Вы находитесь на странице: 1из 658

ISTORIJA JUGOSLAVIJE

NAPISAO

VLADIMIR OROVI

Obnarodovano 1. januara 1933. godine Narodno Delo u Beogradu.

ALEKSANDAR I. KRALJ JUGOSLAVIJE

Jugoslavija kao dravno-politiki pojam sasvim je skorog datuma; kao drava ona postoji tek etrnaest godina, od 1. decembra 1918., a svoje sadanje ime dobila je slubeno tek 3. oktobra 1929. Ali, ako je nova jugoslovenska dravna tvorevina, nije skorog datuma jugoslovenska ideologija koja je dovela do nje, niti su u istoriji nova ona plemena koja su stvorila dananju Jugoslaviju. Istorija Jugoslavije istorija je tih plemena. Veoma je vano, korisno i nauno neobino pouno pratiti sudbinu Junih Slovena naroito s ove take gledita: kako se kod njih i pod kojim uticajima i s kakvim sredstvima razvijao politiki ivot i irenje njihova vidokruga od malih upskih interesa do uih plemenskih i do irih etnikih zajednica. I u etniki uim celinama, meu Srbima ili Hrvatima, a delimino i meu Slovencima, proces stapanja plemenskih grupa i razvijanje nacionalne svesti nisu ili prosto i u jednoj liniji: kao kod svih naroda Evrope Srednjega veka, u kod nas je obrazovanje pojedinih drava bilo vie izraz lokalnih grupacija i bratstvenikih ambicija, nego nekih svesnijih nacionalnih potreba. Istoriji je jedina dunost da utvrdi injenice i iznese punu istinu. Bilo bi veoma lako utvrditi, kad bi se, ma i sa najmanjim usiljavanjem, pokualo da se stvaraju veze tamo gde ih nije bilo ili kad bi se dogaajima davali izgledi i tumaenja koje oni nisu imali; takav rad, uostalom, i ne bi spadao u oblast istorije. Ali, sa druge strane, kad se istorija Junih Slovena obuhvati irim pregledom i kada se mesto istorije drava ima pred oima istorija naroda, vidi se kako u naem narodnom ivotu politike granice nisu pretpostavljale i stvarne ograde meu plemenima, i kako je meu njima bilo dodira, prisnih veza i zajednikih akcija, koje kazuju da je u narodu postojala izvesna svest o zajednici ili da su dalekovidiji umovi sa njom odavno raunali. Ova knjiga ima zadatak da u sintetikom pregledu izloi verno sudbinu Srba, Hrvata i Slovenaca sa naroitim obzirom nas te momente.

PRVI PERIOD.
I. PRODIRANJE SLOVENA NA BALKAN.
1. Nesigurnost severne granice Rimske Carevine na Balkanu. 2. Plemena koja je ugroavaju. 3. Huni i Bugari. 4. Prve pojave Slovena. 5. Slovensko ime. 6. Slovenska plemena. 7. Proces slovenskog naseljavanja. 8. Vizantija prema Slovenima. Car Justinijan. 9. Obri ili Avari. Njihovi odnosi sa Slovenima i Vizantijom. 10. Ofanziva cara Mavrikija. 11. Metei u Vizantiji i aktivnost Slovena i Obara. 12. Naseljavanje Slovena. 13. Vizantija za vreme Iraklijevo. 14. Borbe izmeu Slovena i Obara. 15. Samova drava. Veliki polet Rimske Carevine, gospodarice antikoga sveta za nekoliko vekova, poeo je od III stolea posle Hrista naglo da opada. Da bi se uvelo vie reda u dravi, naputaju se udaljene i suvie izloene periferiske oblasti. Mesto starog irenja u svima pravcima, koje je suvie iscrpljivalo snagu, dolazi povlaenje na pogodne granice i pokuaji boljeg unutarnjeg pribiranja. Tako je posle rimskog naputanja Dakije (dananje Rumunije i Banata), za vreme cara Aurelijana (270.275.), verovatno god. 271. Dunav postao prirodna severna granica Carevine, branjena sa vie manje sree za nekolike stotine godina. iroka reka bila je, meutim, suvie mala brana protiv varvarskih gomila, koje su, ponesene i pometene Seobom naroda, stizale na naputena podruja i vrebale priliku da se doepaju druge obale i jurnu u pljaku. God. 455. postao je Rim plenom Vandala, i sva Zapadna Rimska Drava ruila se kao duboko potkopani breg. Istono Carstvo, sa Carigradom kao prestonicom, odralo se hiljadu godina due, mada sa mnogo rtava i ponekad pod veoma tekim uslovima. Tui narodi prokrili su sa Dunava sebi put u njegove najbolje oblasti i uspeli su da priblie svoja naselja do pred same bedeme najvanijih gradova Carstva ne samo u sreditu Balkanskoga Poluostrva, nego i u njegovim junim krajevima. Prvih vekova naroito je bilo mnogo tekoa sa Gotima i drugim germanskim plemenima. Oni su u nekoliko mahova upadali sa velikim masama u balkanske pokrajine i dopirali duboko, plenei i pustoei. Kasnije su germanski pojedinci, a posle i itave njihove ete i plemena, pravei sporazume sa rimskim gospodarima, ulazili pod raznim pogodbama u sastav carske vojske. Jedno vreme postali su oni vaan etniki inilac na Balkanskom Poluostrvu i podruju iznad donjeg Dunava. Nu, njihovo uee u vojsci i dravnoj upravi nije bilo bez ozbiljnih kriza po Carstvo; varvari se nisu uvek zadovoljavali tim da budu carski najamnici i izvrioci rimskih odluka, nego su hteli i da utiu na njih i da se koriste slabim momentima Carevine. Najposle, god. 488., uspe nekako car Zenon da krvne najsilnijeg voa Gota, kralja Teodoriha, junaka stare narodne poezije germanske, da se kao njegov mandator uputi u Italiju, da srui monog uzurpatora Odoakra i tamo se ustali kao njegov naslednik. Carigradska politika htela je ovom prilikom da postigne dvoje: da ukloni sa Balkana Gote, koji behu postali i suvie velika opasnost i koji se nisu ustruavali od napadanja na samu prestonicu; a u isti mah da i Odoakra i Teodoriha oslabi u uzajamnoj borbi. Teodorih je ostao pobednik i uzeo Italiju pod svoju vlast. Taj odlazak Istonih Gota jeste jedan od najvanijih dogaaja u istoriji Balkanskoga Poluostrva. On je, pre svega, spasao Vizantiju, odnosno Istono Carstvo, od

sudbine Zapadnoga, da ne postane, pre ili posle, ali ne u dugu vremenu, plen germanskih varvara. U isto vreme on je prilino raistio istoni Balkan od gotsko-germanskog nanosa. Neposredno, taj odlazak osetio se u prvi mah najvie na severnim granicama drave. Goti su imali kao glavna sedita podruja severnoga Balkana, na obalama Dunava, a ponajvie u primorskoj Dakiji i Donjoj Meziji (u dananjoj severnoj Srbiji i Bugarskoj). Tu su oni bili neka vrsta uvara granica, koji su branili Vizantiju od upada ostalih varvara, ne iz ljubavi za Carevinu koliko stoga da im plen ne grabi drugi. Posle njihova odlaska, odnosno posle odlaska glavnih ratnika sa Teodorihom, severne granice Istonoga Carstva ostadoe otvorene i bez dovoljne odbrane. Car Zenon, omraen, bez veeg zamaha, oskudan organizator, nije imao dovoljno vojne snage ni potrebne predostronosti da granice za vremena dobro posedne pouzdanim trupama. I tako naskoro preko Dunava, kroz nezatiena mesta, poee da provaljuju razna varvarska plemena, meu kojima su najnasrtljivija hunska, poznata kao krvavi ratnici jo iz nedavnog vremena uvenoga Atile bia gospodnjeg. Meu tim plemenima javljaju se i Bugari. Huni su aziski narod, koji je izbio na granice Evrope negde u drugom veku po Hristu, pa se postepeno sve vie kretao prema zapadu, gonei ispred sebe ili pokoravajui razna plemena na koja je nailazio, kao Alane, Gote i Slovene. Oni su ba svojim nadiranjem s istoka i izazvali ona velika pomeranja naroda od Volge prema Dunavu koja su uvela u svetsku istoriju mnoga dotle nepoznata plemena i narode i dala Srednjoj Evropi potpuno nove etnike i kulturne elemente. Dotle su vee istoriske seobe ile uglavnom ad severa i zapada prema jugu i istoku, i etniki pretstavnici bili su im ponajvie ratoborna germanska plemena; od etvrtog veka dolaze talasi istonih naroda, u kojima se, pored hunskih plemena, u sve veoj meri javljaju i slovenska. Podruje preko kojeg se ponajvie ilo bila je dananja juna Rusija, a glavne oblasti u koje su se sruivale nove mase bile su iroke doline srednjeg i donjeg Dunava. Meu Hunima Bugari su bili jedno od veih plemena. Izgleda da je to ime Bugari (, Burgr, Bulgares, Blgar) bio skupni naziv, a da su pojedina njihova plemena imala i druga imena (Kutruguri, Uturguri). Ime je dolo verovatno od turskomongolske rei bulgha (=meati), to bi oznaavalo narod kao pomean. Naa stara Hronika dukljanska izvodila je njihovo ime od reke Volge, oko koje su se jedno vreme zadravali; takvo tumaenje odravalo se i u bugarskoj nauci jo na poetku ovog veka. Bugari pripadaju junoj tursko-tatarskoj pasi (agataj) sa neto docnije finske primese. Po jeziku najsrodniji su onoj altajskoj grupi kojoj je jedan od glavnih pretstavnika dananji uvaki jezik u istonoj Rusiji, u oblasti Povoloja. Do petoga veka oni su iveli meu drugim hunskim plemenima negde od Dona i Azovskoga Mora do Kavkaza i Volge, ponajvie u kubanskoj oblasti, koja se u VII veku zove stara i prva Bugarska. Kad su se pod hunskim pritiskom Goti morali povlaiti sa crnomorskih obala na jug i zapad, zauzimali su njihova mesta Bugari, pomerajui se prema Dnjepru. U petom veku hunska najezda zahvata glavni deo Srednje Evrope, da se posle propasti Atiline drave sa razbijenim, meusobno zavaenim i nepovezanim jedinicama povue, uglavnom, na podruje oko Crnoga Mora. Osloboeni Atilina pritiska, pojedini plemenski glavari poinju da vode izvesne samostalne akcije sa svojim plemenima, nastojei da se srodnim saplemenicima nature silom ili milom. Tada izbijaju na povrinu i Bugari. God. 482. njih poziva u pomo protiv Gota vizantiski car Zenon; oni su ve u petom veku poznati, po reima savremenika, kao strani za ceo svet. U borbama sa Gotima, koje su se prenele sve do Srema, Bugari su pretrpeli poraz, ali su po odlasku Teodorihovu ostali ipak

najaktivniji varvarski elemenat na levoj obali Dunava. Ostavi bez gotskog protivnika, Bugari veoma brzo od vizantiskih saveznika postaju njihovi neprijatelji; bogate pokrajine Istonoga Carstva privlaile su neodoljivo i njih, kao i sve druge na plen lakome varvare. Pod pritiskom Huna i Bugara morala su da se pomeraju i izvesna slovenska plemena koja su im bila na putu, na irokom podruju od Karpata do Dnjepra. Ta potiskivanja i kretanja slovenskih plemena ne daju se pratiti u svim etapama; sigurno je samo to da se jedan deo njihov, u dosta velikom broju, poetkom VI veka nalazio na levoj obali Dunava i da od tree desetine toga stolea poinju slovenska uznemiravanja vizantiske severne granice. To je doba kada dobijamo i prve neto pouzdanije vesti o Slovenima uopte. Po reima savremenih pisaca, Jordanisa i Prokopija, Sloveni su stanovali tada od Dunava sve do Dnjestra i na sever do Visle, odnosno naseljavali su najvei deo onostrane obale Dunava. To je narod mnogobrojan, kako kae jedan savremenik; a njihove gomile, koje pljake radi provaljuju u Vizaitiju, cenjene su u dva tri maha do stotine hiljada. Za taj mnogobrojni narod savremenici daju samo dva domaa imena, Sloveni i Anti. Oba imaju jedan jezik, pie Prokopije; a ni po spoljanjosti ne razlikuju se jedni od drugih. Pa i ime Slovenima i Antima bilo je nekada zajedniko. Mada im se imena sad menjaju prema razliitim porodicama i mestima, oni se uglavnom ipak nazivaju Sloveni i Anti, kazuje Jordanes. Plemena Sklava i Anta istog su naina ivota i obiaja, zabeleeno je u jednom vojnikom spisu koji se pripisivao caru Mavrikiju. I drugi pisci VI i VII veka, kao Pseudo-Cezarije, Menander Protektor, Teofilakt Simokata, Jovan Efeski i drugi savremeni spomenici, ne znaju za drugo ime tih plemena sem slovenskog. Oni ga piu nepouzdano, s uverenjem ili s oseanjem kao da je osnova imena u latinskoj rei sclavus, Sclaveni, , , ; ali, oevidno je u prva tri sluaja da su tu re uli od samih Slovena i zabeleili je po njihovu izgovoru Slovnin, Slovne. Juni Sloveni dugo sebe nisu zvali drukije nego tim imenom; u prvim naim originalnim sastavima, u biografijama irila i Metodija, pisanim u IX veku, kae se da je irilo bio prvi nastavnik slovenskom narodu, da je spremao slovenske uenike, da se njegova sluba vrila slovenskim jezikom. U Metodijevu itiju navodi se da je on dobio na upravu jedno slovensko kneevstvo, a kad je car, kae se tu, slao u Moravsku njega i irila, rekao im je: Vi ste Solunjani, a Solunjani svi isto slovenski govore. Po tom optem slovenskom imenu poznati smo prvih stolea Srednjega veka gotovo svima susedima i narodima koji su imali dodira sa nama. Vizantinci po naim naseljima od Rodope do Primorja zovu sav taj kraj Slovenije (). Mnogi zapadnjaci zvali su Slavonijom (Sclavonia) svu zemlju od Istre do Bojane i od Primorja do Dunava; ak u Dubrovniku i Kotoru XIII i XIV veka Slavonija je poee identifikovana sa Srbijom. Jedan ostatak toga staroga naziva ouvan je u imenu Slavonije, koja je ranije zadugo obuhvatala i podruje Zagreba i gotovo celu Hrvatsku od Gvozda do Drave. Kod Slovenaca taj se iri naziv odrao uopte kao njihova plemenska oznaka. Svoje podruje oni su posle osloboenja god. 1918. zvali prosto Slovenijom. Arhaizovani oblici slovenekog plemenskog naziva nalaze se kod starih balkanskih naroda, kod Arbanasa: Ska, kla = Sloven; slovenska zemlja u dijalektu Gega zove se kenija (od Sclavonia), kinikea (od Sclavinica); i kod Rumuna: Scheiu, Scheie. Slovenima (Sakali) zovu nas i stari arapski pisci. U starofrancuski ep smo zalutali kao Escler od Esclavers. Koliko se taj naziv odravao i kod nas samih lep je dokaz ono mesto u Koporinskome letopisu iz XIV veka gde se za kralja Milutina kae da se njegov dobar

glas proneo i po svoj grkoj i slovenskoj zemlji. Docniji Peski letopis popravio je ono slovenskoj u srpskoj. Samo ime Slovenin dolazi od osnove *slov, *slav, koja je u vezi sa *kleu, *klou, i oznaavalo je prvobitno stanovnike oko podvodnih krajeva, reka i jezera. I danas jo u svima slovenskim krajevima postoje mnogi nazivi reka i potoka i bregova s izvorima pod imenom Slavljan, Slavnica, Slave, Slavite, Slavinac, Slovinje, Slovac. U Poljskoj poznato je ak jedno selo Slovenija s izvorom elezovite vode. Kod nas se sve dosad ouvala fraza da je oslavilo prolee kad pone otapanje snega i zastruje vode. Stara postojbina Slovena bila je doista u onom vodama bogatom i umovitom kraju od Karpata i Visle do Dnjepra, severno od podruja crnomorskih stepa. Stari pisci izriito kazuju kako Sloveni za naselja imaju movare i ume (Jordanes); tuju reke i nimfe (Prokopije); stanuju u umama oko reka, po movarama i pri jezerima, gde se teko dolazi (Pseudo Mavrikije). Drugo staro ime koje izvesni pisci Srednjega veka spajaju sa slovenskim, i koje se, doista, sreta u vezi sa Slovenima od Baltikog Mora do Alpa, jeste ime plemena Anta. Ali, taj naziv, za koji se danas uzima da je oznaavao istona slovenska plemena, uglavnom Ruse, nije slovenskog porekla. On e biti u vezi sa nazivom Veneta, koji su stanovali od Karpata do Baltikoga Mora, i koje na tom podruju spominju pisci kasnog Staroga veka. irei se u tome pravcu, Sloveni su asimilovali jedan deo tog starog plemena i dobili delimino po njemu svoju oznaku, koja se odravala za neka naa plemena ak i posle, na jugu, sve do novijeg vremena (na pr. Wenden, Winden, kako esto Nemci, jo u XIX veku, meu ostalim pominju ponajee Slovence). Optim imenom Slovena obuhvatali su tui narodi sva slovenska plemena sa kojima su dolazili u dodir. Drugih naziva za njih oni nisu znali, mada su, verovatno, zapaali meu njima izvesne razlike. A da je nekih razlika bilo o tom nema sumnje. Slovenske mase nisu dolazile na Dunav i na Balkansko Poluostrvo sve jednom prilikom, istim putem i (iz istih oblasti. Njih su zahvatila dva tri talasa velikih pomeranja i meanja, sa Hunima, Bugarima, i sredinom VI veka sa Obrima; jedni su doli na donji, a drugi na srednji Dunav; jedni su se sputali na Balkan preko dananje Rumunije i sa njenog podruja, dok su drugi stizali sa Karpata i iz krajeva oko Visle u panonsku oblast. Mnoga od tih plemena imala su i svoje ue plemenske nazive, kao Srbi, Hrvati, Duljebi, Bodrii, Drugovii, Severci, Smoljani, i zadravala su ih due ili krae vremena i u novoj postojbini na Balkanskome Poluostrvu i na podruju oko izvora Drave i Save. Samo ti ui nazivi ne dolaze dugo do izraza prema optem zajednikom slovenskom imenu, koje, prema tuim masama, vee sve delove Slovena u celinu, makar i meanu. Slovenska plemena na Balkanu bila su doista meana. Vidi se po mestima gde im se nalaze naselja ili tragovi da ih je u izvesne oblasti doneo neki sluaj, kad su sami, ili sa nekim drugim u zajednici, dolazili tamo i ostajali bilo kao pobedioci, bilo kao tui pratioci, bilo kao najamnici. Mesnih naziva sa srpskim imenom nalazimo po celom junom delu Balkanskoga Poluostrva, daleko od oblasti gde su se smestile glavne grupe srpskih plemena. Dovoljno je poznata injenica da se u uem solunskom tematu nalazi povee mesto Srbljija, Srpite, grki da je jo Konstantin Porfirogenit dovodio to ime u vezu sa ranim srpskim naseljavanjem u tom kraju. Kada je vizantiski car Konstantin III, god. 649., napao vardarske Slovene i nasilno ih preselio u Malu Aziju, oni su tamo, moda po svom imenu, osnovali grad Gordoservon. Slian sluaj bio je sa Hrvatima. Njihovo ime, manje esto nego srpsko, odralo se u nekoliko naziva po junoj

Maedoniji; njihovo jedno naselje nalazi se jo uvek blizu same Atine, ali tamo je doprlo iz nekog albanskog kraja i sa poarbanaenim stanovnitvom. Tako je bilo i sa plemenima Smoljana i Duljeba. Naroito je zanimljiva sudbina ovih poslednjih. Oni su bili dosta mnogobrojni i raireni, ali su od svih slovenskih plemena, izgleda, bili najpasivniji. Kao to je bilo srpskih i hrvatskih plemena na vie strana u starim slovenskim naseljima i migracijama u severnim oblastima, tako je bilo i Duljeba. Oni su pretstavljali neku vrstu prelaznog plemena izmeu zapadnih i junih slovenskih plemena, odnosno izmeu eha i dananjih Slovenaca. Meu Slovencima najkompaktniji su bili na podruju meu Murom i Blatnim Jezerom. U Hrvatskoj, meu Rakovcem i Vrbovcem, postoji selo Dulebska. Ima miljenja da su ih tamo povukli sa sobom Obri, kao roblje i pomone ete, poto su ih pokorili na podruju oko reka tira i Buga. Za Duljebe izrino kazuje stara Ruska hronika da su ih Obri neobino muili; uprezali su im ak ene mesto teglee marve. Zna se pouzdano da je Duljeba ostalo dosta u njihovoj postojbini oko Buga i da su god. 907. uestvovali u pohodu kneza Olega protiv Grka. Da su Obri zahvatili Duljebe i povukli ih sa sobom i sa delovima ostalih Slovena to je van sumnje; ali, nije sigurno da su duljepska naselja u junoj ekoj nastala ba od njihovih begunaca ispred Obara. Duljebi su, zahvaeni seobom, dopirali, sa ostalim svojim saplemenicima, ak i duboko na Balkan. U VI veku nalazimo njihovo ime u Epiru. Sopoanski pomenik zna za ime Duljeba u Staroj Srbiji; mesto Dulebi i danas postoji kod Novoga Pazara. Duliba i Dulibia (od Dulbi) ima u Bosni i Dalmaciji. U Bosanskoj Krajini, iza Vrtoe, nalazi se jedna dolina koju zovu Dulibom. Ali, u svima tim naim stranama oni su samo male lokalne oaze, dok u ekoj pretstavljaju pravo pleme i zauzimaju dosta veliko podruje. Pasivnost Duljeba, sem onih obarokih postupaka sa njima, pokazuje naroito to to oni nisu uspeli da se odre kao organizovana plemenska celina, nego su na svim stranama podlegli aktivnijim susedima, bilo tuincima bilo drugim slovenskim saplemenicima. Inae, po svojoj brojnoj snazi oni, koliko se moe suditi, nisu spoetka zaostajali za Srbima i Hrvatima. Proces slovenskog preseljavanja na Balkansko Poluostrvo veoma je sloen i vren je pod vie uticaja. Spoetka, vueni hunskim nadiranjem, Sloveni su pretstavljali pasivan elemenat, koji su uglainom iskoriavali drugi. U drugoj svojoj fazi oni postaju aktivniji, prema primerima koji su im davali Huni i u poetku VI veka naroito Bugari. eljni pljake, u manjim ili veim masama, Sloveni poinju upadati u vizantisko podruje pred kraj vlade cara Justina I i na poetku vlade cara Justinijana (god. 527.565.). Njihovi upadi vre se najpre uglavnom preko donjeg Dunava, a posle se sve vie ire, ne samo prema Meziji i Trakiji nego i prema Iliriku. Vizantija, koju je Justinijan, pun velikih planova, zapleo u ratove na vie strana, nije obraala velike i dovoljne panje severnim granicama; ovi upadi smatrani su kao napast, ali ne i kao ozbiljna opasnost za Carevinu. Drugi neprijatelji, Persijanci, Goti, Vandali, bili su organizovaniji i opasniji i, po shvatanjima tadanje carigradske diplomatije, ugroavali su krupnije interese Carstva. Zbog toga Vizantija, posle jedne kratke ofanzive, koja je dolazila od line inicijative jednog vojvode, zadugo ne preduzima nikakvu energiniju akciju veeg stila da te varvare na severnoj granici ne samo zaplai nego i suzbije. Samo sa vremena na vreme, kad bi pojedini vei odredi varvara bivali u svojim napadima i suvie smeli, i kad bi pojedine gomile jurnule ak i prema znatnijim sreditima Carstva, ponekad ak i prema samoj prestonici, preduzimane su na brzu ruku izvesne akcije da se neprijatelj protera i zemlja proisti. Neprijatelj se, meutim, vraao svakom za nj pogodnom prilikom i na sve naine. Izvesni od tih varvara stupie rano i u blie veze sa ljudima iz Vizantije;

zadravahu se u Carevini kao u svojoj zemlji; bilo je, ta vie, ve tokom prve polovine VI veka, dosta sluajeva da su Sloveni, kao ranije i drugi tuinci, stupali i u samu vizantisku vojsku, i da su poneki u njoj dobijali i vie inove. Politika cara Justinijana prema neprijatnim susedima na severu sastojala se, uglavnom, iz dva osnovna naela. Prvo je bilo da se razna tua plemena, ustupanjem izvesnih oblasti i mesta i davanjem novanih poklona, pridobiju za Carstvo, da bi mu vrila graniarske dunosti. Tako je, na primer, car podravao germanske Herule, kojima je jo iza god. 512. bio naseljen kraj oko Sirmija i Singidunuma, i Langobarde, koji su stanovali u Panoniji i Norikumu. I Antima je nudio grad Turis na Dunavu. Vizantija je bila veoma zadovoljna kad bi ta plemena, branei dobijeno podruje i novane prihode, ula u borbe sa drugim varvarima, pohlepnim i nasrtljivim, poto je to slabilo snagu i jednih i drugih, i poto bi, izmoreni borbama, protivnici dosta puta traili pomo ili zatitu Carigrada i time dizali njegov znaaj i dolazili u veu zavisnost od njega. Drugo naelo careve politike bee da, u oskudici dovoljne vojske za te krajeve, pojaa odbranbeni sistem tvrava. itav niz starih gradova kao Singidunum (Beograd), Viminacium (Kostolac), Naisus (Ni), Serdika (Sofija) i mnogi drugi bie opravljeni; istina, dosta brzo i ne mnogo solidno, sa materijalom koji se naao pri ruci ponajvie od ranijih rimskih graevina. Popravka utvrenja vrena je ne samo du Dunava i du glavnih puteva koji su vodili sa severa prema jugu, nego i duboko u pozadini, na putevima koji su spajali more sa unutranjou (na pr. na putu preko Kosova i u Epiru), verovatno zbog straha od gotskih nadiranja iz Dalmacije. Slovenski upadi vreni su spoetka u zajednici sa drugim narodima, sa Hunima, Gepidima i posle sa Bugarima. U Vizantiji su bili skloni verovati da su postojale i veze izmeu Gota iz Italije i Slovena. Padalo je, naime, u oi da vei slovenski pohodi u Vizantiju, posle bugarskih iz tridesetih godina VI veka, god. 547.552., bivaju obino u ono vreme kad se vizantiska vojska prebaci u Italiju da ratuje sa Gotima i njihovim vladarom Totilom. Mogue je da su Sloveni, obaveteni o odlasku vojske, prelazili Dunav sa sigurnou da e svoj posao svriti nesmetano ili sa manje opasnosti; ali, nisu iskljuene ni veze sa Gotima. Slovena je, zna se, bilo u gotskoj vojsci. Sem toga, Goti su due vremena, od kraja V veka do god. 535., drali Dalmaciju i savsku Panoniju, proiripi god. 504.505. te granice sve do Beograda i na jugu do blizu srednje Albanije. Ime vladara Totile ostalo je zapameno na tom podruju; njega, i to kao Slovena, pominje i naa najstarija Hronika popa Dukljanina. Posle propasti gotske za izvesno vreme smiruju se i slovenski pokreti. Ako bi ove blie slovensko-gotske ratnike veze doista postojale, onda bi se moralo rei da je Slovenima, pored svih steenih iskustava, jo nedostajala inicijativa za potpuno samostalne akcije. Domalo, oni gube i mogunost za njih. Krajem pedesetih godina VI veka izbija na slovensko podruje jedno novo azisko hunsko pleme, aktivno, bezobzirno i veoma preduzetno. To su Obri ili Avari. Potisnuti od Turaka, u ijem jeziku avar znai begunac ili skita, oni, probijajui se du podruja oko Crnoga Mora, dopree do Dunava, potiskujui i podjarmljujui plemena koja su im bila na putu. Car Justinijan im je, po svom obiaju, dao doskora poklone i izvesne prihode, a oni su, vojniki organizovani, poeli itav niz krvavih akcija protiv raznih bugarskih plemena i slovenskih Anta. Prikupivi oko sebe ostatke drugih srodnih hunskih plemena i u meusobnim borbama iskrvavljene Bugare, Obri naglo ire svoje podruje i vlast i postepeno, ali u kratkom vremenu, pokoravaju i Slovene. Njihov uticaj na

10

mnogobrojnija ali pasivna slovenska plemena bio je veoma velik; period zajednice sa Obrima ini jedno od najvanijih poglavlja u kolonizaciji Slovena na Balkanu. Naslednik cara Justinijana, Justin II (565.578.), izmenio je politiku ovoga prethodnika. On je nalazio da je mienje varvara veoma nesigurno sredstvo za njihovo smirivanje; navikavanjem na poklone kod njih se razvijaju prohtevi i uverenje da se pokloni daju iz slabosti ili od straha. Car stoga gordo poruuje da e varvare, mesto novca i darova, odbijati od Vizantije strah od njene snage. Uplaeni time, Obri jedno vreme upuuju svoju aktivnost prema zapadu, protiv Franaka. U isto vreme, za dugih i krvavih ratova izmeu Langobarda i Gepida, Obri ulaze u borbu kao pomagai prvih i osvajaju gepidsko podruje oko Tise; ali, uskoro zauzimaju i sedita Langobarda, kad se ovi, god. 568., sa enama i decom i svim pokustvom otselie u Italiju. Tako Obri postae gospodari cele panonske kotline, drei u svojoj vlasti podruje od Alpa do Karpata. Sa njima se na tom podruju ustaljuje jedna vlast koja e potrajati vie od tri stolea; pre njih, u prvoj polovini VI veka, etniki gospodari Panonije i njihove granice smenjuju se i pomeraju skoro svakog decenija. irei se po Panoniji, Obri proiruju i podruja slovenskog naseljavanja. Obara je prvobitno bio relativno mali broj; izvori govore o svega 20.000 ljudi. Njihov glavni radni elemenat bili su Sloveni, koje su oni vodili sa sobom i koji su, mnogobrojniji, vrili stvarnu kolonizaciju. Kolonizacioni elemenat davali su, delimino, oni Sloveni koje su Obri ve zatekli na podruju oko Dunava, a delimino i oni koje su oni povukli sa sobom prelazei preko oblasti nastanjenih Slovenima. Vizantiji je, posle toga, na levoj obali Save ostao jedini utvreni grad Sirmij (Mitrovica), po kojem e, zbog njegove vanosti, celo susedno podruje dobiti naziv Srema. Obri su nastojali da dobiju taj grad po svaku cenu, ne samo stoga to je to bilo jedno od najznatnijih severnih mesta Carevine, nego i stoga to nisu eleli da se odri to uporite vizantiske vojske na podruju koje su oni stavili pod svoju ruku. Kad to nisu mogli da postignu pregovorima, oni grad uzee silom, god. 582. Sa Sirmijem, preslavnim gradom kako kae jedan vizantiski savremenik, izgubila je Vizantija svoj vani mostovni branik na prelazu preko Save; padom toga grada stvorena je prva velika rupa na graninom bedemu Carevine. Na tom podruju posle toga vizantiski savremenici ne raunaju vie nita sa Slovenima; za izvesno vreme ak ih i ne pominju, znajui dobro da su oni postali pokorno i prosto orue Obara. Ukoliko tih godina ima vesti o Slovenima, one se odnose uglavnom na Slovene koji se nalaze na levoj obali Dunava, u Dakiji. Ovi su, oko god. 578., upali sa ogromnom masom ljudi na vizantisko podruje i ozbiljno zapretili Trakiji. Carigradska diplomatija, u nevolji, jer se Carevina bee odranije zaplela u jedan dug i naporan rat sa Persijom, ne nae drugog sredstva da ugrozi Slovene nego da ponudi saradnju Obrima. Sami Vizantinci prevedoe vojsku monog obarskog hana Bajana preko svog podruja, da bi napali Slovene. Oevidno je da je neposredni put sa obarskog na slovensko podruje, kroz klance erdeljske, bio tei i opasniji i da su te prirodne prepreke titile Slovene toga podruja da ostanu poteeni od sudbine svojih panonskih saplemenika. Obri su, i pre vizantiskog poziva, pokuavali da i te Slovene nagnaju da im priznaju vlast i plaaju danak. Obarskom poslanstvu, koje je dolo da to trai, dan je odgovor koji je po svojoj odlunosti i otpornom stavu i svesti o svojoj snazi veoma znaajan za tu granu Slovena: Kakav je to ovek to se greje sunanim zracima koji e uiniti da se pokorimo? Ta, mi smo se nauili da vladamo tuom, a ne drugi naom zemljom. A drukije to i ne moe biti

11

dok traje ratova i maeva. Bajan je hteo, pozvan i pomognut od Vizantije, da sada silom nametne svoju vlast, a i da se okoristi bogatim slovenskim plenom. Sloveni su se pred silom povukli; nisu mogli, a ak, izgleda, nisu ni pokuavali da svoj onako reiti borbeni stav potvrde i delom; i pristali su na plaanje danka. Oni su svakako hteli da prou sa to manje rtava. Nu, im se neprijatelj povukao, nastavili su stari nain ivota: vrili su upade na vizantisko podruje, a Obre su obmanjivali i odbijali davanjem danka. Krajem VI veka aktivnost tih slobodnih Slovena na Balkanu uzima maha. Savremeni Jovan Efeski belei kako Sloveni po Vizantiji stanuju sasvim slobodno i bez straha, kao na svom vlastitom podruju; do dananjeg dana (t. j. do god. 584., kad je on pisao) stanuju, sede i poivaju u romejskim pokrajinama, bez brige i straha, plenei, ubijajui i palei; obogatili su se; imaju zlata i srebra, ergele konja i mnogo oruja, i nauili su ratovati bolje od Romeja. Od god. 584. ulaze u vee borbe protiv Vizantije i Obri, eljni da proire svoje posede i prema jutu. Sloveni, moda u vezi sa njima, a moda i iz vlastite inicijative, prodiru duboko u unutranjost Carevine i godine 586. opsedaju sam Solun, dok su Obri i oni u dva tri maha ratovali oko Adrijanopolja. U Vizantiji se, prirodno, posle takvih upada stalo ozbiljno spremati da se obezbede severne granice. im je, sa mukom, zavreno ratovanje u Persiji, prebacio je car Mavrikije (582. 602.) sve raspoloive ete u Evropu, i lino je poao na dunavsku liniju da pregleda utvrenja i vojsku. Kod njega je postepeno, posle dueg i loeg iskustva, sazrevala odluka da se ne samo brane granice, nego i da se energinom ofanzivom daleko odbace i, po mogunosti, uine bezopasnim ta nasrtljiva plemena varvara. To je nova i poslednja faza aktivistike vizantiske politike prema Obrima i Slovenima na granici. Ovi, uglavnom, idu zajedno, mada Sloveni bivaju stalno eksploatisani od Obara. Obri ih, uopte sve, i panonske i dake, smatraju u ovo doba svojim podanicima; za vreme ratovanja, kad Vizantinci prelaze na slovensko podruje u Vlaku, obarski hagan protestuje protiv toga i izjavljuje da su Grci preli na njihovu zemlju i da su napali njegove podanike. U legendi sv. Dimitrija, spasioca Soluna od Slovena, izrino se kae da je haganu podloan ceo narod Slovena. Prava ratna neprijateljstva izmeu Vizantije i Slovena s Obrima poela su god. 592. Borbe su se najpre vodile na dunavskoj liniji, esto oko Singidunuma, i u unutranjosti Vizantije, jer su Obri bili spremniji i imali spoetka vie uspeha; ali, ubrzo se obrnula srea i ratite prenelo na slovensko podruje, u dananju Vlaku. Snaga obarska toga vremena bila je veoma velika i Vizantija je imala sa njom znatnih tekoa. Koliko je bila mona ekspanzivna snaga haganova vidi se najbolje po tom to on, mada u zapletu sa Vizantijom, god. 596. alje pomo Slovenima dananje Slovenije, koje behu poeli da ugroavaju Bavarci. God. 598., ratujui sa Vizantijom, hagan upuuje svoje ete, sastavljene najveim delom od Slovena, ak prema Istri i Dalmaciji, naavi u Langobardima pouzdana pomagaa. Jula meseca god. 600. papa Grgur I pie solinskom episkopu Maksimu kako se mnogo alosti zbog opasnosti od Slovena, jer kroz istarski prolaz poee ve ulaziti i u Italiju. Umirujui ga, papa tei svog episkopa ne mnogo utenim izgledima, jer oni koji e iveti posle nas videe jo gora vremena. Obarska mo je, kako vidimo, ujedinila sva slovenska plemena sa leve strane Save i Dunava, od Alpa do Crnoga Mora, i nagnala ih da slue njenim ciljevima. Prvu dravnu organizaciju, varvarskog tipa, osetili su Juni Sloveni neposredno na tom podruju, na granicama Vizantiske Carevine, i to pod tuinom. Obri su okupili Slovene pod svoju vlast, uglavnom, na dva naina: silom, pokorivi ih kao bolje organizovani, i vetinom,

12

naavi se kao pomagai njihovi u borbama sa Vizantijom, naroito u ovo vreme krajem VI veka kad je opasnost od vizantiske ofanzive dovela Slovene u teak poloaj. Prvo ujedinjavanje junih slovenskih plemena izvreno je, dakle, krajem VI veka, pod pritiskom i vostvom Obara, a u cilju borbe sa Vizantiskom Carevinom. Od slovenskih plemena jedino su ona u dananjoj Vlakoj pokazivala izvesne tenje da ostanu slobodna i da se ne veu za Obre. U nevolji ona su ila sa njima; a im bi poloaj postao laki, ona su gledala da se oslobode svih obaveza. Stoga ih je hagan u dva tri maha rtvovao Grcima, hotei da ih, posle skupih iskustava, lake, kao oslabele, pridrui svojoj dravi. Do god. 600. ratovali su Vizantinci sa Obrima i Slovenima sa promenljivom sreom; dugo vremena inicijativu su imali Obri i zadavali Carigradu krupnih briga. Ali, od god. 600. inicijativu uzima carska vojska. Iz Viminacija preoe Vizantinci Dunav, u tekim borbama slomie otpor Obara i potisnue ih sve do Tise. Izvesna odeljenja carske vojske preoe i tu reku. U poslednjoj borbi haganova vojska, skupljena u krajnjem asu, nastrada teko; u grko ropstvo pade 8000 Slovena, 3000 Obara i 6200 drugih plemenika. Nu, ta pobeda, koja je mogla da bude gotovo sudbonosna za Obre i Slovene, osta neiskoriena do kraja. Vizantiska vojska, u kojoj je postojalo veliko nezadovoljstvo protiv cara zbog njegove line politike u pogledu zapovednika i zbog njegovog tvrdiluka, nije vie bila pouzdano orue. Car je bio izdao naredbu da god. 601.602. vizantiska vojska prezimi u neprijateljskoj zemlji, kako bi onemoguila pribiranje Obara, meu kojima radi poraza nastae sukobi i neredi, i kako bi sa manje napora idue godine slomila protivnika. Poraz obarski imao je velika odjeka i meu susednim plemenima i haganovim podanicima. Anti su stali odluno uz Vizantiju i nanosili velike tete i Slovenima i Obrima. Ali, vojska nije znala da oceni tu politiku korist od stvorenog poloaja, i otkaza poslunost. Plaila ju je neizvesnost u tuoj zemlji i slabo snabdevanje, a bila je nezadovoljna i to se liavala odmora u pogodnijim zimovnicima. Razdraena nepoputanjem carevim, poto je on bezuslovno traio da se ispuni njegova naredba, vojska die bunu, proglasi za novog cara centuriona Foku, voa pobunjenika, i krenu na prestonicu. Car Mavrikije bi uhvaen i ubijen (god. 602.), a vlast ugrabi sam buntovni Foka. Ovako otvorena pobuna vojske, pogibija careva i uzurpacija vlasti sasvim poremetie red u dravi. Niko ne imaae dovoljno autoriteta da se suprotstavi rasulu koje je pretilo. Car napusti bojni front na severu, i svu vetinu, koliko je imao, i svu snagu utroi samo na to da se sa mukom odri na krvavom i olako dobijenom prestolu. Persijanci se ponovo javie i uzrujae celu Malu Aziju. Da ih suzbije, car Foka morade tamo uputiti najvei deo vojske iz Evrope. Kivni na Carevinu zbog prolih poraza, a ohrabreni povlaenjem i otsustvom vojske, krenue u masama i Sloveni i Obri preko vizantiskih granica. Pogibijom cara Mavrikija oni su bili osloboeni svog najopasnijeg protivnika. Najpre su pregovarali i obavetavali se, a kad su videli potpun neuspeh nove vlade, oni se reie na energine akcije. Savremeni istoriar Jovan Nikiski pie da su god. 609. bile opustoene vizantiske pokrajine i mnoga mesta razruena. U Solunu se jedva zaustavie izbeglice iz severnih pokrajina, a posebno iz Nia i Sofije. Slovenske gomile, koje su dopirale do Epira, Tesalije i Ahaje, opsedoe ponovo Solun, a na svojim amcima zaletahu se i po ostrvima i ak do Male Azije. Uz Slovene su se javljali i Obri; jedna vest kae da su Sloveni ak pozivali hagana da im doe u pomo pod Solun. On je, veli legenda, pokupio sva plemena varvarska i doao sa njima tamo. Sloveni se pri ovim napadima pojavljuju sa enama i prtljagom, spremni da odmah uzmu izvesna mesta,

13

naselja i stanove. Stanovnitvu se prikazuju kao gospodari s izvesnim pravima. Jedan sirski hroniar pria kako su Avari i Sloveni govorili uroenicima: Sejte i anjite, mi emo vam samo jedan deo poreza uzeti. Fokina vladavina izazva u celoj dravi ogorenje i pobune. Svet je dobro video kakve je posledice donela njegova uzurpacija i oseao ih neposredno. Sa mnogo simpatije bi stoga primljena akcija vojnike opozicije, koja dovede na presto novog cara Iraklija (610.641.). Ovaj car, naavi se u veoma tekom poloaju u uzmeteenoj i ugroenoj dravi, rei se da najpre uredi stvari na Istoku. Poreklom sa Istoka, iz Kapadokije, sa mladou provedenom u borbama protiv Persijanaca, zahvaljujui za svoj presto etama i prijateljima iz Afrike, a videi Persijaice kako se naglo ire i osvajaju najvanija mesta i oblasti Male Azije, on je maloazisku situaciju shvatio kao najvaniju i evu snagu upotrebio da tamo vaspostavlja i uzdigne vizantisku vlast. Borba na Istoku nije bila laka. Persija se drala neobino uporno i raspolagala je velikim sredstvima. Car Iraklije morade da napregne sve snage i sam lino da se uputi na bojna polja, kako bi reio borbu u korist Vizantije (konana bitka kod Ninive, god. 627.). Razvijajui glavnu snagu Carevine tamo, Iraklije nije mogao da istovremeno obraa punu panju severnim granicama u Evropi. Carevina je na toj strani bila ako ne potpuno otvorena, a ono svakako nedovoljno zatiena. Poslednjih godina Fokine i prvih godina Iraklijeve vlade pao je itav niz starih gradova, koje su Sloveni i Obri ne samo poharali nego i poruili. Posle god. 602. ne spominje se vie Singidunum, stradao je Viminacium, propali su Domavium, Bistue. Za Salonu se uzima da je osvojena i razruena izmeu god. 612.614.; verovatno u to doba propali su i ostali dalmatinski gradovi Narona, Epidaur i Doklea. Bes razaranja bio je opak. Stanovnitvo se spasavalo ispred svirepih varvara u tvrde, dobro branjene gradove, kao Solun, ili na ostrva, gde je pristup slovenskim i obarskim etama bio manje mogu. God. 611. spominju se i slovenske provale u Istru, koja je uasno opljakana. U legendi sv. Dimitrija kae se da su gotovo sve oblasti Carevine u Evropi, sem Trakije, pljakane i pustoene. Ista sudbina snala je uskoro i tu pokrajinu, god. 619. God. 623. dospeli su Sloveni da opljakaju ak i Krit. Njihov i obarski zalet iao je dotle da su god. 626. pokuali napad na sam Carigrad. Hagan je krenuo na tu vojnu sva sebi podlona plemena, Bugare, Gepide i naroito Slovene, meu kojima je bilo i slobodnih, koji su poli u borbu kao saveznici. Naroito je bilo mnogo Slovena na laama, koje su imale da izvre napad sa mora. Stie, kae jedan savremenik, besni vihor neprijatelja, bljujui, kao neizmerna puina, varvarski mulj. Opsada, koju je trebalo da zavri glavni juri, svri sa potpunim neuspehom. Slovenska flota, prevarena grkim signalima, nastrada strahovito, a besan hagan, videi da bez flote ne moe izvesti napad ni sa kopna, izvri pravi pokolj svih Slovena koji se behu spasli posle brodoloma. Sloveni, u masama, poee da bee, a njihovu uzmaku sledovalo je opte povlaenje vojske. Tim porazom pod Carigradom zavrava se period slovensko-obarskih pustoenja po Vizantiji. Posle toga uzimaju maha slovenski ustanci protiv Obara i njihove uzajamne borbe. Sve dugo godina pribirano ogorenje zbog nasilja i obarskih surovosti izbi u jakoj meri. Iskoriavajui odlazak haganov i dobrog dela njegovih eta prema Carigradu i zaposlenost njihovu tamo, jo i pre same opsade u severozapadnom delu obarske drave die se jedan deo Slovena protiv njih. Kao vo ustanka istae se jedan franaki trgovac Samo, dobro poznat meu Slovenima. Ustanak, koji je poeo oko god. 624., razvio se naroito posle propale opsade Carigrada. Obarski pokuaji da ustanak ugue ostadoe bez

14

uspeha. Samo, ta vie, organizova jednu vrstu slovenske drave, koja je obuhvatala podruje od eke do severne Slovenije. U toj dravi on je vladao do 659., uspeno opirui se ne samo Obrima nego i franakim vladarima. Posle vee borbe koju je god. 631. vodio sa kraljem Dagobertom, Samu se, kao pobediocu, pridruio i Drvan, knez Luikih Srba, knez plemena Srba, koji behu roda slovenskoga (dux gente Serbiorum, qui eh genere Sclavinorum erant), koji je dotle bio pod franakom vlau. (To je najstariji spomen srpskog imena uopte.) Samo jedino nije uspeo da od Langobarda oslobodi jedan deo alpiskih Slovena. Sem Slovena, protiv Obara se pobunie i Bugari u Panoniji. Naroito je bio ozbiljan pokret istonih Bugara, zvanih Unogundura, koji su stanovali od Dnjestra do Azovskoga Mora i dalje na istoku. Njihov vo Kuvrat ili Kurt, da bi se mogao odrati protiv Obara, zatrai i dobi zatitu Vizantije. Caru Irakliju nije bilo sueno da, posle pobede nad Persijaniima, obrati veu panju balkanskim pitanjima. U Maloj Aziji mesto Persije javio se jedan novi protivnik, sve, ponesen monim verskim oduevljenjem, sa velikim i smelim podvizima. To je pokret proroka Muhameda, tvorca islama, i odlinog pretstavnika poleta arapske rase. Od god. 630., posle njegova triumfalnog ulaska u Meku, Muhamed je postao verski i svetovni gospodar velikog dela Arabije. Njegovi naslednici, irei islam, vre u isto vreme i ujedinjavanje arapskih plemena, stvarajui snanu i novom verom blie vezanu dravnu organizaciju. Stvaranje arapske drave ilo je samo na tetu Vizantije, i do sukoba izmeu njih moralo je doi u kratkom roku. Iraklije je osetio znaaj Muhamedove pojave i poeo spremati se za obraun sa njegovim naslednicima; ali, umro je pre nego to je mogao da preduzme odlunije mere. Zauzet tako cele svoje vladavine pitanjima Istoka, on je Balkanskom Poluostrvu, mada toliko vanom po Carevinu, dao u stvari drugostepeni znaaj. Protiv varvarskih gomila, koje su sve dublje ulazile u unutranjost zapadnog i istonog Balkanskog Poluostrva, car nije preduzimao nita vee; jedno stoga to nije za to imao dovoljno snage, a drugo, verovatno, i stoga to je, posle prvih pustoenja, doao period neto mirnije ili postepenije kolonizacije. Kad nije vie bilo potrebe da se zemlja otima, poto je ranije stanovnitvo podleglo ili se povuklo, i kad se javlja tenja da se izvesno mesto iskoristi i na njemu ostane, onda, prirodno, razaraki instinkti slabe i javlja se prohtev linog poseda i izvesne stabilizacije. Kolonizacije je bilo i odranije, a sad je, nespreavana, uzimala sve vie maha. Spreiti je nije ni bilo lako, naroito kad za to nije bilo dovoljno snage na raspoloenju. Mudrost se sastojala u tome: oduzeti joj agresivan karakter i, po mogunosti, ako ne sasvim zatititi svoje stanovnitvo od neprilika, a ono bar dovesti do izvesnog kompromisa izmeu svojih ljudi i napadaa. Verovatno je da su iz Carigrada pravljene i izvesne namerne olakice naseljavanju Slovena, naroito posle njihova sukoba s Obrima. U Carigradu su sa naklonou praene borbe izmeu Slovena i Obara. Ovi drugi bili su bolje organizovani i za Carigrad oduvek opasniji, i stoga su Grci, isto kao Kuvratove Bugare, pomagali sigurno i Slovene u borbi sa njihovim ugnjetaima. To je, uostalom, bilo ve u njihovoj dravnoj tradiciji da pomau u borbi jedne varvare protiv drugih. Verovatna su svakako ona predanja, ouvana kod Konstantina Porfirogenita, da je car Iraklije upotrebio Hrvate protiv Obara i dozvolio im da se nastane na podruju sa kojeg budu potisli ove druge. Tako je verovatno upotrebio i Srbe, ustupivi im podruja naputena ili oteta od Obara. to su Srbi i Hrvati potpuno potisli Obre sa podruja Vizantiske Carevine moe se tumaiti jedino tako to je u tom bilo i saradnje vizantiske. Isto tako vredno je istaknuti injenicu da se posle god. 626. ne

15

spominje nijedan vei obarski pohod preko Save i Dunava; Sloveni, koji su se grupisali ispod tih reka i drugde u unutranjosti, ini se da su postali pouzdana brana protiv njih. U Panoniji su, meutim, posle Samove smrti, Obri ponovo ostali gospodari i pobednici. Za vlade cara Iraklija, do sredine VII veka, sav zapadni deo Balkanskog Poluostrva, od Istre do Duklje, a u unutranjosti do zapadne Morave i ua Vardara, bio je preplavljen slovenskim naseljima, guim i reim. I istoni deo Poluostrva od Dunava do Balkana bio je, isto tako, pun Slovena. U vizantiskim rukama ostao je ipak vani vojniki put sa Dunava u Carigrad, dolinom Morave, sa svima vanijim mestima. U Carigradu kao da isprva nisu bili naisto sa tim ta je dobio Balkan ovom novom kolonizacijom. Mnogo su se varali svi oni, tad i docnije, koji su verovali da e jedna stara i kulturno daleko nadmonija rasa lako izie nakraj sa kolonijama varvara. Broj Slovena koji su dolazili bio je, mimo obiaja tih vremena, veoma veliki; njihova masa onemoguavala je otuivanje, i ne da nije mnogo gubila od svoga etnikog poseda,nego je vremenom vrila znatne asimilacije tuih elemenata, slabijih brojem, sa kojima je dolazila u tenji dodir

II. GRUPISANJE SLOVENA NA BALKANU.


1. Dolazak Srba i Hrvata. 2. Obarski tragovi na Balkanu. 3. Tradicije stare rimske drave. 4. Smetanje Junih Slovena. 5. Srbi i Hrvati. Na osnovu dananjeg istoriskog gradiva nemogue je pouzdano utvrditi kojim su redom dolazila na Balkan pojedina slovenska plemena. Za Srbe i Hrvate, kao to ne moe da se sasvim sigurno utvrdi ko je od njih pre doao na Balkan, isto tako je nesigurno i pitanje o tanom vremenu kada su doli. Slovenski upadi preko vizantiske granice trajali su preko sto godina, koliko se mogu pratiti na osnovu zabeleenih vesti, a slovenska grupisanja i pomeranja na podruju oko granica Istonoga Carstva jo i vie. Mi ne znamo nikako da li je meu tim prvim slovenskim plemenima bilo togod Srba i Hrvata, poto ih od savremenih izvora ne spominje ni jedan jedini. Prie o dolasku Srba i Hrvata na dananja njihova podruja spominje tek Konstantin Porfirogenit, sredinom X veka, delimino na osnovu obavetenja svojih podrunih organa, a jo vie na osnovu predanja, delimino jo veoma ivih, samih Srba i Hrvata. Po tim predanjima, koja kao sva predanja imaju smesu autentinog i legendarnog, Hrvati su doli u Dalmaciju iz svoje postojbine Bele Hrvatske. Jedno njihovo pleme, sa petoro brae i dve sestre, otcepilo se od svoje zajednice i sa svojim narodom, savladavi Obre, zavladalo Dalmacijom. Odatle se opet otcepio jedan deo i zavladao Ilirikom i Panonijom. I Srbi su iz svoje postojbine Bojke, gde su bili susedi Hrvata, doli na Balkan, prema predanjima zabeleenim kod istog cara-pisca, u isto vreme kad i Hrvati, odnosno za vlade cara Iraklija. Jedan od dva brata, njihova gospodara u staroj postojbini, odvoji se sa pola naroda i doe u Vizantiju, gde kao prvo naselje dobi Srpite u solunskom tematu. Nezadovoljni, Srbi su odatle krenuli natrag; ali, poto preoe Dunav, pokolebae se i zatraie od cara nova mesta za naselja. Car im ustupi od Obara opustoena podruja Srbije i Bosne, neretljansku i zahumsku oblast i Trebinje sa Konavljem. Prema tim predanjima izlazilo bi da su Srbi doli neto posle Hrvata. Hrvati su savladali Obre, a Srbi su zauzeli samo opustele obarske krajeve, poto su ih valjda savladani Obri napustili ili se u njima pokorili novim gospodarima.

16

Obarskih tragova ostao je u naem narodu prilian broj. Po reima cara Konstantina jo je u X veku mogao meu Hrvatima da se prepoznaje njihov tip. Po njima itav niz naih mesta jo i danas nosi svoje ime. U slovenakim krajevima imamo nazive: Vovbre u Korukoj, koje Nemci zovu Heunburg i Hunenburg, i Obri, Obrje i Obrov po raznim drugim mestima; u Dalmaciji se pominju etiri Obrovca i grad Obrov; u bosanskoj Krajini dva Obrovca i Obrov u Pounju; u srezovima visokom, rogatikom i konjikom, na podruju drinske i zetske banovine, nalaze se sela Obre. U istoj seoskoj opti-ni konjikog sreza uz Obre se nalazi i Obrina. Na Obre potseaju u bijeljinskom srezu Velika i Mala Obarska. Kod Zagreba je postojalo jedno imanje zvano Obrov ili Obrova. Za manastir Vujan u rudnikom kraju, u Srbiji, kazuje se da se ranije zvao Obrovin. U narodu severne Dalmacije i po Lici jo i danas se ouvao pridev obarski: vikati obarski, epati obarski kae se kad se hoe da istakne kako je neto uinjeno snano, veoma jako. Pada u oi da su ti nazivi odrani, uglavnom, na podruju od Drine do Jadranskoga Mora, na teritoriju stare geografske Dalmacije; ali, juna linija tog rasprostiranja ne ide ispod konjikog sreza, odnosno ispod gornjeg toka Neretve. Tih naziva istono od Drine i Neretve ili nema ili su veoma retki. Vana je injenica, istaknuta uostalom jo i ranije, da se i naziv bana za vladara, koji je iznad upana, javlja u prvo vreme samo na tom podruju; a naziv bana, zna se, dolazi od obarsko-hunskog imena Bajan i rei bajan, koja je oznaavala najpre oveka imuna, pa mona. Intenzivniji slovensko-obarski dodir i uzajamni uticaj vren je, dakle, prvobitno u panonskoj kotlini, a posle i na celom podruju do morskih obala, od Istre do Neretve; uglavnom na severozapadnom delu Balkanskog Poluostrva. U istonom delu toga intenzivnijeg dodira nije bilo. Stojan Novakovi upozoravao je naroito na pojavu da ni Bugari, od VII veka unapred, pokorivi istone Slovene, nisu mogli da dou u tenji dodir sa zapadnima, ni da se uvrste na zapadnom delu Balkana. On je toj pojavi pridavao veoma velik znaaj. Nalazio je, u sutini, da je Balkansko Poluostrvo bilo, po nekoj dubljoj sili opravdanosti, podeljeno u dve velike sfere Istonog i Zapadnog Rimskog Carstva i da je ta podela, i posle pada Zapadnog Carstva, jo uvek imala neke imanentne snage i delovala i na June Slovene. U svojoj nedavnoj studiji o Istoriskim osnovama junoslovenskog jezinog grananja otiao je A. Marguljes ak i dalje, i nalazi da bi mogao tumaiti razlike izmeu istonih i zapadnih Junih Slovena time to su se dananji Bugari naselili na grkom jezinom podruju, a Srbi i Hrvati na latinskom. to Obara nema u istonom delu Balkanskog Poluostrva u veoj meri razumljivo je stoga to su se sredite i snaga njihove drave nalazili u Panoniji i manje u Dakiji. Slovena, meutim, bilo je po celom Poluostrvu, od Jadranskoga do Crnoga Mora; a nemamo apsolutno nikakva pouzdana kriterija na osnovu kojega bi za ono vreme mogli utvrditi koji su od njih sili iz Panonije, a koji sa Dunava u pojedini kraj. Nije teko sa verovatnou pretpostaviti da su panonski Sloveni najveim delom ili prema zapadu, a daki prema istoku i jugu Balkana; ali, nemamo nikakve sigurnosti za poreklo Slovena u dolini Morave i u dolini Vardara. U napadima na Solun uestvovali su, na primer, svi Sloveni, i daki i panonski i ti sredinji. Neka odreenija granica izmeu njih teko da je ikad postojala; oni su se, podeljeni po bratstvima i plemenima, meali i dodirivali i tu kao i u podrujima kroz koja su proli. to su posle nastala meu tim plemenima nova grupisanja i pribliavanja, tome eu bili mnogi uzroci; ali, utlavnam, svi se oni mogu svesti na nove politike prilike, i ne treba ih tumaiti kao posledicu nekih starih administrativno-geografskih tradicija. Da su na razvoj slovenskih masa vrili raznovrstan

17

uticaj konfiguracija zemljita, kulturna sredina i etnike razlike u sastavu stanovnitva onih krajeva u koje su te mase dole, razume se samo po sebi; to je, moe se gotovo mirno rei, zajedno uzeto, jedna od osnovnih komponenata u obrazovanju slovenskih masa kao politikih inilaca i naroda uopte. Mi samo ne vidimo nikakva dokaza koji bi govorio za to da je fikcija rimske geografske organizacije, kako kae Novakovi, titila zapadne Slovene da postanu vie otporni nego istoni; a jo manje da bi se mogle osetiti etnike razlike izmeu Slovena koji su se naselili na grkom i onih koji su se naselili na latinskom jezinom podruju. Razlike koje nastaju izmeu jednoplemenih naselja na podrujima raznih jezika i njihove civilizacije mogu biti samo kulturne i odravati se u manifestacijama civilizatorske aktivnosti dotinih jezika, a nikako u njihovom etnikom karakteru. Sloveni su doli na Balkan kao plemenske jedinice, koje je za izvesno vreme spajala neto vlast obarska, a neto potreba da sa to veim brojem izvedu napade i obezbede odbranu u borbi sa Vizantiskom Carevinom. im su se razili s Obrima i uspeli da ih odbiju, i im im protiv Vizantije nije trebala dalja borba u veim razmerama, njihova zajednica slabi i postepeno se rasipa. Svako pleme nastoji da ivi svojim ivotom. Razueno podruje zapadnog Balkana, sa dolinama koje obino zatvaraju planine, bilo je veoma pogodno da se u njima razvija plemenski ivot. Stara ilirska plemena, mnogobrojna i rasuta na tom podruju, daju lepo svedoanstvo o istoriskoj tradiciji takve pogodnosti. Takve doline, ponegde malo proirene, kao prirodne geografske jedinice, kod nas zvane upe, obuhvatale bi, uglavnom, ili jedno celo manje pleme ili jednu celu poveu bratstveniku organizaciju. Takvo plemensko grupisanje slovensko imalo je, na ovom istom podruju, neposredne primere kod starinaca. I organizacija arnautskih fisova odgovara naoj plemenskoj u dinarskim oblastima. Ne stvorivi sami nita za politiku organizaciju, Sloveni su prionuli uza vizantisku organizaciju oblasti, usvojivi i velike granice rimskoga sveta. Poto Sloveni nisu znali ni za kakvo jedinstvo, samo se sobom stvaralo ovo usvajanje rimskih administrativnih i graninih organizacija. Tako je u svoje vreme tvrdio St. Novakovi. Danas to tvrenje ima da pretrpi znatne izmene. Kao doljaci na novom podruju, Sloveni su od starinaca primili i zadrali dobar deo starih mesnih naziva, pa, prirodno, i nazive veih oblasti, kao to su Dalmacija, Dioklitija, Istra, Maedonija i sl. Razbijeni u manje plemenske jedinice, oni zadugo nisu imali pregleda jedne vee celine, ali su zato rano stvorili svoje nazive i svoju podelu i grupisanje malih upa. Teko bi se sad dalo utvrditi da li se granice slovenskih upa podudaraju sa nekim manjim administrativnim jedinicama stare rimske i vizantiske drave; ali, stvaranje oblasti kao Zahumlje, Podgorje, Zagorje, Donji Kraji i sl. oevidno je naeg porekla. U Dukljanskoj hronici pominje se ak da je podruje Hrvatske bilo podeljeno u dve velike celine: u Belu Hrvatsku (od Vinodola do Duvna) i Crvenu (od Duvna do Draa). Naziv Bele Hrvatske opominje jasno na Bele Hrvate, a nazivi Crvena i Bela Hrvatska imaju analogije u Beloj i Crvenoj Rusiji iz stare postojbine. Ta podela nije odgovarala staroj rimskoj ni po obimu ni po glavnim sreditima. Podruje Slavonije ili panonske Hrvatske prelo je, isto tako, granice starih rimskih oblasti. Bosna se iz male upe razvila postepeno u nov geografski pojam. I podruje Rake tek srpskom aktivnou postaje nova politiko-administrativna jedinica. Ukoliko su posle zadravane stare tradicije, one su se prilagoavale novim odnosima; ali, promene su bile ipak tolike da se stara geografska podela jedva ponegde odravala samo seanjem po imenu.

18

Jedna velika tradicija stare podele rimske drave sa kraja IV veka, koja je ostala i odrala se kroz prva stolea Srednjega veka, a ije se posledice oseaju, dobrim delom, sve do naih dana, jeste podela u dve velike kulturne interesne sfere. Kada su Sloveni doli na Balkansko Poluostrvo, ono je celo pripadalo Vizantiji. Zapadnog Rimskog Carstva nije uopte vie bilo. Ali, ostale su tradicije intenzivne romanizacije starih ilirskih i trakih oblasti na Balkanu, koja je vrena sistematski i godinama iz Jadranskoga Primorja i du Save i Dunava kao glavnih renih komunikacionih arterija, i koja je obuhvatila ceo zapadni deo Poluostrva. Granica izmeu latinskog i grkog podruja ila je, uglavnom, od Dunava, ija je okolina bila prilino romanizovana, sve do njegova ua, i onda otprilike od Vidina, timokim tokom, izmeu Nia i Sofije na Skoplje, a od Skoplja preko Kosova na liniju Prizren-Skadar-Lje. Kao uvek na granicama, postojao je izvestan pojas meanja. Slovenske mase, i one iz Panonije kao i one iz Dakije, dole su u prvi mah, na celoj dunavskoj liniji, u dodir sa romanskim i romanizovanim balkanskim elementom; po prelasku na Balkan samo je manji deo Slovena, i to onaj koji se spustio u Trakiju i Maedoniju i jo junije, doao u oblast grke kulture. Glavno ukrtanje tih dvaju kulturnih uticaja vrilo se, prema tome, na podruju gde se razvila srednjovekovna srpska drava. U zapadnu, latinsku, kulturnu sferu uli su sasvim Hrvati i dananji Slovenci; uticaj latinske kulture bio je u prvo vreme pretean i kod Srba, dok se kod istonih Slovena u severnoj Bugarskoj osea dosta rano sve vie pribliavanje Grcima i uticaju Carigrada. Na Balkanu se onda vrio jedan od najprirodnijih procesa koji se javljaju u dodiru sveih varvarskih naroda sa pretstavnicima starijih kultura. Ma i ostali pobednici u fizikoj borbi, varvari su podlegali kulturnoj snazi, vetini i tehnikoj spretnosti starinaca. Taj proces je bio spor; ponekad mu se, sa planom, davao i uporan otpor; ali, rezultat je manje vie bivao uvek isti. Tradicije stare rimske drave prihvatila je rimska crkva, i ona je, preko svojih organizacija, uspela ne samo da spase nego i da obnovi vrednost latinske civilizacije. Do god. 732. pod vlast rimske crkve spadalo je celo podruje Balkana sem Trakije. Najvei deo Junih Slovena doao je, dakle, i u tom pravcu najpre u dodir sa romanskom kulturom. Ne bi se moglo sporiti da se meu nama dosta rano razvila i izvesna biolokorasna razlika usled etnikog meanja Junih Slovena sa drugim narodima koji su se zatekli na Balkanu ili koji su stigli na to podruje u ranom Srednjem veku. Na zapadu je prevlaivalo sroavanje Slovena sa romansko-ilirskim elementima, a na istoku je, uz izvesna traka naslea, doao jak uticaj bugarske krvi. Tragovi tih meanja oseaju se, esto dosta jasno, u izvesnim psihikim osobinama, koje prirodu ine jaom od vaspitanja. Nije sluajno to su Hercegovina, Crna Gora i Albanija ouvale, po starom ilirskom tragu, jo uvek ive plemenske tradicije i izvesne patrijarhalne organizacije (na pr. stoarske katune i kretanja); ili to kod Bugara nalazimo lako uoljivu oskudicu oseajnosti i u privatnom i u dravnom ivotu. Uostalom, razlike se oigledno vide i u samom tipu. Kod Bugara se jo nije izgubio tip turanskih kosih oiju i ispupenih jagodica, dok kod branskih Dinaraca prevlauje neslovenski okot, iznad prosenog izrastao soj ljudi, vie tanane konstrukcije, esto sa oima vanredne ivahnosti. Balkanski Sloveni, kao gotovo svi narodi Evrope, imaju malo istih etnikih oaza, a ukoliko ih je dosad sauvano, najee su u podruju od sredinje Bosne do Ibra, zapadne Morave i Tare.

19

Prodirui u nova podruja na Balkanu Sloveni su naroito napadali na gradove; jedno stoga to su to bila administrativna i vojnika sredita koja su im zadavala brige, i to su se tu nadali bogatome plenu. Teaci i stoari, Sloveni nisu imali smisla za gradski ivot. Stoga se i vie meaju sa stoarskim i zemljoradnikim elementom starosedelaca nego sa graanima. Velik deo znaajnih starih gradova koji je propao tokom obarskoslovenskih prodiranja nije uopte vie podizan, kao Virunum, Narona, Doklea, Bistue, Domavium, Cibale, Viminacium; a novi gradovi, podizani mesto propalih, imali su za obnavljae i za stanovnike i opet romanski elemenat; tako Split koji je nastao mesto Salone, Raguza-Dubrovnik mesto Epidaura, Kotor mesto Agruviuma, Bar mesto Duklje, mada Dubrovnik i Kotor nose slovenska, istina sekundarna, imena. Jedino je mesto starog, poetkom VII veka propalog Singidunuma nastao ve u IX veku slovenski Beograd i, posle, mesto Emone slovenska Ljubljana. Posle opasne bujice slovenske, koja je poetkom VII veka ostavljala za sobom pusto gradova, nastala je doskora, a sigurno ve tokom VIII veka, izvesna obnova. Ti obnovljeni gradovi teko bi se odrali da nije bilo stalnog priliva iz susednih slovenskih oblasti, iji su ljudi dolazili tamo ponajee kao radnici i posluga u elji da tu izue razne zanate. Stanovnitvo gradova u Splitu, Dubrovniku ili Kotoru bilo je nesumnjivo sa veim ili manjim procentom ve u XIII veku preko polovine slovenskog porekla i sluilo se u privatnom ivotu srpskohrvatskim jezikom; ali, mo tradicija i ugled latinsko-romanske civilizacije bio je toliki da narodni elemenat nije mogao da doe do pravog izraaja sve do kraja XIV i poetka XV veka. Narodni elemenat slovenski odneo je najzad pobedu zahvaljujui svojoj brojnoj jaini i svojoj prirodnoj ekspanziji; ali, gradsku kulturu, kao i imena starih gradova, zadrao je od starinaca. Tako su, sa malim jezinim izmenama, ostali sve do danas stari nazivi mesta, kao Celeja-Celje, Siscia-Sisak, Tarsatika-Trsat, Jadera-Zadar, Delminium-Dumno, Risinium-Risan i dr. Mora se istaknuti veoma vana pojava da je te gradske kulture ostalo tek malo u unutranjosti naih zemalja, udaljenih od Primorja i od glavnih saobraajnih arterija, Save, Dunava i Neretve. Od starih gradova u unutranjosti severne Srbije odrao se samo Ni, a u Bosni samo Dumno; ostalo su ili mala sela i trgovita, ili proste ruevine. Pojedini delovi nae drave (naglaavao je J. Cviji) nisu prirodom dobro vezani, i ona nije geografska celina... Uostalom, meu veim evropskim dravama samo je Evropska Rusija potpuna geografska celina, i u manjoj meri Francuska. Ova vana injenica upadala je u oi, u izvesnoj meri, i starim narodima. Stoga dolaze pokuaji da se prirodne smetnje dobrim komunikacijama to bolje savladaju. Rimski putevi, koji imaju ishodine take u Primorju, najbolji su dokaz za to. Put sa mora na Dunav, sa Dunava u Carigrad, i sa mora, suvim, na Solun i Carigrad, bili su preduslovi za odravanje rimske vlasti i pravilan kulturno-ekonomski promet. Ti putevi, sa privrednim sreditima razvijenim na njima, pretstavljali su jednu od najlepih tradicija romanske civilizacije. Rimski putevi, koji su se nastavljali na one u Italiji, ili su: jedan od Istre Dalmacijom sve do Skadra, sa krakovima na Sisak, Savu i Drinu; drugi od Emone (Ljubljane) na Sirmij i dalje na more; trei, uvena via Egnatia, od Draa preko Pelagonije na Solun. Poseban put vodio je od Dunava dolinom Morave i Marice, preko Nia i Sofije, za prestonicu. Glavno mesto na zapadnom delu Poluostrva bila je Salona, danas Solin kod Splita. Usred dalmatinskog primorja sa ivopisnom i relativno bogatom zaleinom, Salona je postala ne samo sredite administrativnih vlasti za Dalmaciju nego i znatno trgovako mesto. Za vreme cara Dioklecijana, koji je tu u blizini poeo da podie svoj

20

velianstveni dvor, grad postaje jedan od glavnih u celoj dravi. Porfirogenit kazuje da je bio velik kao gotovo pola Carigrada. Spomen na Dioklecijana, koji je tu i umro (god. 313.) i bio sahranjen u svom mauzoleju, pretvorenom docnije u stonu crkvu, preao je od starosedelaca i Slovenima i ouvan je u narodu onog kraja sve do danas. Nekoliko naih pria i predanja govore o caru Dukljanu. Isto tako, gotovo na celom podruju Jugoslovena ouvala se i uspomena na cara Trajana, koji je na Balkanu, davno pre njihove pojave, razvijao veliku aktivnost. Od istonih careva nije, meutim, zapamen nijedan sem Konstantina i Jelene, koje je popularisala crkva. Legenda o Justinijanovu slovenskom poreklu docnija je i to knjievna tvorevina. Stari grki i rimski gradovi, koji se odravaju za celo vreme nae istorije i koji zadravaju svoj znaaj, jesu po redu ovi: Albona Labin, Tarsatika Trsat, Senia Senj, EnonaNin, Jader Jadera Zadar, Skardona Skradin, Tetragurium Tragurium Tro-gir, Delminium Dumno, Rizon Risinium Risan, Batua BuduaBudva, UlciniumUlcinj, EliososLisosLje, Skodra Skadar, stara ilirska prestonica, Medeon Medun. Oblast Istre, junog Norikuma i gornje Panonije dodeljivana je pri administrativnoj podeli Rimskog Carstva veinom Italiji. Taj kraj je obino sluio kao prelazno podruje iz Italije prema severu i istoku, kao posle i varvarima u obratnom pravcu. Podruje to bilo je zbog toga izukrtano mnogim putevima, ije je ishodite ponajvie bila Akvileja. Od mesta tog podruja odrala su se Longatikum Logatec, Petovio Ptuj, Celeja Celje, Karnium Kranj. U unutranjosti Hrvatske oblast Like nosi staro ime, dok se od starih imena gradova ouvao neznatan broj. Na Savi je starodrevna Siscia Sisak, stecite glavnih kopnenih i vodenih puteva, veoma razvijen grad, sa svojom kovnicom novca; na Dravi je Mursa Osek. Od starih imena gradova i po Hrvatskoj i po Slavoniji ouvalo ih se relativno malo, to je i razumljivo kad se uzme na um da su tim podrujem prolazile od V veka sve glavne najezde Gota, Langobarda, Slovena, Obara i Maara, Vredi zabeleiti da ipak svi rimski tragovi nisu propali. Od naziva stare Marsonije (Brod) jo je ostao trag u bari Mrsunji. Od Kukiuma je Ilok. Po slavnom gradu Sirmiju, Sermiju (Mitrovici), dobio je ime ceo Srem. To je bio najznaajniji grad celog ovog kraja od IIIVI veka, sa kolonistima sa raznih strana sveta, ak i iz Male Azije, i sa jednim pravim carskim dvorom. U Srbiji je od starih gradova ostao Viminacium, koji je po oznaci castellum dobio dananje ime Kostolac; od Pinkuma je ostao Pek, od Arsena Raanj. Naisus Ni je rodno mesto cara Konstantina Velikoga. Skupi pored Skoplja dobija naroit znaaj od vremena cara Justinijana I, koji se rodio tu, u blizini, u selu Taurisiju. On je grad Skupi razvio i podigao na stepen metropole davi joj naziv Justiniana prima. Stari su gradovi Ulpiana Lipljan, Stobi kod Gradskog, koji se u poslednje vreme sistematski otkopava i prouava, i Ahris Ohrid, uz koji se spominju struge kao odvodni jarci (). Podruje na kojem je postala dananja Jugoslavija bilo je, dakle, preteno u tradiciji rimske dravne kulture. Kada su Sloveni poeli da se smetaju i uvravaju na svojim sadanjim seditima, rimska drava je bila propala i njena civilizacija ustupala je postepeno uticaju novog dravnog sredita sa Istoka i varvarizaciji novih doljaka. Ali, tradicije stare kulture i administracije, kojima je dugim i sistematskim radom dobrim delom uspelo da savladaju geografske prepone, bile su se toliko ukorenile da je njihovo odravanje trajalo dugo i posle pada rimske drave. Na Balkanu je rimska civilizacija bila toliko intenzivna da je pripomogla obrazovanju ak i novih etnikih elemenata. Staro domae stanovnitvo romanizirano je u izvesnim oblastima, a naroito u Primorju i oko

21

Dunava, u tolikoj meri da je ono postalo gotovo isto romansko. Rumunski elemenat, koji je proizvod balkanskih starosedelaca i romanskog etnikog i kulturnog sloja na Balkanu, neposredan je primer te rimske aktivnosti. I kod konzervativnih i u svoje planine povuenih Arbanasa uticaj romanskog elementa pretstavlja vaan sastavni deo njihove opte, pa ak i etnike kulture. Srbi, Hrvati i Slovenci nali su se, dakle, po svom dolasku na Balkan, na jednom podruju na kojem je kulturna tradicija bila prilino ista. Geografska nepovezanost pojedinih naih oblasti uinila je da intenzivnost romanske civilizacije nije obuhvatila podjednako celo jugoslovensko podruje, ali ipak nije mogla dati drugi duh toj civilizaciji. Ta tradicija bi stoga pre mogla naa plemena jo vie da priblii nego to bi pretstavljala jedan od uzroka naeg odvajanja, kako se to ponekad pogreno mislilo. Proces naeg razdvajanja vrio se postepeno, pod vie uticaja, u istoriskim vremenima koja moemo pratiti; on nije doao kao posledica stanja koje se zateklo, nego zbog novih prilika, tenji i uticaja, i zbog izvesnih naih osobina karaktera i navika koje smo doneli i u novu postojbinu. Pri pregledu prvih slovenskih naselja na Balkanu upada u oi njihova prekomerna rasutost. Slovenska naselja spominju se od podruja Dunava u Austriji i Tirola sve do Crnog Mora i na jugu ak do Peloponeza. Ta pojava kazuje dvoje: jedno, da je broj Slovena doista bio veliki, mnogo vei nego svih drugih naroda koji su doli na Balkansko Poluostrvo; i drugo, da ti Sloveni nisu dolazili ovamo pod jednim vostvom, sa nekim planom, kao na primer Bugari ili Maari u dunavsku kotlinu, nego u masama, kao talasi neke velike poplave, noeni nekim strujama koje su ih zahvatale ili koje su, sluajno ali retko, sami stvarali. Na podruju dananje Bugarske spominje se u VII veku osam slovenskih plemena, od kojih Severce, nastanjene prvobitno oko Varne, znamo po imenu. To pleme, poznato po takozvanoj Nestorovoj hronici, imalo je svoje srodnike u Rusiji, a spustilo se u Bugarsku oevidno ili morem ili preko dananje Rumunije. Jedan njihov deo dopro je ak do Epira. Jermenski geograf VII veka, Mojsej Horenski, kazuje da je u Dakiji ivelo ak dvadeset i pet slovenskih plemena i da su, preavi Dunav, zauzela ne samo Trakiju i Maedoniju nego i Ahaju i Dalmaciju. Meu Slovenima u Dakiji znamo za AbodriteBodrie, po kojima je verovatno dobila ime bodroka upanija. Mnogo je starih slovenskih plemenskih naziva zabeleeno naroito na celom podruju Maedonije. U blizini Soluna, a posle oko Pologa, behu se smestili Drugovii, ije saplemenike, Dregovie, spominje Kijevska hronika izmeu Dvine i Pripjata. Slovenskih Drugovia (Drogawitz) bilo je u XXII veku i u Nemakoj, u Altmarku. Vajuniti su stanovali, po svoj prilici, u Maedoniji, ali su se posle pomerili prema jugu, u epirsku oblast. Brsjaci, Brziti, zauzeli su Pelagoniju, sa irokim podrujem od Velesa do Ohrida. Na srednjoj i gornjoj Mesti nalaahu se Smoljani. Kijevska hronika spominje Krivie, slovensko pleme koje je podiglo grad Smolensk, a zna se i za rusko pleme Smoljane. U Hercegovini, na zapadnoj strani Neretve, oko Mostara i u tom gradu, postoji i danas veoma jako bratstvo Smoljana, a u Pounju, u Bosni, selo Smoljana. Na jugu Grke, u Lakedemoniji i na Helosu, spominju se Milinci i Jezerci. Nije sigurno da li su slovensko pleme i Sagudati, koji se pominju sa njima zajedno, poto je veoma verovatno da su to moda Sakulati, Sakuli, ouvani sada sa tim imenom u Erdelju kao hunsko-maarsko pleme. Etniki veoma izmeani, doli su oni u dodir sa Slovenima moda negde oko Karpata, pa se onda uputili sa njima na Dunav i posle na jug.

22

Na zapadu su slovenska plemena daleko dopirala. Tamo je njihova granica ila do linije AniaAnrasKarnski AlpiPontebaGradikaSoa. U Tirolu, izmeu Pregratena i Vindtala, ima mesto Das natische Loch, sa predanjem o nekim udnim ljudima. I u Korukoj postoje legende o entrische Lovte; to su po svoj prilici tamna seanja na slovenske Ante. Kasnije, krajem VIII veka, ire se Sloveni dublje u Istru. Prema severu slovenska naselja samo mestimino dopirala su do Dunava; inae, kako je ve tano reeno, krajevi severno od Drave, sa obe strane Dunava, bili su panjaci avarskim hordama. U junoj Austriji kraj izmeu Ensa i Pilaha zvao se u IX veku Sklavinija. Naziv sa tajerske granice Stodertal u vezi je, po svoj prilici, sa imenom severnih braniborskih Stodorana, a u imenu Forestum Susel ostao bi trag rusko-polapskih Suzelaca. Raireno ali pasivno pleme Duljeba spomenuli smo ve ranije. Dudleipa je bila itava mala oblast meu Slovencima, karantanska grofovija, uglavnom na podruju dananje june tajerske. Dva najaktivnija plemena Junih Slovena behu Srbi i Hrvati. Srbi se smestie najveim delom u sredinju i istonu Bosnu, u zapadnu Srbiju do Rudnika i u podruje dananje zetske banovine; uglavnom, zauzee sredinji poloaj meu slovenskim plemenima na Balkanu, u podruju visokih planina i bogate gore. Hrvati se smestie du dinarskih Alpa, preteno u Lici i hrvatskom i dalmatinskom Zagorju, na domak morske obale, pruajui se postepeno u Posavinu i zapadnu Bosnu. Na svojoj istonoj i junoj granici Hrvati su se stalno meali sa Srbima i pretapali se jedni u druge, a na severu i severozapadu Hrvati su bili u intimnijoj vezi sa slovenskim plemenima, od kojih su ostali dananji Slovenci. Srbi su se dodirivali na istoku i jugu sa ostalim slovenskim plemenima, koja se behu nastanila u moravskoj i vardarskoj dolini i koja im behu ili potpuno srodna ili uopte veoma bliska. Srodnost izmeu Srba i Hrvata bila je tolika da su ih ve u XIXII veku neki vizantiski pisci potpuno identifikovali. Jovan Skilica, a po njemu (malo izmenjeno) i Jovan Zonara, pisali su o narodu Srba, koje nazivaju i Hrvatima. Nije sasvim sigurno da li slinu identifikaciju ima i Niifor Vrienije, koji spominje Hrvate i Dukljane u borbi protiv Vizantije god. 1073., a ne spominje Srbe, mada je pouzdano da su Srbi uestvovali u toj borbi, dok za Hrvate nemamo za to neospornih vesti. Protiv te identifikacije Srba i Hrvata moglo bi se navesti pisanje cara Konstantina Porfirogenita, koji razdvaja ta dva plemena i povlai izmeu njih tano odreene granice. Taj primer, meutim, nije od presudna znaaja, jer se mora uzeti u obzir da je Porfirogenit pisao imajui na umu dve posebne drave Srba i Hrvata, koje su postojale u njegovo doba, dok je Skilica, kao to se vidi iz navoda, davao optu napomenu o narodu i ba polagao na to da oznai meanje Srba i Hrvata. Postoji miljenje da je ovo meanje bilo konkretno, na jednom odreenom podruju, u Crvenoj Hrvatskoj. I u tom sluaju tako rana vest o srpsko-hrvatskom stapanju bila bi karakteristina za nae etnike odnose. Jer u vreme kad ih nije delila vera, a kad su ih spajali isto poreklo i jezik i zajednica interesa protiv tuina, meu Srbima i Hrvatima, gde bi iveli zajedno, i nije moglo biti drugih odnosa do potpunog stapanja i identifikovanja. To je bila, kako se voli da kae, bioloka faza njihove etnike zajednice, i stapanje je u njoj nalazilo svoj prirodni izraz. Danas meu naim nauenjacima ima izvestan broj ljudi koji misle da Srbi i Hrvati nisu pravi Sloveni, nego da je to bila jedna povea ratnika druina ili aktivan deo jednog poslovenjenog naroda koji je pokorio pasivna slovenska plemena, pa od njih primio njihov jezik ili dijalekat i vremenom se sa njima stopio, a njima dao svoje ime.

23

Istoriska analogija im je za to, sem primera sa Rusima, jo i sluaj sa hunsko-turskim Bugarima, koji su god. 679. pod svojim voom Asparuhom u relativno malom broju preli Dunav i pokorili slovenska plemena u istonom delu dananje Bugarske. Ime Hrvat, koje se u II i III veku javlja kao lino ime, ini se da nije slovenskog nego je iransko-sarmatskog porekla. Meu imenima petoro hrvatske brae, koja se u narodnom predanju navode kao voi Hrvata na Balkan, spominju se Klukas i Muhlo, koja, oevidno, nisu slovenskog nego tursko-iranskog tipa. I ime hrvatskog plemena Mogorovia nije nae nego istonjako. Da se hrvatskom imenu nae slovenska etimologija ima nekoliko pokuaja; ali, nijedan ne moe potpuno da zadovolji. U poslednje vreme profesor M. Budimir izvodi ime Hrvat od praslovenske osnove churvu. Po njemu ime Hrvat obeleava ono pleme slovenskog naroda koje se naroito isticalo svetlim pigmentom. Churvatu spada grupi etnikona ije se onomasiologije osnivaju na boji kose i koe. Ni za srpsko ime prava etimologija jo nije naena. Pored one polazne take da je hrvatsko ime neslovensko, kao dalji razlog za gore spomenuto shvatanje dolazi i ovaj socijalni momenat: kod starih Slovenaca postojao je poseban stale zvan kasazi, odnosno po nemakom Edlinge, ije se ime u njihovim naseljima jo dri u nekoliko naziva mesta. Dananje mesto Kasaze kod Celja zvalo se u XIIIXIV veku Edling. Ime mesta Kasezi nalazilo se i u Lici jo u XVI veku; ono je, kako naglaava F. Ramou, ogranieno samo na Hrvatsku i Sloveniju. Sama re kasaz tueg je porekla (K. Otir joj je naao paralele u vie starih preslovenskih jezika), a isprva je oznaavala narodnog plemia. Meu Slovencima naselja tih kasaza podudaraju se potpuno sa starim naseljima Hrvata. Neposredno pred Celovcem (pie L. Hauptman), samo dva tri kilometra ka jugu, nalazi se Kazaze-Harbah, a unutar toga velikoga kruga die se Gospa Sveta, gde su se kasazi skupljali da ustoliavaju svoga vladara. Sva ta pokrajina je, dakle, prava upa kasaza. A to je odluno za shvatanje njihova porekla. Jer za sedam sela ka severozapadu od Gospe Svete veli se u desetom stoleu da lee u hrvatskoj upi; a dananja imena svedoe da se hrvatska upa prostirala jo dalje, preko istih krajeva kao i kasaka, te je, dakle, kasaz i Hrvat isto. Jedan od petoro hrvatske brae, koji je po predanju doveo Hrvate na Balkan, zvao se Kosencis; to je ime, isto tako, dovedeno u vezu sa kasaz kosnz. Hrvati su, dakle, oslobodili Slovence od obarskih vlasti i kao gospodari-plemii ostali u zemlji kao povlaen stale. Tako je, misli se, bilo uinjeno pre toga i u Dalmaciji. Trag tog hrvatskog gospodarenja nad od Obara osloboenim Slovenima nalazi se u jednom stavu prianja cara Konstantina Porfirogenita. Za vreme ratovanja protiv Saracena, god. 869., navodi se da su Hrvate i ostale poglavice (gospodare) Slovena preveli u Langobardiju stanovnici grada Dubrovnika na njihovim vlastitim laama. Dakle, Hrvati su se (pie isti L. Hauptman) delili jo za Konstantina i narodno i socijalno od Slovena, vladajui njima kao plemstvo otkako su proterali Avare. Nama se ini da u toj teoriji ima mnogo uoptavanja. Ako su Hrvati, svojim dalekim poreklom, i bili Nesloveni, oni su se, ivei meu Slovenima, na njihovu podruju, pretopili davno u njih, i to svakako mnogo pre VI i VII veka, kao i Anti. Velika rairenost Hrvata u Poljskoj i ekoj, meu isto slovenskim plemenima, kazuje dovoljno jasno da je taj proces davno poeo i davno zavren. Bugarskog imena nema meu Severnim i Zapadnim Slovenima, mada su oni doli u neposrednu blizinu slovenskih podruja svakako nesumnjivo bar u V veku. Isto tako nema ni imena ruskog meu Junim Slovenima. Hrvati su doli na jug nesumnjivo kao slovensko pleme. Istoriski je

24

tano da je jedan deo Hrvata naselio alpisko podruje, gde danas ive Slovenci, i jo dalje; primamo i to da su aktivni Hrvati oslobodili pasivnije svoje saplemenike od obarske vlasti i sami im se naturili za gospodare, poto slinih primera imamo u svima istorijama plemenskih odnosa, pa i kod nas samih. Izmeu Bugara i od njih pokorenih Slovena bilo je velikih trvenja i vidnih razlika; ljudi su se razaznavali odmah po spoljnom obliku, tragova mongolskog tipa ima kod Bugara jo uvek u dovoljnoj meri; ouvani su nam ostaci starog bugarskog jezika; znamo izvesne njihove stare obiaje i ureenja. A po emu se bitno razlikuju Hrvati od Slovenaca? Zato nijedan od toliko stranih pisaca ne pomenu ma koju razliku koja bi, ako bi je bilo, i nesviklom posmatrau morala upasti u oi? Stvar je prosta: razlike su bile male, plemenske a ne etnike; ili razlike tipa a ne rase. Ni primer uzet iz prianja cara Konstantina nije dobar. Onde je poseban govor o Hrvatima i ostalim slovenskim poglavarima ( ) ne stoga to bi se oni delili narodno i socijalno, nego to su se delili politiki. U X veku, kada je pisano Porfirogenitovo delo, Hrvati su imali svoju dravu, a ostale sdovenske poglavice behu nad Srbima Zahumcima, Trebinjcima i Konavljanima, koji se pominju po imenu i koji su imali svoju ili svoje drave i oblasti. Stoga se iz tih carevih rei ne mogu naelno praviti zakljuci one vrste; a i posebno, pri blioj analizi onih rei, ovek ne bi mogao rei da je predloeno tumaenje i jedino dobro. I za Srbe se u najnovije vreme, na osnovu ne ba sigurnih podataka, javlja miljenje da potiu iz aziske Sarmatije, negde sa srednjeg Kubana, i da su otud, relativno kasno, u III veku posle Hrista, poeli vea pomeranja prema zapadu. Zastupnici ove teorije nisu, naravno, mogli da objasne otkud su Srbi mogli da dopru za dva tri dalja veka ak do Labe kao Sloveni i nosioci slovenskih rasnih odlika. Glavni pretstavnik te teorije danas, N. upani, nalazi kao najjai dokaz za nju Porfirogenitovo prianje o dolasku Srba u Srpite, u solunskom tematu. Kada su Srbi doli u taj kraj i tu svi mogli stati, onda njih nije moglo biti vie od koje desetine hiljada. Sve mi se ini kao da prvobitno Srpite moramo sebi pretstaviti kao jedno vojniko logorite. Srbi i Hrvati doli su na poziv cara Iraklija da mu pomognu suzbiti Obre, a on im je za to obeao Ilirik. Oni su doli svakako kao organizovana vojska koja je izvrila svoj zadatak i uzela obeanu nagradu. U ovakvom tumaenju ima izvesne neloginosti, koja upada u oi na prvi pogled. Ako su Srbi, kao i Hrvati, pozivani od Vizantije da se bore protiv Obara, ta e im onda vojni logor u Srpitu, ak kod Soluna, gde Obara nije bilo i gde ih nije trebalo suzbijati? Drugo, nisu svi Srbi ni doli na jug, ni stali u samo Srpite; njihovih naselja, sa njihovim imenom, da ne govorimo o ostalim Slovenima, kojih je Maedonija bila puna, nalazi se na nekoliko raznih strana, u Epiru, Tesaliji i oko Vardara, kud ih je zanela struja pljakaa ili doseljenika mimo one sa Lima, Drine i Morave. Dolazak Srba u Srpite vizantiski car je izvodio sasvim jasno po etimologiji mesnog imena i po tradiciji ili kombinaciji o vezama tih Srba sa juga sa onima na severozapadu. Protiv ovih teorija o dolasku organizovanih Srba i Hrvata kao osvajakih druina dao je F. ii dobru naelnu ogradu. Istoriska praznina za puna dva vijeka, VII i VIII vijek, najjai je dokaz da Hrvati i Srbi nijesu bili osvajalake druine na poetku svoje istorije na Balkanskom Poluostrvu, nego samo dijelovi jedne velike slovenske gomile, koja dugo jo nije ni pomiljala na osnivanje organizovanih drava. U tom pogledu nije nita pounije nego sravniti istoriju organizovanih ratnikih Bugara sa savremenom istorijom Srba i Hrvata. Dok naa plemena ive u planinskim upama i oblastima, Bugari ve poetkom VIII veka, samo etvrt stolea posle svog dolaska na Balkan, posreduju u

25

borbama oko carskog prestola u Vizantiji, i njihov vladar Tervel god. 705. dobija titulu esara. A poetkom IX veka, kad se jedva javljaju zaeci srpskih i hrvatskih malih drava, Bugarska poinje svoju dugu borbu o suparnitvo sa Vizantijom na Balkanskom Poluostrvu, i uspeva da god. 811. skine, u borbi, glavu jednom vizantiskom imperatoru. Isto tako je aktivistika i Rusija IX veka, kad u njoj poinju svoju vladu pozvani vareki knezovi i njihova druina nad plemenima pasivnih ili neslonih Slovena. Isti primer ponavlja se docnije sa dolaskom Maara u Srednju Evropu. Neverovatno je stoga da bi Srbi i Hrvati, kad bi bili isto ratniki avanturisti ili organizovane vojnike druine, izmenili svoju prirodu odjednom i bez ikakva traga, zadovoljivi se samo time da suzbiju Obre i pokore ranije naseljene Slovene. Jezina arheologija daje nam dosta odreene rezultate u pogledu jedinstva dijalekata starih junoslovenskih plemena i iskljuuje mogunost da su Srbi i Hrvati doli na Balkan kao elemenat dijalekatski drukiji od ostale slovenske mase. Nai lingvisti nalaze da su srpskohrvatski i slovenaki proizvod jednog zajednikog jezika i da su njihovi pretstavnici njim govorili i pre svog grupisanja na dananjem podruju. U granicama tadanje njihove drutvene zajednice (objanjava A. Beli) dobivene su tri dialekatske nianse, kajkavska, akavska i tokavska, od kojih su i posle toga akavski i kajkavski dialekat razvijali zajednike crte. Kada su njihovi pretstavnici doli na Balkansko Poluostrvo, odnos meu njima promenio se u toliko to su sada akavski i tokavski dialekat poeli da ive optim ivotom, a jedan je deo kajkavskog dialekta hrvatski kajkavski poeo da potpada pod sve jae uticaje tokavskog i akavskog dialekta, i da se razvija zasebno od slovenakog kajkavskog. Prema tome, otpada ono ranije miljenje koje se dosta dugo dralo u nauci: da su Srbi i Hrvati svojom pojavom na Balkanu rastrgli onu jezinu zajednicu, koja je spajala krajnja junoslovenska plemena na zapadu sa onima na istoku, odnosno Slovence i bugarske Slovene. Naprotiv, danas je oevidno da svi junoslovenski jezici, sa bugarskim zajedno, nisu nita drugo nego dijalekti jednog zajednikog jezika, sa prelaznim tipovima od slovenakog srpskohrvatskom i od srpskohrvatskog bugarskom. Mi ne mislimo rei da nije uopte bilo na Balkanu plemenskih slovenskih elemenata koji su imali i izvesne svoje jezine osobine donekle drukije od dananjih junoslovenskih, naroito s obzirom na to da je bilo plemena koja su dolazila sa raznih strana slovenskog podruja; ali, eto, jeziari smatraju kao utvreno da je glavna masa slovenska koja je naselila Panoniju i Balkan bila manje vie jeziki homogena, sa malim razlikama, i da je kao takva asimilovala druge grupe doljaka. Dananji nai lingvisti, dobrim delom, izrino naglaavaju da u prolosti, u slovenskoj jezinoj zajednici, pretpostavljaju jedan junoslovenski prajezik. Sasvim je po tome prirodna pojava to se elemenat sa jednim u osnovi zajednikim jezikom osea kao celina prema tuim narodima sa kojima je doao u dodir na novom podruju, prema Germanima, Romanima, Grcima, Arnautima i Hunima. Stoga je prirodno i to opet oni njih shvataju kao jednu celinu. Pa je razumljivo dalje i to to se prema zajednikom slovenskom nazivu gube postepeno starija plemenska imena ili to zadravaju isto lokalan karakter. Brsjaci se, na primer, u odnosu prema tuinu oznaavaju samo kao Sloveni, a njihovo im ime slui za razliku od srodnih Poljana, Mijaka i drugih. Da je tako vidi se najbolje po tome to se na Balkanu meu Slovenima javlja itav niz novih plemenskih naziva koji nemaju vie nieg starog plemenskog, nego su isto geografski. Takvi su nazivi: Timoani, Branievci, Jezerci, Zeani, Trebinjci,

26

Neretljani i t. d. Neretljani se, na primer, sami tako nazivaju; to nije, dakle, oznaka drugih. Meutim, ko zna koliko se starih plemenskih zajednica i naziva slilo u taj novi! Jedina dva plemenska naziva koja su se odrala i postala skupna za vei niz bliskih plemena to su srpski i hrvatski. Zato su ta dva plemenska naziva izbila mimo opte slovenskoga? Odgovor je, uglavnom, ovaj, mada nepotpun: zato to su ta dva plemena, svakako aktivnija, sticajem prilika prva uspela da obrazuju drave, i to, kako emo videti, Hrvati pod pritiskom Franaka, a Srbi pod pritiskom Bugara. Stvaranjem izvesne organizacije za odbranu, koja je dobila karakter dravne zajednice, stvorilo se sredite koje je posle, prirodno, sa svojim politikim radom i irenjem nosilo i svoje ime. Duljebi, kao pasivan elemenat, nisu pokazivali podobnosti za borbenu ekspanziju; ta pasivnost karakterie u osnovi i njima bliske Slovence. Oni su se pokazali kao etniki veoma izdrljivi i gotovo neodoljivi, ali su politiki bili bez ikakve inicijative. Drugi inilac bilo je dinarsko gorovito podruje, na kojem su se uvrstili Srbi i Hrvati. Velike borbenosti bilo je nesumnjivo i kod Slovena u Maedoniji, ali su oni, blizu velikih sredita Vizantiskoga Carstva, bili lake na udarcu, i stoga u nemogunosti da se nesmetano organizuju. Do Srba i Hrvata, u njihovim planinama, teko se dolazilo; a i kad se javljala opasnost, nije bilo teko spremiti odbranu. Sem toga, i Srbi u istonoj Bosni i u Rakoj, i Hrvati u Lici, zapadnoj Bosni i severnoj Dalmaciji nisu dugo bili na putu nijednoj od sila zainteresovanih za balkanske akcije. Stoga su Srbi mogli, mimo ona slovenska plemena u dolinama koja su Bugari brzo pokorili, da se odre i ak posle i sami preu u napad. Najzad, pored aktivnosti, i pogodnosti zemljita i sa njima uslovljenog branskog otpornog mentaliteta, koji se za dva tri veka ivota na tom podruju osetno razvio, treba uzeti na um i ovo: da je na ovom terenu bilo dosta i etnikog meanja. U dinarskim oblastima Balkana ivela su ilirska plemena, poznata sa svoje aktivnosti i borbenosti; njihov stoarski ivot uticao je da te stare sklonosti vremenom ne oslabe. Izmeu njih i naih doseljenika bilo je mnogo stapanja; itav niz naih plemena, davno pretopljenih ili jo aktivnih, sa njihovim neobinim imenima jasno svedoe o tome (sr. Kue, Mataruge, Pipere, Malonie, Katunjane i sl.). Etniki i psihiki uticaj ratobornih i preduzimljivih Ilira, odnosno posle Vlaha i Arnauta, osetio se i meu Srbima i meu Hrvatima. Kod Slovena koje su Bugari pokorili takav je uticaj nedostajao. U romanskim gradovima Dalmacije i u obimu njihova kulturnog uticaja ostao je ove do kraja Srednjega veka u upotrebi samo opti naziv slovenski i Sloveni, koji je sluio kao etniko obeleje za nae pretke. Poznata obala u Mlecima zove se Riva dei Schiavoni. Dubrovaki pisci svoj jezik zovu stalno slovinskim. Posebno srpsko i hrvatsko ime zadugo se uglavnom poklapalo sa obimom politikog irenja i uticaja srpske i hrvatske drave. Izuzetak od toga nalazimo jedino u Bosni, u prvoj polovini XIII veka, gde se u slubenim aktima, za razliku od romanskog elementa, stanovnici Bosne nazivaju Srbima, svojim plemenskim imenom, mada su odavno ve imali svoju posebnu dravnu tvorevinu. Ali, i taj izuzetak moemo razumeti kad znamo da je Bosna od X veka bila podue u zajednici sa Srbijom, i da im je stanovnitvo u stvari plemenski isto. Posle e, kad bosanska drava ojaa, geografsko plemensko ime Bonjani poeti da se upotrebljava, ako ne kao etniko, a ono sublizu kao nacionalno obeleje. Da bosanska drava nije propala ve u XV veku i sa njom uticaj njene dravne organizacije, pitanje je da li mi ne bi, pored srpske i hrvatske politike individualnosti, imali jo i bosansku. Izmeu sfera srpskog i hrvatskog politikog domaaja postojali su, kako je V. Jagi tano

27

isticao, prostrani pojasevi gde se nije zadugo upotrebljavalo nijedno od ta dva imena, nego samo staro obeleje: slovensko. To je bila, na primer, cela stara Slavonija sve do tajerske, kao i podruje rano za sebe odvojene Dubrovake Republike. * U izvesnim plemenskim predanjima ostalo je poneto tragova o postepenom osvajanju novih plemenskih organizacija, o potiskivanju starijih elemenata i o meanju sa njima. Ta predanja nisu, naravno, ista i ne odnose se uvek na ovaj najstariji deo prolosti; ali, ipak se delimino veu za nj i ukazuju, dalje, na to da su i u samom narodu ti procesi oseani i pameni kao krupne i bitne izmene. Na mnogo strana u naem narodu pria se da su ranije, kao najstariji stanovnici, u balkanskim zemljama jugoslovenskog podruja iveli Grci i da su kao njihovi tragovi najobinije ostala grka groblja sa velikim stecima, ali nije potpuno sigurno da li je to predanje u narodu stvarno narodno ili je dolo saoptavanjem uenijih. Mnogo neposrednija su predanja u podruju dananje zetske banovine, gde je plemenski ivot bio naroito razvijen i sa svojim duhovnim nasleem trajao sve do naih dana. Meu Bjelopavliima i plemenima Nikiskog Polja, upe, Banjana, Grahova i Katunske Nahije pria se da su kao najstarije pleme tih oblasti iveli neki panji pani i da su posle njih doli slovenski Luani. Ti Luani su, veli se, bili stari Srbi i zahvatili su prostor od Morae do Nikiskog Polja i planine Gara. Pokrvili su se ljuto izmeu sebe i postali su tako lak plen novih plemenskih organizacija Bjelopavlia i delimino Pipera i Bratonoia. U dolini Lima jo do naih dana trajala je izvesna netrpeljivost izmeu Vasojevia i Srbljaka. Vasojevii su i po predanju i po oseanju srpsko pleme, a kod Srbljaka se zadrao istoriski najstariji oblik srpskog imena (Srblin). Predanje govori da su sukobi izmeu njih doli otud to za oboje nije bilo mesta na istom podruju. Jedan ispitiva naselja (A. Jovievi) kazuje kako Vasojevii ne samo starosjedioce, ve i nove pridoljake, ma odakle bili, nazivaju imenom Srbo ili Srbljak, a to su nazivi koji kod njih, po njihovom shvatanju, imaju prezrivo, unekoliko pogrdno znaenje. Neobino je tvrenje jednog drugog ispitivaa Vasojevia i njihovih obiaja (d-ra I. Jelia) da su ba Vasojevii nadenuli srbljako ime starijem stanovnitvu limske doline, Luanima, Bukumirima, Macurama, panjima i Latinima. Otkud ta pojava da srpski Vasojevii srpskom imenu dadu prezirno znaenje? Sama plemenska borba ne bi bila dovoljno objanjenje za to. Stoga e biti verovatnije ovo tumaenje: kao istije bratstveniko i mlae pleme Vasojevii su oseali razliku izmeu sebe i onih smeanih raznoplemenika, slovenskih (Luani) i neslovenskih, koje je vladajue srpsko pleme, osvajajui i asimilujui ih, pribralo pod svoju vlast i naturilo im svoje srpsko ime. Veoma je vana injenica da su svuda u Crnoj Gori, kako saoptava J. Erdeljanovi, i stara plemenska imena Bukumira i Luana postala podrugljiva. Vasojevii, kao i Bjelopavlii, daju primer mlaih plemenskih organizacija, koje poinju svoju aktivnost poto je glavno srpsko pleme uvelike uspelo da se afirmira na svom novom podruju i da njih omogui; oni su se prema tom starijem elementu, koji se vremenom troio, oseali homogeniji, jedinstveniji, sveiji i, prema tome, superiorniji. Ali, nisu ipak mogli da se otmu njegovom neodoljivom uticaju. To ime, koje su nipodatavali, ipak su primili kao skupniju oznaku itave zajednice, i kad se u Vasojeviima kae srpsko onda to znai vasojevisko i srbljako zajedno. Ime plemena koje je omoguilo da se stvori drava osvojilo je pomou te dravne organizacije nad imenima drugih plemena i oblasti, pored svega toga to su mestimino izvesna plemena i

28

jaa bratstva uspevala da se prema pretstavnicima glavnog plemena osete kao sveiji i ekspanzivniji elemenat. Oko Tare i Lima, pria se, bilo je staro pleme Kria kao jedna grana veeg plemena Mataruga, po kojem je dobio ime Kriak i itav kraj od Kolaina do Plevalja. Njih su, posle dugih i krvavih borbi, po tradiciji, potisli Drobnjaci, koji se kao stanovnici Jezera javljaju krajem XIV veka. Tua imena, koja se pominju u tim na-rodnim predaaima, mogu se pouzdano utvrditi na ovom podruju. Ime pana dalo bi se tumaiti poznatim nazivima iz kruga antike mediteranske onomastike, kao to su etrursko Spanius ili panija (Hi-spania); ali ovde, kod nas, ja upozoravam i mislim pre na arbanako pleme Spana, koje se javlja u oblasti oko Skadra i Drivasta poetkom XIV veka i koje se ve tu, ako ne i pre, intenzivno mealo sa Srbima. Mataruge su oevidno neslovenskog porekla; meu Arnautima poznata ja mona porodica Mataranga, koja oe pominje od XIII veka. Pleme Mataruga pominje se ee u XIV veku; ime njihovo nalazi se jo u mesnim nazivima kao to su poznata banja Mataruge kod Kraljeva ili selo Mataruge ak na Stonokom Poluostrvu. Macure potseaju na arbanake Macarke ili Macreke, a moda su i neko nae pleme sa severa iz oblasti Mazura.1 Njima narod negde pripisuje stara groblja sa stecima. Traka re krisio i ilirska krsi upuuju nas na Krie, koji bi, prema dananjem albanskom, bili crni ili crnokosi ljudi. Potomci starih Kria ive danas kod Nefertare kao pravoslavni i muslimani, i odelom, koje im je isto, jo uvek se vidno razlikuju od Drobnjaka. U jednom albanskom aktu iz god. 1304. pominju se Leceni, t. j. Latini (po arnautskom letin = Latinin, katolik), koji su svoje ime dobili po veri. Oevidno je, dakle, da se u narodnom predanju ouvao spomen na davne nazive plemena sa kojima su oni na ovom podruju dolazili u dodir ili u sukobe. Ponekad se i isto srpska plemena javljaju pod nekim od starijih tuih naziva. Mrkojevie u Prapratnoj nazivali su susedni Arnauti i po njima Mleani Pamalocima, Pamaliotima, imenom u kojem je ouvan stari arnautski naziv malok = branin. Upada u oi da nove plemenske organizacije kao Zupci, Banjani, Drobnjaci, Maleevci, eklii, Ozrinii, Bjelopavlii, Vasojevii, mada su razvijene iz stoarskih katuna, nose preteno srpska imena za razliku od tih starih veinom tuih i meanih. Starije srpske organizacije osvajale su poslovenjujui pojedina plemena na koja su nailazile; ali, zadravale su njihova imena kao tradicionalna, onako isto kao to su zadravale imena mnogih reka, planina i mesta. Njihov glavni uspeh bio je u tom to su ta plemena vremenom potpuno posrbile i dale im opte srpsko ime kao gospodujue i dravno. Poslednji uspeh postignut je u toj staroj tradiciji sa starim plemenom Kua, koje je jo u XVII veku bilo preteno arbanako. I srpskohrvatska imena starih plemena koja pominje narodno predanje nisu sluajni proizvod neke kombinacije. Ime Luana poznato je dobro iz Hronike popa Dukljanina; oni su ranije imali svoju Luku upaniju severno od Skadarskog Jezera. Njihovo ime pominje se u istoriskim izvorima do sredine XV veka; poslednji im je poznati spomen iz godine 1455. Meu Hrvatima dugo se prialo da ih je na Balkan
1

Izvesnih spomena na stare narode sa kojima smo bili u vezi u naoj staroj otadbini ili na putu prema Dunavu ima kod nas i inae, u toponomastici ili u linim imenima. Ime eremet, esto u Bosni i kod Rusa kao porodino, dovodi A. Soboljevski u vezu sa Sarmat. U bileskom srezu zetske banovine postoji Hina Glava. Oblik Hin (Hn) nesumnjivo je stari na oblik za Hune.

