U zaaranom trouglu: Crnjanski - Ki - Peki

Ala Tatarenko

ce za Borisa Davidovia, jedan prijatelj se naalio da za takve itaoce je dovoljna samo jedna knjiga. Preterao je, naravno: nedostajao bi mi Novi Jerusalim (i Dnevnik o arnojeviu!), i jo mnoge omiljene knjige koje ine otvorenim ovaj zaarani trougao. Ova knjiga okupila je samo deo tekstova, posveenih stvaralatvu M.Crnjanskog, B.Pekia, D.Kia. Eseji sa slinim temama nali su se u Mestu susreta (Srpski PEN-centar, 2008). Svaki od njih, pre ulaska u knjigu, iveo je svoj samostalni ivot u knjievnom asopisu ili zborniku radova to je diktiralo neophodnost da se neke vane, po miljenju autora, premise i teze ponove kao polazite za dalja istraivanja. Kad su se oni nali na okupu, nestala je potreba za dodatnim tumaenjima: zato se neki od tekstova pojavljuju u skraenoj verziji. Ali, u eseju Tri zumbula u prozoru" sauvan je fragmenat koji ini zrno ovog i jo jednog teksta o Crnjanskom, iz Mesta susreta. Uradila sam to ne samo iz potovanja prema integritetu studije, ve i prema injenici da iz istog zrna ideje mogu da niknu plodovi razliitog diskursa. Strukturu knjige o Crnjanskom, Pekiu i ICiu nametnula je logika zaaranog trougla": pored tekstova, posveenih svakom od tri velikana srpske knjievnosti, tu su radovi-pokuaji sagledavanja veza izmeu njihovih poetika: M.Crnjanski" M.Crnjanski - D.Ki" - D.Ki" - D.Ki - B.Peki"- B.Peki", Trougao nije zatvoren, itanje se nastavlja...

TRI ZUMBULA U PROZORU: U POTRAZI ZA JUNAKOM DNEVNIKA ARNOJEVIU

Vidite, umetnik to je sumnjivo lice", maskiran ovek u mraku, putnik sa lanim pasoem, - upozoravao je Ivo Andri. Meutim, n i ko nam nije skrenuo panju da budemo isto tako oprezni sa knji/('vnim junacima. Sa njima je, bar nekad, sve bilo jasno: na kraju k njievnog putovanja italac romana bio je sasvim dobro upuen u njihove doivljaje, misli i oseanja. U svakom sluaju, nije ga moi ilo pitanje kako se zapravo zove glavni junak. U novija vremena deavalo se da pisac postavlja pred njim takav istraivalci zadatak, nljudno doaptavajui odgonetku onima koji imaju sluha - i volje <la se igraju, lcao to je to sluaj sa postmodernim itaocima. Ni na jednom mestu Crnjanskovog Dnevnika o amojeviu neemo nai poziv na igru takve vrste, ali odgovor na pitanje kako se zove njegov protagonista neete dobiti tako jednostavno, naroito ako se bavite istorijom knjievnosti. Sumnja u identitet glavnog junaka Crnjanskovog romana rodila se iznenada. Vie godina ivela sam u uverenju da znam o njemu sasvim dovoljno: sigurnost koja se temeljila ne toliko na samoj injenici itanja dela, koliko na studioznom prouavanju bogate literature o njemu. Pokuavala sam da pratim najnovije tolcove u istraivanju Dnevnika, uivala u komparatistikim radovima iz pera poznatih naunika i uopte mi nije padala na pamet jeretika misao da posumnjam u jednu od osnovnih injenica - u ime glavnog junaka. Kad u veini radova stoji da je to knjiga o Petru Rajiu i njegovom alter-egu arnojeviu (koga ponekad, za promenu, zovu jo sinom Egona arnojevia), kad se na tome grade izuzetno pod7

U zaaranom trouglu: Crnjanski - l<i - Peki

Ala Tatarenko

sticajne misaone konstrukcije, koje veoma ubedljivo tumae neobinu zamisao Crnjanskog da napie dnevnik o drugom", spojivi na taj nain lirsko i epsko, da postigne tako podvajanje junaka... Prihvatila sam miljenje veine, i godinama se nisam zapitala zato Nikola Miloevi u svojim radovima zove glavnog junaka-pripovedaa arnojeviem. To je za njega oigledna injenica kojoj ne trebaju dokazi. Zanimljivo je da ovaj nesporazum oko imena nije izazvao vee diskusije (poznata mi je samo jedna, koju je pokrenuo Novica Petkovi), mada istoriari knjievnosti jo uvek iznose svoje teorije o simbolinom znaenju i poreklu prezimena u naslovu, otkrivajui njegovo etimoloko srodstvo sa prezimenom pisca (arnojevi-C(e)rnjanski) ili otkrivajui u Rajiu i sinu Egona arnojevia varijante" Arsenija arnojevia. Uostalom, oslonac u Miloevievim radovima potraila sam kasnije, kad sam bila skoro sigurna da je Raji u Dnevniku samo san, lcao to sam ranije verovala da je san - arnojevi. Ali ba njegov Roman Miloa Crnjanskog, studija koja se svidela samom piscu Seoba, dala mi je hrabrosti da podelim sa drugima priu o svojoj sasvim privatnoj potrazi za jednim od najzagonetnijih junaka srpske knjievnosti. Traganje za imenom

