmatranja namee se pitanje o pobudama imperatora Augusta da obnovi senat, uprkos velikog zaziranja od podlosti njegovih lanova koje ga je navodilo da ih prima samo pojedinano, nakon pretrage njihove odee te da im predsedava naoruan, u oklopu pod togom, okruen vernim prijateljima senatorskog roda i telesnom gardom. Po svemu sudei imperator August je preduzeo obnovu senata ne samo radi uspostavljanja osnove legitimiteta vlasti ve nadasve radi sticanja mase auctoritas neophodne za ogromni i velianstveni preporod rimske drave, koji je izveo u znaku tradicionalne revolucije, bez presedana u povesti Evropljana. Moemo osnovano pretpostavljati da je imperator August bio duboko svestan kako mu za takav poduhvat osobni auctoritas nije dovoljan te je zato sve inio da ga uvea, od obnove senata do linog samouzdiueg preobraaja. Imperator August je imao duboku svest o krizi i manjku auctoritas, savreno poznajui sutinske razlike izmeu auctoritas i potestas. U nezavrenoj povesti svojih poduhvata (Monumentum ancyranum), imperator August saoptava kako je iz svog poseda steene vlasti ("ex mea potestate transtuii') vratio res publica senatu i rimskom narodu, nadmaivi tako sve u domenu auctoritas ali ne i u domenu potestas, gde je ostao prvi, dakle princeps medu jednakim, formalno zasnivajui svoju vlast na konzulskom, odnosno tribunskom poloaju. Istorija je uglavnom usvojila mnjenje njegovih protivnika da je tako uspostavljeni principat bio zapravo prikriveni oblik monarhije. Ipak, s vlau kojom je raspolagao kao veliki pobednik na popritu graanskih ratova August nije imao nikakve potrebe da je skriva iza obnove senata te stoga njegove reforme valja tumaiti upravo pod svetlom visoke svesti o znaaju auctoritas. U protivnom, imperator August ne bi uloio veliki trud da samog sebe preobraava po uzoru auctoritas. Putanju tog duhovnog samouzdizanja upadljivo odmeravaju ogromne fiziognomske razlike izmeu hronolokog poetka i vrhunca galerije portreta imperatora Augusta. Prvi portret u tom nizu, izraen najkasnije trideset pete godine stare ere, pokazuje nam pobednika nad Antonijem i Kleopatrom vetinom helenistikog realizma koji verno prevodi u mramor lik marcijalne mladosti. Kosu mu hajkaju vetrovi rata i ratne slave a asimetrino lice je proeto vanrednim naponom fizike snage i volje za mo, to izbijaju iz svakog miia i sklopa kostiju, kao da ustaju protiv svih ogranienja fizikog sveta. Nema u tom portretu ni traga one solarne duhovnosti i uzvienosti, suverenske vedrine i uravnoteenosti koji

zrae iz portreta imperatora tipa Porta Prima izraenog osam godina kasnije, vrlinama klasinog stila koji je posluio kao uzor za stotinak poznatih replika i varijacija. Fiziognomske i karakteroloke crte prvog i potonjeg portreta su toliko razliite da je neupuenom teko poverovati kako je u pitanju ista osoba. Neki moderni istoriari smatraju kako portret tipa Porta Prima ne odraava toliko lik u stvarnosti ve da izraava promiljeno pruanje ikoninog simbola pax auguste, radi uspokojavanja i ohrabrivanje masa, pokolebanih i unespokojenih dugogodinjim stranakim sukobima te graanskim ratovima. Ipak, ako i prihvatimo izloenu pretpostavku, zapravo projekciju modemih iskustava politike propagande, moramo zakljuiti, na osnovu istorijskih svedoanstava, da je imperator August sve inio kako bi se saobrazio i fiziki a ne samo duevno svom mramomom liku. Svedoi Svetonije: "U lieu je bio, kad je govorio i kad je utao, sasvim miran i vedar; tako je neki galski voda priznao meu svojim ljudima da ga je njegov izraz lica ublaio i odvratio od vrste namere da ga kodprelaza preko Alpa, kad je bio puten k njemu toboe na razgovor, gume' u jednu provaliju. Oi su mu bile bistre i sjajne a eleo je da se u njima nazire neto od boanske snage i radovao se ako je koga pogledao pa je taj sklanjao oi kaopred Sunevim sjajem. "(11,79) Julije Kezar Germanik svedoi da je imperator August bio u stanju da samo jednim svojim pogledom zaplai i obuzda buntovne legije (Tacit, 1,42). Moda se upravo na taj napor saobravanja mramornom olienju solarnog auctoritas odnose poslednji pokreti i rei imperatora Augusta. Svetonije nas obavetava kako je na samrtnikoj postelji zatraio da ga oeljaju i da mu nameste razlabavljene vilice te kako je okupljene prijatelje upitao da li je svoju ulogu u komediji ivota izvrsno odigrao. Poslednjim dahom izgovorio je obiajnu poruku s kojom su se tada glumci opratali od publike, nakon predstave: "Ako vam je izvrsna bila gluma naa onda nam pljeskajte i svi nas sada ispratiti s radou!"(Sve\.oni)e II, 99). Mislima i snovima Evropljana svih pokolenja Svetonije je predao i prizor Augustove igre, s one strane smrti, na sceni sveta: dok je telo imperatora gorelo na Marsovom polju, gde su ga doneli senatori na ramenima, jedan pretor je ugledao kako se lik imperatora uzdie k nebu (11,100). Dakle, ne samo duh osloboen kostreti tela ve i sam lik suverena uzdigao se k visinama iz kojih potie ideja auctoritasr. trud metafizikog preobraaja sopstva dosegao je vrhunac gde se lice potpuno i neraskidivo slilo sa zlatnom maskom vrhovnog tumaa ideje auctoritas na sceni sveta. Bila je to najvea nagrada onom koji je ivot posvetio najteoj ulozi, ivom otelotvoravanju ideje i vrline auctoritas. Svaku sumnju u istinitost tog trijumfa sagoreva sjaj "zlatnog doba" koje je August, prema skoro optem svedoenju savremenika, obnovio. Sa stanovita optih potreba nema velikog znaaja da li je jedan ovek, od roda Oktavijana, nazvan Uzvieni, doista izvrio unutranji i spoljanji preobraaj svog bia po uzoru auctoritas. Jedino su znaajna dela koja ja stvorio zahvaljujui tom trudu. Put negacija U areni sveta, zavisei samo od vrlina ili mana, snaga ili siabosti, uzvienosti ili niskosti jednog oveka, na vrhu vlasti, auctoritas je postao plen ljudskih razlika i kolebanja, gubei na strminama istorije istinski smisao, zapadajui u domen znaenja pukog potestas, skoro kao njegovo drugo, premda otmenije ime. Taj pad omoguio je niskim silama da uzurpiraju ak i boanski element, sadran u jezgru auctoritas, svodei ga na neku vrstu ukrasnog atributa u posedu niza nedostojnih imperatora, osobito levantijskog porekla, koji su zahtevali da ih senat te ostali smatraju otelotvorenim bogovima. Tako je, primerice, sirijski homoseksualac Helagabal, uspevi se na tron silom intriga, korupcija i

zavera, poetkom treeg stolea, uspostavio kult penisa na mesto kulta Sunca, diui mu mramorna obeleja du puteva to su vodili ka Rimu, u koji je trijumfalno uao jaui naopake na magarcu, u znak poruge rimskoj tradiciji. Gubei auctoritas silaskom u domene potestas, senat je konano izgubio i svaku vlast, pretvorivi se u gomilu laskavaca na uzdi imperatora. U sumraku Rima, samo ponekad, i 'sve ree, iz redova senatora, mogao se uti glas drevnog ponosa dobre rase. Jedan takav glas, obojen ironijom, iz grudi hrabrog Gneja Pisona, ukazao je na bedno stanje ljudskog materijala u senatu, upitavi imperatora Tiberija: "Koji epo redu glasati, Kezare? Ako budeprviglasao, znaupo kome u se ravnati. Ako bude poslednji, bojim se da u se, iz neznanja, razii s tobom u miljenju. "(Tacit, 1,74) Konano, ispranjena ljutura auctoritas postala je predmet nadmetanja novca i gole sile, koja je vladala strahom to je postao posvudanji, proimajui sve, od poslednjeg podanika do imperatora. Amijan Marcelin, iscrpno opisujui tu klimu sveopteg straha, sumnjienja i potkazivanja, svedoi da su se tada "ljudiplaili i zidova, kao jedinih svedoka (XIV, 1,7) te da je imperator Konstancije, "duha skuenog i mekog, shvatao svaki uanj kao delo ili nameru uperenu protiv njega, alosno pobeujui ubijanjem nevinih ". (XIV,52) Premda je iz ruevina imperijalnog Rima papa Sveti Gregorije Veliki vapio za senatom "Gde je sada senat, gde je sada narod? Nema senata narodje izgubljenf niz povesnih dokumenata svedoi da je ta ustanova, uprkos opteg procesa uruavanja struktura rimske drave, bar formalno uspevala da opstaje i odoleva udarcima vetrova promene, nadasve u Carigradu, gde je vrila znaajni uticaj tokom sedmog i osmog stolea. Ipak, teite auctoritas pomerilo se ka polju dvojnosti ili dualizma hrianskih poglavara i imperatora. Premda je hrianska deoba sveta i oveka te i njegovih obaveza na profanu i sakralnu sfem, u znaku dualizma Boga i Kezara, sasvim tua evroarijskom, holistikom svetonazoru koji ceo svemir vidi kao jedinstven organizam, proet sakralnou taj rascep je stvorio nekakvu branu osipanju svetosti auctoritas u oima oajanja pokrtenih masa. Potvrujui polemiko iskustvo po kome negacija liena valjanih pozitivnih osnova obino biva uslovljena svojim predmetom osporavanja, glavni teoloki tvorci saobraavanja hrianske doktrine i crkve volji totalitame prevlasti nad imperijom od Tertulijana i Kiprijana do Blaenog Augustina ugradili su u temelje odgovarajuih ustrojstava i ustanova ne samo kljune rei ve i pojmove te strukture, izravno preuzete iz rimskog pravnog, politikog i vojnog poretka. Tim putem i dvojstvo auctoritas i potestas dobilo je uslove za novi ivot i nove oblike, obeleivi niz potonjih vekova. Dva maa Tertulijan i Kiprijan su preuzeli veoma oteeni pojam auctoritas, koji su dugi vekovi imperatorskih samovolja liili svake veze sa svetom slobode, svevi ga, uglavnom, na mutno legitimisanje vlastodrakih volja ili zlovolja te zapovesti. Prema teolokom shvatanju tog vremena, koje je najpotpunije izrazio Kiprijan, crkva, posredstvom svojih episkopa, legitimnih poslanika Spasioca na osnovu ovlaenja datog apostolu Petru (Jevaneije po Mateji, 16,18-19) raspolae kapitalom "sacra auctoritas", to idealno potie od "Boga i boanskog prava\ izloenog u Svetom pismu. Tako je profani, politiki poredak bio teoloki podreen formativnim i informativnim naelima "boanskogporetka i odgovarajueg autoriteta. Tako je obnovIjena sakralna priroda auctoritas, premda u hrianskom prevodu i bez slobode, osim one koju su prisvajali episkopi, suprotstavljeni jedni drugima na polju tumaenja sadraja Svetog pisma. Zato je tu izostalo i dvojstvo auctoritas i potestas,