29

predvodila pored petoro brae i jo jedne sestre devojka Buga. Pleme Buana postojalo je, doista, i u staroj domovini oko reke Buga i u novim balkanskim oblastima. Izmeu Otoca i Gospia sterala se stara Buka upa sa glavnim gradom Buinom. Na staro pleme Luana potseaju hrvatska sela Luani kod Ogulina i Luane kod Sinja. I Sansku upu u Bosni dovodi V. Klaji u vezu sa Sanom u Galiciji, kao i mesta Premilje i Primilje kod Slunja sa Pemislom. Takovo opetovanje topografskih imena nije nita sluajno i samovoljno, nego se osniva na prastarom obiaju da iseljenici redovno nazivaju rijeke, gore i naselja u svojim novim obitalitima imenima iz svoje stare domovine. Imena Duljebska rijeka, Buani, Luani, Sana, Lomnica, Bistrica, Premilje ili Primilje, jasno dokazuju da su tako i stari Hrvati inili prigodom seljenja iz zakarpatskih krajeva u rimsku Dalmaciju. Jo pre Klajia izneo je F. Raki itavu listu primera kao potvrdu za to. Na pr. imena reka u Poljskoj i kod nas: Obra, Mlava, Pinja ili klasina slovenska Morava. U Hercegovini se nalazi Dunajec, kao i u Galiciji. To ove, naravno, ne moe biti sluajno. U porodici srpskog humskog vladara Vievia postojalo je predanje, zabeleeno jo u X veku kod Konstantina Porfirogenita, da su u novu otadbinu stigli sa Visle. Grigorije Boovi kazuje da sve do naih dana postoje meu Mijacima, istina sad izbledela, pre-danja o njihovoj prapostojbini, o Galiu, Galiciji, Poljskoj, da su ovamo doli kao pleme i da su im roaci: Poljaci, Nakoliani, upjani i Brsjaci. Ovi podaci zasluuju naroitu panju i izvesnu potvrdu dobijaju dugo osporavani navodi vizantiskoga cara: da su Srbi i Hrvati doli u svoju novu otadbinu iz Bele Hrvatske i Bele Srbije, koje su se, po njegovim dosta neodreenim granicama, nalazile uglavnom u slivu Visle. To su, nesumnjivo, najstarija naa predanja o naseljima i seobama. Da li je jedan deo tih belih Srba i Hrvata krenuo na jug u zajednici sa nekim drugim pokretom od onih estih pohoda pre VII veka, ili tek u VII veku kako bi izlazilo iz Porfirogenitovih prianja, teko je nesumnjivo utvrditi, i mi tu sada ne bismo mogli izneti nita drugo sem golih kombinacija. Jedino ako bi se ta predanja uzela za polaznu taku, moe se sa dovoljno sigurnosti rei: veoma teko bi se moglo dogoditi da ti daleki vislanski beli Srbi i Hrvati polaze na jug u VII veku, kao saveznici Vizantije, a da pre toga nije bilo blieg dodira sa njima ili njihovim saplemenicima negde neposrednije. Vislanski Srbi i Hrvati mogli su da se obraunavaju sa Obrima, i da ine i tako usluge Vizantiskoj Carevini, na nekom podruju geografski mnogo bliem svome nego to je daleka Dalmacija. Da siu ba na Balkan, usred sukoba s Obrima u VII veku, ne ini se mnogo verovatno, jer bi oni imali, u tom sluaju, da iz Galicije preu preko velikog dela obarske drave. Stoga nam izgleda mnogo blie istini miljenje da su Srbi i Hrvati ve bili meu slovenskim plemenima koja su se nalazila na domaku vizantiskih granica i da su za vreme ustanka u borbi s Obrima dobijali, moda, samo pomo od svojih udaljenijih saplemenika. Za Hrvate bi se moglo sa prilinom verovatnou uzeti da im je izvestan priliv snaga mogao dolaziti delimino preko Samova podruja i sa Samom u vezi. Tako bi se moglo protumaiti kod Porfirogenita pomueno i hronoloki poremeeno predanje da su, proavi kroz alpiske krajeve i oslobodivi Slovence u Karantaniji, sili odatle u Dalmaciju i potisli Obre. Sasvim je razumljiva pojava da je velika rasutost Slovena na Balkanu morala dovesti i do izvesnih etnikih gubitaka. Svi suvie izloeni delovi, koji su upali u kompaktne tue celine ili se suvie udaljili od svoje plemenske matice, morali su pre ili posle da se odnarode i pretope u vee zajednice koje su ih okruavale. Slovenski elemenat uneo je nesumnjivo mnogo svoje krvi u stanovnitvo stare Grke i zanovio ga

30

je, ali se u njemu i izgubio. Isto tako veliki su gubici bili i na zapadu, gde su se mase Slovena vremenom ponemile. Na istoku, Sloveni su dali svoje obeleje hunskim Bugarima, koji su bili u manjini prema njima, ali su primili, kao pokoreni, njihovo ime i njihovu organizaciju drave. Od naroda koje su Sloveni zatekli na Balkanskom Poluostrvu, oni su imali neposredno dodira najvie sa romanskim elementom, ija su mesta uglavnom zauzeli. U Primorju, gde je taj elemenat bio kompaktniji, kulturniji i u dodiru sa svojim ostalim saplemenicima, on se odrao gotovo kroz ceo Srednji vek i znatno je uticao na dravne poslove Hrvata i Srba. U unutranjosti, gde je romanski elemenat bio rasplinut, on se dobrim delom stopio sa slovenskim doljacima, davi im svoj naziv Vlaha kao oznaku ne plemenske pripadnosti nego stoarskog zanimanja. Taj proces stapanja trajao je dugo i zavren je uglavnom tek za vreme Turaka. Bio je svakako bri na istoku, u srpskim planinama, gde se svet zanimao poglavito stoarstvom. Upada u oi, meutim, da se u Primorju rumunski balkanski pastirski elemenat dugo odvajao od romanskog, preteno gradskog s italskim poreklom, i da je bio daleko rairen. U XII veku on je preko Istre sezao ak do Taljamenta. M. uflaj nalazi za Rumune da njihova tamna, pastirska, slovenskom elementu tua krv, u kojoj drijemaju instinkti ilirsko-trakoga pradoba, tvori glavnu komponentu violentnoga dinarskog tipa kod Arbanasa, junih Srba i junih Hrvata. Pored Vlaha stoarstvom su se na Balkanu bavila jo naroito i albanska plemena, koja su svoje ime dobila po plemenu Arba ili Alba oko grada Albanopolja. Naziv Goge ili Gege, koji je dan izvesnim albanskim plemenima, doao je radi njihove veze sa Vlasima. Albanski etniki elemenat znatno se meao sa naim naroito u podruju stare Duklje, oko reka Zete i Drima, i dao je veoma zanimljiv etniki i rasni spoj. Sa Grcima su stari nai slovenski preci dolazili u dodir u jugoistonim oblastima dananje vardarske banovine i u manjoj meri na podruju oko Morave i Kosova, gde je dosta dugo trajala grka vlast, ali gde je grko stanovnitvo bilo prilino proreeno. * Velika slovenska rasutost na Balkanu moe ponajbolje da se protumai njihovim nainom ivota. Sloveni su odavno navikli da ive bez vre organizacije, uglavnom plemenski, ne priznavajui meu sobom niije vrhovne vlasti. Stari pisci VI i VII veka govorili su za njih da od starine ive u demokratiji, odnosno da ive bez vlasti, u meusobnoj mrnji, i ne poznaju reda. Sama demokratija, nesumnjivo, ne bi bila nikakvo zlo; stara Atina, zna se, zahvaljuje ba toj vrsti uprave svoj najlepi polet. Zlo je bilo u slovenskoj primitivnosti. Kod njih (pie jedan otrovidi Vizantinac s kraja VI veka) vlada razlika shvatanja, pa se ili ne slau, ili ako se i sloe ipak drugi prekorauju brzo ono to se odredi, poto su svi strasno jedni protiv drugih i poto niko nije voljan da ustupi drugom. Tu rasutost i surevnjivost obilato su iskoriavali mudriji protivnici kod svih naroda gde god se ona javljala. Neka bi kod ovih naroda (pisao je Tacit za Germane) jo zadugo bilo ako ne ljubavi prema nama, a ono bar meusobne mrnje! Kako za nau dravu nastaju ve poslednja vremena, najbolje jo to nam srea moe da pokloni jeste nesloga meu neprijateljima. Ali, ta germanska plemena, ijoj se meusobnoj mrnji Rim tako radovao, stvorila su ve krajem VIII veka, na ruevinama Zapadnog, novo Carstvo sa svojim peatom. Sloveni su, meutim, bili jo i tada u onakvom stanju u kakvom je Tacit gledao severne susede. Sloveni nisu izvukli dovoljno pouke iz svog iskustva s Obrima i, im je prola opasnost borbe za samoodranje,

31

nastavili su stari ivot plemenske podvojenosti. Poslednje primere takvog ivota, sve do XIX veka, daje u dovoljnoj meri istorija Crne Gore i njenih plemena. U Crnoj Gori (pisao je Vuk Karadi po neposrednim obavetenjima) ima tragova svijeh oblika uprave, pa i opet je ovo u Evropi moda jedino drutvo ljudi koje nema nikakva praviteljstva u pravom smislu te rijei. Ova rasutost i ivot u plemenskim organizacijama imali su kao posledicu nemo Slovena da se odupru napadima raznih osvajaa, kao Obara i Bugara, mada su ovi inae bili brojno daleko slabiji od njih. Tako su i Varezi mogli da zagospodare Rusijom. Sa druge strane, takav nain ivota razvio je naroitu ljubav za slobodu. Ovu crtu u karakteru Slovena zapazili su i istiu mnogi stari pisci. Jedan vojniki vizantiski spis sa kraja VI veka izrino navodi kako se Sloveni nikako ne daju u ropstvo ili podanitvo, a naroito u svojoj zemlji. Pojedina slovenska plemena imala su svoje plemenske glavare. Veoma je karakteristino, meutim, da za nazive vrhovnih ili veih gospodara nisu imali narodnih slovenskih izraza, oevidno stota to takvih gospodara prvobitno nije ni bilo. Naziv upana izgleda da je hunskog porekla, jer se javlja u natpisima u Na Sent Miklou, po tragu Atilinom. Naziv bana doao je iz obarskog, kao knez iz nemakog. Po imenu i ugledu Karla Velikog dolo je metatezom od Karl kralj. U svojoj Hilandarskoj povelji pisao je jo Stevan Nemanja kako je bog premilostivi utvrdio Grke da budu carevi, a Ugri kraljevi i kako je svakom narodu dao vlasti po njegovoj prirodi. Njemu je podeljeno od boga da bude veliki upan; tom klasifikacijom on ujedno odreuje i skromni poloaj srpskog naroda. Naslee u glavarskoj porodici nije bilo utvreno. Ima povie primera, karakteristinih za Slovene, da vlast i oblast nasleuju svi sinovi iza oca, dva, tri, pa i etiri, pa je dele; isto tako ima primera da roditelji sami, jo za ivota, dele svoje naslee. To je veoma esto dovodilo do borbi, a uvek je pretstavljalo cepanje snaga. Nije se nikad rado gledala centralizacija vlasti. Nama stoga ne izgleda mnogo verovatno pripovedanje o slovenskoj zadruzi kao staroj organizaciji slinoj pelinjoj, i pre smo skloni primiti miljenje da je zadrugarska organizacija dola docnije kao posledica novih ekonomskih prilika i novih socijalnih primera. Sa plemenskim ivotom uslovljen je naroito kult tradicionalizma i u linim i u duhovnim stvarima. Kod prvih on se izraava posebno u potovanju kolenovia i u nezgodnom poloaju onih koji su inokosni ili doljaci; a u drugom u optem razvijanju plemenskih predanja. Ova se u naim oblastima s ouvanim plemenskim ivotom neobino neguju i ine glavni fond duhovnog naslea. I rei plemenit i plemi, kao oznaka neeg boljeg, izraz su potovanja utvrenog patrijarhalnog morala i kulta plemena. Glavno telo narodnog odluivanja bio je njegov sabor ili zbor. Od upskih skuptina, proirivanjem teritorija, razvili su se dravni sabori. Vlast tih sabora bila je prilino nejednaka. Oni su ponekad birali vladare, makar i isto formalno; tako je god. 1076. u Hrvatskoj kralj Dimitrije Zvonimir na saboru izabran za kralja. U Srbiji znaaj sabora jo nije dovoljno prouen i utvren. Zna se da se Nemanja zahvalio na prestolu na velikom dravnom saboru, i da je Duanov Zakonik objavljen isto tako na saboru. Na Nemanjin sabor, pie Stevan Prvovenani, behu pozvani, pored episkopa, stareine, upravni knezovi, vojvode i vojini. Meutim, sebrima nije bilo dozvoljeno odravanje zborova. Dobar deo starih srpskih sabora za Nemanjia, ukoliko su poznati, imao je

32

karakter sveanih skupova; ali, bilo je ipak i pravog saborisanja. Takav sluaj je, na primer, sa Nemanjinim saborom protiv bogumila gde se izrino spominje i raspra; ili sa Duanovim saborom u Pritini, po dolasku Kantakuzenovom, gde je trebalo ubeivati uesnike da se pridobiju za izvesno gledite. Sa stalekim saborima monoga plemstva na Zapadu (razlae na jednom mestu N. Radoji) nemaju srpski sabori za prvih Nemanjia ni izbliza onoliko slinosti kao sa vizantiskim carskim konzistorijem, od kojega se, koliko se iz izvora vidi, najvie razlikuju prisustvom vlastele. Ali, vlastela nema na saborima vie prava od ostalih inovnikih uesnika. U Rai je u to doba sva vlast u rukama vladara, isto onako kao i u Poljskoj za prvih Pijastovia. Posle Duana, kad centralna vlast slabi, sabor dobija stvarno vei znaaj. Izgled malih plemenskih sabora u Primorju znamo po opisu poljikih skuptina kod Splita. Odravane pod vedrim nebom, pod Gracem kod Gate, zborove su sainjavala samo plemenita gospoda tog kraja, koja su se skupljala na odreeno mesto, zborie, gde su raspravljala o ureenju i zakonima svoje oblasti i vrila sudsku vlast. U naroitim sluajevima tu se docnije sazivao zbor podimni, t. j. sa pretstavnicima svake kue u kojoj vatra gori (po dimu). Lep opis plemenskih skuptina u Patroviima ima Ljubia u svom Kanjou Macedonoviu. Na sred primorja opine patrovske ima jedna mala luka, pusto alo, koju ljudi i dan dananji zovu Drobnijem Pijeskom. To je zemanom bivalo mjesto gdje se narod kupio na zbor i na odluke... etiri sue i dvanaest vlastela, od svakog plemena po jedan ovjek, slobodno i na poree izabrani, sjedili bi pod jednom meom vrh pijeska, a ostali domaini jedan do drugoga po pijesku, i tu vijeali i sudili o najvanijema poslima. esti su zborovi u trebinjskoj oblasti, ali tu nije sasvim sigurno ko je eve imao prava da na njima uestvuje. Da su tamo dolazili i domaini iz puka ima nekoliko nesumnjivih dokaza. Skuptina u Kuima bivala je obino na Markov-dan, na visoravni Rogama. Na nju su dolazili svi vojnici iz plemena, naoruani. U Drobnjacima jo se i sad zna Zborna Glavica. Kroz sve vreme robovanja pod Turcima saborom se stalno zvao narodni skup kod crkve u izvesne praznike. Vuk Karadi, pominjui plemenske, nahiske i optu skuptinu crnogorsku na Cetinju, kazuje kako je na njima pojedinac, naroito ako je bio iz jake porodice, protiv stotinu glasova mogao rei da neto ne prima. Tako nije bivalo uvek i svuda, naroito ne kad je skuptinu vodila jaka linost ili kad je trebalo reavati o nesumnjivo ivotnim pitanjima naroda; ali da je i izuzetno dolazilo do takvog izdvajanja i svojevoljnosti najbolji je dokaz koliko su stare osobine slovenske nediscipline imale jaka korena i kako su izbijale im se za to dala prilika. Ve je za stare Slovene primetio jedan pisac VI veka (Jordanes) da im se imena menjaju prema razliitim porodicama i mestima. Ta osobina, koja se inae ne bi mogla sloiti sa utvrenim plemenskim tradicijama, javlja se u obilatoj meri kod Junih Slovena i postaje i za njih veoma karakteristina. Poznata je injenica kako su izvesna plemena potisnula svojim nazivima imena ranijih oblasti; tako se mesto upa Vrsinje, Onogot ili Papratna javljaju Zupci, Nikii, Mrkojevii. Od tri hrvatska plemena Kremeniana, Tiemira i Limia postaju, opet, obratnim procesom, Poljiani, prozvani tako po poljikoj upi. I meu samim bratstvima dosta su este mene pojedinih rodova. Narodno plemensko predanje, naroito ivo u Hercegovini i Crnoj Gori, pamti donekle njihove rodbinske veze i njihovo poreklo; ali, dosta esto ih i mea i pretvara u legendu. Veoma staro je, na primer, ono predanje to kao rodonaelnika Bjelopavlia oznaava Belog Pavla; izvesni tragovi toga predanja vode ak u XII vek. Crnogorska dinastija Petrovia Njegua izvodila je svoje poreklo od neke bosanske loze, koja da je preko Nikia i

33

njegukih Banjana stigla pod Loven, a kao rodonaelnike oznaavala je dva brata Rajia i Heraka. Od Heraka potiu, kau oni, Petrovii, Popovii, Kustudije i dr., a od Rajia Radonii, utkovii i dr. Njegui se, meutim, spominju ve u prvoj polovini XIV veka, na istom podruju gde se nalaze i sada, i to kao podanici brae uraevia. Konstantin Porfirogenit saoptava predanje kako je Hrvate vodilo u novu postojbinu petoro brae: Klukas, Lovel, Kosencis, Muhlo i Hrvat, i dve sestre, Tuga i Buga. Ma ijeg bilo porekla ta imena meu Hrvatima, ona su u narodu doista postojala i ostavila trag. Vizantiski car nije ih izmislio. Po toj brai i sestrama, mi pored ranije pomenutih Buana moemo potsetiti na plemena Tugare i Tugomirie. J. Modestin upozorava, ne bez razloga, na lokalne nazive u Lici Kuklji i Mohlji i na imena Kosinj i Lovinec, moda od Kosencis i Lovel. U XII veku broj hrvatskih plemena porastao je na dvanaest. Ona su se smatrala kao matica svega ostalog plemstva i kao vrhovni deo hrvatskog naroda. Ta plemena imala su u svojim rukama sva politika prava u dravi hrvatskoj; izmeu tih plemena birali su se bani hrvatskih banovina i upani hrvatskih upa, njima je napokon pristajalo pravo birati kralja kad je vladajua dinastija u kraljevstvu izumrla. Ta plemena behu: Kaii, Kukari, ubii, udomirii, Svaii, Mogorovii, Gusii, Korinjani, Lapani, Poletii, Lasniii, Jamometi i Tugomiri. Neka od njih imaju svoje ime po gradu ili kraju iz kojega su, tako Korinjani po starom gradu Koriniju ili Lapani po Lapcu, iako oba plemena behu istog porekla. Od tih plemena dugo se govorilo o monim Kaiima, Grci ak govorahu za njih : oni su iveli uglavnom u Neretvanskoj Krajini. Od njih su se razvili: Mioii, arkovii, Andrijaevii, Stipii, Petkovii i dr. Do najveeg znaaja dolo je u hrvatskoj istoriji pleme ubia iz bribirske upe. Od humskih bratstvenikih organizacija jedna od najrazgranatijih i jedna od najtrajnijih, koja je doprla do naih dana, jo uvek jaka, jeste ona Ljubiia-Ljubibratia. Jaka plemenska organizacija behu i katunske Bjelice, ijih se naselja, dosta velikih, nalazilo od XV veka u Konavljima i posle u hercegovakom Dabru. Plemenski ivot kod nas je najbolje odran u Crnoj Gori, gde njegove tradicije jo traju. U Katunskoj Nahiji, na primer, tano se jo i sad znaju mee i pripadnost rodova njihovim plemenima: Njeguima, ekliima, Bjelicama, Cucama, Ozriniima ili evljanima, Pjeivcima, Zagarau i Komanima. U Crnoj Gori jedino Ljeanska Nahija nema podele na plemena; u njoj se pamte samo tri komuna, po zajednicama u gori i pai. Od drugih naih pokrajina nema nikakva traga razvijenijoj plemenskoj organizaciji u severoistonoj Bosni, istonoj Srbiji, Slavoniji i Vojvodini. Glavni uzrok za to bie najpre i ponajvie u samom terenu, gde je, u bogatim i irokim dolinama, prosto nemogue provesti onakvo prirodno razgranienje bratstava, plemena i upa, kakvo su davali klanci i uvale dinarskog sistema. Drugi je, isto tako vaan, razlog i taj to je pomeranje stanovnitva u tim dolinama kao glavnim prometnim putevima i zbog bogatstva naroito privlanim takama bilo mnogo intenzivnije nego u sporednim i tee pristupnim zapadnim gorama. Drave slovenske na Balkanu nastale su kod Srba i Hrvata u podruju dinarskog sistema i plemenske organizacije. Ukoliko su plemena, zbog tenje za to vie svoje i pojedinane vlasti, dugo smetala da se razvije jedna dravna celina, utoliko su, po prirodnom paradoksu da se krajnosti dodiruju, u asu opasnosti bila i najbolja podloga za stvaranje celine. Plemenske organizacije ve su postojale, i kad je dolo do nevolje trebalo je samo nai naina da se one zdrue, pa da se ubrzo doe do vee zajednice. Tako je i bivalo u prolosti, ali nikad za due vremena. U naem narodnom ivotu, posle

34

toliko iskustava, mi smo, ako ne jo i danas, ali svakako do nedavno bili dobrim delom u fazi plemenskog grupisanja. Male plemenske jedinice izgubile su se, istina, manje vie u veim (pred naim oima zbiva se takav proces pretapanja Bunjevaca), ali su i te vee dugo zadravale mentalitet malih. U naoj plemenskoj organizaciji upada stalno u oi broj dvanaest. Kao dvanaest bibliskih judejskih plemena, nalazimo i dvanaest hrvatskih i dvanaest patroviskih, koje pominje Ljubia. Kao ostatak tog plemenskog broja svakako je i ona pojava da se knez Vladislav i njegov sin ban Tvrtko god. 1353.1354. kunu dvanaestorici dobrih Bonjana. Pri ustoliavanju slovenakog vojvode uestvuje dvanaest pretstavnika slovenake karantanske zemlje. Taj broj dvanaest koji, kao i tri i sedam, ima poseban znaaj u folkloru, i koji je osvetan vanim optim podelama (dvanaest apostola, dvanaest meseci), kazuje ujedno koliko se njime htela da istakne jednakost meu plemenima i nepriznavanje nijednom da bude glavno. Prva faza u istoriji Junih Slovena jeste doba plemenske vlasti i te plemenske podele. Ova faza, kad tu vlast pretstavlja odreen broj plemenskih glavara, ve je faza napretka, doba kada se osea potreba zajednike saradnje i kolektivne odgovornosti. Ona se, prirodno, javlja najpre u uem krugu, da bi postepeno uzela i vee razmere.

III. SLOVENI I NJIHOVI SUSEDI.


1. Prve dravne organizacije kod Slovenaca. 2. Slovenci i Bavarci. 3. Bugarska drava i Sloveni. 4. Karlo Veliki i Jugosloveni. Od jugoslovenskih plemena najpre su bila izloena napadima ona koja su se nalazila na krajnjim granicama novog plemenskog podruja. To su Sloveni u alpiskim oblastima i oni na obalama dunavskog ua i Crnoga Mora. Krajem VI i na poetku VII veka ofanzivni elemenat u alpiskom podruju pretstavljali su Obri sa Slovenima; Obri kao elemenat vlasti, a Sloveni kao velika masa koja je imala da im kri puteve i poseda poloaje. Izvori o tim vremenima pripisuju ponekad neto inicijative i Slovenima, svakako u lokalnim akcijama protiv bavarskih suseda na zapadu i langobardskih na jugu, koji su ih moda sami izazivali izvesnim svojim postupcima ili im sluili, u manjoj meri, kao predmet pljake. Najvei deo sukoba dolazio je nesumnjivo usled slovenske ekspanzije, koja je bila uzela iroke razmere. Kad je izbio slovenski ustanak protiv Obara, i kad je stvorena Samova drava, slovenska agresivnost slabi, jer se mora da deli; trebalo se odupreti Obrima, koji su, mada znatno pokolebani, jo imali dovoljno snage, i ne ustuknuti pred suse-dima, koji hoe da iskoriste teinu slovenskog poloaja. Prvi slovenski knez koji se pominje meu karantanskim Slovenima bio je Valuk, savremenik voa slovenskog ustanka protiv Obara Sama, i, koliko izgleda, njegov saveznik. Izvori pominju ak i posebnu oblast Valukovu,marca Vinedorum. Valuk je pokazao svoje neprijateljstvo prema Obrima i tim to je, po izvesnim vestima, dao sklonita jednom delu Bugara, njihovih podanika, koji su morali da naputaju panonsko podruje i koji su se sklonili najpre u Bavarsku, gde su veoma nastradali. Po Samovoj smrti poloaj Slovenaca postaje tei. Meu njima i kod susednih zena nema novog oveka njegove energije, koji bi snanom rukom drao slovenska plemena na okupu. A i Obri se behu ponovo prilino pribrali i oko god. 663. opet su aktivni i, prolazei kroz

35

slovenske oblasti ili naselja, ratuju po Frijaulu. Ljubljanska dolina sa putevima koji su vodili u Italiju dola je tada ponovo pod obarsku vlast. Slovenskih domaih knezova, ili vojvoda, bilo je verovatno i posle Valuka, mada im mi za vie godina ne znamo imena. U izvesnim rukopisima Fredegarove hroike, u kojoj je ouvan pomen o Valuku, njegovo se ime pie i Walducus, to je dalo povoda za mene neubedljivoj kombinaciji da ni Valuk nije lino ime, nego da je Valduk metateza od Vladuk vladika, t. j. poglavar. Nesumnjivo je da su se Sloveni u Karantaniji, t. j. u Korukoj i gornjoj tajerskoj, odrali za due vremena kao nezavisni i da su, ak, posredovali sa manje ili vie sree u rasprama svojih furlanskih suseda. Oko god. 705. oni su odneli veliku pobedu nad Langobardima, u kojoj je poginuo furlanski namesnik Ferdulf, i, kako pie Pavle akon, i sve plemstvo furlansko. Taj svoj poraz osvetili su pobeeni oko god. 720. Langobardski izveta kae kako se otad Sloveni sve to vie poee pribojavati furlanskog oruja; otad verovatno zastaje i njihovo irenje u tom pravcu. God. 743. pozvali su Bavarci u pomo susedne Slovene, po svoj prilici ove iz Karantanije, kad su hteli da se odvoje od franake drave. Taj bavarski pokret nije uspeo; oni su zajedno sa svojim saveznicima bili savladani. Ovaj poraz izgleda da su iskoristili Obri, koji udarie na Slovene sa znatnom snagom. Slovenski vojvoda Borut zamoli sad Bavarce za pomo. Ovi se odazvae i suzbie napadae, ali zatraie od Slovena da kao cenu za tu pomo priznaju vrhovnu vlast franaku. Borut je morao pristati na to, a za veu sigurnost predade Bavarcima kao taoce svoga sina Gorazda (Kakacija) i neaka Hotimira. Gorazd je meu Bavarcima bio pokrten, i kao hrianin nasledio je oca oko god. 750. Posle tri godine, iza Gorazdove smrti, postao je vojvodom Hotimir. Za njegove vlade osvetana je crkva Sv. Gospe blizu krnskoga grada, u kojem je, najverovatnije, bilo sedite slovenskog kneza ili vojvode. Na gosposvetskom polju, na jednom kamenom prestolu, kakav nam je ouvan i u Hercegovini kao hercegova stolica, vren je od davnina in ustoliavanja slovenakog vojvode, sa dosta simbolinih ceremonija. Veoma karakteristino je za taj in da je vojvoda dolazio u seljakom odelu, vodei sa sobom konja i vola, pred jednog pretstavnika slobodnih seljaka i da je, pre stupanja na taj stari presto, morao da daje odgovore na utvrena pitanja o svojim moralnim upravnim naelima koja mu je seljak postavljao. Predajui mu mesto na prestolu, seljak bi, kao za opomenu, lako udario vojvodu po obrazu, preporuujui mu da bude pravedan sudija. Vojvoda se na to i zaklinjao. Izvesni slovenaki naunici misle da u tom aktu ima traga starom uverenju da je izvor vlasti u narodu i da je itava ceremonija jedna vrsta potovanja seljakog, teakog stalea. U nemakoj nauci postoji, meutim, miljenje da je javno ispitivanje vojvode pre njegova ustoliavanja, sa pitanjem da li e biti pravedan sudija, uvedeno tek od vremena Karla Velikog i to kao javni ispit vojvode u pogledu njegova hrianstva. Ispit su vrili oruani, slobodni seljaci, iji je ugled time znatno dobijao. Taj obiaj odravao se sve do god. 1414., sa obredom na slovenskom jeziku. Odan novoj veri, Hotimir se vezuje uz aktivnu salcburku biskupiju, osnovanu na periferiji franake drave sa verskim i dravnim zadatkom da deluje na susedne Slovene, koji na tom podruju behu doprli do pod Visoke Ture. Tako, uz politiku zavisnost od Franake, odnosno germanske Bavarske, dolazi i crkvena od germanske Salcburke. Slovenci tako ulaze postepeno u duh nove germansko-hrianske kulture, pre od svih Junih Slovena i vie od svih njih. To, naravno, nije prolo bez otpora. Konzervativni

36

elementi bunili su se protiv izmena koje su zatirale stara naslea, a drugi su dobro uviali da time ove vie postaju zavisni od franakih suseda i da nova vera znai sponu vie u uvrivanju novostvorenog stanja pokornosti. Oko godine 765. izbila je u zemlji prava buna. U prvi mah pobedio je Hotimir sa svojom strankom, ali posle Hotimirove smrti (oko god. 770.) nadjaa opozicija i progna sve hrianske svetenike, koji su i inae bili veinom tuinci. Bavarski vojvoda Tasilo, uviajui opasnost od toga pokreta, ue god. 772. u Karantaniju i pokori je konano pod svoju vlast. Granica slovenske i bavarske etnike grupacije bila je otprilike meu Lincom i Inihenom. Zapusteli taj kraj dao je Tasilo opatu crkve Sv. Petra, da bi neverni rod Slovena doveo na put istine. Severnije i severoistonije dopirali su Sloveni, ve razreeniji, na izvesnim mestima do Dunava. Tu su se veinom u to vreme bavili zemljoradnjom i krevinom zapustele zemlje. Darujui manastiru Kremsminsteru god. 777. izvesna mesta sa ljudima, Tasilo mu predaje jednu slovevsku upu i neke Slovene u Ditahu. Tu se pominje kako tim Slovenima upravljaju neke poglavice koje stoje pod vlau jednog upana, u posebnoj upi. Ovde je slovensko naselje, dakle, potpuno u svojoj plemenskoj organizaciji i oevidno sa jaim korenom. To se utvruje i obilatim slovenskim nazivljem mesta i pomenima o njima. Sa prodiranjem i jaanjem germanske drave, a uz ivu saradnju germanske hrianske crkve, te su suvie izloene slovenske kolonije vremenom odnaroene i pretopile su se u Nemce. Nemci su uopte svoje etnike granice irili od VIII veka unapred poglavito na raun Slovena, severnih, zapadnih i junih. U dananjoj Nemakoj Sloveni su dopirali do Majne, tajgervadda i Kvedlinburga; istono od Gere i Ilma (pie K. Kremer) nije bilo nijednog nemakog mesta; danas je slovenska granica pomerena odatle gotovo u nedogled, do iza politike granice ehoslovake Republike. * Na istoku su slovenska plemena, nastanjena na donjem delu Dunava, dola pod vlast Bugara. Bugari strani celom svetu, kako za njih kae stari Kasiodor, behu posle svog sukoba s Obrima uli u veze sa Vizantijom. Jedan njihov deo, sredinom VII veka, bee se grupisao na podruju severoistone Dobrue, sa relativno malim brojem od kakve dve tri desetine hiljada ljudi. Bugari, koji su inae drali mnogo vee podruje dalje na istoku, bili su sada ponovo potiskivani na dunavsku liniju, ponajvie od turskog plemena Hazara, i morali su da delimino trae novu postojbinu. Dobro organizovani, kao ratnika grupa, sa voom Asparuhom, ovekom vee vrednosti, pretstavljali su snagu koja je mogla biti od uticaja. Vizantija ih je ranije pomagala protiv Obara i vie je volela na dunavskoj granici njih nego njihove protivnike, ne poznavajui jo pravu bugarsku prirodu kao ni njihovu vrednost. Kad je car Konstantin III preao u Italiju i na Siciliju, gde je i ivot izgubio (god. 668.), i kada je god. 665. izbio nesreni rat Vizantije s Arabijom, upotrebie Bugari tu priliku da ponu irenje svog prvobitnog podruja i da napadaju i pustoe grke gradove. To izazva cara Konstantina IV Pogonata da krene vojsku protiv njih, god. 679. Ali, taj pohod zavri nesreno. Bugari odmah po tom, ohrabreni, preoe dublje u Vizantiju i oko Varne osnovae svoju prvu dravu na Balkanskom Poluostrvu. U Pliski ili Pliskovi, blizu dananjeg sela Abobe, razvi se njihova prva prestonica, na velikom utvrenom prostoru od 23 km. Slovenska plemena, koja su se bila smestila u tom kraju, nisu mogla da odole vojniki bolje organizovanim osvajaima i priznae njihovu vlast. Bugari ih, veli jedan grki izvor, krenue sa dotadanjih naselja i pomerie ih prema zapadu i jugu, kao neku vrstu svojih pretstraa.

37

Sloveni su u svojim plemenskim organizacijama iveli prilino odvojeno od Bugara, koji su bili malobrojni i u stavu vojnikih gospodara. Razlike izmeu njih bile su velike i po spoljnom obliku lica i stasa, i po boji koe, i po odelu, i po jeziku, i po dobrom delu kulture. Mongolskog tipa, s ispupenim jagodicama i krivim oima, delimino odranim sve do danas, sa turbanima i arvarama, okieni konjskim repovima, u vojnoj formaciji, preteno konjanici, Bugari su odudarali ve na prvi pogled od Slovena. U dravnoj organizaciji oni imaju vrhovnog gospodara, aziskog kagana, kana, hana, i inovniku hijerarhiju kafkane, savetnike vladareve, i tarkane, namesnike u pokrajinama, sa niim i viim plemstvom, boljarima i bagainima, dok Sloveni nisu imali pravih vlasti ni mnogo smisla za dravnu organizaciju. Trebae vie od dva veka da se ta relativno mala grupa bugarskih doljaka krvnim meanjem sa Slovenima, zajednikim ivotom i uticajem civilizacije, a posebno hrianstva, koliko toliko izjednai sa masom svog stanovnitva. Rezultat je poznat: Bugari su primili jezik svojih slovenskih podanika, a Sloveni su dobili bugarsko ime i bugarsku dravnu organizaciju. Nesumnjivo da taj proces ne bi iao ni u dva tri veka sa primetnijim rezultatima, da ve odranije nije bilo izvesnih meanja izmeu Slovena i tih aziskih plemena, naroito u zajednikom ropstvu pod Obrima. Iz jezika tih starih Bugara ostao nam je svima prilian broj rei, kao: kapie, kumir, beleg, paenog, biser, tojaga, rtog i dr. Vizantiski car Justinijan II (685.711., sa prekidom) dosta je doprineo svojom nevetom politikom da jo vie priblii Slovene Bugarima. Sloveni, koji su preplavili okolinu Soluna i ugroavali taj grad, pretstavljali su svakako izvesnu opasnost za nj i car je digao na njih vojsku da ih kazni i raseli. Neke delove slovenskih plemena prebacio je ak u Malu Aziju, i to u prilinom broju. Bugari su stigli u pomo Slovenima, sa jasnom namerom da ih pridobiju za sebe. Tako je, sasvim prirodno, dolo do tenje veze izmeu njih, podjednako ugroenih. Koliko su Sloveni mrzeli cara vidi se najbolje po tome to su njihovi sunarodnici u Maloj Aziji uli u veze sa Arapima protiv Grka i odluili grki poraz kod kilikiskog Sevastopolja, god. 692. Kada je car bio sruen sa prestola, on se, u nevolji, obratio za pomo dojueranjim protivnicima. Posle pobede, bugarski han Tervel, god. 705., bi proglaen esarom, dobivi najveu ast i titulu posle carske, a proirio je, verovatno, i svoje podruje. Posle takvog uspeha ugled Bugara naglo se die, i slovenska plemena, kojima su oni u borbi protiv Grka priticali u pomo, tee prirodno njihovoj dravi. Taj ugled podie im se jo vie posle god. 708., kad je Justinijan, uviajui da je pogreio u politici prema Bugarima, krenuo novu vojnu protiv njih i bio strahovito poraen i kad je, posle toga, dolo do graanskog rata u Vizantiji, u kojem je nastradao i sam car. U borbi sa papom, izazvanoj zbog vie uzroka, meu kojima je zabrana tovanja ikona bila jedan od najvidnijih, energini car Lav III, koji je trgao Vizantiju iz klonulosti, svojom odlukom od god. 732. izuzeo je od papine jurisdikcije, pored izvesnih zapadnih oblasti, jo i itavo podruje zapadnog Balkana, ceo Ilirik, i podvrgao ga vlasti Carigrada. Ovo je bila jedna od najkrupnijih odluka u istoriji Balkana uopte. Nju kao nesumnjivu tekovinu istone crkve i grkog duha nije povukao nijedan grki car, ak ni najogoreniji protivnici Lavovi, ni posle svih izmirenja sa Rimom. Tom odlukom upuivao se Balkan na uticaj i kulturu Carigrada, koja dotle ni u Solunu, u drugom gradu Carevine, nije bila apsolutna. ak dijeceze Korinta i Atine potpadahu dotle pod vlast Rima. Posle te odluke grki uticaj dolazi do izraza i poinje da osvaja eve vie, a romanski se zadrava uz Primorje, po Dalmaciji, Zeti i Albaniji. Sada se tek stvaraju uslovi da se Juni Sloveni

38

cepaju s obzirom na duhovni uticaj koji ima da se vri na njih. Slovenci uskoro potpadaju pod vlast franaku; kod Hrvata se u Dalmaciji odrava latinska tradicija i preovlauje sa Primorja uticaj romanskih gradova; a kod Srba, na svom njihovom podruju, ukrta se otsad uticaj Rima i Carigrada, dok ovaj drugi ne prevlada. Prvi, dakle, vidan i jasan inilac u razjedinjavanju Junih Slovena jeste ova odluka od god. 732., koja ih je podelila meu dve sfere duhovne orijentacije, u sferu Carigrada i sferu Rima. Kad je car Konstantin V Kopronim (741.775.) poeo, iz predostronosti, da kolonizuje dosta pouzdane Sirce i Jermene po Trakiji, izazva to kod Bugara ogorenje i proteste. Rat koji je izbio povodom toga trajao je oko dvadeset godina i imao je sa grke strane kao cilj da slomije Bugarsku to osetnije. U rat su, prirodno, bili uvueni i Sloveni, i to kao saveznici Bugara. Povodom tih borbi pominje se god. 763. jedna velika seoba Slovena u Malu Aziju; broj iseljenika iznosio je 208.000. Ta seoba dola je kao posledica slovenskog nezadovoljstva sa Bugarima i usled kriza koje su kod njih privremeno nastale zbog pretrpljenih poraza. Posle te seobe spremali su se Bugari da opustele svoje oblasti ponovo nasele, i to, po mogunosti, i opet slovenskim elementom. Pomiljali su u prvom redu na Brsjake, vizantiske podanike, i hteli su da ih na seobu u svoju zemlju nagnaju ak i silom. Obaveten o tom, car u jesen god. 773. upade u Bugarsku i sprei taj naum. Slovenska naselja, koja su doprla daleko na jug, nisu se, naravno, mogla odrati pored sve njihove etnike ilavosti. Otili su suvie daleko u tue oblasti, a neposredne veze sa svojim sunarodnicima bilo im je tokom vremena sve tee odravati. Jedan veliki ustanak Slovena, od Maedonije do Peloponeza, uguen je god. 783. Borbi i metea i upada bilo je u tim oblastima dosta esto, naroito onda kada bi se Vizantija nalazila u kakvoj neprilici. Poetkom IX veka, pri novom ustanku Slovena u Peloponezu, javljaju se kao njihovi pomagai ak i gusarski Arapi. Da su Grci, koliko god su mogli, nastojali da te Slovene oslabe, razume se samo po sebi; jedno od glavnih sredstava bilo je svakako raseljavanje i prebacivanje manjih slovenskih jedinica u vee grke. Tako se slovenski elemenat gubio i na toj strani, kao i na severozapadnoj, ne samo pretapanjem u Grke i pojaavanjem bugarskih redova nego i tim, mahom prisilnim, preseljavanjima u Malu Aziju, gde im se kroz nedugo vreme izgubio gotovo svaki trag. * Od poetka VIII veka razvijala se sve snanije franaka drava Karolinga. Od Karla Martela, uvenog pobednika Arapa i spasioca Zapadne Evrope od njihova zaleta, mlada franaka drava postaje sve vie jedan od glavnih inilaca u istoriji Evrope. Ve Karlov naslednik, prepredeni Pipin, ima presudnu re u pitanjima Italije i papina poloaja, i podvrgava svojoj vrhovnoj vlasti, meu ostalima, Langobarde i Bavarce. Pipinov sin, a Karlov unuk, popularni Karlo Veliki postaje centralna linost Evrope svoga vremena. Karlo Veliki ima znatna udela i u istoriji Junih Slovena. God. 774. on je konano pokorio Langobarde; a dve godine docnije skrio je i furlanskog vojvodu. Osvajajui langobardske i vizantiske oblasti, Karlo je, verovatno god. 788., poseo Istru, najseverniju vizantisku pokrajinu. Iste te godine Karlo je pokorio i Bavarce, izazvan postupcima njihovog vojvode Tasila. Pokorivi Langobarde i uzevi Istru, Karlo je sa juga obuhvatio i Slovene, a osvojivi Bavarsku on ih je neposredno dobio pod svoju vlast. U pomo Bavarcima behu se krenuli u dva maha Obri, sa kojima Tasilo bee uao u blie veze. To, i pitanje osiguranja granica izmeu Franaka i Obara, dade povoda Karlu da pone i protiv njih veliku i dobro organizovanu ofanzivu. Karlov biograf Ajnhard

39

izrino kae da je Karlo taj rat spremao sa mnogo vie interesa nego druge i sa daleko veim aparatom. Prvi upad Karlove vojske bio je god. 791. i izveden je sa tri strane. Nije potpuno uspeo samo stoga to je zbog konjske kuge nastao ogroman gubitak konja. Ali, meu Obrima ofanziva Franaka izazva silne metee. Jedan deo nudio se Cak Francima da im postane vazal i primi hrianstvo. Drugi je bio ratoborniji. Prilikom unutarnjih borbi izmeu tih stranaka pogibe i sam obarski hagan. Francima posle toga nije bilo teko da ih pokore. Sa franakom vojskom iao je i jedan deo Slovena pod voom Vojnomirom ili Zvonimirom (Vuonomiro, Wonomyro). Oni su prodrli duboko u obarsku zemlju, meu Dunavom i Tisom, sve do njihovog irokog hringa kao glavnog sredita, ograenog sa devet opkopa, i tu su ugrabili veliki, vekovima slagani plen, god. 795./6. Franaki postupak u osvojenim oblastima nije bio dobar; naroito nije bio dobar postupak svetenstva, koje je imalo da iri Hristovu re. Odmah po slomu Obarske, uputio je uveni Karlov pomaga Alkuin salcburkog biskupa Arna da ide tamo, i to, naravno, u pratnji vojske. Njemu se dalo pod vlast celo panonsko podruje od Rabe i Blatnog Jezera do utoka Drave u Dunav. Kada je salcburka biskupija godine 798. podignuta na nadbiskupiju, obrazovana je za Karantaniju i Panoniju (do ua Drave) posebna biskupija. Franaka je, u to doba, imala karakter srednjovekovne boje drave, i (kako je Lampreht tano naglasio) u njoj je sveteniki elemenat vrio jednim delom i dunosti vladinih organa. Akcija Franaka brzo izazva nezadovoljstvo ne samo meu Obrima nego i meu Slovenima, jer su ih, ini se, Franci podjednako smatrali kao nie rase. Poee izbijati ustanci. U jednoj borbi sa Hrvatima, kod Lovrana pod Ukom, pogibe ak i pobednik Obara, furlanski franaki vojvoda Henrik. Franci preduzee veoma otre mere da ugue te pokrete. Koliko je bilo klanja i ubijanja, naroito kod poslednje odbrane Obara, pie Ajnhard, svedoe najbolje pusta panonska polja, u kojima se ak izgubio i trag ljudskih naselja; u ovom ratu izgibe sve plemstvo hunsko, propade sva slava. Tako je krajem VIII veka nestalo nekad mone Bajanove drave, koja je imala toliko uticaja na sudbinu Junih Slovena, a obarski narod rasu se i pretopi delom meu srodnim Bugarima, a delom meu Maarima, koji e doi na njihova sedita i obnoviti hunske uspomene. Franci Karla Velikoga nisu ove pohode smatrali kao obine ratnike avanture, nego kao potrebna sredstva za utvrivanje svoje dravne vlasti i obezbeenje njenih granica. Celo ovo istono podruje bi podeljeno u dve velike oblasti: u Furlansku Marku s Istrom i podrujem Donje Panonije (juno od reke Raba) i u Istonu Marku, koja je obuhvatala podruje istono od Anie do Beke ume, Gornju Panoniju i Karantaniju. Na podruju Istone Marke i u Gornjoj Panoniji zametak je kasnije Austrije (Ost-reich). Franaka ekspanzija, iji trag imamo, moda, jo otada u imenu Fruke Gore (jer Frug znai Franak u starom naem jeziku), zahvatila je i hrvatsko podruje u staroj Liburniji i Dalmaciji. Karlo je doao u sukob sa Vizantijom i nije tedeo njenog podruja. Na poetku IX veka, do god. 803., Franci su imali pod svojom vlau svu Dalmaciju do Cetine. Car je te godine predao na upravu furlanskom vojvodi Kadolahu, ostavljajui u zemlji na upravi domae knezove. Jedino su ostali pod Vizantijom primorski gradovi, koje Karlo, nemajui flote, nije mogao savladati; ali, i oni su se kolebali. U zakonu o podeli svoje drave, Karlo Veliki je god. 806. odredio sinu Pipinu kraljevstvo koje je obuhvatalo Italiju sa Mlecima, Istru i Dalmaciju, iji mu se gradovi i ostrva sami predadoe. Vana je injenica da su Franci vrili kolonizaciju izvesnih oblasti, kao na

40

primer Istre, slovenskim elementom, i to iz isto privrednih razloga. Sloveni su tu bili zemljoradnici i kao takvi veoma upotrebljivi. Na jednom istarskom zboru, na poetku IX veka, prebacivalo se jednom poglavaru kako je naselio Slovene po naim zemljama: oni oru nae zemlje i nae ledine, kose nae livade, pasu stoku po naim panjacima. Vizantija nije mogla da sprei ovo prodiranje Franaka u Dalmaciju, jer je bila zauzeta tekim borbama sa Bugarima, koje je od poetka IX veka vodio odluni Krum. God. 809. oteli su Bugari vanu Sofiju, jednu od glavnih taaka na vojnikom putu od prestonice prema Dunavu. U borbi sa Bugarima poginuo je god. 811. sam car Niifor. Njegov naslednik, Mihailo I, uplaen porazom, pomiri se god. 812. u Ahenu sa Karlom; priznade mu carsku titulu i glavne teritorijalne tekovine, da bi samo dobio slobodne ruke prema Bugarima. Vizantija je spasla za sebe samo Mletke i neke dalmatinske gradove i ostrva, koji su se mogli s uspehom braniti boljom i veom grkom flotom. Unutranjost, odnosno pravo hrvatsko podruje doe pod Franke. Split ue u franaku oblast, dok se Zadar odrao Vizantiji i postao ak sedite vizantiskog namesnika. Ima jedno miljenje da je ovih vremena, radi borbe sa Francima, osnovana kotorska mornarica, po primeru ravenske i mletake, koja je imala da stvori novu pomorsku bazu i straari u svojoj oblasti srednjeg Jadrana. To je dolo posle gubitka Ravene i nesigurnog dranja Mletaka u ovom ratu sa Francima, kad je bilo preko potrebno za vizantisku flotu nai pouzdano utoite i ishodite. Car Mihailo nije imao sree. On je u leto god. 813., u borbi sa Bugarima, izgubio bitku i presto. Pobednici dolaze posle toga pod sam Carigrad, i Krum ak trai grki pristanak da u Zlatna vrata zabode svoje koplje. Za osvajanje prestonice on okuplja oko sebe i Obre i sve Slovene, na koje su njegovi uspesi uinili neodoljiv utisak. Vizantiju je od njegova dobro spremanog pohoda spasla samo nagla Krumova smrt, 13. aprila god. 814.

IV. POKUAJ STVARANJA PRVE JUGOSLOVENSKE DRAVE.


1. Ljudevit Posavski. 2. Karakter njegova pokreta. Posle smrti Karla Velikog (814.) doe na vlast njegov, njemu nedorasli, sin Ludvig Poboni. Crkveni elemenat dobi jo vie maha nego za vremena njegova oca; on je ivo delovao i kod nas. Za Ludvigove vladavine osnovana je hrvatska biskupija u Ninu i podignuta crkva posveena Sv. Aselu, franakom bogougodniku. Nu, pored svetenstva, u dravi se naroito ojaa plemstvo, sebino i bezobzirno, koje izazva svojim postupcima slabljenje reda i oseanja pravne sigurnosti. I u slovenskim franakim oblastima obest i samovolja glavnog upravnika Furlanske Marke, Kadolaha, izazva ne samo nezadovoljstvo nego i jedan veoma znaajan nacionalni pokret. Hrvatska je poetkom IX veka imala dva domaa kneza, u dve velike oblasti. Prava stara Hrvatska, koja je hvatala od Rae do Cetine i na istoku dopirala do planinskog venca od Risnjaka do like Pljeivice, imala je oko god. 815. kao svog vladara Bornu, za koga dre da je sin hrvatskog kneza Vieslava, prvog narodnog kneza za koga istorija uopte zna. U panonskoj Hrvatskoj, koja je dopirala od Bornine drave do Drave, vladao je Ljudevit, sa seditem u starom prometnom Sisku. Nezadovoljan franakom upravom, Ljudevit je god. 818. optuio markgrofa Kadolaha caru Ludvigu na dravnom saboru u Heristalu. Hrvati ovom prilikom nisu bili sloni, jer dok je Ljudevit osuivao Kadolaha,

41

izaslanstvo iz dalmatinske Hrvatske nije mu se pridruilo. Na tom saboru Ljudevit se poznao sa izaslanicima Timoana, koji se u to vreme behu odmetnuli od Bugara i zatraili vrhovnu vlast franaku. Ljudevit nije uspeo kod cara sa svojom tubom. Ogoren, on se reava da mesto tube upotrebi jaa sredstva. Uspeo je da nagovori Timoane da se, mesto Francima, pridrue njemu. Sem toga, uskomeao je i susedna slovenska plemena, koja su franaki postupci nagonili da se nekoliko godina pre Ljudevita udruuju ak i sa Obrima protiv njih. Da je Ljudevitov pokret bio veoma popularan meu Slovenima vidi se najbolje po tome to su se hrvatski Gaani odmetnuli od kneza Borne kad je taj zapoeo borbu protiv Ljudevita na franakoj strani. Godine 819. Kadolah je u borbi sa Ljudevitom pretrpeo neuspeh i umro je naskoro od groznice. Te godine, na dravnom saboru u Ingulenhajmu, Ljudevitovi poslanici izjavljivali su spremnost da obustave ceo pokret ako im Franci ispune izvesne zahteve. Ti zahtevi nam nisu poznati; ali, blizu pameti je verovati da se trailo ogranienje samovolje franakih upravnika i vea vlast domaih knezova. Car Ludvig nije pristao na slovenske uslove. Ljudevit je, razvivi svoje veze, nastavio posle toga borbu, i to sad otvoreno protiv odluka samoga cara. Franaka vojska, upuena protiv njega, nala ga je u predelima oko Drave, kuda je irio svoj otporni pokret i kamo je poao u pomo ugroenim Slovencima. U isto vreme, kao posredni saveznici Franaka, napadoe Ljudevita sa juga Borna i Ljudevitov tast Dragomu. U borbi izmeu Ljudevita i Borne, kod Kupe, Gaani preoe na stranu prvoga i reie borbu u njegovu korist. Velike je muke stalo Bornu da posle tog svog poraza istisne Ljudevita iz Dalmacije, kuda ovaj, ponesen pobedom, bee prodro. Poetkom god. 820. pourio se Borna da lino obavesti cara u Ahenu o celoj ovoj akciji i da predloi mere pomou kojih bi se imao savladati Ljudevit. Tom prilikom bi reeno da se u Hrvatsku upute tri vojske, kao nekad na Obre. im je oslavilo prolee, poli su Franci protiv ustanika: jedni iz Italije, preko norikih Alpa, drugi kroz Karantaniju, a trei preko Bavarske i gornje Panonije. Glavni udarac izvela je druga vojska. Ona je na svom putu skrila otpor ustanika na tri mesta, i to po svoj prilici preteno otpor slovenakih ljudi, koji se behu pridruili pokretu. Sam Ljudevit, ne mogavi odoleti ujedinjenoj snazi Franaka, bee se povukao u neki tvrdi grad. Popalivi zemlju, Franci se povukoe, stradajui mnogo od grie u nezdravoj Podravini. Ovom vojnom oni su skrili glavni otpor Slovenaca i naterali ih ponovo na pokornost; ali, vo ustanka odrao se. Na novom dravnom saboru u Ahenu, god. 821., moralo se ponovo reavati da se i te godine, i opet sa tri vojske, krene rat protiv njega. Tim pre to je njegov pokret stekao i dalje i veoma opasne veze. U Ahenu se, naime, saznalo da je Fortunat, patrijarh iz Grada, ovek odan Vizantiji, poticao hrvatskog voa da istraje u borbi i da mu je slao i majstore za podizanje tvrava. Ima ak razloga verovati da je te veze pomagao i vizantiski namesnik iz Zadra. I novi franaki pohod od god. 821. ispao je uglavnom onako kao i onaj prologodinji: zemlja je stradala od pustoenja, a pokret se nije skrio. Tek naredna godina bila je sudbonosna za Ljudevita. Prema velikoj vojsci, koja se u leto god. 822. kretala iz Italije, on nije smeo da ponavlja preanju taktiku; a moda ga je uplaila i vest da je patrijarh Fortunat morao beati u Carigrad. Uplaen, Ljudevit je pobegao negde u Bosnu, Srbima, za koji se narod kazuje (veli franaki analist) da zauzima velik deo Dalmacije. Ovo je, iz god. 822., prvi nesumnjiv spomen srpskoga imena u ovim krajevima. Srbi su primili dobegloga kneza. Ali, Ljudevit, ne zna se tano zato, ubija naskoro jednog od srpskih upana koji ga je primio, i podvrgava sebi njegovu oblast. U isto vreme alje i poslanike franakom caru, izjavljujui spremnost da ga ponovo prizna kao vrhovnog gospodara.

42

Franci, meutim, nee da ulaze sa njim u pregovore. Gonjen od njih, a posle onog nedela onemoguen kod Srba, Ljudevit bei iz Bosne i sklanja se u Borninu dravu. Tu ga prima jedan njegov srodnik, a onda ga, posle malo vremena, god. 823., daje ubiti. Sva Ljudevitova drava potpala je ponovo pod franaku vlast; jedino su Timoani doli pod Bugare. Zanimljivo je geografsko prostiranje ovog pokreta. On se najvie drao Save, Drave i Dunava, kao glavnih prometnih arterija toga podruja; otud je irenje pokreta bilo, to je inae retko u naoj istoriji, u preteno horizontalnom pravcu. Mnogo dublje u unutranjost od te rene linije pokret nije iao. Ali, ipak je obuhvatio sva tri naa plemena, Srbe, Hrvate i Slovence, kao svesnu etniku zajednicu protiv Franaka. U tom pogledu veoma je karakteristino dranje Timoana. Beei od Bugara, oni su svakako mogli biti bolje zatieni u sklopu franake drave nego u zajednici sa Ljudevitom; prvobitna njihova odluka i bila je da se ponude Francima; a ipak su se pridruili Ljudevitu, oevidno pod uticajem njegovih plemenskih sugestija. U naoj istoriji ovo je prvi pokuaj svesne ire saradnje naih plemena na dalekom podruju, ali i ovog puta, kao i raiije u borbama protiv Obara, isto odbranbene. Ceo ovaj pokret nije uspeo; jedno, jer je bio i suvie slab prema franakoj snazi; a drugo, jer ga je vodio ovek sa nerazvijenim moralnim oseanjem. Protiv Ljudevita diu se njegovi najblii srodnici, tast i roak, koji ga i ubija; a njegove moralne obzire, koji kazuju gde treba traiti krivca, videli smo u postupku prema srpskom upanu ugostitelju.

V. PRVE DRAVE SRBA I HRVATA.


1. Franaka vlast meu Hrvatima. 2. Hrvati i Mleani. 3. Knez Pribina. 4. Knez Trpimir. 5. Srbi i borba sa Bugarima. 7. Vlastimir i njegovi naslednici. 8. Sukob Bugara sa Hrvatima. Prodiranje Franaka sa zapada i Bugara sa istoka i stvaranje njihovih dravnih organizacija poremetilo je dotadanje odnose meu Junim Slovenima, a posebno meu Srbima i Hrvatima. Vizantisku vrhovnu vlast oni nisu dotle oseali neposredno teko, bili su se ve saiveli sa njom. Od svog smetanja na Balkanu Srbi i Hrvati, u svojim planinskim, geografski odvojenim i prirodno zatienim oblastima, ivei u plemenskim zajednicama, behu daleko od izukrtanih interesa prestonici bliih plemena i pokrajina, i mogli su stoga, relativno nesmetano, da nastave svoj stari nain ivota. Meutim, ekspanzija Franaka i Bugara ugrozila je Srbe i Hrvate neposredno, na njihovom podruju, i naterala ih da za odbranu izvedu bolju organizaciju srodnih plemena i vru i trajniju vezu meu njima. Za vreme franake vlasti odravale su se jedno vreme domae vojvode ili knezovi i kod Slovenaca i kod Hrvata. Njihova vlast i podruje, kako videsmo kod Ljudevita i pre nego to je poeo ustanak, nisu bili mali. Samo kod Slovenaca, koji su bili vie na oima i vie u sklopu istone franake drave, domai knezovi nisu mogli tako lako da razviju svoju aktivnost kao to su mogli hrvatski, na dalekim granicama drave. Posle Ljudevitova ustanka Franci nemaju vie poverenja u Slovene i dovode doskora mesto domaih vojvoda svoje ljude. U hrvatskoj Dalmaciji odrao se Bornin sinovac, knez Vladislav. Dokle je dopirala njegova vlast ne da se tano utvrditi, ali je sigurno da mu se Neretljani nisu pokoravali. Ovi su, naime, u to vreme ee napadali mletake brodove u

43

Jadranskom Moru, jednom ak i blizu junoitalske obale (god. 835.). Da su bili Vladislavljevi, ili posredno franaki podanici, Mleci bi sigurno traili posredovanje nadlenih vlasti; ovako, oni su se morali sami braniti. Mesto Obara javie se Francima kao novi susedi na istoku Bugari. Slovensko pleme Timoana uzalud je pokualo da se oslobodi njihova jarma. Branievci, drugi susedi, reie se, godinu dana iza Ljudevitova poraza, da sami preu pod franaku vlast, samo da bi se oslobodili Bugara. Ni njihov pokuaj nije bio bolje sree. Car Ludvig je bio neobaveten o stanju na tim dalekim istonim granicama, i nije pokazivao mnogo volje da ulazi tamo u nove zaplete. Ali, zato su bili aktivni Bugari. Oni god. 827. krenue jednu ekspediciju na laama uz Dunav i Dravu, opustoie Panoniju, a u panonskoj Hrvatskoj svrgoe od Franaka postavljene vlasti i dovedoe svoje. Iznenaeni tom bugarskom ofanzivom, Franci odmah, god. 828., izvrie reorganizaciju istonih oblasti. Furlanska Marka, kojoj su dotad pripadali ovi krajevi, bi razdeljena u etiri grofovije: u uu Furlansku, Istru, Donju Panoniju i Vrhsavsku. Prve dve dooe pod vlast franakoga cara, Lotara, sina Ludvigova, koji je vladao i Italijom; a druge dve, sa mnogo irim podrujem, dooe pod vlast njegova brata Ludviga Nemakog. Najvei deo slovenskog stanovnitva ostade, dakle, u sferi Istone Marke, koju posle, oko god. 870., podigoe, znatno proirenu, na samostalnu prefekturu. Tada je ona obuhvatala, sem Karantanije, po kojoj se i sama tako nazivala, jo i obe Panonije, odnosno celo podruje od Anie do Rabe, na severu do Dunava, a na jugu do kranjske Hruice. Bugari, koje su verovatno pomagali i ostaci Obara, postavie kao svog vazala u savskoj Panoniji nekog kneza Ratimira. Deoba Furlanske Marke dala je neto vie slobode akcije dalmatinskim Hrvatima. Oni vie nisu bili izloeni neposrednom nadzoru bliska i mona suseda; njihov neposredni gospodar nalazio se sada daleko, u Italiji, a bliski susedi bili su i vlau i snagom slabiji od preanjeg furlanskoga markgrofa. Sem toga, naslednici Ludviga Pobonoga, jo za njegova ivota i lino protiv njega, krenue duge graanske ratove, i nisu vie obraali mnogo panje odnosima u Dalmaciji. Neprekidno komadanje sama sebe, kako jedan nemaki istoriar naziva ovaj dugi graanski rat, osvestilo je i diglo mnoge protivnike Franaka. Meu Hrvatima istie se oko god. 835. knez Mislav, koji, zajedno sa Neretljanima, razvija ivu gusarsku delatnost na Jadranskome Moru. Mleci, koji su od tog najvie stradali, nisu mogli nai zatite na krvno zavaenom franakom dvoru, pa stoga god. 839. poinju sami veu ofanzivu da osvoje Slovensku. U strahu od mletake snage, Hrvati se mire sa njima u poljikom Sv. Martinu, to odmah slui kao primer i susednim Neretljanima. Ali, mir nije dugo trajao. Jedan neretljanski knez Ljudislav ili Ljudevit (Liuditus-sclavus) izazvao je ve idue godine novu mletaku ekspediciju, koja se svrava neuspehom za dudevu flotu. Car Lotar, kad mu Mleani podnose tube, nema mogunosti da obuzda te gusarske Slovene; ta vie, u ugovoru sa Mlecima od god. 840., on je sam traio njihovu saradnju za zatitu istarskih i drugih susednih gradova protiv slovenskih plemena. Kolika je bila nasrtljivost Slovena, naroito posle nedae mletakog brodovlja u borbama sa Saracenima, vidi se najbolje po injenici da su oni god. 846. doprli do same Venecije i oplenili grad Kaorle. I u severnim oblastima ima izvesne borbenosti. Knezu Ratbodu, poglavaru franake Istone Marke, bee oko god. 836. dobegao slovaki knez Pribina, koga je prognao moravski vojvoda Mojmar. Pribina je odmah bio prikazan kralju Ludvigu Nemakom, i po njegovoj elji pokrten. Ali, Pribina bee smutljiv duh. On brzo raskide veze sa. Ratbodom i pobee, zajedno sa sinom Koceljom, u Bugarsku; a onda doe knezu

44

Ratimiru hrvatskome. Moda taj njegov dolazak, ili neki drugi nepoznati razlog, izazvae Ratboda da god. 838. napadne Ratimira i da ga srui sa vlasti. Pribina, u poslednji as, izdade svog domaina i predade se Francima. Po preporuci svojih ljudi, kralj dade Pribini kao leno jedan deo donje Panonije oko Blatnog Jezera i potvrdi mu to i kao vlasnitvo, 12. oktobra god, 847., proirivi mu opseg drave do Drave i Dunava. Tu Pribina sagradi svoj grad, stane okupljati susedna bratstva i ljude, i poe se mnogo iriti po toj zemlji. Pribina u Panoniji tuin, mada Sloven, sa svojom revrtljivou nije mogao da stekne veih simpatija u narodu. On svakako nije bio ovek koji bi mogao da se stavi na elo neke krupnije akcije. Kao hrvatski knez jaeg korena istakao se sredinom IX veka Trpimir, osnivalac hrvatske kneevske i kraljevske dinastije, u dalmatinskoj Hrvatskoj. U njegovoj darovnoj povelji splitskoj crkvi, izdanoj 4. marta god. 852. u primorskom Bihau, prvi put se on izrino naziva knezom Hrvata (dux Chroatorum). To je prvi pomen hrvatskog imena na Balkanskom Poluostrvu u zvaninoj, vladarskoj tituli. Knez Trpimir i njegov sin Petar upisani su u takozvanom Cividalskom evangelijaru kao posetioci jednog manastira, moda u Paviji, gde su dolazili na poklonstvo svom franakom gospodaru. Trpimir je i inae bio poboan ovek, i blizu svog dvora u Klisu podigao je manastir u dananjim Riinicama. On je, misli se, doveo u Hrvatsku aktivni red benediktinaca. Njegova vladavina, s izvesnom solidnou i mirnoom, pretstavlja poetak kontinuirane, svesno i postepeno razvijane hrvatske drave Srednjega veka, koja se iz Dalmacije iri poglavito prema istoku i severu, a samo delimino i u manjoj meri prema jugu. * Hrvate su trgli iz starog plemenskog ivota Franci, a Srbe Bugari. Bugarska drava irila se naglo. Njene granice treeg decenija IX veka dooe ak u Panoniju i na sever u Dakiju, a na jugu su doprli Bugari sve do Rodope i drali Filipopolj. Otvorena im je ostala samo zapadna granica prema moravskoj i vardarskoj dolini. Kada je Vizantija ula u teke borbe s Arapima, bugarski vladar Presjam upotrebi priliku da pone akciju i u tom pravcu, drei da ga niko nee spreavati. Prvi pohod, god. 837., bio je upuen na jugozapad, prema Solunu, moda u vezi sa jednim pokretom Slovena u Peloponezu. Njegov uspeh, izgleda, bio je velik: Bugari se uskoro javljaju kao gospodari Ohrida i sve oblasti oko Devola, okupivi pod svoju vlast najvei deo maedonskih Slovena. Srbi su iveli u svojim upama, dugo nesmetani, kao konzervativan elemenat. Imali su izvesne vladare, koji su se smenjivali po pravu naslea, a ija vlast nije obuhvatala vie oblasti. Od tih vladara u Rakoj neke znamo po imenu. Najstariji je Vieslav (oko sredine VIII veka), a za njim idu Radoslav i Prosigoj. Tek od Vlastimira, Vieslavova praunuka, poinje period sa vie vesti. Vlastimir je savremenik Presjamov i njegov protivnik. Do Presjama, nie Konstantin Porfirogenit, ivljahu Bugari sa Srbima mirno, kao susedi i komije, pazei jedni druge. ta je neposredno izazvalo prekid te idile nije poznato: da li bugarska ekspanzija, koja je ila za tim da i Srbe pokori, ili moda delovanje Grka, koji su Srbe, svoje podanike, krenuli da spree Bugare u osvajanju Maedonije. Porfirogenit pripisuje inicijativu Bugarima. Presjamov napadaj nije uspeo; posle tri godine borbe on je morao da ga obustavi. Datum tih borbi nije siguran; ali, verovatno je da su voene oko god. 840. Pribiranje od Bugara ugroenih srpskih plemena i oblasti oko Vlastimira, ukoliko je bilo postignuto, nije moglo da se odri potpuno. Stare tradicije bile su jae od politikih lekcija na novom podruju. Kad je Vlastimir udavao svoju ker za Krajinu, sina

45

trebinjskog upana Bele, on ga je, hotei da ga odlikuje, imenovao vladarom i uinio samostalnim. Okrnjio je, po tradiciji, iz porodine sentimentalnosti, zajednicu i potrebu grupisanja svih plemena oko jednog dravnog sredita u interesu to uspenije odbrane. Pored domae dinastije Vievia u Humu, koja je svoju starinu i prava sa njom u vezi izvodila jo iz stare otadbine, pored glavara u Zeti, koji su iveli za svoj raun, Vlastimir stvara i samostalne trebinjske gospodare, koji su dotle priznavali vrhovnu vlast rakog upana. Po slovenskoj navici, posle smrti Vlastimirove njegovu dravu podelila su tri mu sina, Mutimir, Strojimir i Gojnik. Centralna vlast, uostalom, ne odrava se svuda u to vreme ni u ostaloj Evropi; graanski rat protiv Ludviga Pobonog u Franakoj doao je poglavito radi nezadovoljstva sa podelom zemlje njegovim sinovima. Posle Presjamove smrti (god. 852.) na bugarski presto dolazi preduzetni i mudri kan Boris. Njegov pokret protiv Franaka u Panoniji, odmah po dolasku na vlast, zavrio se neuspehom, isto kao i sva druga njegova preduzea prvih godina njegove vladavine. U te spada i pohod na Srbe. Obaveten o smrti Vlastimirovoj i podeli njegove zemlje, Boris je, moda, poverovao da sad nee naii na onakav otpor kakav je bio onaj protiv njegova oca. Ali, Srbi behu ostali isti po svojoj vojnikoj vrednosti. Oni tako skleptae u svojim planinama Bugare da je meu zarobljenike dopao i Borisov sin Vladimir i dvanaest velikih boila. Bugari moradoe traiti mir i posle toga sigurnu pratnju do srpske granice, odnosno do graninog mesta Rasa. Tu su, po srpskom saoptenju, izmenjena gostinska uzdarja, dok su Bugari tvrdili da su im Srbi bili duni predati izvesne stvari u znak ugovorene obaveze (dva roba, dva sokola, dva psa i 90 koa). Pohod Borisov, prema tome, nije kod njih smatran kao neuspeh nego kao nekakav kompromis. Za Srbe e biti verovatno da nisu bili sasvim sigurni za dalje borbe i da su stoga pristali na povoljan mir. Sem sa Srbima, Boris je bio doao u sukob i sa Hrvatima. Najverovatnije je miljenje da je to bilo god. 853., kada su Bugari udarili na franaku dravu, u Panoniji, pa Hrvati, kao franaki vazali, morali da ih suzbijaju. Kao i u borbi sa Srbima, Boris i ovde nije proao dobro, nego se, na kraju, izmirio obdarivi Hrvate i obdaren od Hrvata. Po ovim bojitima, tako dalekim od prvobitnih ishodita bugarskih, toliko na zapadu iza Morave i ar-planine, vidi se najbolje ogromni zamah i tadanji uticaj Bugara, koji se behu digli i razvili na raun unutarnjim krizama i dugim ratom s Arapima iznurene Vizantije.

VI. POKRTAVANJE JUGOSLOVENA.


1. Stari hrianski tragovi. 2. Prvi propovednici kod Jugoslovena. 3. Salcburka crkva i njen rad meu Slovencima. 4. Poeci hrianstva kod Hrvata i Srba. 5. Slovenski apostoli irilo i Metodije. 6. Uenici slovenskih apostola meu Junim Slovenima. 7. Stvaranje slovenske pismenosti i osnovi knjievnosti. Kad su doli na Balkan, Juni Sloveni su tu ve zatekli razvijenu hriansku kulturu. Jo apostol Pavle pisao je Solunjanima kako od njih prome rije Gospodnja ne samo u Maedoniji i Ahaji, nego i u svako mjesto izie vjera vaa u Boga; iz Dalmacije se javio jedan od najboljih pisaca hrianske crkve, sv. Jeronim; a u Sremu i severnoj Srbiji bilo je jedno vreme glavno sredite Arijeva uenja. I gotski Vulfilin prevod Svetoga pisma i njegovo episkopsko delovanje meu Gotima vezano je za Balkan. itav niz starih crkvenih ruevina nalazi se po celom balkanskom podruju, kao i mnogobrojna stara

46

hrianska toponomastika. Albanski nazivi sa in, e dolaze od latinskog sanctus, i svi su gotovo iz starijeg vremena, kao i dalmatinski sa sut, su (Suuraj, Sutivan, Sutorman, Supetar i sl.). U unutranjosti brdo Sr u Brezi, ili Ivan-Planina, ili Cibrijan kod Trebinja i sl. potiu od starih crkava posveenih tim svetiteljima, a mesta unis, Prokuplje, Ivanje i sl. trag su kulta i crkava dotinih svetitelja. U svima ovim oblastima postojala je i dobro provedena organizacija crkve, koja je bila, istina, na dosta strana poremeena i unitena provalama Slovena i Obara. Ali, ako su propale crkve i biskupije, ostao je narod. Vezama sa starosedelakim elementom Sloveni polako ulaze u hriansku kulturu, ali ponajvie kao pojedinci. Vest Konstantina Porfirogenita da su Sloveni bili krteni ve u VII veku, jo za vlade cara Iraklija, njegovom inicijativom, od rimskih svetenika koje je on nabavio, nee biti pouzdana. Car je imao preih briga. Tu vest treba razumeti prosto ovako, to piscima X veka moda nije bilo ili nije htelo biti dovoljno jasno: sve do godine 732., zahvaljujui solunskom vikarijatu, papin i uticaj latinskog svetenstva bili su preteniji od carigradskog na veem delu Balkanskog Poluostrva; zapadno svetenstvo bilo je dotad glavni inilac u hrianskoj misiji meu Slovenima. Vizantiska tradicija o tome na Porfirogenitovu dvoru bila je neto pomuena, svesno ili nesvesno, a svakako ila je za tim da inicijativu za to delovanje zadri za Carigrad. Da je bilo izvesnog uticaja i iz vizantiskih krugova moe se uzeti kao sigurno. Za to, pre svega, jasno govori kult izvesnih istonjakih svetaca, koji su iz Vizantije i preko nje preneseni u Jadransko Primorje, a odatle i meu Slovene. Tako je, na primer, kult sv. Stevana, zatitnika Vizantiskoga Carstva, kome je u Dubrovniku bila posveena glavna crkva, poznata i u Carigradu X veka, i ije je svetkovanje bilo raireno celim primorjem od Skadra do Trogira i Zadra, dosta rano preao i Srbima, kojima je posle, isto kao i Grcima, postao dravni zatitnik. U Solinu je istom svecu podignuta bazilika, u kojoj je sahranjen hrvatski kralj Kreimir. Malo je pouzdano i dalje carevo kazivanje da je ve tada uspelo hrianskom svetenstvu da postigne neke vee uspehe. Koliko se danas zna, itav sedmi vek nije doneo veih promena u verskoj kulturi Jugoslovena. U viziji sv. Kolumbana, iz poetka VII veka, izrino se kae da Sloveni, kojima je on mislio ii da propoveda, nisu jo zreli za tu stvar; a sv. Amand, koji je propovedao u mestima oko Dunava, vratio se kad je video da mu tu nee biti dovoljno ploda i muenitva, kako kae legenda. Hercog bavarski Teodo zadrao je god. 649. sv. Emerana da ne ide u te krajeve, jer jo nije pravo doba da se ti varvari pokrste. Jedino su Hrvati u Dalmaciji bili neto pitomiji. uvi za plenjenje Salone i ostale Dalmacije, papa Ivan IV poslao je tamo svog opata Martina da spasava i otkupljuje hriansko roblje i moti hrianskih svetitelja, i uspeo je da ih dobije (god. 641.). Crkvena tradicija pominje i nekog Ivana Ravenjanina kao prvog nadbiskupa solinskog i naroito zaslunog za hrianstvo meu Hrvatima. Vreme njegovog delovanja nije sigurno, a stavlja se od VII pa ak do u poetak IX veka. Toma, arhiakon splitski XIII veka, koji daje neto vesti o njemu, saoptava da je Ivan suzbio meu Slovenima arijansku jeres. Taj podatak zasluuje naroitu panju. Arijevo hrianstvo bilo je raireno meu Gotima oko Dunava i ostavilo je i meu Slovenima traga, koji je u njihovu jeziku utvren ve ranije. Nedavno je u ruevinama jedne stare crkve u Brezi kod Sarajeva naen i jedan natpis sa gotskim runskim alfabetom, koji jasno kazuje da je gotski uticaj, pojaan i njihovom vladavinom u tim oblastima jo u prvoj polovini VI veka, prodro duboko u unutranjost i verovatno se i tu oseao meu novodoavim Slovenima. Nee stoga kazivanje Tomino biti bez ikakva osnova, isto kao

47

i rano meanje Gota sa Slovenima u naim crkvenim krugovima Duklje i Primorja. Slabom napredovanju hrianstva kod Junih Slovena sa vizantiske strane kriv je svakako slovenski konzervatizam, a jo vie i politiko nepoverenje i zatrovani verski odnosi meu samim Grcima. Od VII do IX veka tamo ne prestaju jeretike sekte, verska gonjenja i ak krvava obraunavanja u ime vere. Naroito se sve to razvilo u doba strasne borbe oko ikona, koja je ispunila period od preko sto godina i uzbunila sav vizantiski svet. Na zapadu, kod Slovenaca, hrianstvo je bilo sumnjivo to je dolazilo iz Bavarske ili Furlanske, odnosno iz Nemake ili Italije, sa onih strana dakle je pretilo i politiko zavojevanje. Donoena na mau, nova vera nije mogla biti privlana i, prirodno, bila je smatrana samo kao jaa spona za politiku zajednicu. Stoga Slovenci, jo u prvim decenijama VIII veka, ustaju protiv hrianskih svetenika i njihovih crkava i dobijaju naziv najsvirepijih pogana. Sredinom VIII veka, pritenjeni od Obara, Sloveni su, kako smo ve videli, morali da trae pomoi kod Bavaraca i da posle priznaju vrhovnu vlast franaku. Prirodna posledica tog odnosa bila je da su morali primiti i hriansku veru svojih gospodara. U Bavarskoj vaspitani, slovenaki knezovi uvode hrianstvo u svoju zemlju, koja dolazi u crkvenim stvarima pod vlast salcburke episkopije. Na poziv kneza Hotimira (oko god. 755.) salcburki biskup posla meu Slovence episkopa Modesta sa etiri svetenika i vie klerika, da ire veru, posvete crkve i postave nove svetenike. Dva od najznatnijih manastira podignuta su u to doba, Inihen (god. 769.) i Kremsminster (god. 777.), kao sredita glavne aktivnosti meu Slovenima. Posle Hotimirove smrti nastala je jaka antihrianska reakcija. Polemini spis salcburke crkve O pokrtavanju Bavaraca i Karantanaca kae da za nekoliko godina tamo (meu Slovenima) ne bee nijednog svetenika. Ali, uticaj franake vlasti dovede opet hriansku misiju na rad. Karlo Veliki je izrazit pretstavnik ideje jedinstvene verske, i to hrianske, dravne organizacije kao organa novog Rimskog Carstva. Hrianstvo je, pored oruja, njegovo glavno sredstvo za pacifikaciju, i ueni Alkuin klie Karlu da je savladao sve neprijatelje imenom gospoda naeg Isusa Hrista. U itiju sv. Virgilija, salcburkag biskupa, pria se da je on lino silazio sve do ua Drave u Dunav, propovedajui veru. ivu delatnost razvio je i salcburki biskup Arno (od god. 785.), koji sa svih strana kupi i alje svetenike u predele Karantanaca i donje Panonije. Karlo ak preporuuje i njemu samom da ide u slovenske krajeve i propoveda boju re. I doista, u vojsci protiv Obara nalazi se i Arno. Za zasluge uinjene veri i franakoj dravi postala je salcburka biskupija god. 798. nadbiskupijom. Arno odmah posle toga predlae caru da se za Slovene osnuje posebna biskupija. Car je na to pristao, i kao prvi njen episkop bi posveen neki Teodorih; njegova oblast obuhvatala je Karantaniju i krajeve na severnoj strani Drave, sve do njenog ua u Dunav. Posle pada obarske drave i afirmacije franake snage, hristijanizacija severnih Jugoslovena ila je mnogo bre. Naroito su se mirili sa stvorenim stanjem neki od knezova. Primanje hrianske vere postalo je gotovo identino sa lojalnou prema franakoj vrhovnoj vlasti. Pored salcburkih, meu Slovencima i Hrvatima delovali su i svetenici akvilejskog (oglejskog) patrijarhata, naroito u Istri i Primorju. Njihova delatnost izgleda da je bila manje borbena od one salcburkih izaslanika, verovatno stoga to je imala i manje politikih motiva. Akvilejski patrijarhat ljubomorno je pratio rad salcburke nadbiskupije, smatrajui da ova prelazi svoje prirodne granice i ulazi u njegovu oblast.

48

Zbog toga dolo je izmeu njih i do spora, koji je Karlo Veliki reio 14. juna god. 811. u Ahenu tako to je odredio reku Dravu kao prirodnu meu izmeu obe dijeceze. Ve u prvoj polovini IX veka ugledniji Slovenci su dobrim delom bili hriani. Mnogi izmeu njih na samrti ili inae ostavljaju svoja imanja ili daju priloge crkvama. U Pribininom gradu Blatogradu (Mosburgu, Salavaru) osvetana je god. 850. crkva koju je on podigao, a tom aktu prisustvovalo je 15 slovenskih velikaa, nesumnjivo ve pokrtenih. Salcburki nadbiskup, koji je sam osvetao tu crkvu, poao je po Pribininoj dravi i osvetao jo nekoliko crkava slovenskih i nemakih, jer je, kako kae salcburki spis, stanovnitvo slovenske kneevine bilo meano, slovensko i bavarsko. Jedna dosta velika tekoa u irenju vere bee to to je svetenstvo bilo tuinsko. Slovenski elemenat slabo je znao i latinski i nemaki, i stoga je novu veru primao gotovo samo po spoljnim oznakama, ne razumevajui ni njenih pravih uenja, ni znaaja obreda. Ukoliko joj je prilazio, inio je to vie od nevolje i po primeru nego iz ubeenja ili neke unutarnje potrebe. I kod Hrvata je irenje hrianstva bilo u vezi sa irenjem franake vlasti. U gradovima Dalmacije nastavljala se, naravno, stara hrianska tradicija, po duhu romanska. Nije jasno kako su se u Dalmaciji razvijale verske prilike posle god. 732., odnosno posle energinog suzbijanja papske jurisdikcije u oblastima Vizantije. U oskudici izvora teko je uhvatiti pravu vezu; ali, nama se ini da je Vizantija i tu, u izvesnoj meri, istupala ofanzivno, ali da su ovde rimske tradicije bile veoma jake i sa dubokim korenom. Obnova splitske episkopije kao naslednice stare Salone pada tek pred kraj VIII veka, a izazvana je veom panjom Carigrada za jadranske stvari posle gubitka ravenskog egzarhata, god. 751. Iz Ravene je ranije vren osetan crkveni uticaj u Dalmaciji. Konstantin Jireek je u svom delu Romani u gradovima Dalmacije upozorio na neke od ravenskih svetitelja, iji se kult rasprostro po toj pokrajini; tako na sv. Apolinara, kome su podignute crkve na Krku, u Zadru i kod Dubrovnika, i na sv. Vitalisa. Vizantija pokazuje veu versku revnost u Dalmaciji za vreme franake ofanzive Karla Velikoga, koja je pretila da joj otme tu pokrajinu, i u vreme Ahenskog mira kad je, po jednom miljenju (A. Dabinovia), izvrena i izvesna vrsta versko-administrativne reorganizacije. Ima jedna, istina ne savremena, vest da je god. 809. preneseno telo sv. Trifuna iz Carigrada u Kotor. God. 811. dobio je i Zadar od cara Niifora moti sv. Anastazije. Carigrad je ovu panju ukazao zadarskom gradu i moda Kotoru sa oevidnom tenjom da se ouvaju dalmatinski gradovi kao posed Istonog Carstva. Po svojim vezama, i radi blizine Italije, i po tradiciji, Dalmacija, po gradovima preteno romanska, sluila se uglavnom latinskim jezikom. Meutim, ni grki nije bio nepoznat. U Splitskom evangelijaru VIII veka, koji je podrobno prouio Viktor Novak, nalazi se, u latinskom prepisu, grki tekst Jovanova uskrnjeg evanelja, koje se oevidno jo i tada na taj dan tako i italo. Latinski uticaj pojaali su posle Franci. Njihov uticaj videli smo ve u posveenju ninske crkve galskom sv. Aselu. Za sv. Urza se pria da je u Dalmaciji pokrtavao pagane ba u vreme Karla Velikoga. Stari umetniki hrianski spomenici u Ninu i Kninu pokazuju jasne tragove romansko-franake, koji se daju utvrditi i u Splitu (na pr. u crkvi Sv. Dojma, u crkvici Sv. Martina). Sa neto drugih kombinacija razvila se prema tim obrascima jedna vrsta lokalnog, hrvatskog stila, veoma zanimljiva sa svojih umetnikih motiva u skulpturi. Proces pokrtavanja kod Hrvata uzima vie maha od onog vremena kad hrvatski vladari prihvataju novu veru. Za prvog hrvatskog kneza, Vieslava, znamo po jednoj

49

krstionici, koju je nainio prezviter Jovan za njegova vremena u slavu sv. Jovana Krstitelja. Knez Mislav podie jednu crkvu Sv. ora u Putalju, a pomae i splitsku crkvu Sv. Dojma, mada se ona ne nalazi u njegovoj dravi. Trpimir ima svoga kapelana, prezvitera Martina, sa kojim sarauje i sva njegova velikaka okolina. O franakom uticaju pri pokrtavanju Hrvata ima neto predanja i kod Porfirogenita, koji pria da je meu njih doao iz Franake, koja je izmeu Hrvatske i Mletaka, neki bolesni udotvorac Martin, savetujui im da uvaju ugovore sa papom i da ga ne uznemiravaju. U oblastima van franakog uticaja, naroito meu Srbima, hrianstvo je ireno ponajsporije. U najveem delu njihovih naselja uticaj susednih kultura, s istoka vizantiske a sa zapada romansko-franake, mogao je doi samo posrednim putem, preko Bugarske i preko Hrvatske, a samo delimino neposredno, u Zetu i u oblasti koje su, pre bugarskog zavojevanja, graniile sa Vizantijom. Tako je ustvari i bilo. Hrianski spomenici bosanskog podruja iz VIX veka potpuno su u vezi sa dalmatinskim i imaju apsolutno iste tipove i analogije. ak je i jezik latinski na tri crkvena spomenika iz VIIX veka: na jednom iz Breze (blizu Sarajeva), na drugom iz Drenova kod Prijepolja i na treem nepoznatog nalazita u sarajevskom muzeju. Na jugu od Neretve do Bojane taj uticaj latinskog jo je razumljiviji. Ali, tu ima i dosta tragova vizantiske kulture, ouvanih delimino sve do najnovijeg vremena. U Dubrovniku, da spomenemo samo jedno dva primera, i danas se deo pred glavnom kapijom naziva Pilama, po gr. vrata, a kod Herceg-Novog jedan deo obale, sa mestom, zove se Igalo, po gr. . Istonjaki su sveci sv. Sergije i Vakh, Kuzman i Damjan, sv. Teodor i dr., kojima su posveene mnoge crkve u Primorju i Zeti. ak i sv. Dimitrije Solunski, kome Grci pripisuju spas svoga grada od Slovena, postao je veoma popularan kod nas. Zatitnici Dubrovnika i Kotora, sv. Vlaho i sv. Trifun, isto tako su istonjaki muenici. Kao zanimljivu karakteristiku tog dvostrukog uticaja imamo pojavu da u Dubrovniku i Kotoru biskupi, mada upotrebljavaju latinski jezik pri slubi bojoj i obavljaju je po rimskome obredu, za itav jedan vek oblae pri oltaru vizantiske haljine, ili kako se pod istim svodom die rimo-latinski oltar uz vizantiski ikonostazij. Na jugu, meu slovenskim kolonijama u Maedoniji, Grci su dosta rano razvili hriansku delatnost. Osnovali su ak, ne zna se tano kad, i posebne episkopije za rad meu njima: episkopiju smoljansku, drugovisku, jezersku i radoviku, srpsku odnosno srbisku i episkopiju zvanu Velikaja. Ovi episkopi i njihovo svetenstvo sluili su grki, kazuje sa tanim razlaganjem K. Jireek; ali, svetenici i monasi, roeni Sloveni, svakako su propovedali i pouavali narod na slovenskom jeziku. Oni su, pri tom, rei svoga maternjega jezika prilagoavali za pojmove verske. Na taj nain pripremljeno je bilo zemljite za delo solunske brae i njihovih saradnika ... Po Teofanu, patrijarh carigradski Nikita (766.780.) bio je Slovenin, a on verovatno da nije bio jedini meu episkopima toga vremena. Glavna aktivnost u hristijanizaciji Junih Slovena poinje u drugoj polovini IX veka, kad se stvara slovenska pismenost i izgrauje potpuno itava crkvena sluba na slovenskom jeziku. Poticaj za to doao je od samih Slovena i isprva ima nesumnjivo politike motive. Evo kako. Moravski knez Mojmir bee doao u sukob sa Francima pribirajui oko sebe srodna slovenska plemena, i god. 846. morao je da padne. Njegov naslednik Rastislav uao je u savez sa Bugarima i god. 855. ostao je pobedilac nad Francima; posle se, god. 861., umeao u unutarnje borbe meu Francima i postigao i opet lepe uspehe. U ovim borbama poginuo je knez Pribina. Kad su se Franci poeli spremati

50

da se osvete Rastislavu i radi toga uli u savez sa Bugarima, ljubomornim na Rastislavljev uticaj meu Slovenima, ovaj se uplai i stade traiti sebi saveznike, koji bi mogli bar da ustave bugarskoga hana. Prvi u kombinaciji mogao je biti svakako carigradski imperator. I doista, god. 862., pominje se uvena poruka Rastislavljeva caru Mihailu da mu polje uitelja i propovednika, jer njegovi Sloveni kao prosti ljudi nemaju nikoga ko bi im pokazao put. Naroito nemaju uitelja koji bi nam u svom jeziku kazivao istinu veru hriansku. Teko je verovati da takvih uitelja nije bilo mnogo blie u Panoniji, ili meu karantanskim Slovenima, meu kojima se hrianska vera irila itavo jedno stolee; nego je sasvim blizu istini da Rastislav nije hteo nikakvih veza sa ljudima franake vlasti. Verska akcija imala je samo da bude uvod u politiku, odnosno u tesnoj vezi sa njom. U Carigradu je Rastislavljeva ponuda lepo primljena i shvaena je odmah kako treba. Njima je tamo ak i dobro dola radi neposrednijeg pritiska na Bugare, koji su odavno ili za tim da se to vidnije i potpunije oslobode od grkog uticaja. Kao hrianski propovednici u Moravsku se upuuju dva brata Solunjana, Konstantin i Metodije. Izbor pada na njih iz dva razloga. Prvo, stoga to je Konstantin bio carev drug i poverenik, a drugo, to je bio ovek iroke kulture i znanja. Bio je bibliotekar u carigradskoj Sv. Sofiji i posle nastavnik filozofije; izvrio je pre toga nekoliko misionarskih poslova i istakao se kao pobornik kulta ikona. Metodije, Konstantinov brat, upravljao je ranije jednom slovenskom oblau, pa se kasnije povukao u manastir i pratio ponekad brata u njegovim misijama. Oba su, kao Solunjani, poznavali Slovene izblie i nauili su, moda jo u ranoj mladosti, njihov jezik. Solunskoj mitropoliji pripadale su dve slovenske episkopije, i dodir sa ljudima iz njih imao je da olaka nameravano delo. Tu se, nema sumnje, slovenski jezik upotrebljavao u vezi sa crkvom i crkvenim ivotom, pa se razvila hrianska terminologija i izvesna tradicija toga posla. S ovom misijom Konstantina i Metodija u vezi su i poeci slovenske pismenosti. Ova dva brata, slovenski apostoli, smatrali su kao svoju dunost da za Slovene prevedu potrebne knjige hrianskog bogosluenja, i da za pisanje tih knjiga podese i azbuku. Dotle, Sloveni ili nisu uopte pisali (crtama i rezama itahu i gatahu kao pagani, kae jedan stari tekst, a trag takve pismenosti imamo jo uvek u naim raboima), ili su upotrebljavali grka i latinska slova, ali kojima se nisu mogli izraziti izvesni slovenski glasovi (, , , , , i dr.). Zanimljiv primer pisanja slovenskih tekstova latinskim pismenima pretstavljaju Frajzinki spomenici, sa dva tipa ispovedi i jednom propovedi o grehu, pisani negde krajem X i na poetku XI veka, koji su sluili nekom lanu frajzinke crkve pri vrenju njegovih duhovno-pastirskih dunosti meu Slovencima. Konstantin je kao osnovu za novu azbuku uzeo grku kurzivnu minuskulu, pa je dopunio kombinacijom nekih slova ili preuzimanjem iz njemu poznatih istonjakih alfabeta. Tako je stvorio pismo zvano glagolica. Jezik njegovih prevoda bio je, prirodno, onaj koji su najbolje poznavali Konstantin i njegovi pomagai, slovensko nareje june Maedonije. S. Kuljbakin je dugim prouavanjem utvrdio da je srpsko-hrvatskoslovenaka jezina grupa u leksikome pogledu najblia staroslovenskom maedonskom dijalektu sv. irila i Metodija. U Moravskoj su solunska braa, kad su tamo stigla, naila na politiki izmenjen poloaj. Nemci su protiv Rastislava, avgusta god. 864., digli vojsku i naterali ga na pokornost. Misionare iz Grke posmatraju nemaki svetenici sa sumnjom i oteavaju im

51

rad; stoga ovi naputaju moravsko podruje i prelaze u Panoniju, gde je vladao Pribinin sin, knez Kocelj. Kod Kocelja su slovenski uitelji bili primljeni sa razumevanjem; on im je naskoro poverio 50 svojih ljudi da ih oni vaspitaju. Nu, Konstantin i Metodije ni tu nisu mogli due da se zadre. Trebalo je da idu u Rim, pred papu, da tamo pred njim razviju svoje uenje i da se opravdaju od svakovrsnih napada, kojima su od strane germanskog svetenstva bili izloeni. U ovo vreme odnosi izmeu Rima i Carigrada, koji ni inae nisu bili dobri, zaotrie se do potpunog raskida. Nikola I, jedan od veoma odlunih papa, doao je u sukob sa neobino uenim ali ne i mnogo karakternim patrijarhom Fotijem, koji je pristao da smeni svog prethodnika moralnog Ignjatija, svrgnutog zbog sukoba sa razvratnim dvorom. God. 863. crkveni sabor u Lateranu osudio je Fotija, a kao odgovor na to dola je god. 867. uvena Fotijeva optuba protiv pape. Da se stvari zapletu jo vie doprineli su dosta i odnosi sa Bugarima. Kao nemaki saveznici, Bugari su, verovatno po elji sa nemakoga dvora, poeli pregovore da prime hrianstvo, i to, naravno, od papinih ljudi. Bilo je kod Bugara ve poodavno tenja da se vezama sa zapadom to vie oslobode grkog duhovnog uticaja. Napadi Nemaca na Rastislava i njihove veze sa Bugarima nagnae Vizantiju da i ona napadne Bugarsku i prisili je da menja svoju politiku. Bugari su stradali u to vreme od gladi, imali su i inae nedaa, i brzo su popustili. God. 865. oni su se, pod pritiskom Vizantije, pokrstili, i njihov han Boris dobija otada po caru Mihailu III novo ime Mihailo. Da to pokrtavanje nije prolo bez potresa u Bugarskoj razume se samo po sebi; konzervativni bugarski velikai nisu lako hteli da se odreknu stare vere i naslea, kao da su predoseali kako e nova hrianska kultura doneti definitivnu prevlast slovenskog elementa meu njima i postati najmoniji inilac u asimilaciji Slovena i bugarskih gospodara. Han BorisMihailo, im se malo pribrao od vizantiskog udarca, nastavlja ponovo svoje veze sa Rimom i Nemcima, oevidno sa tenjom da se prvom zgodnom prilikom emancipuje od Vizantije i njenih ljudi. U Carigradu se to primeuje i prati sa puno ljubomore i zle volje, ali i sa vrstom namerom da se taj uticaj Rima predupredi. Usred tih zapleta, u jesen god. 867., nastae u Carigradu krupne promene. Car Mihailo pogibe, na presto doe poduzetni Vasilije Maedonac (867.886.), a brzo potom bi smenjen i Fotije i doveden stari Ignjatije. U Rimu se ta promena smatrala kao zadovoljtina papskoj kuriji. To je znatno olakalo i poloaj Konstantina i Metodija, koji su iste te jeseni poli u Rim. Episkop rimski Formoz, koji je god. 866. bio papin legat u Bugarskoj i verovatno znao neto slovenski, pregledao je sa jo jednim drugom prevod slovenskih bogoslubenih knjiga i predloio ga papi na odobrenje. Papa Hadrijan, naslednik Nikolin, priznao je i dozvolio upotrebu slovenske liturgije. Ali, Konstantin nije vie mogao da je dalje iri. On se razboleo i umro u Rimu, 14. februara god. 869., pokaluerivi se pred smrt i dobivi ime irilo. Metodije se iz Rima vratio u Panoniju, knezu Kocelju, gde je razvio ivu delatnost kao panonski episkop. Nu, njegov dolazak izaziva opoziciju salcburke nadbiskupije, koja se smatra povreenom u svojim pravima. Ustvari, to je bilo njeno crkveno podruje. U jednom posebnom polemikom spisu, pretstavnici salcburke crkve tue se kako je doao Metodije, neki Grk, da se mea u njihove poslove, pronaavi nedavno slovenska pismena, i koji potiskuje latinski jezik. Posle izvesnog vremena Nemci su sa pismenih napada preli na fizike. Metodije bi zlostavljan i zatvoren, negde u vapskoj, i dran tamo dve i po godine. Tek na papino posredovanje, krajem god. 872. ili poetkom 873., Metodije bi osloboen, a njegovi protivnici, biskupi salcburki, pasavski i frajzipki bili su ne samo ukoreni nego poslednja

52

dva i suspendovana. itava akcija i dolazila je od njih. Pasavski biskup Hermanrih postupao je, kako kae papina optuba, sa ivotinjskom surovou prema Metodiju; u najljuoj zimi drao ga je pod vedrim nebom, a na zboru episkopa sam bi ga tukao konjskim biem, da nije u tome bio spreen od drugih. Posle svog osloboenja Metodije nije ostao vie kod Kocelja, u Panoniji, koji nije mogao da ga zatiti, nego je preao u Moravsku. To je traio i papa, nesumnjivo vodei rauna o pravima salcburke arhiepiskopije. U Moravskoj nije bilo vie Rastislava. Njega je izdao bratanac Svetopluk Nemcima, pa su ga ovi oslepili i poslali u neki manastir, a zemlju mu poseli. Naskoro, u narodu nasta buna protiv nemakih ugnjetaa; na elo pobunjenika stade pop Slavomir, a pokret se, dobrim delom, obrte protiv bezobzirnog nemakog svetenstva. Svetopluk prie narodnom pokretu i uspe da se odri u osloboenoj Moravskoj. Metodije dolazi posle te uspele narodne borbe i biva, naravno, lepo primljen. Njegovo uenje, prema svemu, dobija izrazit antinemaki karakter, i kao takvo smatraju ga i Nemci i Sloveni. Papa, koji je pretrpeo neuspeh u Bugarskoj i koji od Carigrada, i posle promena na carskom i patrijariskom prestolu, nije dobio ono emu se nadao, postaje malo zategnutiji i prema Metodiju, i uzima otvoreno stav protiv slovenske liturgije. U tom ga obilato pomae celo nemako svetenstvo. Sam Svetopluk, nedovoljno siguran, a i inae nestalan, ne samo da ne pomae Metodija kako treba nego ak daje razumeti da se on i ne identifikuje sa njim. Pored Metodija on pristaje i na nemakog kandidata Vihinga kao eventualnog drugog episkopa. Metodije je stoga po drugi put poao u Rim, gde je papa Ivan VIII, vodei moda rauna o tom da ne uvredi vizantiski dvor ija mu je pomo protiv Arapa ba u to vreme bila potrebna, opet potpuno opravdao Metodija i dozvolio ponovo slovensko bogosluenje s izvesnim malim ogranienjima (god. 880.). Posle smrti kneza Kocelja u Panoniji vladaju nemaki knezovi. Sa jednim od njih, sa Arnulfom, Svetopluk dolazi u sukob i izaziva teak rat. Arnulf je pozvao u pomo Bugare i ovi su god. 882. provalili u Moravsku; na to je Svetopluk naredne dve godine napadao Panoniju i pustoio je. Za Metodija nije sasvim sigurno gde se nalazio u to doba. Prema prianju njegova itija on je iao u Carigrad da tamo prikae ceo tok svoje misije. Po povratku otuda nastavio je svoj rad, ali u stalnom sukobu sa nemakim svetenstvom, koje je vodio novi episkop Vihing. Dolo je dotle da je Metodije bacio anatemu na Vihinga i time izazvao protiv sebe ne samo sve Nemce nego i papsku kuriju. Domalo, 6. aprila god. 885., on je umro, na veliku radost svojih protivnika. Sa Metodijem zavren je period slovenske hrianske aktivnosti u Moravskoj. Gorazd, njegov uenik, kome je on namenio svoje nasledstvo, kao i svi drugi aktivniji slovenski propovednici, bie prosto onemogueni i pretrpee ak i velike line neprilike. Novi papa Stevan V zabrani slovensku liturgiju, a Vihing posta glava moravske crkve. Metodijevi uenici Gorazd, Kliment, Angelar i dr. bie pohvatani, mueni i prognani. Jedan deo slovenskih uenika bi ak prodan Jevrejima i kao roblje odveden na trg u Mletke. Tu ih nae i otkupi jedan vizantiski legat i uputi ih u Carigrad. Jedne zadra car Vasilije, primivi ih lepo, a drugi odoe u Bugarsku. Drugi deo spasavao se odmah u susednu Bugarsku, preko Beograda, odakle bie upueni Borisu-Mihailu. Ovome vladaru pripada velika istoriska zasluga da je shvatio vrednost ove znaajne i nenadane saradnje i da je iskoristio u punoj meri. Mesto grkog svetenstva, od koga je zazirao zbog politikog uticaja; mesto latinskog, koje mu je donosilo zaplete i neprilike; on je dobio kadar ljudi iskreno odanih stvari koju propovedaju i podobnih da deluju meu najveim

53

delom njegovih podanika. Upada u oi da Boris glavne ljude iz ove grupe dobeglica ne zadrava u uoj Bugarskoj, nego ih mahom upuuje na jug i jugozapad, meu maedonske Slovene. Kao da je postojao smiljen plan da se uz delo pokrtavanja vri u isti mah i pridobijanje slovenskih plemena, naroito onih prema Jadranskom Moru, za bugarsku dravu. Kliment, najaktivniji od Metodijevih uenika, bi upuen u ohridsku oblast, koja je obuhvatala i podruje reke Devola i kumbe u gornjem i srednjem toku, i preporuen vlastima i narodu. Sredite njegove akcije bilo je u Devolu, u hrianski ve lepo razvijenom mestu. Tu je on delovao sve do god. 893., kad je postao episkop, a zamenio ga je drug mu Naum, iji manastir i danas postoji na obali Ohridskog Jezera. Druga im dva druga, Gorazd i Angelar, sahranjeni su u Beratu; oni su verovatno tamo bili i upueni, jer je teko verovati da bi im neko prenosio kosti namerno ba u taj kraj. Ovi ljudi i drugovi im poee tamo iv i sistematski rad; na 3500 uenika prooe njihovu kolu; u enorijama je raspolagao Kliment sa po 300 aka. Tako se u tom kraju proiri slovenska pismenost. Kliment sam nastavi i knjievni rad svojih uitelja. On je, po svoj prilici, pisac Metodijeva itija i itava niza propovedi na crkvene praznike. Te su propovedi itane i prepisivane u dosta velikom broju; od nekih, kao na primer od besede o Cvetnoj nedelji, ima na desetine prepisa. Lep broj Klimentovih beseda nalazi se ouvan naroito u hilandarskim rukopisima. Klimentu se pripisuje da je izveo i reformu alfabeta i uveo mnogo gipkiju irilicu mesto krute glagolice; ali, to nije sigurno. Nesumnjivo je da se irilica javlja u X veku, i to ba u krajevima oko Prespe; ali, malo je teko verovati da je ba Kliment lino dirao u delo svoga uitelja jo dok ono nije uhvatilo ni pravog korena u narodu te oblasti. Po svoj prilici irilica se razvila u Maedoniji kod grko-slovenskog svetenstva, i Kliment je, moda, samo prihvatio. Za njegova druga Nauma znamo, isto tako, da je imao interesa za knjievnost i da je potsticao ljude na rad. Konstantin Prezviter sam kae da ga je na pisanje Uitelnog evanelja potakao brat Naum. Za velike svoje zasluge postavljen je Kliment god. 893. episkopom u kraju oko Kiovske Belice. On je sahranio svog druga Nauma, koji je umro 23. decembra god. 910., a sam je preminuo 27. jula god. 916. Njihovo delo, knjievno i uiteljsko, prihvatie njihovi drugovi i poslednici, Konstantin Prezviter, episkop Marko, Jovan Ekzarh, Gligorije Prezviter i dr., koji su se kupili oko cara Simeona, koji se i sam bavio knjievnou i koji je neobino cenio knjievni i prosvetiteljski rad irilovih i Metodijevih uenika. Njihovim delom stvorene su osnove slovenskoj pismenosti i knjievnosti na Balkanu, i potom slovenskoj knjievnosti uopte. itav rad oko pokrtavanja Jugoslovena daje lepe primere o duhovnoj zajednici meu njima. Jezik maedonskih Slovena, koji je uzet za knjievni jezik mlade crkve i jo mlae knjievnosti, primljen je bez ikakvih tekoa i u Moravskoj i u Panoniji; razlike su meu dijalektima bile tako male da nita nisu smetale uzajamnom razumevanju. Samo javljanje slovenske liturgije primljeno je u svima oblastima sa radou i osetilo se odmah i svuda kao svoje etniko obeleje. Ovo je bilo i prvo meanje i uzajamno uticanje meu Slovenima u jednom delu prave kulturne akcije; Sloveni iz Maedonije sa svojim uiteljima idu meu Moravce i Panonce i rade meu njima, da opet posle proterani Moravci dou kod njih na jug i nastave njihovo delo. Meu njima nema granica; oni, kao da se to razume samo po sebi, prelaze iz Maedonije u Moravsku, iz Moravske u Panoniju; oni su jedno i oseaju se kao jedno, i gore prema Nemcima kad ih gone, i dole prema Grcima, od kojih odvajaju svoje saplemenike. To je bilo svesno stvaranje svoje slovenske kulture, na emu su saraivali svi.