Ime junaka u Crnjanskovom romanu nalazi se u sferi podrazumevanja, kao deo sporazuma izmeu pisca i njegovih italaca, a istovremeno predstavlja neto poput sna kojeg ne moemo da se setimo, ali koji neuhvatljivo lebdi negde na granici svesti. Na vie mesta narator usmerava na njega nau panju, seajui se kako se potpisivao kao siromah Jorik", kako ga je lekarka zvala Pubi" ili kako ga je neko u Primorju pozdravio sa Addio Pierre". Mejutim, i Pjer, i Pubi mogu, ali ne moraju biti putokazi ka junakovom imenu. Da ne budemo lakoverni poput junakove majke, koja je pitala komije ta je to Jorik... Nadimak Pubi asocira na puba - mladi bolesnik mogao je podseati lekarku na lepa, otmena u svojoj
9

strogosti lica naslikana na kartama. I njegova uloga u sopstvenoj sudbini ratnika ni izdaleka nije bila kraljevska. Na pozdrav sa obale narator odgovara: Aja veselo viknuh: Dobro vee". Pa i zato da ne, bio samja prijatelj svakom na svetu.x Junak moe da se stvarno zove Pjer iliti Petar. Moe - ali ne mora... Pisac odvikava itaoce svog romana, ija se radnja odvija meu javom i med snom", od jednostavnih, jednoznanih odgovora. Imamo jo jedan krunski" dokaz: tablicu iznad bolnikog kreveta na kojoj pie Petar Raji". Napisano, setimo se, kao od ale, od veselih drugova... Jer ako verujemo u istinitost tog podatka, moramo da verujemo i u ostale, ispisane na tablici. Da je bolniko osoblje zaista zabeleilo in hrana za top" i zanat kraljeubica"... Klju ove scene moemo da potraimo u njenoj prvoj reenici: Teko i lagano su me nosili uz stepenice2... Lako i teko - to je talco prirodno, u snu, spajanje nespojivog. Iz te perspektive - a narator stalno mea javu i san, briui njihove konture - ni ime na tablici ne izgleda pouzdano. Zvui vie kao zla ala, kao podsmeh pionskoj sudbini junaka: Petar Raji, Sveti Petar koji dri kljueve od raja. Junak nije svetac, dalelco je od raja, ak i ako se zaista zove Petar. Ali da li se preziva Raji? ... Pitanje prezimena junaka javlja se u tekstu na neoekivanom mestu: postavlja ga Izabela, pre noi ljubavi. Junakinja sigurno dobija odgovor, ali ne i italac. Uostalom, u svim (u tom broju ranim) verzijama naslov romana sadri ime arnojevia: ivot komedijaa arnojevia, Mladost uenog gospodina arnojevia. Pisac ga uvek spominje kao knjigu o arnojeviu. Taj bezimeni sumatraista, Dalmatinac, alter ego pripovedaev, jedan mladi u svetu, nije bio ni komedija, ni ueni arnojevi, dok narator nebrojeno puta opisuje sebe kao takvog. I, na kraju, ono to je bilo na samom poetku mog
1

Milo Crnjanski, Dnevnik o arnojevicu u M.Crnjanski. Pripovedna proza. Beograd, Zadubina Miloa Crnjanskog: BIGZ: SICZ; Lausanne: L'Age d ' H o m m e , 1996, 170 2 Ibid., 155.
11

U zaaranom trouglu: Crnjanski - l<i - Peki

Ala Tatarenko

traganja za imenom: udna crtica u fragmentu, gde se pojavljuje mornarski asnik-sumatraista. Ona stoji ispred fraze na kojoj se temelji varljivo znanje o tom junaku: - Dragi mojjeste li sluali za moga oca?... pitajte za njegovo ime po manastirima sremskim, svud ga znaju, pitajte samo za drvara Egona arnojevia...3. Crta koja je znak o tudem govoru pojavljuje se ba ovde, dok na drugim mestima romana Crnjanski za obeleavanje govora drugog koristi navodnike. Ona se sauvala u svim izdanjima, od 1921. godine pa sve do danas (uzgred reeno, teko je nai meu njima dva istovetna, zato koristim tekstove tri osnovne verzije - izdanja 1921., 1930. i 1966.). Nema te crte jedino u odlomku pod naslovom San, tampanom u asopisu Misao 1920. godine. Dodata naknadno, kad je fragmenat urastao" u romaneskno tkivo, ona je trebala da izdvoji taj iskaz. Dragi moj - poetak fraze upuuje na to, da to je jo jedno u nizu obraanja naratora svom odsutnom sagovorniku. Pripovedaev otac bio je poznat u Sremu kao drvar: u prethodnom pasusu doznali smo da je otac Sumatraiste bio pisar na faru. I paljiviji italac sea se drvara ije su vlasnice (sad!) naratorove tetke, te se drvare spominju u romanu na vie mesta. Pripoveda je sin Egona Carnojevia, arnojevi... I jo jedna oprezna, sasvim subjektivna pretpostavka: glavni junak romana, vrhunski egoista kakvog ga je Bog-Pisac dao, ne bi pisao dnevnik o nekom drugom, ak alco mu je bio vie negobrat... Svaki italac koji pokuava shvatiti naratora, nalazi svoj klju za njegovo razumevanje, neku scenu, neki iskaz koji smatra univerzalnim. Za mene je to slika prozora: Bolesti su bile moji najlepi doivljaji. Oblaili su me u belo i metali meuprozor, a Ijudi su zastajali i gledali mene. 0, ta sve nisu inili sa mnom4. Bolest kao stanje uukanosti, zatienosti, upijanja ljubavi vie puta pojavljuje se u romanu - poev od slika detinjstva kad se junak igra majinim
3 4

.ulidiirima, biserima i svilenim vezovima - do njegovih zamjemh i/.iljcnjem romansi, koje se odigravaju u bolnici ili u njenoj sen, i I tada, kao u ranim danima (0, ta sve nisu inili sa mnom), on i prcputa rukama ena: sigurnim rukama bolniarki i strasmm rukiima Poljakinje. Malog arnojevia oblae u belo (ulozi te boje I >'. < emo se vratiti) i meu u prozor, a on uiva u pogledima ljudi, ,i /apravo, u sebi samom. Slika prozora javlja se opet, kada junak pria o krakovskim danima. Opet taj most izmeu vremena, opet istaparalela: detmjstvo I jubav u bolnici. U prozoru su tri njena zumbula...Jedan stoji levo. On je ruiast i tih. Kad gajutrom zalivam, onje tako mio, miran. ()n mi vene. Po sredijejedan beo. Svakojutro me sea bledih lica koja <m Ijubio i koja su sad ko zna gde. Onje suzan i plah kojagnje Trei sloji desno. Onje rumen. 0 njemu ne mogu nita da kaem \ Sada arnojevi sam stavlja sebe uprozor, kao ona tri zumbula... Mozda ii lom potrajanju" junaka, koje predoi narator, lei objanjenje prividne kontradiktornosti njegovih iskaza? Ruiasti zumbul