jer je "sacra auctoritas sluio samo legitimisanju crkvene vlasti episkopa te njihovih doktrinamih iskaza, odluka ili zapovesti. Blaeni Avgustin, u ijim spisima se pojam auctoritas pojavljuje na hiljadu sto ezdeset i etiri mesta (Lutcke,1964), potrudio se da mu osnai ili sauva sakralnu prirodu od udara sila korupcije ovog sveta razlikujui njegovo nevidljivo, vie, i vidljivo, nie sedite, odnosno "nevidljivu" i " vidljivu crkvu . Za razliku od " vidijive ustanove spasa, gde su do spoljanje neraspoznatljivosti i bar do Sudnjeg dana izmeani dobri i zli, "nevidljiva ili idealna crkva, koju ini "zajednica svetih" (congregatio sanctorum), predstavlja deo "Boje drave" (Civitas Dei), kao delimino i prevremeno postvarenje horizonta budunosti, s one strane istorije, ka kome streme hriani. Sticanjem statusa dravne i jedine legalne veroispovesti, crkva je stvorila uslove za postvarenje uenja o posvudanjosti "boanskog poretka i "boanske vlasti", po formuli apostola Pavla iz Tarsa: "omnis potestas a Deo\ Od jedva podnoenog neprijatelja Boga, imperator je postao njegov sluga to je otvorilo pitanje primata u zastupnitvu "boanskog poretka i "boanske vlast" te vievekovnu perspektivu dualizma crkvene hijerarhije i prineva, nadasve imperatora ovog sveta. Na zapadnom popritu te borbe najdalekoseniji uticaj izvrila je formula deobe i saradnje koji je papa Gelasije predloio imperatoru Anastaziju u uvenom pismu od 494. godine: "Dve sile nadasve upravljaju ovim svetom, o imperatore Uzvieni: sveti autoritetpapa i kraljevska vlasf. Prema toj formuli, crkva je nadprirodna zajednica, kojoj pripada onaj vrhovni, "sveti autoritef, dok je drava prirodna zajednica, kojoj pripada odgovarajua vlast. Crkveni autoritet blagosilja, legitimie i moralno nadzire vlast, koja prua crkvi neophodnu materijalnu potporu i odbranu. Zasnovana na naelu razdvajanja suverenske i svetenike uloge, ta formula je preporuivala prvenstvo pape u duhovnom domenu i imperatora na politikom polju. Slinu formulu sadri Epanagoga vizantijskih careva Vasilija, Lava i Aleksandra, nadahnuta uenjem patrijarha Fotija a skovana pri kraju devetog stolea: crkva i drava su jedinstven organizam o kome brinu i kojim upravljaju patrijarh i car, prvi u duhovnom a drugi u materijalnom domenu. Doktrinarnu osnovu tog saglasnog dvojstva prua i jedna metafora Jevanelja po Luki: UA uenici rekoe: Gospode, evo dva maa. A Isuse im ree: To je dovoljno." (22,38) Na metaforu dva maa pozvao se imperator Fridrih Barbarosa odgovarajui izazovu pape Hadrijana IV te je potom evocirao i Saxenspiegel: "Gospod je postavio dva maa za zatitu hrianstva. Duhovni ma je poveren papi a svetovni imperatom . O privlanosti te slike svedoi i injenica da je ona obnovljana u XIX stoleu, posredstvom enciklike Immortale Dei pape Lava XIII: " Tako je Bog poverio brigu za Ijudski rod dvema vlastima: crkvenoj i dravnoj. Jedna je nadlena da se brine o boanskim stvarima a druga o zemaljskim. Svaka je najvia u svojoj vrsti: svaka ima odreene granice u okviru kojih se kree, granice koje su sutina i konani cilj svake od te dve vlasti." Re je o fOrmuli idealnog odnosa koji se veoma retko postvarivao kao kratkotrajno primirje na popritu skoro stalnog a uglavnom neobjavljenog rata, ograniavanog meduzavisnou dve sile: grosso modo, verska je pruala legitimitet vlasti a vlast je uzvraala potporama i odbranama. Valja istai da su u prvom periodu, usled nedostatka kasnije izgradene vertikalne hijerarhije, upravo teoloki sukobi pa i raskoli unutar crkve posredno jaali uticaj imperatora, koji su ne samo postavljali biskupe, ve su se, tako prizivani, pojavljivali na sinodima u svojstvu nezvaninih ali vrhovnih presuditelji u sporovim, deiajui za jedinstvo crkve zarad postojanosti drave. Izlino je ovde isticati da njihove presude nisu bile toliko zasnovane na doktrinarnim ve na politikim razlozima. Najdrevniji trag pojave duhovnog primata vladara prua, na istonom kraju evroarijskog sveta, drevno upaniadsko osvedoenje prvenstva kraljevske pa i viteke klase nad brahmanskom u domenu tumaenja vedske doktrine (Chandogya-upanisad, 7,1,1). U prehrianskoj Evropi, na svetost suverenske funkcije ukazuje ustanova kraljevskog svetenstva te rasprostranjena vera germanskih

naroda u boansko poreklo kraljevskih loza. Primat Karla Velikog u crkvi koju je predvodio s uverenjem da mu je Bog poverio tu misiju predstavlja najuspeni primer vitalnosti te evroarijske tradicije u Evropi pod senkom hrianstva. Suprotni stav najpotunije iskazuje doktrina pape Bonifacija VIII, po kojoj ne samo sav auctoritas ve i neposredna vlast u ovom svetu ("potestas directa in temporabilis') pripada iskljuivo poglavaru crkve. Uoptavajui povest tih odnosa ili sukoba moemo zakljuiti da su porivima libido dominandi i pohlepama prednjaile pape, naoruane ucenjivakim pretnjama i obeanjima, politikom divide et impera te moima ekskomunikacija, ne prezajui ni od falsifikata, poput tobonjeg donatio Constantini, Konstantinovog darivanja poseda, na koje se prvi pozvao Stefan II, 751. godine, kako bi legitimisao teritorijalne zahteve. Ni imperatori te suvereni nisu prezali od nasilja pa i javnih poniavanja verskih pogiavara, svodei ih, ponekad, na puke lutane. U tom ratu niskog intenziteta, kako svedoi sukob gvelfa i gibelina, pape su takode umele da mobiliu i najnie porive, sebinosti i pohlepe treeg stalea, protiv imperatora Fridriha II Hohentaufena i pobornika njegove ideje imperijalno ujedinjene Evrope, koja je bila nadahnuta verodostojnom sakralnom auctoritas. Prema opaanju istoriara Antonino de Stefana, za Fridriha II vrhovni vladar je "Boiji izabranik koji slui kao posrednik izmeu prirodnog oveka i Boga te je imperator stoga drugi Spasilac i kako e ga nazvati Dante 'novi Mesija'... Vladar je, ne manje od Crkve, u svojoj stvarnost, sredstvo venog spasenja oveka, s obzirom da je on stvoren kao protivmera grehu a ono to je istinito za pojedine suverene joje istinitije za njihovog poglavara, Imperatora. Takva hijerarhija vlasti ne iskljuuje duhovne vlasti iz sveta ve samo iz sopstvenog domena i sopstvene hijerarhije te se vrhovi Imperatorom koji, kao takav, nema drugog pred sobom do Boga, od koga on izravno prima vlast i svoju misiju, i s kojim se sjedinjuje u vladanju svetom." (De Stefano, 1978) Ovde valja istai da reeno 'vladanje svetom', kao i pretpostavljenu univerzalnu prirodu ili rasprostranjenost idealne imperije ne treba shvatati u materijalnom i osvajakom ve duhovnom i preporodilakom smislu. Kao sredstvo ostvarenja boanskog Provienja, odnosno iskupljenja i uspravljanja Ijudskog roda, imperija mora biti usmerena ka univerzalnom, pa makar zauzimala prostor ne vei od jednog ljujdskog srca, kakvo je bilo u grudima velikog barda imperijalne ideje Fridriha II, Dante Alegijerija. U nadhrianskom domenu ta doktrina bila je nadahnuta drevnom idejom koju nam je preneo neoplatoniar Kels o slaganju svih religijskih perspektiva u taki njihovog zajedniog, metafizikog ishodita, odnosno o postojanju "jednog intelektualnog naela koje potie iz visine, naela slaganja najmudrijih naroda, drava i Ijudi." (Alethe logos, 1,14) Zamak Fridriha II Hohentaufena Castel del Monte je veliki spomenik te ideje, arhitektonski oliene simbolizmom osmostranosti tlocrta i kula, znamenja tenje preporodu i venosti a istorijski potvrdene injenicom da je u njemu vanredna te posvudanja spoznajna zapitanost Fridriha II okupljala mudrace, znalce i uenjake, prizivane sa svih strana prostomog i duhovnog sveta. Zato je imperator Fridrih II Hohentaufen smatrao da ima pravo prosuivati i o teolokim pitanjima, ustajui ak i protiv papske polemike spram pravoslavnih Helena. Primerice, u pismu svom prijatelju i suprugu svoje keri Konstance, vizantijskom caru Jovanu Vatacu koji mu je po svetonazoru bio blizak imperator Fridrih II Hohentaufen brani Helene "koje taj takozvani vrhovni pastir (papa) bestidno klevee, nazivajui ih jeretieima, premda je od njih potekla hrianska vera pa se proirila do najudaljenijih graniea sveta . (Obolenski, 1996)