54

Crkvena arhitektura u Dalmaciji i u unutranjosti Balkanskog Poluostrva, na podruju Huma, Bosne, Zete i Rake, ima starih uzajamnih veza. Bazilike u Zenici ili Dabravini imaju svoje nesumnjive analogije u dalmatinskim; bazilika u Brezi gotsko je delo, i ve po tome je jasno da ima svoje obrasce na drugoj strani. Teorija o takozvanom starom slovenskom, odnosno starom hrvatskom, u osnovi originalnom stilu, donesenom delimino iz stare postojbine i preobraenom u Dalmaciji sa prvobitnih drvenih pratipova na kamene, a ouvanom na crkvenim graevinama VIX veka, koju je u novije vreme poeo da zastupa jedan deo nauenjaka, teko moe izdrati naunu kritiku. Kao to su bosanski steci nesumnjiv ostatak i oponaanje rimskih sarkofaga, tako je i najvei deo nae rane crkvene arhitekture i skulpture primljen kod nas od majstora koji su nam doneli hriansku kulturu i ove to ide sa njom zajedno. O tom ima neposrednih dokaza na licu mesta. Godeslavljev natpis na crkvi Sv. Krsta u Ninu ima nesumnjiv franaki karakter. Zar crkva hrvatske episkopije u Ninu nije bila posveena sv. Aselu, franako-galskom svecu, i zar se taj zapadni uticaj zadrao samo na tom kultu? U Srba se nalaze sirskovizantiski uticaji na staroj crkvi Sv. Petra u Rasu. Slinih primera ima mnogo. Jedan na mladi nauenjak (A. Deroko) nalazio je nedavno da je slinost izvesnih crkvenih graevina u Rakoj i Dalmaciji (na pr. crkve u Zatonu na Limu sa crkvom Sv. Nikole u Ninu, ili Sv. Bogorodice u Bistrici sa Sv. Lukom u Uzolju ili Sv. Srem u Brdima) kao ostatak neke stare svoje arhitekture koja kao da im je nekad bila zajednika. Mi ne mislimo da je to tumaenje tano. Gde bi nai ljudi imali ranije prilike da rade takve i njima sline poslove? Zar sama tehnika posla, tipovi graevina, ma i prosti inae, i dekoracije ne zavise od majstora, njihovih kola i uticaja? U izvesnim starim crkvama naeg podruja VIVIII veka mi nalazimo latinske hrianske natpise, jedan na rakom zemljitu ak kod Prijepolja. To, po naem miljenju, ukazuje i na izvesne puteve u tehnici tog posla i svemu ostalom u graevinskoj kulturi. Za crkvu Davidovicu u Brodarevu, arhitektonski dosta prostu i na oi narodsku, znamo pouzdano da su je, krajem XIII veka, zidali majstori najmljeni u Dubrovniku. Staru umetnost Slovena, zajedniku nam jo i ovde na jugu, treba svakako traiti na drugoj strani a ne u crkvenoj arhitekturi.

VII. HRVATI I VIZANTIJA.


1. Akcija Vasilija I Maedonca. 2. Vizantiski i romanski uticaji meu Hrvatima. 3. Slovenska sluba u Hrvata. Dolazak na vizantiski presto Vasilija Maedonca, god. 867., znaio je za Carevinu nesumnjivu dobit. To je, istina, bio ljudska ivotinja, primitivna i sirova, sa jakim strastima, kao to ga tano crta arl Dil, ali u isto vreme i ovek jake volje, svestan cilja, vet i srean, i isto tako veliki politiar. On je pribliio Carevini ne samo susedne Bugare, koji su hteli da nau naslona na Zapadu, nego ak i udaljene Hrvate. U dalmatinskom Primorju stanje nije bilo dovoljno sigurno. U Hrvatskoj je oko god. 864. dolo do izvesnih sukoba, koji su doveli na vlast jedno lice van kue Trpimirove, nekog kneza Domagoja. Poremeaj vlasti izazvao je, pored ostalog, stare gusarske sklonosti hrvatskih pomoraca, a ove opet energinu akciju Mletaka, god. 865., koja je naterala Hrvate da obeaju posle toga voenje rauna o mletakim interesima i da za bolje jemstvo dadu taoce. Optu nesigurnost pojaavala su naroito zaletanja arapskih

55

laa u jadranske vode, dosta esta tokom IX veka. Kad je god. 866. jedan njihov napad, sa dugom opsadom, ugrozio Dubrovnik, obratie se stanovnici grada za pomo svom carigradskom gospodaru. Vasilije, koji je od Duhova god. 866. bio savladar cara Mihaila III, naredi da velika vizantiska flota od sto laa krene u Jadransko More. Jednim potezom izvela se ogromna promena. Tamo, na dalekim granicama Carevine, osetila se odjednom njena snaga, mona i neodoljiva. Arapi se zaas povukoe, a svi gradovi Dalmacije odahnue i osetie se vie sigurni. Vizantija je tom ekspedicijom pokazala svoj nesumnjiv interes za ove oblasti. I slovenski knezovi iz zalea osetie konkretno vrhovnog gospodara iz Carigrada. Kad je Vasilije, u nameravanom savezu sa carem Ludvigom II, pregao da potpuno oisti Jadransko More i junu Italiju od Arapa, on je god. 869. uz svoju flotu pozvao da uestvuju i svoje podanike: Trebinjce sa Konavljanima, Zahumce, i jedan deo Hrvata s ostrva, sve plemena ispod Neretve, dokle je tada, pod sigurno, dopirala vizantiska vlast. Dubrovaka flota sluila je kao prevozno sredstvo. Do zajednikog saveznikog napada na glavnu arapsku pomorsku bazu, na grad Bari, nije dolo, jer se car Ludvig u poslednji as trgao od nedovoljno utvrenog saveza. On je grad Bari posle uzeo sam, god. 871., uz pomo svojih hrvatskih podanika i njihovih laa. To je, kao i uee Hrvata, razume se, jo vie razdrailo Vizantiju, ljutu i inae zbog ranije neuspelog pohoda. Stoga Grci naroito iskoristie jedan dogaaj da kazne hrvatske pomagae Ludvigove i pre pada Barija. God. 870. vraali su se papini izaslanici sa crkvenog sabora u Carigradu iz Draa u Jakin. Na putu napadoe ih i opljakae slovenski gusari, uglavnom Hrvati i moda neki Neretljani, poto su oboji poee zajedno operisali, i odvedoe ih u ropstvo. Da osvete toboe to, a ustvari da iskale svoj gnev, napadoe Grci na podruje Ludvigovih podanika, pa razorie nekoliko gradova i odvedoe u ropstvo dosta dua. Grci su napadali samo flotom i stoga sigurno nisu ulazili dublje u unutranjost. Hrvatskog otpora nije bilo, jer se najvei deo njihove flote nalazio pod Barijem. Ljut, car Ludvig se jednim pismom caru Vasiliju zauzeo za svoje nastradale podanike i optuivao je zapovednika carske flote, Nikitu Orifa. Car je, naravno, bio na strani Orifinoj, jer je njegov postupak jaao ponovo ugled Vizantije i u severnoj Dalmaciji. Ogoreni Hrvati su, iz osvete ili da se koliko toliko obetete, posle povratka ispod Barija naroito napadali na Mleaie kao na poznate vizantiske prijatelje, i zadavali im prilino briga. Mleani su morali ak moliti papu da posreduje kod Hrvata i njihova kneza, najgoreg slovenskog kneza, kako su oni zvali Domagoja, da bi napustili taj posao morskih haramija. Kad je god. 875. umro car Ludvig II, nastade borba lanova karolinke dinastije oko njegova nasledstva, koja je trajala gotovo sve do kraja god. 877. Nju je u velikoj meri iskoristio car Vasilije da ojaa svoj uticaj. On je najpre naterao dotle uglavnom slobodne Neretljane da priznaju njegovu vlast i da sa tim zajedno prime hrianstvo. Porfirogenit nam je ostavio spomen da su Neretljani prozvani poganim stoga to nisu pristali da se pokrste u ono vreme kad su se krstili svi Srblji. Verovatno je, u isto vreme, car poeo delovati i meu Hrvatima. Glavni su mu se posrednici za sve nalazili u njegovim dalmatinskim gradovima. Franci, zabavljeni domaim borbama, nisu mogli da mu mnogo smetaju. Hrvati sami o njima ne vode vie mnogo brige; njihov knez Iljko, moda sin Domagojev, napada ak sa flotom franaku oblast Istru; ali, otud je bio suzbijen od mletakih laa, jer se Republika bojala njihova napada na svoje podruje, posebno na Grado. Ovi napadaji Hrvata na franako podruje Istre doli su svakako posle osloboenja vlastitog podruja od njihove vlasti, koja se posle toga vie ne javlja.

56

U ovo vreme pokuaja nove orijentacije kod Hrvata, na njihovom prestolu javlja se ponovo jedan Trpimirovi, knez Zdeslav, koji je, doavi iz Carigrada, sa vizantiskom pomou potisnuo Domagojeva naslednika, oko god. 878. Car Vasilije je, pria njegov unuk, pridobijajui Slovene polagao na to da oni napuste svoje stare obiaje i prime grke, a meu ostalim naroito da se vie disciplinuju pod vlau novih knezova, arhonata, koje im je on postavio iz starih uglednih porodica, gotovo po njihovoj elji. Ustvari, on je, koliko se ini, doveo na upravu ljude i porodice koji e za svoj poloaj imati da zahvaljuju Vizantiji i da se veu za nju. Ali, Zdeslav, njihov kandidat u Hrvatskoj, nije se odrao. Domagojevii, pomagani, kako se ini, i od rimske kurije, imali su u zemlji dosta svojih pristalica i oni su, u maju god. 879., ubili novoga kneza, a na presto doveli Branimira, moda lana ili srodnika nedavno zbaene dinastije. Sukob izmeu pristalica Zdeslavljevih i Branimirovih nije poticao samo iz dinastikih motiva. Bilo je i krupnih naelnih razlika. Zdeslav je bio sav za vizantisku orijentaciju; sa njim su zajedno, govori se izrino, doli i grki svetenici. Branimir je, meutim, bio za zapad, za papu i Rim. U etiri pisma, pisana od 7. do 17. juna god. 879., papa Ivan VIII hvali revnost Branimirovu, koji mu izjavljuje punu odanost; svetenicima i narodu hrvatskom kazuje svoju radost to se vraaju svojoj staroj crkvi i poruuje im da ih grli rairenim rukama; episkopima dalmatinskim pie da se vrate svom duom i drage volje Stolici Sv. Petra, kkoja je glava i uiteljica svih bojih crkava, poto su se od nje bili odvojili. Nu, ta pisma kazuju i jo neto. Branimir u svojoj zemlji nije bez opozicije, koju papa izrino pominje. Dalmatinski episkopat koleba se izmeu Rima i Carigrada, ali naginje vie ovom drugom. Papa mu stota poruuje da e ga u sluaju potrebe pomagati, ako se od strane Grka ili Slovena preduzme togod zbog ovog obraanja Rimu. Ali, u tom pogledu nema uspeha. Splitski nadbiskup Marin jo te godine ili na poetku naredne bio je posveen od vizantiskog episkopata, to je oiti znak da je njegov uticaj pretegao. Ninski, odnosno hrvatski, biskup Teodosije bio je, meutim, jedan od voa papine stranke. Mi nemamo danas nikakvih pouzdanih podataka na osnovu kojih bismo mogli izloiti kako je ovaj ceo spor dalje tekao. Sigurno je svakako da se Branimir odrao na prestolu, mada nije bio vizantiski tienik; nije sigurno samo da li je i otvoreno odrekao poslunost caru Vasiliju. U Konstantina Porfirogenita saoptena je jedna vana injenica o odnosima dalmatinskog romanskog gradskog i ostrvskog stanovnitva prema Slovenima. Uznemiravani od Neretljana kad su ili da obrauju zemlju na ostrvima, a od Hrvata kad su hteli da rade na kopnu, Romani se obratie caru Vasiliju sa pitanjem ta da rade. On im naredi: da daju Slovenima onaj deo koji su davali njegovim namesnicima i da se nagode sa njima u miru, a vizantiskom zapovedniku da daju samo neto malo, forme radi, tek da se pokae pokornost i podlonost romejskim carevima. Otada plaahu romanski dalmatinski gradovi i otoci slovenskim susednim knezovima godinje: Split 200, Rab, Krk, Osor i Trogir po 100, a Zadar 110 zlatnika, osim vina i drugih razliitih davanja. Dubrovnik, iji tesni grad nema mesta za vinograde i njive, kultivie ih na zemljitu trebinjskom i zahumskom i plaa dotinim vladarima kao zakupninu po 36 zlatnika. Sam Porfirogenit smatrao je to davanje kao neku vrstu danka. Car je, oevidno, traio neko kompromisno reenje, da zadovolji obe strane i omogui miran saobraaj izmeu gradova i njihove zaleine. Teko da je to moni Vasilije uinio to bi morao, kako neki nauenjaci misle, smatrajui Hrvate kao nezavisne ili tue podanike; on je ovakvu odluku

57

mogao doneti ponajpre sa namerom da uini snoljivijim odnose izmeu svojih podanika, izbegavajui vojniki pritisak, koji ne bi doneo trajno smirivanje. Izvestan uticaj na pribliavanje Hrvata istonoj crkvi i njenim ljudima mogli su, moda, donekle vriti slovensko bogosluje i slovenska pismenost. Slovenski apostoli i njihovi uenici, delujui u Panonskoj, svakako su radili i meu Hrvatima. Svetenici, koji su sa Zdeslavom dolazili u Dalmaciju iz grkih oblasti, nesumnjivo su znali slovenski, ako ve i sami nisu bili Sloveni. Slovenska sluba uhvatila je, dakle, meu Hrvatima dosta rano korena. Ali, tekoa je u tom pogledu bila ova: hrvatski episkop i dvor bili su protiv vizantiskog uticaja, a moda su trpeli slovensku slubu; romansko gradsko stanovnitvo i episkopat bili su za vizantiski uticaj, ali protiv slovenske slube. Stoga se ova nalazila stalno na muci, i svi ustupci koje su dve stranke inile jedna drugoj vreni su uglavnom na njen raun. Vizantiski uticaj u Hrvatskoj, isto politiki do kraja VIII veka, nije imao nekih veih razmera i nije se mnogo oseao, a ovaj u IX veku bio je samo jedna epizoda vladavine Vasilija Maedonca. Hrvati su, i po svom geografskom smetaju i po celoj kulturnoj tradiciji dotada, ulazili potpuno u sferu i duh zapadne, rimske, latinske i franake civilizacije i u njoj su i ostali, isto kao i Bugari u istonoj, pored svih tenja toga vremena da je se oslobode.

VIII. SRBI I HRVATI U BORBI PROTIV BUGARA.


1. Neretljani i Mleani. 2. Srbi i Bugari. 3. Dolazak Maara. 4. Bugarski car Simeon u borbi protiv Srba. 5. Hrvatski knez i kralj Tomislav i Bugari. 6. Slovenska sluba u Hrvatskoj. Grgur Ninski. 7. Osloboenje Srba pod aslavom. 8. Dravno ureenje. Srpska plemena tokom celog IX veka behu rascepkana pod vie vlasti. Istona su se nekako pribrala oko Rake, ali zapadna ivljahu jo uvek svako za svoj raun. Neretljani, najzapadniji, najratoborniji i najmanje voljni da se podvrgnu ma ijoj vlasti, postali su, zbog svojih estih i drskih gusarskih napada, prava napast za trgovaki promet na Jadranskom Moru. Naroito u este sukobe sa njima dolazi Mletaka Republika, koja se sve vie razvija kao glavna trgovaka i pomorska sila na Jadranu. Jedan od najteih bio je svakako onaj sukob od god. 887. Dud Petar Kandijan krenuo je te godine, avgusta meseca, jednu ekspediciju protiv njih, koja je isprva imala uspeha, ali koja se 18. septembra zavrila potpunom katastrofom kod Makarske. Sam dud je platio glavom, a razbijena mu vojska ostavila je le njegov Slovenima. Tek je posle, i to kriom, mogao mrtvi dud biti prenesen u svoj grad. Sklapajui god. 888. savez sa carem Berengarom, gospodarem Italije, Mleani su ugovarali sa njim o dranju protiv Slovena, neprijatelja i naih i vaih. Moda su tada doneli i odluku, kao i romanski gradovi u Dalmaciji, da plaaju godinje izvesnu sumu hrvatskom knezu, da bi on spreavao svoje podanike, a i delovao na svoje susede da se okane daljih napada. U Rakoj, meutim, stvari pooe sasvim loe. Zajednika vlada trojice brae nije mogla proi bez trvenja. Najstariji Mutimir hteo je da on bude vrhovni gospodar, a kako su mu se braa Strojimir i Gojnik tome opirala, on ih uhvati i posla u Bugarsku, naavi u dojueranjem protivniku pomagaa za svoje ciljeve. Kan Boris je srpske kneeve primio lepo, hotei da ih ima po potrebi kao orue za svoj uticaj u Srbiji. Strojimirova sina Klonimira ak je i venao

58

jednom svojom Bugarkom. I doista, usled ove domae borbe, Srbija dolazi u nesumnjiv vazalski odnos prema Bugarskoj. Mutimir je zadrao jednog od svojih srodnika, sinovca Petra Gojnikovia, i brinuo se za nj, kako kae stari tekst; ali, Petar, uplaen oevom sudbinom, pobee u Hrvatsku. U crkvenom pogledu Mutimir je drao sa istonom crkvom, mada ga je papa Ivan VIII pozivao da se, kao i njegovi prethodnici, vrati zapadu, a posebno panonskoj dijecezi, svakako s obzirom na Metodijevo slovensko delovanje u njoj. Posle Mutimirove smrti (oko god. 890.), vratio se Petar Gojnikovi iz Hrvatske, svrgnuo Mutimirova sina i naslednika Pribislava, i uzeo vlast u svoje ruke. Petar je bio pravi Vlastimirov unuk i ovek od vrednosti; to se vidi ve po tom to se u tako smutnim prilikama odrao na prestolu preko dvadeset godina. Tri Mutimirova sina, svrgnuta sa vlasti, prebegoe Hrvatima. Jedan od njih, srednji, Bran, pokuao je da sa pomou dobijenom od njih srui Petra; ali, nije imao uspeha. Isto tako propao je i Klonimirov pokuaj iz Bugarske. Petar je, posle toga, vladao due nesmetano, drei se veto izmeu vie uticaja. Dok se sa bugarskim vladarom Simeonom okumio, sa Hrvatima, ini se, nije bio dobro. Moda je to bilo neto stoga to su Hrvati prihvatili Mutimirovie, a moda jo vie stoga to je on poeo da se prua prema Zapadu na raun Neretljana, traei i proirujui i na toj strani raki izlaz na more. Slinost istih imena u porodicama hrvatskih i srpskih knezova toga vremena (na pr. Vieslav i Mutimir srpski i Vieslav i Mutimir hrvatski ovaj od god. 892. Branimir i Bran) upuivala bi na neke blie srodnike veze, moda preko enidaba. Za bliskost govorila bi donekle i ova begstva u Hrvatsku, koja ne izgleda da su uvek imala onakav nesumnjiv politiki znaaj kao begstva u Bugarsku. Mi vidimo da Petar dolazi na presto iz Hrvatske, a da njegovi protivnici odmah iza toga odlaze u tu istu zemlju i da i jedni i drugi nalaze tamo pouzdano sklonite. Vredi pri tom pomenuti posebno i ovu injenicu: za vreme tih unutarnjih borbi u Rakoj, koliko se dosad zna, Hrvati nisu kao Bugari ili za tim da podjarme Raku; ne pominje se nijedna isto njihova vojna uperena protiv rake drave. Pomeranja granica ima, to je i sasvim prirodno, jer su plemena na podruju izmeu Rake i primorske Hrvatske bila sa njima etniki ista i stalno se meala. U Vizantiji je Vasilija Maedonca nasledio njegov sin Lav VI Mudri (886.912.), koji nije imao oeve sree, iako je dobio tako laskav epitet. Za njegove vlade uzimaju maha gusarenja Arapa, koji god. 904. strahovito poharae Solun; u Italiji vizantiska stvar sve vie gubi. Ali, naroitu opasnost za Vizantiju pretstavljae nagli polet Bugarske. Ova drava je od VIIIIX veka, sa malim prekidima, stalno ila napred, da poetkom X veka dostigne vrhunac svoje moi, kojem se nije primakla nikad vie, ni pre ni posle toga. Borisovo nasledstvo, posle jedne kratke krize u porodici, prihvatio je njegov u Carigradu vaspitani i najpre monatvu namenjeni sin Simeon, najvei vladalac u bugarskoj istoriji. Od svoga dolaska na presto, god. 893., Simeon je neprijatelj Vizantije; u njegovoj glavi se ak posle, postepeno, razvila misao kako on treba da postane njen naslednik sa vrednijom i sveijom snagom od one to je gnjila u Carigradu. Ratovanje izmeu Bugarske i Vizantije, koje je poelo god. 894., trajalo je, sa jednim duim prekidom, skoro dvadeset godina. Grka vojska nije mogla da odoli bugarskoj. Stoga car Lav, a posle naroito njegovi naslednici, trae saveznike na sve strane. Tada su im na um pali Maari. Ovi su, kao i toliki njihovi hunski prethodnici, bili odavno krenuli iz svoje Ugrije, istono od srednjeg Urala, prema zapadu i doprli na prvanja stanita Bugara. Tu su sa Bugarima doli u dodir pre sredine IX veka.

59

Potiskivani od Peenega, Maari su se sve vie primicali donjem Dunavu, tako da su oko god. 890. drali otprilike prostor izmeu njega i Dnjepra. Tu su ih poblie poznali, i to ne po dobru, mnogi susedni narodi. U nevolji, car Lav ih je pozvao da kao njegovi saveznici napadnu na Bugare, kao to su god. 892. kao saveznici Nemaca napali na moravske Slovene. Maari se odazvae. God. 894. zabeleeno je njihovo haranje Moravske i Panonije; po svoj prilici, oni su, kao pljakake horde, poli delimino starim tragom da plene posle Svetoplukove smrti pometenu Moravsku i bugarsko podruje u Panoniji i iznad Dunava. Ozbiljan otpor nije im imao ko da d. Bugari su bili zauzeti ratovanjem na jugu, a panonski i moravski slovenski knezovi behu pojedinano slabi i po dedovskom nasleu neorganizovani. Braslav, knez panonske Hrvatske, drao je stalno sa Nemcima i dobio od njih celu Panoniju, sa Blatogradom. Pomagani od grke flote, Maari su upali i u pravu Bugarsku i opljakali je, razbivi na brzu ruku tamo upuenu Simeonovu vojsku. Simeon je bio prisiljen da trai od Vizantije mir, kako bi mogao suzbiti ove napadae sa severa. Grci su na mir rado pristali i napustili svoje maarske saveznike. Udrueni sa Peenezima, Bugari su se bacili na Maare, pustoei njihovo podruje. Maari, zbunjeni tim napadom, a plaei se Peenega, dolaze na misao da uopte napuste tu svoju pokorenu i utroavanu postojbinu. Spustie se, potom, sa porodicama, u predele Panonije, a naroito u doline Dunava i Tise, god. 896. Njihovim dolaskom prekinuta je veza izmeu galikih i karpatskih Slovena sa jedne i Junih Slovena sa druge strane, isto kao to je prodiranjem Nemaca niz Dunav i u alpiske oblasti, starim rimskim putevima, prekinuta veza izmeu nas i zapadnih Slovena. Slavizacija dunavskog podruja bila je posle toga onemoguena. Dolazak Maara imao je i drugih posledica. Oni su sasvim potisnuli bugarsku vlast iz Panonije i iz oblasti severnije od Dunava; a oni su, isto tako, potisnuli i franaku vlast iz zapadne Panonije. Koliko je zemlja stradala krajem IX veka od ovih pustoenja i nove najezde, najbolje kae jedan akt iz god. 900., upuen papskoj kuriji: U itavoj Panoniji, naoj najveoj pokrajini, nema ni ciglo jedne crkve; papini bi izaslanici mogli sami ispriati koliko se dana ima putovati pa da se ne vidi drugo nego opustoena cela zemlja. Naroito su ovih vremena stradali Slovenci. Borbe izmeu Bavaraca i Maara, koji su esto sa svojim konjikim hordama nasrtali prema zapadu, i isto tako voleli da se zaletaju i u Italiju, vodile su se redovno na slovenakom podruju i ostavljale za sobom pusto i smrt. Ne manje stradali su i moravski Sloveni. Njihovu dravu Maari su unitili; Moravci su veim delom potpali pod njihovu vlast, a manjim se razbegli meu susede ili pripali drugom tuinu. Maari su sruili dve slovenske dravne tvorevine: kneevinu panonsku i kneevinu moravskih Slovena. U sastavu nove maarske drave slovenski elemenat bio je, s obzirom na moravske i panonske Slovene i na ostatke starih naselja oko Dunava i u junoj Ugarskoj, nesumnjivo najmnogobrojniji; kao nekad pod Obrima, i sad Sloveni ine glavnu radnu snagu zemlje. Slovenska dravna tradicija od itavog jednog stolea, vea plemenska svest i broj i povezanost slovenskih naselja uinili su da se sa maarskim Slovenima nije dogodilo ono to se zbilo sa bugarskim. Sloveni pod Maarima nisu uli u vidniji i brz etniki kompromis sa svojim gospodarima; Maari su ostali Maari, zadravi potpuno svoj jezik, a Sloveni su ostali Sloveni, sa svojom kulturom i jezikom, mada prilino proreeni. Naroito se istie postojanost Slovena iznad Drave; oni su i tu, kao i prema Nemcima u alpiskim oblastima, pokazali udesnu narodnu otpornost.

60

Izmeu Vizantije i Bugarske dolo je god. 896. do mira, koji je trajao sve do smrti cara Lava (912.). Simeon je hteo za to vreme da se obezbedi od Maara i da u Vizantiji izbere pogodan as za akciju. Prilika mu se pruila kad iza Lavove smrti doe do prestonih kriza u Carigradu i do potresa u celoj zemlji. Regent Aleksandar, brat Lavov, odbio je da obnovi raniji mir sa Bugarskom. To je dalo dobrodoao povod Simeonu da god. 913. otpone neprijateljstva. Da bi novi rat vodila sa vie izgleda na uspeh, koji je u prvim borbama izostao, Vizantija poe, po Lavovu primeru, da trai saveznike. Sem sa Peenezima, Grci su poeli pregovore i sa Srbima. Draki zapovednik, Lav Rabduh, doao je lino u neretljansku oblast, da krene Petra Gojnikovia i Srbe protiv Bugara. Zahumski vladar, Mihailo Vievi, na iji je raun Petar proirio svoju oblast, kivan na nj, dostavi te pregovore Simeonu. Mihailo je odranije imao veza sa Simeonom i izgleda ak da mu je bio vazal, jer god. 912., kada je uhvatio sina mletakog duda i docnijeg duda Petra Patricijaka, koji se iz Carigrada vraao kui, on ga je uputio Simeonu. Simeon, vojniki bolje spreman od Grka, pourio je da ih preduhitri i da im pomete nove veze. U bitci kod Ahelosa, 20. avgusta god. 917., on je potpuno razbio grku vojsku. Posle te pobede nad Grcima, Simeon je uputio jedan deo svoje vojske da kazni i Srbe. Ali, Petar, moan i sa jakim korenom u zemlji, nije se mogao skriti jednim zamahom. Bugari su stoga smislili prevaru. Pozvavi se na kumstvo njegovo sa Simeonom, i davi mu zakletvu da mu nee uiniti nita na ao, oni Petra pozvae da im doe. Kad je on poverovao i otiao, Bugari ga uhvatie i u okovima dovedoe u Bugarsku. Tamo je i umro. Vladu u Srbiji dobi, kao bugarski vazal, Pavle Branovi, unuk Mutimirov (917. 922.). Posle ovih uspeha, Simeon se god. 918. krunisao za cara i samodrca Bugara. Kao odgovor Vizantije na tenje Simeonove da postane gospodar Carigrada, dole su energine pripreme njezine da se brani do kraja. Mladom, dvanaestogodinjem caru Konstantinu Porfirogenitu dovedoe za savladara sposobnog Romana Lakapina, zapovednika flote (god. 919.). Uvreen to je za cara doao Roman a ne on, Simeon poinje veliku ofanzivu. Posle uspelog ratovanja tokom god. 920., Simeon god. 921. kree lino na Adrijanopolj, spremajui se da odatle poe na Carigrad. Vizantija, u nevolji, trai za to vreme ponovo veze sa Srbima. U njenoj prestonici nalazio se Zaharija Pribisavljevi, koji je doao tamo iz Hrvatske, prvog i glavnog utoita srpskih emigranata. Njega sad Grci poslae u Srbiju da srui Pavla. Ali, pokuaj nije uspeo. Pavle uhvati svog suparnika i posla ga u Bugarsku. Meutim, grka agitacija nije poputala. Izazvan njom, a moda i uvreen nekom bugarskom grubou, sam se Pavle odmetnu od Bugara. Simeon se na to rei da odmah polje u Srbiju Zahariju, koji mu se sigurno pokazivao kao odan; sa bugarskom vojskom Zaharija pobedi Pavla i uze sam vlast, god. 922. Ali, im se malo uvrstio u Srbiji, Zaharija se vraa na svoju staru politiku liniju. Ogorenje protiv Simeona i njegovih neprekidnih ratovanja, koja su crpla narodnu snagu, bilo je veliko ne samo u Srbiji nego i u samoj Bugarskoj. Zaharija je to video svakako za vreme svoga robovanja tamo. Stoga on sad valjda i prelazi tako brzo na stranu bugarskih neprijatelja. Car Simeon upuuje stoga u Srbiju jednu vojsku, kojoj su na elu dva bugarska lica, Marmaj i Teodor Sigrica. Oni su i ranije vodili bugarsku vojsku tamo protiv Petra Gojnikovia. Ali, ovoga puta loe prooe; u borbi njihova vojska pretrpi poraz, a i oni sami pogiboe. Ponosan, Zaharija je poslao u Carigrad njihove glave i oruje. Simeona je, meutim, taj poraz samo vie razdraio. Druga, mnogo jaa vojska imala je posle toga da potpuno pokori Srbiju i da od nje napravi obinu bugarsku pokrajinu. Ali, prevara je ipak oprobani metod u borbi Bugara, ak i onda kad su daleko

61

nadmoniji. Sa tom bugarskom vojskom bi poslan aslav Klonimirovi, kao tobonji novi kandidat za srpski presto. Zaharija se ovog puta uplai i pobee Hrvatima. Meutim, Bugari, obaveteni o proloj pogibiji svojih, ne smeju da se upuste u rake planine. Stoga, negde na granici, oni opet pod zakletvom, kao kad su prevarili Petra Gojnikovia, pozivaju srpske glavare da dou i prihvate aslava kao novog vladara. I opet lakoverni, mislei da e Bugari biti zadovoljni to je nestalo Zaharije, Srbi im odoe. Bugari su odmah pohvatali glavare, a obezglavljeni narod posle toga nije bilo teko savladati. Bugari su odveli silno roblje iz Srbije, od malog do velikog, kako kazuje vizantiski carpisac, hotei da zemlju uine potpuno nesposobnom za ma kakav bilo dalji pokret. Jedan deo stanovnitva, svakako iz zapadnih oblasti Rake, spasao se begstvom na hrvatsko podruje. Srbija je bila pregaena i pokorena, god. 924. Vizantija je pored Srba traila i druge saveznike. U svojim kombinacijama ona je dola i na Hrvate, kojima je u to vreme vladao knez Tomislav, moe biti neposredni potomak kneza Trpimira. Da bi protiv Bugara, koji su se ozbiljno spremali da juriaju na Carigrad, stvorila to jai front i oslobodila se svih drugih briga, Vizantija poputa na drugim stranama. God. 923. izmirila se sa papom Ivanom X i molila njegovo posredovanje kod Bugara. Tom prilikom, ini se, ustupljena je papi verska jurisdikcija nad dalmatinskim gradovima i ostrvima, koji su, u isto vreme, predani knezu Tomislavu na upravu. Tomislav je i inae imao lepih uspeha. Mutno predanje govori o njegovim srenim borbama protiv Maara. U kolikom je opsegu tim povodom panonska Hrvatska dola pod njegovu vlast ne da se pouzdano utvrditi; sigurno je samo da je sisaka oblast postala njegova. Da su granice primorske Hrvatske bile znatno proirene tamo i neto prema istoku, u Bosni, do Plive i Vrbasa, moe se uzeti kao veoma verovatno. Tomislav je sigurno poseo i glavna ostrva Vis, Bra, Hvar i vizantiska Osor, Krk i Rab. Njegova vojska cenila se na 100.000 peaka i 60.000 konjanika, a flota je imala 80 velikih i 100 malih brodova. Posle uspeha sa dobijanjem dalmatinskih gradova Tomislav se oko god. 925. proglasio za kralja. To bi bio prvi kralj meu Hrvatima i Jugoslovenima uopte. Samo, ovo treba radi naune istine napomenuti ta se njegova kraljevska titula nalazi u jednom izvoru koji nije van sumnje i koji sam sebi nije dosledan. U aktima prvog splitskog sabora Tomislav se zove rex, i pismo papino upueno je regi Chroatorum; u aktima drugog sabora govori se, meutim, o Chroatorum principe. Postoje, naime, akta o dva crkvena sinoda, drana u Splitu god. 925. i 927/8., koja su ouvana u poznom prepisu XVII veka. Posle dobijanja primorskih romanskih gradova trebalo je reiti odnos izmeu njih i njihove starije i hrvatske crkve, kao i odnose u susedstvu. Kralj Tomislav i Mihailo Vievi, koji se sa njim zajedno pribliio Vizantiji, svakako posle pada Petra Gojnikovia, i otud dobio kao i Tomislav naziv prokonzula, obratili su se Rimu molbom da se sa papinom dozvolom sazove jedan lokalni sabor, koji e imati da uredi ta pitanja. Taj se sabor i sastao u Splitu. Na njemu su uestvovali, kako se izrino kae, Srbi i Hrvati; Srbi su bili bez sumnje iz Zahumlja i Neretljanske oblasti. itava diskusija i zakljuci toga sabora imali su otricu protiv slovenske slube, koja je ve i u Hrvatskoj poela s uspehom da se iri. Metodijevo uenje nije vie trpljeno u Rimu; trebalo je da doe i u hrvatsku crkvu samo upotreba latinskog jezika. Samo papino pismo davalo je direktive u tom pravcu, ne ustruavajui se da slovenskim knezovima njihov jezik nazove varvarskim ili slovenskim. Sa suzbijanjem slovenskog jezika tesno je bilo vezano pitanje o kompetenciji hrvatskog ninskog biskupa i o odnosu njegove dotle meu Hrvatima glavne i povlaene episkopije prema splitskoj. Reenja su pala u korist

62

splitske crkve kao starije, romanske, sa nesumnjivom latinskom tradicijom; ona je imala da pod svoju vlast dobije sve crkve Tomislavljeve i Mihailove drave, pa ak i Kotor i Dubrovnik. Slovenska sluba je zabranjena; dozvoljena je jedino niim svetenicima, i to samo u sluajevima kad nema latinskih, pa i tad jedino s odobrenjem papinim. Ninska biskupija imala je potpasti pod splitsku mitropoliju. Protiv tih zakljuaka poveo je energinu borbu Grgur, tadanji episkop ninski, no vie da brani poloaj svoj i svoje episkopije nego ugroene slovenske slube. Spor doe do Rima da se tamo reava, jer se u Hrvatskoj protiv splitskih odluka javio velik otpor. Za to vreme na Hrvate se spremao car Simeon, da ih kazni zbog veza sa Vizantijom i zbog pomaganja Srba, njegovih odmetnika. Bugarsku vojsku vodio je vojvoda Alogobotur. Ne zna se na kom mestu, Hrvati su tu vojsku hrabro doekali i potpuno satrli, god. 926. Verovatno su se Hrvatima u toj borbi pridruili i Srbi, izbeglice i susedi. Simeon nije vie imao prilike da okaje taj poraz; 27. maja god. 927. on je umro dosta nenadano. Da je Tomislav posle poraza Bugara svojoj dravi jamano pridruio crvenohrvatske zemlje (Duk-lju i Travuniju), kako tvrdi D. Gruber u jubilarnom Zborniku Kralja Tomislava Jugoslovenske akademije, ne da se utvrditi nijednim izvorom. Vest o sukobu izmeu Hrvata i Bugara opredelila je papsku kuriju da posreduje izmeu njih. Dva papska izaslanika krenula su preko Hrvatske u Bugarsku, krajem god. 926. ili poetkom god. 927. Njima je uspelo da sklope mir; ali, ne znamo pod kojim uslovima. Sa carem Simeonom sahranjena je brzo i agresivna politika bugarske drave. Od Simeonova naslednika, cara Petra, nije vie bilo nikakve opasnosti; lino miroljubiv, a pod utiskom nezadovoljstva u ratovima iscrpenoj zemlji, on je pourio da se smiri sa svima susedima, poto pohod njegove vojske protiv Vizantije nije dobro proao. Na novom saboru u Splitu god. 927/8. zahumski knez Mihailo nije vie uestvovao. Taj novi sabor bio je isto hrvatski. Zato sad ne uestvuju Srbi nije poblie poznato; ali, kao razlog bie verovatno to to se na drugom saboru raspravljalo o stvarima koje su bile uglavnom unutarnja stvar Hrvata. Za Mihaila inae znamo da je 10. jula god. 926. poseo junotalijanski grad Sipont, moda po elji vizantiskoj da ga zatiti od Arapa, a moda i da ga, zbog nekog nepoznatog povoda, sam opljaka. Zakljuci drugog splitskog sabora doneli su potpunu pobedu latinskoj stranci. Splitska crkva posta mitropolija novog hrvatsko-dalmatinskog kraljevstva, a ninska episkopija se ukide. Njen pretstavnik, episkon Grgur, mogao je izabrati jednu od tri stare nepopunjene episkopije (skradinsku, duvanjsku ili sisaku) da bude tamo biskup, ili je, da se kao vo opozicije zadovolji, mogao lino uzeti pod svoju vlast sve tri, na propast svoju i njihovu, kako sa rezignacijom i izvesnom osudom pie u aktu. Novi papa, Lav VI, potvrdio je zakljuke sabora i izgrdio u svom pismu tom prilikom nedolino dranje episkopata, koji su se grabili da to vie proire granice svojih dijeceza. Grgura Ninskog papa je premestio na skradinsku dijecezu i zapretio mu da ne sme uzurpirati tuih parohija; u protivnom sluaju bie izopen iz crkve. Prema svemu ovome sudei Grgur je bio borbena priroda, ak grabljiv tip, ali ne i naroit idejni pobornik za slovensku slubu. Njega su tek nai noviji istoriari stali prikazivati u toj simpatinoj ulozi, dok ni njegovi episkopski drugovi, ni papa ne kore Grgura kao zatonika slovenstva, nego samo kao oveka koji hoe to veu vlast. On se borio protiv Splita ne toliko kao pretstavnika romanske orijentacije, koliko kao suparnika izuzetnih i velikih prava i prihoda ninske crkve, pri emu je i on lino imao dosta da izgubi i u znaaju i u posedu. V. Jagi ak misli da je uopte danas teko rei koliko je koristi od njega imala slovenska liturtija. On e biti

63

svakako bar doputao da se neometano iri glagoljatvo... Njegove su zasluge u pitanju slovenske mise bile valjda vie pasivne negoli aktivne. * Posle smrti cara Simeona u Bugarskoj stvari pooe loe. Njegova mona i teka linost suvie je pritiskala; stoga mada je u izvesnim krugovima njegova smrt dola kao neko olakanje, ona je u isti mah iskoriena i kao pogodan as za nova obraunavanja. itav jedan narataj u Bugarskoj svoj muki vek proveo je na bojnim ledinama i od rata napravio zanat. U zemlji gde je oruje zadugo imalo presudnu re jo se govorilo pomou takvih razloga; protiv novog cara Petra digoe se njegova roena braa, god. 928. i 930., a izbie i drugi ustanci na raznim stranama drave. Kad je video kako u Bugarskoj nastaju unutarnja trzanja i kako vie nema u njoj stare Simeonove volje i sloge, rei se aslav Klonimirovi da digne ustanak i u Srbiji. Sa etiri druga on god. 931. prebee iz Bugarske u opustoenu Raku. Na carigradskom dvoru prialo se da je tadanja Raka bila skoro bez stanovnitva; jedva pedesetak ljudi ivelo je po planinama. Prianje je to nesumnjivo preterano i osporeno naknadnim dogaajima, ali je poteklo iz naroda, u kojem se bugarska vlast zapamtila po strahovitoj bezobzirnosti. Odmetnuvi Raku od Bugarske, aslav se obratio za pomo Vizantiji i naiao tamo na veliku predusretljivost. Zauzeta domaim brigama, Bugarska sama nije preduzimala nikakvih veih akcija da taj pokret ugui. aslav je tako, nesmetan, mogao da radi na oporavljanju i jaanju Srbije. Izbeglice se poee vraati iz okolnih zemalja; neki od uglednijih, koji su se bavili u Carigradu ili se iz Bugarske vraali preko njega, dooe ak sa darovima iz Vizantije. Neverovatno je bio velik i brz uspeh aslavljev. Sa akom ljudi, koje je zatekao u zemlji opustoenoj i pregaenoj, on je za dvadeset trideset godina stvorio dravu kakvu nije imao nijedan od njegovih prethodnika. Pretrpljeno ropstvo pod Bugarima kao da je delovalo da se brzo i bez otpora srpska plemena okupe oko jednog sredita. aslav je, ini se, bio bez takmaca, jer je najvei deo plemenskih glavara i njegovih srodnika ili nastradao od Bugara ili bio sasvim skruen u ropstvu i izgnanstvu. Sa aslavom stoga izbija kod Srba prvi pravi nosilac centralne vlasti. Kao takav on i prvi vri stvarno ujedinjenje srpskih plemena, okupljajui ih sva pod jednim, srpskim, imenom. Do Tomislava i aslava Srbi i Hrvati su imali, uglavnom, usko plemenske i oblasne drave; njih dvojica stvorila su tek dve prave drave ujedinjenih srpskih i hrvatskih plemena. Tomislav je iskoristio opadanje franake moi i dolazak Maara da oko svog dravnog sredita grupie hrvatska plemena, delom obezglavljena u borbama, a delom uplaena. Isti je sluaj i sa aslavom i njegovim pribiranjem srpskih plemena. Razlika je samo u tome to se aslav javio kao oslobodilac i kao takav izvrio delo ujedinjenja dobrim delom linom inicijativom i dao mu, donekle, i u dravnom pogledu taj lini karakter; meutim, delo pribiranja Hrvata ilo je vie postepeno. Tomislav je zavrio delo koje se poelo izvoditi i pre njega, a aslav je svoje delo stvorio, istina, sa nasleem ranijih dravnih predanja, ali u stvari iz ruevina. Sada tek, u X veku, stvaranjem srpske i hrvatske plemenske drave poinje luenje Srba i Hrvata. To je doba kada se izmeu njih povlae politike granice, koje hoe ponekad da se pretstave i kao etnike, to one ustvari nisu bile. Granice aslavljeve drave imaju irok obim. aslav je jo bio iv kad je Konstantin Porfirogenit ( god. 959.), sredinom X veka, pisao svoje delo O upravljanju dravom i dao u njemu dragocene podatke o prolosti Srba i Hrvata i stanju u njegovo

64

doba. Srbija je obuhvatala tada i Bosnu do Cetine, Lijevna i Plive na zapadu; Duklja, Trebinje i Konavlje bili su njen sastavni deo; na istoku je srpska granica dopirala do Rasa, a na severu do Rudnika, a moda n do Save. Ui naziv Srbije Porfirogenit daje za Raku i severoistonu Bosnu sa Solima, nazivajui to podruje pokrtenom Srbijom. Ali, on ima i iri obim imena. Kod njega se prvi put itava aslavljeva drava naziva Srbijom (), a u srpska plemena on poimenino vrsta: Bosance, Raane, Trebinjce, Konavljane, Dukljane, Zahumce i Neretljane. Od reke Cetine, veli on, poinje zemlja Hrvatske. Jedino kao da zahumska zemlja dinastije Vievia zadrava jo svoju plemensko-dravnu tradiciju, zahvaljujui to svojim vezama sa Vizantijom koja je titi. * Hrvatska nije uticala mnogo na politike dogaaje oko sredine X veka. Tomislav je umro negde u isto vreme kad i car Simeon, a njegovi naslednici Trpimir II i Kreimir I trudili su se da odre njegovo nasledstvo, ne razvijajui inae nikakve line inicijative od znaaja. Izmeu naslednika Kreimira I, Miroslava i Mihaila Kreimira doe u drugoj polovini etrdesetih godina X veka do borbe, kaja se zavri pobedom mlaeg brata, ali i znatnim slabljenjem dravne snage. Dalmatinski romanski gradovi i ostrva Krk, Osor, Rab i Vergada vratie se opet Vizantiji; ostrva Mljet, Korula, Bra i Hvar pripadahu Neretljanima. Za Porfirogenitova pisanja, i kopnena i pomorska snaga Hrvata bee osetno pala. Broj ratnih velikih laa, sagena, spao je sa 80 na 30, a prema tome i sve ostalo. Neretljani su, meutim, nastavljali svoju gusarsku aktivnost na Jadranskome Moru, i uvek, naravno, imali sukoba sa Mleanima. Ovi ee kreu kaznene ekspedicije protiv njih, i to, kako videsmo, sa manje ili vie sree. U ovo vreme, god. 948., bile su upuene dve; u prvoj je sudelovala mona flota od 33 lae; ali, i jedan i drugi pohod ne slomie Neretljane. Veoma je vjerovatno, veli F. ii, da se onda Venecija i Neretljanima obavezala na plaanje nekoga danka, onako kao to je jo ranije Hrvatima, poto se u ugovoru izmeu Mletaka i njih god. 1000. pominje census, t. j. izvesno plaanje. U Porfirogenitovom opisu kae se za Hrvatsku da je administrativno podeljena u 11 upanija. To su ove: livanjska, cetinska, imotska, plivska, psetska, primorska, bribirska, kninska, sidraka i dve ninske. Hrvatskom preko Velebita, t. j. Likom, Krbavom i Gatskom upravljao je poseban ban. Neretljanska oblast imala je samo tri upanije: makarsku, rastoku i dalensku, odnosno omiku (izmeu Vrulje n ua Cetine). Toj oblasti su pripadala i ostrva Bra, Hvar, Mljet i Korula. M. Barada je dobro primetio da se prve vijesti sauvane o Neretljanima odnose na otoke i njihovu pomorsku mo i da su oni, ugroeni od estih arapskih pomorskih napada, kao i mletakih, poeli naputati uporita na ostrvima i povlaiti se na kopno, gde su svakako imali pogodnije i sklonitije mesto za svoj rad. I danas jo ivopisni Omi izgleda kao stvoren za gusarsko gnezdo. Na koncu su posle, kao najblii susedi Hrvata, uli u tenje veze sa njima i najzad se sa njima i potpuno identifikovali. Za oblasti Zahumsku, Trebinjsku sa Konavljem, Duklju, Raku i Bosnu grki car ne navodi posebno da se dele u upanije; i stoga se moe, moda, postaviti pitanje: da li su upanije bile doista prvobitne srpske administrativne celine ili su uvedene docnije, po uzoru na susede. U XII veku upanije se kod Srba pominju izrino, i to kao starija ustanova. S obzirom na na stari plemenski sistem i na oevidno stare upanije Dukljaninova pomena, ja lino mislim da je i kod nas postojala takva podela. U saoptenjima Porfirogenitovim o Srbiji jo se vidi da nije preena sasvim faza pribiranja po geografskim oblastima; car nije bio

65

obaveten o tome kako su te oblasti bile unutra ureene, u kakvoj su uzajamnoj vezi i koji im je kohezivni inilac, ak ne kae za sve ni ko uopte upravlja njima. Kod Hrvata se opet vidi izvestan dualizam. Hrvatska ispod Velebita ima jednu podelu: vladar i upani; Hrvatska iznad Velebita drugu: ban kao upravnik triju upanija. Ni kod njih se nije razvio jedan sistem uprave, to je jedan od jakih dokaza za tvrdnju da se njihova organizacija dravno-osvajaka razvijala ovde, a ne negde u staroj postojbini. teta je to za Neretljane nije poblie reeno: ko je vrhovni poglavar nad tri njihove verovatno meusobno povezane upanije i da li ga je uopte tad bilo, i u kakvom su odnosu te upanije sa njihovim ostrvima. Oigledno je samo da je upa bila osnovna dravna elija, a da se ostalo grupisanje izvodilo prema lokalnim potrebama i prilikama i po ugledu na druge. U tom pogledu je karakteristino da se najpre u Hrvatskoj iznad Velebita nalazi jedan ban za tri upanije kao prvi zaetak centralizacije ne samo vladarske nego i upravnike vlasti. Jedan arapski pisac, koji je upotrebljavao savremene izvore, kazuje za ovo vreme o balkanskim Slovenima, koji su prekrilili celo Balkansko Poluostrvo, da su najhrabrija njihova zapadna plemena, svakako Srbi i Hrvati, i da stanovnici onih krajeva, po svoj prilici trgovake primorske Dalmacije, trae od njih zatite. Da nije njihove plemenske rascepkanosti i surevnjivosti, kako su smeli i odvani, ne bi se sa njima mogao meriti po sili nijedan narod na svetu. Oni stanuju u teko pristupanim planinama, bave se i zemljoradnjom i trgovinom, i njihovi tovari idu kopnom i vodom sve do Carigrada i dalje. * Velikih su nezgoda imali Jugosloveni tih godina sa Maarima. Maari, veoma nasrtljivi i ekspanzivni, esto provaljuju u susedne zemlje i nanose im tete. Kad, kao god. 940., provaljuju u Italiju, oni sigurno uzgred pustoe i hrvatsko podruje koje im je na putu; a kad naviru prema Bavarskoj, kao god. 943. i 949., onda redovno stradaju Slovenci. Poslednje godine vlade cara Konstantina, o Vaskrsu god. 958., oni prodiru duboko u Vizantiju, do blizu samog Carigrada. Od maarskih napada nije ostala poteena ni Srbija. U Dukljanskoj hronici ima podua pria o tome kako je srpski vladar aslav doao u sukob sa Maarima i poginuo od njih. Jedna maarska vea eta sa voom Kiom upala je, plenei, u Bosnu, ali je kod Cvilina u foanskom kraju bila potpuno poraena od Srba, koje je vodio aslav. Da osveti mua, krenula je Kiova udovica sa nebrojenom vojskom protiv Srba. aslava je zatekla negde u Sremu, koji je tada obuhvatao ne samo dananji Srem nego i Mavu i severozapadnu Srbiju sve do Rudnika. Maari su napali na Srbe iznenada, po noi, pa su ih potukli, a aslava i nekoliko njegovih mukih roaka zarobili, pa pobacali vezane u Savu. Tako je zavrila vdadavina aslavova, negde oko god. 960. Sa aslavom je propala i cela njegova tvorevina. Pojedini upani, bez jake centralne vlasti, odvojie svoje oblasti kao posebne jedinice. Javi se reakcija plemenskog izdvajanja i malih zajednica. Mutno predanje Dukljanske hronike kae kako se niko nije usuivao da uzme na se ime vladara. Za razliku od onoga to je Tomislav stvorio u Hrvatskoj kao stalnu dravnu tekovinu, aslavljevo delo imalo je, kako rekosmo, vie lini karakter. To se jasno videlo onog asa kada je nestalo njegove znaajne linosti i njegova neposrednog uticaja. Hrvatski kralj Mihailo Kreimir II (949.969.) iskoristio je ovo cepkanje aslavljeve drave i zauzeo je Bosnu. Bosanski ban, videi da mu ne moe odoleti,

66

pobegao je Maarima. O samom Kreimiru i njegovoj vladavini nema inae mnogo vesti. Njegova ena, kraljica Jelena, izgleda vrlo pobona, podigla je dve crkve: jedna Bogorodiina, kod Solina, bila je njeno pokojite, a druga, posveena sv. Stevanu, trebala je postati mauzolej hrvatskih vladara. Kraljica Jelena nadivela je svoga mua; on je umro oko 969., a ona 975. godine.

IX. DRAVA MAEDONSKIH SLOVENA.


1. Bogumilski pokret. 2. Samuilova drava. 3. Ofanziva Vizantije pod carem Vasilijem II. 4. Mletaki uspesi na raun Hrvata. 5. Maedonska drava pod naslednicima Samuilovim i njena propast. Bugarski car Petar, naslednik Simeonov (927.969.), nije bio dorastao svome ocu ni u kojem pogledu. Za njegove vladavine poeo je u znatnoj meri da se krnji teritorijalni posed bugarske drave i da opada njena do nedavno strana vojnika snaga. Poslednje godine njegove vlade izvren je veliki pohod Rusa protiv Bugarske, koji je pospeio i smrt Petrovu i pad nove carevine. U unutranjosti drave rasulo je, isto tako, uzimalo maha, samo proces raspadanja nije bio suvie nagao. Za Petrove vlade uzeo je bio u Bugarskoj naroito maha bogumilski pokret kao pokret opozicije prema slubenoj crkvi i reakcije na dotadanji dravni poredak. Na Balkanu prvi pretstavnici toga pokreta bili su tuinci; ali, zanimljivo je da su nali iva odziva u svima slovenskim oblastima i plemenima, i to i meu pripadnicima istone, kao i meu pripadnicima zapadne crkve. Postanak bogumilske sekte vee se uz, po svoj prilici, legendarno ime popa Bogumila (prema gr. ), koji je delovao u Petrovo vreme. Osnove njene u teolokom pogledu treba traiti u pavlikijanskom i manihejskom uenju. Nai stari tekstovi izrino tumae da su Masalijani uitelji bogumilima reke babunima. Vie je nego u ortodoksnoj crkvi izraeno kod Bogumila ne toliko samo dualistiko shvatanje o dobru i zlu, koje imaju sve istonjake religije sa hrianstvom zajedno, koliko socijalne konzekvencije koje se moraju povui iz toga. Borbu izmeu anela i avola, koji stalno misle o zlu ljudskom, prikazuju dovoljno i spisi svih hrianskih svetih otaca, paterici naroito, ali je, ipak, nisu uzimali do kraja tako konkretno i dosledno kao bogumili. Slubena crkva usvojila je Stari zavet, dok ga bogumili odbacuju kao proizvod neistih elemenata, nehrianskih i po duhu i po sastavu. Bogumilizam, hotei da duhovnim pobedi telesno, ne samo da je strog u pitanju hrane (na primer, njegove pristalice ne treba da jedu mesa) nego je uopte protivnik i braka. Samo bogumilizam nije uspeo da svoje tako strogo i protiv ljudske prirode konstruisano uenje nametne svima vernima; instinkt ivota i uivanja ivota pobedio je i kod njih, kao i meu sledbenicima prve apostolske crkve Hristove, koja je isto tako ispoetka htela da ouva krajnju naelnost i moralnu strogost. Uspeh bogumilskog pokreta ne treba, uostalom, traiti u teolokoj strani; ona sama ne bi bila dovoljna da ga uini onako popularnim kako je brzo postao. Njegov uspeh dolazi od njegova socijalnog stava. Bogumili su od pavlikijanaca nasledili opoziciju protiv nehrianskog sjaja crkve i njene ne uvek dostojne uloge u Vizantiji. U Bugarskoj je za taj stav osude, izgleda, bilo isto tako dovoljno primera. Velika bogatstva crkve i njenih pretstavnika i njihov odnos prema ljudima na crkvenim imanjima izazivali su proteste. Bogumili trae od pretstavnika crkve pravi hrianski ivot odricanja i

67

jednakosti; kao pavlikijanci, oni hoe da se sve preisti. Radi toga se oni zovu isti, ili pravi hriani ili kod Slovena Bogu-mili. Bogumili su gledali na svet sa izvesnom skepsom, a u svoja objanjavanja unosili su dosta racionalizma i kritike. Oni nisu tvrdili da je bog tvorac neba i zemlje, nego su to pripisivali zlom duhu. Na svetu je boje i dobro samo sunce i oveja dua. Ali, i to boje sunce ukrao je avo i stavio ga, uz mesec i zvezde, na nebo koje je on stvorio. Tradicija o suncu, ukradenom od boga, koje su trebali spasavati boji ugodnici, veoma je rairena kad svih Junih Slovena, u narodnim priama i pesmama, i moda je jednim delom popularisana od bogumila ili je u vezi sa njihovim uenjima. Od masalijanskih uenja bogumili su primili da je boji otpadnik, Satanail, ije je ime i kod nas prodrlo u sve narodne redove, ustvari sin boji, i to stariji od Hrista. Hristovo vaploenje, po njihovom shvatanju, bilo je samo prividno. Oni stoga ne polau na krtenje, a naroito su protivni krtenju dece, koja ne pojimaju znaaj toga ina. Ne veruju u vaskresenje mrtvih. Verske simbolizacije ne primaju; priee i liturgija nisu delo apostolsko nego Jovana Zlatoustog. Rugaju se pomisli o istilitu i pratanju grehova; a naroito su se protivili tovanju krsta na kojem je Hristos stradao. Kozma Prezviter, bugarski pisac X veka, koji je bio glavni, iako ne uvek i originalni polemiar protiv bogumila, pria i prevodi grka kazivanja o tome kako su oni aktivni u narodu. Otro osuuju stanje u ratovima iscrpenoj i dobrim delom demoralizovanoj dravi; i to govore neposredno, narodu dostupanom reitou. Svetenstvo, puno poroka, jedva moe da ih suzbija u irokom puku. Kozma prebacuje, dalje, bogumiima da su nepokorni vlastima, da napadaju bogatae, da ismevaju stareine i da istiu kako sluge ne treba da rade svojim gospodarima. Najzad, bogumili su dali i izvesna prava enama, diui ih iz poloaja potpune potinjenosti. Ovo je, oigledno, ist socijalan pokret, koji svoja naela izvodi ne samo na osnovu teolokih uenja nego i posmatranjem ivota oko sebe. Ovde ima i izvesne doslednosti u tumaenju stvari, i naelnosti u njihovom prosuivanju, i hrabrosti da se zastupaju. Sam Kozma, koji je bio njihov protivnik, opisujui savremeno stanje daje, u osnovi, njima za pravo. On pie: Pomiluj nas, vladiko! Ti nas kanjava kao otac decu, putajui na nas ratove i brige, ali da nas kanjava po zasluzi, nas bi saegao oganj ili bi nas voda potopila. Ta, svi se uklonismo od tebe, jedni u jeres, neki u vojevanja, neki u krae, jedni u blud, drugi u klevetanja i mrnju na brau, neki u gordost i u lenost, jedni u pijanstva i bezakone igre i u druge grehove. U vreme kada je hrianska vera meu Junim Slovenima bila jo veoma mlada (tek je prolo kakvih sto godina od pokrtavanja irih masa) i kada je u narodu, punom starih naslea, jedva poela da hvata koren, nije bilo teko novim uenjima izazvati reakciju protiv slubene crkve. Za teoloko-dogmatske stvari na svet nije imao pravog razumevanja, i stoga u uenju bogumila na naem podruju nema onih teolokofilozofskih tanina kao, na primer, u uenju monofizita. Nai ljudi su veru shvatali po onom to su videli, po njenim spoljnim manifestacijama, a u prvom redu po njenim pretstavnicima. Bogumili gledaju stvari dosta uproeno, ali sa stavom kritike. Stoga je prevladao socijalni momenat i izvesna otrina opozicije. Kako je pokret uzeo dosta maha meu Slovenima, moe biti da je u njemu bilo i izvesne plemenske otrice protiv vlasti, koju su jo uvek, u veem delu, pretstavljali Bugari. U bogumilizmu postoji nesumnjivo jedna crta slovenskog individualizma. Ime pokreta i inovi u njemu (ded, starac, gost, strojnik), zatim ouvana imena pripadnika kazuju jasno da su mu Sloveni dali svoje

68

obeleje. Jedan od razloga za to prihvatanje bie svakako u tome to je bogumilizam imao jasan demokratski karakter, koji je jo uvek najbolje odgovarao starim plemenskim tradicijama Slovena. Upada u oi i to da se drugi naziv za bogumile, babuni, podudara sa nazivom jedne velike planine u Maedoniji, Babune, gde su slovenska naselja bila gusta i gde je novi pokret imao svojih pristalica. U Azotu se glavno selo sve do danas zove Botomila; tu se, kazuje Gr. Boovi, jo uvek pria o brai bogomilskoga plemena (ne vere), koja su osnovala to selo sa popom Bogomiljcem. Za sebe same govore da su jakoverci. Zaetnici bogumilskoga pokreta na Balkanu bili su Sirci i Jermeni, pavlikijanci, koje su od VIII veka poeli dovoditi vizantiski carevi u Trakiju i Maedoniju, da bi pojaali grke redove prema slovenskim masama. Njihov uticaj zapazio je ve i Teofan, stari grki pisac iz prve polovine IX veka. Iz Bugarske i Maedonije, gde je pokret u X veku uhvatio jak koren u narodu, posebno meu Slovenima Drugoviima i Brsjacima, on se postepeno irio i u ostale slovenske oblasti na Balkanu. U XII veku bogumilstvo je bilo veoma ozbiljno u Srbiji, odakle je, jo u istom veku, zahvatilo i Bosnu. U Bosni bogumili dobijaju nekoliko novih naziva, kao patareni, kako ih zovu Dubrovani i neki zapadni izvori, i kudugeri (hulitelji krsta), kako se zovu kod Grka. Vremenom i uticajem sredina, bogumilizam je znatno izgubio od svoje ranije naelne strogosti; u Bosni je ak uspeo da postane verom vladajuih krugova, banova i knezova. Uostalom, moda je ve dopirui do Bosne, kroz razne mene, bogumilizam bio napravio izvesne kompromise i popustio u svojoj gorljivosti; njegovi pripadnici se ene, dobro se hrane, primaju i sami ine zakletve, raunaju s izvesnim svecima i sl. U svom testamentu od god. 1466. bogumilski gost Radin dvoji dve vrste svojih prijatelja, one koji su prave vjere apostolske, koji su sa pravom duom i dobrijem nainom krtenijem, koji grijeha ne ljube; a drugo su mrsni ljudi. ta je blia karakteristika ovih drugih nije nam danas poznato; ali, oevidno je da to nisu oni koji bi bili onako besprekorni ili preieni. Kod bosanskih bogumila naroito se razvila nacionalna crta; oni su vremenom postali glavni pretstavnici bosanskog nacionalizma. Sva su njihova imena lina i u hijerarhiji gotovo iskljuivo narodna. Gonjeni od papske kurije i Maara, koji su pomagali papske elje iz svojih politikih interesa, oni su oseali da je maarsko zavojevanje, sa katolianstvom zajedno, ne samo ugroavanje njihove vere nego i njihove dravne samostalnosti. Stoga grevito brane i jedno i drugo i svoju crkvu nazivaju narodnom i bosanskom, a sebe same pravim ili dobrim Bonjanima. Protiv njih se borila sa velikom energijom i pravoslavna i katolika crkva. Savremenik cara Petra, carigradski patrijarh Teofilakt, preporuivao je protiv njih spoetka samo epitimiju i anatemu, ali su posle uzimane i mnogo otrije mere. Papska kurija traila je u Bosni ak krstake ratove protiv njih. Dokrajilo je bogumile, uglavnom, ipak robovanje pod Turcima, kad su se, pod pritiskom, zbili jae redovi hriana i gubile razlike, n kad su maloduniji preli u islam. Ipak su se odravali, prema nekim podacima, sve do XIX veka, istina znatno proreeni. Jedan podatak iz katolikog ematizma hercegovake biskupije od god. 1867. zasluuje u tom pogledu ozbiljnu panju. Tamo se kae da je u selu Duboanima porodica Hele, pre koju godinu, prela u islam, a bila je poslednja koja se drala ludila bogumilskog. U ovo vreme razvijanja bogumilskog pokreta pada i razvijanje i organizovanje kaluerskih optina u Svetoj Gori. Do sredine X veka monaki ivot u Svetoj Gori ogranien je na pojedince i male manastirske zajednice. Tek god. 963., Atanasije Atonski,

69

prijatelj cara Niifora Foke, njegovom pomou podie prvi veliki manastir na Atosu, svoju lavru, i otvara seriju velikih mnogoljudnih manastira, itavih monakih kasarni, u kojima se prikuplja i vaspitava aktivan kaluerski red. Posle uenika irila i Metodija, svetogorski kalueri uinili su najvie za razvijanje hrianske civilizacije meu Junim Slovenima, vaspitavajui njihov kaluerski podmladak i irei meu njima knjievnu kulturu hrianske Vizantije. I meu Junim Slovenima javlja se od X veka jedan niz monaha isposnika, koji bee od sveta u planine i koji tamo godinama provode pasivan ivot same molitve. Najpoznatiji od njih je Jovan Rilski ( god. 946.), savremenik cara Petra, koji je postao najpopularniji svetitelj Bugara i kome je posveen jedan od najveih njihovih manastira. Od njega je legenda napravila sveca civilizatora. Njegovi poslednici su Joakim Sarandaporski, Gavrilo Lesnovski i Prohor Pinjski, sve begunci od sveta i ivota, kako se to kae u monakim itijima, zaetnici stvarni ili duhovni poznatih manastira Sarandapora, Pesnova i Pinje. Karakteristino je da krug njihova rada ne prelazi mnogo podruje od Pinje do Rile, i naroito da ne ide u slovenska naselja Maedonije oko Ohrida. * U Maedoniji Sloveni nisu bili zadovoljni bugarskom upravom. Grupisani u svojoj jakoj etnikoj zajednici, oni su oseali izvesnu protivnost prema Bugarskoj, u kojoj je etnika meavina jo bila vidna i gde su Bugari drali sve glavnije poloaje; oseali su da stvari tamo nisu dobro voene i da bi oni mogli da urade neto bolje. Odmah po smrti cara Petra ( god. 969.) izbio je ustanak u Maedoniji. Vodila su ga etiri sina brsjakoga kneza Nikole sa starozavetnim imenima: David, Mojsije, Aron i Samuilo. Kasniji, veoma mutni izvori, nastali po predanju, govore da je Samuilo bio bogumil i da je pokret, prema tome, imao karakter bogumilske opozicije. Pokret je, istina, izbio u kraju gde su bogumili bili jaki; ali, da je Samuilo sam bio bogumil nema nikakvih dokaza; gornja imena u porodici govorila bi ak protiv toga. Vie ima verovatnoe da je Samuilo bio jermenskog porekla, bar po enskoj liniji, kao potomak jermenskih kolonija sa Vardara, koje su nekad doista bile pavlikijanske. To bi se sve alo zakljuiti, sem po kazivanju jednog jermenskog pisca, jo i po jermenskim imenima u njegovoj porodici (majka mu se zvala Ripsimija, a sin Aronov Aluzijan). Ovaj njihov ustanak nije uspeo u taj mah. Vizantiski car, moni Jovan Cimishija, podravao je isprva Petrove naslednike: ali, kada Rusi upadoe u Bugarsku i zagrozie i samoj Vizantiji, on krenu sa vojskom tamo, pa protera Ruse i onda prosto posede vojniki i celu bugarsku dravu, god. 971. Po kazivanju Dukljanske hronike careva vojska dola je tad i u Raku, pa pokorila i nju. To je, naravno, smirilo donekle i pokret u Maedoniji, ali ga nije sasvim uguilo. Kad iza smrti Jovana Cimishija ( god. 976.) nastae smutnje u Vizantiji, javilo se nekoliko pokreta meu balkanskim Slovenima. Pominje se ustanak u Rakoj i ponovan ustanak, pod istim vostvom, u Maedoniji. Glavno podruje brsjakih kneevia bee Pelagonija, a njihovo ishodino mesto kraj oko Prespe. Tamo je, u selu Germanu, kod jedne crkvice, naen nadgrobni spomenik, koji je god. 992/3. Samuilo podigao ocu Nikoli, majci i bratu Davidu, nekoliko godina posle njihove smrti. Vlast su, po slovenskom obiaju, drala sva etiri brata; najstariji, David, bio je verovatno najpre glava zajednice. Ali, brzo padoe dva starija brata; Davida ubie maedonski Vlasi u planinama izmeu Prespe i Kostura, a Mojsije pogibe pri napadu na grad Ser. Dok su sva etvorica delila vlast, izmeu brae kao da nije bilo nesloge; ali, kad ostadoe samo

70

dvojica, Aron i Samuilo, doe do spora. Samuilo, najmlai od brae, ali i najnasrtljiviji, dade ubiti Arona to je, kau, hteo da ugrabi svu vlast ili to je, moda, uao u neke veze sa Vizantijom. Tako ostade na elu cele akcije Samuilo sam. Na vest o ustanku u Maedoniji krenue u Bugarsku sinovi cara Petra, Boris i Roman, koji su se nalazili u Carigradu, da pokuaju osloboditi svoju zemlju od Grka. Ali, nisu uspeli. Boris je poginuo usput; a Roman, naiavi na slab odziv kod Bugara, prie Samuilu. Samuilo, koji nije hteo deliti vlast sa bratom, ne htede da je deli ni sa Romanom, nego ga uputi kao namesnika u Skoplje. Samuilo, prema tome, ne priznaje vlast bive bugarske dinastije nad svojom zemljom; on stvara novu dravnu organizaciju i svoju, novu dinastiju. Mada je posle osvojio Bugarsku i njenu carsku prestonicu Preslav, on tamo ne prenosi svoje sedite, nego ostaje veran svojoj maedonskoj sredini, Prespi i Ohridu. Tamo, u Ohrid, on je preneo i sedite patrijarije. Tako je oblast maedonskih Slovena, prvi i poslednji put u naoj istoriji, postala sredite jedne velike oslobodilake akcije i jedne velike drave. Jedino to je primio Samuilo iz stare bugarske drave, kojoj je nekad pripadao, jeste carska titula, kao ponos i pravno naslee, i u crkvenom pogledu ustanova patrijarije. Time je Samuilo hteo da naglasi kontinuitet bugarske tvorevine carstva kao nove dravne organizacije nastale u borbi protiv Carigrada. Kao to je dananja Jugoslavija nova tvorevina, koja se koristila politikim uspesima i akcijom Srbije, tako je i Samuilova drava maedonskih Slovena bila novo delo, koje je iskoriavalo carsko naslee Bugarske. Stoga je njegova drava smatrana u izvesnim stranim krugovima kao nastavak stare Simeonove, odnosno bugarske drave. Smutnje u Vizantiji, veoma opake, trajale su od god. 976.980. Njih je Samuilo iskoristio u obilatoj meri. Oslobodivi celu Maedoniju, on se upuuje na jug, u Tesaliju, i god. 983. osvaja Larisu. Pad Larise bolno je odjeknuo u grkom svetu. Da ga osveti i sprei dalje slovenske uspehe, krenuo je novi vizantiski car, Vasilije II, protiv Samuila. Pohod je upravio prema severozapadu, na vanu Sofiju, dokle behu doprla Samuilova osvajanja. Ali, tu je, mesto da neto preduzme, neiskusni car izgubio, sa nedovoljno opremljenom vojskom, pune tri nedelje, kuburei sa ishranom, a onda se, ne postigavi nita, stao povlaiti. Na povratku, u klancu Trojanovih vrata, napadoe ga Sloveni pod vostvom samoga Samuila, i razbie ga potpuno, 17. avgusta god. 986. Kao posledica ove pobede dolo je Samuilovo osvajanje Bugarske, sve do Dunava, a u Vizantiji nove borbe i smutnje, koje traju sve do god. 989. Poto je oslobodio Maedoniju i osvojio gotovo celu Bugarsku, krenuo je Samuilo da osvaja i ostale zemlje na Balkanskom Poluostrvu. Sad je krug svoga rada proirio i na ostale slovenske sunarodnike na severu i severozapadu. Iza god. 986. poeli su Maedonci osvajati Raku, Bosnu i Srem, koji su drali Maari, pa Zetu i Trebinje. O podvlaivanju Zete znamo neto malo vie. U toj zemlji vladao je knez Vladimir, koji je imao prestonicu ispod Katrkola, kod crkve Preiste Krajinske. Vladimir se povukao pred Samuilovom vojskom na brdo Oblik; ali, naskoro, zbog gladi i izdaje, morao je da se preda. Bio je odveden u ropstvo, u samu Prespu. Samuilo je tom prilikom napadao i na Ulcinj, ali nije mogao da ga uzme. Pustoei, on je proao celom Dalmacijom sve do Zadra, kivan na hrvatske prijateljske odnose sa Vizantijom, a onda se, u dotle i posle kod nas nikad neponovljenom zaletu, preko Bosne i Rake vratio kui. Tamo je, na jugu, nastavio irenje svojih poseda, osvojivi Ber i Srpite, a zatim Epir i draku oblast. Prolazei Dalmacijom i odatle za Bosnu, Samuilo je proao i hrvatskim podrujem, i sigurno ga, kao ni ostala, nije potedeo. Ne spominju se, istina, njegove

71

borbe sa Hrvatima; ali, nije mogue da je na takvom jednom pohodu prolo bez njih. Ili su Hrvati, pod svojim kraljem Stepanom Drislavom (969.997.), imali dovoljno snage da mu se odupru i spree vee zlo? Vizantiski dalmatinski gradovi, otseeni od Carstva, uli su u to doba u tenje veze sa Hrvatima. Veoma je verovatno da je Stepan Drislav ovom prilikom i dobio te gradove na uvanje kao vizantiski eparh, i da mu je Vizantija, da ga zadri kao saveznika, priznala kraljevski naslov i poslala kraljevske znake, kako to kazuje Toma arhiakon, istina docniji, ali dobro obaveten pisac. Samuilo je u ovo vreme bio na vrhuncu svoje moi. Njegova drava se prostirala od Srema do blizu Soluna i od Crnoga do Jadranskoga Mora i do Neretve. Razvila se naglo, za petnaest godina, sa vojnikom sreom kao u bajci. Vojnike ekspedicije Samuilove, kao ova iz Zete u Dalmaciju i preko Bosne i Rake u Maedoniju, govore o smelosti kojoj nije bilo ravne. ovek ne zna ta je pravi razlog Samuilovim uspesima: da li prava vojnika snaga ili neobina smelost podviga njenog voe. Uspehu je na istoku svakako doprinosio jedan deo stare bugarske dravne tradicije; na zapadu pocepanost iza aslavljeve smrti; a u celini slabost i usled graanskih ratova paralizovanost Vizantije; ali, time se ipak ke da protumaiti sve. Lini udeo Samuilov mora da je bio izuzetno veliki; uostalom, to se najbolje vidi i po tome to je sve glavne vojne ekspedicije vodio on sam. Ima u Samuilovoj politici i neobinih poteza, koji govore o njegovim irim shvatanjima. On zemlje ne osvaja prosto, nego nastoji da ih to prisnije sljubi sa njihovom novom maticom. Zetskom knezu Vladimiru vratio je Zetu, i dao mu jo za enu svoju ker Teodoru-Kosaru. Narodno predanje kae da se mlada ki Samuilova zaljubila u zasunjenog kneza i izmolila ga u oca. Moda tu ima neto istine, jer je Samuilo prema deci bio popustljiv, naroito u njihovim ljubavnim udima. Vladimir se vratio u svoju dravu kao zet, vazal i pravi prijatelj Samuilov. Tom prilikom je vraena i trebinjska oblast Vladimirovu stricu Dragomiru. Crkva u Zeti i Rakoj dola je, prirodno, pod vlast ohridske patrijarije. Ovo je sve uinilo da su postale mnogo ivlje i neposrednije veze izmeu Maedonije i ostalih naih oblasti, a posebno izmeu Maedonije i Zete. Naroito vredi istai uticaj koji je slovenska ohridska patrijarija sa svojom slovenskom knjievnou, raenom u tradiciji sv. Klimenta, vrila u naim zemljama. Car Vasilije II, ista ratnika priroda, koga su ranije nedae samo prekalile, nesalomljiv i istrajan, morao je da dopusti Samuilovo jaanje, jer je imao jo teih i neposrednijih briga. Kada mu je, posle dugih napora, polo za rukom da savlada sve protivnike i povrati red u Carevini, on se reava i na obraun sa Samuilom. Spoetka mu je srea nestalna, ali god. 996., posle jednog Samuilova udara na Solun i upada u Peloponez, Grci postiu odlune uspehe. Na vest o toj Samuilovoj akciji uputio je car Vasilije svoju vojsku pod sposobnim Niiforom Uranom da ga progoni i nagna na borbu. U dolini Sperhija naili su Grci na Slovene, izvrili na njih noni prepad i potpuno ih potukli. U toj borbi dopali su rana i Samuilo i njegov sin Gavrilo Radomir i jedva su izneli ivu glavu. Ova bitka jasno obeleava obrt Samuilove sree, posle dvadeset godina uspeha. Posle ovoga, inicijativu za dalje borbe preuzima Vizantija. Ve god. 997. upada Uran iz Soluna u maedonsku oblast i hara je tri meseca; god. 1001. osvaja Vasilije Bugarsku, a god. 1002. stradaju june oblasti Samuilove i Grci povraaju Tesaliju. Izvesne vojvode Samuilove, poinjui sumnjati u njegovu sreu, predaju se Grcima sa gradovima u kojima su bili zapovednici. Car Vasilije radi sistematski; pridobija ljude obeanjima i nagradama, osvaja kraj po kraj, a u osvojenim mestima, mesto Slovena koje uklanja, kolonizuje grki elemenat. God. 1003. dolo je do nove borbe izmeu Vasilija i

72

Samuila na Vardaru, negde blizu Skoplja, kad se Vasilije vraao sa bojnog pohoda od Vidina. I u toj borbi Sloveni su bili poraeni, a Vasilije je kao pobednik uao u Skoplje. Po carevom odlasku Samuilo je pokuao god. 1004. da osvoji Solun, ali mu je napor ostao uzaludan. Idue godine on e doiveti bolno razoaranje u samoj porodici. Njegov tast u Drau i zet Aot (i on jermenskog porekla), koji je od Samuila dobio na upravu draku oblast, izdadoe Dra Vizantiji, oevidno s uverenjem da je Samuilova zvezda na zahodu. Vasilije II dobro odmerava svoje udarce i vidi im dejstvo. On ne da Samuilu da odahne, nego ga stalno uznemiruje novim upadima. Samuilo sam, izgleda, vie ne napada; bar od god. 1004. do god. 1014. o njegovoj ofanzivi nema vanijeg pomena, a zna se da bi oberuke prihvatio povoljan mir. On sad prvenstveno organizuje svoju odbranu, podiui utvrenja i pregraujui klisuru meu Ogradenom i Belasicom, u strumikoj dolini. Ti radovi bili su izvedeni solidno, jer Vasilije nije mogao da se tuda probije god. 1014. kad je iao na Samuila. Spremajui se na odlunu borbu, Vasilije je naredio tada jednom odeljenju svoje vojske, pod vostvom Niifora Ksifijasa, da obie te poloaje, a sam je udario frontalno. Samuilo je, da zbuni Grke, uputio jednu vojsku protiv Soluna, ali je ona bila potuena i nije nita uticala na tok glavne bitke. Ksifijas je, meutim, izvrio svoj zadatak. On je udario sa Belasice u bok maedonskoj vojsci i sasvim je rastrojio, 29. jula god. 1014. Samuilova vojska je pretrpela potpun poraz; 15.000 ljudi dopalo je u grko ropstvo. Da zastrai ostale, a kivan i inae, car Vasilije je izdao onu surovu zapovest da se svi zarobljenici oslepe, a svakoj stotini da se ostavi vo sa po jednim okom. Samuilo ovakav poraz, za koji je jo i oseao da je presudan, nije mogao da preboli; dobio je srani napad i umro je u toku te iste godine. U isto vreme bila je pritenjena i druga slovenska drava na Balkanu, Drislavova Hrvatska. Mleani, koji su se krajem X veka bili znatno ojaali, odrekoe god. 996. plaanje godinjeg dara Hrvatima i Neretljanima. Borbe koje su zbog toga nastale bile su spoetka lokalne i u malom stilu; ali, posle Drislavove smrti (god. 997.), kad u Hrvatskoj nastae borbe izmeu njegova tri sina oko vlasti, Mleani postigoe znatne uspehe. Najstariji sin Drislavov, Svetoslav, nije hteo da deli vlast sa braom Kreimirom zvanim Suronjom i Gojislavom. Zbog toga se ova dvojica, verovatno po poticaju iz dalmatinskih gradova, kojima je primer dao Zadar, obratie za pomo Mlecima. Mleani obavestie o tome Carigrad i dobie otud dozvolu da uzmu pod svoju zatitu i vlast dalmatinske gradove, koji su ih i sami molili za to. 9. maja god. 1000. krenuo je dud Petar Orseolo sa mletakom flotom u Dalmaciju. Njegov pohod liio je na triumf. Bez borbe mu se predadoe svi primorski gradovi i glavna ostrva, a u Zadru odu se pokloni najvei deo njihovih zastupnika. Njihovom primeru sledovao je ak i hrvatski prestoni grad, Beograd na moru. Dud je obiao dalje, s istim uspehom, Trogir i Split. Jedino su mu dala otpor dva neretljanska ostrva, Korula i Lastovo. Duda je na tom pohodu u Trogiru pozdravio Kreimir Suronja, a u Splitu ga zamolie za mir pretstavnici Neretljana, koje, kao i Hrvate, bee uplaio dudev pohod i glas koji je pred njim iao. Prilikom ovoga pohoda sav dalmatinski episkopat drao je stranu Mleia protiv Hrvata, i posle svih onih ustupaka koji mu ranije behu uinjeni. Romanski Mleci behu im ipak blii od slovenskih Hrvata, verovatno jo uvek malo sirovih i nepodnosivih za tamonje gradsko stanovnitvo. Sem toga, bie da je bilo i uticaja opozicije glagoljakog hrvatskog svetenstva, koje se jo uporno dralo i izazivalo gnev romanskog episkopata. Kralj Svetoslav se, naravno, u takvim prilikama nije mogao odrati; posle ove godine njemu se

73

gubi svaki trag. Na hrvatski presto dooe njegova braa Kreimir III i Gojislav. Koliko je ovaj graanski rat oslabio Hrvate vidi se najbolje po tome to su oni, do nedavno gotovo gospodari istone jadranske obale, doli sad sublizu u podreen poloaj prema Mlecima. Kreimir je morao dati dudu kao taoca svoga sina Stepana, koji je iveo u gradu Sv. Marka, gde mu je posle dud dao za enu svoju ker Hicelu. * Posrnulu dravu maedonskih Slovena nije bilo lako zadahnuti novim ivotom. Izmoreni i poraeni Samuilovi ratnici behu klonuli duhom, a Vasilije nije dao da mu onako sjajna pobeda ostane neiskoriena. Jo iste jeseni, god. 1014., on je nastavio ratovanje i uao u samu Pelagoniju, gde je popalio Bitolj sa dvorom novoga cara Radomira, pa je rat nastavio i god. 1015. Ove neuspehe i zlu sreu Samuilove porodice iskoristio je te jeseni Jovan Vladislav, sin Samuilova brata Arona, pa se, ubivi Radomira, sam doepao prestola. Vladislav, za koga predanje kae da je to izvrio sa pristankom Vasilijevim, zamoli odmah Vizantiju za mir. Car Vasilije se neko vreme predomiljao; ali, obaveten o protivnostima u Maedonskoj Dravi i o njenom zlom stanju, rei se najzad da je prosto pokori. Mada je on lino dosta lako prodro do Ohrida, njegova odeljenja imala su tekih kriza u borbi sa pojedinim slovenskim vojvodama, koji su u svojim tvrdim gradovima i planinama davali nesalomiv otpor. Nije jasno koji su sve motivi rukovodili Vladislava da usred te tako ozbiljne i teke situacije, kad je trebalo okupljati sve snage, domami i ubije u Prespi zetskog kneza Vladimira (22. maja god. 1016.). Vladimir je, nema sumnje, bio odan Samuilu; ali, nema vesti da je ma ta pokuavao protiv Vladislava. Ili se ovaj valjda bojao toga? Vladimir, koji inae nije imao velika uticaja za ivota, stekao je velik glas posle smrti, verovatno radi svoje moralne vrednosti. Njegov kult jo se i danas odrava, naroito oko planine Rumije, a telo mu je, sa puno potovanja, prenoeno nekoliko puta. Sada se nalazi u manastiru in in kod Elbasana, koji je god. 1381. obnovio albanski gospodar Karlo Topija sa sinom orem. Od kraja leta god. 1016. poele su nove grke operacije protiv gradova Maedonske Drave, da se nastave i s prolea god. 1017. Vojsku je vodio sam car Vasilije. Sloveni su davali otpor, koji je iznenaivao po svojoj ilavosti i vitalitetu. Ako bi se, moda, moglo donekle govoriti da je u Samuilovim uspesima bilo neeg avanturistikog i da je on, uglavnom, sreno iskoristio trke unutarnje nezgode, ovaj silni otpor i posle njegova poraza pokazuje da je kod Slovena bilo istinske snage i uporne volje da se odri vlastita dravna tvorevina. Sam Vladislav, toliko surov i moralno sitan u porodinim odnosima, pokazivao je sad energiju koja je bila sasvim u tradiciji njegove porodice i koja je, mada za kratko, produila ivot Maedonskoj Dravi. Grci su imali velike muke u borbi sa njim i sa njegovim Slovenima. Kada je video da Vasilije ne poputa sa napadima, Vladislav je, krajem god. 1017. ili poetkom god. 1018., poto mu se protivnik vratio na odmor u Carigrad, krenuo sa vojskom na Dra, da se tamo, na neki nain, obeteti ili nae nove veze. Tu je, pod samim Draem, poginuo na tajanstven nain. Njegova pogibija znaila je kraj Maedoneke Drave. im je dobio vest o njoj, pourio je Vasilije, u martu god. 1018., da svri svoj konani obraun sa Slovenima, koji su, obezglavljeni, bili nesposobni za vei otpor. Mnogi od njih predadoe se i sami, ne nalazei izlaza iz tekog poloaja. Car ih je primao oberuke, naroito vanije zapovednike, i ostavljao ih je obino na dotadanjim poloajima. Ranije onako

74

besprimerno surov, car se sada pokazivao irokogrud i sa puno obzira. Potedeo je ne samo enske lanove Samuilove dinastije i njihovu decu nego ak i Vladislavljeva sina Prusijana i dva mu brata, koji su u planini Tomoru pokuavali da mu se odupru. Pa, ipak, i pored tako oevidnog dravnog sloma bilo je ljudi koji nisu hteli da se pokore i koji su nastavljali borbu. Meu njima naroito je lepa figura vojvode Ivca, poznata junaka i odranije, koji je u gradu Pronitu stvorio sredite slovenskih ustanika, i koji na sva careva obeanja nije hteo da odustane od borbe. Njega su Grci uhvatili prevarom, doavi mu kui, na slavu Velike Gospojine. Krajem god. 1018. bila je sva Maedonska Drava pokorena; jedino se jo na severu, u Sremu, drao poglavar Sermo, ali i on bi, i opet na prevaru, savladan god. 1019. Vizantiska vojska vaspostavi posle toga Vasilijevu vlast na severu do Fruke Gore i na zapadu, bez prekida, do Jadranskoga Mora. Car Vasilije je sruio Maedonsku Dravu, ali je zadrao samostalnu ohridsku crkvu, istina samo sa titulom arhiepiskopije. Poveljom od 20. maja god. 1020. i sa jo dve, izdane oko toga vremena, car je dao ohridskoj crkvi sav onaj opseg koji je dobila za Samuilova vremena. Pod ohridsku crkvu potpadala je 31 episkopija, i to od Srema, Beograda i Branieva na severu, od Rasa i Prizrena na severozapadu do Silistrije, Vidina, Sofije i Strumice na istoku i do Verije i Srpita na jugu. Ona je, dakle, obuhvatala celo sredite Balkanskog Poluostrva sa moravskom i vardarskom dolinom. Trakija i istona Bugarska, na istonoj, i Albanija i Bosna sa Humom, na zapadnoj strani, nisu ulazile u njen opseg. Uticaj ohridske crkve oseao se u nas dugo i vidno. On je, nastavljajui tradiciju Klimentova vremena i rada, najvie doprineo da je u Rakoj potisnut uticaj zapadnog svetenstva i da je pravoslavlje uhvatilo vri koren. Iz ohridske kole potiu svakako oni dosta esti maedonizmi u prvim naim knjievnim spomenicima, u Miroslavljevom i Vukanovom evanelju, u Hilandarskom tipiku, u Ilovakoj krmiji i drugim delima, jer se knjievni jezik u rakim sreditima razvijao sa nesumnjivim ueem maedonskoga dijalekta. Sem u tom tako vanom pitanju, uticaj maedonske ohridske crkve dade se utvrditi kod nas i u nekim drugim, manjim, ali upadljivim stvarima. Kult sv. Ahilija, na primer, koga je Samuilo preneo iz Larise u Prespu i podigao mu crkvu tamo na jednom malom ostrvcu, proirio se odatle u kumanovski i uiki kraj, gde mu je dananje Arilje jo neposredan trag. Neobino ime Samuilove majke, Ripsimija, nalazimo kao ensko ime u prizrenskom kraju, u jednom pomeniku XVI veka, kao Risima. Car Vasilije dobio je krajem god. 1018. pod svoju vrhovnu vlast i Hrvate. Ovi su oko toga vremena doli u sukob sa Mleanima radi tenje da ponovo zavladaju romanskim gradovima u Primorju, i u tom sukobu loe su proli. Verovatno iz straha od Mleana sa jed-ne, i od pobedonosnog osvajanja vizantiske vojske sa druge strane, hrvatski vladari Kreimir III i Gojislav reie se da se pokore Vasiliju pre nego bi on sam doao u iskuenje da ih napadne. Verovatno su raunali i sa time da e, kad se dragovoljno pokore Vizantiji, dobiti njen pristanak da se na Primorju povrati ranije stanje. Car je njihovu izjavu vernosti primio lepo i obdario je oba vladara titulom patricija. Jedna vest iz god. 1024., koja kae da je zapovednik iz Barija nenadano sa flotom doplovio do hrvatske obale, zarobio tu enu Kreimirovu i poslao je u Carigrad, nije dovoljno jasna ni po imenima koja daje ni pogledom na neposredne motive za takav postupak; ali, ukoliko bi bila pouzdana, bila bi dovoljna da se iz nje vidi nezadovoljstvo carevo Kreimirovim dranjem. Napad je izvren sigurno po naredbi Vasilijevoj, poto se zarobljena kraljica

75

upuuje njemu u prestonicu. Posle toga Dalmacija dolazi ponovo pod neposrednu vlast Vizantije.

X. STVARANJE ZETSKE DRAVE.


1. Ustanci Slovena u Vizantiji. 2. Stevan Vojislav i ustanak Srba u Zeti. 3. Odvajanje crkava. Smru cara Vasilija (god. 1025.) naglo je poela da slabi snaga Vizantije, koja se mono oseala ne samo na Balkanu nego i na ostalim stranama prostrane Carevine. Naslednici carevi behu mu nedorasli, svi izreda; naroito bee za Vizantiju opasno doba vladavine udljive i kasnom starakom strau uzbuene Vasilijeve sinovice, carice Zoe, koja je na prestolu izmenila tri svoja mua i jednog posinka. Spletke su, po vizantiskom obiaju, poinjale obino iz samog dvora i prolazile, u raznim oblicima, kroz sve krugove; u pokrajinama gde je bilo mnogo prohteva i nezadovoljenih ambicija nije bilo teko izazvati pobune kad se osealo da u Carigradu stvari ne idu kako treba i da se vlast tamo ne nalazi u rukama ljudi koji je zasluuju i koji su do nje doli po linoj vrednosti i vidnim zaslugama, pa je kao jaki ljudi mogu odrati po svaku cenu. Protiv prvog Zoinog mua, cara Romana III (1028.1034.), javila se zavera, u koju su bili umeani cariina sestra Teodora i Prusijan, sin cara Vladislava, koji je svoj podvig, lien oiju, okajao u manastiru. Skopljanski namesnik, veoma sposobni Konstantin Diogen pokua da za sebe odvoji Maedoniju od Carevine, ali nemade sree i svoj pokuaj plati glavom. Drugi mu Zoin, padaviavi Mihailo IV (1034.1041.), izazva protiv sebe jo vee nezadovoljstvo. Njegova rodbina iskoristi njegov poloaj, i kako je bila skorojeviska i nesigurna mnogo za budunost, pouri da se to pre i to nesitije obezbedi. Naroito se pojaa poreski pritisak na narod. Taj se nerado primio u Maedoniji, gde je dotad vladao poreski sistem sa dosta obzira, koji nije hteo mnogo da menja ni sam pobednik car Vasilije. Slovenima u toj oblasti zadan je, sem toga, nov udarac to je ohridska arhiepiskopija poverena definitivno grkoj jerarhiji. Sem u Maedoniji, nezadovoljstva i metea bee mnogo i na drugim stranama. itavu istonu polovinu Carevine uznemiravahu Peenezi, koji su prodirali, kao nekad slovenske ete sa Dunava, prema Carigradu i prema Solunu, unosei u svet strah, zabunu i oseanje nesigurnosti. To sve uini da u Maedoniji i Primorju meu Slovenima uestae ustanci. Meu prvima odmetnuo se Zadar. Dosta je mutno kazivanje jednog mletakog izvora da je tada bilo neke akcije protiv njih u Primorju, i to sa maarske strane, da se dalmatinski gradovi pobune. Znamo sigurno da su za vlade Romanove Zadar i Split bili vizantiski i da je tu bio njihov namesnik neki Dobronja, iz zadarske porodice Madija, ali, kako se vidi po imenu, sa primesom slovenske krvi. Taj se Dobronja zamerio Vizantiji za vreme Mihailovo pomaui Hrvate, i njena vlada ga je, kad je doao u Carigrad da trai neke vee koristi za sebe, dala zatvoriti, a u njegovu oblast bi poslana vojska da je pokori. I porodica Dobronjina bi zarobljena i dovedena u Carigrad. Da je Dobronjin pokret imao kakvog veeg i po Vizantiju opasnijeg plana, teko da bi se on usudio doi u Carigrad; a da nije bio sasvim ispravan vidi se po kazni koja je snala ne samo njega nego i njegovu porodicu. U emu se sastojala njegova krivica teko je rei. Ali, po tome to je trebalo upuivati vojsku u njegovu zemlju moglo bi se zakljuivati da je po sredi bila neka uzurpacija pre nego izdaja. Ima vesti da se zadarskom pobunom koristio donekle hrvatski

76

kralj, Stepan I (oko 1030.1058.); ali, ne da se utvrditi u kolikoj meri je to bilo, jer su Vizantinci Zadar brzo povratili. Hrvatski kralj u to vreme bee upleten i u druge poslove. God. 1035. bio je optuen koruki gospodar, grof Adalbert Epentajn, da je u vezi sa Hrvatima spremao izdaju svom vrhovnom gospodaru, nemakom caru Konradu, i usled toga je izgubio svoju oblast. Drugi ustanak, sa mnogo veim opsegom, bee Petra Deljana. Ovaj ovek izdavao se za Samuilova unuka, a sina Radomirova, i naiao je stoga na dobar prijem meu Slovenima. U svojoj akciji izgleda da se oslanjao na Maarsku, odakle je bila rodom njegova majka, odnosno prva Radomirova ena. U isto vreme izbio je i jedan ustanak u Drau, kojem je na elu bio jedan vojnik, i opet Sloven, po imenu Tihomir. Nu, najozbiljniji postade ustanak u Zeti. Sin trebinjskoga gospodara Dragomira, kome je Samuilo povratio oblast, a koji je nastradao od pobunjenih Kotorana oko god. 1018., Stevan Vojislav, ili kako ga Dukljanska hronika zove Dobroslav, bee uspeo da nae pristalica u narodu, koji nije bio prijatelj njegovoj porodici, i da jo vie rasplamti opte nezadovoljstvo protiv grke uprave. Gad. 1035. izbio je u Zeti prvi ustanak; narod pobi ove grke inovnike koji su se zatekli na tom podruju. Ustanak i ovde, kao i u Zadru, nije u prvi mah dobro proao. Vojislav morade ak kao talac ii u Carigrad; ali, otuda se iaskoro sreno spasao, vratio se u svoj kraj i brzo doekao povoljniji as za novi pokret. Taj se javio sa Deljanovim i Tihomirovim ustankom. Sloveni stare Maedonske Drave oivee opet; brzi uspeh Deljanov najbolji je dokaz koliko je spomen na Samuila, i pored onakvog sloma, bio u narodu iv i po n,ega povoljan. Deljanova se i Tihomirova vojska sjedini, pa sjedinjena prodre duboko u Grku, sve do stare Tebe. Na vest o tome pokretu stie u Deljanov logor Aluzijan, sin cara Vladislava. Deljan ga primi za suvladara i posla sa vojskom na Solun. Ali, Aluzijan, nesposoban, dovede do poraza. Na prekore zbog toga on podmuklo oslepi Deljana, a onda, ne postigavi da ga vojska primi za jedinog voa i gospodara, uini izdaju. Grcima posle toga nije bilo teko da god. 1041. kod Ostrova potpuno slome ustanike i slepog Deljana zarobe i da domalo smire celu zemlju. Stevan Vojislav je bio bolje sree. Jedna grka laa, god. 1040. baena burom na zetsku obalu, nosei za carsku blagajnu u Solun deset kentenara zlata, donese mu, bukvalno kao iz vode, bogata finansiska sredstva za sve podvige. Nepovraaj toga novca dovede do jedne grke vojne ekspedicije, koja se zavri njenim porazom. Grci, zbog Deljanova ustanka, nisu mogli odmah da organizuju novi pohod, i tako Vojislav dobi vremena da se spremi. U Vizantiji, sem toga, i promena na carskom prestolu bee uzrok da je izostao novi, bolje organizovani pohod protiv Zete. Mihaila IV nasledio je njegov sinovac Mihailo V, nazvani Kalafat po negdanjem zanimanju njegova oca. Njega je Zoe usinila i dovela na vlast; ali, kad je Mihailo naskoro odgurnu i silom nagna u manastir, dovede to do bune u Carigradu, koja srui novoga cara, a na presto povrati Zoe i njenu sestru Teodoru. Zoe se potom udade i po trei put i dade Vizantiji novog cara Konstantina IX Monomaha (1042.1054.). Tek posle utvrivanja tog novog cara, u jesen 1042., doe do ponovne ekspedicije protiv Zete. Ima jedna vest da su Grci protiv Zete krenuli i susedne srpske poglavare, rakog, bosanskog i zahumskog, i da su ovi svoje vojske poverili humskom knezu Ljutovidu, koji poe na Zetu sa trebinjske strane. Grci su, prikupivi se u Drau, napali s istone strane, idui uz obalu. Prodrli su do Papratne, gde se nalazio dvor zetskih knezova, i opljakali su susedne doline, pa se onda poeli povlaiti istim

77

putem. Zetska vojska se pribrala u Crmnici, pa je odatle izvrila prepad na Grke, a u isto vreme posela je i sve klance za njihovim leima, po svoj prilici na podruju oko Rumije. Grka pogibija bila je strahovita; kazuje se, mislim preterano, da su izgubili 7 zapovednika i na 40.000 ljudi. Posle te pobede nad Grcima Vojislavu vije bilo teko suzbiti i Ljutovida, koji je neaktivan ekao kod Klobuka na uspehe istone grke vojske. Posle ovih pobeda Vojislavljeva drava se znatno proiri; prema Dukljanskoj hronici, istona granica joj dopre do Vojue, a na zapad ode do iza Stona u Zahumlju. Zauzeta preim brigama, naroito u prvi mah jednim novim ustankom koji se i opet krenuo iz Draa, i ofanzivom Rusa sa kopna i mora u Bugarskoj i Trakiji, Vizantija nije vie ponavljala svoje napade na Zetu. Vojislav je bio ostavljen na miru i mogao je da iskoristi za sreivanje i jaanje svoje drave tu zaposlenost Vizantije na drugoj strani, a naroito za vreme njenih dugih i tekih borbi sa Peenezima, koje su se od god. 1048.1053., vodile na podruju od Dunava do blizu Carigrada. Jedan pokuaj vizantiskog namesnika iz Dubrovnika, Katakalona, da prevarom dobije Vojislava u svoje ruke, kao to su ranije Grci prevarili vojvodu Ivca, nije uspeo; oprezni Zeanin bio se osigurao i sam namestio zamku Grku, pa ga, sa njegovim ratnim laama, zarobio negde blizu Stona. Iza Vojislavljeve smrti (oko god. 1050.) dolo je u trebinjskoj oblasti do pobuna protiv zetske dinastije; ali, uguio ih je Vojislavljev sin Mihailo, neto sam, lino, a neto pomou svoje brae. Verovatno zbog tih unutarnjih kriza Mihailo, da ne bi imao neprilika od Grka, priznade njihovu vrhovnu vlast. Grci mu dadoe dvorsku titulu protospatara i, jo uvek zauzeti drugim poslovima, nisu nimalo uticali na unutarnje stvari njegove drave. Ima vesti da se Mihailo i oenio jednom grkom princezom. Za Mihailova vremena izvren je konani rascep izmeu istone i zapadne crkve, odnosno izmeu Rima i Carigrada. Pozadina sukoba je politika; Vizantija je gubljenje svog uticaja u junoj Italiji pripisivala jednim delom i nedovoljnoj lojalnosti papske kurije, a ova je, opet, sve otvorenije ila za tim da, pored duhovne, razvija i svoju svetovnu vlast, to se dobrim delom imalo izvesti i na raun Carigrada. Teolokih razmimoilaenja bilo je isto tako, i ona su, u doba sektakih strasti i dogmatiarskog praznoslovlja, znatno uticala da se ti sukobi zaotravaju. Ovog puta rascep su izazvale crkvene vlasti; neto otrina patrijarha Mihaila Kerularija, a neto brzopletost i bezobzirnost papinih izaslanika u Carigradu. 16. jula god. 1054. stavili su papini legati na asnu trpezu u Sv. Sofiji svoj pismeni akt prokletstva baenog na patrijarha i njegove jednomiljenike, na to je 24. jula patrijarh odgovorio anatemom na papu. Nikad vie posle tog prekida nisu mogli da se vaspostave stari odnosi izmeu obe crkve, pored svih pokuaja s obe strane. U prvi mah, pape, koje su oseale naglo jaanje svoje moi i ugleda, nisu bile nimalo sklone na kompromis; one su postale, ve krajem XI veka, ne samo crkveni prvosvetenici nego i glavni inioci svetske politike i darodavci kruna; njihov stav, ponosit i koji ne trpi opozicije, nije pogaao samo patrijarha i vizantiske careve nego i nemake vladare, gospodare Italije, i mnoge druge. Kada se stvoreni jaz nije premostio odmah, dok je jo bio mali i dok je sukob radi kojeg je neposredno dolo do preloma imao za publiku lini karakter, posle je to ilo sve tee. Razvijena agitacija, itava literatura polemikih spisa, politike opreke, ak i borbe, inile su vremenom svoje, i otuivanje se pretvaralo u mrnju i gonjenje. Znaaj Rima se osetno dizao, znaaj Carigrada postepeno padao; dobitnik nije hteo da poputa, a onaj koji je opadao razvijao je osetljivost do razdraenosti.

78

Za vreme ovog prekida obe slovenske drave na Balkanu, Zeta i Hrvatska, behu u politikim vezama sa Vizantijom, ali u crkvenim pitanjima naginjahu Rimu usled svojih neposrednih veza sa Italijom i sa monog uticaja romanskih gradova Primorja. Kod Srba se, ipak, oseao jak uticaj pravoslavnog uenja ohridske crkve i njene pismenosti. Da je politiki znaaj Vizantije u XI veku, iza smrti cara Vasilija II, ostao na liniji steenoj njegovim uspesima, moda bi ovaj rascep ispao manje na tetu Vizantije i carigradske crkve nego to je bio sluaj u drugoj polovini XI veka. Vizantiju je ovaj raskid pogodio, meutim, u asu kad je ona bila ponajslabija. Sredinom XI veka javlja se na istoku turska opasnost za Vizantiju, a na zapadu normanska. God. 1048. poela su turska nasrtanja na vizantisku pokrajinu Armeniju, a ve god. 1073. osnovana je turska maloaziska drava sa prestonicom u Koniji. Nekako u isto vreme poela su i normanska osvajanja vizantiske june Italije, u koju god. 1046. stie ratoborni Robert Gviskar, jedan od tada najozbiljnijih neprijatelja Vizantije. God. 1071. bio je ve u normanskim rukama grad Bari, glavno grko uporite na toj strani. U to tako teko vreme Vizantija se nije mogla ili nije znala da usrei jednim vladarom ili vladom koja bi, sa planom, za dui niz godina, provodila jednu dravnu politiku. Od god. 1054.1081. promenila je Vizantija sedam vladara, a osmi, koji je 1. aprila god. 1081. doao na presto, Aleksije Komnin, javio se gotovo u otsudni as da spase dravu od krize to je pretila da joj nanese nepopravljive udarce.

