ISTORIJA JUGOSLAVIJE

NAPISAO

VLADIMIR OROVI

Obnarodovano 1. januara 1933. godine Narodno Delo u Beogradu.

ALEKSANDAR I. KRALJ JUGOSLAVIJE

Jugoslavija kao dravno-politiki pojam sasvim je skorog datuma; kao drava ona postoji tek etrnaest godina, od 1. decembra 1918., a svoje sadanje ime dobila je slubeno tek 3. oktobra 1929. Ali, ako je nova jugoslovenska dravna tvorevina, nije skorog datuma jugoslovenska ideologija koja je dovela do nje, niti su u istoriji nova ona plemena koja su stvorila dananju Jugoslaviju. Istorija Jugoslavije istorija je tih plemena. Veoma je vano, korisno i nauno neobino pouno pratiti sudbinu Junih Slovena naroito s ove take gledita: kako se kod njih i pod kojim uticajima i s kakvim sredstvima razvijao politiki ivot i irenje njihova vidokruga od malih upskih interesa do uih plemenskih i do irih etnikih zajednica. I u etniki uim celinama, meu Srbima ili Hrvatima, a delimino i meu Slovencima, proces stapanja plemenskih grupa i razvijanje nacionalne svesti nisu ili prosto i u jednoj liniji: kao kod svih naroda Evrope Srednjega veka, u kod nas je obrazovanje pojedinih drava bilo vie izraz lokalnih grupacija i bratstvenikih ambicija, nego nekih svesnijih nacionalnih potreba. Istoriji je jedina dunost da utvrdi injenice i iznese punu istinu. Bilo bi veoma lako utvrditi, kad bi se, ma i sa najmanjim usiljavanjem, pokualo da se stvaraju veze tamo gde ih nije bilo ili kad bi se dogaajima davali izgledi i tumaenja koje oni nisu imali; takav rad, uostalom, i ne bi spadao u oblast istorije. Ali, sa druge strane, kad se istorija Junih Slovena obuhvati irim pregledom i kada se mesto istorije drava ima pred oima istorija naroda, vidi se kako u naem narodnom ivotu politike granice nisu pretpostavljale i stvarne ograde meu plemenima, i kako je meu njima bilo dodira, prisnih veza i zajednikih akcija, koje kazuju da je u narodu postojala izvesna svest o zajednici ili da su dalekovidiji umovi sa njom odavno raunali. Ova knjiga ima zadatak da u sintetikom pregledu izloi verno sudbinu Srba, Hrvata i Slovenaca sa naroitim obzirom nas te momente.

PRVI PERIOD.
I. PRODIRANJE SLOVENA NA BALKAN.
1. Nesigurnost severne granice Rimske Carevine na Balkanu. 2. Plemena koja je ugroavaju. 3. Huni i Bugari. 4. Prve pojave Slovena. 5. Slovensko ime. 6. Slovenska plemena. 7. Proces slovenskog naseljavanja. 8. Vizantija prema Slovenima. Car Justinijan. 9. Obri ili Avari. Njihovi odnosi sa Slovenima i Vizantijom. 10. Ofanziva cara Mavrikija. 11. Metei u Vizantiji i aktivnost Slovena i Obara. 12. Naseljavanje Slovena. 13. Vizantija za vreme Iraklijevo. 14. Borbe izmeu Slovena i Obara. 15. Samova drava. Veliki polet Rimske Carevine, gospodarice antikoga sveta za nekoliko vekova, poeo je od III stolea posle Hrista naglo da opada. Da bi se uvelo vie reda u dravi, naputaju se udaljene i suvie izloene periferiske oblasti. Mesto starog irenja u svima pravcima, koje je suvie iscrpljivalo snagu, dolazi povlaenje na pogodne granice i pokuaji boljeg unutarnjeg pribiranja. Tako je posle rimskog naputanja Dakije (dananje Rumunije i Banata), za vreme cara Aurelijana (270.275.), verovatno god. 271. Dunav postao prirodna severna granica Carevine, branjena sa vie manje sree za nekolike stotine godina. iroka reka bila je, meutim, suvie mala brana protiv varvarskih gomila, koje su, ponesene i pometene Seobom naroda, stizale na naputena podruja i vrebale priliku da se doepaju druge obale i jurnu u pljaku. God. 455. postao je Rim plenom Vandala, i sva Zapadna Rimska Drava ruila se kao duboko potkopani breg. Istono Carstvo, sa Carigradom kao prestonicom, odralo se hiljadu godina due, mada sa mnogo rtava i ponekad pod veoma tekim uslovima. Tui narodi prokrili su sa Dunava sebi put u njegove najbolje oblasti i uspeli su da priblie svoja naselja do pred same bedeme najvanijih gradova Carstva ne samo u sreditu Balkanskoga Poluostrva, nego i u njegovim junim krajevima. Prvih vekova naroito je bilo mnogo tekoa sa Gotima i drugim germanskim plemenima. Oni su u nekoliko mahova upadali sa velikim masama u balkanske pokrajine i dopirali duboko, plenei i pustoei. Kasnije su germanski pojedinci, a posle i itave njihove ete i plemena, pravei sporazume sa rimskim gospodarima, ulazili pod raznim pogodbama u sastav carske vojske. Jedno vreme postali su oni vaan etniki inilac na Balkanskom Poluostrvu i podruju iznad donjeg Dunava. Nu, njihovo uee u vojsci i dravnoj upravi nije bilo bez ozbiljnih kriza po Carstvo; varvari se nisu uvek zadovoljavali tim da budu carski najamnici i izvrioci rimskih odluka, nego su hteli i da utiu na njih i da se koriste slabim momentima Carevine. Najposle, god. 488., uspe nekako car Zenon da krvne najsilnijeg voa Gota, kralja Teodoriha, junaka stare narodne poezije germanske, da se kao njegov mandator uputi u Italiju, da srui monog uzurpatora Odoakra i tamo se ustali kao njegov naslednik. Carigradska politika htela je ovom prilikom da postigne dvoje: da ukloni sa Balkana Gote, koji behu postali i suvie velika opasnost i koji se nisu ustruavali od napadanja na samu prestonicu; a u isti mah da i Odoakra i Teodoriha oslabi u uzajamnoj borbi. Teodorih je ostao pobednik i uzeo Italiju pod svoju vlast. Taj odlazak Istonih Gota jeste jedan od najvanijih dogaaja u istoriji Balkanskoga Poluostrva. On je, pre svega, spasao Vizantiju, odnosno Istono Carstvo, od

sudbine Zapadnoga, da ne postane, pre ili posle, ali ne u dugu vremenu, plen germanskih varvara. U isto vreme on je prilino raistio istoni Balkan od gotsko-germanskog nanosa. Neposredno, taj odlazak osetio se u prvi mah najvie na severnim granicama drave. Goti su imali kao glavna sedita podruja severnoga Balkana, na obalama Dunava, a ponajvie u primorskoj Dakiji i Donjoj Meziji (u dananjoj severnoj Srbiji i Bugarskoj). Tu su oni bili neka vrsta uvara granica, koji su branili Vizantiju od upada ostalih varvara, ne iz ljubavi za Carevinu koliko stoga da im plen ne grabi drugi. Posle njihova odlaska, odnosno posle odlaska glavnih ratnika sa Teodorihom, severne granice Istonoga Carstva ostadoe otvorene i bez dovoljne odbrane. Car Zenon, omraen, bez veeg zamaha, oskudan organizator, nije imao dovoljno vojne snage ni potrebne predostronosti da granice za vremena dobro posedne pouzdanim trupama. I tako naskoro preko Dunava, kroz nezatiena mesta, poee da provaljuju razna varvarska plemena, meu kojima su najnasrtljivija hunska, poznata kao krvavi ratnici jo iz nedavnog vremena uvenoga Atile bia gospodnjeg. Meu tim plemenima javljaju se i Bugari. Huni su aziski narod, koji je izbio na granice Evrope negde u drugom veku po Hristu, pa se postepeno sve vie kretao prema zapadu, gonei ispred sebe ili pokoravajui razna plemena na koja je nailazio, kao Alane, Gote i Slovene. Oni su ba svojim nadiranjem s istoka i izazvali ona velika pomeranja naroda od Volge prema Dunavu koja su uvela u svetsku istoriju mnoga dotle nepoznata plemena i narode i dala Srednjoj Evropi potpuno nove etnike i kulturne elemente. Dotle su vee istoriske seobe ile uglavnom ad severa i zapada prema jugu i istoku, i etniki pretstavnici bili su im ponajvie ratoborna germanska plemena; od etvrtog veka dolaze talasi istonih naroda, u kojima se, pored hunskih plemena, u sve veoj meri javljaju i slovenska. Podruje preko kojeg se ponajvie ilo bila je dananja juna Rusija, a glavne oblasti u koje su se sruivale nove mase bile su iroke doline srednjeg i donjeg Dunava. Meu Hunima Bugari su bili jedno od veih plemena. Izgleda da je to ime Bugari (, Burgr, Bulgares, Blgar) bio skupni naziv, a da su pojedina njihova plemena imala i druga imena (Kutruguri, Uturguri). Ime je dolo verovatno od turskomongolske rei bulgha (=meati), to bi oznaavalo narod kao pomean. Naa stara Hronika dukljanska izvodila je njihovo ime od reke Volge, oko koje su se jedno vreme zadravali; takvo tumaenje odravalo se i u bugarskoj nauci jo na poetku ovog veka. Bugari pripadaju junoj tursko-tatarskoj pasi (agataj) sa neto docnije finske primese. Po jeziku najsrodniji su onoj altajskoj grupi kojoj je jedan od glavnih pretstavnika dananji uvaki jezik u istonoj Rusiji, u oblasti Povoloja. Do petoga veka oni su iveli meu drugim hunskim plemenima negde od Dona i Azovskoga Mora do Kavkaza i Volge, ponajvie u kubanskoj oblasti, koja se u VII veku zove stara i prva Bugarska. Kad su se pod hunskim pritiskom Goti morali povlaiti sa crnomorskih obala na jug i zapad, zauzimali su njihova mesta Bugari, pomerajui se prema Dnjepru. U petom veku hunska najezda zahvata glavni deo Srednje Evrope, da se posle propasti Atiline drave sa razbijenim, meusobno zavaenim i nepovezanim jedinicama povue, uglavnom, na podruje oko Crnoga Mora. Osloboeni Atilina pritiska, pojedini plemenski glavari poinju da vode izvesne samostalne akcije sa svojim plemenima, nastojei da se srodnim saplemenicima nature silom ili milom. Tada izbijaju na povrinu i Bugari. God. 482. njih poziva u pomo protiv Gota vizantiski car Zenon; oni su ve u petom veku poznati, po reima savremenika, kao strani za ceo svet. U borbama sa Gotima, koje su se prenele sve do Srema, Bugari su pretrpeli poraz, ali su po odlasku Teodorihovu ostali ipak

najaktivniji varvarski elemenat na levoj obali Dunava. Ostavi bez gotskog protivnika, Bugari veoma brzo od vizantiskih saveznika postaju njihovi neprijatelji; bogate pokrajine Istonoga Carstva privlaile su neodoljivo i njih, kao i sve druge na plen lakome varvare. Pod pritiskom Huna i Bugara morala su da se pomeraju i izvesna slovenska plemena koja su im bila na putu, na irokom podruju od Karpata do Dnjepra. Ta potiskivanja i kretanja slovenskih plemena ne daju se pratiti u svim etapama; sigurno je samo to da se jedan deo njihov, u dosta velikom broju, poetkom VI veka nalazio na levoj obali Dunava i da od tree desetine toga stolea poinju slovenska uznemiravanja vizantiske severne granice. To je doba kada dobijamo i prve neto pouzdanije vesti o Slovenima uopte. Po reima savremenih pisaca, Jordanisa i Prokopija, Sloveni su stanovali tada od Dunava sve do Dnjestra i na sever do Visle, odnosno naseljavali su najvei deo onostrane obale Dunava. To je narod mnogobrojan, kako kae jedan savremenik; a njihove gomile, koje pljake radi provaljuju u Vizaitiju, cenjene su u dva tri maha do stotine hiljada. Za taj mnogobrojni narod savremenici daju samo dva domaa imena, Sloveni i Anti. Oba imaju jedan jezik, pie Prokopije; a ni po spoljanjosti ne razlikuju se jedni od drugih. Pa i ime Slovenima i Antima bilo je nekada zajedniko. Mada im se imena sad menjaju prema razliitim porodicama i mestima, oni se uglavnom ipak nazivaju Sloveni i Anti, kazuje Jordanes. Plemena Sklava i Anta istog su naina ivota i obiaja, zabeleeno je u jednom vojnikom spisu koji se pripisivao caru Mavrikiju. I drugi pisci VI i VII veka, kao Pseudo-Cezarije, Menander Protektor, Teofilakt Simokata, Jovan Efeski i drugi savremeni spomenici, ne znaju za drugo ime tih plemena sem slovenskog. Oni ga piu nepouzdano, s uverenjem ili s oseanjem kao da je osnova imena u latinskoj rei sclavus, Sclaveni, , , ; ali, oevidno je u prva tri sluaja da su tu re uli od samih Slovena i zabeleili je po njihovu izgovoru Slovnin, Slovne. Juni Sloveni dugo sebe nisu zvali drukije nego tim imenom; u prvim naim originalnim sastavima, u biografijama irila i Metodija, pisanim u IX veku, kae se da je irilo bio prvi nastavnik slovenskom narodu, da je spremao slovenske uenike, da se njegova sluba vrila slovenskim jezikom. U Metodijevu itiju navodi se da je on dobio na upravu jedno slovensko kneevstvo, a kad je car, kae se tu, slao u Moravsku njega i irila, rekao im je: Vi ste Solunjani, a Solunjani svi isto slovenski govore. Po tom optem slovenskom imenu poznati smo prvih stolea Srednjega veka gotovo svima susedima i narodima koji su imali dodira sa nama. Vizantinci po naim naseljima od Rodope do Primorja zovu sav taj kraj Slovenije (). Mnogi zapadnjaci zvali su Slavonijom (Sclavonia) svu zemlju od Istre do Bojane i od Primorja do Dunava; ak u Dubrovniku i Kotoru XIII i XIV veka Slavonija je poee identifikovana sa Srbijom. Jedan ostatak toga staroga naziva ouvan je u imenu Slavonije, koja je ranije zadugo obuhvatala i podruje Zagreba i gotovo celu Hrvatsku od Gvozda do Drave. Kod Slovenaca taj se iri naziv odrao uopte kao njihova plemenska oznaka. Svoje podruje oni su posle osloboenja god. 1918. zvali prosto Slovenijom. Arhaizovani oblici slovenekog plemenskog naziva nalaze se kod starih balkanskih naroda, kod Arbanasa: Ska, kla = Sloven; slovenska zemlja u dijalektu Gega zove se kenija (od Sclavonia), kinikea (od Sclavinica); i kod Rumuna: Scheiu, Scheie. Slovenima (Sakali) zovu nas i stari arapski pisci. U starofrancuski ep smo zalutali kao Escler od Esclavers. Koliko se taj naziv odravao i kod nas samih lep je dokaz ono mesto u Koporinskome letopisu iz XIV veka gde se za kralja Milutina kae da se njegov dobar

glas proneo i po svoj grkoj i slovenskoj zemlji. Docniji Peski letopis popravio je ono slovenskoj u srpskoj. Samo ime Slovenin dolazi od osnove *slov, *slav, koja je u vezi sa *kleu, *klou, i oznaavalo je prvobitno stanovnike oko podvodnih krajeva, reka i jezera. I danas jo u svima slovenskim krajevima postoje mnogi nazivi reka i potoka i bregova s izvorima pod imenom Slavljan, Slavnica, Slave, Slavite, Slavinac, Slovinje, Slovac. U Poljskoj poznato je ak jedno selo Slovenija s izvorom elezovite vode. Kod nas se sve dosad ouvala fraza da je oslavilo prolee kad pone otapanje snega i zastruje vode. Stara postojbina Slovena bila je doista u onom vodama bogatom i umovitom kraju od Karpata i Visle do Dnjepra, severno od podruja crnomorskih stepa. Stari pisci izriito kazuju kako Sloveni za naselja imaju movare i ume (Jordanes); tuju reke i nimfe (Prokopije); stanuju u umama oko reka, po movarama i pri jezerima, gde se teko dolazi (Pseudo Mavrikije). Drugo staro ime koje izvesni pisci Srednjega veka spajaju sa slovenskim, i koje se, doista, sreta u vezi sa Slovenima od Baltikog Mora do Alpa, jeste ime plemena Anta. Ali, taj naziv, za koji se danas uzima da je oznaavao istona slovenska plemena, uglavnom Ruse, nije slovenskog porekla. On e biti u vezi sa nazivom Veneta, koji su stanovali od Karpata do Baltikoga Mora, i koje na tom podruju spominju pisci kasnog Staroga veka. irei se u tome pravcu, Sloveni su asimilovali jedan deo tog starog plemena i dobili delimino po njemu svoju oznaku, koja se odravala za neka naa plemena ak i posle, na jugu, sve do novijeg vremena (na pr. Wenden, Winden, kako esto Nemci, jo u XIX veku, meu ostalim pominju ponajee Slovence). Optim imenom Slovena obuhvatali su tui narodi sva slovenska plemena sa kojima su dolazili u dodir. Drugih naziva za njih oni nisu znali, mada su, verovatno, zapaali meu njima izvesne razlike. A da je nekih razlika bilo o tom nema sumnje. Slovenske mase nisu dolazile na Dunav i na Balkansko Poluostrvo sve jednom prilikom, istim putem i (iz istih oblasti. Njih su zahvatila dva tri talasa velikih pomeranja i meanja, sa Hunima, Bugarima, i sredinom VI veka sa Obrima; jedni su doli na donji, a drugi na srednji Dunav; jedni su se sputali na Balkan preko dananje Rumunije i sa njenog podruja, dok su drugi stizali sa Karpata i iz krajeva oko Visle u panonsku oblast. Mnoga od tih plemena imala su i svoje ue plemenske nazive, kao Srbi, Hrvati, Duljebi, Bodrii, Drugovii, Severci, Smoljani, i zadravala su ih due ili krae vremena i u novoj postojbini na Balkanskome Poluostrvu i na podruju oko izvora Drave i Save. Samo ti ui nazivi ne dolaze dugo do izraza prema optem zajednikom slovenskom imenu, koje, prema tuim masama, vee sve delove Slovena u celinu, makar i meanu. Slovenska plemena na Balkanu bila su doista meana. Vidi se po mestima gde im se nalaze naselja ili tragovi da ih je u izvesne oblasti doneo neki sluaj, kad su sami, ili sa nekim drugim u zajednici, dolazili tamo i ostajali bilo kao pobedioci, bilo kao tui pratioci, bilo kao najamnici. Mesnih naziva sa srpskim imenom nalazimo po celom junom delu Balkanskoga Poluostrva, daleko od oblasti gde su se smestile glavne grupe srpskih plemena. Dovoljno je poznata injenica da se u uem solunskom tematu nalazi povee mesto Srbljija, Srpite, grki da je jo Konstantin Porfirogenit dovodio to ime u vezu sa ranim srpskim naseljavanjem u tom kraju. Kada je vizantiski car Konstantin III, god. 649., napao vardarske Slovene i nasilno ih preselio u Malu Aziju, oni su tamo, moda po svom imenu, osnovali grad Gordoservon. Slian sluaj bio je sa Hrvatima. Njihovo ime, manje esto nego srpsko, odralo se u nekoliko naziva po junoj

Maedoniji; njihovo jedno naselje nalazi se jo uvek blizu same Atine, ali tamo je doprlo iz nekog albanskog kraja i sa poarbanaenim stanovnitvom. Tako je bilo i sa plemenima Smoljana i Duljeba. Naroito je zanimljiva sudbina ovih poslednjih. Oni su bili dosta mnogobrojni i raireni, ali su od svih slovenskih plemena, izgleda, bili najpasivniji. Kao to je bilo srpskih i hrvatskih plemena na vie strana u starim slovenskim naseljima i migracijama u severnim oblastima, tako je bilo i Duljeba. Oni su pretstavljali neku vrstu prelaznog plemena izmeu zapadnih i junih slovenskih plemena, odnosno izmeu eha i dananjih Slovenaca. Meu Slovencima najkompaktniji su bili na podruju meu Murom i Blatnim Jezerom. U Hrvatskoj, meu Rakovcem i Vrbovcem, postoji selo Dulebska. Ima miljenja da su ih tamo povukli sa sobom Obri, kao roblje i pomone ete, poto su ih pokorili na podruju oko reka tira i Buga. Za Duljebe izrino kazuje stara Ruska hronika da su ih Obri neobino muili; uprezali su im ak ene mesto teglee marve. Zna se pouzdano da je Duljeba ostalo dosta u njihovoj postojbini oko Buga i da su god. 907. uestvovali u pohodu kneza Olega protiv Grka. Da su Obri zahvatili Duljebe i povukli ih sa sobom i sa delovima ostalih Slovena to je van sumnje; ali, nije sigurno da su duljepska naselja u junoj ekoj nastala ba od njihovih begunaca ispred Obara. Duljebi su, zahvaeni seobom, dopirali, sa ostalim svojim saplemenicima, ak i duboko na Balkan. U VI veku nalazimo njihovo ime u Epiru. Sopoanski pomenik zna za ime Duljeba u Staroj Srbiji; mesto Dulebi i danas postoji kod Novoga Pazara. Duliba i Dulibia (od Dulbi) ima u Bosni i Dalmaciji. U Bosanskoj Krajini, iza Vrtoe, nalazi se jedna dolina koju zovu Dulibom. Ali, u svima tim naim stranama oni su samo male lokalne oaze, dok u ekoj pretstavljaju pravo pleme i zauzimaju dosta veliko podruje. Pasivnost Duljeba, sem onih obarokih postupaka sa njima, pokazuje naroito to to oni nisu uspeli da se odre kao organizovana plemenska celina, nego su na svim stranama podlegli aktivnijim susedima, bilo tuincima bilo drugim slovenskim saplemenicima. Inae, po svojoj brojnoj snazi oni, koliko se moe suditi, nisu spoetka zaostajali za Srbima i Hrvatima. Proces slovenskog preseljavanja na Balkansko Poluostrvo veoma je sloen i vren je pod vie uticaja. Spoetka, vueni hunskim nadiranjem, Sloveni su pretstavljali pasivan elemenat, koji su uglainom iskoriavali drugi. U drugoj svojoj fazi oni postaju aktivniji, prema primerima koji su im davali Huni i u poetku VI veka naroito Bugari. eljni pljake, u manjim ili veim masama, Sloveni poinju upadati u vizantisko podruje pred kraj vlade cara Justina I i na poetku vlade cara Justinijana (god. 527.565.). Njihovi upadi vre se najpre uglavnom preko donjeg Dunava, a posle se sve vie ire, ne samo prema Meziji i Trakiji nego i prema Iliriku. Vizantija, koju je Justinijan, pun velikih planova, zapleo u ratove na vie strana, nije obraala velike i dovoljne panje severnim granicama; ovi upadi smatrani su kao napast, ali ne i kao ozbiljna opasnost za Carevinu. Drugi neprijatelji, Persijanci, Goti, Vandali, bili su organizovaniji i opasniji i, po shvatanjima tadanje carigradske diplomatije, ugroavali su krupnije interese Carstva. Zbog toga Vizantija, posle jedne kratke ofanzive, koja je dolazila od line inicijative jednog vojvode, zadugo ne preduzima nikakvu energiniju akciju veeg stila da te varvare na severnoj granici ne samo zaplai nego i suzbije. Samo sa vremena na vreme, kad bi pojedini vei odredi varvara bivali u svojim napadima i suvie smeli, i kad bi pojedine gomile jurnule ak i prema znatnijim sreditima Carstva, ponekad ak i prema samoj prestonici, preduzimane su na brzu ruku izvesne akcije da se neprijatelj protera i zemlja proisti. Neprijatelj se, meutim, vraao svakom za nj pogodnom prilikom i na sve naine. Izvesni od tih varvara stupie rano i u blie veze sa ljudima iz Vizantije;

zadravahu se u Carevini kao u svojoj zemlji; bilo je, ta vie, ve tokom prve polovine VI veka, dosta sluajeva da su Sloveni, kao ranije i drugi tuinci, stupali i u samu vizantisku vojsku, i da su poneki u njoj dobijali i vie inove. Politika cara Justinijana prema neprijatnim susedima na severu sastojala se, uglavnom, iz dva osnovna naela. Prvo je bilo da se razna tua plemena, ustupanjem izvesnih oblasti i mesta i davanjem novanih poklona, pridobiju za Carstvo, da bi mu vrila graniarske dunosti. Tako je, na primer, car podravao germanske Herule, kojima je jo iza god. 512. bio naseljen kraj oko Sirmija i Singidunuma, i Langobarde, koji su stanovali u Panoniji i Norikumu. I Antima je nudio grad Turis na Dunavu. Vizantija je bila veoma zadovoljna kad bi ta plemena, branei dobijeno podruje i novane prihode, ula u borbe sa drugim varvarima, pohlepnim i nasrtljivim, poto je to slabilo snagu i jednih i drugih, i poto bi, izmoreni borbama, protivnici dosta puta traili pomo ili zatitu Carigrada i time dizali njegov znaaj i dolazili u veu zavisnost od njega. Drugo naelo careve politike bee da, u oskudici dovoljne vojske za te krajeve, pojaa odbranbeni sistem tvrava. itav niz starih gradova kao Singidunum (Beograd), Viminacium (Kostolac), Naisus (Ni), Serdika (Sofija) i mnogi drugi bie opravljeni; istina, dosta brzo i ne mnogo solidno, sa materijalom koji se naao pri ruci ponajvie od ranijih rimskih graevina. Popravka utvrenja vrena je ne samo du Dunava i du glavnih puteva koji su vodili sa severa prema jugu, nego i duboko u pozadini, na putevima koji su spajali more sa unutranjou (na pr. na putu preko Kosova i u Epiru), verovatno zbog straha od gotskih nadiranja iz Dalmacije. Slovenski upadi vreni su spoetka u zajednici sa drugim narodima, sa Hunima, Gepidima i posle sa Bugarima. U Vizantiji su bili skloni verovati da su postojale i veze izmeu Gota iz Italije i Slovena. Padalo je, naime, u oi da vei slovenski pohodi u Vizantiju, posle bugarskih iz tridesetih godina VI veka, god. 547.552., bivaju obino u ono vreme kad se vizantiska vojska prebaci u Italiju da ratuje sa Gotima i njihovim vladarom Totilom. Mogue je da su Sloveni, obaveteni o odlasku vojske, prelazili Dunav sa sigurnou da e svoj posao svriti nesmetano ili sa manje opasnosti; ali, nisu iskljuene ni veze sa Gotima. Slovena je, zna se, bilo u gotskoj vojsci. Sem toga, Goti su due vremena, od kraja V veka do god. 535., drali Dalmaciju i savsku Panoniju, proiripi god. 504.505. te granice sve do Beograda i na jugu do blizu srednje Albanije. Ime vladara Totile ostalo je zapameno na tom podruju; njega, i to kao Slovena, pominje i naa najstarija Hronika popa Dukljanina. Posle propasti gotske za izvesno vreme smiruju se i slovenski pokreti. Ako bi ove blie slovensko-gotske ratnike veze doista postojale, onda bi se moralo rei da je Slovenima, pored svih steenih iskustava, jo nedostajala inicijativa za potpuno samostalne akcije. Domalo, oni gube i mogunost za njih. Krajem pedesetih godina VI veka izbija na slovensko podruje jedno novo azisko hunsko pleme, aktivno, bezobzirno i veoma preduzetno. To su Obri ili Avari. Potisnuti od Turaka, u ijem jeziku avar znai begunac ili skita, oni, probijajui se du podruja oko Crnoga Mora, dopree do Dunava, potiskujui i podjarmljujui plemena koja su im bila na putu. Car Justinijan im je, po svom obiaju, dao doskora poklone i izvesne prihode, a oni su, vojniki organizovani, poeli itav niz krvavih akcija protiv raznih bugarskih plemena i slovenskih Anta. Prikupivi oko sebe ostatke drugih srodnih hunskih plemena i u meusobnim borbama iskrvavljene Bugare, Obri naglo ire svoje podruje i vlast i postepeno, ali u kratkom vremenu, pokoravaju i Slovene. Njihov uticaj na

10

mnogobrojnija ali pasivna slovenska plemena bio je veoma velik; period zajednice sa Obrima ini jedno od najvanijih poglavlja u kolonizaciji Slovena na Balkanu. Naslednik cara Justinijana, Justin II (565.578.), izmenio je politiku ovoga prethodnika. On je nalazio da je mienje varvara veoma nesigurno sredstvo za njihovo smirivanje; navikavanjem na poklone kod njih se razvijaju prohtevi i uverenje da se pokloni daju iz slabosti ili od straha. Car stoga gordo poruuje da e varvare, mesto novca i darova, odbijati od Vizantije strah od njene snage. Uplaeni time, Obri jedno vreme upuuju svoju aktivnost prema zapadu, protiv Franaka. U isto vreme, za dugih i krvavih ratova izmeu Langobarda i Gepida, Obri ulaze u borbu kao pomagai prvih i osvajaju gepidsko podruje oko Tise; ali, uskoro zauzimaju i sedita Langobarda, kad se ovi, god. 568., sa enama i decom i svim pokustvom otselie u Italiju. Tako Obri postae gospodari cele panonske kotline, drei u svojoj vlasti podruje od Alpa do Karpata. Sa njima se na tom podruju ustaljuje jedna vlast koja e potrajati vie od tri stolea; pre njih, u prvoj polovini VI veka, etniki gospodari Panonije i njihove granice smenjuju se i pomeraju skoro svakog decenija. irei se po Panoniji, Obri proiruju i podruja slovenskog naseljavanja. Obara je prvobitno bio relativno mali broj; izvori govore o svega 20.000 ljudi. Njihov glavni radni elemenat bili su Sloveni, koje su oni vodili sa sobom i koji su, mnogobrojniji, vrili stvarnu kolonizaciju. Kolonizacioni elemenat davali su, delimino, oni Sloveni koje su Obri ve zatekli na podruju oko Dunava, a delimino i oni koje su oni povukli sa sobom prelazei preko oblasti nastanjenih Slovenima. Vizantiji je, posle toga, na levoj obali Save ostao jedini utvreni grad Sirmij (Mitrovica), po kojem e, zbog njegove vanosti, celo susedno podruje dobiti naziv Srema. Obri su nastojali da dobiju taj grad po svaku cenu, ne samo stoga to je to bilo jedno od najznatnijih severnih mesta Carevine, nego i stoga to nisu eleli da se odri to uporite vizantiske vojske na podruju koje su oni stavili pod svoju ruku. Kad to nisu mogli da postignu pregovorima, oni grad uzee silom, god. 582. Sa Sirmijem, preslavnim gradom kako kae jedan vizantiski savremenik, izgubila je Vizantija svoj vani mostovni branik na prelazu preko Save; padom toga grada stvorena je prva velika rupa na graninom bedemu Carevine. Na tom podruju posle toga vizantiski savremenici ne raunaju vie nita sa Slovenima; za izvesno vreme ak ih i ne pominju, znajui dobro da su oni postali pokorno i prosto orue Obara. Ukoliko tih godina ima vesti o Slovenima, one se odnose uglavnom na Slovene koji se nalaze na levoj obali Dunava, u Dakiji. Ovi su, oko god. 578., upali sa ogromnom masom ljudi na vizantisko podruje i ozbiljno zapretili Trakiji. Carigradska diplomatija, u nevolji, jer se Carevina bee odranije zaplela u jedan dug i naporan rat sa Persijom, ne nae drugog sredstva da ugrozi Slovene nego da ponudi saradnju Obrima. Sami Vizantinci prevedoe vojsku monog obarskog hana Bajana preko svog podruja, da bi napali Slovene. Oevidno je da je neposredni put sa obarskog na slovensko podruje, kroz klance erdeljske, bio tei i opasniji i da su te prirodne prepreke titile Slovene toga podruja da ostanu poteeni od sudbine svojih panonskih saplemenika. Obri su, i pre vizantiskog poziva, pokuavali da i te Slovene nagnaju da im priznaju vlast i plaaju danak. Obarskom poslanstvu, koje je dolo da to trai, dan je odgovor koji je po svojoj odlunosti i otpornom stavu i svesti o svojoj snazi veoma znaajan za tu granu Slovena: Kakav je to ovek to se greje sunanim zracima koji e uiniti da se pokorimo? Ta, mi smo se nauili da vladamo tuom, a ne drugi naom zemljom. A drukije to i ne moe biti

11

dok traje ratova i maeva. Bajan je hteo, pozvan i pomognut od Vizantije, da sada silom nametne svoju vlast, a i da se okoristi bogatim slovenskim plenom. Sloveni su se pred silom povukli; nisu mogli, a ak, izgleda, nisu ni pokuavali da svoj onako reiti borbeni stav potvrde i delom; i pristali su na plaanje danka. Oni su svakako hteli da prou sa to manje rtava. Nu, im se neprijatelj povukao, nastavili su stari nain ivota: vrili su upade na vizantisko podruje, a Obre su obmanjivali i odbijali davanjem danka. Krajem VI veka aktivnost tih slobodnih Slovena na Balkanu uzima maha. Savremeni Jovan Efeski belei kako Sloveni po Vizantiji stanuju sasvim slobodno i bez straha, kao na svom vlastitom podruju; do dananjeg dana (t. j. do god. 584., kad je on pisao) stanuju, sede i poivaju u romejskim pokrajinama, bez brige i straha, plenei, ubijajui i palei; obogatili su se; imaju zlata i srebra, ergele konja i mnogo oruja, i nauili su ratovati bolje od Romeja. Od god. 584. ulaze u vee borbe protiv Vizantije i Obri, eljni da proire svoje posede i prema jutu. Sloveni, moda u vezi sa njima, a moda i iz vlastite inicijative, prodiru duboko u unutranjost Carevine i godine 586. opsedaju sam Solun, dok su Obri i oni u dva tri maha ratovali oko Adrijanopolja. U Vizantiji se, prirodno, posle takvih upada stalo ozbiljno spremati da se obezbede severne granice. im je, sa mukom, zavreno ratovanje u Persiji, prebacio je car Mavrikije (582. 602.) sve raspoloive ete u Evropu, i lino je poao na dunavsku liniju da pregleda utvrenja i vojsku. Kod njega je postepeno, posle dueg i loeg iskustva, sazrevala odluka da se ne samo brane granice, nego i da se energinom ofanzivom daleko odbace i, po mogunosti, uine bezopasnim ta nasrtljiva plemena varvara. To je nova i poslednja faza aktivistike vizantiske politike prema Obrima i Slovenima na granici. Ovi, uglavnom, idu zajedno, mada Sloveni bivaju stalno eksploatisani od Obara. Obri ih, uopte sve, i panonske i dake, smatraju u ovo doba svojim podanicima; za vreme ratovanja, kad Vizantinci prelaze na slovensko podruje u Vlaku, obarski hagan protestuje protiv toga i izjavljuje da su Grci preli na njihovu zemlju i da su napali njegove podanike. U legendi sv. Dimitrija, spasioca Soluna od Slovena, izrino se kae da je haganu podloan ceo narod Slovena. Prava ratna neprijateljstva izmeu Vizantije i Slovena s Obrima poela su god. 592. Borbe su se najpre vodile na dunavskoj liniji, esto oko Singidunuma, i u unutranjosti Vizantije, jer su Obri bili spremniji i imali spoetka vie uspeha; ali, ubrzo se obrnula srea i ratite prenelo na slovensko podruje, u dananju Vlaku. Snaga obarska toga vremena bila je veoma velika i Vizantija je imala sa njom znatnih tekoa. Koliko je bila mona ekspanzivna snaga haganova vidi se najbolje po tom to on, mada u zapletu sa Vizantijom, god. 596. alje pomo Slovenima dananje Slovenije, koje behu poeli da ugroavaju Bavarci. God. 598., ratujui sa Vizantijom, hagan upuuje svoje ete, sastavljene najveim delom od Slovena, ak prema Istri i Dalmaciji, naavi u Langobardima pouzdana pomagaa. Jula meseca god. 600. papa Grgur I pie solinskom episkopu Maksimu kako se mnogo alosti zbog opasnosti od Slovena, jer kroz istarski prolaz poee ve ulaziti i u Italiju. Umirujui ga, papa tei svog episkopa ne mnogo utenim izgledima, jer oni koji e iveti posle nas videe jo gora vremena. Obarska mo je, kako vidimo, ujedinila sva slovenska plemena sa leve strane Save i Dunava, od Alpa do Crnoga Mora, i nagnala ih da slue njenim ciljevima. Prvu dravnu organizaciju, varvarskog tipa, osetili su Juni Sloveni neposredno na tom podruju, na granicama Vizantiske Carevine, i to pod tuinom. Obri su okupili Slovene pod svoju vlast, uglavnom, na dva naina: silom, pokorivi ih kao bolje organizovani, i vetinom,

12

naavi se kao pomagai njihovi u borbama sa Vizantijom, naroito u ovo vreme krajem VI veka kad je opasnost od vizantiske ofanzive dovela Slovene u teak poloaj. Prvo ujedinjavanje junih slovenskih plemena izvreno je, dakle, krajem VI veka, pod pritiskom i vostvom Obara, a u cilju borbe sa Vizantiskom Carevinom. Od slovenskih plemena jedino su ona u dananjoj Vlakoj pokazivala izvesne tenje da ostanu slobodna i da se ne veu za Obre. U nevolji ona su ila sa njima; a im bi poloaj postao laki, ona su gledala da se oslobode svih obaveza. Stoga ih je hagan u dva tri maha rtvovao Grcima, hotei da ih, posle skupih iskustava, lake, kao oslabele, pridrui svojoj dravi. Do god. 600. ratovali su Vizantinci sa Obrima i Slovenima sa promenljivom sreom; dugo vremena inicijativu su imali Obri i zadavali Carigradu krupnih briga. Ali, od god. 600. inicijativu uzima carska vojska. Iz Viminacija preoe Vizantinci Dunav, u tekim borbama slomie otpor Obara i potisnue ih sve do Tise. Izvesna odeljenja carske vojske preoe i tu reku. U poslednjoj borbi haganova vojska, skupljena u krajnjem asu, nastrada teko; u grko ropstvo pade 8000 Slovena, 3000 Obara i 6200 drugih plemenika. Nu, ta pobeda, koja je mogla da bude gotovo sudbonosna za Obre i Slovene, osta neiskoriena do kraja. Vizantiska vojska, u kojoj je postojalo veliko nezadovoljstvo protiv cara zbog njegove line politike u pogledu zapovednika i zbog njegovog tvrdiluka, nije vie bila pouzdano orue. Car je bio izdao naredbu da god. 601.602. vizantiska vojska prezimi u neprijateljskoj zemlji, kako bi onemoguila pribiranje Obara, meu kojima radi poraza nastae sukobi i neredi, i kako bi sa manje napora idue godine slomila protivnika. Poraz obarski imao je velika odjeka i meu susednim plemenima i haganovim podanicima. Anti su stali odluno uz Vizantiju i nanosili velike tete i Slovenima i Obrima. Ali, vojska nije znala da oceni tu politiku korist od stvorenog poloaja, i otkaza poslunost. Plaila ju je neizvesnost u tuoj zemlji i slabo snabdevanje, a bila je nezadovoljna i to se liavala odmora u pogodnijim zimovnicima. Razdraena nepoputanjem carevim, poto je on bezuslovno traio da se ispuni njegova naredba, vojska die bunu, proglasi za novog cara centuriona Foku, voa pobunjenika, i krenu na prestonicu. Car Mavrikije bi uhvaen i ubijen (god. 602.), a vlast ugrabi sam buntovni Foka. Ovako otvorena pobuna vojske, pogibija careva i uzurpacija vlasti sasvim poremetie red u dravi. Niko ne imaae dovoljno autoriteta da se suprotstavi rasulu koje je pretilo. Car napusti bojni front na severu, i svu vetinu, koliko je imao, i svu snagu utroi samo na to da se sa mukom odri na krvavom i olako dobijenom prestolu. Persijanci se ponovo javie i uzrujae celu Malu Aziju. Da ih suzbije, car Foka morade tamo uputiti najvei deo vojske iz Evrope. Kivni na Carevinu zbog prolih poraza, a ohrabreni povlaenjem i otsustvom vojske, krenue u masama i Sloveni i Obri preko vizantiskih granica. Pogibijom cara Mavrikija oni su bili osloboeni svog najopasnijeg protivnika. Najpre su pregovarali i obavetavali se, a kad su videli potpun neuspeh nove vlade, oni se reie na energine akcije. Savremeni istoriar Jovan Nikiski pie da su god. 609. bile opustoene vizantiske pokrajine i mnoga mesta razruena. U Solunu se jedva zaustavie izbeglice iz severnih pokrajina, a posebno iz Nia i Sofije. Slovenske gomile, koje su dopirale do Epira, Tesalije i Ahaje, opsedoe ponovo Solun, a na svojim amcima zaletahu se i po ostrvima i ak do Male Azije. Uz Slovene su se javljali i Obri; jedna vest kae da su Sloveni ak pozivali hagana da im doe u pomo pod Solun. On je, veli legenda, pokupio sva plemena varvarska i doao sa njima tamo. Sloveni se pri ovim napadima pojavljuju sa enama i prtljagom, spremni da odmah uzmu izvesna mesta,

13

naselja i stanove. Stanovnitvu se prikazuju kao gospodari s izvesnim pravima. Jedan sirski hroniar pria kako su Avari i Sloveni govorili uroenicima: Sejte i anjite, mi emo vam samo jedan deo poreza uzeti. Fokina vladavina izazva u celoj dravi ogorenje i pobune. Svet je dobro video kakve je posledice donela njegova uzurpacija i oseao ih neposredno. Sa mnogo simpatije bi stoga primljena akcija vojnike opozicije, koja dovede na presto novog cara Iraklija (610.641.). Ovaj car, naavi se u veoma tekom poloaju u uzmeteenoj i ugroenoj dravi, rei se da najpre uredi stvari na Istoku. Poreklom sa Istoka, iz Kapadokije, sa mladou provedenom u borbama protiv Persijanaca, zahvaljujui za svoj presto etama i prijateljima iz Afrike, a videi Persijaice kako se naglo ire i osvajaju najvanija mesta i oblasti Male Azije, on je maloazisku situaciju shvatio kao najvaniju i evu snagu upotrebio da tamo vaspostavlja i uzdigne vizantisku vlast. Borba na Istoku nije bila laka. Persija se drala neobino uporno i raspolagala je velikim sredstvima. Car Iraklije morade da napregne sve snage i sam lino da se uputi na bojna polja, kako bi reio borbu u korist Vizantije (konana bitka kod Ninive, god. 627.). Razvijajui glavnu snagu Carevine tamo, Iraklije nije mogao da istovremeno obraa punu panju severnim granicama u Evropi. Carevina je na toj strani bila ako ne potpuno otvorena, a ono svakako nedovoljno zatiena. Poslednjih godina Fokine i prvih godina Iraklijeve vlade pao je itav niz starih gradova, koje su Sloveni i Obri ne samo poharali nego i poruili. Posle god. 602. ne spominje se vie Singidunum, stradao je Viminacium, propali su Domavium, Bistue. Za Salonu se uzima da je osvojena i razruena izmeu god. 612.614.; verovatno u to doba propali su i ostali dalmatinski gradovi Narona, Epidaur i Doklea. Bes razaranja bio je opak. Stanovnitvo se spasavalo ispred svirepih varvara u tvrde, dobro branjene gradove, kao Solun, ili na ostrva, gde je pristup slovenskim i obarskim etama bio manje mogu. God. 611. spominju se i slovenske provale u Istru, koja je uasno opljakana. U legendi sv. Dimitrija kae se da su gotovo sve oblasti Carevine u Evropi, sem Trakije, pljakane i pustoene. Ista sudbina snala je uskoro i tu pokrajinu, god. 619. God. 623. dospeli su Sloveni da opljakaju ak i Krit. Njihov i obarski zalet iao je dotle da su god. 626. pokuali napad na sam Carigrad. Hagan je krenuo na tu vojnu sva sebi podlona plemena, Bugare, Gepide i naroito Slovene, meu kojima je bilo i slobodnih, koji su poli u borbu kao saveznici. Naroito je bilo mnogo Slovena na laama, koje su imale da izvre napad sa mora. Stie, kae jedan savremenik, besni vihor neprijatelja, bljujui, kao neizmerna puina, varvarski mulj. Opsada, koju je trebalo da zavri glavni juri, svri sa potpunim neuspehom. Slovenska flota, prevarena grkim signalima, nastrada strahovito, a besan hagan, videi da bez flote ne moe izvesti napad ni sa kopna, izvri pravi pokolj svih Slovena koji se behu spasli posle brodoloma. Sloveni, u masama, poee da bee, a njihovu uzmaku sledovalo je opte povlaenje vojske. Tim porazom pod Carigradom zavrava se period slovensko-obarskih pustoenja po Vizantiji. Posle toga uzimaju maha slovenski ustanci protiv Obara i njihove uzajamne borbe. Sve dugo godina pribirano ogorenje zbog nasilja i obarskih surovosti izbi u jakoj meri. Iskoriavajui odlazak haganov i dobrog dela njegovih eta prema Carigradu i zaposlenost njihovu tamo, jo i pre same opsade u severozapadnom delu obarske drave die se jedan deo Slovena protiv njih. Kao vo ustanka istae se jedan franaki trgovac Samo, dobro poznat meu Slovenima. Ustanak, koji je poeo oko god. 624., razvio se naroito posle propale opsade Carigrada. Obarski pokuaji da ustanak ugue ostadoe bez

14

uspeha. Samo, ta vie, organizova jednu vrstu slovenske drave, koja je obuhvatala podruje od eke do severne Slovenije. U toj dravi on je vladao do 659., uspeno opirui se ne samo Obrima nego i franakim vladarima. Posle vee borbe koju je god. 631. vodio sa kraljem Dagobertom, Samu se, kao pobediocu, pridruio i Drvan, knez Luikih Srba, knez plemena Srba, koji behu roda slovenskoga (dux gente Serbiorum, qui eh genere Sclavinorum erant), koji je dotle bio pod franakom vlau. (To je najstariji spomen srpskog imena uopte.) Samo jedino nije uspeo da od Langobarda oslobodi jedan deo alpiskih Slovena. Sem Slovena, protiv Obara se pobunie i Bugari u Panoniji. Naroito je bio ozbiljan pokret istonih Bugara, zvanih Unogundura, koji su stanovali od Dnjestra do Azovskoga Mora i dalje na istoku. Njihov vo Kuvrat ili Kurt, da bi se mogao odrati protiv Obara, zatrai i dobi zatitu Vizantije. Caru Irakliju nije bilo sueno da, posle pobede nad Persijaniima, obrati veu panju balkanskim pitanjima. U Maloj Aziji mesto Persije javio se jedan novi protivnik, sve, ponesen monim verskim oduevljenjem, sa velikim i smelim podvizima. To je pokret proroka Muhameda, tvorca islama, i odlinog pretstavnika poleta arapske rase. Od god. 630., posle njegova triumfalnog ulaska u Meku, Muhamed je postao verski i svetovni gospodar velikog dela Arabije. Njegovi naslednici, irei islam, vre u isto vreme i ujedinjavanje arapskih plemena, stvarajui snanu i novom verom blie vezanu dravnu organizaciju. Stvaranje arapske drave ilo je samo na tetu Vizantije, i do sukoba izmeu njih moralo je doi u kratkom roku. Iraklije je osetio znaaj Muhamedove pojave i poeo spremati se za obraun sa njegovim naslednicima; ali, umro je pre nego to je mogao da preduzme odlunije mere. Zauzet tako cele svoje vladavine pitanjima Istoka, on je Balkanskom Poluostrvu, mada toliko vanom po Carevinu, dao u stvari drugostepeni znaaj. Protiv varvarskih gomila, koje su sve dublje ulazile u unutranjost zapadnog i istonog Balkanskog Poluostrva, car nije preduzimao nita vee; jedno stoga to nije za to imao dovoljno snage, a drugo, verovatno, i stoga to je, posle prvih pustoenja, doao period neto mirnije ili postepenije kolonizacije. Kad nije vie bilo potrebe da se zemlja otima, poto je ranije stanovnitvo podleglo ili se povuklo, i kad se javlja tenja da se izvesno mesto iskoristi i na njemu ostane, onda, prirodno, razaraki instinkti slabe i javlja se prohtev linog poseda i izvesne stabilizacije. Kolonizacije je bilo i odranije, a sad je, nespreavana, uzimala sve vie maha. Spreiti je nije ni bilo lako, naroito kad za to nije bilo dovoljno snage na raspoloenju. Mudrost se sastojala u tome: oduzeti joj agresivan karakter i, po mogunosti, ako ne sasvim zatititi svoje stanovnitvo od neprilika, a ono bar dovesti do izvesnog kompromisa izmeu svojih ljudi i napadaa. Verovatno je da su iz Carigrada pravljene i izvesne namerne olakice naseljavanju Slovena, naroito posle njihova sukoba s Obrima. U Carigradu su sa naklonou praene borbe izmeu Slovena i Obara. Ovi drugi bili su bolje organizovani i za Carigrad oduvek opasniji, i stoga su Grci, isto kao Kuvratove Bugare, pomagali sigurno i Slovene u borbi sa njihovim ugnjetaima. To je, uostalom, bilo ve u njihovoj dravnoj tradiciji da pomau u borbi jedne varvare protiv drugih. Verovatna su svakako ona predanja, ouvana kod Konstantina Porfirogenita, da je car Iraklije upotrebio Hrvate protiv Obara i dozvolio im da se nastane na podruju sa kojeg budu potisli ove druge. Tako je verovatno upotrebio i Srbe, ustupivi im podruja naputena ili oteta od Obara. to su Srbi i Hrvati potpuno potisli Obre sa podruja Vizantiske Carevine moe se tumaiti jedino tako to je u tom bilo i saradnje vizantiske. Isto tako vredno je istaknuti injenicu da se posle god. 626. ne

15

spominje nijedan vei obarski pohod preko Save i Dunava; Sloveni, koji su se grupisali ispod tih reka i drugde u unutranjosti, ini se da su postali pouzdana brana protiv njih. U Panoniji su, meutim, posle Samove smrti, Obri ponovo ostali gospodari i pobednici. Za vlade cara Iraklija, do sredine VII veka, sav zapadni deo Balkanskog Poluostrva, od Istre do Duklje, a u unutranjosti do zapadne Morave i ua Vardara, bio je preplavljen slovenskim naseljima, guim i reim. I istoni deo Poluostrva od Dunava do Balkana bio je, isto tako, pun Slovena. U vizantiskim rukama ostao je ipak vani vojniki put sa Dunava u Carigrad, dolinom Morave, sa svima vanijim mestima. U Carigradu kao da isprva nisu bili naisto sa tim ta je dobio Balkan ovom novom kolonizacijom. Mnogo su se varali svi oni, tad i docnije, koji su verovali da e jedna stara i kulturno daleko nadmonija rasa lako izie nakraj sa kolonijama varvara. Broj Slovena koji su dolazili bio je, mimo obiaja tih vremena, veoma veliki; njihova masa onemoguavala je otuivanje, i ne da nije mnogo gubila od svoga etnikog poseda,nego je vremenom vrila znatne asimilacije tuih elemenata, slabijih brojem, sa kojima je dolazila u tenji dodir

II. GRUPISANJE SLOVENA NA BALKANU.

1. Dolazak Srba i Hrvata. 2. Obarski tragovi na Balkanu. 3. Tradicije stare rimske drave. 4. Smetanje Junih Slovena. 5. Srbi i Hrvati. Na osnovu dananjeg istoriskog gradiva nemogue je pouzdano utvrditi kojim su redom dolazila na Balkan pojedina slovenska plemena. Za Srbe i Hrvate, kao to ne moe da se sasvim sigurno utvrdi ko je od njih pre doao na Balkan, isto tako je nesigurno i pitanje o tanom vremenu kada su doli. Slovenski upadi preko vizantiske granice trajali su preko sto godina, koliko se mogu pratiti na osnovu zabeleenih vesti, a slovenska grupisanja i pomeranja na podruju oko granica Istonoga Carstva jo i vie. Mi ne znamo nikako da li je meu tim prvim slovenskim plemenima bilo togod Srba i Hrvata, poto ih od savremenih izvora ne spominje ni jedan jedini. Prie o dolasku Srba i Hrvata na dananja njihova podruja spominje tek Konstantin Porfirogenit, sredinom X veka, delimino na osnovu obavetenja svojih podrunih organa, a jo vie na osnovu predanja, delimino jo veoma ivih, samih Srba i Hrvata. Po tim predanjima, koja kao sva predanja imaju smesu autentinog i legendarnog, Hrvati su doli u Dalmaciju iz svoje postojbine Bele Hrvatske. Jedno njihovo pleme, sa petoro brae i dve sestre, otcepilo se od svoje zajednice i sa svojim narodom, savladavi Obre, zavladalo Dalmacijom. Odatle se opet otcepio jedan deo i zavladao Ilirikom i Panonijom. I Srbi su iz svoje postojbine Bojke, gde su bili susedi Hrvata, doli na Balkan, prema predanjima zabeleenim kod istog cara-pisca, u isto vreme kad i Hrvati, odnosno za vlade cara Iraklija. Jedan od dva brata, njihova gospodara u staroj postojbini, odvoji se sa pola naroda i doe u Vizantiju, gde kao prvo naselje dobi Srpite u solunskom tematu. Nezadovoljni, Srbi su odatle krenuli natrag; ali, poto preoe Dunav, pokolebae se i zatraie od cara nova mesta za naselja. Car im ustupi od Obara opustoena podruja Srbije i Bosne, neretljansku i zahumsku oblast i Trebinje sa Konavljem. Prema tim predanjima izlazilo bi da su Srbi doli neto posle Hrvata. Hrvati su savladali Obre, a Srbi su zauzeli samo opustele obarske krajeve, poto su ih valjda savladani Obri napustili ili se u njima pokorili novim gospodarima.

16

Obarskih tragova ostao je u naem narodu prilian broj. Po reima cara Konstantina jo je u X veku mogao meu Hrvatima da se prepoznaje njihov tip. Po njima itav niz naih mesta jo i danas nosi svoje ime. U slovenakim krajevima imamo nazive: Vovbre u Korukoj, koje Nemci zovu Heunburg i Hunenburg, i Obri, Obrje i Obrov po raznim drugim mestima; u Dalmaciji se pominju etiri Obrovca i grad Obrov; u bosanskoj Krajini dva Obrovca i Obrov u Pounju; u srezovima visokom, rogatikom i konjikom, na podruju drinske i zetske banovine, nalaze se sela Obre. U istoj seoskoj opti-ni konjikog sreza uz Obre se nalazi i Obrina. Na Obre potseaju u bijeljinskom srezu Velika i Mala Obarska. Kod Zagreba je postojalo jedno imanje zvano Obrov ili Obrova. Za manastir Vujan u rudnikom kraju, u Srbiji, kazuje se da se ranije zvao Obrovin. U narodu severne Dalmacije i po Lici jo i danas se ouvao pridev obarski: vikati obarski, epati obarski kae se kad se hoe da istakne kako je neto uinjeno snano, veoma jako. Pada u oi da su ti nazivi odrani, uglavnom, na podruju od Drine do Jadranskoga Mora, na teritoriju stare geografske Dalmacije; ali, juna linija tog rasprostiranja ne ide ispod konjikog sreza, odnosno ispod gornjeg toka Neretve. Tih naziva istono od Drine i Neretve ili nema ili su veoma retki. Vana je injenica, istaknuta uostalom jo i ranije, da se i naziv bana za vladara, koji je iznad upana, javlja u prvo vreme samo na tom podruju; a naziv bana, zna se, dolazi od obarsko-hunskog imena Bajan i rei bajan, koja je oznaavala najpre oveka imuna, pa mona. Intenzivniji slovensko-obarski dodir i uzajamni uticaj vren je, dakle, prvobitno u panonskoj kotlini, a posle i na celom podruju do morskih obala, od Istre do Neretve; uglavnom na severozapadnom delu Balkanskog Poluostrva. U istonom delu toga intenzivnijeg dodira nije bilo. Stojan Novakovi upozoravao je naroito na pojavu da ni Bugari, od VII veka unapred, pokorivi istone Slovene, nisu mogli da dou u tenji dodir sa zapadnima, ni da se uvrste na zapadnom delu Balkana. On je toj pojavi pridavao veoma velik znaaj. Nalazio je, u sutini, da je Balkansko Poluostrvo bilo, po nekoj dubljoj sili opravdanosti, podeljeno u dve velike sfere Istonog i Zapadnog Rimskog Carstva i da je ta podela, i posle pada Zapadnog Carstva, jo uvek imala neke imanentne snage i delovala i na June Slovene. U svojoj nedavnoj studiji o Istoriskim osnovama junoslovenskog jezinog grananja otiao je A. Marguljes ak i dalje, i nalazi da bi mogao tumaiti razlike izmeu istonih i zapadnih Junih Slovena time to su se dananji Bugari naselili na grkom jezinom podruju, a Srbi i Hrvati na latinskom. to Obara nema u istonom delu Balkanskog Poluostrva u veoj meri razumljivo je stoga to su se sredite i snaga njihove drave nalazili u Panoniji i manje u Dakiji. Slovena, meutim, bilo je po celom Poluostrvu, od Jadranskoga do Crnoga Mora; a nemamo apsolutno nikakva pouzdana kriterija na osnovu kojega bi za ono vreme mogli utvrditi koji su od njih sili iz Panonije, a koji sa Dunava u pojedini kraj. Nije teko sa verovatnou pretpostaviti da su panonski Sloveni najveim delom ili prema zapadu, a daki prema istoku i jugu Balkana; ali, nemamo nikakve sigurnosti za poreklo Slovena u dolini Morave i u dolini Vardara. U napadima na Solun uestvovali su, na primer, svi Sloveni, i daki i panonski i ti sredinji. Neka odreenija granica izmeu njih teko da je ikad postojala; oni su se, podeljeni po bratstvima i plemenima, meali i dodirivali i tu kao i u podrujima kroz koja su proli. to su posle nastala meu tim plemenima nova grupisanja i pribliavanja, tome eu bili mnogi uzroci; ali, utlavnam, svi se oni mogu svesti na nove politike prilike, i ne treba ih tumaiti kao posledicu nekih starih administrativno-geografskih tradicija. Da su na razvoj slovenskih masa vrili raznovrstan

17

uticaj konfiguracija zemljita, kulturna sredina i etnike razlike u sastavu stanovnitva onih krajeva u koje su te mase dole, razume se samo po sebi; to je, moe se gotovo mirno rei, zajedno uzeto, jedna od osnovnih komponenata u obrazovanju slovenskih masa kao politikih inilaca i naroda uopte. Mi samo ne vidimo nikakva dokaza koji bi govorio za to da je fikcija rimske geografske organizacije, kako kae Novakovi, titila zapadne Slovene da postanu vie otporni nego istoni; a jo manje da bi se mogle osetiti etnike razlike izmeu Slovena koji su se naselili na grkom i onih koji su se naselili na latinskom jezinom podruju. Razlike koje nastaju izmeu jednoplemenih naselja na podrujima raznih jezika i njihove civilizacije mogu biti samo kulturne i odravati se u manifestacijama civilizatorske aktivnosti dotinih jezika, a nikako u njihovom etnikom karakteru. Sloveni su doli na Balkan kao plemenske jedinice, koje je za izvesno vreme spajala neto vlast obarska, a neto potreba da sa to veim brojem izvedu napade i obezbede odbranu u borbi sa Vizantiskom Carevinom. im su se razili s Obrima i uspeli da ih odbiju, i im im protiv Vizantije nije trebala dalja borba u veim razmerama, njihova zajednica slabi i postepeno se rasipa. Svako pleme nastoji da ivi svojim ivotom. Razueno podruje zapadnog Balkana, sa dolinama koje obino zatvaraju planine, bilo je veoma pogodno da se u njima razvija plemenski ivot. Stara ilirska plemena, mnogobrojna i rasuta na tom podruju, daju lepo svedoanstvo o istoriskoj tradiciji takve pogodnosti. Takve doline, ponegde malo proirene, kao prirodne geografske jedinice, kod nas zvane upe, obuhvatale bi, uglavnom, ili jedno celo manje pleme ili jednu celu poveu bratstveniku organizaciju. Takvo plemensko grupisanje slovensko imalo je, na ovom istom podruju, neposredne primere kod starinaca. I organizacija arnautskih fisova odgovara naoj plemenskoj u dinarskim oblastima. Ne stvorivi sami nita za politiku organizaciju, Sloveni su prionuli uza vizantisku organizaciju oblasti, usvojivi i velike granice rimskoga sveta. Poto Sloveni nisu znali ni za kakvo jedinstvo, samo se sobom stvaralo ovo usvajanje rimskih administrativnih i graninih organizacija. Tako je u svoje vreme tvrdio St. Novakovi. Danas to tvrenje ima da pretrpi znatne izmene. Kao doljaci na novom podruju, Sloveni su od starinaca primili i zadrali dobar deo starih mesnih naziva, pa, prirodno, i nazive veih oblasti, kao to su Dalmacija, Dioklitija, Istra, Maedonija i sl. Razbijeni u manje plemenske jedinice, oni zadugo nisu imali pregleda jedne vee celine, ali su zato rano stvorili svoje nazive i svoju podelu i grupisanje malih upa. Teko bi se sad dalo utvrditi da li se granice slovenskih upa podudaraju sa nekim manjim administrativnim jedinicama stare rimske i vizantiske drave; ali, stvaranje oblasti kao Zahumlje, Podgorje, Zagorje, Donji Kraji i sl. oevidno je naeg porekla. U Dukljanskoj hronici pominje se ak da je podruje Hrvatske bilo podeljeno u dve velike celine: u Belu Hrvatsku (od Vinodola do Duvna) i Crvenu (od Duvna do Draa). Naziv Bele Hrvatske opominje jasno na Bele Hrvate, a nazivi Crvena i Bela Hrvatska imaju analogije u Beloj i Crvenoj Rusiji iz stare postojbine. Ta podela nije odgovarala staroj rimskoj ni po obimu ni po glavnim sreditima. Podruje Slavonije ili panonske Hrvatske prelo je, isto tako, granice starih rimskih oblasti. Bosna se iz male upe razvila postepeno u nov geografski pojam. I podruje Rake tek srpskom aktivnou postaje nova politiko-administrativna jedinica. Ukoliko su posle zadravane stare tradicije, one su se prilagoavale novim odnosima; ali, promene su bile ipak tolike da se stara geografska podela jedva ponegde odravala samo seanjem po imenu.

18

Jedna velika tradicija stare podele rimske drave sa kraja IV veka, koja je ostala i odrala se kroz prva stolea Srednjega veka, a ije se posledice oseaju, dobrim delom, sve do naih dana, jeste podela u dve velike kulturne interesne sfere. Kada su Sloveni doli na Balkansko Poluostrvo, ono je celo pripadalo Vizantiji. Zapadnog Rimskog Carstva nije uopte vie bilo. Ali, ostale su tradicije intenzivne romanizacije starih ilirskih i trakih oblasti na Balkanu, koja je vrena sistematski i godinama iz Jadranskoga Primorja i du Save i Dunava kao glavnih renih komunikacionih arterija, i koja je obuhvatila ceo zapadni deo Poluostrva. Granica izmeu latinskog i grkog podruja ila je, uglavnom, od Dunava, ija je okolina bila prilino romanizovana, sve do njegova ua, i onda otprilike od Vidina, timokim tokom, izmeu Nia i Sofije na Skoplje, a od Skoplja preko Kosova na liniju Prizren-Skadar-Lje. Kao uvek na granicama, postojao je izvestan pojas meanja. Slovenske mase, i one iz Panonije kao i one iz Dakije, dole su u prvi mah, na celoj dunavskoj liniji, u dodir sa romanskim i romanizovanim balkanskim elementom; po prelasku na Balkan samo je manji deo Slovena, i to onaj koji se spustio u Trakiju i Maedoniju i jo junije, doao u oblast grke kulture. Glavno ukrtanje tih dvaju kulturnih uticaja vrilo se, prema tome, na podruju gde se razvila srednjovekovna srpska drava. U zapadnu, latinsku, kulturnu sferu uli su sasvim Hrvati i dananji Slovenci; uticaj latinske kulture bio je u prvo vreme pretean i kod Srba, dok se kod istonih Slovena u severnoj Bugarskoj osea dosta rano sve vie pribliavanje Grcima i uticaju Carigrada. Na Balkanu se onda vrio jedan od najprirodnijih procesa koji se javljaju u dodiru sveih varvarskih naroda sa pretstavnicima starijih kultura. Ma i ostali pobednici u fizikoj borbi, varvari su podlegali kulturnoj snazi, vetini i tehnikoj spretnosti starinaca. Taj proces je bio spor; ponekad mu se, sa planom, davao i uporan otpor; ali, rezultat je manje vie bivao uvek isti. Tradicije stare rimske drave prihvatila je rimska crkva, i ona je, preko svojih organizacija, uspela ne samo da spase nego i da obnovi vrednost latinske civilizacije. Do god. 732. pod vlast rimske crkve spadalo je celo podruje Balkana sem Trakije. Najvei deo Junih Slovena doao je, dakle, i u tom pravcu najpre u dodir sa romanskom kulturom. Ne bi se moglo sporiti da se meu nama dosta rano razvila i izvesna biolokorasna razlika usled etnikog meanja Junih Slovena sa drugim narodima koji su se zatekli na Balkanu ili koji su stigli na to podruje u ranom Srednjem veku. Na zapadu je prevlaivalo sroavanje Slovena sa romansko-ilirskim elementima, a na istoku je, uz izvesna traka naslea, doao jak uticaj bugarske krvi. Tragovi tih meanja oseaju se, esto dosta jasno, u izvesnim psihikim osobinama, koje prirodu ine jaom od vaspitanja. Nije sluajno to su Hercegovina, Crna Gora i Albanija ouvale, po starom ilirskom tragu, jo uvek ive plemenske tradicije i izvesne patrijarhalne organizacije (na pr. stoarske katune i kretanja); ili to kod Bugara nalazimo lako uoljivu oskudicu oseajnosti i u privatnom i u dravnom ivotu. Uostalom, razlike se oigledno vide i u samom tipu. Kod Bugara se jo nije izgubio tip turanskih kosih oiju i ispupenih jagodica, dok kod branskih Dinaraca prevlauje neslovenski okot, iznad prosenog izrastao soj ljudi, vie tanane konstrukcije, esto sa oima vanredne ivahnosti. Balkanski Sloveni, kao gotovo svi narodi Evrope, imaju malo istih etnikih oaza, a ukoliko ih je dosad sauvano, najee su u podruju od sredinje Bosne do Ibra, zapadne Morave i Tare.

19

Prodirui u nova podruja na Balkanu Sloveni su naroito napadali na gradove; jedno stoga to su to bila administrativna i vojnika sredita koja su im zadavala brige, i to su se tu nadali bogatome plenu. Teaci i stoari, Sloveni nisu imali smisla za gradski ivot. Stoga se i vie meaju sa stoarskim i zemljoradnikim elementom starosedelaca nego sa graanima. Velik deo znaajnih starih gradova koji je propao tokom obarskoslovenskih prodiranja nije uopte vie podizan, kao Virunum, Narona, Doklea, Bistue, Domavium, Cibale, Viminacium; a novi gradovi, podizani mesto propalih, imali su za obnavljae i za stanovnike i opet romanski elemenat; tako Split koji je nastao mesto Salone, Raguza-Dubrovnik mesto Epidaura, Kotor mesto Agruviuma, Bar mesto Duklje, mada Dubrovnik i Kotor nose slovenska, istina sekundarna, imena. Jedino je mesto starog, poetkom VII veka propalog Singidunuma nastao ve u IX veku slovenski Beograd i, posle, mesto Emone slovenska Ljubljana. Posle opasne bujice slovenske, koja je poetkom VII veka ostavljala za sobom pusto gradova, nastala je doskora, a sigurno ve tokom VIII veka, izvesna obnova. Ti obnovljeni gradovi teko bi se odrali da nije bilo stalnog priliva iz susednih slovenskih oblasti, iji su ljudi dolazili tamo ponajee kao radnici i posluga u elji da tu izue razne zanate. Stanovnitvo gradova u Splitu, Dubrovniku ili Kotoru bilo je nesumnjivo sa veim ili manjim procentom ve u XIII veku preko polovine slovenskog porekla i sluilo se u privatnom ivotu srpskohrvatskim jezikom; ali, mo tradicija i ugled latinsko-romanske civilizacije bio je toliki da narodni elemenat nije mogao da doe do pravog izraaja sve do kraja XIV i poetka XV veka. Narodni elemenat slovenski odneo je najzad pobedu zahvaljujui svojoj brojnoj jaini i svojoj prirodnoj ekspanziji; ali, gradsku kulturu, kao i imena starih gradova, zadrao je od starinaca. Tako su, sa malim jezinim izmenama, ostali sve do danas stari nazivi mesta, kao Celeja-Celje, Siscia-Sisak, Tarsatika-Trsat, Jadera-Zadar, Delminium-Dumno, Risinium-Risan i dr. Mora se istaknuti veoma vana pojava da je te gradske kulture ostalo tek malo u unutranjosti naih zemalja, udaljenih od Primorja i od glavnih saobraajnih arterija, Save, Dunava i Neretve. Od starih gradova u unutranjosti severne Srbije odrao se samo Ni, a u Bosni samo Dumno; ostalo su ili mala sela i trgovita, ili proste ruevine. Pojedini delovi nae drave (naglaavao je J. Cviji) nisu prirodom dobro vezani, i ona nije geografska celina... Uostalom, meu veim evropskim dravama samo je Evropska Rusija potpuna geografska celina, i u manjoj meri Francuska. Ova vana injenica upadala je u oi, u izvesnoj meri, i starim narodima. Stoga dolaze pokuaji da se prirodne smetnje dobrim komunikacijama to bolje savladaju. Rimski putevi, koji imaju ishodine take u Primorju, najbolji su dokaz za to. Put sa mora na Dunav, sa Dunava u Carigrad, i sa mora, suvim, na Solun i Carigrad, bili su preduslovi za odravanje rimske vlasti i pravilan kulturno-ekonomski promet. Ti putevi, sa privrednim sreditima razvijenim na njima, pretstavljali su jednu od najlepih tradicija romanske civilizacije. Rimski putevi, koji su se nastavljali na one u Italiji, ili su: jedan od Istre Dalmacijom sve do Skadra, sa krakovima na Sisak, Savu i Drinu; drugi od Emone (Ljubljane) na Sirmij i dalje na more; trei, uvena via Egnatia, od Draa preko Pelagonije na Solun. Poseban put vodio je od Dunava dolinom Morave i Marice, preko Nia i Sofije, za prestonicu. Glavno mesto na zapadnom delu Poluostrva bila je Salona, danas Solin kod Splita. Usred dalmatinskog primorja sa ivopisnom i relativno bogatom zaleinom, Salona je postala ne samo sredite administrativnih vlasti za Dalmaciju nego i znatno trgovako mesto. Za vreme cara Dioklecijana, koji je tu u blizini poeo da podie svoj

20

velianstveni dvor, grad postaje jedan od glavnih u celoj dravi. Porfirogenit kazuje da je bio velik kao gotovo pola Carigrada. Spomen na Dioklecijana, koji je tu i umro (god. 313.) i bio sahranjen u svom mauzoleju, pretvorenom docnije u stonu crkvu, preao je od starosedelaca i Slovenima i ouvan je u narodu onog kraja sve do danas. Nekoliko naih pria i predanja govore o caru Dukljanu. Isto tako, gotovo na celom podruju Jugoslovena ouvala se i uspomena na cara Trajana, koji je na Balkanu, davno pre njihove pojave, razvijao veliku aktivnost. Od istonih careva nije, meutim, zapamen nijedan sem Konstantina i Jelene, koje je popularisala crkva. Legenda o Justinijanovu slovenskom poreklu docnija je i to knjievna tvorevina. Stari grki i rimski gradovi, koji se odravaju za celo vreme nae istorije i koji zadravaju svoj znaaj, jesu po redu ovi: Albona Labin, Tarsatika Trsat, Senia Senj, EnonaNin, Jader Jadera Zadar, Skardona Skradin, Tetragurium Tragurium Tro-gir, Delminium Dumno, Rizon Risinium Risan, Batua BuduaBudva, UlciniumUlcinj, EliososLisosLje, Skodra Skadar, stara ilirska prestonica, Medeon Medun. Oblast Istre, junog Norikuma i gornje Panonije dodeljivana je pri administrativnoj podeli Rimskog Carstva veinom Italiji. Taj kraj je obino sluio kao prelazno podruje iz Italije prema severu i istoku, kao posle i varvarima u obratnom pravcu. Podruje to bilo je zbog toga izukrtano mnogim putevima, ije je ishodite ponajvie bila Akvileja. Od mesta tog podruja odrala su se Longatikum Logatec, Petovio Ptuj, Celeja Celje, Karnium Kranj. U unutranjosti Hrvatske oblast Like nosi staro ime, dok se od starih imena gradova ouvao neznatan broj. Na Savi je starodrevna Siscia Sisak, stecite glavnih kopnenih i vodenih puteva, veoma razvijen grad, sa svojom kovnicom novca; na Dravi je Mursa Osek. Od starih imena gradova i po Hrvatskoj i po Slavoniji ouvalo ih se relativno malo, to je i razumljivo kad se uzme na um da su tim podrujem prolazile od V veka sve glavne najezde Gota, Langobarda, Slovena, Obara i Maara, Vredi zabeleiti da ipak svi rimski tragovi nisu propali. Od naziva stare Marsonije (Brod) jo je ostao trag u bari Mrsunji. Od Kukiuma je Ilok. Po slavnom gradu Sirmiju, Sermiju (Mitrovici), dobio je ime ceo Srem. To je bio najznaajniji grad celog ovog kraja od IIIVI veka, sa kolonistima sa raznih strana sveta, ak i iz Male Azije, i sa jednim pravim carskim dvorom. U Srbiji je od starih gradova ostao Viminacium, koji je po oznaci castellum dobio dananje ime Kostolac; od Pinkuma je ostao Pek, od Arsena Raanj. Naisus Ni je rodno mesto cara Konstantina Velikoga. Skupi pored Skoplja dobija naroit znaaj od vremena cara Justinijana I, koji se rodio tu, u blizini, u selu Taurisiju. On je grad Skupi razvio i podigao na stepen metropole davi joj naziv Justiniana prima. Stari su gradovi Ulpiana Lipljan, Stobi kod Gradskog, koji se u poslednje vreme sistematski otkopava i prouava, i Ahris Ohrid, uz koji se spominju struge kao odvodni jarci (). Podruje na kojem je postala dananja Jugoslavija bilo je, dakle, preteno u tradiciji rimske dravne kulture. Kada su Sloveni poeli da se smetaju i uvravaju na svojim sadanjim seditima, rimska drava je bila propala i njena civilizacija ustupala je postepeno uticaju novog dravnog sredita sa Istoka i varvarizaciji novih doljaka. Ali, tradicije stare kulture i administracije, kojima je dugim i sistematskim radom dobrim delom uspelo da savladaju geografske prepone, bile su se toliko ukorenile da je njihovo odravanje trajalo dugo i posle pada rimske drave. Na Balkanu je rimska civilizacija bila toliko intenzivna da je pripomogla obrazovanju ak i novih etnikih elemenata. Staro domae stanovnitvo romanizirano je u izvesnim oblastima, a naroito u Primorju i oko

21

Dunava, u tolikoj meri da je ono postalo gotovo isto romansko. Rumunski elemenat, koji je proizvod balkanskih starosedelaca i romanskog etnikog i kulturnog sloja na Balkanu, neposredan je primer te rimske aktivnosti. I kod konzervativnih i u svoje planine povuenih Arbanasa uticaj romanskog elementa pretstavlja vaan sastavni deo njihove opte, pa ak i etnike kulture. Srbi, Hrvati i Slovenci nali su se, dakle, po svom dolasku na Balkan, na jednom podruju na kojem je kulturna tradicija bila prilino ista. Geografska nepovezanost pojedinih naih oblasti uinila je da intenzivnost romanske civilizacije nije obuhvatila podjednako celo jugoslovensko podruje, ali ipak nije mogla dati drugi duh toj civilizaciji. Ta tradicija bi stoga pre mogla naa plemena jo vie da priblii nego to bi pretstavljala jedan od uzroka naeg odvajanja, kako se to ponekad pogreno mislilo. Proces naeg razdvajanja vrio se postepeno, pod vie uticaja, u istoriskim vremenima koja moemo pratiti; on nije doao kao posledica stanja koje se zateklo, nego zbog novih prilika, tenji i uticaja, i zbog izvesnih naih osobina karaktera i navika koje smo doneli i u novu postojbinu. Pri pregledu prvih slovenskih naselja na Balkanu upada u oi njihova prekomerna rasutost. Slovenska naselja spominju se od podruja Dunava u Austriji i Tirola sve do Crnog Mora i na jugu ak do Peloponeza. Ta pojava kazuje dvoje: jedno, da je broj Slovena doista bio veliki, mnogo vei nego svih drugih naroda koji su doli na Balkansko Poluostrvo; i drugo, da ti Sloveni nisu dolazili ovamo pod jednim vostvom, sa nekim planom, kao na primer Bugari ili Maari u dunavsku kotlinu, nego u masama, kao talasi neke velike poplave, noeni nekim strujama koje su ih zahvatale ili koje su, sluajno ali retko, sami stvarali. Na podruju dananje Bugarske spominje se u VII veku osam slovenskih plemena, od kojih Severce, nastanjene prvobitno oko Varne, znamo po imenu. To pleme, poznato po takozvanoj Nestorovoj hronici, imalo je svoje srodnike u Rusiji, a spustilo se u Bugarsku oevidno ili morem ili preko dananje Rumunije. Jedan njihov deo dopro je ak do Epira. Jermenski geograf VII veka, Mojsej Horenski, kazuje da je u Dakiji ivelo ak dvadeset i pet slovenskih plemena i da su, preavi Dunav, zauzela ne samo Trakiju i Maedoniju nego i Ahaju i Dalmaciju. Meu Slovenima u Dakiji znamo za AbodriteBodrie, po kojima je verovatno dobila ime bodroka upanija. Mnogo je starih slovenskih plemenskih naziva zabeleeno naroito na celom podruju Maedonije. U blizini Soluna, a posle oko Pologa, behu se smestili Drugovii, ije saplemenike, Dregovie, spominje Kijevska hronika izmeu Dvine i Pripjata. Slovenskih Drugovia (Drogawitz) bilo je u XXII veku i u Nemakoj, u Altmarku. Vajuniti su stanovali, po svoj prilici, u Maedoniji, ali su se posle pomerili prema jugu, u epirsku oblast. Brsjaci, Brziti, zauzeli su Pelagoniju, sa irokim podrujem od Velesa do Ohrida. Na srednjoj i gornjoj Mesti nalaahu se Smoljani. Kijevska hronika spominje Krivie, slovensko pleme koje je podiglo grad Smolensk, a zna se i za rusko pleme Smoljane. U Hercegovini, na zapadnoj strani Neretve, oko Mostara i u tom gradu, postoji i danas veoma jako bratstvo Smoljana, a u Pounju, u Bosni, selo Smoljana. Na jugu Grke, u Lakedemoniji i na Helosu, spominju se Milinci i Jezerci. Nije sigurno da li su slovensko pleme i Sagudati, koji se pominju sa njima zajedno, poto je veoma verovatno da su to moda Sakulati, Sakuli, ouvani sada sa tim imenom u Erdelju kao hunsko-maarsko pleme. Etniki veoma izmeani, doli su oni u dodir sa Slovenima moda negde oko Karpata, pa se onda uputili sa njima na Dunav i posle na jug.

22

Na zapadu su slovenska plemena daleko dopirala. Tamo je njihova granica ila do linije AniaAnrasKarnski AlpiPontebaGradikaSoa. U Tirolu, izmeu Pregratena i Vindtala, ima mesto Das natische Loch, sa predanjem o nekim udnim ljudima. I u Korukoj postoje legende o entrische Lovte; to su po svoj prilici tamna seanja na slovenske Ante. Kasnije, krajem VIII veka, ire se Sloveni dublje u Istru. Prema severu slovenska naselja samo mestimino dopirala su do Dunava; inae, kako je ve tano reeno, krajevi severno od Drave, sa obe strane Dunava, bili su panjaci avarskim hordama. U junoj Austriji kraj izmeu Ensa i Pilaha zvao se u IX veku Sklavinija. Naziv sa tajerske granice Stodertal u vezi je, po svoj prilici, sa imenom severnih braniborskih Stodorana, a u imenu Forestum Susel ostao bi trag rusko-polapskih Suzelaca. Raireno ali pasivno pleme Duljeba spomenuli smo ve ranije. Dudleipa je bila itava mala oblast meu Slovencima, karantanska grofovija, uglavnom na podruju dananje june tajerske. Dva najaktivnija plemena Junih Slovena behu Srbi i Hrvati. Srbi se smestie najveim delom u sredinju i istonu Bosnu, u zapadnu Srbiju do Rudnika i u podruje dananje zetske banovine; uglavnom, zauzee sredinji poloaj meu slovenskim plemenima na Balkanu, u podruju visokih planina i bogate gore. Hrvati se smestie du dinarskih Alpa, preteno u Lici i hrvatskom i dalmatinskom Zagorju, na domak morske obale, pruajui se postepeno u Posavinu i zapadnu Bosnu. Na svojoj istonoj i junoj granici Hrvati su se stalno meali sa Srbima i pretapali se jedni u druge, a na severu i severozapadu Hrvati su bili u intimnijoj vezi sa slovenskim plemenima, od kojih su ostali dananji Slovenci. Srbi su se dodirivali na istoku i jugu sa ostalim slovenskim plemenima, koja se behu nastanila u moravskoj i vardarskoj dolini i koja im behu ili potpuno srodna ili uopte veoma bliska. Srodnost izmeu Srba i Hrvata bila je tolika da su ih ve u XIXII veku neki vizantiski pisci potpuno identifikovali. Jovan Skilica, a po njemu (malo izmenjeno) i Jovan Zonara, pisali su o narodu Srba, koje nazivaju i Hrvatima. Nije sasvim sigurno da li slinu identifikaciju ima i Niifor Vrienije, koji spominje Hrvate i Dukljane u borbi protiv Vizantije god. 1073., a ne spominje Srbe, mada je pouzdano da su Srbi uestvovali u toj borbi, dok za Hrvate nemamo za to neospornih vesti. Protiv te identifikacije Srba i Hrvata moglo bi se navesti pisanje cara Konstantina Porfirogenita, koji razdvaja ta dva plemena i povlai izmeu njih tano odreene granice. Taj primer, meutim, nije od presudna znaaja, jer se mora uzeti u obzir da je Porfirogenit pisao imajui na umu dve posebne drave Srba i Hrvata, koje su postojale u njegovo doba, dok je Skilica, kao to se vidi iz navoda, davao optu napomenu o narodu i ba polagao na to da oznai meanje Srba i Hrvata. Postoji miljenje da je ovo meanje bilo konkretno, na jednom odreenom podruju, u Crvenoj Hrvatskoj. I u tom sluaju tako rana vest o srpsko-hrvatskom stapanju bila bi karakteristina za nae etnike odnose. Jer u vreme kad ih nije delila vera, a kad su ih spajali isto poreklo i jezik i zajednica interesa protiv tuina, meu Srbima i Hrvatima, gde bi iveli zajedno, i nije moglo biti drugih odnosa do potpunog stapanja i identifikovanja. To je bila, kako se voli da kae, bioloka faza njihove etnike zajednice, i stapanje je u njoj nalazilo svoj prirodni izraz. Danas meu naim nauenjacima ima izvestan broj ljudi koji misle da Srbi i Hrvati nisu pravi Sloveni, nego da je to bila jedna povea ratnika druina ili aktivan deo jednog poslovenjenog naroda koji je pokorio pasivna slovenska plemena, pa od njih primio njihov jezik ili dijalekat i vremenom se sa njima stopio, a njima dao svoje ime.

23

Istoriska analogija im je za to, sem primera sa Rusima, jo i sluaj sa hunsko-turskim Bugarima, koji su god. 679. pod svojim voom Asparuhom u relativno malom broju preli Dunav i pokorili slovenska plemena u istonom delu dananje Bugarske. Ime Hrvat, koje se u II i III veku javlja kao lino ime, ini se da nije slovenskog nego je iransko-sarmatskog porekla. Meu imenima petoro hrvatske brae, koja se u narodnom predanju navode kao voi Hrvata na Balkan, spominju se Klukas i Muhlo, koja, oevidno, nisu slovenskog nego tursko-iranskog tipa. I ime hrvatskog plemena Mogorovia nije nae nego istonjako. Da se hrvatskom imenu nae slovenska etimologija ima nekoliko pokuaja; ali, nijedan ne moe potpuno da zadovolji. U poslednje vreme profesor M. Budimir izvodi ime Hrvat od praslovenske osnove churvu. Po njemu ime Hrvat obeleava ono pleme slovenskog naroda koje se naroito isticalo svetlim pigmentom. Churvatu spada grupi etnikona ije se onomasiologije osnivaju na boji kose i koe. Ni za srpsko ime prava etimologija jo nije naena. Pored one polazne take da je hrvatsko ime neslovensko, kao dalji razlog za gore spomenuto shvatanje dolazi i ovaj socijalni momenat: kod starih Slovenaca postojao je poseban stale zvan kasazi, odnosno po nemakom Edlinge, ije se ime u njihovim naseljima jo dri u nekoliko naziva mesta. Dananje mesto Kasaze kod Celja zvalo se u XIIIXIV veku Edling. Ime mesta Kasezi nalazilo se i u Lici jo u XVI veku; ono je, kako naglaava F. Ramou, ogranieno samo na Hrvatsku i Sloveniju. Sama re kasaz tueg je porekla (K. Otir joj je naao paralele u vie starih preslovenskih jezika), a isprva je oznaavala narodnog plemia. Meu Slovencima naselja tih kasaza podudaraju se potpuno sa starim naseljima Hrvata. Neposredno pred Celovcem (pie L. Hauptman), samo dva tri kilometra ka jugu, nalazi se Kazaze-Harbah, a unutar toga velikoga kruga die se Gospa Sveta, gde su se kasazi skupljali da ustoliavaju svoga vladara. Sva ta pokrajina je, dakle, prava upa kasaza. A to je odluno za shvatanje njihova porekla. Jer za sedam sela ka severozapadu od Gospe Svete veli se u desetom stoleu da lee u hrvatskoj upi; a dananja imena svedoe da se hrvatska upa prostirala jo dalje, preko istih krajeva kao i kasaka, te je, dakle, kasaz i Hrvat isto. Jedan od petoro hrvatske brae, koji je po predanju doveo Hrvate na Balkan, zvao se Kosencis; to je ime, isto tako, dovedeno u vezu sa kasaz kosnz. Hrvati su, dakle, oslobodili Slovence od obarskih vlasti i kao gospodari-plemii ostali u zemlji kao povlaen stale. Tako je, misli se, bilo uinjeno pre toga i u Dalmaciji. Trag tog hrvatskog gospodarenja nad od Obara osloboenim Slovenima nalazi se u jednom stavu prianja cara Konstantina Porfirogenita. Za vreme ratovanja protiv Saracena, god. 869., navodi se da su Hrvate i ostale poglavice (gospodare) Slovena preveli u Langobardiju stanovnici grada Dubrovnika na njihovim vlastitim laama. Dakle, Hrvati su se (pie isti L. Hauptman) delili jo za Konstantina i narodno i socijalno od Slovena, vladajui njima kao plemstvo otkako su proterali Avare. Nama se ini da u toj teoriji ima mnogo uoptavanja. Ako su Hrvati, svojim dalekim poreklom, i bili Nesloveni, oni su se, ivei meu Slovenima, na njihovu podruju, pretopili davno u njih, i to svakako mnogo pre VI i VII veka, kao i Anti. Velika rairenost Hrvata u Poljskoj i ekoj, meu isto slovenskim plemenima, kazuje dovoljno jasno da je taj proces davno poeo i davno zavren. Bugarskog imena nema meu Severnim i Zapadnim Slovenima, mada su oni doli u neposrednu blizinu slovenskih podruja svakako nesumnjivo bar u V veku. Isto tako nema ni imena ruskog meu Junim Slovenima. Hrvati su doli na jug nesumnjivo kao slovensko pleme. Istoriski je

24

tano da je jedan deo Hrvata naselio alpisko podruje, gde danas ive Slovenci, i jo dalje; primamo i to da su aktivni Hrvati oslobodili pasivnije svoje saplemenike od obarske vlasti i sami im se naturili za gospodare, poto slinih primera imamo u svima istorijama plemenskih odnosa, pa i kod nas samih. Izmeu Bugara i od njih pokorenih Slovena bilo je velikih trvenja i vidnih razlika; ljudi su se razaznavali odmah po spoljnom obliku, tragova mongolskog tipa ima kod Bugara jo uvek u dovoljnoj meri; ouvani su nam ostaci starog bugarskog jezika; znamo izvesne njihove stare obiaje i ureenja. A po emu se bitno razlikuju Hrvati od Slovenaca? Zato nijedan od toliko stranih pisaca ne pomenu ma koju razliku koja bi, ako bi je bilo, i nesviklom posmatrau morala upasti u oi? Stvar je prosta: razlike su bile male, plemenske a ne etnike; ili razlike tipa a ne rase. Ni primer uzet iz prianja cara Konstantina nije dobar. Onde je poseban govor o Hrvatima i ostalim slovenskim poglavarima ( ) ne stoga to bi se oni delili narodno i socijalno, nego to su se delili politiki. U X veku, kada je pisano Porfirogenitovo delo, Hrvati su imali svoju dravu, a ostale sdovenske poglavice behu nad Srbima Zahumcima, Trebinjcima i Konavljanima, koji se pominju po imenu i koji su imali svoju ili svoje drave i oblasti. Stoga se iz tih carevih rei ne mogu naelno praviti zakljuci one vrste; a i posebno, pri blioj analizi onih rei, ovek ne bi mogao rei da je predloeno tumaenje i jedino dobro. I za Srbe se u najnovije vreme, na osnovu ne ba sigurnih podataka, javlja miljenje da potiu iz aziske Sarmatije, negde sa srednjeg Kubana, i da su otud, relativno kasno, u III veku posle Hrista, poeli vea pomeranja prema zapadu. Zastupnici ove teorije nisu, naravno, mogli da objasne otkud su Srbi mogli da dopru za dva tri dalja veka ak do Labe kao Sloveni i nosioci slovenskih rasnih odlika. Glavni pretstavnik te teorije danas, N. upani, nalazi kao najjai dokaz za nju Porfirogenitovo prianje o dolasku Srba u Srpite, u solunskom tematu. Kada su Srbi doli u taj kraj i tu svi mogli stati, onda njih nije moglo biti vie od koje desetine hiljada. Sve mi se ini kao da prvobitno Srpite moramo sebi pretstaviti kao jedno vojniko logorite. Srbi i Hrvati doli su na poziv cara Iraklija da mu pomognu suzbiti Obre, a on im je za to obeao Ilirik. Oni su doli svakako kao organizovana vojska koja je izvrila svoj zadatak i uzela obeanu nagradu. U ovakvom tumaenju ima izvesne neloginosti, koja upada u oi na prvi pogled. Ako su Srbi, kao i Hrvati, pozivani od Vizantije da se bore protiv Obara, ta e im onda vojni logor u Srpitu, ak kod Soluna, gde Obara nije bilo i gde ih nije trebalo suzbijati? Drugo, nisu svi Srbi ni doli na jug, ni stali u samo Srpite; njihovih naselja, sa njihovim imenom, da ne govorimo o ostalim Slovenima, kojih je Maedonija bila puna, nalazi se na nekoliko raznih strana, u Epiru, Tesaliji i oko Vardara, kud ih je zanela struja pljakaa ili doseljenika mimo one sa Lima, Drine i Morave. Dolazak Srba u Srpite vizantiski car je izvodio sasvim jasno po etimologiji mesnog imena i po tradiciji ili kombinaciji o vezama tih Srba sa juga sa onima na severozapadu. Protiv ovih teorija o dolasku organizovanih Srba i Hrvata kao osvajakih druina dao je F. ii dobru naelnu ogradu. Istoriska praznina za puna dva vijeka, VII i VIII vijek, najjai je dokaz da Hrvati i Srbi nijesu bili osvajalake druine na poetku svoje istorije na Balkanskom Poluostrvu, nego samo dijelovi jedne velike slovenske gomile, koja dugo jo nije ni pomiljala na osnivanje organizovanih drava. U tom pogledu nije nita pounije nego sravniti istoriju organizovanih ratnikih Bugara sa savremenom istorijom Srba i Hrvata. Dok naa plemena ive u planinskim upama i oblastima, Bugari ve poetkom VIII veka, samo etvrt stolea posle svog dolaska na Balkan, posreduju u

25

borbama oko carskog prestola u Vizantiji, i njihov vladar Tervel god. 705. dobija titulu esara. A poetkom IX veka, kad se jedva javljaju zaeci srpskih i hrvatskih malih drava, Bugarska poinje svoju dugu borbu o suparnitvo sa Vizantijom na Balkanskom Poluostrvu, i uspeva da god. 811. skine, u borbi, glavu jednom vizantiskom imperatoru. Isto tako je aktivistika i Rusija IX veka, kad u njoj poinju svoju vladu pozvani vareki knezovi i njihova druina nad plemenima pasivnih ili neslonih Slovena. Isti primer ponavlja se docnije sa dolaskom Maara u Srednju Evropu. Neverovatno je stoga da bi Srbi i Hrvati, kad bi bili isto ratniki avanturisti ili organizovane vojnike druine, izmenili svoju prirodu odjednom i bez ikakva traga, zadovoljivi se samo time da suzbiju Obre i pokore ranije naseljene Slovene. Jezina arheologija daje nam dosta odreene rezultate u pogledu jedinstva dijalekata starih junoslovenskih plemena i iskljuuje mogunost da su Srbi i Hrvati doli na Balkan kao elemenat dijalekatski drukiji od ostale slovenske mase. Nai lingvisti nalaze da su srpskohrvatski i slovenaki proizvod jednog zajednikog jezika i da su njihovi pretstavnici njim govorili i pre svog grupisanja na dananjem podruju. U granicama tadanje njihove drutvene zajednice (objanjava A. Beli) dobivene su tri dialekatske nianse, kajkavska, akavska i tokavska, od kojih su i posle toga akavski i kajkavski dialekat razvijali zajednike crte. Kada su njihovi pretstavnici doli na Balkansko Poluostrvo, odnos meu njima promenio se u toliko to su sada akavski i tokavski dialekat poeli da ive optim ivotom, a jedan je deo kajkavskog dialekta hrvatski kajkavski poeo da potpada pod sve jae uticaje tokavskog i akavskog dialekta, i da se razvija zasebno od slovenakog kajkavskog. Prema tome, otpada ono ranije miljenje koje se dosta dugo dralo u nauci: da su Srbi i Hrvati svojom pojavom na Balkanu rastrgli onu jezinu zajednicu, koja je spajala krajnja junoslovenska plemena na zapadu sa onima na istoku, odnosno Slovence i bugarske Slovene. Naprotiv, danas je oevidno da svi junoslovenski jezici, sa bugarskim zajedno, nisu nita drugo nego dijalekti jednog zajednikog jezika, sa prelaznim tipovima od slovenakog srpskohrvatskom i od srpskohrvatskog bugarskom. Mi ne mislimo rei da nije uopte bilo na Balkanu plemenskih slovenskih elemenata koji su imali i izvesne svoje jezine osobine donekle drukije od dananjih junoslovenskih, naroito s obzirom na to da je bilo plemena koja su dolazila sa raznih strana slovenskog podruja; ali, eto, jeziari smatraju kao utvreno da je glavna masa slovenska koja je naselila Panoniju i Balkan bila manje vie jeziki homogena, sa malim razlikama, i da je kao takva asimilovala druge grupe doljaka. Dananji nai lingvisti, dobrim delom, izrino naglaavaju da u prolosti, u slovenskoj jezinoj zajednici, pretpostavljaju jedan junoslovenski prajezik. Sasvim je po tome prirodna pojava to se elemenat sa jednim u osnovi zajednikim jezikom osea kao celina prema tuim narodima sa kojima je doao u dodir na novom podruju, prema Germanima, Romanima, Grcima, Arnautima i Hunima. Stoga je prirodno i to opet oni njih shvataju kao jednu celinu. Pa je razumljivo dalje i to to se prema zajednikom slovenskom nazivu gube postepeno starija plemenska imena ili to zadravaju isto lokalan karakter. Brsjaci se, na primer, u odnosu prema tuinu oznaavaju samo kao Sloveni, a njihovo im ime slui za razliku od srodnih Poljana, Mijaka i drugih. Da je tako vidi se najbolje po tome to se na Balkanu meu Slovenima javlja itav niz novih plemenskih naziva koji nemaju vie nieg starog plemenskog, nego su isto geografski. Takvi su nazivi: Timoani, Branievci, Jezerci, Zeani, Trebinjci,

26

Neretljani i t. d. Neretljani se, na primer, sami tako nazivaju; to nije, dakle, oznaka drugih. Meutim, ko zna koliko se starih plemenskih zajednica i naziva slilo u taj novi! Jedina dva plemenska naziva koja su se odrala i postala skupna za vei niz bliskih plemena to su srpski i hrvatski. Zato su ta dva plemenska naziva izbila mimo opte slovenskoga? Odgovor je, uglavnom, ovaj, mada nepotpun: zato to su ta dva plemena, svakako aktivnija, sticajem prilika prva uspela da obrazuju drave, i to, kako emo videti, Hrvati pod pritiskom Franaka, a Srbi pod pritiskom Bugara. Stvaranjem izvesne organizacije za odbranu, koja je dobila karakter dravne zajednice, stvorilo se sredite koje je posle, prirodno, sa svojim politikim radom i irenjem nosilo i svoje ime. Duljebi, kao pasivan elemenat, nisu pokazivali podobnosti za borbenu ekspanziju; ta pasivnost karakterie u osnovi i njima bliske Slovence. Oni su se pokazali kao etniki veoma izdrljivi i gotovo neodoljivi, ali su politiki bili bez ikakve inicijative. Drugi inilac bilo je dinarsko gorovito podruje, na kojem su se uvrstili Srbi i Hrvati. Velike borbenosti bilo je nesumnjivo i kod Slovena u Maedoniji, ali su oni, blizu velikih sredita Vizantiskoga Carstva, bili lake na udarcu, i stoga u nemogunosti da se nesmetano organizuju. Do Srba i Hrvata, u njihovim planinama, teko se dolazilo; a i kad se javljala opasnost, nije bilo teko spremiti odbranu. Sem toga, i Srbi u istonoj Bosni i u Rakoj, i Hrvati u Lici, zapadnoj Bosni i severnoj Dalmaciji nisu dugo bili na putu nijednoj od sila zainteresovanih za balkanske akcije. Stoga su Srbi mogli, mimo ona slovenska plemena u dolinama koja su Bugari brzo pokorili, da se odre i ak posle i sami preu u napad. Najzad, pored aktivnosti, i pogodnosti zemljita i sa njima uslovljenog branskog otpornog mentaliteta, koji se za dva tri veka ivota na tom podruju osetno razvio, treba uzeti na um i ovo: da je na ovom terenu bilo dosta i etnikog meanja. U dinarskim oblastima Balkana ivela su ilirska plemena, poznata sa svoje aktivnosti i borbenosti; njihov stoarski ivot uticao je da te stare sklonosti vremenom ne oslabe. Izmeu njih i naih doseljenika bilo je mnogo stapanja; itav niz naih plemena, davno pretopljenih ili jo aktivnih, sa njihovim neobinim imenima jasno svedoe o tome (sr. Kue, Mataruge, Pipere, Malonie, Katunjane i sl.). Etniki i psihiki uticaj ratobornih i preduzimljivih Ilira, odnosno posle Vlaha i Arnauta, osetio se i meu Srbima i meu Hrvatima. Kod Slovena koje su Bugari pokorili takav je uticaj nedostajao. U romanskim gradovima Dalmacije i u obimu njihova kulturnog uticaja ostao je ove do kraja Srednjega veka u upotrebi samo opti naziv slovenski i Sloveni, koji je sluio kao etniko obeleje za nae pretke. Poznata obala u Mlecima zove se Riva dei Schiavoni. Dubrovaki pisci svoj jezik zovu stalno slovinskim. Posebno srpsko i hrvatsko ime zadugo se uglavnom poklapalo sa obimom politikog irenja i uticaja srpske i hrvatske drave. Izuzetak od toga nalazimo jedino u Bosni, u prvoj polovini XIII veka, gde se u slubenim aktima, za razliku od romanskog elementa, stanovnici Bosne nazivaju Srbima, svojim plemenskim imenom, mada su odavno ve imali svoju posebnu dravnu tvorevinu. Ali, i taj izuzetak moemo razumeti kad znamo da je Bosna od X veka bila podue u zajednici sa Srbijom, i da im je stanovnitvo u stvari plemenski isto. Posle e, kad bosanska drava ojaa, geografsko plemensko ime Bonjani poeti da se upotrebljava, ako ne kao etniko, a ono sublizu kao nacionalno obeleje. Da bosanska drava nije propala ve u XV veku i sa njom uticaj njene dravne organizacije, pitanje je da li mi ne bi, pored srpske i hrvatske politike individualnosti, imali jo i bosansku. Izmeu sfera srpskog i hrvatskog politikog domaaja postojali su, kako je V. Jagi tano

27

isticao, prostrani pojasevi gde se nije zadugo upotrebljavalo nijedno od ta dva imena, nego samo staro obeleje: slovensko. To je bila, na primer, cela stara Slavonija sve do tajerske, kao i podruje rano za sebe odvojene Dubrovake Republike. * U izvesnim plemenskim predanjima ostalo je poneto tragova o postepenom osvajanju novih plemenskih organizacija, o potiskivanju starijih elemenata i o meanju sa njima. Ta predanja nisu, naravno, ista i ne odnose se uvek na ovaj najstariji deo prolosti; ali, ipak se delimino veu za nj i ukazuju, dalje, na to da su i u samom narodu ti procesi oseani i pameni kao krupne i bitne izmene. Na mnogo strana u naem narodu pria se da su ranije, kao najstariji stanovnici, u balkanskim zemljama jugoslovenskog podruja iveli Grci i da su kao njihovi tragovi najobinije ostala grka groblja sa velikim stecima, ali nije potpuno sigurno da li je to predanje u narodu stvarno narodno ili je dolo saoptavanjem uenijih. Mnogo neposrednija su predanja u podruju dananje zetske banovine, gde je plemenski ivot bio naroito razvijen i sa svojim duhovnim nasleem trajao sve do naih dana. Meu Bjelopavliima i plemenima Nikiskog Polja, upe, Banjana, Grahova i Katunske Nahije pria se da su kao najstarije pleme tih oblasti iveli neki panji pani i da su posle njih doli slovenski Luani. Ti Luani su, veli se, bili stari Srbi i zahvatili su prostor od Morae do Nikiskog Polja i planine Gara. Pokrvili su se ljuto izmeu sebe i postali su tako lak plen novih plemenskih organizacija Bjelopavlia i delimino Pipera i Bratonoia. U dolini Lima jo do naih dana trajala je izvesna netrpeljivost izmeu Vasojevia i Srbljaka. Vasojevii su i po predanju i po oseanju srpsko pleme, a kod Srbljaka se zadrao istoriski najstariji oblik srpskog imena (Srblin). Predanje govori da su sukobi izmeu njih doli otud to za oboje nije bilo mesta na istom podruju. Jedan ispitiva naselja (A. Jovievi) kazuje kako Vasojevii ne samo starosjedioce, ve i nove pridoljake, ma odakle bili, nazivaju imenom Srbo ili Srbljak, a to su nazivi koji kod njih, po njihovom shvatanju, imaju prezrivo, unekoliko pogrdno znaenje. Neobino je tvrenje jednog drugog ispitivaa Vasojevia i njihovih obiaja (d-ra I. Jelia) da su ba Vasojevii nadenuli srbljako ime starijem stanovnitvu limske doline, Luanima, Bukumirima, Macurama, panjima i Latinima. Otkud ta pojava da srpski Vasojevii srpskom imenu dadu prezirno znaenje? Sama plemenska borba ne bi bila dovoljno objanjenje za to. Stoga e biti verovatnije ovo tumaenje: kao istije bratstveniko i mlae pleme Vasojevii su oseali razliku izmeu sebe i onih smeanih raznoplemenika, slovenskih (Luani) i neslovenskih, koje je vladajue srpsko pleme, osvajajui i asimilujui ih, pribralo pod svoju vlast i naturilo im svoje srpsko ime. Veoma je vana injenica da su svuda u Crnoj Gori, kako saoptava J. Erdeljanovi, i stara plemenska imena Bukumira i Luana postala podrugljiva. Vasojevii, kao i Bjelopavlii, daju primer mlaih plemenskih organizacija, koje poinju svoju aktivnost poto je glavno srpsko pleme uvelike uspelo da se afirmira na svom novom podruju i da njih omogui; oni su se prema tom starijem elementu, koji se vremenom troio, oseali homogeniji, jedinstveniji, sveiji i, prema tome, superiorniji. Ali, nisu ipak mogli da se otmu njegovom neodoljivom uticaju. To ime, koje su nipodatavali, ipak su primili kao skupniju oznaku itave zajednice, i kad se u Vasojeviima kae srpsko onda to znai vasojevisko i srbljako zajedno. Ime plemena koje je omoguilo da se stvori drava osvojilo je pomou te dravne organizacije nad imenima drugih plemena i oblasti, pored svega toga to su mestimino izvesna plemena i

28

jaa bratstva uspevala da se prema pretstavnicima glavnog plemena osete kao sveiji i ekspanzivniji elemenat. Oko Tare i Lima, pria se, bilo je staro pleme Kria kao jedna grana veeg plemena Mataruga, po kojem je dobio ime Kriak i itav kraj od Kolaina do Plevalja. Njih su, posle dugih i krvavih borbi, po tradiciji, potisli Drobnjaci, koji se kao stanovnici Jezera javljaju krajem XIV veka. Tua imena, koja se pominju u tim na-rodnim predaaima, mogu se pouzdano utvrditi na ovom podruju. Ime pana dalo bi se tumaiti poznatim nazivima iz kruga antike mediteranske onomastike, kao to su etrursko Spanius ili panija (Hi-spania); ali ovde, kod nas, ja upozoravam i mislim pre na arbanako pleme Spana, koje se javlja u oblasti oko Skadra i Drivasta poetkom XIV veka i koje se ve tu, ako ne i pre, intenzivno mealo sa Srbima. Mataruge su oevidno neslovenskog porekla; meu Arnautima poznata ja mona porodica Mataranga, koja oe pominje od XIII veka. Pleme Mataruga pominje se ee u XIV veku; ime njihovo nalazi se jo u mesnim nazivima kao to su poznata banja Mataruge kod Kraljeva ili selo Mataruge ak na Stonokom Poluostrvu. Macure potseaju na arbanake Macarke ili Macreke, a moda su i neko nae pleme sa severa iz oblasti Mazura.1 Njima narod negde pripisuje stara groblja sa stecima. Traka re krisio i ilirska krsi upuuju nas na Krie, koji bi, prema dananjem albanskom, bili crni ili crnokosi ljudi. Potomci starih Kria ive danas kod Nefertare kao pravoslavni i muslimani, i odelom, koje im je isto, jo uvek se vidno razlikuju od Drobnjaka. U jednom albanskom aktu iz god. 1304. pominju se Leceni, t. j. Latini (po arnautskom letin = Latinin, katolik), koji su svoje ime dobili po veri. Oevidno je, dakle, da se u narodnom predanju ouvao spomen na davne nazive plemena sa kojima su oni na ovom podruju dolazili u dodir ili u sukobe. Ponekad se i isto srpska plemena javljaju pod nekim od starijih tuih naziva. Mrkojevie u Prapratnoj nazivali su susedni Arnauti i po njima Mleani Pamalocima, Pamaliotima, imenom u kojem je ouvan stari arnautski naziv malok = branin. Upada u oi da nove plemenske organizacije kao Zupci, Banjani, Drobnjaci, Maleevci, eklii, Ozrinii, Bjelopavlii, Vasojevii, mada su razvijene iz stoarskih katuna, nose preteno srpska imena za razliku od tih starih veinom tuih i meanih. Starije srpske organizacije osvajale su poslovenjujui pojedina plemena na koja su nailazile; ali, zadravale su njihova imena kao tradicionalna, onako isto kao to su zadravale imena mnogih reka, planina i mesta. Njihov glavni uspeh bio je u tom to su ta plemena vremenom potpuno posrbile i dale im opte srpsko ime kao gospodujue i dravno. Poslednji uspeh postignut je u toj staroj tradiciji sa starim plemenom Kua, koje je jo u XVII veku bilo preteno arbanako. I srpskohrvatska imena starih plemena koja pominje narodno predanje nisu sluajni proizvod neke kombinacije. Ime Luana poznato je dobro iz Hronike popa Dukljanina; oni su ranije imali svoju Luku upaniju severno od Skadarskog Jezera. Njihovo ime pominje se u istoriskim izvorima do sredine XV veka; poslednji im je poznati spomen iz godine 1455. Meu Hrvatima dugo se prialo da ih je na Balkan
1

Izvesnih spomena na stare narode sa kojima smo bili u vezi u naoj staroj otadbini ili na putu prema Dunavu ima kod nas i inae, u toponomastici ili u linim imenima. Ime eremet, esto u Bosni i kod Rusa kao porodino, dovodi A. Soboljevski u vezu sa Sarmat. U bileskom srezu zetske banovine postoji Hina Glava. Oblik Hin (Hn) nesumnjivo je stari na oblik za Hune.

29

predvodila pored petoro brae i jo jedne sestre devojka Buga. Pleme Buana postojalo je, doista, i u staroj domovini oko reke Buga i u novim balkanskim oblastima. Izmeu Otoca i Gospia sterala se stara Buka upa sa glavnim gradom Buinom. Na staro pleme Luana potseaju hrvatska sela Luani kod Ogulina i Luane kod Sinja. I Sansku upu u Bosni dovodi V. Klaji u vezu sa Sanom u Galiciji, kao i mesta Premilje i Primilje kod Slunja sa Pemislom. Takovo opetovanje topografskih imena nije nita sluajno i samovoljno, nego se osniva na prastarom obiaju da iseljenici redovno nazivaju rijeke, gore i naselja u svojim novim obitalitima imenima iz svoje stare domovine. Imena Duljebska rijeka, Buani, Luani, Sana, Lomnica, Bistrica, Premilje ili Primilje, jasno dokazuju da su tako i stari Hrvati inili prigodom seljenja iz zakarpatskih krajeva u rimsku Dalmaciju. Jo pre Klajia izneo je F. Raki itavu listu primera kao potvrdu za to. Na pr. imena reka u Poljskoj i kod nas: Obra, Mlava, Pinja ili klasina slovenska Morava. U Hercegovini se nalazi Dunajec, kao i u Galiciji. To ove, naravno, ne moe biti sluajno. U porodici srpskog humskog vladara Vievia postojalo je predanje, zabeleeno jo u X veku kod Konstantina Porfirogenita, da su u novu otadbinu stigli sa Visle. Grigorije Boovi kazuje da sve do naih dana postoje meu Mijacima, istina sad izbledela, pre-danja o njihovoj prapostojbini, o Galiu, Galiciji, Poljskoj, da su ovamo doli kao pleme i da su im roaci: Poljaci, Nakoliani, upjani i Brsjaci. Ovi podaci zasluuju naroitu panju i izvesnu potvrdu dobijaju dugo osporavani navodi vizantiskoga cara: da su Srbi i Hrvati doli u svoju novu otadbinu iz Bele Hrvatske i Bele Srbije, koje su se, po njegovim dosta neodreenim granicama, nalazile uglavnom u slivu Visle. To su, nesumnjivo, najstarija naa predanja o naseljima i seobama. Da li je jedan deo tih belih Srba i Hrvata krenuo na jug u zajednici sa nekim drugim pokretom od onih estih pohoda pre VII veka, ili tek u VII veku kako bi izlazilo iz Porfirogenitovih prianja, teko je nesumnjivo utvrditi, i mi tu sada ne bismo mogli izneti nita drugo sem golih kombinacija. Jedino ako bi se ta predanja uzela za polaznu taku, moe se sa dovoljno sigurnosti rei: veoma teko bi se moglo dogoditi da ti daleki vislanski beli Srbi i Hrvati polaze na jug u VII veku, kao saveznici Vizantije, a da pre toga nije bilo blieg dodira sa njima ili njihovim saplemenicima negde neposrednije. Vislanski Srbi i Hrvati mogli su da se obraunavaju sa Obrima, i da ine i tako usluge Vizantiskoj Carevini, na nekom podruju geografski mnogo bliem svome nego to je daleka Dalmacija. Da siu ba na Balkan, usred sukoba s Obrima u VII veku, ne ini se mnogo verovatno, jer bi oni imali, u tom sluaju, da iz Galicije preu preko velikog dela obarske drave. Stoga nam izgleda mnogo blie istini miljenje da su Srbi i Hrvati ve bili meu slovenskim plemenima koja su se nalazila na domaku vizantiskih granica i da su za vreme ustanka u borbi s Obrima dobijali, moda, samo pomo od svojih udaljenijih saplemenika. Za Hrvate bi se moglo sa prilinom verovatnou uzeti da im je izvestan priliv snaga mogao dolaziti delimino preko Samova podruja i sa Samom u vezi. Tako bi se moglo protumaiti kod Porfirogenita pomueno i hronoloki poremeeno predanje da su, proavi kroz alpiske krajeve i oslobodivi Slovence u Karantaniji, sili odatle u Dalmaciju i potisli Obre. Sasvim je razumljiva pojava da je velika rasutost Slovena na Balkanu morala dovesti i do izvesnih etnikih gubitaka. Svi suvie izloeni delovi, koji su upali u kompaktne tue celine ili se suvie udaljili od svoje plemenske matice, morali su pre ili posle da se odnarode i pretope u vee zajednice koje su ih okruavale. Slovenski elemenat uneo je nesumnjivo mnogo svoje krvi u stanovnitvo stare Grke i zanovio ga

30

je, ali se u njemu i izgubio. Isto tako veliki su gubici bili i na zapadu, gde su se mase Slovena vremenom ponemile. Na istoku, Sloveni su dali svoje obeleje hunskim Bugarima, koji su bili u manjini prema njima, ali su primili, kao pokoreni, njihovo ime i njihovu organizaciju drave. Od naroda koje su Sloveni zatekli na Balkanskom Poluostrvu, oni su imali neposredno dodira najvie sa romanskim elementom, ija su mesta uglavnom zauzeli. U Primorju, gde je taj elemenat bio kompaktniji, kulturniji i u dodiru sa svojim ostalim saplemenicima, on se odrao gotovo kroz ceo Srednji vek i znatno je uticao na dravne poslove Hrvata i Srba. U unutranjosti, gde je romanski elemenat bio rasplinut, on se dobrim delom stopio sa slovenskim doljacima, davi im svoj naziv Vlaha kao oznaku ne plemenske pripadnosti nego stoarskog zanimanja. Taj proces stapanja trajao je dugo i zavren je uglavnom tek za vreme Turaka. Bio je svakako bri na istoku, u srpskim planinama, gde se svet zanimao poglavito stoarstvom. Upada u oi, meutim, da se u Primorju rumunski balkanski pastirski elemenat dugo odvajao od romanskog, preteno gradskog s italskim poreklom, i da je bio daleko rairen. U XII veku on je preko Istre sezao ak do Taljamenta. M. uflaj nalazi za Rumune da njihova tamna, pastirska, slovenskom elementu tua krv, u kojoj drijemaju instinkti ilirsko-trakoga pradoba, tvori glavnu komponentu violentnoga dinarskog tipa kod Arbanasa, junih Srba i junih Hrvata. Pored Vlaha stoarstvom su se na Balkanu bavila jo naroito i albanska plemena, koja su svoje ime dobila po plemenu Arba ili Alba oko grada Albanopolja. Naziv Goge ili Gege, koji je dan izvesnim albanskim plemenima, doao je radi njihove veze sa Vlasima. Albanski etniki elemenat znatno se meao sa naim naroito u podruju stare Duklje, oko reka Zete i Drima, i dao je veoma zanimljiv etniki i rasni spoj. Sa Grcima su stari nai slovenski preci dolazili u dodir u jugoistonim oblastima dananje vardarske banovine i u manjoj meri na podruju oko Morave i Kosova, gde je dosta dugo trajala grka vlast, ali gde je grko stanovnitvo bilo prilino proreeno. * Velika slovenska rasutost na Balkanu moe ponajbolje da se protumai njihovim nainom ivota. Sloveni su odavno navikli da ive bez vre organizacije, uglavnom plemenski, ne priznavajui meu sobom niije vrhovne vlasti. Stari pisci VI i VII veka govorili su za njih da od starine ive u demokratiji, odnosno da ive bez vlasti, u meusobnoj mrnji, i ne poznaju reda. Sama demokratija, nesumnjivo, ne bi bila nikakvo zlo; stara Atina, zna se, zahvaljuje ba toj vrsti uprave svoj najlepi polet. Zlo je bilo u slovenskoj primitivnosti. Kod njih (pie jedan otrovidi Vizantinac s kraja VI veka) vlada razlika shvatanja, pa se ili ne slau, ili ako se i sloe ipak drugi prekorauju brzo ono to se odredi, poto su svi strasno jedni protiv drugih i poto niko nije voljan da ustupi drugom. Tu rasutost i surevnjivost obilato su iskoriavali mudriji protivnici kod svih naroda gde god se ona javljala. Neka bi kod ovih naroda (pisao je Tacit za Germane) jo zadugo bilo ako ne ljubavi prema nama, a ono bar meusobne mrnje! Kako za nau dravu nastaju ve poslednja vremena, najbolje jo to nam srea moe da pokloni jeste nesloga meu neprijateljima. Ali, ta germanska plemena, ijoj se meusobnoj mrnji Rim tako radovao, stvorila su ve krajem VIII veka, na ruevinama Zapadnog, novo Carstvo sa svojim peatom. Sloveni su, meutim, bili jo i tada u onakvom stanju u kakvom je Tacit gledao severne susede. Sloveni nisu izvukli dovoljno pouke iz svog iskustva s Obrima i, im je prola opasnost borbe za samoodranje,

31

nastavili su stari ivot plemenske podvojenosti. Poslednje primere takvog ivota, sve do XIX veka, daje u dovoljnoj meri istorija Crne Gore i njenih plemena. U Crnoj Gori (pisao je Vuk Karadi po neposrednim obavetenjima) ima tragova svijeh oblika uprave, pa i opet je ovo u Evropi moda jedino drutvo ljudi koje nema nikakva praviteljstva u pravom smislu te rijei. Ova rasutost i ivot u plemenskim organizacijama imali su kao posledicu nemo Slovena da se odupru napadima raznih osvajaa, kao Obara i Bugara, mada su ovi inae bili brojno daleko slabiji od njih. Tako su i Varezi mogli da zagospodare Rusijom. Sa druge strane, takav nain ivota razvio je naroitu ljubav za slobodu. Ovu crtu u karakteru Slovena zapazili su i istiu mnogi stari pisci. Jedan vojniki vizantiski spis sa kraja VI veka izrino navodi kako se Sloveni nikako ne daju u ropstvo ili podanitvo, a naroito u svojoj zemlji. Pojedina slovenska plemena imala su svoje plemenske glavare. Veoma je karakteristino, meutim, da za nazive vrhovnih ili veih gospodara nisu imali narodnih slovenskih izraza, oevidno stota to takvih gospodara prvobitno nije ni bilo. Naziv upana izgleda da je hunskog porekla, jer se javlja u natpisima u Na Sent Miklou, po tragu Atilinom. Naziv bana doao je iz obarskog, kao knez iz nemakog. Po imenu i ugledu Karla Velikog dolo je metatezom od Karl kralj. U svojoj Hilandarskoj povelji pisao je jo Stevan Nemanja kako je bog premilostivi utvrdio Grke da budu carevi, a Ugri kraljevi i kako je svakom narodu dao vlasti po njegovoj prirodi. Njemu je podeljeno od boga da bude veliki upan; tom klasifikacijom on ujedno odreuje i skromni poloaj srpskog naroda. Naslee u glavarskoj porodici nije bilo utvreno. Ima povie primera, karakteristinih za Slovene, da vlast i oblast nasleuju svi sinovi iza oca, dva, tri, pa i etiri, pa je dele; isto tako ima primera da roditelji sami, jo za ivota, dele svoje naslee. To je veoma esto dovodilo do borbi, a uvek je pretstavljalo cepanje snaga. Nije se nikad rado gledala centralizacija vlasti. Nama stoga ne izgleda mnogo verovatno pripovedanje o slovenskoj zadruzi kao staroj organizaciji slinoj pelinjoj, i pre smo skloni primiti miljenje da je zadrugarska organizacija dola docnije kao posledica novih ekonomskih prilika i novih socijalnih primera. Sa plemenskim ivotom uslovljen je naroito kult tradicionalizma i u linim i u duhovnim stvarima. Kod prvih on se izraava posebno u potovanju kolenovia i u nezgodnom poloaju onih koji su inokosni ili doljaci; a u drugom u optem razvijanju plemenskih predanja. Ova se u naim oblastima s ouvanim plemenskim ivotom neobino neguju i ine glavni fond duhovnog naslea. I rei plemenit i plemi, kao oznaka neeg boljeg, izraz su potovanja utvrenog patrijarhalnog morala i kulta plemena. Glavno telo narodnog odluivanja bio je njegov sabor ili zbor. Od upskih skuptina, proirivanjem teritorija, razvili su se dravni sabori. Vlast tih sabora bila je prilino nejednaka. Oni su ponekad birali vladare, makar i isto formalno; tako je god. 1076. u Hrvatskoj kralj Dimitrije Zvonimir na saboru izabran za kralja. U Srbiji znaaj sabora jo nije dovoljno prouen i utvren. Zna se da se Nemanja zahvalio na prestolu na velikom dravnom saboru, i da je Duanov Zakonik objavljen isto tako na saboru. Na Nemanjin sabor, pie Stevan Prvovenani, behu pozvani, pored episkopa, stareine, upravni knezovi, vojvode i vojini. Meutim, sebrima nije bilo dozvoljeno odravanje zborova. Dobar deo starih srpskih sabora za Nemanjia, ukoliko su poznati, imao je

32

karakter sveanih skupova; ali, bilo je ipak i pravog saborisanja. Takav sluaj je, na primer, sa Nemanjinim saborom protiv bogumila gde se izrino spominje i raspra; ili sa Duanovim saborom u Pritini, po dolasku Kantakuzenovom, gde je trebalo ubeivati uesnike da se pridobiju za izvesno gledite. Sa stalekim saborima monoga plemstva na Zapadu (razlae na jednom mestu N. Radoji) nemaju srpski sabori za prvih Nemanjia ni izbliza onoliko slinosti kao sa vizantiskim carskim konzistorijem, od kojega se, koliko se iz izvora vidi, najvie razlikuju prisustvom vlastele. Ali, vlastela nema na saborima vie prava od ostalih inovnikih uesnika. U Rai je u to doba sva vlast u rukama vladara, isto onako kao i u Poljskoj za prvih Pijastovia. Posle Duana, kad centralna vlast slabi, sabor dobija stvarno vei znaaj. Izgled malih plemenskih sabora u Primorju znamo po opisu poljikih skuptina kod Splita. Odravane pod vedrim nebom, pod Gracem kod Gate, zborove su sainjavala samo plemenita gospoda tog kraja, koja su se skupljala na odreeno mesto, zborie, gde su raspravljala o ureenju i zakonima svoje oblasti i vrila sudsku vlast. U naroitim sluajevima tu se docnije sazivao zbor podimni, t. j. sa pretstavnicima svake kue u kojoj vatra gori (po dimu). Lep opis plemenskih skuptina u Patroviima ima Ljubia u svom Kanjou Macedonoviu. Na sred primorja opine patrovske ima jedna mala luka, pusto alo, koju ljudi i dan dananji zovu Drobnijem Pijeskom. To je zemanom bivalo mjesto gdje se narod kupio na zbor i na odluke... etiri sue i dvanaest vlastela, od svakog plemena po jedan ovjek, slobodno i na poree izabrani, sjedili bi pod jednom meom vrh pijeska, a ostali domaini jedan do drugoga po pijesku, i tu vijeali i sudili o najvanijema poslima. esti su zborovi u trebinjskoj oblasti, ali tu nije sasvim sigurno ko je eve imao prava da na njima uestvuje. Da su tamo dolazili i domaini iz puka ima nekoliko nesumnjivih dokaza. Skuptina u Kuima bivala je obino na Markov-dan, na visoravni Rogama. Na nju su dolazili svi vojnici iz plemena, naoruani. U Drobnjacima jo se i sad zna Zborna Glavica. Kroz sve vreme robovanja pod Turcima saborom se stalno zvao narodni skup kod crkve u izvesne praznike. Vuk Karadi, pominjui plemenske, nahiske i optu skuptinu crnogorsku na Cetinju, kazuje kako je na njima pojedinac, naroito ako je bio iz jake porodice, protiv stotinu glasova mogao rei da neto ne prima. Tako nije bivalo uvek i svuda, naroito ne kad je skuptinu vodila jaka linost ili kad je trebalo reavati o nesumnjivo ivotnim pitanjima naroda; ali da je i izuzetno dolazilo do takvog izdvajanja i svojevoljnosti najbolji je dokaz koliko su stare osobine slovenske nediscipline imale jaka korena i kako su izbijale im se za to dala prilika. Ve je za stare Slovene primetio jedan pisac VI veka (Jordanes) da im se imena menjaju prema razliitim porodicama i mestima. Ta osobina, koja se inae ne bi mogla sloiti sa utvrenim plemenskim tradicijama, javlja se u obilatoj meri kod Junih Slovena i postaje i za njih veoma karakteristina. Poznata je injenica kako su izvesna plemena potisnula svojim nazivima imena ranijih oblasti; tako se mesto upa Vrsinje, Onogot ili Papratna javljaju Zupci, Nikii, Mrkojevii. Od tri hrvatska plemena Kremeniana, Tiemira i Limia postaju, opet, obratnim procesom, Poljiani, prozvani tako po poljikoj upi. I meu samim bratstvima dosta su este mene pojedinih rodova. Narodno plemensko predanje, naroito ivo u Hercegovini i Crnoj Gori, pamti donekle njihove rodbinske veze i njihovo poreklo; ali, dosta esto ih i mea i pretvara u legendu. Veoma staro je, na primer, ono predanje to kao rodonaelnika Bjelopavlia oznaava Belog Pavla; izvesni tragovi toga predanja vode ak u XII vek. Crnogorska dinastija Petrovia Njegua izvodila je svoje poreklo od neke bosanske loze, koja da je preko Nikia i

33

njegukih Banjana stigla pod Loven, a kao rodonaelnike oznaavala je dva brata Rajia i Heraka. Od Heraka potiu, kau oni, Petrovii, Popovii, Kustudije i dr., a od Rajia Radonii, utkovii i dr. Njegui se, meutim, spominju ve u prvoj polovini XIV veka, na istom podruju gde se nalaze i sada, i to kao podanici brae uraevia. Konstantin Porfirogenit saoptava predanje kako je Hrvate vodilo u novu postojbinu petoro brae: Klukas, Lovel, Kosencis, Muhlo i Hrvat, i dve sestre, Tuga i Buga. Ma ijeg bilo porekla ta imena meu Hrvatima, ona su u narodu doista postojala i ostavila trag. Vizantiski car nije ih izmislio. Po toj brai i sestrama, mi pored ranije pomenutih Buana moemo potsetiti na plemena Tugare i Tugomirie. J. Modestin upozorava, ne bez razloga, na lokalne nazive u Lici Kuklji i Mohlji i na imena Kosinj i Lovinec, moda od Kosencis i Lovel. U XII veku broj hrvatskih plemena porastao je na dvanaest. Ona su se smatrala kao matica svega ostalog plemstva i kao vrhovni deo hrvatskog naroda. Ta plemena imala su u svojim rukama sva politika prava u dravi hrvatskoj; izmeu tih plemena birali su se bani hrvatskih banovina i upani hrvatskih upa, njima je napokon pristajalo pravo birati kralja kad je vladajua dinastija u kraljevstvu izumrla. Ta plemena behu: Kaii, Kukari, ubii, udomirii, Svaii, Mogorovii, Gusii, Korinjani, Lapani, Poletii, Lasniii, Jamometi i Tugomiri. Neka od njih imaju svoje ime po gradu ili kraju iz kojega su, tako Korinjani po starom gradu Koriniju ili Lapani po Lapcu, iako oba plemena behu istog porekla. Od tih plemena dugo se govorilo o monim Kaiima, Grci ak govorahu za njih : oni su iveli uglavnom u Neretvanskoj Krajini. Od njih su se razvili: Mioii, arkovii, Andrijaevii, Stipii, Petkovii i dr. Do najveeg znaaja dolo je u hrvatskoj istoriji pleme ubia iz bribirske upe. Od humskih bratstvenikih organizacija jedna od najrazgranatijih i jedna od najtrajnijih, koja je doprla do naih dana, jo uvek jaka, jeste ona Ljubiia-Ljubibratia. Jaka plemenska organizacija behu i katunske Bjelice, ijih se naselja, dosta velikih, nalazilo od XV veka u Konavljima i posle u hercegovakom Dabru. Plemenski ivot kod nas je najbolje odran u Crnoj Gori, gde njegove tradicije jo traju. U Katunskoj Nahiji, na primer, tano se jo i sad znaju mee i pripadnost rodova njihovim plemenima: Njeguima, ekliima, Bjelicama, Cucama, Ozriniima ili evljanima, Pjeivcima, Zagarau i Komanima. U Crnoj Gori jedino Ljeanska Nahija nema podele na plemena; u njoj se pamte samo tri komuna, po zajednicama u gori i pai. Od drugih naih pokrajina nema nikakva traga razvijenijoj plemenskoj organizaciji u severoistonoj Bosni, istonoj Srbiji, Slavoniji i Vojvodini. Glavni uzrok za to bie najpre i ponajvie u samom terenu, gde je, u bogatim i irokim dolinama, prosto nemogue provesti onakvo prirodno razgranienje bratstava, plemena i upa, kakvo su davali klanci i uvale dinarskog sistema. Drugi je, isto tako vaan, razlog i taj to je pomeranje stanovnitva u tim dolinama kao glavnim prometnim putevima i zbog bogatstva naroito privlanim takama bilo mnogo intenzivnije nego u sporednim i tee pristupnim zapadnim gorama. Drave slovenske na Balkanu nastale su kod Srba i Hrvata u podruju dinarskog sistema i plemenske organizacije. Ukoliko su plemena, zbog tenje za to vie svoje i pojedinane vlasti, dugo smetala da se razvije jedna dravna celina, utoliko su, po prirodnom paradoksu da se krajnosti dodiruju, u asu opasnosti bila i najbolja podloga za stvaranje celine. Plemenske organizacije ve su postojale, i kad je dolo do nevolje trebalo je samo nai naina da se one zdrue, pa da se ubrzo doe do vee zajednice. Tako je i bivalo u prolosti, ali nikad za due vremena. U naem narodnom ivotu, posle

34

toliko iskustava, mi smo, ako ne jo i danas, ali svakako do nedavno bili dobrim delom u fazi plemenskog grupisanja. Male plemenske jedinice izgubile su se, istina, manje vie u veim (pred naim oima zbiva se takav proces pretapanja Bunjevaca), ali su i te vee dugo zadravale mentalitet malih. U naoj plemenskoj organizaciji upada stalno u oi broj dvanaest. Kao dvanaest bibliskih judejskih plemena, nalazimo i dvanaest hrvatskih i dvanaest patroviskih, koje pominje Ljubia. Kao ostatak tog plemenskog broja svakako je i ona pojava da se knez Vladislav i njegov sin ban Tvrtko god. 1353.1354. kunu dvanaestorici dobrih Bonjana. Pri ustoliavanju slovenakog vojvode uestvuje dvanaest pretstavnika slovenake karantanske zemlje. Taj broj dvanaest koji, kao i tri i sedam, ima poseban znaaj u folkloru, i koji je osvetan vanim optim podelama (dvanaest apostola, dvanaest meseci), kazuje ujedno koliko se njime htela da istakne jednakost meu plemenima i nepriznavanje nijednom da bude glavno. Prva faza u istoriji Junih Slovena jeste doba plemenske vlasti i te plemenske podele. Ova faza, kad tu vlast pretstavlja odreen broj plemenskih glavara, ve je faza napretka, doba kada se osea potreba zajednike saradnje i kolektivne odgovornosti. Ona se, prirodno, javlja najpre u uem krugu, da bi postepeno uzela i vee razmere.

III. SLOVENI I NJIHOVI SUSEDI.

1. Prve dravne organizacije kod Slovenaca. 2. Slovenci i Bavarci. 3. Bugarska drava i Sloveni. 4. Karlo Veliki i Jugosloveni. Od jugoslovenskih plemena najpre su bila izloena napadima ona koja su se nalazila na krajnjim granicama novog plemenskog podruja. To su Sloveni u alpiskim oblastima i oni na obalama dunavskog ua i Crnoga Mora. Krajem VI i na poetku VII veka ofanzivni elemenat u alpiskom podruju pretstavljali su Obri sa Slovenima; Obri kao elemenat vlasti, a Sloveni kao velika masa koja je imala da im kri puteve i poseda poloaje. Izvori o tim vremenima pripisuju ponekad neto inicijative i Slovenima, svakako u lokalnim akcijama protiv bavarskih suseda na zapadu i langobardskih na jugu, koji su ih moda sami izazivali izvesnim svojim postupcima ili im sluili, u manjoj meri, kao predmet pljake. Najvei deo sukoba dolazio je nesumnjivo usled slovenske ekspanzije, koja je bila uzela iroke razmere. Kad je izbio slovenski ustanak protiv Obara, i kad je stvorena Samova drava, slovenska agresivnost slabi, jer se mora da deli; trebalo se odupreti Obrima, koji su, mada znatno pokolebani, jo imali dovoljno snage, i ne ustuknuti pred suse-dima, koji hoe da iskoriste teinu slovenskog poloaja. Prvi slovenski knez koji se pominje meu karantanskim Slovenima bio je Valuk, savremenik voa slovenskog ustanka protiv Obara Sama, i, koliko izgleda, njegov saveznik. Izvori pominju ak i posebnu oblast Valukovu,marca Vinedorum. Valuk je pokazao svoje neprijateljstvo prema Obrima i tim to je, po izvesnim vestima, dao sklonita jednom delu Bugara, njihovih podanika, koji su morali da naputaju panonsko podruje i koji su se sklonili najpre u Bavarsku, gde su veoma nastradali. Po Samovoj smrti poloaj Slovenaca postaje tei. Meu njima i kod susednih zena nema novog oveka njegove energije, koji bi snanom rukom drao slovenska plemena na okupu. A i Obri se behu ponovo prilino pribrali i oko god. 663. opet su aktivni i, prolazei kroz

35

slovenske oblasti ili naselja, ratuju po Frijaulu. Ljubljanska dolina sa putevima koji su vodili u Italiju dola je tada ponovo pod obarsku vlast. Slovenskih domaih knezova, ili vojvoda, bilo je verovatno i posle Valuka, mada im mi za vie godina ne znamo imena. U izvesnim rukopisima Fredegarove hroike, u kojoj je ouvan pomen o Valuku, njegovo se ime pie i Walducus, to je dalo povoda za mene neubedljivoj kombinaciji da ni Valuk nije lino ime, nego da je Valduk metateza od Vladuk vladika, t. j. poglavar. Nesumnjivo je da su se Sloveni u Karantaniji, t. j. u Korukoj i gornjoj tajerskoj, odrali za due vremena kao nezavisni i da su, ak, posredovali sa manje ili vie sree u rasprama svojih furlanskih suseda. Oko god. 705. oni su odneli veliku pobedu nad Langobardima, u kojoj je poginuo furlanski namesnik Ferdulf, i, kako pie Pavle akon, i sve plemstvo furlansko. Taj svoj poraz osvetili su pobeeni oko god. 720. Langobardski izveta kae kako se otad Sloveni sve to vie poee pribojavati furlanskog oruja; otad verovatno zastaje i njihovo irenje u tom pravcu. God. 743. pozvali su Bavarci u pomo susedne Slovene, po svoj prilici ove iz Karantanije, kad su hteli da se odvoje od franake drave. Taj bavarski pokret nije uspeo; oni su zajedno sa svojim saveznicima bili savladani. Ovaj poraz izgleda da su iskoristili Obri, koji udarie na Slovene sa znatnom snagom. Slovenski vojvoda Borut zamoli sad Bavarce za pomo. Ovi se odazvae i suzbie napadae, ali zatraie od Slovena da kao cenu za tu pomo priznaju vrhovnu vlast franaku. Borut je morao pristati na to, a za veu sigurnost predade Bavarcima kao taoce svoga sina Gorazda (Kakacija) i neaka Hotimira. Gorazd je meu Bavarcima bio pokrten, i kao hrianin nasledio je oca oko god. 750. Posle tri godine, iza Gorazdove smrti, postao je vojvodom Hotimir. Za njegove vlade osvetana je crkva Sv. Gospe blizu krnskoga grada, u kojem je, najverovatnije, bilo sedite slovenskog kneza ili vojvode. Na gosposvetskom polju, na jednom kamenom prestolu, kakav nam je ouvan i u Hercegovini kao hercegova stolica, vren je od davnina in ustoliavanja slovenakog vojvode, sa dosta simbolinih ceremonija. Veoma karakteristino je za taj in da je vojvoda dolazio u seljakom odelu, vodei sa sobom konja i vola, pred jednog pretstavnika slobodnih seljaka i da je, pre stupanja na taj stari presto, morao da daje odgovore na utvrena pitanja o svojim moralnim upravnim naelima koja mu je seljak postavljao. Predajui mu mesto na prestolu, seljak bi, kao za opomenu, lako udario vojvodu po obrazu, preporuujui mu da bude pravedan sudija. Vojvoda se na to i zaklinjao. Izvesni slovenaki naunici misle da u tom aktu ima traga starom uverenju da je izvor vlasti u narodu i da je itava ceremonija jedna vrsta potovanja seljakog, teakog stalea. U nemakoj nauci postoji, meutim, miljenje da je javno ispitivanje vojvode pre njegova ustoliavanja, sa pitanjem da li e biti pravedan sudija, uvedeno tek od vremena Karla Velikog i to kao javni ispit vojvode u pogledu njegova hrianstva. Ispit su vrili oruani, slobodni seljaci, iji je ugled time znatno dobijao. Taj obiaj odravao se sve do god. 1414., sa obredom na slovenskom jeziku. Odan novoj veri, Hotimir se vezuje uz aktivnu salcburku biskupiju, osnovanu na periferiji franake drave sa verskim i dravnim zadatkom da deluje na susedne Slovene, koji na tom podruju behu doprli do pod Visoke Ture. Tako, uz politiku zavisnost od Franake, odnosno germanske Bavarske, dolazi i crkvena od germanske Salcburke. Slovenci tako ulaze postepeno u duh nove germansko-hrianske kulture, pre od svih Junih Slovena i vie od svih njih. To, naravno, nije prolo bez otpora. Konzervativni

36

elementi bunili su se protiv izmena koje su zatirale stara naslea, a drugi su dobro uviali da time ove vie postaju zavisni od franakih suseda i da nova vera znai sponu vie u uvrivanju novostvorenog stanja pokornosti. Oko godine 765. izbila je u zemlji prava buna. U prvi mah pobedio je Hotimir sa svojom strankom, ali posle Hotimirove smrti (oko god. 770.) nadjaa opozicija i progna sve hrianske svetenike, koji su i inae bili veinom tuinci. Bavarski vojvoda Tasilo, uviajui opasnost od toga pokreta, ue god. 772. u Karantaniju i pokori je konano pod svoju vlast. Granica slovenske i bavarske etnike grupacije bila je otprilike meu Lincom i Inihenom. Zapusteli taj kraj dao je Tasilo opatu crkve Sv. Petra, da bi neverni rod Slovena doveo na put istine. Severnije i severoistonije dopirali su Sloveni, ve razreeniji, na izvesnim mestima do Dunava. Tu su se veinom u to vreme bavili zemljoradnjom i krevinom zapustele zemlje. Darujui manastiru Kremsminsteru god. 777. izvesna mesta sa ljudima, Tasilo mu predaje jednu slovevsku upu i neke Slovene u Ditahu. Tu se pominje kako tim Slovenima upravljaju neke poglavice koje stoje pod vlau jednog upana, u posebnoj upi. Ovde je slovensko naselje, dakle, potpuno u svojoj plemenskoj organizaciji i oevidno sa jaim korenom. To se utvruje i obilatim slovenskim nazivljem mesta i pomenima o njima. Sa prodiranjem i jaanjem germanske drave, a uz ivu saradnju germanske hrianske crkve, te su suvie izloene slovenske kolonije vremenom odnaroene i pretopile su se u Nemce. Nemci su uopte svoje etnike granice irili od VIII veka unapred poglavito na raun Slovena, severnih, zapadnih i junih. U dananjoj Nemakoj Sloveni su dopirali do Majne, tajgervadda i Kvedlinburga; istono od Gere i Ilma (pie K. Kremer) nije bilo nijednog nemakog mesta; danas je slovenska granica pomerena odatle gotovo u nedogled, do iza politike granice ehoslovake Republike. * Na istoku su slovenska plemena, nastanjena na donjem delu Dunava, dola pod vlast Bugara. Bugari strani celom svetu, kako za njih kae stari Kasiodor, behu posle svog sukoba s Obrima uli u veze sa Vizantijom. Jedan njihov deo, sredinom VII veka, bee se grupisao na podruju severoistone Dobrue, sa relativno malim brojem od kakve dve tri desetine hiljada ljudi. Bugari, koji su inae drali mnogo vee podruje dalje na istoku, bili su sada ponovo potiskivani na dunavsku liniju, ponajvie od turskog plemena Hazara, i morali su da delimino trae novu postojbinu. Dobro organizovani, kao ratnika grupa, sa voom Asparuhom, ovekom vee vrednosti, pretstavljali su snagu koja je mogla biti od uticaja. Vizantija ih je ranije pomagala protiv Obara i vie je volela na dunavskoj granici njih nego njihove protivnike, ne poznavajui jo pravu bugarsku prirodu kao ni njihovu vrednost. Kad je car Konstantin III preao u Italiju i na Siciliju, gde je i ivot izgubio (god. 668.), i kada je god. 665. izbio nesreni rat Vizantije s Arabijom, upotrebie Bugari tu priliku da ponu irenje svog prvobitnog podruja i da napadaju i pustoe grke gradove. To izazva cara Konstantina IV Pogonata da krene vojsku protiv njih, god. 679. Ali, taj pohod zavri nesreno. Bugari odmah po tom, ohrabreni, preoe dublje u Vizantiju i oko Varne osnovae svoju prvu dravu na Balkanskom Poluostrvu. U Pliski ili Pliskovi, blizu dananjeg sela Abobe, razvi se njihova prva prestonica, na velikom utvrenom prostoru od 23 km. Slovenska plemena, koja su se bila smestila u tom kraju, nisu mogla da odole vojniki bolje organizovanim osvajaima i priznae njihovu vlast. Bugari ih, veli jedan grki izvor, krenue sa dotadanjih naselja i pomerie ih prema zapadu i jugu, kao neku vrstu svojih pretstraa.

37

Sloveni su u svojim plemenskim organizacijama iveli prilino odvojeno od Bugara, koji su bili malobrojni i u stavu vojnikih gospodara. Razlike izmeu njih bile su velike i po spoljnom obliku lica i stasa, i po boji koe, i po odelu, i po jeziku, i po dobrom delu kulture. Mongolskog tipa, s ispupenim jagodicama i krivim oima, delimino odranim sve do danas, sa turbanima i arvarama, okieni konjskim repovima, u vojnoj formaciji, preteno konjanici, Bugari su odudarali ve na prvi pogled od Slovena. U dravnoj organizaciji oni imaju vrhovnog gospodara, aziskog kagana, kana, hana, i inovniku hijerarhiju kafkane, savetnike vladareve, i tarkane, namesnike u pokrajinama, sa niim i viim plemstvom, boljarima i bagainima, dok Sloveni nisu imali pravih vlasti ni mnogo smisla za dravnu organizaciju. Trebae vie od dva veka da se ta relativno mala grupa bugarskih doljaka krvnim meanjem sa Slovenima, zajednikim ivotom i uticajem civilizacije, a posebno hrianstva, koliko toliko izjednai sa masom svog stanovnitva. Rezultat je poznat: Bugari su primili jezik svojih slovenskih podanika, a Sloveni su dobili bugarsko ime i bugarsku dravnu organizaciju. Nesumnjivo da taj proces ne bi iao ni u dva tri veka sa primetnijim rezultatima, da ve odranije nije bilo izvesnih meanja izmeu Slovena i tih aziskih plemena, naroito u zajednikom ropstvu pod Obrima. Iz jezika tih starih Bugara ostao nam je svima prilian broj rei, kao: kapie, kumir, beleg, paenog, biser, tojaga, rtog i dr. Vizantiski car Justinijan II (685.711., sa prekidom) dosta je doprineo svojom nevetom politikom da jo vie priblii Slovene Bugarima. Sloveni, koji su preplavili okolinu Soluna i ugroavali taj grad, pretstavljali su svakako izvesnu opasnost za nj i car je digao na njih vojsku da ih kazni i raseli. Neke delove slovenskih plemena prebacio je ak u Malu Aziju, i to u prilinom broju. Bugari su stigli u pomo Slovenima, sa jasnom namerom da ih pridobiju za sebe. Tako je, sasvim prirodno, dolo do tenje veze izmeu njih, podjednako ugroenih. Koliko su Sloveni mrzeli cara vidi se najbolje po tome to su njihovi sunarodnici u Maloj Aziji uli u veze sa Arapima protiv Grka i odluili grki poraz kod kilikiskog Sevastopolja, god. 692. Kada je car bio sruen sa prestola, on se, u nevolji, obratio za pomo dojueranjim protivnicima. Posle pobede, bugarski han Tervel, god. 705., bi proglaen esarom, dobivi najveu ast i titulu posle carske, a proirio je, verovatno, i svoje podruje. Posle takvog uspeha ugled Bugara naglo se die, i slovenska plemena, kojima su oni u borbi protiv Grka priticali u pomo, tee prirodno njihovoj dravi. Taj ugled podie im se jo vie posle god. 708., kad je Justinijan, uviajui da je pogreio u politici prema Bugarima, krenuo novu vojnu protiv njih i bio strahovito poraen i kad je, posle toga, dolo do graanskog rata u Vizantiji, u kojem je nastradao i sam car. U borbi sa papom, izazvanoj zbog vie uzroka, meu kojima je zabrana tovanja ikona bila jedan od najvidnijih, energini car Lav III, koji je trgao Vizantiju iz klonulosti, svojom odlukom od god. 732. izuzeo je od papine jurisdikcije, pored izvesnih zapadnih oblasti, jo i itavo podruje zapadnog Balkana, ceo Ilirik, i podvrgao ga vlasti Carigrada. Ovo je bila jedna od najkrupnijih odluka u istoriji Balkana uopte. Nju kao nesumnjivu tekovinu istone crkve i grkog duha nije povukao nijedan grki car, ak ni najogoreniji protivnici Lavovi, ni posle svih izmirenja sa Rimom. Tom odlukom upuivao se Balkan na uticaj i kulturu Carigrada, koja dotle ni u Solunu, u drugom gradu Carevine, nije bila apsolutna. ak dijeceze Korinta i Atine potpadahu dotle pod vlast Rima. Posle te odluke grki uticaj dolazi do izraza i poinje da osvaja eve vie, a romanski se zadrava uz Primorje, po Dalmaciji, Zeti i Albaniji. Sada se tek stvaraju uslovi da se Juni Sloveni

38

cepaju s obzirom na duhovni uticaj koji ima da se vri na njih. Slovenci uskoro potpadaju pod vlast franaku; kod Hrvata se u Dalmaciji odrava latinska tradicija i preovlauje sa Primorja uticaj romanskih gradova; a kod Srba, na svom njihovom podruju, ukrta se otsad uticaj Rima i Carigrada, dok ovaj drugi ne prevlada. Prvi, dakle, vidan i jasan inilac u razjedinjavanju Junih Slovena jeste ova odluka od god. 732., koja ih je podelila meu dve sfere duhovne orijentacije, u sferu Carigrada i sferu Rima. Kad je car Konstantin V Kopronim (741.775.) poeo, iz predostronosti, da kolonizuje dosta pouzdane Sirce i Jermene po Trakiji, izazva to kod Bugara ogorenje i proteste. Rat koji je izbio povodom toga trajao je oko dvadeset godina i imao je sa grke strane kao cilj da slomije Bugarsku to osetnije. U rat su, prirodno, bili uvueni i Sloveni, i to kao saveznici Bugara. Povodom tih borbi pominje se god. 763. jedna velika seoba Slovena u Malu Aziju; broj iseljenika iznosio je 208.000. Ta seoba dola je kao posledica slovenskog nezadovoljstva sa Bugarima i usled kriza koje su kod njih privremeno nastale zbog pretrpljenih poraza. Posle te seobe spremali su se Bugari da opustele svoje oblasti ponovo nasele, i to, po mogunosti, i opet slovenskim elementom. Pomiljali su u prvom redu na Brsjake, vizantiske podanike, i hteli su da ih na seobu u svoju zemlju nagnaju ak i silom. Obaveten o tom, car u jesen god. 773. upade u Bugarsku i sprei taj naum. Slovenska naselja, koja su doprla daleko na jug, nisu se, naravno, mogla odrati pored sve njihove etnike ilavosti. Otili su suvie daleko u tue oblasti, a neposredne veze sa svojim sunarodnicima bilo im je tokom vremena sve tee odravati. Jedan veliki ustanak Slovena, od Maedonije do Peloponeza, uguen je god. 783. Borbi i metea i upada bilo je u tim oblastima dosta esto, naroito onda kada bi se Vizantija nalazila u kakvoj neprilici. Poetkom IX veka, pri novom ustanku Slovena u Peloponezu, javljaju se kao njihovi pomagai ak i gusarski Arapi. Da su Grci, koliko god su mogli, nastojali da te Slovene oslabe, razume se samo po sebi; jedno od glavnih sredstava bilo je svakako raseljavanje i prebacivanje manjih slovenskih jedinica u vee grke. Tako se slovenski elemenat gubio i na toj strani, kao i na severozapadnoj, ne samo pretapanjem u Grke i pojaavanjem bugarskih redova nego i tim, mahom prisilnim, preseljavanjima u Malu Aziju, gde im se kroz nedugo vreme izgubio gotovo svaki trag. * Od poetka VIII veka razvijala se sve snanije franaka drava Karolinga. Od Karla Martela, uvenog pobednika Arapa i spasioca Zapadne Evrope od njihova zaleta, mlada franaka drava postaje sve vie jedan od glavnih inilaca u istoriji Evrope. Ve Karlov naslednik, prepredeni Pipin, ima presudnu re u pitanjima Italije i papina poloaja, i podvrgava svojoj vrhovnoj vlasti, meu ostalima, Langobarde i Bavarce. Pipinov sin, a Karlov unuk, popularni Karlo Veliki postaje centralna linost Evrope svoga vremena. Karlo Veliki ima znatna udela i u istoriji Junih Slovena. God. 774. on je konano pokorio Langobarde; a dve godine docnije skrio je i furlanskog vojvodu. Osvajajui langobardske i vizantiske oblasti, Karlo je, verovatno god. 788., poseo Istru, najseverniju vizantisku pokrajinu. Iste te godine Karlo je pokorio i Bavarce, izazvan postupcima njihovog vojvode Tasila. Pokorivi Langobarde i uzevi Istru, Karlo je sa juga obuhvatio i Slovene, a osvojivi Bavarsku on ih je neposredno dobio pod svoju vlast. U pomo Bavarcima behu se krenuli u dva maha Obri, sa kojima Tasilo bee uao u blie veze. To, i pitanje osiguranja granica izmeu Franaka i Obara, dade povoda Karlu da pone i protiv njih veliku i dobro organizovanu ofanzivu. Karlov biograf Ajnhard

39

izrino kae da je Karlo taj rat spremao sa mnogo vie interesa nego druge i sa daleko veim aparatom. Prvi upad Karlove vojske bio je god. 791. i izveden je sa tri strane. Nije potpuno uspeo samo stoga to je zbog konjske kuge nastao ogroman gubitak konja. Ali, meu Obrima ofanziva Franaka izazva silne metee. Jedan deo nudio se Cak Francima da im postane vazal i primi hrianstvo. Drugi je bio ratoborniji. Prilikom unutarnjih borbi izmeu tih stranaka pogibe i sam obarski hagan. Francima posle toga nije bilo teko da ih pokore. Sa franakom vojskom iao je i jedan deo Slovena pod voom Vojnomirom ili Zvonimirom (Vuonomiro, Wonomyro). Oni su prodrli duboko u obarsku zemlju, meu Dunavom i Tisom, sve do njihovog irokog hringa kao glavnog sredita, ograenog sa devet opkopa, i tu su ugrabili veliki, vekovima slagani plen, god. 795./6. Franaki postupak u osvojenim oblastima nije bio dobar; naroito nije bio dobar postupak svetenstva, koje je imalo da iri Hristovu re. Odmah po slomu Obarske, uputio je uveni Karlov pomaga Alkuin salcburkog biskupa Arna da ide tamo, i to, naravno, u pratnji vojske. Njemu se dalo pod vlast celo panonsko podruje od Rabe i Blatnog Jezera do utoka Drave u Dunav. Kada je salcburka biskupija godine 798. podignuta na nadbiskupiju, obrazovana je za Karantaniju i Panoniju (do ua Drave) posebna biskupija. Franaka je, u to doba, imala karakter srednjovekovne boje drave, i (kako je Lampreht tano naglasio) u njoj je sveteniki elemenat vrio jednim delom i dunosti vladinih organa. Akcija Franaka brzo izazva nezadovoljstvo ne samo meu Obrima nego i meu Slovenima, jer su ih, ini se, Franci podjednako smatrali kao nie rase. Poee izbijati ustanci. U jednoj borbi sa Hrvatima, kod Lovrana pod Ukom, pogibe ak i pobednik Obara, furlanski franaki vojvoda Henrik. Franci preduzee veoma otre mere da ugue te pokrete. Koliko je bilo klanja i ubijanja, naroito kod poslednje odbrane Obara, pie Ajnhard, svedoe najbolje pusta panonska polja, u kojima se ak izgubio i trag ljudskih naselja; u ovom ratu izgibe sve plemstvo hunsko, propade sva slava. Tako je krajem VIII veka nestalo nekad mone Bajanove drave, koja je imala toliko uticaja na sudbinu Junih Slovena, a obarski narod rasu se i pretopi delom meu srodnim Bugarima, a delom meu Maarima, koji e doi na njihova sedita i obnoviti hunske uspomene. Franci Karla Velikoga nisu ove pohode smatrali kao obine ratnike avanture, nego kao potrebna sredstva za utvrivanje svoje dravne vlasti i obezbeenje njenih granica. Celo ovo istono podruje bi podeljeno u dve velike oblasti: u Furlansku Marku s Istrom i podrujem Donje Panonije (juno od reke Raba) i u Istonu Marku, koja je obuhvatala podruje istono od Anie do Beke ume, Gornju Panoniju i Karantaniju. Na podruju Istone Marke i u Gornjoj Panoniji zametak je kasnije Austrije (Ost-reich). Franaka ekspanzija, iji trag imamo, moda, jo otada u imenu Fruke Gore (jer Frug znai Franak u starom naem jeziku), zahvatila je i hrvatsko podruje u staroj Liburniji i Dalmaciji. Karlo je doao u sukob sa Vizantijom i nije tedeo njenog podruja. Na poetku IX veka, do god. 803., Franci su imali pod svojom vlau svu Dalmaciju do Cetine. Car je te godine predao na upravu furlanskom vojvodi Kadolahu, ostavljajui u zemlji na upravi domae knezove. Jedino su ostali pod Vizantijom primorski gradovi, koje Karlo, nemajui flote, nije mogao savladati; ali, i oni su se kolebali. U zakonu o podeli svoje drave, Karlo Veliki je god. 806. odredio sinu Pipinu kraljevstvo koje je obuhvatalo Italiju sa Mlecima, Istru i Dalmaciju, iji mu se gradovi i ostrva sami predadoe. Vana je injenica da su Franci vrili kolonizaciju izvesnih oblasti, kao na

40

primer Istre, slovenskim elementom, i to iz isto privrednih razloga. Sloveni su tu bili zemljoradnici i kao takvi veoma upotrebljivi. Na jednom istarskom zboru, na poetku IX veka, prebacivalo se jednom poglavaru kako je naselio Slovene po naim zemljama: oni oru nae zemlje i nae ledine, kose nae livade, pasu stoku po naim panjacima. Vizantija nije mogla da sprei ovo prodiranje Franaka u Dalmaciju, jer je bila zauzeta tekim borbama sa Bugarima, koje je od poetka IX veka vodio odluni Krum. God. 809. oteli su Bugari vanu Sofiju, jednu od glavnih taaka na vojnikom putu od prestonice prema Dunavu. U borbi sa Bugarima poginuo je god. 811. sam car Niifor. Njegov naslednik, Mihailo I, uplaen porazom, pomiri se god. 812. u Ahenu sa Karlom; priznade mu carsku titulu i glavne teritorijalne tekovine, da bi samo dobio slobodne ruke prema Bugarima. Vizantija je spasla za sebe samo Mletke i neke dalmatinske gradove i ostrva, koji su se mogli s uspehom braniti boljom i veom grkom flotom. Unutranjost, odnosno pravo hrvatsko podruje doe pod Franke. Split ue u franaku oblast, dok se Zadar odrao Vizantiji i postao ak sedite vizantiskog namesnika. Ima jedno miljenje da je ovih vremena, radi borbe sa Francima, osnovana kotorska mornarica, po primeru ravenske i mletake, koja je imala da stvori novu pomorsku bazu i straari u svojoj oblasti srednjeg Jadrana. To je dolo posle gubitka Ravene i nesigurnog dranja Mletaka u ovom ratu sa Francima, kad je bilo preko potrebno za vizantisku flotu nai pouzdano utoite i ishodite. Car Mihailo nije imao sree. On je u leto god. 813., u borbi sa Bugarima, izgubio bitku i presto. Pobednici dolaze posle toga pod sam Carigrad, i Krum ak trai grki pristanak da u Zlatna vrata zabode svoje koplje. Za osvajanje prestonice on okuplja oko sebe i Obre i sve Slovene, na koje su njegovi uspesi uinili neodoljiv utisak. Vizantiju je od njegova dobro spremanog pohoda spasla samo nagla Krumova smrt, 13. aprila god. 814.

IV. POKUAJ STVARANJA PRVE JUGOSLOVENSKE DRAVE.

1. Ljudevit Posavski. 2. Karakter njegova pokreta. Posle smrti Karla Velikog (814.) doe na vlast njegov, njemu nedorasli, sin Ludvig Poboni. Crkveni elemenat dobi jo vie maha nego za vremena njegova oca; on je ivo delovao i kod nas. Za Ludvigove vladavine osnovana je hrvatska biskupija u Ninu i podignuta crkva posveena Sv. Aselu, franakom bogougodniku. Nu, pored svetenstva, u dravi se naroito ojaa plemstvo, sebino i bezobzirno, koje izazva svojim postupcima slabljenje reda i oseanja pravne sigurnosti. I u slovenskim franakim oblastima obest i samovolja glavnog upravnika Furlanske Marke, Kadolaha, izazva ne samo nezadovoljstvo nego i jedan veoma znaajan nacionalni pokret. Hrvatska je poetkom IX veka imala dva domaa kneza, u dve velike oblasti. Prava stara Hrvatska, koja je hvatala od Rae do Cetine i na istoku dopirala do planinskog venca od Risnjaka do like Pljeivice, imala je oko god. 815. kao svog vladara Bornu, za koga dre da je sin hrvatskog kneza Vieslava, prvog narodnog kneza za koga istorija uopte zna. U panonskoj Hrvatskoj, koja je dopirala od Bornine drave do Drave, vladao je Ljudevit, sa seditem u starom prometnom Sisku. Nezadovoljan franakom upravom, Ljudevit je god. 818. optuio markgrofa Kadolaha caru Ludvigu na dravnom saboru u Heristalu. Hrvati ovom prilikom nisu bili sloni, jer dok je Ljudevit osuivao Kadolaha,

41

izaslanstvo iz dalmatinske Hrvatske nije mu se pridruilo. Na tom saboru Ljudevit se poznao sa izaslanicima Timoana, koji se u to vreme behu odmetnuli od Bugara i zatraili vrhovnu vlast franaku. Ljudevit nije uspeo kod cara sa svojom tubom. Ogoren, on se reava da mesto tube upotrebi jaa sredstva. Uspeo je da nagovori Timoane da se, mesto Francima, pridrue njemu. Sem toga, uskomeao je i susedna slovenska plemena, koja su franaki postupci nagonili da se nekoliko godina pre Ljudevita udruuju ak i sa Obrima protiv njih. Da je Ljudevitov pokret bio veoma popularan meu Slovenima vidi se najbolje po tome to su se hrvatski Gaani odmetnuli od kneza Borne kad je taj zapoeo borbu protiv Ljudevita na franakoj strani. Godine 819. Kadolah je u borbi sa Ljudevitom pretrpeo neuspeh i umro je naskoro od groznice. Te godine, na dravnom saboru u Ingulenhajmu, Ljudevitovi poslanici izjavljivali su spremnost da obustave ceo pokret ako im Franci ispune izvesne zahteve. Ti zahtevi nam nisu poznati; ali, blizu pameti je verovati da se trailo ogranienje samovolje franakih upravnika i vea vlast domaih knezova. Car Ludvig nije pristao na slovenske uslove. Ljudevit je, razvivi svoje veze, nastavio posle toga borbu, i to sad otvoreno protiv odluka samoga cara. Franaka vojska, upuena protiv njega, nala ga je u predelima oko Drave, kuda je irio svoj otporni pokret i kamo je poao u pomo ugroenim Slovencima. U isto vreme, kao posredni saveznici Franaka, napadoe Ljudevita sa juga Borna i Ljudevitov tast Dragomu. U borbi izmeu Ljudevita i Borne, kod Kupe, Gaani preoe na stranu prvoga i reie borbu u njegovu korist. Velike je muke stalo Bornu da posle tog svog poraza istisne Ljudevita iz Dalmacije, kuda ovaj, ponesen pobedom, bee prodro. Poetkom god. 820. pourio se Borna da lino obavesti cara u Ahenu o celoj ovoj akciji i da predloi mere pomou kojih bi se imao savladati Ljudevit. Tom prilikom bi reeno da se u Hrvatsku upute tri vojske, kao nekad na Obre. im je oslavilo prolee, poli su Franci protiv ustanika: jedni iz Italije, preko norikih Alpa, drugi kroz Karantaniju, a trei preko Bavarske i gornje Panonije. Glavni udarac izvela je druga vojska. Ona je na svom putu skrila otpor ustanika na tri mesta, i to po svoj prilici preteno otpor slovenakih ljudi, koji se behu pridruili pokretu. Sam Ljudevit, ne mogavi odoleti ujedinjenoj snazi Franaka, bee se povukao u neki tvrdi grad. Popalivi zemlju, Franci se povukoe, stradajui mnogo od grie u nezdravoj Podravini. Ovom vojnom oni su skrili glavni otpor Slovenaca i naterali ih ponovo na pokornost; ali, vo ustanka odrao se. Na novom dravnom saboru u Ahenu, god. 821., moralo se ponovo reavati da se i te godine, i opet sa tri vojske, krene rat protiv njega. Tim pre to je njegov pokret stekao i dalje i veoma opasne veze. U Ahenu se, naime, saznalo da je Fortunat, patrijarh iz Grada, ovek odan Vizantiji, poticao hrvatskog voa da istraje u borbi i da mu je slao i majstore za podizanje tvrava. Ima ak razloga verovati da je te veze pomagao i vizantiski namesnik iz Zadra. I novi franaki pohod od god. 821. ispao je uglavnom onako kao i onaj prologodinji: zemlja je stradala od pustoenja, a pokret se nije skrio. Tek naredna godina bila je sudbonosna za Ljudevita. Prema velikoj vojsci, koja se u leto god. 822. kretala iz Italije, on nije smeo da ponavlja preanju taktiku; a moda ga je uplaila i vest da je patrijarh Fortunat morao beati u Carigrad. Uplaen, Ljudevit je pobegao negde u Bosnu, Srbima, za koji se narod kazuje (veli franaki analist) da zauzima velik deo Dalmacije. Ovo je, iz god. 822., prvi nesumnjiv spomen srpskoga imena u ovim krajevima. Srbi su primili dobegloga kneza. Ali, Ljudevit, ne zna se tano zato, ubija naskoro jednog od srpskih upana koji ga je primio, i podvrgava sebi njegovu oblast. U isto vreme alje i poslanike franakom caru, izjavljujui spremnost da ga ponovo prizna kao vrhovnog gospodara.

42

Franci, meutim, nee da ulaze sa njim u pregovore. Gonjen od njih, a posle onog nedela onemoguen kod Srba, Ljudevit bei iz Bosne i sklanja se u Borninu dravu. Tu ga prima jedan njegov srodnik, a onda ga, posle malo vremena, god. 823., daje ubiti. Sva Ljudevitova drava potpala je ponovo pod franaku vlast; jedino su Timoani doli pod Bugare. Zanimljivo je geografsko prostiranje ovog pokreta. On se najvie drao Save, Drave i Dunava, kao glavnih prometnih arterija toga podruja; otud je irenje pokreta bilo, to je inae retko u naoj istoriji, u preteno horizontalnom pravcu. Mnogo dublje u unutranjost od te rene linije pokret nije iao. Ali, ipak je obuhvatio sva tri naa plemena, Srbe, Hrvate i Slovence, kao svesnu etniku zajednicu protiv Franaka. U tom pogledu veoma je karakteristino dranje Timoana. Beei od Bugara, oni su svakako mogli biti bolje zatieni u sklopu franake drave nego u zajednici sa Ljudevitom; prvobitna njihova odluka i bila je da se ponude Francima; a ipak su se pridruili Ljudevitu, oevidno pod uticajem njegovih plemenskih sugestija. U naoj istoriji ovo je prvi pokuaj svesne ire saradnje naih plemena na dalekom podruju, ali i ovog puta, kao i raiije u borbama protiv Obara, isto odbranbene. Ceo ovaj pokret nije uspeo; jedno, jer je bio i suvie slab prema franakoj snazi; a drugo, jer ga je vodio ovek sa nerazvijenim moralnim oseanjem. Protiv Ljudevita diu se njegovi najblii srodnici, tast i roak, koji ga i ubija; a njegove moralne obzire, koji kazuju gde treba traiti krivca, videli smo u postupku prema srpskom upanu ugostitelju.

V. PRVE DRAVE SRBA I HRVATA.

1. Franaka vlast meu Hrvatima. 2. Hrvati i Mleani. 3. Knez Pribina. 4. Knez Trpimir. 5. Srbi i borba sa Bugarima. 7. Vlastimir i njegovi naslednici. 8. Sukob Bugara sa Hrvatima. Prodiranje Franaka sa zapada i Bugara sa istoka i stvaranje njihovih dravnih organizacija poremetilo je dotadanje odnose meu Junim Slovenima, a posebno meu Srbima i Hrvatima. Vizantisku vrhovnu vlast oni nisu dotle oseali neposredno teko, bili su se ve saiveli sa njom. Od svog smetanja na Balkanu Srbi i Hrvati, u svojim planinskim, geografski odvojenim i prirodno zatienim oblastima, ivei u plemenskim zajednicama, behu daleko od izukrtanih interesa prestonici bliih plemena i pokrajina, i mogli su stoga, relativno nesmetano, da nastave svoj stari nain ivota. Meutim, ekspanzija Franaka i Bugara ugrozila je Srbe i Hrvate neposredno, na njihovom podruju, i naterala ih da za odbranu izvedu bolju organizaciju srodnih plemena i vru i trajniju vezu meu njima. Za vreme franake vlasti odravale su se jedno vreme domae vojvode ili knezovi i kod Slovenaca i kod Hrvata. Njihova vlast i podruje, kako videsmo kod Ljudevita i pre nego to je poeo ustanak, nisu bili mali. Samo kod Slovenaca, koji su bili vie na oima i vie u sklopu istone franake drave, domai knezovi nisu mogli tako lako da razviju svoju aktivnost kao to su mogli hrvatski, na dalekim granicama drave. Posle Ljudevitova ustanka Franci nemaju vie poverenja u Slovene i dovode doskora mesto domaih vojvoda svoje ljude. U hrvatskoj Dalmaciji odrao se Bornin sinovac, knez Vladislav. Dokle je dopirala njegova vlast ne da se tano utvrditi, ali je sigurno da mu se Neretljani nisu pokoravali. Ovi su, naime, u to vreme ee napadali mletake brodove u

43

Jadranskom Moru, jednom ak i blizu junoitalske obale (god. 835.). Da su bili Vladislavljevi, ili posredno franaki podanici, Mleci bi sigurno traili posredovanje nadlenih vlasti; ovako, oni su se morali sami braniti. Mesto Obara javie se Francima kao novi susedi na istoku Bugari. Slovensko pleme Timoana uzalud je pokualo da se oslobodi njihova jarma. Branievci, drugi susedi, reie se, godinu dana iza Ljudevitova poraza, da sami preu pod franaku vlast, samo da bi se oslobodili Bugara. Ni njihov pokuaj nije bio bolje sree. Car Ludvig je bio neobaveten o stanju na tim dalekim istonim granicama, i nije pokazivao mnogo volje da ulazi tamo u nove zaplete. Ali, zato su bili aktivni Bugari. Oni god. 827. krenue jednu ekspediciju na laama uz Dunav i Dravu, opustoie Panoniju, a u panonskoj Hrvatskoj svrgoe od Franaka postavljene vlasti i dovedoe svoje. Iznenaeni tom bugarskom ofanzivom, Franci odmah, god. 828., izvrie reorganizaciju istonih oblasti. Furlanska Marka, kojoj su dotad pripadali ovi krajevi, bi razdeljena u etiri grofovije: u uu Furlansku, Istru, Donju Panoniju i Vrhsavsku. Prve dve dooe pod vlast franakoga cara, Lotara, sina Ludvigova, koji je vladao i Italijom; a druge dve, sa mnogo irim podrujem, dooe pod vlast njegova brata Ludviga Nemakog. Najvei deo slovenskog stanovnitva ostade, dakle, u sferi Istone Marke, koju posle, oko god. 870., podigoe, znatno proirenu, na samostalnu prefekturu. Tada je ona obuhvatala, sem Karantanije, po kojoj se i sama tako nazivala, jo i obe Panonije, odnosno celo podruje od Anie do Rabe, na severu do Dunava, a na jugu do kranjske Hruice. Bugari, koje su verovatno pomagali i ostaci Obara, postavie kao svog vazala u savskoj Panoniji nekog kneza Ratimira. Deoba Furlanske Marke dala je neto vie slobode akcije dalmatinskim Hrvatima. Oni vie nisu bili izloeni neposrednom nadzoru bliska i mona suseda; njihov neposredni gospodar nalazio se sada daleko, u Italiji, a bliski susedi bili su i vlau i snagom slabiji od preanjeg furlanskoga markgrofa. Sem toga, naslednici Ludviga Pobonoga, jo za njegova ivota i lino protiv njega, krenue duge graanske ratove, i nisu vie obraali mnogo panje odnosima u Dalmaciji. Neprekidno komadanje sama sebe, kako jedan nemaki istoriar naziva ovaj dugi graanski rat, osvestilo je i diglo mnoge protivnike Franaka. Meu Hrvatima istie se oko god. 835. knez Mislav, koji, zajedno sa Neretljanima, razvija ivu gusarsku delatnost na Jadranskome Moru. Mleci, koji su od tog najvie stradali, nisu mogli nai zatite na krvno zavaenom franakom dvoru, pa stoga god. 839. poinju sami veu ofanzivu da osvoje Slovensku. U strahu od mletake snage, Hrvati se mire sa njima u poljikom Sv. Martinu, to odmah slui kao primer i susednim Neretljanima. Ali, mir nije dugo trajao. Jedan neretljanski knez Ljudislav ili Ljudevit (Liuditus-sclavus) izazvao je ve idue godine novu mletaku ekspediciju, koja se svrava neuspehom za dudevu flotu. Car Lotar, kad mu Mleani podnose tube, nema mogunosti da obuzda te gusarske Slovene; ta vie, u ugovoru sa Mlecima od god. 840., on je sam traio njihovu saradnju za zatitu istarskih i drugih susednih gradova protiv slovenskih plemena. Kolika je bila nasrtljivost Slovena, naroito posle nedae mletakog brodovlja u borbama sa Saracenima, vidi se najbolje po injenici da su oni god. 846. doprli do same Venecije i oplenili grad Kaorle. I u severnim oblastima ima izvesne borbenosti. Knezu Ratbodu, poglavaru franake Istone Marke, bee oko god. 836. dobegao slovaki knez Pribina, koga je prognao moravski vojvoda Mojmar. Pribina je odmah bio prikazan kralju Ludvigu Nemakom, i po njegovoj elji pokrten. Ali, Pribina bee smutljiv duh. On brzo raskide veze sa. Ratbodom i pobee, zajedno sa sinom Koceljom, u Bugarsku; a onda doe knezu

44

Ratimiru hrvatskome. Moda taj njegov dolazak, ili neki drugi nepoznati razlog, izazvae Ratboda da god. 838. napadne Ratimira i da ga srui sa vlasti. Pribina, u poslednji as, izdade svog domaina i predade se Francima. Po preporuci svojih ljudi, kralj dade Pribini kao leno jedan deo donje Panonije oko Blatnog Jezera i potvrdi mu to i kao vlasnitvo, 12. oktobra god, 847., proirivi mu opseg drave do Drave i Dunava. Tu Pribina sagradi svoj grad, stane okupljati susedna bratstva i ljude, i poe se mnogo iriti po toj zemlji. Pribina u Panoniji tuin, mada Sloven, sa svojom revrtljivou nije mogao da stekne veih simpatija u narodu. On svakako nije bio ovek koji bi mogao da se stavi na elo neke krupnije akcije. Kao hrvatski knez jaeg korena istakao se sredinom IX veka Trpimir, osnivalac hrvatske kneevske i kraljevske dinastije, u dalmatinskoj Hrvatskoj. U njegovoj darovnoj povelji splitskoj crkvi, izdanoj 4. marta god. 852. u primorskom Bihau, prvi put se on izrino naziva knezom Hrvata (dux Chroatorum). To je prvi pomen hrvatskog imena na Balkanskom Poluostrvu u zvaninoj, vladarskoj tituli. Knez Trpimir i njegov sin Petar upisani su u takozvanom Cividalskom evangelijaru kao posetioci jednog manastira, moda u Paviji, gde su dolazili na poklonstvo svom franakom gospodaru. Trpimir je i inae bio poboan ovek, i blizu svog dvora u Klisu podigao je manastir u dananjim Riinicama. On je, misli se, doveo u Hrvatsku aktivni red benediktinaca. Njegova vladavina, s izvesnom solidnou i mirnoom, pretstavlja poetak kontinuirane, svesno i postepeno razvijane hrvatske drave Srednjega veka, koja se iz Dalmacije iri poglavito prema istoku i severu, a samo delimino i u manjoj meri prema jugu. * Hrvate su trgli iz starog plemenskog ivota Franci, a Srbe Bugari. Bugarska drava irila se naglo. Njene granice treeg decenija IX veka dooe ak u Panoniju i na sever u Dakiju, a na jugu su doprli Bugari sve do Rodope i drali Filipopolj. Otvorena im je ostala samo zapadna granica prema moravskoj i vardarskoj dolini. Kada je Vizantija ula u teke borbe s Arapima, bugarski vladar Presjam upotrebi priliku da pone akciju i u tom pravcu, drei da ga niko nee spreavati. Prvi pohod, god. 837., bio je upuen na jugozapad, prema Solunu, moda u vezi sa jednim pokretom Slovena u Peloponezu. Njegov uspeh, izgleda, bio je velik: Bugari se uskoro javljaju kao gospodari Ohrida i sve oblasti oko Devola, okupivi pod svoju vlast najvei deo maedonskih Slovena. Srbi su iveli u svojim upama, dugo nesmetani, kao konzervativan elemenat. Imali su izvesne vladare, koji su se smenjivali po pravu naslea, a ija vlast nije obuhvatala vie oblasti. Od tih vladara u Rakoj neke znamo po imenu. Najstariji je Vieslav (oko sredine VIII veka), a za njim idu Radoslav i Prosigoj. Tek od Vlastimira, Vieslavova praunuka, poinje period sa vie vesti. Vlastimir je savremenik Presjamov i njegov protivnik. Do Presjama, nie Konstantin Porfirogenit, ivljahu Bugari sa Srbima mirno, kao susedi i komije, pazei jedni druge. ta je neposredno izazvalo prekid te idile nije poznato: da li bugarska ekspanzija, koja je ila za tim da i Srbe pokori, ili moda delovanje Grka, koji su Srbe, svoje podanike, krenuli da spree Bugare u osvajanju Maedonije. Porfirogenit pripisuje inicijativu Bugarima. Presjamov napadaj nije uspeo; posle tri godine borbe on je morao da ga obustavi. Datum tih borbi nije siguran; ali, verovatno je da su voene oko god. 840. Pribiranje od Bugara ugroenih srpskih plemena i oblasti oko Vlastimira, ukoliko je bilo postignuto, nije moglo da se odri potpuno. Stare tradicije bile su jae od politikih lekcija na novom podruju. Kad je Vlastimir udavao svoju ker za Krajinu, sina

45

trebinjskog upana Bele, on ga je, hotei da ga odlikuje, imenovao vladarom i uinio samostalnim. Okrnjio je, po tradiciji, iz porodine sentimentalnosti, zajednicu i potrebu grupisanja svih plemena oko jednog dravnog sredita u interesu to uspenije odbrane. Pored domae dinastije Vievia u Humu, koja je svoju starinu i prava sa njom u vezi izvodila jo iz stare otadbine, pored glavara u Zeti, koji su iveli za svoj raun, Vlastimir stvara i samostalne trebinjske gospodare, koji su dotle priznavali vrhovnu vlast rakog upana. Po slovenskoj navici, posle smrti Vlastimirove njegovu dravu podelila su tri mu sina, Mutimir, Strojimir i Gojnik. Centralna vlast, uostalom, ne odrava se svuda u to vreme ni u ostaloj Evropi; graanski rat protiv Ludviga Pobonog u Franakoj doao je poglavito radi nezadovoljstva sa podelom zemlje njegovim sinovima. Posle Presjamove smrti (god. 852.) na bugarski presto dolazi preduzetni i mudri kan Boris. Njegov pokret protiv Franaka u Panoniji, odmah po dolasku na vlast, zavrio se neuspehom, isto kao i sva druga njegova preduzea prvih godina njegove vladavine. U te spada i pohod na Srbe. Obaveten o smrti Vlastimirovoj i podeli njegove zemlje, Boris je, moda, poverovao da sad nee naii na onakav otpor kakav je bio onaj protiv njegova oca. Ali, Srbi behu ostali isti po svojoj vojnikoj vrednosti. Oni tako skleptae u svojim planinama Bugare da je meu zarobljenike dopao i Borisov sin Vladimir i dvanaest velikih boila. Bugari moradoe traiti mir i posle toga sigurnu pratnju do srpske granice, odnosno do graninog mesta Rasa. Tu su, po srpskom saoptenju, izmenjena gostinska uzdarja, dok su Bugari tvrdili da su im Srbi bili duni predati izvesne stvari u znak ugovorene obaveze (dva roba, dva sokola, dva psa i 90 koa). Pohod Borisov, prema tome, nije kod njih smatran kao neuspeh nego kao nekakav kompromis. Za Srbe e biti verovatno da nisu bili sasvim sigurni za dalje borbe i da su stoga pristali na povoljan mir. Sem sa Srbima, Boris je bio doao u sukob i sa Hrvatima. Najverovatnije je miljenje da je to bilo god. 853., kada su Bugari udarili na franaku dravu, u Panoniji, pa Hrvati, kao franaki vazali, morali da ih suzbijaju. Kao i u borbi sa Srbima, Boris i ovde nije proao dobro, nego se, na kraju, izmirio obdarivi Hrvate i obdaren od Hrvata. Po ovim bojitima, tako dalekim od prvobitnih ishodita bugarskih, toliko na zapadu iza Morave i ar-planine, vidi se najbolje ogromni zamah i tadanji uticaj Bugara, koji se behu digli i razvili na raun unutarnjim krizama i dugim ratom s Arapima iznurene Vizantije.

VI. POKRTAVANJE JUGOSLOVENA.

1. Stari hrianski tragovi. 2. Prvi propovednici kod Jugoslovena. 3. Salcburka crkva i njen rad meu Slovencima. 4. Poeci hrianstva kod Hrvata i Srba. 5. Slovenski apostoli irilo i Metodije. 6. Uenici slovenskih apostola meu Junim Slovenima. 7. Stvaranje slovenske pismenosti i osnovi knjievnosti. Kad su doli na Balkan, Juni Sloveni su tu ve zatekli razvijenu hriansku kulturu. Jo apostol Pavle pisao je Solunjanima kako od njih prome rije Gospodnja ne samo u Maedoniji i Ahaji, nego i u svako mjesto izie vjera vaa u Boga; iz Dalmacije se javio jedan od najboljih pisaca hrianske crkve, sv. Jeronim; a u Sremu i severnoj Srbiji bilo je jedno vreme glavno sredite Arijeva uenja. I gotski Vulfilin prevod Svetoga pisma i njegovo episkopsko delovanje meu Gotima vezano je za Balkan. itav niz starih crkvenih ruevina nalazi se po celom balkanskom podruju, kao i mnogobrojna stara

46

hrianska toponomastika. Albanski nazivi sa in, e dolaze od latinskog sanctus, i svi su gotovo iz starijeg vremena, kao i dalmatinski sa sut, su (Suuraj, Sutivan, Sutorman, Supetar i sl.). U unutranjosti brdo Sr u Brezi, ili Ivan-Planina, ili Cibrijan kod Trebinja i sl. potiu od starih crkava posveenih tim svetiteljima, a mesta unis, Prokuplje, Ivanje i sl. trag su kulta i crkava dotinih svetitelja. U svima ovim oblastima postojala je i dobro provedena organizacija crkve, koja je bila, istina, na dosta strana poremeena i unitena provalama Slovena i Obara. Ali, ako su propale crkve i biskupije, ostao je narod. Vezama sa starosedelakim elementom Sloveni polako ulaze u hriansku kulturu, ali ponajvie kao pojedinci. Vest Konstantina Porfirogenita da su Sloveni bili krteni ve u VII veku, jo za vlade cara Iraklija, njegovom inicijativom, od rimskih svetenika koje je on nabavio, nee biti pouzdana. Car je imao preih briga. Tu vest treba razumeti prosto ovako, to piscima X veka moda nije bilo ili nije htelo biti dovoljno jasno: sve do godine 732., zahvaljujui solunskom vikarijatu, papin i uticaj latinskog svetenstva bili su preteniji od carigradskog na veem delu Balkanskog Poluostrva; zapadno svetenstvo bilo je dotad glavni inilac u hrianskoj misiji meu Slovenima. Vizantiska tradicija o tome na Porfirogenitovu dvoru bila je neto pomuena, svesno ili nesvesno, a svakako ila je za tim da inicijativu za to delovanje zadri za Carigrad. Da je bilo izvesnog uticaja i iz vizantiskih krugova moe se uzeti kao sigurno. Za to, pre svega, jasno govori kult izvesnih istonjakih svetaca, koji su iz Vizantije i preko nje preneseni u Jadransko Primorje, a odatle i meu Slovene. Tako je, na primer, kult sv. Stevana, zatitnika Vizantiskoga Carstva, kome je u Dubrovniku bila posveena glavna crkva, poznata i u Carigradu X veka, i ije je svetkovanje bilo raireno celim primorjem od Skadra do Trogira i Zadra, dosta rano preao i Srbima, kojima je posle, isto kao i Grcima, postao dravni zatitnik. U Solinu je istom svecu podignuta bazilika, u kojoj je sahranjen hrvatski kralj Kreimir. Malo je pouzdano i dalje carevo kazivanje da je ve tada uspelo hrianskom svetenstvu da postigne neke vee uspehe. Koliko se danas zna, itav sedmi vek nije doneo veih promena u verskoj kulturi Jugoslovena. U viziji sv. Kolumbana, iz poetka VII veka, izrino se kae da Sloveni, kojima je on mislio ii da propoveda, nisu jo zreli za tu stvar; a sv. Amand, koji je propovedao u mestima oko Dunava, vratio se kad je video da mu tu nee biti dovoljno ploda i muenitva, kako kae legenda. Hercog bavarski Teodo zadrao je god. 649. sv. Emerana da ne ide u te krajeve, jer jo nije pravo doba da se ti varvari pokrste. Jedino su Hrvati u Dalmaciji bili neto pitomiji. uvi za plenjenje Salone i ostale Dalmacije, papa Ivan IV poslao je tamo svog opata Martina da spasava i otkupljuje hriansko roblje i moti hrianskih svetitelja, i uspeo je da ih dobije (god. 641.). Crkvena tradicija pominje i nekog Ivana Ravenjanina kao prvog nadbiskupa solinskog i naroito zaslunog za hrianstvo meu Hrvatima. Vreme njegovog delovanja nije sigurno, a stavlja se od VII pa ak do u poetak IX veka. Toma, arhiakon splitski XIII veka, koji daje neto vesti o njemu, saoptava da je Ivan suzbio meu Slovenima arijansku jeres. Taj podatak zasluuje naroitu panju. Arijevo hrianstvo bilo je raireno meu Gotima oko Dunava i ostavilo je i meu Slovenima traga, koji je u njihovu jeziku utvren ve ranije. Nedavno je u ruevinama jedne stare crkve u Brezi kod Sarajeva naen i jedan natpis sa gotskim runskim alfabetom, koji jasno kazuje da je gotski uticaj, pojaan i njihovom vladavinom u tim oblastima jo u prvoj polovini VI veka, prodro duboko u unutranjost i verovatno se i tu oseao meu novodoavim Slovenima. Nee stoga kazivanje Tomino biti bez ikakva osnova, isto kao

47

i rano meanje Gota sa Slovenima u naim crkvenim krugovima Duklje i Primorja. Slabom napredovanju hrianstva kod Junih Slovena sa vizantiske strane kriv je svakako slovenski konzervatizam, a jo vie i politiko nepoverenje i zatrovani verski odnosi meu samim Grcima. Od VII do IX veka tamo ne prestaju jeretike sekte, verska gonjenja i ak krvava obraunavanja u ime vere. Naroito se sve to razvilo u doba strasne borbe oko ikona, koja je ispunila period od preko sto godina i uzbunila sav vizantiski svet. Na zapadu, kod Slovenaca, hrianstvo je bilo sumnjivo to je dolazilo iz Bavarske ili Furlanske, odnosno iz Nemake ili Italije, sa onih strana dakle je pretilo i politiko zavojevanje. Donoena na mau, nova vera nije mogla biti privlana i, prirodno, bila je smatrana samo kao jaa spona za politiku zajednicu. Stoga Slovenci, jo u prvim decenijama VIII veka, ustaju protiv hrianskih svetenika i njihovih crkava i dobijaju naziv najsvirepijih pogana. Sredinom VIII veka, pritenjeni od Obara, Sloveni su, kako smo ve videli, morali da trae pomoi kod Bavaraca i da posle priznaju vrhovnu vlast franaku. Prirodna posledica tog odnosa bila je da su morali primiti i hriansku veru svojih gospodara. U Bavarskoj vaspitani, slovenaki knezovi uvode hrianstvo u svoju zemlju, koja dolazi u crkvenim stvarima pod vlast salcburke episkopije. Na poziv kneza Hotimira (oko god. 755.) salcburki biskup posla meu Slovence episkopa Modesta sa etiri svetenika i vie klerika, da ire veru, posvete crkve i postave nove svetenike. Dva od najznatnijih manastira podignuta su u to doba, Inihen (god. 769.) i Kremsminster (god. 777.), kao sredita glavne aktivnosti meu Slovenima. Posle Hotimirove smrti nastala je jaka antihrianska reakcija. Polemini spis salcburke crkve O pokrtavanju Bavaraca i Karantanaca kae da za nekoliko godina tamo (meu Slovenima) ne bee nijednog svetenika. Ali, uticaj franake vlasti dovede opet hriansku misiju na rad. Karlo Veliki je izrazit pretstavnik ideje jedinstvene verske, i to hrianske, dravne organizacije kao organa novog Rimskog Carstva. Hrianstvo je, pored oruja, njegovo glavno sredstvo za pacifikaciju, i ueni Alkuin klie Karlu da je savladao sve neprijatelje imenom gospoda naeg Isusa Hrista. U itiju sv. Virgilija, salcburkag biskupa, pria se da je on lino silazio sve do ua Drave u Dunav, propovedajui veru. ivu delatnost razvio je i salcburki biskup Arno (od god. 785.), koji sa svih strana kupi i alje svetenike u predele Karantanaca i donje Panonije. Karlo ak preporuuje i njemu samom da ide u slovenske krajeve i propoveda boju re. I doista, u vojsci protiv Obara nalazi se i Arno. Za zasluge uinjene veri i franakoj dravi postala je salcburka biskupija god. 798. nadbiskupijom. Arno odmah posle toga predlae caru da se za Slovene osnuje posebna biskupija. Car je na to pristao, i kao prvi njen episkop bi posveen neki Teodorih; njegova oblast obuhvatala je Karantaniju i krajeve na severnoj strani Drave, sve do njenog ua u Dunav. Posle pada obarske drave i afirmacije franake snage, hristijanizacija severnih Jugoslovena ila je mnogo bre. Naroito su se mirili sa stvorenim stanjem neki od knezova. Primanje hrianske vere postalo je gotovo identino sa lojalnou prema franakoj vrhovnoj vlasti. Pored salcburkih, meu Slovencima i Hrvatima delovali su i svetenici akvilejskog (oglejskog) patrijarhata, naroito u Istri i Primorju. Njihova delatnost izgleda da je bila manje borbena od one salcburkih izaslanika, verovatno stoga to je imala i manje politikih motiva. Akvilejski patrijarhat ljubomorno je pratio rad salcburke nadbiskupije, smatrajui da ova prelazi svoje prirodne granice i ulazi u njegovu oblast.

48

Zbog toga dolo je izmeu njih i do spora, koji je Karlo Veliki reio 14. juna god. 811. u Ahenu tako to je odredio reku Dravu kao prirodnu meu izmeu obe dijeceze. Ve u prvoj polovini IX veka ugledniji Slovenci su dobrim delom bili hriani. Mnogi izmeu njih na samrti ili inae ostavljaju svoja imanja ili daju priloge crkvama. U Pribininom gradu Blatogradu (Mosburgu, Salavaru) osvetana je god. 850. crkva koju je on podigao, a tom aktu prisustvovalo je 15 slovenskih velikaa, nesumnjivo ve pokrtenih. Salcburki nadbiskup, koji je sam osvetao tu crkvu, poao je po Pribininoj dravi i osvetao jo nekoliko crkava slovenskih i nemakih, jer je, kako kae salcburki spis, stanovnitvo slovenske kneevine bilo meano, slovensko i bavarsko. Jedna dosta velika tekoa u irenju vere bee to to je svetenstvo bilo tuinsko. Slovenski elemenat slabo je znao i latinski i nemaki, i stoga je novu veru primao gotovo samo po spoljnim oznakama, ne razumevajui ni njenih pravih uenja, ni znaaja obreda. Ukoliko joj je prilazio, inio je to vie od nevolje i po primeru nego iz ubeenja ili neke unutarnje potrebe. I kod Hrvata je irenje hrianstva bilo u vezi sa irenjem franake vlasti. U gradovima Dalmacije nastavljala se, naravno, stara hrianska tradicija, po duhu romanska. Nije jasno kako su se u Dalmaciji razvijale verske prilike posle god. 732., odnosno posle energinog suzbijanja papske jurisdikcije u oblastima Vizantije. U oskudici izvora teko je uhvatiti pravu vezu; ali, nama se ini da je Vizantija i tu, u izvesnoj meri, istupala ofanzivno, ali da su ovde rimske tradicije bile veoma jake i sa dubokim korenom. Obnova splitske episkopije kao naslednice stare Salone pada tek pred kraj VIII veka, a izazvana je veom panjom Carigrada za jadranske stvari posle gubitka ravenskog egzarhata, god. 751. Iz Ravene je ranije vren osetan crkveni uticaj u Dalmaciji. Konstantin Jireek je u svom delu Romani u gradovima Dalmacije upozorio na neke od ravenskih svetitelja, iji se kult rasprostro po toj pokrajini; tako na sv. Apolinara, kome su podignute crkve na Krku, u Zadru i kod Dubrovnika, i na sv. Vitalisa. Vizantija pokazuje veu versku revnost u Dalmaciji za vreme franake ofanzive Karla Velikoga, koja je pretila da joj otme tu pokrajinu, i u vreme Ahenskog mira kad je, po jednom miljenju (A. Dabinovia), izvrena i izvesna vrsta versko-administrativne reorganizacije. Ima jedna, istina ne savremena, vest da je god. 809. preneseno telo sv. Trifuna iz Carigrada u Kotor. God. 811. dobio je i Zadar od cara Niifora moti sv. Anastazije. Carigrad je ovu panju ukazao zadarskom gradu i moda Kotoru sa oevidnom tenjom da se ouvaju dalmatinski gradovi kao posed Istonog Carstva. Po svojim vezama, i radi blizine Italije, i po tradiciji, Dalmacija, po gradovima preteno romanska, sluila se uglavnom latinskim jezikom. Meutim, ni grki nije bio nepoznat. U Splitskom evangelijaru VIII veka, koji je podrobno prouio Viktor Novak, nalazi se, u latinskom prepisu, grki tekst Jovanova uskrnjeg evanelja, koje se oevidno jo i tada na taj dan tako i italo. Latinski uticaj pojaali su posle Franci. Njihov uticaj videli smo ve u posveenju ninske crkve galskom sv. Aselu. Za sv. Urza se pria da je u Dalmaciji pokrtavao pagane ba u vreme Karla Velikoga. Stari umetniki hrianski spomenici u Ninu i Kninu pokazuju jasne tragove romansko-franake, koji se daju utvrditi i u Splitu (na pr. u crkvi Sv. Dojma, u crkvici Sv. Martina). Sa neto drugih kombinacija razvila se prema tim obrascima jedna vrsta lokalnog, hrvatskog stila, veoma zanimljiva sa svojih umetnikih motiva u skulpturi. Proces pokrtavanja kod Hrvata uzima vie maha od onog vremena kad hrvatski vladari prihvataju novu veru. Za prvog hrvatskog kneza, Vieslava, znamo po jednoj

49

krstionici, koju je nainio prezviter Jovan za njegova vremena u slavu sv. Jovana Krstitelja. Knez Mislav podie jednu crkvu Sv. ora u Putalju, a pomae i splitsku crkvu Sv. Dojma, mada se ona ne nalazi u njegovoj dravi. Trpimir ima svoga kapelana, prezvitera Martina, sa kojim sarauje i sva njegova velikaka okolina. O franakom uticaju pri pokrtavanju Hrvata ima neto predanja i kod Porfirogenita, koji pria da je meu njih doao iz Franake, koja je izmeu Hrvatske i Mletaka, neki bolesni udotvorac Martin, savetujui im da uvaju ugovore sa papom i da ga ne uznemiravaju. U oblastima van franakog uticaja, naroito meu Srbima, hrianstvo je ireno ponajsporije. U najveem delu njihovih naselja uticaj susednih kultura, s istoka vizantiske a sa zapada romansko-franake, mogao je doi samo posrednim putem, preko Bugarske i preko Hrvatske, a samo delimino neposredno, u Zetu i u oblasti koje su, pre bugarskog zavojevanja, graniile sa Vizantijom. Tako je ustvari i bilo. Hrianski spomenici bosanskog podruja iz VIX veka potpuno su u vezi sa dalmatinskim i imaju apsolutno iste tipove i analogije. ak je i jezik latinski na tri crkvena spomenika iz VIIX veka: na jednom iz Breze (blizu Sarajeva), na drugom iz Drenova kod Prijepolja i na treem nepoznatog nalazita u sarajevskom muzeju. Na jugu od Neretve do Bojane taj uticaj latinskog jo je razumljiviji. Ali, tu ima i dosta tragova vizantiske kulture, ouvanih delimino sve do najnovijeg vremena. U Dubrovniku, da spomenemo samo jedno dva primera, i danas se deo pred glavnom kapijom naziva Pilama, po gr. vrata, a kod Herceg-Novog jedan deo obale, sa mestom, zove se Igalo, po gr. . Istonjaki su sveci sv. Sergije i Vakh, Kuzman i Damjan, sv. Teodor i dr., kojima su posveene mnoge crkve u Primorju i Zeti. ak i sv. Dimitrije Solunski, kome Grci pripisuju spas svoga grada od Slovena, postao je veoma popularan kod nas. Zatitnici Dubrovnika i Kotora, sv. Vlaho i sv. Trifun, isto tako su istonjaki muenici. Kao zanimljivu karakteristiku tog dvostrukog uticaja imamo pojavu da u Dubrovniku i Kotoru biskupi, mada upotrebljavaju latinski jezik pri slubi bojoj i obavljaju je po rimskome obredu, za itav jedan vek oblae pri oltaru vizantiske haljine, ili kako se pod istim svodom die rimo-latinski oltar uz vizantiski ikonostazij. Na jugu, meu slovenskim kolonijama u Maedoniji, Grci su dosta rano razvili hriansku delatnost. Osnovali su ak, ne zna se tano kad, i posebne episkopije za rad meu njima: episkopiju smoljansku, drugovisku, jezersku i radoviku, srpsku odnosno srbisku i episkopiju zvanu Velikaja. Ovi episkopi i njihovo svetenstvo sluili su grki, kazuje sa tanim razlaganjem K. Jireek; ali, svetenici i monasi, roeni Sloveni, svakako su propovedali i pouavali narod na slovenskom jeziku. Oni su, pri tom, rei svoga maternjega jezika prilagoavali za pojmove verske. Na taj nain pripremljeno je bilo zemljite za delo solunske brae i njihovih saradnika ... Po Teofanu, patrijarh carigradski Nikita (766.780.) bio je Slovenin, a on verovatno da nije bio jedini meu episkopima toga vremena. Glavna aktivnost u hristijanizaciji Junih Slovena poinje u drugoj polovini IX veka, kad se stvara slovenska pismenost i izgrauje potpuno itava crkvena sluba na slovenskom jeziku. Poticaj za to doao je od samih Slovena i isprva ima nesumnjivo politike motive. Evo kako. Moravski knez Mojmir bee doao u sukob sa Francima pribirajui oko sebe srodna slovenska plemena, i god. 846. morao je da padne. Njegov naslednik Rastislav uao je u savez sa Bugarima i god. 855. ostao je pobedilac nad Francima; posle se, god. 861., umeao u unutarnje borbe meu Francima i postigao i opet lepe uspehe. U ovim borbama poginuo je knez Pribina. Kad su se Franci poeli spremati

50

da se osvete Rastislavu i radi toga uli u savez sa Bugarima, ljubomornim na Rastislavljev uticaj meu Slovenima, ovaj se uplai i stade traiti sebi saveznike, koji bi mogli bar da ustave bugarskoga hana. Prvi u kombinaciji mogao je biti svakako carigradski imperator. I doista, god. 862., pominje se uvena poruka Rastislavljeva caru Mihailu da mu polje uitelja i propovednika, jer njegovi Sloveni kao prosti ljudi nemaju nikoga ko bi im pokazao put. Naroito nemaju uitelja koji bi nam u svom jeziku kazivao istinu veru hriansku. Teko je verovati da takvih uitelja nije bilo mnogo blie u Panoniji, ili meu karantanskim Slovenima, meu kojima se hrianska vera irila itavo jedno stolee; nego je sasvim blizu istini da Rastislav nije hteo nikakvih veza sa ljudima franake vlasti. Verska akcija imala je samo da bude uvod u politiku, odnosno u tesnoj vezi sa njom. U Carigradu je Rastislavljeva ponuda lepo primljena i shvaena je odmah kako treba. Njima je tamo ak i dobro dola radi neposrednijeg pritiska na Bugare, koji su odavno ili za tim da se to vidnije i potpunije oslobode od grkog uticaja. Kao hrianski propovednici u Moravsku se upuuju dva brata Solunjana, Konstantin i Metodije. Izbor pada na njih iz dva razloga. Prvo, stoga to je Konstantin bio carev drug i poverenik, a drugo, to je bio ovek iroke kulture i znanja. Bio je bibliotekar u carigradskoj Sv. Sofiji i posle nastavnik filozofije; izvrio je pre toga nekoliko misionarskih poslova i istakao se kao pobornik kulta ikona. Metodije, Konstantinov brat, upravljao je ranije jednom slovenskom oblau, pa se kasnije povukao u manastir i pratio ponekad brata u njegovim misijama. Oba su, kao Solunjani, poznavali Slovene izblie i nauili su, moda jo u ranoj mladosti, njihov jezik. Solunskoj mitropoliji pripadale su dve slovenske episkopije, i dodir sa ljudima iz njih imao je da olaka nameravano delo. Tu se, nema sumnje, slovenski jezik upotrebljavao u vezi sa crkvom i crkvenim ivotom, pa se razvila hrianska terminologija i izvesna tradicija toga posla. S ovom misijom Konstantina i Metodija u vezi su i poeci slovenske pismenosti. Ova dva brata, slovenski apostoli, smatrali su kao svoju dunost da za Slovene prevedu potrebne knjige hrianskog bogosluenja, i da za pisanje tih knjiga podese i azbuku. Dotle, Sloveni ili nisu uopte pisali (crtama i rezama itahu i gatahu kao pagani, kae jedan stari tekst, a trag takve pismenosti imamo jo uvek u naim raboima), ili su upotrebljavali grka i latinska slova, ali kojima se nisu mogli izraziti izvesni slovenski glasovi (, , , , , i dr.). Zanimljiv primer pisanja slovenskih tekstova latinskim pismenima pretstavljaju Frajzinki spomenici, sa dva tipa ispovedi i jednom propovedi o grehu, pisani negde krajem X i na poetku XI veka, koji su sluili nekom lanu frajzinke crkve pri vrenju njegovih duhovno-pastirskih dunosti meu Slovencima. Konstantin je kao osnovu za novu azbuku uzeo grku kurzivnu minuskulu, pa je dopunio kombinacijom nekih slova ili preuzimanjem iz njemu poznatih istonjakih alfabeta. Tako je stvorio pismo zvano glagolica. Jezik njegovih prevoda bio je, prirodno, onaj koji su najbolje poznavali Konstantin i njegovi pomagai, slovensko nareje june Maedonije. S. Kuljbakin je dugim prouavanjem utvrdio da je srpsko-hrvatskoslovenaka jezina grupa u leksikome pogledu najblia staroslovenskom maedonskom dijalektu sv. irila i Metodija. U Moravskoj su solunska braa, kad su tamo stigla, naila na politiki izmenjen poloaj. Nemci su protiv Rastislava, avgusta god. 864., digli vojsku i naterali ga na pokornost. Misionare iz Grke posmatraju nemaki svetenici sa sumnjom i oteavaju im

51

rad; stoga ovi naputaju moravsko podruje i prelaze u Panoniju, gde je vladao Pribinin sin, knez Kocelj. Kod Kocelja su slovenski uitelji bili primljeni sa razumevanjem; on im je naskoro poverio 50 svojih ljudi da ih oni vaspitaju. Nu, Konstantin i Metodije ni tu nisu mogli due da se zadre. Trebalo je da idu u Rim, pred papu, da tamo pred njim razviju svoje uenje i da se opravdaju od svakovrsnih napada, kojima su od strane germanskog svetenstva bili izloeni. U ovo vreme odnosi izmeu Rima i Carigrada, koji ni inae nisu bili dobri, zaotrie se do potpunog raskida. Nikola I, jedan od veoma odlunih papa, doao je u sukob sa neobino uenim ali ne i mnogo karakternim patrijarhom Fotijem, koji je pristao da smeni svog prethodnika moralnog Ignjatija, svrgnutog zbog sukoba sa razvratnim dvorom. God. 863. crkveni sabor u Lateranu osudio je Fotija, a kao odgovor na to dola je god. 867. uvena Fotijeva optuba protiv pape. Da se stvari zapletu jo vie doprineli su dosta i odnosi sa Bugarima. Kao nemaki saveznici, Bugari su, verovatno po elji sa nemakoga dvora, poeli pregovore da prime hrianstvo, i to, naravno, od papinih ljudi. Bilo je kod Bugara ve poodavno tenja da se vezama sa zapadom to vie oslobode grkog duhovnog uticaja. Napadi Nemaca na Rastislava i njihove veze sa Bugarima nagnae Vizantiju da i ona napadne Bugarsku i prisili je da menja svoju politiku. Bugari su stradali u to vreme od gladi, imali su i inae nedaa, i brzo su popustili. God. 865. oni su se, pod pritiskom Vizantije, pokrstili, i njihov han Boris dobija otada po caru Mihailu III novo ime Mihailo. Da to pokrtavanje nije prolo bez potresa u Bugarskoj razume se samo po sebi; konzervativni bugarski velikai nisu lako hteli da se odreknu stare vere i naslea, kao da su predoseali kako e nova hrianska kultura doneti definitivnu prevlast slovenskog elementa meu njima i postati najmoniji inilac u asimilaciji Slovena i bugarskih gospodara. Han BorisMihailo, im se malo pribrao od vizantiskog udarca, nastavlja ponovo svoje veze sa Rimom i Nemcima, oevidno sa tenjom da se prvom zgodnom prilikom emancipuje od Vizantije i njenih ljudi. U Carigradu se to primeuje i prati sa puno ljubomore i zle volje, ali i sa vrstom namerom da se taj uticaj Rima predupredi. Usred tih zapleta, u jesen god. 867., nastae u Carigradu krupne promene. Car Mihailo pogibe, na presto doe poduzetni Vasilije Maedonac (867.886.), a brzo potom bi smenjen i Fotije i doveden stari Ignjatije. U Rimu se ta promena smatrala kao zadovoljtina papskoj kuriji. To je znatno olakalo i poloaj Konstantina i Metodija, koji su iste te jeseni poli u Rim. Episkop rimski Formoz, koji je god. 866. bio papin legat u Bugarskoj i verovatno znao neto slovenski, pregledao je sa jo jednim drugom prevod slovenskih bogoslubenih knjiga i predloio ga papi na odobrenje. Papa Hadrijan, naslednik Nikolin, priznao je i dozvolio upotrebu slovenske liturgije. Ali, Konstantin nije vie mogao da je dalje iri. On se razboleo i umro u Rimu, 14. februara god. 869., pokaluerivi se pred smrt i dobivi ime irilo. Metodije se iz Rima vratio u Panoniju, knezu Kocelju, gde je razvio ivu delatnost kao panonski episkop. Nu, njegov dolazak izaziva opoziciju salcburke nadbiskupije, koja se smatra povreenom u svojim pravima. Ustvari, to je bilo njeno crkveno podruje. U jednom posebnom polemikom spisu, pretstavnici salcburke crkve tue se kako je doao Metodije, neki Grk, da se mea u njihove poslove, pronaavi nedavno slovenska pismena, i koji potiskuje latinski jezik. Posle izvesnog vremena Nemci su sa pismenih napada preli na fizike. Metodije bi zlostavljan i zatvoren, negde u vapskoj, i dran tamo dve i po godine. Tek na papino posredovanje, krajem god. 872. ili poetkom 873., Metodije bi osloboen, a njegovi protivnici, biskupi salcburki, pasavski i frajzipki bili su ne samo ukoreni nego poslednja

52

dva i suspendovana. itava akcija i dolazila je od njih. Pasavski biskup Hermanrih postupao je, kako kae papina optuba, sa ivotinjskom surovou prema Metodiju; u najljuoj zimi drao ga je pod vedrim nebom, a na zboru episkopa sam bi ga tukao konjskim biem, da nije u tome bio spreen od drugih. Posle svog osloboenja Metodije nije ostao vie kod Kocelja, u Panoniji, koji nije mogao da ga zatiti, nego je preao u Moravsku. To je traio i papa, nesumnjivo vodei rauna o pravima salcburke arhiepiskopije. U Moravskoj nije bilo vie Rastislava. Njega je izdao bratanac Svetopluk Nemcima, pa su ga ovi oslepili i poslali u neki manastir, a zemlju mu poseli. Naskoro, u narodu nasta buna protiv nemakih ugnjetaa; na elo pobunjenika stade pop Slavomir, a pokret se, dobrim delom, obrte protiv bezobzirnog nemakog svetenstva. Svetopluk prie narodnom pokretu i uspe da se odri u osloboenoj Moravskoj. Metodije dolazi posle te uspele narodne borbe i biva, naravno, lepo primljen. Njegovo uenje, prema svemu, dobija izrazit antinemaki karakter, i kao takvo smatraju ga i Nemci i Sloveni. Papa, koji je pretrpeo neuspeh u Bugarskoj i koji od Carigrada, i posle promena na carskom i patrijariskom prestolu, nije dobio ono emu se nadao, postaje malo zategnutiji i prema Metodiju, i uzima otvoreno stav protiv slovenske liturgije. U tom ga obilato pomae celo nemako svetenstvo. Sam Svetopluk, nedovoljno siguran, a i inae nestalan, ne samo da ne pomae Metodija kako treba nego ak daje razumeti da se on i ne identifikuje sa njim. Pored Metodija on pristaje i na nemakog kandidata Vihinga kao eventualnog drugog episkopa. Metodije je stoga po drugi put poao u Rim, gde je papa Ivan VIII, vodei moda rauna o tom da ne uvredi vizantiski dvor ija mu je pomo protiv Arapa ba u to vreme bila potrebna, opet potpuno opravdao Metodija i dozvolio ponovo slovensko bogosluenje s izvesnim malim ogranienjima (god. 880.). Posle smrti kneza Kocelja u Panoniji vladaju nemaki knezovi. Sa jednim od njih, sa Arnulfom, Svetopluk dolazi u sukob i izaziva teak rat. Arnulf je pozvao u pomo Bugare i ovi su god. 882. provalili u Moravsku; na to je Svetopluk naredne dve godine napadao Panoniju i pustoio je. Za Metodija nije sasvim sigurno gde se nalazio u to doba. Prema prianju njegova itija on je iao u Carigrad da tamo prikae ceo tok svoje misije. Po povratku otuda nastavio je svoj rad, ali u stalnom sukobu sa nemakim svetenstvom, koje je vodio novi episkop Vihing. Dolo je dotle da je Metodije bacio anatemu na Vihinga i time izazvao protiv sebe ne samo sve Nemce nego i papsku kuriju. Domalo, 6. aprila god. 885., on je umro, na veliku radost svojih protivnika. Sa Metodijem zavren je period slovenske hrianske aktivnosti u Moravskoj. Gorazd, njegov uenik, kome je on namenio svoje nasledstvo, kao i svi drugi aktivniji slovenski propovednici, bie prosto onemogueni i pretrpee ak i velike line neprilike. Novi papa Stevan V zabrani slovensku liturgiju, a Vihing posta glava moravske crkve. Metodijevi uenici Gorazd, Kliment, Angelar i dr. bie pohvatani, mueni i prognani. Jedan deo slovenskih uenika bi ak prodan Jevrejima i kao roblje odveden na trg u Mletke. Tu ih nae i otkupi jedan vizantiski legat i uputi ih u Carigrad. Jedne zadra car Vasilije, primivi ih lepo, a drugi odoe u Bugarsku. Drugi deo spasavao se odmah u susednu Bugarsku, preko Beograda, odakle bie upueni Borisu-Mihailu. Ovome vladaru pripada velika istoriska zasluga da je shvatio vrednost ove znaajne i nenadane saradnje i da je iskoristio u punoj meri. Mesto grkog svetenstva, od koga je zazirao zbog politikog uticaja; mesto latinskog, koje mu je donosilo zaplete i neprilike; on je dobio kadar ljudi iskreno odanih stvari koju propovedaju i podobnih da deluju meu najveim

53

delom njegovih podanika. Upada u oi da Boris glavne ljude iz ove grupe dobeglica ne zadrava u uoj Bugarskoj, nego ih mahom upuuje na jug i jugozapad, meu maedonske Slovene. Kao da je postojao smiljen plan da se uz delo pokrtavanja vri u isti mah i pridobijanje slovenskih plemena, naroito onih prema Jadranskom Moru, za bugarsku dravu. Kliment, najaktivniji od Metodijevih uenika, bi upuen u ohridsku oblast, koja je obuhvatala i podruje reke Devola i kumbe u gornjem i srednjem toku, i preporuen vlastima i narodu. Sredite njegove akcije bilo je u Devolu, u hrianski ve lepo razvijenom mestu. Tu je on delovao sve do god. 893., kad je postao episkop, a zamenio ga je drug mu Naum, iji manastir i danas postoji na obali Ohridskog Jezera. Druga im dva druga, Gorazd i Angelar, sahranjeni su u Beratu; oni su verovatno tamo bili i upueni, jer je teko verovati da bi im neko prenosio kosti namerno ba u taj kraj. Ovi ljudi i drugovi im poee tamo iv i sistematski rad; na 3500 uenika prooe njihovu kolu; u enorijama je raspolagao Kliment sa po 300 aka. Tako se u tom kraju proiri slovenska pismenost. Kliment sam nastavi i knjievni rad svojih uitelja. On je, po svoj prilici, pisac Metodijeva itija i itava niza propovedi na crkvene praznike. Te su propovedi itane i prepisivane u dosta velikom broju; od nekih, kao na primer od besede o Cvetnoj nedelji, ima na desetine prepisa. Lep broj Klimentovih beseda nalazi se ouvan naroito u hilandarskim rukopisima. Klimentu se pripisuje da je izveo i reformu alfabeta i uveo mnogo gipkiju irilicu mesto krute glagolice; ali, to nije sigurno. Nesumnjivo je da se irilica javlja u X veku, i to ba u krajevima oko Prespe; ali, malo je teko verovati da je ba Kliment lino dirao u delo svoga uitelja jo dok ono nije uhvatilo ni pravog korena u narodu te oblasti. Po svoj prilici irilica se razvila u Maedoniji kod grko-slovenskog svetenstva, i Kliment je, moda, samo prihvatio. Za njegova druga Nauma znamo, isto tako, da je imao interesa za knjievnost i da je potsticao ljude na rad. Konstantin Prezviter sam kae da ga je na pisanje Uitelnog evanelja potakao brat Naum. Za velike svoje zasluge postavljen je Kliment god. 893. episkopom u kraju oko Kiovske Belice. On je sahranio svog druga Nauma, koji je umro 23. decembra god. 910., a sam je preminuo 27. jula god. 916. Njihovo delo, knjievno i uiteljsko, prihvatie njihovi drugovi i poslednici, Konstantin Prezviter, episkop Marko, Jovan Ekzarh, Gligorije Prezviter i dr., koji su se kupili oko cara Simeona, koji se i sam bavio knjievnou i koji je neobino cenio knjievni i prosvetiteljski rad irilovih i Metodijevih uenika. Njihovim delom stvorene su osnove slovenskoj pismenosti i knjievnosti na Balkanu, i potom slovenskoj knjievnosti uopte. itav rad oko pokrtavanja Jugoslovena daje lepe primere o duhovnoj zajednici meu njima. Jezik maedonskih Slovena, koji je uzet za knjievni jezik mlade crkve i jo mlae knjievnosti, primljen je bez ikakvih tekoa i u Moravskoj i u Panoniji; razlike su meu dijalektima bile tako male da nita nisu smetale uzajamnom razumevanju. Samo javljanje slovenske liturgije primljeno je u svima oblastima sa radou i osetilo se odmah i svuda kao svoje etniko obeleje. Ovo je bilo i prvo meanje i uzajamno uticanje meu Slovenima u jednom delu prave kulturne akcije; Sloveni iz Maedonije sa svojim uiteljima idu meu Moravce i Panonce i rade meu njima, da opet posle proterani Moravci dou kod njih na jug i nastave njihovo delo. Meu njima nema granica; oni, kao da se to razume samo po sebi, prelaze iz Maedonije u Moravsku, iz Moravske u Panoniju; oni su jedno i oseaju se kao jedno, i gore prema Nemcima kad ih gone, i dole prema Grcima, od kojih odvajaju svoje saplemenike. To je bilo svesno stvaranje svoje slovenske kulture, na emu su saraivali svi.

54

Crkvena arhitektura u Dalmaciji i u unutranjosti Balkanskog Poluostrva, na podruju Huma, Bosne, Zete i Rake, ima starih uzajamnih veza. Bazilike u Zenici ili Dabravini imaju svoje nesumnjive analogije u dalmatinskim; bazilika u Brezi gotsko je delo, i ve po tome je jasno da ima svoje obrasce na drugoj strani. Teorija o takozvanom starom slovenskom, odnosno starom hrvatskom, u osnovi originalnom stilu, donesenom delimino iz stare postojbine i preobraenom u Dalmaciji sa prvobitnih drvenih pratipova na kamene, a ouvanom na crkvenim graevinama VIX veka, koju je u novije vreme poeo da zastupa jedan deo nauenjaka, teko moe izdrati naunu kritiku. Kao to su bosanski steci nesumnjiv ostatak i oponaanje rimskih sarkofaga, tako je i najvei deo nae rane crkvene arhitekture i skulpture primljen kod nas od majstora koji su nam doneli hriansku kulturu i ove to ide sa njom zajedno. O tom ima neposrednih dokaza na licu mesta. Godeslavljev natpis na crkvi Sv. Krsta u Ninu ima nesumnjiv franaki karakter. Zar crkva hrvatske episkopije u Ninu nije bila posveena sv. Aselu, franako-galskom svecu, i zar se taj zapadni uticaj zadrao samo na tom kultu? U Srba se nalaze sirskovizantiski uticaji na staroj crkvi Sv. Petra u Rasu. Slinih primera ima mnogo. Jedan na mladi nauenjak (A. Deroko) nalazio je nedavno da je slinost izvesnih crkvenih graevina u Rakoj i Dalmaciji (na pr. crkve u Zatonu na Limu sa crkvom Sv. Nikole u Ninu, ili Sv. Bogorodice u Bistrici sa Sv. Lukom u Uzolju ili Sv. Srem u Brdima) kao ostatak neke stare svoje arhitekture koja kao da im je nekad bila zajednika. Mi ne mislimo da je to tumaenje tano. Gde bi nai ljudi imali ranije prilike da rade takve i njima sline poslove? Zar sama tehnika posla, tipovi graevina, ma i prosti inae, i dekoracije ne zavise od majstora, njihovih kola i uticaja? U izvesnim starim crkvama naeg podruja VIVIII veka mi nalazimo latinske hrianske natpise, jedan na rakom zemljitu ak kod Prijepolja. To, po naem miljenju, ukazuje i na izvesne puteve u tehnici tog posla i svemu ostalom u graevinskoj kulturi. Za crkvu Davidovicu u Brodarevu, arhitektonski dosta prostu i na oi narodsku, znamo pouzdano da su je, krajem XIII veka, zidali majstori najmljeni u Dubrovniku. Staru umetnost Slovena, zajedniku nam jo i ovde na jugu, treba svakako traiti na drugoj strani a ne u crkvenoj arhitekturi.

VII. HRVATI I VIZANTIJA.

1. Akcija Vasilija I Maedonca. 2. Vizantiski i romanski uticaji meu Hrvatima. 3. Slovenska sluba u Hrvata. Dolazak na vizantiski presto Vasilija Maedonca, god. 867., znaio je za Carevinu nesumnjivu dobit. To je, istina, bio ljudska ivotinja, primitivna i sirova, sa jakim strastima, kao to ga tano crta arl Dil, ali u isto vreme i ovek jake volje, svestan cilja, vet i srean, i isto tako veliki politiar. On je pribliio Carevini ne samo susedne Bugare, koji su hteli da nau naslona na Zapadu, nego ak i udaljene Hrvate. U dalmatinskom Primorju stanje nije bilo dovoljno sigurno. U Hrvatskoj je oko god. 864. dolo do izvesnih sukoba, koji su doveli na vlast jedno lice van kue Trpimirove, nekog kneza Domagoja. Poremeaj vlasti izazvao je, pored ostalog, stare gusarske sklonosti hrvatskih pomoraca, a ove opet energinu akciju Mletaka, god. 865., koja je naterala Hrvate da obeaju posle toga voenje rauna o mletakim interesima i da za bolje jemstvo dadu taoce. Optu nesigurnost pojaavala su naroito zaletanja arapskih

55

laa u jadranske vode, dosta esta tokom IX veka. Kad je god. 866. jedan njihov napad, sa dugom opsadom, ugrozio Dubrovnik, obratie se stanovnici grada za pomo svom carigradskom gospodaru. Vasilije, koji je od Duhova god. 866. bio savladar cara Mihaila III, naredi da velika vizantiska flota od sto laa krene u Jadransko More. Jednim potezom izvela se ogromna promena. Tamo, na dalekim granicama Carevine, osetila se odjednom njena snaga, mona i neodoljiva. Arapi se zaas povukoe, a svi gradovi Dalmacije odahnue i osetie se vie sigurni. Vizantija je tom ekspedicijom pokazala svoj nesumnjiv interes za ove oblasti. I slovenski knezovi iz zalea osetie konkretno vrhovnog gospodara iz Carigrada. Kad je Vasilije, u nameravanom savezu sa carem Ludvigom II, pregao da potpuno oisti Jadransko More i junu Italiju od Arapa, on je god. 869. uz svoju flotu pozvao da uestvuju i svoje podanike: Trebinjce sa Konavljanima, Zahumce, i jedan deo Hrvata s ostrva, sve plemena ispod Neretve, dokle je tada, pod sigurno, dopirala vizantiska vlast. Dubrovaka flota sluila je kao prevozno sredstvo. Do zajednikog saveznikog napada na glavnu arapsku pomorsku bazu, na grad Bari, nije dolo, jer se car Ludvig u poslednji as trgao od nedovoljno utvrenog saveza. On je grad Bari posle uzeo sam, god. 871., uz pomo svojih hrvatskih podanika i njihovih laa. To je, kao i uee Hrvata, razume se, jo vie razdrailo Vizantiju, ljutu i inae zbog ranije neuspelog pohoda. Stoga Grci naroito iskoristie jedan dogaaj da kazne hrvatske pomagae Ludvigove i pre pada Barija. God. 870. vraali su se papini izaslanici sa crkvenog sabora u Carigradu iz Draa u Jakin. Na putu napadoe ih i opljakae slovenski gusari, uglavnom Hrvati i moda neki Neretljani, poto su oboji poee zajedno operisali, i odvedoe ih u ropstvo. Da osvete toboe to, a ustvari da iskale svoj gnev, napadoe Grci na podruje Ludvigovih podanika, pa razorie nekoliko gradova i odvedoe u ropstvo dosta dua. Grci su napadali samo flotom i stoga sigurno nisu ulazili dublje u unutranjost. Hrvatskog otpora nije bilo, jer se najvei deo njihove flote nalazio pod Barijem. Ljut, car Ludvig se jednim pismom caru Vasiliju zauzeo za svoje nastradale podanike i optuivao je zapovednika carske flote, Nikitu Orifa. Car je, naravno, bio na strani Orifinoj, jer je njegov postupak jaao ponovo ugled Vizantije i u severnoj Dalmaciji. Ogoreni Hrvati su, iz osvete ili da se koliko toliko obetete, posle povratka ispod Barija naroito napadali na Mleaie kao na poznate vizantiske prijatelje, i zadavali im prilino briga. Mleani su morali ak moliti papu da posreduje kod Hrvata i njihova kneza, najgoreg slovenskog kneza, kako su oni zvali Domagoja, da bi napustili taj posao morskih haramija. Kad je god. 875. umro car Ludvig II, nastade borba lanova karolinke dinastije oko njegova nasledstva, koja je trajala gotovo sve do kraja god. 877. Nju je u velikoj meri iskoristio car Vasilije da ojaa svoj uticaj. On je najpre naterao dotle uglavnom slobodne Neretljane da priznaju njegovu vlast i da sa tim zajedno prime hrianstvo. Porfirogenit nam je ostavio spomen da su Neretljani prozvani poganim stoga to nisu pristali da se pokrste u ono vreme kad su se krstili svi Srblji. Verovatno je, u isto vreme, car poeo delovati i meu Hrvatima. Glavni su mu se posrednici za sve nalazili u njegovim dalmatinskim gradovima. Franci, zabavljeni domaim borbama, nisu mogli da mu mnogo smetaju. Hrvati sami o njima ne vode vie mnogo brige; njihov knez Iljko, moda sin Domagojev, napada ak sa flotom franaku oblast Istru; ali, otud je bio suzbijen od mletakih laa, jer se Republika bojala njihova napada na svoje podruje, posebno na Grado. Ovi napadaji Hrvata na franako podruje Istre doli su svakako posle osloboenja vlastitog podruja od njihove vlasti, koja se posle toga vie ne javlja.

56

U ovo vreme pokuaja nove orijentacije kod Hrvata, na njihovom prestolu javlja se ponovo jedan Trpimirovi, knez Zdeslav, koji je, doavi iz Carigrada, sa vizantiskom pomou potisnuo Domagojeva naslednika, oko god. 878. Car Vasilije je, pria njegov unuk, pridobijajui Slovene polagao na to da oni napuste svoje stare obiaje i prime grke, a meu ostalim naroito da se vie disciplinuju pod vlau novih knezova, arhonata, koje im je on postavio iz starih uglednih porodica, gotovo po njihovoj elji. Ustvari, on je, koliko se ini, doveo na upravu ljude i porodice koji e za svoj poloaj imati da zahvaljuju Vizantiji i da se veu za nju. Ali, Zdeslav, njihov kandidat u Hrvatskoj, nije se odrao. Domagojevii, pomagani, kako se ini, i od rimske kurije, imali su u zemlji dosta svojih pristalica i oni su, u maju god. 879., ubili novoga kneza, a na presto doveli Branimira, moda lana ili srodnika nedavno zbaene dinastije. Sukob izmeu pristalica Zdeslavljevih i Branimirovih nije poticao samo iz dinastikih motiva. Bilo je i krupnih naelnih razlika. Zdeslav je bio sav za vizantisku orijentaciju; sa njim su zajedno, govori se izrino, doli i grki svetenici. Branimir je, meutim, bio za zapad, za papu i Rim. U etiri pisma, pisana od 7. do 17. juna god. 879., papa Ivan VIII hvali revnost Branimirovu, koji mu izjavljuje punu odanost; svetenicima i narodu hrvatskom kazuje svoju radost to se vraaju svojoj staroj crkvi i poruuje im da ih grli rairenim rukama; episkopima dalmatinskim pie da se vrate svom duom i drage volje Stolici Sv. Petra, kkoja je glava i uiteljica svih bojih crkava, poto su se od nje bili odvojili. Nu, ta pisma kazuju i jo neto. Branimir u svojoj zemlji nije bez opozicije, koju papa izrino pominje. Dalmatinski episkopat koleba se izmeu Rima i Carigrada, ali naginje vie ovom drugom. Papa mu stota poruuje da e ga u sluaju potrebe pomagati, ako se od strane Grka ili Slovena preduzme togod zbog ovog obraanja Rimu. Ali, u tom pogledu nema uspeha. Splitski nadbiskup Marin jo te godine ili na poetku naredne bio je posveen od vizantiskog episkopata, to je oiti znak da je njegov uticaj pretegao. Ninski, odnosno hrvatski, biskup Teodosije bio je, meutim, jedan od voa papine stranke. Mi nemamo danas nikakvih pouzdanih podataka na osnovu kojih bismo mogli izloiti kako je ovaj ceo spor dalje tekao. Sigurno je svakako da se Branimir odrao na prestolu, mada nije bio vizantiski tienik; nije sigurno samo da li je i otvoreno odrekao poslunost caru Vasiliju. U Konstantina Porfirogenita saoptena je jedna vana injenica o odnosima dalmatinskog romanskog gradskog i ostrvskog stanovnitva prema Slovenima. Uznemiravani od Neretljana kad su ili da obrauju zemlju na ostrvima, a od Hrvata kad su hteli da rade na kopnu, Romani se obratie caru Vasiliju sa pitanjem ta da rade. On im naredi: da daju Slovenima onaj deo koji su davali njegovim namesnicima i da se nagode sa njima u miru, a vizantiskom zapovedniku da daju samo neto malo, forme radi, tek da se pokae pokornost i podlonost romejskim carevima. Otada plaahu romanski dalmatinski gradovi i otoci slovenskim susednim knezovima godinje: Split 200, Rab, Krk, Osor i Trogir po 100, a Zadar 110 zlatnika, osim vina i drugih razliitih davanja. Dubrovnik, iji tesni grad nema mesta za vinograde i njive, kultivie ih na zemljitu trebinjskom i zahumskom i plaa dotinim vladarima kao zakupninu po 36 zlatnika. Sam Porfirogenit smatrao je to davanje kao neku vrstu danka. Car je, oevidno, traio neko kompromisno reenje, da zadovolji obe strane i omogui miran saobraaj izmeu gradova i njihove zaleine. Teko da je to moni Vasilije uinio to bi morao, kako neki nauenjaci misle, smatrajui Hrvate kao nezavisne ili tue podanike; on je ovakvu odluku

57

mogao doneti ponajpre sa namerom da uini snoljivijim odnose izmeu svojih podanika, izbegavajui vojniki pritisak, koji ne bi doneo trajno smirivanje. Izvestan uticaj na pribliavanje Hrvata istonoj crkvi i njenim ljudima mogli su, moda, donekle vriti slovensko bogosluje i slovenska pismenost. Slovenski apostoli i njihovi uenici, delujui u Panonskoj, svakako su radili i meu Hrvatima. Svetenici, koji su sa Zdeslavom dolazili u Dalmaciju iz grkih oblasti, nesumnjivo su znali slovenski, ako ve i sami nisu bili Sloveni. Slovenska sluba uhvatila je, dakle, meu Hrvatima dosta rano korena. Ali, tekoa je u tom pogledu bila ova: hrvatski episkop i dvor bili su protiv vizantiskog uticaja, a moda su trpeli slovensku slubu; romansko gradsko stanovnitvo i episkopat bili su za vizantiski uticaj, ali protiv slovenske slube. Stoga se ova nalazila stalno na muci, i svi ustupci koje su dve stranke inile jedna drugoj vreni su uglavnom na njen raun. Vizantiski uticaj u Hrvatskoj, isto politiki do kraja VIII veka, nije imao nekih veih razmera i nije se mnogo oseao, a ovaj u IX veku bio je samo jedna epizoda vladavine Vasilija Maedonca. Hrvati su, i po svom geografskom smetaju i po celoj kulturnoj tradiciji dotada, ulazili potpuno u sferu i duh zapadne, rimske, latinske i franake civilizacije i u njoj su i ostali, isto kao i Bugari u istonoj, pored svih tenja toga vremena da je se oslobode.

VIII. SRBI I HRVATI U BORBI PROTIV BUGARA.

1. Neretljani i Mleani. 2. Srbi i Bugari. 3. Dolazak Maara. 4. Bugarski car Simeon u borbi protiv Srba. 5. Hrvatski knez i kralj Tomislav i Bugari. 6. Slovenska sluba u Hrvatskoj. Grgur Ninski. 7. Osloboenje Srba pod aslavom. 8. Dravno ureenje. Srpska plemena tokom celog IX veka behu rascepkana pod vie vlasti. Istona su se nekako pribrala oko Rake, ali zapadna ivljahu jo uvek svako za svoj raun. Neretljani, najzapadniji, najratoborniji i najmanje voljni da se podvrgnu ma ijoj vlasti, postali su, zbog svojih estih i drskih gusarskih napada, prava napast za trgovaki promet na Jadranskom Moru. Naroito u este sukobe sa njima dolazi Mletaka Republika, koja se sve vie razvija kao glavna trgovaka i pomorska sila na Jadranu. Jedan od najteih bio je svakako onaj sukob od god. 887. Dud Petar Kandijan krenuo je te godine, avgusta meseca, jednu ekspediciju protiv njih, koja je isprva imala uspeha, ali koja se 18. septembra zavrila potpunom katastrofom kod Makarske. Sam dud je platio glavom, a razbijena mu vojska ostavila je le njegov Slovenima. Tek je posle, i to kriom, mogao mrtvi dud biti prenesen u svoj grad. Sklapajui god. 888. savez sa carem Berengarom, gospodarem Italije, Mleani su ugovarali sa njim o dranju protiv Slovena, neprijatelja i naih i vaih. Moda su tada doneli i odluku, kao i romanski gradovi u Dalmaciji, da plaaju godinje izvesnu sumu hrvatskom knezu, da bi on spreavao svoje podanike, a i delovao na svoje susede da se okane daljih napada. U Rakoj, meutim, stvari pooe sasvim loe. Zajednika vlada trojice brae nije mogla proi bez trvenja. Najstariji Mutimir hteo je da on bude vrhovni gospodar, a kako su mu se braa Strojimir i Gojnik tome opirala, on ih uhvati i posla u Bugarsku, naavi u dojueranjem protivniku pomagaa za svoje ciljeve. Kan Boris je srpske kneeve primio lepo, hotei da ih ima po potrebi kao orue za svoj uticaj u Srbiji. Strojimirova sina Klonimira ak je i venao

58

jednom svojom Bugarkom. I doista, usled ove domae borbe, Srbija dolazi u nesumnjiv vazalski odnos prema Bugarskoj. Mutimir je zadrao jednog od svojih srodnika, sinovca Petra Gojnikovia, i brinuo se za nj, kako kae stari tekst; ali, Petar, uplaen oevom sudbinom, pobee u Hrvatsku. U crkvenom pogledu Mutimir je drao sa istonom crkvom, mada ga je papa Ivan VIII pozivao da se, kao i njegovi prethodnici, vrati zapadu, a posebno panonskoj dijecezi, svakako s obzirom na Metodijevo slovensko delovanje u njoj. Posle Mutimirove smrti (oko god. 890.), vratio se Petar Gojnikovi iz Hrvatske, svrgnuo Mutimirova sina i naslednika Pribislava, i uzeo vlast u svoje ruke. Petar je bio pravi Vlastimirov unuk i ovek od vrednosti; to se vidi ve po tom to se u tako smutnim prilikama odrao na prestolu preko dvadeset godina. Tri Mutimirova sina, svrgnuta sa vlasti, prebegoe Hrvatima. Jedan od njih, srednji, Bran, pokuao je da sa pomou dobijenom od njih srui Petra; ali, nije imao uspeha. Isto tako propao je i Klonimirov pokuaj iz Bugarske. Petar je, posle toga, vladao due nesmetano, drei se veto izmeu vie uticaja. Dok se sa bugarskim vladarom Simeonom okumio, sa Hrvatima, ini se, nije bio dobro. Moda je to bilo neto stoga to su Hrvati prihvatili Mutimirovie, a moda jo vie stoga to je on poeo da se prua prema Zapadu na raun Neretljana, traei i proirujui i na toj strani raki izlaz na more. Slinost istih imena u porodicama hrvatskih i srpskih knezova toga vremena (na pr. Vieslav i Mutimir srpski i Vieslav i Mutimir hrvatski ovaj od god. 892. Branimir i Bran) upuivala bi na neke blie srodnike veze, moda preko enidaba. Za bliskost govorila bi donekle i ova begstva u Hrvatsku, koja ne izgleda da su uvek imala onakav nesumnjiv politiki znaaj kao begstva u Bugarsku. Mi vidimo da Petar dolazi na presto iz Hrvatske, a da njegovi protivnici odmah iza toga odlaze u tu istu zemlju i da i jedni i drugi nalaze tamo pouzdano sklonite. Vredi pri tom pomenuti posebno i ovu injenicu: za vreme tih unutarnjih borbi u Rakoj, koliko se dosad zna, Hrvati nisu kao Bugari ili za tim da podjarme Raku; ne pominje se nijedna isto njihova vojna uperena protiv rake drave. Pomeranja granica ima, to je i sasvim prirodno, jer su plemena na podruju izmeu Rake i primorske Hrvatske bila sa njima etniki ista i stalno se meala. U Vizantiji je Vasilija Maedonca nasledio njegov sin Lav VI Mudri (886.912.), koji nije imao oeve sree, iako je dobio tako laskav epitet. Za njegove vlade uzimaju maha gusarenja Arapa, koji god. 904. strahovito poharae Solun; u Italiji vizantiska stvar sve vie gubi. Ali, naroitu opasnost za Vizantiju pretstavljae nagli polet Bugarske. Ova drava je od VIIIIX veka, sa malim prekidima, stalno ila napred, da poetkom X veka dostigne vrhunac svoje moi, kojem se nije primakla nikad vie, ni pre ni posle toga. Borisovo nasledstvo, posle jedne kratke krize u porodici, prihvatio je njegov u Carigradu vaspitani i najpre monatvu namenjeni sin Simeon, najvei vladalac u bugarskoj istoriji. Od svoga dolaska na presto, god. 893., Simeon je neprijatelj Vizantije; u njegovoj glavi se ak posle, postepeno, razvila misao kako on treba da postane njen naslednik sa vrednijom i sveijom snagom od one to je gnjila u Carigradu. Ratovanje izmeu Bugarske i Vizantije, koje je poelo god. 894., trajalo je, sa jednim duim prekidom, skoro dvadeset godina. Grka vojska nije mogla da odoli bugarskoj. Stoga car Lav, a posle naroito njegovi naslednici, trae saveznike na sve strane. Tada su im na um pali Maari. Ovi su, kao i toliki njihovi hunski prethodnici, bili odavno krenuli iz svoje Ugrije, istono od srednjeg Urala, prema zapadu i doprli na prvanja stanita Bugara. Tu su sa Bugarima doli u dodir pre sredine IX veka.

59

Potiskivani od Peenega, Maari su se sve vie primicali donjem Dunavu, tako da su oko god. 890. drali otprilike prostor izmeu njega i Dnjepra. Tu su ih poblie poznali, i to ne po dobru, mnogi susedni narodi. U nevolji, car Lav ih je pozvao da kao njegovi saveznici napadnu na Bugare, kao to su god. 892. kao saveznici Nemaca napali na moravske Slovene. Maari se odazvae. God. 894. zabeleeno je njihovo haranje Moravske i Panonije; po svoj prilici, oni su, kao pljakake horde, poli delimino starim tragom da plene posle Svetoplukove smrti pometenu Moravsku i bugarsko podruje u Panoniji i iznad Dunava. Ozbiljan otpor nije im imao ko da d. Bugari su bili zauzeti ratovanjem na jugu, a panonski i moravski slovenski knezovi behu pojedinano slabi i po dedovskom nasleu neorganizovani. Braslav, knez panonske Hrvatske, drao je stalno sa Nemcima i dobio od njih celu Panoniju, sa Blatogradom. Pomagani od grke flote, Maari su upali i u pravu Bugarsku i opljakali je, razbivi na brzu ruku tamo upuenu Simeonovu vojsku. Simeon je bio prisiljen da trai od Vizantije mir, kako bi mogao suzbiti ove napadae sa severa. Grci su na mir rado pristali i napustili svoje maarske saveznike. Udrueni sa Peenezima, Bugari su se bacili na Maare, pustoei njihovo podruje. Maari, zbunjeni tim napadom, a plaei se Peenega, dolaze na misao da uopte napuste tu svoju pokorenu i utroavanu postojbinu. Spustie se, potom, sa porodicama, u predele Panonije, a naroito u doline Dunava i Tise, god. 896. Njihovim dolaskom prekinuta je veza izmeu galikih i karpatskih Slovena sa jedne i Junih Slovena sa druge strane, isto kao to je prodiranjem Nemaca niz Dunav i u alpiske oblasti, starim rimskim putevima, prekinuta veza izmeu nas i zapadnih Slovena. Slavizacija dunavskog podruja bila je posle toga onemoguena. Dolazak Maara imao je i drugih posledica. Oni su sasvim potisnuli bugarsku vlast iz Panonije i iz oblasti severnije od Dunava; a oni su, isto tako, potisnuli i franaku vlast iz zapadne Panonije. Koliko je zemlja stradala krajem IX veka od ovih pustoenja i nove najezde, najbolje kae jedan akt iz god. 900., upuen papskoj kuriji: U itavoj Panoniji, naoj najveoj pokrajini, nema ni ciglo jedne crkve; papini bi izaslanici mogli sami ispriati koliko se dana ima putovati pa da se ne vidi drugo nego opustoena cela zemlja. Naroito su ovih vremena stradali Slovenci. Borbe izmeu Bavaraca i Maara, koji su esto sa svojim konjikim hordama nasrtali prema zapadu, i isto tako voleli da se zaletaju i u Italiju, vodile su se redovno na slovenakom podruju i ostavljale za sobom pusto i smrt. Ne manje stradali su i moravski Sloveni. Njihovu dravu Maari su unitili; Moravci su veim delom potpali pod njihovu vlast, a manjim se razbegli meu susede ili pripali drugom tuinu. Maari su sruili dve slovenske dravne tvorevine: kneevinu panonsku i kneevinu moravskih Slovena. U sastavu nove maarske drave slovenski elemenat bio je, s obzirom na moravske i panonske Slovene i na ostatke starih naselja oko Dunava i u junoj Ugarskoj, nesumnjivo najmnogobrojniji; kao nekad pod Obrima, i sad Sloveni ine glavnu radnu snagu zemlje. Slovenska dravna tradicija od itavog jednog stolea, vea plemenska svest i broj i povezanost slovenskih naselja uinili su da se sa maarskim Slovenima nije dogodilo ono to se zbilo sa bugarskim. Sloveni pod Maarima nisu uli u vidniji i brz etniki kompromis sa svojim gospodarima; Maari su ostali Maari, zadravi potpuno svoj jezik, a Sloveni su ostali Sloveni, sa svojom kulturom i jezikom, mada prilino proreeni. Naroito se istie postojanost Slovena iznad Drave; oni su i tu, kao i prema Nemcima u alpiskim oblastima, pokazali udesnu narodnu otpornost.

60

Izmeu Vizantije i Bugarske dolo je god. 896. do mira, koji je trajao sve do smrti cara Lava (912.). Simeon je hteo za to vreme da se obezbedi od Maara i da u Vizantiji izbere pogodan as za akciju. Prilika mu se pruila kad iza Lavove smrti doe do prestonih kriza u Carigradu i do potresa u celoj zemlji. Regent Aleksandar, brat Lavov, odbio je da obnovi raniji mir sa Bugarskom. To je dalo dobrodoao povod Simeonu da god. 913. otpone neprijateljstva. Da bi novi rat vodila sa vie izgleda na uspeh, koji je u prvim borbama izostao, Vizantija poe, po Lavovu primeru, da trai saveznike. Sem sa Peenezima, Grci su poeli pregovore i sa Srbima. Draki zapovednik, Lav Rabduh, doao je lino u neretljansku oblast, da krene Petra Gojnikovia i Srbe protiv Bugara. Zahumski vladar, Mihailo Vievi, na iji je raun Petar proirio svoju oblast, kivan na nj, dostavi te pregovore Simeonu. Mihailo je odranije imao veza sa Simeonom i izgleda ak da mu je bio vazal, jer god. 912., kada je uhvatio sina mletakog duda i docnijeg duda Petra Patricijaka, koji se iz Carigrada vraao kui, on ga je uputio Simeonu. Simeon, vojniki bolje spreman od Grka, pourio je da ih preduhitri i da im pomete nove veze. U bitci kod Ahelosa, 20. avgusta god. 917., on je potpuno razbio grku vojsku. Posle te pobede nad Grcima, Simeon je uputio jedan deo svoje vojske da kazni i Srbe. Ali, Petar, moan i sa jakim korenom u zemlji, nije se mogao skriti jednim zamahom. Bugari su stoga smislili prevaru. Pozvavi se na kumstvo njegovo sa Simeonom, i davi mu zakletvu da mu nee uiniti nita na ao, oni Petra pozvae da im doe. Kad je on poverovao i otiao, Bugari ga uhvatie i u okovima dovedoe u Bugarsku. Tamo je i umro. Vladu u Srbiji dobi, kao bugarski vazal, Pavle Branovi, unuk Mutimirov (917. 922.). Posle ovih uspeha, Simeon se god. 918. krunisao za cara i samodrca Bugara. Kao odgovor Vizantije na tenje Simeonove da postane gospodar Carigrada, dole su energine pripreme njezine da se brani do kraja. Mladom, dvanaestogodinjem caru Konstantinu Porfirogenitu dovedoe za savladara sposobnog Romana Lakapina, zapovednika flote (god. 919.). Uvreen to je za cara doao Roman a ne on, Simeon poinje veliku ofanzivu. Posle uspelog ratovanja tokom god. 920., Simeon god. 921. kree lino na Adrijanopolj, spremajui se da odatle poe na Carigrad. Vizantija, u nevolji, trai za to vreme ponovo veze sa Srbima. U njenoj prestonici nalazio se Zaharija Pribisavljevi, koji je doao tamo iz Hrvatske, prvog i glavnog utoita srpskih emigranata. Njega sad Grci poslae u Srbiju da srui Pavla. Ali, pokuaj nije uspeo. Pavle uhvati svog suparnika i posla ga u Bugarsku. Meutim, grka agitacija nije poputala. Izazvan njom, a moda i uvreen nekom bugarskom grubou, sam se Pavle odmetnu od Bugara. Simeon se na to rei da odmah polje u Srbiju Zahariju, koji mu se sigurno pokazivao kao odan; sa bugarskom vojskom Zaharija pobedi Pavla i uze sam vlast, god. 922. Ali, im se malo uvrstio u Srbiji, Zaharija se vraa na svoju staru politiku liniju. Ogorenje protiv Simeona i njegovih neprekidnih ratovanja, koja su crpla narodnu snagu, bilo je veliko ne samo u Srbiji nego i u samoj Bugarskoj. Zaharija je to video svakako za vreme svoga robovanja tamo. Stoga on sad valjda i prelazi tako brzo na stranu bugarskih neprijatelja. Car Simeon upuuje stoga u Srbiju jednu vojsku, kojoj su na elu dva bugarska lica, Marmaj i Teodor Sigrica. Oni su i ranije vodili bugarsku vojsku tamo protiv Petra Gojnikovia. Ali, ovoga puta loe prooe; u borbi njihova vojska pretrpi poraz, a i oni sami pogiboe. Ponosan, Zaharija je poslao u Carigrad njihove glave i oruje. Simeona je, meutim, taj poraz samo vie razdraio. Druga, mnogo jaa vojska imala je posle toga da potpuno pokori Srbiju i da od nje napravi obinu bugarsku pokrajinu. Ali, prevara je ipak oprobani metod u borbi Bugara, ak i onda kad su daleko

61

nadmoniji. Sa tom bugarskom vojskom bi poslan aslav Klonimirovi, kao tobonji novi kandidat za srpski presto. Zaharija se ovog puta uplai i pobee Hrvatima. Meutim, Bugari, obaveteni o proloj pogibiji svojih, ne smeju da se upuste u rake planine. Stoga, negde na granici, oni opet pod zakletvom, kao kad su prevarili Petra Gojnikovia, pozivaju srpske glavare da dou i prihvate aslava kao novog vladara. I opet lakoverni, mislei da e Bugari biti zadovoljni to je nestalo Zaharije, Srbi im odoe. Bugari su odmah pohvatali glavare, a obezglavljeni narod posle toga nije bilo teko savladati. Bugari su odveli silno roblje iz Srbije, od malog do velikog, kako kazuje vizantiski carpisac, hotei da zemlju uine potpuno nesposobnom za ma kakav bilo dalji pokret. Jedan deo stanovnitva, svakako iz zapadnih oblasti Rake, spasao se begstvom na hrvatsko podruje. Srbija je bila pregaena i pokorena, god. 924. Vizantija je pored Srba traila i druge saveznike. U svojim kombinacijama ona je dola i na Hrvate, kojima je u to vreme vladao knez Tomislav, moe biti neposredni potomak kneza Trpimira. Da bi protiv Bugara, koji su se ozbiljno spremali da juriaju na Carigrad, stvorila to jai front i oslobodila se svih drugih briga, Vizantija poputa na drugim stranama. God. 923. izmirila se sa papom Ivanom X i molila njegovo posredovanje kod Bugara. Tom prilikom, ini se, ustupljena je papi verska jurisdikcija nad dalmatinskim gradovima i ostrvima, koji su, u isto vreme, predani knezu Tomislavu na upravu. Tomislav je i inae imao lepih uspeha. Mutno predanje govori o njegovim srenim borbama protiv Maara. U kolikom je opsegu tim povodom panonska Hrvatska dola pod njegovu vlast ne da se pouzdano utvrditi; sigurno je samo da je sisaka oblast postala njegova. Da su granice primorske Hrvatske bile znatno proirene tamo i neto prema istoku, u Bosni, do Plive i Vrbasa, moe se uzeti kao veoma verovatno. Tomislav je sigurno poseo i glavna ostrva Vis, Bra, Hvar i vizantiska Osor, Krk i Rab. Njegova vojska cenila se na 100.000 peaka i 60.000 konjanika, a flota je imala 80 velikih i 100 malih brodova. Posle uspeha sa dobijanjem dalmatinskih gradova Tomislav se oko god. 925. proglasio za kralja. To bi bio prvi kralj meu Hrvatima i Jugoslovenima uopte. Samo, ovo treba radi naune istine napomenuti ta se njegova kraljevska titula nalazi u jednom izvoru koji nije van sumnje i koji sam sebi nije dosledan. U aktima prvog splitskog sabora Tomislav se zove rex, i pismo papino upueno je regi Chroatorum; u aktima drugog sabora govori se, meutim, o Chroatorum principe. Postoje, naime, akta o dva crkvena sinoda, drana u Splitu god. 925. i 927/8., koja su ouvana u poznom prepisu XVII veka. Posle dobijanja primorskih romanskih gradova trebalo je reiti odnos izmeu njih i njihove starije i hrvatske crkve, kao i odnose u susedstvu. Kralj Tomislav i Mihailo Vievi, koji se sa njim zajedno pribliio Vizantiji, svakako posle pada Petra Gojnikovia, i otud dobio kao i Tomislav naziv prokonzula, obratili su se Rimu molbom da se sa papinom dozvolom sazove jedan lokalni sabor, koji e imati da uredi ta pitanja. Taj se sabor i sastao u Splitu. Na njemu su uestvovali, kako se izrino kae, Srbi i Hrvati; Srbi su bili bez sumnje iz Zahumlja i Neretljanske oblasti. itava diskusija i zakljuci toga sabora imali su otricu protiv slovenske slube, koja je ve i u Hrvatskoj poela s uspehom da se iri. Metodijevo uenje nije vie trpljeno u Rimu; trebalo je da doe i u hrvatsku crkvu samo upotreba latinskog jezika. Samo papino pismo davalo je direktive u tom pravcu, ne ustruavajui se da slovenskim knezovima njihov jezik nazove varvarskim ili slovenskim. Sa suzbijanjem slovenskog jezika tesno je bilo vezano pitanje o kompetenciji hrvatskog ninskog biskupa i o odnosu njegove dotle meu Hrvatima glavne i povlaene episkopije prema splitskoj. Reenja su pala u korist

62

splitske crkve kao starije, romanske, sa nesumnjivom latinskom tradicijom; ona je imala da pod svoju vlast dobije sve crkve Tomislavljeve i Mihailove drave, pa ak i Kotor i Dubrovnik. Slovenska sluba je zabranjena; dozvoljena je jedino niim svetenicima, i to samo u sluajevima kad nema latinskih, pa i tad jedino s odobrenjem papinim. Ninska biskupija imala je potpasti pod splitsku mitropoliju. Protiv tih zakljuaka poveo je energinu borbu Grgur, tadanji episkop ninski, no vie da brani poloaj svoj i svoje episkopije nego ugroene slovenske slube. Spor doe do Rima da se tamo reava, jer se u Hrvatskoj protiv splitskih odluka javio velik otpor. Za to vreme na Hrvate se spremao car Simeon, da ih kazni zbog veza sa Vizantijom i zbog pomaganja Srba, njegovih odmetnika. Bugarsku vojsku vodio je vojvoda Alogobotur. Ne zna se na kom mestu, Hrvati su tu vojsku hrabro doekali i potpuno satrli, god. 926. Verovatno su se Hrvatima u toj borbi pridruili i Srbi, izbeglice i susedi. Simeon nije vie imao prilike da okaje taj poraz; 27. maja god. 927. on je umro dosta nenadano. Da je Tomislav posle poraza Bugara svojoj dravi jamano pridruio crvenohrvatske zemlje (Duk-lju i Travuniju), kako tvrdi D. Gruber u jubilarnom Zborniku Kralja Tomislava Jugoslovenske akademije, ne da se utvrditi nijednim izvorom. Vest o sukobu izmeu Hrvata i Bugara opredelila je papsku kuriju da posreduje izmeu njih. Dva papska izaslanika krenula su preko Hrvatske u Bugarsku, krajem god. 926. ili poetkom god. 927. Njima je uspelo da sklope mir; ali, ne znamo pod kojim uslovima. Sa carem Simeonom sahranjena je brzo i agresivna politika bugarske drave. Od Simeonova naslednika, cara Petra, nije vie bilo nikakve opasnosti; lino miroljubiv, a pod utiskom nezadovoljstva u ratovima iscrpenoj zemlji, on je pourio da se smiri sa svima susedima, poto pohod njegove vojske protiv Vizantije nije dobro proao. Na novom saboru u Splitu god. 927/8. zahumski knez Mihailo nije vie uestvovao. Taj novi sabor bio je isto hrvatski. Zato sad ne uestvuju Srbi nije poblie poznato; ali, kao razlog bie verovatno to to se na drugom saboru raspravljalo o stvarima koje su bile uglavnom unutarnja stvar Hrvata. Za Mihaila inae znamo da je 10. jula god. 926. poseo junotalijanski grad Sipont, moda po elji vizantiskoj da ga zatiti od Arapa, a moda i da ga, zbog nekog nepoznatog povoda, sam opljaka. Zakljuci drugog splitskog sabora doneli su potpunu pobedu latinskoj stranci. Splitska crkva posta mitropolija novog hrvatsko-dalmatinskog kraljevstva, a ninska episkopija se ukide. Njen pretstavnik, episkon Grgur, mogao je izabrati jednu od tri stare nepopunjene episkopije (skradinsku, duvanjsku ili sisaku) da bude tamo biskup, ili je, da se kao vo opozicije zadovolji, mogao lino uzeti pod svoju vlast sve tri, na propast svoju i njihovu, kako sa rezignacijom i izvesnom osudom pie u aktu. Novi papa, Lav VI, potvrdio je zakljuke sabora i izgrdio u svom pismu tom prilikom nedolino dranje episkopata, koji su se grabili da to vie proire granice svojih dijeceza. Grgura Ninskog papa je premestio na skradinsku dijecezu i zapretio mu da ne sme uzurpirati tuih parohija; u protivnom sluaju bie izopen iz crkve. Prema svemu ovome sudei Grgur je bio borbena priroda, ak grabljiv tip, ali ne i naroit idejni pobornik za slovensku slubu. Njega su tek nai noviji istoriari stali prikazivati u toj simpatinoj ulozi, dok ni njegovi episkopski drugovi, ni papa ne kore Grgura kao zatonika slovenstva, nego samo kao oveka koji hoe to veu vlast. On se borio protiv Splita ne toliko kao pretstavnika romanske orijentacije, koliko kao suparnika izuzetnih i velikih prava i prihoda ninske crkve, pri emu je i on lino imao dosta da izgubi i u znaaju i u posedu. V. Jagi ak misli da je uopte danas teko rei koliko je koristi od njega imala slovenska liturtija. On e biti

63

svakako bar doputao da se neometano iri glagoljatvo... Njegove su zasluge u pitanju slovenske mise bile valjda vie pasivne negoli aktivne. * Posle smrti cara Simeona u Bugarskoj stvari pooe loe. Njegova mona i teka linost suvie je pritiskala; stoga mada je u izvesnim krugovima njegova smrt dola kao neko olakanje, ona je u isti mah iskoriena i kao pogodan as za nova obraunavanja. itav jedan narataj u Bugarskoj svoj muki vek proveo je na bojnim ledinama i od rata napravio zanat. U zemlji gde je oruje zadugo imalo presudnu re jo se govorilo pomou takvih razloga; protiv novog cara Petra digoe se njegova roena braa, god. 928. i 930., a izbie i drugi ustanci na raznim stranama drave. Kad je video kako u Bugarskoj nastaju unutarnja trzanja i kako vie nema u njoj stare Simeonove volje i sloge, rei se aslav Klonimirovi da digne ustanak i u Srbiji. Sa etiri druga on god. 931. prebee iz Bugarske u opustoenu Raku. Na carigradskom dvoru prialo se da je tadanja Raka bila skoro bez stanovnitva; jedva pedesetak ljudi ivelo je po planinama. Prianje je to nesumnjivo preterano i osporeno naknadnim dogaajima, ali je poteklo iz naroda, u kojem se bugarska vlast zapamtila po strahovitoj bezobzirnosti. Odmetnuvi Raku od Bugarske, aslav se obratio za pomo Vizantiji i naiao tamo na veliku predusretljivost. Zauzeta domaim brigama, Bugarska sama nije preduzimala nikakvih veih akcija da taj pokret ugui. aslav je tako, nesmetan, mogao da radi na oporavljanju i jaanju Srbije. Izbeglice se poee vraati iz okolnih zemalja; neki od uglednijih, koji su se bavili u Carigradu ili se iz Bugarske vraali preko njega, dooe ak sa darovima iz Vizantije. Neverovatno je bio velik i brz uspeh aslavljev. Sa akom ljudi, koje je zatekao u zemlji opustoenoj i pregaenoj, on je za dvadeset trideset godina stvorio dravu kakvu nije imao nijedan od njegovih prethodnika. Pretrpljeno ropstvo pod Bugarima kao da je delovalo da se brzo i bez otpora srpska plemena okupe oko jednog sredita. aslav je, ini se, bio bez takmaca, jer je najvei deo plemenskih glavara i njegovih srodnika ili nastradao od Bugara ili bio sasvim skruen u ropstvu i izgnanstvu. Sa aslavom stoga izbija kod Srba prvi pravi nosilac centralne vlasti. Kao takav on i prvi vri stvarno ujedinjenje srpskih plemena, okupljajui ih sva pod jednim, srpskim, imenom. Do Tomislava i aslava Srbi i Hrvati su imali, uglavnom, usko plemenske i oblasne drave; njih dvojica stvorila su tek dve prave drave ujedinjenih srpskih i hrvatskih plemena. Tomislav je iskoristio opadanje franake moi i dolazak Maara da oko svog dravnog sredita grupie hrvatska plemena, delom obezglavljena u borbama, a delom uplaena. Isti je sluaj i sa aslavom i njegovim pribiranjem srpskih plemena. Razlika je samo u tome to se aslav javio kao oslobodilac i kao takav izvrio delo ujedinjenja dobrim delom linom inicijativom i dao mu, donekle, i u dravnom pogledu taj lini karakter; meutim, delo pribiranja Hrvata ilo je vie postepeno. Tomislav je zavrio delo koje se poelo izvoditi i pre njega, a aslav je svoje delo stvorio, istina, sa nasleem ranijih dravnih predanja, ali u stvari iz ruevina. Sada tek, u X veku, stvaranjem srpske i hrvatske plemenske drave poinje luenje Srba i Hrvata. To je doba kada se izmeu njih povlae politike granice, koje hoe ponekad da se pretstave i kao etnike, to one ustvari nisu bile. Granice aslavljeve drave imaju irok obim. aslav je jo bio iv kad je Konstantin Porfirogenit ( god. 959.), sredinom X veka, pisao svoje delo O upravljanju dravom i dao u njemu dragocene podatke o prolosti Srba i Hrvata i stanju u njegovo

64

doba. Srbija je obuhvatala tada i Bosnu do Cetine, Lijevna i Plive na zapadu; Duklja, Trebinje i Konavlje bili su njen sastavni deo; na istoku je srpska granica dopirala do Rasa, a na severu do Rudnika, a moda n do Save. Ui naziv Srbije Porfirogenit daje za Raku i severoistonu Bosnu sa Solima, nazivajui to podruje pokrtenom Srbijom. Ali, on ima i iri obim imena. Kod njega se prvi put itava aslavljeva drava naziva Srbijom (), a u srpska plemena on poimenino vrsta: Bosance, Raane, Trebinjce, Konavljane, Dukljane, Zahumce i Neretljane. Od reke Cetine, veli on, poinje zemlja Hrvatske. Jedino kao da zahumska zemlja dinastije Vievia zadrava jo svoju plemensko-dravnu tradiciju, zahvaljujui to svojim vezama sa Vizantijom koja je titi. * Hrvatska nije uticala mnogo na politike dogaaje oko sredine X veka. Tomislav je umro negde u isto vreme kad i car Simeon, a njegovi naslednici Trpimir II i Kreimir I trudili su se da odre njegovo nasledstvo, ne razvijajui inae nikakve line inicijative od znaaja. Izmeu naslednika Kreimira I, Miroslava i Mihaila Kreimira doe u drugoj polovini etrdesetih godina X veka do borbe, kaja se zavri pobedom mlaeg brata, ali i znatnim slabljenjem dravne snage. Dalmatinski romanski gradovi i ostrva Krk, Osor, Rab i Vergada vratie se opet Vizantiji; ostrva Mljet, Korula, Bra i Hvar pripadahu Neretljanima. Za Porfirogenitova pisanja, i kopnena i pomorska snaga Hrvata bee osetno pala. Broj ratnih velikih laa, sagena, spao je sa 80 na 30, a prema tome i sve ostalo. Neretljani su, meutim, nastavljali svoju gusarsku aktivnost na Jadranskome Moru, i uvek, naravno, imali sukoba sa Mleanima. Ovi ee kreu kaznene ekspedicije protiv njih, i to, kako videsmo, sa manje ili vie sree. U ovo vreme, god. 948., bile su upuene dve; u prvoj je sudelovala mona flota od 33 lae; ali, i jedan i drugi pohod ne slomie Neretljane. Veoma je vjerovatno, veli F. ii, da se onda Venecija i Neretljanima obavezala na plaanje nekoga danka, onako kao to je jo ranije Hrvatima, poto se u ugovoru izmeu Mletaka i njih god. 1000. pominje census, t. j. izvesno plaanje. U Porfirogenitovom opisu kae se za Hrvatsku da je administrativno podeljena u 11 upanija. To su ove: livanjska, cetinska, imotska, plivska, psetska, primorska, bribirska, kninska, sidraka i dve ninske. Hrvatskom preko Velebita, t. j. Likom, Krbavom i Gatskom upravljao je poseban ban. Neretljanska oblast imala je samo tri upanije: makarsku, rastoku i dalensku, odnosno omiku (izmeu Vrulje n ua Cetine). Toj oblasti su pripadala i ostrva Bra, Hvar, Mljet i Korula. M. Barada je dobro primetio da se prve vijesti sauvane o Neretljanima odnose na otoke i njihovu pomorsku mo i da su oni, ugroeni od estih arapskih pomorskih napada, kao i mletakih, poeli naputati uporita na ostrvima i povlaiti se na kopno, gde su svakako imali pogodnije i sklonitije mesto za svoj rad. I danas jo ivopisni Omi izgleda kao stvoren za gusarsko gnezdo. Na koncu su posle, kao najblii susedi Hrvata, uli u tenje veze sa njima i najzad se sa njima i potpuno identifikovali. Za oblasti Zahumsku, Trebinjsku sa Konavljem, Duklju, Raku i Bosnu grki car ne navodi posebno da se dele u upanije; i stoga se moe, moda, postaviti pitanje: da li su upanije bile doista prvobitne srpske administrativne celine ili su uvedene docnije, po uzoru na susede. U XII veku upanije se kod Srba pominju izrino, i to kao starija ustanova. S obzirom na na stari plemenski sistem i na oevidno stare upanije Dukljaninova pomena, ja lino mislim da je i kod nas postojala takva podela. U saoptenjima Porfirogenitovim o Srbiji jo se vidi da nije preena sasvim faza pribiranja po geografskim oblastima; car nije bio

65

obaveten o tome kako su te oblasti bile unutra ureene, u kakvoj su uzajamnoj vezi i koji im je kohezivni inilac, ak ne kae za sve ni ko uopte upravlja njima. Kod Hrvata se opet vidi izvestan dualizam. Hrvatska ispod Velebita ima jednu podelu: vladar i upani; Hrvatska iznad Velebita drugu: ban kao upravnik triju upanija. Ni kod njih se nije razvio jedan sistem uprave, to je jedan od jakih dokaza za tvrdnju da se njihova organizacija dravno-osvajaka razvijala ovde, a ne negde u staroj postojbini. teta je to za Neretljane nije poblie reeno: ko je vrhovni poglavar nad tri njihove verovatno meusobno povezane upanije i da li ga je uopte tad bilo, i u kakvom su odnosu te upanije sa njihovim ostrvima. Oigledno je samo da je upa bila osnovna dravna elija, a da se ostalo grupisanje izvodilo prema lokalnim potrebama i prilikama i po ugledu na druge. U tom pogledu je karakteristino da se najpre u Hrvatskoj iznad Velebita nalazi jedan ban za tri upanije kao prvi zaetak centralizacije ne samo vladarske nego i upravnike vlasti. Jedan arapski pisac, koji je upotrebljavao savremene izvore, kazuje za ovo vreme o balkanskim Slovenima, koji su prekrilili celo Balkansko Poluostrvo, da su najhrabrija njihova zapadna plemena, svakako Srbi i Hrvati, i da stanovnici onih krajeva, po svoj prilici trgovake primorske Dalmacije, trae od njih zatite. Da nije njihove plemenske rascepkanosti i surevnjivosti, kako su smeli i odvani, ne bi se sa njima mogao meriti po sili nijedan narod na svetu. Oni stanuju u teko pristupanim planinama, bave se i zemljoradnjom i trgovinom, i njihovi tovari idu kopnom i vodom sve do Carigrada i dalje. * Velikih su nezgoda imali Jugosloveni tih godina sa Maarima. Maari, veoma nasrtljivi i ekspanzivni, esto provaljuju u susedne zemlje i nanose im tete. Kad, kao god. 940., provaljuju u Italiju, oni sigurno uzgred pustoe i hrvatsko podruje koje im je na putu; a kad naviru prema Bavarskoj, kao god. 943. i 949., onda redovno stradaju Slovenci. Poslednje godine vlade cara Konstantina, o Vaskrsu god. 958., oni prodiru duboko u Vizantiju, do blizu samog Carigrada. Od maarskih napada nije ostala poteena ni Srbija. U Dukljanskoj hronici ima podua pria o tome kako je srpski vladar aslav doao u sukob sa Maarima i poginuo od njih. Jedna maarska vea eta sa voom Kiom upala je, plenei, u Bosnu, ali je kod Cvilina u foanskom kraju bila potpuno poraena od Srba, koje je vodio aslav. Da osveti mua, krenula je Kiova udovica sa nebrojenom vojskom protiv Srba. aslava je zatekla negde u Sremu, koji je tada obuhvatao ne samo dananji Srem nego i Mavu i severozapadnu Srbiju sve do Rudnika. Maari su napali na Srbe iznenada, po noi, pa su ih potukli, a aslava i nekoliko njegovih mukih roaka zarobili, pa pobacali vezane u Savu. Tako je zavrila vdadavina aslavova, negde oko god. 960. Sa aslavom je propala i cela njegova tvorevina. Pojedini upani, bez jake centralne vlasti, odvojie svoje oblasti kao posebne jedinice. Javi se reakcija plemenskog izdvajanja i malih zajednica. Mutno predanje Dukljanske hronike kae kako se niko nije usuivao da uzme na se ime vladara. Za razliku od onoga to je Tomislav stvorio u Hrvatskoj kao stalnu dravnu tekovinu, aslavljevo delo imalo je, kako rekosmo, vie lini karakter. To se jasno videlo onog asa kada je nestalo njegove znaajne linosti i njegova neposrednog uticaja. Hrvatski kralj Mihailo Kreimir II (949.969.) iskoristio je ovo cepkanje aslavljeve drave i zauzeo je Bosnu. Bosanski ban, videi da mu ne moe odoleti,

66

pobegao je Maarima. O samom Kreimiru i njegovoj vladavini nema inae mnogo vesti. Njegova ena, kraljica Jelena, izgleda vrlo pobona, podigla je dve crkve: jedna Bogorodiina, kod Solina, bila je njeno pokojite, a druga, posveena sv. Stevanu, trebala je postati mauzolej hrvatskih vladara. Kraljica Jelena nadivela je svoga mua; on je umro oko 969., a ona 975. godine.