Mio i tih - nije li to arnojevi, koga su popadije u njegovom zaviaju nazvale frajlom" i ceo ga je grad od tada imenovao tako? Onaj arnojevi to je poput Ignjatovievog Samike okruzen devojkama, koje se kikou oko njega i viu za njim Ih, kakoje tunjav? Miran on slua prie tetaka, popova, trgovaca, uzima za enu devojku lcoju mu podmeu (Tetke su bile odluile da me oene i oemse me). I vene... Taj ruiasti arnojevi" javie se jo kao predsedmk nekog kola, to e dati zraak nade njegovoj eni. Ali, lma ga sve manje i manje. I pria o njemu ne zanima naratora mnogo. Mada, mogli bismo ga dovesti u vezu sa onim uenim arnojeviem, lcoga stalno prate knjige i knjike predstave ena, koji poseuje groblje
5

Ibid.,159. Ibid., 128.

Ibid., 153.
11

10

U zaaranom trouglu: Crnjanski - l<i - Peki

Ala Tatarenko

traganja za imenom: udna crtica u fragmentu, gde se pojavljuje mornarski asnik-sumatraista. Ona stoji ispred fraze na kojoj se temelji varljivo znanje o tom junaku: - Dragi mojjeste li sluali za moga oca?... pitajte za njegovo imepo manastirima sremskim, svud ga znaju, pitajte samo za drvara Egona arnojevia...3. Crta koja je znak o tuem govoru pojavljuje se ba ovde, dok na drugim mestima romana Crnjanski za obeleavanje govora drugog koristi navodnike. Ona se sauvala u svim izdanjima, od 1921. godine pa sve do danas (uzgred reeno, teko je nai meu njima dva istovetna, zato koristim tekstove tri osnovne verzije - izdanja 1921., 1930. i 1966.). Nema te crte jedino u odlomku pod naslovom San, tampanom u asopisu Misao 1920. godine. Dodata naknadno, kad je fragmenat urastao" u romaneskno tkivo, ona je trebala da izdvoji taj iskaz. Dragi moj - poetak fraze upuuje na to, da to je jo jedno u nizu obraanja naratora svom odsutnom sagovorniku. Pripovedaev otac bio je poznat u Sremu kao drvar: u prethodnom pasusu doznali smo da je otac Sumatraiste bio pisar na faru. I paljiviji italac sea se drvara ije su vlasnice (sad!) naratorove tetke, te se drvare spominju u romanu na vie mesta. Pripoveda je sin Egona Carnojevia, arnojevi... I jo jedna oprezna, sasvim subjektivna pretpostavka: glavni junak romana, vrhunski egoista kakvog ga je Bog-Pisac dao, ne bi pisao dnevnik o nekom drugom, ak ako mu je bio vie negobrat... Svaki italac koji pokuava shvatiti naratora, nalazi svoj klju za njegovo razumevanje, neku scenu, neki iskaz koji smatra univerzalnim. Za mene je to slika prozora: Bolesti su bile moji najlepi doivljaji. Oblaili su me u belo i metali me u prozor, a Ijudi su zastajali i gledali mene. 0, ta sve nisu inili sa mnom4. Bolest kao stanje uukanosti, zatienosti, upijanja ljubavi vie puta pojavljuje se u romanu - poev od slika detinjstva kad se junak igra majinim
3 4

adiarima, biserima i svilenim vezovima - do njegovih zainjemh saaljenjem romansi, koje se odigravaju u bolnici ili u njenoj senci. I tada, kao u ranim danima (0, ta sve nisu inili sa mnom), on se preputa rukama ena: sigurnim rukama bolniarki i strasnim rulcama Poljakinje. Malog arnojevia oblae u belo (ulozi te boje jo emo se vratiti) i meu u prozor, a on uiva u pogledima ljudi, a zapravo, u sebi samom. Slika prozora javlja se opet, kada junak pria o krakovskim danima. Opet taj most izmeu vremena, opet ista paralela: detinjstvo - ljubav u bolnici. U prozoru su tri njena zumbula...Jedan stoji levo. Onje ruiast i tih. Kad gajutrom zalivam, onje tako mio, miran. On mi vene. Po sredijejedan beo. Svakojutro me sea bledih lica koja sam Ijubio i koja su sad ko zna gde. Onje suzan i plah kojagnje. Trei stoji desno. Onje rumen. 0 njemu ne mogu nita da kaem 5 . Sada arnojevi sam stavlja sebe u prozor, kao ona tri zumbula... Moda u tom potrajanju" junaka, koje predoi narator, lei objanjenje prividne kontradiktornosti njegovih iskaza? Ruiasti zumbul

Mio i tih - nije li to arnojevi, koga su popadije u njegovom zaviaju nazvale frajlom" i ceo ga je grad od tada imenovao tako? Onaj arnojevi to je poput Ignjatovievog amike okruen devojkama, koje se kikou oko njega i viu za njim Ih, kalcoje tunjav? Miran, on slua prie tetaka, popova, trgovaca, uzima za enu devojku koju mu podmeu {Tetke su bile odluile da me oene i oenie me). I vene... Taj ruiasti arnojevi" javie se jo kao predsednik nekog kola, to e dati zraak nade njegovoj eni. Ali, ima ga sve manje i manje. I pria o njemu ne zanima naratora mnogo. Mada, mogli bismo ga dovesti u vezu sa onim uenim arnojeviem, koga stalno prate knjige i knjilce predstave ena, koji poseuje groblje
5

Ibid.,159. Ibid., 128.

Ibid., 153.