XI. HRVATSKI KRALJEVI I SLOVENSKO BOGOSLUENJE.


1. Petar Kreimir IV i novi sabor u Splitu. 2. Akcija popa Vuka za odbranu slovenske slube. 3. Ban Zvonimir. 4. Ustanak Slovena u Maedoniji u vezi sa zetskom dinastijom. 5. Graanski rat u Hrvatskoj. 6. Papa Grgur VII i Hrvati. 7. Kralj Zvonimir. Oko god. 1058. doao je na hrvatski presto Petar Kreimir IV, sin kralja Stepana i mletake dudevske keri Hicele. Naskoro po svome primanju vlasti imao je kralj Kreimir da uestvuje u jednom vanredno vanom sporu u svojoj dravi. Provodei reforme u zapadnoj crkvi, papa Nikola II je, posle jednog odranog sinoda u Lateranu, razaslao po katolikim zemljama svoje delegate da izvre reviziju stanja katolike crkve i da budu tumai i sprovoai njegovih namera. Tako je stigao i u Hrvatsku njegov delegat Majnard, i god. 1060. odrao je crkveni sabor u Splitu. Splitski crkveni sabori, videli smo, nisu bili povoljni za Slovene. I ovog puta, kao vana reformna mera, donesena je kategorina odluka da se slovensko svetenstvo, koje se u crkvi slui slovenskim jezikom a ne latinskim, ne sme vie proizvoditi u svete redove. Slovenska sluba bila je na tom saboru otro osuivana, a sam nekadanji arhiepiskop i slovenski apostol Metodije oglaen za jeretika. Raniji splitski sabor ostavljao je, ipak, izvesne mogunosti i za glagoljae, priznajui im nie inove i zadravajui ih, u interesu vere, tamo gde nije bilo latinskog svetenstva. Ovog puta u zakljucima se nisu pravili izuzeci. Ta otrina zakljuaka, i njihovo isto tako otro primenjivanje, izazvae reakciju kod hrvatskog svetenstva, uz koje je, vrlo verovatno, pristajao i hrvatski puk. Vo opozicije bee neki pop Vuk, koji je u Hrvatsku doao u to vreme i verovatno tim povodom. Nije poznato, a to je velika teta, odakle je Vuk stigao u Hrvatsku i ko je stojao u staroj postojbini iza njega. Zna se da je u narodu brzo naao dosta pristalica. On je savetovao ljudima da se upozori papa na

79

neopravdanost te mere i na uzrujanost koju je ona izazvala. Njegovi saveti bie primljeni i on sam upuen u Rim. Iz Rima su, po njemu, pismeno traili da blii izvetaj o celoj stvari podnesu dva biskupa, pa tek onda da donesu odluku. Stvar se potom zaplete. Prikaziva tih dogaaja, Toma arhiakon splitski, i suvie neprijateljski raspoloen prema Vuku, pretstavlja ga kao prostog varalicu, i stoga je iz njegova prianja teko uhvatiti pravu istinu. Oevidno je da Vuk nije hteo da radi sa latinskim episkopatom ni da trai izvetaje iz njegova kruga, nego je papi doveo slovenske svetenike. ta je sve sa njima bilo u Rimu ne zna se pouzdano; ali, nije verovatno da im je papa odobrio elje. Po povratku iz Rima, sadrug Vukov, Zdeda, pojavi se, po Vukovoj sugestiji, kao novi, toboe od pape postavljeni biskup, zauze krku biskupiju i protera iz nje latinskog pretstavnika. Obaveten o tome, papa uputi u Hrvatsku svog legata Ivana, koji izoblii Zdedu, a Vuka u Splitu rainie i bacie u tamnicu. Taj postupak legatov izazva u Hrvatskoj metee na vie strana. Ni Zdeda ni Vuk nisu radili nita ni protiv pape ni protiv katolike vere; oni su, to se vidi, samo eleli da interese hrvatskog svetenstva brane neposredno pred papom, a ne preko njima protivnikih latinskih biskupa. Oni su, verovatno, po predanju znali da je nekadanja ninska biskupija tako neposredno optila sa papskom kurijom, pa su hteli da te odnose obnove i sebe zatite. Kako se ovaj pop Vuk drao u pitanju slovenske slube odlunije, i sa vie linih rtava, i sa manje sebinih elja od Grgura Ninskoga! Da nema ovog poslednjeg sluaja sa objavljivanjem Zdede za biskupa, koje je izvedeno kao pobona prevara, ali koje je ipak prevara, Vuk bi bio jedna od najlepih linosti u borbi za narodnu slovensku slubu. Kralj Kreimir nije se zaloio za svoje hrvatsko svetenstvo. Svoje Hrvate je ve imao, i njih, proste i u osnovi poslune, nije mario da zadovoljava u tome pitanju; svojom politikom pomaganja latinskog romanskog episkopata kralj je hteo da utie na romanske gradove Dalmacije i da ih pridobije za svoju linost i dravu. Kraljeva politika povlaivanja Romanima i papskoj kuriji dolazila je zbog njegove line sklonosti za njih (po majci je imao mletake krvi i verovatno zapadnjako vaspitanje, a bio je u srodstvu sa zadarskim Madijima), a neto moda i stoga to pri drukijem dranju ne bi imao oslonca na strani koje druge, papskoj ravne sile. Tako se u dravi stvarao rascep: puk i nie svetenstvo behu za slovensku, a kralj, plemstvo i vie svetenstvo za latinsku slubu. Meutim, pitanje dalmatinskih gradova, s obzirom na stanje u Vizantiji, mogao je Kreimir reiti i bez odvie skupe cene. Opasnost od Normana iz june Italije, u asu kad se presto ljulja, a u Maloj Aziji nasru Turci, behu dovoljni razlozi za carigradske upravnike da pristanu na saradnju sa hrvatskim kraljem. Stoga mu oni otstupie dalmatinske gradove pod uslovom da priznaje nad njima carsku vrhovnu vlast; u znak toga nalazio se, verovatno, na hrvatskom dvoru jo pre god. 1060., kad imamo pismenog dokaza o tome, carski protospatar i dalmatinski namesnik Lav. Neposredan povod za to otstupanje bio je pokuaj Normana god. 1066. da se iskrcaju na istonoj obali Jadranskoga Mora. Ustupljeni gradovi zadrali su potpuno svoje staro ureenje, koje je bilo u uskom okviru inae dosta iroke optinske samouprave. Kralj, koji je bio poboan ovek, obasuo je mnoge njihove crkve poklonima; crkvi Sv. Krevana u Zadru poklonio je ak ostrvo Maon. Po ugledu na te gradove Kreimir je uredio i svoj prestoni grad Biograd i pomagao u njemu crkve Sv. Jovana evanelista i Sv. Tome. Ban Zvonimir, koji bee uzeo za enu Jelenu, ker maarskog kralja Bele, imao je u to vreme, verovatno god. 1063., teih dana. On je, misli se, bio ban na podruju severno od Gvozda, gde je i doao u dodir sa Maarima. Zvonimira su, po svoj prilici, napali

80

Karantanci po naredbi nemakoga kralja Henrika IV, koji je te godine uao u rat sa Maarima da obezbedi presto maarskom princu Salamonu, za ijeg se protivnika, meu drugim srodnicima, verovatno smatrao i hrvatski ban. Maari su se god. 1064. meusobno izmirili, pa su pomogli i Zvonimiru da se oslobodi neprijatelja koji mu behu poseli zemlju i da doe do znatnog ugleda meu Hrvatima. Loe stanje u Vizantiji izazva novi ustanak Slovena. Samim grkim piscima upadala je u oi ova nepomirljivost Slovena prema njihovoj upravi i stalna tenja slovenska da iskoriste svaku priliku kako bi se mogli osloboditi. Novi ustanak izbio je u okolini Skoplja, pod vostvom ora Vojteha, god. 1073. Znajui valjda za veze izmeu zetske dinastije i Samuila, a verovatno i zbog toga to je Zeta, sa kojom tada behu u zajednici Raka, Trebinjska oblast i Hum, bila jedina slobodna drava slovenska u njihovoj blizini, ustanici se obratie za pomo knezu Mihailu zetskom. Verovali su, moda, da e plemenska solidarnost opredeliti zetskog gospodara da im se pridrui. Mihailo je tako i postupio. Napustio je svoj dotle prijateljski stav prema Vizantiji i dao je ustanicima za zapovednika svog sina Bodina, istina sa veoma malo (samo 300) ljudi. Ustanici, koji su hteli da svom pokretu dadu neku vrstu legitimiteta, kao to je bio sluaj i sa Samuilom, proglasie Bodina za bugarskog cara i dadoe mu ime Petar, po caru Petru, poslednjem vladaru Bugarske koji je umro na prestolu. Ali, ceo pokret proe loe. Neiskusni voi, posle prvih uspeha, podelie vojsku; jedna, pod Bodinom, poe na sever prema Niu, a druga, pod zetskim vojvodom Petrilom, na jug u Maedoniju. U isto vreme poe i Mihailo akciju prema Drau, u kojoj se, ne znamo samo kojim putem izvedeno, pominje i uee Hrvata. Moda su Hrvati ovom prilikom odbacili vrhovnu vlast Vizantije u Dalmaciji (u njihovim poveljama od god. 1072./3. ne pominje se vie vizantiski car), ili su moda pomagali Mihaila flotom. Ipak, ceo pokret propade. Ustanici bie potueni najpre na jugu, pod Kosturom, a potom na Kosovu, kod mesta Pauna. U ovoj drugoj borbi bi zarobljen sam Bodin i poslan najpre u Carigrad, gde ga zatvorie u manastiru Sv. Sra n Vakha, a posle ga premestie u Antiohiju. Otuda su ga, po molbi Mihailovoj, spasli mletaki mornari. Vizantija je, radi uestvovanja njihova u ovom ratu, kaznila i Zeane i Hrvate. Njen sposobni vojskovo i dravnik, Niifor Brijenije, namesnik u Drau, ue u Zetu, pobedi Mihaila i uze taoce. U neka dalmatinska mesta na jugu vrati ponovo vizantiske posade. Po svoj prilici kralj Kreimir IV nije bio u ivotu za vreme tog pohoda, koji je izveden oko god. 1074. Kao za kaznu maedonskim Slovenima, koji su se oevidno jo seali cara Samuila, unitena je, u vezi sa ovim kaznenim pohodom, njegova prestonica Prespa i njegova zadubina, crkva Sv. Ahilija. Posle Kreimirove smrti izbi u Hrvatskoj graanski rat. Kraljeva politika povlaivanja romanskim gradovima, da bi ih pridobio za hrvatsku dravu, zavrila se neuspehom: ogorila je njegove hrvatske podanike, a gradovi su, eto, ipak bili delimino izgubljeni. Stoga je kraljevo delo u tom pogledu izgledalo promaeno. Koliko je bilo ogorenja u narodu vidi se najbolje po tome to poslednji Trpimirovi, Stepan, nije mogao da zauzme mesto na prestolu predaka. Opozicija je bila naroito jaka u junom delu Hrvatske i u Neretljanskoj oblasti, koja je, ne znamo tano otkad, ve ula u sastav hrvatske drave. U tim etniki istijim i konzervativnim krajevima nije se htelo poputati romanskom episkopatu; Neretljani su, zna se dobro odranije, vaili kao najuporniji od svih Jugoslovena u uvanju svojih starih plemenskih naslea. Iz njihova plemena istakao se sad novi, narodni, kandidat za hrvatski presto. To je bio Slavac, brat primorskog kneza

81

Rusina, po svoj prilici iz plemena Kaia. Stepan Trpimirovi, boleljivi i neratoborni sinovac Kreimirov, povukao se u manastir Sv. Stevana kod Splita. Uz Slavca, kao vladara skorojevia, ne htede pristati dobar deo hrvatskoga plemstva, neto iz plemenske surevnjivosti, a neto radi toga to je pristajao uz politiku kralja Kreimira. Ugroeni latinski episkopat i lanovi tog protivnikog plemstva obratie se odmah za pomo papi. Na elu katolike crkve bee tada papa Grgur VII (1073.1085.), ovek gvozdene volje i velikih crkveno-imperijalistikih planova. On je ispovedao naela o nepogreivosti rimske crkve i u prolosti i u budunosti. Papa je, po njegovim shvatanjima, glavni pretstavnik carstva bojeg na zemlji, od ije volje zavise prestoli i krune. On je bio glavni saradnik u velikim crkvenim reformama svojih prethodnika papa i bio je dobro upuen u sve njihove duhovne i politike veze. Njega je svakako zanimalo u velikoj meri i hrvatsko pitanje. U jednom pismu danskome kralju Svajnu II Estridsonu, 25. januara god. 1075., on je traio jednog od njegovih pet sinova za vladaoca jednoj bliskoj primorskoj zemlji, u kojoj su zavladali surovi i bedni jeretici. Moe biti verovatna pretpostavka da je papa tim mislio na Hrvatsku. Ali, od toga plana ne bi nita. Za to vreme vrio je izvesne poslove u Dalmaciji papin legat Gerard, sipontski biskup; verovatno u dogovoru sa njim doe do ekspedicije u Hrvatsku normanskoga grofa Amika iz june Italije. U leto god. 1075., posle uzaludnog pokuaja da osvoji grad Rab na tom ostrvu, ratovao je Amik sa svojim Normanima negde po Primorju; i tu mu je, ne znamo kojim nainom, polo za rukom da uhvati iva kralja Slavca. Dalja sudbina zarobljenog kralja nije poznata. Posle ove pobede odra romanski episkopat crkveni sinod u Splitu. Izgleda da ga je veliki otpor Hrvata ipak prisilio na izvesna poputanja. Tada je, naime, obnovljena ninska hrvatska episkopija, koja je ukinuta jo god. 928., a zasunjeni pop Vuk bi puten iz tamnice, poto se, slomljen dvanaestogodinjim zatvorom, odrekao svog ranijeg stava i zakleo se da e zauvek napustiti Hrvatsku. Da li se togod popustilo i slovenskim svetenicima nije poznato; ali, s obzirom na ovo naterivanje popa Vuka da se odree svog ranijeg rada i ubeenja, pre e biti da se u tom pitanju zadralo ranije stanovite. Meutim, normanska vlast u Dalmaciji nije dugo trajala. Mleci nisu mogli trpeti da se Normani, veoma aktivni i odlini brodari, uvrste i u Dalmaciji, kao to su to ve uinili u junoj Italiji, i da ugroze njihov poloaj na Jadranskome Moru. Stoga, jo iste godine, 1075., krenue mletake lae put Dalmacije i potiskoe svoje suparnike, a potom podvrgoe dudevoj vlasti gradove Zadar, Biograd, Split i Trogir. U tako zavaenoj zemlji trebalo je dugo da se odluuje ko e da primi kraljevsku vlast. Zakonitih naslednika Trpimirove dinastije nije vie bilo; a i da ih je bilo, pitanje je da li bi ih narod, posle svih iskustava, prihvatio sa starom privrenou. U Hrvatsku je bila baena klica graanskoga razdora i ona je zatrovala odnose u zemlji. Traena su strana posredovanja i dovodili se tuinci u zemlju da reavaju domae sporove. Pitanje slovenskog bogosluenja dovedeno je u Hrvatskoj u vezu sa pitanjem dravne nezavisnosti; slovenskoj protivna stranka volela je vlast i normansku i mletaku nego hrvatsku, ako ne bi samo njima poputala. Romanski gradovi Dalmacije imali su odavno dranje sasvim dvosmisleno: bili su vizantiski, a gledali su u Rim; bili su hrvatski, ali sa romanskim vezama van te kraljevine. Dravna tradicija, zbog estih menjanja gospodara, bila je kod njih sasvim pokolebana: u verskoj orijentaciji, meutim, pokazivali su upornu doslednost. A radi toga u politikom pogledu nestalnog elementa rtvovana su oseanja irokih hrvatskih masa, koje su bile glavna snaga drave, i unesena je zabuna u hrvatsko

82

plemstvo. Branei hrvatske vladare u njihovoj crkvenoj politici, neki hrvatski istoriari, kao V. Klaji, sa razlogom istiu velike tekoe njihova poloaja. Da su vodili politiku protivnu papskoj kuriji, pri slabom stanju tadanje Vizantije, hrvatski kraljevi bi se izlagali, moda, velikoj opasnosti. Zar bi bilo bolje da se Petar Kreimir opro, pa da je papa iljao na nj juno-italske Normane ili ak kraljevie iz Danske? Ili da je papa Hrvatskoj onako uinio kako je uinio Engleskoj, gde je uz njegov blagoslov i sa njegovom zastavom poromanjeni herceg francuske Normandije jednom jedinom bitkom kod Hestingsa (godine 1066.) oborio anglosasko vladanje i sa njim anglosaski jezik i liturgiju u crkvi? Moda su nai kraljevi narodne dinastije ba tim to se nijesu oito i silom odupirali papama u pitanju obreda i jezika u crkvi omoguili da se u Hrvata i dalje uzdrao hrvatski (slavenski) jezik u crkvi, dok nije u zgodnije vrijeme uspjelo zadobiti od samih papa pravo za glagolicu. Nama se ini da u ovoj poslednjoj kombinaciji ima mnogo pretpostavljanja jedne dalekovide politike, koja je za ono vreme i sa onakvim licima slabo verovatna; narodni jezik svoje crkve spasavala je samo, po instinktu, narodna upornost. Politike tekoe, koje su videli oni na vrhu, iroki puk nije uviao i stoga on za takvu politiku svojih vladara nije imao potrebnog razumevanja. Jaz je postojao, i mesto da se premouje on se ovakvom politikom, makar u osnovi donekle i razumljivom, samo produbljivao, dok, najzad, nije dolo do katastrofe. Mimo sve druge kandidate za hrvatski presto istae se ve poznati ban Dimitrije Zvonimir, verovatno kao zet maarskoga kralja, a moda i pomognut od Maara. Posle izvesnih pregovora sa papskom kurijom i pristanka Grgura VII da Zvonimir postane hrvatski kralj, ali kao vazal Svete stolice, doe u Splitu, na saboru, do formalnog izbora Zvonimirova. 9. oktobra godine 1076., u solinskoj crkvi Sv. Petra, stavio je papin poslanik na Zvonimirovu glavu kraljevsku krunu. U bareljefu splitske krstionice ouvan je na jednom kraljevskom liku izgled dosta niske kraljevske krune hrvatske, najverovatnije Zvonimirove, sa karakteristinim uhobranima, kakvu su imali i neki nemaki kraljevi i kakvu, potpuno identinu, imaae norveki kralj Ajstajn na poetku XII veka, svi, po svoj prilici, po nekom rimskom uzoru. Pri krunisanju Zvonimir se zakleo papinome legatu da e verno ispunjavati sve to mu naredi Sveta stolica, odnosno njeni legati, i da e svake godine, o Uskrsu, davati po 200 zlatnika stolici Sv. Petra kao lenski tribut. U isti mah poklonio je apostolskoj stolici i stari manastir Sv. Grgura, zvani Vrana, podignut verovatno jo u IX veku; istina, sa uslovom da se ne moe preneti ni na koga drugog. Svoju zakletvu on je zavrio reima: Ja Dimitrije, koji se zovem i Zvonimir, po milosti bojoj i darom apostolske stolice kralj, biu veran od ovog asa unapred sv. Petru i mom gospodaru papi Grguru i njegovim naslednicima izabranim zakonito ... Dravu, koja mi se daje tvojom rukom, gospodine Gebizo, verno u uvati i nju i vrhovno pravo apostolske stolice nikad i ni u kakvoj nameri neu uskratiti. Isto se tako obavezao da e im, koliko god mogne, sluiti i tamo gde ga god pozovu. Zvonimir je, dakle, potpun pretstavnik papine politike u Hrvatskoj i ide u tom korak dalje od svojih prethodnika. On dobijenu vlast i dravu smatra kao dar papin, a ne kao tekovinu naroda; odnosno, on na hrvatsku dravu gleda sa svog linog stanovita, u odnosu kako je on doao do nje. To su, istina, ideje onog vremena; ali, ni tada neprimljene svuda i od svih u apsolutnom znaenju. Pri aktu Zvonimirova krunisanja sudelovali su i svi episkopi iz dalmatinskih gradova, koji su nedavno doli pod mletaku vlast. Kad prisustvuju krunisanju hrvatskoga vladara, onda je van sumnje da nisu ostali mletaki podanici; po svoj prilici na njih je delovalo dranje pape Grgura da se sa svojim gradovima ponovo

83

pridrue jednom vladaru koji je sav odan Rimu. Na politiku tih gradova i na politiku u Hrvatskoj najvie utie vo dalmatinskog episkopata, splitski nadbiskup Lovro, koji je na taj poloaj doao sa osorske biskupije izborom na splitskom saboru god. 1060. On je glavna linost za vreme cele vladavine kralja Zvonimira i najdosledniji pobornik papske politike. Inae je ovek od iroka interesa. Za istoriju nae umetnosti vaan je po tome to je poslao ak u Antiohiju jednog mladia da tamo izui zlatarsku vetinu i da je, posle, razvija u otadbini. Na njegov poziv doao je u Split ugledni Francuz Adam Parianin, da kao vet pisac udesi i dotera itija lokalnih dalmatinskih svetaca Domnija i Anastasija. Izvesni hrvatski istoriari zastupaju miljenje da je odnos izmeu papske kurije i kralja Zvonimira bio neka vrsta politikoga saveza, a ne politike zavisnosti Hrvatske od Svete stolice. Meutim, to miljenje nije tano. Papa Grgur VII, pomaui kralja Zvonimira kao svog kandidata, on e jednom prilikom rei da ga je svojom apostolskom vlau doveo za kralja, hteo je da ima uticaja na hrvatske prilike; radi toga se ve pre Zvonimira lino interesovao i traio kandidata za hrvatsku krunu. Formule i obaveze zakletve Zvonimirove jasno govore o toj zavisnosti. Zar nije, u svojoj borbi sa papom, nemaki kralj Henrik IV god. 1076. poruivao Grguru kako se drsko ponaa prema njemu, kao da je kraljevska i carska kruna u tvojoj a ne u bojoj ruci? Samo taj odnos zavisnosti prema papskoj kuriji imao je po samoj prirodi stvari vie duhovni nego isto politiki karakter. Biti podloan papi, kao pretstavniku vere i nasledniku sv. Petra, znailo je biti u zajednici sa carstvom bojim, u kojem je Hristov namesnik vrhovna glava svih vladara carstva ljudskoga.

XII. SRPSKA KRALJEVINA U ZETI.


1. Kralj Mihailo. 2. Barska arhiepiskopija. 3. Akvilejska crkva i slovenake zemlje. Ovaj primer hrvatskog kralja verovatno je uticao na zetskoga kneza Mihaila da se i on obrati papi Grguru VII sa molbom za kraljevsku krunu. Sa tim uporedo ila je i njegova tenja da za svoju dravu dobije samostalnu arhiepiskopiju u Baru ili bar da izradi da se june dalmatinske crkve odvoje od splitske nadbiskupije. Mihailo je hteo da bude potpuno ravan Zvonimiru i da svoje podanike odvoji od zavisnosti jedne crkve koja je bila van njegove drave, odnosno pod vlau Zvonimirovom, i koja je toj dravi davala izvesnu moralnu prednost. U jednom papinom pismu od 9. januara god. 1078. Mihailo se naziva kraljem Slovena; znai, dakle, da je negde tokom god. 1077. dobio iz Rima pristanak i ceremonijal za proglaenje Zete kraljevinom. Nedavno je na Stonu raiena i poblie prouena crkva Sv. Mihaila, po svoj prilici zadubina kralja Mihaila, koji je bio gospodar toga kraja. U toj crkvi naena je jedna vladarska freska sa kraljevskom krunom potpuno slina Zvonimirovoj, to bi ilo u prilog tvrdnji da su raene po jednom tipu. Inae, drugih bliih vesti o proglaavanju zetske kraljevine danas nemamo; ali, gotovo se moe uzeti kao sigurno da je papa Grgur i od Mihaila traio priblino ono isto to i od Zvonimira, samo sa tom vanom razlikom to Mihailu, koji je ve bio vladar i imao nasledno pravo na presto, nije trebala pomo za izbor. Drugu molbu Mihailovu, da dobije samostalnu arhiepiskopiju u svojoj dravi, papa Grgur nije ispunio. Povelja o barskoj nadbiskupiji iz god. 1067. smatra se danas kao neautentina i njeni se navodi odbacuju. Meutim, na papskoj kuriji se ubrzo popustilo prema Zeti i u tom pitanju. Tenje Rima morale su ii za tim da se njegov uticaj to vie proiri na istonoj obali Jadranskoga

84

Mora, gde je jedno vreme bio ozbiljno potiskivan. Stoga se 8. januara god. 1089. odobrilo osnivanje dukljanske nadbiskupije u Baru, ali tek za vlade Mihailova naslednika Bodina, kome bee dobro dola borba pape Klimenta III sa njegovim papskim protivkandidatima da ga opredeli na poputanje. Novoj nadbiskupiji bile su podreene episkopije barska, kotorska, ulcinjska, svaka, skadarska, drivatanska, pulatska, srpska, bosanska i trebinjska, i svi manastiri u zemlji, i Dalmatinaca, i Grka, i Slovena. Da je usled ove velike energije i aktivnosti pape Grgura VII i njegovih organa znatno porastao ugled i uticaj svetenikog stalea razume se samo po sebi. 11. juna god. 1077. poklonio je kralj Henrik IV akvilejskoj crkvi itavu marku Kranjske i grofoviju Istre sa pravom da ostaje u nasledstvo akvilejskim patrijarsima, poto im je u aprilu ve dao Furlansku Marku, a 20. jula god. 1081. episkopije transku i poreku sa svima pripadnostima. Oko god. 1078. darovao je kralj Zvonimir splitskoj arhiepiskopiji celu upu cetinsku, verovatno stoga da bi u njoj mogla neposrednije i intenzivnije suzbijati u tom konzervativnom kraju narodni otpor. Te godine dovrena je u Kninu i gradnja tamonje katedrale, ije ostatke arhitekture, veoma zanimljive, uva danas kninski muzej. U velikoj borbi izmeu Grgura VII i Henrika IV, kad se vodilo rauna o svakom privreniku u Italiji i oko nje, papi je bilo mnogo stalo do toga da njemu odani Zvonimir ne bude ni od koga opasno ugroavan. Kada je neki blie nepoznati vitez Vecelin, verovatno sa podruja Akvilejske patrijarije, koja je bila na Henrikovoj strani, hteo da napadne Zvonimira, poruio mu je papa, 4. oktobra god. 1079., da e imati posla sa samim njim ako pone ma kakvo neprijateljstvo, jer sve to zla uradi pomenutom kralju uinio si samom apostolskom prestolu. Takva poruka imala je utiska; Zvonimir je, koliko se danas zna, ostao sa te strane neuznemiren.

XIII. SRBI I HRVATI PREMA NORMANSKIM NASTOJANJIMA NA BALKANU.


1. Normani u junoj Italiji. 2. Prelazak Normana na Balkan i dranje Srba i Hrvata prema njima. 3. Kralj Zvonimir i njegova politika. Kao to je mona linost pape Grgura VII privukla u svoj krug dravne i crkvene politike oba jugoslovenska vladara, Zvonimira i Mihaila, tako ih je isto zajedniki povukla u akciju i politika delatnost Normana u junoj Italiji. Ve zbog geografske blizine nije ni Zeti ni Hrvatskoj moglo biti svejedno kako se tamo razvijaju stvari: od posednika june Italije zavisili su obema mir i politika bezbednost. Dok je Vizantija drala taj deo Italije, njihova emancipacija od nje nikad nije mogla biti potpuna, kao to im nije bila sigurna bezbednost dok su tamo gospodarili Saraceni. Aktivni Normani poli su korak dalje. Iskoriavajui prestone metee u Vizantiji, Normani se, pod Robertom Gviskarom, spremaju da iz Donje Italije preu na suprotnu albansku obalu i da dadu nove smernice jadranskoj politici. Zamah Vizantije da sa Balkanskog pree i na Apeninsko Poluostrvo i zavlada njim bee ve malaksao; sad je poela nova struja, koja je sa talijanske obale ila prema Balkanu, i koja, s izvesnim prekidima, traje sve do danas. Normani su nedavno, videli smo, uticali na hrvatske poslove i dali su se tamo ba dobro osetiti; a sa Srbima su uli i u srodnike veze. Ma za kakvu akciju njihovu na Balkanu trebalo je na koji bilo nain srediti odnose sa Slovenima na Primorju. Jedan langobardski

85

asnik iz Donje Italije, koji je god. 1073. bio zarobljen od Srba u grkoj vojsci, postao je zet Mihailov i njegov posrednik sa Normanima. U aprilu god. 1081. venao se Mihailov sin, suvladar i naslednik Bodin, sa Jakvintom, erkom Argirica iz Barija, voa normanske stranke u Apuliji. U Dukljanskoj hronici ta Jakvinta je pretstavljena kao jedna od najdemonskijih ena u naoj prolosti, koja je zaprepaavala svet svojom sebinou i neverovatnom bezobzirnou. Normansku akciju na Balkanu ubrzae dogaaji od god. 1081. Posle due borbe za upranjeni presto u Vizantiji, o koji se otimalo vie kandidata, pobedu najzad odnese u aprilu god. 1081. sposobni Aleksije Komnin, rodonaelnik jedne dinastije koja je Carevini dala poslednje vladare veega stila, i to trojicu jednog za drugim: Aleksija, Jovana i Manojla. Meu pretendentima na presto bio je i draki zapovednik ore Monomahat. On je, nedovoljno siguran, pregovarao sa Srbima i Normanima da ta pomognu u preduzeu; ali, kada je trebalo da se rei, on se uplai od Aleksijevih uspeha kao i od njegove odluke da ga silom smeni i prebee Mihailu. Za akciju prema istoku papa Grgur je ne samo dao pristanak Gviskaru nego ga je i poticao. Papino dranje opredelilo je i kralja Zvonimira da ue u savez sa Normanima i da im stavi na raspoloenje hrvatsku flotu za prevoz ljudi i hrane. Sem njega, Normanima se pridruio i Dubrovnik, ije se uee u ratu pominje sa pohvalom. Na vizantiskoj strani behu Mleani, protivnici Normana iz razumljivih razloga. Srbi su se kolebali. Njih je Vizantija sa svojom kopnenom vojskom mogla neposredno ugroziti, i oni, da to izbegnu, pristadoe da joj postanu saveznici; ali, nisu hteli da se izlau i pokazuju mnogo revni. Nije im, meutim, mogla biti prijatna ni namera Normana da se uvrste u Albaniji i da svojom snagom zamene vizantisku opasnost. Stoga je kralj Bodin (nosio je i grko ime Konstantin), koji je god. 1081., po smrti Mihailovoj, doao na presto, vodio do kraja dvolinu politiku. U borbi pod Draem, koja se 18. oktobra god. 1081. vodila izmeu Grka i Normana, Bodin je mirno ekao da vidi na ijoj e strani biti konani uspeh. Tek posle normanske pobede on ulazi sa njima u neku vrstu posredne saradnje. Dok su oni osvajali Maedoniju, Epir i Tesaliju, i vezali glavnu snagu Vizantije, on je, nesmetan ni od koga, zauzeo Raku i Bosnu i postavio u njima svoje namesnike. Ne nekom naroitom vetinom ili velikim vojnikim naporom, kao njegovi prethodnici to su irili svoj uticaj, nego srenim sticajem prilika uspelo je Bodinu da stvori jednu veliku srpsku dravu, u koju su ulazile Zeta, Raka, Bosna, Trebinje i Zahumlje. Potiskujui bezobzirno sve srodnike, on je u toj velikoj dravi uzeo svu vlast u svoje ruke. Zeta je, u to vreme, bila na vrhuncu svoje moi. Ali, u Bodinovom velikom uspehu bio je ve i zametak njegova propadanja. Njegov politiki raun ispao je pogrean. Vizantija, mudro voena, uspeva naskoro da uzme sama inicijativu i da, posle Gviskarove smrti, god. 1085. potpuno potisne Normane sa Balkana. Ona ponovo postaje neposredni sused Bodinov i zna, naravno, da je on nije zaduio obaveznom lojalnou. Izmeu njih dolazi brzo do sukoba, i da nije bilo opasnosti od peenekih navala na Balkan, Vizantija bi, verovatno, pokuala da kakvom veom ekspedicijom slomije Bodina i Zetu. Ovako ga je suzbijala postepeno. Od god. 1091. prestaju grke vesti o Bodinu, koji je godinu dana ranije bio ak dopao njihova ropstva i nekako se oslobodio. Domae dinastike meusobice, surove i krvave, potekle od Bodinove tenje da to jae uvrsti centralnu vlast svoju i svog naslednika na raun ostale rodbine, koja je htela podelu vlasti i dravnog podruja; zatim Bodinova nasrtanja na susede koji su davali zatite gonjenima, kao mirni Dubrovnik, behu stvorila kralju

86

ljute protivnike. Posle tog ponovnog grkog ropstva njegov ugled pada, a mesto Bodina die se raki upan Vukan, koji od kraja XI veka vodi na Kosovu glavne borbe sa Grcima. Taj Vukan bio je, kako za nj kae savremena Ana Komnina, straan i na rei i na delu; on je rodonaelnik rake linije srpske vladarske dinastije, koja e dovesti na vlast neposredne Nemanjine pretke. Granina linija izmeu Srba i Grka ila je tada u Rakoj izmeu Zveana i Lipljana; Srbi su drali prvi, a Grci drugi grad. Vukanovi ozbiljni napadi nagnali su samoga cara da doe u taj kraj i pregleda utvrenja. Vukan, koji je moan i nasrtljiv, vodi pregovore neposredno sa carem, u emu Bodin nema nikakva uea: ti pregovori, ustvari, nisu bili nita drugo nego Vukanovi pokuaji da raznim ponudama i prividnim pokoravanjem odbije od sebe opasnost kakva neposrednog careva pokreta protiv sebe. im se car skloni sa maedonskog podruja ili iz njegova susedstva, Vukan poinje nova neprijateljstva i, razvijajui aktivnost rakih plemena, sprema njihovo skoro preuzimanje inicijative i organizovanje novog i trajnijeg srpskog dravnog sredita na svom podruju. Posledice normanskog neuspeha osetili su i Hrvati kao njihovi saveznici. Car Aleksije je, na molbu Mleana, god. 1085. ustupio njima upravu nad vizantiskim delom Dalmacije, hotei tim da ih nagradi za usluge koje su mu uinili u tom ratu. Mleanima je trebalo da te gradove osvoje, jer ih kralj Zvonimir sam nije davao. Da to osvajanje pripreme, Mleani su poeli da agituju protiv kralja u narodu, koji se nikad nije potpuno pomirio sa kraljevskom crkvenom politikom. Slovensko pismo i liturgija drali su se protiv svih zabrana. Najstariji hrvatski spomenik na narodnom jeziku, pisan glagolicom, jeste uvena baanska ploa na ostrvu Krku, pisana negde iza god. 1100., u kojoj se pominje dar koji je crkvi Sv. Lucije uinio ba Zvnimir kral hrvatsk. Mletakoj agitaciji je pomagalo i to to je Zvonimirova ena, Maarica kraljica Jelena, ne samo odravala veze sa svojom kraljevskom rodbinom, nego pomou njih htela i da utie na hrvatske prilike. Kao izraz tog narodnog nezadovoljstva, o kojem je ostalo traga u narodnom predanju, dolo je, prema saoptenju stare hrvatske hronike, do ubistva kralja Zvonimira na kninskom polju Kosovu, kad je, po elji pape Urbana II, a na poziv cara Aleksija, poticao narod u krstaki rat za osloboenje svetih mesta od selduke opasnosti. To se dogodilo, najverovatnije, god. 1089. Hronika ta, pisana mnogo docnije sa simpatijom za kralja Zvonimira, stavlja u usta tada teko ranjenome kralju ove rei prokletstva nevirnim Hrvatima: da bi vee Hrvati nigdar ne imali gospodina od svoga jazika, nego vazda tuju jaziku podloni bili. Toma arhiakon splitski ne pominje nita o kraljevoj pogibiji, nego samo kae da je umro. Stoga o nainu smrti Zvonimirove postoji jo uvek spor u hrvatskoj nauci. Ipak, u svakom sluaju, moe se uzeti kao sigurno da su u vreme oko kraljeve smrti nastali u Hrvatskoj takvi metei i borbe da se povodom njih moglo doi do svakakvih tumaenja o kraljevom nestanku. Ono to je sr toga predanja to je zapameno ogorenje narodno protiv politike koju su vodili hrvatski kraljevi, a posebno kralj Zvonimir. Nikola Radoji, u jednoj dobroj sintezi stare hrvatske istorije, tano je rekao: Hrvatska odista nije uivala pravu slobodu jo dok je bila formalno slobodna, i ini se da je to narod duboko oseao, pa se za svoju slobodu nije ni borio s onim oduevljenjem i ustrajnou kao kad bi dravu oseao kao potpuno svoju. Po njoj su slobodno vrljali papini legati i njihovi poverenici, dalmatinski Romani, a spremali su se da je raupaju Mleci i Maari.

87

XIV. PAD SRPSKE I HRVATSKE KRALJEVINE.


1. Maarska ofanziva prema Hrvatskoj. 2. Osnivanje zagrebake biskupije. 3. Prolaz krstaa kroz jugoslovenske zemlje. 4. Smrt kralja Bodina. 5. Kralj Koloman i Hrvati. 6. Pacta conventa. Da su prilike u Hrvatskoj bile potpuno zamuene, i da se neposredno iza nestanka Zvonimirova nijedna stranka nije mogla da naturi kao apsolutan gospodar situacije, vidi se najbolje po tome to se, svakako pod uticajem crkve, kojoj je takvo reenje ilo najvie u korist, dolo na misao da se istakne pravo legitimiteta stare dinastije Trpimirovia. Izveden je iz manastira poslednji lan te kue, herceg Stepan, sinovac Kreimirov. Ali, taj boleljivi ovek ne sastavi na prestolu ni pune dve godine, nego umre negde krajem god. 1090. ili poetkom 1091. Sada se vie nisu dali niim obuzdati prohtevi pojedinih monih velikaa u zemlji i na plen gotovih suseda iz inostranstva. U zemlji nasta graanski rat. Latinska stranka osetila je u velikoj meri i mrnju hrvatskoga puka i ona stoga ne istie svog kandidata. Ali, zato dobija maha maarofilska stranka Zvonimirove udovice. Kraljica Jelena je htela sama da uzme vlast, oslanjajui se na prijatelje svog mua i potporu svog brata, kralja Ladislava. Kako je opozicija u zemlji protiv nje bila i suvie mona, ona se nije mogla odrati i obratila se bratu za vojniku pomo. Na maarski dvor se obratio, pritenjen od Hrvata, i grad Split; a sem toga i jedan deo hrvatskog plemstva (Petar Gusi). U zemlji samoj, meu Hrvatima, nije bilo oveka koji bi se sam mogao naturiti svojom snagom i ugledom; surevnjivost raznih plemena i njihova nepovezanost i zavaenost i nepoverenje u sama sebe onemoguavali su svaki iri sporazum. S prolea g. 1091. poao je kralj Ladislav na Hrvatsku da joj nametne svoju vlast. Severna savska Hrvatska, s otvorenim granicama, odavno ve svikla na Maare, nije se ni odupirala njihovoj vojsci; prvi otpor dan je tek iza planine Gvozda. Taj otpor Hrvata, kako nam ga opisuje Toma arhiakon, veoma je pouan za stanje u zemlji i za jo neizraenu dravnu misao kod Hrvata. Protiv Maara, pria on, borila su se hrvatska plemena tek kad su bila ugroena na svom podruju, a i tada ne u zajednikoj organizaciji koja bi im pribrala snage i zajemila kakav takav uspeh, nego podvojeno, svako za se. Maarskom kralju nije bilo teko da ih tako razdvojene savlada i nagna na pokornost. Ni u tako sudbonosnom asu nije mogla da se uvidi zajednica interesa; dravna svest nije mogla da probije kroz plemensku. Uostalom, to je bilo i teko. Kroz dvesta godina dravnog ivota tvorci hrvatskog kraljevstva izvodili su teritorijalno jedinstvo Hrvatima nastanjenih podruja, ali nisu uspeli da stvore jedinstvo duha u toj dravi i harmoniju interesa svih njenih inilaca. Latinski episkopat i gradsko romansko stanovnitvo nisu bili nosioci hrvatskog kraljevstva, nego elemenat njegove vlasti, koji je uvek i samo gledao svoje interese i po njima se opredeljivao. Hrvatski elemenat, nedovoljno privikavan da uzme punog uea u dravnoj upravi, ostao je, u osnovi, u svojim starim plemenskim grupacijama, koje su svikle da budu respektovane toliko kolika je bila njihova snaga, razvijena na raun drugih. Tuinski elemenat je bio gospodarei, a hrvatski se prema njemu odnosio ili kao prema nekom koga trpi kad mora, ili kao prema neprijatelju. U hrvatskoj dravi, i pored hrvatskog dvora, Hrvati su bili dobrim delom podvlaeni, a tuinci povlaeni. Dokle je u ovom svom pohodu kralj Ladislav bio dopro teko je rei. U jednom svom pismu montekasinskom opatu Oderiziju on mu s izvesnim ponosom javlja kako je

88

dobio gotovo svu zemlju Slovena (Sclavoniam iam fere totam acquisivi) i da sad sa njim moe optiti kao sa susedom. Iz tih rei sme se sa prilinom pouzdanou tvrditi da su Maari izbili negde na morsku obalu. Da ovom prilikom kralj nije mogao posesti celu zemlju spreio ga je jedan upad Kumana u samu Maarsku, radi ega je morao da prekine dalje operacije. Naputajui lino Hrvatsku, Ladislav je ostavio u njoj kao kralja svoga sinovca Almoa, smiljajui moda da tako stvori jednu oblast maarske sekundogeniture. Akcija Maara u Hrvatskoj nije bila dobro primljena u susedstvu. Papska kurija, koliko se moe posredno zakljuiti, nije pristajala da Maari posednu Hrvatsku. Tako se bar tumai pojava to je u to vreme Ladislav napustio papu Urbana II i priao Klimentu III, njegovom protivkandidatu. To posedanje nije bilo ni u interesu Mletaka; njima je bila u Dalmaciji milija slaba Hrvatska nego snana Maarska. Ni Vizantija nije htela da pregori svojih gradova. Upad Kumana u Maarsku izgleda da je bio traen od kumanskih saveznika iz Carigrada. Otvoreno i neposredno ustao je car Aleksije protiv Maara u samoj Dalmaciji. On je uputio tamo sebi odanoga grofa Gotfrida Melfinskog, sina grofa Amika, koji je ranije posredovao u Hrvatskoj. Ovaj je krajem god. 1091. uspeo da povrati Carevini dalmatinske gradove, u isto vreme kad je Vizantiji polo za rukom da i u Zeti znatno suzbije kralja Bodina. Car Aleksije se zainteresovao ponovo za poloaj Carevine u Jadranskome Moru, i to na celoj liniji, u Zeti, Dalmaciji i junoj Italiji, i postigao je tamo vidne uspehe. Sve ovo imalo je, naravno, odjeka i meu Hrvatima samim; po svoj prilici, njima su Vizantinci obeavali izvesnu pomo za borbu sa Maarima, a da su ih poticali na otpor to je gotovo sasvim sigurno. Tako se u uoj Hrvatskoj, t. j. u zemlji ispod Gvozda, javio kao narodni kralj neki Petar, za koga se, na osnovu jedne povelje, misli da je bio u srodnikoj vezi sa kraljem Slavcem. On se oslanjao na Vizantiju; saobraaj dalmatinskih gradova sa Zagorjem i duhovne veze izmeu njih bili su u to vreme slobodni. Kralj Ladislav, oseajui dobro znaaj crkvene organizacije za stvaranje politikih sredita, bee preduzeo da severnu Hrvatsku to solidnije vee sa maarsku duhovnu i dravnu zajednicu. Stoga je oko god. 1094. osnovao zagrebaku biskupiju. Svakako iz obzira prema tamonjem slovenskom elementu on je za prvog zagrebakog biskupa postavio jednog eha, po imenu Duha. Nova biskupija bila je, naravno, potinjena maarskoj ostrogonskoj nadbiskupiji; a radila je, kao i sve maarske crkve toga vremena, u latinskoj kulturi. Dosad ouvana dva najstarija liturgiska rukopisa zagrebake stolne crkve, jedan misal i jedan benediktinski sakramentar, pisana su na latinskom jeziku, koji je bio i jezik bogosluja. Vana je injenica da je krajem XI veka, u vreme osnivanja zagrebake biskupije, na njenom podruju bilo jo dosta utvrenih tragova istonog obreda, oevidno ostataka delovanja Metodijeva i njegovih uenika. O slovenskom puku se u novoj biskupiji vodilo dosta rauna. U pomenutom starom misalu izrino se kae: da o Cvetnici ima biti propoved puku o evanelju, a slinih uputa ima i u kasnijim rukopisima; govoriti puku, meutim, da on razume propoved, moglo se samo na narodnom jeziku. Iz istih pobuda, iz kojih je osnovao zagrebaku biskupiju, proirio je kralj Ladislav i opseg peujske dijeceze, dodelivi joj oblast poekog komitata. Granica izmeu Hrvatske i slovenskih zemalja pod tuom vlau poklapala se izvesno vreme sa granicom zagrebake biskupije i stare drave na jugu, na Krki, a na severu se ustalila na Sutli. Sa june granice potisnuti su Hrvati na Breganu i Kupu negde izmeu god. 1135. i 1172. ofanzivom aktivnih korukih panhajma.

89

Otpor, koji se javio prema kralju Ladislavu od strane Vizantije, papske kurije i hrvatskih plemena ispod Gvozda, bio je uzrok da on izmeni svoju politiku prema Hrvatskoj. Ranije, on se nadao da e pomou sestre i maarofilske stranke u zavaenoj zemlji moi lako uvrstiti vlast, istiui svoje pravo na nju po rodbinskim vezama i pretstavljajui se, po tome, kao neka vrsta pravnog naslednika sa prijateljskim obzirom prema Hrvatskoj i njenim pravima. Sada, posle tog otpora, naputajui dalje prodiranje, on posednutu zemlju smatra kao osvojenu; Almo od kralja (rex) postaje samo herceg (dux); velika dobra Slavonije daju se izvesnim maarskim kraljevskim srodnicima; kidaju se stare crkvene veze i stvaraju neposredne sa Maarskom. U maarskoj ekspanzivnoj politici, koja je ve od kraja XI veka poela jasno da se ocrtava, posavska Hrvatska pretstavljala je prvu steenu etapu za napredovanje prema moru, i nju je Maarska stoga stegla vrsto u ruke. Dalje prodiranje Maara postalo je samo pitanje vremena. * Krajem XI veka prolazile su jugoslovenskim zemljama razuzdane ete krstaa prvog krstakog pohoda. Jedne su ile dunavskom dolinom, preko Maarske, i moravskom dolinom u i kroz Vizantiju. Druge su se prevozile preko mora do Draa, a odatle se kretale preko Maedonije na Solun. Poslednji su proli, u zimu god. 1096./7., francuski Provansalci pod vostvom tuluskog grofa Rajmunda. Preavi preko severne Italije i Istre, oni su se kopnom uputili kroz Dalmaciju, ne obavestivi o tom svom putu hrvatskog kralja. Prirodno je da su stoga u njegovoj zemlji naili na mnogo neprilika. Slovene primorja, hrvatskog i srpskog, kao i unutranjosti kojom su proli, prikazuje opis toga putovanja, koji je dao ailski kanonik Rajmund, kao surove i grabljive, upravo kao divlje ivotinje, a gorovitu im zemlju kao malo obraenu i slabo naseljenu, sa stanovnitvom koje se preteno bavi stoarstvom. Krstai su sa njima imali mnogo muka i sukoba. Posle etrdeset dana putovanja stigli su najzad do Skadra, gde se naoe sa kraljem Bodinom. Bodin i Rajmund se ak pobratie; to je prvi istoriski pomen pobratimstva u jugoslovenskoj prolosti. Ali, ipak su, sve do dolaska u Dra, krstai stalno imali nezgoda sa slovenskim i posle s albanskim branima. Ovo bratimljenje Bodinovo sa Rajmundom, odnosno njegovo prijateljsko primanje krstaa poslednji je znatniji istoriski pomen koji imamo o zetskome kralju. U novom srpskom pokretu protiv Grka od god. 1106. on se nigde ne pominje. Bodin je svakako umro u tom meuvremenu, i to negde oko god. 1101. Odmah iza njegove smrti u ozlojeenoj porodici nastaju strane scene uzajamnih progonjenja i ubistava. Zavaeni pretendenti trae pomo sa strane, i to ne samo iz srpske Rake nego i iz grkog Draa. Radi prestola i linih koristi uvlae u svoje meusobice neprijatelja, protiv koga su njihovi dedovi i oevi vodili ratove za osloboenje. Istina, Grci i sami ne bi propustili da iskoriste unutarnje krize Zete i da u toj po njih veoma vanoj primorskoj oblasti vaspostave svoju vlast; samo su ekali za to podesnu priliku, da ne bi morali, zbog svojih drugih vanih poslova, praviti vee napore radi obraunavanja sa njima. Vizantisko osvajanje Zete, odnosno zetske unutranjosti, pokuavala je izvesno vreme da spreava Raka, koja je pokazivala sve oiglednije jaanje i svoje snage i svog uticaja. Naroito je u tom pogledu stekao zasluga veliki upan Vukan, koji je Rakoj dao nov polet. Njegove uspene borbe sa Grcima, voene od god. 1090., oivele su stare ratnike sklonosti branskih srpskih plemena i dale poticaja novim tenjama i prohtevima. Jo za iva Bodina Vukan je poeo da uzima maha i da se izdie mimo njega, a posle Bodinove smrti

90

on postaje glavna linost srpske istorije na poetku XI veka. Sa njim se die i ugled Rake na utrb Zete. * Novi maarski kralj Koloman, sinovac kralja Ladislava koji je umro 29. jula god. 1095., smatrao je kao jednu od svojih prvih dunosti da rei hrvatsko pitanje. Poto je saekao prolaz nedisciplinovanih krstakih rulja kroz svoje zemlje tokom god. 1096., uputio je odmah, narednog prolea, svoju vojsku protiv Hrvata i njihova novoga kralja, smatrajui sebe, po Ladislavljevu nasledstvu, za jedinoga gospodara njihove zemlje. Kod planine Gvozda hrvatska vojska, pod vostvom kralja Petra, bi potpuno poraena. Sam kralj Petar pogibe u toj bitci, i od njegove pogibije, kazuje jedna stara maarska hronika, taj kraj se prozva Petrova Gora. Maarska vojska ue potom u Hrvatsku i posede raniji prestoni grad Biograd. Tu se, moda sluajno, a moda i namerno, iskrcala Kolomanova nevesta, jedna normanska princeza, koja je polazila u Maarsku na venanje. Hrvatska je, u toj borbi sa Maarima, izgubila svoga vladara i svoju pravu nezavisnost; poraz kod Petrove Gore bio je jedan od najsudbonosnijih dogaaja u celoj njihovoj istoriji. O hrvatsko naslee poe iza toga vekovna borba izmeu Maara i Mletaka, sa raznim obrtima. Mletaka Republika, tokom XI veka dovoljno ojaala za vee podvige, nije htela da olako upusti dalmatinsku obalu maarskoj dravi, koja je postala mona kopnena sila i opasan sused sa oiglednim osvajakim sklonostima. Maarima je, opet, trebao to iri izlaz na more, i to svakako na obali gde je ve razvijen promet. Vizantija u ovaj mah bee zauzeta krstakim pitanjem i pustila je stoga Mletke, kao svog mandatara, da uzmu dalmatinske gradove privremeno pod svoje okrilje. Kolebljivi Split i Trogir behu prvi koji pristadoe uz Mleane, obavezavi se ak da e, u sluaju potrebe, opremati i ratne lae za pojaanje mletake flote. U prvi mah, Maari i Mleani su nastojali da podele sfere interesa; Maarima bi pripala Hrvatska, a Mleanima Dalmacija. Ali, brzo se uvidelo da je takav sporazum nemogue odrati. Hrvatska obala bila je nerazvijena, i Maari, kao i hrvatski kraljevi, nisu mogli za se zaustave kao kakav trgovaki karavan pred vratima Zadra ili Splita. Nemogua je bila svaka politika koja bi irenje jednog nabujalog dravnog organizma zaustavila nekoliko kilometara ispred mora. Zauzevi severnu Hrvatsku, Koloman se domalo upleo u rat sa galikim Rusima, u kojem je veoma loe proao. Imao je i neto sukoba sa bratom Almoem, nesuenim kraljem Hrvatske. To je uticalo na Hrvate, a naroito na one iz june Hrvatske, koji ne behu neposredno pogoeni maarskim napadima, da se meu njima javi borben pokret protiv Maara. Kakav je sve taj pokret bio i kolike je razmere zauzeo ne moe se danas rei zbog oskudice u izvorima; ali, da je bio ozbiljan vidi se najbolje po tome to je sam kralj Koloman lino krenuo da ga ugui i to su, po jednoj vesti, hrvatski odmetnici spremali ovog puta Maarima otpor ak kod Drave. Do borbe nije dolo. Kralj Koloman, posle tekog neuspeha u borbi sa Rusima, bee popustio u svojoj ratobornosti i stoga je, bojei se veih zapleta na jugu, pozvao Hrvate da se smire, obeavajui im da e izii na susret njihovim eljama. Moda je bio obaveten i o kakvim nedolinim postupcima svojih ljudi, koji su dali hrane narodnom ustanku. Kralj je, u unutarnjim pitanjima, bio voljan da ini iroka poputanja; ali, traio je bezuslovno da se ima priznavati njegova vlast. Na toj osnovi je i dolo do sporazuma. Dvanaest hrvatskih plemia, kao pretstavnici dvanaest hrvatskih plemena (Kaia, Kukara, ubia, udomiria, Svaia, Muria, Gusia, Karinjana i Lapana, Poleia, Laniia, Jamometia, Tugomiria), ugovorie god. 1102. sa kraljem ovo: da ta plemena zadravaju sve svoje posede i da na njih ne

91

plaaju kralju poreze i ne vre druge slube sem vojne. Na kraljev poziv na vojsku imalo je svako pleme da opremi bar 10 konjanika do Drave o svome troku, a odatle o kraljevome. Sva hrvatska pomo iznosila bi, prema tome, 120 ljudi. Kralj je hrvatskim plemiima time uinio znatan ustupak, ne ponaajui se prema njima kao osvaja prema pobeenima, nego kao sa ljudima koje eli imati kao odobrovoljene podanike. Ali, u tom ugovoru nema nikakve dravopravne odredbe, niti bi Koloman, verovatno, pristao na nju. On je prema Hrvatima pokazao onu istu predusretljivost kakvu e uskoro pokazati i prema dalmatinskim gradovima: obeao je i izrazio potovanje prema njihovom dotadanjem obiajnom pravu u unutarnjem ureenju; ali, pitanje svog suverenog prava smatrao je kao neto to je nesumnjivo. Izvesni domai istoriari preuveliavali su znaaj ovog akta; ili su ak tako daleko da su odziv plemena na pregovaranje sa Kolomanom hteli tumaiti da su oni njega ve tim asom i izabrali i priznali svojim gospodarom. Najdalje je svakako, od ljudi nauke, otiao bivi hrvatski ban dr. N. Tomai u svom delu Temelji dravnog prava hrvatskog kraljevstva, koji je iz Kolomanovih ugovora sa Trogirom i drugim dalmatinskim romanskim odnosno nehrvatskim gradovima hteo izvoditi: da su Hrvati Kolomana birali za svog kralja, t. j. da im se on nije nametnuo, nego da su ga oni primili svojevoljno i da je Hrvatska posvema nezavisna od Ugarske, spojena sa njom samo jednom vrstom personalne unije. Maari su opet tvrdili da je izvor na koji se Hrvati pozivaju sumnjiv, ugovor, naime, nije ouvan u originalu nego u prepisu sa kraja XIII ili poetka XIV veka, koji je dodan rukopisu Tome, splitskoga arhiakona i istoriara, i da je Hrvatska osvojena a ne svojevoljno pridruena zemlja. Ugovor, doista, ima jednu greku koja se u jednom ovakvom tekstu teko moe razumeti: za glavno lice, za kralja Kolomana, kae se tu da je sin kralja Ladislava, dok je on ustvari bio njegov sinovac. Kralj Koloman u tom ugovoru nigde ne govori o obavezama hrvatskoga kraljevstva prema sebi niti o svojim prema hrvatskome kraljevstvu, nego samo o obavezama pojedinih plemena (de qualibet generacione). Na taj prigovor moe se, meutim, odgovoriti da su pretstavnici svih dvanaest glavnih hrvatskih plemena ustvari pretstavnici hrvatskog kraljevstva, bar svetovnog i borbenog dela njegovog. Vie upada u oi to taj akt pogodbe nije raspravljan na hrvatskom saboru, kao na primer Zvonimirov izbor. Mi nalazimo da je u to pitanje, zbog dravno-pravnih sukoba izmeu Hrvatske i Maarske, uneseno tokom XIX veka mnogo moderne armature, a da su odnosi na poetku XII veka bili mnogo uproeniji. Priznanje povlastica koje je Koloman inio avtonomnim dalmatinskim gradovima kao malim celinama, diktovano eljom da se zadobiju predusretljivou, nije u potpunoj analogiji sa povlasticama koje bi se imale i mogle dati celoj jednoj dravi, u kojoj je politiki poredak ve odavno bio pokoleban. Hrvatska pacta conventa, po naem miljenju, imaju mnogo dravnopravnih rekonstrukcija prema docnijim odnosima, i stoga nama ne izgledaju sasvim pouzdana osnova. Vodei rauna o tome da je Hrvatska bila kraljevina, priznata od pap, i sa svojom tradicijom od vie godina, Koloman se reio da se krunie hrvatskom kraljevskom krunom i tako svom inu dade i potpuno legitiman karakter. Tim inom krunisanja nesumnjivo je ouvana i obeleena hrvatska dravna osobenost, i Hrvatska je prema Ugarskoj dola posle njega u poloaj ne osvojene nego pridruene zemlje. Krunisanje je izvrio Koloman da utvrdi svoje pravo na hrvatski presto; to je, uostalom, i pravi smisao krunisanja u Srednjem veku. Hrvatima je taj in bio svakako prijatan, jer, mada isto formalan, on je ipak pretstavljao nesumnjivu tradiciju njihovog narodnog kraljevstva.

92

Hrvatski narod, kazuje Franjo Raki na zavretku svoje velike studije o Borbi Junih Slovena u XI veku, bud da mu je drava samo u osobi zajednikoga vladaoca s Ugarskom zdruena bila, presta god. 1102. ivjeti svoj ivot. Poslednji kralj Petar II mogao je na Gvozdu zaviknuti Finis Croatiae. Hrvatska zemlja, prem tada razvijenija od Ugarske, podpade pod naravni zakon, kojemu su podvrena dva ustroja stojea u doticaju uzajamnom, a razliita ne samo veliinom i obsegom nego i prirodom i tenjom. Koja e od obiju kraljevina utjecati jedna na drugu, o tom nije se moglo sumnjati ve u napried. Kada i ne bi bilo inih uzroka, Ugarske je poloaj bio naprama Hrvatskoj daleko povoljniji ve u tom, to je ona svimi uvjeti podpuno samostalne drave proviena bila.

XV. POSLE PADA DOMAIH KRALJEVINA.


1. Razvoj politikog ivota u naim raznim oblastima. 2. Znaaj Rake i Bosne. 3. Zajednike veze i uslovi razjedinjavanja Jugoslovena. Sloveni su preplavili Balkansko Poluostrvo i njegovo neposredno susedstvo kao jedna velika etnika zajednica. Ali, pri obrazovanju njihovih drava ta zajednica nije se osetila, iz dva razloga: prvo, radi njihove plemenske rasutosti, koja im nije dala da se grupiu u vee organizacije; i drugo, usled ogromnog podruja preko kojeg su se razlili i posebnih geografskih i politikih uslova pod kojima su se, tako razliveni, imali da snalaze i razvijaju. Kad izuzmemo obrazovanje bugarske drave, za koju inicijativa nije dola od Slovena, onda vidimo da se dravna aktivnost slovenskih plemena javlja samo kao reakcija na tu pritisak ili usled ugroavanja od drugih. Slovenci se bune protiv Obara i njihovih nasilja; Hrvati se grupiu prema Francima, Srbi prema Bugarima i posle, u Maedoniji i Zeti, prema Grcima. Unutarnjih organizatorskih instinkata za obrazovanje drave i za neku jaku centralnu vlast u njih nema, mada su toliko vekova proveli u zajednici sa raznim azijatskim plemenima, ije su sklonosti u tom pravcu dobro poznate. Razvijanje jugoslovenskih drava ilo je po izvesnoj geografskoj postupnosti. Javljale su se najpre na graninim podrujima, tamo gde su naa plemena bila prva na udarcu i gde su ekspanzija i surevnjivost poduzetnijih suseda izazivale i njihovu aktivnost. Nije sluajno to je centralna Bosna poslednja od naih oblasti ula u politiki ivot i to unutarnje plemenske organizacije Trebinjaca i Zahumljana ne dospevaju nikad da dostignu neku vodeu ulogu. Prvo se javila drava Samova, gore na severozapadu, izmeu Franaka i Obara, obuhvatajui jedan deo Slovenaca; zatim je dola Ljudevitova posavska, pa posle dalmatinska Hrvatska, a na jutu kao granina podruja Maedonnja i Raka. Od tih drava prva je podlegla Slovenaka. Njen geografsko-politiki poloaj bio je najtei. Ona je bila prelazno podruje sa severa prema moru i Italiji, i sa istoka prema zapadu i obratno. U ranom Srednjem veku, radi Rima i papa, Italija je glavna zemlja politikog ivota i prometa; prema njoj naroito struji nemaki svet. Ovaj postepeno, kao mnogo jai, osvaja alpisko podruje od vajcarske do Drave. Slovenci su se nali na putu te franake ekspanzije, koju su, uglavnom, donekle oslabljenu slovenskom masom, zaustavili tek Maari. Snaga slovenskih plemena toga podruja i sama i u vezi sa susedima nije bila dovoljna da se njihove dravne tvorevine odre prema Francima, najjaem tvorakom plemenu Srednjega veka. Bila je za njih srea to su se mogli odrati

93

i etniki, mada znatno potisnuti sa prvobitnih suvie razmaknutih granica. Srea je za njih u tome to su bili mnogobrojni i naslonjeni na celoj istonoj strani na svoje saplemenike i to Nemci nisu, za nekoliko vekova, vrili sistematske kolonizacije protiv njih. Nemake koloniste uvlaile su se na prazna podruja meu rasplinutim Slovenima, pa je izmeu njih i Slovenaca, zadugo, bilo vie paralelizma u razvoju nego antagonizma, a posebno u malom svetu zemljoradnika. Ta proaranost stanovnitva bila je, opet, i jedan od razloga to ti Slovenci, dobrim delom potomci Duljeba, najpasivnijeg i inae od svih jugoslovenskih plemena, nisu mogli da krenu nijednu veu akciju nekog plemenskog odnosno narodnosnog karaktera. Istorija Slovenaca, od propasti Ljudevitove drave, pretstavlja dobrim delom istoriju karantanskih marki i njihovih graninih pomeranja, vrenih u vezi sa nemakim a ne slovenakim interesima. To podruje po dravnom karakteru smatra se nemakim. U nekim spomenicima XIIXIII veka ime Teutonia protee se na celo ovo podruje sa Slovenima zajedno. Slovenski elemenat tih oblasti je pasivni podaniki elemenat, koji niim ne utie na savremenu istoriju sem svojim izdravanjem na tekom mestu. Prelazno podruje bila je i posavska Hrvatska, posle pokoravanja Slovenaca nedovoljno zatiena kakvim veim planinskim vencima od Franaka sa zapada p naroito, posle, od Maara sa severa. Odbijeni od nemakih granica, Maari rano nastoje da zagospodare celim obimom stare Panonije i da se pojave na obalama Jadranskog Mora. Stoga posavska Hrvatska, stalno na udarcu, ne moe nikako da razvije pravi politiki ivot; u njoj su stoga, jo izrana, slovenski gospodari ili odani vazali Francima, ili hrvatski velikai u vezi sa Maarima. Prava Hrvatska, u dalmatinskom Zagorju i unskom bazenu, suvie zbijena, patila je stoga to nije imala duga daha za trajnije napore. Nije imala ni uspeha u svojoj ekspanzivnoj politici. Prema Bosni, gde je nailazila na srodan elemenat, ta ekspanzija bivala je privremena, izvoena na mahove, nije razvijana sa planom i stoga nije uticala na stvarno i stalno jaanje drave. U posavskoj Hrvatskoj rano se sukobljavala sa maarskom ekspanzijom i bila je otud potiskivana i pre Ladislavljeva i Kolomanova pohoda. Jedino je imala trajnijeg uspeha u radu sa Neretljanima, koji su joj se sve tenje priljubljivali. Najfatalnija je bila politika prema romanskim gradovima, za kojima su hrvatski vladari, iz lako razumljivih razloga, teili od prvih vremena jaanja hrvatske drave. Od vremena kad su Maari poeli prodirati prema moru, a Mleani teiti da postanu gospodari Dalmacije, hrvatska drava je imala da pretrpi teke krize. Da je imala i bolju dravnu politiku, njeni bi napori morali biti veoma veliki da se odri izmeu dva tako opasna i mona takmaca. Ovako, ona je sama, stvarajui rascep u zemlji, omoguavala bri i neposredniji rad svojih protivnika. Sem toga, Hrvatska, kao i Zeta, behu periferiske oblasti naeg naroda, suvie izloene, a periferiske oblasti nemaju dovoljno uslova za geografsku i politiku atrakciju ostalih krajeva. Hrvatsko ujedinjavanje ilo je uz to veoma teko, jer je, sem izvesnih politikih prepreka, bilo i geografskih, u ono vreme loih i jedva savladljivih komunikacija. Zeta, kao i Dalmacija, imala je nehomogeno stanovnitvo: u gradovima romansko, u Zagorju slovensko. Sem toga, Zeta je bila na etniki gotovo neuoljivoj granici izmeu albanskog i slovenskog elementa, koji su toj rasi davali poseban tip i vitalitet; ali, zbog jakih, sve do danas odranih tradicija plemenskih ta meana, na zajednicu nepriviknuta rasa bila je malo pogodna osnova za jednu disciplinovanu dravnu organizaciju. Usled toga, zatim zbog svog periferiskog poloaja, posle zbog blizine vizantiskog drakog

94

temata odakle se moglo neposredno uticati na poslove u njoj, Zeta nije mogla da postane stalna vodea snaga u stvaranju srpske srednjovekovne drave. Humska dravica Vievia nije nikad ni pokuavala da to postigne; na podruju izmeu Srba i Hrvata ona nije imala dovoljno snage da razmahne ni u jednom ni u drugom pravcu. Nju je, ve prema snazi, potiskivala prema istoku ili zapadu as rako-zetska akcija Srba, as aktivnost Hrvata iz dalmatinskog Zagorja. Ostale su samo dve jugoslovenske vee oblasti u unutranjosti koje su imale da postanu nova sredita naih srednjovekovnih drava, poto su maedonski pokreti, zbog toga to su i suvie ugroavali interese Vizantije, nepotedno uguivani. Te preostale oblasti behu Bosna i Raka. One su se nalazile u sreditu naih plemena, u planinama, zadugo nikom neposredno na udarcu, sa preteno naim srpskim, odnosno slovenskim elementom, sa neto romanskih stoara, kulturno bezopasnih a etniki ilavih. Iz tih sredinjih oblasti krenuto je Vlastimirovo i aslavljevo delo, koje nije uspelo, bilo sa unutarnjih sukoba ili pogrenih politikih kombinacija, bilo sa nedovoljne organizacije, ali nikako ne stoga to ne bi bili pogodni uslovi za razvijanje narodne snage otuda. Bosna je sve do pred kraj XII veka politiki pasivna; ali, dosta je aktivna u irenju svog teritorijalnog poseda. Mala prvobitna oblast oko izvora Bosne, takozvana Vrhbosna, obuhvatie doskora granice koje dopiru na istok do Drine, na jug do Neretve i sa Ramom do blizu Drenice, a na zapadu prei e brzo prema Hrvatskoj stare granice Plive i Vrbasa. Raka, kao i Bosna, bogata planinama, stvorenim za zbegove i sklonita u asu opasnosti, sa brdskim rekama punim snage, sa irokim panjacima za stoku, pretstavlja zemlju punu zdravlja, pokreta i pregalatva, u kojoj borbeni branski elemenat ima psihu patrijarhalnog morala i kult mukosti. To je i danas najsveiji i najaktivniji deo nae rase. Raka i Bosna preuzimaju svoju istorisku ulogu u asu kad obe nae kraljevine, Hrvatska i Zeta, gube svoju nezavisnost i kad su ve odavno podlegle periferiske drave Slovenaka, Bugarska i Maedonija. * Prvih vekova naeg ivota na novom podruju Balkanskoga Poluostrva, kada su se mase slovenske, po instinktu, pribliavale jedne drugima, ima nekoliko momenata koji su dokumentovali njihovo oseanje zajednice i potrebu da se uzajamno podre. To su: zajedniki ustanak protiv obarskih ugnjetaa, Ljudevitov otpor protiv Franaka, ljubav za slovensku slubu, pomaganje Hrvata Srbima u borbi sa Bugarima, veze izmeu maedonskih Slovena i Zeana u borbi protiv Grka, pokret Hrvata i Slovenaca protiv Nemaca. Kasnije, to se vie izrauje dravni ivot i dravna politika pojedinih plemena, te veze, ukoliko ne slabe, dolaze manje do izraza. Dravne politike kombinacije, kao na pr. u Hrvatskoj, idu ponekad ne samo protiv tih veza van svojih granica nego ak i protiv vlastitih podanika. Kod samih slovenskih vladalaca bilo je momenata i odluka u duhu antislovenske politike. Novi problemi balkanske politike i odnosa sa susedima van Balkana stavljali su pojedine vladare pred odluke u kojima se moralo ponekad, u looj kombinaciji, da rtvuje pozitivno narodno za ljubav neeg neodreenog tueg. Sudbina slovenske liturgije u Moravskoj, Panoniji i Hrvatskoj najbolji je primer za to. Naputanjem slovenskog jezika u crkvi Slovenaca i Hrvata uinjen je jedan od najotsudnijih poteza u slabljenju veza izmeu jugoslovenskih plemena. On je, ako se mogu praviti takva poreenja, tetio te odnose moda nita manje od same podele crkava, koja je, sa svoje strane, uslovila tu tetu i poela da stvara sve dublje opreke.

95

Na slabljenje veza uticale su i dve politiko kulturne orijentacije kod Junih Slovena. Srbi su od kraja IX veka ulazili sve vie u politiku i kulturnu sferu Vizantije, dok su kod Hrvata preovlaivale veze sa Francima i zapadom. Vizantiski uticaj, vren na njih iz Dalmacije, imao je romanski a ne grki duh. Kod Slovenaca je sasvim prevladala germanska kultura. Geografska nejedinstvenost balkanskog podruja nije bila podesna da omogui, bez tekoa, ni blie veze izmeu pripadnika pojedinih uih plemenskih skupina, kao na pr. u Rami i Zavrju, u posavskoj Hrvatskoj i dalmatinskoj, a kamoli da naspori veze izmeu udaljenijih. Plastika Balkanskoga Poluostrva (kae Cviji), gde se kao inae nigde u Evropi sastaju etiri ili pet planinskih sistema, zatim i mnogobrojne manje plastike individualnosti, ile su pored drugih uzroka na ruku razvijanju i odranju plemena i oblasnog separatizma; to je potpomognuto i nekulturnim stanjem i oskudicom komunikacija.

96

DRUGI PERIOD.
I. JAANJE MAARA NA BALKANSKOM POLUOSTRVU.
1. Dobijanje dalmatinskih gradova. 2. Borbe u Zeti. 3. Maarske veze sa Rakom. 4. Maarska vrhovna vlast u Bosni. 5. Vizantija i Maari. 6. Srbi sa Maarima. Maarska plemena, izmeana sa ostacima starih Huna i Obara, primivi u sebe mnogo slovenske i germanske krvi, kao i mnogo elemenata njihove kulture, uspela su da ve od XI veka, naroito od vremena kralja Sv. Stevana (997.1038.), stvore stabilnu dravu evropskog tipa i u bitnosti hrianske orijentacije. Opasnosti kaje su pretile Maarima od nemakih suseda bile su uklanjane neto potporom Vizantije, a neto iskoriavanjem suparnitva izmeu papa i nemakih careva. Rano je Maarska ula u red drava koje su se poele smatrati kao glavni stubovi crkvene i svetovne politike Svete stolice. Kada su, krajem XI veka, uglavnom zavrena unutarnja trvenja i borbe rko vlasti, Maarska je mogla, dovoljno jaka i sa aziskim smislom za dravno razvijanje, da otpone svoju ekspanziju prema moru i prema oblastima gde je bio manji otpor prirodni i ljudski. Kralj Ladislav I Sveti (1077.1095.) stekao je svoj visoki glas time to je uspeo da sredi dravu unutra i da je uputi prema moru, postigavi u tom pravcu prve uspehe prema Hrvatima. Kralj Koloman, postavi i hrvatski kralj, hteo je da svoje delo ne ostavi upola zavreno. Maarska, udruena sa Hrvatskom, bez morske obale bila bi organizam bez plua. Stoga se sve njegovo nastojanje upuuje na to da se dobiju i dalmatinski gradovi. Vizantija je poetkom XII veka bila zauzeta u Maloj Aziji, a od god. 1104. dinastija Komnina ula je u tenje veze sa maarskim dvorom. Carevi Jovan oenio se, naime, Irenom (Pirokom), erkom kralja Ladislava. Mletaka Republika bez vizantiske pomoi teko bi mogla sama primiti bor|bu sa Maarima sa izgledom na uspeh. Maari odmah iskoristie sve to i god. 1107. poee ivu akciju. Sa poveom vojskom, koja je sa mnotvom biskupa dobijala pomalo izgled nekog sveanog pohoda, a u kojoj su ovi imali zadatak da svojim prisustvom i vezama utiu na papi odani romanski episkopat u Dalmaciji, stigoe Maari najpre pred Zadar. Videi da se dobro branjeni grad ne moe uzeti bez tekih napora, kralj Koloman se i tu, isto kao i sa Hrvatima, odlui za kompromis: grad da prizna njegovu vrhovnu vlast, a on njihova prava i uredbe. Tako je, kae Toma arhiakon, postupio i sa Splianima. Uzimajui tako tokom maja i juna gradove severne Dalmacije, Zadar, Trogir i Split, Koloman je, doista, odravao re i svuda se zaklinjao da e priznavati ranije samoupravne uredbe i povlastice njihove. Njegova, jedina ouvana, zakletva Trogiru, od 25. maja god. 1107. (godina je na povelji, verovatno grekom, upisana 1108.), sadri uglavnom tenor tih obaveza. Graani nee plaati danka; kralj e potovati njihove lokalne ustanove, pa i pri izboru episkopa i mesnog kneza; luki prihodi ii e samo jednim delom u kraljevu kasu; u samom gradu nee smeti, bez dozvole graana, stanovati nijedan Maar ili koji drugi tuinac (a za gradsku optinu je tuinac, alienigena, svak ko nije njen lan); pri dolasku kraljevu, radi krunisanja ili drugih poslova, graani nisu duni nikoga primiti pod svoj krov bez svoje volje. ak je u ugovor ulo i to da je svakom onom ko bude nezadovoljan novom vlau slobodno iseliti se sa porodicom i imetkom kuda god hoe. Svakako je (pie Marko Kostreni, koji je ove privilegije iscrpno prouio) ovakovo komunsko, partikularno

97

stajalite ve u to doba bilo preteno zavladalo, te je u gradovima triumfovala ideja komunska nad idejom dravnom. Do god. 1110., posle dalmatinskih gradova, dola su pod maarsku vlast i ostrva Rab, Cres, Osor i Krk. Kraljevo poputanje bilo je, dakle, veoma iroko. Maarska je htela da svoje nove podanike pridobije za dravu ne samo silom, ija je upotreba mogla i nemati trajnog uspeha, nego i mudrom predusretljivou. Dozvoliti da se Maar u dobijenim gradovima smatra kao tuinac bila je, uistini, rtva, ma koliko inae bila jaka komunalna tradicija, koja je inae, analogno drugim sluajevima, nije obeleavala kao takvu. Ta odredba kazuje jasno da nove dravne tekovine nisu dobijene za Maare, nego samo za maarskog vladara, i da, prema tome, u novom odnosu gradova prema Ugarskoj postoji samo akt priznavanja vrhovnog suvereniteta ugarske krune, sa vladarskim povlasticama koje proistiu iz tog pravnog odnosa, ali da u tom inae nema nikakvih drugih priznavanja i ustupaka za ostale maarske vlasti i dravljane. Iz ovog ugovora izmeu kralja Kolomana i dalmatinskih gradova dobro se vidi dalje kolika je bila samosvest njihovih graana, njihovo potovanje svojih prava i, prema tome, njihov politiki stav i uticaj. Kad oni takve zahteve stavljaju maarskom kralju i ovaj ih prima, onda je oevidno da su te zahteve, na ije su ispunjenje graani ve svikli, priznavali i raniji njihovi gospodari, sa hrvatskim zajedno. Da li se iz ovog ugovora sa dalmatinskim gradovima mogu praviti kakvi konkretniji zakljuci i o Kolomanovu ugovoru sa Hrvatima, meni nije dovoljno jasno. Ovi gradovi, kako vidimo, imaju svoju pravnu tradiciju i utvren poredak lokalnih vlasti; kod Hrvata, ako uzmemo da je pravne tradicije bilo u dovoljnoj meri, nastao je, ipak, pri kraju XI veka, svakako potpun poremeaj dravnih vlasti i vrhovne uprave. U tim pitanjima moralo je biti izmena. Koliko su stvari i pitanja te izmene povlaile za sobom mi danas bez izvora ne moemo pouzdano utvrditi; ali, van svake sumnje je da ih je bilo. Stoga, po naem miljenju, iz ovog Kolomanovog ugovora sa dalmatinskim gradovima moe samo da se vidi opti karakter njegove predusretljive politike, i da se, sa puno prava, uzme da je on u svom poputanju iao veoma daleko i prema Hrvatima, kao i prema Dalmatincima; ali, do koje mere to se ne moe sigurno rei. Iz ovoga ugovora moe jo, izmeu redova, da se oseti kakvih su sve tekoa morali imati hrvatski vladari sa stanovnitvom ovih ovako samosvesnih i u svojim pravima i shvatanjima upornih gradova. Ovom prilikom je Koloman imenovao svoga jo maloletnoga sina Stevana za hrvatsko-dalmatinskoga kralja. U tom imenovanju vidi se nov potez njegove oprezne politike u traenju naina da se stvore dobri odnosi izmeu novih tekovina, maarskog dvora i stare maarske drave. Koloman priprema postepeno spajanje Ugarske, Hrvatske i Dalmacije i bira ba naslednika prestola kao najpodesniju vezu za to. V. Klaji je u jednoj svojoj studiji tvrdio da su se Arpadovii od Kolomana pa sve do Andrije II krunisali posebno za maarske, a posebno za hrvatske kraljeve. Utvreno je, meutim, samo ovo: da od god. 1125., t. j. od ruenja Biograda na moru, nijedan maarski kralj nije vie dolazio na hrvatsko-dalmatinsko podruje da se tamo krunie. Stevan, sin Kolomanov, bio je poslednji koji je to uinio. Krunisanja maarsko-hrvatskih kraljeva vrena su docnije sva u maarskom Stonom Beogradu, i to, kako se ini, do Zlatne bule dvogubim kraljevskim vencem u znak vlasti nad dve kraljevine. U tom aktu dvogubog krunisanja jasno se izraava koliko tenja maarskih kraljeva da naglase svoje pravo legitimnosti, toliko i priznanje hrvatske dravne individualnosti.

98

Ovi dogaaji u Hrvatskoj i Dalmaciji dadoe povod za nove krize u Maarskoj. Bivi hrvatski kralj Almo, brat Kolomanov, osetio se povreen time to se njegova kraljevina dala drugom, i poeo je neprijateljstva protiv Kolomana. Saveznika je naao u nemakom caru Henriku V, koji je objanjavao da je Koloman napao granice nae drave na primorju, t. j. podruje koje je nekad pripadalo franakoj dravi. Pohod Henrikov nije se odmakao dalje od Pouna, jer se morao zavriti, pre ikakva uspeha, zbog napada Poljaka na njegove eke saveznike. Koloman se prema pobunjenom bratu ponaao veoma strogo: uhvatio ga je, pa je oslepio i njega i njegovog devetogodinjeg sina Belu. Almo se posle toga nekako spasao i prebegao u Vizantiju, a Belu su prijatelji uvali dobro prikrivena u jednom manastiru. Kolomanova smrt (god. 1116.) dovela je do teih potresa u dravi. Jo pre nje, god. 1115., poeli su Mleani svoje borbe, da se doepaju Dalmacije, hotei da se koriste unutarnjom krizom u Maarskoj. Borbe su te voene sa promenljivom sreom, ali dugo i uporno, i ispunjavaju dobar deo istorije u prvoj polovini XII veka. I Mleci i Maarska imaju u to vreme nesumnjiva poleta. Naroito je aktivan dud Domeniko Mikieli, jedna od krupnih linosti mletakih, koji je god. 1122. vodio jedan impozantan krstaki pohod i uao u borbe ak i sa Vizantijom. On je god. 1125. razruio hrvatski kraljevski Biograd do temelja, verovatno da kazni i njega i Hrvate kao pomagae Maara. * U srpskim zemljama gotovo itava prva polovina XII veka ispunjena je borbama za vlast u Zeti i postepenim dizanjem Rake i Bosne. U Zeti se smenjuje nekoliko kraljeva. Od njih je ponajvaniji Koopar, koji je doao na vlast pomou rakog upana Vukana, pa se uzalud trudio da se njegova uticaja oslobodi pomou Bosne. Posle njegove pogibije zetskim kraljem postaje Vladimir, zet Vukanov. On se drao tamo verovatno samo dotle dok je bio iv njegov moni tast; posle Vukanove smrti njega potiskuje Bodinov sin ore, uz koga se naroito istie opaka mu majka Jakvinta. Njihovi protivnici bee Grcima u Dra i sa grkom pomou dovode na vlast Grubeu, najmlaeg brata Koolarova. Kraljica Jakvinta bi uhvaena kod Kotora i poslata u Carigrad, a ore se skloni u Raku. Sa rakom pomou on naskoro ponovo dobija zetski presto. Svojim gonjenim roacima ponudio je posle povratka izmirenje i dao im na upravu neke oblasti. Njemu je polo za rukom da u drugom periodu svoje vlade za izvesno vreme digne, donekle, znaaj Zete i to za trajanja prestonih metea u Rakoj. On je pomogao da tamo doe na vlast Vukanov sinovac Uro, protiv koga su bili ostali roaci; pomogavi mu, ore ga je smatrao kao svog vazala. To uplitanje u rake meusobice i njegova opasna podozrivost izazvae i rake i zetske nezadovoljnike da protiv ora pozovu u pomo Grke. Grci su se, elei da svojim posredovanjem ojaaju svoj uticaj i vlast, naravno odazvali. Meutim, u samoj orevoj zemlji, kojoj behu dodijala ta krvava obraunavanja oko prestola, izbie ustanci kao oit znak gotovo opteg nezadovoljstva. Kralj ore, bez mnogo pristalica, dopade ropstva i bi, kao i majka mu, poslan u Carigrad. Zetski kralj postade Kooparov i Grubein brat Gradihna, grki tienik i, kao i braa mu, protivnik Rake. U toj sebinoj i kratkovidnoj borbi zetskih gospodara, kojima je dobijanje vlasti postalo glavni cilj, bez obzira na sredstva i cenu, nestalo je i inae nestalne nezavisnosti Zete. Postepeno su izgubljene i ove glavnije tekovine Mihailova i Bodinova vremena. Barska arhiepiskopija bi negde sredinom XII veka privremeno ukinuta, a od kraljevske titule osta u narodnom jeziku samo naziv velikog kneza. Latinska titula rex jo se zadrala.

99

Raka je, meutim, bila uvuena u maarsko-vizantiske zaplete i borbe. Almoevo bavljenje u Carigradu, uz roaku, caricu Irenu, koja je drala njegovu stranu, i njegova agitacija protiv Stevana II, naslednika Kolomanova, stvorie na vizantiskom; dvoru osetno neraspoloenje protiv novog stanja u Maarskoj. Kralj Stevan je bio obaveten o tome i spremao se na borbu. Maarski neuspeh u Dalmaciji pripisivao je on dobrim delom dranju Vizantije, koje doista nije bilo prijateljsko, premda su i sami Grci u to vreme bili u sukobu sa Mleanima. Spremajui se za borbu, Stevan II je traio saveznike. Kojim je nainom uspeo sada da kao saveznike dobije Srbe nije poblie poznato; ali, inae se zna da nikad nije trebalo ulagati mnogo truda da se oni krenu na borbu protiv grkih suseda i gospodara. Mutna Dukljanska hronika sadri nekoliko vesti o ranim porodinim vezama izmeu srpskih vladarskih kua i maarskog dvora; bilo je, sem toga, svakako i drugih veza. God. 1127. dolo je do vizantisko-maarskog rata. Maarska vojska pree granine reke Savu i Dunav, zauze Beograd i Branievo, i krenu prema jugu. Car je vetim manevrisanjem na Dunavu i otporom u unutranjosti naterao Maare na povlaenje na dunavsku liniju; ali tu, u borbama oko Branieva, ne samo da nije mogao da izvojuje neku odlunu pobedu nego je imao i dosta neprilika. Posle podue borbe Vizantinci su ak, sa znatnim gubicima, morali god. 1129. da prekinu ratovanje. Za vreme toga ratovanja ustali su Srbi na Grke. Grkog zapovednika posade u Rasu, Kritopla, koji je uplaen pobegao sa svoga mesta, ljut car dade obui u ensko odelo i na magarcu provesti kroz Carigrad. Posle je sam lino poao u Srbiju, verovatno po povratku sa Dunava, i naterao upana Uroa na poslunost; mnoge zarobljene Srbe posle tog pohoda nasilno je preselio u Nikomidiju. I Dukljanska hronika belei borbe sa Grcima, poraz i veliko zarobljavanje za vreme vlade kralja ora, savremenika Uroeva. Maarski kralj Stevan II, kome su napori ovoga rata doneli teku bolest, izmiri se pred kraj ivota sa slepim sinovcem Belom i odredi ga sebi za naslednika. Za enu mu je izabrao Jelenu, ker rakog velikog upana Uroa, svog saveznika i prijatelja. Odavno je ve istaknuto da je u samom imenu Uro ono ur najverovatnije maarskog porekla (Ur + Osius); bogzna po kakvoj su ranijoj vezi Srbi doli do tog imena. Maarski uticaj, kako vidimo, jaa osetno; on je uzeo maha ne samo po Hrvatskoj nego se, eto, javlja i duboko preko Save, u Rakoj, gde nailazi na dobar prijem. Srbi se udruuju sa Maarima, da bi se njihovom pomou oslobodili od Grka; a Maarima, u njihovoj ekspanziji preko Drave, Save i Dunava, treba slovenski elemenat kao saveznik i pomonik, da ne bi morali imati protiv sebe, pored Grka i Mleana, jo i njih, a bilo je i nada da e se plemenski razueni Sloveni lake pridobiti za maarsku dravu. U celom XII veku Maari razvijaju ivu ofanzivu prema oblastima severnog Balkana, hotei da otuda potisnu Vizantiju; sva srpska politika aktivnost toga vremena, sa Nemanjom zajedno, sa njima je u vezi i dolazi kao rezultat tih nastojanja. Uz kraljicu Jelenu, enu slepoga kralja Bele, brzo se javlja na maarskom dvoru kao uticajna linost i kraljiin brat Belo. Ova imena: Bela, Belo, Uro, i pomenute srodnike veze ostali su zadugo u narodnom seanju, naravno sve izmeano i hronoloki poremeeno; ali, otud nalazimo u naim predanjima i notom u nekim letopisima pomena o Beli-Urou kao dalekom rodonaelniku Nemanjia, ne bez izvesne tanosti. Kralj Bela i kraljica Jelena poeli su svoju vladu u Maarskoj iza smrti kralja Stevana (1. marta god. 1131.). Vladavina Belina gotovo je sva ispunjena aktivnou na Balkanu. On je imao izvesnih uspeha najpre u Dalmaciji, gde je povratio severne gradove sem Zadra i ostrva;

100

ali, svakako mu je glavna tekovina pridobijanje Bosne. Od god. 1138. javlja se bosanska Rama kao stalni sastavni deo maarske kraljevske titule. Verovatno je, ali nije sasvim sigurno, da je maarska vlast proirena u to vreme i na ostale delove bar sredinje i zapadne Bosne. Na maarskom saboru u Ostrogonu, god. 1137., po pristanku cele zemlje, kralj Bela je svome sinu Ladislavu dao bosansko vojvodstvo. Izvori ne govore ni o kakvim borbama u ovoj prilici; moda je Bosna dola u vezu sa Maarima po nekom dogovoru ili je, jo neorganizovana, bila nesposobna za otpor. Tridesetih godina XII veka odnosi izmeu Jugoslovena i Maara izgledaju ovako: panonski Slovenci su im podanici, Hrvatska je kraljevina njihove krune, Bosna im je pokorna, a sa srpskim dvorom su u najsrdanijim vezama. U Hrvatskoj i Bosni maarski uticaj osvaja, a u Srbiji se bori sa vizantiskim. Posle smrti Beline (god. 1141.) tri njegova sina imala su ove oblasti, odnosno titule: Gejza I bee maarski kralj, Stevan hrvatski herceg, a Ladislav bosanski. Kako su oni bili maloletni, regentsku vlast vrila je njihova majka Jelena i brat joj, palatin i ban Belo. U Bosni se javlja, kao njihov pretstavnik, ban Bori, Sloven iz Grabarja kod Broda. Palatin Belo, za svoje uprave, jo jae podvlai slovenofilsku politiku maarskog dvora. Za kralja Gejzu bi isproena ki kijevskog velikog kneza Mistislava, a Beloeva ki bi udana za brata nove kraljice. Veze Srba sa Maarima pominju se u maarskim hronikama jo i po tome to je god. 1146. upan Uro, zajedno sa Beloem, pomagao Maarima u borbi protiv Nemaca. * Na vizantiski presto bee u ovo vreme doao poslednji njihov vladar nepreporne vrednosti, hrabri i preduzimljivi Manojlo Komnin (1143.1180.), jedan od pravih vitezova epohe krstakih ratova. Njegov glavni zadatak bee da jo vie digne znaaj Vizantije, koju su dva njegova krupna prethodnika, Aleksije i Jovan, u mnogom pravcu gotovo preporodili. U toj tenji on je morao doi u sukob sa Maarima, koji su pretili da postanu prava srednjoevropska-balkanska sila i da u osetnoj meri pretstavljaju Manojlu smetnju da Balkan napravi iskljuivim podrujem Vizantije. Prvih godina svoje vladavine Manojlo je bio zauzet u Maloj Aziji, gde je napredovanje Selduka postajalo sve opasnije. Na evropska pitanja on je obratio intenzivniju panju tek od drugog krstakog pohoda, koji je god. 1147. i opet proao preko balkanskog podruja, starim carigradskim drumom od Beograda prema Niu i dalje na istok. U vezi sa tim krstakim pohodom, odnosno hotei da iskoriste Manojlove zaplete sa krstaima, krenuli su i Normani svoju ekspediciju prema Balkanu. Car Manojlo je pozvao u pomo Mleane i njihovu flotu, a kao cenu za tu pomo dao im je iroke trgovake povlastice, koje su omoguile znatno bri privredni progres jadranske republike. Posle podueg pregonjenja polo je Manojlu za rukom da Normane suzbije, ak se poeo spremati da ratno podruje prenese u junu Italiju, i tako, najkraim putem, uini kraj normanskom ugroavanju Balkana sa te strane. Uplaeni Normani upotrebie sva sredstva da cara zadre balkanska pitanja i neposrednije opasnosti. Oni stoga stupie u veze sa Maarima, a posredno i sa Srbima. Novi srpski pokreti protiv Vizantije, u vezi sa Maarima, poinju god. 1149. Grki pisac Kinam sam je uoio i istakao te veze. Srpski vladar toga vremena, Uro II Prvoslav, ustao je protiv grke vlasti i sa svojim Srbima, kae Grk, zlo je poinio po svom susedstvu. Car Manojlo je, posle postignutih uspeha protiv Normana, lino krenuo u Srbiju, prodro do Rasa i opustoio mu itavu okolinu. Knez zetski Radoslav sam je doao caru da izjavi pokornost, a on ga je lepo primio i priznao kao svog vazala. Raki Srbi su se delimino povlaili u planine, kuda ih Grci nisu mogli progoniti, a delimino su se i

101

opirali, naroito u tvrim mestima (na pr. u gradu Galiu nie Zveana) i prema manjim grkim odredima. Zarobljene Srbe car je dao preseliti u okolinu Sofije i druga mesta. Sve ipak nije mogao da savlada jednim zamahom, nego je nastavio ratovanje i naredne godine, i to u kasnu jesen, kad je u gori nestalo lia. Ove druge godine Srbi se vie nisu borili sami, nego su dobili pomoi od Maara. Iz Nia, preko Lugomira, krenuo je car na Savu i Drinu, koja je, po reima savremenoga Kinama, razdvajala Bosnu od ostale Srbije. Maarske ete, sastavljene ponajvie od Peenega i hazarskih Kalisija (na njih opominje ime drinske Kalesije), preoe preko Bosne u Raku. Borbe su zapoele negde kod Drine; ali, glavna bitka bila je na reci Tari, gde se sjedinie srpska i maarska vojska. Borba je bila veoma otra. Sam car je tu lino podelio megdan sa maarskim voom ogromnim Bakhinom; Manojlo je bio ranjen, ali je Bakhin iv dopao njegova ropstva. Posle grke pobede Uro je pokajniki doao pred cara i izmolio milost; uslov carevog pratanja bila je njegova vazalska obaveza: da e pomagati cara u borbama na zapadu sa 2000 ljudi, a na istoku, u Aziji, sa 500, mesto sa 300 koliko je dotad davao. Car Manojlo je, prirodno, hteo da se obrauna i sa Maarima. Kao ratno podruje uzeo je Srem, gde je pohvatao mnogo roblja; due vremena davala je otpor jedino zemunska posada. Maari su za to vreme manevrisali prema Branievu, mislei, moda, da preseku caru otstupnicu. Kad je, meutim, izvren jedan upad vizantiskih saveznika u tamiki kraj, Maari su, u opasnosti da se tuku izmeu dve vojske, zatraili mir, koji im je Manojlo dao, zadovoljan postignutim mada nepotpunim uspesima. Ovaj poraz izazvao je Maare na nova spremanja, vojnika i diplomatska. Roak carev, zapovednik cele granine oblasti, Andronik, jedan darovit ali bezobziran avanturist, docniji car Vizantije, uao je sa Maarima u pregovore da im izda izvesne pogranine gradove, pod uslovom da oni njemu pomognu doepati se prestola u Carigradu. Ali, za te pregovore saznae Grci za vremena, opozvae Andronika i spreie celu stvar. Maari su malo iza toga, pozvavi u borbu i svoje vazale, poeli novi rat, god. 1154. U ovom pohodu izrino se pominje kao vo jednog pomonog odreda bosanski ban Bori. Kao i proli put, Maari su operisali prema Branievu i prodrli u tu oblast; ali, ni sad se nisu mnogo koristili. Na vest o dolasku jae careve vojske oni poee povlaenje, i to, zbog nadolog Dunava, prema Beogradu i Savi. Bosance je put i inae vodio tim pravcem. Na tom povlaenju uspeli su da suzbiju jedno grko odelenje, koje se neoprezno bacilo meu maarsku vojsku. Mir je sklopljen idue godine, i opet bez naroitih koristi i po jednu i po drugu stranu. Maarski prijatelj Uro II bee u to vreme, god. 1155., zamenjen njegovim bratom Desom, jednim poduzetnim naslednikom Vukanovim, koji je jo ranije, oko god. 1150., dobio pod svoju vlast Duklju, Trebinje i Zahumlje. Zato je ba dolo do te smene nije sigurno poznato; i Uro i Desa ili su pred cara Manojla da se tue jedan na drugoga i da trae od njega pravdu, to bi moglo znaiti da meu njima nije bilo krupnije razlike u dranju prema Manojlu i Vizantiji. To bi, rekosmo, moglo znaiti; ali, ni to nije sigurno. Moda se Uro naknadno pravdao za svoje dranje ili objanjavao svoje postupke kao da nisu bili neprijateljski. U svakom sluaju, ovaj dogaaj je najbolji dokaz koliko je raka politika ovog vremena bila zavisna od vizantisko-maarskih odnosa. Car Manojlo je primio uveravanje i zadrao je na vlasti Uroa; ali, i za Desu je odvojio jedan deo drave, i to istoni, blii moravskoj dolini, gde je bila jo neutvrena oblast koja se grki nazivala Dendra, t. j. umadija ili tako neto. To to je car odvojio za Desu oblast na istoku, blizu Nia i moravskog puta, koji je spajao Beograd sa Carigradom, znai da je u nj imao

102

vie poverenja. Sem toga, ovom deobom on je uinio i dobar politiki potez: ova dva srpska vladara pazie jedan drugom na svaki korak i radi surevnjivosti jedan e uvek ostajati na njegovoj strani. Uroevo dranje caru nije izgledalo pouzdano; posle ove podele ono je imalo u sebi jo vie elemenata koji su davali povoda sumnji, dok se najposle nije potpuno otkrilo kao antivizantisko. Uro se stoga nije mogao odrati na vlasti. Mesto njega javlja se, oko god. 1160., kao veliki upan Belo, njegov mlai brat, maarski palatin. Zato je Belo napustio Maarsku i zato je car pustio ba njega da doe za vladara Rake mesto Uroa, koga je sam on svrgao za kaznu, ne moe sa sigurnou da se utvrdi, jer verovatnih kombinacija ima povie. Jedno stoji: da se Belo u Srbiji nije dugo zadrao, i to najverovatnije zbog protesta Carigrada. Njega je, poto se ponovo vratio u Maarsku, zamenio Desa, po svoj prilici ve god. 1161. Car je pristao da on doe na presto samo pod uslovom da povrati oblast Dendru i da jo jednom, tvrdom zakletvom, prizna svoju vernost njegovoj kruni. U Carigradu se ve dobro videlo da svi srpski vladari, u tenji da se oslobode vizantiske vrhovne vlasti, odravaju veze sa Maarima kao najaktivnijim protivnicima Carstva, i da se prema Carigradu orijentiu samo da se lake, u meusobnoj borbi, doepaju vlasti, i onda kad vide i osete da je nadmo Vizantije nesumnjiva.

II. STEVAN NEMANJA.


1. Poeci Nemanjini. 2. Veliki upan Desa. 3. Vizantisko-maarske borbe. 4. Nemanja u borbi s carem Manojlom. 5. Nemanja i bogomili. 6. Nemanjina aktivnost iza smrti cara Manojla Komnina. 7. Dubrovnik i njegove veze. 8. Nemanja i nemaki car Fridrih Barbarosa. 9. Poraz na Moravi i njegove posledice. 10. Abdikacija i smrt Nemanjina. itavo dravniko delo Stevana Nemanje nerazdvojno je od ove maarskovizantiske borbe; u iskoriavanju obrta u tim odnosima i prilagoavanju stvorenim politikim situacijama usled tih borbi sadri se bitni i najvei deo njegove vojnike i diplomatske delatnosti. Glavna zasluga Nemanjina bila je to je on u tim borbama razumeo i uspeo da srpske interese koordinira a ne potini maarskim, i da svoju dravu, kroz teke borbe i opasne krize, izvede na kraju kao samostalnu politiku tvorevinu, koja je u obaranju protivnika znala da oceni svoju saradnju. Kad je, na kraju krajeva, Vizantija bila poljuljana, a Maarska ostala kao glavni pobedilac, Srbija nije dola u poloaj Hrvatske i Bosne, nego je postavila svoje ciljeve i obezbedila svoju sopstvenu i samostalnu dravnu politiku. Nemanja, sa svojim neobinim bibliskim imenom, potomak je rakog velikog upana Vukana, inae lana zetske vladalake dinastije. Njegov otac Zavida nije imao veeg udela u rakoj istoriji; zna se samo da je bio na vlasti izvesno vreme, da je bio potisnut i da mu se, za vreme emigracije, u Ribnici kod Podgorice, god. 1114. rodio Nemanja kao najmlai sin. Kako je taj kraj bio u oblasti katolike barske arhiepiskopije, Nemanja je krten po zapadnom obredu. Kada su se prilike u Rakoj promenile u korist njegova oca, Nemanja se sa njim vratio tamo i bio je ponovo krten po pravoslavnom nainu. O mladosti Nemanjinoj ne znamo mnogo. On je, u mlaim godinama, imao pod svojom upravom najistonije oblasti rake drave: Toplicu, Ibar, Rasinu i takozvane Reke, t. j. kraj na podnoju Mojsinja i Jastrepca. Tako je doao u blii dodir sa Grcima.