Nastojei da u oima naroda lie imperatore svetog autoriteta, pape i odgovarajue slube su pribegevale i uveravanjima posredstvom slika, poput one koju je opazio Fridrih Barbarosa tokom posete Rimu, to je prikazivala imperatora kako poput konjuara posluno dri uzde papskom konju, uz natpis: "Homo fit Papae, sumit, quo dante, coronarri\ Svoj rimski utisak Fridrih Barbarosa je preneo nemakim biskupima u uvenom pismu koje objanjava njegov stav spram Crkve i pape te zorno svedoi da su najplemenitije pobude imperatora bile posveene odbrani upravo svetog autoritetat. Bog je veiiao Crkvu u prestonici sveta uz pomo Imperije a sada, u tom istom gradu, Crkva hoe da izgubi Imperiju. Poelo je s jednom slikom, potom je njoj dodat natpis a sad se tom natpisu hoe pripisati snaga zakona. Evo onoga to ja neu nikad otrpeti: pre u izgubiti krunu nego to u dopustiti da ona bude tako poniena . Valja istai da meu pounim prizorima koje sadre crkve srednjovekovne Evrope mnogi imaju smisao posve razliit od onog ka kome je ciljala slika to je pogodila ponos imperatora Fridriha Barbarose. Primerice, jo uvek, nae oi, ako zau u pomrinu romanske crkve Della Martorana u Palermu, mogu biti lepo zasenjene zlatnim nebom mozaika to istie figuru Isusa Spasitelja koji s visine, lebdei nad tlom, sputa desnicom krunu na blago nagnutu glavu Rudera II, slavnog dede po majci Fridriha II Hohentaufena. Ipak, tenja Svete stolice da ima monopol na sveti autoritet ')Q preovladala s obostrano kobnim posiedicama. Svim raspoloivim silama i sredstvima pobornici tog monopola su preili da vrlina svetog autoriteta raste i cveta i u drugim redovima te ustanovama. Ciklus epova i legendi o podvizima vitezova Okruglog stola na putevima metafizikih preobraaja plemenitakog sopstva, odnosno metafizikih traganja za svetim sredstvom obnove posustalog kraljevstva te Boanstvena komedija i ideal svete imperije Dante Alegijerija samo su najistaknutije pojave meu svedoanstvima velianstvenih mogunosti sadranih u samobitnoj, prehrianskoj tradiciji svetog autoriteta. Te mogunosti ograniavao je i zatomljavao obru klerikalnog neprijateljstva i iskljuivosti, od ucenjivake politike papa do krstakogpohoda protiv Grala (Rahn, 1933) i protivpokreta gvelfa, odnosno gradanskog dela treeg stalea protiv gibelina, kojim je otvoren put ka monarhijskom apsolutizmu i centralizmu, bitnim preduslovima buroaskih revolucija i uzurpacija vlasti, u znaku potpunog izvrtanja evroarijske, trodelno hijerarhijske strukture. Upravo u tom zenitu srednjovekovne civilizacije Evrope, neprijateljstvo papa spram samostalnosti dostojanstva imperatora je podrilo i hrianski oblik svetog autoriteta, liivi ga monih odbrana i plemenitakih podsticaja. Tu veliku krizu svetog autoriteta Crkve te potrebu za stvarnim autoritetom posredno je osvedoio ustanak rimskog plebsa protiv papske vlasti i plemstva, koji je nakon smrti Inokentija II (1143) silom osvojio Kampidoljo i uspostavio senat, zapravo sopstvenu zakonodavnu i izvrnu vlast. Ta vlast plebejskih savetnika i senatora trajala je nekoliko decenija, okonavi se, u takvom obliku autonomije, priznanjem papskog autoriteta, ali prevashodno zbog unutranjih slabljenja, izazvanih stranakim sukobima. Osloboden nadzora drugog, imperatorskog pola, sveti autoritet papa i klera postao je plen najniih poriva, prodajui pri kraju te moralne nizbrdice, na nekoj vrsti stalne i otvorene, simonijske drabe svoje moi kosakracije potestas najboljim materijalnim, odnosno platenim i teritorijalnim ponudama potrailaca krune te temporalne vlasti. Tamo gde su pak preovladavali pozivi "unutranje crkve\ otvarala se neka vrsta istorijske cme mpe u kojoj su vekovima bespovratno i nenadoknadivo propadala bezmerna genetska blaga Evropljana,

osudivana celibatom svetenstva i omasovljavanjem monatva na jalovost, odnosno na genetsko samoubistvo bezmernog niza nedunih pokolenja. Povest Istonog i potom Srpskog carstva svedoi da je ta "unutranja crkva , s isihastikom udnjom, vekovima iscrpljivala snage te slabila odbrane od najezdi azijatskih zavojevaa. U kritinim periodima ta "unutraanja crkva " okupljala je mnogo vee mase monaha na mestima isposnitva i molitvi nego to se ljudi s orujem svrstavalo pod stegovima odbrane carstava. U zapadnoj Evropi, slabost svetog autoriteta se osvedoavala irenjem simonije s vrha hijerarhije, poraznim podavanjem visokodostojnika i svetenstva centrifugalnim porivima "ivotinjskog" elementa u oveku, raznovrsnim oblicima demonije materijalne pohlepe, od bezdunih nameta i besramnog isticanja znakova bogatstva, do prodaje oprotaja. Ta obeleja su u znatnoj meri izazvaia protestantsku reformu, koja je, u svom domenu, zadala konani udarac tradiciji svetog autoriteta, svodei ga u kostreti Svetog pisma, uz pomeranje teita vere u starozavetni deo i svet, s posledinim usvajanjem odgovarajue, levantijske forma mentis te upravo kuporodajne prirode religioznosti. Tako je, kao po volji nekog ironinog cinizma duha istorije, protestantizam sruio sve brane spram sila apostazije protiv koje je ustao. Istraivanja Maksa Vebera (Weber,1989) i Vernera Zombarta (Sombart, 1911) magistralno su osvetlila starozavetne korene liberalnog kapitalizma koji je sa politike ili javne scene potisnuo na margine ne samo nacionalnu zajednicu te njenu dravu i politiku ve pre svih samu crkvu i njenu veru, svodei je u zatvor najstroe privatnosti, preputene milosti ili nemilosti osloboenih sila demonije ekonomizma te njenih reca i medijuma. U toj vekovnoj borbi papa i imperatora, meusobno su se iscrpla i oslabila oba autoriteta, to je dobro uoio, ve sredinom XV stolea, Enea Silvije Pikolomini, potonji papa Pio II, obraajui se vazalima nemakog cara: . " Viast careva je nitavna. Vi treba da mu se pokoravate onoiiko koliko sami to hoete a vi ete to hteti to je mogue manje... Hrianstvo je telo bez giave, republika bez zakona i dravnih organa. Papi i caru ostaju sjaj koji donose sobom velika dostojanstva, ali su to samo varljive senke, jer su oni izvan mogunosti da zapovedaju, s obzirom da nema nikoga ko bi ih sluao." Pod senkom Levijatana U politikoj areni Evrope ostala je samo re autoritet, s pridevskim izvodima iz kojih je konano abortiran pojam autoritarizam, kao simptom agonije politike. Metafiziku prirodu auctoritas, koju najsaetije odreuje pridev sacra, osvedoava injenica njene neunitivosti te postojanosti u mislima i srcu evropskog oveka, uprkos svih udara prevratnikih i nihilistikih sila. Stoga ta re istrajava u politikom reniku do naih dana, makar kao drugo, otmenije ime osporavane ili branjene vlasti, ili kao oznaka njene ne bolje odreene moi da podanicima namee bezuslovno izvravanje svojih odluka, naloga i zakona. Moda je, pri kraju nae smotre, izlino isticati da je u modernoj upotrebi, u svetu nakon buroaskih uzurpacija vlasti, ta re izgubila sva svoja izvorna te stoga jedino verodostojna znaenja. Dobar primer tog opustoenja prua Hobsov Levijatan, plod uasnutosti jednog levantizovanog duha pred silama Ijudske pohlepe koje je oslobodila revnosna i sekularizovana primena upravo starozavetnih naela, otvorivi tako "rat svih protiv svakog . Tako je ovek otuden od evropske biti bio i ostao razapet izmeu sebinog individualizma i tiranskog totalitarizma, ija protivureja kobno karaktreriu anglosaksonski liberalizam. U Hobsovom delu re autoritet oznaava iskljuivo pravo delovanja

Levijatana, koje mu prenosi masa dobrovoljnih podanika zarad spasa od sopstvenog "rata svihprotivsvakog\ Osnovni teorijski problem s kojim se Hobs morao suoiti je kako preobraziti bezobilino mnotvo (moltitudo) u narod (populus) koji je politiki unum, odnosno jedinstven. Potpunije reeno, u pitanju je problem preobraaja mnotva navodno slobodnih jedinki ali s individualnim mnjenjima, potrebama te voljama razliitim do suprotnosti, koje poprimaju i razmere upravo posvudanjeg rata "svih protiv svakog u jedinstveno politiko telo i jedinstvenu politiku volju. Uzgred reeno, novina bitnosti takvog problema u povesti politike misli na tlu Evrope potie iz novine pojave dmtva proetog demonijom ekonomije kao velike posledice niza istorijskih silnica te nadasve procesa otudenja anglosaksonskog oveka od evropske biti i odgovarajue tradicije zajednitva i sabornosti. Moda je izlino istai da takav problem nije mogue reiti obostrano povoljno jer je u pitanju upravo nepomirljivo protivureje. Slino protivureje obeleava i demokratiju, razapetu izmeu naela primata veine i naela jednakosti. Onog asa kada mnotvo sebinih jedinki da pristanak da ih sve skupa zastupa i predstavlja te umesto njih suvereno odluuje samo jedno telo sa svojim od njih nezavisnim ili siobodnim mnjenjem, potrebama i voljama to mnotvo sutinski povlai s politike scene, privremeno ili stalno, sve svoje individualne potrebe i volje te odgovarajua prava. Tu injenicu Hobs je jasno video i istakao posredstvom primera zakona pukog fizikog sveta, ije kostreti ve hronino ograniavaju te uslovljavaju misao anglosaksonskog oveka: "fs obzirom da je za svakog oveka nemogue da stvamo prenese sopstvenu snagu na nekog drugog, ili za tog drugog da je primi, treba shvatiti da prenos moi i snage jednog oveka nije nita drugo do ostavijanje i naputanje sopstvenog prava na otpor onome kome je to takopreneto." (Elements ofLaw, I, 19, 10). Na suprotnoj strani takvog prenosa, ili zamene, "onaj kome se ne moe s pravom opirati ima moprinude nad svim ostalima i zato moe da ograniava i da upravlja njihovim delovanjimapo svom zadovoljstvu, to je apsolutni suverenitet." (Elements odLaw, 11,1,19). Tu moemo videti kolski primer izmetanja politikih sistema u neku vrstu suprotnosti izvornim zamislima na kojima poivaju, to su ve uoavali u svetu svog iskustva Platon i Aristotel. Nastojei da rei probleme liberalnog drutva u nastajanju, Hobs je stvorio model koji bi rado usvojio svaki tiranin u sistemu zvanom orijentalna despotija. Valja istai da ovo opaanje nije neka retorika dosetka ve da odgovara upravo starozavetnim korenima Hobsovog modela drave koji nimalo sluajno nosi ime starozavetne, taiasokratske nemani, Levijatan. U pitanju je jedna od osvetoljubivih, zoomorfnih matarija starozavetnog oveka, muenog sopstvenim unienostima te strahovima i zavistima spram svih uzvienosti: "Nita nema na zemlji da bise isporedilo s njim, da bi stvoreno bilo da se niega na boji. to je god visokoprezire, car je nadsvijem zvijerjem" (Knjiga o Jovu, 41, 24-25). Uostalom, sam Hobs je otvoreno istakao da su za njega izrazi tiranin i suveren sinonimi: prvi koriste oni kojima suveren nije po volji. Svestan protivurenosti izmeu liberalistikih elja i svog modela, Hobs je u Levijatanu pokuao da ih prikrije ili bar ublai rastvarajui pojam prenos ili zamena, svojstven vlasnikim odnosima, u sistem stvoren po uzoru prenosa autorskog prava pisca neke drame njenim izvoaima na pozorinoj sceni, gde individualne volje oliava autor a optu volju predstavlja glumac. "Rei i dela nekih vetakih lica su priznati od strane onih koje ona predstavljaju. Lice je tada glumac a onaj koji priznaje njegove rei i dela je autor; u tom sluaju glumac deluje na osnovu autorizacije." (Leviathan or the Matter, XVI).