IX. DRAVA MAEDONSKIH SLOVENA.

1. Bogumilski pokret. 2. Samuilova drava. 3. Ofanziva Vizantije pod carem Vasilijem II. 4. Mletaki uspesi na raun Hrvata. 5. Maedonska drava pod naslednicima Samuilovim i njena propast. Bugarski car Petar, naslednik Simeonov (927.969.), nije bio dorastao svome ocu ni u kojem pogledu. Za njegove vladavine poeo je u znatnoj meri da se krnji teritorijalni posed bugarske drave i da opada njena do nedavno strana vojnika snaga. Poslednje godine njegove vlade izvren je veliki pohod Rusa protiv Bugarske, koji je pospeio i smrt Petrovu i pad nove carevine. U unutranjosti drave rasulo je, isto tako, uzimalo maha, samo proces raspadanja nije bio suvie nagao. Za Petrove vlade uzeo je bio u Bugarskoj naroito maha bogumilski pokret kao pokret opozicije prema slubenoj crkvi i reakcije na dotadanji dravni poredak. Na Balkanu prvi pretstavnici toga pokreta bili su tuinci; ali, zanimljivo je da su nali iva odziva u svima slovenskim oblastima i plemenima, i to i meu pripadnicima istone, kao i meu pripadnicima zapadne crkve. Postanak bogumilske sekte vee se uz, po svoj prilici, legendarno ime popa Bogumila (prema gr. ), koji je delovao u Petrovo vreme. Osnove njene u teolokom pogledu treba traiti u pavlikijanskom i manihejskom uenju. Nai stari tekstovi izrino tumae da su Masalijani uitelji bogumilima reke babunima. Vie je nego u ortodoksnoj crkvi izraeno kod Bogumila ne toliko samo dualistiko shvatanje o dobru i zlu, koje imaju sve istonjake religije sa hrianstvom zajedno, koliko socijalne konzekvencije koje se moraju povui iz toga. Borbu izmeu anela i avola, koji stalno misle o zlu ljudskom, prikazuju dovoljno i spisi svih hrianskih svetih otaca, paterici naroito, ali je, ipak, nisu uzimali do kraja tako konkretno i dosledno kao bogumili. Slubena crkva usvojila je Stari zavet, dok ga bogumili odbacuju kao proizvod neistih elemenata, nehrianskih i po duhu i po sastavu. Bogumilizam, hotei da duhovnim pobedi telesno, ne samo da je strog u pitanju hrane (na primer, njegove pristalice ne treba da jedu mesa) nego je uopte protivnik i braka. Samo bogumilizam nije uspeo da svoje tako strogo i protiv ljudske prirode konstruisano uenje nametne svima vernima; instinkt ivota i uivanja ivota pobedio je i kod njih, kao i meu sledbenicima prve apostolske crkve Hristove, koja je isto tako ispoetka htela da ouva krajnju naelnost i moralnu strogost. Uspeh bogumilskog pokreta ne treba, uostalom, traiti u teolokoj strani; ona sama ne bi bila dovoljna da ga uini onako popularnim kako je brzo postao. Njegov uspeh dolazi od njegova socijalnog stava. Bogumili su od pavlikijanaca nasledili opoziciju protiv nehrianskog sjaja crkve i njene ne uvek dostojne uloge u Vizantiji. U Bugarskoj je za taj stav osude, izgleda, bilo isto tako dovoljno primera. Velika bogatstva crkve i njenih pretstavnika i njihov odnos prema ljudima na crkvenim imanjima izazivali su proteste. Bogumili trae od pretstavnika crkve pravi hrianski ivot odricanja i

67

jednakosti; kao pavlikijanci, oni hoe da se sve preisti. Radi toga se oni zovu isti, ili pravi hriani ili kod Slovena Bogu-mili. Bogumili su gledali na svet sa izvesnom skepsom, a u svoja objanjavanja unosili su dosta racionalizma i kritike. Oni nisu tvrdili da je bog tvorac neba i zemlje, nego su to pripisivali zlom duhu. Na svetu je boje i dobro samo sunce i oveja dua. Ali, i to boje sunce ukrao je avo i stavio ga, uz mesec i zvezde, na nebo koje je on stvorio. Tradicija o suncu, ukradenom od boga, koje su trebali spasavati boji ugodnici, veoma je rairena kad svih Junih Slovena, u narodnim priama i pesmama, i moda je jednim delom popularisana od bogumila ili je u vezi sa njihovim uenjima. Od masalijanskih uenja bogumili su primili da je boji otpadnik, Satanail, ije je ime i kod nas prodrlo u sve narodne redove, ustvari sin boji, i to stariji od Hrista. Hristovo vaploenje, po njihovom shvatanju, bilo je samo prividno. Oni stoga ne polau na krtenje, a naroito su protivni krtenju dece, koja ne pojimaju znaaj toga ina. Ne veruju u vaskresenje mrtvih. Verske simbolizacije ne primaju; priee i liturgija nisu delo apostolsko nego Jovana Zlatoustog. Rugaju se pomisli o istilitu i pratanju grehova; a naroito su se protivili tovanju krsta na kojem je Hristos stradao. Kozma Prezviter, bugarski pisac X veka, koji je bio glavni, iako ne uvek i originalni polemiar protiv bogumila, pria i prevodi grka kazivanja o tome kako su oni aktivni u narodu. Otro osuuju stanje u ratovima iscrpenoj i dobrim delom demoralizovanoj dravi; i to govore neposredno, narodu dostupanom reitou. Svetenstvo, puno poroka, jedva moe da ih suzbija u irokom puku. Kozma prebacuje, dalje, bogumiima da su nepokorni vlastima, da napadaju bogatae, da ismevaju stareine i da istiu kako sluge ne treba da rade svojim gospodarima. Najzad, bogumili su dali i izvesna prava enama, diui ih iz poloaja potpune potinjenosti. Ovo je, oigledno, ist socijalan pokret, koji svoja naela izvodi ne samo na osnovu teolokih uenja nego i posmatranjem ivota oko sebe. Ovde ima i izvesne doslednosti u tumaenju stvari, i naelnosti u njihovom prosuivanju, i hrabrosti da se zastupaju. Sam Kozma, koji je bio njihov protivnik, opisujui savremeno stanje daje, u osnovi, njima za pravo. On pie: Pomiluj nas, vladiko! Ti nas kanjava kao otac decu, putajui na nas ratove i brige, ali da nas kanjava po zasluzi, nas bi saegao oganj ili bi nas voda potopila. Ta, svi se uklonismo od tebe, jedni u jeres, neki u vojevanja, neki u krae, jedni u blud, drugi u klevetanja i mrnju na brau, neki u gordost i u lenost, jedni u pijanstva i bezakone igre i u druge grehove. U vreme kada je hrianska vera meu Junim Slovenima bila jo veoma mlada (tek je prolo kakvih sto godina od pokrtavanja irih masa) i kada je u narodu, punom starih naslea, jedva poela da hvata koren, nije bilo teko novim uenjima izazvati reakciju protiv slubene crkve. Za teoloko-dogmatske stvari na svet nije imao pravog razumevanja, i stoga u uenju bogumila na naem podruju nema onih teolokofilozofskih tanina kao, na primer, u uenju monofizita. Nai ljudi su veru shvatali po onom to su videli, po njenim spoljnim manifestacijama, a u prvom redu po njenim pretstavnicima. Bogumili gledaju stvari dosta uproeno, ali sa stavom kritike. Stoga je prevladao socijalni momenat i izvesna otrina opozicije. Kako je pokret uzeo dosta maha meu Slovenima, moe biti da je u njemu bilo i izvesne plemenske otrice protiv vlasti, koju su jo uvek, u veem delu, pretstavljali Bugari. U bogumilizmu postoji nesumnjivo jedna crta slovenskog individualizma. Ime pokreta i inovi u njemu (ded, starac, gost, strojnik), zatim ouvana imena pripadnika kazuju jasno da su mu Sloveni dali svoje

68

obeleje. Jedan od razloga za to prihvatanje bie svakako u tome to je bogumilizam imao jasan demokratski karakter, koji je jo uvek najbolje odgovarao starim plemenskim tradicijama Slovena. Upada u oi i to da se drugi naziv za bogumile, babuni, podudara sa nazivom jedne velike planine u Maedoniji, Babune, gde su slovenska naselja bila gusta i gde je novi pokret imao svojih pristalica. U Azotu se glavno selo sve do danas zove Botomila; tu se, kazuje Gr. Boovi, jo uvek pria o brai bogomilskoga plemena (ne vere), koja su osnovala to selo sa popom Bogomiljcem. Za sebe same govore da su jakoverci. Zaetnici bogumilskoga pokreta na Balkanu bili su Sirci i Jermeni, pavlikijanci, koje su od VIII veka poeli dovoditi vizantiski carevi u Trakiju i Maedoniju, da bi pojaali grke redove prema slovenskim masama. Njihov uticaj zapazio je ve i Teofan, stari grki pisac iz prve polovine IX veka. Iz Bugarske i Maedonije, gde je pokret u X veku uhvatio jak koren u narodu, posebno meu Slovenima Drugoviima i Brsjacima, on se postepeno irio i u ostale slovenske oblasti na Balkanu. U XII veku bogumilstvo je bilo veoma ozbiljno u Srbiji, odakle je, jo u istom veku, zahvatilo i Bosnu. U Bosni bogumili dobijaju nekoliko novih naziva, kao patareni, kako ih zovu Dubrovani i neki zapadni izvori, i kudugeri (hulitelji krsta), kako se zovu kod Grka. Vremenom i uticajem sredina, bogumilizam je znatno izgubio od svoje ranije naelne strogosti; u Bosni je ak uspeo da postane verom vladajuih krugova, banova i knezova. Uostalom, moda je ve dopirui do Bosne, kroz razne mene, bogumilizam bio napravio izvesne kompromise i popustio u svojoj gorljivosti; njegovi pripadnici se ene, dobro se hrane, primaju i sami ine zakletve, raunaju s izvesnim svecima i sl. U svom testamentu od god. 1466. bogumilski gost Radin dvoji dve vrste svojih prijatelja, one koji su prave vjere apostolske, koji su sa pravom duom i dobrijem nainom krtenijem, koji grijeha ne ljube; a drugo su mrsni ljudi. ta je blia karakteristika ovih drugih nije nam danas poznato; ali, oevidno je da to nisu oni koji bi bili onako besprekorni ili preieni. Kod bosanskih bogumila naroito se razvila nacionalna crta; oni su vremenom postali glavni pretstavnici bosanskog nacionalizma. Sva su njihova imena lina i u hijerarhiji gotovo iskljuivo narodna. Gonjeni od papske kurije i Maara, koji su pomagali papske elje iz svojih politikih interesa, oni su oseali da je maarsko zavojevanje, sa katolianstvom zajedno, ne samo ugroavanje njihove vere nego i njihove dravne samostalnosti. Stoga grevito brane i jedno i drugo i svoju crkvu nazivaju narodnom i bosanskom, a sebe same pravim ili dobrim Bonjanima. Protiv njih se borila sa velikom energijom i pravoslavna i katolika crkva. Savremenik cara Petra, carigradski patrijarh Teofilakt, preporuivao je protiv njih spoetka samo epitimiju i anatemu, ali su posle uzimane i mnogo otrije mere. Papska kurija traila je u Bosni ak krstake ratove protiv njih. Dokrajilo je bogumile, uglavnom, ipak robovanje pod Turcima, kad su se, pod pritiskom, zbili jae redovi hriana i gubile razlike, n kad su maloduniji preli u islam. Ipak su se odravali, prema nekim podacima, sve do XIX veka, istina znatno proreeni. Jedan podatak iz katolikog ematizma hercegovake biskupije od god. 1867. zasluuje u tom pogledu ozbiljnu panju. Tamo se kae da je u selu Duboanima porodica Hele, pre koju godinu, prela u islam, a bila je poslednja koja se drala ludila bogumilskog. U ovo vreme razvijanja bogumilskog pokreta pada i razvijanje i organizovanje kaluerskih optina u Svetoj Gori. Do sredine X veka monaki ivot u Svetoj Gori ogranien je na pojedince i male manastirske zajednice. Tek god. 963., Atanasije Atonski,

69

prijatelj cara Niifora Foke, njegovom pomou podie prvi veliki manastir na Atosu, svoju lavru, i otvara seriju velikih mnogoljudnih manastira, itavih monakih kasarni, u kojima se prikuplja i vaspitava aktivan kaluerski red. Posle uenika irila i Metodija, svetogorski kalueri uinili su najvie za razvijanje hrianske civilizacije meu Junim Slovenima, vaspitavajui njihov kaluerski podmladak i irei meu njima knjievnu kulturu hrianske Vizantije. I meu Junim Slovenima javlja se od X veka jedan niz monaha isposnika, koji bee od sveta u planine i koji tamo godinama provode pasivan ivot same molitve. Najpoznatiji od njih je Jovan Rilski ( god. 946.), savremenik cara Petra, koji je postao najpopularniji svetitelj Bugara i kome je posveen jedan od najveih njihovih manastira. Od njega je legenda napravila sveca civilizatora. Njegovi poslednici su Joakim Sarandaporski, Gavrilo Lesnovski i Prohor Pinjski, sve begunci od sveta i ivota, kako se to kae u monakim itijima, zaetnici stvarni ili duhovni poznatih manastira Sarandapora, Pesnova i Pinje. Karakteristino je da krug njihova rada ne prelazi mnogo podruje od Pinje do Rile, i naroito da ne ide u slovenska naselja Maedonije oko Ohrida. * U Maedoniji Sloveni nisu bili zadovoljni bugarskom upravom. Grupisani u svojoj jakoj etnikoj zajednici, oni su oseali izvesnu protivnost prema Bugarskoj, u kojoj je etnika meavina jo bila vidna i gde su Bugari drali sve glavnije poloaje; oseali su da stvari tamo nisu dobro voene i da bi oni mogli da urade neto bolje. Odmah po smrti cara Petra ( god. 969.) izbio je ustanak u Maedoniji. Vodila su ga etiri sina brsjakoga kneza Nikole sa starozavetnim imenima: David, Mojsije, Aron i Samuilo. Kasniji, veoma mutni izvori, nastali po predanju, govore da je Samuilo bio bogumil i da je pokret, prema tome, imao karakter bogumilske opozicije. Pokret je, istina, izbio u kraju gde su bogumili bili jaki; ali, da je Samuilo sam bio bogumil nema nikakvih dokaza; gornja imena u porodici govorila bi ak protiv toga. Vie ima verovatnoe da je Samuilo bio jermenskog porekla, bar po enskoj liniji, kao potomak jermenskih kolonija sa Vardara, koje su nekad doista bile pavlikijanske. To bi se sve alo zakljuiti, sem po kazivanju jednog jermenskog pisca, jo i po jermenskim imenima u njegovoj porodici (majka mu se zvala Ripsimija, a sin Aronov Aluzijan). Ovaj njihov ustanak nije uspeo u taj mah. Vizantiski car, moni Jovan Cimishija, podravao je isprva Petrove naslednike: ali, kada Rusi upadoe u Bugarsku i zagrozie i samoj Vizantiji, on krenu sa vojskom tamo, pa protera Ruse i onda prosto posede vojniki i celu bugarsku dravu, god. 971. Po kazivanju Dukljanske hronike careva vojska dola je tad i u Raku, pa pokorila i nju. To je, naravno, smirilo donekle i pokret u Maedoniji, ali ga nije sasvim uguilo. Kad iza smrti Jovana Cimishija ( god. 976.) nastae smutnje u Vizantiji, javilo se nekoliko pokreta meu balkanskim Slovenima. Pominje se ustanak u Rakoj i ponovan ustanak, pod istim vostvom, u Maedoniji. Glavno podruje brsjakih kneevia bee Pelagonija, a njihovo ishodino mesto kraj oko Prespe. Tamo je, u selu Germanu, kod jedne crkvice, naen nadgrobni spomenik, koji je god. 992/3. Samuilo podigao ocu Nikoli, majci i bratu Davidu, nekoliko godina posle njihove smrti. Vlast su, po slovenskom obiaju, drala sva etiri brata; najstariji, David, bio je verovatno najpre glava zajednice. Ali, brzo padoe dva starija brata; Davida ubie maedonski Vlasi u planinama izmeu Prespe i Kostura, a Mojsije pogibe pri napadu na grad Ser. Dok su sva etvorica delila vlast, izmeu brae kao da nije bilo nesloge; ali, kad ostadoe samo

70

dvojica, Aron i Samuilo, doe do spora. Samuilo, najmlai od brae, ali i najnasrtljiviji, dade ubiti Arona to je, kau, hteo da ugrabi svu vlast ili to je, moda, uao u neke veze sa Vizantijom. Tako ostade na elu cele akcije Samuilo sam. Na vest o ustanku u Maedoniji krenue u Bugarsku sinovi cara Petra, Boris i Roman, koji su se nalazili u Carigradu, da pokuaju osloboditi svoju zemlju od Grka. Ali, nisu uspeli. Boris je poginuo usput; a Roman, naiavi na slab odziv kod Bugara, prie Samuilu. Samuilo, koji nije hteo deliti vlast sa bratom, ne htede da je deli ni sa Romanom, nego ga uputi kao namesnika u Skoplje. Samuilo, prema tome, ne priznaje vlast bive bugarske dinastije nad svojom zemljom; on stvara novu dravnu organizaciju i svoju, novu dinastiju. Mada je posle osvojio Bugarsku i njenu carsku prestonicu Preslav, on tamo ne prenosi svoje sedite, nego ostaje veran svojoj maedonskoj sredini, Prespi i Ohridu. Tamo, u Ohrid, on je preneo i sedite patrijarije. Tako je oblast maedonskih Slovena, prvi i poslednji put u naoj istoriji, postala sredite jedne velike oslobodilake akcije i jedne velike drave. Jedino to je primio Samuilo iz stare bugarske drave, kojoj je nekad pripadao, jeste carska titula, kao ponos i pravno naslee, i u crkvenom pogledu ustanova patrijarije. Time je Samuilo hteo da naglasi kontinuitet bugarske tvorevine carstva kao nove dravne organizacije nastale u borbi protiv Carigrada. Kao to je dananja Jugoslavija nova tvorevina, koja se koristila politikim uspesima i akcijom Srbije, tako je i Samuilova drava maedonskih Slovena bila novo delo, koje je iskoriavalo carsko naslee Bugarske. Stoga je njegova drava smatrana u izvesnim stranim krugovima kao nastavak stare Simeonove, odnosno bugarske drave. Smutnje u Vizantiji, veoma opake, trajale su od god. 976.980. Njih je Samuilo iskoristio u obilatoj meri. Oslobodivi celu Maedoniju, on se upuuje na jug, u Tesaliju, i god. 983. osvaja Larisu. Pad Larise bolno je odjeknuo u grkom svetu. Da ga osveti i sprei dalje slovenske uspehe, krenuo je novi vizantiski car, Vasilije II, protiv Samuila. Pohod je upravio prema severozapadu, na vanu Sofiju, dokle behu doprla Samuilova osvajanja. Ali, tu je, mesto da neto preduzme, neiskusni car izgubio, sa nedovoljno opremljenom vojskom, pune tri nedelje, kuburei sa ishranom, a onda se, ne postigavi nita, stao povlaiti. Na povratku, u klancu Trojanovih vrata, napadoe ga Sloveni pod vostvom samoga Samuila, i razbie ga potpuno, 17. avgusta god. 986. Kao posledica ove pobede dolo je Samuilovo osvajanje Bugarske, sve do Dunava, a u Vizantiji nove borbe i smutnje, koje traju sve do god. 989. Poto je oslobodio Maedoniju i osvojio gotovo celu Bugarsku, krenuo je Samuilo da osvaja i ostale zemlje na Balkanskom Poluostrvu. Sad je krug svoga rada proirio i na ostale slovenske sunarodnike na severu i severozapadu. Iza god. 986. poeli su Maedonci osvajati Raku, Bosnu i Srem, koji su drali Maari, pa Zetu i Trebinje. O podvlaivanju Zete znamo neto malo vie. U toj zemlji vladao je knez Vladimir, koji je imao prestonicu ispod Katrkola, kod crkve Preiste Krajinske. Vladimir se povukao pred Samuilovom vojskom na brdo Oblik; ali, naskoro, zbog gladi i izdaje, morao je da se preda. Bio je odveden u ropstvo, u samu Prespu. Samuilo je tom prilikom napadao i na Ulcinj, ali nije mogao da ga uzme. Pustoei, on je proao celom Dalmacijom sve do Zadra, kivan na hrvatske prijateljske odnose sa Vizantijom, a onda se, u dotle i posle kod nas nikad neponovljenom zaletu, preko Bosne i Rake vratio kui. Tamo je, na jugu, nastavio irenje svojih poseda, osvojivi Ber i Srpite, a zatim Epir i draku oblast. Prolazei Dalmacijom i odatle za Bosnu, Samuilo je proao i hrvatskim podrujem, i sigurno ga, kao ni ostala, nije potedeo. Ne spominju se, istina, njegove

71

borbe sa Hrvatima; ali, nije mogue da je na takvom jednom pohodu prolo bez njih. Ili su Hrvati, pod svojim kraljem Stepanom Drislavom (969.997.), imali dovoljno snage da mu se odupru i spree vee zlo? Vizantiski dalmatinski gradovi, otseeni od Carstva, uli su u to doba u tenje veze sa Hrvatima. Veoma je verovatno da je Stepan Drislav ovom prilikom i dobio te gradove na uvanje kao vizantiski eparh, i da mu je Vizantija, da ga zadri kao saveznika, priznala kraljevski naslov i poslala kraljevske znake, kako to kazuje Toma arhiakon, istina docniji, ali dobro obaveten pisac. Samuilo je u ovo vreme bio na vrhuncu svoje moi. Njegova drava se prostirala od Srema do blizu Soluna i od Crnoga do Jadranskoga Mora i do Neretve. Razvila se naglo, za petnaest godina, sa vojnikom sreom kao u bajci. Vojnike ekspedicije Samuilove, kao ova iz Zete u Dalmaciju i preko Bosne i Rake u Maedoniju, govore o smelosti kojoj nije bilo ravne. ovek ne zna ta je pravi razlog Samuilovim uspesima: da li prava vojnika snaga ili neobina smelost podviga njenog voe. Uspehu je na istoku svakako doprinosio jedan deo stare bugarske dravne tradicije; na zapadu pocepanost iza aslavljeve smrti; a u celini slabost i usled graanskih ratova paralizovanost Vizantije; ali, time se ipak ke da protumaiti sve. Lini udeo Samuilov mora da je bio izuzetno veliki; uostalom, to se najbolje vidi i po tome to je sve glavne vojne ekspedicije vodio on sam. Ima u Samuilovoj politici i neobinih poteza, koji govore o njegovim irim shvatanjima. On zemlje ne osvaja prosto, nego nastoji da ih to prisnije sljubi sa njihovom novom maticom. Zetskom knezu Vladimiru vratio je Zetu, i dao mu jo za enu svoju ker Teodoru-Kosaru. Narodno predanje kae da se mlada ki Samuilova zaljubila u zasunjenog kneza i izmolila ga u oca. Moda tu ima neto istine, jer je Samuilo prema deci bio popustljiv, naroito u njihovim ljubavnim udima. Vladimir se vratio u svoju dravu kao zet, vazal i pravi prijatelj Samuilov. Tom prilikom je vraena i trebinjska oblast Vladimirovu stricu Dragomiru. Crkva u Zeti i Rakoj dola je, prirodno, pod vlast ohridske patrijarije. Ovo je sve uinilo da su postale mnogo ivlje i neposrednije veze izmeu Maedonije i ostalih naih oblasti, a posebno izmeu Maedonije i Zete. Naroito vredi istai uticaj koji je slovenska ohridska patrijarija sa svojom slovenskom knjievnou, raenom u tradiciji sv. Klimenta, vrila u naim zemljama. Car Vasilije II, ista ratnika priroda, koga su ranije nedae samo prekalile, nesalomljiv i istrajan, morao je da dopusti Samuilovo jaanje, jer je imao jo teih i neposrednijih briga. Kada mu je, posle dugih napora, polo za rukom da savlada sve protivnike i povrati red u Carevini, on se reava i na obraun sa Samuilom. Spoetka mu je srea nestalna, ali god. 996., posle jednog Samuilova udara na Solun i upada u Peloponez, Grci postiu odlune uspehe. Na vest o toj Samuilovoj akciji uputio je car Vasilije svoju vojsku pod sposobnim Niiforom Uranom da ga progoni i nagna na borbu. U dolini Sperhija naili su Grci na Slovene, izvrili na njih noni prepad i potpuno ih potukli. U toj borbi dopali su rana i Samuilo i njegov sin Gavrilo Radomir i jedva su izneli ivu glavu. Ova bitka jasno obeleava obrt Samuilove sree, posle dvadeset godina uspeha. Posle ovoga, inicijativu za dalje borbe preuzima Vizantija. Ve god. 997. upada Uran iz Soluna u maedonsku oblast i hara je tri meseca; god. 1001. osvaja Vasilije Bugarsku, a god. 1002. stradaju june oblasti Samuilove i Grci povraaju Tesaliju. Izvesne vojvode Samuilove, poinjui sumnjati u njegovu sreu, predaju se Grcima sa gradovima u kojima su bili zapovednici. Car Vasilije radi sistematski; pridobija ljude obeanjima i nagradama, osvaja kraj po kraj, a u osvojenim mestima, mesto Slovena koje uklanja, kolonizuje grki elemenat. God. 1003. dolo je do nove borbe izmeu Vasilija i

72

Samuila na Vardaru, negde blizu Skoplja, kad se Vasilije vraao sa bojnog pohoda od Vidina. I u toj borbi Sloveni su bili poraeni, a Vasilije je kao pobednik uao u Skoplje. Po carevom odlasku Samuilo je pokuao god. 1004. da osvoji Solun, ali mu je napor ostao uzaludan. Idue godine on e doiveti bolno razoaranje u samoj porodici. Njegov tast u Drau i zet Aot (i on jermenskog porekla), koji je od Samuila dobio na upravu draku oblast, izdadoe Dra Vizantiji, oevidno s uverenjem da je Samuilova zvezda na zahodu. Vasilije II dobro odmerava svoje udarce i vidi im dejstvo. On ne da Samuilu da odahne, nego ga stalno uznemiruje novim upadima. Samuilo sam, izgleda, vie ne napada; bar od god. 1004. do god. 1014. o njegovoj ofanzivi nema vanijeg pomena, a zna se da bi oberuke prihvatio povoljan mir. On sad prvenstveno organizuje svoju odbranu, podiui utvrenja i pregraujui klisuru meu Ogradenom i Belasicom, u strumikoj dolini. Ti radovi bili su izvedeni solidno, jer Vasilije nije mogao da se tuda probije god. 1014. kad je iao na Samuila. Spremajui se na odlunu borbu, Vasilije je naredio tada jednom odeljenju svoje vojske, pod vostvom Niifora Ksifijasa, da obie te poloaje, a sam je udario frontalno. Samuilo je, da zbuni Grke, uputio jednu vojsku protiv Soluna, ali je ona bila potuena i nije nita uticala na tok glavne bitke. Ksifijas je, meutim, izvrio svoj zadatak. On je udario sa Belasice u bok maedonskoj vojsci i sasvim je rastrojio, 29. jula god. 1014. Samuilova vojska je pretrpela potpun poraz; 15.000 ljudi dopalo je u grko ropstvo. Da zastrai ostale, a kivan i inae, car Vasilije je izdao onu surovu zapovest da se svi zarobljenici oslepe, a svakoj stotini da se ostavi vo sa po jednim okom. Samuilo ovakav poraz, za koji je jo i oseao da je presudan, nije mogao da preboli; dobio je srani napad i umro je u toku te iste godine. U isto vreme bila je pritenjena i druga slovenska drava na Balkanu, Drislavova Hrvatska. Mleani, koji su se krajem X veka bili znatno ojaali, odrekoe god. 996. plaanje godinjeg dara Hrvatima i Neretljanima. Borbe koje su zbog toga nastale bile su spoetka lokalne i u malom stilu; ali, posle Drislavove smrti (god. 997.), kad u Hrvatskoj nastae borbe izmeu njegova tri sina oko vlasti, Mleani postigoe znatne uspehe. Najstariji sin Drislavov, Svetoslav, nije hteo da deli vlast sa braom Kreimirom zvanim Suronjom i Gojislavom. Zbog toga se ova dvojica, verovatno po poticaju iz dalmatinskih gradova, kojima je primer dao Zadar, obratie za pomo Mlecima. Mleani obavestie o tome Carigrad i dobie otud dozvolu da uzmu pod svoju zatitu i vlast dalmatinske gradove, koji su ih i sami molili za to. 9. maja god. 1000. krenuo je dud Petar Orseolo sa mletakom flotom u Dalmaciju. Njegov pohod liio je na triumf. Bez borbe mu se predadoe svi primorski gradovi i glavna ostrva, a u Zadru odu se pokloni najvei deo njihovih zastupnika. Njihovom primeru sledovao je ak i hrvatski prestoni grad, Beograd na moru. Dud je obiao dalje, s istim uspehom, Trogir i Split. Jedino su mu dala otpor dva neretljanska ostrva, Korula i Lastovo. Duda je na tom pohodu u Trogiru pozdravio Kreimir Suronja, a u Splitu ga zamolie za mir pretstavnici Neretljana, koje, kao i Hrvate, bee uplaio dudev pohod i glas koji je pred njim iao. Prilikom ovoga pohoda sav dalmatinski episkopat drao je stranu Mleia protiv Hrvata, i posle svih onih ustupaka koji mu ranije behu uinjeni. Romanski Mleci behu im ipak blii od slovenskih Hrvata, verovatno jo uvek malo sirovih i nepodnosivih za tamonje gradsko stanovnitvo. Sem toga, bie da je bilo i uticaja opozicije glagoljakog hrvatskog svetenstva, koje se jo uporno dralo i izazivalo gnev romanskog episkopata. Kralj Svetoslav se, naravno, u takvim prilikama nije mogao odrati; posle ove godine njemu se

73

gubi svaki trag. Na hrvatski presto dooe njegova braa Kreimir III i Gojislav. Koliko je ovaj graanski rat oslabio Hrvate vidi se najbolje po tome to su oni, do nedavno gotovo gospodari istone jadranske obale, doli sad sublizu u podreen poloaj prema Mlecima. Kreimir je morao dati dudu kao taoca svoga sina Stepana, koji je iveo u gradu Sv. Marka, gde mu je posle dud dao za enu svoju ker Hicelu. * Posrnulu dravu maedonskih Slovena nije bilo lako zadahnuti novim ivotom. Izmoreni i poraeni Samuilovi ratnici behu klonuli duhom, a Vasilije nije dao da mu onako sjajna pobeda ostane neiskoriena. Jo iste jeseni, god. 1014., on je nastavio ratovanje i uao u samu Pelagoniju, gde je popalio Bitolj sa dvorom novoga cara Radomira, pa je rat nastavio i god. 1015. Ove neuspehe i zlu sreu Samuilove porodice iskoristio je te jeseni Jovan Vladislav, sin Samuilova brata Arona, pa se, ubivi Radomira, sam doepao prestola. Vladislav, za koga predanje kae da je to izvrio sa pristankom Vasilijevim, zamoli odmah Vizantiju za mir. Car Vasilije se neko vreme predomiljao; ali, obaveten o protivnostima u Maedonskoj Dravi i o njenom zlom stanju, rei se najzad da je prosto pokori. Mada je on lino dosta lako prodro do Ohrida, njegova odeljenja imala su tekih kriza u borbi sa pojedinim slovenskim vojvodama, koji su u svojim tvrdim gradovima i planinama davali nesalomiv otpor. Nije jasno koji su sve motivi rukovodili Vladislava da usred te tako ozbiljne i teke situacije, kad je trebalo okupljati sve snage, domami i ubije u Prespi zetskog kneza Vladimira (22. maja god. 1016.). Vladimir je, nema sumnje, bio odan Samuilu; ali, nema vesti da je ma ta pokuavao protiv Vladislava. Ili se ovaj valjda bojao toga? Vladimir, koji inae nije imao velika uticaja za ivota, stekao je velik glas posle smrti, verovatno radi svoje moralne vrednosti. Njegov kult jo se i danas odrava, naroito oko planine Rumije, a telo mu je, sa puno potovanja, prenoeno nekoliko puta. Sada se nalazi u manastiru in in kod Elbasana, koji je god. 1381. obnovio albanski gospodar Karlo Topija sa sinom orem. Od kraja leta god. 1016. poele su nove grke operacije protiv gradova Maedonske Drave, da se nastave i s prolea god. 1017. Vojsku je vodio sam car Vasilije. Sloveni su davali otpor, koji je iznenaivao po svojoj ilavosti i vitalitetu. Ako bi se, moda, moglo donekle govoriti da je u Samuilovim uspesima bilo neeg avanturistikog i da je on, uglavnom, sreno iskoristio trke unutarnje nezgode, ovaj silni otpor i posle njegova poraza pokazuje da je kod Slovena bilo istinske snage i uporne volje da se odri vlastita dravna tvorevina. Sam Vladislav, toliko surov i moralno sitan u porodinim odnosima, pokazivao je sad energiju koja je bila sasvim u tradiciji njegove porodice i koja je, mada za kratko, produila ivot Maedonskoj Dravi. Grci su imali velike muke u borbi sa njim i sa njegovim Slovenima. Kada je video da Vasilije ne poputa sa napadima, Vladislav je, krajem god. 1017. ili poetkom god. 1018., poto mu se protivnik vratio na odmor u Carigrad, krenuo sa vojskom na Dra, da se tamo, na neki nain, obeteti ili nae nove veze. Tu je, pod samim Draem, poginuo na tajanstven nain. Njegova pogibija znaila je kraj Maedoneke Drave. im je dobio vest o njoj, pourio je Vasilije, u martu god. 1018., da svri svoj konani obraun sa Slovenima, koji su, obezglavljeni, bili nesposobni za vei otpor. Mnogi od njih predadoe se i sami, ne nalazei izlaza iz tekog poloaja. Car ih je primao oberuke, naroito vanije zapovednike, i ostavljao ih je obino na dotadanjim poloajima. Ranije onako

74

besprimerno surov, car se sada pokazivao irokogrud i sa puno obzira. Potedeo je ne samo enske lanove Samuilove dinastije i njihovu decu nego ak i Vladislavljeva sina Prusijana i dva mu brata, koji su u planini Tomoru pokuavali da mu se odupru. Pa, ipak, i pored tako oevidnog dravnog sloma bilo je ljudi koji nisu hteli da se pokore i koji su nastavljali borbu. Meu njima naroito je lepa figura vojvode Ivca, poznata junaka i odranije, koji je u gradu Pronitu stvorio sredite slovenskih ustanika, i koji na sva careva obeanja nije hteo da odustane od borbe. Njega su Grci uhvatili prevarom, doavi mu kui, na slavu Velike Gospojine. Krajem god. 1018. bila je sva Maedonska Drava pokorena; jedino se jo na severu, u Sremu, drao poglavar Sermo, ali i on bi, i opet na prevaru, savladan god. 1019. Vizantiska vojska vaspostavi posle toga Vasilijevu vlast na severu do Fruke Gore i na zapadu, bez prekida, do Jadranskoga Mora. Car Vasilije je sruio Maedonsku Dravu, ali je zadrao samostalnu ohridsku crkvu, istina samo sa titulom arhiepiskopije. Poveljom od 20. maja god. 1020. i sa jo dve, izdane oko toga vremena, car je dao ohridskoj crkvi sav onaj opseg koji je dobila za Samuilova vremena. Pod ohridsku crkvu potpadala je 31 episkopija, i to od Srema, Beograda i Branieva na severu, od Rasa i Prizrena na severozapadu do Silistrije, Vidina, Sofije i Strumice na istoku i do Verije i Srpita na jugu. Ona je, dakle, obuhvatala celo sredite Balkanskog Poluostrva sa moravskom i vardarskom dolinom. Trakija i istona Bugarska, na istonoj, i Albanija i Bosna sa Humom, na zapadnoj strani, nisu ulazile u njen opseg. Uticaj ohridske crkve oseao se u nas dugo i vidno. On je, nastavljajui tradiciju Klimentova vremena i rada, najvie doprineo da je u Rakoj potisnut uticaj zapadnog svetenstva i da je pravoslavlje uhvatilo vri koren. Iz ohridske kole potiu svakako oni dosta esti maedonizmi u prvim naim knjievnim spomenicima, u Miroslavljevom i Vukanovom evanelju, u Hilandarskom tipiku, u Ilovakoj krmiji i drugim delima, jer se knjievni jezik u rakim sreditima razvijao sa nesumnjivim ueem maedonskoga dijalekta. Sem u tom tako vanom pitanju, uticaj maedonske ohridske crkve dade se utvrditi kod nas i u nekim drugim, manjim, ali upadljivim stvarima. Kult sv. Ahilija, na primer, koga je Samuilo preneo iz Larise u Prespu i podigao mu crkvu tamo na jednom malom ostrvcu, proirio se odatle u kumanovski i uiki kraj, gde mu je dananje Arilje jo neposredan trag. Neobino ime Samuilove majke, Ripsimija, nalazimo kao ensko ime u prizrenskom kraju, u jednom pomeniku XVI veka, kao Risima. Car Vasilije dobio je krajem god. 1018. pod svoju vrhovnu vlast i Hrvate. Ovi su oko toga vremena doli u sukob sa Mleanima radi tenje da ponovo zavladaju romanskim gradovima u Primorju, i u tom sukobu loe su proli. Verovatno iz straha od Mleana sa jed-ne, i od pobedonosnog osvajanja vizantiske vojske sa druge strane, hrvatski vladari Kreimir III i Gojislav reie se da se pokore Vasiliju pre nego bi on sam doao u iskuenje da ih napadne. Verovatno su raunali i sa time da e, kad se dragovoljno pokore Vizantiji, dobiti njen pristanak da se na Primorju povrati ranije stanje. Car je njihovu izjavu vernosti primio lepo i obdario je oba vladara titulom patricija. Jedna vest iz god. 1024., koja kae da je zapovednik iz Barija nenadano sa flotom doplovio do hrvatske obale, zarobio tu enu Kreimirovu i poslao je u Carigrad, nije dovoljno jasna ni po imenima koja daje ni pogledom na neposredne motive za takav postupak; ali, ukoliko bi bila pouzdana, bila bi dovoljna da se iz nje vidi nezadovoljstvo carevo Kreimirovim dranjem. Napad je izvren sigurno po naredbi Vasilijevoj, poto se zarobljena kraljica

75

upuuje njemu u prestonicu. Posle toga Dalmacija dolazi ponovo pod neposrednu vlast Vizantije.

X. STVARANJE ZETSKE DRAVE.

1. Ustanci Slovena u Vizantiji. 2. Stevan Vojislav i ustanak Srba u Zeti. 3. Odvajanje crkava. Smru cara Vasilija (god. 1025.) naglo je poela da slabi snaga Vizantije, koja se mono oseala ne samo na Balkanu nego i na ostalim stranama prostrane Carevine. Naslednici carevi behu mu nedorasli, svi izreda; naroito bee za Vizantiju opasno doba vladavine udljive i kasnom starakom strau uzbuene Vasilijeve sinovice, carice Zoe, koja je na prestolu izmenila tri svoja mua i jednog posinka. Spletke su, po vizantiskom obiaju, poinjale obino iz samog dvora i prolazile, u raznim oblicima, kroz sve krugove; u pokrajinama gde je bilo mnogo prohteva i nezadovoljenih ambicija nije bilo teko izazvati pobune kad se osealo da u Carigradu stvari ne idu kako treba i da se vlast tamo ne nalazi u rukama ljudi koji je zasluuju i koji su do nje doli po linoj vrednosti i vidnim zaslugama, pa je kao jaki ljudi mogu odrati po svaku cenu. Protiv prvog Zoinog mua, cara Romana III (1028.1034.), javila se zavera, u koju su bili umeani cariina sestra Teodora i Prusijan, sin cara Vladislava, koji je svoj podvig, lien oiju, okajao u manastiru. Skopljanski namesnik, veoma sposobni Konstantin Diogen pokua da za sebe odvoji Maedoniju od Carevine, ali nemade sree i svoj pokuaj plati glavom. Drugi mu Zoin, padaviavi Mihailo IV (1034.1041.), izazva protiv sebe jo vee nezadovoljstvo. Njegova rodbina iskoristi njegov poloaj, i kako je bila skorojeviska i nesigurna mnogo za budunost, pouri da se to pre i to nesitije obezbedi. Naroito se pojaa poreski pritisak na narod. Taj se nerado primio u Maedoniji, gde je dotad vladao poreski sistem sa dosta obzira, koji nije hteo mnogo da menja ni sam pobednik car Vasilije. Slovenima u toj oblasti zadan je, sem toga, nov udarac to je ohridska arhiepiskopija poverena definitivno grkoj jerarhiji. Sem u Maedoniji, nezadovoljstva i metea bee mnogo i na drugim stranama. itavu istonu polovinu Carevine uznemiravahu Peenezi, koji su prodirali, kao nekad slovenske ete sa Dunava, prema Carigradu i prema Solunu, unosei u svet strah, zabunu i oseanje nesigurnosti. To sve uini da u Maedoniji i Primorju meu Slovenima uestae ustanci. Meu prvima odmetnuo se Zadar. Dosta je mutno kazivanje jednog mletakog izvora da je tada bilo neke akcije protiv njih u Primorju, i to sa maarske strane, da se dalmatinski gradovi pobune. Znamo sigurno da su za vlade Romanove Zadar i Split bili vizantiski i da je tu bio njihov namesnik neki Dobronja, iz zadarske porodice Madija, ali, kako se vidi po imenu, sa primesom slovenske krvi. Taj se Dobronja zamerio Vizantiji za vreme Mihailovo pomaui Hrvate, i njena vlada ga je, kad je doao u Carigrad da trai neke vee koristi za sebe, dala zatvoriti, a u njegovu oblast bi poslana vojska da je pokori. I porodica Dobronjina bi zarobljena i dovedena u Carigrad. Da je Dobronjin pokret imao kakvog veeg i po Vizantiju opasnijeg plana, teko da bi se on usudio doi u Carigrad; a da nije bio sasvim ispravan vidi se po kazni koja je snala ne samo njega nego i njegovu porodicu. U emu se sastojala njegova krivica teko je rei. Ali, po tome to je trebalo upuivati vojsku u njegovu zemlju moglo bi se zakljuivati da je po sredi bila neka uzurpacija pre nego izdaja. Ima vesti da se zadarskom pobunom koristio donekle hrvatski

76

kralj, Stepan I (oko 1030.1058.); ali, ne da se utvrditi u kolikoj meri je to bilo, jer su Vizantinci Zadar brzo povratili. Hrvatski kralj u to vreme bee upleten i u druge poslove. God. 1035. bio je optuen koruki gospodar, grof Adalbert Epentajn, da je u vezi sa Hrvatima spremao izdaju svom vrhovnom gospodaru, nemakom caru Konradu, i usled toga je izgubio svoju oblast. Drugi ustanak, sa mnogo veim opsegom, bee Petra Deljana. Ovaj ovek izdavao se za Samuilova unuka, a sina Radomirova, i naiao je stoga na dobar prijem meu Slovenima. U svojoj akciji izgleda da se oslanjao na Maarsku, odakle je bila rodom njegova majka, odnosno prva Radomirova ena. U isto vreme izbio je i jedan ustanak u Drau, kojem je na elu bio jedan vojnik, i opet Sloven, po imenu Tihomir. Nu, najozbiljniji postade ustanak u Zeti. Sin trebinjskoga gospodara Dragomira, kome je Samuilo povratio oblast, a koji je nastradao od pobunjenih Kotorana oko god. 1018., Stevan Vojislav, ili kako ga Dukljanska hronika zove Dobroslav, bee uspeo da nae pristalica u narodu, koji nije bio prijatelj njegovoj porodici, i da jo vie rasplamti opte nezadovoljstvo protiv grke uprave. Gad. 1035. izbio je u Zeti prvi ustanak; narod pobi ove grke inovnike koji su se zatekli na tom podruju. Ustanak i ovde, kao i u Zadru, nije u prvi mah dobro proao. Vojislav morade ak kao talac ii u Carigrad; ali, otuda se iaskoro sreno spasao, vratio se u svoj kraj i brzo doekao povoljniji as za novi pokret. Taj se javio sa Deljanovim i Tihomirovim ustankom. Sloveni stare Maedonske Drave oivee opet; brzi uspeh Deljanov najbolji je dokaz koliko je spomen na Samuila, i pored onakvog sloma, bio u narodu iv i po n,ega povoljan. Deljanova se i Tihomirova vojska sjedini, pa sjedinjena prodre duboko u Grku, sve do stare Tebe. Na vest o tome pokretu stie u Deljanov logor Aluzijan, sin cara Vladislava. Deljan ga primi za suvladara i posla sa vojskom na Solun. Ali, Aluzijan, nesposoban, dovede do poraza. Na prekore zbog toga on podmuklo oslepi Deljana, a onda, ne postigavi da ga vojska primi za jedinog voa i gospodara, uini izdaju. Grcima posle toga nije bilo teko da god. 1041. kod Ostrova potpuno slome ustanike i slepog Deljana zarobe i da domalo smire celu zemlju. Stevan Vojislav je bio bolje sree. Jedna grka laa, god. 1040. baena burom na zetsku obalu, nosei za carsku blagajnu u Solun deset kentenara zlata, donese mu, bukvalno kao iz vode, bogata finansiska sredstva za sve podvige. Nepovraaj toga novca dovede do jedne grke vojne ekspedicije, koja se zavri njenim porazom. Grci, zbog Deljanova ustanka, nisu mogli odmah da organizuju novi pohod, i tako Vojislav dobi vremena da se spremi. U Vizantiji, sem toga, i promena na carskom prestolu bee uzrok da je izostao novi, bolje organizovani pohod protiv Zete. Mihaila IV nasledio je njegov sinovac Mihailo V, nazvani Kalafat po negdanjem zanimanju njegova oca. Njega je Zoe usinila i dovela na vlast; ali, kad je Mihailo naskoro odgurnu i silom nagna u manastir, dovede to do bune u Carigradu, koja srui novoga cara, a na presto povrati Zoe i njenu sestru Teodoru. Zoe se potom udade i po trei put i dade Vizantiji novog cara Konstantina IX Monomaha (1042.1054.). Tek posle utvrivanja tog novog cara, u jesen 1042., doe do ponovne ekspedicije protiv Zete. Ima jedna vest da su Grci protiv Zete krenuli i susedne srpske poglavare, rakog, bosanskog i zahumskog, i da su ovi svoje vojske poverili humskom knezu Ljutovidu, koji poe na Zetu sa trebinjske strane. Grci su, prikupivi se u Drau, napali s istone strane, idui uz obalu. Prodrli su do Papratne, gde se nalazio dvor zetskih knezova, i opljakali su susedne doline, pa se onda poeli povlaiti istim

77

putem. Zetska vojska se pribrala u Crmnici, pa je odatle izvrila prepad na Grke, a u isto vreme posela je i sve klance za njihovim leima, po svoj prilici na podruju oko Rumije. Grka pogibija bila je strahovita; kazuje se, mislim preterano, da su izgubili 7 zapovednika i na 40.000 ljudi. Posle te pobede nad Grcima Vojislavu vije bilo teko suzbiti i Ljutovida, koji je neaktivan ekao kod Klobuka na uspehe istone grke vojske. Posle ovih pobeda Vojislavljeva drava se znatno proiri; prema Dukljanskoj hronici, istona granica joj dopre do Vojue, a na zapad ode do iza Stona u Zahumlju. Zauzeta preim brigama, naroito u prvi mah jednim novim ustankom koji se i opet krenuo iz Draa, i ofanzivom Rusa sa kopna i mora u Bugarskoj i Trakiji, Vizantija nije vie ponavljala svoje napade na Zetu. Vojislav je bio ostavljen na miru i mogao je da iskoristi za sreivanje i jaanje svoje drave tu zaposlenost Vizantije na drugoj strani, a naroito za vreme njenih dugih i tekih borbi sa Peenezima, koje su se od god. 1048.1053., vodile na podruju od Dunava do blizu Carigrada. Jedan pokuaj vizantiskog namesnika iz Dubrovnika, Katakalona, da prevarom dobije Vojislava u svoje ruke, kao to su ranije Grci prevarili vojvodu Ivca, nije uspeo; oprezni Zeanin bio se osigurao i sam namestio zamku Grku, pa ga, sa njegovim ratnim laama, zarobio negde blizu Stona. Iza Vojislavljeve smrti (oko god. 1050.) dolo je u trebinjskoj oblasti do pobuna protiv zetske dinastije; ali, uguio ih je Vojislavljev sin Mihailo, neto sam, lino, a neto pomou svoje brae. Verovatno zbog tih unutarnjih kriza Mihailo, da ne bi imao neprilika od Grka, priznade njihovu vrhovnu vlast. Grci mu dadoe dvorsku titulu protospatara i, jo uvek zauzeti drugim poslovima, nisu nimalo uticali na unutarnje stvari njegove drave. Ima vesti da se Mihailo i oenio jednom grkom princezom. Za Mihailova vremena izvren je konani rascep izmeu istone i zapadne crkve, odnosno izmeu Rima i Carigrada. Pozadina sukoba je politika; Vizantija je gubljenje svog uticaja u junoj Italiji pripisivala jednim delom i nedovoljnoj lojalnosti papske kurije, a ova je, opet, sve otvorenije ila za tim da, pored duhovne, razvija i svoju svetovnu vlast, to se dobrim delom imalo izvesti i na raun Carigrada. Teolokih razmimoilaenja bilo je isto tako, i ona su, u doba sektakih strasti i dogmatiarskog praznoslovlja, znatno uticala da se ti sukobi zaotravaju. Ovog puta rascep su izazvale crkvene vlasti; neto otrina patrijarha Mihaila Kerularija, a neto brzopletost i bezobzirnost papinih izaslanika u Carigradu. 16. jula god. 1054. stavili su papini legati na asnu trpezu u Sv. Sofiji svoj pismeni akt prokletstva baenog na patrijarha i njegove jednomiljenike, na to je 24. jula patrijarh odgovorio anatemom na papu. Nikad vie posle tog prekida nisu mogli da se vaspostave stari odnosi izmeu obe crkve, pored svih pokuaja s obe strane. U prvi mah, pape, koje su oseale naglo jaanje svoje moi i ugleda, nisu bile nimalo sklone na kompromis; one su postale, ve krajem XI veka, ne samo crkveni prvosvetenici nego i glavni inioci svetske politike i darodavci kruna; njihov stav, ponosit i koji ne trpi opozicije, nije pogaao samo patrijarha i vizantiske careve nego i nemake vladare, gospodare Italije, i mnoge druge. Kada se stvoreni jaz nije premostio odmah, dok je jo bio mali i dok je sukob radi kojeg je neposredno dolo do preloma imao za publiku lini karakter, posle je to ilo sve tee. Razvijena agitacija, itava literatura polemikih spisa, politike opreke, ak i borbe, inile su vremenom svoje, i otuivanje se pretvaralo u mrnju i gonjenje. Znaaj Rima se osetno dizao, znaaj Carigrada postepeno padao; dobitnik nije hteo da poputa, a onaj koji je opadao razvijao je osetljivost do razdraenosti.

78

Za vreme ovog prekida obe slovenske drave na Balkanu, Zeta i Hrvatska, behu u politikim vezama sa Vizantijom, ali u crkvenim pitanjima naginjahu Rimu usled svojih neposrednih veza sa Italijom i sa monog uticaja romanskih gradova Primorja. Kod Srba se, ipak, oseao jak uticaj pravoslavnog uenja ohridske crkve i njene pismenosti. Da je politiki znaaj Vizantije u XI veku, iza smrti cara Vasilija II, ostao na liniji steenoj njegovim uspesima, moda bi ovaj rascep ispao manje na tetu Vizantije i carigradske crkve nego to je bio sluaj u drugoj polovini XI veka. Vizantiju je ovaj raskid pogodio, meutim, u asu kad je ona bila ponajslabija. Sredinom XI veka javlja se na istoku turska opasnost za Vizantiju, a na zapadu normanska. God. 1048. poela su turska nasrtanja na vizantisku pokrajinu Armeniju, a ve god. 1073. osnovana je turska maloaziska drava sa prestonicom u Koniji. Nekako u isto vreme poela su i normanska osvajanja vizantiske june Italije, u koju god. 1046. stie ratoborni Robert Gviskar, jedan od tada najozbiljnijih neprijatelja Vizantije. God. 1071. bio je ve u normanskim rukama grad Bari, glavno grko uporite na toj strani. U to tako teko vreme Vizantija se nije mogla ili nije znala da usrei jednim vladarom ili vladom koja bi, sa planom, za dui niz godina, provodila jednu dravnu politiku. Od god. 1054.1081. promenila je Vizantija sedam vladara, a osmi, koji je 1. aprila god. 1081. doao na presto, Aleksije Komnin, javio se gotovo u otsudni as da spase dravu od krize to je pretila da joj nanese nepopravljive udarce.

XI. HRVATSKI KRALJEVI I SLOVENSKO BOGOSLUENJE.

1. Petar Kreimir IV i novi sabor u Splitu. 2. Akcija popa Vuka za odbranu slovenske slube. 3. Ban Zvonimir. 4. Ustanak Slovena u Maedoniji u vezi sa zetskom dinastijom. 5. Graanski rat u Hrvatskoj. 6. Papa Grgur VII i Hrvati. 7. Kralj Zvonimir. Oko god. 1058. doao je na hrvatski presto Petar Kreimir IV, sin kralja Stepana i mletake dudevske keri Hicele. Naskoro po svome primanju vlasti imao je kralj Kreimir da uestvuje u jednom vanredno vanom sporu u svojoj dravi. Provodei reforme u zapadnoj crkvi, papa Nikola II je, posle jednog odranog sinoda u Lateranu, razaslao po katolikim zemljama svoje delegate da izvre reviziju stanja katolike crkve i da budu tumai i sprovoai njegovih namera. Tako je stigao i u Hrvatsku njegov delegat Majnard, i god. 1060. odrao je crkveni sabor u Splitu. Splitski crkveni sabori, videli smo, nisu bili povoljni za Slovene. I ovog puta, kao vana reformna mera, donesena je kategorina odluka da se slovensko svetenstvo, koje se u crkvi slui slovenskim jezikom a ne latinskim, ne sme vie proizvoditi u svete redove. Slovenska sluba bila je na tom saboru otro osuivana, a sam nekadanji arhiepiskop i slovenski apostol Metodije oglaen za jeretika. Raniji splitski sabor ostavljao je, ipak, izvesne mogunosti i za glagoljae, priznajui im nie inove i zadravajui ih, u interesu vere, tamo gde nije bilo latinskog svetenstva. Ovog puta u zakljucima se nisu pravili izuzeci. Ta otrina zakljuaka, i njihovo isto tako otro primenjivanje, izazvae reakciju kod hrvatskog svetenstva, uz koje je, vrlo verovatno, pristajao i hrvatski puk. Vo opozicije bee neki pop Vuk, koji je u Hrvatsku doao u to vreme i verovatno tim povodom. Nije poznato, a to je velika teta, odakle je Vuk stigao u Hrvatsku i ko je stojao u staroj postojbini iza njega. Zna se da je u narodu brzo naao dosta pristalica. On je savetovao ljudima da se upozori papa na

79

neopravdanost te mere i na uzrujanost koju je ona izazvala. Njegovi saveti bie primljeni i on sam upuen u Rim. Iz Rima su, po njemu, pismeno traili da blii izvetaj o celoj stvari podnesu dva biskupa, pa tek onda da donesu odluku. Stvar se potom zaplete. Prikaziva tih dogaaja, Toma arhiakon splitski, i suvie neprijateljski raspoloen prema Vuku, pretstavlja ga kao prostog varalicu, i stoga je iz njegova prianja teko uhvatiti pravu istinu. Oevidno je da Vuk nije hteo da radi sa latinskim episkopatom ni da trai izvetaje iz njegova kruga, nego je papi doveo slovenske svetenike. ta je sve sa njima bilo u Rimu ne zna se pouzdano; ali, nije verovatno da im je papa odobrio elje. Po povratku iz Rima, sadrug Vukov, Zdeda, pojavi se, po Vukovoj sugestiji, kao novi, toboe od pape postavljeni biskup, zauze krku biskupiju i protera iz nje latinskog pretstavnika. Obaveten o tome, papa uputi u Hrvatsku svog legata Ivana, koji izoblii Zdedu, a Vuka u Splitu rainie i bacie u tamnicu. Taj postupak legatov izazva u Hrvatskoj metee na vie strana. Ni Zdeda ni Vuk nisu radili nita ni protiv pape ni protiv katolike vere; oni su, to se vidi, samo eleli da interese hrvatskog svetenstva brane neposredno pred papom, a ne preko njima protivnikih latinskih biskupa. Oni su, verovatno, po predanju znali da je nekadanja ninska biskupija tako neposredno optila sa papskom kurijom, pa su hteli da te odnose obnove i sebe zatite. Kako se ovaj pop Vuk drao u pitanju slovenske slube odlunije, i sa vie linih rtava, i sa manje sebinih elja od Grgura Ninskoga! Da nema ovog poslednjeg sluaja sa objavljivanjem Zdede za biskupa, koje je izvedeno kao pobona prevara, ali koje je ipak prevara, Vuk bi bio jedna od najlepih linosti u borbi za narodnu slovensku slubu. Kralj Kreimir nije se zaloio za svoje hrvatsko svetenstvo. Svoje Hrvate je ve imao, i njih, proste i u osnovi poslune, nije mario da zadovoljava u tome pitanju; svojom politikom pomaganja latinskog romanskog episkopata kralj je hteo da utie na romanske gradove Dalmacije i da ih pridobije za svoju linost i dravu. Kraljeva politika povlaivanja Romanima i papskoj kuriji dolazila je zbog njegove line sklonosti za njih (po majci je imao mletake krvi i verovatno zapadnjako vaspitanje, a bio je u srodstvu sa zadarskim Madijima), a neto moda i stoga to pri drukijem dranju ne bi imao oslonca na strani koje druge, papskoj ravne sile. Tako se u dravi stvarao rascep: puk i nie svetenstvo behu za slovensku, a kralj, plemstvo i vie svetenstvo za latinsku slubu. Meutim, pitanje dalmatinskih gradova, s obzirom na stanje u Vizantiji, mogao je Kreimir reiti i bez odvie skupe cene. Opasnost od Normana iz june Italije, u asu kad se presto ljulja, a u Maloj Aziji nasru Turci, behu dovoljni razlozi za carigradske upravnike da pristanu na saradnju sa hrvatskim kraljem. Stoga mu oni otstupie dalmatinske gradove pod uslovom da priznaje nad njima carsku vrhovnu vlast; u znak toga nalazio se, verovatno, na hrvatskom dvoru jo pre god. 1060., kad imamo pismenog dokaza o tome, carski protospatar i dalmatinski namesnik Lav. Neposredan povod za to otstupanje bio je pokuaj Normana god. 1066. da se iskrcaju na istonoj obali Jadranskoga Mora. Ustupljeni gradovi zadrali su potpuno svoje staro ureenje, koje je bilo u uskom okviru inae dosta iroke optinske samouprave. Kralj, koji je bio poboan ovek, obasuo je mnoge njihove crkve poklonima; crkvi Sv. Krevana u Zadru poklonio je ak ostrvo Maon. Po ugledu na te gradove Kreimir je uredio i svoj prestoni grad Biograd i pomagao u njemu crkve Sv. Jovana evanelista i Sv. Tome. Ban Zvonimir, koji bee uzeo za enu Jelenu, ker maarskog kralja Bele, imao je u to vreme, verovatno god. 1063., teih dana. On je, misli se, bio ban na podruju severno od Gvozda, gde je i doao u dodir sa Maarima. Zvonimira su, po svoj prilici, napali

80

Karantanci po naredbi nemakoga kralja Henrika IV, koji je te godine uao u rat sa Maarima da obezbedi presto maarskom princu Salamonu, za ijeg se protivnika, meu drugim srodnicima, verovatno smatrao i hrvatski ban. Maari su se god. 1064. meusobno izmirili, pa su pomogli i Zvonimiru da se oslobodi neprijatelja koji mu behu poseli zemlju i da doe do znatnog ugleda meu Hrvatima. Loe stanje u Vizantiji izazva novi ustanak Slovena. Samim grkim piscima upadala je u oi ova nepomirljivost Slovena prema njihovoj upravi i stalna tenja slovenska da iskoriste svaku priliku kako bi se mogli osloboditi. Novi ustanak izbio je u okolini Skoplja, pod vostvom ora Vojteha, god. 1073. Znajui valjda za veze izmeu zetske dinastije i Samuila, a verovatno i zbog toga to je Zeta, sa kojom tada behu u zajednici Raka, Trebinjska oblast i Hum, bila jedina slobodna drava slovenska u njihovoj blizini, ustanici se obratie za pomo knezu Mihailu zetskom. Verovali su, moda, da e plemenska solidarnost opredeliti zetskog gospodara da im se pridrui. Mihailo je tako i postupio. Napustio je svoj dotle prijateljski stav prema Vizantiji i dao je ustanicima za zapovednika svog sina Bodina, istina sa veoma malo (samo 300) ljudi. Ustanici, koji su hteli da svom pokretu dadu neku vrstu legitimiteta, kao to je bio sluaj i sa Samuilom, proglasie Bodina za bugarskog cara i dadoe mu ime Petar, po caru Petru, poslednjem vladaru Bugarske koji je umro na prestolu. Ali, ceo pokret proe loe. Neiskusni voi, posle prvih uspeha, podelie vojsku; jedna, pod Bodinom, poe na sever prema Niu, a druga, pod zetskim vojvodom Petrilom, na jug u Maedoniju. U isto vreme poe i Mihailo akciju prema Drau, u kojoj se, ne znamo samo kojim putem izvedeno, pominje i uee Hrvata. Moda su Hrvati ovom prilikom odbacili vrhovnu vlast Vizantije u Dalmaciji (u njihovim poveljama od god. 1072./3. ne pominje se vie vizantiski car), ili su moda pomagali Mihaila flotom. Ipak, ceo pokret propade. Ustanici bie potueni najpre na jugu, pod Kosturom, a potom na Kosovu, kod mesta Pauna. U ovoj drugoj borbi bi zarobljen sam Bodin i poslan najpre u Carigrad, gde ga zatvorie u manastiru Sv. Sra n Vakha, a posle ga premestie u Antiohiju. Otuda su ga, po molbi Mihailovoj, spasli mletaki mornari. Vizantija je, radi uestvovanja njihova u ovom ratu, kaznila i Zeane i Hrvate. Njen sposobni vojskovo i dravnik, Niifor Brijenije, namesnik u Drau, ue u Zetu, pobedi Mihaila i uze taoce. U neka dalmatinska mesta na jugu vrati ponovo vizantiske posade. Po svoj prilici kralj Kreimir IV nije bio u ivotu za vreme tog pohoda, koji je izveden oko god. 1074. Kao za kaznu maedonskim Slovenima, koji su se oevidno jo seali cara Samuila, unitena je, u vezi sa ovim kaznenim pohodom, njegova prestonica Prespa i njegova zadubina, crkva Sv. Ahilija. Posle Kreimirove smrti izbi u Hrvatskoj graanski rat. Kraljeva politika povlaivanja romanskim gradovima, da bi ih pridobio za hrvatsku dravu, zavrila se neuspehom: ogorila je njegove hrvatske podanike, a gradovi su, eto, ipak bili delimino izgubljeni. Stoga je kraljevo delo u tom pogledu izgledalo promaeno. Koliko je bilo ogorenja u narodu vidi se najbolje po tome to poslednji Trpimirovi, Stepan, nije mogao da zauzme mesto na prestolu predaka. Opozicija je bila naroito jaka u junom delu Hrvatske i u Neretljanskoj oblasti, koja je, ne znamo tano otkad, ve ula u sastav hrvatske drave. U tim etniki istijim i konzervativnim krajevima nije se htelo poputati romanskom episkopatu; Neretljani su, zna se dobro odranije, vaili kao najuporniji od svih Jugoslovena u uvanju svojih starih plemenskih naslea. Iz njihova plemena istakao se sad novi, narodni, kandidat za hrvatski presto. To je bio Slavac, brat primorskog kneza

81

Rusina, po svoj prilici iz plemena Kaia. Stepan Trpimirovi, boleljivi i neratoborni sinovac Kreimirov, povukao se u manastir Sv. Stevana kod Splita. Uz Slavca, kao vladara skorojevia, ne htede pristati dobar deo hrvatskoga plemstva, neto iz plemenske surevnjivosti, a neto radi toga to je pristajao uz politiku kralja Kreimira. Ugroeni latinski episkopat i lanovi tog protivnikog plemstva obratie se odmah za pomo papi. Na elu katolike crkve bee tada papa Grgur VII (1073.1085.), ovek gvozdene volje i velikih crkveno-imperijalistikih planova. On je ispovedao naela o nepogreivosti rimske crkve i u prolosti i u budunosti. Papa je, po njegovim shvatanjima, glavni pretstavnik carstva bojeg na zemlji, od ije volje zavise prestoli i krune. On je bio glavni saradnik u velikim crkvenim reformama svojih prethodnika papa i bio je dobro upuen u sve njihove duhovne i politike veze. Njega je svakako zanimalo u velikoj meri i hrvatsko pitanje. U jednom pismu danskome kralju Svajnu II Estridsonu, 25. januara god. 1075., on je traio jednog od njegovih pet sinova za vladaoca jednoj bliskoj primorskoj zemlji, u kojoj su zavladali surovi i bedni jeretici. Moe biti verovatna pretpostavka da je papa tim mislio na Hrvatsku. Ali, od toga plana ne bi nita. Za to vreme vrio je izvesne poslove u Dalmaciji papin legat Gerard, sipontski biskup; verovatno u dogovoru sa njim doe do ekspedicije u Hrvatsku normanskoga grofa Amika iz june Italije. U leto god. 1075., posle uzaludnog pokuaja da osvoji grad Rab na tom ostrvu, ratovao je Amik sa svojim Normanima negde po Primorju; i tu mu je, ne znamo kojim nainom, polo za rukom da uhvati iva kralja Slavca. Dalja sudbina zarobljenog kralja nije poznata. Posle ove pobede odra romanski episkopat crkveni sinod u Splitu. Izgleda da ga je veliki otpor Hrvata ipak prisilio na izvesna poputanja. Tada je, naime, obnovljena ninska hrvatska episkopija, koja je ukinuta jo god. 928., a zasunjeni pop Vuk bi puten iz tamnice, poto se, slomljen dvanaestogodinjim zatvorom, odrekao svog ranijeg stava i zakleo se da e zauvek napustiti Hrvatsku. Da li se togod popustilo i slovenskim svetenicima nije poznato; ali, s obzirom na ovo naterivanje popa Vuka da se odree svog ranijeg rada i ubeenja, pre e biti da se u tom pitanju zadralo ranije stanovite. Meutim, normanska vlast u Dalmaciji nije dugo trajala. Mleci nisu mogli trpeti da se Normani, veoma aktivni i odlini brodari, uvrste i u Dalmaciji, kao to su to ve uinili u junoj Italiji, i da ugroze njihov poloaj na Jadranskome Moru. Stoga, jo iste godine, 1075., krenue mletake lae put Dalmacije i potiskoe svoje suparnike, a potom podvrgoe dudevoj vlasti gradove Zadar, Biograd, Split i Trogir. U tako zavaenoj zemlji trebalo je dugo da se odluuje ko e da primi kraljevsku vlast. Zakonitih naslednika Trpimirove dinastije nije vie bilo; a i da ih je bilo, pitanje je da li bi ih narod, posle svih iskustava, prihvatio sa starom privrenou. U Hrvatsku je bila baena klica graanskoga razdora i ona je zatrovala odnose u zemlji. Traena su strana posredovanja i dovodili se tuinci u zemlju da reavaju domae sporove. Pitanje slovenskog bogosluenja dovedeno je u Hrvatskoj u vezu sa pitanjem dravne nezavisnosti; slovenskoj protivna stranka volela je vlast i normansku i mletaku nego hrvatsku, ako ne bi samo njima poputala. Romanski gradovi Dalmacije imali su odavno dranje sasvim dvosmisleno: bili su vizantiski, a gledali su u Rim; bili su hrvatski, ali sa romanskim vezama van te kraljevine. Dravna tradicija, zbog estih menjanja gospodara, bila je kod njih sasvim pokolebana: u verskoj orijentaciji, meutim, pokazivali su upornu doslednost. A radi toga u politikom pogledu nestalnog elementa rtvovana su oseanja irokih hrvatskih masa, koje su bile glavna snaga drave, i unesena je zabuna u hrvatsko

82

plemstvo. Branei hrvatske vladare u njihovoj crkvenoj politici, neki hrvatski istoriari, kao V. Klaji, sa razlogom istiu velike tekoe njihova poloaja. Da su vodili politiku protivnu papskoj kuriji, pri slabom stanju tadanje Vizantije, hrvatski kraljevi bi se izlagali, moda, velikoj opasnosti. Zar bi bilo bolje da se Petar Kreimir opro, pa da je papa iljao na nj juno-italske Normane ili ak kraljevie iz Danske? Ili da je papa Hrvatskoj onako uinio kako je uinio Engleskoj, gde je uz njegov blagoslov i sa njegovom zastavom poromanjeni herceg francuske Normandije jednom jedinom bitkom kod Hestingsa (godine 1066.) oborio anglosasko vladanje i sa njim anglosaski jezik i liturgiju u crkvi? Moda su nai kraljevi narodne dinastije ba tim to se nijesu oito i silom odupirali papama u pitanju obreda i jezika u crkvi omoguili da se u Hrvata i dalje uzdrao hrvatski (slavenski) jezik u crkvi, dok nije u zgodnije vrijeme uspjelo zadobiti od samih papa pravo za glagolicu. Nama se ini da u ovoj poslednjoj kombinaciji ima mnogo pretpostavljanja jedne dalekovide politike, koja je za ono vreme i sa onakvim licima slabo verovatna; narodni jezik svoje crkve spasavala je samo, po instinktu, narodna upornost. Politike tekoe, koje su videli oni na vrhu, iroki puk nije uviao i stoga on za takvu politiku svojih vladara nije imao potrebnog razumevanja. Jaz je postojao, i mesto da se premouje on se ovakvom politikom, makar u osnovi donekle i razumljivom, samo produbljivao, dok, najzad, nije dolo do katastrofe. Mimo sve druge kandidate za hrvatski presto istae se ve poznati ban Dimitrije Zvonimir, verovatno kao zet maarskoga kralja, a moda i pomognut od Maara. Posle izvesnih pregovora sa papskom kurijom i pristanka Grgura VII da Zvonimir postane hrvatski kralj, ali kao vazal Svete stolice, doe u Splitu, na saboru, do formalnog izbora Zvonimirova. 9. oktobra godine 1076., u solinskoj crkvi Sv. Petra, stavio je papin poslanik na Zvonimirovu glavu kraljevsku krunu. U bareljefu splitske krstionice ouvan je na jednom kraljevskom liku izgled dosta niske kraljevske krune hrvatske, najverovatnije Zvonimirove, sa karakteristinim uhobranima, kakvu su imali i neki nemaki kraljevi i kakvu, potpuno identinu, imaae norveki kralj Ajstajn na poetku XII veka, svi, po svoj prilici, po nekom rimskom uzoru. Pri krunisanju Zvonimir se zakleo papinome legatu da e verno ispunjavati sve to mu naredi Sveta stolica, odnosno njeni legati, i da e svake godine, o Uskrsu, davati po 200 zlatnika stolici Sv. Petra kao lenski tribut. U isti mah poklonio je apostolskoj stolici i stari manastir Sv. Grgura, zvani Vrana, podignut verovatno jo u IX veku; istina, sa uslovom da se ne moe preneti ni na koga drugog. Svoju zakletvu on je zavrio reima: Ja Dimitrije, koji se zovem i Zvonimir, po milosti bojoj i darom apostolske stolice kralj, biu veran od ovog asa unapred sv. Petru i mom gospodaru papi Grguru i njegovim naslednicima izabranim zakonito ... Dravu, koja mi se daje tvojom rukom, gospodine Gebizo, verno u uvati i nju i vrhovno pravo apostolske stolice nikad i ni u kakvoj nameri neu uskratiti. Isto se tako obavezao da e im, koliko god mogne, sluiti i tamo gde ga god pozovu. Zvonimir je, dakle, potpun pretstavnik papine politike u Hrvatskoj i ide u tom korak dalje od svojih prethodnika. On dobijenu vlast i dravu smatra kao dar papin, a ne kao tekovinu naroda; odnosno, on na hrvatsku dravu gleda sa svog linog stanovita, u odnosu kako je on doao do nje. To su, istina, ideje onog vremena; ali, ni tada neprimljene svuda i od svih u apsolutnom znaenju. Pri aktu Zvonimirova krunisanja sudelovali su i svi episkopi iz dalmatinskih gradova, koji su nedavno doli pod mletaku vlast. Kad prisustvuju krunisanju hrvatskoga vladara, onda je van sumnje da nisu ostali mletaki podanici; po svoj prilici na njih je delovalo dranje pape Grgura da se sa svojim gradovima ponovo

83

pridrue jednom vladaru koji je sav odan Rimu. Na politiku tih gradova i na politiku u Hrvatskoj najvie utie vo dalmatinskog episkopata, splitski nadbiskup Lovro, koji je na taj poloaj doao sa osorske biskupije izborom na splitskom saboru god. 1060. On je glavna linost za vreme cele vladavine kralja Zvonimira i najdosledniji pobornik papske politike. Inae je ovek od iroka interesa. Za istoriju nae umetnosti vaan je po tome to je poslao ak u Antiohiju jednog mladia da tamo izui zlatarsku vetinu i da je, posle, razvija u otadbini. Na njegov poziv doao je u Split ugledni Francuz Adam Parianin, da kao vet pisac udesi i dotera itija lokalnih dalmatinskih svetaca Domnija i Anastasija. Izvesni hrvatski istoriari zastupaju miljenje da je odnos izmeu papske kurije i kralja Zvonimira bio neka vrsta politikoga saveza, a ne politike zavisnosti Hrvatske od Svete stolice. Meutim, to miljenje nije tano. Papa Grgur VII, pomaui kralja Zvonimira kao svog kandidata, on e jednom prilikom rei da ga je svojom apostolskom vlau doveo za kralja, hteo je da ima uticaja na hrvatske prilike; radi toga se ve pre Zvonimira lino interesovao i traio kandidata za hrvatsku krunu. Formule i obaveze zakletve Zvonimirove jasno govore o toj zavisnosti. Zar nije, u svojoj borbi sa papom, nemaki kralj Henrik IV god. 1076. poruivao Grguru kako se drsko ponaa prema njemu, kao da je kraljevska i carska kruna u tvojoj a ne u bojoj ruci? Samo taj odnos zavisnosti prema papskoj kuriji imao je po samoj prirodi stvari vie duhovni nego isto politiki karakter. Biti podloan papi, kao pretstavniku vere i nasledniku sv. Petra, znailo je biti u zajednici sa carstvom bojim, u kojem je Hristov namesnik vrhovna glava svih vladara carstva ljudskoga.

XII. SRPSKA KRALJEVINA U ZETI.

1. Kralj Mihailo. 2. Barska arhiepiskopija. 3. Akvilejska crkva i slovenake zemlje. Ovaj primer hrvatskog kralja verovatno je uticao na zetskoga kneza Mihaila da se i on obrati papi Grguru VII sa molbom za kraljevsku krunu. Sa tim uporedo ila je i njegova tenja da za svoju dravu dobije samostalnu arhiepiskopiju u Baru ili bar da izradi da se june dalmatinske crkve odvoje od splitske nadbiskupije. Mihailo je hteo da bude potpuno ravan Zvonimiru i da svoje podanike odvoji od zavisnosti jedne crkve koja je bila van njegove drave, odnosno pod vlau Zvonimirovom, i koja je toj dravi davala izvesnu moralnu prednost. U jednom papinom pismu od 9. januara god. 1078. Mihailo se naziva kraljem Slovena; znai, dakle, da je negde tokom god. 1077. dobio iz Rima pristanak i ceremonijal za proglaenje Zete kraljevinom. Nedavno je na Stonu raiena i poblie prouena crkva Sv. Mihaila, po svoj prilici zadubina kralja Mihaila, koji je bio gospodar toga kraja. U toj crkvi naena je jedna vladarska freska sa kraljevskom krunom potpuno slina Zvonimirovoj, to bi ilo u prilog tvrdnji da su raene po jednom tipu. Inae, drugih bliih vesti o proglaavanju zetske kraljevine danas nemamo; ali, gotovo se moe uzeti kao sigurno da je papa Grgur i od Mihaila traio priblino ono isto to i od Zvonimira, samo sa tom vanom razlikom to Mihailu, koji je ve bio vladar i imao nasledno pravo na presto, nije trebala pomo za izbor. Drugu molbu Mihailovu, da dobije samostalnu arhiepiskopiju u svojoj dravi, papa Grgur nije ispunio. Povelja o barskoj nadbiskupiji iz god. 1067. smatra se danas kao neautentina i njeni se navodi odbacuju. Meutim, na papskoj kuriji se ubrzo popustilo prema Zeti i u tom pitanju. Tenje Rima morale su ii za tim da se njegov uticaj to vie proiri na istonoj obali Jadranskoga

84

Mora, gde je jedno vreme bio ozbiljno potiskivan. Stoga se 8. januara god. 1089. odobrilo osnivanje dukljanske nadbiskupije u Baru, ali tek za vlade Mihailova naslednika Bodina, kome bee dobro dola borba pape Klimenta III sa njegovim papskim protivkandidatima da ga opredeli na poputanje. Novoj nadbiskupiji bile su podreene episkopije barska, kotorska, ulcinjska, svaka, skadarska, drivatanska, pulatska, srpska, bosanska i trebinjska, i svi manastiri u zemlji, i Dalmatinaca, i Grka, i Slovena. Da je usled ove velike energije i aktivnosti pape Grgura VII i njegovih organa znatno porastao ugled i uticaj svetenikog stalea razume se samo po sebi. 11. juna god. 1077. poklonio je kralj Henrik IV akvilejskoj crkvi itavu marku Kranjske i grofoviju Istre sa pravom da ostaje u nasledstvo akvilejskim patrijarsima, poto im je u aprilu ve dao Furlansku Marku, a 20. jula god. 1081. episkopije transku i poreku sa svima pripadnostima. Oko god. 1078. darovao je kralj Zvonimir splitskoj arhiepiskopiji celu upu cetinsku, verovatno stoga da bi u njoj mogla neposrednije i intenzivnije suzbijati u tom konzervativnom kraju narodni otpor. Te godine dovrena je u Kninu i gradnja tamonje katedrale, ije ostatke arhitekture, veoma zanimljive, uva danas kninski muzej. U velikoj borbi izmeu Grgura VII i Henrika IV, kad se vodilo rauna o svakom privreniku u Italiji i oko nje, papi je bilo mnogo stalo do toga da njemu odani Zvonimir ne bude ni od koga opasno ugroavan. Kada je neki blie nepoznati vitez Vecelin, verovatno sa podruja Akvilejske patrijarije, koja je bila na Henrikovoj strani, hteo da napadne Zvonimira, poruio mu je papa, 4. oktobra god. 1079., da e imati posla sa samim njim ako pone ma kakvo neprijateljstvo, jer sve to zla uradi pomenutom kralju uinio si samom apostolskom prestolu. Takva poruka imala je utiska; Zvonimir je, koliko se danas zna, ostao sa te strane neuznemiren.

XIII. SRBI I HRVATI PREMA NORMANSKIM NASTOJANJIMA NA BALKANU.

1. Normani u junoj Italiji. 2. Prelazak Normana na Balkan i dranje Srba i Hrvata prema njima. 3. Kralj Zvonimir i njegova politika. Kao to je mona linost pape Grgura VII privukla u svoj krug dravne i crkvene politike oba jugoslovenska vladara, Zvonimira i Mihaila, tako ih je isto zajedniki povukla u akciju i politika delatnost Normana u junoj Italiji. Ve zbog geografske blizine nije ni Zeti ni Hrvatskoj moglo biti svejedno kako se tamo razvijaju stvari: od posednika june Italije zavisili su obema mir i politika bezbednost. Dok je Vizantija drala taj deo Italije, njihova emancipacija od nje nikad nije mogla biti potpuna, kao to im nije bila sigurna bezbednost dok su tamo gospodarili Saraceni. Aktivni Normani poli su korak dalje. Iskoriavajui prestone metee u Vizantiji, Normani se, pod Robertom Gviskarom, spremaju da iz Donje Italije preu na suprotnu albansku obalu i da dadu nove smernice jadranskoj politici. Zamah Vizantije da sa Balkanskog pree i na Apeninsko Poluostrvo i zavlada njim bee ve malaksao; sad je poela nova struja, koja je sa talijanske obale ila prema Balkanu, i koja, s izvesnim prekidima, traje sve do danas. Normani su nedavno, videli smo, uticali na hrvatske poslove i dali su se tamo ba dobro osetiti; a sa Srbima su uli i u srodnike veze. Ma za kakvu akciju njihovu na Balkanu trebalo je na koji bilo nain srediti odnose sa Slovenima na Primorju. Jedan langobardski

85

asnik iz Donje Italije, koji je god. 1073. bio zarobljen od Srba u grkoj vojsci, postao je zet Mihailov i njegov posrednik sa Normanima. U aprilu god. 1081. venao se Mihailov sin, suvladar i naslednik Bodin, sa Jakvintom, erkom Argirica iz Barija, voa normanske stranke u Apuliji. U Dukljanskoj hronici ta Jakvinta je pretstavljena kao jedna od najdemonskijih ena u naoj prolosti, koja je zaprepaavala svet svojom sebinou i neverovatnom bezobzirnou. Normansku akciju na Balkanu ubrzae dogaaji od god. 1081. Posle due borbe za upranjeni presto u Vizantiji, o koji se otimalo vie kandidata, pobedu najzad odnese u aprilu god. 1081. sposobni Aleksije Komnin, rodonaelnik jedne dinastije koja je Carevini dala poslednje vladare veega stila, i to trojicu jednog za drugim: Aleksija, Jovana i Manojla. Meu pretendentima na presto bio je i draki zapovednik ore Monomahat. On je, nedovoljno siguran, pregovarao sa Srbima i Normanima da ta pomognu u preduzeu; ali, kada je trebalo da se rei, on se uplai od Aleksijevih uspeha kao i od njegove odluke da ga silom smeni i prebee Mihailu. Za akciju prema istoku papa Grgur je ne samo dao pristanak Gviskaru nego ga je i poticao. Papino dranje opredelilo je i kralja Zvonimira da ue u savez sa Normanima i da im stavi na raspoloenje hrvatsku flotu za prevoz ljudi i hrane. Sem njega, Normanima se pridruio i Dubrovnik, ije se uee u ratu pominje sa pohvalom. Na vizantiskoj strani behu Mleani, protivnici Normana iz razumljivih razloga. Srbi su se kolebali. Njih je Vizantija sa svojom kopnenom vojskom mogla neposredno ugroziti, i oni, da to izbegnu, pristadoe da joj postanu saveznici; ali, nisu hteli da se izlau i pokazuju mnogo revni. Nije im, meutim, mogla biti prijatna ni namera Normana da se uvrste u Albaniji i da svojom snagom zamene vizantisku opasnost. Stoga je kralj Bodin (nosio je i grko ime Konstantin), koji je god. 1081., po smrti Mihailovoj, doao na presto, vodio do kraja dvolinu politiku. U borbi pod Draem, koja se 18. oktobra god. 1081. vodila izmeu Grka i Normana, Bodin je mirno ekao da vidi na ijoj e strani biti konani uspeh. Tek posle normanske pobede on ulazi sa njima u neku vrstu posredne saradnje. Dok su oni osvajali Maedoniju, Epir i Tesaliju, i vezali glavnu snagu Vizantije, on je, nesmetan ni od koga, zauzeo Raku i Bosnu i postavio u njima svoje namesnike. Ne nekom naroitom vetinom ili velikim vojnikim naporom, kao njegovi prethodnici to su irili svoj uticaj, nego srenim sticajem prilika uspelo je Bodinu da stvori jednu veliku srpsku dravu, u koju su ulazile Zeta, Raka, Bosna, Trebinje i Zahumlje. Potiskujui bezobzirno sve srodnike, on je u toj velikoj dravi uzeo svu vlast u svoje ruke. Zeta je, u to vreme, bila na vrhuncu svoje moi. Ali, u Bodinovom velikom uspehu bio je ve i zametak njegova propadanja. Njegov politiki raun ispao je pogrean. Vizantija, mudro voena, uspeva naskoro da uzme sama inicijativu i da, posle Gviskarove smrti, god. 1085. potpuno potisne Normane sa Balkana. Ona ponovo postaje neposredni sused Bodinov i zna, naravno, da je on nije zaduio obaveznom lojalnou. Izmeu njih dolazi brzo do sukoba, i da nije bilo opasnosti od peenekih navala na Balkan, Vizantija bi, verovatno, pokuala da kakvom veom ekspedicijom slomije Bodina i Zetu. Ovako ga je suzbijala postepeno. Od god. 1091. prestaju grke vesti o Bodinu, koji je godinu dana ranije bio ak dopao njihova ropstva i nekako se oslobodio. Domae dinastike meusobice, surove i krvave, potekle od Bodinove tenje da to jae uvrsti centralnu vlast svoju i svog naslednika na raun ostale rodbine, koja je htela podelu vlasti i dravnog podruja; zatim Bodinova nasrtanja na susede koji su davali zatite gonjenima, kao mirni Dubrovnik, behu stvorila kralju

86

ljute protivnike. Posle tog ponovnog grkog ropstva njegov ugled pada, a mesto Bodina die se raki upan Vukan, koji od kraja XI veka vodi na Kosovu glavne borbe sa Grcima. Taj Vukan bio je, kako za nj kae savremena Ana Komnina, straan i na rei i na delu; on je rodonaelnik rake linije srpske vladarske dinastije, koja e dovesti na vlast neposredne Nemanjine pretke. Granina linija izmeu Srba i Grka ila je tada u Rakoj izmeu Zveana i Lipljana; Srbi su drali prvi, a Grci drugi grad. Vukanovi ozbiljni napadi nagnali su samoga cara da doe u taj kraj i pregleda utvrenja. Vukan, koji je moan i nasrtljiv, vodi pregovore neposredno sa carem, u emu Bodin nema nikakva uea: ti pregovori, ustvari, nisu bili nita drugo nego Vukanovi pokuaji da raznim ponudama i prividnim pokoravanjem odbije od sebe opasnost kakva neposrednog careva pokreta protiv sebe. im se car skloni sa maedonskog podruja ili iz njegova susedstva, Vukan poinje nova neprijateljstva i, razvijajui aktivnost rakih plemena, sprema njihovo skoro preuzimanje inicijative i organizovanje novog i trajnijeg srpskog dravnog sredita na svom podruju. Posledice normanskog neuspeha osetili su i Hrvati kao njihovi saveznici. Car Aleksije je, na molbu Mleana, god. 1085. ustupio njima upravu nad vizantiskim delom Dalmacije, hotei tim da ih nagradi za usluge koje su mu uinili u tom ratu. Mleanima je trebalo da te gradove osvoje, jer ih kralj Zvonimir sam nije davao. Da to osvajanje pripreme, Mleani su poeli da agituju protiv kralja u narodu, koji se nikad nije potpuno pomirio sa kraljevskom crkvenom politikom. Slovensko pismo i liturgija drali su se protiv svih zabrana. Najstariji hrvatski spomenik na narodnom jeziku, pisan glagolicom, jeste uvena baanska ploa na ostrvu Krku, pisana negde iza god. 1100., u kojoj se pominje dar koji je crkvi Sv. Lucije uinio ba Zvnimir kral hrvatsk. Mletakoj agitaciji je pomagalo i to to je Zvonimirova ena, Maarica kraljica Jelena, ne samo odravala veze sa svojom kraljevskom rodbinom, nego pomou njih htela i da utie na hrvatske prilike. Kao izraz tog narodnog nezadovoljstva, o kojem je ostalo traga u narodnom predanju, dolo je, prema saoptenju stare hrvatske hronike, do ubistva kralja Zvonimira na kninskom polju Kosovu, kad je, po elji pape Urbana II, a na poziv cara Aleksija, poticao narod u krstaki rat za osloboenje svetih mesta od selduke opasnosti. To se dogodilo, najverovatnije, god. 1089. Hronika ta, pisana mnogo docnije sa simpatijom za kralja Zvonimira, stavlja u usta tada teko ranjenome kralju ove rei prokletstva nevirnim Hrvatima: da bi vee Hrvati nigdar ne imali gospodina od svoga jazika, nego vazda tuju jaziku podloni bili. Toma arhiakon splitski ne pominje nita o kraljevoj pogibiji, nego samo kae da je umro. Stoga o nainu smrti Zvonimirove postoji jo uvek spor u hrvatskoj nauci. Ipak, u svakom sluaju, moe se uzeti kao sigurno da su u vreme oko kraljeve smrti nastali u Hrvatskoj takvi metei i borbe da se povodom njih moglo doi do svakakvih tumaenja o kraljevom nestanku. Ono to je sr toga predanja to je zapameno ogorenje narodno protiv politike koju su vodili hrvatski kraljevi, a posebno kralj Zvonimir. Nikola Radoji, u jednoj dobroj sintezi stare hrvatske istorije, tano je rekao: Hrvatska odista nije uivala pravu slobodu jo dok je bila formalno slobodna, i ini se da je to narod duboko oseao, pa se za svoju slobodu nije ni borio s onim oduevljenjem i ustrajnou kao kad bi dravu oseao kao potpuno svoju. Po njoj su slobodno vrljali papini legati i njihovi poverenici, dalmatinski Romani, a spremali su se da je raupaju Mleci i Maari.

87

XIV. PAD SRPSKE I HRVATSKE KRALJEVINE.

1. Maarska ofanziva prema Hrvatskoj. 2. Osnivanje zagrebake biskupije. 3. Prolaz krstaa kroz jugoslovenske zemlje. 4. Smrt kralja Bodina. 5. Kralj Koloman i Hrvati. 6. Pacta conventa. Da su prilike u Hrvatskoj bile potpuno zamuene, i da se neposredno iza nestanka Zvonimirova nijedna stranka nije mogla da naturi kao apsolutan gospodar situacije, vidi se najbolje po tome to se, svakako pod uticajem crkve, kojoj je takvo reenje ilo najvie u korist, dolo na misao da se istakne pravo legitimiteta stare dinastije Trpimirovia. Izveden je iz manastira poslednji lan te kue, herceg Stepan, sinovac Kreimirov. Ali, taj boleljivi ovek ne sastavi na prestolu ni pune dve godine, nego umre negde krajem god. 1090. ili poetkom 1091. Sada se vie nisu dali niim obuzdati prohtevi pojedinih monih velikaa u zemlji i na plen gotovih suseda iz inostranstva. U zemlji nasta graanski rat. Latinska stranka osetila je u velikoj meri i mrnju hrvatskoga puka i ona stoga ne istie svog kandidata. Ali, zato dobija maha maarofilska stranka Zvonimirove udovice. Kraljica Jelena je htela sama da uzme vlast, oslanjajui se na prijatelje svog mua i potporu svog brata, kralja Ladislava. Kako je opozicija u zemlji protiv nje bila i suvie mona, ona se nije mogla odrati i obratila se bratu za vojniku pomo. Na maarski dvor se obratio, pritenjen od Hrvata, i grad Split; a sem toga i jedan deo hrvatskog plemstva (Petar Gusi). U zemlji samoj, meu Hrvatima, nije bilo oveka koji bi se sam mogao naturiti svojom snagom i ugledom; surevnjivost raznih plemena i njihova nepovezanost i zavaenost i nepoverenje u sama sebe onemoguavali su svaki iri sporazum. S prolea g. 1091. poao je kralj Ladislav na Hrvatsku da joj nametne svoju vlast. Severna savska Hrvatska, s otvorenim granicama, odavno ve svikla na Maare, nije se ni odupirala njihovoj vojsci; prvi otpor dan je tek iza planine Gvozda. Taj otpor Hrvata, kako nam ga opisuje Toma arhiakon, veoma je pouan za stanje u zemlji i za jo neizraenu dravnu misao kod Hrvata. Protiv Maara, pria on, borila su se hrvatska plemena tek kad su bila ugroena na svom podruju, a i tada ne u zajednikoj organizaciji koja bi im pribrala snage i zajemila kakav takav uspeh, nego podvojeno, svako za se. Maarskom kralju nije bilo teko da ih tako razdvojene savlada i nagna na pokornost. Ni u tako sudbonosnom asu nije mogla da se uvidi zajednica interesa; dravna svest nije mogla da probije kroz plemensku. Uostalom, to je bilo i teko. Kroz dvesta godina dravnog ivota tvorci hrvatskog kraljevstva izvodili su teritorijalno jedinstvo Hrvatima nastanjenih podruja, ali nisu uspeli da stvore jedinstvo duha u toj dravi i harmoniju interesa svih njenih inilaca. Latinski episkopat i gradsko romansko stanovnitvo nisu bili nosioci hrvatskog kraljevstva, nego elemenat njegove vlasti, koji je uvek i samo gledao svoje interese i po njima se opredeljivao. Hrvatski elemenat, nedovoljno privikavan da uzme punog uea u dravnoj upravi, ostao je, u osnovi, u svojim starim plemenskim grupacijama, koje su svikle da budu respektovane toliko kolika je bila njihova snaga, razvijena na raun drugih. Tuinski elemenat je bio gospodarei, a hrvatski se prema njemu odnosio ili kao prema nekom koga trpi kad mora, ili kao prema neprijatelju. U hrvatskoj dravi, i pored hrvatskog dvora, Hrvati su bili dobrim delom podvlaeni, a tuinci povlaeni. Dokle je u ovom svom pohodu kralj Ladislav bio dopro teko je rei. U jednom svom pismu montekasinskom opatu Oderiziju on mu s izvesnim ponosom javlja kako je

88

dobio gotovo svu zemlju Slovena (Sclavoniam iam fere totam acquisivi) i da sad sa njim moe optiti kao sa susedom. Iz tih rei sme se sa prilinom pouzdanou tvrditi da su Maari izbili negde na morsku obalu. Da ovom prilikom kralj nije mogao posesti celu zemlju spreio ga je jedan upad Kumana u samu Maarsku, radi ega je morao da prekine dalje operacije. Naputajui lino Hrvatsku, Ladislav je ostavio u njoj kao kralja svoga sinovca Almoa, smiljajui moda da tako stvori jednu oblast maarske sekundogeniture. Akcija Maara u Hrvatskoj nije bila dobro primljena u susedstvu. Papska kurija, koliko se moe posredno zakljuiti, nije pristajala da Maari posednu Hrvatsku. Tako se bar tumai pojava to je u to vreme Ladislav napustio papu Urbana II i priao Klimentu III, njegovom protivkandidatu. To posedanje nije bilo ni u interesu Mletaka; njima je bila u Dalmaciji milija slaba Hrvatska nego snana Maarska. Ni Vizantija nije htela da pregori svojih gradova. Upad Kumana u Maarsku izgleda da je bio traen od kumanskih saveznika iz Carigrada. Otvoreno i neposredno ustao je car Aleksije protiv Maara u samoj Dalmaciji. On je uputio tamo sebi odanoga grofa Gotfrida Melfinskog, sina grofa Amika, koji je ranije posredovao u Hrvatskoj. Ovaj je krajem god. 1091. uspeo da povrati Carevini dalmatinske gradove, u isto vreme kad je Vizantiji polo za rukom da i u Zeti znatno suzbije kralja Bodina. Car Aleksije se zainteresovao ponovo za poloaj Carevine u Jadranskome Moru, i to na celoj liniji, u Zeti, Dalmaciji i junoj Italiji, i postigao je tamo vidne uspehe. Sve ovo imalo je, naravno, odjeka i meu Hrvatima samim; po svoj prilici, njima su Vizantinci obeavali izvesnu pomo za borbu sa Maarima, a da su ih poticali na otpor to je gotovo sasvim sigurno. Tako se u uoj Hrvatskoj, t. j. u zemlji ispod Gvozda, javio kao narodni kralj neki Petar, za koga se, na osnovu jedne povelje, misli da je bio u srodnikoj vezi sa kraljem Slavcem. On se oslanjao na Vizantiju; saobraaj dalmatinskih gradova sa Zagorjem i duhovne veze izmeu njih bili su u to vreme slobodni. Kralj Ladislav, oseajui dobro znaaj crkvene organizacije za stvaranje politikih sredita, bee preduzeo da severnu Hrvatsku to solidnije vee sa maarsku duhovnu i dravnu zajednicu. Stoga je oko god. 1094. osnovao zagrebaku biskupiju. Svakako iz obzira prema tamonjem slovenskom elementu on je za prvog zagrebakog biskupa postavio jednog eha, po imenu Duha. Nova biskupija bila je, naravno, potinjena maarskoj ostrogonskoj nadbiskupiji; a radila je, kao i sve maarske crkve toga vremena, u latinskoj kulturi. Dosad ouvana dva najstarija liturgiska rukopisa zagrebake stolne crkve, jedan misal i jedan benediktinski sakramentar, pisana su na latinskom jeziku, koji je bio i jezik bogosluja. Vana je injenica da je krajem XI veka, u vreme osnivanja zagrebake biskupije, na njenom podruju bilo jo dosta utvrenih tragova istonog obreda, oevidno ostataka delovanja Metodijeva i njegovih uenika. O slovenskom puku se u novoj biskupiji vodilo dosta rauna. U pomenutom starom misalu izrino se kae: da o Cvetnici ima biti propoved puku o evanelju, a slinih uputa ima i u kasnijim rukopisima; govoriti puku, meutim, da on razume propoved, moglo se samo na narodnom jeziku. Iz istih pobuda, iz kojih je osnovao zagrebaku biskupiju, proirio je kralj Ladislav i opseg peujske dijeceze, dodelivi joj oblast poekog komitata. Granica izmeu Hrvatske i slovenskih zemalja pod tuom vlau poklapala se izvesno vreme sa granicom zagrebake biskupije i stare drave na jugu, na Krki, a na severu se ustalila na Sutli. Sa june granice potisnuti su Hrvati na Breganu i Kupu negde izmeu god. 1135. i 1172. ofanzivom aktivnih korukih panhajma.

89

Otpor, koji se javio prema kralju Ladislavu od strane Vizantije, papske kurije i hrvatskih plemena ispod Gvozda, bio je uzrok da on izmeni svoju politiku prema Hrvatskoj. Ranije, on se nadao da e pomou sestre i maarofilske stranke u zavaenoj zemlji moi lako uvrstiti vlast, istiui svoje pravo na nju po rodbinskim vezama i pretstavljajui se, po tome, kao neka vrsta pravnog naslednika sa prijateljskim obzirom prema Hrvatskoj i njenim pravima. Sada, posle tog otpora, naputajui dalje prodiranje, on posednutu zemlju smatra kao osvojenu; Almo od kralja (rex) postaje samo herceg (dux); velika dobra Slavonije daju se izvesnim maarskim kraljevskim srodnicima; kidaju se stare crkvene veze i stvaraju neposredne sa Maarskom. U maarskoj ekspanzivnoj politici, koja je ve od kraja XI veka poela jasno da se ocrtava, posavska Hrvatska pretstavljala je prvu steenu etapu za napredovanje prema moru, i nju je Maarska stoga stegla vrsto u ruke. Dalje prodiranje Maara postalo je samo pitanje vremena. * Krajem XI veka prolazile su jugoslovenskim zemljama razuzdane ete krstaa prvog krstakog pohoda. Jedne su ile dunavskom dolinom, preko Maarske, i moravskom dolinom u i kroz Vizantiju. Druge su se prevozile preko mora do Draa, a odatle se kretale preko Maedonije na Solun. Poslednji su proli, u zimu god. 1096./7., francuski Provansalci pod vostvom tuluskog grofa Rajmunda. Preavi preko severne Italije i Istre, oni su se kopnom uputili kroz Dalmaciju, ne obavestivi o tom svom putu hrvatskog kralja. Prirodno je da su stoga u njegovoj zemlji naili na mnogo neprilika. Slovene primorja, hrvatskog i srpskog, kao i unutranjosti kojom su proli, prikazuje opis toga putovanja, koji je dao ailski kanonik Rajmund, kao surove i grabljive, upravo kao divlje ivotinje, a gorovitu im zemlju kao malo obraenu i slabo naseljenu, sa stanovnitvom koje se preteno bavi stoarstvom. Krstai su sa njima imali mnogo muka i sukoba. Posle etrdeset dana putovanja stigli su najzad do Skadra, gde se naoe sa kraljem Bodinom. Bodin i Rajmund se ak pobratie; to je prvi istoriski pomen pobratimstva u jugoslovenskoj prolosti. Ali, ipak su, sve do dolaska u Dra, krstai stalno imali nezgoda sa slovenskim i posle s albanskim branima. Ovo bratimljenje Bodinovo sa Rajmundom, odnosno njegovo prijateljsko primanje krstaa poslednji je znatniji istoriski pomen koji imamo o zetskome kralju. U novom srpskom pokretu protiv Grka od god. 1106. on se nigde ne pominje. Bodin je svakako umro u tom meuvremenu, i to negde oko god. 1101. Odmah iza njegove smrti u ozlojeenoj porodici nastaju strane scene uzajamnih progonjenja i ubistava. Zavaeni pretendenti trae pomo sa strane, i to ne samo iz srpske Rake nego i iz grkog Draa. Radi prestola i linih koristi uvlae u svoje meusobice neprijatelja, protiv koga su njihovi dedovi i oevi vodili ratove za osloboenje. Istina, Grci i sami ne bi propustili da iskoriste unutarnje krize Zete i da u toj po njih veoma vanoj primorskoj oblasti vaspostave svoju vlast; samo su ekali za to podesnu priliku, da ne bi morali, zbog svojih drugih vanih poslova, praviti vee napore radi obraunavanja sa njima. Vizantisko osvajanje Zete, odnosno zetske unutranjosti, pokuavala je izvesno vreme da spreava Raka, koja je pokazivala sve oiglednije jaanje i svoje snage i svog uticaja. Naroito je u tom pogledu stekao zasluga veliki upan Vukan, koji je Rakoj dao nov polet. Njegove uspene borbe sa Grcima, voene od god. 1090., oivele su stare ratnike sklonosti branskih srpskih plemena i dale poticaja novim tenjama i prohtevima. Jo za iva Bodina Vukan je poeo da uzima maha i da se izdie mimo njega, a posle Bodinove smrti

90

on postaje glavna linost srpske istorije na poetku XI veka. Sa njim se die i ugled Rake na utrb Zete. * Novi maarski kralj Koloman, sinovac kralja Ladislava koji je umro 29. jula god. 1095., smatrao je kao jednu od svojih prvih dunosti da rei hrvatsko pitanje. Poto je saekao prolaz nedisciplinovanih krstakih rulja kroz svoje zemlje tokom god. 1096., uputio je odmah, narednog prolea, svoju vojsku protiv Hrvata i njihova novoga kralja, smatrajui sebe, po Ladislavljevu nasledstvu, za jedinoga gospodara njihove zemlje. Kod planine Gvozda hrvatska vojska, pod vostvom kralja Petra, bi potpuno poraena. Sam kralj Petar pogibe u toj bitci, i od njegove pogibije, kazuje jedna stara maarska hronika, taj kraj se prozva Petrova Gora. Maarska vojska ue potom u Hrvatsku i posede raniji prestoni grad Biograd. Tu se, moda sluajno, a moda i namerno, iskrcala Kolomanova nevesta, jedna normanska princeza, koja je polazila u Maarsku na venanje. Hrvatska je, u toj borbi sa Maarima, izgubila svoga vladara i svoju pravu nezavisnost; poraz kod Petrove Gore bio je jedan od najsudbonosnijih dogaaja u celoj njihovoj istoriji. O hrvatsko naslee poe iza toga vekovna borba izmeu Maara i Mletaka, sa raznim obrtima. Mletaka Republika, tokom XI veka dovoljno ojaala za vee podvige, nije htela da olako upusti dalmatinsku obalu maarskoj dravi, koja je postala mona kopnena sila i opasan sused sa oiglednim osvajakim sklonostima. Maarima je, opet, trebao to iri izlaz na more, i to svakako na obali gde je ve razvijen promet. Vizantija u ovaj mah bee zauzeta krstakim pitanjem i pustila je stoga Mletke, kao svog mandatara, da uzmu dalmatinske gradove privremeno pod svoje okrilje. Kolebljivi Split i Trogir behu prvi koji pristadoe uz Mleane, obavezavi se ak da e, u sluaju potrebe, opremati i ratne lae za pojaanje mletake flote. U prvi mah, Maari i Mleani su nastojali da podele sfere interesa; Maarima bi pripala Hrvatska, a Mleanima Dalmacija. Ali, brzo se uvidelo da je takav sporazum nemogue odrati. Hrvatska obala bila je nerazvijena, i Maari, kao i hrvatski kraljevi, nisu mogli za se zaustave kao kakav trgovaki karavan pred vratima Zadra ili Splita. Nemogua je bila svaka politika koja bi irenje jednog nabujalog dravnog organizma zaustavila nekoliko kilometara ispred mora. Zauzevi severnu Hrvatsku, Koloman se domalo upleo u rat sa galikim Rusima, u kojem je veoma loe proao. Imao je i neto sukoba sa bratom Almoem, nesuenim kraljem Hrvatske. To je uticalo na Hrvate, a naroito na one iz june Hrvatske, koji ne behu neposredno pogoeni maarskim napadima, da se meu njima javi borben pokret protiv Maara. Kakav je sve taj pokret bio i kolike je razmere zauzeo ne moe se danas rei zbog oskudice u izvorima; ali, da je bio ozbiljan vidi se najbolje po tome to je sam kralj Koloman lino krenuo da ga ugui i to su, po jednoj vesti, hrvatski odmetnici spremali ovog puta Maarima otpor ak kod Drave. Do borbe nije dolo. Kralj Koloman, posle tekog neuspeha u borbi sa Rusima, bee popustio u svojoj ratobornosti i stoga je, bojei se veih zapleta na jugu, pozvao Hrvate da se smire, obeavajui im da e izii na susret njihovim eljama. Moda je bio obaveten i o kakvim nedolinim postupcima svojih ljudi, koji su dali hrane narodnom ustanku. Kralj je, u unutarnjim pitanjima, bio voljan da ini iroka poputanja; ali, traio je bezuslovno da se ima priznavati njegova vlast. Na toj osnovi je i dolo do sporazuma. Dvanaest hrvatskih plemia, kao pretstavnici dvanaest hrvatskih plemena (Kaia, Kukara, ubia, udomiria, Svaia, Muria, Gusia, Karinjana i Lapana, Poleia, Laniia, Jamometia, Tugomiria), ugovorie god. 1102. sa kraljem ovo: da ta plemena zadravaju sve svoje posede i da na njih ne

91

plaaju kralju poreze i ne vre druge slube sem vojne. Na kraljev poziv na vojsku imalo je svako pleme da opremi bar 10 konjanika do Drave o svome troku, a odatle o kraljevome. Sva hrvatska pomo iznosila bi, prema tome, 120 ljudi. Kralj je hrvatskim plemiima time uinio znatan ustupak, ne ponaajui se prema njima kao osvaja prema pobeenima, nego kao sa ljudima koje eli imati kao odobrovoljene podanike. Ali, u tom ugovoru nema nikakve dravopravne odredbe, niti bi Koloman, verovatno, pristao na nju. On je prema Hrvatima pokazao onu istu predusretljivost kakvu e uskoro pokazati i prema dalmatinskim gradovima: obeao je i izrazio potovanje prema njihovom dotadanjem obiajnom pravu u unutarnjem ureenju; ali, pitanje svog suverenog prava smatrao je kao neto to je nesumnjivo. Izvesni domai istoriari preuveliavali su znaaj ovog akta; ili su ak tako daleko da su odziv plemena na pregovaranje sa Kolomanom hteli tumaiti da su oni njega ve tim asom i izabrali i priznali svojim gospodarom. Najdalje je svakako, od ljudi nauke, otiao bivi hrvatski ban dr. N. Tomai u svom delu Temelji dravnog prava hrvatskog kraljevstva, koji je iz Kolomanovih ugovora sa Trogirom i drugim dalmatinskim romanskim odnosno nehrvatskim gradovima hteo izvoditi: da su Hrvati Kolomana birali za svog kralja, t. j. da im se on nije nametnuo, nego da su ga oni primili svojevoljno i da je Hrvatska posvema nezavisna od Ugarske, spojena sa njom samo jednom vrstom personalne unije. Maari su opet tvrdili da je izvor na koji se Hrvati pozivaju sumnjiv, ugovor, naime, nije ouvan u originalu nego u prepisu sa kraja XIII ili poetka XIV veka, koji je dodan rukopisu Tome, splitskoga arhiakona i istoriara, i da je Hrvatska osvojena a ne svojevoljno pridruena zemlja. Ugovor, doista, ima jednu greku koja se u jednom ovakvom tekstu teko moe razumeti: za glavno lice, za kralja Kolomana, kae se tu da je sin kralja Ladislava, dok je on ustvari bio njegov sinovac. Kralj Koloman u tom ugovoru nigde ne govori o obavezama hrvatskoga kraljevstva prema sebi niti o svojim prema hrvatskome kraljevstvu, nego samo o obavezama pojedinih plemena (de qualibet generacione). Na taj prigovor moe se, meutim, odgovoriti da su pretstavnici svih dvanaest glavnih hrvatskih plemena ustvari pretstavnici hrvatskog kraljevstva, bar svetovnog i borbenog dela njegovog. Vie upada u oi to taj akt pogodbe nije raspravljan na hrvatskom saboru, kao na primer Zvonimirov izbor. Mi nalazimo da je u to pitanje, zbog dravno-pravnih sukoba izmeu Hrvatske i Maarske, uneseno tokom XIX veka mnogo moderne armature, a da su odnosi na poetku XII veka bili mnogo uproeniji. Priznanje povlastica koje je Koloman inio avtonomnim dalmatinskim gradovima kao malim celinama, diktovano eljom da se zadobiju predusretljivou, nije u potpunoj analogiji sa povlasticama koje bi se imale i mogle dati celoj jednoj dravi, u kojoj je politiki poredak ve odavno bio pokoleban. Hrvatska pacta conventa, po naem miljenju, imaju mnogo dravnopravnih rekonstrukcija prema docnijim odnosima, i stoga nama ne izgledaju sasvim pouzdana osnova. Vodei rauna o tome da je Hrvatska bila kraljevina, priznata od pap, i sa svojom tradicijom od vie godina, Koloman se reio da se krunie hrvatskom kraljevskom krunom i tako svom inu dade i potpuno legitiman karakter. Tim inom krunisanja nesumnjivo je ouvana i obeleena hrvatska dravna osobenost, i Hrvatska je prema Ugarskoj dola posle njega u poloaj ne osvojene nego pridruene zemlje. Krunisanje je izvrio Koloman da utvrdi svoje pravo na hrvatski presto; to je, uostalom, i pravi smisao krunisanja u Srednjem veku. Hrvatima je taj in bio svakako prijatan, jer, mada isto formalan, on je ipak pretstavljao nesumnjivu tradiciju njihovog narodnog kraljevstva.

92

Hrvatski narod, kazuje Franjo Raki na zavretku svoje velike studije o Borbi Junih Slovena u XI veku, bud da mu je drava samo u osobi zajednikoga vladaoca s Ugarskom zdruena bila, presta god. 1102. ivjeti svoj ivot. Poslednji kralj Petar II mogao je na Gvozdu zaviknuti Finis Croatiae. Hrvatska zemlja, prem tada razvijenija od Ugarske, podpade pod naravni zakon, kojemu su podvrena dva ustroja stojea u doticaju uzajamnom, a razliita ne samo veliinom i obsegom nego i prirodom i tenjom. Koja e od obiju kraljevina utjecati jedna na drugu, o tom nije se moglo sumnjati ve u napried. Kada i ne bi bilo inih uzroka, Ugarske je poloaj bio naprama Hrvatskoj daleko povoljniji ve u tom, to je ona svimi uvjeti podpuno samostalne drave proviena bila.

XV. POSLE PADA DOMAIH KRALJEVINA.

1. Razvoj politikog ivota u naim raznim oblastima. 2. Znaaj Rake i Bosne. 3. Zajednike veze i uslovi razjedinjavanja Jugoslovena. Sloveni su preplavili Balkansko Poluostrvo i njegovo neposredno susedstvo kao jedna velika etnika zajednica. Ali, pri obrazovanju njihovih drava ta zajednica nije se osetila, iz dva razloga: prvo, radi njihove plemenske rasutosti, koja im nije dala da se grupiu u vee organizacije; i drugo, usled ogromnog podruja preko kojeg su se razlili i posebnih geografskih i politikih uslova pod kojima su se, tako razliveni, imali da snalaze i razvijaju. Kad izuzmemo obrazovanje bugarske drave, za koju inicijativa nije dola od Slovena, onda vidimo da se dravna aktivnost slovenskih plemena javlja samo kao reakcija na tu pritisak ili usled ugroavanja od drugih. Slovenci se bune protiv Obara i njihovih nasilja; Hrvati se grupiu prema Francima, Srbi prema Bugarima i posle, u Maedoniji i Zeti, prema Grcima. Unutarnjih organizatorskih instinkata za obrazovanje drave i za neku jaku centralnu vlast u njih nema, mada su toliko vekova proveli u zajednici sa raznim azijatskim plemenima, ije su sklonosti u tom pravcu dobro poznate. Razvijanje jugoslovenskih drava ilo je po izvesnoj geografskoj postupnosti. Javljale su se najpre na graninim podrujima, tamo gde su naa plemena bila prva na udarcu i gde su ekspanzija i surevnjivost poduzetnijih suseda izazivale i njihovu aktivnost. Nije sluajno to je centralna Bosna poslednja od naih oblasti ula u politiki ivot i to unutarnje plemenske organizacije Trebinjaca i Zahumljana ne dospevaju nikad da dostignu neku vodeu ulogu. Prvo se javila drava Samova, gore na severozapadu, izmeu Franaka i Obara, obuhvatajui jedan deo Slovenaca; zatim je dola Ljudevitova posavska, pa posle dalmatinska Hrvatska, a na jutu kao granina podruja Maedonnja i Raka. Od tih drava prva je podlegla Slovenaka. Njen geografsko-politiki poloaj bio je najtei. Ona je bila prelazno podruje sa severa prema moru i Italiji, i sa istoka prema zapadu i obratno. U ranom Srednjem veku, radi Rima i papa, Italija je glavna zemlja politikog ivota i prometa; prema njoj naroito struji nemaki svet. Ovaj postepeno, kao mnogo jai, osvaja alpisko podruje od vajcarske do Drave. Slovenci su se nali na putu te franake ekspanzije, koju su, uglavnom, donekle oslabljenu slovenskom masom, zaustavili tek Maari. Snaga slovenskih plemena toga podruja i sama i u vezi sa susedima nije bila dovoljna da se njihove dravne tvorevine odre prema Francima, najjaem tvorakom plemenu Srednjega veka. Bila je za njih srea to su se mogli odrati

93

i etniki, mada znatno potisnuti sa prvobitnih suvie razmaknutih granica. Srea je za njih u tome to su bili mnogobrojni i naslonjeni na celoj istonoj strani na svoje saplemenike i to Nemci nisu, za nekoliko vekova, vrili sistematske kolonizacije protiv njih. Nemake koloniste uvlaile su se na prazna podruja meu rasplinutim Slovenima, pa je izmeu njih i Slovenaca, zadugo, bilo vie paralelizma u razvoju nego antagonizma, a posebno u malom svetu zemljoradnika. Ta proaranost stanovnitva bila je, opet, i jedan od razloga to ti Slovenci, dobrim delom potomci Duljeba, najpasivnijeg i inae od svih jugoslovenskih plemena, nisu mogli da krenu nijednu veu akciju nekog plemenskog odnosno narodnosnog karaktera. Istorija Slovenaca, od propasti Ljudevitove drave, pretstavlja dobrim delom istoriju karantanskih marki i njihovih graninih pomeranja, vrenih u vezi sa nemakim a ne slovenakim interesima. To podruje po dravnom karakteru smatra se nemakim. U nekim spomenicima XIIXIII veka ime Teutonia protee se na celo ovo podruje sa Slovenima zajedno. Slovenski elemenat tih oblasti je pasivni podaniki elemenat, koji niim ne utie na savremenu istoriju sem svojim izdravanjem na tekom mestu. Prelazno podruje bila je i posavska Hrvatska, posle pokoravanja Slovenaca nedovoljno zatiena kakvim veim planinskim vencima od Franaka sa zapada p naroito, posle, od Maara sa severa. Odbijeni od nemakih granica, Maari rano nastoje da zagospodare celim obimom stare Panonije i da se pojave na obalama Jadranskog Mora. Stoga posavska Hrvatska, stalno na udarcu, ne moe nikako da razvije pravi politiki ivot; u njoj su stoga, jo izrana, slovenski gospodari ili odani vazali Francima, ili hrvatski velikai u vezi sa Maarima. Prava Hrvatska, u dalmatinskom Zagorju i unskom bazenu, suvie zbijena, patila je stoga to nije imala duga daha za trajnije napore. Nije imala ni uspeha u svojoj ekspanzivnoj politici. Prema Bosni, gde je nailazila na srodan elemenat, ta ekspanzija bivala je privremena, izvoena na mahove, nije razvijana sa planom i stoga nije uticala na stvarno i stalno jaanje drave. U posavskoj Hrvatskoj rano se sukobljavala sa maarskom ekspanzijom i bila je otud potiskivana i pre Ladislavljeva i Kolomanova pohoda. Jedino je imala trajnijeg uspeha u radu sa Neretljanima, koji su joj se sve tenje priljubljivali. Najfatalnija je bila politika prema romanskim gradovima, za kojima su hrvatski vladari, iz lako razumljivih razloga, teili od prvih vremena jaanja hrvatske drave. Od vremena kad su Maari poeli prodirati prema moru, a Mleani teiti da postanu gospodari Dalmacije, hrvatska drava je imala da pretrpi teke krize. Da je imala i bolju dravnu politiku, njeni bi napori morali biti veoma veliki da se odri izmeu dva tako opasna i mona takmaca. Ovako, ona je sama, stvarajui rascep u zemlji, omoguavala bri i neposredniji rad svojih protivnika. Sem toga, Hrvatska, kao i Zeta, behu periferiske oblasti naeg naroda, suvie izloene, a periferiske oblasti nemaju dovoljno uslova za geografsku i politiku atrakciju ostalih krajeva. Hrvatsko ujedinjavanje ilo je uz to veoma teko, jer je, sem izvesnih politikih prepreka, bilo i geografskih, u ono vreme loih i jedva savladljivih komunikacija. Zeta, kao i Dalmacija, imala je nehomogeno stanovnitvo: u gradovima romansko, u Zagorju slovensko. Sem toga, Zeta je bila na etniki gotovo neuoljivoj granici izmeu albanskog i slovenskog elementa, koji su toj rasi davali poseban tip i vitalitet; ali, zbog jakih, sve do danas odranih tradicija plemenskih ta meana, na zajednicu nepriviknuta rasa bila je malo pogodna osnova za jednu disciplinovanu dravnu organizaciju. Usled toga, zatim zbog svog periferiskog poloaja, posle zbog blizine vizantiskog drakog

94

temata odakle se moglo neposredno uticati na poslove u njoj, Zeta nije mogla da postane stalna vodea snaga u stvaranju srpske srednjovekovne drave. Humska dravica Vievia nije nikad ni pokuavala da to postigne; na podruju izmeu Srba i Hrvata ona nije imala dovoljno snage da razmahne ni u jednom ni u drugom pravcu. Nju je, ve prema snazi, potiskivala prema istoku ili zapadu as rako-zetska akcija Srba, as aktivnost Hrvata iz dalmatinskog Zagorja. Ostale su samo dve jugoslovenske vee oblasti u unutranjosti koje su imale da postanu nova sredita naih srednjovekovnih drava, poto su maedonski pokreti, zbog toga to su i suvie ugroavali interese Vizantije, nepotedno uguivani. Te preostale oblasti behu Bosna i Raka. One su se nalazile u sreditu naih plemena, u planinama, zadugo nikom neposredno na udarcu, sa preteno naim srpskim, odnosno slovenskim elementom, sa neto romanskih stoara, kulturno bezopasnih a etniki ilavih. Iz tih sredinjih oblasti krenuto je Vlastimirovo i aslavljevo delo, koje nije uspelo, bilo sa unutarnjih sukoba ili pogrenih politikih kombinacija, bilo sa nedovoljne organizacije, ali nikako ne stoga to ne bi bili pogodni uslovi za razvijanje narodne snage otuda. Bosna je sve do pred kraj XII veka politiki pasivna; ali, dosta je aktivna u irenju svog teritorijalnog poseda. Mala prvobitna oblast oko izvora Bosne, takozvana Vrhbosna, obuhvatie doskora granice koje dopiru na istok do Drine, na jug do Neretve i sa Ramom do blizu Drenice, a na zapadu prei e brzo prema Hrvatskoj stare granice Plive i Vrbasa. Raka, kao i Bosna, bogata planinama, stvorenim za zbegove i sklonita u asu opasnosti, sa brdskim rekama punim snage, sa irokim panjacima za stoku, pretstavlja zemlju punu zdravlja, pokreta i pregalatva, u kojoj borbeni branski elemenat ima psihu patrijarhalnog morala i kult mukosti. To je i danas najsveiji i najaktivniji deo nae rase. Raka i Bosna preuzimaju svoju istorisku ulogu u asu kad obe nae kraljevine, Hrvatska i Zeta, gube svoju nezavisnost i kad su ve odavno podlegle periferiske drave Slovenaka, Bugarska i Maedonija. * Prvih vekova naeg ivota na novom podruju Balkanskoga Poluostrva, kada su se mase slovenske, po instinktu, pribliavale jedne drugima, ima nekoliko momenata koji su dokumentovali njihovo oseanje zajednice i potrebu da se uzajamno podre. To su: zajedniki ustanak protiv obarskih ugnjetaa, Ljudevitov otpor protiv Franaka, ljubav za slovensku slubu, pomaganje Hrvata Srbima u borbi sa Bugarima, veze izmeu maedonskih Slovena i Zeana u borbi protiv Grka, pokret Hrvata i Slovenaca protiv Nemaca. Kasnije, to se vie izrauje dravni ivot i dravna politika pojedinih plemena, te veze, ukoliko ne slabe, dolaze manje do izraza. Dravne politike kombinacije, kao na pr. u Hrvatskoj, idu ponekad ne samo protiv tih veza van svojih granica nego ak i protiv vlastitih podanika. Kod samih slovenskih vladalaca bilo je momenata i odluka u duhu antislovenske politike. Novi problemi balkanske politike i odnosa sa susedima van Balkana stavljali su pojedine vladare pred odluke u kojima se moralo ponekad, u looj kombinaciji, da rtvuje pozitivno narodno za ljubav neeg neodreenog tueg. Sudbina slovenske liturgije u Moravskoj, Panoniji i Hrvatskoj najbolji je primer za to. Naputanjem slovenskog jezika u crkvi Slovenaca i Hrvata uinjen je jedan od najotsudnijih poteza u slabljenju veza izmeu jugoslovenskih plemena. On je, ako se mogu praviti takva poreenja, tetio te odnose moda nita manje od same podele crkava, koja je, sa svoje strane, uslovila tu tetu i poela da stvara sve dublje opreke.

95

Na slabljenje veza uticale su i dve politiko kulturne orijentacije kod Junih Slovena. Srbi su od kraja IX veka ulazili sve vie u politiku i kulturnu sferu Vizantije, dok su kod Hrvata preovlaivale veze sa Francima i zapadom. Vizantiski uticaj, vren na njih iz Dalmacije, imao je romanski a ne grki duh. Kod Slovenaca je sasvim prevladala germanska kultura. Geografska nejedinstvenost balkanskog podruja nije bila podesna da omogui, bez tekoa, ni blie veze izmeu pripadnika pojedinih uih plemenskih skupina, kao na pr. u Rami i Zavrju, u posavskoj Hrvatskoj i dalmatinskoj, a kamoli da naspori veze izmeu udaljenijih. Plastika Balkanskoga Poluostrva (kae Cviji), gde se kao inae nigde u Evropi sastaju etiri ili pet planinskih sistema, zatim i mnogobrojne manje plastike individualnosti, ile su pored drugih uzroka na ruku razvijanju i odranju plemena i oblasnog separatizma; to je potpomognuto i nekulturnim stanjem i oskudicom komunikacija.

96

DRUGI PERIOD.
I. JAANJE MAARA NA BALKANSKOM POLUOSTRVU.
1. Dobijanje dalmatinskih gradova. 2. Borbe u Zeti. 3. Maarske veze sa Rakom. 4. Maarska vrhovna vlast u Bosni. 5. Vizantija i Maari. 6. Srbi sa Maarima. Maarska plemena, izmeana sa ostacima starih Huna i Obara, primivi u sebe mnogo slovenske i germanske krvi, kao i mnogo elemenata njihove kulture, uspela su da ve od XI veka, naroito od vremena kralja Sv. Stevana (997.1038.), stvore stabilnu dravu evropskog tipa i u bitnosti hrianske orijentacije. Opasnosti kaje su pretile Maarima od nemakih suseda bile su uklanjane neto potporom Vizantije, a neto iskoriavanjem suparnitva izmeu papa i nemakih careva. Rano je Maarska ula u red drava koje su se poele smatrati kao glavni stubovi crkvene i svetovne politike Svete stolice. Kada su, krajem XI veka, uglavnom zavrena unutarnja trvenja i borbe rko vlasti, Maarska je mogla, dovoljno jaka i sa aziskim smislom za dravno razvijanje, da otpone svoju ekspanziju prema moru i prema oblastima gde je bio manji otpor prirodni i ljudski. Kralj Ladislav I Sveti (1077.1095.) stekao je svoj visoki glas time to je uspeo da sredi dravu unutra i da je uputi prema moru, postigavi u tom pravcu prve uspehe prema Hrvatima. Kralj Koloman, postavi i hrvatski kralj, hteo je da svoje delo ne ostavi upola zavreno. Maarska, udruena sa Hrvatskom, bez morske obale bila bi organizam bez plua. Stoga se sve njegovo nastojanje upuuje na to da se dobiju i dalmatinski gradovi. Vizantija je poetkom XII veka bila zauzeta u Maloj Aziji, a od god. 1104. dinastija Komnina ula je u tenje veze sa maarskim dvorom. Carevi Jovan oenio se, naime, Irenom (Pirokom), erkom kralja Ladislava. Mletaka Republika bez vizantiske pomoi teko bi mogla sama primiti bor|bu sa Maarima sa izgledom na uspeh. Maari odmah iskoristie sve to i god. 1107. poee ivu akciju. Sa poveom vojskom, koja je sa mnotvom biskupa dobijala pomalo izgled nekog sveanog pohoda, a u kojoj su ovi imali zadatak da svojim prisustvom i vezama utiu na papi odani romanski episkopat u Dalmaciji, stigoe Maari najpre pred Zadar. Videi da se dobro branjeni grad ne moe uzeti bez tekih napora, kralj Koloman se i tu, isto kao i sa Hrvatima, odlui za kompromis: grad da prizna njegovu vrhovnu vlast, a on njihova prava i uredbe. Tako je, kae Toma arhiakon, postupio i sa Splianima. Uzimajui tako tokom maja i juna gradove severne Dalmacije, Zadar, Trogir i Split, Koloman je, doista, odravao re i svuda se zaklinjao da e priznavati ranije samoupravne uredbe i povlastice njihove. Njegova, jedina ouvana, zakletva Trogiru, od 25. maja god. 1107. (godina je na povelji, verovatno grekom, upisana 1108.), sadri uglavnom tenor tih obaveza. Graani nee plaati danka; kralj e potovati njihove lokalne ustanove, pa i pri izboru episkopa i mesnog kneza; luki prihodi ii e samo jednim delom u kraljevu kasu; u samom gradu nee smeti, bez dozvole graana, stanovati nijedan Maar ili koji drugi tuinac (a za gradsku optinu je tuinac, alienigena, svak ko nije njen lan); pri dolasku kraljevu, radi krunisanja ili drugih poslova, graani nisu duni nikoga primiti pod svoj krov bez svoje volje. ak je u ugovor ulo i to da je svakom onom ko bude nezadovoljan novom vlau slobodno iseliti se sa porodicom i imetkom kuda god hoe. Svakako je (pie Marko Kostreni, koji je ove privilegije iscrpno prouio) ovakovo komunsko, partikularno

97

stajalite ve u to doba bilo preteno zavladalo, te je u gradovima triumfovala ideja komunska nad idejom dravnom. Do god. 1110., posle dalmatinskih gradova, dola su pod maarsku vlast i ostrva Rab, Cres, Osor i Krk. Kraljevo poputanje bilo je, dakle, veoma iroko. Maarska je htela da svoje nove podanike pridobije za dravu ne samo silom, ija je upotreba mogla i nemati trajnog uspeha, nego i mudrom predusretljivou. Dozvoliti da se Maar u dobijenim gradovima smatra kao tuinac bila je, uistini, rtva, ma koliko inae bila jaka komunalna tradicija, koja je inae, analogno drugim sluajevima, nije obeleavala kao takvu. Ta odredba kazuje jasno da nove dravne tekovine nisu dobijene za Maare, nego samo za maarskog vladara, i da, prema tome, u novom odnosu gradova prema Ugarskoj postoji samo akt priznavanja vrhovnog suvereniteta ugarske krune, sa vladarskim povlasticama koje proistiu iz tog pravnog odnosa, ali da u tom inae nema nikakvih drugih priznavanja i ustupaka za ostale maarske vlasti i dravljane. Iz ovog ugovora izmeu kralja Kolomana i dalmatinskih gradova dobro se vidi dalje kolika je bila samosvest njihovih graana, njihovo potovanje svojih prava i, prema tome, njihov politiki stav i uticaj. Kad oni takve zahteve stavljaju maarskom kralju i ovaj ih prima, onda je oevidno da su te zahteve, na ije su ispunjenje graani ve svikli, priznavali i raniji njihovi gospodari, sa hrvatskim zajedno. Da li se iz ovog ugovora sa dalmatinskim gradovima mogu praviti kakvi konkretniji zakljuci i o Kolomanovu ugovoru sa Hrvatima, meni nije dovoljno jasno. Ovi gradovi, kako vidimo, imaju svoju pravnu tradiciju i utvren poredak lokalnih vlasti; kod Hrvata, ako uzmemo da je pravne tradicije bilo u dovoljnoj meri, nastao je, ipak, pri kraju XI veka, svakako potpun poremeaj dravnih vlasti i vrhovne uprave. U tim pitanjima moralo je biti izmena. Koliko su stvari i pitanja te izmene povlaile za sobom mi danas bez izvora ne moemo pouzdano utvrditi; ali, van svake sumnje je da ih je bilo. Stoga, po naem miljenju, iz ovog Kolomanovog ugovora sa dalmatinskim gradovima moe samo da se vidi opti karakter njegove predusretljive politike, i da se, sa puno prava, uzme da je on u svom poputanju iao veoma daleko i prema Hrvatima, kao i prema Dalmatincima; ali, do koje mere to se ne moe sigurno rei. Iz ovoga ugovora moe jo, izmeu redova, da se oseti kakvih su sve tekoa morali imati hrvatski vladari sa stanovnitvom ovih ovako samosvesnih i u svojim pravima i shvatanjima upornih gradova. Ovom prilikom je Koloman imenovao svoga jo maloletnoga sina Stevana za hrvatsko-dalmatinskoga kralja. U tom imenovanju vidi se nov potez njegove oprezne politike u traenju naina da se stvore dobri odnosi izmeu novih tekovina, maarskog dvora i stare maarske drave. Koloman priprema postepeno spajanje Ugarske, Hrvatske i Dalmacije i bira ba naslednika prestola kao najpodesniju vezu za to. V. Klaji je u jednoj svojoj studiji tvrdio da su se Arpadovii od Kolomana pa sve do Andrije II krunisali posebno za maarske, a posebno za hrvatske kraljeve. Utvreno je, meutim, samo ovo: da od god. 1125., t. j. od ruenja Biograda na moru, nijedan maarski kralj nije vie dolazio na hrvatsko-dalmatinsko podruje da se tamo krunie. Stevan, sin Kolomanov, bio je poslednji koji je to uinio. Krunisanja maarsko-hrvatskih kraljeva vrena su docnije sva u maarskom Stonom Beogradu, i to, kako se ini, do Zlatne bule dvogubim kraljevskim vencem u znak vlasti nad dve kraljevine. U tom aktu dvogubog krunisanja jasno se izraava koliko tenja maarskih kraljeva da naglase svoje pravo legitimnosti, toliko i priznanje hrvatske dravne individualnosti.

98

Ovi dogaaji u Hrvatskoj i Dalmaciji dadoe povod za nove krize u Maarskoj. Bivi hrvatski kralj Almo, brat Kolomanov, osetio se povreen time to se njegova kraljevina dala drugom, i poeo je neprijateljstva protiv Kolomana. Saveznika je naao u nemakom caru Henriku V, koji je objanjavao da je Koloman napao granice nae drave na primorju, t. j. podruje koje je nekad pripadalo franakoj dravi. Pohod Henrikov nije se odmakao dalje od Pouna, jer se morao zavriti, pre ikakva uspeha, zbog napada Poljaka na njegove eke saveznike. Koloman se prema pobunjenom bratu ponaao veoma strogo: uhvatio ga je, pa je oslepio i njega i njegovog devetogodinjeg sina Belu. Almo se posle toga nekako spasao i prebegao u Vizantiju, a Belu su prijatelji uvali dobro prikrivena u jednom manastiru. Kolomanova smrt (god. 1116.) dovela je do teih potresa u dravi. Jo pre nje, god. 1115., poeli su Mleani svoje borbe, da se doepaju Dalmacije, hotei da se koriste unutarnjom krizom u Maarskoj. Borbe su te voene sa promenljivom sreom, ali dugo i uporno, i ispunjavaju dobar deo istorije u prvoj polovini XII veka. I Mleci i Maarska imaju u to vreme nesumnjiva poleta. Naroito je aktivan dud Domeniko Mikieli, jedna od krupnih linosti mletakih, koji je god. 1122. vodio jedan impozantan krstaki pohod i uao u borbe ak i sa Vizantijom. On je god. 1125. razruio hrvatski kraljevski Biograd do temelja, verovatno da kazni i njega i Hrvate kao pomagae Maara. * U srpskim zemljama gotovo itava prva polovina XII veka ispunjena je borbama za vlast u Zeti i postepenim dizanjem Rake i Bosne. U Zeti se smenjuje nekoliko kraljeva. Od njih je ponajvaniji Koopar, koji je doao na vlast pomou rakog upana Vukana, pa se uzalud trudio da se njegova uticaja oslobodi pomou Bosne. Posle njegove pogibije zetskim kraljem postaje Vladimir, zet Vukanov. On se drao tamo verovatno samo dotle dok je bio iv njegov moni tast; posle Vukanove smrti njega potiskuje Bodinov sin ore, uz koga se naroito istie opaka mu majka Jakvinta. Njihovi protivnici bee Grcima u Dra i sa grkom pomou dovode na vlast Grubeu, najmlaeg brata Koolarova. Kraljica Jakvinta bi uhvaena kod Kotora i poslata u Carigrad, a ore se skloni u Raku. Sa rakom pomou on naskoro ponovo dobija zetski presto. Svojim gonjenim roacima ponudio je posle povratka izmirenje i dao im na upravu neke oblasti. Njemu je polo za rukom da u drugom periodu svoje vlade za izvesno vreme digne, donekle, znaaj Zete i to za trajanja prestonih metea u Rakoj. On je pomogao da tamo doe na vlast Vukanov sinovac Uro, protiv koga su bili ostali roaci; pomogavi mu, ore ga je smatrao kao svog vazala. To uplitanje u rake meusobice i njegova opasna podozrivost izazvae i rake i zetske nezadovoljnike da protiv ora pozovu u pomo Grke. Grci su se, elei da svojim posredovanjem ojaaju svoj uticaj i vlast, naravno odazvali. Meutim, u samoj orevoj zemlji, kojoj behu dodijala ta krvava obraunavanja oko prestola, izbie ustanci kao oit znak gotovo opteg nezadovoljstva. Kralj ore, bez mnogo pristalica, dopade ropstva i bi, kao i majka mu, poslan u Carigrad. Zetski kralj postade Kooparov i Grubein brat Gradihna, grki tienik i, kao i braa mu, protivnik Rake. U toj sebinoj i kratkovidnoj borbi zetskih gospodara, kojima je dobijanje vlasti postalo glavni cilj, bez obzira na sredstva i cenu, nestalo je i inae nestalne nezavisnosti Zete. Postepeno su izgubljene i ove glavnije tekovine Mihailova i Bodinova vremena. Barska arhiepiskopija bi negde sredinom XII veka privremeno ukinuta, a od kraljevske titule osta u narodnom jeziku samo naziv velikog kneza. Latinska titula rex jo se zadrala.

99

Raka je, meutim, bila uvuena u maarsko-vizantiske zaplete i borbe. Almoevo bavljenje u Carigradu, uz roaku, caricu Irenu, koja je drala njegovu stranu, i njegova agitacija protiv Stevana II, naslednika Kolomanova, stvorie na vizantiskom; dvoru osetno neraspoloenje protiv novog stanja u Maarskoj. Kralj Stevan je bio obaveten o tome i spremao se na borbu. Maarski neuspeh u Dalmaciji pripisivao je on dobrim delom dranju Vizantije, koje doista nije bilo prijateljsko, premda su i sami Grci u to vreme bili u sukobu sa Mleanima. Spremajui se za borbu, Stevan II je traio saveznike. Kojim je nainom uspeo sada da kao saveznike dobije Srbe nije poblie poznato; ali, inae se zna da nikad nije trebalo ulagati mnogo truda da se oni krenu na borbu protiv grkih suseda i gospodara. Mutna Dukljanska hronika sadri nekoliko vesti o ranim porodinim vezama izmeu srpskih vladarskih kua i maarskog dvora; bilo je, sem toga, svakako i drugih veza. God. 1127. dolo je do vizantisko-maarskog rata. Maarska vojska pree granine reke Savu i Dunav, zauze Beograd i Branievo, i krenu prema jugu. Car je vetim manevrisanjem na Dunavu i otporom u unutranjosti naterao Maare na povlaenje na dunavsku liniju; ali tu, u borbama oko Branieva, ne samo da nije mogao da izvojuje neku odlunu pobedu nego je imao i dosta neprilika. Posle podue borbe Vizantinci su ak, sa znatnim gubicima, morali god. 1129. da prekinu ratovanje. Za vreme toga ratovanja ustali su Srbi na Grke. Grkog zapovednika posade u Rasu, Kritopla, koji je uplaen pobegao sa svoga mesta, ljut car dade obui u ensko odelo i na magarcu provesti kroz Carigrad. Posle je sam lino poao u Srbiju, verovatno po povratku sa Dunava, i naterao upana Uroa na poslunost; mnoge zarobljene Srbe posle tog pohoda nasilno je preselio u Nikomidiju. I Dukljanska hronika belei borbe sa Grcima, poraz i veliko zarobljavanje za vreme vlade kralja ora, savremenika Uroeva. Maarski kralj Stevan II, kome su napori ovoga rata doneli teku bolest, izmiri se pred kraj ivota sa slepim sinovcem Belom i odredi ga sebi za naslednika. Za enu mu je izabrao Jelenu, ker rakog velikog upana Uroa, svog saveznika i prijatelja. Odavno je ve istaknuto da je u samom imenu Uro ono ur najverovatnije maarskog porekla (Ur + Osius); bogzna po kakvoj su ranijoj vezi Srbi doli do tog imena. Maarski uticaj, kako vidimo, jaa osetno; on je uzeo maha ne samo po Hrvatskoj nego se, eto, javlja i duboko preko Save, u Rakoj, gde nailazi na dobar prijem. Srbi se udruuju sa Maarima, da bi se njihovom pomou oslobodili od Grka; a Maarima, u njihovoj ekspanziji preko Drave, Save i Dunava, treba slovenski elemenat kao saveznik i pomonik, da ne bi morali imati protiv sebe, pored Grka i Mleana, jo i njih, a bilo je i nada da e se plemenski razueni Sloveni lake pridobiti za maarsku dravu. U celom XII veku Maari razvijaju ivu ofanzivu prema oblastima severnog Balkana, hotei da otuda potisnu Vizantiju; sva srpska politika aktivnost toga vremena, sa Nemanjom zajedno, sa njima je u vezi i dolazi kao rezultat tih nastojanja. Uz kraljicu Jelenu, enu slepoga kralja Bele, brzo se javlja na maarskom dvoru kao uticajna linost i kraljiin brat Belo. Ova imena: Bela, Belo, Uro, i pomenute srodnike veze ostali su zadugo u narodnom seanju, naravno sve izmeano i hronoloki poremeeno; ali, otud nalazimo u naim predanjima i notom u nekim letopisima pomena o Beli-Urou kao dalekom rodonaelniku Nemanjia, ne bez izvesne tanosti. Kralj Bela i kraljica Jelena poeli su svoju vladu u Maarskoj iza smrti kralja Stevana (1. marta god. 1131.). Vladavina Belina gotovo je sva ispunjena aktivnou na Balkanu. On je imao izvesnih uspeha najpre u Dalmaciji, gde je povratio severne gradove sem Zadra i ostrva;

100

ali, svakako mu je glavna tekovina pridobijanje Bosne. Od god. 1138. javlja se bosanska Rama kao stalni sastavni deo maarske kraljevske titule. Verovatno je, ali nije sasvim sigurno, da je maarska vlast proirena u to vreme i na ostale delove bar sredinje i zapadne Bosne. Na maarskom saboru u Ostrogonu, god. 1137., po pristanku cele zemlje, kralj Bela je svome sinu Ladislavu dao bosansko vojvodstvo. Izvori ne govore ni o kakvim borbama u ovoj prilici; moda je Bosna dola u vezu sa Maarima po nekom dogovoru ili je, jo neorganizovana, bila nesposobna za otpor. Tridesetih godina XII veka odnosi izmeu Jugoslovena i Maara izgledaju ovako: panonski Slovenci su im podanici, Hrvatska je kraljevina njihove krune, Bosna im je pokorna, a sa srpskim dvorom su u najsrdanijim vezama. U Hrvatskoj i Bosni maarski uticaj osvaja, a u Srbiji se bori sa vizantiskim. Posle smrti Beline (god. 1141.) tri njegova sina imala su ove oblasti, odnosno titule: Gejza I bee maarski kralj, Stevan hrvatski herceg, a Ladislav bosanski. Kako su oni bili maloletni, regentsku vlast vrila je njihova majka Jelena i brat joj, palatin i ban Belo. U Bosni se javlja, kao njihov pretstavnik, ban Bori, Sloven iz Grabarja kod Broda. Palatin Belo, za svoje uprave, jo jae podvlai slovenofilsku politiku maarskog dvora. Za kralja Gejzu bi isproena ki kijevskog velikog kneza Mistislava, a Beloeva ki bi udana za brata nove kraljice. Veze Srba sa Maarima pominju se u maarskim hronikama jo i po tome to je god. 1146. upan Uro, zajedno sa Beloem, pomagao Maarima u borbi protiv Nemaca. * Na vizantiski presto bee u ovo vreme doao poslednji njihov vladar nepreporne vrednosti, hrabri i preduzimljivi Manojlo Komnin (1143.1180.), jedan od pravih vitezova epohe krstakih ratova. Njegov glavni zadatak bee da jo vie digne znaaj Vizantije, koju su dva njegova krupna prethodnika, Aleksije i Jovan, u mnogom pravcu gotovo preporodili. U toj tenji on je morao doi u sukob sa Maarima, koji su pretili da postanu prava srednjoevropska-balkanska sila i da u osetnoj meri pretstavljaju Manojlu smetnju da Balkan napravi iskljuivim podrujem Vizantije. Prvih godina svoje vladavine Manojlo je bio zauzet u Maloj Aziji, gde je napredovanje Selduka postajalo sve opasnije. Na evropska pitanja on je obratio intenzivniju panju tek od drugog krstakog pohoda, koji je god. 1147. i opet proao preko balkanskog podruja, starim carigradskim drumom od Beograda prema Niu i dalje na istok. U vezi sa tim krstakim pohodom, odnosno hotei da iskoriste Manojlove zaplete sa krstaima, krenuli su i Normani svoju ekspediciju prema Balkanu. Car Manojlo je pozvao u pomo Mleane i njihovu flotu, a kao cenu za tu pomo dao im je iroke trgovake povlastice, koje su omoguile znatno bri privredni progres jadranske republike. Posle podueg pregonjenja polo je Manojlu za rukom da Normane suzbije, ak se poeo spremati da ratno podruje prenese u junu Italiju, i tako, najkraim putem, uini kraj normanskom ugroavanju Balkana sa te strane. Uplaeni Normani upotrebie sva sredstva da cara zadre balkanska pitanja i neposrednije opasnosti. Oni stoga stupie u veze sa Maarima, a posredno i sa Srbima. Novi srpski pokreti protiv Vizantije, u vezi sa Maarima, poinju god. 1149. Grki pisac Kinam sam je uoio i istakao te veze. Srpski vladar toga vremena, Uro II Prvoslav, ustao je protiv grke vlasti i sa svojim Srbima, kae Grk, zlo je poinio po svom susedstvu. Car Manojlo je, posle postignutih uspeha protiv Normana, lino krenuo u Srbiju, prodro do Rasa i opustoio mu itavu okolinu. Knez zetski Radoslav sam je doao caru da izjavi pokornost, a on ga je lepo primio i priznao kao svog vazala. Raki Srbi su se delimino povlaili u planine, kuda ih Grci nisu mogli progoniti, a delimino su se i

101

opirali, naroito u tvrim mestima (na pr. u gradu Galiu nie Zveana) i prema manjim grkim odredima. Zarobljene Srbe car je dao preseliti u okolinu Sofije i druga mesta. Sve ipak nije mogao da savlada jednim zamahom, nego je nastavio ratovanje i naredne godine, i to u kasnu jesen, kad je u gori nestalo lia. Ove druge godine Srbi se vie nisu borili sami, nego su dobili pomoi od Maara. Iz Nia, preko Lugomira, krenuo je car na Savu i Drinu, koja je, po reima savremenoga Kinama, razdvajala Bosnu od ostale Srbije. Maarske ete, sastavljene ponajvie od Peenega i hazarskih Kalisija (na njih opominje ime drinske Kalesije), preoe preko Bosne u Raku. Borbe su zapoele negde kod Drine; ali, glavna bitka bila je na reci Tari, gde se sjedinie srpska i maarska vojska. Borba je bila veoma otra. Sam car je tu lino podelio megdan sa maarskim voom ogromnim Bakhinom; Manojlo je bio ranjen, ali je Bakhin iv dopao njegova ropstva. Posle grke pobede Uro je pokajniki doao pred cara i izmolio milost; uslov carevog pratanja bila je njegova vazalska obaveza: da e pomagati cara u borbama na zapadu sa 2000 ljudi, a na istoku, u Aziji, sa 500, mesto sa 300 koliko je dotad davao. Car Manojlo je, prirodno, hteo da se obrauna i sa Maarima. Kao ratno podruje uzeo je Srem, gde je pohvatao mnogo roblja; due vremena davala je otpor jedino zemunska posada. Maari su za to vreme manevrisali prema Branievu, mislei, moda, da preseku caru otstupnicu. Kad je, meutim, izvren jedan upad vizantiskih saveznika u tamiki kraj, Maari su, u opasnosti da se tuku izmeu dve vojske, zatraili mir, koji im je Manojlo dao, zadovoljan postignutim mada nepotpunim uspesima. Ovaj poraz izazvao je Maare na nova spremanja, vojnika i diplomatska. Roak carev, zapovednik cele granine oblasti, Andronik, jedan darovit ali bezobziran avanturist, docniji car Vizantije, uao je sa Maarima u pregovore da im izda izvesne pogranine gradove, pod uslovom da oni njemu pomognu doepati se prestola u Carigradu. Ali, za te pregovore saznae Grci za vremena, opozvae Andronika i spreie celu stvar. Maari su malo iza toga, pozvavi u borbu i svoje vazale, poeli novi rat, god. 1154. U ovom pohodu izrino se pominje kao vo jednog pomonog odreda bosanski ban Bori. Kao i proli put, Maari su operisali prema Branievu i prodrli u tu oblast; ali, ni sad se nisu mnogo koristili. Na vest o dolasku jae careve vojske oni poee povlaenje, i to, zbog nadolog Dunava, prema Beogradu i Savi. Bosance je put i inae vodio tim pravcem. Na tom povlaenju uspeli su da suzbiju jedno grko odelenje, koje se neoprezno bacilo meu maarsku vojsku. Mir je sklopljen idue godine, i opet bez naroitih koristi i po jednu i po drugu stranu. Maarski prijatelj Uro II bee u to vreme, god. 1155., zamenjen njegovim bratom Desom, jednim poduzetnim naslednikom Vukanovim, koji je jo ranije, oko god. 1150., dobio pod svoju vlast Duklju, Trebinje i Zahumlje. Zato je ba dolo do te smene nije sigurno poznato; i Uro i Desa ili su pred cara Manojla da se tue jedan na drugoga i da trae od njega pravdu, to bi moglo znaiti da meu njima nije bilo krupnije razlike u dranju prema Manojlu i Vizantiji. To bi, rekosmo, moglo znaiti; ali, ni to nije sigurno. Moda se Uro naknadno pravdao za svoje dranje ili objanjavao svoje postupke kao da nisu bili neprijateljski. U svakom sluaju, ovaj dogaaj je najbolji dokaz koliko je raka politika ovog vremena bila zavisna od vizantisko-maarskih odnosa. Car Manojlo je primio uveravanje i zadrao je na vlasti Uroa; ali, i za Desu je odvojio jedan deo drave, i to istoni, blii moravskoj dolini, gde je bila jo neutvrena oblast koja se grki nazivala Dendra, t. j. umadija ili tako neto. To to je car odvojio za Desu oblast na istoku, blizu Nia i moravskog puta, koji je spajao Beograd sa Carigradom, znai da je u nj imao

102

vie poverenja. Sem toga, ovom deobom on je uinio i dobar politiki potez: ova dva srpska vladara pazie jedan drugom na svaki korak i radi surevnjivosti jedan e uvek ostajati na njegovoj strani. Uroevo dranje caru nije izgledalo pouzdano; posle ove podele ono je imalo u sebi jo vie elemenata koji su davali povoda sumnji, dok se najposle nije potpuno otkrilo kao antivizantisko. Uro se stoga nije mogao odrati na vlasti. Mesto njega javlja se, oko god. 1160., kao veliki upan Belo, njegov mlai brat, maarski palatin. Zato je Belo napustio Maarsku i zato je car pustio ba njega da doe za vladara Rake mesto Uroa, koga je sam on svrgao za kaznu, ne moe sa sigurnou da se utvrdi, jer verovatnih kombinacija ima povie. Jedno stoji: da se Belo u Srbiji nije dugo zadrao, i to najverovatnije zbog protesta Carigrada. Njega je, poto se ponovo vratio u Maarsku, zamenio Desa, po svoj prilici ve god. 1161. Car je pristao da on doe na presto samo pod uslovom da povrati oblast Dendru i da jo jednom, tvrdom zakletvom, prizna svoju vernost njegovoj kruni. U Carigradu se ve dobro videlo da svi srpski vladari, u tenji da se oslobode vizantiske vrhovne vlasti, odravaju veze sa Maarima kao najaktivnijim protivnicima Carstva, i da se prema Carigradu orijentiu samo da se lake, u meusobnoj borbi, doepaju vlasti, i onda kad vide i osete da je nadmo Vizantije nesumnjiva.

II. STEVAN NEMANJA.

1. Poeci Nemanjini. 2. Veliki upan Desa. 3. Vizantisko-maarske borbe. 4. Nemanja u borbi s carem Manojlom. 5. Nemanja i bogomili. 6. Nemanjina aktivnost iza smrti cara Manojla Komnina. 7. Dubrovnik i njegove veze. 8. Nemanja i nemaki car Fridrih Barbarosa. 9. Poraz na Moravi i njegove posledice. 10. Abdikacija i smrt Nemanjina. itavo dravniko delo Stevana Nemanje nerazdvojno je od ove maarskovizantiske borbe; u iskoriavanju obrta u tim odnosima i prilagoavanju stvorenim politikim situacijama usled tih borbi sadri se bitni i najvei deo njegove vojnike i diplomatske delatnosti. Glavna zasluga Nemanjina bila je to je on u tim borbama razumeo i uspeo da srpske interese koordinira a ne potini maarskim, i da svoju dravu, kroz teke borbe i opasne krize, izvede na kraju kao samostalnu politiku tvorevinu, koja je u obaranju protivnika znala da oceni svoju saradnju. Kad je, na kraju krajeva, Vizantija bila poljuljana, a Maarska ostala kao glavni pobedilac, Srbija nije dola u poloaj Hrvatske i Bosne, nego je postavila svoje ciljeve i obezbedila svoju sopstvenu i samostalnu dravnu politiku. Nemanja, sa svojim neobinim bibliskim imenom, potomak je rakog velikog upana Vukana, inae lana zetske vladalake dinastije. Njegov otac Zavida nije imao veeg udela u rakoj istoriji; zna se samo da je bio na vlasti izvesno vreme, da je bio potisnut i da mu se, za vreme emigracije, u Ribnici kod Podgorice, god. 1114. rodio Nemanja kao najmlai sin. Kako je taj kraj bio u oblasti katolike barske arhiepiskopije, Nemanja je krten po zapadnom obredu. Kada su se prilike u Rakoj promenile u korist njegova oca, Nemanja se sa njim vratio tamo i bio je ponovo krten po pravoslavnom nainu. O mladosti Nemanjinoj ne znamo mnogo. On je, u mlaim godinama, imao pod svojom upravom najistonije oblasti rake drave: Toplicu, Ibar, Rasinu i takozvane Reke, t. j. kraj na podnoju Mojsinja i Jastrepca. Tako je doao u blii dodir sa Grcima.

103

itav ivot Nemanjin pokazuje ga kao oveka sposobna i bistra, ambiciozna i preduzimljiva, ali i potpuno bezobzirna. Njegovi sinovi, u opisima oevih dela, ne kriju da je on imao tekih sukoba sa braom, toboe radi njihove zavisti. Ustvari, Nemanja je rano poeo da vodi politiku na svoju ruku. Neslaganje s ostalom rodbinom dolo je po svoj prilici otuda to je Nemanja u prvo vreme odravao sa Grcima suvie intimne veze. Samo se tako moe tumaiti injenica to je car Manojlo, obaveten o njegovu dranju, prilikom jednog svog prolaska kroz Ni, pozvao Nemanju, pohvalio ga i dao mu oblast Duboicu kod Leskovca kao batinu, uinivi ga u toj oblasti potpuno samovlasnim, t. j. nezavisnim od rakog velikog upana. Uinio je to sa njim, kao i ranije sa Desom, oevidno u nameri da ga to vre vee za sebe i da nema neprijatelja u tom kraju, vanom za siguran saobraaj dolinom Morave. Caru Manojlu bilo je, poetkom ezdesetih godina XII veka, i opet mnogo stalo do toga da sa srpske strane bude to sigurniji. U Maarskoj su, posle smrti kralja Gejze (god. 1162.), dole opet na dnevni red borbe oko prestola. Vizantija je, prirodno, nastojala da na vladarski presto doe ovek koji joj nee zadavati briga, i stoga otvoreno meu maarskim prinevima trai i pomae svoje kandidate. Ali, u njima nije imala sree. Gejzin sin Stevan, veoma mlad, ostao je u leto god. 1163. konani pobedilac i odrao se pored svih Manojlovih pokuaja protiv njega. U vezi sa tim prestonim borbama u Maarskoj nestaje Beloa hrvatskoga bana, a u Bosni bana Boria. Oni su obojica radili za vizantiske kandidate, pa su ili svrgnuti ili nastradali u borbama. Protiv bana Boria, kazuje jedna maarska hronika, kralj je poslao ovoga vojskovou Gotfrida, koji je pobedio Bosance. O banu Boriu nema vie posle toga pomena, a kao novi ban javlja se tek god. 1180. poslovini Kulin. On je, izgleda, lan porodice Kotromania, za koju dubrovaki izvori govore da joj je osnivalac Kotroman Got, odnosno Nemac. Jedan Kotromai, knez ili upan (comes), nalazio se ba god. 1163. u Splitu, u pratnji kralja Stevana, i moda je on sa Gotfridovom vojskom preao u Bosnu i ostao u njoj kao kraljev namesnik, bilo u celoj zemlji, bilo u nekoj njenoj oblasti. Dranje rakog velikog upana Dese nije ulevalo caru mnogo poverenja. To je bio ovek sa izvesnim irim pogledom; zna se pouzdano da je sem veza sa Maarima imao i dodira sa Nemcima. Nije samo sigurno da je on onaj Desa koji je udao ker za osorskog kneza Leonarda, sina duda Vitala Mikiela. Ve ranije je on postigao izvesne uspehe u zapadnim oblastima naim, koje je posle proirivao u Zeti, spremajui tako konanu pobedu Rake nad tom oblau i stvaranje jedne stabilne srpske drave sa Rakom kao maticom. Za vreme ovih prestonih borbi u Maarskoj on je gledao da tek ustupljenu Dendru povrati ponovo pod svoju vlast i da izbegne obavezi vojnikog pomaganja Vizantiji. Ali, kad je video kako Manojlo ozbiljno uzima celu stvar i lino dolazi u ove oblasti, u Ni, Desa pohita da ga odobrovolji. Car ga je najpre lepo primio; ali, kad je doskora doznao da Desa odrava veze sa Maarima, reio se na jae mere: pozvao ga je na sud, liio slobode i uputio u Carigrad, a kao svog oveka meu srpskim prinevima istakao je Nemanju, mada ga nije uinio odmah velikim upanom. Sa Maarima se stvar nije mogla lako reiti. Manojla je itavo vreme muilo to nije uspeo sa svojim kandidatom, i stoga mu je svaki povod bio dobro doao da iskali svoj gnev. Veliki pohod njegov protiv maarskog podruja god. 1165./6. kretao se u dva pravca: car je sam, lino, preao sa vojskom kod Beograda i zauzeo Zemun, pa se zaustavio jedno vreme u logoru kod Titela. U njegovoj vojsci nalazili su se ovog puta i srpski pomoni odredi. Druga vojska, pod vostvom Jovana Duke, prela je preko Srbije i

104

Bosne u Dalmaciju, pa je, bez velika otpora, posela tamo 57 gradova sa Splitom, Trogirom, ibenikom, Skradinom i drugima, sve do Duklje na jugu. Zadar su odrali Mleii. Vizantinci zadrae celu osvojenu oblast; upravo toga vremena, 19. juna god. 1166., osveena su tri oltara katedrale Sv. Trifuna u Kotoru za vlade, kako se u posveti kae, uvek triumfatora Manojla. Celo osvojeno podruje bi podeljeno u dve velike oblasti; jedna je, severna, bila pod namesnikom Dalmacije i Hrvatske u Splitu, a druga, juna, pod namesnikom Dalmacije i Duklje. Car je isto tako dobro uredio svoj pogranini rejon u Sremu, a za svaki sluaj dao je ponovo utvrditi bedeme i kule Zemuna, Beograda, Branieva, pa ak i Nia. U Branievo je doveo i nove koloniste, svakako dobre graniare. Maari nisu mogli da pregore tolike gubitke, a da ne pokuaju naknaditi ih; meutim, svi njihovi napori zavreni su potpunim neuspehom god. 1167. God. 1165. javlja se Desa ponovo kao veliki upan u Rakoj. On se ili nekako izbavio iz Carigrada, ili je uspeo da se opravda. Ali, i sad se pokazuje kao neprijatelj Vizantije. Ko je vladao u Rakoj za vreme njegova bavljenja u Carigradu nije sasvim pouzdano; ali, sva je prilika da je to bio najstariji Nemanjin brat, koji se, izgleda, zvao Tihomir. Posle maarskog neuspeha oevidno je da se Desa nije mogao odrati. U vremenu oko god. 1167. u Rakoj je izvren prevrat i na presto je doao Stevan Nemanja, koji se god. 1168. izrino pominje kao veliki upan. On nije sruio Desu neposredno, nego svog starijeg brata, za iji odnos prema Desi pre i posle god. 1165. nemamo nikakvih pouzdanih vesti. Grki pisac Nikita Akominat, opisujui Nemanju, govori za nj: da je on od onih ljudi koji su gotovi na zlo, da ima nezajaljive prohteve, da hoe proiriti svoju vlast nad svom tamonjom zemljom i da je udario na svoje saplemenike. Ovo je jedan od najtamnijih perioda nae istorije i u njemu ima dosta nejasnosti. U borbi sa Maarima god. 1167. izrino se pominju na grkoj strani srpske pomone ete, oruane kopljima i dugim titovima, a u istoj ovoj godini belei se i ustanak Srba i careva ljutnja na njih. Protiv Srba je god. 1168. car Manojlo poveo bogzna ve koji kazneni pohod. Njihova vladara (nepoznata imena u izvoru koji to kazuje) vodio je, na povratku, u svom taboru kao sunja, poto mu je oduzeo vlast. Iz tih vesti dalo bi se zakljuiti ;da su se u Rakoj te godine borile doista dve stranke, grka i maarska, i da je prevrat, sem linih, imao i politikih motiva u vezi sa celom akcijom na bojnom polju. Ali, u toj borbi nije potpuno jasna uloga Nemanjina. Akominat oevidno mea dogaaje u svom prianju, a Nemanjini srpski biografi su u tom pitanju potpuno neodreeni. Veliki upan srpski Tihomir, s ostalom braom Nemanjinom, uhvatio je i zatvorio Nemanju u kamenu peteru, toboe stoga, kako pria Nemanjin sin Stevan, to je podizao crkve u svojoj oblasti bez sporazuma sa njima. Ustvari, on je vodio neku politiku sasvim nezavisno od njih, ne pokoravajui im se, i time izazvao njihov gnev. Pouzdano je i to da je njegov brat Tihomir, kad ga je Nemanja potisnuo, dobio pomo od Grka. Bie, prema tome, najblia istini pretpostavka prema kojoj se Nemanja, po Desinom padu, nadao da e on doi za velikog upana, a kad je Manojlo, uvajui verovatno princip legitimiteta, presto ostavio njegovom najstarijem bratu, onda je Nemanja, nezadovoljan, promenio stav. U Nemanjinom dranju postoje nesumnjivo dve faze u odnosu prema caru Manojlu; jedna kad je vaio kao njegov ljubimac, i druga kad car alje sa Tihomirom vojsku protiv njega. Prelom u tom odnosu zbio se, najverovatnije, u ovo vreme oko god. 1167./8. Da li je ono car u svom taboru vodio Desu, ili Nemanjina brata, ili Nemanju samog, nije nimalo sigurno. Rezultat svega bio je, na kraju krajeva, ovaj: kada se Nemanja oslobodio

105

zatvora i doepao slobode i prestola, on ga vie nije putao; on je vlast znao da stee i umeo da odri. Njegov brat Tihomir pokuao je da pomou Grka povrati presto. Ali, njegova vojska, sastavljena iz nekolika raznih plemena, pretrpela je poraz na Kosovu, kod Pantina; sam Tihomir udavio se, tom prilikom, u Sitnici. Ta od Grka pomagana vojska protiv njega opredelila je Nemanju da se i on priblii Maarima, sa kojima je, zbog svojih ugroenih interesa na Jadranskom Moru, traila saradnju i Mletaka Republika. Promenjeno stanje pokazuje jasno savez Splita i Dubrovnika sklopljen 13. maja god. 1169. sa Pizom, koja je vaila kao otvoren neprijatelj Mletaka. Kratka je trajanja bila god. 1170. zajednika borba Vizantije i Mletaka protiv Maara, koji su pokuali da ponovo dobiju Dalmaciju i kojima se dragovoljno predao Zadar. Neprijateljstvo Vizantije protiv Mletaka nije se dalo stiati; ono je bilo uzelo tolikog maha da su jednog dana, 12. marta god. 1171., svi mletaki trgovci u Vizantiji bili pozatvarani, a imanje im konfiskovano. To, naravno, dovede do rata izmeu Mletaka i Vizantije. Za sto dana bi u mletakom brodogradilitu spremljeno sto laa, neuven primer za ono doba, koji najbolje pokazuje ekonomsku i organizacionu snagu Republike, i u septembru god. 1171. krenue one protiv Vizantije i njenih pristanita. Ovom prilikom Mleci osvojie Trogir bez ikakvih tekoa, a Dubrovnik posle kratkog otpora. U Dubrovniku ostade kao knez njihov ovek, Ivan Rajneri. Verovatno preko njega i njegovih ljudi doli su Srbi u blii dodir sa Mlecima. Grki pisac Kinam jasno navodi da su Mleani potakli Srbe da se ponovo odmetnu od Grka. Nemanja je, meutim, traio oslonca i kod Maara. Njegov politiki stav vidi se, odmah, i po operacionim pravcima njegove vojske. Dok mu je jedna vojska prodirala u Hrvatsku, t. j. u Crvenu Hrvatsku june Dalmacije, i naroito napadala grad Kotor, dotle je druga ugroavala moravski put BeogradNi. Srpsko stanovnitvo umovite moravske doline, koja je bila vizantiska, bilo je uz Nemanju. God. 1172., kad je saski kralj Henrik Lav prolazio tim putem i stigao kod grada Ravnog (dananja uprija), napali su ga jedne noi u veem broju Srbi, opasni sa svojih otrovnih strela, neto stoga to su bili eljni pljake, a neto i stoga to su misllili da je on vizantiski saveznik. itav ovaj pokret i smrt maarskog kralja Stevana II ( 4. marta god. 1172.) opredelie cara Manojla da jo jednom krene u ove krajeve i uvede red. U Sofiji srete cara maarsko poslanstvo, koje je primilo za svog kralja njegova kandidata Belu i time mu oduzelo razlog za prisilne mere. Svrivi tako bez muke pitanje sa Maarima, car Manojlo se uputi u Raku da i tamo sredi prilike. Nemanja je svakako bio obaveten o maarskom poputanju; mletaka flota bee nastradala u istonim vodama; i on se sad odjednom naao osamljen pred monim i nezamorenim neprijateljem. Sklonio se stoga u planine svoje drave i poruio otud caru da je voljan pokoriti mu se ako ima imalo nade da e biti nekih obzira prema njemu. Kad je razabrao da kod cara ima milosti, on mu je doao sasvim unien, gologlav i bosonog, sa konopcem o vratu, donosei caru ma, kao glavoduns o krvnom umiru. Kao to nije imao nikakvih obzira da dobije vlast, tako ih nije imao ni sada da je odri; vlastoljubivost je kod njega bila glavna crta i jaa od ponosa. Pavi niice pred cara, Nemanja je molio i dobio milost. Car ga je poveo u Carigrad da mu, krupan i naoit kakav je bio, ukrasi pobedii triumf. U pohvalnoj besedi caru, sastavljenoj od arhiepiskopa Jevstatija, kae se da je Nemanja bio obraen nabolje brzo od straha, a jo vie zbog rana. On, veli se dalje, kome pre nije bilo dozvoljeno da stupi u svoju nastanjenu zemlju, pribliuje se sad carici gradova, pun

106

radosti da moe gledati eljeno carevo lice, i radi svoje slube pojavio se sam kao vlastiti jemac i svedok, a ne da ga zastupa drugi. Posle ovog loeg iskustva Nemanja vie nije preduzimao nikakve akcije protiv Vizantije dok je bio iv car Manojlo. ta vie, bio je ispravan vazal; god. 1176. uestvovali su i srpski odredi u vizantiskoj vojsci u Maloj Aziji, u borbama protiv Turaka. To vreme mira iskoristio je Nemanja da sredi unutarnje stanje svoje drave. Kao jedno od njegovih glavnih dela u tom pravcu smatra se utvrivanje pravoslavlja i energino iskorenjivanje bogumilske jeresi. Bogumile je Nemanja gonio nemilosrdno; plenio im je imanja, kanjavao ih je, ak i spaljivao; njihovom uitelju dao je odrezati jezik. Unitavao je i njihove knjige, koje bi danas pretstavljale najstarije i svakako dragocene spomenike rake i moda maedonske kole. Gonjeni bogumili beali su iz Srbije na sve strane, a najvie ih se spaslo u susednoj Bosni. Sa suzbijanjem bogumilstva i irenjem pravoslavlja bilo je u vezi podizanje manastira. Oko zapadne Morave nalazila se oblast Nemanjina brata Sracimira, koji je podigao Bogorodiin manastir u Gracu (sad aku); u Zahumlju je vladao drugi Nemanjin brat veliki knez Miroslav, koji je sazidao manastir Sv. Petra na Limu. On je imao za enu sestru bosanskog bana Kulina. Njemu je dijak Gligorije napisao jedno veliko, sveano evanelje, u koje je neko drugi iz Primorja uneo vanredne inicijale i ornamente i dao tako ne samo dosad najstariji spomenik ue srpske redakcije nego i jedno od najlepih i najvie umetnikih dela cele srpske i jugoslovenske pismenosti. Najvie je crkava podigao sam Nemanja. Od njih su, iz toga starijeg perioda, jo donekle ouvane: Bogorodiina crkva i crkva Sv. Nikole u Kurumliji i urevi Stubovi kod Novog Pazara. Druge ureve Stubove, kod Berana, podigao je Stevan Prvoslav, sin velikog upana Tihomira. Nedavno je blie prouena i Nemanjina Bogorodiina crkva u Bistrici, kod Bijelog Polja, isto primorskog tipa, kojoj je moda Nemanja bio samo obnovitelj. Borbe izmeu Vizantije, Maara i Mletaka izazvale su poremeaj javnog poretka i opte sigurnosti u Primorju. Gusarenje je nanovo uzelo maha. U leto god. 1177. opljakan je ak jedan papin legat, Rajmund de Kapela; ljut papa je stoga ibenskim gusarima pretio crkvenim prokletstvom ako ne povrate ugrabljene stvari i pisma. Malo docnije, god. 1179., pritisli su Kaii u Srinjinama neka dobra splitske crkve, i kad je nadbiskup Rajnerije poao sam da ta imanja vrati, Kaii ga prosto ubie kamenjem (god. 1180.). Bojei se kazne, oni zatraie zatitu kod humskog kneza Miroslava, koji ih primi, i sam, usled toga, doe u sukob sa papinim legatom Teobaldom. Papska kurija spremala se da se obrati maarsko-hrvatskome kralju Beli, ne bi li on nagnao Miroslava na pokornost crkvi i na naknadu tete, a crkva sama kaznila ga je svojim izopenjem. Isti ovaj papin legat Teobald obratio se god. 1180. i velikom banu Bosne Kulinu; njegovo pismo prvi je istoriski izvor o tom popularnom oveku, ije se ime i danas pominje u narodu. U tom pismu Teobald se izvinjavao to nije mogao lino doi do Kulina i predati mu papino pismo; inei to posredno, on ga moli da mu poalje dve sluge i ko od kune kao potovanje prema sv. Petru apostolu i gospodaru papi i za spas vae due. * Pravi zamah Nemanjine snage doao je tek posle smrti cara Manojla (24. septembra god. 1180.). Smrt monoga cara bio je poetak raspadanja Vizantije, koje je god. 1204. dovelo do Latinskoga Carstva u Carigradu. Ni Manojlo sam, vie vojnik nego dravnik, nije imao razumevanja da za svaki zaplet nae i najpogodnije reenje; u

107

njegovim odlukama bilo je dosta puta vie obzira nego to su to mogli dopustiti interesi Carstva; ali, on je zato uvek znao bar da vojnikom snagom popravi ono to bi kao dravnik promaio. Kod njegovih naslednika nije bilo takve vojnike sposobnosti. Njegov sin Aleksije bio je maloletan, i to je odmah dalo maha otrovnim prestonikim spletkama i svima grabljivcima za vlast. Neobinom prepredenou doepao se prestola ve iz pregovora sa Maarima poznati avanturist, Manojlov roak, Andronik Komnin. On nije prezao ni od ega da obezbedi svoju vlast. Manojlova udovica bi optuena radi veleizdajnikih veza sa Maarima i zadavljena, a carevi Aleksije domalo ubijen i baen u more. To, i pokolj Latina u Carigradu, koji su bili na strani Manojlove udovice, izazva meu svima susedima i u zainteresovanim zemljama ogorenje i osudu. ak i na Stevan Prvovenani u svom itiju Nemanjinom nazva Andronika car ljuti i krvoprolivatelj. im se osetilo da je nestalo snane Manojlove ruke, digoe glavu svi neprijatelji Vizantije. Odmah, jo u zimu god. 1080./1., zauzee Maari severnu Dalmaciju, a na vest o Andronikovim bezobzirnim postupcima prema Manojlovoj udovici poeo je kralj Bela, zet cariin, pravi rat i na dunavskoj liniji. Maarima se pridruio odmah kao saveznik Stevan Nemanja i kao vazal ban Kulin. U vizantiskoj vojsci nije bilo sloge, naroito posle vesti da je carevi Aleksije umoren, a Andronik postao od savladara pravi samodrac (god. 1183.). Jedan od vojskovoa, Andronik Lapardas, odree ak poslunost novom caru i napusti sa svojim ljudima bojno polje u moravskoj dolini. Udruena srpska i maarska vojska prodre sve do Sofije. Tu je maarski kralj prekinuo ratovanje, a Nemanja je nastavio da vojuje sam. Od god. 1183.1189. on je osvojio grad ljeski u Donjem Pologu, Gradac, Prizren i svu Zetu sa gradovima Danjom, Sardom, Drivastom, Skadrom, Svaem, Ulcinjem i Barom. Kotor je uzeo god. 1185.; njega je izuzetno potedeo od ruenja, ponovo utvrdio i u njemu sazidao svoj dvor. Grko je ime istrebio (pie njegov sin Stevan) da im se ne pominje otad u toj oblasti. Udovica poslednjeg zetskog kneza Mihaila, pod ijom se vlau nalazilo i Trebinje, po imenu Desislava, bavila se kao begunica u Dubrovniku sa barskim arhiepiskopom Grgurom i predala je 20. avgusta god. 1189. dubrovakoj optini dve lae. Na Bar i njegova arhiepiskopa Nemanja je bio veoma ljut (gradu je nametnuo globu od 800 perpera), jer su se opirali njegovoj vlasti i traili veza sa splitskom crkvom i, moda, sa njenim protektorima. Inae, on je prema svojim novim katolikim podanicima pokazivao dosta obzira. Kotorsku metropolu u Bariju, popularnu crkvu Sv. Nikole u tom mestu, kao i crkvu Sv. Petra i Pavla u Rimu, naroito je darivao. Od primorskih gradova jedino se s uspehom odbranio od Nemanje Dubrovnik, i to, uglavnom, zahvaljujui svojoj floti, koja je, bolja i vetije voena, razbila flotu zahumsko-neretljansku kod Poljica (preko puta Koloepa) i kod Korule, i omela tako njihov napad sa kopna i mora. Na samom kopnu jo primitivno oruana raka vojska nije bila dorasla da savlada tvrde bedeme i kule dobro uvanog i branjenog dubrovakog grada. Posle uzaludnih pokuaja Srbi su se povukli i 27. septembra god. 1186. sklopili mir sa Dubrovnikom, koji je u to doba, za kratko vreme (1185.1192.), priznavao vrhovnu vlast normanske Sicilske Kraljevine. Po tom miru, koji je ispao u isto vreme i jedna ondanja vrsta trgovakog ugovora, Dubrovani su dobili pravo da slobodno trguju po Rakoj, pravo ispae na Nemanjinom zemljitu i iskoriavanje uma. Humljanima je, sa druge strane, bio dozvoljen slobodan promet u Dubrovniku. Posle toga, Dubrovnik se razvija brzo i osetno. Njegov trgovaki promet obuhvata ve krajem XII veka sva vanija trita Italije, naroito istone, i jedan deo zapadne obale

108

Romanije ili Vizantije u Albaniji. Sa najveim brojem talijanskih istonih gradova, od Istre do Apulije, Dubrovnik sklapa u drugoj polovini XII veka trgovake ugovore. God. 1189., 29. avgusta, tri godine posle pomenute Nemanjine, izdao je Dubrovanima svoju povelju sa pravom slobodne trgovine i bosanski ban Kulin; to je prva povelja na narodnom jeziku kod svih Jugoslovena. Ugledu Dubrovnika u naim zemljama znatno je pomagalo, sem njegove kulturne nadmoi, jo i to to je jedan deo srpskih katolikih eparhija bio pod vlau dubrovake nadbiskupije od sredine XII veka, kad je papa, po njihovoj elji, ukinuo barsku arhiepiskopiju. Neto vie veza u unutranjosti Balkana stekla je Dubrovaka Republika od god. 1192., kad je, mesto normanske, priznala vrhovnu vlast Vizantije. Primajui Dubrovane pod okrilje i dajui im slobodu trgovine, car je zadravao pravo da poalje jednog svog poverenika u Dubrovnik, koji e uvati utvrde i biti u upravnom veu, a osim toga zabranjivao im je da ulaze u ma kakve politike veze sa susednim dravama, pa ni sa velikim upanima srpskim. Ova gore pomeiuta ratovanja oko Dubrovnika vodila su Nemanjina braa Sracimir i Miroslav, ali u Nemanjino ime. Nemanja sam kao da se bavio na drugoj strani, naroito posle jeseni god. 1185. Stari neprijatelji Vizantije, Normani, behu se krenuli te godine protiv nje i 24. avgusta zauzeli Solun. Pad toga grada, spremanje Normana da osvoje i sam Carigrad, i silne line opaine Andronikove izazvae ustanak protiv njega. 12. septembra god. 1185. izbi za cara vojvoda Isak Anel. Njega poslui srea da u borbi kod Dimitrice, na donjoj Strumi, porazi i rastera Normane i tako koliko-toliko uvrsti sluajno dobijeni presto. Ali, dok je car, na brzu ruku, spasavao june delove Carevine na Balkanu i umirivao prestonicu, dotle su se na severu javljali novi pokreti, veoma opasni, a stari, kao Nemanjin, uspevali su da uzimaju sve ire razmere. U ovo vreme izbi ustanak u Bugarskoj, koji u neobino kratkom roku vaspostavi bugarsku dravu, najpre na podruju od Dunava do Balkana, a onda i preko njega. Voe ustanka behu dva boljara, braa Teodor-Petar i Asen Belgun, najverovatnije ljudi kumanskog porekla, a nesumnjivo u vezi sa Kumancima, koji su ih svojski pomagali u pokretu. I Nemanja je imao veza sa njima i posredno je pomagao njihov ustanak. On lino u ovo vreme uzeo je Ni i operisao u timokoj Krajini, gde je osvojio gradove Svrljig, Ravni (sad Ravno) kod Knjaevca i Koel. Car Isak, videi tolike neprijatelje, reio se da se miri sa nekima od njih, i to u prvom redu sa najopasnijim. Bez tekoa namirio se sa Maarima, uzevi za enu ker Bele III. Sa njom je imao dobiti i izgubljene gradove u moravskoj dolini. Nemanja, koji je stvari video dobro, eleo je da sprei taj plan i da moravsku dolinu, ve preteno naseljenu Srbima, zadri u svojoj vlasti. Stoga uzima Ni kao jednu od glavnih taaka na moravskom putu, i stoga voli da u Bugarskoj, na daljim etapama carigradskog vojnikog druma, ima Bugare nego Grke. Njegova je tenja bila da Grke potisne sa severnog dela Balkanskog Poluostrva kao to ih je potisnuo sa junog primorja Dalmacije i Zete. Na tom podruju on je ve gledao puteve novog irenja Srbije. On je poeo svoju istorisku misiju time to je srpsku ekspanziju iz rakih planina svesno uputio u tri velike susedne kotline: niz Metohiju, na Kosovo i u moravsku dolinu. On je, videli smo, gledao da se grko ime istrebi sa podruja u koje on doe, hotei da ga trajno obezbedi za raku dravu. U metohiskoj i kosovskoj kotlini Srbi nisu imali veih prepona i oni su je postepeno plavili; u moravskoj, meutim, na koju je Vizantija za vreme Manojlovo toliko polagala, on se ozbiljno bojao nove grke ofanzive. Stoga od god. 1186. obraa glavnu panju na to da se u odri.

109

Na vest da se moni nemaki car Fridrih Barbarosa sprema da preotme od Selduka grob gospodnji sa Jerusalimom, koji oni behu osvojili god. 1187., odluio se Nemanja da stupi sa njim u veze. Barbarosa je ranije, u Italiji, imao izvesnih sporova sa Vizantijom, i to se, moda, znalo meu Srbima i elelo da iskoristi. Posrednik izmeu Srba i Barbarose kao da je bio istarski krajiki grof, koji je drao i markgrofiju Kranjsku, i titularni vojvoda Hrvatske i Dalmacije, Bertold Andeks, ili njegov sin. To sudimo po tome to je Nemanjin brat Miroslav pregovarao sa tim Bertoldom da uzme njegovu ker za svog sina Toljena i to su o tom voeni posle razgovori i za prisustva careva u Srbiji, i to je Bertold tu vodio i druge pregovore sa Nemanjom. O Boiu god. 1188. pojavili su se Nemanjini poslanici u Nirnbergu, na dvoru carevom. Po svoj prilici to su bili neki ljudi iz Miroslavljeve oblasti, ili bar je i njih bilo, jer je meu Raanima teko bilo nai ljude koji bi znali strane jezike. Poslanici su doneli poruku Nemanjinu caru da on sa radou oekuje u svojoj zemlji krstae i silnog cara, kome je mnogo odan. Otkad je Barbarosa sa vojskom preao kod Beograda na vizantisko podruje imao je dosta neprilika sa Grcima, koji su bili veoma nepoverljivi prema njemu. Na srpskom podruju naiao je, meutim, na prijateljski prijem, naroito u Niu, 27. jula god. 1189., gde su ga usrdno doekali Nemanja i njegov brat Sracimir. Nemanja je hteo da ovaj sastanak politiki iskoristi i da cara pridobije za savez protiv Grka, nudei mu se za vazala, jer se od tog odnosa nije bojao nikakve neposrednije opasnosti. On je izlagao zlo stanje u Grkoj, svoje uspehe protiv Grka i, verovatno, povoljne izglede za dalju borbu. Sem Srba, u Niu su nudili savez caru i Bugari. Car nije pristao da odmah dade pozitivan odgovor, jer je sa Grcima imao ugovor o prijateljskom prolazu kroz njihovu dravu. Ali, to nije uinio tu odmah, izvrio je malo docnije. Posle careva boravka u Niu Grci su postali jo nepoverljiviji, i prema njegovim ljudima poeli su se ponaati sasvim neprijateljski. Na izvesnim mestima dolazilo je do prave borbe izmeu krstaa i vizantiske vojske, i to su krstai ili dalje to su neprijateljstva postajala sve oiglednija. Ozlobljeni krstai, da se osvete, strano su poharali plovdivsku ravnicu i tu suzbili sve grke odrede koji su pokuali da im se suprotstave. To i drugi sukobi po Trakiji izazvae cara Fridriha da se vrati na srpsku ponudu. Nemanja je obeavao za savez vojsku od 20.000 ljudi, dok su Vlasi, Bugari i Kumanci cenili svoje snage na 40.000. Mada car spoetka nije pristao na savez, Nemanja je pratio njegovu vojsku sve do Trajanovih Vrata; odatle se odvojio, da sam dalje osvaja. Fridrih je poslao Nemanji na pregovore grofa Bertolda; ali, ovaj ga nije mogao stii za vreme Nemanjinih osvajanja po unutranjosti, nego se sa njim sporazumevao po glasnicima. Nemanja je ovog puta osvojio Pernik, Zemun (sad Zemen), Velbud, itomisk, Stob i nakraju Skoplje. Do zajednike saradnje sa krstaima ne doe ni ovog puta. U Adrijanopolju, 14. februara god. 1190., izmirio se Fridrih sa Grcima; imao je pred oima pravi cilj svoga pohoda i nije hteo da se zaplee u sporedna preduzea. Kada su se oslobodili krstaa, Grci se odmah reie da se razraunaju sa Bugarima i Srbima. Pohod protiv Bugara ispade nepovoljno; stoga se car na novi pohod protiv Srba spremi mnogo bolje. U jesen god. 1191. dolo je do borbe na Moravi, u kojoj Srbi pretrpee poraz. Ali, mir koji je sklapan po toj grkoj pobedi kazuje da se o Nemanjinoj snazi. i Srbiji sad vodilo mnogo vie rauna nego pre, za Manojlovih vremena. Od Srba se vie ne trae poniavajui uslovi; ne spore im se ni sve ratne tekovine; Nemanjinom sinu Stevanu nudi se ak careva sinovica, Jevdokija, ki Aleksija Anela. To znai da je Srbija za poslednjih osamnaest godina Nemanjine vlade, od 1172. do 1190., uinila

110

znatan napredak, da pretstavlja ozbiljna inioca i da joj se ne sme nametnuti borba do istrage. Stoga mudri Grci pretpostavie kompromis daljoj borbi. Nemanju samog, koji je verovao da je Grka i suvie podrivena krizama iza Manojlove smrti i koga su laki uspesi za vreme tih kriza zavarali pa je poeo i suvie potcenjivati njihovu a precenjivati svoju snagu, ovaj poraz je trgao iz zablude. Ma koliko inae oslabila, Vizantija je jo imala snage da se nosi sa njim. Stoga je on povoljne uslove mira primio i sa njima konano zavrio svoju ratniku karieru. Po tom miru Srbija je zadrala svu Zetu i osvojene oblasti na jugu sem Prizrena i sve Kosovo sa Lipljanom; naputena su morala biti srpska osvajanja juno od Toplice i Morave, a u moravskoj dolini Srbi su ostavili vani Ni; meutim, oni su se uvrstili na drugim nekim takama, kao na primer u neposrednoj blizini Ravnog, dokle je pomaknuta srpska dravna granica na severoistoku, i u Zagrlati kod unisa. Nemanja je za trideset i sedam godina svoga ukupnog vladanja kao upan i veliki upan izgradio prvu stabilnu srpsku dravu. On je od Rake konano stvorio maticu srednjovekovne Srbije, pripojivi joj Zetu, Metohiju, Trebinje i Zahumlje; na taj nain postao je sakupitelj srpskih zemalja, kako su ga shvatili i slavili ve njegovi neposredni naslednici, i ukazao je Srbima put za dalji razvoj. Trideset i sedam godina vladanja uticalo je dosta da se prilino smire duhovi u zemljama jakih ambicija i krvavih atavizama i da se pone razvijati razumevanje za izvesnu dravnu misao mesto dotadanje plemenske i pokrajinske. Razvijanjem pravoslavlja i verskih organizacija stvarali su se uslovi za jednu duhovniju civilizaciju, koja je imala svojim uenjem i svojom hijerarhiskom podelom da vaspitava sirove instinkte jo primitivnih brana. Sa Nemanjom izbija srpska ekspanzija iz rakih planina u susedne doline; srpskoj snazi, nabujaloj i sveoj, otvaraju se novi putevi, koje e ona bogato iskoristiti; sa Nemanjom i nemanjiskom dravom srpsko plemensko ime prelazi granice Morave i Vardara. Uz stoare Rake i Zete javie se zemljoradnici Metohije i Kosova; Srbija dobija iroku obalu skoro od Cetine do Bojane; ceo srpski dravni sklop postaje iri, sloeniji i razvijeniji. U srpskoj dravnoj politici, posle epizode sa kraljem Mihailom u Zeti, osea se prvi put, pored avanturistikog i borbenog, i jasan potez stvaralakog. Taj potez i tenja za neim trajnijim i veim, to e preiveti ljudske vekove, vidi se vrlo lepo u Nemanjinim crkvenim graevinama. Do njegova vremena mi nemamo nijednog spomenika, ni svetovnog ni crkvenog, od vee umetnike vrednosti, i nijednog spomenika koji bi govorio o nekom veem poletu njegova tvorca. Sa Nemanjom tek poinju nae vladarske zadubine koje pokazuju dravni uspon i visoke kulturne tenje srednjovekovne Srbije. Za Nemanjinu Studenicu, podignutu oko god. 1190., kau struni ljudi da je tehnika ove graevine stojala na visini najsavrenije suvremene tehnike na Zapadu, a umetniki, sa svojom romanskom konstrukcijom i vanredno ukusnim dekorom, ona pretstavlja jednu od najlepih jugoslovenskih tvorevina svih vekova. Za XII vek ona je jedna od najmonumentalnijih graevina na celom zapadnom delu Balkana. * U bitci kod Arkadiopolja, god. 1194., nastradao je car Isak od Bugara. Taj poraz i opasnost od cara Henrika VI, koji je kao pobednik i naslednik Normana traio Dra i Solun, izazvae jaku opoziciju protiv cara. Isak je, da okaje poraz, u savezu sa maarskim kraljem spremao nov pohod protiv Bugara. Verovatno stoga to nije bio dovoljno siguran u Nemanju, on je moda traio da u Srbiji doe na presto vizantiski zet, odnosno Nemanjin sin Stevan. Sa druge strane, moda se u Srbiji znalo da je glavni vo opozicije

111

protiv cara glavom Aleksije Anel, Isakov brat, a tast Stevanov, i da e on naskoro doi do veeg uea u vlasti. Tek, bio razlog jedan ili drugi, Nemanja se na Blagovesti 25. marta god. 1195., na dravnom saboru, odrekao prestola i za svog naslednika nije odredio najstarijeg sina, Vukana, nego mlaega Stevana, kao mua princeze Jevdokije. Vukan je dobio na upravu Zetu sa Trebinjem i Hvosnom i Toplicu. Nemanja se odmah posle abdikacije pokaluerio, dobio ime Simeon, i povukao se u Studenicu, a njegova ena Ana, koja je postala monahinja Anastasija, ode u enski manastir kod Kurumlije. Naskoro posle Nemanjine abdikacije, u Trakiji, u taboru kod Kipsele, car Isak bi zbaen i oslepljen, a na vizantiski presto stupi njegov brat Aleksije. Nemanja je ostao u Studenici gotovo godinu i po dana, elei verovatno da izbliza prati razvoj dogaaja u Rakoj. Kad se uverio da su promene u Vizantiji prole bez opasnosti po Srbe, on se u jesen god. 1197. uputio u Svetu Goru. Tamo se, po svoj prilici ve od god. 1192., nalazio njegov najmlai sin Rastko, koji je u mladiskom verskom oduevljenju napustio otadbinu sa nekim ruskim monasima iz ruskog svetogorskog manastira, i primio tamo monaki in sa kaluerskim imenom Sava. Simeon je sa Savom zajedno proveo izvesno vreme u velikom grkom manastiru Vatopedu, a onda je, sa dozvolom cara Aleksija, iz temelja obnovio i podigao stari razrueni i naputeni manastir Hilandar, god. 1199. Hilandar je, po ugledu na druge tue manastire, imao nositi srpsko obeleje; u carskoj hrisovulji izrino se kae da e novi manastir sluiti za primanje ljudi od srpskog naroda. Osnivanjem Hilandara u Svetoj Gori, u sreditu savremene grke monake obrazovanosti, Srbi su dobili mogunost da svoj kaluerski podmladak odre u nacionalnoj tradiciji i da ga u isto vreme vaspitaju po najboljim monakim primerima. Hilandar je postao neka vrsta srednjovekovne srpske duhovne akademije, kroz njegovu kolu prola su gotovo sva znaajnija lica srpske crkve i srpske knjievnosti Srednjeg veka. U svom novom manastiru Nemanja je, kao velikoshimnik, zavrio svoj ivot 13. februara god. 1200.

III. LATINSKO CARSTVO NA BALKANU I NOVO SRPSKO KRALJEVSTVO.

1. Sukob izmeu brae Vukana i Stevana. 2. Ban Kulin i bogumilsko pitanje. 3. Osnivanje Latinskog Carstva i njegove posledice na Balkanu. 4. Stevan Nemanji u sukobu sa susedima. 5. Srpsko kraljevstvo. Nemanjino ustupanje vlasti srednjem sinu Stevanu nije prolo bez potresa. Stariji njegov sin Vukan smatrao je, ne bez razloga, da mu je uinjena nepravda nepotovanjem njegova prava kao prvoroenog sina i traio je prvu zgodnu priliku da to pravo iznudi silom. Sablanjive scene bratske borbe na vizantiskom prestolu i u Ugarskoj imale su odjeka i u Srbiji. Sem toga, Vukan je raspirio staru zetsku surevnjivost prema Rakoj i iskoristio je njena katolika oseanja protiv rakog pravoslavlja. Kad je maarski princ, a dalmatinsko-hrvatski herceg Andrija, u prolee god. 1198. odneo blie nepoznate pobede kako u Humu, tako i u Rakoj, kako sam kae u jednoj povelji od 6. maja te godine, Vukan je stupio sa njim u vezu, pomiljajui ve tada da bi pomou Maara mogao dobiti velikoupanski presto u Rakoj. U isto vreme on se obratio i papskoj kuriji sa molbom da se radi verske potrebe upute u njegovu oblast rimski legati i da se pojaa uticaj zapadne crkve.

112

Papa je poetkom god. 1199. uputio doista dva svoja legata u srpske zemlje, ali ih je preporuio obojici brae, ne povlaujui ni u em Vukanu izuzetno. Dolazak ovih delegata ulotrebio je zetski gospodar da se pred njima pokae kao naroito odan rimskoj crkvi i da u isto vreme crno oboji svoje susede, a naroito bosanskog bana Kulina kao zatitnika jeretika. I Stevan je, bojei se ovog po sebe opasnog saveza, ljubazno primio papine legate, a u svom pismu u Rim papi, svom duhovnom ocu, zamolio je i kraljevsku krunu kao neku garantiju za svoj poloaj sa te strane i iz potrebe da pojaa svoj ugled. Nekako u ovo doba, god. 1201., Stevan je oterao i svoju enu Jevdokiju, navodno stoga to je bila ugava, a verovatno vie stoga to je hteo pokazati Zapadu da prekida veze sa Vizantijom. Papa Inoentije III bi, u interesu crkve, ispunio elju Stevanovu, da joj se nije usprotivio maarski kralj. Kralj Emerik, svakako po elji Vukanovoj koji se drao Maara, stupio je u savez sa njim i oba su god. 1202. napali Stevana i sruili ga sa vlasti. Vukanu se ispunila elja; on je, ma i za kratko vreme, postao veliki upan priznajui vrhovnu vlast Maara. Kralj Emerik je, da podvue svoje vrhovno pravo i svoje aspiracije, uzeo ovom prilikom naziv kralja Srbije; po tituli bar, on je pod svojom krunom izvrio ujedinjenje jugoslovenskih oblasti, Hrvatske, Bosne i Srbije. Njegova puna titula ovog vremena glasi: kralj Ugarske, Dalmacije, Hrvatske, Rame i Srbije. Maarsko prodiranje u Srbiju i njihovo uvrivanje u moravskoj dolini dovedoe brzo do sukoba sa Bugarima, kojima je tada bio vladar odluni Kalojovan Asen ili Lepi Jovan. Bugari su uspeli da potisnu Maare iz moravske doline, pa ak i iz Branieva. Stevanu je svakako Kalojovan postao prirodni saveznik; gotovo je van sumnje da se Stevan, iskoriavajui njegove uspehe, a moda i sa njegovom pomou, dokopao ponovo svoga prestola, god. 1203. Njegovu uspehu doprinele su svakako neto i borbe izmeu kralja Emerika i brata mu Andrije, koje su vezale maarsku snagu. Vukan se, posle poraza, povukao u svoju prvobitnu zetsku oblast. U ovo isto vreme imao je zbog Vukana tekih dana i bosanski ban Kulin. Na papsku kuriju protiv njega je jo god. 1199. stigla optuba Vukanova da on ne samo titi bogumile, nego da je i sam primio njihovu veru sa vie od 10.000 svojih podanika. Tu optubu pojaao je i splitski nadbiskup, koji je javljao da Kulin daje utoite prognanim jereticima iz Splita i Trogira. Na to je papa Inoentije, 11. oktobra god. 1200., pozvao maarskoga kralja da uini kraj takvom Kulinovom radu. Kulin je izbegao opasnosti tako to se napravio da ne razume teolokih razlika u verskim uenjima, pa je traio od Rima pouke i obavetenja. Papa je primio tu izvinu i uputio u Bosnu svog legata Ivana de Kazemaris. Posle zavrene istrage dolo je 8. aprila god. 1203. na Bolinom Polju do Kulinova sveanog odricanja od jeresi i usvajanja katolikog uenja. Kulin, pouen Stevanovim sluajem u Rakoj, hteo je svakako da utedi svojoj zemlji tea iskuenja i stoga je primio ovakvo reenje kao najmanje opasno. Legat Ivan dao je ovom prilikom i izvesne predloge za preureenje crkve u Bosni. Kako je stari bosanski biskup bio umro, i kako je Kulinova drava ira od deset dana hoda, to je on predlagao da se za Bosnu imenuje novi biskup, po mogunosti Latinac, i da se sem toga ustanove jo tri etiri nove biskupije. Predlaganje jednog Latinca za biskupa u Bosni, u jednoj isto slovenskoj oblasti, pokazuje dosledan sistem u delovanju rimskih prvosvetenika u antislovenskom duhu. Latinac im je svakako davao vie garantije da e raditi samo po njihovim uputstvima i da nee voditi obzira o eljama i oseanjima slovenskog puka kad oni ne bi moda u ponekom sluaju odgovarali potpuno traenjima iz Rima. Po svoj prilici, latinski biskup imao bi dunost da i u Bosni suzbija slovensku slubu, kao jedan od elemenata

113

koji omoguava uvlaenje jeresi, kao to su njegovi prethodnici radili u Hrvatskoj. Slovenska sluba bila je smetnja unificirajuem procesu latinske crkvene kulture, za kojom se u ovo doba ilo sa svom odlunou. Da je ovo potiskivanje slovenskog elementa, koje je brzo dolo na dnevni red, samo pojaalo otpor narodnih ljudi i bilo na tetu same rimokatolike crkve, razume se samo po sebi. Jo pre nego je u Carigradu stvoreno Latinsko Carstvo osetila se, dakle, i u Rakoj, i u Zeti, i u Bosni izvesna ivlja aktivnost rimske kurije, kojoj je maarska drava sluila kao sredstvo pritiska i kao izvrni organ za njena traenja. Tu aktivnost izazvale su domae raspre meu Srbima i tenja jedne strane da, radi uspeha, ne samo uvue u te raspre njihovu plemenu neprijateljske susede, nego i da tim susedima omogui ak, kao cenu za tu pomo, veoma opasan uticaj u sopstvenoj dravi. Vukan Nemanji poeo je jednu politiku koja je, mada sebina, imala ipak za se jedno legitimistiko opravdanje i koja se po tome mogla razumeti; ono to je u njegovom dranju bilo za osudu to je dostavljaka uloga u Rimu, kratkovido udruivanje sa tuinom i ugroavanje cele Nemanjine sa mukom i sa dalekim planom stvorene drave. Za srpsku budunost bila je srea to je njegovo preduzee doivelo neuspeh u svima pravcima. * Na poziv pape Inoentija III, jednog od najmonijih i najaktivnijih naslednika Grgura VII, poelo se od god. 1198. raditi na pripremanju jednog novog krstakog pohoda. Mladi ampanjski grof Tibo i Balduin i Henrik, grofovi Flandrije, u kojoj o verskom oduevljenju njenih ljudi jo i sad reito govore one sa finom umetnikom panjom raene i prema nebu, kao ruke sklopljene na molitvu, stremee katedrale, stavie se na elo pokreta, i uza njih pristade dobar deo zapadnog plemstva. U leto gad. 1202. ve se iskupljala krstaka vojska u Mlecima i njihovoj okolini. Nevolju krstaa, koji nisu imali finansiskih sredstava da plate prevoz do maloaziske obale, vanredno veto iskoristi mletaka diplomatija. Ona je pristajala da delimino izvri prevoz sa poekom, ako se krstai obaveu da za njen raun zauzmu Zadar. Slepi dud Enriko Dandolo, kome je tada bilo oko devedeset godina, imao je, jo uvek, besprimernu energiju da se sam stavi na elo ovog preduzea; on je krenuo u krstaki rat, etvrti po redu, nosei, istina, druge elje i namere nego oni ljudi sa kojima se udruio. etvrti krstaki pohod izmetnuo se u neto sasvim drugo od svoje prvobitne namene. Tome su najvie, pored Mleana, doprinele intrige carigradskog dvora, koji je bio zatrovan do najneverovatnije mere. Sin oslepljenog cara Isaka, Aleksije, bee doao u Rim da po cenu crkvene unije trai pomo protiv svog strica, cara Aleksija. On je uao u veze i sa Mleanima i sa krstaima. Kad su 24. novembra god. 1202., i pored pretnja papinih i opiranja nekih krstaa, Mleani sa krstaima ipak zauzeli i opljakali Zadar, doao je tamo posle izvesnog vremena carevi Aleksije, da lino utvrdi sporazum o zajednikoj akciji. Krajem aprila god. 1203. krenue krstai, mesto u maloaziske vode, prema Carigradu, pod koji stigoe 23. juna. Car Aleksije, vetiji u spletkama nego u bojnoj vetini, pobee iz prestonice, nemajui smelosti da se upusti u borbe sa krstaima, koji su osvajali prestoni grad. Stari car Isak sa mladim Aleksijem zauze presto. Mleani su traili od njih da im za ovu pomo isplate ugovorenu sumu od 100.000 maraka srebra, a trebalo je, sem toga, izvriti i obaveze u pogledu crkvene unije. Finansiski pritisak da se iscedi ta ogromna suma i versko pitanje izazvae toliku uzbunu meu narodom da su Isak i Aleksije morali ustuknuti. Njihove meusobne borbe i sve to su izazvali svojim postupcima ogorie puk prestonice toliko da ih obojicu oterae sa prestola, a Aleksija

114

ak liie i ivota. Rastrojstvo u Carevini bee belodano. Graanski rat i svirepo otimanje za vlast u asu kad pred zidinama prestonice konakuje tuinska vojska kazivali su jasno kako je bespomono bio zatrovan organizam Vizantije pod dinastijom Anela. 12./13. aprila god. 1204. krstai su izveli glavne jurie na Carigrad i postali njegovi gospodari. U osvojenom gradu progovorila je iz njih ljudska ivotinja. Glas o grabeu, svirepstvima i silovanjima krstaa po Carigradu pronesen je sa gnuanjem kroz ceo hrianski svet; latinofobija kod Grka uzela je toliko maha da je otad nita vie nije mogla ublaiti. Ona je ak trgla Grke, probudila njihov nacionalni ponos i versku osetljivost, i omoguila uskoro izvesnu obnovu njihove dravne i narodne energije. U Carigradu je osnovano Latinsko Carstvo sa Balduinom Flandriskim kao imperatorom. Pri tom izboru i stvaranju Carstva glavnu ulogu imao je stari Dandolo. Da bi osigurao trajan presti i uticaj Mlecima, on nije hteo da nova carevina bude jaka drava, ni novi car mona linost. Sem toga, trebalo je zadovoljiti i prohteve drugih uesnika. Bonifacije Montferatski dobi pod svoju vlast Maedoniju sa prestonicom u Solunu; a Peloponez, jedan deo Trakije i Epira i neka ostrva dobie Mleci, koji za se zadrae i jedan kraj u Carigradu. Ostali francuski plemii dobie neke manje ili vee kneine. Mleani su dograbili u svoje ruke ekonomsku i duhovnu vlast u Carigradu. Novi patrijarh Toma Morozini bee njihov ovek, a za Sv. Sofiju imenovano je trinaest mletakih kanonika. Glavna trita poseli su, isto tako, njihovi ljudi. Od stare Vizantiske Imperije nasta meu Grcima vie drava. U Evropi se pod grkom vlau, pod jednom granom Anela, odrao despotat Arte u Epiru. Teodor Laskar, koji je poslednjih dana, pri odbrani Carigrada, postao car, izabrao je za privremenu prestonicu Nikeju u Maloj Aziji, u koju je preneseno i sedite carigradskog patrijarha, poto se Nikejsko Carstvo smatralo kao prirodni naslednik Carigradskog. Trea drava Grka, u Trapezuntu, nije imala nikakva uticaja na istoriske procese meu Jugoslovenima. Ova velika promena u Carigradu imala je znatna uticaja na sve narode i drave Balkanskog Poluostrva. Bugarski car Kalojovan, koji je malo ranije traio veze sa Rimom, dobio je otud kraljevsku krunu, kojom ga je 8. novembra god. 1204. krunisao papin legat. Prema Latinima u svom susedstvu Kalojovan je inae bio neprijatelj i naneo im je tekih gubitaka. U jednoj borbi kod Adrijanopolja, 15. aprila god. 1205., pao je u njegovo ropstvo i bio posle umoren groznom smru sam car Balduin. Mesto njega krstai za novog cara izabrae njegova brata Henrika, odnosno Jerisa Filandra, kako ga po grkom zove Stevan Nemanji. Malo posle, god. 1207., u borbi sa Bugarima, poginuo je i solunski gospodar Bonifacije. Kada je Kalojovan, u jesen god. 1207., pokuao da sam zavlada Solunom, poginuo je pod njegovim zidinama od ruke jednog svog vojvode. Osnivanje Latinskog Carstva izazvalo je i kod nas nekoliko promena. U Dubrovakoj Republici zamenjena je god. 1205. vizantiska vrhovna vlast mletakom. Za gradskog kneza dolazio bi otada jedan mletaki plemi, ija je vlast spoetka bila doivotna, a posle je svedena samo na dve godine. Samo ureenje dravne uprave, koja je, kao i u Mlecima, imala karakter aristokratske republike, ostalo je inae autonomno, ali se, prirodno, u mnogom podeavalo po mletakim obrascima. Veoma moan bio je finansiski uticaj Republike Sv. Marka. Sve glavne trgovake kue u Dubrovniku traile su kredita i podrke kod mletakog kapitala; isti sluaj bio je posle i u Kotoru. Mleanima se 3. jula god. 1208. zakleo na vernost i zetski gospodar ore, sin Vukanov, koji je u svojoj oblasti vodio politiku nezavisno od velikog upana Stevana, svoga strica. Iste

115

godine, posredovanjem Dubrovana, obavezali su se pretstavnici grada Omia, u ime neretljanskih gusara, da e se uzdravati od napada na mletake lae. Ovo naglo jaanje mletakog ugleda i uticaja osetilo se i u Srbiji. Sam Stevan Nemanji traio je naslona u Mlecima i oenio se otud Anom, unukom slavnog Enrika Dandola, moda jo god. 1207. On je dobro video da se, u novom stanju stvari na Balkanu, ne sme potpuno osamiti, naroito posle god 1207., kad je nestalo cara Kalojovana i kad je u Bugarskoj doao na vlast jedan vladar loih osobina, i prema Srbima nimalo prijateljski car Borilo. Pred tim vladarom su morali da bee iz zemlje zakoniti, ali maloletni, naslednici Kalojovanovi i drugi srodnici carske kue, njegovi protivnici. Jedan od njih, Strez po imenu, dobegao je Stevanu traei kod njega zatite. Stevan ga je primio, pobratio se sa njim, i omoguio mu, pomou svoje vojske, da se odri i uvrsti u vardarskoj dolini, sa sreditem u tvrdom Proseku. Sam Stevan pie da je oteo i predao njemu pola Carstva Bugarskoga i da ga je titio i podravao. Tako je srpski vladar iz Rake ve na poetku XIII veka dobio svog prvog vazala u vardarskoj dolini, niz koju je ve Nemanja bio uputio svoja poslednja osvajanja. Bugarske metee iskoristili su i Maari i osvojili ponovo Branievo i celu moravsku dolinu do srpske granice, t. j. do Ravnog. Poraen i u jednoj velikoj borbi sa Latinima, car Borilo je jedno vreme bio u opasnosti da izgubi svu vlast. U nevolji, on se obrati papi i njegovim posredovanjem namiri se sa oba katolika suseda, sa Maarima i sa carem Henrikom, koji mu ak postade saveznik i zet. Kao glavnog protivnika smatrao je Borilo otada samo Stevana i poeo je protiv njega da radi na svestrane. God. 1214. krenuli su udrueni Latini i Bugari na Srbe; ali, kod Nia ih jedan srpski noni prepad pomuti i odbi. To je bila prva akcija novih carigradskih gospodara protiv Srbije, izazvana svakako bugarskim poticajem. Ovaj latinsko-bugarski savez uplai Streza i on se, bojei se za svoj poloaj, pridrui Stevanovim protivnicima, voljan da ih i aktivno pomae. Posredovanje Stevanova brata Save da ga odvrati od neprijateljstva nije uspelo; stoga se pribeglo drugom sredstvu Strez je naskoro bio umoran. Njegovu oblast zauzee delom Latini iz Soluna, a delom Grci iz Epira, koji posedoe Skoplje i severni deo Strezova podruja. Epirski despot Mihailo bee rairio postepeno svoju vlast i nad celom Albanijom. Ova osvajanja u neposrednoj blizini Srbije, a naroito Mihailovo osvajanje Skadra, izvreno za vreme Stevanove zaposlenosti na istoku, dovedoe do sukoba izmeu Srba i Epiraca. Pre nego to je dolo do pravog rata, Mihaila ubi jedan njegov sluga, i tako je Stevan spasen od jednog novog neprijatelja sa juga, koji mu je, s obzirom na neprijateljstvo Bugara, mogao biti veoma opasan. Mihailov brat Teodor brzo se izmirio sa Srbima, imajui druge planove. Izmeu srpske i epirske dinastije nastae ak srodniki odnosi; Teodorov brat Manojlo uzeo je za enu jednu od srpskih princeza, a kasnije je Teodorovu ker Anu uzeo Stevanov najstariji sin Radoslav. Veoma teak as za srpsku dravu, posle one zajednike akcije Maara i Vukanovih Zeana, doe onda kad se reie Latini i Maari da zajedniki napadnu na nju. Car Henrik i maarski kralj Andrija krenue s prolea god. 1216. sa svojim vojskama, da se sastanu u Niu i tu uglave dalji postupak. Stevan sam kazuje kako su nameravali da ga svrgnu sa vlasti, a njegovu zemlju da podele. U toj tekoj situaciji, koja je mogla postati jo gora ako joj se pridrue i Bugari, Stevan se, u dogovoru sa Savom, rei da se najpre obrati samim Maarima i da ih pokua umiriti na koji bilo nain. Kod Ravnog Stevan doeka kralja Andriju sa svima poastima i zadra ga u goenju punih dvanaest dana.

116

Kad se tu sreno osigurao od Maara, on se onda, mnogo pribraniji, obrnuo Latinima, koji nisu pokazivali sklonost Maara za miran sporazum, nego su traili jedan, ma i najmanji, deo Srbije. Stevan, ne poputajui, dade posesti klance iza Nia, da Latinima otsee povratak. Samo je posredovanje kralja Andrije spaslo njegove saveznike iz te opasne klopke. Henrik sam verovatno bi preduzeo ipak ma to sa svoje strane protiv Srba, bilo kod Maara bilo kod Bugara, da nije morao uriti prema Solunu, gde je tamonja vladarka Margarita, inae sestra maarskog kralja Andrije, vapila za pomo. Na tom putu rema Solunu Henrika je iznenadila smrt 11. juna god. 1216. Aktivnost katolikih sila u njegovu susedstvu, uticaj Mletaka u celom Primorju i po celoj bivoj Vizantiji, i zaziranje od daljih latinskih koraka iz Carigrada dali su povoda Stevanu da se ponovo i sam priblii Rimu. Kao nedavno car Kalojovan, on je zatraio sada kraljevsku krunu od pape, za koju je molio ve prvih godina svoje vlade. To traenje uinjeno je posle ovog latinsko-maarskog saveznikog pohoda, koji je pojaao Stevanovu samosvest i u kojem je on sa razlogom gledao svoj lep uspeh. Papa Honorije III odazvao se ovoga puta Stevanovoj molbi i god. 1217. jedno njegovo poslanstvo, koje je prolo preko Splita, donelo je u Srbiju kraljevsku krunu. Maarski kralj Andrija nije u tome mogao ovom prilikom da smeta, jer se spremao, po papinom pozivu, na krstaki rat, u koji je, avgusta god. 1217., krenuo iz Splita na mletakim laama, odrekavi se, radi toga prevoza, svojih prava na Zadar. Tom krunom dobijenom iz Rima venan je Stevan za kralja Srbije po svoj prilici jo te iste godine (1217.). Stevanova politika pribliavanja papi naila je u Srbiji na opoziciju. Vo te opozicije bee glavom kraljev brat, umni i aktivni Sava. Sava se, kao to se zna, vaspitao u Svetoj Gori, meu ruskim i grkim monasima, u kuli pravoslavlja. Bio je sav pravoslavac i po svom svetenikom pozivu, i po oevu nasleu, i po tom vaspitanju. Kad su Latini prodrli i u Svetu Goru, on je, ogoren na njih, napustio svoju isposniku eliju u Kareji i manastir Hilandar, pa se sa motima svoga oca vratio u Srbiju, poetkom godine 1208. Tu je, ivei u Studenici, uticao znatno ne samo na sve crkvene nego i na ostale dravne poslove. On je konano izmirio Stevana i Vukana, iao Strezu, pregovarao sa Maarima. Kada se Stevan odluio da podnese svoju molbu Rimu, dajui po svoj prilici uz to i neka obeanja, bez kojih mu papa ne bi lako ispunio elje, Sava je naao da ne moe dalje ostati uz brata i sudelovati u njegovoj politici, i vratio se u Svetu Goru. Njemu se inilo da takvo dobijanje kraljevstva kida tradicije celog dela njegova oca. Stevan je, meutim, smatrao da je dobijanjem kraljevske krune Srbija znatno digla svoj ugled, postala ravnopravni lan meu susednim dravama i krunisala ustvari Nemanjin rad.

IV. DELO SVETOGA SAVE.

1. Samostalnost srpske crkve. 2. Organizatorski rad sv. Save. Godina 1217. donela je znatne izmene u politikoj situaciji na Balkanskom Poluostrvu. Novi latinski car, Petar Kurtnejski, koga je krunisao papa u Rimu, bio je na putu za Carigrad ubijen negde oko reke kumbe od ljudi despota Teodora. Ta pogibija izazvala je veliku pometnju u latinskim redovima i nove spletke oko izbora drugog kandidata; zbog toga sa latinske strane nije bilo zasad vee opasnosti po Srbiju. U Bugarskoj, posle smrti cara Henrika, koji je bio glavni oslonac Borilu, izbija ustanak, koji god. 1218. zavrava pobedom zakonitog Asenovia, Jovana II. Maarski kralj Andrija,

117

koji se ve god. 1218. vratio sa svog neslavnog pohoda u Svetu Zemlju, zatekao je svoju dravu zavaenu, razrivenu i zbog ove ekspedicije strano prezaduenu. Za petnaest godina, pisao je on sam papi, nee mu biti mogue da zemlju vrati u prvanje stanje. Te promenjene prilike uticale su, zajedno sa Savinom opozicijom, na Stevana da i on izmeni svoje dranje. On stoga daje Savi slobodne ruke da izvede sve to misli da je u interesu jaanja pravoslavne orijentacije u Srbiji. To ini tim pre to je pravoslavna crkva njegove drave bila podvrgnuta ohridskoj arhiepiskopiji, koja se nalazila pod vlau poznatog protivnika Latina, despota Teodora, koji je po tome, prirodno, osvajao simpatije svih pravoslavaca. Sava lino uzima na se da izradi samostalnost srpskoj crkvi i izvede njenu organizaciju. Obiavi Ohrid, gde nije mogao raunati na predusretljivost, on odlazi u Nikeju, caru i patrijarhu. Tamo su ga doekali sa razumevanjem. Za cara je dobijanje Srbije znailo dobijanje jednog mogueg politikog saveznika; za patrijarha je to znailo suzbijanje Latina i zadravanje jedne velike verske oblasti u pravoslavnoj zajednici. Pred tako krupnim interesima moglo se prei preko neodravanja izvesnih kanonskih odredaba u pogledu priznavanja samostalnosti srpskoj crkvi, koje bi inae trebalo uzeti u obzir radi ohridske arhiepiskopije kao dotadanje matice, a na ije je proputanje ova, posle, sa protestom ukazivala. Za arhiepiskopa samostalne srpske crkve, god. 1219., bi posveen sam Sava, kao ovek od najveeg uticaja u Srbiji i kao linost potpuno odana istonoj crkvi. Organizatorski rad Savin jedno je od najsmiljenijih i najtrajnijih dela srednjovekovne Srbije. On je svojoj organizaciji dao ist nacionalni karakter. Kao to je Hilandar imao biti u Svetoj Gori srpski manastir, sa nesumnjivim nacionalnim obelejem, tako je i crkva u Srbiji imala biti prvenstveno srpska, sa narodnom jerarhijom i narodnim jezikom. O toj Savinoj tendenciji, ma koliko ona inae bila neobina kod jednog svetenika u prvim desetinama XIII veka, ne moe biti nikakve sumnje. Jednog Grka vladiku koga je zatekao u Prizrenu, svog u Hristu brata, on je odmah smenio i na njegovo mesto doveo jednog Srbina. Ta injenica kazuje sve. Sem toga, njegov raspored novih eparhija kazuje da je Sava njima namenio koliko crkvene toliko isto i dravne dunosti. Sedite arhiepiskopije on ne stavlja u Studenicu ili Ras, nego u novi manastir iu, zadubinu svoga brata, podignutu nedaleko od tadanje maarske granice u Srbiji. Jednu eparhiju, dabarsku, stavlja na samu bosansku granicu, u manastir Baau, da odatle neposredno suzbija bogumile. Sedite zetske episkopije stavlja u manastir Sv. Arhanela na Prevlaci, a sedite zahumske u Ston, u manastir Bogorodiin, da tamo, na samoj periferiji drave, u neposrednoj blizini Kotora i Dubrovnika, stoje kao branioci pravoslavlja protiv katolikog uticaja. Tako je Sava pravoslavnu veru uinio dravnom verom Srbije i vezao je tesno za dravne i narodne interese. On nije mnogo dogmatisao i na tu stranu crkvenog vaspitanja nije obraavao veliku panju. On je hteo da crkvu stvori aktivnom, ivom i neposredno zainteresovanom za ceo progres naroda. U tom je njegov najvei znaaj. Savina crkva ostala je, doista, narodna i nacionalna, i sa razumevanjem je vrila svoju misiju u naoj prolosti, naroito posle sloma srpske drave. Sava je, pored nove arhiepiskopije u ii i dve stare episkopije u Rasu i Prizrenu, osnovao sedam episkopija: zetsku, hvostansku, humsku, topliku, budimljansku, dabarsku i moraviku. Za prve episkope uzeo je ponajvie svoje uenike i poznanike iz Svete Gore. Preko njih i svetenstva on je delovao u narodu i posredno i neposredno. Da uredi ivot monaha po manastirima srpskim, on je sastavio za njih tipike. Najstariji je izraen za isposnicu u Kareji, jo god. 1199.; zatim je po tipiku Evergetidskog manastira

118

u Carigradu preveo i malo preradio tipik za Hilandar, a po ovom tipik za Studenicu. Odredbe tih tipika proirene su i na ostale manastire i drale su se kod nas, delimino, sve do XVIII veka. Za arhiepiskopiju i sve episkopije dao je da se prevede sa grkoga Nomokanon sa tumaenjima Aristinovim i Zonarinim. Taj su Nomokanon posle primili od nas i Bugari i Rusi. U Studeniki tipik Sava je uneo kao prve glave i svoje toplo pisano itije Nemanjino, u kojem ima, sem lepih lirskih mesta, i dosta dragocenih obavetenja. Posle vie od jednog veka zastoja u stvaralakom radu, on je prihvatio tradicije maedonske slovenske knjievnosti i zapoeo nov knjievni ivot meu balkanskim Slovenima na podruju slobodne srpske drave. Sa te svoje aktivnosti Sava je veoma rano postao popularan; u narodnom predanju, stvorenom poglavito preko crkve, oko njegova imena spleo se itav niz najraznovrsnijih legendi; ali, uglavnom, ipak mu je dan tip svetiteljskog heroja civilizatora. Srpsku dravnu misao nemanjiske dinastije stvorio je fiziki Nemanja, a intelektualno Sava. Oseanje nacionalnog jedinstva u to vreme jo je bilo krljavo ne samo kod masa nego i kod mnogih ljudi na vrhovima, i po njemu bi i dalje bile mogue onakve stare borbe kakve behu one izmeu Rake i Zete, odnosno izmeu katolianstva i pravoslavlja meu samim Srbima. Sava je teio, u duhu ideja svoga veka, da verskim jedinstvom postigne bliu vezu izmeu srpskih oblasti i plemena, te da tako doe do potpune homogenosti srpske drave. U tome pravcu postigao je vidne i veoma lepe rezultate.

V. NOVE SILE NA BALKANU.

1. Potomci kneza Miroslava Humskog. 2. Kralj Andrija prema Hrvatima. 3. Srpski kraljevi Radoslav i Vladislav. 4. Smrt Sv. Save. 5. Bosna za vreme bana Ninoslava. Pod vrhovnom vlau Stevana Nemanjia upravljala je u Humu razdvojena linija Nemanjina brata kneza Miroslava. Od svih njenih lanova bio je najaktivniji Miroslavljev neposredni naslednik knez Petar (god. 1198.1227., otprilike), za koga se pria da je doao na vlast potisnuvi Miroslavljevu udovicu i maloletnog sina Andriju. On je uspeo da god. 1223. bude izabran za splitskog gradskog kneza i pored ogorenog otpora svetenstva, koje je bilo protiv njega jer nije pripadao katolikoj crkvi. Narod ga je sam odveo, silom, u crkvu i predao mu vlast. Zbog toga je Split bio kanjen prokletstvom od papina legata Akoncija, koji se tad nalazio u Dalmaciji. Kao splitski knez, moan i borben, kako ga karakterie jedan stari izvor, Petar je vodio zbog njih lokalne borbe sa hrvatskim knezovima Butkoviima, a upleo se u dui sukob i sa jakim ubiima, od kojih ga je jedan, bribirski knez Grgur, i zamenio u splitskoj asti. Kasnija predanja kazuju da je Petar ranije ratovao i sa kraljem Stevanom Prvovenanim i da je u tom ratovanju izgubio svu oblast na levoj obali Neretve. Mesto njega kralj je u tom delu kao svog vazala postavio kneza Andriju, ranije potisnutog sina Miroslavljeva. U Andrijinom delu, u Stonu, osnovao je Sv. Sava god. 1219. uvenu stonsku episkopiju. Petrov deo nasledio je knez Toljen, koji je, ne mogavi tamo postii ast Petrovu, pravio velike neprilike Splitu i susednom Trogiru. Odnos izmeu Hrvatske i Maarske postajao je vremenom sve tenji. Spoetka, u starom plemenskom i primorskom gradskom pravnom nasleu, svako pleme i svaki grad imali su svoje pravne obiaje i njih su se drali. Jo u XV veku Hrvatska i Slavonija

119

imaahu svaka svoje posebno obiajno pravo, isto kao i pojedini gradovi i ostrva dalmatinska. Maari u ta pravna naslea nisu dirali. L. Taloci je tano naglasio: Jedinstvo bi pretstavljala kraljeva linost, u njoj bi gledali vrelo raznih prava, te je ba ovaj lini momenat osigurao miran sporazum, a i to da se ovi zasebni obiaji nijesu jedan s drugim kosili. Kraljevska vlast je patrimonijalna; braa i porodica ele za se udjela od te velike materijalne sile, kojom se samo kralj koristi. U Hrvatskoj kralja je zamenjivao dux (herceg, vojvoda), koji je bio ui lan kraljevske porodice, ponajee jedan od kraljevih sinova, odnosno brae, a ponekad ak i sam naslednik prestola. Obino mu je sedite bilo u Zagrebu; tu je imao svoj dvor i inovnitvo. Hercegova kompetencija bila je veoma iroka, gotovo sa vladarskim pravima: imali su pravo da kuju novac, da daju plemstvo, da postavljaju biskupe. Jedino herceg nije imao naslednog prava na tu ast. I kralj Andrija bio je takav herceg, pa i njegov sin Bela. Tim postavljanjem uglednih lanova dinastije za namesnike u Hrvatskoj zadovoljavale su se njihove ambicije; ali, time se u isto vreme pokazivalo i potovanje prema Hrvatskoj i slovenskom elementu ujedinjenih kraljevina. Slino je u Srbiji bilo sa Zetom, koja je posle Vukana i njegovih sinova davana na upravu nasledniku prestola ili nekom uglednom lanu dinastije, takoe zbog njene znaajne dravne tradicije. Sem hercega, koji se zadravao u Zagrebu, dakle u Slavoniji, i stoga se zvao ponekad slavonskim, ua Hrvatska imala je i bana, ponajee sa seditem u Kninu. Ban je bio obino koji kraljevski roak ili ugledni plemi, koga bi imenovao kralj i iji je pretstavnik on bio pored hercega, a ponekad i bez njega. Kralj Andrija je prema hrvatskom plemstvu, koje se poelo jaati krajem XII veka, imao dosta obzira; u isto vreme teio je da i na iroke mase deluje putem crkve i stvaranjem graanskog sebi obaveznog stalea. Naroito pomae ve duboko uvreni templarski red u Hrvatskoj i Dalmaciji, osniva mu opatiju u Topuskom (god. 1205.) i uzima ga pod svoju zatitu. Od kraja XII veka taj red u Hrvatskoj obasut je bogatim povlasticama. Slavni benediktinski manastir Vrana, koji je moda podignut jo u IX veku, a koji je god. 1076. kralj Zvonimir ustupio papi, predan je god. 1169. templarima ili, kako su ih Hrvati zvali: bojacima, koji tu stvaraju svoju maticu. Odatle se naglo ire po celoj Hrvatskoj, nevoljeni od naroda, prema kojem su bili strogi, kao i prema svetenstvu drugih redova, koje su nipodatavali. Nova milost kralja Andrije daje im god. 1213. autonoman poloaj u dravi. Njihovi znatniji posedi poznati su u Zagrebu, Naicama i Senju; Bojakovina je po njima dobila svoje ime. Poeka i virovitika upanija bile su najveim delom u njihovoj vlasti. Kada je kralj Andrija otiao u krstaki rat, njega je u Hrvatskoj zamenjivao bojaki stareina i kao nagradu za to dobio je za svoj red gadsku upaniju. Kralj je dao nove i potvrdio stare povlastice vanijim gradovima kao Ninu (god. 1205.), Splitu (god. 1207.), Omiu (god. 1207.), ili je osnivao slobodne gradove kao Varadin (god. 1209.). Zbog borbi oko prestola morali su maarski pretendenti da mite utlednije velikae i crkvene dostojanstvenike da bi ih pridobili na svoju stranu, ili su ih, posle pobede, nagraivali da ih zadre u dobroj volji. Od hrvatskih plemia rano se diglo i osililo nekoliko jakih bratstava. Knezovi Goriki, nastanjeni najpre oko grada Steninjaka, usred slovenskog podruja, igraju vanu ulogu ve krajem XII veka. Njihov pretstavnik, Stevan Goriki, bio je u to vreme uvar ugarske marke izmeu Krke i Kupe, a domalo, oko god. 1197., dobio je za steene zasluge u upaniji dubikoj vodiko podruje, po kojem se njegovi potomci nazivaju Vodianima i Baboniima, po njegovu

120

sinu Babonigu. God. 1243. ve se pominje pet rodova te vane porodice. Krajem XII veka diu se i Frankopani. Njihov pretstavnik, krki knez Bartol, dobio je jo god. 1193. od kralja Bele III modruku upaniju, a god. 1221. uzeo je papa njihovu porodicu pod svoju zatitu. Ugledni Miroslav ubi dri god. 1184. kao upan bribirski kraj, odakle poinje u XIII veku nagli uspon njegove porodice. Za kralja Andriju kazuje se da je bio rasipnik, neobino dareljiv prema velikaima i crkvama, slab i bez uporita i sasvim zavisan od svoje ene Getrude iz porodice meranskih vojvoda. Pomaganje enine rodbine i Nemaca stvorilo je u zemlji protiv njega jaku stranku, koja je pomiljala ak i na nasilne promene. Kraljiinom rodu bi ustupljena meu drugim i slovenska krajina sa Metljikom i ernomeljem. God. 1216. otkupili su Mleani kraljeva prava na Zadar. Posle ve pomenutog neuspelog krstakog pohoda kraljev poloaj postao je jo tei. Zemlja je bila zavaena,, a on finansiski iscrpen i moralno potiten. Magnati u zemlji behu postali i suvie moni; nezadovoljstvo je uzelo toliko maha da se sam kraljevi Bela pojavio kao protivnik oev. Pritenjen, da bi umirio nezadovoljnike, kralj je morao god. 1222. objaviti uvenu Zlatnu bulu, koja je osetno suavala kraljevsku vlast u korist plemstva, isto kao i malo pre toga izdana engleska Magna Charta. Zlatna bula vredela je samo za Ugarsku i Slavoniju, ali ne i za Hrvatsku. Razumljivo je da u takvim prilikama kralj Andrija nije mogao pretstavljati ni ozbiljnu opasnost za novu srpsku kraljevinu, ma koliko joj, inae, bio protivan. Sava, koji je na njegove pretnje otiao u Maarsku da ga umiruje, nije, prema tome, imao mnogo napora da odri mir izmeu oba suseda. Kao znak dobrih odnosa smatralo se to to je kralj Stevan god. 1221. pustio kroz Srbiju slobodan prolaz uraku Andrijinom, novom latinskom caru Robertu Kurtnejskom. Ovaj je tom prilikom podvalio srpskom kralju udavi za jednog od njegovih sinova kao svoju roaku ker jednog svog serana iz Lila, za koga se, istina, govorilo da je nezakoniti stric carev. * Posle krunisanja i dobijanja samostalne srpske crkve Stevan Prvovenani ne preduzima nikakvo vanije dravno delo. Bio je veoma uzdrljiv, unekoliko izgleda i zbog bolesti. Paljivo je samo pratio nagle uspehe epirskog despota Teodora, koji se, osvojivi posle cele Maedonije jo i Solun god. 1223., proglasio za cara. Srpski prestolonaslednik Radoslav postao je njegov zet verovatno negde u to vreme. Kad je umro kralj Stevan (oko god. 1227.), Teodorov uticaj znatno je porastao u Srbiji. Srpski letopisi sa mrnjom pominju njegovu ker, kraljicu Anu, koju nazivaju novom Dalidom. Roen od jedne grke princeze, a oenjen Grkinjom, iji je otac bio najmoniji vladar na Balkanu, Radoslav se oseao kao Polugrk i vie se diio majinim nego oevim poreklom. I na srpskim poveljama potpisivao se Stevan Duka, a ne Nemanji. Na bronzanom novcu, koji je on prvi od srpskih vladara poeo kovati po ugledu na novac svoga deda cara Aleksija, natpis je isto tako grki. Pod uticajem svoje tazbine on je obnovio i veze sa ohridskim arhiepiskopom Dimitrijem Homatijanom, protivnikom svog strica Save, i traio je od njega obavetenja u izvesnim verskim pitanjima. To je sve dalo povoda velikom nezadovoljstvu u Srbiji. Sava se sam sklonio jedno vreme iz zemlje i otputovao u sveta mesta. Meutim, slava cara Teodora nije dugo trajala. Ponesen uspesima, on je poeo ratovati sa celim svetom, sa Latinima, sa Nikejskim Carstvom i najzad sa Bugarima, koji su se pod vladom mudroga cara Jovana Asena II razvijali naglo i dosta solidno. U odlunoj borbi sa njima kod Klokotnice, god. 1230., Teodor je bio poraen i zarobljen.

121

Dovrujui u Trnovu te godine lepu crkvu u slavu etrdeset muenika, car Asen sa ponosom belei tu pobedu, koja mu je donela, odjednom, svu Teodorovu dravu, od Odrina do Draa, Grku, i jo Arbanasku i Srpsku. Bugarska je posle te pobede postala prva sila Balkanskog Poluostrva; Asenova volja gospodarila je bez takmaca. On je odvojio svom zetu, a Teodorovom bratu, Manojlu, Solun sa Tesalijom i Epirom, gde je ovaj vladao pod njegovim vrhovnim nadzorom. Savremeni grki pisac Akropolita sa priznanjem govori o pravednosti i uviavnosti Asenovoj, koja je njegovu vlast inila lako podnoljivom. Posle pada Teodorova nije se ni u Srbiji mogao odrati omrznuti reim njegova zeta. Protiv kralja Radoslava die se sa jednim delom naroda njegov brat Vladislav, koji ga, najzad, krajem god. 1233. konano potisnu sa vlasti i iz drave. Radoslav se sklonio, posle uzaludnog otpora, najpre u Dubrovnik, sa namerom da odatle nastavi borbu protiv brata. Stoga je Dubrovnik navukao na se gnev kralja Vladislava i imao neprilika sa njim. Radoslav je, videi to, a moda i zamoljen od Dubrovana, otiao odatle u Dra, srodnicima eninim, gde ga je, sruena sa vlasti, kraljica Ana napustila sa nekim franakim vitezom. Duboko skruen vratio se posle kralj Radoslav u otadbini i tu primio monaki in. Njegov brat, kralj Vladislav, koji se oenio Beloslavom, erkom cara Asena, imao je moan oslonac u svom tastu. Arhiepiskop Sava, koji se bee povratio sa Istoka, kao da nije bio zadovoljan sukobom u srpskoj dinastiji. On nije odobravao Radoslavljevu politiku, ali nije, isto tako, koliko se bar ini, bio ni za otre mere protiv njega. Stoga je, krajem god. 1233., posle pada Radoslavljeva, napustio svoj arhijerejski presto i otiao ponovo u sveta mesta. ini se da je na ovom putu imao da uini i jednu vanu uslugu caru Asenu. Ovaj je, raskinuvi god. 1232. crkvene veze sa papom, a ne obnovivi ih sa Grcima, dao izabrati bugarskog patrijarha, koji nije bio priznat ni od koga. Sava je, na ovom svom drugom putu, posetio sva etiri mesta u kojima su se nalazili pravoslavni patrijarsi: Jerusalim, Aleksandriju, Antiohiju i Nikeju, pa je verovatno da je sa njima pregovarao i pridobio dotine patrijarhe za priznanje bugarske patrijarije. Za to bi govorila i injenica to se Sava sa tog puta ne vraa u Srbiju, nego odlazi najpre u Bugarsku, na dvor cara Asena. Tu je, prehladivi se na slubi u crkvi o Bogojavljenju, umro 14. januara god. 1235., po svoj prilici od zapaljenja plua. Iste ove godine sveano je u Galipolju proglaen dugo vremena dogaajima i zajednikim interesima pripremani savez izmeu cara Asena i nikejskog cara Jovana Vataca i priznanje bugarske patrijarije. Mrtvo telo svoga strica preneo je kralj Vladislav u svoju lepu zadubinu, manastir Mileevo, 6. Maja god. 1237. U tom manastiru ouvan je i dobro raeni portret Savin, sasvim verovatno delo najneposrednijih savremenika. Savine crte na tom portretu, pored asketske strogosti, pokazuju i izvesnu odreenost pogleda i snagu volje. Svetiteljeve krupne oi su prodirne i gledaju neposredno kao da zovu i opominju na dunost. Srpska crkva, koja Savi duguje svoj veliki ugled i organizaciju, proglasila ga je vrlo brzo za svetitelja i uinila ga najpopularnijim narodnim bogougodnikom. U ovo vreme Bosna je imala da preturi teke dane. Na papskoj kuriji ona je bila ozloglaena kao opasno leglo jeretika, pa kako je u to vreme boji gnev, preko rimske crkve, divno besneo na Zapadu, protiv francuskih jeretika, trebalo je ista sredstva primeniti i na Bosnu. Jo 3. decembra god. 1221. pozivao je papa Maare da ustanu protiv tamonjeg zla, a 15. maja god. 1225. odobrio je da Bosna, Soli i Usora dou pod crkvenu vlast kaloke nadbiskupije. Da Maarska nije u taj mah patila od unutarnjih

122

nevolja, po tenjama rimske kurije jo tih godina bio bi protiv Bosne krenut krstaki rat. Ovako je do njega dolo tek docnije, tridesetih godina, poto se Maarska oporavila. Ova se drava javlja kao glavni izvrilac papinskih elja, koje su u isto vreme odgovarale i njezinim politikim interesima da u Bosni vri stalan i dubok uticaj. Tridesetih godina XIII veka vladao je u Bosni ban Matija Ninoslav, vet, izdrljiv i nimalo maloduan vladar. Pritisak Maara i papske kurije naterao ga je god. 1233. da osudi veru svojih predaka i dade izjavu da e postati dobar katolik. Na to ga je papa 10. oktobra god. 1233. primio pod svoju zatitu i zajemio mu integritet pravom predragog mi u Hristu sina naeg svetlog kralja Ugarske. Da je Ninoslav svoju izjavu dao pod izvesnim moralnim pritiskom, da bi otklonio tee komplikacije, i da je u celom postupku papina legata, u njegovoj zemlji prenestinskog biskupa Jakova, bilo vie diktovanja nego pregovaranja, vidi se najbolje po tome to je Ninoslavljev roak, Prijezda, preavi u katolianstvo, morao ak dati taoce, i to svog roenog sina. Takve stvari, zna se, ne ine se, sem u krajnjoj nevolji. Katolika aktivnost u Bosni posle toga uzima velika maha. Za novog biskupa u ovu zemlju upuuje se iste godine Johanes Vildeshauzen, Nemac, rodom iz Frajburga. U Bosnu, u isto vreme, dolaze i dominikanski red, poznat po svojoj otrini u progonjenju francuskih jeretika. Novi biskup toliko je svestan svoje moi da odbija izvesne naredbe samog maarskog kralja i ispunjava ih tek na posredovanje rimske kurije. Dovoenje tuinaca, njihova nasrtljivost u odnosu prema inovercima i politiko ugroavanje od Maara izazivaju u zemlji snanu reakciju. Svet se odbija od njih, sa Ninoslavom zajedno. Bosanci nisu mogli dozvoliti da vera postane sredstvo za njihovo potpuno podjarmljivanje i za vlast tuinaca na svima linijama. Mesto da smire, ove mere razdraile su svet. Na papskoj kuriji tvrdilo se da Bosna zbog jeretika izgleda kao pustinja i ikara, puna trnja i kopriva, i postala je leglo guja. Ve 17. oktobra god. 1234. traio se otud krstaki rat, zbog nepovoljnih izvetaja o novoj verskoj aktivnosti. Hrvatski herceg Koloman primio se, na papin poziv, da kao Hristov vojnik organizuje ratni pohod na Bosnu. Krstai protiv te zemlje bili su papinom odlukom potpuno izjednaeni sa borcima za osloboenje Svete Zemlje. Maarski kralj, hotei da iz ovog pohoda izvue glavnu korist, zatraio je i papa je 9. avgusta gad. 1235. odobrio da Bosna doe pod neposrednu vlast Ugarske. Ninoslav je, znai, izgubio njegovo poverenje, jer, oevidno, nije pristajao na sve mere i postupke rimskih izaslanika. Kad je izbio rat, ban Ninoslav je imao dosta tekoa. Jedan deo vlastele, iz straha ili kao njegovi protivnici, pristao je uz Maare. Prvi na udarcu, usorski knez Sibislav, sin bana Stevana, nije bio sa njim, nego sa maarskim krstaima. Videi to i monu maarsku vojsku, Ninoslav se povlaio u svoje sredine planine, koje su mestimice jo i danas kao kakve praume, i izbegavao je otvoren sukob. Zbog toga se rat otegao. Maari, koji su hteli da zemlju doista pokore, nisu se, kao obino, zadovoljavali jednim kratkim pohodom, koji bi doneo brze uspehe, nego su vodili pravi rat, morei i pritenjujui Bosance na sve naine. U Zahumlju je Koloman osvojio oblast kneza Toljena, ali pravu sredinu Bosnu nije mogao da zauzme. Istina, papa je hvalio Kolomanove uspehe i 26. aprila god. 1238. govorio kako je herceg doveo Bosnu na svetlost katolike istote; ali, sve to bilo je veoma problematino. Ve god. 1240. ban Ninoslav dolazi u Dubrovnik, u pratnji znatnog dela svoje vlastele. Da nije bio potiten i do kraja iscrpen vidi se najbolje po tome to je ak obeao zatitu Dubrovniku u sluaju da doe do rata sa rakim kraljem Vladislavom.

123

Sa Bosnom su bili ozloglaeni i Neretljani, stari gusari. O njihovim napadima i grabeu stizale su este albe na maarski dvor, u Mletke i u Rim. Osim toga, oni su u Rimu bili optuivani i kao jeretici i pomagai jeretika. Kralj Andrija pretio im je linom ekspedicijom, na koju ga je jo god. 1221. pozivao papa Honorije. Mesto da se smire, Neretljani, a posebno ratoborno pleme Kaia, spremali su ak zamku i jednom uglednom papinom legatu. Kada su tokom god. 1234. videli ozbiljne pripreme za pohod protiv Bosne, oni se uplaie i poee da se mire sa susedima, kao 17. marta god. 1235. sa Dubrovanima, koji od god. 1232., prema ugovoru sa Mleanima, nisu smeli da ih primaju u svoj grad. Dalju maarsku akciju protiv Bosne spreile su komplikacije sa Bugarskom. Savez Asenov sa nikejskim carem Vatacem bee ugrozio Latinsko Carstvo, i papa je preduzimao sve da spase svoje jednovernike u Carigradu i svoj uticaj na Balkanu. Stoga je god. 1238. pozvao maarskog kralja da napadne na Bugare. Neto ta opasnost, a neto i nesuglasice sa Nikejcima, opredelie Asena da raskine veze sa Grcima i da se priblii Latinima. Naskoro posle toga, u junu god. 1241., Asen je umro u Trnovu, usred dogaaja koji e njegovog protivnika onesposobiti za ma kakav pothvat veih razmera. S Asenovom smru Bugarska postepeno gubi svoj dominantni poloaj na Balkanu, mada jo uvek pretstavlja snagu dostojnu tovanja.

VI. NAJEZDA TATARA.

1. Navala Tatara na Ugarsku i Hrvatsku. 2. Promena na prestolu u Srbiji. Jake konjanike horde Tatara, koje su kao vihor besnele u prvoj polovini XIII veka od Mongolske, kroz Kinu, Srednju Aziju sve do Kavkaza, izbile su i u ruske stepe, i, pod vostvom Batu-kana, pokorile su od god. 1238.1240. najvei deo ruskih kneevina. God. 1240. pao je i Kijev, mati ruskih gradova. Preko savladane Poljske i Galicije i preko Karpata jurnue tatarske horde i u Ugarsku. Kod mesta Mohi, na reci aju, pokua kralj Bela IV da im sprei dalje prodiranje, ali bi strahovito potuen, u prolee god. 1241. Njegov brat, hrvatski herceg Koloman, umre od zadobivenih rana u azmi, a sam kralj Bela, beei, doe najpre austriskom vojvodi, a potom u Zagreb, vapei uzalud za pomo. Iz Zagreba se 18. maja god. 1241. obratio i papi. Tatari su pustoili i plenili nemilosrdno, koljui pri tom sve stanovnitvo, muko i ensko, staro i mlado, bez ikakvih obzira. Jezovit je opis savremenog oca Rogerija o stradanju Velikog Varadina. Tatari su se posle pobede delom rasplinuli po bogatoj Maarskoj da trae pljake; ali, dobar deo poao je i dalje, da goni kralja, saekavi samo da se reke, radi lakeg prelaza, zamrznu i gora opadne. Sam Batu-kan nije iao dalje od Drave, nego je uputio voa Kadana da ide za Belom sve dokle moe. Kralj se, pobegavi iz Zagreba, zadravao u tvrdim primorskim gradovima, koje tatarska konjica, bez opsadnih sprava i flote, nije mogla da osvoji. Pred Klisom su ak Tatari pretrpeli i jedan mali poraz. Na Primorju stie Kadanu naredba da se vraa, zbog nemira koji behu nastali u njihovim dalekim stanitima u Rusiji. On se odazvao pozivu i poao nazad, ali sad udarivi preko Bosne, Srbije i Bugarske, traei nov plen. Njegovi odredi sputali su se daleko na jug i otetili su znatno gradove Kotor, Sva i Drivast. Na povratku njihove su ete bile svakako slabije, a i urile su se, stoga su Bosna i Srbija stradale manje nego Hrvatska i Primorje. U ovom meteu i klanju stradala su na maarskom podruju 3 arhiepiskopa, 4 episkopa i na 65.000 ljudi. Po svom

124

povratku ovi Tatari su na donjoj Volzi osnovali svoju monu dravu, dobro poznatu pod imenom Zlatne Horde. Iz zahvalnosti to se na njihovom podruju mogao spasti i odrati, kralj Bela je obasuo Hrvate mnogim povlasticama. Jo tokom god. 1241. potvrdio je povlastice Baboniima, koji su se hrabro borili na zapadnim granicama protiv napada iz susedstva de Theotonia, a god. 1242. Frankopanima i Marinu Crnoti. Gradovi i ostrva: Trogir, Hvar, Petrinja, Samobor, Varadin, Nin, Pag, Vukovar u vremenu od god. 12421244. dobivaju potvrde ranijih povlastica (navode se hronolokim redom), a poneki i po kakvo novo pravo. Zadar je ponovo povraen, istina za kratko vreme. 16. novembra god. 1242. Zagreb, koji je osetno nastradao od Tatara, proglaen je za slobodni kraljevski grad; na brdu Griu podignuta je ta nova civitas libera, koja je imala biti opasana najvrim zidom. Novi zagrebaki grad bio je dugo suparnik kaptolskog starog grada, vie graanski i trgovaki nego onaj i sa vie prometa. Prema kralju imao je ove obaveze: da mu poalje 10 vojnika kad kralj ratuje u Primorju, prema Karintiji ili Austriji; da mu, za vreme boravka, za obed daje 12 volova, 1000 hlebova i 4 tunele vina; a hercegu, kad je iz dinastije, pola od toga. Sem Zagreba, kralj nagradi i Krievce (god. 1252.) i Biha (god. 1264.). Razvijanje gradova, i to dobro utvrenih, sa jakim bedemima i teko pristupanim zamkovima, jedno je od glavnih programnih dela kralja Bele m ostale vlastele posle ovog tekog iskustva sa Tatarima. Tada je, na primer, podignut Medvedgrad kod Zagreba, obnovljen Varadin, postavljen Zelin-grad i druga mesta. Sa razvi janjem gradova ilo je i jaanje graanskog stalea, trgovaca i zanatlija, koji su u ovo vreme bili uglavnom nemaki, naroito pozivani, kolonisti. Nadbiskupiji splitskoj darovao je kralj god. 1244. celu cetinsku upaniju. Bilo je izvesnih darivanja i posle ovih prvih godina iza tatarske najezde. Ove povlastice dadoe povoda i mnogim rasprama, naroito u sluajevima gde je kralj, da nagradi jedne, oduzimao izvesna mesta drugima. Od tih sukoba uze najvee razmere onaj izmeu Trogira i Splita. Kralj Bela, beei ispred Tatara, bee u Trogiru naao najlepi prijem i pouzdano sklonite za izvesno vreme. Stoga je 18. marta god. 1242. dao gradu, uz izvesne povlastice, jo i neke zemlje. Jedan deo tih zemalja, posebno Ostrog sa okolinom, smatrali su Spliani kao svoje vlasnitvo i stoga ne pristadoe na to ustupanje. Rat izmeu njih preao je brzo lokalne razmere. Za Trogir se toplo zauzeo kralj i naredio odmah da mu se prui vojnika pomo. Split, koji je na taj nain obeleen kao antikraljevski, pozvao je u pomo bosanskog bana Ninoslava, koji posle onih borbi sa Maarima nije mogao vaiti kao kraljev prijatelj. Uz bana bio je pozvan i humski knez Andrija. Ninoslav se umeao u te dalmatinske borbe, postao ak knez splitski njihovim izborom i poeo borbe sa Trogirom. Tvrdi, dobro branjeni trogirski grad nije mogao da uzme, nego je samo opustoio njegovu okolinu. Ovo izazva energinu intervenciju kraljevu. Po njegovoj naredbi, slavonski herceg Dionisije napade Split i nagna ga 12. jula god. 1244. na predaju. U ugovoru o miru bosanski ban i humski vojvoda behu naroito iskljueni. Kralj Bela, da kazni Ninoslava, krenu sam na Bosnu, negde u isto vreme kad i herceg Dionisije na Split. O tom njegovom pohodu nemamo bliih podataka, ali izgleda da nije bio krvav. Zna se pouzdano da je oko 20. jula dolo do mira, jer je toga dana kralj potvrdio posede bosanske biskupije u sporazumu sa banom Ninoslavom i njegovom braom i velikaima. U toj zemlji Bosni, kae se u kraljevskoj povelji, uzela je maha jeres i malo je ljudi koji su pristalice prave vere. Da pomogne verskoj revnosti pravih katolika, kralj je tom prilikom dao bosanskoj crkvi posede u akovu i Blezni. Ta kraljeva

125

povelja je dragocen prilog za istorisku geografiju i crkvenu istoriju Bosne i jo uvek nije prouena u dovoljnoj meri. Ova tatarska najezda imala je svog odjeka i u Srbiji. Smrt cara Asena i mete stvoren provalom Tatara izazvae u Rakoj novu promenu na prestolu. Kralj Vladislav, koji bee izgubio svog tasta zatitnika, pao je isto onako kao i kralj Radoslav posle poraza cara Teodora. Na presto doe trei sin Stevana Prvovenanoga, kralj Uro. Dok je Vladislav prilikom promene na prestolu bio po svoj prilici negde zatvoren, njegova je ena, iz Dubrovnika, pokuavala sve da popravi situaciju svoju i svoga mua, ali joj svi napori ostae uzaludni. Kasnije je izmeu brae dolo do izmirenja. Vladislav je priznao vrhovnu vlast Uroevu i iveo je, izgleda, u Zeti, vrei tamo izvesne javne funkcije. Njegova dva lepa lika u Mileevu, raena oevidno kao portreti, prikazuju Vladislava s izvesnim mekim, gotovo enskim, crtama, kojima plava kosa i tople velike oi daju jo vie blagosti i ak izvesne ljupkosti. Obino se uzima da su kraljevi Radoslav i Vladislav dva prilino beznaajna vladara u srpskoj istoriji. Oni, doista, nemaju nikakvog veeg uspeha u svojoj vladavini; i jednog i drugog suvie su pritiskale krupne linosti njihovih tastova, da bi sami mogli vie doi do izraza. Meutim, sa dravnog gledita Srbije, njihova vladavina znai ipak neto pozitivno. Zbog njihovih monih zatitnika Srbija je za vreme oba prva sina Stevana Prvovenanoga ostala poteena od susedskih napada i, neugroena ni od koga, mogla je mirno da se razvija i jaa. Period od god. 12171242., dakle puna jedna etvrtina veka, znai period pribiranja srpske snage, bez ijednog teeg sukoba sa spoljnim neprijateljima. I unutarnji sukobi oko prestola nisu zemlji doneli veih potresa, niti su, jednom svreni, pretstavljali opasnost za unutarnji poredak u Srbiji.