103

itav ivot Nemanjin pokazuje ga kao oveka sposobna i bistra, ambiciozna i preduzimljiva, ali i potpuno bezobzirna. Njegovi sinovi, u opisima oevih dela, ne kriju da je on imao tekih sukoba sa braom, toboe radi njihove zavisti. Ustvari, Nemanja je rano poeo da vodi politiku na svoju ruku. Neslaganje s ostalom rodbinom dolo je po svoj prilici otuda to je Nemanja u prvo vreme odravao sa Grcima suvie intimne veze. Samo se tako moe tumaiti injenica to je car Manojlo, obaveten o njegovu dranju, prilikom jednog svog prolaska kroz Ni, pozvao Nemanju, pohvalio ga i dao mu oblast Duboicu kod Leskovca kao batinu, uinivi ga u toj oblasti potpuno samovlasnim, t. j. nezavisnim od rakog velikog upana. Uinio je to sa njim, kao i ranije sa Desom, oevidno u nameri da ga to vre vee za sebe i da nema neprijatelja u tom kraju, vanom za siguran saobraaj dolinom Morave. Caru Manojlu bilo je, poetkom ezdesetih godina XII veka, i opet mnogo stalo do toga da sa srpske strane bude to sigurniji. U Maarskoj su, posle smrti kralja Gejze (god. 1162.), dole opet na dnevni red borbe oko prestola. Vizantija je, prirodno, nastojala da na vladarski presto doe ovek koji joj nee zadavati briga, i stoga otvoreno meu maarskim prinevima trai i pomae svoje kandidate. Ali, u njima nije imala sree. Gejzin sin Stevan, veoma mlad, ostao je u leto god. 1163. konani pobedilac i odrao se pored svih Manojlovih pokuaja protiv njega. U vezi sa tim prestonim borbama u Maarskoj nestaje Beloa hrvatskoga bana, a u Bosni bana Boria. Oni su obojica radili za vizantiske kandidate, pa su ili svrgnuti ili nastradali u borbama. Protiv bana Boria, kazuje jedna maarska hronika, kralj je poslao ovoga vojskovou Gotfrida, koji je pobedio Bosance. O banu Boriu nema vie posle toga pomena, a kao novi ban javlja se tek god. 1180. poslovini Kulin. On je, izgleda, lan porodice Kotromania, za koju dubrovaki izvori govore da joj je osnivalac Kotroman Got, odnosno Nemac. Jedan Kotromai, knez ili upan (comes), nalazio se ba god. 1163. u Splitu, u pratnji kralja Stevana, i moda je on sa Gotfridovom vojskom preao u Bosnu i ostao u njoj kao kraljev namesnik, bilo u celoj zemlji, bilo u nekoj njenoj oblasti. Dranje rakog velikog upana Dese nije ulevalo caru mnogo poverenja. To je bio ovek sa izvesnim irim pogledom; zna se pouzdano da je sem veza sa Maarima imao i dodira sa Nemcima. Nije samo sigurno da je on onaj Desa koji je udao ker za osorskog kneza Leonarda, sina duda Vitala Mikiela. Ve ranije je on postigao izvesne uspehe u zapadnim oblastima naim, koje je posle proirivao u Zeti, spremajui tako konanu pobedu Rake nad tom oblau i stvaranje jedne stabilne srpske drave sa Rakom kao maticom. Za vreme ovih prestonih borbi u Maarskoj on je gledao da tek ustupljenu Dendru povrati ponovo pod svoju vlast i da izbegne obavezi vojnikog pomaganja Vizantiji. Ali, kad je video kako Manojlo ozbiljno uzima celu stvar i lino dolazi u ove oblasti, u Ni, Desa pohita da ga odobrovolji. Car ga je najpre lepo primio; ali, kad je doskora doznao da Desa odrava veze sa Maarima, reio se na jae mere: pozvao ga je na sud, liio slobode i uputio u Carigrad, a kao svog oveka meu srpskim prinevima istakao je Nemanju, mada ga nije uinio odmah velikim upanom. Sa Maarima se stvar nije mogla lako reiti. Manojla je itavo vreme muilo to nije uspeo sa svojim kandidatom, i stoga mu je svaki povod bio dobro doao da iskali svoj gnev. Veliki pohod njegov protiv maarskog podruja god. 1165./6. kretao se u dva pravca: car je sam, lino, preao sa vojskom kod Beograda i zauzeo Zemun, pa se zaustavio jedno vreme u logoru kod Titela. U njegovoj vojsci nalazili su se ovog puta i srpski pomoni odredi. Druga vojska, pod vostvom Jovana Duke, prela je preko Srbije i

104

Bosne u Dalmaciju, pa je, bez velika otpora, posela tamo 57 gradova sa Splitom, Trogirom, ibenikom, Skradinom i drugima, sve do Duklje na jugu. Zadar su odrali Mleii. Vizantinci zadrae celu osvojenu oblast; upravo toga vremena, 19. juna god. 1166., osveena su tri oltara katedrale Sv. Trifuna u Kotoru za vlade, kako se u posveti kae, uvek triumfatora Manojla. Celo osvojeno podruje bi podeljeno u dve velike oblasti; jedna je, severna, bila pod namesnikom Dalmacije i Hrvatske u Splitu, a druga, juna, pod namesnikom Dalmacije i Duklje. Car je isto tako dobro uredio svoj pogranini rejon u Sremu, a za svaki sluaj dao je ponovo utvrditi bedeme i kule Zemuna, Beograda, Branieva, pa ak i Nia. U Branievo je doveo i nove koloniste, svakako dobre graniare. Maari nisu mogli da pregore tolike gubitke, a da ne pokuaju naknaditi ih; meutim, svi njihovi napori zavreni su potpunim neuspehom god. 1167. God. 1165. javlja se Desa ponovo kao veliki upan u Rakoj. On se ili nekako izbavio iz Carigrada, ili je uspeo da se opravda. Ali, i sad se pokazuje kao neprijatelj Vizantije. Ko je vladao u Rakoj za vreme njegova bavljenja u Carigradu nije sasvim pouzdano; ali, sva je prilika da je to bio najstariji Nemanjin brat, koji se, izgleda, zvao Tihomir. Posle maarskog neuspeha oevidno je da se Desa nije mogao odrati. U vremenu oko god. 1167. u Rakoj je izvren prevrat i na presto je doao Stevan Nemanja, koji se god. 1168. izrino pominje kao veliki upan. On nije sruio Desu neposredno, nego svog starijeg brata, za iji odnos prema Desi pre i posle god. 1165. nemamo nikakvih pouzdanih vesti. Grki pisac Nikita Akominat, opisujui Nemanju, govori za nj: da je on od onih ljudi koji su gotovi na zlo, da ima nezajaljive prohteve, da hoe proiriti svoju vlast nad svom tamonjom zemljom i da je udario na svoje saplemenike. Ovo je jedan od najtamnijih perioda nae istorije i u njemu ima dosta nejasnosti. U borbi sa Maarima god. 1167. izrino se pominju na grkoj strani srpske pomone ete, oruane kopljima i dugim titovima, a u istoj ovoj godini belei se i ustanak Srba i careva ljutnja na njih. Protiv Srba je god. 1168. car Manojlo poveo bogzna ve koji kazneni pohod. Njihova vladara (nepoznata imena u izvoru koji to kazuje) vodio je, na povratku, u svom taboru kao sunja, poto mu je oduzeo vlast. Iz tih vesti dalo bi se zakljuiti ;da su se u Rakoj te godine borile doista dve stranke, grka i maarska, i da je prevrat, sem linih, imao i politikih motiva u vezi sa celom akcijom na bojnom polju. Ali, u toj borbi nije potpuno jasna uloga Nemanjina. Akominat oevidno mea dogaaje u svom prianju, a Nemanjini srpski biografi su u tom pitanju potpuno neodreeni. Veliki upan srpski Tihomir, s ostalom braom Nemanjinom, uhvatio je i zatvorio Nemanju u kamenu peteru, toboe stoga, kako pria Nemanjin sin Stevan, to je podizao crkve u svojoj oblasti bez sporazuma sa njima. Ustvari, on je vodio neku politiku sasvim nezavisno od njih, ne pokoravajui im se, i time izazvao njihov gnev. Pouzdano je i to da je njegov brat Tihomir, kad ga je Nemanja potisnuo, dobio pomo od Grka. Bie, prema tome, najblia istini pretpostavka prema kojoj se Nemanja, po Desinom padu, nadao da e on doi za velikog upana, a kad je Manojlo, uvajui verovatno princip legitimiteta, presto ostavio njegovom najstarijem bratu, onda je Nemanja, nezadovoljan, promenio stav. U Nemanjinom dranju postoje nesumnjivo dve faze u odnosu prema caru Manojlu; jedna kad je vaio kao njegov ljubimac, i druga kad car alje sa Tihomirom vojsku protiv njega. Prelom u tom odnosu zbio se, najverovatnije, u ovo vreme oko god. 1167./8. Da li je ono car u svom taboru vodio Desu, ili Nemanjina brata, ili Nemanju samog, nije nimalo sigurno. Rezultat svega bio je, na kraju krajeva, ovaj: kada se Nemanja oslobodio

105

zatvora i doepao slobode i prestola, on ga vie nije putao; on je vlast znao da stee i umeo da odri. Njegov brat Tihomir pokuao je da pomou Grka povrati presto. Ali, njegova vojska, sastavljena iz nekolika raznih plemena, pretrpela je poraz na Kosovu, kod Pantina; sam Tihomir udavio se, tom prilikom, u Sitnici. Ta od Grka pomagana vojska protiv njega opredelila je Nemanju da se i on priblii Maarima, sa kojima je, zbog svojih ugroenih interesa na Jadranskom Moru, traila saradnju i Mletaka Republika. Promenjeno stanje pokazuje jasno savez Splita i Dubrovnika sklopljen 13. maja god. 1169. sa Pizom, koja je vaila kao otvoren neprijatelj Mletaka. Kratka je trajanja bila god. 1170. zajednika borba Vizantije i Mletaka protiv Maara, koji su pokuali da ponovo dobiju Dalmaciju i kojima se dragovoljno predao Zadar. Neprijateljstvo Vizantije protiv Mletaka nije se dalo stiati; ono je bilo uzelo tolikog maha da su jednog dana, 12. marta god. 1171., svi mletaki trgovci u Vizantiji bili pozatvarani, a imanje im konfiskovano. To, naravno, dovede do rata izmeu Mletaka i Vizantije. Za sto dana bi u mletakom brodogradilitu spremljeno sto laa, neuven primer za ono doba, koji najbolje pokazuje ekonomsku i organizacionu snagu Republike, i u septembru god. 1171. krenue one protiv Vizantije i njenih pristanita. Ovom prilikom Mleci osvojie Trogir bez ikakvih tekoa, a Dubrovnik posle kratkog otpora. U Dubrovniku ostade kao knez njihov ovek, Ivan Rajneri. Verovatno preko njega i njegovih ljudi doli su Srbi u blii dodir sa Mlecima. Grki pisac Kinam jasno navodi da su Mleani potakli Srbe da se ponovo odmetnu od Grka. Nemanja je, meutim, traio oslonca i kod Maara. Njegov politiki stav vidi se, odmah, i po operacionim pravcima njegove vojske. Dok mu je jedna vojska prodirala u Hrvatsku, t. j. u Crvenu Hrvatsku june Dalmacije, i naroito napadala grad Kotor, dotle je druga ugroavala moravski put BeogradNi. Srpsko stanovnitvo umovite moravske doline, koja je bila vizantiska, bilo je uz Nemanju. God. 1172., kad je saski kralj Henrik Lav prolazio tim putem i stigao kod grada Ravnog (dananja uprija), napali su ga jedne noi u veem broju Srbi, opasni sa svojih otrovnih strela, neto stoga to su bili eljni pljake, a neto i stoga to su misllili da je on vizantiski saveznik. itav ovaj pokret i smrt maarskog kralja Stevana II ( 4. marta god. 1172.) opredelie cara Manojla da jo jednom krene u ove krajeve i uvede red. U Sofiji srete cara maarsko poslanstvo, koje je primilo za svog kralja njegova kandidata Belu i time mu oduzelo razlog za prisilne mere. Svrivi tako bez muke pitanje sa Maarima, car Manojlo se uputi u Raku da i tamo sredi prilike. Nemanja je svakako bio obaveten o maarskom poputanju; mletaka flota bee nastradala u istonim vodama; i on se sad odjednom naao osamljen pred monim i nezamorenim neprijateljem. Sklonio se stoga u planine svoje drave i poruio otud caru da je voljan pokoriti mu se ako ima imalo nade da e biti nekih obzira prema njemu. Kad je razabrao da kod cara ima milosti, on mu je doao sasvim unien, gologlav i bosonog, sa konopcem o vratu, donosei caru ma, kao glavoduns o krvnom umiru. Kao to nije imao nikakvih obzira da dobije vlast, tako ih nije imao ni sada da je odri; vlastoljubivost je kod njega bila glavna crta i jaa od ponosa. Pavi niice pred cara, Nemanja je molio i dobio milost. Car ga je poveo u Carigrad da mu, krupan i naoit kakav je bio, ukrasi pobedii triumf. U pohvalnoj besedi caru, sastavljenoj od arhiepiskopa Jevstatija, kae se da je Nemanja bio obraen nabolje brzo od straha, a jo vie zbog rana. On, veli se dalje, kome pre nije bilo dozvoljeno da stupi u svoju nastanjenu zemlju, pribliuje se sad carici gradova, pun

106

radosti da moe gledati eljeno carevo lice, i radi svoje slube pojavio se sam kao vlastiti jemac i svedok, a ne da ga zastupa drugi. Posle ovog loeg iskustva Nemanja vie nije preduzimao nikakve akcije protiv Vizantije dok je bio iv car Manojlo. ta vie, bio je ispravan vazal; god. 1176. uestvovali su i srpski odredi u vizantiskoj vojsci u Maloj Aziji, u borbama protiv Turaka. To vreme mira iskoristio je Nemanja da sredi unutarnje stanje svoje drave. Kao jedno od njegovih glavnih dela u tom pravcu smatra se utvrivanje pravoslavlja i energino iskorenjivanje bogumilske jeresi. Bogumile je Nemanja gonio nemilosrdno; plenio im je imanja, kanjavao ih je, ak i spaljivao; njihovom uitelju dao je odrezati jezik. Unitavao je i njihove knjige, koje bi danas pretstavljale najstarije i svakako dragocene spomenike rake i moda maedonske kole. Gonjeni bogumili beali su iz Srbije na sve strane, a najvie ih se spaslo u susednoj Bosni. Sa suzbijanjem bogumilstva i irenjem pravoslavlja bilo je u vezi podizanje manastira. Oko zapadne Morave nalazila se oblast Nemanjina brata Sracimira, koji je podigao Bogorodiin manastir u Gracu (sad aku); u Zahumlju je vladao drugi Nemanjin brat veliki knez Miroslav, koji je sazidao manastir Sv. Petra na Limu. On je imao za enu sestru bosanskog bana Kulina. Njemu je dijak Gligorije napisao jedno veliko, sveano evanelje, u koje je neko drugi iz Primorja uneo vanredne inicijale i ornamente i dao tako ne samo dosad najstariji spomenik ue srpske redakcije nego i jedno od najlepih i najvie umetnikih dela cele srpske i jugoslovenske pismenosti. Najvie je crkava podigao sam Nemanja. Od njih su, iz toga starijeg perioda, jo donekle ouvane: Bogorodiina crkva i crkva Sv. Nikole u Kurumliji i urevi Stubovi kod Novog Pazara. Druge ureve Stubove, kod Berana, podigao je Stevan Prvoslav, sin velikog upana Tihomira. Nedavno je blie prouena i Nemanjina Bogorodiina crkva u Bistrici, kod Bijelog Polja, isto primorskog tipa, kojoj je moda Nemanja bio samo obnovitelj. Borbe izmeu Vizantije, Maara i Mletaka izazvale su poremeaj javnog poretka i opte sigurnosti u Primorju. Gusarenje je nanovo uzelo maha. U leto god. 1177. opljakan je ak jedan papin legat, Rajmund de Kapela; ljut papa je stoga ibenskim gusarima pretio crkvenim prokletstvom ako ne povrate ugrabljene stvari i pisma. Malo docnije, god. 1179., pritisli su Kaii u Srinjinama neka dobra splitske crkve, i kad je nadbiskup Rajnerije poao sam da ta imanja vrati, Kaii ga prosto ubie kamenjem (god. 1180.). Bojei se kazne, oni zatraie zatitu kod humskog kneza Miroslava, koji ih primi, i sam, usled toga, doe u sukob sa papinim legatom Teobaldom. Papska kurija spremala se da se obrati maarsko-hrvatskome kralju Beli, ne bi li on nagnao Miroslava na pokornost crkvi i na naknadu tete, a crkva sama kaznila ga je svojim izopenjem. Isti ovaj papin legat Teobald obratio se god. 1180. i velikom banu Bosne Kulinu; njegovo pismo prvi je istoriski izvor o tom popularnom oveku, ije se ime i danas pominje u narodu. U tom pismu Teobald se izvinjavao to nije mogao lino doi do Kulina i predati mu papino pismo; inei to posredno, on ga moli da mu poalje dve sluge i ko od kune kao potovanje prema sv. Petru apostolu i gospodaru papi i za spas vae due. * Pravi zamah Nemanjine snage doao je tek posle smrti cara Manojla (24. septembra god. 1180.). Smrt monoga cara bio je poetak raspadanja Vizantije, koje je god. 1204. dovelo do Latinskoga Carstva u Carigradu. Ni Manojlo sam, vie vojnik nego dravnik, nije imao razumevanja da za svaki zaplet nae i najpogodnije reenje; u

107

njegovim odlukama bilo je dosta puta vie obzira nego to su to mogli dopustiti interesi Carstva; ali, on je zato uvek znao bar da vojnikom snagom popravi ono to bi kao dravnik promaio. Kod njegovih naslednika nije bilo takve vojnike sposobnosti. Njegov sin Aleksije bio je maloletan, i to je odmah dalo maha otrovnim prestonikim spletkama i svima grabljivcima za vlast. Neobinom prepredenou doepao se prestola ve iz pregovora sa Maarima poznati avanturist, Manojlov roak, Andronik Komnin. On nije prezao ni od ega da obezbedi svoju vlast. Manojlova udovica bi optuena radi veleizdajnikih veza sa Maarima i zadavljena, a carevi Aleksije domalo ubijen i baen u more. To, i pokolj Latina u Carigradu, koji su bili na strani Manojlove udovice, izazva meu svima susedima i u zainteresovanim zemljama ogorenje i osudu. ak i na Stevan Prvovenani u svom itiju Nemanjinom nazva Andronika car ljuti i krvoprolivatelj. im se osetilo da je nestalo snane Manojlove ruke, digoe glavu svi neprijatelji Vizantije. Odmah, jo u zimu god. 1080./1., zauzee Maari severnu Dalmaciju, a na vest o Andronikovim bezobzirnim postupcima prema Manojlovoj udovici poeo je kralj Bela, zet cariin, pravi rat i na dunavskoj liniji. Maarima se pridruio odmah kao saveznik Stevan Nemanja i kao vazal ban Kulin. U vizantiskoj vojsci nije bilo sloge, naroito posle vesti da je carevi Aleksije umoren, a Andronik postao od savladara pravi samodrac (god. 1183.). Jedan od vojskovoa, Andronik Lapardas, odree ak poslunost novom caru i napusti sa svojim ljudima bojno polje u moravskoj dolini. Udruena srpska i maarska vojska prodre sve do Sofije. Tu je maarski kralj prekinuo ratovanje, a Nemanja je nastavio da vojuje sam. Od god. 1183.1189. on je osvojio grad ljeski u Donjem Pologu, Gradac, Prizren i svu Zetu sa gradovima Danjom, Sardom, Drivastom, Skadrom, Svaem, Ulcinjem i Barom. Kotor je uzeo god. 1185.; njega je izuzetno potedeo od ruenja, ponovo utvrdio i u njemu sazidao svoj dvor. Grko je ime istrebio (pie njegov sin Stevan) da im se ne pominje otad u toj oblasti. Udovica poslednjeg zetskog kneza Mihaila, pod ijom se vlau nalazilo i Trebinje, po imenu Desislava, bavila se kao begunica u Dubrovniku sa barskim arhiepiskopom Grgurom i predala je 20. avgusta god. 1189. dubrovakoj optini dve lae. Na Bar i njegova arhiepiskopa Nemanja je bio veoma ljut (gradu je nametnuo globu od 800 perpera), jer su se opirali njegovoj vlasti i traili veza sa splitskom crkvom i, moda, sa njenim protektorima. Inae, on je prema svojim novim katolikim podanicima pokazivao dosta obzira. Kotorsku metropolu u Bariju, popularnu crkvu Sv. Nikole u tom mestu, kao i crkvu Sv. Petra i Pavla u Rimu, naroito je darivao. Od primorskih gradova jedino se s uspehom odbranio od Nemanje Dubrovnik, i to, uglavnom, zahvaljujui svojoj floti, koja je, bolja i vetije voena, razbila flotu zahumsko-neretljansku kod Poljica (preko puta Koloepa) i kod Korule, i omela tako njihov napad sa kopna i mora. Na samom kopnu jo primitivno oruana raka vojska nije bila dorasla da savlada tvrde bedeme i kule dobro uvanog i branjenog dubrovakog grada. Posle uzaludnih pokuaja Srbi su se povukli i 27. septembra god. 1186. sklopili mir sa Dubrovnikom, koji je u to doba, za kratko vreme (1185.1192.), priznavao vrhovnu vlast normanske Sicilske Kraljevine. Po tom miru, koji je ispao u isto vreme i jedna ondanja vrsta trgovakog ugovora, Dubrovani su dobili pravo da slobodno trguju po Rakoj, pravo ispae na Nemanjinom zemljitu i iskoriavanje uma. Humljanima je, sa druge strane, bio dozvoljen slobodan promet u Dubrovniku. Posle toga, Dubrovnik se razvija brzo i osetno. Njegov trgovaki promet obuhvata ve krajem XII veka sva vanija trita Italije, naroito istone, i jedan deo zapadne obale

108

Romanije ili Vizantije u Albaniji. Sa najveim brojem talijanskih istonih gradova, od Istre do Apulije, Dubrovnik sklapa u drugoj polovini XII veka trgovake ugovore. God. 1189., 29. avgusta, tri godine posle pomenute Nemanjine, izdao je Dubrovanima svoju povelju sa pravom slobodne trgovine i bosanski ban Kulin; to je prva povelja na narodnom jeziku kod svih Jugoslovena. Ugledu Dubrovnika u naim zemljama znatno je pomagalo, sem njegove kulturne nadmoi, jo i to to je jedan deo srpskih katolikih eparhija bio pod vlau dubrovake nadbiskupije od sredine XII veka, kad je papa, po njihovoj elji, ukinuo barsku arhiepiskopiju. Neto vie veza u unutranjosti Balkana stekla je Dubrovaka Republika od god. 1192., kad je, mesto normanske, priznala vrhovnu vlast Vizantije. Primajui Dubrovane pod okrilje i dajui im slobodu trgovine, car je zadravao pravo da poalje jednog svog poverenika u Dubrovnik, koji e uvati utvrde i biti u upravnom veu, a osim toga zabranjivao im je da ulaze u ma kakve politike veze sa susednim dravama, pa ni sa velikim upanima srpskim. Ova gore pomeiuta ratovanja oko Dubrovnika vodila su Nemanjina braa Sracimir i Miroslav, ali u Nemanjino ime. Nemanja sam kao da se bavio na drugoj strani, naroito posle jeseni god. 1185. Stari neprijatelji Vizantije, Normani, behu se krenuli te godine protiv nje i 24. avgusta zauzeli Solun. Pad toga grada, spremanje Normana da osvoje i sam Carigrad, i silne line opaine Andronikove izazvae ustanak protiv njega. 12. septembra god. 1185. izbi za cara vojvoda Isak Anel. Njega poslui srea da u borbi kod Dimitrice, na donjoj Strumi, porazi i rastera Normane i tako koliko-toliko uvrsti sluajno dobijeni presto. Ali, dok je car, na brzu ruku, spasavao june delove Carevine na Balkanu i umirivao prestonicu, dotle su se na severu javljali novi pokreti, veoma opasni, a stari, kao Nemanjin, uspevali su da uzimaju sve ire razmere. U ovo vreme izbi ustanak u Bugarskoj, koji u neobino kratkom roku vaspostavi bugarsku dravu, najpre na podruju od Dunava do Balkana, a onda i preko njega. Voe ustanka behu dva boljara, braa Teodor-Petar i Asen Belgun, najverovatnije ljudi kumanskog porekla, a nesumnjivo u vezi sa Kumancima, koji su ih svojski pomagali u pokretu. I Nemanja je imao veza sa njima i posredno je pomagao njihov ustanak. On lino u ovo vreme uzeo je Ni i operisao u timokoj Krajini, gde je osvojio gradove Svrljig, Ravni (sad Ravno) kod Knjaevca i Koel. Car Isak, videi tolike neprijatelje, reio se da se miri sa nekima od njih, i to u prvom redu sa najopasnijim. Bez tekoa namirio se sa Maarima, uzevi za enu ker Bele III. Sa njom je imao dobiti i izgubljene gradove u moravskoj dolini. Nemanja, koji je stvari video dobro, eleo je da sprei taj plan i da moravsku dolinu, ve preteno naseljenu Srbima, zadri u svojoj vlasti. Stoga uzima Ni kao jednu od glavnih taaka na moravskom putu, i stoga voli da u Bugarskoj, na daljim etapama carigradskog vojnikog druma, ima Bugare nego Grke. Njegova je tenja bila da Grke potisne sa severnog dela Balkanskog Poluostrva kao to ih je potisnuo sa junog primorja Dalmacije i Zete. Na tom podruju on je ve gledao puteve novog irenja Srbije. On je poeo svoju istorisku misiju time to je srpsku ekspanziju iz rakih planina svesno uputio u tri velike susedne kotline: niz Metohiju, na Kosovo i u moravsku dolinu. On je, videli smo, gledao da se grko ime istrebi sa podruja u koje on doe, hotei da ga trajno obezbedi za raku dravu. U metohiskoj i kosovskoj kotlini Srbi nisu imali veih prepona i oni su je postepeno plavili; u moravskoj, meutim, na koju je Vizantija za vreme Manojlovo toliko polagala, on se ozbiljno bojao nove grke ofanzive. Stoga od god. 1186. obraa glavnu panju na to da se u odri.

109

Na vest da se moni nemaki car Fridrih Barbarosa sprema da preotme od Selduka grob gospodnji sa Jerusalimom, koji oni behu osvojili god. 1187., odluio se Nemanja da stupi sa njim u veze. Barbarosa je ranije, u Italiji, imao izvesnih sporova sa Vizantijom, i to se, moda, znalo meu Srbima i elelo da iskoristi. Posrednik izmeu Srba i Barbarose kao da je bio istarski krajiki grof, koji je drao i markgrofiju Kranjsku, i titularni vojvoda Hrvatske i Dalmacije, Bertold Andeks, ili njegov sin. To sudimo po tome to je Nemanjin brat Miroslav pregovarao sa tim Bertoldom da uzme njegovu ker za svog sina Toljena i to su o tom voeni posle razgovori i za prisustva careva u Srbiji, i to je Bertold tu vodio i druge pregovore sa Nemanjom. O Boiu god. 1188. pojavili su se Nemanjini poslanici u Nirnbergu, na dvoru carevom. Po svoj prilici to su bili neki ljudi iz Miroslavljeve oblasti, ili bar je i njih bilo, jer je meu Raanima teko bilo nai ljude koji bi znali strane jezike. Poslanici su doneli poruku Nemanjinu caru da on sa radou oekuje u svojoj zemlji krstae i silnog cara, kome je mnogo odan. Otkad je Barbarosa sa vojskom preao kod Beograda na vizantisko podruje imao je dosta neprilika sa Grcima, koji su bili veoma nepoverljivi prema njemu. Na srpskom podruju naiao je, meutim, na prijateljski prijem, naroito u Niu, 27. jula god. 1189., gde su ga usrdno doekali Nemanja i njegov brat Sracimir. Nemanja je hteo da ovaj sastanak politiki iskoristi i da cara pridobije za savez protiv Grka, nudei mu se za vazala, jer se od tog odnosa nije bojao nikakve neposrednije opasnosti. On je izlagao zlo stanje u Grkoj, svoje uspehe protiv Grka i, verovatno, povoljne izglede za dalju borbu. Sem Srba, u Niu su nudili savez caru i Bugari. Car nije pristao da odmah dade pozitivan odgovor, jer je sa Grcima imao ugovor o prijateljskom prolazu kroz njihovu dravu. Ali, to nije uinio tu odmah, izvrio je malo docnije. Posle careva boravka u Niu Grci su postali jo nepoverljiviji, i prema njegovim ljudima poeli su se ponaati sasvim neprijateljski. Na izvesnim mestima dolazilo je do prave borbe izmeu krstaa i vizantiske vojske, i to su krstai ili dalje to su neprijateljstva postajala sve oiglednija. Ozlobljeni krstai, da se osvete, strano su poharali plovdivsku ravnicu i tu suzbili sve grke odrede koji su pokuali da im se suprotstave. To i drugi sukobi po Trakiji izazvae cara Fridriha da se vrati na srpsku ponudu. Nemanja je obeavao za savez vojsku od 20.000 ljudi, dok su Vlasi, Bugari i Kumanci cenili svoje snage na 40.000. Mada car spoetka nije pristao na savez, Nemanja je pratio njegovu vojsku sve do Trajanovih Vrata; odatle se odvojio, da sam dalje osvaja. Fridrih je poslao Nemanji na pregovore grofa Bertolda; ali, ovaj ga nije mogao stii za vreme Nemanjinih osvajanja po unutranjosti, nego se sa njim sporazumevao po glasnicima. Nemanja je ovog puta osvojio Pernik, Zemun (sad Zemen), Velbud, itomisk, Stob i nakraju Skoplje. Do zajednike saradnje sa krstaima ne doe ni ovog puta. U Adrijanopolju, 14. februara god. 1190., izmirio se Fridrih sa Grcima; imao je pred oima pravi cilj svoga pohoda i nije hteo da se zaplee u sporedna preduzea. Kada su se oslobodili krstaa, Grci se odmah reie da se razraunaju sa Bugarima i Srbima. Pohod protiv Bugara ispade nepovoljno; stoga se car na novi pohod protiv Srba spremi mnogo bolje. U jesen god. 1191. dolo je do borbe na Moravi, u kojoj Srbi pretrpee poraz. Ali, mir koji je sklapan po toj grkoj pobedi kazuje da se o Nemanjinoj snazi. i Srbiji sad vodilo mnogo vie rauna nego pre, za Manojlovih vremena. Od Srba se vie ne trae poniavajui uslovi; ne spore im se ni sve ratne tekovine; Nemanjinom sinu Stevanu nudi se ak careva sinovica, Jevdokija, ki Aleksija Anela. To znai da je Srbija za poslednjih osamnaest godina Nemanjine vlade, od 1172. do 1190., uinila

110

znatan napredak, da pretstavlja ozbiljna inioca i da joj se ne sme nametnuti borba do istrage. Stoga mudri Grci pretpostavie kompromis daljoj borbi. Nemanju samog, koji je verovao da je Grka i suvie podrivena krizama iza Manojlove smrti i koga su laki uspesi za vreme tih kriza zavarali pa je poeo i suvie potcenjivati njihovu a precenjivati svoju snagu, ovaj poraz je trgao iz zablude. Ma koliko inae oslabila, Vizantija je jo imala snage da se nosi sa njim. Stoga je on povoljne uslove mira primio i sa njima konano zavrio svoju ratniku karieru. Po tom miru Srbija je zadrala svu Zetu i osvojene oblasti na jugu sem Prizrena i sve Kosovo sa Lipljanom; naputena su morala biti srpska osvajanja juno od Toplice i Morave, a u moravskoj dolini Srbi su ostavili vani Ni; meutim, oni su se uvrstili na drugim nekim takama, kao na primer u neposrednoj blizini Ravnog, dokle je pomaknuta srpska dravna granica na severoistoku, i u Zagrlati kod unisa. Nemanja je za trideset i sedam godina svoga ukupnog vladanja kao upan i veliki upan izgradio prvu stabilnu srpsku dravu. On je od Rake konano stvorio maticu srednjovekovne Srbije, pripojivi joj Zetu, Metohiju, Trebinje i Zahumlje; na taj nain postao je sakupitelj srpskih zemalja, kako su ga shvatili i slavili ve njegovi neposredni naslednici, i ukazao je Srbima put za dalji razvoj. Trideset i sedam godina vladanja uticalo je dosta da se prilino smire duhovi u zemljama jakih ambicija i krvavih atavizama i da se pone razvijati razumevanje za izvesnu dravnu misao mesto dotadanje plemenske i pokrajinske. Razvijanjem pravoslavlja i verskih organizacija stvarali su se uslovi za jednu duhovniju civilizaciju, koja je imala svojim uenjem i svojom hijerarhiskom podelom da vaspitava sirove instinkte jo primitivnih brana. Sa Nemanjom izbija srpska ekspanzija iz rakih planina u susedne doline; srpskoj snazi, nabujaloj i sveoj, otvaraju se novi putevi, koje e ona bogato iskoristiti; sa Nemanjom i nemanjiskom dravom srpsko plemensko ime prelazi granice Morave i Vardara. Uz stoare Rake i Zete javie se zemljoradnici Metohije i Kosova; Srbija dobija iroku obalu skoro od Cetine do Bojane; ceo srpski dravni sklop postaje iri, sloeniji i razvijeniji. U srpskoj dravnoj politici, posle epizode sa kraljem Mihailom u Zeti, osea se prvi put, pored avanturistikog i borbenog, i jasan potez stvaralakog. Taj potez i tenja za neim trajnijim i veim, to e preiveti ljudske vekove, vidi se vrlo lepo u Nemanjinim crkvenim graevinama. Do njegova vremena mi nemamo nijednog spomenika, ni svetovnog ni crkvenog, od vee umetnike vrednosti, i nijednog spomenika koji bi govorio o nekom veem poletu njegova tvorca. Sa Nemanjom tek poinju nae vladarske zadubine koje pokazuju dravni uspon i visoke kulturne tenje srednjovekovne Srbije. Za Nemanjinu Studenicu, podignutu oko god. 1190., kau struni ljudi da je tehnika ove graevine stojala na visini najsavrenije suvremene tehnike na Zapadu, a umetniki, sa svojom romanskom konstrukcijom i vanredno ukusnim dekorom, ona pretstavlja jednu od najlepih jugoslovenskih tvorevina svih vekova. Za XII vek ona je jedna od najmonumentalnijih graevina na celom zapadnom delu Balkana. * U bitci kod Arkadiopolja, god. 1194., nastradao je car Isak od Bugara. Taj poraz i opasnost od cara Henrika VI, koji je kao pobednik i naslednik Normana traio Dra i Solun, izazvae jaku opoziciju protiv cara. Isak je, da okaje poraz, u savezu sa maarskim kraljem spremao nov pohod protiv Bugara. Verovatno stoga to nije bio dovoljno siguran u Nemanju, on je moda traio da u Srbiji doe na presto vizantiski zet, odnosno Nemanjin sin Stevan. Sa druge strane, moda se u Srbiji znalo da je glavni vo opozicije

111

protiv cara glavom Aleksije Anel, Isakov brat, a tast Stevanov, i da e on naskoro doi do veeg uea u vlasti. Tek, bio razlog jedan ili drugi, Nemanja se na Blagovesti 25. marta god. 1195., na dravnom saboru, odrekao prestola i za svog naslednika nije odredio najstarijeg sina, Vukana, nego mlaega Stevana, kao mua princeze Jevdokije. Vukan je dobio na upravu Zetu sa Trebinjem i Hvosnom i Toplicu. Nemanja se odmah posle abdikacije pokaluerio, dobio ime Simeon, i povukao se u Studenicu, a njegova ena Ana, koja je postala monahinja Anastasija, ode u enski manastir kod Kurumlije. Naskoro posle Nemanjine abdikacije, u Trakiji, u taboru kod Kipsele, car Isak bi zbaen i oslepljen, a na vizantiski presto stupi njegov brat Aleksije. Nemanja je ostao u Studenici gotovo godinu i po dana, elei verovatno da izbliza prati razvoj dogaaja u Rakoj. Kad se uverio da su promene u Vizantiji prole bez opasnosti po Srbe, on se u jesen god. 1197. uputio u Svetu Goru. Tamo se, po svoj prilici ve od god. 1192., nalazio njegov najmlai sin Rastko, koji je u mladiskom verskom oduevljenju napustio otadbinu sa nekim ruskim monasima iz ruskog svetogorskog manastira, i primio tamo monaki in sa kaluerskim imenom Sava. Simeon je sa Savom zajedno proveo izvesno vreme u velikom grkom manastiru Vatopedu, a onda je, sa dozvolom cara Aleksija, iz temelja obnovio i podigao stari razrueni i naputeni manastir Hilandar, god. 1199. Hilandar je, po ugledu na druge tue manastire, imao nositi srpsko obeleje; u carskoj hrisovulji izrino se kae da e novi manastir sluiti za primanje ljudi od srpskog naroda. Osnivanjem Hilandara u Svetoj Gori, u sreditu savremene grke monake obrazovanosti, Srbi su dobili mogunost da svoj kaluerski podmladak odre u nacionalnoj tradiciji i da ga u isto vreme vaspitaju po najboljim monakim primerima. Hilandar je postao neka vrsta srednjovekovne srpske duhovne akademije, kroz njegovu kolu prola su gotovo sva znaajnija lica srpske crkve i srpske knjievnosti Srednjeg veka. U svom novom manastiru Nemanja je, kao velikoshimnik, zavrio svoj ivot 13. februara god. 1200.

III. LATINSKO CARSTVO NA BALKANU I NOVO SRPSKO KRALJEVSTVO.


1. Sukob izmeu brae Vukana i Stevana. 2. Ban Kulin i bogumilsko pitanje. 3. Osnivanje Latinskog Carstva i njegove posledice na Balkanu. 4. Stevan Nemanji u sukobu sa susedima. 5. Srpsko kraljevstvo. Nemanjino ustupanje vlasti srednjem sinu Stevanu nije prolo bez potresa. Stariji njegov sin Vukan smatrao je, ne bez razloga, da mu je uinjena nepravda nepotovanjem njegova prava kao prvoroenog sina i traio je prvu zgodnu priliku da to pravo iznudi silom. Sablanjive scene bratske borbe na vizantiskom prestolu i u Ugarskoj imale su odjeka i u Srbiji. Sem toga, Vukan je raspirio staru zetsku surevnjivost prema Rakoj i iskoristio je njena katolika oseanja protiv rakog pravoslavlja. Kad je maarski princ, a dalmatinsko-hrvatski herceg Andrija, u prolee god. 1198. odneo blie nepoznate pobede kako u Humu, tako i u Rakoj, kako sam kae u jednoj povelji od 6. maja te godine, Vukan je stupio sa njim u vezu, pomiljajui ve tada da bi pomou Maara mogao dobiti velikoupanski presto u Rakoj. U isto vreme on se obratio i papskoj kuriji sa molbom da se radi verske potrebe upute u njegovu oblast rimski legati i da se pojaa uticaj zapadne crkve.

112

Papa je poetkom god. 1199. uputio doista dva svoja legata u srpske zemlje, ali ih je preporuio obojici brae, ne povlaujui ni u em Vukanu izuzetno. Dolazak ovih delegata ulotrebio je zetski gospodar da se pred njima pokae kao naroito odan rimskoj crkvi i da u isto vreme crno oboji svoje susede, a naroito bosanskog bana Kulina kao zatitnika jeretika. I Stevan je, bojei se ovog po sebe opasnog saveza, ljubazno primio papine legate, a u svom pismu u Rim papi, svom duhovnom ocu, zamolio je i kraljevsku krunu kao neku garantiju za svoj poloaj sa te strane i iz potrebe da pojaa svoj ugled. Nekako u ovo doba, god. 1201., Stevan je oterao i svoju enu Jevdokiju, navodno stoga to je bila ugava, a verovatno vie stoga to je hteo pokazati Zapadu da prekida veze sa Vizantijom. Papa Inoentije III bi, u interesu crkve, ispunio elju Stevanovu, da joj se nije usprotivio maarski kralj. Kralj Emerik, svakako po elji Vukanovoj koji se drao Maara, stupio je u savez sa njim i oba su god. 1202. napali Stevana i sruili ga sa vlasti. Vukanu se ispunila elja; on je, ma i za kratko vreme, postao veliki upan priznajui vrhovnu vlast Maara. Kralj Emerik je, da podvue svoje vrhovno pravo i svoje aspiracije, uzeo ovom prilikom naziv kralja Srbije; po tituli bar, on je pod svojom krunom izvrio ujedinjenje jugoslovenskih oblasti, Hrvatske, Bosne i Srbije. Njegova puna titula ovog vremena glasi: kralj Ugarske, Dalmacije, Hrvatske, Rame i Srbije. Maarsko prodiranje u Srbiju i njihovo uvrivanje u moravskoj dolini dovedoe brzo do sukoba sa Bugarima, kojima je tada bio vladar odluni Kalojovan Asen ili Lepi Jovan. Bugari su uspeli da potisnu Maare iz moravske doline, pa ak i iz Branieva. Stevanu je svakako Kalojovan postao prirodni saveznik; gotovo je van sumnje da se Stevan, iskoriavajui njegove uspehe, a moda i sa njegovom pomou, dokopao ponovo svoga prestola, god. 1203. Njegovu uspehu doprinele su svakako neto i borbe izmeu kralja Emerika i brata mu Andrije, koje su vezale maarsku snagu. Vukan se, posle poraza, povukao u svoju prvobitnu zetsku oblast. U ovo isto vreme imao je zbog Vukana tekih dana i bosanski ban Kulin. Na papsku kuriju protiv njega je jo god. 1199. stigla optuba Vukanova da on ne samo titi bogumile, nego da je i sam primio njihovu veru sa vie od 10.000 svojih podanika. Tu optubu pojaao je i splitski nadbiskup, koji je javljao da Kulin daje utoite prognanim jereticima iz Splita i Trogira. Na to je papa Inoentije, 11. oktobra god. 1200., pozvao maarskoga kralja da uini kraj takvom Kulinovom radu. Kulin je izbegao opasnosti tako to se napravio da ne razume teolokih razlika u verskim uenjima, pa je traio od Rima pouke i obavetenja. Papa je primio tu izvinu i uputio u Bosnu svog legata Ivana de Kazemaris. Posle zavrene istrage dolo je 8. aprila god. 1203. na Bolinom Polju do Kulinova sveanog odricanja od jeresi i usvajanja katolikog uenja. Kulin, pouen Stevanovim sluajem u Rakoj, hteo je svakako da utedi svojoj zemlji tea iskuenja i stoga je primio ovakvo reenje kao najmanje opasno. Legat Ivan dao je ovom prilikom i izvesne predloge za preureenje crkve u Bosni. Kako je stari bosanski biskup bio umro, i kako je Kulinova drava ira od deset dana hoda, to je on predlagao da se za Bosnu imenuje novi biskup, po mogunosti Latinac, i da se sem toga ustanove jo tri etiri nove biskupije. Predlaganje jednog Latinca za biskupa u Bosni, u jednoj isto slovenskoj oblasti, pokazuje dosledan sistem u delovanju rimskih prvosvetenika u antislovenskom duhu. Latinac im je svakako davao vie garantije da e raditi samo po njihovim uputstvima i da nee voditi obzira o eljama i oseanjima slovenskog puka kad oni ne bi moda u ponekom sluaju odgovarali potpuno traenjima iz Rima. Po svoj prilici, latinski biskup imao bi dunost da i u Bosni suzbija slovensku slubu, kao jedan od elemenata

113

koji omoguava uvlaenje jeresi, kao to su njegovi prethodnici radili u Hrvatskoj. Slovenska sluba bila je smetnja unificirajuem procesu latinske crkvene kulture, za kojom se u ovo doba ilo sa svom odlunou. Da je ovo potiskivanje slovenskog elementa, koje je brzo dolo na dnevni red, samo pojaalo otpor narodnih ljudi i bilo na tetu same rimokatolike crkve, razume se samo po sebi. Jo pre nego je u Carigradu stvoreno Latinsko Carstvo osetila se, dakle, i u Rakoj, i u Zeti, i u Bosni izvesna ivlja aktivnost rimske kurije, kojoj je maarska drava sluila kao sredstvo pritiska i kao izvrni organ za njena traenja. Tu aktivnost izazvale su domae raspre meu Srbima i tenja jedne strane da, radi uspeha, ne samo uvue u te raspre njihovu plemenu neprijateljske susede, nego i da tim susedima omogui ak, kao cenu za tu pomo, veoma opasan uticaj u sopstvenoj dravi. Vukan Nemanji poeo je jednu politiku koja je, mada sebina, imala ipak za se jedno legitimistiko opravdanje i koja se po tome mogla razumeti; ono to je u njegovom dranju bilo za osudu to je dostavljaka uloga u Rimu, kratkovido udruivanje sa tuinom i ugroavanje cele Nemanjine sa mukom i sa dalekim planom stvorene drave. Za srpsku budunost bila je srea to je njegovo preduzee doivelo neuspeh u svima pravcima. * Na poziv pape Inoentija III, jednog od najmonijih i najaktivnijih naslednika Grgura VII, poelo se od god. 1198. raditi na pripremanju jednog novog krstakog pohoda. Mladi ampanjski grof Tibo i Balduin i Henrik, grofovi Flandrije, u kojoj o verskom oduevljenju njenih ljudi jo i sad reito govore one sa finom umetnikom panjom raene i prema nebu, kao ruke sklopljene na molitvu, stremee katedrale, stavie se na elo pokreta, i uza njih pristade dobar deo zapadnog plemstva. U leto gad. 1202. ve se iskupljala krstaka vojska u Mlecima i njihovoj okolini. Nevolju krstaa, koji nisu imali finansiskih sredstava da plate prevoz do maloaziske obale, vanredno veto iskoristi mletaka diplomatija. Ona je pristajala da delimino izvri prevoz sa poekom, ako se krstai obaveu da za njen raun zauzmu Zadar. Slepi dud Enriko Dandolo, kome je tada bilo oko devedeset godina, imao je, jo uvek, besprimernu energiju da se sam stavi na elo ovog preduzea; on je krenuo u krstaki rat, etvrti po redu, nosei, istina, druge elje i namere nego oni ljudi sa kojima se udruio. etvrti krstaki pohod izmetnuo se u neto sasvim drugo od svoje prvobitne namene. Tome su najvie, pored Mleana, doprinele intrige carigradskog dvora, koji je bio zatrovan do najneverovatnije mere. Sin oslepljenog cara Isaka, Aleksije, bee doao u Rim da po cenu crkvene unije trai pomo protiv svog strica, cara Aleksija. On je uao u veze i sa Mleanima i sa krstaima. Kad su 24. novembra god. 1202., i pored pretnja papinih i opiranja nekih krstaa, Mleani sa krstaima ipak zauzeli i opljakali Zadar, doao je tamo posle izvesnog vremena carevi Aleksije, da lino utvrdi sporazum o zajednikoj akciji. Krajem aprila god. 1203. krenue krstai, mesto u maloaziske vode, prema Carigradu, pod koji stigoe 23. juna. Car Aleksije, vetiji u spletkama nego u bojnoj vetini, pobee iz prestonice, nemajui smelosti da se upusti u borbe sa krstaima, koji su osvajali prestoni grad. Stari car Isak sa mladim Aleksijem zauze presto. Mleani su traili od njih da im za ovu pomo isplate ugovorenu sumu od 100.000 maraka srebra, a trebalo je, sem toga, izvriti i obaveze u pogledu crkvene unije. Finansiski pritisak da se iscedi ta ogromna suma i versko pitanje izazvae toliku uzbunu meu narodom da su Isak i Aleksije morali ustuknuti. Njihove meusobne borbe i sve to su izazvali svojim postupcima ogorie puk prestonice toliko da ih obojicu oterae sa prestola, a Aleksija

114

ak liie i ivota. Rastrojstvo u Carevini bee belodano. Graanski rat i svirepo otimanje za vlast u asu kad pred zidinama prestonice konakuje tuinska vojska kazivali su jasno kako je bespomono bio zatrovan organizam Vizantije pod dinastijom Anela. 12./13. aprila god. 1204. krstai su izveli glavne jurie na Carigrad i postali njegovi gospodari. U osvojenom gradu progovorila je iz njih ljudska ivotinja. Glas o grabeu, svirepstvima i silovanjima krstaa po Carigradu pronesen je sa gnuanjem kroz ceo hrianski svet; latinofobija kod Grka uzela je toliko maha da je otad nita vie nije mogla ublaiti. Ona je ak trgla Grke, probudila njihov nacionalni ponos i versku osetljivost, i omoguila uskoro izvesnu obnovu njihove dravne i narodne energije. U Carigradu je osnovano Latinsko Carstvo sa Balduinom Flandriskim kao imperatorom. Pri tom izboru i stvaranju Carstva glavnu ulogu imao je stari Dandolo. Da bi osigurao trajan presti i uticaj Mlecima, on nije hteo da nova carevina bude jaka drava, ni novi car mona linost. Sem toga, trebalo je zadovoljiti i prohteve drugih uesnika. Bonifacije Montferatski dobi pod svoju vlast Maedoniju sa prestonicom u Solunu; a Peloponez, jedan deo Trakije i Epira i neka ostrva dobie Mleci, koji za se zadrae i jedan kraj u Carigradu. Ostali francuski plemii dobie neke manje ili vee kneine. Mleani su dograbili u svoje ruke ekonomsku i duhovnu vlast u Carigradu. Novi patrijarh Toma Morozini bee njihov ovek, a za Sv. Sofiju imenovano je trinaest mletakih kanonika. Glavna trita poseli su, isto tako, njihovi ljudi. Od stare Vizantiske Imperije nasta meu Grcima vie drava. U Evropi se pod grkom vlau, pod jednom granom Anela, odrao despotat Arte u Epiru. Teodor Laskar, koji je poslednjih dana, pri odbrani Carigrada, postao car, izabrao je za privremenu prestonicu Nikeju u Maloj Aziji, u koju je preneseno i sedite carigradskog patrijarha, poto se Nikejsko Carstvo smatralo kao prirodni naslednik Carigradskog. Trea drava Grka, u Trapezuntu, nije imala nikakva uticaja na istoriske procese meu Jugoslovenima. Ova velika promena u Carigradu imala je znatna uticaja na sve narode i drave Balkanskog Poluostrva. Bugarski car Kalojovan, koji je malo ranije traio veze sa Rimom, dobio je otud kraljevsku krunu, kojom ga je 8. novembra god. 1204. krunisao papin legat. Prema Latinima u svom susedstvu Kalojovan je inae bio neprijatelj i naneo im je tekih gubitaka. U jednoj borbi kod Adrijanopolja, 15. aprila god. 1205., pao je u njegovo ropstvo i bio posle umoren groznom smru sam car Balduin. Mesto njega krstai za novog cara izabrae njegova brata Henrika, odnosno Jerisa Filandra, kako ga po grkom zove Stevan Nemanji. Malo posle, god. 1207., u borbi sa Bugarima, poginuo je i solunski gospodar Bonifacije. Kada je Kalojovan, u jesen god. 1207., pokuao da sam zavlada Solunom, poginuo je pod njegovim zidinama od ruke jednog svog vojvode. Osnivanje Latinskog Carstva izazvalo je i kod nas nekoliko promena. U Dubrovakoj Republici zamenjena je god. 1205. vizantiska vrhovna vlast mletakom. Za gradskog kneza dolazio bi otada jedan mletaki plemi, ija je vlast spoetka bila doivotna, a posle je svedena samo na dve godine. Samo ureenje dravne uprave, koja je, kao i u Mlecima, imala karakter aristokratske republike, ostalo je inae autonomno, ali se, prirodno, u mnogom podeavalo po mletakim obrascima. Veoma moan bio je finansiski uticaj Republike Sv. Marka. Sve glavne trgovake kue u Dubrovniku traile su kredita i podrke kod mletakog kapitala; isti sluaj bio je posle i u Kotoru. Mleanima se 3. jula god. 1208. zakleo na vernost i zetski gospodar ore, sin Vukanov, koji je u svojoj oblasti vodio politiku nezavisno od velikog upana Stevana, svoga strica. Iste

115

godine, posredovanjem Dubrovana, obavezali su se pretstavnici grada Omia, u ime neretljanskih gusara, da e se uzdravati od napada na mletake lae. Ovo naglo jaanje mletakog ugleda i uticaja osetilo se i u Srbiji. Sam Stevan Nemanji traio je naslona u Mlecima i oenio se otud Anom, unukom slavnog Enrika Dandola, moda jo god. 1207. On je dobro video da se, u novom stanju stvari na Balkanu, ne sme potpuno osamiti, naroito posle god 1207., kad je nestalo cara Kalojovana i kad je u Bugarskoj doao na vlast jedan vladar loih osobina, i prema Srbima nimalo prijateljski car Borilo. Pred tim vladarom su morali da bee iz zemlje zakoniti, ali maloletni, naslednici Kalojovanovi i drugi srodnici carske kue, njegovi protivnici. Jedan od njih, Strez po imenu, dobegao je Stevanu traei kod njega zatite. Stevan ga je primio, pobratio se sa njim, i omoguio mu, pomou svoje vojske, da se odri i uvrsti u vardarskoj dolini, sa sreditem u tvrdom Proseku. Sam Stevan pie da je oteo i predao njemu pola Carstva Bugarskoga i da ga je titio i podravao. Tako je srpski vladar iz Rake ve na poetku XIII veka dobio svog prvog vazala u vardarskoj dolini, niz koju je ve Nemanja bio uputio svoja poslednja osvajanja. Bugarske metee iskoristili su i Maari i osvojili ponovo Branievo i celu moravsku dolinu do srpske granice, t. j. do Ravnog. Poraen i u jednoj velikoj borbi sa Latinima, car Borilo je jedno vreme bio u opasnosti da izgubi svu vlast. U nevolji, on se obrati papi i njegovim posredovanjem namiri se sa oba katolika suseda, sa Maarima i sa carem Henrikom, koji mu ak postade saveznik i zet. Kao glavnog protivnika smatrao je Borilo otada samo Stevana i poeo je protiv njega da radi na svestrane. God. 1214. krenuli su udrueni Latini i Bugari na Srbe; ali, kod Nia ih jedan srpski noni prepad pomuti i odbi. To je bila prva akcija novih carigradskih gospodara protiv Srbije, izazvana svakako bugarskim poticajem. Ovaj latinsko-bugarski savez uplai Streza i on se, bojei se za svoj poloaj, pridrui Stevanovim protivnicima, voljan da ih i aktivno pomae. Posredovanje Stevanova brata Save da ga odvrati od neprijateljstva nije uspelo; stoga se pribeglo drugom sredstvu Strez je naskoro bio umoran. Njegovu oblast zauzee delom Latini iz Soluna, a delom Grci iz Epira, koji posedoe Skoplje i severni deo Strezova podruja. Epirski despot Mihailo bee rairio postepeno svoju vlast i nad celom Albanijom. Ova osvajanja u neposrednoj blizini Srbije, a naroito Mihailovo osvajanje Skadra, izvreno za vreme Stevanove zaposlenosti na istoku, dovedoe do sukoba izmeu Srba i Epiraca. Pre nego to je dolo do pravog rata, Mihaila ubi jedan njegov sluga, i tako je Stevan spasen od jednog novog neprijatelja sa juga, koji mu je, s obzirom na neprijateljstvo Bugara, mogao biti veoma opasan. Mihailov brat Teodor brzo se izmirio sa Srbima, imajui druge planove. Izmeu srpske i epirske dinastije nastae ak srodniki odnosi; Teodorov brat Manojlo uzeo je za enu jednu od srpskih princeza, a kasnije je Teodorovu ker Anu uzeo Stevanov najstariji sin Radoslav. Veoma teak as za srpsku dravu, posle one zajednike akcije Maara i Vukanovih Zeana, doe onda kad se reie Latini i Maari da zajedniki napadnu na nju. Car Henrik i maarski kralj Andrija krenue s prolea god. 1216. sa svojim vojskama, da se sastanu u Niu i tu uglave dalji postupak. Stevan sam kazuje kako su nameravali da ga svrgnu sa vlasti, a njegovu zemlju da podele. U toj tekoj situaciji, koja je mogla postati jo gora ako joj se pridrue i Bugari, Stevan se, u dogovoru sa Savom, rei da se najpre obrati samim Maarima i da ih pokua umiriti na koji bilo nain. Kod Ravnog Stevan doeka kralja Andriju sa svima poastima i zadra ga u goenju punih dvanaest dana.

116

Kad se tu sreno osigurao od Maara, on se onda, mnogo pribraniji, obrnuo Latinima, koji nisu pokazivali sklonost Maara za miran sporazum, nego su traili jedan, ma i najmanji, deo Srbije. Stevan, ne poputajui, dade posesti klance iza Nia, da Latinima otsee povratak. Samo je posredovanje kralja Andrije spaslo njegove saveznike iz te opasne klopke. Henrik sam verovatno bi preduzeo ipak ma to sa svoje strane protiv Srba, bilo kod Maara bilo kod Bugara, da nije morao uriti prema Solunu, gde je tamonja vladarka Margarita, inae sestra maarskog kralja Andrije, vapila za pomo. Na tom putu rema Solunu Henrika je iznenadila smrt 11. juna god. 1216. Aktivnost katolikih sila u njegovu susedstvu, uticaj Mletaka u celom Primorju i po celoj bivoj Vizantiji, i zaziranje od daljih latinskih koraka iz Carigrada dali su povoda Stevanu da se ponovo i sam priblii Rimu. Kao nedavno car Kalojovan, on je zatraio sada kraljevsku krunu od pape, za koju je molio ve prvih godina svoje vlade. To traenje uinjeno je posle ovog latinsko-maarskog saveznikog pohoda, koji je pojaao Stevanovu samosvest i u kojem je on sa razlogom gledao svoj lep uspeh. Papa Honorije III odazvao se ovoga puta Stevanovoj molbi i god. 1217. jedno njegovo poslanstvo, koje je prolo preko Splita, donelo je u Srbiju kraljevsku krunu. Maarski kralj Andrija nije u tome mogao ovom prilikom da smeta, jer se spremao, po papinom pozivu, na krstaki rat, u koji je, avgusta god. 1217., krenuo iz Splita na mletakim laama, odrekavi se, radi toga prevoza, svojih prava na Zadar. Tom krunom dobijenom iz Rima venan je Stevan za kralja Srbije po svoj prilici jo te iste godine (1217.). Stevanova politika pribliavanja papi naila je u Srbiji na opoziciju. Vo te opozicije bee glavom kraljev brat, umni i aktivni Sava. Sava se, kao to se zna, vaspitao u Svetoj Gori, meu ruskim i grkim monasima, u kuli pravoslavlja. Bio je sav pravoslavac i po svom svetenikom pozivu, i po oevu nasleu, i po tom vaspitanju. Kad su Latini prodrli i u Svetu Goru, on je, ogoren na njih, napustio svoju isposniku eliju u Kareji i manastir Hilandar, pa se sa motima svoga oca vratio u Srbiju, poetkom godine 1208. Tu je, ivei u Studenici, uticao znatno ne samo na sve crkvene nego i na ostale dravne poslove. On je konano izmirio Stevana i Vukana, iao Strezu, pregovarao sa Maarima. Kada se Stevan odluio da podnese svoju molbu Rimu, dajui po svoj prilici uz to i neka obeanja, bez kojih mu papa ne bi lako ispunio elje, Sava je naao da ne moe dalje ostati uz brata i sudelovati u njegovoj politici, i vratio se u Svetu Goru. Njemu se inilo da takvo dobijanje kraljevstva kida tradicije celog dela njegova oca. Stevan je, meutim, smatrao da je dobijanjem kraljevske krune Srbija znatno digla svoj ugled, postala ravnopravni lan meu susednim dravama i krunisala ustvari Nemanjin rad.

IV. DELO SVETOGA SAVE.


1. Samostalnost srpske crkve. 2. Organizatorski rad sv. Save. Godina 1217. donela je znatne izmene u politikoj situaciji na Balkanskom Poluostrvu. Novi latinski car, Petar Kurtnejski, koga je krunisao papa u Rimu, bio je na putu za Carigrad ubijen negde oko reke kumbe od ljudi despota Teodora. Ta pogibija izazvala je veliku pometnju u latinskim redovima i nove spletke oko izbora drugog kandidata; zbog toga sa latinske strane nije bilo zasad vee opasnosti po Srbiju. U Bugarskoj, posle smrti cara Henrika, koji je bio glavni oslonac Borilu, izbija ustanak, koji god. 1218. zavrava pobedom zakonitog Asenovia, Jovana II. Maarski kralj Andrija,

117

koji se ve god. 1218. vratio sa svog neslavnog pohoda u Svetu Zemlju, zatekao je svoju dravu zavaenu, razrivenu i zbog ove ekspedicije strano prezaduenu. Za petnaest godina, pisao je on sam papi, nee mu biti mogue da zemlju vrati u prvanje stanje. Te promenjene prilike uticale su, zajedno sa Savinom opozicijom, na Stevana da i on izmeni svoje dranje. On stoga daje Savi slobodne ruke da izvede sve to misli da je u interesu jaanja pravoslavne orijentacije u Srbiji. To ini tim pre to je pravoslavna crkva njegove drave bila podvrgnuta ohridskoj arhiepiskopiji, koja se nalazila pod vlau poznatog protivnika Latina, despota Teodora, koji je po tome, prirodno, osvajao simpatije svih pravoslavaca. Sava lino uzima na se da izradi samostalnost srpskoj crkvi i izvede njenu organizaciju. Obiavi Ohrid, gde nije mogao raunati na predusretljivost, on odlazi u Nikeju, caru i patrijarhu. Tamo su ga doekali sa razumevanjem. Za cara je dobijanje Srbije znailo dobijanje jednog mogueg politikog saveznika; za patrijarha je to znailo suzbijanje Latina i zadravanje jedne velike verske oblasti u pravoslavnoj zajednici. Pred tako krupnim interesima moglo se prei preko neodravanja izvesnih kanonskih odredaba u pogledu priznavanja samostalnosti srpskoj crkvi, koje bi inae trebalo uzeti u obzir radi ohridske arhiepiskopije kao dotadanje matice, a na ije je proputanje ova, posle, sa protestom ukazivala. Za arhiepiskopa samostalne srpske crkve, god. 1219., bi posveen sam Sava, kao ovek od najveeg uticaja u Srbiji i kao linost potpuno odana istonoj crkvi. Organizatorski rad Savin jedno je od najsmiljenijih i najtrajnijih dela srednjovekovne Srbije. On je svojoj organizaciji dao ist nacionalni karakter. Kao to je Hilandar imao biti u Svetoj Gori srpski manastir, sa nesumnjivim nacionalnim obelejem, tako je i crkva u Srbiji imala biti prvenstveno srpska, sa narodnom jerarhijom i narodnim jezikom. O toj Savinoj tendenciji, ma koliko ona inae bila neobina kod jednog svetenika u prvim desetinama XIII veka, ne moe biti nikakve sumnje. Jednog Grka vladiku koga je zatekao u Prizrenu, svog u Hristu brata, on je odmah smenio i na njegovo mesto doveo jednog Srbina. Ta injenica kazuje sve. Sem toga, njegov raspored novih eparhija kazuje da je Sava njima namenio koliko crkvene toliko isto i dravne dunosti. Sedite arhiepiskopije on ne stavlja u Studenicu ili Ras, nego u novi manastir iu, zadubinu svoga brata, podignutu nedaleko od tadanje maarske granice u Srbiji. Jednu eparhiju, dabarsku, stavlja na samu bosansku granicu, u manastir Baau, da odatle neposredno suzbija bogumile. Sedite zetske episkopije stavlja u manastir Sv. Arhanela na Prevlaci, a sedite zahumske u Ston, u manastir Bogorodiin, da tamo, na samoj periferiji drave, u neposrednoj blizini Kotora i Dubrovnika, stoje kao branioci pravoslavlja protiv katolikog uticaja. Tako je Sava pravoslavnu veru uinio dravnom verom Srbije i vezao je tesno za dravne i narodne interese. On nije mnogo dogmatisao i na tu stranu crkvenog vaspitanja nije obraavao veliku panju. On je hteo da crkvu stvori aktivnom, ivom i neposredno zainteresovanom za ceo progres naroda. U tom je njegov najvei znaaj. Savina crkva ostala je, doista, narodna i nacionalna, i sa razumevanjem je vrila svoju misiju u naoj prolosti, naroito posle sloma srpske drave. Sava je, pored nove arhiepiskopije u ii i dve stare episkopije u Rasu i Prizrenu, osnovao sedam episkopija: zetsku, hvostansku, humsku, topliku, budimljansku, dabarsku i moraviku. Za prve episkope uzeo je ponajvie svoje uenike i poznanike iz Svete Gore. Preko njih i svetenstva on je delovao u narodu i posredno i neposredno. Da uredi ivot monaha po manastirima srpskim, on je sastavio za njih tipike. Najstariji je izraen za isposnicu u Kareji, jo god. 1199.; zatim je po tipiku Evergetidskog manastira

118

u Carigradu preveo i malo preradio tipik za Hilandar, a po ovom tipik za Studenicu. Odredbe tih tipika proirene su i na ostale manastire i drale su se kod nas, delimino, sve do XVIII veka. Za arhiepiskopiju i sve episkopije dao je da se prevede sa grkoga Nomokanon sa tumaenjima Aristinovim i Zonarinim. Taj su Nomokanon posle primili od nas i Bugari i Rusi. U Studeniki tipik Sava je uneo kao prve glave i svoje toplo pisano itije Nemanjino, u kojem ima, sem lepih lirskih mesta, i dosta dragocenih obavetenja. Posle vie od jednog veka zastoja u stvaralakom radu, on je prihvatio tradicije maedonske slovenske knjievnosti i zapoeo nov knjievni ivot meu balkanskim Slovenima na podruju slobodne srpske drave. Sa te svoje aktivnosti Sava je veoma rano postao popularan; u narodnom predanju, stvorenom poglavito preko crkve, oko njegova imena spleo se itav niz najraznovrsnijih legendi; ali, uglavnom, ipak mu je dan tip svetiteljskog heroja civilizatora. Srpsku dravnu misao nemanjiske dinastije stvorio je fiziki Nemanja, a intelektualno Sava. Oseanje nacionalnog jedinstva u to vreme jo je bilo krljavo ne samo kod masa nego i kod mnogih ljudi na vrhovima, i po njemu bi i dalje bile mogue onakve stare borbe kakve behu one izmeu Rake i Zete, odnosno izmeu katolianstva i pravoslavlja meu samim Srbima. Sava je teio, u duhu ideja svoga veka, da verskim jedinstvom postigne bliu vezu izmeu srpskih oblasti i plemena, te da tako doe do potpune homogenosti srpske drave. U tome pravcu postigao je vidne i veoma lepe rezultate.

V. NOVE SILE NA BALKANU.


1. Potomci kneza Miroslava Humskog. 2. Kralj Andrija prema Hrvatima. 3. Srpski kraljevi Radoslav i Vladislav. 4. Smrt Sv. Save. 5. Bosna za vreme bana Ninoslava. Pod vrhovnom vlau Stevana Nemanjia upravljala je u Humu razdvojena linija Nemanjina brata kneza Miroslava. Od svih njenih lanova bio je najaktivniji Miroslavljev neposredni naslednik knez Petar (god. 1198.1227., otprilike), za koga se pria da je doao na vlast potisnuvi Miroslavljevu udovicu i maloletnog sina Andriju. On je uspeo da god. 1223. bude izabran za splitskog gradskog kneza i pored ogorenog otpora svetenstva, koje je bilo protiv njega jer nije pripadao katolikoj crkvi. Narod ga je sam odveo, silom, u crkvu i predao mu vlast. Zbog toga je Split bio kanjen prokletstvom od papina legata Akoncija, koji se tad nalazio u Dalmaciji. Kao splitski knez, moan i borben, kako ga karakterie jedan stari izvor, Petar je vodio zbog njih lokalne borbe sa hrvatskim knezovima Butkoviima, a upleo se u dui sukob i sa jakim ubiima, od kojih ga je jedan, bribirski knez Grgur, i zamenio u splitskoj asti. Kasnija predanja kazuju da je Petar ranije ratovao i sa kraljem Stevanom Prvovenanim i da je u tom ratovanju izgubio svu oblast na levoj obali Neretve. Mesto njega kralj je u tom delu kao svog vazala postavio kneza Andriju, ranije potisnutog sina Miroslavljeva. U Andrijinom delu, u Stonu, osnovao je Sv. Sava god. 1219. uvenu stonsku episkopiju. Petrov deo nasledio je knez Toljen, koji je, ne mogavi tamo postii ast Petrovu, pravio velike neprilike Splitu i susednom Trogiru. Odnos izmeu Hrvatske i Maarske postajao je vremenom sve tenji. Spoetka, u starom plemenskom i primorskom gradskom pravnom nasleu, svako pleme i svaki grad imali su svoje pravne obiaje i njih su se drali. Jo u XV veku Hrvatska i Slavonija

119

imaahu svaka svoje posebno obiajno pravo, isto kao i pojedini gradovi i ostrva dalmatinska. Maari u ta pravna naslea nisu dirali. L. Taloci je tano naglasio: Jedinstvo bi pretstavljala kraljeva linost, u njoj bi gledali vrelo raznih prava, te je ba ovaj lini momenat osigurao miran sporazum, a i to da se ovi zasebni obiaji nijesu jedan s drugim kosili. Kraljevska vlast je patrimonijalna; braa i porodica ele za se udjela od te velike materijalne sile, kojom se samo kralj koristi. U Hrvatskoj kralja je zamenjivao dux (herceg, vojvoda), koji je bio ui lan kraljevske porodice, ponajee jedan od kraljevih sinova, odnosno brae, a ponekad ak i sam naslednik prestola. Obino mu je sedite bilo u Zagrebu; tu je imao svoj dvor i inovnitvo. Hercegova kompetencija bila je veoma iroka, gotovo sa vladarskim pravima: imali su pravo da kuju novac, da daju plemstvo, da postavljaju biskupe. Jedino herceg nije imao naslednog prava na tu ast. I kralj Andrija bio je takav herceg, pa i njegov sin Bela. Tim postavljanjem uglednih lanova dinastije za namesnike u Hrvatskoj zadovoljavale su se njihove ambicije; ali, time se u isto vreme pokazivalo i potovanje prema Hrvatskoj i slovenskom elementu ujedinjenih kraljevina. Slino je u Srbiji bilo sa Zetom, koja je posle Vukana i njegovih sinova davana na upravu nasledniku prestola ili nekom uglednom lanu dinastije, takoe zbog njene znaajne dravne tradicije. Sem hercega, koji se zadravao u Zagrebu, dakle u Slavoniji, i stoga se zvao ponekad slavonskim, ua Hrvatska imala je i bana, ponajee sa seditem u Kninu. Ban je bio obino koji kraljevski roak ili ugledni plemi, koga bi imenovao kralj i iji je pretstavnik on bio pored hercega, a ponekad i bez njega. Kralj Andrija je prema hrvatskom plemstvu, koje se poelo jaati krajem XII veka, imao dosta obzira; u isto vreme teio je da i na iroke mase deluje putem crkve i stvaranjem graanskog sebi obaveznog stalea. Naroito pomae ve duboko uvreni templarski red u Hrvatskoj i Dalmaciji, osniva mu opatiju u Topuskom (god. 1205.) i uzima ga pod svoju zatitu. Od kraja XII veka taj red u Hrvatskoj obasut je bogatim povlasticama. Slavni benediktinski manastir Vrana, koji je moda podignut jo u IX veku, a koji je god. 1076. kralj Zvonimir ustupio papi, predan je god. 1169. templarima ili, kako su ih Hrvati zvali: bojacima, koji tu stvaraju svoju maticu. Odatle se naglo ire po celoj Hrvatskoj, nevoljeni od naroda, prema kojem su bili strogi, kao i prema svetenstvu drugih redova, koje su nipodatavali. Nova milost kralja Andrije daje im god. 1213. autonoman poloaj u dravi. Njihovi znatniji posedi poznati su u Zagrebu, Naicama i Senju; Bojakovina je po njima dobila svoje ime. Poeka i virovitika upanija bile su najveim delom u njihovoj vlasti. Kada je kralj Andrija otiao u krstaki rat, njega je u Hrvatskoj zamenjivao bojaki stareina i kao nagradu za to dobio je za svoj red gadsku upaniju. Kralj je dao nove i potvrdio stare povlastice vanijim gradovima kao Ninu (god. 1205.), Splitu (god. 1207.), Omiu (god. 1207.), ili je osnivao slobodne gradove kao Varadin (god. 1209.). Zbog borbi oko prestola morali su maarski pretendenti da mite utlednije velikae i crkvene dostojanstvenike da bi ih pridobili na svoju stranu, ili su ih, posle pobede, nagraivali da ih zadre u dobroj volji. Od hrvatskih plemia rano se diglo i osililo nekoliko jakih bratstava. Knezovi Goriki, nastanjeni najpre oko grada Steninjaka, usred slovenskog podruja, igraju vanu ulogu ve krajem XII veka. Njihov pretstavnik, Stevan Goriki, bio je u to vreme uvar ugarske marke izmeu Krke i Kupe, a domalo, oko god. 1197., dobio je za steene zasluge u upaniji dubikoj vodiko podruje, po kojem se njegovi potomci nazivaju Vodianima i Baboniima, po njegovu

120

sinu Babonigu. God. 1243. ve se pominje pet rodova te vane porodice. Krajem XII veka diu se i Frankopani. Njihov pretstavnik, krki knez Bartol, dobio je jo god. 1193. od kralja Bele III modruku upaniju, a god. 1221. uzeo je papa njihovu porodicu pod svoju zatitu. Ugledni Miroslav ubi dri god. 1184. kao upan bribirski kraj, odakle poinje u XIII veku nagli uspon njegove porodice. Za kralja Andriju kazuje se da je bio rasipnik, neobino dareljiv prema velikaima i crkvama, slab i bez uporita i sasvim zavisan od svoje ene Getrude iz porodice meranskih vojvoda. Pomaganje enine rodbine i Nemaca stvorilo je u zemlji protiv njega jaku stranku, koja je pomiljala ak i na nasilne promene. Kraljiinom rodu bi ustupljena meu drugim i slovenska krajina sa Metljikom i ernomeljem. God. 1216. otkupili su Mleani kraljeva prava na Zadar. Posle ve pomenutog neuspelog krstakog pohoda kraljev poloaj postao je jo tei. Zemlja je bila zavaena,, a on finansiski iscrpen i moralno potiten. Magnati u zemlji behu postali i suvie moni; nezadovoljstvo je uzelo toliko maha da se sam kraljevi Bela pojavio kao protivnik oev. Pritenjen, da bi umirio nezadovoljnike, kralj je morao god. 1222. objaviti uvenu Zlatnu bulu, koja je osetno suavala kraljevsku vlast u korist plemstva, isto kao i malo pre toga izdana engleska Magna Charta. Zlatna bula vredela je samo za Ugarsku i Slavoniju, ali ne i za Hrvatsku. Razumljivo je da u takvim prilikama kralj Andrija nije mogao pretstavljati ni ozbiljnu opasnost za novu srpsku kraljevinu, ma koliko joj, inae, bio protivan. Sava, koji je na njegove pretnje otiao u Maarsku da ga umiruje, nije, prema tome, imao mnogo napora da odri mir izmeu oba suseda. Kao znak dobrih odnosa smatralo se to to je kralj Stevan god. 1221. pustio kroz Srbiju slobodan prolaz uraku Andrijinom, novom latinskom caru Robertu Kurtnejskom. Ovaj je tom prilikom podvalio srpskom kralju udavi za jednog od njegovih sinova kao svoju roaku ker jednog svog serana iz Lila, za koga se, istina, govorilo da je nezakoniti stric carev. * Posle krunisanja i dobijanja samostalne srpske crkve Stevan Prvovenani ne preduzima nikakvo vanije dravno delo. Bio je veoma uzdrljiv, unekoliko izgleda i zbog bolesti. Paljivo je samo pratio nagle uspehe epirskog despota Teodora, koji se, osvojivi posle cele Maedonije jo i Solun god. 1223., proglasio za cara. Srpski prestolonaslednik Radoslav postao je njegov zet verovatno negde u to vreme. Kad je umro kralj Stevan (oko god. 1227.), Teodorov uticaj znatno je porastao u Srbiji. Srpski letopisi sa mrnjom pominju njegovu ker, kraljicu Anu, koju nazivaju novom Dalidom. Roen od jedne grke princeze, a oenjen Grkinjom, iji je otac bio najmoniji vladar na Balkanu, Radoslav se oseao kao Polugrk i vie se diio majinim nego oevim poreklom. I na srpskim poveljama potpisivao se Stevan Duka, a ne Nemanji. Na bronzanom novcu, koji je on prvi od srpskih vladara poeo kovati po ugledu na novac svoga deda cara Aleksija, natpis je isto tako grki. Pod uticajem svoje tazbine on je obnovio i veze sa ohridskim arhiepiskopom Dimitrijem Homatijanom, protivnikom svog strica Save, i traio je od njega obavetenja u izvesnim verskim pitanjima. To je sve dalo povoda velikom nezadovoljstvu u Srbiji. Sava se sam sklonio jedno vreme iz zemlje i otputovao u sveta mesta. Meutim, slava cara Teodora nije dugo trajala. Ponesen uspesima, on je poeo ratovati sa celim svetom, sa Latinima, sa Nikejskim Carstvom i najzad sa Bugarima, koji su se pod vladom mudroga cara Jovana Asena II razvijali naglo i dosta solidno. U odlunoj borbi sa njima kod Klokotnice, god. 1230., Teodor je bio poraen i zarobljen.

121

Dovrujui u Trnovu te godine lepu crkvu u slavu etrdeset muenika, car Asen sa ponosom belei tu pobedu, koja mu je donela, odjednom, svu Teodorovu dravu, od Odrina do Draa, Grku, i jo Arbanasku i Srpsku. Bugarska je posle te pobede postala prva sila Balkanskog Poluostrva; Asenova volja gospodarila je bez takmaca. On je odvojio svom zetu, a Teodorovom bratu, Manojlu, Solun sa Tesalijom i Epirom, gde je ovaj vladao pod njegovim vrhovnim nadzorom. Savremeni grki pisac Akropolita sa priznanjem govori o pravednosti i uviavnosti Asenovoj, koja je njegovu vlast inila lako podnoljivom. Posle pada Teodorova nije se ni u Srbiji mogao odrati omrznuti reim njegova zeta. Protiv kralja Radoslava die se sa jednim delom naroda njegov brat Vladislav, koji ga, najzad, krajem god. 1233. konano potisnu sa vlasti i iz drave. Radoslav se sklonio, posle uzaludnog otpora, najpre u Dubrovnik, sa namerom da odatle nastavi borbu protiv brata. Stoga je Dubrovnik navukao na se gnev kralja Vladislava i imao neprilika sa njim. Radoslav je, videi to, a moda i zamoljen od Dubrovana, otiao odatle u Dra, srodnicima eninim, gde ga je, sruena sa vlasti, kraljica Ana napustila sa nekim franakim vitezom. Duboko skruen vratio se posle kralj Radoslav u otadbini i tu primio monaki in. Njegov brat, kralj Vladislav, koji se oenio Beloslavom, erkom cara Asena, imao je moan oslonac u svom tastu. Arhiepiskop Sava, koji se bee povratio sa Istoka, kao da nije bio zadovoljan sukobom u srpskoj dinastiji. On nije odobravao Radoslavljevu politiku, ali nije, isto tako, koliko se bar ini, bio ni za otre mere protiv njega. Stoga je, krajem god. 1233., posle pada Radoslavljeva, napustio svoj arhijerejski presto i otiao ponovo u sveta mesta. ini se da je na ovom putu imao da uini i jednu vanu uslugu caru Asenu. Ovaj je, raskinuvi god. 1232. crkvene veze sa papom, a ne obnovivi ih sa Grcima, dao izabrati bugarskog patrijarha, koji nije bio priznat ni od koga. Sava je, na ovom svom drugom putu, posetio sva etiri mesta u kojima su se nalazili pravoslavni patrijarsi: Jerusalim, Aleksandriju, Antiohiju i Nikeju, pa je verovatno da je sa njima pregovarao i pridobio dotine patrijarhe za priznanje bugarske patrijarije. Za to bi govorila i injenica to se Sava sa tog puta ne vraa u Srbiju, nego odlazi najpre u Bugarsku, na dvor cara Asena. Tu je, prehladivi se na slubi u crkvi o Bogojavljenju, umro 14. januara god. 1235., po svoj prilici od zapaljenja plua. Iste ove godine sveano je u Galipolju proglaen dugo vremena dogaajima i zajednikim interesima pripremani savez izmeu cara Asena i nikejskog cara Jovana Vataca i priznanje bugarske patrijarije. Mrtvo telo svoga strica preneo je kralj Vladislav u svoju lepu zadubinu, manastir Mileevo, 6. Maja god. 1237. U tom manastiru ouvan je i dobro raeni portret Savin, sasvim verovatno delo najneposrednijih savremenika. Savine crte na tom portretu, pored asketske strogosti, pokazuju i izvesnu odreenost pogleda i snagu volje. Svetiteljeve krupne oi su prodirne i gledaju neposredno kao da zovu i opominju na dunost. Srpska crkva, koja Savi duguje svoj veliki ugled i organizaciju, proglasila ga je vrlo brzo za svetitelja i uinila ga najpopularnijim narodnim bogougodnikom. U ovo vreme Bosna je imala da preturi teke dane. Na papskoj kuriji ona je bila ozloglaena kao opasno leglo jeretika, pa kako je u to vreme boji gnev, preko rimske crkve, divno besneo na Zapadu, protiv francuskih jeretika, trebalo je ista sredstva primeniti i na Bosnu. Jo 3. decembra god. 1221. pozivao je papa Maare da ustanu protiv tamonjeg zla, a 15. maja god. 1225. odobrio je da Bosna, Soli i Usora dou pod crkvenu vlast kaloke nadbiskupije. Da Maarska nije u taj mah patila od unutarnjih

122

nevolja, po tenjama rimske kurije jo tih godina bio bi protiv Bosne krenut krstaki rat. Ovako je do njega dolo tek docnije, tridesetih godina, poto se Maarska oporavila. Ova se drava javlja kao glavni izvrilac papinskih elja, koje su u isto vreme odgovarale i njezinim politikim interesima da u Bosni vri stalan i dubok uticaj. Tridesetih godina XIII veka vladao je u Bosni ban Matija Ninoslav, vet, izdrljiv i nimalo maloduan vladar. Pritisak Maara i papske kurije naterao ga je god. 1233. da osudi veru svojih predaka i dade izjavu da e postati dobar katolik. Na to ga je papa 10. oktobra god. 1233. primio pod svoju zatitu i zajemio mu integritet pravom predragog mi u Hristu sina naeg svetlog kralja Ugarske. Da je Ninoslav svoju izjavu dao pod izvesnim moralnim pritiskom, da bi otklonio tee komplikacije, i da je u celom postupku papina legata, u njegovoj zemlji prenestinskog biskupa Jakova, bilo vie diktovanja nego pregovaranja, vidi se najbolje po tome to je Ninoslavljev roak, Prijezda, preavi u katolianstvo, morao ak dati taoce, i to svog roenog sina. Takve stvari, zna se, ne ine se, sem u krajnjoj nevolji. Katolika aktivnost u Bosni posle toga uzima velika maha. Za novog biskupa u ovu zemlju upuuje se iste godine Johanes Vildeshauzen, Nemac, rodom iz Frajburga. U Bosnu, u isto vreme, dolaze i dominikanski red, poznat po svojoj otrini u progonjenju francuskih jeretika. Novi biskup toliko je svestan svoje moi da odbija izvesne naredbe samog maarskog kralja i ispunjava ih tek na posredovanje rimske kurije. Dovoenje tuinaca, njihova nasrtljivost u odnosu prema inovercima i politiko ugroavanje od Maara izazivaju u zemlji snanu reakciju. Svet se odbija od njih, sa Ninoslavom zajedno. Bosanci nisu mogli dozvoliti da vera postane sredstvo za njihovo potpuno podjarmljivanje i za vlast tuinaca na svima linijama. Mesto da smire, ove mere razdraile su svet. Na papskoj kuriji tvrdilo se da Bosna zbog jeretika izgleda kao pustinja i ikara, puna trnja i kopriva, i postala je leglo guja. Ve 17. oktobra god. 1234. traio se otud krstaki rat, zbog nepovoljnih izvetaja o novoj verskoj aktivnosti. Hrvatski herceg Koloman primio se, na papin poziv, da kao Hristov vojnik organizuje ratni pohod na Bosnu. Krstai protiv te zemlje bili su papinom odlukom potpuno izjednaeni sa borcima za osloboenje Svete Zemlje. Maarski kralj, hotei da iz ovog pohoda izvue glavnu korist, zatraio je i papa je 9. avgusta gad. 1235. odobrio da Bosna doe pod neposrednu vlast Ugarske. Ninoslav je, znai, izgubio njegovo poverenje, jer, oevidno, nije pristajao na sve mere i postupke rimskih izaslanika. Kad je izbio rat, ban Ninoslav je imao dosta tekoa. Jedan deo vlastele, iz straha ili kao njegovi protivnici, pristao je uz Maare. Prvi na udarcu, usorski knez Sibislav, sin bana Stevana, nije bio sa njim, nego sa maarskim krstaima. Videi to i monu maarsku vojsku, Ninoslav se povlaio u svoje sredine planine, koje su mestimice jo i danas kao kakve praume, i izbegavao je otvoren sukob. Zbog toga se rat otegao. Maari, koji su hteli da zemlju doista pokore, nisu se, kao obino, zadovoljavali jednim kratkim pohodom, koji bi doneo brze uspehe, nego su vodili pravi rat, morei i pritenjujui Bosance na sve naine. U Zahumlju je Koloman osvojio oblast kneza Toljena, ali pravu sredinu Bosnu nije mogao da zauzme. Istina, papa je hvalio Kolomanove uspehe i 26. aprila god. 1238. govorio kako je herceg doveo Bosnu na svetlost katolike istote; ali, sve to bilo je veoma problematino. Ve god. 1240. ban Ninoslav dolazi u Dubrovnik, u pratnji znatnog dela svoje vlastele. Da nije bio potiten i do kraja iscrpen vidi se najbolje po tome to je ak obeao zatitu Dubrovniku u sluaju da doe do rata sa rakim kraljem Vladislavom.

123

Sa Bosnom su bili ozloglaeni i Neretljani, stari gusari. O njihovim napadima i grabeu stizale su este albe na maarski dvor, u Mletke i u Rim. Osim toga, oni su u Rimu bili optuivani i kao jeretici i pomagai jeretika. Kralj Andrija pretio im je linom ekspedicijom, na koju ga je jo god. 1221. pozivao papa Honorije. Mesto da se smire, Neretljani, a posebno ratoborno pleme Kaia, spremali su ak zamku i jednom uglednom papinom legatu. Kada su tokom god. 1234. videli ozbiljne pripreme za pohod protiv Bosne, oni se uplaie i poee da se mire sa susedima, kao 17. marta god. 1235. sa Dubrovanima, koji od god. 1232., prema ugovoru sa Mleanima, nisu smeli da ih primaju u svoj grad. Dalju maarsku akciju protiv Bosne spreile su komplikacije sa Bugarskom. Savez Asenov sa nikejskim carem Vatacem bee ugrozio Latinsko Carstvo, i papa je preduzimao sve da spase svoje jednovernike u Carigradu i svoj uticaj na Balkanu. Stoga je god. 1238. pozvao maarskog kralja da napadne na Bugare. Neto ta opasnost, a neto i nesuglasice sa Nikejcima, opredelie Asena da raskine veze sa Grcima i da se priblii Latinima. Naskoro posle toga, u junu god. 1241., Asen je umro u Trnovu, usred dogaaja koji e njegovog protivnika onesposobiti za ma kakav pothvat veih razmera. S Asenovom smru Bugarska postepeno gubi svoj dominantni poloaj na Balkanu, mada jo uvek pretstavlja snagu dostojnu tovanja.

VI. NAJEZDA TATARA.


1. Navala Tatara na Ugarsku i Hrvatsku. 2. Promena na prestolu u Srbiji. Jake konjanike horde Tatara, koje su kao vihor besnele u prvoj polovini XIII veka od Mongolske, kroz Kinu, Srednju Aziju sve do Kavkaza, izbile su i u ruske stepe, i, pod vostvom Batu-kana, pokorile su od god. 1238.1240. najvei deo ruskih kneevina. God. 1240. pao je i Kijev, mati ruskih gradova. Preko savladane Poljske i Galicije i preko Karpata jurnue tatarske horde i u Ugarsku. Kod mesta Mohi, na reci aju, pokua kralj Bela IV da im sprei dalje prodiranje, ali bi strahovito potuen, u prolee god. 1241. Njegov brat, hrvatski herceg Koloman, umre od zadobivenih rana u azmi, a sam kralj Bela, beei, doe najpre austriskom vojvodi, a potom u Zagreb, vapei uzalud za pomo. Iz Zagreba se 18. maja god. 1241. obratio i papi. Tatari su pustoili i plenili nemilosrdno, koljui pri tom sve stanovnitvo, muko i ensko, staro i mlado, bez ikakvih obzira. Jezovit je opis savremenog oca Rogerija o stradanju Velikog Varadina. Tatari su se posle pobede delom rasplinuli po bogatoj Maarskoj da trae pljake; ali, dobar deo poao je i dalje, da goni kralja, saekavi samo da se reke, radi lakeg prelaza, zamrznu i gora opadne. Sam Batu-kan nije iao dalje od Drave, nego je uputio voa Kadana da ide za Belom sve dokle moe. Kralj se, pobegavi iz Zagreba, zadravao u tvrdim primorskim gradovima, koje tatarska konjica, bez opsadnih sprava i flote, nije mogla da osvoji. Pred Klisom su ak Tatari pretrpeli i jedan mali poraz. Na Primorju stie Kadanu naredba da se vraa, zbog nemira koji behu nastali u njihovim dalekim stanitima u Rusiji. On se odazvao pozivu i poao nazad, ali sad udarivi preko Bosne, Srbije i Bugarske, traei nov plen. Njegovi odredi sputali su se daleko na jug i otetili su znatno gradove Kotor, Sva i Drivast. Na povratku njihove su ete bile svakako slabije, a i urile su se, stoga su Bosna i Srbija stradale manje nego Hrvatska i Primorje. U ovom meteu i klanju stradala su na maarskom podruju 3 arhiepiskopa, 4 episkopa i na 65.000 ljudi. Po svom

124

povratku ovi Tatari su na donjoj Volzi osnovali svoju monu dravu, dobro poznatu pod imenom Zlatne Horde. Iz zahvalnosti to se na njihovom podruju mogao spasti i odrati, kralj Bela je obasuo Hrvate mnogim povlasticama. Jo tokom god. 1241. potvrdio je povlastice Baboniima, koji su se hrabro borili na zapadnim granicama protiv napada iz susedstva de Theotonia, a god. 1242. Frankopanima i Marinu Crnoti. Gradovi i ostrva: Trogir, Hvar, Petrinja, Samobor, Varadin, Nin, Pag, Vukovar u vremenu od god. 12421244. dobivaju potvrde ranijih povlastica (navode se hronolokim redom), a poneki i po kakvo novo pravo. Zadar je ponovo povraen, istina za kratko vreme. 16. novembra god. 1242. Zagreb, koji je osetno nastradao od Tatara, proglaen je za slobodni kraljevski grad; na brdu Griu podignuta je ta nova civitas libera, koja je imala biti opasana najvrim zidom. Novi zagrebaki grad bio je dugo suparnik kaptolskog starog grada, vie graanski i trgovaki nego onaj i sa vie prometa. Prema kralju imao je ove obaveze: da mu poalje 10 vojnika kad kralj ratuje u Primorju, prema Karintiji ili Austriji; da mu, za vreme boravka, za obed daje 12 volova, 1000 hlebova i 4 tunele vina; a hercegu, kad je iz dinastije, pola od toga. Sem Zagreba, kralj nagradi i Krievce (god. 1252.) i Biha (god. 1264.). Razvijanje gradova, i to dobro utvrenih, sa jakim bedemima i teko pristupanim zamkovima, jedno je od glavnih programnih dela kralja Bele m ostale vlastele posle ovog tekog iskustva sa Tatarima. Tada je, na primer, podignut Medvedgrad kod Zagreba, obnovljen Varadin, postavljen Zelin-grad i druga mesta. Sa razvi janjem gradova ilo je i jaanje graanskog stalea, trgovaca i zanatlija, koji su u ovo vreme bili uglavnom nemaki, naroito pozivani, kolonisti. Nadbiskupiji splitskoj darovao je kralj god. 1244. celu cetinsku upaniju. Bilo je izvesnih darivanja i posle ovih prvih godina iza tatarske najezde. Ove povlastice dadoe povoda i mnogim rasprama, naroito u sluajevima gde je kralj, da nagradi jedne, oduzimao izvesna mesta drugima. Od tih sukoba uze najvee razmere onaj izmeu Trogira i Splita. Kralj Bela, beei ispred Tatara, bee u Trogiru naao najlepi prijem i pouzdano sklonite za izvesno vreme. Stoga je 18. marta god. 1242. dao gradu, uz izvesne povlastice, jo i neke zemlje. Jedan deo tih zemalja, posebno Ostrog sa okolinom, smatrali su Spliani kao svoje vlasnitvo i stoga ne pristadoe na to ustupanje. Rat izmeu njih preao je brzo lokalne razmere. Za Trogir se toplo zauzeo kralj i naredio odmah da mu se prui vojnika pomo. Split, koji je na taj nain obeleen kao antikraljevski, pozvao je u pomo bosanskog bana Ninoslava, koji posle onih borbi sa Maarima nije mogao vaiti kao kraljev prijatelj. Uz bana bio je pozvan i humski knez Andrija. Ninoslav se umeao u te dalmatinske borbe, postao ak knez splitski njihovim izborom i poeo borbe sa Trogirom. Tvrdi, dobro branjeni trogirski grad nije mogao da uzme, nego je samo opustoio njegovu okolinu. Ovo izazva energinu intervenciju kraljevu. Po njegovoj naredbi, slavonski herceg Dionisije napade Split i nagna ga 12. jula god. 1244. na predaju. U ugovoru o miru bosanski ban i humski vojvoda behu naroito iskljueni. Kralj Bela, da kazni Ninoslava, krenu sam na Bosnu, negde u isto vreme kad i herceg Dionisije na Split. O tom njegovom pohodu nemamo bliih podataka, ali izgleda da nije bio krvav. Zna se pouzdano da je oko 20. jula dolo do mira, jer je toga dana kralj potvrdio posede bosanske biskupije u sporazumu sa banom Ninoslavom i njegovom braom i velikaima. U toj zemlji Bosni, kae se u kraljevskoj povelji, uzela je maha jeres i malo je ljudi koji su pristalice prave vere. Da pomogne verskoj revnosti pravih katolika, kralj je tom prilikom dao bosanskoj crkvi posede u akovu i Blezni. Ta kraljeva

125

povelja je dragocen prilog za istorisku geografiju i crkvenu istoriju Bosne i jo uvek nije prouena u dovoljnoj meri. Ova tatarska najezda imala je svog odjeka i u Srbiji. Smrt cara Asena i mete stvoren provalom Tatara izazvae u Rakoj novu promenu na prestolu. Kralj Vladislav, koji bee izgubio svog tasta zatitnika, pao je isto onako kao i kralj Radoslav posle poraza cara Teodora. Na presto doe trei sin Stevana Prvovenanoga, kralj Uro. Dok je Vladislav prilikom promene na prestolu bio po svoj prilici negde zatvoren, njegova je ena, iz Dubrovnika, pokuavala sve da popravi situaciju svoju i svoga mua, ali joj svi napori ostae uzaludni. Kasnije je izmeu brae dolo do izmirenja. Vladislav je priznao vrhovnu vlast Uroevu i iveo je, izgleda, u Zeti, vrei tamo izvesne javne funkcije. Njegova dva lepa lika u Mileevu, raena oevidno kao portreti, prikazuju Vladislava s izvesnim mekim, gotovo enskim, crtama, kojima plava kosa i tople velike oi daju jo vie blagosti i ak izvesne ljupkosti. Obino se uzima da su kraljevi Radoslav i Vladislav dva prilino beznaajna vladara u srpskoj istoriji. Oni, doista, nemaju nikakvog veeg uspeha u svojoj vladavini; i jednog i drugog suvie su pritiskale krupne linosti njihovih tastova, da bi sami mogli vie doi do izraza. Meutim, sa dravnog gledita Srbije, njihova vladavina znai ipak neto pozitivno. Zbog njihovih monih zatitnika Srbija je za vreme oba prva sina Stevana Prvovenanoga ostala poteena od susedskih napada i, neugroena ni od koga, mogla je mirno da se razvija i jaa. Period od god. 12171242., dakle puna jedna etvrtina veka, znai period pribiranja srpske snage, bez ijednog teeg sukoba sa spoljnim neprijateljima. I unutarnji sukobi oko prestola nisu zemlji doneli veih potresa, niti su, jednom svreni, pretstavljali opasnost za unutarnji poredak u Srbiji.

VII. ZAPADNJAKI UTICAJI U SRBIJI.


1. Linost kralja Uroa. 2. Aktivistika politika Maara na Balkanu. 3. Sudbina Bosne u sredini XIII veka. 4. Sukob izmeu Rake i Dubrovake Republike i pitanje prvenstva izmeu barske i dubrovake arhiepiskopije. 5. Kralj Uro u savezu s epirskim gospodarima i Anujcima. 6. Kralj Uro i Maari. 7. Lionski sabor. 8. Poslednje godine Uroeve. 9. Znaaj, privredni i politiki, njegove vladavine. Kralj Uro bio je sin mletake princeze Ane Dandolove, a oko god. 1245. oenio se Jelenom, roakom anujske dinastije, Francuskinjom, ije pravo poreklo jo nije utvreno. S obe te strane imao je, dakle, dosta potsticaja da svoju optu orijentaciju skrene s istoka prema zapadu. I epirski i bugarski uticaj behu u Srbiji prilino kompromitovani; trebalo je stoga traiti neto novo i drukije od toga. Latinsko Carstvo u Carigradu opadalo je tako vidno da vie nije pretstavljalo gotovo nikakvu opasnost. Nije, onda, nikakvo udo to je Uro svoje nove veze poeo da razvija sa pretstavnicima zapadnih drava, sa Anujcima i sa Maarima. Grci se za ovo vreme behu pribrali i poeli dosta ivu aktivnost da obnove svoju vlast u Carigradu. Car Jovan Vatac, iza smrti bugarskoga cara Kalimaia I, god. 1246., bee bez velikih napora osvojio celu istonu i junu Maedoniju, a god. 1253. uspeo je da natera i dravu epirskog despota Mihaila da mu prizna vrhovnu vlast i otstupi zapadne maedonske oblasti sa Velesom i Prilepom i Albaniju sa tvrdom Krojom. Stari spletkar Teodor Anel bi lien vlasti i zatvoren u jedan manastir. Grci tako postadoe neposredni

126

susedi Srba, prilino opasni sa tim obnovljenim ofanzivnim duhom. Uro stoga prvo vreme ne ulazi ni u kakve pokuaje protiv njih, ekajui da se uvrsti u vlasti i pravilno oceni novi odnos snaga. Opustoena Maarska oporavljala se dosta brzo i ve oko sredine XIII veka poinje svoju novu, aktivistiku politiku. God. 1246., u vezi sa bugarskim smutnjama posle Kalimanove smrti, kralj Bela uplie se u bugarske poslove i uzima titulu kralja Bugarske. Oko god. 1247. obrazovali su Maari svoj mavanski banat na podruju starog Srema ispod Save. Kao njegov upravnik bi postavljen Belin zet, ernigovski knez Rostislav Mihailovi, koji bee izgubio uporite u svojoj Galiciji. Uz Mavu, verovatno ve tada spojenu sa Beogradom, knez Rostislav dobio je i severoistoni deo Bosne, sa Solima i Usorom, odnosno, otprilike, bivu tuzlansku oblast. Tada je prvi put stvorena ta nova geografsko-administrativna celina od bogate Posavine, koja je hvatala od amca do Beograda, a na jugu ad UsoreZvornika do Rudnika. U isto vreme Maari su irili svoju vlast i u Bosni. Kralj Bela je ivo radio na papskoj kuriji tokom god. 1246. da se bosanska crkva podvrgne pod vlast kaloke nadbiskupije, poto nema nikakve nade da bi se ona zemlja od svoje volje vratila veri, obeavajui ujedno da e on to, sa svojom crkvom, izvesti silom. Papa je 26. avgusta god. 1247. naredio da se to konano i uini. (Verovatno s tim u vezi, da naknadi dubrovakoj arhiepiskopiji oduzetu bosansku crkvu, papa je jo 22. marta god. 1247. dodelio dubrovakoj barsku crkvu.) Uplaen tom merom, oseajui joj pravi politiki znaaj, ban Ninoslav se obratio papi uveravajui ga da je on dobar katolik, a da se posluio pomou jeretika samo u borbi protiv neprijatelja. Papa je poverovao i naredio da se obustavi nameravana akcija protiv njega, a uputio je senjskog biskupa i priora splitskih franjevaca da ga obaveste o ivotu i glasu i verskom dranju banovu. Dva dana posle tog akta, 29. marta god. 1248., pana je svojim pismom senjskom biskupu Filipu dozvolio upotrebu glagolice, koja je u Slavoniji posebno pismo, za koje klerici one zemlje uveravaju da ga imaju od svetog Jeronima. Papa je to uinio na molbu revnog biskupa, uviajui da je govor podvrgnut stvari, a ne stvar govoru. Ovo priznanje slovenske slube u senjskoj biskupiji pretstavlja jedan od najlepih datuma u njenoj istoriji. Nema sumnje da je mudri biskup Filip dobro video znaaj otpora svojih ljudi, a verovatno i ljudi u Bosni, protiv tueg jezika u crkvi i sa njim tue vlasti, i u brizi da svet, zbog mrnje na tuina, ne pree u tabor bogumila, predlagao je ovu meru kao najbolje sredstvo da se svet ne odbije od crkve. Poslednji pomen bana Ninoslava imamo u jednoj njegovoj povelji Dubrovanima iz marta god. 1249. Iskoristivi nerede iza smrti banove (oko god. 1250.), 11. novembra god. 1253. pisao je maarski kralj papi kako ima muke sa jereticima Bosne i Bugarske, protiv kojih se ba sad borimo sa naom vojskom. Bosna je ovom prilikom stradala, verovatno dobrim delom i zbog unutarnje nesloge. Njeno podruje bi podeljeno u vie manjih banata, koje je delio maarski kralj. Jedino se u uoj Bosni, ali i tu sa maarskim pristankom, odrala stara dinastija, iji je pretstavnik ban Prijezda, verovatno onaj ranije pominjani Ninoslavljev roak. Ovoga Prijezdu docniji vladari iz dinastije Kotromania navode kao svog pravog rodonaelnika. Mi o njemu znamo uglavnom samo to da je bio maarski vazal, da je imao svojih imanja oko Gornjeg Miholjca, i da je odravao trgovake veze sa Dubrovnikom. Sem njega, maarski je vazal postao i humski upan Radoslav, sin kneza Andrije, koji je dotad, kao i svi mu prethodnici, priznavao vrhovnu vlast Rake.

127

* Prve sukobe, koji su vremenom dobili opasan karakter, imao je kralj Uro sa Dubrovakom Republikom. Otud je, na poetku Uroeve vlade, ena kralja Vladislava spremala neku akciju protiv njega. Kralj to nije zaboravio, mada je uspeo da tu opasnost, uz pomo samih Dubrovana, dosta brzo ukloni. Mnogo tee bilo je drugo pitanje, crkveno, koje je uzrujavalo duhove na obe strane. To je bio spor o prvenstvu izmeu barske i dubrovake arhiepiskopije i o njihovu podvlaenju izvesnih crkava sa srpskog dravnog podruja. Uro je, razumljivo, bio za Bar kao za arhiepiskopiju svoje drave. Dubrovnik je, meutim, uspeo da god. 1247. izradi na papskoj kuriji reenje po kojem se barski kaptol imao pokoriti dubrovakoj crkvi. Kada su Dubrovani pokuali da to reenje sprovedu, naili su u Baru na neoekivani otpor. Gradski puk i ak neki klirici vikali su dubrovakim izaslanicima: ta se nas tie papa? Na je papa gospodin na kralj Uro! Mada je ovakav otpor diktovao, u prvom redu, lokalni patriotizam Barana, ipak je ovaj odgovor vanredno karakteristian dokaz za versku toleranciju kralja Uroa i za injenicu da su Barani verovali u mo i autoritet drave iji su lanovi i u spremnost da svoju volju suprotstave rimskoj. Stvar je neobina utoliko to je Bar bio u veini romanski grad, i to ovakav otpor u dosadanjoj istoriji primorskih optina nae obale ne belei nijedan drugi grad. Papa Inoentije IV, obaveten o svemu, podvrgao je svoju odluku reviziji i god. 1248. imenovao je za barskog arhiepiskopa svoga prijatelja i oprobanog crkvenog radnika, Jovana de Plano Karpini. Ovaj crkveni sukob pretvorio se u politiki. Ve god. 1249. osigurali su Dubrovani zatitu bana Ninoslava u sluaju rakog napada i neutralnost humskog kneza Andrije. Kad su Dubrovani uhvatili i zatvorili barskog nadbiskupa, spor se naglo pogora. Na papskoj kuriji god. 1252. vodila se prava parnica izmeu obe arhiepiskopije. Te godine pada i prvi napadaj Uroev na Dubrovnik. Doista iznenauje kod inae obazrivih Dubrovana upornost u ovom pitanju i jogunasta tenja da njihova crkva dobije prvenstvo u jednoj dravi koja to odbija imajui svoju crkvu iste vere i sa davnom tradicijom. Da postignu uspeh, Dubrovani u leto god. 1253. sklopie savez sa Bugarima, po kojem su, u sluaju pobede, traili za sebe slobodu trgovine po Bugarskoj, sve ranije povlastice po Srbiji, izvesno, neveliko, proirenje zemljita i vrhovno pravo svoje crkve nad katolikim podanicima Srbije. Idue godine pridruio se tom savezu i sin kneza Andrije, humski upan Radoslav. Bugari su, u drutvu sa Dubrovanima, napali Srbiju moda ve god. 1253., a svakako god. 1254. Prodrli su duboko u Uroevu zemlju, sve do Lima, gde su opljakali manastir Sv. Petra u Bijelom Polju. Mi danas ne znamo, ko je pomogao Urou da suzbije Bugare, da li Grci s istoka, koji su ove ugrozili, ili Maari sa severa, ili je to uspeo da izvri on sam. Ja lino pomiljam na Maare, i sve mi se ini da je cena te pomoi bilo priznavanje vrhovne vlasti Maara u Srbiji, za koje imamo nesumnjivu injenicu god. 1260., kad su raki pomoni odredi, zajedno sa bosanskim, uestvovali u maarskoj vojsci koja se borila protiv eha. Posle bugarskog povlaenja Dubrovaka Republika imala je sama da izdri udar rake vojske. Ona je pre vee katastrofe zamolila za mir i sklopila ga 23. avgusta god. 1254. Kao izazivai morali su da plate ratnu tetu, a sasvim je prirodno da je i pitanje dubrovakog prvenstva crkve, posle ovog poraza, moralo biti konano naputeno. Dubrovakom savezniku, humskom upanu Radoslavu, gubi se posle ovog svaki trag; bie da ga je Uro, kao pobednik, sklonio sa vlasti. Ovo je jedini rat u naoj prolosti gde su versko-crkvena pitanja dala jedan od glavnih motiva za sukob ovakvih razmera; i to versko-crkveno pitanje ne dravne vere

128

pravoslavne, kojoj je pripadao kralj, nego vere katolike. To je najbolji dokaz kolika je vanost u Uroevo vreme pridavana katolikom elementu i katolikoj crkvi u rakoj dravi, sa tanim razumevanjem osnovnog dravnog pitanja: da upravu nad jednom crkvom koja nije dravna ali koju drava priznaje treba dati odgovornim licima vlastitog podruja. Katoliki elemenat rake drave imao je naroitog pomagaa u kraljici Jeleni, Uroevoj eni, koja je obnavljala i pomagala katolike manastire u zetskom primorju i svakako uticala i na versku toleranciju svoga mua. I u njenoj pravoslavnoj zadubini, manastiru Gracu, strunjaci su u arhitekturi konstatovali nesumnjive zapadnjake uticaje, istiui gotske arhivolte i primorske kapitele. Ovi uticaji doli su najverovatnije od zapadnjakih majstora, sa kojima je kraljica bila u vezi, i ija je dela elela da ima i u svojoj dravi. Duh svoje zapadnjake otadbine ona je svakako unosila i u novu domovinu, i kako je imala dug vek i znatan uticaj u dravi, ona je mnogo uinila za civilizaciju Srba u vezi sa zapadom. To je postizavala delom neposredno, a delom posredno, preko ena, za koje je u Brnjacima ustanovila jednu vrstu domaike kole, prve koja se kod nas uopte pominje. Glavne politike veze kralja Uroa bile su sa zapadnjacima. God. 1258. nikejski Grci su konano potisli Bugare iz Maedonije i postali neposredni susedi Srba. Njihove uspehe, koji su mogli ubrzo da postanu opasni po sve susede, rei da ogranii epirski despot Mihailo, iji se interesi, po tradiciji, iz surevnjivosti, nisu poklapali sa onima njegovih istonih saplemenika. Savez koji je obrazovan njegovom inicijativom nije imao samo antinikejski, nego ak donekle i antigrki karakter; u nj su uli njegovi zetovi: gospodar Ahaje, Viljem Vilarduen, i sicilski kralj Manfred, koji je kao miraz dobio Krf i Albaniju, sa Draem, Valonom i Beratom. Tom savezu pridruio se i kralj Uro. Pod pritiskom ovih saveznika Grci su morali da se povlae iz Albanije, kud su bili nadrli, daleko na zapad; glavni zapovednik njihove vojske, uveni istoriar ovog vremena ore Akropolit, zadrao se tek u Prilepu. Srpska vojska, koja je sa svoje strane sudelovala u potiskivanju Grka, prodrla je ovog puta daleko na jug, preko Kieva, sve do Prilepa, osvojivi u isto vreme i krajeve na severu, sa Skopljem zajedno. Akropolit, koji kori Srbe zbog nezahvalnosti, prebacujui im da su lakomi na dobit i da ne dre ugovore, pripisuje srpsku pobedu pred Prilepom nesposobnosti grkog vojskovoe Ksileasa. Saveznici zapretie i samom Solunu. Ali, u to kritino vreme po Grke, javi se kao spasilac njihov novi vladar Mihailo Paleolog, koji je 1. januara god. 1259. zamenio umno poremeenog Teodora II Laskara. Mihailo je bio popularan vojskovo, hrabar i preduzimljiv, samo ne uvek dovoljno dravniki mudar. On je odmah spremio kontraofanzivu protiv saveznika, hotei da brani Solun po svaku cenu. I imao je uspeha. Pobedivi Epirce i Franke kod Kostura, grka vojska brzo povrati izgubljenu Maedoniju. Takvi su stanovnici tih zapadnih oblasti (pie pomenuti Akropolit) da se lako podvrgavaju svima gospodarima. Posle saveznikog poraza na jugu ni Srbi se nisu mogli odrati ne samo u junim oblastima nego ni u Skoplju. Nikejski Grci bili su dobro voeni i imali su izvesnog poleta; ovim uspesima u Maedoniji sledovao je i krupni uspeh na istoku, koji je dinastiji Paleologa digao presti i osigurao vlast na due vreme. Jednim nonim prepadom, 25. jula god. 1261., postali su Nikejci gospodari Carigrada. Latinsko Carstvo bilo je srueno i vaspostavljena je Vizantiska Carevina, ako ne vie sa starom moi, a ono svakako sa starim pretenzijama.

