Вы находитесь на странице: 1из 27

Doc.

Dr Slavia Orlovi Fakultet politikih nauka LIDERSTVO U POLITIKIM PARTIJAMA SRBIJE U ovom tekstu nastojaemo da ukaemo na presudnu ulogu partijakih voa u politikim partijama: njihovo dugo zadravanje na pozicijama, simbolizovanje programa i organizacije, kao i znaajnu ulogu koju imaju prilikom opredeljivanja biraa. Analizirae se njihova statutarna pozicija, kadrovska politika i ukupna personalizacija politike stranke. U gotovo svim partijama prisutne su liderske tendencije i tenja efa stranke da u svojim rukama akumulira to vie ovlaenja u donoenju kljunih politikih i kadrovskih odluka, kao i da akumulira i distribuira partijsku mo. Lider partije postavlja sebi odane linosti na kljune pozicije. I kada pravi radikalne zaokrete u politici stranke lanstvo ga sledi. Odmah se namee pitanje da li se pod liderima podrazumeva samo voa partije ili rukovodee jazgro partija. U svakom sluaju u rukovodstvima partija se znaajno izdvaja funkcija i uloga voe ili efa (predsednika) partije. Kao to se reimi prepoznaju po imenu vladara, tako se i partije prepoznaju po imenu ljudi koji koji ih vode. Mihels opisuje nastanak vostva na taj nain to voa okupi istomiljenike i osniva partiju, pri emu od samog poetka presudno utie na najvanije partijske odluke i raspolae najveom koliinom moi u partiji. Ovaj proces utemeljivanja partijskih voa je praen osnivanjem partija u postkomunistikim drutvima. Kao bitno sredstvo moi voa naglaava se njihova kompetentnost. Nemogunost mase da obavlja svoje poslove dovodi do potrebe za predstavnicima i na taj nain dobrovoljno odustaju od svoje suverenosti. Strunost voa znai i njihov autoritet. Cilj lidera organizacije, smatrao je Mihels, nije da tee postizanju ciljeva zbog kojih je organizacija uspostavljena, ve da osiguraju opstanak organizacije i sa njom opstanak svojih pozicija moi. Partijska organizacija mora da osigura dobro vostvo zasnovano na participaciji i podrci, kao i da vodi rauna o kolektivnim podstrecima, kako bi koristi i dobra bili podjednako raspodeljeni meu uesnicima. Teorija kolektivnih podstreka objanjava razliite razloge participacije u partiji: podstrek identiteta, po kojem onaj koji participira to radi jer se identifikuje sa organizacijom, podstrek solidarnosti, po

kojem onaj ko uestvuje to radi jer deli politike i socijalne ciljeve sa drugim uesnicima i ideoloki podstrek po kojem onaj ko uestvuje to radi jer se identifikuje sa "partijskim razlogom"1. U jednu ruku, teorija selektivnih podsticaja objanjava ponaanje elita partija koje se takmie za kontrolu nad organizacijom i uoptenije za mo, pri emu klijenati partije razmenjuju glasove za materijalna dobra ili svoju korist vide u karijeri. Veoma je vano kako se vri ova distribucija moi, pri emu treba voditi rauna da obe nesrazmere mogu izazvati odreene probleme. Lider je na vrhu partijske piramide Formalna struktura partijske organizacije podrazumeva odnose unutar partije koji su regulisani statutom. Ovi odnosi su uglavnom usvojeni od strane najvieg organa stranke a prihvaeni od strane lanstva. Formalni odnosi su, osim statuta kao najvieg akta partije, regulisani i drugim partijskim dokumentima, kao to su pravilnici, poslovnici, principi, povelje, pismo o namerama, kao i druga dokumenta. Koliko god skladno bili ureeni unutarpartijski odnosni u formalnom smislu, neformalna struktura krije prave mehanizme funkcionisanja partije2, njene stvarne odnose, ali je i vie skrivena i tea za istraivanje i analizu. Mihels je jo poetkom dvadesetog veka, primetio da se uee u partijskim poslovima oblikuje stupnjevito. Najiru osnovu ine birai, zatim je partijsko lanstvo, iza njih dolaze posetioci glavnih skuptina, pa grupa funkcionera i na kraju lanovi predsednitva. Svaka organizacija je hijerarhija a svaka hijerarhija podrazumeva odnos nadreenosti i podreenosti. Za F. Nojmana je svaka grupa, koja se nalazi u borbi za mo, hijerarhijski struktuirana. to je grupa vea, to je hijerarhija rigoroznija, odnosno, "rastue hijerarhiziranje vodi koncentraciji moi na vrhu"3. Drugim reima, svaka vlast ima piramidalnu strukturu od iroke osnove na dnu do pica na vrhu. Na vrhu partijake piramide nalazi se partijski lider. Ovu ideju piramide (piramide politica) zapaamo i kod
1 2

Paneibianco Angelo, Political Parties: Organization and Power , str. 10. Vladimir Goati: "Ali formalna struktura nije jednaka faktikoj; formalna struktura (organizacija) oznaava statutarno postavljeni mehanizam i odnose u partiji, a neformalna stvarni mehanizam delovanja organizacije. Formalna struktura vlasti oznaava sistem odnosa (prava, dunosti, ovlaenja) izmeu viih i niih partijskih organa, a neformalna struktura moi govori o stvarnom odnosu izmeu partijskih nivoa. distribucija moi u partijama po pravilu odstupa od formalne strukture vlasti. U stvarnosti, ui, izvrnopolitiki organi (esto sami njihovi delovi pa i pojedinci) presudno utiu na sadraj partijskih odluka, dok se uloga formalno viih partijskih foruma svodi na ratifikaciju", Savremene politike partije, str. 24.
3

Franc Nojman, Demoktarska i autoritarna drava, str. 76.

Moske po kojem su na dnu mase - narod, zatim srednji slojevi i na vrhu upravljaka klasa4. Bilo da se radi o formalnoj i neformalnoj unutarpartijskoj strukturi, organizacija obuhvata unutranje mehanizme delovanja, nain organizovanja i donoenja odluka. Organizacija je istovremeno izvor i sredstvo redistribucije moi. U pogledu naina organizovanja partije mogu biti od strogo centralizovanih do decentralizovanih. Po pitanju svoje anatomije, mogu biti meusobno sline i one partije koje su ideoloki razliite. Dobar primer za to su komunistike i faistike partije o emu verno svedoi Hana Arent u svojoj studiji "Izvori totalitarizma". Eks-komunistike partije vre organizovane od novoformiranih. Osnovni organizacioni princip ovih partija je "demokratski centralizam", kao "usklaivanje podsticaja odozdo s upravljanjem odozgo" (Grami). Osnovni princip organizovanja politikih partija jeste teritorijalni princip. Organizaciona struktura partija umnogome zavisi od naina koordiniranja centrale sa lokalnim odborima, od relacije lanstvo-rukovodstvo partije, od naina odluivanja i oblikovanja politike partije, da li lokalni odbori imaju odreeni stepen autonomije ili im centrala namee reenja. Sa razvojem partije, kao da je sve vea tendencija ka centralizaciji. Organizacija politikih partija uglavnom ima centralizovanu, hijerarhijsku i piramidalnu strukturu, pri emu nii partijski organi postaju transmisije ili ispostave viih organa (rukovodstava). Slobodan Jovanovi je pisao da snaga partija lei u njihovoj organizaciji, koje su maine za osvajanje vlasti5. U ma kom obliku se ispoljilo vezivanje graana za odreenu politiku partiju, to se jasno odraava na njenu mo i ugled. U demokratiji je sve u rukama biraa, a organizacija biraa je politika partija.

4 5

Prema: Trivo Ini, Uspon masa, str. 38. Slobodan Jovanovi: "..., glavna snaga savremenih stranaka lei u njihovoj organizaciji. Jedna dobro organizovana stranka moe uspevati i s ljudima osrednje sposobnosti. Iz tog razloga, savremene stranke odbacuju ljude od line vrednosti skoro neposredno; one dejstvuju s vrlo malim potrokom line inteligencije, dejstvuju kao maine. Kao god to je u dananjem ratovanju organizacija velikih vojnih masa postala vanija od linog junatva, tako je i u dananjoj politikoj borbi stanaka organizacija postala vanija od line inteligencije. Ukoliko stranaka organizacija postaje vanija od svega drugoga, utoliko je sve vea opasnost da stranke ostanu bez uverenja u naela. Uverenja u naela ne moe dati nikakva organizacija; ona su plod line svesti i savesti. U nedostatku uverenja i naela, stranka tei uspehu radi uspeha; ona gleda da potopoto doe do vlasti i da je to due zadri u svojim rukama. Stranka postaje drutvo za eksploatisanje vlasti, i, kao sve druge koje su rukovoene egoistikim pobudama, iri oko sebe korupciju., O dravi, Osnovi jedne pravne teorije, Beograd, 1992, str. 370.

lanstvo predstavlja znaajan pokazatelj moi i uticaja partije. Osim lanova, treba razlikovati birae i simpatizere, ije su veze sa partijom labavije. Gotovo sve partije istiu da je lanstvo u njihovim partijama nespojivo sa istovremenim lanstvom u drugim partijama. Koliko god lanstvo bilo aktivno, ipak se nalazi na margini unutarpartijske dinamike i zbivanja, a presudan uticaj na znaajne odluke i distribuciju moi unutar partije ima uski krug rukovodilaca na vrhu partijske piramide, a pre svega sam lider. Politike partije se vie prepoznaju po svoj unutranjoj strukturi (anatomiji i fiziologiji) nego po svom programu, ali najvie po svom lideru. Za obine graane, nejasni i slini programi politikih partija, prosto ih teraju da partije prepoznaju po liderima. Postoji vie primera empirijskih istraivanja koja potvruju da "na opredeljivanje graana dominantnu ulogu ima `imid` lidera"6. Statutarna ovlaenja lidera partija u Srbiji Partijski voa (prvi ovek), u partijama Srbije nosi naziv - predsednik. Poloaj predsednika partije, bar formalno, regulisan je njenim statutom. Predsednici reprezentuju partiju i sazivaju i predsedavaju sednicama, najee, izvrnog i glavnog odbora. Statuti pojedinih partija predviaju i neka specifina ovlaenja predsednika. U daljem radu ukazaemo na evolutivni put statutarnih ovlaenja predsednika partija u Srbiji.
Ovlaenja predsednika Srpskog pokreta obnove (SPO) su se vremenom znaajno poveavala u odnosu na poetak devedesetih kada su uglavnom bila protokolarna. Statutom SPO-a iz 1993. predsednik imenuje i razreava lanove predsednitva SPO i utvruje broj lanova Predsednitva, a obzirom da su oni po funkciji lanovi Glavnog odbora (najvieg organa izmeu dva Sabora), to znai da predsednik ima velike mogunosti uticaja na rad ovog organa. Statut SPO-a iz 1998. dozvoljava predsedniku da imenuje i razreava lanove predsednitva (lan 17), kao i da utvruje broj lanova predsednitva (lan 18). Kako su lanovi predsednitva po funkciji lanovi glavnog odbora, na ovaj nain je predesniku SPO-a preputeno da utie na sastav najvieg organa izmeu dva Sabora ove partije. Ovo ovlaenje je statutom iz 2001. ukinuto, ali je ostalo voenje politike stranke i predlaganje lanova glavnih organa i kandidata za poslanike, kao i odreivanje predstavnika na meunarodnim skupovima, imenovanje portparola i svojih savetnika (lan 20).