VII. ZAPADNJAKI UTICAJI U SRBIJI.

1. Linost kralja Uroa. 2. Aktivistika politika Maara na Balkanu. 3. Sudbina Bosne u sredini XIII veka. 4. Sukob izmeu Rake i Dubrovake Republike i pitanje prvenstva izmeu barske i dubrovake arhiepiskopije. 5. Kralj Uro u savezu s epirskim gospodarima i Anujcima. 6. Kralj Uro i Maari. 7. Lionski sabor. 8. Poslednje godine Uroeve. 9. Znaaj, privredni i politiki, njegove vladavine. Kralj Uro bio je sin mletake princeze Ane Dandolove, a oko god. 1245. oenio se Jelenom, roakom anujske dinastije, Francuskinjom, ije pravo poreklo jo nije utvreno. S obe te strane imao je, dakle, dosta potsticaja da svoju optu orijentaciju skrene s istoka prema zapadu. I epirski i bugarski uticaj behu u Srbiji prilino kompromitovani; trebalo je stoga traiti neto novo i drukije od toga. Latinsko Carstvo u Carigradu opadalo je tako vidno da vie nije pretstavljalo gotovo nikakvu opasnost. Nije, onda, nikakvo udo to je Uro svoje nove veze poeo da razvija sa pretstavnicima zapadnih drava, sa Anujcima i sa Maarima. Grci se za ovo vreme behu pribrali i poeli dosta ivu aktivnost da obnove svoju vlast u Carigradu. Car Jovan Vatac, iza smrti bugarskoga cara Kalimaia I, god. 1246., bee bez velikih napora osvojio celu istonu i junu Maedoniju, a god. 1253. uspeo je da natera i dravu epirskog despota Mihaila da mu prizna vrhovnu vlast i otstupi zapadne maedonske oblasti sa Velesom i Prilepom i Albaniju sa tvrdom Krojom. Stari spletkar Teodor Anel bi lien vlasti i zatvoren u jedan manastir. Grci tako postadoe neposredni

126

susedi Srba, prilino opasni sa tim obnovljenim ofanzivnim duhom. Uro stoga prvo vreme ne ulazi ni u kakve pokuaje protiv njih, ekajui da se uvrsti u vlasti i pravilno oceni novi odnos snaga. Opustoena Maarska oporavljala se dosta brzo i ve oko sredine XIII veka poinje svoju novu, aktivistiku politiku. God. 1246., u vezi sa bugarskim smutnjama posle Kalimanove smrti, kralj Bela uplie se u bugarske poslove i uzima titulu kralja Bugarske. Oko god. 1247. obrazovali su Maari svoj mavanski banat na podruju starog Srema ispod Save. Kao njegov upravnik bi postavljen Belin zet, ernigovski knez Rostislav Mihailovi, koji bee izgubio uporite u svojoj Galiciji. Uz Mavu, verovatno ve tada spojenu sa Beogradom, knez Rostislav dobio je i severoistoni deo Bosne, sa Solima i Usorom, odnosno, otprilike, bivu tuzlansku oblast. Tada je prvi put stvorena ta nova geografsko-administrativna celina od bogate Posavine, koja je hvatala od amca do Beograda, a na jugu ad UsoreZvornika do Rudnika. U isto vreme Maari su irili svoju vlast i u Bosni. Kralj Bela je ivo radio na papskoj kuriji tokom god. 1246. da se bosanska crkva podvrgne pod vlast kaloke nadbiskupije, poto nema nikakve nade da bi se ona zemlja od svoje volje vratila veri, obeavajui ujedno da e on to, sa svojom crkvom, izvesti silom. Papa je 26. avgusta god. 1247. naredio da se to konano i uini. (Verovatno s tim u vezi, da naknadi dubrovakoj arhiepiskopiji oduzetu bosansku crkvu, papa je jo 22. marta god. 1247. dodelio dubrovakoj barsku crkvu.) Uplaen tom merom, oseajui joj pravi politiki znaaj, ban Ninoslav se obratio papi uveravajui ga da je on dobar katolik, a da se posluio pomou jeretika samo u borbi protiv neprijatelja. Papa je poverovao i naredio da se obustavi nameravana akcija protiv njega, a uputio je senjskog biskupa i priora splitskih franjevaca da ga obaveste o ivotu i glasu i verskom dranju banovu. Dva dana posle tog akta, 29. marta god. 1248., pana je svojim pismom senjskom biskupu Filipu dozvolio upotrebu glagolice, koja je u Slavoniji posebno pismo, za koje klerici one zemlje uveravaju da ga imaju od svetog Jeronima. Papa je to uinio na molbu revnog biskupa, uviajui da je govor podvrgnut stvari, a ne stvar govoru. Ovo priznanje slovenske slube u senjskoj biskupiji pretstavlja jedan od najlepih datuma u njenoj istoriji. Nema sumnje da je mudri biskup Filip dobro video znaaj otpora svojih ljudi, a verovatno i ljudi u Bosni, protiv tueg jezika u crkvi i sa njim tue vlasti, i u brizi da svet, zbog mrnje na tuina, ne pree u tabor bogumila, predlagao je ovu meru kao najbolje sredstvo da se svet ne odbije od crkve. Poslednji pomen bana Ninoslava imamo u jednoj njegovoj povelji Dubrovanima iz marta god. 1249. Iskoristivi nerede iza smrti banove (oko god. 1250.), 11. novembra god. 1253. pisao je maarski kralj papi kako ima muke sa jereticima Bosne i Bugarske, protiv kojih se ba sad borimo sa naom vojskom. Bosna je ovom prilikom stradala, verovatno dobrim delom i zbog unutarnje nesloge. Njeno podruje bi podeljeno u vie manjih banata, koje je delio maarski kralj. Jedino se u uoj Bosni, ali i tu sa maarskim pristankom, odrala stara dinastija, iji je pretstavnik ban Prijezda, verovatno onaj ranije pominjani Ninoslavljev roak. Ovoga Prijezdu docniji vladari iz dinastije Kotromania navode kao svog pravog rodonaelnika. Mi o njemu znamo uglavnom samo to da je bio maarski vazal, da je imao svojih imanja oko Gornjeg Miholjca, i da je odravao trgovake veze sa Dubrovnikom. Sem njega, maarski je vazal postao i humski upan Radoslav, sin kneza Andrije, koji je dotad, kao i svi mu prethodnici, priznavao vrhovnu vlast Rake.

127

* Prve sukobe, koji su vremenom dobili opasan karakter, imao je kralj Uro sa Dubrovakom Republikom. Otud je, na poetku Uroeve vlade, ena kralja Vladislava spremala neku akciju protiv njega. Kralj to nije zaboravio, mada je uspeo da tu opasnost, uz pomo samih Dubrovana, dosta brzo ukloni. Mnogo tee bilo je drugo pitanje, crkveno, koje je uzrujavalo duhove na obe strane. To je bio spor o prvenstvu izmeu barske i dubrovake arhiepiskopije i o njihovu podvlaenju izvesnih crkava sa srpskog dravnog podruja. Uro je, razumljivo, bio za Bar kao za arhiepiskopiju svoje drave. Dubrovnik je, meutim, uspeo da god. 1247. izradi na papskoj kuriji reenje po kojem se barski kaptol imao pokoriti dubrovakoj crkvi. Kada su Dubrovani pokuali da to reenje sprovedu, naili su u Baru na neoekivani otpor. Gradski puk i ak neki klirici vikali su dubrovakim izaslanicima: ta se nas tie papa? Na je papa gospodin na kralj Uro! Mada je ovakav otpor diktovao, u prvom redu, lokalni patriotizam Barana, ipak je ovaj odgovor vanredno karakteristian dokaz za versku toleranciju kralja Uroa i za injenicu da su Barani verovali u mo i autoritet drave iji su lanovi i u spremnost da svoju volju suprotstave rimskoj. Stvar je neobina utoliko to je Bar bio u veini romanski grad, i to ovakav otpor u dosadanjoj istoriji primorskih optina nae obale ne belei nijedan drugi grad. Papa Inoentije IV, obaveten o svemu, podvrgao je svoju odluku reviziji i god. 1248. imenovao je za barskog arhiepiskopa svoga prijatelja i oprobanog crkvenog radnika, Jovana de Plano Karpini. Ovaj crkveni sukob pretvorio se u politiki. Ve god. 1249. osigurali su Dubrovani zatitu bana Ninoslava u sluaju rakog napada i neutralnost humskog kneza Andrije. Kad su Dubrovani uhvatili i zatvorili barskog nadbiskupa, spor se naglo pogora. Na papskoj kuriji god. 1252. vodila se prava parnica izmeu obe arhiepiskopije. Te godine pada i prvi napadaj Uroev na Dubrovnik. Doista iznenauje kod inae obazrivih Dubrovana upornost u ovom pitanju i jogunasta tenja da njihova crkva dobije prvenstvo u jednoj dravi koja to odbija imajui svoju crkvu iste vere i sa davnom tradicijom. Da postignu uspeh, Dubrovani u leto god. 1253. sklopie savez sa Bugarima, po kojem su, u sluaju pobede, traili za sebe slobodu trgovine po Bugarskoj, sve ranije povlastice po Srbiji, izvesno, neveliko, proirenje zemljita i vrhovno pravo svoje crkve nad katolikim podanicima Srbije. Idue godine pridruio se tom savezu i sin kneza Andrije, humski upan Radoslav. Bugari su, u drutvu sa Dubrovanima, napali Srbiju moda ve god. 1253., a svakako god. 1254. Prodrli su duboko u Uroevu zemlju, sve do Lima, gde su opljakali manastir Sv. Petra u Bijelom Polju. Mi danas ne znamo, ko je pomogao Urou da suzbije Bugare, da li Grci s istoka, koji su ove ugrozili, ili Maari sa severa, ili je to uspeo da izvri on sam. Ja lino pomiljam na Maare, i sve mi se ini da je cena te pomoi bilo priznavanje vrhovne vlasti Maara u Srbiji, za koje imamo nesumnjivu injenicu god. 1260., kad su raki pomoni odredi, zajedno sa bosanskim, uestvovali u maarskoj vojsci koja se borila protiv eha. Posle bugarskog povlaenja Dubrovaka Republika imala je sama da izdri udar rake vojske. Ona je pre vee katastrofe zamolila za mir i sklopila ga 23. avgusta god. 1254. Kao izazivai morali su da plate ratnu tetu, a sasvim je prirodno da je i pitanje dubrovakog prvenstva crkve, posle ovog poraza, moralo biti konano naputeno. Dubrovakom savezniku, humskom upanu Radoslavu, gubi se posle ovog svaki trag; bie da ga je Uro, kao pobednik, sklonio sa vlasti. Ovo je jedini rat u naoj prolosti gde su versko-crkvena pitanja dala jedan od glavnih motiva za sukob ovakvih razmera; i to versko-crkveno pitanje ne dravne vere

128

pravoslavne, kojoj je pripadao kralj, nego vere katolike. To je najbolji dokaz kolika je vanost u Uroevo vreme pridavana katolikom elementu i katolikoj crkvi u rakoj dravi, sa tanim razumevanjem osnovnog dravnog pitanja: da upravu nad jednom crkvom koja nije dravna ali koju drava priznaje treba dati odgovornim licima vlastitog podruja. Katoliki elemenat rake drave imao je naroitog pomagaa u kraljici Jeleni, Uroevoj eni, koja je obnavljala i pomagala katolike manastire u zetskom primorju i svakako uticala i na versku toleranciju svoga mua. I u njenoj pravoslavnoj zadubini, manastiru Gracu, strunjaci su u arhitekturi konstatovali nesumnjive zapadnjake uticaje, istiui gotske arhivolte i primorske kapitele. Ovi uticaji doli su najverovatnije od zapadnjakih majstora, sa kojima je kraljica bila u vezi, i ija je dela elela da ima i u svojoj dravi. Duh svoje zapadnjake otadbine ona je svakako unosila i u novu domovinu, i kako je imala dug vek i znatan uticaj u dravi, ona je mnogo uinila za civilizaciju Srba u vezi sa zapadom. To je postizavala delom neposredno, a delom posredno, preko ena, za koje je u Brnjacima ustanovila jednu vrstu domaike kole, prve koja se kod nas uopte pominje. Glavne politike veze kralja Uroa bile su sa zapadnjacima. God. 1258. nikejski Grci su konano potisli Bugare iz Maedonije i postali neposredni susedi Srba. Njihove uspehe, koji su mogli ubrzo da postanu opasni po sve susede, rei da ogranii epirski despot Mihailo, iji se interesi, po tradiciji, iz surevnjivosti, nisu poklapali sa onima njegovih istonih saplemenika. Savez koji je obrazovan njegovom inicijativom nije imao samo antinikejski, nego ak donekle i antigrki karakter; u nj su uli njegovi zetovi: gospodar Ahaje, Viljem Vilarduen, i sicilski kralj Manfred, koji je kao miraz dobio Krf i Albaniju, sa Draem, Valonom i Beratom. Tom savezu pridruio se i kralj Uro. Pod pritiskom ovih saveznika Grci su morali da se povlae iz Albanije, kud su bili nadrli, daleko na zapad; glavni zapovednik njihove vojske, uveni istoriar ovog vremena ore Akropolit, zadrao se tek u Prilepu. Srpska vojska, koja je sa svoje strane sudelovala u potiskivanju Grka, prodrla je ovog puta daleko na jug, preko Kieva, sve do Prilepa, osvojivi u isto vreme i krajeve na severu, sa Skopljem zajedno. Akropolit, koji kori Srbe zbog nezahvalnosti, prebacujui im da su lakomi na dobit i da ne dre ugovore, pripisuje srpsku pobedu pred Prilepom nesposobnosti grkog vojskovoe Ksileasa. Saveznici zapretie i samom Solunu. Ali, u to kritino vreme po Grke, javi se kao spasilac njihov novi vladar Mihailo Paleolog, koji je 1. januara god. 1259. zamenio umno poremeenog Teodora II Laskara. Mihailo je bio popularan vojskovo, hrabar i preduzimljiv, samo ne uvek dovoljno dravniki mudar. On je odmah spremio kontraofanzivu protiv saveznika, hotei da brani Solun po svaku cenu. I imao je uspeha. Pobedivi Epirce i Franke kod Kostura, grka vojska brzo povrati izgubljenu Maedoniju. Takvi su stanovnici tih zapadnih oblasti (pie pomenuti Akropolit) da se lako podvrgavaju svima gospodarima. Posle saveznikog poraza na jugu ni Srbi se nisu mogli odrati ne samo u junim oblastima nego ni u Skoplju. Nikejski Grci bili su dobro voeni i imali su izvesnog poleta; ovim uspesima u Maedoniji sledovao je i krupni uspeh na istoku, koji je dinastiji Paleologa digao presti i osigurao vlast na due vreme. Jednim nonim prepadom, 25. jula god. 1261., postali su Nikejci gospodari Carigrada. Latinsko Carstvo bilo je srueno i vaspostavljena je Vizantiska Carevina, ako ne vie sa starom moi, a ono svakako sa starim pretenzijama.

129

Za kralja Uroa ispale su najnesrenije njegove veze sa Maarima. Jedno vreme on je tano ispunjavao svoje kletvenike dunosti. Njegov stariji sin Dragutin oenio se Katarinom, kerju maarskog princa i docnijeg kralja Stevana, te je prijateljske odnose jo jae utvrdio. Kada se enio herceg Bela, brat kralja Stevana V, god. 1264., uestvovao je u svatovima kod Bea i kralj Srbije, moda sam Uro lino. Ali, Uro nije bio stvarni prijatelj Maara. im su u Maarskoj nastale borbe izmeu oca i sina, kralja Bele i Stevana, koje e se zavriti Belinim porazom, i kad se inilo da e Maarska osetno oslabiti zbog tih borbi, Uro se odmetnuo od Maara, ak je poeo i borbu protiv njih, i traio je naslona kod Grka. Zato je ba priao Grcima nije bilo teko razumeti. Njihova ofanziva god. 1259. i osvajanje Carigrada uinili su na Uroa jak utisak, i njemu se inilo opasnije ii protiv njih, nego biti sa njima. Na Uroa je, pri odluci da se oslobodi maarske vrhovne vlasti, delovalo, moda, i to to su se god. 1266. protiv Maara bili digli i Bugari, koji su tom prilikom loe proli. Od ranijeg saveza epirsko-franakog nije se vie bilo emu nadati. Kralj Manfred bee god. 1266. izgubio glavu i dravu; Vilarduen je stradao kod Kostura, dopavi u grko ropstvo, i izgubio je potrebni ugled; despot Mihailo jedva se sam drao. Sa druge strane, car Mihailo Paleolog polagao je na to da pridobije Uroa i Srbe. inio je to ponajvie stoga to je uo za pobednika sicilskoga kralja, Karla Anujskoga, brata francuskog kralja Luja IX, da se ozbiljno sprema na jedno balkansko ratno preduzee. U maju god. 1267. sklopio je doista Karlo ugovor sa proteranim poslednjim latinskim carem Balduinom II da se obnovi Latinsko Carstvo. Akcija se imala voditi sa najblie baze, iz june Italije, preko Albanije, kao to su to nekad, u XI veku, pokuali i Normani. Stoga je jo iste godine Karlo uzeo Krf. Preduzee je izgledalo lako mogue, naroito s obzirom na slabost tadanje vizantiske flote. Radi toga Grcima nije bilo svejedno kako e se ovog puta drati Srbi. Pregovori izmeu njih i Srba bili su na dobrom putu; ak se smatrala kao polusvrena stvar enidba Uroevog mlaeg sina Milutina sa erkom cara Mihaila, koja je imala da obezbedi presto Milutinu i bude kao garantija vizantiskom dvoru da e Srbi ostati na njegovoj strani. Ali, sve to poremeti Uroev poraz u Mavi, god. 1268., gde ga Maari, zarobljena, prisilie da se vrati na staru liniju u odnosu prema njima. Posle smrti epirskog despota Mihaila ( god. 1271.) Karlo Anujski poeo je aktivniji rad u Albaniji. God. 1272. njegove su ete zauzele srednju Albaniju od Draa i Valone do iza Kroje i Berata. Tada je stvorena albanska drava, regnum Albaniae, kojom je upravljao jedan anujski kapetan-maral sa seditem u Drau. U savezne pregovore sa Karlom ulaze jo iste godine Bugari, a u maju god. 1273. na kraljev dvor u Foi dolaze srpski i bugarski poslanici. Kraljica Jelena je roaka Karlova, a kralj Uro naziva se odlinim prijateljem. U taj savez ulazi i gospodar Tesalije, Mihailov sin Jovan, iju ker, u zalog prijateljstva, uzima kraljevi Milutin kao svoju prvu enu. Car Mihailo je svojom nespretnom dravnom i crkvenom politikom doprineo mnogo da ovaj savez protiv njega dobije naroitu otrinu. U tenji da oslabi zapadnjaku akciju protiv sebe, odnosno da osujeti obnovu Latinskog Carstva, on je ponudio papi pregovore o uniji izmeu zapadne i istone crkve. Radi toga bi sazvan crkveni sabor u Lionu god. 1274. U svojim predlozima carevi ljudi su izneli i taj: da se srpska i bugarska samostalna crkva, kao nekanonski osnovane, ukinu i podvrgnu ohridskoj arhiepiskopiji. Careva crkvena politika u zemlji, gde je pola veka razvijana latinofobija u najveoj meri i usmeno i pismeno i gde su jo bili svei tragovi latinske bogomrske vlasti u Carigradu, u Svetoj Gori, i po drugim grkim mestima, nije bila nimalo popularna, i carev predlog,

130

koji stvarno nije bio izvodljiv bez pristanka Srba i Bugara, a koji je on podneo samo da ublai opoziciju grkog ortodoksnog svetenstva, ostao je bez utiska na Grke. Srbe i Bugare mogao je, meutim, takvim predlogom samo razdraiti. Videi da mu lionski kongres ne moe otkloniti opasnost koje se plaio, car Mihailo se reio na borbu u Albaniji, da potisne Franke sa balkanskog podruja. Pripreme i manje borbe poele su ve krajem god. 1274., da se nastave i tokom god. 1275./6. Grci su u tim borbama uspeli da potisnu anujske ete iz unutranjosti i da ih sateraju do obale, gde su se odravale zahvaljujui uglavnom saradnji flote. Srpsko uestvovanje u tim borbama ne spominje se. Kralj Uro se, mesto toga, upleo u novi rat sa Dubrovnikom. Tom gradu on nije bio prijatelj celog veka; neprijateljstva iz prvih godina pretvorila su se u trajnu mrnju. Tu njegovu zlu volju nisu odobravala sva lica njegove okoline; kraljica Jelena bila je ak voljna, i pisala je o tom u Dubrovnik, da e ih obavestiti ako ushtedne kralj poslati vojsku na Dubrovnik, ili gusu, ili togod pakostiti Dubrovniku. Zato je dolo do novog rata god. 1275. nije poznato, bar ne pouzdano. Sam kralj Uro lino je doveo vojsku pod Dubrovnik, ali je bio suzbijen smelim ispadom gradskih eta pod vostvom kneza Petra epola. Dubrovani su, meutim, nastradali pri pljakanju srpskih obala; jedan njihov odred, pri iskrcavanju, zapao je u zasedu i bio delom zarobljen, a delom uniten. Mir je postignut posredovanjem Mleana bez koristi i po jednu i po drugu stranu. Naskoro posle toga sruen je kralj Uro sa vlasti. Kao nedavno u Maarskoj, dolo je i u Srbiji do borbe izmeu oca i sina. Arhiepiskop Danilo kazuje da je uzrok toj borbi bio to Uro nije hteo da odvoji jedan deo zemalja sinu Dragutinu, kako je to bio obeao verovatno jo god. 1268. Bie, po svoj prilici, i jo neki neposredniji povod za tu borbu, koji nam nije poznat. Sa maarskom pomou Dragutin se digao na oca i pobedio ga, u jesen god. 1276., na gatakom polju, na granici Huma i Travunije. Kralj Uro se potom povukao negde u Zahumlje, pokaluerio se i postao monah Simon. Umro je god. 1280., a sahranjen je u svojoj zadubini, Sopoanima, Rakoj na izvoru, u veoma ivopisnom i skrovitom kraju. * Kralj Uro zvan je izvesno vreme kod nas Velikim. Velik, ustvari, on nije bio nikad; njegovim podvizima u spoljanjoj politici pre se moe dati svaki drugi nego taj epitet. Ali, prema svojoj brai Radoslavu i Vladislavu on doista pretstavlja vidan napredak. Mada je on dugo vremena bio pod uticajem maarske vrhovne vlasti, kao Radoslav pod epirskom, a Vladislav pod bugarskom, on je ipak imao vie line inicijative i pokazivao jasne tenje da se toga uticaja oslobodi. On pravi politike kombinacije i nije ovek jedne linije. Ovo se, naravno, ne moe raunati kao neka zasluga, ali je svakako znak ireg politikog interesa. U Srbiji on proiruje njene kulturne veze i vidike. Pored ranijih istonjakih uticaja, grkog i bugarskog, dolaze sa njim u veoj meri i zapadni. Njegova tolerantna politika prema katolicima uvruje srpsku vlast u Primorju i stie joj novih prijatelja. Naroito je bila od koristi po Srbiju Uroeva odluka da pone sa iskoriavanjem rudnog bogatstva zemlje. Za vreme tatarske najezde jedan deo saskih rudara iz Erdelja spasavao se, verovatno, na srpsko zemljite i dao ideju da se sa tim poslom pone i kod nas. Kapital su dali ponajvie Mleani, preko svojih poslovnih prijatelja u Kotoru i Dubrovniku ili neposredno; oni su, spoetka, imali i glavne koristi od toga posla. Prvi od otvorenih rudnika bee Brskovo na Tari. U tom mestu poeto je i kovanje srpskog srebrnog novca, potpuno po ugledu na mletake matapane; od njih je uzet i oblik, i

131

veliina, i teina, pa ak i izgled slova, koja su i kod nas ostala latinska. Mletaki srebrni novac gospodario je u istonom delu Sredozemnog Mora i Srbi su stoga svoju valutu udesili prema njemu, kao u XIX veku dinar prema franku. Mleani su se brzo stali buniti protiv konkurencije srpskog novca i od god. 1282. upotrebljavali su veoma otre mere da ga suzbiju. Oni su oglaavali da je srpski novac neka vrsta falsifikata njihovog i unitavali su ga u prometu na svom podruju. Njihovi protesti dopirali su daleko; na osnovu njih Dante je osudio rakoga kralja u svojoj Boanstvenoj Komediji. Razvijanjem rudarstva, koje je brzo uzelo velike razmere, razvio se i trgovaki promet, i Srbija je, ve krajem XIII veka, ekonomski osnaena, mogla da pojaa i svoj politiki poloaj i znaaj.

VIII. DOLAZAK HABZBURGA U AUSTRIJU.

1. irenje vlasti ekog kralja Pemisla Otokara II preko alpiskih podruja, prema moru. 2. Rudolf Habzburki i znaaj njegove pobede. Podruje na kojem su stanovali Slovenci odavno se razbilo na nekoliko teritorijalnih jedinica, kojima su bili na elu, sem oglejskog patrijarha, uglavnom razni nemaki grofovi. Stoga je slovenakom narodu grof pretstavljao najvii pojam vlasti i gospodstva. Dok nae narodne prie govore o nekim davnim carevima (bio jedan car), dotle slovenake poinju i priaju gotovo redovno samo o grofovima. Krajem XII veka, dobivi pod svoju vlast tajersku Marku sa slovenakim oblastima do ispod Maribora, gospodari Istone Marke, vojvode Babenberzi, znatno utiu na politiku sudbinu tih krajeva. Oni su teili da dobiju i podruje Kranjske, naroito posle smrti grofa Henrika Andeks-Meranskog, poslednjeg gospodara toga kraja iz ove dotle srene porodice (god. 1228.). Za tom oblau teili su i koruki gospodari iz porodice panhajma. Ali, smrt je u tim porodicama sredinom XIII veka kvarila sve raune. God. 1246. izumro je sa Fridrihom II rod Babenberga, a god. 1269. umro je bez dece i njegov prijemnik, Ulrih III panhajm, koji bee sjedinio Koruku i Kranjsku. Ovo izumiranje alpiskih grofova i opadanje vlasti i ugleda oglejskog patrijarha, pod ijom je posrednom i neposrednom vlau bilo podruje furlansko, kranjsko (kojim su upravljali grofovi Andeks-Meranski) i jedan deo istarskog, iskoristio je uglavnom eki kralj Pemisl Otokar II, pomagan unekoliko od pape. On je jo kao princ god. 1251. dobio Istonu Marku, a kad je posle dve godine postao eki kralj trudio se da svoju vlast proiri jo vie. U svojim tenjama sukobio se sa Maarima, koji su isto tako hteli da iskoriste nasledne nezgode u alpiskim oblastima. Kralj Otokar je prvih godina imao gotovo nenadane uspehe; suzbio je Maare, nagnao ih na otstupanje, a svoje zastave proneo je blizu do obala Jadranskoga Mora. On je god. 1260. Dobio tajersku; Koruku i Kranjsku je nasledio po ugovoru iza Ulriha III, a potom je postao kapetan Furlanske. Kao pobednik proao je Otokar kroz Ljubljanu, koja je, ma i za kratko vreme, pokuavala da mu se odupre. Otokar bee pregao da svoj uticaj protegne i na Maarsku; unutarnje borbe u toj zemlji posle smrti kralja Stevana V ( god. 1272.) kao da su mu naroito ile na ruku. irenje vlasti ekoga kralja kroz alpiske oblasti, u kojima su iveli Sloveni, nije imalo nekih nacionalnih tendencija; ono je dolo isto iz politike potrebe i iz tenje da se, u pogodnoj prilici, proiri lini posed i uticaj i omogue sigurniji izgledi za nove i

132

vee ambicije. Ali, da je ta vlast Otokarova due potrajala, mogla je biti od znatne koristi za budunost Slovena. Slovenska naselja u alpiskim zemljama i u dolini Dunava dola bi pod vlau ekog vladara, ma on i ne vodio eku politiku, u neposredniju vezu sa esima i Slovacima; odnosno njihove veze, ukoliko su ve postojale, vremenom bi dobile vie neposrednosti, jer im se ne bi pravile namerne smetnje i protiv njih se jaali drugi elementi. To bi svakako dovelo do etnikog jaanja Slovena na tom podruju. Nu, iznenada se pojavio opasan protivnik ekom kralju u licu Rudolfa Habzburkog. Na dravnom saboru, 1. oktobra god. 1273., bi za nemakog kralja izabran ovaj energini i mudri plemi, ije poreklo bee u vajcarskoj, a koji je u taj mah imao pod sobom itavu levu obalu Rajne od Vogeza do Bodenskog Jezera. Otokar II nije priznao Rudolfov izbor i uzeo je odmah prema njemu neprijateljski stav. God. 1276. dolo je najzad i do rata izmeu njih. Rudolf je imao na svojoj strani jedan deo crkvenih lica, naroito salcburkog nadbiskupa i njegovo svetenstvo, i najvei deo nemakoga plemstva. Otokar je bio suzbijen. Ve u bekom primirju od te godine on je izgubio alpiske zemlje i morao priznati vrhovnu vlast Habzburga. Posle dve godine dolo je do nove i odlune borbe. Udrueni Nemci i Maari napali su ekoga kralja, koji je kod Dirnkruta, 26. avgusta god. 1278., bio poraen, uhvaen i ubijen. Njegovo delo propade sa njim zajedno; od velike Otokarove drave osta jedva poluslobodna eka. Njegove alpiske oblasti, Austriju i tajersku, dao je Rudolf god. 1282. svojim sinovima, odnosno god. 1283. svom starijem sinu Albrehtu, a od Bea napravio je prestonicu svoje nove oblasti. Koruku je dobio god. 1286. Rudolfov saveznik grof Majnhard tirolsko-goriki zajedno sa titulom hercega, dok mu je, tek posle duih pregovora, ustupljena Kranjska, i to kao privremen zalog. Inae je i ta oblast imala pripasti kraljevim sinovima. Majnhardov brat, Albreht, dobio je, kao i brat mu Kranjsku, na privremeni posed takozvanu Vindiku (t. j. Slovenaku) Marku (Dolenjsku) sa Metlikom. Dolaskom Habzburga u alpisko podruje i ustupanjem Kranjske i Koruke tirolskogorikim grofovima pojaan je uticaj nemakog elementa. Kao to je Samovu dravu, koja je na skoro ovom istom podruju spajala ehoslovake sa Jugoslovenima, ranije razbilo franako prodiranje prema istoku, tako se dogodilo i sada. Habzburzi su bili nemaka porodica i u ove oblasti doli su kao nosioci nemake vlasti i pobednici nad jednom slovenskom dravom. Nemaki uticaj postojao je ovde, istina, i ranije; ali, sada je osetno pojaan. To je dolo, najpre, neto usled toga to Habzburzi zadravaju vlast u svojoj porodici i to tako svojoj politici daju vie jedinstva nego raniji lokalni gospodari, gde je svaki gledao prvenstveno svoj interes. To zadravanje vlasti u jednoj ili dve porodice vodilo je uvek izvesnoj centralizaciji, koja, prirodno, pazi manje na lokalne obzire i tradicije. Habzburzi su doli u ove krajeve kao nova porodica, iz priline daljine, iz starih nemakih oblasti; oni su pretstavljali nov priliv snaga i krenuli sobom lino izvesno pomeranje nemstva prema istoku. ak se domae nemako plemstvo, koje se Rudolfovu sinu Albrehtu nije inilo dovoljno pouzdano, tuilo na dovoenje stranaca, odnosno Nemaca iz dinastiji odanijih porodica i krajeva. Ali, najvaniji momenat za jaanje tog uticaja svakako je injenica da su Habzburzi kao nemaki kraljevi u isti mah i gospodari ovog podruja. Austrija se otad smatra kao glavni bedem germanstva prema srednjoj Evropi. Sloveni u njoj pretstavljaju samo elemenat podanika, bez svoga plemstva i svojih veih vlasti i bez ikakvog politikog uticaja. ak i za vreme pokreta i tenja pojedinih plemia da to vie dou do svojih prava na raun kraljeve vlasti, oni se ne

133

istiu niim, mada je bilo prilika kad je dranje irih krugova moglo za lokalne gospodare biti od presudnijeg znaaja. Vlast Habzburga u Austriji trajala je eve do god. 1918. neprekidno. Nijedna druga dinastija, ni domaa ni tua, nije toliko vladala nad ma kojim delom Jugoslovena, koliko je ova nad zapadnim plemenima naeg naroda. Istorija Slovenaca otada je potpuno u okviru Austrije. Ve osnivalac dinastije, Rudolf Habzburki, razumevao je da razvija mo svoje porodice, dajui svojim sinovima, kao dravna lena, itave oblasti, da tako pojaa svoja sredstva i mo, i da, u isti mah, i njima da mogunosti da uu u dravne poslove. On je od god. 1277.9. dobio za njih i gotovo sve posede salcburke nadbiskupije i biskupija pasavske, regensburpe, frizinke i bamberke, koje su one dale kao leno hercezima Austrije, tajerske, Koruke i Kranjske. Habsburzi tim dobie (kazuje A. Huber u svojoj Istoriji Austrije) u jugoistonim kneevinama tako prostrane posede da se drugi koji herceg gotovo ne bi mogao ni odrati.

IX. SRBIJA I BOSNA.

1. Metei u Ugarskoj i Hrvatskoj. 2. Kralj Dragutin i njegov savez s Anujcima. 3. Podela zemalja izmeu Dragutina i Milutina. Neredi u Ugarskoj iza smrti kraljeva Bele i Stevana imali su za posledicu slabljenje autoriteta centralne vlasti i jaanje sebinih udi i prohteva pojedinih velikaa, plemena i oblasti. U Dalmaciji ponovo uzimaju maha gusarenja Neretljana. Na elu pljakaa su Omiani, ban Stanoje i Saracen, koji imaju svoju druinu. God. 1273. oni su opljakali kefalonskog biskupa Henrika i ugrozili itav promet u srednjem delu Jadrana. Ne nadajui se pomoi od Maarske, ija flota, uostalom, nije znaila gotovo nita, dalmatinski gradovi trae veza i saveza na drugoj strani, a posebno na napuljskom dvoru. 20. juna god. 1274. sklopili su Spliani savez sa kraljem Karlom Napuljskim protiv ozloglaenih gusarskih Omiana, kojem se naskoro pridruio i ibenik. U strahu da ne budu savladani, ako ostanu potpuno osamljeni, Omiani su se stavili pod zatitu Mleana. Iz tih lokalnih veza i sukoba, u kojima se odmah naziru stara suparnitva veih, razvili su se dogaaji krupnih razmera. Rat izmeu Spliana i Omiana, koji je poeo, izgleda, u jesen god. 1274. i produio se jo i god. 1275./6., nije mogao potpuno da se lokalizuje. Uz Omiane pristali su stari neprijatelji Spliapa, Trogirani, pomaui ih posredno. Kao neprijatelji splitskog saveznika kralja Karla, Omiani su pomagali njegove grke protivnike u Albaniji. Zauzet tamo, Karlo nije mogao da razvije veu snagu protiv Omigaana; a bez pomoi napuljske flote Split, opet, nije mogao postii nita prema ovim gusarima, koji su bili nadmoniji na moru. Ovaj savez sa dalmatinskim gradovima, kao i prilike u Maarskoj, izazvae na napuljskome dvoru ivlji interes za jadranska pitanja, a sa tim u vezi pojaao im se interes i za dalmatinsko zalee. U Ugarskoj je u to vreme vladala potpuna pometnja. Jelisaveta Kumanka, majka maloletnoga kralja Ladislava IV, koji e se posle razviti u besno i pusto mome, kao regentkinja dala je suvie maha svom kumanskom plemenu. Pod uticajem majke i Kumana, mladi kralj doe u sukob sa dobrim delom svog maarskog plemstva, sa klirom i pretstavnicima papske kurije, i stoga ak dopade, jedno vreme, i tamnice. U drugom delu svoje vlade, od god. 1282., kralj je opet, sad u suprotnom pravcu, doao u sukob sa Kumanima i njih pobedio uz pomo austriskoga

134

hercega Albrehta, sina Rudolfa Habzburkoga. Plemstvo i hrvatsko i maarsko, kao veina feudalaca Srednjega veka, sebino i voeno samo tenjom da razvije svoj posed i mo, nema mnogo skrupula i iskoriava u tim meteima svaku priliku da sebe obezbedi i, ukoliko moe, podigne. Od god. 1273. do Karla Roberta (veli u jednoj svojoj raspravi L. Taloci) morali bismo odista sastaviti statistiku o tome u kojoj je porodici ko, koliko puta i kome potinio takozvane zemaljske interese. Moni Gisinzi, plemii na zapadnoj granici Maarske, dva tri puta su se dizali protiv kralja i mirili se sa njim; on ih je zadobijao astima i titulama (dvojica od njih, Henrik i Ivan. postali su slavonski banovi), da ih izgubi pri prvom obrtu; a ukrotio ih je tek herceg Albreht. Vodiki knezovi Babonii, koji dre sa Mleanima, vode borbe sa pretstavnicima maarske vlasti i vojuju, uglavnom, po Slavoniji. 1 od. 1277. Babonii uzimaju toliko maha da je kralj morao protiv njih traiti pomo iz Napulja, odakle dobija 12 laa i neto najamnika. U tim borbama na strani Babonia uestvuje i ugledno pleme Frankopana. Kad je 10. jula god. 1290. poginuo kralj Ladislav, nemajui potomaka, nasta u zemlji jo vei haos. Poslednji potomak Arpada, Andrija III, unuk Andrije II, jedno vreme nosilac titule slavonskog vojvode, bio je roen od jedne mletake patricijke, odgojen u Mlecima i stoga smatran kao Mleanin. Po Ladislavljevoj pogibiji doe on za maarskoga kralja, pomagan od Mletake Republike, ali osporen sa vie drugih strana. Protiv njega die se herceg Albreht, kome je otac Rudolf Habzburki, po nekom ranijem maarskom poluobeanju, dao Ugarsku kao leno, ne pokuavajui, meutim, da ga u nj i vojniki uvede. Mnogo ozbiljnije postadoe pretenzije napuljskoga dvora, koji bee u srodnikim vezama sa poslednjim kraljem. ena Ladislavljeva bila je ki Karla I Napuljskog; a Marija, sestra Ladislavljeva, bee udana za Karla II. Marija se smatrala kao naslednica iza brata, pa je svoje pravo prenela god. 1292. na sina, koji se van Ugarske krunisao za njenog kralja. Teko je bilo opredeliti se na iju e stranu ko prii. Plemstvo Hrvatske, Slavonije i Dalmacije bee podeljeno u vie stranaka i esto u krvavoj zavadi. Jedni se dre Nemaca, drugi eha, trei Mletaka, etvrti Anujaca. Od svih domaih velikaa i plemena toga vremena najvie se istiu ubii. To pleme je pred kraj XIII veka toliko mono da njegovo prijateljstvo trae svi susedi; pri popunjavanju upranjenog maarskog prestola ono igra jednu od najpresudnijih uloga. Vladavinom Ladislava IV Maarska je izgubila gotovo sav uticaj koji bee stekla za vlade Bele IV. Duge i krvave krize u zemlji, jagma velikaa oko vlasti i poseda, i raspusnost kraljeva, oslabili su snagu drave i njen ugled; presudna uloga Maarske u Srbiji i Bu1arskoj poe stalno da pada. Odrala se jedino u Bosni, razbijenoj u vie teritorijalnih i upravnih jedinica. Mesto maarske prevlasti, u severnom delu Balkana izbija sve vie, od kraja XIII veka, snaga srpske drave, koja u prvoj polovini XIV veka dobija zamah velikog stila. Naslednik kralja Uroa, njegov stariji sin Dragutin, maarski zet, koji je doao do prestola sa maarskom pomou i kao njihov kandidat, ostao je gotovo itava ivota, pored svih ovih kriza u Maarskoj, uglavnom njihov prijatelj. Lojalan je ostao dugo i prema Anujcima, sa kojima je po eni, a i po majci, bio u srodnikim vezama. Dragutin, uopte, vodi politiku tako da ni sa jednom od zapadnjakih drava, koje su imale svojih interesa na Balkanu, ne dolazi u sukob; ak se ni mali na Dubrovnik nije imao razloga tuiti na nj. Obeleen tako, Dragutin je svoju agresivnu politiku mogao uputiti samo u jednom pravcu, odnosno samo protiv Vizantije, onako kako su to inili i predlagali

135

njegovi anujski prijatelji i saveznici. Njihovom antivizantiskom savezu priao je i novi bugarski car kumanskog porekla, ore Terterije (od god. 1280.). Koalicija stvorena protiv Vizantije, kojoj je kao ishodina baza na Balkanu sluila Albanija pod anujskom vlau, imala je vie sree u optim diplomatskim pripremama nego u ratnikoj akciji. Anujci su se uzdali u saradnju drugih vie nego u vlastita sredstva, a itav su posao vodili bez dovoljno poznavanja balkanskih ljudi. U Albaniji oni nisu razumeli da tamonje plemstvo dobiju na svoju stranu; u toj zemlji, na oigled jednog dela nezadovoljnih domaih plemenskih prvaka, trebali su da organizuju celu ekspediciju. Da tu nije bilo vojnike sigurnosti ne treba, mislimo, naroito isticati. Stoga se god. 1279. moralo pribegavati prisilnim merama i zatvarati i prebacivati u Italiju neke albanske glavare. Vizantiska kontraofanziva, preduzeta u prolee god. 1281. sa jakim etama, potisla je Karlovu vojsku iz sve sredine Albanije. Srbi nisu ratovali zajedno sa anujskom vojskom, nego prema svojim interesima i u pravcu svojih pretenzija; najpre niz Kosovo, istono od Lipljana, gde bee granica, a posle, kad im se pridruio grki odmetnik Kotanica, i duboko u Maedoniju. Meutim, grki uspesi naterali su i Srbe na povlaenje. Kralj Karlo, videi neuspeh svojih eta, uspeo je da u savez uvue jo i Mletaku Republiku. Grki car, zabrinut jaanjem te mone koalicije, preduzeo je i sam sline mere. Protiv Bugara i Srba pozvao je u savez Tatare hana Nogaja iz dananje Rumunije, a u Italiji je, svojom moralnom potporom, izazvao strahovito Sicilijansko vee sa pokoljem Francuza, 31. marta god. 1282., i jak ustanak protiv njihove vlasti. Zauzet tim nenadanim domaim zlom, kralj Karlo nije mogao da nastavi svoju balkansku politiku sa potrebnom aktivnou. Neuspeh toga preduzea, i onda to to je, negde poetkom god. 1282., jaui, pod gradom Jeleem, pao sa konja i slomio nogu, uticalo je na kralja Dragutina da se odrekne prestola. U naim monakim krugovima prialo se da je kralj u tom padu video neku kaznu Provienja za svoj postupak prema ocu, i da ga je to nagnalo na odluku; drugi, strani pisci, kazuju da je Dragutin ustupio presto samo privremeno, dok se pridigne od bolesti. Prva verzija, koja je ula u sve nae udbenike i koja se esto ponavlja kao utvrena injenica, mogla bi se primiti, da se Dragutin doista i za uvek odrekao vlasti. Meutim, mi znamo, da to Dragutin nije uinio, nego da je zadrao upravu nad zapadnim delovima srpske drave, od Rudnika do Trebinja i Konavlja, da je posle primio pod svoju vlast i druge krajeve i da je pokuavao potisnuti sa prestola svoga mlaega brata Milutina, kome je u Deevu god. 1282. ustupio presto. To sve daje povoda miljenju da je Dragutinova ostavka moda donekle iznuena, u depresiji bolesti, i da je Deevski ugovor doao da to iznuavanje donekle legalizuje s izgledima na presto i uee u vlasti Dragutinovim sinovima. Moda je srpskoj vlasteli bio pred oima primer izmeu brae Uroa i Vladislava, kad je ovaj drugi, iz posebnih razloga potisnut sa vlasti, posle opet iveo uz brata kao neka vrsta sporednog vladara. Dragutinovi prijatelji tvrdili su da je on svoje otstupanje sa vlasti uvek smatrao kao privremeno. Kad je prezdravio, u drugoj polovini god. 1284., Dragutin je dobio od svoga uraka kralja Ladislava Mavu sa Beogradom, koju je dotle drala kraljeva majka Jelisaveta, i uza nju Srem i severoistone delove Bosne, t. j. kraj Soli i Usore. Po tim svojim novim oblastima Dragutin dobija ime sremskog kralja. Mava sa Beogradom, u kojem Dragutin ima svoju glavnu prestonicu (sporedna je bila u mestu Debrecu), dolazi tad prvi put pod srpsku vlast. Srpskog elementa bilo je tu mnogo i ranije, u toj oblasti pravoslavlje je imalo vrstog korena, ali, sad pod srpskom upravom, on se osetno jaa i iri. U jednom latinskom spisu iz

136

god. 1308. Dragutinove se oblasti zovu ukupnim imenom Srbija, Seruia, dok se Milutinov deo zove starim imenom Raka. Trebinjski deo svojih ranijih oblasti, poto je dobio severne krajeve, ustupio je Dragutin majci, kraljici Jeleni, a Hum je poseo brat mu Milutin. Vano je utvrditi kako sve vipe sa irenjem srpske drave jaa i iri se srpsko ime. U doba Konstantina Porfirogenita Srbijom se nazivala oblast ije su granice dopirale na zapadu do Livna i Cetine, a u koju se raunala i cela Bosna. Taj iri pojam Srbije (), koja je nazvana tako po svom glavnom plemenu, odrao se veoma dugo. U Dukljaninovoj hronici, gl. IX; Surbia se deli na Raku i Bosnu. U srpskim spomenicima ime Srbija, Srbi, javlja se prvi put tek u prvoj polovini XIII veka, u Slubi prenosa tela sv. Save iz Trnova u Mileevo, napisanoj sigurno bar god. 1237. U zvaninoj tituli srpskih vladara da se lepo videti koje su zemlje u slubenoj kancelariji smatrane kao od iskoni srpske, a koje su im, mada sa srpskim stanovnitvom, postepeno pridruivane. U ikoj povelji kralja Stevana Prvovenanoga on se naziva venani prvi kralj sve srpske zemlje, Dioklitije i Travunije i Dalmacije i Zahumije. Meutim, njegov sin, kralj Radoslav, ima titulu: kralj svih rakih zemalja i travunskih, a kralj Vladislav: kralj svih rakih zemalja i Dioklitije i Dalmacije i Travunije i Zahumije. Oevidno je, dakle, zbog jednine u gornjem sluaju sve srpske zemlje, i mnoine u primeru svih rakih zemalja, da je prvobitni pojam srpske zemlje obuhvatao samo rake oblasti, odnosno sve njih zajedno. Pod plemenskim srpskim imenom izvreno je najpre prvo pribiranje manjih geografsko-plemenskih upnih jedinica u samoj Rakoj. Ali, ve od kralja Vladislava dolaze i novi nazivi. U jednoj povelji on se prosto zove kralj srpski, a u drugoj jednoj kralj svih srpskih zemalja i pomorskih. U pomorske zemlje spadale su sve one etiri napred navedene oblasti, jer su sve manje ili vie imale jedan deo morske obale. Ova poslednja titula ostala je u upotrebi sve do proglasa Srpskoga Carstva. Srpsko ime u staroj bosanskoj dravi sluilo je kao oznaka za njeno stanovnitvo jo nesumnjivo u XIII veku. Bosanski ban Ninoslav, u svojim ugovorima sa Dubrovnikom, razlikuje svoje podanike, Srbe, od Vlaha Romana, podanika Dubrovake Republike, a kralj Vladislav mu je prosto kralj raki. Tek docnije, od XIV veka, kad bosanska drava dolazi u sukob sa rakom i kad se, sa postojanjem bosanske drave poela da razvija i neka vrsta bosanskog dravno-nacionalnog oseanja, poinje njihovo lokalno ime Bonjana ili dobrih Bonjana da u zvaninim aktima potiskuje srpsko ime. U irokom narodu ono se, meutim, dralo itavo vreme. Izvesni dubrovaki hroniari u svojim belekama esto identifikuju srpsko i bosansko; tako se za mir sklopljen izmeu Dubrovana i kralja Uroa kae da su Dubrovani uinili mir sa Bosancima; posle e za cara Duana rei da je re di Bosna. Bosanski ban Stevan Kotroman, sin bana Prijezde, koji je vladao na podruju prvobitne Bosne, uao je u blie veze sa kraljem Dragutinom. Negde oko novembra god. 1284. on se oenio Dragutinovom erkom Jelisavetom. Taj brak obnovio je ranije veze izmeu vladalakih kua Rake i Bosne i bie u docnijoj istoriji Bosne od velikog znaaja.

X. SRBIJA KAO GLAVNA BALKANSKA DRAVA.

1. Kralj Milutin i njegova politika. 2. Srpsko irenje prema jugu, severu i severoistoku. 3, Izmirenje s Vizantijom cara Andronika II.

137

Sa kraljem Milutinom Srbija je dobila jednog vladara nesumnjivih sposobnosti, visokih ambicija i snane volje, koja nije zazirala ni od ega. Njegovu politiku vetinu krunisao je vidan uspeh, uz priznanje koje mu nisu mogli uskratiti ni najogoreniji protivnici. Ono to je odbijalo mnoge ljude od Milutina bila je neograniena i kod nas na takvom poloaju besprimerna sebinost i bezobzirnost kad su bili u pitanju njegovi interesi i prohtevi. Njegova moralna oseanja bila su nerazvijena ili se on, smatrajui se po svom poloaju izuzetnim ovekom, suvereno dizao iznad njih, vreajui pri tom i najroenije. Milutina ljudi nisu voleli; ali, svi su ga se bojali. On u izvesnom pravcu, po otrini, po bezobzirnosti i prema najbliim, po iskoriavanju svake prilike u svoju korist, potsea mnogo na samoga Nemanju, samo to je on sve te Nemanjine osobine, izgleda, razvio za jedan stepen u gore. Ali, u istoriji postoji svirepa injenica da dravu ponajee nisu stvarali ili dizali ljudi od mnogo obzira, nego sasvim obratno. U nas su za to najbolji primeri Nemanja, Milutin i u XIX veku knez Milo. Pored tih linih osobina kraljevih, razvijanju i stabilizaciji Srbije doprinelo je znatno jo i to to je i Milutin, kao i Nemanja, vladao dugo, pa tim utedeo zemlji tee prestone potrese i privikao itave narataje na jednu vrstu vlasti i uprave. U dravnoj politici kralja Milutina postoje uglavnom dva razdoblja; prvi je period nastavak stare oeve i bratove politike sa zapadnjacima protiv Vizantije, a drugi je rad i sporazum sa Vizantijom i borba protiv zapadnjaka. Prvi period bio je ujedno i doba glavne aktivnosti Milutinove, sa glavnim tekovinama njegove vladavine; drugi je, u bitnosti, posveen uvanju steenoga. Ne znajui za nesreu koja je zadesila Anujce u Italiji, Srbi su god. 1282., sa primetnom snagom, poeli svoja osvajanja uz tok Vardara. Njihov uspeh bio je veoma velik, ak neoekivan. Oni su zauzeli Skoplje, koje uskoro postaje, kao najvei grad Srbije, jedno od prestonih mesta; zatim oba Pologa, Ove Polje, Zletovo i Pijanec. Srpskom uspehu verovatno su dosta doprineli i Tesalci, koji su napadali sa jugozapada. Stari car Mihailo Paleolog krenuo se lino da organizuje borbu protiv jednih i drugih, i da, udruen sa Nogajevim Tatarima, pone ofanzivu. Ali, usred tih spremanja zadesi ga smrt u selu Alage kod Rodosta (11. decembra god. 1282.). Skupljena vojska krenula je ipak na Srbiju i doprla do Prizrena i Lipljana, smatrajui da je tim dolaskom do granice povratila staro stanje. Tatarski odred, pod voom Crnoglavom, pokua meutim da prodre i u Srbiju; ali, strahovito nastrada u nabujalom Drimu i pri pokuajima da se spase na obalu. Srbi su nastavljali ratovanje i tokom god. 1283. Udruene vojske oba brata, Dragutina i Milutina, prodree duboko u Maedoniju, sve do Svete Gore i do same Kavale. Sam Milutin nastavio je ratovanje i god. 1284., sad u drugom pravcu, pomagan i od nekih susednih, ponajpre albanskih velikaa. Ovog puta on je osvojio zapadne delove Maedonije, poreku, kievsku, debarsku i ohridsku oblast, ne nailazei ni na kakav ozbiljan otpor. Sva ova osvajanja Milutin je dobrim delom i zadrao. Na taj nain on je pomakao srpske granice daleko na jug, blizu Kroje, Ohrida, Prilepa i Strumice. Tim osvajanjem on je Srbiju za dug niz godina uputio na jug, niz vardarsku dolinu, prema Egejskom Moru. Do njega Srbija je gravitirala preteno Jadranskome Moru; tamo su vodili glavni trgovaki putevi i sve druge veze, u Dubrovnik, Kotor, Bar i Skadar. Sada se srpski interes znatno proiruje. Posedom moravske, a naroito posedom vardarske linije, Srbi postepeno proiruju, a donekle i pomeraju svoja ekspanziona podruja. Vizantija toga vremena, sa carem Andronikom II na elu, nije imala sposobnosti da se opre toj

138

ekspanziji. Mesto u snagu, ona se pouzdavala, u odnosu prema Milutinu, samo u svoju diplomatiju. I bilo je, ustvari, veoma teko odoleti nadiranju srpskog elementa, ija je planinska snaga nabujala, i koji je eksploatisanjem sve veeg broja novih srebrnih rudnika (Rudnik, Trepa, Brvenik, Rogozna i dr.; itav Kopaonik zvali su Mleani Srebrna planina) doao do bogatih finansiskih izvora, koji su naglo u branskostoarskoj zemlji razvili akcioni polet n davali kralju mogunosti da svoju vojniku snagu pojaa nabavljanjem veih najamnikih jedinica. Srpski zamah ovog vremena nije stoga stvar jednog podesnog momenta, nego iva potreba jednog snagom nabreklog organizma. Sem prema jugu, Milutin je proirio srpsko podruje i prema istoku. U branievskoj oblasti, u drelu na Mlavi, behu se utvrdila dva brata Drman i Kudelin, bugarski velikai i odmetnici od svih vlasti. Iz toga tvrdog sklonita oni su uznemiravali celo susedstvo i izazvali, najzad, god. 1285., jednu maarsku ekspediciju protiv sebe, a potom i srpski napad. Ali, ovaj srpski napad sa samim snagama kralja Dragutina nije imao uspeha. ta vie, posle njega Drman i Kudelin preoe sami u ofanzivu i zadadoe mnogo posla Dragutinu. Ovaj stoga zamoli pomo u brata. Udruene srpske vojske prodrle su (ne zna se tano koje godine, no ponajpre negde krajem osamdesetih godina XIII veka) u podruje odmetnika, skrhale su njihov otpor i osvojile Branievo. Upravu nad tom osvojenom oblau, koja otada ostaje stalno u sastavu srpske drave, dobio je kralj Dragutin. Tako je srpska etnografska i politika granica proirena i prema severoistoku. Ranije je Branievo bilo u bugarskoj vlasti; posle pada bugarske i maedonske drave pokuavali su Maari tokom XII veka da ga preotmu od Vizantije, a tokom XIII veka da ga preotmu od Bugara, koji ga behu ponovo poseli posle vaspostavljanja drugog Bugarskog Carstva. Srpsko osvajanje Branieva dovelo je do sukoba izmeu Srba i bugarskog vidinskog gospodara, kneza imana, koji je sam polagao pravo na taj kraj. On je iznenada, negde oko god. 1290., upao u Srbiju sve do Hvosna. Na tom putu je, po svoj prilici, opljakao i razorio iu. Kada je kralju Milutinu stigao glas o tom prepadu, koji je doveo neprijatelja tako duboko u Srbiju, on je brzo skupio vojsku i suzbio je napadae pre nego to su stigli do Pei, kuda se behu uputili, a onda je stao da ih goni sve do samog Vidina. iman se sa mukom, na laama, spasao na levu obalu Dunava, dok su Srbi zauzeli njegovu oblast. imanu sad nije ostajalo nita drugo nego da moli za mir. Uslovi koje je Milutin postavio bili su prilino teki: iman mora da prizna srpsku vlast, a o Branievu, koje ostaje Srbima, nije moglo biti nikakva govora. Kao jemstvo za taj mir imao je biti brak imanov sa erkom velikog srpskog upana Dragoa i kasnije brak imanova sina Mihaila sa Milutinovom erkom Anom, koja u docnijim spisima nosi i narodno ime Neda. Ovaj mir kazuje dosta jasno da se Milutin oseao gospodarem situacije i da su njegove pretenzije politikog uticaja ile ne samo preko junih nego i preko istonih granica srpske drave. Kada se jo uzme u obzir da je u Sremu i severoistonoj Bosni, na podruju koje dotle, posle XI veka, nije vie bilo u sastavu srpske drave, vladao kralj Dragutin, irei i na toj strani uticaj Rake, onda se jasno vidi kako je Srbija ovog vremena, od kraja XIII veka, poela naglo irenje u svima pravcima sa sveu o svojoj dravnoj i etnikoj snazi. Na istoku je srpskoj ekspanziji postavio branu tatarski han Nogaj, ija se ogromna drava irila od eleznih Vrata i Dunava do iza Krima, u nekoj vezi sa Zlatnom Hordom u Rusiji. Han Nogaj, koji je jo od god. 1273. bio vizantiski carski zet, vrio je moan uticaj na politike prilike u severoistonom delu Balkana, a svojim odredima pomagao je

139

ponekad svoje prijatelje. Videli smo tako njegove ete u vizantiskoj vojsci protiv Srba. Od god. 1285. bugarski car ore Terterije priznavao je njegovu vrhovnu vlast, a god. 1292., kad mu se Terterije uinio kao nedovoljno pouzdan, uao je Nogaj u Trnovo, gde je kao svog kandidata postavio na carski presto vojvodu Smilca. Nogaj je smatrao bugarsko podruje kao svoje, kao neto to njemu pripada, i to i po obavezi bugarskih vladara koji su mu priznavali vrhovnu vlast, i po krvi koju je za nju dao. On je stoga Milutinovo osvajanje u Branievu i u vidiiskoj oblasti smatrao kao povredu svog prava i spremao se na borbu. Obaveten o tome, Milutin mu ponudi pregovore. Po svoj prilici on je uveravao Nogaja kako nema namere da iri svoju vlast u Bugarskoj, i svakako je u tom pogledu dao i izvesne obaveze, a kao garantiju da e se drati ugovora poslao je Nogaju taoce, meu kojima se nalazio i njegov sin Stevan. Nogaj se tim zadovoljio, po svoj prilici stoga to su ga zaokupili vaniji dogaaji u maarskom susedstvu i meu samim Tatarima. Srpski taoci ostali su na Nogajevu dvoru sve do njegova sloma i pogibije, ija hronologija jo nije utvrena. Nesumnjivo je samo da su osloboeni jo krajem XIII veka. Bugari, koje je tatarska vlast titala i uniavala, jedva su doekali da je se oslobode. Car Smilac obratio se za pomo Milutinu; brak izmeu Smileve keri Teodore i mladog srpskog kraljevia Stevana bio je izraz tih intimnijih veza. Ali, kad u Bugarskoj doe do krvavih borbi oko prestola, u kojima se naroito istakao svojom ambicijom i svirepou Terterijev sin Svetoslav, Milutin osta pasivan, zadran verovatno od svoje ene, a sestre Svetoslavljeve. Kralj Milutin je sablanjavao svet svojim nemoralnim porodinim ivotom. Naa istorija nema bezobzirnijeg sladostrasnika od njega, ni oveka koji je u brutalnosti iao tako daleko do kraja kao on. Na njegovim portretima, ouvanim po crkvama, taj se izraz ne moe da vidi; ti su portreti mahom iz starijih njegovih godina i sa licem izgubljenim u bradi. Ali, ipak, njegove male oi, sasvim kose i nacrtane kao da kilje, odaju lukavost i neustruavanje od sredstava. Svoju prvu enu, epirsku princezu, koja mu je rodila jednog sina i ker, otpustio je jo vrlo mlad, ne znamo iz kojih razloga. Drugu enu, svastiku svoga brata Dragutina, zaveo je kao kaluericu, venao se sa njom, pa je i nju oterao, poto mu je rodila jednu ker, krtenu neobinim imenom Carica. God. 1284. ve se oenio i trei put sa kerju bugarskoga cara ora Terterija. Prvi brak mogao je biti politiki, i bez njegove volje; ali, drugi to nije bio nikako. Za trei bi, kao i za prvi, mogli pretpostaviti neke politike motive, ali, ipak im ne moemo uhvatiti pravu vezu. Pre je tada Bugarskoj trebao Milutin nego Milutinu Bugarska. Krajem XIII veka, god. 1299., Milutin je sklopio i etvrti brak; ovog puta isto politiki. Evo kako je do njega dolo. Dok je Milutin bio zauzet na severu, pokuali su Vizantinci od god. 1290. da potisnu njegove anujske i epirske saveznike na jugu. Sin Karla II, Filip Tarentski, kome otac bee ustupio Albaniju kao anujsku sekundogenituru, oenio se god. 1294. kerju epirskoga despota Niifora sa eljom da tim brakom pojaaju stare veze i stvore jai front. Vizantinci su ipak imali uspeha i povratili su dobar deo Albanije. Kralj Milutin, kome vizantisko prodiranje nije ilo u raun, pree i sam u napad i preote Vizantincima god. 1296. nedavno od njih zauzeti Dra. Milutinovo posredovanje kvarilo je Grcima sve kombinacije i oni stoga preduzee sve da ga odvoje od saveznika, poto im je pokuaj ofanzive protiv Srba, pod vostvom hvaljenog Mihaila Glavasa, potpuno propao. Carigrad se bee reio da prizna Milutinu sve oblasti koje ranije bee osvojio, da ga tako zadri od dalje akcije i da ga ustupanjem toga ve za Vizantiju davno izgubljenog podruja zadobije kao prijatelja. Na srpski dvor, krajem god. 1298., poe kao poslanik

140

mudri Teodor Metohit, docniji veliki logofet. Ouvan nam je njegov opirni izvetaj iz Srbije, u koju je tokom pregovora odlazio pet puta, i taj izvetaj daje nam nekoliko dragocenih podataka o Srbiji krajem XIII veka, istina gledanoj oima jednog Grka. Kralj je, prema obavetenjima koja je Metohit dobio u Solunu, bio voljan za sporazum sa Grcima; ali, postojala je jaka opozicija njegovih ljudi. Ovi, ljudi od uticaja, naviknuti su na bitke, i to im je najvea radost; naviknuti su jo da kriom otimaju stoku, da ne ive na naseljenim mestima nego na granici, po planinama i pustinjama, gde iz zaseda pljakaju putnike i kradu stoku, nikako ne vodei rauna ni o prirodi, ni o zakonima, ni o pravdi. Oni utiu na kralja svaki dan da ga odvrate od sporazuma sa Grcima i izmiljaju prevare i izgovore da odloe ili osujete stvar. Car Andronik nudio je kralju najpre svoju sestru, udovicu trapezuntskog cara Jovana II, a kad ona to odbi, car, da ne bi ozlojedio Milutina, ponudi mu svoju ker Simonidu, ludo dete od nepunih est godina. Milutin je eleo da se orodi sa vizantiskom carskom kuom; to mu je godilo sujeti, dizalo mu znaaj, i trebalo mu kao mono sredstvo za osiguranje prestola prema Dragutinu i njegovoj deci. Stoga nije obraao nikakve panje na to to je njegova nevesta dete i to takva veza nije prirodna. Kako je pravoslavna crkva teko odobravala etvrti brak, a zabranjivala ga u sluaju da je trea ena iva, to je trebalo nai naina da se i ta tekoa prebrodi. Kao izlaz nalo se reenje da se kraljev brak sa Terterijevom keri proglasi kao nezakonit, bez obzira to su takvim reenjem bila pogoena i kraljeva deca, a meu njima i sin mu Stevan. U Vizantiji je bilo mnogo lica koja su osuivala taj novi brak; sam patrijarh carigradski ustajao je protiv toga. Car Andronik je jedva uspeo da umiri crkvu ustupcima na drugoj strani i bolnom izjavom da on mora rtvovati roeno dete da bi samo otadbini dobio i osigurao mir. Grci su znali da kralj Milutin mnogo polae na taj brak i da ne poputa od elje da ga ostvari. Hotei da na vizantisko poslanstvo uini to bolji utisak, on ga je doekao, ne kae se u kom mestu, sav nagizdan. Oko tela imao je vie nakita od skupocenog kamena i bisera, koliko je god moglo da stane, i sav je treptio u zlatu. Ceo dom blistae svilenim i zlatom ukraenim nametajem. Gostima je hrana donoena u njihov stan na zlatnim i srebrnim tanjirima i posuu. Kad se taj opis sravni sa Pahimerovim prianjem o skromnosti i ak ubogosti koju su Grci pre trideset godina zatekli na dvoru Uroa I, moe se najbolje videti koliko su se prilike promenile i ambicije porasle. Grki poslanici su se nadali da e u poslednji as zbog tog kraljevog raspoloenja moi to povoljno iupati za Vizantiju i traili su neke varoi i predele na granici da ih kralj vrati, a za veu sigurnost hteli su da se na novi ugovor zakunu kralj, kraljica-majka Jelena, glavna vlastela i glavari crkve. Bilo je i jo nekih zahteva, kao da se preda Grcima kraljeva trea ena, da se uzajamno dadu taoci i da se predadu grki prebezi. Oko svih tih pitanja pregovaralo se dugo, i najposle je postignut sporazum. Nije sigurno da li je Milutin tom prilikom obeao Grcima vratiti Dra ili ga je morao predati Anujcima; god. 1301. on je sigurno u rukama ovih drugih. Da osujete Milutinov sporazum sa Grcima tesalski prinevi slali su u Srbiju pisma i razne ljude, govorei kako carigradskim izaslanicima ne treba nita verovati i kako Srbi treba da obnove veze sa njima. Sa druge strane, udovica cara Smilca uputila je u Srbiju poslanstvo, koje je sa Grcima zajedno bilo na kraljevu dvoru, i nudila je kralju svoju ruku, upozoravajui ga da sa tim brakom moe dobiti i vlast nad Bugarskom. Mi nismo imali ni ranije ni posle vladara o koga su se vie otimale drave i ene kao ovog puta oko Milutina, mada je njegova nepouzdanost bila prilino poznata; oevidno, to nije dolazilo

141

zbog njegove linosti, koliko usled snage koju je Srbija pretstavljala u to vreme i koja bi svakom od suseda, koji se pozove na nju, unapred osiguravala uspeh njegove stvari. Brak izmeu Milutina i Simonide sklopljen je posle Vaskrsa god. 1299. Srbiji je, toboe kao miraz uz carevu ker, priznato osvojeno podruje, a ona je sa Vizantijom sklopila prijateljstvo i savez, koji behu utvreni pri linom sastanku izmeu Milutina i cara Andronika u Solunu. U jednoj svojoj povelji manastiru Hilandaru Milutin sa ponosom pominje kako je po mau dobio junu Srbiju; ali, ne bez sujete, istie kako potom postade zet grkoga cara, koji mu onda dade onu zemlju u priju. Tim svojim novim rodom Milutin se hvali ee puta, oevidno ponosit na nj, mada mu je on u samoj porodici doneo nekoliko neprijatnosti. Moralna kraljica-majka Jelena nije bila za taj i takav brak, i nije se zaklela na ugovor sa Grcima, mada su to ovi izrino traili. Ni kraljev sin Stevan nije mogao biti za taj brak, ve zbog majke i jer je zbog njega sam morao biti oglaen za nezakonito dete. Protiv toga braka digao se odluno i kralj Dragutin, i iz linih i iz politikih razloga. Kao carski zet Milutin sigurno nee hteti ustupiti presto Dragutinovom sinu, kako je glasio raniji ugovor; a politiki on je, posle veza sa Vizantijom, postao neprijatelj dosadanjih drugova u savezu, a posebno neprijatelj Dragutinu bliskih Anujaca. Dragutin je bio toliko ogoren da je ve hteo i zaratiti na brata, ali do neprijateljstva nije ipak dolo, poto je Andronik stavio na raspoloenje novom zetu jedan deo svoje vojske, i to Dragutin u tada graanskim ratom rastrovanoj Maarskoj nije mogao nai potrebne potpore. * Kraj XIII veka, odnosno datum braka sa Simonidom, ini vidan preokret u Milutinovoj dravnoj politici. Dotle, on je odluan protivnik Carstva i saveznik svih njegovih neprijatelja na Balkanu. Glavne svoje dobitke Srbija stie na raun vizantiskog poseda; glavni putevi srpske ekspanzije vode preko njihova podruja. Dizanje Srbije, inilo se, nije se moglo izvesti bez posrtanja Vizantije. Posle ovog braka Srbija ide sa Vizantijom, gotovo uvek za njen raun. Ona vie ne osvaja na jugu nita; period osvajanja zavren je uglavnom god. 1299. Kasnije akcije i na drugim stranama, ukoliko ih ima, ne dolaze kao akt novog poleta, nego kao zavravanje starih, odnosno ve zapoetih rauna. Moda tu ima i razumljivog psiholokog procesa: posle burne osvajake mladosti dola je staraka pasivnost; kralj se trudio da sam uredi i, koliko moe, asimiluje ono to je pridobio za dravu. Objanjenja za njegovo dranje moe biti vie i svako moe imati za sebe izvesnu opravdanost; ali, svakako je nesumnjiva injenica tu da je Vizantija ovim brakom zadrala Milutinovo irenje na junim granicama i obezbedila sebi sa te strane mir za podui niz godina. XI. USPON PLEMENA UBIA. 1. Maarski spor oko prestola. 2. ubii i Karlo Robert, kandidat za maarski presto napuljskog dvora. 3. ubii u Bosni. Meteima koji su nastali u Maarskoj posle pogibije kralja Ladislava i stranakim sukobima koji se razvie za vreme borbe raznih pretendenata koristilo se ponajvie ugledno plemstvo, i maarsko i hrvatsko. Kralj Andrija, da bi dobio u plemstvu vie oslonca, daje god. 1291. nova prava svoj vlasteli, maloj i velikoj, i obeava redovno godinje odravanje sabora u Stonom Beogradu, gde e vea kompetencija plemia doi

142

do punijeg izraza. I on, kao i Anujci, ne tedi na poklonima, darovnicama i obeanjima pojedincima, samo da ih dobije na svoju stranu ili da ih vre vee uza se. Izvesne hrvatske plemiske kue ovih vremena dostiu vrhunac svoje moi. Frankopani tada dobijaju gataku upu, a od god. 1302. postaju senjski knezovi, dok su ranije u tom gradu bili samo izabrani naelnici. Vodiki knezovi Babonii, banovi slavonski, bilo stvarno bilo po imenu, pretstavljaju u Slavoniji prvo bratstvo i kao takvo je s obe strane traeno za saradnju. Prvoroeni sin slavonskog bana Stevana dobio je za enu god. 1287. ker bosanskoga bana, Prijezde I, i sa njom zemljeniku upu u Bosni, pa se ojaao jo vie. U prolee god. 1291. Dujmo Frankopan i Radoslav II Baboni odlaze u Napulj, prilazei tim otvoreno anujskoj strani. Ali, Radoslav I, stric ovoga drugoga, nezadovoljan to se njemu ne obraa dovoljna panja, prilazi, meutim, privremeno kralju Andriji. Tako rade i mnogi drugi plemii, nevoeni u svojim odlukama nekim naelom, nego isto linim interesima. Oni nijednoj strani ne prilaze bez rezervi, pregovaraju ponekad sa obe, dre po dva gvoa u vatri, i opredeljuju se samo po momentanim izgledima na uspeh. Taj sistem je oevidno kvario ljude; unitavao stari moral vere i rei. Uostalom, teko je bilo i traiti neki naelni stav u ovakvim prilikama. ta je Hrvatima moglo biti stalo do toga hoe li se na maarskom prestolu odrati kralj iz Mletaka ili iz Napulja? Ni za jednog ih nisu vezale nikakve tenje veze. Na vaspostavljanje svoje hrvatske drave nije pomiljao nijedan; tradicija o njoj bila je toliko iezla da sa njenim vaskrsavanjem nije vie raunao niko. Ostalo je onda kao jedino da svak gleda svoju korist; to je, uostalom, naelo srednjevekovnog feudalnog plemstva, koje se privodilo u ivot i u isto narodnim dravama i pri jo sveoj svesti o dravnim tradicijama jedne mone i autoritativne celine. Kako su kraljevi malo pazili ta daju i obeavaju i kakvo je bilo plemstvo ovog vremena pokazuju lepo ovakvi sluajevi: u februaru god. 1292. poklonio je kralj Andrija Stevanu Baboniu dreniku upaniju, a u avgustu iste te godine isto podruje, sa neto irim granicama, darovao je i porodici ubia. Za moral izvesnih ljudi reit je ovaj primer: etiri brata Babonia pokorila su se kralju Andriji i on im je 1. avgusta god. 1299. potvrdio imanja; 7. septembra te godine kralj Karlo prima iste ljude kao pokajnike, poto su pre nepuna dva meseca otpali od njega. Najdoslednije se u svem tom vrtlogu dralo pleme ubia, koje se, uostalom, najvie i podiglo. Njihov glavni pretstavnik bio je ban Pavao I, ovek mudar i preduzetan. On je od god. 1274. primorski ban, koji je postepeno postao gospodar cele oblasti od Nina do Omia. Kralj Karlo zove ga dragim i vernim roakom i upuuje god. 1295. svoga sina da mu doivotno ustupi bansku ast u delovima hrvatskim i dalmatinskim. Napuljskom dvoru je u ovom nadmetanju za krunu priliio pomagalo to 1pto su se za njegova kandidata zalagale pape Celestin V i Bonifacije VIII, i to sam kralj Andrija nije bio ovek vee vrednosti. Stoga su ubii sa mnogo energije mogli da rade protiv zakonitog kralja, irei sve vie i krug svojih pristalica i svoje podruje. Kad je god. 1295. umro Karlo Martel, oni su kao novog pretendenta primili drugog napuljskog kandidata, Martelova sina, Karla Roberta, i radili su i za nj sa istom predanou. U vreme od god. 1290.1300., poto je ve imao u svojoj vlasti vei deo Dalmacije i jedan deo Hrvatske, Pavle ubi iri svoju vlast i u zapadnoj Bosni. U oskudici izvora mi danas ne znamo na osnovu kojeg prava je Pavle doao do titule gospodara Bosne, sa kojom se prvi put javlja 7. aprila god. 1299. Najverovatnije e biti da je on osvojio neki njen kraj, pa se prozvao po tome; a moda je ta titula dola i kao izraz tenje za tom oblau.

143

Karakteristino je da o Bosni nema pomena u povelji od 4. avgusta god. 1299., kojom Karlo Napuljski potvruje sva prava i oblasti ubia. Dokle je dopirala ubieva vlast u Bosni u ovo vreme ne moe se tano rei; ali, ni u kom sluaju nije prelazila preko Plive i dalje od Rame. Jer je sredinu Bosnu drao Stevan I Kotroman i imao potporu u tastu kralju Dragutinu. Nema mnogo pouzdanijih vesti o tome kako se prema ovim maarskim smutnjama drao u prvo vreme kralj Dragutin. Njegove veze sa Anujcima, i porodine i politike, bile su dosta srdane, i ne bi bilo udo da se kralj Dragutin opredelio za njihovu stranu. Njegov sin Vladislav dobio je doista od napuljskog dvora 19. avgusta god. 1292. vojvodstvo cele Slavonije sem oblasti koje su drali vodiki knezovi i Frankopani. (Slavonija se, treba znati, delila na dve nejednake polovine; u gornjoj Slavoniji nalazilo se pet upanija: varadinska, zagorska, zagrebaka, krievaka i virovitika; a u donjoj etiri: dubika, sanska, glaka i vrbaka.) Ali, brzo posle toga Vladislav je, zajedno sa ocem, doao u blii dodir sa kraljem Andrijom; bar se, u jesen god. 1293., venao sa njegovom srodnicom Konstancom iz porodice Morozini. To je svakako u vezi sa odlukom kralja Andrije iz te iste godine, kojom je svojoj majci Tomazini Morozini dao na upravu Slavoniju. Da je kralj Dragutin, i pored te veze, uostalom, kako smo videli, uobiajene u to vreme uspeo ouvati poverenje napuljskog dvora kazuje injenica to su otud toplo preporuivali Dragutinu i njegovoj eni da pomognu Karlu Robertu, koji se poetkom god. 1300. spremao da pree na dalmatinsku obalu. God. 1300., avgusta meseca, doista, knez uro ubi, brat bana Pavla, preveo je Karla Roberta u Split. Tamo je god. 1297. papa Bonifacije poslao za nadbiskupa kapelana napuljske kraljice, a god. 1298. osnovao je ibeniku biskupiju, samo da pojaa anujsku stranku u primorskim gradovima. Ali, glavni inilac u celom preduzeu bio je srani Pavle ubi. Njemu kralj Karlo i poverava svog unuka, molei ga da ga pazi i titi. Ta avantura bila je opasna, ali ona je najbolje merilo snage i samopouzdanja brae ubia. Stvari su nenadnom smru kralja Andrije (14. januara god. 1301.) ispale bolje nego to je moglo biti, ali su se Anujci, prirodno, i tako oseali obaveznim prema ubiima i bili spremni na velika priznanja. Ban je Pavao u ono vrijeme (pie V. Klaji u svojoj knjizi o Bribirskim Knezovima) bio kao kakva krunjena glava, kao pravi suveren ... Kao kuni starjeina odreuje ban Pavao brai i sinovima ne samo zemlje i posjede, ne samo asti i dohotke, nego i zadatke i poslove koje moraju vriti. Dok mu braa vre vlast u primorju i u dalmatinskim gradovima, to je sinovima namijenio najnoviju teevinu svoju, te ih je imenovao knezovima Triju Polja, Hlivna i Cetinske upe. Po preporuci bana Pavla, Karlo Napuljski potvruje njegovu srodniku knezu Hrvatinu i njegovoj brai i sinovima posed bosanske oblasti Donjih Krajeva. Upravu nad pojedinim oblastima dodelio je ban Pavao meu svoju brau i sinove. Mlaem bratu Mladenu dao je na upravu svoj deo Bosne ve god. 1301.; sin mu Mladen, zvan inae Mladen II, spominje se kao knez Triju Polja i itave zemlje hlivanjske; dok su drugi sinovi Pavlovi postali knezovi dalmatinskih gradova. U Maarskoj je bila jaka stranka protiv dovedenog anujskog kandidata. Na njenom elu nalazio se kaloki nadbiskup. Ta stranka proglasi i krunisa za novoga kralja sina ekoga kralja Vaclava II, koji je po enskoj lozi poticao od Arpadovia. Ovaj se, krunisan 27. avgusta god. 1301., prozva Ladislav V. Razljueni papa pozva zbog toga kalokog nadbiskupa u Rim, na odgovornost, poto se oevidno suprotstavio njegovoj volji i njegovim jasnim porukama. Trebalo je stoga sad izmisliti neto to bi moglo

144

umiriti papu, skrenuti njegovu panju na druga pitanja i prikazati neposluni maarski episkopat kao solidne stubove vere. U tome duhu bi reeno da se uputi u Bosnu jedna vojnika ekspedicija u borbu protiv jeretika. Nita, moda, za procenu odnosa izmeu Bosne i Maarske i za bosansko jeretitvo nije karakteristinije od te odluke. Bosna je imala da bude ventil za napeto stanje u Maarskoj. U njoj treba prosuti krv u ime tobonjih interesa prave vere, da bi se u stvari izgladila trvenja nastala na drugoj strani i zbog drugih pitanja. Nije stoga nikakvo udo to su Bosanci u pretstavnicima rimokatolike vere, donoene toliko puta na mau, isukanom bez razloga ili sa razlozima perfidnim ili izmiljenim, gledali samo svoje protivnike i zbijali svoje redove na otpor. Do borbe je u Bosni doista dolo. Ne znamo samo koji su sve motivi prevladali da se u tu borbu umeaju i da je u glavnom vode ponajvie ubii. Ban Mladen potisnuo je Stevana Kotromana god. 1302. na istok sve do podruja Drine. U junu god. 1304. Mladen je poginuo od nevernih jeretika. Ali, borba je nastavljena. God. 1305. Pavle se naziva gospodarem itave Bosne, koju predaje sinu Mladenu. Gospodar itave Bosne Pavle je postao u smislu tadanjih starih granica Bosne, t. j. Bez Soli i Usore na istoku, u kojima je i dalje ostao da vlada kralj Dragutin. Ne znamo nita poblie kako se za vreme ovih borbi u Bosni drao Dragutin, odnosno u kojoj se meri zauzimao za svoga zeta i na koji ga je nain branio od ubia. Moda ga je u aktivnijoj pomoi spreavalo opte pomueno stanje u celom susedstvu; sem ovog rata u Bosni bilo je ratno stanje i izmeu Dubrovnika i njegova brata, kralja Milutina, god. 1301./2. Milutin je imao i nekih rauna sa Pavlom ubiem i sastajao se sa njim na srpsko-hrvatskoj granici u predelu Vrulje kod Makarske (god. 1303./4.). Kako odnosi izmeu Dragutina i Milutina behu zategnuti (govori se nejasno ak o nekom ratu koji se meu njima vodio negde u to vreme), svakako je i to u mnogom vezalo ruke sremskom kralju. Nu, gotovo je van sumnje da se ipak zalagao za svoga zeta. Njegovi ohladneli odnosi prema Karlu Robertu doli su kao posledica njegove i zetovljeve borbe sa ubiima, uz koje se Karlo tada drao nepokolebivo. Ili je moda, to je jo verovatnije, napad ubia u Bosni bio odraz sukoba izmeu Dragutina i Karla Roberta, kad je Dragutin, u vezi sa erdeljskim vojvodom Aporom, istakao kandidaturu svoga sina Vladislava na maarski presto? Rezultat svega bio je taj da je Dragutinova vojska bila pobeena u Sremu, i da su ubii znatno ojaali i proirili svoju vlast u Bosni. XII. SRBIJA U BORBI S ANUJCIMA. 1. Kralj Milutin u vezi sa Karlom Valoa. 2. Unutarnje krize u Srbiji. 3. Kralj Milutin u borbi s Anujcima. 4. Milutin i Mladen ubi. 5. Polet Srbije u Milutinovo doba. Mada je kralj Milutin od enidbe sa Simonidom vidno izmenio svoju spoljnu politiku, nije ipak bio potpuno pouzdan za Vizantiju. On je suvie bio ovek svojih interesa da bi se vezao bezuslovno za jednu politiku, a naroito onda kada se stvore izgledi koji toj politici pretstavljaju opasnost ili ak manji uspeh nego nekoj drugoj. Tako se, tokom izvesnih priprema i dogaaja god. 1306./8., bee ozbiljno reio da se ponovo vrati starome savezu s Anujcima, koji bi bio otvoreno uperen protiv Vizantije. Na Zapadu su, naime, poetkom XIV veka u izvesnim krugovima poele kombinacije sa vaspostavljanjem Latinskog Carstva. Glavni povod im je dala enidba

145

francuskog princa, Karla Valoa, brata francuskog kralja Filipa IV, sa unukom latinskog cara Balduina II. Nevesta je donela muu u miraz titulu svoga deda i carske pretenzije. U svojim planovima Karlo se naslanjao na napuljski dvor i raunao sa njegovim vezama na Balkanu. Ovog puta pomiljalo se na to da se akcija prema Carigradu vodi prvenstveno sa zapadne obale Balkanskoga Poluostrva, iz Albanije, gde je Dra od god. 1305. opet u anujskom posedu, u vlasti Filipa Tarentskog, sina Karla II Napuljskoga. Milutin je doznao za te planove, pa se, videi slabost Vizantije, ugroene u taj mah od Turaka u Maloj Aziji i Bugara u Trakiji, pobojao da on sam ne primi glavne udarce od nove zapadne koalicije, ako bi joj se ispreio na putu prodiranja prema Carigradu. Moda mu je taj plan i dostavljen sa pozivom da se pridrui. Na Milutina su svakako delovale i te injenice to je anujski princ Karlo Robert postigao uspehe meu Hrvatima i posle meu Maarima, i to je francuski dvor u borbi sa papama god. 1305. odneo vidnu pobedu i preveo pape iz Rima u Francusku. Nesumnjivo stoji da je Milutin od leta god. 1306. uao u pregovore sa Filipom Tarentskim i da je bio oberuke primljen. Odmah potom ulo se u pregovore i sa francuskim dvorom. Poslanici kraljevi behu Marko Lukari iz Dubrovnika i Trifun Mihaeli iz Kotora. Svakako po elji francuskog dvora, da se obaveste o toj balkanskoj kraljevini, uputili su crkveni krugovi jednog uenog dominikanca da podnese izvetaj o Srbiji. Taj izvetaj je sauvan i veoma je zanimljiv. Dominikanac je svoja obavetenja dobijao od jedne Anujcima odane osobe, stoga u njegovu prianju dobro prolazi anujski zet kralj Dragutin, dok je Milutin prikazan najcrnjim bojama, kao nepouzdan, surov i razvratnik. Izvetaj je oevidno pristrasan i stoga na izvesnim mestima namerno neistinit. On je iao na to da se savez izmeu Karla i Milutina svakako osujeti. Stoga je zastupao ova gledita: srpskome kralju ne treba verovati, sve to obea on e odrei i izvrnuti. Sad se boji Karla da bi mu mogao odmetnuti Primorje sa veinom nezadovoljnih katolika i da bi posle uspeha nad Grcima mogao okrenuti svoju vojsku i na nj; zbog toga straha on sad nudi prijateljstvo. elei da nagovori Karla ak na aktivnost protiv Srba, on ih pretstavlja, istina, kao lepa stasa (kako muke tako i enske), ali im porie hrabrost. Jedan pravi ratnik poterao bi njih pedesetoricu. Nu, Karlo se ipak reio na savez, na osnovu izvetaja sa drugih strana, koji su Milutinovu saradnju preporuivali kao dobrodolu. Ugovor je sklopljen 27. marta god. 1308., a predviao je zajedniku borbu protiv Vizantije. Karlo je priznavao srpskome kralju njegova ranija osvajanja u Maedoniji: itavu oblast izmeu Prilepa i Proseka, Ove Polje do tipa, debarsku oblast do Mae i kievski kraj. tip nije unesen u to priznavanje, jer ga kralj, kako se izrino kae, dri za se i za svoje naslednike kao nesumnjivu svojinu. Taj je ugovor sadravao i Milutinovo obeanje za prelaz u katolianstvo. Da bi savez bio vri, imala se Milutinova ki Carica udati za Karlova sina Karla. Papa Kliment V odobravao je sve to, zadovoljan moguim verskim uspehom u Srbiji, a verujui u Milutinove poruke. Milutin je doista pristao na sve ugovorene take i lino je potpisao ugovor, u Srbiji, 25. jula god. 1308. Njemu se inilo da su planovi na francuskom i napuljskom dvoru potpuno gotovi i da je stvar sazrela. Bez ikakvih obzira na svoje veze sa Carigradom on je odmah krenuo vojsku prema Solunu. Ta vojska, sa nedovoljno disciplinovanim turskim najamnicima, nije postigla nikakva uspeha; ak je dolo do uzajamne borbe izmeu Srba i Turaka, u kojoj su ovi drugi potueni i razjureni. Nije trebalo dugo vremena da se vidi kako od nameravane obnove Latinskog Carstva nee biti nita. Karlo Valoa dao se naskoro na sasvim druge planove, udei da dobije upranjeni carski presto u Nemakoj, a Filip Tarentski u Albaniji imao je neznatne

146

uspehe. Milutina su najverovatnije obavestili o vie fantastinim nego realnim koncepcijama Karlovim Mleani, koji su doli u sukob sa Francuzima i sa papom. Oni kao da ak uuuju i Milutinovu aktivnost prema Albaniji. To bi se dalo izvesti po tome to ga u jednom njihovom pismu od 10. maja god. 1309. nazivaju kraljem Srbije, Huma, Duklje i Albanije. Ali, Milutin nije mogao, a jo moda i ekajui na dogaaje nije ni hteo da preduzima ma ta to bi izazvalo sukobe sa najnovijim saveznicima, koje je najzad ipak napustio. Ostavljajui Anujce, on se nanovo obratio Vizantiji, koja zbog svog tekog poloaja nije ni pomiljala da postavlja kakve bilo uslove srpskome kralju ili da mu ak pravi ozbiljne prekore. Njoj je trebala Milutinova pomo protiv turskih najamnika u Evropi, kao i protiv pravih turskih osvajaa u Maloj Aziji, koji su sve vie uzimali maha i sve se vie primicali Dardanelima i Bosforu. God. 1313. borili su se prvi put pravi turski vojnici, ne najamnici, sa Srbima, i to u Maloj Aziji, kuda je Milutin, na molbu cara Andronika, uputio srpsku vojsku pod vostvom velikog vojvode Novaka Grebostreka. Srbi su u tim borbama ostali pobedioci i spomen o toj pobedi upisali su u jednom natpisu na crkvi u Nagoriinu, u blizini koje e se, est stotina godina posle toga, voditi odluna bitka u zavrnoj borbi izmeu Srba i Turaka na evropskom tlu. Kralj Milutin je, u isto vreme, bio zauzet i unutarnjim krizama, koje su ga spreavale da preduzima togod u susednim oblastima. Sa bratom, kraljem Dragutinom, dolazio je u sukob ee puta. Glavni razlozi nesporazuma bili su ovi: 1. to je Dragutin sve vie sticao uverenje da Milutin ne misli da obezbedi presto njegovu sinu Vladislavu, nego pod uticajem svoje tate pomilja ak da na srpski presto dovede svoga uraka, vizantiskog princa, Dimitrija; i 2. to je Dragutin bio protivnik bratovlje grkofiloke politike. Oko god. 1312., verovatno kad je Milutin poslao svoju vojsku u pomo Grcima, digao se Dragutin ponovo protiv njega. Milutin se u jedan mah naao u tekom poloaju, jer je dobar deo plemstva bio uz Dragutina. Iz te nevolje spaslo ga je svetenstvo, koje se stavilo na njegovu stranu, a to je uinilo stoga to mu Dragutinove veze sa Zapadom nisu ulivale mnogo poverenja. Milutin je prema crkvi bio iroke ruke i podizao je i obnavljao mnoge crkve i manastire na sve strane. To mu je sad priznala crkva, pomognuta i bogatim finansiskim sredstvima kraljevim. Kraljev uvar blaga bee novi banjski episkop Danilo, uveni pisac kraljevskih i arhiepiskopskih itija. Sa tim novcem Milutin brzo skupi najamniku vojsku, ponajvie od tursko-tatarskih elemenata. Svetenstvo je ipak radilo i uspelo da svojim posredovanjem sprei graanski rat. Dragutin je proirio svoje podruje dobivi Rudnik i moda jo neto zemljita; ali, Milutin se odrao na prestolu. Drugu krizu izazvao je Milutinov sin Stevan, koji se posle oeva braka sa Simonidom oseao unien i zapostavljen. Po svoj prilici i njega je izazivala Milutinova namera da na presto u Srbiji dovede grkog princa Dimitrija, mada se ovaj, videvi primitivnost srpske sredine, brzo ohladio i vratio u Vizantiju, naputajui svaku pomisao o tom da postane vladar takve zemlje. Verovatno ga za taj poziv nije oduevljavala mnogo ni sestra Simonida, koja se nije oseala dobro uz ostarelog i surovog Milutina i koja, zbog njega, ne izgleda da je volela ni zemlju kojoj je bila vladarka. U Srbiji je bilo dosta opozicije protiv grkog uticaja na dvoru, koji je jaao primetno poslednjih godina, i uz Stevana se nalo dosta nezadovoljnika, posebno u Zeti gde je on bio namesnik i gde je katoliki elemenat imao dosta uticaja. Kada je Stevan oko god. 1313. digao bunu, Milutin se brzo krenuo u Zetu da lino ugui pokret i natera ljude na pokornost. Stevan se predao ocu na milost, po prianju, na njegov poziv. im ga se doepao, Milutin ga je okovao i u

147

Skoplju dao oslepiti, pa ga je potom uputio u Carigrad, u zatoenje, sa enom i sa dva njegova sina, Duanom i Duicom. Potkupljeni delat nije sasvim oslepio Stevana, nego mu je oprljio prednji deo oiju, tako da je mogao videti; da je to od oca krio celog ivota ne treba, mislim, naroito isticati. I u Stevanovom sluaju svetenstvo se ivo zalagalo da doe do izmirenja; posle sedam godina zatoenja mogao se ubogaljeni princ vratiti u otadbinu, gde mu je otac dao na upravu upu Budimlje. Odvojena od svojih sinova, ivela je stara kraljica Jelena u svojoj posebnoj oblasti u Travuniji i zapadnom delu Zete sve do svoje smrti, 8. februara god. 1314. Na njenom dvoru u Brnjacima, pie njen biograf Danilo u najlepem svom sastavu, pisahu se knjige boanstvene, t. j. knjige namenjene crkvenim potrebama, pravljahu se sasudi ukraavani zlatom, srebrom, biserom i dragim kamenjem i svetenike rize i utvari. Na njenom dvoru nalazile su utoita udovice i sirote devojke, koje je posle udomljavala. Kao svoju zadubinu ona je podigla pravoslavni manastir Gradac, danas u ruevinama, znaajan u srpskoj arhitekturi naroito stoga to je u njegovu graenju, prvi put u unutranjosti Srbije, upotrebljen gotski stil. Inae je kraljica Jelena, kao katolikinja poreklom, bila tedar zatitnik svojih ranijih suvernika i pomagala je i obnovila itav niz crkava u Primorju, a naroito u Baru i Skadru. * Do otvorenog sukoba izmeu kralja Milutina i Anujaca dolo je tek posle smrti kralja Dragutina ( 12. marta god. 1316.), koji se pred kraj ivota pokajniki zakaluerio i dobio novo ime Teoktist. Milutin je odmah po bratovljoj smrti krenuo na sinovca Vladislava, uhvatio ga i zatvorio. Hteo je ne samo :da se na taj nain obezbedi od njega u pogledu njegova prava na presto, nego i da ga lii oblasti koje je kralj Dragutin dobio kao lino leno. U svojoj gramljivosti Milutin je, moda i ne idui za tim potpuno svesno, doprineo time znatno najpre jaanju centralne, odnosno kraljevske vlasti, a zatim i irenju obima srpske drave. Mava do njega nije pripadala Srbiji, nego Maarskoj; potiskivanjem Vladislava iz toga kraja Milutin i tu oblast pokuava uvui u srpsko dravno podruje. Soli i Usoru nije dirao. Taj Milutinov upad u Mavu izazvao je protiv njega maarski dvor, koji je iz srodnikih i politikih razloga zatiavao Vladislava, i koji je, u isto vreme, branio i svoje podruje od zahvata rakoga kralja. Stvari se zapletoe na vie strana. Bez Dragutina se nije mogao odrati u Bosni ni njegov zetski dom Kotromania. Udovica Stevana Kotromana morade da bei sa sinovima iz zemlje, i to naglo: jedni lanovi spasavaju se u Dubrovnik, a drugi u Medvedgrad. Mladen II ubi postaje sad doista gospodar cele Bosne. Ali, osion i neobuzdan, on niti je znao ni mogao da ouva velike i za jednu velikaku porodicu retke, gotovo vladarske tekovine svoga oca. Jo za ivota oeva zapleo se on u sukobe sa Mletakom Republikom, pomaui ustanak Zadrana protiv nje i primivi se da bude zadarski knez (god. 1311.) Borbu sa Republikom Mladen je nastavio i posle smrti svog oca Pavla ( god. 1312.) i imao je izvesnih vojnikih uspeha, ali ne i dovoljno snage da sam, bez pomoi maarskog kralja, vodi rat sa vetim i dobro organizovanim Mlecima. Posle vojevanja od dve i po godine Zadar se opet pokorio Republici Sv. Marka, a ban Mladen se morao odrei svoga kneevstva u tom gradu (23. septembra god. 1313.) Od toga asa njegova zvezda tamni. Taj neuspeh izazvao je protiv njega itav niz nezadovoljnika. Ve god. 1315. pobunio se Trogir i traio zatite kod Mletaka, i Mladen ga je, znatno poputajui, jedva umirio. Ubrzo se javljaju pobune i neprijateljstva i uglednog hrvatskog i bosanskog plemstva. Krki Frankopani, krbavski Kurjakovii i liki

148

Nelipii stvaraju protiv njega zajedniki front u Hrvatskoj, a u Bosni se diu Hrvatinii i levanjski knezovi Mihovilovii. Naroito mu postadoe opasni vodiki knezovi Babonii, banovi Slavonije, i otvoreni suparnici za prvenstvo meu hrvatskim plemstvom. Posredovanjem Dubrovana dolo je jedino do izmirenja izmeu Mladena i bosanskog banovia Stevana II Kotromania. Mladen je vratio Stevanu oevu oblast u sredinoj Bosni, ali ga je uinio potpuno zavisnim od sebe. ak, kad je trebalo da se Stevan oeni kerju kneza Majnharda Ortenburkog, ban Mladen je uzeo na sebe da moli papu za dozvolu, jer su mladenci bili u srodstvu. Papa je izdao traenu dozvolu 18. jula god. 1319. Maarski kralj, ozlojeen dranjem kralja Milutina, uz moralnu pomo papinu, stvorio je itavu koaliciju protiv njega i organizovao je napade na Srbiju sa vie strana. U tu koaliciju uoe sem Maara jo ban Mladen i Albanci. Rat Dubrovnika sa Milutinom god. 1317./8. nije, moda, isto tako, bez neke veze s ovom akcijom. Protiv Srbije se odavno nije dizalo toliko neprijatelja; nikad dotad ona nije morala da vodi borbu na tri fronta. U ranijim prilikama, kad su se javljale sline opasne situacije, Srbija je ili traila tuu pomo, ili gledala da diplomatski izmanevrie bar jednog protivnika ili da samo na jednoj strani bude tuena. Ovog puta Milutin ulazi u borbu sam, na svima stranama. Srbija sad raspolae drukijom snagom od one kakvu je imao Stevan Prvovenani na poetku XIII ili kralj Uro sredinom toga veka. Borbe su poele najpre na jugu. Iza sukoba sa Dubrovanima dolaze borbe sa banom Mladenom, u kojima glavnu ulogu sa srpske strane imaju tri hrabra brata Branivojevia iz stonske oblasti. Od 10. aprila god. 1318. Mladen uzima titulu glavnog gospodara humske zemlje, nato Milutin odgovara svojom novom titulom kralja Hrvatske. U tom ratu od god. 1318./9. ban Mladen je bio prisiljen da preko Dubrovana trai mir i kao garantiju morao je dati Milutinu taoce, meu kojima se nalazio i njegov brat, omiki knez Grgur. Napade iz Albanije vodio je Filip Tarentski, kome se pridruilo vie albanskih prvaka, od kojih su se neki odmetnuli od Srba. Njih je sve naroito bodrio god. 1319. papa Ivan XXII svojim poslanicama. Ali, i na toj strani borbe su zavrene bez srpske tete. Glavni napad izveli su, naravno, Maari, u Mavi i Beogradu, koji su zapalili. Nu, i njihove vojske su zastale ispred rudnikih planina i pred masivom Kosmaja. Nemoan da savlada otpor, kralj Karlo je zazivao papu da krene protiv Srba i jo koga od katolikih vladara, kako bi sa njihovom pomou mogao da prodre do mora i osvoji celu Milutinovu dravu. Papa je doista pokuavao da privoli ekog i poljskog kralja i neke nemake knezove da se pridrue Maarima; ali, od svih tih poziva nije bilo nikakve koristi. Na srebrnom oltaru, koji je god. 1319. poklonio, u Srbiji jo od Nemanje poznatom, hramu Sv. Nikole u Bariju, kralj Milutin se, oevidno posle maarskog povlaenja, belei, ne bez izvesnog, uostalom potpuno opravdanog samozadovoljstva, kao gospodar od Jadranskoga Mora sve do reke velikoga Dunava. Srbija je izdrala jednu prilino teku probu snage i ostala je potpuno nepokolebana. Na Balkanskom Poluostrvu toga vremena ona je sad nepreporno bila glavna sila. Poslednje dve godine svoga ivota Milutin je proveo relativno mirno. Nije dospeo da vidi kako e se u Vizantiji da razviju u ozbiljan graanski rat zategnuti odnosi izmeu staroga cara Andronika II i njegova unuka i naslednika Andronika III, koji su zapoeli svoje sukobe god. 1321. Obe strane pozivale su Milutina da im se nae u pomoi, i on se, lukav kao i uvek, uputao u pregovore sa obadvema, pazei dobro da uoi sa kojom bi

149

mogao doi do boljih izgleda po sebe. U jesen, 29. oktobra god, 1321., Milutin je iznenada umro od apoplektinog udara, u svojoj prestonici, u Nerodimlju. Uspon Nemanjia bio je postepen, ali stalan. Od Nemanje, pravog tvorca srpske srednjovekovne drave, napredak je vidan gotovo u svakoj generaciji. Prvovenani die Srbiju na kraljevinu i stabilizuje je u jedno od najkritinijih vremena po Balkansko Poluostrvo, koje je izmenilo gotovo sve odnose na njemu. Kraljevi Radoslav i Vladislav uspevaju da sauvaju zemlju od spoljnih udara; kralj Uro otvara nove vidike i priprema finansisku snagu Srbije. Sa Milutinom Srbija postaje glavni politiki inilac na Balkanu i drava sa apsolutnom vrednou. Njene granice pomeraju se daleko od onih koje je on zatekao. U IX veku Srbija ne ide na istok dalje od Rasa; u XI veku granica joj je oko Zveana, u XII oko Lipljana, a sa Milutinom ona prelazi Skoplje i zahvata Ove Polje. Sem Jadranskoga Mora i Neretve, kud je bila dotad upuivana, Srbija se sada prua niz Vardar na egejsku obalu. Severoistona granica obuhvata Branievo i pribliava se Timoku; na severu se dopire do Save i Dunava. itave nove oblasti ulaze u sastav srpske drave, kojoj dotle nisu nikad pripadale, i postaju i etniki, ukoliko to jo nisu bile, na narodni posed (Branievo, Mava). Ekonomski napredak Srbije Milutinova vremena bio je dosta brz i obiman i davao je kralju obilna sredstva za sve njegove planove. Naroito se razvilo rudarstvo u nekoliko veoma aktivnih rudnika (Brskovo, Trepa, Rogozna, Brvenik, Rudnik i dr.), koji su davali mnogo srebra, olova i neto bakra. Uz rudarstvo, kojim su se najvie bavili Sasi i po kojima je ostalo sve do danas vie lokalnih naziva (Sase, Saka Reka, Sasino i sl., a moda ak i oznaka akci, okci) i prilino dosta tehnikih izraza za posao, razvila se lepo i trgovina. Glavni kapital davali su Mleani, a glavni trgovaki posrednici behu Dubrovani i Kotorani. Prema deliminim dubrovakim trgovakim raunima promet izmeu njihova grada i Srbije iznosio je god. 1325. oko 160.000 perpera godinje, odnosno na 2,000.000 ondanjih dinara. U Milutinovo doba naroito se razvila crkvena umetnost. Nijedan na vladar nije podigao i obnovio toliko crkvenih graevina koliko on, i to i u Srbiji i van nje. Njegova glavna zadubina, u kojoj je bio sahranjen i gde je leao do sredine XV veka, bio je manastir Banjska blizu nekad vulkanskog Zveana, koja je hvaljena kao jedna od najlepih crkava srpske drave romanskog stila. Andra Stevanovi, koji je dugo ispitivao, tvrdio je za nju ak ovo: Koliko je meni poznato, suvremeno talijansko graevinarstvo moe pokazati primerke samo veih dimensija od ove starine srpske, ali se ova graevina u svemu ostalom moe po tehnici i estetici da ravna sa najsavrenijim talijanskim graevinama svoga doba. Graanica, koja je dovravana pred samu smrt Milutinovu, graena u sasvim drugom, vizantiskom stilu, ouvana je sve do danas na klasinom Kosovu. Narodna pesma ouvala joj je pomen sa predanjem, da su oko nje zbor zborila gospoda hrianska. Sa svojih pet kao slivenih kubeta, zidana sa paljivo i ukusno sloenim redovima opeka meu kamenjem, inae bez naroitih drugih dekorativnih elemenata, ona ostavlja prijatan utisak izvesne gracioznosti, a dopada se, posle blie studije, otmenou linija i harmonijom celine. Sem ta dva manastira, Milutinove su zadubine, bilo po tom to ih je obnovio ili nanovo podigao, od glavnijih ove: Bogorodica Levika u Prizrenu, koja je bila pretvorena u damiju i koja je nanovo prekrtena, Trojeruica u Skoplju, Sv. ore u Nagoriinu, Kraljeva crkva u Studenici, Sv. Nikita u Skopskoj Crnoj Gori i mnogi drugi. Obnovio je, zajedno sa majkom, i katoliki manastir Sv. Sra na Bojani. God. 1293. sazidao je dananju glavnu crkvu u Hilandaru, poto je poruio staru Nemanjinu, i obnovio je itav manastir. Podigao mu je i

150

kule za odbranu od morskih razbojnika, oko samog manastira i na Hrusiji kod mora. Njegova dareljivost osetila se i van Srbije. U Solunu je podigao tri crkve i jedan dvor, u Seru jednu, a u Carigradu je dao podii jednu crkvu u slavnom manastiru Jovana Pretee. U Jerusalimu je osnovao manastir Sv. Arhanela kao sklonite za srpske hadije, a na Sinaju je podigao hram Sv. Stevanu u poznatom Bogorodiinom manastiru. U Srednjem veku bila je uvena carigradska bolnica sa biranim lekarima i sa mnogo kreveta, koju je podigao Milutin i osigurao joj izdravanje. U toj bolnici postala je naskoro kola za uenje medicine, kao neka vrsta zaetka jednog medicinskog fakulteta. Sa graenjem crkava u vezi je i crkveni ivopis. Sve Milutinove crkve ivopisane su jo za njegova vremena sem Graanice, koja nije bila sasvim dovrena za njegova ivota. Neke od tih poslova nisu uvek radili srpski majstori (na pr. Nagoriino) nego grki, a najvei deo, mada zanimljiv i sa mnogo umetnikog interesa, zaostaje ipak za vanrednim freskama Mileeva i Sopoana. Kao glavnu karakteristiku ivopisa Milutinova doba g. Vlad. R. Petkovi nalazi tenju za pokretom i za dekorativnim efektom. N. Okunjev je isticao da se u ivopisu naeg XIV veka osea uticaj rukopisnih miniatura, koje stari monumentalni stil zamenjuju miniaturnim. teta je velika to je propao ivopis dvaju glavnih Milutinovih crkava, Banjske i Hilandara. Glas grkih slikara bio je na Balkanu toga vremena veoma velik; god. 1331. poverilo se njima da u Kotoru ivopiu ak katoliku katedralu Sv. Trifuna. Sem u arhitekturi, kod Srba se osea u Milutinovo vreme i izvestan polet u knjievnosti. U to doba piu: arhiepiskop Nikodim, koji je god. 1319. zavrio svoj prevod tipika sv. Save Jerusalimskoga; episkop Danilo, diplomat i okretan pisac i vrlo hrabar ovek, koji je spasao Hilandar, posle duge i teke opsade, od navale katalanskih razbojnika, poznat u knjievnosti po svojim suvie obazrivo pisanim biografijama srpskih kraljeva Dragutina i Milutina i kraljice Jelene i srpskih arhiepiskopa (od Arsenija I); najzad Teodosije, preraiva Domentijanove biografije sv. Save, pisac slube i pohvale Simeonu i Savi, najpopularniji srpski pisac Srednjeg veka, sa mnogo zanimljivog i vetog prianja i sa nesumnjivim knjievnim talentom. I sam je Milutin pomagao prepisivanje knjiga; jedno evanelje, raeno po njegovoj elji god. 1316., za karejsku eliju sv. Save, lep i neobian primerak, ouvano je u riznici manastira Hilandara. Pored svih njegovih linih nedostataka i krupnih moralnih mana, Milutin je, ipak, dao zamaha srpskim vrednostima u svima pravcima. Srbija njegova vremena postaje ne samo mona i bogata, nego pokazuje i ambicije za dela vieg duhovnog ivota. XIII. JAANJE BOSNE. 1. Borbe u Srbiji oko prestola. 2. Pad Mladena ubia. 3. irenje Bosne. 4. Borbe u Hrvatskoj. 5. Znaaj bana Stevana II Kotromania. Posle nenadane smrti kralja Milutina, koji nije bio uredio pitanje svoga naslea, nastadoe u Srbiji krvave i dosta duge borbe oko prestola. Stevan, smatran kao slep, imao je isprva najmanje izgleda. Ipak, on ostade konani pobedilac. Ne bojei se vie oeve osvete, skinuo je zavoj sa povreenih oiju, i objavljujui da mu je sv. Nikola povratio vid, uspeo je da brzo osvoji simpatije naroda, koji ga je odranije saaljevao kao muenika i pretpostavljao starijem bratu Konstantinu, koji je poticao od prve Milutinove ene, Grkinje, i po stareinstvu i pravu imao dobiti presto. Konstantin je iza smrti kraljice

151

Jelene drao Zetu i tu se proglasio za kralja; izgleda da je Milutin, posle neuspeha sa uracima, njega bio i namenio za naslednika. U lozi Nemanjia, naime, izraenoj u manastiru Graanici god. 1321., od Milutinovih sinova naslikan je samo Konstantin, dok je Stevan iskljuen, verovatno kao bivi odmetnik i kao sin koji je potekao iz braka oglaena kao nezakonita. Konstantin se uz Milutina i Simonidu pominje i u natpisu u Bariju od god. 1321. Konstantin nije pristajao ni na kakav sporazum sa Stevanom, koji mu je ovaj u poetku nudio. U borbi nastaloj posle raskida Stevan je pobedio i na Bogojavljenje god. 1322. krunisao se za kralja, uzevi otad slubeno ime Uroa III. Sem sa Konstantinom, Stevan je imao da se nosi i sa Dragutinovim sinom Vladislavom, koji je polagao svoje pravo na raki presto na osnovu obeanja to ih je kralj Milutin davao njegovu ocu u Deevu i posle toga. Vladislava su pomagali prijatelji njegova oca, a naroito maarski dvor i njegov sestri, bosanski ban Stevan II Kotromani. ak su i dubrovaki trgovci u Rudniku bili na njegovoj strani i borili se uza nj. Stoga su se borbe izmeu njega i Stevana otegle due vremena, sve do prolea god. 1324., a vodile su se uglavnom oko Rudnika. Vladislav je u tim borbama imao malo uspeha i konano je bio prisiljen na povlaenje. Naputajui dalje ratovanje, on je napustio ak i oblasti koje je drao njegov otac ne samo u nesigurnoj Mavi, nego i u podruju Soli i Usore, i povukao se negde u Maarsku. Najvie se koristio ovim meteima u svom susedstvu mudri i veoma oprezni, ali ipak u potrebnim asovima preduzetni bosanski ban Stevan II Kotromani. On je u ovo vreme proirio Bosnu u tri pravca, prema zapadu, jutu, i prema istoku. Prve uspehe postigao je na zapadu, na raun ubia. Ban Mladen je, videli smo, bio u stalnom opadanju. Njegov neuspeh u ratu sa kraljem Milutinom ohrabrio je mnoge njegove neprijatelje meu hrvatskom vlastelom i dalmatinskim gradovima. ak ni Mladenova roena braa nisu htela da idu do kraja sa njim, nezadovoljna njegovom osionou i otsustvom svakog politikog smisla i takta. Ve god. 1319. odmetnuo se od njega ibenik, zatim i Trogir, predajui se mletakoj zatiti. Na zboru hrvatskih velikaa, koji je Mladen sazvao da suzbije mletake spletke i posredovanja u Dalmaciji, on je doiveo to da su se ljudi, mesto na Mletke, ogorili na nj i da se u redove protivnika umeao i njegov brat Pavle. Protivnici banovi sklopie odmah i savez protiv njega i pozvae u nj ak i lica van Hrvatske, kao bana Stevana iz Bosne i mone Babonie iz Slavonije. Kad je kralj Karlo dobio vesti o tom pokretu, on je, i inae nezadovoljan to je Mladenovom krivicom dolo do mletakih uspeha na Primorju, odluio da pomogne ruenje Mladena. To je odgovaralo i ostaloj njegovoj unutarnjoj politici, koja je ila za tim da se suzbije i slomije mo jake vlastele. Zahvalnost prema porodici ubia, koja mu je omoguila da doe do ugarske krune, nije ga vie zadravala od toga reenja. Po njegovoj naredbi krenuo je slavonski ban Ivan Baboni protiv Mladena, a za njim se uputio i sam kralj. Protiv Mladena diglo se sve. Mleani, njegovi stari neprijatelji, znatno su doprineli da je ban izgubio Skradin i Omi u borbi sa trogirsko-ibenikom frontom. Na kopnu Mladen je bio potuen u borbi kod Bliske, i jedva se begstvom spasao od potpune propasti. Kad je kralj Karlo sa vojskom stigao u Knin, skrueni ban izie preda nj sa darovima, uveravajui ga o svojoj vernosti. To mu je spaslo samo glavu. Inae, jo tu izgubio je bansku ast i sve posede, a krajem septembra god. 1322. kralj Karlo ga je odveo kao sunja i dugo ga drao u tamnici. Smilovao se na njegovu enu, a svoju roaku Jelenu, napuljski kralj Robert, kad je ona na putu u Rim dola u Napulj, i odredio joj je u maju god. 1355. pomo od 200 zlatnih forinti godinje. Ta injenica to se banova udovica nalazila u bedi

152

i primala tuu pomo kazuje jasno da je Mladen provodio pre smrti teak ivot i da joj sam nije mogao pomoi. O tom njegovu ivotu nemamo pouzdanih vesti; sigurno je samo da je Mladen bio mrtav pre god. 1341. Jedno vreme se, na osnovu jedne sumnjive povelje, mislilo da se kralj Karlo na kraju ipak saalio i da je dao Mladenu grad Zrinj. Iz pouzdanih izvora, meutim, znamo da su tek 31. jula god. 1347. ustupili kralju Lajou Grgur, sin biveg bana Pavla ubia i brat Mladenov, i ura, sin kneza Pavla, brata Grgurova, svoj grad Ostrovicu, i da je ovaj, u zamenu, dao njima grad Zrinj. Po tom gradu dobila je otad ta grana ubia svoj naziv Zrinjskih. Posle Mladenova pada ban Stevan je ostao jedini vladar u celoj Bosni, kao veran vazal kralja Karla, kome se pridruio i u ovoj poslednjoj akciji. On otad postepeno ali stalno proiruje bosanske granice. Kljuki knez Vukoslav Hrvatini, roak ubia, ulazi u sastav njegove drave i dobija potvrene upe Banjicu i Vrbanju i gradove Klju i Kotor. Tako Bosna poinje obuhvatati i Donje Kraje sa starim upanijama vrbaskom, glakom, sanskom, dubikom i gorskom, koje su pripadale ranije hrvatskom podruju i bile pod vlau zagrebake crkve. Hrvatima je uskoro ostalo samo podruje zapadno od Une. Zauzeti u Rakoj, Srbi nisu obratili dovoljnu panju na Hum, za kojim je bosanski ban ivo udio, elei da preko njega dobije izlaz na more, koji je nedostajao njegovoj dravi. Stevan je osvojio Hum uglavnom za vreme borbe izmeu Stevana i Vladislava, od god. 1323.1325., i za vreme borbi humskih vojvoda protiv Dubrovake Republike, iji su ljudi u Rudniku uestvovali na strani Stevanova protivnika i izazvali stoga kraljevu osvetu. Ban Stevan je imao sporazum sa Republikom da titi Dubrovane naroito od napada stonskih gospodara Branivojevia. Radei to, on je polako utvrivao u Humu svoju vlast. Posle neuspeha Vladislavljeva, kada je ovaj preao u Maarsku, ban Stevan je uao u podruje Soli i Usore i proirio je svoje granice sve do Drine, svakako u sporazumu sa maarskim kraljem. Isto tako veto Stevan je iskoristio i zabunu u Dalmaciji posle neoekivanog pada bana Mladena. Velikai, koji su imali da dele plen, behu nedovoljno pripremljeni na takav ishod i stoga nesloni i suvie surevnjivi; a ubii su, opet, mada kivni na Mladena, osetili odjednom da su u pitanju i ugled i posedi njihove cele porodice, i pregoe da se odupru optoj jagmi za njihova dobra. Naroito ustadoe na kneza Nelipia, koji bee uzeo vani Knin, ranije njihov grad, poto je iz njega proterao novog bana Hrvatske i Slavonije, Ivana Babonia (god. 1323.). Mada je Baboni, postavi kao ban cele Slavonije jo i ban Hrvatske, ujedinio sve hrvatsko podruje i time postigao neto ega ranije godinama nije bilo, Hrvati ta ipak nisu hteli primiti. Bio im je tu, premda Hrvat. Kralj Karlo ga stoga smeni. Uvreeni Babonii ustadoe tad protiv kralja i smetahu njegovoj vojsci kad je preko Slavonije ila u Dalmaciju. Kralj im, kazne radi, oduze zato Medvedgrad. Tako se dogodi da knez Nelipi i nehotice dobi u Baboniima posrednog saveznika. ubii, meutim, u borbi sa knezom, pozvae u pomo i bosanskoga bana Stevana. Ali, pod Kninom, god. 1324., ubieva i bosanska vojska bi potuena, a sam vo, uro ubi, dopade ropstva. Knez Nelipi postao je posle toga uspeha najjai hrvatski velika na podruju stare hrvatske drave. Kralj Karlo nije imao nikakva rauna da mu se u licu kneza Nelipia stvori novi ban Mladen i on stoga uputi u Dalmaciju, maja god. 1325., hrabrog, a njemu odanog bana Mikca Mihaljevia, poreklom Rutena, da taj skri novog deliju. Ban Mikac je najpre sredio odnose u Slavoniji, gde je oduzeo i poslednji deo poseda nekad monih Gisinga (Koprivnicu, urevac i Virje). U Dalmaciji njemu se pridruie bosanski ban i knezovi

153

ubii i Frankopani, a protiv njih se naoe krbavski knezovi Kurjakovii i livanjski Mihovilovii i gradovi Nin, Split, Trogir i ibenik. U borbi god. 1326. ban Mikac bi potpuno potuen i lino onemoguen na celom podruju iza Gvozda. Bolje sree bio je u Slavoniji, gde se dugo drao na vlasti. Tamo je posle ljute borbe prisilio Babonie da predadu kralju svoj tvrdi grad Steninjak, a dobili su za to god. 1327. Donju Moslavinu i zadrali svoje ostale posede. God. 1340. uguio je jednu bunu u Zagrebu, na Griu, iji motivi jo nisu dovoljno poznati. Za Karla I, kazuje D. Gruber, bijae ban Mikac stekao toliki ugled i vlast u banovini Slavoniji da je kralj gotovo sasvim njemu prepustio vladanje na jugu Drave. Bosanski ban Stevan, videi da zasad nee biti nikakva uspeha u borbi protiv Nelipia, a ne elei da iz cele ove stvari ne izvue nikakve koristi, obrnuo se prema junoj Dalmaciji i poseo je itav kraj od Cetine do Neretve, izuzimajui samo tvrdi Omi. On je tako proirio bosansku dravu od Save do mora i od Sane do Drine. Tih granica Bosna ranije nije nikad imala. Jo Stevanov otac nije izlazio mnogo dalje od granica sredine Bosne. U Bosni, bez Huma, bee vie dravnih oblasti i vie gospodara, a sa Humom se njihov broj samo poveavao. Sticaj prilika dao je Stevanu mogunost da od Bosne stvori nov geografski i dravni pojam, da je uini jedinstvenom dravom sa jakom centralnom vlau, i da je digne i u ugledu i u politikom znaaju. Do Stevanova vremena Bosna nije gotovo nimalo uticala na susedna podruja, njen znaaj bio je isto lokalan i oseao se samo ponekad i to ponajdalje do kakvog primorskog grada. U drugoj polovini XIII veka njeno prirodno podruje izmeu reka Une, Save, Neretve i Drine bee ak raskomadano i zemlja vraena u granice od pre Kulinove pojave. Oblast u kojoj je ban Stevan primio nasledstvo jedva da je obuhvatala podruje od dva predratna okruja i posleratne dve upanije, sarajevske i tek u pola travnike. Meutim, po obimu, ban Stevan imao je sredinom tridesetih godina oko 40.000 km i dravu koja nije bila manja od Srbije kralja Uroa i poetne oblasti kralja Milutina. Sa Stevanom II Kotromaniem Bosna je dobila vladara nesumnjive vrednosti. Ono to je bio kralj Milutin za Duana, to je bio Stevan II za Tvrtka: tvorac dravne stabilnosti i organizator njene unutarnje snage. Njegova dravnika vetina bila je, inae, sasvim prosta. Udarao nije nikad tamo gde je bilo opasnosti da moe izii nagraen; bio je aktivan kad god je trebalo iskoristiti tuu nevolju i mutnu situaciju; a gde se trebalo odluivati izmeu dva podjednako jaka protivnika on je gledao da odri veze sa obojicom. Takva dravnika vetina nije, oevidno, mnogo visoka; ali, za one koji se njom slue dosledno donosi koristi i uspeha. A dravnici se manje-vie svi cene po tom ne kako su radili, nego ta su postigli. Za vremena bana Stevana Bosna se digla privredno. Trgovaki promet u zemlji postaje ivlji; po primeru u Rakoj poinje se i u Bosni s eksploatisanjem rudnika, koje se vri u glavnom tuim, i ovde ponajvie dubrovakim kapitalom. Sa banom Stevanom poinje u Bosni i kovanje domaeg novca. Na tom novcu se nalazi banov lik u sedeem stavu, sa pravim maem preko kolena. Ban Mladen kovao je novac oponaajui mletake matapane, kao i Srbi u Rakoj; ban Stevan pribliio je posle svoj novac dubrovakom tipu. Ima ak njegova novca koji je pola bosanski, a pola dubrovaki (ak sa dubrovakim natpisom). M. Reetar misli, da je ban htio naprosto da konkurie sa dubrovakim, kujui taj novac protiv volje Republike. Ali, verovatna je i pretpostavka da je ban hteo da tim meanim novcem istog tipa ujednai na njegovu podruju odomaenu vrstu novca.

154

Krajem tree desetine XIV veka ban Stevan je doiveo prvi svoj poraz. Verovatno radi Huma, a moda i zbog tenje banove da se proiri i na tetu samog rakog podruja, dolo je god. 1329. do borbe izmeu Rake i Bosne. Raku vojsku vodio je mladi kraljevi Duan, pun vojnike ambicije. Sukob je, izgleda, bio negde na graninoj liniji Lima. Studeniki iguman zabeleio je da je kralj Stevan poslao vojsku na bezbone i pogane babune, iz ega bi izlazilo da je inicijativa dola sa rake strane. Duan je pobedio i dobio besisleni plen. Taj poraz uinio je jak utisak na bana Stevana, jer on otada neprestano zazire od Raana i trai sve mogue naine da se obezbedi od njih. Stalan razlog njegove bojazni bio je Hum, koji on ipak, radi njegova privrednog znaaja za Bosnu, odnosno radi izlaska na more koji je vodio preko njega, nije hteo da vrati i da tim najpreim sredstvom umiri protivnike. Raani, opet, ak i za vreme velikih teritorijalnih dobitaka u Maedoniji i po drugim stranama, taj gubitak nikako nisu hteli da preale. XIV. SRPSKA PREVLAST U MAEDONIJI. 1. Kralj Stevan Uro Deanski u vizantiskim krizama. 2. Bugarski car Mihailo protiv Srba. 3. Znaaj pobede Srba na Velbudu. 4. Pad kralja Stevana Deanskog. Kralj Stevan se u prvo vreme kolebao u svojoj spoljnoj politici. Da sprei anujsko pomaganje njegova protivkandidata Vladislava, on je sam mislio da ue u veze sa njima. To e biti glavni motiv njegove odluke da trai branu vezu sa erkom Filipa Tarentskog, god. 1323., i da, sa tim u vezi, daje obeanja i o svom prelasku u katolianstvo i o izmeni verske orijentacije u Srbiji. Kad taj plan nije uspeo, jer su mu Anujci prozreli pravi cilj, Stevan se obratio na drugu stranu. Zaprosio je i dobio dvanaestogodinju Mariju Paleologovu, ker panipersevasta Jovana, sinovca cara Andronika II, biveg namesnika u Solunu (god. 1324.) Stevanu je taj brak dizao u izvesnoj meri ugled, poljuljan socijalno osporavanjem zakonitosti braka njegove majke; a njegovoj tazbini on je, meutim, posluio za druge raune. Panipersevast Jovan polagao je pravo na Maedoniju sa glavnim gradom Solunom kao na svoju zasebnu dravu, jer ju je njegov ded, car Mihailo Paleolog, bio namenio Jovanovu ocu Konstantinu. U srpskom kralju on se sad nadao dobiti saveznika da ostvari to naslee. Pomagae je imao i u dvojici svojih uraka, brai Metohitima, koji su bili gospodari Strumice i Melnika. Posle Marijine udaje, Jovan je, zajedno sa enom, doao u Srbiju, na vienje, i zadobio je kralja za svoj plan. Naskoro potom poela je Jovanova vojnika akcija, pomagana od Srba. Car Andronik, pobojavi se srpskog posredovanja i novih komplikacija, bee odmah uputio jedno posebno poslanstvo u Srbiju, da se to pre izmiri sa Jovanom i preko njega sa Stevanom. Nenadna smrt Jovanova u Skoplju oslobodila je cara njegovih ambicija i mogue nestalnosti u odlukama. Novi pregovori o povratku Jovanove ene u Vizantiju doveli su na srpski dvor uvenog istoriara Niifora Gregoru, kome zahvaljujemo jedan vanredno zanimljiv opis toga puta. Ovo poslanstvo iskoristio je car Andronik da ponudi i Stevanu savez, kako bi se, osiguran od Srba i moda pomagan od njih, mogao sa vie izgleda na uspeh upustiti u borbu sa svojim unukom, Andronikom III, koji, nestrpljiv i ambiciozan, nije mogao da saeka svoje vreme da zakonito doe na carski presto. Zabavljena svojim nezgodama, ugroavana od Turaka

155

u svom maloaziskom posedu, stojei pred graanskim ratom, Vizantija je zazirala od Srbije i nije joj mogla, u ovaj mah, praviti nikakve vee smetnje. Veu opasnost pretstavljala je u taj mah za Srbiju Bugarska. Tamo je god. 1324., iza gotovo jednogodinjeg perioda anarhije, nastale posle poraza i smrti cara ora II Terterija, bio izabran za cara vidinski knez Mihailo imanovi, zet kralja Milutina. Ovaj ratoborni i preki ovek uao je odmah u borbe sa Grcima, koji su prouzrokovali nesreu njegova prethodnika i iskoriavali metee iza njegove smrti. Postigavi u tim borbama lepe uspehe i suzbivi Grke i preko starih granica Bugarske, Mihailo se i suvie poneo i izgubio meru u svojim postupcima. Pobediti vizantisku vojsku u ono doba nije bio teak posao; u njoj su se, i te kako, oseale posledice rastrojstva izazvana borbom o carski presto. Mihailovo samouverenje diglo se jo vie kad je carsko sporenje dovelo do toga da jedna stranka, ona starijega cara, zatrai srpsku, a ona mlaeg bugarsku pomo. Andronik Mlai, aktivniji, i inae nesumnjivo vojniki sa vie talenta i sa vie uticaja meu trupama nego njegov ded, imao je u poetim borbama vie uspeha. Jedan deo pobede Andronika Mlaeg, III, smatrao je Mihailo delom i kao svoju zaslugu. Moda tim vie to je srpski pomoni odred, upuen starome caru, pod vostvom vojvode Hrelje, ostao uglavnom pasivan, kao ne hotei da se izlae uzalud za ve izgubljenu stvar. Kralj Stevan, koji lino bee doao na granicu da se zaloi za starog cara, odustao je od pohoda kad mu je Hrelja izloio svoja ustruavanja. Stari car je god. 1328. bio sruen. Srbi su pokuali jedino ozbiljniji napad na Ohrid i njegov kraj, ali ih je suzbio Andronik III; na drugoj strani, meutim, dobili su bez muke Prosek, koji je drao i njima izdao jedan pristalica starog cara. Bugarski car Mihailo prekinuo je odranije srdanije veze sa Srbima, a po svom dolasku na presto raskinuo ih je sasvim. Oterao je svoju enu Anu, Srpkinju, a venao se sa sestrom Andronika Mlaega, i time jasno pokazao svoj stav. Pomagao je i Vladislavljevu borbu protiv kralja Stevana, ne to bi hteo da koristi Vladislavu, nego da oslabi Srbiju. Pamtio je oevidno oev poraz i hteo je tako da se sveti. Politike protivnosti, obelodanjene jo vie povodom priprema i spletaka oko carskog sporenja u Vizantiji i za vreme njegovo, produbile su jaz izmeu Mihaila i Stevana. Savez Bugara sa Andronikom III protiv Srba prirodan je rezultat svih tih odnosa. On je sklopljen u rnomenu kod Adrijanopolja ve god. 1326., kao odgovor na savez staroga Andronika sa Stevanom. Glavni i neposredni cilj saveza, pored obaranja Andronika, bio je potiskivanje Srba iz vardarske doline, gde je njihovo irenje i uvravanje pogaalo u ovaj mah na jugu grke, a na severnoj strani bugarske interese. Posle sporazuma sa Andronikom, svoje glavno irenje Mihailo je, po starim tenjama Simeonove i Asenove Bugarske, mogao upraviti samo prema Ovem Polju, tipu i Skoplju, koji su se nalazili pod srpskom vlau i u srpskoj sferi. Glavni potstreka za napad protiv Srba bio je stoga car Mihailo. Kada je Andronik, zauzet sav preiavanjem svojih obrauna sa dedom i njegovim pristalicama, odlagao napad na Srbe do po nj povoljnije situacije, odnosno do nesumnjiva uvravanja njegove vlasti, dovelo je to jedno vreme do raskida odnosa izmeu njega i Mihaila, koji su obnovljeni sa dosta tegoba i tek po obavezi Andronikovoj da e se uskoro doista zapoeti neprijateljstva. Car Mihailo se ivo spremao za borbu sa Srbima, elei da svoju pobedu uini to sigurnijom i po dalje odnose to presudnijom. Sem sa Vizantijom, on je sklopio savez i sa vlakim knezom Jovanom Basarabom. Prikupljao je vojsku sa svih strana, uzimao je u nju i Tatare i Osete. Napad se imao izvriti sa dve strane istovremeno: Grci su trebali da

156

udare sa juga, a Bugari sa severoistoka. Srbija je na vreme saznala za te pripreme, i meu ostalim merama pokuala je, maja god. 1330., da sprei uvoz mletake robe, a naroito oruja, preko svog podruja za Bugarsku. Bojei se borbe protiv ujedinjenih Grka i Bugara, a nesiguran za zapadne granice zbog dranja bosanskog bana, kralj Stvvan je ponudio Mihailu sporazum, uputivi mu naroito poslanstvo. Kad je Mihailo odbio sve pregovore i krenuo vojsku, Stevan je morao primiti naturenu borbu. Njegova strateka odluka bila je posle toga samo ta da napadne Bugare pre nego to se spoje sa Grcima. I uspeo je u tom. Do borbe je dolo 28. jula god. 1330. kod Velbuda, na izvoritu Strume, im su Stevanu stigli svi vojni odredi. Bugarska vojska nije izdrala ni prvi nalet srpske vojske, nego je pod silnim udarcima prsla na sve strane. Sam car Mihailo nae u beg i u begstvu izgubi glavu. Njegovo telo bi doneseno Srbima i sahranjeno u nedalekom manastiru Sv. ora u Nagoriinu. I u ovoj bitci istakao se mladi kraljevi Duan, za ije se strelce s pohvalom istie da su bili dobro uvebani i veti. Grki car Andronik III bee doao u Pelagoniju; ali, nije se urio da svoju neveliku vojsku pridrui bugarskoj, nego je vie vrio neku vrstu demonstracije prema srpskoj granici. Na vest o strahovitom bugarskom porazu, ija je posledica bila gotovo potpuno otvaranje bugarske granice srpskoj vojsci, Andronik napusti svaku dalju akciju prema Srbiji i uputi se na istok, da se tamo naskoro naplati na raun dojueranjeg saveznika. Ovo povlaenje Grka i potpuni poraz Bugara napravili su kralja Stevana gospodarem situacije. Bitka na Velbudu bila je jedna od najapsolutnijih pobeda srpskih u Srednjem veku. Ona je za vie od itava jednog veka, za vreme celog daljeg trajanja srpske i bugarske drave, definitivno raistila odnose izmeu njih. Bugarska je svedena u svoje prirodne granice od Dunava do Rile i Marice, i nikad vie nije se usudila da ih prekorai na srpski raun prema zapadu, ni preko Strume, a kamo li preko Bregalnice. Srpska vlast u severnoj Maedoniji obezbeena je ovom pobedom potpuno, a u junoj njom je pripravljeno podruje za dalje Duanovo delo. Kako je pobedom kod Velbuda pitanje Vardarske doline i Maedonije bilo definitivno reeno u srpsku korist (primeuje tano g. St. Stanojevi u svojoj studiji o toj bitci) vidi se najbolje po tome to se Maedonija, i kad su, posle Duanove smrti, u njegovoj dravi nastali razdori, i kad je dravna snaga usled toga oslabila, i kad se drava raspala i rasturila, smatrala kao deo srpske drave. Tu vanu pobedu zapamtilo je i narodno predanje i uva je u dve lepe narodne pesme. Kralj Stevan postupio je mudro to svoju pobedu nad Bugarima nije iskoristio za osvajanje te zemlje. Iskuenje za takav postupak bilo je veliko: bugarska vojska bee satrvena, a njena zemlja bez odbrane. Sami Bugari nadali su se srpskom osvajanju; nastavlja arhiepiskopa Danila kazuje kako se, spremajui se protiv Srbije, car Mihailo hvalio da e postaviti presto svoj u dravi otaastva Stevanova. Ne bi, dakle, bilo nita neoekivano da je i Stevan postupio tako posle svog uspeha. Sa bugarske strane injene su mu i ponude da spoji Srbiju sa Bugarskom, koja je i inae ostala bez svog cara i vladara. Stevan se, meutim, zadovoljio time to je u Bugarskoj povratio na vlast svoju sestru Anu, prvu carevu enu, i njenog maloletnog sina, i to je tako osigurao Srbiju sa te strane, imajui mogunosti da preko sestre vri uticaj i biva obavetavan o svemu to mu treba. U unutarnje ureenje bugarske drave nije hteo da dira, smatrajui to kao njihovu stvar. Da je u Srbiji posle takvog reenja bilo protesta i prekora nije teko razumeti; naroito se osealo nezadovoljstvo u vojnikoj stranci. Da umiri to nezadovoljstvo, kralj

157

je poslao vojsku sa sinom Duanom prema grkoj granici, koja je povratila neke nedavno izgubljene pogranine gradove, kao Veles, Prosek, tip, Dobrun i druga manja mesta. U narodu se dugo verovalo da je kralj Stevan Uro iz zahvalnosti za tu pobedu podigao svoju slavnu i krasnu zadubinu Deane, po kojoj je danas uopte poznat kao Stevan Deanski. Nu, to nije tano. Deani su poeti god. 1327., a zavreni su god. 1335. Manastir je gradio Kotoranin, fratar Vita, i dao mu u bitnosti romanski tip, sa mnogo ornamentike i skulpture u belom mermeru. Manastir je vei od naih ostalih srednjovekovnih zadubina i vii je, otud mu i narodno ime Visoki Deani. Sav je obloen i danas ouvanim mermerom bele i ruiaste boje, koji je pravilno i paljivo sloen. Gabriel Mije dri da je oploavanje mramorom dolo u Srbiju preko dalmatinskih majstora, iz Italije, i to prvenstveno iz Toskane. U Studenici, Banjskoj i Deanima daje Italija ono to se pokazuje, a Vizantija ono to se uva. Obrada je kamena (pie A. Stevanovi, poznati strunjak u tim stvarima) od najveeg tehnikog savrenstva... Tehnika preciznost moe se takmiiti sa dananjom tehnikom. Kralj Stevan imao je teak ivot. Brak njegove majke dobio je ig nezakonitosti; otac ga je kaznio, sem toga, jo i jednom od najbezdunijih kazni; najbolje svoje godine proveo je u tuini ili kao talac ili kao zatoenik. Kraj ivota, i pored tako sjajnih uspeha u spoljnoj politici, doneo mu je jo crnje dane. Pored oca i brata, koji su bili protiv njega, na nj se digao i njegov sapatnik iz ropstva, roeni mu sin Duan. Tragina smrt i mueniki ivot, koji su od Stevana napravili svetitelja srpske crkve, ometali su moda pravilnu ocenu njegova karaktera. Da li u tim tolikim sukobima s ocem, bratom i sinom, nije bilo mnogo i njegove krivice? Taan odgovor teko je dati. Izvesni savremenici, istina neslobodni od prekora da nisu pisali uvek po svom pravom uverenju, kazuju da je u sukobu sa Duanom vie kriv otac nego sin. Misli se da je odnose izmeu njih zatrovala druga ena Stevanova, Grkinja Marija, koja da je htela osigurati presto svom i Stevanovom sinu Simeonu. Drugi misle da je Duana gurala protiv oca vojnika stranka, koja nije odobravala Stevanovu popustljivu politiku. Pravu istinu teko je utvrditi. Zna se samo da je sukob izbio naskoro posle vojnikih uspeha, u jesen god. 1330., a do neprijateljstava je dolo u prolee god. 1331. Kod Skadra, kud je sa vojskom izbio kralj Stevan, ruei sinovljeve posede, oni su se, ipak, nekako namirili. Posle toga, maja meseca, Duan je preko Trebinja stigao u Dubrovnik i pomiljao jedno vreme da zbog oeva gneva napusti Srbiju. Posle novog, kratkog prevrata u Bugarskoj, koji je zbacio sa vlasti caricu Anu i njenu stranku, u leto god. 1331., nezadovoljna vlastela ustade otvoreno protiv kralja. Iznenada, nezadovoljnici izbie na dvor, naterae kralja u begstvo, i, uhvativi ga, zatvorie ga u zveanski grad. Tu je kralj Stevan naskoro umro, 11. novembra god. 1331., i to, po svoj prilici, nasilnom smru. Na dravnom saboru u Svrinu Duan bi ponovo proglaen za kralja i krunisan na Malu Gospojinu god. 1331. XV. SRPSKO CARSTVO. 1. Poetak Duanove vlade. 2. Odnos prema caru Androniku III. 3. Kralj Karlo Robert prema Hrvatima. 4. Graanski rat u Vizantiji. 5. Jovan Kantakuzen. 6. Proglas Srpskog Carstva i Patrijarije.

158

U Duana su savremenici, odmah spoetka njegove vlade, polagali velike nade. On ih je zadivljavao ve svojom pojavom. Bio je, kazuje Filip Mezier, vei od svih ljudi na svetu u svoje doba. Krasan je bio izgledom lica i divnom dobrotom tela svog mimo mnoge sinove ljudske (kazuje njegov savremeni biograf u Danilovom zborniku) i tako rei straan neprijateljima svojim i svima okolnim vladarima za divljenje. Ove rei pisane su o njemu pre nego to je postao car, prvih godina njegove vlade, kad se jo nisu videla sva njegova dela i pravi krupni znaaj njegove linosti. U Duana se verovalo i po uspesima koje je kao mlad vojskovo pokazao u borbama sa Bosancima, Bugarima i Grcima. Nalazilo se da u njega ima smelosti i snage za velike poteze. Njegov paljivo raeni lik u Lesnovskom manastiru, najlepi koji imamo, slikan sa oseanjem velianstva gotovo kao likovi Hrista Svedritelja, pokazuje doista oveka reih osobina. Njegove krupne, ozbiljne, malo kao setne oi otvorene su iroko i uprte nekud u daljinu, iznad svih glava njegove okoline. Oko tankih usana je izraz energije, dok se inae na elu i na, malom bradom uokvirenom, neto tamnom obrazu primeuje kao neki trag umora ili zabrinutosti. Obino se uzima da je Duan bio bolji vojnik nego dravnik, odnosno da je znao izvojevati i stei, ali da nije razumeo steeno obezbediti. U tom sudu ima nesumnjivo dobar deo istine; ponekad se ak htelo rei da je to bez malo rasna crta celog srpskog naroda, vidno obeleena u Duanovoj sudbini. Duana je ponela njegova snaga i uspesi koje je postizavao relativno dosta lako, i on je svakako preao granice koje su odgovarale stvarnoj snazi i interesima srpskog naroda. Ali, sa druge strane, treba imati na umu da je za njegov optimizam, koji ga je gonio na nova dela i nove tekovine, bilo dovoljno osnove. On je oseao da na njegovu putu nema opasnih prepreka, i ukoliko ih ima da mu nisu nesavladljive. Gde god se on ozbiljno zaloio, stvar je uspevala. Njegov lini ugled i u zemlji i u susednim dravama davao mu je opravdanje da nastavlja poeto delo. Njegova se saradnja traila, za njegov se savez plaala skupa cena. Za njegove skute hvatale su se prve linosti susedstva, ljudi od ije su volje nekad zavisile cele drave. Duanu se ne moe prebaciti da se nije ozbiljno trudio da steeno organizuje i uredi; naprotiv, on je u tom pogledu pokazivao revnost dostojnu svakog priznanja. Njegovo zakonodavstvo najbolji je dokaz za to. Njegova je glavna pogreka to je precenio snagu svoga naroda i preduzeo i obuhvatio vie nego to se moglo; a nesrea je srpskog naroda bila ne samo to ogromni teret njegova naslea nije imao ko da prihvati, nego to jedan deo tog tereta nije zavremena skinut, da pod njim ne klone i ona snaga koja bi drukije optereivanje verovatno izdrala. Situacija u kojoj je Duan zatekao Balkansko Poluostrvo kad je primio vlast nije bila mnogo povoljna po Srbe. U Vizantiji se car Andronik III, nesumnjivo ovek od vrednosti, vidno trudio da popravi graanskim ratom poremeeni red i blagostanje zemlje i imao je izvesnih uspeha; u Bugarskoj je sruena Srpkinja carica Ana i potisnut srpski uticaj; sa Bosnom se jo uvek stojalo u zategnutim odnosima; a Maarska je samo ekala pogodnu pri-liku da proiri svoje june granice na tetu Srbije. U Srbiji samoj, koja je od deset poslednjih godina (1321.1331.) gotovo pune etiri provela u graanskom ratu, pokolebala se disciplina i izvesni velikai pokazivali su mnogo volje da, kako se to obino kae, love u mutnom. Sem toga: Latini i Arbanasi (kazuje jedan francuski izvetaj iz 1332. god.) ljuto su pritisnuti nesnosnim i veoma surovim gospodstvom vlastele slovenske, koju veoma mrze i preziru ... I oni svi, i svaki pojedince, kao da bi se posvetili kad bi mogli ruke umoiti u krv pomenutih Slovena, kad bi samo videli kakvoga

159

god vladaoca od strane Francuske, koji bi k njima doao ... I doista hiljadu francuskih konjanika ili pet ili est hiljada peaka, zajedno sa pomenutim Arbanasima i Latinima, sasvim bi lako osvojili svukoliku ovu kraljevinu, toliku kolika je... Ako god bude dobio ovu kraljevinu, imae doista prekrasnu i milu dragocenost, koja e imati skupu cenu u svom veku. Mladi vladar stavljen je pred zadatak da koliko veto i mudro, toliko isto brzo i energino nae izlaz iz toga stanja, da ne bi dao prilike stvaranju kakve opasnije koalicije protiv sebe i svoje drave. Uspesi koje je postigao bili su solidni. Sa Bugarima se izmirio na taj nain to je o Uskrsu god. 1332. uzeo za enu Jelenu, sestru njihova novog cara Jovana Aleksandra. Bugari su se jo dobro seali Velbuda i Duanove uloge u toj bitci i bili su zadovoljni to je dolo do ove veze. Duan je njih ostavio na miru u njihovoj zemlji i nije im smetao da ire svoju vlast u Trakiji, a oni su opet potpuno digli ruke od Maedonije. Odnos izmeu zeta i uraka ostao je lojalan itavo vreme. Duan je mogao mirno, bez ikakva pribojavanja od kakve bugarske prevare, razvijati svu svoju snagu u borbama sa Grcima i Maarima. Za Srbiju takav je sporazum pretstavljao jedno od najboljih reenja; za Duana lino ova brana veza nije donela nikakvu sreu. Kraljica Jelena, zla gospoa po svojoj uspomeni u Dubrovniku, bila je ena suvie jake volje i vidno je uticala na dravne poslove i na Duana lino. Ona ga je pratila ak i na nekim ratnim pohodima. Sinom Uroem, koga je rodila pod sumnjivim okolnostima, nije usreila ni Duana ni Srbiju, a izgleda da mu nije umela dati ni pravo vaspitanje. Ustanak u Zeti, koji je izbio u prolee god. 1332., Duan je brzo smirio. Za usluge koje su mu Dubrovani uinili pri tom poslu on im je ispunio davnu elju i prodao im je god. 1333. Ston, koji je, izloen daleko na zapadu, bez sigurnog poseda Huma, izgubio za Srbiju svoju raniju vrednost, na koju je nekad mnogo polagao sv. Sava, stvarajui tu ak sedite jedne pravoslavne episkopije. Dubrovani su urili da dobiju Ston pre nego bi ga, moda, poseo bosanski ban Stevan. Jer ovaj je sve vie irio i uvravao svoju vlast na humskom primorju i izazvao je god. 1331. protiv sebe, radi tih tenja i radi nastojanja da dobije Korulu i Bra, neprijateljstvo Mletake Republike. Stoga su Dubrovani, da bi bili sigurniji, pregovarali i sa banom o prodaji Stona i dali i njemu izvestan otkup, neto manji nego Duanu kao stvarnom vlasniku. Kralj Duan je prilikom prodaje traio i dobio pristanak od Dubrovake Republike da se u Stonu odri pravoslavna vera, odnosno da ostane pop srpski i da poje u crkvama. Ali, Republika, koja je bila strogo katolika, nije odrala svoju obavezu. U pravoslavnu episkopsku crkvu uvela je ve 1335. god. katolikog svetenika, a god. 1349. dozvolila je franjevcima da tu ponu svoju aktivnost. Posledica toga bila je da je ve krajem XIV veka Ston postao potpuno katoliko podruje. Sredivi prilike u zemlji i svoje odnose sa Bugarima, Duan je mogao da vri izvesne obraune i sa Grcima. Posledice graanskog rata u Vizantiji nisu mogle da se utru, pored svih nastojanja cara Andronika. Jedan od unutarnjih vizantiskih sukoba, iji je uzrok u toj atmosferi nepoverenja, bee dobro doao Duanu. U Carigradu optuie kao veleizdajnika njihovog ranijeg namesnika u zapadnim oblastima, sposobnog Sirgijana, koji, ogoren, pree Duanu i ponudi mu svoju saradnju. Sa njim je balkanska istorija dobila jednu novu koriolanovsku figuru. Duan je rado prihvatio Sirgijanovu ponudu; srpski biograf belei kako se u Duanovoj glavi zaela ak misao da ve tada Andronika koji je njemu zlo mislio progna iz carstva njegova, zemlje grke. Ovaj savez usplahiri carigradske gospodare, jer su poznavali linu vrednost i jednog i drugog protivnika. Njihovi brzi uspesi, sa osvajanjem Kostura, Ohrida, Strumice i drugih gradova, kazivali

160

su im jasno da se nisu prevarili u oceni. Kad srpska vojska stie pod Solun, poe sam car da spasava ugroeni grad. U isto vreme radili su Grci da Sirgijana dobiju iva ili mrtva, ne birajui nikakva sredstva. Kada su ga jednom prilikom smrtno ranili iz zasede, nije im bilo posle teko da njegove ljude pridobiju na svoju stranu i da tim utiu i na Duana da pristane na izmirenje. Car Andronik je ivo radio da od Duana stvori ne umirenog protivnika, koji sutra moe ponovo prihvatiti za ma, nego pravog saveznika, koji mu nee praviti nikakvih tekoa. Do eljenog saveza je i dolo, 26. avgusta god. 1334. Duan je na n, pristao ponajvie stoga to je hteo da bude siguran od Grka u asu kad ue u borbe sa Maarima, koje su bile na pomolu. Stoga je i vratio Grcima jedan deo otetog zemljita, a zadrao je gore pomenute gradove sa Prilepom, Lerinom, Vodenom i ermenom i njihovim podrujem. Maari su napali na severne srpske zemlje ba za vreme ovih Duanovih operacija na jugu. Duan je odmah krenuo protiv njih, dobivi od Andronika i jedan grki pomoni odred. Pred njegovom vojskom Maari su se stali naglo povlaiti, sa velikim gubitcima, napustivi Mavu i severnu Srbiju, a zadravi samo utvrene gradove Beograd, Golubac i mavanski kastel (god. 1335.). I bosanski ban, kao maarski vazal, poeo je bio neprijateljstva sa svoje strane, ali u malom stilu. Stradanje Mave ovom prilikom bilo je vrlo veliko; u maarskim izvorima kae se da je njeno stanovnitvo osetno proreeno. * Kad je god. 1335. umro poslednji muki potomak kue goriko-tirolske, herceg Henrik, izgledalo je da e njegovi posedi pripasti njegovoj keri, udatoj za ekoga kralja Jovana Luksemburkoga. To bi, posle Otokara II, bila nova prilika da slovenska eka kruna postane gospodar slovenakih oblasti i da vaspostavi veze izmeu dva Austrijom rastavljena slovenska elementa. Ali, austriske vojvode Oto i Albreht, pozivajui se na svoje ranije ugovore, izradie kod nemakog cara da im prizna i ustupi juni Tirol sa Korukom i Kranjskom. To izazva rat izmeu kralja Jovana i austriskih vojvoda, koji je zavren Enskim mirom (1336.) i sporazumom ove vrste: austriske vojvode odrekle su se Tirola, a eki kralj Kranjske i Koruke. Tako su ove dve oblasti ostale otada kao sigurno naslee kue Habzburga. Hrvatska vlastela, koja je najvie doprinela da je Karlo Robert mogao dobiti maarsku krunu, imala je dosta razloga da se od njega nada izvesnim obzirima. Meutim, brzo je dobila dovoljno prilike da se u tom pogledu razoara; uostalom, u izvesnim sluajevima ne bez svoje krivice. Duge borbe kraljevskih pretendenata iskvarile su mnoge ljude od uticaja. Videli smo kako su ih mamile i obasipale obeanjima i povlasticama protivnike strane i davale im tako mogunosti da ih za svoje usluge ucenjuju. Taj mentalitet linog korienja i lakog odmetanja, kad se ne zadovolje svi prohtevi, ostao je kod izvesnog dela ljudi i posle, kad je kralj Karlo ostao jedini kandidat i kad se ve od god. 1310. uvrstio na prestolu. Dozvoliti da takav mentalitet feudalne gospode ostane neizmenjen znailo bi podrovati do kraja kraljev ugled i njegovu mo. Kralj Karlo nije, meutim, bio ovek koji bi se sa tim pomirio. Od god. 1312. on poinje ogorenu borbu protiv ojaalih velikaa, najpre maarskih, a onda i hrvatskih. Kralju je znatno pomagalo to to su velikai, gramljivi i surevnjivi jedan na drugog, jer je dobitak jednog iao na tetu drugog, rado saraivali sa njim, nadajui se pri tom uvek vlastitoj koristi. Videli smo, kao karakteristian primer za to, pad Mladena ubia. Kad je kralj u drugom sluaju, u onom kneza Nelipia, naiao na znaajan otpor znatnog dela hrvatske gospode, on se trgao. Zabrinjavala ga je na toj strani i aktivnost Mletake Republike, koja

161

je pomagala gloenje meu Hrvatima da bi sama, to lake, dola do primorskih gradova. Pod njenu zatitu, za vreme velikih trzavica od god. 1322./4., dooe ibenik, Trogir, Split i Nin i dobar deo obale od Zrmanje do Cetine. Kralj stoga napusti energinija gonjenja hrvatskih velikaa u Dalmaciji, i knez Nelipi osta neokrnjena ugleda i poseda sve do svoje smrti, god. 1344. Kao pobedilac kraljevskih banova i kraljeve vojske, on se smatrao kao protivnik krune i, prema tome, kao nezavisan na svome podruju. U Slavoniji, gde nije zazirao od mletake agitacije, kralj Karlo je izvodio dosledno svoju politiku. Slomivi Gisinge, on lomi i Babonie. Od god. 1323.1328. oni su izgubili tri vana grada: Medvedgrad, Steninjak i najzad Zrinj; prva dva im je uzeo kralj neposredno, a trei su, zaloen zbog isplate neke ottete, morali ustupiti po kraljevoj naredbi. Stoga se jedan deo lanova te velike porodice odmee od njega i prilazi austriskim vojvodama. Samo jedna grana te kue zadrala je punu kraljevu milost; to behu Nikola i Dujmo, sinovi Radoslava Babonia. Oni su od god. 1321. drali Ostroac na Uni. Kasnije im je kralj, poto mu je Nikola u borbi sa Vlasima spasao ivot, potvrdio stare i dao nove posede. Grad Ostroac, Dobrniku zemlju i njihova dobra okolo grada du Une do grada Krupe, prema Blagaju, zaokruglio je kralj sa dotlen kraljevskim selima kao svojim novim darom. Taj Nikola i Dujam postaju potom rodonaelnici velike i vane hrvatske porodice Blagajskih. Da je za vreme tih graanskih ratova narod silno stradao smelo bi se zakljuivati i bez naroitih dokumenata. Ali, dokumenti daju ponekad neposredniju sliku i primere reitije nego to bi nama pali na um. 1. novembra god. 1313. tuili su se ugarski biskupi papi na zlo stanje u zemlji; meu njima su se nalazili zagrebaki biskup Avgustin i sremski uro. U njihovoj tubi kae se izrino da su toliko stradali i oni i njihove crkve da im je od svega ostao jedva crep na kojem se moe pozajmiti eravica. Kad je tako ilo biskupima i crkvama, nije teko zamisliti nevolje puka i male vlastele. * Kralj Duan je ostao u relativno dobrim odnosima sa carem Andronikom III sve do careve smrti. Bio je njihov zajedniki interes da suzbijaju anujsku agitaciju iz Italije, koja je postala ivlja od god. 1335., a koja je ila za tim da Albaniju privue to jae na njihovu stranu. Jedno pismo napuljskoga kralja Roberta od 19. avgusta god. 1336. bee upueno i albanskim poglavicama Duanove oblasti sa jasnim ciljem da ih ohrabri u odmetnitvu. Slinih pokuaja bilo je i u vizantiskoj oblasti, koji su uticali na ljude i doveli i do veih nemira. Dalju agitaciju presekao je car Andronik, koji je kaznio uzbunjena albanska plemena. Odnose izmeu cara i kralja mogli su zamutiti u prvom redu onakvi postupci kakav bee onaj kada su Grci god. 1341. prihvatili Duanova odmetnika, uvenog i mnogo cenjenoga vojvodu Hrelju, gospodara cele oblasti od tipa do Strume. Car je ak tom prilikom i odlikovao odmetnika i dao mu titulu esara. Takav postupak oevidno nije odgovarao saveznikoj lojalnosti. Verovatno je da bi Duan na taj korak odgovorio kakvim energinim zahtevom, da ga u to vreme ne bee savladala neka tea bolest, koja mu bee prilino slomila volju i izazvala nekoliko nedelja svima primetne malodunosti. Po svoj prilici, ovo grko primanje srpskog odmetnika nije samo oznaavalo ohladnelost saveznikih odnosa, nego moda i spremnost na neka obraunavanja, ili je bilo posledica nekih veih nastalih nesporazuma. Ba u to vreme kad su odnosi izmeu Srbije i Vizantije poeli da se mute, umre car Andronik (15. juna god. 1341.), jo mlad i pun volje za rad, ostavivi iza sebe maloletnog sina Jovana.

162

Smrt cara Andronika bee teak gubitak za Vizantiju, iz dva razloga. Jedno to je sa njim izgubila sposobna vladara koji je osetno digao posrnuli ugled Carevine i vratio joj neke izgubljene oblasti; a drugo to je pitanje njegova naslednika izazvalo brzo dug i za Carstvo gotovo ubitaan graanski rat. Za savladara mladom Jovanu bi odreen Andronikov saradnik i ugledni vojskovo Jovan Kantakuzen. Ali, carevieva majka, carica Ana, ambiciozna Talijanka, sa jednom grupom Kantakuzenovih protivnika, ubrzo ustade protiv Kantakuzena kao oveka koji uzima svu vlast i tei za krunom, srui ga i otera u red krvavih neprijatelja, kajima vie nikakvo sredstvo nee biti na odmet kad treba da se svete i kad ude da se doepaju otete vlasti. Kralj Duan je bogato iskoristio ove smutnje u Vizantiji; one su ba i omoguile njegove brze uspehe i prostrana osvajanja naputenih ili pometenih grkih pokrajina. On se odmah krenuo na jug, reen na to i ranije, zbog Hreljina sluaja, i pokuao je uzalud da na prepad uzme Solun. Kad je Kantakuzen sruen sa vlasti i, potisnut iz Trakije i Maedonije, preao na srpsko tle, da preko vojvode Olivera u Velesu izmoli gostoprimstvo i pomo Duanovu, ovaj ga je primio sa panjom (jula god. 1342.) i, posle dugih pregovora, sklopio je sa njim savez za zajedniku borbu protiv Vizantije. Savez je bio od poetka neiskren, i to s obe strane, makar on sadravao ne znam kakve odredbe. Kantakuzenu je trebala srpska pomo samo da obori svoje protivnike i da se dokopa vlasti, a im to dobije on e u Srbima gledati samo osvajae grke zemlje. Duanu se opet Kantakuzen uinio, isto kao ranije Sirgijan, samo kao povoljno sredstvo da na laki nain proiri srpske granice. On je bio voljan pomoi Kantakuzenu da doe do prestola, ali je za to traio obilatu nagradu. Njihovo zajedniko ratovanje nije donelo oekivane rezultate; samo su se poneki susedi, kao prevrtljivi esar Hrelja, postarali da se ranije obezbede od tee kazne. On se najpre pridruio Kantakuzenu, pa preko njega i Duanu, predavi mu Kantakuzenov grad Melnik. Duan je, ipak, nagnao Hrelju da ode u Rilski manastir i napusti dalji politiki rad. Tome manastiru Hrelja je bio ktitor; tu je, kao monah Hariton, naskoro i umro (decembra god. 1342.). Duan je u borbama protiv Grka imao nekih uspeha; ali, Kantakuzenovi su bili sasvim neznatni. Njegovi su se Grci nerado borili sa Srbima protiv svojih sunarodnika, i mnogi su, nezadovoljni i inae, naputali bojne redove. To je, pored drugog, doprinelo da odnosi izmeu saveznika prilino ohladne. A i Kantakuzen se uvek bojao i toga da ga Srbi jednog dana ne izdadu njegovim protivnicima, koji su slali svakovrsne ponude Duanu, predlaui mu ak i velika teritorijalna otstupanja, samo da pree na njihovu stranu i onemogui na koji bilo nain Kantakuzenovo prisustvo u Srbiji. Duan je u tom pogledu bio ispravan, i nije hteo da izda prebega i gosta. Ali, kako i ponovno zajedniko ratovanje, poetkom god. 1343., sa pohodom protiv Sera, ostade i opet bezuspeno, to je i jednoj i drugoj strani postalo jasno da e od dalje saradnje teko to biti. Kad je Kantakuzen prevarom odveo srpsku vojsku, i to ba najamniku gardu, i sa njom za sebe uzeo Ber, na koji je Duan polagao pravo, pa jo nije hteo doi na carev poziv radi objanjenja i novih pregovora, raskid izmeu njih postade konaan. Savez izmeu carice Ane i Duana, za koji se zalagala Mletaka Republika, postade potom sasvim prirodna stvar. Naputen od Srba, a gonjen od slubene Vizantije, Kantakuzen doe na kobnu misao da se u svojoj linoj nevolji obrati za pomo Turcima. Tako ih uvede u balkanske meusobice, upozori ih na njihov znaaj u tim borbama, i izazva kod njih prohteve da se odre na ovom bogatom i privlanom podruju na tetu najpre Vizantije, a posle i svih drugih balkanskih drava. Prvi sukob izmeu Srba i Turaka na evropskom podruju

163

dogodio se ve god. 1344., kod Stefanijane, izmeu Sera i Soluna. Tom prilikom su Turci (bilo ih je svega oko 3.000 ljudi) prevarili neoprezne srpske oklopnike-konjanike, naneli im neto tete i izgubili se potom odmah, i ne primivi pravu borbu. Od njih je nastradao idue godine samovoljni i nestalni vojvoda Momilo, koji je sluio i Duana i Kantakuzena. Razljuen njegovim verolomstvom, napao ga je Kantakuzen sa Turcima pred gradom Periteorionom i savladao ga je posle neobino junake odbrane. Verovatno je pomen na tog Momila i Periteorion prenesen vremenom u narodnom predanju na legendarnog vojvodu Momila i hercegovaki Pirlitor. Zanimljivo je da se u jednoj varijanti poznate narodne pesme o Vukainu i Momilu (zbirka Matice Hrvatske I, br. 52.) Momilo dovodi u vezu sa carem Arapinom i da se borbe izmeu njih zbivaju oko Jedrena. Dok se Kantakuzen nosio sa svojim protivnicima po Trakiji, Duan je na zapadu, u junoj Albaniji i po junoj Maedoniji, osvojio itav niz gradova. Njegove granice proirie se sve do blizu Krstopolja, dananje Kavale, koja je sa svojim prostranim, delimino jo i danas dobro ouvanim bedemima i gradom, bila najzapadnija tvrava Vizantije prema srpskoj dravi. Solun su sa sve tri kopnene strane opasivali srpski posedi, i on je, u stvari, bio otseen od ostale grke drave. Duanu je naroito godio dobitak odavno eljenoga i napadanoga Sera, koji se predao prve polovine oktobra god. 1345. Pun ponosa radi tog uspeha, Duan je 15. oktobra javljao prijateljskoj Mletakoj Republici da je postao gospodar gotovo celog Carstva Romejskoga. Tu je on, svestan svoje snage, kao krunu velikog dela i postignutih uspeha pripremio stvaranje srpskog carstva. Na Balkanu toga vremena Srbija je bila bez takmaca i daleko iznad svih drugih drava svoga susedstva. Vizantiju su razjedale unutarnje borbe u Evropi i ruili turski udarci u Aziji. Bugarska je ivela u senci Duanovoj, uvek sa panjom da ne izazove njegov gnev. Bosna je, i pored naslona na Maarsku, stalno zazirala od osvete radi Huma i drugih pitanja sa tim u vezi. Vojniki i finansiski sa Srbijom se tada na Balkanu niko nije mogao meriti. Granice Duanove drave hvatale su od Dunava do Egejskoga Mora i od gornje Neretve do Meste. Videi sve to, oseajui stalan uspon Srbije za poslednjih pedeset-ezdeset godina, i sa jakom verom u sebe, u Duana se javila tenja da iznurenu i dotrajalu Vizantiju zameni sveom carevinom svoga naroda. Stvarno, njegova je snaga bila vea od vizantiske; razmer sila odavno se promenio u srpsku korist. Kada se za carsku krunu maa Kantakuzen, koji je do jue molio njegovu pomo; kada carsku krunu nosi jedan mladi, koji bi bio srean da ga Duan uzme pod okrilje, zato da tu titulu ne uzme on, koji ustvari caruje na Balkanu? Uzimajui vei deo zemalja koje su pripadale Vizantiskom Carstvu u Evropi, Duan je mislio da mu carska titula pripada sa pravom, svejedno to krunu nee metnuti na glavu u Carigradu, nego u Skoplju. Carska titula, sem toga, imala je da uveri nove podanike na jutu kako njihovo potpadanje pod srpsku vlast ne znai ulaenje u dravu manjeg znaaja, nego naprotiv u novo carstvo bolje od grkog, stvoreno sad sopstvenom snagom, dok se ono staro, nasleeno od boljih predaka, rui kao crvotoina zbog vlastite nemoi. Uostalom, Duan je nameravao da i taj ostatak Vizantije, vremenom, i to ne u dalekoj budunosti, dobije pod svoju vlast. Njegovo poslanstvo, koje je januara god. 1346. krenulo za Mletke, imalo je da obavesti vladu Republike o Duanovu krunisanju, koje e se izvriti toga prolea, i da joj ponudi savez za osvajanje Vizantije. Duanu su Mleci trebali radi njihove flote, koje on nije imao. Mleci su odbili tu ponudu, navodei kao razlog zauzetost u ratu sa Maarima, i pozivajui se na svoje

164

zakletvom utvrene ugovore sa Carigradom; u sutini, meutim, njima je bila milija slaba Vizantija, od koje su mogli lake dobijati po se povoljne povlastice, nego mona Srbija. Sa velikim torestvom bi proslavljeno Duanovo krunisanje za cara u Skoplju, 16. aprila god. 1346. Sa podizanjem ina srpskog vladaoca, od kralja na cara, ilo je i podizanje ina poglavara srpske crkve, od arhiepiskopa na patrijarha. Cara je trebalo da krunie patrijarh. Prvi srpski patrijarh postade, po svom poloaju, peski arhiepiskop Joanikije, raniji logofet srpske drave. Dajui povelju svom novom manastiru Hilandaru, stari Simeon Nemanja, sa sinom Savom, u velikoj skromnosti poetaka srpske drave, pisao je kako je bog podelio vlasti na zemlji i kako je utvrdio Grke carevima, a Ugre kraljevima, a kako je njega po mnogoj i neizmernoj milosti i ovekoljublju postavio velikim upanom. Nije stari Nemanja, verovatno, ni dolazio na misao da e njegovi potomci, ve u prvoj liniji posle njega, uzeti kraljevsku titulu, a da e drugi, vek i po iza njegove vlade, staviti na glavu carsku krunu, i poremetiti sav taj osvetani red. Za svoje delo Duan nije traio niijeg pristanka, niti mu je on trebao; u njegovom krunisanju, pored srpskog patrijarha, koji je imao glavnu ulogu, uestvovao je od velikih crkvenih prvosvetenika samo jo bugarski patrijarh. Ni za proglas patrijarije Duan nije traio potrebni pristanak ostalih crkava, jer je dobro znao da bi naiao pri tom na carigradske smetnje, pa nije hteo da se izlae odbijanju. I Carstvo i Patrijariju on je stvorio samo po svojoj volji i u interesu prestia svoje drave. Protiv njegova carstva bilo je vie protesta. Kantakuzenovo krunisanje u Adrijanopolju 21. maja god. 1346. poteklo je iz motiva protesta i ponavljanja svojih aspiracija i prava na tu ast; a radi nekanoninog proglasa patrijarije dola je, istina tek posle etiri godine, anatema carigradskog patrijarha i na Duana i na srpsku patrijariju, kad je i crkva trebala da pomae grkoj ofanzivi protiv Srba. Uzimajui carsku titulu, Duan se proglasio za cara Srblem i Grkom, odnosno carem Srbije i Romanije: . Slinu titulu uzeo je ranije i bugarski car Simeon kao car Bugarima i Grcima i ona je, verovatno, posluila kao primer Duanu. Duan je, postavi car, kako je opazio jo savremeni Niifor Gregora, svoj raniji varvarski ivot zamenio romejskim navikama. Sebi je namenio upravu nad grkim oblastima, a sina Uroa, koga je dao krunisati za kralja, a ne za mladoga cara to bi odgovaralo vizantiskim obiajima, ostavio je da upravlja srpskim zemljama od Dunava do Skoplja. Tako je bar mislio teoriski. Upozoreno je ve, posle Gregore, sa vie strana, da se u Duanovo doba, iza god. 1346., tano razdvajaju Srbi i Romanija. Romanija, ili grke zemlje, to su oblasti uzete od Grka. Duklja i Dalmacija, kazuje Stevan Prvovenani, zato to su ih drali Grci, nazvane su grka oblast; sv. Sava pria za oca, da je od grke zemlje dobio Hvosno sa Podrinjem, Kosovo, Pomoravlje i Leve sa Belicom. U grke zemlje, odnosno u Romaniju, ubrajale su se, prema jednoj povelji manastira Hilandara, njegove metohije u Proseku, tipu, Bregalnici, Strumi, Strumici, Seru, Redini. U srpske zemlje spadale su metohije u Plavu, Zeti, Moravi, Pilotu, Lipljanu, Prizrenu, Pologu. Verovatno je Duan izabrao Skoplje za mesto svoga krunisanja to je, mada srpsko, bilo sa meanim stanovnitvom i na mei izmeu srpske i grke zemlje. ia, kao isto srpsko krunidbeno mesto, odnosno kao krunidbeno mesto kraljeva, nije uzeta u obzir. Kao car, i patrijarh je u svoju titulu uneo da je patrijarh Srbima i Grcima. Meutim, Duan, ustvari, gore navedenu podelu nije odravao. On je bio i suvie jaka linost da ne vodi nadzora nad celom dravom, a Uro, dete od deset godina, suvie

165

nedorastao da bi mu se, u ma kom obliku, mogla poveriti neka samostalnija funkcija. Duan, koji je, isto tako formalno, potovao stare tradicije, zakone i kulturu svojih novih oblasti, dao je pisati mnoge povelje na grkom jeziku i sam ih je tako potpisivao. On je grki, zna se, govorio od detinjstva. Ali, on je ipak bio ve nacionalan u pravom smislu te rei, uzimajui Srbe kao glavni stoer drave. Glavna upravna mesta on poverava samo Srbima: Brankoviima ohridski kraj, Vukainu Mrnjaveviu Prilep, esaru Preljubu Tesaliju, esaru Vojihni Dramu. Grke vladike zamenjuje Srbima. U toliko uvaeni Ser dovodi za mitropolita slavnog knjigoljupca Jakova, igumana svog Arhanelovog manastira kod Prizrena. Srbi su za Duanove vlade nosioci njegove politike; on se, u tekim asovima, moe samo na njih osloniti. Samo, i on sam, i ti srpski velikai na jugu, to ulaze dublje u Vizantiju i to dolaze u tenji dodir sa vizantiskim ljudima, sve vie primaju njihove obiaje i tradicije. Superiornost stare grke kulture oni su oseali u mnogo pravaca i podlegali joj manje-vie brzo i sa manje ili vie otpora, ali ipak stalno. Dvorski i vlastelinski ceremonijal, inovi i ustanove ureuju se i daju po grkim obrascima; to je dolazilo dobrim delom i otud to se na srpskom dvoru smatralo da su sve to atributi i osvetane tradicije carstva i carskog dostojanstva, koje ve radi carskog prestia treba zadrati. Pored inova despota, esara, sevastokratora, idu i logofeti, latatori, enohijari, protovestijari i dr. U plemiske kue ulazi grki jezik, grki nain odevanja, grka jela. Porodica esara Preljuba u Tesaliji gotovo se sva pogrila. I u umetnosti, mesto starog romanskog stila koji je prevlaivao do XIII veka, poinje ve od poetka XIV stolea jai uticaj vizantiskog. U Nagoriinu smo ve pomenuli grke slikare. Krajem XIII veka javljaju se u Srbiji dva grka kaluera hezihasta, koji ive blizu Pei u peteri Kotrulici, a brzo potom hezihastiki pokret, koji je ojaao kao pravoslavska reakcija crkvenoj politici cara Mihaila Paleologa i Lionskog sabora, odnosno politici crkvene unije, uzima vidna maha i u Svetoj Gori i u grkim i srpskim zemljama. Sam Duan imao je veza sa glavnim grkim voom hezihasta, Grigorijem Palamom, i sastajao se sa njim u Svetoj Gori. Poznati na pisac prve polovine XIV veka, Danilo, kad je vrio dunost arhiepiskopa Srbije (1324.1337.) dovodio je u zemlju grke monahe, da dadu obrazac srpskom svetenstvu. G. Miloje Vasi, koji je posebno prouavao njegov rad, misli ak da je Danilo, moda, pokuao osnovati pri arhiepiskopiji monaku kolu iji su se uenici mogli pouiti grkom pravoslavlju, kao i u Sv. Gori. Grki uticaj je, dakle, bio svestran. Jo na kraju XIII veka, mada je Srbija od vremena sv. Save bila paljivo organizovana kao pravoslavna drava, javljali su se u njoj jaki uticaji Zapada za vlade kralja Uroa I i neto manje za vlade Milutinove; jo Stevan Deanski misli na mogunost prelaska u katolianstvo i za zidanje svojih Deana dovodi jednog kotorskog fratra; ali, od Duanova vremena i neposrednijih veza sa Grcima i od dubljeg ulaenja u vizantiske oblasti Srbija sve vie dobija balkansko-vizantiski tip. Duanov proglas Carstva i njegovi uspesi zabrinuli su patriotske krugove u Carigradu. Tamo poee ivlje raditi na tome da se graanski rat dokraji i da doe do izmirenja izmeu pristalica zakonitog cara i Kantakuzena. 3. februara god. 1347. uao je carski odmetnik u prestonicu i uskoro sklopio sporazum sa protivnom strankom. On je, krunisan nanovo, imao da caruje sam deset godina, dok mladi car postane punoletan, a posle toga da caruje sa njim zajedno. Da sporazum postane vri, mladi Jovan V imao je da se vena sa Kantakuzenovom keri.

166

XVI. SRBIJA I BOSNA. 1. Aktivnost kralja Lajoa Velikoga. 2. Ban Stevan II Kotromani prema Srbiji. 3. Car Duan i Albanija. 4. Napad cara Duana na Bosnu. 5. Grko pitanje u Srbiji. Na maarsko-hrvatskom prestolu nasledio je u to vreme Karla Roberta njegov sin Lajo, 16. jula god. 1342. Kralj Lajo bio je najvei vladar ugarske drave, mudar, energian i veoma aktivan, te stoga prozvan Lajo Veliki. Lajoeva aktivistika politika izazvala je brzo protiv njega njegove ugroene susede. Na severu Srbije poseo je Mavu, a na zapadu spremao se na dugu borbu sa Mlecima za posed Dalmacije. To je, prirodno, dovelo do tenjih veza izmeu Srbije i Mletake Republike i do ivlje agitacije meu susedima, podanicima Lajoevim. U Dalmaciji se dobar deo plemstva kolebao izmeu zakonitoga kralja, koji je daleko, i bliske i veoma vete Republike Sv. Marka. To se naroito zapaalo u porodici ubia. I bosanski ban, Stevan II Kotromani, bio je dugo u nedoumici. On je god. 1343. ak ponudio savez Mleiima, ali pod uslovom da u nj, uz izvesne hrvatske velikae, ue i Duan. Bojao se, oevidno, da ne bi, u sluaju mletako-rake zajednike akcije, doao meu dve vatre i kao prvi na udarcu osetno stradao. Mleci nisu rado gledali da ko sem njih ima kakva uticaja na dalmatinske ljude i prilike, i stoga, u prvi mah, nisu pokazivali mnogo volje da bosanskoga bana uzimaju u drutvo, poto je on, od due vremena, razvijao svoje posede na dalmatinskoj obali i imao i inae dosta veza tamo. Ali, nisu hteli ni da ga odbiju, jer u borbi sa Maarima njegovo saveznitvo nikako ne bi moglo biti na odmet. Stoga su pustili da o tom vode pregovore sa banom njihovi dalmatinski gradovi, i to samo u svoje ime. Bio je i jedan neposredan razlog zbog ega je Republika htela da bana ne odbije konano. Ona je te godine ratovala sa knezom Nelipiem, pa se htela osigurati da joj ban ne bi pravio kakvih smetnja, premda je znala da su odnosi izmeu njih dvojice odavno neprijateljski. Kad je ban primetio ustruavanje i zatezanje, a dobio u isto vreme obavetenja o velikoj vojnoj snazi mladog maarskog kralja, on se pribliio Maarima i ponaao se kao odan vazal, dok je ipak, za svaki sluaj, odravao i tajne veze sa Mleiima. Kralj Lajo je pomiljao da dokraji delo svoga oca i da nepokorne velikae i velikae koji bi po svojoj snazi mogli postati opasni skri i pokori. U Dalmaciji nagonile su ga na taj korak sumnjive veze hrvatskih plemia sa Mletakom Republikom, zbog kojih je delimino izgubio ili je bilo u izgledu da e izgubiti vanu dalmatinsku obalu. Radi toga je naroito hteo da dobije u svoju vlast vanije strateke gradove to su ih drala hrvatska vlastela, koja se ponaala sublizu kao nezavisan gospodar, a na samom Primorju Mleani. U jesen god. 1344. pola je jedna povea maarska vojska od 4.000 ljudi protiv Dalmacije. Htela je da iskoristi smrt monog hrvatskog kneza Nelipia i vaspostavi prava ugarske krune. Maari su stoga prvo napali na njegov Knin; ali, grad je junaki odbranila kneeva ena Vladislava. Da bi se izbegle dalje borbe, ona je preko posebnog poslanstva izjavila vernost kralju, nadajui se da e je on posle toga ostaviti na miru. Ali, kralj nije imao vere ni u nju, kao ni u ostale hrvatske plemie, i hteo je da u njihove gradove uvede svoje inovnitvo, koje mu jedino moe dati sigurno jemstvo. To, naravno, izazva pravu uzbunu, koju su ivo potpirivali i Mleii sa svoje strane. Iako su ve 23. juna doli do sporazuma sa Nelipikom i njenim sinom slavonski i bosanski ban, u ime Lajoevo, kralj je ipak krenuo lino, juna god. 1345., sa velikom vojskom od

167

20.000 ljudi u Dalmaciju. Kod Bihaa mu se pridruio bosanski ban. Ve ranije reena na sporazum, kralju se predala udovica Nelipieva i krbavski knezovi Kurjakovii. Lajo oduze od Nelipike i njenog sina tvrde gradove Knin, Unac, Poitelj, Srb i Ostrog, a dade im u zamenu Sinj sa cetinskom oblau i Breevo s njegovim poljem. To je uvreno poveljom od 21. oktobra 1345. Ta kapitulacija Neliike i Kurjakovia uplai velik deo severnih plemia, i oni pooe za njihovim primerom. Uporni ostadoe ubii, Pavle i Mladen III, koji, pomagani od Mleana, ne htedoe da napuste svojih gradova. Ali, mimo oekivanja, Mletaku Republiku izneveri grad Zadar, koji se sam ponudi Maarima i koji ga, naravno, bez oklevanja primie. Kralj Lajo, zadovoljan postignutim uspehom, mada taj nije bio potpun, napusti Dalmaciju, poetkom avgusta god. 1345. Odmah po njegovu odlasku Mleani opsedoe Zadar i potstakoe protiv Maara, pored ubia, jo i nedavno uz kralja pristale Kurjakovie. Na odbranu ugroenoga grada kralj uputi bosanskoga i hrvatskoga bana. Ban Stevan, veoma prepreden, posluao je zapovest i stigao sa vojskom tamo; ali, ispod ruke, vodio je i neke pregovore sa Mleanima i sklopio sa njima primirje, izgleda vie na mletaku nego na zadarsku korist. Prve polovine god. 1346. on se nudio i kao posrednik za pravi mir, do kojega nije moglo doi, jer Mleci nikako nisu pristajali da se odreknu Zadra. Krajem maja doao je kralj Lajo sa ogromnom vojskom u pomo dugo opsaivanome gradu, nalazei da njegova istrajnost u borbi i vanost njegova primera zasluuju tu panju. U borbi pod gradom, 1. jula, Mleani suzbie jedan ispad Zadrana i zadadoe im teke gubitke. Za taj poraz Zadrani su krivili, pored drugih, naroito bana Stevana kao da je stojao u tajnim vezama sa neprijateljskom Republikom. Posle toga poraza kralj se povukao, a malaksali Zadar branio se jo nekoliko meseci, do 15. septembra god. 1346., kad je konano podlegao. Ovaj poraz delovao je i na samog bana Stevana. Videi da maarsko posredovanje nije donelo iekivane rezultate, i da bi, pored sve svoje diplomatske, uostalom nimalo duboke, vetine, mogao doi u nezgodan poloaj, on je, jo u septembru, pre kapitulacije Zadra, ponudio Mleanima savez protiv Lajoa. Mleani su, posle postignute pobede, svesni da kraj ratu ne moe biti daleko, odbili najpre tu ponudu sa motivacijom, dosta uniavajuom za bana, da im njihovo potenje ne doputa sklapati savez protiv kralja u asu kad sa njim pregovaraju o miru. Posle su, pred opasnou novih borbi, prihvatili sami banov predlog i ivo radili da do saveza doe. Uticali su naroito i na svog saveznika, Mladena III ubia, da prestane sa neprijateljstvima protiv bana. Ovakvo dranje bana Stevana dade se donekle tumaiti i strahom od cara Duana. Ban, zbog zauzimanja Huma, nije bio iste savesti. Kad je tokom god. 1346. dobio glasove da se kralj Lajo miri sa Duanom da bi dobio slobodne ruke u Italiji, da se tamo obrauna sa protivnicima svojih dinastikih srodnika, on se sa razlogom pobojao da ne ostane osamljen i stoga izloen osveti novoga srpskoga cara. Savez sa Mlecima inio mu se stoga pogodan iz vie razloga: 1. da se njim osigura od Republike same i njenih pomagaa u Dalmaciji; 2. da se preko Republike, koja je bila prijatelj carev, izmiri i sa njim; i 3. da ga Republika, kao prijatelja, uzme u zatitu u sluaju nevolje. Mleci su, doista, posredovali kod Duana za izmirenje sa banom, ali bez uspeha. Duan je hteo da ban vrati osvojeni Hum, a ban je to odbijao ma i po cenu da bude napadnut. Ako postoji kakva sumnja o pravu na tu zemlju, car je pristajao i ak predlagao da se o tom povede rasprava sa svima potrebnim dokazima. Nije Duan uzalud radio da se u Srbiji razvije oseanje za pravo i pravdu. Ovo je prvi put u naoj istoriji da su vladari bili voljni jednu vojniku otimainu zemlje reavati ne istom merom, nego pravnim dokazima. Kad je

168

video da pomou Mletaka nee postii to eli, ban se opet pribliio Maarima, traei kod njih podrke i zatite. Njegovom posredovanju treba jednim delom zahvaliti i to to je najzad, 5. avgusta god. 1348., dolo do mira izmeu Mletaka i Ugarske. U ovo vreme obnavljaju se dugo prekinuta oroavanja izmeu hrvatskih velikaa i srpske vladarske kue, kakva su postojala nekoliko vekova ranije, a naroito u IX stoleu. Mladen III ubi, koji je drao u svojoj vlasti gradove Skradin, Klis i Omi, oenio se u jesen god. 1347. Jelenom, sestrom cara Duana. Ali, taj brak nije bio dug. Od strahovite kuge, koja je god. 1348. zahvatila dobar deo Evrope, umro je Mladen ve idue godine. Iza njega se rodilo kao posmre jedno muko dete, krteno kao Mladen IV. Izvesnih veza imao je sa Duanom i jedan od napred pomenutih knezova krbavskih Kurjakovia, Grgur Kurjakovi, koji je god. 1332./3. iveo jedno vreme na srpskom dvoru. Nije poznato kakve su sve to veze bile koje su toga dalekoga hrvatskoga kneza, ak otud iz Krbave, dovele do uticaja na Duanovu dvoru. Brak Mladena ubia sa srpskom princezom imao je nesumnjivu politiku pozadinu; oni su oba, Duan i Mladen, bili protivnici Maara i bana Stevana i trebali su jedan drugom, naroito Duan Mladenu. * Tokom god. 1348. zavrio je car Duan svoja uspena osvajanja po Albaniji i Epiru, iskoristivi sluaj da su i jedna i druga zemlja ostale bez svojih gospodara. Kralj Lajo, iz rodbinske osvete, dao je pogubiti Karla Drakoga, a u Epiru je umro vizantiski namesnik Jovan Anel. Pod srpsku vlast dooe tada: sva Albanija sem Draa, koji ostade veran napuljskoj kui, i ceo Epir i Tesalija do primorskog grada Ptelea. Albaniju dobi na upravu carev urak, Bugarin, despot Jovan Asen, svakako po elji svoje sestre; Epir carev polubrat Simeon; a Tesaliju esar Preljub. U Albaniji Srbi su odavno imali jakih porodinih, drutvenih i plemenskih veza i moan uticaj. Skadar je bio prestonica zetske drave i posle sedite srpskih prestolonaslednika. Jo Komnenija, ki Stevana Prvovenanoga, udavala se dvaput za albanske plemie: Dimitrija Progonovia i Grgura Kamonu. Granina plemena Kua, Mrkojevia, Klimenata i dr. odavno su se stapala meusobno, bavei se istom, gotovo iskljuivo stoarskom privredom. Nije stoga nimalo nerazumljivo to Srbi u Albancima gledaju prirodne saveznike protiv Grka i to pomau njihovu ekspanziju na raun ovih. Ta ekspanzija zdravih i ilavih albanskih gortaka u doline naseljene Grcima poinje da uzima maha od kraja XIII veka. Potsticaj za te pokrete dala je aktivnost napuljske dinastije, koja je, uzimajui Albaniju kao operacionu bazu za svoje dalje delovanje, poela da razvija politiki ivot u njoj. Nu, pokreti su dolazili i po izvesnoj prirodnoj neodoljivosti nabujale planinske snage. Grke vlasti su, prirodno, ile za tim da te pokrete zaustave; ali, imale su samo delimine uspehe, jer je arbansko irenje imalo u sebi neeg elementarnog. Od Duanova vremena albanski pokreti su potpuno slobodni. Znajui ta dobijaju sa ovim srpskim saveznitvom, Arbanasi idu u masama sa srpskoom vojskom. U vojsci esara Preljuba njihov je broj toliki da Mleani tu celu armiju zovu prosto Arbancima. Duan u albansko-epirskim oblastima smenjuje grke vlasti, a uvodi srpske i arbanake. Na obalama Ohridskoga Jezera, oko god. 1379., pominju se izriito plemii iz humskoga Nevesinja i trebinjskoga Ljubomira. Duan je tako postao gospodar i zapadnog dela Balkanskoga Poluostrva, Disa, kako ga on, po grkom, zove katkad u svojim poveljama. Od Dubrovnika, gornje Neretve i Drine pa do Meste sve je podruje priznavalo njegovu vlast. Njegova titula, puna i samosvesna, glasi sad najobinije ovako: Ja u Hrista Boga blagoverni i Bogom

169

postavljeni Stefan, car svima Srbima i Grcima i Zapadnoj Strani, t. j. Albaniji i Pomorju i Svemu Disu. ta je bilo prirodnije nego da se sad javi kod njega elja da pod svoju vlast dobije i ostatak Vizantiskoga Carstva, onaj mali deo od Kavale do Carigrada? Kad je bez velike muke dobio dve treine te Carevine, zato da ne uzme i poslednju, makar i sa vie napora? Da se ta misao javila u Duanovoj glavi imamo neposrednih dokaza iz god. 1350. Mleii, bojei se novih borbi sa Maarima i enoveanima, eleli su da njihov saveznik, car Duan, ima potpuno slobodne ruke. Stoga su mu u prolee god. 1349. poslali jedno izaslanstvo, nudei mu svoje usluge za izmirenje sa Grcima i sa Bosnom. Bosanski ban je u Mlecima ivo pourivao da se doe do toga sporazuma. U oba ova pitanja mletako poslanstvo nije nita postiglo. Duanovo stanovite prema bosanskom banu znalo se dobro i nije se imalo, bez banova poputanja, radi ega menjati. U pogledu Vizantije Duan nije mislio na mir, nego ba na rat, na veliko osvajako delo. Da bi ga mogao sa uspehom izvesti, njemu je trebala pomo mletake flote. Kao cenu za nju, ako se uzme Carigrad, Duan im je nudio u prestonici itav kraj Galate ili epirski despotat. Carev izaslanik, bogati kotorski trgovac Mihailo Bua, ide s prolea god. 1350. u Mletke da tamo usmeno razvije carev plan i zadobije Republiku za nj. Ali, nije imao uspeha. Mleci su gledali svoj raun. Zapleteni ve u rat sa enovom, nisu hteli novih komplikacija, a naroito jo ne zbog nesigurnog dranja Maara. Bez uea Mletaka Duan, meutim, nije mogao jo da se rei na pohod protiv Carigrada. Neuspesi pod Solunom, koji nije mogao da zauzme samo stoga to car nije imao flote, bili su mu dovoljna opomena. U jesen god. 1350. dolo je najposle do obrauna izmeu Duana i bana Stevana. Nepoverenje izmeu njih bilo je odavno veliko, a krajem god. 1349., pred sam Boi, jedan upad Bosanaca u Konavlje izazvao je novo i veliko razdraenje na srpskome dvoru. Mletako posredovanje da ban popusti u pitanju Huma nije imalo sree; Stevan II nije mogao da se rastavi od onoga to je drao ve gotovo etvrt veka. Nije, kau docnije vesti, hteo da pristane ak ni na to da njegova ki Jelisaveta poe za Duanova sina Uroa i donese Hum kao miraz, to je oevidno (ukoliko bi bilo tano) traeno kao forma da se potedi njegova osetljivost i osiguraju to trajnije veze. Kad sve nije pomoglo, dolo je do rata. Sam Duan, sa caricom i sinom Uroem, krenuo je na Bosnu, oktobra god. 1350. Car i njegova pratnja nisu preli u Bosnu preko Lima ili Drine, kud je vodio najprei put, nego su krenuli zaobilazno, sa Primorja. itav kraj oko ua Neretve zauzee Srbi bez mnogo napora, a onda se uputie prema Cetini. Gradovi Trogir i ibenik pozdravie cara i uputie mu poklone. Ovo je prvi srpski vladar koji sa vojskom prolazi kroz te krajeve kao prijatelj, u punoj slavi. Oni prebezi i brodolomnici iz upanskih vremena izazivali su u Hrvatskoj i Primorju sauee, ovaj sad bio je predmet opte panje, zaziranja i divljenja. Radi ega je Duan izabrao ba ovaj put? Strateki on svakako nije bio najpogodniji, a isto tako ni saobraajno. Znai, dakle, da je car imao neto drugo na umu. Pre svega moe biti u pitanju kakva pomo sestri Jeleni ubiki ili saradnja sa njom. Mladen III je pre etiri godine imao sa banom sukoba, kaji nisu bili potpuno izravnani, a u ovo vreme i Jelena je imala sukoba sa knezom Ivanom Nelipiem, koji je vaio kao veran privrenik maarskog kralja. Sem toga, i, mislim, vie od toga, ovim pohodom kroz Dalmaciju Duan je hteo da ivlje zainteresuje Mletaku Republiku. Proletos, njegov je izaslanik traio sastanak carev sa dudem ba ovde negde, oko ua Neretve ili u Dubrovniku, i bio je utivo odbijen. Moda se Duan nadao da e njegovo prisustvo ovde i ovaj pohod

170

uiniti da se ranija mletaka odluka izmeni. Tim pre to je u pitanju jedan njihov prijatelj, bosanski ban, za koga su se oni ee zauzimali. Duanov pohod u Bosnu nije trajao dugo. Bosanski ban se povukao u teko pristupane bosanske ume i nije davao ozbiljna otpora. Duanova vojska prodrla je neverovatno brzo sve do samog Bobovca. Vrlo je verovatno da je operisala i jedna druga srpska vojska u tom pravcu, upuena neposredno iz Rake. Duanovo prodiranje olakalo je to to je uza nj pristao izvestan deo bosanske vlastele, po svoj prilici pravoslavne i bogumilske, nezadovoljne banovom crkvenom politikom koja je povlaivala katolike. Dok je opsedao Bobovac, stigoe Duanu usplahireni vesnici sa juga, koji mu javljahu o velikoj grkoj ofanzivi protiv Srba. Car odmah prekide dalje ratovanje i pouri natrag. Oko 13. novembra nalazio se ve u Dubrovniku, doekan veoma sveano. Odatle, Duan je krenuo prema Solunu, gledajui da ne izgubi nijedan dan. Na jugu je njegova nenadna pojava, usred zime, odmah popravila po Srbe znatno pogoranu situaciju. Grci behu pregli da iskoriste carevo otsustvo i povrate u junoj Maedoniji svoje izgubljene poloaje. U pokolebani Solun, gde je jedna stranka skoro otvoreno radila za Srbe, behu dola oba grka cara, da tu dignu duh stanovnitva i da odatle organizuju, sa svojom vojskom i turskim pomonim etama, borbu protiv srpskih posada i vlasti u susednim grkim mestima i oblastima. Kantakuzen je verovao u svoj stari vojniki talenat i sreu. Uvek iv i preduzetan, on je razvio propagandu protiv Duanovih vlasti ne samo kod Grka srpskih podanika, koji su, sasvim razumljivo, voleli svoje sunarodnike nego nove gospodare, nego ak i kod nekih srpskih zapovednika mesta. Ljudi bez jaka karaktera, ponekad vojniki skorojevii ili gramljivi avanturisti, kakvi behu ranije esar Hrelja ili vojvoda Momilo, behu se moda i uplaili od grke ofanzive, pa su hteli da se obezbede ili preporue. itav niz osvojenih gradova pao je dosta lako u grke ruke, ponegde i zbog izdaje grkog stanovnitva. Jedino je esar Preljub hrabro odbranio grad Srbiju kao klju Tesalije. im se Duan pojavio, Srbi ivnue; mnogi se, poluzalutali ili uplaeni, sami trgoe. Grci odmah ponudie pregovore. Pred samim Solunom dolo je do sastanka izmeu sva tri cara. Razgovor izmeu Duana i Kantakuzena bio je prvi dan veoma otar, naroito sa Duanove strane. Kantakuzen je bio blai, jer je hteo da umiri srpskoga cara i da ga zadobije za pregovore. Drugi dan bio je sav u znaku obostranog poputanja; Grci su ak priredili bogatu gozbu. Kantakuzen pria sam u svojim apologetikim uspomenama kao da je Duan bio zadobijen za sporazum i da je pristajao da ustupi Grcima jedan deo osvojenih oblasti, a oni njemu da priznadu pravo na druge. Taj sporazum, tvrdi on, pokvarili su njegovi protivnici iz Soluna, a pristalice cara Jovana Paleologa, koji su se ponudiln Duanu, traei njegovu pomo. Prianje Kantakuzenovo nije uvek pouzdano, jer je iao za tim da pravda i objanjava sebe sama; ali, u njemu moe biti neto istine. Jedno je sigurno, a to je: da do mira nije dolo. Trei dan pregovori su prekinuti i objavljen nastavak borbe. Duan se odmah dao na predobijanje uputenih gradova i ubrzo je povratio vani Ber i Voden. Prilikom povraanja ovih gradova car je postupio strogo prema onim Grcima koji su se pokazali nepouzdani i izdajniki. Nepouzdano stanovnitvo grada Vodena bi raseljeno, a sam grad za kaznu opljakan. U drugim mestima behu preduzete istrage. Koliko je bila uzela maha agitacija povodom grke ofanzive kazuje najbolje to to se ak u Skoplju nalo ljudi koji su uli u veze sa Kantakuzenom i verovali da bi njegova vojska mogla dopreti ak tako daleko na sever. Za Srbe je ovakvo dranje Grka moglo biti vana

171

opomena. Prvi as ozbiljne tekoe za dravu odveo bi ih, ako i ne u svakom sluaju u redove naih neposrednih protivnika, ono svakako u zajednicu njihovih saplemenika. Na njih se nije moglo osloniti; sa njima se nije dala utvrivati drava. Oni su u Srpskoj Carevini pretstavljali ranjavo mesto u svakom smislu te rei. Asimilovati ih bilo je nemogue, jer su bili brojno jaki, kulturno nadmoniji i dobro povezani. Druge mere, naroito mere nasilja, ostavile bi suvie bolan trag i ipak se ne bi dale do kraja izvesti. Sa drugog gledita, nije bilo dovoljno mudro rastrzati srpsku snagu na toliko strana. Razdeljena u daleke oblasti ona, u asu opasnosti, nije mogla lako da se skupi; a i u tim samim oblastima, zbog udaljenosti i iste te pocepanosti, nije uvek pretstavljala impozantnu silu. Duan je suvie napregao srpsku snagu, ponesen svakako njenim poletom i relativno lakim uspesima, koji su ga mamili; podigao je sjajnu graevinu, u kojoj jedan dobar deo nije stojao na solidnim temeljima. XVII. TURCI NA BALKANU. 1. Kantakuzen poziva Turke u Evropu. 2. Car Duan u pregovorima sa papskom kurijom. 3. Car Duan i eki kralj Karlo IV. 4. Napadaj Maara na Srbiju i prekid pregovora sa papskom kurijom. 5. Smrt cara Duana. 6. Znaaj Duanova dela. 7. Njegov Zakonik. Duana ovo dranje Grka nije trglo u njegovoj osvajakoj politici. On se nije zadovoljio postignutim, niti se zaustavio da dobijeno to jae priljubi staroj dravi. Njegova tvorevina hibridnog srpsko-vizantiskog carstva trebalo je, po njegovu miljenju, da dobije svoj prirodni zavretak, kojem je on ve odredio pravac. Stoga ide za tim da Vizantiju sasvim osami. Pregovara ak i sa Turcima, njenim glavnim saveznicima, da ih ili pridobije za se ili bar odvrati od nje. Ali, u tome nije uspeo, jer su grke veze sa njima bile dublje i jer su Grci, u nevolji, bili svakako spremniji na vee ustupke. Kada je tokom god. 1352. dolo do novog sukoba i borbe izmeu cara Jovana Paleologa i Kantakuzena, ovaj drugi je, da bi Turke imao svaki as pri ruci i da ne bi, u sluaju nude, stradao dok se oni prevezu iz Male Azije, ustupio turskoj vojsci grad Cimpu na Galipolju. Tu su Turci dobili prvo svoje stalno uporite na Balkanu, koje e proiriti uzimanjem samog grada Galipolja, postradalog i naputenog od stanovnitva prilikom strahovitog zemljotresa od 2. marta god. 1354. Uz grad Turci uzee i okolna zemljita i odmah ih podelie u svoje spahiluke, ne brinui se o pravima i nevoljama stradalnika. Protiv Kantakuzena car Jovan je zamolio za pomo Srbe i Bugare. Ovi su se odazvali; ali, u sukobu sa Turcima, blizu mesta Empitija, nisu imali sree. Kantakuzen je doiveo loa iskustva sa svojim saveznicima. Srbi su svoju pomo hteli skupo da naplate, i saveznitvo sa njim iskoristili su za svoje interese; idui za tim interesima, koji su u poslednje vreme postali isto imperijalistike prirode, ugrozili su gotovo sam opstanak Vizantije. Slino se dogodilo i sa Turcima. Njihova je cena spoetka bila svakako nia od srpske; ali, vremenom se pela sve vie to su Turci dublje ulazili u stvar, poznavali zlo stanje drave i oseali koliko je njihova pomo Grcima neophodna. Prema stanovnitvu trakog i juno-maedonskog podruja Turci su bili sasvim bezobzirni; nisu razlsovali saveznika od neprijatelja. Od njihove pljake i otimaine propitali su Grci gotovo vie nego tamo malobrojni Srbi. iroki slojevi naroda poee roptati protiv njihove pomoi; naroito je bio osuivan Kantakuzen to ih je doveo u

172

Evropu. Ogorenje naroda protiv njega zbog Turaka i zbog toga to sa tim tako nepogodnim saveznicima ipak nije postigao nita od znaaja uzelo je toliko maha da ga je Carigrad napustio i 10. decembra god. 1354. oterao u kaluere. Turci su, meutim, nastavili svoje irenje sa Galipolja postepeno ali stalno, i to u sve veim razmerama. Duan je zavremena video opasnost od Turaka. Svea, vojniki odlina rasa zadala je nekoliko udaraca njegovoj vojsci, koji, ako i nisu bili od veeg obima, kazivahu ipak dovoljno da protivnik pretstavlja snagu sa kojom se mora ozbiljno raunati. Sem toga, uvravanje Turaka na Galipolju i njihovo irenje po Trakiji poelo je pretstavljati znatnu smetnju za Duanove dalje planove prema istoku i Carigradu, koju je on, naravno, hteo da ukloni sa puta. Turke je trebalo ukloniti sa Balkana dok jo nisu uhvatili dubljeg korena. Da bi svoje namere protiv njih mogao privesti u delo, poto je predviao ozbiljne borbe, Duan je hteo da svakako obezbedi zalee od Maara. Da za akciju dobije moralnu, a moda i stvarnu, pomo od papske kurije i zapadnih drava, ili da onemogui saveznitvo jo koje hrianske drave sa Turcima, on se odluio da se ponudi papi i da, kao njegov mandatar, odnosno kao hrianski kapetan povede borbu protiv Agarjana, protiv kojih je Evropa ranije vodila krstake ratove, da od njih ili njihovih srodnikih suvernika oslobaa Grob gospodnji. Sad je trebalo, zavremena, oslobaati samu Evropu. Za dotadanje Duanovo postupanje prema katolicima ne moe se rei da je bilo sa mnogo obzira, mada nije bilo oevidne nepravde. Katolici su u njegovoj proirenoj dravi pretstavljali gotovo beznaajnu manjinu, ogranienu na uzan pojas Primorja od Kotora do Draa i sa neto malo pripadnika u unutranjosti Zete i Albanije. Po l. 6 njegova Zakonika katolika vera zvala se jeres latinska. Tim lanom car je nareivao da se ponovo vrate u pravoslavlje svi koji su ranije bili preli ili prevedeni u katolianstvo. U stare prave katolike zakon nije dirao. Njegova odredba imala je za cilj da presee svaku propagandu katolianstva na raun pravoslavlja, koje je u srpskoj carevini bila dravna vera. Sa katolike strane injeno je, naravno, dosta pokuaja da se car pridobije za njihovu crkvu i da obustavi svoje mere protiv katolika. U tom pravcu radio je papa Kliment VI, od god. 1345. Rimska kurija i katoliki svet naroito su mnogo polagali na Kotoranina Nikolu Buu, dobrog katolika, koji je bio protovestijar carev i glavni njegov finansiski strunjak, veoma uticajan i moan. U Dubrovniku se jo XVII veka ouvala uzreica Ako car da, Bua ne da. Ali, Duan se dugo opirao. Njegove mere protiv katolika diktovali su dobrim delom politiki razlozi: napuljska dinastija oslanjala se u Albaniji, u svojoj politici protiv njega, prvenstveno i gotovo iskljuivo na tamonji katoliki elemenat. Izvesnog zaziranja od katolika bilo je i zbog njihova jakog delovanja u Bosni, u kojoj je fra Gerald Odonis god. 1339.1340. osnovao franjevaku vikariju. Od god. 1349. poinje svoju ivlju aktivnost franjevaki manastir u Stonu, koji je bio sedite brae odreene za Bosnu. Bosanske katolike mono je i stalno pomagala Maarska, nalazei u njima ako ne uvek svoje orue, a ono ipak elemenat koji joj je po svojim verskim vezama bio dostupaniji i za politike smerove. Posle izmirenja kralja Lajoa sa napuljskim dvorom (god. 1350.), poelo je u Maarskoj, sa papinim potstrekom, spremanje na borbe protiv nevernika i izmatika. Kraljev savez sa enovom protiv Mletaka (god. 1351.) i enidba sa Jelisavetom, kerju bosanskog bana Stevana II (god. 1353.) govorili su jasno da Lajo misli na aktivniju politiku na Balkanu i da ona, kao toliko puta ranije, pod verskom firmom ima da nosi isto politike tendencije. Duan je god. 1354. pomiljao na stvarniji sporazum sa papskom kurijom i katolicima. Zavaen sa Carigradom i proklet od njegova patrijarha, Duan je, mimo opte

173

raspoloenje zemlje i mimo njegovu tadanju politiku, pokazivao sklonost da prizna papu kao vrhovnog poglavara crkve. Njegov izaslanik u Avinjonu, ranije kotorski a posle trogirski biskup Vartolomej, uveravao je pau Inokentija VI da car misli iskreno; njegovo u poslednje vreme popustljivo dranje prema katolicima davalo je i neposrednih dokaza o tome. Ali, papin odgovor od 29. avgusta god. 1354. nije odgovarao nadama carevim. U njemu je, najpre, Duan nazvan kraljem a ne carem, moda iz obzira prema francuskome dvoru koji je bio kraljevski, ili jo vie iz obzira prema kraljevima maarskom i napuljskom. Posle, papa je, bez ikakve vidne potrebe, otezao stvar i uputio je svoje poslanstvo u Srbiju na Badnji-dan, ne prihvativi ponudu carevu odmah i oberuke, kako je ovaj oekivao. Kao papin poslanik poao je u Srbiju ueni francuski biskup Petar Toma. On je donosio caru traenu titulu ali ne i jemstvo da e katoliki vladari ostati prijateljski raspoloeni ili bar neutralni za vreme njegovog razraunavanja sa Turcima. To papino poslanstvo srelo se, po njegovoj naredbi, u Pizi sa ekim kraljem Karlom IV, koji je polazio u Rim da se krunie za nemakog cara. Karlo je tom prilikom (19. februara god. 1355.) i sam uputio Duanu, svome dragome bratu, jedno pismo, hvalei mu nameru i radujui se njegovu spasenju kao oveka sa kojim nas i u kraljevskoj asti ljubav bratinska izjednauje i jednakost plemenitog slovenskog jezika spaja. Kralj je uzimao na se da posreduje izmeu Duana i maarskoga kralja, a obeavao je i svoju pomo da Duan proiri vlast na raun Grka; oboje pod uslovom ako istraje na zapoetom putu crkvene unije. Da bi se ta unija lake ostvarila, papa je bio voljan, i kralj Karlo isto tako, da se ouva slovenski jezik u upotrebi crkve. Postoji jedno miljenje u naoj nauci (d-ra M. Kostia) da je kralj Karlo osnovao slovensko-glagoljaki manastir Emaus u Pragu, u nj doveo glagoljae iz Hrvatske i dobio jo god. 1346. izuzetno odobrenje od papske kurije da oni slue misu na slovenskom jeziku, iz toga razloga to je papska kurija htela Karla IV i preko njega prake glagoljae manastira Emausa sa crkvenoslovenskim bogosluenjem da upotrebi kao sredstvo da Duana i njegove podanike lake privede uniji sa katolikom crkvom. Meutim, Maari, koji su ve god, 1353. pokazivali neprijateljsko raspoloenje prema Srbima, izvedoe u leto god. 1354. vei upad u Srbiju, pod vostvom samoga kralja Lajoa. Duan je morao da napusti june oblasti i da pohita na sever. Njegov dolazak zaustavio je ofanzivu maarske vojske, koja je stradala i od malarine zaraze. Duan nije mogao da sam pree u protivnapad, jer su se na jugu zbivali dogaaji od neobine vanosti za nj. Caru Jovanu Paleologu obrnula se srea, i u borbi sa Kantakuzenom on je uspeo da ga srui, krajem god. 1354., posle toliko godina borbe i napora. Jedan vani mletaki izvetaj od 6. avgusta te godine kazivao je da se stanovnitvo prestonice, ogoreno na Turke i uplaeno od. njih, nalazilo u takvom raspoloenju da bi primilo i neku tuu vlast, svejedno iju, ak i mletaku ili srpsku, samo ako bi ga ona zatitila od azijatskog tobonjeg saveznika. Duan je budno pratio taj tok stvari i spremao se da ih to ire iskoristi. Moe se, onda, razumeti njegovo ogorenje kad ga je maarski kralj svojim napadom trgao iz sred te napregnute panje. To Duanovo raspoloenje osetili su dobro papini poslanici, kad su, po svoj prilici marta god. 1355., doli preda nj. Biografu biskupa Petra uinilo se ak da je postojala opasnost za ivot biskupov zbog kraljeve srdbe i zle volje. Svi se pregovori razbie. ta e Srbiji i caru to vezivanje za papu ako papa nee i ne moe da sprei maarskoga kralja od neprijateljstava u asu kada car sprema vojnu u neku ruku ve kao mandatar Svete Stolice? Politiki to vezivanje nije donelo nikakve koristi; a stvarno, bez tih koristi, car bi

174

uz otpor u narodu uticajne pravoslavne hijerarhije mogao moda da rauna i na otpor plemstva. Biskup Petar vratio se iz Srbije razoaran i ljut, i otiao je, na povratku, kralju Lajou, traei od njega da rat sa Srbijom nastavi svom estinom. Kralj Lajo se doista poeo spremati za rat. Ali, sem sa Srbijom, on se u to vreme upleo u rat i sa Mletakom Republikom za posed Dalmacije. I tu je naiao na neto srpskoga otpora. Duanova sestra, Jelena ubika, pregovarala je sa Mlecima da im proda gradove Skradin i Klis. Zbog opasnosti da ti gradovi ne padnu u maarske ruke uputi Duan tamo jedno odeljenje srpske vojske. Skradinsko graanstvo nije bilo prijateljski raspoloeno prema Srbima, te su se ovi, poetkom god. 1356., povukli, predavi grad mletakoj vojsci. Usred tih zapleta sa Maarima, dok su turske ete harale po Trakiji i pustoile po Bugarskoj, dok se u Vizantiji poinjala nova borba (sad izmeu cara Jovana i Kantakuzenovih sinova), umro je iznenada car Duan, 20. decembra god. 1355. Dve nedelje pre toga on se jo nalazio na jugu, kod grada Bera. Postoji predanje da je i umro na jugu, u gradiu Devolu, ispod Ohrida. Nai romantiari su iskitili to predanje, kazujui da je car umro na pohodu protiv Carigrada, na elu jedne ogromne vojske, i da su ga Grci otrovali da bi spasli svoju otadbinu. Pouzdano se zna samo to da je car sahranjen u svojoj zadubini kod Prizrena, a od ega je bolovao i tako brzo umro nije sigurno. Nedavno je, u leto god. 1927., vreno prekopavanje Arhanelovog manastira i u crkvi je, u jugozapadnom njenom delu, naena jedna grobnica sa ploama od mramora, za koju se dri da je Duanova. Nju je ve ranije neko raskopao i opljakao. * Duanovi uspesi su nesumnjivo veliki. On je stvorio Srpsko Carstvo i dostigao najvei stepen zemaljske slave i za sebe lino i za svoju dravu. Tim je na najvidniji nain dokumentovao snagu i polet Srbije svoga vremena. I teritorijalno, i vojniki, i finansiski Srbija je bila prva sila Balkanskoga Poluostrva. Sjaj svetovne vlasti prati i sjaj crkve. Pored Carstva stvara se i Patrijarija, obilato pomagana od dvora i drave zajedno sa itavim svetenikim staleom. Jedan od najznaajnijih kulturnih spomenika Duanove vladavine jeste njegov Zakonik, utvren na dva dravna sabora, god. 1349. i 1354. Pre toga svoga Zakonika Duan je dao prevesti pravni zbornik, Sintagmu solunskog pravnika Matije Vlastara, sastavljenu god. 1335., iz ega je dao napraviti i krai izvod i dodati mu, za praktine potrebe sudija, kratki Zakon Justinijanov i odredbe Jovana Posnika o kaznama. Kako ti grki zbornici nisu obuhvatali sve zakonske odredbe koje se javljaju u razvijenoj pravnoj dravi sa raznim konfesijama i staleima, to se osetila potreba za donoenjem novog zakonika. To je Zakonik Duanov, jedno novo pravno i administrativno delo. D-r D. Mijukovi, ukazujui sa razlogom na itave partije odredaba o pravima stalea i o carskoj vlasti, izvedenih po jednom naelu i svakako posle mnogo primera iskustva, kazao je miljenje da je Duanov Zakonik ako ne ustav njegove Carevine, ono svakako zemaljska uredba kojom se ureuje naa srednjovekovna drava i u njoj utvruje red i sigurnost. Mislim da je malo suvie podvuen znaaj line Duanove koncepcije carstva u ovom stavu iz jednog spisa F. Taranovskoga, koji u osnovi nesumnjivo ima vrlo mnogo tanog: Carstvo nije nacionalna drava, jer ova je ostvarena bila u kraljevstvu, a carstvo se stavlja prema kraljevstvu kao jedan vii stepen u politikoj jerarhiji i politikom razvitku. Carstvo prelazi granice nacionalne drave i stupa na ire, svetsko poprite. Carstvo je svetska vlast, kao to ju je shvatao i ostvario Rim (imperium) i njegova istona naslednica, Vizantija, drugi Rim, koji je pod carem Konstantinom postao hriansko,

175

pravoslavno carstvo. Ba tu ideju carstva Duan je prihvatio i preuzeo za sebe i svoju dravu... Nije zaista ceo svet pod njegovom vlau; ali, ipak se njegova vlast protee ne samo na Srbe, nego na vie naroda, a izmeu njih i na grki, koji je poznati nosilac ideje carstva. Duanova vlast nije vlast nad celim svetom; ali, ona je vlast sa svetskim poletom; taj svetski polet je u tome to drava koja se proglauje carstvom postaje ili bar tei da postane zaista inilac svetske politike i svetske istorije. Ako je drava primila na sebe dostojanstvo carstva, to znai da je ona dola do svesti o svojoj svetskoj ulozi, pa i do izvesne mogunosti da tu ulogu ostvari. Carstvo je, dakle, velika sila koja se ne ograniava samo na odranje jednog naroda, nego tei da poslui celom oveanstvu. Ba tako shvaeno carstvo ima u vidu Duanov Zakonik kad odreuje dravno ustrojstvo te propisuje pravne odredbe koje ba carstvu pristoje. A. Solovjev, u svojoj tezi o Zakonodavstvu Stefana Duana, blii je stvarnosti kad nalazi da Zakonik nije samo ustav, jer se u njemu nalaze i mnogobrojne odredbe iz crkvenog prava, iz krivinog prava, neto iz graanskog i naroito mnogo iz postupka. Cilj je tih lanova da popune praznine grkih zbornika i da definiu one odredbe srpskog obiajnog prava kaje mogu da vae i dalje u Duanovoj carevini. To je, nema sumnje, najverovatniji neposredni motiv za donoenje Zakonika. U drugom svom skoragnjem spisu (Postanak i znaaj Duanova Zakonika) on naglaava injenicu da je Duan svojim Zakonikom, kao i ostalom svojom politikom, hteo da olaka Grcima srpsku vlast i da im se pretstavi kao vladar legitimnog oseanja, koji potuje njihovu kulturu i pravnu tradiciju. Stoga je, bez ustezanja, primio ili kalemio u srpskoj dravi njihova pravna naela. irokogrudost i pravinost Duanova naroito se istiu ako ih uporedimo sa pravnim prilikama u junoj Grkoj istoga doba pod vlau franakih vitezova. U XIII i XIV veku francusko, katalonsko i mletako plemstvo, u Atini i u Peloponezu, na Kandiji i na Kipru, donelo je sobom sistem personalnih zakona. Potpuna prava uivaju samo Franci, koji se upravljaju po svojim feudalnim zakonima. Grko pravo potisnuto je u pozadinu, Grci su smatrani za niu, osvojenu rasu. Svi izvori Duanovog zakonodavnog rada nisu jo do danas potpuno utvreni, da bi se podrobno mogao pregledati, tano shvatiti i oceniti ceo sistem rada; ali, delo kao celina znak je oseanja pravne odgovornosti i potrebe razvijanja pravne svesti, bez koje je nemogue stvoriti pravu dravu. * Nu, itav Duanov rad ima i mnogo negativnog i dao je kvasac za mnoge docnije nevolje. Ponesen pobedama, Duan je obuhvatio daleko vei krug zemalja od onog koji bi se mogao bez teih kriza priljubiti i asimilovati novoj dravi. Njegova politika bila je suvie imperijalistika. Njegova osvajanja donela su Srbiji gotovo toliko isto zemlje koliko je pre imala, naglo, u roku od nekih dvadeset godina. I to je mnogo vanije, donela su tu elemenat. Srpska drava, mada nije bila mlada, nije, ipak, imala jo ni dovoljno vetine, ni tradicije, ni vremena, da u nove oblasti unese svoj duh. A to ni inae nije bilo lako. Grki elemenat, sa svojom starijom i nadmonijom kulturom, mogao je biti politiki savladan, ali ne i duhovno; a naroito ne onda kad je on u sastav nove drave ulazio u veoma velikom broju i u mnogim oblastima bio daleko preteniji od slovenskoga. Posle, te su zemlje bile osvojene, a ne pridruene, ma koliko se car posle trudio da taj odnos ublai; u njima su ostala jo svea i svesna seanja i oseanja za staru pripadnost, i one su bile pokorne samo dotle dokle su verovale da bi svaki pokuaj trzanja bio u krvi uguen. Najposle, pri takvoj nagloj aktivnosti centralna dravna vlast morala je

176

da slabi; jedno stoga to je car, nosilac te vlasti, bio zauzet vojnim poslovima i sav zaokupljen prvenstveno vizantiskim dravnim pitanjem i to nije, pored sve svoje volje, mogao svuda uticati; a drugo stoga to je tolika rairenost, u ono vreme slabih veza i tekih komunikacija, onemoguavala lak pregled i neposredan nadzor. Posledica toga bee jaanje pojedinih oblasnih gospodara, razvijanje centrifugalnih tenja i na kraju raspadanje drave u pokrajinske jedinice. Tome svemu dola je kao hrana nagla smrt Duanova, u njegovoj punoj mukoj snazi, i apsolutna nesposobnost njegova naslednika. XVIII. MAARSKO OSVAJANJE DALMACIJE. 1. Mletako-maarski rat za posed Dalmacije. 2. Dubrovaka Republika pod maarskom vrhovnom vlau. 3. Mleci i dalmatinsko brodarstvo. Kralj Lajo je radio sistematski na tome da ojaa centralnu kraljevsku vlast i proiri to vie granice maarske drave. I on je, kao i Duan, imao velikih poteza i irok zamah. Vie nego njegov otac, Lajo je obratio panju Dalmaciji i junim granicama. Prvih godina kraljevanja Lajoeva pretean interes njegov je za stvari na Jugu; tek u drugoj polovini svoje vlade, od god. 1365. otprilike, obraa on vie panju na pitanja Istoka i Severa. Poto je slomio hrvatsko plemstvo u Hrvatskoj i Dalmaciji, pokorivi naroito kneza Nelipia i presadivi uru ubia u Zrinj, a u Slavoniji izjednaio tamonje plemstvo sa maarskim (god. 1351.); poto je bosansku banovinu enidbom sa kerju bana Stevana tenje vezao uza se; njemu je sad ostalo da raisti odnose sa Srbima i sa Mleanima u Dalmaciji. Da pokae koliki znaaj daje tim oblastima, on je svog brata Stevana proglasio vojvodom (dux) cele Slavonije, Hrvatske i Dalmacije, koji se sa tom titulom javlja od god. 1350. S prolea god. 1356. inilo se da e kralj Lajo nastaviti prologodinje ratovanje u Srbiji, naroito sada kad vie nije bilo mone Duanove linosti. Skupljajui vojsku u Zagrebu, kralj je u jednom aktu od 4. juna ak objavio kako se sprema protiv izmatinih i nevernih Srba, svakako u duhu saveta ogorenog biskupa Petra i papske kurije, i kako e tom prilikom obnoviti i stara prava Maarske na Srbiju. U Rim je ak poruivao da e silom prevesti Srbe u katolianstvo. Ali, mesto protiv Srbije taj se rat obrnuo protiv Mletaka; istina sa motivacijom da su Mleci uli u savez sa Srbijom, koji bi, prirodno, bio uperen protiv Maara. Veze izmeu srpskih i mletakih odreda u Skradinu i pregovori o ustupanju gradova Mleanima mogli su posluiti kao neposredan dokaz za to. Ali, dobro je poznato da je izmeu Mletaka i Maarske postojalo staro suparnitvo zbog Dalmacije, da je izmeu njih nedavno zbog toga voen rat i da je god. 1353. spreen novi sukob samo posredovanjem suseda, a najvie Karla IV. Mleani su u to vreme nudili kralju, kao otkup za Dalmaciju, 100.000 dukata najednom ili po 5.000 dukata godinje. Kralj, kome je trebalo novaca, pristao je bio naelno na takav sporazum; ali, protiv njega se javila ozbiljna opozicija na dvoru, i on joj je, najzad, morao popustiti. Da je savez sa izmatinim Srbima bio samo izgovor za novi neprijateljski stav videlo se najbolje po zahtevu Lajoevu da mu Mleci povrate sve to su zauzeli u Dalmaciji zajedno sa Zadrom. Kada su oni to odbili, dolo je do rata. Lajo je napao Mleane u samoj Italiji sa svojom glavnom snagom, a u Dalmaciji je operisala sporedna vojska. U tom ratu njega su to moralno a to stvarno pomagali oglejski patrijarh, goriki grofovi, austriski vojvoda, pa ak i car Karlo. Dalmatinski gradovi oseali su dobro da je Republika Sv. Marka u

177

tekom poloaju i poee se odmetati. Prvi se, sporazumno, digoe Spliani i Trogirani, koji 8. i 9. jula god. 1357. oterae slabe mletake posade i priznadoe maarsku vlast. Njihovom primeru sledovao je ibenik. Krajem iste godine, posle teke borbe, izdajom, pade i Zadar, na koji su Mleani najvie polagali. Poetkom god. 1358. predadoe se Bra i Nin. Posle tih gubitaka u Dalmaciji i poraza u Italiji Mleani bie prisiljeni da sklapaju mir. Za n, je odranije posredovala papska kurija, koja je ak korela Lajoa to je okrenuo oruje na hrianske Mletke, mesto na neverne Srbe. Mir je utvren 18. februara god. 1358. u Zadru sa potpunom kapitulacijom Mletake Republike. Mleci su se u tom miru morali odrei cele Dalmacije i Primorja, ukoliko su njima pripadali, od Kvarnera pa sve do Draa. Dud je, isto tako, morao iz svoje titule izostaviti naziv vojvode Hrvatske i Slavonije. Izvesni hrvatski velikai koji su bili za vreme tih borbi na strani Mleana nastradae osetno. Stari Grgur Kurjakovi bio je uhvaen i kao suanj odveden u Ugarsku, gde je po svoj prilici i umro. Tada je priznala vrhovnu vlast Ugarske i Dubrovaka Republika. Njoj je kralj ostavio autonomne povlastice, a obavezao je da plaa godinje 500 dukata u znak podlonosti i priznavanja. Godinje dohotke koje su Dubrovani plaali srpskom kralju (2.500 perpera) i bosanskom banu (500 perpera) imali su otad plaati maarskome kralju. Zanimljiva i za Republiku od naroita znaaja bila je kraljeva dozvola da Dubrovani mogu nesmetano trgovati sa Srbijom ili Mlecima ak i onda kada se te drave nalaze u sporu sa Maarima (27. maja god. 1358.). Ta promena vrhovne vlasti donela je i izvesne promene u unutarnjem ureenju Dubrovnika. Mesto mletakih plemia, koji su vrili dunost knezova, sada dolaze rektori, koji se biraju izmeu domae vlastele, ali ija vlast traje samo mesec dana. Tako se mesto dudevskog sistema uvodi sistem senatske republike. Aristokratski karakter Republiin ostao je i dalje neizmenjen. Da bi se i u budunosti obezbedio tako esto ugroavani posed Dalmacije, kralj Lajo se reio da stvori svoju flotu. Za admirala je imenovao Zadranina Jakova Cesana, a brodovlje su imali dati dalmatinski gradovi i sama Ugarska. Da istakne znaaj novog admirala, kralj ga je imenovao knezom triju otoka: Braa, Hvara i Korule. Ovo nameravano stvaranje maarske flote i poraz u Dalmaciji izazvali su razumljivu potitenost u Mlecima. Dotle, oni su se smatrali kao nesumnjivi gospodari Jadranskoga Mora i to su jo od XIII veka javno i govorili; Venecija je nevesta Jadrana i njegova gospodarica (Maris Adriatici dominiatrix), ili je celo Jadransko More prosto mletaki zaliv. Ve godine 1347. pala je u mletakom senatu re o naem zalivu u onom istom smislu u kojem dananji Talijani upotrebljavaju pojam i izraz nae more. Maarski uspeh udarao je sad krst na takva shvatanja i dovodio je u pitanje mletaku prevlast na Jadranskom Moru. Da to Mleani nee hteti otrpeti i da e traiti prvu pogodnu priliku da povrate izgubljene pozicije i poprave svoj poloaj nije bilo teko predvideti. Otud je maarski uspeh u Dalmaciji postao naskoro zametak novih zapleta. Od stvaranja maarske ratne flote nije bilo nita; ograniena finansiska sredstva Lajoeva nisu doticala za jedno tako skupo preduzee. Ali, za to se u ovo vreme, nesmetana od Mletaka, mogla s uspehom da razvija trgovaka mornarica dalmatinskih gradova, koji su, iskoriavajui svoje veze sa bosanskim i srpskim zaleem, poeli naglo da pojaavaju svoj trgovaki promet. Pored Dubrovnika, koji je dobro stojao i ranije a sad jo vie uzeo maha, die se u to vreme i Split kao glavna izvozna luka severoistonog dela Jadranskoga Primorja. Tom gradu bee dobrodola zahvalnost napuljskoga dvora radi pomaganja njegova kandidata u prestonim borbama Ugarske krajem XIII i poetkom

178

XIV veka, i vlast ubia u Bosni, da promet tih oblasti svrnu na svoje trite. Za Lajoeve vladavine Split dolazi na elo severnih dalmatinskih gradova, udruuje se sa njima i poinje brodarski promet veih linija. Splitske lae saobraaju ak i u Egejskome Moru, i to ne samo donosei robu iz svoje luke nego i vrei ponekad lokalnu plovidbu na tim stranama. Mletaka Republika, videi da dalmatinskim gradovima ne sme i ne moe koditi bez opasnosti po sebe od maarske osvete (izvesnih pokuaja u tom pravcu je ipak bilo), a raunajui sa tim da je gubitak Dalmacije privremen i da ne bi bilo politiki mudro za budunost neprijateljskom politikom prema dalmatinskim gradovima i njihovoj trgovini izgubiti njihovo poverenje i simpatije, reila se na izvesne predusretljivosti prema njima. Hotei da glavno sredite trgovine ostanu ipak Mleci i da se koriste carinskim prihodima, oni su, kolikogod su mogli, sav promet navraali u svoj grad, ali ga za to obezbeivali svojom monom flotom od svih nezgoda na utu. Kao jako sredstvo propagande oni uzimaju na se da u dalekim vodama tite dalmatinske lae, da ih tako sa jedne strane kontroliu, a sa druge da im otvore oi, kako su im oni, ipak, prei i prirodniji vrhovni gospodari, nego maarski kralj, koji nema flote. Republika Sv. Marka, obrazlae lepo prof. G. Novak, mudro i proraunano ini sve kako bi dalmatinski gradovi razumeli da im je ona prijateljica i da ih samo ona moe da zatiti, eda bi uvereni o tom poradili da dou opet u njezinu vlast. U suzbijanju mletakog uticaja u Dalmaciji sudelovao je, ali bez prave volje, i naslednik bosanskog bana Stevana II, mladi ban Tvrtko. XIX. RASPAD SRPSKE DRAVE. 1. Car Uro i njegov stric Simeon. 2. Odvajanje Epira i Tesalije od Srbije. 3. Raspadanje Srpske Carevine. 4. Kralj Vukain i despot Ugljea. 5. Srpski poraz na Marici. 6. Izumiranje Nemanjia dinastije. Odmah posle Duanove smrti Srbija je poela naglo padati. Duanov sin Uro nije bio dorastao ocu ni u kom pogledu; pod teretom ogromnog oevog nasledstva on je poeo posrtati na prvom koraku. Najstariji nai letopisi, pisani malo posle njegove smrti, kau za Uroa da je po istini bio krasan i po izgledu dostojan divljenja, ali mlad po umu; da je odbacivao savete staraca, svakako oevih saradnika, i da je voleo i primao sugestije mladih. Linog autoriteta nije imao nimalo, i ukoliko se drao prvih godina imao je to da zahvali poglavito ugledu njegova oca i izvesnom oseanju legitimnosti pojedinih srpskih uticajnih velikaa. Kao prvi koji se digao protiv Uroa bee njegov stric Simeon, Duanov polubrat, namesnik u Epiru. On je traio od svoga sinovca ili carsku krunu ili sudeonitvo u carstvu, i poao je odmah sa vojskom da te svoje zahteve i izvojuje. Srpska vlastela stala je u veini na stranu Uroevu; jedno stoga to je nalazila da kruna po nasledstvu pripada njemu (ak narodna pesma povodom Uroeva sluaja zastupa stanovite od oca je ostanulo sinu), i drugo to je Simeon, roen od majke Grkinje i upravnik jedne grke oblasti, smatran vie kao grki nego srpski pretstavnik. Kako Srbi nisu marili Simeona kao polu-Grka, tako ga nisu marili ni Grci kao polu-Srbina. To se videlo odmah god. 1356., kada se meu njima pojavio despot Niifor, potomak starih gospodara, koji pozva svoje sunarodnike u borbu protiv Srba. Gotovo sav Epir i Tesalija behu voljni da pou za Niiforom. I ko zna da li taj pokret ne bi i uspeo da Niifor god. 1358. nije poginuo u

179

borbi s Albancima, koji su, izazvani grkom reakcijom, branili svoje pozicije dobijene poslednjih godina. Posle Niiforova poraza i posle ponovnog uzaludnog pokuaja da se nametne u Srbiji, povukao se Simeon od god. 1359. konano u Tesaliju, osnovavi u Trikali svoj dvor. Tamo je iveo potpuno u grkom krugu, izdajui sve povelje na grkom jeziku, potpisujui se kao Simeon Paleolog ili Simeon Uro Paleolog, smatrajui oevidno paleoloko poreklo dinijim od nemanjiskog. Njegov pomen ouvan je naroito kao ktitora retko ivopisnih, na strmim, jedva pristupanim, stenama podignutih grkih Meteorskih manastira. Za vreme ovih borbi sa Simeonom videlo se kako je, ipak, od koristi po Srbiju bilo to to je Duan za namesnike u junoj Maedoniji postavio izvesnu srpsku vlastelu. Na dalekim granicama Carstva oni su branili, dok su mogli, Duanove tekovine i srpsku vlast. Simeona je, u znatnoj meri, omelo u njegovu prodiranju neprijateljsko dranje ohridskog namesnika Branka Mladenovia i berskog i vodenskog zapovednika vojvode Hlapena. Isto tako dostojan poverenja svoga mrtvoga cara pokazao se i esar Vojihna, gospodar Drame, protiv jednog drugog protivnika Srbije. Matija Kantakuzen, obaveten o Simeonovom pokretu, bee upao, u leto god. 1357., u Maedoniju, sa jednim poveim odredom Turaka (5000 ljudi), hotei da za vreme tih srpskih meusobica povrati izgubljene grke gradove i oblasti. Ali, pod Serom njegovu vojsku razbi Vojihna, a Matiju sama uhvatie i predadoe esaru stanovnici grada Filipija. Njega je posle Vojihna predao caru Jovanu Paleologu, koji se, slomivi poslednjeg protivnika iz kue Kantakuzena, osetio najzad kao samostalan vladar. Srbi su uspeli da odre junu Maedoniju i docnije, kad je poelo sve primetnije i jae cepanje Duanove drave. Tamo su se oni oslanjali na svoj slovenski elemenat, koji je, mada proreen i u velikoj meri pogren, ipak u izvesnim oblastima bio znatan. Antropogeografska ispitivanja (B. . Milojevia) o stanovnitvu zapadnog dela june Maedonije kazuju reito koliko je taj elemenat, posle tolikih obrta na slovensku tetu, bio jo uvek jak i na poetku ovoga veka, i koliko su iva seanja o njegovoj etnikoj snazi. Neto slabiji, ali ipak osetan, bio je taj elemenat i u istonoj Maedoniji. Bogata slovenska, jo sistematski neprikupljena, toponomastika tih oblasti daje dovoljno dokaza za to. Sem toga, juna Maedonija bila je u neposrednom dodiru sa severnom i sa ostalim delovima moravske Srbije i zanavljala se etnikim prilivom sa tih strana, koji je za vreme srpske vlasti tamo primetno ojaao. Najzad, i isto politiki, srpski interes za tu junu granicu bio je odavno velik i nije se gubio ni iza Duanove smrti. Oblasti koje su Srbi najpre izgubili, ako ne formalno a ono stvarno, bile su isto grke, jugozapadni krajevi Tesalije i Epira. Tamo se slovenskog elementa nalazilo malo ili nimalo, ti su krajevi za neposredan promet sa Srbijom leali sneruke i nisu sa njom imali gotovo nikakvih veza. Izmeu njih i Srba sterala su se podruja Albanaca ili jako meana albansko-grka ili vlako-grka naselja. Car Simeon, kako se sam zvao, posle neuspeha, ograniio se na to da postane gospodar tog dela grkih oblasti i da ih, mada samodrac Romeja i Srba, praktino odvoji od Srbije. Car Uro mu u tom pogledu nije pravio smetnje, kao ni drugi srpski velikai sa severa; jedno stoga to je Simeona tamo uputio jo Duan, pa se u tom kraju njegovo pravo moglo smatrati kao legitimno, a drugo i stoga to su moda oseali da odvajanjem tih oblasti nisu ustvari oteeni nikakvi interesi srpske drave. Ukoliko je bilo izvesnog opiranja, ono je dolazilo od porodice umrlog esara Preljuba, Duanova namesnika i vojvode na toj strani. Kada je esarov sin Toma dobio od Simeona ker Mariju za enu i uza nju Epir na upravu, svrio se i taj spor bez daljih sukoba. Tomin

180

dvor u Janjini, o kojem nam je jedna veoma zanimljivo pisana lokalna hronika ouvala dosta vesti, moe posluiti kao primer kako se jedna mala srpska oaza, dosta brzo, izgubila u grkoj veini i kako je sav taj pokuaj pridobijanja etniki potpuno tuih podruja bio iz osnova promaen. Prve dve tri godine, kako vidimo, Duanovi velikai jo su drali njegovo delo prilino neokrnjeno. Carev ugled stojao je jo visoko. Ali, saraujui sa njim, ljudi su sve vie uviali da Uro nije to i Duan i da nije dorastao teini dunosti koju je imao da vri. Stoga poee izbijati ranije skrivane ambicije pojedinaca i javljati se prohtevi onih koji su verovali u svoju snagu. Najpre se pokolebae velikai na granicama, koje je ili plaila tua mo ili ih zadobijala tua obeanja da e njihovom pomou dobiti izvesne koristi, do kojih inae ne bi mogli doi, ili su ih slabost ili neodlunost carskog sredita nagonili da se obraaju drugima. Takav je sluaj bio na severu. Dva srpska velikaa, ija nam imena nisu poznata, dola su u sukob, i jedan od njih, u nevolji, ne dobivi valjda pomoi od cara, obrati se susednim Maarima da ga oni spasu od nasrtljivog protivnika. To dade dobrodoao povod kralju Lajou da se rei na rat protiv Srbije, na koji je odranije mislio. U prolee god. 1359. prela je njegova vojska u Srbiju, a uskoro i on sam; potisnuli su Srbe, ali se nisu usuivali da za njima pou u rudnike planine i gorom obraslu umadiju. itav taj pohod zavren je, zbog toga, za njih sa relativno malom koristi. Kao tienik maarski, Dubrovaka Republika, koja je dotad dobro merila svoje korake prema srpskim susedima, pustila je ovog puta da njeni podanici upadnu u podruje kneza Vojislava Vojinovia (u dravu kneza Vojislava, kako kae car Uro u svojoj povelji Dubrovniku od 29. septembra god. 1360., uzimajui re u njenom prvobitnom znaenju, u oblast koju dri), i izazvala je tim njegovu zlu volju i osvetu, koja je njene ljude skupo stala, i koju je knez dugo nosio. U starim srpskim zemljama prva je poela da ide svojim putem Zeta, koja je oduvek pokazivala izvesne separatistike tenje. God. 1360. u njoj glavnu re vode braa Balii, ije bi romansko ime govorilo za njihovo neslovensko poreklo. Kako su oni izbili na povrinu nije poznato; misli se samo da su se istakli za vreme poslednjih borbi sa Simeonom i njegovim ljudima, koji behu prodrli sve do Skadra. Za vreme ratovanja Vojinovia sa Dubrovnikom, koje je jedno vreme odobravao i car Uro, Balii su drali stranu Republike Sv. Vlaha, gledajui samo svoje interese, pa su ratovanje nastavili ak i poto je sa Dubrovnikom sklopljen mir po carevoj elji i naredbi. God. 1362. Balii su napadali i Ulcinjane sa namerom da ih pokore, mada je grad bio tada svojina carice majke. Ima jedna karakteristina injenica, koja upada naroito u oi kad je govor o cepanju Duanove drave. Staro plemstvo srpsko, dobrim delom u srodstvu sa vladalakom kuom, dralo se uglavnom uz Uroa i branilo je dravnu celinu. Takvi su esar Vojihna, Brankovii, Vojinovii, Dejanovii. Za njih nemamo nikakvih podataka da su se odmetali od Uroa ili mu pravili bilo kakve tekoe. Oni su bili saradnici Duanovi i stvorena carevina bila je u izvesnoj meri i njihovo delo. Kad glavni pretstavnici tih kua umiru, kao i drugi saradnici Duanovi, kad nestaje krupnih lica esara Preljuba, despota Olivera, Branka Mladenovia, esara Vojihne, Vojislava Vojinovia i dr., njihovi naslednici nisu vie svi tako pouzdani kao njihovi preci. Toma Preljubovi i Nikola Altomanovi idu ve svojim putem, nevezani mnogo za svoje tradicije sa carskom kuom. Njih je verovatno dobrim delom zarazilo dranje vlastele

181

skorojevia, koje je bilo drukije od onog nasledne i prave vlastele. Takva skorojeviska vlastela, od najpoznatijih, behu braa Balii i braa Mrnjavevii. Za vlast cara Uroa najopasniji su postali Mrnjavevii Vukain i Ugljea, jer su drali najvei deo Maedonije. Poreklo te porodice dosta je tamno; pravi njihov uspon poeo je tek za vlade Duanove. Izgleda da je Ugljea jedno vreme, oko god. 1346., bio namesnik u Trebinju, dok se Vukain javlja god. 1350. kao upan u Prilepu. Vukainov najstariji sin, popularni Kraljevi Marko, pominje se u istoriji prvi put god. 1361., kao poslanik cara Uroa u Dubrovniku. Narodna tradicija govori da je Marko bio ugledan pisar na Duanovu dvoru, a za Vukaina tvrdi, i ona i najpouzdaniji izvori, da je bio venani kum Uroev. Kako je Vukain doao do svoje kraljevske titule i vlasti pretstavlja jedno od jo nereenih pitanja srpske istorije. Da je on potisnuo cara to se vidi po celom njegovom dranju, a to kau i nai savremeni izvori. Ali, sa druge strane, upada u oi da se Vukain ne proglaava za cara, kao Kantakuzen uz Jovana Paleologa, iji mu je sluaj, moda, bio pred oima, nego da uzima titulu kralja, onu koju je Uro nosio za ivota Duanova. Na jednoj fresci manastira Psae nalaze se Uro i Vukain zajedno; prvi kao krupan lep ovek sa dosta mukog izraza, a drugi kao starac, znatno manji, sa malim lukavim oima; obojica kao vladari, sa priblino istim stavom i odelom, samo Uro, kao car, sa neto vie raskoi. I poslanici su im se ponekad javljali zajedno, kao u Dubrovniku god. 1366. Kasnije dubrovake vesti govore da je sam Uro dao Vukainu kraljevsku titulu. Mi drimo danas da je Vukain, kao ovek bez mnogo obzira, svoje suvladarstvo vie naturio, i da je cara bacio u zasenak, a da nije oseao potrebe, videi njegovu bezopasnost, da protiv njega upotrebljava otrije mere. U narodu je njegova uzurpacija osuivana od prvog dana: jedno stoga to je ruila zakoniti red, drugo to je Vukain imao mnogo protivnika, i tree to je doskora pretrpeo potpun neuspeh. Posle se ak stvorilo uverenje da je Vukain Uroa ne samo potisnuo sa vlasti, nego da ga je liio i ivota. Vukain se proglasio za kralja krajem god. 1365. Na tu odluku moda ga je donekle naterala opasnost od Turaka i potreba da se prema njima stvori jak srpski odbranbeni bedem, koji bi branio jedan vladar od autoriteta, a ne nekoliko uzajamno slabo povezanih velikaa, kojima car, lino neaktivan, ne moe da poslui kao primer. Turci su se u Trakiji sve jae irili. God. 1361. pala je u njihove ruke Dimotika; od god. 1363. Adrijanopolj e postati tursko Jedrene; brzo za njim Turci uzimaju i Filipopolj, u koji se smeta prvi rumeliski beglerbeg. Turski han Murat (1359.1389.), koji je nasledio svog od kuge umrlog oca Orkana, bee vladar velike sposobnosti i vrsto reen da odri i razvije tursku vlast u Evropi. inilo se (kazuje jedan prikaziva otomanskih sultana) da je prezirao lake pobede i da je voleo sretati opasnost s ozbiljnou junaka, slaui trijumfe na trijumfe i uvrstivi ih na kraju svojom krvlju. Cenei dobro tu opasnost od Turaka, vizantiski car Jovan pokuao je da se sporazume sa Srbima i uputio je stoga u Ser, carici majci, udovici Duanovoj, patrijarha Kalista, da pone pregovore. Usred tih pregovora stari patrijarh se razboleo i umro je u Seru, gde je i sahranjen. Sem toga, Vizantinci su u to vreme pokuali da za borbu protiv Turaka zainteresuju papu i zapadne sile, i sam car krenuo je u zimu god. 1365. u Maarsku da kralja Lajoa pridobije za svoj plan. Sa neto malo tamo dobivene pomoi, pomagan malo i od porodice svoje majke, iz Italije, car Jovan je uao u rat sa Turcima, ali nije postigao, pri konanom obraunu, nikakvih uspeha. Vukain je u svojim kombinacijama i traenju veza pokazivao izvesne dravnike sposobnosti, moda vie nego njegov brat despot Ugljea, kome St. Novakovi u svom

182

delu Srbi i Turci XIV i XV veka pripisuje i suvie znaajnu ulogu. Vukain, koji sebe naziva, potpuno u stavu vladara, gospodinom zemlji srpskoj i Grcima i zapadnim stranama, ne pominjui nijednom reju svoj odnos prema caru, bio je ustvari samo gospodar severne Maedonije i jednog dela Stare Srbije sa Skopljem i Prizrenom. Na nj se naslanja brat mu Ugljea, koji dri sersku oblast, koju je dobio na raun carice majke, potisnuvi je, po svoj prilici, odatle, i Dramu, kao miraz dobiven uz blagorodnu, umetniki veoma darovitu gospou Jefimiju, ker esara Vojihne. Kod Vukaina se jasno vidi tenja da svoj poloaj uvrsti dobrim porodinim vezama. Jednom od svojih sinova bee namenio ak jednu devojku iz porodice ubia, koja je ivela na dvoru bosanskog bana Tvrtka. Hteo je, oevidno, radi Duanovih veza sa ubiima, da time digne znaaj svojoj porodici, i da, u isto vreme, stupi u blie veze i sa Tvrtkom. Taj brak spreio je papa ne dozvolivi da se jedan izmatik vena sa katolikom plemikom. Kraljevi Marko uzeo je Jelenu, ker vojvode Hlapena, glavne linosti u jugozapadnoj Maedoniji. Svoju ker Oliveru udao je Vukain za uru Balia, a po nekoj, blie nepoznatoj vezi bio je kraljev srodnik i ugledni ohridski plemi Ostoja Rajakovi. Tako je Vukain, zahvaljujui svim tim vezama, postao najmoniji dinast Srbije. Severne srpske oblasti, iznad are, nisu bile sa njim u vezi i nisu mu priznavale vlasti. Vukainov primer zarazno je delovao i na ostale velikae. U zapadnoj Srbiji odmetnuo se god. 1367. mladi i obesni Nikola Altomanovi iz porodice Vojinovia, koji je drao zemlje od Rudnika, du Drine, preko Gacka i Trebinja sa Konavljem sve do mora, i koji je brzo uao u borbe sa svima susedima bez razlike. Oblast oko Morave drao je knez Lazar Hrebeljanovi, ovek odan carevima Duanu i Urou, u ijoj su dvorskoj slubi due vremena proveli i on i njegov otac. Oko god. 1353. oenio se Lazar Milicom, erkom kneza Vratka, potomka Vukana Nemanjia, pa je tako i neposredno uao u vladalaku porodicu. Levu obalu Vardara drala su braa Dejanovii, a Kosovo sa Drenicom Vuk Brankovi. Kao to se vidi, sva glavnija vlastela imala je svoje podruje, gde se ponaala kao apsolutni gospodar. Car Uro ostao je vladar bez vlasti i gotovo gost u svojoj carevini. Koliko je izgubio svaki znaaj i uticaj vidi se najbolje po tome to je u jesen god. 1369. molio Mletaku Republiku da ona sprei ura Balia u dobijanju Kotora, jer on sam za to oevidno nije imao snage. Stvari su u Srbiji pole sasvim loe. Carev poslanik u Mlecima nudio je tada Kotor Republici samo da ne bi pao u ruke odmetniku uru, koji ga je opsedao i sa mora i sa kopna. Isto su to molili i Kotorani. Dolo se, eto, dotle da su se kidali delovi jo ivog narodnog organizma i da se nae narodno podruje, radi domae raspre, nudilo tuinu! Najzad, u prolee god. 1371., kad Mleani nisu hteli da prime tu ponudu i kad Kotorani videe da od potpuno beznaajnog cara nema nikakve pomoi, oni, ne hotei ni po koju cenu da dou pod vlast Balia, prihvatie vrhovnu vlast maarskog kralja. Despot Ugljea, ovek poboan i pun panje prema kaluerskoj kulturi, veliki ktitor Hilandara i obnavlja svetogorskog manastira Simopetre, ivo je nastojao da izravna protivnosti izmeu grke i srpske crkve, nastale posle proglasa srpske patrijarije. Hteo je svakako, kao najizloeniji srpski dinast prema Turcima, da u svojoj oblasti grki elemenat to vie izmiri sa srpskim i omogui njihovu iskrenu sa-radnju pred neprijateljem koji im je zajedniki. Da to postigne, on se nije ustruavao potpuno prihvatiti grko stanovite, prema kojem je proglas srpske patrijarije i srpskoga carstva bio nezakonit i da je Duan vrio otimainu tueg. inilo mu se da nema potrebe braniti

183

ustanovu carstva koje se ve i tako srozava na oigled sviju. To shvatanje poelo je da osvaja meu Srbima ne samo na jugu, nego ak i na severu, naroito otkako su uestali udarci i nedae za srpsku dravu, to su mnogi pripisivali izreenom prokletstvu. U biografiji patrijarha Save govori njen pisac, svakako srpski kaluer, kako se car Stevan venao na carstvo i proglasio patrijariju ne po zakonu ni sa blagoslovom carigradskog patrijarha, kao to treba nego je to uinio kako ne treba. Mada je sam drao vlast kao posredno naslee Duanovo, Ugljea je, oseajui svakako zaziranje grkog stanovnitva od srpske vlasti, osuivao Duanovo celo delo, i vojniko i dravniko i crkveno, kao gotovo bezboniko. Pregovori izmeu despota Ugljee i carigradske patrijarije zavreni su u maju god. 1371. Oni su, istina samo za Ugljeinu oblast, doneli reenje spora sa potpunom pobedom stanovita grke crkve. Iz Carigrada je ak oznaen i mitropolit za Ugljeinu dravu, koja se, na taj nain, izdvojila iz zajednice sa peskom patrijarijom. Izgleda da je despot Ugljea precenjivao znaaj tog akta. U najboljem sluaju on je donosio samo moda izvesno umirenje u njegovoj oblasti, ali samu ljubav njegovih grkih podanika teko da je Ugljea i sa tim stekao. Postigavi to, on je, meutim, drao da je dobio glavni uslov za uspenu borbu sa Turcima, mada je Vizantija toga vremena, kao zamiljani saveznik, pometena krizama razne vrste, jedva bila sposobna za ma kakvu akciju. Govori se da je Ugljea uzeo na sebe inicijativu da izvri izgnanje Turaka, kako pie savremeni monah Isaija. Nu, protiv toga shvatanja govorilo bi u velikoj meri to to se kralj Vukain u leto god. 1371. spremao na borbu sa Nikolom Altomanoviem, koji bee u sukobu sa njegovim zetom urem Baliem, i to je sa sinom Markom i sa svojom vojskom juna meseca bio toga radi stigao kod Skadra. Ugljea je za borbu sa Turcima sigurno raunao na pomo svoga brata. Ako on sprema skoru ofanzivu, kako bi mogao pustiti Vukaina da ode tako daleko? Drugo, i jo vanije: Vukain se sa toga puta vratio hitno, ne svrivi posao radi kojeg je poao. To znai, po naem miljenju, nesumnjivo, da su ili neke iznenadne vesti o turskim pripremama za skori napad (jer napada nije bilo) ili o nekom veoma povoljnom izgledu za borbu pobudile Ugljeu da urno pozove Vukaina natrag. Ima miljenja da je Ugljea hteo iskoristiti otsustvo cara Murata, koji bee otiao na vojnu u Malu Aziju. Tano je nesumnjivo ovo: da je srpska vojska sama potraila Turke, a da nije odbijala neku tursku ofanzivu na svom podruju. Tano je i to da je taj srpski pohod izveden bez dovoljno priprema ili bar bez dovoljno priprema oba brata. Kralj Vukain i despot Ugljea krenuli su u borbu sa velikom vojskom, iji se broj, moda preterano, navodi sa 60.000 ljudi. Srbi su se uputili prema Jedrenu, to je svakako znak da su verovali u svoju snagu i traili odluku na glavnom mestu. Doprli su na svom pohodu do rnomena, sada irmena, na Marici. Tu ih jednim nonim prepadom iznenadi turska vojska, koju je vodio iskusni vo Evrenos, i porazi ih potpuno, 26. septembra god. 1371. Srpska pogibija bila je strahovita, dobro zapamena i u narodnom predanju toga kraja i u narodnoj poeziji. Mesto borbe i danas se zove Srb-Sindigi, t. j. srpska pogibija, a u narodnoj frazeologiji uzreica odnela ga mutna Marica potsea na tu kobnu borbu, kad je ta reka Udarila mutna i krvava, Pa pronosi konje i kalpake, Ispred podne ranjene junake.