129

Za kralja Uroa ispale su najnesrenije njegove veze sa Maarima. Jedno vreme on je tano ispunjavao svoje kletvenike dunosti. Njegov stariji sin Dragutin oenio se Katarinom, kerju maarskog princa i docnijeg kralja Stevana, te je prijateljske odnose jo jae utvrdio. Kada se enio herceg Bela, brat kralja Stevana V, god. 1264., uestvovao je u svatovima kod Bea i kralj Srbije, moda sam Uro lino. Ali, Uro nije bio stvarni prijatelj Maara. im su u Maarskoj nastale borbe izmeu oca i sina, kralja Bele i Stevana, koje e se zavriti Belinim porazom, i kad se inilo da e Maarska osetno oslabiti zbog tih borbi, Uro se odmetnuo od Maara, ak je poeo i borbu protiv njih, i traio je naslona kod Grka. Zato je ba priao Grcima nije bilo teko razumeti. Njihova ofanziva god. 1259. i osvajanje Carigrada uinili su na Uroa jak utisak, i njemu se inilo opasnije ii protiv njih, nego biti sa njima. Na Uroa je, pri odluci da se oslobodi maarske vrhovne vlasti, delovalo, moda, i to to su se god. 1266. protiv Maara bili digli i Bugari, koji su tom prilikom loe proli. Od ranijeg saveza epirsko-franakog nije se vie bilo emu nadati. Kralj Manfred bee god. 1266. izgubio glavu i dravu; Vilarduen je stradao kod Kostura, dopavi u grko ropstvo, i izgubio je potrebni ugled; despot Mihailo jedva se sam drao. Sa druge strane, car Mihailo Paleolog polagao je na to da pridobije Uroa i Srbe. inio je to ponajvie stoga to je uo za pobednika sicilskoga kralja, Karla Anujskoga, brata francuskog kralja Luja IX, da se ozbiljno sprema na jedno balkansko ratno preduzee. U maju god. 1267. sklopio je doista Karlo ugovor sa proteranim poslednjim latinskim carem Balduinom II da se obnovi Latinsko Carstvo. Akcija se imala voditi sa najblie baze, iz june Italije, preko Albanije, kao to su to nekad, u XI veku, pokuali i Normani. Stoga je jo iste godine Karlo uzeo Krf. Preduzee je izgledalo lako mogue, naroito s obzirom na slabost tadanje vizantiske flote. Radi toga Grcima nije bilo svejedno kako e se ovog puta drati Srbi. Pregovori izmeu njih i Srba bili su na dobrom putu; ak se smatrala kao polusvrena stvar enidba Uroevog mlaeg sina Milutina sa erkom cara Mihaila, koja je imala da obezbedi presto Milutinu i bude kao garantija vizantiskom dvoru da e Srbi ostati na njegovoj strani. Ali, sve to poremeti Uroev poraz u Mavi, god. 1268., gde ga Maari, zarobljena, prisilie da se vrati na staru liniju u odnosu prema njima. Posle smrti epirskog despota Mihaila ( god. 1271.) Karlo Anujski poeo je aktivniji rad u Albaniji. God. 1272. njegove su ete zauzele srednju Albaniju od Draa i Valone do iza Kroje i Berata. Tada je stvorena albanska drava, regnum Albaniae, kojom je upravljao jedan anujski kapetan-maral sa seditem u Drau. U savezne pregovore sa Karlom ulaze jo iste godine Bugari, a u maju god. 1273. na kraljev dvor u Foi dolaze srpski i bugarski poslanici. Kraljica Jelena je roaka Karlova, a kralj Uro naziva se odlinim prijateljem. U taj savez ulazi i gospodar Tesalije, Mihailov sin Jovan, iju ker, u zalog prijateljstva, uzima kraljevi Milutin kao svoju prvu enu. Car Mihailo je svojom nespretnom dravnom i crkvenom politikom doprineo mnogo da ovaj savez protiv njega dobije naroitu otrinu. U tenji da oslabi zapadnjaku akciju protiv sebe, odnosno da osujeti obnovu Latinskog Carstva, on je ponudio papi pregovore o uniji izmeu zapadne i istone crkve. Radi toga bi sazvan crkveni sabor u Lionu god. 1274. U svojim predlozima carevi ljudi su izneli i taj: da se srpska i bugarska samostalna crkva, kao nekanonski osnovane, ukinu i podvrgnu ohridskoj arhiepiskopiji. Careva crkvena politika u zemlji, gde je pola veka razvijana latinofobija u najveoj meri i usmeno i pismeno i gde su jo bili svei tragovi latinske bogomrske vlasti u Carigradu, u Svetoj Gori, i po drugim grkim mestima, nije bila nimalo popularna, i carev predlog,

130

koji stvarno nije bio izvodljiv bez pristanka Srba i Bugara, a koji je on podneo samo da ublai opoziciju grkog ortodoksnog svetenstva, ostao je bez utiska na Grke. Srbe i Bugare mogao je, meutim, takvim predlogom samo razdraiti. Videi da mu lionski kongres ne moe otkloniti opasnost koje se plaio, car Mihailo se reio na borbu u Albaniji, da potisne Franke sa balkanskog podruja. Pripreme i manje borbe poele su ve krajem god. 1274., da se nastave i tokom god. 1275./6. Grci su u tim borbama uspeli da potisnu anujske ete iz unutranjosti i da ih sateraju do obale, gde su se odravale zahvaljujui uglavnom saradnji flote. Srpsko uestvovanje u tim borbama ne spominje se. Kralj Uro se, mesto toga, upleo u novi rat sa Dubrovnikom. Tom gradu on nije bio prijatelj celog veka; neprijateljstva iz prvih godina pretvorila su se u trajnu mrnju. Tu njegovu zlu volju nisu odobravala sva lica njegove okoline; kraljica Jelena bila je ak voljna, i pisala je o tom u Dubrovnik, da e ih obavestiti ako ushtedne kralj poslati vojsku na Dubrovnik, ili gusu, ili togod pakostiti Dubrovniku. Zato je dolo do novog rata god. 1275. nije poznato, bar ne pouzdano. Sam kralj Uro lino je doveo vojsku pod Dubrovnik, ali je bio suzbijen smelim ispadom gradskih eta pod vostvom kneza Petra epola. Dubrovani su, meutim, nastradali pri pljakanju srpskih obala; jedan njihov odred, pri iskrcavanju, zapao je u zasedu i bio delom zarobljen, a delom uniten. Mir je postignut posredovanjem Mleana bez koristi i po jednu i po drugu stranu. Naskoro posle toga sruen je kralj Uro sa vlasti. Kao nedavno u Maarskoj, dolo je i u Srbiji do borbe izmeu oca i sina. Arhiepiskop Danilo kazuje da je uzrok toj borbi bio to Uro nije hteo da odvoji jedan deo zemalja sinu Dragutinu, kako je to bio obeao verovatno jo god. 1268. Bie, po svoj prilici, i jo neki neposredniji povod za tu borbu, koji nam nije poznat. Sa maarskom pomou Dragutin se digao na oca i pobedio ga, u jesen god. 1276., na gatakom polju, na granici Huma i Travunije. Kralj Uro se potom povukao negde u Zahumlje, pokaluerio se i postao monah Simon. Umro je god. 1280., a sahranjen je u svojoj zadubini, Sopoanima, Rakoj na izvoru, u veoma ivopisnom i skrovitom kraju. * Kralj Uro zvan je izvesno vreme kod nas Velikim. Velik, ustvari, on nije bio nikad; njegovim podvizima u spoljanjoj politici pre se moe dati svaki drugi nego taj epitet. Ali, prema svojoj brai Radoslavu i Vladislavu on doista pretstavlja vidan napredak. Mada je on dugo vremena bio pod uticajem maarske vrhovne vlasti, kao Radoslav pod epirskom, a Vladislav pod bugarskom, on je ipak imao vie line inicijative i pokazivao jasne tenje da se toga uticaja oslobodi. On pravi politike kombinacije i nije ovek jedne linije. Ovo se, naravno, ne moe raunati kao neka zasluga, ali je svakako znak ireg politikog interesa. U Srbiji on proiruje njene kulturne veze i vidike. Pored ranijih istonjakih uticaja, grkog i bugarskog, dolaze sa njim u veoj meri i zapadni. Njegova tolerantna politika prema katolicima uvruje srpsku vlast u Primorju i stie joj novih prijatelja. Naroito je bila od koristi po Srbiju Uroeva odluka da pone sa iskoriavanjem rudnog bogatstva zemlje. Za vreme tatarske najezde jedan deo saskih rudara iz Erdelja spasavao se, verovatno, na srpsko zemljite i dao ideju da se sa tim poslom pone i kod nas. Kapital su dali ponajvie Mleani, preko svojih poslovnih prijatelja u Kotoru i Dubrovniku ili neposredno; oni su, spoetka, imali i glavne koristi od toga posla. Prvi od otvorenih rudnika bee Brskovo na Tari. U tom mestu poeto je i kovanje srpskog srebrnog novca, potpuno po ugledu na mletake matapane; od njih je uzet i oblik, i

131

veliina, i teina, pa ak i izgled slova, koja su i kod nas ostala latinska. Mletaki srebrni novac gospodario je u istonom delu Sredozemnog Mora i Srbi su stoga svoju valutu udesili prema njemu, kao u XIX veku dinar prema franku. Mleani su se brzo stali buniti protiv konkurencije srpskog novca i od god. 1282. upotrebljavali su veoma otre mere da ga suzbiju. Oni su oglaavali da je srpski novac neka vrsta falsifikata njihovog i unitavali su ga u prometu na svom podruju. Njihovi protesti dopirali su daleko; na osnovu njih Dante je osudio rakoga kralja u svojoj Boanstvenoj Komediji. Razvijanjem rudarstva, koje je brzo uzelo velike razmere, razvio se i trgovaki promet, i Srbija je, ve krajem XIII veka, ekonomski osnaena, mogla da pojaa i svoj politiki poloaj i znaaj.

VIII. DOLAZAK HABZBURGA U AUSTRIJU.


1. irenje vlasti ekog kralja Pemisla Otokara II preko alpiskih podruja, prema moru. 2. Rudolf Habzburki i znaaj njegove pobede. Podruje na kojem su stanovali Slovenci odavno se razbilo na nekoliko teritorijalnih jedinica, kojima su bili na elu, sem oglejskog patrijarha, uglavnom razni nemaki grofovi. Stoga je slovenakom narodu grof pretstavljao najvii pojam vlasti i gospodstva. Dok nae narodne prie govore o nekim davnim carevima (bio jedan car), dotle slovenake poinju i priaju gotovo redovno samo o grofovima. Krajem XII veka, dobivi pod svoju vlast tajersku Marku sa slovenakim oblastima do ispod Maribora, gospodari Istone Marke, vojvode Babenberzi, znatno utiu na politiku sudbinu tih krajeva. Oni su teili da dobiju i podruje Kranjske, naroito posle smrti grofa Henrika Andeks-Meranskog, poslednjeg gospodara toga kraja iz ove dotle srene porodice (god. 1228.). Za tom oblau teili su i koruki gospodari iz porodice panhajma. Ali, smrt je u tim porodicama sredinom XIII veka kvarila sve raune. God. 1246. izumro je sa Fridrihom II rod Babenberga, a god. 1269. umro je bez dece i njegov prijemnik, Ulrih III panhajm, koji bee sjedinio Koruku i Kranjsku. Ovo izumiranje alpiskih grofova i opadanje vlasti i ugleda oglejskog patrijarha, pod ijom je posrednom i neposrednom vlau bilo podruje furlansko, kranjsko (kojim su upravljali grofovi Andeks-Meranski) i jedan deo istarskog, iskoristio je uglavnom eki kralj Pemisl Otokar II, pomagan unekoliko od pape. On je jo kao princ god. 1251. dobio Istonu Marku, a kad je posle dve godine postao eki kralj trudio se da svoju vlast proiri jo vie. U svojim tenjama sukobio se sa Maarima, koji su isto tako hteli da iskoriste nasledne nezgode u alpiskim oblastima. Kralj Otokar je prvih godina imao gotovo nenadane uspehe; suzbio je Maare, nagnao ih na otstupanje, a svoje zastave proneo je blizu do obala Jadranskoga Mora. On je god. 1260. Dobio tajersku; Koruku i Kranjsku je nasledio po ugovoru iza Ulriha III, a potom je postao kapetan Furlanske. Kao pobednik proao je Otokar kroz Ljubljanu, koja je, ma i za kratko vreme, pokuavala da mu se odupre. Otokar bee pregao da svoj uticaj protegne i na Maarsku; unutarnje borbe u toj zemlji posle smrti kralja Stevana V ( god. 1272.) kao da su mu naroito ile na ruku. irenje vlasti ekoga kralja kroz alpiske oblasti, u kojima su iveli Sloveni, nije imalo nekih nacionalnih tendencija; ono je dolo isto iz politike potrebe i iz tenje da se, u pogodnoj prilici, proiri lini posed i uticaj i omogue sigurniji izgledi za nove i

132

vee ambicije. Ali, da je ta vlast Otokarova due potrajala, mogla je biti od znatne koristi za budunost Slovena. Slovenska naselja u alpiskim zemljama i u dolini Dunava dola bi pod vlau ekog vladara, ma on i ne vodio eku politiku, u neposredniju vezu sa esima i Slovacima; odnosno njihove veze, ukoliko su ve postojale, vremenom bi dobile vie neposrednosti, jer im se ne bi pravile namerne smetnje i protiv njih se jaali drugi elementi. To bi svakako dovelo do etnikog jaanja Slovena na tom podruju. Nu, iznenada se pojavio opasan protivnik ekom kralju u licu Rudolfa Habzburkog. Na dravnom saboru, 1. oktobra god. 1273., bi za nemakog kralja izabran ovaj energini i mudri plemi, ije poreklo bee u vajcarskoj, a koji je u taj mah imao pod sobom itavu levu obalu Rajne od Vogeza do Bodenskog Jezera. Otokar II nije priznao Rudolfov izbor i uzeo je odmah prema njemu neprijateljski stav. God. 1276. dolo je najzad i do rata izmeu njih. Rudolf je imao na svojoj strani jedan deo crkvenih lica, naroito salcburkog nadbiskupa i njegovo svetenstvo, i najvei deo nemakoga plemstva. Otokar je bio suzbijen. Ve u bekom primirju od te godine on je izgubio alpiske zemlje i morao priznati vrhovnu vlast Habzburga. Posle dve godine dolo je do nove i odlune borbe. Udrueni Nemci i Maari napali su ekoga kralja, koji je kod Dirnkruta, 26. avgusta god. 1278., bio poraen, uhvaen i ubijen. Njegovo delo propade sa njim zajedno; od velike Otokarove drave osta jedva poluslobodna eka. Njegove alpiske oblasti, Austriju i tajersku, dao je Rudolf god. 1282. svojim sinovima, odnosno god. 1283. svom starijem sinu Albrehtu, a od Bea napravio je prestonicu svoje nove oblasti. Koruku je dobio god. 1286. Rudolfov saveznik grof Majnhard tirolsko-goriki zajedno sa titulom hercega, dok mu je, tek posle duih pregovora, ustupljena Kranjska, i to kao privremen zalog. Inae je i ta oblast imala pripasti kraljevim sinovima. Majnhardov brat, Albreht, dobio je, kao i brat mu Kranjsku, na privremeni posed takozvanu Vindiku (t. j. Slovenaku) Marku (Dolenjsku) sa Metlikom. Dolaskom Habzburga u alpisko podruje i ustupanjem Kranjske i Koruke tirolskogorikim grofovima pojaan je uticaj nemakog elementa. Kao to je Samovu dravu, koja je na skoro ovom istom podruju spajala ehoslovake sa Jugoslovenima, ranije razbilo franako prodiranje prema istoku, tako se dogodilo i sada. Habzburzi su bili nemaka porodica i u ove oblasti doli su kao nosioci nemake vlasti i pobednici nad jednom slovenskom dravom. Nemaki uticaj postojao je ovde, istina, i ranije; ali, sada je osetno pojaan. To je dolo, najpre, neto usled toga to Habzburzi zadravaju vlast u svojoj porodici i to tako svojoj politici daju vie jedinstva nego raniji lokalni gospodari, gde je svaki gledao prvenstveno svoj interes. To zadravanje vlasti u jednoj ili dve porodice vodilo je uvek izvesnoj centralizaciji, koja, prirodno, pazi manje na lokalne obzire i tradicije. Habzburzi su doli u ove krajeve kao nova porodica, iz priline daljine, iz starih nemakih oblasti; oni su pretstavljali nov priliv snaga i krenuli sobom lino izvesno pomeranje nemstva prema istoku. ak se domae nemako plemstvo, koje se Rudolfovu sinu Albrehtu nije inilo dovoljno pouzdano, tuilo na dovoenje stranaca, odnosno Nemaca iz dinastiji odanijih porodica i krajeva. Ali, najvaniji momenat za jaanje tog uticaja svakako je injenica da su Habzburzi kao nemaki kraljevi u isti mah i gospodari ovog podruja. Austrija se otad smatra kao glavni bedem germanstva prema srednjoj Evropi. Sloveni u njoj pretstavljaju samo elemenat podanika, bez svoga plemstva i svojih veih vlasti i bez ikakvog politikog uticaja. ak i za vreme pokreta i tenja pojedinih plemia da to vie dou do svojih prava na raun kraljeve vlasti, oni se ne

133

istiu niim, mada je bilo prilika kad je dranje irih krugova moglo za lokalne gospodare biti od presudnijeg znaaja. Vlast Habzburga u Austriji trajala je eve do god. 1918. neprekidno. Nijedna druga dinastija, ni domaa ni tua, nije toliko vladala nad ma kojim delom Jugoslovena, koliko je ova nad zapadnim plemenima naeg naroda. Istorija Slovenaca otada je potpuno u okviru Austrije. Ve osnivalac dinastije, Rudolf Habzburki, razumevao je da razvija mo svoje porodice, dajui svojim sinovima, kao dravna lena, itave oblasti, da tako pojaa svoja sredstva i mo, i da, u isti mah, i njima da mogunosti da uu u dravne poslove. On je od god. 1277.9. dobio za njih i gotovo sve posede salcburke nadbiskupije i biskupija pasavske, regensburpe, frizinke i bamberke, koje su one dale kao leno hercezima Austrije, tajerske, Koruke i Kranjske. Habsburzi tim dobie (kazuje A. Huber u svojoj Istoriji Austrije) u jugoistonim kneevinama tako prostrane posede da se drugi koji herceg gotovo ne bi mogao ni odrati.

IX. SRBIJA I BOSNA.


1. Metei u Ugarskoj i Hrvatskoj. 2. Kralj Dragutin i njegov savez s Anujcima. 3. Podela zemalja izmeu Dragutina i Milutina. Neredi u Ugarskoj iza smrti kraljeva Bele i Stevana imali su za posledicu slabljenje autoriteta centralne vlasti i jaanje sebinih udi i prohteva pojedinih velikaa, plemena i oblasti. U Dalmaciji ponovo uzimaju maha gusarenja Neretljana. Na elu pljakaa su Omiani, ban Stanoje i Saracen, koji imaju svoju druinu. God. 1273. oni su opljakali kefalonskog biskupa Henrika i ugrozili itav promet u srednjem delu Jadrana. Ne nadajui se pomoi od Maarske, ija flota, uostalom, nije znaila gotovo nita, dalmatinski gradovi trae veza i saveza na drugoj strani, a posebno na napuljskom dvoru. 20. juna god. 1274. sklopili su Spliani savez sa kraljem Karlom Napuljskim protiv ozloglaenih gusarskih Omiana, kojem se naskoro pridruio i ibenik. U strahu da ne budu savladani, ako ostanu potpuno osamljeni, Omiani su se stavili pod zatitu Mleana. Iz tih lokalnih veza i sukoba, u kojima se odmah naziru stara suparnitva veih, razvili su se dogaaji krupnih razmera. Rat izmeu Spliana i Omiana, koji je poeo, izgleda, u jesen god. 1274. i produio se jo i god. 1275./6., nije mogao potpuno da se lokalizuje. Uz Omiane pristali su stari neprijatelji Spliapa, Trogirani, pomaui ih posredno. Kao neprijatelji splitskog saveznika kralja Karla, Omiani su pomagali njegove grke protivnike u Albaniji. Zauzet tamo, Karlo nije mogao da razvije veu snagu protiv Omigaana; a bez pomoi napuljske flote Split, opet, nije mogao postii nita prema ovim gusarima, koji su bili nadmoniji na moru. Ovaj savez sa dalmatinskim gradovima, kao i prilike u Maarskoj, izazvae na napuljskome dvoru ivlji interes za jadranska pitanja, a sa tim u vezi pojaao im se interes i za dalmatinsko zalee. U Ugarskoj je u to vreme vladala potpuna pometnja. Jelisaveta Kumanka, majka maloletnoga kralja Ladislava IV, koji e se posle razviti u besno i pusto mome, kao regentkinja dala je suvie maha svom kumanskom plemenu. Pod uticajem majke i Kumana, mladi kralj doe u sukob sa dobrim delom svog maarskog plemstva, sa klirom i pretstavnicima papske kurije, i stoga ak dopade, jedno vreme, i tamnice. U drugom delu svoje vlade, od god. 1282., kralj je opet, sad u suprotnom pravcu, doao u sukob sa Kumanima i njih pobedio uz pomo austriskoga

134

hercega Albrehta, sina Rudolfa Habzburkoga. Plemstvo i hrvatsko i maarsko, kao veina feudalaca Srednjega veka, sebino i voeno samo tenjom da razvije svoj posed i mo, nema mnogo skrupula i iskoriava u tim meteima svaku priliku da sebe obezbedi i, ukoliko moe, podigne. Od god. 1273. do Karla Roberta (veli u jednoj svojoj raspravi L. Taloci) morali bismo odista sastaviti statistiku o tome u kojoj je porodici ko, koliko puta i kome potinio takozvane zemaljske interese. Moni Gisinzi, plemii na zapadnoj granici Maarske, dva tri puta su se dizali protiv kralja i mirili se sa njim; on ih je zadobijao astima i titulama (dvojica od njih, Henrik i Ivan. postali su slavonski banovi), da ih izgubi pri prvom obrtu; a ukrotio ih je tek herceg Albreht. Vodiki knezovi Babonii, koji dre sa Mleanima, vode borbe sa pretstavnicima maarske vlasti i vojuju, uglavnom, po Slavoniji. 1 od. 1277. Babonii uzimaju toliko maha da je kralj morao protiv njih traiti pomo iz Napulja, odakle dobija 12 laa i neto najamnika. U tim borbama na strani Babonia uestvuje i ugledno pleme Frankopana. Kad je 10. jula god. 1290. poginuo kralj Ladislav, nemajui potomaka, nasta u zemlji jo vei haos. Poslednji potomak Arpada, Andrija III, unuk Andrije II, jedno vreme nosilac titule slavonskog vojvode, bio je roen od jedne mletake patricijke, odgojen u Mlecima i stoga smatran kao Mleanin. Po Ladislavljevoj pogibiji doe on za maarskoga kralja, pomagan od Mletake Republike, ali osporen sa vie drugih strana. Protiv njega die se herceg Albreht, kome je otac Rudolf Habzburki, po nekom ranijem maarskom poluobeanju, dao Ugarsku kao leno, ne pokuavajui, meutim, da ga u nj i vojniki uvede. Mnogo ozbiljnije postadoe pretenzije napuljskoga dvora, koji bee u srodnikim vezama sa poslednjim kraljem. ena Ladislavljeva bila je ki Karla I Napuljskog; a Marija, sestra Ladislavljeva, bee udana za Karla II. Marija se smatrala kao naslednica iza brata, pa je svoje pravo prenela god. 1292. na sina, koji se van Ugarske krunisao za njenog kralja. Teko je bilo opredeliti se na iju e stranu ko prii. Plemstvo Hrvatske, Slavonije i Dalmacije bee podeljeno u vie stranaka i esto u krvavoj zavadi. Jedni se dre Nemaca, drugi eha, trei Mletaka, etvrti Anujaca. Od svih domaih velikaa i plemena toga vremena najvie se istiu ubii. To pleme je pred kraj XIII veka toliko mono da njegovo prijateljstvo trae svi susedi; pri popunjavanju upranjenog maarskog prestola ono igra jednu od najpresudnijih uloga. Vladavinom Ladislava IV Maarska je izgubila gotovo sav uticaj koji bee stekla za vlade Bele IV. Duge i krvave krize u zemlji, jagma velikaa oko vlasti i poseda, i raspusnost kraljeva, oslabili su snagu drave i njen ugled; presudna uloga Maarske u Srbiji i Bu1arskoj poe stalno da pada. Odrala se jedino u Bosni, razbijenoj u vie teritorijalnih i upravnih jedinica. Mesto maarske prevlasti, u severnom delu Balkana izbija sve vie, od kraja XIII veka, snaga srpske drave, koja u prvoj polovini XIV veka dobija zamah velikog stila. Naslednik kralja Uroa, njegov stariji sin Dragutin, maarski zet, koji je doao do prestola sa maarskom pomou i kao njihov kandidat, ostao je gotovo itava ivota, pored svih ovih kriza u Maarskoj, uglavnom njihov prijatelj. Lojalan je ostao dugo i prema Anujcima, sa kojima je po eni, a i po majci, bio u srodnikim vezama. Dragutin, uopte, vodi politiku tako da ni sa jednom od zapadnjakih drava, koje su imale svojih interesa na Balkanu, ne dolazi u sukob; ak se ni mali na Dubrovnik nije imao razloga tuiti na nj. Obeleen tako, Dragutin je svoju agresivnu politiku mogao uputiti samo u jednom pravcu, odnosno samo protiv Vizantije, onako kako su to inili i predlagali

135

njegovi anujski prijatelji i saveznici. Njihovom antivizantiskom savezu priao je i novi bugarski car kumanskog porekla, ore Terterije (od god. 1280.). Koalicija stvorena protiv Vizantije, kojoj je kao ishodina baza na Balkanu sluila Albanija pod anujskom vlau, imala je vie sree u optim diplomatskim pripremama nego u ratnikoj akciji. Anujci su se uzdali u saradnju drugih vie nego u vlastita sredstva, a itav su posao vodili bez dovoljno poznavanja balkanskih ljudi. U Albaniji oni nisu razumeli da tamonje plemstvo dobiju na svoju stranu; u toj zemlji, na oigled jednog dela nezadovoljnih domaih plemenskih prvaka, trebali su da organizuju celu ekspediciju. Da tu nije bilo vojnike sigurnosti ne treba, mislimo, naroito isticati. Stoga se god. 1279. moralo pribegavati prisilnim merama i zatvarati i prebacivati u Italiju neke albanske glavare. Vizantiska kontraofanziva, preduzeta u prolee god. 1281. sa jakim etama, potisla je Karlovu vojsku iz sve sredine Albanije. Srbi nisu ratovali zajedno sa anujskom vojskom, nego prema svojim interesima i u pravcu svojih pretenzija; najpre niz Kosovo, istono od Lipljana, gde bee granica, a posle, kad im se pridruio grki odmetnik Kotanica, i duboko u Maedoniju. Meutim, grki uspesi naterali su i Srbe na povlaenje. Kralj Karlo, videi neuspeh svojih eta, uspeo je da u savez uvue jo i Mletaku Republiku. Grki car, zabrinut jaanjem te mone koalicije, preduzeo je i sam sline mere. Protiv Bugara i Srba pozvao je u savez Tatare hana Nogaja iz dananje Rumunije, a u Italiji je, svojom moralnom potporom, izazvao strahovito Sicilijansko vee sa pokoljem Francuza, 31. marta god. 1282., i jak ustanak protiv njihove vlasti. Zauzet tim nenadanim domaim zlom, kralj Karlo nije mogao da nastavi svoju balkansku politiku sa potrebnom aktivnou. Neuspeh toga preduzea, i onda to to je, negde poetkom god. 1282., jaui, pod gradom Jeleem, pao sa konja i slomio nogu, uticalo je na kralja Dragutina da se odrekne prestola. U naim monakim krugovima prialo se da je kralj u tom padu video neku kaznu Provienja za svoj postupak prema ocu, i da ga je to nagnalo na odluku; drugi, strani pisci, kazuju da je Dragutin ustupio presto samo privremeno, dok se pridigne od bolesti. Prva verzija, koja je ula u sve nae udbenike i koja se esto ponavlja kao utvrena injenica, mogla bi se primiti, da se Dragutin doista i za uvek odrekao vlasti. Meutim, mi znamo, da to Dragutin nije uinio, nego da je zadrao upravu nad zapadnim delovima srpske drave, od Rudnika do Trebinja i Konavlja, da je posle primio pod svoju vlast i druge krajeve i da je pokuavao potisnuti sa prestola svoga mlaega brata Milutina, kome je u Deevu god. 1282. ustupio presto. To sve daje povoda miljenju da je Dragutinova ostavka moda donekle iznuena, u depresiji bolesti, i da je Deevski ugovor doao da to iznuavanje donekle legalizuje s izgledima na presto i uee u vlasti Dragutinovim sinovima. Moda je srpskoj vlasteli bio pred oima primer izmeu brae Uroa i Vladislava, kad je ovaj drugi, iz posebnih razloga potisnut sa vlasti, posle opet iveo uz brata kao neka vrsta sporednog vladara. Dragutinovi prijatelji tvrdili su da je on svoje otstupanje sa vlasti uvek smatrao kao privremeno. Kad je prezdravio, u drugoj polovini god. 1284., Dragutin je dobio od svoga uraka kralja Ladislava Mavu sa Beogradom, koju je dotle drala kraljeva majka Jelisaveta, i uza nju Srem i severoistone delove Bosne, t. j. kraj Soli i Usore. Po tim svojim novim oblastima Dragutin dobija ime sremskog kralja. Mava sa Beogradom, u kojem Dragutin ima svoju glavnu prestonicu (sporedna je bila u mestu Debrecu), dolazi tad prvi put pod srpsku vlast. Srpskog elementa bilo je tu mnogo i ranije, u toj oblasti pravoslavlje je imalo vrstog korena, ali, sad pod srpskom upravom, on se osetno jaa i iri. U jednom latinskom spisu iz

136

god. 1308. Dragutinove se oblasti zovu ukupnim imenom Srbija, Seruia, dok se Milutinov deo zove starim imenom Raka. Trebinjski deo svojih ranijih oblasti, poto je dobio severne krajeve, ustupio je Dragutin majci, kraljici Jeleni, a Hum je poseo brat mu Milutin. Vano je utvrditi kako sve vipe sa irenjem srpske drave jaa i iri se srpsko ime. U doba Konstantina Porfirogenita Srbijom se nazivala oblast ije su granice dopirale na zapadu do Livna i Cetine, a u koju se raunala i cela Bosna. Taj iri pojam Srbije (), koja je nazvana tako po svom glavnom plemenu, odrao se veoma dugo. U Dukljaninovoj hronici, gl. IX; Surbia se deli na Raku i Bosnu. U srpskim spomenicima ime Srbija, Srbi, javlja se prvi put tek u prvoj polovini XIII veka, u Slubi prenosa tela sv. Save iz Trnova u Mileevo, napisanoj sigurno bar god. 1237. U zvaninoj tituli srpskih vladara da se lepo videti koje su zemlje u slubenoj kancelariji smatrane kao od iskoni srpske, a koje su im, mada sa srpskim stanovnitvom, postepeno pridruivane. U ikoj povelji kralja Stevana Prvovenanoga on se naziva venani prvi kralj sve srpske zemlje, Dioklitije i Travunije i Dalmacije i Zahumije. Meutim, njegov sin, kralj Radoslav, ima titulu: kralj svih rakih zemalja i travunskih, a kralj Vladislav: kralj svih rakih zemalja i Dioklitije i Dalmacije i Travunije i Zahumije. Oevidno je, dakle, zbog jednine u gornjem sluaju sve srpske zemlje, i mnoine u primeru svih rakih zemalja, da je prvobitni pojam srpske zemlje obuhvatao samo rake oblasti, odnosno sve njih zajedno. Pod plemenskim srpskim imenom izvreno je najpre prvo pribiranje manjih geografsko-plemenskih upnih jedinica u samoj Rakoj. Ali, ve od kralja Vladislava dolaze i novi nazivi. U jednoj povelji on se prosto zove kralj srpski, a u drugoj jednoj kralj svih srpskih zemalja i pomorskih. U pomorske zemlje spadale su sve one etiri napred navedene oblasti, jer su sve manje ili vie imale jedan deo morske obale. Ova poslednja titula ostala je u upotrebi sve do proglasa Srpskoga Carstva. Srpsko ime u staroj bosanskoj dravi sluilo je kao oznaka za njeno stanovnitvo jo nesumnjivo u XIII veku. Bosanski ban Ninoslav, u svojim ugovorima sa Dubrovnikom, razlikuje svoje podanike, Srbe, od Vlaha Romana, podanika Dubrovake Republike, a kralj Vladislav mu je prosto kralj raki. Tek docnije, od XIV veka, kad bosanska drava dolazi u sukob sa rakom i kad se, sa postojanjem bosanske drave poela da razvija i neka vrsta bosanskog dravno-nacionalnog oseanja, poinje njihovo lokalno ime Bonjana ili dobrih Bonjana da u zvaninim aktima potiskuje srpsko ime. U irokom narodu ono se, meutim, dralo itavo vreme. Izvesni dubrovaki hroniari u svojim belekama esto identifikuju srpsko i bosansko; tako se za mir sklopljen izmeu Dubrovana i kralja Uroa kae da su Dubrovani uinili mir sa Bosancima; posle e za cara Duana rei da je re di Bosna. Bosanski ban Stevan Kotroman, sin bana Prijezde, koji je vladao na podruju prvobitne Bosne, uao je u blie veze sa kraljem Dragutinom. Negde oko novembra god. 1284. on se oenio Dragutinovom erkom Jelisavetom. Taj brak obnovio je ranije veze izmeu vladalakih kua Rake i Bosne i bie u docnijoj istoriji Bosne od velikog znaaja.

X. SRBIJA KAO GLAVNA BALKANSKA DRAVA.


1. Kralj Milutin i njegova politika. 2. Srpsko irenje prema jugu, severu i severoistoku. 3, Izmirenje s Vizantijom cara Andronika II.

137

Sa kraljem Milutinom Srbija je dobila jednog vladara nesumnjivih sposobnosti, visokih ambicija i snane volje, koja nije zazirala ni od ega. Njegovu politiku vetinu krunisao je vidan uspeh, uz priznanje koje mu nisu mogli uskratiti ni najogoreniji protivnici. Ono to je odbijalo mnoge ljude od Milutina bila je neograniena i kod nas na takvom poloaju besprimerna sebinost i bezobzirnost kad su bili u pitanju njegovi interesi i prohtevi. Njegova moralna oseanja bila su nerazvijena ili se on, smatrajui se po svom poloaju izuzetnim ovekom, suvereno dizao iznad njih, vreajui pri tom i najroenije. Milutina ljudi nisu voleli; ali, svi su ga se bojali. On u izvesnom pravcu, po otrini, po bezobzirnosti i prema najbliim, po iskoriavanju svake prilike u svoju korist, potsea mnogo na samoga Nemanju, samo to je on sve te Nemanjine osobine, izgleda, razvio za jedan stepen u gore. Ali, u istoriji postoji svirepa injenica da dravu ponajee nisu stvarali ili dizali ljudi od mnogo obzira, nego sasvim obratno. U nas su za to najbolji primeri Nemanja, Milutin i u XIX veku knez Milo. Pored tih linih osobina kraljevih, razvijanju i stabilizaciji Srbije doprinelo je znatno jo i to to je i Milutin, kao i Nemanja, vladao dugo, pa tim utedeo zemlji tee prestone potrese i privikao itave narataje na jednu vrstu vlasti i uprave. U dravnoj politici kralja Milutina postoje uglavnom dva razdoblja; prvi je period nastavak stare oeve i bratove politike sa zapadnjacima protiv Vizantije, a drugi je rad i sporazum sa Vizantijom i borba protiv zapadnjaka. Prvi period bio je ujedno i doba glavne aktivnosti Milutinove, sa glavnim tekovinama njegove vladavine; drugi je, u bitnosti, posveen uvanju steenoga. Ne znajui za nesreu koja je zadesila Anujce u Italiji, Srbi su god. 1282., sa primetnom snagom, poeli svoja osvajanja uz tok Vardara. Njihov uspeh bio je veoma velik, ak neoekivan. Oni su zauzeli Skoplje, koje uskoro postaje, kao najvei grad Srbije, jedno od prestonih mesta; zatim oba Pologa, Ove Polje, Zletovo i Pijanec. Srpskom uspehu verovatno su dosta doprineli i Tesalci, koji su napadali sa jugozapada. Stari car Mihailo Paleolog krenuo se lino da organizuje borbu protiv jednih i drugih, i da, udruen sa Nogajevim Tatarima, pone ofanzivu. Ali, usred tih spremanja zadesi ga smrt u selu Alage kod Rodosta (11. decembra god. 1282.). Skupljena vojska krenula je ipak na Srbiju i doprla do Prizrena i Lipljana, smatrajui da je tim dolaskom do granice povratila staro stanje. Tatarski odred, pod voom Crnoglavom, pokua meutim da prodre i u Srbiju; ali, strahovito nastrada u nabujalom Drimu i pri pokuajima da se spase na obalu. Srbi su nastavljali ratovanje i tokom god. 1283. Udruene vojske oba brata, Dragutina i Milutina, prodree duboko u Maedoniju, sve do Svete Gore i do same Kavale. Sam Milutin nastavio je ratovanje i god. 1284., sad u drugom pravcu, pomagan i od nekih susednih, ponajpre albanskih velikaa. Ovog puta on je osvojio zapadne delove Maedonije, poreku, kievsku, debarsku i ohridsku oblast, ne nailazei ni na kakav ozbiljan otpor. Sva ova osvajanja Milutin je dobrim delom i zadrao. Na taj nain on je pomakao srpske granice daleko na jug, blizu Kroje, Ohrida, Prilepa i Strumice. Tim osvajanjem on je Srbiju za dug niz godina uputio na jug, niz vardarsku dolinu, prema Egejskom Moru. Do njega Srbija je gravitirala preteno Jadranskome Moru; tamo su vodili glavni trgovaki putevi i sve druge veze, u Dubrovnik, Kotor, Bar i Skadar. Sada se srpski interes znatno proiruje. Posedom moravske, a naroito posedom vardarske linije, Srbi postepeno proiruju, a donekle i pomeraju svoja ekspanziona podruja. Vizantija toga vremena, sa carem Andronikom II na elu, nije imala sposobnosti da se opre toj

138

ekspanziji. Mesto u snagu, ona se pouzdavala, u odnosu prema Milutinu, samo u svoju diplomatiju. I bilo je, ustvari, veoma teko odoleti nadiranju srpskog elementa, ija je planinska snaga nabujala, i koji je eksploatisanjem sve veeg broja novih srebrnih rudnika (Rudnik, Trepa, Brvenik, Rogozna i dr.; itav Kopaonik zvali su Mleani Srebrna planina) doao do bogatih finansiskih izvora, koji su naglo u branskostoarskoj zemlji razvili akcioni polet n davali kralju mogunosti da svoju vojniku snagu pojaa nabavljanjem veih najamnikih jedinica. Srpski zamah ovog vremena nije stoga stvar jednog podesnog momenta, nego iva potreba jednog snagom nabreklog organizma. Sem prema jugu, Milutin je proirio srpsko podruje i prema istoku. U branievskoj oblasti, u drelu na Mlavi, behu se utvrdila dva brata Drman i Kudelin, bugarski velikai i odmetnici od svih vlasti. Iz toga tvrdog sklonita oni su uznemiravali celo susedstvo i izazvali, najzad, god. 1285., jednu maarsku ekspediciju protiv sebe, a potom i srpski napad. Ali, ovaj srpski napad sa samim snagama kralja Dragutina nije imao uspeha. ta vie, posle njega Drman i Kudelin preoe sami u ofanzivu i zadadoe mnogo posla Dragutinu. Ovaj stoga zamoli pomo u brata. Udruene srpske vojske prodrle su (ne zna se tano koje godine, no ponajpre negde krajem osamdesetih godina XIII veka) u podruje odmetnika, skrhale su njihov otpor i osvojile Branievo. Upravu nad tom osvojenom oblau, koja otada ostaje stalno u sastavu srpske drave, dobio je kralj Dragutin. Tako je srpska etnografska i politika granica proirena i prema severoistoku. Ranije je Branievo bilo u bugarskoj vlasti; posle pada bugarske i maedonske drave pokuavali su Maari tokom XII veka da ga preotmu od Vizantije, a tokom XIII veka da ga preotmu od Bugara, koji ga behu ponovo poseli posle vaspostavljanja drugog Bugarskog Carstva. Srpsko osvajanje Branieva dovelo je do sukoba izmeu Srba i bugarskog vidinskog gospodara, kneza imana, koji je sam polagao pravo na taj kraj. On je iznenada, negde oko god. 1290., upao u Srbiju sve do Hvosna. Na tom putu je, po svoj prilici, opljakao i razorio iu. Kada je kralju Milutinu stigao glas o tom prepadu, koji je doveo neprijatelja tako duboko u Srbiju, on je brzo skupio vojsku i suzbio je napadae pre nego to su stigli do Pei, kuda se behu uputili, a onda je stao da ih goni sve do samog Vidina. iman se sa mukom, na laama, spasao na levu obalu Dunava, dok su Srbi zauzeli njegovu oblast. imanu sad nije ostajalo nita drugo nego da moli za mir. Uslovi koje je Milutin postavio bili su prilino teki: iman mora da prizna srpsku vlast, a o Branievu, koje ostaje Srbima, nije moglo biti nikakva govora. Kao jemstvo za taj mir imao je biti brak imanov sa erkom velikog srpskog upana Dragoa i kasnije brak imanova sina Mihaila sa Milutinovom erkom Anom, koja u docnijim spisima nosi i narodno ime Neda. Ovaj mir kazuje dosta jasno da se Milutin oseao gospodarem situacije i da su njegove pretenzije politikog uticaja ile ne samo preko junih nego i preko istonih granica srpske drave. Kada se jo uzme u obzir da je u Sremu i severoistonoj Bosni, na podruju koje dotle, posle XI veka, nije vie bilo u sastavu srpske drave, vladao kralj Dragutin, irei i na toj strani uticaj Rake, onda se jasno vidi kako je Srbija ovog vremena, od kraja XIII veka, poela naglo irenje u svima pravcima sa sveu o svojoj dravnoj i etnikoj snazi. Na istoku je srpskoj ekspanziji postavio branu tatarski han Nogaj, ija se ogromna drava irila od eleznih Vrata i Dunava do iza Krima, u nekoj vezi sa Zlatnom Hordom u Rusiji. Han Nogaj, koji je jo od god. 1273. bio vizantiski carski zet, vrio je moan uticaj na politike prilike u severoistonom delu Balkana, a svojim odredima pomagao je

139

ponekad svoje prijatelje. Videli smo tako njegove ete u vizantiskoj vojsci protiv Srba. Od god. 1285. bugarski car ore Terterije priznavao je njegovu vrhovnu vlast, a god. 1292., kad mu se Terterije uinio kao nedovoljno pouzdan, uao je Nogaj u Trnovo, gde je kao svog kandidata postavio na carski presto vojvodu Smilca. Nogaj je smatrao bugarsko podruje kao svoje, kao neto to njemu pripada, i to i po obavezi bugarskih vladara koji su mu priznavali vrhovnu vlast, i po krvi koju je za nju dao. On je stoga Milutinovo osvajanje u Branievu i u vidiiskoj oblasti smatrao kao povredu svog prava i spremao se na borbu. Obaveten o tome, Milutin mu ponudi pregovore. Po svoj prilici on je uveravao Nogaja kako nema namere da iri svoju vlast u Bugarskoj, i svakako je u tom pogledu dao i izvesne obaveze, a kao garantiju da e se drati ugovora poslao je Nogaju taoce, meu kojima se nalazio i njegov sin Stevan. Nogaj se tim zadovoljio, po svoj prilici stoga to su ga zaokupili vaniji dogaaji u maarskom susedstvu i meu samim Tatarima. Srpski taoci ostali su na Nogajevu dvoru sve do njegova sloma i pogibije, ija hronologija jo nije utvrena. Nesumnjivo je samo da su osloboeni jo krajem XIII veka. Bugari, koje je tatarska vlast titala i uniavala, jedva su doekali da je se oslobode. Car Smilac obratio se za pomo Milutinu; brak izmeu Smileve keri Teodore i mladog srpskog kraljevia Stevana bio je izraz tih intimnijih veza. Ali, kad u Bugarskoj doe do krvavih borbi oko prestola, u kojima se naroito istakao svojom ambicijom i svirepou Terterijev sin Svetoslav, Milutin osta pasivan, zadran verovatno od svoje ene, a sestre Svetoslavljeve. Kralj Milutin je sablanjavao svet svojim nemoralnim porodinim ivotom. Naa istorija nema bezobzirnijeg sladostrasnika od njega, ni oveka koji je u brutalnosti iao tako daleko do kraja kao on. Na njegovim portretima, ouvanim po crkvama, taj se izraz ne moe da vidi; ti su portreti mahom iz starijih njegovih godina i sa licem izgubljenim u bradi. Ali, ipak, njegove male oi, sasvim kose i nacrtane kao da kilje, odaju lukavost i neustruavanje od sredstava. Svoju prvu enu, epirsku princezu, koja mu je rodila jednog sina i ker, otpustio je jo vrlo mlad, ne znamo iz kojih razloga. Drugu enu, svastiku svoga brata Dragutina, zaveo je kao kaluericu, venao se sa njom, pa je i nju oterao, poto mu je rodila jednu ker, krtenu neobinim imenom Carica. God. 1284. ve se oenio i trei put sa kerju bugarskoga cara ora Terterija. Prvi brak mogao je biti politiki, i bez njegove volje; ali, drugi to nije bio nikako. Za trei bi, kao i za prvi, mogli pretpostaviti neke politike motive, ali, ipak im ne moemo uhvatiti pravu vezu. Pre je tada Bugarskoj trebao Milutin nego Milutinu Bugarska. Krajem XIII veka, god. 1299., Milutin je sklopio i etvrti brak; ovog puta isto politiki. Evo kako je do njega dolo. Dok je Milutin bio zauzet na severu, pokuali su Vizantinci od god. 1290. da potisnu njegove anujske i epirske saveznike na jugu. Sin Karla II, Filip Tarentski, kome otac bee ustupio Albaniju kao anujsku sekundogenituru, oenio se god. 1294. kerju epirskoga despota Niifora sa eljom da tim brakom pojaaju stare veze i stvore jai front. Vizantinci su ipak imali uspeha i povratili su dobar deo Albanije. Kralj Milutin, kome vizantisko prodiranje nije ilo u raun, pree i sam u napad i preote Vizantincima god. 1296. nedavno od njih zauzeti Dra. Milutinovo posredovanje kvarilo je Grcima sve kombinacije i oni stoga preduzee sve da ga odvoje od saveznika, poto im je pokuaj ofanzive protiv Srba, pod vostvom hvaljenog Mihaila Glavasa, potpuno propao. Carigrad se bee reio da prizna Milutinu sve oblasti koje ranije bee osvojio, da ga tako zadri od dalje akcije i da ga ustupanjem toga ve za Vizantiju davno izgubljenog podruja zadobije kao prijatelja. Na srpski dvor, krajem god. 1298., poe kao poslanik

140

mudri Teodor Metohit, docniji veliki logofet. Ouvan nam je njegov opirni izvetaj iz Srbije, u koju je tokom pregovora odlazio pet puta, i taj izvetaj daje nam nekoliko dragocenih podataka o Srbiji krajem XIII veka, istina gledanoj oima jednog Grka. Kralj je, prema obavetenjima koja je Metohit dobio u Solunu, bio voljan za sporazum sa Grcima; ali, postojala je jaka opozicija njegovih ljudi. Ovi, ljudi od uticaja, naviknuti su na bitke, i to im je najvea radost; naviknuti su jo da kriom otimaju stoku, da ne ive na naseljenim mestima nego na granici, po planinama i pustinjama, gde iz zaseda pljakaju putnike i kradu stoku, nikako ne vodei rauna ni o prirodi, ni o zakonima, ni o pravdi. Oni utiu na kralja svaki dan da ga odvrate od sporazuma sa Grcima i izmiljaju prevare i izgovore da odloe ili osujete stvar. Car Andronik nudio je kralju najpre svoju sestru, udovicu trapezuntskog cara Jovana II, a kad ona to odbi, car, da ne bi ozlojedio Milutina, ponudi mu svoju ker Simonidu, ludo dete od nepunih est godina. Milutin je eleo da se orodi sa vizantiskom carskom kuom; to mu je godilo sujeti, dizalo mu znaaj, i trebalo mu kao mono sredstvo za osiguranje prestola prema Dragutinu i njegovoj deci. Stoga nije obraao nikakve panje na to to je njegova nevesta dete i to takva veza nije prirodna. Kako je pravoslavna crkva teko odobravala etvrti brak, a zabranjivala ga u sluaju da je trea ena iva, to je trebalo nai naina da se i ta tekoa prebrodi. Kao izlaz nalo se reenje da se kraljev brak sa Terterijevom keri proglasi kao nezakonit, bez obzira to su takvim reenjem bila pogoena i kraljeva deca, a meu njima i sin mu Stevan. U Vizantiji je bilo mnogo lica koja su osuivala taj novi brak; sam patrijarh carigradski ustajao je protiv toga. Car Andronik je jedva uspeo da umiri crkvu ustupcima na drugoj strani i bolnom izjavom da on mora rtvovati roeno dete da bi samo otadbini dobio i osigurao mir. Grci su znali da kralj Milutin mnogo polae na taj brak i da ne poputa od elje da ga ostvari. Hotei da na vizantisko poslanstvo uini to bolji utisak, on ga je doekao, ne kae se u kom mestu, sav nagizdan. Oko tela imao je vie nakita od skupocenog kamena i bisera, koliko je god moglo da stane, i sav je treptio u zlatu. Ceo dom blistae svilenim i zlatom ukraenim nametajem. Gostima je hrana donoena u njihov stan na zlatnim i srebrnim tanjirima i posuu. Kad se taj opis sravni sa Pahimerovim prianjem o skromnosti i ak ubogosti koju su Grci pre trideset godina zatekli na dvoru Uroa I, moe se najbolje videti koliko su se prilike promenile i ambicije porasle. Grki poslanici su se nadali da e u poslednji as zbog tog kraljevog raspoloenja moi to povoljno iupati za Vizantiju i traili su neke varoi i predele na granici da ih kralj vrati, a za veu sigurnost hteli su da se na novi ugovor zakunu kralj, kraljica-majka Jelena, glavna vlastela i glavari crkve. Bilo je i jo nekih zahteva, kao da se preda Grcima kraljeva trea ena, da se uzajamno dadu taoci i da se predadu grki prebezi. Oko svih tih pitanja pregovaralo se dugo, i najposle je postignut sporazum. Nije sigurno da li je Milutin tom prilikom obeao Grcima vratiti Dra ili ga je morao predati Anujcima; god. 1301. on je sigurno u rukama ovih drugih. Da osujete Milutinov sporazum sa Grcima tesalski prinevi slali su u Srbiju pisma i razne ljude, govorei kako carigradskim izaslanicima ne treba nita verovati i kako Srbi treba da obnove veze sa njima. Sa druge strane, udovica cara Smilca uputila je u Srbiju poslanstvo, koje je sa Grcima zajedno bilo na kraljevu dvoru, i nudila je kralju svoju ruku, upozoravajui ga da sa tim brakom moe dobiti i vlast nad Bugarskom. Mi nismo imali ni ranije ni posle vladara o koga su se vie otimale drave i ene kao ovog puta oko Milutina, mada je njegova nepouzdanost bila prilino poznata; oevidno, to nije dolazilo

141

zbog njegove linosti, koliko usled snage koju je Srbija pretstavljala u to vreme i koja bi svakom od suseda, koji se pozove na nju, unapred osiguravala uspeh njegove stvari. Brak izmeu Milutina i Simonide sklopljen je posle Vaskrsa god. 1299. Srbiji je, toboe kao miraz uz carevu ker, priznato osvojeno podruje, a ona je sa Vizantijom sklopila prijateljstvo i savez, koji behu utvreni pri linom sastanku izmeu Milutina i cara Andronika u Solunu. U jednoj svojoj povelji manastiru Hilandaru Milutin sa ponosom pominje kako je po mau dobio junu Srbiju; ali, ne bez sujete, istie kako potom postade zet grkoga cara, koji mu onda dade onu zemlju u priju. Tim svojim novim rodom Milutin se hvali ee puta, oevidno ponosit na nj, mada mu je on u samoj porodici doneo nekoliko neprijatnosti. Moralna kraljica-majka Jelena nije bila za taj i takav brak, i nije se zaklela na ugovor sa Grcima, mada su to ovi izrino traili. Ni kraljev sin Stevan nije mogao biti za taj brak, ve zbog majke i jer je zbog njega sam morao biti oglaen za nezakonito dete. Protiv toga braka digao se odluno i kralj Dragutin, i iz linih i iz politikih razloga. Kao carski zet Milutin sigurno nee hteti ustupiti presto Dragutinovom sinu, kako je glasio raniji ugovor; a politiki on je, posle veza sa Vizantijom, postao neprijatelj dosadanjih drugova u savezu, a posebno neprijatelj Dragutinu bliskih Anujaca. Dragutin je bio toliko ogoren da je ve hteo i zaratiti na brata, ali do neprijateljstva nije ipak dolo, poto je Andronik stavio na raspoloenje novom zetu jedan deo svoje vojske, i to Dragutin u tada graanskim ratom rastrovanoj Maarskoj nije mogao nai potrebne potpore. * Kraj XIII veka, odnosno datum braka sa Simonidom, ini vidan preokret u Milutinovoj dravnoj politici. Dotle, on je odluan protivnik Carstva i saveznik svih njegovih neprijatelja na Balkanu. Glavne svoje dobitke Srbija stie na raun vizantiskog poseda; glavni putevi srpske ekspanzije vode preko njihova podruja. Dizanje Srbije, inilo se, nije se moglo izvesti bez posrtanja Vizantije. Posle ovog braka Srbija ide sa Vizantijom, gotovo uvek za njen raun. Ona vie ne osvaja na jugu nita; period osvajanja zavren je uglavnom god. 1299. Kasnije akcije i na drugim stranama, ukoliko ih ima, ne dolaze kao akt novog poleta, nego kao zavravanje starih, odnosno ve zapoetih rauna. Moda tu ima i razumljivog psiholokog procesa: posle burne osvajake mladosti dola je staraka pasivnost; kralj se trudio da sam uredi i, koliko moe, asimiluje ono to je pridobio za dravu. Objanjenja za njegovo dranje moe biti vie i svako moe imati za sebe izvesnu opravdanost; ali, svakako je nesumnjiva injenica tu da je Vizantija ovim brakom zadrala Milutinovo irenje na junim granicama i obezbedila sebi sa te strane mir za podui niz godina. XI. USPON PLEMENA UBIA. 1. Maarski spor oko prestola. 2. ubii i Karlo Robert, kandidat za maarski presto napuljskog dvora. 3. ubii u Bosni. Meteima koji su nastali u Maarskoj posle pogibije kralja Ladislava i stranakim sukobima koji se razvie za vreme borbe raznih pretendenata koristilo se ponajvie ugledno plemstvo, i maarsko i hrvatsko. Kralj Andrija, da bi dobio u plemstvu vie oslonca, daje god. 1291. nova prava svoj vlasteli, maloj i velikoj, i obeava redovno godinje odravanje sabora u Stonom Beogradu, gde e vea kompetencija plemia doi

142

do punijeg izraza. I on, kao i Anujci, ne tedi na poklonima, darovnicama i obeanjima pojedincima, samo da ih dobije na svoju stranu ili da ih vre vee uza se. Izvesne hrvatske plemiske kue ovih vremena dostiu vrhunac svoje moi. Frankopani tada dobijaju gataku upu, a od god. 1302. postaju senjski knezovi, dok su ranije u tom gradu bili samo izabrani naelnici. Vodiki knezovi Babonii, banovi slavonski, bilo stvarno bilo po imenu, pretstavljaju u Slavoniji prvo bratstvo i kao takvo je s obe strane traeno za saradnju. Prvoroeni sin slavonskog bana Stevana dobio je za enu god. 1287. ker bosanskoga bana, Prijezde I, i sa njom zemljeniku upu u Bosni, pa se ojaao jo vie. U prolee god. 1291. Dujmo Frankopan i Radoslav II Baboni odlaze u Napulj, prilazei tim otvoreno anujskoj strani. Ali, Radoslav I, stric ovoga drugoga, nezadovoljan to se njemu ne obraa dovoljna panja, prilazi, meutim, privremeno kralju Andriji. Tako rade i mnogi drugi plemii, nevoeni u svojim odlukama nekim naelom, nego isto linim interesima. Oni nijednoj strani ne prilaze bez rezervi, pregovaraju ponekad sa obe, dre po dva gvoa u vatri, i opredeljuju se samo po momentanim izgledima na uspeh. Taj sistem je oevidno kvario ljude; unitavao stari moral vere i rei. Uostalom, teko je bilo i traiti neki naelni stav u ovakvim prilikama. ta je Hrvatima moglo biti stalo do toga hoe li se na maarskom prestolu odrati kralj iz Mletaka ili iz Napulja? Ni za jednog ih nisu vezale nikakve tenje veze. Na vaspostavljanje svoje hrvatske drave nije pomiljao nijedan; tradicija o njoj bila je toliko iezla da sa njenim vaskrsavanjem nije vie raunao niko. Ostalo je onda kao jedino da svak gleda svoju korist; to je, uostalom, naelo srednjevekovnog feudalnog plemstva, koje se privodilo u ivot i u isto narodnim dravama i pri jo sveoj svesti o dravnim tradicijama jedne mone i autoritativne celine. Kako su kraljevi malo pazili ta daju i obeavaju i kakvo je bilo plemstvo ovog vremena pokazuju lepo ovakvi sluajevi: u februaru god. 1292. poklonio je kralj Andrija Stevanu Baboniu dreniku upaniju, a u avgustu iste te godine isto podruje, sa neto irim granicama, darovao je i porodici ubia. Za moral izvesnih ljudi reit je ovaj primer: etiri brata Babonia pokorila su se kralju Andriji i on im je 1. avgusta god. 1299. potvrdio imanja; 7. septembra te godine kralj Karlo prima iste ljude kao pokajnike, poto su pre nepuna dva meseca otpali od njega. Najdoslednije se u svem tom vrtlogu dralo pleme ubia, koje se, uostalom, najvie i podiglo. Njihov glavni pretstavnik bio je ban Pavao I, ovek mudar i preduzetan. On je od god. 1274. primorski ban, koji je postepeno postao gospodar cele oblasti od Nina do Omia. Kralj Karlo zove ga dragim i vernim roakom i upuuje god. 1295. svoga sina da mu doivotno ustupi bansku ast u delovima hrvatskim i dalmatinskim. Napuljskom dvoru je u ovom nadmetanju za krunu priliio pomagalo to 1pto su se za njegova kandidata zalagale pape Celestin V i Bonifacije VIII, i to sam kralj Andrija nije bio ovek vee vrednosti. Stoga su ubii sa mnogo energije mogli da rade protiv zakonitog kralja, irei sve vie i krug svojih pristalica i svoje podruje. Kad je god. 1295. umro Karlo Martel, oni su kao novog pretendenta primili drugog napuljskog kandidata, Martelova sina, Karla Roberta, i radili su i za nj sa istom predanou. U vreme od god. 1290.1300., poto je ve imao u svojoj vlasti vei deo Dalmacije i jedan deo Hrvatske, Pavle ubi iri svoju vlast i u zapadnoj Bosni. U oskudici izvora mi danas ne znamo na osnovu kojeg prava je Pavle doao do titule gospodara Bosne, sa kojom se prvi put javlja 7. aprila god. 1299. Najverovatnije e biti da je on osvojio neki njen kraj, pa se prozvao po tome; a moda je ta titula dola i kao izraz tenje za tom oblau.

143

Karakteristino je da o Bosni nema pomena u povelji od 4. avgusta god. 1299., kojom Karlo Napuljski potvruje sva prava i oblasti ubia. Dokle je dopirala ubieva vlast u Bosni u ovo vreme ne moe se tano rei; ali, ni u kom sluaju nije prelazila preko Plive i dalje od Rame. Jer je sredinu Bosnu drao Stevan I Kotroman i imao potporu u tastu kralju Dragutinu. Nema mnogo pouzdanijih vesti o tome kako se prema ovim maarskim smutnjama drao u prvo vreme kralj Dragutin. Njegove veze sa Anujcima, i porodine i politike, bile su dosta srdane, i ne bi bilo udo da se kralj Dragutin opredelio za njihovu stranu. Njegov sin Vladislav dobio je doista od napuljskog dvora 19. avgusta god. 1292. vojvodstvo cele Slavonije sem oblasti koje su drali vodiki knezovi i Frankopani. (Slavonija se, treba znati, delila na dve nejednake polovine; u gornjoj Slavoniji nalazilo se pet upanija: varadinska, zagorska, zagrebaka, krievaka i virovitika; a u donjoj etiri: dubika, sanska, glaka i vrbaka.) Ali, brzo posle toga Vladislav je, zajedno sa ocem, doao u blii dodir sa kraljem Andrijom; bar se, u jesen god. 1293., venao sa njegovom srodnicom Konstancom iz porodice Morozini. To je svakako u vezi sa odlukom kralja Andrije iz te iste godine, kojom je svojoj majci Tomazini Morozini dao na upravu Slavoniju. Da je kralj Dragutin, i pored te veze, uostalom, kako smo videli, uobiajene u to vreme uspeo ouvati poverenje napuljskog dvora kazuje injenica to su otud toplo preporuivali Dragutinu i njegovoj eni da pomognu Karlu Robertu, koji se poetkom god. 1300. spremao da pree na dalmatinsku obalu. God. 1300., avgusta meseca, doista, knez uro ubi, brat bana Pavla, preveo je Karla Roberta u Split. Tamo je god. 1297. papa Bonifacije poslao za nadbiskupa kapelana napuljske kraljice, a god. 1298. osnovao je ibeniku biskupiju, samo da pojaa anujsku stranku u primorskim gradovima. Ali, glavni inilac u celom preduzeu bio je srani Pavle ubi. Njemu kralj Karlo i poverava svog unuka, molei ga da ga pazi i titi. Ta avantura bila je opasna, ali ona je najbolje merilo snage i samopouzdanja brae ubia. Stvari su nenadnom smru kralja Andrije (14. januara god. 1301.) ispale bolje nego to je moglo biti, ali su se Anujci, prirodno, i tako oseali obaveznim prema ubiima i bili spremni na velika priznanja. Ban je Pavao u ono vrijeme (pie V. Klaji u svojoj knjizi o Bribirskim Knezovima) bio kao kakva krunjena glava, kao pravi suveren ... Kao kuni starjeina odreuje ban Pavao brai i sinovima ne samo zemlje i posjede, ne samo asti i dohotke, nego i zadatke i poslove koje moraju vriti. Dok mu braa vre vlast u primorju i u dalmatinskim gradovima, to je sinovima namijenio najnoviju teevinu svoju, te ih je imenovao knezovima Triju Polja, Hlivna i Cetinske upe. Po preporuci bana Pavla, Karlo Napuljski potvruje njegovu srodniku knezu Hrvatinu i njegovoj brai i sinovima posed bosanske oblasti Donjih Krajeva. Upravu nad pojedinim oblastima dodelio je ban Pavao meu svoju brau i sinove. Mlaem bratu Mladenu dao je na upravu svoj deo Bosne ve god. 1301.; sin mu Mladen, zvan inae Mladen II, spominje se kao knez Triju Polja i itave zemlje hlivanjske; dok su drugi sinovi Pavlovi postali knezovi dalmatinskih gradova. U Maarskoj je bila jaka stranka protiv dovedenog anujskog kandidata. Na njenom elu nalazio se kaloki nadbiskup. Ta stranka proglasi i krunisa za novoga kralja sina ekoga kralja Vaclava II, koji je po enskoj lozi poticao od Arpadovia. Ovaj se, krunisan 27. avgusta god. 1301., prozva Ladislav V. Razljueni papa pozva zbog toga kalokog nadbiskupa u Rim, na odgovornost, poto se oevidno suprotstavio njegovoj volji i njegovim jasnim porukama. Trebalo je stoga sad izmisliti neto to bi moglo

144

umiriti papu, skrenuti njegovu panju na druga pitanja i prikazati neposluni maarski episkopat kao solidne stubove vere. U tome duhu bi reeno da se uputi u Bosnu jedna vojnika ekspedicija u borbu protiv jeretika. Nita, moda, za procenu odnosa izmeu Bosne i Maarske i za bosansko jeretitvo nije karakteristinije od te odluke. Bosna je imala da bude ventil za napeto stanje u Maarskoj. U njoj treba prosuti krv u ime tobonjih interesa prave vere, da bi se u stvari izgladila trvenja nastala na drugoj strani i zbog drugih pitanja. Nije stoga nikakvo udo to su Bosanci u pretstavnicima rimokatolike vere, donoene toliko puta na mau, isukanom bez razloga ili sa razlozima perfidnim ili izmiljenim, gledali samo svoje protivnike i zbijali svoje redove na otpor. Do borbe je u Bosni doista dolo. Ne znamo samo koji su sve motivi prevladali da se u tu borbu umeaju i da je u glavnom vode ponajvie ubii. Ban Mladen potisnuo je Stevana Kotromana god. 1302. na istok sve do podruja Drine. U junu god. 1304. Mladen je poginuo od nevernih jeretika. Ali, borba je nastavljena. God. 1305. Pavle se naziva gospodarem itave Bosne, koju predaje sinu Mladenu. Gospodar itave Bosne Pavle je postao u smislu tadanjih starih granica Bosne, t. j. Bez Soli i Usore na istoku, u kojima je i dalje ostao da vlada kralj Dragutin. Ne znamo nita poblie kako se za vreme ovih borbi u Bosni drao Dragutin, odnosno u kojoj se meri zauzimao za svoga zeta i na koji ga je nain branio od ubia. Moda ga je u aktivnijoj pomoi spreavalo opte pomueno stanje u celom susedstvu; sem ovog rata u Bosni bilo je ratno stanje i izmeu Dubrovnika i njegova brata, kralja Milutina, god. 1301./2. Milutin je imao i nekih rauna sa Pavlom ubiem i sastajao se sa njim na srpsko-hrvatskoj granici u predelu Vrulje kod Makarske (god. 1303./4.). Kako odnosi izmeu Dragutina i Milutina behu zategnuti (govori se nejasno ak o nekom ratu koji se meu njima vodio negde u to vreme), svakako je i to u mnogom vezalo ruke sremskom kralju. Nu, gotovo je van sumnje da se ipak zalagao za svoga zeta. Njegovi ohladneli odnosi prema Karlu Robertu doli su kao posledica njegove i zetovljeve borbe sa ubiima, uz koje se Karlo tada drao nepokolebivo. Ili je moda, to je jo verovatnije, napad ubia u Bosni bio odraz sukoba izmeu Dragutina i Karla Roberta, kad je Dragutin, u vezi sa erdeljskim vojvodom Aporom, istakao kandidaturu svoga sina Vladislava na maarski presto? Rezultat svega bio je taj da je Dragutinova vojska bila pobeena u Sremu, i da su ubii znatno ojaali i proirili svoju vlast u Bosni. XII. SRBIJA U BORBI S ANUJCIMA. 1. Kralj Milutin u vezi sa Karlom Valoa. 2. Unutarnje krize u Srbiji. 3. Kralj Milutin u borbi s Anujcima. 4. Milutin i Mladen ubi. 5. Polet Srbije u Milutinovo doba. Mada je kralj Milutin od enidbe sa Simonidom vidno izmenio svoju spoljnu politiku, nije ipak bio potpuno pouzdan za Vizantiju. On je suvie bio ovek svojih interesa da bi se vezao bezuslovno za jednu politiku, a naroito onda kada se stvore izgledi koji toj politici pretstavljaju opasnost ili ak manji uspeh nego nekoj drugoj. Tako se, tokom izvesnih priprema i dogaaja god. 1306./8., bee ozbiljno reio da se ponovo vrati starome savezu s Anujcima, koji bi bio otvoreno uperen protiv Vizantije. Na Zapadu su, naime, poetkom XIV veka u izvesnim krugovima poele kombinacije sa vaspostavljanjem Latinskog Carstva. Glavni povod im je dala enidba

145

francuskog princa, Karla Valoa, brata francuskog kralja Filipa IV, sa unukom latinskog cara Balduina II. Nevesta je donela muu u miraz titulu svoga deda i carske pretenzije. U svojim planovima Karlo se naslanjao na napuljski dvor i raunao sa njegovim vezama na Balkanu. Ovog puta pomiljalo se na to da se akcija prema Carigradu vodi prvenstveno sa zapadne obale Balkanskoga Poluostrva, iz Albanije, gde je Dra od god. 1305. opet u anujskom posedu, u vlasti Filipa Tarentskog, sina Karla II Napuljskoga. Milutin je doznao za te planove, pa se, videi slabost Vizantije, ugroene u taj mah od Turaka u Maloj Aziji i Bugara u Trakiji, pobojao da on sam ne primi glavne udarce od nove zapadne koalicije, ako bi joj se ispreio na putu prodiranja prema Carigradu. Moda mu je taj plan i dostavljen sa pozivom da se pridrui. Na Milutina su svakako delovale i te injenice to je anujski princ Karlo Robert postigao uspehe meu Hrvatima i posle meu Maarima, i to je francuski dvor u borbi sa papama god. 1305. odneo vidnu pobedu i preveo pape iz Rima u Francusku. Nesumnjivo stoji da je Milutin od leta god. 1306. uao u pregovore sa Filipom Tarentskim i da je bio oberuke primljen. Odmah potom ulo se u pregovore i sa francuskim dvorom. Poslanici kraljevi behu Marko Lukari iz Dubrovnika i Trifun Mihaeli iz Kotora. Svakako po elji francuskog dvora, da se obaveste o toj balkanskoj kraljevini, uputili su crkveni krugovi jednog uenog dominikanca da podnese izvetaj o Srbiji. Taj izvetaj je sauvan i veoma je zanimljiv. Dominikanac je svoja obavetenja dobijao od jedne Anujcima odane osobe, stoga u njegovu prianju dobro prolazi anujski zet kralj Dragutin, dok je Milutin prikazan najcrnjim bojama, kao nepouzdan, surov i razvratnik. Izvetaj je oevidno pristrasan i stoga na izvesnim mestima namerno neistinit. On je iao na to da se savez izmeu Karla i Milutina svakako osujeti. Stoga je zastupao ova gledita: srpskome kralju ne treba verovati, sve to obea on e odrei i izvrnuti. Sad se boji Karla da bi mu mogao odmetnuti Primorje sa veinom nezadovoljnih katolika i da bi posle uspeha nad Grcima mogao okrenuti svoju vojsku i na nj; zbog toga straha on sad nudi prijateljstvo. elei da nagovori Karla ak na aktivnost protiv Srba, on ih pretstavlja, istina, kao lepa stasa (kako muke tako i enske), ali im porie hrabrost. Jedan pravi ratnik poterao bi njih pedesetoricu. Nu, Karlo se ipak reio na savez, na osnovu izvetaja sa drugih strana, koji su Milutinovu saradnju preporuivali kao dobrodolu. Ugovor je sklopljen 27. marta god. 1308., a predviao je zajedniku borbu protiv Vizantije. Karlo je priznavao srpskome kralju njegova ranija osvajanja u Maedoniji: itavu oblast izmeu Prilepa i Proseka, Ove Polje do tipa, debarsku oblast do Mae i kievski kraj. tip nije unesen u to priznavanje, jer ga kralj, kako se izrino kae, dri za se i za svoje naslednike kao nesumnjivu svojinu. Taj je ugovor sadravao i Milutinovo obeanje za prelaz u katolianstvo. Da bi savez bio vri, imala se Milutinova ki Carica udati za Karlova sina Karla. Papa Kliment V odobravao je sve to, zadovoljan moguim verskim uspehom u Srbiji, a verujui u Milutinove poruke. Milutin je doista pristao na sve ugovorene take i lino je potpisao ugovor, u Srbiji, 25. jula god. 1308. Njemu se inilo da su planovi na francuskom i napuljskom dvoru potpuno gotovi i da je stvar sazrela. Bez ikakvih obzira na svoje veze sa Carigradom on je odmah krenuo vojsku prema Solunu. Ta vojska, sa nedovoljno disciplinovanim turskim najamnicima, nije postigla nikakva uspeha; ak je dolo do uzajamne borbe izmeu Srba i Turaka, u kojoj su ovi drugi potueni i razjureni. Nije trebalo dugo vremena da se vidi kako od nameravane obnove Latinskog Carstva nee biti nita. Karlo Valoa dao se naskoro na sasvim druge planove, udei da dobije upranjeni carski presto u Nemakoj, a Filip Tarentski u Albaniji imao je neznatne

146

uspehe. Milutina su najverovatnije obavestili o vie fantastinim nego realnim koncepcijama Karlovim Mleani, koji su doli u sukob sa Francuzima i sa papom. Oni kao da ak uuuju i Milutinovu aktivnost prema Albaniji. To bi se dalo izvesti po tome to ga u jednom njihovom pismu od 10. maja god. 1309. nazivaju kraljem Srbije, Huma, Duklje i Albanije. Ali, Milutin nije mogao, a jo moda i ekajui na dogaaje nije ni hteo da preduzima ma ta to bi izazvalo sukobe sa najnovijim saveznicima, koje je najzad ipak napustio. Ostavljajui Anujce, on se nanovo obratio Vizantiji, koja zbog svog tekog poloaja nije ni pomiljala da postavlja kakve bilo uslove srpskome kralju ili da mu ak pravi ozbiljne prekore. Njoj je trebala Milutinova pomo protiv turskih najamnika u Evropi, kao i protiv pravih turskih osvajaa u Maloj Aziji, koji su sve vie uzimali maha i sve se vie primicali Dardanelima i Bosforu. God. 1313. borili su se prvi put pravi turski vojnici, ne najamnici, sa Srbima, i to u Maloj Aziji, kuda je Milutin, na molbu cara Andronika, uputio srpsku vojsku pod vostvom velikog vojvode Novaka Grebostreka. Srbi su u tim borbama ostali pobedioci i spomen o toj pobedi upisali su u jednom natpisu na crkvi u Nagoriinu, u blizini koje e se, est stotina godina posle toga, voditi odluna bitka u zavrnoj borbi izmeu Srba i Turaka na evropskom tlu. Kralj Milutin je, u isto vreme, bio zauzet i unutarnjim krizama, koje su ga spreavale da preduzima togod u susednim oblastima. Sa bratom, kraljem Dragutinom, dolazio je u sukob ee puta. Glavni razlozi nesporazuma bili su ovi: 1. to je Dragutin sve vie sticao uverenje da Milutin ne misli da obezbedi presto njegovu sinu Vladislavu, nego pod uticajem svoje tate pomilja ak da na srpski presto dovede svoga uraka, vizantiskog princa, Dimitrija; i 2. to je Dragutin bio protivnik bratovlje grkofiloke politike. Oko god. 1312., verovatno kad je Milutin poslao svoju vojsku u pomo Grcima, digao se Dragutin ponovo protiv njega. Milutin se u jedan mah naao u tekom poloaju, jer je dobar deo plemstva bio uz Dragutina. Iz te nevolje spaslo ga je svetenstvo, koje se stavilo na njegovu stranu, a to je uinilo stoga to mu Dragutinove veze sa Zapadom nisu ulivale mnogo poverenja. Milutin je prema crkvi bio iroke ruke i podizao je i obnavljao mnoge crkve i manastire na sve strane. To mu je sad priznala crkva, pomognuta i bogatim finansiskim sredstvima kraljevim. Kraljev uvar blaga bee novi banjski episkop Danilo, uveni pisac kraljevskih i arhiepiskopskih itija. Sa tim novcem Milutin brzo skupi najamniku vojsku, ponajvie od tursko-tatarskih elemenata. Svetenstvo je ipak radilo i uspelo da svojim posredovanjem sprei graanski rat. Dragutin je proirio svoje podruje dobivi Rudnik i moda jo neto zemljita; ali, Milutin se odrao na prestolu. Drugu krizu izazvao je Milutinov sin Stevan, koji se posle oeva braka sa Simonidom oseao unien i zapostavljen. Po svoj prilici i njega je izazivala Milutinova namera da na presto u Srbiji dovede grkog princa Dimitrija, mada se ovaj, videvi primitivnost srpske sredine, brzo ohladio i vratio u Vizantiju, naputajui svaku pomisao o tom da postane vladar takve zemlje. Verovatno ga za taj poziv nije oduevljavala mnogo ni sestra Simonida, koja se nije oseala dobro uz ostarelog i surovog Milutina i koja, zbog njega, ne izgleda da je volela ni zemlju kojoj je bila vladarka. U Srbiji je bilo dosta opozicije protiv grkog uticaja na dvoru, koji je jaao primetno poslednjih godina, i uz Stevana se nalo dosta nezadovoljnika, posebno u Zeti gde je on bio namesnik i gde je katoliki elemenat imao dosta uticaja. Kada je Stevan oko god. 1313. digao bunu, Milutin se brzo krenuo u Zetu da lino ugui pokret i natera ljude na pokornost. Stevan se predao ocu na milost, po prianju, na njegov poziv. im ga se doepao, Milutin ga je okovao i u

147

Skoplju dao oslepiti, pa ga je potom uputio u Carigrad, u zatoenje, sa enom i sa dva njegova sina, Duanom i Duicom. Potkupljeni delat nije sasvim oslepio Stevana, nego mu je oprljio prednji deo oiju, tako da je mogao videti; da je to od oca krio celog ivota ne treba, mislim, naroito isticati. I u Stevanovom sluaju svetenstvo se ivo zalagalo da doe do izmirenja; posle sedam godina zatoenja mogao se ubogaljeni princ vratiti u otadbinu, gde mu je otac dao na upravu upu Budimlje. Odvojena od svojih sinova, ivela je stara kraljica Jelena u svojoj posebnoj oblasti u Travuniji i zapadnom delu Zete sve do svoje smrti, 8. februara god. 1314. Na njenom dvoru u Brnjacima, pie njen biograf Danilo u najlepem svom sastavu, pisahu se knjige boanstvene, t. j. knjige namenjene crkvenim potrebama, pravljahu se sasudi ukraavani zlatom, srebrom, biserom i dragim kamenjem i svetenike rize i utvari. Na njenom dvoru nalazile su utoita udovice i sirote devojke, koje je posle udomljavala. Kao svoju zadubinu ona je podigla pravoslavni manastir Gradac, danas u ruevinama, znaajan u srpskoj arhitekturi naroito stoga to je u njegovu graenju, prvi put u unutranjosti Srbije, upotrebljen gotski stil. Inae je kraljica Jelena, kao katolikinja poreklom, bila tedar zatitnik svojih ranijih suvernika i pomagala je i obnovila itav niz crkava u Primorju, a naroito u Baru i Skadru. * Do otvorenog sukoba izmeu kralja Milutina i Anujaca dolo je tek posle smrti kralja Dragutina ( 12. marta god. 1316.), koji se pred kraj ivota pokajniki zakaluerio i dobio novo ime Teoktist. Milutin je odmah po bratovljoj smrti krenuo na sinovca Vladislava, uhvatio ga i zatvorio. Hteo je ne samo :da se na taj nain obezbedi od njega u pogledu njegova prava na presto, nego i da ga lii oblasti koje je kralj Dragutin dobio kao lino leno. U svojoj gramljivosti Milutin je, moda i ne idui za tim potpuno svesno, doprineo time znatno najpre jaanju centralne, odnosno kraljevske vlasti, a zatim i irenju obima srpske drave. Mava do njega nije pripadala Srbiji, nego Maarskoj; potiskivanjem Vladislava iz toga kraja Milutin i tu oblast pokuava uvui u srpsko dravno podruje. Soli i Usoru nije dirao. Taj Milutinov upad u Mavu izazvao je protiv njega maarski dvor, koji je iz srodnikih i politikih razloga zatiavao Vladislava, i koji je, u isto vreme, branio i svoje podruje od zahvata rakoga kralja. Stvari se zapletoe na vie strana. Bez Dragutina se nije mogao odrati u Bosni ni njegov zetski dom Kotromania. Udovica Stevana Kotromana morade da bei sa sinovima iz zemlje, i to naglo: jedni lanovi spasavaju se u Dubrovnik, a drugi u Medvedgrad. Mladen II ubi postaje sad doista gospodar cele Bosne. Ali, osion i neobuzdan, on niti je znao ni mogao da ouva velike i za jednu velikaku porodicu retke, gotovo vladarske tekovine svoga oca. Jo za ivota oeva zapleo se on u sukobe sa Mletakom Republikom, pomaui ustanak Zadrana protiv nje i primivi se da bude zadarski knez (god. 1311.) Borbu sa Republikom Mladen je nastavio i posle smrti svog oca Pavla ( god. 1312.) i imao je izvesnih vojnikih uspeha, ali ne i dovoljno snage da sam, bez pomoi maarskog kralja, vodi rat sa vetim i dobro organizovanim Mlecima. Posle vojevanja od dve i po godine Zadar se opet pokorio Republici Sv. Marka, a ban Mladen se morao odrei svoga kneevstva u tom gradu (23. septembra god. 1313.) Od toga asa njegova zvezda tamni. Taj neuspeh izazvao je protiv njega itav niz nezadovoljnika. Ve god. 1315. pobunio se Trogir i traio zatite kod Mletaka, i Mladen ga je, znatno poputajui, jedva umirio. Ubrzo se javljaju pobune i neprijateljstva i uglednog hrvatskog i bosanskog plemstva. Krki Frankopani, krbavski Kurjakovii i liki

148

Nelipii stvaraju protiv njega zajedniki front u Hrvatskoj, a u Bosni se diu Hrvatinii i levanjski knezovi Mihovilovii. Naroito mu postadoe opasni vodiki knezovi Babonii, banovi Slavonije, i otvoreni suparnici za prvenstvo meu hrvatskim plemstvom. Posredovanjem Dubrovana dolo je jedino do izmirenja izmeu Mladena i bosanskog banovia Stevana II Kotromania. Mladen je vratio Stevanu oevu oblast u sredinoj Bosni, ali ga je uinio potpuno zavisnim od sebe. ak, kad je trebalo da se Stevan oeni kerju kneza Majnharda Ortenburkog, ban Mladen je uzeo na sebe da moli papu za dozvolu, jer su mladenci bili u srodstvu. Papa je izdao traenu dozvolu 18. jula god. 1319. Maarski kralj, ozlojeen dranjem kralja Milutina, uz moralnu pomo papinu, stvorio je itavu koaliciju protiv njega i organizovao je napade na Srbiju sa vie strana. U tu koaliciju uoe sem Maara jo ban Mladen i Albanci. Rat Dubrovnika sa Milutinom god. 1317./8. nije, moda, isto tako, bez neke veze s ovom akcijom. Protiv Srbije se odavno nije dizalo toliko neprijatelja; nikad dotad ona nije morala da vodi borbu na tri fronta. U ranijim prilikama, kad su se javljale sline opasne situacije, Srbija je ili traila tuu pomo, ili gledala da diplomatski izmanevrie bar jednog protivnika ili da samo na jednoj strani bude tuena. Ovog puta Milutin ulazi u borbu sam, na svima stranama. Srbija sad raspolae drukijom snagom od one kakvu je imao Stevan Prvovenani na poetku XIII ili kralj Uro sredinom toga veka. Borbe su poele najpre na jugu. Iza sukoba sa Dubrovanima dolaze borbe sa banom Mladenom, u kojima glavnu ulogu sa srpske strane imaju tri hrabra brata Branivojevia iz stonske oblasti. Od 10. aprila god. 1318. Mladen uzima titulu glavnog gospodara humske zemlje, nato Milutin odgovara svojom novom titulom kralja Hrvatske. U tom ratu od god. 1318./9. ban Mladen je bio prisiljen da preko Dubrovana trai mir i kao garantiju morao je dati Milutinu taoce, meu kojima se nalazio i njegov brat, omiki knez Grgur. Napade iz Albanije vodio je Filip Tarentski, kome se pridruilo vie albanskih prvaka, od kojih su se neki odmetnuli od Srba. Njih je sve naroito bodrio god. 1319. papa Ivan XXII svojim poslanicama. Ali, i na toj strani borbe su zavrene bez srpske tete. Glavni napad izveli su, naravno, Maari, u Mavi i Beogradu, koji su zapalili. Nu, i njihove vojske su zastale ispred rudnikih planina i pred masivom Kosmaja. Nemoan da savlada otpor, kralj Karlo je zazivao papu da krene protiv Srba i jo koga od katolikih vladara, kako bi sa njihovom pomou mogao da prodre do mora i osvoji celu Milutinovu dravu. Papa je doista pokuavao da privoli ekog i poljskog kralja i neke nemake knezove da se pridrue Maarima; ali, od svih tih poziva nije bilo nikakve koristi. Na srebrnom oltaru, koji je god. 1319. poklonio, u Srbiji jo od Nemanje poznatom, hramu Sv. Nikole u Bariju, kralj Milutin se, oevidno posle maarskog povlaenja, belei, ne bez izvesnog, uostalom potpuno opravdanog samozadovoljstva, kao gospodar od Jadranskoga Mora sve do reke velikoga Dunava. Srbija je izdrala jednu prilino teku probu snage i ostala je potpuno nepokolebana. Na Balkanskom Poluostrvu toga vremena ona je sad nepreporno bila glavna sila. Poslednje dve godine svoga ivota Milutin je proveo relativno mirno. Nije dospeo da vidi kako e se u Vizantiji da razviju u ozbiljan graanski rat zategnuti odnosi izmeu staroga cara Andronika II i njegova unuka i naslednika Andronika III, koji su zapoeli svoje sukobe god. 1321. Obe strane pozivale su Milutina da im se nae u pomoi, i on se, lukav kao i uvek, uputao u pregovore sa obadvema, pazei dobro da uoi sa kojom bi

149

mogao doi do boljih izgleda po sebe. U jesen, 29. oktobra god, 1321., Milutin je iznenada umro od apoplektinog udara, u svojoj prestonici, u Nerodimlju. Uspon Nemanjia bio je postepen, ali stalan. Od Nemanje, pravog tvorca srpske srednjovekovne drave, napredak je vidan gotovo u svakoj generaciji. Prvovenani die Srbiju na kraljevinu i stabilizuje je u jedno od najkritinijih vremena po Balkansko Poluostrvo, koje je izmenilo gotovo sve odnose na njemu. Kraljevi Radoslav i Vladislav uspevaju da sauvaju zemlju od spoljnih udara; kralj Uro otvara nove vidike i priprema finansisku snagu Srbije. Sa Milutinom Srbija postaje glavni politiki inilac na Balkanu i drava sa apsolutnom vrednou. Njene granice pomeraju se daleko od onih koje je on zatekao. U IX veku Srbija ne ide na istok dalje od Rasa; u XI veku granica joj je oko Zveana, u XII oko Lipljana, a sa Milutinom ona prelazi Skoplje i zahvata Ove Polje. Sem Jadranskoga Mora i Neretve, kud je bila dotad upuivana, Srbija se sada prua niz Vardar na egejsku obalu. Severoistona granica obuhvata Branievo i pribliava se Timoku; na severu se dopire do Save i Dunava. itave nove oblasti ulaze u sastav srpske drave, kojoj dotle nisu nikad pripadale, i postaju i etniki, ukoliko to jo nisu bile, na narodni posed (Branievo, Mava). Ekonomski napredak Srbije Milutinova vremena bio je dosta brz i obiman i davao je kralju obilna sredstva za sve njegove planove. Naroito se razvilo rudarstvo u nekoliko veoma aktivnih rudnika (Brskovo, Trepa, Rogozna, Brvenik, Rudnik i dr.), koji su davali mnogo srebra, olova i neto bakra. Uz rudarstvo, kojim su se najvie bavili Sasi i po kojima je ostalo sve do danas vie lokalnih naziva (Sase, Saka Reka, Sasino i sl., a moda ak i oznaka akci, okci) i prilino dosta tehnikih izraza za posao, razvila se lepo i trgovina. Glavni kapital davali su Mleani, a glavni trgovaki posrednici behu Dubrovani i Kotorani. Prema deliminim dubrovakim trgovakim raunima promet izmeu njihova grada i Srbije iznosio je god. 1325. oko 160.000 perpera godinje, odnosno na 2,000.000 ondanjih dinara. U Milutinovo doba naroito se razvila crkvena umetnost. Nijedan na vladar nije podigao i obnovio toliko crkvenih graevina koliko on, i to i u Srbiji i van nje. Njegova glavna zadubina, u kojoj je bio sahranjen i gde je leao do sredine XV veka, bio je manastir Banjska blizu nekad vulkanskog Zveana, koja je hvaljena kao jedna od najlepih crkava srpske drave romanskog stila. Andra Stevanovi, koji je dugo ispitivao, tvrdio je za nju ak ovo: Koliko je meni poznato, suvremeno talijansko graevinarstvo moe pokazati primerke samo veih dimensija od ove starine srpske, ali se ova graevina u svemu ostalom moe po tehnici i estetici da ravna sa najsavrenijim talijanskim graevinama svoga doba. Graanica, koja je dovravana pred samu smrt Milutinovu, graena u sasvim drugom, vizantiskom stilu, ouvana je sve do danas na klasinom Kosovu. Narodna pesma ouvala joj je pomen sa predanjem, da su oko nje zbor zborila gospoda hrianska. Sa svojih pet kao slivenih kubeta, zidana sa paljivo i ukusno sloenim redovima opeka meu kamenjem, inae bez naroitih drugih dekorativnih elemenata, ona ostavlja prijatan utisak izvesne gracioznosti, a dopada se, posle blie studije, otmenou linija i harmonijom celine. Sem ta dva manastira, Milutinove su zadubine, bilo po tom to ih je obnovio ili nanovo podigao, od glavnijih ove: Bogorodica Levika u Prizrenu, koja je bila pretvorena u damiju i koja je nanovo prekrtena, Trojeruica u Skoplju, Sv. ore u Nagoriinu, Kraljeva crkva u Studenici, Sv. Nikita u Skopskoj Crnoj Gori i mnogi drugi. Obnovio je, zajedno sa majkom, i katoliki manastir Sv. Sra na Bojani. God. 1293. sazidao je dananju glavnu crkvu u Hilandaru, poto je poruio staru Nemanjinu, i obnovio je itav manastir. Podigao mu je i

150

kule za odbranu od morskih razbojnika, oko samog manastira i na Hrusiji kod mora. Njegova dareljivost osetila se i van Srbije. U Solunu je podigao tri crkve i jedan dvor, u Seru jednu, a u Carigradu je dao podii jednu crkvu u slavnom manastiru Jovana Pretee. U Jerusalimu je osnovao manastir Sv. Arhanela kao sklonite za srpske hadije, a na Sinaju je podigao hram Sv. Stevanu u poznatom Bogorodiinom manastiru. U Srednjem veku bila je uvena carigradska bolnica sa biranim lekarima i sa mnogo kreveta, koju je podigao Milutin i osigurao joj izdravanje. U toj bolnici postala je naskoro kola za uenje medicine, kao neka vrsta zaetka jednog medicinskog fakulteta. Sa graenjem crkava u vezi je i crkveni ivopis. Sve Milutinove crkve ivopisane su jo za njegova vremena sem Graanice, koja nije bila sasvim dovrena za njegova ivota. Neke od tih poslova nisu uvek radili srpski majstori (na pr. Nagoriino) nego grki, a najvei deo, mada zanimljiv i sa mnogo umetnikog interesa, zaostaje ipak za vanrednim freskama Mileeva i Sopoana. Kao glavnu karakteristiku ivopisa Milutinova doba g. Vlad. R. Petkovi nalazi tenju za pokretom i za dekorativnim efektom. N. Okunjev je isticao da se u ivopisu naeg XIV veka osea uticaj rukopisnih miniatura, koje stari monumentalni stil zamenjuju miniaturnim. teta je velika to je propao ivopis dvaju glavnih Milutinovih crkava, Banjske i Hilandara. Glas grkih slikara bio je na Balkanu toga vremena veoma velik; god. 1331. poverilo se njima da u Kotoru ivopiu ak katoliku katedralu Sv. Trifuna. Sem u arhitekturi, kod Srba se osea u Milutinovo vreme i izvestan polet u knjievnosti. U to doba piu: arhiepiskop Nikodim, koji je god. 1319. zavrio svoj prevod tipika sv. Save Jerusalimskoga; episkop Danilo, diplomat i okretan pisac i vrlo hrabar ovek, koji je spasao Hilandar, posle duge i teke opsade, od navale katalanskih razbojnika, poznat u knjievnosti po svojim suvie obazrivo pisanim biografijama srpskih kraljeva Dragutina i Milutina i kraljice Jelene i srpskih arhiepiskopa (od Arsenija I); najzad Teodosije, preraiva Domentijanove biografije sv. Save, pisac slube i pohvale Simeonu i Savi, najpopularniji srpski pisac Srednjeg veka, sa mnogo zanimljivog i vetog prianja i sa nesumnjivim knjievnim talentom. I sam je Milutin pomagao prepisivanje knjiga; jedno evanelje, raeno po njegovoj elji god. 1316., za karejsku eliju sv. Save, lep i neobian primerak, ouvano je u riznici manastira Hilandara. Pored svih njegovih linih nedostataka i krupnih moralnih mana, Milutin je, ipak, dao zamaha srpskim vrednostima u svima pravcima. Srbija njegova vremena postaje ne samo mona i bogata, nego pokazuje i ambicije za dela vieg duhovnog ivota. XIII. JAANJE BOSNE. 1. Borbe u Srbiji oko prestola. 2. Pad Mladena ubia. 3. irenje Bosne. 4. Borbe u Hrvatskoj. 5. Znaaj bana Stevana II Kotromania. Posle nenadane smrti kralja Milutina, koji nije bio uredio pitanje svoga naslea, nastadoe u Srbiji krvave i dosta duge borbe oko prestola. Stevan, smatran kao slep, imao je isprva najmanje izgleda. Ipak, on ostade konani pobedilac. Ne bojei se vie oeve osvete, skinuo je zavoj sa povreenih oiju, i objavljujui da mu je sv. Nikola povratio vid, uspeo je da brzo osvoji simpatije naroda, koji ga je odranije saaljevao kao muenika i pretpostavljao starijem bratu Konstantinu, koji je poticao od prve Milutinove ene, Grkinje, i po stareinstvu i pravu imao dobiti presto. Konstantin je iza smrti kraljice

151

Jelene drao Zetu i tu se proglasio za kralja; izgleda da je Milutin, posle neuspeha sa uracima, njega bio i namenio za naslednika. U lozi Nemanjia, naime, izraenoj u manastiru Graanici god. 1321., od Milutinovih sinova naslikan je samo Konstantin, dok je Stevan iskljuen, verovatno kao bivi odmetnik i kao sin koji je potekao iz braka oglaena kao nezakonita. Konstantin se uz Milutina i Simonidu pominje i u natpisu u Bariju od god. 1321. Konstantin nije pristajao ni na kakav sporazum sa Stevanom, koji mu je ovaj u poetku nudio. U borbi nastaloj posle raskida Stevan je pobedio i na Bogojavljenje god. 1322. krunisao se za kralja, uzevi otad slubeno ime Uroa III. Sem sa Konstantinom, Stevan je imao da se nosi i sa Dragutinovim sinom Vladislavom, koji je polagao svoje pravo na raki presto na osnovu obeanja to ih je kralj Milutin davao njegovu ocu u Deevu i posle toga. Vladislava su pomagali prijatelji njegova oca, a naroito maarski dvor i njegov sestri, bosanski ban Stevan II Kotromani. ak su i dubrovaki trgovci u Rudniku bili na njegovoj strani i borili se uza nj. Stoga su se borbe izmeu njega i Stevana otegle due vremena, sve do prolea god. 1324., a vodile su se uglavnom oko Rudnika. Vladislav je u tim borbama imao malo uspeha i konano je bio prisiljen na povlaenje. Naputajui dalje ratovanje, on je napustio ak i oblasti koje je drao njegov otac ne samo u nesigurnoj Mavi, nego i u podruju Soli i Usore, i povukao se negde u Maarsku. Najvie se koristio ovim meteima u svom susedstvu mudri i veoma oprezni, ali ipak u potrebnim asovima preduzetni bosanski ban Stevan II Kotromani. On je u ovo vreme proirio Bosnu u tri pravca, prema zapadu, jutu, i prema istoku. Prve uspehe postigao je na zapadu, na raun ubia. Ban Mladen je, videli smo, bio u stalnom opadanju. Njegov neuspeh u ratu sa kraljem Milutinom ohrabrio je mnoge njegove neprijatelje meu hrvatskom vlastelom i dalmatinskim gradovima. ak ni Mladenova roena braa nisu htela da idu do kraja sa njim, nezadovoljna njegovom osionou i otsustvom svakog politikog smisla i takta. Ve god. 1319. odmetnuo se od njega ibenik, zatim i Trogir, predajui se mletakoj zatiti. Na zboru hrvatskih velikaa, koji je Mladen sazvao da suzbije mletake spletke i posredovanja u Dalmaciji, on je doiveo to da su se ljudi, mesto na Mletke, ogorili na nj i da se u redove protivnika umeao i njegov brat Pavle. Protivnici banovi sklopie odmah i savez protiv njega i pozvae u nj ak i lica van Hrvatske, kao bana Stevana iz Bosne i mone Babonie iz Slavonije. Kad je kralj Karlo dobio vesti o tom pokretu, on je, i inae nezadovoljan to je Mladenovom krivicom dolo do mletakih uspeha na Primorju, odluio da pomogne ruenje Mladena. To je odgovaralo i ostaloj njegovoj unutarnjoj politici, koja je ila za tim da se suzbije i slomije mo jake vlastele. Zahvalnost prema porodici ubia, koja mu je omoguila da doe do ugarske krune, nije ga vie zadravala od toga reenja. Po njegovoj naredbi krenuo je slavonski ban Ivan Baboni protiv Mladena, a za njim se uputio i sam kralj. Protiv Mladena diglo se sve. Mleani, njegovi stari neprijatelji, znatno su doprineli da je ban izgubio Skradin i Omi u borbi sa trogirsko-ibenikom frontom. Na kopnu Mladen je bio potuen u borbi kod Bliske, i jedva se begstvom spasao od potpune propasti. Kad je kralj Karlo sa vojskom stigao u Knin, skrueni ban izie preda nj sa darovima, uveravajui ga o svojoj vernosti. To mu je spaslo samo glavu. Inae, jo tu izgubio je bansku ast i sve posede, a krajem septembra god. 1322. kralj Karlo ga je odveo kao sunja i dugo ga drao u tamnici. Smilovao se na njegovu enu, a svoju roaku Jelenu, napuljski kralj Robert, kad je ona na putu u Rim dola u Napulj, i odredio joj je u maju god. 1355. pomo od 200 zlatnih forinti godinje. Ta injenica to se banova udovica nalazila u bedi

152

i primala tuu pomo kazuje jasno da je Mladen provodio pre smrti teak ivot i da joj sam nije mogao pomoi. O tom njegovu ivotu nemamo pouzdanih vesti; sigurno je samo da je Mladen bio mrtav pre god. 1341. Jedno vreme se, na osnovu jedne sumnjive povelje, mislilo da se kralj Karlo na kraju ipak saalio i da je dao Mladenu grad Zrinj. Iz pouzdanih izvora, meutim, znamo da su tek 31. jula god. 1347. ustupili kralju Lajou Grgur, sin biveg bana Pavla ubia i brat Mladenov, i ura, sin kneza Pavla, brata Grgurova, svoj grad Ostrovicu, i da je ovaj, u zamenu, dao njima grad Zrinj. Po tom gradu dobila je otad ta grana ubia svoj naziv Zrinjskih. Posle Mladenova pada ban Stevan je ostao jedini vladar u celoj Bosni, kao veran vazal kralja Karla, kome se pridruio i u ovoj poslednjoj akciji. On otad postepeno ali stalno proiruje bosanske granice. Kljuki knez Vukoslav Hrvatini, roak ubia, ulazi u sastav njegove drave i dobija potvrene upe Banjicu i Vrbanju i gradove Klju i Kotor. Tako Bosna poinje obuhvatati i Donje Kraje sa starim upanijama vrbaskom, glakom, sanskom, dubikom i gorskom, koje su pripadale ranije hrvatskom podruju i bile pod vlau zagrebake crkve. Hrvatima je uskoro ostalo samo podruje zapadno od Une. Zauzeti u Rakoj, Srbi nisu obratili dovoljnu panju na Hum, za kojim je bosanski ban ivo udio, elei da preko njega dobije izlaz na more, koji je nedostajao njegovoj dravi. Stevan je osvojio Hum uglavnom za vreme borbe izmeu Stevana i Vladislava, od god. 1323.1325., i za vreme borbi humskih vojvoda protiv Dubrovake Republike, iji su ljudi u Rudniku uestvovali na strani Stevanova protivnika i izazvali stoga kraljevu osvetu. Ban Stevan je imao sporazum sa Republikom da titi Dubrovane naroito od napada stonskih gospodara Branivojevia. Radei to, on je polako utvrivao u Humu svoju vlast. Posle neuspeha Vladislavljeva, kada je ovaj preao u Maarsku, ban Stevan je uao u podruje Soli i Usore i proirio je svoje granice sve do Drine, svakako u sporazumu sa maarskim kraljem. Isto tako veto Stevan je iskoristio i zabunu u Dalmaciji posle neoekivanog pada bana Mladena. Velikai, koji su imali da dele plen, behu nedovoljno pripremljeni na takav ishod i stoga nesloni i suvie surevnjivi; a ubii su, opet, mada kivni na Mladena, osetili odjednom da su u pitanju i ugled i posedi njihove cele porodice, i pregoe da se odupru optoj jagmi za njihova dobra. Naroito ustadoe na kneza Nelipia, koji bee uzeo vani Knin, ranije njihov grad, poto je iz njega proterao novog bana Hrvatske i Slavonije, Ivana Babonia (god. 1323.). Mada je Baboni, postavi kao ban cele Slavonije jo i ban Hrvatske, ujedinio sve hrvatsko podruje i time postigao neto ega ranije godinama nije bilo, Hrvati ta ipak nisu hteli primiti. Bio im je tu, premda Hrvat. Kralj Karlo ga stoga smeni. Uvreeni Babonii ustadoe tad protiv kralja i smetahu njegovoj vojsci kad je preko Slavonije ila u Dalmaciju. Kralj im, kazne radi, oduze zato Medvedgrad. Tako se dogodi da knez Nelipi i nehotice dobi u Baboniima posrednog saveznika. ubii, meutim, u borbi sa knezom, pozvae u pomo i bosanskoga bana Stevana. Ali, pod Kninom, god. 1324., ubieva i bosanska vojska bi potuena, a sam vo, uro ubi, dopade ropstva. Knez Nelipi postao je posle toga uspeha najjai hrvatski velika na podruju stare hrvatske drave. Kralj Karlo nije imao nikakva rauna da mu se u licu kneza Nelipia stvori novi ban Mladen i on stoga uputi u Dalmaciju, maja god. 1325., hrabrog, a njemu odanog bana Mikca Mihaljevia, poreklom Rutena, da taj skri novog deliju. Ban Mikac je najpre sredio odnose u Slavoniji, gde je oduzeo i poslednji deo poseda nekad monih Gisinga (Koprivnicu, urevac i Virje). U Dalmaciji njemu se pridruie bosanski ban i knezovi

153

ubii i Frankopani, a protiv njih se naoe krbavski knezovi Kurjakovii i livanjski Mihovilovii i gradovi Nin, Split, Trogir i ibenik. U borbi god. 1326. ban Mikac bi potpuno potuen i lino onemoguen na celom podruju iza Gvozda. Bolje sree bio je u Slavoniji, gde se dugo drao na vlasti. Tamo je posle ljute borbe prisilio Babonie da predadu kralju svoj tvrdi grad Steninjak, a dobili su za to god. 1327. Donju Moslavinu i zadrali svoje ostale posede. God. 1340. uguio je jednu bunu u Zagrebu, na Griu, iji motivi jo nisu dovoljno poznati. Za Karla I, kazuje D. Gruber, bijae ban Mikac stekao toliki ugled i vlast u banovini Slavoniji da je kralj gotovo sasvim njemu prepustio vladanje na jugu Drave. Bosanski ban Stevan, videi da zasad nee biti nikakva uspeha u borbi protiv Nelipia, a ne elei da iz cele ove stvari ne izvue nikakve koristi, obrnuo se prema junoj Dalmaciji i poseo je itav kraj od Cetine do Neretve, izuzimajui samo tvrdi Omi. On je tako proirio bosansku dravu od Save do mora i od Sane do Drine. Tih granica Bosna ranije nije nikad imala. Jo Stevanov otac nije izlazio mnogo dalje od granica sredine Bosne. U Bosni, bez Huma, bee vie dravnih oblasti i vie gospodara, a sa Humom se njihov broj samo poveavao. Sticaj prilika dao je Stevanu mogunost da od Bosne stvori nov geografski i dravni pojam, da je uini jedinstvenom dravom sa jakom centralnom vlau, i da je digne i u ugledu i u politikom znaaju. Do Stevanova vremena Bosna nije gotovo nimalo uticala na susedna podruja, njen znaaj bio je isto lokalan i oseao se samo ponekad i to ponajdalje do kakvog primorskog grada. U drugoj polovini XIII veka njeno prirodno podruje izmeu reka Une, Save, Neretve i Drine bee ak raskomadano i zemlja vraena u granice od pre Kulinove pojave. Oblast u kojoj je ban Stevan primio nasledstvo jedva da je obuhvatala podruje od dva predratna okruja i posleratne dve upanije, sarajevske i tek u pola travnike. Meutim, po obimu, ban Stevan imao je sredinom tridesetih godina oko 40.000 km i dravu koja nije bila manja od Srbije kralja Uroa i poetne oblasti kralja Milutina. Sa Stevanom II Kotromaniem Bosna je dobila vladara nesumnjive vrednosti. Ono to je bio kralj Milutin za Duana, to je bio Stevan II za Tvrtka: tvorac dravne stabilnosti i organizator njene unutarnje snage. Njegova dravnika vetina bila je, inae, sasvim prosta. Udarao nije nikad tamo gde je bilo opasnosti da moe izii nagraen; bio je aktivan kad god je trebalo iskoristiti tuu nevolju i mutnu situaciju; a gde se trebalo odluivati izmeu dva podjednako jaka protivnika on je gledao da odri veze sa obojicom. Takva dravnika vetina nije, oevidno, mnogo visoka; ali, za one koji se njom slue dosledno donosi koristi i uspeha. A dravnici se manje-vie svi cene po tom ne kako su radili, nego ta su postigli. Za vremena bana Stevana Bosna se digla privredno. Trgovaki promet u zemlji postaje ivlji; po primeru u Rakoj poinje se i u Bosni s eksploatisanjem rudnika, koje se vri u glavnom tuim, i ovde ponajvie dubrovakim kapitalom. Sa banom Stevanom poinje u Bosni i kovanje domaeg novca. Na tom novcu se nalazi banov lik u sedeem stavu, sa pravim maem preko kolena. Ban Mladen kovao je novac oponaajui mletake matapane, kao i Srbi u Rakoj; ban Stevan pribliio je posle svoj novac dubrovakom tipu. Ima ak njegova novca koji je pola bosanski, a pola dubrovaki (ak sa dubrovakim natpisom). M. Reetar misli, da je ban htio naprosto da konkurie sa dubrovakim, kujui taj novac protiv volje Republike. Ali, verovatna je i pretpostavka da je ban hteo da tim meanim novcem istog tipa ujednai na njegovu podruju odomaenu vrstu novca.