U povesti politike misli na tlu Evrope Hobsov model obeleava potpuno ispadanje iz njene tradicije, upravo u meri izroavanja ili otudenja anglosaksonskog oveka od evropske biti. Tu je auctoritas re koja oznaava pravo Levijatana, steeno "autorizacijom", da deluje u ime populus, koji je to postao od moltitudo zahvaljujui dobrovoljnom gubitku, odnosno prenosu svojih prava odluivanja. Hobs preokree tradicionalni izvor auctoritas to tako ne dolazi vie s visine ve sa dna ljudskog oajanja i beznaa. Tu je zajednica svedena na drutvo, na mehaniki skup jedinki iji se ivot i preostala (ali levijatanskim zakonima uslovljavana) prava sastoje od: "kupovanja iprodaje, sklapanja drugih ugovora, biranja boravita, podizanja dece i drugog'. Izvesno je da takvom ivotu nije potreban nikakav sveti autoritet jer su tu od trodelne strukture evroarijske zajednice ostali samo neki od sadraja poslednje, tree funkcije. Ni u polju protivnika revolucije treeg stalea te pobornika restauracije starog reima re autoritet nije imala mnogo bolju sudbinu, jednako liene bitnih svojstava, pogotovu organske sprege sa slobodom, visoko uzdizana kao deviza bitnog suprotstavljanja prosvetiteljskom i republikanskom, negativnom slobodarstvu. Dodue, ona je tu i dalje upuivala na svoje boansko poreklo, ali svedena na obeleje pretpostavljenog legitimiteta samodravlja, ne mnogo razliitog od onog u orijentalnim despotijama. Dobar primer takvog shvatanja autoriteta prua talova teorija monarhijske vlasti po kojoj njen legitimitet ukazuje da "autoritet; ijom silom kraij vlada, potie od Boga, kao injegovopravo da zauzimapresto." (Eschenburg, 1965) Ve i sama vanredna vitalnosti rei autoritet i njenih raznovrsnih i raznoznaenjskih, pridevskih i imenikih izdanaka u politikim jezicima modernog doba svedoi da ona u mislima i srcu evropskog oveka odgovara njegovim najdubljim potrebama. Uprkos milenijima duge sklonosti govora masa pa i elita da re autoritet neumesno koriste za oznaavanje vlastipremda saobrazno i procesima zapadanja autoriteta u glibove vlasti takva zbrka ipak nije potrla jezgro koje ona istinski oznaava u svesti ili nadsvesti evropskog oveka. O tome zorno svedoi injenica da nikada u povesti evropskih jezika re vlast nije koriena za oznaavanje bilo kakvog autoriteta. Takvoj upotrebi opire se sama priroda jezika, ali ona je samo izraz sutinskog stanja forma mentis i njenih potreba.. Ovde je re o jednoj potrebi metapolitike prirode. Zato svi napadi na autoritete i autoritarizme od intelektualnih sumnjienja do nasilnih prevrata ne pogadaju vrlinu i njene stvarne moi ve njene (rede) stvame i dostojne ili (najee) lane i nedostojne figure i pojave. injenica da potrebe evropskog oveka za verodostojnim autoritetom ostaju uglavnom nezadovoljene ili previdane te da bivaju preinaene i izneveravane samo potvrduje njihovu vitalnost. Moda je izlino isticati kako je vitalnost ideje autoriteta u srcima i mislima ljudi sama po sebi jedna velika osuda postojeih politikih poredaka, lienih svakog autoriteta te i legitimiteta. Tu poiva duboko objanjenje pojave korienja pojma legainost kao surogata iegaliteta i autoriteta, to je uoio Karl mit razmatrajui moderni sistem posrednike i viestranake demokratije: "'Legalnost' ovde ima upravo taj smisao i zadatak da uini iziinim i da porekne kako legitimnost (monarha i plebiscitarne narodne volje) tako i svaki, na samom sebi poivajui iii vii autoritet / vlast. Ako se u tom sistemu uopte jo upotrebljavaju rei kao to su 'legitiman' ili 'autoritet', onda samo kao izraz iegainosti i samo iz ove izvedene." (Schmitt, 2001) Potreba evropskog oveka za stvarnim autoritetom kao da strpljivo udi za verodostojnom pojavom.

Nema slobode bez autoriteta Izostanak vrline i sile istinskog autoriteta na scenama zvaninosti modernog sveta odaje, posredno, sasvim lanu ili polovinu prirodu tu prisutnih ili nudenih sloboda. Svaka sloboda ona za, jednako kao i ona od ima smisla samo u odnosu na autoritet odgovarajue norme koja je omoguava ili spreava, usmerava ili ograniava. Najvia je ona sloboda koja je svojstvo istinskog autoriteta i plod najveih stega. Stoga tamo gde nema autoriteta, ni odgovarajuih normi, nema ni sprege ili dualizma izmeu te vrline te njenih ogranienja, s jedne strane i poriva ka slobodi, s druge. Osim obesmiljenja, slobodi tu preti da se izmetne u sopstvenu suprotnost, u ropstvo onim silama i stihijama ivotinje u oveku kojima samo autoritet prosvetljenog uma te visoke norme umeju da gospodare. Zato su najvei, revolucionarni pokreti za slobodu, ustajui protiv svih autoriteta i normi tradicionalnog poretka a bez svojih, valjanih zamena, svuda uspostavljali vladavinu nasiija i terora, porobljavanja i masovnih istrebljenja. Zato je i jedan princ, Kir kako nas obavetava Ksenofont zavidio ak i obinim helenskim vojnicima na slobodi kakvu ni on nije imao, niti je mogao imati u multietnikoj dravi iji mir i red nisu poivali na savesti suverenih ljudi ve na strahu ropske mase od surovih kanjavanja. Ovako je govorio Helenima, uoi bitke za presto Persije: " Ljudi Helade, nisam se ujedinio s vama zbog nedostatka varvarskih trupa ve sam vas izabrao upravo zato to ste bolji i vredniji od njihovog mnotva. Pokaite se jo jednom dostojni slobode koju ste osvojili i na kojoj vam toliko mnogo zavidim: znajte da bih vie voleo da posedujem tu slobodu nego sve to imam i sva bogatstva sveta. "(Anabaze, I, 7) Re je i o slobodi za najznaajnije, dakle reiigijske razlike, koju tada najsaetije iskazuje, umesto svih Helena, Herodot povodom Kambisovog izmgivanja i paljenja statua bogova u Kabirskom hramu posredno osvedoavajui i jednu od bitnih osobina evroarijske forma mentis; lienost proselitskih poriva: "Kad bi neko dao ijudima da biraju medu svim obiajima i da odrede koji su najbolji, razgiedaii bi ih i sigumo je da bi izabrao svaki svoje. Tako svi ijudi misle da su njihovi obiaji najbolji. " (III, 38) Pojam i doivljaj slobode zavise od forma mentis i njenog pogleda na svet. Najdua granica to razdvaja slobodu za i slobodu odje ona to na svetskoj mapi drevnih kultura i civilizacija odeljuje uranske, evroarijske od htonskih, odnosno dravidskih, semitskih i pelakih kultura. Borei se sa svojim nebeskim bogovima za odranje i razvoj svemirskog Reda, evroarijski ovek je nastojao da stekne najvee moi slobode za, dok su poklonici htonskih boanstava te kultova Majke Zemlje, od Indije do Herkulovih stubova, udeli za slobodom od, pogotovo pod teretom tuinskih normi ivota, kakve su nametali osvajai sa severa. Za razliku od htonskih podzemnih boanstava, iz utrobe Majke Zemlje, koja uglavnom izazivaju strah, evroarijski bogovi su rodeni iz radosti, kako svedoe i njihova "veseia imena, odnosno imena koja poinju s usklikom ushienja." (Juenger, 1957) U etimolokoj osnovi evroarijskih jezika nema korena siobode od ve svi koreni daju samo slobodu za. U Rimu, najdrevnija ozakonjena upotreba prideva slobodan poiva u formuli venanja: otac neveste daje ker "Iibei(of)um quaesundum eausa (o gratia) 'da rodi zakonite sinove'". Prema opaanju Benvenista, u evroarijskim jezicima "prvobitni smisao (slobode) nije, kako se obino misii, 'osloboden od neega' ve pripadnost etnikoj rasi, oznaenoj s metaforom vegetainog rasta. Ta pripadnost daje privilegiju koju stranac i rob nikad ne upoznaju. " (Benveniste, 1969). U evroarijskom svetu ovek je slobodan vrlinom pripadanja porodici, rodu ili staleu, dakle u sprezi sa drugima, jer je sutinski smisao njenog korienja dobrobit zajednice.