184

U toj borbi izgubili su glave i kralj Vukain i despot Ugljea. Bitka na Marici je jedan od najsudbonosnijih dogaaja ne samo u istoriji Srba, nego u istoriji svih Jugoslovena i celog Balkanskog Poluostrva. U njoj je turska snaga slomila svog najopasnijeg protivnika i postala gospodar Trakije i Maedonije. Uzaludno bi bilo govoriti kako ta pobeda nije bila izraz pravih razmera u snagama, da su Srbi, jo uvek, pretstavljali prema Turcima jau vojniku silu i da su stradali stoga to pohod nisu dovoljno pripremili i to za nj nisu iskoristili ni sve snage u junom delu drave, a kamoli sve uopte. To je uzaludno prosto stoga to je turska pobeda, kako pokazuje dalji razvoj dogaaja, bila doista potpuna. Ona nije trgla Srbe da se, njom poueni, jae zbiju i spreme novu branu za tursko prodiranje, nego ih je obeshrabrila i gotovo rastrojila. Turci nisu imali nikakvih prepreka vie u celoj Maedoniji. Srbija je tim udarcem odjednom survana u red drava drugog i treeg reda, kojoj je ne samo nedostajala snaga nedavnog Duanovog vremena, nego i vera u nju. Odmah posle toga delovi dojueranje carevine moraju da trae naslona kod tuih drava i primaju na sebe vazalske obaveze; drugi postaju turski podlonici. Tom bitkom poinje sistematsko tursko podjarmljivanje Junih Slovena. Brzo razvijena Duanova drava brzo je i propala. Petnaest godina (1331. 1346.) trebalo je da od mladog zetskog kralja postane moni car, a tano petnaest godina trebalo je od njegove smrti pa do marike katastrofe i sloma njegova dela (1355.1371.). Razbijena u nekoliko malih, ponegde meusobno zavaenih oblasti, nedovoljno jakih po vlastitoj snazi ne samo za dela veeg obima nego i za uspean otpor, Srbija se drala u tekom naporu jo jedno stolee, a izvesne njene zemlje i neto malo due, ali ne vie kao drava smelih planova za budunost, nego kao bolesnik koji se grevito hvatao da ouva ivot. Srpskom nevoljom koristie se ne samo Turci nego i Grci. Odmah, u novembru god. 1371., uzela je njihova vojska grad Ser i mesta oko njega. Naskoro iza bitke na Marici, 4. decembra god. 1371., umro je i car Uro. Njegovo telo, naeno sluajno god. 1584. u zapustelom manastiru kod arenika, nalazi se danas u manastiru Jasku, u Sremu. S Uroem je izumrla muka linija srpskih Nemanjia. Nije se mnogo due odrala ni grka u Tesaliji. Simeonov sin, car Jovan Uro, kaluerska priroda, odrekao se prestola god. 1381. i primio je monaki in: kao monah Joasaf zavrio je ivot godine 1423. XX. PRVA KRALJEVINA SRBA I HRVATA. 1. Bosna posle smrti bana Stevana II. 2. Kralj Lajo prema banu Tvrtku. 3. Buna u Bosni. 4. Nikola Altomanovi prema banu Tvrtku i knezu Lazaru. 5. Tvrtko kao srpski kralj. 6. Kralj Tvrtko i Dubrovnik. 7. Buna hrvatskog plemstva iza smrti kralja Lajoa. 8. Tvrtko pomae hrvatski otpor. 9. Tvrtko kao kralj Srba i Hrvata. 10. Znaaj kralja Tvrtka. Poetkom jeseni god. 1353. umro je bosanski ban Stevan II Kotromani, ostavivi iza sebe dravu dvaput veu nego to je primio i daleko snaniju nego to je ikad pre bila. On nije imao zakonitog odranog mukog poroda. Maarski kralj, Lajo Veliki, raunajui sa Bosnom kao prirodnim ekspanzionim podrujem maarske drave, bee namislio da je jo jae vee uz krunu Sv. Stevana. Malo pred smrt Stevana II on je sa tom namerom uzeo za enu njegovu ker Jelisavetu. Stevan II imao je mlaeg brata

185

Vladislava, koji je, posle smrti Stevanove, proglasio za njegova naslednika svoga sina Tvrtka, tada mladia od nepunih petnaest godina, a sam je uzeo vrhovnu vlast u svoje ruke. Ali, ta njegova vlast nije dugo trajala. Ve god. 1354. nema vie pomena o knezu Vladislavu, koji je umro brzo posle brata. Knez Vladislav imao je dovoljno autoriteta da posle bratovljeve smrti neosporen uzme vlast. Ali, kad je ostala njegova udovica sama sa maloletnom decom, njen je poloaj bio mnogo tei. Ne znajui jasno kako e prema njenoj deci da se dri maarski kralj i ta on uopte namerava, odluila je kneginja Jelena, energina odiva iz porodice ubia, kneeva udovica i banova majka, da ode u Maarsku i da sama tamo uredi stvari. Nesumnjivo iz opreznosti ona nije htela da vodi sa sobom Tvrtka, nego je uzela mlaeg sina, kneza Vuka. ta je u Maarskoj svrila u taj mah ne zna se danas pouzdano; ali, odmah po povratku, god. 1354., sazvala je u bansko sedite u Milama (danas u jajakom srezu), zbor sve Bosne, Donjih Krajeva, Zagorja i Humske Zemlje. Bosanska vlastela, mada sebina, ostala je ipak tom prilikom uz svoju dinastiju. Da je jedan deo velikaa za takvo dranje trebalo zadobijati poklonima i povlasticama poznata je pojava Srednjega veka i kod nas i na strani; a primer za takve povlastice, ak veoma iroke, jeste jedna povelja koja je te godine dana knezu Vlatku Vukoslaviu. Njemu se zaklela banova mati i ban sa dvanaest najuglednijih knezova i velikodostojnika, da e mu ostati sva imanja i prava koja je bio dobio od bana Stevana; da mu nee suditi ban ak ni ako bi dopao knez Vlatko koje krivine ili nevere, dok ne doe kui, u Klju, i dok mu ne bi sudio zbor sve zemaljske gospode. Da je godina 1354. bila u Bosni burna, svedoe trogirski zakljuci da se zbog bosanskih nereda (novitates) i zbog nereda u susednoj Hrvatskoj obrati panja na njihove gradske utvrde. Moe biti da je bio po sredi kakav pokret vlastele, koja je elela da iskoristi smrt Stevana II i kneza Vladislava i mladost novoga bana. Naskoro, ban Tvrtko, sa majkom, ulazi u aktivnu politiku u Dalmaciji, u vezi sa ofanzivom kralja Lajoa protiv Mletaka. Prema maarskoj naredbi oni su tamo radili protiv mletakog irenja, koje su pomagali ba lanovi ubia porodice, ranije Katarina Dandolova, ena Pavla III ubia, i srpska princeza Jelena, udovica Mladena III. Tvrtko je, to znamo, radio protiv Mletaka; ali, ne znamo sasvim sigurno u kolikoj meri je pomagao Maarima i sa kakvom iskrenou. Jasno je da nije mogao raditi protiv njih kao pobednika; Lajo je bio silan, svestan svoje moi i nimalo voljan da tako to dozvoli. Ali, bilo je nekako u tradiciji politike Tvrtkova strica da se i ne pomae sa velikom revnou uvravanje Maara u Dalmaciji i obuhvatanje Bosne sa severa i zapada. A moda je i kod Tvrtka bilo izvesnog ustruavanja, onog karakteristinog rada sa pola srca. Na takav zakljuak mogli bi sa razlogom da dovedu dogaaji sa kraja 1356. i poetka godine 1357. Mi saznajemo da tada izvestan deo banovih velikaa prelazi na stranu maarskoga kralja. Zato to da ine, ako je i Tvrtko njegov ovek? I zato ih maarski kralj kao otvorene odmetnike banove prima pod svoje okrilje, ako je inae zadovoljan sa Tvrtkom? God. 1357., 14. marta, izdao je kralj Lajo povelju gospodi Hrvatiniima, Grguru i Vladislavu, i Grguru Stepaniu, kojom im obeava da e im potvrditi sve posede i slobode, ako preu na njegovu stranu. Na drugoj strani i ban Tvrtko postupa na isti nain. I on je god. 1357. izdao povelju knezu Vlatku Vukoslaviu i njegovu sinu i obavezao se njom da nee njega progoniti radi nevere njegova napred pomenutoga roaka Grgura Hrvatinia. To oevidno pokazuje da odnosi izmeu kralja i bana nisu kako treba. Jedni misle da je do tog dolo zbog pitanja Huma, koji je Lajo traio kao miraz uz enu. Nema sumnje da je Lajo uzimao jedinicu bana Stevana sa namerom da pojaa svoj uticaj i moda posed u

186

Bosni. Ali, pitanje miraza on je mogao postaviti odmah, neposredno iza tastove smrti, ili iza smrti kneza Vladislava, kada je poloaj mladoga bana bio teak i kada bi mu taj, da ne izazove tee smutnje, nesumnjivo morao poputati. V. Klaji misli da su kralja od energinih koraka u Bosni zadrale tada borbe u Srbiji. Meutim, taj isti kralj, jo za iva cara Duana, ulazi u borbu sa Mletakom Republikom, koja je mogla biti opasniji protivnik od mladog bosanskog bana. Mi stoga mislimo da je ba ove godine Lajo imao posebnih razloga da bude nezadovoljan Tvrtkom. Ima jedna vest koja govori o tom kako Tvrtko nije bio lojalan prema Lajou. L. Taloci pominje jedan maarski akt, iz kojega bi izlazilo da je ban krajem 1356. ili poetkom godine 1357. ili sam nasrtao na susedni ugarski teritorij ili pustio svoje velikae da u nj zadiru. Akt taj, koliko mi znamo, nije objavljen, i mi ne moemo sad proveravati koliko je taj navod taan; ali, nesumnjivo je da su izmeu Lajoa i Tvrtka odnosi postali u to vreme skoro neprijateljski. Kao razlog mislim da bi moglo biti Tvrtkovo nezadovoljstvo to ga kralj nije posebno, i to ustupanjem koga znatnijeg grada, nagradio za usluge koje mu je sa majkom inio u Dalmaciji. Da se odnosi pogoraju znatno je doprineo novi bosanski biskup Petar Sikloi, potvren 29. februara god. 1356. Sutradan po biskupovoj potvrdi papa je uputio jedno svoje pismo maarskim dominikancima, u kojem ih je, na osnovu jednog ranijeg toboe izgubljenog pisma pape Ivana XXII, pozivao na krstaki rat protiv Bosne i Srbije. Krstaki ratovi sa maarske strane protiv izmatika i jeretika bili su uvek politiko oruje njihove drave protiv susednih vladara, naroito u Bosni, kad god nisu bili naisto o njihovoj privrenosti ili kad je trebalo da provedu izvesne svoje namere. I ovog puta to papino pismo bee jedan otvoreni list stavljen na raspoloenje maarskoj kruni i crkvi, da sa njim postupi po svome nahoenju. Da je Petar, Maar po narodnosti, sa tim opasnim pismom bio neprijatan banu Tvrtku, stvar je sasvim prirodna. On je stoga gledao da ga onemogui, i potakao je protiv njega Ivana, lektora bosanske katolike crkve. Biskupu je, meutim, dopala do ruke prepiska izmeu bana i lektora, te on, ubrzo, dade Ivana uhvatiti i zatvoriti, te tako presee stvar. Zaplaen velikom kraljevom vojskom i njegovim uspesima protiv Mleana, a videi da u zemlji ima protivnika i kod vlastele i kod klira, Tvrtko odlui da se miri sa Lajoem. U leto, pre 17. jula god. 1357., sklopljen je ugovor izmeu njih na ovoj osnovi: ban Tvrtko ustupio je kralju zapadni deo Huma do Neretve kao miraz uz kraljevu enu Jelisavetu, a kralj je potvrdio Tvrtku i bratu mu Vuku itavu Bosnu s Usorom, pod pogodbom da iiste zemlju od patarena i jeretika. Ovo ogranienje dolo je nesumnjivo sa namerom da omogui kralju, po potrebi, novo meanje i posredovanje u bosanskim stvarima. Dalji uslovi bili su: da ban priznaje vrhovnu vlast kraljevu, da ga pomae u ratovima i da na kraljevu dvoru stalno ivi ili ban ili njegov brat. Sa zapadnim Humom zajedno Tvrtko je ustupio Maarima i Zavrje, kao zaleinu za Dalmaciju; odnosno priznao je prilazak njegovih gospodara Hrvatinia i Stepania pod maarsku zatitu. Prema povelji Lajoevoj od 27. maja god. 1358., kojom je kralj primio pod svoju zatitu Dubrovaku Republiku, trebalo je da bosanski ban bude i novano oteen. Mada ga Lajo tu naziva svojim vernim kletvenikom, on ipak trai da Republika ne plaa Tvrtku nego njemu onih 500 perpera, koje je davala dotle kao stonski dohodak banu. Tvrtko je posle toga izvestan deo godina proveo na miru, mada je u njegovu susedstvu bilo velikih i estih metea. Ali, u maju god. 1363., javljaju se u Dubrovniku neke uznemiravajue vesti iz Bosne, i Republika, 4. juna, donosi zakljuak da nijedan od

187

dubrovakih trgovaca ne sme lino stanovati ili ostaviti svoje stvari u bosanskim gradovima, pod pretnjom kazne od 500 perpera za onog ko uini drukije. Te mere preduzela je Republika ne zbog neke svoje razmirice sa banom, nego zbog neprijateljstva, koje je nastalo ponovo izmeu Lajoa i Tvrtka. Radi ega je upravo dolo do sukoba izmeu njih ne da se danas pouzdano kazati. Kralj Lajo, u jednoj svojoj povelji, navodi kako je u Bosni nastao jak pokret antikatoliki i naroito kako patareni prilaze pravoslavnima, i da je on lino krenuo da taj pokret ugui. Tu versku akciju dokazivao bi donekle moda i taj momenat to je drugi deo vojske, upuen u Usoru, vodio nadbiskup ostrogonski Nikola. Jo 23. aprila god. 1360. papa Inoentije VI uputio je bosanskom biskupu Petru poziv, nesumnjivo na osnovu njegovih izvetaja da, u interesu crkve, protiv jeretika moe podii vojsku, odnosno traiti njeno posredovanje. Ovaj biskup bio je, dakle, aktivan i posle prvog izmirenja izmeu kralja i bana. Njegova agitacija imala je nesumnjiva uspeha; samo zvanino maarsko obrazloenje vojnog pohoda na Bosnu uzelo je, eto, kao razlog taj verski momenat. Da je kod kralja Lajoa bilo pored toga i ak vie od toga i drugih, politikih, razloga, o tom ne moe biti sumnje. Kakvi su ti razlozi bili ovog puta nije dovoljno jasno. Jedan izvor pominje neku bunu u Bosni, protiv koje da je krenuo kralj. A pobuna ta, misle neki, javila se kao protest protiv suvie jaka pritiska maarske vrhovne vlasti. U leto god. 1363. krenula je maarska vojska na Bosnu. Vodio ju je sam kralj Lajo lino. Uputila se u sredite Bosne, dolinom Vrbasa, u upu Plive, i prve nedelje meseca jula opsedala je grad Soko. Tvrtkov vojvoda Vukac Hrvatini ostao je veran banu i sa uspehom se odupro maarskoj navali. Kao nagradu za to dao mu je Tvrtko itavu Plivu sa tim gradom. Otpor koji je kralju dan kod Sokola mora da je bio veoma jak, poto Lajo brzo naputa dalje ratovanje. Njegov tabor nalazi se 13. jula ve kraj Sane; a 19. jula stigao je kralj u Viroviticu. Bolje nije prola ni druga maarska vojska, koja bi pod vostvom ostrogonskog nadbiskupa upuena dolinom Bosne. Ne zna se sigurno da li je ona pola u isto vreme kad i kraljeva ili, to se verovatnijim ini, malo docnije, da ponovo pokua sreu i osveti prvo suzbijanje. Nu, ni ona ne bi bolje sree. Tvrdi grad Srebrenik odrao se junaki protiv svih napada. Pod njim je palo (septembra meseca) mnogo maarskih junaka, a i gubitak materijala zabeleen je naroito. Pobeda Tvrtkova bila je, dakle, potpuna. Da je bila veoma znaajna svedoi i to to je posle nje Tvrtko, sa majkom i bratom zajedno, 7. septembra god. 1364., dobio mletako graanstvo. U povelji Republiinoj nema, naravno, toga razloga, nego se pominje njegova panja i ljubav prema njenim graanima; ali, jasno je da je ovakva pobeda morala obratiti panju na nj. Ban Tvrtko od ovog asa nema vie vazalskog stava, i Mleani ga zovu bosanskim banom samo po bojoj milosti. Jedan deo bosanske vlastele smatrao je ve tada da moe, uz maarskog kralja, doi do nekih veih poseda i asti, nego uz Tvrtka; ili su se, moda, bili prepali od maarskog napada. Meu prvima koji su se odmetnuli od bana i predali kralju bio je poznati i dotle verni knez Vlatko Vukoslavi. On je ovoga puta predao Maarima svoj grad Klju i pustio kralja nesmetana u napadanu na Soko. U zamenu za ustupljeni Klju, koji je ostao u maarskim rukama, ali u kojem se izdajnik knez nije smeo zadravati, dobio je Vlatko grad Branovac u Slavoniji, sa nekim drugim mestima. Posle ovakvog vojnikog uspeha moglo se oekivati da e poloaj Tvrtkov samo ojaati. Dogodilo se, meutim, sasvim obratno. Vlastela, jaka u svojim oblastima, a

188

moda pomalo zaraena i primerom svojih drugova iz posrnule Uroeve carevine, bee nezadovoljna Tvrtkom i njegovom majkom, te die bunu protiv njih. Buntovnicima se pridrui ak i mlai brat Tvrtkov, Vuk. ta je bio neposredan povod te pobune nije nam danas poznato. U svakom sluaju, ova buna nije potekla kao delo neke iste tue agitacije, kao to je bilo u prolim primerima; nego je oevidno vie delo unutarnjih sukoba. Nama se lino ini da e razlog za to biti ponajvie u Tvrtkovom nainu vladavine i u verskom pitanju. Da oduzme razlog stalnim prebacivanjima o svojoj nepouzdanosti prema rimskoj crkvi i sa tim svima uznemiravanjima koja su dolazila sa te strane, Tvrtko je, verovatno, uzeo sam da energinije sreuje verska pitanja. Sreujui njih, on je kuao, po svoj prilici, da pojaa svoj lini znaaj i uticaj, usredsreujui vlast u svojoj ruci i suzbijajui pojedinu ojaalu vlastelu. Prilike u susednoj Srbiji bile su mu iva opomena da ne puta uzde iz svojih ruku. To je, po svoj prilici, izazvalo otpor vlastele i banova brata. Ova pobuna izbila je posle 4. februara god. 1366. Banova majka i ban Tvrtko bie proterani iz zemlje, a za novog gospodara bi izvikan banov brat Vuk. Sam Tvrtko pisao je 29. marta iste godine mletakome dudu kako su njegovi velikai, neverni prvo Bogu, pa potom nama, njega i majku izbacili iz drave. U nevolji on se obratio maarskome kralju, i sa njegovom pomou vratio se u dravu. U pomenutome pismu upuenom u Mletke Tvrtko je sada potpisan kao ban bosanski po milosti bojoj i gospodara naega kralja Ludovika. To, reito, i moda bolje no sve drugo, prikazuje njegov novi poloaj i odnos prema maarskoj kruni. Pada svakako u oi da kralj Lajo u ovako tekoj situaciji pomae svog dojueranjeg protivnika. Nita ne bi izgledalo prirodnije nego da on iskoristi nevolju mladog bosanskog bana i da ga sad primerno kazni za poraze iz god. 1363. Ali, ustvari, nije tako. Lajou je, pre svega, ilo u raun da se Bosanci izmeu sebe ljuto iskrve. Oslabljeni, oni nee biti nikakva opasnost za Maarsku, a u meusobnoj podozrivosti i nesigurnosti stalno e molei biti okrenuti maarskom dvoru. Sa druge strane, Vukov pokret, koji se unekoliko oslanjao na nekatoliki elemenat i imao veza sa Srbima iz Rake, nije obeavao nita povoljnije za Maare od onoga to su ve doiveli sa Tvrtkom. Stoga, kad mu je Tvrtko kao begunac stigao na dvor i obeao ponovo vernost, kao i god. 1357., kralj je pristao da ga pomae; neto da ouva autoritet legitimnosti, a neto to je tvrdo verovao da e otsad imati Tvrtka vre pod svojom rukom. S prolea god. 1367. ponovie se borbe izmeu Tvrtka i Vuka. Gde su se sve one vodile nije tano poznato; ali, sudei po putu kojim je iao Tvrtko sa vojskom, izgleda da je to bilo preteno podruje dananje istone Hercegovine, u liniji od Gacka do Trebinja, odnosno Ljubomira, koji je meu Trebinjem i Popovom. Potisnut, Vuk se povlaio prema Primorju i pobegao je najzad u Dubrovnik. U neprilici radi toga, Dubrovani pohitae da zamole Tvrtka da doe i poseti njihov grad. Njima se, oevidno, nije htelo da ban pomisli kako oni imaju ma kakvih bliih veza sa njegovim odmetnicima. Po njihovom uveravanju oni nisu uinili nita drugo nego, po staroj tradiciji svoga grada, dali utoite beguncima u nevolji. U Dubrovniku se mislilo da se upotrebi ova prilika i da se, pored koristi za Dubrovnik, izdejstvuje kod bana i izmirenje sa bratom. Tvrtko, koji se odazvao pozivu i kome se paljivi doek u Dubrovniku naroito svideo, kao da bee voljan na mirenje. Bar 1. juna god. 1367. jednoglasno je primljen u Veu Umoljenih kompromis da se postigne mir i sloga izmeu velike i mone gospode Tvrtka i Stevana, banova Bosne. Kako se

189

Vuk (koji se od dana kad je bio proglaen za bana prozvao, po tradiciji, Stevanom) bee u to vreme sklonio iz Dubrovnika, uputila mu je Republika pismo da ga obavesti o dobroj volji Tvrtkovoj i da ga pozove da primi uslove mira. Ali, sve to nastojanje Dubrovana ostade bezuspeno. Ustanku protiv Tvrtka bee se od god. 1367. pridruio i jedan deo humske vlastele na elu sa monim Sankom Miltenoviem. I Vuka i njih potsticao je i podravao nemirni drinski upan Nikola Altomanovi. U optem raspadanju srpske carevine, u drugoj polovivi ezdesetih godina XIV veka, on se, kao potomak porodice Vojinovia, odnosno kao brati kneza Vojislava, javlja meu prvima koji sasvim udaraju ustranu i ne priznaju ni cara ni kralja. Surov i bezobziran, a ustvari, kako K. Jireek tano veli, plitkoga uma, on je hteo da se podigne na raun svih, i ubrzo je doao u sukob sa svima susedima, u Rakoj, u Zeti i u Bosni. Njemu je ilo u prilog da se odnosi u susednoj Bosni zamute to vie, kako bi on na to laki nain doao do njenih istonih delova. Brat Tvrtkov Vuk ne ratuje sluajno na krajnjoj istonoj granici banovine, niti Tvrtko sluajno kree vojsku prema Gacku. U jesen god. 1367. napao je upan Nikola oblast svoje strine, udovice Vojislavljeve, i oteo je, a nju je sa decom, prema neizvesnim prianjima, ili otrovao ili ostavio da poskapaju u zatvoru. Osvajajui, upan Nikola stigao je u neposredno susedstvo Dubrovnika i Sankovo. Republika se nije nimalo obradovala novom komiji i grozniavo se spremala da brani Ston. No Sanka je, meutim, neposredno susedstvo sa upanom konano opredelilo da stane u red banovih neprijatelja. Ban Tvrtko nije bio nimalo od onog kova ljudi koji bi takvo odmetnitvo pustio bez kazne. On je, kad nije uspelo da se Sanko drukije smiri, digao na nj vojsku i izagnao ga iz njegove oblasti u Popovu. Sanko je sa itavom porodicom dobegao u Dubrovnik da tu okaje svoje lakoverje. Republika se i opet zauzimala kod bana za nj i njegove. Poslednji pomen o Sanku je iz jula god. 1370. Izvesno je da su njegovi sinovi, sa svojom starom oblau, ponovo u slubi banovoj i da spadaju meu njegove najbolje ljude. Tako je Tvrtko, odluno i vrsto, potpuno slomio pobunu svojih domaih neprijatelja. Tolika energija u ovoga jo mladog oveka u toliko prilika, veoma tekih i vie nego opasnih, doista zadivljava. Ruvarac je imao potpuno pravo kad je sa puno potovanja podvukao tu linu vrednost banovu. Seo je on na banski sto kad mu nije bilo vie od petnaest godina od roenja. I od godine 1354. do 1369. ko se sve nije dizao, ustajao na nj i bunio i uzbunjivao vlastelu bosansku protiv njega, pa i sam silni ugarski kralj Ludovik poao je jednom sa vojskom na nj, pa, ipak se Tvrtko odrao. Paralela sa Tvrtku savremenim carem Uroem, sublizu njegovim vrnjakom, naturala se sama od sebe, i nije bila nimalo prijatna za Duanova potomka. Tvrtko je nesumnjivo bio druge grae i drugog duha. Po jutru se dan poznaje. Iz iste situacije, i moda gore, u kakvoj se odmah, na poetku, jo nije nalazio srpski car, Tvrtko je iziao kao pobednik i kao ovek koji stvara jo vee od onog to je zatekao. Uro gubi i od vlasti i od ugleda to vie vlada i to ga ljudi bolje upoznaju. Tvrtko, naprotiv, samo dobija. Ko je god ustao protiv Uroa taj je uspeo; pred Tvrtkom, meutim, posrnuli su svi protivnici. U prirodi bosanskog bana osealo se jasno da hoe i da zna vladati; dok je ruka Duanova jedinca drhtala verovatno i onda kad je trebalo staviti obian potpis na povelju. Jedan deo banove opozicije sastojao se nesumnjivo od onih ljudi koji su bili protivnici maarskog uticaja i nasrtljivosti katolikih propovednika. Trebajui maarsku pomo protiv svojih protivnika, Tvrtko je morao biti neto predusretljiviji prema njihovim ljudima i misionarima, i to je, prirodno, izazivalo proteste kod njegovih

190

podanika nekatolike vere. Da su katolici u to vreme bili veoma aktivni imamo dva nesumnjiva dokaza. 21. jula 1368. papa Urban V naroito je pozivao bosanskoga episkopa Petra da energino pomogne bosanske franjevce u preobraanju jeretika; a 14. jula god. 1368., po izvetaju dvojice papinih legata, vidi se da su franjevci u Bugarskoj, Rakoj i Bosni preveli u rimokatoliku veru mnogo hiljada osoba. Oni su sami priznavali papi da ih je u tome mnogo pomagao autoritet i saradnja maarskoga kralja. Da je sa strane tih propovednika bilo svakojakih opaina svedoi najbolje jedna tuba bosanskoga vikara papi. Primajui tu tubu kao osnovanu, papa je dozvolio 13. decembra god. 1368. da vikar bosanski moe takve propovednike otpustiti iz svoje pokrajine i zameniti ih svojim ljudima, Bosancima, koji bolje znaju udi i obiaje svoje zemlje i koji e u svakom pogledu imati vie obzira. Sam papa, inae, nije bio prijatelj blagih mera prema jereticima. Njegova poslanica, upuena 13. novembra gad. 1369. splitskom i dubrovakom nadbiskupu, traila je od njih ni manje ni vie nego da iskljue iz crkve sve one verne koji se usuuju da primaju bosanske jeretike i da trguju sa njima, ili koji uopte imaju sa njima posla; a samim jereticima da silom spree pristup u njihove dijeceze. Brat banov Vuk namisli da iskoristi ovo raspoloenje papske kurije i da pomou nje podrije Tvrtkov poloaj. Maarski kralj, ako dobije otre upute od papine strane, nee moi da ponovo pomae jednog oveka koji e biti ocrnjen kao protivnik vere i papinske akcije sreivanja verskih prilika u Bosni. God. 1368. Vuk je uputio jedno pismo papi i u njemu je prikazivao vei deo vladara bosanskih dotad kao jeretike i izmatike, ne izuzimajui, naravno, ni svoga brata, koji da je od Bosne napravio stecite jeretika. Papa e dobiti garantiju da e verske prilike u Bosni krenuti na bolje samo onda kad on, Vuk, dobije mogunost da, kao veran pristaa katolicizma, upravlja tom zemljom. On stoga moli papu da se zauzme za nj kod maarskoga kralja, koji ga, uostalom, dobro poznaje sa svoga dvora, i da mu pomogne da se odri protiv brata, koji ga liava batine. Na papskoj kuriji uvek su ovakve dostave nailazile na dobar prijem. Dovoljno je u tom pravcu potsetiti samo na dostavu Vukana Nemanjia protiv bana Kulina. Ne ispitujui mnogo stvar, obratio se papa Urban 14. decembra god. 1369. posebnim pismom kralju Lajou. U njemu on je preporuivao kraljevoj panji mlaeg bosanskog bana Vuka, molei ga da pomogne stradalnika; a Tvrtka da opomene neka se vrati na put prave vere i da povrati mlaem bratu batinu koju mu je oteo. Na maarskom dvoru, meutim, gde se bolje poznavao razvoj poslednje krize u Bosni, papino pismo nije imalo nikakva dejstva. Verovatno je s Vukove strane bilo javljeno papi i to kako na Tvrtkovom dvoru boravi jedna erka kneza Grgura ubia, srodnica njihove majke, koju sad Tvrtko hoe da uda, bez pristanka njenih roditelja, za jednog izmatika, i to sina rakoga kralja. To je bio verovatno Andrija ili Marko, jedan od sinova kralja Vukaina. Ljut, papa je 8. aprila god. 1370. uputio pisma maarskom kralju i kraljici, pozivajui ih da spree taj brak i da nikako ne dozvole da njihov podanik izgubi duu jedne prave katolikinje. Isti dan papa je uputio pismo i banu Tvrtku, u kojem mu je izrino zabranjeno da sprovede u delo taj brak. Ovaj brak izmeu kue ubia i srpskih vladara, znamo, ne bi bila prva veza te vrste. Tvrtko je ovaj brak eleo sa namerom da u srpskome kralju, za svaki sluaj, stee prijatelja. Kad se javio tako odluan papin otpor protiv tog braka, Tvrtko je popustio. Dobit koju je mogao imati od veze sa Vukainom bila bi svakako manja od neprilika koje bi mogao da mu napravi papa, ako bi otvoreno pogazio njegovu opomenu.

191

* upan Nikola Altomanovi bee postao prava napast za svoje susede. Kad je oteo oblast svoje strine Vojinovike i postao sused Dubrovnika, on se i prema njemu poneo neprijateljski. Kad je kralj Lajo u prolee god. 1371. doao u Dalmaciju i drao sabor u Ninu, uputili su tamo Dubrovani jedno poslanstvo, koje mu je imalo da kae sve njihove jade sa izmatikim i nevernim upanom Nikolom i zamoli ga da kazni toga napasnika tako da nikom vie ne padne na um tetiti zemlje pod vlau maarskoga kralja. Poetkom juna te godine protiv Altomanovia se spremao opasan savez kralja Vukaina i ure Balia; pod Skadrom se ak bee poela okupljati vojska, koja je imala sa dve strane da krene protiv drinskog gospodara. Dubrovnik je bio od srca voljan da im se pridrui i da ih pomogne, nadajui se sa te strane broj i stvarnijoj pomoi nego od obeanja i pretnja maarskoga kralja. Ali, od toga pohoda ne bi nita. Sa juga se bee za kralja Vukaina i brata mu despota Ugljeu javio opasniji neprijatelj, i on morade da naputa taj pohod na zapadu. O Tvrtkovom dranju prema upanu Nikoli nemamo mnogo vesti; ali, iz onih koje postoje dosta moe da se vidi. Da Tvrtko nije mogao mirno gledati kako mu sused buni i pomae vlastelu protiv njega, razume se samo po sebi. Nikolin postupak sa Vojislavljevom udovicom i drsko ponaanje prema Dubrovakoj Republici govorili su mu i inae reito o karakteru novog suseda i bili su dovoljna opomena za budunost, ako taj ovek ojaa. Stoga Tvrtko, im je skrio domae odmetnike, ulazi u rat sa drinskim upanom. Pojedinosti tih neprijateljstava nisu nam poznate. Moda je Tvrtko doao u vezu sa kraljem Vukainom ponajvie sa namerom da u njemu dobije saveznika protiv Altomanovia. Kako je papinom zabranom nameravanog braka taj plan propao, a ratovanje se dugo oteglo, reio se bosanski ban u leto god. 1370. da se miri sa nemilim susedom. Iz dranja Dubrovana naredne godine, kada su se protiv upana spremali kralj Vukain i Balii, vidi se jasno kako im nije uspelo da Tvrtkov mir s Altomanoviem obuhvati i njih. Na kojoj je osnovi zakljuen mir izmeu bana i upana nije poznato; ali, po svoj prilici, sve je ostalo po starom. Bar nema nikakva znaka o kakvom pomeranju granica. Jedino to je nesumnjivo to je injenica da susedi i posle toga mira nisu postali prijatelji i da se nikada nisu nali na jednoj strani. Tvrtko, istina, nije uestvovao god. 1371. u savezu protiv Altomanovia; ali, naskoro posle toga poeo je ozbiljno raditi da se osigura od njega. Posle pogibije kralja Vukaina i smrti cara Uroa srpska drava ostade i bez nominalnog i bez stvarnog vladaoca, na putu da se potpuno raspadne u nekoliko manjih i slabijih, niim nepovezanih, oblasti. Vlasteoski gospodari pojedinih delova Carevine, koji su i ranije trzali svaki na svoju stranu, osetie da je sad doao as potpune samovolje. Njihove prohteve nije imao ko da obuzdava ni sa stvarnom snagom, ni sa ugledom izvesnog legitimiteta. Usled toga ambicije pojedinaca porastoe do najdaljih meta. Primer kralja Vukaina delovao je zarazno i bio svima pred oima. U redu velikaa, koji su se otimali za carski Prizren, kao mesto dravnog sredita, bio je meu prvima upan Nikola. Njegov dotadanji rad pokazivao ga je dovoljno kao oveka sa ogromnim prohtevima i jakom voljom, i bilo bi neobino da se u optoj jagmi za vlau nije vidno istakla njegova linost. upan Nikola Altomanovi ozbiljno je raunao sa mogunou da sam doe na srpski presto. Nesumnjivo je sa tim u vezi njegova predusretljivost prema papi i dozvola da se na njegovu novom, nedavno osvojenom podruju, u Rudniku, mogu podii dva katolika manastira. Hteo je nesumnjivo da se na taj nain obezbedi od kakve katolike

192

akcije protiv sebe i da, odobrovoljivi papu, umiri i maarski dvor. On je, u to vreme, imao dosta veliku oblast, od Konavlja do Rudnika, i bio je jedan od najmonijih dinasta savremene Srbije. Od kneza Lazara bio je nepreporno jai; od njega je, uostalom, i uzeo Rudnik, krajem 1371. ili poetkom 1372. godine. Ovakva njegova silovitost stvorila mu je neprijatelje na sve strane; u Bosni, u Dubrovniku, u Zeti i u Srbiji. Naroito kivan na upana Nikolu bee knez Lazar. Uzevi za enu jednu Nemanjiku iz linije Nemanjina sina Vukana, knez Lazar je smatrao da on ima najpreeg prava na upranjeni srpski presto. U sporu oko toga bie da je i jedan od glavnih razloga sukobu izmeu njega i Altomanovia. Otimanje Rudnika dolo je, verovatno, ne samo kao otvoren akt neprijateljstva, nego i iz Altomanovieve elje da svog protivnika lii jednog tako vanog rudarskog i trgovakog mesta i njegovih prihoda, koji bi Lazaru dobro doli za ratno spremanje. Knez Lazar nije mogao ostati miran. Nemoan da sam suzbije bezobzirnog drinskog gospodara, on pomilja na saveznike; na bosanskog bana i na jo monijeg maarskoga kralja. Da pridobije ovoga drugoga, knez Lazar je morao da mu se obavee na neke usluge i dabine. Mavro Orbini, koji o odnosu izmeu Altomanovia i kneza Lazara zna mnogo da pria, kazuje da je Lazar plaao kralju Lajou 10.000 funti srebra i da mu je obeao vernu slubu. Obaveten o Lazarevim koracima na bosanskom i maarskom dvoru, upan Nikola se uplaio i poeo je i sam da trai saveznika. Naao ga je, najpre, u uri Baliu, i to ve u prvoj polovini god. 1373. Cena toga saveza bila je veoma skupa. Oseajui da ga treba drinski gospodar, uro Bali pristao je da ue sa njim u tenje veze samo pod pogodbom da mu Altomanovi preda oblast Draevicu, Konavlje m Trebinje. Nalazei se meu dva opasna neprijatelja, meu Tvrtkom i Lazarem, upan Nikola je pristao na tu ucenu mada teka srca. U ratu koji je iza toga nastao upan Nikola Altomanovi proao je zlo. Maarski kralj, kome je bilo u interesu slabljenje centralne srpske drave i suzbijanje veoma ojaalih dinasta, pomogao je savez Tvrtkov i Lazarev. Obojica su priznavali njegovu vrhovnu vlast i bili, prema tome, njegovi ljudi; Altomanovi, meutim, bio je potpuno svoj i, ako uspe, moan i opasan sused u rakoj dravi. Ima vesti da je kralj Lajo poslao u pomo Tvrtku i Lazaru mavanskog bana Nikolu Garu (Gorjanskog) sa 1000 kopljanika. Sa svojom vojskom i tom maarskom pomou napali su saveznici Altomanovia, iji je saveznik, ura Bali, izostao u odluni as. Besni upan Nikola nije mogao da odoli tom zajednikom napadu, nego bi potuen, uhvaen u Uicu i oslepljen, god. 1374. Pobednici podelie njegovu oblast. Rudnik, Uice i istoni deo Altomanovievih zemalja dobi knez Lazar; a zapadni, sa Mileevom, Prijepoljem i junijim delovima, sa gornjim Podrinjem i Gackom, dobi Tvrtko. Tako su knez Lazar i ban Tvrtko postali neposredni susedi; a knez Lazar, Tvrtkovom pomou, i najmoniji dinast srpske drave. * U Tvrtka su se, za to vreme, zaeli i jaali krupni planovi. Maarski kralj, Lajo Veliki, bee u novembru god. 1370. postao i poljski kralj i teite svoje politike bee otada preneo sa Balkana na severne granice svoje kraljevine. Zauzet novim problemima maarsko-poljske saradnje i, posle, pitanjima Italije, svoje anujske otadbine, on je pokazivao sve manje interesa za balkanske stvari, ili ih je shvatao kao pitanja sporednije vanosti. Bistri ban Tvrtko osetio je to. On je za ovo vreme ve bio sazreo ovek, sa dovoljno iskustva i sa sigurnim sudom o svojoj vrednosti. Njegova politika dobija oevidno ire koncepcije i izlazi pomalo iz uskog okvira same Bosne. Jo ranije, god.

193

1370., on je bio uao u veze sa kraljem Vukainom i hteo neto da postigne branom vezom izmeu svoje ubieve rodice i Vukainova sina. Posle pogibije Mrnjavevia i smrti cara Uroa u njega se javila nova misao. On je neposredni potomak Nemanjia; njegova roena baba, banica Jelisaveta, ena Stevana I Kotromana, bila je ki kralja Dragutina. Po enskoj krvi on je, dakle, Nemanji; i zato da on, nesumnjivo vredniji od svih ostalih pretendenata, ne sedne na presto srpske drave? Najopasniji takmac po snazi, upan Altomanovi, biva sruen. Drugi takmac, knez Lazar, nije mu se inio tako opasan. On je, pre svega, bio slabiji od njega. Tvrtkova zemlja bila je skoro dvaput vea od Lazareve. Drugo, i Lazarevo legitimno pravo na nasledstvo Nemanjia bilo je slabije od njegova. Lazar je svoje mogao imati samo po eni, dok je Tvrtko svoje nosio sam; osim toga, Tvrtkovo je po stepenu srodstva bilo mnogo blie. On je bio unuk jednoga kralja koji je vladao; dok je kneginja Milica bila prapraunuka linije Vukanove, koja je ostala sporedna. Da je Tvrtko ve tada imao planova koji su ili van obima lokalne bosanske politike vidi se ponajbolje iz njegove enidbe, god. 1374. Njegova ena bila je Doroteja, ki bugarskog vidinskog cara Stracimira. Otac banove neveste bee god. 1365. savladan od Maara i odveden sa porodicom u ropstvo, u jedan hrvatski zamak, u Bosiljevu. Tada je, verovatno, ban Tvrtko prvi put uo za svoju buduu enu. Kad su Bugari preoteli od Maara Vidin, vraen je Stracimir ponovo u svoju zemlju, oko god. 1370.; i to su ga vratili Maari, da bi pomou njegovom suzbijali trnovskog gospodara Jovana Aleksandra. Koji su motivi mogli prevlaivati kod ove Tvrtkove enidbe nije pouzdano poznato, ali jedna ideja se namee gotovo sama od sebe. Jedan prijateljski front, koji bi obuhvatao Bosnu, Srbiju i Bugarsku, kao to je pojava ove god. 1374., nije obina i sluajna stvar; a koliko je bio potreban u vreme kad je sa juga nadirao opasan neprijatelj, dumanin svih balkanskih naroda, nije nuno posebno isticati. ak i u odnosu prema Maarima ovaj zajedniki front mogao je biti samo od koristi. I Stracimir i Tvrtko bili su vazali Maara samo iz nude; Stracimir i Tvrtko ak i prisiljeni. Ujedinjeni jakom prijateljskom vezom, oni su mogli i u tom odnosu dobiti slobodniji zamah i po potrebi jednog dana, bez mnogo opasnosti, biti reeni svih neprijatnih obaveza. Nema sumnje da je ta enidba sa kerju jednog cara trebala Tvrtku i radi linog prestia. ovek koji pretenduje na krunu jednog carstva trebalo je da ima veza koje bi mu pred svetom davale to vei znaaj. Jedan dobar deo starih rakih zemalja, sa nekoliko vanih istoriskih mesta, bio je u njegovoj vlasti, i Tvrtko je kao njihov gospodar imao jo jedan razlog vie da se javi kao srpski pretendent. Knez Lazar je njegov saveznik i maarski vazal. Ustvari ovek uman i od reda, on nije hteo da snagu rasipa, nego je svima sredstvima radio da ojaa svoj poloaj prijateljstvom i sporazumom sa svima susedima. Trebalo je izvesti potrebno pribiranje svih snaga za otsudan as, koji se nazirao i nije bio daleko. Do Lazara su nesumnjivo dopirali glasovi kao onaj jauk monaha Isaije o zlu koje je snalo Srbe u Junoj Srbiji posle poraza na Marici. Lazar se stoga god. 1375. miri sa carigradskom patrijarijom i skida kletvu sa srpske drave. Udaja njegovih keri: jedne za Vuka Brankovia, druge za ura Stracimirovia Balia, tree za bugarskoga cara imana, etvrte za mlaega Nikolu Garu, kazuje vie nego reito kako se Lazar okruuje prijateljima i u kom pravcu upuuje svoju dravnu politiku. Bilo je stoga unapred prilino verovatno da Lazar nee ulaziti u spor ni sa Tvrtkom radi pretenzija ovog drugog da dobije srpsku krunu. Lazar bi ustao protiv njega, verovatno, samo kada bi ga Tvrtko neposredno ugrozio, kao Nikola Altomanovi; ali, Tvrtko za to nije imao razloga.

194

Opasnost je mogla biti jo u tome da je Tvrtko traio od Lazara da prizna njegovu vrhovnu vlast; ali, kako su obojica bili kletvenici maarskoga kralja, to takvo traenje ne bi imalo smisla i ne bi, ustvari, donelo nikakvu izmenu. God. 1377. Tvrtko se u Mileevu, nad grobom sv. Save, krunisao za kralja Srbije. Pada u oi da krunisanje nije obavljeno u ii, gde su se dotle krunisali kraljevi dinastije Nemanjia; i to sigurno stoga to se ia nije nalazila na Tvrtkovom podruju. Ja sumnjam stoga da se moe primiti Jireekova pretpostavka da je Tvrtko tom prilikom krunisan krunom Stefana Prvovenanoga. Potvrujui Dubrovanima 10. aprila god. 1378. sve ranije trgovake povlastice bosanskih i srpskih vladara, Tvrtko sa ponosom govori kako mu je Bog dao da bude blagosadni potomak i da ga je udostojio dvostrukog venca, da upravlja dvema dravama, najpre od poetka u bogodarovanoj nam zemlji Bosni, a potom Gospod Bog moj spodobi me da nasledim presto mojih praroditelja, goslode srpske. Kad je video da je srpska zemlja, odnosno zemlja njegovih praroditelja, ostala bez svog pastira, idoh (pie on dalje) u srpsku zemlju elei i hotei ukrepiti presto roditelja mojih, i kad tamo dooh, venan bih Bogom darovanim mi vencem na kraljevstvo praroditelja mojih. U tradiciji srpskih vladara on sad postaje kralj Stevan, upravo crkvenski Stefan, kralj Srbljem i Bosni i Pomorju i Zapadnim Stranama. V. Klaji je tvrdio da je kralj Tvrtko svojim krunisanjem uzvisio dosadanju banovinu bosansku na samostalnu kraljevinu. Nama se to ne ini verovatno. Ma koliko da je maarski kralj bio zauzet pitanjima severne politike, ipak ne bi, bar bez protesta, pristao da se njegov dojueranji vazal na tako prost nain rei svojih obaveza prema njemu. Tvrtku, po naem miljenju, nije ni trebalo da jednim aktom protiv maarskoga kralja stvara sebi diplomatske krize i zaplete. On je, ustvari, bio nezavisan vladar; vodio je svoju politiku i radio u zemlji jedino ono to je on hteo. Formalno priznavanje maarske vrhovne vlasti uteivalo mu je neprijatnosti sa maarskog dvora i davalo mu mogunosti da, neugroavan sa lea, slobodno razvija svoju politiku aktivnost na zapadnom delu Balkana. Da kraljevska titula ne iskljuuje priznavanje tue vrhovne vlasti stvar je dovoljno poznata. Srpski kralj Uro I i kralj Dragutin priznavali su vrhovnu vlast Maara; a u Bugarskoj su ak carevi, kao nekad Svetoslav a sad Stracimir, bili vazali maarske krune. Primivi srpsku kraljevsku krunu, Tvrtko je primio i dobar deo srpskog dvorskog ceremonijala. Pored logofeta, koga je doveo iz Rake, on uvodi i in protovestijara. Taj in daje u prvo vreme dvojici ljudi koji nisu bili Bosanci. Jedan od prvih protovestijara bio je Dubrovanin prezviter Ratko, koji je posle postao trebinjski biskup. Doskora je taj in dan jednom lanu uvene kotorske kue Bua, Tripu Bui. Krajem god. 1377. ili poetkom god. 1378. Tvrtko je zauzeo od Balia Trebinje, Konavlje i Draevicu kao bive zemlje srpske krune. Tako je doao u neposredne veze sa Kotorom. Ovaj grad bio je za vreme mletako-enovekog ratovanja, koje je poelo u prolee god. 1378., od nedavna kao mletaki grad esto ugroavan od svog starog trgovakog takmaca, Dubrovake Republike, koja je sa maarskim kraljem bila protiv Mletaka. U nevolji Kotor je poeo da rauna sa pomou novog suseda, kralja Tvrtka, i molio je za njegovo posredovanje. Njihov vlastelin Marin Bua bi u leto god. 1379. upuen u Bosnu da ponudi kralju grad i oblast kotorsku kao cenu za njegovu pomo. Ponuda je bila lepa i primamljiva, i Tvrtko je, prirodno, primio oberuke. Kao prvu meru protiv Dubrovnika on je izdao naredbu da niko od njegovih podanika ne sme silaziti u taj grad i tamo, po dotadanjem obiaju, prodavati meso, sir i ostale ivotne namirnice.

195

Pritenjeni Dubrovani stoga zakljuuju 26. juna da ponude Kotoru mir, poto se vratio u vernost naeg gospodina kralja ugarskoga; a 29. juna jednoglasno je primljeno da se o tom obavesti kralj Tvrtko. Kotor se, molei pomo od Tvrtka kao maarskoga vazala a prvog svog monijeg suseda, pokorio ustvari maarskome kralju, verovatno odmah posle vesti koja mu je stigla o porazu mletake flote kod Pulja (7. maja god. 1379.) i o tome da su Mleci krajem maja uputili svoje poslanstvo maarskome kralju sa molbom za mir. Kralj Tvrtko doao je stoga u nezgodan poloaj: da se ili istavi protiv maarskoga kralja, kome se Kotor pokorio, ili da primi do znanja tu promenu kotorske politike, koja je oevidno potekla iz straha. Za mnoge je bilo nejasno kako e se on opredeliti; ali, on se, na kraju, reio ipak na poputanje. Nu, za to vreme potpuno se odluio i na to da stvori jednu svoju slobodnu luku. Dubrovako kolebljivo dranje za vreme poslednjih kriza znatno je pomoglo da on uvidi kako je potrebno da se Bosna emancipuje od dubrovakog pristanita. Kako je izgledalo da je Kotor izgubljen, trebalo je sada traiti nov izlaz na more na toj strani. Koristi i politike i ekonomske od toga bile bi za Bosnu oevidne. Mesto za svoju novu luku kralj Tvrtko je izabrao u draevikoj upi, u zatienom kotorskom zalivu, na severnoj strani Boke, gde je on imao prilino dugu svoju obalu. U jesen god. 1381. poeto je zidanje grada. U isto vreme, iz trgovakih a verovatno i iz politikih i stratekih razloga, Tvrtko je poeo da podie i grad Brtanik kod Poitelja. Tako su oba njegova puta na more, i onaj u dolini Neretve i onaj u Draevici, imala da budu tiena gradovima. U ovom drugom gradu, dovrenom god. 1383., nalazilo se i malo kraljevo brodogradilite. U Dubrovniku je ta Tvrtkova odluka primljena sa jetkou. Novi kraljev grad, u koji e biti upuena sva trgovina Bosne i Rake, postae nesumnjivo ozbiljan konkurent maloj republici. Njezino bogatstvo, njezin trgovaki znaaj i njezina, moe se isto rei, ekonomska egzistencija zavisili su ponajvie od trgovakih veza sa balkanskim zaleem, a u prvom redu od veza sa Bosnom i Srbijom. Nije stoga nikakvo udo to je Dubrovaka Republika dala i osetiti da u toj nameri Tvrtkovoj vidi jedan oit akt neprijateljstva prema sebi. Ona se na taj Tvrtkov postupak potuila i samome maarskom kralju. Tvrtko je, za to vreme, pokuao da nae uporita kod Mletake Republike. Kada je 29. aprila god. 1382. reeno u mletakom senatu da se pie i zahvali kralju na njegovoj pomoi koju je ukazivao Kotoru za vreme prolih borbi, Tvrtku se uinilo da je pogodan as da i on potrai izvesne usluge od njih. Moda je mislio da je ta mletaka zahvala i stigla kao dobrodoao povod, smiljen sa njihove strane, da se ponu neke prijateljskije veze izmeu njega i lagunske republike. On stoga uputi odmah u Mletke jedno svoje poslanstvo, koje je trailo od mletake vlade dve naoruane lae, koje bi se opremile o kraljevu troku i bile njemu na raspolaganju. Oevidno je da se Tvrtko pribojavao pakosti od dubrovake flote ili njihovih ljudi i hteo za svaki sluaj da bude spreman. Mletaka Republika, koja je tek pre koji mesec zavrila svoje dugo ratovanje, nije htela da ulazi u jedan posao koji bi je mogao moda dovesti u sukob sa Maarima ili im napraviti kakve neprijatnosti. Stoga je ljubazno odbila Tvrtkovu molbu, izvinjavajui se da njoj samoj lae trebaju radi zapleta u Egejskome Moru. Ma koliko da im je bilo nezgodno podizanje novog Tvrtkovog grada, Dubrovani ipak nikad ne bi smeli pomisliti da sami, silom, spreavaju Tvrtka u poslu. Oni su dobro znali da su suvie slabi za ozbiljan sukob i sa jednim kraljevim vojvodom, a kamoli sa

196

kraljem samim. I stoga, videi da Maari nita ne preduzimaju, pribegavaju sami svom starom sredstvu lepe rei. U mostarskom Biu, u blagajskom Podgrau, izdao je 2. decembra god. 1382. kralj Tvrtko svoju povelju o novome gradu. Prizivajui sv. Stevana, ijom blagodati bi spodobljen venca svojih svetih roditelja, gospode srpske, on taj svoj novi grad nazva imenom svetiteljevim. Danas je taj isti grad poznat jo uvek pod imenom Novi, ili Herceg Novi, Castelnuovo. U njemu je kralj bio odredio da se otvori slanica i trg za prodavanje soli. Na silne molbe Dubrovana da ih ne upropaava i da ne porie obeanja i povlastice stare gospode rake, njegovih prethodnika, kralj se ipak donekle smilovao i dao im je pi-smenu potvrdu, u toj istoj povelji, da u tom novom gradu ne bude trg soli, naravno pod uslovom da Dubrovani budu verni i pouzdani prijatelji. * Smru kralja Lajoa (11. septembra god. 1382.) Maarska je izgubila ne samo jednog vladara vee vrednosti, nego i jedinu zakonitu muku linost u dinastiji. Njegovi naslednici behu same ene: udovica mu Jelisaveta, Tvrtkova roaka, i dve kraljevske keri Marija i Jadviga. Starija, Marija, bee verena sa Sigismundom Luksemburkim, sinom ekoga kralja, a nemakoga cara Karla IV. Ona je ve 17. septembra bila krunisana za kralja Maarske. Kralj Lajo nadao se da e uspeti da se i iza njegove smrti odri unija izmeu Poljske i Maarske. Ali, Poljaci, nezadovoljni maarskim reimom, postavie mladom vereniku teke uslove: meu ostalima i taj da mora stalno iveti u Poljskoj. Kad je on to odbio, Poljaci izabrae za svoju kraljicu mlau Lajoevu ker Jadvigu, i odvojie se od zajednice sa Maarskom. Da to ove nije ilo bez tekih zapleta i kriza razume se samo po sebi. Ali, jo tee krize nastae u oblasti kraljice Marije. Maarsko plemstvo, uvek besno i svojevoljno, javilo se sa velikim prohtevima protiv vlasti ene i naroito protiv vlasti glavnog kraljiinog doglavnika, palatina Nikole Gorjanskoga. Pokret opozicije naroito se razvi meu Hrvatima. Glavni njihovi protivnici novog reima behu velikodostojnici braa Horvati, Pavle, zagrebaki biskup, i Ivan, mavanski ban, i njihov ujak Ivan Palina, prior Vranskog manastira. Oni uskoro preoe u otvorene protivnike kraljiine, i okupie oko sebe velik broj buntovnika. Protiv kraljice Marije oni stadoe na stranu njenog suparnika Karla Napuljskoga, koji je pretendovao na maarsku krunu kao najblii muki srodnik umrloga kralja. U Maarskoj i Hrvatskoj nastadoe smutnje i borbe, isto onako kao kad je, oko sto godina ranije, trebalo da maarski presto zauzme Karlo Martel ili sin mu Karlo Robert. Kralj Tvrtko je shvatio znaaj ovog poloaja i hteo je da se dovoljno spremi za svaki sluaj. Ve u decembru god. 1382. njegovi su ljudi pokuavali neke pregovore sa Dubrovnikom, ali nisu naili na povoljan odziv. Dubrovaki hroniari priaju da je kralj tada traio od Republike jednoga oveka koji bi bio vrhovni nadzornik svih njegovih gradova i tvrava. Radilo se sigurno o nekom dobrom poznavaocu tvravne tehnike, lepo razvijene u Dubrovniku. Dubrovani, koji su videli da se kralj sprema na neku veu borbu, nisu smeli da pristanu na tu ponudu. Tvrtko im je to zamerio i naao da su ljudi prema kojima ne treba imati mnogo obzira. Radi toga je opozvao svoje reenje da se u Novom ne otvara slanica. Kad nije uspeo da u Dubrovniku nae ljude za svoju slubu, obratio se kralj Tvrtko Mleanima. Ovi, posle izmenjene situacije u Maarskoj, nemajui mnogo razloga da se ustruavaju, dozvolie 8. marta god. 1383. svom graaninu Nikoli Baseju, na koga se kralj bio neposredno obratio, da se primi za bosanskog admirala, ocenjujui pravilno da to moe biti samo od koristi po mletake interese. Prirodna je stvar

197

da kralju nije trebao admiral bez flote. Stoga, u isto vreme, on moli mletaku vladu da mu proda jednu potpuno opremljenu lau, koju e on odmah platiti. Mleani su i u tom pogledu izili kralju u susret i 27. marta odobrili prodaju. Koliko je Mleanima bilo stalo da u ovo mutno doba iza smrti kralja Lajoa zadre Tvrtka kao odana prijatelja vidi se, osim tih predusretljivosti, jo i po tome to je 30. jula te godine mletaka vlada, posebnim dudevim dekretom, poastila Tvrtka i njegove sinove i naslednike ponovo svojim graanstvom. On je, veli se u toj diplomi, srdaan prijatelj njihove asti i imena, kao i njegovi preci; i kad je prijateljski zamolio da, zajedno sa potomstvom, bude obdaren beneficijama mletakog graanstva, oni se rado odazivaju molbi i uvode ga u sva prava mletakih graana, iskreno primajui ih u prijateljski zagrljaj. U jesen, iste godine, dozvoljeno je bilo Tvrtku da o svom troku napravi u Mlecima i dve nove lae. Tvrtkove veze sa Mlecima i spremanje bosanske flote bee uznemirilo pored malog Dubrovnika jo i maarski dvor. On je o tom nesumnjivo bio obaveten od dalmatinskog bana, a moda i od Dubrovana samih, koji su verovatno stvar prikazivali veoma ozbiljnom i opasnom i odreenom sigurno protiv maarskih interesa. Stoga kraljica Marija protestuje kod Mletake Republike to pomae oruanje Tvrtkovo i oprema lae za njegovu flotu. Na osnovu danas poznatih izvora ne moe se tano rei da li je i ukoliko Tvrtko lino imao uea u prvim maarskim i hrvatskim neredima. Lajo je nekad iskoristio njegovu mladost i uzeo mu Hum; sad ne bi, stoga, bilo nikakvo udo da Tvrtko iskoristi mladost njegove keri i oduzme neto maarskog poseda. Dubrovako zaziranje od Tvrtka da se razumeti potpuno samo tako to je Dubrovnik priznavao vrhovnu vlast Maara i kao takav bojao se napada sa bosanske strane. Mi ne znamo danas pouzdano ni radi ega se vranski prior Ivan Palina odmetnuo od maarske kraljice i neemo stoga poetak njegova pokreta dovoditi u vezu s agitacijom kralja Tvrtka, kako to ine neki hrvatski istorici. Neemo prosto stoga to to niim ne moemo utvrditi. Ali, nesumnjivo je da je Tvrtku, kad je uo za taj pokret, dola elja da ga iskoristi za svoje jaanje. Njegova poslanstva i poruke Mletakoj Republici god. 1383. ila su za tim da tamo nae potpore za svaki mogui sluaj budunosti. Kod izvesnih dalmatinskih gradova opazilo se jo u jesen god. 1382. da se boje koliko Mletaka, toliko i Tvrtka; a u daljem nizu dogaaja ta je bojazan postajala sve vea. Mleci su ranije bili skloni da stupe u pregovore o savezu sa Maarima, u leto god. 1383., ali su od toga odustali kad su dobili sigurne poruke da kralj Tvrtko ima svoje neke planove i da bi, moda, u skoro vreme trebalo doi sa njim do sukoba. Oprezni, Mleci stoga naputaju pregovore sa Maarima, a Tvrtka pomau sa zadnjom namerom da se, u borbi izmeu njega i Maara, posredno osvete ovim drugima za nedavno neprijateljstvo, a i da se sami okoriste. Nema sumnje da je Ivan Palina, reen na borbu, potraio pomoi u suseda i da je stupio u veze sa Tvrtkom. Moe biti da su mu vojna spremanja Tvrtkova davala nade da moe uspeti i hrabrila ga u otporu. Ali, bosanski kralj nije mu poslao nikakve stvarnije pomoi i Palina je u prvi mah pretrpeo poraz. 28. oktobra god. 1383. dola je Vrana u ruke kraljiinih ljudi. Da li se Palina posle toga neuspeha sklonio kod Tvrtka ne znamo pouzdano, ali nije nemogue. Za Tvrtkovo dranje, ne mnogo prijateljsko prema njegovoj roaci i njenoj deci, daju dovoljno primera uznemiravanja Splita od njegovih ljudi, vojna spremanja na kopnu i moru i ponaanje vojvode Vukca. Vojvoda je, to se dobro zna, bio odan Tvrtkov ovek, i sigurno sa njegovim znanjem bee prisvojio krajem god. 1384. grad Greben, nekadanje dobro Vukoslavia, odnosno Stipania, koje je bilo ustupljeno

198

Maarima. Na maarskome dvoru nalo se da je potrebno spreiti takve sluajeve i spasti kraljevinu od teih udaraca sa te strane. Stoga kraljice stupaju u neposredne pregovore sa Tvrtkom. Palatin Nikola Gorjanski, nekadanji sused kraljev u Mavi i saveznik protiv upana Nikole, posle ak i kum Tvrtkov, bee uzeo na se da se nagodi sa kraljem. Radi toga je doao u Bosnu, kralju na noge. Maari su bili voljni da mu ustupe Kotor i okolinu, ali pod uslovom da ga dobiju kao sigurna prijatelja. Tvrtko je na to pristao i 28. marta god. 1385. dao je o tome i pismenu potvrdu. Dobro promislivi o celoj stvari, on je naao da ovako dobija vie; bez ikakva izlaganja opasnostima postie jednu davnu metu i ostaje, po vrhu, kao ispravan prijatelj i svojoj rodici i maarskoj kruni. ta vie, on daje Gorjanskome tvrdu veru da e sa njime biti protiv svakoga na pogodnu mestu i u pogodnu vremenu, izuzimajui, naravno, kraljicu i njene keri, kojima e sve do smrti biti veran i spreman na usluge. Ovo mutno doba iza smrti Lajoeve bilo je vreme kad je Tvrtko postao stvarno, mada ni sada ne formalno, samostalan vladar. U povelji Mleanima, izdanoj 20. jula god. 1385., o zadravanju starih trgovakih prava u Kotoru, Tvrtko za sebe kae da je kralj samo bojom milou, a maarsku kraljicu zove svojom sestrom, a ne i gospodarem. On hoe da podvue svoj samostalan stav, koji je u stanju da brani i odri, mada ga ne izvodi u dravopravnom pogledu do kraja. * Izmeu Tvrtka i Balia nisu nikad bili srdani odnosi. U vremenu od god. 1375. do 1377. izmeu njih je postojao spor zbog poseda oblasti Trebinja, Draevice i Konavlja, koji se pootrio naroito otkad je Tvrtko poeo da pokazuje nesumnjiv interes za Kotor. Balii su drali da su oni i po starim vezama i po svom geografskom poloaju, kao zetski gospodari, svakako prei naslednici kotorske oblasti nego bosanski kralj i bili su spremni da to svoje uverenje brane i orujem. Kada je Kotor doao pod Tvrtkovu vlast, bilo je jasno da e se odnosi pogorati jo vie. Tako je i bilo. U leto god. 1385. dolo je do pravih neprijateljstava izmeu Bosne i Zete. Zanimljivo je to je sam kralj Tvrtko zamolio mletaku vladu da posreduje izmeu njega i Bale. Ne bi li to bio donekle dokaz da Tvrtko nije imao u borbi mnogo sree? Ili je to bila uviavnost mudrijega, koji je eleo sporazum sa susedom, sa izvesnom spremnou da mu izie na susret kolikogod bude mogao? Tvrtku je bilo mnogo stalo da doe do mira. Ali, dok je njegovo pismo stiglo u Mletke i dok se tamo vealo o poslanstvu, preivljavao je Bala Bali teke dane u borbi sa Turcima. Severno od Valone, odbijajui nadmone turske ete, on je 18. septembra god. 1385. naao junaku smrt. Balii, posle takvog udara, staju za izvesno vreme sa neprijateljstvima, a Tvrtko sam ne iskoriava njihovu nesreu. Vani dogaaji u Maarskoj i Hrvatskoj zaokupili su njegovu panju vie nego beskorisni obrauni sa Baliima. Naredne godine turska vojska, koja je postigla dosta uspeha na istoku i jugu Balkanskog Poluostrva, poinje prodirati i u severne srpske zemlje. God. 1386. pao je Ni, i Turci prodree sve do u dolinu Toplice, gde, ih na Ploniku zadesi teak udar. Jedna njihova vojska bee krenula i u Tvrtkove zemlje i prodrla sve do doline Neretve.U strahu pred Turcima, dumaninom jo nevienim, humske porodice, sa svom stokom, nagrnue na dubrovako zemljite, u tvrdi Ston, gde ih Republika primi i razmesti. Napast od Turaka ovoga puta nije bila velika, jer su doli pod kraj jeseni i sa manjim brojem; ali, ta provala bila je ozbiljna opomena za sve srpske dinaste ovoga vremena.

199

Nu, to nije bila i jedina opasnost za bosanskoga kralja. Prilike u Maarskoj razvijale su se sve vie u jednu vrstu anarhije. Maarska mlada kraljica, koja je ve bila verena sa Sigismundom Luksemburkim, po savetu svoje okoline naputa taj plan i prua ruku bratu francuskoga kralja Karla VI, Luju Orleanskome. To izaziva naputenog verenika na osvetu, i u avgustu god. 1385. on sa uspehom prodire u Maarsku. Sa druge strane, odmetnuti Horvati, sa jednim delom hrvatskog plemstva, rade otvoreno za kandidata napuljskoga dvora, Karla, i 12. septembra iste godine dovode ga iz Italije u Senj, a odatle u Zagreb. U kripcu, izmeu dve opasnosti, kraljica Marija se vraa svome vereniku i postaje njegova ena; a da ugodi opoziciji Horvata oduzima monom Gorjanskome palatinsku ast. Izgledalo je ak jedno vreme da se behu obe kraljice, majka i ki, izmirile i sa samim napuljskim princem, Karlom, i priznale ga, u samom Budimu, kao guvernera kraljevine. Ustvari, na sve su se strane plele podle spletke. Doepavi se Budima i uvrstivi se na novom poloaju, Karlo se krunisa za kralja i potisnu i mladu kraljicu i njenu majku. Ali, ove, naroito kraljica majka, prepredene i energine, spremie osvetu. Pozvavi kralja u dvor, na neki dogovor, one su ga ustvari dovele u ve spremljenu zasedu. Njihov ovek, Bla Forga, usred razgovora kraljeva sa kraljicama, priao je kralju iza lea i zadao mu teak udarac maem po glavi. Od te rane dobijene 7. februara god. 1386. nesreni kralj Karlo umro je posle dve nedelje. Kraljeva pogibija uzbuni sve njegove pristalice. Horvati digoe pravu bunu i behu spremni na sve. Sva Hrvatska i Slavonija behu zapaljene. Da ih koliko-toliko umire, krenue obe kraljice u te oblasti, i to najpre u akovo, gde je bilo bosansko biskupsko sedite, a odatle na sigurnije dobro Gorjanskoga blizu Oseka. Neoprezne kraljice su na taj put pole sa malom pratnjom. Njihovim protivnicima, posle kratke krvave borbe, poe za rukom da na tom putu kraljice uhvate, a njine pristalice, sa Gorjanskim zajedno, na mestu poubijaju (25. jula). Taj prepad izvrili su, uglavnom, Horvati. Posle izvesnog vremena zarobljene kraljice behu dovedene u Novigrad kod Zadra i tu zatvorene. Tu je kraljica majka, na oi svoje kerke, bila zadavljena sredinom januara god. 1387., na glas da je Sigismund poao da ih spasava. U Zadru, u crkvi Sv. Simeona Bogoprimca, ostala je sauvana vrlo lepa, srebrenim ploama obloena sveana raka, na kojima su izraene i neke scene iz ivota Stevana II Kotromania. Tu je raku dala izraditi nesrena kraljica god. 1380. u spomen svog oca i za slavu svoga velikoga mua. U isto vreme kad se Sigismund odluio na taj korak, spremala se i ustaka vojska da na juri uzme grad Zagreb. Poslednje nedelje februara god. 1387. pole su tamo ete Ivana Horvata i Ivana Paline, kojima se domalo pridruio i bosanski vojvoda Hrvoje Vuki sa bratom Vukom. Nema sumnje da je on to mogao uiniti samo po Tvrtkovom pristanku. Ovaj se, dakle, odluio na aktivnu politiku u Hrvatskoj, elei da iz te mutne situacije izvue koristi za svoju dravu. Poetkom marta Zagreb je ve bio u rukama hrvatske i bosanske vojske, a kroz malo vremena gotovo i sva ostala Hrvatska i Slavonija. U Mavi, gde je Ivan Horvat bio do nedavno ban, javio se isto tako ili je bio izazvan, bun-tovni pokret, koji je ivo pomagao i knez Lazar. Knezu su ove prilike dale mogunosti da se oslobodi maarske vrhovne vlasti i da pokua proirenje svojih poseda na severu. I u ovome pitanju, dakle, nije bilo razlike shvatanja izmeu kneza Lazara i Tvrtka. Ali, ubrzo se javlja maarska reakcija protiv brae Horvata. Mleani, kojima nikako nije ilo u raun da se napuljski dvor uvrsti i na istonoj strani Jadranskoga Mora, upotrebili su od nekog vremena svu svoju vetinu da u Maarskoj pojaaju stranku Sigismundovih prijatelja. Maari sami, osetivi opasnost od pobune, pregoe da je ugue

200

im pre. Gorjanskoga sin, Nikola II, zet kneza Lazara i novi mavanski ban, i hrabri Stevan Koro, bivi mavanski ban, povedoe energinu akciju da osvete dotadanje poraze i slomiju buntovnike. U borbi kod erevia Gorjanski, doista, razbija Horvate. Ivana, koji se bee povukao u Poegu, natera na predaju i zarobi; a drugog Horvata, Vladislava, koji se pourio da dovede pomone ete od kneza Lazara, potrai u samoj Mavi i razbi u vie sukoba. Dok je Gorjanski ratovao po Mavi, utekao je Ivan iz svoga ropstva u Bosnu, da nae pomoi i sklonita kod kralja Tvrtka. Vest o pohodu Sigismundovu da oslobodi kraljice i potom, verovatno, da kazni protivnike, bee ozbiljno zabrinula Tvrtka. On je sad video odjednom opasnosti na vie strana. I Turke, koji se spremaju na zapad; i Balie, koji su mu jo uvek neprijatelji; i moda inae prema njemu ispravne Mleane, koji su za Sigismunda. U toj svojoj zebnji on je poetkom marta god. 1387. bio uputio u Dubrovnik svoga oveka, Gojaka Dragoevia, da trai isplatu svetodimitarskog dohotka, i da, u isto vreme, moli Republiku i za sklonite za kralja, za svaki sluaj potrebe ili nevolje. Dubrovani su kralju odgovorili 5. marta da slobodno moe doi i ostati u gradu, ako ga bude progonio ma ko drugi sem maarske kraljice Marije; a u sluaju da ga ona progoni, tad mu sklonite nije dozvoljeno, ili, ako se bude zatekao u gradu, mora odmah, u odreenom roku, da ide gde mu bude volja. Ne treba misliti da je kralj Tvrtko u ovaj mah bio klonuo duhom. U svom ivotu on je, nesumnjivo, imao i teih asova. Ali, kao mudar ovek on je eleo da se obezbedi unapred i otud ove mere predostronosti. U isto vreme, meutim, on razvija veoma ivu politiku aktivnost. 22. marta jedan njegov poslanik dobija dozvolu od mletake vlade da na njihovim laama bude prevezen na Bra, gde je sigurno imao neke posebne poslove. U aprilu dovreni su pregovori sa Dubrovakom Republikom o formalnom savezu izmeu nje i kralja Tvrtka. Iz ugovora koji je sklopljen izmeu Tvrtka i Dubrovnika izlazi jasno da je Tvrtko u to vreme bio ve potpuno opredeljen protivnik kraljice Marije i prijatelj buntovnika. Kao novi kandidat za kraljevski presto protiv Sigismunda i Marije bi istaknut mladi Ladislav, sin ubijenoga Karla. Po tog novog kandidata, koga je sa hrvatskim buntovnicima pomagao i Tvrtko, krenula je u drugoj polovini februara god. 1387. jedna hrvatska deputacija u Napulj, na elu sa zagrebakim biskupom Pavlom Horvatom. Potisnuti u Slavoniji, hrvatski buntovnici poee da se kupe oko kralja Tvrtka. U nj su polagali svu nadu. Tvrtko je bio vladalac jak, odluan i jedini koji je s izvesnim izgledom na uspeh mogao da primi borbu sa kraljiinom strankom. Njegov poloaj bio je slian donekle poloaju Pavla ubia na poetku XIV veka. Kao ubi, i on je bio najsilniji gospodar na jadranskoj obali i gospodar koji je pored Primorja imao i Bosnu, te tako sa dve strane mogao da utie na maarske stvari. I kao to je nekad sudbina Karla Roberta bila gotovo u rukama monoga Pavla, tako i sada sudbina princa Ladislava zavisila je od dranja kralja Tvrtka. Ako on odbije buntovnike, oni, gonjeni od kraljiinih ljudi i od Mletaka, nee moi imati nigde sigurna uporita i morae napustiti svaki otpor. Ako ih Tvrtko prigrli, pomou njegovom oni mogu ojaati ponovo i reiti stvar u svoju korist. Tvrtko je vrlo dobro uoio svoj znaaj u itavoj toj krizi. I stoga, svesno i dosledno, eli da to bolje iskoristi maarske zaplete. I ovoga uta njemu su dobrodole porodine veze. Kao to je srpsku krunu traio kao unuk jedne nemanjiske princeze, tako je sada traio da se uvrsti u Dalmaciji kao sin jedne odive iz ugledne ubieve porodice. Dalmatinski gradovi behu u neprilici. Maarska kraljica nalazila se sve do 4. juna god. 1387. u ropstvu u jednom njihovom gradu i to, nesumnjivo, nije moglo da

201

pojaa njen presti i uverenje da e ona, nemona sama, moi da prui nekom drugom dovoljnu zatitu. Istina, Mleci su poruivali na sve strane da treba ostati veran maarskoj kruni i kraljici Mariji, i nisu nimalo krili da su protivnici napuljskoga dvora; ali, to je moglo pre da uplai nego da ohrabri ljude. Hrvatsko plemstvo, sa druge strane, u svom veem delu, bee protiv kraljice Marije, i ono je vrilo izvestan uticaj na gradsko stanovnitvo u Dalmaciji. Napuljski dvor, koji je imao jakih veza na istonoj obali Jadrana, pokazivao je dosta vidno da ne misli ostati neaktivan i da e pokuati svoju sreu na bilo koji nain. U takvim prilikama teko se bilo odluiti na koju stranu da se ljudi opredele. Kad se, meutim, ulo da kralj Tvrtko, najmoniji sused i ovek neokrnjenog autoriteta, ulazi sam u akciju, onda nije udo to se jedan deo ljudi odmah obrnuo prema njemu. Prvi hrvatski grad koji je u toj krizi pripao kralju Tvrtku bee grad Klis, ognjite ubieve porodice. Graani su ponudili kralju ovoj grad pod uslovom da im prizna sva prava i povlastice koje su ranije dobili od ubia i uivali sve dotada. 22. jula god. 1387. Tvrtko je oberuke prihvatio ponudu i dao poslanicima i pismenu po-tvrdu o tom. Dobivi tako, bez muke, tvrdi kliki grad, Tvrtko je odmah odluio da svoje posede u Dalmaciji proiri i da zapoeto delo nastavi to skorije, dok traje opti zaplet. Spliani, koji su bili prvi na udarcu, prepadoe se mnogo od te mogunosti i pokuae da je, preko jednog poslanika, otklone lepim reima. Ali, pre nego to je splitski poslanik mogao krenuti na bosanski dvor, ve 2. avgusta napala je bosanska vojska splitsko podruje, ne udarajui na sam grad. Malo posle pokuae pristalice osloboene kraljice Marije i kralja Sigismunda da uzmu uveni Vranski manastir od Ivana Paline. Na elu te vojske bee novi vranski prior Albert de Losok (od Luenca) i krbavski knezovi Budislavii. Palina, koji je dobro stojao u narodu, spremi se na otpor, uzdajui se sigurno i u pomo svojih prijatelja. I, doista, 11. novembra provalila je Tvrtkova vojska u zadarski kraj i silno ga poharala. Protivnika vojska stuknu odmah natrag, ostavi opsadu Vrane i povue se u Nin. Usled mnoine i snage bosanskih jeretika (pisao je njen zapovednik 17. novembra iz Nina) ne mogosmo ostati u polju, nego se sklonismo u Nin, stari grad vernih. Tvrtkova vojska sjedini se posle toga sa Palininom i poe odmah za neprijateljem pod sam Nin. Opsada tvrdog ninskog grada trajala je sve do sredine decembra, kad je bila prekinuta, verovatno zbog otre zime. Ovo Tvrtkovo ratovanje po Dalmaciji donelo mu je, pored vojnikog uspeha i jaanja linog prestia, jo i grad Ostrovicu, jedno od starih ubievih sedita. Tvrtko je, u to isto vreme, bio aktivan i na istonoj i severnoj granici. Njegovom i Lazarevom pomou ojaani kreu odmetnici u nove borbe, koje vode sa promenljivom sreom, ali sa osetnom tetom za Maare. Naroito je bio opak njihov upad u Srem prvih dana septembra god. 1387. Razljuen vestima o tome, Sigismund odlui da se lino krene protiv buntovnika, kao to se pre mesec dana borio protiv njih pod Gumnikom. Ali, ovoga puta, pisao je on mletakom dudu 22. septembra, nee ii samo protiv odmetnika dosad pominjanih, nego i protiv bosanskoga bana (ne veli kralja), da skri njihovu obest. Ipak, nije poao. Mesto njega u borbu su krenuli njegovi zapovednici Nikola Gorjanski i Stevan Koro, kojima je uspelo da potisnu buntovnike sve do iza Save; ali, u samu Bosnu nisu smeli da uu. U tim borbama maarski izvori naroito pominju uee bosanske i srpske konjice, dobro oruane, koja je ustanicima inila velike usluge svojim brzim manevrisanjem. U ropstvo je, veli kralj Sigismund hvalei lavovsku sranost svojih vernih, pao velik broj nevernih i izmatinih Bosanaca i Raana.

202

Sve ovo je uticalo i na Tvrtkove uspehe u Dalmaciji. Pojedini gradovi, posle pada Ostrovice, bojei se kakve zle sudbine, poee da trae veze sa Tvrtkovim ljudima i da se na neki nain osiguravaju unapred. U Trogiru se 26. i 27. decembra dugo vealo i kolebalo ta da se radi. U otrini raspravljanja dolo je do vrlo krupnih rei i scena, koje su zavrile krvlju i mrtvim glavama. Narod se odlui za Bosance i tri voa stranke kralja Sigiomunda bie pobijeni, jedan ak nasred trga. Ostali jedva uspee da pobegnu u Split. Ovaj trogirski sluaj uneo je u ostale dalmatinske gradove jo vie pometnje i zabrinutosti. Stoga neki brzo odluie da mole kralja Sigismunda za to skoriju pomo. Ve u januaru god. 1388., ili su sa tom misijom na ugarski dvor pretstavnici Zadra, ibenika i Splita. Na jednom poetom putu Tvrtko nije hteo da zastane sa polovnim uspesima. Ivan Palina, koji je postao njegov namesnik u staroj hrvatskoj dravi i preneo svoje sedite u Klis, bio je ovek na koga se Tvrtko mogao potpuno osloniti. Samo njegovoj upornosti imalo se zahvaliti to je buntovniki pokret kralja Sigismunda i kraljice Marije ostao u Dalmaciji iv i aktivan i to je, uz Tvrtkovu pomo, doveo i do uspeha. Sa Palinom je Tvrtko dobio u svoju vlast i znamenitu Vranu, a to je bio dobitak od nesumnjiva znaaja. I za Tvrtka i za Palinu bilo je jasno da oni nee lako ostaviti neiskoriene lanjske uspehe. I, doista, im je malo popustila zima, februara god. 1388. napao je Palina ponovo splitski kraj i opustoio ga, nastavljajui uznemiravanja i docnije. Kako maarska pomo nije dolazila, Split je sa strahom iekivao ta e da mu donesu skori pro-letnji dani. Trogirska optina, kojoj sudbina bliskog Splita nije mogla biti ravnoduna, pokua da posreduje, ali bez uspeha; Split je ostao veran maarskoj kruni i kralju Sigismundu. To izazva Tvrtka na nove i odlunije korake. Dva njegova poslanika, vojvoda Vlatko Vukovi i Stanoje Jelai, pola su sredinom marta u Klis, da jo jedamput, pre novog udarca, ponude sporazum dalmatinskim gradovima. Trogirani prvi i jedini pozdravie kraljeve ljude. Ostali gradovi ostadoe pasivni, nadajui se svaki as kakvom povoljnom glasu sa maarskoga dvora. Istina, ni Trogirani nisu hteli da daju ma kakva obeanja; njihovi ljudi hteli su samo da se obaveste ta eli bosanski kralj, i gledali su da grad ne uvuku u kakve tee neprilike ma sa koje strane. Moda su ih sve u toj veri podravale vesti o uspesima Sigismundove vojske protiv Ivana Horvata i njegovih drugova. U borbama sa Maarima nekoliko hrvatskih buntovnika bi zarobljeno, odvedeno u Budim i tamo privezano konjima za repove, vueno po ulicama i najposle pogubljeno i raereeno. Taj jezivi primer plaio je ljude. Ali, u samoj Dalmaciji kralj nije bio u stanju mnogo da pomogne. On se u ovo vreme nalazio u velikoj novanoj krizi i nije mogao bez tih sredstava da misli na ozbiljnu vojniku akciju. Osim toga, poljski kralj i Sigismundova svastika Jadviga upotrebie unutarnje nemire u Maarskoj da proire svoju vlast u Crvenoj Rusiji na raun Ugarske. I moldavski knez, posle poljskog osvajanja Galicije, zbacio je vrhovnu vlast krune Sv. Stevana i priao Poljacima. Sigismund je doao tako u dosta teak poloaj da nije znao gde i kuda pre da upravi svoju akciju, dok je neprijatelje i zlo oseao sa ovih strana. Nije stoga nimalo udo to ne dospeva da alje pomo ak dole na krajnji jug svoje drave ugroenim dalmatinskim gradovima. Kada pregovori sa Splitom i sa ostalim dalmatinskim gradovima ne uspee, odlui Tvrtko da ponovo pone sa napadima. U drugoj polovini maja udarila je njegova vojska na splitski kraj i ponovo ga opustoila. U isto vreme opremala se u Kotoru njegova flota, da sa morske strane pomogne akciju kopnene vojske. Kad su uli te vesti, Spliani se

203

ozbiljno ulaie i uputie Sigismundu jednog reitog fratra da mu izloi svu tegobu grada i da trai neizostavnu pomo. Ako kralj ne moe da pomogne, onda neka im bar dozvoli da se sami opredele bez iga veleizdaje ili, ako to nee, neka poslanik, pred veem boljara, izjavi na sav glas da Spliani skidaju odgovornost sa sebe to e, nagnani nevoljom, morati ui-niti ono to im jedino ostaje za spas grada, kad druge pomoi nema. Ma koliko da su bile ozbiljne oajne molbe i poruke Spliana, kralj Sigasmund nije ipak mogao da im drukije doe u pomo, sem pozivanjem da veruju i da ustraju. On je, istina, pomiljao na to da krene vojsku protiv Tvrtka, i poeo je bio ve neka spremanja u tome pravcu; ali, itav plan bio je naputen ili zbog drugih briga ili usled nedovoljnog odziva. Spliani, za koje se moglo misliti da e posle izvesnog roka prii Tvrtku i spasti se od daljih udaraca, ne postupie ipak tako. Maarski kralj bio im je vie prirastao za srce nego bosanski. Za budimski dvor njih je vezala duga tradicija, koja je, poznato, druga priroda ljudi. Nacionalno oseanje u naem smislu nije kod njih u to vreme postojalo, a i samo stanovnitvo je u gradu jo uvek imalo romanski duh i karakter. To to je u Tvrtku tekla i ubieva krv, nije za Spliane vredelo gotovo nita, jer ni sami ubii nisu bili naroita splitska simpatija; a pored toga gradsko stanovnitvo te varoi, sa veoma razvijenom pravnom sveu, kao kod veine dalmatinskih gradova, u Tvrtkovu postupku gledalo je udaranje na zakonitost, i sve je ovo posmatralo kao otimainu trenutno jaega. Najbolji dokaz za sve to prua injenica to su ba oni, samo da bi spasli stari red, predlagali ostalim dalmatinskim gradovima obrazovanje jednog odbranbenog saveza, u koji bi pored njih uli i neki hrvatski knezovi. Petar Zori, splitski graanin, imao je da pozove u savez gradove ibenik i Skradin i hrvatsku vlastelu Nelipie, Vida Ugrinia i, prema potrebi, i krbavske knezove. Savez je bio jasno uperen protiv Paline kao Sigismundova odmetnika i protiv kralja Tvrtka. Njihov neposredni cilj imao bi biti taj da svi ti saveznici sjedine svoje sile, pa da dou u pomo Splitu i onda odmah udare na Klis i njegova zapovednika. Ovaj splitski predlog naiao je na povoljan odziv, i u jesen, 6. oktobra god. 1388., odran je zajedniki sastanak Spliana, ibeniana, Skradinjana i pretstavnika vlastele Nelipia i Ugrinia u skradinskoj crkvi Sv. Katarine, gde je ugovor o savezu dokonan i potpisan. Cilj saveza izraen je reima da e se uesnici uzajamno pomagati, sa eljom da sebe, zemlju, mesta i svu imovinu svoju ouvaju u dunoj vernosti prema svetoj kruni ugarskoj. Ugroavanje dolazi od Paline i kralja Tvrtka, i tek u drugom redu od ostalih buntovnika. Prema tako opasnim protivnicima, prirodno je, odbrana treba da bude zajednika, jer je samo tako koliko-toliko zajamen povoljan uspeh. Pojedinane odbrane nisu bile savezom iskljuene; ali, davale su malo garantije za siguran otpor. Jedna taka ugovora, koja je vezala sve pregovarae i bila neobino karakteristina, glasila je ovako: Ako bi se u kraljevini Ugarskoj u toku dogaaja zbila kakva promena (misli se, na prestolu), ne moe i ne sme nijedna od navedenih stranaka pristati uz drugoga vladara, gospodara, osobu ili optinu ili dravu bez saglasnosti ostalih saveznika. Kralj Tvrtko nije mogao u taj mah da snanije istupi u Dalmaciji i silom sprei obrazovanje tog po sebe nepovoljnog saveza. Ba u to vreme napredovala je jedna turska vojska, avgusta god. 1388., prema Rakoj i prema Bosni. Mada to nije bila vea osvajaka sila, koja je krenula da lomi kraljevine, nije to bila ipak ni jedna mala pljakaka eta od koje stotine ljudi, koja bi dolazila, kao oluja, samo da nanese tete. Turski upad bio je izveden od jednog poveeg odreda i imao je kao cilj, pored plena, jo i prethodniko irenje glasa i uticaja Muratove osvajake snage.

204

Jedan turski izvor kazuje da je ovaj napad Turaka u Bosnu uputio ba ura Stracimirovi Bali iz elje da se bar na taj nain osveti Tvrtku. ain, vo Turaka, ratovao je u Epiru. Tu je ura doao sa njim u vezu i kao turski haraar uspeo da nagovori aina na tu akciju. Kod Bilee, 27. avgusta, doekao je tu tursku vojsku vojvoda Vlatko Vukovi i potukao je do noge. Jedva se spasao sam ain sa malim brojem pratnje i ljudi. * Tvrtko se sad nalazio u jednom od najteih poloaja. Na jednoj strani stvoren je protiv njega savez ogorenih protivnika u Dalmaciji, iza kojih je stala maarska kruna; a na drugoj imala su poeti opasna razraunavanja sa turskom silom, koja je navirala prema rakim i bosanskim zemljama. Ali, Tvrtka nije ostavljala stara srea. Njegovi protivnici, sa raznim interesima, dooe brzo u meusobne sukobe, i tim osetno oslabie i znaaj saveza i opasnost poloaja. Izmeu grada Trogira i kneza Nelipia izbie sukobi, koji prilino razdvojie snage. Obaveten o tom, Tvrtko alje, u novembru mesecu, dva svoja velikaa, kneza Hrvoja Vukia i brata mu, da odu u Dalmaciju i jo jedamput, veoma ozbiljno, pozovu tamonje protivnike da priznadu njegovu vlast. Izgleda da se Tvrtko u ovaj mah nadao veim uspesima. Usled toga uputio je u hrvatske oblasti kao svoga namesnika vojvodu Vlatka Vukovia, verovatno ne samca, nego sa kakvom vojskom koja mu je imala biti oslonac u radu. Tolika aktivnost izazva najposle kralja Sigismunda na ivlji otpor. On, pre svega, uzalud trai da naini savez sa Mlecima, koji mu u Dalmaciji mogu biti od znatne koristi. 29. septembra god. 1388. bee Sigismund sklopio primirje sa poljskim kraljem na godinu dana i tako dobio na toj strani neto slobodnije ruke. On imenova Ladislava Luenca, slavonskog bana, za upravnika Hrvatske i Dalmacije, i posla ga u ugroene krajeve da im pre uspostavi autoritet maarske krune. Luenc stie u Zadar pred sam Boi. Malo posle toga, prvih nedelja god. 1389., poao je novi ban sa svojim etama protiv bosanskih ljudi. 0 tome pohodu nemamo bliih vesti, ali da nije zavrio povoljno po Maare vidi se najbolje po tome to Tvrtkova vojska ostaje u Dalmaciji, dopire do samoga Zadra i pali mu predgraa. U martu, vojvoda Vlatko pred Splitom daje pobednike poruke ugroenome gradu. Osim toga znamo da maarska kraljica u to vreme trai od Mleana da je obaveste o dogaajima iz Bosne. Vojvoda Vlatko traio je, u stavu pobednika, da se Split im pre izjasni za priznanje Tvrtkove vlasti i da mu uputi svoje poslanstvo. Videi da maarska mala pomo ne donese potrebno olakanje, a da sam grad ne moe do veka primati udarce bosanskih eta, Split poe da se koleba. 24. marta god. 1389. sastalo se njihovo gradsko vee i izabralo, doista, dvojicu graana, Nikolu Sreu i Ivana Marina, kao svoje pretstavnike i poslanike kralju Tvrtku. Slino su uradili i ostali dalmatinski gradovi. Iz uputstava koja su dana splitskim zastupnicima vidi se jasno njihovo kolebanje. Da se moe, oni bi nesumnjivo ostali verni maarskoj kruni. ak se pomalo nadaju da bi, jo uvek, mogli od samog Tvrtka dobiti neki rok u kojem bi im se dala prilika da se jo jedared obrate kralju Sigismundu za pomo, ili kako bi dobili mogunost da mu se opravdaju i izbegnu prekor za izdajstvo. Posle toga roka, njihova bi savest bila mirna i oni bi, bez muke, mogli pristati da postanu Tvrtkovi podanici, istina sa pretpostavkom da to uine i ostali dalmatinski gradovi i da im kralj potvrdi stare povlastice. Kralj Tvrtko se pokazao veoma predusretljiv. Oevidno u elji da ne izgleda prost otima i da prema ljudima koje misli dobiti za podanike ne bude gori od starih vladara, on je pristao da im

205

odobri traene rokove. inilo mu se da se ljudi zadobijaju i ljubavlju isto toliko koliko i snagom. Splitu je bio ostavljen poslednji rok za predaju 15. juni; a Tvrtko je pristao ak i na to da Dioklecijanov grad bude poslednje od dalmatinskih mesta koja dolaze pod njegovu vlast. U tom aktu bilo je koliko dravnike mudrosti toliko isto i svesnosti svoje snage i uverenja da krajnje reenje ne moe ispasti drukije. To je on pokazao splitskim izaslanicima, ne ostavljajui nimalo sumnje o tome da e, ne odgovore li svojoj obavezi, imati da raunaju sa njegovim ozbiljnim napadima. Kad su dobili povoljne odgovore od kralja Tvrtka, Spliani, posle dogovora sa ibenianima i Trogircima, 19. maja poslae maarskome kralju svog naelnika Jakinca Malatestu i istoga Nikolu Sreu koji je bio kod Tvrtka, da ga obaveste o svemu i trae njegovu odluku. Isto tako postupili su i Trogirani. I jedni i drugi pourivali su reenje, jer je rok za odgovor bio kratak. Kralj Sigismund, prirodno, nije mogao dati svoj pristanak da se gradovi predaju Tvrtku. Obeao je stoga skoru pomo i bolje izglede za budunost. Ali, u kratkom roku od mesec dana on nije mogao organizovati ekspediciju i priskoiti u pomo gradovima koje je ekala Tvrtkova osveta ako prekre stvoreni sporazum. Da Tvrtko bude toliko obazriv prema dalmatinskim gradovima postojao je jo jedan naroit razlog. To je opasna navala turske vojske na zemlje njegova prijatelja i saveznika kneza Lazara. Sam sultan Murat iao je na elu svoje vojske, koja je bila sastavljena iz najboljih eta. Veran u savezu, a uviavan kao dravnik, kralj Tvrtko je dobro video da je napad na Lazara ustvari napad na slobodu balkanskih hrianskih drava i da bi drugi udar, posle pada Lazareve drave, bio neminovno namenjen njemu. Zbog toga, od prvog asa opasnosti, Tvrtko staje uz Lazara i za odlunu borbu na Kosovu alje pomonu vojsku sa svojim najboljim vojskovoom, vojvodom Vlatkom Vukoviem, pobednikom Turaka kod Bilee. Uz tu vojsku pristade, kako misli F. ii, ne Ivan Horvat nego Ivan Palina. Na Vidov-dan god. 1389. dolo je do legendarne borbe na Kosovu Polju. Za vreme dok je najbolji deo bosanske vojske bio zauzet na Kosovu, uspelo je banu Ladislavu u Dalmaciji da osvoji tvrdi Klis i potisne mali broj bosanskih posada. Ali, im se malo prikupio posle strane borbe na istoku i bio naisto da Turci ovog puta nee na Bosnu, kralj Tvrtko je odmah, krajem avgusta, uputio nove ete u Dalmaciju da poprave poloaj i povrate izgubljeno. Sjedinivi se sa Palinom i ostacima njegovih trupa, bosanska vojska pree odmah u napad, prodre krajem septembra sve do Zadra i tamo popali sve kue do pod njihove gradske kapije. Napadi njihovi ponavljali su se i docnije, sve do duboke jeseni. Uplaeni Zadrani obratie se za pomo evom susedu, krkom knezu Ivanu, molei ga za to hitniju pomo. Ovom se nije mnogo urilo, jer je ba u to vreme imao veih sukoba sa krbavskim knezovima. Njegova pomo od 400 konjanika stigla je tek 16. novembra, dan posle jednog teeg napada bosanskog na zadarski kotar. Sa 1000 zadarskih vojnika pola je 20. novembra ta konjanika pomo na grad Vranu, koju je ve napadala maarska vojska bana Ladislava. Usput pridruie se toj vojsci i 200 Paana. U dve ljute borbe, 22. i 24. novembra, Palina se hrabro borio; bio je ak lino ranjen; ali, nije mogao da savlada udruene saveznike. Tek u treoj bitci, 10. decembra, razbie Bosanci svoje protivnike, koji se sramno povukoe ispod Vrane. Brzo iza toga, 15. decembra, bi povraen ponovo i Klis, te tako uspostavljen stari posed i stari ugled bosanskoga kralja. ak, posle ove pobede, njegov je presti porastao, i na mnogo strana ve je postalo jasno da e krajnji rezultat biti samo u korist Tvrtkovu. Mletaka Republika obavetavala je maarski dvor o bosanskim uspesima, javljajui otvoreno kako

206

su dalmatinska mesta u velikom strahu i nedoumici. Tvrtko se, govorili su oni, opredelio potpuno za napuljski dvor, i sad izjavljuje da sve radi u ime sina kralja Karla. Taj je navod potpuno taan, i mislei na nj ja sam tvrdio ranije da kralj Tvrtko nije nikad formalno objavio kao potpuno prekinut svoj vazalski ili poluvazalski odnos prema Ugarskoj. Kralj Tvrtko je od jeseni god. 1389. ivo pregao da poslove u Dalmaciji zavri s uspehom. Njegovi ljudi idu na sve strane. Ivan Horvat imenovan je ak za hrvatskog namesnika. Ali, u isto vreme kralj dobija novog, tajnog takmaca. Kad je Mletaka Republika dobila uverenje da kralj Sigismund nema zasad ni mogunosti ni prave energije da zatiti dalmatinske gradove i ugled maarske krune, ona onda reava da sama pokua sreu pa da te gradove trai za sebe. 29. aprila odluio se mletaki senat da poalje u Dalmaciju jednog svog izaslanika, koji e ispitati stanje i videti raspoloenje duhova, prema emu bi se onda imala poeti akcija. Trgovake i druge veze pojedinih dalmatinskih gradova sa Mlecima, vei deo romanskog stanovnitva, novane i druge nagrade koje su ekale ljude njima odane, davali su Republici dosta nade da e moi imati uspeha. Ali, taj mletaki interes doao je veoma kasno. Dalmatinski gradovi lomili su se oko toga da li da ostanu verni kralju kome su se obavezali ranije ili kralju koji im je bio blii i opasniji. Za Mletke, dotle u borbi pasivne, sad vie u toj utakmici nije bilo mesta. Videvi da od maarske pomoi, posle toliko vremena, nema nita, Dalmacija se bee odluila da se pokori kralju Tvrtku, i u maju uputila je svoje poslanike u Bosnu da tamo konano urede stvar. Svesna da bi posle toga svaka njena akcija bila uzaludna, Mletaka Republika 26. maja reava da obustavi svoju politiku agitaciju na toj strani. Od aprila god. 1390. poeli su novi pregovori Tvrtkovi sa Splitom. Videi da se vie nema kud, a bojei se kraljeve osvete, Spliani uputie svoje poslanike i Tvrtku u Bosnu i njegovu povereniku Ivanu Horvatu. Ovoga puta oni su uli u pregovore bez zadnjih namera, iskreno voljni da se jednoga dana srede odnosi izmeu njih i Bosne, sa au gospodina kralja, a na dobro i nae optine. Kad su ostala dalmatinska mesta ula za splitsku odluku, reie se i ona da postupe tako. Jedini Trogir, dotle uvek najpredusretljiviji prema Tvrtku, odbi ovog puta da alje svoje poslanike, donevi naroit zakljuak da ostaje veran Sigismundu i Mariji. Bolje je da umremo (govorila je veina) nego da izgubimo svetu krunu maarsku. Ovaj preokret u dranju Trogirana, u oskudici izvora, nije lako protumaiti. Ali, meni se ini da ima jedan razlog koji bi mogao dati klju za reavanje. Evo kako. Iz jedne napred pomenute mletake vesti vidi se da je Tvrtko jedno vreme nastojao delovati na dalmatinske gradove time to je izjavljivao da sve radi u ime napuljskoga kralja. Onima koji su se zaklanjali za legitimitet on je tako hteo olakati prelaz; ne izneveravaju se ljudi maarskoj kruni nego samo kralju Sigismundu. Teko je sada rei koliko je bilo prave iskrenosti u tim izjavama. U svakom sluaju Tvrtko se nadao dobiti. Ako napuljski kralj uspe, on e mu, obvezan potporom, morati uiniti izvesne donacije; ako ostane neaktivan ili poluaktivan, Tvrtko e, radei toboe za nj, ustvari jaati svoj poloaj; a ako ne uspe, Tvrtko e, poto je ve sa Sigismundom zagazio u sukobe, gledati da reava stvar kako sam znadne, ne uputajui, po mogunosti, ono to je ve zadobio. Trogirani su sad po dranju Tvrtkovom i njegovih ljudi videli ,da se oni ustvari imaju pokoriti Tvrtku, i da e im on postati faktiki gospodar; i moda je otud nastalo kolebanje u poslednji as. Kada su Spliani izjavili Tvrtku svoju odanost i prili pod njegovu vlast, izdade im on u Sutjesci, 2. juna god. 1390., svoju povelju sa potvrdom svih njihovih dotadanjih

207

prava i povlastica. Taj splitski uspeh na bosanskome dvoru pokoleba i druge uporne dalmatinske gradove pa i same Trogirane, te i oni 8. juna izjavie Tvrtku svoju pokornost. Poslanici ibenika dobie, isto tako, potvrde starih povlastica, 11. juna, i Tvrtkovu zatitu. Primeru gradova sledila su i dalmatinska ostrva Bra, Hvar i Korula. Tvrtko je sa razlogom mogao biti ponosan na tolike uspehe i pohvaliti se njima svome mletakome susedu. Na njegovo pismo iz Sutjeske odgovorila je mletaka vlada 8. juna kako je vesela srca primila njegove vesti i kako ivo sauestvuje u njegovoj radosti. Kakav je i koliki je bio uspeh Tvrtkov vidi se jasno i oito po tome to on toga leta uzima ponosnu titulu kralja Rake, Bosne, Dalmacije, Hrvatske i Primorja. Sa tom titulom svoga kralja (koja se javlja prvi put 10. jula god. 1390. u trogirskim belekama) 1. avgusta god. 1390. die se u zvaninoj povelji u Splitu kraljevi pretstavnici prilikom odreivanja granice gradske optine. Dokle su sve dopirale granice nove Tvrtkove drave ne da se sasvim tano utvrditi. Nesumnjivo je samo da je u njegovoj vlasti bilo glavno podruje stare hrvatske drave sa uom Dalmacijom, sve od Zrmanje do Kotora, sem Zadra i Dubrovnika. U ovo vreme Tvrtkove veze idu daleko van granica neposrednog susedstva. Kako mu bee umrla prva ena Doroteja, Tvrtko je mislio da se oeni po drugi put. Taj brak eleo je da sklopi, kao veina vladara Srednjega veka, naroito u ve zrelijim godinama, tako da mu to donese politike koristi. Imajui stalno pred oima Maare kao protivnike, on je eleo da dobije za prijatelja nekog od maarskih suseda, koji bi mu u eventualnoj borbi mogao biti od znatne koristi. On se, radi toga, pribliio tada monom austriskom vojvodi, Albrehtu III, oveku jake ruke i dosta uticajnom. Tvrtkova ponuda na austriskom dvoru, da dobije Albrehtovu ker za enu, nije bila loe primljena. Bosanski kralj, sa toliko uspeha, bio je prosilac o kome se moralo voditi rauna. Pregovori o enidbi bili su u leto god. 1390. ve toliko odmakli da je Tvrtko mogao o tom izvetavati svoje prijatelje, kao Mletaku Republiku, i ak im nuditi svoje prijateljske usluge za uvravanje veza izmeu njih i austriskog vojvodstva. Da bi zadobio za se i uticajno katoliko svetenstvo, kralj Tvrtko je i prema njemu bio veoma predusretljiv i iroke ruke. Krajem avgusta god. 1390. bee doao na njegov dvor u Sutjesku Andrea de Gvaldo, splitski nadbiskup, sa molbom da kralj ispuni elje i potvrdi stara prava njegova kaptola. U svojoj povelji od 30. avgusta Tvrtko je primio pod svoju zatitu splitsku crkvu, odobrio joj sve stare posede i povlastice i ovlastio svoga vojvodu kraljevine Hrvatske, Pavla Kleia, da pomno uva interese crkve. Ali, usred tih velikih planova i priprema, ba kad je bio na najlepem putu za jo vee uspehe, moan, gotovo neosporen i sa srenom rukom u akciji, kralja Tvrtka u najlepoj mukoj snazi, u pedeset drugoj godini, zadesi nenadna smrt, oko 17. marta god. 1391. Isto onako kao to je car Duan, usred svog dela, bio istrgnut naglom boleu i svojom nenadnom smru izazvao itavu pometnju u Srbiji, tako je i neoekivana smrt Tvrtkova, u naponu njegove radne snage, stvorila primetnu zabunu u bosanskoj dravi. Obojica su umrla, ne dospevi da urede svoje tekovine; ne dovrivi svoj u velikom razmeru poeti posao i nemajui sree da odgoje naslednika sebi ravna bar po izvesnom delu sposobnosti. Obadvojica stoga prooe kroz nau istoriju kao dva svetla meteora: silni po zamahu i uspehu, a osamljeni i kao otseeni od svog vremena i svoje sredine, osvetljeni u tolikoj meri da oni iza njih potonue u potpunu pomrinu. Kralj Tvrtko je nesumnjivo najvei vladar bosanske drave i jedna od najlepih linosti celokupne nae prolosti. On je brz i odluan kad ima da svrava stvar; uviavan i

208

predusretljiv kad treba da je razume; moan i sa daleko uprtim pogledom kad treba da je izvede. On je savremenik cara Uroa i prijemnik krune Nemanjia, oevidno potamnele iza Duanove smrti. Poreenje s Uroem pokazalo je vrednost Tvrtkovu u mladosti; poreenje sa Duanom moe da ga prikae neto jae u naponu njegova dela. Obojica su, i Duan i Tvrtko, nesumnjivo ljudi velike line vrednosti. Obojica postiu i velike uspehe. Oni nisu samo vladari, nego i tvorci jedne ogromne i nove dravne grupacije i glavni nosioci svog dravnog stroja. U njima kao da je usredsreena sva energija nae u H1\ veku jakom snagom ponesene rase. Kod obojice je i ista sudbina. Visoko podignuto njihovo delo nema ko da prihvati; pod teretom njihove tekovine posru slabi im naslednici. Obojica mru upravo onda kad je njihovo prisustvo iva potreba da se steeno dovede u red, priljubi, organizuje i odri. Ali, u tome ta je trebalo da se odri izmeu Duana i Tvrtka nema slinosti. Duan je, po karakteru svoga dela, bio osvaja. Gospodar ne samo Srba, nego i Grka i Arbanasa. On sanja o osvojenju Carigrada. U njegovu oblast ule su zemlje koje nisu imale nieg zajednikog sa srpskom prolou i naom rasom; i uao je elemenat arbanaki i grki. Ovaj drugi bee naroito opasan. On je neosporno bio kulturno jai od Srba, nacionalno svesniji i u dravnim poslovima vetiji. On je delovao na svoju srpsku okolinu privlaei je svojoj kulturi. Sve da Duan nije razbio svoju dravu na velike oblasti i od vlastele napravio male dinaste; sve da nije, usled brzog teritorijalnog irenja a slabih prometnih veza, centralna vlast prirodno slabila prema moi lokalnih veliina; njegova drava bi ipak stalno bolovala od prevelikog broja tueg raznorodnog i u osnovi neprijateljskog elementa, koji je bila primila u sebe. ta su daleki Epir i Tesalija mogli doprineti za jaanje Srbije i kad su Srbi mogli dospeti da tamo razviju svoj uticaj? Tolika ekstenzivnost Duanova bila je samo varka snage i nesumnjivo vie slabost nego jaina. Tvrtkova koncepcija bila je, ukoliko se to sa svima rezervama za Srednji vek uopte moe rei, nacionalnija i u mnogom stvarnija. Njegova Bosna imala je centralni poloaj u srpskohrvatskom narodu i bila je gotovo kao odreena da obuhvati na oba krila oba naa plemena. Sve podruje Tvrtkove aktivnosti imalo je samo na nacionalni elemenat. Tvrtko je bio prvi koji je osetio taj geografski znaaj Bosne. On je to uinio, naravno, kad su oba druga plemenska inioca bila u nemogunosti ili da rade samostalno, kao Hrvati, ili da nastave poeto delo Milutinovo i Duanovo, kao Srbi. Oevidno je da Tvrtkov plan ne bi bio mogu za ivota Duanova ili Lajoeva. Ali, to ne menja nita na znaaju Tvrtkovu. Naprotiv. To samo kazuje da je bio ovek istoriske perspektive i da je osetio svoje vreme. Za nae shvatanje Tvrtko je bio kao srpskohrvatski vladalac ako ne nacionalno svesniji od Duana (poto je to suvie smelo i neistoriski rei), ono svakako nacionalno stvarniji. Naravno, i na Duanove odluke je uticalo vreme u kojem je iveo. Imati pred sobom Vizantiju rastrovanu graanskim ratom, gde obe zavaene strane trae tuu pomo i daju za nju skupu cenu; i imati mogunost, bez velikih rtava, proiriti svoje mee na dva mora, bila je pojava koja sama zove na aktivnost. Naroito u vreme kad na drugoj strani stoji snana Maarska Lajoeva, sa kojom borba niti je laka ni sa sigurnim izgledima. Mi razumemo vrlo dobro prekor koji bi se dao staviti tvrenju da je Tvrtko imao neke naroito svesne nacionalne koncepcije. Mi, stoga, tako to i ne govorimo. Naa dananja nacionalna shvatanja mi ne moemo preneti u XIV vek. Ali, kad kaemo da je Tvrtkova koncepcija bila nacionalno stvarnija, mi smo tad na sigurnim osnovama. Ni Nemanja, spajajui Zetu i Raku, nije imao naih nacionalnih motiva, ali je bio nacionalno stvaran. Doveo je u bliu zajednicu dve nae oblasti, dugo zavaene i sa

209

raznim kulturama, ali sa osnovno istim narodom. To je bio i Tvrtkov plan; moda suvie smeo, nesumnjivo suvie obiman, ali u osnovi pozitivan i stvarno jedini plan sa dubljim reenjem srpskohrvatskog dravnog pitanja. G. St. Stanojevi, koji je prvi povukao lepu paralelu izmeu Duanove i Tvrtkove dravne koncepcije, rekao je tano da je Duan mislio stvoriti srpsko-vizantisko carstvo, dok je Tvrtko stvarao srpskohrvatsku dravu. Samo, mi drimo da g. Stanojevi nije imao pravo kad je rekao ovo: Tvrtko nije imao ni snage ni smelosti da kao Duan jasno i javno proglasi principe svoje politike i da ih, ruei osvetane tradicije, istakne kao dravni program. ta je Tvrtko hteo kazuje nesumnjivo jasno delom njegova povelja od god. 1378. posle proglasa kraljevstva, a delom sva njegova akcija u Dalmaciji. On otvoreno dri stranu pobunjene hrvatske vlastele i niko nije u sumnji zato on to ini. Njegova titula, uostalom, iz god. 1390. kazuje program njegove politike, jasno i javno. Iz ega bi, dakle, izlazilo da u njegovoj akciji nije bilo smelosti da otkrije svoje planove? Posle, ja ne bih rekao za Tvrtka ni to da nije imao snage. Sigurno je da njegova snaga nije bila koliko Duanova, ali da je bila mona i da se kao takva dala osetiti, pokazuje samo delo. Da je on pravo na srpsku krunu osnivao na svojoj legitimnosti naslea, to, sigurno, nije dolazilo samo stoga to je eleo da nae formulu za svoju novu dravu. To je bio samo jedan od razloga. A drugi su i dublji bili jo i ovi: da tim potedi osetljivost rake gospode, kojima ne dolazi za vladara kao osvaja, nego kao njihova krv; da tim, dalje, dade jai autoritet svojoj tituli i inu i da, najposle, ukazujui na svoje pravo i krvno srodstvo, vre vee Bosnu sa Rakom i upozori i ostale na sline veze. To nije formalistika crta njegova karaktera. Naprotiv, po naem miljenju, to ba u njemu pokazuje obazriva dravnika, koji svuda trai da deluje pridobijajui razlogom i predusretljivou. Njegova strpljivost u postupanju sa dalmatinskim gradovima daje nesumnjiva dokaza za njegov stav razboritog osmatraa, koji usred akcije zna da eka i dri meru i koji radi dosledno sa sigurnim oseanjem konanog ishoda. XXI. BOJ NA KOSOVU. 1. Nadiranje Turaka u severnu Srbiju. 2. Boj na Kosovu. 3. Narodne pesme o tom dogaaju. 4. Kosovska etika. Posle pobede na Marici Turci su brzo poeli da ire svoju vlast na Balkanskome Poluostrvu. Prvih godina oni nisu gonili iz njihovih oblasti srpske i ostale hrianske dinaste, nego su se zadovoljavali tim da ih nateraju na podlonost i izvesne finansiske obaveze. Tako je sin kralja Vukaina, kralj Marko, zadrao, neto suenu (ali ne toliko od Turaka koliko od svojih hrianskih protivnika), oevu oblast i njegovu kraljevsku titulu, ivei preteno u svome Prilepu, od starine poznatom kao tvrdom gradu. U severnom delu nekadanje Vukainove drave, u skopskom kraju, imao je vlast mlai Markov brat Andrija, ija se zadubina na reci Treski, podignuta god. 1388./9., ouvala sve do danas. Samo Skoplje preoteli su od Vukainovih naslednika Brankovii, meu kojima se najvie istie Vuk, koji se oko god. 1371. oenio Marom, kerkom kneza Lazara. Kao Marko, priznavali su tursku vrhovnu vlast i braa Dejanovii, Draga i Konstantin, sestrii cara Duana, koji su gospodarili u istonoj Maedoniji, na levoj strani Vardara, drei celo podruje od Kumanova do Strumice. ustendil, u svom poturenom nazivu, jo uvek uva pomen svog gospodara. Narodna pesma, koja, valjda po priznavanju turske vlasti,

210

Konstantina zove begom, pominje njega i Marka kao ljude koji odravaju dobre susedske odnose. U Epiru se Toma Preljubovi drao izvesno vreme samo kao turski tienik. Od osamdesetih godina XIV veka poela su esta upadanja turskih eta u oblasti iznad are i u zapadne krajeve Balkanskoga Poluostrva sve do primorja i staroga Huma. Ti upadi nisu imali spoetka osvajaki karakter, nego su vreni po instinktu, pljake radi; ali, uskoro se pretvaraju u izvidnika zaletanja i slue kao uvodne akcije za vee turske pokrete. Srpski letopisi, koji su u ovo vreme poeli da se stvaraju, poinju od tog vremena beleiti datume tih sukoba, oseajui im iz dana u dan sve vei znaaj. Prvi od sukoba na granicama severne Srbije bio je god. 1380., kada je Crep Vukosavi suzbio Turke na Dubravnici. Oko te godine, ali svakako zbog opasnosti od Turaka, podignut je nedaleko od ua Niave u Moravu grad Koprijan (posle nazvan Kurvin-grad), da brani niavsku dolinu od njihovih nasrtanja. Posle, od sredine toga decenija, opasnost od Turaka postaje neposrednija. Ve god. 1386. poela su sistematska turska nadiranja prema Srbiji. Na Ploniku, kod Prokuplja, Turci su pretrpeli osetan poraz; ali, ipak im je uspelo da posednu vani Ni i da se odre u njemu. Godine 1386. pominju se turske ete prvi put i u Humu, gde je njihova iznenadna pojava izazvala zaprepaenje i veliku pometnju. Dve godine posle toga prvog upada stradao je od vojvode Vlatka Vukovia jedan znatniji odred Turaka u borbi kod Bilee. Turski porazi kod Plonika i Bilee naterali su sultana Murata na ozbiljne pripreme za borbu sa Srbima. Te pripreme vrene su dugo i ve u februaru god. 1389. znalo se za njih u Mlecima, a i u samoj Srbiji. Knez Lazar, koji je svakako ranije bio obaveten o tome, obratio se za pomo kralju Tvrtku, a maarskome kralju Sigismundu, koji je mislio na osvetu, ponudio je ponovo svoje vazalstvo, na to je ovaj pristao. Duga spremanja i na jednoj i na drugoj strani kazivala su jasno da se radi o velikoj i odlunoj borbi. To se videlo i po tome to su na bojite pola i oba vladara lino, knez Lazar i sultan Murat sa dva svoja sina, Bajazitom i Jakubom. U Lazarevoj vojsci itavo jedno krilo sainjavali su bosanski pomoni odredi, koje je vodio Vlatko Vukovi. Sa Bosancima su doli u pomo Lazaru, kao savezniku, i Hrvati, krstai, pod vostvom Ivana Paline, koji je kao vranski prior imao pod sobom Ivanovce, vitezove krstae. Kao sa nekim dubokim predoseanjem znaaja ovog dogaaja nali su se zajedno u borbi protiv jednog neprijatelja, koji e im vekovima biti zajedniki, Srbi i Hrvati, u jednom od najsudbonosnijih asova nae istorije. Srpski dinasti iz Maedonije, vazali turski, nisu smeli da se pridrue ugroenoj brai i da zajednikom snagom pokuaju slomiti jaram novog zavojevaa. Bilo je to svakako dobrim delom iz straha pred impozantnom turskom silom, koja se kretala prema Kosovu, odakle je, po potrebi, mogla operisati i prema Srbiji i prema Bosni. Ali, treba priznati, bilo je to donekle i stoga to je oskudevala prava nacionalna solidarnost i to se, zbog vlastitih interesa, izgubio smisao za dravnu celinu. Sebini pojedinci jo nisu dovoljno razumevali da e sa gubitkom glavnog dravnog sredita i njegova znaaja i njihov poloaj prema dobitniku postati tei i slabiji, Konstantin Dejanovi je ak ugostio tursku vojsku koja se preko njegove zemlje kretala na Kosovo i dao joj je i svoje pomone ete. O dranju kralja Marka nemamo nikakvih pouzdanijih vesti. Do borbe je dolo u utorak, 15. juna god. 1389., na Vidovdan. U prvom delu borbe Srbi su imali lepe uspehe. Njihovo desno krilo, koje je vodio Vuk Brankovi, potislo je odeljenje sultanova sina Jakuba i dovelo ga u nered. Tome je, moda, doprinela

211

pometnja to je nastala usled smrtonosne rane koju je sultanu Muratu zadao Milo, neki srpski plemi (veoma blagorodan, kae Konstantin Filozof). Stari izvori ne pominju njegovo prezime, dok narodno predanje zna da se zvao Kobili ili posle Obili. Njega behu neki zavidnici oklevetali da radi knezu o neverstvu. Da dokae ko je vera, on je jurnuo u tursku ordiju i pretvarajui se da hoe da se preda dopro je do Murata i sjurio mu ma u telo. Ogoreni, Turci su ga na mestu sasekli. U zabuni koja je zbog svega toga nastala najpre se snaao sultanov sin Bajazit. On je dao ubiti i brata Jakuba, neto zbog neuspeha a vie da ga izlui kao takmaca; a onda, brz i odluan, stoga zvan Ilderim (munja), sa novim rezervama kidisa na Srbe i potisnu ih. Glavna borba vodila se oko Mazgita i Gazi Mestana. Najtee je bilo pogoeno srpsko sredite sa knezom Lazarom, koji bi ranjen i zarobljen, dok su se oba krila, Vuka Brankovia i Vlatka Vukovia, mogla spasti, mada sa gubitcima. Zarobljeni Lazar je pogubljen, sa dosta srpskih velikaa, pored mrtva Murata, iji prazni grob na Gazi Mestanu, na Kosovu, i danas pokazuje mesto pogibije. Turski izvori, hotei da pripiu svom velikom sultanu i ovu pobedu, gotovo jednoduno govore o tome da je Murat poginuo posle borbe. Pogibija oba vladara i injenica to novi sultan Bajazit nije ostao u Srbiji da nastavi osvajako delo i iskoristi pobedu, nego to je odmah sa vojskom otiao u Jedrene da tamo osigura presto, izazvala je utisak da Turci nisu odneli pobedu na Kosovu. Bosanski vojvoda obavestio je svoga kralja da je ak pobeda ostala na strani hriana, i kralj je to javio na vie strana. ak se ni u Mlecima jo krajem juna nije znao pravi ishod borbe. Kod samih Turaka ostalo je seanje o teini cele ove borbe. Po prianju zabeleio je turski istoriar XV veka, Aik paa Zade, da se u noi posle kosovske bitke meu Turcima, u vojsci, stvorila pometnja i bi muka. U Srbiji se, meutim, kosovska pogibija shvatila i ocenila odmah u svoj svojoj traginoj veliini. Kao to su poraz na Marici i pogibija Vukainova doveli odmah june srpske zemlje u pokorni stav prema Turcima, tako se predosealo da e se zbiti i sa severnima. Nije vie bilo nikoga ko e silnoj najezdi suprotstaviti dostojan otpor i moi joj odoleti. Ali, za utehu, ovi srpski porazi ostavili su neobian utisak na sve nae narataje. Narod je dobro zapamtio ne samo Kosovo kao mesto borbe, nego i sva druga mesta na Kosovu, koja bee posela vojska, kao i glavna lica u njoj. Toliko mu je, jo uvek, svee seanje o tom dogaaju. Vano je dalje istaknuti da se povodom ovoga poraza, tako tekog i brzo od svih jasno oseanog, ipak nije javila maloduna klonulost, kao u Bugarskoj, pa da se udarac primi kao neminovna odluka udesa, kojoj se mora ovek bespomono pokoriti. Lazareva pogibija odmah se shvatila kao svesna rtva da se ouva narodno i dravno dostojanstvo i da poslui kao hrana i primer za docnija pokolenja u shvatanju viteke dunosti prema otadbini. Jedna pohvala knezu, pisana krajem XIV ili odmah na poetku XV veka, dovoljno podvlai ta shvatanja, koja kao da su izraz nacionalne ideologije XIX veka ili naih dana. Knez je, veli se, govorio pred borbu: Bolja nam je u podvigu smrt, nego li sa stidom ivot. Bolje nam je u borbi primiti smrt od maa, nego li dati plea neprijateljima naim. Mnogo smo iveli za svet, stoga se potrudimo za kratko da podnesemo podvig stradalniki, da poivimo veno na nebesima. A njegovi su mu ljudi odgovarali: Za otaastvo nae umreti neemo potedeti sebe ... Umrimo, da svagda ivi budemo. Prinesimo sebe Bogu ivu rtvu ... Ne potedimo ivot na, da ivopisan obrazac posle ovog budemo drugima. Takva shvatanja ula su i u iroke narodne krugove. Kosovska pogibija izazvala je pesniki najlepe, najdublje oseane i po nacionalnoj etici najpreienije i najvie

212

uzviene narodne pesme. Ilijada je znaajna po svojim krupnim, bogovima slinim i od njih voenim herojskim linostima i po svom irokom epskom zahvatu; u mranim Nibelunzima, gde se osea zadah prolivene krvi i gde, uz jednu dve idealisane osobe, caruju inae nii instinkti ljudske ivotinje, ima vie zamaha i daha, ali su nae epske pesme kosovskog kruga blagorodnije, sve sa jednom ponosnom, rasno svesnom spremnou za pregaranje i rtvu ne za linosti i njihove strasti, nego za velike ideale slobode. Kad je carica Milica, kae jedna pesma, uoi strahovite borbe, molila Lazara da joj od devetoro brae ostavi bar jednoga, sestri od zakletve, on joj dozvoljava da zaustavi koga hoe. Kada sutradan Milica na gradskim vratima zaustavlja brau, najpre Boka Jugovia, pa redom ostale, sve do najmlaega, koji vodi careve jedeke, ona uje uvek jedan isti junaki odgovor: Idi, sestro, na bijelu kulu; Ne bih ti se junak povratio Ni careve jedeke pustio Da bih znao da bih poginuo; Idem, sejo, u Kosovo ravno Za krst asni krvcu proljevati I za vjeru s braom umrijeti! Kad Milica, uzbuena, pada onesveena, Lazar zove slugu Golubana, pa mu kae da nosi gospu na tananu kulu, da je tamo priuva i da slobodno, sa njegovim blagoslovom, ostane u Kruevcu. Sluga ga poslua samo upola. On odnosi obeznanjenu caricu na kulu, ali onda svome srcu odoljet ne moe, nego i on ode na Kosovo, da se nae tamo meu junacima gde se reava sudbina Srbije. Isto su tako sjajne rei i primer Vasojevia Steve, sa jasno izraenom psihom narodski shvaenog junaka, koji potstie svoga druga: Hajde, prue, da ne odocnimo Krv proliti, a ne zaaliti, Prije Laze glave izgubiti Za junatvo i za otaastvo I hriansku vjeru pravoslavnu! Mi svi znamo te junake. Od kolevke su vaspitali njihovim primerima ne samo na narataj, nego itava pokolenja. Taan je sa protivnikog gledita onaj uzvik Mustajkadije iz Gorskog vijenca koji upuuje Srbinu: Krstu slui, a Miloem ivi! Kosovska etika bila je, moe se bez preterivanja rei, nacionalno evanelje nae rase, kojim su se oduevljavali sve do naih dana podjednako i intelektualni kao i iroki krugovi celog naroda. Metroviev Kosovski hram. Vojnovieva Smrt majke Jugovia, Rakiev Gazi-Mestan najbolji su dokaz koliko je jo uvek iv i snaan i delotvoran stvaralaki impuls kosovske legende. Karakteristino je da se naa starija narodna poezija nije mnogo zadravala na naim pobedama. O Duanovim osvajanjima nema gotovo nikakvoga pomena; o stvaranju carstva nijedne pesme. Svoj najbolji proizvod dao je narodni peva saoptavajui narodnu pogibiju. Toj injenici vredi obratiti panju. Ona pokazuje, pre

213

svega, nesumnjivu vitalnost rase. Ne peva o svom porazu onaj koji ima uverenje da je taj poraz konaan. Jer sa konanim porazom zamire ne samo volja nego i sposobnost stvaranja. Svojim se porazom bavi onaj koji veruje da ga moe okajati i kome je on, ma koliko inae bolan, ipak po uloenom asnom i visokom naporu u isti mah i ponos i uteha i potstrek. Sa druge strane, ono to kod drugih naroda, sa mukom, godinama, razrauju ueni ljudi, da izvesne dogaaje reljefnije obelee i da iz njih izvuku pouku i stvore izvesnu filozofiju svoje istorije, u nas se izradilo instinktom naroda, koji je celu ovu katastrofu sav, u celini, duboko prooseao. Narodna poezija sa kosovskom legendom kao sreditem interesa odrala je, i vremenom ak razvila, istoriski smisao naeg naroda, koji, kao istorizam uopte, znai ujedno i svesnu tenju za ispravljenom obnovom starih vrednosti. Samo, to treba odmah rei, kosovsku rtvu pravilno je shvatila u vreme samog dogaaja jedino savremena inteligencija Srbije, svetenstvo i oni koji su bolje videli stvar. Bilo je, ali u manjoj meri prvobitno, takvog shvatanja i kod izvesnih irih krugova u narodu, koji su bili pogoeni, koji su usled toga instinktivno sagledali svu opasnost i na koje je potresno delovala pogibija kneza estitoga u jednoj borbi na ije teke posledice nije trebalo dugo ekati. Ali, srpska feudalna vlastela nije bila svesna sve teine poloaja, i ona je, i posle katastrofe, gledala samo svoje interese, uske, lokalne i uvek samo sebine, ne prezajui od toga da iskrvavljenom organizmu srpske drave zadaje nove rane. To je, istina, pojava koja nije bila ograniena samo na tadanju Srbiju; od iste bolesti patilo je i ostalo susedstvo, i Bosna, i Hrvatska, i Bugarska, i sve druge okolne drave; ali, za Srbe je tekoa bila u tome to su se oni sada nalazili kao prvi na udarcu Turcima i to su ih dva teka poraza, dve nacionalne katastrofe, mogli dovoljno pouiti kuda e ih odvesti rastrojstvo to se stvaralo njihovim dranjem. XXII. PRED NOVIM PITANJEM. 1. Karakter Srbije i Bosne do XIV veka. 2. Negativne osobine feudalizma. 9. Aktivnost Srba do kraja XIV veka. Od naih isto plemenskih drava ostala je u XIII i XIV veku samo Srbija; Slovenake je nestalo davno, gotovo u samo svitanje nae istorije, a Hrvatska je ivela kao avtonomna oblast a ne kao samostalan dravni organizam. Srbija je nesumnjivo nastala kao plemenska drava, od Nemanjina vremena pa sve do vremena Stevana Deanskog ona se razvijala i dopunjavala u tom pravcu, ne prelazei nigde etnike granice naeg plemena. Sa Duanom ona je izgubila plemenski karakter i dobila obeleje jedne osvajake imperije, u kojoj tenje i kombinacije vladajuih krugova prelaze okvir nacionalnih potreba i u kojoj se, po pravilu, posle dueg ili kraeg vremena, mora javiti reakcija bilo kao izraz suvie napete snage, bilo kao izraz nezadovoljstva naroda i drava, koji su, u vremenima svoje slabosti, silom uvlaeni u neeljene zajednice. Suvie nagao razvoj Duanove carevine doveo je i do suvie naglog raspada, kao to je bio sluaj sa Bugarskom Simeona Velikoga i Asena II, sa Franakom Karla Velikoga, sa Maarskom Lajoa Velikoga i sa mnogim drugim dravama pre i posle toga vremena. Uostalom, sve velike imperije koje poznaje istorija, ma koliko one bile spremane sistematski sa solidnim organizacijama i razvijane po prirodnim etapama, nisu ipak mogle da se trajno odre; ak to nije uspelo ni Rimskoj Imperiji, koja je jedina nala naina da kod svojih novih

214

podanika najrazliitijih narodnosti razvije smisao da su lanovi i istinski sastavni deo njezin. Proces raspadanja srpske srednjovekovne drave ne samo da je nesumnjivo ubrzan, nego je i uslovljen, sem izvesnih unutarnjih slabosti, naroito tom imperijalistikom politikom. Pozivanje Turaka u Evropu izvrio bi Kantakuzen, lien drugih saveznika, i da nije dolo do njegova razilaenja sa Duanom; ali, sukobi Srba sa Turcima, da nije bilo onakve grke politike careve, niti bi se izvrili na onom podruju, ni pod onim uslovima, i verovatno ni sa onakvim ishodima. to je jo vanije, srpska snaga ne bi se rasturala i uzaman troila po gudurama Tesalije i Epira, nego bi se, svakako u interesu jaanja centralne vlasti, bolje osetila na podruju srpske zemlje, da je u Duanovoj politici bilo manje osvajakog a vie dravnikog duha. Od XIII veka, a naroito od XIV veka, od vlade Stevana II Kotromania, poinje naglo jaanje Bosne. Bosna se nije razvijala kao plemenska drava, niti je kroz itav XIV vek imala plemenski karakter. Njeno stanovnitvo ine Srbi i Hrvati, pravoslavni, katolici i bogumili; ona, prema tome, niti je bila plemenski ni verski homogena. Ona se razvijala podjednako i na raun starog hrvatskog poseda prema zapadu, uzimajui celo podruje Zavrja i Donjih Krajeva, i na raun Srba prema istoku, uzimajui Hum, Trebinje, drinski kraj i podruje Soli. Bosna je tip drave koja pogodno iskoriava svoj povoljni geografski poloaj i koja se, zahvaljujui njemu, prirodnom ekspanzijom iz uske upe die do velike kraljevine, jedno kratko vreme najmonije na Balkanu. Znaajna je injenica da Bosna do svoje kratkotrajne politike hegemonije u jugoslovenskim zemljama nije dola posle duge i uporne borbe sa svojim jugoslovenskim sunarodnicima, kao to je bio sluaj sa starim grkim geografsko-kulturnim sreditima, nego je to stanje nastalo kao prirodna posledica sticaja politikih prilika. Maarska je morala dobiti Hrvatsku na koji bilo nain, da bi doprla do morske obale; posed Bosne bio joj je potreban kao zalee za Dalmaciju, ali joj nije bio neophodan. I stoga se maarska vlast u Bosni oseala stalno manje neposredno nego u Hrvatskoj. Hrvatska obala i Dalmacija bile su odavno predmet elja Mletake Republike, i kad god se ovoj dala prilika ona je upotrebljavala ova sredstva da uvrsti svoju vlast na tom podruju. Maarska je i radi toga morala da bdi na toj strani i da pojaava svoj uticaj i sredstva svoje odbrane. Bosna u tom pogledu nije zadavala nikakve brige i Maarska nije imala potrebe da tamo stvara svoje vojnike branike. Najposle, Bosna je bila i otpornija od stanovnitva Dalmacije, u kojem je romanski elemenat za dugo ostao antihrvatski i antislovenski uopte i pretpostavljao vlast ugarskoga kralja vlasti domaih slovenskih ljudi. Maari su, istina, pokuavali da i Bosni ne samo nature priznavanje njihove vrhovne vlasti, nego i da je rascepkaju u male komitatske jedinice, da bi svoju vlast u njoj, tako razdeljenoj, uvrstili jae i trajnije; ali, ti pokuaji zavravali su se neuspehom, jer su Bosanci, uporni u odbrani, posle izvesnih neuspeha, novim pribiranjem snaga stalno nalazili naina da maarsku vlast oslabe ili sasvim potisnu. U toj odbrani Bosancima je svakako dobro dolazilo to to nigde nisu imali neposredne etnike granice sa Maarima, kao to je to bio sluaj sa Hrvatima, i to su Maari do njih mogli dopreti samo preko irokog pojasa slovenskih naselja. Meni se esto nametalo pitanje: zato je srpska srednjovekovna drava od XI veka napustila svako irenje prema Bosni i ila stalno na jug mesto na zapad? Bosnu je, veli se, titila Maarska jo od prve polovine XII veka, i tu bi se, u sluaju rakog osvajanja preko Drine, sukobili srpski interesi sa maarskim. Ali, taj odgovor ne zadovoljava za sva vremena prolosti. I pri prodiranju prema vardarskoj dolini Srbima nisu bile uskraene

215

mnoge tekoe; i tamo je bilo sudaranja s interesima drugih drava, ije se snage nisu mogle potcenjivati. Bugarska se od smrti Asena II nalazila, istina, u opadanju, ali, jo uvek je imala znatnu snagu, isto kao i Vizantija Mihaila Paleologa i Andronika III. Drugo, zar se nije moglo pretpostaviti da e dobar deo Bosanaca pristati, ako ve mora da se naslanja na nekoga, da se to pre ini na jednoplemene Srbe nego na Maare? Bogumilima su pravoslavni, ve radi crkvenog jezika, bili blii od katolika, pa se moda i sa tim moglo raunati. Ipak, nijedan srpski vladar od Nemanje do Deanskoga nije preduzimao nita znaajnije na zapadnoj strani. Razlog za to bie po svoj prilici poglavito u ovim politikim injenicama. Kroz itav XII vek Srbi su, gotovo stalno u zajednici sa Maarima, pokuavali osloboenje od Vizantije; bosanski banovi, kao maarski vazali, bili su im saveznici i borili se sa njima zajedno protiv Grka; Nemanjin brat bio je oenjen sestrom poslovinog bana Kulina, i onda je posle svega toga sasvim prirodno to se Raani okreu na istok i jug prema Vizantiji, mesto na zapad prema Bosni. Stevan Prvovenani, koji je od Maara, saveznika njegova brata Vukana, bio jedno vreme potisnut sa vlasti, nije smeo da ih kasnije izaziva, naroito ne posle stvaranja Latinskoga Carstva, kome su Maari postali prirodni saveznici. Njegovi sinovi Radoslav i Vladislav bili su vladari bez line inicijative, a Uro I je izgubio presto radi svog dranja koje Maari nisu smatrali kao dovoljno pouzdano. Dragutin je bio maarski zet i politiki prema njima orijentisan; njemu su ak Maari sami ustupili jedan deo severoistone Bosne i Srem sa Mavom na upravu, kad se odrekao prestola u Rakoj. To je bio prvi i jedini Nemanji, odnosno raki vladalac, ija je vlast prelazila preko Drine. Kralj Milutin je celi prvi period svoje vladavine proveo u borbi sa Vizantijom; poslednjih godina svoga ivota, nosei se s Anujcima u Mavi i Albaniji i sa Mladenom ubiem u Humu, on je, moda, bio na pragu i da zakorai u Bosnu; ali, uzdrao se iz bojazni da suvie ne proiri i inae ve obimno ratno podruje. Od poetka treeg decenija XIV veka Bosanci su sami preli u ofanzivu prema rakom podruju i dobili su najpre Hum, pa posle Trebinje i Limsku oblast. Neugroavani od Srba iz Rake, a u relativno boljem poloaju od Hrvata u odnosu prema Maarima, Bosanci su se ouvali u svojim planinama neistroeni i sa izvesnom rasnom sveinom. etrnaesto stolee bilo je vek njihova uspona, i to veoma vidnog. Bosansko podruje bilo je rasno jedno od najistijih; u njemu nije bilo ni romanskih gradova sa njihovim pretstavnicima, ni grkih i arbanakih oblasti; jedini neslovenski elemenat meu njima pretstavljali su vlaki pastiri sa njihovim tradicijama; ali, i oni su se, politiki bezopasni, vremenom pretopili u slovensku zajednicu. Bosanska drava XIV veka izbegava da odredi sebi plemensko obeleje, to u XIII veku, kako znamo iz povelje bana Matije Ninoslava, nije bio sluaj. Slino je bilo u tom pogledu nerazvijeno nacionalno oseanje toga vremena i kod ostalih naroda Evrope. U svojoj studiji o Zapadnjakoj svesti zajednice u Srednjem veku, Rihard Valah je naglaavao da je u ovo vreme ime Francuska bilo ogranieno na neposredno podruje francuske krune. Svest o raznim pokrajinskim pripadnostima, meu kojima se naroito otro izdvajaju Provansalci, nije dala da se u XV veku razvije svest o velikofrancuskoj zajednici. Istina, pismo kojim se Bosanci slue jeste irilica; iz bosanske dravne kancelarije nije izila nijedna povelja pisana glagolicom; i povelje koje se tim irilskim pismom piu i izdaju za njih zovu se u Dubrovniku srpscie (15. februara god. 1333.); ali, to jo nije dovoljno karakteristino plemensko obeleje drave. U najstarijoj povelji kermendskog slovenskog arhiva, pisanoj oko god. 1322., ban Stevan II Kotromani Hrvatima oznaava svoje protivnike u

216

Hrvatskoj, odnosno Dalmaciji, a njegovi su podanici i sledbenici dobri Bonjane. Pisari bana Stevana, kao i bana Ninoslava, oznauju srpske vladare samo kao rake, dok tek ban Tvrtko, postavi kraljem, ne pone govoriti da je dobit presto mojih praroditelja, gospode srbske. Kao takva, ne uzimajui sasvim odreeno ni srpski ni hrvatski plemenski karakter, a bivi u stvari po svom stanovnitvu srpsko-hrvatska i nalazei se u sredini izmeu srpskog i hrvatskog dravnog podruja, Bosna je i mogla doi na misao da postane sredite jedne vee srpskohrvatske grupacije. Na XIV vek dao je sa njom jedno reenje za srpskohrvatski problem, za koji su se, kako emo videti, svretkom svetskoga rata, doslovno u istom obliku, zalagali izvesni rodoljubi smatrajui ga kao najprirodnije. Mada je XIV vek i u Evropi i kod nas bio vek stvaranja monih monarhija i velikih dravnih koncepcija, u njemu se, gotovo u isto vreme, na vie strana javljaju, u isto tako snanoj meri, i feudalni elementi raspada. Jedno je, ini se, uslovljeno drugim. Mone monarhije stalekog tipa ne postoje bez mone feudalne gospode. U Evropi su feudalna gospoda uzela maha u prvoj polovini XIII veka i prisilila mnoge vladare na znatna poputanja. U naim zemljama oni se istiu dosta nejednako. Nemaki feudalci meu Slovencima moni su ve od kraja XII veka; hrvatsko plemstvo jaa se od kraja XIII, da tokom XIV veka, upravo do sredine njegove, bude u dobroj meri slomljeno. U rakoj dravi plemstvo dolazi do znaaja na poetku XIV veka, da ve sredinom njegovom uzme maha i na kraju toga stolea dovede gotovo do raspada ceo dravni organizam. U isto vreme javlja se u veoj meri i plemstvo u Bosni, koje potpuno uzima dravne uzde u svoje ruke poslednjeg decenija XIV stolea. Feudalizam je bio, moe se gotovo bez ustruavanja rei, negacija drave, svejedno kakvog karaktera ona bila. Feudalac, po pravilu, jaa svoj poloaj na raun celine; njemu je celina okov koji ga stee i obuzdava, i protiv kojeg on, gde god sme i gde god moe, upotrebljava sve da ga oslabi. Iskoriujui jae, a cedei slabije, svaki feudalac gleda prvenstveno svoj interes i ne ustruava se da svoje usluge ponudi i neprijatelju, ili da do principa uzdigne moral dvolinosti. Hrvatska vlastela krajem XIII veka primala je poklone od dva kralja protivnika ili dva kraljevska kandidata bez ikakva oseanja odvratnosti prema prevrtljivosti koju su ak pokazivali i pred svetom. Srpski esar Hrelja ili vojvoda Momilo nudili su se podjednako i svome kralju kao i grkome caru. Kod mnogog vlastelina razvio se moral najamnika; ilo se onom ko moe vie da ponudi. ta kod takvih ljudi znai nacionalno oseanje? ta uopte ma kakva koncepcija drave, u kojoj oni ne bi bili glavni inilac? Dok su se nalazili na elu drave ljudi jake volje, kao Milutin, Duan, Tvrtko, ti su se elementi jo uzdravali u svojim prohtevima i ambicijama, bojei se da se suvie ne izloe, ali ta e biti kad vlast doe u ruke ljudi koje oni poznaju kao slabotinje, ili kad vladar, pritenjen sa vie strana, zapadne u poloaj da vie moli nego zapoveda? Proces raspadanja ve smo zapazili u Uroevoj Srbiji iza Duanove smrti; uskoro emo ga, u slinom obliku, sresti u Bosni. Feudalna lica krajem XIV i poetkom XV veka ruila su ono to je stvarao napor krupnih vladarskih linosti, koji su kao nosioci centralne vlasti, ve po prirodi svoga poloaja, gledali pred sobom celinu i nastojali da je sloe i odre. Na Srednji vek, ma koliko vijugav u svom razvoju, ipak je iao sa svojom linijom stalno navie: od malih, jedva ili nikako povezanih upa stvorile su se drave stabilnog tipa, najpre ue, plemenske, pa na kraju jedna sa irom koncepcijom, koja je ne samo imala da spoji, nego je u stvari ve spajala dotle razdvojene plemenske jedinice. Na klasinom Kosovu, pored Srba iz Rake i Bosne, sudeluje i jedan hrvatski odred kao vidan izraz tih irih odnosa. Mesto da se te veze nastave i produbljuju,

217

one se naputaju, ne to bi bile nerealne i nesavremene, nego to protiv njih, sem tuinskog pritiska, deluju i rastvorni elementi naeg feudalizma. Koliko je XIV vek bio kod nas pun poleta i izvesne stvaralake energije, koja je nalazila svog izraza u stvaranju posebnog dravnog tipa u Srbiji i u Bosni, toliko je XV stolee vek podozrenja, spletke i izvesne malodunosti. Stvorila se za nj ona strahovito deprimirajua poslovica: I ja mogu, i konj moe, ali Bog ne da! Nije ta malodunost dola stoga to bi naa snaga bila toliko nesrazmerno slaba prema turskoj, nego stoga to se razvila opta sumnja u iskrenost i estitost onih koji bi imali da sarauju i to je organizovanje zajednikog otpora sa takvim pretpostavkama ilo tee nego sama borba sa Turcima. Feudalna gospoda naih srednjovekovnih drava razbila su jedinstvo oseanja dravne i narodne zajednice i jedinstven narodni front. Zaludu je Marko Kraljevi tuio niz Kosovo potresen onim to je video da se doekalo posle naeg kneza estitoga, kad on sam nije doao na to Kosovo u asu kad je trebalo da pomogne odbranu njegovu. Od tri plemena Junih Slovena, koja sainjavaju dananju Jugoslaviju, najaktivniji su bili Srbi. Oni su postigli vidne i nesumnjive uspehe stvaranjem drave, ija je mo za jedno, ma i kratko, vreme bila krunisana dlom carstva. Srbi su bili i najekspanzivniji. Iz svog relativno dosta uskog podruja oni su se daleko rairili ne samo sa dravnim, nego i sa etnikim granicama. Od Dragutinova vremena oni etniki konano utvruju ovoj posed sve do Save i Dunava obuhvativi Mavu, desni Srem i Branievo; od XIV veka Morava je isto srpska reka, a srpska plemenska granica ide do Timoka; na jugu Maedonija dobija srpski karakter. Srpski knjievni jezik iz Rake potiskuje lokalne dijalekte, i to dosta brzo. Pretstavnici ondanje pismenosti smatrali su to irenje srpske dravne vlasti kao boji promisao; pisar Stanislav u lesnovskoj gori, u manastiru Sv. Gavrila, izrino govori god. 1330. kako su Srbi dobili ovepoljsku oblast ne po sili, nego po izvoljenju bojem. Taj pisar imao je u jednom svom rukopisu iz god. 1330. mnogo elemenata maedonske. knjievne tradicije, a ve u drugom svom rukopisu iz god. 1342. tih lokalnih crta nestaje ili se svode na malu meru. To uostalom najbolje pokazuje kako su nae dijalekatske razlike bile male, kad je jedan isti ovek za deset dvanaest godina mogao da ih istare i ujednai. Raka, zapadno-srpska recenzija osvaja gotovo svu Maedoniju; njen uticaj osea se i nalazi ouvan u spomenicima XIV veka u Rili, Treskavcu, Slepi, Ohridu. Taj jezini i knjievni uticaj ostao je i posle propasti srpske drave, u XV i XVI veku, sa jasnom sveu o srpskom karakteru njegovom. Kratovskom dijaku Dmitru poverio je ohridski arhiepiskop kir Marko, god. 1466., pred saborom svetenstva i prvaka kratovskih, da prepie zakonik ohridske crkve, poto, po reima zapisa dijakova, te knjige nema u sebe, u sabornoj crkvi, ispisane po jeziku srpskome. Toliko raireni, pored svih svojih unutarnjih kriza vojniki ipak najsposobniji, Srbi su za Turke pretstavljali na Balkanu glavnu opasnost. Uostalom, radi Srba oni su i zvani u Evropu i preli na Balkan. Stoga je razumljivo to glavne udarce upuuju najpre Srbima. Kad su se uvrstili na Balkanu, posle svojih prvih pobeda, Turci su dobro videli da im srpska drava, razvijena nasred Balkanskog Poluostrva, drei svu moravsku i vardarsku dolinu, pretstavlja glavnu smetnju za dalje prodiranje prema zapadu i severozapadu. Trebalo je stoga naterati Srbe da se ili sklone ili poklone. Svesni da su do jue pretstavljali glavnu silu Balkana, inae narod borben, slobodoljubiv i sa puno vojnikih osobina, Srbi su, mesto da poviju glavu kao Bugari, primili borbu. Poraeni u tim borbama, slomljeni ali ne satrveni, Srbi se ne mire sa sudbinom, nego po sto puta i na

218

sto strana trae veza i pomoi, da nastave krvavi obraun. Usled turskoga prodiranja menja se itav tok dotadanje srpske istorije; itav narod dovodi se u teka iskuenja, koja traju vekovima; vri se potpuna preorijentacija srpskog kulturnog ivota. Vie od stotinu godina srpske zemlje su neprekidno bile glavno vojno poprite izmeu Turaka i hriana; uniten je najvei deo srpske srednjovekovne civilizacije; srpski leevi, hiljadama na broj, punili su odbranbene aneve Evrope, da je sauvaju od turske najezde. Malo je naroda koji bi toliko izdrali, a ipak se tako odrali, i brojno, i fiziki, i sa onom do kraja ivom kosovskom etikom pregaranja, kao to je bio sluaj sa Srbima. To pokazuje njihovu vanrednu ivotnu snagu i veliku veru u sebe. Stoga je istorija Srba za vreme njihove borbe i robovanja Turcima zanimljiva isto toliko koliko i ova sa njihovim dranvim razvojem u Srednjem veku. Dosad smo imali preteno istoriju drave, a sad poinje, sa vie poznavanja stvari, istorija naroda.

219

TREI PERIOD.
I. SRBI IZMEU TURAKA I MAARA. 1. Srbi posle Kosova. 2. Maarofilska i turkofilska shvatanja. 3. Kralj Marko. 4. akovaki ugovor. 5. Krstaki rat protiv Turaka i bitka kod Nikopolja. 6. Nova buna hrvatske vlastele. 7. Mletako ugvravanje u Zeti. 8. Hrvoje Vuki i njegova borba protiv kralja Sigismunda. 9. Politika Stevana Lazarevia posle Angorske bitke. Srpsku nevolju na Kosovu prvi je iskoristio maarski kralj Sigismuid. Taj vladar ogromne aktivnosti, smelih planova i brzih odluka, bio je vie vitez-avanturist nego dravnik irokih pogleda, imajui kao osnovnu greku to to nijednu od mnogih stvari koje je poeo nije izveo do kraja, to je stvarao polovna reenja i to je, mada stavljen pred krupna pitanja i opasnosti, o ijem znaaju nije moglo biti sumnje, rasipao snagu na poslove sporedne vanosti i uletao u zaplete, koji su, i sa prividno povoljnim rezultatima za njega, bili od tete za glavno delo koje mu je pretstojalo. Mada je u prvoj polovini god. 1389. pristao na sporazum sa Srbima i o tom obavestio Vuka Brankovia, oveka koji je preporuivao politiku prijateljstva sa Maarima, on je, ipak, posle vesti o kosovskom porazu, napao Srbiju. Hteo je da je kazni za Lazarevo pomaganje njegovih protivnika i da je, sad obezglavljenu, potini svojoj volji. On je sam, na elu svoje vojske, upao u Srbiju i dopro do u dolinu Grue, osvojivi gradove Bora i estin. Srbi dooe u teak poloaj. Sa Bajazitom i sa Turcima jo nisu sklopili mir, da bi bili sigurni bar sa te strane, a Maari ih ugroavaju u srcu umadije. U nevolji, nalazei se izmeu dva protivnika, oba jaa od njih, oni se reie na mir sa Turcima, nalazei da su njihovi uslovi ipak povoljniji od maarskih i da je opasnost od Turaka manje neposredna od maarske. Srbija je, krajem god. 1389., pristala da postane turski vazal, da pusti tursku vojsku u june srpske gradove, da daje Turcima pomone odrede i da svoje prineve alje s vremena na vreme na turski dvor. Mudra kneginja Milica, koja je primila vladu mesto svojih maloletnih sinova, pristala je i na to da svoju najmlau ker Oliveru da u harem Bajazitov, caru za enu. Svi se Srbi nisu slagali sa takvom politikom, nego bi neki radije pristali uz Maare; ali, opozicija je ovoga puta u severnim oblastima bila dosta mala. Jo su svi stojali pod jakim utiskom kosovske katastrofe; muenika smrt kneza Lazara obezbedila je nesmetanu vlast njegovoj udovici i maloletnoj mu deci, to je, u ono vreme surovih feudalnih instinkata, bila srea i za Srbiju i za Lazarevu dinastiju. Sem toga, turska sila, pokazana na Kosovu, imala je silno dejstvo i ljudi nisu hteli da se izlau novom udarcu, a bez pouzdana jemstva ne samo da e ih Maari pomoi, nego da ih nee i ponovo napasti. Turci su, meutim, po sklopljenom miru, pomogli Srbima da potisnu Maare sve do Save i da ih tamo nateraju na defanzivu. Dok su Srbi na severu, zazirui od Maara, pristali na vazalstvo Turcima, dotle je kosovski gospodar, Vuk Brankovi, zazirui od bliskih Turaka, bio za sporazum sa Maarima. Nae narodno predanje bacilo je strahovitu ljagu na njegovo ime, igoui ga kao izdajnika na Kosovu. Meutim, Brankovi je bio jedan od najnepomirljivijih turskih neprijatelja i pre i posle Kosova. Narodna osuda pala je na nj po svoj prilici zbog njegova neslaganja sa politikom kneginje Milice, a predanje je pomealo jednu docniju, pravu izdaju, na Kosovu sa Vukovim imenom. Posle, iroki svet nije mogao razumeti zato Vuk, kao neprijatelj Turaka, nije na Kosovu, sa knezom zajedno, svojim ivotom dao

220

dokaza o potrebi nepomirljive borbe sa njima, nego je, mimo tolike druge junake sa stranog razboja, pristao da se iv vrati. Vuk se izvesno vreme opirao da prizna sultana kao gospodara i da mu izda svoje gradove, ali je god. 1391. morao da popusti. Ve poetkom januara god. 1392. uoe Turci u Skoplje i uinie od tog mesta sredinu taku za sve svoje dalje akcije na Balkanu, diplomatske i vojnike. Od god. 1389.1391. tursku vrhovnu vlast priznali su, sem Srba, jo i Bugari trnovskog i vidinskog carstva, Vizantija i Vlaka. Vuk Brankovi bio je i suvie slab da se, mimo njih sve, odri nezavisan; a pomo Maara, na koju je donekle raunao, nije se mogla osetiti na tako dalekom podruju i preko severne Srbije, koja im je bila protivna. Ve krajem XIV veka javljaju se, dakle, meu Srbima dva oprena politika gledita, ije e se pristalice meusobno trti i pobijati kroz itavo XV stolee. Jedni su, uviajui svaki dan sve vie snani zamah i vojniku snagu Turske Carevine, zastupali miljenje da se Srbi pomire sa njihovim uspesima i da se snau u ulozi turskih vazala; dok su drugi, borbeniji i sa oseanjem dravnog i narodnog dostojanstva, bili za borbu sa Turcima, u zajednici sa drugim hrianskim dravama Evrope, a posebno sa bliskom Maarskom. Pokoravanje Turcima smatralo se kao konana kapitulacija, dok je priznavanje maarske vrhovne vlasti uzimano kao privremeno jemstvo ili mera dok se ne savlada turski neprijatelj. Turci su, sem toga, oglaavani kao nevernici, bogumrski Agarjani, a Maari su bili hriani, makar druge vere. Protiv Turaka ustajali su najobinije oni koji su im bili na udarcu, a protiv Maara one nae oblasti koje su se graniile sa njima i koje su, kao Bosna, dobro pamtile naine na koje su Maari hteli da ih privedu poznavanju pravog boga. I jedna i druga strana imale su jakih dokaza i primera za svoje protivnike, i u mnogom nesumnjivo opravdane razloge, i stoga jedno gledite nije nikad moglo da se do kraja izradi i usvoji. Uostalom, ni Maari, ni Turci nisu postupali onako kako bi Srbi eleli, da bi ih tim uverili o opravdanosti jednog ili drugog shvatanja, nego kako su im nalagali njihovi vlastiti interesi. Srbi sami osetili su, meutim, dobro da ne mogu vie voditi neke samostalne politike, nego da se radi samoodranja ili eventualnih uspeha moraju naslanjati bilo na jednu, bilo na drugu stranu. I Turci i Maari traili su od njih da se opredele; Turci: da bi posedom Srbije imali slobodan put za Dunav i preko njega, a Maari: da bi od Srbije stvorili ovoj odbrambeni bedem. I da je htela, Srbija nije mogla ostati pasivna. Za dojueranju carevinu to je nesumnjivo znailo ponienje; ali, sada se nije imalo kud, nego se moralo miriti sa surovom stvarnou injenica. Tim kolebanjem izmeu Turaka i Maara ispunjena je sva naa politika od Kosova pa sve do Mohake bitke i do propasti maarske drave. Sem na Maarsku, izvesni su se nai krajevi, u nevolji, obraali i na druge hrianske drave i vlasti. Primorje Zete i Boke nudilo se u savez ili podanitvo Mletakoj Republici, kao sili koja je za te krajeve odavno pokazivala iv trgovaki interes i odravala sa njima i izvesne politike veze. Bilo je i neposrednih ponuda papskoj kuriji, za koju se tvrdo verovalo da joj nee ostati ravnoduna sudbina hrianstva u borbi sa islamom. Papskoj kuriji obraali su se ne samo ugroeni vladari verski meovite Bosne, nego jedno vreme ak i preteno pravoslavne Zete (god. 1391. ura Stracimirovi). Na svima, dakle, stranama srpski narod, rascepkan n oslabljen, bio je, kao oni poslovini pojedinani prutii iz snopa, nemoan da odoli turskom krhanju. Strane su pouke dobijali redom srpski velikai juga i severa, kad su mislili da e, odvajajui se od svoje dravne zajednice, postati neki nezavisni inioci od znaaja i svojom plitkom mudrou nai naina da izbegnu sudbini celine. Poto su razbili svoju dravu, oni sada

221

kao brodolomci vape za tuom pomou i primaju esto poniavajue uslove, samo da bi odrali vlast i svoje podruje. Prvih godina posle Kosova kralj Sigismund je imao prema Jugoslovenima uglavnom ovu politiku koncepciju: da pokvari delo kralja Tvrtka, da povrati izgubljeni ugled u Hrvatskoj i Dalmaciji, da potisne svoga suparnika Ladislava Napuljskoga i da u Srbiji, u njenim severnim oblastima, to dublje proiri maarsku vlast. Svoju vlast u Srbiji Sigismund je eleo da proiri, pored razloga stare dravne tradicije maarske, jo i radi toga da suzbije to dalje od svojih granica turski uticaj i tursku opasnost, koja se oseala iz godine u godinu sve vie. Stoga je, posle ratovanja god. 1389. i 1390., krenuo u leto god. 1392. novu ofanzivu, preko Dunava, uspevi da potisne Srbe i Turke iz branievske oblasti sve do drela. Tom prilikom je, verovatno, povraena i Mava. Kao odgovor na tu Sigismundovu akciju dola je velika turska ofanziva u severnim pokrajinama Balkana. God. 1393. pade Trnovo u turske ruke i sa njim sva juna Bugarska. Posle toga uspeo je Bajazit da i u Vlakoj protera vojvodu Jovana Miru i dovede na vlast jednog sebi odanog velikaa. Kralj Sigismund, videi da ga turska sila sistematski opasuje, pokua s prolea god. 1395. da povrati u Vlakoj vojvodu Miru. To dovede do velike borbe. Sultan Bajazit krenu lino preko Dunava, praen od srpskih vazalnih vladalaca kralja Marka, Konstantina Dejanovia i Stevana Lazarevia. Konstantin Filozof, na ueni pisac XV veka, kazuje kako je kralj Marko bna srca polazio u tu borbu protiv hriana, i kako je rekao svome drugu Konstantinu: Govorim i molim Gospoda da bude pomonik hrianima, pa makar ja prvi da budem meu mrtvima u toj borbi. Njegova se elja ispunila. U bitci koja je voena na Rovinama poginuli su 17. maja god. 1395. i on i Konstantin, a pobeda je, kako se ini, ostala na hrianskoj strani. Metatezom je posle od Rovina postala u narodnoj poeziji Urvina planina izabranim grobom Markovim. Marko Kralj, ili Kraljevi Marko, najpopularnija istoriska linost svih Junih Slovena, o kome se peva i pria od kranjske Bele Gore pa do Varne i Ruuka i oko koga se, vekovima, spleo itav niz najraznovrsnijih legendi i prianja, ispao je u ovoj poslednjoj borbi tragina, reprezentativna linost cele nae sudbine toga vremena. On, srpski kraljevi, koji je, po predanju, kod cara pisar bio, vitez po svojoj prirodi, imao je da pomae turskom osvajau, onom koji mu je satro oca i suzio vlast, protiv svog hrianskog druga i jedne hrianske drave. Kad ono i ne bi bile prave Markove rei koje mu Konstantin pripisuje, one su nesumnjivo ipak izraz narodnog oseanja toga vremena; stav jednog hrianskog viteza zamiljalo se da moe biti samo takav. Karakteristino je da to Konstantin kazuje govorei o ivotu Stevana Lazarevia, koji se, isto tako, borio na turskoj strani ne samo tada nego i nekoliko puta docnije. Nema sumnje, pristalice Stevanove oseale su nepopularnost takvog postupka i pravdale su ga, sa Konstantinom zajedno, da je Stevan tako morao initi ne sa voljom, nego po nudi. esto se pita koja su to dela ili podvizi napravili Kraljevia Marka najpopularnijom linou naeg epskog pevanja, i reprezentantom svih, dobrih i loih, svojstava nae rase. O njemu kao vladaru ne zna se mnogo; zanimljivo je, na primer, da nam nije ouvana nijedna njegova povelja. Imamo samo neto njegova novca i nekoliko zapisa iz njegova vremena. Markova slika u crkvi Sv. Arhanela u Prilepu, u njegovoj prestonici, pretstavlja ga kao oveka umna pogleda sa lepim likom, duge, negovane, crne brade i sa vladarskim krutim stavom. Po narodnoj poeziji mi bismo mesto toga oekivali lik sa vie slobode i linog izraza; ali, prirodno je da ga takvoga ne moemo traiti u

222

ktitorskim freskama naih srednjovekovnih crkvenih slikara. Kao vladar Marko je, posle oeve pogibije, bio napadan od svih suseda, i izgubio je dobar deo svog dravnog poseda: Balii su mu uzeli Prizren i Kostur, Brankovii i knez Lazar Skoplje i neke severne oblasti, a Grci i Turci zemlje despota Ugljee. Po tim delima, oevidno, njegova linost ne bi zasluivala svoj izuzetni glas. Mi drimo da se Marko proslavio najvie to je u to teko doba, kao lino hrabar ovek, progonio nasilnike, zatiavao gonjene i uspeo da za svog ivota svoju zemlju i svoje podanike, sa nekoliko vidnih linih zalaganja, sauva od nevolja i teih potresa. Zavreci izvesnih narodnih pesama upuuju nas na takav zakljuak jasno i neposredno: Teko Srbljem gde im nije Marka. ili: Bog da ivi Kraljevia Marka, Koji zemlju od zla izbavio, Koji satre zemlji zulumara. ili: A neka te, mili sinko Marko, Blago tebe i ko te rodio! Desna ti se posvetila ruka, Kad si jadno roblje izbavio, Ti si bolji sevap zadobio Nego da si crkvu sagradio! Posle Markove pogibije Turci ne htedoe dozvoliti njegovoj brai, Andriji i Dmitru, da uzmu vlast, nego njegovu zemlju, kao i zemlju Konstantina Dejanovia, pretvorie u obine svoje pokrajine. Dubrovake vesti kazuju da su Markova braa stigla u njihov grad u najveoj i krajnjoj bedi i da su im oni izradili mesto kod maarskoga kralja. Da tako otar postupak Turaka prema njima nije posledica kakvog turskog ogorenja zbog Markova nepouzdana dranja u Vlakoj ili ak moda zbog kakve njegove akcije u korist hriana? Kraljevi Dmitar opominje se u slubi kralja Sigismunda sve do god. 1407. * Kao to je iskoristio nevolju Srbije posle Kosova, tako je kralj Sigismund iskoristio i smrt kralja Tvrtka u Bosni. Tvrtkov naslednik, njegov sinovac, beznaajni kralj Dabia nije bio ovek koji bi mogao prihvatiti veliko delo svoga strica. Sa njim se u Bosni dogaa sublizu ono isto to i sa carem Uroem u Srbiji. On nema autoriteta da odri znaaj centralne vlasti, kakvu je Tvrtko hteo i stvorio; mona vlastela i u njegovoj dravi otima vlast za sebe i obrazuje svoja podruja. Sandalj Hranji, sinovac vojvode Vlatka Vukovia, dri celu humsku oblast; Hrvoje Vuki gospodari podrujem od Vrbasa do Sane i do dalmatinske granice; Pavle Radenovi ima istonu Bosnu od Vrhbosne do Drine i Trebinje sa jednim delom Konavlja. Kralj vlada neposredno dosta ogranienim podrujem u srednjoj Bosni, zazirui stalno da se ne zameri veem broju

223

vlastele, koji bi ga, udrueni, bez velika napora mogli liiti vlasti, kao to se to posle i dogaalo. Spoetka su ovi velikai pomagali Dabiu, da bi ouvali Tvrtkovu tekovinu na kojoj su i sami saraivali. Nastavljali su staru politiku umrloga kralja i prema kralju Sigismundu, to jest bili su svi za Ladislava Napuljskoga. Moni vojvoda Hrvoje Vuki i njegov brat Vuk dobili su od Ladislava 17. jula god. 1391. titulu hrvatsko-dalmatinskih banova i bili su, kao pogranini gospodari, glavne linosti za sve posrednike poslove izmeu Bosne, Dalmacije i Hrvatske. Osetan gubitak za Tvrtkovo delo bila je smrt njegova glavnog saradnika, Ivana Paline ( god. 1391.), kome se nije mogao nai dostojan zamenik. Kralj Sigismund, obaveten o linoj vrednosti novoga bosanskoga kralja, smatrao je za dunost da as pre natera Bosnu da se odrekne svake dalje akcije meu Hrvatima Dalmacije i Slavonije i da prekine veze sa njegovim protivnikom, Ladislavom, koga je optuivao da je ak poeo pregovore i sa Turcima, da bi samo njega sruili. Ako ne pristane na to, kralj Sigismund je pretio Bosni ratom. Da ne bi dolo do toga, preduzelo je katoliko svetenstvo korake da se oba kralja, bosanski i maarski, sastanu i lino sporazumeju. Kao mesto sastanka izabrano je akovo, sedite bosanskoga biskupa. U drugoj polovini jula god. 1393. dolo je do takozvanog akovakog sporazuma, koji je pretstavljao pun poraz kralja Dabie. Njemu je Sigismund samo dozvolio da vlada do smrti, a po Dabiinoj smrti bosansku krunu imao je da dobije maarski kralj kao kralj i prirodni gospodar Bosne. Dabia je tom prilikom priznao Sigismunda kao vrhovnog gospodara; s tim u vezi bilo je i Dabiino odricanje od kralja Ladislava i naputanje dalje delatnosti na zapadnom podruju. Da taj pobedni akt uvrsti to jae Sigismund je, mimo kralja Dabie, traio za nj zakletve i obaveze i od izvesne bosanske vlastele, koja, u sluaju sukoba izmeu njega i Dabie, nikako ne bi smela dii svoga oruja protiv maarskog kralja. Da je takav ugovor, na koji se inae pristaje samo posle stvarnog poraza, morao izazvati veliku opoziciju i u Bosni i u Hrvatskoj razume se samo po sebi. Glavni vo nezadovoljnika bio je Ivani Horvat, stari protivnik Sigismundov, a od ovog sporazuma i Dabiin. On se povukao najpre u gusarsko gnezdo, u neretljanski Omi, a posle, sa bratom Pavlom, u grad Dobor, u Usori, odakle su razvijali ivu agitaciju. Tamo ih je, u leto 1394., potraio kralj Sigismund, krenuvi protiv njih i njihovih jednomiljenika jaku vojsku. Grad Dobor uzet je bez velike borbe, jer su braa Horvati pobegli, ne smejui da saekaju kraljevsku vojsku. Naskoro su, ipak, izdajom, pali u ruke Sigismundu, koji je Ivania kaznio svirepo. On bi, za uklin drugima, u Peuhu vezan konjima za repove i raereen; Pavle, kao biskup, proao je bolje, jer je bio samo zatvoren i lien svoje biskupije. Kralj Dabia iziao je pred maarskoga kralja da mu estita pobedu i da se, svakako, izvini to sam nije mogao da utedi kralju taj napor. Sigismund ga nije doekao najljubaznije i naterao ga je da se ovom prilikom potpuno odrekne cele Dalmacije i Hrvatske. Tako je naporni Tvrtkov rad u tom pravcu propao ve tree godine posle njegove smrti; od svega njegova dela Dabia nije mogao da spase i odri gotovo nita drugo sem limske i trebinjske oblasti i sad jalove kraljevske krune. Odmah potom poao je novi dalmatinsko-hrvatski ban, Nikola Gorjanski, u Dalmaciju, gde je kod Knina razbio vojsku bana Vukia i zauzeo celo podruje Hrvatske Kraljevine i Dalmacije u ime kralja Sigismunda. Da bi celo ovo podruje obezbedio od novih ustanikih pokreta, Sigismund je uzeo, u zamenu, od knezova Blagajskih njihove gradove Krupu i Ostroac i doveo je u njih maarsku posadu.

224

Stvorivi tako u Bosni i Hrvatskoj stanje kakvo je eleo, mogao je kralj Sigismund da se, zasad bez bojazni od veih neprilika otuda, preda poslovima na drugoj strani. Turskoj aktivnosti na granicama Maarske trebalo je uiniti kraj. Stoga je god. 1395. dolo do maarsko-vlake ofanzive u Vlakoj. Kralj je, ve i ranije, pomiljao da bi se turska opasnost mogla reiti ponajpre jednom velikom krstakom vojnom, koja bi, voena sa dovoljno snage, mogla uiniti kraj nasrtljivosti Azijata. Sada je u tome smislu poeo raditi mnogo intenzivnije. Noen tim planovima o krstakom preduzeu, on nije u jesen god. 1395., na vest o smrti kralja Dabie ( 7. septembra), upotrebio silu da se doepa bosanskoga prestola, koji bi mu po akovakom ugovoru imao da pripadne, a na to sad nisu htela da pristanu bosanska gospoda. On bi se, moda, ipak reio na otrije mere, da su Bosanci na svoj presto doveli neko novo muko lice, a ne Dabiinu udovicu Jelenu, pogreno zvanu Grubu, prvu vladarku na jednom jugoslovenskom prestolu, koja nije bila regent ni za koga drugog, nego vladar sa punim pravima koja mu pripadaju. Sigismund je to reenje primio kao privremeno, nalazei da je njim, donekle, ouvano ili bar nije osporeno njegovo pravo; a bosanska vlastela bila je zadovoljna to je tim manevrom ouvala bosansko kraljevstvo do koje po njih povoljnije prilike od veeg maarskog zahvata. Sigismundova misao o krstakom ratu protiv Turaka nala je na zapadu, a posebno na francuskom kraljevskom dvoru, dobar prijem. Jula meseca god. 1396. stekla se u Budim dosta velika vojska krstaa, sastavljena od Francuza, Nemaca, Engleza i Poljaka, kojima se pridruie ete Sigismundove i vlakoga gospodara Mire. Oduevljenje hriana bilo je veliko, isto kao i njihovo samopouzdanje; kao cilj nije se isticalo samo Jedrene, nego ak i Jerusalim. U turskoj vojsci, koju je lino vodio sultan Bajazit, nalazio se i srpski odred Stevana Lazarevia od 5.000 ljudi. 25. septembra god. 1396., u odlunoj bitci kod Nikopolja, krstaka vojska bi potpuno satrvena, izvesnim delom i zaslugom Srba, koji su pravo jurnuli prema maarskoj kraljevskoj zastavi. Kralj Sigismund jedva se spasao na jednoj lai niz Dunav, da posle, kao begunac, obie Crnim Morem Carigrad i ostrvo Rod i da se tek otuda, preko Dalmacije, vrati kui. Decembra meseca svratio je na tom tegobnom putu u Dubrovnik, gde je dobio najbolja i naroito za nj traena obavetenja o stanju u susedstvu i maarskoj kraljevini. Posledice nikopoljskoga poraza bile su za maarske prijatelje veoma teke. Bugarski vidinski car Stracimir, koji se bio pridruio krstaima, izgubi dravu i linu slobodu. Njegov sin Konstantin doao je posle izvesnog vremena u Srbiju, u kojoj je i umro. Tada i neto ranije, posle pada Trnovskoga Carstva, dobar broj uglednijih Bugara spasavao se u Srbiji, gde je bio uglavnom lepo priman. U toj emigraciji nalazilo se nekoliko ljudi velike vrednosti, kao to je bio Konstantin Kosteniki, zvan Konstantin Filozof, i Grigorije Camblak. Konstantin je bio ueniji i kod nas aktivniji. Kao uenik uvenog bugarskog knjievnika i reformatora, patrijarha Jeftimija, on je u Srbiji ivo razvio pokret za reformu crkvenih knjiga, pa je toga radi napisao jedno opseno pravopisno uputstvo, kao neku vrstu gramatike, koje je bilo veoma cenjeno, mada je pisano nejasno i ak dosta konfuzno. On e posle napisati i pouzdanu biografiju svoga zatitnika, Stevana Lazarevia, jedno od prvoklasnih dela za celu balkansku istoriju prve polovine XV veka. Drugi Bugarin, Grigorije Camblak, bio je jedno vreme iguman Deana, gde se zainteresovao za sudbinu njihova osnivaa, pa je napisao jedno lepo sroeno, ali na usmenoj tradiciji zasnovano i stoga nepouzdano itije Stevana Deanskoga.

225

Kao maarski prijatelj stradao je i Vuk Brankovi. Njega je emir Bajazit svrgao sa vlasti, a zemlju mu, od Deana do Pritine, dao kao nagradu Stevanu Lazareviu. Brankoviima ostade samo njihovo staro porodino imanje u Drenici, sa Vuitrnom i rudnikom Trepom kod Mitrovice. Vuku Brankoviu bio je tuan kraj; umro je, ne zna se tano gde, 6. oktobra god. 1398., a sahranjen je po svoj prilici u Svetoj Gori, gde mu je jedan brat bio hilandarski kaluer. U samim zemljama krune Sv. Stevana poraz kralja Sigismunda oiveo je stara neprijateljstva protiv njega. Nezadovoljna vlastela i maarska i hrvatska die opet glave, a kraljev napuljski protivkandidat pojaa svoju agitaciju, verujui da je Sigismundov poloaj iz temelja uzdrman, ne samo zbog ovog poraza, nego i zbog smrti ene mu, kraljice Marije ( god. 1395.), keri Lajoeve, sa kojom je i dobio maarski presto. Glavni voi pobunjenika behu Stevan Lackovi, Stevan Prodovi, unuk bana Nikca, i Stevan od imontornje, a sredite njihove akcije hrvatsko podruje. Sigismundovi protivnici nisu se ustruavali da uu u veze sa Turcima, samo da bi Sigismunda sasvim onemoguili; Ladislav Napuljski, toga radi, pristao bi ak da postane i zet sultana Bajazita. To je, meutim, ba ponajvie koristilo Sigismundu. On se pred uasnutom Evropom i svojom Maarskom javlja ne toliko kao branilac svoje line stvari koliko kao zatonik hrianstva; mesto da se pravda on je optuivao. Upad Turaka u Srem, posle pobede kod Nikopolja, i pustoenje gradova u njemu ili su u prilog kraljevom antiturskom dranju i pridobijali mu pristalice ak i kod onih koji inae nisu lino marili Sigismunda. Stigavi iz Dalmacije u Slavoniju, kralj sazva dravni sabor u Krievce. Na tome saboru, na koji je dola i opozicija, kralj i njegove pristalice preoe u ofanzivu ne samo reima nego i delom. Lackovi i nekoliko njegovih drugova behu saseeni i leine im baene na ulicu (27. februara god. 1397.), a ostali buntovnici posle toga savladani i razjureni. Poraz kralja Sigismunda iskoristili su donekle i Bosanci, koji su i ovog puta imali izvesnog dodira sa nezadovoljnicima u Hrvatskoj i gde je jo uvek bila dosta jaka stranka za Ladislava Napuljskoga. Ljudi tih shvatanja mislili su da treba ovom prilikom izabrati novoga kralja i time presei sve dalje kombinacije sa akovakim ugovorom. Kad je, iznenada, krajem god. 1397. upala u Bosnu jedna turska vojska, u zajednici sa Stevanom Lazareviem, i nastradala u januaru god. 1398. zbog otre zime i velikih smetova, oni su to i izvrili. Kao razlog za smenjivanje kraljice Jelene navodili su to da je za ovako teke prilike potrebna za upravu drave ruka mnogo vra od ruke jedne ene. Za novoga kralja bi izabran Stevan Ostoja, verovatno nezakoniti sin Tvrtkov. Zauzet krupnijim poslovima na drugoj strani, Sigismund nije ni pokuavao u taj mah da taj izbor sprei, mada mu on nije bio prijatan ni kao sama injenica, ni po linostima koje su vodile stvari, a ni po njihovim motivima. Nedaama Sigismundovim i meteima u Hrvatskoj htela se koristiti meu drugima i Mletaka Republika, da bi povratila svoje izgubljene pozicije u Dalmaciji. Kao hrianska sila ona se pokazivala kao prijatelj ugroenim hrianskim oblastima na istonoj obali Jadrana, a naroito Zeti i Albaniji. Oni hrianski dinasti koji nisu hteli da se potine Turcima nisu imali u tim krajevima, krajem XIV i poetkom XV veka, nijedne druge drave koja bi im mogla pomoi neposrednije od Mleana, i njihova orijentacija prema njima bila je stoga sasvim prirodna. Da mletaka pomo nije mogla biti velika, da Republika Sv. Marka nikad nije raspolagala jakom kopnenom vojskom, koja je jedina u borbi sa Turcima na tom podruju mogla imati vrednosti i znaaja, to nai ljudi ili nisu

226

znali ili se na to nisu dovoljno obazirali; njima je trebala svaka pomo, i u nevolji im je svaka dobrodola. Realniji velikai, uviajui to, a oseajui da se osamljeni ne bi mogli odrati, poinju neposredne pregovore sa Turcima. ura Stracimirovi, poto se uzalud obraao papskoj kuriji, predade god. 1396. Mleanima tvrdi Skadar, glavno mesto Zete, pristanite Sv. Sra, grad Drivast i itav kraj od Skadarskog Jezera do mora, dobivi za to izvesne line koristi i izglede da e Mleci, sada ve radi svojih poseda, sa vie panje i stvarne pomoi pratiti njihove odnose sa Turcima. U samim Mlecima, to vredi naroito istai, ovo primanje zetske obale nije prolo bez dosta opozicije; oprezni graani Republike uviali su jasno da im taj dobitak donosi krupne obaveze i da ih moe dovesti u sukobe, pri kojima bi teta po njihove trgovake interese mogla biti daleko vea od ove dobiti. Dobrim delom iz tih razloga odbili su da prime Kotor, koji im se god. 1395. bee sam ponudio. Kad je ipak, i pored takvih razloga, prodrlo miljenje da se primi ureva ponuda, onda je oigledno kolika je vanost u Mlecima polagana na to da ta obala doe pod njihovu vlast. im je uglavnom sredio stanje u Maarskoj, kralj Sigismund pregne svom snagom da obnovi svoj ugled i u susednim zemljama. Za bana Slavonije, Hrvatske i Dalmacije god. 1397. postavi Nikolu Gorjanskog, biveg zeta kneza Lazara, a posle svog paenoga i najodanijeg velikaa. Kao ban Gorjanski je, kae V. Klaji, vrio veu vlast nego ikoji od njegovih predasnika. On je 1397.1401. drao itavo hrvatsko kraljevstvo od Dunava do Creza i od Drave do Dubrovnika. Potom je kralj hteo da povrati svoju vlast i u Bosni. U njoj se nalazio na prestolu jedan kralj kome on nije dao blagoslova i koji je, sam bez vee line vrednosti, zavisio od mone vlastele, meu kojom je Hrvoje Vuki vodio glavnu re. Kralj Sigismund je smatrao, i to sa puno razloga, Hrvoja kao glavnog svog protivnika i kao inicijatora Ostojina izbora. Hrvoje je, bez poputanja, ostajao pri politici kralja Tvrtka, koji ga je napravio vojvodom, i pretstavljao je glavu napuljske stranke. Nije uzalud imenovan za generalnog vikara napuljskog dvora u Hrvatskoj. Pokuaj kralja Sitismunda, god. 1398., da jednom vojnom ekspedicijom kazni Hrvoja, zavrio se neuspehom. Mesto da bude suzbijen i onemoguen, Hrvoje je sam postao napada, dobio je na mau dubiku upu, i postao posle toga uspeha najmonija linost Bosne. Ali, bosanski vojvoda bio je i suvie mudar a da ne uvidi kako je taj uspeh samo sluajan i privremen i kako e Sigismund, opremljen drugi put bolje i jae, upotrebiti prvu priliku da se osveti. Prekinuvi sve veze sa njim, Hrvoju sada nije ostalo drugo nego da se, radi sigurnosti, osloni na Turke, poto od napuljskoga dvora nije dotad bilo nikakve stvarnije vojnike pomoi. Uostalom, i sam napuljski dvor traio je dodira sa Turcima. U zimu god. 1399./1400. poela su nesumnjiva pregovaranja kralja Ostoje i Hrvoja sa Turcima. U kakvom su smeru voena nije teko pogoditi, ali dokle su tada dovela ne moe se sa pouzdanou kazati. Moda su ovom prilikom bila i prekinuta na vesti da je Sigismund zauzet i na drugoj strani, odnosno da je protiv njega buknula pobuna u Maarskoj, i da je on sam u Budimu, 28. aprila god. 1401., dopao ropstva (iz kojega se oslobodio tek posle nekoliko meseci, 29. oktobra). Da je Hrvoje u to vreme radio ivo protiv Sigismunda gde god se moglo razume se samo po sebi. Njegovoj i Ostojinoj aktivnosti ima se pripisati to je itav niz hrvatskih i dalmatinskih gradova priznao tokom god. 1401./2. bosansku vlast, naroito posle odlaska Nikole Gorjanskog za ugarskog palatina. Jedno vreme itava bosanska akcija u Hrvatskoj i Dalmaciji potseala je na politiku kralja Tvrtka, kojoj je Hrvoje mogao biti sasvim pouzdan tuma. Hrvojev urak,

227

knez Ivan Nelipi, uzeo je Klis; Zadar prilazi Ladislavljevoj stranci i priznaje Napuljca kao vrhovnog gospodara; Trogiru i ibeniku, koji posredno dooe pod bosansku vlast, priznadoe se sve ranije povlastice. Kao nekada Tvrtko, sada su Ostoja i Hrvoje radili sve u ime kralja Ladislava, koji bee daleko, i do ijeg su primanja vlasti oni mogli da ojaaju svoj poloaj i da, u sluaju njegove nezahvalnosti, pretstavljaju snagu sa kojom se moralo raunati. Dok su neki gradovi primali tu promenu vrhovne vlasti bez mnogo otpora, drugi su je odbijali sa puno energije. Split se ak reio da ratuje, i njegovi ljudi oteli su Bosancima Omi. Karakteristino je da je Split, branei se protiv Bosanaca i njihova kandidata, ovoga puta bio voljan napustiti udaljenog Sigismunda, koji nije mogao da im pomogne, i da je hteo primiti Mleie kao vrhovne gospodare, ali su ovi to odbili bojei se zapleta i sa Bosancima i sa napuljskim dvorom i sa samim Sigismundom. Prema Tvrtku, ranije, Split se pravdao svojim tovanjem zakonskih i kletvenikih dunosti, koje nije hteo da prekri; ovog puta kod njihova merodavnog i, pored sveg slovenskog useljavanja, jo uvek jakog i uticajnog romanskog stanovnitva pretegnulo je oseanje romanske zajednice. Kada su Mleci odbili da prime Spliane, ovi su se vratili Sigismundu; Dubrovnik mu je, meutim, ostao veran bez kolebanja. Da se osveti Hrvoju za toliku aktivnost u Dalmaciji i iskoriavajui njegovo bavljenje tamo, upao je hrvatsko-dalmatinski ban Mirko Bubek u dubiku upu i povratio je posedu Slavonije. God. 1402. reio se, najzad, Ladislav Napuljski da aktivnije istupi u Hrvatskoj i Ugarskoj, da uputi tamo jednu vojsku u svoje ime i da potom pree tamo i sam, pa da linim prisustvom pojaa veze, dobije nove pristalice i odlui pitanje maarskoga prestola konano u svoju korist. 27. avgusta ula je napuljska vojska sa est laa, sveano doekana, u Zadar, gde su joj se pridruili Hrvoje i njegove ete. Ladislavljevo oekivanje ispunilo se u dobroj meri. itav niz dalmatinskih gradova otvori vrata njegovim ljudima i priznade mu vlast; meu njima behu i uporni Split i Vrana. Jedino se ne htedoe izneveriti Sigismundu Dubrovnik i Skradin. Kako je Ladislavljevu kandidaturu i ovu ekspediciju pomagao i papa Bonifacije IX, to je sasvim razumljivo to je velik broj svetenstva, nieg i veeg, i u Hrvatskoj i u Ugarskoj bio na njegovoj strani. Zahvaljujui njihovom uticaju, poetkom god. 1403., Ladislav bi na saboru odranom u Velikom Varadinu proglaen za kralja. Sigismundova vojska, upuena u Hrvatsku da suzbije ceo taj pokret, bi kod Bihaa potpuno razbijena, a sam joj vo, ban Pavle Beenji, iv zarobljen. Celo slavonsko i hrvatsko podruje od Drave do mora posle te pobede priznade Ladislava kao svoga kralja. Posle takvih uspeha preao je, najposle, i sam Ladislav u Dalmaciju. Sa mnotvom plemia, 19. jula god. 1403., stigao je u Zadar, gde ga je oekivao verno mu odani vojvoda Hrvoje. Tu, u Zadru, izvreno je 5. avgusta kraljevo krunisanje, ali bez krune Sv. Stevana. Kralj Ladislav, sin nesrenoga Karla Drakoga, nije se usuivao da ode u Maarsku i da se tamo krunie, bojei se zle sudbine svoga oca. U Srbiji se za to vreme izvela potpuna promena dravne politike. Do god. 1402. knez Stevan Lazarevi bio je veran vazal turskoga sultana Bajazita. Sem bojazni od turske osvete u sluaju da vodi politiku njima protivnu, na srpski dvor su delovali i izvesni lini obziri. Sultanija Olivera, ki Lazareva a ena Bajazitova, po inae dosta pobrkanim turskim priama, bila je vanredno lepa i imala je velik uticaj na strastima odanoga Bajazita. Bajazit je, kako kazuje izriito Stevanov biograf, Konstantin Filozof, izuzetno voleo Stevana i to javno kazivao. On mu je, veli, davao prijateljske savete u svima dravnim pitanjima. Odbijao ga je od saradnje sa Maarima, koja mu ne moe

228

doneti nikakve koristi. Ko je od vladalaca koji su priklonili glavu Ugrima dospeo u svoje gospodstvo? I spomenuo mu je po imenu bugarske careve i druge. Mesto njih on treba da se dri Turaka. Mi smo oni koji vladamo, i ako mi ne poemo na druge, drugi nee poi na nas. Vojskom se dre najjae drave i postaju ire. Konstantin ak kazuje kako je Bajazit govorio Stevanu da iskoristi vreme, dok je on iv, da se ojaa u iskrenoj saradnji sa njim, pa da posle njegove smrti, za vreme borbi njegovih sinova za vlast, ojaan moe proiriti svoju dravu. Ako to kazivanje i nije, moda, potpuno verno, nego je izvedeno na osnovu docnijeg razvoja dogaaja, ono je ipak zanimljivo po tome to je srdaan odnos izmeu Bajazita i Stevana dao povoda ak i za takve pretpostavke. Mnogo je verovatnije dalje prianje istog izvora kako je sultan govorio Stevanu da, oslonjen na nj, pone borbu protiv svoje feudalne gospode, koja razjeda dravu, i da je skri, a mesto nje da stvori novu vlastelu, koja e za postignute asti biti obavezna samo njemu lino. To je bilo doista u duhu turskih dravnih shvatanja, koja nisu mnogo vodila rauna o poreklu ljudi, nego o njihovoj linoj vrednosti, i koja su bila potpuno suprotna od onih koja su tada vladala u veini evropskih drava. Sem toga, Turci su dobro videli od ega su najvie patile drave sa kojima su oni na Balkanu doli u sukob; Bajazit je, svakako, znao dosta o stanju Srbije u drugoj polovini XIV veka i o uzrocima njene propasti. Taj savet, dan Stevanu, bio je zaista prijateljski. Izvesni srpski velikai toga vremena (Nikolu Zojia i Novaka Belocrkovia znamo po imenu) ne samo da su hteli poi za primerom svojih prethodnika iz Uroeva vremena, nego su ak pokuavali da stvore i veze sa Turcima, ne ustruavajui se da klevetaju Stevana. Stevan, koji je bio bistra glava i uvek dobro znao ta hoe i dosledno iao za svojim ciljevima, svakako je i sam oseao tekoe koje su stvarali ti ljudi, i reio se da ih kratkim putem onemogui. Novak bi pogubljen, a Zoji sa celom porodicom upuen u manastir. Negde u isto vreme, mada iz drugih razloga, sruen je i moni Vuk Brankovi. Ali, skrivi njih, Stevan nije ipak spasao Srbiju od daljih unutarnjih kriza; mnogo opasniji neprijatelji javie mu se naskoro u najblioj rodbini. Godina 1402. bila je obrtna taka u Stevanovom dranju prema Turcima. Te godine, 28. jula, dolo je kod Angore do strahovite bitke izmeu Turaka, koje je vodio sam Bajazit i kome se Stevan pridruio sa svojim srpskim odredima, i izmeu mongolskih Tatara pod vostvom Tamerlana (Timur-Lenka ili Timur-kana), tada najmonijeg gospodara srednje Azije, koji je od kraja XIV veka ugrozio tursko gospodstvo u prednjoj Aziji. U toj borbi Turci su bili potpuno potueni i sam Bajazit dopao je u ropstvo, u kojem je uskoro i umro (8. marta god. 1403.). Srbi su uspeli da se iz te borbe spasu bez teih gubitaka, zahvaljujui tome to je njihov pomoni odred bio sastavljen od same konjice. Na svom povratku sa toga pohoda Stevan se zadrao u Carigradu, gde je bio lepo primljen. Poraz Turaka davao je nade hrianskom Carigradu i njegovoj vladarskoj kui da e se sad moi sa vie uspeha krenuti vea akcija, koja bi oslobodila njih i ostali Balkan od tako opasne turske najezde. Car Manojlo putovao je u to vreme po zapadnoj Evropi, da je zainteresuje za osloboenje hriana, a njegov sinovac i savladar, Jovan VII, trudio se da organizuje Grke za otpor na domu. Njemu je dobrodoao srpski knez u Carigradu kao novi mogui saveznik u pretstojeoj borbi i stoga mu je, da ga zadobije za ideju hrianskog saveza, dao titulu despota, kao najveu posle vladarske, i pokuao je da ga trajnije pridobije i porodinim vezama. Tako je dolo do Stevanove veridbe sa carevom svastikom, a erkom mitilenskog gospodara Franeska Gatiluzija. Savremeni grki istoriar Duka, kome zahvaljujemo za simpatian opis srpske

229

borbe protiv Turaka, bio je jedno vreme u slubi porodice verenice mladog despota, i njegovo sauee za nas moemo, sem optom tendencijom da se svaka hrianska borba protiv Turaka uzima kao zajednika stvar, objasniti jo i tom injenicom. Despot Stevan, koji je svojim oima gledao turski slom, i koga posle toga za njih nije vie vezao ni strah od njihove sad skrhane snage ni lina odanost prema Bajazitu, reio se konano da promeni svoje dranje i pree u red turskih neprijatelja. Ali, protiv te njegove odluke javi se opozicija njegova sestria, ura Brankovia. Naslednik Vukov bio je svakako odranije kivan na ujaka, pripisujui njemu svrgavanje svoga oca i oduzimanje jednog dela njegovog poseda. Da se osveti Stevanu, on je napustio politiku liniju svoga oca i uao je u veze sa Turcima. Do raskida izmeu ujaka i sestria dolo je odmah, u samome Carigradu, na povratku s angorskog razbojita. Stevan je, ljut, dao zatvoriti ura; ali, ovaj se spasao i otiao novome sultanu Sulejmanu. Sa njegovom pomou on se spremao da sprei povratak Stevanov u Srbiju i da, verovatno, sam dobije vlast u toj zemlji. Jedan deo Stevanove vojske, koji je krenuo za Srbiju, doekali su doista Turci kod ve jednom po zlu zapamenoga rnomena i tu ga unitili. Da izbegne slinu sudbinu, krenuo se Stevan sa bratom Vukom u otadbinu zaobilazno, morem, preko Zete. ura Brankovi pohitao je sa turskom vojskom da predusretne ujaka i saekao ga je na Kosovu. Ta njegova saradnja sa Turcima na klasinom mestu srpske pogibije uinila je moda najvie da padne nezasluena ljaga na ime njegova oca Vuka kao na izdajnika srpstva. Obaveten o tom, Stevan je uzeo pomonu vojsku od svoga zeta ura Stracimirovia, a dobio je neto pomoi i od majke, ve pokaluerene kneginje Milice. Kod Tricolja, blizu Graanice, razbio je Stevan tursku vojsku, 21. novembra god. 1402., i sreno se vratio u Srbiju, kojoj je njegova energina volja bila u tim mutnim vremenima preko potrebna. Reivi se da prekine svoje dotadanje obaveze prema Turcima i da ue u saradnju sa hrianskim dravama, Stevan je, sasvim prirodno, osetio potrebu da se priblii Maarima. Njihova vojnika pomo znaila je svakako vie nego pomo slabe i iscrpene Vizantije. Ali, Maari svoju pomo nisu hteli da obriu, a da im Stevan pre toga ne prui izvesna jemstva o svome dranju. To jemstvo kralj Sigismund je nalazio u tome da Stevan prizna njegovu vrhovnu vlast. Da bi mu to priznavanje uinio lakim, maarski je kralj dao Stevanu, kao znak neposredne koristi od nove politike, kao lino leno celu Mavu sa Beogradom, po svoj prilici ve tokom god. 1403. Stevan je svoje primljene obaveze uvek izvravao viteki. Kao to je ranije bio veran Bajazitu, tako je u drugoj polovini svoje vladavine bio isto tako veran kralju Sigismundu, i stekao je njegovo poverenje u punoj meri, isto kao nekad i Bajazitovo. Sigismund ga je zato obdario bogatim posedima i u samoj Maarskoj, a naroito u torontalskoj upaniji. Kada je dobio od Maara Beograd, despot je u nj preneo svoju prestonicu, poeo grad da utvruje i razvija, i da od njega pravi i vojniko utvrenje i trgovako sredite. Veoma je pouno, tokom nae istorije, pratiti ova pomeranja naih istoriskih sredita. Iz rakih planina, irei se prema Kosovu, Srbi su svoje prve prestonice imali u Rasu, Nerodimlju, Paunima i Pritini; od kraja XIII veka dravno sredite prenosi se u Skoplje, a jedno vreme, kada se naa drava rairila prema jugu i jugoistoku, kao vano dravno sredite smatrao se i Ser. Od turskoga nadiranja ta se sredita pomeraju od juga prema severu. Krajem XIV veka, od god. 1392. do 1395., u turske ruke padaju Skoplje i Prilep, a Lazareva prestonica postaje Kruevac. Od poetka XV veka, od god. 1404., srpska prestonica ide jo severnije, u Beograd, i otad pa do propasti Despotovine srpska dravna

230

sredita dre se samo dunavske linije. Sa pomeranjem tih sredita ilo je uvek i izvesno pomeranje stanovnitva. Srpska gospoda, nekad tako mona na junim granicama, polako iezavaju otud ili to ih nestaje u borbama, ili to se, kao sinovi kralja Vukaina, sami sele na sever ili ak u tue zemlje. Sa njima zajedno povlae se njihovi ljudi i dobar deo Srba koje su oni titili. U oblastima june Maedonije koje su Srbi naputali, kao u Drami, Seru, Beru, Srpitu, uzima ponovo maha autohtoni grki elemenat; dok se osetan priliv Srba primeava na podruju s obe obale Save i Dunava, koji tim krajevima daje preteno srpski karakter, dok najzad Srbi ne postanu tu glavni elemenat. Mnogo nepomerena ostala je jedino kompaktna slovenska masa zapadne Maedonije, i to ne samo sad, za vreme ovih prvih osvajanja, nego i za sve vreme turske vladavine. II. BOSANSKI METEI. 1. Hrvoje Vuki na vrhuncu svoje moi. 2. Pad kralja Ostoje. 3. Kralj Sigismund u borbi protiv Bosne. 4. Kapitulacija Ladislava Napuljskog. Dok je Stevan Lazarevi iskreno priao Sigismundu, voen eljom da sa maarskom pomou pojaa izglede svog otpora prema Turcima, dotle je bosanski kralj Stevan Ostoja stao otvoreno u red opredeljenih protivnika maarskoga kralja. Kao protivnik Sigismundov on se god. 1403. pokazao i kao protivnik Sigismundu odane Dubrovake Republike i traio je od nje, to Tvrtko nikad nije inio, da, mesto maarske, prizna bosansku vrhovnu vlast. Kada to Dubrovnik nije hteo da uini, objavili su mu Bosanci rat i ozbiljno ga ugrozili. Da za Dubrovnik bude nevolja vea, na nj je bila upuena i jedna mala flota kralja Ladislava, koji je bio ljut to se Dubrovnik ne opredeljuje na njegovu stranu. Obaveten o Ladislavljevom krunisanju, o dranju bosanske vlastele i o nevolji Dubrovnika, kralj Sigismund se reio da poe u Primorje i popravi stanje. im je uo za njegove pripreme i skori dolazak, kralj Ladislav se uplai, napusti svoje novo podruje i ode kui, u svoj Napulj. Pre svog odlaska, oko 20. oktobra god. 1403., imenovao je Hrvoja za glavnog namesnika ne samo u Hrvatskoj, Dalmaciji i Bosni, nego i u Ugarskoj. Po tituli, kao potkralj (vicerex), Hrvoje je bio jedna od glavnih linosti u kraljevini Sv. Stevana; stvarno, u ovo vreme, bio je najmoniji ovek Hrvatske, Dalmacije i Bosne. Sem to ga je imenovao za svoga namesnika, Ladislav je jo imenovao Hrvoja i hercegom, davi mu grad Split sa otocima Braem, Hvarom i Korulom kao njegovo samostalno podruje. Na taj nain herceg Hrvoje postaje jedna vrsta vladara, kuje svoj novac i dri svoj dvor. Pored Splita, koji postaje kao njegova prestonica i gde jedna snana kula govori i danas o njegovoj moi u tom gradu, on u samoj Bosni, nad neobino retkim i jedinstveno ivopisnim padom Plive, u jednom planinski sveem kraju punom zelenila i vode, na jednoj stratekoj glavici, podie grad Jajce, kojem je to neobino ime dao po gradu Uovo ili Ovo kralja Ladislava. Jajce je, sve do danas ouvano dobro, nesumnjivo jedno od najlepih mesta nae kraljevine; Hrvoje je, to inae nije uvek est sluaj kod naih ljudi Srednjeg veka, doista pokazao da ima smisla za velianstvenu lepotu prirode ovoga kraja. Hrvoje je primio svoju novu dunost u Splitu 4. novembra god. 1403. i pokazao se kao vrlo dobar organizator. Za gradskog kneza doveo je u grad sebi dobro poznatoga i odanoga Petria urevia, dotle vrbakog kneza. Moan i autoritativan, Hrvoje je nagnao susedni Trogir, starog splitskog neprijatelja, da se izmiri sa njegovim podanicima

231

i da njemu samom bude od usluge. Novom hercegu i knezu Donjih Krajeva i drugim mnogim zemljama napisao je krstjanin Hval jedan lep, zlatom ukraen, zbornik, u kojem se, pored evanelija i apostola, nalaze jo i psaltir i apokalipsa. Istom hercegu napisan je i jedan glagoljoki misal, u kojem je, u jednoj minijaturi, izraen on sam, na konju u oklopu, sa dugim kopljem u desnoj i sa titom u levoj ruci, gde se nalazi njegov grb, primljen delimino u Bosni za vreme austro-ugarske uprave (deo ruke s maem u njoj). Ova dva spomenika, pisana u oba slovenska pisma, kao izraz pisanja slovenskih ljudi u Bosni i Hrvatskoj, pokazuju kulturu i etniku boju koju je novi herceg irio na Primorju i pravac kojim se jedino mogla trajno osvojiti i obezbediti jadranska obala u slovenskom posedu. Kralj Ostoja, oseajui se lino zasenjen tolikim uspehom Hrvojevim, a zaplaen odlaskom Ladislavljevim i spremanjem Sigismundovim, pokuao je da se priblii Sigismundu, svaljujui krivicu za sve to se desilo na iroka lea splitskoga hercega. Maarski kralj primio je njegovu izvinu, mada je bilo mnogo ljudi koji su ga odvraali od toga. Naroito je njihovo izmirenje htela da sprei Dubrovaka Republika, koja, kad u tome nije uspela, ue u neposredne veze sa Hrvojem. Besan zbog kraljeva verolomstva, Hrvoje je digao protiv njega svoje prijatelje u Bosni, i maja meseca god. 1404. sruio je Ostoju sa prestola i naterao ga da bei u Maarsku. Za novog bosanskog kralja bi izabran sin kralja Tvrtka, Tvrtko II. Nije bilo teko predvideti da e ovaj novi kralj, jo mlad ovek, posle Ostojina sluaja, postati bezmalo igraka u rukama mone vlastele, od ijih je raspoloenja zavisila labilna bosanska kruna. Od potopa sveta nije se toliko svet smeo i vrtio koliko sade, pisala je u jednom svom pismu od 8. avgusta god. 1404. Dubrovaka Republika vojvodi Sandalju Hranjiu. U njemu je malo (to) stanovito. To je, doista, opta, tano viena karakteristika prilika u susedstvu male republike Sv. Vlaha. U Zeti, gde Bala II nastoji da povrati gradove koje je njegov otac ustupio Mleanima, dolazi do dugotrajnih borbi, u kojima albanski Dukaini i meoviti Pamalijoti idu uz Balu, a sebini, iz katuna ponikli i bez nacionalne svesti vaspitani, Crnojevii slue Mleanima. Stvari se zapliu toliko da Mleani god. 1404. jasno odbijaju da prime Kotor, kad im se ovaj sam i opet ponudio. Drivatani, meutim, diu bunu protiv Mleia i isteruju ih iz svog grada. I na drugoj strani, u Hrvatskoj i Dalmaciji, period od god. 1403.1409. pretstavlja period gotovo najveih smutnja. Kralj Sigismund poeo je od god. 1405. svoje ofanzivne pokrete na jugu, uputivi prvi pohod u unsku dolinu, gde je privremeno zauzet grad Biha. Uza nj pristaje jedan deo hrvatskih velikaa, koji, po sili prilika, gaze u graanski rat protiv svoje roene brae, a za interese tuih dinastija. Da jae vee svoje pristalice, napuljski kandidat im obeava i tobo dariva iroka podruja. Herceg Hrvoje, koji se ponekad zove i regnorum Racie et Bosne supremus vayvoda, dobija od njega god. 1406. vrljiku oblast i grad Zrinj, koji je pripadao Pavlu ubiu, Sigismundovom pristalici. Sandalju Hranjiu, isto tako na tu raun, daje Ladislav gradove Drenik, Slunj i Cetin, koji su bili vlasnitvo Frankopana. Takva darivanja, koja su obdarenima bila svakako veoma prijatna i koja su, valjda, k dola na njihovu elju, nisu se mogla ostvariti bez ljutog poraza druge strane; ona su sad dolazila samo kao izraz prohteva i kao sredstvo za potsticanje dalje revnosti dotinih pristalica, ali u isti mah i kao kvasac za nove smutnje. Kraljevini Bosni Ladislav je, 26. avgusta god. 1406., odobrio, na elju jednog posebnog izaslanstva koje ga je za to molilo u ime kralja i vlastele, one, blie neodreene ali u narodu moda zapamene ili eljene, granice koje je ona imala u

232

vremena bana Kulina. Te granice imale su se postii samo na raun Maarske, jer se na Hrvojeve oblasti sigurno nije tada moglo misliti. Maari su god. 1406. pomogli kralja Ostoju da se vrati u Bosnu i razvije tamo aktivnost u korist kralja Sigismunda. Ali, on tamo nije imao vie nikakva uticaja i odziva, i iveo je u tvrdom Bobovcu gotovo kao kakav zatoenik mrana raspoloenja. Da pojaa svoj uticaj i posedne glavna mesta u Bosni, dok on do bolje prilike doe sam sa poveom vojskom, uputio je Sigismund tamo, iste god. 1406., sa jednim odredom vojske, uvenog avanturista Pipa Spana ili Filipa de Skolaris (za koga St. Stanojevi misli da je ostao u narodnom seanju u linosti Filipa Maarina). Taj junak je, pustoei, proao pola zemlje i zaseo i sam u Bobovcu. Idue godine pole su u Bosnu dve maarske vojske, od kojih je jedna na Hrvojevom podruju bila suzbijena, a druga je i opet doprla do Bobovca. I sam Sigismund doao je ovog puta u Bosnu, ali ratovanje je morao prekinuti zbog nenadane bolesti, koja ga je tu sustigla. Bosanska vlastela, koja je bila prilino slona protiv Maara, ponudila je savez Mletakoj Republici; ali, tamonja vlada je dobro ocenila poloaj i nala da bi taj savez doneo za njih samo sukob sa Maarskom, nepotrebne i moda opasne zaplete, a nikakvu neposrednu korist, pa ga je stoga prosto odbila. U borbi sa Sigismundom Bosanci su ostali sami. Dobivi od pape Grgura XII blagoslov za nov pohod protiv nevernika, organizovao je Sigismund protiv Bosne veliku ekspediciju i u leto, avgusta god. 1408., poeo je nove operacije kod grada Dobora. Takvoj sili Bosna nije mogla odoleti; njen otpor bio je potpuno skrhan. Maari zarobie sama kralja Tvrtka i 126 velikaa, koje kralj dade pobiti i baciti pod Doborom u reku Bosnu, a Tvrtka, kao sunja, odvede u Maarsku. Meu zarobljenim velikaima nisu se ipak nalazile glavne bosanske linosti, herceg Hrvoje, Sandalj Hranji i Pavle Radenovi. Ne znamo da li se to dogodilo stoga to one nisu uestvovale u borbama oko Dobora ili to su se, na neki nain, za vremena spasle. Za kralja bi vraen, naravno, Ostoja, ali, za svaku sigurnost, Sigismund ostavi u Bosni i jedan odred svoje vojske kao neku vrstu posade i kao jasnu afirmaciju svog utvrenog prava u toj zemlji. U isto vreme pobedila je Sigismundova stranka i u Primorju. Herceg Hrvoje, pogoen porazom Bosne, nije imao ni snage ni energije da joj se snano suprotstavi. Sam kralj Ladislav nije preduzimao gotovo nita stvarno da pomogne svojim prijateljima, sem to je njegova flota vrila izvesne demonstracije. On je oekivao da mu krunu izvojte drugi, pa da ih onda za te zasluge samo milostivo nagradi, i to ne mnogo na svoj raun. Kad je dobio izvetaje o porazu Bosanaca i neuspehu u Hrvatskoj i Dalmaciji, on die ruke od dalje akcije, koja ve uzalud traje toliko godina, samo namisli da svoje odricanje to bolje unovi. Sa Sigismundom se nije mogao pogaati, naroito ne sad posle ovako oevidnog neuspeha; stoga se obrati drugom takmacu za dalmatinsku obalu, Mletakoj Republici. Ova se upusti u pogodbe sa njim i, najzad, 9. jula god. 1409., doe do sporazuma, po kojem se Ladislav za 100.000 dukata odrekao svih svojih poseda u Dalmaciji (Zadra s okolinom, Novog, Vrane i ostrva Paga) i svih svojih prava na tu zemlju. Ostavljajui svoje prijatelje sasvim neizvesnoj sudbini, ne pokuavi, kad je ve bio reen da napusti jednu akciju koja je doista postala bezizgledna, da spase ljude koji su za nj, u najsudbonosnijim asovima jugoslovenske istorije, prolili toliko krvi, kralj Ladislav je, kao pretstavnik dravnikih i dinastikih cinika XV veka, gledao samo da iz celog preduzea on lino proe sa to manje tete. Obraun cele njegove akcije veoma je negativan. Istina, zahvaljujui moralnoj pomoi napuljskoga dvora, koji je jedno vreme pomagala papska kurija, mogao je kralj

233

Tvrtko I da bar privremeno ostvari svoju zamisao o jednoj kraljevini Srba i Hrvata. Ali, taj njegov privremeni i doista lepi uspeh preteu veliki i mnogobrojni neuspesi na drugoj strani. Zauzeti borbama za njegovu krunu, i Tvrtko i Lazar nisu u dovoljnoj meri spremili odbranu od Turaka kakvu bi bez toga verovatno mogli dati, a u svakom sluaju su dobar deo svojih snaga, kojih nikako nije bilo na odmet, satrli u besplodnim sukobima sa etama kralja Sigismunda. Moe se, istina, i to sa razlogom rei da te borbe oni nisu vodili toliko radi Ladislavljeve koliko radi svoje koristi; ali, ta korist je, videli smo, bila uslovna i, na alost, kratka, i u Bosni, gde je jedino imala vidnih i velikih rezultata, vezana samo za krupnu linost i intelektualne sposobnosti kralja Tvrtka. Posle, zalaganje za Ladislava ogorilo je Sigismunda i svakako loe uticalo na njegovu politiku prema Srbiji i Bosni. Sem toga, borbe sa Ladislavom svakako su dobrim delom paralisale njegovu snagu i interes za druga pitanja, a naroito za tursku opasnost, koju je Sigismund inae rano zapazio. Pogledajte, dalje, zatrovanost odnosa u Hrvatskoj i Dalmaciji, gde je graanski rat godinama besneo, i gde je toliko narodne energije utroeno za jedan u stvari nitavan cilj. Koliko se moralnih vrednosti poljulalo, koliko snage rasulo, koliko zla podnelo i zato? Najposle, koliko je sve ovo uticalo na Bosnu i kako je ona, i bez doborske katastrofe, skupo platila ovo takmienje, koje je trajalo gotovo etvrt veka. A dok se ta uporna borba vodila na jednoj strani, kakvi su sve potresi krhali Balkan na drugoj i kakva su, i koliko sudbonoona, pitanja stavljana ne samo pred June Slovene sve izreda, nego i pred ceo svet srednje i jugoistone Evrope! III. UVLAENJE TURAKA U NAE RASPRE. 1. Turske i srpske meusobice prvih godina XV veka. 2. Kralj i car Sigismund izvruje akovaki ugovor. 3. Znaaj maarskog poraza kod Doboja. Odnosi izmeu Stevana Lazarevia i njegova mlaeg brata Vuka nisu bili dobri. Vuk nije bio ravan Stevanu ni po linoj vrednosti, ni po moralnom stavu, a bio je ambiciozan i veoma osetljiv. Stevan je opet bio ovek svoje volje, jaka linost, koja je htela da vlada bez pogovora, i ovek koji se nije ustezao da dade punu kritiku tuih postupaka. Dok je bila iva njihova majka, sukobi izmeu brae, mada ponekad otri, nisu ipak vodili do konanog raskida; ali, posle Miliine smrti (11. novembra 1405.) nije vie bilo nikoga ko bi sa njenom blagou i finim umom mogao da ih smiruje. Dobra majka Jevrosima (Eufrosina), kako se u velikom monakom obrazu prozvala Milica, sahranjena je u njenoj zadubini, u ukusnoj Ljubostinji, koju je zidao neimar Rade Borovi. Posle njene smrti Vuk se brzo odmetnuo od brata, traei za sebe polovinu oevine. Njegov stav pomagali su, sasvim prirodno, Turci i ura Brankovi, koga Stevan bee naterao na poslunost. Turska vojska, pomaui Vuka, prodre duboko u Srbiju, do blizu Beograda, i natera Stevana da podeli dravu: Stevan ostade i dalje uz Sigismunda i Maare, mada mu ovi ne pruie pomoi u ovoj borbi, dok Vuk sa Brankoviima priznade vrhovnu vlast sultanovu. Sreom, ova podela nije dugo trajala. Izmeu sinova sultana Bajazita nastadoe naroito od god. 1410. ogorene borbe za vlast; trojica kandidata, sultan Sulejman i braa mu Muhamed i Musa, traili su pomagae i saveznike na sve strane, pa i meu preostalim dinastima na Balkanu i u Vlakoj. U njihovim borbama uestvovali su i Srbi, i to za razne kandidate. Stevan je bio protiv Sulejmana kao linog neprijatelja, dok mu je brat Vuk bio nestalan, ali na kraju, ipak, uz

234

Sulejmana. Zbog izdaje koju je uinio Musi dao ga je ovaj na jednom putu uhvatiti i ubiti (jula god. 1410.). Tako je njegov deo Srbije doao pod Stevanovu vlast, i opasno cepanje i inae nevelikih narodnih snaga bilo je brzo prekinuto. Borbe oko turskoga prestola trajale su u poslednjoj fazi pune tri godine, Sulejman je poginuo poetkom god. 1411. i vlast je prigrabio Musa, koji se jedno vreme oslanjao na Stevana, da ga posle napusti i ue u veze sa njegovim protivnikom, urem Brankoviem. ura, koji je bio kivan na ujaka, imao je ipak dovoljno politike mudrosti da oceni poloaj i da uvidi: najpre, da uzajamne borbe izmeu njega i Stevana, u savezu sa Turcima, troe narodnu snagu, podrivaju temelje cele drave i optu narodnu etiku i da, u poslednjoj liniji, pripremaju zemljite za turskog osvajaa; i drugo, da bi se ove turske meusobice mogle dobro iskoristiti za jaanje srpske drave. Stoga je poeo da izdaleka priprema pregovore za izmirenje sa Stevanom. Kad je Musa, doznavi za to, pokuao otrovati ura, pobee ovaj sa svojim ljudima Grcima, koji su bili protivnici Musini, i iz Soluna poe da sprema opti pokret protiv njega. Uskoro se vratio ura i u Srbiju, izmirio se sa Stevanom i potpuno prihvatio njegovu politiku. Obadvojica su otad radila za princa Muhameda, jedno da onemogue bezobzirnog Musu, a drugo da ovoga novog kandidata svojom pomou jae obaveu. Ljut zbog toga i to je Srbima priao jedan vaniji turski zapovednik na granici, Hamza, gospodar Svrljiga i Sokoca, krenuo je Musa god. 1413. sa veom vojskom na Srbiju. U tom pohodu prodro je on duboko, sve do Stalaa, poto je razbio despotovu vojsku na Vrbnici. Slavna je ostala u narodnom predanju odbrana stalakog grada, koji je do poslednjeg daha uvao viteki vojvoda Prijezda. On je izgoreo zajedno sa svojom kulom, ali grada nije hteo da preda. Tada je pobednik opustoio i Kruevac i druge june gradove i bez isla mnotvo roda hrianskog ubi i posee, kako belee nai letopisi. Despot se obratio za pomo na vie strana. Odazvae mu se brzo njegov zet, humski vojvoda Sandalj Hranji, i mavanski ban Ivan Morovi, a uskoro i sam Muhamed. Pred tom koalicijom Musa je stao da uzmie. Despot ga je progonio do Novoga Brda, pa se tu zaustavio sa Sandaljem i banom Ivanom, a dalje gonjenje Muse ostavio je Muhamedu i uru Brankoviu, uz koga se nalazio i elnik Radi Postupovi (Oblai Rade narodnih pesama). Za toga junaka Kovstantin Filozof kazuje da je bio najhrabriji i najmudriji ovek, koji je sa malo rei svravao velike stvari. Pod Vitoem, kod sela amorlu, Musina vojska pretrpi poraz, a on sam u begstvu izgubi ivot, 5. jula god. 1413. Posle ove pobede novi sultan Muhamed nagradi Stevana ustupanjem Znepolja i grada Koprijana i ostade mu prijatelj za sve vreme svoje vladavine. Za nekoliko godina Srbija je uivala davno izgubljeni mir i mogla je sva da se posveti unutarnjem pribiranju i jednoj na sve strane primeenoj kulturnoj obnovi. Stevan je znatno digao svoj ugled i proirio svoj uticaj. Sandalj Hranji od decembra god. 1411. bee postao njegov zet, uzevi za enu umnu Jelu Baliku, udovicu ura Stracimirovia, a sestru Stevanovu. Taj brak stvorio je srdanije veze izmeu Huma i Zete i jai front prema mletakim osvajanjima u zetskom primorju, protiv kojih je vodio upornu borbu Bala III, sestri Stevanov. Spoljne nezgode i ovaj novi front naterae Mleane na poputanje. Prema ugovoru od 26. novembra 1412. oni vratie Bali Budvu, Bar i Ulcinj i pristadoe da mu plaaju 1000 dukata godinje penzije. Stevanu je znatno koristilo i to to se u svojoj politici prema kralju Sigismundu nije nikako kolebao. Sigismund je u ovo vreme bio na vrhuncu svoje moi: 11. juna god. 1411. uspeo je da bude izabran za nemakoga cara. To mu je, sasvim prirodno, znatno

235

diglo ugled i pribliilo mu ak i mnoge od neprijatelja, kojima su se dalje borbe sa njim inile bezizgledne. Prema Ladislavu Napuljskome Sigismund je izgledao kao orao, i svi oni koji su bili uza nj nisu imali razloga da se sada kaju. Protivnici novoga cara imali su, meutim, da raunaju sa pojaanom srdbom njegovom. To je meu prvima osetila Mletaka Republika, koja je kupovala kou ivoga lava. Sigismund joj onaj trgovaki pazar sa Dalmacijom nije hteo nikako da oprosti, i jo iste 1411. godine objavi joj rat, koji je, sa mnogo nezgoda za Republiku Sv. Marka, trajao sve do aprila god. 1413. Bosanski velikai proli su znatno bolje. I Hrvoje i Sandalj, kao glavni voi opozicije, prili su kralju sa molbom za oprotaj, i ovaj ih je, znajui im vrednost, lepo primio. Potvrdio im je i sve posede i ak i titule, izuzevi samo ona podruja koja su im trebali ustupiti njemu verni ubii i Frankopani. Nada sve, Hrvoja je uzeo i za kuma svojoj keri. Ali, Sandaljevo pokoravanje bilo je samo prividno i sasvim neiskreno; on Sigismundu i Maarima nije nikako verovao, pa je i posle traio veza sa svima njihovim protivnicima. Njegovo dranje i dranje drugih bosanskih velikaa, kao Pavla Radenovia, nateralo je bilo kralja Sigismunda da u prolee god. 1410. uputi u Bosnu dve svoje vojske: jednu je, sa severa, vodio Pavle Beenji, a drugu, sa zapada, herceg Hrvoje. Sam Sigismund stigao je u Bosnu tek pred kraj toga leta. Sve vanije bosanske tvrave, sa glavnim gradom Bobovcem, otvorie se Maarima. Sandalj, koji je u najgorem sluaju pomiljao na tursku pomo, prodao je krajem god. 1410. svoje dalmatinske gradove Skradin i Ostrovicu Mleanima za 5.000 dukata, ne elei da u njih ue Sigismundova vojska. Kralj Sigismund je ovog puta hteo da se potpuno koristi svojim pravom iz akovakog ugovora i da Bosnu nedvosmisleno obelei kao svoje podruje. Stoga je krajem oktobra god. 1410. spremio svoje krunisanje za bosanskog kralja. Da je taj njegov naum teko pao i kralju Ostoji i bosanskoj vlasteli ne treba posebno naglaavati; Ostoja je gubio u svom ugledu, a bosanska vlastela, mada inae samoljubiva, osetila je to kao slabljenje svoje slobode. Stoga, im je Sigismund napustio Bosnu, izbi ustanak protiv njegovih maarskih posada. Naroito su bile otre borbe u Srebrenici. Glavni vo otpora bio je vojvoda Sandalj, a pomagali su ga, iz lako razumljivih razloga, Turci, i to u dosta velikom broju. I posle svega to se doivelo sa njim, Sandalj je jo uvek odravao veze i sa Ladislavom Napuljskim i pozivao ga i ovoga puta da se umea i pomogne; ali, bez uspeha. Maarska vojska, koju je pomagao despot Stevan, povratila je izgubljene poloaje ve u prolee naredne godine, i naterala najvei deo bosanskih nezadovoljnika da se ponovo pokore. Maarski porazi u ratu sa Mleanima tokom leta god. 1411. uinili su da je njihovo ponaanje u Bosni bilo dosta predusretljivo i omoguilo izmirenje bez ponienja za savladane. Sandalj je, prema jednom dubrovakom zapisniku, pregovarao sa Sigismundom u ime Bosne i sporazumeo se s njim u jesen te godine. Sandalj i knez Pavle izili su iz ove borbe bez ikakvih teritorijalnih gubitaka. Jedino je, za svaku sigurnost, Sigismund odvojio od ostale Bosne oblast Soli i Usore, pa je dao na upravu sebi odanim ljudima. Despot Stevan je kao nagradu za svoje pomaganje kralju Sigismundu dobio Srebrenicu sa okolinom, najbogatije rudarsko mesto Bosne, koje je dobilo naroitu trgovaku vrednost od vlade kralja Tvrtka I i po kojem je posle uao u obiaj naziv Bosna Argentina. Sigismund je nju ustupio Stevanu verovatno na budimskom saboru, dranom god. 1412., gde se oko novoga cara bila skupila sva gospotija njegove drave i svi vladari i velikai koji su mu bili vazali i saveznici. Na tome saboru, na koji je doao i bosanski kralj sa Hrvojem i Sandaljem, naroito je upadao u oi lepi visoki despot srpski, za koga savremeni opis kae da se isticao kao mesec meu zvezdama, a za koga

236

narodna prianja kazuju da je osvajao srca maarskih ena i izazivao elje njihove da sa njim dobiju tako muki lepo potomstvo. Kada je Sandalj Hranji god. 1413. poao u pomo Stevanu protiv Muse, upotrebio je tu priliku njegov stari drug i sused Hrvoje da muki napadne njegovo podruje. Hrvoje i Sandalj razili su se u politikim pitanjima otpre tri godine, otkad je Hrvoje ostao uz Sigismunda, a Sandalj radio protiv njega. Posle god. 1412. izmeu njih vie nije bilo naelnih opreka; ali, ostalo je dosta line mrnje. Ovaj postupak Hrvojev izazvao je protiv njega optu osudu. Napad je bio neviteki, u otsustvu protivnika, i izveden protiv oveka koji je poao u pomo protiv Turaka svome srodniku i voljenom prijatelju cara Sigismunda. Ponesen uspesima, poeo je Hrvoje da biva obesan i, kao nekad Mladen ubi, ujedinio je protiv sebe skoro sve susede. Prvi se protiv svoga hercega digao Split. Car Sigismund, veoma ogoren, dozvolio je Dubrovanima da posednu Hrvojeve otoke Korulu, Bra i Hvar; a oduzeo mu je i upu Sanu i dao je knezovima Blagajskim. On je optuivao Hrvoja da odrava veze sa Turcima i uputio je protiv njega dve manje vojske. Hrvoje se branio da to optuivanje nije opravdano i da je njegov napad na Sandaljevo podruje samo lina stvar njih dvojice. Ali, car nije hteo ni da ga uje. Naavi se u nevolji, ostavljen od sviju, Hrvoje se obratio za savez Mletakoj Republici, a kad ni ona nije htela da ga primi, onda mu je kao jedini izlaz ostala turska pomo. Turci su njegovu ponudu primili oberuke i u junu god. 1414. uputili u Bosnu svoju jaku vojsku. Na Hrvojevom podruju ta se vojska podelila u tri odreda: jedan ostade da se nae uz Hrvoja u njegovoj vrbaskoj oblasti, drugi krenu dolinom Bosne, a trei se uputi prema Zagrebu. Sa Turcima je, kao njihov kandidat za bosanskoga kralja, doao i bivi kralj Tvrtko II, Hrvojev pristalica, koji se, ne znamo kad, oslobodio iz maarskog ropstva. U zemlji nasta straan mete i neverovatna podivljalost naravi. Sa turskom pomou Hrvoje se spremao da napadne Split i traio je saradnju mletake flote i pomo Ladislava Napuljskog, kao Sigismundova neprijatelja. Dalmacija je tada prvi put videla turske ete na svome podruju, koje su dopirale sve do ibenika. itavu godinu dana bavila se turska vojska u Bosni i susedstvu, pojaavana novim etama, plenei i hranei se na raun uplaenoga stanovnitva, dok su se Maari reili da pou protiv njih. Oklevanje Maara i potreba da se to pre oisti zemlja od turske najezde, koja je teko pritiskala i prijatelja i neprijatelja i mogla ia postane opasna, uinili su da se bosanska vlastela prilino sloi. Teko je odrediti koliko je na tu slogu delovao strah od Turaka, a koliko uverenje da bi nova politika mogla biti ustvari dobra. Bosna je esto u nudi priznavala vlast jaeg, da je prvom pogodnom prilikom zbaci i poree. Ali, ipak, nije nemogua karakteristika ove odluke da se primanje turske vrhovne vlasti uzme kao reakcija maarskom pritisku. U Hrvoju je oivela tradicija starog bosanskog otpora, a on je lino jo uvek vrio moan uticaj. Svakako je za Maare, kada su u leto god. 1415. stali stizati u Bosnu, ovaj pokret i preokret znaio jedno veliko iznenaenje i krupnu opomenu. U bitci kod Doboja, avgusta meseca, protiv njihove vojske borili su se ne samo Turci nego i vei deo Bosanaca. Toj udruenoj snazi maarska vojska podlegla je sa velikim gubicima, i sve im glavne voe dopadoe ropstva. Ovaj poraz Maara pretstavlja krupan datum ne samo u istoriji Bosne, nego i u istoriji Maarske i turskoga irenja na Balkanu. Turkofilska politika, dotle u Bosni jo bez pravog oslonca i uzimana u obzir samo pri sluajnim i za pojedince bezizlaznim kombinacijama, hvata otsad vrst koren i ubrzo dobija dosta pristalica. Maarski uticaj bio je dotad u Bosni presudan; pod tim uticajem sama se drava zvala rusagom

237

bosanskim, oevidno po maarskom orszg (prvi put u jednom pismu kraljice Jelene od 13. maja god. 1397.), a sami Bosanci ponekad rusaka gospoda; sada se, meutim, javlja nova sila, koja e taj uticaj da potiskuje, imajui kao pomagae sve one koje su maarski metodi rada u Bosni napravili ogorenim protivnicima njihove vlasti. Od potiskivanja vizantiske vrhovne vlasti krajem XII veka, pa do ove turske pobede na poetku XV, Maarska je bila jedina vea strana drava koja je operisala u Bosni; sada, sa pojavom Turaka, Bosna postaje vano istorisko poprite, gde e se reavati balkanska pitanja u svojim raznim fazama, u stalnom sukobu izmeu sila Dunavskoga Bazena i vlade polumeseca. Ovom prilikom videle su prve turske ete na svom podruju i hrvatske i slovenake zemlje. Sem u Dalmaciju, Turci su, sa Hrvojeva podruja, prodrli preko Hrvatske sve do Celja i Ljubljane. Uplaeno njihovom pojavom, stanovnitvo Ljubljane pojaalo je svoja utvrenja i odbrambeni zid proirilo i na levu obalu Ljubljanice. Turska opasnost postaje potom opta po sve Jugoslovene i ispunjava nekoliko vekova njihove istorije. Posle dobojskoga poraza unutarnje borbe u Bosni postaju opake. Knez Pavle Radenovi bi ubijen god. 1415. na jednom zboru bosanske gospode, u prisustvu samoga kralja. Optuivan je da je izdavao itav svet, gledajui uvek samo sebe. Njegovi sinovi, ogoreni i puni nepoverenja, stavie se odmah pod zatitu Turaka i izazvae njihovo vojniko posredovanje. Posle smrti hercega Hrvoja (aprila god. 1416.) preuzeli su tako Pavlovii na sebe ulogu da pretstavljaju glavne voe turkofilske stranke u zemlji. Kralj Ostoja je mislio da e donekle smiriti raspre i pojaati svoj poloaj ako uzme Hrvojevu udovicu za enu. Ali, prevario se. Znaaj Hrvojeva uspeha nije zavisio toliko od njegove porodice i tih veza koliko od njegove line vrednosti i aktivnosti. Trei bosanski velika iz tog monog nekadanjeg triumvirata, Sandalj Hranji, zapleten u borbe sa Pavloviima, koje su pomagali Turci, spasao se od teih nezgoda samo tako to je i sam priznao tursku vlast (god. 1418.). Kralj Ostoja je bio nemoan da sprei te uzajamne borbe i to vezivanje sa Turcima na svoju ruku, bez obzira na optu dravnu politiku; i svome sinu Stevanu ostavio je, posle svoje smrti (novembra god. 1418.), kao nasledstvo zavaenu i pocepanu Bosnu, u kojoj je kraljev autoritet bio sveden na neverovatno malu meru. Uostalom, kako je mogao biti velik kad su se u zemlji nalazila dva kralja, i to oba aktivna, on i Tvrtko II, koji su, da bi se mogli odrati, vie povlaivali i sledili druge nego nareivali i davali pravac dravi? IV. KULTURNA POLITIKA DESPOTA STEVANA. 1. Stevanov period u umetnosti i knjievnosti. 2. Zauzetost cara Sigismunda. 3. Grofovi Celjski. 4. Pitanje srpskog prestola. Despot Stevan je vodio u drugom periodu svoje vladavine potpuno maarofilsku politiku. Sultan Muhamed, koji je svakako znao za despotove veze sa Maarima, nije za itava svog vladanja nijednom pokuao da Stevana silom privue na svoju stranu. On je srpskom despotu dobrim delom zahvaljivao za svoj presto i nije mu stoga pravio neprilika; a svakako je bio obaveten i o tome da bi za upotrebu sile protiv Srbije trebalo, u ovo vreme, krenuti znatniju vojsku i upotrebiti vie napora nego za neke ranije pohode; jedno stoga to bi i sam srpski otpor mogao biti dosta velik i dobro organizovan i to bi

238

se, za sluaj vee borbe, moralo raunati i sa maarskom saradnjom. Muhamed nije uopte kretao na evropskom bojitu ofanzive veeg stila, imajui dosta posla u Maloj Aziji; dobojska pobeda nije bila izvojevana mnoinom turske vojske, nego njihovom vojnikom spretnou i sudelovanjem Bosanaca. Iz svih tih razloga despotova Srbija uivala je za nekoliko godina (od god. 1414. do 1421.) ni od kog nenaruavani mir, koji je zemlji, posle toliko kriza i potresa, bio preko potreban. Za despotova vremena Srbija se vidno oporavila. Bogati rudnici zemlje, naroito Novo Brdo i Srebrenica, davali su vladaru dovoljno prihoda i za dela krupnijih razmera; u svoj svojoj nevolji posle Kosova Srbija je imala znatno olakanje u tome to se, pored toliko drugih nedaa, nije morala nositi i sa finansiskim. Despot sam, kao i njegova sestra Jela Balika, za iju lepu kulturu imamo neposrednih dokaza, imali su irok interes, nasleen svakako od majke i oca. U Lazarevo vreme podignuto je nekoliko manastira i crkava od velike umetnike vrednosti: Ravanica (god. 1381.), Gornjak, Lazarica i Miliina Ljubostinja. Na Lazarici nema nieg suvinog (pie M. Vasi, koji je dugo prouavao Lazareve graevine), jer je sve logiki opravdano; na njoj nema nieg nedovrenog, jer su svi usvojeni principi dosledno sprovedeni do krajnjih konzekvencija. A to znai da je bilo mnogo umetnikog smisla ne samo kod majstora, nego i kod samih osnivaa. Crkve Lazareva perioda obimom su manje od Banjske, Deana ili Arhanelova manastira, ali su raene sa mnogo ukusa, sa mnogo razumevanja za dekorativno i sa panjom za umetniku skladnost. Karakteristina im je osobina, inae ne potpuno nova, da su zidane sa naizmeninim slojevima kamena i opeke. U njima ima umetnikih kombinacija sa vie strana, kao i naslea celog tog posla i kod nas samih; a javljaju se, kao prirodna posledica toga, i izvesne tenje za originalnim reenjima. Uticaj graevinarstva ove epohe, ili stila moravske graevinarske kole, osea se u XIV veku i van Srbije. Rumunski manastir Kozja, podignut god. 1386., potpuna je kopija Ravanice. Oevu umetniku tradiciju nastavlja i Stevan. On je u vremenu od god. 1407. do 1418. podigao u Resavi, u klisuri Pastorka i Maije, lepi i veliki manastir Manasiju, sav obloen kamenom, kao glavno sredite sve srpske knjievne i kulturne akcije u prvoj polovini XV veka. Uz manastir podigao je grad, sa jakim kulama i visokim bedemima, da bude ne samo odbrana manastiru nego i celoj Resavi. Manasija nas sa jedne strane svojim vitkim formama i tenjom ka visini, svojim prelomljenim ludima i kopljastim profilima, upuuje na zapad (na gotiku), razlae . Bokovi; sa druge pak strane, u njenim mirnim kamenim povrinama, kao i u samim prepletima, ogledaju se uticaji Istoka jermenske arhitekture. U taj manastir despot je sakupio mnogo uenih i pismenih kaluera. On je voleo knjievni rad, poruivao je rukopise za svoju biblioteku, i sam se bavio knjievnou (poznato je njegovo Slovo ljubavi). Novi Ptolemej, kako ga zovu neki savremenici, prihvatio je pokret bugarskoga patrijarha Jeftimija, koji je, potaknut iz Svete Gore, traio reviziju knjiga i prevodne knjievnosti, raene ranije sa nepotpunim znanjem jezika i vremenom iskvarene loim prepisima. U Stevanovo vreme pisala je svoju dirljivu i prooseanu pohvalu knezu Lazaru monahinja Jefimija, koja je verovatno i umrla na njegovu dvoru a sahranjena u Ljubostinji, i neki, blie nepoznati Danilo slubu i vrlo dobru pohvalu Knezu Mueniku, a javljali su se i drugi pisci. Naroito su se u Srbiju toga vremena sklanjali ueni Bugari, kao esto ovde pominjani despotov biograf Konstantin Filozof i Grigorije Camblak. Despot je mnogo polagao na to da dobije nove prevode vanijih spisa, kao to su, na primer, neki dotle kod nas neprevedeni ili neouvani delovi Staroga zaveta. Spisi popravljeni u Resavi, u

239

manastirskoj resavskoj koli, stekli su brzo velik glas. Jedan pop iz Morae hvali se god. 1444. kako je kupio dve knjige novoga izvoda. Jo god. 1660. jedan hilandarski prepisiva opominje svoje drugove da ne menjaju nita u njegovu prepisu, jer smo prepisali od dobra izvoda, od starih prevodnika resavskih, koji nema ni u em mane. I ivopis Manasije svojom lepotom i svojom raskoi (kae d-r V. Petkovi) dolazi u red najlepega ivopisa u staroj srpskoj umetnosti. Podizanje i razvijanje Beograda isto tako je zasluga Stevanova. O njegovom radu u tome pravcu mi govorimo posebno, u ovoj knjizi, u glavi posveenoj naoj prestonici; ovde emo samo pomenuti da je i tu podigao ili obnovio tri crkve, meu kojima je i manastir Bogorodiin, kao sedite mitropolije. Za Stevanova vremena podignuto je u Srbiji nekoliko manastira, od kojih su od veeg umetnikog interesa ranije (do god. 1402.) Pavlica, zadubina Musia, Sv. Stevan (kod Aleksinca), Radeino i dr., a posle te godine: Rudenica (iz god. 1410.), ukusni Kaleni (oko god. 1407.) Velue (Srebrenica), Koporin i Vraevnica hrabroga elnika Radia. Nekoliko despotovih vojvoda i vlastele neguje staru tradiciju pomaganja crkava, crkvenih lica i knjievnih, crkvi namenjenih poslova. U prvoj polovini XV veka Srbija stoji knjievno na lepoj visini i ima prvu re meu pravoslavnim Slovenima. * Maarski kralj Sigismund bio je rastrzan na vie strana. Tursko napredovanje na Balkanu nije mogla ostati njegova glavna briga, pored sve opasnosti koju je ono stvaralo i za samu Maarsku. On je bio upleten, i to unekoliko zahvaljujui svojoj ekspanzivnoj prirodi, u mnogo poslova cele srednje Evrope. Nu, treba naroito istai da je ovo bio u Evropi prilino usplahiren period mnogih previranja, karakteristian za vreme kada se jedan stari svet predrasuda, tradicija i dotrajalosti podriva i rui i stvaraju osnove za nove orijentacije. Najpre se to podrivanje dotrajalog i dobrim delom izopaenog osetilo u crkvi. Pocepanost u katolikoj crkvi sa papama u Rimu i Avinjonu, i sa svima spletkama i bezobzirnostima koje su pratile rad jednih i drugih, naela je versku etiku i izazvala optu reakciju. Na poetku XV veka ta reakcija osetila se naroito u ekoj, gde je plameni Jan Hus vrlo aktivno, po tragu engleskoga reformatora Dona Viklifa, ustajao za reformu verskih ustanova, i svoju smelost platio na lomai 6. jula god. 1415., po zakljuku crkvenoga sabora u Konstanci. Njegova muenika smrt izazvala je graanski rat u ekoj. Odjeci toga rata dopree sve do naih zemalja. Konstantin Filozof belei kako se govorilo da je Husov pokret blizak pravoslavlju, i to ne sluajno, nego da je Hus bio u Jerusalimu i na Sinaju i tamo iveo u pravoslavnim manastirima. Na poziv Sigismundov, despot je slao svoje ete u borbu protiv Husita, koji behu poeli daleko napredovati i iriti se i ijih se jednomiljenika nalazilo i meu Jugoslovenima, u Sremu i susednoj Bakoj. Sigismund, koji je od god. 1419. postao i kralj eke, imao je mnogo nevolja i poraza u borbama sa Husitima, koje je vodio vanredno daroviti vo Jan ika. U toj tako tekoj situaciji, izmeu Turaka i eha, Sigismund se jo (od god. 1418.) zapleo i u rat sa Mleanima, koji su, veti i ovom prilikom dobro spremljeni, hteli da povrate izgubljene poloaje u borbi sa kraljem Lajoem. Zauzet na toliko strana, Sigismund nije obratio potrebnu panju mletakoj agitaciji u Dalmaciji i sad je mogao da vidi koliko je izgubio na toj strani. Mleani su, sem drugih uspeha, dobili pod svoju vrhovnu vlast gradove Split, Trogir i Kotor, i ostrva Bra, Hvar, Korulu i Vis. Pokuaji Bale III da za vreme ovoga rata potisne Mleane sa zetskoga primorja nisu imali uspeha; naprotiv, dobijanjem Kotora (god. 1420.) Republika Sv. Marka jo je pojaala svoju mo

240

i uticaj u tom kraju. Bolestan, Bala je posle toga otiao svome ujaku, despotu Stevanu, da od njega trai pomo za dalje borbe; ali, nije ih doekao. Umro je na despotovu dvoru, ostavivi mu u naslee Zetu, god. 1421. Tako je Stevan, sada sa Zetom i sa onim to je ve drao, imao pod svojom vlau podruje za dobru treinu vee od drave njegova oca; Srbija se, i u tome pogledu, osetno oporavila iza Kosova. Kako Mleii, postigavi dosta uspeha na vie strana, behu pregli da se potpuno uvrste i u Zeti, dovede to izmeu njih i Stevana do rata, koji se otegao nekoliko godina. Srpski napori da zauzmu tvrdi Skadar ostadoe uzaludni. Tome je dosta doprinelo i to to su Mleani uspeli da novcem i obeanjima pridobiju za sebe ne samo jedan deo albanskih, nego ak i zetskih srpskih bratstava, kao na pr. god. 1423. cele Patrovie. Za jo nerazvijenu nacionalnu svest naih plemena XV veka ovo dranje Patrovia daje reit primer. Nisu uvek za svoje koristi radila samo feudalna gospoda, nego, kako vidimo, i izvesne plemenske zajednice, u kojima je bilo dogovaranja i uticanja irih krugova. Patrovii izrino kau, u svome ugovoru sa Mleanima, da nee da ostanu pod despotom, odnosno pod vlau srpskih gospodara. Na njih je u toj odluci verovatno najvie delovao primer i uticaj Kotora, koji je imao starih trgovakih veza sa Mleanima, i iji su graani, nacionalno, kao meavina slovensko-romanska, bili manje srasli s ostalom narodnom celinom. Ni sami Zeani u to doba, ba zbog te etnike meavine i suvie jake plemenske individualnosti, nisu bili stalno nacionalno pouzdani. U ovoj prilici na njihovu tetu govori to to su se ne samo opredelili za tuina, nego ak i pomagali njegova nastojanja protiv srpske vlasti u Primorju. St. M. Ljubia pokuao je da brani postupak Patrovia tako kao da su se oni gladne godine 1423. predali Mlecima, da ih tobo Turin ne opri. Meutim, ovog puta i u ovom sukobu strah od Turaka nije imao nikakva uticaja: motivi su bili isto materijalne prirode. * Novi turski sultan, preduzimljivi i borbeni Murat II (1421.1451.) pokazao je brzo da eli nastaviti politiku svoga prethodnika imenjaka. Vizantiju je naterao na plaanje danka; u Vlaku je na vlast doveo svoje ljude; u Bosni pomae Tvrtka II, koji uspeva da potpuno potisne nezreloga Stevana Ostojia ( god. 1423.). Samo to je Tvrtko, ve pouen iskustvom, poeo da vodi politiku koja nije htela da se vee samo za jednu stranu. On je imao dosta srdane odnose i sa Mlecima, i sklopio je sa njima savez protiv hrvatsko-dalmatinskoga kneza Ivana Nelipia. Turci su dobro pratili iz Skoplja sva kretanja i veze svojih suseda, i na nepouzdano dranje Tvrtkovo odgovorili su time to su god. 1424. uputili u Bosnu jednu svoju vojsku. Uplaeni Tvrtko umirivao je Turke; ali, u isti mah je ivo radio na tome da se osigura i kod Sigismunda, koji se spremao da protiv Turaka povede borbe, za koje su se pronosili glasovi da e biti u veem stilu. Posrednik izmeu Sigismunda i kralja Tvrtka bio je grof Herman Celjski. Porodica Celjskih, poreklom nemaka, iji tragovi vode u prvu polovinu XII veka, imala je vie poseda u slovenakim krajevima, ali se najobinije zvala ovnekom, po svom glavnom gradu ovneku. Grad Celje dobio je god. 1331. njezin aktivni lan Fridrih, koji je za porodicu izradio i grofovsku titulu (1341.) i koji je postao gospodar Kranjske. Ve krajem XIV veka ta porodica postaje veoma mona i ulazi u srodnike veze sa nekim kraljevskim kuama. Herman I oenio se oko god. 1360. erkom bosanskoga bana Stevana II Kotromania; a njegov sin Herman II postao je jedan od najuticajnijih ljudi u okolini kralja i cara Sitismunda. On se u bitci kod Nikopolja pokazao kao pravi vitez, pratio je kralja na njegovu zaobilaznom putu, branio ga na saboru u Krievcima, i svim

241

tim zasluio kraljevo poverenje. Kao nagradu dobio je proirenje svojih poseda u hrvatskom Zagorju i grad Varadin. Sigismund se potom, god. 1405., oenio, kao postariji udovac, njegovom veoma mladom erkom Varvarom, ije je ponaanje davalo bogate hrane skandalnoj hronici budimskoga dvora. Kao kraljev tast Herman stie masu novih poseda i zvanja; on postaje od god. 1406. ban Hrvatske, Dalmacije i Slavonije i, kao kakav moan dinast, okuplja pod svoju vlast slovenako i hrvatsko podruje. Njegov sin Fridrih, zet kneza Stevana Frankopana, koji e posle igrati znatnu ulogu, imao je burnu mladost i avanturistiku ljubav sa Veronikom Desinikom, koja prua vanrednu grau za jedan irok srednjovekovni roman. Hermanovim posredovanjem dolo je, doista, do izmirenja izmeu Sigismunda i Tvrtka, u jesen god. 1425. Od toga izmirenja glavnu korist imao je izvui Herman sam. Bosansko pitanje imalo se reiti tako to e Tvrtka, ako ostane bez muke dece, naslediti Herman. Povelja Tvrtkova o tome, kao nova glava Sigismundove politike u duhu one ve ranije utvrene u akovakom ugovoru, objavljena je 2. septembra god. 1427. Herman je, irei svoju vlast i uticaj, doao naroito u sukob sa knezovima Frankopanima, koji su mu sa svojim posedima zakrivali delimino put i smetali da dobije punu vlast nad Hrvatima. Od god. 1422. njih je razdvajala i nasilna smrt frankopanske odive, ene Fridrihove. Moni Nikola Frankopan, ban hrvatski (1426.1432.), zet Nikole Gorjanskog, bio mu je snaan neprijatelj. Samo je posredovanje cara Sigismunda spreilo da izmeu njih ne doe do teih sukoba, koji su pretili da zahvate celu Hrvatsku i Slavoniju. Frankopani su, za svaki sluaj, traili naslona kod Mleana, bojei se da kod Sigismunda ne prevladaju rodbinski obziri prema Celjskima. Celjski bi s ovim ugovorom u Bosni i sa tenjama u Hrvatskoj i Slavoniji imali vremenom postati gospodari ogromnoga podruja od Koruke do Polimlja i stvoriti jednu novu dinastiju meu Jugoslovenima. Njihova politika, koja je davno prestala biti lokalna, dobija sada jasan pravac. Ona se, zahvaljujui svojim vezama sa dvorovima maarskim i bosanskim, orijentie prvenstveno prema slovenskome jugu i trai veze i naslon na Jugoslovene, iako ih je Sigismund god. 1430. proglasio nemakim dravnim knezovima. Maari su gledali da osiguraju sebi i srpski presto. Prema despotu Stevanu, najlojalnijem vazalu kakav se da zamisliti, nisu imali razloga menjati svoje dranje, ali prema njegovu sestriu, uru Brankoviu, ve nisu imali punog poverenja. Nemajui dece, Stevan je ura proglasio god. 1426., na saboru u Srebrenici, za svoga naslednika. Car Sigismund je, posle izvesnih pregovora, pristao na to; ali, ugovorom sklopljenim u Tati, 10. maja god. 1426., obavezao je Srbe da po despotovoj smrti vrate Maarima Mavu sa Beogradom i grad Golubac. Stevan je pristao na tu rtvu, jedno to je Mavu sa Beogradom dobio samo kao lino leno, a drugo stoga to se bojao da bi Srbija, ostavljena bez pomoi, mogla pasti pod tursku vlast. Drugi uslov Maarske bio je sasvim u duhu njene balkanske politike, kakvu smo je poznali u ugovorima sa bosanskim kraljevima Dabiom i Tvrtkom II. Srbija ima pripasti maarskoj kruni, ako se prekine muka linija ura Brankovia. Nemamo nikakva pouzdana osnova za tvrenje da je moda i Srbija imala doi u budui zemljini program porodice Celjskih; nu, docnija udaja ureve keri Katarine za Hermanova unuka Ulriha govorila bi za to da su na srpskome dvoru znali za tenje Celjskih i da je ura hvatao tu vezu kao sigurniju podlogu kako bi se na maarskom dvoru odrao stalno iv interes za Srbiju. A ako ve bude sueno da u Srbiji izumru muki lanovi njegove porodice, neka se bar pravo na presto, u vezi s ovim ugovorom u Tati, obezbedi za njegovu ensku liniju.

242

Kad se u Jedrenu saznalo za taj ugovor, potraio je sultan, preko posebnog poslanika, blia obavetenja od despota o itavoj stvari. Poto je Stevan odbio da to uini, krenu sultan Murat vojsku na Srbiju. im su prve turske ete poele da haraju po zemlji, dojurivi sve do Kruevca, rei se despot na poputanje. Na to se odluio tim pre to su ga napali i Bosanci, hotei povratiti Srebrenicu. Murat II, koji je od poetka svoje vladavine imao obzira prema despotu Stevanu, to mu je pomagao uguiti graanski rat u Turskoj, vratio se sa svoga pohoda; a Bosance je despot suzbio i naterao da odustanu od neprijateljstava. Godinu dana posle toga uspeha, 19. jula god. 1427., despot je zavrio ivot od sranog udara, pri lovu. On je ostavio Srbiju sreenu i unapreenu, i vidno oporavljenu od kosovske katastrofe; ali, u vazalskome stavu prema Maarima i na udarcu Turcima, koje je najprei put u neprijateljsku Ugarsku vodio kroz moravsku dolinu. Srbija Stevanova vremena, od god. 1413. do 1427., poteena je od neprijatelja, zahvaljujui njegovoj linoj, mudroj politici, koja je imala karakter pribiranja narodne snage i izbegavanja sukoba s opasnim susedima, Turcima i Maarima. U Stevanovu dranju nije bilo agresivnosti; ali, bilo je energije i vrstine, naroito u unutarnjoj politici, i potpune ispravnosti u izvrivanju primljenih obaveza. V. AGONIJA SRBIJE. 1. Despot ura izmeu Turaka i Maara. 2. Smederevo. 3. Jedan izvetaj o Srbiji iz god. 1432./Z. 4. Crna Gora. 5. Despot ura i Vizantija. 6. Stjepan Vuki Kosaa. 7. Smrt cara Sigismunda i maarski metei. 8. Napad Turaka na Srbiju i njen pad. 9. Despot ura i stvaranje saveza protiv Turaka. 10. Obnova Srbije. 11. Sukob izmeu despota ura i Janka Hunjadija. 12. Stvaranje Hercegovine. Naslednik despota Stevana, ura Brankovi, pretstavlja jednu od najtraginijih linosti nae istorije. Narodno predanje, katkad surovo u svojoj osudi, bacilo je prokletstvo na celu njegovu porodicu; njegova ena Jerina i ne pominje se drukije nego kao prokleta. On doivljava slom na svima stranama mada ulae vanrednu energiju, i fiziku i intelektualnu, da odri ujakovo naslee. Srbija, koja je za Stevanova vremena izgledala potpuno stabilizovana, u njegovoj vlasti postaje ugroena od prvog dana, i sav njegov dravniki napor sveo se, uglavnom, na jedno: da se to svima najzad oigledno survavanje zadri bar na jednoj liniji, kad nije bilo nade da se moe zaustaviti potpuno. U porodici, koju je mnogo voleo, on je gledao ubogaljena dva krasna sina, koje su liili onjeg vida i mogunosti da mu budu pravi pomagai u poslu. On je gledao svoju zemlju pregaenu, i za gotovo trideset godina kao stalno ratno poprite, preko kojega, podjednako pustoei, prelaze i prijateljske i neprijateljske ordije. Od Srbije je kidan komad po komad, i malo pred svoju smrt ura je do nedavno cvatuu zemlju, pravu dravu, mogao videti svedenu na obim od dva tri mala okruga. ura je od prvoga dana goreo na dve vatre. Maarima je odmah u jesen god. 1427. predao Mavu sa Beogradom, u koji je doao sam car Sigismund da ga primi. Car je i intronisao ura, koji mu je doao sa banderijima i barjacima i, kleknuvi, zakleo se na vernost, a car mu je tom prilikom dao kao vojvodi (duci) i despotu drave Rake i Albanije znakove vlasti: ogrta, mitru (kapu, krunu) i ma. Grad Golubac, i sada lepo ouvan, sa svojim visokim kulama i jakim bedemima, koji se naslanjaju na susedni breg, i sa utvrenjima koja ulaze u sam Dunav, zakrujui tu izlaz iz dunavskog klanca, trebao

243

je isto tako biti predan Maarima; ali, njegov zapovednik, vojvoda Jeremija, predade ga Turcima, poto od Maara nije dobio za nj traeni otkup. To, ugovorom predvieno, vraanje srpskoga podruja Maarima izazvalo je odmah protest Turaka. Sultan Murat nije hteo da se od Srbije stvara maarski bedem protiv njegova napredovanja i stoga napade na nju i zauze Ni i Kruevac. Da ouvaju svoj posed i uticaj na desnoj obali Save i Dunava, organizovae Maari kontraofanzivu i, u zajednici sa Srbima, razbie Turke kod Ravanice; ali, ipak ne uspee da ih sasvim potisnu iz zemlje. Borbe se nastavie i idue godine, a bile su voene ponajvie oko Golupca i u Branievu, bez uspeha za hriansko oruje; sam car Sigismund, koji je lino vodio nedovoljno organizovane operacije, umalo nije dopao turskoga ropstva. Zbog toga maarskog neuspeha, a inae sklon politici kompromisa, koju je veto otpoeo despot Stevan, ura Brankovi je ponudio mir Turcima i pristao je da im plaa 50.000 dukata godinjeg danka i daje za borbe 2.000 ratnika. Tako je Srbija postala dvostruk vazal, i Turskoj i Maarskoj, nalazei, sasvim opravdano, da bi prilaenjem samo jednoj strani izazvala neprijateljstvo ili u najmanju ruku, opasnu zlu volju druge. Kada se rat zavrio, Srbija je imala znatno suene granice. Mavu i Beograd drali su Maari; Golubac i Kruevac Turci. Srpska severna granica bila je upola smanjena i bez ijedne tvrave na vodi. Dunavska linija bila je, meutim, za Srbe od prvorazrednog znaaja; preko nje oni su dobijali neposrednu vezu sa Maarima na njihovom podruju, a u isto vreme ona im je mogla posluiti i kao veoma pogodna brana protiv Maara, u sluaju nepredviene potrebe. Kako su Turci, drei ne samo Bugarsku nego i Golubac, ugroavali tu vezu, a kako su Maari beogradsku tvravu sa sistemom uvali od Srba, nemajui u njih poverenja, to uru nije preostajalo drugo nego da na toj liniji podie novi grad. Tako je nastalo njegovo Smederevo, najvei dosad ouvani srednjovekovni grad Srbije posle Beograda, sa svoje 24 kule. Grad je podignut neverovatno brzo, od godine 1428. do 1430. svakako s ogromnim naporom narodne radne snage i velikim novanim rtvama. Stoga je pomen o toj gradnji ostao u narodu veoma nepovoljan; odmetanjem od prisilnoga posla na njemu objanjavala je narodna poezija postanak hajduije, koja u XV veku u naim zemljama doista poinje uzimati maha. Turci nisu ometali podizanje toga grada, jer im je po svoj prilici sa srpske strane bilo objanjeno da e on imati da poslui Srbiji kao bedem protiv Maara; a Maarima je opet pretstavljen kao prva kula odbrane protiv Turaka sa golubakog fronta. Smederevski grad, kako je lepo razloio arhitekta Pera Popovi, zidan je uglavnom prema carigradskim utvrenjima, koja su tada vaila kao najmodernija. Maarski poraz u Srbiji i urevo vazalstvo Turcima imali su svog odjeka i u susednoj Bosni. Kralj Tvrtko, koji se od god. 1425. bio sasvim pribliio Maarima i oenio se od njih, uplai se od kakva mogueg obrauna sa Turcima i pristade da im plaa godinji danak. Kad nije mogao, ili moda kad nije hteo, ili se ustezao da taj danak stvarno i plati, zauzee Turci, kao zalogu, neke gradove u istonoj Bosni i poee da se utvruju u njima. Isto tako pojaan je i turski uticaj u Zeti, gde je jedan potomak Balia, avanturist Stevan Maramonte, radio u vezi sa njima da se tu uvrsti kao gospodar, na tetu Mleana i despota ura. Kao prijatelj i vazal turski despot je uspeo da onemogui toga protivnika; ali, za to je morao davati Turcima neposrednije dokaze o svojoj odanosti. Njegov sin Grgur vodio je lino srpske pomone odrede u turskoj vojsci pri osvajanju Soluna, god. 1430., i pri turskom prodiranju u Albaniju, i bio je za svoje dranje posebno nagraen od sultana. U ovo vreme, septembra god. 1430., uputila je svoje prvo

244

poslanstvo na Portu i Dubrovaka Republika, koja je priznavala maarsku vlast, ali vodila rauna i o politikoj situaciji u susedstvu i o silama koje na nju najvie utiu. ta bi bilo prirodnije u ovako tekim prilikama nego pribrati sve narodne snage za zajedniku akciju? Srbija, Bosna i Dubrovnik priznavali su vrhovnu vlast i Maara i Turaka; nevolja ih je uputila na iste politike poteze, sa tim dvostrukim sizerenstvom, koje inae nije obian sluaj u istoriji. U svojoj spoljnoj politici oni su se nali, uglavnom, na istom terenu. Bilo je onda sasvim blizu pameti da to nekako uine i u svojim meusobnim odnosima, jer je opasnost tekog politikog pritiska pretila i od Turaka i od Maara. Oni su, meutim, postupali sasvim obratno. Nikad nije bilo u naim zemljama toliko malih lokalnih sukoba i ratova kao u ovo doba. Ratovao je gotovo svak. Sandalj sa sinovima Pavla Radenovia, Radoslav Pavlovi sa Dubrovnikom, bosanski kralj sa sprekom vlastelom Zlatonosoviima, despot ura sa Crnojeviima u Zeti, i drugi manji u manjem obimu. Izmeu bosanskoga kralja i despota ura, kome se pridruio Sandalj Hranji, izbio je u jesen god. 1432. rat, koji je pretio da uzme velike razmere. U sporazumu sa Turcima, kraljevi protivnici istakoe ak novoga kandidata za kraljevski presto: Radivoja, nezakonitoga sina kralja Ostoje. To ratovanje sa zlim strastima obustavljeno je tek u jesen god. 1433., kad su se poele iriti vesti da car Sigismund sprema pomo potisnutome Tvrtku i da e zbog toga, neminovno, morati doi i do sukoba izmeu njega i ura kao glavnog protivnika kraljevog. Protivnici su posle ove borbe ostali nepomireni, stalno spremni da kidiu jedan na drugoga, ne uviajui tako prostu stvar da tim svojim uzajamnim gloenjem i satiranjem samo olakavaju posao svojim glavnim neprijateljima. Jedan dragocen izvetaj o Srbiji iz god. 1432./3. dao nam je ueni francuski plemi, Bertrandon de la Brokier, poverenik Filipa Dobrog Burgundskog, koji se u to vreme interesovao za prilike na Balkanu. Despot ura, lep gospodin i krupan, ba je u to vreme vodio pregovore o udaji svojih keri Mare i Katarine; prve za sultana Murata, a druge za Ulriha, sina Fridriha II Celjskog. Ne treba mnogo politike mudrosti pa videti odmah da te udaje imaju isto politiki karakter i da jasno obeleavaju politiko balansiranje Srbije izmeu Maara i Turaka. Sem utvrenim vazalskim vezama trebalo je politiki stav srpskog dvora, odnosno same Srbije, podrati jo i krvnim vezama. Politiki znaaj Srbije, lini ugled urev i njegove stare gospodske porodice, kao i bogat miraz koji je dao, omoguili su despotu da svoje keri udomi za glavna lica tadanje Turske i Maarske, iji je uticaj na javne poslove van ikakva spora. Prva je bila obeana i moda udana Mara, god. 1433., a potom Kantakuzena-Katarina u prolee god. 1434. U Srbiji je Bertrandon saznao i o velikim prihodima despotovim. Glavni izvor za njih behu rudarske takse. Od svih rudarskih mesta najbogatije bee Novo Brdo, koje se naroito razvilo u XV veku i od koga je despot dobijao na 200.000 dukata godinje. Zahvaljujui tome, u ono vreme za celu Evropu ne mnogo obinom, prihodu od samo jednog mesta, despot je mogao da neposrednije deluje i u zemlji i u inostranstvu u svoju korist i da organizuje prilinu vojsku. Da nije toga (uo je odnekud Bertrandon) mislim da bi despot dosad bio isteran iz njegove zemlje Rasije. Sem tih prihoda iz Srbije, despot je imao dosta imanja i u Maarskoj, nasleenih od despota Stevana i naknadno dobijenih od cara Sigismunda. Prihodi sa tih imanja cenjeni su na 50.000 dukata. Ali (pie dalje radoznali Francuz), despot opet vie slua sultana nego cara; bolje reeno, vie ga se bojao. Stoga u beogradski grad Maari ne putaju srpske ljude, zazirui od njih kao od turskih prijatelja.