Sreko Mihajlovi, "Gledita" 1992, str. 47. istraivanje sprovedeno krajem 1990; U istraivanju sprovedenom tri godine kasnije u Srbiji (bez Kosova i Metohije) veliki procenat pristalica partija (34%) kao razlog svog vezivanja za partiju navodi poverenje u linost voe i to sledeim redosledom: pristalice SPS (43%), SRS (39%), SPO (16%), DS (11%) i DSS (7%), Zagorka Golubovi, Bora Kuzmanovi i Mirjana Vasovi, 1995, "Drutveni karakter i drutvene promene u svetlu nacionalnih sukoba", Beograd: Institut za drutvenu teoriju i "Filip Vinji"

Statut iz 2005. godine daje slina ovlaenja, uz nadlenosti da predlae kandidate za predsednika Izvrnog odboran, Generalnog sekretara i lanove predsednitva i kandidate za poslanike, imenuje svoje savetnike i predlae kandidata za direktora stranke (lan 20). Statut Demokrastke stranke (DS) je takoe evoluirao u korist predsednika. Od prava predsednika na sazivanje i rukovoenje sednicama Glavnog odbora (1990) do Statuta iz 1997. prema kojem "vodi politiku stranke", "usklauje i nadzire funkcionisanje Stranke", "predlae liste kandidata za poslanike", "predlae kandidata za potpredsednika stranke" i "imenuje portparola i direktora Stranke"7. Statu DS (2001) poverava predsedniku da vodi politiku stranke, predlae liste kandidata za poslanike i imenuje portparola i svoje savetnike (lan 25). Prema Statutu usvojenom na 12. Skuptini 2006. predsednik predstavlja, zastupa i rukovodi strankom, utvruje i iznosi politike stavove stranke, imenuje Rukovodioca Centra resornih odbora, portparola, predlae kandidate za zamenika predsednika stranke, potpredsednike, lanove predsednitvasekretara stranke, poslovnog direktora, sekretara predsednitva i lanove Politikog saveta, kao i kandidate za poslanike. (lan 39.). Statut Demokratske stranke Srbije (DSS) iz 1992. svodio je poloaj predsednika na zastupanje stranke u zemlji i inostranstvu i sazivanje i predsedavanje sednicama Glavnog odbora. Statutom DSS usvojenim 1998. predsednik, osim navedenih nadlenosti predlae kandidate za predsenika Izvrnog odbora, izbornu listu sa konanim redosledom kandidata, i u izuzetnim sluajevima predlae Glavnom odboru kandidate za potpredsednike stranke. Prema Statutu DSS usvojenom 24. juna 2000. predsednik "rukovodi stranakom organizacijom, usklauje i nadzire funkcionisanje", "pokree pred Glavnim odborom postupak za opoziv Izvrnog odbora", "predlae donoenje odluke o eventualnim koalicijama", "predlae izborni program Stranke", "usklauje rad poslanikih klubova Stranke". Dakle, i Statutom DSS vremenom su poveana ovlaenja i nadlenosti predsednika ove partije. Statut DSS iz 1998. godine, poverava predseniku da usklaivanbje rada i nadziranje funkcionisanja stranke, predlaganje kandidata za potpredsednika stranke, kao i predlaganje liste za parlamentarne izbore sa konanim redosledom kandidata, da imenuje portparola stranke. Statut je izmenjen i dopunjen na Skuptini stranke 2001., pri emu je predsednik dobio i ovlaenje da pred Glavnim odborom pokree postupak za opoziv lanova Predsednitva, Saveta i Izvrnog odbora, a imenovanje portparola je preputeno Izvrnom odboru (lan 36). Statut G17 plus svodi poziciju predsednika stranke na protokolarno-reprezentativnu funkcije. Predsednik predstavlja i zastupa stranku. G17 plus je prerastao u stranku 16. decembra 2002. godine. Verovatno je jedan od razloga slabijih ovlaenja predsednika G17 plus, injenica da je ova stranka do podnoenja ostavke Miroljuba Labusa na mesto predsednika stranke (maj 2006) imala bikefalnu egzekutivu Labus Dinki. Nakon izbora Dinkia za predsednika ove stranke, realno je oekivati pojaavanje ovlaenja presednika.

Ovaj Statut je dopunjen na vanrednoj Skuptini DS 18. jula 1998. godine

Predsednik Srpske radikalne stranke (SRS) "vodi politiku stranke i daje zvanino tumaenje politike i Programa stranke", "predlae Upravi imenovanje i razreenje lanova Predsednikog kolegijuma", predlae Upravi imenovanje i razreenje etiri potpredsednika Uprave i Generalnog sekretara, imenuje i razreava efa Kabineta Predsednika stranke i slubenike Kabineta. Predsednik SRS-a je u svojim rukama akumulirao sva ovlaenja. Slina reenja su i u statutu iz 2000. godine. Predsednik Socijalistike partije Srbije (SPS) ima manja statutarna ovlaenja od predsednika pomenutih partija. Predsednik SPS po prvom Statutu od 1990. godine "koordinira rad partije", "saziva Glavni odbor, a po potrebi i Izvrni odbor". Statutom iz 1992 dodato je da predsednik "koordinira odnose Glavnog odbora i Izvrnog odbora sa Vladom i Poslanikim klubom socijalista u Narodnoj Skuptini Srbije i Saveznoj Skuptini, kao i s predsednikom Republike Srbije, predsednikom Savezne Republike Jugoslavije i drugim dravnim funkcionerima ukoliko su birani iz SPS". Statutom SPS-a iz 2003, predsednik koordinira rad i predstavlja stranku, ne moe da postavlja funkcionere, ni da predlae funkcionere svoje stranke. Predsednik nije istovremeno i predsednik Glavnog odbora (kao u Statutu iz 2000.), jer je tadanji predsednik ove partije bio u Hagu. Najnoviji statut SPS

Lideri partija u Srbiji, dakle, imaju velika ovlaenja, to se moe zakljuiti uvidom u evoluciju statuta politikih partija od poetka do kraja 90-tih. Gotovo sve partije su poveavale ovlaenja liderima; mogunost lidera da imenuje do treine glavnog odbora, uticaj na izbor poslanika itd. Lideri vre najvei deo komunikacije sa javnou ("linost je medijski atraktivnija i zanimljivija"), vode kadrovsku politiku, tumae program i statut partije, vre redistribuciju moi, vre pregovore sa koalicionim partnerima i najee dre kanale finansiranja partije u svojim rukama. Osim toga, nae partije pokazuju oligarhijeske tendencije; lideri su osnovali partije, transformisali, otcepili i okupili oko sebe krug istomiljenika. Dugo zadravanje lidera na svojim pozicijama Predsednici partija se dugo zadravaju na svojim elnim pozicijama. Registrovanje partija imalo je oblike registrovanja svojih privatnih firmi (100 prikupljenih potpisa) i okruivanje poverljivim ljudima. Uz to i suzbijanje konkurencije i protivkandidata u stranci, opstajanje na vlasti uprkos brojnim porazima na izborima, apsolutna mo u donoenju odluka i u interpretaciji partijskog programa, kontrola izbornih lista i izabranih poslanika. Lideri SRS (ak i u Hakom pritvoru), SPS (do kraja ivota), SPO i DSS su predsednici svojih partija od osnivakih skutina, odnosno

osnivakog kongresa. Lideri SSJ i DS su ubijeni, lider SPS umro u Hakom pritvoru, na lidera SPO je pokuan atentat, lider SRS se nalaze u Hakom pritvoru. Predsednici vodeih partija su do sada preiveli od pet do sedam izbornih skuptina. Vodei ljudi u partijama zadravali su svoje pozicije i posle neuspeha na izborima. Malo koji lider je ak i ponudio povlaenje ili eventualno glasanje o poverenju zbog loih izbornih rezultata. Linder opstaju na elnim pozicijama, bez obzira na izborni neuspeh. Ipak, postoji nekoliko primera koji pokazuju da je u pojedinim partijama dolo do "redovne" promene rukovodstva. U Demokrastskoj stranci (DS) 1993. godine Zoran ini je vezao svoju kandidaturu za predsednika stranke, zadobijanjem najmanje 20 poslanikih mandata na parlamentarnim izborima za Skuptinu Srbije. On je, pri tom, bio ef izbornog taba i vodio je kampanju poznatu po sloganu "Poteno". Obzirom da je na tim izborima DS osvojila 29 mandata, Zoran ini je izabran za predsednika stranke umesto dotadanjeg predsednika Dragoljuba Miunovia. U Demokratskoj stranci su etiri puta odrani kompetitivni izbori za predsednika (1990, 1994, 2000, 2004). Poraeni kandidati u unutarpartijskim borbama uglavnom naputaju partijau. Kako podsea Goati, od etiri poraena kandidata trojica (avoki, Miunovi, Vuksanovi) su napustila DS (1990, 1994, 2000) i obrazovala, zajedno sa istomiljenicima, nove organizacije8. Od 1990. Boris Tadi je trei izabrani predsednik DS-a. U Graanskom savezu Srbije je dolo do promene rukovodstva, kada je umesto Vesne Pei, za predsednika izabran Goran Svilanovi, a nakon njega i Nataa Mii. Samostalnost u odluivanju partijskih lidera ("personalizacija politike") dobro ilustruju dva primera SPS i SPO u odreivanju i promeni partijske politike prema nacionalnom pitanju. Posle prvih viestranakih izbora 1990. SPS je napustila svoju "kompromisnu" orijentaciju u pogledu reavanja jugoslovenske krize i preuzela nacionalistike parole od SPO, dok se SPO okrenuo ka kompromisnoj opciji. Na parlamentarnim izborima 1992, SPS je izaao sa prethodnom platformom SPO-a a ova partija sa prethodnom platformom SPS-a. Drugi veliki zaokret dogodio se sredinom 1993. kada je, u tom trenutku vladajua, SPS ublaila svoj ekstremni stav prema ratu u
8