11 11

U zaaranom trouglu: Crnjanski - l<i - Peki

Ala Tatarenko

starih romana... Uostalom, sasvim bi logino izgledao njegov odlazak sa scene kao jo jednog dobrog jektiavog junaka koji ba i nije za ovaj svet. I nije vano to dosadni lekari tvrde kako e arnojevi iveti bar tridesetak godina. Taj mu zumbul vene. Beli zumbul

Sredinji cvet u prozoru, bled i plah. Moda, je on - najbolja slika Carnojevia - junaka u stalnoj promeni. Bela boja je jedna od dominantnih u Crnjanskovom romanu: obeleeni su njom pejsai i portreti, a ponajvie autoportret junaka. Bele su varoice i kue, bela su jedra, belo je rublje. Bele su rue koje mu poklanja Poljakinja, arnojevieve rukavice i rukavice njegove majke. Ali, bele su takoe junakove vizije, bela su njegova krila i plea, u mladosti. Belo se postupno povlai pred bledim - tako vieznanim u kontekstu junakove ispovesti. Njegovo je lice najee bledo, kao to su bleda lica napaenih povratnika iz rata. Ima u njemu i utog bledila bolesnika. A ponajvie ima bledila strasti: takvo je lice arnojevia-mladog mua ( Medeni mesec, medeni mesec...), u Krakovu su on i Poljakinja sanjivi i bledi, bledi i modri od vetra i strasti. Vie puta spominje on blede ruke Poljakinje, njenu bledu glavu. Lusja, jo jedna njegova dragana, ostaje u junakovom seanju kao grozno bleda i lepa. Belo kao tradicionalni simbol nevinosti i bledo kao znak telesne poude - takav spoj sasvim je u duhu naeg pripovedaa, koji j e f r a j l a , a istovremeno gori od Sanjina. Ali je uvek arnojevi. Zato emo se jo vratiti belom zumbulu. Rumeni zumbul

Pridev rumeni" sigurno je jedan od najzastupljenijih u Dnevnilcu o Carnojeviu. Rumene su galicijske ume, rumena je meseina, rumeni su mostovi, rumeno je more, i krst na crkvi, i kruka, i drvee na ostrvu, i sneg, i krv po ulicama... Rumene su uspaljene
12

/cne: najee se zarumeni Maca; rumene se od strasti, u rumenim cisovima ljubavi, lanci Poljakinje. Njene su oi rumene kao krv, i . ini mu se da joj je i kosa rumena. Meutim, ta boja povezuje se i s,i nebom: tek u njegovim rumenim prugama ona dobija sakralnu nijansu. Ovo je boja korala, trenji, rumenih potoka - boja sumalraizma. Ali, rumeno je uvelc izvan glavnog junalca, nikad u njemu ili na njemu. Moda, zato arnojevi o tom zumbulu nita ne moe <l;i kae? U potrazi sa samim sobom, junak prepriava avanture sopstvene due, ostavljajui u senci avanture tela. Setimo se belog zumImla arnojevievog: ona bleda od strasti lica, koja taj cvet doziva II pamenje, ostaju dalelco od oiju itaoca njegovog dnevnika. Taj italac moe samo da nagaa, i to budi njegovu radoznalost, kao io prie o junakovom tajnom, raskalanom ivotu bude radoznalost njegove verenice. U Dnevniku o arnojeviu neemo naii na opis patnje zbog ljubavi. Njegov junak pati zbog njenog odsutstva, /bog svesti o njenom nestanku. A ja sam mislio da nilco na svetu ne moe voleti lcaoja6 - priznaje gordi arnojevi na kraju romana. Zatoenik ljubavi, on zna da je ona bolna i neprolazna". Kao Ka/anova, junak dolazi do spoznaje da ljubav ne nestaje, ona se samo seli: ideja ljubavi je neprolazna, prolazne su samo ene. Zato on nema rei utehe za svoju draganu: Zarje ona kriva ako Ijubav nije vena? Sve to priznajem.7 Ljubav je bolna, ali je bolna i stara ironija, kojoj je koren prevelilca Ijubav8. Ima u romanu jo jedne velike, neprolazne ljubavi: Ijubavi prema nebu, promenljivom, a uvek istom. Stalan u svojoj nestalnosti, veran svojoj promenljivosti ostaje ijunak romana. I kad kae: Menije mnogo ega ao da bi rekao posle Nieg mi nije ao kao sebe samog, Nieg mi nije ao, a najmanje sebe samog, neizbeno prisutstvo ,,ja" svodi te iskaze na najkrai od njih: ao mi je sebe
(i 7

Ibid., 183. Ibid., 1 7 9 .

Ibid., 153. 11

U zaaranom trouglu: Crnjanski - l<i - Peki

Ala Tatarenko

samog. Prkosni egoista u vremenu kolektivnog ludila rata, arnojevi brani svoje pravo da bude sam, da bude nesrean, da bude veran samo sebi samom. Da se vine sa prozora u nebo. Pisanje dnevnika je stavljanje zumbula u prozor, ponovljeno iskustvo malog Narcisa u belom, objavljivanje due. ICoji e redosled izabrati narator? Od kojeg cveta poeti? Traganje za strukturom

umetnikoj konstrukciji, koja se ukazuje malo paljivijem posmatrau. Jedan od njenih aspekata moe se sagledati kroz ljubavne prie junaka, od kojih se svaka uklapa u sliku jeseni, zime, leta ili prolea. Dakle, arnojevi u etiri godinja doba

Granina, skoro bolna iskrenost ovog romana, koji belei najmanju, neka i trenutnu, promenu raspoloenja, usredsreenost na avanture due u njenim najsitnijim pokretima stvara varljiv oseaj podvojenosti junaka - izuzetno doslednog i vernog sebi u dobru i zlu. Uostalom, i sama struktura knjige tek na prvi pogled izgleda haotinom. Uvreenost miljenja o njoj kao takvoj dugujemo takoe izjavama Crnjanskog o tome da je rukopis bio skraivan, a na kraju krajeva ispreturan od strane urednika {Vinaver je vrio korekturu Dnevnika, dokje tampao, paje pomeao i raspored pojedinih poglavlja9) - i u takvom, silom prilika udnom, obliku objavljen 1921. Nimalo ne sumnjajui u verodostojnost svedoanstava pisca, usuujem se da primetim da on, unosei ispravke u sledea izdanja, izbacujui i vraajui delove i zapete, nikad nije menjao redosled fragmenata. A i zato bi, kad arnojevi kae: Bio sam izgubio vezu i smisao Ijudskih dela i uspomena. Sve se to izmealo u meniw. I tako, izmeano, ulo je u njegov dnevnilc. Dodatnu nedoumicu kod itaoca naviknutog na nereversivnu knjievnost izazvae neodreenost vremena i mesta, stalno susedstvo sadanjosti i prolosti, a jo vie uzajamno pretapanje jave i sna. Ali, i taj dnevnik snova i jave temelji se na veto promiljenoj
Milo Crnjanslci, Komentari uz Liriku Itake u Milo Crnianski, Pesme Beoerad Nolit, 1983, 202. ' 10 Milo Crnjanski, Dnevnik, 168.
14
9