Te ogromne razlike se i danas mogu osetiti, saete u svega nekoliko koraka, koliko je potrebno da u velikim evropskim muzejima predemo iz dvorana mesopotamskih kultura u dvorane helenske i rimske kulture. Za leima nam ostaju tmina i teskoba, antropozoomorfna udovita te okamenjena ugojenost i tatina happy few, robovlasnika, evnuha i raunovoa. Pred nama se otvaraju, naglo, prizori trijumfa svete svetlosti i velianstvene nesputanosti pogleda, misli i pokreta lepote, smelosti te uzvienosti to i mramor uzdiu, oivljavaju i prosijavaju. Kada zastanemo, primerice u Luvru, u dvorani sa uzorcima sumerske kulture i civilizacije te pogled poloimo na figuricu svetenika Abhila, ili na figure sa Urnaneove zavetneploice, ili na statuu Gudeja, osnovno karakteroloko iskustvo nam govori da stojimo pred prauzorima ili paradigmama potroake senzualnosti, duhovne skuenosti i duevne umrtvljenosti modemog, prepolovljenog oveka, to potvruju i pisani spomenici, poput govora peharnice bogova u spevu o Gilgameu, koji svemu tome s delotvornim pesimizmom usamljeno protivurei: "Kad bozi, stvorie ljude /Smrt oni ovjeku dahu, /ivot za sebe zadrahu oni. / Ti pak, Gilgameu, napuni trbuh, / Danju i nou veseo da bude ti, /Svaki dan nek'praznik ti bude, /Danju i nou igraj i sviraj ti! / Odjea tvoja da sjajna bude, / Kosa ista, vodom se umivaj, / Gledaj, kako li dijete ruke ti dri, / Cjelovim, svojim suprugu raduj / Samo je to o vjeko v ivot! " (Tab li ca X) Da je uo navedenu ispovest, Platon bi, s osmotrita poslednjeg uvara evroarijskog ethosa u Heladi, ponovio kako ona odaje podlone nasladama, kojima preti "isto to i onima koji su podlegli strahu: oni e na drugi ijo gori nain dospeti u ropstvo... te ne zasluuju da ih nazovemo hrabrim i slobodnim ljudima"(Zakoni, I, 635d) U dvoranama helenske kulture, od figura Panatanejske povorke do Miloske Venere prostiru se nevidljive mree dostojanstvenih a vedrih pogleda plemenitosti upuenih s one strane svega materijalnog te i ljudskog, ka beskraju i venosti. Iznad, dodirujui tlo samo da bi se od njega otisnula to vie u visine kako je lepo uoio De Mestr u Les soiiees de Saint-Petersbourg boginja pobede, Nika Samotraka, s haljinom zatalasanom na prolenom vetru slobode. Kulturne i religijske razlike u poimanju odnosa izmeu ljudskog i boanskog ispoljavaju se posledino te analogno i u domenu shvatanja odnosa izmeu oveka i slobode. Oseanje kvalitativne te etike jednakosti Ijudi i bogova, to stoje u istom poretku borbe za Red a protiv Haosa, ini da evroarijski ovek sebe smatra potpuno slobodnim da u meri svojih mogunosti tvori sopstvenu sudbinu te da utie na tokove sveta stvari i pojava. Iz svesti da sudbinu oveka odreuju ne samo njegove ve i predake misli i rei, postupci i dela pozna upaniadska misao izvela je doktrinu karma-cita (.zbir inova) po kojoj su "razliiti oblici postojanja posledice zbira inova . (Mundaka upaniad, II, 1, 12) Na scenama Ilijade bogovi uzimaju uea u borbama pa ak ulaze i u ljudska bia da bi posredstvom njihovog glasa izgovorili savete i uputstva. Ipak, ljudi to ne opaaju ve samo nadahuti pesnik. Za helenski svetonazor klasinog perioda, od predsokratovaca do Platona i Aristotela, ovek koji raspolae slobodnom voljom i razumom je potpuno odgovoran za svoje misli i svoja dela. U tim mislima ili delima mogu imati udela demoni i bogovi, podstiui, nadahnjujui ili ograniavajui moi Ijudskog, ali to ne umanjuje slavu ili odgovornost oveka, u dobru ili zlu. Tek u sumraku ahajskog elementa helenske kulture, u helenizmu, namee se tema odnosa izmedu ljudske volje i Nunosti, odnosno boanskog Provienja. Re je o sudaru kultura, o posledici upliva i usvajanju levantijskog svetonazora, jer je bliskoistonim, pustinjskim religijama svojstveno da apsolutizuju Nunost i Providenje, savijajui oveka u ropski poloaj, koji je prijatniji od uspravnog, donosei znatno manji teret line odgovornosti ak i za poinjena nedela. U poslednjem velikom religijskom pokretu na Bliskom istoku, u velianstvenom ustanku jednog usamljenog oveka protiv

uasnih razmera izopaenja njegovog naroda, vernik je nazvan doslovno robom (musliman) a za oprost svih poinjenih grehova tu je dovoljano pokajanje. Primerice, premda Kuran zabranjuje zelenatvo kao najvei porok, od lihvara se trai jedino pokajanje i uzdravanje ali ne i povraaj imetka bezbono steenog na tudoj nesrei. Ustanak Isusa Hristosa protiv starozavetnog duha i sveta ciljao je ka velikom preokretu ljudskog stanja. To istorijsko otelotvorenje arijske ideje Spasioca svojim uenjem i inovima je objavilo kako ovek nije rob bogova ve je kao glavni predmet i svrha boije ljubavi pa i boijeg silaska u Ijudsko oblije obdaren najvrednijom slobodom. O razmerama tuosti takvih ideja bliskoistonom svetu svedoi i injenica da Hristosa nisu umeli razumeti, niti su imali smelosti slediti ga ak ni njegovi najblii uenici. Donevi sobom te rairivi po Evropi i glavne predmete ustanka Isusa Hristosa, poevi od starozavetne forma mentis, hrianstvo je podstaklo te istrajno hranilo zapitanosti, promiljanja i rasprave o dvojstvu ili dualizmu slobodne volje oveka i boanskog Provienja. Re je o trajnoj temi evropske misli, od Epikura, Kikerona i Plutarha do Fihtea, Kanta, Hegela i De Mestra. I u tom domenu uoljive su opte razlike sline onim koje smo opazili tokom brze smotre osnovne kulturno-etnike granice Starog sveta, na pravcu sever-jug. Uoptavajui noviju povest te teme moemo zakljuiti da se tu evropska forma mentis ispoljava s tenjom odbrane suvereniteta, dostojanstva te slobode ljudske volje. Protiv takvog uverenja ustaje suprotno nastrojena misao koja kao da ideje i nadahnua crpi iz levantijskih korena propovedajui kako je ovek ropski nemoan te podinjen spoljnim ili ak podsvesnim uslovljavanjima. Takva je Marksova teorija koja celokupnu stvarnost oveka i drutva od religijskih ideja i etikih uzora, preko umetnikih dostignua i naunih izuma, do povesnih promena i meuljudskih odnosa svodi na puke posledice ekonomskih silnica i uslovljavanja. Jednako odrie oveku slobodu i Frojdova teorija, svodei sve ljudske misle i postupke na posledice spoljnih, tuih, ili unutranji, libidinalnih i neosveenih uslovljavanja. Tom neevropskom skupu teorija i verovanja izvesno pripada i ideologija liberalizma. Ideologija liberalizma potpuno odstupa od evropskog shvatanja slobode. U pitanju je pokret za slobodu od svih moralnih, politikih i dravnih ogranienja preduzetnitvu koje cilja da zadovolji individualnu pohlepu, doktrinarno uzdignutu na razinu glavnog inbenika opteg blagostanja. Dakle, njen subjekt i ciljni uivalac dobrobiti nije porodica, zajednica ili stale ve usamljena, sebina i pohlepna individua. Veran istinskom i iskonskom evropskom shvatanju slobode i prozirui nemogunost njenog ostvarivanja izvan tradicionalnih oblika zajednitva, Hegel je ustao u odbranu stalekih ustanova i korporacija kao konstitutivnih elemenata graanskog drutva: "7o da bi ovjek morao biti neto mi razumijemo da on pripada odredenom staleu; jer neto tako znai da je on tada neto substaneijaino. ovek bez stalea je puka privatna osoba i ne stoji u zbiljskoj openitosti... Ranije smo videli da individua, brinui se o sebi, u gradanskom drutvu radi i za druge. Aii ova nesvjesna nunostnije dovoljna: onapostaje svjesnom misleom obiajnou tek u korporacijC (Hegel, 1989) Nakon sloma iluzija Kuda usmeriti pogled oekivanja pojave stvamog autoriteta? Sila inercije usmerava takav pogled ka ostacima ili ruevinama one ustanove iz koje se prvi put objavio auctoritas u politikoj povesti Evrope. Re je o senatu. Da bi se takva ustanova potpuno otvorila za pojavu stvarnog autoriteta neophodno je da bude takoe potpuno obnovljena, to iziskuje vanredno prepoznavanje te vrline i jednako izuzetnu snagu da se njoj otvori put ka podobnom mestu. Ono to danas opstaje na politikoj

sceni Evrope pod imenom senatu najboljim sluajevima je samo neka vrsta vieg mesta provere i ispravljanja odluka nieg doma viestranake, predstavnike demokratije, premda su i tu senatori de facto izbranici istih stranaka, zastupajui odgovarajue interese, koji su sve dalji od izbornih osnova. . Kao element vrha trodelne strukture evroarijske zajednice, autoritet za svoju politiku pojavu i delotvornost iziskuje njeno ispravljanje, odnosno obnavljanje. U neposrednom vidokrugu pak nema znakova priprema takvog velikog ispravljanja, osim onih koji ga najavljuju posredno, dakle osim simptoma sioma i kraja jednog civilizacijskog ciklusa. Opaanje Ortega i Gaseta da "novac vlada samo kada nema drugog naela koje vlada' valja dopuniti uvidanjem da tamo gde novac vlada nijednom suprotnom naelu nije doputeno ni da javno postoji a kamoli da mirno prevlada. Upravo Ortega i Gasetu dugujemo jednu nadahnuti i nadahnjujuu pouka istorijskog iskustva o povratku autoriteta zahvaljujui slomu oligarhijskih i protivplemenitakih iluzija: "Kada koiektivna oseajnost dospe do tog stupnja obino poinje nova istorijska epoha. Bol i propast stvaraju u masama novo dranje iskrene skromnosti koja okree leda svim antiaristokratskim iluzijama i teorijama. Prestaje kivnost spram izuzetne manjine. Priznaje se nunost njene posebne intervencije u drutvenom suivotu. Na taj nain prethodni istorijski eiklus se zatvara i otvara se drugi. Poinje period u kome se oblikuje nova aristokratija. "(Ortega y Gasset, 1921) Gde danas stoji ili stasava ta nova aristokratija, prirodni nosioc obnove verodostojnog autoriteta? Ako tu zapitanost postavimo u perspektivi sagledavanja agonije jednog sveta, odnosno zapadnog ciklusa civilizacije, moraemo zakljuiti da odgovor valja traiti upravo u evropskom krugu, medu ruevinama. Do sada evropski duh uvek je znao da na izazove kriza, dekadencija i slomova odgovori novim idejama koje su umele da obnove i preporode ivot Evrope. S druge strane, u drugim kulturno-civilizacijskim krugovima ve vekovima nema, kao ni danas, nikakvih znakova pojave pa ni priprema neke samobitne vrednosne alternative procesima pozapadnjaavanja sveta. Premda se, prema opaanju Samjuela Hantingtona, senka koju baca civilizacije Zapada na svet stalno smanjuje, kao i njen udeo u svetskoj proizvodnji (Huntington, 1996) to je s odgovarajueg stanovita bitni pokazatelj moi ostale kulturno-civilizacijske krugove karakteriu, u najboljim sluajevima, samo odbranbeni procesi, asimilacije i prilagoavanja sopstvenih, oslabljenih tradicija te obiaja zapadnjakim modelima i normama. Jedno je izvesno: obnovu autoriteta je mogue oekivati samo od one vrste ljudi koja je sposobna da stoji uspravna meu ruevinama, neuslovljiva procesima propadanja. Re je o doslovnom postvarenju jedne metafore herojskog oveka, koju je naim mislima i snovima ostavio u naslee Horacije (Ode\ 111,3): "Si fractus illabatur orbis impavidum ferient ruinae ("Ako slomljen propadne svet on e neustraiv stajati medu ruevinama). Takvih ljudi izvesno nema meu masama pobornika, slubenika i medijuma nakazne, lihvarske i trovake civilizacije Zapada, koja predstavlja potpuni preokret svih sutinskih naela ivota i svetonazora, vrlina i vrednosti evroarijskog te evropskog oveka. U pitanju je ljudski materijal obeleen nenadoknadivim moralnim i/ili intelektualnim slabostima, iz koga nije mogue oblikovati novu aristokratiju te nosioce autoriteta. Re je o prepolovljenom oveku modeme civilizacije Zapada, koji je zapravo krajnja suprotnost one celovitosti to je odlikovala uzome lanove saveta staraca irom evroarijskog sveta, od rimskih senatora do arijskih samnyasin-a. Nosioce obnove autoriteta nije mogue nai ni tamo gde se uzdiu katedre zvanine znanosti moderne civilizacije Zapada, jer njen osnovni i obavezujui svetonazor, u znaku viadavine kvantiteta (Gu&on, 1945), takoe prepolovljuje oveka, liavajui nauku te svaku odgovarajuu spoznaju i delotvornost kvaiitativnih, dakle bitnih dimenzija stvari i pojava.