Vladimir Goati, Partijske borbe u Srbiji u postoktobarskom razdoblju, str. 116

Bosni i Hercegovini, prihvatanjem Vens-Ovenovog plana (maj 1993) o nainu reavanja ratnog sukoba u toj republici. Na parlamentarne izbore u decembru 1993, izala je sa kompromisnom platformom, koja se znatno razlikovala od one iz 1992. godine. Ovi radikalni programsko-politiki zaokreti, pre svega po nacionalnom pitanju, nisu se bitno odrazili na rezultate izbora ovih partija. Navedeni primeri potvruju da programski stavovi nisu presudno uticali na opredeljivanje biraa i rezultate izbora, ve su drugi faktori bili odluujui. Osim toga, izvreni su arbitrarni postupci voa u odreivanju smera partijske politike. Programska naela su se menjala a voe i njihova okruenja su ostajale na vlasti. Usled razliitih politikih stavova, shvatanja, tenji i aspiracija, politike partije su esto izloene raznim unutarpartijskim sukobima. Unutarpartijski sukobi se dugo, dokle god je to mogue, dre u tajnosti. Partija opstaje celovita i jedinstvena, sve dotle, dok sadri unutranje kapacitete da izbalansira razliite nijanse miljenja i kanalie ih u jedinstven partijski tok. Grupe, unutar partije, koje imaju izraeniju razliku miljenja okupljaju se najpre kao frakcije. Radikalizovani unutarpartijski sukobi rezultiraju cepanjem stranaka i(li) formiranjem novih9. Unutar partija mogu postojati manje ili vie organizovane i/ili

institucionalizovane grupe koje drugaije misle. One se obino nazivaju frakcije i ponekad deluju kao "partije u partiji"10. Frakcije su trajne grupe unutar partije, koje bez obzira da li su legalizovane ili ne (ili ak zabranjene), u meusobnim borbama tee da upravljaju partijom. Zahtevi za vrom organizacijom suzbijaju mogunost postojanja frakcija. Nepostojanje frakcija redukuje anse za drugaije miljenje i alternativu unutar partije. Kada su legalizovane i izdiferencirane, one mogu, sa jedne strane predstavljati neku vrstu unutranje "kontrole i ravnotee", koja ne dozvoljava centralnim organima da uzurpiraju i monopoliu partijski ivot. Sa druge strane, mogu voditi razbijanju sutinskog jedinstva partije. Frakcije nude ire mogunosti lanstvu da se aktivno ukljui u ivot partije. Pri tom je vano da se ne smanji ili otea efikasnost delovanja partije. U pogledu donoenja odluka u partijskim kolegijalnim organima, statuti
9

O tome vie u: Orlovi Slavia, (2006), Nedemokratinost partija i demokratizacija drutva, str. 107

10

Italijanski pisci govore o strujama (correnti), nemaki o tendencijama (Richtung ili Flugel), ameriki o frakcijama (Faction)

relevantnih partija, naglaavaju da se odluke donose (prostom ili kvalifikovanom) veinom glasova. Manjina je duna da sprovodi odluke veine, ali je u nekim strankama ostavljena mogunost da se bori za svoje stavove i da ih iznosi u okviru organa stranke (l. 11. Statuta DS od 1994), ili u javnosti (l. Statuta DSS od 1993. godine). Statut DSS (1993) doputo je ak manjini da odlukom Skuptine institucionalizuje svoje delovanje (l. 7), to, ustvari, znai priznavanje frakcija u partiji. Kasnije su ove odredbe u Statutu DSS ukinute. Nasuprot tome, Statut SPS (1992) izriito zabranjuje organizovanje manjine u frakcije (l. 6). U cilju zatite manjine, Statut DS sadrao je odredbe po kojima grupa od "10 posto ukupnog sastava svakog organa u Straci ima pravo na interpelaciju", a "grupa od 40 posto na zahtev viem organu za reviziju odluke" (l. 11). U Statutu iz 2006. lanovi stranke koji se ne slau sa odlukom veine, imaju pravo da svoje miljenje i dalje zastupaju i brane u okviru organa Stranke, odnosno, grupa od 1/3 lanova svakog organa ima pravo datrai reviziju odluke od strane vieg organa Stranke (l. 20). Unutranje borbe za vostvo stranke Unutar politikih partija odvijaju se jae ili slabije, tie ili glasnije, borbe meu lanovima i rukovodiocima, u tenji za sticanjem pozicija moi i uticaja. U tim nastojanjima moe doi do unutarpartijskih neslaganja i sukoba. Razlozi mogu biti razliiti: od borbe za prestina mesta (u partiji i/ili dravi), bitke za "ograniene resurse", neslaganja u programskim stavovima partije, konkurencije i kompetitivnosti u unutarpartijskim izborima do linih sujeta rukovodilaca. Koji god da je razlog internih sukoba, oko pojedinaca ili grupa u partiji, formira se gravitaciono polje istomiljenika i sledbenika, odnosno podravalaca. Demokratinost partija ogleda se, izmeu ostalog, u postojanju mehanizama, procedura i tolerancije da izbalansira i harmonizuje unutranje nesporazume. Lider partije znaajno utie na unutranje sukobe snagom svog autoriteta i svojih ovlaenja, zavisno od njegove uloge u konkretnim nesporazumima. Ako partija nema unutranjih kapaciteta da prevazie unutranje podele, konflikt poprima ili/ili karakter. U tom sluaju ishod je obino takav da poraena struja nema vie ta da trai u partiji. Ona ne mora biti i formalno iskljuena iz partije, ali je bar neko vreme marginalizovana. Pobednika grupa iz sukoba izlazi ojaana i koristi priliku da centralizuje i disciplinuje partiju, ak i da izvri obraun sa "neistomiljenicima". Poraeni deo se obino otcepljuje, pri emu novo oligarhijsko jezgro koristi svoje

uporite u ptistalicama da formira novu partiju. I jedni i drugi se ponaaju u stilu izreke "gvoe se kuje dok je vrue". Unutar partije nemaju svi istu poziciju. lanovi i rukovodioci nalaze se na razliitim hijerarhijskim pozicijama. Kako god se sukobi tumaili, oni su obino tenja za vodeim pozicijama u partiji. Uglavnom su inicijatori ili uzroci sukoba, oni koji su iz odreenih razloga nezadovoljni svojim statusom u partiji. Partija je po svojoj unutranjoj prirodi obino netolerantna prema ljudima koji drugaije misle i odstupaju od partijskih stavova. Prema takvima se preduzimaju otre mere, proglaavaju se izdajnicima, neprijateljima i jereticima. U internim obraunima sa unutarpartijskim neistomiljenicima, lideri uglavnom uspevaju da nametnu svoju volju i izau kao pobednici11.
Srpski pokret obnove (SPO). SPO je osnovan 14. marta 1990. godine (pre toga Srpska narodna obnova - SNO, 6. januara 1990), udruivanjem krila Srpske narodne obnove i eeljevog "Srpskog otadbinskog pokreta". Samo nekoliko meseci kasnije (18. juna 1990) dolazi do razlaza sa V. eeljem koji naputa SPO. Do novog veeg sukoba u SPO-u, dolazi u maju 1994. izmeu rukovodstva stranke i 11 poslanika ("parlamentarnog krila") u saveznoj Skuptini12. Ova grupa je nezadovoljna odstupanjem SPO-a od nacionalnog programa, predvoena Slobodanom Rakitiem u januaru 1995. osnivaju Sabornu narodnu stranku (SNS) sa nacionalnim usmerenjem. Sredinom 1995, SPO naputaju i V. Gaji, generalni sekretar stranke i dva potpredsednika M. Markovi i D. Milii, koji prelaze u Demokratsku stranku, i to D. Milii na mesto predsednika odbora DS za finansije, M. Markovi, na mesto sekretara GODS i V. Gaji, na mesto predsednika IODS za Beograd. Meutim, oni su se u DS zadrali godinu i po dana. Zbog ulaska u koaliciju "Zajedno" sa SPO, oni naputaju Demokratsku stranku. Uz S. Rakitia i M. Markova, SPO su napustila svih pet potpredsednika izabranih na Saboru 1993. godine. U vreme sukoba V. Drakovia sa Z. iniem, sredinom aprila 1997, potpredsednik SPO-a Ilija Radulovi, iznosi niz optubi na raun V. Drakovia, zatim podnosi ostavku, nazivajui SPO "vojnologorskom strankom", sednicu Glavnog odbora "sednicom Centralnog komiteta"13.

11

Vladimir Goati: "Izuzetnu `lakou` obrauna sa pripadnicima `elitnog partijskog kruga` moda je najubedljivije demonstrirao predsednik SPS, Slobodan Miloevi, kada je na njegov predlog Glavni odbor SPS smenio 28. oktobra 1995. sa funkcija est istaknutih partijskih rukovodilaca izmeu njih i dva potpredsednika partije (Borislav Jovi i Mihajlo Markovi). Protiv tog iznenada podnesenog predloga predsednika SPS nije se izjasnio ni jedan lan Glavnog odbora, niti je o tome uopte voena diskusija, a sednica odbora trajala je ukupno 15 minuta!", Partije Srbije i Crne Gore u politikim borbama od 1990 do 2000, str 148.
12

Meu potpisnicima Pisma saveznih poslanika SPO (10. januara 1994), bili su Slobodan Rakiti, Mladen Markov, i dr. Jedan od potpisnika, advokat i savezni poslanik, Strahinja Kastratovi, razloge sukoba svodi na dva osnovna: 1. Iznevereni su programski stavovi vezani za srpsko nacionalno pitanje ". Do kritike take je ugroen demokratski ivot stranke, Baza podataka "Polihistor"
13

"DT" 21.04.1997, "Demokratija"22.04.1997, Baza podataka "Polihistor"

Na treem Saboru SPO-a, zapaaju se naglaeni elementi "organicistiko-mitskog" shvatanja SPO-a, kao kolektiviteta, sa posebnom ulogom voe. Potpredsednik stranke, M. Komneni, obrazlae izbor V. Drakovia za predsednika sledeim reima: "U svakom lanu SPO ima estica Vuka jer je od svakog lana SPO poprimio esticu, i zato, birajui Vuka za predsednika, svako bira i deli sebe"14, a Vuk Drakovi se obraa delegatima Sabora reima: "Od danas vie nema linih miljenja, ve samo stavova SPO"15. Na sednici GOSPO (11.10.1997) smenjeno je pet lanova Glavnog odbora, a neto kasnije, Velja Ili biva smenjen sa funkcije lana Predsednitva, a zatim i iskljuen iz stranke (02.11.1997) Sredinom 1997. u vreme raspada koalicije "Zajedno", SPO se ponovo vraa nacinalnom kursu. To je rezultiralo naputanjem SPO-a od strane graanski opredeljenog dela rukovodstva, ali i pristalica formiranja jedinstvenog fronta protiv SPS. Tada jadna grupa obrazuje "SPO-Zajedno" (Velimir Ili, Jovan Marjanovi). Krajem 1998. Velimir Ili sa grupom koja je napustila SPO, osniva Novu Srbiju (NS). Predsednik Gradskog odbora Novog Sada V. Vukevi je smenjen (05.08.1997), tri meseca nakon postavljenja, a za novog predsednika je izabran S. Vrbaki. U toku 2000. jedan deo rukovodstva SPO je nezadovoljan ulogom koju ova stranka ima u procesu objedinjavanja i ujedinjavanja opozicije. Posle dueg neslaganja, koja su kulminirala u septembru i oktobru 2000., Borivoje Borovi je najpre iskljuen iz predsednitva, nakon ega je izjavio da je napustio stranku, optuivi V. Drakovia da je "izmanipulisao lanove Glavnog odbora", da je SPO "najvea diktatorska stranka Srbije" i da on "u tome ne eli da uestvuje"16. Potom, odlukom V. Drakovia on biva iskljuen iz stranke. Stranku je napustio i bivi lan Glavnog odbora, knjievnik Aleksandar Baljak, zbog, kako je saoptio "nedoslednosti, nedemokratinosti i bahatosti"17, njenog predsednika. Neulazak SPO-a u Demokratsku opoziciju Srbije (DOS) i nastupanje sa svojim predsednikim kandidatom, rezultiralo je naputanjem stranke od strane Borivoja Borovia, lana Predsednitva i Milana Mikovia, efa poslanike grupe SPO-a u Skuptini Srbije. Oni osnivaju Narodnu stranku-Pravda (NSP). Pomenute okolnosti, ulazak SPO u saveznu Vladu sa SPS-om, vlast u Beogradu uz preutnu saglasnost SPS-a i neulazak u koaliciju DOS, uticali su na drastino smanjenje glasova koje je SPO dobio i to sa 793.244 1997. godine, na 141.401, 2000. godine. Nakon parlamentarnih izbora 2003. do nesporazuma u SPO-u je dolo oko ulaska u manjinsku vladu. Glavni odbor SPO-a, na sednici odranoj u februaru 2004. odluio je suprotno predsedniku stranke da se ue u ovu vladu. Nakon izvesnog vremena, devet poslanika je napustilo SPO i sa jo devet poslanika Nove Srbije, postali lanovi poslanikog kluba 9+9. Kasnije su ovi poslanici predvoeni dotadanjim