Jesen, i ivot bez smisla. Poinjemo od jeseni lcojoj pisac Dnevnika daje izrazito povlaeno mesto - slikom tog godinjeg doba, koje najee vlada i u unutranjem pejzau junaka, poinje i zavrava se roman. Boje jeseni - rumena i uta - obeleavaju najrazliitija stanja njegove due i tela. uta boja - to je boja arnojevia, za koga tetke kau da je ut k'o smilje, ne slutei da se ne radi samo o znaku bolesti koju junak neguje, kojom se on zapravo ponosi. Boja tako bliska sjaju Sunca (ba tako, velikim slovom pie ga autor Dnevnika) javlja se nelcoliko puta u kratkoj epizodi kada junak nastupa lcao personifikacija mladosti: ivot, mlad ivot igrao je tako veto biljara u nepoznatoj kafani tog grada, a nejan. Tople, ute oi - to je prvo to doznajemo o nenoj i strasnoj Lusji koja se pojavljuje u zracima mlakog Sunca. Ima i plavu kosu, umiljatu. Njihova kola ljuljaju se po bregu pod utim, zlatnim umama. ICasnije e vrhovi ume postati rumeni, a bie rumena i meseina |<oja pada na junake. Ovo mesto Dnevnika, zaudo, skoro nilcad se ne spominje u studijama o Crnjanskovom romanu. I dolc su brojne stranice posveene Maci, anonimnoj Poljakinji, sestrama Mariji i Izabeli, devojlca sa udnim imenom Lusja ostaje u senci. Jedina arnojevieva dragana, koju je junak sam izabrao (Tu u), i koju je strasno ljubio u u m i : Ljubio samje, kao da nikog nemam svoga na svetu eelom, osim njen. Povlaeni kod Crnjanskog prostor (uma sa rumenim vrhovima) daje ovoj epizodi poseban znaaj - u jed11 12

Milo Crnjanski, Dnevnik, 135. Ibid., 136.

11

U zaaranom trouglu: Crnjanski - l<i - Peki

Ala Tatarenko

nom trenutku dolazi do stapanja uzviene Ijubavi prema rumenom drveu i telesne poude (nije sluajna ni paralela sa pticom koja zaokruuje taj fragmenat). Te jeseni, tog kratkog trenutka on je olienje mladosti same. Ima i drugih jeseni, kad se junak pita: Gdeje ivot?. Jesen je njegova alfa i omega, poetak i kraj. Nije ni udo, kad mu jesen tee ilama. Zato je bled i ut... Ona je uvod u druga, prolazna godinja doba. I samo se ini da posle nje dolazi Zima. Poljakinja, kojoj je dato najvie mesta u Dnevniku, ulazi u ivot junaka u novembru. Bili su to udni dani... Drvee je klijalo i svi smo se smejali jeseni, to je uobrazila da je prolee"13. arnojevi, jesenji ovek, zaljubio se kao nekad: opet sam bio mlad i ivu. Ova ljubav raa se zimi: A kada pade prvi sneg upoznasmo se bolje'15. italac se nee zauditi, jer sea se: Od tada mi je jedino dobro u ivotu bio sneg16. To oseanje ima zimske boje: belu - boju snega i krakovske bolnice, crnu - boju golog granja, bledu - boju bolesti i strasti. Slikom dominira belina snega i ruku junakinje - bledih, sa ljubiastim ilicama, bestidnih. I kao slika te Ijubavi satkane od kontrasta (uvek izmeu ,,Ja je ne ljubim" i Volim je") - crna glava Poljakinje sa belim potiljkom, njeno bledo lice i crni ogrta. ICraj Ijubavi dolazi sa proleem, ona kopni sa snegom. Posle, jedno poslepodne, poe udo. Sneg se poe topiti...Tada poee i drva da ume lagano, tiho: potok u dubini negde dobi novi glas, mio, bolan, nov. Sa drvea doletae poslednje uto lie, uvenulo davno, jo nerazve13 14 15 16

,,11111". ta eka ljubavnike na prolee? Laste e se igrati oko nas... .iniiii cmo nad vodom sve ovo bilje oko nas, crkve i majku sa mlado 11 Jrasnom, pomeano sa nebom proletnjim i mirisnim i venim18. 1 j u b a v se povlai pred snom, nebom i - pred idejom Ljubavi: Ljubin , kukoje Ijubav neprolazna. ini mi sejedino ona ijesen postoje, 11 /c drugo samo varka19. Ko zna taje ivot? - pita se arnojevo na kraju zime. Ta misao uilvodi g a u dane kada je prvi put nauio daljubi, u Primorje, gde |c vct poelo l'rolee.
rumcno.

I .ida, ranih dana njegove mladosti, sve bee udno, a nebo tako Tada se arnojevi upoznao sa sestrama Marijom i IzabeI < iiii 'l'ada se esto smejao, zajedno sa njima i celim svetom, nebom 1 morem. To je bilo doba vrelih senki i uzavrele krvi, vreme Sunca kojc obasjava sve na ostrvu. Seajui se dalekih dana radosti, umo1.111 junak ponavlja da je u Primorju, lcraju njegove mladosti, sada prolee: A na Jadranu ide sad prolee po vodi od otoka do otoka. Po kivvovima pada nelca uta tama zorom, topla, blaga, sjajna20. Odlomak 0 sestrama Mariji i Izabeli izostavljen je u izdanju iz l!)30, a posle opet vraen. 0 razlozima moemo samo da nagaa1110, ali je sasvim oevidno da bi bez tog fragmenta portret junaka I no nepotpun. Postavljajui pitanje: Greh? ivot? ICo zna taje ton, (' .irnojevi se vraa u dane kad je prvi put nauio da ljubi, kad je l.io veseo i mlad", kad je, moda prvi put, gledao rumene vrhovr drvea. Sve to bee tako udno, nebo tako rumeno22. Tada je on
> Ibid., Ibid., Ibid. m Ibid., Ibid., n Ibid.,
1N v

167. 174. 172. 168. 169.