245

Videi da u Zeti nee moi bez novih i velikih rtava potisnuti Mleane, koji se behu uvrstili u Primorju i pohvatali dosta veza sa nekim crnogorskim i albanskim bratstvima, sklopio je despot sa njima, posle dugih pregonjenja, 14. avgusta god. 1435., konaan mir. Tim mirom predani su Republici Sv. Marka katuni Crne Gore iznad Kotora, ije ime odlino pokazuje glavno zanimanje njezinog stanovnitva. Ti katuni nalazili su se najverovatnije zapadno od planinskog lanca Lovena, Stavora i Gara, gde je bilo, u planinskim visinama, najpogodnije podruje za letnji izgon stoke, odnosno za katunovanje. Crnom Gorom, misli J. Erdeljanovi, prozvano je podruje istono od te linije: Cetinje, deo eklia, Zagara, Komani i nahije ljeanska i rijeka, ijim je stanovnicima bilo najpodesnije da se koriste povoljnim prilikama toga visokog planinskog predela za svoje letnje katunovanje. Samo svoje ime Crna Gora je dobila zbog svoje guste gore, u kojoj je po svoj prilici prevlaivala crnogorica. To ime potisnulo je od kraja XV veka potpuno stari naziv Zete, kao to je ranije, od sredine XIII veka, naziv Zete, to se javlja jo u X veku, poeo sve vie potiskivati jo stariji naziv Duklje, koji se najdue odrao u vladarskim titulama, gde se stari oblici po pravilu najvie i uvaju. Sem sa tim monim susedima, Turskom, Ugarskom i Mlecima, despot ura je hteo da ostane u dobrim odnosima i sa sad ve dalekom Vizantijom. Kao despot Stevan, i on je za pravoslavne, a od Turaka ugroene, Grke, kao hriane, imao u drugom delu svoga ivota dosta naklonosti. Njegova ena, po svoj prilici druga, bila je Grkinja, Jerina (Irina) iz porodice Kantakuzina, sa kojom se venao krajem god. 1414. Sa Jerinom je u Srbiju, u veim razmacima vremena, doao i jedan deo njene blie i dalje rodbine, od kojih su neki, kao brat joj Toma, zauzimali najvee poloaje u zemlji i izazivali tim i svojim meanjem u srpsku politiku nezadovoljstvo u narodu. Ipak, staroga Jovana, Janju, Kantakuzina, koji se bio smestio u Novome Brdu, pominje narodna pesma (Kuzun Janjo) ne bez simpatije. Jedan deo lanova porodice Kantakuzina doao je u Srbiju posle pada Vizantije (vojvodu ora Kantakuzina otkupio je despot iz turskoga ropstva), i ostao je u njoj. Dmitar Kantakuzin istakao se sredinom XV veka kao zatitnik srpske knjige, njegov je pisar bio Vladislav gramatik, najbolji srpski prepisiva toga vremena, i kao pesnik jedne mnogo itane, lepe, stihovane Molitve bogorodici. Jaunjski manastir Sv. Jovana kod Leskovca podigli su god. 1517. lanovi te kue. Lou uspomenu u narodu ostavio je Gri Manojlo; narodna poezija pripisuje njemu ak i tu podlost da za mito zamenjuje, kao kum, decu na krtenju. Taj Gri Manojlo bie po svoj prilici Manojlo, sin Tome Kantakuzina a brati Jerinin, docnije urak Vladislava Hercegovia. U Srbiju bee stigao, ne znamo kada, i jedan lan druge ugledne stare kue, Manojlo Anel, iz carske porodice tesalskih Anela, i bee se, isto tako, smestio u Novom Brdu. Tu se okuio, uzeo jednu Srpkinju za enu i imao decu ve posrbljenu. Jednom prilikom Turci su za-robili jednog od Manojlovih sinova, poturili ga i od njega napravili posle vrlo uvenog Mahmuta Anelovia; Mahmutov brat Mihailo ostao je u Srbiji i na despotovu dvoru pravio lepu karijeru. Despot je, dakle, sa Grcima imao dosta veza ve u svojoj zemlji i van nje, i linih i dravnih. Zanimljivo je da je vizantiski car, Jovan VIII, smatrao za dunost da i uru dade despotsku titulu, kao to je ranije dana i Stevanu, da ga na taj nain legitimie i sa svoje strane. Poseban carev izaslanik doneo je u Srbiju znake despotovog dostojanstva i sveano ih predao uru, u leto god. 1429. Veoma je vana ova injenica, na koju je K. Jireek skrenuo panju: da se ura sam, do toga imenovanja, nije hteo nazivati despotom, nego samo gospodinom. Tako je vladar

246

Srbije, koji je pre osamdeset godina sam uzimao carsku titulu, sada kleei polagao zakletvu na vazalstvo Maarima, strepei od Turaka davao ker u harem, a svoju vladarsku titulu iekivao od Vizantije, iji je car isto tako bio vazal turski, ali jo zadravao iluziju da u staroj carskoj tradiciji deli titule i po tome kao vodi glavnu re na Balkanu meu hrianima. Dok je despot tako gledao da Srbiju potedi od udara i da bude dobro sa svima susedima, razjedale su bosansku kraljevinu unutarnje krize. Kada je Sandalja Hranjia ( god. 1435.) nasledio njegov sinovac, Stjepan Vuki, mislili su mnogi susedi da je taj, njima jo blie nepoznati mladi malo podoban da odri dosta prostranu oblast strievu, i pourili su se da mu taj posao olakaju time to su mu poeli oduzimati izvesna mesta i predele. ak car Sigismund naredi hrvatsko-dalmatinskome banu da posedne desnu stranu Huma kao staru oblast Maarske; Mleci ugrozie Novi, a vojvoda Radoslav Pavlovi trebinjski kraj. Iznenaen tolikim neprijateljima, videvi prikupljenu toliku mrnju protiv svoje porodice, Stjepan Vuki, koji je bio bistar, okretan i prepreden, a nikad u ivotu muen moralnim obzirima, rei se brzo da se vee uz Turke. Na njegov poziv, turske ete dooe brzo u Hum i u Bosnu. God. 1436. zauze Barak, sin skopljanskoga Isa-bega, Pavlovievu Vrhbosnu, uvrsti se tu i osta u njoj, u srcu Bosne, kao stalan gospodar, pretvarajui tu srednjovekovnu upu i grad postepeno u novo, isto tursko Sarajevo. Stjepan ote, sa turskom pomou, Pavlovievo Trebinje, i razbi sve mletake pripreme u Novome. Zaplaen od Turaka, kralj Tvrtko pree na stranu Vukievu, i pomoe od svoje strane da taj mladi vojvoda, ije su line osobine tako malo poznavali, postane ubrzo najmoniji velika Bosne. Stjepan Vuki jedino nije imao uspeha u borbi sa ljudima cara Sigismunda; ali, i tu on lino nije loe proao. Stradali su samo njegovi saveznici, hrvatski Frankopani, sa kojima se zdruio odmah po primanju vlasti. Posle smrti cetinskog kneza Ivana Nelipia ( god. 1434.) nasledio je njegovu oblast mu Ivanove keri Katarine, knez Ivan Frankopan. Car Sigismund nije pristajao na to i traio je da se ta oblast ustupi njemu, mada je ranije to bio odobrio. Zbog careve odluke da svoju volju ostvari ma i po cenu graanskoga rata, savez izmeu Frankopana i Vukia postao je sasvim prirodna stvar. Ali, u borbi protiv cara loe su proli. Ve krajem god. 1436. nestalo je nenadano Frankopana, a 31. januara god. 1437. predala je njegova udovica Maarima sve zemlje svoga oca i mua. Maarske borbe u Bosni nisu mogle da oslobode tu zemlju od Turaka; uspele su jedino da sateraju s vlasti Tvrtkova protivnika, kralja Radivoja. Mada se veto uklanjao sukobima i sa Maarima i sa Turcima, despot ura ipak nije mogao da izbegne nesreu da jednoga dana ne bude uvuen u njihove borbe. Odravanje mira, koji je bio njegova najvea elja, nije zavisilo samo od njegove volje. Za agresivne Turke bilo je jasno da se, postavi gospodari Balkana, nee zaustaviti neaktivni na granicama Maarske, koja je smetala njihovoj ekspanziji i prikupljala pod svoju vrhovnu vlast izvesne balkanske zemlje, kao Srbiju, Bosnu i polubalkansku Vlaku, ne toliko da ih kao hriane brani od Turaka, koliko da im te hrianske drave poslue kao bedem za obezbeenje svog vlastitog podruja. Izmeu Turaka i Maara moralo je, pre ili posle, doi do krupnih obrauna, a u tom sluaju srpsko zemljite moralo je postati ratno podruje ili bar podruje preko kojega prelaze vojske, svejedno da li e Srbi na to pristati ili ne. Inicijativa nije bila u njihovim rukama, niti su oni mogli na nju mnogo uticati ni na jednoj ni na drugoj strani; Srbija je postala podruje kojim su, pored svih domaih vlasti, uglavnom raspolagali drugi. Srbima je samo ostajala sloboda izbora da se

247

odlue uz koju e stranu pristajati; a uz koju god pristali, glavnu tetu i sve ratne nevolje podnosie oni sami. To se jasno videlo od god. 1437., kad su nastale srpske nevolje. Da se osveti za turske upade u Erdelj, uputio je car Sigismund u leto te godine preko Srbije na Turke jednu leteu kaznenu ekspediciju, koja prodre do Stalaa i Kruevca i nanese na oba mesta osetnu tetu Turcima, pa se odmah povue. Ceo zalet trajao je svega osam dana, od 19. do 27. juna. Turska potera bi razbijena blizu Smedereva sa prilinim gubicima. Da e za taj maarski pohod Turci optuivati i despota i Srbe, govorei da je izmeu njih bilo sporazuma i uzajamnog pomaganja, moglo se oekivati od onog dana kada Srbi nisu pristali da se njima pridrue; kao to bi ih optuivali i Maari da su postupili drukije. Ustvari, meutim, despot je eleo da ostane koliko je mogue vie neutralan. Ali, to mu nije pomoglo, i nije mu se verovalo; i sultan je stoga kao pouzdanije jemstvo za njegovo budue dranje traio i dobio branievski kraj, iz kojega je mogao lake i bre organizovati prelaz na maarsko podruje. Posle smrti svakovrsnim avanturama bogatoga cara Sigismunda, koji je bio sve pre nego veliki dravnik ( 9. decembra god. 1437.), i po dolasku na maarski presto njegova zeta austriskoga vojvode Albrehta, reie se Turci na veliku ofanzivu protiv Maarske, hotei svakako da iskoriste zabune pri promeni na prestolu. Ovom prilikom oni su hteli da raiste i svoje odnose sa Srbijom, nezadovoljni dotadanjom urevom politikom odravanja srdanih veza i sa njima i sa Maarima. Bilo je neto zaziranja i od urevih veza sa Vizantijom, koja je u ovo vreme javno vodila pregovore o crkvenoj uniji sa Rimom i sa tim u vezi traila zapadnu pomo protiv Turaka. God. 1438. poele su prve uvodne turske operacije protiv Ugarske, kao i protiv Srbije i Bosne, da se idue godine ponove u punoj snazi. Krajem aprila god. 1439. krenula je velika turska sila, pod vostvom samoga sultana, na Srbiju, pomognuta vojskom turskoga vazala Stjepana Vukia. Despot ura pree u Maarsku da trai pomo. Ali, kralj Albreht, i pored sve volje da doista pomogne ugroenome vazalu, nije mogao to da uini. Njegova vojska bila je slaba i pristizala je veoma sporo. Maara se tada nije mnogo ticao udes Srbije; oni su bili u jakoj opoziciji protiv kralja. Ostavljena sama sebi, Srbija nije mogla da odoli turskoj sili. 18. avgusta pade Smederevo i sa njim cela Srbija, sem uporno branjenoga Novoga Brda i sem Zete, koja Turcima ovom prilikom nije bila na putu. Takvo je plenjenje bilo (izvetava jedan turski savremenik) da se u Skoplju prodavao deak od etiri godine za 20 aspri. U to vreme, kada bi se moda, pod utiskom crnih vesti iz Srbije, mogla organizovati u njenu korist kakva akcija, na kojoj je despot ivo radio, umre iznenada 27. oktobra god. 1439. kralj Albreht. Ta smrt, zbog neureenog pitanja nasledstva, izazva u Maarskoj nove krize i omete svaki rad u tome pravcu. I sam despot umea se u spletke oko izbora novoga kralja, istiui kandidaciju svoga najmlaega sina Lazara i predlaui da se Lazar oeni Albrehtovom udovicom. udnovato je da je stari i inae mudri despot mogao verovati da bi njegov sin, pravoslavne vere, tuin i bez mone politike podrke koje sile, mogao postati uopte ozbiljan kandidat u ovo vreme kad je on sam, kao vladar bez zemlje i kao ovek kome treba pomagati, bio vie u poloaju onoga koji moli nego onoga koji zahteva ili o kome se, radi njegove politike vanosti, mora voditi rauna. Kandidacija, naravno, nije uspela; naprotiv, ona je despotu donela bez potrebe samo novih neprijatnosti i nekoliko novih neprijatelja, meu kojima i neposrednu okolinu na maarski presto izabranog mladog poljskoga kralja Vladislava. Posle toga neuspeha, i

248

videi da Maarska jo za dugo vremena, zbog unutarnjih trvenja, nee biti sposobna za neke vee akcije, krenuo se despot da trai pomoi na drugoj strani. Sa podruja svoga zeta, Ulriha Celjskoga, koji je, isto kao i ura, bio protivnik novoga kralja Vladislava, preao je despot na mletako zemljite. Iz Mletaka, gde je bio doekan sa panjom, krenuo je despot jula god. 1440. u svoju Zetu, zadravi se usput u ibeniku i Dubrovniku. U Maarskoj je za to vreme bio optuen kao ovek koji je odravao veze sa Turcima i kao kraljev odmetnik, pa su mu, za kaznu, oduzeta mnoga tamonja imanja. Ta optuba, znalo se dobro, bila je neopravdana i mogla se bez imalo tekoe pobijati; ali, pri njoj se ipak ostalo; to je bila kraljeva osveta za urevo dranje prema njemu. Ako je ura odravao sumnjive veze sa Turcima, zato mu je trebalo da se potuca po tuini, traei pomoi protiv njih, mesto da se, kao sultanov tast i njihov prijatelj, vrati u Srbiju ili Jedrene i dobije milost? Koliko je ta optuba bila neosnovana kleveta i runo podmetanje vidi se najbolje po tome to su Turci na sve strane ljutito ustajali protiv njega. Njihov vazal, Stjepan Vuki, uao je u Zetu, i kao mu Jelene, keri Bale III, istakao je svoja prava na tu zemlju. Kada je despot u aprilu g. 1441. doao u Dubrovnik, da potrai veza protiv Stjepana, izazvalo je to veliko ogorenje i na Porti i na dvoru Vukievom. Posebno tursko poslanstvo stie u lepi grad pod Srem da protestuje protiv despotova prijema, a uskoro dooe pretnje i oko 20. jula neka vrsta ultimatuma turskoga i Stjepana Vukia. Dubrovaka Republika odgovarala je sa puno ponosa da je u njenim zidinama slobodno sklonite ovakome koji ga zatrai, i da oni protiv svoga gosta i staroga prijatelja ne mogu upotrebljavati prisilna sredstva da ga uklone, ali da mogu, u isto vreme, jamiti da sa njihova podruja nee biti pokuano nita protiv mira u susedstvu. Ovaj momenat pretstavlja jednu od najlepih stranica njihove istorije, kojom su se, sa pravom, diili stoleima potomci dubrovakih gospara, koji su, mada inae praktini trgovci, imali u sebi ipak i vitekog oseanja i svesti o dostojanstvu. Stoga se i Gunduli u svome Osmanu zadrava due na tome sluaju i primeru, i pria, naravno pesniki iskieno, kako Dubrovnik sred pokoja ki od slobode krunu stee, s mita od zlata, s prietnje od boja, od vjere se ne poree tako da isti car oholi udei se tada klie: Cje tve vjere krepke toli Vik e ivjet, Dubrovnie! Stari despot video je tekoe i opasnosti kojima se radi njega izlae mala republika, i da im ih utedi, on je oko 25. jula napustio grad i preko Senja krenuo za Maarsku. Tursko ogorenje protiv ura i njegove aktivnosti na strani vidi se jo naroito po svirepoj naredbi sultanovoj da mu se oslepe oba sina, Grgur i Stevan. Grgur je pao u turske ruke pri zauzimanju Smedereva, a Stevan se nalazio na sultanovu dvoru kao talac. Naredba je izvrena 8. maja god. 1441., ba za vreme ureva bavljenja u Dubrovniku. Turska optuba glasila je da sinovi pismima odravaju veze s ocem, koji je neprijatelj i odmetnik sultanov. ureva politika, u istinu lojalna i prema jednoj i prema drugoj strani,

249

doivela je potpun slom. Hotei da odri dobre odnose i prema Turcima i prema Maarima, on je izgubio poverenje i kod jednih i kod drugih, i, eto, doekao to da ga Maari osuuju radi veza sa Turcima, a da mu Turci oslepljuju decu zbog njegovih odnosa sa Maarima. Malo posle te line nesree stigla je vest despotu da je 27. juna god. 1441. palo najzad i junaki branjeno Novo Brdo. U isto vreme osvajao je Stjepan Vuki nebranjenu gornju Zetu, dok su Mleani, da ga spree, osvajali primorska mesta i oblasti. U jesen god. 1441. despot nije imao vie ni pedlja svoje zemlje; Srbija je bila konano pokorena. Videi da u Zeti od kakve akcije sa te strane, u eventualnom savezu sa Mletakom Republikom, ne moe biti nita, i posle neuspeha u Dubrovniku, rei se despot ura da se izmiri sa maarskim kraljem. Maari su, sami neposredno ugroeni od turskih osvajakih tenja, bili ipak najprirodniji saveznici despotovi i jedini koji su shvatili opasnost i pokazivali volje da se bore protiv nje. Njihova odbrana Beograda god. 1440. bila je doista lepo junako delo. Unutarnje njihove borbe behu se tokom god. 1441. prilino stiale i postojali su izgledi da se sad moe prei na ozbiljnije spoljne akcije. Ratobornu stranku u Maarskoj podravao je naroito smeli i junaki Janko Hunjadi, popularni Sibinjanin Janko naih narodnih pesama, centralna linost maarske istorije sredinom XV veka. Njega je kralj Vladislav god. 1441. imenovao za zapovednika Beograda, poverivi mu za odbranu najopasnije mesto u dravi. Odmah, im je primio novu dunost, poeo je Janko da uznemiruje Turke i da pravi ispade iz beogradske tvrave. Da bi mogli pratiti njegova kretanja i drati u kripcu maarsku posadu u Beogradu, podigli su Turci god. 1442. svoj grad na Avali, odakle je bio irok vidik na svu okolinu. Sa nekoliko strana krenuta je god. 1441. misao da se obrazuje jedan veliki hrianski savez, koji bi imao ne samo da brani evropske hrianske narode od Turaka, nego i da pree u borbu protiv njih. Ugroenih je bilo mnogo; sem Srbije na udarcu bee Bosna, Vlaka, Vizantija, Jovanovci na Rodu, pa i sama Ugarska. Primer pada Srbije delovao je ivo i neposredno i izazivao na brze mere, dok sve ne bude kasno. Na elo pokreta za stvaranje toga saveza stavila se sama papska kurija, a glavni njen organ bee reiti i aktivni kardinal Julije Cezarini. Papa Evgenije, i on, i despot, i drugi ljudi, koji su hteli da se to pre sa rei pree na delo, obratili su glavnu svoju panju na to da za tu ideju pridobiju maarskoga kralja i Maare kao glavne nosioce te politike. Moda bi, pored sve njihove ubedljivosti, cela stvar napredovala sporije, da sami Turci svojom ekspanzijom nisu izazivali na energine mere, i da uspesi Janka Hunjadija protiv njih, u dve velike borbe, u Erdelju i Vlakoj, tokom god. 1442. nisu digle samopouzdanje i oivele nade na jo vee i konane uspehe. Papa Evgenije, svojom bulom izdanom o novoj godini 1443., pozivae hriane ponovo da krenu protiv agarjana, a sam obea za organizaciju pohoda petinu svojih prihoda. Doista, tokom te godine spremi se velika ofanziva protiv Turaka. Za nju je, sasvim prirodno, ponajvie radio despot ura, koji je svoje spaseno bogatstvo upotrebljavao samo na to da pridobija ljude i kupi vojsku. Krajem septembra ili poetkom oktobra god. 1443. prela je Dunav kod Beograda veoma jaka saveznika vojska sa 25.000 konjanika i strelaca, a voi joj behu Hunjadi i despot ura, kome prie jo oko 8.500 srpskih ratnika. Uspesi oduevljenih saveznika bili su veliki. Turska vojska bila je potisnuta svuda, a 3. novembra ometena je porazom kod Nia koncentracija glavne turske evropske ordije. Odatle pa sve do balkanskih klanaca Srednje Gore Turci nisu mogli da organizuju nov otpor. Pred tim klancima, kod Zlatice, usled

250

novog turskog otpora i usled otre zime i tekoa sa snabdevanjem u opustoenoj zemlji, saveznici su obustavili dalje napredovanje i poeli da se povlae. Despot je gledao na sve naine da saveznike zadri u osloboenoj Srbiji, obeavajui da e se sam brinuti o snabdevanju vojske, ali nije uspeo; zamoreni doista velikim naporima ovog jesenjeg i zimskog rata, ljudi su urili da se to pre vrate na svoja ognjita. Turke je ova ofanziva iznenadila, zbunila i ak uplaila, tim vie to, zbog ratovanja u Maloj Aziji, nisu imali slobodne ruke. Na glas o pobedama saveznika poee pokreti protiv njih na vie strana, u Vlakoj, Grkoj, Tesaliji i Albaniji, gde se pojavio i brzo proslavio hrianstvu povraeni poturenjak, Skender-beg. Stjepan Vuki, suvie obeleen kao turski ovek i prijatelj, imao je u to vreme dosta tekih dana. Njega su Mleii potiskivali i u Zeti i u Dalmaciji (iz Poljica i Omia, koje bee zauzeo). U samoj Bosni doao je Stjepan u sukob sa novim kraljem, Stevanom Tomaem, sinom kralja Ostoje, koji je krajem novembra god. 1443. izabran za kralja iza umrloga Tvrtka II. Po logici dogaaja Stjepan je trebao da bude kraljev pristalica, jer je Toma doao na presto mesto Ulriha Celjskog, koji je, prema ugovoru od god. 1427., imao da nasledi Tvrtka i nije, dakle, bio maarski kandidat. Ali, doslednost i logika u postupcima vlastele i dravnika toga vremena behu retka osobina, a u Bosni, pometenoj i rastrojenoj borbama svih vrsta, linim, verskim i politikim, rea nego i u jednoj drugoj naoj oblasti. Stjepan je loe raunao. Toma je bio ovek jake volje i prilino vrste ruke, i od svih bosanskih vladalaca posle Tvrtka I sa nesumnjivo najvie dravnikih sposobnosti. Mada je sada, posle toliko godina vladavine monih velikaa i slabih kraljeva, ilo dosta teko, on je ivo radio na tom da povrati ugled kraljevskoj vlasti. Te njegove tenje i pristupanje delima osetio je Stjepan Vuki vrlo brzo, mada bez teih posledica po sebe. Posle saveznikoga uspeha kralj Toma se opredelio za Maare i uskoro bio priznat od kralja Vladislava. Otpor Celjskih protiv njega nije bio ozbiljan, verovatno stoga to se od prvog asa videlo da bi Ulrihu trebalo mnogo krvi i napora da se uvrsti na bosanskome prestolu. Protiv njega bila je gotovo sva bosanska vlastela, i turko- i maaro-filska; a kralj Vladislav nije pokazivao volje da se, radi ovoga dojueranjeg protivnika, za nj vojniki zalae u Bosni i da ga, svojom pomou, napravi jo jaim i opasnijim. Vladislavu se inilo politiki mnogo mudrije da prizna Tomaa i da ga tako vee vre uza se. Posle postignutih uspeha god. 1443. u Maarskoj je jo vie uzela maha ratnika struja, tim vie to je uspelo, saradnjom Mleana, organizovati i jednu veliku flotu za akciju sa mora. Sultan Murat, zabrinut radi prologodinjeg poraza, ponudi god. 1444. saveznicima mir, spreman da uini velike ustupke. Za glavnog posrednika uze svoju enu, mudru Maru, despotovu ker, oevidno sa namerom da ova deluje na oca. Despotu je sultan obeavao povratak cele drave, ako uspe izraditi povoljan mir za Turke. ura nije hteo rat rata radi, niti je, pored svih vojnikih uspeha, verovao da e saveznicima poi za rukom da konano skrhaju Turke. Doiveo je on i tee turske poraze i krize, pa se uverio da oni nisu mogli da slome njihovu snagu i trajno obuzdaju njihov polet. On je stoga brzo bio gotov da svom svojom reitou i uticajem radi za mir, ne tedei, da to postigne, ni novca ni imanja. Janku Hunjadiju, samo da bi ga pridobio, ustupio je itav niz svojih poseda u Ugarskoj i tvrdi grad Vilago. Zahvaljujui ponajvie njegovom zauzimanju dolo je do mira sa Turcima krajem jula god. 1444. u Segedinu. Mir je utvren za deset godina; a despot dobi, prema obeanju, celu svoju dravu, ovog puta ak i sa Golupcem i Kruevcem, istina s obavezom da za nju, kao i pre, plaa sultanu godinji danak. Sklapanjem ovoga mira, koji je prvenstveno njegovo delo, despot ura je

251

nesumnjivo uinio veliku uslugu zabrinutome sultanu, i izazvao tim ljute proteste Maara. Ali, despot je gledao u prvom redu srpske interese. Daljim ratovanjem on i Srbija nisu mogli dobiti nita vie od onog to im je sultan ve sada nudio; a dalje ratovanje, sem to je crplo i inae iznurenu narodnu snagu, moglo je, jednom prekinuto, da ispadne sa manje uspeha od lanjskog. Despot je bio dobar poznavalac ljudi i prilika, i teko da mu izvesna iskustva iz zimske kampanje god. 1443. nisu govorila za veu opreznost. Na kraju krajeva, on je lino bio ve star ovek i, posle toliko godina lutanja i bogoraenja po tuini, eleo je da se smiri i poine zajedno sa celim narodom, koji je bio sit borbe, naroito kad ta borba, posle onako povoljnih ponuda, ne izgleda niukoliko potrebna. im je mir sklopljen, jo istoga leta, pourio je despot da se vrati u Srbiju; 22. avgusta god. 1444. uao je on ponovo u svoje Smederevo. Stjepan Vuki, koji je bio osvojio dobar deo Zete, pokuao je, posle Segedinskoga mira, da se i sam izmiri sa despotom i vratio mu je zauzeto podruje. Tako je Srbija vaspostavljena; na severu sa neto proirenim, a na jugu sa neto suenim granicama, poto Mleani nisu hteli da povrate osvojene delove i gradove primorske Zete. Dobar deo Maara i neki njihovi prijatelji, a naroito kardinal Cezarini, behu veoma nezadovoljni sklopljenim mirom, nalazei da se dobro zapoeto delo upustilo bez potrebe i bez po njih vidno povoljnog rezultata. Oni nisu krenuli veliku vojnu protiv Turaka samo za to da se vaspostavi srpska drava, nego su imali vee ciljeve i radili na korist svih ugroenih hriana. Njihovo nezadovoljstvo uzelo je veoma velike razmere, raspirivano plamenom agitacijom Cezarinijevom, koji je, u svom hrianskom oduevljenju, verovao i govorio da se sa novim naporom mogla postii potpuna katastrofa Turaka u Evropi. To i aktivnost saveznike flote u turskim vodama potakoe kralja Vladislava da otkae sklopljeni mir i nastavi rat. Despot ura nije hteo da se ovog puta pridrui njihovoj akciji, nego, izmeu dva gospodara, ostade sasvim neutralan. Maarska vojska, koju je vodio sam kralj, krenula je ovog puta na Turke preko bugarskog zemljita, poto se kod Orave prebacila preko Dunava. Uinila je to verovatno ponajvie stoga da bi se to pre pribliila saveznikoj floti na Crnome Moru; a moda je bilo i izvesnog uzdravanja da se, zbog despota, pree preko Srbije. Bez mnogo muke prodrli su saveznici do Varne, gde ih je 10. novembra god. 1444. zadesio strahovit poraz. Na bojnom polju padoe sam kralj Vladislav i borbeni kardinal Cezarini. Ovaj teki poraz, koji je jednim potezom nanovo digao ugled Turaka na Balkanu i meu hriane uneo novu malodunost, dao je puno opravdanje opreznoj politici despota ura, mada mu je znatno oteao poloaj. Maarima se despot zamerio to nije nastavio borbu na njihovoj strani; a Turci su, posle ovakve pobede, mada formalno ispravni prema njemu, ponovo digli glavu i postepeno naputali ono predusretljivo dranje koje su pokazivali u poslednje vreme. Pogibija jo mladoga kralja Vladislava izazvala je u Maarskoj duge borbe oko prestola. Meu ostalim kandidatima javio se i Alfonz V Aragonski, u to vreme i napuljski kralj, osnivajui svoje pravo na starim vezama izmeu napuljskoga dvora i Maara. Kao nekada Karlo Robert ili Ladislav Napuljski, tako je sad kralj Alfonz traio veza i oslonca meu uticajnim ljudima na istonoj obali Jadranskoga Mora. Glavni njegovi ljudi na toj strani postadoe Stjepan Vuki i Skender-beg; naroito mu je bio dobrodoao Vuki kao neposredan sused podruja krune Sv. Stevana. Stoga je kralj Alfonz, unekoliko aktivniji od Ladislava Napuljskog, pomagao Stjepana u njegovoj borbi sa Mlecima i naterao svojim posredovanjem Republiku da prema njemu popusti i u

252

pitanjima gde to inae ne bi htela. Ta veza sa kraljem Alfonzom, kao i poznato mu prijateljstvo sa Turcima, digoe znatno Stjepanov ugled. Bosanski kralj Toma, dotle njegov neprijatelj, izmiri se sa njim i god. 1446. postade mu zet, uzevi za enu njegovu ker Katarinu. Ovo srodstvo izmeu Tomaa i Stjepana nije bilo po volji despotu uru, kome Toma bee oteo bogatu Srebrenicu; i on je to na Porti, gde je, posle Segedinskoga mira, uivao prilino poverenje, prikazao kao Stjepanovo pribliavanje maarofilskoj politici kraljevoj. Da preseku to jaanje maarskog uticaja, uputili su Turci u prolee god. 1448. dve jake vojske u Bosnu; jedna je operisala u samoj Bosni, a druga po Hrvatskoj. Stjepan Vuki, uplaen zbog turskog dranja, napusti odmah svoga zeta i prie despotu; njihove udruene vojske potukoe 16. septembra god. 1448. kralja Tomaa i povratie opet Srbiji izgubljenu Srebrenicu. Odmah posle te pobede, da jasno obelei svoj uspeh i da se vidno odvoji od zajednice sa bosanskim kraljem, Stjepan Vuki se proglasio hercegom; i to, poneto u tradiciji kralja Tvrtka, koji se krunisao u Mileevu, a koje se sad nalazilo u Stjepanovoj vlasti, a poneto i da prema katolikoj Bosni istakne drukiji karakter svoje drave, Stjepan se proglasio hercegom od sv. Save. Taj naziv, kao i njegova dobro ouvana crkva u Goradu, pokazuju najbolje kako nisu u pravu oni koji Stjepana, kao i njegova strica Sandalja, hoe da proglase bogumilima. Naziv hercega, koji se u naim krajevima javlja prvi put god. 1403. kao nova titula Hrvoja Vukia, inio se Stjepanu da oznaava neto vie od ina velikog vojvode, koji je on dotle imao, i da poveava naroito njegov ugled prema kralju. Valjda je ostao u uspomeni onaj suvereni Hrvojev stav prema bosanskim kraljevima Tvrtku i Ostoji, pa je to, nekako, pripisivano ne samo njegovoj linoj vrednosti, nego i inu koji je imao. Svoju novu titulu, o kojoj je odmah obavestio susedni Dubrovnik, Stjepan je uzeo oko 10. oktobra god. 1448., znajui da mu to nee osporavati ni Turci ni despot ura, na koje se, u ovoj fazi svoje politike, prvenstveno oslanjao. Zanimljivo je da je taj neobino prepredeni, u sto voda prani, ovek doao nekako i u veze sa nemako-austriskim carem Fridrihom III, kao tutorom maloletnoga sina kralja Albrehta, i dobio od njega potvrdu svih svojih poseda (20. januara god. 1448.). Jedno vreme se verovalo da je Stjepan i svoju titulu hercega dobio od njega; ali, to nee biti tano. U izvorima o tome nema traga; a u jesen god. 1448., kada se Stjepan nalazio potpuno u antimaarskome taboru, to nije nimalo verovatno. Uostalom, oblik rei herceg nije nam doao po nemakom (Herzog), nego po maarskom i turskom izgovoru. Stjepanovo podruje, koje je hvatalo od bokokotorskog zaliva do blizu Olova u Bosni i od Cetine do Morae i Lima, dobija dosta brzo, po toj novoj tituli, naziv Hercegovina; prvi put to se ime javlja u jednom dokumentu iz vremena oko god. 1454. Dok su Maari svoju glavnu vojniku i politiku aktivnost razvijali na podruju oko dunavske linije, upotrebila je Mletaka Republika svu svoju vetinu da se to bolje utvrdi na Jadranskome Primorju. Naroito su Mleani ivo radili u Zeti i Albaniji, gde su ne samo ljubomorno i uporno uvali steene pozicije, nego ili i za novim osvajanjima. Ta njihova aktivnost dovela ih je u sukob sa Skender-begom u Albaniji i sa despotom urem u Zeti, naroito posle god. 1445., kada su uzeli trgovaki vani grad Danj. Udrueni Srbi i Albanci nanesoe Mleanima osetne gubitke; ali, ne mogoe da ih potisnu. Naprotiv, posle tri godine dana despot, zbog poraza svoje vojske, morade za izvesno vreme da obustavi operacije, a Skender-beg sklopi sa Republikom mir, jer ga od god. 1447. poee napadati Turci. Obeavana pomo aragonskoga kralja Albaniji naterala

253

je Mleane da budu popustljiviji i da ne oteavaju ve i inae teki poloaj njezinih protivnika. Maarska je dobro oseala gubitak svog prestia u susednim zemljama posle poraza kod Varne, kao i opasnost od sve vidnijeg jaanja Turske, i gledala je da to pre popravi svoj poloaj. Jo uvek se verovalo da je mogue potiskivanje Turaka iz Evrope sa jednom monom koalicijom hrianskih drava. Maarska, koja je sa Jankom Hunjadijem na elu uzela na se ulogu vodee hrianske sile u borbi sa Turcima, uviala je sve vie da je u pitanju njen vlastiti opstanak, ako sultanovoj vojsci poe za rukom da srui ostatak hrianskih drava na Balkanu, i stoga je sada gledala da te drave vee to vre za sebe, organizujui ih za zajedniku borbu, koja bi, naravno, bila rukovoena prvenstveno maarskim interesima. Borbena aktivnost Maarske uze maha naroito od god. 1446., otkad postade njen dravni guverner Janko Hunjadi, vo vojnike stranke i ovek koji je najvei deo svoje popularnosti stekao borbama sa Turcima. Despot ura, koji je pre pet godina bio glavni saradnik Hunjadijev u stvaranju hrianskog saveza protiv Turaka, nije se ovog puta oduevljavao maarskim planovima. On je video da u taj savez ne ulazi nijedna od veih drava; da su Mleci ak u izvesnom sporazumu sa Turcima; i da bi glavni teret ratovanja pao i opet na Srbe. On stoga ne samo da ne ulazi u savez nego mu je ak i protivnik. On nee da tek malo oporavljena Srbija postane ponovo ratno podruje. Naprotiv, njegova je jasna tenja da poloaj Srbije pojaa novim vezama i da joj utedi koliko god moe nove potrese. enidba njegova sina Lazara, u decembru god. 1446., sa Jelenom, kerju morejskoga despota Tome Paleologa, a bratinom docnijeg cara Konstantina Dragaa, izraz je tih tenji, koje su bile u interesu i srpskoga i vizantiskoga dvora. Prilikom ove enidbe Lazar je dobio naslov despota, i oznaen je tim ne samo kao oev naslednik, nego ak i kao njegov savladar. Da pojaa odbranbena sredstva Vizantije, despot je god. 1447./8. pomagao obnavljanje carigradskih bedema i time najbolje pokazao da je njegova turkofilska politika bila samo politika nude. Poetkom septembra god. 1448. poelo je pribiranje i prebacivanje maarske vojske preko Dunava, kod Kovina, za veliki pohod protiv Turaka. Sva nastojanja Hunjadijeva da se i despot pridrui tome pokretu ostadoe bezuspena. Despotov inovnik, rizniki elnik (ministar finansija), Dubrovanin Paskoje Sorkoevi, imao je da objasni Hunjadiju ustruavanje svoga gospodara i da, u isti mah, dobro osmotri stanje maarske vojske, koja je imala na 70.000 ljudi. Bojei se da ga Turci ipak ne okrive radi veza sa Maarima i njega ne optue da je maarska vojska prola kroz Srbiju sa njegovim pristankom, despot je odmah dostavio sultanu, koji se nalazio pod Krojom u Albaniji, sve vesti koje je znao o snazi i kretanju maarske vojske. Hunjadi, ljut zbog despotova ustruavanja, dopustio je da se njegova vojska, na prolazu za Kosovo, ponaa u Srbiji kao u neprijateljskoj zemlji, traei hranu za sebe i za stoku. Hunjadi je poao protiv Turaka na Kosovo po svoj prilici stoga to je bio obaveten da se sultan sa svojom vojskom nalazi u Albaniji i da mu otuda hita u sretanje na tom klasinom polju tursko-hrianskih obrauna, najpogodnijem za razvoj vee vojnike snage. U trodnevnoj bitci 17.19. oktobra maarska vojska je pretrpela strahovit poraz. U stranoj borbi pogiboe, meu ostalim vitezovima, Jano Sekelj, Hunjadijev sestri, proslavljen u narodnim pesmama kao Banovi Sekula, i hrvatsko-dalmatinski ban Franjo Talovac. U narodu je ta maarska pogibija ostala zapamena sve do danas u poznatoj uzreici: Stradao kao Janko na Kosovu.

254

Razbijena maarska vojska prsla je na sve strane. Najvei deo vraao se u begstvu preko Srbije. Srpske vlasti beguncima nisu pravile smetnja, pored svih teta koje su im Maari naneli prilikom svog ranijeg prolaska. Za te tete despot je inio odgovornim njihova voa, samoga Hunjadija, pa ga je stoga dao na prolasku uhvatiti i zatvoriti. Ne moe se danas jasno utvrditi da li je staroga despota navela na taj nimalo politiki postupak e za osvetom ili tenja da se i na taj nain opravda pred Turcima. Ali, u svakom sluaju postupak nije bio dobar i doneo je njemu samom vie neprijatnosti nego to bi mogla biti korist od njega. Na despota je bilo ve i ranije dosta povike, kad je god. 1444. napustio saveznike. Poraz na Varni, kao i ovaj na Kosovu, pripisivani su dobrim delom njegovom dranju. U oima Maara on je smatran kao izdajnik, i ovaj postupak prema Hunjadiju mogao je samo da pojaa opte ogorenje protiv njega. Nije bilo teko predvideti da e Hunjadi, ako ostane iv, ili posle njega njegovi prijatelji u Ugarskoj nai naina da se svete despotu i Srbima za ovu meru. Turcima ovim postupkom despot nije, isto tako, ugodio do kraja, jer im nije izdao Janka; oni su i dalje imali izvesnog razloga za sumnju da ura nee da kida sve veze sa Maarima i da im, prema tome, nije potpuno pouzdan. I kod naih ljudi bilo je osude despotova postupka; u dalmatinskim bugarticama nazivaju ura pravom nevjerom. Ugarski stalei reili su odmah, krajem novembra, da Hunjadija izbave iz Despotovine, nudei uru novanu ottetu od 100.000 dukata i obeavajui mu pomo protiv neprijatelja. Da se sve lepo izgladi bi ak reeno da se despotova unuka Jelisaveta, ki Ulriha Celjskoga, uda za jednog Hunjadijeva sina i da taj sin ostane kao talac u Srbiji, dok se sva ova utanaenja ne izvre. Sam Hunjadi, protiv koga se bee digla jaka opozicija u Maarskoj, okrivljujui ga za poraze kod Varne i Kosova, nije spoetka ustajao protiv despota, jer mu je trebalo njegovo posredovanje za mir sa Turcima. Kada je maarski sabor odbio predloge za mir, koje bee izneo despot, ovaj se odree daljeg rada u tome pravcu i tim jo vie izazva srdbu i optuivanje Maara. Da se Janko Hunjadi i Maari nee drati primljenih obaveza prema despotu i da e ih oglaavati za iznuene bila je stvar koja se mogla oekivati od onoga asa kad im despotova saradnja ne bude vie trebala ili kad on ne ushtedne da manje vie izvrava njihovu volju. I doista, maarski sabor i sam papa Nikola V svojom bulom od god. 1450. oslobodie Hunjadija dane obaveze i zakletve, smatrajui despotov postupak kao ucenjivaki. Odmah potom oduzeo je Hunjadi despotu dobra u Ugarskoj. Pisma starog despota iz te godine puna su prkosa i ak ponegde i pretnje, koja je, verovatno, iskreno miljena, ali koja je bila bez mogunosti da se ostvari. Ovim sukobom izmeu despota i Maara koristio se odmah i bosanski kralj Toma i poetkom god. 1450. poseo je Srebrenicu. VI. SULTAN MEHMED OSVAJA. 1. Sultan Mehmed II prema despotu uru. 2. Pad Carigrada. 3. Turska ofanziva protiv Srbije. 4. Odnosi izmeu Srba i Maara. Sukobi izmeu despota ura i Mihaila Silaija. 5. Srpski sporazum sa Turcima. 6. Bosna prema Turcima i Maarima. Sa novim turskim sultanom Mehmedom ili Muhamedom II, koji je 4. novembra god. 1451. nasledio svoga oca Murata II, istorija Balkanskoga Poluostrva dobija nov sadraj. Turska ofanzivna snaga, razvijana dosad samo na mahove, stie za njegova

255

vremena pun razmah. Veoma obrazovan, znajui nekoliko jezika, a meu njima i na, ovek irokih shvatanja i otre inteligencije, vrst u namerama i odluan da ih izvede, esto bezobziran i istonjaki svojevoljan, Mehmed el Fatih, Osvaja, nastavlja, u velikim potezima, poeto delo svojih prethodnika, a naroito dvojice Murata. On kida sa tradicijom dotadanjih turskih kompromisa sa balkanskim hrianskim vladarima, koji su priznavali tursku vrhovnu vlast, a u isti mah radili protiv nje, traei gde god su mogli zatite i podrke protiv svojih gospodara. On hoe istu situaciju, nesumnjivu tursku vlast. Njegov je ideal mono Osmansko Carstvo, koje bezuslovno gospodari celom Malom Azijom i Balkanskim Poluostrvom. Mehmed nije bio naelno antihrianin; naprotiv, ba je veinu poslova svravao sa njima i preko njih, drei ih esto na najvanijim mestima; ali, traio je da hriani i njihove drave, kao u staroj rimskoj imperiji, uu u njegov dravni organizam, to je ustvari znailo za njih odricanje od svojih glavnih dravnih tradicija i gubljenje svake sopstvene inicijative. Za vlade sultana Mehmeda II znatan ugled uiva srpska princeza, sultanija Mara, ena u haremu njegova oca i Mehmedova umna vaspitateljka. Mehmed je prema njoj uvek pokazivao izvesnu panju, za koju su znali svi koji su pratili prilike na turskom dvoru. Stoga se s poetka Mehmedove vlade i Marinom ocu, despotu uru, poelo ukazivati izuzetno tovanje od ljudi i oblasti koji su imali posla sa Portom. Sam sultan vratio je Srbiji preko Mare Toplicu. I bosanski kralj, na posredovanje Dubrovana, vrati zauzetu Srebrenicu (jula god. 1451.). ak se i Maari reie da poprave svoje odnose sa despotom i 7. avgusta god. 1451. sklopie sa njim nov mir. Tada je objavljena i veridba Jelisavete Celjske sa Jankovim sinom Matijom. Despotovim posredovanjem dolo je, najzad, 6. februara god. 1452., do trogodinjeg mira izmeu Turske i Ugarske. Jedino zadugo nije mogla da se nae osnova za mir izmeu despota i Mletake Republike. Za despota se pogoralo stanje u Zeti od leta god. 1451., kad je Mleanima uspelo da mitom pridobiju Stevana Crnojevia i kad on postade njihov kapetan u gornjoj Zeti. Aktivan i hrabar, Stevan je pokorio izvesna plemena, kao Patrovie, Ljutiane i dr., i potpuno je razbio dve despotove vojske tokom god. 1452. Ali, idue godine despotovi ljudi postiu izvesne uspehe i posedaju abljak, glavni grad Crnojevia, to nagoni Stevana ne da se pokori svom srpskom gospodaru, nego da se jo jae pribije uz Mleane. Ovi su ga i odrali i pomou njegovom privukli posle na svoju stranu i neka druga plemena. Raniji sluaj hercega Stjepana, kao i ovo odmetanje Crnojevia u Zeti od vlasti despota ura, pokazuju najbolje koliko naa feudalna gospoda u svojim postupcima nisu bila rukovoena gotovo niim drugim nego samo vlastitim interesima. Oseanje nacionalne solidarnosti uopte ne postoji; za tadanja vremena to je jo nerazvijen pojam; ak nije mogla da prodre u sve krugove ni svest o potrebi verske solidarnosti, mada je itavo jedno stolee propovedan rat protiv Turaka u ime odbrane ugroenog hrianstva. ak ni despot ura, ija je mladost puna linih skretanja, nije ni u dubokoj starosti, pored toliko iskustava, naao naina da izravna razmirice sa bosanskim kraljem. Snaga se tako esto rasipa u uzajamnoj borbi, koja, i kad se zavri uspehom, ne donosi nikad vie od malih lokalnih koristi. Moralne tete bile su, meutim, nedogledne. U ime kojeg ideala mogu takvi gospodari povesti svoje podanike u borbu protiv napadaa? ta te podanike vee u intimniju zajednicu sem pritiska sile njihova gospodara dok je u snazi? Kad se protiv svoga kralja ili despota diu samo radi svoje koristi pojedini oblasni gospodari, zato da se i protiv tih gospodara ne diu njihovi knezovi i vojvode? Petnaesti vek nae istorije je vek rasula, i to rasula u asu kada se pred oima naih ljudi, gotovo kao kolski

256

primer, podie jedna drava u kojoj tako jasno dolaze do izraza jedna volja, jedan cilj i jedno oseanje da se stvori, izgradi i odri jedna drava. Pred konstruktivnim Turcima klala se i cepala destruktivna jugoslovenska vlastela, jer u svojoj sebinosti nije oseala da razbijajui ve stvorene svoje drave ustvari podriva i svoj vlastiti poloaj. Prvi otsudni udarac sultana Mehmeda II bio je uperen protiv Vizantije. Od poetka god. 1452., izazvan jednim nepromiljenim postupkom cara Konstantina XI, naredio je sultan sistematsko opsaivanje Carigrada, a od 5. aprila god. 1453. vodio je sam sve poslove oko konanog osvajanja tada najvee evropske prestonice. U njegovoj ogromnoj vojsci, iji se broj cenio na 150.000 ljudi, nalazio se i srpski pomoni odred od 1500 boraca, koje je despot kao vazal, svakako teka srca, poslao sultanu. Taj odred vodio je vojvoda Jaka, rodonaelnik slavne kue Jakia. Carigradska posada drala se hrabro; naroito se lepo poneo poslednji vizantiski car Konstantin, koji je, po majci, imao srpske krvi. Pri optem juriu na grad, izvedenom 29. maja g. 1453., on je poginuo, borei se do poslednjega zamaha, ne hotei ni pod koju cenu da preivi slom svoga carstva i pad svoje prestonice. Sultan izree zahvalnu molitvu Bogu u sjajnoj Aja Sofiji, koja odmah bi pretvorena u damiju, i oglasi stari carski grad kao prestonicu svoga carstva. Sa turskom vlau u njemu i na Balkanu poinje nov period istorije, koji donosi nov sastavni elemenat u civilizaciju stare rimsko-hriansko-jelinske Vizantije, koji je, u isti mah, i izvestan nastavak njen, ali i njena negacija, jer stvaranje ne ide ni u priblino istoj srazmeri sa unitavanjem. Posle pada Vizantije brzo su dole na red i ostale hrianske drave na Balkanu. Kao omaijane ptice pred zmijinim pogledom, one su se zbunile i nisu mogle nikako da nau dodirne take izmeu sebe, ni da postave jednu liniju zajednikog rada. Despot ura je ve bio duboko ostareo i od njega se teko mogla oekivati neka nova inicijativa. Bosanski kralj Toma lomio se izmeu Maara i Turaka i, mada inae ovek od izvesne energije, nije zadugo znao da se snae; naroito zadugo nije umeo da nae dodira sa Srbijom. U ovo vreme najaktivniji je bio herceg Stjepan, redak cinik u naoj prolosti, svojevoljan, sebian, ali darovit, vet i brz na odluci. On se potpuno drao Turaka i pomou njih je mislio da ostvari svoje politike i privredne planove. Da proiri svoje primorsko podruje, u kojem se Tvrtkov grad Novi sa planom razvijao kao takmac Dubrovnika i Kotora i koji je po svom novom zatitniku dobio i dosada zadrao ime Herceg-Novi, Stjepan je god. 1451. hteo da preotme od Dubrovana Konavlje, i stoga je uao sa njima u rat. Moda bi u tom ratu ostao i konani pobednik da mu nije njegova ljubavna avantura sa jednom Florentinkom, koja je sa jednim trgovakim drutvom dola u njegovu zemlju, izazvala rascep u porodici, i inae ne naroito moralnoj, i dovela do graanskog rata. U taj, u svakom pogledu sablanjivi, rat, prepun spletkarenja svih vrsta, umeali su se manje-vie aktivno svi susedi, troei narodnu snagu i energiju za niske i problematine ciljeve. Besplodni rat zavren je god. 1454. za hriane stanjem kakvo je bilo i pre njega. Turci su, meutim, za vreme njegova trajanja znatno proirili svoj uticaj. Sin mudrog skopljanskog namesnika Isak-bega, koji je od god. 1439.. do god. 1444. upravljao i Srbijom, hrabri Isa ili Esa-beg, proslavljen u borbi protiv Hunjadija na Kosovu, dolazio je za vreme toga rata u Hercegovinu, obavetavao se tu o prilikama i ivo uticao na dogaaje pomaui hercega. Od ovog vremena, uivajui potpuno poverenje svoga gospodara, Isa, osniva lepih damija u Skoplju i u Sarajevu, vodi glavnu re u zapadnoj balkanskoj politici, postaje zapovednik Slavonije i linost o ije se prijateljstvo ljudi otimaju.

257

Pokorivi Vizantiju, sultan se odmah obrnuo i protiv Srbije. Sve do danas nije tano utvreno zato je sultan iznenada promenio svoje dranje prema despotu i zatraio od njega predaju izvesnih gradova, pominju se ak Golubac i Smederevo. Koliko mi znamo, povod za turski napad nije dan sa srpske strane. Moda je pad Carigrada izazvao kod Srba neto jae pribliavanje Maarima, a moda je sultan, ponesen jednim uspehom, brzo zaeleo da postigne i drugi, naoi dosta lak. Vizantiski pisac i savremenik Mehmedov Kritovul govori o velikom bogatstvu Srbije, naroito u zlatu i srebru koje tamo kao da tee, i nalazi da ga je ono vie svega povuklo da zapone neprijateljstva. Ali, ovoga puta prevario se. Maari su se odazvali despotovu pozivu kad su Turci navalili na Srbiju i poeli da je rasipaju. Despot sam sa svojom porodicom preao je 26. juna god. 1454. u Maarsku, da se spase i da tamo lino potakne ljude na to ivlju pomo. Doskora je doista izveden hrianski protivnapad. Sultan, nedovoljno pripravljen, povukao se u Bugarsku, dok su Maari, kod Kruevca, 2. oktobra god. 1454., ujedinjeni sa Srbima, razbili tursku posadnu vojsku, pa se, u smelom zaletu, preko Nia, Pirota i Vidina vratili natrag. U borbama sa sultanovom vojskom ove godine neobino se proslavio vojvoda Nikola Skobalji u kraju oko Leskovca i Vranja, koji je, borei se i podlegavi protiv nadmone sile, svojim junatvom zadivio i samoga neprijatelja. On je prvi od srpskih junaka kao zarobljenik nabijen na kolac, kako e posle izdisati dobar deo naih boraca voa kad padnu Turcima u ruke. Sultan je nastavio rat i iduih godina. 1. juna god. 1455. palo je pod udarcima njegove silne artiljerije Novo Brdo. Ljut sultan pobio je gradsku vlastelu; 320 mladia bi odvedeno u janiare, a 700 ena i devojaka razdeljeno Turcima. irei strah ispred sebe, sultan se posle ovoga uputio prema Kosovu i Metohiji, osvojivi sve glavne gradove toga podruja sa Lipljanom, Prizrenom i Bihorom u Zagorju. Zeta, koja usled tog turskog osvajanja bi otseena od ostale Srbije, i kojoj Turci uzee Medun, priznade u veini mletaku vrhovnu vlast. U manastiru Vranjini, 6. septembra god. 1455., zaklee se na vernost dudu Nikii, Bjelopavlii, Piperi, Luani, Kui, i sem njih jo neka albanska plemena. Pad Carigrada izazva u Evropi zaprepaenje, mada se mogao oekivati ve od due vremena. On izazva i ponovan interes za Balkan i za Turke, naroito u zemljama srednje Evrope, gde se opasnost od njih mogla blie uoiti. Stari despot, kome je neoekivani napad Turaka na Srbiju poruio sve tradicije i kombinacije voenja srpske politike tako da Srbija ostane neutralna i podjednako lojalna i prema Turcima i prema Maarima, naao se ponovo u sreditu borbene akcije. Njegova politika pokazala se kao nemogua. Po svom geografskom poloaju, u borbi izmeu Maara i Turaka, Srbija nije mogla ostati neutralna ni sada, kao to nije mogla ni u XII veku u borbi izmeu Vizantije i Maara. Turcima je Srbija trebala kao sigurno podruje preko kojeg mogu operisati nesmetano u svom prodiranju iz vardarske i moravske doline u dunavsku. Srbija koja nije potpuno pouzdana, koja eli da ouva mogunost izvesnih samostalnih odluka, i koja nije voljna da svoje podruje stavi na raspoloenje sultanu i njegovoj vojsci kad im god to zatreba, pretstavljala im je smetnju, koju je trebalo ukloniti. Kada despot nije pristao da bude bezuslovno uz sultana, sultan je smatrao da je reen obzira prema njemu i da za svoju dravu moe prvduzimati mere koje su joj potrebne za dalje napredovanje. Maari opet, pored svih poslednjih sukoba sa despotom, nisu hteli da lako upuste Srbiju. Ona im je trebala radi njih samih. Srbija je sad pretstavljala za njih neku vrstu pretsoblja njihove sopstvene kue; ako Turci zavladaju Srbijom, pred njima su poluotvoreni ulazi u samu Maarsku. Despot bi, moda, politiki bolje proao da se oslonio potpuno na Turke; ali,

258

protiv toga bunili su se dravna tradicija Srbije i oseanje hrianske solidarnosti. Despot je pristajao da po nevolji bude vazal turski, ali ne i sultanov namesnik u sopstvenoj dravi. I stoga je ponovni sukob bio neminovan. Oseajui to, despot se opet pribliio Maarima, traei pomo njihovu i njihovih prijatelja za dalje borbe. I ovoga puta, kao i god. 1443., naao je vatrena pomagaa u jednom svetenom licu. To je bio franjevac Ivan Kapistran govornik retkih sposobnosti. Zahvaljujui njemu i jo uvek nesalomivo borbenom Hunjadiju stvorilo se u Maarskoj jako raspoloenje za rat sa Turcima. Zaneseni i u svom propagatorskom oduevljenju ne ba mnogo kritini Kapistran dostavljao je u Rim Hunjadijeva uveravanja kako bi sa 100.000 pravih boraca ne samo postigao to da se u Evropi ne bi nalo mesta gde bi mogao Turin skloniti glavu, nego da bi mogao pomiljati ak i na osvajanje Jerusalima. Druge evropske drave nisu se, iz razliitih uzroka, mogle odluiti da se protiv Turaka obrazuje jedan moniji savez, mada su se za nj zalagale nekolike krupne linosti; stoga su pedesetih godina XV veka glavne borbe za hriansku Evropu vodili Srbi i Maari. Koliko su one bile teke po Srbe kazuju reito savremeni dubrovaki izvetaji. Jedan izvetaj od 8. avgusta god. 1454. govori da je itavo podruje izmeu Save i Dunava popaljeno, opljakano i opustoeno; postupano je sa takvim besnilom i sa takvom estinom da se ne vidi nita drugo nego kako se sui hrianska krv; muka eljad od etrnaeste godine gine, a deca i ene odvode se u roblje. Ali, u to tako teko vreme odnosi izmeu Srba i Maara behu prilino otrovani. Maari nisu zaboravili despotu njegovo dranje u nedavnoj prolosti, a Srbi su opet mislili da njihovo stradanje dolazi poglavito zbog njihovih veza sa Maarima. U tome su ih naroito podravali Turci i itav niz turkofilskih prijatelja u Srbiji, koji su traili politiku iskrenijeg naslona na sultana. Krajem god. 1455. dolo je ak do jednog napada despotovih ljudi na beogradskog zapovednika Mihaila Silaija, koga narodne pesme zovu Svilojeviem, i do pogibije Mihailova brata Ladislava, na to je, kao odgovor, sledio maarski napad na despota ura u Kupinovu i zatvaranje despotovo u beogradskoj tvravi. Maarski kralj naredio je, istina, odmah da se despot oslobodi svih obaveza koje bee primio da bi se izbavio iz Silaijevih ruku, ali nije mogao istrti tragove mrnje i nepoverenja koje su takvi postupci ostavljali na obe strane. Koliko se taj dogaaj dojmio Srba vidi se najbolje po tome to ga je zabeleilo 25 naih letopisa, neki ak sa navodom da je despot tom prilikom i poginuo. Neuspeh obrazovanja hrianske lige uticao je na despota, pa je pokuao da doe opet u veze sa sultanom; ovaj sukob delovao je na nj jo vie. Krajem god. 1455. pola su njegova dva poslanika sultanu. Sultan Mehmed je pokazivao sklonost za pregovore. Hteo je, svakako, da izmirenjem sa Srbijom, koliko od toga zavisi, sprei stvaranje hrianske lige, da zbuni Maare, i da, vojniki, dobije vie slobode u svojoj ofanzivi protiv njih. Stoga priznade despotu Srbiju severno od Kruevca, a juni njen deo zadra za sebe. Na toj osnovi sklopljen je mir, prvih nedelja god. 1456. Ali, do pravog sporazuma ipak nije dolo. Kad je sultan u leto iste godine preko despotove zemlje krenuo na Beograd, nastali su novi sukobi. Turci su hteli da u borbi iskoriste povoljne strateke take srpskoga podruja, naroito na dunavskoj liniji, radi lakega prelaza preko reke, a despot se, pun nepoverenja, tome opirao. Stoga se i sam pridrui maarskoj odbrani. Jedan deo turske vojske pokuao je da otme Smederevo; ali, nije uspeo. Glavna turska vojska, sa sultanom na elu, pala je, meutim, oko Beograda, praena sa 200 laa, koje su stigle Dunavom. Opsadne topove dao je sultan za ovu priliku izliti u Skoplju. Maari su se dobro spremili

259

za odbranu, i pod vostvom Janka Hunjadija i Ivana Kapistrana s uspehom su odbijali tursku opsadu i glavni juri, izveden 21.23. jula god. 1456. Javljajui maarskom palatinu o toj svojoj pobedi, Hunjadi pie da su Turci tako bombardovanjem razruili gradske bedeme da sam grad moemo nazvati ne gradom nego poljem. U odbrani su se vrlo hrabro drali i Srbi, iji su strelci stekli naroito priznanje. Prilikom ovoga napada bi ranjen i sam sultan, koji odmah potom naredi naglo povlaenje. Hunjadi je bio toliko uveren da je poraz turski katastrofalan da je u pomenutom pismu palatinu od 24. jula god. 1456. tvrdio kako ne bi bilo nikad lake osvojiti celu Mehmedovu dravu kao posle ove turske pogibije. Nu, hriani se ovom pobedom nisu mogli koristiti. U vojsci turskoj behu izbile razne boletine, koje domalo zarazie i hriansku posadu u Beogradu. Naroito je kosila kuga. Od nje umree uskoro, meu mnogobrojnim narodom i vojnicima, i oba branitelja Beograda, Janko Hunjadi i Ivan Kapistran, koga je katolika crkva uvrstila u svetitelje. Smrt Hunjadijeva izazva potom dugu zabunu meu Maarima. Njegov sin Ladislav nastojao je da u dravi za sebe odri oev ugled i poloaj i doao je zbog toga u neprijateljstvo sa Ulrihom Celjskim, tada najmonijim velikaem ugarskog kraljevstva a i Hrvatske, kojoj u ovo vreme bee ban. U Beogradu, 9. novembra god. 1456., na oi kraljeve, ubie Hunjadijevi ljudi grofa Ulriha, despotova zeta, i zatree njegovu porodicu. Kralj je posle osvetio tu smrt, naredivi da se ubije i Ladislav Hunjadi. To sve, razume se, izazva u zemlji velike metee i onesposobi Maarsku za izvesno vreme za svaku ozbiljniju ofanzivu protiv Turaka. Posle svega ovoga stari despot, ogoren i uvreen, videi dobro da od hrianske pobede nee biti nikakvih teih posledica za Turke, odlui da se sa sultanom izmiri, potpuno i iskreno. U Carigradu su, posle poraza, bili meki, a sem toga verovali su ovog puta da u Srbiji doista prevlauje antimaarsko raspoloenje. Nu, stari despot nije doekao vest o sklopljenome miru. Umro je u dubokoj starosti, 24. decembra god. 1456., iste godine kad i njegov dugogodinji saradnik i protivnik Janko Hunjadi. urev naslednik postade njegov najmlai sin Lazar, jer su mu oba starija sina, Grgur i Stevan, bili oslepljeni po naredbi sultana Murata II, god. 1441. Lazar je bio mezimac urev, za koga je on mnogo radio; koga je, kako smo videli, kandidovao ak za maarski presto; i koga je, jo za ivota, prilikom njegove enidbe, proglasio savladarem. Despotova ponuda za mir primljena je u Carigradu povoljno i 15. januara god. 1457. dolo je do sporazuma. Lazar je dobio sve oeve zemlje sem bogatog Novog Brda, na koji je sultan odavno bacio oko. Godinji danak Srbije bio je neto smanjen i iznosio je 40.000 dukata. Zato je Lazar, u osnovi, vodio turkofilsku politiku; na Maare ne samo to se nije oslanjao, nego je sa njima, za svoje kratkotrajne vladavine, jo i ratovao. Sem u Srbiji, sultan Mehmed je nastojao da stvori istu situaciju i u Bosni. Kralj Toma je vaio dugo kao tienik Hunjadijev. Mada je Toma bio nezakoniti sin kralja Ostoje, Hunjadi ga je pomagao da doe do bosanskoga prestola, samo da bi se spreio dolazak Ulriha Celjskoga; po tom ga je pomagao i docnije. Bosanski kralj je stoga Hunjadiju lino plaao godinji danak od 3.000 dukata za uinjenu uslugu. Posle god. 1448. ti odnosi znatno hladne, oevidno stoga to Toma nije uestvovao u ekspediciji Jankovoj i to je pokazivao tenje da svoju politiku koliko moe vodi samostalno. Po staroj maarskoj metodi, Hunjadi je u maju god. 1451, ak optuivao papskoj kuriji bosanskoga kralja da nije dovoljno pouzdan, da ne dri obeanja i da ne goni otro jeres u

260

svojoj zemlji. Na papskoj kuriji imali su, meutim, o Tomau sasvim drugo miljenje, i ova tuba mu sad nije mogla da kodi. Tamo se znalo, a uskoro su dani i novi dokazi za to, da kralj goni svoje podanike nekatolike koliko moe i sme u ovim opasnim vremenima, ali da uvek nema uspeha. Dogaalo se ak da su mu pojedini velikai, kad se radilo o napadu na kog njihovog verskog druga, prosto otkazivali poslunost. Kad je god. 1451. dolo do izmirenja sa despotom urem, molio je Toma despota da ga preporui na Porti, kako ne bi imao neprilika sa te strane. I doista, do god. 1454. on je, kao i despot, bio ostavljen na miru. Sada je sultan zatraio i od Tomaa da mu preda etiri svoja tvrda grada, meu kojima se bistriki, nedaleko od Lijevna, nalazio na samoj granici Dalmacije. Turski gospodar, krajinik, nalazio se ve od god. 1436. u Vrhbosni, u srcu stare bosanske drave i nedaleko odatle u gradu Hodidjedu. Kao despot ura i kralj Toma odbi turske zahteve, nadajui se prvenstveno u pomo papske kurije, iju je snagu precenjivao u svoj svojoj politikoj aktivnosti. Papska kurija pokazivala se prema Bosni mona kad se sluila maarskom dravom kao svojim mandatarom; sama, ona nije mogla mnogo da uini, ni da u asu nevolje dovoljno priskoi u pomo. Papa je 30. aprila god. 1455. primio pod svoju zatitu bosanskoga kralja i njegovu dravu, obeavajui mu ne samo pomo no i proirenje. Na kuriji se u to vreme verovalo da e uspeti stvaranje hrianskoga saveza i da e u tom savezu, posle uspeha, kurija, po svom velikom ugledu, voditi glavnu re. Glasovi o tome hrianskome savezu behu zaplaili i dotle Turcima odanog hercega Stjepana, pa je i on tokom iste godine poveo pregovore sa Mlecima o sklapanju saveza. Bosna se ovih godina nalazila u povoljnijem poloaju nego Srbija. U borbama izmeu Maara i Turaka put preko nje bio bi suvie zaobilazan, i stoga je izbegavan. Njim su se sa vremena na vreme sluili samo manji odredi za demonstrativne ispade, a ne velike armije kakve su bile one koje je vodio sultan dolinom Morave. Bosna i strada daleko manje i ree nego Srbija. Kralj Toma stoga ne dolazi u onako teke situacije ni prema Turcima ni prema Maarima, kao despot ura, kad im odrie saradnju ili kad se ustruava da im dozvoli prolaz preko svoga podruja; on ak veto izbegava i da uestvuje u ratnim pohodima ovoga vremena. Za vreme maarskih sukoba izmeu Hunjadija i Celjskih, on isto tako nije neposredno zainteresovan, mada je naginjao prvima, bojei se da Ulrih, koji je ve bio ban hrvatski i koji se spremao da se uvrsti i u Dalmaciji, ne pokua ostvariti pravo svojih predaka i na Bosnu. Taj moni magnat bio je do jeseni god. 1453. najsilniji ovek u Ugarskoj i kandidat jedno vreme za ekog kralja. Od god. 1453. Ulriha potiskuje Hunjadi, od ijih naslednika i gine tri godine docnije. VII. PAD SRBIJE. 1. Politika despota Lazara. 2. Politika kralja Tomaa. 3. Spajanje Bosne i Srbije. 4. Pad srpske despotovine. Tri godine koje je Srbija preivela posle smrti despota ura ispunjene su strasnim unutarnjim krizama. To su bili greviti trzaji jednog jo uvek neiscrpenog organizma, koji je bio osuen da umre. Despot Lazar, koji nije uivao simpatije ni savremenika ni potomstva, ne izgleda da je imao mnogo politike mudrosti. Njegovo naslanjanje na Turke bila je politika koja se mogla ne samo razumeti, nego i braniti. Ali,

261

nije bilo razumljivo njegovo uplitanje u maarske meusobice, osvajanje mesta i oblasti na maarskom podruju i troenje snage na poslove za koje se moglo predvideti da Srbiji nee doneti nita drugo nego nove i potpuno nepotrebne udare. To njegovo dranje izazvalo je i u samoj Srbiji jaanje partiske podvojenosti i gotovo neprijateljski stav izmeu dve glavne stranke: turkofilske i maarofilske. Glavni pretstavnici prve stranke behu sultanija Mara, brat joj Grgur, Toma Kantakuzen i stara despotica Jerina. Naroitu ulogu ima u to vreme u Srbiji Mihailo Anelovi, ve pominjani potomak epirske dinastije Anela. Mihailo je imao visoke inove u Srbiji i na dvoru despota ura i posle njegove smrti; od god. 1445. bio je veliki elnik. U isto vreme bio je rumeliski beglerbeg njegov roeni brat Mahmud, koji je kao deak dopao u tursko ropstvo i svojom vrednou i zbog porekla dostigao tako visok in. On je bio i pesnik, pod pseudonimom Adni, i mnogo hvaljen u Turaka. Braa su optila meusobno, i Mahmud je znatno uticao na Mihaila da se Srbi u svojoj politici dre Turaka odano i bez kolebanja. Drugu stranku vodili su slepi Stevan, Lazareva ena Jelena i, kako se ini, najvei deo svetenstva. Kako Lazar nije imao muke dece, nego samo keri, to je Jelena, hotei da obezbedi presto kerima pomou nekog hrianskog princa, unosila u tu naelnu borbu svu strast jedne ambiciozne majke. To je bio razlog da se stao kolebati i njen mu, despot Lazar. U Maarskoj je 1457./58. besneo graanski rat. Protiv kralja Ladislava Posmreta borila se stranka pristalica Hunjadija i Mihaila Silaija. Teko je bilo despotu Lazaru odoleti iskuenju i ne ui u borbu protiv svojih porodinih neprijatelja, i to tim pre to su oni bili i protivnici zakonitoga kralja. Verovatno su Lazara na taj korak savetovale i turkofilske pristalice, elei da Srbija tako pomuti sve veze sa Maarima. Lazar se odazvao tim sugestijama, preao je sa vojskom Dunav, uzeo Kovin i poao na dalja osvajanja, dok ga, u maju god. 1457., nije kod Tamia potukao Mihailo Silai. Despota Lazara opteretilo je predanje strahovitom optubom da je otrovao svoju majku. To se kazivanje ne da danas niim utvrditi. Tano je samo ovo: da su jo one noi kad je umrla despotica Jerina, 3. maja, naglo pobegli iz Srbije sultanu Grgur, Mara i Toma Kantakuzen. Srpski letopisi ba izrino upotrebljavaju glagol pobegli. Oevidno je da je bio posredi neki teak sukob, i to, sudei po licu kome su lanovi srpske dinastije pobegli, sukob je bio koliko porodini toliko i politiki. Savremeni Kritovul, koji je svoje istorisko delo radio u Carigradu, optuuje Lazara uopte kao oveka koji je svojim roditeljima priredio nekoliko tekih scena nezahvalnosti i bezobzirnosti. On pria da je i sama Jerina pola da bei, pa je Lazar stigao i zadrao. U svakom sluaju, ta teka porodina scena, izvedena pred celim narodom, bila je samo dokaz vie o bezobzirnosti vladajuih krugova prema visokim moralnim zahtevima i kvalitetima koji se u ovako kritinim vremenima trae pre svega, da bi se u odlunom asu moglo na osnovu njih apelovati na velike rtve podanika. Uplaen tim begstvom, naroito kad je dobio vesti da je sultan begunce lepo primio, despot Lazar je pazio da se im bilo ne zameri Turcima, da ne bi izazvao njihov gnev protiv sebe. Stoga je u jesen god. 1457. pomagao tursku akciju u Banatu, mada je bio svestan da e se tim zameriti Maarima obeju stranaka. To je bilo i poslednje njegovo delo. 20. januara god. 1458. despot Lazar bio je ve pokojnik. U isto vreme zapaaju se izvesni znaci kolebanja i u politici bosanskoga kralja Tomaa. Sultan Mehmed II spremao je neke vee vojnike akcije i od poetka god. 1457. poeo je slati u Bosnu vee grupe radnika da mu pripremaju mostove na Savi. Broj tih radnika bio je veliki; samo u jednoj partiji, koja je stigla krajem januara, njihov broj iznosio je na 8000 ljudi. Sultan je, naravno, traio i od bosanskoga kralja podloniku

262

ispravnost i kao garantiju za to predaju izvesnih gradova. Kralj se i dalje drao pape, koji ga je sokolio i koji mu, u znak svoje stalne panje, bee poslao krst i svoju zastavu. Uz kralja se nalazio izvesno vreme umni i moni i veoma uticajni kardinal Karvajal, koji bee poslan u Bosnu sa naroitom misijom da bdi nad Tomaem i da ga bodri i da papsku vlast proiri u oblastima nepouzdanih izmatika i jeretika. Kraljev tast, herceg Stjepan, pratei prilike u Maarskoj, Srbiji i susednoj Zeti, nastavio je svoju staru turkofilsku politiku. Vet, i uvek spreman da se okoristi tuom nevoljom, on se spremao da u Dalmaciji dobije jedan deo davno uenoga nasledstva banova Talovaca, koje je posle pogibije Ulriha Celjskoga ostalo bez gospodara. Matko Talovac, Korulanin, koji je svojom vetinom i hrabrou uao u milost kralja Sigismunda, bee god. 1435. imenovan za slavonskoga bana. Godinu dana potom, slomivi Ivana Frankopana, on je dobio imanja kneza Nelipia i postao ban Hrvatske, Slavonije i Dalmacije. Sa Matkom se digoe i njegova braa Petar, Franko i Ivan. Dalmatinskim i hrvatskim banom postade god. 1438. Petar, lino daleko manje vredan od starijeg brata. Obogaeni, sa velikim posedima u Hrvatskoj, Slavoniji i Bosni, oni su bili jedno vreme najsilniji velikai slovenskog juga. Posle Matka ( god. 1444.) Petar nije mogao da ouva ni ugled ni znaaj porodice. Njegovi protivnici behu grofovi Celjski i knezovi Frankopani, a nije mu bio prijatelj ni kralj Toma. Celjski poee odmah osvajati najpre njihova dobra u Slavoniji, a ostali napadoe na ona u Dalmaciji. Za hrvatsko-slavonskog bana bi ve god. 1446. imenovan Ivan Sekelji (banovi Sekula) i protiv Petra i protiv Fridriha Celjskog. Ve god. 1445. Petar je bio toliko pritenjen da je u nevolji bio spreman predati Mleanima sve svoje podruje samo da ga oni zatite kao svoga plemia. Da je to bilo neprijatno bosanskome kralju i da je on to stavio do znanja Mlecima, razume se samo po sebi. Ovi behu jo ranije preoteli Omi i Poljica. Dalja osvajanja bila bi oito na bosansku tetu. Jer cetinski i kliki kraj i gradovi Knin i Ostrovica behu za Bosnu vana mesta, i nije joj moglo biti svejedno ko e tu da se uvrsti. Prirodni put bosanske ekspanzije prema moru vodio je ba na tu stranu; na Neretvu je izlazio samo Hum. Ali, do tog ustupanja nije dolo u taj mah. Janko Hunjadi, iako nezadovoljan banom Petrom, imao je ipak preih briga nego da se sam nosi sa njim. U strahu, Petar je tada sa kraljem Tomaem poeo pregovore da mu ustupi svoju oblast, a ovaj njemu da dade neki svoj grad u Bosni. Kralju Tomau, meutim, nije bila prijatna nikakva tenja Petrova saradnja sa Mlecima. Protivnosti izmeu kralja i Mletake Republike pojaae se jo vie kad ova, kao saveznik hercega Stjepana, za vreme rata od god. 1451.1454., posede celu Krajinu izmeu Cetine i Neretve, i kad kralj ne uspede da to posedanje osujeti. Izmeu bana Petra i kralja Tomaa nastadoe zbog svega toga od god. 1451. neprijateljski odnosi, i Dubrovaka Republika je kuala da posreduje izmeu njih, mada je sama znala i tvrdila da su Mleani doli u Neretvansku Krajinu dobrim delom i banovom saradnjom. Kad je god. 1453. umro ban Petar, banat Hrvatske i Dalmacije dobili su ili svojatali grof Ulrih i Hunjadi; ali, zbog njihova poznatoga suparnitva deoba se nije ostvarila. Grof Ulrih traio je i dobio banat hrvatski za sebe sama. Kurjakovii su mu morali predati svoju Ostrovicu. Ulrihu se ivo opirao kralj Toma; znamo i iz kojih razloga. On je vie voleo na toj strani i same Mleane nego njega; ak je vodio i pregovore sa njima, da ili sami uzmu Knin ili da ga dobije on; ali, samo da ne doe u posed Celjskih. Mleani nisu hteli da se zameraju budimskome dvoru i stoga odbie predlog da oni uzmu Knin, mada je taj vani grad, kako kralj kae u pismu na koje su Mleani odgovorili 8. marta god. 1455.,

263

glava ili glavno mesto Hrvatske. Ali, ne dobi ga ni Toma. U ovo vreme javio se herceg Stjepan sa svojim planom da uzme Petrovu udovicu i da sa njom dobije sporno podruje. Zbunjen tom kombinacijom, Toma pomisli da i sam to isto predloi tako cenjenoj udovici, nudei joj za mua svoga sina Stevana. God. 1456. doe, najzad, do borbe izmeu eta kralja Tomaa i ljudi Ulriha Celjskoga, kad ovi pregoe da prekrate sve te spletke i posednu mesta svoga banskoga gospodara. Septembra meseca pod Ulrihovom vlau bila je sva stara Hrvatska sem Klisa i njegova podruja, koje su drali Mleani. Celu tu akciju presekla je za budunost velika ofanziva Turaka prema Beogradu i Srbiji i smrt Ulrihova. Ali, naskoro potom, s prolea god. 1457., pourio se herceg Stjepan da pone s izvesnim gradnjama potrebnim za okupaciju sad potpuno obezgospodarenog podruja Talovaca, dobivi za to i pristanak Turaka. Da ga preduhitri, spremio se odmah i kralj Toma i reio se da sam posedne podruje hrvatskog banata, obavestivi o tome Mletaku Republiku, a svakako i nadleni budimski dvor. Uskoro se kralju Tomau ostvarila mogunost da uestvuje i u reavanju pitanja o nasledstvu u srpskoj despotovini i da sa tim u vezi proiri uticaj Bosne i svoj i na toj strani. Despot Lazar nije imao mukog poroda, i kao jedan od kandidata za mua najstarije Lazareve keri i naslednice bio je bosanski kraljevi, mladi Stevan. Kralj Toma, oprezan i predostroan, nalazei novu situaciju u Srbiji kao podesnu za svoje planove, znao je da e tu branu kombinaciju moi teko ostvariti ako bi sultan bio protiv nje. Stoga se od prolea god. 1458. poeo pribliavati Turcima, pristajui da im prizna vrhovnu vlast i da im plaa danak. Uinio je to svakako jo i stoga to je video da je Maarska toga vremena, rastrzana borbama, naroito posle smrti kralja Ladislava ( 23. novembra god. 1457.), nesposobna da ga uzme u zatitu od Turaka, i da se on ne sme usprotiviti sultanovoj sili kad nema druge pomoi sem papina krsta i zastave. On se tokom leta god. 1457. obraao i rimskoj kuriji i drugim hrianskim vladarima za pomo, pa kad se uverio da je ta pomo neizvesna, njemu nije ostajalo drugo nego da se priblii Turcima. Kad je 24. januara god. 1458. za maarskoga kralja izabran mladi Matija Hunjadi, sin Jankov, deko od etrnaest godina, i kad je za njegova tutora i upravljaa kraljevine doao njegov ujak, Mihailo Silai, Tomau je postalo jasno da e ta promena otuiti od Maarske dobar deo i onih Srba koji su inae bili za maarofilsku politiku, ali koji su mrzeli Silaija zbog njegovih postupaka prema despotu uru. Jedan izvetaj od 21. aprila god. 1458. kae da je kralj Toma sklopio mir sa Turcima i platio im danak, jer nije mogao uiniti nita drugo. Tomaeva politika da dobije hrvatski banat na zapadu i srpsku despotovinu na istoku potsea donekle na politiku kralja Tvrtka I. Izgleda da se misao o voenju politike u tome pravcu javila kod kralja dosta rano; on je, o tom nema sumnje, bio svestan Tvrtkove tradicije. Toma je posle njega prvi bosanski kralj koji u svojoj tituli, i to odmah, ve prve godine vladavine, u jednoj povelji od 3. septembra god. 1444., kazuje da je kralj Srba i Hrvata. Potpis u toj njegovoj povelji glasi: tefan Toma kralj bojom milou Srbima, Booni, Primorju, Humskoj Zemlji, Dalmaciji, Hrvatima, Donjim Krajima, zapadnim stranama i k tomu. Pojam Srbima i Hrvatima uzet je ovde vie kao geografsko-politiko nego kao etniko obeleje, kao i ranije kod kralja Tvrtka; ali, ipak je oevidna i plemenska oznaka. Zanimljiva je injenica da svi bosanski vladari bez razlike, posle Tvrtka I, u svojoj tituli najpre spominju da su kraljevi Srbima, pa onda dodaju Bosni, Primorju i drugim oblastima. To je, po svoj prilici, u vezi sa primanjem kraljevske titule, koja je dola bosanskim vladarima tek sa primanjem srpske kraljevske

264

krune, i koja im je digla in i ugled. Bosanski vladari su, prema tome, polagali svoje pravo na Srbiju, i to na tako neobino vidan nain da su svoju staru iskonsku oblast stavljali u tituli iza nje. Ali, ustvari, sve do Tomaa, oni nisu nita preduzimali da svoje pretenzije ostvare i da se Srbiji na neki nain vie politiki priblie. ta vie, otkako su Srbi god. 1413. poseli Srebrenicu, odnosi izmeu Bosne i Srbije postali su za dug niz godina neprijateljski, sa krivicom na obe strane. Nije ih sve do pedesetih godina XV veka osvestila ak ni turska nevolja. Tek posle turskih ofanziva od god. 1454. i 1456. otvaraju se pomalo oi i jednima i drugima. Do sporazuma je god. 1458. dolo ipak ne toliko iz sentimentalnih razloga, koliko iz tenje Tomaeve da pojaa ugled i posede svog prestola, i da tako, u isti mah, spajanjem Bosne sa Srbijom, izvede i koliko toliko pribiranje narodne snage. Ta Tomaeva politika, voena u ovako tekim prilikama, nije imala velika uspeha, mada je u osnovi bila jedina prava politika koju je mogao da vodi jedan srpskohrvatski vladar. Mesto cepkanja udruiti snage, koje bi, pod mudrim vostvom, mogle da pretstavljaju ako ne vie impozantnu mo, kao u XIV veku, a ono bar ipak silu koja bi imala vie ivotne sposobnosti. U Srbiji se ta kombinacija nije svuda primila sa simpatijom, jer se smatralo da nju zastupa maarofilska stranka. Sem toga, Toma je napravio vrlo nezgodan uvod za brane pregovore, uzevi Srebrenicu i jo nekoliko susednih gradia. Da bi smutnja bila vea, proneo se bio glas, izgleda iz krugova kardinala Karvajala, da je despot Lazar na samrti ostavio svoju dravu papskoj kuriji. Papa je, doista, 14. marta god. 1458., javljao da uzima Srbiju pod svoju zatitu, kao to se pod takvom zatitom nalazila i Bosna. Bojei se da Maarska kao papin mandatar ne preduzme tim povodom kakvu akciju u Srbiji, na koju se opremala, rei se vo turkofilske stranke, Mihailo Anelovi, pored Lazareve ene i slepog Stevana jedan od glavnih upravljaa Srbije, da pusti Turke u Smederevo. Njegov postupak izazva ostale Srbe na protivne mere; uzbueni rodoljubi skoie 31. marta na oruje, pobie Turke, a Mihaila zatvorie. To, naravno, ojaa antitursku stranku, koja se grupisa oko slepoga Stevana kao novoga srpskoga despota. Nu, Turci ne zastae na prvim koracima. Kao njihov kandidat stie u Srbiju, po svoj prilici pozvan od Mihaila i njegovih ljudi, slepi Grgur sa svojim sinom, neobino hrabrim Vukom. Sa njima je dola znatna turska vojska, iji se broj tokom leta popeo na 40.000 ljudi. Ona zauze najvei deo Srbije, a u avgustu i grad Golubac. Na glas o padu toga za Ugarsku strateki veoma vanoga grada (u izvetaju se veli da je on passo fortissimo na Dunavu), nasta meu Maarima velika uzrujanost. Srbe su okrivljavali ni manje ni vie nego kao izdajice; zamerati su im, izmeu ostaloga, ak i za to to nisu pristajali da im sami predadu ostatak svoje drave, koja se krajem leta god. 1458. nije sterala mnogo dalje od Smedereva. Kao glavni vo te opozicije smatran je slepi Stevan. Sam mladi maarski kralj ode na granicu; ali, u borbu protiv Turaka, da ih prebaci preko Save, uao je tek kada su ovi preli u Srem i oplenili Mitrovicu. Sukob njegov sa Silaijem nije mu davao mogunosti da se ozbiljno spremi i rei za borbu protiv Turaka na junoj granici; u najkritinije doba srpske istorije XV veka Maarska je bila upola paralisana. Nai ljudi nisu to videli; njih na maarsku stranu opet privukoe kraljeva obeanja i zatvaranje Silaijevo, u jesen god. 1458., to im se inilo kao neka vrsta zadovoljtine, mada to nije dolo radi njih. Despotica Jelena i kralj Toma uoe ponovo u blie odnose sa Maarima. Od njih su ak traili i na saboru u Segedinu (krajem god. 1458. i poetkom 1459.) dobili pristanak da se enidbom bosanskoga kraljevia Stevana i despotice Jelae izvri ujedinjenje Bosne i Srbije. Za srpskoga despota imao je odmah doi kraljevi Stevan. Kralj Toma, poto je poetkom

265

oktobra god. 1458. obnovio veze sa budimskim dvorom, prekinuo je odmah odnose sa Turcima. Slepi despot Stevan nije bio sporazuman s tim, jer je to bilo upereno protiv njegove vlasti. Posle segedinskoga sabora pourio se bosanski kraljevi iz Jajca u Smederevo da primi vlast i da se vena. Obaveteni o tom, Turci pokuae da mu ometu put, odnosno da ga na njemu uhvate. Ali, Stevan se, sa neto maarske pratnje, veto krio, udarajui stramputicama. Stigavi u Smederevo, on 21. marta primi vlast, a 1. aprila se vena sa Jelaom. Slepi despot Stevan II bi nedelju dana potom proteran iz Srbije. Da olaka sinu poloaj, napao je kralj Toma Turke u upi Vrhbosni, udarivi naroito na tvrdi Hodidjed, koji bee velik i pun naroda. Ali, u toj ofanzivi nije mogao da istraje, jer ga napadoe ne samo Turci iz drugih mesta Bosne, nego i herceg Stjepan kao turski vazal. Poloaj kraljev bio je i inae teak. Dominikanac Nikola Barbui kazuje u jednom svom izvetaju iz Jajca kako mu se kralj Toma tuio da su mu za borbu sa Turcima upola vezane ruke. Njegova zemlja ima manihejaca, t. j. bogumila, koji vie vole Turke nego hriane (t. j. katolike), i kako je njih u Bosni veina, to on ne sme da zagazi u rat protiv Turaka bez znatnije pomoi katolika. Sada se oevidno svetila preterana revnost katolika protiv domaeg nekatolikog elementa u Bosni. Katolianstvo, koje su pretstavljali i esto sa noem u ruci naturivali Maari; vlast tuinaca u katolikoj crkvi Bosne, kojoj su na elu ponajee sasvim strani ljudi, Maari, Talijani i Nemci; nastojanja da se na bosanski presto, isto tako, proture tua lica, doveli su u najodsudniji as dotle da je veina Bosanaca radije pomagala Turke nego Maare. Maare su dovoljno poznali i osetili blagodati njihove hrianske misije; Turci su bili jo novi i Bosna ih nije poznavala sa te strane sa koje su Maari postali toliko nesnosni. Kao u Srbiji, i u Bosni su se obrazovale dve stranke: turkofilska, koja je imala veinu, i maarofilska. Sloboda je za jedne znaila nasilje za druge; otud u zemlji rastrojstvo, koje je zatrovalo odnose i onemoguavalo svaku zajedniku saradnju. Sultan Mehmed II smatrao je dolazak bosanskoga kraljevia na smederevski presto sa pristankom maarskoga dvora ne samo kao povredu svojih interesa, nego kao isto izazivaki akt. Stoga se reio da nastavi osvajako delo prole godine i da Srbiju konano pokori. Novi despot Stevan III uzalud je s ocem zajedno vapio za pomo. Kada se pred monim sultanom, koji je sam doveo vojsku u Srbiju, video naputen i osamljen, Stevan je, sa svojim stricem Radivojem, predao Turcima Smederevo, dobivi sultanov pristanak da on i svi njegovi ljudi iz Bosne mogu nesmetano izii iz grada. Maarsku gradsku posadu, meutim, sultan nije hteo da propusti. Po despotovu odlasku, 20. juna god. 1459., zauzeli su Turci Smederevo. Maari, koji nisu nita uinili da spasu grad od propasti, zauzeti borbama kralja Matije s njegovim protivnikom, nemakim carem Fridrihom III, optuivali su pred svetom Stevana i Radivoja da su uinili izdaju i da su, ta vie, primili i novaca od Turaka. Sa padom Smedereva pala je i cela Despotovina. Srbija je god. 1459., posle toliko godina uporne borbe i teke agonije, izgubila svoju samostalnost. Budui gotovo kroz pola veka stalno ratno podruje, ta do nedavno bogata i plodna zemlja sada je pretstavljala gomile opustoenih gradova i zgarita naselja. Njena politika istorija posle Kosova bio je dug niz diplomatskih i vojnikih napora, u svim moguim kombinacijama, da se zadri proces raspadanja, koji je ve i pre njega bio uzeo opasne razmere i obuhvatio gotovo svekoliko srpsko feudalno drutvo. Brankovia dinastija, glavni pretstavnik toga drutva, pored sve darovitosti i portvovanja njenih glavnih lica, naroito

266

despota ura, sama je, za dui niz godina, pruala sablanjive primere kako se porodini i lini interesi stavljaju pred dravne i kako se, radi svojih koristi, za reavanje domaih sporova trai saradnja i pomo neprijatelja. Ni najbolniji i ni najoigledniji primeri koji su govorili kuda vodi rasipanje narodne snage i kako malu korist donosi izdvajanje pojedinaca na raun ostale celine nisu, sve do pada svih srpskih drava XV veka, mogli da osveste nau feudalnu gospodu i da im pokau jedino mogui put za odolevanje neprijatelju. U veini zemalja tek je turski ma dokrajio unutarnju anarhiju. Srpska drava propala je ipak posle junakoga otpora koji je trajao skoro ceo jedan vek. Sila koja je sruila bila je najvea vojnika sila tadanje srednje i istone Evrope. Ni Bugarska ni Vizantija nisu Turcima zadale ni priblino toliko posla koliko Srbija i takva kakva je bila, sa svima njenim strastima i nedostacima. Srbi su, mada rastrojeni i mada sa velikaima potpuno feudalnog morala, imali ipak izvesnog oseanja za svoju dravu i narodnu slobodu (za izvesne krugove to se moe sa pouzdanou tvrditi), i nisu mogli nikad da se pomire sa stanjem ropstva, kao to je, posle propasti njihovih drava, bio zadugo sluaj sa Grcima i Bugarima. Srbi nisu ponekad imali dovoljno oseanja da ocene ta sve ugroava njihov dravni opstanak i slobodu; ali, jednom ugroenu ili izgubljenu, branili su je grevito i u borbi za nju bili sposobni za velike rtve i pregnua. I to svi redom, i iroki puk, i obrazovano i nacionalno svesno svetenstvo, pa ak i ta ozloglaena feudalna gospoda, koja su dala itavu skalu primera od najnieg cinizma do najsvetlijeg samopregora jednoga vojvode Prijezde. VIII. PAD BOSNE. 1. Stanje posle pada Despotovine. 2. Kralj Stevan Tomaevi u sukobu sa Maarima. 3. Zauzimanje papske kurije za Bosnu. 4. Turski napad na Bosnu i njen pad. Posle Srbije dola je na red Bosna, iji se vladar svojom politikom ne samo zamerio sultanu, nego i izazvao njegovo posredovanje. Kralj Toma se nalazio u tekoj situaciji. Na jednoj strani optuuju Maari njegova sina radi izdaje i svoju veoma zlu volju prenose i na oca, a na drugoj Turci otre ma da dokraje energinim zamahom dvolinu politiku malih suverena iz njihova susedstva. Turci, videi svoje uspehe i oseajui svoju snagu, ne nalaze vie za potrebno da u svojoj politici budu popustljivi i da balkanske drave i njihove narode pridobijaju, pored vojnih mera, i diplomatisanjem i povlaivanjem jednoj stranci ili jednim licima na tetu drugih. Oni su posle osvajanja Carigrada svaki dan sve bezobzirniji. To oseaju ne samo njihovi neprijatelji, nego i njihove hrianske pristalice. Istono podruje hercega Stjepana bilo je god. 1459. opljakano svejedno kao i neprijateljsko, mada se on te godine borio na turskoj strani. U jednom pitanju Turci su ipak nastavili staru taktiku mamljenja. To je bilo u odnosu prema seljacima. Iz jednoga pisma kralja Stevana Tomaevia papi, iz god. 1461., saznajemo da su Turci sa sistemom agitovali meu seljacima u Bosni, obeavajui punu linu slobodu svakome ko prie pod njihovu vlast. Da je ta agitacija meu seljacima, vezanim za gospodare, imala odziva i da je zadavala brige i kralju i vlasteli razume se samo po sebi; ali, manje je razumljivo da oni iz toga nisu izvukli nikakve pouke za sebe, niti pokuali da blagovremenom predusretljivou sa svoje strane suzbiju ili paraliu tu po dravni opstanak opasnu a inae mudru agitaciju.

267

Maari su tek posle pada Srbije, kad je njihova juna granica ostala sasvim otvorena, jasno uvideli koliko su u svom interesu pogreili to odbrani Srbije nisu posvetili veu panju. Stoga pokuavaju da naredne dogaaje doekaju bolje spremni. Kao prvi uslov za to bilo je smirivanje unutarnjih kriza. Kralj se izmirio sa Silaijem i obeao mu ak despotstvo u Srbiji, ako mu poe za rukom da je preotme od Turaka. Silai je, doista, u vezi sa Rumunima, pokuao jednu ofanzivu protiv Turaka; ali, u tome nije imao nikakve sree. Turci su odbili njegove napade, pa ratite preneli u Banat, gde su uspeli da u jesen god. 1460. uhvate sama Silaija i da ga, kao sunja, polju u Carigrad. Pasivno dranje Maara za vreme srpske krize i ovaj neuspeh Silaijeve ofanzive nisu bili nimalo pogodni da ohrabre susedne vladare za dalju borbu sa Turcima, ili da ih opredele da se tenje veu za Ugarsku. Kralj Toma je poslednje dve godine svoga ivota proveo u borbi sa hercegom Stjepanom. Njihova uzajamna mrnja bila je toliko duboka da je nije mogao ublaiti nikakav obzir prema nesumnjivoj opasnosti u kojoj su se obadvojica nalazili, i nikakve opomene suseda, koji su im, kao prijatelji, otvarali oi i savetovali izmirenje pre nego to, zbog borbe, propadnu. Herceg Stjepan, posle iskustva iz god. 1459., bio je prilino ohladneo prema Turcima i ak je zazirao od njih. U strahu da i njega ne stigne udes Despotove Srbije, on je za vremena poeo da trai sklonita u sluaju nevolje, i obratio se stoga Mletakoj Republici, molei je da ga primi na neko svoje ostrvo, Bra ili Hvar, gde ga ne bi mogla stii turska potera. Republika je dala pristanak, savetujui u isti mah i hercega da se izmiri sa bosanskim kraljem i Stevana Crnojevia da prestane sa napadima na hercega. Herceg je javljao Mleanima kako sultan trai od njega grad avinu, da bi tu spremio bazu za upade u Dalmaciju i Hrvatsku. Kako je sultan nedavno i od bosanskoga kralja traio jedan grad na dalmatinskoj granici, to je oevidno da je on spremao proirenje svoje vojnike akcije i na toj strani. Njegove vojske imale su da iste Balkan u svima pravcima; a strateki je uzeo kao svoj zadatak da napada svaki front maarskog poseda. Iza smrti kralja Tomaa (jula god. 1461.) njegov naslednik i kratkotrajni srpski despot, Stevan, prekida neprijateljstvo sa ujakom, hercegom Stjepanom. ini se kao da se kod njega, zaplaenog onim to je doiveo u Srbiji i svesnog neraspoloenja koje se, pod uticajem maarskih vesti, stvorilo protiv njegova oca i njega na zapadu, javila tenja da se pomou hercega priblii bar donekle Turcima. Na to ga je nagonilo donekle i dranje maarskog dvora prema njegovu ocu, a i prema njemu lino. Maari su, naime, uspeli jedno vreme da na papskoj kuriji ocrne bosanski dvor kao veroloman i nepouzdan za hriansku stvar i koji se ak u interesu Turaka bori sa hercegom Stjepanom. Kad je kralju, bar donekle, uspelo da dokae neosnovanost tih optuaba i kad mu je papa Pije II opet poeo ukazivati panju, ustao je kralj Matija da prebaci kuriji to prima bosanske poslanike i to pregovara o tome da mimo njega dade krunu bosanskom kralju. Mada je sama kurija stalno priznavala maarsko vrhovno pravo na Bosnu, kralj Matija je iznoenjem te injenice najbolje pokazao na koje je pitanje u odnosu sa Bosnom on polagao glavno teite. On nije hteo da Bosna vodi samostalnu, od Maara nezavisnu, politiku, makar to bilo i sa naslonom na samu papsku kuriju. To se pravdalo nepoverenjem posle smederevskoga dogaaja, a ustvari bila je posredi stara maarska tenja da Bosnu dri pod svojim uticajem i sada, zbog turske opasnosti, potreba da na toj strani imaju pouzdan oslonac.

268

Koliko su Maari, pod tim sugestijama iz starine, bili nepravedni u oceni svojih suseda, ne hotei nikad da krivicu za loe ispale dogaaje trae i kod sebe samih i da i svoje dranje podvrgnu kritici, pokazuje, izmeu ostaloga, dosta dobro i ova surova i u osnovi skroz netana i suvie uoptena karakteristika balkanskih politiara XV veka, koju je u jednom svom delu dao maarski istoriar L. Taloci: Balkanski politiar ne poznaje principa vjere. On ima instinkt, odmah odustaje od svoje namjere, im osjeti da je protivnik jai od njega. Spreman je s mjesta sklopiti prijateljstvo pae i sa smrtnim neprijateljem, udavara mu se; ali, im imade prilike, u potaji rije, die se javno protiv njega. Sveane ugovore sklapa sa susjedima, a u potaji se nagaa za svaku sigurnost s protivnikom svoga saveznika. Istina mu je u moralnom pogledu nepoznat pojam, poputa samo sili. I kako ona sainjava najvee osiguranje njegova primitivnog bia, imade on samo jedan cilj: da postane to moniji, to bogatiji. Bio on ortodoks ili bogumil, on pregovara s rimskom crkvom, ako vidi u tome korist, jer i time mnoi svoju mo, a ako mu je zlo, osigurava time ovoj opstanak. Vjera mu je tradicionalni ritus, uz koji on prianja, ali etike nema. To ga prianjanje dijeli od ostalih, i za to ostaje u svojoj narodnoj individualnosti. U njegovu postupku samo je jedna dosljednost, da je nedosljedan. Taj paradoks razumije samo onaj koji poznaje knezove Balkana. Mi doista nismo bili blagi u oceni moralnih vrednosti balkanskih velikaa XV veka, pa ipak nalazimo da se ovakvom osudom samo jedne strane oigledno preteruje. Prema takvom balkanskom politiaru stoji kralj Matija idealist Maar, kranski vladar sa zapadnom kulturom, kao vitez prema podlacu, kao svetlo lice prema tamnom naliju. Ovde nije mesto da podrobno ispitujemo sve postavke maarskog istoriografa, nego emo samo dati nekoliko napomena, kao uzgrednu digresiju, koliko da postavimo stvari na svoje mesto. Kakva su sve iskustva stekli svi nai velikai XV veka, kad su se, po nevolji, oslanjali na Maarsku? Koliko su ih puta oni ostavljali same prema Turcima, u najsudbonosnijim asovima? Maari nisu hteli da shvate njihov neobino teki politiki poloaj, koji ih je nagonio da se kao prvi na udarcu ne izlau dok nemaju uverenja da to izlaganje nije samo privremenog karaktera. Maari su hteli apsolutnu odanost balkanskih vladara radi sebe i svoje sigurnosti, a zamerali su naim ljudima kad su oni, u svojoj politici osiguravanja, vodili rauna o svom obezbeenju i bez njihova uea. Pomiriti ta dva gledita bilo je teko od onoga asa kada su Turci uvideli da otpor balkanskih hrianskih drava podrava Maarska i kada su stoga hteli da mimo njih ili preko njih pogode i nju samu. Tvrda vera nije bila, istina, odlika svih balkanskih velikaa XV veka (izuzetaka, i to sjajnih, bilo je i tu; slika vitekog despota Stevana Lazarevia nadmaa daleko nestalnu figuru kralja Matije); ali, zar je to uopte vek moralnih veliina ne samo na Balkanu, nego i u Maarskoj i u Italiji i u drugim zemljama toga vremena? Koliko su stranci malo poznavali na narod i njegovu duu, i kako su esto bili ak bezoni u svom apriornom i nadmenom sudu, vidi se najbolje po ovom tvrenju da u verskom otporu balkanskih, to jest i srpskih i hrvatskih ljudi nije bilo etike. Tu nije bilo etike? Nju, vidi se, doista nisu shvatali Maari, i to kroz nekoliko vekova istorije, od Kulinova vremena pa sve do XV stolea i iza njega, kad su ili za tim da Bosancima donesu svoju versku etiku na krvavom mau i u zapovednikom stavu, ne osetivi da su tim najvie otuili sve one koji su voleli svoju slobodu i svoje kulturno naslee. Nema doslednije politike u istoriji Jugoslovena nego to je u Srednjem veku otpor Bosne protiv maarske verske i dravne misije i u Novome borba protiv Turaka i pripremanje svoga osloboenja. Takve duge borbe koje nekoliki narataji vode vekovima mogu se tako voditi samo onda kada se u narodu

269

stvorila i izradila jedna svoja viteka etika, duboka, prooseana i sva od akcije, kojom se vaspitavaju ne voe i pojedinci nego ogroman deo cela naroda. Kosovski mit stvorio je u naem narodu moral deseterca, od kojeg su, u najtee doba, ivela itava pokolenja s uverenjem koje je prelazilo u jednu vrstu najistije religije. Ne shvatiti i ne moi oceniti to, znai ne ui u sutinu i ne videti bitnu crtu jugoslovenske istoriske psihologije. Kralj Toma, videi neprijateljski stav Maara i due vremena rezervisanost papske kurije, bee pokuao jedno vreme da se priblii bar Mlecima, nudei i njima vrhovnu vlast u svojoj kraljevini. Ovi su to mudro odbili, znajui dobro koliko bi tuih pretenzija time povredili i koliko bi, sa raznih strana, stvorili sebi tekoa i neprilika. Maarsko neraspoloenje protiv bosanskoga dvora pokazivalo je meu drugim i neprijateljsko dranje novoga hrvatskoga bana Pavla Sperania (od god. 1459.), za koga se meu savremenicima govorilo da je bio ovek skandalozan. U meteima i borbama koji su nastali u Maarskoj i Hrvatskoj izmeu mladog kralja Matije i njegovih protivnika sa carem Fridrihom III, on je bio pristalica Matijin. Kad je hteo da vaspostavi stari, posle Talovaca rascepkani posed hrvatskog banata, doao je u sukob sa svima susedima, sa Mlecima, sa Bosnom i hercegom Stjepanom. Mleani su, ogoreni na nj, pomiljali i na to da se protiv nasrtljivoga bana povede zajednika borba, a ak prema Turcima da se vodi pomirljiva politika. U toj borbi, kao saveznici, imali bi da uestvuju pored njih jo i svi drugi izazivani susedi, kralj, herceg i krbavski knezovi Kurjakovii. Do toga saveza nije moglo doi jedno stoga to su Mleani bili neiskreni i gledali da se doepaju kako bilo Klisa i Ostrovice, i drugo stoga to je herceg Stjepan imao neprilika sa Turcima, pa se u nevolji morao obraati za pomo ne samo kralju Matiji nego i banu Pavlu kao njegovu oveku. Ban je ak primio 3000 dukata za vojnu opremu od hercega; ali, iz svoje oblasti se nije krenuo. Hercegu posle te obmane nije ostajalo drugo nego da izmoli mir od Turaka za 40.000 dukata godinjeg danka. Kralja Stevana zbunjivalo je u dravnoj politici i takvo dranje banovo, ali i bezobzirno ponaanje Turaka. Kako da se poveri njima posle iskustava hercega Stjepana? A jo vie je moglo delovati na Stevana dranje Turaka prema hercegu, dugogodinjem starom prijatelju, tokom god. 1461./62., kada su ga stali ucenjivati prilikom nove pobune njegovog starijega sina Vladislava, i kada su ga, posle njegova otpora da popusti, napali i potukli kod Plevalja. Samo je posredovanje mletakih i dubrovakih prijatelja, da se izmire zavaeni otac i sin, spaslo u taj mah hercegovu zemlju od teih posledica. U takvom stanju, ne smejui da se poveri ni Turcima ni Maarima, mladi kralj gledao je jedini spas u papskoj kuriji. Nju je on, posebnim poslanstvom, uveravao da je veran hrianskoj stvari i da e joj odano posluiti, ako ga kurija prihvati a pomognu i ostali hrianski susedi kojima se obratio. Papa ga je doista i prihvatio i, mada je znao za neprijateljski stav kralja Matije prema njemu, poslao mu je eljenu kraljevsku krunu i svoga legata, koji ga je u Jajcu krunisao, u novembru god. 1461. Uinio je to svakako to je i sam uviao opasnost situacije i to nije hteo da jednog hrianskog vladara odbaci u turske ruke; ali, nema sumnje, na nj je delovala i argumentacija koju je bosansko poslanstvo razvilo u Rimu, traei tu pomo. Bosna nije krajnja meta turskih osvajanja, govorili su poslanici, nego samo jedna stanica za njihovo dalje prodiranje. Ako ona padne doie na red i druge susedne zemlje, Ugarska i Dalmacija, a posle, preko Istre i Kranjske, i Italija. Kralj Toma je za vremena ukazivao na opasnost pada Carigrada, sad Stevan to isto ini u pogled Bosne. 7. novembra, valjda u vezi sa krunisanjem, proglasio je papa sv. Grgura udotvorca zatitnikom bosanskoga kraljevstva, u kojem je njegov kult

270

bio ve razvijen jo od poetka XIV veka. Veoma raspoloen posle toga krunisanja i sa najlepim nadama, kralj je izdao dubrovakim poslanicima, koji su mu doli na estitanje i, po obiaju, zatraili potvrdu starih povlastica, od 23. do 25. novembra god. 1461. pet raznih povelja i potvrda. Krunisanje Stevanovo bilo je zlo primljeno na maarskome dvoru. Kralj Matija je zbog toga inio neuvijene prekore rimskoj kuriji, optuujui je da je tim aktom pomogla bosanske tenje da se odvajaju od Maarske i da nije vodila rauna o pravima krune Sv. Stevana. Papa Pije II, meutim, ivo je radio na tome da u interesu hrianske stvari izmiri oba kralja, i poetkom leta god. 1462. uspeo je konano u tome. Kralj Stevan je priznao vrhovnu vlast maarskog vladara. To je, verovatno, delovalo, pa su prestala, istina za kratko vreme, i neprijateljstva bana Pavla prema Bosni, na njenim zapadnim granicama. Stevan Tomaevi, posle ovog izmirenja, uzima potpuno antiturski stav i, po savetu papina legata, modrukoga biskupa Nikole, odbija plaanje danka sultanu, verujui da e papska kurija i Ugarska prema njemu i njegovoj dravi, u sluaju nevolje, imati sada vie obzira nego to je pre bio sluaj u Smederevu. Ali, ljuto se prevario. Razljueni sultan, koga su o kraljevu dranju obavestili bosanski turkofili i, kako se govorilo, ak ga pozvali da tome uini kraj, poe ve tokom god. 1462. pripreme da i sa Bosnom svri isto onako kao to je svrio i sa Vizantijom i Srbijom. Ve se u zimu god. 1462./63. znalo i u Bosni i u Hercegovini da e doi do turskog napada. Kralj i herceg Stjepan, obaveteni o tome, alju svoje poslanike na sve strane: papi, kralju Matiji, Mleanima, Skender-begu, i to jo u januaru i februaru god. 1463. Mletaka Republika odgovorila je 11. februara hercegovim poslanicima, kao to je poruivao i kralj Matija, da ostane u zajednici sa bosanskim kraljem, da bi se zdruenim snagama (unitis viribus) mogli odupreti zajednikom neprijatelju; a 28. februara odgovorilo se kraljevim ljudima da se kralj dri kao to prilii katolikome vladaru, i da se zdrui sa hercegom, kraljem Matijom i ostalim susedima, a da e oni, Mleani, mada su u miru sa Turcima, spremiti jaku flotu i pomagati bosansku stvar u Rimu, na kuriji. Dali su kao pozitivno, sem tih prilino optih obeanja, samo neto oruja i municije. Jedini je Skender-beg bez ustruavanja obeao odmah vojniku pomo. Mihailo Konstantinovi, jedan zarobljeni i potureni Srbin iz Ostrovice, koji je kao janiar uestvovao u turskoj vojsci i posle opisao svoje doivljaje, pria na jednom mestu kako je jednom prilikom kod sultana Mehmeda bio sazvan savet povodom vesti da se na Turke sprema jedna velika hrianska koalicija sa papom na elu. Jedni od pozvatih na divanu savetovali su da se na taj korak odgovori sa turske strane optom ofanzivom protiv celog tog saveza. Sultan tada naredi da se razastre jedan ogroman ilim i da se na nj, u sredinu, stavi jabuka. Ko od vas moe uzeti tu jabuku (upita on), a da ne stane na ilim? Kad niko ne mogade, sultan prie ilimu, poe ga polako umotavati sa jednoga kraja, i tako doe do jabuke. Bolje je hriane pobeivati polako (izvede on pouku iz tog primera), nego u njihove zemlje najedanput upasti. Ovog puta, dosledan tom svom naelu, on je hteo da svri posao samo sa Bosnom, i to na svaki nain pre nego to bi protivnici mogli da organizuju znatniji otpor i da stigne pomo saveznika. Stoga su Turci pourili da bez mnogo otezanja ponu akciju. Ve krajem februara god. 1463. poela su njihova kretanja prema Bosni. Iznenaen tom brzinom, a svakako i uplaen, a moda i u elji da dobije vremena, kralj Stevan ponudi Turcima isplatu danka i vazalsku pokornost. Da zavara protivnika, sultan, po savetu Isa-pae, primi ponudu i sklopi mir sa kraljevim poslanicima za petnaest godina, ali, potom odmah krenu sam na

271

vojnu. Mihailo Konstantinovi, koji je sluajno doznao za tu prevaru, obavesti o tome bosanske poslanike, ali mu oni ne poverovae. Jednu manju vojsku uputi sultan da iz Srbije vri demonstracije prema Maarima, da ih time zadri u zemlji, da ne bi priskoili u pomo Stevanu, a sam, sa glavnom vojskom, preko Kosova poe na Bosnu. U maju mesecu izvren je glavni upad. Turkofilska vlastela ili maloduni ljudi koji nisu smeli da se odupru sultanovoj sili poee da se predaju. Bogumil Radak predade Turcima 21. maja kraljevski grad Bobovac, koji novi tu ba liveni turski topovi behu veoma otetili. Videi da nema niotkud pomoi, da ga ostavlja vlastito plemstvo, da mu za malo dana padaju ili se predaju i najtvri gradovi, kao gotovo neosvojivi Bobovac, o ijoj utvrenosti i pogodnu poloaju na visini zna da pria i Grk Halkokondl, kralj Stevan Tomaevi, koji u sebi nije imao herojskog pregalatva, i ne pokua da ue u pravu borbu, nego nae prema Hrvatskoj, da u zapadnim delovima drave i susedstva skupi togod vojske za otpor. Kritovul, grki pisac XV veka, kazuje, meutim, da je kralj branio Jajce, a da je pobegao kad je video da graani bez njegova znanja pregovaraju sa Turcima o predaji. Na tom putu ili begu stie u grad Klju. Od jednog izdajice doznadoe Turci da se on nalazi tu i ponudie mu, da prekrate opsadu i borbu, da im se preda. Mahmud-paa, vo turske avangarde, obeao je, i ak se zakleo da e kralju biti poteen ivot ako to uini. Seajui se turskog dranja prema njemu prilikom pada Smedereva, kralj pristade. Mahmud ga potom dovede u carev tabor kod Jajca. Na turski zahtev, kralj je izdao nareenje i uticao je da se Turcima predaju i ostali gradovi u zemlji. Ali, posle toga, dobivi to je hteo, sultan Mehmed ne odra prema kralju re svoga pae. Njegova ulema izdade mu fetvu, koja je govorila da se nijedan pravoverni ne da ugristi dvaput iz jedne rupe. A to je bio sluaj sa kraljem Stevanom i sa njegovim kolebljivim dranjem pre u Smederevu i sad u Bosni. Primivi taj, po svoj prilici narueni savet, sultan, pred povratak, naredi da se pogube kralj Stevan i ostala zarobljena bosanska vlastela. Krajem prolea god. 1463., ba krajem maja ili prvih dana juna, pala je bosanska drava gotovo izagnjila i sva rastrzana unutarnjim borbama. Cela drava propade za nepun mesec dana, aptom kako se posle govorilo, i u svoj zemlji ne javi se nijedan jai pokret da se neprijatelj odbije ili zaustavi. Bosanska istorija ne dade ni jedne Marice, a kamoli velianstvenoga Kosova! U ono malo narodnih pesama to pevaju o propasti bosanskoga kraljevstva, narodni guslar je pokuao da je objasni time to je u zemlji bilo mnogo izdaje i zavade; kako ban bosanski Svoj je brai svojoj omrznuo I golubu na jelovoj grani i to stoga to ga prevari gospoda latinska, te primi njihovu veru. Stotinama godina docnije pamtilo se, eto, u narodnom predanju kako su otre verske borbe paralisale snagu Bosne i otupile u njoj smisao za vee interese zajednice. Maarski kralj, iji se glavni stan u to vreme nalazio u Futogu, nije znao kud da se okrene. On se bojao turskog upada preko Save i Dunava za koji su imali posluiti kao uvod ispadi smederevskog sandak-bega. Tu je on ostao, uglavnom neaktivan, za sve vreme bosanske nesree. Tek poetkom septembra, da kao opravda sebe, preao je u Beograd i imao nekoliko okraja sa demonstracionim odredima turske vojske, koja se povlaila na celoj liniji. Mada se moe njegova neaktivnost donekle braniti neizvesnou situacije, ipak nije daleko od pameti i pomisao da je on bosanskoga kralja ostavio

272

donekle njegovoj sudbini, mislei da posle ili sa njim ili sa njegovom zemljom bez njega uini ist raun. On nije eleo pad Bosne ve radi same Ugarske, ali da nije eleo pad Stevana Tomaevia to se ne bi moglo rei. Ban Pavle Sperani iskoristio je ovu priliku da opljaka kraljevu udovicu kad je beei iz Bosne prola njegovim podrujem. IX. PAD HERCEGOVINE. 1. Utisak pada Bosne u svetu. 2. Maarsko-mletaki savez protiv Turaka. 3. Delimino oslobaanje Bosne. 4. Turski pokuaji da povrate Bosnu. 5. Novi bosanski kraljevi. 6. Smrt hercega Stjepana. 7. Hercegovii i njihova politika. 8. Srbi na granicama june Ugarske i u Sremu. 9. Obnova srpskog despotstva u Sremu. 10. Odbrana jajake banovine. 11. Pad Hercegovine. Glavna turska ofanziva bila je ovog puta uperena protiv Bosne; ali, delimino je zahvatila i Hercegovinu, naroito pri povratku turske vojske. Nekoliko hercegovih gradova poseli su ili Turci sami, ili su im ih predali neki uplaeni i verolomni zapovednici. Herceg, koji je bio obaveten o turskom spremanju, i koji je sa kraljem Stevanom radio zajedniki, nije, koliko se danas zna, preduzeo nikakav vei pohod da mu olaka poloaj. Pred ogromnom turskom silom on se povukao na jug svoje drave, zaplaen i neopredeljen, uvek spreman da se ukrca na jednu lau koju mu Dubrovani behu stavili na raopoloenje. Kad je sultanova glavna vojska napustila Bosnu, prvih dana jula, on je sa sinom Vladislavom poeo odmah da povraa posednute gradove, kao gataki Klju i Ljubuki, i da proiruje svoje podruje uzimajui obezglavljenu oblast Pavlovia u dolini Prae i Kovaevia u Podrinju do Srebrenice. U narodu je otada, sve do danas, ostalo seanje na tu staru granicu Hercegovine do Romanije i iza Viegrada. Propast bosanskoga kraljevstva izazvala je teak utisak u svemu hrianskom svetu. Zar nije papa koliko jue obeao kralju Stevanu svoju monu zatitu i sokolio ga na junaki otpor? Zar nije sam maarski kralj, istina najvie s obzirom na svoju zemlju, govorio da je Bosna klju i kapija celog hrianstva? Plaui, govorio je papa u zboru kardinala: Bosna je pala, kralja njenog ubie, dru Maari i dru svi susedi. Turski zalet dopro je do Krbave i Senja, a turski rob postade ban Pavle Sperani. Sa mnogo strana poeli su padati prekori kako su hriani nedovoljno solidarni, kako ne znaju da se snau u asu opasnosti, i kako je velika krivica do njih, a posebno do Mletaka i Maarske, to je Bosna propala. Sada se kralj Matija nije mogao izvinjavati izdajom drugih kao pri padu Smedereva i Srbije, iako je i to pokuavao. Mleani su samo govorili, kao za opravdanje, da je akcija sultanova bila izuzetno brza, a bosanski otpor neobino kratak, pa da oni stoga nisu mogli da na vreme uine sve to bi trebalo. Kako je pad Bosne i tursko gospodstvo u njoj pretstavljalo nesumnjivu i svakom vidnu opasnost i za maarsko-hrvatsko i za mletako susedstvo, to se od rekriminacija brzo prelo na odluke da se protiv osvajaa udrue u prvi mah bar te dve neposredno ugroene drave. 12. septembra god. 1463. sklopljen je u Petrovaradinu vojniki savez izmeu Maarske i Mletake Republike. Za borbu protiv Turaka prva je imala da krene svoju kopnenu vojsku, a druga flotu, koja e uznemiravati Turke ne samo du dalmatinske obale, nego i u Peloponezu. I doista, jo u jesen god. 1463., krenuta je maarsko-mletaka kontraofanziva. Kao njihov saveznik javio se i herceg Stjepan, koji je, u porukama vrlo bolnim i

273

psiholoki veoma zanimljivim, kazivao svoje razoarenje politikom koju je dotad vodio, i svu teskobu u kojoj se pod starost naao. Njegov sin Vladislav kazivao je miljenje dobrog dela Bosanaca kad je upuivao molbe Mletakoj Republici da njeni ljudi mesto Maara uu ovog puta u Bosnu; on sam, osvajajui izvesna mesta Bosne, govorio je da to ini u ime Mleana. Toliko su, eto, bili nepopularni Maari ak i kad se radilo da se potisnu Turci posle jednog upada u kojem su pokazali toliko bezobzirnosti. Znajui koliko su Maari osetljivi u pitanju Bosne i kako bi svako tue ulaenje u nju smatrali kao isto neprijateljstvo, Mleani su kategoriki odbijali Vladislavljeve ponude i pobijali njegove glasove irene po Bosni. Maarska ofanziva, koju je vodio kralj Matija lino, a koja je poela od Gradike, imala je lepa uspeha. Za neto vie od dva meseca pala je u njihove ruke sva severna Bosna sa jajakim gradom. Hrvatske pomone ete vodio je Martin Frankopan. Turski otpor bio je slab, jer se glavna vojska povukla sa sultanom; jedino se jajaka posada drala neto due. Glavnu zaslugu za ova osvajanja u Bosni pripisuje kralj Matija vojvodi Imbri Zapolji, plemiu iz poeke upanije, ije se pleme dovodi u vezu sa linijom starog bana Boria. Za to je Imbro imenovan banom Dalmacije, Hrvatske i Slavonije i upravnikom bosanskoga kraljevstva. Te su sve dunosti spojene zajedno oevidno stoga da bi se izvela to jedinstvenija organizacija odbrane celog ovog podruja. Pod Jajcem je odlikovao kralj Matija i hercegova sina Vlatka, koji mu je, voen optim hrianskim interesom, po oevoj naredbi, doao tu u pomo. Kao nagradu dobio je on ovom prilikom upe ramsku, livanjsku i uskopsku. Zauzevi Jajce, kralj je krajem god. 1463. zavrio vojnu, neto zbog vrlo otre zime, a neto zbog nestaice novca. Bilo je sasvim prirodno oekivati da sultan nee dozvoliti da mu se tako lako istrgne dobijeni plen. Doista, ve poetkom leta god. 1464., kree on ponovo na Bosnu i ide ravno pod Jajce. Jedan turski odred pod Mahmud-paom prodro je u Hrvatsku i naneo velike tete u modrukoj upaniji Frankopana. Dobro branjeni jajaki grad sada nije mogao da uzme sultan, i pored toga to je lino prisustvovao juriima i poticao svoje ljude na borbu. Kritovul ivo, mada bez pojedinosti, opisuje borbu na jajakim zidinama, za koje preterano kae da sline niko nije ni video ni uo. Na glas da Jajcu stie u pomo kralj Matija sa velikom vojskom, naredio je sultan 22./23. avgusta opti juri. Kada taj, i pored velikih rtava, nije uspeo, obustavi on naglo dalje napade i poe povlaenje. Po svoj prilici nije hteo da se sa svojom prilino ve umornom ordijom upusti u borbu sa novom maarskom vojskom, iji mu je broj namerno pretstavljen kao veoma velik. Maarska vojska pod Zapoljom krenula je doista vrbaskom dolinom prema Jajcu, ali u nevelikom broju, znajui valjda da Turci pod Jajcem nisu suvie mnogobrojni i opasni. Glavni deo maarske vojske nalazio se, meutim, u Slavoniji i uao je u akciju tek poetkom oktobra i to ne prema Jajcu, jer za to vie nije bilo potrebe, nego dolinom Drine prema Zvorniku. Oevidno, kralj Matija je hteo da oslobodi i istoni deo Bosne, da bi tako dobio moan bedem od Vrbasa do Beograda kao zatitu za Ugarsku. On je lino doao sa Zapoljom pod zvorniki grad, ali su im sva naprezanja da ga zauzmu ostala uzaludna. Na glas da se sultan vraa sa novom vojskom u Bosnu, napustio je Matija sa ranjenim Zapoljom bojno polje, oko sredine novembra, i kod Rae se sa vojskom prebacio na svoje tle. Rezultat ratovanja od god. 1464. nije, prema tome, bio mnogo povoljan ni za Turke ni za Maare. I jedni i drugi mogli su videti da su postignuti rezultati relativni i da treba jo dosta, i to velikih, napora pa da se obezbedi sigurno gospodstvo nad Bosnom.

274

Sada su osetili, isto tako, i jedni i drugi da je za uspeh preko potrebna i saradnja Bosanaca. Maari su raunali na simpatije hriana, a Turci na bogumile i dobar deo pravoslavnih, koji su, kao Vladislav Hercegovi, bili jo uvek protivnici Maara. Da pokau svoju predusretljivost prema Bosancima i da ouvaju tradicije bosanskoga kraljevstva, Turci god. 1465. postavljaju Bosni novoga kralja, Matiju abania, sina Radivoja Ostojia, brata kralja Tomaa, koga su zarobili god. 1463. i poveli sa sobom u Tursku. Na hercega Stjepana nisu vie raunali, a na njegova sina Vladislava sumnjali su da je u vezi sa Mleanima. Novi bosanski kralj Matija nije naao u narodu veeg odziva, niti je sam pokazivao kakve vee aktivnosti; ali, njegovo imenovanje svakako je zanimljiv i karakteristian potez nove turske politike. Herceg Stjepan, prekinuvi sve veze sa Turcima, pribliio se, za svaki sluaj, maarskome kralju, mada mu nikad nije postao sasvim iskren prijatelj. Kad je video maarske tenje u drinskoj dolini, on je bio voljan da im ustupi izvestan deo svoga severoistonoga podruja oko Lima i Drine sve do Mileeva, kao oblast koja je bila stalno na putu Turcima i koja je od njih redovno stradala, a za to da dobije odgovarajue posede u Slavoniji. Maarski neuspeh kod Zvornika omeo je izvrenje toga plana tokom god. 1464., a naredne godine spreili su ga definitivno susedni Turci. Oni su sigurno doznali neto o hercegovim pregovorima i tokom god. 1465. udarili su na njegovu zemlju da je potpuno pokore. U njihove ruke pade najvei deo Hercegovine sa Blagajem, pitomom prestonicom hercegovom. Odrae se samo tvrdi gradovi Klju i Mievac. Herceg Stjepan, u nevolji, ponudi Mleanima svoju zemlju da je kao najblii susedi as pre posednu, samo da bi je spasao od Turaka. Mleani se doista i odazvae; ali, oni uzee samo ona mesta koja su mogli da brane flotom, dakle uski pojas Primorja i Neretvansku Krajinu. Vladislav Hercegovi bi 17. februara god. 1466. imenovan za generalnog kapetana mletakog sa 500 dukata plate. Drugi hercegov sin Vlatko traio je u isti mah pomo Maara; ima vesti kako je herceg bio ovlastio svoga sina da proda kralju Matiji svoju dravu za 100.000 dukata, a da mu kralj mesto nje ustupi Zagreb. Mada saveznici, Maari su prekim okom gledali ulazak Mleana u ostatke Hercegovine, i odmah su pourili da i oni uu u akciju. U Dubrovnik stie nekadanji najamniki kapetan Celjskih i jedno vreme slavonski ban, a sada zagorski knez, Jan Vitovec, a novi hrvatskodalmatinski ban Jano Tuz ue sa vojskom u dolinu Neretve i posede Poitelj. Nije se ni sa jedne strane organizovala borba protiv Turaka, nego su i jedni i drugi pomagai ili za tim da prigrabe to vie od hercegova jo neosvojenoga zemljita. Ni Maari, kao ni ranije Mleani, nisu se udaljavali od neretvanske linije; sva istona Hercegovina, i to sva koja danas ulazi u Zetsku Banovinu, bila je preputena Turcima. Herceg je poetkom marta god. 1466. javljao u Mletke da mu Turci nude natrag osvojenu zemlju, ali pod uslovom da se odree ovih pomagaa, odnosno da bude samo njihov vazal. Teko je danas utvrditi ukoliko ta hercegova vest doista odgovara istini, a ukoliko je on uveliao namerno, da bi pojaao mletaku revnost u odbrani i pretstavio sebe kao oveka koji jo uvek ima mogunosti da po svojoj volji utie na sudbinu svoje zemlje. Ja lino nisam sasvim naisto o znaaju i obimu te ponude. Ma koliko da je bio napustio svoju raniju politiku liniju, stari, prevrtljivi herceg teko da bi, ipak, odbio ovaku ponudu, ako je ona bila ozbiljno uinjena. Mesto da ima Hercegovinu podeljenu izmeu Mleana i Maara i jo uvek nesigurnu za dalju sudbinu, on bi je, ma i privremeno, prema toj vesti, dobio celu. Vazal bi bio u svakom sluaju; kao turski imao bi samo jednog gospodara, dok bi u protivnom sluaju morao neprestano lavirati izmeu surevnjivih Maara i Mleana. On je

275

bio itava ivota praktian politiar i uvek u dobroj meri cinik; ta bi ga sad naroito opredelilo da u njemu prevlada sentimentalna ica? Dosadanje iskustvo sa Turcima? Ono, doista, nije moglo da ohrabri na saradnju, ali ta su stvarno kao pomo donosili i drugi? Meutim, da se stvar izvede naisto, valja jasno istaknuti injenicu da je kod Turaka doista bilo sklonosti da se mire. Sultan je imao znatnih neprilika u Maloj Aziji i hteo je dobiti slobodne ruke u Evropi. U leto god. 1465., posle ponude hercegu, on se obraao i kralju Matiji i nudio mu je ak Bosnu i Srbiju, ne zna se u kom obimu, ali pod uslovom da sklope trajan mir. Kralj nije hteo ni da primi tursko poslanstvo, i odbio je sultanove darove. Herceg je u ovo vreme prema Mleanima bio ponajiskreniji. Njima se tuio i na Turke i naroito na Maare, i nudio im je, da se ne bi samo njih dvoje koristilo, da uzmu i ostatak njegova podruja zajedno sa gradom Novim u Boki. Mleci su rado prihvatili ponudu i poruili su hercegu da mu daju jednu kuu u Splitu ili u kom drugom mletakom gradu i celo ostrvo Bra; obeavali su mu ak i povratak posednutih mesta, ako se kad obnovi skrhana Hercegovina. U isto vreme, meutim, herceg je molio za hitnu pomo i maarskoga kralja. Potresen gubitkom zemlje, iscrpen naporima i tekim krizama, herceg nije doekao zavretak ovih zapleta i pregovora; umro je u Novom, 22. maja god. 1466. Dan pre toga napisao je svoj testamenat budui u puti vele bolestan a u pameti mojoj na punu krepak, za ije je izvrioce, meu ostalim, postavio mileevskoga mitropolita Davida i gosta Radina kao pretstavnike dve glavne veroispovesti svoje zemlje. Herceg Stjepan je ostao ivo zapamen u celoj Hercegovini; od naih istoriskih linosti Srednjega veka nema nijedne sa vie proznog predanja o sebi nego to je njegova, i to sa predanjem u kojem je dobar deo istine i u pogledu injenica i u pogledu karakteristike njegove linosti. Pod njegovim sinovima drala se Hercegovina, tavorei, jo esnaest godina. Ali, to nije bio ivot drave koja je jo imala snage za odranje, nego trzanje ve premlaenog organizma. Hercegovi sinovi, Vladislav, Vlatko i Stevan, vode pojedince politiku, i to svaki za svoj raun, ne samo bez obzira na ostalu brau, nego ponekad i otvoreno protiv njih. Sem Maarske, Mletaka i Turske, koji su uticali na njihove poslove i raunali sa njihovim nasledstvom, javio se odjednom i aragonski dvor iz Napulja. Ferdinand Aragonski, sin Alfonza V, ponudio je god. 1466. saradnju Maarima protiv Turaka, ali je, u isto vreme, sinovima hercegovim njegov poslanik javljao kako sultan ustupa njegovom gospodaru Bosnu kao buduem srodniku i da oni stoga unapred treba da mu predadu Novi. U inae ve pometenoj zemlji ovakve su ponude, neiskrene i nesavesne, stvarale samo novu zabunu i onemoguavale ljudima da dobiju neposredan i jasan pregled stvari. Od hercegovih sinova Vladislav se, odmah po oevoj smrti, odrekao dalje borbe i sasvim se pribliio sultanu. Ve u leto god. 1466. on je dobio Mehmedovu milost i jedan deo oeva nasledstva. Njegov mlai brat Vlatko uzeo je herceku titulu i nastavio antitursku politiku. Tana granica izmeu njegova i Vladielavljeva podruja ne da se na osnovu do danas poznatih izvora sasvim sigurno povui; ali, moe se uglavnom utvrditi da je Vladislav gospodario u unutranjosti, a Vlatko u Primorju i na zapadnoj obali Neretve. Ovo primanje Vladislavljevo za turskoga vazala i tursko ustupanje otetog podruja, da on u njemu vlada, kazuju da je sultanova ponuda starom hercegu bila, doista, bar u izvesnoj meri iskreno miljena. U isto ovo vreme Vladislav je uao u veze i sa kraljem Matijom, hotei da iskoristi maarsku surevnjivost protiv Mleana na tetu brata Vlatka, sa kojim se zavadio,

276

sem iz drugih razloga, jo i zbog podele oeve gotovine. Kralj Matija se zauzeo za nj u Dubrovniku, gde se nalazilo hercegovo imanje od 70.000 dukata, i spreio je za izvesno vreme izvrenje testamenta. Sumnjajui u Turke, koji su isto tako sa svoje strane sumnjali u njega, i predoseajui katastrofu, Vladislav se postepeno jo vie pribliuje Maarima i najzad, god. 1470., naputa otadbinu i prelazi u Hrvatsku, gde mu je kralj Matija dao dobra oko Brezovice i Velikoga i Maloga Kalnika. Turci potom posedaju njegovu zemlju i u Foi, onda zvanoj Hoa, stvaraju svoje prvo administrativno i vojniko sredite za Hercegovinu. God. 1475. Turci ve vre popise zemalja u tom kraju i osvojenim delovima Bosne. Herceg Vlatko naslanjao se u to vreme na bliske Mleane i bio je jedno vreme protiv Maara, koji su, pod pritiskom Turaka, god. 1471. napustili Poitelj i povukli se u Neretvansku Krajinu. Najmlai im brat Stevan otiao je u Stambol, ljut na brau to su ga otetili pri podeli oeve ostavtine, i tamo se oko god. 1474. poturio i dobio ime Ahmet. Turci su od god. 1468. postali mnogo aktivniji. Njihovi pogranini gospodari, koji su se sami zvali po srpsko-hrvatskom krajinici, nisu mnogo potovali granica i putali su svoje ljude da ih poee uznemiravaju i prelaze. Upadi u Dalmaciju i Hrvatsku postaju skoro obina pojava, i to upadi koji se ne zadravaju u blizini granice, nego dopiru do zadarskoga i ibenikoga kraja i do same Krbave. U leto god. 1469. stiglo je u modruki kraj na 20.000 Turaka, praenih od mnogo ljudi eljnih pljake i haranja, i provalilo je odatle u Kranjsku. To dade povoda kralju Matiji da uzme od Frankopana tvrdi grad Senj i poveri ga svojoj posadi. God. 1471. stradalo je sve Primorje i dubrovako podruje. Velika napast posta za Dubrovane herceg Vlatko, koji ih je uznemiravao sam i koji ih je, u isto vreme, optuivao i Turcima kao maarske podlonike i kao pomagae Maara u odbrani Hercegovine od sultanove vojske. Optuivao ih je, dakle, za usluge koje su inili njegovu ocu a i njemu samu, po njihovoj molbi, i u interesu hrianske stvari. Pod uticajem njegovih i drugih dostava, povisio je sultan Republici danak na 10.000 dukata godinje i naterao je da porui neka podignuta utvrenja u Molonti i Neretvanskoj Krajini. U leto god. 1471. bee Bosna dobila jo jednog kralja. Da umiri i razbije svoju monu opoziciju u Maarskoj, kralj Matija dade u jesen god. 1471. na budimskom saboru izabrati za bosanskoga kralja veoma bogatoga mavanskoga i slavonskoga bana, Nikolu Ilokoga, inae jednoga od svojih protivnika. Hteo je, svakako, da zadovolji tatinu njegovu, i da se u isti mah sam oslobodi toga nepouzdanoga oveka, uputivi ga na jedno od najvie izloenih mesta, gde e, sa mnogo odgovornosti, imati da se zabavi svojom mukom. Kao kralj Bosne Nikola je dobio na upravu i hrvatsko-slavonsku banovinu kao podruje koje je u celini imalo da organizuje borbu protiv Turaka i da se tenje priblii u samoodbrani. Ta se vrlo praktina i vojniki jedino opravdana politika vodila od imenovanja Imbre Zapolje pa, evo, za dui niz godina. To imenovanje pospeila je velika turska ofanziva koju je toga leta poveo novi bosanski namesnik Ajaz-beg. Provalivi preko Hrvatske, Turci su tom prilikom pregazili Istru i delimino Kranjsku, pa doprli sve do Udina i Ljubljane. Druga vojska prela je u Srem. Za laki prevoz svojih trupa razvili su Turci u to vreme kao mostovni branik grad abac, koji ranije, pod imenom Zaslona, nije imao veeg stratekog znaaja. Nikola Iloki, kao ni Matija abani, nije imao nikakva veeg uticaja u Bosni; izgleda ak da se nije dugo ni zadravao u njoj, nego da je i dalje gospodovao u svome Iloku, kao i bosanski biskup u akovu. U svojoj jednoj povelji, izdanoj Dubrovakoj

277

Republici 14. oktobra god. 1472., on sam kae za sebe da mu je glavna briga odbrana vere katolike i katolikoga naroda; radi nje se primio nove dunosti, a ne to bi bio eljan visokih asti. Sa takvim programom on je u Bosni mogao naii samo na podeljen prijem, i nije nikakvo udo to je u njoj ostao sasvim po strani. Kad ni domai vladari nisu mogli da pod tom zastavom sakupe sve svoje podanike, bilo je vie nego jasno da to nee postii ni jedan tuinac. Tim pre to mu kralj Matija nije u to vreme mogao dati nikakve stvarne pomoi, jer je bio zapleten u naporni i dugi rat sa esima i Poljacima. Nikola Iloki pokuavao je da preko svoga poverenika, Petra Zrinjskoga, pridobije Mleane za zajedniki rad; ali, tamo su njegove ponude primljene sa mnogo uzdravanja. Nestalni herceg Vlatko, koji se kod Turaka nije mogao bolje udvoriti od poturenoga brata Stevana, mada je jedno vreme i to pokuavao, vratio se opet oko god. 1474. na svoju politiku saradnje sa hrianskim silama. Te godine oenio se aragonskom princezom Margaritom, sigurno u nameri da tako pojaa svoje veze i dalje izglede, a kralj Ferdinand pristao je na taj brak, da bi dobio vre uporite u Primorju, na koje je odavno polagao. Sem toga, Vlatko se obraao i papskoj kuriji, traei i kod nje zatitu za ugroeno hrianstvo svoje drave. X. OBNAVLJANJE SRPSKOG DESPOTSTVA. 1. Obnova srpskog despotstva u Sremu. 2. Maarska i srpskohrvatska aktivnost protiv Turaka. 3. Pad Hercegovine. U ovo vreme obnovljeno je i srpsko despotstvo, ali u Sremu. Kralj Matija je iste godine, kad je Nikolu Ilokoga dao izabrati za bosanskog kralja, imenovao i srpskim despotom Vuka Brankovia, Grgurova sina, koji je ranije, u Srbiji, pripadao turkofilskoj stranci i bio jedno vreme njen kandidat za despota. Zauzet ratovanjem na severu svoje drave, kralj Matija nije mogao dovoljnu panju obratiti rovitoj junoj granici, i stoga je doao na misao da njenu odbranu poveri uglavnom samim stanovnicima tih oblasti, Srbima i Hrvatima. Slovena je bilo u Sremu i junoj Ugarskoj od ranih vremena Srednjega veka, odonda jo kad su sa Obrima zauzimali panonski bazen; pa, iako je velik broj njihovih saplemenika u VII veku preao preko Save i Dunava, ostalo je ipak, kao to obino biva, njihovih ljudi i na starom podruju. Srpski elemenat na toj strani pojaan je tamo, verovatno, za vlade kralja Dragutina i njegova sina Vladislava, koji su bili gospodari Srema, a Vladislav i veeg dela Slavonije. Od kraja XIV veka, pod pritiskom turske najezde, poinje prelaenje Srba u Ugarsku spoetka pojedinano, a posle u masama. Andrija i Dmitar Mrnjavevii, braa Kraljevia Marka, preli su tamo ak iz june Srbije, ne zaustavljajui se u tada turkofilskoj severnoj Srbiji Stevana Lazarevia, sa kojim ni inae njihova porodica nije bila u ljubavi. Od poetka XV veka, otkad srpski vladari postaju maarski vazali, veze izmeu Srba i Maara postaju ivlje, a priliv Srba u Maarsku sve vei. Srpski despoti Stevan i ura dobijaju od maarskih kraljeva ili sami kupuju itav niz dobara na jugu Ugarske. Ve je despot Stevan dobio od kralja Sigismunda Zemun, Kupinik, Mitrovicu i Slankamen, i postao veliki upan torontalske upanije sa beejskim i bekerekim spahilukom. Njegov naslednik, despot ura, proirio je despotske posede jo vie; njemu je pripadao itav kraj od uruga do iza Sente, a u drugim krajevima Maarske od veih mesta: Tokaj, Munka, Arad, Kikinda i

278

Vrac. Na svoja imanja despoti su, naravno, dovodili svoje ljude, i to u tolikom broju da je maarski sabor god. 1439., dodue dobrim delom iz politikih razloga, ustao protiv toga i traio otad samo maarsko inovnitvo i na tim posedima. Posle smrti despota ura i Lazara ti su posedi razdani maarskim velikaima, koji su na saboru u Segedinu god. 1458. izglasali, po elji poznatih despotovih protivnika, da se njihova imanja konfiskuju. Posle pada Despotovine mnogi se Srbi spasavahu u Ugarskoj, a naroito oni koji su pripadali njihovoj stranci. Meu njima je bilo uglednih velikaa, koji su, prelazei, vodili sa sobom ne samo dosta mnogobrojno dvorsko osoblje, nego i svoju ratniku pratnju. Tako su u Ugarsku preli, sa 1200 ratnika, iz Jagodine, Jakii, braa Stevan i Dmitar, koje narodno predanje pogreno vee za Beograd. Njima je kralj Matija poklonio dobro Nalak u anadskoj upaniji i neka imanja oko Moria. Vojvodi Milou Belomueviu dao je kralj Matija grad avar i Jenopolje u aradskoj upaniji. Naroito milo bee Maarima kad je god. 1465. na njihovu stranu preao vanredno hrabri Vuk Brankovi, koga nae narodno predanje zove Zmaj Ognjeni Vuk. Njegova porodina tradicija i lino junatvo napravili su Vuka sredinom linou meu Srbima u Ugarskoj. Da ga jae pridobije za sebe, kralj Matija mu je dao grad Slankamen i in srpskog vojvode. Kad se u borbama po ekoj Vuk naroito istakao sa svojim srpskim odredom u maarskoj vojsci, kralj mu dade jo grad Belu Stenu i oblast Totuevinu. God. 1471. kralj Matija je obnovio srpsku despotsku ast i dao je Vuku kao lanu dinastije Brankovia, kojoj je pripadala i u Srbiji. Tim aktom priznao je maarski kralj izvestan izuzetan poloaj srpskom elementu u Sremu, i davanjem despotske titule potsetio je Srbe na njihovu dravnu tradiciju, koju i sam potuje. To je on uinio oevidno sa namerom da Srbe ivlje potstrekne na borbu i da im probudi nadu na obnovu drave, ije bi postojanje bilo i u interesu same Maarske. Za Srbe obnova despotske asti znaila je unekoliko produenje njihove dravne egzistencije, svejedno to je to bilo na tuem podruju; oni se nisu morali oseati kao prosti begunci, koji svoju ratniku snagu daju pod najam, nego kao ratnici jedne na mau izgubljene drave, koji se bore da je vaspostave. Pada u oi injenica da kralj vodi rauna o raspoloenju Srba iz bive Despotovine i da im za despota imenuje njihova oveka, dok je Bosni postavio za kralja tuina, koji sa njom nije imao nikakve veze. Obnova despotstva i obnova bosanskoga kraljevstva imale su za cilj da izazovu vie privatne i lokalne inicijative u iznalaenju sredstava i naina za borbu protiv Turaka. Maari su tim ujedno obavezali oba obnovljena organizma da svoju sudbinu veu za njih, to im je sve bilo naroito potrebno u asu kad su Turci sa jedne strane pokazivali tendenciju da isticanjem svojih kandidata, kao Matije abania, i prihvatanjem Hercegovia predusretljivou pridobiju Bosnu i uvuku se duboko u hrvatsko i slavonsko podruje, i kad su Mleani, sa druge strane, ivo nastojali da na raun ugarskog dignu svoj presti. Da bi se lokalna odbrana to uspenije organizovala, odvojio je kralj Matija jajaku i srebreniku oblast u posebne vojnike banate, koje je poveravao vojniki najpouzdanijim voama. God. 1477. dao je i posebno pravo Slavoniji da sama organizuje svoju odbranu i da na svojim saborima bira vrhovne kapetane protiv Turaka. Za odbranu severne Dalmacije i Like organizovana je posebna kapetanija u Senju, koji postaje jedno od glavnih vojnikih sredita prema Bosni i Mlecima. Kad je zavrio ratovanje na severu, god. 1474., poeo je kralj Matija opet aktivniju politiku na junim granicama. Bilo je za to krajnje vreme. Usled turskih upada god. 1474./5. Slavonija je bila toliko opustoena da se, po jednoj vesti, na deset milja nije

279

mogla videti kua ili ovek. God. 1475. Turci su besneli ak u okolini Ptuja, a 24. avgusta te godine razbili su na Sutli hrabru ali malu vojsku hrianskih branilaca. U jesen god. 1475., uz pomo srpskih ratnika na kopnu i vodi (ajkaa), uputio je kralj svoju vojsku prema apcu, koji mu se, sa svojim zaleem, bio kao klin uvukao izmeu bosanskog poseda i Beograda. Posle due opsade grad je pao u maarske ruke 15. februara god. 1476. Jedan deo Srba, pod despotom Vukom, udario je potom planinama uz Drinu i zauzeo Srebrenicu i grad Kulat, da se posle toga vrati na Zvornik i abac. Na vest da su smederevski Turci za to vreme izveli jednu diverziju prema Banatu, pod vostvom hrabroga Ali-bega (popularisanog, moda, u erelez Aliji), krenuo je Vuk i protiv njih, i porazio ih u borbi kod Poeene. Ovi uspesi hriana, koje je despot Vuk sve vie zbirao oko sebe, pokolebae dosta turskih prijatelja. Sam bosanski kralj Matija abani nudio se svome imenjaku da pree na hriansku stranu, ako ga prizna kao bosanskoga vladara. Kada su ga Turci zbog toga napali, uputili su mu Maari hitno pomo, koja je dola u pravi as. Ali, koliko se danas zna, kraljevskog naslova nisu mu, zbog Nikole Ilokoga, priznali ni tada, ni posle Nikoline smrti ( 1477.). Da je kralj Matija dosledno vodio svoju balkansku politiku, za Maarsku u to vreme nesumnjivo najsudbonosniju, on bi lake omoguio ostacima starih hrianskih dinasta i drava da se vre priljube uza nj. Meutim, on je, isto kao i kralj Sigismund, zauzet na vie strana i sa mnogostrukim ambicijama, vodio svoju politiku na mahove, ne izdravajui na jednom poslu nikad vie od tri etiri godine. Kraljevi uspesi god. 1475.1476. ostadoe nedovreni. Za maarsku dravu on je, istina, postigao dosta, a to mu je, uostalom, i bilo glavno; za optu hriansku stvar, o kojoj se naroito esto govorilo u Rimu, on je odavno poeo da gubi pravi interes, videi nemo hrianskih vlada da se sloe za jedno zajedniko delo, oseajui da je u njihovim pregovorima vie optih mesta nego konkretnih zakljuaka i sagledajui izukrtanost njihovih tenja i postupaka. Dobijanjem severne Bosne i posedom apca i Beograda, Maarska se opasala dosta dobrim zatitnim rovom, koji je obezbeivao od neoekivanih turskih provala. Da je uspeo jo i pokuaj despota Vuka, u zimu god. 1476./77., da preotme i Smederevo, Maarska bi u dobroj meri, bar privremeno, imala granicu koja, ako i ne bi odgovarala onom za im je ona ila u celom XV veku, ipak je u svakom pogledu bila bolja od granica koje behu stvorene u leto god. 1463. Kada se god. 1477. kralj Matija zapleo u rat sa nemakim carem Fridrihom III, postali su Turci mnogo agresivniji na sve strane. God. 1478. padoe u njihove ruke nekad slavna Skender-begova Kroja i Skadar, godinu dana potom sultan zauze Zetu, a 14. avgusta god. 1480., na zaprepaenje celog hrianskog sveta, ue turska vojska u Otranto. Papa i ostali vladari upree oi uglavnom na Maarsku. Sultanova vojska, dobro obavetena, bee ve i tamo nala svoj put. Tokom god. 1477.79., u tri etiri maha, turske ete su dopirale duboko u alpiske zemlje. Hrvatski plemii, ponajvie Frankopani, poee se u nevolji obraati za pomo mletakim susedima. Mesto da ih razume, kralj Matija im je to zapisivao kao teak greh, i digao je protiv njih vojsku, koja je oduzela Frankopanima, isto kao i Turci, mnoge posede i gradove. Da spase ostrvo Krk, Ivan Frankopan ga je 22. februara god. 1480. predao u zatitu Mleanima. Bosanski sandak Daud-beg prodre u prolee god. 1430. preko Hrvatske u tajersku, a odatle u Maarsku, sve do ura, oplenivi podruje hrianskih protivnika, poto je prethodno prevario kralja Matiju i dobio od njega slobodan prolaz preko hrvatskog zemljita na podruje cara Fridriha. Da se osveti, preao je u jesen sam kralj

280

Matija u Bosnu sa jednom vojskom, a drugu je poveo kapetan donje Ugarske Pavle Kanii u Srbiju. Ova druga vojska prodre bez mnogo smetnja sve do Kruevca, odakle prevede na 60.000 srpskih dua na maarsko podruje. Kralj Matija se zaustavio kod Grebena u blizini Jajca. Jedan njegov odred od 34000 ljudi, koji su vodili despot Vuk, jajaki ban Petar Doci (proslavljeni Dojin Petar varadinski ban) i hrvatskodalmatinski ban Ladislav Egervari, progonei Turke, dopro je sve do Sarajeva, pa je uao i u sam taj grad oko 8.10. novembra 1480., i tu tri dana plenio i harao. Posle prvog iznenaenja Turci su se pribrali, organizovali otpor i potisli napadae, kojima, uostalom, nije ni bio cilj da izazovu pravu borbu, nego da izvre jedan kazneni prepad. O tome dogaaju peva jedna kasida nekog muslimansko-srpskog pesnika iz XVXVI veka, koju predanje pripisuje popularnom svecu Ajvaz Dedi, poglavici prusakog kadiluka. I epska poezija bosanskih muslimana obradila je ovaj neobini podvig Vuka Jajanina, kako ga ona zove. Mesto Klokot kod Fojnice dovedeno je u vezu sa klokou krvi od junaka, koja je pala kad su Turci stigli hriane. Kralj Matija je u svom izvetaju papi preterano, sa samohvalisanjem, pretstavio taj pohod kao neki veliki uspeh, koji da je napravio pusto u Bosni i potpuno obezglavio Turke, dok je on ustvari bio samo jedna smela ratnika avantura bez ikakvih trajnijih posledica. * Jedno vreme inilo se da e borba oko prestola u Turskoj, koja je nastala posle smrti sultana Fati Mehmeda (umro 5. maja god. 1481.) izmeu njegovih sinova Bajazita i Dema, zaustaviti tursku vojniku aktivnost i oslabiti njihovu snagu. Stoga se pouri Vlatko Hercegovi, valjda po primeru Ferdinanda Aragonskoga, koji odmah istera Turke iz Otranta, da i on otpone neprijateljstva protivu njih. Dubrovani su mu prebacivali da je taj posao preduzeo suvie na svoju ruku, ne hotei valjda da u dobiti, kojoj se sigurno nadao, ima sudeonika. Ali, sav podvig se izjalovi. Bosanski sandak, brzi Daud-paa, presrete Vlatka kod Nevesinja i potpuno ga razbi. Vlatko se na begu zaustavio tek u Novome, gde ga je mogla pomagati mletaka i napuljska flota. Ali, ni tu se nije mogao dugo odrati. Pritisak Turaka, koji su grad drali u opsadi, bio je toliko silan da se grad, posle nekoliko meseci, 28. januara god. 1482., morao predati. Herceg Vlatko spasao se sa svojim ljudima na prijateljsku flotu. Umro je posle nekoliko godina (1489.) na ostrvu Rabu, gde su mu Mleani dali poslednje utoite. Njegov brat Ahmet-paa postao je god. 1481. zet novoga sultana, Bajazita II (koji brzo savlada brata Dema), i kao takav imao je veoma lepu karijeru. Sa padom Novoga, poslednjeg tvrdog grada Hercegovine, u kojem je zapovedao srpski gospodar, pala je konano pod tursku vlast cela Hercegovina do mora i Neretve. Od prijateljskih sila ne pokua nijedna da je spasava. Mleani su loe proli branei Skadar i Albaniju, i sada nisu smeli da se mnogo izlau; napuljska pomo ograniila se samo na slanje flote, a za Maare je hercegovako ratite bilo suvie daleko. Oni su u jesen god. 1481. organizovali jedan povei pohod u Srbiju, koji je po novo dopro do Kruevca, i imao, kao i onaj upad do Sarajeva, vie avanturistiki nego strateki karakter. Hercegovini nije nita pomogao, mada je kralj Matija mislio da e je tom demonstracijom rasteretiti. XI. PROPAST ZETE.

281

1. Ivan Crnojevi. 2. Kulturno delo ura Crnojevia. 3. Njegov slom. 4. Pad Zete. 5. Skender-beg Crnojevi. Da ne znamo politike motive i prilike koji su odluivali pri turskim akcijama na Balkanskome Poluostrvu, ovek bi dolazio u iskuenje da tvrdi kako su turska osvajanja u naim zemljama imala izvesnog sistema. Prva je pala Srbija, kao prva na putu prema Dunavu i kao najmonija, posle Bosna, kao druga po snazi, potom Hercegovina i najzad mala i buntovna Zeta. U Zeti je od sredine XV veka glavnu vlast imao Stevan Crnojevi, poznati protivnik despota ura i mletaki plaenik i tienik. Kada su Turci svojom ofanzivom od god. 1454. prepolovili Srbiju i konano je svojim podrujem rastavili od Zete, Stevan je, ne zazirui vie od despota, postao pravi vladar Zete. Tu je, uzevi za enu Skenderbegovu sestru Mariju, u zajednici sa njim, odolevao turskim napadima i uvrivao svoju vlast. Iza njegove smrti (god. 1465.) sin mu Ivan, popularni Ivan-beg Crne Gore i narodne poezije, menjao je donekle zetsku politiku. Prema Skender-begu i albanskim glavarima on je veran drug i prirodni saveznik protiv Turaka; kao otac mu, i on se oenio otuda, uzevi Gojsavu, sestru Konstantina Arijanita. Ali, prema Mleanima se ponaao drukije nego otac mu. Od prve godine svoje vlade on je njihov protivnik i pokuava da im silom oduzme neke gradove i mesta u zetskom primorju. Tek posredovanje prijatelja, a naroito Skender-begovo, dovede god. 1466. do primirja, koje se produi posle turskih napada na Albaniju, god. 1466. i 1468., i smrti Skender-begove, ( god. 1468.), kada je Ivan video da se pribliuje opasnost i za Zetu i da treba za vremena traiti naslona na koju prijateljsku hriansku silu. Otada on pomae Mleie vojniki, a oni njega novano sa 1200 dukata godinje plate. God. 1474., samo njegovoj saradnji zahvaljujui, odbijena je turska ofanziva protiv Skadra. Posle etiri godine, kad su Turci sa jo veom snagom napali Albaniju i uzeli Kroju, i pod linim vostvom sultanovim zaguili Skadar, napali su oni i Ivana, kao mletakoga pomagaa, i oteli mu ne samo abljak nego i celu zemlju, god. 1479. Mleci, i sami pritenjeni, nisu mogli da spasu svog saveznika, i on je morao da se kao begunac sklanja najpre u njihov grad, a posle da luta, kao i mnogi drugi emigranti iz Zete i Albanije, po raznim mestima Italije. U otadbinu vratio se Ivan Crnojevi tek posle smrti sultana Mehmeda II, iskoriavajui pomenute metee oko prestola. Turci nisu obraali mnogo panje na krevitu i pasivnu oblast Crne Gore i ostavili su tu i u Albaniji malo vojske. Stoga je Ivan bez mnogo napora uspeo da ih potisne i da vaspostavi svoju vlast; ali, ne vie u starim granicama. Njegova prestonica nije bila vie izgubljeni abljak, nego Cetinje, gde je on god. 1484., iz zahvalnosti to se mogao vratiti na svoje tle, podigao Bogorodiin manastir kao sedite zetske mitropolije, ispunivi zavet koji je dao pred bogorodiinim nerukotvorenim obrazom u Loretu. Po povratku u Crnu Goru, osmotrivi dobro opti poloaj, on naputa Mleane i priznaje tursku vrhovnu vlast. Kao ranije na poetku svoje vlade, tako je i sada na svretku otar protivnik Mletaka, kojima je pripisivao dobar deo krivice za udes koji ga je bio snaao. Do izmirenja, ne ba najiskrenijeg, dolo je tek god. 1490., kada se njegov sin ura, po odobrenju sultanovom, verio sa mletakom vlastelinkom Jelisavetom Erico. Ivan nije doekao sinovljevo venanje, nego je umro oko 20. jula te godine, ba kad su svatovi putovali iz Mletaka u Crnu Goru. ura Crnojevi je, kako se moglo i oekivati, znatno popravio odnose svoje zemlje prema Mlecima. Iz Mletaka je nabavio i prvu srpsku tampariju namenjenu za

282

izradu crkvenih knjiga, i smestio je u cetinjskom manastiru. U naoj kulturnoj istoriji to je jedan od najkrupnijih dogaaja, mada, zbog tekih politikih prilika tadanjeg vremena, nije mogao imati onaj znaaj i uticaj koji je pronalazak tampe ubrzo stekao na zapadu. Glavni upravnik tamparije bio je cetinjski monah Makarije, koji je imao sedam pomagaa. Od god. 1493. do 1495. tampane su u toj tampariji tri knjige (oktoih, psaltir i molitvenik), koje su nale svoj put u mnoge nae manastire ne samo u zetskome susedstvu, nego i po drugim stranama, na pr. ak u Hilandaru. Izvesni ljudi u Crnoj Gori tvrde, samo na osnovu narodnog predanja, da je ta tamparija radila najpre na Obodu, pa da je odatle prenesena na Cetinje. Ali, to ne izgleda verovatno i za to miljenje nema nikakvih stvarnih dokaza. Cetinje se kao mesto tampanja izrino pominje u psaltiru od god. 1495., dok se Obod ne pominje nigde. Cetinje, kao mesto mitropolije, gde je mogu bolji nadzor nad tekstom i celim radom, i prirodnije je mesto za takvo preduzee. Miljenje Lj. Stojanovia da je Crnojevia oktoih tampan u Mlecima, nije u naoj nauci prihvatio niko; uostalom, ono je i reeno samo kao pretpostavka. Francuski kralj Karlo VIII osvojio je god. 1495. napuljsku kraljevinu. Odmah potom, da to jae obelei svoje delovanje na novom podruju, poeo je da radi na stvaranju jednog hrianskog saveza uperenog protiv Turaka. U njegovu politiku kombinaciju ulazili su, naravno, i balkanski narodi, a u prvom redu jo odrani balkanski dinasti. Preko svoga ujaka, Konstantina Arijanita, koji je iveo u Italiji i uao u veze sa Karlom, posveen je bio u pripreme za jedan upad u Albaniju i ura Crnojevi. Mleani, koji su bili protivnici francuske vlasti u Italiji i njihova rada na Balkanu, omeli su nameravani napad, a Stevan Crnojevi otiao je na Portu i odao tamo bratovljeve pregovore. Krajem novembra god. 1496. doneo je Stevan sam turski odgovor: da ura ili doe u Stambol na opravdanje ili da ide iz Crne Gore. ura je pretpostavio ovo drugo i odmah preko Budve otiao za Mletke. Vlast je prihvatio urev brat Stevan, koji ga je verovatno iz tih vlastoljubivih motiva i odao Porti. Podozrive turske vlasti nisu vie verovale ni Stevanu samu, nego su ga stavile pod nadzor skadarskog sandak-bega Feriza, jednoga od ljubimaca sultanovih, koji je vojniki poseo oblast Crnojevia i sporna mesta na mletako-crnogorskoj granici. Stevan je svojom optubom brata ura kod sultana (veli tano Jovan Tomi) samo ubrzao proces potpunog prisajedinjenja Crne Gore skadarskome sandaku, i u Crnoj Gori ostao je jo dve godine, posle ega je nestalo i nominalnog upravnitva njegova. Stevan je, dakle, otiao tragom svih drugih to u sultana traahu pomoi protivu svojih. ura Crnojevi, koji je u Mlecima uzet kao vo najamnika sa 400 dukata godinje plate, sveden na poloaj obinog kondotjera, nije mogao biti zadovoljan, i javno je grdio vlast Republike. On je eleo da ga Mleci pomognu da se vrati u Crnu Goru, a ne da nadnii na njihovu podruju. Republika je izvesno vreme imala nekih obzira prema njemu; ali, najposle ga je zatvorila i pustila tek na posredovanje Karla VIII. Na vest da je njegov brat god. 1499. izgubio vlast u Crnoj Gori, pokuavao je ura sve da ga Mleci prebace tamo, a kad to oni, bojei se njegovih veza i novog raspoloenja, izrino odbie, on se nekako iskrao i uputio u svet. Na putu napisao je svoj politiki testamenat, u kojem je stavljao na srce eni da mu, u sluaju mletakog gonjenja ili naputanja, starijega sina Konstantina poalje maarskome kralju, a mlaega Solomona urevu bratu Stanii u Stambol, koji je tamo kao talac na sultanovu dvoru, po primeru Ahmeta Hercegovia, primio islam i dobio ime Skender-bega. Taj primer osvetljava jasno tragiku i politiku pomuenost balkanskih dinasta. Da bi se mogli odrati, oni su cepali roene porodice,

283

samu svoju decu, upuujui jedne na istok a druge na zapad, jedne krstu a druge polumesecu. U XIV veku takav primer ne bi bio lako mogu, u XV veku on, evo, postaje upola pravilo. Vera u pobedu hrianske stvari gubi se sve vie, u svoju dravnu snagu izgubila se potpuno, i sad je za one koji su hteli da ostanu na vrhu i sauvaju gospodstvo po svaku cenu nastupilo ovo trgovanje savestima i potpuna beznaelnost. Narodni moral ostao je da uva ubogi puk, koji je svikao da nosi i podnosi i da uva naslee dedova, i uza nj duboko nacionalno svetenstvo. Iz Italije ura se jednog dana prebacio u Zetu, ali ga je Feriz-beg odmah pozvao sebi i uputio u Carigrad. Nije ga doekao neprijateljski, jer je ura ve ranije pokuao da dobije pristanak Turaka za svoj povratak. U Carigradu, sultan je primio ura kao pokajnika i uputio ga u Anadol za upravnika jedne oblasti sa godinjim prihodom od 25.000 aspri. Ostala je beleka u jednog mletakog savremenika da je ura ustupio sultanu sva svoja prava na Crnu Goru, i da je turska vlast nad tom pokrajinom bila uvrena ne samo vojnikim dobitkom, nego i pravnim otstupanjem. O uru posle god. 1503. nema vesti; pominje se, ali nije sigurno, da je u Carigradu primio i islam. Najverovatnije je da je umro na svojoj novoj dunosti u Maloj Aziji. Od svih naih vladara koji su tokom XIV i XV veka izgubili vlast i gospodstvo ura Crnojevi se poneo najnedostojnije. Ta porodica nije uopte imala prave moralne vrednosti, sudei po ovima njenim postupcima, otkako je, odmetanjem od vlasti svojih srpskih despota, poela da igra neku ulogu u naoj istoriji; jedini lepi izuzetak ini u njoj Ivan Crnojevi, koji ima i vitetva, a ne samo junatva. Oba Stevana, i otac i sin Ivanov, imaju moralnih mrlja, koje vreaju ak i u onako cininom i dekadentskom XV veku. Hercegovii, mada s puno grehova, izgledaju ipak bolje od njih, a da o inae dotle nesimpatinim Brankoviima i ne govorimo. God. 1499. pripojena je bila Crna Gora skadarskom sandakatu. Ali, god. 1514. odvojio je sultan ponovo i postavio joj za upravnika, kao sandak-bega, poturenog Staniu, odnosno Skender-bega Crnojevia. Uinio je to verovatno sa namerom da preko njega, kao lana jedne domae dinastije, ivlje utie na susedna plemena u Dalmaciji i da pospei proces islamizacije. Kao upravnik Crne Gore Skender-beg se pokazao kao ovek od reda, bez avanturistikih sklonosti, voljan da pomogne zaceljivanju rana. Pravoslavlju nije bio neprijatelj; naprotiv: pomagao je stare manastire i titio njihova prava; ali, njegov povlaeni poturenjaki poloaj svakako je imao uticaja u zemlji i izazivao je oponaanje. Njegova uprava trajala je do god. 1528.; te godine je on po svoj prilici i umro. Crna Gora je potom ponovo pripojena skadarskom sandakatu i ostala je sa izvesnim lokalnim, vie delom nego ugovorima ili odobrenjima steenim, pravima njegov sastavni deo sve do kraja XVII veka. Plemena ispod Lovena, u blizini mletakog podruja i u teko pristupanim brdima, imala su izvesnu slobodu kretanja i jakih odmetnikih sklonosti; ali, i ona su smatrana kao turski podanici i bila su to ustvari sve do oslobodilakih pokreta pod vladikom Danilom, a po evropskom meunarodnom pravu sve do Berlinskoga kongresa. XII. POSLEDNJI BRANKOVII I DESPOTI BERISLAVII. 1. Zmaj Vuk Brankovi. 2. Novi despot ore Brankovi. 3. Prestone borbe u Ugarskoj. 4. Krbavska pogibija. 5. Despot Jovan Brankovi. 6. Stanje u Bosni. 7. Mletaki i maarski rat protiv Turaka. 8. Ivani Berislavi, novi srpski despot.

284

9. Veze Srba s Rumunima. 10. Hrvatske borbe sa Turcima. 10. Krstaki pokret u Ugarskoj. 11. Novi despot Stevan Berislavi. Posle god. 1481. i pada Hercegovine kralj Matija nije preduzimao vie nikakve vee ofanzive protiv Turaka. Zadovoljio se onim to je postigao u dotadanjim borbama, a za nove se nije mogao odluiti, zauzet i suvie tekom borbom sa carem Fridrihom, koja nije htela da prestane. Turci, nezgodni kao susedi, zaletali su se, meutim, ee na ugarsko-hrvatsko podruje, a u tim zaletima, ma koliko oni inae izgledali sluajni, bilo je nesumnjivo izvesnog sistema. Oni se vre gotovo uvek sa znanjem sandak-begova vrhbosanskog i smederevskog, a ponekad i pod njihovim linim vostvom; u tim napadima pljakanje je sporedan cilj, a glavni je podrivanje cele granice, izazivanje oseanja nestalnosti i uticanje na susedne lokalne gospodare da se mire sa turskim progresom i da mu se i sami pridrue. Od tih upada dva su bila veih razmera. U jednom, krajem leta god. 1482., Turci su prodrli do blizu Temivara; ali, kod Beeja su presretnuti od hrianske vojske, pod vostvom Kaniija i despota Vuka, bili su potueni i razjureni, pri emu je sam kruevaki paa dopao ropstva. Drugi upad, voen od bosanskog sandak-bega, dopro je do Koruke. I tu su Turci, na povratku, pretrpeli teke gubitke. Na Uni, kod broda Zrinskoga, doekali su ih hrvatski ban Matija Gereb, despot Vuk i drugi susedi, potukli ih, 29.30. oktobra god. 1483., i oduzeli im itav plen. Narodna pesma opevala je despota Vuka kao naeg glavnog junaka XV veka. Od roenja, kazuje ona, njemu je bila odreena sudbina borca sa izuzetnim obelejima: Na njemu je udo od biljega, Na glavi mu tri pramena vuja, Iz usta mu modar plamen bije, Na desnici sablja zapisana, Oko nje je guja umotana, U zubima estoperca dri. U bugarticama on se prikazuje kao veran junak kralja maarskoga, a u deseterakim pesmama ee se spominju njegove borbe na nesigurnoj krajini sa turskim junacima, kao to je bio Pora od Avale, za koga peva kae: Dana nema kad se ne privlai I po jednog roba ne odvodi, Ja po mrtvu ne odnosi glavu. Jednom prilikom, za kraljevom trpezom (peva jedna bugartica) osetio se Vuk zapostavljen ili nedovoljno zapaen, pa, neto u ljutnji a neto u ironiji, stavlja na sto svoj buzdovan i njemu napija: Zdrav si, brate buzdovane, u moje i tvoje zdravlje! Ustvari, on sa svojim neobinim junatvom nije mogao ostati nezapaen. Hanibal Luci sa dalekoga Hvara ( god. 1553.) pevao je u svojoj Robinji za jednoga junaka: I vea porodi slava mu se to tu Neg Janku vojvodi i Vuku despotu.

285

itavo vreme i kralj Matija bio je prema njemu pun priznanja. tovali su ga i drugi. Njegova ena Varvara bila je iz porodice Frankopana, odiva iz jedne od glavnih hrvatskih kua. Priznat i voljen, Vuk je umro 16. aprila god. 1485. bez mukih potomaka. Kralj Matija je dobro video od kakvog je znaaja za srpsko dranje bilo to to je on Vuka Brankovia imenovao njihovim despotom. Srpski ratnici, sa mnogo borbenog iskustva i borci od rase, sainjavali su u njegovoj vojsci odrede pune pregalatva, a na junim granicama bili su iv bedem protiv Turaka. U Maarskoj je naroito cenjena laka srpska konjica; Srbin je jedno vreme postao gotovo sinonim za husar. Stoga je, naskoro po smrti despota Vuka, pourio kralj da imenuje Srbima novoga despota, i to i opet iz porodice Brankovia. Izbor je pao na mladoga ora Brankovia, sina slepoga Stevana. Na nj je, ini se, kralj naiao u Beu, gde se ore zadravao sa majkom Angelinom i bratom Jovanom, ivei pod zatitom cara Fridriha; a Matija je uao u Be kao pobednik 1. juna god. 1485. Kad mu je tu, oko Bea ili u samome Beu, stigla vest o Vukovoj smrti, Matija je ponudio Brankovie da preu na njegovu stranu. Car Fridrih, koji im je bio prijatelj, rei ih obaveza prema sebi. Novi despot stie potom 15. februara god. 1486. sa ostalom porodicom u Srem, nosei sa sobom i telo svoga oca. Kao despotski posed Brankovii su drali u Sremu Kupinovo, Slankamen i Berkasovo. Da pokae panju prema mladome despotu i da ga vre vee uza se, kralj ga je naredne godine oenio Izabelom, roakom svoje ene i princezom aragonske porodice. Posle smrti kralja Matije (6. aprila god. 1490.), koji nije imao zakonite dece, Maarska, i inae u loim odnosima sa vie suseda, zapade u duge unutarnje krize. Za vlast se otimalo vie lica: eki kralj Vladislav Jagelonac, poljski kraljevi Albreht, austriski carevi Maksimilijan i nezakoniti sin Matijin Jano Korvin. Despot ore i slavonski plemii behu za Matijina sina. Uza nj je bio i herceg Lovro Iloki, sin Nikolin, koji se od njega nadao bosanskome kraljevstvu. Da pomognu njegov izbor, oni, sa 7000 konjanika, stigoe 13. jula god. 1490. na Rakoko Polje. Protiv Korvina behu mnogi ugledni hrvatski plemii, a meu njima naroito Frankopani i Karlovii. Na izboru proe kralj Vladislav. To odmah izazva druge pretendente, Maksimilijana i Albrehta, da zavojte na Ugarsku i da silom pokuaju doi do kraljevske krune. Despot ore i neka vlastela hrvatska pristadoe uza njih, poto se Jano Korvin bee pomirio sa tim da je pao na izboru i ve se nagodio sa kraljem Vladislavom. Despot ore imao je za Habzburgovce i neposrednih simpatija i moralnih obaveza, i to zbog Maksimilijanova oca cara Fridriha. Meutim, najvei deo srpskih plemia nije bio za takvu politiku; oni su bez pogovora primili izbor kralja Vladislava. U vojsci, koja bi upuena protiv Maksimilijana, dobar deo sainjavale su srpske ete pod vostvom Miloa Belmuevia. Krajem god. 1490. austriska vojska bi suzbijena iz Ugarske, isto kao i poljska. Despot ore sa svojim drugovima morade da se pokori kralju pobedniku, dobivi bez tekoe njegovu milost. Jano Korvin, koji je, ako ne bude izabran za maarskoga kralja, imao postati kralj Bosne, pristade, zbog raznih tekoa, da se zadovolji hercetvom Slavonije i da sa tim u vezi, po ranijoj tradiciji, primi na se odbranu jajakoga banata. Kako centralna vlast i u Maarskoj bee sad znatno pala, i kako nije bilo nimalo autoritativne discipline, to se esto dogaalo da se, na oigled neprijatelju, pojedini velikai gone i bore, nanosei jedni drugima ogromne tete. Tako su bili tokom god. 1491. dosta otri sukobi izmeu despota ora i njegova suseda Lovre Ilokoga. Do tih sukoba verovatno je dolo stoga to je Lovro, raniji pristalica Korvinov, bio protivnik Maksimilijanov. Iz politikog sukoba razvio se onda lini. U Hrvatskoj, gde je protiv

286

kralja Matije postojalo nezadovoljstvo odranije, naroito meu uvreenim Frankopanima (jedan zapis iz god. 1486. kae za kralja Matiju kako bie podbil poda se vsu hrvacku gospodu) koji su se sad opredelili za Maksimilijana, takva borba nastade izmeu Bernardina Frankopana, koji je hteo da povrati ranije oteti Senj, i bana Derenina, koji je branio odluke maarske krune. Turci, dobro obaveteni, jedva su doekali da protee sa Maarima od 1483. do 1491. god. ugovoreno primirje, pa da iskoriste te unutarnje metee u susednim zemljama. Njihova prva neprijateljstva poela su u Bosni, oko Jajca, a onda su se prenela i u Hrvatsku. Bernardin je, pred opasnou od Turaka, napustio borbu sa banom i odmah se dao u gonjenje neprijatelja. Stoga se i pie za nj u jednom pismu od 30. decembra god. 1491. kako mu je, usled takvog dranja, mnogo porastao ugled kod ovog gospodina kralja i u itavom kraljevstvu. Despot ore, meutim, nije hteo da se odazove pozivimaa i da poe na Turke sve dok njegov protivnik ostaje kod kue. Inae, neredi i otimaine meu zavaenim velikaima u Slavoniji i Sremu ne skidaju se sa dnevnog reda. U njima uestvuje i despot ore sa mlaim bratom Jovanom, koji od god. 1492. takoe nosi titulu despota, svakako sa pristankom maarskoga dvora, shvatajui tu titulu, verovatno, ne vie kao isto vladarsko obeleje nego kao izuzetnu, veoma visoku plemisku, odnosno kneevsku titulu svoje kue. Turci, koji su 1491. suzbijeni iz Kranjske i Hrvatske, ponovie god. 1493. svoj napad. Bosanski sandak-beg Jakub paa, sa odeljenjem od 10.000 ljudi, krenu preko Hrvatske prema Kranjskoj i Korukoj. Sa Maarskom je, po ugovoru, jo vladao mir; njihov prolaz imao je, dakle, da bude bez potresa po Hrvatsku. Da li su Turci imali istu nameru da preko hrvatskog podruja samo preu bez veeg zadravanja i sa to manje tete, teko je pozitivno utvrditi. Vojske preko tueg podruja ne prolaze kao svatovi. Ali, stoji nesumnjivo da su se, prolazei kroz Hrvatsku prema Kranjskoj, Turci doista uvali da ne izazivaju. Do borbe je dolo tek na njihovom povratku. Ima vesti koje kau da je inicijativa za napad dola od bana Mirka Derenina: on je hteo da otme Turcima plen i da ih kazni za napad na hriansko podruje. Jedna savremena beleka, istina, kae: da su Turci, porobivi Posavinu, pali pod Modruu i popalili njihove burge i manastire, i da je to izazvalo hrvatsku gospodu. Na Krbavskome Polju, kod Udbine, razvila se strana bitka, 9. septembra god. 1493. Hrvati su u njoj nastradali strahovito. O njihovoj pogibiji ta pomenuta beleka daje dosta lepo kazanih pojedinosti: ban Derenin bi zarobljen, a cvet hrvatskih vitezova pade u krvavoj sei. Tada e padoe krepci vitezi i boritelji slavni, kae ak zapis jednog srpskog letopisca. Iz borbe se opasao samo knez Bernardin Frankopan, dok su mu drugi srodnici delom pali, a delom bili zarobljeni. Broj hrvatskih rtava i zarobljenika bio je vei od broja turske vojske! U hronici Aik pae Zade pria se da su Turci u ovoj borbi otsekli 8000 noseva i poslali ih, kao triumf, svom sultanu. Jedan hrvatski fratar iz XVI veka sa bolom je uzviknuo da je ova pogibija bila pravi rasap kraljevstva hrvatskoga. Sam Jakub-paa spevao je o toj svojoj pobedi pohvalnu pesmu, uporeujui sebe sa Muratom I. Ova pogibija Hrvata odjeknula je na sve strane. Zabeleili su je, kako videsmo, i srpski letopisi. U Rimu se odmah pomiljalo na obnovu jedne krstake akcije, a naroito se htelo da se Maarska opet stavi na elo protiv nevernika Osmanlija. Teanski biskup Orsini imao je na budimskome dvoru da radi naroito u tome smislu. Ali, kralj Vladislav, u osnovi slab vladar, zauzet zapletima na drugim stranama, bio je najmanje voljan, a i najmanje pogodan da krene neko vee delo. Krbavska pogibija, unekoliko slina pogibiji Srba na Marici, otvorila je mnoge puteve nadiranju Turaka u Hrvatsku. Zemlja bee obezglavljena, svet zaplaen. Maarska

287

u tim tekim vremenima ne prihvata Hrvate sa energijom koja bi ulivala poverenje. Dubrovaka Republika, videi ozbiljnost poloaja, pie kralju Vladislavu 17. oktobra god. 1493., aljui mu jedno Dereninovo pismo, koje je ovaj proturio iz ropstva, kako su usled ogromnog poraza nastale neposredne opasnosti za celo hrvatsko kraljevstvo. Turski upadi, esti i inae, ponavljali su se sada u veoj meri. Njihove ete dopiru esto daleko, inae obino do Splita sa jedne, a mimo Koranu sa druge strane. Pojedini hrvatski plemii, samo da bi bili poteeni, ugovaraju sa Turcima plaanje danka i pristaju da proputaju turske ete preko svoga podruja. Zbog tih neposredno tekih posledica krbavske bitke i njenog uoljivog znaaja, ona je ostala dobro zapamena u narodnom predanju. U Dalmaciji je sauvano nekoliko tragova i celih pesama o pogibiji bana Derenina i hrvatskih junaka kod Udbine. U tim pesmama, kao i u drugim predanjima, sva krivica za pogibiju pripisuje se nesrenome banu. U Slavoniji, meutim, kao da krbavska pogibija nije bila dovoljna opomena za vlastoljubive velikae. Despot ore, na poziv maarskoga kralja, kome se Lovro Iloki bee ljuto zamerio kao vo najljue opozicije, napadae posede svoga suseda, i u decembru god. 1494. zauze Mitrovicu. Oistivi Srem od Lovrinih ljudi, Srbi preoe i u Slavoniju i tu osvojie Orahovicu. Mada je, kako vidimo, gotovo itavo vreme svoga despotstva proveo u borbama, ore je ustvari bio sentimentalna priroda. Nesrean u braku, rastavi se sa enom Izabelom, on je napustio despotsku ast i otiao je u kaluere. Postao je monah Maksim, god. 1496. Za jeromonaha ga je proizveo u Kupinovu sofiski mitropolit Kalevit. Njegov brat Jovan ima svakako drukiju prirodu, aktivniju i vie svetovnu. Oenio se Jelenom, iz kue Jakia, i tako se, u neku ruku, jo vie pribliio narodnim ljudima, od kojih je, i njega i brata mu, za dui niz godina bilo rastavilo bavljenje u tuini. Na poetku svoga despotovanja Jovan je imao izvesnih tekoa. Bio je nateran da njegovi jobai plaaju desetinu katolikome kalokome nadbiskupu, mada je to bilo protivno stvorenim zakljucima samog maarskog sabora od god. 1481. Kaloki nadbiskup mu je, meu ostalim, poruivao i to da je Bog stvorio Ugarsku hrianskom, a ne izmatikom zemljom, i despot nema tu vlast da od nje naini srpsku dravu. * Poto nije uspela kombinacija Janoa Korvina da postane bosanski kralj, naputena je u Budimu uopte misao o obnavljanju toga ina. Bosansko podruje, ukoliko ga ve nisu poseli Turci, smatra se od god. 1490. kao deo Ugarske. Spojeno sa ostacima Hrvatske, ono se nalazilo pod Janoevom vlau, koji je bio od god. 1495. dalmatinski i hrvatski ban. Zadravao se ponajvie u gradu Bihau na Uni, provodei, prema izvesnim vestima, najvei deo vremena u pijanenju. Jajaki banovi, kojih, kao i u srebrenikom banatu, ima obino po dva, biraju se meu dobrim vojvodama maarskim; poveavanje njihova broja na dva i isto vojnika misija koju imaju da vre ine da njihov ugled pada i da oni mesto da budu gospodari postaju prosti izvrioci. Njihov ugled teti jo i to to se Maarska odavno nalazila u dosta tekim finansiskim prilikama i to nije mogla da na vreme snabdeva platom gradske posade. Maarska nevolja bila je uopte u tome to je pravu snagu njene vojske sainjavao najamnik, vojnik od zanata i najbolje oruan, ali bezobziran u novanom potraivanju, i to ona nije imala dovoljno sredstava da takvu vojsku nabavi u veem broju i izdrava due vremena. Narodna milicija bila je od drugostepene vanosti u borbama sa dobro voenom, disciplinovanom i vojniki odlino organizovanom turskom

288

vojskom, koja je u svojim janiarima dobila prve stalne kadrove. Vojska srpskoga despota, po odredbi maarskoga sabora od god. 1498., imala je da iznosi 1000 ljudi; teret njihovog izdravanja padao je, naravno, na despota. Radi finansiske oskudice maarski zapovednici nisu mogli ni opravljati graninih gradova i tvrava, i oni su se, krajem XV veka, nalazili u takvom stanju da vie nisu bili nikakva garantija za odbranu svoga susedstva. U Bosni se, krajem XV veka, istiu kao banovi: lanovi hrvatske porodice Berislavia iz Grabarja, daleki srodnici porodice staroga bosanskoga bana Boria. Od njih je Ivani bio jedno vreme (od god. 1494.) srebreniki, a tad znaajniji Franjo od 1499. do 1503. godine jajaki ban. Ovaj Franjo znatno se novano pomogao kada se oenio Varvarom, udovicom despota Vuka Brankovia, i dobio sa njom jedan deo njegova imanja. On se naao na tom odgovornom mestu u Bosni ba u vreme kad su Turci, poslednje godine XV veka, poeli ivlja vojnika kretanja i nove prepade. Carigradska vlada bee, naime, poetkom god. 1499. uputila u Bosnu kao novog sandakbega Skender-pau Mihailovia sa naredbom da otpone neprijateljstva protiv Mletake Republike. Ve juna meseca upao je on sa 2000 konjanika u severnu Dalmaciju, dok je hercegovaki sandak-beg krenuo u junu. Pokuaj turski da privole na neutralnost susedne maarske zapovednike, a posebno Korvina, nije uspeo; Maarima i Hrvatima Mleani su, ipak, bili prei od Turaka, a sem toga po pravilu je, pri svima turskim napadima, stradalo i susedno hrvatsko podruje. Korvin ne samo to nije pristao da ostane neutralan, nego je god. 1500. sam uao u borbe sa Turcima, zajedno sa mletakim etama; ali, u njima je zlo proao. Kao odgovor na takvo njegovo dranje doao je god. 1501. turski napad na Jajce i spremanje veeg upada preko Save u Slavoniju. Pomognut gotovo od ovih hrvatskih i jednog dela maarskih velikaa, dojurio je Korvin u pomo opsednutome kraljevskome gradu i razbio tursku vojsku pod njim. Turci su se, ipak, pored svih mestiminih poraza, postepeno i sistematski uvlaili sve dublje u hrianske posede. Jajce jedva die; turske ete krstare stalno oko njega i dre u svojoj vlasti susedne grebene i utvrde, koji nisu bili vie udaljeni od grada do kakvih 812 kilometara. Na jugu oni dre poetkom XVI veka u Boki Risan, a u staroj Hercegovini, a docnijoj Dalmaciji, Imotski i Proloac i sve podruje do Cetine. U Bosni u njihovim su rukama, na zapadu, na Sani, Kamengrad i Klju i junije Lijevno; na severu Maglaj i Komotin, a na istoku sva linija Vrbasa do Vinca ispod samog Jajca. Zbog ovog napada na Jajce objavio je maarski kralj Vladislav Turcima rat. U tome ratu i srpski despot Jovan ima znatnu ulogu. Jo pre njegove objave on je bio u vezama sa Mleiima i obeavao im je svoju pomo. Sad, kad je rat objavljen, on je jedan od glavnih voa na junoj granici. Istaknuvi se pri jednom upadu u Srbiju, kojom prilikom bee opsednuto Smederevo, despot, u jesen god. 1501., postaje glavni zapovednik june sremske vojske. On nije imao na raspoloenju veih odreda, nego je sa 1000 do 2000 konjanika, u smelim zaletima, uletao duboko u Srbiju i tamo plenio. Tako je, jednom prilikom, preavi Savu, dolinom Kolubare uao u Srbiju, preao potom u Bosnu i otud izbio ponovo u Srem. Kad je tokom god. 1502. dobio pojaanja i dostigao do 10.000 vojnika, on je prodro ponovo u Bosnu, i kod Zvornika zadao Turcima teak udarac. Osokoljen ovim uspesima, despot Jovan snuje neke velike planove, i stoga alje u Mletke svoga brata Maksima da trai blii sporazum ili savez za dalju akciju, ne znajui da su Mleani ba u to vreme privodili kraju svoje pregovore o miru. Usred svojih planova i priprema, despot Jovan se iznenada razboli i umre 10. decembra god. 1502.

289

Narodna pesma o Smrti Jove Despotovia, jedna od reih istoriskih neposrednih pesama kod nas, ouvala je uspomenu na nj sa izvesnom simpatijom, ali bez imalo legende i dekorativnog epskog elementa. Kad ga majka Anelija pita ta e bez njega Srijem zemlja ravna, on mirno i bez poze odgovara: Srijem zemlja ste e gospodara Il boljega, ili e gorega; i sva je pesma u tom rezigniranom tonu izvesnog ako ne ravnodunog a ono ve otupelog gledanja i na line i na opte udese. Kroz nju je govorio ne despot koji se nadao neem boljem, nego narod koji je ve poeo da osea svu besciljnost ovog stalnog klanja, ije su posledice ipak ve i onako neotklonjive. Despot Jovan vodio je uglavnom smele etnike podvige na zapadnom podruju. Glavna maarska vojska operisala je, meutim, ovog puta iz Erdelja, na terenu istone Srbije i severne Bugarske. I u toj vojsci bili su brojni odredi Srba, pod vostvom Marka i Dmitra Jakia i Radia Boia, koji je nekako u to vreme prebegao iz Srbije. Ta je vojska prela u Srbiju kod Rama i poela uzimati redom dunavske gradove Kladovo, Vidin i Nikopolj; u ovom poslednjem gradu turska je posada ipak uspela da se odri u svojoj tvravi. Veih uspeha za hriane nije bilo. Maarska vojska nije bila ni dovoljno opremljena, ni inae upuena za neke krupnije akcije. Turcima opet prepad na Mletke nije doneo ono emu su se nadali, pa su odmah potom pokazivali mnogo sklonosti da se za izvesno vreme smire sa susedima. Nisu imali ni uspeha u Dalmaciji sa napadima na ibenik i Trogir. Kad su Mleani, u decembru god. 1502., sklopili mir sa Turcima, kralj Vladislav, veoma iscrpen finansiski, nije video vie nikakve naroite potrebe da rat nastavlja sam, i stoga ga je 20. avgusta god. 1503. i on okonao. Posle smrti despota Jovana kralj Vladislav je ponudio njegova brata Maksima da ponovo primi despotsko dostojanstvo. Ali, Maksim je, odrekavi se jednom svetovnih poslova, odbio ponudu. Kralju je bilo svakako stalo do toga da despotsku titulu dobije ili neko od porodice Brankovia, koji su imali svojih prava na nju, ili neko od njihovih srodnika, poto je despot Jovan umro bez mukih potomaka, a ore-Maksim nije ih ni imao. Verovatno iz tih razloga oenio se Ivani Berislavi Jelenom, udovicom Jovanovom, negde krajem god. 1503. ili poetkom 1504., moda godinu dana posle Jovanove smrti. Berislavi je imao svoja porodina imanja u poekoj i vukovarskoj oblasti, u Brodu i Sremu, a pripadao je jednoj od najstarijih plemiskih porodica u Slavoniji. Brankovii su sa tom porodicom imali veza jo otpre. Njihova imanja bila su u blizini, a sem toga znamo da se i Varvara, udovica Vuka Brankovia, preudala za jednog njihova lana, bana Franju. Posle ove enidbe Ivanieve sa Jelenom dobio je mladoenja god. 1504. in srpskog despota i sremska imanja porodice Brankovia. Maksim Brankovi i njegova majka Angelina moradoe napustiti dobra koja su dotad uivali. U staroj biografiji Maksimovoj kae se kako u njihov dom ue inoplemenik i kako ih je taj inoplemenik izagnao. Maksim sa majkom i motima oevim i bratovljevim ode u Vlaku, kod vlakoga gospodara vojvode Jovana Radula. Veze izmeu Srba i Rumuna postaju od XIV veka sve ivlje; pribliila ih je zajednika vera, opasnost od Turaka i saradnja sa Maarima. Naroito je bio meu Rumunima jak uticaj srpske kulture, pismenosti i arhitekture. Utvreno je odavno da je lepi rumunski manastir Kozja, podignut god. 1386., imitacija

290

nae Ravanice, i da se i u drugim rumunskim manastirima daju videti tragovi i osobine srpske moravske graditeljske kole. Nikodim Gri, ueni srpski kaluer iz Maedonije, koji je prebegao u Vlaku pred Turcima, podigao je itav niz manastira tamo, a meu njima i do danas ouvanu Tismanu, u kojoj je i umro (god. 1406.). Nikodim je u Vlakoj suzbio grki crkveni, a uvrstio slovenski kulturni uticaj i omoguio u tim krajevima perpetuaciju srpsko-bugarske civilizacije. Sva prepiska vlakih gospodara, duhovna i svetovna, vodi se irilicom i dobrim delom srpski; knjige crkvene gotovo su im samo slovenske. Za vreme pokreta pravoslavnih monaha protiv sjedinjenja crkava proglaenog u Firenci, moldavska pravoslavna crkva nala se u istom redu sa srpskom. Moldavci su sredinom XV veka proterali kao pristalicu unije svoga mitropolita Damjana, koga im bee poslala carigradska patrijarija; njegov naslednik Teoktist doao je stoga u Srbiju i bio je posveen od peskog patrijarha Nikodima. Patrijarh Nifon, Srbin poreklom, koji je god. 1486., zauzimanjem sultanije Mare, doao za vaseljenskoga patrijarha u Carigradu, naao je, posle, utoite u Vlakoj i izvrio je tamo kanonsku konstituciju vlake crkve. Jovan Radul je zbog svega toga srdano primio monaha Maksima i njegovu majku. Rumunske hronike belee da je Maksim ak vrio dosta jak uticaj na vlakome dvoru. Njemu se pripisuje u zaslugu, i u njegovom srpskom itiju to se naroito podvlai, da je izmirio Radula sa moldavskim vojvodom Bogdanom, pred samu borbu izmeu njih. Moda je bilo i njegove saradnje u radu patrijarha Nifona, koga je, misli se, on preporuio vojvodi Radulu. Za njegova vremena doao je u Rumuniju i poznati Crnojeviev tampar, monah Makarije, i izradio je god. 1507., nastavljajui svoj zanat, prvu tampanu slovensku knjigu u Rumuniji, namenjenu crkvi. U Vlakoj, Maksim je proizveden za vladiku i postao je mitropolit novoorganizovane njihove crkve. Verovatno je, zbog njegova velika ugleda, dolo do braka izmeu mladoga Negoja Basaraba, koji je iveo na dvoru Radulovom, i jedne blie nepoznate princeze iz kue Brankovia. Vladika Maksim ostao je u Vlakoj sve do Radulove smrti ( god. 1507., u jesen). Naslednik Radulov, vojvoda Mihnja, nije bio ovek sa kojim je Maksim mogao raditi. Srpsko itije kae da je Mihnja uao u sumnjive veze sa Turcima (stvarno, bio je turski kandidat), dok druge vesti govore da je Mihnja imao katolikih tendencija. Ne slaui se sa njim, Maksim udesi da mu se poveri jedna misija na maarskome dvoru. Kad je svrio povereni mu posao, on ne htede vie da se vraa u Vlaku, nego sie ponovo u Srem, a za njim doskora stie i njegova majka. U otadbini je Maksim postao beogradski mitropolit, imajui pod svojom duhovnom vlau sve Srbe u Ugarskoj. Despot Ivani Berislavi namestio se za to vreme u trouglom gradu Kupiniku, iji su bedemi danas sublizu ruevine, trudei se da stekne poverenje i uticaj kod Srba. Premda katolik, on je pomagao svoje pravoslavno svetenstvo, a zauzimao se za pravoslavlje i van svoga podruja. Iz ouvane prepiske izmeu njega i beogradskoga zapovednika ora Kanjiaja da se videti kako despot nije uivao mnogo poverenja kod toga maarskoga magnata; prebacivano mu je ak, bez osnova, da je god. 1505. dojavio Turcima za jedan nameravani napad na Smederevo. Despot je, inae, odravao dobre veze sa dvorom; iao je redovno na dravne sabore i vodio politiku sa maarskom plemiskom veinom. Kad je tod. 1508. krunisan za kralja mladi dvogodinji Lajo, Vladislavljev sin, sudelovao je pri sveansti i despot Ivani, kao zastavnik, prema svom inu meu ugarskim velikodostojnicima. *

291

Od kraja XV veka behu poele velike borbe izmeu Francuske i panije, odnosno izmeu Francuske i habsburke kue, o posed Italije. Male talijanske drave behu u toj borbi velikih na ivoj muci. Naroito je bio teak poloaj Mletaka. Vlada Republike imala je, u ovo doba turske aktivnosti, da obrati svu panju na svoje posede u Dalmaciji i Albaniji; u isto vreme, ona je, voena oduvek jednom prepredenom diplomatijom, bila uvuena u politike spletke toga obrauna velikih, ali tako nesreno da su se jednog asa protiv nje udruili gotovo svi. U Kambreu, god. 1508., bee se stvorila protiv nje jedna liga, kojoj pristupie, pored Francuza, jo i borbeni pala Julije II i car Maksimilijan. Maksimilijan je ak u junu god. 1510. slao jednog svog poverenika bosanskome sandaku Feriz-begu, pozivajui ga da napadne Mletke. I maarski kralj izie te godine sa zahtevom da mu se ustupi Dalmacija kao stara oblast krune Sv. Stevana. Mleane je od maarskoga napada spasao njihov veliki prijatelj, nadbiskup Toma Baka Erdedi, jedan od ljudi koji je imao najvie uticaja na dvoru, i koji je sada vetim izgovorima odlagao reenje. On naelno nije bio za rat protiv jedne hrianske drave dok preti opasnost od Turaka. Posle se osetno pokolebao i papa Julije, ali ne zbog Turaka nego zbog francuskog osvajanja u Italiji. U zemlji se ipak o tome ratu govorilo mnogo i injene su i pripreme za nj. Meu ostalima koji su se opremali i bili protivnici Mletaka nalazio se i despot Ivani. U Hrvatskoj za to vreme bee izbila jedna mala buna. Bivi ban Andrija Bot odmetnuo se i uao ak u pregovore sa Mlecima; izvesni hrvatski velikai, i to iz glavnih porodica kao Zrinjskih i Blagajskih, nisu krili svojih simpatija za Republiku Sv. Marka. Njima se pridrui ak i Bernardin Frankopan, iz porodice koja se inae dugo nosila sa Mlecima. Despot Ivani bio je iznenaen i ogoren zbog takvoga stanja, a jo vie kad mu nije polo za rukom da savlada Bota. Kralj Vladislav je u njemu, oevidno, imao odanoga pristalicu. Moda je ovakvo dranje despotovo dalo razloga kralju da jula meseca god. 1511. imenuje Ivania za jajakoga bana i da mu poveri jedno od najopasnijih i, pored Beograda, jedno od najizloenijih mesta u kraljevini. Nije nemogue da je u tome premetaju bilo i Bakaeva uticaja: iz elje da smanji broj mletakih protivnika, on je despota uputio na taku prema Turcima. Despot Ivani je svoju dunost vrio savesno. Da bi mogao podjednako paziti i na podruje svoje despotovine, kao i na oblast jajake banovine, on se obino bavio u Brodu, otprilike u sredini izmeu te dve oblasti. Taj posao bio je naporan i pun odgovornosti, a traio je i velikih privatnih novanih rtava. Izgleda, sem toga, da ni zdravlje despotovo nije bilo u to vreme kako treba. Pored svih svojih napora da budno uva granicu, on ipak nije mogao spreiti turske prepade, izvoene u veem i manjem stilu, naroito tokom god. 1512., posle dolaska na presto ratobornoga Selima I. U Budimu su ipak nadali prekori da granica nije uvana sa dovoljno mara. Naroito je tamo bio loe primljen glas o padu Srebrenika sa gradovima Tenjem i Sokolom, koje Turci uzee god. 1512., to je doista bio teak gubitak. Iz svih tih razloga despot je poetkom god. 1513. zamolio kralja da ga oslobodi jajakoga banata. 25. maja iste godine elja mu je bila ispunjena, a naskoro, poetkom god. 1514., despot je ve bio pokojnik. Zanimljivo je da srpski letopisi o despotu Ivaniu ne vode rauna i da ga, kako se ini, nisu smatrali, za iva Maksima, svojim zakonitim pretstavnikom. God. 1512. doao je na vlaki presto Jovan Njegoje Basaraba, prijatelj vladike Maksima, velianstveni zatitnik umetnosti, osnivalac manastira Area. Njegovom pomou, uglavnom, sazidao je vladika Maksim manastir Kruedol. To je zadubina i pokojite poslednjih srpskih despota. Verovatno je da je za podizanje Kruedola dala i

292

majka Angelina izvestan deo priloga, koje joj je po molbi uputio ruski veliki knez Vasilije Jovanovi. Sem Kruedola, Maksim je podigao i manastir staro Hopovo, a moda i Pribinu Glavu. U tim manastirima, kao i u starome Slankamenu, negovala se tradicija stare nae pismenosti i crkvene kulture. Zanimljivo je da se pored naih pisara javljaju tu i Rusi, koje je bogzna koji sluaj doveo tih vremena u Slankamen. U Kruedolu je mitropolit Maksim i umro, 18. januara god. 1516. Sa njim je izumrla despotska linija Brankovia. Od dve keri njegova brata Jovana jedna, Marija, udala se za Ferdinanda Frankopana, a druga, Jelena, za moldavskoga vojvodu Petra IV Rarea. Pada u oi da se, pored sve razlike vere, javlja u ovo vreme nekoliko brakova izmeu enskih lanova porodice Brankovia i uglednih hrvatskih bratstava, kao to su Berislavii i Frankopani. Marijina ki Katarina bila je udata za slavnoga sigetskoga junaka Nikolu Zrinjskoga. Toma Baka, odbijajui posle Kambrejske lige saradnju protiv Mletaka, postavio je kao glavnu dunost Maarske da bude bedem Evrope protiv turskog nadiranja. On stoga ivo trai akciju preko Dunava. U tome ga pomae i papa. Turci su sami davali i suvie povoda za neprijateljstva. Njihovi sandak-bezi na granici, naroito u Bosni, nisu vodili mnogo rauna ni o sklopljenom miru, ni o danim obavezama. Ponekad su i na samoj Porti oevidno ili za tim da ostave poneke praznine u ugovorima. Tako, na primer, u ugovoru sa Maarskom od god. 1512. nije bila naroito predviena i Hrvatska; okolne pae nalazile su stoga da se taj mir, toboe, i ne odnosi na hrvatsko podruje, i napadali su ga bez mnogo ustruavanja. Te godine oni su opsaivali Jajce, dok su god. 1513. pale u njihove ruke etiri tvravice oko Skradina. Na severozapadu Turci su popalili Cazin i Korlatovi i prodrli sve do Lovrane. Novi hrvatski ban, vespremski biskup Petar Berislavi Trogiranin, bio je sav u idejama Bakaevim, mada ga ovaj inae nije mario. Dobivi od pape Lava X 50.000 dukata, on se sav predao opremanju za borbu sa Turcima. I doista, ve prve godine, doiveo je lep uspeh. Kod Dubice, 16. avgusta god. 1513., zadao je osetan udarac jednom veem turskom odredu koji bee prodro u Hrvatsku. Papa Lav X, razdragan, posla pobedniku osveenu sablju, da ga ohrabri za dalje podvige. I Stevan Batori bee prodro do Smedereva, da bi se osvetio Turcima za napade na toj strani; ali, morao je brzo uzmaknuti. Razjareni Turci u Carigradu izbacili su zbog toga maarske poslanike, koji su, pregovarajui o miru, hteli da njime obuhvate i sve istone hrianske drave. Ali, tokom god. 1513.1514. propovedani krstaki rat protiv Turaka pretvorio se u krvavo domae obraunavanje. Suvie pritisnuti maarski jobai odavno su roptali protiv velikaa koji su ih iskoriavali. Mnogi od njih stupali su sada u redove krstaa protiv Turaka (maarski kuruca), samo da bi na taj nain olakali svoj poloaj. Nedovoljno snabdevani, a nezadovoljni i inae, oni su lako postali rtve agitatora, koji ih pobunie protiv velikaa, naroito kad ih poee rasputati bez plate. Velikai nisu bili dovoljno mudri i predusretljivi da ispune njihove zahteve, bar neke, nego im zabranie uopte ulazak u redove krstaa ili ih izbacivahu iz njih, da im tako spree snabdevanje orujem.. To izazva pravi bes kod ovih, krajem maja god. 1514. Na elo pobunjenika stavi se ore Doa, sekeljski plemi. Krstai poee harati i paliti velikaka dobra, a same velikae udarie na muke. Izbie razaraki instinkti mase. Krstai su besneli ponajvie po dananjem Banatu i Bakoj, osvojivi itav niz gradova. Doli su bili i pod Temivar; ali, tu ih strahovito porazi, sredinom juna, erdeljski vojvoda Jovan Zapolja. Sam Doa bi uhvaen i umoren posle tekih muka. Njegov pokret, popularan u potitenim masama,

293

prenese se i u Srem. Pop Barbo, vo pobunjenika, opleni itav deo Srema od Petrovaradina do Slankamena, pa se vrati u Baku i nastavi i tamo isti posao, dok ih ne razbie i ne razjurie ete udovice despota Ivania i beogradskih banova. Jedan srpski akon iz Slankamena zabeleio je iste godine kako su prokleti krstai gonili hristijane, mislei verovatno na Srbe, i sa zadovoljstvom kae da ih je Zapolja pobedio kao proklete pse. Nai letopisi ora Doa zovu Sekula ura i belee, kako plenie Ugri nekoliko hriana kao i Turci. Pored sve te uzbune na jugu, koja je mogla da opomene na opreznost, rat izmeu Maarske i Turske ipak je izbio god. 1515. Vo maarske vojske bee pobednik krstaa Jovan Zapolja, jedan od najmonijih ljudi u kraljevini. Ali, u tome ratu on proe loe. Pod Avalom, 6. maja, njega iznenadi Bali-beg, smederevski sandak, i razbi mu vojsku tako da je Turcima ostala sva maarska komora i ova njihova artiljerija. I na zapadu su Turci, blizu dalmatinskog Novigrada, potukli hrvatskoga bana. Pokuaji da ovom prilikom osvoje ve izgladnelo Jajce ostali su, meutim, bez rezultata, jer je pomo stigla ba u poslednji as. Isto tako nije uspeo ni pokuaj hercegovakog sandak-bega, izveden krajem god. 1515., da se doepa tvrdoga Klisa. XIII. MOHAKI PORAZ. 1. Sulejman Veliki. 2. Pad Beograda i drugih graninih tvrava. 3. Krsta Frankopan. 4. Poraz kod Mohaa. Despota Ivania nasledio je njegov sin Stevan, koji je bio maloletan i u ime koga je vodila poslove njegova majka, aktivna despotica Jelena. Stevan je svoju mladost proveo u stalnoj ratnoj atmosferi, nemajui gotovo nijedne godine pravog odmora. Nije udo stoga to se u njemu, sem po nasleu, razvila naroita avanturistika priroda i to je on svoj ivot proveo uglavnom kao ratnik i ambicijama mueni plemi, koji se, kao i mnogi drugi njegova vremena, jedva dri na ivici morala. Hrvatska bee god. 1520. izgubila svoga junakoga bana-vladiku franjevca Petra Berislavia, koji pogibe u jednom sukobu sa Turcima u Vrajoj Gori blizu Bihaa. Mada je i on sam bio donekle kriv to je odbrana granica na jugu bila ostavljena uglavnom samo golim prsima junaka, jer je dobar deo svoje lepe energije besplodno troio u spletkama i obraunavanjima sa maarskim velikaima, on je ipak bio ovek od koristi, jer je svojim autoritetom i linim primerom okupljao i poticao hrvatsko plemstvo da ustraje u borbi, makar i sa nepovoljnim izgledima na uspeh. Dobra pomagaa imao je u podbanu i pravom junaku, krbavskom knezu, Ivanu Karloviu. Od smrti kralja Vladislava ( god. 1516.) Maarska je bila stalno u velikim krizama. Vladislav je sam imao dosta protivnika i nije naao naina da ih ili pridobije ili onemogui. Njegov sin, maloletni Lajo II, mogao je to uiniti jo manje. Zemlja im stoga bee pocepana, loe upravljana i nimalo pripremna za teku ulogu koju je imala na turskoj granici, mada joj za to bee ostavljeno prilino vremena, dok je Turska bila zabavljena osvajanjima na istoku i u Africi. Koliko se malo pazilo na izloene take zemlje najbolji je dokaz u tome da je posada u Jajcu jedno vreme, god. 1518., bukvalno gladovala. Kad je na turski presto, posle Selima, god. 1520., doao njegov dvadesetogodinji sin, bledi i vitki, melanholina izgleda, ali ustvari poduzetni i mudri Sulejman II Veliki, jedna od najkrupnijih linosti turske istorije, bila je ve zakasnila

294

svaka priprema. Jer ovaj energini car, zadovoljan i zasien postignutim uspesima na istoku, bee naskoro uzeo kao svoj ivotni zadatak da proiri tursku mo na zapadu i da od Turske, bezmalo, stvori glavnog i jedinog gospodara od Alpa i Dunava do Persiskoga Zaliva. Sultan Sulejman imao je na poetku svoje vlade da dovri neke svoje borbe u Aziji, i nije u prvi mah mislio da pone sa napadom na Ugarsku. Ali, kad u Budimu otezahu da produe ranije sklopljeni mir sa njim i kada, kao nedavno Turci njihove poslanike u Carigradu, zatvorie i posle pobie turske izaslanike tu, u samoj prestonici, sultan brzo uredi stvari na istoku, a onda se snano i brzo baci na Ugarsku. Sam Sulejman poveo je tursku vojsku. Prvi udarci behu namenjeni tvrdim gradovima na Savi i Dunavu. Prvi pade abac, 7. jula g. 1521. Odmah se tu, kod osvojenoga grada, napravi jedan vojniki most, preko kojega se turske ete prebacie u Srem. Despotica Jelena bee ponudila sultanu da mu se pokori i ovaj joj obea potedeti zemlju; ali, za izvesno vreme, despotica se poplai i napusti Kupinik ili Kupinovo. Na to Turci 12. jula uzee despotiin grad i ostala mesta po Sremu. Jedan na zapis slikovito govori o toj celoj borbi. Turci su, veli, prelazili kao po suhu, preko mosta i u laama. Na Savi i Dunavu, tim silnim rekama, ne bi mogue zadrati Izmailiane. Oni opsedoe slavni Beograd i druga mesta i letahu kao zmajevi krilati, palei sela i gradove. U Sremu divna mesta i sela zapustee. Despotica Jelena pobee preko Dunava u unutranjost Ugarske; lepu zemlju despotovu Turci poplenie, a grad Kupinovo razorie meseca septembra. Sam Sulejman svratio je u Kupinovo 30. jula, da ga razgleda. Pre Beograda pao je i Zemun, koji su hrabro, sa samo 400 ljudi, branili braa Skoblii Mihailo i Marko. Glavni zapovednici Beograda, dva Maara, behu napustili grad i ostavili ga niim zapovednicima, da ga oni brane. Meu ovima osobito se isticao zapovednik srpskih ajkaa, Petar Ovarevi. Maarski dvor ne mogade da organizuje nikakav pohod koji bi spasao ili rasteretio beogradsku posadu, kako je to mladi kralj pokuavao. Prikupljena nevelika vojska ekala je kod Sente i Tolne. Naputeni, a izloeni ogromnoj nadmoi, hrabri branitelji moradoe najzad da se predadu, poto su gradski bedemi bili minirani. Avgusta 29. god. 1521. pao je najposle i Beograd u turske ruke. Osvojivi ga, Turci su jedan deo njegova pravoslavnoga stanovnitva silom iselili i uputili u Carigrad. Tamo je osnovana izmeu Zlatnih i Silivriskih vrata nova Beligrad-mahala. Iseljenici su sa sobom poneli iz Beograda moti sv. Petke i jo neke crkvene svetinje. Od ovih beogradskih iseljenika podignuto je i selo Beograd iza Bujukdera. Stanovnici toga naselja bili su osloboeni od plaanja poreza pod uslovom da se brinu o pijaoj vodi za varo i za bosforska sela. St. Novakovi, koji je pisao o tim mestima na poetku ovoga veka, utvruje da danas osim istoga imena nita drugo ne opominje na poreklo i na postanje ovoga sela. Po osvojenju Beograda Turci su odmah pregli da pojaaju njegova utvrenja, da bi taj vani grad svakako odrali. U nj je postavljeno 200 topova, a dovedeno je u grad 3000 janiara. Za kratko vreme preneseno je tu iz Smedereva i sedite sandak-bega srpskih oblasti. Posle ovog osvojenja sultan se, pun ponosa, vratio u Carigrad, a za zapovednika u Beogradu postavi bosanskoga sandaka Bali-bega. Bali-beg se sa svojim odredom istakao operiui u Sremu, gde je najpre drao a posle opustoio itav niz gradova: Slankamen, Petrovaradin, Kamenicu, erevi i Mitrovicu. On je sa uspehom branio sve prelaze iz Srema u Srbiju i zatiavao glavnu vojsku pod Beogradom.

295

Turska ofanziva bila je upuena i u drugim pravcima. Odmah po padu Beograda, 15. septembra, premeten je za bosanskoga sandaka Husref-beg, dotadanji smederevski namesnik, koji se istakao u ovim operacijama, a naroito kao osvaja Zemuna. Husrefbeg je poreklom iz Bosne, iz hrianske porodice. Njegov otac Ferhad-beg odlikovao se linom vrednou i postao je zet sultana Bajazita II. Kao carski srodnik Husref-beg je pravio brzu i lepu karijeru. Odmah s prolea god. 1522., zajedno sa hercegovakim sandak-begom, krenuo je Husref-beg na vojnu u Dalmaciju. 28. maja predao mu se Knin, a domalo i Skradin. Husref-beg je iz Skradina stavio do znanja mletakim vlastima da nema namere dirati u njihovo podruje, to su ovi sa radou primili. Dok su Turci dosta brzo oteli Knin i Skradin, odrao se Klis, pod zapovednitvom Petra Morokovia, i posle vie turskih juria i posle gotovo tri nedelje opsedanja. Idue godine operisao je Husref-beg prema severozapadu. Osvojio je tvrdu Ostrovicu na Uni i zadao tim itavoj Hrvatskoj teak udarac. Ali, Krupu nije mogao da zauzme, jer je ban Ivan Karlovi na vreme stigao u pomo gradu i prisilio Turke na povlaenje. Ponovni pokuaj Turaka iz Hercegovine da na svaki nain dobiju Klis ostao je i god. 1524. bez uspeha, jer je i tamo stigla pomo u pravi as. Grad je spasao senjski kapetan Petar Krui. Pad Beograda i turska ofanziva u Sremu i Dalmaciji trgoe jae sve turske susede i ostali hrianski svet Evrope, koji je izvesno vreme na tursku opasnost stao gledati sa manje uasavanja. Pad Hercegovine i Zete dogodio se ve davno i nije izazvao velika uzbuenja; ali, pad beogradske tvrave, dobro poznate i esto pominjane, stavi na dnevni red itavo pitanje zatite granica Maarske, Austrije i Mletaka. U prolee god. 1522. radilo se ivo na savezu Austrije i Ugarske, uz koju je bila i Poljska. Ozbiljnost opasnosti nije trebalo dokazivati; ranija turska zaletanja davala su dovoljno materijala da se moe prosuivati ta e sve nastati sada kada raspolau veom silom i neposrednijim prelazima. Austriski nadvojvoda Ferdinand slao je ve juna meseca te godine, po sporazumu i sa pristankom maarskoga kralja, koji sam nije mogao pomoi, svoje pomone ete u hrvatske gradove Knin, Skradin i u Krupu, kao i za teko ugroeno Jajce. Ova nemo maarskoga kralja i sve vei interes nadvojvode Ferdinanda za hrvatsku granicu stvaraju ovom drugom prilian broj prijatelja meu Hrvatima, koji bi ak bili voljniji ii sa njim kao monijim nego sa budimskim gospodarem. Ali, ni Ferdinand, kao ni druge hrianske linosti i drave, ne preduzee nita stvarnije; velika hrianska liga za uklanjanje Turaka iz Evrope ostaje vie plan nego delo. Za preduzee se trailo i ljudskih i materijalnih rtava; ove druge bilo je u izvesno vreme tee nai nego one prve. Turci su iz Bosne najvie ili za tim da se jednom doepaju Jajca. Ono se bilo uvuklo kao klin u turske posede i smetalo im za slobodan razmah snage niz Vrbas i prema Krajini. Sa velikom snagom poeo je Husref-beg novu opsadu, i izvodio je sistematski, ne hotei da juriima na teko pristupane i dobro branjene bedeme troi snagu vojnika i ubija njihov moral. Pod gradom Bocem, kuda je uz dolinu Vrbasa vodio glavni put Jajcu, dao je da se itav put prezida bedemom, kroz koji je na posebna vrata prolazila cesta. I doista, svi pokuaji da se gradu doturi hrane i pomoi, ostadoe bez uspeha. U prolee god. 1525. dobi Husref-beg jo i pomo od hercegovakoga i srbijanskoga sandak-bega. Ba tada stie na budimski dvor jedan glasnik iz Jajca, koga bee uputio zapovednik grada, Petar Keglevi, opisujui oajno stanje posade. uvi te vesti, Krsto Frankopan, sin Bernardinov, kao pravi vitez hrianstva, ponudi se maarskome kralju da spase Jajce. Na Krstin poziv die se itav niz hrvatskih junaka, Petar Krui, Ivan Zrinjski, uro Blagajski i drugi, da sudeluju u borbi. Od 9. juna dolo je do vie sukoba.

296

Odvani Krui, spasilac Klisa, uneo je hranu i u Jajce, dok je Frankopan suzbijao Turke oko grada, pa se posle uspelog doturivanja hrane i drugoga sreno vratio natrag. Kralj ga je posle toga podviga, koji je ouvao Jajce, prozvao posebnim skrbnikom i zatitnikom kraljevstava Dalmacije, Hrvatske i Slavonije. Krsta Frankopan bio je, inae, jedna avanturistika priroda, pravi, ono to Nemci kau, Haudegen. Kao mlad ovek uao je u austrisku vojsku i odlikovao se u borbama sa Mleanima prvih godina XVI veka. Zato je od cara Maksimilijana I dobio nagrade i u inovima i u posedima. Postao je, meu drugim odlikovanjima, carski savetnik i posednik istarskoga Novigrada. U slubi Habzburgovaca imao je burnu sudbinu, dopadao ropstva, prolazio svetom kroz Italiju, paniju i Belgiju, i najzad se raziao sa nadvojvodom Ferdinandom, god. 1523. Sa svojim ocem on je vapio na sve strane za pomo Hrvatskoj. Dok je stari Bernardin god. 1522., na dravnom saboru u Nirnbergu, prikazivao oajno stanje Hrvatske, naroito sad, posle pada Beograda, inio je to isto 1523. knez Krsto u Rimu, pred papom, ali sve uzalud. Posle je preao u slubu maarskoga kralja; ali, ni tu nije prolazio bez tekoa. Bio je plahovit, neobuzdan, okoreo vojnik. Nije udo stoga to je esto dolazio sa ljudima u sukobe i imao mnogo neprijatelja, koji su mu ponekad nabacivali i najneobinije stvari. U jednom pismu svome bratu, caru Karlu V, pisanom 12. marta ba god. 1525., javljao je nadvojvoda Ferdinand kako je njihov zajedniki neprijatelj francuski kralj Fransoa I uao u pregovore sa Krstom, da, u zajednici sa Turcima, provali u austriske alpske zemlje, Kranjsku i tajersku. Ta vest dola je Ferdinandu od jednog maarskog plemia, neprijatelja Frankopanova, i bila je daleko od istine. Ovim svojim jajakim podvigom Krsta je najbolje suzbio sve glasove o svojim zajednikim planovima sa Turcima. Uskoro, duboko uvreen na budimskome dvoru i nedovoljno potovan, on se ponovo pribliio Ferdinandu, videi slabost, zle instinkte kod ljudi i dezorganizaciju Maarske toga vremena. Na Krievakome saboru (krajem januara god. 1526.) on je svojim hrvatskim plemiskim drugovima nameravao predloiti da priu Habzburzima, koji bi im mogli zajemiti vie sigurnosti od Lajoa II, i iao je dino Ferdinandu u Augsburg, da pregovara sa njim o tome pitanju. Ima ak vesti da je Krsto mislio da za sebe dobije bosansko kraljevstvo, onako valjda kao Nikola Iloki ili kao to je to hteo i Jano Korvin. Meutim, Maarsku je god. 1526. snala nepopravima katastrofa. Pad Beograda bio je dovoljna opomena za njezine dravnike i oni, doista, poee izvesne pripreme na junoj granici. Moda uspomena na Ivana Kapistrana i njegovu saradnju pri odbrani Beograda bee jedan od motiva to je glavno zapovednitvo na toj strani povereno popularnome kalokome nadbiskupu Pavlu Tomoriu. Tomori je, doista, preduzeo itav niz mera da bi granicu napravio to sigurnijom. U tvrdome Petrovaradinu prikupi srpske ajkake odrede, koji se behu posle pada Beograda stali rasipati (Petar Ovarevi se ak bio vratio Turcima). Stevan Berislavi, koji se od god. 1522. potpisuje regni Rasciae despotus, vratio se krajem god. 1521. ili prvih dana god. 1522. u opustoeno Kupinovo, i stavio se odmah u vezu sa Tomoriem. Tokom god. 1522. nai su se ljudi na toj strani bili ve toliko pribrali da su u leto te godine mogli s uspehom doekati i razbiti jedan pljakaki pohod Turaka. jo veu pobedu odnesoe god. 1523. nad vojskom bosanskoga pae Ferhata kod Manelosa u Sremu. Sultan Sulejman, posle pobede kod Beograda, bee se dao na osvajanja u Sredozemnome Moru. Da bi imao slobodne ruke, on je Maarima god. 1524. ponudio

297

mir. I opet je na budimskome dvoru, donekle i pod uticajem ovih i slinih lokalnih pobeda, prevladala ratoborna stranka, mada stanje u Maarskoj nije bilo takvo da bi opravdavalo taj stav. Ozbiljnost turske snage kao da jo nije zapaana u pravoj meri, a u Budimu se, pored svih iskustava, jo verovalo u pomo uzbuenoga zapadnoga sveta. Naroito je neprestano bilo teko stanje maarskih finansija. Pogranini zapovednici, meu njima i despot Stevan, nisu nikako mogli da dou do potrebnih novanih sredstava ne samo za podizanje odbranbenih utvrenja, nego ni za isplate najamnikih eta i njihovo izdravanje. Bivi smederevski sancak-beg Ferhat, potureni ibenianin, premda zet sultanov, bi god. 1524. umoren zbog korupcije. On je odravao veze sa naim ljudima i u Srbiji i van nje, a naroito je vaio kao prijatelj srpskoga vlastelina Pavla Bakia, koji je imao svoj dvor u Venacu i velika imanja u umadiji. Ozlojeen, a moda i zaplaen tom pogibijom, Pavle doskora ue u pregovore sa Maarima. Tomori je toplo preporuivao maarskome kralju da pokloni Bakiu jedno imanje, koje bi odgovaralo njegovim dobrima u Srbiji, jer je Baki ovek od velike vrednosti n ugleda. Cela Turska e zadrhtati (veli Tomori, svakako preterujui) kada se Baki bude doselio u Ugarsku. Krajem decembra god. 1525. preselio se Baki sa petoro brae, sa enom i 50 konjanika, u Maarsku. Baki je bio dobro obaveten o turskim pripremama u Srbiji za naredna preduzea i dostavio je odmah Maarima vest da e Turci iduega prolea krenuti prema Budimu. O turskim pripremama obavetavao je Maare i Petar Ovarevi, koji se ponovo stavio u vezu sa njima. Baki se sa svojim etama zadravao u Sremu, da prati odatle kretanje Turaka i odrava veze sa ljudima iz Srbije. Kralj mu je tek sredinom jula god. 1526. poklonio grad oljmo i imanje Franje Hedervarija, negdanjeg beogradskog zapovednika, koji je pobegao pred Turcima. U leto god. 1526., sa ogromnom vojskom, odavno nevienom u Srednjoj Evropi, krenuo je Sulejman protiv Maarske. Posle tronedeljne opsade pade 27. jula Petrovaradin, koji su branili Srbi i Maari, a do 8. avgusta pree u turske ruke itav niz gradova u Sremu i Slavoniji. Osvojivi Osek, Turci napravie most preko Drave i pooe u srce Ugarske. Na budimskome dvoru i meu maarskim velikaima uvidela se opasnost kasno, tek kad su turski konji ve rzali na Dunavu. Mladi lakomisleni kralj Lajo nae se pred odlunim trenutkom sam, sa neto svojih i saveznikih odreda, ali bez dovoljno ratnih priprema. Okupljanje vojske ilo je sporo i sve do asa borbe nije bilo ni iz daleka dovreno. Broj kraljevih vojnika raunao se na jedva 20.000 ljudi. Srpske pomone ete doveli su mu Pavle Baki i vo ajkaa Radi Boi. Despot Stevan ostao je po kraljevoj naredbi kod Poege, da uva Slavoniju od turskih upada iz Bosne. Padalo je u oi da u ovoj borbi nije sudelovao Krsto Frankopan, mada je inae hrvatskih eta bilo u prilinom broju. Turci su, pod sultanovim vostvom, stigli na Mohako Polje, gde ih je ekala nevelika hrianska, na brzu ruku okupljena, vojska. Turci nisu imali mnogo posla sa njom. Na dan 29. avgusta Maari su bili strahovito poraeni i naterani u kaljuge i movare toga podruja. Sam kralj Lajo zaglavi, na begstvu, u jednom nabujalom potoku. Posle tog uspeha sultanu je bio otvoren put u maarsku prestonicu, i on bez ikakve muke ue kao pobednik 11. septembra u budimski grad. Samo, ovoga puta, sultan ne osta u Budimu, nego se posle kraeg vremena, 25. septembra, povue zadovoljan postignutom pobedom. Pogibija kralja Lajoa, koji nije imao zakonitoga naslednika, i poraz Maara kod Mohaa, izazvae krupne promene u Srednjoj Evropi. Turci preoe granice Save i

298

Dunava i poee da plave veliku panonsku niziju. Posle ovog uspeha, njihova pojava pred kapijama Bea i Mletaka mogla je da bude samo pitanje vremena. U odbrani protiv njihove najezde pao je, posle srpskih balkanskih drava, sad i drugi hrianski bedem. Doao je red na Austriju, i na Poljsku, da njih dve organizuju novi sistem. Srbi, koji su izlagali svoje prsi prema Turcima na Marici, Moravi, Savi i Dunavu, borie se domalo na Korani i Odri, u tuoj slubi, ali na braniku hrianstva. Hrvatska, koja je dosad stradala vie neposredno, postaje ratno podruje i za nekoliko stotina godina pretstavlja katoliku hriansku pretstrau pred Turcima i islamom. Dok je poetak XVI stolea za svu Evropu otvarao nove vidike i donosio jednu novu civilizaciju, jugoslovenske zemlje vraaju se u Srednji vek; njihovi ljudi ive godinama i vekovima sa pukom preko kolena i nikad sigurni da im novo jutro nee doneti neku novu nesreu. XIV. DUBROVAKA REPUBLIKA. 1. Politiki poloaj. 2. Dubrovaka slobodoljubivost. 3. Dubrovako ureenje i zanimanje. 4. Dubrovako slovinstvo. 5. Knjievnost u Dubrovniku. Od svih naih srednjovekovnih dravica odrala se jedino mala Dubrovaka Republika. To se moglo dogoditi prosto stoga to ona ni za koga nije pretstavljala neku opasnost ili smetnju, to nije bila nikakav politiki inilac, i to se sama, oprezno i mudro, uvek mirila sa vrhovnim gospodstvom one drave koja je u njenom susedstvu imala najvie stvarne moi. Do god. 1205. Dubrovani su priznavali vlast Vizantije; od god. 1205. do god. 1358. bili su podlonici Mletaka, a u isto vreme o Mitrov-danu svake godine plaali su srpskim vladarima po 2000 perpera godinje u ime slobodnog trgovakog prometa po njihovim zemljama. Posle maarske pobede u Dalmaciji, god. 1358., prili su njima i ostali uz krunu Sv. Stevana sve do mohake katastrofe; ali, ve od god. 1430. poeli su slati svoja poslanstva na Portu, a 7. februara god. 1442. dali su i zakletvu vernosti turskome sultanu (da smo verni i pravi velikom gospodaru sultan Amurat-begu) i poslali mu prvi godinji poklon u vrednosti od 1000 dukata. Taj se poklon postepeno peo i dostigao jedno vreme sumu od 15.000 dukata, dobivi ujedno i svoje pravo ime hara, zakoni har carstva mi, kako pie sultan Mehmed P god. 1469. Od god. 1481. taj hara se ustaljuje i iznosi 12.500 dukata godinje. Stara lokalna legenda, unesena i u knjievnost, kazuje da je dubrovaki grad podigao jedan mladi slovenski kraljevi Pavlimir, ije je pretke domaa nevolja nagnala da trae spasa u tuini i oni se, na kraju, nali i stanili u Rimu. Otuda je doao na poziv otadbine Pavlimir da, savladavi sve protivnike, kao krunu svoga dela, vaspostavi Dubrovnik. Kao to je nekad, beei iz Troje, stigao Eneja da digne Rim i izvede sintezu istoka i zapada, tako je, po slinoj legendarnoj kombinaciji, stigao iz Rima Pavlimir, da izvede sintezu romansko-slovenske kulture, toliko karakteristine za celo nae Primorje. Nastao iz jednog starog zbega slobodoljubivih epidaurskih obeskuenika, Dubrovnik je iznad svega voleo i cenio svoju slobodu. Na vratima velike tvrave Lovrijenca, glavne tvrave prema moru i Pilama, stojale su zapisane ponosne rei: Non bene pro toto Libertas venditur auro. Najlepi i najsveaniji hor njihove bogate knjievnosti XVII veka bio je oduevljena himna slobodi: O lijepa, o draga, o slatka slobodo,

299

dar u kom sva blaga vinji nam Bog je d, uzroe istini od nae sve slave, uresu jedini od ove Dubrave, sva srebra, sva zlata, svi ljudski ivoti ne mogu bit plata tvj istoj ljepoti. Sudbina njihovih sunarodnika, iji su pad mogli da prate iz dana u dan, kazivala je Dubrovanima reito i oigledno ta su drugi izgubili, a oni uspeli da ouvaju. U svom unutarnjem ivotu nesmetan ni od koga, Dubrovnik je, ve po svom i suvie skromnom podruju lien svake politike ambicije veega stila, mogao da se posveti samo sebi. Njegov povoljni i mudro iskorieni poloaj vidi se ve po spoljnome razvoju i izgledu grada, koji je najlepi u celoj Jugoslaviji i kulturom najreitiji. U njemu ima vidnih tragova istinskog gosparstva, prave aristokratije, koja je vladala gradom fiziki i duhovno. Zatien visokim, tehniki vanredno briljivo raenim bedemima, koji su opravljani i usavravani u vie navrata, grad se digao na obronku brega Sra, imajui na celoj zapadnoj strani iroku puinu i beskrajan vidik. U grad se ulazilo samo kroz dve kapije, severno kroz stare jo po grkom nazivane Pile, i juno na vrata kod Plo, kuda je iao glavni put za unutranjost. Prva su vrata duhovno uvali fratri franjevci, a druga dominikanci. Kroz te kapije sve do XIX veka nije prola nikad tua vojska kao osvaja; ak ni turski susedi nisu nikad ni pokuavali da to uine. I stoga se grad dizao kao pravo umetniko delo; skladan u celini, sa puno ukusa i oseanja lepote u pojedinostima. Poto je morski kanal koji je rastavljao hrid od ostalog dela grada zasut i presvoen dananjim Stradunom, napravljene su u tome delu grada glavne graevine Dubrovnika: crkva Sv. Spasa (podignuta godine 1520.), Divona, glavno zdanje za izvoz, sazidano XIV veka, sa lepom loom romanskoga stila; pa vanredni kneev dvor, koji je dovren god. 1425., ali koji je vie puta stradao i u dananjem obliku potie iz god. 1462. i god. 1667., i nadbiskupska palaa. Dve glavne dubrovake crkve, Gospa i Sv. Vlaho, stradale su prilikom velikoga zemljotresa god. 1667., i u dananjem obliku stila Obnove prva potie iz god. 1713., a druga, u baroku, iz god. 1715. itav niz zgrada dubrovakih plemia, od kojih je mali broj sauvan od pre god. 1667., porean je neto po glavnoj placi, a neto po sporednim tipino talijansko-primorskim uskim i strmim ulicama. Sve je zidano od kamena, stabilno, na vie spratova, sa tenjom da se to vie iskoristi veoma ogranieni prostor. Starom, bedemima opasanome gradu nedostaje stoga zelenila u irokim batama; neto daha zbijenim kuama daju samo dve tri male pjace, nekoliko dvorita i gotovo obligatne odavno u obiaj uvedene terase. Meu naim ljudima u Bosni i Rakoj Dubrovani su bili oni koji su, vie nego Kotorani i Spliani, i sa bogatijim sredstvima, razvijali smisao za zapadnu kulturu i ivot sa vie potreba. Iz njihova grada uvozila se u unutranje zemlje raskonija materija za odela, svila, kadifa, brokati, a od XV veka ak i englesko sukno. Oni ue unutranjost i raskopijoj hrani i piu, malvasiji, junom vou, poslasticama, miroijama; pa raskonijem nakitu i posuu. Njihove mnogobrojne kolonije po naim trgovima i rudnicima vana su sredita kulturnog prometa i izmene dobara. U Dubrovniku se odavno negovala lepa i raskona re; njihovi poslanici esto dobijaju izrine napomene da se u pregovorima, i kad su negativni, slue biranom i slatkom besedom. Kao primer takvog stila evo jedan stav. Kada se, posle bitke kod Angore, kneginja Milica kao brina majka obratila Dubrovniku da joj primi i, ako ustreba, ouva sinove Stevana i Vuka, dubrovaka

300

gospoda su joj dala ovakav odgovor: U nae mjesto dohodilo je dosta velike i plemenite gospode; stojali su kod nas koliko im je bilo po volji, a mi smo ih sa ljubavlju primili, i sa au sauvali i poteno otpravili. Ako bi Bog donio tvoju djecu u nau kuu, Bog zna i Preista da ih ne bismo niim okrnjili, ako ih kod nas ne bi poastili mimo sve druge, sauvali ih i poteno otpremili. Za sve prijatelje sa slovenskoga juga oni su govorili da je Dubrovnik njihova kua, a naglaavali su esto, kao u pismu bosanskome kralju Tvrtku II, god. 1415., da su, kako je bio naih starijeh poteni obiaj, uvek gledali da meu njihovim saplemenicima bude svako dobro, mir i poteno prijateljstvo i jedinstvo. Politiki iskusni, sa irokim vidokrugom, oni su mudro savetovali bosanske velikae, ogrezle u meusobnoj borbi, da ne idu svojom kratkovidom politikom Turcima na ruku. Turski gospodari u XIV i XV veku imaju providnu i opasnu metodu rada: oni najpre ljuto zavade domau gospodu, pa ih onda razdvojene savlauju bez po muke. Tako su radili u Grkoj, u Bugarskoj, u Srbiji, pa tako postupaju i u Bosni. A dopustiti da se tako ini, to znai ne oseati u potpunosti znaaja slobodne dravne egzistencije. Stoga im Mavro Vetranovi i poruuje: Ni car vas ne otjera, ni car vas ne dobi jer vaa nevjera takoj vas oznobi. U Dubrovniku se, od XV veka unapred, poto je slovenski elemenat u gradu odneo prevagu nad romanskim, dobro znalo da je njih sa ostalom braom vezala vra etnika zajednica i njihova sudbina nije im potom mogla biti ravnoduna. Naprotiv. U tekim danima turskoga pritiska, u dubrovakome drutvu, i po drugim mestima Dalmacije, sve vie uzima maha misao da se to oseanje zajednice na neki nain i vidnije izrazi. Narodni jezik tamo se stalno zvao irokim imenom slovinskim, ba sa tim ikavskim u starom Dubrovniku obinim oblikom, moda ponajvie stoga to su prema Romanima, koji su ih sve, bez razlike na plemena, obuhvatali tim jednim imenom, i Sloveni sami oseali potrebu da se tako obeleavaju svojim starim optim nazivom. Od XVI veka oni taj naziv slovinski upotrebljuju sa naroitom namerom da ba njim istaknu jedinstvo celog naeg naroda. Mavro Vetranovi, po starinski, identifikuje jezik i narod, i, hvalei jednog svog pesnikog druga, kazuje kako je proslavil slovinski vas jezik. Za Gundulia je oko Dubrovnika s oba kraja slovinska sva drava sred usta ljuta zmaja i nokata biesna lava, a Palmotievom Pavlimiru dolaze poklisari: Od slavnieh smo tebi Slava i od Bonjaka mi poslani, po kieh plodnoj teku strani bistra Drina, Sava i Drava. Da se ta dubrovaka panja prema ostaloj brai mogla i osetiti svedoe lepo, meu masom drugih primera, dva tri dirljiva pisma pravoslavnog crnogorskoga vladike Save Petrovia upuena katolikoj dubrovakoj gospodi kao premilim i pregrljenim prijateljima. Vaa slavna republika zna, pisalo se u jednom pismu od 25. jula god. 1775., da je sve gospodstvo i slava serbska pala i nita nije ostalo do vas, kako jedan cvijet na vas svijet.

301

ivei u slobodi i mogui sabirati iskustva svake vrste, Dubrovani su to oseali kao svoje naroito preimustvo i neto to ih je oito odlikovalo mimo ostale saplemenike i susede. Nije Dinko Ranjina bez izvesnog ponosa na mudrost svoga grada pevao: Teko tomu gradu, gdi ti ki vladaju Imaju pamet mladu, ter razum ne znaju! Kad padnu Lukine rei prekora protivnicima u lepoj Vojnovievoj sceni Allons enfants: Biete gori nego Dalmatinci, vidi se u njima ne samo to oseanje preimustva nego pomalo i razlog za nj. Protivnici su prebacivali Dubrovanima da su ljudi od sedam zastava, ne oseajui, moda, da u tom prekoru ima neto i pohvale, jer, da ovek zna da se ravna prema sedam zastava, on treba da ih zna svih sedam i da ima retku vetinu podeavati se prema njima. Od naih starih sredina, koja bi, sem dubrovake, mogla i pomisliti da to izvede? Dubrovnik je inae bio minijatura Mletake Republike. Po ugledu prema njoj se uredio, razvijao i odravao; ali, sa puno brige od nje je i zazirao. Svoju glavnu snagu, kao i Republika Sv. Marka, imao je u trgovini, na koju je obraao svu panju. Radi nje je otvarao svoje konzulate i stvarao kolonije po celom Balkanskom Poluostrvu (prvi pravi konzulat u Srbiji otvoren je god. 1325.), a radi nje je stvorio i svoju veliku trgovaku flotu, koja je u XVI veku pretstavljala veoma znatnu vrednost. Sa zadovoljstvom je o njoj pevao Antun Sasin, pesnik toga vremena: To je sama mrnarica Ka se pravo moe rijeti Da je gospoja i kraljica Svijeh mrnara na sem svijeti. I estit se svak nahodi I as mu je prevelika Vjeran ivot tko provodi Pod bandijerom Dubrovnika. Od svih naih gradova Dalmacije Dubrovnik je imao nesumnjivo najveu i najbolju flotu, ija izvorima utvrena tradicija ide do IX veka unatrag. Pod Turcima, kao njihovi haraari, Dubrovani su jedno vreme imali privilegovan poloaj i slobodan promet po svima delovima njihova prostranoga carstva. To je pomoglo da se njihova trgovina razvije i bogatstvo osetno povea. Ali, to im je, u isti mah, donelo i neprijateljstvo Mletaka, koji su u dubrovakoj trgovini osetili ozbiljna konkurenta i za dva puna veka gledali svima sredstvima da mali grad Sv. Vlaha ili ponovo dobiju pod svoju vlast ili prosto onemogue. Dubrovniku je trebalo neobinih napora i vetina da se, usled mletakog ogovaranja, hrianskim silama pokae kao hrianska drava, koja hoe da poslui optoj stvari, a u isto vreme da uveri i Turke ne samo o svojoj odanosti, nego i o svojoj potpunoj vernosti prema njima. Ne ini li prvo, Mleci e upotrebiti prvu priliku da potrae njegovo primerno kanjavanje; ne uspe li mu ovo drugo, bilo je vie nego izvesno da bi kroz Dubrovnik mogla zveknuti turska bakralija.

302

Bogatstvo steeno trgovinom i iri pogled u svet dobijen dalekim putovanjima po moru odraavali su se, prirodno, u materijalnom i duhovnom ivotu dubrovake vlastele. Osea se potreba da se ivi sa vie dozvoljavanja sebi i sa vie ugodnosti; ali, pored fizike zabave trae se i duhovna zanimanja. Otvaraju se kole, ue se jezici, neguje se nauka. Od XV veka naroito se lepo razvija knjievnost, najpre na latinskom, pa posle na narodnome jeziku. Narodna knjievnost u Dubrovniku, koja se sve do XVIII veka stvara prvenstveno po talijanskim uzorcima i u kojoj se naroito neguje prevod i prerada talijanskih dela, javlja se ve u drugoj polovini XV veka. Kod pesnika toga i XVI stolea prevlauje lirska ljubavna poezija, suvie kitnjasta i nametena i malo originalna. Od svih dubrovakih pisaca toga vremena najznaajniji je svakako Marin Dri ( god. 1567.) sa svojim komedijama, u kojima ima mnogo lokalnog i dragocenih kulturno-istoriskih podataka, a koje, uz to, imaju i puno pravog komediografskog, u Plautovoj tradiciji raenog, ponekad vulgarnog, ali neposrednog i istinskog scenskog i ivotnog elementa. Najkrupnija linost dubrovake knjievnosti bio je ivo Gunduli (1598.1638.), ovek prave pesnike snage i finijeg umetnikog shvatanja. Njegovo, po naem miljenju, najintenzivnije delo jesu Suze sina razmetnoga, sa svojom duboko prooseanom i vanredno umetniki izraenom poezijom o tatini i nitavilu ljudskog ivota. Mnogo hvaljeni, nedovreni njegov ep Osman, koji, iz obzira prema Turcima sve do XIX veka nije smeo biti tampan, suvie je u tuoj tradiciji, isto kao i previe naivna pastirska igra Dubravka, spevana sva u slavu Dubrovnika. Kao lirski pesnik od vrednosti, iza Gundulia najbolji u dubrovakoj knjievnosti, jeste ivo Buni (1594.1658.) sa svojim Plandovanjima. Kao dramatiar istie se ono Palmoti (1608.1657.) vie po obilnosti svoga rada i po tenosti svoga stiha nego po svojoj pesnikoj ili dramskoj vrednosti. Pored njih delovao je u XVI i XVII veku itav niz drugih lica, i to, zanimljivo, svi ponajvie u stihu. Proza je u Dubrovniku, sem u ponekim komedijama, u knjievnosti malo negovana; u nauci, mesto narodnoga, sluilo se preteno latinskim jezikom. Dubrovani su sami visoko cenili svoj knjievni rad, i to ba svoju poeziju. U jednoj poslanici Nikoli Naljekoviu pevao je njegov drug Nikola Dimitrovi o lijepom Dubrovniku, po svijetu ki slove i ki e slovit vik radi pjesni njegove, kazujui tim svakako ne samo svoje nego opte miljenje svojih drugova. XV. SLOM. 1. Novi momenti u narodnom ivotu. Posledice borbi. 3. Jaanje narodnog samopouzdanja. Krajem XV veka propale su sve nae slobodne drave sem jedinog Dubrovnika; god. 1526. skrhana je sem njih i maarsko-hrvatska kraljevina, oko koje su se one kroz itav XV vek zbijale kao oko hrianske sile zatitnice. Turska sila prodrla je preko celoga Balkana i panonske doline i u Budimu pobola svoj pobedniki barjak. Sve to je pokualo da joj se suprotstavi bilo je smrvljeno i pregaeno. itav jedan vek nae istorije, od god. 1427.1526., mi smo ispunili samo krvlju i borbom; svako drugo zanimanje potisnuto je ili obamrlo, ili bilo svedeno na meru prostog tavorenja. Pa, ipak, nije bilo sve satrveno. Kada se izgubila, tek onda se osetila vrednost slobode. Sa tim oseanjem, koje je pod sve jaim pritiskom tue vlasti postajalo svesnije i dublje, zaboravljale su se zle strane poslednjih godina vlastitog dravnog ivota, a

303

gledalo se, u njemu ono to je bilo uistinu dobro i veliko i govorilo o snazi i poletu svoje rase. Feudalna gospoda, koja su najvie doprinela raspadu stare srpske drave, izgubila su se na razne naine; ili su izginula, vrei u poslednji as dunost prema otadbini, ili su se rasturila po svetu da spasu glave i kukavne ostatke starih imanja i gospodstva, ili su se pomirila s osvajaima i primila njihovu veru i opet iz sebinih razloga. Mali deo to je ostao meu narodom pribliio mu se, uao dublje u njegovu zajednicu i postao mu prirodni vo. Mesto proreene feudalne gospode u narodu od XVI veka glavnu re poinje da vodi svetenstvo. Ono je, ve po svome pozivu, bilo protivnik novih gospodara kao nosilaca islama; po svojoj tradiciji bilo je vezano za staru dravu blagoestivih vladara iz doma Nemanjia i njihovih naslednika, koji su mu jaali ugled, davali tedre poklone, podizali crkve. Sa dizanjem moi srpske drave dizala se i mo srpske crkve; sa carstvom ila je i patrijarija. Kad je skrena srpska drava, njen pad naroito je osetila srpska crkva. Ne samo da joj je nestalo mone dravne potpore, ne samo da je umesto dravne postala vera potitenih, nego je jedno vreme izgubila ak i svoju glavnu tekovinu, glavno delo sv. Save, svoju samostalnost. Razumljivo je stoga da su svetenici, inae po obrazovanju u XVI veku jo uvek na dosta visokom stupnju, postali glavni pretstavnici narodnih tenja za obnovom stare svoje drave i slobode. To je vreme kada se u svima naim manastirima najvie itaju, prepisuju i nastavljaju stari letopisi i rodoslovi sa obavetenjima o itiju kraljeva i careva srpskih, koji po kom ili koliko carstvova. to se vie odmicao u daljinu, na Srednji vek je izgledao sve lepi. Narodu se ukazivalo na spomenike stare drave, naroito na ugledne manastire, koji su kao vladarske zadubine sluili ne samo starima za duu nego i savremenicima za duhovnu okrepu. Ba onako kako kae narodna pesma, nastala nesumnjivo u vezi sa tim kaluersko-nacionalnim shvatanjima: I Turci e carstvo preuzeti I nae e zadubine sluit Od vijeka do suda bojega. Ta tradicija o staroj dravi, idealisana u sjajnoj guslarskoj epici, sa kosovskom pogibijom kneza muenika, u kojoj sve to pade Sve je sveto i estito bilo I milome Bogu pristupano; idealisana, isto tako, figura Kraljevia Marka, Zmaja Vuka i toliko drugih vitezova ojstva i junatva dizala je duh u narodu, odravala u njemu kroz itave vekove budnu, u drugih naroda besprimernu u tolikoj ivosti, svest o svojoj prolosti i njenoj lepoti, i poticala ga na podvige da se sve to propalo digne i povrati. U nacionalnom pogledu, naroito u pogledu nae blie zajednice, turska najezda donela je jednu dragocenu pouku i ak, moe se mirno rei, i jednu nesumnjivu tekovinu. Na XV vek vodio je oigledno razjedinjavanju. Iz veih dravnih zajednica, kao iz Bosne i Srbije, izdvajali su se pojedini lokalni gospodari, da sami ili pomou drugih, ak pomou narodnih neprijatelja, stvore svoje ue drave. Ilo se u partikularizam, za koji se nije moglo predvideti gde e se zadrati. Taj partikularizam, kako smo videli, nije imao

304

ak ni plemenski karakter, pa da se bar tako donekle razume, nego je stvaran iz isto linih i lokalnih motiva. Pred turskom najezdom taj se partikularizam pokazao kao prava nacionalna nesrea i ve tada se pokuao da suzbija. Pokuaj spajanja Bosne sa Srbijom i mirenje hercega Stjepana sa Stevanom Tomaeviem pokazuju ve tada da se traila ranije naputena solidarnost interesa veih celina. Grupisanje srpskih despota, bosanskih kraljeva, hercega i hercegovia i hrvatskih banova oko budimskoga dvora govori jasno da se osetilo kako treba nai irok okvir, da bi se dobilo vie snage i vie koncentrisane akcije za jedan cilj. U nevolji, radi potrebe, saradnja postaje intimnija i veze izmeu ljudi srdanije. Srpske despotice udaju se u hrvatske kue, a Hrvati dolaze ak za srpske despote. Srbi ginu branei Klis, a Hrvati branei Beograd. Hrianska solidarnost, ranije, dok je katolicizam bio u ofanzivi, gotovo potpuno kompromitovana, postaje sada, u odbrani, zajedniko oseanje. Sa njima zajedno, naroito od XV veka, javlja se i sve vie naglaavano oseanje slovenske solidarnosti, koja e u XVII veku postati glavna ideja najboljih ljudi slovenskoga juga. Ukoliko se u ta dva pravca moralno dobilo, utoliko se u drugim pravcima fiziki izgubilo. Pre svega, bio je ogroman gubitak u ljudstvu. Ova bezbrojna klanja i haranja; zatim silna zarobljavanja koja su vrili Turci pri svima svojim osvajanjima; pa nasilna preseljavanja naih ljudi, koja su nareivali i Turci i Maari, proredili su nae ljude u neverovatnoj meri. U putopisu Hansa Dernvarma iz god. 1553. pria se kako je prolazio pored mesta opustoenih i praznih, kakvo bee Banotor; kako je bogati kraj oko Jagodine s obeju strana bio pust, zabataljen i zarastao sitnogoricom; kako kraj oko Nia ima malo ravne zemlje, a zatim su uzviice i breuljci, koji su, izgleda, ranije svi bili plodni, poto su se na nekim mestima jo mogle poznati njive i vinogradi. Ovde je bilo sve pusto i zaraslo. Andrija Badoar pisao je god. 1573.: Zemlje kroz koje smo proli bile su Bosna, Srbija, Maedonija i jo druge; od prirode zemljite tu nije neplodno, ta vie na mestima je ba plodno; ali, krajevi ti zbog slabe naseljenosti tako su zaputeni da su doli u najveu bedu. Salomon vajger na svome putu god. 1577. video je ceo kraj od Kolara do Batoine kao pust. Ovaj je predjel riedko naseljen i ravo obraen, da u tri dana nisu vie vidjeli nego pet ravih seoca. Zemlja od Beograda dalje zove se Servia (pie Melhior Besolt god. 1584.), ona ne bi bila neprijatna, kad bi bila obraena, tako je zaputena i raseljena da se 56 milja daleko ne vidi itelja. Maarski kralj Matija kazuje u jednom svom pismu od god. 1483. da je za poslednje etiri godine doseljeno oko 200.000 srpskih dua samo u njegove zemlje. Velik broj naeg elementa, i pravoslavnog i katolikog, mogao se donekle smatrati kao izgubljen i kad je naputao hrianstvo i prelazio u islam. On se, istina, nije brojno gubio za etniku narodnu celinu, jer je u veini zadravao narodni jezik; ali, odvajao se od ostale narodne zajednice i, sluei Turcima i turskoj osvajakoj ideji, dolazio u sukob s ostalim jednoplemenicima i sve do kraja XIX veka nije uopte ni pomiljao da svoju pripadnost opredeljuje po narodnosti nego samo po veri. Jo tei gubitak bilo je obligatno davanje hrianske dece u adami-oglane, to jest u janiarsku vojsku, onaj strani danak u krvi. Ta deca su bila potpuno odnaroivana i upotrebljavana esto u borbi protiv roene brae. Koliki su gubici pretrpljeni na sve ove naine nee se sigurno nikad moi potpuno utvrditi; ali, da su oni bili izuzetno veliki i tei nego kod ijednog drugog naroda Evrope toga vremena o tome ne moe biti nikakve sumnje. Mnogo bi se lake nego to mogli podneti materijalni gubici, koji su isto tako bili veliki. Oni su u prvom redu pogaali vladarska, dravna i vlastelinska dobra, od kojih je

305

iroki puk dosta retko oseao neke neposredne koristi. Crkvena dobra, kao vakufi, ostala su uglavnom poteena. Sem toga, Turci i nisu iz poetka pristupali apsolutnom oduzimanju hrianskih dobara, kako se to ponekad tvrdilo, nego je to od strane drave ilo s izvesnom postupnou i uvek u znaku izuzetnih mera. Nasilja pojedinaca javljaju se ipak dosta rano i pokrivaju se koliko dravnom toliko i verskom potrebom. To je bio uzrok to se izgubilo oseanje pravne sigurnosti za hriane i sa tim u vezi svaka njihova vea aktivnost i privatna inicijativa. Turska, koja je kroz itav XVI i XVII vek vodila duge ratove, troila se finansiski mnogo, i mada su joj prihodi bili veliki i sve do iza sredine XVI veka finansije sjajne, morala je, ipak, jednog dana da se iscrpe. Glavni teret padao je na hrianske podanike, i oni su, to lepo moe da se prati, sve vie siromaili i padali u bedu. Slom je, prema tome, bio gotovo potpun. Unitene su nae drave, satrven je ogroman broj stanovnitva, opustoena su njegova dobra. To bi bilo dovoljno da jedan narod obori toliko da posle toga za dug niz godina ne sme ni glave podii, i to tim vie to turski pritisak nije bio privremen, nego iz dana u dan postajao sve tei. Bugari su doista za itav niz vekova izgledali potpuno kao obezglavljeni. U jednom svom lanku St. Stanojevi podvlai injenicu da je ranije u Bugarskoj sa porazom vojske uvek propadala i drava, a da je u samom narodu malo bilo otpornog duha i uea u sudbini celine. Mada je kod nas slom bio tako vidan i u narodu se teko oseao, ipak nije gotovo nikad doveo ljude do potpune malodunosti. Zato to? Oevidno, pre svega, zato to se osealo da je do njega dobrim delom dolo vlastitom krivicom, odnosno to su ljudi bili svesni svog uea i odgovornosti za sudbinu drave. Ostavljajui na stranu staru pasivnu hriansku mudrost, propovedanu i kod nas od svih crkvenih lica, da nas je sve snalo radi naih grehova a poputanjem bojim, mi moemo utvrditi da su nai ljudi, pratei dogaaje i sabirajui svoje iskustvo iz njih, i sami uviali gde je koren zla. Njihov je sud, ponekad nepravedan kao u sluaju Vuka Brankovia, ponekad jednostran kao pri opisu propasti bosanskoga kraljevstva, ponekad zbunjen kao u pitanju propasti Crnojevia, ponekad naivan kao u tradiciji o propasti Hercegovine, ali u osnovi ipak takav da nasluuje i pogaa istinu. To traenje i nalaenje krivice u samome sebi prvi je uslov za popravak i preporod. Trebalo je, kao ustuk starome zlu, postaviti naelo opte zajednice i utvrditi jasan moral da se zna zato ko treba rom da kaplje dok mu je kolena. Sem toga, moglo se lepo videti da je sila protiv koje su se imali boriti bila izuzetna i da njoj nisu mogle da odole ni tolike druge drave. I doista se sa silom Turske tih vekova teko mogla meriti i ma koja druga drava rascepkane Evrope, izuzevi jedino onu cara Karla V. To je najbolje pokazao sluaj Maarske, ija je vojnika snaga bila dostojna tovanja, a iji vladar ipak nije mogao da povrati Smederevo, mada je to eleo, iako je uspeo da u isto vreme zauzme od Austrijanaca Be. Izgubiti carstvo u borbi sa jaim nije viteka sramota. A nije ni stvar koja se ne da popraviti. Nain i put za to kazivala je jasno narodna viteka poezija, moral guslara, i ono to Njego sjajno kae: Na razvale carstva junakoga Zasja sveta Miloeva pravda. Slom nas je pogodio fiziki, naneo nam teke udarce; ali nas je preistio i moralno digao. Na Srednji vek ima vie sile, slave, gospodstva, ali manje moralne snage nego doba robovanja i manje opteg narodnog stremljenja jednome cilju. U Srednjem veku

306

imali smo dravu, za vreme robovanja osetili smo se kao narod. U jednoj lepoj narodnoj pesmi, u kojoj se peva kako Turci ne daju na krsno ime piti u slavu boju, svesno se istie Iako smo izgubili carstvo Due nae gubiti nemojmo! A to gubljenje bilo bi kad bi se napustilo glavno obeleje nacionalne pripadnosti, za kakvo je, kao neki mitski simbol, oduvek smatrana narodna slava. Peva nije na drugi nain znao vidnije da izrazi ono to je u dubini due oseao i hteo da kae: Ako je nestalo drave, ne dajte da nestane i naroda; ne poite putem kojim krenu plahi i lakomi! Ima jedna crta u toj narodnoj epskoj poeziji, razvijenoj naroito u ovo doba posle sloma, koja mnogo pada u oi. To je izvesna narodna kieljivost, ne toliko samohvalisanje koliko zadovoljstvo samim sobom, idealisanim, naravno, u prolosti. Mi svi dobro znamo koliko su nai ljudi XV veka bili upuivani na maarske i mletake susede i kako im je njihova pomo dobro dolazila. Ipak, na peva, pun ponosa, ne samo da ne da prvenstva njima pred svojim ljudima, nego e ak rei: Brate Janko, budalasta glavo! Jesi l uo, da li zapamtio: Da je bila proja za enicu? Da li Madar za Maedoniju? ili e drugom prilikom ustvrditi: U Latina svata na svijetu, Oni mogu srebro pokovati, Pokovati i srebro i zlato, Sajaliju ohu porezati: Ne mogu se doviti Latini Gospodskome na obrazu licu, I gospodskom oku junakome, to su eca ti Podgoriani. Ta crta kieljivosti ujedno je i znak nesumnjivoga samopouzdanja. Kolektivna psihologija Srba ostala je borbena i viteka, sa karakteristinim tipovima Vuka Miunovia koji rvu stalno od Kosova. Pojedinci su mogli da oseaju linu i nacionalnu tragediju, i da u rezignaciji zavape kao onaj oajni vojvoda Rajko u jednoj pesmi, koja je potekla nesumnjivo od nekog obrazovanijeg oveka, dobro upuenog u narodnu prolost, ali i veoma klonulog na oigled optega sloma: Sam ostade u Srijemu Rajko, Kao suvo drvo u planini; ta e sebe, ta li e Srijemu? A ta li e u Srjemu Turcima?

307

Meutim, protivno od njega, narodna veina htela je borbe i slobode, i u svojoj upornoj tenji za njima nala je puta i naina da, u zajednici sa drugima, providi najzad i sa Sremom i sa Turcima i svima drugima u njemu i po svima ostalim naim zemljama. Instinkt se pokazao jai od intelekta!

308

ETVRTI PERIOD.
I. NAPON TURSKE SNAGE. 1. Uslovi turskih uspeha. 2. Turci prema pravoslavnima i katolicima. 3. Islamizacija. 4. Turci prema Srbima. 5. Srpski jezik na Porti. 6. Poloaj zemljoradnika pod Turcima. 7. Danak u krvi. 8. Podizanje gradova u Turskoj. Obrazovanje turske drave u Evropi pretstavlja jedan od najzanimljivijih i najsloenijih istoriskih fenomena. Jedno brojno neveliko ratniko pleme sruilo je ne samo dve balkanske carevine, nego i itav niz drugih malih balkanskih drava, a posle njih i jednu, vojniki dosta jaku, srednjoevropsku kraljevinu. Koje su vrline i preimustva toga plemena? Koje mane i nedostaci pobeenih? U istoriji je bilo esto pojava da su male ali dobro organizovane vojne grupe pokoravale daleko nadmonija plemena, kao na primer Bugari balkanske a Varjazi ruske Slovene; ali, obino se posle toga dogaalo da su se te male grupe pretapale u pokoreni mnogobrojniji elemenat i gubile dobar deo svojih osobina. Kod Turaka, meutim, proces je bio obratan. Njihova aka ratnika nije se izgubila u moru grkog i slovenskog elementa na Balkanu, nego se uporno odravala sve do naih dana, irei sve do XVII veka svoj uticaj i svoj krug pripadnika. Veru turskih osvajaa primale su itave grupe njihovih neturskih podanika, i zanimljivo, te poturice, mada su etniki ostajale uz svoj prvobitni elemenat, celim svojim drugim oseanjem behu turkomani. Turci su nametali njima svoj mentalitet, ali ne i oni Turcima, bar ne trajno. Pojava ta veoma je retka u istoriji, naroito kada se uzme na um da su Turci za sve vreme svoga vladanja na Balkanu ostali nacionalna manjina na svom sopstvenom podruju. Dva glavna preimustva Turske prema ostalim dravama Srednjega veka behu: apsolutna disciplina spojena sa irokim ueem najsposobnijih. Prave demokratije u Turaka, kao isto aziskoga naroda, nije bilo nikad, i to je zemlji za dug niz godina utedelo mnogo kriza. Nu, omoguavanje ljudima od vrednosti da izbiju na povrinu i da kao takvi razviju svoje pune sposobnosti bila je pojava koja je ustvari izazivala energije puka i bila u osnovi demokratskog karaktera. Apsolutna disciplina u turskoj carevini bila je zadugo preimustvo koje nikako nisu imale druge zemlje savremene Evrope. Evropa je bolovala od svojih feudalnih gospodara. Heterogeni interesi pojedinaca teko su se dali dovesti u sklad, a u najvie prilika pojedinci su svoje interese, kao to smo to ve viali kod nas, pretpostavljali optim. este su pojave tadanje Evrope da su vladari ili u sukobu sa jednim delom svoje feudalne gospode ili da su njihova prosta igraka. Za Turaka sultanska volja pretstavljala je vrhovnu i stvarnu snagu. Drava je bila sultanska svojina, a pojedinci samo orue te volje. Da su sultani bili svesni toga svog preimustva pred ostalim evropskim vladarima ponajbolje svedoe saveti sultana Bajazita Stevanu Lazareviu, kako ih navodi Konstantin Filozof: Potrudi se i skri svoje mone i privedi ih u svoju volju. Hrianske drave na Balkanu satrli su ustvari domai graanski ratovi; turski osvajai doli su samo da dotuku ve prilino izmodene organizme. Srednjovekovne feudalne hrianske drave imale su manje-vie tip aristokratskih monarhija. Zvanja i inovi sticahu se po porodinim vezama; ambicije ne behu uvetovane uvek i stvarnim vrednostima. Stoga naroito esto izbijaju krize, kad se protiv nasledne aristokratije die vojnika, obino skorojeviska, koja svoj poloaj zahvaljuje linim

309

vrednostima i koje, naravno, hoe da iskoristi i u optem odnosu u drutvu, naroito za vlade slabih gospodara. Mnoge porodice srpskih dinasta XIV i XV veka skorojeviskog su i najvie vojnikog, ree nieg inovnikog porekla, kao: Mrnjavevii, Balii, Grbljanovii, Kosae, Crnojevii. Novi dvorovi naturuju nove obaveze, nove namete, nov pritisak. To, prirodno, izaziva nezadovoljstvo. ureva Jerina nije od neke male nevolje nazvana prokletom. Narodne tradicije u ovim pitanjima daju dragocenih podataka o raspoloenjima koja su postojala u irokim redovima za vreme opte dekadencije naih srednjovekovnih drava. Jo za Vukaina peva narodna pesma Koliko je zulum postavio: to noae raja sirotinja, to noae od svile haljine, Tad obue suknene haljine. Kod Turaka se takve dinastike ambicije kod velikaa uopte ne javljaju. Sultani kao Bajazit ili Mehmed II dave roenu brau da umanje broj pretendenata i da ne dozvole jaanje dinastikih prohteva u sporednim linijama. Svaki daleki namesnik dobro zna da e ga sultanova ruka brzo dostii i da, posegne li dalje nego to se u Stambolu hoe, ne izostaje kazna koja ne zna za milost. Sultan svoje namesnike, i kad ih ljubazno pozdravlja, zove prosto robovima ili sklavima. Njegove su zapovesti otsene. Kad je god. 1471. nareivao hercegovakom sandak-begu da vrati neko roblje Dubrovanima, Mehmed II je pisao ovakvim tonom: Da mi vee za to parac ne doe carstvu na portu govorit, jere u koga se nae dubrovako robje ali koje ino imanje tere ga ne vrati nee mu bit uzrok u timaru ali u baine, vee mu u zlo uinit ko nee posluat carstva mi... Tako uini, inako da ne bude. Ta strogost i uvek budna panja sultanova nisu zazirale da na izvesnim, esto izloenim, mestima postavljaju ljude koji su bili sunarodnici nedavno pokorenih, lanovi njihovih velikakih kua, ak njihovih dinastija, kao abani u Bosni, Crnojevi u Zeti i dr. Zaziranja nije bilo prosto stoga to se na Porti dobro znalo da vlast tih pojedinaca nikad nije bila apsolutna i to su ti ljudi obino dolazili da zauzmu takve poloaje posle sloma ranijih pokuaja, drugih tenja i sa oslanjanjima na druge, i kad su imali pred oima vidne dokaze o uzaludnosti opasnih stavova prema Turcima i prema naredbama neumoljive Porte. Sa Mehmedom II naroito je pojaana centralna sultanska vlast. Zauzee Carigrada obeleava vidan datum u tome pravcu. Sa Mehmedom Carigrad je dobio stari znaaj, postao je i opet sredite u koje su bile uprte oi Evrope i Azije i koje njegovom gospodaru daje izuzetan znaaj. Sa Carigradom Mehmed je postao prirodan naslednik ne toliko jedne bive carevine koliko njene carske tradicije. Iz Carigrada se caruje; Carigrad i carstvo postali su nizom vekova za sve narode Balkana i susedstva potpuno identini pojmovi. Mehmed P je, pratei otud orlovskim pogledom stvari, sa planom ukinuo itav niz nesigurnih vazalskih odnosa i mesto nepouzdanih hrianskih dinasta postavljao svoje sandake ili hrianske otpadnike kao svoje namesnike. On nije dozvoljavao drugu orijentaciju sem prema Stambolu. Njegovi podanici oseali su, doista, da nad njima vlada jaka volja. Sultan je bio tovan, jer se videla njegova snaga. Sem toga, on je onima koji se nisu bunili osiguravao relativno mirniji ivot nego to ga u to vreme imaahu podanici susednih drava. U unutranjosti nove carevine vladao je mir, kao u stara rimska vremena veli tano N.

310

Jorga u svojoj Istoriji Turaka. Zanimljivo je u tome pogledu pratiti pisanje savremenih srpskih monaha. Dok Vladislav Gramatik iz egligovske Crne Gore pominje velikog i samodravnog cara muslomanskog Mehmed-bega (1469., 1473., 1479.), dotle ga drugi, sa periferije, iz plevaljskoga svetotrojikoga manastira, tamo gde borbe jo traju, posmatraju samo kao zavojevaa, kao zloestivoga i zlonaravnoga i nesitoga Judu (1476.). U jednom rukopisu iz god. 1486., pisanom u kui Ivana Crnojevia, kae se rezignirano: za carevanja vrlo krepkoga i previsokoga izmailskoga cara sultana Bajazita, kome Bog popusti silu i krepost nad hrianima radi naih grehova i bezakonja. Prema pravoslavnoj veri nije Mehmed II preduzimao nasilnih mera. Sam je lino bio, prema prianju savremenika, verski sasvim ravnoduan. Voleo je, prirodno, one koji su primili islam i time se na vidan nain obeleili kao pristalice turske. Ali, nije gonio ni drugih. Sultanija Mara, koju Turci nisu nagnali da pree u islam, mada je bila njihova sultanija, postala je ba sa Mehmedovom potporom zatitnik pravoslavlja. Kada se ohridski arhiepiskop Dorotej god. 1466. zamerio sultanu, koji je tada ratovao sa Skenderbegom, sultan ga je, sa nekoliko uglednih Ohriana, nasilno preselio u Carigrad; ali, samu arhiepiskopiju nije ukinuo. Uputio je tamo bivega carigradskoga patrijarha Marka, koji je postao prijemnik prestolu ohridskomu. Sultan je tada podigao u Albaniji grad veliaji Konjuh i u nj je god. 1467. dao silom preseliti 15 pravoslavnih kua iz Skoplja. To preseljavanje u jednu sultansku tvravu na granici moglo bi, donekle, znaiti i neku vrstu poverenja; ali, kako je vreno silom i ba iz Skoplja, pre bi se ta mera mogla ipak smatrati kao namerno slabljenje pravoslavnog elementa, razumljivo u jednom po Turke vrlo vanom balkanskom vojnikom i upravnom sreditu. Pred kraj XV veka ima vesti da se nesmetano podiu ili popravljaju poruene crkve, a na poetku XVI veka gradi se nekoliko novih crkava i manastira. Mihailo iz Ostrovice, pominjani Srbin koji je dospeo meu janjiare, pie sa priznanjem za Turke, koje inae ne voli mnogo, da je meu ovim poganicima velika pravednost, oni su pravedni prema sebi i meu sobom, pa i spram svojih podinjenih, bili ovi hristijani ili ivuti ... jer car sam strogo na to gledi. Hristijani, koji se zovu auri, svi su carevi podanici i car zna dobro koliko ih ima u svakoj zemlji ili krajini; oni daju caru telos ili danak na svaku godinu od svake glave po 40 aspri. Pored toga ti isti hristijani daju jo i svojoj gospodi kojih su podanici, a koji se zovu timerler, i to od svake glave polovinu carskoga danka i desetak od svega ita i kuluk. Ali, vanredne poreze ne daju nikad caru ni svojoj gospodi. Kad pak careva vojska prolazi, ne sme niko ii kroz useve, niti kakvu tetu initi, niti od koga to protiv njegove volje uzeti... Pa da ko samo jednu koko uzme silom, izgubio bi glavu. Jer car to nikako nee da se ini krivo sirotinji. Svake godine ilje etiri gospodina iz svoga dvora na etiri strane svoje zemlje, da vide i razmotre da li se ne ini gde ikakva nepravda sirotinji od njene gospode. Ovi imaju taku vlast da mogu kazniti i smru i oduzimanjem imanja, kako ko zaslui, a zovu se njihovim jezikom haroridi. A kad dou u te predjele daju po varoima izvikati da svaki doe k njima kom je kakva krivica uinjena. Ali, te dobronamerne i mudre odluke nisu mogle dugo da se odre. Dragoceni podaci putopisca Benedikta Kuripeia, koji je proao kroz Bosnu g. 1530., izrino kazuju da se prvobitno povoljno stanje, sa jedinim porezom na obraenu zemlju koji je iznosio 50 aspri godinje, ba od te godine osetno pogoralo. Uvedeni su novi porezi na stoku, na svaku vrstu zemljinog poseda i na linosti. Veito ratno stanje, naroito u pograninim krajevima, ostrvilo je ljude, a na ratnom podruju, i pored najbolje volje, nisu mogle da se ouvaju zatita poseda i sreenije prilike. Prolaz silnih vojska preko

311

naih zemalja tokom XV i XVI veka, za pregonjenja izmeu Turaka i Maara i velikih turskih ofanziva prema severu, morao je ostaviti za sobom pusto. Nije uzalud nastala poslovica: Teko zemlji kuda vojska proe, bez obzira ija je. Videli smo, uostalom, iz putnikih opisa Srbije, kako je ponegde izgledala ta zemlja XVI veka, a bolje, svakako, nije bilo ni na drugoj strani. Nisu se, isto tako, mogle odrati ni sultanske odredbe u pogledu povoljnog oporezivanja hrianskih porodica. Ratovanje trai svoje rtve fizike i materijalne, a turski gospodar, sve da je i hteo, nije ih mogao pokriti drukije nego novim nametima. A to je u zemlji naturalne privrede, kakva je bila Turska, ilo sa mnogo tegoba. Te namete podnosio je, delimino, i Turin, ali u manjoj meri, a inae ih je prebacivao na hrianske podanike. Organi pravde, kadije i njihovi pomonici naibi, koji bi imali da unesu pravnu svest u narod i da pribave potovanje zakonu, postali su ubrzo elemenat korupcije, iz prostog razloga to naibi nisu imali plate, nego su iveli od taksa, globa i mita, pa su im se posle pridruile i same kadije. Car Mehmed nije bio protivnik ni katolika; mrnja turskih sultana i vlasti raste protiv njih tek postepeno, zbog stalnih ratovanja sa katolikim silama i zbog veza koje su katoliki turski podanici, sasvim prirodno, odravali sa svojim suvernicima u slobodnom susedstvu. Bosanski franjevci tvrdili su dugo vremena da je jo prilikom osvajanja Bosne, god. 1463. ili 1464., njihov vikar, fra Aneo Zvizdovi, dobio od sultana ahdnamu sa potpunom verskom slobodom za katolike. Ta ahdnama i danas se uva u fojnikom manastiru; ali, osporena je njena autentinost. Naroito je J. Matasovi u poslednje vreme upozorio na vie momenata koji je ine sumnjivom (na pr. da Zvizdovi tada nije bio vikar; da ahdnamu ne spominju stari bosanski franjevaki pisci; da nije registrovana na papskoj kuriji i t. d.). Moda je za legendu o njoj dala povoda ili je u vezi sa njom burultija bosanskoga sandaka Skender-pae koju je 20. avgusta god. 1486. dao kutodu bosanske franjevake provincije fra Anelu, obriui mu slobodan prolazak po celoj turskoj dravi i ak i izlazak iz nje po njih zakonu, t. j. radi katolikih verskih potreba. Meu fojnikim dokumentima nalaze se i dva akta iz god. 1488. o tome kako u sandacima bosanskom, hercegovakom i klikom katolike napastuju serfski nevjernici patrijarhe, mitropoliti i episkopi, pa ih sam sultan Bajazit II uzima u zatitu od njih. Ali, i ti fermani, isto kao i ahdnama, veoma su sumnjivi. Pre svega, god. 1488. Srbi nisu imali svoga patrijarha, a posle, sumnjiva je i oznaka klikoga sandaka, poto se u to vreme Klis nalazio u hrianskim rukama, a kliki sandak jo nije bio potpuno organizovan. Katolika crkva u Bosni krajem XV i poetkom XVI veka, pored svih tih zatitnih fermana, ipak je osetno stradala. Od nje su se, najpre, odvajali izvesni delovi na dalmatinskoj granici, hotei da izbegnu turskim vlastima. Dubrovaka Republika odvojila je god. 1464. manastire svoga podruja, a god. 1468. ocepi se od nje cela dalmatinska pokrajina, sem manastira u Imotskom, Cetini, Klisu, Skradinu, Kninu i po susednim mestima. Jo znatniji gubitak nastao je sa velikim beanjem stanovnitva ispred Turaka u susedne pokrajine, Dalmaciju, Hrvatsku i Slavoniju. Bosanski i hercegovaki franjevci, izmiui sa svojim pukom, naselili su tada mnoge krajeve Primorja. Zaostroki manastir kod Makarske postade njihov; a, iz obzira prema izbeglicama, dade Martin Frankopan nove posede manastiru Trsatu, koji bee primio nevoljnike. Najvie je stradalo katoliko stanovnitvo u god. 1524., prilikom onih ljutih borbi na granicama i oko Jajca. Tada su rueni manastiri u Kreevu, Sutjesci, Fojnici, Visokom i Konjicu, a jedan deo njihovih fratara rasteran ili pogubljen.