14 15 16 17

"DT" 29.06.1997, Baza podataka "Polihistor" Direktan prenos, NTV "Studio B", 28.06.1997, Baza podataka "Polihistor" "Beta", 25.10.2000, Baza podataka "Polihistor" "Beta", 25.10.2000, Baza podataka "Polihistor"

potpredsednicima stranke Veroljubom Stevanoviem (gradonaelnikom Kragujevca) i Vojislavom Mihajloviem, i Bogoljubom Pejiem osnovali Srpski demokratski pokret obnove (SDPO). Demokratska stranka (DS). DS je osnovala grupa intelektualaca 11. decembra 1989 (6. januara 1990) kada je osnivaki odbor predstavio programske ciljeve. Osnivaka skuptina odrana je 3. februara (u Domu omladine) kada je za predsednika izabran Dragoljub Miunovi a za predsednika Izvrnog odbora Kosta avoki. Izmeu njih dvojice, kasnije dolazi do borbe za predsedniko mesto u partiji, pri emu, predsednik ostaje D. Miunovi. Ovu stranku od osnivanja prate unutranje podele. Ve 1990. zbog neslaganja sa nedovoljno naglaenim nacionalnom komponentom programa, stranku naputaju Kosta avoki, Nikola Miloevi, B. Peki, A. Petrovi, M. Boi i formiraju Srpsku liberalnu stranku (SLS). Do podela dolazi ponovo sredinom 1992. povodom odbijanja DS da kolektivno pristupi DEPOS-u. Deo DS na elu sa Vojislavom Kotunicom ("DS za DEPOS") pristupa DEPOS-u i osnivaju Demokratsku stranku Srbije (DSS). I ovoga puta razlog sukoba bio je nedovoljno odluan stav prema nacionalnom pitanju, ali i razliit pristup oko sredstava politike borbe18. Do novog sukoba, sada izmeu Z. inia i D. Miunovia, dolazi pred izbore 1993. godine. ini svoju kandidaturu za predsednika stranke vezuje za uspeh na izborima, obeavi najmanje 20 mandata u Skuptini Srbije. Obzirom da je kampanja koje je on vodio (poznata po sloganu "Poteno") rezultirala sa 29 osvojenih mandata, on je 1994. izabran za predsednika DS. D. Miunivi Skuptini DS podnosi ostavku, i najpre osniva nevladinu organizaciju Demokratski centar (DC), koji se od 1996 transformisao u politiku partiju19. DS je 1990. godine osvojila 374.887 glasova (7,40 odsto), posle odvajanja SLS 1991 i DSS, sredinom 1992, na izborima, koji su odrani takoe za skuptinu Srbije, (30.12.1992), broj glasova je gotovo prepolovljen na 196.347 (4,20 odsto). Na izborima 1993, iako je najavljen sukob na relaciji iniMiunovi, oni su na izbore izali jedinstveno, uz dobro voenu kampanju od strane inia, zabeleen je znaajan porast glasova na 496.044 (11,60odsto). Posle izborne Skuptine DS odrane 27. marta 2000. godine, na kojoj je Zoran ini pobedio protivkandidata Slobodana Vuksanovia (605 ili 54,6% prema 485 ili 43,7% glasova, uz 18 (1,7%) nevaeih glasova), dolazi do novog raskola izmeu njih i "njihovih ljudi". Krajnji epilog je prelazak S. Vuksanovia u Pokret za demokratsku Srbiju (PDS) na mesto potpredsednika stranke. Njemu je oduzeto odborniko mesto u Skuptini grada koje je dobio ispred DS u okviru DOS-a. Kasnije izlazi iz PDS-a i formira Narodnu demokratsku stranku (NDS).

18 19

Z. Slavujevi, Izborne borbe u Jugoslaviji 1990-1992, str. 109.

Postoji tumaenje po kojem je uzrok tog sukoba bilo inievo dovoenje u stranku grupe direktora (direktor "C-marketa, Slobodan Radulovi i vlasnik "Trikotae uki", Radoje uki), i postepeno potiskivanje starog rukovodstva, kao i pokuaja da se stranka definie kao "partijsko preduzee". Ova dva direktora kasnije ulaze u Vladu (iako je Radulovi izabran na listi DS), jedan kao potpredsednik (Radulovi) i jedan kao ministar (uki). Radulovi prelazi u Novu demokratiju gde postaje potpredsednik partije. Prema: Milan Miloevi, Politiki vodi kroz Srbiju, Medija centar, 2000, str. 164.

Nakon ubistva Zorana inia (12. marta 2003.), na mesto predsednika dolazi Zoran ivkovi, dotadanji zamenik predsednika. Na Skuptini stranke 2004. on je izgubio u trci za predsednika od Borisa Tadia. edomir Jovanovi je nakon poraza za potpredsednika stranke na Skuptini odranoj 2004. najpre osnovao Liberalno-demokratsku frakciju, a zatim 5. novembra 2005. i Liberalno-demokratsku partiju (LDP), koja je prema istraivanjima javnog mnjenja na granici da pree izborni cenzus na sledeim izborima. Demokratska stranka Srbije (DSS). DSS je osnovana 26. jula 1992. godine u Beogradu, istupanjem dela Demokratske stranke za DEPOS na elu sa Vojislavom Kotunicom. Do ozbiljnih sukoba u DSS-u dolazi krajem 1996. i poetkom 1997. godine oko ulaaska u koaliciju "Zajedno". Ova stranka je bila lan ove koalicije na saveznom nivou ali ne i na lokalnim izborima, odranim 3. i 17. novembra 1996. godine. Stav Glavnog odbora bio je da DSS podrava savez itave opozicije (raunali su na ulazak i SRS u koaliciju). Deo rukovodstva DSS je javno izraavao neslaganje i nezadovoljstvo zbog nepristupanja ove stranke koaliciji "Zajedno". Iz tih razloga su iz DSS iskljuena dva lana Izvrnog odbora i jedan lan Glavnog odbora (januara 1997) a 15 februara su iskljuena jo tri lana Izvrnog odbora (P. Stojanovi, D. Drinjakovi i G. Jovanovi) i potpredsednik stranke Vladan Bati, zbog "neispunjavanja i krenja" obaveza iz Statuta stranke. DSS je saoptio da V. Bati tri meseca nije dolazio na sednice Izvrnog i Glavnog odbora, a da je u meuvremenu obilazio odbore DSS po unutranjosti i propagirao politiku koju su odbacili organi DSS20. V. Bati osniva Demohriansku stranku Srbije (DHSS) 21. Krajem maja 1998, potpredsednik DSS i potpredsednik Izvrnog odbora DSS, braa Mirko i Drako Petrovi, nezadovoljni politikom rukovodstva, istiu da nee ostati u rukovodstvu stranke, ija se aktivnost svodi na pisanje komentara i kritikovanje drugih opozicionih stranaka. Krajem 2000., Mirko Petrovi prelazi u Demohriansku stranku Srbije, gde e biti izabran za predsednika Izvrnog odbora. Nakon dobriog izbornog rezultata na izborima za gradonaelnika Beograda u septembru 2004., Zoran Drakuli, uspean biznismen i dugogodinji lan i finansijer DSS-a je kooptiran u Glavni odbor. Osvojivi 15% glasova on je zaustavio pad rejtinga ove stranke, nakon ubedljivog poraza Dragana Marianina na predsednikim izborima juna 2004 (13,3% glasova). Drakuli je ambiciozno krenuo posvetivi se unutarpartijkom radu, ali je i kritikovao, kako propuste u radu partije, tako i pojedine poteze republike vlade u kojoj DSS ini okosnicu. Naroito je ukazivao na korupciju i uao u konflikt sa ministrom finansija, Mlaanom Dinkiem. Javno je saoptavao da ima ambicije da postane potpredsednik stranke i da mu je predsednik to obeao. Najavljivao je da bi sa te funkcije mogao lake da reformie stranku i prevazie slabosti i propuste u njenom radu. Epilog je bio sasvim drugaiji. Na pomenutoj Skuptini stranke, Drakuli nije ni predloen za potpredsednika, dakle, nije mu ni data ansa da oproba svoj

20 21

Saoptenje DSS, 16.02-1997, Baza podataka "Polihistor" Prema: Vladimir Goati, Partije Srbije i Crne Gore u politikim borbama od 1990 do 2000, str. 152.

rejting u partiji. Preventivno je zaustavljen da ne narui pozicije predsednika i njegovog okruenja. Nezadovoljan ne odranim obeanjem, na toj Skuptini je izaao iz DSS-a.