11

Ibid., 151. Ibid. Ibid. Ibid., 127.

16

U zaaranom trouglu: Crnjanski - Ki - Peki

Ala Tatarenko

spoznao dva lica ljubavi, duhovno i telesno, koja se nisu stopila u jedno - prvo je ostalo daleko i tue, drugo je izneverilo oekivanja. Tu je nauio da udi za onim to je za njega nedostino: ne samo za Marijom kao olienjem visokog sna, ve za potpunim spajanjem dua i tela. Izabelina glava uinila mu se na Suncu prosta i opaljena, salivena od blage tanke crte - koja ga je privukla toj eni. Nou je ta glava bila bleda, a kasnije, na meseini, ona je postala jedna blaga, tanka crtapuna suza (seate li se belog zumbula?). Bleda boja strasti nestaje pod zracima Sunca - gadan osmeh ispunjava junaka, a njegov pogled trai Mariju, iz ijeg lika i golih ramena bletae zora. Rumena zora... Na poetku i na kraju fragmenta o proleu u Primorju narator ponavlja: ivot, greh, red, zakoni, granice, sveje to tako mutni pojmovi za mene. Ja tome nisam kriv. I bio, kakav bio, ja znam da u umreti sa umornim, ali svetlim osmehom, mada mi je nejasno sve to sam uinio i preiveo23. Kao to nije znao gde je i zato krenuo nelcom laom, junak ni sada ne zna kud vode njegovi putevi. Dozivajuu sliku sveta iz mladosti, nepomuenu apstraktnim razmiljanjima, arnojevi mata o bezbrinoj plovidbi iji je jedini cilj radost. Ali, daleko je Primorje iz njegovog seanja. Sneg lcopni, topi se njegova ljubav, a mlado prolee ne dolazi. Ono ostaje tamo daleko, kuda se nikad vie ne moe stii. Prolee je varka, postoji samo jesen. arnojevi prvi osea njen dolazak - dok ostali svet misli da je Leto. Ovo godinje doba puno boja i bujanja ivota rezervisano" je u romanu za Macu, arnojevievu enu. Samo ime junakinje alu23

dira na njenu nagonsku, ivotinjsku prirodu - prirodu grabljive, pohotne make. Njena crna lcosa gui ga opojnim mirisom, junak se gui i u njenim zagrljajima. Zdrava" Maca, koja mami tiho, ali ncumorno, i bolestan", umoran arnojevi izlaze na romanesknu scenu uz pratnju kie koja slcoro ne prestaje: za nju je to sigurno letnja plodna kia, za njega - slutnja jeseni, madaje niko u gradu jo ne vidi24. Ljubav sa Lusjom deava se u umi, Poljakinja dolazi ii bolnicu, ali povremeno ide sa junakom na izlete u okolinu Krakova, sedi sa njim u vrtu. Jedino je Maca vezana za zatvoren pro,tor kue, potpuno liena veza sa prirodom, drveem, nebom. Ona jednako pria o postelji, o nametaju, o posuu - stvarima posve (lalekim za njenog mua. I zauzima u potpunosti prostor doma. Onaje bila svud. Miris njenog tela, neki teak, opojan miris, susrctao meje u zidovima, u vratima, u peima, po stolovima, ujelu i u vodi, u postelji i u mome odelu, samo ga u vinu ne bee2S. Teak zadah zdravlja proganja junaka, kao to ga je ranije proganjao miris smrti: i on je bio svud, samo ga u vinu ne bee. arnojevi izlazi napolje, Maca ga elca u kui. Nije nam dano da saznamo lcakvo je nrbo bilo tih dana, kakvo je bilo drvee - valjda na junalc nije za n jih mario. Bujno leto zapamtiemo po blatu i stalnim kiama. Kao d,i je jesen... Pratei promene godinjih doba i boja arnojevievog neba, ilalac, zanesen ironinim osmehom junaka, ponekad zaboravlja na n jegovog tvorca. Zato tree traganje bie Traganje za piscem Ja sam za vreme rata imao dnevnik koji sam vukao za sobom, kao ncku kupusaru. Bio je strano narastao. Ono to sam bio reio da Mampam na Univerzitetu u Beogradu iznosiloje, ini mi se, najma>A Ibid., 140. "' Ibid., 149.
19

Ibid, 168,172.

U zaaranom trouglu: Crnjanski-

Ki- Peki

Ala Tatarenko

nje dvanaest tampanih tabaka, - sea se u Komentaru uz pesmu Ti, ja, svi savremeni parovi pisac2e. I dodaje: "...posle sam poeo da traim izdavaa za Dnevnik, koji sam bio nazvao o arnojeviu27. Tako se dnevnik Crnjanskog pretvara u Dnevnik (o arnojeviu), intimno svedoanstvo postaje roman. Memoari su uvek bili najbolji deo knjievnosti, osobito kad nisu doslovce verni28 - rekao je za Floberov Novembar Crnjanski. I Dnevnik kao lirski roman nudi sjajan primer brisanja granica realnog i fiktivnog u tekstu. Njegova fragmentaristika, disperzivna struktura svedoi kako o doivljavanju sveta kao haosa, tako i o stvaranju uslova za slobodno proticanje literarne grae, koja realno pretvara u knjievno, a knjievnom daje status realnog. Protagonistkinje pievog stvarnog ivota pretvaraju se u sluajne prolaznice, likove-statiste koji ostaju u senci knjievnih junakinja romana. Zameu tragove iskustvene stvarnosti, a ne elei da je se odrekne, M. Crnjanski ih na vet nain uklapa u romanesknu sliku. Na poetku Dnevnika o arnojeviu autor pominje jednu mladu gospou sa dvoje dece, suprugu majora turma, koja e se kasnije izgubiti meu drugim sluajnim prolaznicima kroz naratorov ivot. I tek poneki italac (i prevodilac, osuen na bolesnu panju prema svakoj rei) zapitae se zato junak kae: I bilo je bljutavo kalco suje obletali29. Objanjenje nelagodnosti protagoniste naiemo na neobinom mestu, u Komentaru uz Zdravicu", napisanom mnogo godina kasnije. Saznaemo da je izgleda zbog te ene Crnjanski doao u Novi Sad i ostao u njemu, i da je kasnije sa njom bio uhapen u Segedinu pri pokuaju da pree u Srbiju: Otkud tu i
26 Milo Crnjanski, Iiomentari uz Liriku Itake u M.Crnjanski, Pesme, Beograd, Nolit, 200. 27 Ibid. 28 Milo Crnjanski, Novembar Gistava Flobera u M.Crnjanski, Eseji, Beograd, Nolit, 240. 29 Milo Crnjanski, Dnevnik, 126.