154

Krajem tree desetine XIV veka ban Stevan je doiveo prvi svoj poraz. Verovatno radi Huma, a moda i zbog tenje banove da se proiri i na tetu samog rakog podruja, dolo je god. 1329. do borbe izmeu Rake i Bosne. Raku vojsku vodio je mladi kraljevi Duan, pun vojnike ambicije. Sukob je, izgleda, bio negde na graninoj liniji Lima. Studeniki iguman zabeleio je da je kralj Stevan poslao vojsku na bezbone i pogane babune, iz ega bi izlazilo da je inicijativa dola sa rake strane. Duan je pobedio i dobio besisleni plen. Taj poraz uinio je jak utisak na bana Stevana, jer on otada neprestano zazire od Raana i trai sve mogue naine da se obezbedi od njih. Stalan razlog njegove bojazni bio je Hum, koji on ipak, radi njegova privrednog znaaja za Bosnu, odnosno radi izlaska na more koji je vodio preko njega, nije hteo da vrati i da tim najpreim sredstvom umiri protivnike. Raani, opet, ak i za vreme velikih teritorijalnih dobitaka u Maedoniji i po drugim stranama, taj gubitak nikako nisu hteli da preale. XIV. SRPSKA PREVLAST U MAEDONIJI. 1. Kralj Stevan Uro Deanski u vizantiskim krizama. 2. Bugarski car Mihailo protiv Srba. 3. Znaaj pobede Srba na Velbudu. 4. Pad kralja Stevana Deanskog. Kralj Stevan se u prvo vreme kolebao u svojoj spoljnoj politici. Da sprei anujsko pomaganje njegova protivkandidata Vladislava, on je sam mislio da ue u veze sa njima. To e biti glavni motiv njegove odluke da trai branu vezu sa erkom Filipa Tarentskog, god. 1323., i da, sa tim u vezi, daje obeanja i o svom prelasku u katolianstvo i o izmeni verske orijentacije u Srbiji. Kad taj plan nije uspeo, jer su mu Anujci prozreli pravi cilj, Stevan se obratio na drugu stranu. Zaprosio je i dobio dvanaestogodinju Mariju Paleologovu, ker panipersevasta Jovana, sinovca cara Andronika II, biveg namesnika u Solunu (god. 1324.) Stevanu je taj brak dizao u izvesnoj meri ugled, poljuljan socijalno osporavanjem zakonitosti braka njegove majke; a njegovoj tazbini on je, meutim, posluio za druge raune. Panipersevast Jovan polagao je pravo na Maedoniju sa glavnim gradom Solunom kao na svoju zasebnu dravu, jer ju je njegov ded, car Mihailo Paleolog, bio namenio Jovanovu ocu Konstantinu. U srpskom kralju on se sad nadao dobiti saveznika da ostvari to naslee. Pomagae je imao i u dvojici svojih uraka, brai Metohitima, koji su bili gospodari Strumice i Melnika. Posle Marijine udaje, Jovan je, zajedno sa enom, doao u Srbiju, na vienje, i zadobio je kralja za svoj plan. Naskoro potom poela je Jovanova vojnika akcija, pomagana od Srba. Car Andronik, pobojavi se srpskog posredovanja i novih komplikacija, bee odmah uputio jedno posebno poslanstvo u Srbiju, da se to pre izmiri sa Jovanom i preko njega sa Stevanom. Nenadna smrt Jovanova u Skoplju oslobodila je cara njegovih ambicija i mogue nestalnosti u odlukama. Novi pregovori o povratku Jovanove ene u Vizantiju doveli su na srpski dvor uvenog istoriara Niifora Gregoru, kome zahvaljujemo jedan vanredno zanimljiv opis toga puta. Ovo poslanstvo iskoristio je car Andronik da ponudi i Stevanu savez, kako bi se, osiguran od Srba i moda pomagan od njih, mogao sa vie izgleda na uspeh upustiti u borbu sa svojim unukom, Andronikom III, koji, nestrpljiv i ambiciozan, nije mogao da saeka svoje vreme da zakonito doe na carski presto. Zabavljena svojim nezgodama, ugroavana od Turaka

155

u svom maloaziskom posedu, stojei pred graanskim ratom, Vizantija je zazirala od Srbije i nije joj mogla, u ovaj mah, praviti nikakve vee smetnje. Veu opasnost pretstavljala je u taj mah za Srbiju Bugarska. Tamo je god. 1324., iza gotovo jednogodinjeg perioda anarhije, nastale posle poraza i smrti cara ora II Terterija, bio izabran za cara vidinski knez Mihailo imanovi, zet kralja Milutina. Ovaj ratoborni i preki ovek uao je odmah u borbe sa Grcima, koji su prouzrokovali nesreu njegova prethodnika i iskoriavali metee iza njegove smrti. Postigavi u tim borbama lepe uspehe i suzbivi Grke i preko starih granica Bugarske, Mihailo se i suvie poneo i izgubio meru u svojim postupcima. Pobediti vizantisku vojsku u ono doba nije bio teak posao; u njoj su se, i te kako, oseale posledice rastrojstva izazvana borbom o carski presto. Mihailovo samouverenje diglo se jo vie kad je carsko sporenje dovelo do toga da jedna stranka, ona starijega cara, zatrai srpsku, a ona mlaeg bugarsku pomo. Andronik Mlai, aktivniji, i inae nesumnjivo vojniki sa vie talenta i sa vie uticaja meu trupama nego njegov ded, imao je u poetim borbama vie uspeha. Jedan deo pobede Andronika Mlaeg, III, smatrao je Mihailo delom i kao svoju zaslugu. Moda tim vie to je srpski pomoni odred, upuen starome caru, pod vostvom vojvode Hrelje, ostao uglavnom pasivan, kao ne hotei da se izlae uzalud za ve izgubljenu stvar. Kralj Stevan, koji lino bee doao na granicu da se zaloi za starog cara, odustao je od pohoda kad mu je Hrelja izloio svoja ustruavanja. Stari car je god. 1328. bio sruen. Srbi su pokuali jedino ozbiljniji napad na Ohrid i njegov kraj, ali ih je suzbio Andronik III; na drugoj strani, meutim, dobili su bez muke Prosek, koji je drao i njima izdao jedan pristalica starog cara. Bugarski car Mihailo prekinuo je odranije srdanije veze sa Srbima, a po svom dolasku na presto raskinuo ih je sasvim. Oterao je svoju enu Anu, Srpkinju, a venao se sa sestrom Andronika Mlaega, i time jasno pokazao svoj stav. Pomagao je i Vladislavljevu borbu protiv kralja Stevana, ne to bi hteo da koristi Vladislavu, nego da oslabi Srbiju. Pamtio je oevidno oev poraz i hteo je tako da se sveti. Politike protivnosti, obelodanjene jo vie povodom priprema i spletaka oko carskog sporenja u Vizantiji i za vreme njegovo, produbile su jaz izmeu Mihaila i Stevana. Savez Bugara sa Andronikom III protiv Srba prirodan je rezultat svih tih odnosa. On je sklopljen u rnomenu kod Adrijanopolja ve god. 1326., kao odgovor na savez staroga Andronika sa Stevanom. Glavni i neposredni cilj saveza, pored obaranja Andronika, bio je potiskivanje Srba iz vardarske doline, gde je njihovo irenje i uvravanje pogaalo u ovaj mah na jugu grke, a na severnoj strani bugarske interese. Posle sporazuma sa Andronikom, svoje glavno irenje Mihailo je, po starim tenjama Simeonove i Asenove Bugarske, mogao upraviti samo prema Ovem Polju, tipu i Skoplju, koji su se nalazili pod srpskom vlau i u srpskoj sferi. Glavni potstreka za napad protiv Srba bio je stoga car Mihailo. Kada je Andronik, zauzet sav preiavanjem svojih obrauna sa dedom i njegovim pristalicama, odlagao napad na Srbe do po nj povoljnije situacije, odnosno do nesumnjiva uvravanja njegove vlasti, dovelo je to jedno vreme do raskida odnosa izmeu njega i Mihaila, koji su obnovljeni sa dosta tegoba i tek po obavezi Andronikovoj da e se uskoro doista zapoeti neprijateljstva. Car Mihailo se ivo spremao za borbu sa Srbima, elei da svoju pobedu uini to sigurnijom i po dalje odnose to presudnijom. Sem sa Vizantijom, on je sklopio savez i sa vlakim knezom Jovanom Basarabom. Prikupljao je vojsku sa svih strana, uzimao je u nju i Tatare i Osete. Napad se imao izvriti sa dve strane istovremeno: Grci su trebali da

156

udare sa juga, a Bugari sa severoistoka. Srbija je na vreme saznala za te pripreme, i meu ostalim merama pokuala je, maja god. 1330., da sprei uvoz mletake robe, a naroito oruja, preko svog podruja za Bugarsku. Bojei se borbe protiv ujedinjenih Grka i Bugara, a nesiguran za zapadne granice zbog dranja bosanskog bana, kralj Stvvan je ponudio Mihailu sporazum, uputivi mu naroito poslanstvo. Kad je Mihailo odbio sve pregovore i krenuo vojsku, Stevan je morao primiti naturenu borbu. Njegova strateka odluka bila je posle toga samo ta da napadne Bugare pre nego to se spoje sa Grcima. I uspeo je u tom. Do borbe je dolo 28. jula god. 1330. kod Velbuda, na izvoritu Strume, im su Stevanu stigli svi vojni odredi. Bugarska vojska nije izdrala ni prvi nalet srpske vojske, nego je pod silnim udarcima prsla na sve strane. Sam car Mihailo nae u beg i u begstvu izgubi glavu. Njegovo telo bi doneseno Srbima i sahranjeno u nedalekom manastiru Sv. ora u Nagoriinu. I u ovoj bitci istakao se mladi kraljevi Duan, za ije se strelce s pohvalom istie da su bili dobro uvebani i veti. Grki car Andronik III bee doao u Pelagoniju; ali, nije se urio da svoju neveliku vojsku pridrui bugarskoj, nego je vie vrio neku vrstu demonstracije prema srpskoj granici. Na vest o strahovitom bugarskom porazu, ija je posledica bila gotovo potpuno otvaranje bugarske granice srpskoj vojsci, Andronik napusti svaku dalju akciju prema Srbiji i uputi se na istok, da se tamo naskoro naplati na raun dojueranjeg saveznika. Ovo povlaenje Grka i potpuni poraz Bugara napravili su kralja Stevana gospodarem situacije. Bitka na Velbudu bila je jedna od najapsolutnijih pobeda srpskih u Srednjem veku. Ona je za vie od itava jednog veka, za vreme celog daljeg trajanja srpske i bugarske drave, definitivno raistila odnose izmeu njih. Bugarska je svedena u svoje prirodne granice od Dunava do Rile i Marice, i nikad vie nije se usudila da ih prekorai na srpski raun prema zapadu, ni preko Strume, a kamo li preko Bregalnice. Srpska vlast u severnoj Maedoniji obezbeena je ovom pobedom potpuno, a u junoj njom je pripravljeno podruje za dalje Duanovo delo. Kako je pobedom kod Velbuda pitanje Vardarske doline i Maedonije bilo definitivno reeno u srpsku korist (primeuje tano g. St. Stanojevi u svojoj studiji o toj bitci) vidi se najbolje po tome to se Maedonija, i kad su, posle Duanove smrti, u njegovoj dravi nastali razdori, i kad je dravna snaga usled toga oslabila, i kad se drava raspala i rasturila, smatrala kao deo srpske drave. Tu vanu pobedu zapamtilo je i narodno predanje i uva je u dve lepe narodne pesme. Kralj Stevan postupio je mudro to svoju pobedu nad Bugarima nije iskoristio za osvajanje te zemlje. Iskuenje za takav postupak bilo je veliko: bugarska vojska bee satrvena, a njena zemlja bez odbrane. Sami Bugari nadali su se srpskom osvajanju; nastavlja arhiepiskopa Danila kazuje kako se, spremajui se protiv Srbije, car Mihailo hvalio da e postaviti presto svoj u dravi otaastva Stevanova. Ne bi, dakle, bilo nita neoekivano da je i Stevan postupio tako posle svog uspeha. Sa bugarske strane injene su mu i ponude da spoji Srbiju sa Bugarskom, koja je i inae ostala bez svog cara i vladara. Stevan se, meutim, zadovoljio time to je u Bugarskoj povratio na vlast svoju sestru Anu, prvu carevu enu, i njenog maloletnog sina, i to je tako osigurao Srbiju sa te strane, imajui mogunosti da preko sestre vri uticaj i biva obavetavan o svemu to mu treba. U unutarnje ureenje bugarske drave nije hteo da dira, smatrajui to kao njihovu stvar. Da je u Srbiji posle takvog reenja bilo protesta i prekora nije teko razumeti; naroito se osealo nezadovoljstvo u vojnikoj stranci. Da umiri to nezadovoljstvo, kralj

157

je poslao vojsku sa sinom Duanom prema grkoj granici, koja je povratila neke nedavno izgubljene pogranine gradove, kao Veles, Prosek, tip, Dobrun i druga manja mesta. U narodu se dugo verovalo da je kralj Stevan Uro iz zahvalnosti za tu pobedu podigao svoju slavnu i krasnu zadubinu Deane, po kojoj je danas uopte poznat kao Stevan Deanski. Nu, to nije tano. Deani su poeti god. 1327., a zavreni su god. 1335. Manastir je gradio Kotoranin, fratar Vita, i dao mu u bitnosti romanski tip, sa mnogo ornamentike i skulpture u belom mermeru. Manastir je vei od naih ostalih srednjovekovnih zadubina i vii je, otud mu i narodno ime Visoki Deani. Sav je obloen i danas ouvanim mermerom bele i ruiaste boje, koji je pravilno i paljivo sloen. Gabriel Mije dri da je oploavanje mramorom dolo u Srbiju preko dalmatinskih majstora, iz Italije, i to prvenstveno iz Toskane. U Studenici, Banjskoj i Deanima daje Italija ono to se pokazuje, a Vizantija ono to se uva. Obrada je kamena (pie A. Stevanovi, poznati strunjak u tim stvarima) od najveeg tehnikog savrenstva... Tehnika preciznost moe se takmiiti sa dananjom tehnikom. Kralj Stevan imao je teak ivot. Brak njegove majke dobio je ig nezakonitosti; otac ga je kaznio, sem toga, jo i jednom od najbezdunijih kazni; najbolje svoje godine proveo je u tuini ili kao talac ili kao zatoenik. Kraj ivota, i pored tako sjajnih uspeha u spoljnoj politici, doneo mu je jo crnje dane. Pored oca i brata, koji su bili protiv njega, na nj se digao i njegov sapatnik iz ropstva, roeni mu sin Duan. Tragina smrt i mueniki ivot, koji su od Stevana napravili svetitelja srpske crkve, ometali su moda pravilnu ocenu njegova karaktera. Da li u tim tolikim sukobima s ocem, bratom i sinom, nije bilo mnogo i njegove krivice? Taan odgovor teko je dati. Izvesni savremenici, istina neslobodni od prekora da nisu pisali uvek po svom pravom uverenju, kazuju da je u sukobu sa Duanom vie kriv otac nego sin. Misli se da je odnose izmeu njih zatrovala druga ena Stevanova, Grkinja Marija, koja da je htela osigurati presto svom i Stevanovom sinu Simeonu. Drugi misle da je Duana gurala protiv oca vojnika stranka, koja nije odobravala Stevanovu popustljivu politiku. Pravu istinu teko je utvrditi. Zna se samo da je sukob izbio naskoro posle vojnikih uspeha, u jesen god. 1330., a do neprijateljstava je dolo u prolee god. 1331. Kod Skadra, kud je sa vojskom izbio kralj Stevan, ruei sinovljeve posede, oni su se, ipak, nekako namirili. Posle toga, maja meseca, Duan je preko Trebinja stigao u Dubrovnik i pomiljao jedno vreme da zbog oeva gneva napusti Srbiju. Posle novog, kratkog prevrata u Bugarskoj, koji je zbacio sa vlasti caricu Anu i njenu stranku, u leto god. 1331., nezadovoljna vlastela ustade otvoreno protiv kralja. Iznenada, nezadovoljnici izbie na dvor, naterae kralja u begstvo, i, uhvativi ga, zatvorie ga u zveanski grad. Tu je kralj Stevan naskoro umro, 11. novembra god. 1331., i to, po svoj prilici, nasilnom smru. Na dravnom saboru u Svrinu Duan bi ponovo proglaen za kralja i krunisan na Malu Gospojinu god. 1331. XV. SRPSKO CARSTVO. 1. Poetak Duanove vlade. 2. Odnos prema caru Androniku III. 3. Kralj Karlo Robert prema Hrvatima. 4. Graanski rat u Vizantiji. 5. Jovan Kantakuzen. 6. Proglas Srpskog Carstva i Patrijarije.

158

U Duana su savremenici, odmah spoetka njegove vlade, polagali velike nade. On ih je zadivljavao ve svojom pojavom. Bio je, kazuje Filip Mezier, vei od svih ljudi na svetu u svoje doba. Krasan je bio izgledom lica i divnom dobrotom tela svog mimo mnoge sinove ljudske (kazuje njegov savremeni biograf u Danilovom zborniku) i tako rei straan neprijateljima svojim i svima okolnim vladarima za divljenje. Ove rei pisane su o njemu pre nego to je postao car, prvih godina njegove vlade, kad se jo nisu videla sva njegova dela i pravi krupni znaaj njegove linosti. U Duana se verovalo i po uspesima koje je kao mlad vojskovo pokazao u borbama sa Bosancima, Bugarima i Grcima. Nalazilo se da u njega ima smelosti i snage za velike poteze. Njegov paljivo raeni lik u Lesnovskom manastiru, najlepi koji imamo, slikan sa oseanjem velianstva gotovo kao likovi Hrista Svedritelja, pokazuje doista oveka reih osobina. Njegove krupne, ozbiljne, malo kao setne oi otvorene su iroko i uprte nekud u daljinu, iznad svih glava njegove okoline. Oko tankih usana je izraz energije, dok se inae na elu i na, malom bradom uokvirenom, neto tamnom obrazu primeuje kao neki trag umora ili zabrinutosti. Obino se uzima da je Duan bio bolji vojnik nego dravnik, odnosno da je znao izvojevati i stei, ali da nije razumeo steeno obezbediti. U tom sudu ima nesumnjivo dobar deo istine; ponekad se ak htelo rei da je to bez malo rasna crta celog srpskog naroda, vidno obeleena u Duanovoj sudbini. Duana je ponela njegova snaga i uspesi koje je postizavao relativno dosta lako, i on je svakako preao granice koje su odgovarale stvarnoj snazi i interesima srpskog naroda. Ali, sa druge strane, treba imati na umu da je za njegov optimizam, koji ga je gonio na nova dela i nove tekovine, bilo dovoljno osnove. On je oseao da na njegovu putu nema opasnih prepreka, i ukoliko ih ima da mu nisu nesavladljive. Gde god se on ozbiljno zaloio, stvar je uspevala. Njegov lini ugled i u zemlji i u susednim dravama davao mu je opravdanje da nastavlja poeto delo. Njegova se saradnja traila, za njegov se savez plaala skupa cena. Za njegove skute hvatale su se prve linosti susedstva, ljudi od ije su volje nekad zavisile cele drave. Duanu se ne moe prebaciti da se nije ozbiljno trudio da steeno organizuje i uredi; naprotiv, on je u tom pogledu pokazivao revnost dostojnu svakog priznanja. Njegovo zakonodavstvo najbolji je dokaz za to. Njegova je glavna pogreka to je precenio snagu svoga naroda i preduzeo i obuhvatio vie nego to se moglo; a nesrea je srpskog naroda bila ne samo to ogromni teret njegova naslea nije imao ko da prihvati, nego to jedan deo tog tereta nije zavremena skinut, da pod njim ne klone i ona snaga koja bi drukije optereivanje verovatno izdrala. Situacija u kojoj je Duan zatekao Balkansko Poluostrvo kad je primio vlast nije bila mnogo povoljna po Srbe. U Vizantiji se car Andronik III, nesumnjivo ovek od vrednosti, vidno trudio da popravi graanskim ratom poremeeni red i blagostanje zemlje i imao je izvesnih uspeha; u Bugarskoj je sruena Srpkinja carica Ana i potisnut srpski uticaj; sa Bosnom se jo uvek stojalo u zategnutim odnosima; a Maarska je samo ekala pogodnu pri-liku da proiri svoje june granice na tetu Srbije. U Srbiji samoj, koja je od deset poslednjih godina (1321.1331.) gotovo pune etiri provela u graanskom ratu, pokolebala se disciplina i izvesni velikai pokazivali su mnogo volje da, kako se to obino kae, love u mutnom. Sem toga: Latini i Arbanasi (kazuje jedan francuski izvetaj iz 1332. god.) ljuto su pritisnuti nesnosnim i veoma surovim gospodstvom vlastele slovenske, koju veoma mrze i preziru ... I oni svi, i svaki pojedince, kao da bi se posvetili kad bi mogli ruke umoiti u krv pomenutih Slovena, kad bi samo videli kakvoga

159

god vladaoca od strane Francuske, koji bi k njima doao ... I doista hiljadu francuskih konjanika ili pet ili est hiljada peaka, zajedno sa pomenutim Arbanasima i Latinima, sasvim bi lako osvojili svukoliku ovu kraljevinu, toliku kolika je... Ako god bude dobio ovu kraljevinu, imae doista prekrasnu i milu dragocenost, koja e imati skupu cenu u svom veku. Mladi vladar stavljen je pred zadatak da koliko veto i mudro, toliko isto brzo i energino nae izlaz iz toga stanja, da ne bi dao prilike stvaranju kakve opasnije koalicije protiv sebe i svoje drave. Uspesi koje je postigao bili su solidni. Sa Bugarima se izmirio na taj nain to je o Uskrsu god. 1332. uzeo za enu Jelenu, sestru njihova novog cara Jovana Aleksandra. Bugari su se jo dobro seali Velbuda i Duanove uloge u toj bitci i bili su zadovoljni to je dolo do ove veze. Duan je njih ostavio na miru u njihovoj zemlji i nije im smetao da ire svoju vlast u Trakiji, a oni su opet potpuno digli ruke od Maedonije. Odnos izmeu zeta i uraka ostao je lojalan itavo vreme. Duan je mogao mirno, bez ikakva pribojavanja od kakve bugarske prevare, razvijati svu svoju snagu u borbama sa Grcima i Maarima. Za Srbiju takav je sporazum pretstavljao jedno od najboljih reenja; za Duana lino ova brana veza nije donela nikakvu sreu. Kraljica Jelena, zla gospoa po svojoj uspomeni u Dubrovniku, bila je ena suvie jake volje i vidno je uticala na dravne poslove i na Duana lino. Ona ga je pratila ak i na nekim ratnim pohodima. Sinom Uroem, koga je rodila pod sumnjivim okolnostima, nije usreila ni Duana ni Srbiju, a izgleda da mu nije umela dati ni pravo vaspitanje. Ustanak u Zeti, koji je izbio u prolee god. 1332., Duan je brzo smirio. Za usluge koje su mu Dubrovani uinili pri tom poslu on im je ispunio davnu elju i prodao im je god. 1333. Ston, koji je, izloen daleko na zapadu, bez sigurnog poseda Huma, izgubio za Srbiju svoju raniju vrednost, na koju je nekad mnogo polagao sv. Sava, stvarajui tu ak sedite jedne pravoslavne episkopije. Dubrovani su urili da dobiju Ston pre nego bi ga, moda, poseo bosanski ban Stevan. Jer ovaj je sve vie irio i uvravao svoju vlast na humskom primorju i izazvao je god. 1331. protiv sebe, radi tih tenja i radi nastojanja da dobije Korulu i Bra, neprijateljstvo Mletake Republike. Stoga su Dubrovani, da bi bili sigurniji, pregovarali i sa banom o prodaji Stona i dali i njemu izvestan otkup, neto manji nego Duanu kao stvarnom vlasniku. Kralj Duan je prilikom prodaje traio i dobio pristanak od Dubrovake Republike da se u Stonu odri pravoslavna vera, odnosno da ostane pop srpski i da poje u crkvama. Ali, Republika, koja je bila strogo katolika, nije odrala svoju obavezu. U pravoslavnu episkopsku crkvu uvela je ve 1335. god. katolikog svetenika, a god. 1349. dozvolila je franjevcima da tu ponu svoju aktivnost. Posledica toga bila je da je ve krajem XIV veka Ston postao potpuno katoliko podruje. Sredivi prilike u zemlji i svoje odnose sa Bugarima, Duan je mogao da vri izvesne obraune i sa Grcima. Posledice graanskog rata u Vizantiji nisu mogle da se utru, pored svih nastojanja cara Andronika. Jedan od unutarnjih vizantiskih sukoba, iji je uzrok u toj atmosferi nepoverenja, bee dobro doao Duanu. U Carigradu optuie kao veleizdajnika njihovog ranijeg namesnika u zapadnim oblastima, sposobnog Sirgijana, koji, ogoren, pree Duanu i ponudi mu svoju saradnju. Sa njim je balkanska istorija dobila jednu novu koriolanovsku figuru. Duan je rado prihvatio Sirgijanovu ponudu; srpski biograf belei kako se u Duanovoj glavi zaela ak misao da ve tada Andronika koji je njemu zlo mislio progna iz carstva njegova, zemlje grke. Ovaj savez usplahiri carigradske gospodare, jer su poznavali linu vrednost i jednog i drugog protivnika. Njihovi brzi uspesi, sa osvajanjem Kostura, Ohrida, Strumice i drugih gradova, kazivali

160

su im jasno da se nisu prevarili u oceni. Kad srpska vojska stie pod Solun, poe sam car da spasava ugroeni grad. U isto vreme radili su Grci da Sirgijana dobiju iva ili mrtva, ne birajui nikakva sredstva. Kada su ga jednom prilikom smrtno ranili iz zasede, nije im bilo posle teko da njegove ljude pridobiju na svoju stranu i da tim utiu i na Duana da pristane na izmirenje. Car Andronik je ivo radio da od Duana stvori ne umirenog protivnika, koji sutra moe ponovo prihvatiti za ma, nego pravog saveznika, koji mu nee praviti nikakvih tekoa. Do eljenog saveza je i dolo, 26. avgusta god. 1334. Duan je na n, pristao ponajvie stoga to je hteo da bude siguran od Grka u asu kad ue u borbe sa Maarima, koje su bile na pomolu. Stoga je i vratio Grcima jedan deo otetog zemljita, a zadrao je gore pomenute gradove sa Prilepom, Lerinom, Vodenom i ermenom i njihovim podrujem. Maari su napali na severne srpske zemlje ba za vreme ovih Duanovih operacija na jugu. Duan je odmah krenuo protiv njih, dobivi od Andronika i jedan grki pomoni odred. Pred njegovom vojskom Maari su se stali naglo povlaiti, sa velikim gubitcima, napustivi Mavu i severnu Srbiju, a zadravi samo utvrene gradove Beograd, Golubac i mavanski kastel (god. 1335.). I bosanski ban, kao maarski vazal, poeo je bio neprijateljstva sa svoje strane, ali u malom stilu. Stradanje Mave ovom prilikom bilo je vrlo veliko; u maarskim izvorima kae se da je njeno stanovnitvo osetno proreeno. * Kad je god. 1335. umro poslednji muki potomak kue goriko-tirolske, herceg Henrik, izgledalo je da e njegovi posedi pripasti njegovoj keri, udatoj za ekoga kralja Jovana Luksemburkoga. To bi, posle Otokara II, bila nova prilika da slovenska eka kruna postane gospodar slovenakih oblasti i da vaspostavi veze izmeu dva Austrijom rastavljena slovenska elementa. Ali, austriske vojvode Oto i Albreht, pozivajui se na svoje ranije ugovore, izradie kod nemakog cara da im prizna i ustupi juni Tirol sa Korukom i Kranjskom. To izazva rat izmeu kralja Jovana i austriskih vojvoda, koji je zavren Enskim mirom (1336.) i sporazumom ove vrste: austriske vojvode odrekle su se Tirola, a eki kralj Kranjske i Koruke. Tako su ove dve oblasti ostale otada kao sigurno naslee kue Habzburga. Hrvatska vlastela, koja je najvie doprinela da je Karlo Robert mogao dobiti maarsku krunu, imala je dosta razloga da se od njega nada izvesnim obzirima. Meutim, brzo je dobila dovoljno prilike da se u tom pogledu razoara; uostalom, u izvesnim sluajevima ne bez svoje krivice. Duge borbe kraljevskih pretendenata iskvarile su mnoge ljude od uticaja. Videli smo kako su ih mamile i obasipale obeanjima i povlasticama protivnike strane i davale im tako mogunosti da ih za svoje usluge ucenjuju. Taj mentalitet linog korienja i lakog odmetanja, kad se ne zadovolje svi prohtevi, ostao je kod izvesnog dela ljudi i posle, kad je kralj Karlo ostao jedini kandidat i kad se ve od god. 1310. uvrstio na prestolu. Dozvoliti da takav mentalitet feudalne gospode ostane neizmenjen znailo bi podrovati do kraja kraljev ugled i njegovu mo. Kralj Karlo nije, meutim, bio ovek koji bi se sa tim pomirio. Od god. 1312. on poinje ogorenu borbu protiv ojaalih velikaa, najpre maarskih, a onda i hrvatskih. Kralju je znatno pomagalo to to su velikai, gramljivi i surevnjivi jedan na drugog, jer je dobitak jednog iao na tetu drugog, rado saraivali sa njim, nadajui se pri tom uvek vlastitoj koristi. Videli smo, kao karakteristian primer za to, pad Mladena ubia. Kad je kralj u drugom sluaju, u onom kneza Nelipia, naiao na znaajan otpor znatnog dela hrvatske gospode, on se trgao. Zabrinjavala ga je na toj strani i aktivnost Mletake Republike, koja

161

je pomagala gloenje meu Hrvatima da bi sama, to lake, dola do primorskih gradova. Pod njenu zatitu, za vreme velikih trzavica od god. 1322./4., dooe ibenik, Trogir, Split i Nin i dobar deo obale od Zrmanje do Cetine. Kralj stoga napusti energinija gonjenja hrvatskih velikaa u Dalmaciji, i knez Nelipi osta neokrnjena ugleda i poseda sve do svoje smrti, god. 1344. Kao pobedilac kraljevskih banova i kraljeve vojske, on se smatrao kao protivnik krune i, prema tome, kao nezavisan na svome podruju. U Slavoniji, gde nije zazirao od mletake agitacije, kralj Karlo je izvodio dosledno svoju politiku. Slomivi Gisinge, on lomi i Babonie. Od god. 1323.1328. oni su izgubili tri vana grada: Medvedgrad, Steninjak i najzad Zrinj; prva dva im je uzeo kralj neposredno, a trei su, zaloen zbog isplate neke ottete, morali ustupiti po kraljevoj naredbi. Stoga se jedan deo lanova te velike porodice odmee od njega i prilazi austriskim vojvodama. Samo jedna grana te kue zadrala je punu kraljevu milost; to behu Nikola i Dujmo, sinovi Radoslava Babonia. Oni su od god. 1321. drali Ostroac na Uni. Kasnije im je kralj, poto mu je Nikola u borbi sa Vlasima spasao ivot, potvrdio stare i dao nove posede. Grad Ostroac, Dobrniku zemlju i njihova dobra okolo grada du Une do grada Krupe, prema Blagaju, zaokruglio je kralj sa dotlen kraljevskim selima kao svojim novim darom. Taj Nikola i Dujam postaju potom rodonaelnici velike i vane hrvatske porodice Blagajskih. Da je za vreme tih graanskih ratova narod silno stradao smelo bi se zakljuivati i bez naroitih dokumenata. Ali, dokumenti daju ponekad neposredniju sliku i primere reitije nego to bi nama pali na um. 1. novembra god. 1313. tuili su se ugarski biskupi papi na zlo stanje u zemlji; meu njima su se nalazili zagrebaki biskup Avgustin i sremski uro. U njihovoj tubi kae se izrino da su toliko stradali i oni i njihove crkve da im je od svega ostao jedva crep na kojem se moe pozajmiti eravica. Kad je tako ilo biskupima i crkvama, nije teko zamisliti nevolje puka i male vlastele. * Kralj Duan je ostao u relativno dobrim odnosima sa carem Andronikom III sve do careve smrti. Bio je njihov zajedniki interes da suzbijaju anujsku agitaciju iz Italije, koja je postala ivlja od god. 1335., a koja je ila za tim da Albaniju privue to jae na njihovu stranu. Jedno pismo napuljskoga kralja Roberta od 19. avgusta god. 1336. bee upueno i albanskim poglavicama Duanove oblasti sa jasnim ciljem da ih ohrabri u odmetnitvu. Slinih pokuaja bilo je i u vizantiskoj oblasti, koji su uticali na ljude i doveli i do veih nemira. Dalju agitaciju presekao je car Andronik, koji je kaznio uzbunjena albanska plemena. Odnose izmeu cara i kralja mogli su zamutiti u prvom redu onakvi postupci kakav bee onaj kada su Grci god. 1341. prihvatili Duanova odmetnika, uvenog i mnogo cenjenoga vojvodu Hrelju, gospodara cele oblasti od tipa do Strume. Car je ak tom prilikom i odlikovao odmetnika i dao mu titulu esara. Takav postupak oevidno nije odgovarao saveznikoj lojalnosti. Verovatno je da bi Duan na taj korak odgovorio kakvim energinim zahtevom, da ga u to vreme ne bee savladala neka tea bolest, koja mu bee prilino slomila volju i izazvala nekoliko nedelja svima primetne malodunosti. Po svoj prilici, ovo grko primanje srpskog odmetnika nije samo oznaavalo ohladnelost saveznikih odnosa, nego moda i spremnost na neka obraunavanja, ili je bilo posledica nekih veih nastalih nesporazuma. Ba u to vreme kad su odnosi izmeu Srbije i Vizantije poeli da se mute, umre car Andronik (15. juna god. 1341.), jo mlad i pun volje za rad, ostavivi iza sebe maloletnog sina Jovana.

162

Smrt cara Andronika bee teak gubitak za Vizantiju, iz dva razloga. Jedno to je sa njim izgubila sposobna vladara koji je osetno digao posrnuli ugled Carevine i vratio joj neke izgubljene oblasti; a drugo to je pitanje njegova naslednika izazvalo brzo dug i za Carstvo gotovo ubitaan graanski rat. Za savladara mladom Jovanu bi odreen Andronikov saradnik i ugledni vojskovo Jovan Kantakuzen. Ali, carevieva majka, carica Ana, ambiciozna Talijanka, sa jednom grupom Kantakuzenovih protivnika, ubrzo ustade protiv Kantakuzena kao oveka koji uzima svu vlast i tei za krunom, srui ga i otera u red krvavih neprijatelja, kajima vie nikakvo sredstvo nee biti na odmet kad treba da se svete i kad ude da se doepaju otete vlasti. Kralj Duan je bogato iskoristio ove smutnje u Vizantiji; one su ba i omoguile njegove brze uspehe i prostrana osvajanja naputenih ili pometenih grkih pokrajina. On se odmah krenuo na jug, reen na to i ranije, zbog Hreljina sluaja, i pokuao je uzalud da na prepad uzme Solun. Kad je Kantakuzen sruen sa vlasti i, potisnut iz Trakije i Maedonije, preao na srpsko tle, da preko vojvode Olivera u Velesu izmoli gostoprimstvo i pomo Duanovu, ovaj ga je primio sa panjom (jula god. 1342.) i, posle dugih pregovora, sklopio je sa njim savez za zajedniku borbu protiv Vizantije. Savez je bio od poetka neiskren, i to s obe strane, makar on sadravao ne znam kakve odredbe. Kantakuzenu je trebala srpska pomo samo da obori svoje protivnike i da se dokopa vlasti, a im to dobije on e u Srbima gledati samo osvajae grke zemlje. Duanu se opet Kantakuzen uinio, isto kao ranije Sirgijan, samo kao povoljno sredstvo da na laki nain proiri srpske granice. On je bio voljan pomoi Kantakuzenu da doe do prestola, ali je za to traio obilatu nagradu. Njihovo zajedniko ratovanje nije donelo oekivane rezultate; samo su se poneki susedi, kao prevrtljivi esar Hrelja, postarali da se ranije obezbede od tee kazne. On se najpre pridruio Kantakuzenu, pa preko njega i Duanu, predavi mu Kantakuzenov grad Melnik. Duan je, ipak, nagnao Hrelju da ode u Rilski manastir i napusti dalji politiki rad. Tome manastiru Hrelja je bio ktitor; tu je, kao monah Hariton, naskoro i umro (decembra god. 1342.). Duan je u borbama protiv Grka imao nekih uspeha; ali, Kantakuzenovi su bili sasvim neznatni. Njegovi su se Grci nerado borili sa Srbima protiv svojih sunarodnika, i mnogi su, nezadovoljni i inae, naputali bojne redove. To je, pored drugog, doprinelo da odnosi izmeu saveznika prilino ohladne. A i Kantakuzen se uvek bojao i toga da ga Srbi jednog dana ne izdadu njegovim protivnicima, koji su slali svakovrsne ponude Duanu, predlaui mu ak i velika teritorijalna otstupanja, samo da pree na njihovu stranu i onemogui na koji bilo nain Kantakuzenovo prisustvo u Srbiji. Duan je u tom pogledu bio ispravan, i nije hteo da izda prebega i gosta. Ali, kako i ponovno zajedniko ratovanje, poetkom god. 1343., sa pohodom protiv Sera, ostade i opet bezuspeno, to je i jednoj i drugoj strani postalo jasno da e od dalje saradnje teko to biti. Kad je Kantakuzen prevarom odveo srpsku vojsku, i to ba najamniku gardu, i sa njom za sebe uzeo Ber, na koji je Duan polagao pravo, pa jo nije hteo doi na carev poziv radi objanjenja i novih pregovora, raskid izmeu njih postade konaan. Savez izmeu carice Ane i Duana, za koji se zalagala Mletaka Republika, postade potom sasvim prirodna stvar. Naputen od Srba, a gonjen od slubene Vizantije, Kantakuzen doe na kobnu misao da se u svojoj linoj nevolji obrati za pomo Turcima. Tako ih uvede u balkanske meusobice, upozori ih na njihov znaaj u tim borbama, i izazva kod njih prohteve da se odre na ovom bogatom i privlanom podruju na tetu najpre Vizantije, a posle i svih drugih balkanskih drava. Prvi sukob izmeu Srba i Turaka na evropskom podruju

163

dogodio se ve god. 1344., kod Stefanijane, izmeu Sera i Soluna. Tom prilikom su Turci (bilo ih je svega oko 3.000 ljudi) prevarili neoprezne srpske oklopnike-konjanike, naneli im neto tete i izgubili se potom odmah, i ne primivi pravu borbu. Od njih je nastradao idue godine samovoljni i nestalni vojvoda Momilo, koji je sluio i Duana i Kantakuzena. Razljuen njegovim verolomstvom, napao ga je Kantakuzen sa Turcima pred gradom Periteorionom i savladao ga je posle neobino junake odbrane. Verovatno je pomen na tog Momila i Periteorion prenesen vremenom u narodnom predanju na legendarnog vojvodu Momila i hercegovaki Pirlitor. Zanimljivo je da se u jednoj varijanti poznate narodne pesme o Vukainu i Momilu (zbirka Matice Hrvatske I, br. 52.) Momilo dovodi u vezu sa carem Arapinom i da se borbe izmeu njih zbivaju oko Jedrena. Dok se Kantakuzen nosio sa svojim protivnicima po Trakiji, Duan je na zapadu, u junoj Albaniji i po junoj Maedoniji, osvojio itav niz gradova. Njegove granice proirie se sve do blizu Krstopolja, dananje Kavale, koja je sa svojim prostranim, delimino jo i danas dobro ouvanim bedemima i gradom, bila najzapadnija tvrava Vizantije prema srpskoj dravi. Solun su sa sve tri kopnene strane opasivali srpski posedi, i on je, u stvari, bio otseen od ostale grke drave. Duanu je naroito godio dobitak odavno eljenoga i napadanoga Sera, koji se predao prve polovine oktobra god. 1345. Pun ponosa radi tog uspeha, Duan je 15. oktobra javljao prijateljskoj Mletakoj Republici da je postao gospodar gotovo celog Carstva Romejskoga. Tu je on, svestan svoje snage, kao krunu velikog dela i postignutih uspeha pripremio stvaranje srpskog carstva. Na Balkanu toga vremena Srbija je bila bez takmaca i daleko iznad svih drugih drava svoga susedstva. Vizantiju su razjedale unutarnje borbe u Evropi i ruili turski udarci u Aziji. Bugarska je ivela u senci Duanovoj, uvek sa panjom da ne izazove njegov gnev. Bosna je, i pored naslona na Maarsku, stalno zazirala od osvete radi Huma i drugih pitanja sa tim u vezi. Vojniki i finansiski sa Srbijom se tada na Balkanu niko nije mogao meriti. Granice Duanove drave hvatale su od Dunava do Egejskoga Mora i od gornje Neretve do Meste. Videi sve to, oseajui stalan uspon Srbije za poslednjih pedeset-ezdeset godina, i sa jakom verom u sebe, u Duana se javila tenja da iznurenu i dotrajalu Vizantiju zameni sveom carevinom svoga naroda. Stvarno, njegova je snaga bila vea od vizantiske; razmer sila odavno se promenio u srpsku korist. Kada se za carsku krunu maa Kantakuzen, koji je do jue molio njegovu pomo; kada carsku krunu nosi jedan mladi, koji bi bio srean da ga Duan uzme pod okrilje, zato da tu titulu ne uzme on, koji ustvari caruje na Balkanu? Uzimajui vei deo zemalja koje su pripadale Vizantiskom Carstvu u Evropi, Duan je mislio da mu carska titula pripada sa pravom, svejedno to krunu nee metnuti na glavu u Carigradu, nego u Skoplju. Carska titula, sem toga, imala je da uveri nove podanike na jutu kako njihovo potpadanje pod srpsku vlast ne znai ulaenje u dravu manjeg znaaja, nego naprotiv u novo carstvo bolje od grkog, stvoreno sad sopstvenom snagom, dok se ono staro, nasleeno od boljih predaka, rui kao crvotoina zbog vlastite nemoi. Uostalom, Duan je nameravao da i taj ostatak Vizantije, vremenom, i to ne u dalekoj budunosti, dobije pod svoju vlast. Njegovo poslanstvo, koje je januara god. 1346. krenulo za Mletke, imalo je da obavesti vladu Republike o Duanovu krunisanju, koje e se izvriti toga prolea, i da joj ponudi savez za osvajanje Vizantije. Duanu su Mleci trebali radi njihove flote, koje on nije imao. Mleci su odbili tu ponudu, navodei kao razlog zauzetost u ratu sa Maarima, i pozivajui se na svoje

164

zakletvom utvrene ugovore sa Carigradom; u sutini, meutim, njima je bila milija slaba Vizantija, od koje su mogli lake dobijati po se povoljne povlastice, nego mona Srbija. Sa velikim torestvom bi proslavljeno Duanovo krunisanje za cara u Skoplju, 16. aprila god. 1346. Sa podizanjem ina srpskog vladaoca, od kralja na cara, ilo je i podizanje ina poglavara srpske crkve, od arhiepiskopa na patrijarha. Cara je trebalo da krunie patrijarh. Prvi srpski patrijarh postade, po svom poloaju, peski arhiepiskop Joanikije, raniji logofet srpske drave. Dajui povelju svom novom manastiru Hilandaru, stari Simeon Nemanja, sa sinom Savom, u velikoj skromnosti poetaka srpske drave, pisao je kako je bog podelio vlasti na zemlji i kako je utvrdio Grke carevima, a Ugre kraljevima, a kako je njega po mnogoj i neizmernoj milosti i ovekoljublju postavio velikim upanom. Nije stari Nemanja, verovatno, ni dolazio na misao da e njegovi potomci, ve u prvoj liniji posle njega, uzeti kraljevsku titulu, a da e drugi, vek i po iza njegove vlade, staviti na glavu carsku krunu, i poremetiti sav taj osvetani red. Za svoje delo Duan nije traio niijeg pristanka, niti mu je on trebao; u njegovom krunisanju, pored srpskog patrijarha, koji je imao glavnu ulogu, uestvovao je od velikih crkvenih prvosvetenika samo jo bugarski patrijarh. Ni za proglas patrijarije Duan nije traio potrebni pristanak ostalih crkava, jer je dobro znao da bi naiao pri tom na carigradske smetnje, pa nije hteo da se izlae odbijanju. I Carstvo i Patrijariju on je stvorio samo po svojoj volji i u interesu prestia svoje drave. Protiv njegova carstva bilo je vie protesta. Kantakuzenovo krunisanje u Adrijanopolju 21. maja god. 1346. poteklo je iz motiva protesta i ponavljanja svojih aspiracija i prava na tu ast; a radi nekanoninog proglasa patrijarije dola je, istina tek posle etiri godine, anatema carigradskog patrijarha i na Duana i na srpsku patrijariju, kad je i crkva trebala da pomae grkoj ofanzivi protiv Srba. Uzimajui carsku titulu, Duan se proglasio za cara Srblem i Grkom, odnosno carem Srbije i Romanije: . Slinu titulu uzeo je ranije i bugarski car Simeon kao car Bugarima i Grcima i ona je, verovatno, posluila kao primer Duanu. Duan je, postavi car, kako je opazio jo savremeni Niifor Gregora, svoj raniji varvarski ivot zamenio romejskim navikama. Sebi je namenio upravu nad grkim oblastima, a sina Uroa, koga je dao krunisati za kralja, a ne za mladoga cara to bi odgovaralo vizantiskim obiajima, ostavio je da upravlja srpskim zemljama od Dunava do Skoplja. Tako je bar mislio teoriski. Upozoreno je ve, posle Gregore, sa vie strana, da se u Duanovo doba, iza god. 1346., tano razdvajaju Srbi i Romanija. Romanija, ili grke zemlje, to su oblasti uzete od Grka. Duklja i Dalmacija, kazuje Stevan Prvovenani, zato to su ih drali Grci, nazvane su grka oblast; sv. Sava pria za oca, da je od grke zemlje dobio Hvosno sa Podrinjem, Kosovo, Pomoravlje i Leve sa Belicom. U grke zemlje, odnosno u Romaniju, ubrajale su se, prema jednoj povelji manastira Hilandara, njegove metohije u Proseku, tipu, Bregalnici, Strumi, Strumici, Seru, Redini. U srpske zemlje spadale su metohije u Plavu, Zeti, Moravi, Pilotu, Lipljanu, Prizrenu, Pologu. Verovatno je Duan izabrao Skoplje za mesto svoga krunisanja to je, mada srpsko, bilo sa meanim stanovnitvom i na mei izmeu srpske i grke zemlje. ia, kao isto srpsko krunidbeno mesto, odnosno kao krunidbeno mesto kraljeva, nije uzeta u obzir. Kao car, i patrijarh je u svoju titulu uneo da je patrijarh Srbima i Grcima. Meutim, Duan, ustvari, gore navedenu podelu nije odravao. On je bio i suvie jaka linost da ne vodi nadzora nad celom dravom, a Uro, dete od deset godina, suvie

165

nedorastao da bi mu se, u ma kom obliku, mogla poveriti neka samostalnija funkcija. Duan, koji je, isto tako formalno, potovao stare tradicije, zakone i kulturu svojih novih oblasti, dao je pisati mnoge povelje na grkom jeziku i sam ih je tako potpisivao. On je grki, zna se, govorio od detinjstva. Ali, on je ipak bio ve nacionalan u pravom smislu te rei, uzimajui Srbe kao glavni stoer drave. Glavna upravna mesta on poverava samo Srbima: Brankoviima ohridski kraj, Vukainu Mrnjaveviu Prilep, esaru Preljubu Tesaliju, esaru Vojihni Dramu. Grke vladike zamenjuje Srbima. U toliko uvaeni Ser dovodi za mitropolita slavnog knjigoljupca Jakova, igumana svog Arhanelovog manastira kod Prizrena. Srbi su za Duanove vlade nosioci njegove politike; on se, u tekim asovima, moe samo na njih osloniti. Samo, i on sam, i ti srpski velikai na jugu, to ulaze dublje u Vizantiju i to dolaze u tenji dodir sa vizantiskim ljudima, sve vie primaju njihove obiaje i tradicije. Superiornost stare grke kulture oni su oseali u mnogo pravaca i podlegali joj manje-vie brzo i sa manje ili vie otpora, ali ipak stalno. Dvorski i vlastelinski ceremonijal, inovi i ustanove ureuju se i daju po grkim obrascima; to je dolazilo dobrim delom i otud to se na srpskom dvoru smatralo da su sve to atributi i osvetane tradicije carstva i carskog dostojanstva, koje ve radi carskog prestia treba zadrati. Pored inova despota, esara, sevastokratora, idu i logofeti, latatori, enohijari, protovestijari i dr. U plemiske kue ulazi grki jezik, grki nain odevanja, grka jela. Porodica esara Preljuba u Tesaliji gotovo se sva pogrila. I u umetnosti, mesto starog romanskog stila koji je prevlaivao do XIII veka, poinje ve od poetka XIV stolea jai uticaj vizantiskog. U Nagoriinu smo ve pomenuli grke slikare. Krajem XIII veka javljaju se u Srbiji dva grka kaluera hezihasta, koji ive blizu Pei u peteri Kotrulici, a brzo potom hezihastiki pokret, koji je ojaao kao pravoslavska reakcija crkvenoj politici cara Mihaila Paleologa i Lionskog sabora, odnosno politici crkvene unije, uzima vidna maha i u Svetoj Gori i u grkim i srpskim zemljama. Sam Duan imao je veza sa glavnim grkim voom hezihasta, Grigorijem Palamom, i sastajao se sa njim u Svetoj Gori. Poznati na pisac prve polovine XIV veka, Danilo, kad je vrio dunost arhiepiskopa Srbije (1324.1337.) dovodio je u zemlju grke monahe, da dadu obrazac srpskom svetenstvu. G. Miloje Vasi, koji je posebno prouavao njegov rad, misli ak da je Danilo, moda, pokuao osnovati pri arhiepiskopiji monaku kolu iji su se uenici mogli pouiti grkom pravoslavlju, kao i u Sv. Gori. Grki uticaj je, dakle, bio svestran. Jo na kraju XIII veka, mada je Srbija od vremena sv. Save bila paljivo organizovana kao pravoslavna drava, javljali su se u njoj jaki uticaji Zapada za vlade kralja Uroa I i neto manje za vlade Milutinove; jo Stevan Deanski misli na mogunost prelaska u katolianstvo i za zidanje svojih Deana dovodi jednog kotorskog fratra; ali, od Duanova vremena i neposrednijih veza sa Grcima i od dubljeg ulaenja u vizantiske oblasti Srbija sve vie dobija balkansko-vizantiski tip. Duanov proglas Carstva i njegovi uspesi zabrinuli su patriotske krugove u Carigradu. Tamo poee ivlje raditi na tome da se graanski rat dokraji i da doe do izmirenja izmeu pristalica zakonitog cara i Kantakuzena. 3. februara god. 1347. uao je carski odmetnik u prestonicu i uskoro sklopio sporazum sa protivnom strankom. On je, krunisan nanovo, imao da caruje sam deset godina, dok mladi car postane punoletan, a posle toga da caruje sa njim zajedno. Da sporazum postane vri, mladi Jovan V imao je da se vena sa Kantakuzenovom keri.

166

XVI. SRBIJA I BOSNA. 1. Aktivnost kralja Lajoa Velikoga. 2. Ban Stevan II Kotromani prema Srbiji. 3. Car Duan i Albanija. 4. Napad cara Duana na Bosnu. 5. Grko pitanje u Srbiji. Na maarsko-hrvatskom prestolu nasledio je u to vreme Karla Roberta njegov sin Lajo, 16. jula god. 1342. Kralj Lajo bio je najvei vladar ugarske drave, mudar, energian i veoma aktivan, te stoga prozvan Lajo Veliki. Lajoeva aktivistika politika izazvala je brzo protiv njega njegove ugroene susede. Na severu Srbije poseo je Mavu, a na zapadu spremao se na dugu borbu sa Mlecima za posed Dalmacije. To je, prirodno, dovelo do tenjih veza izmeu Srbije i Mletake Republike i do ivlje agitacije meu susedima, podanicima Lajoevim. U Dalmaciji se dobar deo plemstva kolebao izmeu zakonitoga kralja, koji je daleko, i bliske i veoma vete Republike Sv. Marka. To se naroito zapaalo u porodici ubia. I bosanski ban, Stevan II Kotromani, bio je dugo u nedoumici. On je god. 1343. ak ponudio savez Mleiima, ali pod uslovom da u nj, uz izvesne hrvatske velikae, ue i Duan. Bojao se, oevidno, da ne bi, u sluaju mletako-rake zajednike akcije, doao meu dve vatre i kao prvi na udarcu osetno stradao. Mleci nisu rado gledali da ko sem njih ima kakva uticaja na dalmatinske ljude i prilike, i stoga, u prvi mah, nisu pokazivali mnogo volje da bosanskoga bana uzimaju u drutvo, poto je on, od due vremena, razvijao svoje posede na dalmatinskoj obali i imao i inae dosta veza tamo. Ali, nisu hteli ni da ga odbiju, jer u borbi sa Maarima njegovo saveznitvo nikako ne bi moglo biti na odmet. Stoga su pustili da o tom vode pregovore sa banom njihovi dalmatinski gradovi, i to samo u svoje ime. Bio je i jedan neposredan razlog zbog ega je Republika htela da bana ne odbije konano. Ona je te godine ratovala sa knezom Nelipiem, pa se htela osigurati da joj ban ne bi pravio kakvih smetnja, premda je znala da su odnosi izmeu njih dvojice odavno neprijateljski. Kad je ban primetio ustruavanje i zatezanje, a dobio u isto vreme obavetenja o velikoj vojnoj snazi mladog maarskog kralja, on se pribliio Maarima i ponaao se kao odan vazal, dok je ipak, za svaki sluaj, odravao i tajne veze sa Mleiima. Kralj Lajo je pomiljao da dokraji delo svoga oca i da nepokorne velikae i velikae koji bi po svojoj snazi mogli postati opasni skri i pokori. U Dalmaciji nagonile su ga na taj korak sumnjive veze hrvatskih plemia sa Mletakom Republikom, zbog kojih je delimino izgubio ili je bilo u izgledu da e izgubiti vanu dalmatinsku obalu. Radi toga je naroito hteo da dobije u svoju vlast vanije strateke gradove to su ih drala hrvatska vlastela, koja se ponaala sublizu kao nezavisan gospodar, a na samom Primorju Mleani. U jesen god. 1344. pola je jedna povea maarska vojska od 4.000 ljudi protiv Dalmacije. Htela je da iskoristi smrt monog hrvatskog kneza Nelipia i vaspostavi prava ugarske krune. Maari su stoga prvo napali na njegov Knin; ali, grad je junaki odbranila kneeva ena Vladislava. Da bi se izbegle dalje borbe, ona je preko posebnog poslanstva izjavila vernost kralju, nadajui se da e je on posle toga ostaviti na miru. Ali, kralj nije imao vere ni u nju, kao ni u ostale hrvatske plemie, i hteo je da u njihove gradove uvede svoje inovnitvo, koje mu jedino moe dati sigurno jemstvo. To, naravno, izazva pravu uzbunu, koju su ivo potpirivali i Mleii sa svoje strane. Iako su ve 23. juna doli do sporazuma sa Nelipikom i njenim sinom slavonski i bosanski ban, u ime Lajoevo, kralj je ipak krenuo lino, juna god. 1345., sa velikom vojskom od

167

20.000 ljudi u Dalmaciju. Kod Bihaa mu se pridruio bosanski ban. Ve ranije reena na sporazum, kralju se predala udovica Nelipieva i krbavski knezovi Kurjakovii. Lajo oduze od Nelipike i njenog sina tvrde gradove Knin, Unac, Poitelj, Srb i Ostrog, a dade im u zamenu Sinj sa cetinskom oblau i Breevo s njegovim poljem. To je uvreno poveljom od 21. oktobra 1345. Ta kapitulacija Neliike i Kurjakovia uplai velik deo severnih plemia, i oni pooe za njihovim primerom. Uporni ostadoe ubii, Pavle i Mladen III, koji, pomagani od Mleana, ne htedoe da napuste svojih gradova. Ali, mimo oekivanja, Mletaku Republiku izneveri grad Zadar, koji se sam ponudi Maarima i koji ga, naravno, bez oklevanja primie. Kralj Lajo, zadovoljan postignutim uspehom, mada taj nije bio potpun, napusti Dalmaciju, poetkom avgusta god. 1345. Odmah po njegovu odlasku Mleani opsedoe Zadar i potstakoe protiv Maara, pored ubia, jo i nedavno uz kralja pristale Kurjakovie. Na odbranu ugroenoga grada kralj uputi bosanskoga i hrvatskoga bana. Ban Stevan, veoma prepreden, posluao je zapovest i stigao sa vojskom tamo; ali, ispod ruke, vodio je i neke pregovore sa Mleanima i sklopio sa njima primirje, izgleda vie na mletaku nego na zadarsku korist. Prve polovine god. 1346. on se nudio i kao posrednik za pravi mir, do kojega nije moglo doi, jer Mleci nikako nisu pristajali da se odreknu Zadra. Krajem maja doao je kralj Lajo sa ogromnom vojskom u pomo dugo opsaivanome gradu, nalazei da njegova istrajnost u borbi i vanost njegova primera zasluuju tu panju. U borbi pod gradom, 1. jula, Mleani suzbie jedan ispad Zadrana i zadadoe im teke gubitke. Za taj poraz Zadrani su krivili, pored drugih, naroito bana Stevana kao da je stojao u tajnim vezama sa neprijateljskom Republikom. Posle toga poraza kralj se povukao, a malaksali Zadar branio se jo nekoliko meseci, do 15. septembra god. 1346., kad je konano podlegao. Ovaj poraz delovao je i na samog bana Stevana. Videi da maarsko posredovanje nije donelo iekivane rezultate, i da bi, pored sve svoje diplomatske, uostalom nimalo duboke, vetine, mogao doi u nezgodan poloaj, on je, jo u septembru, pre kapitulacije Zadra, ponudio Mleanima savez protiv Lajoa. Mleani su, posle postignute pobede, svesni da kraj ratu ne moe biti daleko, odbili najpre tu ponudu sa motivacijom, dosta uniavajuom za bana, da im njihovo potenje ne doputa sklapati savez protiv kralja u asu kad sa njim pregovaraju o miru. Posle su, pred opasnou novih borbi, prihvatili sami banov predlog i ivo radili da do saveza doe. Uticali su naroito i na svog saveznika, Mladena III ubia, da prestane sa neprijateljstvima protiv bana. Ovakvo dranje bana Stevana dade se donekle tumaiti i strahom od cara Duana. Ban, zbog zauzimanja Huma, nije bio iste savesti. Kad je tokom god. 1346. dobio glasove da se kralj Lajo miri sa Duanom da bi dobio slobodne ruke u Italiji, da se tamo obrauna sa protivnicima svojih dinastikih srodnika, on se sa razlogom pobojao da ne ostane osamljen i stoga izloen osveti novoga srpskoga cara. Savez sa Mlecima inio mu se stoga pogodan iz vie razloga: 1. da se njim osigura od Republike same i njenih pomagaa u Dalmaciji; 2. da se preko Republike, koja je bila prijatelj carev, izmiri i sa njim; i 3. da ga Republika, kao prijatelja, uzme u zatitu u sluaju nevolje. Mleci su, doista, posredovali kod Duana za izmirenje sa banom, ali bez uspeha. Duan je hteo da ban vrati osvojeni Hum, a ban je to odbijao ma i po cenu da bude napadnut. Ako postoji kakva sumnja o pravu na tu zemlju, car je pristajao i ak predlagao da se o tom povede rasprava sa svima potrebnim dokazima. Nije Duan uzalud radio da se u Srbiji razvije oseanje za pravo i pravdu. Ovo je prvi put u naoj istoriji da su vladari bili voljni jednu vojniku otimainu zemlje reavati ne istom merom, nego pravnim dokazima. Kad je

168

video da pomou Mletaka nee postii to eli, ban se opet pribliio Maarima, traei kod njih podrke i zatite. Njegovom posredovanju treba jednim delom zahvaliti i to to je najzad, 5. avgusta god. 1348., dolo do mira izmeu Mletaka i Ugarske. U ovo vreme obnavljaju se dugo prekinuta oroavanja izmeu hrvatskih velikaa i srpske vladarske kue, kakva su postojala nekoliko vekova ranije, a naroito u IX stoleu. Mladen III ubi, koji je drao u svojoj vlasti gradove Skradin, Klis i Omi, oenio se u jesen god. 1347. Jelenom, sestrom cara Duana. Ali, taj brak nije bio dug. Od strahovite kuge, koja je god. 1348. zahvatila dobar deo Evrope, umro je Mladen ve idue godine. Iza njega se rodilo kao posmre jedno muko dete, krteno kao Mladen IV. Izvesnih veza imao je sa Duanom i jedan od napred pomenutih knezova krbavskih Kurjakovia, Grgur Kurjakovi, koji je god. 1332./3. iveo jedno vreme na srpskom dvoru. Nije poznato kakve su sve to veze bile koje su toga dalekoga hrvatskoga kneza, ak otud iz Krbave, dovele do uticaja na Duanovu dvoru. Brak Mladena ubia sa srpskom princezom imao je nesumnjivu politiku pozadinu; oni su oba, Duan i Mladen, bili protivnici Maara i bana Stevana i trebali su jedan drugom, naroito Duan Mladenu. * Tokom god. 1348. zavrio je car Duan svoja uspena osvajanja po Albaniji i Epiru, iskoristivi sluaj da su i jedna i druga zemlja ostale bez svojih gospodara. Kralj Lajo, iz rodbinske osvete, dao je pogubiti Karla Drakoga, a u Epiru je umro vizantiski namesnik Jovan Anel. Pod srpsku vlast dooe tada: sva Albanija sem Draa, koji ostade veran napuljskoj kui, i ceo Epir i Tesalija do primorskog grada Ptelea. Albaniju dobi na upravu carev urak, Bugarin, despot Jovan Asen, svakako po elji svoje sestre; Epir carev polubrat Simeon; a Tesaliju esar Preljub. U Albaniji Srbi su odavno imali jakih porodinih, drutvenih i plemenskih veza i moan uticaj. Skadar je bio prestonica zetske drave i posle sedite srpskih prestolonaslednika. Jo Komnenija, ki Stevana Prvovenanoga, udavala se dvaput za albanske plemie: Dimitrija Progonovia i Grgura Kamonu. Granina plemena Kua, Mrkojevia, Klimenata i dr. odavno su se stapala meusobno, bavei se istom, gotovo iskljuivo stoarskom privredom. Nije stoga nimalo nerazumljivo to Srbi u Albancima gledaju prirodne saveznike protiv Grka i to pomau njihovu ekspanziju na raun ovih. Ta ekspanzija zdravih i ilavih albanskih gortaka u doline naseljene Grcima poinje da uzima maha od kraja XIII veka. Potsticaj za te pokrete dala je aktivnost napuljske dinastije, koja je, uzimajui Albaniju kao operacionu bazu za svoje dalje delovanje, poela da razvija politiki ivot u njoj. Nu, pokreti su dolazili i po izvesnoj prirodnoj neodoljivosti nabujale planinske snage. Grke vlasti su, prirodno, ile za tim da te pokrete zaustave; ali, imale su samo delimine uspehe, jer je arbansko irenje imalo u sebi neeg elementarnog. Od Duanova vremena albanski pokreti su potpuno slobodni. Znajui ta dobijaju sa ovim srpskim saveznitvom, Arbanasi idu u masama sa srpskoom vojskom. U vojsci esara Preljuba njihov je broj toliki da Mleani tu celu armiju zovu prosto Arbancima. Duan u albansko-epirskim oblastima smenjuje grke vlasti, a uvodi srpske i arbanake. Na obalama Ohridskoga Jezera, oko god. 1379., pominju se izriito plemii iz humskoga Nevesinja i trebinjskoga Ljubomira. Duan je tako postao gospodar i zapadnog dela Balkanskoga Poluostrva, Disa, kako ga on, po grkom, zove katkad u svojim poveljama. Od Dubrovnika, gornje Neretve i Drine pa do Meste sve je podruje priznavalo njegovu vlast. Njegova titula, puna i samosvesna, glasi sad najobinije ovako: Ja u Hrista Boga blagoverni i Bogom

169

postavljeni Stefan, car svima Srbima i Grcima i Zapadnoj Strani, t. j. Albaniji i Pomorju i Svemu Disu. ta je bilo prirodnije nego da se sad javi kod njega elja da pod svoju vlast dobije i ostatak Vizantiskoga Carstva, onaj mali deo od Kavale do Carigrada? Kad je bez velike muke dobio dve treine te Carevine, zato da ne uzme i poslednju, makar i sa vie napora? Da se ta misao javila u Duanovoj glavi imamo neposrednih dokaza iz god. 1350. Mleii, bojei se novih borbi sa Maarima i enoveanima, eleli su da njihov saveznik, car Duan, ima potpuno slobodne ruke. Stoga su mu u prolee god. 1349. poslali jedno izaslanstvo, nudei mu svoje usluge za izmirenje sa Grcima i sa Bosnom. Bosanski ban je u Mlecima ivo pourivao da se doe do toga sporazuma. U oba ova pitanja mletako poslanstvo nije nita postiglo. Duanovo stanovite prema bosanskom banu znalo se dobro i nije se imalo, bez banova poputanja, radi ega menjati. U pogledu Vizantije Duan nije mislio na mir, nego ba na rat, na veliko osvajako delo. Da bi ga mogao sa uspehom izvesti, njemu je trebala pomo mletake flote. Kao cenu za nju, ako se uzme Carigrad, Duan im je nudio u prestonici itav kraj Galate ili epirski despotat. Carev izaslanik, bogati kotorski trgovac Mihailo Bua, ide s prolea god. 1350. u Mletke da tamo usmeno razvije carev plan i zadobije Republiku za nj. Ali, nije imao uspeha. Mleci su gledali svoj raun. Zapleteni ve u rat sa enovom, nisu hteli novih komplikacija, a naroito jo ne zbog nesigurnog dranja Maara. Bez uea Mletaka Duan, meutim, nije mogao jo da se rei na pohod protiv Carigrada. Neuspesi pod Solunom, koji nije mogao da zauzme samo stoga to car nije imao flote, bili su mu dovoljna opomena. U jesen god. 1350. dolo je najposle do obrauna izmeu Duana i bana Stevana. Nepoverenje izmeu njih bilo je odavno veliko, a krajem god. 1349., pred sam Boi, jedan upad Bosanaca u Konavlje izazvao je novo i veliko razdraenje na srpskome dvoru. Mletako posredovanje da ban popusti u pitanju Huma nije imalo sree; Stevan II nije mogao da se rastavi od onoga to je drao ve gotovo etvrt veka. Nije, kau docnije vesti, hteo da pristane ak ni na to da njegova ki Jelisaveta poe za Duanova sina Uroa i donese Hum kao miraz, to je oevidno (ukoliko bi bilo tano) traeno kao forma da se potedi njegova osetljivost i osiguraju to trajnije veze. Kad sve nije pomoglo, dolo je do rata. Sam Duan, sa caricom i sinom Uroem, krenuo je na Bosnu, oktobra god. 1350. Car i njegova pratnja nisu preli u Bosnu preko Lima ili Drine, kud je vodio najprei put, nego su krenuli zaobilazno, sa Primorja. itav kraj oko ua Neretve zauzee Srbi bez mnogo napora, a onda se uputie prema Cetini. Gradovi Trogir i ibenik pozdravie cara i uputie mu poklone. Ovo je prvi srpski vladar koji sa vojskom prolazi kroz te krajeve kao prijatelj, u punoj slavi. Oni prebezi i brodolomnici iz upanskih vremena izazivali su u Hrvatskoj i Primorju sauee, ovaj sad bio je predmet opte panje, zaziranja i divljenja. Radi ega je Duan izabrao ba ovaj put? Strateki on svakako nije bio najpogodniji, a isto tako ni saobraajno. Znai, dakle, da je car imao neto drugo na umu. Pre svega moe biti u pitanju kakva pomo sestri Jeleni ubiki ili saradnja sa njom. Mladen III je pre etiri godine imao sa banom sukoba, kaji nisu bili potpuno izravnani, a u ovo vreme i Jelena je imala sukoba sa knezom Ivanom Nelipiem, koji je vaio kao veran privrenik maarskog kralja. Sem toga, i, mislim, vie od toga, ovim pohodom kroz Dalmaciju Duan je hteo da ivlje zainteresuje Mletaku Republiku. Proletos, njegov je izaslanik traio sastanak carev sa dudem ba ovde negde, oko ua Neretve ili u Dubrovniku, i bio je utivo odbijen. Moda se Duan nadao da e njegovo prisustvo ovde i ovaj pohod

170

uiniti da se ranija mletaka odluka izmeni. Tim pre to je u pitanju jedan njihov prijatelj, bosanski ban, za koga su se oni ee zauzimali. Duanov pohod u Bosnu nije trajao dugo. Bosanski ban se povukao u teko pristupane bosanske ume i nije davao ozbiljna otpora. Duanova vojska prodrla je neverovatno brzo sve do samog Bobovca. Vrlo je verovatno da je operisala i jedna druga srpska vojska u tom pravcu, upuena neposredno iz Rake. Duanovo prodiranje olakalo je to to je uza nj pristao izvestan deo bosanske vlastele, po svoj prilici pravoslavne i bogumilske, nezadovoljne banovom crkvenom politikom koja je povlaivala katolike. Dok je opsedao Bobovac, stigoe Duanu usplahireni vesnici sa juga, koji mu javljahu o velikoj grkoj ofanzivi protiv Srba. Car odmah prekide dalje ratovanje i pouri natrag. Oko 13. novembra nalazio se ve u Dubrovniku, doekan veoma sveano. Odatle, Duan je krenuo prema Solunu, gledajui da ne izgubi nijedan dan. Na jugu je njegova nenadna pojava, usred zime, odmah popravila po Srbe znatno pogoranu situaciju. Grci behu pregli da iskoriste carevo otsustvo i povrate u junoj Maedoniji svoje izgubljene poloaje. U pokolebani Solun, gde je jedna stranka skoro otvoreno radila za Srbe, behu dola oba grka cara, da tu dignu duh stanovnitva i da odatle organizuju, sa svojom vojskom i turskim pomonim etama, borbu protiv srpskih posada i vlasti u susednim grkim mestima i oblastima. Kantakuzen je verovao u svoj stari vojniki talenat i sreu. Uvek iv i preduzetan, on je razvio propagandu protiv Duanovih vlasti ne samo kod Grka srpskih podanika, koji su, sasvim razumljivo, voleli svoje sunarodnike nego nove gospodare, nego ak i kod nekih srpskih zapovednika mesta. Ljudi bez jaka karaktera, ponekad vojniki skorojevii ili gramljivi avanturisti, kakvi behu ranije esar Hrelja ili vojvoda Momilo, behu se moda i uplaili od grke ofanzive, pa su hteli da se obezbede ili preporue. itav niz osvojenih gradova pao je dosta lako u grke ruke, ponegde i zbog izdaje grkog stanovnitva. Jedino je esar Preljub hrabro odbranio grad Srbiju kao klju Tesalije. im se Duan pojavio, Srbi ivnue; mnogi se, poluzalutali ili uplaeni, sami trgoe. Grci odmah ponudie pregovore. Pred samim Solunom dolo je do sastanka izmeu sva tri cara. Razgovor izmeu Duana i Kantakuzena bio je prvi dan veoma otar, naroito sa Duanove strane. Kantakuzen je bio blai, jer je hteo da umiri srpskoga cara i da ga zadobije za pregovore. Drugi dan bio je sav u znaku obostranog poputanja; Grci su ak priredili bogatu gozbu. Kantakuzen pria sam u svojim apologetikim uspomenama kao da je Duan bio zadobijen za sporazum i da je pristajao da ustupi Grcima jedan deo osvojenih oblasti, a oni njemu da priznadu pravo na druge. Taj sporazum, tvrdi on, pokvarili su njegovi protivnici iz Soluna, a pristalice cara Jovana Paleologa, koji su se ponudiln Duanu, traei njegovu pomo. Prianje Kantakuzenovo nije uvek pouzdano, jer je iao za tim da pravda i objanjava sebe sama; ali, u njemu moe biti neto istine. Jedno je sigurno, a to je: da do mira nije dolo. Trei dan pregovori su prekinuti i objavljen nastavak borbe. Duan se odmah dao na predobijanje uputenih gradova i ubrzo je povratio vani Ber i Voden. Prilikom povraanja ovih gradova car je postupio strogo prema onim Grcima koji su se pokazali nepouzdani i izdajniki. Nepouzdano stanovnitvo grada Vodena bi raseljeno, a sam grad za kaznu opljakan. U drugim mestima behu preduzete istrage. Koliko je bila uzela maha agitacija povodom grke ofanzive kazuje najbolje to to se ak u Skoplju nalo ljudi koji su uli u veze sa Kantakuzenom i verovali da bi njegova vojska mogla dopreti ak tako daleko na sever. Za Srbe je ovakvo dranje Grka moglo biti vana

171

opomena. Prvi as ozbiljne tekoe za dravu odveo bi ih, ako i ne u svakom sluaju u redove naih neposrednih protivnika, ono svakako u zajednicu njihovih saplemenika. Na njih se nije moglo osloniti; sa njima se nije dala utvrivati drava. Oni su u Srpskoj Carevini pretstavljali ranjavo mesto u svakom smislu te rei. Asimilovati ih bilo je nemogue, jer su bili brojno jaki, kulturno nadmoniji i dobro povezani. Druge mere, naroito mere nasilja, ostavile bi suvie bolan trag i ipak se ne bi dale do kraja izvesti. Sa drugog gledita, nije bilo dovoljno mudro rastrzati srpsku snagu na toliko strana. Razdeljena u daleke oblasti ona, u asu opasnosti, nije mogla lako da se skupi; a i u tim samim oblastima, zbog udaljenosti i iste te pocepanosti, nije uvek pretstavljala impozantnu silu. Duan je suvie napregao srpsku snagu, ponesen svakako njenim poletom i relativno lakim uspesima, koji su ga mamili; podigao je sjajnu graevinu, u kojoj jedan dobar deo nije stojao na solidnim temeljima. XVII. TURCI NA BALKANU. 1. Kantakuzen poziva Turke u Evropu. 2. Car Duan u pregovorima sa papskom kurijom. 3. Car Duan i eki kralj Karlo IV. 4. Napadaj Maara na Srbiju i prekid pregovora sa papskom kurijom. 5. Smrt cara Duana. 6. Znaaj Duanova dela. 7. Njegov Zakonik. Duana ovo dranje Grka nije trglo u njegovoj osvajakoj politici. On se nije zadovoljio postignutim, niti se zaustavio da dobijeno to jae priljubi staroj dravi. Njegova tvorevina hibridnog srpsko-vizantiskog carstva trebalo je, po njegovu miljenju, da dobije svoj prirodni zavretak, kojem je on ve odredio pravac. Stoga ide za tim da Vizantiju sasvim osami. Pregovara ak i sa Turcima, njenim glavnim saveznicima, da ih ili pridobije za se ili bar odvrati od nje. Ali, u tome nije uspeo, jer su grke veze sa njima bile dublje i jer su Grci, u nevolji, bili svakako spremniji na vee ustupke. Kada je tokom god. 1352. dolo do novog sukoba i borbe izmeu cara Jovana Paleologa i Kantakuzena, ovaj drugi je, da bi Turke imao svaki as pri ruci i da ne bi, u sluaju nude, stradao dok se oni prevezu iz Male Azije, ustupio turskoj vojsci grad Cimpu na Galipolju. Tu su Turci dobili prvo svoje stalno uporite na Balkanu, koje e proiriti uzimanjem samog grada Galipolja, postradalog i naputenog od stanovnitva prilikom strahovitog zemljotresa od 2. marta god. 1354. Uz grad Turci uzee i okolna zemljita i odmah ih podelie u svoje spahiluke, ne brinui se o pravima i nevoljama stradalnika. Protiv Kantakuzena car Jovan je zamolio za pomo Srbe i Bugare. Ovi su se odazvali; ali, u sukobu sa Turcima, blizu mesta Empitija, nisu imali sree. Kantakuzen je doiveo loa iskustva sa svojim saveznicima. Srbi su svoju pomo hteli skupo da naplate, i saveznitvo sa njim iskoristili su za svoje interese; idui za tim interesima, koji su u poslednje vreme postali isto imperijalistike prirode, ugrozili su gotovo sam opstanak Vizantije. Slino se dogodilo i sa Turcima. Njihova je cena spoetka bila svakako nia od srpske; ali, vremenom se pela sve vie to su Turci dublje ulazili u stvar, poznavali zlo stanje drave i oseali koliko je njihova pomo Grcima neophodna. Prema stanovnitvu trakog i juno-maedonskog podruja Turci su bili sasvim bezobzirni; nisu razlsovali saveznika od neprijatelja. Od njihove pljake i otimaine propitali su Grci gotovo vie nego tamo malobrojni Srbi. iroki slojevi naroda poee roptati protiv njihove pomoi; naroito je bio osuivan Kantakuzen to ih je doveo u

172

Evropu. Ogorenje naroda protiv njega zbog Turaka i zbog toga to sa tim tako nepogodnim saveznicima ipak nije postigao nita od znaaja uzelo je toliko maha da ga je Carigrad napustio i 10. decembra god. 1354. oterao u kaluere. Turci su, meutim, nastavili svoje irenje sa Galipolja postepeno ali stalno, i to u sve veim razmerama. Duan je zavremena video opasnost od Turaka. Svea, vojniki odlina rasa zadala je nekoliko udaraca njegovoj vojsci, koji, ako i nisu bili od veeg obima, kazivahu ipak dovoljno da protivnik pretstavlja snagu sa kojom se mora ozbiljno raunati. Sem toga, uvravanje Turaka na Galipolju i njihovo irenje po Trakiji poelo je pretstavljati znatnu smetnju za Duanove dalje planove prema istoku i Carigradu, koju je on, naravno, hteo da ukloni sa puta. Turke je trebalo ukloniti sa Balkana dok jo nisu uhvatili dubljeg korena. Da bi svoje namere protiv njih mogao privesti u delo, poto je predviao ozbiljne borbe, Duan je hteo da svakako obezbedi zalee od Maara. Da za akciju dobije moralnu, a moda i stvarnu, pomo od papske kurije i zapadnih drava, ili da onemogui saveznitvo jo koje hrianske drave sa Turcima, on se odluio da se ponudi papi i da, kao njegov mandatar, odnosno kao hrianski kapetan povede borbu protiv Agarjana, protiv kojih je Evropa ranije vodila krstake ratove, da od njih ili njihovih srodnikih suvernika oslobaa Grob gospodnji. Sad je trebalo, zavremena, oslobaati samu Evropu. Za dotadanje Duanovo postupanje prema katolicima ne moe se rei da je bilo sa mnogo obzira, mada nije bilo oevidne nepravde. Katolici su u njegovoj proirenoj dravi pretstavljali gotovo beznaajnu manjinu, ogranienu na uzan pojas Primorja od Kotora do Draa i sa neto malo pripadnika u unutranjosti Zete i Albanije. Po l. 6 njegova Zakonika katolika vera zvala se jeres latinska. Tim lanom car je nareivao da se ponovo vrate u pravoslavlje svi koji su ranije bili preli ili prevedeni u katolianstvo. U stare prave katolike zakon nije dirao. Njegova odredba imala je za cilj da presee svaku propagandu katolianstva na raun pravoslavlja, koje je u srpskoj carevini bila dravna vera. Sa katolike strane injeno je, naravno, dosta pokuaja da se car pridobije za njihovu crkvu i da obustavi svoje mere protiv katolika. U tom pravcu radio je papa Kliment VI, od god. 1345. Rimska kurija i katoliki svet naroito su mnogo polagali na Kotoranina Nikolu Buu, dobrog katolika, koji je bio protovestijar carev i glavni njegov finansiski strunjak, veoma uticajan i moan. U Dubrovniku se jo XVII veka ouvala uzreica Ako car da, Bua ne da. Ali, Duan se dugo opirao. Njegove mere protiv katolika diktovali su dobrim delom politiki razlozi: napuljska dinastija oslanjala se u Albaniji, u svojoj politici protiv njega, prvenstveno i gotovo iskljuivo na tamonji katoliki elemenat. Izvesnog zaziranja od katolika bilo je i zbog njihova jakog delovanja u Bosni, u kojoj je fra Gerald Odonis god. 1339.1340. osnovao franjevaku vikariju. Od god. 1349. poinje svoju ivlju aktivnost franjevaki manastir u Stonu, koji je bio sedite brae odreene za Bosnu. Bosanske katolike mono je i stalno pomagala Maarska, nalazei u njima ako ne uvek svoje orue, a ono ipak elemenat koji joj je po svojim verskim vezama bio dostupaniji i za politike smerove. Posle izmirenja kralja Lajoa sa napuljskim dvorom (god. 1350.), poelo je u Maarskoj, sa papinim potstrekom, spremanje na borbe protiv nevernika i izmatika. Kraljev savez sa enovom protiv Mletaka (god. 1351.) i enidba sa Jelisavetom, kerju bosanskog bana Stevana II (god. 1353.) govorili su jasno da Lajo misli na aktivniju politiku na Balkanu i da ona, kao toliko puta ranije, pod verskom firmom ima da nosi isto politike tendencije. Duan je god. 1354. pomiljao na stvarniji sporazum sa papskom kurijom i katolicima. Zavaen sa Carigradom i proklet od njegova patrijarha, Duan je, mimo opte

173

raspoloenje zemlje i mimo njegovu tadanju politiku, pokazivao sklonost da prizna papu kao vrhovnog poglavara crkve. Njegov izaslanik u Avinjonu, ranije kotorski a posle trogirski biskup Vartolomej, uveravao je pau Inokentija VI da car misli iskreno; njegovo u poslednje vreme popustljivo dranje prema katolicima davalo je i neposrednih dokaza o tome. Ali, papin odgovor od 29. avgusta god. 1354. nije odgovarao nadama carevim. U njemu je, najpre, Duan nazvan kraljem a ne carem, moda iz obzira prema francuskome dvoru koji je bio kraljevski, ili jo vie iz obzira prema kraljevima maarskom i napuljskom. Posle, papa je, bez ikakve vidne potrebe, otezao stvar i uputio je svoje poslanstvo u Srbiju na Badnji-dan, ne prihvativi ponudu carevu odmah i oberuke, kako je ovaj oekivao. Kao papin poslanik poao je u Srbiju ueni francuski biskup Petar Toma. On je donosio caru traenu titulu ali ne i jemstvo da e katoliki vladari ostati prijateljski raspoloeni ili bar neutralni za vreme njegovog razraunavanja sa Turcima. To papino poslanstvo srelo se, po njegovoj naredbi, u Pizi sa ekim kraljem Karlom IV, koji je polazio u Rim da se krunie za nemakog cara. Karlo je tom prilikom (19. februara god. 1355.) i sam uputio Duanu, svome dragome bratu, jedno pismo, hvalei mu nameru i radujui se njegovu spasenju kao oveka sa kojim nas i u kraljevskoj asti ljubav bratinska izjednauje i jednakost plemenitog slovenskog jezika spaja. Kralj je uzimao na se da posreduje izmeu Duana i maarskoga kralja, a obeavao je i svoju pomo da Duan proiri vlast na raun Grka; oboje pod uslovom ako istraje na zapoetom putu crkvene unije. Da bi se ta unija lake ostvarila, papa je bio voljan, i kralj Karlo isto tako, da se ouva slovenski jezik u upotrebi crkve. Postoji jedno miljenje u naoj nauci (d-ra M. Kostia) da je kralj Karlo osnovao slovensko-glagoljaki manastir Emaus u Pragu, u nj doveo glagoljae iz Hrvatske i dobio jo god. 1346. izuzetno odobrenje od papske kurije da oni slue misu na slovenskom jeziku, iz toga razloga to je papska kurija htela Karla IV i preko njega prake glagoljae manastira Emausa sa crkvenoslovenskim bogosluenjem da upotrebi kao sredstvo da Duana i njegove podanike lake privede uniji sa katolikom crkvom. Meutim, Maari, koji su ve god, 1353. pokazivali neprijateljsko raspoloenje prema Srbima, izvedoe u leto god. 1354. vei upad u Srbiju, pod vostvom samoga kralja Lajoa. Duan je morao da napusti june oblasti i da pohita na sever. Njegov dolazak zaustavio je ofanzivu maarske vojske, koja je stradala i od malarine zaraze. Duan nije mogao da sam pree u protivnapad, jer su se na jugu zbivali dogaaji od neobine vanosti za nj. Caru Jovanu Paleologu obrnula se srea, i u borbi sa Kantakuzenom on je uspeo da ga srui, krajem god. 1354., posle toliko godina borbe i napora. Jedan vani mletaki izvetaj od 6. avgusta te godine kazivao je da se stanovnitvo prestonice, ogoreno na Turke i uplaeno od. njih, nalazilo u takvom raspoloenju da bi primilo i neku tuu vlast, svejedno iju, ak i mletaku ili srpsku, samo ako bi ga ona zatitila od azijatskog tobonjeg saveznika. Duan je budno pratio taj tok stvari i spremao se da ih to ire iskoristi. Moe se, onda, razumeti njegovo ogorenje kad ga je maarski kralj svojim napadom trgao iz sred te napregnute panje. To Duanovo raspoloenje osetili su dobro papini poslanici, kad su, po svoj prilici marta god. 1355., doli preda nj. Biografu biskupa Petra uinilo se ak da je postojala opasnost za ivot biskupov zbog kraljeve srdbe i zle volje. Svi se pregovori razbie. ta e Srbiji i caru to vezivanje za papu ako papa nee i ne moe da sprei maarskoga kralja od neprijateljstava u asu kada car sprema vojnu u neku ruku ve kao mandatar Svete Stolice? Politiki to vezivanje nije donelo nikakve koristi; a stvarno, bez tih koristi, car bi

174

uz otpor u narodu uticajne pravoslavne hijerarhije mogao moda da rauna i na otpor plemstva. Biskup Petar vratio se iz Srbije razoaran i ljut, i otiao je, na povratku, kralju Lajou, traei od njega da rat sa Srbijom nastavi svom estinom. Kralj Lajo se doista poeo spremati za rat. Ali, sem sa Srbijom, on se u to vreme upleo u rat i sa Mletakom Republikom za posed Dalmacije. I tu je naiao na neto srpskoga otpora. Duanova sestra, Jelena ubika, pregovarala je sa Mlecima da im proda gradove Skradin i Klis. Zbog opasnosti da ti gradovi ne padnu u maarske ruke uputi Duan tamo jedno odeljenje srpske vojske. Skradinsko graanstvo nije bilo prijateljski raspoloeno prema Srbima, te su se ovi, poetkom god. 1356., povukli, predavi grad mletakoj vojsci. Usred tih zapleta sa Maarima, dok su turske ete harale po Trakiji i pustoile po Bugarskoj, dok se u Vizantiji poinjala nova borba (sad izmeu cara Jovana i Kantakuzenovih sinova), umro je iznenada car Duan, 20. decembra god. 1355. Dve nedelje pre toga on se jo nalazio na jugu, kod grada Bera. Postoji predanje da je i umro na jugu, u gradiu Devolu, ispod Ohrida. Nai romantiari su iskitili to predanje, kazujui da je car umro na pohodu protiv Carigrada, na elu jedne ogromne vojske, i da su ga Grci otrovali da bi spasli svoju otadbinu. Pouzdano se zna samo to da je car sahranjen u svojoj zadubini kod Prizrena, a od ega je bolovao i tako brzo umro nije sigurno. Nedavno je, u leto god. 1927., vreno prekopavanje Arhanelovog manastira i u crkvi je, u jugozapadnom njenom delu, naena jedna grobnica sa ploama od mramora, za koju se dri da je Duanova. Nju je ve ranije neko raskopao i opljakao. * Duanovi uspesi su nesumnjivo veliki. On je stvorio Srpsko Carstvo i dostigao najvei stepen zemaljske slave i za sebe lino i za svoju dravu. Tim je na najvidniji nain dokumentovao snagu i polet Srbije svoga vremena. I teritorijalno, i vojniki, i finansiski Srbija je bila prva sila Balkanskoga Poluostrva. Sjaj svetovne vlasti prati i sjaj crkve. Pored Carstva stvara se i Patrijarija, obilato pomagana od dvora i drave zajedno sa itavim svetenikim staleom. Jedan od najznaajnijih kulturnih spomenika Duanove vladavine jeste njegov Zakonik, utvren na dva dravna sabora, god. 1349. i 1354. Pre toga svoga Zakonika Duan je dao prevesti pravni zbornik, Sintagmu solunskog pravnika Matije Vlastara, sastavljenu god. 1335., iz ega je dao napraviti i krai izvod i dodati mu, za praktine potrebe sudija, kratki Zakon Justinijanov i odredbe Jovana Posnika o kaznama. Kako ti grki zbornici nisu obuhvatali sve zakonske odredbe koje se javljaju u razvijenoj pravnoj dravi sa raznim konfesijama i staleima, to se osetila potreba za donoenjem novog zakonika. To je Zakonik Duanov, jedno novo pravno i administrativno delo. D-r D. Mijukovi, ukazujui sa razlogom na itave partije odredaba o pravima stalea i o carskoj vlasti, izvedenih po jednom naelu i svakako posle mnogo primera iskustva, kazao je miljenje da je Duanov Zakonik ako ne ustav njegove Carevine, ono svakako zemaljska uredba kojom se ureuje naa srednjovekovna drava i u njoj utvruje red i sigurnost. Mislim da je malo suvie podvuen znaaj line Duanove koncepcije carstva u ovom stavu iz jednog spisa F. Taranovskoga, koji u osnovi nesumnjivo ima vrlo mnogo tanog: Carstvo nije nacionalna drava, jer ova je ostvarena bila u kraljevstvu, a carstvo se stavlja prema kraljevstvu kao jedan vii stepen u politikoj jerarhiji i politikom razvitku. Carstvo prelazi granice nacionalne drave i stupa na ire, svetsko poprite. Carstvo je svetska vlast, kao to ju je shvatao i ostvario Rim (imperium) i njegova istona naslednica, Vizantija, drugi Rim, koji je pod carem Konstantinom postao hriansko,

175

pravoslavno carstvo. Ba tu ideju carstva Duan je prihvatio i preuzeo za sebe i svoju dravu... Nije zaista ceo svet pod njegovom vlau; ali, ipak se njegova vlast protee ne samo na Srbe, nego na vie naroda, a izmeu njih i na grki, koji je poznati nosilac ideje carstva. Duanova vlast nije vlast nad celim svetom; ali, ona je vlast sa svetskim poletom; taj svetski polet je u tome to drava koja se proglauje carstvom postaje ili bar tei da postane zaista inilac svetske politike i svetske istorije. Ako je drava primila na sebe dostojanstvo carstva, to znai da je ona dola do svesti o svojoj svetskoj ulozi, pa i do izvesne mogunosti da tu ulogu ostvari. Carstvo je, dakle, velika sila koja se ne ograniava samo na odranje jednog naroda, nego tei da poslui celom oveanstvu. Ba tako shvaeno carstvo ima u vidu Duanov Zakonik kad odreuje dravno ustrojstvo te propisuje pravne odredbe koje ba carstvu pristoje. A. Solovjev, u svojoj tezi o Zakonodavstvu Stefana Duana, blii je stvarnosti kad nalazi da Zakonik nije samo ustav, jer se u njemu nalaze i mnogobrojne odredbe iz crkvenog prava, iz krivinog prava, neto iz graanskog i naroito mnogo iz postupka. Cilj je tih lanova da popune praznine grkih zbornika i da definiu one odredbe srpskog obiajnog prava kaje mogu da vae i dalje u Duanovoj carevini. To je, nema sumnje, najverovatniji neposredni motiv za donoenje Zakonika. U drugom svom skoragnjem spisu (Postanak i znaaj Duanova Zakonika) on naglaava injenicu da je Duan svojim Zakonikom, kao i ostalom svojom politikom, hteo da olaka Grcima srpsku vlast i da im se pretstavi kao vladar legitimnog oseanja, koji potuje njihovu kulturu i pravnu tradiciju. Stoga je, bez ustezanja, primio ili kalemio u srpskoj dravi njihova pravna naela. irokogrudost i pravinost Duanova naroito se istiu ako ih uporedimo sa pravnim prilikama u junoj Grkoj istoga doba pod vlau franakih vitezova. U XIII i XIV veku francusko, katalonsko i mletako plemstvo, u Atini i u Peloponezu, na Kandiji i na Kipru, donelo je sobom sistem personalnih zakona. Potpuna prava uivaju samo Franci, koji se upravljaju po svojim feudalnim zakonima. Grko pravo potisnuto je u pozadinu, Grci su smatrani za niu, osvojenu rasu. Svi izvori Duanovog zakonodavnog rada nisu jo do danas potpuno utvreni, da bi se podrobno mogao pregledati, tano shvatiti i oceniti ceo sistem rada; ali, delo kao celina znak je oseanja pravne odgovornosti i potrebe razvijanja pravne svesti, bez koje je nemogue stvoriti pravu dravu. * Nu, itav Duanov rad ima i mnogo negativnog i dao je kvasac za mnoge docnije nevolje. Ponesen pobedama, Duan je obuhvatio daleko vei krug zemalja od onog koji bi se mogao bez teih kriza priljubiti i asimilovati novoj dravi. Njegova politika bila je suvie imperijalistika. Njegova osvajanja donela su Srbiji gotovo toliko isto zemlje koliko je pre imala, naglo, u roku od nekih dvadeset godina. I to je mnogo vanije, donela su tu elemenat. Srpska drava, mada nije bila mlada, nije, ipak, imala jo ni dovoljno vetine, ni tradicije, ni vremena, da u nove oblasti unese svoj duh. A to ni inae nije bilo lako. Grki elemenat, sa svojom starijom i nadmonijom kulturom, mogao je biti politiki savladan, ali ne i duhovno; a naroito ne onda kad je on u sastav nove drave ulazio u veoma velikom broju i u mnogim oblastima bio daleko preteniji od slovenskoga. Posle, te su zemlje bile osvojene, a ne pridruene, ma koliko se car posle trudio da taj odnos ublai; u njima su ostala jo svea i svesna seanja i oseanja za staru pripadnost, i one su bile pokorne samo dotle dokle su verovale da bi svaki pokuaj trzanja bio u krvi uguen. Najposle, pri takvoj nagloj aktivnosti centralna dravna vlast morala je

176

da slabi; jedno stoga to je car, nosilac te vlasti, bio zauzet vojnim poslovima i sav zaokupljen prvenstveno vizantiskim dravnim pitanjem i to nije, pored sve svoje volje, mogao svuda uticati; a drugo stoga to je tolika rairenost, u ono vreme slabih veza i tekih komunikacija, onemoguavala lak pregled i neposredan nadzor. Posledica toga bee jaanje pojedinih oblasnih gospodara, razvijanje centrifugalnih tenja i na kraju raspadanje drave u pokrajinske jedinice. Tome svemu dola je kao hrana nagla smrt Duanova, u njegovoj punoj mukoj snazi, i apsolutna nesposobnost njegova naslednika. XVIII. MAARSKO OSVAJANJE DALMACIJE. 1. Mletako-maarski rat za posed Dalmacije. 2. Dubrovaka Republika pod maarskom vrhovnom vlau. 3. Mleci i dalmatinsko brodarstvo. Kralj Lajo je radio sistematski na tome da ojaa centralnu kraljevsku vlast i proiri to vie granice maarske drave. I on je, kao i Duan, imao velikih poteza i irok zamah. Vie nego njegov otac, Lajo je obratio panju Dalmaciji i junim granicama. Prvih godina kraljevanja Lajoeva pretean interes njegov je za stvari na Jugu; tek u drugoj polovini svoje vlade, od god. 1365. otprilike, obraa on vie panju na pitanja Istoka i Severa. Poto je slomio hrvatsko plemstvo u Hrvatskoj i Dalmaciji, pokorivi naroito kneza Nelipia i presadivi uru ubia u Zrinj, a u Slavoniji izjednaio tamonje plemstvo sa maarskim (god. 1351.); poto je bosansku banovinu enidbom sa kerju bana Stevana tenje vezao uza se; njemu je sad ostalo da raisti odnose sa Srbima i sa Mleanima u Dalmaciji. Da pokae koliki znaaj daje tim oblastima, on je svog brata Stevana proglasio vojvodom (dux) cele Slavonije, Hrvatske i Dalmacije, koji se sa tom titulom javlja od god. 1350. S prolea god. 1356. inilo se da e kralj Lajo nastaviti prologodinje ratovanje u Srbiji, naroito sada kad vie nije bilo mone Duanove linosti. Skupljajui vojsku u Zagrebu, kralj je u jednom aktu od 4. juna ak objavio kako se sprema protiv izmatinih i nevernih Srba, svakako u duhu saveta ogorenog biskupa Petra i papske kurije, i kako e tom prilikom obnoviti i stara prava Maarske na Srbiju. U Rim je ak poruivao da e silom prevesti Srbe u katolianstvo. Ali, mesto protiv Srbije taj se rat obrnuo protiv Mletaka; istina sa motivacijom da su Mleci uli u savez sa Srbijom, koji bi, prirodno, bio uperen protiv Maara. Veze izmeu srpskih i mletakih odreda u Skradinu i pregovori o ustupanju gradova Mleanima mogli su posluiti kao neposredan dokaz za to. Ali, dobro je poznato da je izmeu Mletaka i Maarske postojalo staro suparnitvo zbog Dalmacije, da je izmeu njih nedavno zbog toga voen rat i da je god. 1353. spreen novi sukob samo posredovanjem suseda, a najvie Karla IV. Mleani su u to vreme nudili kralju, kao otkup za Dalmaciju, 100.000 dukata najednom ili po 5.000 dukata godinje. Kralj, kome je trebalo novaca, pristao je bio naelno na takav sporazum; ali, protiv njega se javila ozbiljna opozicija na dvoru, i on joj je, najzad, morao popustiti. Da je savez sa izmatinim Srbima bio samo izgovor za novi neprijateljski stav videlo se najbolje po zahtevu Lajoevu da mu Mleci povrate sve to su zauzeli u Dalmaciji zajedno sa Zadrom. Kada su oni to odbili, dolo je do rata. Lajo je napao Mleane u samoj Italiji sa svojom glavnom snagom, a u Dalmaciji je operisala sporedna vojska. U tom ratu njega su to moralno a to stvarno pomagali oglejski patrijarh, goriki grofovi, austriski vojvoda, pa ak i car Karlo. Dalmatinski gradovi oseali su dobro da je Republika Sv. Marka u

177

tekom poloaju i poee se odmetati. Prvi se, sporazumno, digoe Spliani i Trogirani, koji 8. i 9. jula god. 1357. oterae slabe mletake posade i priznadoe maarsku vlast. Njihovom primeru sledovao je ibenik. Krajem iste godine, posle teke borbe, izdajom, pade i Zadar, na koji su Mleani najvie polagali. Poetkom god. 1358. predadoe se Bra i Nin. Posle tih gubitaka u Dalmaciji i poraza u Italiji Mleani bie prisiljeni da sklapaju mir. Za n, je odranije posredovala papska kurija, koja je ak korela Lajoa to je okrenuo oruje na hrianske Mletke, mesto na neverne Srbe. Mir je utvren 18. februara god. 1358. u Zadru sa potpunom kapitulacijom Mletake Republike. Mleci su se u tom miru morali odrei cele Dalmacije i Primorja, ukoliko su njima pripadali, od Kvarnera pa sve do Draa. Dud je, isto tako, morao iz svoje titule izostaviti naziv vojvode Hrvatske i Slavonije. Izvesni hrvatski velikai koji su bili za vreme tih borbi na strani Mleana nastradae osetno. Stari Grgur Kurjakovi bio je uhvaen i kao suanj odveden u Ugarsku, gde je po svoj prilici i umro. Tada je priznala vrhovnu vlast Ugarske i Dubrovaka Republika. Njoj je kralj ostavio autonomne povlastice, a obavezao je da plaa godinje 500 dukata u znak podlonosti i priznavanja. Godinje dohotke koje su Dubrovani plaali srpskom kralju (2.500 perpera) i bosanskom banu (500 perpera) imali su otad plaati maarskome kralju. Zanimljiva i za Republiku od naroita znaaja bila je kraljeva dozvola da Dubrovani mogu nesmetano trgovati sa Srbijom ili Mlecima ak i onda kada se te drave nalaze u sporu sa Maarima (27. maja god. 1358.). Ta promena vrhovne vlasti donela je i izvesne promene u unutarnjem ureenju Dubrovnika. Mesto mletakih plemia, koji su vrili dunost knezova, sada dolaze rektori, koji se biraju izmeu domae vlastele, ali ija vlast traje samo mesec dana. Tako se mesto dudevskog sistema uvodi sistem senatske republike. Aristokratski karakter Republiin ostao je i dalje neizmenjen. Da bi se i u budunosti obezbedio tako esto ugroavani posed Dalmacije, kralj Lajo se reio da stvori svoju flotu. Za admirala je imenovao Zadranina Jakova Cesana, a brodovlje su imali dati dalmatinski gradovi i sama Ugarska. Da istakne znaaj novog admirala, kralj ga je imenovao knezom triju otoka: Braa, Hvara i Korule. Ovo nameravano stvaranje maarske flote i poraz u Dalmaciji izazvali su razumljivu potitenost u Mlecima. Dotle, oni su se smatrali kao nesumnjivi gospodari Jadranskoga Mora i to su jo od XIII veka javno i govorili; Venecija je nevesta Jadrana i njegova gospodarica (Maris Adriatici dominiatrix), ili je celo Jadransko More prosto mletaki zaliv. Ve godine 1347. pala je u mletakom senatu re o naem zalivu u onom istom smislu u kojem dananji Talijani upotrebljavaju pojam i izraz nae more. Maarski uspeh udarao je sad krst na takva shvatanja i dovodio je u pitanje mletaku prevlast na Jadranskom Moru. Da to Mleani nee hteti otrpeti i da e traiti prvu pogodnu priliku da povrate izgubljene pozicije i poprave svoj poloaj nije bilo teko predvideti. Otud je maarski uspeh u Dalmaciji postao naskoro zametak novih zapleta. Od stvaranja maarske ratne flote nije bilo nita; ograniena finansiska sredstva Lajoeva nisu doticala za jedno tako skupo preduzee. Ali, za to se u ovo vreme, nesmetana od Mletaka, mogla s uspehom da razvija trgovaka mornarica dalmatinskih gradova, koji su, iskoriavajui svoje veze sa bosanskim i srpskim zaleem, poeli naglo da pojaavaju svoj trgovaki promet. Pored Dubrovnika, koji je dobro stojao i ranije a sad jo vie uzeo maha, die se u to vreme i Split kao glavna izvozna luka severoistonog dela Jadranskoga Primorja. Tom gradu bee dobrodola zahvalnost napuljskoga dvora radi pomaganja njegova kandidata u prestonim borbama Ugarske krajem XIII i poetkom

178

XIV veka, i vlast ubia u Bosni, da promet tih oblasti svrnu na svoje trite. Za Lajoeve vladavine Split dolazi na elo severnih dalmatinskih gradova, udruuje se sa njima i poinje brodarski promet veih linija. Splitske lae saobraaju ak i u Egejskome Moru, i to ne samo donosei robu iz svoje luke nego i vrei ponekad lokalnu plovidbu na tim stranama. Mletaka Republika, videi da dalmatinskim gradovima ne sme i ne moe koditi bez opasnosti po sebe od maarske osvete (izvesnih pokuaja u tom pravcu je ipak bilo), a raunajui sa tim da je gubitak Dalmacije privremen i da ne bi bilo politiki mudro za budunost neprijateljskom politikom prema dalmatinskim gradovima i njihovoj trgovini izgubiti njihovo poverenje i simpatije, reila se na izvesne predusretljivosti prema njima. Hotei da glavno sredite trgovine ostanu ipak Mleci i da se koriste carinskim prihodima, oni su, kolikogod su mogli, sav promet navraali u svoj grad, ali ga za to obezbeivali svojom monom flotom od svih nezgoda na utu. Kao jako sredstvo propagande oni uzimaju na se da u dalekim vodama tite dalmatinske lae, da ih tako sa jedne strane kontroliu, a sa druge da im otvore oi, kako su im oni, ipak, prei i prirodniji vrhovni gospodari, nego maarski kralj, koji nema flote. Republika Sv. Marka, obrazlae lepo prof. G. Novak, mudro i proraunano ini sve kako bi dalmatinski gradovi razumeli da im je ona prijateljica i da ih samo ona moe da zatiti, eda bi uvereni o tom poradili da dou opet u njezinu vlast. U suzbijanju mletakog uticaja u Dalmaciji sudelovao je, ali bez prave volje, i naslednik bosanskog bana Stevana II, mladi ban Tvrtko. XIX. RASPAD SRPSKE DRAVE. 1. Car Uro i njegov stric Simeon. 2. Odvajanje Epira i Tesalije od Srbije. 3. Raspadanje Srpske Carevine. 4. Kralj Vukain i despot Ugljea. 5. Srpski poraz na Marici. 6. Izumiranje Nemanjia dinastije. Odmah posle Duanove smrti Srbija je poela naglo padati. Duanov sin Uro nije bio dorastao ocu ni u kom pogledu; pod teretom ogromnog oevog nasledstva on je poeo posrtati na prvom koraku. Najstariji nai letopisi, pisani malo posle njegove smrti, kau za Uroa da je po istini bio krasan i po izgledu dostojan divljenja, ali mlad po umu; da je odbacivao savete staraca, svakako oevih saradnika, i da je voleo i primao sugestije mladih. Linog autoriteta nije imao nimalo, i ukoliko se drao prvih godina imao je to da zahvali poglavito ugledu njegova oca i izvesnom oseanju legitimnosti pojedinih srpskih uticajnih velikaa. Kao prvi koji se digao protiv Uroa bee njegov stric Simeon, Duanov polubrat, namesnik u Epiru. On je traio od svoga sinovca ili carsku krunu ili sudeonitvo u carstvu, i poao je odmah sa vojskom da te svoje zahteve i izvojuje. Srpska vlastela stala je u veini na stranu Uroevu; jedno stoga to je nalazila da kruna po nasledstvu pripada njemu (ak narodna pesma povodom Uroeva sluaja zastupa stanovite od oca je ostanulo sinu), i drugo to je Simeon, roen od majke Grkinje i upravnik jedne grke oblasti, smatran vie kao grki nego srpski pretstavnik. Kako Srbi nisu marili Simeona kao polu-Grka, tako ga nisu marili ni Grci kao polu-Srbina. To se videlo odmah god. 1356., kada se meu njima pojavio despot Niifor, potomak starih gospodara, koji pozva svoje sunarodnike u borbu protiv Srba. Gotovo sav Epir i Tesalija behu voljni da pou za Niiforom. I ko zna da li taj pokret ne bi i uspeo da Niifor god. 1358. nije poginuo u

179

borbi s Albancima, koji su, izazvani grkom reakcijom, branili svoje pozicije dobijene poslednjih godina. Posle Niiforova poraza i posle ponovnog uzaludnog pokuaja da se nametne u Srbiji, povukao se Simeon od god. 1359. konano u Tesaliju, osnovavi u Trikali svoj dvor. Tamo je iveo potpuno u grkom krugu, izdajui sve povelje na grkom jeziku, potpisujui se kao Simeon Paleolog ili Simeon Uro Paleolog, smatrajui oevidno paleoloko poreklo dinijim od nemanjiskog. Njegov pomen ouvan je naroito kao ktitora retko ivopisnih, na strmim, jedva pristupanim, stenama podignutih grkih Meteorskih manastira. Za vreme ovih borbi sa Simeonom videlo se kako je, ipak, od koristi po Srbiju bilo to to je Duan za namesnike u junoj Maedoniji postavio izvesnu srpsku vlastelu. Na dalekim granicama Carstva oni su branili, dok su mogli, Duanove tekovine i srpsku vlast. Simeona je, u znatnoj meri, omelo u njegovu prodiranju neprijateljsko dranje ohridskog namesnika Branka Mladenovia i berskog i vodenskog zapovednika vojvode Hlapena. Isto tako dostojan poverenja svoga mrtvoga cara pokazao se i esar Vojihna, gospodar Drame, protiv jednog drugog protivnika Srbije. Matija Kantakuzen, obaveten o Simeonovom pokretu, bee upao, u leto god. 1357., u Maedoniju, sa jednim poveim odredom Turaka (5000 ljudi), hotei da za vreme tih srpskih meusobica povrati izgubljene grke gradove i oblasti. Ali, pod Serom njegovu vojsku razbi Vojihna, a Matiju sama uhvatie i predadoe esaru stanovnici grada Filipija. Njega je posle Vojihna predao caru Jovanu Paleologu, koji se, slomivi poslednjeg protivnika iz kue Kantakuzena, osetio najzad kao samostalan vladar. Srbi su uspeli da odre junu Maedoniju i docnije, kad je poelo sve primetnije i jae cepanje Duanove drave. Tamo su se oni oslanjali na svoj slovenski elemenat, koji je, mada proreen i u velikoj meri pogren, ipak u izvesnim oblastima bio znatan. Antropogeografska ispitivanja (B. . Milojevia) o stanovnitvu zapadnog dela june Maedonije kazuju reito koliko je taj elemenat, posle tolikih obrta na slovensku tetu, bio jo uvek jak i na poetku ovoga veka, i koliko su iva seanja o njegovoj etnikoj snazi. Neto slabiji, ali ipak osetan, bio je taj elemenat i u istonoj Maedoniji. Bogata slovenska, jo sistematski neprikupljena, toponomastika tih oblasti daje dovoljno dokaza za to. Sem toga, juna Maedonija bila je u neposrednom dodiru sa severnom i sa ostalim delovima moravske Srbije i zanavljala se etnikim prilivom sa tih strana, koji je za vreme srpske vlasti tamo primetno ojaao. Najzad, i isto politiki, srpski interes za tu junu granicu bio je odavno velik i nije se gubio ni iza Duanove smrti. Oblasti koje su Srbi najpre izgubili, ako ne formalno a ono stvarno, bile su isto grke, jugozapadni krajevi Tesalije i Epira. Tamo se slovenskog elementa nalazilo malo ili nimalo, ti su krajevi za neposredan promet sa Srbijom leali sneruke i nisu sa njom imali gotovo nikakvih veza. Izmeu njih i Srba sterala su se podruja Albanaca ili jako meana albansko-grka ili vlako-grka naselja. Car Simeon, kako se sam zvao, posle neuspeha, ograniio se na to da postane gospodar tog dela grkih oblasti i da ih, mada samodrac Romeja i Srba, praktino odvoji od Srbije. Car Uro mu u tom pogledu nije pravio smetnje, kao ni drugi srpski velikai sa severa; jedno stoga to je Simeona tamo uputio jo Duan, pa se u tom kraju njegovo pravo moglo smatrati kao legitimno, a drugo i stoga to su moda oseali da odvajanjem tih oblasti nisu ustvari oteeni nikakvi interesi srpske drave. Ukoliko je bilo izvesnog opiranja, ono je dolazilo od porodice umrlog esara Preljuba, Duanova namesnika i vojvode na toj strani. Kada je esarov sin Toma dobio od Simeona ker Mariju za enu i uza nju Epir na upravu, svrio se i taj spor bez daljih sukoba. Tomin

180

dvor u Janjini, o kojem nam je jedna veoma zanimljivo pisana lokalna hronika ouvala dosta vesti, moe posluiti kao primer kako se jedna mala srpska oaza, dosta brzo, izgubila u grkoj veini i kako je sav taj pokuaj pridobijanja etniki potpuno tuih podruja bio iz osnova promaen. Prve dve tri godine, kako vidimo, Duanovi velikai jo su drali njegovo delo prilino neokrnjeno. Carev ugled stojao je jo visoko. Ali, saraujui sa njim, ljudi su sve vie uviali da Uro nije to i Duan i da nije dorastao teini dunosti koju je imao da vri. Stoga poee izbijati ranije skrivane ambicije pojedinaca i javljati se prohtevi onih koji su verovali u svoju snagu. Najpre se pokolebae velikai na granicama, koje je ili plaila tua mo ili ih zadobijala tua obeanja da e njihovom pomou dobiti izvesne koristi, do kojih inae ne bi mogli doi, ili su ih slabost ili neodlunost carskog sredita nagonili da se obraaju drugima. Takav je sluaj bio na severu. Dva srpska velikaa, ija nam imena nisu poznata, dola su u sukob, i jedan od njih, u nevolji, ne dobivi valjda pomoi od cara, obrati se susednim Maarima da ga oni spasu od nasrtljivog protivnika. To dade dobrodoao povod kralju Lajou da se rei na rat protiv Srbije, na koji je odranije mislio. U prolee god. 1359. prela je njegova vojska u Srbiju, a uskoro i on sam; potisnuli su Srbe, ali se nisu usuivali da za njima pou u rudnike planine i gorom obraslu umadiju. itav taj pohod zavren je, zbog toga, za njih sa relativno malom koristi. Kao tienik maarski, Dubrovaka Republika, koja je dotad dobro merila svoje korake prema srpskim susedima, pustila je ovog puta da njeni podanici upadnu u podruje kneza Vojislava Vojinovia (u dravu kneza Vojislava, kako kae car Uro u svojoj povelji Dubrovniku od 29. septembra god. 1360., uzimajui re u njenom prvobitnom znaenju, u oblast koju dri), i izazvala je tim njegovu zlu volju i osvetu, koja je njene ljude skupo stala, i koju je knez dugo nosio. U starim srpskim zemljama prva je poela da ide svojim putem Zeta, koja je oduvek pokazivala izvesne separatistike tenje. God. 1360. u njoj glavnu re vode braa Balii, ije bi romansko ime govorilo za njihovo neslovensko poreklo. Kako su oni izbili na povrinu nije poznato; misli se samo da su se istakli za vreme poslednjih borbi sa Simeonom i njegovim ljudima, koji behu prodrli sve do Skadra. Za vreme ratovanja Vojinovia sa Dubrovnikom, koje je jedno vreme odobravao i car Uro, Balii su drali stranu Republike Sv. Vlaha, gledajui samo svoje interese, pa su ratovanje nastavili ak i poto je sa Dubrovnikom sklopljen mir po carevoj elji i naredbi. God. 1362. Balii su napadali i Ulcinjane sa namerom da ih pokore, mada je grad bio tada svojina carice majke. Ima jedna karakteristina injenica, koja upada naroito u oi kad je govor o cepanju Duanove drave. Staro plemstvo srpsko, dobrim delom u srodstvu sa vladalakom kuom, dralo se uglavnom uz Uroa i branilo je dravnu celinu. Takvi su esar Vojihna, Brankovii, Vojinovii, Dejanovii. Za njih nemamo nikakvih podataka da su se odmetali od Uroa ili mu pravili bilo kakve tekoe. Oni su bili saradnici Duanovi i stvorena carevina bila je u izvesnoj meri i njihovo delo. Kad glavni pretstavnici tih kua umiru, kao i drugi saradnici Duanovi, kad nestaje krupnih lica esara Preljuba, despota Olivera, Branka Mladenovia, esara Vojihne, Vojislava Vojinovia i dr., njihovi naslednici nisu vie svi tako pouzdani kao njihovi preci. Toma Preljubovi i Nikola Altomanovi idu ve svojim putem, nevezani mnogo za svoje tradicije sa carskom kuom. Njih je verovatno dobrim delom zarazilo dranje vlastele

181

skorojevia, koje je bilo drukije od onog nasledne i prave vlastele. Takva skorojeviska vlastela, od najpoznatijih, behu braa Balii i braa Mrnjavevii. Za vlast cara Uroa najopasniji su postali Mrnjavevii Vukain i Ugljea, jer su drali najvei deo Maedonije. Poreklo te porodice dosta je tamno; pravi njihov uspon poeo je tek za vlade Duanove. Izgleda da je Ugljea jedno vreme, oko god. 1346., bio namesnik u Trebinju, dok se Vukain javlja god. 1350. kao upan u Prilepu. Vukainov najstariji sin, popularni Kraljevi Marko, pominje se u istoriji prvi put god. 1361., kao poslanik cara Uroa u Dubrovniku. Narodna tradicija govori da je Marko bio ugledan pisar na Duanovu dvoru, a za Vukaina tvrdi, i ona i najpouzdaniji izvori, da je bio venani kum Uroev. Kako je Vukain doao do svoje kraljevske titule i vlasti pretstavlja jedno od jo nereenih pitanja srpske istorije. Da je on potisnuo cara to se vidi po celom njegovom dranju, a to kau i nai savremeni izvori. Ali, sa druge strane, upada u oi da se Vukain ne proglaava za cara, kao Kantakuzen uz Jovana Paleologa, iji mu je sluaj, moda, bio pred oima, nego da uzima titulu kralja, onu koju je Uro nosio za ivota Duanova. Na jednoj fresci manastira Psae nalaze se Uro i Vukain zajedno; prvi kao krupan lep ovek sa dosta mukog izraza, a drugi kao starac, znatno manji, sa malim lukavim oima; obojica kao vladari, sa priblino istim stavom i odelom, samo Uro, kao car, sa neto vie raskoi. I poslanici su im se ponekad javljali zajedno, kao u Dubrovniku god. 1366. Kasnije dubrovake vesti govore da je sam Uro dao Vukainu kraljevsku titulu. Mi drimo danas da je Vukain, kao ovek bez mnogo obzira, svoje suvladarstvo vie naturio, i da je cara bacio u zasenak, a da nije oseao potrebe, videi njegovu bezopasnost, da protiv njega upotrebljava otrije mere. U narodu je njegova uzurpacija osuivana od prvog dana: jedno stoga to je ruila zakoniti red, drugo to je Vukain imao mnogo protivnika, i tree to je doskora pretrpeo potpun neuspeh. Posle se ak stvorilo uverenje da je Vukain Uroa ne samo potisnuo sa vlasti, nego da ga je liio i ivota. Vukain se proglasio za kralja krajem god. 1365. Na tu odluku moda ga je donekle naterala opasnost od Turaka i potreba da se prema njima stvori jak srpski odbranbeni bedem, koji bi branio jedan vladar od autoriteta, a ne nekoliko uzajamno slabo povezanih velikaa, kojima car, lino neaktivan, ne moe da poslui kao primer. Turci su se u Trakiji sve jae irili. God. 1361. pala je u njihove ruke Dimotika; od god. 1363. Adrijanopolj e postati tursko Jedrene; brzo za njim Turci uzimaju i Filipopolj, u koji se smeta prvi rumeliski beglerbeg. Turski han Murat (1359.1389.), koji je nasledio svog od kuge umrlog oca Orkana, bee vladar velike sposobnosti i vrsto reen da odri i razvije tursku vlast u Evropi. inilo se (kazuje jedan prikaziva otomanskih sultana) da je prezirao lake pobede i da je voleo sretati opasnost s ozbiljnou junaka, slaui trijumfe na trijumfe i uvrstivi ih na kraju svojom krvlju. Cenei dobro tu opasnost od Turaka, vizantiski car Jovan pokuao je da se sporazume sa Srbima i uputio je stoga u Ser, carici majci, udovici Duanovoj, patrijarha Kalista, da pone pregovore. Usred tih pregovora stari patrijarh se razboleo i umro je u Seru, gde je i sahranjen. Sem toga, Vizantinci su u to vreme pokuali da za borbu protiv Turaka zainteresuju papu i zapadne sile, i sam car krenuo je u zimu god. 1365. u Maarsku da kralja Lajoa pridobije za svoj plan. Sa neto malo tamo dobivene pomoi, pomagan malo i od porodice svoje majke, iz Italije, car Jovan je uao u rat sa Turcima, ali nije postigao, pri konanom obraunu, nikakvih uspeha. Vukain je u svojim kombinacijama i traenju veza pokazivao izvesne dravnike sposobnosti, moda vie nego njegov brat despot Ugljea, kome St. Novakovi u svom

182

delu Srbi i Turci XIV i XV veka pripisuje i suvie znaajnu ulogu. Vukain, koji sebe naziva, potpuno u stavu vladara, gospodinom zemlji srpskoj i Grcima i zapadnim stranama, ne pominjui nijednom reju svoj odnos prema caru, bio je ustvari samo gospodar severne Maedonije i jednog dela Stare Srbije sa Skopljem i Prizrenom. Na nj se naslanja brat mu Ugljea, koji dri sersku oblast, koju je dobio na raun carice majke, potisnuvi je, po svoj prilici, odatle, i Dramu, kao miraz dobiven uz blagorodnu, umetniki veoma darovitu gospou Jefimiju, ker esara Vojihne. Kod Vukaina se jasno vidi tenja da svoj poloaj uvrsti dobrim porodinim vezama. Jednom od svojih sinova bee namenio ak jednu devojku iz porodice ubia, koja je ivela na dvoru bosanskog bana Tvrtka. Hteo je, oevidno, radi Duanovih veza sa ubiima, da time digne znaaj svojoj porodici, i da, u isto vreme, stupi u blie veze i sa Tvrtkom. Taj brak spreio je papa ne dozvolivi da se jedan izmatik vena sa katolikom plemikom. Kraljevi Marko uzeo je Jelenu, ker vojvode Hlapena, glavne linosti u jugozapadnoj Maedoniji. Svoju ker Oliveru udao je Vukain za uru Balia, a po nekoj, blie nepoznatoj vezi bio je kraljev srodnik i ugledni ohridski plemi Ostoja Rajakovi. Tako je Vukain, zahvaljujui svim tim vezama, postao najmoniji dinast Srbije. Severne srpske oblasti, iznad are, nisu bile sa njim u vezi i nisu mu priznavale vlasti. Vukainov primer zarazno je delovao i na ostale velikae. U zapadnoj Srbiji odmetnuo se god. 1367. mladi i obesni Nikola Altomanovi iz porodice Vojinovia, koji je drao zemlje od Rudnika, du Drine, preko Gacka i Trebinja sa Konavljem sve do mora, i koji je brzo uao u borbe sa svima susedima bez razlike. Oblast oko Morave drao je knez Lazar Hrebeljanovi, ovek odan carevima Duanu i Urou, u ijoj su dvorskoj slubi due vremena proveli i on i njegov otac. Oko god. 1353. oenio se Lazar Milicom, erkom kneza Vratka, potomka Vukana Nemanjia, pa je tako i neposredno uao u vladalaku porodicu. Levu obalu Vardara drala su braa Dejanovii, a Kosovo sa Drenicom Vuk Brankovi. Kao to se vidi, sva glavnija vlastela imala je svoje podruje, gde se ponaala kao apsolutni gospodar. Car Uro ostao je vladar bez vlasti i gotovo gost u svojoj carevini. Koliko je izgubio svaki znaaj i uticaj vidi se najbolje po tome to je u jesen god. 1369. molio Mletaku Republiku da ona sprei ura Balia u dobijanju Kotora, jer on sam za to oevidno nije imao snage. Stvari su u Srbiji pole sasvim loe. Carev poslanik u Mlecima nudio je tada Kotor Republici samo da ne bi pao u ruke odmetniku uru, koji ga je opsedao i sa mora i sa kopna. Isto su to molili i Kotorani. Dolo se, eto, dotle da su se kidali delovi jo ivog narodnog organizma i da se nae narodno podruje, radi domae raspre, nudilo tuinu! Najzad, u prolee god. 1371., kad Mleani nisu hteli da prime tu ponudu i kad Kotorani videe da od potpuno beznaajnog cara nema nikakve pomoi, oni, ne hotei ni po koju cenu da dou pod vlast Balia, prihvatie vrhovnu vlast maarskog kralja. Despot Ugljea, ovek poboan i pun panje prema kaluerskoj kulturi, veliki ktitor Hilandara i obnavlja svetogorskog manastira Simopetre, ivo je nastojao da izravna protivnosti izmeu grke i srpske crkve, nastale posle proglasa srpske patrijarije. Hteo je svakako, kao najizloeniji srpski dinast prema Turcima, da u svojoj oblasti grki elemenat to vie izmiri sa srpskim i omogui njihovu iskrenu sa-radnju pred neprijateljem koji im je zajedniki. Da to postigne, on se nije ustruavao potpuno prihvatiti grko stanovite, prema kojem je proglas srpske patrijarije i srpskoga carstva bio nezakonit i da je Duan vrio otimainu tueg. inilo mu se da nema potrebe braniti

183

ustanovu carstva koje se ve i tako srozava na oigled sviju. To shvatanje poelo je da osvaja meu Srbima ne samo na jugu, nego ak i na severu, naroito otkako su uestali udarci i nedae za srpsku dravu, to su mnogi pripisivali izreenom prokletstvu. U biografiji patrijarha Save govori njen pisac, svakako srpski kaluer, kako se car Stevan venao na carstvo i proglasio patrijariju ne po zakonu ni sa blagoslovom carigradskog patrijarha, kao to treba nego je to uinio kako ne treba. Mada je sam drao vlast kao posredno naslee Duanovo, Ugljea je, oseajui svakako zaziranje grkog stanovnitva od srpske vlasti, osuivao Duanovo celo delo, i vojniko i dravniko i crkveno, kao gotovo bezboniko. Pregovori izmeu despota Ugljee i carigradske patrijarije zavreni su u maju god. 1371. Oni su, istina samo za Ugljeinu oblast, doneli reenje spora sa potpunom pobedom stanovita grke crkve. Iz Carigrada je ak oznaen i mitropolit za Ugljeinu dravu, koja se, na taj nain, izdvojila iz zajednice sa peskom patrijarijom. Izgleda da je despot Ugljea precenjivao znaaj tog akta. U najboljem sluaju on je donosio samo moda izvesno umirenje u njegovoj oblasti, ali samu ljubav njegovih grkih podanika teko da je Ugljea i sa tim stekao. Postigavi to, on je, meutim, drao da je dobio glavni uslov za uspenu borbu sa Turcima, mada je Vizantija toga vremena, kao zamiljani saveznik, pometena krizama razne vrste, jedva bila sposobna za ma kakvu akciju. Govori se da je Ugljea uzeo na sebe inicijativu da izvri izgnanje Turaka, kako pie savremeni monah Isaija. Nu, protiv toga shvatanja govorilo bi u velikoj meri to to se kralj Vukain u leto god. 1371. spremao na borbu sa Nikolom Altomanoviem, koji bee u sukobu sa njegovim zetom urem Baliem, i to je sa sinom Markom i sa svojom vojskom juna meseca bio toga radi stigao kod Skadra. Ugljea je za borbu sa Turcima sigurno raunao na pomo svoga brata. Ako on sprema skoru ofanzivu, kako bi mogao pustiti Vukaina da ode tako daleko? Drugo, i jo vanije: Vukain se sa toga puta vratio hitno, ne svrivi posao radi kojeg je poao. To znai, po naem miljenju, nesumnjivo, da su ili neke iznenadne vesti o turskim pripremama za skori napad (jer napada nije bilo) ili o nekom veoma povoljnom izgledu za borbu pobudile Ugljeu da urno pozove Vukaina natrag. Ima miljenja da je Ugljea hteo iskoristiti otsustvo cara Murata, koji bee otiao na vojnu u Malu Aziju. Tano je nesumnjivo ovo: da je srpska vojska sama potraila Turke, a da nije odbijala neku tursku ofanzivu na svom podruju. Tano je i to da je taj srpski pohod izveden bez dovoljno priprema ili bar bez dovoljno priprema oba brata. Kralj Vukain i despot Ugljea krenuli su u borbu sa velikom vojskom, iji se broj, moda preterano, navodi sa 60.000 ljudi. Srbi su se uputili prema Jedrenu, to je svakako znak da su verovali u svoju snagu i traili odluku na glavnom mestu. Doprli su na svom pohodu do rnomena, sada irmena, na Marici. Tu ih jednim nonim prepadom iznenadi turska vojska, koju je vodio iskusni vo Evrenos, i porazi ih potpuno, 26. septembra god. 1371. Srpska pogibija bila je strahovita, dobro zapamena i u narodnom predanju toga kraja i u narodnoj poeziji. Mesto borbe i danas se zove Srb-Sindigi, t. j. srpska pogibija, a u narodnoj frazeologiji uzreica odnela ga mutna Marica potsea na tu kobnu borbu, kad je ta reka Udarila mutna i krvava, Pa pronosi konje i kalpake, Ispred podne ranjene junake.