Oligarhijski sukobi unutar opozicionih partija tokom devedesetih (struje, cepanje, deljenje) i meu partijama (line sujete, borba za liderstvo u opoziciji, netolerantnost, nespremnost za ire saveze), potroili su mnogo vremena i energije koje je moda bila dovoljna za raniju promenu reima (mirnu smenu vlasti). Verovatno je tadanji reim mnoge od ovih sukoba i podsticao. Sukobi unutar partija su nastavljeni i nakon politikih promena 2000. godine.
U G17 plus je nakon samo etiri godine postojanja stranke dolo do velikog nesporazuma izmeu dvojice vodeih ljudi predsednika Miroljuba Labusa i potpredsednika Mlaana Dinkia. Iako je postojala neka vrsta rivaliteta, spolja je delovalo kao da oni relativno skladno funkcioniu. U manjinskoj, koalicionoj Vladi Labus je bio potpredsednik zaduen za evropske integracije a Dinki ministar finansija. Nakon zaustavljanja pregovora Srbije sa Evropskom unijom zbog neispunjavanja obaveza prema Hakom tribunalu (maj 2006), Labus je predloio da se lanovi Vlade iz G17 plus povuku. Pre toga je, iako jo uvek potpredsednik, odluku Vlade o uvoenju privremene uprave u optini Novi Pazar nazvao skandaloznom. Zatim je komentarisao Dinkieve ideje o plasiranju milijardu evra nacionalnog investicionog plana, naglasivi da je on sugerisao da se novac ulae u trajnije infrastrukturne projekte. Ove razlike i pukotine u odnosima odloene su za sednicu Glavnog odbora stranke koji je trebalo da se opredeli za Labusov predlog - da se izae iz Vlade ili za Dinkiev predlog - da se ostavke oroe do 30. septembra i do tada da rok za nastavak pregovora o pridruivanju Evropskoj uniji. Ispostavilo se da je pre svega ovoga Dinki polako preuzimao konce u stranci. Sa mesta predsednika Gradskog odbora smenjena je Branka Bonjak, prema nekim interpretacijama zbog njene prevelike bliskosti sa Labusom, a na njeno mesto je doao Mlaan Dinki lino. Labus je pokuao da predupredi pripremanje sednice Glavnog odbora suspendovanjem predsednice Izvrnog odbora Verice Kalanovi, ali je ve bilo kasno. Na glasanju o svom predlogu izgubio je sa 203 prema 44 uz devet nevaeih glasova. Nezadovoljan to je odbijen njegov predlog, na istoj sednici je podneo ostavku na mesto predsednika stranke. Stranku je napustio i predsednik Skuptine Srbije (u tom momentu), Predrag Markovi uz obrazloenje da je odrao obeanje da e napustiti stranku, ako Labus vie ne bude njegov predsednik. U raspletu nakon ove sednice izvrena je istka i oduzeti su mandati u Skuptini Labusovim ljudima Goranu Paunoviu, Kseniji Milivojevi, Branki Bonjak i Vesni Obradovi. Dinki je preuzeo voenje stranke do Skuptine stranke, kada je i formalno postao prvi ovek. Srpska radikalna stranka (SRS ). SRS je osnovana 23. februara 1991. u Kragujevcu ujedinjenjem Srpskog etnikog pokreta i Narodne radikalne stranke. Do internih sukoba u SRS dolazilo je u vie navrata. Ve 1993 (06.11) iz SRS je iskljuen potpredsednik stranke Lj. Petrovi, optuen za saradnju sa Slubom drevne bezbednosti. Poetkom 1994., deo rukovodstva, nezadovoljan neuspehom na decembarskim izborima 1993., istupa iz SRS i formira Radikalnu stranku Srbije (RSS). Do rascepa izmeu

SRS i SRS za Crnu Goru, dolazi 09.02.1994, kada grupa od tri poslanika savezne skuptine, odvaja SRS za Crnu Goru od SRS. Poetkom 1994, savezni poslanik V. Vuleti, pristupa Demokratskoj stranci, jer ga je "uguio eeljev despotizam"22. U oktobru iste godine 7 poslanika SRS u saveznoj Skuptini formiralo je poslaniki klub "Nikola Pai" i osnivaju Srpsku radikalnu stranku - Nikola Pai (SRSNP)23. Iz SRS se 1995. izdvojio njen ogranak iz Republike srpske krajine. U avgustu 1996. od lanova koji su napustili SRS, osnovana je Ujedinjena radikalna stranka Srbije (URSS). U Skuptini Srbije SRS je ostala bez sedam poslanika, koji formiraju novu poslaniku grupu "1. decembar". Ovim poslanicima, zbog opstrukcije SPS u Administrativnom odboru, nisu oduzeti mandati sve do sredine 1997. Do novog sukoba u rukovodstvu SRS dolazi krajem marta 1997, kada na pritisak V. eelja, na sednici Predsednikog kolegijuma i Centralne otadbinske uprave SRS (28.03.1997), A. Vinji, potpredsednik SRS i predsednik SRS - "V. eelj" u Crnoj Gori, podnosi ostavku. Socijalistika partija Srbije (SPS). SPS je osnovana 17. juna 1990. u Beogradu na Kongresu ujedinjenja SKS i SSRNS. U SPS je s vremena na vreme, bilo dubljih raskola, meutim, oni nisu toliko, kao u drugim strankama, rezultirali osnivanjem novih partija. Do sukoba u SPS-u dolazilo je 2224.07.1992. izmeu Slobodana Miloevia i Borislava Jovia koji je u tom periodu bio predsednik SPS-a. Sukob je okonan na drugom kongrsu SPS-a (22-24.10.1992), izborom S. Miloevia za predsednika SPS i istovremenim "zamrzavanjem" njegove funkcije. Na drugom kongresu je umesto oekivanog sukoba izmeu "tvrdog" i "umerenog" krila, dolo do konfrontacije izmeu "starih" i "mladih". Sledei sukob u ovoj partiji zavrava se smenom ("istkom") na sednici Glavnog odbora (28. oktobra 1995.) est istaknutih partijskih rukovodilaca, predstavnika "tvrdog nacionalnog" jezgra i "antijulovske" orijentacije, M. Markovi, potpredsednik SPS, Borislav Jovi, bivi predsednik SPS, M. Vueli, ef poslanike grupe SPS u Narodnoj Skuptini Srbije, S. Jovanovi, predsednik G.O. SPS Beograda i direktor "Tanjuga"24. U tampi je ovo nazvano "julska istka u avgustu".

22 23

"Politika", 18.01.1994, Baza podataka "Polihistor"

Primer koji upuuje da ima osnova za tvrenje da je SPS uticao na rascepe nekih stranaka jeste izjava Jovana Glamoanina iz SRS, koji je pripadao poslanikom delu SRS-Nikola Pai a zatim postao i predsednik istoimene stranke. On tvrdi da su poslanici njegove stranke u Saveznoj skuptini dobili stanove ili po 100.000 nemakih maraka da bi obezbeivali kvorum na skuptinskim sednicama, Prema, Zoran Slavujevi, Dva ogleda o legitimitetu, str. 115 , fusnota 48. i V. Goati, Partije Srbije i Crne Gore u politikim borbama od 1990 do 2000, str.154.
24

U otvorenom pismu Glavnom odboru SPS-a i javnosti (12. decembra 1995) Mihajlo Markovi, izmeu ostalog istie: "Vi, lanovi Glavnog odbora, niste upitani ni da li imate ta da kaete, niti da li se s predlogom slaete ili ne slaete. Umesto toga, koliko sam obaveten, pozvani ste na pie u gradski odbor,..., Vi ste potovani drugovi, utke progutali neto to je potpuni antipod bilo kakve demokratije. Kako mislite da radite dalje? Rekao sam ve da mali uzroci mogu imati ogromne posledice. Da li ete vi ikad uspeti da se opet uspravite i da predsedniku saoptite da ste vi najvii organ partije izmeu dva kongresa koji definie politiku partije i donosi sve najvanije odluke - i da predsednik mora da slua vas a ne vi njega?..- Budunosti nema s ratnim profiterima, nekompetentnim bankarima, autoritarnim direktorima i konzervativnim intelektualcima","Telegraf" 13. decembar 1995. godine. Ovome je prethodio sukob i polemisanje Mihajla Markovia i Mirjane Markovi i njen odgovor akademiku Mihajlu Markoviu u "Dugi", " Politika" 4. novembar 1994. godine

Kadrovske promene bie zavrene na treem kongresu SPS 1996, kada je u Izvrni odbor izabrano samo 5 od 26 lanova, izabranih na drugom kongresu SPS-a. Posle gubitka 14 velikih gradova, meu kojima i Beograd, na lokalnim izborima 1996. godine, i masovnih demonstracija graana zbog ponitavanja rezultata izbora, u SPS-u je izvrena najvea "istka" kadrova. Najpre su (14.07.1997) iz lanstva iskljueni M. Ili, predsednik SPS Nia i lan GOSPS (zbog odgovornosti za stanje u Niu) i N. ovi, lan IOSPS i gradonaelnik Beograda (zaduen ispred SPS za Ni i zbog sukoba sa B. Ivkoviem), dok je B. Ivkovi smenjen sa funkcije predsednika GOSPS Beograda i lana IOSPS -a ("zbog sukoba sa N. oviem, to je nanelo veliku tetu delovanju SPS u Beogradu"). Rasputeni su i smenjeni mnogi optinski odbori. Posle zalaganja da se prizna izborna kraa na lokalnim izborima 1996. i pobeda koalicije "Zajedno", Neboja ovi, tada predsednik Gradskog odbora i lan Izvrnog odbora SPS biva smenjen i iskljuen iz partije a zatim osniva novu partiju Demokratska alternativa (DA). Na treem kongresu SPS-a (mart 1996) od 153 lana Glavnog odbora koji su izabrani na drugom Kongresu, ak njih 102 nisu ponovo izabrani, odnosno ostalo je 33,2 odsto (51 od 153), a u Izvrni odbor 23,1 odsto (6 od 26), od lanova izabranih na drugom kongresu. Kadrovske promene u SPS 1997., kulminiraju velikom rekonstrukcijom centralnih organa. Na sednici GOSPS, odranoj 25.04.1997, na predlog predsednika SPS, S. Miloevia, smenjena su tri potpredsednika stranke (N. ainovi, B. Peroevi i S. uki-Dejanovi). Smenjeno je i kompletno rukovodstvo SPS za Vojvodinu. Na sednici od 12.05 1997, za novog predsednika je izabran N. ipovac umesto M. Stojkovia, izabranog na to mesto dva meseca pre toga, koji je podneo ostavku "iz zdravstvenih razloga". Razreeno je svih 8 potpredsednika, kao i 8 lanova I.O. a izabrano 19 novih. Posle debakla na saveznim predsednikim i parlamentarnim izborima, kao i na lokalnim izborima (24.09.2000), SPS su napustili mnogi istaknuti lanovi rukovodstva. IOSPS je sazvao vanredni Kongres SPS za 25. novembar. Umesto G. Gajevi, za generalnog sekretara je postavljen Z. Anelkovi. S. Miloevi je i dalje ostao predsednik partije, iako su isticani brojni zahtevi pojedinih optinskih odbora da podnese ostavku. Grupa osnivaa SPS (B. Jovi, Z. Lili, M. Markovi, M. Vueli, R. Radovi), napisala je apel lanstvu u kojem zahtevaju da se S. Miloevi smeni "zbog duboke krize u kojoj se SPS nalazi" 25. Bivi potpredsednik partije D. Matkovi podneo je 21. oktobra ostavku na sve funkcije u SPS-u, jer je nezadovoljan to se na sastanku Izvrnog odbora SPS nije raspravljalo o odgovornosti vrha SPS za izborni neuspeh26. Nekoliko dana kasnije (18.11.2000), etvorica istaknutih lanova SPS istupilo je iz stranke, a kao osnovni razlog takvog postupka, oni su naveli "neslaganje sa onima koji spreavaju transformaciju stranke u modernu demokratsku, proevropsku i reformistiki orijentisanu socijaldemokratsku politiku organizaciju". Saoptenje su potpisali . Simi, G. Perevi, Z. Miloevi i M. Babi, svi su bili lanovi Glavnog odbora SPS27. Istog dana osnivai SPS-a M. Markovi, R. Markovi 28 i P. kundri, napustili su

25 26 27

Prema, Beta, 18.10. 2000. Baza podataka "Polihistor" Prema, Beta, 02.11.2000, Baza podataka "Polihistor" Prema, Danas, 21.11.2000, Baza podataka "Polihistor"

Odbor za pripremu vanradnog Kongresa SPS. M. Markovi izjavljuje da ne eli da uestvuje u radu pomenutog Odbora, jer vrh partije "ne potuje elementarna demokratska pravila" i "odbija da sagleda stvarnost".