312

ta je u to vreme bilo sa srpskom patrijarijom ne da se jo izvesti sasvim naisto. Nesumnjivo je da od pada despotovine pa do obnavljanja patrijarije god. 1557. nema o njoj apsolutno nikakva pouzdanog ili besprekornog spomena. Tursku vlast u Bosni i Hercegovini pozdravilo je dosta bosanskoga elementa, traei u njoj zatite od pritiska katoliko-maarskih vladajuih verskih krugova. Ne treba nikad smetnuti s uma da su politiku propagandu u Bosni i Hercegovini vrili redovno strani ljudi, poverenici papske kurije i maarskoga dvora, i da su njihove inkvizicije i progoni trajali do pred sam pad Bosne. Prvi inkvizitor protiv bana Kulina bee stranac Ivan de Kazamaris; Ninoslavljev biskup postao je dominikanac Nemac Johan fon Vildeshauzen; maarski biskupi na poetku XIV veka propovedaju krstaki rat u Bosni i pomau ga; prvi franjevaki vikar u Bosni bio je fra Peregrin Saksonac; biskup kralja Tvrtka, koji je oigledno radio protivu njega, a za korist svojih sunarodnika, bee Maar Petar ikloi. Slinih primera ima jo. Ali, i iz ovoga izilazi jasno i isto ovo: ti tuinci, nesumnjivo dobri katolici, dolazili su meu narod u Bosni sa onom, na alost, docnije od Austrije dobro nam poznatom, nadmenom pozom prosvetitelja i, znajui da imaju za sobom autoritet Maarske i dravne vlasti, nagonili su ljude u novu veru vie silom nego razlogom. Preveravanja su u Bosni bila esta, ili, ako ne uvek to, a ono sigurno spekulisanja sa verom. Da izbegnu kakvu opasnost ili da dobiju neku milost, mnogi od bosanskih ljudi, ne izuzimajui ni same vladare, prelaze iz jedne vere u drugu ili daju izjave da e laka srca napustiti zajednicu kojoj su dotada pripadali. Nenaelnost u tome pravcu brzo se izvrgla u cinizam. Da ouvaju posede, da dou u milost novih osvajaa, da se obezbede od progona, mnogi od bosanskih velikaa brzo donesoe odluku da prime islam. Delovali su, pored toga, i primeri, kao onaj brae Anelovia iz despotove Srbije. Ve u XV veku postoji niz uglednih lanova bosanskih porodica koji su preli na islam. Takvi su Isa-beg Hranui, koji 1. februara god. 1454. pie Dubrovanima za brata mi hercega, ali sinovca mi voevode Petra; Skender-beg Mihailovi, vojvoda u Vrhbosni; Sinan-paa Borovini, sandak-beg vrhbosanski; Ahmed-beg Vraneevi, sandak hercegovaki; Mehmed-beg Obrenovi, njegov naslednik; Hasan-beg Mihailbegovi, Skender-beg Vraneevi, Mustafa-beg Bogojevi, Ahmed-paa Hercegovi. U rogatikome srezu postoji muslimansko selo Brankovii, iji je jedan davni predak Mahmut Brankovi poginuo na boju despotovu i bio sahranjen na Petrovu Polju. Na njegovom irilicom pisanome grobnom nianu ima lav u grbu, poznat i u pravoslavnoj liniji despotske kue Brankovia. Iz Bosne, iz okoline Rudoga, potie i porodica Sokolovia, iji je potomak bio veliki vezir Mehmed Sokolovi. O Predojeviima, ije je ime oevidno nae, postoje u narodu jo i danas prie kako je Imir-paa, najugledniji od njih, postao musliman i seao se docnije svoje rodbine. uveni krajiki begovi Kulenovii sami se izvade ak od loze Kulina bana; tano je, meutim, da ih ima i katolika i muslimana i da se odavno pominju kao porodica roda plemenita. Uostalom, za poreklo najveeg dela bosansko-hercegovakoga muslimanskoga elementa nema boljeg dokaza nego to je taj da im je maternji jezik samo srpskohrvatski. Turski i arapski uili su samo u koli, vojsci i administraciji. Za primerom velikih iao je onda i puk, traei u islamu zatite ili povoljniji ivot. Mi imamo vie hrianskih priznanja da Turci iznajpre nisu nagonili svet da prima njihovu veru, ni meu Grcima ni kod nas. Jedan na pisar iz god. 1509., koji nimalo ne voli Turke, ipak savesno priznaje kako u to vreme mnogi nemueni ni od koga otstupie od pravoslavlja i pristae uz njihovu veru, kao to apostol pre ree, gledajui njihovo

313

jaanje i velikoslavlje. O tome, uostalom, sve do danas ima i dosta lokalnih predanja. Nasilno preveravanje nije uopte nikad uzimalo velike razmere sem u XVIII veku u Metohiji (inae, otkud bi se odralo toliko hriana pod Turcima sve do XIX veka?), a ukoliko ga je bilo, ono je delo pojedinih fanatizovanih lokalnih sredina prema pojedincima (na pr. smrt ora Kratovca u Sofiji god. 1515. to se nije hteo preveriti), sistematske propagande (na pr. preveravanja Srba u krajevima meanim sa muslimanskim Arnautima) i vremena turske dekadencije, kad samovolja uopte uzima maha. Kod tih poturica ostalo je mnogo tragova ranijeg hrianskoga kulta; njihovo primanje islama u mnogom pogledu nije bilo duboko, kao, uostalom, ni nae primanje hrianstva. Bosanski muslimani praznuju jo uvek izvesne karakteristine hrianske svece, iji je kult vezan sa nekim narodnim obiajima, kao sv. ora (zanimljiv je, na primer, muslimanski urevski uranak u Sarajevu), sv. Iliju (do podne Ilija, po podne Alija), Mitrov-dan. Raunali su uvek svece po starome kalendaru. Ponegde su se jo u XIX veku odravali tragovi slave. iv je kult nekih domaih ili lokalnih svetaca, kao sv. Vasilija Ostrokoga, ajnike Krasnice, Olovske Gospe, sv. Ane u Prizrenu i sl. Jedan od razloga za opaljivanja tela sv. Save bio je i taj to su muslimani dolazili na njegov grob i traili od njega isceljenja. Na ruevine crkve Sv. Pantelejmona kod Prizrena dovode bolesnike i pravoslavni i muslimani. Petar Kosti pria da tamo sad odlaze najvie muslimanke, kuvaju pilav i kolju crne petlove za ozdravljenje svojih bolesnika. Obratnih sluajeva, da hriani odravaju kult nekog muslimanskog sveca, nema ili bar nema u znatnijoj meri. Ugled Srba kod Turaka u XV i XVI veku bio je dosta velik. Grci su bili kulturniji i u Carigradu, Solunu i po drugim mestima i mogli su sa ponosom da ukau na dostojne spomenike jedne velike i dugotrajne carevine; oni su tamo mogli da vre i neodoljiv uticaj na turske osvajae i ceo njihov ivot, javni i privatni. Ali, Srbi su bili vojniki opasniji; srpske drave poslednje su pale pod Turke i najdue su se i sa najvie borbe opirale turskome osvajanju. Bugarska je pala ve krajem XIV veka bez otpora dostojnog divljenja. Vizantija se gasila postepeno kao teak bolesnik; Skender-begov otpor u Albaniji bio je samo jedna epizoda, epski vanredna, ali bez veeg znaaja za Turke, poto je albansko ratite uvek bilo najsporednije. Srbi su Turcima zadavali najvie posla. Radi njih su oni doli na Balkan; sa njima su, jo pod Duanom, poele glavne borbe; u borbi sa Srbima gine jedan od najveih njihovih sultana; u XV veku nema decenija kad im srpsko pitanje ne pretstavlja opasnost. Pre svega, samo smirivanje Balkana nije se moglo izvriti kako treba ako se ne srede odnosi sa Srbima. Srbi su na tom poluostrvu zauzimali najvie mesta, od june Maedonije pa do Dunava na severu i mora na zapadu. Oni su na tom podruju bili i najaktivniji, neto zahvaljujui svom planinskom i krevitom terenu, a neto tome to su imali naslona na Maarsku i Mletke. Za Turke je stoga srpsko pitanje bilo od prvorazredne vanosti. Turci su bili ratniki, osvajaki narod, u ovo doba u naponu svoje snage. Njihov broj nije bio toliki da bi penetracijom u naselja Balkanskoga Poluostrva mogli onemoguiti eventualne akcije koje bi se spremale protiv njih, ili da bi mogli delovati u brem procesu izvesnog etnikog stapanja. Meutim, svaka akcija preko balkanskih granica bie znatno oteana, ako se za leima ostavi elemenat koji je nepomirljivo neprijateljski raspoloen. Put na Budim i u maarsku kotlinu vodio je preko Srbije, kroz isto srpsko podruje; prema Dalmaciji i Hrvatskoj isto tako. Jasno je da

314

turski dravnici to pitanje nisu mogli mimoii; moglo je samo biti razlike u shvatanju kako da se ono reava. Mi u tome vidimo do sredine XVI veka tri glavne etape. Prva je etapa bila reavanje borbom. U njoj su Turci ostali u XIV veku nesumnjivi pobedioci balkanskih drava. U drugoj etapi, kad maarska drava, kao nosilac katolikih tradicija, preuzima na se ulogu da se suprotstavi turskome nadiranju i da balkanske drave uzme pod svoje okrilje, javlja se turska diplomatija, da u samim balkanskim dravama izazove podozrenje prema Maarima i da tamo stvori izrazito turkofilske stranke. U borbi sa Maarima Turci raunaju na saradnju pristalica svoje stranke, kojih imaju u svima redovima. Od toga raunanja do saradnje sa pojedinim narodima ili plemenima ili verama nije bio teak prelaz. On je najpre i s uspehom oproban u Bosni, gde je verska protivnost izmeu silom naturivanog katolianstva i prave bosanske crkve trajala stoleima i pretvorila se u duboku mrnju. U toj saradnji je zaetak tree etape, kad Turci poputaju srpskome pravoslavnome elementu u mnogo pitanja i kad ele da ga pomire sa svojim dravnim sistemom. Glavni posrednici u toj akciji bili su mnogobrojni Srbi muslimani, koji su primili novu veru iz straha, iz sebinosti, iz ambicije ili naterani u mladosti kao zarobljenici ili kao deca uzeta za janjiare. Oko sredine XVI veka broj tih poturica bio je u Carigradu, oko carskoga dvora, toliki da su oni drali gotovo svu vlast u rukama. Znaaj Srba u Turskoj toga vremena vidi se po upotrebi srpskoga jezika u zvaninoj kancelariji same Porte. U XV veku, na dvoru srpskih despota Stevana i ura i u njihovim zadubinama, bila su glavna sredita knjievne aktivnosti Srba i Bugara. Srpska recenzija osvaja. U samoj Bugarskoj pie se srpskoslovenski, a srpski radnici i srpski rukopisi prelaze u Vlaku i Rusiju. U Carigradu se znalo da je irilica pismo kojim se slui u Srbiji, Bugarskoj, Bosni, Zeti, Albaniji i Dubrovniku, i da ga upotrebljuju i pravoslavni i katolici. Dve Srpkinje sultanije, Olivera i Mara, uticale su sigurno da se ugled njihove domovine digne i da oive veze sultanova dvora sa njihovom domovinom i kulturom. Postoje vesti da je sultanija Mara nauila Mehmeda II srpskome jeziku. Prvo pismo sultansko, sa carskom tugrom, pisano srpski i irilicom, uputio je 10. jula god. 1430. Murat II Dubrovanima. Posle toga, niz sultanskih srpskih pisama, kao i pisama njegovih sandak-begova, vezira i paa, ide na stotine. Od samoga sultana Mehmeda II ouvana su u Dubrovniku 44 srpska pisma; tamo je uopte svega jedno njegovo pismo pisano latinskim jezikom. Srpski i irilicom piu se fermani i nekim turskim vlastima krajem XV veka. Takva su pisma, na pr., upuivana novskome dizdaru, novskome i foanskome kadiji, hercegovakome sandak-begu; sam sultan Bajazit II pie tako tri etiri puta hercegovakome sandak-begu. Tu tradiciju nastavljaju i drugi sultani, sve do Sulejmana II, mada od Selima I poinje vea upotreba turskoga jezika. Veoma vaan ugovor o sedmogodinjem primirju izmeu Bajazita II i ugarskoga kralja Vladislava od 20. avgusta god. 1503. podnesen je od strane Turaka na srpskome jeziku. Postoji i jedno srpsko pismo Selima I ruskome velikome knezu Vasiliju Ivanoviu. Turski namesnici i pae na zapadu piu esto svojim susedima samo srpski. Dunavski kapetan Mustafa pie u Peti 24. decembra god. 1536. irilicom ostrogonskome kapetanu Petru; 30. oktobra god. 1537. pie tako maarski kralj Jovan Zapolja srpskome sandak-begu Mehmed-begu Jahijapaiu. Tako pie Ahmet, vojvoda novski, proveditoru kotorskom Sanudu god. 1534., a god. 1558. Dafer-beg, neak klikoga sandak-bega, mletakome kapetanu Fabiju Kanalu. Sva dopisivanja izmeu turskih i hrvatskih krajikih asnika, koja su ouvana iz vremena oko god. 1567. i dalje, vode se tim pismom i jezikom. Tako je god.

315

1540. pisao i sarajevski Husref-beg hrvatskome banu Petru Kegleviu, tako i njegov naslednik Ulama-paa, koji je pisao caru Ferdinandu; tako pie istom Ferdinandu 1544. i Mehmed paa, gospodar Budima, a 1551. begler-beg Mehmed-paa temivarskome zapovedniku Andriji Batoriju. U tome pismu on njemu izrino poruuje: i to mi posila listova i sve mi srpskem jezikom posilaj, a ne fruki. U Bosni i Hercegovini irilica je ostala jedino pismo narodno sve do XVIII veka za ljude sve tri vere: za pravoslavne, katolike i muslimane. Muslimani su je drali sve do pred kraj XIX veka, kada je potisnuta iz upotrebe ivom aktivnou austriskih vlasti. Takozvano begovsko pismo razvilo se iz kurzivne irilice i nije nita drugo nego samo jedna grana njezina. Otud je u Bosni mestimice i zovu stara srbija, da joj se tako, kao kod slova sarpskieh fra Matije Divkovia, pokae poreklo. Stari Dubrovani oznaavali su to pismo redovno kao caratteri serviani, in serviano. Koliko je irilica bila prisna ljudima, vidi se najbolje po tome to su neki begovi njom pisali sve to su znali, dok su za turska pisma uzimali naroite pisare. Takav sluaj bio je u uvenoj porodici engia. Ima ak sluajeva da je irilica upotrebljavana i za natpise na muslimanskim grobovima. Srpski jezik upotrebljavan je i na Porti i u saobraaju po turskome carstvu u velikoj meri. Pria se da je i Sulejman Veliki pomalo razumevao na jezik. Nai ljudi, poturenjaci, govorili su njim i u samom Anadolu. Dubrovakim poslanicima, koji su god. 1493. ili u Anadol Ahmet-pai, sinu hercega Stjepana, preporueno je da gledaju sa njim govoriti nasamo na naem jeziku, jer moete tako govoriti mnogo familijarnije. O velikoj upotrebi naega jezika u Turskoj ima nekoliko izrinih potvrda. Pavle Jovijus u svome memoaru o Turskoj, koji je napisao za Karla V (god. 1531.) veli da u Turskoj Carevini, posle turskoga, kao jezika kojim sultan govori, i arapskoga na kojem je Koran pisan, najvee vanosti ima jezik slovenski, kojim i janiari govore. Na osnovu ovog i slinih primera tvrdio je jednom prilikom edomilj Mijatovi, glavni pretstavnik nae istoriske romantike, kako cela istorija XVI veka nije drugo ve jedan ogroman, neprekidan, sa neobinim postojanstvom i bez ikakvih prizrenja nastavljani opit da se svikoliki narodi Balkanskoga Poluostrva stope u jedan narod, sa sultanom kao neogranienim gospodarom, sa jednom verom muhamedanskom i, kako se ini, sa jednim jezikom slovenskim. To sigurno nije bio turski plan u pogledu slovenskoga jezika; takvo tvrenje je nesumnjivo preterivanje; ali, da je na jezik bio jedno od glavnih sredstava za sporazum izmeu Porte i turskih jugoslovenskih podanika i njihovih suseda to je sasvim sigurno. * Poloaj naeg teakog sveta u Turskoj Carevini nije bio muan prvih vremena turske vlasti. ak se moe rei da mu je donekle postalo lake nego to je bilo u naoj dravi XV veka. Srbija je od Duanove smrti postala poprite estih graanskih ratova, u kojima se, po pravilu, ne tedi nita. Savremene vesti govore dosta esto o paljenju ita i useva, o lomljenju vinograda, o grabeu stoke. Tereti za izdravanje vojske, samo uestvovanje u ratu, makar i u sporednim funkcijama, padaju uglavnom na zemljoradnika. Njegove obaveze, koje ni inae nisu bile ni male ni lake, postaju sve vee. On strada, menja gospodare i nema nikakve sigurnosti koliko e novo stanje ostati i kako e on lino proi. U XV veku poinje da uzima maha i hajduija. Posle toga, Srbija je kroz ceo XV vek stalno ratno podruje, a od druge polovine toga veka i Bosna. Jo ranije bilo je sluajeva da teaci, zbog tekih tereta, bee od svojih gospodara, i srpsko

316

zakonodavstvo moralo je donositi otre mere i protiv begunaca i protiv onih koji ih primaju; a kada, zbog turske najezde, pravna sigurnost popusti, ta prebegavanja uzimaju maha. Tako se u Dubrovniku god. 1390. dugo vealo ta da se radi sa teacima koji su prebegli u Ston, naputajui svoje gospodare. Kad su Mleani god. 1396. zauzeli Drivast, naredili su svojim organima da sa narodom postupaju dobro, jer su im proli gospodari uzimali ta su hteli i koliko im se svialo. I to je tano. Obaveze koje je neslobodan teak, meroph, imao prema gospodaru bile su teke i raznovrsne; dosta je samo rei da je 104 dana u godini morao besplatno da radi za nj. Tako jasno izlazi iz jedne Duanove povelje Hilandaru. Slobodan seljak imao je opet toliko javnih obaveza (sem vladarske poreze, jo i opravljanje i uvanje gradova, opravke puteva) da je, da bi im izbegao, ponekad sam od svoje volje pristajao da postane meroph. Slino se moe utvrditi i za Hrvate. Marko Pigafeta, koji je gad. 1567. proao blizu Sigeta, kazuje izrino kako tamonji stanovnici stoje pod Turcima bolje nego ranije pod hrianima, budui su jim tamonji vojnici esto velikim navalami dosaivali. Malo mare da li stvari hrianske idu dobro ili zlo, dapae oni, kao to se razabira, pokazivahu se zadovoljnimi to je Siget osvojen. U Bosni, videli smo, Turci su sistematski agitovali meu teacima ukazujui im na terete koje sa mukom podnose. Prelazom na islam bosanska vlastela je najveim delom spasla svoje nasledne posede ili batine. Od njih su, uglavnom, postali begovi, zadravi najvei deo svojih feudnih prava. Iz mnogo obzira sultani su prema njima pravili izuzetke od pravila u drugim svojim oblastima, ali su ponajvie raunali sa tim da preko njih deluju na susede u hrvatskim i susednim krajevima. Turska je obnovila i neto preinaila ustanovu starih pronija kao timare i zijamete i davala ih je obilato svojim spahijama za ratne zasluge. Ta dobijena dobra nisu bila nasledna; prema tome nisu se mogla ni prodavati. Spahije su dobijale od njih samo prihode, obino desetinu. Njihova tenja bee, stoga, dvostruka: da posede obezbede za svoju porodicu i da od njih dobiju to vie prihoda. U tom je bio i glavni koren zla to se poloaj seljaka stalno pogoravao i to su prvobitne, dosta liberalne, turske odredbe u pogledu zemlje ispale nezgodne po seljaka. I kad bi Turci jo vie kraljevina osvojili (pie X. Dernvarm god. 1554.), ne bi mogli njihove zemlje prisvojiti. Jer, ako to osvojenom narodu popale, zarobe, opustoe, rasteraju ili prodadu, ipak svi oni ostaju ubogi prosjaci, poto sem sultana niko nita nema. I kad sultan neke uzdigne kao pae, koji prema svome inu imaju dobru platu i kojima on dodeljuje i poljska dobra, dokle mu se svidi, ipak niko od njih ne sme graditi nikakav zamak niti lepu kuu. Inae bi ga sultan odmah zgrabio za vrat. Viak prihoda isterivao se pomou raje, odnosno hrianskih podanika, koji su, naroito u doba opadanja turske centralne vlasti, ostajali sve vie bez prave zatite. Obraivai zemlje bili su kmetovi, uglavnom hriani. Na batinama ti kmetovi nisu bili sasvim slobodni. Ali, bilo je i slobodnih kmetova zakupaca, na razni rok, za sebe pa ak za tri i vie narataja unapred, koji su uzimali da obrauju zemlje vlastelinske (begovske) i spahiske. Njihove pogodbe bile su obino da se polovina ili treina prihoda predaje vlasniku. Na izvesnim mestima, kao na primer u oblasti Janja, u Bosni, bilo je ipak i seljaka koji su odrali potpuno svoju zemlju. Pored turskih postoje dugo vremena i hrianske spahije. Verovatno je da oni postoje odranije; a to bi bio najbolji dokaz da Turci nisu odmah traili prelaz na islam kao bezuslovnu pogodbu za odravanje samog imanja. U Novom Brdu god. 1502. pominje se Mihailo Komnen Crnojevi kao knez gradski; u manastiru itomiljiu, u Hercegovini,

317

uva se i danas slika ktitora Milisava, spahije, odnosno Milisava Hrabrena od porodice Miloradovia, iz god. 1601., za ije pretke postoje nedovoljno provereni podaci kako im je jo sultan Mehmed II dao pravo na est kua u selu itomiljiu. Vojin spahija Podblaanin obnovio je sa stricem monahom Georgijem god. 1592. manastir Sv. Trojice, kod Plevalja. Za Rakovie u Starom Vlahu zna se, isto tako, da su, kao stara vlastela, imali spahiluke sve do XVIII veka. Jedan putnik, iz XVII veka, daje ovo jasno obavetenje o turskim agrarnim naelima: to ostane u rukama onih hriana koji se zateknu na svojim imanjima, a voljni su da ostanu, to se ne dira i puta im se i da uivaju i da nasleuju. Na oi, i po namerama turskog zakonodavstva, sigurno je da poloaj zemljoradnika i hriana u Turskoj Carevini ne bi bio teak, ili bar za zemljoradnike ne bi bio tei nego u dotadanjoj feudalnoj hrianskoj dravi. Ali, u stvarnom ivotu sve je bilo znatno drukije. U tom otimanju od zakona pomenusmo ve spahije sa njihovim interesima. Oni i drugi vlasnici obino trae vie od onoga na to imaju pravo, mesto desetine osminu, sedminu, ak i polovinu, i to trae nemilosrdno. Trae u hrani, materijalu i naroito u linom radu, kuluku. Vlasnike na to goni nestalnost poseda i udnja za blagom; posle se pojavilo i to da su se timari dobijali mitom; da su mogli da budu prekupljeni; i najposle su se poeli prodavati javnom licitacijom. Sve to imao je da plati teak, iz kojeg se cedilo to bi god privredio. Ve XVI vek daje masu primera o bednom stanju raje, a docnije ti su primeri sve gori. Tako je, vremenom, poloaj spahiskih kmetova postao tei od begovskih i na kraju prosto nepodnoljiv. D. Popovi saoptava, na osnovu turskih harakih teftera, da je selo Kolut u Bakoj platilo god. 1579. na 81 kuu 47.630 aspri raznih dabina, to e rei 14,5 talira po kui. Stoga se jedan na pisar iz manastira Sv. Trojice ve god. 1537. sa bolom tuio kako je narodu velika nuda od Turaka: to imasmo imanja sve nam uzimaju, jedni nam dolazei, a drugi odlazei, i sve to smo sticali, sve uzimahu. To, gotovo doslovno, potvruje Kuripeiev navod, koji kae: Turci, putujui as ovamo as onamo, uzimaju kranom ove to imaju, a nita im ne plaaju za ono to jim uzmu; otimaju jim i trgaju zalogaj iz ustiuh. Pored tih poreza sa zemlje i u kui, teki su postali i javni tereti. Hriani su davali glavnu komoru za vojsku, a ta dunost za vreme onih dugih ratova postala je prosto nesnosna. God. 1573. odvodili su, na primer, ljude iz Jagodine da kulue na opravci budimskoga grada, ili iz Smedereva u Carigrad, a ta je to znailo pri saobraajnim prilikama onog vremena i za radan svet uopte nije potrebno naroito isticati. Tako je ve od tridesetih godina XVI veka prvobitni sistem dobrih namera sultana Mehmeda bio na putu da se izmetne, to e se tokom daljih vremena potpuno i dogoditi. Samo, to treba rei odmah, stanje seljaka ni u hrianskim dravama toga veka nije bilo nita bolje; jedino su se u turskim zemljama ljudi oseali potitenijim to su u svakom pogledu prema Turcima bili zapostavljeni kao elemenat aura i afira. Ni pravno ni stvarno hrianin nije bio ravnopravan sa muslimaninom; i to se osealo na svakom koraku. Od sredine XVI veka moe se utvrditi da je Turska davala svoje dravne prihode u zakup putem licitacija. Pada u oi da meu licitantima ima dobar broj Srba, koji, kao trgovci, putuju po dosta udaljenim stranama. God. 1543.1544., kad su licitirani prihodi od Tolne, meu uesnicima se spominje est Srba, od kojih su dvojica ak iz Hercegovine, iz Foe i ajnia. Pod zakup je izdavana i unosna trgovina robljem. Bartolomej Georgijevi, koji je dao dragocenih podataka o svom robovanju u Turskoj,

318

kazuje da kod Turaka nema bogatije i vie traene trgovine do ove, a ona se vrila tako da se vladaru davala desetina od roblja, a pogaalo se sa onima koji su zarobljavali. Od svih danaka u Turskoj, koje je na narod morao da daje, bio je svakako najtei danak u krvi. Svi nemuslimani, sem Jevreja i Jermena, morali su da daju svoju muku decu za janiarsku vojsku i da ih gube zauvek. Od toga danka bile su izuzete samo one oblasti koje su same priznale tursku vlast, ili porodice koje bi Turcima uinile znatne usluge. Taj danak kupio se nejednako, prema potrebi. Obino se kupio svake pete godine, i to ne stalno po istim pokrajinama. Ukupan broj jednog kupljenja iznosio bi do 12.000. U prilikama kad je trebalo vie vojske skraivao se razmak roka godina i turnus pokrajina. Na pregled su morala biti dovedena sva muka deca od 1016 godina, o kojima se vodila stroga evidencija, i od njih je obino uzimano svako deseto, ali u sluaju potrebe i vie. Uzeta deca bila bi poturena, postajala bi adami oglani i vaspitavala bi se za janiare. Bolji od njih, ioglani, vaspitavali su se u seraju, u posebnom internatu. Ponajbolji su uzimani u sultanovu gardu. Tako se hrianskom, u glavnom slovenskom, krvlju zanavljala turska glavna vojska, koja je bila i glavno orue protiv hriana. Ovim putem je na turski dvor i uopte u tursku vojsku doao velik broj naega elementa, koji je, ponekad, svestan svoga porekla, bivao od koristi svome bratstvu i svome zaviaju; ali, najvei se broj sasvim odnarodio i ponekad bio prema hrianima ak revnosniji u islamskom duhu nego pravi Turci. U prvim vekovima svoje prolosti Srbija je bila preteno stoarska zemlja; Hrvatska, Zeta, Bosna i Dalmacija isto tako. Zemljoradnjom su se bavili uglavnom panonski Sloveni i posle od Jugoslovena oni koji su se spustili u bogate doline Save, Morave, Metohije, Zete i Neretve. Od turskog vremena poinje opet povlaenje naeg elementa u planine; od tog doba uzima jaeg maha i meanje naih ljudi sa vlakim katunarima, i identifikovanje Srba i Vlaha po njihovom stoarskom zanimanju. U Srednjem veku nai vladari nastojali su i strogo nareivali da ne bude meanja izmeu njih; ak su njihovi uzajamni brakovi bili izrino zabranjivani. Sad je to prestalo, a isto zanimanje i ista vera uinili su da proces stapanja bude izveden relativno dosta brzo. Povlaenje u teko pristupane planine bila je stara srpska navika u asu opasnosti. Pored glavnih gradova, preko drumova, pogodnim dolinama prolazile su silne ordije, mnoge painske ekspedicije, inovnici, haralije i sav beli svet, koji su ugroavali posed i mir stanovnika, traili im usluge i izvrgavali ih neprilikama raznih vrsta. Mnogi putnici belee kako se ljudi daleko sklanjaju im ugledaju kakav vei gospodski karavan, znajui da e svakako od njih da se neto trai. Ukoliko i ostaju u polju, zidaju niske kue, esto prave zemunice, da tom bednom spoljanjou odbiju ljude ili da ih bar nateraju na to krae zadravanje. Ipak, dobar deo Srba ostao je i pod novim gospodarima zemljoradnik. Turci su im u tom izlazili na susret na vie strana. Oni su bili vojnika rasa i eleli su stoga da im hriani osiguravaju ishranu i sve drugo kuno snabdevanje; aga je imao da vojuje, a kmet da privreuje. Turci su za itavo vreme svoje vlasti malo ili nimalo ulazili u sela, nego su se drali gradova, vanijih raskrsnica i prelaza. Glavnu radnu snagu Turci su nalazili u Srbima. Jedna injenica, vie nego ita drugo, osvetljava taj odnos. To je naseljavanje Srba u masama u krajeve koje Turci trajno osvoje, tamo gde ih pre toga nije bilo, ili ih je bilo u vrlo maloj meri. O tome e u jednoj zasebnoj glavi biti naroita govora.

319

U staroj srpskoj dravi u unutranjosti malo je bilo veih gradova. Sem primorskih i neto starih tuih (Skadar, Prizren, Ni), Srbi do kraja XIII veka nemaju pravih gradskih naselja. Dobili su neka tek osvajanjima od Grka (Skoplje, Ohrid, Prilep, Ser, Ber i dr.), a neka su razvili sa rudarskom proizvodnjom (Pritina, Novo Brdo, Srebrenica). Slino je bilo i u staroj bosanskoj dravi. Tu je jedino Jajce imalo u XV veku neto malo vee naselje i donekle rudarska i trgovaka mesta kao Fojnica, Visoko, Drijeva. U tim naim zemljama sve do pada naih drava prevlaivala je stoarskozemljoradnika privreda i sa njom u vezi i ivot u malim seoskim naseljima. Gradovi su sluili samo kao vojniki objekti. Tek sa Turcima poinje u nas naglo razvijanje gradskog ivota. Oni podiu karavanseraje kao prvi uslov za dobar putniki saobraaj; pa hanove, bezistane, imareta, hamame i bezbroj damija sa medresama i tekijama. Najvei deo naih gradova oni su ili sasvim podigli ili im svojim radom dali pravi znaaj. U Srbiji sasvim njihov beleg nose: uprili-Veles, Egri Palanka-Kriva Palanka, KalkandelenTetovo, Jenide-Pazar-Novi Pazar, Taslida-Plevlje, Skender-paina Palanka-Nova Varo, Ferizovi; zatim arkej-Pirot, Spahikej-Aleksinac, Alada-hisar-Kruevac, Hasan-paina palanka, Hisardik-Grocka, Fetislam, abac; u Bosni i Hercegovini: Sarajevo, Tuzla, elebi-pazarRogatica, Derventa, Travnik, Banja Luka, Mostar. Dalmacija, Hrvatska i Slavonija nemaju, meutim, nijednog veeg gradskog naselja kojem bi Turci dali poseban znaaj. Imotski, Lijevno, Udbina, Biha, Cazin dobili su samo kao pogranina mesta na tursko-dalmatinskoj i hrvatskoj granici neto vie strateki karakter. U svima tim i drugim gradovima veinu stanovnitva pretstavljaju muslimani; oni tim gradovima daju opti, preteno istonjaki tip i to i po nainu ivota u njima i po spoljnjem izgledu njihovu. Kuna arhitektura, sa mnogo svetlosti i prozora, sa irokim doksatima i ardacima, sa mnogo bata i zelenila, sa mukim divananama i enskim haremlucima, sa tenjom da se ima prostora i vazduha, sa preteno drvenom graom, potpuno odudara od arhitekture dalmatinskog tipa sa kamenim, zbijenim kuama, koje nemaju daha, koje se diu na dva tri sprata i u kojima su po dve, a ponekad i tri strane zatvorene. Tu elemenat u svojim gradovima Turci spoetka nisu trpeli. Najobinije su ga raseljavali u masama, kad osvoje koji grad kao Novo Brdo, Jajce, Beograd, ili zbog kakvih pobuna, kao na primer god. 1466. Ohrid. II. DOLAZAK HABZBURGA NA MAARSKO-HRVATSKI PRESTO. 1. Borba o presto u Maarskoj izmeu Ferdinanda Habzburkog i Jovana Zapolje. 2. Dranje Hrvata u tome pitanju. 3. Dranje Srba. 4. Car Jovan. 5. Posredovanje Turaka. 6. Despot Stevan Berislavi. 7. Borba Austrije i hrianske lige protiv Turaka. 8. Pogibija Pavla Bakia. 9. Ivan Kacianer. 10. Znaaj Habzburke dinastije. U Maarskoj, posle mohake katastrofe i privremenog povlaenja Turaka, nasta duga i krvava borba oko prestola. Prema ugovorima, koji su postojali izmeu maarskoga dvora i austriske vladarske kue Habzburga, presto je imao da dobije Ferdinand Habzburki, austriski nadvojvoda. Ferdinand, sin cara Maksimilijana, a brat cara Karla V, dobio je, po konanom sporazumu sa bratom, pri podeli velike habsburke drave, 30. januara god. 1522. pod svoju vlast celu gornju Austriju, tajersku, Kranjsku, Goricu i Istru. Po pogibiji kralja Lajoa, kad je ostao upranjen presto maarski, hrvatski i eki,

320

na kojem je on sedeo, Ferdinand bez muke bi u jesen god. 1526. izabran za ekoga kralja. Sa izborom u Maarskoj i Hrvatskoj ilo je tee, mada se Ferdinand odavno na to pripravljao. Njegova sestra Marija bila se udala za Lajoa, a on se sam oenio Lajoevom sestrom Anom. Veze izmeu poslednjega maarskoga vladara i austriskoga nadvojvode nisu, dakle, mogle biti prisnije. Pa, ipak, protiv Ferdinandova izbora za kralja javila se otra opozicija. Njemu protivna stranka pozivala se na jedan zakljuak maarskoga sabora od god. 1505., prema kojem na maarski presto nije mogao doi stranac. Izmeu ta dva tabora nasta u jesen god. 1526. borba, koja zapali svu zemlju. U tim borbama podelie se i Srbi i Hrvati na dve stranke. Krsto Frankopan, na vest o maarskoj pogibiji, napisa ove znaajne rei: da je ta razboj gospodin Bog dopustil nad kraljem u Ugri, ne za zlo ili pogibelj, dapae za dobro vino tomu rusagu, za, ako bi bili sada Ugri cara razbili, kada bi konac njih nevridnu reenju, ili gdo bi mogal pod njimi ostati? ... a ovako ih oe ta razboj uiniti pokornije i poslunije. Na saboru hrvatske gospode, sazvanom 23. septembra u Koprivnici, knez Krsto bi proglaen zatitnikom i braniteljem (tutor et defensor) Slavonije i odobren mu, za odbranu zemlje, vanredni ratni porez po dukat od svakog dima. Krsto je sad vaio kao ovek Ferdinandov; teio je, znalo se, da preko ovoga dobije pomo od Austrije za odbranu Hrvatske i Maarske, i da stee uopte to pouzdaniji oslonac u susedstvu. Ali, nije bio za to da se Ferdinand prizna za kralja na osnovu ugovorenih legitimnih prava, nego da novi kralj primi ugovorno na sebe i izvesne nove obaveze. Ugled Krstin porastao je naroito za vreme turskoga povlaenja, krajem septembra i poetkom oktobra tad. 1526., kad je, posle odlaska Turaka, spasavao plemstvo od ozlojeenih i pobunjenih kmetova. Neke upanije (na pr. zaladska i baranjska) oglasie kneza Krstu i sa svoje strane zatitnikom i braniteljem i pronee mu tako glas i pretenzije. Narodna stranka istakla je za to vreme kao svoga kandidata erdeljskoga vojvodu, poznatoga uguitelja Doijeva krstakoga pokreta, monoga i imunoga Jovana Zapolju. Zapoljina porodica bee hrvatskog porekla, starinom iz Zapolja kod Nove Gradike. Sa dobrim delom maarskoga plemstva Zapolja, po odlasku Turaka, posede Budim, Ostrogon, Viegrad i Stoni Beograd. U ovom poslednjem gradu 10. novembra god. 1526. Zapolja bi izabran za maarskoga kralja, a sutradan n krunisan. Ovo krunisanje pokoleba mnoge hrvatske pristalice Ferdinandove, pa i samoga kneza Krstu, koji je dotle ve bio ugovorio, u Hajnburgu, 10. novembra, na sam dan Zapoljina izbora, i pismeno utvrdio sve line odnose izmeu sebe i Ferdinanda. Zapolja proglasi, nekoliko nedelja potom, Krstu hrvatskim banom i vrhovnim kapetanom na celom podruju izmeu Drave i Dunava, dade mu gubernatorstvo Vrane, poveri mu odbranu Bihaa i povrati mu, najzad, staro porodino dobro, grad Senj. Veliki deo slavonskoga hrvatskoga plemstva povede se za primerom Krstinim i prie Zapolji. Na tu odluku delovala je oevidno geografska zavisnost od Ugarske, koja je bila gotovo sva u vlasti Zapoljinoj. Stegnuta sa juga od Turaka, slavonska gospoda nisu se usuivala da prime sukobe i sa Zapoljinim ljudima sa severa. U uoj Hrvatskoj poloaj je bio neto drukiji. Njene veze sa Maarima nisu bile toliko neposredne, niti je maarski uticaj bio tamo naroito jak. Sa Austrijom oni su ve pre ovog imali veza, i Ferdinandove ete ve su se nalazile otpre tri etiri godine u nekim njenim gradovima kao pomo za borbu s Turcima. Stoga je dranje velikaa iz ue Hrvatske i bilo stalnije i odluno za Ferdinanda i Austriju. Ipak, hrvatski plemii nisu hteli da prisustvuju saboru maarskih velikaa u Pounu, koji je, sazvan 16. decembra, izabrao Ferdinanda za maarskoga kralja. Oni su sazvali za izbor kralja svoj poseban

321

sabor, u Cetin-gradu, krajem decembra. Uz Ivana Karlovia tu su se nali, pored drugih, Nikola Zrinjski, Frankopani Brinjski i Slunjski, Stevan Blagajski. Hrvati tu vie nisu energino zastupali naelo da novoga kralja priznaju na osnovu svog izbornog, a ne na osnovu njegovog naslednog prava; ali, za izbor su ipak postavljali posebne uslove. Ovog puta oni su priznavali Ferdinandovo pravo, steeno ugovorima, samo su eleli kao kompromisno reenje da se i njihovo izborno pravo prizna primanjem njihovih uslova. A ti uslovi bili su ovi: 1. da kralj, za odbranu svoje kraljevine Hrvatske, dri u zemlji stalnu vojsku od 1000 konjanika sa mesenom platom od tri dukata za svakog vojnika; 2. da na granici Kranjske uz Hrvatsku dri, isto tako, stalno jedan broj vojnika; da utvrdi pogranine hrvatske gradove, da im nabavi municije i pojaa garnizone; 3. da e potovati prava hrvatskih stalea i hrvatske saborske odluke, kao i stare obiaje, i da e ih braniti celog ivota. Kada su komesari Ferdinandovi dali pismeni pristanak na te zahteve, izabrae hrvatski stalei, licem na 1. januar god. 1527., Ferdinanda za svoga kralja. Tako habzburka dinastija postade gospodar Hrvatske, naravno u vezi sa njenim dobijanjem krune Sv. Stevana uopte. Hrvatska odluka donesena je na hrvatskome saboru; ali, ipak ne potpuno nezavisno od Maarske. U izbornoj povelji Hrvati sami govore o Ferdinandovom steenom pravu i o pounskom izboru valjano i zakonito obavljenom, koji je, prema tome, morao imati izvesnog uticaja i na njihovu odluku. Teko bi, drim, bilo tvrditi da su Hrvati izabrali Ferdinanda sasvim nezavisno od pounskoga sabora, kad se, eto, sami, u izbornome aktu, pozivaju na to. Meutim, sasvim je taan ovaj opti sud F. iia o znaaju cetinskoga izbora: Izborni sabor cetinski ide u red onih krupnih dogaaja u prolosti hrvatskoga naroda kojim se svrava jedna stara, a poinje nova epoha. On je u politikom pogledu snaan izraz kako je hrvatski narod u bitnim prigodama merodavno odluivao o najvanijim dravopravnim pitanjima, smatrajui sebe i svoju domovinu osobitim politikim narodom i zasebnom politikom teritorijom. Odluke cetinskoga sabora nisu prihvatili svi Hrvati. Sabor slavonskoga plemstva, sazvan u Dubravi kod azme 6. januara god. 1527., pod vostvom Krste Frankopana, izabra za kralja Zapolju i proglasi njegovo krunisanje zakonitim. Graanski rat bio je usled toga na pomolu. Kako se tano, ve tada, cenila politika situacija vidi se najbolje po ovim reima Zagrepanina Gapara Pastora, koji je napisao 8. januara: Drim da se na kralj (Zapolja) nee moi oduprijeti Nijemcima, ako ne pozove Turina. I nije se prevario. Proces politikog padanja Maarske i Hrvatske dobio je sublizu isti karakter kao i proces padanja balkanskih hrianskih drava. Dojueranji glavni protivnik, Turska, postaje traeni saveznik i arbitar. U borbi za vlast gubi se osnovno naelo svih poslednjih akcija maarskih, od kraja XIV veka pa do Mohaa. Maarska njima gubi ne samo istorisku ulogu u odnosu Srednje Evrope prema Turcima, nego zubi i svoju politiku inicijativu i svoju slobodnu dravu uopte. Pitanje novog maarokog kralja pode-lilo je i Srbe. Uz Zapolju pristadoe Pavle Baki, Marko Jaki i Radi Boi. Baki je bio onaj junak koji je i osvojio Stoni Beograd i odrao ga za Zapolju i njegov izborni sabor. Radi Boi istakao se svojim junatvima pri povlaenju Turaka; a sticao je sve vie uticaja, zahvaljujui svojoj aktivnoj ajkakoj floti, koja je imala na 500 laa. Pored njih javlja se meu Srbima u to vreme i jedna nova, dotle nepoznata linost, tamnog porekla. To je Jovan Nenad, Crni Jovan, ili popularni car Jovan. On se javlja neposredno iza odlaska Turaka, koji behu napravili pravu pusto od krajeva kroz koje su prolazili. Masa srpskih begunaca bee se sklonila preko Tise, u gornji Banat i Pomorije. Meu tim beguncima skupio je Jovan, u okolini

322

Lipova, svoju etu ratnika. Niko nije znao ko je bio taj crni ovek, koji se dovodio u vezu sa vizantiskim i srpskim vladarskim precima i koji je uzeo carsku titulu, i, izgleda, ime Jovana iz bugarske vladarske tradicije. Ali, verovalo se u nj! Bio je pregalac, borben, pun nekih planova, za uzbueni svet onoga doba svejedno da li realnih ili fantastinih. Svet, jo dosta u buntovnoj tradiciji krstaa, video je u njemu jednog novog borca, i poao je za njim, jer mu je on u opoj optoj potitenosti dizao duh. Stoga se nije brinuo da li je car Jovan prost pustolov ili nekim provienjem njemu upueni vo. U borbama sa Turcima po Bakoj i Banatu pokazao se kao hrabar i ovek od uspeha, a svoje je ljude vezao uza se delei im zemlje maarskih velikaa, koji se behu sklonili ispred Turaka, i plenei sa njima trgovake karavane. U njemu se mealo neto od narodnog borca, neto od prostog hajduka, i neto od socijalnog revolucionara. Nije udo stoga to je broj njegovih vojnika brzo narastao na vie hiljada ljudi. Jovan je hteo da ima izgled pravog vladara; uredio je svoj dvor i stvorio svoju janiarsku gardu. Jedno vreme bio se smestio u Subotici, koju bee prepadom oteo od jednog maarskog plemia; ali, tu se nije dugo zadrao. Drugi srpski voi, kao i despot Stevan Berislavi, nisu hteli da sarauju sa Jovanom kao sa ovekom sumnjiva porekla i sumnjivih poslova. U maarskom sporu Jovan je spoetka bio uz Zapolju; ali, ve u prolee god. 1527. preao je Ferdinandu, naroito, preko posebnih poslanika, pozivan od njegove sestre, a bive maarske kraljice. To, naravno, izazva protiv njega uestane napade Zapoljinih ljudi i eta; od jednog Zapoljina pristalice bio je iz zasede, u Segedinu, i smrtno ranjen 26. jula god. 1527., ba kad se spremao da se sa jednim delom svojih ljudi pridrui Ferdinandovoj vojsci. Njegovi ljudi razbili su se odmah iza njegove smrti na razne strane. Despot Stevan Berislavi opredelio se odmah za Ferdinanda. Protiv njega je Zapolja kao novog srpskog despota istakao Radia Boia, hotei da tom titulom i linou deluje na Srbe u svoju korist. Cepanja je bilo isto tako i u Bosni, gde je od dva jajaka bana jedan bio za Ferdinanda, a drugi za Zapolju. Hrvatski velikai, kojima je odravanje jajakoga banata bilo ivotno pitanje, preporuivali su ivo Ferdinandu da uzme u svoje ruke taj grad. Ferdinand je, meutim, jedno vreme raunao da Bosna sa Jajcem bude neka vrsta rekompenzacionog podruja za Zapolju, pa mu je, ini se, to i nudio zajedno sa kraljevskom titulom. Nastojanja Ferdinandova da se nekako nagodi sa Zapoljom i izbegne reavanje spora orujem, i njegovo otezanje da izvri obaveze primljene na cetinskome saboru, mada je opasnost od Turaka ba zbog toga sporenja postajala sve vea, izazvae kod Hrvata veliko uzbuenje. Naroito poto padoe u turske ruke Obrovac i Udbina. Agitacija Krste Frankopana protiv Ferdinanda dobi time nove hrane. Na novom cetinskome saboru, 28. aprila god. 1527., uputili su Hrvati Ferdinandu dosta opore rei i rei u isto vreme pune samosvesti: Neka znade vae velianstvo da se ne moe nai da bi koji vladar silom zavladao Hrvatskom (Croatiam occupasset), nego smo se po smrti poslednjega naega kralja Zvonimira blaene uspomene svojom slobodnom voljom pridruili svetoj kruni Ugarskog Kraljevstva i sad posle toga vaem velianstvu. Njima su se u poslednje vreme obraali i Mleani i Turci; ovi su im, posle Mohaa, nudili potovanje i odravanje svih imanja, vere i obiaja, i obeavali im da ih nee upotrebljavati u borbi protiv ostalih hriana, samo ako priznaju njihovu vrhovnu vlast. Drugim reima, nisu Hrvati bili upueni samo na jednu politiku kombinaciju za reenje svoga pitanja, i to je trebalo da kralj Ferdinand zna. Ferdinand je odmah na to odgovorio izvinjavajui se da ga u izvrenju izvesnih njihovih traenja ometaju drugi, veoma krupni, poslovi i da je naroito zauzet sporom sa Zapoljom. Uinio je ipak neto

323

delimino jo ranije, a delimino i sad, posednuvi svojim etama ugroene hrvatske gradove na granici, kao Biha, Senj, Otoac, i neke manje, da bi koliko-toliko spreio tursko prodiranje u ve dobro naetu Liku i Krbavu. U leto god. 1527. dolo je do krvavog razraunavanja izmeu Ferdinanda i Zapolje. Ferdinandova vojska, bolja i bolje voena, brzo je potisnula Zapoljine od raznih elemenata sastavljene ete, uzela je Budim i odnela konanu pobedu kod Tokaja, 27. septembra. Istog dana poginuo je pod Varadinom i Krsto Frankopan. Posle tih uspeha i Krstine pogibije Ferdinandu su prili gotovo svi vaniji protivnici u Maarskoj i Hrvatskoj, i on je 5. novembra u Stonom Beogradu krunisan za kralja. Od Srba njegov je protivnik ostao do kraja Radi Boi ( god. 1528.), dok su drugi priznali Ferdinanda i sluali njegove naredbe. Slovenci belee kao znatan nacionalni uspeh to to su sa konanom pobedom Ferdinandovom doli u blii dodir sa njima njihovi sunarodnici iz zapadne Ugarske, iz okoline Blatnoga Jezera. Zapolji, posle poraza, nije preostajalo nita drugo nego ili da se pokori ili da trai neiju tuu pomo. On se reio na ovo drugo i obratio se sultanu Sulejmanu. Turska je jedva doekala da iskoristi ovaj sukob, i odmah se odluila na rat. Njeni pogranini zapovednici u Bosni i bez toga su smatrali za svoju dunost da, gde god im se dadne prilika, nanesu udar hrianskom protivniku i lie ga kog vanijeg mesta na granici. Podacima krcati dnevnik Marina Sanuda daje o tome stotine primera. Tako su poetkom god. 1528. udarili na Jajce, u koje bee nedavno ula slaba i neuredno plaana Ferdinandova posada, i uzeli ga bez velike muke. Posle Jajca oni su brzo osvojili i nekoliko drugih susednih gradova i gradia, pa se niz Vrbas spustili do iza Banje Luke, koja je ostala u njihovoj vlasti. Tako je god. 1528. konano uniten i dotle uporno branjeni jajaki banat. On, istina, nije vie bio poslednji ostatak stare bosanske drave, ali je bar bio poslednje podruje hrianske vlasti u Bosni. Padom Jajca bio je sad irom otvoren put turskom prodiranju prema Hrvatskoj n prema Dalmaciji. Naskoro i krenue turske ete tim putem; u prolee one su ve pustoile ak po Kranjskoj i Istri. Hrvatski krajinici, na elu sa junanim Ivom Karloviem, imae otsad pune ruke posla, da predusretaju njihove upade ili spasavaju plen iz njihovih ruku. Poto se dobro pripremio, krenuo je maja meseca god. 1529. sultan Sulejman sa ogromnom vojskom na Ferdinanda. Ovaj, mada se nadao tome napadu, ipak nije mogao da za vremena organizuje dovoljan otpor, nemajui gotovo nikakvih materijalnih sredstava za ozbiljnija preduzea. Kao i Maarska poslednjih godina, tako je i Ferdinandova Austrija patila od nestaice novca, bez kojeg se ondanje ratovanje sa najamnicima, a i ovako drugo, nije moglo ni zamisliti. Car Karlo, koji je mogao pomoi, bee zauzet dugogodinjim ratovanjem sa Francuzima, pa nije stigao da odri obeanje u pravi as. Dogaalo se stoga da su ljudi, neisplaivani i prezadueni, sami naputali svoja mesta i gradove. Tako je, nekoliko meseci pred dolazak Turaka, despot Stevan napustio gradove Ba i Felehaz, poto je mesecima uzalud molio na ove strane da mu se ljudi isplate. Gradove su, naravno, odmah poseli Turci. To dade povoda da Ferdinand optui despota i da ga baci u tamnicu. Moda to, a jo vie neodravanje obeanja i krajnja oskudica u kojoj su ih drali, opredeli mnoge Srbe pa se poee odmetati od Ferdinanda, a neki ak preoe i Turcima. Posrednici su im obino bili oni njihovi sunarodnici koji su vojevali uz Zapolju. Od toga asa (pie A. Ivi) poinje da se profanie uzviena ideja koja je Srbe navela da napuste svoju otadbinu, ideja borbe protiv Turaka. Doista, od boraca za slobodu oni postaju postepeno orue za tua razraunavanja, sluei ne uvek

324

naelima nego linostima; pretvaraju se u ratnike od zanata, koji, napustivi redovna zanimanja, ive od najamnikih plata. Njih otsad sretamo u oba tabora. Kao martolozi, t. j. kao plaeni peaki i straarski odredi u turskoj vojsci i posadama, gde slue za platu, oni u XV veku stiu naroito lo glas. Na mohakome razbojitu saekao je Zapolja sultana Sulejmana i podaniki mu poljubio ruku. Proavi kroz Budim, turska vojska je krenula pravo na Be. Za to vreme bio je despot Stevan bez mnogo strae upuen kralju Ferdinandu. On se na putu iskrao nekako od pratnje i stigao pravo u turski logor. Sam sultan je primio despota i povratio mu sva njegova imanja u Slavoniji. Od vanijih srpskih voa ostao je uz Ferdinanda samo Pavle Baki, koji je sa svojim srpskim odredom ivo sudelovao pri odbrani Bea. Austrisku prestonicu sultan nije mogao da uzme na juri, a za due opsedanje nije bilo pogodno jesenje vreme. Stoga je 16. oktobra napustio Be i poeo povlaenje. Ferdinandovi ljudi smatrali su to sa pravom kao svoj uspeh i digli su glave. Njihova nasrtanja na Zapoljine prijatelje postaju ea, a uzajamna obraunavanja i po naim, srpskim i hrvatskim krajevima, svakodnevna pojava. Meu ostalima bio je tih meseci dosta aktivan despot Stevan, koji se, sada kao turski pristalica, hteo da osveti za nanesenu uvredu. Ta krvolona preganjanja izazivala su kod uviavnijih ljudi gnuanje i akciju da se tome bar privremeno uini kraj. To se i postiglo, makar i za kratko vreme od godine i po dana (1530. do 1532.). Ali, odmah potom, u prolee god. 1532., dolo je do nove turske ofanzive, i opet pod sultanovim vostvom. I opet je vojni cilj bio Be. Nu, na pohodu protiv njega opro se Turcima sa neobinom hrabrou Nikola Jurii, Senjanin, vrhovni kapetan Ferdinandovih eta i kranjski zemaljski glavar, branei tvrdi Kisek. Sam sultan se zadivio njegovu junatvu i obdario ga. Zaustavljen tu, Sulejman nije nastavio put prema Beu, nego se obrnuo na tajersku, Koruku i Kranjsku, koje je opustoio, pa se preko Hrvatske vratio u Beograd. Jedna mu je vojska prela kroz Posavinu, preko Krievaca, a sam sultan sa drugim delom vojske udario je preko Podravine, na Koprivnicu. Hrvatska istorija belei da je ovo jedini sluaj kad je sultanova vojska prela gotovo preko cele sadanje Hrvatske. Oevidno, tako je bilo ne stoga to sultan to ne bi mogao uiniti nego to je put za njegove glavne ciljeve, za Budim i Be, imao krae i neposrednije linije. Mnogo je tete nanosio svojim susedima despot Stevan, pomagan od Turaka iz Bosne. On je bio kivan na Ferdinanda ne samo zbog onog bacanja u tamnicu, nego i zbog toga to mu nisu uspevali svi njegovi pokuaji da izmeu njih doe do izmirenja. U Ferdinandovu dvoru o njemu je vladalo loe miljenje i kao o oveku i kao o junaku. Karakteristino je da su i Turci bili njime nezadovoljni, neto moda to su uli kakve glasove o njegovim vezama sa nekim Ferdinandovim ljudima, a neto moda i iz drugih razloga. God. 1536. oni su sa njim napravili kratak proces: napali su ga i ubili, a njegova dobra u Slavoniji najveim delom oteli i prisvojili. Tada su od Broda napravili jedno od glavnih svojih uporita na Savi, a od osvojene Poege doskora poeki sandak. Savremeni Bartolomej Georgijevi sa ogorenjem belei Stevanov sluaj kao sramotan primer gadne hrianske nesloge. Sem osvajanja srednje Slavonije, izvrena tokom god. 1535.1536., Turci su napali te godine i Klis u Dalmaciji i posle due opsade uzeli ga, poetkom god. 1537. Od njega su odmah, zbog njegove velike vojnike vanosti, napravili sredite jednog novog, klikog sandaka. Prvi kliki sandak-beg postao je Murat beg Tardi, potureni ibenanin, koji je u tom gradu imao brata kanonika i koji je najvie doprineo da Klis padne.

325

Da bi se Turskoj naneo snaan udarac, kao odgovor na njenu akciju da posle skrene Ugarske uzdrma i Nemako Carstvo, i da se pomogne Ferdinandu, koji bee uao u nov rat sa Turcima, dolo je, po inicijativi Karla V, do sklapanja jedne Svete lige, u koju su god. 1538., pored Habzburgovaca, uli papa Pavle III i Mletaka Republika. Ali, ta liga nije bila unapred dobro pripravljena i njene vojnike operacije i na moru i na kopnu ispadoe bedno. Kao kuriozum vredi zabeleiti da su panjolci Karla V zaposeli i jedno vreme drali grad Herceg-Novi. Za vreme tog rata u veliku opasnost bee dola Dubrovaka Republika, iju su saradnju traile obe strane. Mleani su pretstavljali Dubrovane kao izdajice hrianstva i traili su energino da se njihov grad uzme. Dubrovane je ovog puta spasao Karlo V i njihova diplomatska vetina. Oni predloie paniji da toboe zarobi njihove lae koje se nau u njenim lukama i da ih, zajedno s osobljem, upotrebi u borbi, da bi se oni pred sultanom na zakletvu mogli braniti kako je to sudelovanje iznueno. Za vreme borbi toga Svetoga saveza, do god. 1540., kad su Mleci sklopili zaseban mir, celo dalmatinsko zalee, kao i dobar deo zalea hrvatskoga Primorja, dolo je u turske ruke. Obala sa gradovima ostala je mletaka, a austriska vlast i uticaj behu skoro potpuno potisnuti. Na toj strani, pored klikoga, stvoren je i liki sandak, u koji su, pored Like, uli Kotari, Bukovica i Knin, a granica izmeu likoga i klikoga sandaka ila je rekom Krkom. Napadi Turaka na Slavoniju i Dalmaciju za vreme dok je jo trajao sa Portom ugovoreni i neotkazani mir, i stalni sukobi sa Zapoljom, koji je, oslanjajui se na sultana, jo uvek nastavljao svoju agitaciju protiv njega, izazvae kralja Ferdinanda da i on sa svoje strane krene protiv Turaka moniju ofanzivu i da pozove u pomo brata Karla i potakne napred pomenuto stvaranje hrianske lige. Bilo je za nju ozbiljna razloga i u bojazni da Hrvati, koji toliko stradaju, ne priu Zapolji. Da zadobije za ofanzivu ne samo Srbe u Ugarskoj, neto i one koji su pod Turcima, da bi se pridruili njegovoj vojsci, imenovao je Ferdinand 20. septembra god. 1537. Pavla Bakia za pravoga i zakonitoga despota naega kraljevstva Rake (regni nostri Rasciae) i preporuivao je svima Srbima u pomenutom naem kraljevstvu ili onima koji stanuju gde bilo na drugoj strani da ga kao takvoga paze i pripoznaju. Austriska vojska sa nekih 24.000 ljudi imala je za prvu dunost da povrati Slavoniju i da onda, ukoliko mogne, nastavi dalje operacije. Na njenome elu nalazio se Ivan Kacianer, jedan od najboljih Ferdinandovih vojskovoa, koji se dotad odlikovao u vie bojeva. Iz Koprivnice, preko Virovitice, udarila je hrianska vojska na Osek, kao na glavno mesto za prelaz turske vojske u Ugarsku, pored kojeg se nalazio velik i dobar vojniki most turski. Ali, napad nije uspeo. Za duu opsadu hriani nisu imali hrane, a za dobro izvoenje juria nije bilo potrebne sloge. Stoga posle kraeg vremena nastade otstupanje, koje se ubrzo pretvori u rasulo. Spasavajui ostatke razbijene vojske, poginuo je u krvavoj sei sa Turcima kod Gorjana poslednji srpski despot, 9. oktobra god. 1537. Smru Pavla Bakia nestalo je poslednjeg nosioca te srpske vladarske titule, koja je jo znaila respektovanje poloaja Srba u Ugarskoj i pretstavljala nesumnjivu tradiciju stare srpske drave. Kacianer je zbog te vojnike katastrofe bio lien ina i zatvoren; ali, nekako se spasao tamnice i dobegao u Hrvatsku. Zamolio je brau Zrinjske, Ivana i Nikolu, da ga izvesno vreme prime u Kostajnicu, vani granini grad prema Turcima. Zrinjski su to uinili, poznavajui odranije Kacianera kao odlina junaka i hotei mu pomoi da okaje uinjene pogreke. Za nj se i inae zalagalo mnogo uglednih lica a naroito kranjski stalei. U Kostajnici, meutim, Kacianer je uao u veze sa Turcima, kao i toliki drugi

326

odmetnici Ferdinandovi. Obaveteni o tome, Zrinjski, iz bojazni da ne doe do izdaje grada, naredie da se Kacianvr ubije (25. oktobra god. 1538.). Ljubljanski biskup Franc, brat Kacianerov, dade mrtvo telo preneti u otadbinu i podignuti mu veoma lepo raen spomenik. Sultan je energino protestovao u Beu povodom te pogibije i traio kaznu za Zrinjske, a kad mu u tom nisu izili na susret, on je uputio jaku vojsku protiv Zrinja i Kostajnice. Zrinjski su uz pripomo suseda uspeli da se odre, mada po skupu cenu (god. 1540.). Ovoliko krvoprolie, od kojega su stradali i Ferdinand i Zapolja, nateralo je obadvojicu da se, najzad, nekako sporazumeju. U Velikome Varadinu, 24. februara god. 1538., bi reeno: da Zapolja za ivota ostane kralj i zadri Erdelj sa krajevima koje je u taj mah drao, a posle njegove smrti da sva Ugarska doe pod Habzburge. Hrvatska i Slavonija ispadale su, prema tome, iz Zapoljine sfere i ostale su isto habzburke, ukoliko nisu bile turske. Tako je zavren ovaj strani period dvanaestgodinjega klanja i pustoenja, kojim su se ustvari najvie koristili samo Turci. Maarska tenja da imaju vladare svoje krvi i dravu koja bi bila njihova, a ne sastavni deo habzburkoga poseda, prirodan je izraz njihove petstogodinje dravne tradicije. Ali, ona je dolazila u sukob sa tenjom habzburkoga doma, koja je, neto iz porodine imperijalistike ambicije, a neto iz politike potrebe vremena, nastojala da se u Srednjoj Evropi stvori jedna mona drava koja e udruiti slabe snage pojedinaca za borbu protiv Turaka. Mada je u ono doba kod nekih raspoloenje bilo ve prilino pokolebano (kao na pr. kod Francuza, koji su ve paktirali sa Turcima), nai ljudi, iz hrianskih i sentimentalnih razloga, nisu ipak mogli da sarauju sa Turcima, i stoga su, kako smo videli, doli u sukob sa njima i stradali. Pokuaji sa hrianskim ligama, kojima bi na elu bio papa kao najvea moralna vrednost, i Maarska kao prva hrianska drava na udarcu, pokazali su se tokom celog XV veka kao nepogodni i retko ostvarljivi. Trebalo je voditi rauna o vie raznih interesa i vie raznih volja i metoda rada, koji nisu uvek mogli da se dovedu u sklad. Stoga se moralo pokuati da se u Dunavskom Bazenu stvori jedna mona drava u kojoj e odluivati jedna volja i jedan bitni interes. Primanje habzburke Austrije kao novog monog hrianskog sredita inilo se tada kao jedino politiko reenje. Zato ba Austrije? Iz vie razloga: 1. to je ona posle Ugarske dolazila geografski na red i to je njoj samoj bilo u ivotnom interesu da se to bolje zatiti; 2. to je Maarska ve bila satrvena, to se eka nalazila u zajednici sa njom i to je Poljska, odvojena Karpatima, dolazila u pitanje kao borac protiv Turaka tek u drugom redu; 3. to je habzburka dinastija bila tada najmonija dinastija Evrope i to je kao takva najpre i sa najvie izgleda mogla da organizuje borbu protiv Turaka; 4. to je Austrija bila katolika drava i stoga mogla raunati na simpatije i pomo papske kurije i cele Evrope; i 5. to bi nastavak tradicije rada i opstanka malih dinasta i dravica samo pojaavao krize i stvarao nova trvenja. Nai politiki ljudi namenjivali su takvu ulogu Maarskoj XV veka, kad ve nije bilo uviavnosti da se pre toga ostvari takva jugoslovenska formacija. Katastrofalnoj decentralizaciji XV veka imala je kao reakcija doi jedna nova, hrianskom odbranom motivisana centralizacija vojnike i politike snage. Primanje Austrije bilo je, prema tome, politika nuda. Drugo je pitanje da li je Austrija i odgovorila tada svima tim nadama. Mi smo napred istakli da nije, a sad bi jo mogli rei da je kod Ferdinanda bilo vie planova nego sredstava i da mu je dugo trebalo da sagleda kako stvari istinski stoje; da je uticaj monoga Karla V u istonoj politici dolazio do izraza manje nego to se iekivalo; da je velika sebinost Habzburgovaca ovu teku krizu uinila jo teom; i

327

najzad, da se, vremenom, opasnost od Turaka preobraala u ne manju opasnost od Austrije. Meutim, jednu nesumnjivu konstataciju treba odmah uiniti: u odnosu prema Evropi Austrija je doista ispunila svoju ulogu. Ona je bila glavna brana turskom daljem prodiranju, i itavih sto i pedeset godina ona mu je i odolevala, dok se, najzad, pod Beom nije za uvek skrila turska snaga i zamah. III. TURSKA OSVAJANJA. 1. Poloaj Hrvatske. 2. Nove borbe sa Turcima. 3. Pad Sigeta. Organizacija hrianskog otpora protiv Turaka, kako se izvodila sa Ferdinandova dvora, nije bila dobra i izazivala je proteste na vie strana, a najvie tamo gde su ljudi bili neposredno pogoeni. Nije bila samo u pitanju oskudica sredstava nego i nezgodan nain optenja sa ljudima i nevoenje rauna o njihovoj osetljivosti. I u Budimu i u Beu gledalo se na nae ljude s izvesne visine; za zapovednike vojske i na odgovorna mesta dovoeni su ponajvie stranci, u koje su tamo imali vie poverenja; na opomene i savete naih ljudi nije obraana dovoljna panja. U Hrvatskoj, na primer, od god. 1531. do god. 1537., u doba najveih smutnji i opasnosti, nisu nali za potrebno imenovati bana. A poloaj Hrvatske u to doba iziskivao je ba izuzetan interes. Njena kapija bila je probijena i Turci su ve nasrtali u dvorita i delove njezine kue. Zemlja koja je sa pravom nazivana odbranbenim bedemom hrianstva (antemurale Christianitatis) nije smela biti preputena samoj sebi, ako se htelo uvati i ostalo svoje podruje. Kad je god. 1536. pala srednja Slavonija, Hrvati nisu imali bana, koji bi, bar po dunosti, organizovao otpor. Kako se osealo da je sa banom Ivom Karloviem ( god. 1531.), Ivanom Hrvaaninom iz narodne pesme, nestalo viteza koji se odaziva na svaku nevolju! Gubitak srednje Slavonije i strahoviti uzmak ispod Oseka izazvae kod Hrvata veliku uzrujanost. Kao Ferdinandovi podanici oni su bili izloeni tekim udarcima, a sve Ferdinandove mere za njihovu zatitu ili su ostajale na praznim obeanjima ili su izvoene malim sredstvima i jedva polovno. Oseajui se dobrim delom krivim i bojei se da hrvatsko nezadovoljstvo ne pojaa Zapoljin uticaj meu njima, Ferdinand je primio izaslanstvo hrvatskoga sabora i ispunio mu odmah nekoliko linih i sitnijih zahteva, dok je za krupnije obrazlagao da treba vremena i sredstava. Za vojnog vrhovnog zapovednika bee jo pre, mesto Kacianera, postavio kisekoga junaka Nikolu Juriia, a za banove postavi ve ostareloga ali uglednoga Petra Keglevia i uenoga Tomu Nadadija. Na dravnome saboru u Inzbruku, god. 1538., bi odmah potom doneseno nekoliko odluka za bolju organizaciju odbrane. Opravljeni su izvesni gradovi na granici i prilino snabdeveni orujem i municijom. Izmeu ostalog bi reeno: da se ban ima brinuti o tom da se na vreme objavi svaka opasnost i pribliavanje Turaka; topovi aberdari na Dravi i Kupi imali su da obaveste susedstvo o tome, a ono da, istim nainom, daje glas dalje, kako bi se svet, kao kakva vojnika straa, spremio za otpor. Obavetajna i straarska sluba postade mnogo bolja i urednija. Stvorena je svim tim neto tenja veza izmeu Hrvatske i susednih austriskih oblasti Kranjske i tajerske, upravo izmeu Hrvata i Slovenaca, a tim se odgovorilo i staroj elji Hrvata, koju su oni, radi bolje saradnje pri odbrani, ponavljali jo od cetinskoga sabora. U tim odredbama vide se jasno zaeci budue Vojnike Krajine. Po smrti Zapoljinoj (god. 1540.) trebalo je da Ferdinand po Velikovaradinskome ugovoru dobije njegovu dravu. Nu, protivnici Habzburgovaca ustadoe energino protiv

328

toga i proglasie, po elji umrloga kralja, za njegova naslednika Zapoljina tek roenoga sina, Janoa Sigismunda. To, naravno, dovede do novog rata s Austrijom i do novog Sulejmanova pohoda na Ugarsku. Sulejman je i ovog puta uzeo u zatitu Zapoljinu porodicu; ali, da je toboe bolje zatiti, poseo je god. 1541. Budim i svu zemlju izmeu Blatnoga Jezera i Dunava, da tako onemogui napade Ferdinandove na glavni grad Maarske i rastavi Zapoljino podruje od Ferdinandova. Ovo uvrivanje Turaka u dunavskome bazenu i stvaranje od Budima jedne nove operacione vojnike baze uzbudilo je javno miljenje Evrope, ali slabog Ferdinanda nije moglo da krene na vee podvige, mada nije bilo nimalo teko predvideti ta za Austriju i njegovu dinastiju znai to susedstvo Turaka. U Hrvatskoj od god. 1542. bee postao banom Nikola Zrinjski, junaina-pregalac, koji se istakao u vie prilika, a naroito ba te godine u inae po hriane poraznoj borbi pod Budimom. Jak naslon imao je naroito u porodici Frankopana, iz koje se bee oenio i sa kojom bee sklopio ugovor o potpunoj zajednici interesa, potrebnoj za obe kue i sav narod radi to jedinstvenijeg istupa i zatite od Turaka. Ali, u toj zatiti nije imao mnogo sree, ne to on lino ne bi bio dovoljno ustalac nego to je bio preputen sam sebi i lien, kao i toliki drugi, materijalne mogunosti za borbu. U svom postepenom nadiranju Turci su uzeli i ostatak slavonskih gradova i pomerili svoju granicu za etrnaest godina Nikolina banovanja, od god. 1542. do god. 1556., ak do iza azme, gde se bio smestio novi sandak. Sam Zrinjski, koji je izgubio svoje posede i gradove na Uni, i tvrdu Kostajnicu, obetetio se za vremena sigurnijim imanjima u Meumurju, gde je akovac postao njegov glavni grad. Hrvatska, kojoj su Turci podilazili sa slavonske i sa like strane, svela se, doista, kako su njeni stalei sami govorili, na ostatke ostataka reliquiae reliquiarum starog dravnog poseda. Ti ostaci bili su upueni na saradnju sa susednom Kranjskom, u kojoj je slovensko stanovnitvo saosealo bratsku nevolju i ulazilo sa Hrvatima u sve ivlji dodir, koji za vreme starih granica izmeu zemalja krune Sv. Stevana i onih habzburkih nije bio uvek bez tekoa. U hrvatskim gradovima nalazilo se dosta austriskih asnika iz Kranjske; takav je, na primer, bio baron Ivan Ungnad, prvi zapovednik austriske stajae vojske, koju je Ferdinand, posle toliko iskustava i hrvatskih traenja, tek god. 1553. uveo na ugroeno njihovo podruje. U ovim osvajanjima u Slavoniji istakli su se, pored ranijeg Husref-bega (umro god. 1541.), glavnog unapreditelja i pravog osnivaa turskog Sarajeva, naroito dvojica poturica: onaj napred pominjani Murat-beg Tardi, koji je sa klikog sandakata premeten u poeki, i u predanju proslavljeni Malko-beg, Bosanac, iz Duge kod Prozora, bosanski namesnik. Malko-beg je preneo sedite vrhovnog bosanskog sandakbega iz Sarajeva u Travnik, da bude blie zapadnoj granici. Veliki vezir Sulejmanov toga vremena bio je isto tako poturenjak iz Bosne, Rustem-paa Sokolovi, zet sultanov, koji je ostao na toj asti od god. 1544. do god. 1561. Rustem je, svestan svoga porekla, pomagao nae ljude i esto govorio srpskohrvatski. Na tom jeziku sporazumevao se i sa izaslanicima kralja Ferdinanda. Rustemov zet postao je Ahmet-paa, docniji veliki vezir, isto poturenjak, rodom iz tajerskog Graca, pored koga je bio vezir Mahmut-paa, potureni Ljubljanac. Drugi vezir uz Rustema bio je Ali-paa Semiz iz Prae, iz okoline Sarajeva, gde nedaleko selo Semizovac moda i sad opominje na njegovu rodbinu ili materijalne veze sa njim. Za poturene Bosance kae Kuripei god. 1530. da ih dre za najbolji i najvjerniji narod, koj rado hoe da se zove turski, pa se hvali time; svi janiari, najbolje sluge, inovnici i kapetani, svi su to sami Bonjaci... Ve po okretnosti i

329

ljepoti svojoj odmah se raspoznavaju od Turaka, a ljepe se i nose nego Turci. I najkrupnija linost Turske Carevine toga vremena, i po svojoj vrednosti i po svom uticaju, bio je Bosanac, Mehmed-paa Sokolovi, iz viegradskoga sreza. On uestvuje u borbama turske vojske jo od Mohaa i odlikuje se hrabrou i opreznou. Kad je Zapoljina udovica, posle dugih pregovora, predala najzad god. 1551. Erdelj Ferdinandu, uputio je sultan Sokolovia, kao rumeliskoga beglerbega, da se umea i potisne Austrijance. Sokolovi je stupio u veze sa svojim srpskim sunarodnicima u Ugarskoj i uspeo je da ih dobrim delom odbije od saradnje s Austrijancima. Nekoliko gradova, kao anad, Lipovo i Bekerek predali su tada Srbi Turcima, ili pomogli da se predadu. U ratovanju god. 1551.1552. osvojili su Turci Banat, pa ga odmah i uredili kao svoju pokrajinu. Sokolovi se posle toga brzo peo u svojoj karijeri: god. 1562. postao je sultanov zet, a god. 1565., najzad, veliki vezir. Neuspeh u tome ratu i ustanak u Erdelju, koji je imao kao posledicu zbacivanje Ferdinandovih vlasti i povratak Zapoljine porodice, nagnae Ferdinanda na mir sa Turcima, koji se, posle dugih natezanja, sklopio tek god. 1559. Gubitak Erdelja, koji mu je zadao toliko nedaa, mogao je Ferdinand da preali unekoliko lake samo stoga to je god. 1556., posle abdikacije brata Karla V, postao nemaki car. God. 1564. umro je car Ferdinand, podelivi svoju zemlju na tri sina: najstariji Maksimilijan dobio je Austriju, eku i maarsku krunu, a najmlai Karlo alpiske zemlje: tajersku, Kranjsku, Koruku i Istru. Tim je, u dosta osetnoj meri, umanjio politiki znaaj celog svog nastojanja da se u njegovu taboru izvri koncentracija hrianskih snaga. Zapleten u nemake krize, izazvane Luterovim pokretom; zavisan od situacije brata Karla, kome duge borbe sa Francuzima, mada u bitnosti pobednike, behu ipak vezale ruke; lino bez hrabrosti i bez dosledne upornosti da izvede do kraja naumljenu i kao dobro ocenjenu stvar; duh nedovoljno politiki, Ferdinand nije bio od velike koristi za hriane Istoka. On je itavo vreme ostao u pasivnoj ulozi prema Turcima, bez smelosti i bez mogunosti za inicijativu sa svoje strane. Naroito su mnogo razloga imali Hrvati da budu njim nezadovoljni. Dosta je, uostalom, navesti samo ovu injenicu: dok je Sulejman est puta kretao lino iz Stambola na vojne na dunavskoj liniji i u Ugarskoj, Ferdinand, za toliko godina, nije ni jedan jedini put doao meu Hrvate, da im vidi zemlju i prilike i da ih na licu mesta utei za toliki gubitak i ohrabri za dalje borbe. Hrvati su naroito traili da car napusti poniavajui stav odbrane, u kojem se samo eka udarac, pa da zdruenim snagama preu u ofanzivu. Ve je god. 1566. dolo ponovo, i opet zbog Erdelja, do rata izmeu Turske i Austrije. Bosanski muslimani, u zajednici sa Turcima, uzeli su jo godinu dana pre toga tvrdu Krupu na Uni, ne vodei nikad obzira o tome da izmeu njihova gospodara i bekoga vladara postoji formalan mir, nego su napadali kad god su se oseali snani ili se nadali lakom uspehu. Na Krajini je stalno bilo borbe. S krvlju ruak, a s krvlju veera, kazuje tano narodni peva. Stoga su Hrvati i traili od bekoga dvora ili pravi mir, kad se moe poinuti, ili rat koji e jednom odluiti junaku sreu. I po esti put krenuo se u Ugarsku, god 1566., ve ostareli sultan Sulejman, sav u belo obuen, sa ogromnom vojskom, koju je vodio veliki vezir Sokolovi. Preavi Dravu na poznatom mestu kod Oseka, Turci su pali pod Siget, u kom je od god. 1561. kao zapovednik cele te oblasti gospodovao Nikola Zrinjski. Pet godina pre toga pokuavali su Turci uzalud da uzmu taj tvrdi, sa nekoliko rovova tieni, grad, koji je pretstavljao ozbiljnu smetnju za sigurnost njihove vojske pri daljim operacijama. Sigetski grad branio je sada Zrinjski sa 2500 ljudi

330

protiv jedne sultanske vojske koja je brojala na 90.000 ljudi i 300 topova. Opsada Sigeta poela je 1. avgusta god. 1566., a u taboru pred gradom nalazili su se i sultan i veliki vezir. Zrinjski je bio na sve spreman, hotei da svojim primerom pokae kako se bori jedan pravi hrvatski vitez bez straha i mane i jedan ispravan tvravni zapovednik. Svojoj posadi, biranoj i njemu odanoj, zakleo se na vernost do poslednjeg daha, isto kao i ona njemu. Nisu ga mogle pokolebati ni turske ponude da sultanovom milou dobije celu Hrvatsku, ni pretnje da e mu zarobljeni sin biti umoren ako ne preda grada. Kad je turska sila pritisla i svi bedemi bili oteeni, kad od Maksimilijana nije bilo nikakve pomoi, reio se Zrinjski da se pokua probiti ili poginuti. Obukao je na se svoje najlepe odelo, metnuo u dep sto dukata da pozna i mrtva gospodina onaj ko bude po razboju pregledao leine, pa je sa svojim junacima 7 septembra srnuo u pogibiju. Sami turski istoriari priznaju da je pro-kleti Zrinduk ... zaista bio veliki junak. Stara jedna bugartica ouvala je ponosni viteki poziv njegov svojim junacima: Evo viu, vitezovi, da je nami poginuti Neg se pomnjom pomolimo vidovnom dobru Bogu, Da ni ne bi sramotne kleti Turci pogubili. Pad Sigeta i njegova odbrana bili su predmet estih knjievnih obrada. Prvi opis, hrvatski, potie neposredno posle dogaaja, iz god. 1566.1567., a ouvan je i u latinskom prevodu Samuila Budine iz god. 1568. On je pun pojedinosti isto lokalnog znaaja, ali i pun svesti o veliini uinjenog dela. Naroito lepo izgleda junaki Zrinjski, koji se bio zakleo asno poginuti i da me nete Turci od atora do atora po turskom taboru voditi, ni nee nitkor na moju dicu parstom kazati. Zadranin, Brno Karnaruti, objavio je god. 1584. svoj junaki ep Vazetje Sigeta graca, sa glorifikacijom Zrinjskoga koji bee hrvatski tit. U XVII veku, Nikola Zrinjski mlai i Pavle Vitezovi daju dva nova epa o Sigetu. Pod Sigetom umro je stari sultan Sulejman nekoliko dana pre nego je grad pao. Veliki vezir krio je taj sluaj, da ne bi u vojsci nastala zabuna, sve dok nije bila potpuno obezbeena pobeda i dok novi sultan, Selim, njegov tast, nije stigao u Beograd, u blizinu vojske. Tek na putu za Beograd, negde ispred Mitrovice, bili su puteni hafizi da itaju zadune molitve oko kola, u kojima je prenoen mrtvac. Sa tim je, prirodno, bilo zavreno i dalje ratovanje u Ugarskoj. Izmeu Bea i Carigrada povedeni su odmah pregovori za mir, koji je zakljuen god. 1568. na osnovu tada postojeeg stanja. Austrija je bila zadovoljna to se rat tim zavrio bez vee tete, a Turska je imala razloga i suvie biti zadovoljna uspesima koji behu postignuti za Sulejmanova vremena i koji su ostali stalni. Umrli sultan konano je pobo tursku zastavu na Beogradu, Jajcu i Budimu, doveo tursku vojsku do Bea i stvorio turske sandake ak u dalekoj azmi, Klisu i Kninu. Sa Mehmedom II on je glavni pretstavnik osvajake i mone Turske Carevine, koja je za njegova vremena bila u naponu svoje snage. IV. SEOBE. 1. Poetak seoba. 2. Seobe u Hrvatsku i Slavoniju. 3. Tursko pomeranje Srba prema granicama. 4. Znaaj seoba za Srbe i Hrvate. 5. Epsko pesnitvo kao elemenat seoba i spajanja.

331

Sklanjanja i beganja ispred Turaka pojedinaca, pa i veih skupina, poela su dosta rano. Ve osamdesetih godina XIV veka belei se u dubrovakim knjigama vei priliv susednog humskog stanovnitva, a od XV veka spasavanje na susedno ugarsko, hrvatsko i dalmatinsko podruje ne prestaje ni iz Srbije, ni iz Bosne. Videli smo da je bilo i prisilnog preseljavanja naeg stanovnitva, koje su vrili i Turci i Maari, i to u masama koje su iznosile po nekoliko desetina hiljada dua. Za unutranje seobe na podruju naeg naroda do XV veka mi nemamo dovoljno pouzdanih vesti, ali zato je graa od XV veka unapred obilata i ona se, zahvaljujui inicijativi Jovana Cvijia, poela sistematski iskoriavati. Srpskohrvatski elemenat imao je tokom cele svoje prolosti dosta upadljivu pokretnost. Tek to se u VII i VIII veku nekako smestio na novom zemljitu, on je naskoro, u toku daljih vekova, irei svoje politike granice, irio i svoje ekspanzivno etniko podruje. Romanski gradovi Dalmacije ve od IX veka poinju dobijati slovensko stanovnitvo, koje u njima od XIII veka uzima maha, da u XV potpuno prevlada. Za srpskom vojskom u XIV veku iao je i jedan deo srpskih ljudi ne samo u junu Maedoniju, nego ak i u Epir i Tesaliju, kao to je posle, pri povlaenju prema severu, nastalo vidno pomeranje stanovnitva prema Dunavu i preko njega. Kada je u XV veku poelo naputanje starih ognjita (vrlo obina pojava kod stoarskih elemenata) ljudi su se ponekad reavali i na veoma daleke puteve. ak ni beati na susedna ostrva, kao to su inili Dalmatinci iz makarske i cetinske oblasti, nije se inilo uvek dovoljno sigurno. U strahu od Turaka htelo se izmai to dalje. Nije se samo Ivan Crnojevi sklanjao u Italiju, nego su to inile i dosta brojne mase naroda. Slovenske kolonije u Italiji, ijih ostataka jo ima u oblasti Kampobaso, u nekadanjoj napuljskoj kraljevini, morale su nekad brojati bar vie stotina izbeglica. Prema ispitivanjima M. Reetara te kolonije nastale su u Italiji krajem XV i poetkom XVI veka. Na crkvi u Palati, u kamenom natpisu, stoji: da se dalmatinski narod (koji sam sebe uvek zove samo klavuni) najpre tu naselio i podigao taj hram god. 1531. Ostaci tih doseljenika, kako se na osnovu njihova nareja moe utvrditi, potiu iz makarskoga primorja. Tako ponekih, daleko rasutih, naih oaza ima i na drugim stranama. Glavne nae seobe ile su, sasvim prirodno, prema slobodnim zemljama neposrednog susedstva. Srbi iz Srbije ili su preko Save i Dunava u junu Ugarsku i dobili su tamo ak svoju despotovinu. Manji njihov deo, i to za krae vreme, kretao je iz same stare Despotovine u Bosnu. Iz zapadne Bosne, gde je podruje Hrvoja Vukia bilo u nekoliko jedna dalmatinsko-bosanska celina, i gde se i posle sav glavni promet razvijao prema Splitu i posle, usled uih politikih veza sa Hrvatskom, neto i prema Uni, pomeranja u tom pravcu imala su ve svoju tradiciju. Borbeniji mukarci, sposobni za vojnu slubu i ratne podvige, nude esto svoje usluge gospodarima oblasti kod kojih dou, a ponekad hoe da etuju i za svoj raun, da se osvete ili da od pljake preive. To su uskoci, ije ime jedan talijanski izvetaj ovako lepo tumai: quelli che passano da un principe all altro. Njihova utoita su tvrdi gradovi Klis, Biha i naroito Senj, gde stiu izuzetan glas. U Hrvatskoj, bosanski iseljenici javljaju se verovatno ve god. 1526. a sasvim pouzdano od septembra god. 1530. Znamo za neke izbeglice da su otile god. 1527. u zapadnu Ugarsku i u susedne delove Austrije. Austriske vlasti poele su razvijati sistematsku agitaciju na granicama, pozivajui hriane iz Bosne da se sele na njihovo

332

zemljite. Trebalo im je nove radne snage i novih vojnika, a nai ljudi su bili vrlo dobri kako ih ocenjuje svakako kompetentni Ivo Karlovi zapovedniku Kacianeru, mislei u prvom redu na borbene uskoke. Da bi ih pridobile, vlasti su im obeavale ne samo zemlju, nego i osloboenje od poreza za dui niz godina i slobodan izbor njihovih poglavica. To obeanje car je doista i odrao i potvrdio pismeno god. 1532. Iza Bosanaca, odmah god. 1531., javljaju se i prebezi iz cetinskoga kraja u Dalmaciji, koji su pritisli Turci, i bivaju smeteni najpre u Kranjskoj kod Kostelja, Poljana i po Krasu. Benedikt Kuripei belei na svome putu kroz Bosnu god. 1530. da se zbog novih nameta i verskog pritiska javlja u narodu jaka sklonost sa seobe, i to i kod pravoslavnih i kod katolika, a iz gornje Bosne da pravoslavni ve i bee, ali ne navodi u kojem se pravcu bei. Prve grupe ovih doseljenika iz god. 1530., meu kojima su prevlaivali Srbi pravoslavni, smestile su se god. 1534. u umberku i njegovoj okolini, u Metlici, Kostanjevcu, Frauenbrunu i Pletarju, a bilo ih je preko 350 kua. Zanimljivo je da se u jednoj svojoj molbi od juna god. 1533. tue kako ih Kranjci i Hrvati gone jedan drugom, kako se mnogo mue, i kako, najzad, ne ele da nad njima vladaju Hrvati. Broj doseljenika mnoio se i pored svih nezgoda i nevolja pri njihovom smetanju. God. 1538. pominje se dolazak uskoka iz Srba i ia iz Obrovca, sa kojima je dolo na 40.000 glava njihove stoke, to najbolje pokazuje zanimanje stanovnitva i objanjava njegovu pokretljivost. Njih su smestili na ogulinska dobra Stepana Frankopana. Zatim se nie nekoliko seoba sa raznih strana, sa manjim i veim brojem dua, od god. 1539. do god. 1543. Radoslav Gruji upozorio je na itav niz imena bosanskih mesta oko nekih gradova tajerske kao to su: Vare, Modri, Banja Loka, Jajce, Livanjci i dr., koja doista govore za bosanske veze ili poreklo njihovih naseljenika. teta je samo to nije utvrena i hronologija tih naziva i postanka mesta. U spiskovima tajerske najamnike vojske XVI veka, oko god. 1542. do god. 1555., sreta se srazmerno najee prezime Bonjak, a ima i imena kao Jajanin, Kljuanin, Plivljan. Odnosi izmeu uskoka i starosedelaca nisu zadugo bili dobri. Obeskueni, lieni mnogo ega, u Austriji loe ili neuredno pomagani, od uroenika sa nepoverenjem gledani, uskoci nisu ljudi od mnogo obzira, i kad ne mogu da to dobiju urednim putem, oni se daju na pljaku i grabe. Uroenici ih mrze, jer uskoci nee da budu zemljoradnici, nego neka vrsta ratnika, kojima se daje nagrada u novcu, zemlji ili u prirodi, kao to behu martolozi. Sem toga, oni se boje i njih lino, kao ljudi brzih na kavgu, a i zbog zapleta i nevolja u koje ih mogu uvui. Uskoci vre este upade u tursku zemlju i haraju je, pa e to, mislili su bogobojaljivi domaini, izazvati nove turske ete i osvete, jer su Turci i inae kivni zbog uskokoga smetanja na hrvatsko-kranjskoj granici. Nove doseljenike nisu trpeli ni hrvatski ni kranjski plemii, jer nisu pristajali da postanu njihovi kmetovi i da se izjednae sa ostalim seljacima. Usled svega toga, uskoci su imali velikih neprilika, estih, ponekad dosta tekih, sukoba sa domaim elementom, i pomiljali su u teskobi ne malo puta da se vrate odakle su i doli. Za njih su se, meutim, uvek i sa mnogo energije zalagale vojne vlasti. Uskoci su bili divan vojniki materijal i ve dobro izveban za borbe sa Turcima. Njihova saradnja stoga ne samo da nije bila na odmet nego je ak naroito traena. Stoga o njima vodi rauna i Dvor, i ne samo da eli da ih zadri, nego i da im povea broj. A broj njihov je oko god. 1551. iznosio preko 800 ratnika. Da zadovolje kranjske stalee i prorede zgrupisane uskoke, vlasti su ih ponekad razmetale; ali, po viim naredbama, uvek su ih titile. Naseljavanjem uskoka blizu granice i njihovim primanjem u vojsku i vojnu slubu uinjen je novi korak za stvaranje Vojne

333

Krajine. Iskustva, koja su ljudi stekli dotle, naterivala su ih sve vie da uz tvrde gradove prikupljaju i tvrde ljude, kojima e sva briga biti u tom da to bolje uvaju granicu. Sistematska militarizacija hrvatske granice, mada vrena sa malo sredstava i potom sa malo ljudi, od etrdesetih godina XVI veka postaje sve vie potreba i stvarnost. Naroitu politiku vodila je Sulejmanova Turska sa srpskim elementom. Bosanci u turskoj slubi, koji su dobro poznavali antagonizam izmeu katolika i pravoslavnih u njihovoj otadbini, doli su na misao da, povlaujui u mnogom pravoslavnima, stvore od njih jedan zemljoradniki a donekle i vojniki bedem protiv katolika. Pravoslavni su imali i na turskoj strani da postanu neka vrsta zatitne granice. Dosta je samo pogledati kako je glavno podruje stare hrvatske drave, koje su zauzeli Turci XVI veka, od Sane na zapad i oko Knina, naseljeno ve tada i neto docnije u ogromnoj veini pravoslavnim stanovnitvom, pa da se vidi ta tendencija. Meutim, podruje stare bosanske drave, gde su katolici bili jaki, u dolini Lave, Rame i izvorita Vrbasa, ostalo je prilino isto i pod Turcima, po ovoj prilici samo stoga to su, budui na oima vrhovnog sandaka u Travniku i podaleko od ratnog podruja, katolici tih oblasti izgledali manje opasni i bili manje agresivni. Stara Hrvatska bee za vreme ratova od god. 1521. do god. 1540. strahovito opustela. Danas, na alost, izgubljeni letopis dalmatinskoga episkopa Simeona Konarevia, kojim se obilato sluio Nikodim Mila, kazuje da je ba u to vreme, od god. 1521. do god. 1527., turska vlast dovela vie hiljada srpskih porodica u njene zapustele krajeve, da za Turke obrauju zemlju. Kninska Krajina, Bukovica i Kotari dobie tada srpsko stanovnitvo. God. 1551. zabeleeno je isto tako dovoenje nekoliko hiljada Srba na dalmatinsko-bosansko-hrvatsku tromeu, oko Srba i Knina, koje su i opet izvrili Turci. U jednom zapisu od god. 1516. kae se kako je u Vrhbosni bilo veliko umnoavanje Agarjana, a pravoslavne vere hrianske u toj zemlji veliko umanjenje, tako da se ne moe nita nai! Meutim, danas je sarajevska okolina u ogromnoj veini pravoslavna; priliv je, oevidno, doao iza te godine. Vladislav Skari u svojoj studiji o Porijeklu pravoslavnoga naroda u sjeverozapadnoj Bosni utvrdio je da je najvei deo stanovnitva te cele oblasti doseljenik iz junih krajeva, Hercegovine, Rake i Crne Gore, i da se u toj oblasti javlja tek posle Turaka. Slavoniju su u XVI veku (tvrdi A. Ivi) naseljavali Srbima iz Bosne po turskoj naredbi, da omogue ishranu pograninih eta turskih. Tako e posle uiniti i u Hrvatskoj. Izlaui taj proces preseljavanja, Ivi je dobro naglasio: Na elu Srba doseljenih iz despotovine bili su plemii srpski, te se Srbi i u novoj domovini grupisae oko njih. Doseljenici iz Bosne bili su prosta raja turska, te nijedan lan njen nije mogao ni prema dravnim faktorima ni u odnosu prema Srbima da zauzme poloaj slian onome to su zauzimali titularni despoti Brankovii i Berislavi. Razlika je jasna: prvi su ili kao borci, a drugi kao argati; prvi su ili da obore osvajaa, a drugi da mu poslue. U naoj narodnoj istoriji ove seobe, koje su, u veoj meri, poele od sredine XV pa trajale sve do poetka XIX veka, imaju neobino velik znaaj, i to u vie pravaca. One su proirile u ogromnoj meri podruje naeg etnikog rasprostiranja i naeg narodnog jezika. Srpska naselja ire se jedno vreme do Sent-Andreje, a u guim gomilama dopiru do blizu Segedina i Temivara. Na zapadu su dola do Krke, Ogulina i umberka. Mi smo se u ropstvu pod Turcima irili ne manje nego kao da smo imali najekspanzivniju svoju dravu. I kod Hrvata i kod Srba narodno ime prelo je daleko granice u kojima je bilo uobiajeno jo u XV veku. Ulaskom Turaka u staru hrvatsku dravu dananjeg

334

dalmatinskog i severozapadnog bosanskog podruja i potiskivanjem hrvatskih plemia i jednog dela naroda iz tih krajeva u severnije oblasti stare Slavonije hrvatsko se ime prenosi i u te nove krajeve i obuhvata, postepeno, kao celinu sve slovenske oblasti do Drave, Mure i Bele Kranjske, a ponegde i preko te linije. Sa srpskim imenom slino je; ono dopire do svih onih granica do kojih su dola i pomenuta srpska naselja. Dovoljno je samo pregledati prikupljene primere V. eria u knjizi O srpskom imenu po zapadnim krajevima naega naroda, pa dobiti o tome tanu sliku. Posle, ove seobe, vrene vekovima, silno su bioloki izmeale na narod. Srbi su dolazili meu Hrvate i Slovence, ostajali meu njima, i pored svih sukoba koje su imali sa njima prvih vremena nali su ipak naina da se tu i orode i vremenom potpuno pretope. Ko bi znao danas razlikovati meu Hrvatima u Medvedgradu, Rakovcu, Koprivnici potomke onih Srba koji se god. 1447. pominju u tim gradovima? Zar bi neko mogao danas pogoditi, da to sam Andrija Kai nije zabeleio, kako jedna grana njegova plemena izvodi svoje poreklo od Bjelopavlia, koji da su doli u Primorje iz Bijeloga Polja kod Mostara god. 1463.? On, meutim, kazuje i vanu injenicu kako su ti ljudi zadrali delimino i svoju veru i krsnu slavu, Sv. Jovana. Ovi u gornjem Primorju slave ga na hriansku, sutradan po latinskom vodokru, u koji dan dolazi hrianski Ivanjdan; a oni u donjem Primorju slave ga na latinsku, po naem boiu. To slavljenje krsnoga imena na toj strani odralo se sve do danas. Svoje ijekavsko nareje izgubili su potpuno, i slili se i inae sa ostalim srodnicima i susedima. Retki su primeri da su Srbi, sve do XIX veka, u svojim novim naseljima, meu Hrvatima i Slovencima, ouvali juno ijekavsko nareje i svoju pravoslavnu veru, kao to je sluaj sa Bojananima i Marindolcima u Beloj Kranjskoj, jednom oazom od kakvih 600 dua. umberani, koji su ostali dobrim delom ijekavci, primanjem unije napravili su odavno most za blie veze sa katolikim susedima. Inae, proces stapanja izveden je dosad u drugim krajevima potpuno. Na staru otadbinu potseaju samo ponekad lokalni nazivi, kao oni pomenutih Bosanaca u tajerskoj. Po njima se samo ponekad moe pogaati mesto porekla, kao to je, na primer, dobro uinio d-r R. Simonovi, kada je, prema jednom spisku bakih sela od god. 1543., imena Plavna i Obrovac pripisao naseljenicima iz dalmatinskih mesta toga imena. Srpski naseljenici po graninim oblastima same Turske, dovoeni u veim masama, ostali su, meutim, nepomeani, zadravi svoju veru i sa njom odvojenost od vladajueg muslimanskog i malobrojnog katolikog elementa. Bioloko jedinstvo jugoslovenske rase, pomueno donekle ivotom u posebnim politikim jedinicama, gde je bilo dosta meanja sa drugim rasama, obnovljeno je sada meu njima intenzivnim krvnim srodstvom. Nema jugoslovenske oblasti, i to nijedne, u koju nije stiglo bar po nekoliko porodica iz krajeva pod Turcima i gde nije bilo te zajednice i stapanja, u manjoj ili veoj meri. To meanje osetilo se i u duhovnom ivotu. Stare granice sa lokalnim interesima i zavaenostima pale su potpuno, a ostala su samo dva velika dravna organizma, turski i austriski. Hrianska solidarnost, ako se nije oseala u dovoljnoj meri u ofanzivnim akcijama hrianskih liga, oseala se ipak u nevolji meu sapatnicima. Hriani i muslimani postali su dva posebna sveta, dva naela, dve nepomirljive protivnosti. Pravoslavni elemenat, koji se jedno vreme kolebao izmeu muslimana i katolika, osetio se na kraju ipak blii ovim drugima i uao je sa njima u saradnju. Kod katolika javlja se opet mnogo vie interesa za pravoslavne nego to ga je ranije bilo, naglaava se rasna

335

zajednica sa njima, poinje kult slovenstva koje, iroko i veliko, ima da obuhvati sve ove male i da ih, pritisnute, tei. Naroito je bilo od znaaja to je dobar deo seoba iao iz oblasti stare srpske drave gde je dravna a i narodna svest bila najvie razvijena. Dobar deo ijekavskoga elementa u Kranjskoj i Hrvatskoj oevidno nije mogao poticati iz zapadne ikavske Bosne, nego iz Hercegovine, Podrinja, Zete. Dolazei u zapadne i severne krajeve, ti elementi su nosili sa sobom i irili tradicije nemanjiske i kosovske Srbije. Naroito im je bilo mono sredstvo narodna epska pesma, koja je po svom duhu i etici pro-izvod iskljuivo nemanjisko-srpske dravne kulture. Nju su iseljenici nosili kao svoje glavno duhovno dobro. Tako je Kraljevi Marko dopro u Slovenaku. U zbirkama narodnih pesama iz Bosne i Hercegovine i Dalmacije malo ima pomena o drugim starim junacima sem o onima iz stare srpske drave. Vanredno je zanimljivo pratiti kako se izvesne pesme sa licima iz Srbije prenose na Zapad i veu za nova mesta; kako, na primer, sluaj vojvode Prijezde iz Stalaa, radi slinosti imena prenose na hercegovaki Stolac, ili kako od kneza Lazara iz Kruevca u jednog dalmatinskog pevaa postaje Lazar, sin bana Zadranina, knez kotarskoga Krueva. U Bosni su zaboravljeni toliki domai junaci Srednjega veka, sem poslovinoga bana Kulina i neobine linosti hercega Stjepana, i to dobrim delom stoga to je sa novim talasima stanovnitva dolazila nova tradicija i epski duh gospodstva i junatva lica iz rake drave. Uskoke i hajduke pesme jasan su nastavak kosovskog i Markovog eposa i imaju u svojoj sutini velianje kulta pregalatva u njihovoj tradiciji. Uskoci su bili glavni nosioci narodne epske pesme u zapadnim krajevima. Sa njima su za odravanje pesme bili od velikog znaaja i hajduci. Ovi su u Turskoj od XVI do XVIII veka, mada ponekad obini razbojnici, uivali simpatije hrianskoga naroda, kojem su i sami ponajvie pripadali, i to iskljuivo zbog njihova napadanja na Turke. Hajduka etovanja, u grupama, imala su ponekad karakter pravih hrianskih akcija protiv turskih nasilnika, i narod je u njima esto nalazio svoje osvetnike. Osveta je uopte bila vaan motiv u odlukama za hajduiju. Crnogorci su izokrenuli jedan lan simvola vere, i tvrde da i crkva propoveda: sveta osveta. Svaki svoje da pokaje stare, trai epski peva izrino. Hajduci su vrlo brzo ozbiljno ugroavali promet u Turskoj, naroito u velikim planinama, kao to su Romanija, Moravska uma, Suva Planina. Meu hajducima bilo je u istonim krajevima najvie Srba; ali, u zapadnim oblastima odmetnulo se i podosta Hrvata. Oni sarauju sa Srbima u borbama protiv Turaka i pomau im u nevolji, kao, primera radi, uveni Mijat Tomi, duvanjski junak XVII veka. Saradnja Srba i Hrvata na podruju oko Velebita, naroito u redovima senjskih uskoka, dobro je poznata stvar u XVI i XVII veku. Dosta je samo videti kako se u jednoj mletakoj osudi iz god. 1583., zbog pokuaja da se otme Klis, reaju imena fra Anela Trogiranina, vojvoda ure Daniia i Lulina Miliia, i njihovih drutova Frana Martinia, popa Sime Urmania, Nikole Maurana, Atanasija Juriia i dr., pa da se odmah utvrdi ta stvar. Potsetimo, primera radi, i na docnije borbe kninskih junaka, uskoka i hajduka, koje opeva Andrija Kai, spominjui Sinobade, Mitra i Ivana, Milovana Jankovia, Nikolu Kneevia, harambau Jovana Karabuha, Marka Depinovia, Valiie, Marka i Juru, i dr. Vuk Karani je jednom prilikom zabeleio kako hajduci, pored slepaca i putnika, najvie raznose junake pesme, i to, razumljivo, one u kojima se slave njihova dela. Epski mentalitet tih pesama pronesen je kroz sve krajeve srpskoga i hrvatskoga na-roda. itava jedna poezija te vrste nastala je tokom XVII i XVIII veka ne samo meu Srbima i Hrvatima hrianima, nego ak i meu bosanskim

336

muslimanima, koji, naravno, slave svoje muslimanske junake i etnike sa krvave granice. Ogromnu popularnost tih pesama, moe se ak rei njihovu vlast u duama naega sveta, svedoi reitije od svih primera sluaj fra Andrije Kaia. Kad je hteo da narodu prui najmiliju zabavu i da sam dade neku vrstu popularne istorije, on se reio da je daje u neodoljivom desetercu narodne pesme, i u njenom duhu, i pogodio je tim pravi put. Stoga je njegov Razgovor ugodni naroda slovinskoga postao jedna od najomiljenijih i najrasprostranjenijih knjiga meu Srbima i Hrvatima, jedno delo koje doista spaja duhove. Za stvaranje bliih veza izmeu jugoslovenskih plemena i za uzajamno upoznavanje po dobrim i loim sklonostima naim nita nije u naoj prolosti uinilo toliko kao ove seobe i meanja. One su nas ispreplele i dovele u materijalnu zajednicu, koja je postala nov i vaan istoriski inilac u daljem razvoju. Sa tim seobama pomerene su i sve granice ranijeg plemenskog grupisanja. Do XVI veka broj Srba koji je prelazio granice Cetine i Sane jedva ako je iznosio koju hiljadu dua, i ukoliko ih se sluajno tamo nalo, kao posada u nekom gradu, ili kao lanovi nekog izmeanog vlako-slovenskog katuna, oni su pretstavljali vrlo male oaze. Preko Save i Dunava bilo ih je svakako mnogo vie; ali, nisu imali nikakvog politikog znaaja. Od XV i XVI veka odnosi se menjaju. Srbi su u velikim masama preli ne samo Sanu nego i Unu, preli i Cetinu i dalmatinsku Krku, i smestili se u srcu stare hrvatske drave. U izvesnim delovima te oblasti oni ine ogromnu veinu prema katolicima. God. 1910. bilo je, na primer, u bihaskome okrugu, u ranije najhrvatskijem kraju, 54.7% pravoslavnih prema samo 5.4% katolika. Stari hrvatski Knin i njegovo podruje otad su preplavljeni Srbima. Katolici su, meutim, osetno pomerili svoje granice u Hercegovini, ne samo do same obale Neretve nego i znatno preko nje, osvojivi i Ston, Konavlje i jedan deo Popova. Hrvati su, na drugoj strani, pojaali ranija slovenska naselja u Meumurju, a dopirali su u izvesnim grupama dosta daleko na sever u sadanjem Burgenlandu, gde su dobili ime vodenih Hrvata (Wasserkroaten). To su bili dobrim delom iseljenici iz hrvatskih upa juno od Save i Kupe, gde se govorilo akavskim narejem, koje su neki od njih zadrali sve do danas. Nu, njihovo pomeranje u tome pravcu znai ist nacionalni gubitak, isto kao i mnoge kolonije Srba severno od Subotice. V. OBNOVA PESKE PATRIJARIJE. 1. Srpsko svetenstvo prema turskoj vlasti. 2. Srpska crkva pod ohridskom arhiepiskopijom. 3. Buna smederevskoga episkopa Pavla. 4. Srpske tamparije. 5. Obnova peske Patrijarije. 6. Srpsko pravoslavlje. 7. Katoliki redovi u Jugoslaviji. 8. Franjevci. 9. Crkvena umetnost. Od propasti srpske drave i srpske patrijarije, to je oboje bilo u uzajamnoj vezi, srpsko svetenstvo nije nikako moglo da se pomiri sa turskim osvajaima. Ima za to vie uzroka; a jedan od glavnih mi smo ve naveli: to je tradicija nemanjiske srednjovekovne Srbije tesno vezane sa tradicijom slave i ugleda crkve. Do danas je u naoj nauci, zbog oskudice domaih izvora, jo uvek ostalo tamno pitanje zato je nestalo srpske patrijarije posle propasti Despotovine. Ko je ukinuo, i da li je uopte formalno ukidana? Da li su Turci imali kakva razloga da to uine? ta su Srbi radili da dobiju svoga vrhovnoga verskoga poglavicu i kome su se za to obraali? To su sve vana pitanja, na koja se jo

337

danas ne moe dati odgovor. Sigurno je samo da patrijarije nije bilo i da je to u prvoj polovini XVI veka znatno doprinosilo da ogorenje svetenstva dobije nove hrane. Zanimljivo je pratiti preko naih zapisa po starim rukopisima kako je ta mrnja svetenstva bila duboka i nepomirljiva i kako se izraavala ne samo javno, nego i u saoptenjima pisanim za sabrau-itaoce i crkvene ljude, odnosno za najui manastirski i crkveni krug. Nikola dijak pie god. 1488. jednu knjigu u dane prokletog cara Bajazita; god. 1494. tui se Makarije, tampar cetinjskoga Oktoiha, kako agarenska eda raznose i razdiru svete knjige; starac Eutimije god. 1494. pie u dane neastivih Ismailana. Mileevski ak Vladislav navodi god. 1508. kako i tad vlada zakonoprestupni i trojicu hulni i hrianima dosaditelni zloestivi turski car Bajazit. Te e rei god. 1524. ponoviti i jedan trebinjski jeromonah. U trebinjskome manastiru pisan je jedan zapis u god. 1509. i u njemu se kae: radi naih grehova postie nas izmailska elezna palica, koja netedno poraava ustanove pravoslavne vere, i razruie se svete crkve i izmenie predanja svetih ktitora, tako te se umalie i zakon i knjige. Pop Vuk god. 1516. u Sarajevu zove turskoga cara neastivim. Jedan pisar god. 1528. tuio se kako ih turski vojnici obdravahu najljue. God. 1537. zabeleio je jedan pisar iz manastira Sv. Trojice kod Plevalja kako Turci nasrtahu na hriane kao lavi svirepi, od njihova straha, veli, smutih sa umom, i velika nam nuda od njih bee. Sline se tube protiv Turaka nalaze i u hrvatskim glagoljakim rukopisima, kao, primera radi, u novljanskom asoslovu iz god. 1493. Posle prvih udaraca izazvanih borbama na srpskome tlu, kad je stradanja bilo i suvie, Turci su osetno izmenili svoju politiku prema pravoslavnoj crkvi, a naroito od vremena njihovih ofanziva protiv katolika. Oni su u Srbima gledali da dobiju saradnike, delom kao vojnike delije i martoloze, a delom kao zemljoradnike, koji e im osiguravati ishranu. Vie putnika belei da su od XVI veka na svojim putovanjima viali ouvane srpske manastire i kaluere s izvesnim povlasticama. U malome manastiru Dobrunu naao je Kuripei god. 1530. osam kaluera, a na Kosovu, veli on, u svakom selu je crkva i sveenik. B. Ramberti kazuje god. 1534. da manastiru Mileevu veu milostinju daju Turci i idovi negoli krani. Tu, u Mileevu, Katarin Zen god. 1550. pominje 50 kaluera. M. Pigafeta god. 1567. pominje povlastice manastira Ravanice i kazuje da ga Turci nisu nikad dirali. Velik broj manastira Bosne i Hercegovine podignut je za vreme turske vlade XVI stolea, kao trebinjski manastir (oko god. 1508.), itomilji (1563.), Ozren, Lomnica, Vozua, Motanica. Od god. 1524. do god. 1537. podignuto je u osvojenoj turskoj Dalmaciji devet crkava; od toga vremena, pie N. Mila po S. Konareviu, poeo se bujnije razvijati crkveni ivot i pravoslavna vjerska svijest u Dalmaciji. Najvei deo frukogorskih manastira potie, isto tako, iz turskoga perioda: Gakovac, Beoin, iatovac, Petkovica, Vrdnik i moda Velika Remeta. ak je u budimskoj eparhiji manastir Grabovac iz toga perioda, iz god. 1585. Svetogorskom Hilandaru priznata su sva njegova dobra. Kalueri koji su ili u pisaniju mogli su slobodno da se kreu ne samo po celom carstvu nego i preko njegovih granica. U XVI veku este su pomoi vlakih gospodara naim manastirima, a otada poinju i putovanja naih kaluera u Rusiju, da tamo na dvoru i kod bogatih boljara kupe priloge za svoje manastire. Tursku dobru volju da zadovolji Srbe pokazuje ponajbolje obnavljanje peske Patrijarije. Ohridska arhiepiskopija uspela je, ne znamo tano kad, da srpsku crkvu potini svojoj vlasti. Sve srpske eparhije pod Turcima dole su u njenu jurisdikciju i otud

338

je ime Ohrida i Maedonije postalo u srpskim zemljama izuzetno popularno. U onoj lepoj narodnoj pesmi o pogibiji Kajice vojvode nalaze se esto puta navoeni stihovi: Podite se gospodine kralju, Od prekrasne od Maedonije Iz pitoma mjesta Smedereva. U drugoj jednoj pesmi veli se: Vo sveta Pea, vo srpska zemlja, Srpska zemlja, ta Maedonija. Boidar Vukovi, srpski tampar u Mlecima, god. 1519. kazivao je za sebe da je otaastvom od dioklitiskih strana, u predelima maedonskim, od grada Podgorice; god. 1566. jedan pisar iz hercegovakog manastira Zavale navodi da se nalazi u stranama makedonskim; god. 1615. navodi se za manastir Morau da je u zapadnim stranama, u predelima maedonskim, a god. 1661. neke hadije u Jerusalimu govore za se da su od predela maedonskih, od zemlje Bosne, od mesta Sarajeva. Ovo proirivanje geografskog pojma Maedonije dolo je, nesumnjivo, po tom obuhvatanju celog srpskog podruja pod vlast ohridske maedonske crkve. Neki nai crkveni krugovi, posebno vii, nisu dobro primili tu ohridsku vlast. Oni ak nisu ni pristajali da vre ohridske naredbe, nego su i bez svog patrijarha radili po ranije utvrenoj tradiciji. To je dalo povoda ohridskome arhiepiskopu Prohoru da je god. 1528.1529. sazvao crkveni sabor u Ohrid, koji je osudio tu pojavu i traio vaspostavljanje reda u crkvi. Na tome saboru bilo je i nekoliko episkopa iz srpskih oblasti, i to iz krajeva juno od Morave. Protiv ohridske crkve i njenih odluka vodio je energinu borbu smederevski episkop Pavle, koji, pomagan od mnogih pristalica, proglasi otcepljenje peske crkve, t. j. oblasti peske Patrijarije od Ohrida. Njegove pristalice izabrale su njega za arhiepiskopa srpske crkve, i on je kao takav poeo vriti svoju dunost. Novi ohridski sabor od god. 1532. odluio je Pavla iz crkve i sve one episkope i svetenike koje je on rukopoloio. Na tome saboru, tako nepovoljnome po Pavla, uestvovali su gotovo svi srpski episkopi, verovatno nezadovoljni Pavlovim dranjem, a moda i uplaeni energinim stavom ohridskih crkvenih vlasti. Ljut zbog toga, Pavle je poveo besnu borbu. Dokopao se nekako samog ohridskog arhiepiskopa Prohora, pa ga je bacio u tamnicu, a neke protivnike episkope otrgao ili, takoe, pozatvarao (uzama tekim i tamnicama ljuto ozlobio). Oevidno je da je za takvu neobinu silovitost morao imati ili neposrednu pomo vlasti ili jak oslonac u narodu. O ovom, uostalom, ima jasnih dokaza i u tubi protiv Pavla. Kada se nekako spasao tamnice, doao je Prohor na tubu u Carigrad, gde mu je sultan dao puno zadovoljenje. Novi sabor u Ohridu osudio je ponovo Pavla i zajedno sa njim i tri od njega posveena episkopa, lesnovskoga, zvornikoga i kratovskoga. Zato se pobuna Srba protiv ohridske vlasti javila tako kasno, tek oko god. 1529.? Lj. Stojanovi pokuao je na to dati odgovor, koji je ponajverovatniji. On, naime, misli da srpska crkva nije bila podvrgnuta ohridskoj sve do vremena oko god. 1523., a da je tada to izradio, moda, potureni Grk, Ibrahim-paa, ljubimac i zet Sulejmanov, koji je god. 1523. postao veliki vezir. Kad je, dobivi carski ferman, ohridski arhiepiskop Prohor

339

poeo vriti vlast, izazvalo je to uzbunu u srpskoj crkvi. Naroito bi bilo teko inae objasniti akciju i uspeh episkopa Pavla. Veliki broj pristalica i pomagaa koje je dobio i meu svetovnjacima i crkvenim ljudima, lake je objasniti kao spontani revolt protiv zavoenja novoga poretka nego kao rezultat dugo i nairoko pripremane zavere da se srui jedan poredak zasnovan pre 50 do 60 godina. Arhiepiskop Pavle bio je ovek od akcije i inae. Ouvano je jedno pismo vlakoga gospodara Jovana Radula, na alost bez datuma, u kojem se on preporuuje vlastima, na osnovu pisma poljskoga kralja, da mu se ne prave smetnje kad kupi milostinju, jer je ovek prav i veran. Radi skupljanja priloga proputovao je Rusiju, Poljsku i Vlaku; a kupio je priloge, veli se, jer je imao veliku nudu i plenenje od Turaka. Sukob peske crkve sa ohridskom nije se zavrio ni posle zakljuenja ohridskoga sabora. Videi to, a elei da zadovolji Srbe, koji su Turcima u poslednje vreme, kao pri zauzimanju Temivara, inili ak i znatne usluge, reio se sultan da obnovi pesku patrijariju. Na njegovu dvoru za to se najtoplije zauzimao vezir Mehmed Sokolovi, koji je hteo da se odui svome poreklu. God. 1557. izdano je carsko odobrenje za obnovu, a za prvog patrijarha bi izabran i postavljen Mehmedov brat Makarije Sokolovi. Aktivnost srpske crkve i njenih pretstavnika bila je u XVI veku vrlo iva. Sem obnove patrijarije i borbe za nju, sem velikog podizanja manastira, sem estih putovanja, treba naroito istai jo ivo prepisivanje rukopisa i otvaranje tamparija. U XVI veku prepisan je najvei broj naih rukopisa, po mojim belekama oko 700; srpska recenzija osvaja tada i po Bugarskoj, a ima mnogo uticaja i u Vlakoj. Javlja se i neto knjievnoga rada, i ako ne mnogo (neki letopisi, itija poslednjih Brankovia, ora Kratovca, Stevana tiljanovia). tamparskoj radinosti obratila se velika panja. Podgorianin Boidar Vukovi osnovao je u Mlecima jednu tampariju za crkvene knjige, koja je poela rad god. 1520. i zadugo, do god. 1566., snabdevala srpske crkve. Nema verovatno danas nijednog naeg vanijeg manastira gde se nee nai knjiga iz te tamparije; ja sam ih nalazio ak i u ubogoj Zavali, u Hercegovini, i u manastiru Sv. Trojice kod Plevalja. U toj tampariji radili su ponajvie nai kalueri. Uei u Mlecima tamparski zanat, oni su dolazili na misao da taj svoj posao prenesu i nastave i u otadbini, gde za to nije bilo teko zadobiti uviavne ljude u manastirskim bratstvima. Jedna tamparija prenesena je iz Mletaka u Gorade god. 1519. i radila je tu do god. 1523. Male tamparije pominju se otad po svojim knjigama u manastiru Rujnu god. 1537., Graanici god. 1539., Mileevu od god. 1544. do god. 1557., Beogradu god. 1552., Mrkinoj crkvi god. 1562.1566., Skadru god. 1563. Za delo naeg narodnog ujedinjenja peska Patrijarija uinila je nesumnjivo najvie i najtrajnije. Vie nacionalna nego isto crkvenska, sva vezana za stare tradicije srpske dravne slobode, sa jasnim pogledima o potrebi zbijanja naroda pod jedno duhovno vostvo, Patrijarija je sistematski razvijala kod Srba oseanje verske solidarnosti, s obzirom na opasnost od islamizacije, i sa tim tesno u vezi i misao narodne zajednice. Kada su god. 1597. dva srpska monaha krenula u Rim, da pregovaraju o jednom ustanku balkanskih hriana, oni su u jednom pismu papi najpre izloili pregled srpske istorije, kazujui kako je pleme Nemanjia staro i dobro, i kako su pod njima bili bosanski bani i hercezi i Crnojevii, pa onda naglaavaju kako od toga roda u naoj zemlji ne nahodimo loveka i za to velmi naa zemlja plae. Moe li biti reitijeg dokumenta o njihovu oseanju i o idejama u kojima su oni vaspitavali narod? Pod vlau obnovljene peske Patrijarije bio je ujedinjen, prvi put u svojoj istoriji, ceo

340

srpski narod. Organizacija crkve sv. Save zastala je na bosanskoj granici; ni pod Duanovu pesku Patrijariju bosanska crkva nije ulazila, jer su ih rastavljale otre politike mee. Kad je Grigorije Camblak u slubi Stevanu Deanskome pisao: Sva se srpska plemena raduju u seanju na te, to je bila tada vie knjievna fraza nego stvarnost; pod peskom Patrijarijom sada, kad su pale sve politike granice, to je moglo postati delo. Meu Srbima, koje je, posle despota, u unutranjosti srpskih zemalja, vodilo jedino svetenstvo, kao ono koje je imalo socijalno uvaen poloaj i koje je bilo najobrazovanije, prestale su sve razlike. Vlastele, one velike i ambiciozne, nestalo je potpuno; a vlastela mala, lokalni knezovi, vojvode i spahije, ivei meu narodom, bez oslonca na vee, pribliavala mu se sve vie i postajala njegov sastavni deo u punom i pravom smislu rei. Nivelacija je izvedena do kraja. Narod je, za razliku od stanja u Srednjem veku, postao jedinstveniji kolektivan pojam, iz kojega se odvajalo samo ono to nije isto i prekaljeno, a u kojem se nita nije isticalo nekim svojim posebnim tenjama i osobinama, koje bi strile iznad celine. U oblastima pod Turcima Srbi, svakako sa pristankom Turaka, podiu svoje episkopije gotovo na samoj granici Carstva, kao budimsku sa sreditem u samom Budimu, i u Slavoniji sa seditem u manastiru Orahovici. Uskoro, god. 1609., potvrdie jedan peski patrijarh jednog episkopa i sa tim jednu episkopiju i na samom austriskom tlu, kojoj e biti podloni svi Srbi na toj strani. To je maranska episkopija, kojoj je dan neobini naslov Vretanije, po pomuenom geografskom znanju o Britaniji. Tako su stupili u veze sa peskom Patrijarijom, to bi Vuk rekao, Srbi svi i ovuda. Pod naim politikim voama mi nismo mogli izvriti svoje ujedinjenje usled protivnosti njihovih interesa; pod vostvom Patrijarije mi smo ga, eto, izvodili u dve protivnike drave. Duh decentralizacije, koji je kod nas bio ujedno i duh dekompozicije i koji je u XIV i XV veku doveo do pada nae carstvo i nau dravu, iezao je kao dim i mesto njega se mono razvija centralistika snaga Pei. Ostvarila se, bukvalno, evaneoska slika jednog stada i jednog pastira. Nikad vie nijedan srpski pokret ne moe da se odri, ak ni da se javi ozbiljno, sa jasnim partikularistikim tenjama; ukoliko se stvaraju novi organizmi dravni, oni se smatraju samo kao zaetak i prva faza za dalje razvijanje koje e imati da obuhvati celinu. Ono to je inilo glavnu snagu srpskoga pravoslavlja, srpsku veru, nije vera ortodoksije ili uopte neka dublja religija, nego je to ono to je spojeno uz veru kao jednu od najvidnijih manifestacija opredeljivanja, sve duhovno naslee starine. Tradicionalizam je opta i jaka osobenost patrijarhalnih i primitivnih naroda, a za itavo vreme naega robovanja pod Turcima on je bio nae glavno duhovno obeleje. uvanje tradicija i obiaja, koje mu crkva ne samo to nije ometala, nego ih je trpela i, ta vie, pomagala; posle, identifikovanje crkve i stare nae drave po Jedinstvu vere, po dinastikom uestvovanju u unapreivanju crkvenih interesa, po sjaju koji je imala crkva za vremena narodnih vladalaca; sve to uinilo je da pojam o srpskom pravoslavlju i asnom krstu postane irokom asocijacijom ideja izraen pojam o tome da ta njegova crkva nije sama sebi cilj nego da je organski deo velike celine u prolosti, asne i svakako idealisane, koju treba oiveti. Stoga i puta jedan na vladika, najrasniji meu svima, da se njegovi junaci sa ponosom kunu verom Obilia. Kaluer i guslar ili su uporedo, oni su dva najglavnija inioca srpskog duhovnog ivota u vreme robovanja. Nije nimalo teko dokazati da je ak i jedan velik deo nae epske poezije kaluerskog porekla, odnosno proizvod kulture steene u manastirima; a vredi istai injenicu da nije bilo nijednog

341

zbora kod manastira ili crkava bez uea guslara. Manastiri su naa glavna zborita kroz itavo vreme od XVI do XIX veka; nijedna vea akcija u narodu tih vremena nije se krenula bez njihova uea. esto puta u verskim debatama iznoeno je pitanje: ne da li crkva ima postati dravom, nego drava crkvom. Rasprava je o tome bila voena ponajvie u idejama socijalno-moralnim, moda ponegde ak i moralistikim. U nas se, meutim, dogodilo neto to je u osnovi najblie pravom hrianstvu, a ipak tako retko; u nas je, eto, po tim optim shvatanjima, crkva doista postala narod, a narod crkva, istina ne u teolokom i moralistikom nego u nacionalno-politikom smislu. Nae pravoslavlje, srpska vera, postalo je ovaploenje nae nacionalno-dravne tradicije, a naa nacionalna psiha dala je mitologisanoj veri hrianstva izvesne elemente pravog verovanja. Mi smo napred istakli injenicu kako je u Bosni i Hercegovini iilela uspomena na njihove vladare, a kako je u narodu potpuno prevladao kult junaka iz rake drave. Srpska prolost identifikovala se sa sudbinom Nemanjia i njihovih naslednika, a ne sa sudbinom Kotromania. Ta shvatanja unela su, nema sumnje, lica iz oblasti rake drave; ali, bosanski puk ih je potpuno prihvatio. Zato to? Razloga, svakako, ima vie; ali, mi ovde naroito ukazujemo na ovaj. Nijedan od bosanskih vladara, sem hercega Stjepana, nije ostavio iza sebe onakav jedan spomenik kakvi su, primera radi, Studenica, Graanica ili Deani, i nijedan se, kako se danas ini, nije u onolikoj meri brinuo za duu, koliko su to, u nepokolebivoj tradiciji, inili Nemanjii i njihovi neposredni naslednici. Zadubine Nemanjia bile su koliko kulturna sredita izvesnog kraja toliko i uvari pomena svojih osnivaa. U pesmi Zidanje Deana narodni peva daje svesno pravi znaaj starim zadubinama, kada govori kako e se one odrati, i to, to je vano, odrati pod Turcima: U njoj e se pjevat liturija I kupit se narod Srbadija. Ovaj poslednji stih je od naroite vanosti. Narodni peva, inspirisan kaluerskim prianjima, videi od kolikog su znaaja te stare bogomolje za narodnu svest i otpornu energiju, slavio je onda sa naroitom ljubavlju vitezove kosovskoga muenika i ranije nemanjiske dinastije. Bosanskim vladarima to je nedostajalo. Katolika, vie kozmopolitska nego nacionalna, crkva nije nigde mnogo negovala takav lajiki kult. Drugi, koji su bili pravoslavni, a umrli bez tih spomenika, otili su prilino bez traga. Ne proavi kroz crkvu, oni nisu uli u narodnu tradiciju guslarsku, pa, prema tome, ni u sam narod. Samo tako nama se ini da moemo razumeti kako se moglo dogoditi da u onom delu naroda ija je tradicija iva i gde je ouvan gotovo najlepi deo i nemanjiske i kosovske epopeje nije zapameno gotovo nita o velikim podvizima Tvrtkovim, ili o ljutim borbama Hrvoja Vukia, ili o neobinoj pogibiji kneza Pavla Radenovia, i svemu to se u Bosni zbivalo posle toga. U kulturi koju su u jugoslovenskim katolikim oblastima razvijali razni katoliki redovi mogu se, gotovo u dosta otrim linijama, povui vidne granice. Prvi nosioci katolike obrazovanosti u naim zemljama bili su aktivni benediktinci, tvorci nae latinske pismenosti i osnivai prvih manastirskih sredina. Oni su, doavi meu nas rano iz svog montekasinokog sredita, uivali naroitu milost i panju hrvatskog dvora, a u dobroj meri i zetskoga. Najstarije nae pismo, scriptura beneventana, njihova je porekla, a

342

najstariji na knjievni spomenik, Hronika popa Dukljanina, nosi jasne tragove benediktinskog uticaja. Njihovo delovanje najdue se osealo u Zadru, gde je postojao od poetka X veka (prvi ouvani spomen je iz god. 918.) slavni njihov manastir Sv. Krevana i gde i danas postoji enski manastir Sv. Marije, podignut god. 1066. Od kraja XII veka, pored benediktinaca, na Hrvate vre uticaj i novi, iz benediktinske matice proizili, redovi: cisterciti, templari i hospitalci, koje je doveo herceg i kralj Andrija i koji razvijaju svoju glavnu delatnost u XIII veku na podruju Slavonije. Od njih su templari bili najaktivniji, ali i najnepogodniji, sa jakom organizacijom ratnika, spremni na borbe, i to ne samo na naem podruju; stoga im je papa god. 1312., pod pritiskom francuskoga kralja, i ukinuo red. I u nas su hospitalce ivanovce god. 1350. izoptili svetenici zagrebake biskupije, ali ih je 1355. kralj izuzeo ispod banske vlasti pod svoju. Ivanovce, krstae, sjajno je pretstavljao krajem XIV veka Ivan Palina. I cisterciti, uveni zbog svoje delatnosti meu Slovenima u Nemakoj, i hospitalci, koji su nasledili templare i drali njihov slavni manastir Vranu, naputali su slavonsko podruje pod navalom Turaka, ne brinui se mnogo za dalju sudbinu poverenog im naroda. Odrali su se jo cistvrciti samo u Stini, ljubljanske biskupije, i neto reformisani, kao trapisti, doli su posle u nekoliko mesta nae drave. Pojava cistercita, koji su doli god. 1205. iz francuskoga Klervoa, znaajna je naroito u istoriji nae umetnosti. Njihova gotska crkva u Topuskom, koja, naalost, postoji samo u ruevinama, ide meu prve crkve zidane u tome stilu. Francuski uticaj u arhitekturi osea se tokom XIV veka i meu Slovencima, a u najstarijim freskama naenim na slovenskom podruju, u crkvi na Vrzdencu, koje potiu iz prve polovine XIV veka, izvesni naunici nalaze isto tako francuske obrasce. Trinaesti vek doveo je u nae krajeve mrane dominikance, prve inkvizitore u rimskoj crkvi i borbene propovednike protiv nevernika i jeretika. Trebalo je suzbijati pravoslavlje i naroito bogumile. Oni su bili aktivni, ueni, ali esto bezobzirni i borbeni, i to ne samo protiv nevernika, nego i protiv svoje brae drugih redova. Njihovi sukobi sa franjevcima, prve polovine XIV veka, ko od njih ima prava da deluje protiv nekatolika, nisu bili nimalo u interesu crkve. U Dalmaciji su dominikanci god. 1380. osnovali svoju redodravu; u toj pokrajini i razvijao se i cvao uglavnom njihov rad. U Dubrovniku, gde su razvijali obilatu naunu aktivnost, podigli su lepu crkvu 1348., koja, kao sve u arhitekturi njihova manastira, ima preteno gotski stil. Uostalom, dominikanski manastiri su glavni pretstavnici toga stila kod nas (na primer, u Trogiru crkva Sv. Dominika, na Hvaru crkva Sv. Marka). Za nae dominikance je, kau, rekao papa Benedikt XIV: Da nestanu Summa i svi opisi sv. Tome, ja drim da bi sami dubrovaki dominikanci bili kadri da to obnove. Sem u nauci, oni su rado uestvovali i u diplomatiji. Dominikanac, hvarski biskup, Mleanin Toma Tomazini bio je glavni pretstavnik papske kurije na bosanskome dvoru, i to od vremena Tvrtka II pa sve do bosanske propasti; od god. 1439. do god. 1463. vrio je on ogroman, ali ne i srean uticaj u toj zemlji. U Slavoniji, u dubikom manastiru, njih su ve u XIII veku smenili pavliani, koji su se u XIV veku veoma rairili po toj oblasti. Glavna im se centrala u tome veku nalazila u Lepoglavi, koju su osnovali grofovi Celjski. Meu Hrvatima toga podruja pavliani su stekli mnogo i lepih zasluga kao kolski vaspitai; prva javna gimnazija, otvorena u Hrvatskoj god. 1503., bila je njihova. Zanimljivo je zabeleiti kako se u narodnim priama iz bosanske i hrvatske Krajine javlja dosta esto motiv borbe sv. Save sa sv. Pavlom, odnosno pravoslavnih ljudi sa ovim ljudima Sv. Pavla, t. j. pavlianima koji su bili pod zatitom sv. Pavla Tivljanina. Inae, pavliani su iveli po reguli sv. Avgustina.

343

Najaktivniji i najzasluniji red u naim zemljama bili su nesumnjivo franjevci ili mala braa. Nekako u ono vreme kad je sv. Sava organizovao pravoslavnu crkvu u Srbiji javljaju se i prvi franjevaki redovnici u naim zemljama. Njihova zaetnika sv. Franju Asikoga, prijatelja ptica, bacila je, kau, god. 1212. bura na dalmatinsku obalu; na tu stranu dolaze i prvi njegovi sledbenici, u Zadar i Dubrovnik. Jedan lan njihova reda, barski biskup Jovan de Plano Karpini, pripremao je sredinom XIII veka reenje u dugogodinjem sporu o prvenstvu barske i dubrovake arhiepiskopije u srpskim zemljama. Franjevci su ve tada razumevali da dovedu u sklad interese katolike crkve sa dravnim razlozima mladoga srpskoga kraljevstva. Razumljivo je stoga to se iz njihova reda uzima nekoliko nadbiskupa i biskupa za dieceze po Srbiji i to im srpski dvor poverava raznovrsne misije. U Bosni je oko god. 1340. osnovana franjevaka vikarija; otad pa sve do danas oni su tamo bez prekida vrili ne samo svoju plodnu misiju, nego su bili i glavni kulturni i knjievni radnici te pokrajine. Istorija Bosne ne moe se uopte izlagati bez veze sa franjevakim redom. Kada je trebalo, franjevci su ulazili i u bojne redove, kao Ivan Kapistran god. 1456. branei Beograd. Za turske vladavine oni su jedini ostali na porobljenom podruju, da se brinu o svome narodu; cisterciti, hospitalci, dominikanci svi su se spasavali postepeno na sigurnije podruje. Sasvim je pojmljivo stoga to je popularnost franjevaca postala tako velika, to ih narod zove intimno ujacima i daidama, i to je njihov red u punom smislu rei postao narodni red. Bosanska vikarija obuhvatala je krajem XIV veka sve zemlje od Crnoga Mora do Istre, sa delovima Ugarske i Vlake; bio joj je dodeljen ak i jedan deo apulskih manastira. Od sredine XV veka poela su odvajanja od nje, najpre ugarskih (god. 1447.), pa posle dalmatinskih manastira (god. 1469.). God. 1514. izvedena je podela bosanske vikarije u dva dela: u jedan pod turskom, i drugi pod hrianskom vlau, u Bosnu Srebrenu (zbog centrale u Srebrenici), i u Bosnu-Hrvatsku. Oba dela tom prilikom proglaena su za redodrave. Sa turskim prodiranjem irilo se, naravno, podruje prve redodrave, tako da se i kod njih dogodilo neto slino kao i kod pravoslavnih: bosanski franjevci postali su glavni stoer za gotovo sav katoliki svet Turske. Druga redodrava, znatno smanjivana, napustila je god. 1688. svoje ime i postala redodrava Kranjska. God. 1591. imali su franjevci Bosne Srebrene pod svojom upravom 16 manastira sa svega 165 brae; od tih su se 3 manastira nalazila u Slavoniji, 3 u Dalmaciji, a 10 u Bosni. Taj mali broj kazuje jasno da je katoliki elemenat, usled beanja pred Turcima, znatno opao, i da ovima koji su ostali ivot nije bio nimalo lak. Pa, ipak, god. 1600. bosanski franjevci preneli su svoju delatnost i u Bugarsku, gde su osnovali etiri svoja manastira, od kojih je onaj u ipravcu bio najznamenitiji kao sedite novoosnovane biskupije. Prvi biskup u toj biskupiji postao je Bosanac, fra Petar Zlojutro. On i njegovi drugovi sluili su se tamo, u knjievnom i drugom svom radu, svojim srpskohrvatskim jezikom, koji su pokuali da uvedu i u bugarsku knjievnost. Privlana crta franjevaca, nastala dobrim delom od nevolje, bee u tome to su se od XVI veka unapred zanavljali uglavnom domaim elementom, to nije bio uvek sluaj kod drugih redova. ak i na vrhovima crkve stranci su veoma retki. U izvesnim krajevima june Dalmacije i Bosne i Hercegovine gotovo svaka uglednija katolika kua dala je poneko lice franjevakom redu. Tako su franjevci postajali narodni ljudi ne samo po svom delovanju nego i po krvnim vezama. Kao narodni ljudi, ivei na naem verski izmeanom i osetljivom podruju, franjevci su u sebi mudro vaspitali liberalnu toleranciju prema pripadnicima drugih vera. Fratar Vita gradio je Deane, a katoliku katedralu u

344

Kotoru slikali su grki slikari. Kad u svojoj hronici fra Nikola Lavanin opisuje kosovsku bitku, on ali srpski poraz, jer je to bila hrianska pogibija, a Milo se tu istakao za pokazati tvardu viru krstjansku. Za fra Andriju Kaia ak je na pravoslavni sv. Sava kruna, dika, potenje i slava. * Karakteristina je injenica da na podruju Bosne i Hercegovine ni katolici ni pravoslavni nisu ostavili nijednog umetnikog dela vee vrednosti, koje bi se moglo meriti sa rakim crkvama na istoku, ili sa zapadnim u Hrvatskoj i Dalmaciji. Jedini izuzetak pretstavlja umetniki doista neobian rad, kakav nema nikoja druga naa oblast, ono nadgrobno kamenje iz Zgoe, podignuto, izgleda, na grobu bana Stevana II, koje se sad nalazi u sarajevskom muzeju. Verovatno je bogumilski pokret svojom tenjom za skromnou imao veliki uticaj, jer drugog, dovoljno ubedljivog, razloga za to otsustvo ne moemo da vidimo. Oskudica umetnosti hrianske pod turskom vlau i kod pravoslavnih i kod katolika, u svima oblastima, stvar je posle sasvim razumljiva. Ukoliko Turci i ne bi inili smetnje podizanju i obnavljanju crkava, nije za vie umetnike poslove bilo potrebnih sredstava niti uvek oseanja sigurnosti, bezuslovno nunog za stvaranje monumentalnih dela. U Slovenakoj, meutim, gde je bilo verske revnosti oduvek, a gde, ipak, nije nedostajalo i sigurnosti, podignuti i ouvani hramovi nisu uvek izraz samog slovenakog naroda. Siroti njegov puk nije imao ni sredstava ni smisla za dela vee umetnosti, a ono to je stvaralo plemstvo tue kulture, ma koliko da je od interesa, nije znak naeg umetnikog duha. Najbolje i umetniki najlepe graevine podiu se u to vreme samo u mletakoj Dalmaciji, gde su odranije postojale stare tradicije u tome pravcu i imponujui obrasci. Zar sjajni trogirski dom, nakit Dalmacije, koji postoji od XIII veka i koji se dograivao decenijama i ak vekovima, kao i splitski zvonik Sv. Dujma, da ne izazove i druge gradove da dobiju slian hram? Tu graevinsku ambiciju, punu verske rvvnosti i tenje da ne izostanu iza drugih, pokazuju dalmatinski gradovi jo i u XVI veku, pred Turinom, istina u najvie sluajeva ne u poetnoj nego u zavrnoj fazi posla. Tako je do god. 1518. dovravan jedan veliki deo posla na splitskom zvoniku, a god. 1536. zavrena je ona vanredno lepa katedrala u ibeniku koja je poeta god. 1431. i koja pretstavlja jedan od najlepih spomenika Obnove na naem podruju. U XVXVI veku ibenik, zbog te katedrale, postaje najvanije umetniko sredite Dalmacije, sa umetnicima koji tu stiu i iz Italije i sa naih strana. U sadanjoj Hrvatskoj, gotska katedrala Sv. Stevana u Zagrebu izgraivala se gotovo dva veka, sporo i nejednako, i ne pretstavlja jedinstven umetniki spomenik. U XVI veku, u veku njihovog snanog poleta, aktivni su u gradnji i Turci. Skoplje je ve u XV veku puno njihovih spomenika, kao to su lepa Isakija damija (iz god. 1438. 1439.) ili u hrianskom stilu graena Burmali damija iz god. 1495., koja je sruena nedavno, god. 1925. Velianstvena Husref-begova damija u Sarajevu, dovrena god. 1530., najlepi turski umetniki spomenik u naim zemljama, Alada damija u Foi sa bogatom slikarskom dekoracijom, po kojoj je dobila i ime (god. 1549.), Ferhadija u Banjoj Luci (god. 1580.), pa mostarski kameni most, sa svojim jedinim smelim i visokim lukom iznad Neretve (god. 1566.), i viegradski most Mehmed-pae Sokolovia (god. 1571.), nastradao za vreme svetskoga rata, pored toliko drugih graevina, najbolja su dokaz umetnikog smisla i stvaralake snage majstora sa kojima je Turska podizala svoje

345

graevine, dajui im ovoj naroiti stil, sa finim kombinacijama mavarske i drugih istonjakih umetnosti. VI. REFORMACIJA U JUGOSLOVENA. 1. Poetak reformacije kod Slovenaca. 2. Primo Trubar i njegovi saradnici. 3. Jugoslovenske tenje slovenakih reformatora. 4. Reformacija kod Hrvata. 5. Katolika reakcija. 6. Ilirsko ime za Jugoslovene. Otkako je Martin Luter, 31. oktobra god. 1517., na vratima crkve u Vitenbergu pribio ovoj uveni akt sa 95 taaka, u kojima je bio voljan da se javno, sa svakim, spori o izvesnim odredbama rimske crkve, krenuta je, bez uzmaka, otra borba protiv dotadanjeg rada i morala na papskoj kuriji. Veliko nezadovoljstvo u katolikim redovima, koje se godinama prikupljalo i sa vremena na vreme izbijalo u pojedinim pokretima, nije moglo vie da se zaustavi. Sa Luterom su protestovale uskoro itave pokrajine i ubrzo itavi narodi. Junjaci, za koje bi se po Makijavelijevoj tvrdnji: ukoliko je koji narod blie Rimu, glavi nae vere, utoliko ima manje vere, moglo pomisliti da e biti glavni nosioci novoga pokreta, ostali su, ipak, gotovo svi verni papi; uz Lutera je prvenstveno pristao u ivotu oporiji i u svojim moralnim pogledima stroi sever. Prva jugoslovenska oblast u koju je dopro novi Luterov pokret bila je Slovenaka, a prve konkretnije vesti o javljanju toga pokreta u njoj potiu ve iz god. 1525. Njegovi nosioci su spoetka nemaki sunarodnici Luterani, i to, kao i u samoj Nemakoj, u prvom redu inteligencija i vei deo plemstva, mukog i enskog. U slovenaki puk prodrlo je novo uenje postepenom propagandom znatno docnije, tek u drugoj polovini XVI veka. Razloga za irenje reformacije bilo je vie i oni su u bitnosti isti kao i na drugim stranama gde je ona naila na dobar prijem; to su suvie velika bogatstva i prihodi pojedinih crkvenih velikodostojnika, koji su vie politiki ljudi nego svetenici; zatim bedno stanje seoskog svetenstva, kojega je bilo malo, koje nije bilo obrazovano, i koje se, da bi se moglo odrati, bavilo svim moguim poslovima a zanemarivalo svoje prave dunosti; i najzad, i iznad svega, prema tom negativnom kao pozitivna privlanost upotreba narodnog jezika u bogomoljama, koja je crkvu pribliila narodu. Protiv ve mrtvog i narodu nedostupanog latinskog jezika reformatori su kao prvi uslov za uspeh vere istakli zahtev da se evaneoska re ima kazivati na-rodnim jezikom. U Slovenakoj, gde su slovenski jezik godinama zapostavljali i plemiski i vojni i crkveni krugovi, moralo je prijatno dirnuti ljude kada su im se novi propovednici poeli obraati na njihovom narodnom jeziku i time i njih same dizati iz njihovog dotle podreenoga poloaja, u kojem je pripadnost slovenskoj grupi smatrana kao neki duhovni nedostatak. Velik deo ljudi iz alpiskih zemalja studirao je u XVI veku u Nemakoj, u Tibengenu, Vitenbergu i Jeni, gde je Luterovo uenje imalo moan uticaj. Po jednoj statistici uio je tada u samom Tibingenu 301 ak iz Kranjske, Koruke, tajerske i Gorice. U tom broju nalazilo se, pored plemia i graana, i mladia seoskoga porekla. Oni su, prirodno, glavni nosioci Luterova uenja. Od god. 1525., kad se ljubljanski biskup Kritof Ravbar poeo tuiti na prve propagatore novih ideja, koji unose nemir u crkvu, pokret se neprestano irio, mada je kralj Ferdinand god. 1527. izdao najstroe naredbe protiv njega. Na elu toga pokreta u Ljubljani bio je sekretar zemaljskih stalea Matija Klombner. Karakteristina je injenica da se ve god. 1528., prilikom slubene

346

crkvene vizitacije, u Vitanju narod tuio kako im upnik ne zna slovenskoga jezika, i kako se o tim injenicama ve onda poelo voditi rauna. Kao propovednik slovenskome puku poeo je svoju sveteniku karijeru i Primo Trubar (roen 8. juna god. 1508. u Raici kod Ljubljane), koji se vaspitavao kod transkoga liberalnoga biskupa Petra Bonoma. Ovaj je svojim acima govorio o idejama Erazma Roterdamskoga i Kalvinovim, i ve rano pripremio Trubara na put kojim je docnije poao. U Ljubljani, od god. 1531. Trubar ulazi u krug Klombnerov, ita opise cvinglijevaca i postaje propovednik novih ideja. Kada je god. 1536. za ljubljanskoga biskupa doao Franjo Kacijaner, prijatelj Luterovih pristalica, a moda i sam potajni pobornik Reformacije, postao je Trubar posle izvesnog vremena ljubljanski kanonik i, zahvaljujui svome novome poloaju, uticajniji nego pre. Kada je po Kacijanerovoj smrti ( god. 1543.) na ljubljansku biskupsku stolicu doao Urban Tkali ili Tekstor i sa njim ivlja reakcija katolike crkve, Trubar se nije mogao da odri na ovom poloaju i morao je ak da bei iz Austrije. On, naravno, nije bio i jedina rtva. Zemaljski poglavar tajerske i vojni zapovednik na granici, baron Ivan Ungnad, koji je studirao u Vitenbergu i lino dolazio u dodir sa Luterom, i koji je posle, na svome visokome poloaju, bio stub Reformacije, morao je isto tako god. 1556. napustiti Austriju. Pobegavi iz Austrije, Trubar se nastanio u Bavarskoj, kao propovednik i upnik u Rotenburgu i Kemptenu. U Nemakoj, gde je izbliza mogao pratiti ivu aktivnost protestanata, poeo je i on da tampa prve svoje knjige za Slovence, da bi razvio i pojaao stvoreni pokret. Prva njegova dela, objavljena pod pseudonimom, u Tibingenu, najverovatnije god. 1551., tampana goticom, jesu Katehizam, i Abecedarij in der Windischenn Sprach. U njegovim spisi-ma za Slovence se upotrebljava ba taj plemenski naziv (vsem Slovencom), Ta dela, mada mala i neugledna, imaju veliki znaaj, jer njima poinje stvaranje nove i prave slovenake knjievnosti na narodnom jeziku. Sa Trubarom domalo dolaze u tenje veze Ungnad i ueni Kopranin Petar Vergerije, ovek iroke humanistike kulture, koji je kao biskup preao u protestante i morao, kao i drugi, traiti zatite u Nemaca. U Vergerijevoj glavi zaela se misao da se pokret Reformacije proiri meu sve Jugoslovene i da se za taj cilj spremi prevod Svetoga pisma. God. 1554., kada je doao na tu misao, Vergerije je poeo da prikuplja i saradnike, da bi je mogao i ostvariti. Primo Trubar se spoetka kolebao, izvinjavajui se velikom tegobom toga posla. On ne zna hrvatski, a tekoa je bilo za takav rad i sa samim slovenakim jezikom, koji je imao vie dijalekata a bio bez ikakve knjievne tradicije. Ali, Vergerije se ipak nije pokolebao. Na linom sastanku u Ulmu dolo je izmeu njega i Trubara god. 1555. na kraju krajeva do sporazuma. Reilo se da se za saradnike nabave dva Slovenca i dva Hrvata. Za tu ideju Vvrgerije je pridobio i virtemberkoga hercoga Hristofora, koji je odredio godinju pomo od 300 forinti za ureenje jedne za to preko potrebne slovenske tamparije, koja je posle doista i proradila u Urahu god. 1561. Prvi prevod jednog dela Evanelja, Evanelje sv. Mateja, objavljen je god. 1555. latinicom, na slovenakom, kao juinica toga budueg veliko obeda koji su spremali Vergerije i Trubar. No, naskoro potom doe do ljutog razlaza izmeu njih. Prvi je u svemu vodio glavnu re i Trubara prikazivao samo kao svoga pomonika i izvrioca svojih ideja, to je ovoga drugoga, na kome je leao sav posao, duboko vrealo. God. 1561. Vergerije je konano napustio rad na slovenskom prevodu Biblije i odao se drugim poslovima, a Trubar je za to vreme nastavljao i objavljivao po partijama svoj poeti prevod.

347

Sem Vergerija ivo je radio na tome da se spremi prevod Svetog pisma na slovenskome jeziku, pristupanom svima Jugoslovenima, i baron Ungnad. Slovenski jezik pristupaan svima Jugoslovenima nije uopte postojao, ak ni pojedina jugoslovenska plemena nisu imala jo svog pravog knjievnog jezika. Zahtev je bio veoma teak za izvoenje, a krasan kao ideja. To je prva misao o jednom jedinstvenom jugoslovenskom jeziku, koji bi obuhvatio sve. Samo, kako doi do njega? Ovi dobri ljudi videli su da slovenaki ne odgovara toj tenji. Stoga su traeni ljudi iz slovenskih oblasti, iz Dalmacije, iz Hrvatske, izmeu uskoka, da oni pomognu. Kako su u upotrebi bile i glagolica i irilica, oni se reie da uzmu oba pisma, glagolicu za Hrvate, a irilicu za Srbe i oblasti katolike i muslimanske gde se to pismo kod njih upotrebljavalo. Kao prvog saradnika na tome poslu dobio je za glagolicu svetenika Stepana Istranina, zvanoga Konzula, koji je bio prognan iz otadbine i doao Trubaru. God. 1557. poeo je Stepan, uz Trubara, da prenosi Bibliju sa slovenskoga na hrvatski, a u tome poslu dopunjavao ga je od god. 1559. i Anton Dalmatin, isto svetenik iz Istre, koji je radio u dodiru sa vie zemljaka i sa pouzdanijim znanjem od Stepana. Dalmatin je u Urahu dao i prva obavetenja za rezanje slova u irilici, pa je posle postao i slaga i tampar knjiga raenih njima. Meutim, videlo se da je Stepanovo i Antonovo znanje dosta ogranieno i da za posao treba jo ljudi, naroito takvih koji su sigurniji u irilici i koji bolje poznaju srpskohrvatski. Posle izvesnog vremena pridobili su dva pravoslavna kaluera, Matiju Popovia i Hercegovca Jovana Maleevca. Ovaj drugi bio je doista dobar poznavalac slovensko-srpske pismenosti, jer je od god. 1524. prepisao vie knjiga za nae manastire u Trebinju i Sv. Trojici kod Plevalja. Ova dvojica nala su se sigurno meu uskocima, koji su u to vreme dolazili na hrvatsko-kranjsku granicu. Pedesetih godina XVI veka protestantski pokret na toj strani imao je ve znatan broj svojih pristalica. U Metlici je osnovana hrvatska protestantska kola, a Grgur Vlahovi iz Ribnika vaio je kao jedan od najuglednijih hrvatskih propovednika. On je doveo ove uskoke popove u vezu sa Trubarovim saradnicima, poto se i sam bavio prevodom Biblije. Ali, Trubar izgleda da nije bio ovek podesan za saradnju sa drugima. Kao ranije sa Vergerijem, on se god. 1561. raziao i sa Ungnadom, pa sa obojicom hrvatskih saradnika, Stepanom i Antonom, i najzad sa ljubljanskim aktivnim Klombnerom. Od god. 1566. ivi stalno do svoje smrti, do god. 1586., kao pastor u Deredingenu, gde marljivo radi na knjievnosti. Meutim, protestantski pokret uze i bez njega maha. Od god. 1561. stvorila se u Ljubljani jaka protestantska, potpuno sreena, optina, koja osniva i svoju gimnaziju. Drugo vano sredite za Hrvate postade Metlika. U njoj je u avgustu god. 1559. bio odran jedan mali crkveni sabor, koji je, izmeu ostaloga, imao da pregleda dotadanji rad na prevodu Biblije i da se pobrine za dalje mere da se taj korisni posao zavri. Dobar prevod Biblije smatran je, sasvim prirodno u protestantskom pokretu, kao hitna i najvanija potreba, i na njemu se radilo nekoliko godina uz iv interes svih glavnijih ljudi. Za tampanje Biblije i drugih knjiga ureene su dve tamparije, jedna u Tibingenu, a druga u Urahu. Ova druga je posle smrti Uvgnadove ( god. 1564.) obustavila rad. Jovan Maleevac, koji je znao kako stoje stvari u narodu pod Turcima, ali koji je inae u svojim planovima bio ponekad dosta nerealan, preporuivao je da se tamparija iz Uraha prenese moda u Mletke, poto je mletakih tampanih knjiga ve bilo u prometu i narod ih je uzimao. On je, dalje, govorio: da u njegovoj otadbini ima tampara koje bi mogli dobaviti za rad i ovamo na strani; a posebno je naglaavao da treba knjige tampati irilicom, jer se ona upotrebljava sve do Carigrada. Moda bi se

348

mogla tampati knjiga i za samoga sultana sa pravim tumaenjem evanelja, te pokuati sve Turke obratiti na pravu vjeru. Ovu sugestiju, tako oigledno fantastinu, prihvatili su, ipak, mnogi ljudi, a meu njima ak i baron Ungnad, koji je, ta vie, saoptavao i nemakim knezovima. Trubar je god. 1577. ak tvrdio kako ima ve i sigurnih vesti o tom da se ova cela akcija osea plodno meu Turcima, koji poinju svoju decu potajno krtavati i uiti katihizis! Rad Popoviev i Maleevev, mada poet sa tako dalekim planovima, nije dugo trajao. Oni nisu bili dorasli za taj teki posao koji se od njih traio, a uli su, verovatno, i za negodovanje svojih suvernika, koji su se bojali da ovi ne rade o kakvoj izdaji pravoslavlja. God. 1563. doista je popa Matiju, verovatno iz tih motiva, svojom rukom ubio jedan drugi uskoki pop. Pokret reformacije, kojem su na elu svuda stali ueni ljudi, imao je od poetka iroke ambicije. Ilo se svesno za tim da se on ne zaustavi na uskom podruju alpiskih zemalja, nego da obuhvati sve june Slovene i ceo Balkan uopte. Ako ostavimo na stranu onaj fantastini plan sa preveravanjem turskoga sultana, mi vidimo da se u ovom drugom pravcu, na irenju pokreta meu junim Slovenima, radilo stvarno i to za dui niz godina. To je prvi kulturni pokret u kojem se traila i nala saradnja Srba, Hrvata i Slovenaca. Motiv za traenje te saradnje bila je verska revnost reformatora, ali su kako taj pokret tako i njegova sredstva ili za tim da se naglasi etnika zajednica svih naih plemena, koje ovo kulturno delo ima jo vie da priblii. Znajte (govore ovi ljudi sami) da jesmo sa tim naim tlmaenjem vsim slovenskoga jezika ljudem sluiti hoteli, najprvo vam Hrvatom i Dalmatinom, lotom takaje Bonakom, Bezjakom, Srbljanom i Bulgarom. Metliki sabor kazuje to isto god. 1559. Biblija je namenjena da proe kroz svu Dalmaciju do Jadranskoga Mora, isto kao kroz Hrvate, Bosance, Srbe i sve tamo do Carigrada. Tu misao ponavlja i baron Ungnad god. 1562., koji zbog toga preporuuje da se knjige upuuju tamo, ako ne ide drukije, ono i dabe, samo da prava boja re prodre to dalje. Na prekore da je jezik u knjigama Trubarovim samo jedan dijalekat slovenski, koji nee razumeti svi ljudi kojima se njegove knjige upuuju, odgovorili su kranjski stalei, verovatno pod njegovom sugestijom, 9. decembra god. 1563. ove vanredno vane rei: to se tie jasnoe i razumijevanja tih knjiga, oito je, ako i Istrani, Dalmatinci, Hrvati, Bezjaci i Bonjaci govore donekle (in terminis) razliito, ipak se oni s malo muke i truda mogu razumjeti, a tako je slino i u Nemakoj (F. Buar). Teko je nai za prilike XVI veka jasnijeg izraza za oseanje narodne celine nego to je ovaj ovako svesno podvueni, sa primerom Nemake i njenih plemenskih dijalekata. U asu kada su se ljudi, pri radu na jednom novom poslu, oslobodili od svih dotadanjih predrasuda, verskih i pokrajinskih, kad su u tenji da stvore neto bolje bacili iri pogled oko sebe, oni su, sasvim prirodno, videli kao dan jasnu injenicu da taj narod od Alpa do blizu Carigrada, rastavljan svim moguim pregradama, ipak ustvari pretstavlja celinu. Meu Slovencima samim pokret Reformacije izazvao je itavu duhovnu revoluciju. On je trgao ljude na otpor, probudio im narodnu svest, stvorio narodnu knjievnost. God. 1584. dobili su oni konano svoj prevod Biblije, delo Trubarevo (prevod Novoga zaveta ve god. 1582.) i njegova pomagaa Jurja Dalmatina, uz druge spise protestantskoga veroispovedanja i verske pouke i zabave. Naroito su postale popularne njihove crvene pesme, objavljivane u est pesmarica. Od god. 1551. do god. 1595., kad je izala poslednja njihova knjiga, objavili su reformatori oko 50 knjiga namenjenih Slovencima. Bez obzira na jednostranost sadraja te pismenosti i na nejasnosti kakvo bi znaenje za narodnosne odnose u Slovenakoj imala konana pobeda

349

protestantizma (pisao je lepo F. Kidri), Slovenci moraju biti veno zahvalni Reformaciji to je dokazala da se i slovenskim jezikom moe tampati i pisati; to je odredila zdravu osnovu knjievnom jeziku (na osnovu kranjskih govora) i pravopisu; to je izradila razne crkvene knjievne spise i meu njima Bibliju, literarno delo trajne vrednosti; to je stvorila osnovu za teorisko prouavanje jezika i njegova blaga; i naroito to je prisilila rimsku crkvu da se otrese svoje nebriljivosti za tampanu slovenaku re. I kod Hrvata se uticaj Reformacije osetio dosta jako, mada ne toliko kao kod Slovenaca. Bio je, pre svega, ogranien samo na podruje slobodnih Hrvata, odnosno na Istru, Hrvatsko Primorje i uu Hrvatsku do iza Zagreba. Najaktivniji bio je u tada preteno hrvatskoj Beloj Kranjskoj i u Istri, koja je dala najvei broj saradnika za prevod i tampu hrvatskih knjiga (Vergerija, Stepana Konzula, Jurja Cveia, Matiju Pomazania i dr.). Otud u tim protestantskim knjigama i prevlauje istarski akavski dijalekat. Iz Istre su bili i uveni naunici protestantski toga doba Matija Vlai (M. Flacius Illyricus) i Matija Grbi. U Hrvatskoj je izvesno vreme ivo propovedao Grgur Vlahovi, koji je to inio delimino na poziv samoga bana Petra Erdedija (1557.1567.). Jo vie su irili novu veru nemaki oficiri na Krajini. U tada osnovanoj tvravi Karlovcu spominju se dva propovednika Reformacije: jedan koji je za oficire propovedao nemaki, a drugi za vojnike sa srpskohrvatskim jezikom. Novoj veri bio je naklonjen i sigetski junak Nikola Zrinjski, a njegov sin uro izagnao je sa svoga podruja u Meumurju sve katolike svetenike. Na svom dobru u Nedeliu osnovao je uro, od nekoliko pisaca slavljen kao prijatelj knjige, protestantsku tampariju, koja je naskoro prenesena u Varadin, a odatle u Maarsku. U Varadinu (u toj tampariji) objavio je god. 1586. svoju nimalo originalnu ali popularnu Postilu poznati hroniar Anton Vramec, koji je inae bio katoliki svetenik, ali i pisac sa izvesnim tendencijama protiv papa. Njegova hronika (iz 1578.) izazivala je dugo zbog toga sablazan u krugovima pravih katolika. Velik deo slavonskog plemstva i njihovih ljudi, koji su bili pristalice Zapoljine, prili su pokretu Reformacije, da i tim vidnije obelee svoju protivnost prema katolikome kralju Ferdinandu. Ali, knjievne aktivnosti kod njih nije bilo, niti je, koliko se danas zna, meu njima delovao neki protestantski propovednik veeg znaaja. Meu hrvatske doseljenike u Erdelju pozvali su, meutim, nemaki plemii Stepana Konzula, da ih uputi u nova uenja. Na toj svojoj misiji Stepan je po svoj prilici i umro. Prema bibliografiji F. Buara u njegovoj Povijesti hrvatske protestantske knjievnosti objavili su protestanti do god. 1564. za Srbe i Hrvate 13 svojih spisa glagolicom (meu njima prvi kao probni list), 8 irilicom, za tri godine (1561. 1563.), sa jednim probnim listom, i 9 latinicom. Od njih su najslabije ile knjige irilicom: prvo stoga to se u turske oblasti s austriske vojne granice knjiga teko proturala; drugo, to su Srbi u svome pravoslavlju bili uporni, i to je ba tih godina obnovljena patrijarija une-la nove energije u rad; i najzad, to je izgled slova, dijalekat i sadraj tih knjiga bio neobian za onaj mali broj pismenih Srba, vaspitanih u tradiciji srpsko-slovenske knjievne kulture. To je vailo i za Srbe pod Turcima i za one koji su se nalazili u dravi Zapoljinoj, pod Mlecima i pod Austrijom. Bilo je sasvim blizu pameti da reakcija katolike crkve protiv ovog pokreta nee pustiti da se na nju dugo eka. Opasnom pokretu Reformacije, koji je ogromno tetio ugledu pape i samoj rimskoj crkvi i irio se brzo u svima pravcima, morao se im pre uiniti kraj. Od katolicizma su otpadale itave pokrajine, najvei crkveni dostojanstvenici prelazili su u protivniki tabor. Otra kritika, kojoj je crkva prvi put bila izloena ovako

350

javno i nepotedno preko tampe koja se ve tad pokazala kao mono i opasno sredstvo, pogaala je u sr i delovala u svima redovima. Oseajui to, rimska crkva donela je dve odluke: 1. da pone i ona, sa svoje strane, otru borbu protiv protesta reformne kritike, za koju e se iskoristiti konzervativne vlasti i vladari; i 2. da se i sama od sebe obnovi i reformie, kako bi vie odgovarala novom vremenu i otstranila svakom i suvie vidne mane dotadanjeg sistema. Crkveni sabor u Trientu, koji je sa mnogo intriga radio, sa velikim prekidima, od god. 1545. do god. 1563., pretresao je skoro sva savremena pitanja crkve i doneo velik broj odluka da se stanje popravi. U isto vreme potegao je svoj ma i car Karlo V u slubi Bogu, za zatitu svete katolike vere. I dok je Turin gazio preko poljana Slavonije i Ugarske, poeli su pod habzburkim vostvom krvavi verski ratovi po nemakim i naskoro po austriskim zemljama, koji e u ime Hristovo proliti vie krvi i napraviti vie pustoi nego janiarske ordije. Kao najmonije sredstvo papinske reakcije pokazao se novi red isusovaca ili jezuita, koji je osnovao panac, bivi vojnik Ignjatije Lojola, a koji je god. 1540. odobrio papa Pavle III. Taj novi red, druba Isusova, koji je imao u sebi neto od ratnike organizacije i iji su se lanovi priznavali kao vojnici Hristovi, sproveo je strogu disciplinu i pazio na vanredno paljivo kolovanje i rafinirano izraivanje pojedinaca i itavih narataja, radei sve sa ciljem da se lina volja i vrednost tih briljivo vaspitavanih ljudi iskoristi za jaanje ugleda Rima, katolike crkve i njezinog prvosvetenika. Aktivnost katolike reakcije osetila se i u naim zemljama dosta brzo. Trubar, koji se na poziv kranjskih stalea vratio god. 1561. u Ljubljanu, bio je god. 1565. prognan kao ovek koji izaziva verske sukobe. God. 1573. dolaze jezuiti u Grac i sa njima poinje katolika ofanziva. Oni naroito dobro organizuju svoje kolegije, kole, sa kojima se ne moe takmiiti nijedna kola drugih redova i stalea, mada protestanti, ba zbog njih, usavravaju svoje kolstvo sa puno smisla i na mnogo strana. Zagrebaki biskup uro Drakovi, koji je jedno vreme bio i ban (1567. 1578.), uestvovao je na Trientskome saboru i vratio se otud sa vrstom namerom da suzbija Reformaciju na svome podruju. U Loretu je god. 1580. osnovan jezuitski Collegium illyricum, koji tada, istina, nije bio duga veka, ali koji je ipak izveo na put nekoliko svojih pitomaca. Do punog izraza dolazi ta reakcija meu Slovencima za vreme biskupovanja energinoga Tome Hrena (1599. 1630.), koji je, pomagan od Habzburgovaca, ustanovio komisije za strog pregled crkvenih odnosa i povraanje izgubljenih katolika u staru veru. Na plemie, bolje organizovane i svesnije, udaralo se postepeno; ali, seljaci i graani bili su stavljeni vrlo brzo pred alternativu: ili da se vrate u staru veru ili da se sele iz zemlje. U kratkom roku od god. 1599. do god. 1604. izvren je uglavnom taj proces preiavanja. I u Hrvatskoj je taj pokret uguen negde u isto doba. Jezuiti su doli u Zagreb god. 1606., na Rijeku god. 1628., a u Varadin god. 1632. Maari, kod kojih je protestantizam uhvatio vrsta korena, eleli su da za sve podanike krune Sv. Stevana vai u pogledu vere isto naelo, i to ono potpune verske slobode. Ali, hrvatski katolici nisu nikako hteli da pristanu na to. Pominju se esto rei hrvatskoga bana Tome Erdedija, kazane na pounskome saboru god. 1608.: Ovim u maem isterati tu luteransku kugu iz svoje zemlje, te emo se pre i odvojiti od Ugarske negoli dopustiti da se ona ukoreni u naim kraljevinama. Hrvatski sabor je god. 1609. doneo odluku da se otad u Hrvatskoj i Slavoniji priznaje samo katolika vera; protestantska i pravoslavna behu, dakle, zabranjene. Protestantizam je tako suzbijen meu Hrvatima vrlo energino. Odravao se posle toga tek ovde onde, kao primera radi u Podravini, gde je postojao jo god. 1712. Na podruju Mletake Republike

351

protestantizam je suzbijan od poetka sistematski i nije tamo nikad ni postigao kakvih veih uspeha. U borbi protiv protestantske propagande katolici su morali primiti mnogo njihovih naela i metoda rada da bi ih mogli s uspehom suzbijati. Jedno od glavnih naela bilo je: delovanje u narodu putem knjige i narodnog jezika. I kod jezuita, kao i kod protestanata, program za rad izrauje se na irokoj osnovi. Ilirski zavod u Loretu imao je da prima pitomce iz hrvatskog Primorja, Dalmacije, Bosne, Slavonije, Srbije i Bugarske. Pod tim arhainim ilirskim nazivom, koji se u Rimu upotrebljava kao oznaka za Slovene na jugu od kraja XV veka, obuhvaene su ve tada nae sve zemlje kao jedno zajedniko podruje, potpuno onako kako smo videli da su inili i protestanti. Ovo ilirsko ime ulo je u XVI veku naroito u promet i odravalo se dugo u stranoj, a i naoj, nauci kao zajednika oznaka za sve Jugoslovene; uvedeno spoetka kao stari geografski pojam za pripadnike starog Ilirika, ono se postepeno prenosilo i na njegove nove stanovnike, pa se onda poelo pisati i o novoj ilirskoj naciji i ilirskom jeziku. Ranije iz Rima zabranjivani slovenski jezik uvodi se sada u crkve za propovedi, pa ak i za obrede. Jedan rimski cenzor pie ak, povodom Kaieva prevoda poslanica (Pistula), god. 1639., kako bi slovenski (dubrovaki) jezik mogao posluiti svima narodima Istoka, pa da se jezik katolike crkve podeli na dvoje: za Zapad da bude latinski, a za Istok slovenski. To da na Istoku ne bi tetilo ugledu crkvene tradicije; latinski bi se tovao kao svet, a slovenski bi se upotrebljavao kao onaj koji se razume. Sravnite ta shvatanja u Rimu sa onima iz X i daljih vekova, kad su Sloveni, u najviem interesu crkve, uzalud vapili za tim ustupkom, pa ete najbolje oceniti koliko je promene izazvao pokret Reformacije, koji je u tom pitanju energino i odmah pogodio pravi put! Kao protestanti, i katolici poinju tampati svoje katihizise i druge crkvene pouke ne samo latinicom, nego i irilicom, u dobrom delu sluajeva, kao na primer u Bosni, i za katoliki svet koji se sluio samo tim pismom, ali sem toga i za pravoslavne. Prvi katoliki spisi na narodnom jeziku, tampani latinicom, pojavljuju se god. 1582., a prvi irilicom god. 1583. Takvim spisima poinje i fra Matija Divkovi franjevaki knjievni rad u Bosni, koji je, kao i rad njegovih glavnih drugova XVII veka, sav na narodnom jeziku i u veoma popularnom obliku. U svome delu Znaaj reformacije i protureformacije za duhovni ivot Junih Slovena M. Murko je naroito istakao znaaj katolike reakcije za razvitak naeg knjievnog jezika. Protestantske knjige pisane su na akavskome nareju; na tom dijalektu razvijala se i dalmatinska svetovna knjievnost i prodrla, kao knjievna moda, ak i u Dubrovnik. Ali, od poetka XVII veka, izvesni jezuitski pisci naputaju tu tradiciju i, u tenji da obuhvate ire narodne krugove, prihvataju najrasprostranjeniji, tokavski dijalekat, a u tom dijalektu opet biraju bosanski izgovor kao najraireniji i potom kao najpogodnije sredstvo da se postigne cilj. Pisac prve gramatike srpskohrvatskog jezika, objavljene god. 1604., Bartolomej Kai sa Paga, opredelio se za to nareje i dao prvi primer drugima. U svome Ritualu rimskome (1640.) izneo je on svoje razloge za taj postupak ovako: poto svaki lovik svoga grada govor i besidenje hvali, Hervat, Dalmatin, Bonjak, Dubrovanin, Serbljin to on misli da e najbolje reenje nai ako se odlui za onaj govor koga on vit u mnozih pozna da je najopeniji i koga moe svak lanje razumiti, i s koriu protiti, neka kakogodire mnozima ugodi. On je lino upotrebio bosanski izgovor; ali, to ipak nee nikom drugom praviti tekoa da upotrebljava i svoje oblike. Kao to su protestanti traili saradnju Slovenaca, Hrvata i Srba, da bi im jezik knjiga mogao postati dostupaan celom narodu, tako je i Ivan Tomko

352

Mrnavi god. 1626. traio za katolike knjige, pored urednika, jo i komisiju od etiri lica iz etiri nae oblasti, po jednog Dalmatinca, Hrvata, Bosanca i Srbina (ili Makedonca), koji bi udesili knjige tako da odgovaraju itavom jeziku zemlje, ili, kratko reeno, da stvore jedinstven knjievni jezik za celo nae narodno podruje. Leksikograf Jakov Mikalja, jezuit isto tako, naao je u svom reniku Blago jezika slovinskoga (1649.) da je bosanski dijalekat i najlepi. Za njima se onda poveo itav niz pisaca; dubrovaki dramatiar Dore Palmoti putovao je ak u Bosnu, da pozna taj jezik na njegovu najboljem izvoru. Naputanje manjinskog akavskog dijalekta u dalmatinskoj knjievnosti XVII veka i dalje svodi Murko, sa razlogom, dobrim delom na uticaj Rima i njegove teorijom i praksom pokazane tenje da se na jugoslovenskom podruju doe do zajednikog knjievnog jezika. Knjievnost u doba ove reakcije nije gotovo nimalo originalna. Ljudi su se bojali slobodne misli i slobodne kritike, i drali su se uglavnom preporuenih spisa jezuitskih pisaca, od kojih se kod nas najvie prevodio i tumaio Belarminov Nauk hrianski.. Kod Slovenaca druge knjievnosti sem te gotovo nije ni bilo, kod Hrvata isto tako. I u Dubrovniku, mada nije bilo protestantskoga pokreta, osea se ipak; novi duh katolike aktivnosti. Meni se ini (kae P. Popovi) da se XVII i dobar deo XVIII veka znatno razlikuje od esnaestoga. Koliko je ovaj veseo, bezbrian, raskalaan, toliko ova poznija dva izgledaju strogi, otri, veoma kranski; kao da je neki puritanski duh proao Dubrovnikom i izmenio stvari. U toku Preporoaja i popovi i fratri pisali su stvari slobodnog morala; u veku reakcije, senatori i oblasni knezovi piu religiozne stihove. Ali, ukoliko se gubilo u isto knjievnom pogledu utoliko se poelo dobijati u duhovnom. Ovo uzajamno traene dodira, interesovanje za raspoloenja i stanje u susedstvu, tenje da pokreti obuhvate to vee delove naroda i njegovu celinu, razvie u dovoljnoj meri misao o narodnom jedinstvu i o potrebi saradnje za vee ciljeve. U prvi mah ti ciljevi su isto verski; ali, ubrzo uzimaju i politiki karakter. VII. SELJAKA BUNA U HRVATSKOJ. 1. Seljaka raspoloenja. 2. Uzroci seljake bune od god. 1573. 3. Neuspeh bune. Kao novi izraz slobode duhova i javne kritike, koju su u narod uneli protestantski agitatori i propovednici, moe se uzeti i ona velika pobuna seljaka koja se javila u slovenakim i hrvatskim oblastima god. 1573. Njeni uzroci su svakako i dublji i dalji; ali, za revolt seljaka bilo je u izvesnoj meri odluujue i ono borbeno raspoloenje to su ga u narod unela preganjanja izmeu katolika i protestanata i vrenje meu uskocima. Poloaj seljaka u feudalnim dravama Srednjega veka nije nigde bio dobar. U Slavoniji, gde je vlastelin od XII veka preteno tuin, svakako je u nekoliko gori nego to je bio u Hrvatskoj, Bosni i Srbiji, gde je izmeu seljaka i vlastele kao jednoplemenika bilo ipak vie dodirnih taaka i due tradicije u vezama. Teinu tereta, veliku i inae, znatno su pojaale nove obaveze naturene radi potrebe pribiranja sredstava za borbu sa Turcima; nameti u novcu, komore, kuluenje za opravku gradova i uza sve jo i grabe gospodara, koji su, oteeni gdegod ili iscrpeni trokovima za opremu banderija ili drugo to, gledali da svu tetu namire na svome seljaku, sve to davalo je dovoljno povoda seljaku da protestuje i, najzad, da se pobuni. Antun Vrani, nadbiskup ostrogonski, pisao je sam caru god. 1573. ove teke rei optube: Kod nas gospoda bolje postupa sa

353

stokom svojom negoli sa ovim podanikim narodom. Od Turaka ne mogu da ih ti gospodari odbrane, a sami ih pljakaju gore nego Turci. Slovenaki seljak, koji je bio izmean sa nemakim, pratio je, verovatno, izvesne pokrete svojih sapatnika po staleu koji su se javljali u Nemakoj i dopirali i u alpiske zemlje. Od XV veka meu nemakim seljacima osealo se izvesno vrenje. Njegovi uzroci nisu bili jedne vrste. Pored pritiska izvesnih gospodara, koji se, kao i kod nas, ne sme preterano uoptavati, bilo je i neto socijalne agitacije. Jo od sredine XV veka javio se pokret organizacije opanka (Bundschuh), koji je za seljaka traio pravice, odnosno osloboenje od tekih kmetskih obaveza; linu slobodu kretanja i menjanja gospodara i zemlje; slobodu gorosee, lova i ribolova. Naroito su ljudi bili kivni na svetenike i manastire, iji su kmetovi nemilosrdno eksploatisani. Pokret, u osnovi opravdan, naiao je na ogorenu opoziciju zainteresovanih plemia i prelata, i pretvorio se, zbog nepoputanja vlasnikog, ve poetkom XVI veka u krvave pobune. Jedan takav ustanak, koji je god. 1513. izbio u okolini Brajzgau, preneo se, kao vatra, u celu Virtemberku, a god. 1515. i u alpiske zemlje. Videli smo da se javio, kao neki daleki odjek, ak i u Ugarskoj. Kanale, kojim su seljaci doli u veze tom prilikom, istorija e teko moi ikad utvrditi, jer su to bile, nesumnjivo, line poruke, usmena saoptavanja vienog i tajanstveno doaptavanje vesti u etiri oka. God. 1524. izbili su u Nemakoj novi ustanci, isto tako irokih razmera, koje su Luterovi protivnici pripisivali njegovom pokretu. U tim optubama izgleda da ima izvestan deo istine, koju nemaka istoriografija uglavnom priznaje; ali, seme nezadovoljstva zna se da je bilo posejano mnogo ranije. Ti stari ustanci bili su ako ne sasvim zaboravljeni a ono svakako prilino preivljeni, kad su se spremale odluke za novu bunu god. 1573, A do te bune dolo je ovako. Vlasnik polovine imanja Donje Stubice i Susedgrada, vrhovni sudac, Andrija Bator, bee ga, radi dugova, prodao god. 1564. Franji Tahiju, kapetanu kanjikih konjanika i jednom od najobesnijih velikaa tadanje Hrvatske. Porodica Tahi vaila je uopte kao nasilnika i neskrupulozna. Stoga, jo god. 1526. Hrvati nisu hteli da prime za bana Ivana Tahija, koga im kralj bee imenovao. I Franja je bio na zlu glasu. Njegova ena bila je sestra Nikole Zrinjskoga sigetskoga, a njegova ki bee udata za bana Petra Erdedija. Imajui tako mono zalee, Tahi je uao u te posede ne na sasvim zakonit nain, a ponaao se neverovatno obesno prema celom svetu. Istina, prava neprijateljstva nije ipak poeo on nego vlasnica drugog dela imanja, Urula Hening sa njenom porodicom, koja je god. 1565., dok se Tahi nalazio negde u Ugarskoj, napala sa kmetovima na Tahijev Susedgrad, prodrla u nj i svega ga opljakala. Tahi se potui kralju na taj postulak, i kralj odmah naredi da se Tahiju vrate njegovi posedi. Kad Heningova i njena mnogobrojna rodbina odbi da izvri tu naredbu, morala se upotrebiti sila. Nedovoljno pripravljen, ban Erdedi, koji je lino sa vojskom doao da ispuni zapoved, bi razbijen pod Susedgradom. Uplaivi se od posledica toga dela i od kraljeve pretnje, Urula naskoro ipak popusti i ustupi Tahiju njegov deo. Kada se vratio na svoja dobra, Tahi poe da se nemilosrdno sveti ljudima koji su uestvovali u otimaini. Njegove kazne bile su sadistika muenja jednog istinskog krvoloka, a njegova otimanja prelazila su esto sve obzire. To je izazvalo opti protest i dovelo do velike parnice. Sudije su o Tahiju imale da uju strane stvari; nita manje od 508 svedoka iznosilo je protiv njega teak optuni materijal. I ona pobuna protiv Tahija od god. 1565. dola je ne iz nekog nieg instinkta haranja nego prosto kao osveta za njegove brutalnosti. God. 1569. zakupio je Tahi i drugi deo Stubice i Susedgrada, poto ga je Heningova pre toga ustupila kralju,

354

odnosno njegovim ljudima. Kakav je bio Tahijev reim na tim novim posedima i inae vidi se najbolje po tome to ve dve godine potom izbi buna nezadovoljnih seljaka. Kao uzrok navodili su nove globe i ceenja i stranu pohotljivost Tahijevu. Jednoj istranoj komisiji izneli su pobunjenici 14 sluajeva silovanja devojaka, koja su one same priznale. Kako se ta buna javila ba u vreme kada su Turci preli Kupu, pourila je kraljevska komora sa naredbom da se Tahiju oduzme novi deo Stubice i Susedgrada, da ne bi Turci tu pobunu iskoristili za se. Tahi nije hteo da se pokori odluci, kao to nije hteo pristati ni na istragu povodom cele te stvari. Hrvatski sabor, da utia duhove, jednostrano odlui, pored energinog poziva da se seljaci pokore, jo i ovo: da se seljaci poalju da opravljaju tvrave Ivani i Bojakovinu. Kada su seljaci videli da se njihov gospodar izvlai ispod svakog suda, a da se oni nateruju u bezuslovnu pokornost i upuuju na drugu stranu, da se moda za vreme njihova otsustva izvre kakva nova nasilja, odbie i oni da se pokore toj odredbi. U saboru je plemiska veina, koja prema seljacima nije bila mnogo bolja od Tahija, nalazila uvek ako ne i potpunog opravdanja za njegove postupke, ono ipak dovoljno razloga da naelno ne poputa pobunjenome kmetu. Tahiju je tako znatno pomagala krivo shvaena staleka solidarnost plemiskih interesa. Manji plemii, sa manjim autoritetom u stalekom saboru, nisu mogli mnogo postii sa svojim zalaganjem za seljake. A ovi, imajui ve izvesne samosvesti i pregavi na otpor i obraun, provalie u junu god. 1572. na imanja Tahijeva i proterae sa njih njegovu porodicu. Odmah potom uputili su na dvor u Be svoju deputaciju da se potue i potrae zatite. Car (kralj) Maksimilijan uputi jednu komisiju da izvidi stvar, ali ona ne stie da uredi odnose u pobunjenoj oblasti, nego se zadra u Zagrebu, da stvar uredi pomou sabora. Sabor, istina, nije dozvoljavao da Tahi sam kanjava svoje kmetove, kako je on eleo; ali, ipak je traio kaznu za njih to su se uopte usuivali da se bune. To i Tahijev povratak na imanje izazva opte ogorenje. Videi da sabor u njihovu sporu zauzima uvek jednostrano stanovite, seljaci se reie da postupe sasvim samovoljno. Oni proglasie prosto da Tahija vie ne smatraju za svoga gospodara, a sabor njih oglasi za buntovnike i izdajnike. Krajem januara god. 1573., kao poslednje sredstvo potitenih, buknula je buna u punom plamenu. Nju su pomagali spoetka i neki plemii, neprijatelji Tahijevi. Ali, kad ustanak dobi optiji karakter i kad se mrnja sa Tahija prenese i na druge plemie, njegove pomagae u saboru, sa devizom za stare pravice i dole s gospodarima, onda mnogi od njih stuknue natrag. Osetie da je iz seljaka progovorio ugnjetavani rob koji hoe da se doepa svoje slobode i koji u svakom gospodaru gleda neku vrstu neprijatelja. Pokret uze ire razmere. Seljaci trae slobodan promet, ukidanje carina, neposredan saobraaj sa morem. Da smo pobijedili gospodu (govorio je jedan od pobunjenih seljaka) osnovali bismo u Zagrebu carsku vladu. Ovdje bismo sami pobirali poreze i dae, pa se i sami brinuli za uvanje granica od provala turskih. Austriskoga bi cara, vele, ipak priznavali i sluali njegove naredbe. Oni su, doista, ovog puta odmah i obrazovali neku vrstu svoje vlade, kojoj je na elu bio seljak Matija Gubec iz Stubice. Ta vlada imala je sudsku vlast i organizovala je narodnu vojsku sa 12 kapetana i jednim vrhovnim zapovednikom. Za zapovednika bee izabran Ilija Gregori, poznat junak iz borbi sa Turcima. Broj pobunjenih seljaka iz vie zagorskih sela popeo se brzo na 20.000. Osetivi toliku snagu, oni sa samopouzdanjem donesoe odluku da ustanak prenesu i u susedne zemlje, meu slovenake sunarodnike u Kranjskoj i tajerskoj, i to izvrie odmah poetkom februara. Dobar deo pograninih slovenakih seljaka pristade uz njih, to od svoje volje to na silu. Gradi Brece predade

355

im se sam, jedino se ne htede predati posada u tvravi; slino se desilo i u Krakome. Tu su ustanici uinili veliku greku to su podelili svoju snagu i pustili Gregoria da bude i vodniki zapovednik i agitator. Pobunjenici su pogreili isto tako to nisu uspeli da za svoj ustanak pridobiju i uskoke, ija bi im vojnika pomo mogla biti od velike koristi. To im se brzo osvetilo. Prvi vei poraz koji su pobunjeni seljaci pretrpeli zadao im je kod Krakoga baron Josif Turn, uskoki kapetan, sa svojim uskocima i neto nemakih vojnika. Tim je skrhan pokuaj da se za pokret osvoje i slovenaki kmetovi. Dan po tom, 6. februara, razbio je Gapar Alapi, banski zamenik i zet Tahijev, i drugu seljaku vojsku, sada na hrvatskom podruju pod gradom Kerestincem. Naskoro, za dan-dva, nastrada i ostala vojska. Glavni poraz zadesio je seljaku vojsku, koju je vodio sam Gubec, 9. februara, kod Stubice. Pobunjenici izgiboe u velikom broju, to tu u borbi, to posle u begstvu, a Gubec bi zarobljen i odveden u Zagreb. Osveta plemia bila je veoma svirepa: itave gomile seljaka poubijane su ili poveane usput po drveu, da budu strailo i opomena za sve budue pokrete sline vrste. Broj nastradalih seljaka cenio se na 4.000. Uasnom smru umoren je Matija Gubec. Njega su pekli usijanim gvoem i kljetima mu kidali meso, pa su mu kao seljakome kralju stavili usijanu eleznu krunu na glavu, vukli ga tako izmuena ulicama i onda ga najzad raereili. Hrvatska seljaka buna zavrila je suvie krvavo i bezobzirno, ostavljajui u duama duboke tragove mrnje prema gospodaru tako malo gospodskog srca. U naim zemljama nema valjda kraja gde je jaz izmeu gospode i seljaka tako dugo trajao i bio toliko dubok kao to je to sluaj u Hrvatskom Zagorju. Ta mrnja oseala se ak jo i u XX veku. Spomen na Matiju Gupca i njegovu borbu za pravice ouvao je hrvatski seljak ivlje nego mnoge druge dogaaje svoje istorije, jer ga se najprisnije ticao. I uvajui taj pomen on je, stoleima, sabirao ogorenje, koje vie nije smeo da pokazuje starim nainom, ali koje je izbilo im mu se za to dala prva prilika. Kod srpskoga seljaka, ije je vlastele nestalo, a iji su novi voi poticali neposredno iz naroda i bili sa njim stalno u dodiru, takav jaz nije vie mogao nastati, niti je ak bilo kakvih ozbiljnih pokuaja da se on stvori. VIII. HRIANSKA LIGA PROTIV TURAKA. 1. Kiparski rat i hrianska liga. 2. Ferhat-paa Sokolovi. 3. Stvaranje Vojnike Krajine. 4. Novi austrisko-turski rat. 5. Papa Kliment VIII i nova hrianska liga. 6. Ustanak Srba u Banatu. 7. Spaljivanje tela sv. Save i akcija pravoslavnog svetenstva. 8. Ustanak vojvode Grdana. 9. Patrijarh Jovan. 10. Senjski uskoci. 11. Austriska klonulost. Katolika reakcija delovala je ne samo na crkvenom i knjievnom polju, nego je, da oivi hriansko oduevljenje, da digne presti rimske crkve i da interes javnosti skrene na druga pitanja, krenula i jednu na iroko zasnovanu politiku akciju. I ta je, kao i sve drugo to se poduzimalo iz Rima toga vremena, imala da bude u znaku kontraofanzive, kojoj zamaniju inicijativu daje papska kurija kao najpozvanije sredite koje ima da se brine o sudbini celog hrianskog sveta. Povod za takvu akciju dali su sami Turci. Oni su god. 1570. objavili rat Mleanima, hotei da od njih dobiju ostrvo Kipar. Mleani se, u nevolji, obratie za pomo celom hrianskom svetu; ali, naioe spoetka na gluhe ui. Samo papa Pije V

356

razumede odmah da tom turskom napadu na jednu hriansku dravu treba dati iri znaaj i iskoristiti ga politiki kolikogod se to moe. On se energino zaloio da se stvori jedna mona hrianska liga, koja bi bila u stanju da organizuje neku vrstu novih krstakih pohoda, mada se mogao nadati da odziv nee biti dobar. Protestantski pokret ne samo da je podrio raniji ugled crkve, nego je u izvesnim katolikim zemljama izazvao i graanske ratove, koji su u njima unapred onemoguavali svaki rad u tom pravcu. Uz papu pristade samo panija Filipa II i uz njih enova i Malta; ali, jedna hrianska liga, makar i tako ograniena, ipak je stvorena. U ratu, koji su saveznici poveli protiv Turaka, i koji je, kao i svi savezniki ratovi, bio voen bez pravog jedinstva interesa i komande i stoga razoarao uesnike, hriani su odneli slavnu, ali posle potpuno neiskorienu pobedu nad turskom flotom kod Lepanta, 15. oktobra god. 1571. Vo saveznike mornarice, uveni Don Huan dAustrija, idui za svojim interesima, preneo je ratite u zapadni deo Sredozemnoga Mora i pustio Turcima dovoljno vremena i mogunosti da stvore novu flotu. Turska suvozemna vojska ostala je i inae potpuno neoteena. Videi to, a ne postigavi nikakav svoj cilj, ak ni to da ovom prilikom uvedu svoju vojsku u njima mrski konkurentni Dubrovnik, koji su zatiavali i papa i panski kralj, mada su ga Mleani i opet pretstavljali kao hrianskog izdajicu i turskog dostavljaa, Mleci sklopie god. 1573. sa Turcima separatan mir i napustie koaliciju koja se radi njih bila obrazovala. Tako je taj prvi pokuaj akcije jedne hrianske lige kompromitovao donekle i samu ideju, i onemoguio dalji rad na njoj za jedan niz godina, istina ne suvie velik. Ali, i pored ovih loih iskustava, ipak rad na toj ideji nije bio preseen sasvim. Na hrvatskoj granici vladao je, uglavnom, mir sve do dolaska u Bosnu Ferhatpae Sokolovia i smrti Selima II, god. 1574. Ferhat-beg, koji je bio ranije sandak kliki, otpre god. 1558., i koji se potpisivao sanak kliki i hrvacki i primorski, ovek silan i moan, doneo je na Krajinu novi duh. Ponaao se kao kakav junak iz epske pesme. Kad je ulazio u Travnik (pie Safet-beg Baagi) pred njim se nosilo 700 barjaka. Pratilo ga je do tri stotine deli leventa u odijelu od vuine pod eljeznim kalpacima. Pomaga mu je bio potureni zagrebaki kanonik Franjo Filipovi, koji je god. 1570. dopao ropstva i posle kao musliman Mehmed dobio zijamet ba na Krajini, prema Hrvatskoj. Njih dvojica organizuju nove upade eta u susedno podruje. Pri jednom takvom upadu, god. 1575., Ferhat je zarobio sina enerala Herbarta Auersperga, i pustio ga je, kau, tek za otkup od 30.000 dukata. Tim novcem podigao je paa lepu damiju Ferhadiju u Banjoj Luci, koja je digla znaaj tom dotle ne mnogo vanom gradu na Krajini. Da bude blie hrvatskome ratitu, Ferhat je u taj grad preneo, god. 1578., iz Travnika sedite bosanskoga sandak-bega i time Banju Luku uinio glavnim mestom Bosne. Za vreme od etiri godine dana, od god. 1574. do god. 1578., Ferhat je znatno proirio tursku vlast na Krajini i zauzeo itav niz tvrdih graninih gradova, kao Kladuu, Buim, Cazin, Ostroac i dr. Jedino se hrabro i uporno branio kameni stari Biha. Razumljivo je stoga to je Ferhat, kao nagradu za te uspehe, dobio beglerberat za Bosnu god. 1582., a posle i budimski paaluk, gde je izgubio glavu od pobunjenih vojnika. Kao to se lepo moglo pratiti kako se prva jugoslovenska odbranbena linija protiv Turaka pomera sa Marice na Moravu i Dunav, od juga prema severu, tako se isto moglo pratiti i kako se ona pomera od istoka prema zapadu, sa Bosne na Vrbas, pa na Sanu, Unu i konano sa Une na Kupu. Zapovednicima na Krajini nije bilo teko predvideti da je odravanje Bihaa kao poslednje unske kule samo pitanje vremena. Trebalo je stoga posle ovih Ferhatovih osvajanja to pre spremiti novu liniju. Dosadanji sistem, sa

357

polovnim sredstvima, pokazao se kao dosta nezgodan. Izmeu vojnih zapovednika krajikih, koji su se obino nalazili u Kranjskoj i tajerskoj, i hrvatskih banova i stalea nije bilo potrebne harmonije, naroito u pitanjima kompetencije. Stoga je nadvojvoda Karlo, kojem je novi car Rudolf (1576.1608.) poverio sve poslove na granici, izvrio reorganizaciju dotadanje granine odbrane. Za bana je, na veliko nezadovoljstvo Hrvata, dao imenovati Kristofora Ungnada, da bi sa njim lake novoorganizovanu Vojnu Granicu izdvojio iz nadlenosti hrvatskog sabora, a potinio isto vojnim vlastima, ije je sredite, Dvorsko ratno vee, bilo obrazovano u Gracu. Hrvatski sabor je jasno video tu politiku; ali, zbog turske opasnosti nije mogao da joj se energinije opre. Zadovoljio se opomenom da nadvojvoda pazi da se ne dogodi to neprilino i protivno slobodi kraljevstva, i da upozori da se vlast pograninih zapovednika ne moe staviti iznad banske. Kao glavnu, jaku tvravu za odbranu nadvojvoda Karlo podie grad Karlovac god. 1579., uzidavi mu u temelje 900 turskih lubanja. Sam papa Siksto V dao je pomo za podizanje toga grada. U tome gradu imalo se nalaziti sredite hrvatske Vojne Granice, dok je za slavonsku, severnu, granicu ostao kao takvo Varadin. Izdravanje te granice palo je, uglavnom, na teret Hrvatske, Slavonije, Kranjske i tajerske. Pomaui odbranu Hrvatske i Slavonije, alpiske su zemlje ustvari davale sredstva za svoju vlastitu odbranu. Ako popusti granica na Kupi i Sutli znalo se dobro ta je moglo i njih da oekuje. Radilo se, dakle, kako je hrvatski sabor govorio god. 1584., o zajednikom spasu zemalja tajerske i Kranjske kao i bedne Hrvatske. Stvaranje posebne Vojne Granice sa Karlovcem kao jakim utvrenjem bio je odgovor Turcima na njihovo formiranje novoga sandakata sa seditem u Ostrocu. Ova pojaana budnost i spremnost na granicama pokazala je brzo dobre plodove; turski upadi postaju rei; a kada se i dogode bivaju suzbijani sa vie uspeha nego ranije i ne idu duboko u unutranjost. Samo ni ta granica nije mogla initi uda sa malim brojem ljudi. God. 1581. hrvatska granica je imala svega 2510 vojnika, od kojih 1410 behu Hrvati; slavonska granica imala je 2304, od kojih 1590 behu slovenaki peaci. Glavnu i to uspenu probu snage izdrala je Vojna Granica poetkom devedesetih godina XVI veka. God. 1591. doao je za bosanskoga pau ratoborni hercegovaki poturenjak Hasan-paa Predojevi. Kao mnogi njegovi prethodnici, ni on nije vodio mnogo rauna o miru koji je u to vreme postojao izmeu Austrije i Turske, i ne samo da je slao ete u susedna podruja nego se, kao i Ferhat, spremao i na prava osvajanja hrvatskih gradova. Ve te prve godine on je uzaman pokuao da osvoji Sisak. Kao odgovor na to doao je hrvatski napad na Moslavinu i njeno otimanje od Turaka. Bez objave rata nastalo je potom pravo ratno stanje na granici. Iz Carigrada se ono ak i elelo, i paa je dobio neposredna uputstva da napada. Nasrui, Turci su 19. juna (po novom kalendaru)2 god. 1592. osvojili Biha i sve njegovo jo preostalo podruje. Sa velikom urbom poeli su tu naseljavati pravoslavni elemenat, da bi opustelo podruje to pre poseli novim stanovnitvom i dobili radnu snagu za mnogo poslova. Posle te pobede Hasan-paa jurne napred, porazi hriane kod Bresta i posle kod Petrinje; ali, nije ni opet uspeo da uzme Sisak. Odveo je samo silno roblje i opustoio celu zemlju izmeu Kupe i Save. Svet se bio toliko uplaio da je begao ne samo iz Zagreba, nego ak i iz
2

Novi kalendar uveden je 24. februara god. 1582. Ovde se, dalje, datumi belee po starom kalendaru, ili u vanijim sluajevima po obadva.

358

Ljubljane. Ogoreni hrvatski stalei uloili su ovoj najenerginiji protest to su ostali bez pomoi, da sami, svojim prsima, zaustavljaju toliko godina tursku bujicu. Njihov vapaj, uznemirenost Srednje Evrope i ratne pripreme Turaka izazvae opet na papskoj kuriji pokret za stvaranje nove i solidnije hrianske lige. Ranije je trebalo pomagati Mlecima, sad treba pomagati Austriji, na koju se spremala nova turska ofanziva, i to u velikome stilu. Hasan-paini upadi bili su samo predigra te vee borbe. Prvi pregovori za stvaranje te lige poeli su god. 1592. u Rimu, a poticao ih je papa Kliment VIII. Spoetka su oni ili dosta sporo zbog kolebljivog i pasivnog dranja bekoga dvora; ali, uzeli su bri tempo kad izmeu Bea i Carigrada doe do potpunog preloma. Hasan-paa bee, naime, i po trei put napao Sisak, i to sa ueem mnogih svojih sandaka i sa dobrom vojskom; nu, ovog puta bio je ne samo sasvim potuen nego je i glavom platio, 12. juna god. 1593. Sa njim pogibe mnogo vojske i voa, ak i dva sina dveju sultanija. Za poslednjih sto godina, na naem tlu, to je bio najvei poraz Turaka na otvorenom polju. Ova pogibija izazva veliko uzbuenje u Carigradu, i zbog nje Porta objavi rat Austriji. im je rat i formalno zapoeo i Turci preli u ofanzivu (meu prvima pade ba grad Sisak), pourilo se na papskoj kuriji sa stvaranjem lige. Mletaka Republika ne htede da ulazi ni u kakve veze, panija je bila zauzeta drugim pitanjima, Francuska se smatrala kao stari neprijatelj Habzburga. Sa kim onda da se stvara liga? Na papskoj kuriji nalo se reenje i za to. Ako ne mogu pomoi zapadne drave, mogu istone, one koje su kao hriani valjda neprijatelji Turaka, a sa kojima se dotad u evropskoj politici nije raunalo. To su gospodari Vlake, Moldavske i Erdelja, turski vazali, i pored njih i vie od njih Rusija i Poljska. To je prvi put da se za jednu evropsku kombinaciju uzimaju u obzir slovenske severne drave, a posebno Rusija. Hvarski biskup Petar edolini, koji je naroito preporuivao taj savez, isticao je korist od toga ako se za nj pridobije i Rusija. Rusi, kao pravoslavni, imaju pod Turcima dosta svojih jednovernika, na iji se ustanak ima raunati kao na jednu od osnovnih pogodaba za uspeh. Kao glavni poverenik papin za taj posao bi izabran opat Aleksandar Komulovi i krajem god. 1593. upuen u istone zemlje. U isto vreme ivo se radilo i na tome da se protiv Turaka uzbune svi njihovi hrianski podanici na celom podruju, a naroito Srbi, kojih je bilo najvie i na najvanijim mestima. Kako su papini i austriski izaslanici stupili najpre u veze sa erdeljskim knezom Sigismundom Batorijem i sa Srbima u Banatu, u blizini njegova podruja, to se i dogodilo da je na toj strani najpre i izbio ustanak. Ve u martu god. 1594. udarile su srpske hajduke i ustanike ete na Vrac i popalile ga, moda jo ne kao izraz raspoloenja dobro pripravljene pobune nego iz hajduke nazlobrzosti i pod utiskom vesti o velikim razmerama tursko-austriskoga rata. Sinan-paa, veliki vezir i glavni zapovednik turske vojske, bio je ozlojeen na te srpske ete, i reio se, izgleda ve tada, na jedan nepromiljen korak. On je, da kazni Srbe ili da ih zaplai, dao doneti moti sv. Save u Beograd, gde ih je 27. aprila god. 1594. spalio. U naoj nauci nije dosad sasvim raieno pitanje da li je to spaljivanje bilo doista god. 1594. ili 1595. Za prvu godinu govori vie podataka i dosta razloga, ali, ipak izgleda da je dotadanji ustanak Srba, jo suvie malih razmera, sasvim nedovoljan razlog za jednog velikog vezira da se rei na takvu kaznu, za koju je mogao misliti da e veoma loe uticati na sve Srbe i njihovo svetenstvo. Nije potrebno biti veliki dravnik, pa nesumnjivo moi predvideti da e taj postupak samo potai Srbe da ustanak koji je jo tinjao pretvore u pravi plamen. U

359

ustanike ruke pade tokom maja i juna itav niz gradova, a meu njima Bekerek, Titel, Lipovo. Meu glavnim ustanikim voima nalazi se temivarski vladika Teodor Tivodorovi, kao to e se domalo i u drugim krajevima na elo ustanka staviti crkvena lica sa najveih poloaja. Borbe ustanika sa Turcima bile su ogorene. Dve turske temivarske pae behu zbog poraza, kazne radi, smenjene. Ali, na kraju krajeva, Srbi su, malobrojniji, slabije oruani i ostavljeni sami sebi, morali popustiti. Turci su ih razbili i rasprili na sve strane. U isto vreme razvijali su papini izaslanici, uglavnom iz i preko Dubrovnika, svoju politiku aktivnost i na Balkanu. Uz papu je delovala i panija preko svoje napuljske ekspoziture i neposredno ugroena Austrija. Ti izaslanici, traei dodira sa glavnim voima u narodu, dolazili su ponajvie u veze sa svetenstvom. U nj je narod toga vremena upirao oi u prvom redu. Za tadanje stanje u Turskoj karakteristino je da su se ovim pozivima pretstavnika pape, Austrije i panije, pravoslavni ljudi odazivali u dosta velikoj meri, i to ak pravoslavni prvosvetenici, kao ohridski arhiepiskop Atanasije, koji je radio meu Arbanasima. Crnogorski vladika Heruvim i trebinjski arhiepiskop Visarion izjasnili su se rano za Austriju; prvi god. 1595., a drugi god. 1596. Sloboda im je bila prea od svega, i da do nje dou oni nisu mnogo zazirali od veza ni sa papskom kurijom. Dva srpska kaluera izjavljivala su u Rimu god. 1597., razvijajui ratni plan za osvajanje Balkana, kako je meu Turke uao strah otkako su odneli sv. Savu iz Mileeva i zato hoe zlo crkvam i kaluerom rekui: vi se Bogu molite za nae zlo. Papi se obraaju s ovom molbom, u ime malih i velikih njihove zemlje: Ako biste poslali vaega loveka da je gospodin ovoj zemlji posli nam dobra krstjanina koji e crkve ljubiti i krstjane milovati, a mi da smo vazda vaoj svetinji podloni i materi crkvi. Na ustanak su bili lako gotovi, bar ovi ljudi u bliem dodiru sa hrianskim dravama i morem. 22. maja god. 1596. pisao je vladika Visarion nadvojvodi Ferdinandu: Ne ekamo drugo ve naredbu i zaiovied od svetoga oca pape i od posveenoga cesara. Jedan savremeni izvetaj, raen za papsku kuriju, kae jasno kako je elja svih hriana Balkana da se oslobode tekog i nepodnoljivog ropstva, ali da to ne mogu uiniti sami, nego treba da ih neko pomogne. Svi su oni dobri za borbu sem Bugara, koji nisu junaci (non suono huomini valorosi per combattere). Borbe su poele i na zapadnim stranama god. 1596. Uskoci su 29. marta prepadom uzeli Klis, ali nisu mogli da ga odre. Idue godine dolo je do ustanka meu Branima i u Pivi, Drobnjaku i meu Nikiima, gde se na elo pobunjenika stavio nikiski vojvoda Grdan. Taj ustanak izazvala je ova agitacija papinih ljudi, koji su obeavali nesumnjivu pomo, a koja je brzo postala vie nego sumnjiva. Osamljeni ustanici bie potueni blizu Gacka, ali Turci, u tome kraju veoma uviavni, oprostie raji za taj ustanak. Ti ovi pokreti izvreni god. 1594.1596. patili su od toga to su, mada delovi jednog veeg plana, izvoeni pojedinano i bez dovoljno veza sa ostalim krajevima, pa je Turcima bilo lako da ih tako rascepkane brzo uguuju. Jo vie je, naravno, cela stvar patila od toga to su svi ti pokreti, kao veina rimskih planova o velikim hrianskim podvizima, bili vie delo kabinetskih i avanturistikih kombinacija nego dravnikog rauna i mogunosti. Austrija se nadala da ustanici svre za nju dobar deo posla, a ustanici su opet mislili da e jedna carska vojska doi da pomogne njihovo osloboenje. Crnogorce su god. 1595. ak uveravali da e brzo doi bandera svetloga cesara. Papska kurija ovoga vremena vojniki nije gotovo ni dolazila u obzir; njena

360

saradnja bila je samo moralna i kao takva, u tim krvavim borbama oko Klisa ili u Pivi, od male koristi. Kako je od god. 1597. dolo do velikog sukoba interesa izmeu pape i panskoga dvora zbog talijanskih pitanja, i do borbe izmeu panije i Francuske, to je akcija hrianske lige bila za izvesno vreme potisnuta u drugi red, mada je rat izmeu Turske i Austrije i dalje trajao. U naim zemljama pokret je nastavljen i posle Grdanova neuspeha. Iz Grdanova sluaja izvukla se samo pouka da rad ne treba voditi bez veze s ostalim saplemenicima i da u posao treba uvui to vie ljudi. Jo se nije mislilo da se stvar potpuno napusti. Naprotiv, pokretaima je polo za rukom da u akciju uvuku ak i peskoga patrijarha Jovana, i da ga, preko pisama, dovedu u vezu sa papom. Patrijarh je svakako i ranije znao za agitaciju u tome pravcu, jer bi se teko bez njegova znanja mogli slati nai kalueri ak u Rim, i to ba u Rim. Ali, od god. 1598. njegovo nam je uee i aktima zajemeno, i to u saradnji sa trebinjskim arhiepiskopom, koji je stvar vodio odranije. Patrijarh i vladika obraaju se u Rim, traei kakvu efektivnu pomo; Rim, meutim, zauzet drugim pitanjima, daje samo obeanja i lepe rei. God. 1599. razvijao je ivu agitaciju i meu bosanskim franjevcima Dubrovanin Jeronim Zlatari, i to u korist Austrije, kakva je bila dotle agitacija i meu pravoslavnima. Na svome putu po Bosni Zlatari je dobio i pismena i usmena uveravanja da je hrianski narod sav protiv Turaka i da su mu voi spremni na svaku vrstu vernosti. U Ugarskoj i Vlakoj, koja se sa Moldavskom, pod erdeljskim vostvom, digla protiv Turaka, sultanova vojska je ratovala sa promenljivom sreom. Osealo se jasno da nema vie Sulejmanova zamaha i da je stara turska vojska pokolebana i u svom moralu i u svojoj disciplini. U naim krajevima Turci su god. 1595. konano izgubili Petrinju, koja postade sredite novoosnovane Banske Krajine. U Banatu, Erdelju, istonoj Srbiji i severnoj Bugarskoj istiu se kao voi smelih zaleta sa veim krstareim jedinicama Deli Marko i Baba Novak, koji e svojim podvizima, ne uvek idealnim, dati hrane epskoj poeziji i nekoliko novih crta klasinim likovima Kraljevia Marka i Starine Novaka. Novu notu u nau istoriju donese u to vreme takozvano uskoko pitanje. Uskoci su, mora se priznati, bili zli podanici. Obeskueni, upueni na granicu da slue kao vojnika straa stalno s orujem u ruci, oni su od rata napravili zanat i zanimanje. Kad nije na vreme stizala ugovorena plata, prelazilo se na pljaku, ponekad i na svome podruju. Od njih su prvenstveno stradali Turci, no ne retko i Mleani. Naroito dooe na zao glas uskoci u Senju. Ovi su, u to vreme, nasrtali esto na mletake oblasti, a napadali su ne samo ka kopnu nego i kao gusari na moru. Na Mleane su sada bili kivni posebno stoga to ne samo da nisu uestvovali u ratu sa Turcima nego su ak imali i veza sa njima, i to najvie na tetu uskoka. Pad Klisa uskoci su u velikoj meri pripisivali njihovom neprijateljskom dranju i njihovim spletkama. Mleani su opet svima sredstvima radili protiv njih; bekom dvoru poruivali su ak da je uskoko pitanje glavna smetnja to ne moe doi do potpuna sporazuma izmeu njih. Traili su od Praga, iz carskoga dvora: ili da Senj ustupi njima, ili da ga car sam potpuno ukroti. ak i papa Kliment VIII predlagao je da uskoke presele na Krit ili tako negde daleko, u bestragiju. elei da u izvesnoj meri zadovolji Mleane, austriski dvor posla god. 1601. u Senj Josipa Rabatu kao zapovednika da uvede red. Kao jedno od sredstava pacifikacije uzelo se doista u program preseljavanje uskoka u unutranjost Austrije ili Hrvatske. Nu, brutalne mere Rabatine izazvae pobunu uskoka, koja se privremeno zavrila Rabatinom

361

pogibijom. Ali, samo uskoko pitanje ostade otvoreno. Ovaj period nae istorije naao je svoj popularni izraz u enoinoj pripoveci uvaj se senjske ruke! Austrisko-turski rat je za to vreme postepeno malaksavao. Otegao se, pa dodijao. U narodu je nastala velika beda. Od god. 1593. nai zapisi puni su ne samo vapaja na Turke, nego i pomena o optim nevoljama i tubi na ljuta i priskrbna vremena. Jedan savremeni zapis iz god. 1599. vanredno reito i vrlo lepo opisuje teko stanje u zemlji. Po povratku iz Ugarske, na zimnici u srpskoj zemlji, Tatari su inili strahovita nedela. Sela i gradove palie, i crkve mnoge opustee, i svete ikone pokrae i sveta mesta oskvrnie i iskopae, i tada, u ljuto zimnje vreme, svlaie i nage na zemlji bijahu, a druge nage, svezane za opae konjske, vucijahu, ovi bie saseeni, drugi postreljani. I ne bee mesta gde mrtvi ne leahu, brda, doline, vrtovi, polja, sve bee tada puno mrtvih telesa. A druge odvodie u tuu zemlju i rastavljahu. Bee tad gorko ridanje i pla, odvodili su druga od druga, brata od brata, sina od oca, majku od sina. Nije udo po tom to se naskoro javila glad. Ah bede! (kazuje jedan zapis god. 1605.) u to vreme behu mnoge skrbi po mestima, i mnoga mesta behu zapustela: Segeig, Baka, Mokandija, sve bee pusto. I tada otac edo za hleb prodavae, i sin oca, i kum kuma, i brat brata. Tada bee rob po 5 groa, a vo po 15 dukata, kilo ita 5 groa, pinta vina po dukat. U samoj Turskoj poee neredi. Prvi put otkako su Turci osvojili Bosnu odmetnuo se u njoj god. 1603. jedan paa, Delali Hasan, zvani pisar, nedisciplinovan i inae, pokazujui sklonost da ue u pregovore s Austrijancima. Punu godinu dana trebalo je sultanovoj vojsci da slomije toga buntovnika, na oigled hrianske vojske u Hrvatskoj, koja, umorna i ve bez oduevljenja, ne pokua gotovo nita da te metee iskoristi. Hrianski agitatori, koji su videli te stvari, pourivali su odmah, jo te godine, da se preduzme togod u Bosni, i slali su potom emisare u Rim, i u Grac, i u Prag, sa porukama da se ne proputa pogodna prilika. Jo dok su trajali ti neredi, 19. januara god. 1604., zakljuio je jedan zbor u Ravnom, u Hercegovini, vidjevi pogibiju nau, da se predloi austriskome caru da bi taj, naravno, uputio vojsku u taj kraj. Taj zbor dao je o svome zakljuku napisati i akt, na koji su se potpisali ovi pretstavnici Popova i Zaablja. Meu njima, i opet prvi put u naoj istoriji, nalazi se i potpis jednog muslimana, Huseina Spahia (ne Paia, kako glasi u izdanju akta); inae su ostalo potpisi pravoslavnih i katolika. iva je bila akcija god. 1606. Dva svetenika, jedan pravoslavni a drugi katoliki, Damjan Ljubibrati i fra Dominik Andrijaevi, dva glavna radnika u pokretu, obilaze austriske dvorove, da zainteresuju ljude i pospee stvar. Ali, Austrija nije mogla da pomogne, a nije ak ni pomiljala na vojniki gotovo nemogue operacije u tim dalekim krajevima bez neposredne veze sa njenim podrujem. Austriju su morile druge brige. Od god. 1604. odmetnula se od Habzburgovaca cela slobodna Ugarska, koju su pomagali Turci, a kojoj se kao vo postavio Stevan Bokaj. Popularni pokret, koji je nosio verski, antikatoliki, i donekle nacionalni karakter, brzo je zahvatio irok krug. Maari su se nadali uspesima i u Hrvatskoj. Znali su, naime, da je i kod njih protestantski pokret imao svojih monih pristalica i da u zemlji postoji veliko nezadovoljstvo sa nemakim eneralima, zapovednicima na Krajini, i da je sabor u vie prilika morao energino da die svoj glas kako bi ouvao ugled i znaaj banske asti. eneral papske vojske, ovani Aldobrandini, pisao je jo krajem jula god. 1601. u Rim kako su mu se Hrvati tuili na cara da se ne brine o zatiti njihova podruja; znamo sa kakvim su ogorenjem protestovali banovi i hrvatski stalei to im se ne upuuje ni najnunije. Stoga su Maari raunali potsigurno i sa hrvatskim odzivom. Nu,

362

prevarili su se. Pored svih tih loih iskustava, Hrvati su ipak ostali verni Habzburzima. U borbi kod Kermenda, god. 1605., oni su odbili Bokajevu vojsku, koja je bila krenula prema Hrvatskoj, i time presekli svaku dalju agitaciju sa te strane. Odmetanje Ugarske i nemogunost da je nanovo pokore, godinama gotovo nikakvi uspesi prema Turcima, i opta zamorenost i beda naterae Austriju da sklopi 1. (11.) novembra god. 1606. mir sa Turcima, na uu itve u Dunav. Teritorijalnih izmena nije bilo od znaaja, niti su one pomerale dotadanji odnos snaga; pomicanje granica unapred, kao na primer u Hrvatskoj iza azme, Moslavine i Petrinje, bilo je relativno malo, ali ipak dovoljno da, makar i ogranieno, obelei uzmicanje Turaka. Turci su kao svoju pozitivnu taku na toj strani imali samo osvajanje vanoga Bihaa. Kada su nai ljudi iz Hercegovine i Stare Srbije videli da od austriske saradnje nee biti nita, oni su se obratili panskome dvoru, i u Napulju koncentrisali sav svoj politiki rad. Pregovaralo se mnogo, ali do prave akcije nije dolo. Srbi nisu hteli da se, kao god. 1597., izlau bez vojnike pomoi zapadnjaka, a zapadnjaci su opet hteli da se sa tom pomoi pojave tek kad ustanak ve izbije. Pregovore je veto i sistematski ometala jo i Mletaka Republika, kojoj nimalo ne bee u raunu da panija stekne vre veze ili posede u albanskom i zetskom primorju. S istom revnou ometala je i sve pregovore izmeu patrijarha Jovana, vojvode Grdana i ostalih prvaka sa avanturistikim savojskim vojvodom Karlom Emanuilom I, koji se i sam jedno vreme nosio milju da neto preduzme na Balkanu, poglavito u vezi sa pancima, jer on sam nije imao ni ljudi ni sredstava za to. Srbi su bili voljni da Karla proglase za ovoga kralja i da ga, po starom obiaju, kad doe, venaju i krunom srpskom; i na zboru u Morai, 13. decembra god. 1608., dranom u prisustvu patrijarha Jovana, bi to ak i zakljueno. Kao uslov za izbor, sem vojnike pomoi i uspeha, bio je jo i patrijarhov zahtev da se Karlo zakune na uvanje pravoslavne vere. Sem toga naglaeno je da Srbi u nae strane nikako nee ni jezuita, ni nikoga drugoga, koji bi puk hrianski obraao na zakon rimski. Ali, od svega toga ne bi nita. Pred papsku kuriju izbila su mnogo krupnija pitanja; god. 1608. osnovana je protestantska unija; zbog verskog pitanja Austrija je stojala pred graanskim ratom; Francuska se pripremala za krupne obraune sa panijom. Balkansko pitanje izgledalo je sporedno i moglo se do bolje prilike mirno ostaviti po strani. Nai ljudi, i pored tolikogodinjeg pregovaranja u znaku samih obeavanja, ipak jo nisu gubili nade; ulazili su u veze esto sa ljudima sumnjiva morala i zlih motiva; kucali na sva vrata i bili gotovi da kad god se da prvi znak zagaze u krv. Mali lokalni ustanci izbijaju u naim krajevima i iza Grdanova neuspeha, samo na glas da dolazi kakva strana vojska. Najozbiljniji od njih bee onaj ustanak iz god. 1609., koji je iz Albanije zahvatio Kue, Pipere i Bjelopavlie, ali koji je, pod pritiskom Turaka, ipak brzo malaksao. Posle toga ljudi postaju oprezniji i polako se povlae, naroito iza smrti vojvode Grdana ( oko god. 1612.) i sumnjivog zavretka patrijarha Jovana u Carigradu ( god. 1614.). IX. NOVE SEOBE I TEGOBE USKOKA. 1. Nove seobe u Hrvatsku i Slavoniju. 2. Odnosi izmeu doseljenika i starosedelaca. 3. Raseljavanje Senja posle Madridskog mira. Za ovih tekih vremena, kada je sa turske strane poela nova politika prema Srbima, koja je u spaljivanju tela sv. Save dala svoje najvidnije obeleje, i kada su Srbi,

363

neto pod zapadnjakim sugestijama a neto po svojim slobodoljubivim instinktima, poeli u irim razmerama da rade na svom osloboenju, ime su izazvali nova gonjenja Turaka, poelo je i preseljavanje Srba iz Turske u susedne zemlje da uzima vie maha. Doseljavanje Srba u austriski deo Slavonije (kae A. Ivi) bilo je najintenzivnije od god. 1595. do god. 1600., a doseljavanje u Hrvatsku od god. 1600. do god. 1611. Zauzee Bia i petnaestogodinji rat od velike su znamenitosti kako za povijest slovjenskih naroda, koji ive po zapadnoj polovici Balkanskoga Poluostrva, tako i za povijest junih zemalja svete ugarske krune. Povodom i za vrijeme te borbe poinje, naime, ono naseljavanje bosanskih i srpskih vojnika koji su dijelom sasvim preobrazili, dijelom promijenili etnografsku sliku onoga junoga kraja. Tako pie A. Karolji. Tada poinje naseljavanje Srba u Gomirju, Vrbovskom, Jezeranama, Brlogu, Moravicama, Gusiu i njihovoj okolini. Velik broj odlazi i u Kranjsku. Podrobne vesti o tome dao je vredni Manojlo Grbi u svom opsenom opisu Karlovakog vladianstva. Mitropolit slavonski Vasilije prebegao je god. 1595., odmah po osvojenju Petrinje, iz Orahovice u Krievce, na hrvatsku stranu, i pripremio mnogo za seobu Srba u taj belovarski, ivaniski i krievaki kraj. Dotle, neki hrvatski i nemaki zapovednici nisu imali mnogo vere u Vlasima ili Raanima i Racima (koji su, naravno, bili Srbi), jer su se esto nalazili u turskoj slubi i u saradnji sa Turcima. Posle njihova uea u ovim ustancima i veza s austriskim dvorom, to miljenje okrenulo se u srpsku korist. Sada ba najvie rade pogranini enerali da ih nasele i zadre na Krajini, po kordunu, i u njezinoj neposrednoj zaleini. Njihov broj stoga osetno raste i pored svih sukoba sa hrvatskim velikaima, koji hoe da ih naprave svojim kmetima. eneral Trautmansdorf tvrdi, god. 1613., da bi (Srbi) mogli, u sluaju pobune, nastupiti sa veom mou nego cela Slavonija; i dvorski ratni savet pie nekoliko godina docnije o brojnoj premoi Vlaha. (J. Mal). Jovan Erdeljanovi nalazi da su se i Bunjevci, raniji stanovnici klikog sandaka, i to iz zapadne Bosne i Hercegovine, iselili iz svoje stare postojbine, negde izmeu god. 1603. i god. 1622., u podruje preko Dunava, ponajvie u Baku, i opet pod Turke, a samo manji deo da se nastanio u hrvatskom Primorju. Izmeu uskoka i novih doseljenika sa jedne i hrvatskih velikaa sa druge strane nastala je duga naelna borba, koja, kako je to ve i ranije naglaeno, nije imala nimalo nacionalan, nego vie dravopravni i klasni karakter. Hrvatski plemii traili su da doseljenici budu podlonici onih njihovih drugova na ijem se, ponekad davno zaputenom, zemljitu smeste. Srbi su, meutim, prelazili iz Turske esto mamljeni obeanjima da e biti slobodni od ovih danaka i plemiskih kuluka i da e vriti samo vojnu dunost, pa su traili da se to i obistini. Nemaki enerali, cenei visoko vojniku vrednost uskoka, pomagali su te njihove tenje; oni su sistematski ili za tim da na krajini od tih uskokih naselja i vojnikih posada stvore jednu zonu kao neki poseban teritorij, gde bi se sluala samo njihova vojnika zapoved. Hrvatski stalei, sa banom zajedno, koji su u tom videli krnjenje svog poseda i svojih prava, a i inae bili odavno nezadovoljni sa nemakim krajikim zapovednicima, ustajali su energino i protiv njih i protiv doseljenika. Posle, god. 1605. hrvatski je sabor zbog protestanata doneo odluku da u Hrvatskoj moe postojati samo jedna i to katolika vera. Kako su doseljenici bili veinom pravoslavni, to se sukob razvio i u tom pitanju. Iz njega se pokuao napi izlaz putem unije. God. 1609. za episkopa slavonskih Srba izabran je Simeon Vretanja, koji god. 1611. u Rimu priznade papu za glavu svoje crkve i dobi od njega dozvolu da obnovi razrueni katoliki manastir Maru i u nj namesti svoje episkopsko sedite. Ali, to reenje

364

bilo je samo privremeno, jer se Srbi nisu mirili s unijom, i najveim delom su joj itava ivota pravili veliku opoziciju. Sukobi su se iz godine u godinu zaotravali. Prema izvetajima svojih enerala, nadvojvoda Ferdinand je istrajno branio srpsko gledite, polazei prvenstveno sa stanovita da u njima dobija pojaanje graninoga stanovnitva i relativno najjevtiniju vojsku. Srbi su oiveli opustoena i naputena mesta, iskrili ih, obradili, i brane ih hrabro, zato da se to ne uzme u obzir? Usvajajui to obrazloenje, dvor je pristao da se Srbima, 25. septembra god. 1630., odobri poseban statut, koji je odreivao njihovu unutarnju organizaciju. Taj statut je osnovna privilegija srpskoga naroda u tim krajevima, kojom je priznat njegov poseban poloaj i dana mu mogunost da se razvija u izvesnoj meri po svojim potrebama i shvatanjima. Srbi su sami sebi birali lokalne knezove i suce. Ali, za to je za njih uvedena obavezna vojna sluba za sve mukarce sa navrenom osamnaestom godinom i u svako vreme potpuna ratna pripravnost. To izdvajanje Srba i krajeva njima naseljenih ispod jurisdikcije hrvatskih stalea dolo je posle duge borbe od trideset godina i protiv volje hrvatskoga sabora, koji je vie puta, pomagan od sabora maarskoga, ulagao proteste i traio svoju vlast nad celim svojim teritorijem. Teoriski, stalei su svakako bili u pravu (veliki pounski sud Osmorice doneo je god. 1628. pravnu osudu celog spora u njihovu korist); ali, pretegli su vojniki interesi. Ovo donoenje odluka sa carskoga dvora protiv hrvatskih stalea, protiv sudskih odluka i ak protiv izrinih ranijih carskih obeanja, ogoravalo je mnogo Hrvate. U svome starinskom i prilino rogobatnom nainu izraavanja dao je Tade Smiiklas u svojoj Povijesti hrvatskoj pun i jasan izraz tome ogorenju koje je saoseao i on sam: Ostanci zemlje nae budu tim od samoga naega kralja na dvie pole razsjeeni, i uinjen je poetak stoljetnim smutnjam, gdje narod jedan pod jednim kraljem u svojoj vlastitoj zemlji mora se boriti za jedinstvo zemlje. Ovo kaljanje zemlje nae po samom kralju na korist njegovih nasljednih provincija i od njega obljubljenih svakojakih tuih generala zadavalo je velike udarce i dravnomu pravu hrvatskomu. U toj borbi protiv uticaja eneralskoga i nemakoga Bea Hrvati su poeli traiti podrke kod maarskih stalea, koji su isto tako ljubomorno uvali svoje stare povlastice i svoju unutarnju slobodu i imali razumevanja za hrvatsko stanovite. Tako se dogodilo da su se, branei svaki svoje stanovite Hrvati svoje posede i stare pravice, a Srbi beei od tog da postanu tui kmetovi i da izgube svoju veru dva bratska naroda nala u dva protivnika tabora. Srbi su se drali po potrebi uz nemake enerale i uz dvor, a Hrvati se poeli pribijati uz Maare. Ta politika protivnost postala je kvasac za mnoge docnije nesporazume izmeu Srba i Hrvata na hrvatskome podruju, koje su veto, kao i u ovom sluaju, iskoriavali Nemci i Maari za svoje interese. * Uskoko pitanje izbilo je ponovo u opasnoj meri, ali sad u drugom pravcu nego pre, i na odreenom mestu. Ugovor o miru na uu itve zabranjivao je ono krvavo krajiko etovanje na granici o kojem smo govorili vie puta, i koje je, u izvesnim krajevima, postalo glavno zanimanje stanovnitva i na turskoj i na hrianskoj strani. Od te zabrane su jedno vreme naroito stradali Senjani, koji su, istina, bili po izbor junaci, ali koji su, ivei bez plena a esto i bez uredne plate, dolazili u nezavidan poloaj da izgledaju kao odrpanci, kako ih opisuje narodna pesma: Ispali im kroz kape perini,

365

Kroz opanke prsti ispanuli. Kad se nije smelo ii uvek u Turke (potpuno presei ta etovanja bilo je nemogue), onda se ponekad upadalo i na mletako podruje. Na Mleane su Senjani, videli smo, bili odavno kivni. Sem toga, oni su bili manje odgovorni, ili se bar tako njima inilo kad su i upade u tursko podruje, da zametnu trag, mogli vriti preko mletakog zemljita. Najzad, ponajbolji plen za uskoke pretstavljali su turski karavani, koji su iz Bosne kretali u mletaku splitsku luku, glavno izvozno mesto klikoga sandaka. Mleani su, dakle, imali puno razloga da se tue na njih i da trae ponovo njihovo raseljavanje. Austriski dvor hteo je, posle sklopljenoga mira, da bude ispravan prema susedima i pritegao je Senjane; ali, ipak je u mnogo prilika prema njima, kao prema dobrim vojnicima, imao i dosta obzira. Da ih jednom urazumi, Mletaka Republika rei da uskoke kanjava sama, i to nemilosrdno. To izazva krvave sukobe i dovede, najzad, do takozvanoga uskokoga rata, kojem uskoko pitanje nije bio glavni razlog, ali za koji je ono dalo povod i za svet najubedljiviju motivaciju. Mleani su eleli, ukoliko im to mogne poi za rukom, da suzbijanjem uskoka sa Primorja i njihovim obezoruanjem ili dobijanjem Senja suzbiju ujedno i austrisku vlast u neposrednoj blizini Dalmacije, jer im je ona bila nezgodna iz vie razloga. God. 1615., kad su Mleani neku vrstu blokade Senja proirili na celo hrvatsko Primorje i poeli prava neprijateljstva, uli su u borbu sa njima i ostali senjski susedi pod vostvom Nikole Frankopana, biveg senjskog kapetana, a idue godine ue u rat i sama Austrija. Ali, ratno podruje u tom austrisko-mletakom ratu nije bilo vie hrvatsko Primorje nego podruje Gorice i Gradike, to je najbolji dokaz da uskoko pitanje nije bilo glavni razlog za sukob, nego da su bili posredi i drugi interesi. U tome ratu uestvovali su kao najamnici u mletakoj vojsci, sem Talijana, mnogi Francuzi, vajcarci i Holanani; za rat su se ivo interesovali papa, panija, Turska, a i druge zemlje. Stoga nije udo to su uskoci postali predmet razgovora cele Evrope, obavetavane uglavnom od njihovih protivnika. Posredovanjem papske kurije rat je naskoro obustavljen. Mirom, sklopljenim ak u Madridu, 16. septembra god. 1617., Austrija je, zauzeta drugim brigama, popustila Mlecima. Meu drugim stvarima, i u uskokome pitanju. U Senj doe nemaki garnizon, a uskoci bie odatle i iz Primorja nasilno preseljeni u unutranjost, ponajvie oko Otoca, Brinja, Brloga, Gomirja i u umberak. U vanredno lepoj narodnoj pesmi o Smrti Senjanina Ive (Vlatkovia), koji je bio savremenik ovih dogaaja, ostao je jasan trag ovoga rasula, kad je Senje tama popanula, jer je imalo pusto ostanuti, i kad se teko ranjeni Ivo sa sedamnaest rana vraa kui, da umre posle borbe u zemlji Taliji. Preseljavanje nije ipak izvedeno potpuno radikalno; neto se uskoka zadralo i tu i u okolini; ali, Senj je bio teko i vidno pogoen. X. SVESLOVENSKA MISAO. 1. Slovinstvo dalmatinskih i dubrovakih knjievnika. 2. Juraj Kriani. 3. Pavle Vitezovi. 4. Andrija Kai. 5. Srpske veze sa Rusima. 6. Patrijarh Pajsije. 7. Veze srpskog svetenstva sa papskom kurijom. Ovo meanje Srba, Hrvata i Slovenaca, prouzrokovano potpunim poremeajem dravnih granica, socijalnog stanja i plemenskog poseda i ovim silnim migracijama; ove

366

kombinacije sa verskom propagandom protestanata i katolike reakcije; ovi politiki planovi nape Klimenta VIII i njegovih saradnika, da se u savez protiv Turaka uvedu i Sloveni, severni i juni; i, najzad, zajedniki hrianski interes da se Turci kao neprijatelji krsta odbace iz Evrope i vaspostave stare hrianske i slovenske drave; sve to delovalo je da se kod naih ljudi poela vie oseati i bolje sagledati solidarnost plemenska i rasna i potreba to ire zajednike saradnje. U Srednjem veku skoro je svaki velika pojedinog plemena mislio da moe iveti za svoj raun i da je sam sebi dovoljan; sada itava plemena poinju uviati da se sama jedva mogu odrati i da im je preko potreban iri okvir, u kojem se mogu oseati koliko-toliko sigurniji i zatieniji. Meu slovenskim plemenima odavno se znalo da ona pripadaju iroj slovenskoj zajednici. Ve stara ruska, takozvana Nestorova hronika zabeleila je predanje kako se od starih Slovena oko Dunava razioe pojedini rodovi, pa se prozvae prema mestima na kojima su se smestili. I stara pria o trojici brae, kao rodonaelnicima triju velikih slovenskih naroda, o ehu, Lehu i Mehu, potekla je iz saznanja da su ti Sloveni doista istoga roda. Ali, ta predanja, kao i pisanja starih ekih i drugih hroniara u istome duhu, ostala su bez veeg uticaja na politike koncepcije njihovih savremenika. Svest o slovenskoj zajednici kao o novom politikom iniocu razvila se tek u XVI i XVII veku, i to poglavito u naim stranama. Ona se pokazala prvo u praktinom ivotu. Uskoci koji su iz Bosne, Hercegovine, Srbije i Dalmacije stizali u Slavoniju, Hrvatsku i meu Slovence pokazali su na delu, ivim primerom, jedinstvo jezika i plemena, i odmah, ve u prvom narataju, izazvali odluke, kao to behu one protestantskih propovednika, da se izvesne akcije ne ograniavaju na ue plemenske krajeve, nego da obuhvataju odmah iroka slovenska podruja celog Balkana. Hercegovac Jovan Maleevac sporazumevao se i bez muke saraivao sa Stepanom Istraninom ili Slovencem Trubarom. Sasvim je razumljivo onda to se ba u tome krugu, posle toga praktinoga primera, javlja i teorisko razlaganje o zajednici slovenskoga jezika i slovenskoga naroda. Njega je razvijao kod nas kao prvi slovenaki gramatiar protestant Adam Bohori, u svome spisu Arcticae horulae (1584.), gde se izmeu ostaloga slovensko ime izvodi od rei slava. U svojoj instrukciji Aleksandru Kumuloviu od 17. (27.) januara god. 1594. papa Kliment VIII govori kako treba, da bi zadobio Ruse za hriansku ligu, da ih potakne slavoljubivou ( a mettere qualche stimolo di gloria), priajui im da su dole, na jugu, potiteni narodi istoga jezika moskovskoga ili malo razlinoga, i kako ele pomo od svojih monih roaka. Razvijanje slovenske solidarnosti bilo je, dakle, i katolicima jedan deo programa; samo je kod njih to raeno, kako vidimo, sa jasnim politikim planom, koji je doista zasnovan na iroko. Do punijeg istoriskog izraza dolo je to slovensko shvatanje u vanredno vanom delu mljetskoga benediktinskoga opata, Dubrovanina Mavra Orbinija, Il regno degli Slavi (1601.), koje je pisano i na osnovu starih hronika i dokumenata i na osnovu delomino pomuenog narodnog predanja, ali koje ima irok pogled na stvari i dosta slovenskog rodoljublja, iako ponegde verski obojenog. To delo vrilo je moan uticaj na istoriografiju i knjievnost ne samo Dubrovnika nego i ostalih naih mesta; god. 1722. prevedeno je u izvodu na ruski, i u tom prevodu bilo itano i iskoriavano i u naim stranama (sravni, na primer, tragove tog uticaja u Tronokom letopisu). Dalmatinska i dubrovaka knjievnost XVII veka puna je, posle toga, slovenskoga patriotizma. Najstariji pretstavnik slovinstva meu dalmatinskim pesnicima, ak malo pre protestantskoga pokreta kod nas, bio je Zadranin Petar Zorani. U njegovim Planinama

367

(napisanim mnogo ranije, a tampanim god. 1569.) nalazi se velika pria o postanku Zadra, za koji se kae da je podignut za dar Neptunovu sinu Slovanu. S istoka na zapad i opet u popri svud zvui i dosad slovinske vrsti ri. Glavno delo drugoga Zadranina, Jurja Barakovia, nosi naziv Vila Slovinka (1614.); i Braanin Ivan Ivanievi u svojoj Kiti cvitja razlikoga (1642.) kazuje kako su Slovinkinje slavne vile za nj gojile slavno voe; Vladislav Meneti peva svoju Trublju slovinsku (1665.), posveenu Petru Zrinjskome; Jaketa Palmoti u svome Dubrovniku ponovljenome (nedovreno delo, pisac umro god. 1680.), koji nosi tragove Gundulieva Osmana, peva u istome duhu: Na Dubrovnik digae se nad slovinske sve drave. U svima tim pesmama ima manje-vie politikih aluzija, koje ne mogu da se primete uvek u pojavama tih raznih vila Slovinkinja. Ljudi su iz mnogo razloga morali biti uzdrljivi, naroito u opreznom vazalskom Dubrovniku i u mletakoj Dalmaciji, i stoga su esto puta pribegavali alegoriji. Ponekada se imalo itati diplomatski, izmeu redova. Ali, nije, ipak, nimalo teko uhvatiti smisao pojedinih aluzija i poruka i kad nisu sasvim onako otvorene kao ova Tomka Mrnavia iz god. 1626.: Hrvati, Bonjaci, Bugari, Srbljani Neskladom nejaci sunji su vezani. Gunduli je oevidno pevao svoga Osmana, kojeg vlada Republike nije smela dati tampati, to je hteo da proslavi slovenskoga poljskoga kraljevia Vladislava i poljsku pobedu nad Turcima kod Hoima, god. 1621. Kada pesnik u svome slovenskome i hrianskome oduevljenju klie: Svjetlo Sunce, sini, sini u vedrinah od istoka! Tjeraj Mjesec k nonoj tmini dan da svane s tvoga oka! tu, doista, nije niko u nedoumici o tome ta pesnik hoe da kae. Neobina je pojava u XVII veku hrvatski panslavist Juraj Kriani (1618. 1683.). On se vaspitavao na vie strana, u domovini, Gracu i Italiji, za katolikog svetenika, i rano je, ve god. 1641., doao na misao da u interesu crkve ide u Rusiju, i tamo, irei prosvetu, pripremi narod za pribliavanje Rimu, i to delujui ne neposredno u samome narodu nego odozgo, preko dvora. On e u Rusiji, mislio je, postepeno, pripremati ljude i za jedan veliki pohod protiv Turaka, kojem e se pridruiti Bugari, Srbi, Bosanci, Vlasi i Bogdanci iz ljubavi za jednoga vladara njihova zajednikoga jezika i naroda. Kriani je bio ovek izvesne darovitosti, ali suvie bremen od ideja, koje su se preplitale u njegovoj glavi i esto guile jedna drugu. Nije imao nimalo

368

podobnosti da istraje na jednome poslu do kraja; menjao je misli, ak i pismeno napisane, gotovo kao rublje na sebi; nestalan i ambiciozan, menjao je i mesta svoje akcije i ni na jednom nije nita stvorio od vee pozitivne vrednosti. Spremao se i obeavao svojim starijima da e svoje misionarske sposobnosti pokazati meu pravoslavnim saplemenicima u Hrvatskoj; ali, tu ozbiljno nije ni pristupio poslu. Upuen u Smolensk, da tu izblie pozna ruske prilike pre nego to bi preao u samu Rusiju, on se brzo razoarava, naputa odreeno mesto, luta po Poljskoj, ide u Carigrad i odatle se vraa u Rim. Kao novu ideju iznosi on sad predlog da se napie jedno delo za preobraanje izmatika, koje bi bilo upueno ne samo Rusima nego i balkanskim hrianima, pripadnicima ohridske i peske crkve. U Rimu je tada Kriani ostao due vremena, uvek neto nezadovoljan, uvek, kao i inae na drugim stranama, u sukobu sa ljudima i svojim saradnicima, uvek pun planova. U njegovoj glavi stalno se mea mogue sa nemoguim, tano sa neistinitim, zamiljeno sa ostvarenim. Vie je nego sigurno da takvi ljudi nisu za delikatne misije i za sistematski rad na kojem se kaplje mesecima i godinama. To se, uostalom, brzo i pokazalo. On je najzad, kao zreo ovek, god. 1659. stigao u Rusiju, na svoju davno eljenu metu. U Rusiji, on je najpre promenio svoje ime; mesto Kriani prozvao se Bili i pretstavljao se kao Srbin, verovatno stoga to je ovo ime bilo poznatije od hrvatskoga, i to se u Rusiji za Srbe znalo da su pravoslavni. U Rusiji je traio nita manje nego da ga dvor uzme za slubenog istoriografa i bibliotekara carske biblioteke, da spremi novo izdanje Svetoga pisma, da napie gramatiku i renik slovenskoga jezika, sve to u asu kada ga tamo nije niko ni poznavao i kada dotle nije uradio nita to bi opravdavalo da mu se poveravaju slini poslovi. Ipak, dobroudni Rusi dali su mu da izradi gramatiku sa renikom i da njima pokae svoje znanje. Ali, ni tu nije ilo kako treba. Nekim svojim delom ili govorom Kriani se veoma zamerio, postao podozriv i stoga je god. 1661. bio proteran u Sibir, u Tobolsk. Tamo je ostao do god. 1676., a vreme je provodio piui spise razne vrste i mislei da je pronaao ak i neki perpetuum mobile. U svome glavnome delu, u Politici, Kriani razvija, izmeu ostaloga, i ideju o misiji Rusije meu junim Slovenima. Ti care (obraao se u tom spisu neposredno caru, u nadi da e on do njega doi) sada jesi jedini od Boga dani da i Zadunajcima i Ljasima i esima pomogne, da stanu spoznavati svoje potlaeno i postidno stanje, da se pobrinu za prosvjetu naroda i skinu s vrata njemaki jaram ... Zadunajski Sloveni (Bugari, Srbi i Hrvati) ve su davno izgubili ne samo svoje kraljevstvo, ve i svu snagu i jezik i sav razum, tako da vie i ne razumiju to je ast ili dostojanstvo, i ne pomiljaju vie o tom, zato i ne mogu sami sebi pomoi, trebala bi im vanjska sila, da se i opet uspostave na noge i uu u broj naroda. Ako jim, ti care, i ne pomogne u toj dananjoj njihovoj stisci i nevolji, ma i ne uspostavio onih kraljevstava u prijanje stanje i ne uredio stvari, mogao bi jim bar pomoi da se ispravi jezik u njihovim knjigama i da se dobrim i valjanim knjigama onim ljudma otvore oi, da stanu saznavati svoju ast i pomiljati o svojem uspostavljanju. (Prevod V. Jagia). Te spasonosne knjige imale bi oevidno biti njegova dela, iju bi sugestivnost mogli dovoljno oceniti po gornjim reima, a pievo nedovoljno znanje za velika pitanja kojih se laao moemo suditi po njegovoj gramatici. Mi drimo da je znaaj Krianiev u optoj oceni suvie precenjivan (jo nedavno tvrdio je za nj sam Jagi da on spada u broj onih odabranika u istoriji kojima za ivota nije prijala srea, jer su se prerano rodili); u naim zemljama njegova dela i njegove ideje nisu vrile apsolutno nikakva uticaja.

369

Mnogo je vie delovao njegov mlai zemljak, potomak iz porodice jednog nemakog najamnika iz Alzasa, Senjanin, Pavle Riter Vitezovi (1652.1713.). U mladosti se Riter bavio pisanjem pesama, a ozbiljnom istoriskom i naunom radu nauilo ga je optenje sa znamenitim kranjskim istoriarem J. V. Valvazorom, piscem dela Die Ehre des Hezogshtums Krain (1689.), na kojem je i on saraivao. Bio je vredan ovek i svrio je silu poslova, politikih, knjievnih i naunih. Za svoje glavno delo De aris et focis Illyriorum, to bi znailo o domovini (rtvenicima) i ivotu (ognjitima) Ilira, on je god. 1696. napisao proglas upuen svima stanovnicima Dalmacije, Hrvatske, Slavonije, Bosne, Srbije i Rae slavnog slavenskog ili ilirskog naroda, molei ih da mu polju rodoslovlje svojih porodica sa njihovim grbovima. U svojoj Kronici (1696.) on je dao itav jedan pogovor sa tumaenjem imena i prostranstva slovenskoga naroda (Slovin i Slovencev) smatrajui za potrebno da naroito naglasi kako se Sloveni ne nalaze samo na podruju izmeu Drave, Save i Dunava, nego da je njihova istoriska oblast od izvora Dunava do Crnoga Mora i od Jadranskog Mora tja do severnih, pustih, ledenih i nenastanjenih strana. Tako na daleko slavni na ilirski aliti slovinski jezik slove i razprostira se. On Slovene nalazi i po maloj Aziji; pae i u dvoru turskog zapovjednika s jezikom naim za turskim najve se slue. U jednom svom spisu politiko-geografskog karaktera, kad je Hrvatskoj trebalo dati to ire granice u vezi sa pregovorima za mir u Karlovcima god. 1699., on je u Hrvatsku raunao celo nae narodno podruje od Primorja do Labina, zatim od Istre i Kranjske sve do Rake sa Srbijom zajedno. Ako je dakle (veli tano V. Klaji) Riter sve Ilire, poslije Slovence, sada proglasio Hrvatima, inio je to iz uvjerenja da od Kranjske i june tajerske do Srbije i Rae ivi jedan narod, koji je on kao roeni Hrvat i Senjanin zvao hrvatskim. Tu je misao Riter jo vie razvio u preteno politikom delu Oivela Hrvatska (1700.). Njegova Stematographia (1701.), s izmiljenim i pravim grbovima od 56 oblasti, preuzetim delimino iz Orbinija, obuhvata i nae i tue zemlje. Ona se sviala i nala 1741. god. svoga prijemnika i meu Srbima u licu Hristofora efarovia iz Dojrana. Oduevljen ruskim pobedama nad vedima, Riter je spevao i dvadeset anagrama Petru Velikome, nazvavi ih Geniticon ili Rodosudie. Riter se mnogo bavio, sem hrvatskom istorijom iz ije je oblasti napisao vie dela, jo i srpskom prolou. Neizdato mu je ostalo, do pred smrt raeno delo, Serbia Illustrata. Riter je imao dosta veza i sa uglednijim srpskim doseljenicima, kao sa episkopima Isaijom akoviem i Sofronijem Podgorianinom, i bio je spreman da im stavi na raspoloenje svoje politike i naune usluge. Za popularizaciju sveslovenskog oseanja i slovenstva uopte najvie je ipak od svih Jugoslovena uinio makarski fratar, Andrija Kai Mioi (1704.1760.), sa svojim Razgovorom ugodnim naroda slovinskoga (1756., drugo izdanje 1759.). On je, jo uvek tvrdo verujui u autentinost lanog slovenskog testamenta Aleksandra Maedonskoga, pretstavljao ovog starog balkanskog vladara kao rodonaelnika pravih slovinskih vitezova, podvlaei mu znaaj mnogo vie nego to je to inio Gunduli, koji ga je isto tako, po istom shvatanju, smatrao kao Srbljanina. Idui za Riterom, Kai je opevao slovenske zemlje, koje hvataju od mora latinskoga do Baltika ledenoga kao iliriku ili slovinsku dravu. Ilirci su jedna grana Slovena, naglaava on, prozvana tako po njihovu kralju Iliriku; sve ilirsko u isti mah je i slovinsko. U njegovom Razgovoru sa ljubavlju opevana je sva naa istorija, od onih tamnih likova Dukljanske hronike pa do kraja XVII veka; i to i Srbi, i Hrvati, i Bugari. Gospodo slovinska, vitezovi nepridobiveni, plemii od starine, kruno i diko naega slavnoga naroda! tako je,

370

veli on, oslovio knez Lazar svoje junake na Kosovu. Evo moj tioe (kae on na drugom mestu) kud se okrenu slava bulgarska i ostalih kralja slovinskih; nesklad i nemir meu braom bi kue Otmanovia uzvienje, a slavnih kralja skonanje. Tu je, u isti mah, i naravouenje cele njegove istorije i izraz tenja koje on propoveda. I kod Srba se od XVI veka pokazuje interes za druge Slovene, ali ipak ne tako irok. Pregovori sa raznim izaslanicima papa i drugih dvorova dovode nae ljude u blii dodir s izvesnim licima iz Dalmacije, kojima su najee bili poveravani ti diplomatski poslovi. Ti su ljudi, sigurno, i njima dolazili s onim istim idejama sa kojima se opat Kumulovi kretao u Rusiju. Dubrovaki susedi govorili su i njima svakako o svome slovinstvu, mada o svemu tom nema mnogo pismena traga. Srpske veze ovoga vremena najivlje su sa jednovernim Rusima, koji im mogu pomoi u nevolji ako niim drugim a ono materijalnim prilozima za crkve i manastire. Veza izmeu Srba i Rusa bilo je odavno, iz najstarijih vremena; na Nemanjin dvor dolazili su ve ruski kalueri iz Svete Gore da mole milostinju; njihov manastir Sv. Pantelejmona na Atosu dobijao je pomo od mnogih srpskih vladara, od Nemanje pa do ura Brankovia. Prilozi kralja Dragutina dopirali su ee puta ak u rusku zemlju. itav niz naih uenih kaluera odlazio je u XIV i XV veku iz Srbije u Rusiju i tamo ostavio mnogo traga u javnoj i knjievnoj delatnosti (Kiprijan, Grigorije Camblak, Pahomije Logofet i dr.). Sada se obrnulo kolo sudbine, i Srbi su traili pomo od Rusa. Prvi nai monasi koji su ili u Rusiju po milostinju pominju se na poetku XVI veka, a pripadali su beogradskome Uspenskome manastiru; posle toga nie se velik broj kaluera iz naih manastira sa raznih strana: iz Hilandara (od 1555.), peske Patrijarije (od 1585.), Paprae, Mileeva, Teone, Hopova, Kruedola, Lepavine, Mare, i dr. U Rusiju odlazi i velik broj naih episkopa, kao Antonije vraki (1622.), Simeon skopski (1641.), Arsenije trebinjski (1654.), Mihailo kratovski (1651.), koji bee dobegao u Rusiju posle svoga sukoba sa srpskim patrijarhom Gavrilom, pa i sam patrijarh Gavrilo (1654.), koji se sklonio u Rusiju od nasilja nevernika, i drugi. Od naih manastira, posle Hilandara, najvie je revnosti u vezama sa Rusima pokazivala Papraa. Njeni kalueri odlazili su ve god. 1561. i u Poljsku, moda na prolazu za pravu Rusiju, a moda i da kupe priloge meu pravoslavnim podanicima Poljske. Sa Rusijom je inae odravala gotovo stalne veze od vremena cara Ivana Groznoga, dobijajui otud novaca i knjiga. U naem narodu stvarao se tako kult Rusije, jednokrvne i jednoverne, kao velike hrianske carevine; ali, u tome kultu bilo je vie pravoslavskoga nego nacionalno-plemenskoga oduevljenja, mada ni toga nije nedostajalo. Da su srpski kalueri meu Rusima uivali dosta ugleda vidi se najbolje, sem po vstim prilozima svake vrste, jo naroito po injenici to je vlaki vojvoda Matej zvao ba srpskoga patrijarha Gavrila da ga izmiri sa zaporokim Kozacima i njihovim hetmanom Bogdanom Hmeljnickim. Ugledu srpske crkve u XVII veku doprineo je najvie mudri patrijarh Pajsije, koji je najdue u naoj istoriji sedeo na patrijariskom prestolu, od god. 1614. do god. 1647. Videi sudbinu i neuspeh cele akcije patrijarha Jovana, on je napustio politiku avantura i sav se posvetio svojoj crkvi. Za njegova vremena mnoge zapustele crkve propojae; naroito se Pajsije starao o tome da to vie crkava bude ivopisano i da budu sa lepim izgledom, kako bi ostavljale to dublji utisak na narod. Od poetka XVII veka, a za vreme njegova patrijarhovanja, ivopisano je u naim zemljama (koliko znamo po zapisima) najmanje 27 crkava i manastira, to znai nesumnjiv napredak. On se brine i za knjige, nabavlja ih, daje ih prepisivati, popravlja ih, otkupljuje od Turaka, i pie ih i sam.

371

On je kanonizirao cara Uroa i sam mu napisao itije, sastavljeno neto iz starih rodoslova, neto po Camblakovu itiju Deanskoga i nekim drugim opisima, a veim delom po predanju. Vezama njegova vremena i njegovim linim da se donekle tumaiti injenica to on u Duanova osvajanja rauna ne samo Dubrovnik, nego ak i panju (t. j. paniju) i Mletke. Od Pajsija potie i jedna sluba Stevanu Prvovenanome. Pajsije je, vie nego ijedan na patrijarh, obilazio gotovo sve zemlje gde je bilo njegove pastve, da lino vidi tano stanje crkve i digne poslednjim dogaajima utuene duhove. I za Pajsijeva vremena bilo je jo izvesnih veza sa katolicima. Rad zapoet na stvaranju jedne zajednike lige hriana protiv Turaka, mada je bio malaksao, ipak se nastavljao, istina u ogranienom obimu, sa malo ljudi i bez mnogo prvanje vere. Pajsije, kao dobar hrianin, nije hteo da sasvim preseca taj rad; ali, kao oprezan i mudar vo nije hteo ni da se suvie izlae, ni da uopte ulazi u akcije sumnjiva ishoda. U jednom zapisu manastira Graanice iz god. 1620. pominje se neki sabor koji te godine bi sabran; iz iste godine postoji i jedan inae prilino sumnjiv akt u vatikanskome arhivu o zakljucima stvorenim na jednom saboru (alla semblea) u Srbiji 11. novembra god. 1620. Na tome saboru raspravljalo se o mogunosti ustanka protiv Turaka. Patrijarh Pajsije nije potpisan na saborskom aktu o tim veanjima, ali se sa njegovom saradnjom ipak raunalo. Pajsije se uopte ne javlja u prvom redu ni tada ni docnije, mada su se njegovim imenom sluili razni avanturisti toga vremena, koji su od pripremanja tobonje revolucije na Balkanu bili jedno vreme napravili bar materijalno ne ba nezahvalno zanimanje. Sa katolicima su njegovi odnosi bili inae nejednaki. On je lino u pitanju pravoslavlja bio vrst, a prema katolicima u Turskoj nastavljao je agresivnu politiku svojih prethodnika. Bosanski franjevci i njihovi vernici morali su i za njegova vremena, istina ne posle god. 1629., nekoliko puta da trae zatite od turskih vlasti protiv neopravdanih zahteva pravoslavnih arhijereja da katolici plaaju i njima takse za razne crkvene obrede i uopte verske dabine. Da je celo preduzee na kojem je saraivao patrijarh Jovan imalo drukiji zavretak, veze izmeu Rima i peske Patrijarije mogle su dobiti vie srdanosti; ovako, one su tada, a i posle toga, sa politikim neuspehom povlaile i sve druge. Kod srpskih arhijereja toga vremena bilo je inae prilino dobre volje da se sa rimskom crkvom, radi osloboenja od Turaka, nae neki sporazum. Akcija u tome pravcu od kraja XVI veka donela je svoje plodove. Crkvena unija smatrala se kao sastavni deo hrianske lige i reavati jedno pitanje bez drugog izgledalo je teko ili ak nemogue. Crnogorski episkop Mardarije uao je iza patrijarha Jovana meu prvima u te pregovore. Iz jednog njegovog pisma od 2. oktobra god. 1640. znamo da je slao svoje poklisare u Rim za dati duni posluh svetoj skuptini opte crkve rimske, materi svega hrianstva, da su oni u Rimu bili prigrljeni i da su po povratku, na optem zboru crnogorskom, dali obavetenja o svojoj misiji. Papa je stavio u dunost Mardariju da gleda pridobiti i patrijarha Pajoija za slinu izjavu. Ovaj je obeao da e to uiniti ili sam ili preko svog arhiakona, da bi ugodio papi, kome veli: Ti si nae sunce, na otac i mati, da nas prihvati kako svoje ovice preporuene od Spasa Hrista. Papa je, verovatno preko Mardarija, poslao Pajsiju jednu arhijerejsku mitru i svoje pismo, ali nije uspeo da ga tim pridobije. Stari patrijarh je i pismo i mitru zatvorio duboko u svoje sanduke i ustruavao se da ma ta zapone u tome pitanju. Tek posle njegove smrti doznalo se za celu stvar, kad su otvarane njegove ostave. Nu, zato je na saboru u Morai, god. 1648., kad je za patrijarha bio izabran Gavrilo Raji, donesena odluka da se sa Rimom doista ponu pregovori o uniji crkava.

372

Osnova za pregovore imala je biti ista ona koja i u pregovorima za uniju sa pretstavnicima Male i Bele Rusije. O njima ih je obavestio ruski knez Jovan Vasiljevi ujski, koji je, izbavljen iz turskoga ropstva, doao u Srbiju i na moraki sabor, a odatle otiao u Rim. Pregovore je sa Srbima u Pei nastavio od god. 1651., objanjavajui im poblie odnose maloruske i beloruske crkve prema papskoj kuriji, rutenski monah Pavlin Demski, pitomac nedavno osnovane Kongregacije za irenje vere. On bee upuen u nae strane jo u junu god. 1648. Bio je odreen i za glavnoga uitelja kola, koje su se imale otvarati u srpskim zemljama za pouavanje mladei u veri i optem obrazovanju. Prvu takvu kolu, sa brojem aka do stotine, pravoslavnih i katolika, otvorio je Pavlin u Kotoru. On nije bio i jedini Ruten koji je meu Srbima delovao za uniju. Meu uskoke, hrvatske i slavonske Srbe, bio je upuivan vie puta i docniji holmski biskup, unijat Metodije Terlecki, koji je tamo vrio preglede, pouavao i pregovarao u nekoliko navrata, od god. 1628. do god. 1644., i iji rad, isto tako, nije ostao bez uticaja. Naslednik Mardarijev na Cetinju, njegov bivi arhiakon i poverenik, nastavio je delo svoga prethodnika, ali kod njega su imali, ini se, izvesnu ulogu i materijalni razlozi. Protiv tih unijatskih namera javila se u niem kliru i narodu velika opozicija. Upada u oi da se svi pregovori o tome vode samo u Zeti, Hercegovini i neto u Pei, a da u njima ne uestvuju crkvena lica iz Bosne i severne Srbije; to znai da je za pokret zainteresovan u veoj meri samo jedan kraj, blizak poverenicima papske kurije iz Dubrovnika, Kotora i Bara. To je kraj gde je katolika bilo manje nego pravoslavnih, i gde nije bilo velika antagonizma, jer su i jedni i drugi bili raja, koja strada i trpi i koju nevolje pribliuju. U Hrvatskoj, gde su zagrebaki biskupi traili od srpskih doseljenika da im plaaju dabine, ili u Bosni, gde su vladike traile od katolika da im daju crkvene poreze, te intimnije saradnje nije bilo niti je do nje za dui niz godina uopte moglo doi. Meutim, i u Zeti i u Hercegovini pokret je nailazio na tekoe. Budimljanskoga episkopa Pajsija, koga patrijarh Gavrilo bee odredio kao svoga izaslanika papi, odao je Turcima god. 1651. njegov pridvorni kaluer samo da bi spreio taj korak. Episkopa Pajsija Turci su potom umorili svirepom smru. Novi sabor u Morai, skupljen god. 1654., pod pretsednitvom ariljskoga mitropolita Jevtimija, tuio se naroito na turske zulume i pritisak zbog ovih veza. Patrijarh Gavrilo, bojei se verovatno sudbine Pajsijeve, napustio je ve krajem god. 1653. Srbiju i otiao u Rusiju. Povod su mu za odlazak dali pozivi vlakoga gospodara da ga smiri sa susedima, i sultanova naredba da ide i to uini. U Rusiji, meutim, on je kazivao da je pobegao tamo zbog Turaka. Jedan izvetaj Pavlina Demskoga govori izrino kako je strah uhvatio i patrijarha i sve Srbe posle Pajsijeve pogibije. Moda je strah od Turaka naterao na uklanjanje iz zemlje i hercegovakoga mitropolita Arsenija, iste te godine. Saborski akt iz Morae jasno kae kako Turci govore da nai ljudi idu zapadnim kraljevima i itu pomoi protiv njih, pa ih stoga gone. Zbog toga, u nevolji, oni sad trae pomo od pape; podaj ruku pomoi crkvi i zemlji naoj. Ta pomo bi se izmeu ostaloga imala sastojati u tome: da se polje apostolski namesnik (pored patrijarha), uitelji i jedna tamparija, da nas napoite edne uenjem svetim knjigama, kao to inite i Maloj Rusiji. Mada su, dakle, naelno pristajali da priznadu papu, nai episkopi na morakome saboru ipak su imali i izvesnih teolokih skrupula i uputili su jedno sinodalno pismo u Rim, traei da se i ta pitanja pravog verskog odnosa izmeu njih raiste nekim sporazumom. Arhiakon trogirski Franjo Leonardi, koji je dugo radio meu Srbima, izvetavao je Rim kako pokret nailazi na tekoe meu svetenstvom i taj sinodalni akt je svakako plod rada te opozicije. U

373

Rim ga je nosio moraki iguman Maksim. Srpska crkva imala je tada, sem patrijarha: 12 arhiepiskopa, 41 episkopa, 300 igumana, i oko 14.000 kaluera i svetenika, broj koji je, po naem nahoenju, preteran i nikad uopte dostignut u naoj crkvi. Turci su, doznavi za te veze i pregovore, upotrebili najotrije mere da ih preseku. Episkop Pajsije nije bio jedina rtva. Crnogorski episkop Visarion bi proteran iz eparhije; u svome pismu u Rim on kae kako Turci crkve nae poruie, a nas izagnae i kako je patrijarh Gavrilo bio svorcan (prisiljen) da napusti arhiepiskopiju. Turski nameti i kazne manastirima popee se na hiljade groa. I verni i neverni (pie jedan na zapis iz 1651. god.) koji imaahu imanja, ostavljajui sela i domove, begahu u druge gradove i sela, i stranci behu u tuini. Svakako pod turskim pritiskom bi za iva Gavrila izabran novi patrijarh Maksim, god. 1656. On sam kae da je primio presto u velikoj nudi, a koliko je bio pod utiskom celog ovog neuspeha vidi se najbolje po tome to je vidno, a moda ak ponegde i suvie otro, na primer prema katolicima, pokazivao da je izmenio narodnu i crkvenu politiku svoga prethodnika. Patrijarh Gavrilo, koji im je postao jo vie sumnjiv usled svoga odlaska u Rusiju, bio je, odmah po svome povratku otuda (god. 1656.), optuen i za kaznu obeen u Brusi, oko 17. jula god. 1659. Tako se i ovaj drugi period odnosa srpske Patrijarije sa papskom kurijom zavrio tekim rtvama po Srbe. Ljudi su se i suvie izlagali verujui obeanjima koja su dolazila s one strane mora. Sa njihovim stradanjem stradala je, prirodno, i misao za koju su radili. U prvom periodu to je bila vie misao hrianske lige, dok je u ovom drugom prevlaivalo pitanje ujedinjenja crkava. Srbi su u obe prilike vie gledali na politiku stranu, papska kurija u ovom drugom sluaju gotovo samo na versku. Posle stradanja episkopa Pajsija i patrijarha Gavrila taj rad izgledao je suvie kompromitovan i bio je stoga za izvesno vreme naputen. Ali, preseen nije bio ni tada. Kod Srba su i dalje postojale tenje da se oslobode od Turaka, posle ovih stradanja jo ivlje nego pre, i kod njih je i dalje bilo ljudi koji su, traei pomoi i oslona za tu politiku, pokazivali sklonosti da u verskim pitanjima budu popustljiviji i spremni na kompromise. Jer na iju su drugu pomo u to doba mogli raunati sem na pomo zapadnih katolikih sila, papske drave, Austrije, panije i Mletaka? Rusija se jo nije oseala kao veliki protivnik Turaka, naroito ne na Balkanu. Raunajui sa zapadnjacima i sa velikim, u ovo doba ve precenjivanim, ugledom papske kurije, oni nisu mogli voditi drukiju politiku nego tu kompromisnu. Vredi samo naroito podvui injenicu da tu politiku kod nas ne vode svetovnjaci, nego svetenstvo, sa patrijarhom na elu. Ta injenica, vie nego ita drugo, kazuje koliko je to nae svetenstvo bilo nacionalno: za narodno osloboenje oni bi, eto, rtvovali i jedan deo svoje najsvetije tradicije i svog ispovedanja. Da je papska kurija imala snage i sredstava da svojoj propagandi rei pridrui i propagandu dela, i da je uspela jednom hrianskom vojnom akcijom na Balkanu dati dokaza da se zalae za taj svet, ovaj poeti proces doneo bi nesumnjivo druge rezultate. Ovako, on je iroke krugove izlagao novim i nepotrebnim udarcima, mnoge intelektualne krugove uzbunjivao i odbijao jalovim pregovorima i dovodio ljude do uverenja da sa te strane nemaju emu da se nadaju. Samo mali krug ljudi, i opet onih na najviim mestima, ostajao je pri koncepciji da se promaeni posao moe obnoviti i trei put. XI. TRIDESETOGODINJI I KANDISKI RAT.