ja, to bi bila duga pria i ne tie se nikog. Davnoje mrtav taj uveni muziar u Novom Sadu, i taj uveni oficir, a mrtvaje i ona. Jo samo moje srce sluam kako kuca. Cor meum vigilat.30 Dakle, Komentar uz Zdravicu" ispriae o junakinji Dnevnika o C.arnojeviu, ali nee objasniti puno toga u vezi same pesme... U komentaru uz Vojniku pesmu naiemo poznato, pomalo ( udno ime. Crnjanski e ispriati o svojoj poznanici Lusji: Jesenje lcpa i topla, i mi se kupamo u Dunavu, u Kricendorfu. Lusia Rajces (iz Lemberga) tolikaje lepotica, da se svet skuplja daje gleda kad iz vode izlazi, kao Anadiomenu.31 I nakon vie decenija Crnjanski se sea lepote te Lusje iz Lavova i pria o njoj - u nekoliko rei Komenlara. Ko zna kalco bi izgledao Komentar uz Dnevnik o arnojeviu koji je Crnjansld imao ideju da napie, ali, po svemu sudei, ni on ne bi rekao itaocima vie od fikcionalne proze, u koju je utkano /.ivotno iskustvo. Moda ga ba stoga lcnjievnik nije ih napisao? Mada se obino razmatra kao ekspresionistiko svedoanstvo o Prvom svetskom ratu, Dnevnik nudi i vie i manje od toga. Na prvoj njegovoj strani stoji: I pun uspomena, ja ih piem ponosno, kao Kasanova, za one, koji su goreli u poaru ivota, i koji su sasvim razoarani.32. Spominjui velikog ljubavnika, Crnjanski usmerava panju onog predestiniranog itaoca n a j o jednu recepcijsku ifru, na jo jedan klju u kojem se ta knjiga moe itati. I dok dnevnilc obino slui kao utoite dragih uspomena ili bar onih dogaaja koje autor smatra vrednim seanja, Dnevnik o arnojeviu to oilo nije: ja piem mnogo ta, ega se nerado seam33. Pravi dnevnik olkucaja srca ostaje u nasluivanom podtekstu. Nije beznaajno ni msistiranje na pisanju" a ne, recimo, beleenju" uspomena, to korespondira sa postmodernim postupkom, u kojem se naglaava
Milo Crnjanski, Komentari, 138. Ibid., 174. Milo Crnjanski, Dnevnik, 363. " Ibid.
11 111

20

21

U zaaranom trouglu: Crnjanski - l<i - Peki

Ala Tatarenko

knjievni karakter zapisa. Fikcionalno iskustvo zamenjuje stvarno, koje pisac ljubomorno uva za sebe i koje se na momente javlja kao proplamsaji retke svetlosti. Ti trenuci istine oznaeni su pojedinim favorizovanim reenicama na ije posebno mesto ukazuje stalno pievo vraanje njima. Nalazimo kod Crnjanskog i zanimljive primere autocitatnosti, koje svakako zasluju posebnu panju. U ljubavnoj epizodi sa mladom Poljakinjom odjednom izranjanju reenice iz Adama i Eve. Isti mesec novembar, poetak ljubavi koji se poldapa sa prvim snegom, ista usta junalcinje, mlade i tanke, kao devoje kad prvi put ide na bal" ije teloje znalo samo cvokotati zubima od strasti. Isti pesniki, upeatljiv opis njenih ruku, ista opaska da je itala Niea, samo ovaj put rei visoka zena" javljaju se pod navodnicima. Upotreba navodnika rodila je i jednu intertekstualnu zagonetku. Dok u pripoveci Adam i Eva Crnjanski u ulozi klasinog pripovedaa kaze: Nikadjoj ne sagleda grudi. One su bile male, nene i imale su duboko strasno taman Ijubiast cvetu, u Dnevniku o arnojeviu, posle rei naratora Nikadjoj ne sagledah grudi ide fraza: Bile su male i nene i imale su dubok, strano ljubiast cvet" 35 , koju sad izgovara arnojevieva dragana, kao da citira neki roman, pretvarajui strasno taman ljubiast cvet" ,,u strano Ijubiast"... I obrnuto, fraza Spavalaje dobro, od kada mene zna spava dobro36 dobija neoekivane navodnike u Adamu i Evi (Spavala je dobro, otkad njega zna, uvek spava dobro" 3 7 ) da bi opet zazvuala pomalo izvetaeno, kao citat. Ko zna, kome su bile upuene ove igre u jeziku, ali taj primer autocitatnosti izgleda kao prilino intencionalan i opet navodi na razmiljanje o balansiranju pisca na tankoj ici anra dnevnika.
34 Milo Crnjanski, Adam i Eva u M. Crnjanski, Pripovedna proza, Beograd, Zadubina Miloa Crnjanskog: BIGZ: SICZ: Lausanne: L' Age d'Homme, 1996, 90. 35 Milo Crnjanski, Dnevnik, 151. 36 Ibid. 37 Milo Crnjanski, Adam i Eva, 90.