Periodine "istke" u redovima SPS imale su nekoliko dimenzija. One najpre potvruju monokratsko rukovoenje ovom partijom, u kojoj su, osim voe, svi zamenljivi i manje znaajni. Drugo, na ovaj nain je vreno "disciplinovanje" stranke, kojim se potencijalni oponenti upozoravaju i zastrauju. Tree, periodina promena voinog okruenja, uvek donosi "sveu krv". etvrto, este promene voinog okruenja ne dozvoljavaju da mu se neko suvie priblii (ni po informisanosti, ni po polugama moi, ni po rejtingu u javnosti). Ipak, voa je jedan krug odanih saradnika ("ljudi od poverenja"), ubacivao u prvi tim ili stavljao na klupu za rezervne igrae, zavisno od prirode pojedinih utakmica, od vrste igre ili od drugih okolnosti (N. ainovi, M. Mini, Z. Anelkovi, M. Vueli, . Simi i dr.). SPS je partija naslednica komunistike SKS. Centralno mesto u totalitarnim partijama ima voa. Ovo H. Arent najbolje opisuje sledeim reima: "U sreditu pokreta, kao motor koji ga pokree, nalazi se Voa. On je od velikih formacija odvojen uskim krugom posveenih, koji od njega ire auru nedokuive misterije njegove "neshvatljive natprirodne moi" - Poloaj Voe unutar tog uskog kruga zavisi od njegove sposobnosti da stalno splektari meu pripadnicima kruga i od vetine da stalno menja kadar. Svoj uspon do pozicije voe on duguje izvanrednoj sposobnosti da izlazi na kraj sa borbama za vlast unutar partije, a ne toliko svojim demagokim ili birokratsko-organizacionim sposobnostima"29. Voa vri gotovo sva naimenovanja funkcionera, ali u sluaju gneva naroda "on moe da ih iskoristi kao rtvenu jagnjad". On se uvek dri na apsolutnoj distanci od svojih podanika. Totaltarno drutvo karakteriu "nedostupne elite"30. Ali on snosi i svu odgovornost za pokret jer ne postoji niko drugi iznad njega.

28

Ratko Markovi, jedan od nekada najbliih saradnika jugoslovenskog predsednika S. Miloevia, objavio je da se "trajno povlai iz SPS i politike, i izmeu ostalog je istakao, da je po opredeljenju socijalista, ali da "nema politike stranke, pa ni socijalistike, koja ne promeni polaznu programsku ideju"... "U svakodnevnoj politikoj borbi, istota te ideje se esto zamuti, a neretko se ideja i sasvim izgubi. Uz to, stranke su u nas autokratske organizacije. Biti u stranci znai sluiti vie stranakom voi, nego jednoj politikoj ideji", "Politika", 26.11.2000, Prema bazi podataka "Polihistor" Isto, str. 381. K. F. Bajme: "Totalitarno se drutvo, napokon, definira preko nedostupnih elita i visokog stupnja sposobnosti mobiliziranja masa", Suvremene politike teorije, str. 255.

29 30

Nakon ekstradicije Miloevia Hagu, od 2001. SPS vodi predsednik Glavnog odbora Ivica Dai. Od tada, a naroito nakon Miloevieve smrti, inteziviraju se sukobi i bitke za vostvo u SPS-u. Ishod se oekuje na Kongresu ove stranke zakazanom za decembar 2006. godine. Tokom 90-ih u SPS-u nije dolazilo do cepanja stranke. Razlozi se mogu traiti u dominaciji SPS-a kao "partije- drave" u svim sferama drutva, pri emu je bilo rizino suprostavljati se, jer su mogle uslediti razne vrste sankcija. Zatim, S. Miloevi je uivao veliku podrku u birakom telu, veu nego SPS. U najvanijim organima SPS-a stvorena je potpuna sprega politikih i menaderskih funkcija u svim strukturama politike i privrede. Tako je u jednom momentu od 185 lanova Glavnog odbora, njih 111 bilo na raznim funkcijama (poslanici, ministri, predsednici optina), a njih 63 su bili direktori raznih preduzea irom Srbije31. Kontrola vladajue partije nad dominantnom dravnom svojinom, izraena je u nekim segmentima, moda i vie nego u vreme jednopartizma32. Ova sprega i personalna simbioza partijskih i dravnih i direktorskih funkcija, ogledala se u nekoliko formi. Najpre, Zakonom o javnim slubama (ustanovama) donetom jula 1991, Vlada (SPS) je ovlaena da imenuje i razreava direktore i upravne odbore ustanova iji je osniva Republika (kole, bolnice,...). Drugo, na primer, u Vladi Mirka Marjanovia, veliki broj ministara, ukljuujui i samog premijera, bili su direktori velikih, pre svega dravnih preduzea (M. Marjanovi "Progres", D. Tomi "Simpo", predsednik Skuptine Srbije bio je direktor NIS Jugoipetrol). Na taj nain su bili na izvoritu, ne samo informacija, ve raspodele sredstava iz primarne emisije novca, uvozno-izvoznih dozvola, kvota, kupovine deviza po zvaninom kursu, koji je bio nekoliko puta nii od trinog, dobijanje velikih i povoljnih kredita i sl. Osim toga, bez odreene vrste kooperativnog odnosa sa vladajuom partijom (vladajuim partijama), privatnicima nije bilo mogue obavljanje vanijih ili profitabilnijih poslova. Umesto liberalizacije trita i privatizacije, SPS je pokazivala "klijentelistike" tendencije. Svoju klijentelu je vezala za sebe i vrsto drala u svojim rukama. Vladajua oligarhija i njena klijentela imali su zajednike interese da se odre na vlasti33. Posle poraza S. Miloevia na izborima za predsednika SRJ (24. septembra 2000) i odbrane te izborne pobede DOS- a, od bivih socijalista formirane su dve partije: Demokratska socijalistika partija (Milorad Vueli i Birislav Jovi) i Srpska socijaldemokratska partija (Zoran Lili), ali se osetila i nagla erozija rukovodstava i lanstva.

Kao bitnu osobinu svakog vostva, Mihels zapaa lini momenat. Ponekad voe i ne slute ili nisu svesne svog uticaja na mase, pa se deava da prilikom prelaska nekog

31

Dijana Vukomanovi, , (1997), Nastanak politikih partija", u Partijski mozaik Srbije 1990-1996, Beograd: Beogradski krug, AKARIT Partijski mozaik, str. 42.

32

Slobodan Vueti: "Umesto uobiajene `podele rada` izmeu centara politike moi, u naem sistemu dolo je do fizike, personalne simbioze visokih partijskih, dravnih i direktorskih funkcija. Tako radikalna monopolistika reenja nisu primenjivana ni u komunistikom sistemu", Privatizovana drava, str. 75.

33

Milan Podunavac: "..,ta je to to povezuje `vladajuu klasu` u odbrani vlasti. Saeto, mogli bismo ovo vezivno tkivo oznaiti kao ujedinjavanje oko profita, moi i straha. U sreditu ovog povezivanja `harizmatske zajednice` je vladar i zato su njihove sudbine nepovratno povezane", Sila i (ne)poredak, Republika br. 220/1999

voe iz jedne u drugu partiju, doe i do jakog osipanja ili odlaska i lanstva. Raskoli u partijama uvek su delo voa. Lina vlast voa esto poprima oblike samovolje za koju masi preostaje pravo nadziranja i smenjivanja voa. Ako bi neko imao drugaiji pristup, mogao je ili da se prikloni partijskim voama uz eventualno "gunanje" i oajavanje, ili da promeni partiju bojei se sudbine "otpadnika" i "izdajnika" partije ili da odustane od bilo kakve aktivnosti. Partijski kiobran34 zaklanja razliite politike tenje, ideje, temperamente i sentimente ali moe biti i monolitan. Operativnost zahteva brzo donoenje odluka, tako da lanovi ne mogu uvek izneti svoje mienje, bez obzira to ne misle uvek isto kao i rukovodstvo. Kada se ukae mogunost da se po nekim pitanjima konsultuje "baza" (horizontalno i/ili vertikalno), uglavnom se prihvataju odozgo predloena reenja. Na taj nain se samo potvruje faktika oligarhijska mo partijskog rukovodstva koje odluuje o najvanijim pitanjima. Vii partijski organi imaju ovlaenja da kontroliu rad niih organa, a u nekim sluajevima predvienim statutom, mogu ak i da smenjuju kolegijalne i inokosne organe na niem nivou. Predsednitvo DS, raspustilo je 5. oktobra, nepunih dvadeset dana pred izbore, Gradski odbor ove stranke u Kragujevcu, zbog, kako je obrazloeno, "nepotovanja odluke GODS i obaveza DS preuzetih prema DOS-u", po kojem je obavezala svoje lokalne organizacije da izau na izbore pod nazivom "Demokratska opozicija Srbije-dr Vojislav Kotunica". Gradski odbor iz Kragujevca, imao je dogovor o izlasku na izbore sa predstavnicima SPO, koji su do tada bili na vlasti u Kragujevcu, ali ova stranka nije bila lanica DOS -a. Partijsko rukovodstvo je ne razlikuje od ostalih lanova samo u poloaju u partijskoj hijerarhiji (uticajna manjina i neuticajna veina) ve i u nivou obrazovanja, socijalnom statusu, a esto postoje i generacijske i druge razlike. Od poloaja u partiji zavisi i vrstina vezanosti za partiju. Kod rukovodilaca su ove veze vre, kako za program, tako i za organizaciju. Polazei od pretpostavke "ko na brdu ak` imalo stoji, vie vidi no onaj pod brdom", partijski vrh iskazuje veu zainteresovanost i spremnost za promene. Iako se ueem u vlasti, naelno govorei, postaje konzervativan, ponekad tenja za ostankom na vodeim pozicijama, zahteva i promenu stavova i/ili programa.
Moize Ostrogorski: "Partijski duh, kao god i fetiistiki patriotizam, bio je sklopljen od preziranja ili sektake ogorenosti protiv onih koji su van zajednice, i od automatske veze sa onima koji su u njoj", Demokratija i politike partije, str. 120 .
34