374

1. Tridesetogodinji rat i Hrvati. 2. Borbe u Dalmaciji za Kandiskog rata. 3. Stanje na hrvatskoj granici. Od god. 1618. poeo je onaj po zlu poznati Tridesetogodinji rat, koji je najvie zahvatio austriske zemlje i Nemaku. Izbio je zbog verskih sukoba katolika i protestanata, a razvio se, tokom vremena, u veliko politiko razraunavanje izmeu habzburke dinastije i njenih mnogobrojnih inostranih protivnika. Za vreme tog dugog ratovanja nae zemlje nisu nikad postale ratno podruje, ali je zato postojala velika opasnost da ovu nezgodu Habzburke Monarhije ne iskoriste Turci, ako ne zvanina Porta, a ono uvek na zlo gotovi susedni sandaci. Hrvati, kao dobri katolici, koji su protestantizam u svojoj dravi uguili pre ovog pokreta, nali su se uz arhikatolikoga cara Ferdinanda (1619.1637.), vaspitanika isusovaca, sa kojim se inae ranije, kao vrhovnim zapovednikom Vojne Krajine, nisu nimalo slagali. Ugarski knez Gabor Betlen bio im je po simpatijama blii; ali, kako je on objavio rat Ferdinandu u ime maarskoga protestantizma i kao saveznik protestantskih kneeva i vlasti, to je saradnja Hrvata sa njim bila unapred onemoguena. Betlen, koji je bio u vezi sa Turcima i pod vrhovnom vlau sultanovom, poruivao je banu Nikoli Frankopanu, u jesen god. 1619., da e na nj i Hrvate podbosti bosanskoga pau, ako se budu pokazali kao njegovi protivnici; nu, ta pretnja, kao ni njegove prijateljske poruke, nije mogla da izmeni donesenu odluku. U Tridesetotodinjem ratu, mada je bilo dosta verovatnosti da bi Betlen mogao ispuniti svoju pretnju, hrvatske ete bile su ipak povuene iz zemlje i upuene na srednjoevropska ratita. Tamo su imale da se bore za pobedu habzburke kue i katolike stvari. Njihove, mahom konjanike trupe, ogrezle u borbi sa Turcima, pa stoga esto surove i gotovo redovno bezobzirne, ne mnogo disciplinovane, ali strane po udarcu i odline kao vojnici, ostavile su za sobom uglavnom ruan glas. Setite se samo u kakvoj se sceni javlja hrvatski vojnik u ilerovom Valentajnovom logoru i koje su prve rei koje mu se, mesto pozdrava, tu upuuju! U tim borbama uestvovao je jedno vreme i mladi hrvatski ban uro Zrinjski, koji je posle jednog pohoda, jo za vreme vojne, naprasno umro u Pounu god. 1626. U nekoliko borbi Hrvati su se veoma istakli i na izvesnim mestima ak i reavali njihov ishod (kao na pr. kod Licena god. 1626. i god. 1632.; kod Brajtenfelda god. 1631.; kod Nirnberga god. 1632.; kod Nerdlingena god. 1634. i dr.). Pored Hrvata sluio je u austriskoj vojsci i prilian broj Srba, sa Krajine i iz Ugarske, ali bilo ih je jo dosta, ako ne i vie, u slubi erdeljskih knezova. Pominjani Deli-Marko uestvovao je, kao poverljiv Betlenov ovek, ak kao glavni pregovara u sklapanju saveza izmeu Maara i eha, god. 1619. Jo Tridesetogodinji rat nije bio zavren, kad je god. 1644. dolo do takozvanoga Kandiskoga rata izmeu Turske i Mletake Republike. Kako se rat vodio i u Dalmaciji, to je sasvim razumljivo da su se Hrvati bili zabrinuli i za svoje podruje i da nisu vie rado davali svojih ljudi za daleka ratita. I Kandiski rat bio je veoma dug (trajao je preko dvadeset godina, do god. 1669.), i vodio se sa promenljivom sreom. Ovaj period istorije karakteristian je po izuzetno dugom trajanju ratova. Na naem podruju, u Dalmaciji, zapadnoj Bosni i Hercegovini, ratovanje je ovom prilikom imalo vie etniki karakter. Evlija elebija, vanredno zanimljivi ali istonjaki preterivanju skloni turski putopisac ovog vremena, bio je sam svedok jedne scene, kad je lijevanjski paa uputio u najveoj hitnji jednu poteru za hrianima na golim konjima. To etovanje je imalo kao vidnu posledicu, delimino po mletakoj inicijativi, novo pomeranje naroda iz unutranjosti

375

prema mletakome primorju, u tvrde gradove i na ostrva, da bi ljudi izbegli svim nevoljama tekog ivota izmeu dve vatre. Sva Dalmacija bee u ovom ratu i inae strahovito poharana, neka mesta po vie puta. Kod Mleana je to preseljavanje imalo i tu tendenciju da Dalmatince vre veu uza se; dok se njihove porodice budu nalazile na mletakome zemljitu, oni nee moi naputati saradnje sa njima ili im ma u emu praviti ozbiljnijih smetnja. Za vreme ovog ratovanja stradalo je nekoliko starih hrvatskih gradova, kao Novigrad, Nin, Cetin, Kamen, Skradin; Klis, oko kojega se prolilo toliko krvi, pade god. 1648. konano u hrianske ruke. Turski napadi na primorske gradove, posebno na ibenik, koji se hrabro odbranio od velike sile, na Zadar, Split i Kotor behu odbijeni s osetnim gubicima za njih. Mleanima poe za rukom, prvih godina, da potisnu Turke iz makarske krajine, i da, pomou uskoka, uznemire svu neretvansku oblast. Ouvan je zanimljiv ugovor izmeu Mletaka i stanovnika Makarske od god. 1646., koji su pristali da idu do kraja s njima. Mletake ete, u vezi s uskocima, prodirahu ak do Skoplja i Prusca u travnikoj oblasti i do Mostara u Hercegovini. U Bosni, gde se na upravi nalazio Mustafa-paa Tekelija, haremski elebija, vladala je prilina bezglavost. Disciplina bee odavno popustila, naroito meu spahijama i janiarima. Od god. 1645. do god. 1669. u Bosni se izmenilo 20 raznih valija; sam Fadil-paa Maglaji smenjivan je etiri puta. Jedan, inae po Mleane suvie optimistiki, izvetaj iz Bosne, od god. 1652., kae kako je paa pozivao zapovednike sa Hrvatske Krajine da upute svoju vojsku prema dalmatinskoj granici, i kako njegov ehaja umalo to nije bio ubijen. Oete da izgubimo Kostanicu i Bia kako ste i Klis! poruivali su, veli, plahoviti ljudi sa tih strana. I imali su, donekle, razloga, jer ni Hrvatska Krajina, zbog pojaane etnike aktivnosti, ne bee sasvim sigurna. U ovome ratu istaklo se nekoliko naih uskokih vojvoda. Najslavniji je svakako Stojan Jankovi, sin Janka Mitrovia, koji je bio serdar u mletakoj slubi u ravnim Kotarima, i glavni vo u mnogim pokretima. God. 1666., u jednom veem etnikom podvigu u kojem je uestvovalo oko 1200 ljudi, on je dopao ropstva i bio odveden u Carigrad, kao sultanski rob. Posle etrnaest meseci robovanja spasao se Jankovi nekako iz turskih ruku i stigao opet u Dalmaciju, gde je uao u nove borbe. Ona prekrasna narodna pesma o ropstvu Jankovia Stojana ima, dakle, pouzdanu istorisku osnovu. Pod Stojanovom vlau behu mnogi iz narodnih pesama poznati serdari, kao Ilija Smiljani, koji pogibe god. 1654., Vid eravica i dr. Za Vuka Manduia, koji je 1648. prodro do Kljua u Bosni, sami Mleani kau da je bio vrlo hrabar i na krajini cijenjen vie nego ijedan drugi. Poginuo je 21. jula 1648. Odlian je junak bio don Stipan Suri, koji se borio krstom i maem. Njega su Turci, ranjena, zarobili pod ibenikom, pa ga iva oderali i nabili na kolac. Bajo Nikoli Pivljanin bio je u to vreme kao harambaa u mletakoj slubi i imao je dunost da sa drugovima uva kotorski kraj. Taj je bio ugroen u ne maloj meri. Poznata je turska navala, sa kopna i mora, na Perast (1654.) i na sam Kotor (1657.), ija je opsada trajala dva nuna meseca. Od turskih graninih junaka bee na glasu Mustaj-beg Hasunovi, ili poznatiji pod imenom Mustaj-beg Liki. Od god. 1642. do god. 1676. on je bio kapetan Bihaa, a njegov tast, Jusuf-beg Filipovi, bio je liki sandak-beg. Mustaj-begovo etovanje kroz Krajinu, Hrvatsku i Unurovinu sa naroitim uivanjem opevaju muslimanske narodne pesme. Toga junaka zarobio je god. 1656. knez Juraj Frankopan, a Turci su dali velike pare da ga otkupe i izbave. Poginuo je god. 1676. Pored njega se mnogo spominje Mujo

376

od Kladue, Hrnjica Mujo, kladuki aga i uvar Krajine na toj strani, i onaj neustraivi Bojii Alija, koji se boji vezira kolik oge svoga, a o kome ima dosta vesti za vreme ovih borbi Kandiskog rata. U staroj i esto pominjanoj Vrani dizao se prekrasni saraj Ali-bega Atlagia, o ijim e se mukim i enskim potomcima pevati stoleima. Za poturicu Dafer-agu Tujkovia, ranije grbaljskoga kapetana, koji je rod. 1657. doveo Turke pod Kotor, znamo da je to uinio iz osvete prema Mleanima to ga nisu pomogli da se spase iz turskog ropstva i to su ga i posle varali i kinjili mu porodicu. Sa Bajom Pivljaninom nalo se na mletakome zemljitu god. 1654. oko 1500 prebeglih hajduka, od kojih je 500 sposobno za oruje (nije jasno da li tada ili onda kad su molili da se uredi njihovo pitanje, god. 1670.). To su bili ljudi najveim delom iz susednih oblasti pod Turcima, iz Pive, Zubaca i drugih krajeva, a njihov broj upuuje na zakljuak o znatnijim pokretima u pozadini, o kojima imamo i inae vesti sa vie strana. Na samom poetku Kandiskoga rata pominju se borbe Drobnjaka sa Turcima, a god. 1649. pobunjena hercegovaka plemena, Nikii, Riani i Drobnjaci, otela su Risan od Turaka i predala ga Mlecima. Za trajanja ovog rata, god. 1661., obraao se hercegovaki mitropolit, popularni ostroki svetitelj Vasilije Jovanovi papi Aleksandru VII, molei za pomo radi borbe protiv Turaka i za svoj manastir. Molba je ponavljana i god. 1671. papi Klimentu X, i u njoj je navoeno kako su hriani stradali za vreme ove turske borbe protiv Mleana. Izvesni nai ljudi iz crkvenih krugova odbacuju ta pisma kao nepouzdana i podmetnuta (ona, doista, nisu sastavljana, kao ni mnoga ranija, od naih ljudi), ali mi ne delimo do kraja njihovo miljenje. Protiv pobunjenih Hercegovaca izvedena je god. 1665. itava kaznena ekspedicija. J. Tomi naglaavao je u svojoj raspravi O politikom odnosu Crne Gore prema Turskoj da za vreme Kandiskog rata nema nikakva traga o ueu Crnogoraca kao celine u borbama bilo na turskoj bilo na mletakoj strani; moe se rei najvie to da je bilo pojedinaca koji su voleli vie hrianima nego Turcima. Kad je god. 1657. Fazli paa iz Albanije sa 2000 ljudi polazio na Kotor, on je preao preko Crne Gore, zadrao se na Njeguima i tek u Patroviima naiao na otpor stanovnitva. Ovaj broj prebega oko Baja Pivljanina ne govori, istina, nita protiv te vane konstatacije, ali ipak kazuje da je kod susednog hrianskog stanovnitva bilo izvesnog vrenja. to ono nije imalo vie uspeha treba svakako pripisati pojaanoj turskoj panji i pritisku vrenom naroito posle otkrivenih pregovora izmeu patrijarha Gavrila i papske kurije. Znamo izrino da je ba crnogorski vladika Mardarije bio oko god. 1640. zatvaran i u sindir bacan i da je njegov naslednik Visarion god. 1655. proteran. Taj pritisak doprineo je, moda, znatno da Crnogorci ostanu pasivni. Pre zavretka Kandiskoga rata dolo je, i opet zbog Erdelja, god. 1663., do novoga rata izmeu Austrije i Turske. Na hrvatskoj granici bilo je i pre same objave rata dosta ozbiljnih sukoba, u kojima su uestvovale i vee vojne jedinice, kao kod Kostajnice (1652.), Peruia (1655.) ili kod Kanie (1660.). Ratovanje Turaka sa jednom hrianskom dravom izazivalo je kod muslimanskoga stanovnitva razdraenje protiv hriana uopte i dovodilo stalno do sukoba i u zemlji i na granici. Jedan tadanji muslimanski pesnik iz Bosne, Kaimija, pevajui svoju pobednu pesmu o Kandiji, kliktao je, pun verskog fanatizma: Zapovjedi Isukrst:

377

Turite se, digni prst, Obori se na tle Rist Kad vam ode Kandija! I kod Hrvata je bilo raspoloenja za borbu sa Turcima, mada je beki dvor, iscrpen do kraja Tridesetogodinjim ratom, ne samo strogo nareivao da se ne izazivaju sukobi, nego je i kanjavao one koji bi u njima uestvovali. Ali, bilo je veoma teko uzdrati se od borbe ve i zbog toga to su turske pae i druge etovoe rado iskoriavale hrvatsko podruje, da preko njega zau Mleanima za lea u Dalmaciji, ili da ih uopte iznenauju sa te strane. Petar Zrinjski i njegov brat Nikola, neprijatelji Turaka po atavizmu, bunili su se esto puta protiv te beke politike pasivnosti i kretali su izvesne pohode na svoju ruku, kao, na primer, Petar onaj ve pomenuti kod Peruia, za koji jedan letopisac belei, kako Petar Zrinski sa krainom senjskom i ogulinskom porobi Korenicu i mlogo plino zadobi, i koji Petru, posle tako vidna uspeha, donese kapetaniju Senja, Ogulina i Hrvatskoga Primorja. Unuci Nikole Sigetskoga bili su vojnici od rase. Petrove borbe sa vedima u Tridesetogodinjem ratu pokazale su njegovu nesumnjivu vojniku vrednost. Pred Bueovicama on je god. 1647. spasao samoga cara Ferdinanda III, da ne bude zarobljen od Vrangelovih veana. Njegov brat Nikola, od god. 1647. ban hrvatski, bio je odluan isto tako. Moni, sa lepom kunom tradicijom, najjai ljudi Hrvatske svoga vremena, oni su sebi mogli dozvoliti slobodu da ne vode uvek rauna o naredbama starijih. Tako su, eto, i sada, za vreme Kandiskoga rata, vojevali protiv Turaka po svome nahoenju; a Petar je, bez ustruavanja, inio usluge Mleanima u susedstvu, poto mu bi zabranjeno god. 1653. da sa svojom vojskom ide ak na Kandiju. God. 1660., iskoriavajui jednu elementarnu nesreu Kanie, kada je eksplozija jedne gromom pogoene barutane otetila gradske utvrde, hteo je ban Nikola da osvoji taj grad i to je, kau svi, mogao lako postii, da mu nije stigla izrina zabrana od cara da to ne uini. Kada mu to ne bi dozvoljeno, on je, da Kaniu i njenog pau sprei u uznemiravanju slavonskog podruja, poeo na uu Mure podizati svoju novu tvravu, Novi Zrinj. To toboe izazivako podizanje Nikolina grada bio je jedan od razloga kojima su Turci pravdali svoje ratno raspoloenje protiv Austrije god. 1662. XII. POSLEDNJI ZRINSKI I FRANKOPANI. 1. Hrvatska opozicija prema politici bekog dvora. 2. Braa Nikola i Petar Zrinjski. 3. Austrisko-turski rat god. 1663.1664. 4. Maarsko-hrvatska opozicija posle Vavarskog mira. 5. Zavera Petra Zrinjskog i Krsta Frankopana. 6. Njihova pogibija. Mi smo ve ranije pomenuli dugu borbu izmeu bekoga dvora, Ratnoga vea i nemakih enerala sa jedne i hrvatskih sabora i banova sa druge strane. Hrvati su ljubomorno uvali prava i jedinstvo svoga podruja sa tradicijama nekadanjega kraljevstva; Habzburzi su, meutim, ili zatim da od Hrvatske naprave obinu pokrajinu Carevine kakve behu Kranjska, tajerska, Koruka i njihove nasledne zemlje. Austriski dvorski krugovi insistirali su na svojim tenjama utoliko vie ukoliko su Hrvati, pritenjeni od Turaka, bivali jedino upuivani na njih i njihovu pomo. Ali, zato su Hrvati bili osetljiviji i uporniji u odbrani. Da slomiju njihovu samosvest i da lake provedu svoje

378

namere, vojni krugovi su, organizujui Vojnu Granicu, glavna zapovednika mesta poveravali samo svojim eneralima, a Hrvatima su retko i izuzetno dodeljivali te dunosti. Prema Hrvatima je ponaanje beke gospode bilo esto uvredljivo, a ponekad i nipodatavajue. Carevi (odnosno hrvatski kraljevi) doputali su sebi slobodu da gaze re davanu sveano i uz zakletvu, kao kralj Matija god. 1608. ili kralj Ferdinad god. 1618., koji su obeavali uspostavljanje banske vlasti od mora do Drave i zamenjivanje tuih zapovednika na hrvatskome podruju domaim ljudima. Te borbe, koje su poele u drugoj polovini XVI veka, trajale su, neoslabljene, i kroz itavo XVII stolee. Vladari Evrope toga vremena rade svi manje-vie u duhu apsolutizma, dok taj najzad potpuno ne prevlada. Primer daje Francuska, koja od vaspitnog apsolutizma Rieljeova prelazi u lini i gotovo istonjaki apsolutizam Luja XIV. I austriski dvor gre istim putem. Francuskoj je ve u XVI veku prilino uspelo da savlada otre pokrajinske separatizme, opasne po celinu, i da od Pariza stvori priznato dravno sredite, tako da je Luj XIV doao uglavnom na svren posao. U Austriji to ni iz daleka nije bilo gotovo. Maarska, eka, Hrvatska nisu bile obine pokrajine Carstva, nego zemlje sa jo ivom dravnom tradicijom, kraljevstva koja su se sama oseala kao neke manje-vie zavrene i zbog toga izrazitije celine. Te zemlje nisu htele da dou pod Austriju, nego samo da se udrue s njom. U dravopravnoj terminologiji briljivo se pravi razlika izmeu delova udruenih (partes sociae) i delova pokorenih (partes subjectae). U svima tim zemljama podvlaila se injenica da su one habzburku dinastiju izabrale kao svoju, a da im ona nije dola po bojoj milosti ili po nekom nesumnjivom porodinom pravu. One stoga, u istoj logici, i nisu pristajale da habzburku dinastiju priznadu kao naslednu, nego su, mada isto formalno, svaki put vrile izbor prestolonaslednika za svoga kralja. Beki dvor iao je postepeno zatim da i njih nivelie kao i ostale nasledne pokrajine, a kao glavno sredstvo sluilo im je vojniko posedanje glavnih tvrava u zemlji i stavljanje njihovih zapovednika ne pod organe dotinih zemalja, nego pod neposrednu vlast odreenih lanova dinastije ili samoga cara. Tako je, kako videsmo, bilo uinjeno i sa Srbima graniarima koji su smatrani kao vojniki organi carstva. Prva od tih kraljevskih zemalja stradala je eka. Porazom na Beloj Gori (1620.), za vreme Tridesetogodinjega rata, skrhan je eki otpor za dug niz decenija. Austriskome dvoru ostalo je posle toga da se nosi samo sa Maarima i Hrvatima. God. 1630. zadan je osetan udarac i Hrvatskoj izdvajanjem Vojnike Granice kao posebnog podruja, da uskoro za njim doe i novi. Braa Nikola i Petar Zrinjski bili su u pitanju starih prava svoje domovine na istom stanovitu na kojem i veina njihovih prethodnika. Nikola, koji je iveo ponajvie u akovcu, u susedstvu Maara, i koji se, sa bratom zajedno, rodio od majke Maarice i vaspitavao jedno vreme na maarskome podruju, imao je, mnogo intimnih veza sa Maarima, i za svoje dranje nalazio je mnogo primera i podrke kod isto tako nezadovoljne maarske vlastele. Vredi istai da se Nikola bavio i pesnitvom i da je, ba na maarskom, dao junaki ep o pogibiji svoga deda, Sirena Jadranskoga Mora (1651.), raen po Tasovu herojskom epu Osloboeni Jerusalim. Taj ep preneo je god. 1660. na srpskohrvatski njegov brat Petar, inae ogrezao vojnik koji se samo u dokolici mogao baviti i pesnitvom. Oduevljen njegovim vojnikim i pesnikim delom, kliktao mu je Dubrovanin Vladislav Meneti: Prebroji prvo morske vale

379

Tko tve slave ite izriti. --Nadaren si svijem darima Najveega od uresa, Ki u sebi zdri i ima Nauk, narav i nebesa. U porodici Zrinjskoga bilo je jo literature. Petrova ena Katarina, ki enerala Vuka Frankopana, prevela je sa nemakog jedan molitvenik, Putni tovaru (1661.); a i njen brat, Franjo Krsto Frankopan, pisao je pesme, originalne ili po tuoj ideji (Gartlic), od kojih mu je Pozvanje na vojsku sa dosta snage i sa simpatinim vitekim stavom: Draje nam budi glas, ime, potenje Neg hip, nagnutje, sramotno ivlenje. Navik on ivi ki zgine poteno! Kad je god. 1663. zapoeo pravi rat izmeu Turske i Austrije, izazvan ponovo pitanjem erdeljskog naslea, koje su Turci hteli konano da ree u svoju korist, braa Zrinjski su se i opet pokazali kao odlini junaci. Petar je kod Otoca 6. oktobra god. 1663. razbio bosansku vojsku, koja se bee krenula prema Kranjskoj i pred kojom se kukaviki sklonio karlovaki eneral. Ban Nikola je, januara god. 1664., prodro ove do Osijeka i spalio tu veliki drveni prelazni most za tursku vojsku. Za taj podvig Nikola je dobio orden Zlatnoga runa od panjolskoga kralja Filipa IV, a Luj XIV mu dade, uz titulu francuskoga pera, jo i 10.000 talira za dalju vojnu. I maranski vladika Gavrilo Mijaki bee oduevljen tim uspehom, koji e ohrabriti sve potitene hriane. Ako izide doli gospodin ban (pisao je on, mislei tim na Bosnu) pristat e k njemu sto jezer Hristijana, Vlaha i Bonjaka i hoe se biti sa Turinom. To, kao i austrisko spremanje da pomou Francuza krenu veu ofanzivu, izazva Turke na energine mere. Krajem maja god. 1664. stie veliki vezir Ahmet uprili sa velikom vojskom pod Novi Zrinj, da slomije otpor Zrinjskih, a uspe da 20. juna zauzme i srui taj grad. Carska vojska, u kojoj je bilo i francuskih i nemakih vojnih odreda, pod vostvom Rajkmunda Montekukulija, nije priskoila opsednutom gradu sa svom ili bar veom snagom u pomo. Ogoreni ban otiao je caru da se poali na taj postupak, a kad mu car ne dade traene zadovoljtine, on, ljut, dade ostavku na poloaj zapovednika vojske. Isto tako Dvor nije hteo ni da dade karlovaku eneraliju njegovu bratu Petru, motiviui, u intimnim razgovorima, svoje dranje time da ne bi bilo nimalo mudro dati toliku vlast dvojici ve i inae mone i ambiciozne brae, jer bi je mogli iskoristiti u line svrhe. Za to vreme, 22. jula (1. avgusta) god. 1664., zadala je saveznika hrianska vojska snaan udarac Turcima kod Sv. Gotarda i prisilila ih na povlaenje; ali, nije mogla da ih satre. Turci su, i posle poraza, bili brojem daleko nadmoniji, i hriani se nisu usuivali da ih gone, mada se to sa mnogo strana oekivalo. Car Leopold (1657.1705.), ovek bez energije i podozriv, nije verovao mnogo u trajnost te pobede, a zazirao je i od svoga saveznika, Luja XIV. Stoga, bukvalno reeno, da as pre skine Turke s vrata, car je, u najveoj tajnosti, 17./27. septembra sa njima sklopio mir u Vavaru, i to tako kao da je on pretrpeo poraz. Imao je, naime, da dade sultanu jedan dar u vrednosti od 200.000

380

forinti; Turci su zadrali neka osvojena mesta u Maarskoj; a za Novi Zrinj bi izrino ugovoreno da se ne ome obnavljati. Takav mir posle onakve pobede zaprepastio je gotovo sve ljude i izazvao otru osudu. Maarski velikai uloie i formalan protest. Oni i Hrvati smatrali su da je dranje dvora ovog puta prema njima i njihovoj zemlji bilo nelojalno; izvesni ljudi ak su mislili da Be i nema nikakva rauna da ih potpuno oslobodi od Turaka. U makazama izmeu Turaka i Austrije oni jo moraju da sluaju i da se naslanjaju na Be; osloboeni, oni bi mogli jednog dana zauzeti sasvim drukiji stav. Kao voe hrvatske opozicije istakoe se braa Zrinjski, koji su imali i linih razloga da budu nezadovoljni. Sa njima zajedno dizahu svoj glas: maarski palatin Franjo Veselenji, ostrogonski nadbiskup Lipaj, vrhovni sudac Franjo Nadadi. Braa Zrinjski pomiljali su na otvorenu pobunu jo i pre Vavarskoga mira, a posle njega ta odluka je u njih potpuno sazrela. Bilo je samo pitanje na koju bi silu mogli da se naslone i ko e ih, uopte, u tom otporu hteti prihvatiti. Njihova prva misao bila je da se obrate Luju XIV, koji je znao njihovu vrednost i koji je nedavno bana Nikolu onako kraljevski nagradio. Francuski kralj je spoetka, doista, i prihvatao njihovu ponudu i preko svoga poslanika u Mlecima poeo pregovore o tajnom sporazumu. Ali, usred toga posla pogibe Nikola Zrinjski 8. novembra god. 1664. ludim sluajem, u lovu, ranjen od jednog pogoenog vepra. Videi koliko je nezadovoljstvo izazvalo naglo sklapanje Vavarskoga mira sa onako nepovoljnim ishodom, sazvao je car Leopold 15. novembra maarske i hrvatske velikae u Be, sa namerom da im se objasni ceo postupak i da se tako ublae. Tamo je, u januaru 1665., Petar Zrinjski bio imenovan za hrvatskoga bana na mesto umrloga brata, ali, i opet, ne htedoe da mu ispune elje i predadu mu uz banstvo i karlovaki eneralat. Nije se htelo, oevidno, da se banska i eneralska vlast usredsrede u jednoj linosti i da se tako, posrednim putem, Vojna Krajina orijentie prema Zagrebu ili akovcu mesto prema Gracu. To, naravno, nije moglo da umirujui deluje na Petra. On stoga nastavlja pregovore sa Lujom XIV, preko francuskog bekog poslanika, a odrava i sastanke sa maarskom opozicijom. Njegove veze sa Maarima pojaala je udaja njegove keri Jelene za maarskog magnata, kneza Franju Rakocija (u februaru god. 1666.). Maarska i hrvatska opozicija traila je od cara Leopolda saziv sabora i reparaciju svih pogaenih zakona i uinjenih nepravdi. Kako Leopold, znajui dobro ta e se sve od njega traiti, to nije hteo da ispuni, poeli su formalni pregovori izmeu opozicije i francuskoga poslanstva u Beu o podizanju bune. Ali, Luj XIV nije hteo da se suvie uplete u tu stvar. Od njega se trailo: da on postane kralj Maarske i Hrvatske i da zato podnese glavni troak za organizaciju vojske od 30.000 ljudi, pola peaka a pola konjanika. Toliko zauzimanje na toj dalekoj strani kralju nije moglo biti ni u kakvom interesu. Luju XIV je maarsko-hrvatska opozicija, ak i sa malim pobunama, dobro dola da njom vee Austriju za istok i da je natera na poputanje u pitanju buduega panskoga nasledstva; ali, da ide dalje od toga i da alje toliku vojsku ak tamo na Dunav, znailo bi da napusti sve svoje planove na zapadu, gde je bio njegov glavni interes i radi ega je on upravo jedino i mogao doi u sukob sa Habzburzima. On bi se na takav korak reio tek onda kad ne bi na drugi nain mogao nagnati beki dvor na poputanje. Kada se to, najzad, uvidelo, nasta meu Maarima i Hrvatima naelan razlaz u pitanju o daljim koracima. Maari nisu imali mnogo izbora. Kada nee s Austrijom, i kada ne mogu sa Francuskom, onda im ne ostaje drugo nego da se pridrue svojim saplemenicima u Erdelju i sa njima zajedno da priznaju tursku vrhovnu vlast. Zrinjski se na takvu odluku jo nije mogao da rei. Ona bi

381

znaila potpuno demantovanje ne samo svoje line prolosti nego i najlepe tradicije porodice Zrinjskih. ta bi rekao stari Nikola Zrinjski na takav korak? Kako bi ga primili njegovi Hrvati, koji se sa Turcima nose puna dva veka i koji su sline ponude odbili davno, ve toliko puta? Turci nisu ovog puta pristali na maarske ponude. elei da Kandiski rat dokraje sa porazom Mletaka, oni nisu hteli dopustiti mogunost da se Austrija pojavi kao saveznik Mleana, to bi ona verovatno uinila, kad bi Turska prihvatila njene maarske nezadovoljnike i ugrozila austriski posed Ugarske. Turska ovoga puta nije samo odbila ponude nego je uradila i neto vie; obavestila je, kao lojalan sused, beki dvor o uinjenim predlozima i tako tokom god. 1667.1668. otkrila zaveru, ne kazujui, istina, imena zaverenika. Ova su u Beu dobili na drugi nain, saoptenjem nekih Maara i podmiivanjem udovice palatina Veselenjija, koji je umro god. 1667. Mada su saznali za zaveru, dvorski krugovi ne pristupie odmah progonima; hteli su da zaverenike uhvate na delu i da ih prate pri daljim akcijama, da bi tako pohvatali sve konce. Moda je u Beu bilo i uverenja da je sve to uinjeno u prvoj srdbi i da e opozicija vremenom popustiti, pa da je ne treba draiti. Za to bi donekle govorila injenica to Petar Zrinjski ne samo nije bio smenjen sa banske asti nego je, ta vie, krajem oktobra god. 1668., bio sveano instalisan. Moda bi stvar s austriske strane doista i zaspala, da joj Zrinjski sam nije dao nove hrane. Tokom aprila i maja 1669. on je uzalud radio na sve naine da dobije upranjeno karlovako zapovednitvo. Posle je iste godine pokuao da odvrati poljskoga kralja Mihaila Vinjovjeckoga od enidbe sa jednom austriskom princezom i od naumljenog saveza s Austrijom. Nema na svijetu vlade (pisao je on kralju) koja bi bila tako pokvarena i koja bi gajila tako opakih osjeaja spram Boga i prava naroda, kao to austriska, a kod toga najgore je to to nema nade da e se to ikad popraviti. (Navod kod F. iia). Na ovom poslu saraivao je sa Petrom od leta 1669. i mladi njegov urak Krsto Frankopan, koga je on uveo u krug zaverenika, a koga je dvor uvredio to mu nije dao senjsko kapetanstvo, na koje je bio imenovan. Petrova opomena kod Poljaka nije bila primljena, i to je na nj, koga su, kao i ostalu opoziciju, malo pre toga napustili Francuzi, teko delovalo. Na iscrpene Mleane, koji su jedva ekali da odahnu od dugog rata, nije mogao nita raunati. Nadadi je u oktobru god. 1669. molio cara za milost. Sa kim, dakle, da se sad sveti Beu? Nije ostao niko drugi nego Turci, i on se najposle reio za njih. Poetkom novembra god. 1669. otiao je Petrov poslanik preko Bosne na Portu, a na katoliki badnji dan izneo je pred sultana predloge svoga gospodara. Oni su se sastojali uglavnom u ovom: 1. Hrvati i Maari priznae vrhovnu vlast sultanovu i plaae mu 12.000 talira godinjeg danka; i 2. u Hrvatskoj i Maarskoj Petar Zrinjski postae nasledni vladar. Druge su take govorile o turskoj pomoi za ovo preduzee, o povratku osvojenih hrvatskih i maarskih gradova njegovoj dravi i dr. Jedna je taka predviala da za erdeljskog kneza doe Petrov zet, Franjo Rakoci. Meutim, jedan Grk, slubeni tuma na Porti, odade za pare celu stvar Austriji. Kroz Hrvatsku pue naskoro glas da je Petar Zrinjski uao u pregovore sa Turcima, i da je postao hrianski izdajnik. Da njegova nesrea bude vea, treba dodati jo i to da Porta, po predlogu velikoga vezira Ahmeta uprilia, nije primila njegove ponude, nego mu je, da ga zavara lepim reima i nadama, i da ga, za svaki sluaj, odri kao neprijatelja Bea u dobrom raspoloenju prema sebi, poslala samo pismenu poruku kao knezu Maarske, Hrvatske, Erdelja i Moldavske i vrhovnom zapovedniku sve otomanske vojske. Mladi Frankopan, oduevljen tom

382

porukom, pisao je jednom prijatelju kako jedva eka da nae kape pomeamo sa almami. Sam Petar poeo je s izvesnim planom dozivanje i obraivanje svojih ljudi; uao je u pregovore i sa Srbima u Varadinskoj Krajini; a ve je ranije bio sklopio utovar sa tajerskim grofom Erazmom Tatenbahom. Kada videe ta sumnjiva kretanja, beke vlasti energino poterae stvar. Zatvoreni Tatenbah priznade odmah sve. Vest o njegovom zatvaranju i ustruavanje susednih paa da mu poalju pomo, s izvinom da nemaju o tom nikakve naredbe sa Porte, zbunie Zrinjskoga, i on izgubi prvanje samouverenje i energiju. Po njegovoj elji ode zagrebaki biskup u Be, da tamo izradi obustavljanje progona i milost za nj. Ali, u Beu ne htedoe vie da poputaju. Izdaja Zrinjskoga bila je, sa njihova gledita, utvrena stvar, a to nije potpuno uspela to nije zavisilo od njega ve od uzdravanja samih Turaka. Da im ne bi umakao, oni su se, sve do poslednjeg asa, pokazivali kao skloni da oproste Petru, dok su ustvari bili tvrdo reeni da ga potpuno unite. Sam car uzeo je na se ulogu toga zavaravanja i lino je uputio Zrinjskome jedno pismo sa ljubaznim apostrofiranjem, koje je moglo ovoga da potpuno zavede. U to vreme bilo je nekog vrenja i meu Srbima, koje je moglo biti od koristi po Zrinjskoga. God. 1668. bee se reilo u Beu da se svrgne maranski vladika Gavrilo Mijaki, to nije hteo da pristane na uniju, i mada to nije bilo izvreno, ipak je uznemirilo duhove. Mijaki je, videli smo, visoko cenio hrabrost Zrinjskoga; nita, dakle, ne bi bilo prirodnije nego da on pree na njegovu stranu, kada Be ugroava njegovu veru. Osetivi tu opasnost, beki krugovi dadoe aprila 1670. zatvoriti vladiku i odvedoe ga u Grac, gde bi optuen i osuen zbog veleizdaje. Dok je Zrinjski, zbunjen svim to se ve desilo i onim to se imalo desiti, stojao jo neaktivan, kao kolebajui se, krenuo je impulzivni Frankopan sa triestak konjanika da pridobija ljude i gradove na njihovu stranu, da, kako sam kae, insurguva narod. On je 10. marta, uavi sa etom u Zagreb, pozvao graane, sa sabljom u ruci, da pristanu uz Zrinjskoga. Dok su zagrebaki graani dosta politiki izjavljivali da e uiniti ono isto to i ostala zemlja, oprlo se svetenstvo tome pozivu, dodue sa izvesnim kolebanjem. A hrvatsko plemstvo, na zboru u Brezovici, 14. marta god. 1670., pristade u veini uz Zrinjskoga, oslanjajui se na Frankopanov prikaz, koji je stvar izlagao ovako: da su Turci stavili Hrvatsku pred dilemu ili sa njima ili protiv njih; da je Be ostao neaktivan i da je Zrinjski, kao jedini izlaz da spase zemlju od teih potresa, pristao sa njima na poten savez. Banov poverenik na Porti, kapetan Franjo Bukovaki, govorio je otvoreno o banovom prilasku Turcima, poeo okupljati jednomiljenike i initi nezgode carskim ljudima i garnizonima. To izazva karlovakoga enerala na reakciju. Pokret se morao uguiti pre nego uzme maha. Sa 700 ljudi krenuo je on brzo i odreito za Frankopanom, u Zagreb, i protiv Bukovakoga. Kanjiki paa, koga Zrinjski, na vest o tome, pozva u pomo, izvini se i opet kako usled izostanka ovlaenja sultanova ne moe krenuti sa vojskom u borbu. Ba u taj as kada su se Zrinjski i Frankopan spremali da razviju barjak pobune, stie iz Bea vaspita banove dece, isusovac Forstal, donosei im poruke da tamo ima jo uvek dobrog raspoloenja prema njima i da, stoga, treba da se pokore. Car je, meutim, 19. marta svrgao Petra sa banske asti i objavio da je nevernik postal nae korune, proti njoj puntarskim zakonom podigal se, pod svoju oblast kraljevstva naa hrvatsko i slavonsko i dalmatinsko i blinje nae orsage podegnati kanil. Poverovavi u Forstalove rei i poruku, Petar i Franjo, ve obeshrabreni turskom uzdrljivou i aktivnou eneralske vojske, napisae caru pismo, molei za oprotenje; a Zrinjski uputi

383

jo sa Forstalom u Be, kao taoca, svoga jedinca sina Ivana. Malo potom, videi kako se i na tajerskoj granici sprema vojska protiv njih, da jednom preseku stvar, odoe i Zrinjski i Frankopan sami u Be caru na noge, gde stigoe 8. aprila. Istoga dana beka ih vlada stavi pod strau i uskoro u zatvor. Ve pre toga, 4. aprila, ula je carska vojska u akovac i tu potpuno poharala Petrovo imanje, a zatim i ostala dobra njegova i Frankopanova. Tada behu opljakani i njihovi gradovi Ozalj, Ribnik, Bosiljevo, Novi, Bakar i naroito Kraljevica. Lepu Bojakovinu dobie god. 1686. posle Zrinjskih grofovi Drakovii. Za to vreme digao je bunu u severnoj Maarskoj banov zet Franjo Rakoci. U Beu nije bilo teko nagovoriti klonuloga i interniranoga Zrinjskoga da pismima deluje na svoje prijatelje da obustave pokret. On se tuio kako su ga Turci prevarili, govorio je kako je doao caru na milost, i preporuivao da i oni napuste dalju akciju. Kada je ustanak doista obustavljen, prestali su u Beu svi obziri prema Petru i Franji, i protiv njih je poela istraga zbog veleizdaje, pobune i uvrede cara. Sudski postupak voen je preteno u Viner-Najtatu i trajao je punu godinu dana. Osuda je glasila na smrt, a izvrena je nad obojicom 20./30. aprila god. 1671. Njihova imanja bila su zaplenjena u korist dravnog erara; ena Petrova, Katarina, bi zatvorena u dominikanski manastir u Gracu, a kao silom kaluerice zavrie ivot i obe banove neudate keri. I banov sin Ivan, iako nekriv, bi zatvoren i umre u gradakoj tamnici god. 1703. Hteli su prosto da unite celu Petrovu porodicu, to su i izveli bez imalo obzira prema ranijim velikim zaslugama te kue i samoga Petra. Pokuaje da iupaju svoj narod ispod vlasti gospodara koji su ih drali platila su u XVII veku, za kaznu, svojim ivotom dva srpska patrijarha i dva hrvatska najuglednija velikaa. Samo da jugoslovenska sudbina i toga vremena ne ostane bez jedne note ironije, srpski su patrijarsi stradali stoga to su hteli da se, pomou zapadnih hriana, spasu od Turaka; dok su hrvatski velikai, siti usreiteljstva zapadnih hriana, traili svoje osloboenje pomou Turaka. Je li toj injenici potreban komentar? XIII. NAZADOVANJE TURAKA. 1. Dubrovaki zemljotres 1667. god. 2. Maarska buna E. Tekelija. 3. Turski pohod na Be 1683. god. 4. Stvaranje Svetog saveza. 5. Potiskivanje Turaka. 6. Grof ore Brankovi. 7. Austrijanci i patrijarh Arsenije III. 8. Stradanje Srba. 9. Vojne operacije u Dalmaciji. 10. Mletaka agitacija u Crnoj Gori. Prva etvrt druge polovine XVII veka bee donela junim Slovenima nekoliko tekih gubitaka. Tragina smrt patrijarha Gavrila, poraz Mleana i njihovih hrianskih pomagaa u Kandiskome ratu, slom Zrinjskih i Frankopana, pogodili su oba naa plemena. Uz te gubitke treba jo naroito pomenuti i veliki zemljotres, koji je 6. aprila po novom god. 1667., na Veliku sredu, ujutro malo pre devet sati, upropastio pola Dubrovnika. Strani udar, iza koga je u ruevinama izbio i poar, unitio je mnoge stoletne tekovine Republike i onemoguio joj stari polet za celog trajanja njene dalje samostalnosti. Grad, koji je pre potresa imao na 6000 dua, izgubio je oko 4000 svojih stanovnika, a najvei deo starih graevina sa Gospom Velikom bi poruen ili znatno oteen. Potres je zahvatio i druge neke krajeve, kao Kotor, Perast, Herceg Novi i Budvu, ali ne u tolikoj meri: Arhiakon Brnja ori govorio je da je ovo bio rasap nae otadbine, pretuni primjer boje srdbe. Ostadosmo kao tica na golu kamenu, tuili

384

su se Dubrovani na Porti, traei da im se smanji hara i da se uopte potede, ali su naili spoetka na tvrda srca. Lepa tradicija njihove stare kulture, knjievne i naune, nastavljala se dodue i docnije; Dubrovnik je i posle te nesree dao u knjievnosti Ignjata oria (1675.1737.), pesnika finijeg umetnikog smisla, a u nauci svetski slavnoga matematiara Ruera Bokovia (1711.1787.), ili isto tako slavnoga lekara uru Baljivija (1668.1707.), ili uvenoga Anselma Bandurija (1671.1743.), prvog naeg vizantologa; krenuo je i nekoliko znaajnijih novih poslova, kao to su bile organizacije njihovih akademija za studiju jezika; ali, u celini, itavo njihovo knjievno stvaralako delo liilo je na cvee koje precvetava. Dekadencija se oseala na mnogo strana, a naroito u finansijama i trgovakom prometu. Popustila je ak i stara solidnost Dubrovnika. Kada je god. 1675. obnovljen rad u dubrovakoj kovnici novca, dopustilo se da se u njoj falsifikuje stran novac, a i njihov vlastiti imao je biti laki u teini srebra i sa gorom smesom. Naroite krize izazva u gradu borba izmeu staroga plemstva, koje potres bee strano proredio, i novoga trgovakoga, koje bi proizvedeno u vlastelu, da bi se popunile nastale praznine. Te borbe, ija je otrina doprla ak do Voltera i nala mesta u jednom njegovom spisu, naruile su potpuno staru skladnost grada i uinile ga jo vie mestom gde je prolost smatrana svetlijom od budunosti. Teka vremena behu nastala i za Hrvatsku. Zavera Zrinjskoga i Frankopana bee dala dobrodoao povod bekome dvoru da proiri svoj sistem podvrgavanja starih kraljevstava svojoj neposrednoj vlasti. Kao prva mera bee 28. maja (7. juna) god. 1671. izvedeno suspendovanje banske asti, koja je smatrana kao izraz stare dravne tradicije. Glavnu vojniku vlast, kao i vanije gradove u celoj zemlji, uze carska vojska, sastavljena ponajvie od Nemaca i drugih tuinaca. Zbunjeni ljudi zaverom Zrinjskoga, a zaplaeni njegovom sudbinom, smatrali su to sve kao neku vrstu prirodne reakcije Bea, i nisu imali hrabrosti da se usprotive. Poneki su ak i podlegali agitaciji carskih ljudi, naroito nie plemstvo koje nije imalo dovoljno samostalnosti. Ono je, u zajednici sa potstrekaima iz krugova oficira sa Krajine, trailo poetkom god. 1672. da se Hrvatska odvoji od krune Sv. Stevana i pridrui naslednim zemljama austriskoga dvora. Samo jedan deo viega plemstva, pod vostvom Nikole Erdedija, inae zakletoga neprijatelja Petra Zrinjskoga, imade hrabrosti da uzme izvestan stav protiv tih tenja i da brani davna prava domovine. Hrvatskoj opoziciji, sada veoma lojalnoj, znatno je pomoglo dranje maarskih ustavobranitelja. I u Maarskoj je, posle uguene zavere, uvedena vlast carskih nemakih enerala-komesara i suspendovan ustav. Uz to je car Leopold, koji je bio vaspitavan za svetenika i tek po smrti starijega brata doao na presto, upotrebio tu priliku da u Maarskoj, svom silom svog autoriteta, vaspostavi katoliku veru na raun njemu odvratnog i po habzburkom shvatanju revolucionarnog protestantizma. Katoliki pritisak izazva brzo pobunu kod protestantskih Maara, koje je pomagao erdeljski knez Mihailo Apafi. Pobojavi se da bi ta pobuna mogla iz politikih motiva da zahvati i Hrvatsku, svejedno to je ona tad bila isto katolika, imenova beki dvor god. 1673. Nikolu Erdedija za banova namesnika, da tim u dobroj meri ublai hrvatsko nezadovoljstvo. Ustanak Maara bee uzeo opasne razmere. U njemu je izvesnu ulogu, istina pred kraj, imala i Jelena, ki Petra Zrinjskoga, koja se, kao lepa udovica, preudala god. 1682. za grofa Emerika Tekelija, voa ustanka. Ogorena zbog sudbine svoga oca i cele porodice, ona je htela da se sveti, i uticala je i sa svoje strane na mua da istraje u poetoj borbi protiv Habzburga. U vezi sa kraljem Lujem XIV, koji od god. 1673. bee postao i

385

formalni neprijatelj Austrije, obilato pomagan prvo vreme i od Poljaka, Tekeli je imao i ugleda i snage da se nosi sa bekim gospodarima, koji su svoju glavnu snagu morali da upotrebljavaju na Rajni, protiv Francuza. Videi da svojim polovinim sredstvima ne moe uguiti ustanak, reio se beki dvor god. 1680., iscrpen borbom na dve strane, da popusti Maarima i Hrvatima. Bansko dostojanstvo bi u Hrvatskoj nanovo vaspostavljeno, a dobi ga dotadanji namesnik Nikola Erdedi. U opasnosti da Austrijanci svojim raznovrsnim sredstvima ne odbiju ve prilino zamorene Maare od njega i da ga tako osamljena ne slome, ponudi Tekeli god. 1681. savez Turcima. Na Porti su, podbadani od Francuza, ovog puta bili mnogo borbeniji nego god. 1670., kada je sline korake preduzimao Petar Zrinjski. Tekelijeva ponuda bi odmah prihvaena. Od god. 1682. u celoj Turskoj poelo je ivo spremanje za veliki rat s Austrijom. U maju god. 1683. krenula je silna turska vojska od 250.000 ljudi, pod vostvom velikoga vezira Kara-Mustafe, ravno na Be. Austriski dvor bee nemoan da se sam odupre tolikoj, u Evropi odavno nevienoj, sili. Na zauzimanje papske kurije reio se poljski kralj Jan Sobjejski da se u toj borbi hrianstva protiv Turaka nae na strani Austrije, kojoj je ranije, po traenju Luja XIV, bio opasan neprijatelj. Dok su Turci opsedali Be, ne pokazujui pravog poleta u borbi, sjedinila se poljska i carska vojska i 2. (12.) septembra odnela pobedu. Razbijeni Turci uzmakoe naglo, ostavivi sav svoj ratni pribor i ostalu opremu. Taj poraz, slavljen kao velika, davno eljena, pobeda hrianstva, oznaavao je za sve vidnu obrtnu taku turske sree. Pod Beom je zauvek skrhan ofanzivni polet Turske Carevine; tu je bila poslednja granica njihove ekspanzije. Od toga poraza Turska samo gubi, povlaei svoje linije sve nanie i nalazei se stalno u stavu odbrane. Od ove pobede silno je u jugoslovenskim zemljama porastao ugled Austrije. Dok se kroz itav XVI i XVII vek Habzburka Monarhija nalazila gotovo redovno u defanzivi prema Turcima, sad ona prelazi u napad. Ona uzima na sebe ulogu osloboditelja hriana i tim ujedno postaje glavni inilac u akciji i za osloboenje Jugoslovena. Izvesne nae oblasti nadale su se osloboenju pomou Poljske, ili pomou Mletake Republike; neke su ak raunale i sa saradnjom panije; ali, sve te nade bile su ili isto lokalne, ograniene na uzak krug ljudi i mesta, ili prosto puste elje. U Austriju su se, meutim, uprle sad sve oi. Njen glas bio je ve mnogo ranije dopro ak do Nikia i Drobnjaka, i jo onda, krajem XVI veka, bili su nai ljudi voljni da se odazovu njenom pozivu. Kako da to ne uine sada kada su uli za tursko posrtanje pod Beom i kada se turska sila, kao bujica kada pone naglo opadati, stala na oigled sviju povlaiti iz Budima prema Beogradu i jo nie? Austriji je ta uloga osloboditelja dopala preko njezine volje. Kao to je gledao da povoljnim ponudama odvrati Turke od napada na Be, tako je i sada, posle njihova poraza, car Leopold nastojao da se as pre izmiri sa njima. On je zazirao od dalje borbe, neto zbog oskudice sredstava i izmorenosti zbog dotadanjeg ratovanja, a i to se bojao raznih komplikacija. Da su Turci bili malo predusretljiviji, ponovio bi se sluaj Vavara. Zahvaljujui njihovoj upornosti sa jedne i opoziciji stalea Nemake i Maara sa druge strane, rat je morao da se nastavi. ivim zauzimanjem papske kurije dolo je 24. februara god. 1684. do sklapanja jedne nove hrianske lige, koja je dobila sveano ime Svetoga saveza. U savez su ule Austrija, Poljska i Mletaka Republika. Tako je Austrija, prihvaena od suseda i sokoljena od zauzimljivoga pape Inoentija XI, ula u rat sa

386

Turcima, i ne slutei spoetka kuda e je odvesti prvi uspesi nego zadovoljna ako uspe da osvajaa potisne to dalje od svojih neposrednih granica. Od god. 1684. poelo je napredovanje Svetoga saveza na vie strana. Dok je austriska vojska prodirala dunavskom dolinom prema Budimu, koji je zauzela tek 23. septembra god. 1686., napadali su Hrvati, uskoci, krajiki enerali sa Srbima i carskom vojskom na susedna podruja Like i Slavonije, a mletaki ratnici prodirahu u Dalmaciju i Hercegovinu. Najaktivniji bili su nai uskoci u Dalmaciji. I bez mletake dozvole digao se ve krajem god. 1683. Bajo Pivljanin u etu Ilije Jankovia, da napadaju Turke po Kotarima. Glavni vo uskoke vojske postade Stojan Jankovi, dobro poznati junak jo iz Kandiskoga rata. Kako je Mletaka Republika prvih godina rata obraala glavnu panju akciji svoje flote u Moreji, to je teret borbe u Dalmaciji pao ustvari na uskoke, i rat je stoga na toj strani imao zadugo etniki karakter. U vezi sa hrianskim etama sa hrvatskoga podruja, meu ijim se voama isticao popularni vojni kapelan, senjski pop Marko Mesi, uskoci su uspeli da oiste od Turaka postepeno cele Kotare i da svoje ratovanje prenesu delom u Liku, a delom u srednju Dalmaciju. Meutim, taj sporazumni rad naih junaka morao je biti naskoro naputen, poto je dolo do politikih trvenja izmeu Austrije i Mletaka ba zbog tih osvajanja. Moglo je, naime, doi do spora zbog pitanja kome da pripadnu podruja koja bi osvojili mletaki i austriski podanici zajedno, te se morala na neki nain podeliti sfera interesa. Mletaki podanici operisali su potom u Dalmaciji i zapadnoj Bosni vee akcije u Bosni zabranjivala je Austrija u svojstvu naslednice Maarske, a austriski u Lici, severozapadnoj Bosni i na istoku prema Slavoniji. Bana Nikolu Erdedija, po vlastitim reima, vuklo je srce u Bosnu; ali, ipak, prve akcije uputio je prema Slavoniji. Austrisko vojno vostvo imalo je u planu da se im pre doepa Osijeka i presee most kod njega i sa tim dovoz hrane i drugih potreba za tursku vojsku u Budimu i u srednjoj Ugarskoj. Ali, da se to preduzee do kraja izvede, trebalo je znatno vee snage od one kojom su raspolagale banove i carske ete i dobrovoljci koje oduevljava borbeni fratar Luka Ibrimovi. Ovaj je smeli ovek, izmakavi turskim vealima, postao hajduk i jedan od glavnih narodnih voa u borbama za osloboenje Slavonije. Rat je dobio kod hriana snaniji zamah kada su Turci, odbijeni od Budima, poeli da gube jednu za drugom svoje najvanije pozicije. Nekoliko tekih poraza tokom 1686. i 1687. godine, kao oni kod Sente i Haranja, obeshrabrie u velikoj meri tursku glavnu vojsku. Posade u gradovima i naroito bosanski muslimani graniari borili su se hrabro i uporno, svesni da brane svoj posed zauvek. Oni, kao otseeni od glavne vojske i zauzeti sami sobom na izloenim takama Carevine, nisu dolazili u dodir sa razbijenom vezirovom vojskom, kojom bee ovladao bes usled neuspeha i sa njim anarhistike sklonosti i poroci neobuzdanosti. Kao rtva pobune poraene i razdraene vojske pade, posle nasilne smrti Kara-Mustafine, ne samo veliki vezir Sulejman-paa nego bi zbaen i sam sultan Muhamed IV. Rasulo nastade potom na sve strane. Austriska vojska, podiui na svome prodiranju sa sobom i Srbe, koji su joj se rado pridruivali, uzimala je, jedan za drugim, itav niz glavnih turskih gradova i utvrenja: Petrovaradin, Slankamen, Beograd (26. avgusta god. 1688.), Zvornik, Smederevo. Usred tih austriskih uspeha doe 4. februara god. 1689. do ratnog stanja izmeu Dunavske Carevine i Francuske. Luj XIV postade tako saveznik Turaka; on se bee pobojao da e ovako veliki i brzi uspesi suvie ojaati ugled i mo njemu neprijateljskih Habzburga, pa je stoga u jesen god. 1688. napao nemako podruje, Keln i Falc. Da brani Nemaku, morao je car Leopold povui glavni

387

deo svoje vojske sa balkanskoga na zapadno ratite. Zapovednik austriske vojske u Srbiji postade mladi grof Ludvig Badenski. Njemu sada nije ostajalo drugo nego da upranjene redove svoje vojske popuni Srbima; stoga je ivo radio da ih to vie pridobije. Kao pomonika u toj akciji imao je dobiti ora Brankovia (ro. god. 1645.), nesuenoga srpskoga despota, oveka dosta darovita, ali suvie ambiciozna, ovlana morala i nedovoljno realna. Brankovi, iji su preci iz trebinjske okoline preli u Pomorije, dovodio je sebe u vezu sa porodicom Vuka Brankovia i teio je da se, kao takav, stavi na elo srpskome narodu. Svoju javnu karijeru poeo je god. 1663. u diplomatskoj slubi erdeljskoga kneza Apafija, u Jedrenu i Carigradu; god. 1673. izneverio je kneza zbog njegova neprijateljskoga dranja prema pravoslavnima i priao ne samo vlakome knezu nego i austriskome pretstavniku kod Porte, odavi mu tajne pregovore Apafijeve protiv Austrije. Ve god. 1673., u jednoj pretstavci Austriji, izlagao je on znaaj u srpskom narodu svoj i svoga brata Save, pravoslavnoga mitropolita u Erdelju, kao potomaka stare despotske porodice, uveravajui da bi u sluaju austriskoga rata sa Turcima uz njih pristali svi Srbi sa Vlasima. Car bi mogao stvoriti na granici jednu malu dravu, nalik na Hrvatsku, koja bi sluila kao brana protiv turskih upada u Ugarsku. Meutim, mada je odavao tajne svoga gospodara, Brankovi je ipak ostao u njegovoj slubi do god. 1679., kada mu je brat, dobar branilac pravoslavlja protiv erdeljskih kalvina, bio svrgnut i zatvoren. Napustivi Erdelj, Brankovi je preao u Vlaku, gde je uspeo uveriti kneza erbana Kantakuzina da su rod po tobonjim starim vezama. Kada je izbio rat izmeu Austrije i Turske, on je, deset godina posle svoje prve ponude, doao preko jednog erdeljskog magnata u veze sa bekim dvorom i, obeavajui pomo vlakoga kneza i svoju, uspeo da bude, na osnovu iskombinovane i lane genealogije, priznat za ugarskoga barona i da dobije potvreno nasledno pravo na zemlje svojih predaka pod Turcima, na Hercegovinu, Srem i Jenopolje. Zato je Brankoviu trebala ta baronska titula? Prosto iz tog razloga da pomou nje moe lake delovati na srpski narod da ga prihvati. Jer kad beki dvor priznaje njegovo pravo i oznaava njegovo plemstvo, kako bi moglo biti prostih Srba koji bi u to mogli posumnjati i ne priznati ga? Prema Beu on se pretstavljao kao ovek koji ima jak koren i uticaj meu Srbima; a u srpskom narodu beko priznanje imalo je da mu bude dokaz koliko je on toboe cenjen na najmerodavnijem mestu. Ali, ipak, on nije preduzimao nita vanije sve do god. 1688., odnosno dok nije video koliku je vanost, iz mnogo razloga, Austrija polagala na saradnju balkanskih naroda. Da bi sada pomou nekog priznanja iz naroda mogao bolje delovati u Beu, on je te godine zatraio i dobio od peskoga patrijarha Arsenija III potvrdu da je on doista potomak starih vladarskih Brankovia. Patrijarh je u to poverovao verovatno stoga to se Brankovi nalazio na dvoru vlakoga kneza kao boljar, a delovalo je na nj po svoj prilici unekoliko i 150 dukata, koje mu molilac bee poslao. Sa tim uverenjem u depu, u jednoj misiji vlakoga kneza, stigao je Brankovi, sredinom god. 1688., u Be, da tamo razvija svoj plan o ustanku i osloboenju balkanskih hriana, odnosno stvaranja Ilirske Imperije, koja bi obuhvatala vie nego dananje jugoslovensko podruje, od Soe do Crnog Mora. Be nije uao u raspravljanje tih pitanja sa njim onako kako je Brankovi eleo; ali, u naelu odobrio mu je rad u narodu i, da ga zadri u dobroj volji, dao mu je grofovsku titulu. Brankovi se posle toga potpisuje: nasledni despot celokupnoga Ilirika i veliki vojvoda Gornje i Donje Mizije, knez Svete Rimske Imperije, dukata Sv. Save, Crne Gore i nasledni gospodar Hercegovine, Srema, Jenopolja, i graf ugarski.

388

Vrativi se iz Bea, on je u prolee god. 1689. doista poeo pribiranje ustanika i agitaciju u narodu. Glavno mesto njegove akcije postade za izvesno vreme Orava, iz koje je mogao neposrednije uticati na Srbiju. U samu tu zemlju, meutim, nije se usuivao da pree, nemajui dovoljno hrabrosti da sam zatalasa ljude. Hteo je da doe na gotov posao, koji je imao, otud, sa granice, da uglavnom pripremi i svri njegov glas. Ludvig Badenski, dobivi sa nekoliko strana podatke o Brankovievoj agitaciji i uvi da odrava veze sa Vlakom i naroito sa Rusijom, od ijeg je uticaja na Balkanu Be ve tada poeo da zazire, uzeo je tu stvar suvie ozbiljno, uplaio se od njenih moguih posledica i naredio je da se Brankovi uhvati i zatvori. To je i uinjeno u Kladovu, pred kraj oktobra god. 1689. Kako je tada lien slobode, Brankovi je vie nikad nije dobio. Otada pa do svoje smrti, god. 1711., on je proveo u internaciji i suanjstvu u Beu i Hebu. Kao suanj, on je, vie iz linih motiva i sa mnogo line boje, napisao svoje Hronike, ogromno delo od 2681 strane, koje je sve dosad ostalo u celini u rukopisu, ali koje je ipak vrilo moan uticaj na srpsku istoriografiju XVIII veka. Njegov uticaj meu Srbima za vreme ratnih operacija god. 1689. nije se gotovo nimalo oseao. Srbi su se uglavnom drali carske vojske i njenih zapovednika. A carska vojska prodrla je te godine duboko u stare srpske zemlje, do Skoplja, Velesa, tipa i Prizrena. U Prizrenu je, 27. oktobra, doekao austriskoga enerala E. Pikolomikija patrijarh Arsenije III Crnojevi, koji je dotle odravao veze sa Mleanima, ali sada preao na austrisku stranu, neto pod utiskom njihovih velikih uspeha, a jo vie na njihove energine, pretnjom praene pozive. Patrijarh je, jo pre toga, potican i sa mletake, a od god. 1688. i s austriske strane, poeo bio pozivati narod protiv Turaka i morao stoga beati iz Pei i sklanjati se u Niki, odakle je, po mletakome pozivu, preao na Cetinje, a po austriskome se vratio u Pe. Ali, posle tih velikih uspeha nastaje reakcija. U austrisku vojsku udari kuga i boletine, koje su bile prirodna posledica tolikogodinjeg ratovanja i potpunog poremeaja dotadanjeg ivota. Franjevaki letopisac, fra Nikola Lavanin, kazuje za god. 1690. strane stvari. U Bosni bee nezapamena glad, inik ita doe na 6000 belih aspri. Silan narod pomre u najveoj muci. A biania biae od Save prid voiskom cesarovom. Kudgod bi se mako leahu martci nit se kopahu, nit imadiae ko. Jiahu resu lipovu, z darvja koru, vinovu lozu, pse, make. U Saraevu izidoe dica mater martvu. U Banjoj Luci koga su obisili, obno bi ga gladni ljudi svega izili. U to vrime paa sicijae i viae i uskoke i raju, koga god bi doveli; i te bi ljudi martce sve izili. I davali bismo jist ubogim; ali, kako bi se najilo, ta bi i umarlo. Kad su Austrijanci sa Srbima zauzeli Skoplje, ono je bilo zaraeno od kuge. Nemajui dovoljno vojske da ga odre, a ne elei da ga, mada ve slabo kao tvravu, Turci upotrebe kao pogodnu operacionu bazu, eneral Pikolomini izdao je naredbu da se grad 16. oktobra god. 1689. zapali. Skoplje je tada bilo napredna varo, gotovo tako velika kao Prag, pisao je sam Pikolomini, sa mnogo trgovine, prometa i ivotnih namirnica i sa nekih 60.000 stanovnika. Bilo mi je ao da zgrade kakvih u ovom ratu jo nisam video, damije od najfinijeg mermera i porfira sa hiljadama svetiljaka i pozlaenih alkorana ukraene, kojima bi ovek i u Rimu poklonio panje, lepe starine, vrtove i zabavita, mada po varvarskom ukusu, velike zalihe ivotnih namirnica, moram plamenu predati (iz prevoda M. Kostia). Tu se i sam Pikolomini zarazio od kuge i tri dana posle svoga ulaska u Prizren umro je od nje. Osorno ponaanje njegovih naslednika prema srpskome i albanskome stanovnitvu odbi od austriske vojske mnoge nae ljude. Jo vie poee Austrijanci gubiti kad se osetilo da se Turska trgla od

389

dotadanje malodunosti. Novi veliki vezir, Mustafa-paa, iz uvene kue uprilia, koja je Turcima pre njega dala jo dva velika vezira nesumnjivih sposobnosti, raspali versko oduevljenje svojih ljudi, pribra nove snage i poe energinu kontraofanzivu. Ve 23. decembra 1689. pretrpee Austrijanci presudan poraz kod Kaanika, gde Arnauti preoe Turcima. Mnogo vie udaraca posle toga nije trebalo. I inae malobrojna carska vojska, prilino zavaena sa svojim srpskim saveznicima, poe naglo otstupanje. Kompromitovani svojim otvorenim pomaganjem turskih neprijatelja, srpski glavniji ljudi nisu smeli da saekaj povratak raspaljenih Turaka. Sa mnogo naroda, iji se broj ne da tano utvrditi, krenuli su oni prema severu, da se spasavaju kod Austrijanaca, koji su ih pozivali u borbu i, prema tome, imali moralnih obaveza prema njima. Sam patrijarh Arsenije III vodio je alosne obeskuene mase. Ta seoba imala je na izvesnim mestima potpuno karakter begstva i njegove neminovne materijalne rtve. Tom prilikom opustelo je i stradalo mnogo naih manastira, a meu njima i najvaniji, kao Mileevo, Ravanica, Raa, Sopoani, urevi Stubovi; oplenjeni su Deani i patrijarija u Pei; mnogo je domova raskueno. Razagnani smo od bezbonih eda, pie jedan izbeglica na Cetinju, izbegavajui da podrobno opisuje celu bedu koju svaki mudri moe znati ta se ini kada se carstvo izmenjuje. Odlazak patrijarha iz June Srbije bio je od tekih posledica za srpski ivalj u tim krajevima. Sa patrijarhom je otiao dobar deo aktivnih ljudi i uglednih domaina, a ono sveta to je ostalo bilo je zastraeno. Opti list peske Patrijarije sa zgraanjem belei vesti o turskoj osveti, koja je zahvatila nahije od Prizrena i Plava sve do Novoga Pazara. Naroito je bilo teko to je otiao sam patrijarh i mnogo svetenstvo, pa je narod ostao bez glavnih voa. Stoga je proces islamizacije, dotle prilino spor, od poetka XVIII veka u tim krajevima uzeo bri tempo i vee razmere. Prestravljenou i klonulou Srba naroito su se koristili Arnauti muslimani, ratoborni brani, koji su sa svojih planina, sve agresivniji, silazili prema dolinama Metohije i Kosova. Oni pritiskuju zemlje, pomagani od turskih vlasti, ugroavaju srpske posede i nagone svet ne samo na islamizaciju nego i na arnauenje. Otad u Brankovia Drenici poinje prevlaivanje Arnauta, otad Mitrovica i Vuitrn poinju bivati njihova sredita. U Pritini je ve poetkom god. 1690. nainjen pravi pokolj hriana. U prizrenskoj okolini islamizacija je ve oko god. 1650. bila uzela maha meu katolicima, a sada je zahvatila i pravoslavne. akovica od poetka XVIII veka postaje pravo arnautsko gnezdo, dok je ranije stanovnitvo u njoj i okolini bilo meovito. * I u Dalmaciji se ratovalo spoetka sa dosta uspeha. Turska sama nije na to bojite mogla uputiti nikakve vee vojske, nego su otpor davali lokalni zapovednici, pomagani unekoliko od bosanskog namesnika. Kada je, septembra god. 1686., pao Sinj u hrianske ruke i on pojurio da ga spasava, namesnika vojska nije bila dorasla hrianskoj i pretrpela je osetan poraz. Turska vojska u Bosni bila bi svakako dovoljna da odoli i uskocima i mletakoj vojsci kojih nije bilo mnogo na broju, ali je njena snaga bila rastrzana neto prema Hrvatskoj i Slavoniji, a jo vie odailjanjem pomonih trupa u Maarsku. Sami Mleani, meutim, nisu upotrebljavali u srednjoj Dalmaciji veih snaga, nego su posebnu panju obratili junoj Dalmaciji i Hercegovini, i to iz isto politikih razloga. Evo zato. Kad je god. 1684. sklopljen savez izmeu Austrije i Mletake Republike, bilo je reeno da e svaka drava dobiti posle rata ono to je i ranije bilo njezino sa izuzetkom Dalmacije, koja je imala pripasti Mlecima. Ta odredba, kada je donesena, smatrala se kao optimistika pretpostavka; ali, kada je hriansko oruje

390

postiglo i brze i prilino neoekivane uspehe, onda su se, odjednom, razvili prohtevi i na jednoj i na drugoj strani, i na delu se naskoro osetila surevnjivost obeju sila. Car Leopold, ponesen uspesima, eleo je da obuhvati sve zemlje koje su maarski kraljevi pominjali u svojoj tituli i koje, prema tome, treba da pripadnu njemu kao nosiocu krune Sv. Stevana. U te zemlje dolazila je, naravno, i stara hrvatska drava. Hrvatski knjievnik Pavle Riter pisao je izvesne svoje, ranije pominjane, politiko-istoriske spise ba s obzirom na te pretenzije careve, da ih potkrepi i pojaa. Kako se u Beu naroito polagalo na posed Sinja i Knina, to su Mleani nalazili da beki prohtevi ugroavaju njihove interese i idu preko linije ugovorenoga; ali, uzevi Sinj, u tome pogledu unekoliko su se smirili. Videi kako Austrijanci postiu uspehe, a bojei se njihovih prohteva, reie se Mleani da i oni im pre proire podruje svojih osvajanja i buduih poseda. Bacie se stoga sa vie snage na Hercegovinu. God. 1687. pade u njihove ruke Herceg-Novi, a Peratani im predadoe celo primorje od Kumbura do Kamenara. Taj uspeh digao je znatno ugled Mleana na toj strani i mnoga plemena Hercegovine i Crne Gore poee im obeavati svoju saradnju. Ali, ta agitacija i uvrivanje Mleana u neposrednoj blizini Dubrovnika veoma uplai njegove graane; oni su se, uostalom ne bez razloga, bojali da e Mleani upotrebiti ovu priliku i najzad ih podvlastiti. Diplomatija male Republike, koja se ve god. 1684. stavila, u sluaju pobede, pod zatitu Austrije, zavapila je u Beu za pomo. Da tamo tu pomo prikau ne samo kao potporu sebi, nego i kao njihov vlastiti interes, Dubrovani su im dokazivali da Mleani nemaju istoriska prava na to podruje, nego da je ono pripadalo Srbiji i Bosni i da sada, poto su te dve zemlje bile u vezi s Ugarskom, treba da pripadnu Austriji. Be se pozivu Dubrovana u izvesnoj meri odazvao i u njihov grad poslao svoga poslanika, koji je naskoro poeo agitaciju kod susednih plemena za austrisku orijentaciju. Tako se, postepeno, na oigled celoga sveta, razvila ta surevnjiva borba izmeu dve hrianske savezne sile, koja je, ponekad, ila dotle da su Dubrovani voleli turski nego mletaki uspeh; da su, na primer, pomagali otpor Novljana protiv njih; a da su opet Mleani, ukoliko je to do njih stalo, bili spremni smetati Austrijancima na izvesnim turskim takama. Sluaj sukoba njihove agitacije u pridobijanju naih ljudi video se najbolje u primeru patrijarha Arsenija III koji smo napred istakli. Mleani pojaae svoju agitaciju jo vie tokom god. 1688., kada carska vojska neto sama, a jo vie u zajednici sa Hrvatima, poe da osvaja severozapadnu, severnu i istonu Bosnu. Svi vaniji turski gradovi na savskoj liniji bie zauzeti; kod Dervente turskoga pau razbi Ludvig Badenski prosto za priu. Od Badenskoga se trailo da Bosnu savlada to pre, da bi preduhitrio Mleane, koji su se zaletali do Livna i zauzeli i Knin sa celim dalmatinskim Zagorjem. Dok je Badenski operisao na severu, i, osim gradova oko Save, uzeo jo i Zvornik na Drini, pomerili su Hrvati svoju borbenu liniju opet sa Kupe na Unu i pokazivali tenje da povrate i ostale delove svoga kraljevstva. To je, naravno, delovalo na Mleane da i oni poure sa svojim akcijama. Tako se hrianska saveznika snaga, zbog te politike utakmice, cepala na vie delova, izvodei svoja preduzea bez jedinstvenog plana i na mahove. Austrijanci svoje relativno male snage toga vremena nisu spojili na jednom ratitu, svejedno na kom bilo, na bosanskom ili srpskom, ve su ih razdvojili i tako i time, posredno, doveli do svoje katastrofe na Kosovu. Sa isto vojnikoga gledita, kad su ve uspeli da prodru do Skoplja i Prizrena, bosansko bi pitanje za njih moglo biti ulaganom reeno. Otseena od ostale Turske, ija je vojnika snaga odbaena iza Vardara, Bosna se ne bi mogla odrati dugo vremena. Da je dre u

391

kripcu i da je stalno podrivaju, bile su dovoljne i same lokalne ete iz Hrvatske i Dalmacije, ije je prodiranje napredovalo stalno. Isti sluaj bio je i sa Mleanima. urei da as pre obuhvate i Hercegovinu i celu Dalmaciju, oni su svoju vojsku, ne mnogobrojnu, upuivali as na severno, as na juno dalmatinsko ratite i stoga su, sa razdvojenim snagama, uspeli tek posle etiri-pet godina ratovanja da uzmu Novi i Knin. Za vreme toga ratovanja, kao to se moglo i oekivati, u Bosni je silno stradao katoliki ivalj. Ukoliko je mogao, u krajevima do kojih je blizu prodirala hrianska vojska, on se, ponegde u masama, spasavao u Slavoniju, Hrvatsku ili Dalmaciju. Ovih godina, pod pritiskom Turaka, a kompromitovani vezama sa dumanima Carevine, morali su naputati svoje manastire mnogi franjevci iz blizine granica; tada su od glavnijih manastira opusteli srebreniki, olovski, visoki, tuzlanski i dr. Ovom prilikom treba utvrditi injenicu da nije Stojan Jankovi preveo u Sinj fratre manastira Rame, kako se u izvesnim spisima nalazi, jer je on poginuo 13. avgusta 1687. pod Duvnom. Bratstvo iz Rame preselilo se, meutim, u Dalmaciju tek krajem oktobra te godine, najpre u Split, pa posle u Sinj. Na poetku XVIII veka, usled tih velikih seoba i progona, u Bosni je veoma opao katoliki klir; u zemlji se nalazilo svega 26 otaca i 5 lajika franjevakih; nekoliko ih je bilo pobijeno ili umrlo u najveim mukama, kao fra Luka Ramnjak, koji je iv spaljen. Ostali su sauvani samo manastiri sredine Bosne, Fojnica, Kreevo i Sutjeska. * S ovim ratom u vezi je i poetak osloboenja Crne Gore. Mletaka Republika odmah je po svome ulasku u rat, god. 1684., razvila ivu agitaciju na celom Primorju, da to vie ljudi krene u borbu protiv Turaka. Meu ostalim oblastima koje su stali da bune nalazila se i Crna Gora. Ve tokom aprila god. 1684. odgovarala su pojedina plemena, kao Kui i arnautski Klimenti, da su voljna pridruiti se pokretu, a neka, kao Ozrinii, odrekoe Turcima plaanje danka. Toga meseca uputila je mletaka sinjorija Baja Pivljanina u kotorski kraj, da i on na svoj nain pone propagandu u njihovu korist i da zakrvi sa Turcima. Kako Mletaka Republika za due vremena ne preduze sama nita ozbiljnije na toj strani, to pokret poe malaksavati, naroito otkako novi skadarski sandak-beg Sulejman Buatlija, krajem god. 1684., poe energino suzbijati mletaku agitaciju. U prolee god. 1685. krenuo je on sa vojskom na zapadna crnogorska plemena, da ih, jae kolebljiva ili pristala uz Mleane, natera na pokornost. Kod Vrtijeljke, poetkom maja, pokuao je uzalud Bajo Pivljanin, sa neto mletake vojske, hajduka i Crnogoraca, da mu sprei prodiranje na Cetinje; Sulejman je prodro, a Bajo je sam u toj borbi izgubio ivot. Turska vojska popali Cetinje, a uplaena plemena pokorie se Sulejmanu. Mleani su sa svoje strane ivo radili na tome da crnogorska potitenost ne potraje dugo. Borbe oko Novoga i zauzee toga grada digoe duh u narodu, koji jednom vide Mleie na delu sa prilinom snagom. Posle toga uspeha pokret meu Crnogorcima, Branima i Hercegovcima uze maha. Poee ne samo jaa etovanja, nego i vee borbe sa Turcima, i to uspene, u kojima su se naroito odlikovali Kui. U jesen god. 1688., da se pokae zainteresovanost Republike za Crnu Goru, doe, na poziv tamonjih prvaka, jedan mletaki odred kao stalna posada na Cetinje, pod zapovednitvom Zana Grbiia, imenovanog guvernadura crnogorskoga. Ovim se od strane Mleia Crna Gora obeleila kao proirena mletaka teritorija kae J. Tomi. Otuda je i ona razlika u mletakome nazivanju Crne Gore pre stavljanja stalne posade na Cetinje i posle toga. Pre

392

toga su crnogorska plemena odana Republici, a posle toga su to novi republiini podanici i Crna Gora je nova tekovina. XIV. VELIKA SEOBA SRBA U UGARSKE ZEMLJE. 1. Srpske privilegije. 2. Pitanje ora Brankovia. Austriska vojska, baena iz june Srbije, nije mogla da se odri ni u severnoj. Nadiranje Turaka zaustavljeno je samo privremeno na pojedinim utvrenim mestima; ali, nije uspelo da se sprei. Austrija, i suvie zauzeta prema Francuskoj, nije mogla da baci novu vojsku na balkansko ratite i da tako odri bar podruje ispred Save i Dunava. Jedini izlaz bio je da se ponovo, srdano i sa velikim obeanjima, apeluje na balkanske narode, u prvom redu na Srbe, delimino ogorene postupcima izvesnih zapovednika a gotovo potpuno obeshrabrene porazom i povlaenjem, da bi se ponovo pridruili carskoj vojsci i da sa novim poletom udare na Turke. Austriski eneral, grof L. Marsilji opominjao je dvor na ranije veze patrijarhove sa Pikolominijem i preporuivao da se on svakako pozove na saradnju. Doista, car Leopold uputio je 6. aprila god. 1690. svoj proglas narodima Albanije, Srbije, Mizije, Bugarske, Ilirije, Maedonije i Rake, i jedno pismo patrijarhu Arseniju. J. Radoni upozorio je da itav ovaj proglas sa starim imenima Mizije i Ilirije, koja u narodu nisu vie postojala i koja su, oevidno, knjievnoga porekla, stoji u vezi sa proglasom ora Brankovia iz god. 1688., i da je itava ova apostrofa, u urbi, pozajmljena otuda. Iz Brankovieva proglasa uzeto je i obeanje Srbima da mogu slobodno izabrati svog narodnog vojvodu, to sam narod tada jo nije traio. U proglasu su se, inae, Srbi pozivali na ustanak i da pomognu ishranu vojske, a zato im je, pod carskom vlau koja e zameniti tursku, obeavana sloboda vere i paenje njihovih steenih prava. Srpski patrijarh, svetenstvo i narodni glavari, koji su se sa njim nali u Beogradu, sazvali su tu jedan povei zbor crkvenih i svetovnih lica i iz susednih sremskih i banatskih oblasti, na koji se steklo, pored patrijarha, 5 vladika, 11 kapetana, 7 igumana (od kojih samo 2 iz Srbije: studeniki i sopoanski) i nekoliko drugih lica. Na tome zboru oni 18. juna reie da u ime svoje polju caru vladiku Isaiju akovia sa molbom da im car prizna ove zahteve: 1. slobodu vere, a da se bilo tko bi bio drugoga roda i jezika ne mea u njihove poslove; 2. crkvenu samoupravu, kakvu su imali i dotad (nae srbsko pleme samovlastno biti, arhiepiskopa nainati ot naega roda i jezika srbskago) s izrinom napomenom da se, sem cara, niko drugi od svetovnjaka ne moe meati u jurisdikciju crkve. Van ikakve je sumnje da je punomo za Isaiju, ovu nau knjigu kredenconali, pisao neki preanin,. ovek koji je iveo meu katolicima (svetenike zove redovnicima) i u vezi sa ljudima iz Ugarske i Hrvatske; on stoga i pie Leopoldu kao preuzvienoj kruni carskoj i svetlomu kralju naemu. Privilegije koje su Srbi traili imale su, kao i pod Turcima, da obuhvate ceo srpski narod pod vlau habzburke kue, tada i u budunosti po vasej Serviji i Bulgariji i Justinijaniji i Dalmaciji i Bosni,. Iliriji i Hercegovini, i ernoj Gori do mora, i Hrvackoj i Ugarskoj, Sirmiji, Janopoliji, zemljam de je god pod astnim krilom svetlago cara rimskago, gde se nahode sad i posle. O vojvodi i o njegovom slobodnom izboru nema u tome aktu nikakva pomena, kao ni o posebnom teritoriju za Srbe kao o nekoj vojvodini; misao o tome poticala je lino od ora Brankovia, a ne iz sama naroda. Narod je svikao da u patrijarhu gleda glavnu

393

vlast, duhovnu i moralnu, koja je daleko iznad svih drugih; pojedine vojvode i knezovi i kapetani imali su mnogo uu vlast, plemensku i lokalnu, i nijedan od njih nije se digao dotle da bi se isticao pored patrijarha kao ravan njemu. Stoga im nije ni padalo na um da trae obezbeenje vlasti za njega. Vanredno je vano pismo to ga je patrijarh uputio caru Leopoldu. Na zbor se, veli on, skupio narod sloveno-srpske zemlje, bosanskoga i hercegovakoga sabranja, do pola Bugarske i dalmatinskih krajeva, dela zemlje Podgorice i okolnih njenih sela, joanopoljskoga predela naroda i svih okolnih krajeva zemlje nae. Kod patrijarha se, kao to je jasno, pod tom oznakom, kazanom u jednini zemlja naa, osea da je on, u tradiciji obnovljene peske Patrijarije, sve podruje na kojem na narod stanuje zamiljao i smatrao kao celinu. Jedinstvo naih zemalja, i prema tome i jedinstvo naroda koji u njima ivi, za nj je potpuno odreen pojam. Pada, dalje, u oi da on ne govori o istoriskim granicama i oblastima srpskoga podruja nego da on kao nau zemlju smatra sve oke oblasti u kojima se tada nalazio na narod i nad kojim se rasprostirala njegova vlast; za nj ne postoje istoriske granice nego granice stvarnog i ivog narodnog poseda, mada pie da te granice opredelie nam u davnini samodravni i svetopoivi kralji nai. Na tome saboru od 18. juna priznat je, po svojoj elji, car Leopold kao nasledni gospodar srpskoga naroda; to besmo od trista i jedno leto izgubili (1690.301=1389.), to u danima pri dravi svetloga carstva i velmoastavnoga cara naega naosmo to opet. Kosovo, po narodnoj tradiciji, bilo je i mesto i dogaaj gubitka narodne drave; takvo shvatanje ima, eto, i patrijarh, koji se, inae, kako sam veli, obavetavao i po hronikama. U Beu su bili voljni da odgovore srpskim eljama. Kada ve nije mogue da Srbi ostanu na svome podruju, kako je on u svojoj poruci od 6. aprila traio, onda je bolje prevesti ih u opustoene krajeve preko Save i Dunava i napraviti od njih novu Vojniku Granicu. I kao vojnika i kao radna snaga Srbi nisu bili elemenat za odbacivanje. Pristajui da dade Srbima povlastice, car je uinio sa njima isto ono to su inili i njegovi prethodnici sa srpskim doseljenicima u Hrvatskoj i Slavoniji: povlastice im je dao lino on kao neposredni gospodar zemlje i vezao ih je za sebe, odnosno za dvor, obilazei potpuno maarske dravne stalee, mada su se Srbi imali naseliti na zemljitu krune Sv. Stevana. Primajui elje srpske pretstavke od 18. jula, car je 21. avgusta god. 1690. izdao svoj akt o tome i tako dao, doista, pravu crkvenu autonomiju srpskome narodu. Ali, spoetka je hteo da je dade sa jednim krupnim ogranienjem. Vlast patrijarhovu on nije mislio da prizna nad celom srpskom crkvom, nego samo nad podrujem ispod Save i Dunava, jer je, pod sugestijom jezuita, hteo da ostavi odvojene od patrijarha ranije naseljene Srbe po Slavoniji i Hrvatskoj, gde je rad na uniji ve bio poeo da donosi izvestan plod. Isaija akovi doznao je za vremena za to i spreio je taj akt, tako da su carske privilegije odgovarale vie srpskim eljama; uslovljene su bile samo vernou Srba caru. Meutim, to nisu mogli da proture tada, pokuavae da ostvare katoliki dvorski krugovi kroz itavu prvu polovinu XVIII veka, i zadae tim svojim tenjama mnogo nevolja srpskome narodu. Malo posle toga, kada je car potpisao svoj akt sa privilegijama za Srbe, poelo je tursko nadiranje kroz severnu Srbiju jaim tempom, u vezi sa njihovim uspesima u Erdelju. Turci su napredovali u dva pravca, od Nia i od Vidina. Beograd je pao 28. septembra god. 1690. Pre njegova pada prebacio se patrijarh sa svojim ljudima preko Save i, ne smejui zbog turskih uspeha u Banatu da ostane u Bakoj, on se uputi na sever, u Komoran i Sent Andriju. Izbeglica, koji su sa njim doli, bilo je, po reima jednog

394

patrijarhovog pisma, vie od 30.000 dua, a ne 36.000 porodica, kako se nekada govorilo. U samoj Maarskoj dolazak srpskih izbeglica ne bi bio rado vien, da su oni doli ak i u nekom sporazumu sa njihovim staleima; ovako, Maari su u njima gledali samo neeljene goste i pravili su im mnogo tekoa. Tu, u Maarskoj, Srbi se zainteresovae blie i za svoga nesuenog despota ora Brankovia. Isaija akovi doao je u Beu u dodir sa njim, poverovao njegovim prianjima i krenuo posle, po povratku, meu Srbima njegovo pitanje. Kod Srba, punih istoriskih seanja, vest da ivi jedan potomak starih srpskih despota, i da je taj, kao i oni, bio uveden u pokret Austrije protiv Turaka, i da je sada povuen i zatvoren bez vidna razloga, izazva razumljivo sauee za nj. Tada se tek u narodu javi tenja, svakako pod sugestijom njegovih predloga, da Srbi obnove svoju despotovinu kao posebno podruje, koje e biti pod austriskom vrhovnom vlau, ali nositi njihovo obeleje. Srbi stoga izabrae, u Budimu, marta god. 1691., ora Brankovia za svoga despota. Tako on, zahvaljujui svome prezimenu i svome udesu, uspe ipak da postigne bar teoriski ono to je nekad zamiljao, a u Srba oive ponovo elja da dobiju svoju dravu i svoga svetovnog gospodara. Brankovi se potom, god. 1692., u jednome svome aktu sam titulie: samoderavni despot zemlji slavenoserbskoj i vsego Ilirika i dr., mada od njegova samodravstva ustvari jo nije bilo nita. Beki dvor nije primio srpske elje da se grof ore Brankovi pusti i da im postane despot ili vojvoda, ali ih nije ni sasvim odbio. Umesto vojvode Be im je dao, kao vojvodina zamenika, Jovana Monastirliju, podvojvodu, oveka iji su preci ranije preli u Ugarsku, moda iz Bitolja (Monastira); a reenje Brankovieva pitanja odlagali su do boljih prilika. Da zadovolje Srbe, u Beu su 10./20. avgusta god. 1691. dali objaviti prologodinji akt o srpskim privilegijama i preko ugarske Dvorske kancelarije, da ga na taj nain ozvanie i prema ugarskim staleima. U njemu je stoga pomen ugarskoga i hrvatskoga podruja doao na prvo mesto, da se jasno vidi kako se privilegije zasad odnose ba na Srbe tih kraljevstava u prvom redu. Sem toga, sa naroitim obzirom na ovo srpsko traenje posebnoga vojvode ili podvojvode i na njegov poloaj i nadlenost, ovaj akt naglaavao je da patrijarh ostaje poglavica Srba u svima duhovnim i svetovnim stvarima; vojvoda, dakle, imao bi biti potinjen njemu. Drugim reima, Be je pojaavao vlast patrijarhovu, kao manje opasnu, na raun vlasti eventualnog svetovnog poglavice Srba, ije bi ambicije jednog dana mogle da se jave na utrb interesa carske kue ili celine Austriske Carevine. XV. KRAJ SVETOG SAVEZA. 1. Turska ofanziva posle god. 1690. 2. Karlovaki mir. Turska vojska, koja je god. 1690. odbacila Austrijance iz cele Srbije, june i severne, poto se odmorila i neto popunila, prela je god. 1691. Savu i Dunav, da povrati izgubljene posede i na toj strani. Ali, kad Slankamena, 9. avgusta, pretrpela je poraz, izgubivi glavnoga voa, energinoga velikoga vezira Mustafu uprilia, i na 20.000 ljudi. Sa hrianske strane pao je izmeu ostalih Adam Zrinjski, sin bana Nikole, poslednji svoga roda. Bitka kod Slankamena znaajna bee po srpski narod stoga to je to poslednji boj u kojem su se Srbi, kao kompaktna celina i kao carski saveznici, pod svojim komandantom, borili protiv Turaka. U borbi ih je uestvovalo oko 10.000, pod vostvom Jovana Monastirlije, a kao trofej pobede, kojoj su znatno doprineli, predali su

395

34 otete turske zastave. Zauzeta i suvie na zapadu, Austrija nije mogla da iskoristi ovu pobedu i poe za razbijenim Turcima; neto uspeha postigla je samo u po nju fatalnom Erdelju. Austriski pokuaj da se god. 1693. dokopaju Beograda zavrio se velikim neuspehom; iz oduevljenja prozvao je tada veliki vezir Beograd mestom sree, Hajrul-bilad, i sam je sultan, Ahmet II, doao u grad, da pokae svoju radost zbog toga. Sa vie sree ratovao je tada hrvatski ban grof Adam Baanji po bosanskoj Krajini, gde je osvojio nekoliko vanijih gradova kao Novi, Krupu i Kladuu. Ni Mleanima, koji su ovaj rat u Dalmaciji i Primorju uopte vodili malim sredstvima, stvari nisu ile prema nadanjima. Plemena iz unutranjosti Hercegovine i Crne Gore, koja ispoetka behu voljna da im se pridrue i koja izazvae mestimine ustanke, stala su malaksavati kad su videla da Mleani nee da se ree na vee poteze. Kada su 17. septembra god. 1692. Mleani bili prisiljeni da napuste Cetinje, gde su pre odlaska lagumali manastir, njihov ugled pade naglo. U prvoj polovini god. 1693. morali su da se povuku u okolinu Novoga ispred Turaka i kalueri trebinjskoga manastira zvanoga Tvrdoa, koji su se, istina, god. 1688., nudili Austriji, ali posle pristali uz Mletke. Mleani su malo kasnije, avgusta 1694., preoteli manastir, ali ga nisu mogli odrati, pa su ga, isto kao i cetinjski, pre polaska digli u vazduh. Neto bolje sree bili su Mleani u dolini Neretve, gde su god. 1693.1694. osvojili vanu Gabelu, staro trgovako mesto (koje je od njih dobilo svoje talijansko ime umesto starog slovenskog naziva Drijeva), lepi Poitelj, staro kraljevsko brodogradilite, i vani itluk na donjoj Neretvi. Ali, zato su na daljem prodiranju, niz Popovo, prema Ljubinju i Stocu, bili suzbijeni. Kada je na turski presto, poetkom februara god. 1695., doao borbeni sultan Mustafa II, Turska je pregla ponovo na ofanzivu. Ve u leto te godine sultanova vojska postie uspehe, naroito u Banatu i Erdelju. Beki dvor dobro je video kako njegova razdvojena snaga nije dovoljna da slomije Tursku toliko da ova pristane na astan mir sa njim, i stoga je poeo traiti nove saveznike. Pridobio je, najzad, 8. februara god. 1697., ruskoga cara Petra Velikoga, koji je odavno teio da kontinentalnu Rusiju izvede na more, i to ne samo na Baltiko, nego i na Crno. Kada je tako dobila saveznika mona i pouzdana, jer je pred njim bio jasan cilj, reila se Austrija da dugom ratu sa Turcima uini jednom kraj. Spremajui ofanzivu, ona je na elo svoje vojske postavila jednoga jo mlada ali neobino ambiciozna i retko sposobna vojskovoa, princa Evgena Savojskoga. Taj je brzo opravdao ukazano mu poverenje. U velikoj bitci kod Sente, 1. septembra god. 1697., bila je potpuno potuena turska vojska, u kojoj se nalazio sam sultan, koji se jedva spasao. Posle te pobede krenuo se princ Evgen sa relativno malo vojske (6.500 ljudi, od kojih su 4.000 bili konjanici) na jedan vratoloman pohod u sredite Bosne. Poetkom oktobra preao je on Savu i dolinom Bosne uputio se prema Sarajevu. Sem kod vrandukoga klanca nije gotovo nigde naiao na otpor, jer je bosanski paa sa svojom vojskom stradao kod Sente, a uplaeno stanovnitvo nije znalo da organizuje otpor. 13. oktobra uao je Evgen u Sarajevo, gde je tri dana harao i onda zapalio varo, ne pravei razlike izmeu hrianskih i muslimanskih imanja. Na povratku on je sa sobom vodio silan plen i u materijalu i u ljudstvu; pravoslavne i katolike kretao je da ih silom naseli po Slavoniji i Ugarskoj, ali se dobar deo ovih prvih vratio naskoro kuama. Neuznemiravan ni od koga, kao sa kakva izleta, vratio se princ Evgen sa ovoga pohoda, krajem oktobra. To je bio i poslednji vei podvig ovoga rata. Turski poraz delovao je na sultana, i on je bio voljan da se miri; velika iscrpenost naterivala je na to i Austriju i Mletaku

396

Republiku. Tako je, posle duih pregovora, dolo najzad do mira, koji je sklopljen u Sremskim Karlovcima 16./26. januara g. 1699. Tim mirom Austrija je dobila celu Ugarsku sem temivarskoga Banata, zatim svu Slavoniju bez jugoistonoga Srema sa Mitrovicom, a Hrvatskoj su granice pomerene do Une i Velebita. Tvrdi Biha, koji su Turci hrabro odbranili vie puta, a naroito god. 1697., ostade u njihovoj vlasti. Na liniji Save Turci su zadrali i tvrde gradove Dubicu, Jasenovac i Gradiku. Mleani su u Dalmaciji dobili relativno malo. Na jugu su postali potpuno gospodari Boke, zadravi Novi sa njegovom okolinom, gde se smestie izbegli Hercegovci, a na severu prisvojie Knin i sinjsku krajinu i junije od njih Vrgorac i Gabelu. Dubrovaka Republika, bojei se neposrednih granica sa Mleanima, izradila je u pregovorima za taj mir da Turcima ostanu izvesni delovi dalmatinskoga podruja na severnoj i junoj granici njihove male drave, da ih tako Turci rastave od Mleana. Turci su u Hercegovini doista dobili dva izlaza na more, u Sutorini i Kleku, i odrali su ih ove do god. 1878. Toliki je, eto, bio strah Dubrovake Republike od Mleana da je vie volela neposredan dodir sa Turcima nego sa njima; ta injenica, vie i jasnije nego sve drugo, kazuje njihove uzajamne odnose! XVI. OSLOBOENJE CRNE GORE. 1. Istraga poturica. 2. Turski napadi na Crnu Goru. 3. Crna Gora se odaziva Petru Velikom. 4. Pohod Numan-pae uprilia. Crna Gora, potaknuta od Mleana, uzela je dosta aktivnog uea u borbi protiv Turaka. Njeno borbeno, ali malobrojno stanovnitvo, slobodoljubivo i kieljivo, pokazalo je i tom prilikom svoju spremnost da odbaci tursku vrhovnu vlast i da zakrvi sa Turcima uopte, ali, naravno, pod uslovom da nae potpore i podrke kod neke od hrianskih sila. Saradnja sa Mleanima nije ovog puta donela nikakve koristi; naprotiv, kako smo videli, izazvala je tursku reakciju i osvajanje Cetinja. Pri pregovorima o miru Mleani, izbaeni iz Crne Gore od Turaka, nisu mogli postaviti crnogorsko pitanje na dnevni red, i o njemu se stoga nije tu ni donosilo nikakvo reenje. Crna Gora je i dalje smatrana kao turska pokrajina; tako su je dravopravno uzimale i obe susedne republike, Mletaka i Dubrovaka. Crnogorci, teko dostini u svojim klancima i planinama, nalazei se na granici mletakoj, gde su uvek, u nevolji, mogli lako uskoiti i nai sklonita, a zbog svoje slabe, krevite i neplodne zemlje i tekih privrednih prilika odavno upueni na etovanje, nisu bili nikad pravi podaniki elemenat. Oni su imali svoj osvetani nain ivota, svoje obiajno pravo, jo uvek dobro ouvanu i osetljivu plemensku organizaciju, u kojoj su nalazili i sud i upravu, i stoga nisu mnogo oseali vrhovnu tursku vlast. Danak su plaali, ali ne uvek uredno, a ponekad sa zakanjenjima od po vie godina. Turci su i prema njima, kao i prema Arnautima, imali izvesne trpeljivosti, neto iz obzira prema pasivnosti njihovih krajeva, a jo vie stoga to im nisu inili nikakvih smetnji u velikim vojnim operacijama upuivanim preko Save i Dunava, i to su svi njihovi podvizi, kad ih je bilo, nosili preteno etniki karakter. Osloboenje Crne Gore od Turaka sa uestanim pokretima poelo je u vezi s akcijom Svetoga saveza od god. 1684. Crnogorsko narodno predanje, koje je ovekoveio Gorski vijenac, vee to osloboenje za jedan poseban dogaaj. Vladika Danilo Sepevi,

397

posle zvan Petrovi, sa Njegua blizu Cetinja, koji je izabran za episkopa god. 1697. i koga nije hirotonisao peski patrijarh Kalinik nego god. 1700. u Seuju Arsenije III Crnojevi, reio se, kako to kae predanje, da se oslobodi poturica u Crnoj Gori, i jedne godine, po dogovoru sa glavarima, bi reeno da se na Badnje vee poturice ili sve pokolju ili pokrste. Ta istraga poturica, izvedena negde u prvoj desetini XVIII veka, oistila je Crnu Goru i stvorila od nje arite narodne slobode. Ali, odavno pada u oi kako o tome, po crnogorskom shvatanju, tako vanom dogaaju nije dosad naen nikakav trag u bogatoj grai mletakoga i dubrovakoga arhiva, u kojoj inae ima povie desetina vesti i svakovrsnih akata o dogaajima mnogo manjeg i sporednijeg znaaja. Jedini pisani dokumenat o toj istrazi jeste jedan sumnjivi zapis vladike Danila iz god. 1707. Nu, ni taj jedini zapis ne pretstavlja istragu kao dogaaj krupnih dimenzija. On svu inicijativu za taj podvig pripisuje vladici Danilu, a za Crnogorce vladika sam kae kako ne smedoe Turcima uloiti i kako je on, uvi da mu Turci prete zbog toga to je bunio narod, potakao Vuka Borilovia i etiri brata Martinovia da izvre delo, pridavi im i tri svoja oveka. Oni su, na Boi, pre zore, pobili eklike i cetinjske Turke, koji ne htee doi vladici. Od sve te grupe ljudi bio je ranjen svega jedan jedini ovek. Taj zapis, kako se vidi, i sam prikazuje stvar kao izvedenu sa malo, svega osam, ljudi i kao isto lokalnu. Ja bih je najpre i shvatio tako, jer tim se ujedno i najbolje objanjava oskudica izvetaja o tome podvigu i u Mlecima i u Dubrovniku. itavu dogaaju dao je ono iroko znaenje vladika Petar II, neto iz dubokog uverenja da se to doista i zbilo, da je taj dogaaj izviiskra crnogorske slobode, neto iz izvesnog ogorenja na dogaaje svoga vremena, a neto i iz elje da istakne linost vladike Danila, osnivaoca vlasti kue Petrovia-Njegua u Crnoj Gori, kome je on inae u tom klasinom delu dao mnogo svojih crta, misli i oseanja. Inae, pouzdano znamo da je bilo povie sukoba izmeu Crnogoraca i Turaka prvih dvadeset godina XVIII veka. Dubrovani su nam o tim borbama sauvali vie vesti; po njihovom shvatanju Crnogorci su bili odmetnici ispod krila estitoga carstva, a ugroavali su celo susedstvo svojim etama. God. 1706. bili su prisiljeni jednim poveim turskim pohodom da plate danak i dadu taoce; njihova buntovnost dotle toliko je ljutila Portu da su tamo najozbiljnije pomiljali da Crnogorce silom presele sa njihova podruja, kao to su malo pre toga uradili s arbanakim Klimentima. Da nije posle toga poraza dola krajem god. 1707. reakcija na poturice kao, moda, glavne krivce za nj? Crnogorska borbenost protiv Turaka pokazuje se najbolje u injenici to su oni od XVII veka unapred prihvatali svaki ozbiljniji pokret protiv njih da mu se pridrue. Kada je u jesen god. 1710. ruski car Petar Veliki objavio Turskoj rat, pozvao je na saradnju i balkanske hriane. Dva njegova izaslanika, pukovnik Mihailo Miloradovi, poreklom Hercegovac, i kapetan Ivan Lukaevi, dooe u Crnu Goru da je dignu protiv Turaka. U tome su uspeli bez mnogo muke. Mona pravoslavna Rusija i njen car behu poznati u naim krajevima ve poodavna, zahvaljujui prilozima koje su inili srpskim crkvama i manastirima vie od jednog stolea. Uz Crnogorce digla su se i susedna hrianska plemena od Nikia sve do Trebinja, zatim Grbljani i Patrovii i jedan deo pravoslavnih Brana. Kao i uvek pre toga, i ova borba bila je uglavnom etnika; napadi na gradove, kao na Gacko i Niki, ostadoe bez uspeha, jer ustanici nisu imali drugog oruja sem runog. Ovo etovanje veoma uzbudi susedne Turke, i oni se god. 1712. reie da otro kazne Crnu Goru. U leto te godine krenule su protiv nje dve jake turske vojske, jedna od

398

Hercegovine, sa Gacka, a druga iz Skadra. Dojueranji crnogorski pomagai, Mleani, nezadovoljni zbog njihovih veza sa Rusima, zabranie Crnogorcima nabavljanje municije na Primorju i saobraaj preko svoga zemljita. Stoga se ustanici naoe na velikoj muci. Njihov pokuaj da na Carevu Lazu zaustave tursku vojsku nije imao uspeha; oni su verovatno razbili prethodnicu vojske, ali glavnoj turskoj sili, koja je, zdruena, imala na 20.000 ljudi, nisu mogli odoleti. Turci prodree na Cetinje i popalie tamo manastir i nekoliko kua cetinjskoga podruja. Vladika Danilo, sa pukovnikom Miloradoviem, spasao se na mletako zemljite, sa nekih 500 ljudi. Kada se turska vojska, ne u celini nego u pojedinim odredima, vraala kui, saekivali su je Crnogorci u njihovim klancima i nanosili joj gubitke; ali, njihov broj, u mrtvim i ranjenim, nije ipak prelazio vie od 500 lica. To napadanje na otstupajuu vojsku i ponovna aktivnost vladike Danila digoe duh u Crnogoraca i opredelie ih da odbace obaveze koje su, sada u nevolji, primili prema Turcima. itav ovaj pohod protiv njih trajao je svega neto oko deset nedelja i nije ih mnogo osakatio. Materijalni gubici u Crnoj Gori nikad nisu imali veliki znaaj, a gubici ljudi nisu bili veliki, niti su obuhvatali glavna lica u zemlji. Stoga je razumljivo to se zadana rana, koja nije bila duboka, brzo prebolela i to se pokazivala sklonost za nove avanture. Savremene dubrovake vesti govore doista o skorom nastavljanju crnogorskih etovanja. To sve dade povoda Porti da krene na Crnu Goru novu i jau ekspediciju, koja bi imala da te buntovne gortake potpuno urazumi. U leto god. 1714. krenuo je na Crnu Goru bosanski vezir Numan-paa uprili, i opet u zajednici sa skadarskim i hercegovakim paama. Pozvao je pre napada Crnogorce da se pokore, plate harae i dadu taoce. Kad mu je na taj poziv dolo povie crnogorskih glavara, 37 na broj, paa je preko njihovih glasnika poruio narodu da posluaju naredbe, a onda ih je sve dao pogubiti. Pred njegovom silom obezglavljeni i uplaeni narod krenuo je na sve strane, u planine, u peine i na mletako podruje. Numan-paa prodre do Cetinja, pohara i opustoi ponovo sve i povede iz njega povelik plen. Tim crnogorskim zarobljenicima, navodi S. Baagi, naseljen je Glasinac i njegova okolina; Turci su, dakle, ispunili sad svoju tenju otpre osam godina da rasele Crnogorce, ako nepotpuno, a ono bar u izvesnoj meri. Jedna savremena beleka sa bolom kazuje kako je Oman paa skupio sedam paa od sedam sandaka i kako sa silnom vojskom pohara Crnu Goru i porobi i posee i domove hristijanske popali i crkve razrui. Nu, taj strahoviti udarac nije slomio Crnu Goru. Ona je poklekla; ali, zadrala je ovoj buntovni otporni duh, i pokazae ga naskoro, ako ne u veim potezima a ono u izvesnim pojedinanim akcijama protiv Turaka. XVII. HRVATI I PRAGMATIKA SANKCIJA. 1. Novi stav Habzburga prema Maarima i Hrvatima. 2. Hrvati i Maari u sukobu. 3. Pragmatika sankcija. 4. Hrvatska opozicija. Posle pobeda postignutih nad Turcima habzburki dom je znatno promenio svoje dranje. Dotle su njegova vladarska lica smatrali u Ugarskoj i Hrvatskoj kao vladare koji za kraljeve Ugarske i Hrvatske dolaze po izboru, i koji, prema tome, stoje u izvesnoj uslovnoj obavezi prema svojim izbornicima. Ovi imaju prava i tradiciju da im, pri svakom novom izboru, kazuju ne samo svoje elje, nego i postavljaju svoje uslove. Dvor

399

je, istina, uvek teio da se oslobodi takvih odnosa, i svodio je, koliko god je mogao, izborne pregovore na istu formalnost; ali, pored ovih nastojanja, izbei im, ipak, nije mogao. Sada je, meutim, mogao da se ponaa sasvim drukije. On se u Ugarskoj i u Hrvatskoj posle pobeda veliao kao oslobodilac, kao vladar ije su vojske preotele izgubljene zemlje otadbine. On vie nema obaveza prema njima; naprotiv, one, kao osloboene od turskog jarma, imaju da budu obavezne njemu. Kao prva posledica toga izmenjenog stava, koji je beki dvor znao dovoljno naglasiti, bila je odluka maarskog sabora u Pounu, koji bee sazvan 8. oktobra god. 1687., donesena pod utiscima prvih pobeda, posle osvojenja Budima, a po zahtevu Bea, da habzburka dinastija u Ugarskoj postaje nasledna. Sem toga, pristali su Maari da se poniti i odredba Zlatne bule kojom je bilo dozvoljeno velikaima da se pobune kad kralj prekri ustav. Sam Leopold prisustvovao je veanjima o tim pitanjima, da bi im osigurao prijem u duhu vlastitih zahteva. Jedini ovek koji je ustao protiv carevih zahteva bio je hrvatski velika grof Nikola Drakovi; ali, car ga je odmah uutkao. Hrvati su naglaavali da su svoje zemlje od Turaka uglavnom oni sami branili i odbranili, dok su carevi pretstavnici podvlaili zasluge carske vojske na Krajini. Punih pet godina vodila se borba oko toga kome ima da se pridrue osloboena Lika i Krbava, dok najzad god. 1695. nije pobedilo hrvatsko stanovite da te dve oblasti pripadnu svojoj hrvatskoj matici. Ali, to nije tako i ostalo. Lika je zakonski, po formi, ostala hrvatska, ali je god. 1697., posle dugih obrta, kupila tu zemlju gradaka komora kao nekadanje zrinjsko-frankopansko vlasnitvo, pa je tako u njoj stvarna vlast ipak postala tua. Trebalo je, u isto vreme, energinog otpora da se osujeti i spajanje podruja izmeu Kupe i Une sa naslednom austriskom zemljom, sa kojom se nalazilo pod istom vojnikom komandom. tajerski stalei branili su svoje traenje time to je uglavnom njima i susednim staleima Kranjske palo u deo da finansiski snose glavne terete za tu krajinu i to to podruje, sa njihovim zajedno, ini neku vrstu strateke celine. Hrvati su se odupirali tom zahtevu navodei da je pomenuto podruje sastavni deo Hrvatskoga Kraljevstva, i to oni ne pristaju da kraljevsko ime slobodne Hrvatske pree u ropsko ime provincije tajerske. Zbog tih i takvih sukoba narod u Hrvatskoj bio je veoma ogoren. U jednoj ljutitoj pesmi govorilo se: Dvajset Kranjcev jedan Horvat kad ispukne sablju svu, i s handarom vnoge vmarja, Bog i ljudi svedok su. Da nije bilo rata sa Francuskom, nastalog zbog pitanja o nasledstvu panske kraljevske kue, i da nije u Ugarskoj izbio od Luja XIV potaknuti ustanak Franje II Rakocija, reenje toga pitanja ispalo bi, moda, na hrvatsku tetu ili bi, u najboljem sluaju po njih, bilo i dalje odlagano. Ali, pod pritiskom tih krupnijih stvari doneo je beki dvor odluku 30. juna (10. jula) god. 1703. da se ukine varadinski generalat, poto se turska granica izmakla daleko od njega, i da se podruje izmeu Kupe, Une i Save povrati pod vlast banovu, odnosno u potpun sastav Hrvatske. Te koncesije uinile su na Hrvate dobar utisak i zbog njih, dobrim delom, nije Rakocijev ustanak naiao u Hrvatskoj ni na kakav znatniji odziv, pored svih veza koje su u poslednje vreme bile pojaane izmeu Hrvata i Maara ba zbog odnosa prema Beu, i

400

pored svega to je Franja II Rakoci bio sin Jelene Zrinjske i unuk nesrenoga Petra. Sem toga, Hrvate je od Maara odbijao i ovom prilikom maarski protestantizam, a moda jo vie i strah od graanskog rata zbog nemakih zapovednika i posada u vojnim krajinama. Kad su Rakocijeve ete, poetkom god. 1704., upale na hrvatsko i slavonsko podruje, odbili su ih Hrvati brzo i bez kolebanja. Ali, ona Hrvatima dana obeanja Be nije odrao. Izgovarajui se ratnom opasnou, on je pitanje ukidanja varadinskog generalata najpre odloio, a onda zadugo skinuo sa dnevnoga reda, pravdajui to i vojnikim razlozima i obavezama primljenim prema srpskim graniarima, koje nisu hteli da obmanu i ogore. Austriski enerali imali su, doista, o Srbima kao vojnikom materijalu vrlo dobro miljenje, i naglaavali su ga esto, ne bez protesta Hrvata. U XVI i XVII veku odnos izmeu srpskih doseljenika i hrvatskih starosedelaca bio je prilino neprijateljski i trovao je ljude i na jednoj i na drugoj strani. Gonjeno od hrvatskih velikaa da im postanu kmetovi, jer su doli na njihova imanja, a gonjeno od katolikoga svetenstva koje je htelo da ga prevede u uniju, srpsko stanovnitvo, u nekoj vrsti samoodbrane, dralo se uz vojsku i tako je posredno pomagalo njezin stav prema Hrvatima. to je jo gore u toj pojavi, taj sukob, ni po svom postanku ni po svom znaaju, nije mogao biti privremen i lako premoen, i on je stoga dugo vremena opako rastavljao obe strane. Od poetka XVIII veka iz Bea se sa izvesnim sistemom radilo na tome da se odnosi izmeu Hrvata i Maara pomute, jer im njihova zajednika opozicija u dravopravnim pitanjima nije mogla biti ravnoduna. Maari su se bojali da Hrvati ne postanu beko orue protiv njih, a Hrvati su u izvesnim maarskim tenjama i odlukama gledali potcenjivanje svoga poloaja i nastojanje da Ugarska istupi javno u svoje i u njihovo ime. Oevidno mogla se videti ta tenja Maara u zahtevu da za zakljuke hrvatskoga sabora ne treba sankcija vladareva kao za zakljuke ugarskoga, kao glavnoga za sve zemlje krune Sv. Stevana. Hrvatski ban Ivan Palfi bio je glavni zapovednik habzburke vojske protiv Rakocija i njegovih Maara i jedan od glavnih poverenika Dvora. Iz zaziranja od njega i od beke politike u Hrvatskoj potekao je god. 1708. uveni maarski predlog o slaganju (concordantia) izmeu hrvatskoga i maarskoga zakonodavstva, s ovom odredbom: da kralj moe potvrivati prava i povlastice Hrvatima samo utoliko ukoliko se one mogu sloiti ili ukoliko se ne bi kosile sa pravima koja imaju Maari. Drugim reima, Maari nisu pristajali da vladar svojim povlasticama kao ni odobravanjem posebnih zakona za Hrvatsku privlai Hrvate sebi na tetu njihovu. Taj predlog nije, istina, ostvaren; ali, u uzajamne odnose njihove uneo je dosta zle krvi. Maari su kod Hrvata zapaali izvesne tenje da se od njih uopte odvoje, i tumaili su ih ne toliko hrvatskim motivima koliko bekim sugestijama. Obe pomenute maarske mere predloene su vie kao predohrana od opasnosti hrvatskog odvajanja nego kao akt njihove agresivnosti. A tih tenja za odvajanjem bilo je na nekoliko strana. Hrvatski pavlini, na primer, traili su od god. 1683. jasno da se njihova provincija odeli od maarske, nezadovoljni zbog maarske sebinosti i potiskivanja Hrvata, i uspeli su u tom god. 1700. Omalovauju nas tako da ako nas kad i spomenu, ine to samo da nam se rugaju i smiju, tuio se jedan od hrvatske brae toga reda na Maare, svakako ne bez razloga, mada moda suvie uoptavajui. Videla se, isto tako jasna, tenja da se zagrebaka biskupija otcepi od zajednice sa Maarima, odnosno sa njihovom kalokom nadbiskupijom i da postane, prema svom obimu i znaaju, hrvatska nadbiskupija. Ali, najjae se i najvidnije istakla ta tenja u pitanju priznanja Pragmatike sankcije.

401

Naslednik toliko sa naom prolou vezanoga cara Leopolda ( god. 1705.), Josif I, umro je posle vladavine od est godina, nemajui odranog mukog poroda. Kad je njegov brat Karlo VI stupio na presto, reio je hrvatski sabor da jedno posebno izaslanstvo ode pozdraviti kralja u ime njihove zemlje, a bez saekivanja delegata Ugarske. Ban Palfi, koji se nije nalazio u zemlji, nije se pridruio tome zakljuku, uvidevi odmah da bi on uvredio Maare. Ko je dao inicijativu za taj predlog? Mada za to nema neposredna dokaza, stvar nije teko pogoditi. 6. novembra god. 1711. pozvala je majka careva u Be zagrebakoga biskupa na neko savetovanje; a 28. novembra sazvao je biskup sa Petrom Kegleviem, drugim zamenikom u banskoj asti, hrvatski sabor, koji je doneo gornji zakljuak. Kako zbog banova ustruavanja i kolebanja jo nekih velikaa nije izabrano izaslanstvo otilo u Be, sazvao se, posle dosta muke, novi hrvatski sabor, 27. februara god. 1712. Na njemu je hrvatski protonotar Juraj Plemi od Otoka odrao velik govor, u kojem je zastupao miljenje da Hrvatska, prema kojoj Maarska nije pokazivala ni dune panje ni prave pomoi, prekine zajednicu sa njom i pone neposredno optenje sa svojim vladarem. Hrvatski sabor nije primio toga zakljuka, nego je izabrao svoje izaslanike na ugarski sabor u Pounu, gde je imalo da se izvri i krunisanje Karlovo za kralja Ugarske i Hrvatske. Ali, zato se doneo zakljuak da ranije izabrano poslanstvo ipak ide u Be. Poto vie ne bi imalo smisla da pozdravlja dolazak Karlov, koji je ve davno proao, izaslanstvo je, na biskupov predlog, imalo da obraduje Dvor neim drugim. To je bio zakljuak usvojen 29. februara (11. marta): da e Hrvatska, u sluaju izumra muke linije habzburke dinastije, priznati za svoga kralja i enska lica te kue. Ta odluka inila se aktuelnom stoga to je Karlo VI bio tada jedini muki izdanak Habzburga. Po zakljuku ugarskog sabora od god. 1687. Maari su imali pravo da biraju sebi novoga kralja ako izumru muki Habzburzi; Hrvati su, meutim, reili: da se nezavisno od njih, ve sada, izjasne da ostaju i uz ensku liniju dotadanje vladarske kue. Oni e, kazivao je saborski zakljuak, primiti kao vladara ono ensko lice dinastije pod ijom vlau bude Austrija, tajerska, Koruka i Kranjska i koje bude ivelo u Austriji. Kad to tako Hrvati izrino trae, razlae ubedljivo Vjekoslav Klaji, to im svakako lebdi pred oima neko odreeno doba, kad kralj Hrvatske iz kue Habzburg, koji je drao Austriju, nije posjedovao unutarnjo-austriskih pokrajina (tajerske, Koruke i Kranjske), a niti je stolovao u Austriji. A takvo su doba zaista preivjeli Hrvati za cara i kralja Rudolfa, naroito poslednjih godina njegova vladanja u Ugarskoj i Hrvatskoj (1600. 1608.). Kralj Rudolf drao je tada Austriju; ali nije stolovao u njoj, nego se stalno nastanio u Pragu, a u Beu je ivio brat mu Matija kao upravitelj Austrije, Ugarske i Hrvatske; nadalje, Rudolf nije tada posjedovao unutarnjo-austrijskih zemalja, nego je tim pokrajinama vladao najprije njegov stric Karlo tajerski, a za njim Karlov sin Ferdinand tajerski (1590.1619.). Suvie je poznato koliko je smutnja stvorila ta dioba habzburkih zemalja meu tri (dotino etiri) vladara, i kako je naroito hrvatsko kraljevstvo stradalo, kad su se u hrvatske poslove mijeali nadvojvode tajerske loze (Karlo i Ferdinand), a onda, kad je planuo razdor izmeu kralja Rudolfa i brata mu nadvojvode Matije. Stalei hrvatski za tih smutnja mnogo puta nijesu znali tko im je vladar i kome da se pokoravaju. Sasvim je stoga prirodno da su hrvatski stalei sada, kad se radilo o enskom nasljedstvu kue Habzburg (a i tu je moglo biti vie loza), nastojali ve unaprijed ograditi se i osigurati da se ne vrate kobna Rudolfova vremena. U tom zakljuku oevidna je namera da se naglasi samostalan stav Hrvatske prema Ugarskoj u pitanju izbora vladara, a sa druge strane i tenja da se, ako bude kakvih

402

tekoa u tome pitanju, od nje i odvoje. Hrvatski stalei ne veu svoj izbor za uslov da im kralj bude isti koji i Maarima, nego da im bude zajedniki s austriskim zemljama. Oni se orijentiu prema Beu, a ne prema Budimu. U svojoj adresi caru Karlu, oni hrvatski pretstavnici koji su glasali za odluku (preteno pretstavnici niega plemstva, dok je vie, u veini, bilo otsutno) umiruju svoje drugove zbog takvoga stava prema Maarskoj to smo njezin deo. Hrvati su, istina, u zajednici sa Maarskom, ali joj nisu podloni; oni Maarskoj nisu prili prisiljeni ili pokoreni, nego od svoje volje. Mogu se, dakle, od svoje volje i razii. A to e se dogoditi ako Ugarska ne bi pristala da joj na prestolu bude austriski vladar (rex Austriacus kae se izrino!). Kod Maara je ta hrvatska odluka izazvala veliko uzbuenje. Postojalo je miljenje, odrano sve do danas, da je austriski dvor udesio taj po sebe veoma povoljan zakljuak da njim deluje na Maare, da bi i oni uinili to isto. Na osnovu onog biskupova poziva u Be i njegove glavne uloge u celoj toj stvari, moe se misliti da je inicijativa za ovo dola otud, a da je nain izvoenja, vreme i sve drugo ostavljeno uviavnosti zagrebakih inilaca. Da je stvar u Zagrebu, na saboru, uraena pre vremena i da je izvedena dosta nediplomatski, kazalo se u Beu glavnim licima sasvim otvoreno, ali se inae prijatna odluka ipak primila. Car Karlo i dvor su, naravno, radi umirivanja Maara, itavu stvar pretstavljali samo kao hrvatsko delo, a i ovoj pismeni odgovor za Hrvate sastavili su tako uvijeno da je prema Hrvatima moglo izgledati da Dvor sve prima, a prema Maarima da se, ipak, nije izjasnio potpuno u pogledu hrvatske ponude. Maarski sabor doneo je odmah potom i svoj zakljuak, kojim se traila od vladara garantija da nee odvajati nijedan deo kraljevstva ugarskoga, drugim reima da nee hrabriti Hrvate u njihovim tenjama. Istina, zakljuak hrvatskoga sabora nije se odnosio na sadanjost, nego na jednu eventualnost u budunosti; ali, maarski stalei obavezivanjem kralja da uva integritet Ugarske hteli su da preseku ve sada sav rad u sadanjosti po tom primeru Hrvata. Donoenje Pragmatike sankcije bila je doista elja Dvora, i to izgleda podjednako i Karla VI i mnogobrojnih nadvojvotkinja, koje su se nadale kruni. Ona je god. 1713. proglaena za austriske nasledne zemlje, a maarski sabor primio je tek god. 1723., jedanaest godina iza hrvatskoga. Hrvatska odluka i sa dravopravnoga i sa politikoga gledita pokazuje u dovoljnoj meri samostalni stav hrvatskoga sabora prema maarskom. Hrvatska je istupila potpuno nezavisno od Ugarske i kao inilac koji reava sam, svesno, o svojoj budunosti i daljim vezama, kad i ako prestanu obaveze u pogledu izabrane dinastije koje su postojale u sadanjosti. Samo pri oceni ovoga akta treba ipak imati na umu to da je on donesen, istina slobodnom voljom pretstavnika na hrvatskome saboru, ali pod moralnom presijom vladajue dinastije. Hrvatski sabor mogao je od svoje volje ne pristupiti izboru, odnosno ne donositi one odluke; ali, kad mu je pristupio, njegovo pravo biranja i odluivanja bilo je nesumnjivo veoma ogranieno. Hrvati nisu ni mogli ni smeli uzimati u obzir za novoga vladara nekog drugog nego lanove dinastije Habzburga, jer da su to uinili ne bi izbegli prekoru ili osudi zbog veleizdaje, ako bi do izbora uopte moglo i doi. Maari su se i opirali i ustruavali tako dugo da donesu odluku pod takvim uslovima, videi oevidno da je sloboda njihova izbora pod nesumnjivim pitanjem. Promenu u dranju Hrvata prema austriskome dvoru treba traiti prvenstveno u velikim vojnikim uspesima poslednjega rata. Opozicija Nikole i Petra Zrinjskog posle Vavarskoga mira dolazila je dobrim delom ba otud to je Austrija tom prilikom pokazala malodunost diktovanu oseanjem slabosti. Ovog puta Be je dao nesumnjive

403

dokaze o svojoj izdrljivosti i snazi, koje su, mada relativne i mada nisu zavisile uvek od njegove volje, ulevale ipak potovanje. Uspeh je, iako nepotpun, bio vidan, i morao se priznati. Pa ipak, opozicije protiv bekoga dvora i njegovih pretstavnika bilo je u narodu jo uvek. Baron Josif Vojnovi, ugledan hrvatski plemi, inae prilian avanturist, kome su austriski vojni zapovednici oduzeli neku od njega sastavljenu vojniku etu, odmetnuo se oko god. 1706. i prebegao u Bosnu. U Banjoj Luci se oko njega okupilo na 400 ljudi, sa kojima je on mislio da provali u Hrvatsku i da tako posredno pomogne Rakociju. Vojnovi je meu Turcima bio dobro primljen; ali, ipak, nije uspeo da sa njihova podruja preduzme to vee protiv austriskoga susedstva. Marin Kaboga kazuje u svom putnom dnevniku da je god. 1706. naao u Novom Pazaru nekog kneza Vojnovia, koga behu ucenili carevi ljudi. Lujo Vojnovi u svom komentaru kae da je to bio knez Vojin Vojnovi, koji je drao, kao turski vazal, trebinjsku i popovsku oblast do god. 1695., dok nama izgleda da bi se ovo moglo odnositi i na ovog Vojnovia. Rakoci je cenio njegovu saradnju i u miru s Austrijom, god. 1711., izradio mu je amnestiju. Inae, kako smo ve rekli, Rakocijeva buna nije nala jaeg odjeka meu Hrvatima. Meutim, bilo bi pogreno misliti da su zbog politike zaotrenosti izmeu hrvatskog i maarskog sabora i zbog uea hrvatskoga bana i njegovih ljudi kao habzburkih pomagaa u borbi protiv Rakocija bile izmeu njih preseene sve veze. Naprotiv. Vie hrvatsko plemstvo, u tesnim porodinim i drugim vezama s ugarskim, dralo se jo uvek u mnogo pitanja sa Maarima, naroito kad se radilo o ustavnim pravima. Ono stoga, u dobrom broju, nije htelo ni da se solidarie sa zakljukom zagrebakoga sabora o pitanju nasledstva, ni da kida sa Maarima na taj nain. A i Maari su, da sasvim ne izgube Hrvate, postali unekoliko mudriji i popustljiviji. God. 1712. pristao je njihov sabor da se odustane od zahteva, iznesenog etiri godine pre toga, po kojem vladar ne bi smeo potvrivati zakljuke hrvatskog sabora koji se ne bi slagali sa njihovim. Sada su se, pristavi na to, ogradili samo utoliko to su, sa izvesnim omalovaavanjem, te zakljuke i sankcije hrvatskoga zakonodavstva nazvali statuta municipalia, a ne prava ili odluke kraljevstva. Car Karlo sankcionisao je taj zakonski zakljuak god. 1715. Njim poinje nov, samostalan, period hrvatskoga zakonodavstva. XVIII. NOVI SAVEZNIKI RAT PROTIV TURAKA. 1. Turska objava rata Mleanima. 2. Austrija kao saveznica Mletaka. 3. Politika vladike Danila. 4. Poarevaki mir. U vanredno zanimljivoj Volterovoj Istoriji Karla XII moe se sa retkim uivanjem itati kakve su bile prilike na Porti od njihove pobede nad Petrom Velikim, kada je mladi Ali umurdi, gotovo kao polusultan, drao u svojoj ruci konce dravne politike i birao hoe li se nastaviti rat sa Rusima ili poeti novi sa Mleanima. Uspeh postignut protiv Rusa na Prutu bee digao samopouzdanje kod Turaka, i oni su, kivni jo uvek na uesnike u Svetome savezu, smiljali prvu priliku da se osvete bilo Mlecima bilo Austriji. Izbor je pao na Mletke; prvo stoga to Turci nisu mogli da preale izgubljenu Moreju, a drugo to su Mleci bili manje opasni od Austrije i to je uspeh prema njima izgledao sigurniji. Povod za rat nije bilo teko nai. God. 1714., videli smo, satirao je Numan-paa Crnu Goru i uplaeni narod spasavao se na mletako tle. To, i neizdavanje begunaca od strane Mleana, dalo je Porti priliku da optui Republiku Sv. Marka za

404

pomaganje buntovnika i da joj, potpuno nespremnoj, iznenada objavi rat, 25. novembra god. 1714. Mleani su u asu objave rata imali svega 6.000 vojnika na raspoloenju, a u istonim vodama samo 8 ratnih brodova i 11 galija, i nali su se, stoga, u tekom poloaju. Za kratko vreme izgubie celu Moreju. Turci su, isto tako, preli u ofanzivu i u Dalmaciji, ali sa manjim silama. Vee su se borbe vodile oko Zadra i naroito oko Sinja, ija je okolina, a naroito cetinski kraj, veoma stradala. Od 28. jula do 4. avgusta god 1715. juriali su Turci na Sinj; ali, svi napadi bili su im junaki odbijeni, dok u poslednji as ne stie mletaka pomo. Odbrani Sinja dat je toliki znaaj da su se u pomonu vojsku krenuli ak i splitski nadbiskup i makarski biskup, i da je don Ivan Bilandi pod orujem misu govorio. Vapaji katolikoga svetenstva, kriza Venecije i opasnost da Turci ne proire ratno podruje uticali su naroito na papsku kuriju da nae i krene protiv Turaka jo kojeg saveznika. Misliti se moglo u prvome redu na Austriju, saveznika iz prologa rata. Austrija, koja tek nedavno, ba god. 1714., bee zavrila teki rat radi panije, nije pokazivala mnogo sklonosti da ulazi u nove borbe, ali navaljivanje papske kurije, smrt Luja XIV, i gomilanje turske vojske i na dunavskoj liniji opredelie najzad beki dvor na akciju. Poto se donekle osigurao diplomatski od eventualnih napada iz panije i Francuske i poto je uzalud pokuavao da posreduje za mir izmeu Porte i Republike, reio se car Karlo da sklopi savez sa Mlecima. To je uinjeno 2. aprila god. 1716. Na elu austriske vojske, koja je 21. maja god. 1716. ula u rat sa Turcima, nalazio se vanredno daroviti i ve odranije poznati i proslavljeni princ Evgen Savojski. On je potpuno razbio tursku vojsku kod Petrovaradina, 25. jula god. 1716., a zatim je, posle due opsade, osvojio Temivar i sa njim ceo Banat. Manja odeljenja carske vojske, u zajednici sa Hrvatima, napredovala su za to vreme u Bosni du Save, osvajajui Dubicu, Gradiku, Brod, Rau, da posle proire ta osvajanja i neto dublje u unutranjost zemlje. Idue godine razbio je Evgen pod Beogradom novu tursku vojsku 4. avgusta, a potom je kao pobednik uao u tvrdi grad kalemegdanski. Padom Beograda i porazom dvaju ogromnih turskih ordija, voenih od velikih vezira, rat je za Turke bio konano izgubljen. I stoga, naskoro, poee sa njihove strane sondiranja za mir. Na drugim, sporednim, ratitima Turci su se drali mnogo bolje, odolevajui hrianskim napadaima sa puno portvovanja. Njihova odbrana Novoga i Zvornika bila je pravo junako delo. Hrianima je za potpuniji uspeh na hrvatskoj granici smetalo unutarnje gloenje. Bosanski hroniar, fra Nikola Lavanin, zabeleio je kako je god. 1717., pri napadu na Novi, dolo do prepirke izmeu Kranjaca i nimake vojske; prvi, oevidno Hrvati, tvrdili su da je grad banov, dok su drugi govorili: nije, nego carev. Kad Nemci, ljuti, napustie dalju opsadu grada, udari na preostale Hrvate pridola turska vojska i zadade im teke gubitke. Mleani su za vreme ovoga rata izgubili Gabelu, ali su god. 1717. dobili Imotski i uvrstili se u veem delu Popova; meutim, ovaj kraj nisu mogli odrati. Glavnija turska mesta du granice, kao Ljubuki i Lijevno, nisu ovog puta bivala u ozbiljnoj opasnosti, mada su uskoke ete harale u njihovoj okolini i zaletale se ove do Glamoa i Mostara. Trebiski kraj, gde su Mleani zauzeli Zupce, stradao je od hercegovakih prebega iz Boke, i stoga Republika, da im oda priznanje, pristade da se god. 1718. obrazuje njihova posebna komunitad ili optina na Toploj kod Herceg Novog. Mada opustoena, Crna Gora pristala je odmah da uestvuje u ovom ratu na strani Mletaka. Vladika Danilo bee otiao u Rusiju, da trai pomoi za nastradale svoje ljude, i

405

dobio je tamo svega neto preko 2.700 dukata i 13.400 rubalja. im se vladika vratio iz Rusije, on je pojaao veze sa Mlecima, kojima crnogorska saradnja bee uvek dobrodola. Na crnogorskome saboru od 23. februara god. 1717. bi ak reeno da Crna Gora stupi pod mletaku zatitu. Taj zakljuak je sasvim razumljiv kad se uzme u obzir ceo politiki poloaj. Govorilo se da je vladika Danilo orijentisao potpuno Crnu Goru prema Rusiji. Vezivanjem za Rusiju (pisao je nedavno o Danilu R. Veovi) dao je nov pravac kojim je od njega okrenuo ceo politiki ivot crnogorskih i brdskih plemena. Ali, takvo shvatanje, u bitnosti, nije sasvim tano. Vladika je, doista, prvi od srpskih vodeih ljudi iz Crne Gore uao u veze sa Rusijom, vojnike i politike, umesto dotadanjih isto duhovnih, i na osnovu te saradnje i stradanja u prolim borbama dobio stalnu godinju pomo za cetinjski manastir. Ali, za dalju tenju politiku saradnju izmeu Rusije i Crne Gore bilo je malo uslova. Rusija je bila daleko, i u ono vreme u miru sa Turcima. Mleani su, meutim, bili blizu, na kunjem pragu, u svakodnevnom dodiru sa Crnogorcima, i politiki veoma aktivni. Crnogorci, eljni osvete i u tenji da Turcima pokau kako ih vie ne priznaju kao svoje gospodare, nisu se dugo lomili da prihvate mletake pozive i da pou sa njima. Veze izmeu Mleana i Crnogoraca od kraja XVII veka bile su i inae tesne, a sada su ih pojaale zahvalnost za spasavanje tokom god. 1714. i nove borbe sa Turcima. Politiko-vojnika saradnja vladike Danila sa Rusima bila je samo jedna epizoda u borbi Crne Gore da se potpuno otrese od Turaka; saradnja sa Mlecima ispunjavala je, meutim, celu njegovu dravniku aktivnost. Godine 1718., da jae pridobije vladiku za sebe, dala je mletaka vlada crkvenu vlast nad pravoslavnima u svojoj zemlji vladici Danilu i time je znatno doprinela jaanju njegova ugleda u narodu ne samo Crne Gore, nego i celog njenog susedstva. Manje ovim vezama sa Mlecima, a vie svojom aktivnou u borbi sa Turcima, sa nepoputanjem i iza poraza, digao je vladika znatno i svoj lini glas i ugled Crne Gore, koja prva od naih pokrajina strese turski jaram i poinje borbu za osloboenje. Interes daleke Rusije i ruskoga cara za to malo borbeno gnezdo ispod Lovena doprinosio je znatno Danilovom ugledu i pomogao mu je da ouva duhovnu, upravo glavnu vlast u Crnoj Gori svojoj porodici. Sem na vladiku, Mleani su u Crnoj Gori raunali i na neke glavare, pa su i njima odreivali stalne mesene nagrade, a ceo narod pomagali su orujem i municijom. Rat saveznika sa Turcima zavren je Poarevakim mirom, sklapanim dugo tokom god. 1718. i dokonanim 10./21. jula u prisustvu zastupnika velikih sila. Austrija je bila prisiljena da obustavi dalje ratovanje na Balkanu u zapoetom velikom stilu zbog panjolskog napada na Italiju i ugroavanja habzburkih interesa na toj strani. Ona je ipak mogla biti veoma zadovoljna postignutim rezultatima borbe. Poarevakim mirom Austrija je dobila ceo Banat, Malu Vlaku, severnu Srbiju do zapadne Morave i reke Kamenice i severnu Bosnu s uskim pojasom zemljita ispod Save. Od severne Srbije u dananjem smislu Turcima su ostali crnoreki i knjaevaki okrug, vei deo okruga aleksinakog, kruevakog i uikog, i Krupanj sa svojim srezom u podrinskom okrugu. Manje su bili zadovoljni sklopljenim mirom Mleani. Gubitak u Moreji nisu mogle da nadoknade priline ispravke granice prema Hercegovini. Mleanima je naroito teko padalo to je dubrovakoj diplomatiji polo za rukom da ih Turska na kongresu potisne iz zauzetih Zubaca, da bi se odralo ono naelo ostvareno Karlovakim mirom po kojem Dubrovaka Republika nije smela imati neposredne granice sa mletakim podrujem.

406

XIX. SRBI POD AUSTRISKOM VLAU. 1. Austriska dvolinost prema Srbima. 2. Srbi prema Rakocijevu ustanku. 3. Srpska crkva u austriskoj dravi. 4. Vojniki i verski reim Austrije u Srbiji. 5. Srbi se obru prema Rusiji. 6. Ruski neposredni uticaji meu Srbima. 7. Pera Segedinac. Dobivi pod svoju vlast severnu Srbiju, Austrija je od god. 1718. imala pred sobom krupno pitanje: kako da podesi svoju politiku prema tim svojim novim srpskim podanicima, s obzirom na one Srbe koje je ve imala u svojim granicama. Srbi, koji se behu preselili u Ugarsku sa patrijarhom Arsenijem, nisu bili zadovoljni austriskim postupanjem. Dok su Dvor i vojni zapovednici vodili izvesnog rauna o njima, naroito u vremenima kad je trebalo raunati sa njihovim ljudskim materijalom za vojsku, dotle su svetena lica radi vere, a plemstvo radi prihoda od srpske radne snage na njihovoj zemlji i iz naelnih razloga, to su bili uopte protivnici naseljavanja Srba na njihove ili meu njihove posede, ustajali u dosta prilika protiv srpskih doseljenika i pravili im smetnje svake vrste. Za Maare je poloaj Srba u njihovoj zemlji vredeo, istina, kao privilegovan, ali ne i kao legalan. Lokalne vlasti, osobito one u slubi stalea, kinjile su ih na vie naina. Lo rad tih organa u provinciji i uopte nepredusretljivost novog susedstva oseali su nai ljudi neposredno na svakom koraku, i to ih je ogoravalo u velikoj meri. Kod samih Srba bilo je i inae dosta smuenosti i munog oseanja neizvesnosti u tuoj sredini. ta e biti sa njima? Hoe li se moi vratiti u otadbinu, i kada? Zbog te neizvesnosti oni su itavom svom ivotu dali spoetka obeleje privremenosti i izgledali stoga ljudima meu koje su doli kao elemenat vie nestabilan i nepouzdan nego to bi se to moglo initi u drugoj prilici. Da taj elemenat nije uvek mogao ostati mnogo disciplinovan i moralan, uinili su svoje dugogodinji rat, izbeglitvo, nestalnost u novoj postojbini i opta beda koja je neizbena u svima zemljama kroz koje prolaze tolike vojske. Jeromonah Mihailo Raanin god. 1695. pisao je sa bolom, ne kazujui samo svoja oseanja i misli, kako ive u velikom utesnenju; lieni svojih domova i manastira i svakog dobra, a ovde nikakvo dobro ne priobreli; provode godine po zlu dobra ekajui, i ne doekasmo! Uvi rodu hristijanskomu! Te tekoe nije oseao samo prosti puk, prema kojem su svi manje vie bili bezobzirni, nego i sami prvosvetenici. Ve god. 1698. tuio se patrijarh Arsenije pretstavniku cara Petra Velikoga u Beu na zlo stanje Srba i nasrtanja katolike jerarhije na pravoslavlje. Zla sudbina ora Brankovia, kome nikako austriski dvor nije hteo da vrati slobodu i posle zavrenoga rata sa Turcima, poela je da interesuje sve iri krug srpskih ljudi. U njemu se stao gledati prvi politiki muenik srpskoga naroda, stradalnik samo stoga to pripada staroj kui Brankovia i to je zaeleo da, u zajednici sa carskim ljudima i radei ak u interesu Austrije, povrati stara prava svoja i srpska. Ljudi nisu mnogo razbirali ko je ba taj njihov nesueni despot, nego su, sudei po tome to ga Austrijanci ne putaju, mada nad njim nije izreena nikakva kazna, i mada se za nj zauzimao mnogi svet, patrijarh, podvojvoda, vladike, narodni zborovi, i na kraju sam ruski car, sudei, dakle, po tome, oni su sticali uverenje da je taj ovek doista neobino krupna linost i da je obnova srpskoga despotstva tako opasna po carsku dravu. Posle Karlovakoga mira, kada je granica izmeu Austrije i Turske postala Sava i Dunav, i kada je za Srbe bilo jasno da se bez opasnosti ne mogu vratiti na svoja ognjita,

407

trebalo je to bolje osigurati srpski svet koji ostaje pod habzburkom vlau. Na molbu patrijarhovu izdao je car Leopold 11./21. juna god. 1699. svoj patent svima Srbima, svojim podanicima, kojim ih uzima pod svoju zatitu, obeavajui im odranje svih ranijih povlastica. Ali, te privilegije ipak su, i pored carske rei, esto puta ili otvoreno gaene ili izigravane raznim sofistikim tumaenjima, jer se u Beu prema Srbima nije imalo punog poverenja. Srbi su bili pravoslavni, izmatici po shvatanju rimske crkve, i kao takvi odvojeni od unificirajueg procesa katolikoga klira, koji se gotovo sav stavio u slubu habzburke dinastije. Ako nisu vie sumnjieni, kao ranije, da bi mogli ui ponovo u veze sa Turcima ili se ak vratiti na njihovo podruje, nastala su sad nova sumnjienja radi veza sa Rusijom. Iskustvo nas dovoljno ui (pisao je tada katoliki ugarski primas, grof L. Koloni) ta je sve razlika u veri po Ugarskoj poinila u nedavno prola vremena, a istorija nam kazuje ta se sve dogaalo zbog toga i po drugim krajevima sveta. Stoga valja nastojati, ali bez velike galame i vreanja, da se taj ilirski ili raki narod pomalo ujedini sa rimskom crkvom. Pri potvrdi raznih privilegija Srbima i nekatolicima uopte, savetuje Koloni dalje, ako se te privilegije ve ne mogu izmenuti ili skratiti, to neka se bar od rei do rei potvrde ili takovim tamnim izrazima i dvosmislenim reima izloe koje bi se, u razna vremena, mogle sad ovako, a sad onako razumeti i tumaiti; uz to bi valjalo sve to samo privremeno i sa izvesnim klauzulama potvrditi, kako bi kasnije, u zgodno vreme, ti izmatici, kao i ostali akatolici, kad im vie ne budu smetale sline privilegije rimske crkve, sa crkvom katolikom, i protiv volje njihove, lake se spojiti mogli. Toga programa drao se beki dvor u punoj meri; taj plan je, uostalom, i nastao tako to je dotadanje ponaanje austriskih vlasti prema Srbima bilo dobrim delom rukovoeno tim motivima i dalo osnovu za primenu u irem opsegu i sa jo vie sistema. Kad je god. 1703. izbio u Maarskoj novi ustanak Franje II Rakocija, u kojem su glavna lica bili maarski kalvini, pobojao se beki dvor da bi kalvinska agitacija mogla nai odjeka i meu Srbima, ogorenim na katolike, i stoga je preduzeo nekoliko raznih mera. ora Brankovia kao oveka sa kojim su Srbi odravali veze i koji je, nezadovoljan dosadanjim austriskim ponaanjem prema sebi, mogao uticati na njih i upuivati ih na veze sa maarskim buntovnicima ili sa Rusima, premestili su god. 1703. u daleki Heb. Taj austriski strah nije bio bez osnove. Rakoci je, doista, pozivao Srbe da mu se pridrue, i njegova agitacija imala je kod izvesnih ljudi neto uspeha. Sam Brankovi lino simpatisao je Rakociju. Ali, stari patrijarh Arsenije ostao je veran Dvoru, svakako u nadi da e se to priznati i njemu i njegovim Srbima. Njegovom uticaju imalo se zahvaliti to je srpski narod u ogromnoj veini ne samo odbio saradnju u Rakocijevu ustanku, nego jo i pomagao da se on ugui. Nova potvrda privilegija, god. 1706., sa izreenom zahvalnou za lojalno dranje, koju je dao naslednik cara Leopolda, njegov stariji sin Josif I, bila je neka vrsta nagrade za to. Oevu i bratovu diplomu Srbima potvrdio je i novi car Karlo, god. 1713. Od Srba je ponajvie, tokom god. 1702.1703., obrazovana i nova Potiskopomorika vojna granica, koja je dola pod vlast Vrhovnog vojnog saveta. Kao i u Hrvatskoj i u Slavoniji, Srbi su i tu bili izloeni kao neka vrsta ivog bedema prema Turcima. Svoje privilegije oni su mogli da odravaju samo tim stalnim izlaganjem sebe na granicama, gde se njihova vrednost morala videti i ceniti i o kojoj su vojni krugovi, nemajui nikog drugog da ih bolje zameni, morali voditi rauna. Radi toga e, samo dok bude potrebe, Srbi ostati, kako se u Beu govorilo, tolerirana nacija. Njihova vrednost na tome mestu videe se naroito za vreme rata god. 1716. 1718.

408

Posle smrti patrijarha Arsenija III ( 26. oktobra god. 1706.) srpska crkva u junoj Ugarskoj spala je na mitropoliju, a srpska patrijarija ostala je u Pei, gde je, po zahtevu turskih vlasti, jo za ivota Arsenijeva bio ustolien novi patrijarh. Za naslednika Arsenijeva bi izabran god. 1708. njegov saradnik Isaija akovi, a za sedite mitropolije odreen manastir Kruedol, gde su odravani i prvi narodni sabori. Ali, ve od god. 1708. mitropoliti stanuju preteno u Karlovcima, koji su imali Dunavom mnogo pogodniju saobraajnu vezu nego frukim vencem (takozvanim Banskim Stolom) odeljeni Kruedol. Karlovaka ili kruedolska mitropolija obrazovana je god. 1708. ne kao avtokefalna, ve samo kao avtonomna crkvena oblast u sastavu peske Patrijarije. Prvi srpski sabor u Kruedolu, god. 1708., birajui novoga mitropolita, naglasio je, protiv izrine naredbe bekih vlasti, da se taj mora pokoravati peskoj crkvi i u duhovnoj nadlenosti od njega se do veka ne odluivati, to e rei: prvo, da su hteli ostati u optoj srpskoj zajednici, koju je pretstavljala peska Patrijarija; i drugo, da su se tim hteli unapred osigurati od unije i priznavanja vrhovne crkvene vlasti Rima, to se, na primer, ve trailo od srpske crkve u Hrvatskoj. Odravanje veza sa peskom Patrijarijom, sem iz tih naelnih razloga, nastavljali su nai ljudi i po jo sveoj i neposrednoj tradiciji. Glavna lica srpske crkve toga vremena sva su iz junih krajeva nekadanje Srbije: sremski mitropolit Stevan Metohijac, mitropolit Stevan Podgorianin, Vientije Popovi Janjevac; Mojsije Petrovi bio je rodom iz Beograda, a zakaluerio se u Pei. Kada je god. 1725. umro mitropolit Vientije Popovi, koji bee doao na svoj poloaj god. 1713., pre Poarevakoga mira, nametnulo se odmah pitanje: hoe li biti pokuaja da se spajanjem beogradske i sremske mitropolije izvri ujedinjenje srpske crkve na podruju koje se nalazilo pod austriskom vlau. Srpski klir mislio je da se to treba ostvariti odmah kao sama po sebi razumljiva stvar; ali, protiv toga bili su austriski merodavni inioci. Pod uticajem katolikog svetenstva, car Karlo je, jo pre zakljuenja mira, bio poslao u Srbiju njihove misionare, da rade na uniji. Dravni organi dobili su naredbu da u samoj Srbiji pomau katoliku veru koje tamo nije gotovo ni bilo, a pravoslavlje samo da trpe suavajui, pri svakoj zgodnoj prilici, prava njegovih pripadnika i crkve. Godine 1726. bi u Smederevu ustanovljena katolika biskupija za Srbiju, a kanonikati u apcu, Jagodini, Rudniku, Smederevu i Parainu. Iste godine otvorena je u Beogradu i prva latinska kola, kao gimnazija, sa jezuitskim nastavnicima. Pri takvoj verskoj politici austriske uprave u Srbiji nije se moglo oekivati da e ona ma to uiniti ili dozvoliti to bi moglo doprineti jaanju pravoslavlja. Sa tim shvatanjima ilo je zajedno i jedno drugo njihovo programsko naelo u politici prema Srbima. Otkad su Srbi poeli da trae svoj poseban teritorij i stali sve vie naglaavati svoju versku i nacionalno-politiku odvojenost od ostalog stanovnitva austriskoga podruja, u Beu su prema njima iz dana u dan pokazivali sve vie nepoverenja. Ako se Srbi ujedine pod jednim verskim poglavicom i udvostrue svoje snage, u njih e se brzo iza verskog pitanja moi postaviti i politiko. I stoga je u Beu za dugo vremena odravana odluka da se ne dozvoli spajanje beogradske i karlovake mitropolije. Popustilo se tek pred odlunim stavom srpskoga naroda, koji je iza Vientijeve smrti kao svoga vrhovnoga verskoga poglavara neotstupno traio mitropolita Mojsija Petrovia. Ista borba ponovila se i posle Mojsijeve smrti ( god. 1730.), pri izboru mitropolita Vientija Jovanovia. Nita nije tokom XVIII veka doprinelo vie razjedinjavanju pripadnika pravoslavne i katolike vere koliko taj suvie revnosni rad katolikih misionara da doe

409

do sjedinjenja crkava. Nai ljudi prve polovine toga stolea na svojim saborima ne govore gotovo ni o em drugom toliko koliko o gaenju narodnih privilegija i nasrtanju na pravoslavlje. Pravoslavne nateruju da silom praznuju katolike praznike, a njihove im ili nikako ili jedva priznaju; pravoslavne svetenike, pa ak i episkope, mame, silom ili milom, na svoju stranu, u uniju, ili im, kad nee da preu u nju, prave raznovrsne neprilike; otimaju se pravoslavne crkve; od Srba se trai desetina za katolike biskupe; zabranjuje se pravoslavno bogosluenje. ak je sumnjiva i smrt trojice srpskih mitropolita u kratkom roku od etiri godine (Isaije akovia, Stevana Metohijca i Sofronija Podgorianina), kada se, kako to istie R. Gruji, zna za tajnu informaciju kardinala Kolonia caru Leopoldu I 29. septembra god. 1706.: da posle smrti patrijarhove ne bi, uopte, trebalo postavljati drugoga, te onda ne bi bilo koga da posveuje nove pravoslavne episkope na mesto onih episkopa koji prime uniju sa rimskom crkvom. Unijatske vladike, nasrtljive, grabei svaku priliku da se uvuku meu pravoslavne, behu se jedno vreme smestile u arhipravoslavnom Hopovu. U varadinskome eneralatu dolo je god. 1718. do prave bune, kad je unijatski vladika na vratima manastira Mare dao ubiti njegova nepopustljivoga pravoslavnoga igumana i silom poeo nagoniti svet u uniju. Ne preterujemo nimalo kad kaemo da katoliki misionari i austriske vlasti sa njima, u svojoj verskoj bezobzirnosti, nisu nita izostajali iza Turaka i da su, ta vie, Turci, u verskome pogledu, dok Srbi nisu poeli ustajati protiv njih, bili ponekad liberalniji. U Turskoj XVI veka Srbi su podigli nekoliko svojih tamparija, dok austriske vlasti jo u prvoj polovini XVIII veka nee ni da uju to o otvaranju srpske irilske tamparije i to nijedne, nego upuuju Srbe na jezuitsku tampariju u Trnovi! Kada je, najzad, god. 1751. dana dozvola za podizanje jedne tamparije, vlasti su, na zahtev katolikoga episkopata, vezale tu odluku za uslov da se u toj tampariji mogu tampati i unijatske knjige. Pritisak crkvenih vlasti pratio je jedno vreme i pritisak vojnikih. Nemaki garnizoni u novoosvojenim oblastima stojali su na raspolaganju crkvenim vlastima i navlaili su ve tim dobar deo mrnje naroda na sebe; a svojim linim grabeom i bezobzirnou postali su prosto napast za narod. Mi smo se zdravo u svojoj nadi i oekivanju prevarili (tuio se mitropolit Vientije Jovanovi) jer ne vidimo nita da se radi korisno za na narod i otadbinu. Umesto oekivane zatite, nismo drugo videli i doekali nego na nebo vapijui greh, kog su od reda svi inili. Gde su nam porobljene crkve i manastiri? Gde je nae imanje iz opustoenih sela? Mi smo prosto plen i izloeni kinjenju nemakog naroda ... Kakva su uda i pokore poinili austriski generali Valis i Najpert i ostali generali, zapovednici, pa i sami vojnici, to nije u stanju oveji jezik ispriati, i to kako po kuama i ostalim imanjima, tako isto i po crkvama, ta vie nisu ostavili na miru ni same mrtvace, nego su ih iskopavali iz grobova, i sa njih skidali to su od vrednosti nali. Ispitivanja d-r Dragoljuba Pavlovia u bekim arhivama o administrativnoj politici Austrije u Srbiji potvruju navode ove teke optube u potpunoj meri. Vrhovni ef uprave, hrabri ali piu odani, svojevoljni, prezadueni i grabljivi princ Aleksandar Virtemberki, koji se nalazio na tom poloaju od god. 1720. 1733., davao je sam najgori primer. Pored linog efova grabea i inovnikih iznuavanja, narod su pritiskivale jo i velike dabine svake vrste. Dolo se dotle da su ljudi naputali svoje kue i sela i beali ak Turcima; i to su inili ne samo teaci, nego i stanovnici Beograda. Emigracija je tako jaka da se stanovnitvo u Srbiji, prema proloj konskripciji, za polovinu smanjilo tuila se jedna srpska deputacija u Beu god. 1735. To se da utvrditi i brojkama. God. 1721. bile su u okupiranoj Srbiji 6023 sesije, dok ih je god. 1724. ostalo

410

samo 4146. U parainskom, pograninom, okrugu nalazila se god. 1721. 341, a god. 1735. samo 238 sesija. Ovakvo postupanje prema Srbima, koji su, eto, isto kao i Hrvati u Krajini propitali od bezobzirnosti nemake soldateske, otuivalo je sve vie nae ljude od Austrije. Kod njih je sve vie poela uzimati maha tenja da nau oslonca u pravoslavnoj slovenskoj Rusiji, iji je car, Petar Veliki, od poetka XVIII veka postao vaan inilac u politici istone Evrope. God. 1704. preao je u Rusiju, u Moskvu, sa namerom da tu i ostane, titelski kapetan Panta Boi, tuei se kako u Austriji gone Srbe zbog pravoslavlja. On je izjavljivao da nije doao sam kao pustolov, nego da govori u ime mnogih srpskih voa, traei da ih car primi za svoje podanike. I Srbi pod turskom i mletakom vlau misle na to da postanu podanici Rusije; pod inovercima dodijao im je svima ivot. Ako Njegovo Velianstvo ostavi nas, tada emo propasti svi pravoslavni. Ostavi u Rusiji, Boi je postao stalni pretstavnik i izvestilac cara Petra Aleksijevia za srpske poslove. Dobio je za to i punomo srpskog kruedolskog sabora od god. 1708. i postao tako kod njega akreditovan. Kad je car Petar god. 1707. nudio bekom dvoru svoju pomo protiv maarskih ustanika, odbili su to carevi savetnici iz bojazni da ne bi tom prilikom dolo do tenje saradnje izmeu Srba i Rusa. God. 1710. nudio je u Moskvi izaslanik srpskih oficira iz Austrije, kapetan Bogdan Popovi, njihove usluge caru Petru za pretstojeu borbu protiv Turaka, i dobio je od cara, za svoje drugove, 4 portreta almazna i 53 zlatna, sa carskom porukom da budu spremni. God. 1711. krenuli su carevi izaslanici Crnogorce na ustanak protiv Turaka. Kad je god. 1710. poeo ruskoturski rat, zapisao je jedan pisar u Karlovcima ovaj srdani pokli i molitvu: Posobi, gospode, caru naemu! mislei na Petra. U manastiru Lepavini, kome je car poklonio neke crkvene knjige, naziva se on u jednom zapisu iz god. 1701. veliki gospodar, car i veliki knez Petar Aleksijevi, svoj Rusiji samodrac i mnogih gospodarstava gospodar i obladatelj. Veoma je popularna bila jedna umetnika pesma, koja je zabeleena u vie pesmarica na podruju karlovake Mitropolije u XVIII veku, i koju je, posle, u narodu nalazilo vie ljudi, na raznim stranama, u Crnoj Gori, Hercegovini, i u manastiru Rmnju u Bosni. U njoj su klikovali ovakvim stihovima: Pomozi nam, mili Boe, Bez tebe se to ne moe, Poputi nam tija vjetra Poalji nam cara Petra! O carevim borbama i pobedama govori se sa zadovoljstvom i interesom u vie maih letopisa i zapisa. Veze srpskih crkvenih lica sa Rusijom bile su, kako smo videli, mnogo starije i, ako se moe rei, srdanije. Svi srpski prvosvetenici u Austriji znali su za njih, a mnogi su ih odravali itavo vreme i pre i posle Seobe. Patrijarh Arsenije III obraao se ruskom dvoru i pre prelaska u Austriju, molei zatitu, a posle Seobe njemu se posredno tuio na nevolje koje podnosi u Austriji. Govorio je sa suzama (kae izvetaj ruskog poslanika za nj) o razorenju crkava svetih i gonjenju pravoslavnih hriana od rimskih biskupa, ak vie od muslomana. Peujski episkop Jevrem Jankovi, koga su unijati oterali s episkopije, iao je takoe god. 1703. u Rusiju, da se tui caru i moli pomo za svoju eparhiju, koja je veoma postradala za Rakocijeva ustanka. Mitropolit Stevan Metohijac

411

nosio je god. 1696. patrijarhovo pismo caru u Moskvu, a carev poslanik u Beu Prokopije Bogdanovi Voznicin zalazio je meu Srbe za vreme Karlovakoga kongresa, da se blie obavesti o njihovu stanju. Kruedolski kalueri snabdevali su ga mnogim stvarima i hranom iz usrdnosti prema gospodinu naemu; oni u njemu gledaju pretstavnika presvetloga i blagoastivoga cara Petra svega istoka samodrca, drugoga Konstantina koji na istoku veoma sija u pravoslavlju. Srbi su ponekad posebnim poslanstvima notifikovali caru Petru izbor pojedinih mitropolita; tako se kao sigurno zna za notifikaciju izbora Isaije akovia i Sofronija Podgorianina god. 1708. i 1711. Svi vaniji srpski manastiri toga vremena, kao Mileevo, Studenica, Papraa, Cetinjski, Krka, Rakovac, Kruedol i dr., iz celog podruja na kojem su Srbi stanovali, nabavljali su i traili bogoslubene knjige iz Rusije, jer je starih srpskih tampanih knjiga nestajalo, a za rukopise je sve manje bilo dobrih prepisivaa. Tako je poeo, na izrinu naredbu cara Petra, dobijati knjige iz Rusije i patrijarh Arsenije. Potpuno u toj tradiciji radio je i beogradski mitropolit Mojsije Petrovi, koji je zamolio od cara Petra obilatu pomo za crkvu, ali ne samo u bogoslubenim knjigama i odedama nego i da dobije sredstava i pogodnih uitelja za srpske kole, koje je nameravao otvoriti. Ne prosim telesne nego duevne pomoi, poruivao je on caru, kad na prvu molbu nije dobio odgovora. Car Petar, u koga su se Srbi mnogo uzdali i ijim su se uspesima, kao uspesima cara pravoslavnoga, veoma radovali, znao je za ta srpska raspoloenja i odazivao se njihovim molbama. Tako je uinio i ovaj put. Srbi su dobili od cara i ruskog sinoda komplete crkvenih knjiga za 12 crkava, zatim 400 bukvareva, 70 gramatika Meletija Smotrickog i 10 trojezinih renika Polikarpova, i za uitelja Maksima Suvorova, sinodskoga prevodioca. Suvorov je stigao u Karlovce u leto god. 1726., i ve je te jeseni sa sedam aka poeo svoju slavjansku kolu. Po traenju mitropolitovu, preao je poetkom god. 1727. odatle u Beograd i poeo i tu sa vaspitavanjem aka, da ga ponovo nastavi u Karlovcima i posle u Segedinu. Primeru mitropolita Mojsija sledovali su naskoro i drugi srpski prvosvetenici. Aradski episkop Vientije Jovanovi osnovao je u Aradu god. 1729. rusko-slovensku osnovnu kolu i doveo je u nju za uitelja Suvorovljeva brata Petra. ak se u Majdanpeku god. 1735. pominje jedan meter Rusin, koji ima i dece, uenika svojih, za dvadeset. Kad je postao mitropolit, Vientije Jovanovi je ivo pregao da razvije kole kod Srba i stvori to vie obrazovanog svetenstva. Glavno kolsko sredite postadoe Karlovci, poto je Beograd god. 1739. pao ponovo pod vlast Turaka. Tridesetih godina XVIII veka u Karlovcima postoje, pored osnovne, i gramatika kola slovenska i poetna latinska kola. Da pojaa broj njihovih nastavnika, mitropolit dovodi u Karlovce nove Ruse uitelje. Po svoj prilici on je bio onaj koji je i za propovednika beogradske crkve doveo maloruskog jeromonaha Sinesija Zaluckoga, a ne, kako kazuje Jovan Raji, mitropolit Mojsije. Sinesija je god. 1733. Vientije postavio za upravitelja srpskih kola. Iste godine poslao je kijevski arhiepiskop, na molbu svoga karlovakoga sabrata, pet novih uitelja za Srbe, iza kojih naskoro dooe i drugi. Od ovih uitelja samo neki ostaju u Karlovcima, a drugi odlaze u Beograd, Poarevac, Vukovar, Severin i druga mesta. Od svih tih uitelja najaktivniji bio je i sa najvie ljubavi radio je Emanuilo Kozainski, ovek knjievnog duha, koji je pevao pohvalne ode, drao torestvena slova, i razumevao da oduevljava svoje ake. On je prvi meu Srbima na toj strani organizovao i pozorine pretstave sa svojim acima i napisao za njih Tragediju o smrti cara Uroa.

412

Ti ruski uitelji, kijevski pitomci, pojaali su meu svojim srpskim acima i svetenstvom podozrenje prema katolikoj propagandi, koju su, u svojoj otadbini, dobro poznavali i morali da suzbijaju. Dok je pre toga bilo ak i nekoliko srpskih episkopa, koje su elja za vlau ili novac prelastili i preveli na uniju, od druge polovine XVIII veka ti su sluajevi mnogo rei. Srbi postaju vri, verujui da u velikoj Rusiji imaju zaklon i moralnu potporu. Mladi srpski ljudi, koji hoe da se posvete crkvi, idu ponajvie u Kijev, u tamonju Duhovnu akademiju, gde dobijaju strogo pravoslavno vaspitanje i dosta latinofobije. Prvi je tu kolu od Srba svrio docniji budimski vladika Dionisije Novakovi ve god. 1737. Sem toga pojaavanja pravoslavskih uverenja, ti ruski uitelji razvili su kod Srba ve postojei kult Rusije u velikoj meri. U srpskom drutvu postale su popularne pesme u ast ruskih vladara, u slavu ruskoga orla (Raduj sja, rosijski orle) i Rusije; veliaju se ruske pobede. Duhovna i politika orijentacija Srba prema Rusiji bila je krajem tridesetih godina XVIII veka ve potpuno izvrena. Identifikovalo se pravoslavlje i Rusija i, prema tome, ak donekle i srpstvo sa Rusijom. Koliko je ruski uticaj vidno jaao u srpskome narodu vidi se najbolje po tadanjem naem knjievnom jeziku. Do kraja XVII veka pisali su nai prepisivai, uglavnom, jo u tradiciji stare srpsko-slovenske knjievne kole, mada se nalazilo ve neto zaetaka ruskog uticaja kod nekih kaluera koji su putovali u Rusiju; od XVIII veka, a naroito posle delovanja ovih ruskih uitelja, u nau pismenost ulazi toliko ruskih elemenata, ne samo u reniku nego i u morfologiji i fonetici, da na jezik postaje potpuna rusko-srpska meavina. Taj smeani jezik, zvan obino u rusiziranom obliku slavjano-serbski, uzima toliko maha da sav na obrazovani svet, naroito sveteniki, kad je hteo da pie visoko, knjievno i ueno, pisao je samo tom meavinom. Neki nai pisci XVIII i jo na poetku XIX veka piu jezikom u kojem je gotovo vie ruskog nego srpskog elementa i postaju zbog toga potpuno nedostupni narodu. Kad se posle javila reakcija na to, izvesni ljudi ostajali su uporno pri toj meavini, naglaavajui da nas to meanje pribliava Rusima i da ga ve zbog toga treba zadrati. Sa naputanjem srpsko-slovenskoga jezika u pismenosti ilo je i njegovo naputanje u crkvi. Nae crkve, koje su toliko stradale tokom XVIXVII veka i u kojima su se ranije knjige dugom upotrebom iskvarile, otetile i ovetale, nemajui dovoljno dobre radne snage da ih zanove, traile su nove knjige iskljuivo iz Rusije. Samo su tamonjim knjigama potpuno verovali, dok su u svima drugim zazirali od prokrijumarenih unijatskih tekstova. Propisujui god. 1732. crkvene knjige koje svaki hram mora imati, mitropolit Vientije naglaavao je da one smeju biti samo iste moskovske tampe ili kijevo-peerske. Unoenjem ruskih knjiga u nae crkve unosio se, sasvim prirodno, ako ne ruski izgovor, koji se uvek nije pouzdano znao, a ono ruski oblik rei. Postepeno se dolo dotle da su ruski tekstovi potpuno potisli stare srpske i da danas niko vie u naoj crkvi ne upotrebljava srpsko-slovenskog jezika. Crkvene knjige, koje su u XIX veku pretampavane u Beogradu i Karlovcima, zadrale su potpuno rusku redakciju: u naoj crkvi ak nam, jo i sada, i narodno ime glasi po ruskom Serbi. Ovako potpuna orijentacija Srba prema Rusiji izazvala je u Austriji veliko podozrenje prema njima. Uniju su dravne vlasti pomagale ne samo zbog interesa katolike crkve, nego i radi toga da njom odvoje Srbe od Rusije. Od XVIII veka, posle pobeda nad Turcima, Austrija se nosi milju da, potisnuvi azijatskoga osvajaa, proiri svoju vlast na Balkanu doklegod to bude ilo. Beki dvor je nastavljao, u svojim planovima, ambicioznu tradiciju stare maarske drave, iji je kralj u svojoj tituli

413

obuhvatio i Bosnu, i Srbiju, i Bugarsku. Cara Leopolda su ak uljuljkivali nadama da bi mogao, moda ve i on sam, postati gospodar Carigrada. Toj balkanskoj politici bekoga dvora smetala je Rusija, koja se od Petra Velikoga poinje dublje i sa vie dravnikoga plana baviti balkanskim pitanjima. Pravoslavna i slovenska Rusija nalazie svakako vie odziva kod svih balkanskih hrianskih naroda nego katolika i od Nemaca voena Austrija. To se u Beu poelo uviati ve tada. I stoga su tamo bile loe gledane sve veze naih ljudi sa Rusijom, i trudilo se na sve naine da se osujete. Oteavan je prelaz na granici, zabranjivan je uvoz ruskih knjiga i proterivani su ruski ambulantni prodavci knjiga, u narodu mnogo traeni Moskalji; i kada sve to nije pomagalo, dolo se, najzad, na misao da se za Srbe osnuje posebna tamparija u samoj Austriji, samo da ne bi i dalje traili ruske knjige i ikone i tako optili sa Rusima. Tako je god. 1770. beki univerzitetski tampar Josif Kurcbek dobio koncesiju za otvaranje irilske tamparije, namenjene prvenstveno Srbima. Pojaana aktivnost dravnih i katolikih organa protiv Srba dovela je naskoro do nekoliko tekih sukoba, koji e najbolje pokazati koliko su beki dvorski krugovi insistirali na tome da Srbe ukalupe prema svojim dravnim potrebama i da ih rastave od njihovih verskih tradicija i veza sa Rusijom. Ovo orijentisanje Srba prema Rusiji i zaziranje od svih veza i poteza sa katolike strane nije moglo nasporiti pribliavanje Srba Hrvatima. Hrvati plemii u Srbima su dugo vremena gledali samo doljake na svojoj zemlji, koje Be pomae, da bi oslabio njihov poloaj u borbi protiv nivelirajuih carskih tenja; iroki hrvatski puk tuio se od njih kao od ljudi druge vere, koja im je pretstavljana kao da nije potpuno ista. Srbi su opet pristupali svima tuincima sa nepoverenjem; plemi je traio da ih ukmeti, a svetenik da ih pounijati. Koliko je nepoverenje ulo u srpske due prema svemu to je dolazilo sa zapadne strane, od Latina, pokazivala je najbolje ona velika opozicija protiv Vuka Karadia, jo u XIX veku, kada se govorilo za nj da je, moda, agenat unije, koji hoe da preveri i prevari Srbe, unosei u njihovu azbuku podozritelno slovo j iz latinice. Koliko je XVI i donekle XVII vek nae istorije imao izvesne irine u svojim koncepcijama odnosa izmeu pravoslavnih i katolika, Srba i Hrvata i Slovenaca, toliko XVIII vek znai reakciju, vraanje na ua shvatanja, otuivanje zbog verskih i suvie i namerno podvlaenih razlika. Austrija ne trpi i ne dozvoljava ni ideologiju ranijeg sveslovenstva, jer to sveslovenstvo moe da oznaava i gravitaciju prema Rusiji. A samo se u tome znaku, u ono doba, mogla nastavljati tradicija Dubrovana i vriti, bar donekle, trajnije zbliavanje izmeu rasutih slovenskih plemena. Dugo vremena bio je preduzimljivi, rusofilski i pravoslavlju odani mitropolit Vientije Jovanovi prikazivan kao podmukli vlastoljubivi arivist, koji je hteo da prevede u uniju svoj narod i tobo izdao carskim vlastima divnoga junaka Peru Segedinca, voa jednog narodnog ustanka protiv Bea i esara. Ko se ne sea one odvratne figure mitropolitove u snanoj Kostievoj tragediji Pera Segedinac? Novija istoririska ispitivanja utvrdila su, meutim, nesumnjivo da je Vientije Jovanovi bio srpski arhijerej od istinske vrednosti, a ustanak Pere Segedinca da nije bio isto srpski, ni pravoslavni, niti je mitropolit u njemu imao onu runu ulogu koja mu se pripisuje. Taj ustanak Pere Segedinca, o kojem se u nas mnogo pisalo i govorilo, tekao je u bitnosti ovako. God. 1733. uplele su se Rusija i Austrija u poljske poslove, hotei da na upranjeni tamonji presto dovedu njihova kandidata, Avgusta III. Protivnik Avgustov, Stanislav Leinski, pomagan od Francuza, razvio je agitaciju meu Maarima, da bi njihovim ustankom zabavio Austriju kod kue. Povlaenje vojske iz oblasti srednje i june Ugarske na lesku

414

granicu ohrabri izvesne ljude u Maarskoj da doista dignu bunu. Oivi ponovo ime Franje Rakocija, koji se zadravao u prognanstvu, u Turskoj, i tamo umro aprila meseca god. 1735. Ustanak je izbio u leto god. 1734., najpre u vojnikim krugovima. U njemu je, istina, bilo i neto Srba; ali, glavnu re i akciju vodili su Maari. Pobunjenici su u segedinskom kraju, u prvi mah, odbijali da idu u vojsku, a tek je kasnije ustanak, irei se meu seljacima ongradske, bekeke i zarandske upanije, dobio unekoliko i agrarni karakter. Ljudi su se tuili na teke porcije i skupu so. Ime kuruca za ustanike, poznato otpre dva veka, dolo je i opet u promet. Srbi bi imali svakako dobrih razloga da se bune; Be im je, malo pre toga, 16. februara god. 1732., jednim carskim reskriptom znatno suzio povlastice i povredio obeane i zajemene privilegije. Uzbuenje je stoga meu njima bilo veliko i oni ga nisu krili; aprila god. 1734. princ Evgen, kao pretsednik Dvorskoga ratnoga saveta, imao je prilike da se od jedne srpske deputacije i lino uveri o tom. Ali, Srbi se ipak ne pridruie maarskom pokretu. Izuzetak je uinio samo stari peanski kapetan Pera Segedinac, ali se ni on sam nije reio na to iz vlastite inicijative, nego je bio vie povuen od drugih. Glavna akcija izbi u prolee god. 1735. Njene devize behu sada ve irega znaaja; mnogi ustanici znali su dobro da se ide ak protiv cara i da se isteraju Nemci. Meu njima se irio glas da e im doi u pomo Rakoci i Turci. Pera Segedinac je spoetka mislio da samo zadri Maare od napada na Srbe, ali je posle iao i dublje u stvar. Nu, pokret bi brzo uguen. Pera sam je ve na poetku ovog prolenog ustanka bio savladan i zatvoren u Aradu. Ostali ugledniji Srbi ne samo da nisu pristali uza nj, nego su ak svojim energinim napadom u borbi kod Erdehea najvie doprineli da kuruci budu razbijeni i sasvim savladani. Oni su se posle branili da su vesti o ueu Srba u ustanku irili Maari od zavisti, da Race pokvaru, a da njih u pokretu uopte nije nikako bilo, to nije potpuna istina. Vano je ipak da su se svi narodni ljudi, sa mitropolitom zajedno, zalagali za siromaha kapitana Peru da ga spasu od smrtne kazne; ali, u tome nisu uspeli. Njegovo pogubljenje ostavilo je stoga lo trag meu naim ljudima. XX. AUSTRISKO-RUSKI RAT PROTIV TURAKA. 1. Uzrok rata. 2. Reorganizacija Vojne Krajine. 3. Austriski neuspesi u ratu. 4. Akcija patrijarha Arsenija IV. 5. Posledice nove seobe Srba. Rusko meanje u poljske poslove izazvalo je na Porti veliko negodovanje. Poljska je pretstavljala izvesnu branu ruskom prodiranju prema jugu, od ega su Turci, od vremena Petra Velikoga, poeli ove vie zazirati. U Stambolu se nije moglo eleti da se, pored Austrije, na turskoj severnoj granici nae jo jedna velika sila, koja, kao i ona prva, pokazuje tenje da se iri na turski raun i potpaljuje Portine hrianske podanike. Pobeda ruskoga kandidata na poljskome prestolu znaila je, nesumnjivo, slabljenje poljske otporne snage, a sa tim neposredno i veu opasnost za Turke. Rusija, koja nije imala uspeha prema Persiji i kojoj su, za vreme njenih borbi na podruju oko Kaspiskoga Jezera, mnogo dosaivali Tatari iz june Rusije, mada je ruska vlada u persiskom pitanju imala potpun sporazum sa Turskom, ogorila se protiv Tatara toliko da je naredila napad na Azov. To dovede do rata i sa Turcima, god. 1736. Austrija je u to vreme bila saveznica Rusije. Kao i pre, kada je bila saveznica Mletaka, ona je najpre pokuala da posreduje. Ali, kada je, prilikom pregovora za mir u Nemirovu, ula ta sve Rusija trai od Turske

415

(Azov i Krim za sebe, a nezavisnost za Vlaku i Moldaviju pod ruskim protektoratom), ona se pobojala da se Rusija suvie ne ojaa na domaku Balkana i da ne pone jo ivlju agitaciju meu balkanskim susedima. Stoga, mada vojniki nespremna i bez dobra voa (jer princ Evgen bee umro 10./21. aprila god. 1735.), i mada izmorena borbom sa Francuskom, koja joj je nanela velikih gubitaka, ipak se upustila u rat sa Turcima. Da je bar bila toliko mudra pa da svoju ve i inae neveliku vojsku koncentrie na jednom bojitu i da sa njom, u asu relativne ili lokalne nadmonosti, iznudi borbu i pobedu. Umesto toga, iz prevelike surevnjivosti prema Rusiji, ona je svoju vojnu snagu rascepkala na vie strana, stavivi svojim voama kao glavnu dunost da osvoje to vie. God. 1734. izvedena je reorganizacija Vojne Krajine u Hrvatskoj. Zbog rata sa Francuzima, u Italiji i Nemakoj, i zbog uplitanja u Poljskoj, Austrija je bila prisiljena da povlai nemake ete sa junih granica na druga ratita. Pred narodom ona je to povlaenje vojske prikazivala kao znak poverenja u verno domae stanovnitvo, koje je dotle, u svakoj prilici, sa velikim samopregorevanjem branilo granice drave. Vojna Granica postala je carska zemlja, a graniari povlaeni vojnici i carski ljudi, koji su ve bili dobro vojniki disciplinovani u zajednici sa nemakim garnizonima i pod komandom nemakih oficira. Komanda je u Granici ostala u nemakim rukama i u nemakom duhu, a glavni vojniki materijal pretstavljali su od god. 1734. gotovo sami Srbi i Hrvati. Carske regule postale su prosto sastavni deo prirode graniara; od njih, moe se bez preterivanja rei, Austrija nije imala bolje ni odanije vojske. Mjesto imena narodnoga hrvatskoga (kazuje T. Smiiklas) stupae napred ime krajinik, koje je od ove dobe ne samo posebni geografski pojam, ve ga domala narod uzimlje za samo ime narodno. Naem svetu, borbenom i aktivnom, nije bila nemila ta vojnika sluba na Krajini, jer se kao povlaeni vojnik oseao neto bolje i vie od seljaka pritisnuta kmetstvom. Otud izvestan prezir graniara prema paoriji, tome radnom elementu izvan njihova kruga. Za cara, kao vrhovnog vojnikog gospodara, stvaralo se dugim instruisanjem ne moda toliko neko oduevljenje koliko vojnika pokornost i ono slubenim jezikom zvano strahopoitanje. Nije jo napravljena statistika o broju oficira i odlinih generala koje su carskoj vojsci dale nae oblasti, a naroito Lika; ali, koliko se ve po dosad poznatom materijalu moe suditi, neke od njih ii e nesumnjivo od XVIII veka u prve redove u celoj austriskoj dravi. U Hrvatskoj i Slavoniji ostao je i posle odlaska nemakih vojnika dobar deo Nemaca, naroito u gradovima. Na puk nije se zbijao u gradove, koji su jo uvek bili mesta vojnika, popova i zanatlija. Ovaj nemaki elemenat vremenom se u prilinoj meri pohrvatio i dao hrvatskom plemenu nekoliko glavnih linosti XVIII i XIX veka, kao to behu Pavle Riter Vitezovi, Gaj, trosmajer, tadler i dr. U hrvatskome drutvu i danas je prilian broj ljudi sa nemakim prezimenima. Taj veliki broj Nemaca davao je zadugo hrvatskim gradovima nemaki karakter i ak nemako ime (na primer, Zagreb zvao se kod njih Agram, a Karlovac Karltat), i u njima se znatno oseala nemaka kultura i prevlaivao nemaki jezik. Jo pedesetih godina XIX veka u Zagrebu se u boljim porodicama govorilo preteno nemaki, na kojem se jeziku javljaju ak i prvi sastavi najboljih hrvatskih ljudi. Reorganizator Hrvatske Krajine, princ Josif Hildburghauzen, nije bio nimalo srean kao vojskovo u ovome ratu. Kada je trebalo krenuti u rat protiv Turaka Hildburghauzen dobi zapovednitvo nad celom vojskom, krajikom i banskom, koja je imala da operie prema Bosni. Hrvatski ban imao je, prema tome, biti njemu potinjen.

416

Kad Hrvati ustadoe ivo protiv te degradacije svoga bana, Dvor odredi da ban i princ budu ravnopravni. Prema toj hrvatskoj vojsci, u kojoj od poetka nema pravog jedinstva u vostvu, stojao je na bosanskoj strani odlini vezir Ali-paa Heimovi, ovek pun line inicijative i jake ruke. God. 1737. prodrle su u Bosnu etiri vojske austriske, od kojih je samo prineva bila sa vie snage. Sve su prole loe, Prinevu vojsku razbili su Turci pod Banjom Lukom jednim smelim prepadom, 24. jula god. 1737., i onemoguili svaku dalju austrisku ofanzivu na toj strani. Fra N. Lavanin kazuje da su tom prilikom imali mnogo tegoba katoliki manastiri, jer su njihove ljude Turci okrivljavali za veze s Austrijom. Srbi su se drali nejednako. Austriski poraz pod Banjom Lukom Lavanin izrino pripisuje jednom starovircu, to jest pravoslavnom, to je kao savetovao Turke kuda da udare. Meutim, na drugim stranama, vidimo kako Srbi rade s Austrijancima, ali svakako, posle loih iskustava u Srbiji i Ugarskoj, bez starog oduevljenja, i u Srbiji, moda, vie iz straha. Za Austriju je bilo najvanije to to se za saradnju sa njom, jo u prolee god. 1737., izjasnio tajni zbor srpskih prvaka, svetenih i svetovnih, i patrijarh Arsenije IV Jovanovi akabenta. Patrijarha su na taj korak mogli, uglavnom, navesti ovi momenti: 1. to su Turci, posle svojih velikih gubitaka na kraju XVII veka, postali mnogo gori nego to su bili ranije; jedno stoga to je centralna vlast u Carigradu bila znatno popustila, pa je lokalna samovolja, bez straha od mone kontrole, mogla da uzme vie maha; i drugo to je u ouvane zemlje stigao priliv novog muslimanskog stanovnitva, proteranog iz hrianima povraenih oblasti, i to je taj elemenat, obeskuen i ozlobljen, hteo da se naplati na raun domaih hriana; 2. to je Austrija bila hrianska drava i kao takva njemu i svetenstvu, ipak, blia od Turske; to se u njoj ve nalazio dobar broj Srba, i to bi zdruivanje sa njima znailo pribiranje narodnih snaga; i 3. to je Austrija ovog puta bila u savezu sa Rusijom, i to je bilo izgleda da e njih dve doista potisnuti Turke i izvriti osloboenje raje. Sem patrijarha Arsenija, za pomaganje austriskog prodiranja u junu Srbiju bio je, kako se moglo i oekivati, pridobijen i katoliki skopski arhiepiskop Mihailo Suma. ak je i pravoslavni ohridski arhiepiskop Joasaf bio voljan da pristane uz esarevce. Od Sumine i Joasafove saradnje nije bilo nikakve koristi; Sumini planovi behu otkriveni jo pre austriskog pohoda, a Joasaf je traio od Austrije izvesna priznanja, koja mu se nisu mogla ostvariti bez povrede prava peskog patrijarha. Ovom pokretu patrijarhovom nisu ipak pristupili svi Srbi. Na zboru odranom u rano prolee god. 1737. uestvovali su samo episkopi raki, skopski, tipski i samokovski i svetovni prvaci iz Staroga Vlaha i studenikoga kraja. Nije bilo nijednog pretstavnika Bosne i Hercegovine i naroito nikoga iz Crne Gore. Posle, kada je austriska vojska dala znak za akciju, odazvalo se patrijarhovom pozivu povie brana sa crnogorske granice, iz Kua, Vasojevia, Pipera, Bratonoia, Klimenata i jo nekih arnautskih plemena; ali, pravih Crnogoraca ni tada nije bilo, svakako pod uticajem ovoj akciji neprijateljskih Mleia. Austriska vojska u Srbiji imala je spoetka izvesnog uspeha, jer Turci nisu bili spremili dovoljno svojih trupa za otpor. Austrijanci su, pomagani od srpskih ustanika, bez muke uzeli Kruevac, Ni i Novi Pazar. Velike usluge uinio je Austrijancima u ovom kraju starovlaki knez Atanasije Rakovi, koji je sam prikupio oko sebe jednu ustaniku vojsku od 1.500 ljudi. Ipak, pored sve patrijarhove agitacije i uestvovanja znatnih prvaka u pokretu, kod Srba ni na toj strani nije bilo svuda pravoga oduevljenja. Zapovednik austriske vojske u novopazarskome kraju, gde je odziv bio jo ponajbolji i agitacija patrijarhova najneposrednija, tuio se svome efu kako su Srbi tu mnogobrojni

417

i jaki kad bi hteli da se skupe i da se od Turaka brane; ali, za to nemaju volje. Reim u severnoj Srbiji dao je sada ovde svoje rezultate i svetio se osetno. Kad je austriska vojska posle poraza pod Banjom Lukom pretrpela i poraz na istonome frontu, pod Vidinom, i otkrila svoje slabe strane, poelo je od kraja avgusta god. 1737. njezino povlaenje i iz Novoga Pazara. Kada je patrijarh Arsenije, koji je dizao narod na ustanak, 13. avgusta sa 3000 ljudi doao pred grad Novi Pazar, da se u njemu sjedini sa carevim ljudima, zatekao ga je ve naputena. Uplaen, on je odmah ostavio svoju vojsku, i sa malo ljudi nagao u begstvo za Austrijancima, da se i sam spasava od Turaka. Njegovo begstvo i austrisko povlaenje uneli su paniku meu ljude, i oni su potom prsli na razne strane, da se izvlai kako ko zna. Padom Nia u turske ruke, 5. oktobra, austriska ofanziva bila je potpuno slomljena. Ubrzo se ak postavilo pitanje hoe li se carske ete moi odrati i u severnoj Srbiji, koju su drale ve dvadeset godina, jer su Turci, na poetku rata i suvie potcenjivani, pokazali energiju koja je iznenadila na sve strane. Austriska vojska nala se prema neprijatelju, koji je zbog postignutih uspeha dobio mnogo vere u se, dok je ona sama, zbog loa vostva i neuspeha, svoju veru gotovo potpuno izgubila. U unutranjosti Turske, posle ovakog ishoda dotadanjeg ratovanja, nije vie bilo lako nai novih saveznika meu Srbima. Ukoliko je i bilo kakvih tenja i pokreta za veze s Austrijom oni su se javljali sa drugih strana, koje ne bee zahvatila ratna nesrea iz god. 1737. Takav je sluaj bio sa Hercegovinom, u kojoj je agitovano za Austriju i gde je 30. maja god. 1738. dolo do jedne pretstavke glavnijih ljudi zemlje, kojom su se nudili caru Karlu. Ratna srea bee potpuno ostavila Austriju u ovome ratu. Strahovita kuga proredila je god. 1738. ve i inae oslabelu vojsku i unela u nju nepopravimu malodunost. Srpski vojnici, koji behu u slubi Austrije, ili koje je trebalo organizovati u nove borbene jedinice, bili su neuredno ili nikako plaani, patili su se mnogo i sigurno nisu doprinosili da se digne pali moral. Rat se otegao dugo i donosio je sve svoje nevolje. Svemu tome uinio je kraj teki austriski poraz kod Grocke, 12./23. jula, koji je bukvalno satro njihovu vojsku. Posle njega, beka je vlada, 7./18. septembra, sklopila sa Turcima mir u Beogradu, koji je bio pun izraz toga poraza i slabosti... Tim mirom izgubila je Dunavska Carevina celo podruje ispod Save i Dunava; u njenoj vlasti ostao je, od tekovina dobivenih u Poarevcu god. 1718., jedino Banat. Poraz Austrijanaca i pad Beograda izazvali su teak utisak u celoj dravi cara Karla. Neposredno iza ovoga dogaaja nastale su dve pesme tubalice za Beogradom, obe spevane po svoj prilici od nekih Hrvata. Za jednu, kajkavsku, to je sasvim sigurno; ali, i druga, ouvana u vie srpskih prepisa, potie gotovo nesumnjivo od nekog katolika, koji se u Beogradu, meu drugim, oduevljavao fratrima i kanonicima. U ovoj drugoj vidna je i antinemaka tendencija; ucveljeni Beograd Nemcima ovako poruuje: O, prokleti Nemci i soldati, Mene ete esto spominjati! Kako ete mene pregoreti, A Turaka sprem sebe gledati! Ponovno uestvovanje jednog srpskog patrijarha u ratu protiv Turaka i njegova agitacija da se narod die na oruje, imali su tekih posledica za Srbe. Seoba ovoga puta nije uzela ni izdaleka onakve razmere kakve je imala ona ranija pod patrijarhom Arsenijem III; ali, njene posledice nisu bile manje. Turci su dobili jake razloge za svoje

418

stroe postupanje prema nepouzdanoj raji; a sada kao pobednici mogli su, bez mnogo obzira, da provedu svoje namere do kraja i da, u isto vreme, uplaenoj raji pokau kako je bezizgledno sve njeno trzanje ispod nametnutoga jarma, i to pod vostvom njezinih sebinih verskih stareina, koje u prvoj opasnosti spasavaju svoje glave, a narod ostavljaju patnji i nevolji. Nekoliko naih ispitivaa utvrdilo je da je proces islamizacije posle ovih dogaaja mnogo napredovao. Ve god. 1737. preselili su Turci silom jedan deo Vasojevia u Metohiju; Klimente su, u svome begstvu, doprle delimino ak do Srema, gde jo i danas u Hrtkovcima i Nikincima ima tragova njihovih naselja. Jo krajem XVII veka Ljuma je bila srpska, a otsad tek postaje arnautska; u akovici i Pei tek od god. 1737. Arnauti postaju potpuni ili skoro potpuni gospodari. U Sandaku je prvo arnautsko naselje, poislamljeno, poticalo od Klimenata i bilo se smestilo na Peteru negde oko god. 1700., posle prve srpske seobe. Sad arnautsko plavljenje Sandaka uzima maha. Selo Kaba zvalo se ranije Selo Sv. Petra, a Kabaani su (pie Petar Kosti) doli u taj prizrenski kraj pre 140160 godina. U Ostrozubu je jo god. 1693. bilo pravoslavnih, a sada je itav taj barjak gotovo iskljuivo arnautski. Po ispitivanjima I. Jastrebova u Gorskoj upi pre 200 godina nije bilo nijednog Turina; proces njihova turenja poinje tek posle odlaska patrijarha Arsenija IV. Posle begstva Arsenija III arnojevia i Arsenija Jovanovia srpsko ime tako je bilo mrsko ovde da su ne samo hriani od straha, no i sami poturenjaci morali uzeti jezik arnautski za svoj, samo da se udvore kod muhamedanaca. Na taj nain (prireuje Jovan Tomi) u ovim krajevima srpski ivalj koji se toliko bunio protiv turske vlasti; koji je trao u susret svakom inozemcu to je hteo da radi protiv Turaka; koji je uestvovao u svima narodnim pokretima i za toliko vekova bio najbolji branilac pravoslavlja primio je muhamedanstvo i, ostavi zajedno sa Arnautima muhamedancima, postao je Arnautaem i najveim protivnikom i narodu iz kojega je ponikao i pravoslavlju. XXI. VLADA MARIJE TEREZIJE I JOSIFA II. 1. kolska politika Marije Terezije u Slovenakoj. 2. Marija Terezija prema Hrvatima. 3. Seljako pitanje. 4. Josif II i njegove politike ideje. 5. Seoba Srba u Rusiju. 6. Verska tolerancija Josifa II. 7. Srbi i Hrvati prema Josifu II. 8. Dositej Obradovi. 9. Srpsko ulaenje u zapadnu kulturu. Carica Marija Terezija, koja je na austriskom prestolu god. 1740. nasledila svoga oca Karla VI, bila je izuzetno darovita ena. Njoj Austrija ima da zahvali najvei deo svog administrativnog, kulturnog i socijalno-privrednog preporoda; austriski istoriari njenom sistematskom, godinama sprovoenom, radu pripisuju izgraivanje Austrije kao jedinstvene drave. Beki profesor Hajnrih Kremajr, u svojoj dobroj, nedavno iziloj i lepo napisanoj monografiji o toj znamenitoj vladarci, kazuje da je za njene vlade sve dolazilo u slubu jasno shvaene ideje o izgraivanju jedinstva i ne manje jasne, mada ne sa istom doslednou sprovodive, misli o podravljavanju, koja se najpre javlja vie kao negacija stalekih ureenja, trpljenih vie po obliku nego po sutini, i koja se probija odreenije tek tokom godina. Ona je imala kao cilj da to dravno jedinstvo Austrije sprovede pod nemakim duhovnim vostvom i da mu da nemako obeleje; ona je, kako je, kau, govorio Bizmark za nju, upotrebila nemaki malter za spajanje austriskog dravnog mozaika.

419

Ta dravna politika Marije Terezije, hvaljena s austriskog i nemakog stanovita, morala je dovesti do sukoba sa narodima u njenoj dravi koji su imali svojih posebnih tradicija dravnog ureenja i do kojih im je mnogo stojalo, pa su protiv germanske etikete u toj politici istavljali svoju kulturu. Procesu habzburgizacije, koja je sadravala u sebi tendencije i centralizacije i germanizacije i grupisanja naroda uz dinastiju Habzburga, sve u isto vreme, stavljala se nasuprot ideja federalizacije u kojoj su, uz stara naslea, ve klijali zameci skorog nacionalizma. Narodi su pristajali da se grupiu oko Habzburke Monarhije kao velike sile, koja ih moe sve pojedinano zatititi i koja moe pomoi da se sa njima ujedine i njihovi sunarodnici sa tueg podruja; ali, nisu pristajali, ni sad kao ni ranije, da se odreknu izvesnih tradicija, koje su postale sastavni deo njihove narodne individualnosti. Stoga je period vladavine Marije Terezije znaio period tekih iskuenja za sve Jugoslovene: Slovence, Hrvate i Srbe. Za Slovence je to iskuenje bilo najslabije, ili je bar na to izilo. kolstvo jeste i ostaje za sva vremena politika stvar, bila je dogma cariinih savetnika i prema tome je izvoena, dobrim delom, i njena inae pedagoki vanredno znaajna kolska reforma od god. 1770. do god. 1774. U svima kolama trailo se uenje nemakoga kao glavnog saobraajnog jezika cele Carevine; ali, inae, najvei deo predmeta, u interesu nastave, imao se uiti na narodnom jeziku, istina samo privremeno, dok se ne utvrdi i proiri znanje nemakoga. Takvo uenje na slovenakom izazvalo je izvestan interes za taj posle protestanata ponovo zanemareni jezik i krenulo je potrebu stvaranja slovenakih udbenika i drugih nastavnih dela i potaklo je na rad dosta kolskih lica. kola je prihvatila slovenaki jezik i tim mu dala nov znaaj u narodu i izvestan polet. Tako je ta reforma kole donela Slovencima nesumnjivih koristi. Ipak, privremenost te zakonske odredbe zadavala je brige. Da nisu dogaaji sa kraja XVIII i sa poetka XIX veka izazvali velike izmene ba na ovom podruju, veliko je pitanje da li ipak sistem postepene germanizacije kroz kolu ne bi imao u slovenakom delu naeg naroda teih posledica. eki istoriar Pelcel, prvi profesor ekog jezika i knjievnosti na prakom univerzitetu, pisao je god. 1788.: Jo u etrnaestom veku moralo se u Lajpcigu znati vendski, kada se htelo da se od seljaka kupe ivotne namirnice na trgu. U tome stanju nalazi se danas grad Prag, gde stanovnici ve govore nemaki. Moda posle par stolea nee vie biti toga sluaja. Kada se, dakle, vremenom bude kazivalo: u ekoj se nekad govorilo slovenski, nee potpuno nemakoj ekoj biti neprijatno da uje kako je dolo dotle da su se esi ponemili. Kada su se izvesnim ljudima mogli initi tako crni izgledi za slovenstvo u ekoj, ta se tek moglo rei za brojno slabije i kulturno tad manje razvijene Slovence? Da ni taj period nae istorije ne bude bez svoje ironije, treba istaknuti injenicu da se Marija Terezija mogla odrati na svom prestolu zahvaljujui u dobroj meri ba dranju Slovena i Maara. Jer protiv nje, odmah po smrti Karla VI, ustadoe nemake drave Bavarska, Saska i naroito Pruska Fridriha Velikoga, koje ili nisu htele da priznaju Pragmatiku sankciju ili su ile za tim da iskoriste promenu na prestolu u poslednjim ratom oslabljenoj Austriji, pa da je lie izvesnih nemakih oblasti. U osmogodinjem austriskom naslednom ratu, koji je ve god. 1740. otpoela Pruska upuivanjem svoje vojske u austrisku lesku, a u koji se brzo umeae i druge drave, veoma opasne, kao to je bila Francuska, stara protivnica Habzburga, Austriju su spasavali ponajvie Sloveni. Rusija joj je bila glavna pomonica. Hrvata i Srba, iz banovinske Hrvatske i Krajine, izvedeno je na bojite do 50.000 ljudi. Panduri avanturiste barona Franje Trenka,

420

poreklom Prusa, prvorazredni ali beskrajno razuzdani borci iz Slavonije, uli su u poslovice po svojoj smelosti, ali i po svojoj svireposti i drskom grabeu. Vo im je, na kraju, kao pravi zlikovac, morao zavriti ivot u tamnici. Hrvatski ban Karlo Baani postade u tame ratu upravnik osvojene Bavarske, a hrvatski vojnici preoe i preko Rajne. Mada se nalazila tokom toga rata u tekoj krizi, i mada su joj oni uinili gotovo neprocenjivih usluga, ipak Marija Terezija nije htela potpuno i do kraja da ispuni elje Hrvata i Maara. Htela je, kolikogod je mogla, da ustupke svede na to manju meru i da ih, kad ih ve mora davati, dovede u sklad sa svojim tenjama i interesima. God. 1745. sjedinila je tri od Turaka osloboene slavonske upanije, virovitiku, poeku i sremsku, sa Hrvatskom; ali, od njih je izdvojila slavonsku Posavinu i pridruila je Vojnoj Granici. I to, verovatno, ne bi uinila jo ni tada da nije ba u tim krajevima izbila buna kmetova, koji, zbog povlaenja vojske na severna ratita, nisu oseali prave vlasti nad sobom, pa su hteli da se otresu svojih vlastelina, da se oslobode poreza i dacija, pa da se, ako mogu, pridrue krajinicima, iji im je ivot izgledao laki. Tri slavonske upanije, ureene kao i maarske, zauzele su zanimljiv poloaj izmeu Hrvatske i Maarske. One su bile hrvatske, stvarno po veini svoga stanovnitva, i pravno po tome to su bile pod banskom vlau; ali, svoja dva poslanika slale su neposredno u zajedniki sabor, kao to su to radile i maarske upanije. Jedva je sad, po pripojenju Hrvatskoj, uspelo izraditi pristanak da se po dva poslanika alju isto tako i u hrvatski sabor. Vojna Granica, koja je stvaranjem Posavske Krajine bila znatno proirena, bi nanovo organizovana. Razdelie je u 11 pukovnija: Hrvatska Krajina imala je 4 (liku, otoku, ogulinsku i slunjsku), Banska Krajina 2 (petrinjsku i glinsku) i Slavonska Krajina 5 (krievaku, urevaku, gradiku, brodsku i petrovaradinsku ili sremsku). Svaki muki graanin u Vojnoj Granici od svoje esnaeste godine bio je vojnik i podvrgnut vojnoj disciplini. Na granici je odravan vojniki kordon ili kordun, kako su ga nai zvali, sa strogom slubom. Jezik komande je bio samo nemaki. Vi ste roeni soldati, pa morate razumjeti njemaki, govorili su, po Tkalevom prianju, uitelji acima. Bez znanja toga jezika nije bilo nikakva mesta u dravnoj slubi ni mogunosti za napredovanje. God. 1776. izvedena je znatna teritorijalna izmena u Krajini. Carica je od Hrvatske oduzela Bansku Krajinu, a vratila joj hrvatsko Primorje sa Rijekom i godinu dana docnije Bakar, Kraljevicu i Bakarac, nainivi od toga novu, severinsku upaniju. U Vojnoj Krajini od primorskih gradova ostadoe samo Senj i Bag. Rijeka je, meutim, elela, da bude pridruena svetoj kruni kraljevine Ugarske kao autonomna oblast, mada politiki podvrgnuta Hrvatskoj, i god. 1779., na predlog same hrvatske vlade, dolo je do carskog reenja kojim se Rijeka sa svojim srezom ima smatrati kao odijeljeno i svetoj kruni kraljevine Ugarske pridrueno tijelo, pa da se ni na koji nain ne mijea sa drugim kotarom bakarskim, koji je od uvijek spadao na Hrvatsku. Te sve promene nisu prole bez izvesnih potresa. U narodu je, uostalom, vrilo i bez njih. Dugo ratovanje na strani bee ostrvilo ljude i naviklo ih na krv i grabe; hajduija se razvi gotovo ne manje nego kao u susednim turskim oblastima. Za hajduke behu odlina sklonita bogate ume, naroito u Slavoniji. Oko Sikirevaca, pria jedna hrvatska hronika, bila je uma tako gusta da se ni zmija za rep iz nje, kako je obiaj rei, ne bi mogla izvui. Hajduke u njoj, veli se, morali su svaki dan bolje nego fratrove raniti. Razvila se, tokom ratovanja, i samosvest kod ljudi, koji nisu vie doputali da se sa njima postupa kako kome ud donese. Od god. 1743. do god. 1756., do poetka

421

novoga, Sedmogodinjega rata, u Hrvatskoj i Slavoniji bilo je povie buna. Bunili su se kmetovi protiv vlastele i radi krajinikih povlastica; bunili su se Srbi zbog nasrtanja na njihovu veru; bunili se Liani zbog novog vojnog reda i uniformisanja; i bunili se, najzad, seljaci protiv gospode i novih nameta. Ova poslednja pobuna uze u Zagorju dosta opasne razmere, a bila je naroito uperena protiv Zagreba. Njega, govorili su, treba rasturiti, gospodu u njemu pobiti, i onda sve podvri pod Krajinu; iz tog grada dolaze sirotom puku ove nevolje. God. 1755. kao da se ponovi Gupev pokret, i po motivima ustanka, sa nagomilanom mrnjom seljaka na gospodu, i po svirepom nainu kako je uguivan. Ali, krajnji rezultat ovoga puta ispao je drukije. U idejama Marije Terezije, pretstavnice prosveenoga apsolutizma, bilo je da se pomau iroki narodni redovi, da bi se diglo opte blagostanje. Plemstvo je bilo pretstavnik tradicija i prolosti, i ono e, politiki vaspitano, davati stalno otpor cariinim tenjama za unifikacijom; zadovoljan seljak bie, meutim, pouzdan oslonac krune. Stoga, ve ovog puta, carica nareuje istragu ne toliko protiv pobunjenih seljaka, koliko protiv plemia i gospode zbog koje se seljak morao buniti. Istraga se zavrila jednom optom cariinom odlukom, god. 1756., kojom se poloaj seljaka prema plemiima znatno popravio. Da se u izvesnoj meri skri mo plemstva sa njihovim kolektivnim manifestacijama, uvede se u Hrvatsku administrativna podela u upanije, kakva je postojala u Ugarskoj, sa upaniskim skuptinama, koje su mogle optiti neposredno sa krunom. Ban posle toga postade neka vrsta inovnika sa trogodinjim rokom, a znatno se oslabi i ranija apsolutna vlast stalea. Hrvatski sabor, posle tih izmena, izgubi ovoj stari znaaj; carica, ili u Hrvatskoj kraljica, osigurala je sebi i pravo i mogunost da i bez njega upravlja Hrvatskom i dobija izraze njenih elja. Marija Terezija bi u svojim centralistikim reformama ila svakako i dalje da je nije prekinuo Sedmogodinji rat, voen od god. 1756. do god. 1763. Taj novi, ne manje krvavi i naporni rat od nedavnog Osmogodinjega, vodila je Austrija ovog puta, na veliko iznenaenje sveta i mimo stoletnu tradiciju svoje vladarske kue, u savezu sa Francuskom i u prvo vreme pored drugih manjih drava i sa Rusijom. Nai ljudi bili su veoma potrebni kao vojnici i onda se, prirodno, nisu smeli initi novi pokuaji koji bi ih mogli razdraiti. Posle tog drugog i dugog rata, koji je iscrpeo zemlju gotovo potpuno, bile su nove reforme veoma potrebne. Njih potie naroito cariin sin i od god. 1765. njen savladar, Josif II, ovek sav u prosvetiteljskim idejama XVIII veka, koje je godinama marljivim itanjem zbirao, dobronameran, liberalan, demokratski duh, ali nedovoljno realan, uporan i u osnovi suvie od jedne, uglavnom doktrinarske, linije. U reformnoj akciji on je energiniji od majke i ide, esto u sukobima sa njom i sa ostalom okolinom, do krajnjih linija. U pitanju centralizacije i germanizacije izmeu njih nije bilo razlike u shvatanju, nego samo u metodu rada. Ni Marija Terezija nije trpela maarsko-hrvatskog sabora, ali Josif II ga je prosto eliminisao. Od god. 1764. on ga vie ne saziva. Saborsku izvrnu vlast preneli su na Vee kraljevina Hrvatske, Slavonije i Dalmacije, obrazovano prema slinom Veu Ugarske, i sastavljeno iz est lica pod banovim pretsednitvom. Stvaranjem posebnog Hrvatskog vea, koje je bilo nezavisno od ugarskog i njemu ravno, mogao je car donekle da zadovolji samoljublje Hrvata. Be je sa tom injenicom raunao i naglaavao je, oznaujui ovo kao nagradu za hrvatsku vernost. Ali, tu koncesiju, danu Hrvatima kao naknadu za obilaenje sabora, Be nije mogao da odri. Maari su u tom videli, uostalom nimalo skrivenu, tendenciju da se rascepa podruje krune Sv. Stevana i pregli su svom snagom da tu hrvatsku ustanovu dobiju pod svoju vlast. U tome su ih

422

pomagali i hrvatski stalei, koji se nisu mogli da pomire sa novom ustanovom kao negacijom sabora. Marija Terezija, doista, 19./30. jula god. 1779., ukide Hrvatsko vee, a njegove poslove prenese na ugarsko Namesniko vee, a ne na hrvatski sabor. Tim aktom Hrvatska je podvrgnuta izvrnoj vlasti Ugarske, ili, kako kae F. ii, Hrvatska postade, u administrativnom smislu, dio ugarske uprave, izgubivi stoljetnu svoju potpunu autonomiju i nezavisnost. To podvrgavanje Hrvatske Ugarskoj pripremano je odavno sa maarske strane. Kroz itav XVIII vek od osam hrvatskih banova samo je jedan bio Hrvat, a svi drugi Maari, a i taj jedan Hrvat, grof Ivan Drakovi, bio je na banskom poloaju jedva godinu dana. Dvor je pokuavao da, u svom interesu, odvoji Hrvate od Maara, i razvijao je u tome smislu i izvesnu agitaciju u Hrvatskoj i nailazio uvek kod jednog dela Hrvata na povoljan odziv. Ali, zato je stalno postojala i druga jaka stranka u Hrvatskoj, koja je htela da se na svaki nain ostane u zajednici sa Maarima. Orijentacija prema Beu znai pretvaranje Hrvatske u obinu austrisku pokrajinu; orijentacija prema Budimu borbu za odravanje tradicija posebnog kraljevstva. Hrvati bi, moda, bili popustljiviji u svom borbenom odnosu prema Beu, da je Be hteo da izie na susret njihovim eljama u pogledu podvrgavanja Granice pod bansku vlast; ovako, njima su samo sa vremena na vreme upuivane laskave poruke ili izvesna obeanja, za koja se, i onda kad su davana, gotovo znalo da se nee odrati. U pitanju Pragmatike sankcije Hrvati su prvi habzburkoj dinastiji uinili krupnu uslugu. To ipak nije smetalo beki dvor, poslovian zbog svoje nezahvalnosti, da god. 1723., pridobijajui Maare za Sankciju, pristane da se naglasi i ozakoni nerazdeljivosti zemalja krune Sv. Stevana, to je, drugim reima, znailo ni manje vi vie nego da se Hrvatska svojom voljom ne moe odvojiti od zajednice s Ugarskom. Svakako, izmeu Hrvatske i Maarske nikad nije ni postojao ist odnos personalne unije, nego su veze izmeu njih bile tenje, to je, uostalom, sasvim obina pojava u ivotu kad se veu jai i slabiji; ali je, posle ovog akta od god. 1723., o tome odnosu prestala svaka stvarnija sumnja. Novi akt od god. 1779. otiao je za korak dalje i liio je Hrvatsku i dotadanjih iluzija o njenom pravu. Tek ako su se malo osvestili od toga akta i poeli mu sagledati sav znaaj, doli su i za Ugarsku i za Hrvatsku jo krupniji udarci. Ostavi posle majine smrti (Marija Terezija je umrla 18./29. novembra god. 1780.) kao jedini vladar, nespreavan ni od koga u svojim odlukama, Josif II je energino poeo da sprovodi svoje dravnike planove. On je prvi vladar Habzburga koji se ne htede krunisati krunom Sv. Stevana i koji tim javno pokaza da ne vodi rauna o istoriskom pravu Ugarske. Odmah potom, god. 1785., on ukide maarske i hrvatske upanije i celu Hrvatsku i Maarsku razdeli u deset okruga. Hrvatska sa Meumurjem i Prekomurjem postade jedan okrug za se, dobivi novoga bana, Maara Franju Balau; ali, sa veoma ogranienom kompetencijom. Slavonija bi odvojena od Hrvatske i spojena sa Baranjom. Za ova nadletva u zemlji car odredi nemaki kao slubeni jezik i natera sve inovnitvo da ga u roku od tri godine mora savladati. Ti carevi postupci uzbudie silno i maarsko i hrvatsko plemstvo. Da mu se opru otvorenom pobunom, kao to su radili njihovi stari i pokuavali i sada neki ogoreniji, to vie nije ilo; car je imao vojsku, i u borbi sa njom oni bi, nesumnjivo, zlo proli. Tim pre to je car, sem na vojsku, mogao u borbi protiv njih raunati i na seljake. Delom iz svog istinskog humanog liberalizma, delom iz fiskalnih razloga, a dobrim delom i stoga to je u seljacima hteo da dobije oslonac u borbi protiv plemstva i svetenstva, car je 11./22. avgusta god. 1785. ukinuo lino kmetstvo i seljaku zavisnost

423

od gospode. Svesni da bi seljaci mogli stoga ustati protiv njih, hrvatski i maarski plemii su otvorenoj borbi pretpostavljali podzemnu agitaciju protiv cara i jednu vrstu potpune pasivne rezistencije. Sa vladom Marije Terezije nisu bili nimalo zadovoljni ni Srbi, dok su se Josifom II prosto oduevljavali. U svojoj teskobi, za vreme Osmogodinjega rata, carica, koja nije htela da popusti Hrvatima u pitanju njihove Vojnike Krajine, popustila je Maarima u pitanju srpske Pomorike i Potiske Krajine, i god. 1741. naredila je njeno ukidanje. Ali, kako joj je srpska snaga trebala za vreme trajanja rata, ona to ukidanje nije izvodila odmah nego postepeno, od god. 1743. do god. 1750. Da umiri i obavee Srbe, carica im je god. 1743. potvrdila povlastice i naredila da se, meu ostalim, doznae i hrvatskom banu, pa da ih i on objavi. 21. septembra god. 1743. pisao je patrijarh Arsenije IV da e ta objava biti na radost ljudima pravoslavnim, jer e videti da se i Hrvatska iz privilegija naih ne iskljuuje. Videi maarske tenje i beko poputanje prema njima, srpski sabor od god. 1744. digao je odluno svoj glas protiv njih. Mi smo, istina, inkorporisani kraljevstvu ugarskome; ali, nismo nikako podvrgnuti Maarima, govorili su oni tom prilikom, traei da im se potuju zajemena prava, a da se ne ograniavaju ili gotovo sasvim ne unitavaju naom krvlju steene privilegije. Dok je rat trajao, prema Srbima se imalo koliko toliko obzira; a kada je prestao, pristupilo se konanoj likvidaciji Pomorike i Potiske Krajine i progonjenju i u drugim pravcima. Srpska graniarska milicija bi preustrojena u pet regularnih pukova, tri peaka i dva husarska, kojima posle kratkoga vremena poee postavljati kao zapovednike i oficire tue ljude. Sve ovo izazva veliko vrenje meu Srbima. Oni su iz tih demilitarizovanih oblasti preli god. 1751. najpre u Banat; broj preseljenih porodica iznosio je na 2200. U Srbe, jednom krenute sa njihovih naselja i nezadovoljne, nije bilo teko baciti misao o novoj seobi, pod bolju vlast, u pravoslavnu Rusiju. Austrija ih je ponizila, te moraju da se sele tamo amo kao cigani sa ergama, a ne kao pravi i privilegirati nacion, kako su se oni tuili. I stoga, kad u leto god. 1751. stigoe neki Srbi oficiri iz Rusije, da pozivaju Srbe na seobu tamo, i kad je tu akciju poeo pomagati i ruski poslanik u Beu, grof Mihailo Bestuev, zatalasa se velik deo nezadovoljnika da napusti dotadanja sedita. Voi pokreta behu Jovan Horvat, rodom iz Petrovaradina, potpukovnik morike milicije, i potpukovnik Jovan arnojevi, koji je inae eleo da postane knez u Crnoj Gori. Oni su, preko Bestueva, izradili pristanak ruske vlade da budu odmah, sa svojim ljudima, primljeni u rusku vojsku; Rusija je tih godina uopte favorizovala useljavanje krepke muke snage, naroito iz naih slovenskih i pravoslavnih zemalja. Zna se, na primer, za pokuaj cetinjskoga vladike Vasilija Petrovia da prevede u Rusiju jedan deo Crnogoraca, za to je dobio i pristanak ruske vlade, god. 1753. Prva grupa srpskih iseljenika iz Banata za Rusiju krenula je krajem septembra god. 1751., sa Horvatom na elu. U Beu tu seobu nisu smeli spoetka javno da spreavaju iz obzira prema saveznikoj Rusiji, koja im je trebala zbog prema njima neprijateljskog dranja Fridriha Velikoga. Sem toga, nije se verovalo da e taj pokret dobiti vei huk. Maarskim vlastima, meutim, to iseljavanje Srba nije uopte bilo neprijatno. Kad je pokret za seobu naredne godine poeo da uzima vee razmere i kad je bilo uhvaeno nekoliko agitatora poslanih iz Rusije, beki dvor je promenio dranje i poeo pokret silom da uguuje. Pomagala ga je u tom i srpska jerarhija, koja se bojala da ta seoba ne oslabi snagu srpskoga naroda u Austriji. Ali, i ruska vlada je bila energina, i naterala je Austriju da u tom pitanju unekoliko popusti; sem toga, svojim interesovanjem za Srbe i pravoslavlje pokazala je da joj ne moe biti

424

svejedno kako se pod Habzburzima sa njima postupa. To je, naravno, uveliko diglo presti Rusije kod Srba, mada se ova intervencija u Beu krila. Posle prve otila je i druga grupa srpskih emigranata, pod vostvom potpukovnika morike milicije, Jovana evia, u septembru god. 1752., a manjih prelaza bilo je i tokom god. 1753. U Rusiju preseljeni Srbi smeteni su jednim delom izmeu Sinjuhe, Buga i Dnjepra juno od prave linije koja spaja ue reice Visa u Sinjuhu i reice Tjasmina u Dnjepar. Taj kraj se onda prozvao Novom Srbijom, a u njemu je bio zapovednik Horvat, koji je god. 1763., zbog zloupotreba, degradovan i premeten. Druga grupa bi smetena kod Doneca, od Bahmuta do Luganje, gde grad Slavjanoserbsk uva pomen na te vremenom u Ruse pretopljene Srbe. U svome lepome Junaku naega doba Ljermontov je sa ljubavlju opisao jednog Srbina oficira, moda poznanika iz tih naselja, porunika Vulia, koji je verovao da je sudbina oveja napisana na nebu i koji je svoj fatalizam potvrdio glavom, nosei u sebi neku duboku mistiku, koja doista nije neobina u naoj rasi. Zar nju ne bi mogli nazirati i sada, u ovome, pod tako neobinim prilikama izvedenome, vraanju na svoja prastara ognjita? Marija Terezija, dobra katolikinja, htela je, po primeru svojih prethodnika, da ili privoli ili natera Srbe na uniju. Nekatolicima se zatvaraju sva vrata u dravnoj slubi; na izvesnim stranama ak se otro kanjavaju ljudi koji se opiru uniji i nee da napuste svoju veru. Ometa se podizanje pravoslavnih crkava, a ponegde se ak i gotove crkve rue; ima mesta u koja se uopte ne dozvoljava da ue pravoslavni svetenik, mada u njima ima pravoslavnih stanovnika. U knjige, koje se naturuju Srbima, unose se unijatski tekstovi i prave se falsifikati mitropolitskih peata, da bi se tako mogle uneti u narod. Na vie strana pravoslavni se silom gone da svetkuju katolike praznike, a na svoje da rade. Zabranjuju se ili ometaju krene slave. Zbog strahovitih verskih progona i nasilnog i bezdunog gonjenja u unijate izbila je god. 1755. prava buna u okolini Severina. God. 1752. traili su Srbi iz Jegre, preko podupana, da se zbog verskog gonjenja isele natrag u Tursku. Lista raznih nasilja, u kojima uestvuju i crkvene i graanske vlasti, tolika je da bi sama mogla ispuniti ne jednu glavu kakve podrobne istorije, nego itav jedan tom. Da nije bilo Osmogodinjega rata, kada je Srbe trebalo kretati u vojsku, i da nije bilo obzira prema Rusiji, nesumnjivo je da 6i Srbi, tokom prvog perioda vladavine Marije Terezije, imali jo i crnjih dana. Njima se popravio poloaj tek od dolaska Josifa II. Taj odluni reformator i protivnik verskog prozelitizma ustaje odmah, posle stupanja na presto, protiv povlaenog poloaja katolikog svetenstva, podvrgava ga cenzuri, spreava mu neposredan dodir sa papom s obilaenjem carskih vlasti, odbacuje neke papine bule. Od god. 1781. poinje njegovo ukidanje kaluerskih redova i zatvaranje manastira koji se nisu bavili nekim humanim ili prosvetnim radom. Najagresivniji katoliki red isusovaca ili jezuita ukinuo je sam papa ve god. 1773., pa to sad nije morao car da ini, ali je odredio da se velikim imanjem toga reda stvore u habzburkim zemljama fondovi za kole. Preveliku ustrinu i revnost carevu u crkvenoj politici uzalud je pokuavao da zaustavi sam papa, Pije VI, svojom linom intervencijom u Beu, god. 1783. Za pravoslavne i sve druge nekatolike svoje podanike izdao je car 10./21. decembra god. 1781. ovoj uveni Patent tolerancije, kojim je svakom bez razlike zagarantovana potpuna sloboda vere i verska ravnopravnost. Time je Josif II dokrajio Srednji vek u Habzburkoj Carevini i napravio od nje doista zemlju napretka. Da je taj carev Patent kod Srba, koji su zbog vere dugo i mnogo stradali, pozdravljen sa najveim oduevljenjem razume se samo po sebi. Josif II uivao je kod Srba dobar glas ve i pre

425

toga. Kad je aprila meseca god. 1768. stigao u Arad, on je naiao na uenog srpskog kaluera Pahomija Kneevia, koji je tri godine studirao u Hali, zainteresovao se za nj i, na veliko iznenaenje i Srba i katolika, doao je na slubu u pravoslavnu crkvu, celivao podneseno evanelje i kleknuo pri najsvetijem delu liturgije. To je za progonjenu crkvu bilo toliko odlikovanje i u ono doba stvar toliko neobina da je glas o tom morao proi kroz narod kao vest o kakvoj pobedi. Posle e, god. 1785., car govoriti o srpskom junatvu sa puno naglaska, i pretpostavie njihovo portvovanje maarskom. On je ovo inio, naravno, ne samo iz uverenja, nego i stoga da pomou Srba moe lomiti maarski otpor. Tako se dogodilo da su u odnosu prema Josifu II Srbi i Hrvati stali na dva sasvim suprotna gledita. Srbi su odluno za carevu dravnu politiku zbog njegova liberalizma u verskoj politici i zbog njegovog stava prema Maarima; Hrvati su iz tih istih razloga i zbog njegovog liberalizma u verskoj politici protiv njega. Stanovnitvo katoliko gleda u Josifu II neku vrstu Antihrista, dok Srbi u njemu vide novoga Marka Aurelija. Za hrvatske dravopravne obzire Srbi nemaju mnogo oseanja. U carevom apsolutizmu oni ne vide nita neobino, jer su na takvu vrstu upravljanja odavno svikli, otpre u Turskoj, a posle i u Austriji. I njihov crkveni poglavica bio je jedno vreme apsolutan vrhovni poglavar svetovnjaka, dok je to u crkvi bio gotovo stalno. Tako se vladalo i u Rusiji. Srbi su i za centralizam, po toj istoj tradiciji, i zbog sukoba koje su dotle imali sa ugarskim i hrvatskim staleima zbog njihovih tenja da ih sebi podvlaste. Od germanizacije bojali su se manje nego Hrvati i Maari, nalazei izvesne zatite u svojim privilegijama, koje je Be, mada uvek sa tenjom da ih potsee i pogazi, ipak sa vremena na vreme obnavljao i respektovao. I dogaalo se tako neto to je doista iznenaivalo: dok je Josifova vlada nipodatavala stara dravna prava Hrvatske i Maarske i odbijala da sazove njihov zajedniki sabor, dotle je priznavala srpske privilegije i dozvoljavala po njima sazivanje srpskih sabora. Be se mogao za to dranje pravdati time to su srpske privilegije dali njegovi carevi i to to nisu bile povlastice isto dravopravnog karaktera, dok su hrvatske i maarske poticale odranije, bile protivne duhu beke politike i to su imale istu tendenciju dravnog separatizma. Za vreme Josifa II stvorila se meu srpskom inteligencijom jaka struja ljudi koji su se zalagali za popularizaciju njegovih liberalnih ideja i koji su poeli otru borbu protiv srpskog klerikalizma i prevlasti svetenike u narodu. Javlja se opta tenja za to irom prosvetom u narodu, sa zabacivanjem svih predrasuda verskih, stalekih, drutvenih. Zato to hoe da unaprede opte dobro nacije, ti ljudi se nazivaju nacionalisti, a dolaze ponajvie iz redova mladih intelektualaca i boljih i neto obrazovanijih graana. U srpsko drutvo unose se ideje slobodnih zidara, u ije redove ulaze ak i svetena lica, kao arhimandrit Stevan Stratimirovi i Jovan Jovanovi akabenta. Knjievna propaganda za sve te ideje poinje dosta rano. Ve god. 1773. izila je sa nemakim i slavenosrpskim tekstom knjiga o Josifu II, a za njom i itav niz drugih. Glavni pretstavnik te prosvetiteljske propagande u naoj knjievnosti bio je Dositej Obradovi (roen u akovu, u Banatu, god. 1742. ili 1743.), sam raskaluer, koji je kao mladi, pun verskog oduevljenja, uao u manastir Hopovo, a odatle posle pobegao duboko razoaran, da za itav ivot ostane protivnik kaluerskoga reda i njegova morala. On e u mnogobrojnim svojim spisima ii sistematski za tim da u narodu iri nove ideje liberalnoga zapada, gledajui uvek na polzu blinjega moga. Dositej unosi prvi u nae

426

drutvo, ve god. 1783., u svom manifestu upuenom Ljubeznome Haralampiju, napredna i nova shvatanja, koja znae prekid sa mnogima od starih tradicija. Posle uvodne pohvale Josifu II, u kojoj se s oduevljenjem klie: Josife ftori, mili vladjetelju, Sunce sveta i blagodjetelju, --O vek zlatni! O slatka vremena, Kad je opta ljubov ueena! i gde dolazi do izraza radost to se devojke nee vie bojati manastira, razvija se, u prozi, ironija prema molitvanju za novac. Obznanjujui svoje prvo delo koje e izii iz tampe, Dositej kae da e ono biti napisano na narodnom jeziku, a ne na slavenosrpskome, jer je irenje prosvete u iroke redove mogue samo tako kad narod razume jezik onoga ko mu se obraa. Jezik ima svoju cenu od polze koju uzrokuje. A koji moe vie polzovati nego opti, celoga naroda jezik? On se svojim delom ne misli obraati samo svojim pravoslavnim Srbima, jednoj uoj narodnoj grupi, nego pomilja na iri krug, na sav na narod. Govorei za narode koji u ovim kraljevstvam i provincijam ivu, razumevam koliko grke crkve, toliko i latinske sledovatelje, ne iskljuujui ni same Turke Bonjake i Ercegovce, budui da zakon i vera moe se promeniti, a rod i jezik nikada. Bonjak i Ercegovac Turin on se Turin po zakonu zove, a po rodu i po jeziku kako su god bili njegovi ukundedovi tako e biti i njegovi poslednji unuci: Bonjaci i Ercegovci, dogod Bog svet dri. Oni se zovu Turci, dok Turci tom zemljom vladaju, a kako se pravi Turci vrate u svoj vilajet, otkuda su proizili, Bonjaci e ostati Bonjaci, i bie to su njiiovi stari bili. Ove uistinu vrlo napredne ideje naega nacionalizma, tek probuenog u pravom duhu vremena, kazivane prvi put tako svesno i odreeno, dolazile su jo i suvie daleko ispred svoga vremena; ali, imaju prosto proroku tanost i slue na ast slobodi duha oveka koji ih je pisao 1783. godine! Moja e knjiga (pisao je on dalje) biti za svakoga koji razumeva na jezik i ko s istim i pravim srcem eli um svoj prosvetiti i narave poboljati. Neu nimalo gledati ko je koga zakona i vere, niti se to gleda u dananjem veku prosvetenom. Po zakonu i po veri svi bi ljudi mogli dobri biti. Dositej niti je eleo da bude niti je ustvari bio originalan pisac. On je, kako ree za nj Lukijan Muicki, kupio mudrost tuih naroda, da bi je dao svome; njemu je da kae korisnu i dobru stvar, bez obzira odakle ona idejno potie. On je gotovo itav svoj ivot proveo kao uitelj, saoptavajui drugima svoje primljeno znanje i svoje iskustvo; on je, sasvim svesno, ostao itavo vreme uitelj i u knjievnosti. Sa tim svojim novim idejama u naem drutvu i sa uvoenjem narodnoga jezika on je dao osnove i sadraj novoj srpskoj knjievnosti, koja izilazi iz svetenikoga srednjovekovnoga kruga i postaje narodna. U svome delu o Srpskoj knjievnosti XVIII veka Jovan Skerli je celu novu orijentaciju srpskoga drutva svodio na veliki uticaj jozefinizma i prosvetiteljskih ideja njegova vremena i na Dositeja Obradovia i njegove savremenike i poslednike. Taj uticaj priznavao je i podvlaio i Dositej sam, i on je nesumnjiv; ali, ipak, treba naglasiti da nije bio tako kulturno jednostran. Prosvetiteljstvo, Aufklrung, bio je pokret cele Evrope, koji je i Dositej prilino dobro poznao na svojim mnogim putovanjima po gotovo svima evropskim zemljama. Nije racionalistiko-liberalni duh iz Austrije zahvatio Evropu, nego

427

obratno. To se, uostalom, vidi i iz Dositejevih spisa i pisaca koje je itao i prevodio; a to se, isto tako, vidi i pri analizi duhovnoga razvitka samoga Josifa II. Srpsku knjievnu preorijentaciju iz apsolutnog ruskog i preteno bogoslovskog kruga u ovaj zapadnjaki i jozefinistiki nastojao je dr. Mita Kosti da svede na jedan dosta uzak vremenski period, od Karlovakoga sabora god. 1769. do ureenja srpskih crkveno-socijalnih odnosa Deklaratorijom od god. 1779. On naglaava da ta preorijentacija nije izvedena spontano, nego prisilno, oteavanjem i zabranjivanjem veza sa Rusima i naturanjem nastavnih i drugih programa nemakih, koji su uvedeni bili i po ostaloj Carevini. Kao glavna sredstva austriske politike bila su kod nas ova: uvoenje dravnih osnovnih kola, koje su sa sistemom vaspitavale decu u austriskom dravnom duhu, i osnivanje Kurcbekove tamparije za irilske knjige i zabrana uvoza knjiga iz Rusije. To je sve tako, ali pored svega toga mi drimo da je preterano rei kako ba i samo period od god. 1769. do god. 1779., sa tim istaknutim momentima ini najglavniju epohu u celokupnom ivotu Srba u bivoj monarhiji od Velike seobe (1690.) do osloboenja (1918.). Taj period jozefinistiko-terezijanske aktivnosti samo je priprema i prelaz za punu aktivnost narednih godina Josifova rada, kada su Srbi poeli da prilaze njegovim reformama ne pod pritiskom kolsko-policiskih mera nego iz ubeenja, sa bogatim fondom iskustava i saznanja steenih na vie strana. Uostalom, zar sluaj temivarskoga episkopa Petra Petrovia, koji je itao francuskoga skeptika Pjera Bela i pisao god. 1790. da je ve stariji nego da bi mogao opet Katihizis u ruku uzeti, da predrasudenija u meni ponovim, koja sam pomou filosofije sreno daleko od mene udalio, ne govori sam po sebi dovoljno jasno da srpsku racionalistiku kulturu XVIII veka nije opravdano svoditi samo na jedan izvor uticaja i za te uticaje traiti opet jedan suvie ogranieni rok kao uslovnu genezu? Zar vanredna Pahalija novaja od god. 1775. Jovana Avakumovia ne kazuje dovoljno jasno da je novi duh poeo ulaziti u srpsko drutvo i bez i donekle pre Felbigerova kolskog sistema i drugim putem? Srbi trae svoja znanja i bez austriske cenzure i neposrednog njihova uputstva. Ne govori li Jakov Ignjatovi u svome Vasi Repektu o tome istome Avakumoviu da je znao na flauti i hegedama svirati da mu se i u Italiji udie, a pokraj toga bio je izvrstan pesnik, i nije li Gotlib Hiler, inae bezkaajni nemaki stihotvorac, pevao ak pohvalnu pesmu Geniju Avakumovieve flaute? A sigurno je da Avakumoviu to i ostalu knjievnu i umetniku kulturu njegovu nije mogao dati Felbiger i sistem njegove kole. Sloboda duha tih godina traila je svoje puteve ponekad sasvim nezavisno od kolskih sistema i ak im je prethodila i dovela najzad do njihovog reformisanja. Felbigerova reforma je sama po sebi, kao najvei deo reformi uopte, rezultat novih shvatanja i miljenja, a ne njihov genetiki izaziva. U svojoj vrlo lepoj i mislenoj studiji o Slikarskoj umetnosti Srba u Vojvodini izneo je Veljko Petrovi vrlo sugestivno tendencije naih vodeih linosti jo u prvoj polovini XVIII veka da se prilagode novim prilikama u novoj sredini i da sebe i svoje poslednike evropeiziraju. Lepo je pratiti kako od starih zografa postaju novi moleri, kako se ide za savremenou. Hristofor efarovi ve je god. 1741. iao u Be da usavrava svoju umetnost, a posle i mnogi drugi. Ceo na XVIII vek iao je u tom stalnom naporu uzdizanja, da se dostigne nivo okoline, i ja stoga nalazim da je malo i suvie kolski hteti jednu povoljnu etapu u tom procesu objanjavati njegovim bitnim izvoritem.

428

XXII. RUSKA AKTIVNOST NA BALKANU. 1. Ruski uticaj u Crnoj Gori. 2. Vasilije Petrovi. 3. Lani car epan Mali. 4. Ukidanje peske Patrijarije. 5. Crnogorski guvernadur Jovan Radonji. 6. Uticaj Rusije u Dalmaciji. 7. Rusija i Dubrovnik. 8. Kuuk-kainardiski mir. Ruski duhovni i politiki uticaj na srpsko drutvo tokom XVIII veka samo je jaao. On je duhovno bio najintenzivniji meu Srbima pod austriskom vlau, odnosno na podruju karlovako-beogradske mitropolije, gde je sredinom XVIII veka, prilikom seoba iz Banata u Rusiju, dobio uz to ne samo politiki, nego jo i izrazito antiaustriski znaaj. Slino jaanje ruskoga uticaja moe se utvrditi i u Crnoj Gori, gde on, isto tako, uz stalno antitursko dobija sve vie i antimletako obeleje. Kada je iza smrti vladike Danila ( 4. januara god. 1735.) njegovo vladiansko mesto dobio njegov sinovac Sava, miran, povuen i kasnije piu odani ovek, Mleani su se za izvesno vreme tuili na Crnogorce kako su nepouzdani, i bili su im zabranili pristup u primorske gradove. Za vladiku Savu su znali da je rusofil; ali, lino na nj nisu mogli da se tue, jer on je gledao, koliko je god mogao, da popravi odnose u susedstvu. U ratu saveznika protiv Turaka god. 1736. do god. 1739. Crna Gora je uzela malo uea, zadravana u akciji ponajvie od Mleana, koji su bili protiv toga rata. God. 1742. krenuo je vladika Sava u Rusiju, po sporazumu sa zborom crnogorskih glavara, da moli za produenje obeane pomoi za Crnu Goru, koja im se neuredno isplauje, i da se tamo prikae kao novi duhovni glavar njen. Carica Jelisaveta odredila je da se isplati zaostala pomo i da se vladici da i neto drugih priloga, i pokazala je tim izvestan interes za daleku Crnu Goru i u prilikama kada se od nje ne nada neposrednoj vojnikoj saradnji. Po povratku iz Rusije vladika Sava nastavlja i dalje ispravne odnose sa Mleanima, kao sa neposrednim susedima, na koje su Crnogorci ekonomski bili upueni; ali, u tom nailazi na velike tekoe u svojoj roenoj zemlji. Njih mu stvara nemirni, ambiciozni, spletkama i avanturama skloni sinovac Vasilije, koji ga je zamenjivao (1742.1744.) na Cetinju i posle mu se pridruio kao neka vrsta savladara. God. 1750. postao je Vasilije ak i vladika uz svoga strica, koga je gotovo sasvim potisnuo u pozadinu. Vladika Vasilije daje crnogorskoj politici borben karakter i obre se potpuno prema Rusiji. Da lino izloi u Rusiji svoja politika shvatanja i da izradi njen javan protektorat nad Crnom Gorom, on je god. 1752., sa punomonim pismima svoga strica i crnogorskoga zbora, krenuo za Petrograd i Moskvu. U jednom pismu od 22. aprila god. 1753. on je molio tamo da bi principat crnogorski (principat ernogorsko) bio unesen u titulu Njenog Carskog Velianstva (carice Jelisavete), i da bi se u povelji o tome, uz Crnogorce, pomenuli i Primorci i Brani. Dotina povelja imala bi da istakne kako taj crnogorski principat nije nikom podloan nego samo sverusiskoj samodrici. Tom prilikom Vasilije je objavio u Rusiji, god. 1754., i jednu vrstu promemorije kao Istoriju o ernoj Gori. Taj istorisko-politiki memoar, imajui da postigne neposrednu materijalnu korist za Crnu Goru i za Vasilija lino, nije vodio mnogo obzira o istoriskoj istini, kako to, uostalom, vladika nije inio ni u drugim prilikama. U Rusiji je vladika ovog puta, obaveten o srpskim seobama iz Banata, pregovarao i o tome da tamo prevede i neto Crnogoraca, od kojih bi se obrazovao zaseban puk, i dobio je za to carsku dozvolu. Po povratku iz Rusije, hotei da igra znaajnu ulogu, a svakako potaknut prijemom koji je tamo naao, Vasilije buni narod u Crnoj Gori protiv davanja danka

429

Turcima. Uz to nastavlja i svoju raniju neprijateljsku politiku prema Mlecima. To, naravno, izazva i protiv njega i protiv Crne Gore i jedne i druge. Krajem god. 1756. napadoe Turci na Crnu Goru sa tri strane, nanee joj dosta tete i naterae je da ipak plati hara. Mleani su se bili reili da Vasilija negde otruju, bojei se ponajvie njegove agitacije meu Crnogorcima za Rusiju i zazirui od mogunosti da bi Rusija u Crnoj Gori stvorila svoju vojniku bazu. Vasilije je, doista, i radio u tome pravcu. Sa Cetinja, jo 7. februara god. 1755., on je molio caricu Jelisavetu ponovo da primi njega i ceo pravoslavni narod pod svoju zatitu, da bi prestali dumanski Venecijani od neprijateljske zavisti protiv nas, i javljajui ujedno da mu Mleani rade o glavi. Krajem te iste godine on je u Grblju traio od glavara potpise sa izjavom da postaju ruski podanici. Kada je turski vojni napad izvren, i kad su sve Vasilijeve molbe Rusima da spree Turke ostale na kraju bez uspeha, pred dvostrukom opasnou od Turaka i Mleana, vladika je poetkom novembra god. 1756. pobegao iz Crne Gore i zadrao se u Senjskoj Rijeci. Odatle je, preko svojih poverenika, pokuao da bar izvede onu, u Rusiji obeanu, seobu jednog puka Crnogoraca; ali, ni u tom nije uspeo, ponajvie zbog vanredno ive mletake propagande. Da se opravda, da doe do novih sredstava i da se sa kakvim bilo ruskim priznanjem vrati meu svoje ljude, Vasilije je sa Rijeke, poetkom god. 1758., otiao ponovo za Rusiju. U Rusiji su za to vreme o Vasiliju i njegovu radu dobili izvesne podatke, koji nisu bili nimalo povoljni za njega. Optuivali su ga naroito njime nezadovoljni Crnogorci, njegovi dotadanji saradnici, od kojih je neke on sam pretstavljao Rusima kao ljude svoga poverenja. Stoga je ruska vlada sada prema njemu lino postala mnogo nepoverljivija; ali, nije htela da naputa stvorene veze sa Crnom Gorom. Nepoverenje prema vladici opredelilo je rusku vladu da god. 1759. polje u Crnu Goru svoga posebnoga izaslanika, pukovnika Pukova, koji je imao da odnese dodeljenu pomo narodu i da proveri podatke vladiine o stanju i prilikama u zemlji. Izvetaj izaslanikov nije bio povoljan ni za Vasilija, ni za mitropolita Savu, a ni za Crnu Goru. Ona je pretstavljena kao zemlja anarhije, sa vladom prava jaega, sa zavaenim plemenima i sa optim sklonostima za pljaku. Posle neuspele misije, osetivi neraspoloenje Rusije, Vasilije je popravio odnose sa Turcima; ali, nije uspeo da ih popravi i sa Mleanima. U njegovoj glavi, i posle ovih loih iskustava dosad, javljale su se stalno neke buntovne ideje i neki smeli planovi, za iju su realizaciju nedostajali svi uslovi. God. 1763. on je smislio i prvi plan o stvaranju ujedinjene srpske drave, koja bi obuhvatala, pored Crne Gore, Srbiju, Bosnu, Dalmaciju, severnu Albaniju, Bugarsku i ak Vojniku Granicu, dakle gotovo sve Srbe pod turskom i austriskom vlau. Za ostvarenje toga plana on je raunao na ustanak svih Srba i valjda na pomo Rusije. On je, kae jedan izvetaj, vodio pregovore i prepisku o tome sa karlovakim vladikom Danilom Jakiem; ali, nije, kao to se moglo unapred oekivati, nikako uspeo da za izvoenje toga maglovitoga ali nacionalno zanimljivoga plana nae dovoljno preduzimljivih i vetih ljudi. Da popravi svoj glas u Rusiji, i da otud dobije nove pomoi za oskudnu Crnu Goru, Vasilije je god. 1765. krenuo po trei put u Petrograd. U Rusiji se, na tome putu, razboleo i 10. marta god. 1766. umro, u samom Petrogradu. Ovim svojim estim putovanjima u Rusiju, odvoenjem tamo jednog broja mladih Crnogoraca na kolovanje, dobijanjem materijalne pomoi od Rusije, prianjima o velikome ruskome carstvu i njegovoj ljubavi za pravoslavlje i za Crnu Goru, vladika Vasilije je nesumnjivo mnogo doprineo da se u Crnoj Gori pojaa kult Rusije, koji je,

430

istina, postojao i pre toga, ali koji ipak nije bio toliko razvijen kao od njegova vremena. On je pomutio dotadanje odnose Crnogoraca prema Mleanima, na koje su pazili i vladika Danilo i vladika Sava, i tako je i politiki i materijalno uputio svoje zemljake na rusku stranu. Koliko je ruski kult u to doba bio zahvatio celu Crnu Goru vidi se najbolje po polukominoj avanturi sa pustolovom epanom Malim. Uz boine poste god. 1766. bee stigao u Mahine neki stranac, lekar, i to kako Ljubia po predanju pria, go, bos, sneben; govori sporo i nategom, a zanosi besjedom kao po kranjski, da ga jedva razumije zaueni domain. Tu mu je dola na um misao da se proglasi za ruskoga cara Petra III, mua carice Katarine II, koga su god. 1762. ubili neki ljubimci cariini. U septembru god. 1767. bio je puten jedan njegov proglas na narod u Crnoj Gori, kojim ih je pozivao da se meusobno umire, i na kom se bio potpisao kao epan Mali i najnii od svih na svetu, dobar s dobrima. On je, svakako, video neobini kult Rusije i ruskog cara u Crnoj Gori, upravo fanatizam narodni za njih, kako kae jedan mletaki izvetaj, i reio se da ga iskoristi. Pomou nekih Crnogoraca, koji su sa vladikom Vasilijem bili u Rusiji i tamo, toboe, videli cara, njemu nije bilo teko pustiti taj glas i dati se identifikovati. Mada je kod izvesnih ljudi bilo ustruavanja da se prizna njegovo carsko poreklo, on je ubrzo, ipak, pridobio veinu naroda za sebe, pa ak donekle i vladiku Savu. Ima miljenja, ne mnogo verovatnih, da epan sam nije pustio spoetka taj glas o sebi, nego da su to uinili ba ti Crnogorci Vasilijeva kruga, a on da je samo prihvatio njihovu sugestiju. Meutim, oevidno je da se takav glas ne bi mogao ni pustiti, niti bi se on mogao odrati, da je epan hteo da ga odluno presee i kae istinu. Ovde su posredi bili svakako ponajvie lini interesi i jedne i druge strane. epanove uspehe znatno je pripomoglo i to to mu je poetkom god. 1768. doao u Mahine poslednji srpski patrijarh Vasilije Brki. Taj patrijarh osumnjiena ivota, koji je nekad bio akon patrijarha Arsenija IV i za koga su neki govorili da je sa njegovim novcima i stvarima pobegao god. 1749. pa se potucao po svetu, doao je, kao sarajevski mitropolit, god. 1763., do najveeg poloaja u srpskoj crkvi. Dve godine potom on je bio zbaen sa patrijariskoga prestola i odveden u zatoenje na ostrvo Kipar. Porta, koja je ve od Arsenija III bila veoma nezadovoljna radom srpske patrijarije i koja je od seobe Arsenija IV jo pojaala svoja podozrenja, prihvatila je rado sugestije carigradskoga Fanara da se srpska patrijarija u Pei, kao nepouzdana, ukine i podvrgne njemu. Povod je dalo svakako sumnjivo dranje patrijarha Vasilija, iju krivicu ne znamo potpuno, ali koji je bio aktivnija priroda i ne bez izvesnih sklonosti za podzemni rad. Njegov naslednik, Grk Kalinik II, dao je brzo ostavku na svoj poloaj i stavio predlog sa jo nekoliko Grka episkopa da se srpska patrijarija likvidira. Sultan Mustafa III i uini to svojim fermanom od 11. septembra god. 1766., predajui srpsku crkvu pod vlast grke. Sa Kipra je svrgnuti patrijarh Vasilije dobegao god. 1767. u Crnu Goru, ali nije doao vladici Savi, u neki njegov manastir, nego se neko vreme zadravao meu Piperima, a odatle stigao epanu. Njih dvojica poela su zajedniku akciju; epanu je dobro doao autoritet patrijarhov, a patrijarh se opet nadao pomoi epanovoj za svoje line ciljeve. Naravno da su ruske vlasti, im su doznale za epanovo prianje, poruivale u Crnu Goru da je on obian pustolov i da ga treba odmah izobliiti. Prvi je to uinio ruski poslanik iz Carigrada, ije je pismo stiglo vladici Savi ve u januaru god. 1768. Vladika je go pismo uputio u narod. Ali, ono, umesto da urazumi ljude, izazva obratno dejstvo.

431

epan, videi da je sve u pitanju, rei se na energine mere. Pismo oglasi kao lano i podmetnuto od Mleana, raspali na jednom zboru zle instinkte na grabe spremne mase, vladiku metne pod strau, i onda sam prigrabi svu vlast, prvih dana februara god. 1768. epanova pojava u Crnoj Gori izazvala je protivakcije i kod Mleana i kod Turaka. Kod njih nije bilo sumnje o tome da je on pustolov; ali, nije im mogla biti prijatna injenica da ime ruskoga cara izaziva toliko oduevljenje i pokret meu narodom. To tim vie to je epan ivo delovao i meu mletakim podanicima u Primorju i meu turskim u celom susedstvu. Turska, koja je u to vreme od Francuske bila podbadana na neprijateljstva protiv Rusa, zbog ruske poljske politike, naredi u leto god. 1768. okolnim paama da napadnu Crnu Goru i proteraju lanoga cara. Turska vojska prodre do eva; ali, tu bi suzbijena, i to posle neobine panike koju bee izazvao udar groma usred njihove ordije. Mleani su, meutim, ljuto kaznili epanove pristalice u Primorju, naroito Mahine, Pobore i Brajie. Turci bi svakako ponovili svoj napad, raunajui s izvesnom pomou Mleana, da nisu odmah potom uli u rat sa Rusijom. Carica Katarina II, isto kao nekada Petar Veliki, raunala je na saradnju balkanskih hriana i pozivala ih je u zajedniku borbu. U Crnu Goru bi upuen knez ore Dolgoruki sa nekoliko oficira, da krene verne saveznike u akciju i svri, uzgred, celo pitanje i sa epanom. Dolgoruki je stigao krajem jula god. 1769. u Crnu Goru, sazvao zbor glavara na Cetinju i zakleo ih na vernost Rusiji i njenoj carici. epana je dao zatvoriti. Ali, uverivi se da je on, ve stoga to se izdavao za ruskog cara, bio odan ruskoj stvari i da u inae prilino razobruenoj Crnoj Gori pretstavlja nesumnjiv autoritet i stvara tamo naroito potrebnu centralnu vlast, pustio ga je uskoro iz zatvora u manastiru i pred svoj polazak dao mu je ostatak novca i sve drugo to je bio doneo za kretanje Crnogoraca u borbu protiv Turaka. Posle je Rusija ak i zvanino priznala epanovu dobronamernu upravu u Crnoj Gori, odbijajui mu, naravno, firmu pod kojom je doao do nje. Uinila je to, svakako, ponajvie zbog poetoga rata sa Turskom, raunajui makar i na malu saradnju Crne Gore, koja bi vezala jedan deo turske vojske. epan, meutim, nije ulazio u vea preduzea, nego je dozvoljavao samo etniku, Crnogorcima i inae najprisniju, akciju. Jo za vreme trajanja toga rusko-turskoga rata on bi jednog dana naen zaklan, 11. septembra god. 1773. Zaklao ga je jedan malo pre toga nabavljeni mu sluga Grk, kako se misli, potplaen od skadarskoga vezira. Za epanovim primerom poveo se brzo jedan drugi avanturist, Budvanin Stijepo Zanovi, koji je pokuao da se proturi u Crnoj Gori kao epanov naslednik. Ali, u tome nije uspeo. Fridrihu Velikom taj se budvanski petljanac pretstavljao jednim pismom kao Etienne Petit de Montenegro. O epanu se ve prialo po Evropi. Dok se on izdavao za ruskoga cara, njegovi poslednici, u dekadenciji, behu zadovoljni da se mogu proturati negde bar u epanovo ime. Slabi vladika Sava, ve ostareo, bee izgubio i ono malo autoriteta to je imao. Za njegove vlade uze maha guvernadur Jovan Radonji, kome, prema jednoj sumnjivoj diplomi, bee toboe sam vladika sa narodnim zborom na Cetinju, 20. avgusta god. 1770., izdao uverenje kojim mu se priznaje u vjenoje i potomstvenoje nasledstvo gobernaturstvo arnogorskoje. Bila ta diploma falsifikovana formalno ili sadrajno, nesumnjivo je da se Radonji doista doepao vlasti i da se god. 1779. slubeno potpisivao kao naalnik i gubernator ernogorski i da se pola dravnog peata nalazilo u njegovoj vlasti. U pregovorima sa bekom vladom god. 1779. on se stavljao ispred mitropolita i traio i veu nagradu od njega. Taj guvernadur nalazio se u Crnoj Gori i za vreme epanovo; ali, po izvetaju jednog lana Dolgorukijeve misije,

432

bio je mlad i bez ikakve moi nad ovim rasputenim i samovoljnim narodom. Guvernadur je jae uvrstio vlast tek posle epanove pogibije i za vreme meuvlaa od smrti vladike Save ( 26. februara god. 1781.) do dolaska na vlast novoga vladike iz kue Petrovia, Petra I. Ruski uticaj bio je jak meu pravoslavnim narodom i u Dalmaciji. I otud su kalueri ili po milostinju u Rusiju i donosili otud priloge i crkvene knjige i utvari. U susedstvu Crne Gore delovala je mnogo i akcija sa te strane. Da prekrati dolazak ruskih knjiga na svoje podruje, pomogla je Mletaka Republika osnivanje slovenske tamparije Grka Dimitrija Teodosija u svome gradu, koja je poela rad oko god. 1758. A da suzbiju rusku orijentaciju uopte, vlasti Republike poele su od druge polovine XVIII veka da vre progone pravoslavnih na sve naine i da tim izazivaju veliko nezadovoljstvo u narodu. Kada je na upravu Dalmacije doao Franesko Dijedo, proglasio je 27. februara god. 1760. naredbu svoje vlade da se pravoslavno svetenstvo podvrgava pod vlast katolikih biskupa. Te i druge mere Republiine protiv pravoslavnih izazvae, prvi put na toj strani, posredovanje Rusije kod mletake vlade u korist ugroenoga pravoslavlja u Dalmaciji. To posredovanje imalo je uspeha i ono je, prirodno, jo vie diglo presti Rusije u narodu. Snagu Rusije osetila je i mala Dubrovaka Republika. ivlje veze izmeu nje i Rusije poele su od vremena Petra Velikoga, kad su neki dubrovaki plemii stupili u rusku slubu. God. 1710. pevao je ve Ignjat Gradi u svome Plamu sjeverskom u slavu Petrovu, a domalo i neka druga lica. Znatnu ulogu u tim vezama imao je Hercegovac Sava Vladislavi, trgovac, koji je stekao prijateljstvo cara Petra i od njega dobio ak i titulu grofa. Za vreme Katarine II, odnosno za vreme rusko-turskoga rata od god. 1768. do god. 1774. Dubrovaka Republika, kao turski vazal, zamerila se Rusiji to je zaplenila jednu njenu lau. Zapovednik ruske flote u Sredozemnome Moru, grof A. Orlov, bio se zbog toga i zbog drugih usluga koje su Dubrovani inili Turcima toliko naljutio da je hteo bombardovati sam Dubrovnik, a zaplenio im je oko 50 laa. Uplaena Republika zavapi za pomo na sve strane, pa i kod carice Katarine. Posle dugih pregovora dolo je god. 1775. u Livornu do mira, po kojem je Dubrovnik dobio natrag svoje lae; ali, zato je morao primiti u ovoj grad ruskoga konzula i dopustiti da on tu, u svojoj kui, podigne pravoslavnu kapelu. Ovom zahtevu opirala se isto katolika, verski vrlo iskljuiva, Republika dugo i uporno, molila je za posredovanje i caricu Mariju Tereziju; ali, sve to nije pomoglo; Orlov nije poputao. Kada je ugovor sklopljen, ruska vlada nije urila da podigne traenu kapelu, po svoj prilici moljena za to, ili ona ili njen konzul, od dubrovakih upravljaa. Prva pravoslavna crkva u tome gradu kao mala privatna kapela otvorena je tek god. 1790. U ratu sa Turskom Rusi su postigli nekoliko lepih uspeha. Njihova vojska ula je u Vlaku i Moldaviju; na pojavu ruske flote u Sredozemnome Moru digoe se Grci na ustanak; turska flota bi potpuno unitena. Ruski uspesi pogodie izvesne interese drugih sila i izazvae njihovu zavist ili strah od suvie nagloga i velikoga jaanja Rusije. Tada je od austriskoga kancelara Kaunica pala zaviu diktovana re o ravnotei sila na Istoku, i tada je njegova drava spremila god. 1771. tajni ugovor sa Turskom, samo da sprei rusko irenje preko linije Pruta. Fridrih Veliki nalazio je da bi poraz Turske mogla da plati slovenska Poljska, i da se na njen raun okoriste, pored Rusije, i Pruska i Austrija. Pod njihovim pritiskom Rusija je pokuala da sklopi mir; ali, u tome nije uspela sve dok nije slomila potpuno tursku vojsku. Tek skrhana, Turska je mirom u Kuuk Kainardi, 10. jula

433

god. 1774., izmeu ostaloga, primila na se i obavezu da titi hrianski ivalj i da prizna ruskim poslanicima u Carigradu pravo posredovanja u pitanjima pravoslavne vere. Time je ruski uticaj meu balkanskim hrianima, svima izreda, znatno porastao i postao dominantan. Pravoslavnih je na Balkanskom Poluostrvu bilo vie nego samih Turaka, i ona sila koja je uzela njih pod svoje okrilje i u raun svojih politikih kombinacija mogla je mirno raunati da vodi glavnu re u balkanskoj politici i da moe Tursku stalno drati izmeu dva gvoa. Kuuk-kainardiski mir (kae dr V. Popovi) znai prelazak vostva u Istonom pitanju sa Austrije na Rusiju ... Beogradski mir suzbio je Austriju na balkansku granicu, a kuuk-kainardiski doveo je Rusiju na tu granicu. XXIII. KOINA KRAJINA. 1. Savez izmeu Rusije i Austrije. 2. Austriski odnosi sa Crnom Gorom. 3. Vladika Petar I Petrovi. 4. Frajkor. 5. Koina krajina. 6. Srbi za austrisku pobedu. 7. Svitovski mir. 8. Prilike u Crnoj Gori i Bosni. Uspesi Rusije u istonoj politici izazvali su veliku zabrinutost u Beu. Zauzeta opasnim borbama sa Pruskom, Austrija nije mogla za itav etvrt veka da bude aktivna na Balkanu, i sada je doivela da se Rusi spuste na domak dunavske linije, da uzmu reavanje Istonoga pitanja u svoje ruke i da postanu neka vrsta zatitnika pravoslavnog stanovnitva Balkana, iji se dobar procenat nalazio i u granicama Habzburke Monarhije. Uvrivanje Rusa na Balkanu znailo bi kraj austriskome irenju u tom pravcu. Kako je Fridrih Veliki potiskivao Austriju iz Nemake, oduzevi joj najpre lesku i zapreivi je da god. 1779. uzme Bavarsku, Dunavskoj Monarhiji posle toga nije bilo drugog puta nego da se iri na raun Slovena i Turaka, u Poljskoj i na Balkanu. Jedno vreme, poetkom sedamdesetih godina, dok je mislio da se moe oslanjati na Fridriha Velikoga, Josif II je pokuavao da Rusiju silom zaustavlja od dalje akcije na Balkanu i doprineo je time znatno da Katarina II u poslednjem ratu pone pregovore za mir pre nego to je nameravala; ali, kada je posle video da mu Fridrih nije pouzdan prijatelj i da je ak sam priao Rusiji, on se trgao, oseajui dobro da bi rusko-pruski savez, ako se obrne protiv njega, mogao postati katastrofalan po Austriju. Kada nije mogao da u istonoj politici ide protiv Rusije, onda Josifu II nije ostajalo drugo nego da ide sa njom, da ne bi, na kraju, ostao bez ikakva uea u dobiti. Na Balkan se imao primeniti ve oprobani metod podele sfera i podruja, koji je ve upotrebljen u politici prema Poljskoj. Sa Rusijom sporazumno Austrija je mogla povratiti i svoj uticaj u Nemakoj, do kojega joj je bilo mnogo stalo; bez nje, ili protiv nje, ona bi mogla samo da izgubi na svima linijama. Voen tim razlozima, Josif II je, odmah po neuspelom ratu za Bavarsku, izmenio svoju dotadanju politiku i priao Rusiji, sa kojom je god. 1781. sklopio savez. Katarina II htela je da raisti sa turskom vlau u Evropi. To je bio njen plan i ranije, koji su joj sedamdesetih godina omeli Austrija i Pruska; sada, kad je ula u savez s Austrijom, ona je taj plan mislila i da ostvari. Plan o podeli Turske izraivan je odmah po sklopljenome savezu. Rusija se nosila milju da obnovi Grko Carstvo sa Carigradom kao prestonicom i sa jednim ruskim princem na elu. Vredi istai opservaciju N. Jorge da se Rusija pri tom nije mislila oslanjati na ljude oko grke patrijarije u samome Carigradu, koji se behu odavno izmirili sa turskom vlau i dobili od nje na eksploataciju sve pravoslavno stanovnitvo turskoga podruja, nego na nacionalno nepomirljiviji

434

elemenat Moreje i otoka. Dok je Rusija obezbeivala svoj uticaj u istonome delu Balkanskoga Poluostrva, Austrija je traila za sebe zapadni deo. Kao svoju sferu Be je oznaavao zapadnu Vlaku; jedan, tri milje irok, pojas zemljita ispod Dunava od Beograda do Nikopolja; i sve zemljite zapadno od linije BeogradDrim. Izmeu Rusije i Austrije imala se obrazovati nova drava Dakija sa Vlakom, Moldavskom i Besarabijom, da ne bi izmeu te dve velike sile dolo do trvenja zbog neposrednog sukoba interesa na tome vulkanskome podruju. Naskoro po sklopljenome sporazumu Rusija je zauzela Krim (god. 1784.) i zajedno s Austrijom poela spremanja za skoranje operacije. Kroz Srbiju se razmilie austriski agenti, da ispituju zemljite i pripremaju narod na ustanak, hvatajui veze sa glavnim ljudima u zemlji. U austriski program ue sada i Crna Gara. Jo od god. 1779. u njoj se, usled austriske agitacije, javio pokret koji je iao za tim da se Crna Gora tenje vee uz Austriju. U jednom aktu iz god. 1779. koji su potpisali guvernadur Jovan Radonji, arhimandrit Petar Petrovi i serdar Ivan Petrovi, tuili su se Crnogorci na Ruse, kako su ih ostavili na cedilu, i nudili su se Austriji, pristajui da ova o svome troku uvede u Crnu Goru posadu od 150 vojnika (un corpo di 150 soldati) i da plaa sve vlasti u zemlji zajedno sa guvernadurom i mitropolitom. U sluaju da posle rata sa Turcima doe do sklapanja mira traili su da njihova zemlja bude u ugovoru pomenuta kao slobodna i nezavisna, to je u svim dotadanjim ugovorima izmeu Turaka, Rusa i Mleana bilo stalno proputano. Kako su se crnogorski zahtevi u pogledu novca pokazali vrlo neskromni, odbio je car Josif 12. aprila god. 1779. njihove ponude, otpravivi glavare sa lepim reima i neto poklona. Posle sporazuma sa Rusijom, u jesen god. 1781., promenuli su u Beu miljenje i uputili su u Crnu Goru, u sporazumu sa guvernadurom koji bee doao u austrisku prestonicu, pukovnika Paulia sa dva oficira, da tamo ispitaju prilike i podnesu izvetaj ta bi i koliko mogla oekivati carska vlada od te zemlje i naroda. Pauliev zanimljivi izvetaj daje o Crnoj Gori i Crnogorcima prilino objektivna obavetenja i govori za to da se uspostave veze sa njom; ali, car Josif je nalazio da itavu stvar treba napustiti. U mirno doba, govorio je on, od Crne Gore nema koristi, a veza sa njom stajala bi Austriju skupo; a i u ratno doba, zbog velike udaljenosti, korist bi od nje bila premala. To odbijanje austrisko otetilo je ugled guvernadura Radonjia, koji se bee sav zaloio da doe do bliih veza sa bekom vladom. Njegov poloaj naroito su pogorali Mleani, kojima bi austriska orijentacija Crnogoraca morala biti veoma neprijatna, i skadarski paa Mahmud Buatlija, stari protivnik Crne Gore. Vladika Arsenije Plamenac, i suvie odan piu, nije bio jaka linost da podri guvernadura u zemlji, u kojoj protivnika agitacija poe izazivati nerede. Mladi arhimandrit Petar Petrovi bio je spoetka, u politici, sauesnik Radonjiev; ali, posle se odvojio od njega i, kao ovek od uticaja i po linoj vrednosti i po bratstvenikim vezama i po poloaju, stavio se njemu nasuprot, ne dozvoljavajui mu da uzme ovu vlast u svoje ruke. Kada je Petar god. 1784. otiao iz zemlje, da se u Karlovcima zavladii, i potom krenuo u Rusiju, da obnovi veze i trai pomoi za otadbinu, kojoj je Buatlija pretio, iskoristie Turci pometenost u Crnoj Gori i napadoe je. ak je, na alost, jedan deo Crnogoraca pristao ovog puta uz Turke, neto iz straha, neto zbog mita, a neto zbog opozicije prema guvernaduru. Posle krvavih borbi od vie dana prodre Buatlija 23. juna god. 1785. na Cetinje, pa ga pohara i popali svu okolinu. Na povratku, da susedna plemena pod mletakom vlau kazni to su pomagali Crnogorcima, paa napade i pohara Patrovie, a

435

domalo to neviteki ponovie i susedni, sa njima zavaeni, Crmniani. Oajne molbe guvernadurove u Beu nisu donele nikakve koristi. Vladika Petar I naiao je u Rusiji na neljubazan prijem. Knez Potemkin ga je ak dao proterati iz Petrograda. Jedna verzija govori da je razlog za to to je vladika svratio Srbinu eneralu Simeonu Zoriu, protivniku kneevu; ali, nije iskljuena mogunost da se u Petrogradu doznalo za tube crnogorske i lino Petrove na Rusiju u austriskoj prestonici. Carica Katarina je, istina, pozvala vladiku natrag, jo pre nego to je napustio rusku zemlju; ali, on se, duboko uvreen, nije hteo povratiti i zakleo se da njegova noga vie nee prei preko ruske granice. God. 1787. obila su nedavno osvojeni Krim dva saveznika vladara, Katarina II i Josif II. Pokazali su tom posetom celom svetu ne samo postojanje saveza, nego i njegove agresivne tendencije. Da ne bi bila preduhitrena, Porta sama, odmah potom, 13. avgusta god. 1787., objavi rat Rusiji, u koji, kao ruski saveznik, posle est meseci, ue i Austrija. Istina, pre objave rata, Austrija je nou uoi Vavedenija god. 1787. pokuala da, pomou Srba, prepadom uzme Beograd, ali joj to u poslednji as ne ispade za rukom. Izmeu nje i Rusije bilo je, pored svega uveravanja o prijateljstvu, i suvie mnogo nepoverenja i surevnjivosti. To se videlo po njihovu radu i tu, na srpskoj granici, a jo jasnije po njihovu radu u Crnoj Gori. Kada je Rusija, pozivajui narod na borbu, uputila u Crnu Goru majora Savu Mirkovia, nalo se u Beu odmah da je to povreda saveznikoga sporazuma i stoga su austriska dva kaletana, Filip Vukasovi i Ludvig Pernet, upuena isto tako da pokrenu Crnogorce u ime Josifa II, bila spremna da Mirkovia ili smaknu ili zatvore; ali, kolebali su se, jer su se bojali da tim ne razdrae Crnogorce. A i Mirkovi, doista, u Crnoj Gori radio je protiv Austrije, prikazujui je kao protivnicu pravoslavlja. U Srbiji je austriska agitacija naila na povoljno zemljite. Proglas grofa Lasija, glavnoga zapovednika austriske vojske, upuen hrianima Srbije, Bosne i Albanije, kojim je narodu obeavana sloboda vere i izjednaenje u pravima sa njihovim suvernicima pod carskom vlau, izazvala je, u narodu odranije dobro pripravljeno, raspoloenje za borbu sa Turcima. Sve to je bilo vienije, utlednije, to je moglo da vodi narod, stavi se sada na raspoloenje austriskoj vladi. Valjevski knez Aleksa Nenadovi priao je da se, kao i drugi, lako reio na ustanak. Milo mi bude da se as pre turskog zuluma izbavimo, jer nam je bio sasvim dosadio. Mnogo srpskih ljudi stupi u austriske dobrovoljake odrede, takozvane frajkorce (Freicorps), koji su se, jo i pre formalne objave rata, stali obrazovati pod isto vojnikom komandom u okolini Petrovaradina, u sremskoj Kamenici. Osnovni elemenat za te odrede dali su oni Srbi koji su sudelovali pri onom neuspelom prepadu na Beograd. Zapovednik frajkora postao je major Mihailo Mihaljevi, Srbin. Meu tim dobrovoljcima nalazio se jedno vreme i Karaore Petrovi, iz umadiskoga sela Vievca, kome je tada bilo ve oko dvadeset godina (roen 3. novembra god. 1768.), i koji je, poto je kao mladi pokazao buntovnu ud protiv turskih nasilja i proveo izvesno vreme u hajduiji, bio prebegao god. 1787. na austrisku stranu, u Srem, u Kruedol, i to sa celom porodicom. Kao Karaore prebegao je u Austriju, pre rata, sa celom porodicom, i Koa Anelkovi, ovek neto stariji od njega i dosta imuan trgovac, koji je isto tako stupio u dobrovoljce. Ubrzo, im je objavljen rat, Koa se prebacio u Srbiju, organizovao ete i poeo borbe sa Turcima. U narodu je bio poznat izranije kao trgovac u Levu (bio je rodom iz Panjevca kod Jagodine), imao je veza i ugleda, i isticao se pregalatvom. Stoga je brzo mogao da postigne lepe uspehe u ve podrivenoj jagodinskoj, smederevskoj i

436

kragujevakoj nahiji. Mihaljvviev frajkor, s Aleksom Nenadoviem kao glavnijim srpskim voom, operisao je u zapadnoj Srbiji. Koini uspesi bili su bri, mnogobrojniji i sa vie efekta, stoga je njegov glas u narodu postao mnogo vei i dizao se iz-nad ovih ostalih. Otud je i itav pokret robio ime Koine Krajine. Njegova borba bila je, uglavnom, etnika, ponegde i ponekad u neto veem stilu, izvoena sa po 1000 do 1500 ljudi. Za postignute uspehe car Josif ga je 15. marta god. 1788. postavio za kapetana. Kako je Koa prvih meseci rata ozbiljno ugrozio za Turke vanu vezu izmeu Nia i Beograda, pregoe oni da ga onemogue na tome terenu, i to im poe za rukom ve tokom aprila god. 1788. Gotovo puna tri meseca nosio se Koa sam sa svojim etama protiv Turaka, veoma malo pomagan od austriske Glavne komande. Ta je oklevala. Austrijanci nisu hteli da uu u akciju pre nego to ruski uspesi ne nateraju Turke da razdvoje svoje snage ili da, ak, najvei deo bace tamo protiv njih, da bi se oni, nedovoljno spremni, bez mnogo napora mogli krenuti na osvajanje Srbije. To je dalo Turcima vremena da se priberu i organizuju otpor, i to u dovoljnoj meri, jer se na ruske vee uspehe dalo dugo ekati. Ta austriska pasivnost loe je delovala na nae ljude, pa i na samoga Kou. Pravo oduevljenje popusti. Izbie i lini sukobi. Sam Koa, dobar kao vo, nije bio dobar i kao stareina; pokazao se grabljiv, osion, samovoljan. To ga je dovodilo u este sukobe i sa austriskim vlastima i sa njegovim vlastitim ljudima. Kraj njegovoj akciji uinila je turska ofanziva u Banatu, zapoeta krajem jula god. 1788. Austriske malobrojne ete i svi dobrovoljci iz istone Srbije behu povueni da brane ozbiljno ugroeno austrisko levo krilo. U jednoj borbi sa Turcima, kod Brzaske, 27. avgusta, Koa bi zarobljen i posle za kaznu nabijen na kolac. Prvu godinu rata Austrija je provela, uglavnom, ekajui, a glavne borbe vodili su srpski dobrovoljci, ali na mahove. Narod je pri tom silno stradao od turske osvete. Tak od leta god. 1789., kada je za zapovednika doao energini eneral Laudon, prele su carske ete u ofanzivu, neto zbog voine odlunosti, a jo vie zbog krupnih razloga spoljne politike. astan mir sa Turcima nije se mogao dobiti bez ijednog postignutog vojnikog uspeha, a na astan mir u Beu se pomiljalo kao na preku potrebu. Prvi takav uspeh bilo je dobijanje Beograda, koji se predao 27. septembra, posle dobro organizovane opsade. Iza njega brzo padoe i svi drugi gradovi beogradskoga paaluka. Kada je posle njih zauzeo i Kruevac, 24. decembra god. 1789., vo frajkora, zbog junatva za pukovnika proizvedeni M. Mihaljevi, sa naroitom ljubavlju setio se prestonice kneza Lazara. Naredio je da se iskupe okolni knezovi sa narodom, dao je oistiti davno zaputenu Lazaricu, u kojoj su Turci konje drali, i zapovedio je da se otslui u njoj blagodarenje za narodno osloboenje. On im je, veli izvetaj, odrao tom prilikom govor, i prikazao im Josifa II kao njihova novog kneza. Narod je plakao od radosti i pozdravio je dolazak austriske vojske i srpskih dobrovoljaca kao prave oslobodioce. Austriske uspehe u Srbiji pozdravili su i svi drugi Srbi, nadajui se postepenom osloboenju od Turaka celog naeg plemena i njegovom ujedinjenju pod austriskom vlau. Razdragani Dositej pevao je: O, vek zlatni! O, mila vremena! O, veselja i slatke radosti! Serbija je naa izbavljena, Blaga elja od nae mladosti! --Serbija je mila izbavljena!