Nedostatak organine prirode i sprege znanja te naunih disciplina koje su se u antikom svetu idealno usredsreivale ka svom filosofskom ishoditu, sreditu i predvodnitvu osvedoava kraj vekovno dugog procesa raspadanja. Izvesno je da ni ono to je ostalo od discipline zvane filosofija, ili to se tako najee potpuno neosnovano samonaziva, ne moe preuzeti i obnoviti ulogu koju je ona imala u svojoj helenskoj mladosti: jedina raspoloiva alternativa masturbatorskom i sutinski samoubilakom a posvudanje nametanom i rasprostranjenom smeru anaiitike fiiosofije i ostalih metastaza neopozitivizma (Paci, 1965) je Hajdegerovo upuivanje na potrebu obnove spoznajne nevinosti te samozapitanosti pred svetom, uz pomo etimologije i pesnitva te umskog odmetnitva od civilizacije Zapada, uz puku nadu da nas pred navalom raspomamljenih sila njenog nihilizma "samo neki bog moe spast". (Heidegger,1980) Sledei logiku antiteza, drugo poinjanje evropske misli treba oekivati s onih mesta gde postoji najivlja svest o prirodi nihilizma te preporodilaka volja. Jedno od takvih, najistaknutijih mesta na mapi evropske misli obeleavaju mislioci od Hajdegera do Jingera i penglera koji su umeli da venavaju i stvaralaki razvijaju Nieove, prve lekcije o nihilizmu i Getova posredovanja tradicionalnih doktrina o prirodi. Oni su pruili i mnoge nadahnute i nadahnjujue primere plodonosnosti spoznajnog usmerenja ka kvaiitativnim dimenzijama predmeta saznanja. Re je o znacima ili predznacima obnove holistikog pogleda na svet, saobraznog idealu ceiovitostikoji odlikuje verodostojnu evroarijsku i evropsku spoznajnu polcrenutost. Osnovno uporite tih preduzea nasuprot struja anarhije nije u pesnitvu, ni u filosofiji strictu senso, niti u drutvenim ili prirodnim'znanostima, ve izmeu, na mestu ukrtanja njihovih perspektiva, uz meusobne uticaje. Stoga najbolje plodove takvog pogleda na svet karakterie sprega pesnike nadahnutosti uma, filosofske budnosti razuma i znanstvene obavetenosti. Ta sprega najprodornije osvetljava svoje predmete bljescima intuicije kroz optike sline onim koje su tvorene za fiziognomska, karakteroloka i ikonoloke istraivanja. Izoptenost takvih optika iz sveta zvanine znanosti dobro ih preporuuje za horizonte budunosti, s one strane sloma civilizacije Zapada, u kome imaju znatnog udela i slabosti odgovarajuih nauka. U politikom domenu, sledei logiku dualizma, obnove eelovitosti kao osnove za istupanje istinskog autoriteta valja oekivati tamo gde politika misao i delotvornost tee krajnjem prevladavanju procesa raspadanja, dakle ka obnovi jedinstva. Tu obnovu znatno olakavaju upravo krajnji ishodi procesa raspadanja, gde i sama odreenja drutvenih te ideolokih posebnosti i suprotstavljenosti poevi od onih najkrupnijih, u znaku suprotnosti izmeu levice i desnice gube svako pouzdano uporite i naelo, znaenje i znaaj. Rastue slabljenje tih naela, propadanje znaenja i uruavanja znaaja ideolokih odrednica levice i desnice u procesima globalistikog nihilizma otklanjaju velike prepreke protivpokretu. Pred udarima poslednjeg i najveeg avatara demonije ekonomije, zvanog globalizacija, preanja klasna i ideoloka neprijateljstva gube svaki znaaj jer su svi delovi ili slojevi drutva ugroeni, to omoguava pojavu one vrste solidarnosti koja je svojstvena verodostojnoj zajednici, odnosno naciji. AJco je veran idealu celovitosti, takav protivpokret mora da ga postvamje zatomljenjem svake mogunosti graanskog rata izmeu levice i desnice, uzdizanjem svog uporita daleko iznad poprita deoba i neprijateljstava, pokretanjem sinergijskih sila, okupljanjem onogto jerasuto. Neohodno je istai i jednu vanrednu vrednost uslova koje oveku namee civilizacija Zapada. U egzistencijalnom domenu neposredno iskustvo sila nihilizma i naopakosti, sticano na mestima otpora je dragoceno pa i neohpodno sredstvo sazdavanja nove aristokratije, jednako kao to se i stara raala na

ratitima, kroz preobraujua prevladavanja svih slabosti svojstvenih ljudskom elementu. Moda je izlino isticati da su iskuenja svojstvena mirnodopskim uslovima ivota pod senkom civilizacije Zapada danas bezmemo vea od onih srednjovekovnih te da su ispiti koje mora poloiti nova aristokratija znatno tei a mete vie. NACIJA I NACIONALIZAM

Sudei po planetarnim razmerama rasprostiranja, esto na pravcima giavnih strujanja vetrova istorije, nacionalizam, nacija i drava-nacija su najuspeniji politiki proizvodi evropskog uma u modernom dobu. Povesna okosnica tog uspeha se prostire od upotrebe nacije za legitimisanje vlasti (uzurpirane od strane delova treeg stalea, silom buroaskih revolucija), preko romantiarskog pokreta budenja svenemake nacionalne samosvesti radi politikog i ekonomskog ujedinjenja niza drava i dravica u jedinstveni Reich, do nacionalistikih odgovora izazovima protivnacionalnog, socijalistikog intemacionalizma posredstvom usvajanja te zastupanja ideja drutvenepravde, do niza nacionaloslobodilakih pokreta protiv kolonijalne zatoenosti te nacionalistikih otpora globalizaciji, odnosno pseudoimperijalizmu stratega novog svetskogporetka. Treba istai da su avatari nacionalizma izvan evropskog kruga, osobito u Treem svetu, uglavnom samo povrna oponaanja evropskih uzora, esto bez ikakve osnove. O teini primene tog pojma evropskog politikog uma svedoi Sun Ven ukazujui, sredinom dvadesetih godina dvadesetog veka, da u kineskom kulturno-povesnom kontekstu nacionalizam moe biti shvaen samo kao "dravna doktrina", dodajui kako je duboko svestan da to "vredijedino za Kinu ali ne i za Zapad". Snagu te ideje osvedoava i injenica da se pred njom ak i najhladnije istraivake optike umeju uariti vatrom pristrasnosti. Otuda i mnoge od najuglednijih savremenih studija o nacionalizmu ne odlikuje toliko nauna metoda te odgovarajui spoznajni uinci ve poiemoloka strast, volja poricanja ne samo svake vrednosti ili vrlosti ve i same stvarnosti predmeta razmatranja, tu svoenog u domen kolektivnih (samo)opsena. Saimajui neku idealnu smotru shvatanja nacije i odnosa prema nacionalizmu tokom poslednjih stolea mogli bi zakljuiti da oni prvenstveno odraavaju i osvedoavaju odgovarajua politiku polazita te ciljeve. Sredstvo i cilj Najuvenija i po posledicama najznaajnija obznana politike uloge nacijedakle u Deklaracijiprava oveka igraanina sastoji se od ciglo dve reenice: "Princip svakog suvereniteta sutinski poiva u Naciji. Nijedno teio, nijedan pojedinac nemoe vriti viastkoja izriito odatle ne proistie. " Sta sadri, kakve osobenosti i svojstva, kakva pamenja i volje, ka kakvim ciljevima stremi ta Nacija? Sudei po reenoj Dekiaraciji i okolnim izjanjenjima ta Nacija je jednako neivotni, izmiljeni i mutan pojam kao i ovek te njegova prava, u ime kojih su otueni elementi treeg stalea izvrili prevrat. Uostalom, upravo ta mutnost pojma bila je neophodna revolucionarima jer je omoguavala najire, neograniene pa i zloinake zloupotrebe. S obzirom da sastavljai Dekiaracije koriste re gradanin kao sinonim rei ovekslobodni smo zakljuiti da Naciju ine samo gradani, zapravo samo pobornici prevrata. Svi ostali poevi od plemstva i svetenstva do masa ratara bili su silom iskljueni iz Nacije pa mnogi i iz ivota. To je sutinski, najdublji, odnosno pakleni smisao uvenog tragikominog odgovora opata Sijejsa na sopstveno pitanje: "ta je trei staie? Sve!"