Lideri mogu, u donoenju vanih politikih odluka, odstupati od programa, kao i od statutarnih odredbi i od volje lanova. Ove tendencije olakava pasivnost lanstva, kada brigu o partiji preputaju rukovodstvu, pogotovo u pitanjima koja se njih neposredno ne tiu. Ono to partijskim rukovodstvima zadaje najvei problem, to je njihova sudbina na buduim izborima. U periodu izbora lanovi i birai stupaju na scenu. Izbori uopte, a to znai i oni unutarpartijski, primoravaju partijsko rukovovodstvo da respektuje i uvai stavove lanova i biraa. Izmeu ostalog, i iz tih razloga, prisutna je maksimalna otvorenost i senzibilnost za impulse odozdo (sa terena). Ponekad se javljaju dileme u kojoj meri, iz praktinih razloga, odgovoriti zahtevima i ispuniti oekivanja, ili se vrsto drati stavova koji mogu biti ispravni ali ne mogu biti prijemivi za iru podrku35. Strah od reizbora i strepnja za budue reakcije biraa predstavlja takozvani Fridrihov "zakon anticipirajuih reakcija". Naime, politiki lider, ali i partije, prilagoavaju svoje ponaanje, ne samo prolim izborima, ve i budiim preferencijama biraa. Politiari i politike partije strepe za svoj reizbor (reelekciju) i zato je "strah od izbora konstanta politike". Umesto ispunjavanja datih obeanja na prethodnim izborima, zbog kojih postoji visoki nivo oekivanja graana, izgrauje se pozicija, priprema se i utimava atmosfera za sledee izbore i kao da su jedino vani dnevni barometri rejtinga lidera u vidu istraivanja javnog mnjenja raznih agencija koje se time bave. U demokratiji je sve u rukama biraa, a organizacija biraa je politika partija. Partijski lideri su najznaajniji nosioci izbornih kampanja Kako su partije uglavnom liderske, partijske voe su najveim delom nosioci najvanijih izbornih poruka. Tako su, na primer, 1990. godine u Srbiji partijski lideri bili nosioci skoro polovine propagandnih poruka 45,6 odsto, a 1992. godine 40 odsto36. Lideri

35

Vladimir Goati navodi stavove nekoliko mislilaca koji ukazuju na znaaj i ulogu izbora "koji su za graane dijalog s vlau": "Odnos lidera i sledbenika je,..racionalna razmena vrednosti u kojoj sledbenici razmenjuju njihovu podrku za politike odluke koje im se dopadaju" (Schleesinger, 1967:266), "To je dobro uoio Carl Friedrih formuliui zakon `anticipirajuih reakcija` po kojem politiki lider prilagoava svoje ponaanje na samo prolim nego i buduim preferencijama biraa (Friedrih 1937:203). Politiar, ustvari strepi za svoju reelekciju i zato je "`... strah od predstojeih izbora konstanta politike" (Batler, 1981:22). Senzitivnost politikih lidera za opredeljenja biraa i u pogledu pitanja koja na izborima nisu bila predmet nadmetanja, stvara "... dodatnu vezu izmeu javnog mnjenja i vlade"(Campbell at al, 1960:548), prema: V. Goati, Partije Srbije i Crne Gore u politikim borbama od 1990 do 2000, str.135.
36

Zoran Slavujevi, Izborne borbe u jugoslaviji 1990-1992, str. 95.

su, neuobiajeno koristili i konferencije za tampu za neposredno obraanje javnosti, umesto portparola i drugih predstavnika partijskog rukovodstva. Linost je uvek za medije atraktivnija37. M. Divere ukazuje na injenicu da je vlast u slabo razvijenim drutvima veoma personalizovana i da se u njima partije stvaraju uglavnom oko neke linosti. Po njemu, poslednjih nekoliko decenija i najrazvijenija drutva prati evolucija u pravcu individualizacije autoriteta i kae: "Vrlo je verovatno da su priroda i znaaj leadershipa razliiti u ova dva tipa zemalja (mada je teko precizirati ove razlike) ali se moe sumnjati da je lini karakter vlasti jae izraen u jednom nego u drugom sluaju. Re je vie o drugom obliku personalizacije"38. Partijski lideri su ovlaeni tumai partijskih programa i politike. Lideri su, barem formalno, obavezani partijskim odlukama koje su rezultat internih pregovora u organizaciji meu brojnim uesnicima i njihovih recipronih uticaja. U tom pogledu se unutar partija uspostavljaju odreene vrste koalicija izmeu pojedinaca i grupa, pri emu one moraju voditi rauna o interesima grupa unutar njih i predviati reakciju svojih protivnika. Postoji itav niz suprostavljenih pitanja koje svaka partija mora izbalansirati. Od naina kako se unutar partije balansiraju mnoga pitanja, interesi i problemi zavisi funkcionisanje same partije. Osim partijskih lidera uz njih i oko njih se vremenom profilie krug partijskih inovnika i "profesionalnih aktivista". Meu njima se uspostavljaju i grade, najpre, odnosi lojalnosti prema liderima koji ih postavljaju. Jako je izraeno njihovo meusobno poverenje i zajedniki interesi. Iz ovih redova (rukovodstva i inovnika) regrutuju se kadrovi za dravnu administraciju. Uvek se najbolja mesta podele prvom partijskom krugu. Nakon toga se zadovoljavaju forme teritorijalne zastupljenosti parijskih odbora. Izmeu rukovodstva i inovnika u partiji i predstavnika u dravnim organima, nema jasnih i preciznih granica. Meu njima postoji odreena vrsta "osmoze" i fluidnosti.

D.K. Galbrajt: Osim toga, linost je svakako zanimljivija od organizacije. Vie nego organizacija, linost privlai novinske i televizijske reportere i komentatore i sve one koji se bave fenomenom moi i povezuje ga sa onim to govori, hoda na dvije noge i vidi. Gledano isto praktiki, ljudi mogu davati intervjue i pojavljivati se na televiziji, a organizacije ne mogu"; "U prirodi je drutvenih rituala da se u njima dramatizira uloga linosti", Anatomija moi, str. 46.
38

37

Moris Divere, Uvod u politiku, str. 93.

Ponekad je ista linost istovremeno u dve ili tri pozicije ("akumulacija funkcija"). Lako se prelazi iz jednog statusa u drugi39. Lideri znaajno utiu na opredeljivanje biraa Knjiga Ameriki glasa (Kempbel i drugi, 1960), meu prvima identifukuje tri vrste uticaja na odluku biraa: Partija, teme (issue) i kandidati. Ovo gledite je nastalo u isto vreme kad i teorija partijske identifikacije i vodi zakljuku da birai procenjuju lidere kroz filter njihove partijske pripadnosti40. Ovaj pristup koji je karaktersistian za Ameriku, uzima u line osobine, uglavnom predsednilkih kandidata kao ventralnu komponentu ponaanja biraa. Na osnovu istraivanja izbora 1950. primeeno je da je najvei uticaj imalo iskustvo i predstava biraa o sposobnostima, kvalifikacijama i linim karakteristikama samih kandidata. To znai da je dobar voa, snaan i odluan, sa oseajem odgovornosti i dopadljiv. Poveana uloga partijskih lidera u politikoj komunikaciji ne mora obevezno da znai da su lideri postali vaniji od partija u opredeljivanju biraa, ali imaju veoma znaajnu ulogu. Prema McAllisteru, neka istraivanja su pokazala da prikazivanje umurujuih i srenih lica kandidata ee dovodi do izmene stavova biraa. Ove predstave su povezane sa manirima kandidata, njihovom linou i linom prolou, dok se polirike slike primarno odnose na sposobnosti vostva, pozicioniranje po pojedinim pitanjima i njihova politika prolost41. Deo objanjenja prema ovom autoru lei u injenici da birai vie vole da se identifikuju sa moi i autoritetom politikih linosti nego sa apstraktnim institucijama ili politikim idealima42, odnosno da e birai lake proceniti linosti nego politike43. Kako istie McAllister: Ova teorija je zasnovana na pretpostavci da graani nemaju vremena ili kognitivnu sofisticiranost da pronau smisao politikog sveta, oni imju potrebu za preicama i pojednostavljenjima (Nisbett i Ross 1980), posebno kada trebaju da

39

Neboja ovi, dok je bio lan SPS-a, istovremeno, ili u relativno kratkom vremenu, je bio predsednik Gradskog odbora SPS, narodni poslanik u Skuptini Srbije, predsednik Odbora za finansije, direktor FMPa, najpre lan gradske vlade a potom i gradonaelnik Beograda, predsednik KK "FMP" i predsednik Koarkakog saveza Jugoslavije. Uz njegovo smenjivanje sa funkcije predsednika Beogradskih socijalista, nastao je izraz "deakumulacija funkcija". Nakon tog Neboja ovi je bio predsednik Demokratske alternative. potpredsednik Vlade Republike Srbuje i predsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju. Danas je predsednik Socijaldemokratske partije Srbije. 40 McAllister Ian (1996), Leaders, str. 292 41 McAllister Ian, Isto, str. 293 42 McAllister Ian, Isto, str. 287 43 McAllister Ian, Isto, str. 294

glasaju44. Ocena lidera su sigurno jedna od centralnih komponenti demokratske selekcije u liberalnim demokratijama. Liderske kampanje su tipine za predsednike izbore i veinski izborni sistem kojem odgovara "maksimalno personalizovana kampanja". Ipak, postoji trend amerikanizacije izbornih kampanja i tendencija da se i u proporcionalnom izbornom sistemu (ili meovitom) i na parlamentarnim izborima odri TV duel najvanijih kandidata . Ovakve debate su postale uobiajene u parlamentarnim sistemima jer se poveao fokus na partijske lidere. Na primer finalni TV- duel Gerhard reder Angela Merkel u Nemakoj, ili Silvio Berluskoni Romano Prodi u Italiji. Postoji jedna bitna razlika. U predsednikim sistemima dominira elekcija lidera, neposredno od biraa a u parlamentarnim sistemima dominira selekcija lidera u parlamentima. Parlamentarni izbori ukljuuju mnogo kompleksniju isprepletenost izmeu patija tema (issue) i lidera. Politiki lideri imaju znaaj koji prevazilazi njihov izborni uinak. Liderska personalizacija politike Proces modernizacije politike komunikacije doveo je do poveanja

personalizacije politike. Mnogo je lake komunicirati kroz projekciju linosti nego kroz diskusiju ili raspravu pomou kompleksnih ideja ili apstraktnih politikih pitanja. Ona se iskazuje u dvostrukom smislu. Sa jedne strane, postoji stalna tenja partijskih lidera da se u potpunosti identifikuju sa partijom ("Partija to sam ja!"), a sa druge strane, prisutna je tenja graana da prepoznaju partiju najpre u liku njenog predsednika, ali i da u njemu vide otelotvorenje kompletnog partijskog programa. Ljudi doivljavaju partiju kroz politiku koju ona vodi, kroz organizaciju, ali i kroz ljude koji je zastupaju i predstavljaju (personalni sastav), naroito prema onome ko je vodi. U tom pogledu partijske oligarhije pokazuju elemente etnifikacije, teritorijalizacije i personalizacije politike. Iako spolja grade imid demokratskih organizacija, politike partije su u svojoj unutranjoj strukturi nedemokratske. Oligarhijska mo u politikim partijama je najee personalizovana. Personalizacijom politike, Zoran Slavujevi naziva punu identifikaciju odreene politike sa odreenim politiarem, odnosno dovoenje u neraskidivu vezu odreenog politikog programa, stanovita ili akcije za jednu ili vie sasvim konkretnih linosti, kao