184

U toj borbi izgubili su glave i kralj Vukain i despot Ugljea. Bitka na Marici je jedan od najsudbonosnijih dogaaja ne samo u istoriji Srba, nego u istoriji svih Jugoslovena i celog Balkanskog Poluostrva. U njoj je turska snaga slomila svog najopasnijeg protivnika i postala gospodar Trakije i Maedonije. Uzaludno bi bilo govoriti kako ta pobeda nije bila izraz pravih razmera u snagama, da su Srbi, jo uvek, pretstavljali prema Turcima jau vojniku silu i da su stradali stoga to pohod nisu dovoljno pripremili i to za nj nisu iskoristili ni sve snage u junom delu drave, a kamoli sve uopte. To je uzaludno prosto stoga to je turska pobeda, kako pokazuje dalji razvoj dogaaja, bila doista potpuna. Ona nije trgla Srbe da se, njom poueni, jae zbiju i spreme novu branu za tursko prodiranje, nego ih je obeshrabrila i gotovo rastrojila. Turci nisu imali nikakvih prepreka vie u celoj Maedoniji. Srbija je tim udarcem odjednom survana u red drava drugog i treeg reda, kojoj je ne samo nedostajala snaga nedavnog Duanovog vremena, nego i vera u nju. Odmah posle toga delovi dojueranje carevine moraju da trae naslona kod tuih drava i primaju na sebe vazalske obaveze; drugi postaju turski podlonici. Tom bitkom poinje sistematsko tursko podjarmljivanje Junih Slovena. Brzo razvijena Duanova drava brzo je i propala. Petnaest godina (1331. 1346.) trebalo je da od mladog zetskog kralja postane moni car, a tano petnaest godina trebalo je od njegove smrti pa do marike katastrofe i sloma njegova dela (1355.1371.). Razbijena u nekoliko malih, ponegde meusobno zavaenih oblasti, nedovoljno jakih po vlastitoj snazi ne samo za dela veeg obima nego i za uspean otpor, Srbija se drala u tekom naporu jo jedno stolee, a izvesne njene zemlje i neto malo due, ali ne vie kao drava smelih planova za budunost, nego kao bolesnik koji se grevito hvatao da ouva ivot. Srpskom nevoljom koristie se ne samo Turci nego i Grci. Odmah, u novembru god. 1371., uzela je njihova vojska grad Ser i mesta oko njega. Naskoro iza bitke na Marici, 4. decembra god. 1371., umro je i car Uro. Njegovo telo, naeno sluajno god. 1584. u zapustelom manastiru kod arenika, nalazi se danas u manastiru Jasku, u Sremu. S Uroem je izumrla muka linija srpskih Nemanjia. Nije se mnogo due odrala ni grka u Tesaliji. Simeonov sin, car Jovan Uro, kaluerska priroda, odrekao se prestola god. 1381. i primio je monaki in: kao monah Joasaf zavrio je ivot godine 1423. XX. PRVA KRALJEVINA SRBA I HRVATA. 1. Bosna posle smrti bana Stevana II. 2. Kralj Lajo prema banu Tvrtku. 3. Buna u Bosni. 4. Nikola Altomanovi prema banu Tvrtku i knezu Lazaru. 5. Tvrtko kao srpski kralj. 6. Kralj Tvrtko i Dubrovnik. 7. Buna hrvatskog plemstva iza smrti kralja Lajoa. 8. Tvrtko pomae hrvatski otpor. 9. Tvrtko kao kralj Srba i Hrvata. 10. Znaaj kralja Tvrtka. Poetkom jeseni god. 1353. umro je bosanski ban Stevan II Kotromani, ostavivi iza sebe dravu dvaput veu nego to je primio i daleko snaniju nego to je ikad pre bila. On nije imao zakonitog odranog mukog poroda. Maarski kralj, Lajo Veliki, raunajui sa Bosnom kao prirodnim ekspanzionim podrujem maarske drave, bee namislio da je jo jae vee uz krunu Sv. Stevana. Malo pred smrt Stevana II on je sa tom namerom uzeo za enu njegovu ker Jelisavetu. Stevan II imao je mlaeg brata

185

Vladislava, koji je, posle smrti Stevanove, proglasio za njegova naslednika svoga sina Tvrtka, tada mladia od nepunih petnaest godina, a sam je uzeo vrhovnu vlast u svoje ruke. Ali, ta njegova vlast nije dugo trajala. Ve god. 1354. nema vie pomena o knezu Vladislavu, koji je umro brzo posle brata. Knez Vladislav imao je dovoljno autoriteta da posle bratovljeve smrti neosporen uzme vlast. Ali, kad je ostala njegova udovica sama sa maloletnom decom, njen je poloaj bio mnogo tei. Ne znajui jasno kako e prema njenoj deci da se dri maarski kralj i ta on uopte namerava, odluila je kneginja Jelena, energina odiva iz porodice ubia, kneeva udovica i banova majka, da ode u Maarsku i da sama tamo uredi stvari. Nesumnjivo iz opreznosti ona nije htela da vodi sa sobom Tvrtka, nego je uzela mlaeg sina, kneza Vuka. ta je u Maarskoj svrila u taj mah ne zna se danas pouzdano; ali, odmah po povratku, god. 1354., sazvala je u bansko sedite u Milama (danas u jajakom srezu), zbor sve Bosne, Donjih Krajeva, Zagorja i Humske Zemlje. Bosanska vlastela, mada sebina, ostala je ipak tom prilikom uz svoju dinastiju. Da je jedan deo velikaa za takvo dranje trebalo zadobijati poklonima i povlasticama poznata je pojava Srednjega veka i kod nas i na strani; a primer za takve povlastice, ak veoma iroke, jeste jedna povelja koja je te godine dana knezu Vlatku Vukoslaviu. Njemu se zaklela banova mati i ban sa dvanaest najuglednijih knezova i velikodostojnika, da e mu ostati sva imanja i prava koja je bio dobio od bana Stevana; da mu nee suditi ban ak ni ako bi dopao knez Vlatko koje krivine ili nevere, dok ne doe kui, u Klju, i dok mu ne bi sudio zbor sve zemaljske gospode. Da je godina 1354. bila u Bosni burna, svedoe trogirski zakljuci da se zbog bosanskih nereda (novitates) i zbog nereda u susednoj Hrvatskoj obrati panja na njihove gradske utvrde. Moe biti da je bio po sredi kakav pokret vlastele, koja je elela da iskoristi smrt Stevana II i kneza Vladislava i mladost novoga bana. Naskoro, ban Tvrtko, sa majkom, ulazi u aktivnu politiku u Dalmaciji, u vezi sa ofanzivom kralja Lajoa protiv Mletaka. Prema maarskoj naredbi oni su tamo radili protiv mletakog irenja, koje su pomagali ba lanovi ubia porodice, ranije Katarina Dandolova, ena Pavla III ubia, i srpska princeza Jelena, udovica Mladena III. Tvrtko je, to znamo, radio protiv Mletaka; ali, ne znamo sasvim sigurno u kolikoj meri je pomagao Maarima i sa kakvom iskrenou. Jasno je da nije mogao raditi protiv njih kao pobednika; Lajo je bio silan, svestan svoje moi i nimalo voljan da tako to dozvoli. Ali, bilo je nekako u tradiciji politike Tvrtkova strica da se i ne pomae sa velikom revnou uvravanje Maara u Dalmaciji i obuhvatanje Bosne sa severa i zapada. A moda je i kod Tvrtka bilo izvesnog ustruavanja, onog karakteristinog rada sa pola srca. Na takav zakljuak mogli bi sa razlogom da dovedu dogaaji sa kraja 1356. i poetka godine 1357. Mi saznajemo da tada izvestan deo banovih velikaa prelazi na stranu maarskoga kralja. Zato to da ine, ako je i Tvrtko njegov ovek? I zato ih maarski kralj kao otvorene odmetnike banove prima pod svoje okrilje, ako je inae zadovoljan sa Tvrtkom? God. 1357., 14. marta, izdao je kralj Lajo povelju gospodi Hrvatiniima, Grguru i Vladislavu, i Grguru Stepaniu, kojom im obeava da e im potvrditi sve posede i slobode, ako preu na njegovu stranu. Na drugoj strani i ban Tvrtko postupa na isti nain. I on je god. 1357. izdao povelju knezu Vlatku Vukoslaviu i njegovu sinu i obavezao se njom da nee njega progoniti radi nevere njegova napred pomenutoga roaka Grgura Hrvatinia. To oevidno pokazuje da odnosi izmeu kralja i bana nisu kako treba. Jedni misle da je do tog dolo zbog pitanja Huma, koji je Lajo traio kao miraz uz enu. Nema sumnje da je Lajo uzimao jedinicu bana Stevana sa namerom da pojaa svoj uticaj i moda posed u

186

Bosni. Ali, pitanje miraza on je mogao postaviti odmah, neposredno iza tastove smrti, ili iza smrti kneza Vladislava, kada je poloaj mladoga bana bio teak i kada bi mu taj, da ne izazove tee smutnje, nesumnjivo morao poputati. V. Klaji misli da su kralja od energinih koraka u Bosni zadrale tada borbe u Srbiji. Meutim, taj isti kralj, jo za iva cara Duana, ulazi u borbu sa Mletakom Republikom, koja je mogla biti opasniji protivnik od mladog bosanskog bana. Mi stoga mislimo da je ba ove godine Lajo imao posebnih razloga da bude nezadovoljan Tvrtkom. Ima jedna vest koja govori o tom kako Tvrtko nije bio lojalan prema Lajou. L. Taloci pominje jedan maarski akt, iz kojega bi izlazilo da je ban krajem 1356. ili poetkom godine 1357. ili sam nasrtao na susedni ugarski teritorij ili pustio svoje velikae da u nj zadiru. Akt taj, koliko mi znamo, nije objavljen, i mi ne moemo sad proveravati koliko je taj navod taan; ali, nesumnjivo je da su izmeu Lajoa i Tvrtka odnosi postali u to vreme skoro neprijateljski. Kao razlog mislim da bi moglo biti Tvrtkovo nezadovoljstvo to ga kralj nije posebno, i to ustupanjem koga znatnijeg grada, nagradio za usluge koje mu je sa majkom inio u Dalmaciji. Da se odnosi pogoraju znatno je doprineo novi bosanski biskup Petar Sikloi, potvren 29. februara god. 1356. Sutradan po biskupovoj potvrdi papa je uputio jedno svoje pismo maarskim dominikancima, u kojem ih je, na osnovu jednog ranijeg toboe izgubljenog pisma pape Ivana XXII, pozivao na krstaki rat protiv Bosne i Srbije. Krstaki ratovi sa maarske strane protiv izmatika i jeretika bili su uvek politiko oruje njihove drave protiv susednih vladara, naroito u Bosni, kad god nisu bili naisto o njihovoj privrenosti ili kad je trebalo da provedu izvesne svoje namere. I ovog puta to papino pismo bee jedan otvoreni list stavljen na raspoloenje maarskoj kruni i crkvi, da sa njim postupi po svome nahoenju. Da je Petar, Maar po narodnosti, sa tim opasnim pismom bio neprijatan banu Tvrtku, stvar je sasvim prirodna. On je stoga gledao da ga onemogui, i potakao je protiv njega Ivana, lektora bosanske katolike crkve. Biskupu je, meutim, dopala do ruke prepiska izmeu bana i lektora, te on, ubrzo, dade Ivana uhvatiti i zatvoriti, te tako presee stvar. Zaplaen velikom kraljevom vojskom i njegovim uspesima protiv Mleana, a videi da u zemlji ima protivnika i kod vlastele i kod klira, Tvrtko odlui da se miri sa Lajoem. U leto, pre 17. jula god. 1357., sklopljen je ugovor izmeu njih na ovoj osnovi: ban Tvrtko ustupio je kralju zapadni deo Huma do Neretve kao miraz uz kraljevu enu Jelisavetu, a kralj je potvrdio Tvrtku i bratu mu Vuku itavu Bosnu s Usorom, pod pogodbom da iiste zemlju od patarena i jeretika. Ovo ogranienje dolo je nesumnjivo sa namerom da omogui kralju, po potrebi, novo meanje i posredovanje u bosanskim stvarima. Dalji uslovi bili su: da ban priznaje vrhovnu vlast kraljevu, da ga pomae u ratovima i da na kraljevu dvoru stalno ivi ili ban ili njegov brat. Sa zapadnim Humom zajedno Tvrtko je ustupio Maarima i Zavrje, kao zaleinu za Dalmaciju; odnosno priznao je prilazak njegovih gospodara Hrvatinia i Stepania pod maarsku zatitu. Prema povelji Lajoevoj od 27. maja god. 1358., kojom je kralj primio pod svoju zatitu Dubrovaku Republiku, trebalo je da bosanski ban bude i novano oteen. Mada ga Lajo tu naziva svojim vernim kletvenikom, on ipak trai da Republika ne plaa Tvrtku nego njemu onih 500 perpera, koje je davala dotle kao stonski dohodak banu. Tvrtko je posle toga izvestan deo godina proveo na miru, mada je u njegovu susedstvu bilo velikih i estih metea. Ali, u maju god. 1363., javljaju se u Dubrovniku neke uznemiravajue vesti iz Bosne, i Republika, 4. juna, donosi zakljuak da nijedan od

187

dubrovakih trgovaca ne sme lino stanovati ili ostaviti svoje stvari u bosanskim gradovima, pod pretnjom kazne od 500 perpera za onog ko uini drukije. Te mere preduzela je Republika ne zbog neke svoje razmirice sa banom, nego zbog neprijateljstva, koje je nastalo ponovo izmeu Lajoa i Tvrtka. Radi ega je upravo dolo do sukoba izmeu njih ne da se danas pouzdano kazati. Kralj Lajo, u jednoj svojoj povelji, navodi kako je u Bosni nastao jak pokret antikatoliki i naroito kako patareni prilaze pravoslavnima, i da je on lino krenuo da taj pokret ugui. Tu versku akciju dokazivao bi donekle moda i taj momenat to je drugi deo vojske, upuen u Usoru, vodio nadbiskup ostrogonski Nikola. Jo 23. aprila god. 1360. papa Inoentije VI uputio je bosanskom biskupu Petru poziv, nesumnjivo na osnovu njegovih izvetaja da, u interesu crkve, protiv jeretika moe podii vojsku, odnosno traiti njeno posredovanje. Ovaj biskup bio je, dakle, aktivan i posle prvog izmirenja izmeu kralja i bana. Njegova agitacija imala je nesumnjiva uspeha; samo zvanino maarsko obrazloenje vojnog pohoda na Bosnu uzelo je, eto, kao razlog taj verski momenat. Da je kod kralja Lajoa bilo pored toga i ak vie od toga i drugih, politikih, razloga, o tom ne moe biti sumnje. Kakvi su ti razlozi bili ovog puta nije dovoljno jasno. Jedan izvor pominje neku bunu u Bosni, protiv koje da je krenuo kralj. A pobuna ta, misle neki, javila se kao protest protiv suvie jaka pritiska maarske vrhovne vlasti. U leto god. 1363. krenula je maarska vojska na Bosnu. Vodio ju je sam kralj Lajo lino. Uputila se u sredite Bosne, dolinom Vrbasa, u upu Plive, i prve nedelje meseca jula opsedala je grad Soko. Tvrtkov vojvoda Vukac Hrvatini ostao je veran banu i sa uspehom se odupro maarskoj navali. Kao nagradu za to dao mu je Tvrtko itavu Plivu sa tim gradom. Otpor koji je kralju dan kod Sokola mora da je bio veoma jak, poto Lajo brzo naputa dalje ratovanje. Njegov tabor nalazi se 13. jula ve kraj Sane; a 19. jula stigao je kralj u Viroviticu. Bolje nije prola ni druga maarska vojska, koja bi pod vostvom ostrogonskog nadbiskupa upuena dolinom Bosne. Ne zna se sigurno da li je ona pola u isto vreme kad i kraljeva ili, to se verovatnijim ini, malo docnije, da ponovo pokua sreu i osveti prvo suzbijanje. Nu, ni ona ne bi bolje sree. Tvrdi grad Srebrenik odrao se junaki protiv svih napada. Pod njim je palo (septembra meseca) mnogo maarskih junaka, a i gubitak materijala zabeleen je naroito. Pobeda Tvrtkova bila je, dakle, potpuna. Da je bila veoma znaajna svedoi i to to je posle nje Tvrtko, sa majkom i bratom zajedno, 7. septembra god. 1364., dobio mletako graanstvo. U povelji Republiinoj nema, naravno, toga razloga, nego se pominje njegova panja i ljubav prema njenim graanima; ali, jasno je da je ovakva pobeda morala obratiti panju na nj. Ban Tvrtko od ovog asa nema vie vazalskog stava, i Mleani ga zovu bosanskim banom samo po bojoj milosti. Jedan deo bosanske vlastele smatrao je ve tada da moe, uz maarskog kralja, doi do nekih veih poseda i asti, nego uz Tvrtka; ili su se, moda, bili prepali od maarskog napada. Meu prvima koji su se odmetnuli od bana i predali kralju bio je poznati i dotle verni knez Vlatko Vukoslavi. On je ovoga puta predao Maarima svoj grad Klju i pustio kralja nesmetana u napadanu na Soko. U zamenu za ustupljeni Klju, koji je ostao u maarskim rukama, ali u kojem se izdajnik knez nije smeo zadravati, dobio je Vlatko grad Branovac u Slavoniji, sa nekim drugim mestima. Posle ovakvog vojnikog uspeha moglo se oekivati da e poloaj Tvrtkov samo ojaati. Dogodilo se, meutim, sasvim obratno. Vlastela, jaka u svojim oblastima, a

188

moda pomalo zaraena i primerom svojih drugova iz posrnule Uroeve carevine, bee nezadovoljna Tvrtkom i njegovom majkom, te die bunu protiv njih. Buntovnicima se pridrui ak i mlai brat Tvrtkov, Vuk. ta je bio neposredan povod te pobune nije nam danas poznato. U svakom sluaju, ova buna nije potekla kao delo neke iste tue agitacije, kao to je bilo u prolim primerima; nego je oevidno vie delo unutarnjih sukoba. Nama se lino ini da e razlog za to biti ponajvie u Tvrtkovom nainu vladavine i u verskom pitanju. Da oduzme razlog stalnim prebacivanjima o svojoj nepouzdanosti prema rimskoj crkvi i sa tim svima uznemiravanjima koja su dolazila sa te strane, Tvrtko je, verovatno, uzeo sam da energinije sreuje verska pitanja. Sreujui njih, on je kuao, po svoj prilici, da pojaa svoj lini znaaj i uticaj, usredsreujui vlast u svojoj ruci i suzbijajui pojedinu ojaalu vlastelu. Prilike u susednoj Srbiji bile su mu iva opomena da ne puta uzde iz svojih ruku. To je, po svoj prilici, izazvalo otpor vlastele i banova brata. Ova pobuna izbila je posle 4. februara god. 1366. Banova majka i ban Tvrtko bie proterani iz zemlje, a za novog gospodara bi izvikan banov brat Vuk. Sam Tvrtko pisao je 29. marta iste godine mletakome dudu kako su njegovi velikai, neverni prvo Bogu, pa potom nama, njega i majku izbacili iz drave. U nevolji on se obratio maarskome kralju, i sa njegovom pomou vratio se u dravu. U pomenutome pismu upuenom u Mletke Tvrtko je sada potpisan kao ban bosanski po milosti bojoj i gospodara naega kralja Ludovika. To, reito, i moda bolje no sve drugo, prikazuje njegov novi poloaj i odnos prema maarskoj kruni. Pada svakako u oi da kralj Lajo u ovako tekoj situaciji pomae svog dojueranjeg protivnika. Nita ne bi izgledalo prirodnije nego da on iskoristi nevolju mladog bosanskog bana i da ga sad primerno kazni za poraze iz god. 1363. Ali, ustvari, nije tako. Lajou je, pre svega, ilo u raun da se Bosanci izmeu sebe ljuto iskrve. Oslabljeni, oni nee biti nikakva opasnost za Maarsku, a u meusobnoj podozrivosti i nesigurnosti stalno e molei biti okrenuti maarskom dvoru. Sa druge strane, Vukov pokret, koji se unekoliko oslanjao na nekatoliki elemenat i imao veza sa Srbima iz Rake, nije obeavao nita povoljnije za Maare od onoga to su ve doiveli sa Tvrtkom. Stoga, kad mu je Tvrtko kao begunac stigao na dvor i obeao ponovo vernost, kao i god. 1357., kralj je pristao da ga pomae; neto da ouva autoritet legitimnosti, a neto to je tvrdo verovao da e otsad imati Tvrtka vre pod svojom rukom. S prolea god. 1367. ponovie se borbe izmeu Tvrtka i Vuka. Gde su se sve one vodile nije tano poznato; ali, sudei po putu kojim je iao Tvrtko sa vojskom, izgleda da je to bilo preteno podruje dananje istone Hercegovine, u liniji od Gacka do Trebinja, odnosno Ljubomira, koji je meu Trebinjem i Popovom. Potisnut, Vuk se povlaio prema Primorju i pobegao je najzad u Dubrovnik. U neprilici radi toga, Dubrovani pohitae da zamole Tvrtka da doe i poseti njihov grad. Njima se, oevidno, nije htelo da ban pomisli kako oni imaju ma kakvih bliih veza sa njegovim odmetnicima. Po njihovom uveravanju oni nisu uinili nita drugo nego, po staroj tradiciji svoga grada, dali utoite beguncima u nevolji. U Dubrovniku se mislilo da se upotrebi ova prilika i da se, pored koristi za Dubrovnik, izdejstvuje kod bana i izmirenje sa bratom. Tvrtko, koji se odazvao pozivu i kome se paljivi doek u Dubrovniku naroito svideo, kao da bee voljan na mirenje. Bar 1. juna god. 1367. jednoglasno je primljen u Veu Umoljenih kompromis da se postigne mir i sloga izmeu velike i mone gospode Tvrtka i Stevana, banova Bosne. Kako se

189

Vuk (koji se od dana kad je bio proglaen za bana prozvao, po tradiciji, Stevanom) bee u to vreme sklonio iz Dubrovnika, uputila mu je Republika pismo da ga obavesti o dobroj volji Tvrtkovoj i da ga pozove da primi uslove mira. Ali, sve to nastojanje Dubrovana ostade bezuspeno. Ustanku protiv Tvrtka bee se od god. 1367. pridruio i jedan deo humske vlastele na elu sa monim Sankom Miltenoviem. I Vuka i njih potsticao je i podravao nemirni drinski upan Nikola Altomanovi. U optem raspadanju srpske carevine, u drugoj polovivi ezdesetih godina XIV veka, on se, kao potomak porodice Vojinovia, odnosno kao brati kneza Vojislava, javlja meu prvima koji sasvim udaraju ustranu i ne priznaju ni cara ni kralja. Surov i bezobziran, a ustvari, kako K. Jireek tano veli, plitkoga uma, on je hteo da se podigne na raun svih, i ubrzo je doao u sukob sa svima susedima, u Rakoj, u Zeti i u Bosni. Njemu je ilo u prilog da se odnosi u susednoj Bosni zamute to vie, kako bi on na to laki nain doao do njenih istonih delova. Brat Tvrtkov Vuk ne ratuje sluajno na krajnjoj istonoj granici banovine, niti Tvrtko sluajno kree vojsku prema Gacku. U jesen god. 1367. napao je upan Nikola oblast svoje strine, udovice Vojislavljeve, i oteo je, a nju je sa decom, prema neizvesnim prianjima, ili otrovao ili ostavio da poskapaju u zatvoru. Osvajajui, upan Nikola stigao je u neposredno susedstvo Dubrovnika i Sankovo. Republika se nije nimalo obradovala novom komiji i grozniavo se spremala da brani Ston. No Sanka je, meutim, neposredno susedstvo sa upanom konano opredelilo da stane u red banovih neprijatelja. Ban Tvrtko nije bio nimalo od onog kova ljudi koji bi takvo odmetnitvo pustio bez kazne. On je, kad nije uspelo da se Sanko drukije smiri, digao na nj vojsku i izagnao ga iz njegove oblasti u Popovu. Sanko je sa itavom porodicom dobegao u Dubrovnik da tu okaje svoje lakoverje. Republika se i opet zauzimala kod bana za nj i njegove. Poslednji pomen o Sanku je iz jula god. 1370. Izvesno je da su njegovi sinovi, sa svojom starom oblau, ponovo u slubi banovoj i da spadaju meu njegove najbolje ljude. Tako je Tvrtko, odluno i vrsto, potpuno slomio pobunu svojih domaih neprijatelja. Tolika energija u ovoga jo mladog oveka u toliko prilika, veoma tekih i vie nego opasnih, doista zadivljava. Ruvarac je imao potpuno pravo kad je sa puno potovanja podvukao tu linu vrednost banovu. Seo je on na banski sto kad mu nije bilo vie od petnaest godina od roenja. I od godine 1354. do 1369. ko se sve nije dizao, ustajao na nj i bunio i uzbunjivao vlastelu bosansku protiv njega, pa i sam silni ugarski kralj Ludovik poao je jednom sa vojskom na nj, pa, ipak se Tvrtko odrao. Paralela sa Tvrtku savremenim carem Uroem, sublizu njegovim vrnjakom, naturala se sama od sebe, i nije bila nimalo prijatna za Duanova potomka. Tvrtko je nesumnjivo bio druge grae i drugog duha. Po jutru se dan poznaje. Iz iste situacije, i moda gore, u kakvoj se odmah, na poetku, jo nije nalazio srpski car, Tvrtko je iziao kao pobednik i kao ovek koji stvara jo vee od onog to je zatekao. Uro gubi i od vlasti i od ugleda to vie vlada i to ga ljudi bolje upoznaju. Tvrtko, naprotiv, samo dobija. Ko je god ustao protiv Uroa taj je uspeo; pred Tvrtkom, meutim, posrnuli su svi protivnici. U prirodi bosanskog bana osealo se jasno da hoe i da zna vladati; dok je ruka Duanova jedinca drhtala verovatno i onda kad je trebalo staviti obian potpis na povelju. Jedan deo banove opozicije sastojao se nesumnjivo od onih ljudi koji su bili protivnici maarskog uticaja i nasrtljivosti katolikih propovednika. Trebajui maarsku pomo protiv svojih protivnika, Tvrtko je morao biti neto predusretljiviji prema njihovim ljudima i misionarima, i to je, prirodno, izazivalo proteste kod njegovih

190

podanika nekatolike vere. Da su katolici u to vreme bili veoma aktivni imamo dva nesumnjiva dokaza. 21. jula 1368. papa Urban V naroito je pozivao bosanskoga episkopa Petra da energino pomogne bosanske franjevce u preobraanju jeretika; a 14. jula god. 1368., po izvetaju dvojice papinih legata, vidi se da su franjevci u Bugarskoj, Rakoj i Bosni preveli u rimokatoliku veru mnogo hiljada osoba. Oni su sami priznavali papi da ih je u tome mnogo pomagao autoritet i saradnja maarskoga kralja. Da je sa strane tih propovednika bilo svakojakih opaina svedoi najbolje jedna tuba bosanskoga vikara papi. Primajui tu tubu kao osnovanu, papa je dozvolio 13. decembra god. 1368. da vikar bosanski moe takve propovednike otpustiti iz svoje pokrajine i zameniti ih svojim ljudima, Bosancima, koji bolje znaju udi i obiaje svoje zemlje i koji e u svakom pogledu imati vie obzira. Sam papa, inae, nije bio prijatelj blagih mera prema jereticima. Njegova poslanica, upuena 13. novembra gad. 1369. splitskom i dubrovakom nadbiskupu, traila je od njih ni manje ni vie nego da iskljue iz crkve sve one verne koji se usuuju da primaju bosanske jeretike i da trguju sa njima, ili koji uopte imaju sa njima posla; a samim jereticima da silom spree pristup u njihove dijeceze. Brat banov Vuk namisli da iskoristi ovo raspoloenje papske kurije i da pomou nje podrije Tvrtkov poloaj. Maarski kralj, ako dobije otre upute od papine strane, nee moi da ponovo pomae jednog oveka koji e biti ocrnjen kao protivnik vere i papinske akcije sreivanja verskih prilika u Bosni. God. 1368. Vuk je uputio jedno pismo papi i u njemu je prikazivao vei deo vladara bosanskih dotad kao jeretike i izmatike, ne izuzimajui, naravno, ni svoga brata, koji da je od Bosne napravio stecite jeretika. Papa e dobiti garantiju da e verske prilike u Bosni krenuti na bolje samo onda kad on, Vuk, dobije mogunost da, kao veran pristaa katolicizma, upravlja tom zemljom. On stoga moli papu da se zauzme za nj kod maarskoga kralja, koji ga, uostalom, dobro poznaje sa svoga dvora, i da mu pomogne da se odri protiv brata, koji ga liava batine. Na papskoj kuriji uvek su ovakve dostave nailazile na dobar prijem. Dovoljno je u tom pravcu potsetiti samo na dostavu Vukana Nemanjia protiv bana Kulina. Ne ispitujui mnogo stvar, obratio se papa Urban 14. decembra god. 1369. posebnim pismom kralju Lajou. U njemu on je preporuivao kraljevoj panji mlaeg bosanskog bana Vuka, molei ga da pomogne stradalnika; a Tvrtka da opomene neka se vrati na put prave vere i da povrati mlaem bratu batinu koju mu je oteo. Na maarskom dvoru, meutim, gde se bolje poznavao razvoj poslednje krize u Bosni, papino pismo nije imalo nikakva dejstva. Verovatno je s Vukove strane bilo javljeno papi i to kako na Tvrtkovom dvoru boravi jedna erka kneza Grgura ubia, srodnica njihove majke, koju sad Tvrtko hoe da uda, bez pristanka njenih roditelja, za jednog izmatika, i to sina rakoga kralja. To je bio verovatno Andrija ili Marko, jedan od sinova kralja Vukaina. Ljut, papa je 8. aprila god. 1370. uputio pisma maarskom kralju i kraljici, pozivajui ih da spree taj brak i da nikako ne dozvole da njihov podanik izgubi duu jedne prave katolikinje. Isti dan papa je uputio pismo i banu Tvrtku, u kojem mu je izrino zabranjeno da sprovede u delo taj brak. Ovaj brak izmeu kue ubia i srpskih vladara, znamo, ne bi bila prva veza te vrste. Tvrtko je ovaj brak eleo sa namerom da u srpskome kralju, za svaki sluaj, stee prijatelja. Kad se javio tako odluan papin otpor protiv tog braka, Tvrtko je popustio. Dobit koju je mogao imati od veze sa Vukainom bila bi svakako manja od neprilika koje bi mogao da mu napravi papa, ako bi otvoreno pogazio njegovu opomenu.

191

* upan Nikola Altomanovi bee postao prava napast za svoje susede. Kad je oteo oblast svoje strine Vojinovike i postao sused Dubrovnika, on se i prema njemu poneo neprijateljski. Kad je kralj Lajo u prolee god. 1371. doao u Dalmaciju i drao sabor u Ninu, uputili su tamo Dubrovani jedno poslanstvo, koje mu je imalo da kae sve njihove jade sa izmatikim i nevernim upanom Nikolom i zamoli ga da kazni toga napasnika tako da nikom vie ne padne na um tetiti zemlje pod vlau maarskoga kralja. Poetkom juna te godine protiv Altomanovia se spremao opasan savez kralja Vukaina i ure Balia; pod Skadrom se ak bee poela okupljati vojska, koja je imala sa dve strane da krene protiv drinskog gospodara. Dubrovnik je bio od srca voljan da im se pridrui i da ih pomogne, nadajui se sa te strane broj i stvarnijoj pomoi nego od obeanja i pretnja maarskoga kralja. Ali, od toga pohoda ne bi nita. Sa juga se bee za kralja Vukaina i brata mu despota Ugljeu javio opasniji neprijatelj, i on morade da naputa taj pohod na zapadu. O Tvrtkovom dranju prema upanu Nikoli nemamo mnogo vesti; ali, iz onih koje postoje dosta moe da se vidi. Da Tvrtko nije mogao mirno gledati kako mu sused buni i pomae vlastelu protiv njega, razume se samo po sebi. Nikolin postupak sa Vojislavljevom udovicom i drsko ponaanje prema Dubrovakoj Republici govorili su mu i inae reito o karakteru novog suseda i bili su dovoljna opomena za budunost, ako taj ovek ojaa. Stoga Tvrtko, im je skrio domae odmetnike, ulazi u rat sa drinskim upanom. Pojedinosti tih neprijateljstava nisu nam poznate. Moda je Tvrtko doao u vezu sa kraljem Vukainom ponajvie sa namerom da u njemu dobije saveznika protiv Altomanovia. Kako je papinom zabranom nameravanog braka taj plan propao, a ratovanje se dugo oteglo, reio se bosanski ban u leto god. 1370. da se miri sa nemilim susedom. Iz dranja Dubrovana naredne godine, kada su se protiv upana spremali kralj Vukain i Balii, vidi se jasno kako im nije uspelo da Tvrtkov mir s Altomanoviem obuhvati i njih. Na kojoj je osnovi zakljuen mir izmeu bana i upana nije poznato; ali, po svoj prilici, sve je ostalo po starom. Bar nema nikakva znaka o kakvom pomeranju granica. Jedino to je nesumnjivo to je injenica da susedi i posle toga mira nisu postali prijatelji i da se nikada nisu nali na jednoj strani. Tvrtko, istina, nije uestvovao god. 1371. u savezu protiv Altomanovia; ali, naskoro posle toga poeo je ozbiljno raditi da se osigura od njega. Posle pogibije kralja Vukaina i smrti cara Uroa srpska drava ostade i bez nominalnog i bez stvarnog vladaoca, na putu da se potpuno raspadne u nekoliko manjih i slabijih, niim nepovezanih, oblasti. Vlasteoski gospodari pojedinih delova Carevine, koji su i ranije trzali svaki na svoju stranu, osetie da je sad doao as potpune samovolje. Njihove prohteve nije imao ko da obuzdava ni sa stvarnom snagom, ni sa ugledom izvesnog legitimiteta. Usled toga ambicije pojedinaca porastoe do najdaljih meta. Primer kralja Vukaina delovao je zarazno i bio svima pred oima. U redu velikaa, koji su se otimali za carski Prizren, kao mesto dravnog sredita, bio je meu prvima upan Nikola. Njegov dotadanji rad pokazivao ga je dovoljno kao oveka sa ogromnim prohtevima i jakom voljom, i bilo bi neobino da se u optoj jagmi za vlau nije vidno istakla njegova linost. upan Nikola Altomanovi ozbiljno je raunao sa mogunou da sam doe na srpski presto. Nesumnjivo je sa tim u vezi njegova predusretljivost prema papi i dozvola da se na njegovu novom, nedavno osvojenom podruju, u Rudniku, mogu podii dva katolika manastira. Hteo je nesumnjivo da se na taj nain obezbedi od kakve katolike

192

akcije protiv sebe i da, odobrovoljivi papu, umiri i maarski dvor. On je, u to vreme, imao dosta veliku oblast, od Konavlja do Rudnika, i bio je jedan od najmonijih dinasta savremene Srbije. Od kneza Lazara bio je nepreporno jai; od njega je, uostalom, i uzeo Rudnik, krajem 1371. ili poetkom 1372. godine. Ovakva njegova silovitost stvorila mu je neprijatelje na sve strane; u Bosni, u Dubrovniku, u Zeti i u Srbiji. Naroito kivan na upana Nikolu bee knez Lazar. Uzevi za enu jednu Nemanjiku iz linije Nemanjina sina Vukana, knez Lazar je smatrao da on ima najpreeg prava na upranjeni srpski presto. U sporu oko toga bie da je i jedan od glavnih razloga sukobu izmeu njega i Altomanovia. Otimanje Rudnika dolo je, verovatno, ne samo kao otvoren akt neprijateljstva, nego i iz Altomanovieve elje da svog protivnika lii jednog tako vanog rudarskog i trgovakog mesta i njegovih prihoda, koji bi Lazaru dobro doli za ratno spremanje. Knez Lazar nije mogao ostati miran. Nemoan da sam suzbije bezobzirnog drinskog gospodara, on pomilja na saveznike; na bosanskog bana i na jo monijeg maarskoga kralja. Da pridobije ovoga drugoga, knez Lazar je morao da mu se obavee na neke usluge i dabine. Mavro Orbini, koji o odnosu izmeu Altomanovia i kneza Lazara zna mnogo da pria, kazuje da je Lazar plaao kralju Lajou 10.000 funti srebra i da mu je obeao vernu slubu. Obaveten o Lazarevim koracima na bosanskom i maarskom dvoru, upan Nikola se uplaio i poeo je i sam da trai saveznika. Naao ga je, najpre, u uri Baliu, i to ve u prvoj polovini god. 1373. Cena toga saveza bila je veoma skupa. Oseajui da ga treba drinski gospodar, uro Bali pristao je da ue sa njim u tenje veze samo pod pogodbom da mu Altomanovi preda oblast Draevicu, Konavlje m Trebinje. Nalazei se meu dva opasna neprijatelja, meu Tvrtkom i Lazarem, upan Nikola je pristao na tu ucenu mada teka srca. U ratu koji je iza toga nastao upan Nikola Altomanovi proao je zlo. Maarski kralj, kome je bilo u interesu slabljenje centralne srpske drave i suzbijanje veoma ojaalih dinasta, pomogao je savez Tvrtkov i Lazarev. Obojica su priznavali njegovu vrhovnu vlast i bili, prema tome, njegovi ljudi; Altomanovi, meutim, bio je potpuno svoj i, ako uspe, moan i opasan sused u rakoj dravi. Ima vesti da je kralj Lajo poslao u pomo Tvrtku i Lazaru mavanskog bana Nikolu Garu (Gorjanskog) sa 1000 kopljanika. Sa svojom vojskom i tom maarskom pomou napali su saveznici Altomanovia, iji je saveznik, ura Bali, izostao u odluni as. Besni upan Nikola nije mogao da odoli tom zajednikom napadu, nego bi potuen, uhvaen u Uicu i oslepljen, god. 1374. Pobednici podelie njegovu oblast. Rudnik, Uice i istoni deo Altomanovievih zemalja dobi knez Lazar; a zapadni, sa Mileevom, Prijepoljem i junijim delovima, sa gornjim Podrinjem i Gackom, dobi Tvrtko. Tako su knez Lazar i ban Tvrtko postali neposredni susedi; a knez Lazar, Tvrtkovom pomou, i najmoniji dinast srpske drave. * U Tvrtka su se, za to vreme, zaeli i jaali krupni planovi. Maarski kralj, Lajo Veliki, bee u novembru god. 1370. postao i poljski kralj i teite svoje politike bee otada preneo sa Balkana na severne granice svoje kraljevine. Zauzet novim problemima maarsko-poljske saradnje i, posle, pitanjima Italije, svoje anujske otadbine, on je pokazivao sve manje interesa za balkanske stvari, ili ih je shvatao kao pitanja sporednije vanosti. Bistri ban Tvrtko osetio je to. On je za ovo vreme ve bio sazreo ovek, sa dovoljno iskustva i sa sigurnim sudom o svojoj vrednosti. Njegova politika dobija oevidno ire koncepcije i izlazi pomalo iz uskog okvira same Bosne. Jo ranije, god.

193

1370., on je bio uao u veze sa kraljem Vukainom i hteo neto da postigne branom vezom izmeu svoje ubieve rodice i Vukainova sina. Posle pogibije Mrnjavevia i smrti cara Uroa u njega se javila nova misao. On je neposredni potomak Nemanjia; njegova roena baba, banica Jelisaveta, ena Stevana I Kotromana, bila je ki kralja Dragutina. Po enskoj krvi on je, dakle, Nemanji; i zato da on, nesumnjivo vredniji od svih ostalih pretendenata, ne sedne na presto srpske drave? Najopasniji takmac po snazi, upan Altomanovi, biva sruen. Drugi takmac, knez Lazar, nije mu se inio tako opasan. On je, pre svega, bio slabiji od njega. Tvrtkova zemlja bila je skoro dvaput vea od Lazareve. Drugo, i Lazarevo legitimno pravo na nasledstvo Nemanjia bilo je slabije od njegova. Lazar je svoje mogao imati samo po eni, dok je Tvrtko svoje nosio sam; osim toga, Tvrtkovo je po stepenu srodstva bilo mnogo blie. On je bio unuk jednoga kralja koji je vladao; dok je kneginja Milica bila prapraunuka linije Vukanove, koja je ostala sporedna. Da je Tvrtko ve tada imao planova koji su ili van obima lokalne bosanske politike vidi se ponajbolje iz njegove enidbe, god. 1374. Njegova ena bila je Doroteja, ki bugarskog vidinskog cara Stracimira. Otac banove neveste bee god. 1365. savladan od Maara i odveden sa porodicom u ropstvo, u jedan hrvatski zamak, u Bosiljevu. Tada je, verovatno, ban Tvrtko prvi put uo za svoju buduu enu. Kad su Bugari preoteli od Maara Vidin, vraen je Stracimir ponovo u svoju zemlju, oko god. 1370.; i to su ga vratili Maari, da bi pomou njegovom suzbijali trnovskog gospodara Jovana Aleksandra. Koji su motivi mogli prevlaivati kod ove Tvrtkove enidbe nije pouzdano poznato, ali jedna ideja se namee gotovo sama od sebe. Jedan prijateljski front, koji bi obuhvatao Bosnu, Srbiju i Bugarsku, kao to je pojava ove god. 1374., nije obina i sluajna stvar; a koliko je bio potreban u vreme kad je sa juga nadirao opasan neprijatelj, dumanin svih balkanskih naroda, nije nuno posebno isticati. ak i u odnosu prema Maarima ovaj zajedniki front mogao je biti samo od koristi. I Stracimir i Tvrtko bili su vazali Maara samo iz nude; Stracimir i Tvrtko ak i prisiljeni. Ujedinjeni jakom prijateljskom vezom, oni su mogli i u tom odnosu dobiti slobodniji zamah i po potrebi jednog dana, bez mnogo opasnosti, biti reeni svih neprijatnih obaveza. Nema sumnje da je ta enidba sa kerju jednog cara trebala Tvrtku i radi linog prestia. ovek koji pretenduje na krunu jednog carstva trebalo je da ima veza koje bi mu pred svetom davale to vei znaaj. Jedan dobar deo starih rakih zemalja, sa nekoliko vanih istoriskih mesta, bio je u njegovoj vlasti, i Tvrtko je kao njihov gospodar imao jo jedan razlog vie da se javi kao srpski pretendent. Knez Lazar je njegov saveznik i maarski vazal. Ustvari ovek uman i od reda, on nije hteo da snagu rasipa, nego je svima sredstvima radio da ojaa svoj poloaj prijateljstvom i sporazumom sa svima susedima. Trebalo je izvesti potrebno pribiranje svih snaga za otsudan as, koji se nazirao i nije bio daleko. Do Lazara su nesumnjivo dopirali glasovi kao onaj jauk monaha Isaije o zlu koje je snalo Srbe u Junoj Srbiji posle poraza na Marici. Lazar se stoga god. 1375. miri sa carigradskom patrijarijom i skida kletvu sa srpske drave. Udaja njegovih keri: jedne za Vuka Brankovia, druge za ura Stracimirovia Balia, tree za bugarskoga cara imana, etvrte za mlaega Nikolu Garu, kazuje vie nego reito kako se Lazar okruuje prijateljima i u kom pravcu upuuje svoju dravnu politiku. Bilo je stoga unapred prilino verovatno da Lazar nee ulaziti u spor ni sa Tvrtkom radi pretenzija ovog drugog da dobije srpsku krunu. Lazar bi ustao protiv njega, verovatno, samo kada bi ga Tvrtko neposredno ugrozio, kao Nikola Altomanovi; ali, Tvrtko za to nije imao razloga.

194

Opasnost je mogla biti jo u tome da je Tvrtko traio od Lazara da prizna njegovu vrhovnu vlast; ali, kako su obojica bili kletvenici maarskoga kralja, to takvo traenje ne bi imalo smisla i ne bi, ustvari, donelo nikakvu izmenu. God. 1377. Tvrtko se u Mileevu, nad grobom sv. Save, krunisao za kralja Srbije. Pada u oi da krunisanje nije obavljeno u ii, gde su se dotle krunisali kraljevi dinastije Nemanjia; i to sigurno stoga to se ia nije nalazila na Tvrtkovom podruju. Ja sumnjam stoga da se moe primiti Jireekova pretpostavka da je Tvrtko tom prilikom krunisan krunom Stefana Prvovenanoga. Potvrujui Dubrovanima 10. aprila god. 1378. sve ranije trgovake povlastice bosanskih i srpskih vladara, Tvrtko sa ponosom govori kako mu je Bog dao da bude blagosadni potomak i da ga je udostojio dvostrukog venca, da upravlja dvema dravama, najpre od poetka u bogodarovanoj nam zemlji Bosni, a potom Gospod Bog moj spodobi me da nasledim presto mojih praroditelja, goslode srpske. Kad je video da je srpska zemlja, odnosno zemlja njegovih praroditelja, ostala bez svog pastira, idoh (pie on dalje) u srpsku zemlju elei i hotei ukrepiti presto roditelja mojih, i kad tamo dooh, venan bih Bogom darovanim mi vencem na kraljevstvo praroditelja mojih. U tradiciji srpskih vladara on sad postaje kralj Stevan, upravo crkvenski Stefan, kralj Srbljem i Bosni i Pomorju i Zapadnim Stranama. V. Klaji je tvrdio da je kralj Tvrtko svojim krunisanjem uzvisio dosadanju banovinu bosansku na samostalnu kraljevinu. Nama se to ne ini verovatno. Ma koliko da je maarski kralj bio zauzet pitanjima severne politike, ipak ne bi, bar bez protesta, pristao da se njegov dojueranji vazal na tako prost nain rei svojih obaveza prema njemu. Tvrtku, po naem miljenju, nije ni trebalo da jednim aktom protiv maarskoga kralja stvara sebi diplomatske krize i zaplete. On je, ustvari, bio nezavisan vladar; vodio je svoju politiku i radio u zemlji jedino ono to je on hteo. Formalno priznavanje maarske vrhovne vlasti uteivalo mu je neprijatnosti sa maarskog dvora i davalo mu mogunosti da, neugroavan sa lea, slobodno razvija svoju politiku aktivnost na zapadnom delu Balkana. Da kraljevska titula ne iskljuuje priznavanje tue vrhovne vlasti stvar je dovoljno poznata. Srpski kralj Uro I i kralj Dragutin priznavali su vrhovnu vlast Maara; a u Bugarskoj su ak carevi, kao nekad Svetoslav a sad Stracimir, bili vazali maarske krune. Primivi srpsku kraljevsku krunu, Tvrtko je primio i dobar deo srpskog dvorskog ceremonijala. Pored logofeta, koga je doveo iz Rake, on uvodi i in protovestijara. Taj in daje u prvo vreme dvojici ljudi koji nisu bili Bosanci. Jedan od prvih protovestijara bio je Dubrovanin prezviter Ratko, koji je posle postao trebinjski biskup. Doskora je taj in dan jednom lanu uvene kotorske kue Bua, Tripu Bui. Krajem god. 1377. ili poetkom god. 1378. Tvrtko je zauzeo od Balia Trebinje, Konavlje i Draevicu kao bive zemlje srpske krune. Tako je doao u neposredne veze sa Kotorom. Ovaj grad bio je za vreme mletako-enovekog ratovanja, koje je poelo u prolee god. 1378., od nedavna kao mletaki grad esto ugroavan od svog starog trgovakog takmaca, Dubrovake Republike, koja je sa maarskim kraljem bila protiv Mletaka. U nevolji Kotor je poeo da rauna sa pomou novog suseda, kralja Tvrtka, i molio je za njegovo posredovanje. Njihov vlastelin Marin Bua bi u leto god. 1379. upuen u Bosnu da ponudi kralju grad i oblast kotorsku kao cenu za njegovu pomo. Ponuda je bila lepa i primamljiva, i Tvrtko je, prirodno, primio oberuke. Kao prvu meru protiv Dubrovnika on je izdao naredbu da niko od njegovih podanika ne sme silaziti u taj grad i tamo, po dotadanjem obiaju, prodavati meso, sir i ostale ivotne namirnice.

195

Pritenjeni Dubrovani stoga zakljuuju 26. juna da ponude Kotoru mir, poto se vratio u vernost naeg gospodina kralja ugarskoga; a 29. juna jednoglasno je primljeno da se o tom obavesti kralj Tvrtko. Kotor se, molei pomo od Tvrtka kao maarskoga vazala a prvog svog monijeg suseda, pokorio ustvari maarskome kralju, verovatno odmah posle vesti koja mu je stigla o porazu mletake flote kod Pulja (7. maja god. 1379.) i o tome da su Mleci krajem maja uputili svoje poslanstvo maarskome kralju sa molbom za mir. Kralj Tvrtko doao je stoga u nezgodan poloaj: da se ili istavi protiv maarskoga kralja, kome se Kotor pokorio, ili da primi do znanja tu promenu kotorske politike, koja je oevidno potekla iz straha. Za mnoge je bilo nejasno kako e se on opredeliti; ali, on se, na kraju, reio ipak na poputanje. Nu, za to vreme potpuno se odluio i na to da stvori jednu svoju slobodnu luku. Dubrovako kolebljivo dranje za vreme poslednjih kriza znatno je pomoglo da on uvidi kako je potrebno da se Bosna emancipuje od dubrovakog pristanita. Kako je izgledalo da je Kotor izgubljen, trebalo je sada traiti nov izlaz na more na toj strani. Koristi i politike i ekonomske od toga bile bi za Bosnu oevidne. Mesto za svoju novu luku kralj Tvrtko je izabrao u draevikoj upi, u zatienom kotorskom zalivu, na severnoj strani Boke, gde je on imao prilino dugu svoju obalu. U jesen god. 1381. poeto je zidanje grada. U isto vreme, iz trgovakih a verovatno i iz politikih i stratekih razloga, Tvrtko je poeo da podie i grad Brtanik kod Poitelja. Tako su oba njegova puta na more, i onaj u dolini Neretve i onaj u Draevici, imala da budu tiena gradovima. U ovom drugom gradu, dovrenom god. 1383., nalazilo se i malo kraljevo brodogradilite. U Dubrovniku je ta Tvrtkova odluka primljena sa jetkou. Novi kraljev grad, u koji e biti upuena sva trgovina Bosne i Rake, postae nesumnjivo ozbiljan konkurent maloj republici. Njezino bogatstvo, njezin trgovaki znaaj i njezina, moe se isto rei, ekonomska egzistencija zavisili su ponajvie od trgovakih veza sa balkanskim zaleem, a u prvom redu od veza sa Bosnom i Srbijom. Nije stoga nikakvo udo to je Dubrovaka Republika dala i osetiti da u toj nameri Tvrtkovoj vidi jedan oit akt neprijateljstva prema sebi. Ona se na taj Tvrtkov postupak potuila i samome maarskom kralju. Tvrtko je, za to vreme, pokuao da nae uporita kod Mletake Republike. Kada je 29. aprila god. 1382. reeno u mletakom senatu da se pie i zahvali kralju na njegovoj pomoi koju je ukazivao Kotoru za vreme prolih borbi, Tvrtku se uinilo da je pogodan as da i on potrai izvesne usluge od njih. Moda je mislio da je ta mletaka zahvala i stigla kao dobrodoao povod, smiljen sa njihove strane, da se ponu neke prijateljskije veze izmeu njega i lagunske republike. On stoga uputi odmah u Mletke jedno svoje poslanstvo, koje je trailo od mletake vlade dve naoruane lae, koje bi se opremile o kraljevu troku i bile njemu na raspolaganju. Oevidno je da se Tvrtko pribojavao pakosti od dubrovake flote ili njihovih ljudi i hteo za svaki sluaj da bude spreman. Mletaka Republika, koja je tek pre koji mesec zavrila svoje dugo ratovanje, nije htela da ulazi u jedan posao koji bi je mogao moda dovesti u sukob sa Maarima ili im napraviti kakve neprijatnosti. Stoga je ljubazno odbila Tvrtkovu molbu, izvinjavajui se da njoj samoj lae trebaju radi zapleta u Egejskome Moru. Ma koliko da im je bilo nezgodno podizanje novog Tvrtkovog grada, Dubrovani ipak nikad ne bi smeli pomisliti da sami, silom, spreavaju Tvrtka u poslu. Oni su dobro znali da su suvie slabi za ozbiljan sukob i sa jednim kraljevim vojvodom, a kamoli sa

196

kraljem samim. I stoga, videi da Maari nita ne preduzimaju, pribegavaju sami svom starom sredstvu lepe rei. U mostarskom Biu, u blagajskom Podgrau, izdao je 2. decembra god. 1382. kralj Tvrtko svoju povelju o novome gradu. Prizivajui sv. Stevana, ijom blagodati bi spodobljen venca svojih svetih roditelja, gospode srpske, on taj svoj novi grad nazva imenom svetiteljevim. Danas je taj isti grad poznat jo uvek pod imenom Novi, ili Herceg Novi, Castelnuovo. U njemu je kralj bio odredio da se otvori slanica i trg za prodavanje soli. Na silne molbe Dubrovana da ih ne upropaava i da ne porie obeanja i povlastice stare gospode rake, njegovih prethodnika, kralj se ipak donekle smilovao i dao im je pi-smenu potvrdu, u toj istoj povelji, da u tom novom gradu ne bude trg soli, naravno pod uslovom da Dubrovani budu verni i pouzdani prijatelji. * Smru kralja Lajoa (11. septembra god. 1382.) Maarska je izgubila ne samo jednog vladara vee vrednosti, nego i jedinu zakonitu muku linost u dinastiji. Njegovi naslednici behu same ene: udovica mu Jelisaveta, Tvrtkova roaka, i dve kraljevske keri Marija i Jadviga. Starija, Marija, bee verena sa Sigismundom Luksemburkim, sinom ekoga kralja, a nemakoga cara Karla IV. Ona je ve 17. septembra bila krunisana za kralja Maarske. Kralj Lajo nadao se da e uspeti da se i iza njegove smrti odri unija izmeu Poljske i Maarske. Ali, Poljaci, nezadovoljni maarskim reimom, postavie mladom vereniku teke uslove: meu ostalima i taj da mora stalno iveti u Poljskoj. Kad je on to odbio, Poljaci izabrae za svoju kraljicu mlau Lajoevu ker Jadvigu, i odvojie se od zajednice sa Maarskom. Da to ove nije ilo bez tekih zapleta i kriza razume se samo po sebi. Ali, jo tee krize nastae u oblasti kraljice Marije. Maarsko plemstvo, uvek besno i svojevoljno, javilo se sa velikim prohtevima protiv vlasti ene i naroito protiv vlasti glavnog kraljiinog doglavnika, palatina Nikole Gorjanskoga. Pokret opozicije naroito se razvi meu Hrvatima. Glavni njihovi protivnici novog reima behu velikodostojnici braa Horvati, Pavle, zagrebaki biskup, i Ivan, mavanski ban, i njihov ujak Ivan Palina, prior Vranskog manastira. Oni uskoro preoe u otvorene protivnike kraljiine, i okupie oko sebe velik broj buntovnika. Protiv kraljice Marije oni stadoe na stranu njenog suparnika Karla Napuljskoga, koji je pretendovao na maarsku krunu kao najblii muki srodnik umrloga kralja. U Maarskoj i Hrvatskoj nastadoe smutnje i borbe, isto onako kao kad je, oko sto godina ranije, trebalo da maarski presto zauzme Karlo Martel ili sin mu Karlo Robert. Kralj Tvrtko je shvatio znaaj ovog poloaja i hteo je da se dovoljno spremi za svaki sluaj. Ve u decembru god. 1382. njegovi su ljudi pokuavali neke pregovore sa Dubrovnikom, ali nisu naili na povoljan odziv. Dubrovaki hroniari priaju da je kralj tada traio od Republike jednoga oveka koji bi bio vrhovni nadzornik svih njegovih gradova i tvrava. Radilo se sigurno o nekom dobrom poznavaocu tvravne tehnike, lepo razvijene u Dubrovniku. Dubrovani, koji su videli da se kralj sprema na neku veu borbu, nisu smeli da pristanu na tu ponudu. Tvrtko im je to zamerio i naao da su ljudi prema kojima ne treba imati mnogo obzira. Radi toga je opozvao svoje reenje da se u Novom ne otvara slanica. Kad nije uspeo da u Dubrovniku nae ljude za svoju slubu, obratio se kralj Tvrtko Mleanima. Ovi, posle izmenjene situacije u Maarskoj, nemajui mnogo razloga da se ustruavaju, dozvolie 8. marta god. 1383. svom graaninu Nikoli Baseju, na koga se kralj bio neposredno obratio, da se primi za bosanskog admirala, ocenjujui pravilno da to moe biti samo od koristi po mletake interese. Prirodna je stvar

197

da kralju nije trebao admiral bez flote. Stoga, u isto vreme, on moli mletaku vladu da mu proda jednu potpuno opremljenu lau, koju e on odmah platiti. Mleani su i u tom pogledu izili kralju u susret i 27. marta odobrili prodaju. Koliko je Mleanima bilo stalo da u ovo mutno doba iza smrti kralja Lajoa zadre Tvrtka kao odana prijatelja vidi se, osim tih predusretljivosti, jo i po tome to je 30. jula te godine mletaka vlada, posebnim dudevim dekretom, poastila Tvrtka i njegove sinove i naslednike ponovo svojim graanstvom. On je, veli se u toj diplomi, srdaan prijatelj njihove asti i imena, kao i njegovi preci; i kad je prijateljski zamolio da, zajedno sa potomstvom, bude obdaren beneficijama mletakog graanstva, oni se rado odazivaju molbi i uvode ga u sva prava mletakih graana, iskreno primajui ih u prijateljski zagrljaj. U jesen, iste godine, dozvoljeno je bilo Tvrtku da o svom troku napravi u Mlecima i dve nove lae. Tvrtkove veze sa Mlecima i spremanje bosanske flote bee uznemirilo pored malog Dubrovnika jo i maarski dvor. On je o tom nesumnjivo bio obaveten od dalmatinskog bana, a moda i od Dubrovana samih, koji su verovatno stvar prikazivali veoma ozbiljnom i opasnom i odreenom sigurno protiv maarskih interesa. Stoga kraljica Marija protestuje kod Mletake Republike to pomae oruanje Tvrtkovo i oprema lae za njegovu flotu. Na osnovu danas poznatih izvora ne moe se tano rei da li je i ukoliko Tvrtko lino imao uea u prvim maarskim i hrvatskim neredima. Lajo je nekad iskoristio njegovu mladost i uzeo mu Hum; sad ne bi, stoga, bilo nikakvo udo da Tvrtko iskoristi mladost njegove keri i oduzme neto maarskog poseda. Dubrovako zaziranje od Tvrtka da se razumeti potpuno samo tako to je Dubrovnik priznavao vrhovnu vlast Maara i kao takav bojao se napada sa bosanske strane. Mi ne znamo danas pouzdano ni radi ega se vranski prior Ivan Palina odmetnuo od maarske kraljice i neemo stoga poetak njegova pokreta dovoditi u vezu s agitacijom kralja Tvrtka, kako to ine neki hrvatski istorici. Neemo prosto stoga to to niim ne moemo utvrditi. Ali, nesumnjivo je da je Tvrtku, kad je uo za taj pokret, dola elja da ga iskoristi za svoje jaanje. Njegova poslanstva i poruke Mletakoj Republici god. 1383. ila su za tim da tamo nae potpore za svaki mogui sluaj budunosti. Kod izvesnih dalmatinskih gradova opazilo se jo u jesen god. 1382. da se boje koliko Mletaka, toliko i Tvrtka; a u daljem nizu dogaaja ta je bojazan postajala sve vea. Mleci su ranije bili skloni da stupe u pregovore o savezu sa Maarima, u leto god. 1383., ali su od toga odustali kad su dobili sigurne poruke da kralj Tvrtko ima svoje neke planove i da bi, moda, u skoro vreme trebalo doi sa njim do sukoba. Oprezni, Mleci stoga naputaju pregovore sa Maarima, a Tvrtka pomau sa zadnjom namerom da se, u borbi izmeu njega i Maara, posredno osvete ovim drugima za nedavno neprijateljstvo, a i da se sami okoriste. Nema sumnje da je Ivan Palina, reen na borbu, potraio pomoi u suseda i da je stupio u veze sa Tvrtkom. Moe biti da su mu vojna spremanja Tvrtkova davala nade da moe uspeti i hrabrila ga u otporu. Ali, bosanski kralj nije mu poslao nikakve stvarnije pomoi i Palina je u prvi mah pretrpeo poraz. 28. oktobra god. 1383. dola je Vrana u ruke kraljiinih ljudi. Da li se Palina posle toga neuspeha sklonio kod Tvrtka ne znamo pouzdano, ali nije nemogue. Za Tvrtkovo dranje, ne mnogo prijateljsko prema njegovoj roaci i njenoj deci, daju dovoljno primera uznemiravanja Splita od njegovih ljudi, vojna spremanja na kopnu i moru i ponaanje vojvode Vukca. Vojvoda je, to se dobro zna, bio odan Tvrtkov ovek, i sigurno sa njegovim znanjem bee prisvojio krajem god. 1384. grad Greben, nekadanje dobro Vukoslavia, odnosno Stipania, koje je bilo ustupljeno

198

Maarima. Na maarskome dvoru nalo se da je potrebno spreiti takve sluajeve i spasti kraljevinu od teih udaraca sa te strane. Stoga kraljice stupaju u neposredne pregovore sa Tvrtkom. Palatin Nikola Gorjanski, nekadanji sused kraljev u Mavi i saveznik protiv upana Nikole, posle ak i kum Tvrtkov, bee uzeo na se da se nagodi sa kraljem. Radi toga je doao u Bosnu, kralju na noge. Maari su bili voljni da mu ustupe Kotor i okolinu, ali pod uslovom da ga dobiju kao sigurna prijatelja. Tvrtko je na to pristao i 28. marta god. 1385. dao je o tome i pismenu potvrdu. Dobro promislivi o celoj stvari, on je naao da ovako dobija vie; bez ikakva izlaganja opasnostima postie jednu davnu metu i ostaje, po vrhu, kao ispravan prijatelj i svojoj rodici i maarskoj kruni. ta vie, on daje Gorjanskome tvrdu veru da e sa njime biti protiv svakoga na pogodnu mestu i u pogodnu vremenu, izuzimajui, naravno, kraljicu i njene keri, kojima e sve do smrti biti veran i spreman na usluge. Ovo mutno doba iza smrti Lajoeve bilo je vreme kad je Tvrtko postao stvarno, mada ni sada ne formalno, samostalan vladar. U povelji Mleanima, izdanoj 20. jula god. 1385., o zadravanju starih trgovakih prava u Kotoru, Tvrtko za sebe kae da je kralj samo bojom milou, a maarsku kraljicu zove svojom sestrom, a ne i gospodarem. On hoe da podvue svoj samostalan stav, koji je u stanju da brani i odri, mada ga ne izvodi u dravopravnom pogledu do kraja. * Izmeu Tvrtka i Balia nisu nikad bili srdani odnosi. U vremenu od god. 1375. do 1377. izmeu njih je postojao spor zbog poseda oblasti Trebinja, Draevice i Konavlja, koji se pootrio naroito otkad je Tvrtko poeo da pokazuje nesumnjiv interes za Kotor. Balii su drali da su oni i po starim vezama i po svom geografskom poloaju, kao zetski gospodari, svakako prei naslednici kotorske oblasti nego bosanski kralj i bili su spremni da to svoje uverenje brane i orujem. Kada je Kotor doao pod Tvrtkovu vlast, bilo je jasno da e se odnosi pogorati jo vie. Tako je i bilo. U leto god. 1385. dolo je do pravih neprijateljstava izmeu Bosne i Zete. Zanimljivo je to je sam kralj Tvrtko zamolio mletaku vladu da posreduje izmeu njega i Bale. Ne bi li to bio donekle dokaz da Tvrtko nije imao u borbi mnogo sree? Ili je to bila uviavnost mudrijega, koji je eleo sporazum sa susedom, sa izvesnom spremnou da mu izie na susret kolikogod bude mogao? Tvrtku je bilo mnogo stalo da doe do mira. Ali, dok je njegovo pismo stiglo u Mletke i dok se tamo vealo o poslanstvu, preivljavao je Bala Bali teke dane u borbi sa Turcima. Severno od Valone, odbijajui nadmone turske ete, on je 18. septembra god. 1385. naao junaku smrt. Balii, posle takvog udara, staju za izvesno vreme sa neprijateljstvima, a Tvrtko sam ne iskoriava njihovu nesreu. Vani dogaaji u Maarskoj i Hrvatskoj zaokupili su njegovu panju vie nego beskorisni obrauni sa Baliima. Naredne godine turska vojska, koja je postigla dosta uspeha na istoku i jugu Balkanskog Poluostrva, poinje prodirati i u severne srpske zemlje. God. 1386. pao je Ni, i Turci prodree sve do u dolinu Toplice, gde, ih na Ploniku zadesi teak udar. Jedna njihova vojska bee krenula i u Tvrtkove zemlje i prodrla sve do doline Neretve.U strahu pred Turcima, dumaninom jo nevienim, humske porodice, sa svom stokom, nagrnue na dubrovako zemljite, u tvrdi Ston, gde ih Republika primi i razmesti. Napast od Turaka ovoga puta nije bila velika, jer su doli pod kraj jeseni i sa manjim brojem; ali, ta provala bila je ozbiljna opomena za sve srpske dinaste ovoga vremena.

199

Nu, to nije bila i jedina opasnost za bosanskoga kralja. Prilike u Maarskoj razvijale su se sve vie u jednu vrstu anarhije. Maarska mlada kraljica, koja je ve bila verena sa Sigismundom Luksemburkim, po savetu svoje okoline naputa taj plan i prua ruku bratu francuskoga kralja Karla VI, Luju Orleanskome. To izaziva naputenog verenika na osvetu, i u avgustu god. 1385. on sa uspehom prodire u Maarsku. Sa druge strane, odmetnuti Horvati, sa jednim delom hrvatskog plemstva, rade otvoreno za kandidata napuljskoga dvora, Karla, i 12. septembra iste godine dovode ga iz Italije u Senj, a odatle u Zagreb. U kripcu, izmeu dve opasnosti, kraljica Marija se vraa svome vereniku i postaje njegova ena; a da ugodi opoziciji Horvata oduzima monom Gorjanskome palatinsku ast. Izgledalo je ak jedno vreme da se behu obe kraljice, majka i ki, izmirile i sa samim napuljskim princem, Karlom, i priznale ga, u samom Budimu, kao guvernera kraljevine. Ustvari, na sve su se strane plele podle spletke. Doepavi se Budima i uvrstivi se na novom poloaju, Karlo se krunisa za kralja i potisnu i mladu kraljicu i njenu majku. Ali, ove, naroito kraljica majka, prepredene i energine, spremie osvetu. Pozvavi kralja u dvor, na neki dogovor, one su ga ustvari dovele u ve spremljenu zasedu. Njihov ovek, Bla Forga, usred razgovora kraljeva sa kraljicama, priao je kralju iza lea i zadao mu teak udarac maem po glavi. Od te rane dobijene 7. februara god. 1386. nesreni kralj Karlo umro je posle dve nedelje. Kraljeva pogibija uzbuni sve njegove pristalice. Horvati digoe pravu bunu i behu spremni na sve. Sva Hrvatska i Slavonija behu zapaljene. Da ih koliko-toliko umire, krenue obe kraljice u te oblasti, i to najpre u akovo, gde je bilo bosansko biskupsko sedite, a odatle na sigurnije dobro Gorjanskoga blizu Oseka. Neoprezne kraljice su na taj put pole sa malom pratnjom. Njihovim protivnicima, posle kratke krvave borbe, poe za rukom da na tom putu kraljice uhvate, a njine pristalice, sa Gorjanskim zajedno, na mestu poubijaju (25. jula). Taj prepad izvrili su, uglavnom, Horvati. Posle izvesnog vremena zarobljene kraljice behu dovedene u Novigrad kod Zadra i tu zatvorene. Tu je kraljica majka, na oi svoje kerke, bila zadavljena sredinom januara god. 1387., na glas da je Sigismund poao da ih spasava. U Zadru, u crkvi Sv. Simeona Bogoprimca, ostala je sauvana vrlo lepa, srebrenim ploama obloena sveana raka, na kojima su izraene i neke scene iz ivota Stevana II Kotromania. Tu je raku dala izraditi nesrena kraljica god. 1380. u spomen svog oca i za slavu svoga velikoga mua. U isto vreme kad se Sigismund odluio na taj korak, spremala se i ustaka vojska da na juri uzme grad Zagreb. Poslednje nedelje februara god. 1387. pole su tamo ete Ivana Horvata i Ivana Paline, kojima se domalo pridruio i bosanski vojvoda Hrvoje Vuki sa bratom Vukom. Nema sumnje da je on to mogao uiniti samo po Tvrtkovom pristanku. Ovaj se, dakle, odluio na aktivnu politiku u Hrvatskoj, elei da iz te mutne situacije izvue koristi za svoju dravu. Poetkom marta Zagreb je ve bio u rukama hrvatske i bosanske vojske, a kroz malo vremena gotovo i sva ostala Hrvatska i Slavonija. U Mavi, gde je Ivan Horvat bio do nedavno ban, javio se isto tako ili je bio izazvan, bun-tovni pokret, koji je ivo pomagao i knez Lazar. Knezu su ove prilike dale mogunosti da se oslobodi maarske vrhovne vlasti i da pokua proirenje svojih poseda na severu. I u ovome pitanju, dakle, nije bilo razlike shvatanja izmeu kneza Lazara i Tvrtka. Ali, ubrzo se javlja maarska reakcija protiv brae Horvata. Mleani, kojima nikako nije ilo u raun da se napuljski dvor uvrsti i na istonoj strani Jadranskoga Mora, upotrebili su od nekog vremena svu svoju vetinu da u Maarskoj pojaaju stranku Sigismundovih prijatelja. Maari sami, osetivi opasnost od pobune, pregoe da je ugue

200

im pre. Gorjanskoga sin, Nikola II, zet kneza Lazara i novi mavanski ban, i hrabri Stevan Koro, bivi mavanski ban, povedoe energinu akciju da osvete dotadanje poraze i slomiju buntovnike. U borbi kod erevia Gorjanski, doista, razbija Horvate. Ivana, koji se bee povukao u Poegu, natera na predaju i zarobi; a drugog Horvata, Vladislava, koji se pourio da dovede pomone ete od kneza Lazara, potrai u samoj Mavi i razbi u vie sukoba. Dok je Gorjanski ratovao po Mavi, utekao je Ivan iz svoga ropstva u Bosnu, da nae pomoi i sklonita kod kralja Tvrtka. Vest o pohodu Sigismundovu da oslobodi kraljice i potom, verovatno, da kazni protivnike, bee ozbiljno zabrinula Tvrtka. On je sad video odjednom opasnosti na vie strana. I Turke, koji se spremaju na zapad; i Balie, koji su mu jo uvek neprijatelji; i moda inae prema njemu ispravne Mleane, koji su za Sigismunda. U toj svojoj zebnji on je poetkom marta god. 1387. bio uputio u Dubrovnik svoga oveka, Gojaka Dragoevia, da trai isplatu svetodimitarskog dohotka, i da, u isto vreme, moli Republiku i za sklonite za kralja, za svaki sluaj potrebe ili nevolje. Dubrovani su kralju odgovorili 5. marta da slobodno moe doi i ostati u gradu, ako ga bude progonio ma ko drugi sem maarske kraljice Marije; a u sluaju da ga ona progoni, tad mu sklonite nije dozvoljeno, ili, ako se bude zatekao u gradu, mora odmah, u odreenom roku, da ide gde mu bude volja. Ne treba misliti da je kralj Tvrtko u ovaj mah bio klonuo duhom. U svom ivotu on je, nesumnjivo, imao i teih asova. Ali, kao mudar ovek on je eleo da se obezbedi unapred i otud ove mere predostronosti. U isto vreme, meutim, on razvija veoma ivu politiku aktivnost. 22. marta jedan njegov poslanik dobija dozvolu od mletake vlade da na njihovim laama bude prevezen na Bra, gde je sigurno imao neke posebne poslove. U aprilu dovreni su pregovori sa Dubrovakom Republikom o formalnom savezu izmeu nje i kralja Tvrtka. Iz ugovora koji je sklopljen izmeu Tvrtka i Dubrovnika izlazi jasno da je Tvrtko u to vreme bio ve potpuno opredeljen protivnik kraljice Marije i prijatelj buntovnika. Kao novi kandidat za kraljevski presto protiv Sigismunda i Marije bi istaknut mladi Ladislav, sin ubijenoga Karla. Po tog novog kandidata, koga je sa hrvatskim buntovnicima pomagao i Tvrtko, krenula je u drugoj polovini februara god. 1387. jedna hrvatska deputacija u Napulj, na elu sa zagrebakim biskupom Pavlom Horvatom. Potisnuti u Slavoniji, hrvatski buntovnici poee da se kupe oko kralja Tvrtka. U nj su polagali svu nadu. Tvrtko je bio vladalac jak, odluan i jedini koji je s izvesnim izgledom na uspeh mogao da primi borbu sa kraljiinom strankom. Njegov poloaj bio je slian donekle poloaju Pavla ubia na poetku XIV veka. Kao ubi, i on je bio najsilniji gospodar na jadranskoj obali i gospodar koji je pored Primorja imao i Bosnu, te tako sa dve strane mogao da utie na maarske stvari. I kao to je nekad sudbina Karla Roberta bila gotovo u rukama monoga Pavla, tako i sada sudbina princa Ladislava zavisila je od dranja kralja Tvrtka. Ako on odbije buntovnike, oni, gonjeni od kraljiinih ljudi i od Mletaka, nee moi imati nigde sigurna uporita i morae napustiti svaki otpor. Ako ih Tvrtko prigrli, pomou njegovom oni mogu ojaati ponovo i reiti stvar u svoju korist. Tvrtko je vrlo dobro uoio svoj znaaj u itavoj toj krizi. I stoga, svesno i dosledno, eli da to bolje iskoristi maarske zaplete. I ovoga uta njemu su dobrodole porodine veze. Kao to je srpsku krunu traio kao unuk jedne nemanjiske princeze, tako je sada traio da se uvrsti u Dalmaciji kao sin jedne odive iz ugledne ubieve porodice. Dalmatinski gradovi behu u neprilici. Maarska kraljica nalazila se sve do 4. juna god. 1387. u ropstvu u jednom njihovom gradu i to, nesumnjivo, nije moglo da

201

pojaa njen presti i uverenje da e ona, nemona sama, moi da prui nekom drugom dovoljnu zatitu. Istina, Mleci su poruivali na sve strane da treba ostati veran maarskoj kruni i kraljici Mariji, i nisu nimalo krili da su protivnici napuljskoga dvora; ali, to je moglo pre da uplai nego da ohrabri ljude. Hrvatsko plemstvo, sa druge strane, u svom veem delu, bee protiv kraljice Marije, i ono je vrilo izvestan uticaj na gradsko stanovnitvo u Dalmaciji. Napuljski dvor, koji je imao jakih veza na istonoj obali Jadrana, pokazivao je dosta vidno da ne misli ostati neaktivan i da e pokuati svoju sreu na bilo koji nain. U takvim prilikama teko se bilo odluiti na koju stranu da se ljudi opredele. Kad se, meutim, ulo da kralj Tvrtko, najmoniji sused i ovek neokrnjenog autoriteta, ulazi sam u akciju, onda nije udo to se jedan deo ljudi odmah obrnuo prema njemu. Prvi hrvatski grad koji je u toj krizi pripao kralju Tvrtku bee grad Klis, ognjite ubieve porodice. Graani su ponudili kralju ovoj grad pod uslovom da im prizna sva prava i povlastice koje su ranije dobili od ubia i uivali sve dotada. 22. jula god. 1387. Tvrtko je oberuke prihvatio ponudu i dao poslanicima i pismenu po-tvrdu o tom. Dobivi tako, bez muke, tvrdi kliki grad, Tvrtko je odmah odluio da svoje posede u Dalmaciji proiri i da zapoeto delo nastavi to skorije, dok traje opti zaplet. Spliani, koji su bili prvi na udarcu, prepadoe se mnogo od te mogunosti i pokuae da je, preko jednog poslanika, otklone lepim reima. Ali, pre nego to je splitski poslanik mogao krenuti na bosanski dvor, ve 2. avgusta napala je bosanska vojska splitsko podruje, ne udarajui na sam grad. Malo posle pokuae pristalice osloboene kraljice Marije i kralja Sigismunda da uzmu uveni Vranski manastir od Ivana Paline. Na elu te vojske bee novi vranski prior Albert de Losok (od Luenca) i krbavski knezovi Budislavii. Palina, koji je dobro stojao u narodu, spremi se na otpor, uzdajui se sigurno i u pomo svojih prijatelja. I, doista, 11. novembra provalila je Tvrtkova vojska u zadarski kraj i silno ga poharala. Protivnika vojska stuknu odmah natrag, ostavi opsadu Vrane i povue se u Nin. Usled mnoine i snage bosanskih jeretika (pisao je njen zapovednik 17. novembra iz Nina) ne mogosmo ostati u polju, nego se sklonismo u Nin, stari grad vernih. Tvrtkova vojska sjedini se posle toga sa Palininom i poe odmah za neprijateljem pod sam Nin. Opsada tvrdog ninskog grada trajala je sve do sredine decembra, kad je bila prekinuta, verovatno zbog otre zime. Ovo Tvrtkovo ratovanje po Dalmaciji donelo mu je, pored vojnikog uspeha i jaanja linog prestia, jo i grad Ostrovicu, jedno od starih ubievih sedita. Tvrtko je, u to isto vreme, bio aktivan i na istonoj i severnoj granici. Njegovom i Lazarevom pomou ojaani kreu odmetnici u nove borbe, koje vode sa promenljivom sreom, ali sa osetnom tetom za Maare. Naroito je bio opak njihov upad u Srem prvih dana septembra god. 1387. Razljuen vestima o tome, Sigismund odlui da se lino krene protiv buntovnika, kao to se pre mesec dana borio protiv njih pod Gumnikom. Ali, ovoga puta, pisao je on mletakom dudu 22. septembra, nee ii samo protiv odmetnika dosad pominjanih, nego i protiv bosanskoga bana (ne veli kralja), da skri njihovu obest. Ipak, nije poao. Mesto njega u borbu su krenuli njegovi zapovednici Nikola Gorjanski i Stevan Koro, kojima je uspelo da potisnu buntovnike sve do iza Save; ali, u samu Bosnu nisu smeli da uu. U tim borbama maarski izvori naroito pominju uee bosanske i srpske konjice, dobro oruane, koja je ustanicima inila velike usluge svojim brzim manevrisanjem. U ropstvo je, veli kralj Sigismund hvalei lavovsku sranost svojih vernih, pao velik broj nevernih i izmatinih Bosanaca i Raana.

202

Sve ovo je uticalo i na Tvrtkove uspehe u Dalmaciji. Pojedini gradovi, posle pada Ostrovice, bojei se kakve zle sudbine, poee da trae veze sa Tvrtkovim ljudima i da se na neki nain osiguravaju unapred. U Trogiru se 26. i 27. decembra dugo vealo i kolebalo ta da se radi. U otrini raspravljanja dolo je do vrlo krupnih rei i scena, koje su zavrile krvlju i mrtvim glavama. Narod se odlui za Bosance i tri voa stranke kralja Sigiomunda bie pobijeni, jedan ak nasred trga. Ostali jedva uspee da pobegnu u Split. Ovaj trogirski sluaj uneo je u ostale dalmatinske gradove jo vie pometnje i zabrinutosti. Stoga neki brzo odluie da mole kralja Sigismunda za to skoriju pomo. Ve u januaru god. 1388., ili su sa tom misijom na ugarski dvor pretstavnici Zadra, ibenika i Splita. Na jednom poetom putu Tvrtko nije hteo da zastane sa polovnim uspesima. Ivan Palina, koji je postao njegov namesnik u staroj hrvatskoj dravi i preneo svoje sedite u Klis, bio je ovek na koga se Tvrtko mogao potpuno osloniti. Samo njegovoj upornosti imalo se zahvaliti to je buntovniki pokret kralja Sigismunda i kraljice Marije ostao u Dalmaciji iv i aktivan i to je, uz Tvrtkovu pomo, doveo i do uspeha. Sa Palinom je Tvrtko dobio u svoju vlast i znamenitu Vranu, a to je bio dobitak od nesumnjiva znaaja. I za Tvrtka i za Palinu bilo je jasno da oni nee lako ostaviti neiskoriene lanjske uspehe. I, doista, im je malo popustila zima, februara god. 1388. napao je Palina ponovo splitski kraj i opustoio ga, nastavljajui uznemiravanja i docnije. Kako maarska pomo nije dolazila, Split je sa strahom iekivao ta e da mu donesu skori pro-letnji dani. Trogirska optina, kojoj sudbina bliskog Splita nije mogla biti ravnoduna, pokua da posreduje, ali bez uspeha; Split je ostao veran maarskoj kruni i kralju Sigismundu. To izazva Tvrtka na nove i odlunije korake. Dva njegova poslanika, vojvoda Vlatko Vukovi i Stanoje Jelai, pola su sredinom marta u Klis, da jo jedamput, pre novog udarca, ponude sporazum dalmatinskim gradovima. Trogirani prvi i jedini pozdravie kraljeve ljude. Ostali gradovi ostadoe pasivni, nadajui se svaki as kakvom povoljnom glasu sa maarskoga dvora. Istina, ni Trogirani nisu hteli da daju ma kakva obeanja; njihovi ljudi hteli su samo da se obaveste ta eli bosanski kralj, i gledali su da grad ne uvuku u kakve tee neprilike ma sa koje strane. Moda su ih sve u toj veri podravale vesti o uspesima Sigismundove vojske protiv Ivana Horvata i njegovih drugova. U borbama sa Maarima nekoliko hrvatskih buntovnika bi zarobljeno, odvedeno u Budim i tamo privezano konjima za repove, vueno po ulicama i najposle pogubljeno i raereeno. Taj jezivi primer plaio je ljude. Ali, u samoj Dalmaciji kralj nije bio u stanju mnogo da pomogne. On se u ovo vreme nalazio u velikoj novanoj krizi i nije mogao bez tih sredstava da misli na ozbiljnu vojniku akciju. Osim toga, poljski kralj i Sigismundova svastika Jadviga upotrebie unutarnje nemire u Maarskoj da proire svoju vlast u Crvenoj Rusiji na raun Ugarske. I moldavski knez, posle poljskog osvajanja Galicije, zbacio je vrhovnu vlast krune Sv. Stevana i priao Poljacima. Sigismund je doao tako u dosta teak poloaj da nije znao gde i kuda pre da upravi svoju akciju, dok je neprijatelje i zlo oseao sa ovih strana. Nije stoga nimalo udo to ne dospeva da alje pomo ak dole na krajnji jug svoje drave ugroenim dalmatinskim gradovima. Kada pregovori sa Splitom i sa ostalim dalmatinskim gradovima ne uspee, odlui Tvrtko da ponovo pone sa napadima. U drugoj polovini maja udarila je njegova vojska na splitski kraj i ponovo ga opustoila. U isto vreme opremala se u Kotoru njegova flota, da sa morske strane pomogne akciju kopnene vojske. Kad su uli te vesti, Spliani se

203

ozbiljno ulaie i uputie Sigismundu jednog reitog fratra da mu izloi svu tegobu grada i da trai neizostavnu pomo. Ako kralj ne moe da pomogne, onda neka im bar dozvoli da se sami opredele bez iga veleizdaje ili, ako to nee, neka poslanik, pred veem boljara, izjavi na sav glas da Spliani skidaju odgovornost sa sebe to e, nagnani nevoljom, morati ui-niti ono to im jedino ostaje za spas grada, kad druge pomoi nema. Ma koliko da su bile ozbiljne oajne molbe i poruke Spliana, kralj Sigasmund nije ipak mogao da im drukije doe u pomo, sem pozivanjem da veruju i da ustraju. On je, istina, pomiljao na to da krene vojsku protiv Tvrtka, i poeo je bio ve neka spremanja u tome pravcu; ali, itav plan bio je naputen ili zbog drugih briga ili usled nedovoljnog odziva. Spliani, za koje se moglo misliti da e posle izvesnog roka prii Tvrtku i spasti se od daljih udaraca, ne postupie ipak tako. Maarski kralj bio im je vie prirastao za srce nego bosanski. Za budimski dvor njih je vezala duga tradicija, koja je, poznato, druga priroda ljudi. Nacionalno oseanje u naem smislu nije kod njih u to vreme postojalo, a i samo stanovnitvo je u gradu jo uvek imalo romanski duh i karakter. To to je u Tvrtku tekla i ubieva krv, nije za Spliane vredelo gotovo nita, jer ni sami ubii nisu bili naroita splitska simpatija; a pored toga gradsko stanovnitvo te varoi, sa veoma razvijenom pravnom sveu, kao kod veine dalmatinskih gradova, u Tvrtkovu postupku gledalo je udaranje na zakonitost, i sve je ovo posmatralo kao otimainu trenutno jaega. Najbolji dokaz za sve to prua injenica to su ba oni, samo da bi spasli stari red, predlagali ostalim dalmatinskim gradovima obrazovanje jednog odbranbenog saveza, u koji bi pored njih uli i neki hrvatski knezovi. Petar Zori, splitski graanin, imao je da pozove u savez gradove ibenik i Skradin i hrvatsku vlastelu Nelipie, Vida Ugrinia i, prema potrebi, i krbavske knezove. Savez je bio jasno uperen protiv Paline kao Sigismundova odmetnika i protiv kralja Tvrtka. Njihov neposredni cilj imao bi biti taj da svi ti saveznici sjedine svoje sile, pa da dou u pomo Splitu i onda odmah udare na Klis i njegova zapovednika. Ovaj splitski predlog naiao je na povoljan odziv, i u jesen, 6. oktobra god. 1388., odran je zajedniki sastanak Spliana, ibeniana, Skradinjana i pretstavnika vlastele Nelipia i Ugrinia u skradinskoj crkvi Sv. Katarine, gde je ugovor o savezu dokonan i potpisan. Cilj saveza izraen je reima da e se uesnici uzajamno pomagati, sa eljom da sebe, zemlju, mesta i svu imovinu svoju ouvaju u dunoj vernosti prema svetoj kruni ugarskoj. Ugroavanje dolazi od Paline i kralja Tvrtka, i tek u drugom redu od ostalih buntovnika. Prema tako opasnim protivnicima, prirodno je, odbrana treba da bude zajednika, jer je samo tako koliko-toliko zajamen povoljan uspeh. Pojedinane odbrane nisu bile savezom iskljuene; ali, davale su malo garantije za siguran otpor. Jedna taka ugovora, koja je vezala sve pregovarae i bila neobino karakteristina, glasila je ovako: Ako bi se u kraljevini Ugarskoj u toku dogaaja zbila kakva promena (misli se, na prestolu), ne moe i ne sme nijedna od navedenih stranaka pristati uz drugoga vladara, gospodara, osobu ili optinu ili dravu bez saglasnosti ostalih saveznika. Kralj Tvrtko nije mogao u taj mah da snanije istupi u Dalmaciji i silom sprei obrazovanje tog po sebe nepovoljnog saveza. Ba u to vreme napredovala je jedna turska vojska, avgusta god. 1388., prema Rakoj i prema Bosni. Mada to nije bila vea osvajaka sila, koja je krenula da lomi kraljevine, nije to bila ipak ni jedna mala pljakaka eta od koje stotine ljudi, koja bi dolazila, kao oluja, samo da nanese tete. Turski upad bio je izveden od jednog poveeg odreda i imao je kao cilj, pored plena, jo i prethodniko irenje glasa i uticaja Muratove osvajake snage.

204

Jedan turski izvor kazuje da je ovaj napad Turaka u Bosnu uputio ba ura Stracimirovi Bali iz elje da se bar na taj nain osveti Tvrtku. ain, vo Turaka, ratovao je u Epiru. Tu je ura doao sa njim u vezu i kao turski haraar uspeo da nagovori aina na tu akciju. Kod Bilee, 27. avgusta, doekao je tu tursku vojsku vojvoda Vlatko Vukovi i potukao je do noge. Jedva se spasao sam ain sa malim brojem pratnje i ljudi. * Tvrtko se sad nalazio u jednom od najteih poloaja. Na jednoj strani stvoren je protiv njega savez ogorenih protivnika u Dalmaciji, iza kojih je stala maarska kruna; a na drugoj imala su poeti opasna razraunavanja sa turskom silom, koja je navirala prema rakim i bosanskim zemljama. Ali, Tvrtka nije ostavljala stara srea. Njegovi protivnici, sa raznim interesima, dooe brzo u meusobne sukobe, i tim osetno oslabie i znaaj saveza i opasnost poloaja. Izmeu grada Trogira i kneza Nelipia izbie sukobi, koji prilino razdvojie snage. Obaveten o tom, Tvrtko alje, u novembru mesecu, dva svoja velikaa, kneza Hrvoja Vukia i brata mu, da odu u Dalmaciju i jo jedamput, veoma ozbiljno, pozovu tamonje protivnike da priznadu njegovu vlast. Izgleda da se Tvrtko u ovaj mah nadao veim uspesima. Usled toga uputio je u hrvatske oblasti kao svoga namesnika vojvodu Vlatka Vukovia, verovatno ne samca, nego sa kakvom vojskom koja mu je imala biti oslonac u radu. Tolika aktivnost izazva najposle kralja Sigismunda na ivlji otpor. On, pre svega, uzalud trai da naini savez sa Mlecima, koji mu u Dalmaciji mogu biti od znatne koristi. 29. septembra god. 1388. bee Sigismund sklopio primirje sa poljskim kraljem na godinu dana i tako dobio na toj strani neto slobodnije ruke. On imenova Ladislava Luenca, slavonskog bana, za upravnika Hrvatske i Dalmacije, i posla ga u ugroene krajeve da im pre uspostavi autoritet maarske krune. Luenc stie u Zadar pred sam Boi. Malo posle toga, prvih nedelja god. 1389., poao je novi ban sa svojim etama protiv bosanskih ljudi. 0 tome pohodu nemamo bliih vesti, ali da nije zavrio povoljno po Maare vidi se najbolje po tome to Tvrtkova vojska ostaje u Dalmaciji, dopire do samoga Zadra i pali mu predgraa. U martu, vojvoda Vlatko pred Splitom daje pobednike poruke ugroenome gradu. Osim toga znamo da maarska kraljica u to vreme trai od Mleana da je obaveste o dogaajima iz Bosne. Vojvoda Vlatko traio je, u stavu pobednika, da se Split im pre izjasni za priznanje Tvrtkove vlasti i da mu uputi svoje poslanstvo. Videi da maarska mala pomo ne donese potrebno olakanje, a da sam grad ne moe do veka primati udarce bosanskih eta, Split poe da se koleba. 24. marta god. 1389. sastalo se njihovo gradsko vee i izabralo, doista, dvojicu graana, Nikolu Sreu i Ivana Marina, kao svoje pretstavnike i poslanike kralju Tvrtku. Slino su uradili i ostali dalmatinski gradovi. Iz uputstava koja su dana splitskim zastupnicima vidi se jasno njihovo kolebanje. Da se moe, oni bi nesumnjivo ostali verni maarskoj kruni. ak se pomalo nadaju da bi, jo uvek, mogli od samog Tvrtka dobiti neki rok u kojem bi im se dala prilika da se jo jedared obrate kralju Sigismundu za pomo, ili kako bi dobili mogunost da mu se opravdaju i izbegnu prekor za izdajstvo. Posle toga roka, njihova bi savest bila mirna i oni bi, bez muke, mogli pristati da postanu Tvrtkovi podanici, istina sa pretpostavkom da to uine i ostali dalmatinski gradovi i da im kralj potvrdi stare povlastice. Kralj Tvrtko se pokazao veoma predusretljiv. Oevidno u elji da ne izgleda prost otima i da prema ljudima koje misli dobiti za podanike ne bude gori od starih vladara, on je pristao da im

205

odobri traene rokove. inilo mu se da se ljudi zadobijaju i ljubavlju isto toliko koliko i snagom. Splitu je bio ostavljen poslednji rok za predaju 15. juni; a Tvrtko je pristao ak i na to da Dioklecijanov grad bude poslednje od dalmatinskih mesta koja dolaze pod njegovu vlast. U tom aktu bilo je koliko dravnike mudrosti toliko isto i svesnosti svoje snage i uverenja da krajnje reenje ne moe ispasti drukije. To je on pokazao splitskim izaslanicima, ne ostavljajui nimalo sumnje o tome da e, ne odgovore li svojoj obavezi, imati da raunaju sa njegovim ozbiljnim napadima. Kad su dobili povoljne odgovore od kralja Tvrtka, Sp