Dnevnik podrazumeva ispovest, zapisi o drugom - odreenu (lisLancu, koja moe biti izuzetno povoljna u sluaju ako pisac, stavivi masku naratora, progovara o sebi. ICad bi Crnjanslci iveo u IKislmoderno doba, sigurno bismo mogli da se oslonimo na njegovc autopoetike iskaze (o njegovoj sklonosti istim svedoe Komenhu i uz Liriku Itake) ali zato moemo da se obratimo tekstovima, imIc progovara o delima koja smatra bliskim. Progovara esto na i,ikav nain kao da predstavlja svoj credo u knjievnosti: Senzai Ijc Novembra nisu one scene koje gomila talco rado ita, one su one \Irane gde se, u krpama, po stranama prostire raskidana gola dua I loberova. Nikada se u XIX stoleu nije ovako duboko osetila velika i brskrajna veza izmedu bolova i patnji celog sveta... Nikada se u XIX vcku, nije ovako osetilo, daje gola dua ono toje najdragocenije u A njievnosti38. Raskidana gola dua, izmuena patnjama celog svei .i zar nije to dua junaka Dnevnika o arnojeviu? Podsetimo se: Mladi taj, iji dnevnik sainjava knjigu, osea Ijubav prema svima ivolima istorije39... I te rastrgnute misli mladosti niu se u reima Ivrdim kao noevi koji probadaju i oduzimaju smisao ivotu. Ova k n jiga odvodi u san40. Kako je lalco razumeti sad onog usamljenog, ni/baruenog oveka, sa neizrecivom dosadom u pogledu, lcoji godiimma ivi, lutajui ujesen utke po vrtovima i poljima41. Bol njegov vr/anje za sve patnje u svetu... Osetivi putovanje i more, on zna da ni zakoni, ni granice, ni rastojanja ne mogu da prepree put sumornoj magli koja se iri u svemu to je Ijudsko. Rad, sve struke,java, ivot, sve to gubi smisao i snagu predjednom tajanstvenom tugom, knjaje u prirodi, vena i neizbena42. Sve ovo moglo bi biti napisano 0 Dnevniku o arnojeviu, ali, kao to znate, to su Crnjanskova zap.i/.anja povodom Floberovog Novembra. Otvoren je zapravo autoMilo Crnjanski, Novembar, Ibld. Ibid. > > lbid.,240. v Ibid., 240-241.
111 111

239.

22

11

U zaaranom trouglu: Crnjanski-

Ki-

Peki

poetiki i u prikazu knjige svog prijatelja Ive Andria, kad kae: Uzalud on veruje, hoe da veruje svom silom napaenog srca, i uma, on ipalc ne vidi to pokolenje, taj novi sjajni svet, on gorko osea samo, da njegovu duu ele neka bia, lcoja zavise od njegovih snova, a da li su ta bia na Kalemegdanu ili u Polyneziji, jesu li ta bia Ijudi ili granje, ili reka kakva, to on u svome napaenom bolnom osmehu tuge ne pita43. On mi se ini od one vrste, koja se ne brine o tom, lcome govori, no govori sa dubokom verom, da negde ima dua koje su vezane za njih... Ja bih ih nazvao aeteristima jer su im glavne osobine Ijubav oblaka, vidika, uspomena i zvezda... Oni su lcao vetar, bez zakona, bez puta, i beskrajno verni samima sebi. Fanatici bola, putovanja i nade u daljinu,44 Beskrajno je veran samom sebi arnojevi. Da li emo mnogo pogreiti ako to ustvrdimo i za Crnjanskog? Na samom poetku Dnevnika narator saoptava da pie ih ponosno kao Kasanova45. Poznato je da je Crnjanski bio skoro opsednut likom velikog ljubavnika, koga smatrao pesnikim, oseajnim avanturistom, i njegovim memoarima. U pismima prijateljima pisac vie puta spominje njihove razgovore o Kazanovi, pria Cvijanoviu o svojoj nameri da prevede njegovu knjigu, naglaavajui: Ja hou da tim prevodom polcaem ne samo velikog Ijubavnika (pornografa) nego velikog oveka i zao duh46. J. Beneiu pie: Jeste li Vi nesreno zaljubljeni? Jer tojejedino to daje vei mir i snagu od Kasanove. Ja volim vie zemlju nego ene47.1 sasvim u stilu Kazano43

Milo Crnjanski, Ivo Andri: Ex Ponto u M.Crnjanski, Eseji, Beograd, Nolit, 1983, 95. 44 Ibid., 94. 45 Milo Crnjanski, Dnevnik, 363. 46 Cit. prema: Raovan Popovi, Crnjanski: dokumentarna biografija, Beograd, Prosveta; Gornji Milanovac, Deje novine, 1993, 51. 47 Ibid., 33.
24

Ala Tatarenko

\ niog stolea zakljuuje: Ljubavprema enama ne moe biti cilj, i ne inc smetati u korespondenciji^... IJostalom, vreme je da se setimo arnojevievog rumenog zumlnila. 0 njemu junalc nita ne moe da kae. Moda, zato to hoe n u v a t i neto za sebe? Uvaimo njegovu elju. Dnevnik o arnojeviu - to je roman o sinu Egona arnojevia, islovremeno roman o Milou Crnjanslcom kao o njegovom piscu. Mrmoari, koje on pie ponosno, kao Kazanova, i koje nisu doslovce vcrni. Pie ih, kao Andri svoje zapise, venoj uzdanici - mladosti. Mladiima i mrtvacima, onima koji su otili i onima koji tek dola.'c, Svima nama i sebi samom. IJavi u ovu neobinu knjigu, nalazimo se na poetku puteva l oji se ravaju, na ulazu u lavirint misli i oseanja. Mogli bismo I renuti u njegov obilazak koristei kao Arijadnin konac lajtmotive Dncvnika, pokuati otvoriti vrata tajni sumatraistikim ldjuem, polraiti odgonetke u pesmama Lirike Itake... Sada smo tek kod Iii vog raskra lavirinta arnojevi", koji neodoljivo mami u svo|c dubine svakog ko se upustio u potragu za njegovim usamljenim, do hola iskrenim junakom.

'IH Ibid., 40.

25