U najboljem sluaju postvarenja ta Nacija bila bi vetaki obrazovano drutvo silom mehanikog gomilanja jedinki, odnosno gradana koje je De Mestr umesno razlikovao od istoimene figure antike uljudnosti: "Vidite kako zloin slui kao osnova svim tim rapublikanskim gubilitima; tu re graanin, koju su pretpostavili antikim oblicima utivosti, nose oni koji su najvie zii medu Ijudima". (De Mestr, 2001) Uostalom, gradani su iskazivali netrepeljivost ne samo spram ostalih stalea ve i ostalih a stvarnih nacija ili etnikih zajednica, nastojei da im zatome jezike te kulture, na osnovu podozrenja o kojima ubedljivo svedoi jedan izvetaj sastavljen za potrebe dravne slube bezbednosti iz 1794. godine: "Federaiizam i sujeveije govore bretonski, emigracija i mrnja spram Republike govore nemaki; kontrarevolucija govori itaiijanski a fanatizam baski. "(Oberlercher, 1989) Da je uspostavljanje Nacije revolucionara iziskivalo rtvovanje stvarnih nacija i etnikih zajednica na krvavom oltaru izmiljene boginje Razuma svedoe brojna, silom iznudivana odricanja od porekla. Tako su, tih revolucionarnih godina, na desetine hiljada pripadnika Nacionalne garde, od Langdoka i Provanse do Bretanje i Alzasa potpisivali kolektivne zakletve vernosti Nacijiie izjave da vie nisu Langedoani, Provansaici, Bretonci ili Alzaani ve samo i jedino Francuzi. Vemi nadnacionalnom ali i nadpolitikom, sakralnom autoritetu monarha, kontrarevolucionari tog vremena nisu se obraali nikakvoj naciji, premda bi to mogli initi s mnogo vie prava jer je bilo ivotno ugroeno duhovno jezgro i genetsko blago Francuske. Kao da je puko pozivanje revolucionara na nekakvu Naciju obeshrabrivalo poglede kontrarevolucionara da u stvamim nacijama Francuske trae snage za protivpokret. Izuzetak ine razmiljanja najumnijeg medu kontrarevolucionarima, Savojca ozefa de Mestra, koja poveravaju naciji mnogi viu ulogu od one propisane Deklaracijom prava oveka i graanina . Oglede Tri fragmenta o Francuskoj De Mestr poinje iskazom uverenja da nacije, kao i pojedinci, imaju "svoj karakter, pa ak i svoju misiju. "Stoga "u drutvu nacija, svaka se od njih posmatrau predstavlja neizbrisivim karakterom koji je rezultat svih individualnih osobina i ujedinjeno koraa ka mnogo optijem, ali nita manje nepoznatom cilju. Neke nacije imaju mediokritetske aktivnosti, one jedva da obeleavaju stazu vekova; o njima se malo govori, i one gotovo uivaju u srei umesto da se die slavom. Druge, sasvim suprotno, igraju upadljivije uloge, ali uvek sa tajnim ciljem. Ovoj je naciji sudbina odredila da pobeuje i da pod svojom moi ujedinjuje vie razliitih nacija; onojje, pak, priroda naloila da se ne iri preko svojih granica: ona je velika samo u okviru njih... "(De Maistre, 2001) Po svemu sudei prvi u nizu De Mestrovih primera misija odgovara francuskoj naciji. Za De Mestra, ujedinjenje razliitih etnikih zajednica u jedinstvenu francusku naciju obavljeno je mnogo vekova pre odgovarajuih napora revolucionara. Najvei zadatak misije francuske nacije De Mestr otkriva tragajui za smislom vanrednih, katastrofalnih dogaaja njegovog vremena. U Razmatranjima o Francuskoj iz 1797. godine on dospeva do uverenja kako je krvavi spektakl Francuske revolucije deo visoke andragogije boanskog Providenja, posredovane odgovarajuom misijom francuske nacije, kanjene kaznom koja "omoguava preporod": "Svaka naeija, kao i svaka individua, primila je na sebe jednu misiju koju mora da ispuni. Francuska na Evropu uistinu ima veiiki uticaj koji bi bilo bespredmetno dokazivati, aii kojije ona, na najgreniji nain, zioupotrebila... Svaka kap krvi Luja XVI kotae Francusku oluja; etiri miliona Francuza e, moda, platiti glavom veliki narodni zloin jedne antireligiozne i antidrutvene pobune, krunisane kraljeubistvom... I najzad, kazna Francuza proizlazi iz svih svakodnevnih zakona, a zatita

Francuske takode proizlazi iz toga; ali, ta dva ujedinjena uda jedno drugo umnoavaju i ine jednu od najudnijih predstava koje je ljudsko oko ikad videlo. "(De Maistre, 2001). Ipak, sve do sumraka decenijama dugog perioda evropskog mira steenog i odravanog Svetom alijansom kontinentalnih, hrianskih imperija konzervativna i kontrarevolucionarna misao je zazirala od nacionalizma, dobro pamtei prevrate, nerede i bezmerna stradanja naroda poinjene u ime Nacije ili pak podozrevajui u takvom pokretu pretnju plebejske stihije tradicionalnom, monarhijskom i hrianskom poretku. Meternih, glavni izvrioc Svete alijanse je upomo i uinkovito poricao svako pravo na politiko postojanje naelu nacionalnosti i naciji. Do kraja te jedinstveno duge epohe mira nacionalizam sui generis je jedno od glavnih sredstava mobilizacije liberalno nastrojenih slojeva graanstva u pokretu ka osvajanju ekonomske i politike vlasti. I tu, na polju upotreba nacionalizma, moemo opaziti kako i koliko politika svrha odreuje njegovu prirodu. Valja istai da ta svrha ne iziskuje obavezno samoobmane ili krivotvorine kako se istrajno zaklinju raznovrsni neprijatelji nacije i nacionalizma ve da ume prizivati i stvarne snage. Dobar primer prua nemaki, romantiarski pokret otkria povesnih trezora naroda u pravcu obnove narodnog carstva, odnosno uspostavljanja jedinstvene nacionalne drave, kojoj je prethodilo utvrdivanje zajednikih spoljnih granica jedinstvenog trita posredstvom Carinskog saveza 1834. godine. Oba poduhvata, ekonomski i ujedinjujue-dravotvomi, bila su ne samo omoguena ve i legitimisana upravo tim pokretom irenja te produbljivanja nacionalne samosvesti i svesti o nacionalnom jedinstvu svih nemakih etnikih zajednica, iznad svih granica. Jedno razmee levice i desnice U povesti Francuske godina 1871. oznaava skup niza tekih drutvenih i vojnih poraza od ustanka Pariske komune do opsade Pariza i kapitulacije pred zdruenim nemakim snaama, uz gubitak znaajnih delova teritorije te posledini preokret prirode nacionalizma. O snazi utiska koji su izazivali ti porazi svedoi spektakulami preokret mnjenja o Francuskoj revoluciji jednog od njenih najistaknutijih duhovnih potomaka te najuticajnijih ideologa liberalizma, Emesta Renana. On je vojni trijumf Pmske objasnio njenom privrenou aristokratskoj tradiciji a poraz Francuske, analogno, gubitkom virilnosti imanentne plemstvu, zatomljenom giljotinama i terorom revolucije. Ili je ispravnije rei da taj preokret samo osvedoava nepostojanosti liberalistike ili racionalistiko-prosvetiteljske misli pod jaim udarima vetrova istorije? Jedno je izvesno: svi ti porazi, obelodanivi moralne poroke i politike slabosti vlastodrakih (pseudo)elita iz redova pristalica liberalizma razotkrili su i svu neutemeljenost pa i izvetaenost te lanost njihovog nacionalizma, skrojenog za kostreti prosvetiteljskih, laicistikih i pozitivistikih mnjenja i predodbi. ak i tamo gde je liberalistika i prosvetiteljska misao toliko nesputana i ponesena sopstvenom prevratnikom vizijom da se njen jezik pribliava onom protivnika, romantiara, aakle u govorima Macinija nacija i Evropa su samo velike rei bez ikakvih stvamih sadraja. U ogledu O revolucionamoj inicijativi u Evropi, savremenu Evropu, Evropu pod okriljem Svete Alijanse, Macini prezrivo naziva "starom i umiruoni\ to "poiva u grobnici Napoleonovoj" ali ne prua nikakvo odredenje eljene "Mlade Evrope" Kao da je svestan te ispraznosti Macini sve uloene i kod dmgih podsticane strasti te nade upuuje jo dalje, ka nekakvom i ne bolje odreenom, takode bezivotnom Coveanstvu, zamiljenom po uzom na masonsku utopiju One WorId i liberalkapitalistiku podelu rada, nesvesno obezvreujui svaki prethodni trud, svodei i nacije, kao i Evropu na usputne i uslune

stanice. Te goleme praznine moda najsaetije osvedoava proglas Sveta Alijansa naroda, iz 1849. godine: "Bez otadbina nema oveanstva, kao to bez organizacije i podele rada nema hitrosti i plodnosti rada. Nacije su individue oveanstva kao to su gradani individue nacije. Kao to svaki ovek ivi sopstvenim ivotom i ivotom odnosa, tako i svaka nacija; kao to gradani nacije treba da je ine jakom i naprednom, vrei njihove raziiite funkcije, tako i svaka nacija mora da izvrava posebnu misiju, jedan deo posla na osnovu sopstvene obdarenosti za opti razvoj, za progresivni rast oveanstva. "(Mazzini, 1972) Svuda gde su snage liberalizma preuzele vlast pokazalo se da iza kulisa satkanih od takve, toboe pronacionalne i prooveanske retorike obino poiva gola sila jo ogoljenije pohlepe. Kad god bi se narod usudio da izrazi svoje nezadovoljstvo liberalistikom vlau ona bi, skoro svuda i uvek gde se oseala ili osea jakom, trenutano zaboravila sva svoja zaklinjanja u svetost nacionalnog izvora legitimiteta i suvereniteta te bi odgovarala prezirom pa i masakrima. Na taj primer politikog amoralizma je ispravno ukazao jedan od najotrovidijih umova kontrarevolucije, Abel Bonar, uoivi kobnu posledicu mrnje iz koje je roena Francuska revolucija, to je razdvojila Francusku na dve trajno suprotstavljene stranke, jakobincc i Francuzc. "Ako se Francuzi dignu na ustanak samostaino, ako se pobune a da im to nije zapovedeno, ako pokau makar i najmanji pokret iskrenog nezadovoljstva na njih e biti otvrena vatra iz mitraijeza, jer to vie nije narod koji je fabrikovan. Jedini rat od koga jakobinci ne mogu da odustanu je onaj koji vode protiv Francuza. Za njih je politika, sutinski, rat unutar nacije." (Bonnard, 1936) Od tada znamenja i stegove nacionalizma te nacionalnog oslobodenja od otuenih i nedostojnih vlastodrakih (pseudo)elita te odgovarajueg sistema preuzimaju i nose duhovni potomci kontrarevolucije, prvaci duhovne desnice, premda vazda usitnjene na suprotstavljene kole, od legitimistikog monarhizma i katolicizma do neopaganstva i populizma. Moda je izlino isticati da su protagonisti duhovne desnice u potpunosti izmenili sadraje i prirodu francuskog nacionalizma te i njegovog bitnog proizvoda, dakle nacije. Prema preanjem, veoma uskom odreenju, teite znaenja nacije poivalo je u odgovarajuoj dravi: svi dravljani Francuske su pripadnici francuske nacije. Zato, primerice, Zozef de Mestr, dravljanin i visoki dunosnik kraljevine Sardinije, roen u vojvodstvu Savoja, sebe nije smatrao Francuzem ve "najfrancuskijim meu strancima " Moda je izlino isticati koliko je izloeno odredenje ne samo usko ve i povrno te nepostojano: takve nacije obino traju koliko i rodonaelne drave a istorijsko iskustvo nam svedoi da su one druge, prirodno stvarane nacije mnogo dugovenije nego drave. Neke, pa ak i najvee, samo dravom odreene nacije, poput sovjetske ili jugoslovenske, umrle su takorei s asom njihovog rasturanja. Okretanje snaga duhovne desnice ka naciji urodilo je pomeranje teita njenog odreenja ka etnosu i tradiciji, jeziku i kulturi. Dakle, zahvaljujui tumaenju potomaka kontrarevolucije, nacija je daleko prerasla predanje okvire, u svim dimenzijama, ukljuujui osobito vremensku. Niz pokolenja svojih sledbenika Sarl Moras poduavao je i poduava o univerzalnim, sveobuhvatnim razmerama Nacije te i o samobmanama njenih protivnika: "Od svih vrstih te zbijenih krugova zajednitva koji postoje u vremenitosti Nacija je najiri. Slomite ga i razgoliete Univerzum to e tako izgubiti svaku vrstu odbrana, podrki i uea. Osloboen jarma Nacije on nee biti osloboen ni od nestaica, ni od eksploatacije, ni od smrtonosnih nasilja. Stoga zakljuimo saobrazno prirodnoj istini da sve ono to jeste, sve ono to ima i sve ono to voli ivi uslovljeno postojanjem Naije: sve to eli ma kako malo da se ouva mora braniti, po svaku