44 44

McAllister Ian, Isto, str. 294

njihovim nosiocima45. U istraivanju iz 1994. S. Mihajlovi istie :"Javno mnjenje percipira stranake lidere,.., u predstavama javnog mnjenja Srbije o stranakim liderima kao da postoji samo Slobodan Miloevi - za njega se izjanjava 24,7% ispitanika, a za sve ostale zbirno - 15,2%"46. Sve partije, a naroito SPS pokazale su izrazitu personalizaciju47. O naglaenoj dimenziji personalizacije politike u Srbiji slikovito pie Mirjana Vasovi: Personalizacija politike, tj. svoenje sloenih politikih procesa i dogaaja na objanjenja koja ukljuuju line osobine, motive, namere i postupke konkretnih politikih aktera predstavlja jedan od naina da se oni uine razumljivim, predvidivim i dostupnim kontroli48. Po njoj, je stavljanje naglaska na linost politikih lidera karakteristino za javnost svih bivih postkomunistikih drava u periodu tranzicije49. To je od osamdesetih godina dvadesetog veka i svetski trend (Taer, Regan). Ovome je doprinela mo elektronskih, pre svega vizuelnih medija. U lovu na glasae sam lider je simbol, poruka i program. Prema podacima CPIJM, politiki lideri kao predsedniki kandidati (pre svega Miloevi, Kotunica i Tadi) daleko su nadmaivali svoje stranke u popularnosti i podrci izbornog tela50. Kako istie M. Vasovi:Personalizacija politike, naime, nuno vodi potiskivanju stranakih (i svih drugih) programskih i ideolokih sadraja, posebno onih koji bi mogli da predstavljaju ogranienje, ili da postavljaju standarde, politikom delovanju harizmatskog lidera (na primer, sklapanju neprincipijelnih koalicija sa partijama suprotnih politikih opredeljenja), odnosno da predstavljaju alternativni izvor lojalnosti51.
45 46 47

Zoran Slavujevi, Politiki marketing, Fakultet politikih nauka, 1999, Beograd, str. 77. Sreko Mihajlovi, "Gledita" 1-2/1996, str. 78.

Vladimir Goati, "Personalizam koji oznaava nadmo linosti nad institucijama (pravilima, procedurama) predstavlja naglaenu crtu politikog sistema Srbije u kojem od 1987. do kraja posmatranog razdoblja (2000) dominira Slobodan Miloevi, pa zato i nije preterano govoriti o "kultu voe". U posmatranom razdoblju Miloevi je zauzimao mesto predsednika predsednitva Socijalistike Republike Srbije (1987-1990), predsednika Republike Srbije (1990-1997) i predsednika SRJ (izabran 1997, do 24. septembra 2000 S.O.). Pored toga Miloevi je uzastopce biran za predsednika SPS (prvi put 1986, tada SKS S.O.), sa kratkim prekidom izmeu 1991 i 1992 kada je taj poloaj zauzimao Borisav Jovi", V. Goati, Partije Srbije i Crne Gore u politikim borbama od 1990 do 2000, str. 56. 48 Mirjana Vasovi, Personalizacija politike u tranzicionoj politikoj kulturi Srbije: socijalnopsiholoka ishodita i politike posledice u Demokratija u politikim strankama Srbije, Institut drutvenih nauka i Friedrich Ebert Stiftung, Beograd, 2006, str. 49 49 Mirjana Vasovi, Isto, str. 47 50 Rejting lidera i stranaka u periodu 1990-2004 videti na www.cpijm.org.yu 51 Mirjana Vasovi, Isto, str. 55-56

Na poziciju voe partija i njihovih najbliih saradnika u partijama Srbije znaajno je uticao i karakter proporcionalnog izbornog sistema. On je omoguavao partijskom rukovodstvu da sastavlja liste i utie na redosled kandidata, pri emu je znaajno uticao na strukturu parlamenta, kao i na njegov rad. Veinski izborni sistem smanjuje partijskom rukovodstvu ovu vrstu uticaja. Zakljuak Lideri politikih partija tee postizanju ciljeva zbog kojih je organizacija uspostavljena, ali, pre svega da osiguraju opstanak organizacije i sa njom opstanak svojih pozicija moi. Bez obzira na formalne unutarpartijske odnose, neformalna struktura krije prave mehanizme funkcionisanja partije. Organizacija je istovremeno izvor i sredstvo redistribucije moi. Lideri partija u Srbiji, dakle, imaju velika ovlaenja, to se moe zakljuiti uvidom u evoluciju statuta politikih partija od poetka do kraja 90-tih. Gotovo sve partije su poveavale ovlaenja liderima; mogunost lidera da imenuje do treine glavnog odbora, uticaj na izbor poslanika itd. Organizacija partija ima centralizovanu, hijerarhijsku i piramidalnu strukturu, pri emu nii partijski organi postaju transmisije ili ispostave viih organa (rukovodstava). Politike partije se vie prepoznaju po svoj unutranjoj strukturi (anatomiji i fiziologiji) nego po svom programu, ali najvie po svom lideru. Za obine graane, nejasni i slini programi politikih partija, prosto ih teraju da partije prepoznaju po liderima. Lideri vre najvei deo komunikacije sa javnou, vode kadrovsku politiku, tumae program i statut partije, vre redistribuciju moi, vre pregovore sa koalicionim partnerima i najee dre kanale finansiranja partije u svojim rukama. Predsednici partija se dugo zadravaju na svojim elnim pozicijama. Oni opstaju na vlasti uprkos brojnim porazima na izborima, imaju gotovo apsolutnu mo u donoenju odluka i u interpretaciji partijskog programa, kontroli izbornih lista i izabranih poslanika. Lideri esto arbitrerno odreuju smer partijske politike. Unutar politikih partija odvijaju se jae ili slabije, tie ili glasnije, borbe meu lanovima i rukovodiocima, u tenji za sticanjem pozicija moi i uticaja. U tim nastojanjima moe doi do unutarpartijskih neslaganja i sukoba. Lideri suzbijaju konkurenciju i protivkandidate u stranci i znaajno utiu na unutranje sukobe snagom svog autoriteta i svojih ovlaenja, zavisno od njihove uloge u konkretnim

nesporazumima. U internim obraunima sa unutarpartijskim neistomiljenicima, lideri uglavnom uspevaju da nametnu svoju volju i izau kao pobednici. Kako su partije uglavnom liderske, partijske voe su najveim delom nosioci najvanijih izbornih poruka i vrlo esto znaajan faktor u opredeljivanju biraa. Vana karakteristika partijskih lidera u Srbiji je "personalizacija politike". U lovu na glasae sam lider je simbol, poruka i program. Lideri pokazuju relativnu nesmenljivost sa vojih predsednikih funkcija, umee u zaobilaenju statuta, monopol i interpretaciji programskih naela, u voenju kadrovske politike i izbor organa stranke. Sve ovo se u velikoj meri odrava ne samo na unutarpartijsku demokratiju, ve i na ukupan politiki ivot. Glavna politika mo se skriva u unutranjim strukturama politikih partija, gde grupa ljudi-oligarhija, u okviru koje, jedan od njih ima kljunu poziciju, donosi glavne politike odluke i vri redistribuciju moi. Ono to se u oligarhijskom jezgru izreira, to se provue kroz dnevni red i odigra na sednicama vlade i parlamenta. U tom zaaranom krugu igre moi i igre za mo, oligarhijska mo u politikim partijama je glavno sedite i sredite, glavni medijatot i glavni akter. Unutar tog oligarhijskog jezgra centralno mesto zauzima partijski lider.

LITERATURA: Arent Hana, (1998), Izvori totalitarizma, Beograd: "94 - Feministika izdavaka kua" Bajme Klaus fon, (1977), Suvremene politike teorije, Zagreb: "Stvarnost" Vueti Slobodan, (1996), Privatizovana drava, Beograd: Stubovi kulture Vukomanovi Dijana, (1997), Nastanak politikih parti", u Partijski mozaik Srbije 1990- 1996, Beogead: Beogradski krug, AKARIT Golubovi Zagorka, Bora Kuzmanovi i Mirjana Vasovi, 1995, Drutveni karakter i drutvene promene u svetlu nacionalnih sukoba, Beograd: Institut za drutvenu teoriju i "Filip Vinji" Goati Vladimir, (1984), Savremene politike partije, Beograd: "Partizanska knjiga" Goati Vladimir, (2000), Partije Srbije i Crne Gore u politikim borbama od 1990 do 2000, Podgorica, "Konteko" Goati Vladimir, (2006), Partijske borbe u Srbiji u postoktobarskom razdoblju, Institut drutvenih nauka i Friedrich Ebert Stiftung, Beograd, 2006 Galbrajt Don Kenet, (1987), Anatomija moi, Zagreb: "Stvarnost" Downs Anthony, (1957), An Economic Theory of Democracy, New York: Harper and Row Duverger Maurice, (1966), Uvod u politiku, Savremena administracija, Beograd Ini Trivo, (1985), Uspon Masa, Beograd, IICSSO Srbije Jovanovi Slobodan, O dravi, Osnovi jedne pravne teorije, Beograd, 1992, str. 370 McAllister Ian (1996), Leaders, in Comparing Demosracies, Election and Voting in Global Perspective, editors: Lawrence LeDuc, Richard G. Niemi and Pippa Norris, SAGE Publications, Thousand Oaks, London, New Delhi Mihels Robert, (1990), Sociologija partija u suvremenoj demokratiji, Zagreb: "Informator", Fakultet politikih nauka Mihajlovi Sreko, (1996), Stranaki identitet i izborne orijentacije graana Jugoslavije u asopisu "Gledita", 1-2 1996, Beograd Miloevi Milan, (2000), Politiki vodi kroz Srbiju 2000, Beograd, Media centar Nojman Franc, (1974), Demokratska i autoritarna drava, Zagreb:"Naprijed" Ostrogorski Mojze, (1921), Demokratija i politike partije, Beograd: "Napredak" Orlovi Slavia, (2002), Politike partije i mo, Jugoslovensko udruenje za politike nauke i igoja tampa, Beograd, 2002 Orlovi Slavia, (2006), Nedemokratinost partija i demokratizacija drutva, u: Demokratija u politikim strankama Srbije, Institut drutvenih nauka i Friedrich Ebert Stiftung, Beograd Podunavac Milan, (1999), Sila i (ne) poredak, "Republika" broj 220, Beograd. Paneibianco Angelo, (1982), Political Parties: Organization and Power, Cambridge: Cambridge University Press Slavujevi Zoran, (1993), Borba za vlast u Srbiji kroz prizmu izbornih kampanja u zborniku Izborne borbe u Jugoslaviji 1990-1992, Zbornik, IDN, Radnika tampa, Beograd Slavujevi Zoran, (1999), Politiki marketing, Fakultet politikih nauka, Beograd umpeter Jozef, (1998), Kapitalizam, socijalizam i demokratija, Plato, Beograd Vasovi Mirjana, (2006), Personalizacija politike u tranzicionoj politikoj kulturi Srbije: socijalnopsiholoka ishodita i politike posledice u Demokratija u politikim strankama Srbije, Institut drutvenih nauka i Friedrich Ebert Stiftung, Beograd, 2006 Statuti partija Srbije Baza podataka: Polihistor, Prof. Dr Zorana Slavujevia