cenu, svoju naciju. Od nacije ne stvaramo boanstvo ili metafiziki apsolut ali u krajnjoj liniji moemo rei da inimo ono to su Ijudi drevnih vremena zvali deizmom. "( Maurras, 1966) Na tom mestu udnog priznanja jednog revnosnog katolika otkriva nam se metafizika dimenzija nacije, koju je Morasov sledbenik, Alfons de atobrijan, preveo u hrianske termine, cenei da je dekadencija francuske nacije posledica njenog zapadanja u bezveije: "Kako Francuska vie ne veruje vaskrsenju Hristosovom u srcima, Francuska je nesrena; Bog se u njoj vie ne raa." Obnova vere u vaskrsenje Hristosa je uslov spasa savremenog pokolenja i obnove ivota unutar nacije iju prirodu Alfons de atobrijan ocrtava nizom primera njenih odlika: "piemenito elo Versanetoriksa, svetost Luja IX, praktina zajedIjivost Luja XI, nadahnutost Jovanke Orleanke, viteka jednostavnost Baiarda, kraljevska svest Anrija IV, istoa Vovnarga, duevnost Katinaa. "(De Chateaubriant, 1937) Izloene razlike u odnosu spram nacije i nacionalizma ostale su, do savremenog doba, jedno od bitnih razmea prokapitalistike te prosocijalistike levice, s jedne strane, i istinske, dakle duhovne, nadekonomske desnice, s druge strane. Po pravilu istorijskog iskustva, kada prvenstveno ekonomizmu odana levica, jednog ili suprotnog smera, potrai razloge svoje politike borbe u nacionalnim interesima i oseanjima njena zahvatanja su veoma povrna i ograniena te obino ne mnogo dublja od sloja zvanog drutvo. Iole dubljim zahvatima opire se, prevashodno, ontoloko ogranienje svakog ekonomizma, onog zasnovanog na pohlepi i sebinosti jednako kao i tome suprotstavljenog, to nalae raspodelu dohotka po meri drutvene pravde. Re je o ideologiji primata ekonomije nad politikom kao svrhe nad sredstvom, dakle o ideologiji primata deliminog i inferiornog nad celinom kojoj pripada i nad odgovarajuim, superiornim svojstvima. S obzirom da je politika, po deflniciji, opta stvar, da smisao njenog postojanja i delovanja poiva u skupu raznovrsnih interesa zajednica ili nacije svakom ekonomizmu je imanentna negacija ne samo svakog nacionalizma ve i svake istinske politike. Zato pojave nacionalizma u politikom programu i delovanju levice izazivaju podozrenja u pogledu iskrenosti ili postojanosti opredelenja. U protivnom, kao to osvedoava evolucija jedne struje italijanskog socijalizma u faizam te potonji, slini pokreti irom Evrope element iskrenog nacionalizma je toliko jak da se lako namee kao sredite kristalizacije jedinjenja. I tu se oituje neosnovnost kritika nacionalizma kao nekakve lane svesti, proizvodene toboe radi zamene i zatomljenja klasne svestr. snaga nacionalizma potie upravo iz dubina kultume ukorenjenosti i postojanosti. Spoznajna misao levice prosvetiteljskog jednako kao i marksistikog porekla slae se u opaanju opasnih poriva te ideja kakve navodno sadre dubine ljudske iracionalnosti, to ih bude, prizivaju i izazivaju tribuni nacionalizma. Stoga, kada se reena misao zaboravi, odnosno previdi svoju onovnu premisu po kojoj su sva htenja i deiovanja drutevnog oveka, posredno ili neposredno, uzrokovani ekonomskim pobudama ona nacionalizam optuuje da je glavni uzronik modernih pa i svetskih ratova. "Horizont grobalja " Istorijsko iskustvo pak svedoi da je nacionalizam u najgorim sluajevima uglavnom ratnohukako sredstvo odreenih ekonomskih snaga i interesa. Iole paljivija smotra povesti ratova koji su u novom dobu iskrvarili Evropu mora uoiti da su ekonomski razlozi njihov obavezno osnovni i prvi pokreta. I ovde valja istai mudrost Platona koji je prvi uoio tu uzronoposledinu spregu demonije ekonomije i rata (Drava,373e).

Premda napadno gorljiva ili emfatina retorika ratobornosti obino karakterie prvake kulture desnog nacionalizma modema povest svedoi da su bitni ili odluujui zagovornici te preduzetnici osvajakih ratova i kolonijalnih pohoda upravo prvaci i pobomici liberalizma. Osvajake politike najagresivnijih pojava nacionalizma poput one Treeg Rajha i faistike Italije bile su zapravo zakasneli pokuaji sticanja kolonija. Stratezi kolonijalnih irenja Treeg Rajha ka evropskom Istoku i Italije po Balkanu i Africi imali su za uzor britansku kolonijalnu pseudoimperiju, svetskih razmera. U pogledu uzroka zloglasne politike nacionalsocijalista Emst Nolte je samo polovino u pravu kada njenu sutinu svodi u oblik krajnje i oponaateljske reakcije na izazove zloinakog boljevizma. (Nolte, 1987). Ako ostavimo po strani nepobitne dokaze da je upravo Ruzvelt sa saradnicima prvi krivac Drugog svetskog rata jer je nizom izazova i ucena, sankcija i provokacija svesno gurao Hitlera na put ratne pustolovine kao jedine altemative (Bavendamm, 1983) ostaje injenica da su glavni uzori nacionalsocijalistikih i faistikih snova o ekspoanziji te metoda bili britanski kolonijalisti, koji su takoe prvi izumeli rezervate i koneentraeione logore za konano reenje, odnosno istrebljenje nepoeljnih protivnika. Do Prvog svetskog rata planetarno razmahnuta kolonijalna politika britanskog liberaiizma je osvojila i prigrabila preko trideset miliona kvadratnih kilometara, ostavivi daieko za sobom zakasnele oponaatelje s kontinenta, poput Nemake s plenom veliine nepuna tri miliona kvadratnih kilometara. Nemaki kolonijalni pohod na Afriku nije bio po volji Bizmarka, niti izraz pruskog nacionalizma ili militarizma, pa ni interesa velikih industrijalaca. Bio je to poduhvat liberalno nastrojenih i pohlepnih a pustolovlju sklonih pripadnika klase novih bogataa, koje je sledila ratarska sirotinja. I francuski kolonijalizam potie s liberalne leviee. Jedan od najupeatljivijih primera pruala je, poetkom dvadesetog stolea, francuska Skuptina, u kojoj su se za potrebe podrke kolonijalizmu razne struje Ievice udruile u brojano nadmonu parlamentamu veinu, zvanu Groupe colonial. Nasuprot ratobome levice, raspoloenje desnica se kretalo od ravnodunosti ili neodlunosti, preko osuda s katedri prvaka katolike misli, poput Leona Bloa, do nacionalistikog gnuanja nad prolivanjem krvi mladih Francuza radi zadovoljenja grabljivosti anonimnog kapitaia, do podozrenja Morisa Baresa kako sirene konijalizma slue "odvlaenju eiita nae armije odRajne" to omoguava "irenje nemake hegemonijepo Evropi". (Girardet, 1972) Retke osude kolonijalizma koje su dolazile od nekih majstora liberalnog miljenja poput Adama Smita ili anBaptist Seja nisu poticale iz moralnih ve raundijskih pobuda: oni su procenjivali da osvajanje i vojnoadministrativno odravanje kolonija kota poreske obveznike te ekonomiju drave mnogo vie nego to donose koristi i to samo neznatnoj manjini kolonizatora. Uostalom, upravo je liberalni, odnosno divlji kaptalizam, unitavajui ratarsku kulturu silom industrijalizacije, osnovni pokreta masovnih emigracija koje su u XIX stoleu odvele iz Evrope ka drugim kontinentima skoro estinu stanovnitva. Ti procesi su davali meso pljakakim kolonijalnim osvajanjima kojima su upravljali prvaci liberalnog kapitalizma, poput Sesila Rodesa jednog od prvih ideologa reforme britanske pseudoimperije u pravcu novog svetskogporetka to je pohlepe svetskih razmera pravdao pretpostavkom rasne superiornosti Engleza. Re je o superiomosti izvedenoj iz tada rasprostranjenog uverenja britanske vladajue pseudoelite da Englezi nisu germanskog porekla ve zapravo izgubljeno pleme "izabranog naroda " odnosno Izraelaca: "Tvrdim da smo mi prva rasa sveta i da je bolje za oveanstvo da se mi nastanimo u to veem delu sveta... S obzirom da je oigledno kako je rasu koja govori engleski Bog uinio svojim izabranim omdem, pomou koga e stvoriti stanje dmtva zasnovano na pravdi, slobodi i mim, ta njegova elja se mora ispuniti, i ako bi sve bilo u mojoj moija bih pourio da toj rasi dam to vie prostora i moi. Ako

Bog postoji ja mislim da e mi rado neto priutiti, da e to je mogue vei deo afrike mape obojiti u britansko crveno. "(Rhodes, 1902) Nasuprot Rodesu, uzorni uitelj duhovne desnice, grof Artir de Gobino u neosnovano ozloglaenom Ogledu o nejednakosti (itaj: razliitosti) Ijudskih rasa koji ne mogu ili ne ele valjano proitati generacije osporavatelja ili klevetnika posvetio je celo jedno poglavlja osudi kolonijalizma, pogotovu svireposti onog anglosaksonskog koji "ne podnosi ne samo prisustvo (domorodaca) ve i samo njihovo postojanje. " Prema opaanju De Gobinoa, upotreba alkohola, otrova i bolesti radi eksterminacije protivnika je patent moderne civilizacije "jer ni Vandali, ni Goti, ni Franci a niprvi Saksonci nisu ni pomiljali da se koriste takvim sredstvima. S obzirom da su bile rafiniranije, civilizacije antikog sveta bile su i izopaenije alinikada nisu pale toliko nisko. Nisu brahmani, niti magi osealipotrebu da sa savrenompreciznou zbriu sve oko sebe to ne odgovara njihovim idejama. Naa civilizacija je jedina koja ima taj poriv i istovremenu odgovarajuu ubistvenu silu. Ona jedina bez besa, bez uznemirenosti, smatrajui se ak preterano ljupkom i trpeijivom, proklamujui beskrajnu blagost, neprekidno radi da se okrui horizontom sainjenom odgrobalja. " De Gobino se nije zaustavio na etikoj osudi moderne civilizacije i njenog nihilistikog kolonijalizma. Uoavajui da