437

Nek vopije i Dunav i Sava! Sva je elja naa ispunjena Kakva je to Cesarova slava! --O, vovjeki predraga imena Josife i Ekatarine! Vas e slavit premnoga plemena, Zato kroz vas turska sila gine. A ueni srpski arhimandrit Jovan Raji u svojoj, inae slaboj, pesmi Boj zmaja s orlovi, to jest Turske (zmaja) sa orlovima Austrije i Rusije, klikovao je sve jugoslovenske reke da pozdrave carevu pobedu: Podigni se ti sada, Dunav-reko glavna, Carstva slugo veliki, slavo, diko javna! Zovi Savu i Tisu, iz Karinta Dravu, Muru, Vag i Koranu, i srpsku Moravu, I sve druge okolo savokupljaj reke, Od svih strana privuci male i velike, Donesite vi dare Josifu cesaru, Pod Beligrad bez straha, vaem gospodaru. U tom njegovom zazivu osea se iroka koncepcija oveka koji je dao prvu jugoslovensku povesnicu kao Istoriju raznih slavenskih narodov, naipae Bolgar, Horvatov i Serbov, napisanu ranije, ali objavljenu tek god. 1794.1795. I jedan Dubrovanin, Maro Zlatari, pridruio se toj optoj radosti i ispevao svoju pesmu o Uzeu Biograda. Za to vreme dogodili su se veoma krupni svetski dogaaji. U Francuskoj je god. 1789. izbila revolucija, koja e imati nedoglednih posledica u istoriji oveanstva. Austriski dvor bio je u dogaajima na toj strani zainteresovan dvostruko: na francuskom prestolu nalazila se tada jedna njihova princeza, Marija Antoaneta, sestra careva, a sem toga dogaaji u Francuskoj mogli su da utiu i na rovito stanje u Nemakoj. Neposrednije je, ipak, na Austriju delovao u ovaj mah savez izmeu Engleske i Pruske, stvoren u leto god. 1788., kao odgovor na austrisko-ruski savez. Engleska je htela da sprei ruska, a Pruska da sprei austriska osvajanja na raun Turske, a bez koristi po sebe. Pod njihovim uticajem ula je vedska u rat sa Rusijom, a Pruska je poela otvoreno da ucenjuje Austriju. Dok je bio iv car Josif, on se trudio da rat izdri bar toliko da bi ga mogao likvidirati sa koliko-toliko uspeha; ali, kad je on umro (9./20. februara god. 1790.), njegov naslednik car Leopold II pokazivao je odmah mnogo sklonosti da rat zavri im pre, zadovoljavajui se ili malom ili, ako ne bude mogue drukije, i nikakvom koriu. Stoga je ve poetkom god. 1791. poelo povlaenje austriske vojske iz Srbije, koje je zaprepastilo sav srpski svet. Nabrajajui nevolje od rata, seobe, pomore i gonjenja turska, pisac Tronokog letopisa s ogorenjem belei: I tako je postradao i prosuo se bedni Srbalj, verujui prokletomu Nijemcu, nebrojeno je se izrobio, tako iseeno neskazano, crkve i manastiri jesu nemalo po celoj Srbiji opustili, i u malo vremena trikrat jesu Nemci srpski narod izdavali i Turkom pod sablju predavali, predo ih Bog dijavolu u venu

438

muku. Od sada, oci i bratijo, uvajte se da ne postradate, kako to se sada naemu rodu sluila pogibelj. Car ostavlja mene i sav narod srpski (govorio je sa ne manje ogorenja i knez Aleksa Nenadovi) kao njegovi stari to su nae pradede ostavljali, zato idem natrag preko Save a nemam pisara ni drugih uenih ljudi, no u ii od manastira do manastira i kazivati svakome kalueru i popu da u svakom manastiru zapiu, da vie nikad tko je Srbin Nemcu ne veruje. Ogorenje Srba videlo se i u pretstavci koju su oni 24. avgusta god. 1790. uputili na beku adresu sa pretnjom, ako ih Austrija napusti, da e pod protekciju druge potencije pribegnuti, to jest opredeliti se za Rusiju. Ali, to sve nije nita pomoglo. Pritenjena od Pruske, koja je ula u vrlo bliske veze sa Turcima, Austrija se, ugovorom u Rajhenbahu, jula god. 1790., obavezala na sklapanje mira, i to na bazi status quo ante, sa nekim malim ispravkama granice na Uni. Stoga je ve krajem te godine rasturen i srpski frajkor. Ugovor o miru sklopila je Austrija sa Turcima u Svitovu 23. jula (4. avgusta) god. 1791., posle dugih pregovora i ne istovremeno sa Rusijom. Za Srbe je tim ugovorom bila predviena samo amnestija; Austrija im nije mogla nita drugo izraditi, mada su njihovi vieniji ljudi molili za neku vrstu autonomije. Ni Crna Gora nije uspela da se ispuni njena stara elja i da se u jednom javnom ugovoru prizna njena nezavisnost od Turaka. Misija Vukasovieva nije imala uspeha. Vladika Petar, sa masom glavara, nije upoetku bio naisto sa tim za iji se raun vodi ovaj rat, i odluili su se za nj, neto pod uticajem zveeih razloga, a jo vie kad su dobili slubena obavetenja sa ruske strane da je Rusija ovoga puta u savezu s Austrijom. Vladika se posle toga postepeno pribliavao Vukasoviu, i tek je onda stao poticati narod da se die na Turke, i lino se reio da uestvuje u borbama. Pa, ipak, dobar deo Crnogoraca ostao je i posle protivan celom pokretu, a naroito je bila jaka opozicija meu Kuima i nekim drugim Branima. Meutim, ni sama akcija Vukasovieva nije ni bila, niti je, zbog velike udaljenosti i bez neposredne granice Austrije sa Crnom Gorom, mogla biti ozbiljna. Vredi samo zabeleiti da je u Crnu Goru tokom god. 1788. dolo, sem oficira, jo i 100 likih vojnika, dobrim delom Hrvata, koji su se sa Crnogorcima zajedno hrabro borili pod Spuem protiv Turaka; ali, posle su imali dosta neprilika sa njima. Crnogorci su se ustruavali da uu u vee borbe sa Turcima i da se izlau njihovoj osveti, kad Austrija kree itavu stvar sa tako malo sredstava i kad eli da samo njih iskoristi; austriski oficiri pretstavljali su, meutim, stvar tako kao da su Crnogorci bili sasvim nepouzdani i da su samo traili i primali od njih novac. Na Crnogorce je dosta delovala pomenuta antiaustriska agitacija ruskoga majora Mirkovia, na koju se beki dvor tuio i u Petrogradu, a neto i strah od Buatlije, iju su snagu i bezobzirnost dobro poznali pre etiri-pet godina, i koji se i u ovom ratu krvavo osvetio Piperima za izvedeni napad na Spu. Bilo je, najzad, i politike i line protivnosti izmeu vladike i guvernadura, koja se zaotravala. Vukasovieva ekspedicija zavrena je njegovim odlaskom iz Crne Gore, u septembru god. 1788., a taj odlazak imao je neskriven karakter begstva, koje je, u jednom slubenom izvetaju, podrobno opisao liki pesnik i kaplan Josif Krmpoti. Posle toga zapoeti pokret malaksavao je, nepomagan ni od Rusije ni od Austrije, i ukoliko je bilo borbi na toj strani one nisu prelazile okvir poznatih crnogorskih etnikih podviga. U Bosni je austriska propaganda raunala u prvom redu sa franjevcima. Za njih je Josif II, mimo svoj obiaj i svoja naela, 31. decembra 1784. stvorio fond, iz kojega su se imali vaspitavati njihovi klirici u Zagrebu i Budimu i postajati ujedno prijatelji njegova doma i Carevine. Franjevci su, doista, i bili glavni agitatori njegovi kad je rat izbio. Austriska vojska provela je najvei deo vremena u borbama oko Dubice i stoga se ovaj

439

rat, kao u Srbiji po kapetanu Koi nazvan Koina Krajina, u Bosni prozvao Dubiki rat. On je na bosanskoj granici voen sa neto vie sredstava i inicijative s austriske strane, poto je u Bosni odziv na austrisku agitaciju bio slabiji nego u Srbiji. Bosna nije imala narodnih voa slinih kapetanu Koi ili Aleksi Nenadoviu. To je dolazilo u prvom redu stoga to je muslimanski elemenat u Bosni bio mnogo jai nego u Srbiji. Svi muslimani, potisnuti iz Ugarske, Hrvatske, Slavonije i Dalmacije, sruivali su se, uglavnom, u Bosnu i tu su, na krajnjoj zapadnoj granici Carstva, pretstavljali neku vrstu njene vojnike krajine i bili neobino fanatini u svojoj kaurofobiji. Oni su dobro znali da bi svaki nov uspeh hriana znaio njihovo potiskivanje i sa poloaja i sa poseda, i stoga su se borili s upornou ljudi koji se ne biju samo po naredbi sultana, nego za svoj lini opstanak. Tursko Carstvo nije imalo konzervativnijih podanika od njih, ni ljudi koji su sa vie nepoverenja unapred odbijali sve to je dolazilo sa hrianske strane. Stoga su sada i njihove borbe na liniji Une i Save bile neobino uporne. Austrijanci su pretrpeli nekoliko poraza, od kojih je najtei bio ba pod Dubicom. Tek od jula meseca god. 1788., kada je Laudon dobio zapovednitvo na taj strani, okrenula se srea unekoliko u njihovu korist, pa su osvojili jo tokom god. 1788. Dubicu i Novi, a u prolee god. 1789. i Gradiku. To natera Turke da u Bosnu upute Mehmed-pau, kome ime Arslan (lav) nije opravdalo nade u nj polagane. Kako su Austrijanci pozvali Laudona sa bosanskoga ratita na srbijansko, poverivi mu tamo glavnu komandu, davala se novom pai povoljna prilika da se istakne, poto je bosansko ratite dobilo za Austriju posle Laudonova odlaska drugostepeni znaaj. On je, meutim, samo povratio Gradiku. Sarajevski hroniar Mula Mustafa Baeskija, da objasni tu pasivnost, pria podrobno o pobuni vojnika i voa u turskoj vojsci; naroito istie njenu nespremu. Nisu imali ni opkopa, ni topova, ni odela, ni novca. To je i omelo Arslan-painu ofanzivu za itavu god. 1789. Naredne godine polo je za rukom likim etama da 11. jula zauzmu stari i uveni Cetin-grad, poto je iza duge borbe bio ve sav pretvoren u ruevine. Posle sklopljenoga mira, iza poduih pregovora, koji nisu uvek bili najprijateljskiji, vratila je Austrija Turcima Novi i Dubicu, a dobila je samo neto malo zemljita na likoj mei, oko Cetin-grada, i u Krbavi. Otad pa sve do Berlinskoga kongresa, god. 1878., nije se granica bosanska prema Austriji nikako menjala; otuda je pojam Bosne i njenih granica ostao ustaljen u onom obliku koji su mu dali Turci i koji je osvetan mirovnim ugovorima u Beogradu god. 1739., u Svitovu god. 1791. i u Berlinu god. 1878. XXIV. SABORI OD GOD. 1790. 1. Neuspeh politike Josifa II. 2. Slobodni zidari u naoj sredini. 3. Odnosi Hrvata i Maara. 4. Temivarski sabor. 5. Maarske odluke na Pounskom saboru. 6. Ideja autonomije Srbije. Neuspeh spoljne politike Josifa II, kao i neznatni uspesi njegove vojske, na koju je mnogo polagao, slomie veliko pouzdanje carevo, a u isto vreme izazvae i monu opoziciju protiv njegovih reforama da digne glavu i pone javno traiti promenu kursa. Katoliko svetenstvo, iji je uticaj u narodu car prosvetitelj i suvie potcenjivao, i mono plemstvo Ugarske i Hrvatske behu na elu te opozicije, koja je imala svojih pristalica i na samome dvoru. Car je morao poputati, da bi mogao nastaviti rat i imati ireg oslonca u narodu u sluaju teih komplikacija sa Pruskom. Kao prvi ustupak bilo je sazivanje

440

upaniskih skuptina. Na njima se odmah pokazalo u kolikoj je meri nezadovoljstvo u narodu uzelo maha. Carevi inovnici moradoe da se povuku, i mogli su samo da izveste kako je raspoloenje za rad sa tim elementom prosto nemogue. Nemaki jezik bi odmah odbaen, a ponovo uveden, istina na kratko vreme, latinski. to je spoljna situacija postajala gora i sloenija, to je bivalo jasnije da e se rat na junim granicama Carevine zavriti sa neuspehom, opozicija je sve vie dizala svoj glas. Imbro Tkalac pria kako je njegov ded tada otvoreno govorio: Meni Turci nijesu nita uradili, a car nije ni sabor ni mene pitao bi li zapoeo rat. Caru se prebacivalo to je sve vodio na svoju ruku i zemlju najzad doveo u orsokak. Car, koji se razboleo na ratitu, potiten i razoaran, oseao je i sam da mora ne samo poputati nego i naputati ak osnovna naela svoje politike. Centralizam se pokazao kao suvie krut i neprilagodljiv, i on je krajem god. 1789. bio rtvovan. Po katolikom Boiu, 17./28. decembra, car objavi vaspostavljanje ustava u Hrvatskoj i Ugarskoj i primanje svih obaveza koje iz njega proistiu. Ban Balaa u Zagrebu, glavni pretstavnik reima, morade posle toga prosto da bei. Na duhove je poela uticati i ideologija Francuske revolucije, o kojoj su glasovi sve vie dopirali i do naih strana. U austriskoj Belgiji izbila je krajem god. 1789. revolucija i uskoro tamo bi proglaena republika. Protiv vladarske i upravljake samovolje stade se isticati pravo naroda. Ako za sve tri devize Revolucije, za bratstvo, jednakost i slobodu, narod u naim stranama jo ne bee podjednako zreo i vaspitan, za ovu treu imao je odavno i dosta tradicija i isto tako dosta oduevljenja. U Josifu II Maari i Hrvati su gledali neku vrstu tirana, i borba protiv njegova reima uzela je taj huk, a nastavila se, u neto kanalisanom pravcu, i posle njegove smrti. Kod Hrvata je u to vreme nastala jedna pesma, sva u duhu novog buntovnog pokreta: Ovak Francuz sam govori: Za to no i dan se bori, Da potere gospotinu I utvrdi slobotinu. Komedija Tita Brezovakog Matija Grabancija, koja je god. 1780. doivela tri izdanja, ima dobrim delom da zahvali svoju veliku popularnost samo otroj satiri protiv postojeeg stanja, u kojem su pravdoznanci istini oi iskopali, a pravdi ih zavezali da ne bi videla kaj je pravo ali krivo. I zato vam vezda vse naopak ide. U Hrvatskoj je pokret slobodnih zidara, prvenstveno u francuskim idejama, ak ponegde sa francuskim imenima loa i sa francuskim jezikom u prometu, poeo ve od ezdesetih godina XVIII veka. Prva slobodnozidarska loa otvorena je u Glini negde oko god. 1769., pod francuskim imenom L amiti de guerre, a osnovali su je hrvatski oficiri koji su uestvovali u Sedmogodinjem ratu. Na elu joj je bio pukovnik grof Ivan Drakovi, koji je u pokret uveo i jo neke lanove svoje porodice. Varadinska loa, osnovana god. 1772., nosi ime Lunion parfaite, koje posle menja u programsko ime Libertas. Do god. 1777. u Hrvatskoj i Slavoniji otvoreno je sedam loa, iji su lanovi bili iz najuglednijih hrvatskih porodica, kao Erdedi, Jelaii, Pejaevii i dr., nekoliko svetenika, katolikih i pravoslavnih, kao zagrebaki biskup Josif Galjuf, Maksimilijan Vrhovac, kanonik Filip Volgemut, arhimandrit Stevan Stratimirovi, Josif akabenta i dr. Jedan deo tih ljudi bio je za slobodoumne reforme Josifa II u korist seljaka i za versku

441

toleranciju, pomagao je njegova nastojanja u prosveti i humanosti; ali, ipak nije do kraja odobravao i njegovu optu politiku. Austriska unutarnja politika ula je u fazu reakcije i pre Josifove smrti, a posle nje izmenila se potpuno. Poputalo se u dravopravnim pitanjima; ali, stezale su se narodne slobode. Svuda se oseao, po slubenim reima, strah od francuske zaraze. Hrvatska opozicija bila je jedno vreme veoma otra. Nalazilo se ak ljudi, kao baron Ignjat Magdalenovi, koji su, zbog Josifove politike, mislili kako dinastiji treba staviti do znanja da je prekrila svoje obaveze prema narodu, i da stoga treba sa njom praviti nov, pouzdaniji, ugovor ili ak pomiljati na novu dinastiju. Kao to je sasvim prirodno, Maari i Hrvati, zbog zajednike opozicije Dvoru, dooe meusobno u tenji dodir. Baza njihovog otpora bila je sa jedne strane u istorizmu njihovih dravnih tradicija, a sa druge u probuenoj narodnoj svesti, koja e otsad iz godine u godinu samo jaati. Zbog istorizma iva je studija dravnog prava i istoriskih spomenika; ak se, po prianju grofa Adama Oria, poelo nositi u Ugarskoj i odelo starih vremena. Mesto nemakoga u upotrebu poe ulaziti narodni jezik. Katanieva Mara Valpovkinja skida svileno odilo, koje za njom po zemljici uti, da obue od pamuka roklju i zapiva pismu na slavonski. Na upaniskoj zagrebakoj skuptini izneo je 4./15. aprila god. 1790. veliki upan Nikola krlec predlog da se Hrvatska vee s Ugarskom nerazvezivom vezom, kako bi, tako ujedinjene, mogle odrati zajedniki borbeni front, o koji bi se imali razbiti svi dalji pokuaji nasrtanja na njihova prava. Na hrvatskome saboru, koji se mesec dana potom sastao u Zagrebu, ostvario se taj predlog, koji nije bio samo lini izraz krlecov. Hrvatski sabor doneo je tada zakljuak da Hrvatska i Maarska dobiju jednu zajedniku vladu, senat kraljevine. Takav odnos izmeu Ugarske i Hrvatske ima da potraje eve dotle dok se natrag ne osvoje oni delovi Hrvatske to ih sada dre Turci i Mleani, tako da se uzmogne nai na okupu dovoljan broj upanija za obrazovanje zasebnoga politikoga dikasterija (pokrajinske autonomne vlade); sve dotle, pak, neka ovo est upanija (zagrebaka, krievaka, varadinska, virovitika, poeka i srijemska) prima naloge od ugarske vlade. Tim zakljukom (podvlai F. ii) Hrvati su zapravo sami onaj neustavni in Marije Terezije od godine 1779. sada sankcionirali na svome saboru. Ali, odmah potom nastali su izmeu njih sukobi. Maari, koji su se borili protiv Josifova centralizma i germanizacije, imali su i sami u svojoj nacionalnoj politici ista naela. I u njih je postojala, i to u veine, mona struja koja je isticala kao svoju politiku dogmu apsolutno jedinstvo zemalja krune Sv. Stevana, traei jedan jezik, naravno maarski, za celo to podruje i jednu upravu, usredsreenu u Budimu. Protiv germanskoga obeleja Austrije imalo se postaviti maarsko obeleje Ugarske. To je ideja koja otad nije izilazila iz glava njihovih patriota i koja je, u bitnosti, dobila svoj konani izraz u stvaranju austro-ugarskoga dualizma god. 1867. Na zajednikome saboru dranom u Budimu, juna god. 1790., ve na prvoj sednici, oduprli su se hrvatski pretstavnici maarskome predlogu da se maarski ozvanii kao jezik sabora mesto dotadanjeg latinskog. Franjo Bedekovi, hrvatski poslanik za donju kuu, objanjavao je u privatnim razgovorima svoj otpor time to on, smatrajui hrvatski narod ravnim maarskome po starosti i pravu, ne bi mogao dozvoliti da Hrvati, naputajui svoj jezik, izgube svoje glavno narodno obeleje i da postanu sluge Maarima. Hrvatska opozicija uspela je samo utoliko to je uz maarski ostao dozvoljen i latinski jezik; o svome narodnom jeziku kao saborskome u Budimu ili Pounu nisu tada Hrvati ni pomiljali.

442

Njima je kao tit protiv maarizacije imao da slui latinski jezik kao zajedniki, kao onaj koji spaja obe strane, koji je jezik dugo branjene i osvetane tradicije, dok bi traenje hrvatskoga jezika bilo nesumnjivo smatrano kao neka vrsta revolta. Tako su Hrvati doli u nezgodan poloaj da se brane na dve strane, protiv Bea, koji je radio na germanizaciji, i protiv Budima, koji je istakao program maarizacije. Protiv Bea borili su se zajedno sa Maarima, pozivajui se na utvrene tradicije prava i obiaja; ali, ta da rade sada kada i Budim, po primeru Bea i u duhu novoga vremena, poinje da gazi ono to se u neku ruku smatralo kao osvetano i neprikosnoveno? Plemii krievake upanije kao da prvi pogodie put kojim treba poi. Oni poruie banu da treba braniti latinski jezik sve dok se moe; a ako ne bi bilo druge, onda e oni pre upotrebiti svoj negoli maarski jezik. To je bio pravi odgovor na maarske tenje, i on je u zemlji naiao na izvesno odobravanje. Car Leopold II (1790.1792.), koji je bio sklon na poputanja, nije ipak hteo da u tome ide predaleko. Kada je budimski sabor uzeo pogodbeni stav, da mu pre krunisanja postavlja uslove za polaganje zakletve vernosti, hotei da se zatiti od ponavljanja Josifovih metoda i primera, Dvor odjednom izjavi da on u svojim garantijama ne moe ii dalje od onoga to su davali Karlo VI i Marija Terezija. Maarska vlastela imala je tajnih veza sa Fridrihom II i, ohrabrena time, bila je veoma borbena. Grof Almai je ak tvrdio u saboru da Leopold i nema prava na presto, jer je konac naslea prekinut, poto on nije sin nego brat Josifov. Da pokae svoju odlunost, Dvor poe u Budim dovoditi vojsku, a poe raditi i drugim sredstvima da slomije otpor Maara. U Hrvatskoj se sa planom potsticao otpor protiv maarskoga dranja u pitanju jezika. Uzbuenje je, usled te agitacije i maarske kratkovidnosti, u toj zemlji uzelo, tokom leta god. 1790., toliko maha da se ozbiljno govorilo o mogunosti potpunoga raskida izmeu Maara i Hrvata i o tome da se Hrvati sasvim obrate Beu, traei svoju posebnu vladu, koja bi, nezavisno od Maara, optila s ugarskim kancelarom u austriskoj prestonici. Na drugoj strani Be je protiv Maara pokuao da i Srbe iskoristi. Njemu je bio dobro poznat dugogodinji otpor Srba da dou pod neposrednu vlast Maara, kao i tenje ovih drugih da se na njihovom podruju ne dozvoli izdvajanje posebne srpske oblasti, koja bi bila van njihova neposredna upravnog domaaja. Ona maarska struja koja je prema Hrvatima u budimskome saboru pokazivala onoliko bezobzirnosti nije mogla biti blaa ni u svojim zahtevima prema Srbima; naprotiv, mogla je biti samo stroa. Jer dok su Hrvati, vezani sa njima starim vezama, bili do jue, i u mnogo pitanja jo i tada, pouzdani saveznici, Srbi su vaili kao njihovi protivnici, kao carski ljudi, koji su pozdravljali Josifa II, i koji su stalno gledali da, pomou svojih privilegija i Dvora, obiu ili potpuno prenebregnu Budim. I sada, im su uli za Josifovu smrt i za povraanje maarskoga ustava, Srbi su pourili sa molbom Dvoru da i oni budu zastupani na saboru ili dijeti, kako se onda govorilo, kako se ne bi na njoj ta preduzimalo u pogledu srpskoga naroda, a bez naroda. Car Leopold, kome su srpski episkopi doli u Be, naredi, doista, da im se izdaju pozivi za sabor, a o ostalim pretstavnicima Srba da se ostavi reenje samome saboru. Maari su se, naravno, toj odluci opirali iz sve snage, zastupajui gledite da su Srbi doljaci u njihovoj zemlji i da se njihovo pravo ne osniva ni na kakvom zakonu nego na povlasticama. A povlastice su, razume se, po njihovom shvatanju, manjega znaaja od zakona, jer je njih davao samo Dvor po svome nahoenju i na svoju ruku. Kada su videli takvo dranje Maara, koje je naskoro dobilo i slubenog izraza, Srbi onda zamolie cara da im dozvoli odravanje njihova posebnog narodnog sabora u Temivaru, i dobie za to odobrenje 26. juna god. 1790. Sava Tekelija u svojoj

443

autobiografiji kae da je mitropolit kako se ini, uputstvovanijem dvora iskao sabor. Dva dana poto je dobijeno to odobrenje, umre iznenada mitropolit Mojsej Putnik. Srbi su verovali da su ga otrovali Maari, da bi mogli srpski sabor pretstaviti ne kao politiki, nego kao sabor za izbor mitropolita. Taj sabor Madarom zada stra i popustili jako icu na Dijeti. Temivarski sabor sastao se na Veliku gospojinu god. 1790. Na njemu je za mitropolita izabran mudri, aktivni i radoznali Stevan Stratimirovi; a na njemu je, pre toga, dugo i sa strau raspravljano i o odnosu sa Maarima. Pretstavnici klira, plemiispahije i neto graana traili su da se Srbi inartikuliraju, t. j. da saobraze svoj povlaeni poloaj prema maarskim dravnim zakonima. Vojnici na saboru i drugi deo graana ustadoe odluno protiv toga. Neemo i ne damo da se nae privilegije od Maara uzakonjavaju, govorili su oni odluno. Karakteristino je prilikom te debate bilo dranje carskoga komesara. Kada je uo za predlog o inartikulaciji, pria Tekelija, on se pomami, govorei da se privilegija naa ne mogu sloiti sa zakonima madarskima. To unese dosta razdora meu Srbe; ali, ipak je prevladalo miljenje, doneseno pod sugestijom komesara, da se trai za Srbe zasebno podruje, sa zasebnim saborom i sa posebnim zvanjima za njih. Kao posebno podruje eleli su da im se izdvoji Banat, odnosno svaki drugi kraj koji car izvoli odrediti za njih. Pomiljalo se ponovo na obnovu srpske despotovine, a za despota pomiljali su i predlagali Leopoldova sina Aleksandra. Manjina je na tom saboru ostala dosledno za sporazum sa Maarima. Car je, ispunjavajui izvesne elje Srba, 20. februara god. 1791., osnovao za njih Ilirsku dvorsku kancelariju. Naziv ilirski za srpski ve je tih vremena uao u promet, kao to su ga upotrebljavali i za hrvatski, i to ne samo tuinci nego i domai ljudi. Uveli su ga i oiveli knjievnici starinari, koji su znali da su ilirska plemena zauzimala nekad krajeve u kojima sad ive Srbi i Hrvati, a bilo ih je mnogo koji su verovali i da su Sloveni ne samo geografski nego i etniki naslednici Ilira. Ime ilirsko je dosta esto upotrebljavano kao oznaka za iri naziv jugoslovenski i srpskohrvatski, a ponekad i u uoj upotrebi. Ba na ovome Temivarskome saboru drao je vladi-ka Petar Petrovi sveanu besedu u ime vernago i ljubeznago Ilirieskago naroda, mislei pri tome samo na Srbe, kao ranije i grof ore Brankovi. U isto vreme krievako plemstvo je protestovalo protiv maarskoga pritiska na prastaro pleme i narod ilirski, odnosno na Hrvate. Inae, ponajstarija identifikacija Srba sa Ilirima u naim domaim spomenicima bie ona u Camblakovoj biografiji Stevana Deanskoga, gde se kae da je arhiepiskop Nikodim krunisao Stevana savrena pokazavi svim ilirieskim narodima cara. Za prvoga kancelara nove Ilirske kancelarije car je postavio bivega bana Franju Balau. Saziv i zakljuci Temivarskoga sabora imali su, u Beu oekivano, jako dejstvo na Maare. Oni posle njega osetno popustie u opoziciji prema Dvoru. Za svoga palatina izabrae ba careva sina Aleksandra, da razbiju i onemogue sve srpske planove sa njim. Ali, zato su nameravali da dosledno sprovode sistem maarizacije u Hrvatskoj. Kao prvi korak imalo je posluiti uvoenje maarskoga jezika kao slubenog u Hrvatskoj, to je maarski sabor predlagao kao jednu od najvanijih novih reforama. Ona izazva energinu opoziciju Hrvata. Njihovi pretstavnici izjavie u posebnoj deklaraciji da te odluke ne mogu primiti. U Hrvatskoj ive isti Slaveni (govorili su oni) pa ni isti odlinici ne znaju maarski. ta vie, ovdje bi se mnogo lake dalo uvesti francuski ili talijanski jezik kao slubeni, jer te jezike razumiju bar gospoda i sveenici. Sjetite se samo to ste osjeali, kad vam je car Josip u svojoj samovolji silom htio da nametne njemaki jezik. I

444

Hrvatska osjea sada tako. Njoj je svejedno da li je netko prinuava da prima njemaki ili maarski jezik, da li to ini kralj ili njezin saveznik. Tada je nastala hrvatska krilatica: kraljevstvo kraljevstvu ne propisuje zakona. Kada se Leopold krunisao u Pounu, novembra god. 1790., i tu nastavio saborski rad, on je gledao da nekako stia uzbuene duhove. Postigao je kod borbama ve zamorenih Maara mnogo u pogledu njihova stava prema Dvoru; ali, i on je njima uinio znatan ustupak time to im je prema Hrvatima dao prilino slobodne ruke. Car Leopold, koji je inae na celoj liniji vodio pomirljivu politiku, nije hteo ni sa Maarima da ide u krajnost. Pokazao im je da oni nisu apsolutni gospodari ni na svome podruju i da im on moe zadati ozbiljna posla kad god ushtedne ili kad mu to zatreba, a upozorio ih je i na svoju vojniku mo; sa druge strane i sam je zazirao od maarskih veza sa Prusima i oseao je da protiv sebe ima jedan politiki svestan i ilav narod. Stoga je i pristao na kompromis. Prilikom svoga krunisanja u Pounu, on je priznao Ugarsku i Hrvatsku kao slobodnu dravu (regnum liberum), kojoj moe davati zakone samo zakoniti kralj u sporazumu sa saborom, iskljuujui mogunost vladanja prostim uredbama ili preko njegovih organa. Maarski jezik uveden je u srednje i visoke kole; za Hrvatsku je zadran latinski u slubenom prometu potpuno, a u Maarskoj samo privremeno. Najvea vlast Ugarske postalo je njeno Namesniko vee, a naputen je raniji hrvatski predlog o jednoj zajednikoj vladi. Kralj je odbio i hrvatsku elju da njihov sabor samostalno odluuje o poslovima triju starih upanija, zagrebake, varadinske i krievake, nego bi reeno da Namesniko vee izdaje i za njih naredbe, a da u Veu, pored bana, bude i izvestan broj hrvatskih pretstavnika. Hrvatski sabor motao se sazivati samo sa odobrenjem kraljevim i reavati samo autonomne poslove. Najzad, ovom prilikom bi zajemena i verska ravnopravnost pravoslavnih i odreeno da na dravnim saborima uestvuju i njihovi pretstavnici. Ovim reenjima pounskoga sabora bila je Hrvatska teko pogoena. Ona je njima stvarno podvrgnuta Maarskoj, izgubivi polako dotadanji ma i formalni znaaj ravnopravnoga saveznoga kraljevstva. Ban je prestao biti prema Maarima pretstavnik volje hrvatskoga sabora, nego je postao jedna nova vrsta posrednika i izvrnog organa Namesnikog vea. Sam hrvatski sabor izgubio je gotovo sve samostalne funkcije i zadrao se na samim formalnostima. Ugarsko Namesniko vee postade glavna vlast za Hrvatsku, a zajedniki dravni sabor u Pounu pravo sredite politikoga ivota. im se izmirio sa Maarima, beki dvor je rtvovao i Srbe, isto kao i Hrvate. Istina, na prestolu se nije vie nalazio Leopold II, koji je naglo umro god. 1792., nego njegov sin Franc I. On je ukinuo 3. juna god. 1792. godinu pre osnovanu Ilirsku kancelariju; a Banat, koji je imao, po carskom obeanju, ostati zasebno srpsko podruje, bi pripojen Maarskoj. Srbi su dobili posle Temivarokoga sabora samo nekolike vane kulturne tekovine: god. 1791. osnovana je srpska gimnazija u Karlovcima, prva u srpstvu, i udaren temelj seminariji, iz koje je god. 1794. nikla, u istome mestu, i prva naa bogoslovija. God. 1792. prela je i Kurcbekova slovenska tamparija u ruke Srbina Stevana Novakovia. U god. 1791. krenuo je u Beu Markides Puljo i prve Serbskija novini povsednevnija. Prilikom veanja Temivarskoga sabora, pokuao je tronoki arhimandrit Stevan Jovanovi da u ime Srba iz zapadne Srbije deluje kod poslanika kako bi se neto uradilo i za njih, veoma uplaene povratkom Turaka, kojima su se suvie zamerili svojim sudelovanjem u austriskoj vojsci. Oni su eleli ili da im se da pomo za nastavak borbe ili

445

da im se, otezanjem pregovora sa Turcima, omogui nova seoba u Austriju. Srpski delegati Temivarskoga sabora bili su voljni da uine sve to mogu. Kada je postalo jasno da od daljega ratovanja nee biti nita, onda se javila misao da se bar poradi na to veem osiguravanju naroda od turske osvete i samovolje. Izvesnim ljudima bio je pred oima primer onih autonomnih povlastica koje su imale Vlaka i Moldavska, a koje bi se sastojale, konkretno, u ovome: 1. da se Turcima daje danak otsekom; 2. da Srbima ne sude pae i muselimi i da se ne meaju u njihove poslove; 3. da izaberu svoga voa (komendata), koji bi bio ujedno posrednik izmeu naroda i Turaka. Program sa tim eljama, slian u izvesnim takama sa eljama vlakih bojara, potpisala su tri svetena lica iz Srbije: arhimandrit Stevan, studeniki arhimandrit Vasilije Radosavljevi i prota Jovan Milovi, koji su nameravali da za nj pridobiju pristanak to veeg broja uglednijih narodnih ljudi, pa da sa njim idu u Be; ili, ako tamo ne nau odziva, neposredno na kongres u Svitov, da za svoje elje zainteresuju i druge inioce. Ali, sa jedne strane to to se ovaj plan javio relativno kasno, po svoj prilici tek u prolee god. 1791., kada nije bilo vremena da se stvar razvije; a sa druge teak poloaj Austrije, koja je jedva ekala da doe do mira i koja stoga nije htela preduzimati a ni dozvoljavati nita to bi pregovore o miru, otegnute i inae u beskonanoet, moglo jo vie razvui i oteati, uinili su da ovaj program u taj mah nije iziao iz okvira samoga plana. Srbi, sem ugovorene amnestije, ne mogoe irom u Svitovu postii nita drugo. Simpatina je, ipak, bila gotovost Temivarskoga sabora da se zauzme za svoju brau, i iskrena saradnja i van toga kruga srpskih ljudi pod Austrijom da im to vie pomognu. Nacionalna solidarnost bila je kod Srba ve potpuno razvijena i nala je i na taj nain svoj lep izraz. Meutim, blieg dodira sa Hrvatima sad nije bilo, iako ih je zajednika borba protiv Maara mogla dovesti u politiku saradnju. Verske i druge protivnosti, razvijane tokom XVIII veka, a naroito razliit stav koji su prema Josifu II uzeli Srbi i Hrvati, uinili su da se ta kombinacija uzimala najmanje u obzir.

446

PETI PERIOD.
I. PRED USTANAK U SRBIJI.
1. umadija. 2. Stanje u Beogradskom paaluku posle Svitovskog mira. 3. Dahije. 4. Francuske agitacije u Turskoj. Od kraja XVII veka, kada su Turci bili odbijeni ispod Bea i potisnuti ak do Vardara, pa do kraja XVIII veka, kada se vodio poslednji rat izmeu Austrije i Turske, Srbija je bila triput glavno ratno podruje. Zemlju su nekoliko puta prelazile velike vojske i turske i austriske, kroz nju su krstarile hajduke ete i janiarske potere, iz nje su kretane dve velike narodne seobe. Nije stoga udo to je zemlja opustela. Svet se sklanjao ili u tue, sigurnije oblasti, ili se iz ugroenih dolina i sela pokraj drumova povlaio u teko pristupane planine. Jo god. 1721. itav Beogradski paaluk imao je svega 446 naseljenih sela. Jedan putniki izvetaj god. 1717. kae: Preli smo polja Srbije, koja su prekrivena umom i gotovo pretvorena u pustinju. Za svoju danas pitomu Brankovinu prota Matija Nenadovi pria da je u vreme kada su se njegovi stari tu naselili taj kraj Srbije bio gotovo sasvim pust. Prirodna je stvar da je u takvim prilikama zemljoradnja bila sve vie naputana; svet se ustruavao da ostaje u pitomijim mestima, koja privlae turske siledije i ove pustolove, i da se satire u radu, kojim e se drugi koristiti. Mesto zemljoradnjom svet se sve vie poinje baviti stoarstvom. Stoka se u irom bogatim umama lako hranila, a bila je i dosta lako pokretna, to je u onim nesigurnim vremenima mnogo znailo. Sva glavna lica u Srbiji sa kraja XVIII i na poetku XIX veka bavila su se prodajom stoke, kao Koa Anelkovi, Aleksa Nenadovi, Karaore, Milo Obrenovi i dr. Knez Milo je jo za svoje, znatno izmenjeno, vreme govorio da je trgovina u marvi jedini produkat naega predela koji se u onu stranu izvozi i otkud narod na sva potrebna sebi i danak nabavlja. Kako je zemljoradnja bila oskudna svedoi najbolje to to su varoi pored Dunava donosile penicu i penino brano iz Banata i to je poeo da se seje krompir tek god. 1821. Od oblasti u Srbiji naroit znaaj dobija u to vreme umadija. Sva obrasla u gustu bukovu i hrastovu umu, po kojoj je dobila svoje ime, umadija je bila teko pristupana za kaznene vojnike ekspedicije; bila je daleko od sredita loe upravljanoga Turskoga Carstva; u njoj se nalazilo malo muslimanskoga stanovnitva, i to samo po varoima; itluki reim tu nije bio mnogo rasprostranjen. Takva, umadija je izgledala kao stvorena za hajduke zbegove i uopte za ova sklonita. I, doista, u umadiji se tokom XVIII veka pribira mnogo iseljenika iz raznih srpskih oblasti. Po ispitivanjima stanovnitva u Grui je, na primer, samo 58 porodica starinaca, a ostalo je sve doseljenik. Naroito je znatan broj doseljenika iz druge polovine 18 veka. Sve su to doseljavanja od Sjenice, Kolaina, Crnogorskih Brda, manje iz jugozapadnih delova dosadanje Kraljevine Srbije. U narodu se pria, kazuje Mih. Dragi, kako je Karaore osvajajui Sjenicu sagnao ljude u umadiju govorei: Hajte u umadiju, tamo ima pustahije zemlje. U Jasenici starinakih porodica ima svega 49, odnosno 2.33% od celokupnog broja stanovnitva te oblasti. Od doseljenika polovina je iz dinarskih krajeva. U smederevskom Podunavlju i Jasenici starinaca ima svega 4.1%. Slian je, kao u umadiji, mali broj starinaca i u Kolubari i Podgorini. Tamo se nalo 78 starih porodica prema 1074 novih. U uikoj Crnoj Gori ima oko 435

447

porodica doseljenih do prve decenije XVIII veka: najvei broj porodica je iz 18 veka pa do god. 1827.. U Zlatiboru glavni deo stanovnitva je doseljen iz naih jugozapadnih planinskih krajeva. Najvie je doseljavanja bilo zbog turskih nasilja, a ovde su se naseljavali zbog dobrih uslova za stoarstvo. Tih. orevi upozorio je na jednu zanimljivu pojavu. Kada su austriske vlasti posle Poarevakoga mira postavljale kapetane po Srbiji, od 12 imenovanih Srba 7 ih nije bilo iz Srbije; u zemlji je, znai, prevlaivao doseljenik. Slian je sluaj i sa junacima iz Karaoreva ustanka; jedan krupan procenat pada na doseljenike iz June Srbije, iz Bosne, Hercegovine i Crne Gore. Meutim, kako je Cviji naglasio, nigde se doseljenici nisu tako brzo prilagoavali novoj geografskoj i drutvenoj sredini i nigde se nisu toliko ukrtavali kao u umadiji. Jedna od tako ukrtenih porodica bila je i Karaoreva. Njegovi stari, muke linije, doli su sa vasojeviskih strana, dok je Karaoreva majka bila iz umadije, iz Masloeva. umadija je postala u neku ruku jedan veliki hajduki zbeg. To je dolo dobrim delom, sem gornjih razloga, jo i stoga to je Beogradski paaluk bio pogranina oblast, u kojoj su voene este borbe. U tim borbama Srbi su uvek uestvovali veoma aktivno, naroito potsticani sa austriske strane. Uea u ratovima, ma kolika bila naknadna razoarenja, dizala su ipak samosvest u ljudi, pojaavala otpor, podravala hajduiju i omoguavala, u asu nevolje, radi stvorenih veza, sklonite kod suseda. Turci, ma koliko da su bili kivni na njih, uvek su i zazirali pomalo od njih i esto puta bili skloniji na pregovore nego na borbu, bojei se srpskih veza sa Austrijancima i hotei da ih poputanjem preseku. Dvadesetogodinja austriska okupacija Srbije (1718.-1739.) bila je vana opomena za Turke, isto kao i rezultati Kuuk-kainardiskoga ugovora. Poloaj Srba popravio se naroito posle Svitovskoga mira. Porta se posle njega bila ozbiljno reila da u vanome Beogradskome paaluku stvori reda. I novi sultan Selim III, koji je god. 1789., za vreme rata, primio vlast, bio je istinski uveren o potrebi da se njegovo ve dosta pohabano carstvo mora reformisati, ako hoe da se odri, i odluno je pregao da potrebne reforme i izvede. Kao prvi uslov za smirivanje Beogradskoga paaluka bilo je isterivanje janiara iz njega, koji su tu pretstavljali najgori elemenat nediscipline. Da to nije moglo proi bez janiarskog otpora razume se samo po sebi. Beogradski vezir, koji je imao da izvri te naredbe, nije raspolagao sa dovoljno vojske i morao je da trai potporu sa jo koje strane. Tada je pala misao da se za odbranu Paaluka obrazuje od Srba narodna vojska. Kod Srba, meutim, koji poinju da oseaju svoju vrednost, javljaju se u isto vreme izvesni zahtevi, koji jasno govore da se oni vie ne smatraju kao pokorna raja sa kojom se moe postupati po miloj volji. Prema jednom zapisu po Vinjiu uvenoga Hadi-Ruvima, Srbi su tada traili od sultana kako ne bi se meali Turci u carske poslove, krome paa i knezovi, vraajui se tim na jedan od bitnih zahteva srpskoga programa arhimandrita St. Jovanovia. I, doista, godina 1793. donela je u tome pogledu vane promene. Te godine Hadi-Mustafa paa, novi vezir beogradski, pozvao je Srbe u borbu protiv janiara i dobio je njihov pristanak. Prota Matija pria kako je tada telal vikao po svima pazarima: Ko je Srbin a nema duge puke, dva pitolja i veliki no, nek proda jednu kravu i pusat sebi kupi. Tako je od estitoga vezira zapovest. Ko se od Srba bude hrabro pokazao, poruivao je vezir dalje, bie osloboen za godinu dana od svih dabina. To je prvi put da Turci sami, u borbi sa svojim jednovercima, zovu Srbe u pomo i prosto im guraju oruje u ruke. Srbe nije trebalo mnogo sokoliti. 31. jula te godine stiglo je njih 250 sa srebrenikim paom u Beograd. Dolazili su postrojeni u dva reda, sa est knezova, koji su jahali svaki pred svojim odredom, potpuno po primeru

448

vojnike discipline iz austriske vojske i Mihaljevieva frajkora. Disciplinovani, hrabri, znajui ta hoe, Srbi su u borbi sa sultanovim odmetnicima uinili veziru dragocene usluge; on ih je ak cenio toliko da ih je redovno uzimao kao svoju linu pratnju. Odbrana Paaluka uspela je zahvaljujui samo njihovoj saradnji. Srbi su to inili, naravno, iz vlastitog interesa, da onemogue povratak janiara, da oslobode narod od tereta tih zulumara, i da dobiju izvesne nagrade za usluge. One su i dole. God. 1793. i 1794. dobili su Srbi itav niz povlastica, koje su bile utvrene carskim fermanima i sveano objavljene. Srpske povlastice dobijene od Porte ile su, uglavnom, u korist irokog seoskog sveta, poto graanskog srpskog stalea ustvari gotovo nije ni bilo, Povlasticama se dao pun znaaj lokalnoj vlasti narodnih knezova. Oni su snosili odgovornost za svoje seljake i sela i bili jedini posrednici izmeu njih i pae. isto srpska sela bila su osloboena od turskih poseta; bilo je ak dozvoljeno da osion Turin, koji doe u selo, moe biti uhvaen i predan knezu. Na jednom velikom narodnom zboru u Beogradu, o Velikoj gospojini god. 1793., jedan turski efendija iz Carigrada raspitivao se kod naroda to su sela tako prazna ili retko naseljena i kad je uo da je tome uzrok rat, pomor, beda i iseljavanje, on je odgovorio da toga vie nee biti, jer se sada uvodi sasvim drugi i mnogo bolji poredak. Zamolio je jo sve sakupljene da uine sve to mogu da se opustela sela opet nasele i napune stanovnitvom. Same susedne austriske vlasti vide i utvruju da se u Srbiji uvodi sasvim nov red. Porez za itav Paaluk iznosio je 650.000 groa, a imao se plaati u dva obroka. Svaka poreska glava plaala je 15 groa poreze i gro poreiji. God. 1796. donesena je odluka da porez ne kupe Turci nego knezovi, da ne bi dolazilo do nezgodnih i za seljaka neprijatnih stvari. Stanje seljaka u Srbiji bilo je, posle svega toga, nesravnjeno bolje nego i u jednoj drugoj naoj pokrajini pod turskom vlau. Imajui oruje u rukama, i svoje voe, i svoje vojne jedinice, i pozivan da i on, od samih Turaka, uva poredak u Carstvu, srbijanski seljak nije vie mogao da se smatra kao potiten. U njemu se potpuno razvio stav oveka koji hoe i, to je vanije, koji moe da se brani. Setimo se, uostalom, samo kako Vinji opisuje Biranina Iliju: On Turinu ne da u kneinu; Kad Turina u kneini nae, Topuzom mu rebra isprebija. U drugim naim pokrajinama stanje seljaka bilo je mnogo tee. U Bosni, koja je kao i Srbija bila pogranina oblast, bilo je vie muslimanskoga domaega elementa, koji je imao jaka korena u zemlji i koji se nije dao lako potisnuti. Hrianski elemenat nije bio tu homogen kao u Srbiji, nego razdeljen u dve vere i dva tabora, izmeu kojih nije bilo uvek intimnog dodira i poverenja potrebnog za akciju. Maedonija i Stara Srbija behu u sreditu tadanjeg Turskog Carstva i mogle su bez mnogo muke biti priguene. Otporniji stav imao je jo samo srpski elemenat u Hercegovini, zahvaljujui svojim planinama i krevima i susednoj Crnoj Gori, koja mu je davala utoita. Ali, to povoljno stanje u Srbiji nije dugo potrajalo. Prognani janiari nali su sklonite u vidinskoga gospodara a Portina odmetnika, Pazvan-Oglu. Sa njegovom pomou oni su nekoliko puta upadali u Srbiju, a u zimu god. 1797. ugrozili su i sam Beograd. Srpska narodna vojska pokazala se i ovog puta kako treba. Porta, meutim, koja je pokuavala da slomije buntovnoga Pazvan-Oglu, nije imala uspeha, jer je dobar deo

449

simpatija konzervativnih turskih ljudi bio na njegovoj strani. Sem toga, Turci nisu nikako mogli da se snau u tome novome poretku, gde islamske pripadnike treba goniti radi aura ili ak pomou aura udarati na svoje suvernike. Posle Napoleonova upada u Egipat, god. 1798., bojei se teih udaraca od Francuza, Porta je gotovo kapitulirala pred odmetnicima i bezmalo ostavila vidinskome gospodaru slobodne ruke. Prognani janiari dobie dozvolu da se vraaju u Beogradski paaluk. Oni tamo nagrnue u velikom broju. I posle malo vremena poee njihova nasilja: god. 1799. pogibe Stanko Harambai, glavni vo narodne vojske, a god. 1800. pade tamnavski knez Ranko Lazarevi. Knez Aleksa Nenadovi samo se sluajem spasao od pogibije u taj mah. God. 1801. bi ubijen i sam vezir Hadi-Mustafa paa. Vlast prigrabie janiari i njihovi voi, etiri poznate dahije, Aganlija, Kuuk Alija, Mula Jusuf i Mehmed-aga Foi. Oni se okomie ne samo na Srbe, nego i na takozvane carske Turke, spahije i druge dotad lojalne elemente, a njihove protivnike. Kako su daije proerale prave spaije (pie Vuk Karadi) oni sad postanu i spaije i itluk-saibije i po svim selima pograde anove i ardake i pomeu svoje subae. Pa ova uredba ne ostane samo u Bijogradskome Paaluku, nego se primi i Bosne. Jer i Alibeg Vidai, brat Kapetan-pae iz Zvornika, pristane s daijama i otide u Bijograd te se pobai, pak, vrativi se natrag, pone po naiji Zvornikoj ljude na silu itluiti i namjetati subae po selima... Sad ve ni sudija drugi nije bilo u zemlji osim daija i njiovi kabadaija i subaa: knezovi su poslije Adi-Mustajpaine smrti odma izgubili vlast u narodu, a i kadija, e se koji nalazio, nije smijo od nji ni pomoliti svoga itapa. Kakogo to su se pod mudrim i pravednim vladanjem Adi-Mustajpainim slabo i glasili ajduci u Srbiji, tako se sad od ovake sile i od zuluma poajdui desetina naroda. Porta, zauzeta drugim brigama, nije mogla u taj mah da kazni ubice za smrt painu; ta vie, ona je sa njima ula u pogaanja. 10. maja god. 1802. stigao je Portin glasnik u Beograd, da javi janiarima kako e im sve biti zaboravljeno i oproteno, ako prime pau koga im alje Carigrad. Kada su dahije, uzevi ve svu vlast u ruke, pristali na to, oprost je bio javno proglaen. * Na revolucionisanju turskih pokrajina raeno je sistematski u poslednjem deceniju XVIII veka. Agitacija je voena iz Francuske, i to sa puno plana. Videi da se Austrija sve vie interesuje za francuske stvari povodom Revolucije i da se sprema i na vojniku intervenciju, sklapajui ak savez sa Pruskom, svojim glavnim dojueranjim protivnikom, reila se francuska diplomatija da Austriju to vie zabavi na istoku. Preko Dubrovnika, gde je bio aktivan njihov konzul Marko Bruerevi, i sam po ocu Francuz, Francuzi su ivo radili na tome da uzbune bosanske muslimane u Krajini, da ne prime malu izmenu granica oko Une, koja je Svitovskim mirom bila predviena u korist Austrije. Od toga su se nadali sigurnoj dobiti. Kako e Turci teko pristati da prave jai pritisak na svoje suvernike da popuste, Austrija e biti prisiljena da upotrebi sama silu protiv njih. U tome sluaju ona bi lako mogla ponovo doi u sukob sa Portom, ili, radi ogorenosti bosanskih muslimana, zadrati izvestan deo svoje vojske na njihovoj granici. I, doista, francuska agitacija zadala je Austriji mnogo posla. Bosanski begovi su pravili este ispade na granici i spreavali silom svako razgranienje. Ratifikacija Svitovskog ugovora otezala se zbog njih ne iz meseca u mesec nego iz godine u godinu. U pitanju je bio austriski ugled na osetljivome mestu, na jednoj lako uzbudljivoj granici, i njihov ugled na Porti. Kada se Turska, ipak, reila da izvri ugovor i kada se, u prkos ive aktivnosti francuske diplomatije, opredelila na stranu njenih protivnika, onda se iz

450

Francuske radilo na tome da se potpali turska sopstvena kua. U Bosni su posle toga pobunjene begove stali razjarivati protiv sultanovih reformi, i imali su i u tome dosta uspeha. O francuskim vezama i savezu sa skadarskim Mahmut-paom Buatlijom, koji se odmetao od sultana, izvetavao je jasno i podrobno, austriski dvor sam crnogorski vladika Petar I u jednome svome pismu od 3. septembra god. 1796. Za vreme borbi izmeu Crnogoraca i Albanaca, voenih u leto god. 1796., francuska jedna eskadra snabdevala je Buatlijinu vojsku municijom i hranom, a vladika je pominjao ak i njihov plan da Francuzi preko Albanije i Srbije izbiju na Dunav. On se stoga, u nevolji, obraao Beu, da ga on pomogne isto tako svojom flotom. U jesen te godine, u krvavoj borbi na Krusama, 22. septembra, uspelo je Crnogorcima, koje su vodili vladika Petar i guvernadur Radonji, da potpuno potuku albansku vojsku i ugrabe glavu samoga Mahmut-pae. Sudbina je omela (kae crnogorski izvetaj) i po drugi put neverne namere Turaka i Francuza. Poraz Austrije u ratu sa Francuzima u severnoj Italiji (1796. 1797.) i ukidanje Mletake Republike (1797.) neobino su digli francuski ugled u Primorju, a posebno na Balkanu, koji je sa Mlecima imao toliko vekovnih veza. Napoleon Bonaparta, mladi vojskovo francuski i pobednik Austrije, pokazujui ve u to vreme interes za zapadnu obalu Balkanskoga Poluostrva i alje jednog svog poverenika u Albaniju, da izvidi stanje u njoj. On utvruje ranije veze Francuske u toj zemlji i zadobija Ibrahim-pau, naslednika Mahmutova, na njihovu stranu. Krajem god. 1797. Francuzi posedaju jonska ostrva i jedan deo june Albanije. I vladika crnogorski, Petar I, smatran sa razlogom kao ruski ovek, poeo se postepeno pribliavati Francuzima. Na to ga je nagonilo delimino netaktino ponaanje Austrijanaca, koji su posle pada Mletake Republike postali gospodari Boke i doli tamo sa njim u sukob; a delimino sugestije njegova sekretara, Dubrovanina opata Dolija, koji je bio frankofil. Stvar se razvila postepeno dotle da je ruska vlada god. 1803. naredila formalnu istragu protiv vladike i poslala grofa Marka Ivelia da je sprovede. Francuska agitacija bila je dosta iva i u istonom delu Balkana. U PazvanOglovom pokretu, danas se zna pouzdano, bilo je i njenih sugestija: pomou Francuske i, posle, pomou Rusije on se nadao da e se moi potpuno odvojiti od Porte. Ne manje iva bila je i agitacija meu Grcima. God. 1796. carigradski Grci pregovarali su sa Francuzima o svome osloboenu; poznati grki rodoljub i pesnik Riga od Fere, potican od Francuza, smatrao je da je sada doao as za narodno osloboenje. On je u leto god. 1796. doao u Be, stupio tu u veze sa nekim Grcima i sa jednim dva Srbina, da ih oduevi za borbu protiv Turaka, i ispevao je tu svoju Ubojnu pesmu. U njoj se on obraao na sve hriane Balkana, da ustanu na oruje. Upalite jedan plamen u celoj Turskoj, da zahvati od Bosne do Arabije; nad zastavama uzdignite krst, i kao grom udrite neprijatelja. Ta pesma, koja je postala veoma popularna, pevala se ve idue godine ak u Zemunu. Kada je god. 1797. Francuska posela jonska ostrva, Riga je poverovao da je kucnuo izvesni as, spremio je proglas grkome narodu i poao u Trst, da ga u masama poalje u Grku, pa da se i sam tamo prebaci. Ali, stigla ga je tu austriska policija, zatvorila i posle provedene istrage predala Turcima sa nekoliko drugova. Francuski konzulat pokuao je da posreduje za nj, ali uzalud. Predaja Rigina izvrena je u Beogradu; tu je Riga, 24. juna god. 1798., bio i zadavljen, nou, u beogradskoj tvravi. Ova ovako razgranata francuska agitacija, koliko danas znamo, nije imala neposrednog uticaja na Srbiju; ali, posrednog uticaja nesumnjivo je bilo. Ona je

451

usplahirila duhove, stvarala ratniko i buntovniko raspoloenje, izazivala nade i izvesne pokrete za osloboenje, i u Tursko Carstvo, koje je i inae patilo od obesti janiara, i u kojem su glavni putevi i itave pokrajine bili nesigurni od hajduije i odmetnika, unela nov elemenat nereda.

II. VASKRS SRBIJE.

1. Akcija emigracije. 2. Planovi o obnovi srpske drave. 3. Pripreme za ustanak. 4. Sea knezova. 5. Skuptina u Oracu. 6. Karaore Petrovi. 7. Ustanak. 8. Austriske vlasti prema ustanku. 9. Srbi trae pomo u Rusije. 10. Beir-paina misija. 11. Srpske tenje. 12. Energinije mere Turaka protiv ustanika. 13. Ivankovac. 14. Borbe 1806. godine. Pogibija Mustafa-pae zapeatila je janiarsku uzurpaciju vlasti u Beogradskome paaluku. To su osetili svi uviavniji ljudi iz naroda, a mnoge Turke u Paaluku ta uzurpacija je pogodila gotovo tee nego same Srbe. Velik deo njih nagrnu u Zemun, da se tamo spasava. Zemunski istoriar Ignjat opron pie da su dahije iz poetka vie besnele protiv turskih pristalica Mustafa-painih nego protiv hrianske raje i da su ih ubijale gde bi ih samo mogle uhvatiti. Oni su ih zbacivali sa inovnikih poloaja, spreavali spahije da dou do svojih prihoda, i uveli vladu suvog zuluma. Nije udo, stoga, to se na vie strana spremahu sami Turci, izbeglice, spahije i njihovi prijatelji, da povrate staro stanje. Mustafa-pain sin, Dervi-beg, okupio je oko sebe u Filipopolju jednu osvetniku etu; slino je inila i emigracija u Zemunu. U junu god. 1802. ve je slana jedna eta iz Zemuna u arkovo i prema Belome Potoku, da pone borbe sa beogradskim Turcima. Drugi, vei pokuaj uinjen je sublizu u isto vreme sa istoka; ali, kod Poarevca skupljena spahiska vojska bila je potpuno razbijena. Po ranijem primeru Mustafa-pae, Turci su u te borbe protiv dahija pozivali i Srbe i nailazili su kod njih na dosta odziva. Kada nisu uspeli ti prvi pokuaji, moralo se gledati da se organizuju novi, ali sa irim ueem srpskoga naroda. Ima vesti da je dolo u tome pravcu do sporazuma; oko 60 narodnih srpskih prvaka bee se pismeno obavezalo da e pomoi Dervi-bega, im stigne sa vojskom protiv dahija. Ali, interesi Srba i Turaka mogli su biti zajedniki samo donekle, ili tanije reeno samo dotle dok se skri vlast dahija. Pristalice Mustafa-paine povratile bi, u najboljem sluaju, stari pain reim. Srbi, meutim, imali su novih tenja. U irokom narodu te tenje nisu jo bile dovoljno jasne, ali su oevidno ile za tim da se za budunost dobiju neka jaa jemstva da se slini dahiski prevrati nee opet ponavljati. U intelektualnim krugovima zaeti su, jo tada, sasvim drugi planovi. U svojoj autobiografiji Sava Tekelija kazuje da je god. 1802. u Budimu razgovarao sa Petrom ardaklijom o stanju Srbije... i ne moe li se malo dignuti narod protivo Turaka, da se oslobodi. ardaklija mu je dao vrlo vaan odgovor, da je to gotovo, teke da ima tko i upravljati. Tekelija tad ispria da je on o tome govorio i sa Dositejem i da je Dositej ve tamo otiao. Potom je i ardaklija preao u Srbiju, da die narod. I tako se (kazuje Tekelija) pobuni Srbija. Ova vest bila bi dragocen podatak za zaetke Prvoga ustanka, kad bi ovek bio siguran da u tim podacima nema hronoloke pometnje i drugih sumnja. Ali, ako je Tekelija bio uopte tako rano posveivan u taj posao, to je injeno verovatno samo stoga to se raunalo da bi on, sa svojim velikim

452

bogatstvom, mogao finansirati pokret. On je sam, meutim, smiljao ozbiljno da srbski narod postavi u stanje slobode i da postane vladar obnovljene Srbije. Planova da se obnovi stara srpska drava i osnuje novo slavjanaserbskoje carstvo bilo je u srpskom drutvu toga vremena i sem Tekelije. Pomenuli smo plan Katarine II da se u Carigradu vaspostavi grko carstvo. Obaveteni o tome, srpski rodoljubi su nalazili da bi i u interesu Rusije i u interesu Slovena bilo da se umesto toga grkoga vaspostavi srpsko carstvo. Ta misao javila se, po ovoj prilici, u glavi umnoga karlovakoga mitropolita Stevana Stratimirovia, mada je hronoloki prvi izneo hercegovaki arhimandrit manastira Pive, Arsenije Gagovi. Taj kaluer stigao je krajem jeseni god. 1803. u Petrograd i dopro do same kancelarije cara Aleksandra I. Iz izvetaja ruskoga tajnoga savetnika D. Tatieva od 22. novembra god. 1803. vidi se jasno da je Gagovi, izlaui plan o slavjanoserbskome carstvu, kojem bi bio na elu jedan ruski princ, stvari na jugu tako prikazivao kao da je narod gotov za bunu i da konano nee dugo snositi turska ugnjetavanja. Ista misao o slavjanoserbskome carstvu sa jednim ruskim velikim knezom kao vladarom izloena je i u memoaru mitropolita Stratimirovia, koji je on napisao 1. juna god. 1804. i uputio na ruski dvor. U tome memoaru Stratimirovi iznosi ak misao da se srpskoj dravi, koja se ima osloboditi od Turaka, doda i Boka Kotorska i Dalmacija do ibenika i Srem, da bi se srpski teritorijalni posed, u dobroj meri, podudario sa njegovom etnikom rasprostranjenou. Austriji bi se za to mogle dati druge kompenzacije, u Turskoj, Hrvatskoj i u Vlakoj. Politiki razlozi, koje Stratimirovi iznosi u korist svoje teze, u interesu srpstva i Rusije, veoma su vani i zanimljivi i prikazuju ga kao oveka koji je imao izvesnih irih, mada ustvari ne i dovoljno dravniko-politikih koncepcija. Ipak je u svakom sluaju od znaaja da on u vreme kad jo nemamo nijedne svoje potpuno slobodne dravice i kad je tek izbio ustanak u jednom turskom, istina po Srbe najvanijem, paaluku, zamilja i ve predlae granice jedne velike srpske drave, koja bi imala da obuhvati tri etvrtine celog srpstva. To najbolje pokazuje koliko je bila ne samo probuena, nego i iva nacionalna svest naih vodeih ljudi onoga vremena i koliko je u njih ostalo jake istoriske i etatistike tradicije. A da zadobije ruski dvor za svoj plan, Stratimirovi je, pored politikih, iznosio i verske i rasne razloge i uveravao da nema naroda pod nebesima kao to je srpski narod istonopravoslavnoga ispovedanja. Izmeu planova A. Gagovia, Hercegovca, i St. Stratimirovia, karlovakoga mitropolita, bilo je nesumnjivih veza. Gagovi je dolazio u Karlovce i intimno optio sa mitropolitom. To nam kazuje, dalje, da je ideja o vaspostavljanju srpske drave ve obuhvatala na samom poetku XIX veka iri krug ljudi i oblasti. O tome imamo i drugih dokaza. Hadi Ruvim je s prolea god. 1803. begao iz svoga manastira Bogovae u Nikolje i Studenicu, a odatle u Svetu Goru. Iz Studenice je poeo da pie neke poslanice, koje su izazvale velike sumnje kod Turaka, a koje su, sigurno, govorile o potrebi neke akcije protiv njih. Ove godine je i cetinjski vladika Petar I bio posveen u plan ustanka. Jedan poverljivi izvetaj od 13. decembra god. 1803. kazivao je kako se vladika stara od nekoga vremena da uznemiri i pobuni svoje susede. Jedno pismo vladiino od 10. januara god. 1804., upueno igumanu manastira Deana, upozoruje tog svetenika da pazi i ouva crkvene stvari, jer imamo namjeru mi Crnogorci i Srbi sa beogradske strane skoiti pa oruje protivu naih neprijatelja Turaka. Prota Matija Nenadovi dolazio je u leto god. 1803. u Sarajevo, da i tamo pregovara o istoj stvari. Da obezbede pomo Rusije za budui pokret, nai su ljudi iskoristili sve svoje veze. Baki episkop Jovan Jovanovi

453

obratio se pismom mitropolitu petrogradskome 14. januara god. 1804., pre nego to je ma ta poeto u Srbiji, opisujui mu teko stanje raje i potrebu da se ona nekako spase i pomogne. Baki episkop, inae poznat kao veliki rodoljub, eleo je da i sa svoje strane, preko mitropolita, zainteresuje za Srbe petrogradski dvor i da mu obezbedi zatitu sa te strane. Smem Vae Preosvetenstvo uveriti (odgovorio je mitropolit) da je Nj. Imperatorsko Velianstvo svagda raspoloeno dobrim namerama prema slovenosrpskim svojim jednovernicima. Pored te akcije, u kojoj, kako vidimo, uestvuju samo duhovna lica, postoji i iva akcija svetovnjaka. Te dve akcije su u neposrednoj vezi. Kod izvesnih duhovnih lica vidi se jasna tenja da narodnom pokretu, koji se sprema uskoro, obezbede unapred uspeh svojim vezama i svojim radom. O svetovnim licima, koja su taj pokret spremala, imamo danas ve dosta podataka. Kao jedan od najaktivnijih bio je Petar Iko, rodom iz Katranice, beogradski bazran-baa, koji je od god. 1793. bio glavna linost pravoslavne beogradske arije i najuticajniji Srbin kod vezira. On je svoju mladost proveo kao dragoman u turskoj diplomatskoj slubi i kao takav bavio se u Beu i Berlinu, posle bio serdar u kneza Muruzija i najzad doao u Beograd. Bio je vanredno okretan, znao mnogo jezika i prilike na strani, i umeo svuda da se snae. Sa Hadi Mustafa-paom i turskim glavnim vlastima u Beogradu bio je povezan trgovakim poslovima i bio stoga toliko moan da ga sve tube austriskih vlasti i trgovaca, podnoene i u samom Carigradu, nisu mogle da uklone sa vanoga poloaja bazran-bae. Ima vesti, za nj verovatnih, da je jedan deo svojih veza i uticaja zahvaljivao tome to je pripadao slobodno-zidarskom savezu. Od god. 1802. 1803. on je neosporno centralna linost na pripremanju ustanka. Kao odani prijatelj Hadi-Mustafe pae Iko je odmah posle njegova ubistva preao u Zemun i tu je, sa drugim turskim izbeglicama, poeo da radi na ruenju dahiskoga reima. O njegovim bliskim vezama sa glavnim srpskim ljudima toga vremena znamo sa vie strana. Bio je prijatelj Alekse Nenadovia, Janka Katia, a za Karaora kazuje Sima Milutinovi da ga ljublje ko rodnoga brata. I mitropolit Stratimirovi, nekad i sam slobodni zidar, bio je s Ikom vrlo dobro i doznavao od njega, kako sam belei, u potpunom poverenju mnoge stvari. Od njega je mitropolit doznao da je i Hadi-Mustafa paa, pre pogibije, sa Ikom radio na tome da izazove srpski ustanak i pomou njega srui dahije. Da e Iko na tome raditi jo usrdnije sada, posle paine pogibije, moglo se uzeti kao sigurno. Srbi su se doista tokom god. 1803. spremali na ustanak. Za Karaora se pria da je sredinom jula te godine pregovarao sa nekim zemunskim trgovcima radi nabavke praha i olova i da je poeo poruivati izvesnim uglednijim ljudima iz naroda da budu spremni na akciju. U jesen poeli su sastanci, dogovaranja i zakletve. Prianje o Karaorevu bavljenju u Trstu, pre ustanka, gde je od tamonjih srpskih trgovaca dobio 150.000 forinti za podizanje ustanka i obeanu godinju pomo u tolikoj sumi, koje je nedavno objavljeno, prema jednom ruskom spisu, spada u onaj red raznovrsnih kombinacija i legenada o Karaoru koje su se rano poele stvarati oko njegove linosti. God. 1803. bio je aktivan i Aleksa Nenadovi, valjevski knez. Njegov sin Matija kad je iao toga leta u Bosnu inio je to svakako samo sa njegovim znanjem i po njegovu uputstvu. I ono znaajno pismo koje je krenulo pre vremena celu akciju oko ustanka delo je Nenadovia. Naime, dahijama je krajem god. 1803. ili na samom poetku god. 1804. palo u ruke jedno pismo, koje je knez Aleksa uputio austriskome majoru Mitezeru u Zemun. U tome pismu

454

bee napisano da su dahije pozavaane i da stoga Austrijanci priprave debane i oficira, a vojske dosta imamo, da nam pomognu da dahije odavde oteramo. Kada je dahijama palo to pismo u ruke, a imajui odranije izvesnih dostava i znakova o pripremanju Srba, oni se reie da ih preduhitre i da sve preseku odlunim i nepotednim merama. Oni su sumnjali, aki bi sij hristijani s Nemcem ih prodati umislili, to jest da bi moglo doi do pojae austrisko-srpske saradnje protiv njih. Brzo bi odlueno da se u narodu pobiju svi vieniji ljudi, knezovi i svetenici, kako obezglavljenu raju ne bi imao ko da povede. Mesto da oni budu iznenaeni rajinom akcijom, trebalo je da raja oseti njihovu budnost i mo i da bude udarena odmah sa glave. Tako je dolo do see knezova u drugoj polovini januara god. 1804., kojom prilikom izgubie glave Aleksa Nenadovi, Ilija Biranin, Marko arapi, Hadi Ruvim, Hadi era i mnogi drugi narodni prvaci. Mehmed-aga Foi izrino je rekao knezu Aleksi, kad ga je dao pogubiti, da ga see ono pismo namenjeno Zemunu. Tako poe strasna nedelja za uglednije ljude. Karaore je bio srenije glave. On se nalazio na proskripcionoj listi, ali ne meu prvima, kao opasni Aleksa Nenadovi, iji je ugled u zapadnoj Srbiji bio velik. Aleksa se bee istakao u Koinoj Krajini, vodio je Srbe u borbama protiv janiara, bio je austriski oficir, spadao je meu prijatelje Hadi-Mustafine i mogao je lako postati veoma opasan. Njega su se bojali vie nego Karaora. Ovaj, stari hajduk, imao je dobrih veza i bio je lino oprezan. Kada je turska potera dola u njegovu Topolu, on je, pomou svojih momaka, delom pobi, a delom rastera. Odmah potom dohvatio se planine-majke, i uao u etu svoga staroga prijatelja i uvenoga harambae Stanoja Glavaa. Od toga asa pue glas da se narod sprema na otpor, i tim aktom poinje stvarno ustanak protiv Turaka. U nas su se esto puta ponavljali poznati Vinjievi stihovi o pokretaima Prvog ustanka: Tu knezovi nisu radi kavzi, Nit su radi Turci izjelice, Al je rada sirotinja raja, Koja globa davati ne moe, Ni trpiti turskoga zuluma. Ali, nije se uvek ilo do kraja da se ispita njihova tanost. Sirotinja raja Beogradskoga paaluka, videli smo, bila se osetno podigla u svojoj samosvesti. Ona je sa tim istim nasilnicima vodila borbu ve nekoliko godina. I stoga je sasvim razumljivo to na dahiski reim odgovara odmetanjem u goru. Ali, to rade najsraniji, oni koji se odranije pouzdavaju u svoje oruje, lica iz narodne vojske. Meutim, iroka masa., prava sirotinja raja ne kree se bez potsticaja ovih prvih, a i kada se kree to je posle oevidne opasnosti za sve, posle strane see knezova. Ako knezovi nisu radi kavzi, zato ih dahije seku? Zato preko njih ne pokuavaju delovati na narod, nego hoe pod svaku cenu da rastave masu od njih? Odgovor je jasan. Zato to je sa te strane pretila opasnost. Knez Palalija imao je udela ve u pripremama ustanka god. 1802.; god. 1803. u pregovorima za podizanje ustanka pominje se itav niz knezova, od kojih su neki aktivni i odranije, kao Marko arapi i Ilija Biranin. Bilo je, istina, i knezova koji su se ustruavali; ali, ta se pojava ne moe uoptiti. Ona je ak donekle i razumljiva posle see, koja je najvie pogodila ba

455

njihove redove. itav ustanak uglavnom kreu knezovi, bivi voi i uesnici narodne vojske i hajduci; sama masa ponegde je morala biti silom povuena. Kad se malo ete poumnoe (veli Vuk izrino) onda stanu nagoniti i one ljude koji ne bi eli da ustaju sa njima, i stanu im kue paliti, i biti ji i goniti kao i Turke. Prota Matija pria kako su oni na poetku ustanka da bi narod lake podigli i da bi ga oslobodili, govorili kako car nije protiv nas, nego da je car sa nama protivu dahija. To je, uostalom, est sluaj. Uvek ima ljudi koji se teko odluuju na krajnje mere, naroito na otvorenu bunu i na krv. Samo energija pregalaca uspeva ili da zahvati ostale ili da ih prisili da se pridrue pokretima. U hercegovakim ustancima isto se tako moralo pribegavati otrim merama; kao tehniki izraz prisiljavanja poznata je poruka da se neodlunom baci glamnja u kuu. O ovim momentima vodilo se obzira i pri izboru vrhovnoga voda. Kada je, meu prvima, bio ponuen Stanoje Glava, on nije hteo da se primi, navodei kao glavni razlog to da je on hajduk. Narod, branio se on, nee ovakav jedan pokret da poveri hajdukome vostvu. U hajduka niti ima kue ni kuita, bila je narodska argumentacija, i sutra kad Turci navale, on e u umu, a mi emo ostati na mejdanu, da nas Turci robe i haraju. Kad su iza toga ponudili kneza Teodosija iz Oraca, on se opet branio reima: Hajduku mogu knezovi kojekako izraditi oprotenje; ali, ko e knezovima pomoi, ako se vrate Turci? Tada Glava predloi i narod primi za voa jednoga oveka koji nije ni knez ni hajduk, nego ovek iz sirotinjske seoske kue, ali sa dosta iskustva u borbama, sa nesumnjivom hrabrou i sa verom u potrebu borbe. To je bio Karaore. I on je od 2. februara god. 1804., od skuptine u Oracu, izabrani vo srpskoga ustanka. Tako je, eto, kao vo iziao tipski pretstavnik Srbije poslednjih godina XVIII veka: ovek iz naroda, koji je borbama afirmisao svoje pravo na opstanak i koji e, kada zatreba, staviti na kocku sve, da ouva ili izvojuje pravo na linu slobodu kao preduslov za slobodu drave. Taj tip borbenog narodnog oveka izradila je kod nas prva Srbija. U crnogorskoj slobodoljubivosti ima mnogo od onoga to daje priroda i to je ostavilo etniko naslee. U Srbiji se, meutim, prolo kroz sve faze stvaranja narodnoga borca, i to pod najteim uslovima. Posle stare drave dolo je robovanje, teko i dugo, i onda itav niz napora, najpre u vezi sa drugima, pa onda vlastitih, da se izvojuje sloboda i svoja drava. Dizanje line i narodne svesti moe se pratiti u Srbiji iz narataja u narataj. Ono ide polagano, teko, ponekad moda i tromo, kao to ide sve kod ljudi iz naroda, koji su ostali preputeni sami sebi, pa se razvijaju kako znaju i umeju, a koji se uz to nalaze na jednom podruju to je od pamtiveka bilo na najveoj politikoj vetrometini. U sluaju Srbije od znaaja je naroito to to svi ti napori imaju u osnovi karakter jedne ujednaene vee zajednice, napora celog jednog dela naroda. Kada se stvar uzme sa optijeg stanovita, onda bi izlino bilo i raspravljati ije je uee u pokretanju ustanka vee, da li knezova ili sirotinje raje; i to prosto stoga to su i ti knezovi, ustvari, obini ljudi iz naroda, iz istih sela i koliba, i to je sirotinja raja dala i njih i sve voe iz narodne vojske. U posmatranju dogaaja oko Prvoga ustanka najvie i pada u oi taj kolektivizirani duh akcije. U pojedinim pitanima ovek moe tragati za izvesnim vezama i uticajima i nai, nesumnjivo, uticaj ove ili one grupe i pojedinaca i ovog ili onog motiva, ali u celini itav ovaj veliki pokret brzo dobija i ima karakter jedne neodoljive opte volje. A to je delo izraenog tipa borbenog narodnog oveka, koji sitosti sa poniavanjem pretpostalja slobodu sa pregorevanjem. *

456

Posle zbora u Oracu i izbora voda ustanak je poeo da se iri po celome Beogradskome paaluku. On je izbio pre nego to se mislilo, usred zime, kad je sva gora jo pod snegom, ali je ipak brzo naiao na dobar odziv. To se sigurno ima, dobrim delom, zahvaliti injenici to je na njegovim pripremama raeno odranije i to su pohvatane veze sa glavnijim licima u narodu. Jo istoga dana, posle zbora u Oracu, zarea paljenje turskih hanova i gonjenje subaa i kabadahija. Posle tri-etiri dana zapali se sva umadija, ustade valjevski kraj, die se beogradska nahija. Bee krvca iz zemlje provrela i osvojilo uverenje kako je zeman do, valja vojevati. Kroz zemlju se pronese opti pokli: Svaki svoga ubite subau. Usta raja k iz zemlje trava. Dahije u Beogradu nisu se nadale takvom obrtu. Mesto da sea knezova zaplai narod, ona ga je uzbunila. Kada pokret usred zime uzima ovako krupne razmere, ta e biti na prolee kada gora ozeleni? Stoga je trebalo to pre poeti stiavanje. Aganliji, jednom od miroljubivijih dahija, bi povereno da poe u unutranjost i da raju delom umiri, a delom pokori. U Drlupi, 12. februara, bio je sastanak izmeu njega i Karaora. Aganlija je obeavao bolje ponaanje unapredak i ukidanje subaa i hanova po selima. Karaoru kao vou ponudio je 500 kesa da se smiri ili da mu u Austriji kupe imanje bolje od onoga u Topoli. Line ponude Karaore je odbio, a za ponude o menjanju reima traio je garantije austriskih vlasti, jer se na turska uveravanja nije moglo oslanjati. Kako Aganlija nije na to pristao, pregovori su se razbili, i jo istoga dana dolo je do borbe, posle koje su se Turci sa ranjenim Aganlijom povukli u Beograd. Posle toga uspeha ustanici dobijaju vie samopouzdanja. Njihovi redovi naglo jaaju, i oni se usuuju da se priblie Turcima na domak beogradskoga grada. Ve 20. marta oni se tuku sa Turcima ak na samome Vraaru. Pokretai ustanka bili su od prvoga asa naisto sa tim da ustanak malo irih razmera ne moe imati izgleda na potpun uspeh, ako ustanici budu upueni sami na se. Za samu borbu to bi jo nekako zasad i ilo, poto Turaka u Beogradskom paaluku nije bilo mnogo; ali, za nastavak ratovanja trebalo je imati municije i drugog ratnog pribora, a toga u zemlji nije bilo, niti se moglo lako dobiti bez tue pomoi. Prvi na koga se pomiljalo da im se nae u pomoi bila je Austrija, odnosno njeni zapovednici na granici. Ovima pokret protiv Turaka nije spoetka bio zazoran; Turci su i njima esto pravili neprilika. Srbi su nedavno bili pomagai Austrije; srpski elemenat u Sremu, Bakoj i Banatu, koji se lojalno ponaao prema Habzburkoj Monarhiji, sa radou je pozdravio taj pokret svoje brae, i na granici se osealo da se i o tome mora voditi rauna. Sem toga, na samoj granici nalazilo se dosta oficira Srba i Hrvata koji su simpatisali Srbima. Prota Matija sa ljubavlju opisuje onoga Hrvata na boljevakom ardaku, koji ga je ljubazno doekao i uputio da se obrati mitropolitu Stratimiroviu i austriskome nadvojvodi Karlu. Sami Srbi, sa jo dosta veza iz prolog ratovanja, pomiljaju odmah na svoje poznanike preko granice i trae da sa njima dou u dodir. Prvi i najblii, sa kojim su oni optili i pre ustanka, bee zemunski major Mitezer. Njemu, odmah, pre nego to je ustanak izbio u pravoj meri, odlazi prota Matija da kriom dobije neto preko potrebne municije. Ustaniki voi sa puno odanosti i poverenja piu 2. aprila god. 1804. tome istome Mitezeru kako im je on i otac i majka i kako njima treba njegove pouke i pomoi u debani. Sam Karaore pie mu malo posle toga: Kako nam vi zapovedate onako emo se vladati, pa mu na drugom mestu i poruuje: Dajte nama pomoi i starijega, jali nam otkaite, zato mi ve ne moemo u ovoj zemlji biti, ako vi ne uradite kako ste nam govorili. Tu ujedno imamo i jasnu uputu da je izmeu ustanika i njega bilo

457

pre ustanka izvesnih pregovora i sa njegove strane i poticanja, to se, donekle, moglo nasluivati i iz onog kobnog pisma kneza Alekse Nenadovia. Kao prva posledica srpskih poruka i pisama pograninim austriskim zapovednicima dolo je posredovanje slavonskoga zapovednika, enerala Genejina, da izmeu ustanika i dahija zaponu pregovori. On je pozivao i jedne i druge u Zemun, da se tamo uzajamno objasne i, moda, sporazume. Srbi se pre toga sastanka sabrae na skuptinu u Ostrunici, koja je trajala od 24. aprila do 3. maja. Ova skuptina (podvlai Milenko Vukievi) ima veliki znaaj za prvi ustanak, jer je to prvi sastanak sviju nahijskih i ustanikih stareina Beogradskoga paaluka otkako su Srbi ustali na oruje protiv dahija. Srpski zahtevi bili su uglavnom ovi: da se proteraju janiari, dahije, i da se povrati stanje utvreno fermanima od god. 1793.1794., da Srbi uvaju beogradski grad do dolaska redovne vojske, da bi se izbegli prepadi i udari kao to je ovaj dahiski, da se proglasi opta amnestija i da raja bira svoje knezove i jednoga vrhovnoga kneza, koji bi bio veza izmeu naroda i beogradskoga vezira. Na sastanku u Zemunu, 28. aprila, u Genejinovu prisustvu, Srbi su naglaavali svoju odanost prema sultanu i njegovim zakonitim vlastima, da bi time energinije mogli ustati protiv dahija. Na taj nain oni svome ustanku ne daju karakter bune protiv stambolskoga gospodara, nego ga pretstavljaju kao akt nune odbrane. Takvim dranjem oni su znatno olakavali svoj poloaj i prema Porti, i prema Turcima protivnicima dahija, a i prema samoj Austriji, kojoj je lake bilo pomagati ustanak raje protiv nasilnika, koji su ih zlom zaduili, nego otvorenu bunu Srba protiv njihova suverena. Ustvari, kod izvesnih Srba su se ve tada javljale ideje o stvaranju jedne prave i od Turaka nezavisne drave. Turci nisu bili dovoljno mudri da odmah prihvate te zahteve. Koliko se danas da suditi, oni iz Beograda nisu ni smeli pristati na njih. Prognati dahije iz glavnoga grada Paaluka, gde su oni gospodari, bilo je i opasno i nemogue. Dahije su izvrile seu srpskih knezova samo da bi obezbedile svoju vlast; izvrile bi, sigurno, sutra i seu turskih aga, ako bi pokuale da ih proteraju. A bez proterivanja dahija ustanici ne pristajahu da uopte ulaze u dalje pregovore. Zbog toga se sastanak u Zemunu raziao bez ikakva uspeha. Srbi su to predviali. Da bi u dalje borbe mogli ui sa vie izgleda na uspeh, oni odluie da se ponude Austriji. Pri sastanku s austriskim kapetanom ajtinskim, pre Ostrunike skuptine, Karaore je, u ime Srba, izjavio elju da dou pod vlast habzburke dinastije, kazivao je spremnost da predadu Austriji odmah Beograd, Smederevo i abac, ako ih osvoje, i molbu da dobiju jednog austriskoga princa kao upravnika Srbije. Karaoru, kome je bila u ivoj uspomeni austriska vojna disciplina i njihovi slubeni odnosi, izgledalo je, moda, previe da se on prema njima javi u drukijoj ulozi od one koju je imao u svoje vreme Mihajlo Mihaljevi ili Koa Anelkovi. On je, istina, glavni vo pokreta, ali jo nema ambicije da postane i vladalac u Srbiji. Bili su, kako vidimo, veoma skromni poeci ovog epohalnog preduzea i u njemu aktivni uesnici jo nisu oseali svoj veliki znaaj i svoju istorisku misiju. Na predlog svoje vlade, austriski car nije primio ovu ponudu. Uzeti jednu pobunjenu tursku pokrajinu, usred mira sa Turskom, znailo bi izazvati proteste drugih sila, i, to bi bilo jo gore, dobiti Turke kao otvorene neprijatelje. Austrija je imala i suvie brige sa francuskim pitanjem, da bi mogla i smela natovariti jo i tursko. Ipak, da ne bi izgubila svoj uticaj u Srbiji, i da Srbi ne bi, po Karaorevom nagovetavanju prilikom pomenutoga sastanka, pokuali traiti naslona i zatite kod koje druge sile, prvenstveno Rusije, car je naredio da se na njih obrati vea panja, da ih savetuju pogranini zapovednici i mitropolit

458

Stratimirovi, i da se, prijateljskim posredovanjem, zatite od Portine osvete i surovosti. Trebalo je uz to Srbima svakako napomenuti da njihova zemlja zasada ne moe pripasti nikome drugom osim Porti. Jo i pre toga careva odgovora Srbima je bilo stavljeno do znanja kako su slabi izgledi da e im Austrija moi izii u susret onako kako su oni eleli, i stoga su oni jo na Ostrunikoj skuptini doli na drugu kombinaciju. Kad zatitu nee da preuzme Austrija, kao prvi i najprei sused, onda za Srbe nema druga izlaza nego obratiti se na Rusiju. Ve 3. maja god. 1804. uputili su srpski voi jedno dugako pismo ruskome poslaniku u Carigradu, A. Italinskome, kazujui mu elje i nevolje svoga naroda: Mi danas nemamo druge pomoi i nade do pribegnuti pod zatitu prestola ruskoga, da bi nas bedne hriane svetim omoforom zatitio kao i mnoge druge oblasti to zatiava kao: Krf, Vlaku, Moldaviju i druge, da nas skoro 100.000 hriana u Srbiji ne postrada od ljuta maa turskoga. Naa je elja da zauzimanjem svete ruske nepobedive drave dobijemo slobodu, da moemo nae hrianstvo sauvati, crkve i manastire podizati i izbaviti se od nesnosnoga jarma turskoga. Nismo protivni sultanu danak davati ve samo da se od ostalih tereta i gonjenja turskih oslobodimo. Oni jasno trae da dou pod krilo trona ruskoga. Da pokau svoju lojalnost i prema sultanu, o kojoj su govorili i Austrijancima i Rusima, oni su se obratili i njemu, traei zatite protiv dahija. Misao o slobodi, prema tome, jo nije bila i misao o samostalnosti, nego samo o autonomiji, pod sultanovim suverenstvom i pod zatitom bilo Rusije bilo Austrije. Obavetena o srpskome pokretu, koji je s prolea dobio nove snage, tako da Srbima ve poee padati u ruke pojedini vei gradovi Paaluka, kao Valjevo, Smederevo i Poarevac, Porta je naredila bosanskome veziru Beir-pai da ode u Srbiju i sprovede istragu. U Carigradu, a i kod izvesnih okolnih paa, ustanak spoetka nije smatran kao mnogo opasan. Dahiski protivnici meu samim Turcima tvrdili su da je pobuna Srba prirodna reakcija na nasilja i da, u samom interesu Carevine, ne treba raji uzimati za zlo ako nasilnike kazni i suzbije. Na Porti se znalo da su dahije bile ranije u vezi sa njenim odmetnikom Pazvan-Oglu i da doista nisu elemenat reda i da nisu ni mnogo pouzdane za centralnu vlast. Sem toga, u Carigradu nije moglo biti prijatno ni to da se u Beogradskome paaluku, na domak Austrije, ojaa reim dahiskih osobina, koji bi davao povoda opravdanim optubama raje protiv turskih nasilja i koji bi kompromitovao Tursku i dobru volju Selima III. Kada je u Carigrad stigla jedna srpska deputacija, da podnese tube i izrazi ujedno vernost sultanu, i naroito kada se na Porti videlo i ulo da se za ustanak poinju interesovati Rusija i Austrija i da se kod ustanika javljaju neke smelije nade, odluio se sultan da rtvuje janiare. Beir-paa je dobio neogranienu vlast da moe zbaciti dahije, raspustiti janiare i na mesto one uprave koju ukine zavesti novu upravu, tako da se moe povratiti potpun mir u Srbiji. Beir-paa je bio dobro poznat u Beogradskome paaluku. On je, hvaljen kao taktian i energian ovek, proveo odredbe Svitovskota mira za Srbiju i izvrio progon janiara, imajui sa njima nekoliko krvavih okraja, u kojima ih nije nimalo tedeo. Obaveteni o njegovome dolasku, pri kojem je ve paina linost bila neka vrsta programa, Srbi su bili prema njemu paljivi i predusretljivi, ponavljajui mu svoja uveravanja kako oni nisu ustali protiv sultana, nego protiv zulumara, i kako je njihova elja da se od toga obezbede i za budunost. Dahijama je dolazak Beir-pain slutio na zlo. Oni su bili gotovo naisto da e se njegova istraga morati zavriti njihovim zbacivanjem, ako ne i im gorim. Stoga prema Portinu izaslaniku imaju puno nepoverenja i ne putaju ga ak bez izvesnih uslova ni u beogradski grad, pod koji je stigao 30. juna; za vreme njegova prisustva vre napade na

459

Srbe oko Beograda; i najzad, sa paom, koji je bio punomonik njihova sultana, pristajali su da vode pregovore na tuem, austriskom tlu. To je bilo dosta za staroga vezira da vidi sa kim ima posla i da se rei na otrije mere. Nu, kako nije imao dovoljno vojske, teko da bi to mogao postii da nisu krdalije Halil-age Guanca, koji su se nalazili u Beogradu, za svoj raun prevarom, dobili od dahija beogradsku tvravu, 16. jula. Dahije posle toga, videvi izdaju, bee u amcima niz Dunav prema Vidinu, da se spasu kod Pazvan-Ogla; ali, na tome begstvu stie ih srpska potera sa pismenom naredbom Beirpainom da imaju biti pogubljeni. Na ostrvu Adakale, nou 24./25. jula naredba bi izvrena, i tri dahiske glave (Aganlijina se bee pri pranju omakla u vodu) poslane pai u Beograd. Po turskome miljenju tom pogibijom dahija dana je Srbima dovoljna zadovoljtina, i ustanak je posle toga izgubio svoj bitni razlog. Sultan e u zemlji povratiti staro stanje, glasila je njihova poruka; on je i sada pokazao da titi pravednu stvar i da je strog prema zlikovcima, ma ko oni bili. Neka Srbi stoga budu spokojni i mirno odloe oruje. Ali, ustanici nisu mislili tako. Njima su naroito otvorile oi nekolike krupne injenice. Pazvan-Oglu odrao se u Vidinu protiv sultana i Porte sve do toga asa i radio je u svome kraju ta je hteo; u Beogradu gine vezir, glavni pretstavnik turske vlasti, i Porta odgovara na to tek posle tri godine i tek usled srpskoga ustanka. U Beogradu Beir-paa nema moi da sam skrha dahije i posle njih krdalije, i da kao izaslanik sultanov ue u grad. ta znai sve to? Srbima te injenice jasno govore: 1. da centralna vlast deluje samo onda kada se pribojava teih zapleta i tueg posredovanja; i 2. da je naroito spora u odlukama kad uzurpaciju vre muslimani. Iz tih razloga Srbi ele da njihovu pogodbu sa Turcima zajemi koja strana sila, zasad Austrija. Ako bi mi pokvarili ugovor, neka Nemci piu u Stambol da smo mi krivi; ako li Turci pokvare i zulum ponu, da Nemac javi sultanu koja je strana kriva. Turci na taj srpski zahtev nisu mogli pristati iz prostog i jasnog razloga to bi to znailo tue meanje u njihove unutarnje poslove, odnosno davanje novog karaktera itavom srpskom pitanju. Stoga je Beir-paa i dao Srbima na to traenje tri energina olmaza. Na tom pitanju i razbili su se pregovori izmeu Srba i Turaka o konanom razoruanju; ali, ipak je dolo do primirja, na koje je Srbe nagonila i bliska zima i potreba odmora. Srbi su u pregovorima sa Beir-paom kao mogueg jemca oznaavali Austriju, ali bez prethodnog sporazuma sa njom. Ona, meutim, ne bi mogla da se primi te posrednike uloge. Jedno stoga to nije htela da muti svojih odnosa sa Portom; a drugo to ni sama nije elela da Srbi dobiju iru samoupravu, i radi svojih srpskih podanika, a i radi budunosti, ako bi Srbija, eventualno, dola ponovo pod njenu vlast. Srbi su pri toj ideji ipak ostali. Kad nee Austrija, oni se onda, po savetovanju Srba iz kruta mitropolita Stratimirovia, reavaju da pokroviteljstvo ponude Rusiji i upuuju, poetkom septembra god. 1804., jednu svoju deputaciju u Petrograd. U njihovoj molbi govorilo se: Srbi nikad jednodunije nisu mislili o osloboenju svoje otadbine, niti su ga usrdnije eleli nego danas. Boanskom, prirodnom i venom vezom krvi, jezika i vere, koja postoji izmeu Srba i Rusa, savezom politikim i najljubaznijim vezama mogla bi se budua srea srpskoga naroda osvetiti i na nepokolebljivoj i vrstoj osnovi utvrditi. Prve osnove tome poslu treba otpoeti u dananjim vanim prilikama ba stoga to je jednoglasna elja sviju Srba: da se u Srbiji ustanovi samostalna srpska uprava pod imenom Serbskoje pravlenije ili pod drugim slinim imenom, kao to su, na primer, onih sedam ostrva

460

jonskih, a pod neposrednom zatitom Rusije, uvajui u isto vreme nenaruimo prava sultanova, koja mu pripadaju, to jest: plaati mu umeren danak. U prepisci srpskih stareina toga vremena vidi se jasno kako kod Srba sve vie jaa etatistika misao. U pismu bakome episkopu Jovanu Jovanoviu od 15. juna oni govore kako im je Austrija nepouzdan i neiskren prijatelj i kako oni, njegovim posredstvom, ele rusku pomo za vsegda izbavlenije i iskuplenije, koja treba da bude za blagosostojanije i obeje naego serbokago naroda bezsmertnoje blagopoluije, polzu i slavu. U tome pismu svesno se i jasno podvlai ta nacionalna iskrena nota, koja kazuje da je njihova akcija, posle pet meseci, dovela do dubljeg shvatanja itava pokreta i da se iz obine bune na dahije razvija borba za pravo nacionalno osloboenje. To se naroito vidi jo iz pisma to su ga Karaore i drugi voi uputili hercegovakim glavarima na adresu poznatoga Arsenija Gagovia. Mi smo svi, u ime boje, namislili i zdogovorili se da nam vie turski jaramazi ne sude, nego mi sami da se sudimo i da caru naemu budemo vjerni i ocijekom da mu dajemo koliko je pravo i kako on zapovijeda ... Zato, ljubezna brao moja, evo vi sada vrijeme i sluaj da se i vi oslobodite i sa nama sjedinite. Nemojte poteeti ka i mi poslednju kaplju krvi proliti za vjeru hristijansku, za svete cerkve i manastire i za slobodu oteestva svojego. Da se vidi da je osnovna misao pokreta u ovo vreme, sredinom jula, bila ve sasvim upuena u jasnom nacionalnom pravcu, pored svih kompromisnih ograda o potovanju sultanske vrhovne vlasti, dovoljno je proitati samo ovo to dalje sledi. Hercegovina treba da pone akciju i odmah e joj se pridruiti toboe sasvim pripremljena Bosna. Udarite vi o te strane, a mi emo ot ove s neustraimim duhom, i s pomoiju boijeju prije mjesec danah sastae nam se vojske u Sarajevu, gdje zahira, debana, svako blago i biser neizitajemi u bezmjernaja sokrovia koje su Turci ot nas i naijeh starijih pograbili. Mi kad ponemo sami za svoje oteestvo, za astni krst vojevati, svaki car hristijanski hoe nam pomo dati, zato mi nita neemo ticati, no sobstveno nae ot starinah, koje je svemu svijetu poznato da je roeno nae, hoemo vozvratiti, i to je poteno pred svijem svijetom, i po zakonom boijim i carskim niko nam nee braniti, nego jo svaku pomo dati. U tom optimizmu ima, nesumnjivo, dobra nota hotimine vedrine, potrebne da se stvar krene; ali, van spora je i to da je neto od tih planova bila i stvar verovanja. Jer ne poziva na opti pokret itavo pleme onaj koji misli da se zadovolji sa prvom povoljnom vezirskom bujruntijom i koji ne veruje da je doao as da se postigne i neto vie. Ova naivnost, kojom se u pismu olako pretstavlja dobijanje itave Bosne i Hercegovine, pokazuje nesumnjivo da je sve ovo samo plan ustanika i njihovih prijatelja, ljudi sa malo iskustva u velikoj politici i sa nedovoljno obavetenosti o pravoj snazi Turske. Ali, takvi ljudi, pregaoci, koji ne omeraju mnogo, koji i veliki ratni pokret prosuuju samo kao proireno hajduko etovanje, takvi ljudi su krenuli i itav ustanak i bili jedino podobni da ga, ukoliko snaga dozvoli, kao sran i smeo zamah, nastave i proire i dalje. To se, uostalom, od njih i oekivalo. Na usta staroga i ve narodskoga Dositeja klicalo se tada Vostani, Serbije, mati naa mila! I postani opet to si prije bila! ... Vostani, Serbije! Davno si zaspala, U mraku leala:

461

Sada se probudi I Serbe vozbudi! Bosna, sestra tvoja, na tebe gleda! Tako se ve u prvo pola godine ustanka stvara postepeno nacionalni program nove srpske drave. Ukoliko ga jo ne znaju formulisati sami borci i njihovi voi, koji ga nose u dui i u itavom svom krvnom nasleu, utoliko im ga sugerie okolina i Srbi sa drugih strana, koji su u ustanku videli prvu fazu vaskrsavanja stare srpske dravne misli. Rusija je prema pobunjenim Srbima imala vie predusretljivosti nego Austrija, mada je i ona po svaku cenu htela da odri dobre odnose sa Turskom. U srpskom dranju ona je naroito hvalila njihovu odluku da ostanu verni sultanu, i preporuivala im je da pri tom i dalje istraju. Inae, ona je pokazivala dosta razumevanja za njihov poloaj prema Turcima, elela je da ublai njegove tekoe i nosila se milju da Srbe vee uza se. U Petrogradu se stoga dala Srbima pomo od 5000 dukata i savetovano im je da ne odlau oruja dok ne postignu to ele, ili dok im Rusi to ne preporue. Srpsku elju da dobiju svoju samoupravu Rusija je nalazila kao umesnu, isto kao i njihovo traenje stranog jemstva. Te poruke digle su duh kod Srba i uverile ih da su na dobru putu. Poruku da ne polau oruja primili su sa zadovoljstvom; ali, oni bi se na to reili i bez nje, gledajui dogaaje u beogradskome gradu. Krdalije Halil-age Guanca behu, kao pre dahije, uzele punu vlast u Beogradu i drale su Beir-pau gotovo kao zarobljenika, traei da im on izda platu i za njegovo vreme i za dahiski dug. Kako Beir-paa nije imao traenih 300.000 groa, to su Srbi, da i tim pokau svoju lojalnost prema carskome izaslaniku, platili taj dug i oslobodili Beira. Naputajui Srbiju, on je sa poverenjem predao njima topove i municiju, da ih ispolju za njim u Bosnu, i Srbi su i to izvrili u punom redu, mada su ve tada u dui bili naisto sa tim da od te lojalnosti prema sultanu nee biti velike koristi. Po ruskome savetu Srbi su uputili u Carigrad i jednu svoju deputaciju, da tamo na Divanu iznesu svoje elje i zahteve. Ti zahtevi bili su uglavnom ovi: da se mesto vezira kao vojni zapovednik u Beograd uputi jedan muhasil, vii finansiski inovnik, ije bi prisustvo dalo Beogradskome paaluku vie autonoman karakter; da Srbi za 12 nahija izaberu 12 svojih knezova, koji bi postali carske beratlije, i da se u zemlji postavi jedan od njih izabrani vrhovni knez, sa seditem u Beogradu, kao posrednik izmeu njih i turskih vlasti; da se danak plaa otsekom, a poreze da kupi vrhovni knez preko narodnih vlasti. eljenoga mira i reda mi nikada neemo imati, ako bi i dalje ostali vojni inovnici turski; isto tako, ako bi ostao i dalje Turin upravnik u ovoj zemlji. U Turskoj se, meutim, izmenilo miljenje o karakteru srpskoga ustanka. Turci su verovali da Austrija potajno pomae Srbe, a doznali su i za srpske veze sa Rusijom. Stizali su glasovi da se ustanak iri i van Beogradskoga paaluka, i to je bilo tano. Severoistona hercegovaka plemena, Nikii, Drobnjaci, Pivljani, Gaani i Rudinjani, pozivala su jo u jesen crnogorskoga vladiku da krene na Turke. Svaki koji vjeruje vidi da je iz starog pepela sinula iskra, poruivali su oni, i oni bi sigurno uzbunili odmah ceo taj kraj, da ih nije stiavao ruski izaslanik u Crnoj Gori, grof Iveli, koji je, zbog francuske opasnosti, po danim uputstvima, hteo da ceo taj kraj zadri kao neku vrstu rezerve, i da ne izazove Turke protiv hriana i Rusije. On je, doista, i uspeo da zadri Crnogorce od svake akcije prema Turcima, ali su Drobnjaci poetkom leta god. 1805. prihvatili za oruje. Turci su, dalje, videli da su s prolea god. 1805. Srbi poeli nanovo

462

da se pribiraju za borbe i da misija vlakoga kneza Ipsilantija, da primiri Srbe savetima, nije imala onog dejstva koje su oni oekivali. Iz Nia su stizali glasovi kako Srbi spremaju napad u tome pravcu. Na Portu je, dalje, uticalo i dranje austriske vlade, iji je poslanik krajem marta tad. 1805. stao preporuivati otre mere protiv Srba. Uinio je to, po naredbi, nezadovoljan srpskim obraanjem Rusiji i pokazanim ruskim interesom za srpsku stvar. To je sve dovelo dotle da Porta, aprila meseca, imenuje nikoga Hafiz-pau za beogradskoga zapovednika. Hafiz je vaio kao protivnik ustanika, koji protiv njih trai odluno postupanje. Njegovo imenovanje, s uputom da uspostavi red ako ustreba i silom, kao i glasovi da e na Srbe poi i vojska iz Bosne i od Uica i Karanovca, uznemirie Srbe u velikoj meri. Sada je znailo primiti borbu ne vie sa dahijama nego sa carskim ovekom, i izloiti se opasnim udarcima. Oni se reie ipak za borbu. Imenovanje poznatog njihovog neprijatelja za poglavara Paaluka, uz koga je ilo i nekoliko poznatih zlikovaca, kao i nevoenje obzira o deputaciji koja je dola da ponudi sporazum, kazivali su jasno da se u Carigradu nisu sklonili na poputanje. Srpske deputate uputila je Porta da idu u Ni, da se nau pri ruci Hafiz-pai, a oni su na to, gledajui moda stvar crnjom nego to je bila, pobegli iz Carigrada. Srbi su ve poetkom juna znali da se Hafiz-paa sprema sa vojskom na Beograd, pa napravie svoj ratni plan. Sa Guancem, koji je isto kao i oni zazirao od dolaska painoga, sklopie neku vrstu sporazuma o uzajamnom nenapadanju, a onda krenue da pre turskoga napada osvoje Karanovac i Uice, to im poe za rukom. Posle osvajanja Uica, 20. jula, Srbi su imali u svojoj vlasti ceo Beogradski paaluk sem Beograda, apca i Sokola. Posle tih uspeha Karaore sa srpskom vojskom ode na Moravu, da zakri put Hafizu i njegovoj vojsci na granici Paaluka. Hafiz je 6. avgusta god. 1805. napao srpska utvrenja kod Ivankovca, gde se nalazio kao zapovednik Milenko Stojkovi, jedan od najhrabrijih i najboljih vojvoda koje je imala Srbija onoga vremena. U borbama, koje su se produile do 8. avgusta, Turci bie suzbijeni, a sam Hafiz-paa ranjen. To je bila prva borba izmeu Srba i slubene Turske i prva velika bitka ovoga ustanka. Ona je donela i nov karakter itavom pokretu, koji nije samo antidahiski, nego postaje izrazito antiturski uopte. Turska nije mogla dozvoliti da taj poraz njene vojske ostane nekanjen. Tim pre to su se kod Srba, njihovih podanika i u drugim oblastima, poele javljati simpatije za pokret u Srbiji i ustanci njim izazvati. Jedan francuski izvetaj iz Bosne, pisan 28. maja god. 1805., kazuje kako i tamo raste slava Karaoreva, kako se o njemu ire pesme i kako se on u njima slavi kao skori osloboditelj hriana. I meu katolicima osealo se ak izvesno interesovanje za nj. Filip Vinji, slepi guslar i sjajni pesnik itava niza pesama o borbama Prvoga ustanka, prolazio je kroz Bosnu i dopirao sve do Skadra irei svojim guslama kult oslobodilake Srbije. U Hercegovini je pojaana aktivnost narodnih ljudi. Drobnjaki ustanak, pored svih zadravanja Ivelievih, proirio se u neka susedna plemena, kao meu Nikie, protiv kojih je Sulejman Skopljak paa krajem god. 1805. krenuo sa vojskom i uspeo da ih slomije i pohara. Sam poraz Hafiz-pain pokazao je, dalje, na Porti da je srpski ustanak mnogo ozbiljniji nego to se spoetka mislilo i da Srbi raspolau izvesnom snagom koja nije za potcenjivanje. Stoga Porta odlui ve krajem god. 1805. da se ustanak silom i to pre ugui, dok ne uzme jo vee razmere. Ibrahimpaa Buatlija dobi nareenje da napadne Srbe kao vrhovni zapovednik vojske, s juga i istoka, a bosanski vezir sa zapada. Sultanov ferman izraavao je elju i zapovest da ustanici osete moju carevu veliku mo. Sam ejhulislam izdao je fetvu da bi bio greh

463

ne krenuti u rat protiv odmetnika; protiv Srba se tako spremala neka vrsta svetoga rata. Ali, pre samoga poetka novih neprijateljstva trebalo je jo ipak pokuati da se Srbi sami pokore. Srbi su, meutim, na svojoj skuptini u Smederevu, dranoj poslednje nedelje novembra god. 1805., reili da se dalje ne plaa Porti danak, nego da se novac upotrebi na vojnu spremu. Oni su sad ve sve vie uviali da samo od pobede u borbama moe doi reenje njihova pitanja. Turskoj se u to vreme sve moralo silom iznuavati; ona sama nije imala toliko mudrosti da popusti pre nego zategnuta ica prsne. I u srpskome pitanju to je ostalo kod nje gotovo matematiko pravilo. A Srbi bi bili voljni da prime pregovore na prijemljivoj oonovi. Oni su jo uvek naglaavali svoju odanost sultanu, i to iz mnogo razloga, ne naputajui nikako misao da im on ostane vrhovni gospodar. Nema sumnje da je kod njih, kada su uli za turska spremanja, pored sve odlunosti bilo i straha, i da bi radije stvar svrili lepim nego gazili u neizvesnu borbu. Uputili su stoga poetkom god. 1806. sultanu novu molbu da im potvrdi povlastice iznesene preko deputata; ali, uskoro su ipak poruivali u Carigrad da e pre svi izginuti nego se opet prikloniti pod jaram naih muitelja ... Bolje je umreti nego nositi akove ropstva bez nade da ih se ikada oslobodimo. Predlagali su, kao neko novo reenje, i da se srpsko pitanje iznese pred jednu komisiju, koja bi se sastojala od pretstavnika Rusije, Austrije i Porte. Obraali su se, u isto vreme, i carevima ruskom i austriskom, da se zauzmu za njih kod sultana, i da ujedno i njima saopte tu svoju ideju o komisiji. U drugoj jednoj molbi, upuenoj ruskoj vladi u februaru god. 1806., Srbi su molili oruja za 50.000 ljudi, 100200 topova i nekoliko pukova vojske. Ta ruska pomo privukla bi u akciju, po njihovom uverenju i uveravanju, i druge Srbe iz okolnih oblasti. Na elu ujedinjenje srpske i ruske vojske oni bi rado pozdravili velikoga kneza Konstantina Pavlovia, brata cara Aleksandra I. Sa njim kao voom i Rusijom kao saveznicom Srbi bi mogli uda da postignu. U korist Srba doli su, unekoliko, i evropski dogaaji od god. 1805. Poraena u ratu sa Napoleonom, Austrija se nala osakaena i unekoliko osamljena. Istisnutoj iz Nemake njoj ne moe biti svejedno kako e se razvijati stvari na Balkanu, niti eli da izgubi sve veze sa Srbima. Stoga je od god. 1806. neto predusretljivija prema ustanicima i zalae se kod sultana da se odustane od koncentrinog napada na Srbiju. To posredovanje nije uspelo. Sultan Selim odgovorio je austriskome caru da je izgubio strpljenje i da hoe istu situaciju u toj odmetnutoj zemlji. Njegova je naredba glasila: da se ubija, unitava i strelja svaki buntovnik, pa ma gde se uhvatio, samo da bi se u korenu mogla unititi klica ustanka. Isto tako je bilo bez uspeha i posredovanje Rusije. Njen glas, kao i austriski, posle poraza kod Austerlica (novembra god. 1805.), imao je na Porti ve slabije dejstvo. Mesto Rusije, sad u Carigradu poinje prvu re da vodi Francuska, iji pobedniki car, vojniki nenadmani Napoleon, ima vremena da vodi rauna i o srpskim ustanicima i da savetuje sultana da ih svakako pokori. Kako je Pounskim mirom, zakljuenim 14./26. decembra god. 1805., Francuska dobila Dalmaciju te zakroila nogom i na Balkan, u Petrogradu, a i u Beu, nastala je velika bojazan da e ona naskoro poeti i tu svoju aktivnu i po njih neprijateljsku politiku. Pribliavanje Turske Francuskoj dovodilo je prirodno do ohlaivanja odnosa izmeu Carigrada i Petrograda. Tako su francuske pobede god. 1805. donele i za Srbe posredne koristi, jer je Rusija stala sve vie prihvatati Srbe, da bi u njima dobila oslonac i protiv Porte sa jedne i protiv Francuza sa druge strane.

464

Srbi su se dobro spremili za borbu, i dobili dosta ofanzivnog duha. Videi turski stav, oni nee da ekaju udar, nego trae da ga sami zadaju, da bi u borbama mogli lake manevrisati. Odmah iza nove godine, 1806., osvajaju na istoku Pore i osiguravaju se od dunavske strane; na jugu uzimaju Parain, Raanj i Aleksinac prema Niu, a Kruevac prema Novome Pazaru. Jedino je Mava, i suvie izloena turskim upadima iz Bosne, morala da se preda Turcima. Tamo su itavog prolea voene borbe, u kojima su Srbi pored junatva pokazali i dosta ojstva (odlazak prote Matije meu Turke, lavu u peinu, da pregovara s njima, kako bi Srbi dobili vremena; ili plemenito delo kneza Ive Kneevia od Semberije, koji otkupljuje 300 robinja i dece iz Dobria, sa znatnim linim rtvama). Karaore poziva na saradnju i vladiku Petra I, i u jednom pismu, punom nacionalnog poticanja, on mu klikuje da udari na Turke prema Bosni, kako bi uspeh bio sigurniji, pa posle toga da ivimo zajedno sjedinjeni, kao to nam Bog zapoveda, koji je u nas jednu istu srpsku krv ulio i jednom nas verom prosvetio, tako da ivimo i da budemo jedna braa, jedno telo, jedno srce i jedna dua i ljubezni sugraani pod jednim krilom i zaitom ... blagoestivoga gospodara sveruskoga. Crnogorci behu ba u ovo vreme zauzeti spremanjem za suzbijanje Francuza u Boki, i nisu mogli da se odazovu i da svojim napadom koliko toliko olakaju teki poloaj Srbije. Nu, ova se odrala i sama. U poslednji as, ve kad su borbe poele i u poarevakoj nahiji bili Turci suzbijeni, pokuali su Srbi da odailjanjem okretnoga Petra Ika u Carigrad ponude Turcima sporazum i otklone najtei udar. Meutim, odluka pala je na bojnom polju pre nego to je Iko na Porti mogao da izloi srpske ponude. Posle itava niza manjih i veih sukoba na podruju valjevske nahije, dolo je, najzad, do krvave borbe izmeu Srba i bosanske turske vojske na Miaru, kod apca, 1. avgusta god. 1806. Nesrenoj ljubi Kulin kapetana, jednog od najglavnijih voa te turske vojske, koji je tom prilikom poginuo sa jo mnogo drugih, odnela su dva vrana gavrana crne glasove sa krvavog bojita i jo crnje izglede: Hrani sina, pak alji na vojsku, Srbija se umirit ne moe! Miarska pobeda, jedna od najveih u itavom ustanku, dobijena je pod linom komandom Karaorevom i zahvaljujui njegovoj vanrednoj prisebnosti i sranosti. Istog leta Srbi su potukli Turke i u dugim borbama oko Deligrada, 4. jula, 22./23. avgusta i 27. avgusta, i odbacili ih prema Niu. Koliki su bili turski porazi vidi se najbolje po tome to posle toga srpske ete prodiru do samoga Kosova i jedno vreme ugroavaju sam Ni. Naterana ovim nenadanim porazima i svojim unutarnjim neprilikama sa janiarima, Turska postaje popustljivija i sklapa sa Srbima primirje, 2. septembra god. 1806. Tako je Srbija, jo nedavno sa svojom gomilom gotovo bespravne raje, za dve godine naporne borbe, uspela da postigne ne samo lepe vojne uspehe, koji su ast njenog ubogog i oskudnog oruja, nego i izvesno, mada ne formalno, priznanje svog politikog ivota. Halil-aga Guanac sa priznanjem je pisao Karaoru 16. oktobra: Tvoje su pobede zaista neobine i divne, i to je zaista jedini primer da je raja pobedila vojske mojega sultana i gospodara. ta je tek mogao rei kad je 30. novembra gotovo goloruka raja uzela na juri Beograd, u kojem se 17. decembra predao Srbima sam Guanac, i u iju je tvravu 27. istog meseca Sulejman paa, posle uzaludnog otpora, pustio srpsku vojsku! Poslednji grad Paaluka, koji se sa svojom tvravom predao Srbima, bio je abac

465

(25. januara god. 1807.). Srbija je tako bila osloboena svojom snagom i svojim pregnuem.

III. FRANCUZI NA JADRANU.

1. Dalmacija posle propasti Mletake Republike. 2. Pounski mir. 3. Crnogorci protiv Francuza u Boki. 4. Pad Dubrovake Republike. Za izgubljenu Lombardiju Austrija je god. 1797. dobila neke oblasti Mletake Republike, i to Istru sa kvarnerskim ostrvima i Dalmaciju sa Bokom. Njena vlast je u Dalmaciji od tamonjega stanoviitva bila lepo primljena. Katoliko svetenstvo, koje je zaziralo od ideja Francuske revolucije, volelo je konzervativnu i pravu katoliku Austriju od svake druge tue sile; ona je bila i prvi sused sa kojim su postojale stare veze svake vrste. Narod Hrvatske i Dalmacije bio je jedan isti, a kod obrazovanijega sveta postojala je i svest i tradicija o staroj zajednikoj hrvatskoj dravi. Razumljivo je stoga to je prelaz ispod mletake pod austrisku vlast izveden bez ikakvih potresa. Ukoliko je bilo lokalnih nereda, kao u ibeniku, Trogiru i Splitu, oni su bili vie socijalnog karaktera i upereni protiv pretstavnika francuske revolucionarne ideologije. Seljake mase, razdraene svetenikim propovedima o bezbonikim jakobincima, ali i same zadahnute buntom protiv vlasnika, kojima odricahu dotadanje obaveze, behu sklone da ubijaju, pljakaju i rue, i da mrnju protiv frankofila i vlasnika proire i na druge ljude. To natera stanovnitvo gradova da as pre zatrai ulazak austriske vojske. Od 18. juna do 17. jula god. 1797. posele su austriske trupe celu Dalmaciju prolazei kroza nju kao u kakvom triufmu. Boka je posednuta nekoliko dana kasnije; ali, u njoj doek austriske vojske nije bio ni iz daleka tako oduevljen. Dalmatinci su gotovo svi, i katolici a dobrim delom i pravoslavni, smatrali kao prirodnu stvar da se imaju pridruiti saplemenoj Hrvatskoj. Ali, obrazloenje za to zdruivanje nije osnivano na istom plemenskom naelu, nego vie na istoriokom pravu ugarske krune. Uzmite ugarsku krunu (savetovao je Ignjat Bakoti svoje zemljake) pa da se tako kao dio hrvatske drave, sa kojom ste u stara vremena bili u zajednici, opet zdruite. Fra Josip Glumac u ibeniku prepisivao je i prevodio stare povelje, koje su govorile o tim vezama, i irio ih je u puk. eneral Mate Rukavina, koji je okupirao Dalmaciju, nalazio je da su te narodne tenje potpuno opravdane i nije im pravio smetnje. ta vie, on je sam izjavljivao, i ak se zaklinjao, da dolazi u zemlju u ime ugarskohrvatskoga kralja, i preporuivao je u Beu da se i dalje narod zadrava u toj istoriskoj tradiciji, odnosno da se u zemlji uvede utarska uprava. To je traila i adresa, koju je u junu mesecu, u ime naroda, uputio caru fra Andrija Doroti. Jedino je u Boki sav pravoslavni elemenat bio za vlast vladike Petra i sa njim jedan mali deo katolika, dok je drugi deo katolika bio i tu za Austriju. Izmeu Risna i Perasta dolo je zbog toga i do krvi. Beki dvor, osetljiv u tim pitanjima, odbio je da izvri hrvatske narodne elje. Car Franc je upuenu mu adresu bacio u akta, a njegov ministar dvora je u to doba revolucije s ironijom govorio o istoriskim pravima. U tom traenju oni su gledali i neprijatno im dizanje ugleda krune Ov. Stevana, kao i jaanje maarskih, a s njima i hrvatskih, pretenzija. Stoga pored enerala Rukavine za graanskog upravnika Dalmacije bi imenovan grof Rajmund Turn, koji dobi naredbu da suzbije tu nezgodnu elju

466

Dalmatinaca u korist sjedinjenja s Ugarskom. Uzaludno je bilo i traenje pounskoga sabora od god. 1802. da se to izvri. ta vie, to ak izaziva reakciju carskih vlasti. Da bi suzbile te tenje Slovena, one su stale pomagati talijansku manjinu u zemlji, koja je imala mnogo razloga da bude protivna tenjama hrvatske veine. I ko zna kako bi se dalje razvijale stvari u tome pravcu, da nisu austriski porazi u borbama sa Francuzima, god. 1805., uinili kraj vladavini Habzburgovaca u Dalmaciji. Mirom u Pounu od 14./26. decembra god. 1805. morala je Austrija vratiti Francuzima ono to bee dobila god. 1797. Dobivi Dalmaciju, Napoleon je u upravnom pogledu opoji sa Italijom, mislei pogreno da tim ispunjava i elje njezinog stanovnitva. Stanovnitvo je, meutim, novu vlast primilo sa velikim nepoverenjem, neto zbog ranije jake antifrancuske, odnosno antijakobinske agitacije, a neto i radi njenog tuinskog karaktera. U Boki su je svi Srbi primili potpuno neprijateljski, svakako pod uticajem ruskih izaslanika, ija je drava, u savezu sa Engleskom, nastavila rat sa Napoleonom. Ruski dravni savetnik Stevan Sankovski doao je sredinom marta god. 1805. sa posebnom misijom u Crnu Goru da dokona delikatnu vladiinu aferu radi veza sa Francuzima. On je lino mnogo doprineo da se Srbi reie na otpor francuskoj okupaciji. ta vie, on je sam od austriskoga zapovednika u Kotoru traio predaju Boke Rusiji, a ne francuskim etama. Sredinom februara god. 1806. stie u Boku ruska flota. Austriski zapovednici, pred opasnou da budu i sami napadnuti sa kopna od Crnogoraca, a sa mora od ruske flote, koja e, u svakom sluaju, blokirati obalu, predadoe gradove rusko-crnogorskim odelenjima, pa se na ruskim laama prebacie u Trst i Rijeku. Ruski proglas narodu od 14. februara govorio je kako je rusko oruje stiglo u ovu veoma ljubljenu pokrajinu istoga jezika i iste krvi ruske. Potovanje svih starih linih i optinskih povlastica i zadravanje lokalnih vlasti po ranijoj mletakoj tradiciji, koje je taj isti proglas obeavao, dobro je delovalo na sve konzervativne elemente u zemlji, a pribliilo je ruskoj upravi i dobar deo katolika. U Petrogradu nisu bili zadovoljni tim samovlasnim postupkom Sankovskoga, koji je Austriju dovodio u nezgodan poloaj prema Francuskoj, i hteli su da se to popravi; ali, pregovori s Austrijom razbijali su se zbog pasivne rezistencije ruskih organa u Boki i jednog dela antiaustriskih inovnika u samom ministarstvu u Petrogradu. Ovom prilikom nije mogla ni Dubrovaka Republika izbei sudbinu ostaloga dalmatinskoga susedstva. Kako Francuzi nisu smeli preduzimati prevoz svoje vojske morem zbog nadmonosti englesko-ruske flote, to su morali svu vojsku za okupaciju Dalmacije i Boke uputiti suvim. Kako bi se iz Dalmacije moglo prei suvim u Boku, a da se ne upotrebi dubrovako podruje? Samo zaobilaznim putem preko turske zemlje. Francuzi su, istina, ve iskoriavali jedan deo turskoga podruja, kod Kleka i Sutorine, pa bi se eventualno mogli posluiti i putem preko Hercegovine, ali bi to bilo vojniki teko, jer je teren bio nezgodan, i po vojsku zamorno i sa mnogo komplikacija. Stoga se reie da iskoriste mnogo pogodnije i daleko blie podruje Dubrovake Republike. Francuski vojni zapovednik Loriston obratio se dubrovakoj vladi za dozvolu, i posle duge i burne rasprave u dubrovakom veu veina se odlui da dade pristanak za taj prolaz vojske kada Loriston sa 1500 ljudi 14./26. maja god. 1806. stie pred grad. U isto vreme traili su i Rusi da njihova vojska posedne dubrovaka utvrenja i sprei prolazak Francuza. Katoliki Dubrovnik voleo je, kad je ve doao u poloaj da jednoj strani mora poputati, da primi Francuze nego da primi Ruse. Snano i duboko oseana Vojnovieva scena Allons enfants odlino i verno prikazuje te poslednje dane dubrovake slobode i

467

duhovne krize njihovih vodeih linosti. U Dubrovniku se verovalo da Francuzi samo prohodu; ustvari, ubrzo se videlo da oni dohodu i da ostaju. im je Loriston uljegao u grad, on se i uvrstio u njemu i tu napravio svoju vojniku bazu za borbe sa Crnogorcima i Rusima, koje su se vodile na podruju od Dubrovnika do blizu Novoga. Napoleonova je misao od prvoga dana bila da ovaj kultivisani i na celoj obali dalmatinskoj najureeniji i po svojim trgovakim i prometnim vezama ve dobro poznati grad upotrebi kao polaznu taku za svoju dalju balkansku politiku. Kada su Francuzi uli u grad, Rusi su sa Crnogorcima za tri nedelje opsedali Dubrovnik i naneli njegovoj okolini velikih teta. Porueno je preko 650 kua. Uz Crnogorce je iao i jedan deo dubrovakih konavoskih kmetova koji se bee pobunio protiv gospodara, pa nanosio njihovim imanjima tete razne vrste. U borbama pod Dubrovnikom, koje je podrobno opisao Franjo Apendini, uestvovao je i sam vladika Petar. Dubrovnik je spasao od dalje opsade dolazak novih francuskih pojaanja. Krajem jula stie u nj kao vrhovni zapovednik maral Marmon, koji je, poto su poeti pregovori sa Rusima za mir bili prekinuti, od Napoleona imao naredbu ne samo da ue u Boku, nego ak i da osvoji Crnu Goru. On je i pokuao naokoro jedan vojni pohod na Boku; ali, iza Sutorine je naiao na jak otpor i povukao se 21. septembra god. 1806. Ruska flota uzela je Korulu i Bra, a njihovi ljudi, sa neto drugih agitatora, pokuae god. 1807. da ukoliko mognu zabave Francuze na toj strani, izazivajui iri ustanak u Poljicama. Nu, taj ustanak, neprihvaen od drugih suseda, bi ubrzo utuen. Kada je te godine poelo i rusko-tursko ratovanje, rusko-crnogorska vojska preduzela je izvesne operacije u Hercegovini protiv Nikia i Klobuka, ali oba puta bez uspeha. Pri borbama oko ovog drugog mesta uz Turke su uestvovali i Francuzi i naneli su Rusima i Crnogorcima znatnih gubitaka. Posle rusko-francuskog mira u Tilzitu, koji je imao da otvori novu stranicu u njihovim odnosima, isto prijateljsku, ruska vojska na jutu dobi izrinu naredbu da Boku, po ugovoru, preda Francuzima. Poetkom avgusta god. 1807. Rusi i Crnogorci su napustili bokeljsko podruje i zauzeta ostrva. Posle osvajanja Boke Francuzi, koji su ve ranije ukinuli Mletaku Republike, donee odluku da to, bez imalo sentimentalnosti, uine i sa Dubrovnikom. Za godinu i po dana, od leta god. 1806. do kraja god. 1807., oni su ustvari bili gospodari Dubrovnika, a lokalne dubrovake vlasti postojale su prosto samo forme radi. Uz barjak Sv. Vlaha vijao se ve od prvoga dana i francuski. Poetkom god. 1808. prestalo je i to formalno delovanje staroga dubrovakoga aparata. U nedelju, 19./31. januara te godine, u sednici senata, poetkom oko dva sata popodne, proitana je Marmonova poslanica o ukidanju Dubrovake Republike. Turska vlada ne mogae da spase svoga tienika, mada su Dubrovani preduzimali izvesne korake kod nje u tome pravcu. U toj Marmonovoj poslanici bilo je nekoliko stavova koji su osuivali duh stare Republike i ukazivali na ono to donosi novi duh demokratske Francuske. Napoleon je, govori se tu, znao da u dravi u kojoj je odavno mali broj imao svu vlast i izvijesne privilegije, a veina samo dunosti i obaveze, znao je, rekoh, da u takvoj dravi ima dosta strasti da se zatome, dosta nepravda da se isprave, dosta ponienja da se zaboravom izglade, dosta srdaca da se osvoje. To je sve lepo; ali, taj novi duh liio je Dubrovnik najveeg njegova dobra, oduzeo mu je slobodu, na koju je on sa razlogom bio ponosit, koja je bila najbitniji uslov njegova dizanja, i kulturnog i privrednog i socijalnog, i kojoj je on vekovima zahvaljivao svoj izuzetni poloaj u celom naem jugoslovenskom narodu. Oseajui dobro ta njom gubi,

468

dobar deo dubrovakih plemia, vaspitan u najlepim tradicijama slobode svoga grada, reio se tada da se nikako ne eni u novome ropstvu, da ne bi raali decu kao tue robove. Ta odluka, odravana sa neto malo izuzetaka, dovela je dotle da je tokom XIX veka izumrlo gotovo sve staro dubrovako plemstvo. Pregledajui popise dubrovake vlastele, M. Reetar je utvrdio da je do god. 1926. od njih svih ouvano samo osam porodica, a sve ostalo je izumrlo. Sudbina je nekako udesila tako da se dubrovaka sloboda ugasila u asu kada se poinjao nov ivot potpuno osloboene Srbije.

IV. RUSKO-SRPSKI SAVEZ.

1. Francuska politika na Balkanu. 2. Rusko-srpski savez. 3. Turska poputanja Srbiji. 4. Nezavisna Srbija. 5. Odjek srpskog ustanka u Bosni, Sremu i Banatu. 6. Vojnika saradnja Srba i Rusa. 7. Karaore protiv ruskog dranja. 8. Situacija u Srbiji u leto god. 1809. Da bi protiv Rusije mogao dobiti solidna saveznika na istoku, Napoleon se bee vratio na staru francusku politiku to tenjih veza sa Turcima. On je nalazio da je vaan francuski interes ouvati Tursku to monijom, i stoga je bio protivnik srpskih ustanika, iji je pokret, ako uspe, mogao znaiti poetak raspadanja Osmanskoga Carstva. Osuujui rusko zauzimanje za Srbiju, Napoleon je sam, 20. juna god. 1806., pisao sultanu Selimu kako pravi interesi (turskoga) carstva zahtevaju da (Turska) ne dopusti da ikakva strana sila intervenie u njenim diskusijama sa Srbima i da treba da upotrebi najjaa sredstva da potini ove buntovnike, koje potstie i hrabri Rusija. Da bi na Portu mogao uticati sistematski i energino u cilju svoje politike, Napoleon je, u leto te godine, uputio u Carigrad kao svoga poslanika enerala Sebastijanija. Na prolasku kroz Bukuret taj je ovek, u razgovoru sa knezom Ipsilantijem, proricao crnu sudbinu za Srbe. Rusija je podigla protivu nas Crnogorce; ali, videete ta e stoga sa njima biti. Car se zarekao da istrebi ovaj narod, i uinie od toga strahovit primer. Srbi e imati istu sudbinu, ako se brzo ne pokore. U Carigradu, aktivni Sebastijani je brzo uspeo da potpuno zavadi Turke sa Rusijom i stvori povod za objavu rata. Ve je avgusta meseca god. 1806. Porta zbacila hrianske knezove u Vlakoj i Moldavskoj kao rusofile, naravno bez sporazuma sa Rusijom, to je znailo otvorenu povredu rusko-turskoga ugovora. Rusija na to odgovori mobilizacijom i okupacijom Moldavske i Vlake, poslednjih meseci god. 1806., a to dovede do turske objave rata Rusiji. Dranje Srba u ovom rusko-turskome sukobu bilo je od interesa i za Rusiju i za Tursku. Rusiji su pobunjeni Srbi mogli biti od znatne koristi pri operacijama na Dunavu i oko Balkana; Turcima su oni mogli vezati znatan deo vojske i praviti im velikih tekoa iza lea i na levome krilu. Kada se zdruimo i mi i vi, ta sve moemo postii! govorio je ruski proglas Srbima od 11. januara god. 1807., pojaavajui im veru u sebe i izazivajui im ambiciju. Da pokae svoju dobru volju, Turska je primila Petra Ika kao srpskoga izaslanika i usvojila srpske predloge od prole godine za sreivanje Beogradskoga paaluka. Imenovan je ak i traeni muhasil i brzo upuen u Srbiju. Srbima je ak priznavano pravo da uz pau i muhasila mogu i sami u Beogradu drati stalan garnizon od 500 ljudi, koji e biti na raspolaganju njihovom vrhovnom knezu. Kako je u septembru god. 1806. muhasil bio doao u Srbiju bez carskoga fermana, to Srbi postignuti sporazum nisu primili kao definitivan; stoga su Ika uputili ponovo u Carigrad

469

da donese pismen sporazum, a muhasila primie samo privremeno. Da je Porta ve tada sa Ikom i muhasilom do kraja svrila stvar, ustanak bi se, moda, koliko-toliko smirio; ovako, za vreme tih dugih pregovaranja, situacija se izmenila iz osnova. Druga polovina god. 1806. donela je potpun preokret: srpske znatne pobede, prekid turskih odnosa sa Rusijom, francusku prevlast na Bosforu i, prema tome, konano otuivanje Srba od Porte. Kada su Srbi bili stavljeni u poloaj da biraju izmeu Rusa i Turaka, nije teko pogoditi za koga e se oni opredeliti. Vi nas pozivate u savez i zajedniko vojevanje protiv nasilnoga tiranina imena hrianskoga, to smo od vas uvek eleli i od sveblagoga Tvorca molili: da se vi pribliite nama. Mi smo uvek nau sreu u vau nepobednu miicu polagali, i u svojim velikim nevoljama uteili smo se i okrepili vaim skorim dolaskom... Neemo potediti krvi nae za slavu Slovena. Tako je glasio srpski odgovor Rusima. Ikov mir bi odbaen; Turci iz njegove pratnje, kao i pratnja beogradokoga vezira Sulejman-pae, koji se, posle pada Beograda, vraao za Carigrad, behu saseeni. Kada je turski muhasil, po Portinaj zapovesti, zatraio od Srba, kao turskih podanika, 20.000 ljudi za borbe protiv Rusa, dobio je 19. marta god. 1807. od kneza Sime Markovia, tada pretsednika Srpskoga upravnoga saveta, odluan odgovor: Srbija smatra sebe kao nezavisnu dravu, nikakva danka ne pristaje dati, niti e dizati oruja na svoju jednovernu brau i saveznike. Tom odlukom Srbi su se potpuno vezali uz Ruse, i njihova dalja sudbina uslovljena je ratnom sreom i politikim odnosima izmeu Porte i Rusije. Pored toga to je sebe otsada smatrala nezavisnom, Srbija je sebe u to isto vreme smatrala i nosiocem misli za narodno osloboenje, odnosno kao glavni stoer nacionalne akcije. U svom jednom pismu vladici Petru I od 14. aprila god. 1807. Karaore je govorio kako mora da daje pomo prekodrinskoj brai, koja su se pobunila protiv Turaka i koja, prirodno, trae pomoi od njega i Srbije. A prinuen sam (veli on) davati im i hrianski rod dobro uvati, da ne bi preko mere u nekrtene ruke u ropstvo zapao. Da ohrabre malo taj zaplaeni i u izvesnim krajevima Bosne umali na elemenat, prelaze dosta esto srbijanske ete preko Drine i dopiru ponekad dosta duboko u unutranjost. Ali, Bosanci ne behu ono to i umadinci, naroito ne raspusaeni Bosanci bogate posavske doline. Sem toga, to behu i oblasti sa mnogo turskoga elementa, naroito budnog po gradovima du Drine, od Gorada do Bijeljine. Stoga svi pokreti Karaorevih ljudi da ustalasaju Srbe s onu stranu Drine ostae bezuspeni. Neto vie pregalatva pokazivahu neki nai ljudi preko Save. Dok su izvesni pogranini Srbi trgovci iz Paneva, Zemuna i Mitrovice gramljivo gulili i ucenjivali ustanike, prodajui im naroito municiju i oruje, i dok su neki ak vrili dostavljake usluge austriskim vlastima, dotle je iroki puk sa ono malo inteligencije, sa svetenstvom i neto oficira, sa ljubavlju pratio srpske borbe za slobodu. Karaore nije nikad pomiljao na to da razvija ma kakvu agitaciju na toj strani, dobro znajui koliko je Austrija osetljiva, podozriva i opasna u sluaju da vidi da se ma ta preduzima neposredno protiv nje same. Austriske vlasti budno su pratile sve pokrete Srba na obe obale pograninih reka. Kada je ustanak izbio i ona primetila koliko izaziva simpatija kod Srba na njenom podruju, ona je brzo i bezobzirno htela da ugui svaki javni izraz radosti, usmeni ili pismeni. Sistematski su zabranjivane sve knjige, pesme i slike, koje su hvalile junaki pokret; a isto tako, sa istom panjom, zabranjivano je i sve to je bilo namenjeno da potseti Srbe na njihovu prolost i da izazove kod njih neku elju za obnovom stare slave. Naroito im je padala u oi jedna knjiica, izvadak iz efarovieve Stematografije, sa srpskim dravnim grbovima i slikom cara Duana, koju

470

bee priredio jedan njihov Srbin oficir, Nikola Stamatovi. Austrija nije samo zabranjivala te knjige, slike i slino za svoje podanike, nego je ivo nastojala da one ne preu ni u Srbiju, da i tamo ne bi vrile opasno delovanje. Zabranjivana je ak i slika Karaoreva. Ali, policiske mere nisu mogle da postave neprobojni zid izmeu brae koja oseaju jedan za drugoga. Sami prvosvetenici srpski, kao mitropolit Stratimirovi i baki episkop Jovanovi, neguju te veze; prvi je diplomatski savetnik ustanika, a drugi im poklanja, meu ostalim stvarima, prvi top. Stari i estiti Dositej prelazi u Srbiju, da vaskrsloj srpskoj dravi ponudi svoje bogato znanje i iskustvo. Nekoliko Srba oficira naputa svoje poloaje u Austriji i dolazi meu ustanike. Od njih je dovoljno spomenuti staroga borca, nekadanjega komandanta Karaoreva, kapetana Radia Petrovia i slavnoga kapetana Vuu ikia, osnivaa Deligrada. Razumljivo je onda to je u Sremu izbio jedan pokret na koji je u dobroj meri delovao primer Srbije. U Sremu je, krajem marta god. 1807., Todor Avramovi iz Jaska, zvani Tican, digao okolni narod na uzbunu. Spoetka je otpor krenut protiv spahiskih inovnika rumskoga i ilokoga kraja; ali, brzo se prometnuo u seljaku pobunu za narodna prava. Austriski izvetaji govore da su i Srbijanci imali svoga udela u toj pobuni. Kao jako sredstvo agitacije sluila je slika cara Duana, koja je, irena po narodu, imala da potseti na srpsko carstvo i na zajedniku prolost i veze. Jedan pijunski austriski izvetaj, preteran ali zanimljiv, kazuje kako Srbi sa leve strane Save i Dunava samo ekaju mig od Karaora, pa da se kako oni tako i njihovi poverenici ne samo u Zemunu ve i na celoj graninoj liniji do Orave pridrue Srbima. Uitelj u Vornju, Andrija Popovi, Srbijanac, pobio je barjak i pozivao poda nj svoje i druge seljake u borbu za osloboenje, stavljajui im u izgled sjedinjenje sa Srbijancima. Drugi jedan ovek pozivao je ljude da probudimo srpskoga kralja, koji je pre etiri stotine godina umro. Energine mere austriske vojske uguile su tu bunu brzo, za nekoliko dana, hotei da spree njeno irenje u dalje srezove. Kada je poela akcija ruske vojske u Vlakoj i Moldavskoj, god. 1807., javio se i jedan pokret Srba u Banatu. Jedno pismo iz tih krajeva stiglo je u ruski glavni stan, a bilo je puno mrnje na Nemce. Nemac e sve nae zemlje sa selima prodati plemiima, kako bi unitio srpsku vojnu granicu sa izgovorom da ne radi to on nego Maar, kako bi Srbi mrzili na Maare, a ne na Austrijance. Ma koliko da Turci ele zla Srbima, stoga to su saplemenici Rusima, ipak ih u tome prevazilaze Nemci. Pokret s obelejem ustanka izbio je u okolini Bele Crkve, u selu Kruici, i rairio se po oblinjim mestima. Srbi Banaani, kod kojih je kult Rusije odavno bio dubok, hteli su da dou sad pod rusku vlast, poto od Vlake do Banata nema velike daljine. To im je naroito savetovao njihov vo, svetenik Dimitrije orevi. Austriske vlasti preduzele su i tu brze i otre mere, da ugue ustanak, koji od poetka nije imao sree; bio je neveto voen, slabo organizovan, i raunao je sa nesigurnim vlakim elementom. Stoga se raspao pri prvoj ozbiljnoj smetnji. U austriskim krugovima tvrdilo se da je i ova buna, zvana buna Popa aka, imala nekih veza sa Srbijom, to ne bi bilo nemogue. Zna se dobro da je banatski frajkor u Koinoj Krajini ivo delovao u Srbiji i da je otad ostalo dosta vojnikih veza izmeu ljudi na obema stranama. * Velike nade koje su Srbi polagali u vojniki savez sa Rusima nisu ni izdaleka odgovarale stvarnosti. Srbi su mislili da e Rusi njima poslati mnogo vojske, da pomou nje proire obim svoje akcije, a ustvari dogodilo se to da su Rusi traili vojsku od Srba,

471

da bi olakali svome desnome krilu. Sa druge strane, glavna snaga ruske vojske bila je god. 1807. zauzeta veoma tekim borbama sa Napoleonom, i ruske vojnike operacije na Balkanu bile su stoga drugostepene vanosti. Srbi su to brzo uvideli i, neobaveteni o optoj evropskoj situaciji, tumaili su rusku uzdrljivost mlakou i zlom voljom njihovih zapovednika. Impulzivni Karaore nije ni mogao, a nije ni hteo da skriva svoje nezadovoljstvo. On je ruskim zapovednicima otvoreno poruivao da je ruska neaktivnost dovela Srbiju u teak poloaj. Radi Rusa oni su prekinuli sve veze sa Turcima, koji su pokazivali veliku sklonost za poputanje; radi primanja ruske zatite Austrija je, ljuta na Srbe, potpuno zatvorila granicu i liila Srbe mogunosti da se snabdevaju hranom i municijom. Karaorevi protesti imali su izvesnog delovanja. Odmah potom preao je ruski eneral Isajev Dunav sa 1000 ljudi i 18. juna god. 1807. sjedinio se sa srpskom vojskom na tubiku. Ve sutradan odneli su saveznici prvu zajedniku pobedu nad Turcima, tu na samome tubikome razbojitu, prema Malajnici. Da ugroze Ruse na Dunavu i da im tamo veu to vei broj vojske, da zaplae i eventualno smire Srbe, Francuzi su predlagali na Porti da njihova vojska iz Dalmacije pree na Dunav, preko Bosne i Srbije. Sultan Selim, na koga je eneral Sebastijani vrio moan uticaj, bio je pristao na to; ali, sve pokrajinske pae, sem bosanskoga, savetovale su da se ta ponuda ne primi, jer su videli koliko je u muslimanskim masama nepoverenja prema svakoj aurskoj saradnji. Ni sultanove reforme nisu nailazile na odobravanje u narodu; naprotiv, protiv njih je ak u Bosni izbila pobuna janiara, koja se proirila i na druge oblasti, dok najzad nije zahvatila i sam Carigrad. Pomognuti od fanatizovane svetine, janiari su 29. maja god. 1807. svrgli sultana Selima i bacili ga u zatvor. Sa Selimovim padom propao je ujedno i francuski plan o operacijama na Dunavu. Za to vreme Rusi su kod Fridlanda bili osetno tueni od Francuza. Car Aleksandar, kome su ve i pre injene sugestije u tome pravcu, rei se posle toga ne samo za mir nego ak i za sporazum sa Francuzima, za koji je i Napoleon oseao potrebu. Mirom u Tilzitu, sklopljenim 25. juna god. 1807. izmeu Rusije i Francuske, bilo je meu drugim pitanjima reeno i to da se obustavi i ratovanje Rusa sa Turcima, i da se Francuzima preda Boka. U ugovoru o primirju izmeu Rusa i Turaka, zakljuenom potom, 12. avgusta, u Sloboziji, ruski pretstavnici nisu pokazali dovoljno energije da njim obuhvate i svoje srpske saveznike; jednom tajnom odredbom reilo se samo da primirje obuhvati onaj kraj Srbije gde je zajedniki operisala srpska i ruska vojska. Da je taj sloboziski mir izazvao kod Srba veliko razoaranje i negodovanje ne treba naroito podvlaiti; sama Karaora on je gotovo potpuno ohladio prema Rusiji i upuivao ga na druge politike kombinacije. I sami Rusi u Petrogradu videli su kako je taj mir ispao na tetu njihova ugleda i njihovih interesa, i gledali su da ga odmah poprave; nisu, istina, uspeli da izmene njegove odredbe, mada ih car nije priznao, no su Turci, radi ruskoga zauzimanja za Srbe, nali i sami kao mudro da odustanu od veih pohoda protiv njih. Ovo rusko dranje pojaalo je protivnosti meu srpskim vojvodama. Protivnici Karaorevi, kojih je bio prilian broj, videi njegovo neraspoloenje prema Rusima, obrtali su se sve vie na rusku stranu. Pomou Rusa i njihova uticaja u zemlji oni su teili da ogranie Karaorevu vlast, koja je pokazivala tendencije da postane apsolutna, i da sami izbiju jae na povrinu. Stare kneevske porodice, kao to behu valjevski Nenadovii, nalazile su da se vod suvie osilio na njihov raun; druge neke vojvode, kao Milenko Stojkovi i Petar Dobrnjac, ile su za tim ,da, umesto jake centralne vlasti usredsreene u vodu, uvedu neku vrstu skupne vladavine glavnih vojvoda. Kako je

472

narod, u veini, bio uz voda, ija je dotadanja ratna srea sve vie dizala njegov glas u celom srpstvu, to je njihova opozicija traila preteno podrke na strani. Karaore je lino bio prek ovek; njemu se pripisuju sve mane svojstvene sirovom i pri tom estokom oveku, pisao je mitropolit Stratimirovi; ali, sa druge strane, on je bio dobronameran, i, po istoj oceni, ispoljavao karakter oveka koji asno i poteno misli. U opoziciji se nalazilo nekoliko jakih ljudi i proslavljenih junaka kao, na primer, uz pomenute, Hajduk Veljko, Luka Lazarevi, Milan Obrenovi i dr.; a Karaorev izbor uih saradnika nije uvek bio najsreniji. Protivnosti izmeu njega i opozicije pojaao je jo vie prvi ruski slubeni pretstavnik u Srbiji, Grk Konstantin Konstantinovi Rodofinikin, koji je poslan da pomogne prvenstveno u organizovanju srpskih dravnih vlasti. To je bio ovek vet, ali sklon spletkama i nadmen. Njegovi planovi za dravno ureenje Srbije bili su u dobroj meri izraeni sa tenjom da se Karaoreva vlast to vie ogranii i prenese na Senat, i izazvali su kod voda nepoverenje i otpor, tim vie to je Rodofinikin odravao javne veze sa njegovom opozicijom. Ustav, koji je Karaore sastavio sa svojim prijateljima i objavio 14. decembra god. 1808., nije smirio duhove; pri njegovoj izradi opozicija nije sudelovala i smatrala je da je njime Karaoreva vlast i suvie naglaena. Austrijanci su pokuali da ovo neraspoloenje jednog znatnog dela Srba protiv Rusa iskoriste za sebe, i novi zapovednik njihove vojske na granici, feldmaral Simben, lino je i preko svojih poverenika nudio Karaora i Srbe da prime austrisku zatitu i da mole da dobiju za svog stareinu nadvojvodu Karla. Karaore je lojalno te ponude, injene ak i pismeno, dostavljao Rusima i odbio ih u sporazumu sa njima. Srbi su odbili u isto vreme i turske ponude za mir, odnosno primili bi ih samo pod uslovom ako za mir budu jemile Rusija i Francuska, nove prijateljice posle Tilzitskog mira, na to opet Turci, iz lako razumljivih razloga, nisu hteli pristati. Meu njima je sad ivo delovala protiv Rusije i Francuske engleska i austriska diplomatija; ova prva je ak dovela, krajem god. 1808., i do saveza izmeu Turske i Engleske i izazvala time Ruse na nove ratne pripreme i na sam rat, u prolee god. 1809. U novim borbama Rusija je, naravno, raunala sa srpskom saradnjom, a i Srbi su to manje vie smatrali kao prirodnu stvar. Glavni zapovednik ruske vojske, knez A. Prozorovski, uputio je, po carevoj naredbi, poruku srpskome narodu da e se prilikom novih pregovora o miru voditi rauna o eljama njegovim, da se, dakle, nee ponoviti sluaj sa Slobozijom; a obeavao im je, upravo obavezivao se da e se brinuti da Srbija bude osloboena od svake zavisnosti od Turske. Plan za novo ratovanje Srbi su zasnovali na iroko; oni su predviali ofanzivu u svima pravcima, prema Niu, prema Vidinu i prema Novome Pazaru. Najvanije je svakako bilo ovo poslednje preduzee, kojem se na elo stavio sam Karaore. I Rusi, a i Srbi su eleli da se spoje srbijanska i crnogorska vojska; to bi imalo velik moralni, i uz to vojniki uspeh. Otseene od neposredne veze sa ostalom Turskom, Bosna i Hercegovina ne bi mogle da se odre, i dopale bi saveznicima kao zreo plod. Aprila meseca god. 1809. preao je Karaore u Novopazarski sandak sa dosta vojske, i odneo, tokom maja, dve lepe pobede, kod Senice i na Suhodolu. 6. juna uzela je Karaoreva vojska i varo Novi Pazar. I Crnogorci se behu delimino krenuli sa druge strane i doprli do Planinice, prema Nikiu; izvesna njihova prednja odeljenja behu se ve sjedinila sa nekim Karaorevim etama; ali, do prave saradnje ipak ne bee dolo, jer vladika je jo neto oklevao. Ali, usred tih uspeha stigoe glasavi o porazu Srba na

473

poloajima ispred Nia. Zavaeni srpski voi nisu iskreno saraivali u zajednikoj borbi i izazvali su moda svojom neslogom gubitak vanog srpskog anca na Kamenici i junaku pogibiju Stevana Sinelia, 19. maja god. 1809. Srbi su odmah potom morali da otstupaju na Deligrad, a Karaore da prekine ofanzivu u Novome Pazaru. Velika turska vojska, koju je vodio veti i oprezni Kurid-paa, poe smotreno napred, uze Soko Banju, Deligrad, Stala i sva mesta u moravskoj dolini, dok 11. avgusta ne ue i u sam Poarevac. U jedan mah nasta opasnost da e prei i u zapadnu Srbiju, u umadiju i prema Beogradu. Karaore die stoga na noge svu srpsku muku snagu i postavi na Moravu najbolje srpske junake, Milenka Stojkovia, Hajduk-Veljka i Stanoja Glavaa. Ruska akcija na Dunavu za sve to vreme nije se uopte oseala. Meu Srbima nasta usled toga veliko negodovanje; ljudi su verovali da su bezmalo postali rtva ruske obmane. Radofinikin se bio toliko uplaio od Karaoreve srdbe da nije smeo saekati njegova dolaska, nego se nou izmeu 15. i 16. avgusta prebacio u Panevo sa mitropolitom Leontijem, takoe Grkom, i Petrom Dobrnjcem, jednim od krivaca za poraz. Zapovednik dunavske ruske vojske, uostalom slabe, naao je to vreme kao najpodesnije da kori Srbe to su poeli ofanzivu, umesto da im, u nevolji, to pre pritee u pomo. Tek kada je energini knez Bagration (obesmren u Tolstojevom Ratu i Miru), doavi posle kneza Prozorovskoga u glavnu komandu ruske vojske na Dunavu, preao u napad i razbio 29. avgusta vojsku velikoga vezira, bi olakan poloaj ugroenim Srbima. Turska vojska napustila je dalju ofanzivu i upuivala svoje odrede da prihvate razbijenu glavnu vojsku na dunavskoj liniji. Ogoren na Ruse, a kompromitovan kod Austrijanaca, Karaore se u to vreme reio da potrai za Srbiju sasvim nove veze. Obratio se toga radi nikom drugom nego gospodaru evropske situacije, samome caru Napoleonu.

V. STVARANJE ILIRSKIH POKRAJINA.

1. Francuzi u Dalmaciji. 2. enbrunski mir. 3. Ilirske Pokrajine. 4. Uticaj francuske uprave u Slovenakoj. 5. Karaore se obraa Napoleonu. 6. Srbija i Austrija. Francuska uprava u Dalmaciji nastojala je ivo da postepeno stee poverenje u narodu. Graanski upravnik zemlje, Vicko Dandolo, trudio se poteno da iscrpenoj zemlji da nove ivotne snage. U Kraljskome Dalmatinu, njegovom nedeljnom organu za obavetavanje i prosveivanje naroda, govorilo se iskreno protiv zaputenosti, u kojoj su Mleci toliko vekova ostavljali tu lepu pokrajinu. Francuzi nisu imali nikakva razloga da kao Mleani spreavaju narodno obrazovanje i stvaranje narodne inteligencije. Ve god. 1807. njihov je kolski plan predviao za Dalmaciju jedan licej u Zadru, 7 gimnazija i 19 mukih i 14 enskih osnovnih kola. Posle ukidanja Dubrovake Republike, iste god. 1808. osnovan je u tome gradu licej, kojem postade rektor trudoljubivi na nauenjak F. M. Apendini. Administracija bi modernizovana, a sudstvo odvojeno od uprave i dignuto na potrebnu moralnu visinu, Seljaka oslobodie od kuluka i dadoe mu u vlasnitvo zemlju na kojoj je radio. iroki verski i nacionalni liberalizam postade glavna tekovina francuskih ideja XVIII veka, primenjena brzo i u Dalmaciji. Narodnom jeziku dade se odmah vie mesta i u koli i u upravi; osnovne kole radile su samo na srpskohrvatskome jeziku. Kako je god. 1807. dolo do sporazuma sa Rusijom, prestala je i slubena

474

francuska antisrpska politika na Porti, i u francuskim upravnim krugovima Dalmacije pratile su se srpske stvari bez neprijateljstva. Kraljski Dalmatin donosi i poneto vesti o njima i o Crnome Juri, eneral glavaru Srba. Zabeleeno je i otvaranje beogradske Velike kole, kojom upravlja nauni Grk Dositej Obradovi. Godina 1809. donela je Francuzima nova proirenja u jugoslovenskim zemljama. Austriski dvor, pod uticajem ratoborne vojnike i diplomatske struje, objavio je nenadno s prolea god. 1809. rat Francuskoj; ali, u njemu je Austrija zlo prola. Za mesec dana, tokom aprila, Napoleon je razbio zapadnu austrisku vojsku i ve krajem toga meseca stigao pod Be u enbrun. 11. maja predala se Francuzima Ljubljana. U daljim borbama on je skrhao i vojsku nadvojvode Karla kod Vagrama i naterao Austriju na teak mir u enbrunu 2./14. oktobra. Za to vreme imao je maral Marmon zadatak da se iz Dalmacije, preko Like, spoji sa ostalom francuskom vojskom. Da zabavi Hrvate na granici, on je protiv njih podbo krajike Turke, koji su pristali i 15. aprila zapalili grad Cetin, pa poeli harati i dalje du granice. Austrija je, opet, bunila Dalmaciju, imajui kao agitatore ponajvie svetenike, pravoslavne i katolike. Graniarska austriska vojska nije mogla da sprei Marmonovo probijanje kroz Liku, na Rijeku, i odatle u Ljubljanu i na glavno bojite kod Vagrama. Za vreme dok je Marmon ratovao u sastavu glavne francuske vojske, upala je jedna nevelika austriska vojna grupa u Dalmaciju i postigla je tamo lepe uspehe, zahvaljujui odzivu agitacijom uzbuenih ne samo seljaka nego i mnogih graana. Svetenstvo je u veini kao konzervativno bilo antifrancusko. Katolici nisu mogli zaboraviti Napoleonov odnos prema papi, a pravoslavni su do jue sluali o borbama crnogorskoga vladike i Rusa protiv Francuza. Kao jak argumenat protiv Napoleona sluilo je u narodu, sem francuskog bogohuljenja, jo naroito to to su Francuzi kupili vojnike po Dalmaciji i odvodili ih u daleke borbe po belome svetu. Dolo se, veli jedan proglas na narod toga vremena, dotle da niti teaka za polje, niti mornara za more, niti redovnika za crkve skoro nije nai, sve pod oruje sebi pritee, za sa naom krvlju sebi krunu potvrditi. Gotovo sva Dalmacija pree na austrisku stranu, kako Primorje tako i Zagorje. Posle enbrunskota mira to je sve moralo nanovo biti vraeno Francuzima; sem toga, Napoleon je tim mirom dobio celu austrisku Istru sa Trstom i Goricom, Hrvatsku na desnoj obali Save do Jasenovca, zapadnu Koruku i ovu Kranjsku. Na novodobivenom podruju imali su sad Francuzi deo Slovenaca, dobru polovinu svih Hrvata i jedan mali deo Srba. Oni su svi iveli dotad pod nekoliko raznih uprava i upravnih tradicija, esto sasvim razlinih (na primer, autonomni Kotorani, skoro potpuno slobodni Dubrovani, uskoci, vojni graniari, u nemakoj administraciji ukalupljeni Ljubljanci), na koje su bili svikli i od kojih su se teko rastavljali. to razne vlade ranije nisu nita inile da te zemlje, rastavljene politikim granicama, dovedu u neke blie veze ne samo da nije nimalo nerazumljivo nego se moglo sasvim prirodno i oekivati; ali, mi smo videli da ni Austrija, kad ih je, skoro sve, sjedinila pod svojom vlau, krajem XVIII veka, namerno nije htela da izvri, od naroda moljeno, spajanje Hrvatske i Dalmacije. A narod je, mada rastavljen granicama, ve odavno oseao da je etnika celina. Na ovom podruju on je, sem maloga dela pravoslavnih, bio i kompaktna verska celina. U knjievnom i kulturnom pogledu ove nae oblasti bile su najnaprednije, i iz njih su ponajvie irene misli o potrebi jednog zajednikog knjievnog jezika Jugoslovena i o potrebi slovenske solidarnosti. Bilo je, dakle, sasvim prirodno da se te oblasti jednoga naroda, kad su se ve nale pod jednom vlau, ujedine u jedno administrativno podruje. I to se pod francuskom vlau odmah dogodilo. to nije mogla

475

da uini Austrija, uvek muena nekim podmuklim podozrenjima prema svojim podanicima, to je uinila Francuska, liena feudalnih predrasuda i dravopravnog balasta. Te jugoslovenske zemlje dobijene enbrunskim mirom car je sjedinio u jednu zajednicu, kojoj je dao mnoinsko ime Ilirske Pokrajine, ali koje su i nai ljudi i stranci brzo shvatili i oznaavali kao celinu jednim jedinim imenom Ilirija. Novostvorena Ilirija imala je 55.000 km i po jednoj statistici od god. 1813. 1,556.000 stanovnika, od kojih su 1,312.955 bili katolici, a 224.418 pravoslavni. To je bila prava drava, vea od Srbije otpre god. 1912. Odavno se postavljalo pitanje: zato je Napoleon stvorio tu novu dravu, koja nije imala nikakve istoriske tradicije sem one prastarog ilirskog plemena, koja nije pretstavljala nikakvo geografsko jedinstvo i u kojoj je bila zajednika samo ista jugoslovenska rasa, ije su jedinstvo oseali ueniji ljudi toga plemena, ali ija se zajednika saradnja nije jo nigde videla na delu? Postoji jedno kazivanje Napoleonova memoarista sa Svete Jelene, prema kojem stvaranje Ilirije nije imalo nekog veeg cilja, nego samo da bi ta nova oblast posluila kao objekat kompenzacije Austriji za ustupanje Galicije. Sa druge strane, pratei svu balkansku politiku Francuske od poetka XIX veka, ne moe se tako olako rei da u njoj nije bilo sistema i dubljeg plana. Francuzi su oevidno hteli, poto su Rusi stupili u redove njihovih neprijatelja, da u Turskoj nau svoga saveznika i stoga su ili za tim da na Balkanu dou sa njom u neposredan dodir, kako bi mogli na nju vriti trajniji uticaj. Dobijanje Dalmacije god. 1805. traeno je naroito radi toga politikog plana. Francuzima je do poseda Dalmacije za itavo vreme Napoleonove vladavine bilo mnogo stalo; moni car nije ak pristajao ni da staru i bezopasnu Dubrovaku Republiku ostavi van toga zahvata. Proirenje toga poseda god. 1809. bilo je samo nov znak toga neumanjenoga interesa. Postojali su, naravno, i drugi vani politiki i strateki razlozi. Stvaranjem Ilirije bila je Austrija odvojena od morske obale i od neposredne veze sa Englezima, ije je uee u poticanju ovoga rata od god. 1809. odavno utvreno. Uvrivanjem u Iliriji, dalje, sa vojnikim i administrativnim sreditem u Ljubljani, Napoleon je stvorio jednu stalnu opomenu Beu i u isti mah prvu monu zatitnu branu za francuske posede u Italiji. Sem tih politikih i vojnikih, car je imao i drugih razloga; on je sam naglaavao privredni znaaj neposredne kopnene veze Francuske sa Istokom za njenu trgovinu i ostali promet. Jedna nedavno objavljena doktorska teza u Parizu (Melite Pivec Stele) O ekonomskom ivotu Ilirskih Pokrajina daje mnogo grae i govori sa naglaskom o tom da je Napoleonova glavna misao bila da zatvori istonu obalu Jadranskoga Mora engleskoj trgovini i da obezbedi taj suhozemni put za francuskolevantinski trgovaki promet. Svakako je nesumnjivo da je najmanje mislio na to da stvaranjem Ilirije pospei proces ujedinjavanja junih Slovena i da uopte stvori izrazito njihovu nacionalnu dravu; to je ispalo da su u njegovoj Iliriji Jugosloveni bili glavno stanovnitvo to nije dolo od unapred stvorene namere da se izvri njihovo pribiranje, nego usled geografskog smetaja Jugoslovena, koji su na tome podruju bili glavni stanovnici. Nu, kada je Ilirija ve bila stvorena, onda se, prirodno, o veini toga slavenskoga stanovnitva moralo voditi rauna. ak se posle i namerno ilo za tim da se oni zadovolje; neto zato to je uopte bilo u programu nove francuske politike dati slobodu narodima u okviru njihove drave ili sa njom u vezi, a dobrim delom i stoga da se buenjem narodne svesti kod Slovena stvori kod njih protivnost i otpornost prema Nemcima, ija ih je vlast dotad pritiskivala i iji je jezik meu njima gospodario. Sloveni,

476

onda, mogu postati prirodni saveznici Francuza, kao to se ve i dogaalo sa Poljacima; ili e im, u svakom sluaju, biti manje opasni od Nemaca. Organskim dekretom od 3./15. aprila god. 1811. uvedena je u celoj Iliriji, podeljenoj u est pokrajina, jedinstvena uprava. est pokrajina behu: Karniola, Karintija, Istra, graanska Hrvatska, Dalmacija i Dubrovnik sa Bokom, i vojnika oblast: vojnika Hrvatska. Vrhovni upravnik, gotovo vladar Ilirije postade maral Marmon, odlian vojnik i dobar organizator, koji je svoju maralsku palicu stekao ba svojim vojnikim uspesima u ratu protiv Austrije god. 1809. On je kao svoje glavno sredite izabrao Ljubljanu, u kojoj se nastanio u biskupskoj palati. Ljubljanu je izabrao kao mesto odakle je mogao izblie pratiti rad bekih vlasti i kontrolisati veze sa Italijom. On vodi prema domaem stanovnitvu politiku sa puno takta. Naroito pomae kulturno i nacionalno razvijanje Slovena. Les Provinces Illyriennes zovu se u Kraljskome Dalmatinu Drave Slovinske ili Zemlja Slovinska. Izdajui svoj Rjenik talijansko-ilirsko-latinski, god. 1810., Jakov Stuli ga je posvetio Marmonu kao prijatelju knjievnosti i jezika ilirskoga. Nije bilo samo laskanje kad mu je on pisao: Ako se sa jedne strane budu slavila ona junaka djela koja vas dovedoe do vrka asti i stekoe vam pouzdanje uzvienoga vladara u korist naega naroda, sa druge strane e se opet govoriti da ste vi prvi zaeli novo doba u kulturi ilirskoga jezika. Jer, doista, sa francuskom upravom slovenski jezik dolazi opet u slubeni promet; na njemu se ui, njim se moe i sme da govori u uredu, njim piu slubene novine u Zadru. Marmon je bio naredio da se i slubeni list u Ljubljani, koji je zamenio Kraljski Dalmatin, Tlgraphe officiel, tampa i slovenaki, ali to, po njegovom odlasku za guvernera panije (1811), zadugo nije ostvareno. Ipak, god. 1813. izlazio je taj list krae vreme i na slovenakome. Ova predusretljivost francuskih vlasti prema narodnome jeziku pojaala je u Slovenakoj rad onoga kruga ljudi koji je krajem XVIII veka, pod uticajem prosvetiteljskih i Herderovih slavofilskih tendencija, poeo da se ivlje interesuje za narodni jezik i njegovu kulturu. Francuska vlast i mo podudaraju se vremenski sa pokretom romantiara, koji je ona u Nemakoj u izvesnoj meri ak i izazivala, a koji je iz Nemake, ve prvih godina XIX veka, osvajao i meu Slovenima. Nastaje doba raanja slavistike i oduevljavanja za iroki neiskvareni narod i njegovo blago. Kao to je kod nas Zaharija Orfelin jo pre Dositeja zastupao miljenje o potrebi pisanja narodnim jezikom za iroke krugove naroda, tako su i meu Slovencima mislili izvesni njihovi prosvetitelji. Pouka moe da deluje samo kad se razume; inae nema mnogo smisla. Ko eli da za svoje ideje, verske, drutvene i politike, dobije pristalica, taj mora da se obraa ljudima njihovim jezikom; tako su, uostalom, ve i radili meu Slovencima protestantski propovednici XVI veka. Marko Pohlin ( god. 1801.), pun slovenakog oseanja i svesti o slovenakoj zajednici, ve je god. 1768. u svojoj gramatici dizao glas za upotrebu slovenakoga umesto nemakoga jezika i traio je vie narodne samosvesti. Pohlinov uticaj osetio se u slovenakom drutvu krajem XVIII veka i brzo i mono. Kao njegov ak, kojemu je uegao svetlost, priznaje se sam Valentin Vodnik, koji e postati glavni nosilac novih ideja u francuskoj Iliriji. On i njegovi drugovi misle na kupljenje narodnih pesama i na pribiranje grae za jedan veliki narodni renik. Takav rad postaje kao neka moda vremena ne samo tu nego meu naim ljudima jo i u Dubrovniku, gde se organizuju i neke male akademije i poinje itav niz poslova za poznavanje narodnoga jezika i njegovih umotvorina. Tom radu mi zahvaljujemo one danas nezamenljive zbirke u Dubrovniku prepisanih bugartica. Meu Slovencima je za

477

buenje narodne svesti i za ovaj pripravni rad na stvaranju slovenake knjievnosti i naune slavistike naroito bio zasluan baron ita Cojs, koji se, istina, sam oseao kao Talijan, ali koji je za ljubav matere Slovenkinje pomagao njeno pleme i njen jezik. Pod Cojsovim uticajem vratio se ve gotovo ponemeni Anton Linhart, kasniji pisac Pokuaja istorije Kranjske, svom slovenskome narodu. U Cojsov krug ulaze, pored Vodnika, jo i Nepomuk Primic i daroviti Jernej Kopitar, koji postaje baronov tajnik. Cojs je bogati mecena, koji daje sredstva i ima istinske ljubavi za nauni rad. Od god. 1780. Slovenci dobijaju prve svoje bolje gramatike i rade na reformi svoga pravopisa; god. 1781. izlazi Pohlinov renik; dvojica njegovih ljudi, Bla Kumerdej i Juraj Japelj, ulaze ak u naune veze sa ruskom Akademijom u Petrogradu. Svest o slovenskoj solidarnosti razvija se i kod njih u pratnji neto rusofilstva, to kod katolikih Slovena toga vremena nije inae obina pojava. Kumerdej je god. 1779. svojim drugovima u knjievnom radu spremio bio ovakve rei: Narod, iz kojega proizlazimo, najprezreniji je u takozvanom izobraenome svetu; samo presjajna dela nae roene brae Rusa mogu to preziranje donekle zadrati. Od god. 1797. Vodnik pokree prvi slovenaki asopis, Ljubljanske novice; ali, posle tri godine mora ga obustavljati zbog slabog odziva publike. Vodnik je nesumnjivo ostao najkrupnije knjievno lice iz toga perioda slovenakih javnih radnika, dok je Kopitar, veliki potovalac naega Dositeja, njegova najbolja nauna glava. Njegova na nemakom jeziku god. 1808. objavljena Gramatika slovenskih jezika u Kranjskoj, Korukoj i tajerskoj pretstavljala je nauno delo krupne vrednosti i sa pravom je obratila na se panju svih uenih ljudi slovenskih toga vremena. Kopitar je na samom poetku XIX veka stvorio i prve naune veze sa Srbima iz uenoga karlovakoga kruga mitropolita Stratimirovia, i to sa samim mitropolitom i sa uenim pesnikom Lukijanom Muickim. Francuzi su kod Slovenaca zatekli ve jedan pokret jasnog nacionalnog obeleja, koji je poeo vie od etvrt veka pre njihova dolaska. Samo treba priznati da taj pokret nije bio uao u ire krugove, i da su jo uvek glavna njihova dela, kao Linhartova Istorija ili Kopitareva Gramatika, izlazila na nemakom jeziku. Slovenaki jezik nije imao prave knjievne tradicije. Stoga je Marmonu i dola na um misao da, dosledan svom programu opteg ujednaavanja u celoj Iliriji, uvede kao zajedniki slubeni jezik za sve Jugoslovene srpskohrvatski, moda, po dubrovakim sugestijama, ba ijekavsko nareje, osvetano upotrebom u njihovoj knjievnosti. Slovenci su bili protiv toga, nalazei da su oni ve dali dovoljno osnove za uvoenje ovoga idioma. Da bi to i novim delima potvrdili, pourili su se da izrade itav niz kolskih knjiga, koje su imale da to pre ponu vriti svoj uticaj. Naroito je u tome pogledu bio aktivan Valentin Vodnik, koji inae nije bio protivnik stvaranja jednog zajednikog jugoslovenskog knjievnog jezika. Vodnik je samo mislio da nije pravo nareje jednog plemena naturati drugom, nego da novi knjievni jezik treba izraditi kao sintezu narodnih dijalekata na osnovi onoga to im je ve svima zajedniko. Vodnik je, kao i najvei deo njegovih dosad pominjanih drugova (sem Kopitara, koji se od god. 1808. nalazio u Beu i bio odan austrofil), iskreno priao Francuzima i bio jedan od njihovih najodanijih prijatelja. U svojoj popularnoj pesmi Ilirija oivljena on oduevljeno pozdravlja vaskrs Slovena: Duh stopa v Slovence Napoleonov, en zarod poganja prerojen ves nov.

478

Dubrovan, Kotoran Primorec, Gorenjc, Pokopjan po starem se zove Slovenc. Pa, ipak, francuska uprava u Iliriji nije svuda bila primljena sa poverenjem, mada je tako oigledno znaila napredak prema onome to je pre bilo. Treba videti samo onaj i danas ouvani, u izvesnim krajevima jo uvek jedini, francuski put kroz celu Dalmaciju, pa se uveriti sa koliko je solidnosti, preduzimljivosti i dobre volje raeno sa njihove strane. Ljubljana je pod njima dobila 1810. zaetak svog univerziteta. D-r J. Mal kao posebnu zaslugu francuske uprave istie zatiranje kriminaliteta, koji je dotle bio veoma rairen. Ali, na svet je bio dobrim delom konzervativan i trebalo mu je dugo dok se raskravi. Francuska uprava trajala je kratko vreme, samo do god. 1813., i svet nije imao mogunosti da se privikne na nju i vaspita u novim pogledima, bez predrasuda. Ovako je ilo teko. Osloboeni seljak nije znao kako da se snae, nije znao to da zapone sa tom, tako rei, tokom noi steenom slobodom, a uvreeno plemstvo i svetenstvo nije se moglo pomiriti sa gubljenjem dotadanjih povlastica. Meu Slovencima naroito, gde su Francuzi doista mnogo uinili za narodnu svest, pod uticajem svetenstva, javljalo se u narodu veliko nezadovoljstvo sa njima. U Kranjskoj su se mnogo pevale pesme ovakog tipa: Kaj pa nam v Estrajh fali? Dobre volje smo do zdaj bli. Raji zapustimo dom mi Kakor da b pod Francozom bli. Ja se sjeam iz doba svoje mladosti samo malo pojedinaca koji su cijenili unutarnju vrijednost blagodati francuske, pie I. Tkalac. A ta je vladavina svim drutvenim klasama utrla staze za svaki duevni ili materijalni napredak, osigurala razumno zakonodavstvo, a najvie uzornu i pravinu upravu, kakovu Hrvatska ni prije, ni poslije nije nikada imala. Jedino su ratnici iz Vojne Krajine bili odani velikome caru, jer su njegovi sjajni ratni uspesi izazivali kod njih divljenje i elju za slinim podvizima. * Karaore je svakako bio obaveten o Napoleonovim uspesima protiv Austrije i o osvajanju Bea, kada je Srbe zadesio udar na Kamenici i prodiranje Turaka niz Moravu. Sutradan po odlasku Rodofinikinovu iz Srbije, 16. avgusta god. 1809., reeno je u srpskome Savetu da se Srbi obrate za zatitu samome Napoleonu. Toga dana napisano je ovo kratko Karaorevo pismo Napoleonu: Slava oruija i podvigov Vaego Veliestva rasejala se po celome svetu. Narodi nalaze u avgustejej Vaej osobi izbavitelja i zakonodatelja svog. Srbski rod eli te sree udostoiti se. Monarh, obrati vzor tvoj na Slaveno-Serbov, u kojima e nai muestvo i vernost ko Blagodatelju, vreme i sluaj opravdae ovu istinu i to da su dostojni pokroviteljstva velikoga naroda. U instrukcijama danim srpskome delegatu za francuski dvor, kapetanu Radi Vuiniu, koji bee rodom iz Karlovca, kazane su nepokolebime misli ili volja serbskago naroda. U njima je naglaeno da serbski narod u Serbiji ne pripada nikomu, da je, dakle, vlastan

479

izabrati samostalno svoga pokrovitelja i da e, uzimajui za to Napoleona, primiti u svoje gradove francuske garnizone. Srbi uveravaju cara da ostala sobraa njiova, koji ivu u Bosni, Hercegovini, Kraljevstvu Maarskom, ne izbacujui i Bugare, poi e za stezami njiovima. Ako im Francuzi prue pomoi novcem i sa tehnikim artiljeriskim licima oni mogu odmah razviti svoju akciju i sjediniti se sa francuskom vojskom na Uni i kod Dubrovnika. Maarski kolos, potpora Austrije, berzo e se razvaliti i jee bere kada ugleda da pobedonosno voinstvo Jego Imperatorskogo Veliestva zajedno sa Serblima udari na njega iz Slavonije, Srema, Banata, e milioni dua serbskog roda stenju pod jarmom maarske gospode. To pismo, sastavljeno da napravi to bolji utisak na Francuze, kako bi oni stekli uverenje da bi sa Srbima dobili i politiki i vojniki vrednoga saveznika, izgleda kao samohvalisanje i ak kao samoobmana, obzirom na teke prilike u kojima je pisano. Ali, u njemu je bilo i izraza koji su jasno pokazivali da je jo nedavna raja postala svesna svojih uspeha i da se poinje smatrati za inioca koji ve moe dozvoliti sebi ambicije da uestvuje i u pitanjima srednjoevropske politike. Vuini je sa tim pismima otiao u Bukuret, francuskome vicekonzulu Ledu, a odatle u Be, gde je Napoleon upravo sklopio mir s Austrijom. Car se vraao u Pariz i nije lino primio Vuinia; ali, zato je njegov ministar spoljnih poslova ampinji izdao ovakva uputstva bukurekome vicekonzulu: car ne moe, iz obzira prema Turskoj, otvoreno pomagati ljude koje ona smatra kao buntovnike; ali, Njegovo Velianstvo ne moe ostati sasvim ravnoduno prema sudbini jednog naroda koji je pokazao toliko istrajnosti i hrabrosti i nee odbiti da ima sa njima nekih veza, samo o njima ne sme nita izbiti na javnost. Treba pomagati srpski dodir sa Francuskom; ali, iz obzira i prema Porti, i prema Rusiji, i prema Austriji, car zasad ne moe initi za njih nita drugo nego da posreduje. Srbi treba da odravaju veze sa Francuzima preko Crne Gore i da utiu na ovu da ivi u miru sa njima. Odgovor nije bio negativan stvarno; ali, kao to se vidi, pozitivno je veoma malo obeao i bio je vrlo predostroan. Kako se Vuini zadrao na putu dosta dugo, elei da donese u Srbiju to jasniji odgovor, koji su Francuzi veto izbegavali, to Srbi, u nestrpljenju, poslae i drugoga delegata, Mostarca Nikolu kuljevia, koji je inae odravao veze izmeu Srbije i Hercegovine. Po povratku Vuinievu Karaore je, sa eljom da pospei reenje cele stvari,10. januara god. 1810. pisao Napoleonu ove znaajne rei: Vi ste pravedno nazvani velikim, ibo mnogi narodi Vama imaju blagodariti svoje sadanje suestvovanje i blagodenstvije, a osobito novovoskresa Ilirija, u kojoj ive nai suplemenici. Podobnu milost soizvolite po prirodnoj edroti i blagoutrobiju Vaemu vsemilostiveje izliti i na na serbski narod, a mi ot nae strane usilovaemo se vernostiju, pokornostiju i privjazanostiju k Vaemu vsevisoajemu licu udostoiti se takove milosti. U tome aktu, svakako po izvetaju Vuinievu, koji je sam lino bio nesumnjiv primer jednoplemenosti, Karaoreva Srbija prvi put, jo god. 1810., govori o svojoj tenji da ima politiku sudbinu slinu sudbini svojih saplemenika. Krilaticu o novovoskresoj Iliriji doneo je valjda Vuini sa svoga puta, iz Ljubljane i iz svoje hrvatske domovine, gde je verovatno bila ula u promet; istoriski je, ipak, vredno spomenuti da se ona pre nalazi u tom Karaorevu aktu nego u pomenutoj Vodnikovoj Iliriji oivljenoj. Pregovori su se provlaili i kroz itavu god. 1810.; Vuini je navaljivao da padne odluka i iznosio je nekoliko memoara ta sve ima da se uradi za Srbiju, a Francuzi su sve odlagali, dajui sa vremena na vreme neodreene odgovore. Posle austrisko-francuskoga pribliavanja posle enbrunskoga mira, hotei da obeteti Austrijance za pretrpljene

480

gubitke i da im skrene panju sa zapadnih granica na june i istone, Napoleon je u jednom razgovoru s austriskim kancelarom Meternihom, 16. jula god. 1810., govorio ovako: Srbija mora jednoga dana pripasti vama. Ako hoete da zauzmete Beograd, ja se tome protiviti neu. Nee mi biti krivo ni da taj knez potpadne pod vau zatitu i pod vae jemstvo. Ali, ne mogu trpeti niti rusku zatitu ili jemstvo, niti ruskoga tienika kao kneza u Beogradu. Nova antiruska orijentacija Napoleonova dovela je i do ohladnelosti prema Srbima, jer su ovi, ostajui bez odgovora iz Pariza, morali da trae ponovo jaeg oslonca na Rusiju. Bilo je, istina, sa Karaoreve strane pokuaja da i Austriju zainteresuje neposrednije za srpsku sudbinu. Kad i Napoleonu, obraao se on i Austriji, hotei u nevolji da dri dva gvoa u vatri, da bi to pre doao do pomoi. Ali, Austrija, pritenjena sama god. 1809. od Napoleona, nije mogla da pomogne ni sebi, a kamoli Srbiji. No u Beu nije moglo nikako biti svejedno kako e se Srbi drati prema njima, naroito sada posle gubitka tolikih oblasti dole na jugozapadu. Stoga su poruivali Srbima da e se zauzeti za njih na Parti posredujui za mir, naravno ako oni za to zamole i ako zatrae carsku zatitu. Srbi su na to pristali i u decembru god. 1809. obratili se takvom molbom bekoj vladi. Za pribliavanje bekoj vladi mnogo je u Srbiji radila austriska stranka, u kojoj je vodio glavnu re daroviti i ueni, ali amoralni dobeglica iz Srema Ivan Jugovi, poverljiv ovek pograninih austriskih vojnih zapovednika i jedan od najuticajnijih ljudi u Upravnom savetu i Karaorevoj okolini. On je u martu god. 1810. slan u Be, samome caru, da i njemu ponudi otprilike ono isto to su Srbi nudili i Napoleonu. Ovaj je, meutim, ba tih dana, postao zet austriskoga cara, i ta injenica delovala je mnogo na izvesne Srbe da ih jo jae opredeli za Austriju. Jugovi je u Karlovcima, u prisustvu mitropolita Stratimirovia, pregovarao sa generalom Simbevom o austriskoj pomoi i zatiti i ugovorio je sa njim, kao garanciju srpske lojalnosti, predaju Beograda Austriji. Car je pristao ovoga puta na tu ponudu; ali, brzo je morao i odustati na poruku iz Pariza da jo ne treba kidati sa Rusijom. A taj bi postupak doista pretstavljao udar namenjen samoj pravoslavnoj carevini. Posle svega, Karaoru sad nije ostajalo nita drugo nego da se i sam ponovo vrati na veze sa Rusima, za koje su, i pored svega to se dogodilo, prevlaivale u celoj Srbiji simpatije glavnih narodnih ljudi.

VI. KATASTROFA SRBIJE.

1. Rusko-srpska saradnja. 2. Bukureki mir. 3. Planovi P. iagova. 4. Klonulost Srba. 5. Turska ofanziva god. 1813. 6. Pad Srbije. Rusi su u jesen god. 1809. svojom ofanzivom na Dunavu oslobodili Srbiju turskoga pritiska u moravskoj dolini i dali joj mogunosti da odahne u zimu te godine. Njihova pomo bila je jedina stvarna, najbra i najdelotvornija. Razumljivo je stoga to je najvei deo naih ljudi bio za to da se veze sa njima to pre nastave i svi nesporazumi izglade, a da se napuste sve kombinacije sa Francuzima i Austrijancima. Na narodnoj skuptini u Hasan-painoj Palanci, dranoj krajem novembra god. 1809., bi reeno da jedna srpska deputacija ode u ruski glavni stan i izradi sve to moe za Srbiju, a da kod ruske vlade oglasi za nevaea sva pisma kojima su se Srbi nudili drugima. Tako je Karaoreva akcija u Austriji i Francuskoj bila demantovana, a pripisivana je ne toliko njegovoj linoj inicijativi, koliko sugestijama drugih ljudi. U ruskom glavnom stanu

481

vodilo se rauna o srpskome nezadovoljstvu i o potrebi da im se pomogne, i stoga je, za nove borbe, u god. 1810., upuena u leto u Srbiju jedna ruska vojska od 2500 ljudi. Ona je sa Srbima operisala, uglavnom, u Negotinskoj Krajini i povratila veru u ljude. Kada je Kurid-paa krenuo sa juga novu tursku ofanzivu, ujedinjena srpska i ruska vojska, koja bee dobila znatna pojaanja, odnese lepu pobedu kod Varvarina, 6. septembra god. 1810. Posle te pobede pourio je Karaore sa neto kozaka na Drinu, da i tamo suzbije Turke i raisti situaciju. Poraz Turaka kod Loznice 5.6. oktobra uinio je i na toj strani kraj njihovim agresivnim tenjama. Samo, mada je nesumnjiv uspeh bio tu, Karaore ipak nema vere da Srbi sami mogu odoleti Turcima; lanjski poraz na Moravi bee oslabio njegovo staro pouzdanje, koje, istina, nije nikad bilo isto samopouzdanje duga roka. On stoga stalno trai rusku vojsku za Srbiju kao neku vrstu jemstva da je srpska stvar vezana za Rusiju. Rusko-srpska saradnja i opasnost da se ruski garnizoni uvedu u Srbiju i tu odre, kako su Srbi traili, opredelile su beku vladu da u Beogradu osnuje svoj konzulat i da pokua odvojiti Karaora od Rusa. Ta njihova odluka dola je u nezgodan as, ba pred varvarinsku bitku, u vreme kada je Srbima ruska pomo protiv opasnoga Kurid-pae bila preko potrebna. ta e im Austrija sada, sa konzulom bez vojske, i kad je oevidno da ona hoe da brani Srbe ne od Turaka nego od Rusa? Karaore stoga, u dogovoru sa nekoliko stareina, odbi tu ponudu i osta potpuno veran Rusiji, mada e uskoro sam car Aleksandar, da bi razbio francusko-austriski savez, ponuditi Austriji okupaciju Vlake, Moldavske i Srbije. Srbi su, idui do kraja u svojoj rusofilskoj politici, a i da preseku opasna austriska rovarenja, molili Ruse da u njihove gradove uvedu svoje stalne garnizone. I, doista, poetkom god. 1811. uoe ruski vojnici u Beograd, abac i Deligrad. To je sve pojaalo unutarnje vrenje u Srbiji. Dolazak ruske vojske smatrala je Karaoreva opozicija kao svoj uspeh i jedva je ekala da je pozdravi. Karaoreva stranka htela je opet da uvrsti svoju vlast pre dolaska Rusa. Po savetu svojih prijatelja, a naroito spletkama sklonoga Mladena Milovanovia, Karaore je reio da svoje glavne protivnike uvede u vladu, u popeiteljstva, da ih zadri u Beogradu i odvoji od naroda. Kako su oni, kao Jakov Nenadovi i Milenko Stojkovi, imali pod sobom velike oblasti sa po tri etiri nahije, on je mislio da e njihovu mo slomiti najlake time to e ih napraviti lanovima vlade bez njihove nahiske snage, a njihove oblasti razdeliti u vie jedinica i na elo tih jedinica dii nove vojvode-skorojevie, istaknute u ratovima i njemu lino odane. Te nove vojvode imale su biti u svemu ravne starima. Vrhovna vlast ostala bi tako u Karaorevoj ruci, bez opasnih takmaca, a podravali bi je ti novi nahiski gospodari, Vidim ja da svi vi poti, svaki v svojem okrugu, poeli ste biti despotami, govorio je Karaore starim velikim vojvodama, tuei se da mu ne tuju vlast. Novim ustavom, donesenim u Beogradu, na skuptini od 8.11. januara god. 1811., znatno je pojaana vlast vodova. Od njega se trailo kao najvanije, i on je na to pristao: da uva savez sa Rusijom kao srpskim pokroviteljem. Trailo se i da nita ne preduzima ni u zemlji ni van nje bez sporazuma sa Savetom; ali, to se dalo lako izigrati pogodnim sastavom Saveta, koji nije dolazio iz nekih slobodnijih narodnih izbora. Posle te skuptine, 29. januara, doao je ruski garnizon u Beograd. Milenko Stojkovi i Dobrnjac ne htedoe ostati u vladi, u kojoj su bili dobili mesta, i bie stoga prognani iz zemlje; Srbija sa njima izgubi dvojicu od njenih najboljih vojvoda. Stojan Novakovi, prikazujui taj sukob, kao izvinu za takav postupak naglaava njegov nacionalni znaaj:

482

Karaoreva borba ima bar tu dobru stranu to se njegovom centralizacijom line vlasti osnivala monarhiska vrsta vlast, koja je, oko jednog linog stoera, ujedinjavala sve rasturene oblasti otadbine. U toj linoj vlasti jedinstvo se bolje videlo nego u autonomnoj pocepanosti. Koliko se u ono vreme alilo to je stvar ispala tako, vidi se najbolje po reima Vuka Karadia, koji kae ni manje ni vie nego da se Karaore, istina, oprostio protivnika, ali tijem okri i Turcima put, te lake zemljom obladaju. Politika spoljna situacija pogorala se za to vreme po Ruse i Srbe u velikoj meri. Pruska, dotle glavni ruski prijatelj meu silama, mada satrvena, pree na francusku stranu, a Austrija se sve blie vezala sa Napoleonom, dok najzad, 14. marta god. 1812., ne sklopi sa njim savez uperen u prvom redu protiv Rusije. Te dve sile podbadale su sada Tursku da ne poputa Rusiji u pregovorima za mir, pretstavljajui joj tano kako Rusija nema snage da je na nj prisili, jer se spremao grandiozni Napoleonov pohod na Moskvu, najvei vojniki podvig koji je dotle zabeleila istorija sveta. Rusija, doista, nije mogla da nagna Turke na velika poputanja. Kad od god. 1809. do god. 1811. nije uspela da slomije konano njihovu vojsku, nije mogla to uiniti na brzu ruku ni u prolee god. 1812., sa vojskom od koje je vea i svakako bolja polovina bila upuena na zapadne granice. Turska je znala, mada i sama veoma iscrpena, da je mir ipak potrebniji Rusiji nego njoj. U miru oklopljenom najposle, sa dosta mrse, u Bukuretu 16. maja god. 1812., Rusija Srbe nije izostavila kao pri ranijim prilikama; ali, nije mogla zbog svojih tekoa uiniti za njih mnogo. Turci su mogli i umeli da zateu, a naroito su bili osetljivi pri raspravljanju pitanja o Srbima, ne gledajui bez izvesne srdbe to se Rusija zalae za njih kao turske podanike. Ipak, osma taka Bukurekoga ugovora predviala je za Srbe: 1. potpunu amnestiju; 2. odredbe da utvrenja podignuta tokom ustanka imaju biti poruena, a u druga utvrena mesta da ue turska vojska i snabde ih svim to treba za vojsku; i 3. da Srbi dobiju onakve ustupke kakve imaju turski podanici Arhipelaga, a za tu samoupravu, koja e im se dati, treba Turska da se sporazumi sa narodom srpskim o naredbama za ovaj posao potrebnim. To nije odgovaralo obeanjima koja su Rusi davali Srbima, ni nadama koje su kod ovih nastale posle tolikih borbi i uspeha; ali, Rusija u taj mah nije vie mogla postii. ak je i taj dobitak, kada se relativno uzme, ipak od znaaja, i njega nije bilo lako iupati od Turaka. Da je njihova vojska makar malo bolje stojala, ne bi veliki vezir nipoto pristao da se u ugovoru sa nekom drugom dravom Turska obavezuje na sporazumevanje sa svojim podanicima. Od toga posredovanja u srpsko pitanje Porta se godinama branila; zbog njega je jo prve godine ustanka dolo do prekida pregovora. Turska je tom takom dala jako oruje Rusiji protiv sebe i omoguila rusku intervenciju u srpskome pitanju za budunost. U Carigradu se to odmah videlo, i sultan Mahmud je isprva odbio da ratifikuje tu i jo jednu taku Bukurekoga ugovora. Srbi u prvo vreme nisu znali kakvi se zakljuci stvaraju u Bukuretu. O tome ih ruski ljudi ne samo da nisu tano obavestili nego su ih ak jednom novom kombinacijom i zavodili. Novi zapovednik ruske vojske na Dunavu, neozbiljni admiral P. V. iagov, nosio se, naime, milju, koja je ranije razvijana u ruskim vojnim krugovima: da se protiv Francuza, pomou Srba i ostalih Jugoslovena, izvede jedna vojnika ekspedicija, i to protiv njihovih novih poseda na Balkanu. Nameravalo se sa tim rasteretiti unekoliko severni front i ugroziti Francuze ili zadati im posla na podruju do kojega im je bilo vie stalo. U ruskim vladinim krugovima, gde se politika esto vodila kabinetski i sa kombinacijama kao pri ahovskoj igri, pomiljalo se, jo u prolee god. 1812., ak i na savez sa Turcima, koji bi bio uperen protiv Francuza. Kada je Napoleon ve krenuo na

483

Rusiju; kada su Turci, od prve, odbili misao o savezu; kada je sa ruske strane prihvaen Bukureki ugovor kao najbolji izlaz iz situacije na Balkanu, bilo je jasno da od kombinacije sa napadom na Iliriju ne moe biti nita. iagov je, ipak, poslao u Srbiju jednog ovog pukovnika, da pregovara sa Srbima o tom preduzeu i da ak vri i pripreme. Srbi su na to pristali i odmah od svoje strane poeli vojnika vebanja po ruskim vojnim propisima, da bi to spremnije uli u sklop ruskih jedinica i razumevali naredbe ruskih oficira. Srbi su tek od Turaka doznali da je mir u Bukuretu sklopljen, dobivi ponude susednih paa za pregovore o ureenju stanja u Srbiji. Kurid-pain poziv da, prema ugovoru, preda Beograd i druge gradove Karaore je prosto odbio, verujui da je posredi kakva turska podvala. Tek poto je uo za te turske poruke, obavestio je i sam iagov Srbe o osmoj taci Bukurekoga ugovora; ali, i tada ne sa punom istinom. Ruski pretstavnik u Srbiji dobio je ak izrino uputstvo da Srbe, na koje e ugovor nesumnjivo loe delovati, ne obavesti o pravom stanju stvari, nego da im osmu taku saopti u izvodu, sa ublaavanjem rei, i ak sa zavaravanjem, kao, na primer, u pitanju predaje gradova, koja se toboe ne mora izvriti. Kada se, na kraju, ipak morala doznati istina, kada su Rusi poeli povlaiti vojsku i iz Srbije i iz Vlake, meu srpskim voima ta injenica izazva i ogorenje i zaprepaenje. ta sad? Odbili su Austriju, prekinuli sa Francuskom. Zar sami da prime na se, izmoreni tolikim borbama, nakupljeni gnev Turske Carevine? Turci isprva nisu mislili da upotrebe silu nego su bili voljni da se nagode s ustanicima. I niki i bosanski paa dobie naredbe da sami ne prelaze u napad. Srbi, nedovoljno i ak sa ruske strane nesavesno obaveteni o teini opte situacije, zakljuuju najpre da ne mogu predati gradova i iveti sa Turcima u zajednici, isto kao to ne mogu primiti ni odredbe da se sami pogaaju sa Turcima. Rusi su uputili u Srbiju enerala Ivelia, poznata po njegovu radu u Crnoj Gori, da im preporui pregovaranje sa Turcima, kako bi se dobilo vie vremena, i da ih uveri kako je povlaenje Rusa samo privremeno. I dok je ruska vojska naputala Srbiju, Iveli je, sve u toj politici umirivanja i ostavljanja dobrog utiska i nade, u manastiru Vraevnici, na Veliku gospojinu god. 1812., zaklinjao Srbe na vernost caru Aleksandru i uveravao ih da ih on nee napustiti. Svakako je u ovoj toj tenji da se Bukureki ugovor prikae kao privremen i da mu se da tumaenje to povoljnije po Srbe bilo na ruskoj strani raeno sa dobrim namerama, i moda je kod izvesnih njihovih ljudi postojalo i uverenje da e doista i biti tako; ali, to je saoptavanje istine na rate nanelo Srbima ogromne i nepopravljive tete. Turci su, videli smo, jedva pristali i na one odredbe koje su unesene u osmu taku ugovora; njima je bilo teko da uopte dou u poloaj pregovaranja sa rajom. Sada, kada su ustanici sami poeli da odbijaju i oteavaju izvrenje odredaba, njima je dobrodolo da i oni zategnu. Tim pre to su videli kako Napoleon sve dublje nadire u Rusiju i kako ova ne moe uiniti apsolutno nita da zatiti Srbe od njih. Kada je krajem avgusta god. 1812. za velikoga vezira doao niki zapovednik, Srbima po energiji i vojnikim sposobnostima dobro poznati Kuridpaa, moglo se misliti da on nee hteti voditi pregovore nadugo. Tako je i bilo. Poruke njegove i njegovih poverenika Srbima bile su kratke, otsene i beskompromisne. Od Srba se sada trailo ni manje ni vie nego da se pokore, da se povrati stanje otpre ustanka, da ponovo postanu raja. Sultan ne moe trpeti da se stvara drava u dravi. Pred tom turskom odlunou srpski zahtevi postajali su sve meki, a srpsko dranje sve malodunije. Mesto prvanjeg zamaha i vere nasta sumnja. Svest o sopstvenoj snazi, koja, istina, nije bila velika, ali nije bila ni manja nego u onim danima kada je ustanak krenut,

484

zamenilo je uverenje, izraeno za vreme partiskog pregonjenja, da se Srbi ne mogu odrati bez tue pomoi. Kako se ta pomo nije ukazivala ni sa jedne strane, to strah pred neizvesnou poe da osvaja. Zavaeni izmeu sebe, osiljeni i obogaeni, pojedini glavari i vojvode nisu vie bili sposobni za onakva prearanja kakva behu krenula ustanak od god. 1804. I samoga Karaora bee obuzela sumnja u ishod stvari i otrovalo nepoverenje prema ljudima u roenoj zemlji. Predviajui poraz u sluaju novoga turskoga napada, on je ve 30. marta god. 1813. molio dozvolu da se moe preseliti u Rusiju. Rusko posredovanje u Carigradu, da Turci vode obzira prema Srbima, razvuklo je neto pregovore; ali, nije ih obrnulo u korist njihovu. Porta je htela da srpsko pitanje skine sa dnevnog reda. U Carigradu su ipak trajali pregovori cele prve polovine god. 1813. Turci su oklevali uglavnom radi toga da vide razvoj dogaaja u Evropi. Kad im se u jedan mah uinilo, posle primirja u Plesvicu, koje je Napoleon sklopio sa Rusima i Prusima, da e Rusija moi dobiti slobodnije ruke i da bi na jednom evropskom kongresu mogla, moda, postaviti i srpsko pitanje, pourie se Turci da svre posao. Pod otrim nadzorom Kuridpae krenue poetkom jula tri turske vojske protiv Srbije: od Bosne, od Nia i od Vidina. Hajduk Veljko pogibe 18. jula, branei Negotin; do polovine avgusta razbie bosanski Turci sve napore Srba u Podrinju da ih zaustave. Nika turska vojska prodirala je dolinom Morave prilino sporo, i tek u septembru stie spram Smedereva. U Srbiji se oseala malaksalost. Karaore se ba toga leta teko razboleo, izgleda od tifusa; u zemlji ne bee vojvode Milenka, odlinoga i hrabroga ratnika, ni iskusnoga Dobrnjca, nego je vojskom upravljao zli duh Karaoreve Srbije, vojvoda Mladen Milovanovi, ovek svojevoljan, lian i grabljiv. Utuen i jedva pridignut iza bolesti, Karaore pokuava da organizuje poslednji otpor na Kolubari i na Moravi; ali, nema stare energije. Vraa se potom na staru svoju misao i nudi srpske gradove Austriji; nu, ova, uvreena srpskim nedavnim odbijanjima, nije voljna da se za njih zauzme i da im sad ispuni elje. ak je u njenom interesu bilo da Srbi pretrpe osetnu kaznu radi svog rusofilstva. Kada su stigle vesti da Turci na jednoj strani prelaze Moravu i kreu prema Beogradu, a na drugoj da, slomivi strani otpor na Ravnju i Zasavici, gde su se Srbi borili gotovo bez predaha punih sedamnaest dana, udaraju na abac, rei se Karaore te u drutvu sa ruskim pretstavnikom u Srbiji T. I. Nedobom pree na austrisku stranu, u Zemun. Uinio je to 21. septembra god. 1813. Za njim su prele i sve glavnije vojvode, sem Miloa Obrenovia, koji ostade u zemlji. Kada je 6. oktobra god. 1813. stigao u Carigrad glas da je turska vojska opet zauzela Beograd, abac i Smederevo, tri dana, po tri puta, pucali su topovi u Carigradu i na Bosforu, u slavu toga dogaaja. Velike nade koje se behu javile pri poetku ustanka potonue u ovome brodolomu. Srbija je, sa puno prava, mogla da zaali na Srbe iz ostalih zemalja, naroito na Crnu Goru i Srbe pod Turcima, to je itavo vreme ostavie samu, da bije boj i za sebe i za njih. Ali, kao izvinjenje treba rei da, sem zauzetosti na drugoj strani i sem jaka pritiska Turaka, koji su spreavali saradnju, ni pitanje srpskoga osloboenja u punijem obimu jo nije bilo dovoljno sazrelo. Misao o narodnoj dravi postojala je nesumnjivo, negovana narodnom pesmom i istoriskom tradicijom; ali, trebalo je ipak jo dosta i duhovnih i fizikih napora za njenu materijalizaciju. Borbom od god. 1804. do god. 1813. to se postiglo u neverovatnoj meri. Kakve sve elje i planove i pokuaje za njihovo ostvarenje nije donela ta herojska borba! Svest o svojoj dravi postade tada gotovo opta, pronese se kroz tolike nae oblasti, i postade potom jasan program dobrog dela naroda. Ta

485

realizovana svest o narodnoj dravi, ili, to bi rekli nai romantiari, taj raspaljeni ar, bee jedna od glavnih tekovina ove trenutno izgubljene borbe Prvoga ustanka. Njego je tano i lepo karakterisao znaaj Karaoreva dela poznatim stihovima Posvete: Die narod, krsti zemlju, a varvarske lance srui, Iz mrtvijeh Srba dozva, dunu ivot srpskoj dui!

VII. OBNOVA SRBIJE.

1. Interniranje srpskih voa u Austriji. 2. Turska nasilja. 3. Srbi i Beki kongres. 4. Hadi-Prodanov ustanak. 5. Drugi ustanak Miloa Obrenovia. 6. Posredovanje Rusije. 7. Turska popustljivost. 8. Sporazum Miloev sa Turcima. 9. Pogibija Karaoreva. 10. Ustruavanje Portino da rei srpsko pitanje. 11. Akermanska konvencija. Jedrenski mir. 12. Priznanje Srbijine samouprave. Preavi u Zemun, Karaore je izjavio da misli poi u Rusiju, zajedno sa Nedobom. Ali, to su u prvi mah omele austriske vlasti, koje su se i prema njemu, kao i prema ostalim vojvodama, ponaale skoro neprijateljski. Knez Meternih, koga ruski car Aleksandar u to vreme smatra kao centralnu taku svih vanih operacija i u svima pitanjima od vrednosti pita tako za savet kao to bi mogao initi samo sa jednim svojim ministrom, spreava neposrednije mere Rusije u korist Srba. Vlasti, po njegovim uputstvima, zapte pisma namenjena za Srbiju; prebeglicama se, pa i samome Karaoru, sekvestrira celo imanje za dug uinjen tokom rata kod sremskih i banatskih trgovaca. Kada su izdrali karantenu na granici, srpske izbeglice bivaju delom konfinirane, a delom internirane. Sama Karaora vode iz Zemuna u Fenek, Golubince, pa u Petrovaradin. Mnoge od prebeglica ak i zatvaraju. I Karaore je bio upola zatvoren; u Petrovaradinu mogao se kretati samo u gornjoj tvravi, i to stalno u pratnji jednoga oficira, a nije mogao ni optiti ni sa kim bez prisustva vlasti. Ruski car i ruska vlada, alei Srbe kao svoje saveznike, behu reili da ove srpske izbeglice prime i smeste u Rusiji. Austriji to iz vie razloga nije ilo u raun; pa, pravei se da izlazi u susret turskim eljama da se srpski begunci ili izdadu ili uklone to dalje od granice, dade prevesti glavne voe ak u tajersku, Koruku i Kranjsku. Tako bi i Karaore, sa vojnikom straom, otpremljen u Grac, gde stie 23. januara god. 1814. Putni troak za to nasilno premetanje svi su Srbi morali platiti za sebe same i za straarsku pratnju. Kinjeni austriskim pakostima svake vrste, Srbi obasipaju molbama rusko poslanstvo u Beu i trae zatite. Na zauzimanje Rusa, posle duih pregovora, srpski voi, najzad, dobie dozvolu da krenu u Rusiju, i krajem septembra god. 1814. oni se uputie tamo. Srbija je za to vreme bila pregaena. Ogoreni Turci svetili su se svirepo ne samo ustanicima nego i enama i deci. Samo na dan 17. oktobra (1813.) dovedeno je bilo, na prodaju, 1800 srpskih ena i srpske dece, i to u Beograd. Za beogradskoga vezira bi doveden Sulejman Skopljak paa, hrabar ali brutalan ovek, koji je uguio drobnjaki ustanak, koji se borio god. 1809. u Novome Pazaru sa Srbima i bio god. 1813. ranjen na Zasavici. Bosanski vezir govorio je francuskome konzulu, s izvesnim uivanjem, posle

486

takvog naina smirivanja, kako poglavari opljakane i opustoene Srbije nee vie nai naroda za dizanje na bunu. Ipak, svesni svojih obaveza prema Rusiji, turski vodei krugovi nalaze da posle prvog besa treba poputati. Srbija je osvojena i ustanak uguen, i time se zasad treba zadovoljiti. Naroito postaju popustljiviji posle Napoleonova poraza kod Lajpciga i na glas da se u Beu sprema kongres velikih sila da sreuje iz temelja poremeene odnose u Evropi. Na tom kongresu moglo se oekivati da e Rusija, kao glavni pobednik Napoleonov, imati vanu ulogu, i Turska nije htela da joj svojim dranjem dade povoda za zamerke o povredi Bukurekoga ugovora. Stoga su turske vlasti poetkom novembra izdale buruntije za novopostavljene srpske obor knezove i proglaenu amnestiju uinile su istinskim oprostom. Samo ne zadugo. Sulejman-paa se pokazao u pravoj boji po odlasku Kuridovom iz Srbije, kada je ostao sam sa narodom. On nije imao kao Kurid nikakva dravnikoga pogleda. Bio je lian, udljiv i osvetljiv. Usred zime palo mu je na um da nagoni silan narod na kuluk, za opravku gradova; iznuavao je velike dabine, i, mimo obeanu amnestiju, poeo je naskoro nove pokolje. Za painim primerom poveli su se i neki lokalni zapovednici u unutranjosti. I uskoro, uza sva druga zla, doe i kuga, koja poe prosto kositi. 13. jula u Beogradu je samo taj dan umrlo 78 lica. Proti Matiji Nenadoviu, koji je u izbeglitvu, u Beu, kao punomonik srpskoga naroda obilazio razne kancelarije, reeno je u austriskome ministarstvu spoljnih poslova, kao da bi to bila neka uteha: To nije od sultana, no je to sve od onoga prokletoga Sulejman-pae. Srbi su razvili ivu aktivnost da svoje nevolje dostave stranim silama, kako bi na Bekome kongresu mogli postaviti i srpsko pitanje. Na tome su radili neki voi, zaostali na austriskome zemljitu, a i neki ugledniji ljudi iz Srbije. Glavno sredite za taj rad bee stvoreno u Zemunu. Ruska vlada, a i sam car Aleksandar, kome su Srbi dostavljali vesti o turskim zverstvima, bili su ogoreni takvim turskim dranjem. Jo krajem januara god. 1814. govorio je ruski poslanik u Carigradu za Srbe: Ma kakvo da je bilo dranje ovoga naroda, ono nije moglo razreiti Portu njenih obaveza spram Rusije, jer je odredba koja se odnosila na ovaj narod bila ugovorena izmeu Rusije i Porte, a ne izmeu Porte i Srba. Srbi su oekivali da e im Rusi sada, poto su pobedili Napoleona, pomoi da ponovo dou do slobode. Oni su stradali to ih je Rusija, pritisnuta od Napoleona, morala napustiti; pravo je da se njihova sloboda vaspostavi sada kad je Rusija ostala pobednik. To oseanje imali su u isto vreme i Rusi i Turci. Turci su se pribojavali da e ih Rusi ponovo napasti i ono naglo Skopljakovo opravljanje gradova bilo je sa tim u vezi. I Srbi su znali za taj njihov strah, i kad ta vojna akcija Rusa ne poe prvih meseci leta god. 1814., oni postadoe nestrpljivi. Oprezni Milo Obrenovi, koji bee sada najuglednija linost u zemlji, radio je mnogo na tome da se svet ne die i ne izlae udarcima, dok stvar ruskoga posredovanja potpuno ne sazre. Vezir, zbog takvog Miloeva dranja, verovao je da se on pomirio sa novim stanjem i 26. jula god. 1814. imenovao ga je ba-knezom kragujevake, rudnike i aanske nahije. Kada je meseca septembra god. 1814. Karaore, na putu za Rusiju, svratio u Petrovaradin i Karlovce, izazvala je vest o tome veliko uzbuenje u Srbiji. Na nj je jo uvek gledano kao na glavnoga voa i junaka Prvoga ustanka i kao na najizrazitijega pretstavnika ratoborne struje protiv Turaka. Na vest da e on sii do granice, uplaio se samo onaj krug ljudi koji su bili njegovi protivnici odranije, a naroito Milo Obrenovi, koji se bojao da bi ga Karaore odmah potisnuo u narodu. Stoga se spremie protestne tube protiv njegova dolaska, kao i poruke ruskoj vladi da ga Srbi nee nipoto primiti

487

ponovo za svoga voa. Ali, u samome narodu glas da dolazi Karaore izazva odmah nove pokrete. Starovlaki vojvoda, Hadi-Prodan Gligorijevi, koji se posle sloma Srbije god. 1813. jo itav mesec dana nosio sa Turcima u Munju, die nov ustanak sredinom septembra god. 1814. Koliko se danas zna, inicijativa za taj ustanak nije potekla od samog Hadi Prodana, neto ba iz naroda, koji je bio ozlojeen turskim postupcima i koga je ohrabrila vest o Karaorevu dolasku. Buna je izbila u manastiru Trnavi, u blizini aka, a iz aanskoga kraja prenela se u kragujevaku nahiju. Turci su odmah pohitali da u zametku ugue ustanak, a njima se pridruio i Milo Obrenovi, koji je dobro video da nije nimalo pogodan as za novi ustanak, i to ba u to doba godine, pred zimu. U isto vreme uputili su i ruski pretstavnici protu Matiju Nenadovia iz Bea na srpsku granicu, da odmah donese njihovu poruku: da se ustanak to pre stia, jer je za nj izabrano i politiki najnezgodnije vreme. Ustanak je, doista, brzo savladan; neto silom, a neto stoga to je svet video da za nj nema potrebne jednodunosti. Hadi Prodan se nou izmeu 6.7. oktobra prebacio preko Save u Srem, i ustanak je time konano likvidiran. Ova pobuna dade povoda Sulejman-pai da pone nova gonjenja i ubijanja Srba. Broj pogubljenih Srba iao je na stotine; za etiri dana pobijeno je u samome Beogradu 96 ljudi. Nastade doba takozvanih katil-fermana. Turci su hteli pokazati da e svaki pokuaj novoga ustanka uguiti u krvi; bolje je imati Srbiju pustu nego kao stalno buntovniko leglo, koje Porti zadaje i unutarnjih i spoljnih tekoa. Strane su slike tadanjeg mrcvarenja Srba. U Beogradu, odmah izvan varoi, naroito pored glavnog puta od Stambol-kapije ka Terazijama, i od Batal-damije ka Tamajdanu nepokopane i onakaene leine, oko kojih se psi otimaju, ili jo ivi muenici na kolju koji se po dva tri dana bore sa duom i razgovaraju sa srodnicima. U to vreme bezdunog krvolotva javljaju se divni primeri herojskog muenitva. Vanredno lepog akona Avakuma prisiljavali su Turci da primi njihovu veru, kao to su to uinila i dva njegova duhovna sabrata. Kada ga nisu mogli nikako pridobiti naterali su ga da ponese onaj kolac na koji e ga nabiti. On je to uinio kao najsvesniji muenici prvoga hrianstva, ponosit to pre rtvuje ivot nego veru i obraz. Iao je kroz beogradske ulice pevajui; a kada mu je ucveljena majka prila i poela ga svetovati da popusti, on je i nju odbio. I na Turke je taj primer ostavio jak utisak; smilovali su se ak i oni sami da ga ne nabiju iva na kolac, nego su mu pre toga zaboli no u srce. Da su bili svesni veliine takve rtve, Turci bi morali zastati. Ona nije njima slutila na dobro. Narod u kojem se javljaju takva lica sposoban je za velika dela i u njemu se oevidno sprema neto veliko. A borbu je prosto izazivala turska obest. Mihailo Gavrilovi, glavni istoriar toga vremena, kazuje: Svi izvetaji, ne samo srpski ve i austriski, koji su crpli svoje podatke i iz srpskih i iz turskih izvora, jednoglasno su tvrdili da je situacija u Srbiji uasna i da su nasilja prevazila svaku meru. Usled tolikih nasilja Srbi, usred zime, poee beati u ogolele ume i peine. Njihove poruke izbeglicama u Srem vapile su za pomo i tue posredovanje. Prota Matija polazi ponovo u Be da preklinje Ruse i Austrijance kako bi se zauzeli za srpsku stvar. Austrija, doista, preporuuje Porti da se ublai ponaanje njenih ljudi. Car Aleksandar ide i dalje. Njegova vlada upuuje jednu cirkularnu notu lanovima Bekoga kongresa, u kojoj, iznosei turska svirepstva, trai da se tome uini kraj. Kada su se sile, sa pravom, zauzele da ukinu trgovinu crnim robljem i da tome roblju poprave poloaj, pravo je valjda da se popravi i poloaj hriana u Turskoj. Carev predlog nije ipak mogao da proe, ponajvie zbog dranja Austrije, koja se bojala da e Rusija, ako joj se dade mandat

488

zatite nad hrianima, suvie ojaati svoj ugled i uticaj na Balkanu na tetu njenih pretenzija. Usred pregovora o toj stvari, koji otkrie staru surevnjivost Rusije i Austrije u balkanskim pitanjima, stie u Be i pade kao bomba vest da se Napoleon ponovo pojavio u Francuskoj. Sva druga pitanja bie odmah baena na stranu, da bi se sa njim kao najopasnijim mogao im pre svriti konani obraun. Srpsko pitanje ostade nereeno u asu kad je turski pritisak gonio na kakvu bilo odluku. Sulejman-paa je nastavljao, gore nego dahije, metod smicanja glavnih ljudi u narodu. 13. februara god. 1815. bi pogubljen Stanoje Glava, mada nije imao nikakve krivice; ba naprotiv, on je sa Miloem dosta doprineo da Hadi-Prodanov ustanak ne uzme vie maha. Njegova pogibija, iza koje su se nizale i druge, pokaza ljudima da Turci vie ne prave razlike izmeu pravih i krivih, i da se protiv njih, kad je ve dolo dotle, mora ustati na otpor. Kada se ve mora mreti, ono da se bar ovek zameni, da mre junaki! Od marta meseca poee sastanci i dogovaranja da se digne novi ustanak, a poetkom aprila poee neke uglednije linosti, kao Arsenije Lomo, da bune narod. Milo Obrenovi, koji se nalazio kod vezira u Beogradu i jedva se, mitom i nekim izgovorima, izvukao od njega, oklevao je jedno vreme, ekajui povoljne poruke iza granice; ali, kada vide raspoloenje u narodu i kada ve Lomo zapali Jasenicu i dade znak i drugima da pou za njegovim primerom, onda se i Milo rei da se stavi na elo ustanka. Na Cveti, 11. aprila god. 1815., kod crkve u Takovu, objavi on skupljenome narodu da borba poinje. Sulejman-paa je i sada pokuao da brzim merama ugui ustanak i odmah je uputio svoga ehaju Imir-pau protiv pobunjenika. Dok se ovaj nosio sa Srbima, koji se behu utvrdili na Ljubiu kod aka, dotle je Milo na Paleu razbio jedan mali odred Turaka, uzeo to mesto i zagospodovao putem Beograd-abac. To osvojenje ohrabrilo je potitene i znatno je doprinelo da ustanak pone hvatati maha. Iza toga uspeha doli su drugi. Mi ovo nazivamo uspesima a ne pobedama, jer to i nisu bile neke velike vojnike pobede koliko veto iskorieni turski metei. Na Ljubiu, ustvari, Srbi su bili u prvi mah suzbijeni; ali, sluajna pogibija Imir-paina smela je Turke, dok je istrajnost Miloeva ouvala Srbe, tako da je konani uspeh ostao na srpskoj strani i pretvorio se u pravu pobedu. 25. jula, posle jednonedeljne borbe, uzeli su Srbi Poarevac. Zapalila se tako ponovo gotovo sva Karaoreva Srbija s obe strane Morave. Porta je odmah pourila da ustanak ugui. Rumeli-valis Marali Ali-paa poao je na Srbiju sa juga, a bivi veliki, a tada bosanski vezir, Kurid-paa, stie na Drinu. Milo Obrenovi nije imao nimalo iluzija o tome da njegova snaga nije dorasla turskoj. On se stoga rei ne samo da veto diplomatie sa Turcima, nego i da ih delima uverava kako on ne ustaje na sultana, nego samo zbog zuluma Sulejman-painih. Ponavljao je u tome pogledu izjave srpskih ustanika iz god. 1804., ali sa vie iskrenosti od njih, spreman da te izjave i delom dokae. On je od prvog asa bio gotov za pogaanja i na veliko poputanje. Karaorevo iskustvo uinilo ga je veoma obazrivim, a sem toga on je lino bio vie diplomatska nego vojnika priroda. On se stoga prijateljski ophodi sa predanim ili pohvatanim turskim posadama i njihovim porodicama i naglaava Turcima svakom prilikom da je ovaj ustanak samo delo ljute nevolje. Milo iz istog razloga ne napada ni carskih gradova. Kurid-pai alje pismo sa molbom da primi srpske pretstavnike i saslua njihove tube i razloge, koji su doveli do toga pokreta. Razbivi jedan odred Turaka na Dublju, 14. jula, on odmah oslobaa zarobljenoga Ibrahim-pau i obavetava ga o postupcima Sulejmanovim. Ovakvo njegovo dranje bee dobro dolo i samim

489

Turcima u Carigradu, kojima Rusija preko svoga poslanika bee poruila da obustave ratni pohod na Srbiju, jer bi inae ona mogla biti prisiljena da posreduje. I, doista, bee se poelo vriti mobilizovanje ruske vojske na Prutu. Turcima sada nije bilo do toga da svojim ponaanjem izazivaju Ruse, i kada su videli da im i Milo svojim dranjem olakava poputanje, naredie iz Carigrada i jednome i drugome pai da zastanu na granici i ponu pregovore. Milo Obrenovi, vet i pronicljiv ovek, im je video da su Turci skloni za pregovore, gledao je samo na to da te pregovore privede kraju, ali sa to vie dobiti za Srbiju, a posredno i za sebe. U tome reavanju bee mu dobro dola surevnjivost izmeu Kurida i Maralije. I jedan i drugi paa hteo je da kod Porte stee priznanje kako je njegovom zaslugom smiren ustanak u Beogradskom paaluku na mudar nain i izbegnuto tue posredovanje. Kurid, krui i sa seanjem da je on tu raju ve jednom pokoravao, traio je bezuslovno da Srbi poloe oruje. Maralija je bio gipkiji i iri. On je predusretljivim ponaanjem izradio da srpski glavari propuste jedan povei turski odred vojske za Beograd, hotei time da pokau kako oni odista nee da se suprotstavljaju sultanskoj vlasti. Sa Maralijom je pogaanje uopte ilo lake. Budite vi caru pokorni (govorio je on) pa nosite i topove za pojasom ako hoete. Baza pregovora izmeu njega i ustanika bio je Ikov mir od god. 1806.; Milo nije vie traio, ak je traio i neto manje, a Maralija je bio naelno voljan da stare odredbe uglavnom prihvati. Ve pre toga bee upuena jedna srpska deputacija u Carigrad, da izjavi lojalnost i da podnese tubu na Sulejman-pain reim kao obrazloenje zato se moralo ustati na oruje. U Carigradu su tu deputaciju lepo prihvatili; ali, pod uticajem Kurid-painih izvetaja, hteli su da reenje srpskoga pitanja bude sa to manje i stvarne i formalne popustljivosti. Da nije 18. septembra dola ruska intervencija, sa notom slubenoga karaktera upuenom Porti, Turci bi, verovatno, nastojavali na tom da Srbima uopte uskrate davanje samouprave. Ali, posle ruskoga koraka, Maralijino gledite biva primljeno i Sulejman-paa zbaen. Ipak, ni tada na Porti nisu pristajali da ponove Srbima ublaene pogodbe Ikova mira, dane u jednoj izuzetnoj prilici, mada je ruska vlada neprestano pourivala reenje srpskoga pitanja. Stoga je, na kraju krajeva, sa turske strane izabran ovaj metod: Maralija, u koga su Srbi stekli poverenje, dobio je uz rumeliski beglerbegovat i beogradsko vezirstvo; on je imao Srbima da poputa do razumnih granica i da im obeava i konano povoljno reenje, ali da ne daje nikakve obavezne pismene izjave o samoupravi. Tako je u jesen god. 1815. dolo do potpunoga primirja, koje se vie nije remetilo za dug niz godina. Fermani, koji su u Srbiju stigli poetkom god. 1816. sa Porte, doneli su nekoliko ispunjenja narodnih elja, ali, u ogranienoj meri; u njima nije bilo govora o plaanju danka otsekom, ni pomena o vrhovnome srpskome knezu, ni o knezovima sa carskim beratima. Milo Obrenovi, kao ve stvarni pretstavnik Srba, zadovoljavao se u prvo vreme painim usmenim izjavama, ekajui na pismene. On nije traio sve ili nita, nego je mudro primao ono to mu se nudilo i moglo dobiti, da odmah potom priprema nove zahteve. U politici on je voleo metod penjanja uz stepenice. Kada je god. 1815. odloeno oruje, inilo se da on nije postigao nita: Srbija je ostala i dalje turski paaluk, u Beogradu je sedeo moan vezir dveju velikih oblasti, svi su se gradovi nalazili u turskim rukama, Turci su imali svu sudsku i izvrnu vlast. Ustvari, sve je postepeno postalo drukije. Uz vezira u Srbiji nalazio se i jedan knez, koga je iznela narodna revolucija i koga su turske vlasti, htele ne htele, morale priznati u Beogradu, svejedno to ga nisu

490

htele priznati one u Carigradu. Uz kadije i muselime sede i narodni knezovi; u Beogradu se, uz vezira, postavlja Narodna kancelarija sa srpskim knezovima, da bude za Srbe kao najvie administrativno i sudsko telo. Srpski knezovi kupe poreze i utvruju, sa Turcima sporazumno, vezirski dohodak. Srpska vlast se odmah poela oseati i postepeno naglaavati; oruje je ostalo u narodnim rukama i bilo garantija njegovih prava. Za razliku od Karaoreve Srbije, koja je dola do izraza isto revolucionarnim putem i kao takva imala prema Turcima negativan stav i sve vlasti u svojoj ruci, Miloeva Srbija se odmah, posle mesec dva dana, odluila za put evolucije, oslonila se na tradicije iz Mustafa-paina vremena, Ikova mira i naroito Bukurekoga ugovora, i pristala najpre na prevlast turske uprave, da naskoro pree na paralelizam sa njom i da je, najposle, gotovo sasvim eliminie. Jedno od monih sredstava kojima se Milo sluio u svojoj politici prema Turcima u Paaluku bilo je podmiivanje. Poreski prihodi Paaluka zavisili su u najveoj meri od njega i drugih srpskih knezova. Dovedene u poloaj da te prihode ne smeju iznuavati, da ne bi izazvale nove nerede i dale povoda novim posredovanjima na Porti, turske vlasti su radi svog izdravanja poele postepeno zavisiti od Srba. I sam Maralija imao je estih finansiskih nezgoda, koje je Milo veto iskoriavao. U novanoj zavisnosti od Miloa (kae Slobodan Jovanovi) Maralija je morao trpeti sve Miloeve uzurpacije vlasti, sve njegove pokuaje da tursku upravu zameni srpskom. Faktikim gospodarem Srbije Milo je postao otprilike onako kao to vet kamatnik prisvaja sebi imanje lakomislena plemia koji se kod njega zaduio... Vezir i muselimi prodali su svoja vlasnika prava Milou, jer su, usled novane oskudice, morali u novac pretvarati sve to su mogli. Ako ikada, to bi se u ovoj prilici moglo rei da je prvenstvo i stareinstvo ustupljeno za iniju soiva. Samo, treba ipak imati na umu da to sredstvo finansiske zavisnosti Turaka, mada mono, samo ipak ne bi bilo dovoljno da izazove potpuno potiskivanje turskih vlasti u Paaluku. Ako je Maralija postao zavisan od Miloa nije to postala Porta. Zar ona nema naina da to presee? Zar nije bilo nikoga da je o tome stanju potpuno obavesti? Nevolja je i bila ba u tome to se sama Porta nalazila na muci. Tamo su bili zadovoljni da se Srbija smirila i da je formalno sultanova vlast u njoj nesporna. Ako pokua da te stvorene odnose primirja poremeti, moe izazvati samo nove komplikacije, koje joj u to doba optih nereda u celoj dravi nisu bile nimalo potrebne. U Bosni je izbila otvorena pobuna protiv valije Ali-pae Derendelije, koji bi krajem god. 1814. uklonjen. Sulejman-paa Skopljak, premeten iz Beograda u Travnik god. 1815., posle kratkoga vezirstva Kurid-paina, morade se i sam god. 1818. ukloniti zbog narodnog nezadovoljstva. Sultan je, najposle, da skrha buntovne Bosance, poslao god. 1820. protiv njih energinoga Ali Delaludin pau, koji ponosnom bosanskom begovatu poe pretiti kocem. On je doista izvrio tokom god. 1821. itav pokolj nezadovoljnih Bosanaca, i morao da osvaja odmetnute gradove Mostar i Srebrenicu. Tih vremena bee se odmetnuo i Ali-paa Janjinski, protiv koga sultan god. 1820. mora da alje pravu kaznenu ekspediciju. I njegov otpor skri Kurid-paa. God. 1821. izbio je i dugo spremani grki ustanak. Svi ti ustanci i revolti bili su manje vie u izvesnoj vezi, svuda je baena iskra na jednoj strani zahvatala i susedski krov. Nastojanje Miloa Obrenovia, posle svrenoga sporazuma sa Maralijom, ilo je za tim da Srbija dobije pismene potvrde o svojoj samoupravi i ono odavno traeno jemstvo da e se stvoreno stanje i odrati. Fermani dati na poetku god. 1816. nisu donosili ono to se oekivalo; Maralijina uveravanja ostala su samo usmena i mogla su,

491

posle njegova odlaska ili smrti, ne obavezivati i njegova naslednika. I stoga Milo trai diplomatsku potporu Rusije. Da bi odravao to neposrednije veze sa Rusima, on kao svoga poverenika, kao neke vrste srpskoga zastupnika u Rusiji, alje Mihaila Germana, Maedonca iz Razloga. Zanimljiva je pojava u naoj istoriji i Karaoreva i Miloeva vremena da se veoma vani dravni diplomatski poslovi poveravaju ljudima iz Maedonije, Petru Iku, ardakliji i Mihailu Germanu, svakako stoga to su se ti ljudi, bistri i uoljivi, probijajui se kroz svet, pokazali kao spretni u hvatanju veza i diplomatskom manevrisanju. Milo je sa velikom briljivou krio da Turci ne bi doznali za tu njegovu vezu sa Rusijom, jer je eleo da se Porti stalno prikazuje kao ovek koji ne upire oi na drugu stranu nego samo u sultana. Ruska diplomatija se doista zauzela za Srbe u Carigradu; naroito je bio energian novi ruski poslanik u Turskoj baron Stroganov, koji je u sultanovu prestonicu stigao 1. septembra god. 1816. Posredovanje Stroganovljevo, koje je vreno u stavu oveka koji se ne zadovoljava prvim vezirskim izgovorom i koji je Turcima stavljao u izgled i mogunost rata, imalo je na Porti jako dejstvo. Sve to su smiljali, kako da izigraju Srbe i da od njih naprave ponovo raju, morali su naputati, samo da Srbi ne bi reagovali na pritisak i izazvali jo opasnije zahteve Rusa. Tako je Maralija, sve kad bi i pokuavao voditi prema Milou i Srbima drukiju nego pomirljivu politiku, morao odustajati od svojih namera, poto je Porta imala vezane ruke. Stoga je Maralijino predusretljivo i kao javako dranje u Beogradu bilo ak u izvesnoj meri i dobrodolo Porti: bolje je neka Srbi misle da im poputa Maralija iz svojih razloga, nego da to ini sam sultan. Maralpja se, meutim, nije sasvim pouzdavao u Miloa, niti je bez ikakvih pokuaja da ga ogranii pustio da njegova vlast ojaa. To je samo inio oprezno, poizdalje, uvek tako da ne izazove neposrednu reakciju. Kao pomagae imao je i same Srbe. Milo Obrenovi dobio je ubrzo tri opasna takmaca. Petar Moler, Pavle Cuki i Melentije Niki, glavna lica srpske emigracije u Sremu, koja su vodila prepisku sa protom Matijom i preko njega sa stranom diplomatijom u Beu, i koja su, posle, spremala oruje i municiju za ustanak, traila su da njih trojica sa Miloem, kao nekad etiri dahije, dele svu vlast zajedniki. Mesto Melentija istican je jedno vreme kao etvrti drug i prota Matija. Milo, koji se u pitanju odnosa sa drugim voima koristio Karaorevim iskustvom, a i inae bio autokratska priroda, nije hteo dopustiti da mu protivnici prave smetnje i ograniavaju vlast. Oni su doli u Srbiju na gotovo, kad je ustanak ve izbio. Sva njihova pisanja i moljakanja iz sigurna zaklonita ne bi donela nikakve koristi, da on nije, sa glavom u torbi, ostao u zemlji i krenuo ustanak. Za posao kako ga je on vodio i ve svrio, njihova saradnja njemu nije bila preko potrebna. Samo, mudar kako je bio, Milo nije hteo da sa njima ulazi u kavge dok ne svri posao sa Turcima, da ne bi vodio borbu na dva fronta. A im je svrio sa Turcima bar upola stvar i osigurao mir, on je poeo razraunavanje i sa svojim protivnicima, od kojih je neke, kao Molera, sam Maralija potsticao protiv njega, da mu ospori znaaj i oslabi ugled i vlast. Milo se oslanjao na narod, koji je dobro poznavao i kojem je veto znao da pogodi ivac i udesi stvar. Manevriui spretno prema Turcima kao narodni vo, a pred narodom kao ovek turskog poverenja; sa jakim moralnim kapitalom u tome to je ostao u zemlji, i sa ve vidno postignutim uspehom, Milo se istakao mimo sve druge voe i postepeno uzimao svu vlast u svoje ruke. Podjarivi narod protiv Molera, koji je pomou Narodne kancelarije hteo da ga ogranii, Milo je naterao Maraliju u maju god. 1816. da ovoga dade ubiti. Mesec dana potom dao je Milo ubiti i Melentija Nikia. Idue godine, posle

492

jednog buntovnog pokreta protiv Miloa, smaknuti su knez Simo Markovi i Pavle Cuki. Zadovoljan postignutim smirivanjem, Milo se 3. juna god. 1817. u jednom pismu Germanu hvalio kako su sad svi knezovi sa njim u jednom soglasiju. Protivne partije sve sam unitoio. Narod je u svemu zadovoljan. Milo Obrenovi je naroito zazirao od Karaora. Vodov ugled u narodu bio je jo uvek velik, i onoga dana kada bi se Vod pojavio u zemlji, Milo bi imao krupnih tekoa da ga suzbije ili onemogui. Milo je i ranije, pre god. 1813., bio protivnik Karaorev; sada je to bio pogotovu. U mnogim tubama koje su slane u Rusiju protiv biveg voda bilo je dosta njegovih sugestija, tajnih i javnih. Od god. 1815. on upotrebljava sva sredstva da Karaora na ruskome dvoru to vie ocrni i prikae kao oveka o kome narod nee vie nita da uje. Ruska vlada je stoga, na osnovu mnogih poruka, usmenih i pismenih, a i iz politikih razloga, bojei se da Karaore ne krene nove borbe sa Turcima, zabranjivala Vodu da se vraa u Srbiju. A Karaora su tamo zvali. To je jo god. 1815. inio prota Matija, a posle i drugi. Buna Sime Markovia u prolee god. 1817. imala je ist karaorevski karakter. Za vreme svoga bavljenja u Rusiji Karaore je iveo sa drugim srpskim emigrantima u Besarabiji, u Hotinu. Tu je stupio u vezu sa pretstavnicima grke Heterije, jednog tajnog drutva, iji je cilj bio osloboenje svih hriana u Turskoj Carevini i obrazovanje federacije hrianskih drava sa grkom hegemonijom. Heteristi su mnogo polagali na Karaorevu saradnju; on je bio vo jedne revolucije i ve samo njegovo ime znailo je itav program. Milo im se inio suvie turski obojen i suvie oprezan da bi lako uao u jednu veu avanturu. Pomou heterista, iji je jedan pretstavnik bio privremeni otpravnik poslova ruskoga konzulata u Jau, Karaore bi kriom otpremljen u Srbiju. 28. juna god. 1817. iskrcao se Karaore iz jedne dunavske laice na srpsko tle. Kada je preao u Srbiju, Karaore ode svome kumu Vujici Vulieviu u Veliku Planu, oveku njemu odanome, koji ga je jo lanjske godine zvao da doe u otadbinu. Da bi tu imao vie uspeha i odziva, on kaza kako je po zapovesti ruskoga dvora doao da pone nov rat sa Turcima. Zamolio je odmah da se Milo obavesti o njegovu dolasku i o nameri koju ima, kao i da ga pozove na sastanak. Moe se misliti kakav je utisak uinila na Miloa vest o Karaorevu dolasku. On sam veli da se prenerazio. Primiti ga, znailo je sam pomoi glavnoga takmaca; ui u borbu sa njim, dovelo bi do graanskog rata, iji ishod po Miloa ne bi bio nimalo siguran; predati ga Turcima, bilo bi vrlo nepopularno. Ostajalo je jo samo potajno ubistvo. Na nj se Milo reio, kako veli jedan memoarist, po dogovoru sa nekim knezovima u Beogradu; ustvari, oevidno, po svojoj odluci, o kojoj je obavestio i Maraliju. Karaore je za to vreme mirno ekao odgovor. Mada se reio na nove podvige, on nije vie imao stare sranosti. Izbeglitvo, teret 1813. godine, i najzad starost delovali su na njegove ivce. Da je to bio raniji Karaore, on se ne bi nekoliko dana krio po tuim njivama i oborima, kao glavodunik, nego bi uao u narod i smelo okuao svoju sreu. Ovako ga je zatekla naredba Miloeva o tajnom ubistvu jo uvek skrivena u jednoj Vujiinoj kolibi. U zoru, 13. jula, Karaore je ubijen muki, na spavanju, a njegovu glavu poslao je Milo u Carigrad, u znak svoje lojalnosti. Ovo ubistvo Karaorevo, kao i mnogobrojna ranija, i njegovi drugi surovi postupci, stvorie Milou lo glas u srpskome svetu. Sem to se osuivala njegova unutarnja politika, loe se cenilo i njegovo dranje prema Turcima. Njegov pokorni stav govorio je drugim Srbima da se Milo ne nosi onim osloboditeljskim planovima koji su bili u svima ustima za vreme Prvoga ustanka, i da se reio samo na to da ogradi i raisti

493

svoju njivu. Milo, uistinu, nije hteo da ide u nesigurno, i da ma to riskira. To je svet oseao. Mada je voleo videti Srbiju makar i poluslobodnu, znajui da je ta poluosloboena gruda zaetak neeg to e nesumnjivo da se razvija nabolje, srpski svet van Srbije nije mario njenoga novoga gospodara, koji je pretstavljao tip jednoga srpskog pae. Njemu nedostaje epska pohvala jednoga Vinjia, ili oduevljenje za nj kakva novog Dositeja. Osim toga, na odgovorne ljude sa onu stranu Save, kao na mitropolita Stratimirovia, silno je delovala katastrofa od god. 1813., i oni nisu smeli da ponavljaju i sad ona ista sokoljenja kojima su nekad poticali Karaoreve saradnike. Miloeva politika nije se odobravala potpuno ni u Rusiji. Njegova suvina a pretvorna pokornost prema Turcima zadavala je dosta diplomatskih neprilika baronu Stroganovu, kada se trebalo zauzimati za Srbe; a njegovo postupanje prema Karaoru i prema drugim ljudima nailazilo je na otru osudu. Iza Karaoreve pogibije, da iskoristi dobro raspoloenje Porte prema sebi, izazvano onemoguavanjem nove revolucionarne akcije i pojaano jednim njegovim aktom blagodarnosti za dotadanju milost, reio je Milo Obrenovi da na mitrovdanokoj narodnoj skuptini krene i svoje lino pitanje. Skuptina ga je, naravno po njegovoj elji, 6. novembra proglasila naslednim knezom Srbije. Mada taj izbor nije priznala, Porta je ipak uputila Maraliju da povlauje Milou, drei da je lake zadovoljiti njega lino nego ceo narod, i jer je pomou pokornoga Miloa htela da izigrava rusko posredovanje za srpsku samoupravu. Milou je, meutim, poruivala da mu za priznanje kneevskoga dostojanstva smetaju samo veze sa Rusijom. Posle Napoleonova poraza, pored Rusije i Engleske, Austrija bee postala trea glavna sila Evrope. Ona je gospodarila u Italiji i vodila glavnu re u Nemakoj. Nijedno od vanijih evropskih pitanja nije moglo da se reava bez njenog sudelovanja, a posebno nijedno pitanje bliskoga Istoka. Svaka promena prilika i odnosa na Balkanu povlaila bi za sobom nesumnjivo posredovanje Austrije. Beki dvor polagao je izvesno pravo na podruje Srbije i Bosne, neto na osnovu ugovora Josifa II, jo vie po maarskoj kraljevskoj titulaturi i tradiciji, a ponajvie iz straha da se Rusija ne uvrsti posredno na Balkanu kao zatitnik Slovena i hriana, a naroito u Srbiji, na samoj granici Austrije. Kako je Austrija, budui sa Rusijom od god. 1815. u savezu, sklopljenom za odranje po nju povoljnoga stanja stvorenog Bekim kongresom, bila u nezgodi da aktivno spreava rusko zauzimanje za balkanske hrianske drave, to je knez Meternih, kancelar Dunavskoga Carstva, nastojao da deluje na vodee krugove u Rusiji bar tako da njih same odvrati od politike koja bi budila nade hriana i izazivala rusko posredovanje. Prema Srbiji Meternih nije mogao da operie svojim reakcionarnim idejama, koje su bile osnova stvaranja Svetoga saveza god. 1815., da se u Evropi ne sme trpeti nijedan pokret narodnih masa i redova protiv stanja utvrenog zakonima i ugovorima, i to stoga to je Milo Obrenovi svome ustanku dao karakter lojalnosti prema sultanu i jer je Rusija traila posredovanje na zakonskoj osnovi utvrenoj Bukurekim ugovorom. Ali, zato je Meternih sa svojim idejama odneo pobedu god. 1821., kada je izbio dugo pripremani ustanak heterista u Moldavskoj i Grkoj. Ba uoi grkoga ustanka razvijao je Meternih svoje ideje caru Aleksandru I u jednome memoaru, gde je govorio da je i samo prirodno oseanje narodnosti izbrisano iz liberalnog katihizisa, a gde se jo upotrebljava, on tu samo slui stranakim voama kao izgovor da se veu ruke vladama, ili kao poluga da se pomau prevrati. Na linom sastanku sa carem Aleksandrom u Ljubljani, na kongresu Svetoga saveza, on je grki ustanak prikazao kao prevratniko

494

delo tajnih udruenja, koje podriva temelje zakonita poretka, i uspeo je uticati na cara da osudi ustanak i da mu odree svoju pomo u asu kada je od te pomoi zavisio uspeh itava preduzea. Ostavljeni sami sebi, Grci su imali da izdre teke udare fanatizovanih turskih gomila. Na Uskrs, u samome Carigradu, bi obeen grki patrijarh, na vratima svoje crkve; sem njega, istom smru zavrie i tri mitropolita. Veliki vezir je lino, puei lulu, posmatrao obeeni le patrijarhov i dao time lo primer razdraenoj prestonikoj svetini, koja je, posle, le vukla ulicama i bacila u more. Mada je knez Milo odbio da uestvuje u tome ustanku, koji je imao da zapali ceo Balkan, ni Srbima se na Porti nije vie verovalo. Jedna srpska deputacija, koja bee dola u Carigrad da sa Portom raspravlja i o pitanju srpske samouprave, bi zatvorena i u zatvoru drana ne danima i mesecima nego godinama. Na ruski ultimatum, predan Porti 6. jula god. 1821., da se hrianskoj crkvi zajami sloboda i da se kazne vinovnici nasilja nad nevinim hrianima, Porta je dala neodreen odgovor, posle kojega je baron Stroganov napustio Carigrad. Car Aleksandar nameravao je da Turskoj zbog takvog dranja objavi rat; ali, od toga ga je zadrala austriska i engleska diplomatija, koje su se bojale naglog jaanja Rusije i njenog pojaanog uticaja na bliskom Istoku. Mihailo German, srpski pretstavnik u Rusiji, prikazivao je tadanje politiko stanje knezu Milou ovako: Rusija je zadovoljna mirnim dranjem Srbije. Ona ne moe da ue u rat sa Turcima, jar bi to izazvalo velike zaplete. Ako ruska vojska ue u Vlaku i Moldavsku, uie Austrija u Srbiju, a Engleska u Moreju. Bolje je sto puta biti pod Turinom nego pod Nemcem, razlagao je on, i to stoga to turskoga pau svagda moe da istera iz Beograda i iz drugih mesta, a nemakoga enerala ne moe se tako lasno bez tue pomoti. Na to knez Milo nadovezuje: Srbi koji su se poodavno preselili u zemlje austriske carevine lieni su sviju svojih privilegija, koje su skupocenom krvlju svojom zasluili kod preanjih imperatora, i sad trpe veliko gonjenje za svoju veru. Osim ovoga to sam napomenuo, ima jo mnogo kojeta to trpi na narod od zlotvornog austriskog praviteljetva, a kada na sve ovo obratite panju, ja mislim da ete se saglasiti sa mnom da je naem narodu bolje trpeti preanjega tirana, nego potpasti novom i primiti one okove koje sprema austriski dvor ... Uzdajui se na obeanja visokog ruskoga monarha, ja uzimam slobodu kazati da u sluaju ako bi austriska vlada, ma pod kakvim izgovorom, stupila sa vojskom u nae zemlje, mi emo se sloiti sa Turcima, pa zajedniki odupreti se tom zlobnom neprijatelju naega roda. Iz ovih redova jasno se vidi namera da Srbi jednog dana dou do potpuno slobodne drave. Od rastrovane Turske, koja je bila u opadanju, nee biti teko otimati u pogodnim prilikama poneku povlasticu, da se jednoga dana otme sve; ali, u Austriji, vojniki jakoj velesili, izgledi na stvaranje svoje srpske drave bili bi mali ili gotovo nikakvi. Od dva zla, prirodno, uzima se manje. Milo tim razlaganjem pokazuje svoj bistar dravniki pogled. Svejedno je to ideja nije njegova. On je razumeo i prihvatio, i to je od njega, oveka prosta, ali na vlasti i u mogunosti da za nju radi, bilo dovoljno. Ovaj antiaustriski front novoga vladara Srbije znai ne samo konano naputanje nekad tako ukorenjenog nadanja o oslobaanju Srbije pomou Austrije, nego i novu orijentaciju srpske dravne politike. Srbi ne vide vie svoga protivnika samo u Turskoj nego i u Austriji; oni se poinju interesovati za privilegije i sudbinu svojih sunarodnika pod vlau habzburke dinastije. Srpska politika u Srbiji nije vie od jedne linije, nego postaje dublja i sloenija. Knez Milo tu politiku vodi oprezno. Mada deluje u punom jeku evropske romantike, knez Milo je suva praktina priroda i ne eli nikad da stane na

495

trulu dasku. Ta politika nema blistavih uspeha i nije mnogo popularna; ona ima svojih krupnih nedostataka u unutarnjim poslovima; ali, postojana je i zna ta hoe. Otezanje pregovora sa Portom radi reenja vlakoga, grkoga i srpskoga pitanja opredelilo je ve i strpljivoga cara Aleksandra I da se odlui na energinije korake. Iza careve iznenadne smrti (17. novembra god. 1825.) njegov impulzivni naslednik, car Nikola I, nije hteo da se vraa na diplomatisanje, koje se pokazalo tako jalovo, nego je 5. marta god. 1826. uputio ultimatum u Carigrad. Ultimatumom je bilo traeno u pogledu Srba: da se zatvoreni srpski deputati odmah puste i da Porta naelno prizna obavezu davanja povlastica Srbima u dogovoru sa njima. Porta je, po savetu Austrije i drugih sila, popustila, jer joj nije bilo do toga da se izlae ratu. Njena vojska pokazivala se kao krajnje nedisciplinovana; izmetnuti janiari sa njihovim odacima, nekad najbolja snaga Carevine, behu postali dahije, nasilnici, svojevoljci, koji se nisu pokoravali nikakvoj i niijoj naredbi, za koju su drali da ne odgovara njihovim interesima. U ratovima njihovi odredi ne vre zapovesti kako treba, operiu po svojoj volji, naroito kada je u izgledu kakva pljaka, rasturaju se bez odobrenja. U Carigradu se stoga dugo smiljao plan, i najzad u maju god. 1826. donela se odluka da se janiarski red ukine i ustanovi redovna vojska, mualem iskendi. Uvede se nova uniforma po evropskom tipu, koja naie na velik otpor kod pravovernih. Naroito su se bunili protiv ukrtenih kajia na prsima, koji su ih opominjali na krst. Konzervativni muslimani ustadoe listom protiv tih novih aururedaba, a janiari se pobuie na vie mesta, u Carigradu i u pokrajinama. Sultan upotrebi protiv njih najotrije mere, isto kao i protiv dervikoga reda bektaa. Dok je u Carigradu janiarska pobuna bila relativno lako uguena, u provinciji je to ilo mnogo tee. Bosanski janiari proterae carske glasonoe i pismeno poruie u Carigrad da ne primaju novih reforama. Carska vojska i tu upotrebi silu protiv buntovnika; ali, njeni uspesi behu privremeni i sumnjivi. Oslabljena tim i drugim pobunama, Turska je bila naisto sa time da Rusima valja poputati. Pri pregovorima za ureenje spornih pitanja Bukurekoga ugovora, koji su voeni u Akermanu u leto gad. 1826., Turci su morali, pod pretnjom rata, usvojiti rusko gledite. U petoj taci Akermanske konvencije Turska se obavezala da e za osamnaest meseci, u sporazumu sa srpskim pretstavnicima, reiti pitanje svojih odnosa sa Srbijom i pitanje srpske samouprave (u odvojenom aktu, koji je uao u konvenciju, izrino se kae: lindpendance de son administration intrieure). Da se ne bi opet dogodilo da to ugovaranje ostane preteno usmeno, kao god. 1815. izmeu kneza Miloa i Maralije. bi konvencijom predvieno da se ta samouprava mora potvrditi hatierifom. koji mora biti dostavljen i ruskome dvoru. Srbi su radosno pozdravili odredbe Akermanske konvencije; a knez Milo, koji ih je saoptio u naroito sazvanoj skuptini januara god. 1827.. dodao je tim odredbama jo i ponovo na toj skuptini poruenu i izraenu narodnu elju da on bude potvren za naslednoga kneza Srbije. U srpskome i vlakome pitanju Porta je popustila Rusiji sa namerom da oslabi njen interes za grko, u kojem je pokazivala neobinu osetljivost. Ali, bez uspeha. Sem Rusije za Grke se zalagala i Engleska, pa i Francuska; te tri sile sklopile su u leto god. 1827. i savez sa neposrednim ciljem da izrade autonomiju Grke. One su Porti ponudile svoje posredovanje; a kad su bile odbijene, izvrile su blokadu grke obale i poele spreavati dovoz turske vojske u Moreju. Poraz turske flote kod Navarina jo je vie pogorao odnose. Iza toga je, aprila meseca god. 1828., dolo do rata izmeu Rusije i

496

Turske. Ovog puta Rusija nije traila uestvovanje Srba, niti se Milo urio da ga ponudi; on je nalazio da je najbolje ostati na miru i koristiti se rezultatima nesumnjive ruske pobede. Ruska vojska pobedila je Turke i 8. avgusta ula u Jedrene. Tu su Turci zatraili mir i sklopili ga 2. septembra. I u tome mirovnome ugovoru zatraila je Rusija od Turske da se ispuni osma taka Bukurekoga ugovora, odnosno peta taka Akermansks konvencije. Sem toga, Jedrenski ugovor je ponovio i raniji zahtev da se Miloevoj Srbiji preda onih est nahija neposrednog susedstva, koje su se ve nalazile u sastavu Karaoreve Srbije. Da ne bi Turci svojim smiljenim javalukom i opet izigrali primljene obaveze, reio je zapovednik ruske vojske da se njegova vojska ne povlai sve dotle iz Bugarske, dok se ne objavi hatierif o samoupravi Srbije. Za Srbiju je Jedrenski mir jedan od najvanijih datuma njene istorije u XIX veku. Njime je srpska samouprava, pod ruskom zatitom, bila potpuno obezbeena; odmah je, za umirenje Srba i kao prethodno obeanje i obaveza, izdan 18. septembra sultanov hatierif, koji je zaveden u knjige beogradske meeme 2. decembra god. 1829. i bio saopten i Narodnoj skuptini u Kragujevcu. Pravi hatierif sultanov o autonomiji Srbije, pod njegovom vrhovnom vlau, raen dugo i sa mnogo tekoa, i sa turskim pokuajima da se pitanje o est nahija nekako izdvoji, bio je gotov tek u jesen god. 1830. i sveano je objavljen u Beogradu na dan Sv. Andreje Prvozvanoga, na godinjicu osvojenja beogradske varoi od Turaka god. 1806. Srbija je od god. 1830. prestala biti za meunarodne odnose jedna turska pobunjena ili privremeno primirena pokrajina sa lokalnim od Porte samo trpljenim vlastima, nego autonomna kneevina pod turskim suverenstvom i ruskom zatitom. Ve je hatierif priznavao kneevsko dostojanstvo Milou Obrenoviu, a jedan posebni sultanov berat, od iste godine, objavljen istoga dana, utvrivao je poblie priznato nasledno pravo Miloevu potomstvu.

VIII. BUNA BOSANSKIH MUSLIMANA.

1. Konzervatizam bosanskih muslimana. 2. Zmaj od Bosne. 3. Omer-paina akcija. 4. Srbija dobija est nahija. Bosanski muslimani bili su nesumnjivo jedan izmeu najkonzervativnijih elemenata Turskoga Carstva. Nalazei se na krajnjoj zapadnoj granici Carstva; u velikim borbama svikli da se sa aurima nose za pobedu dina i turske stvari; imajui dobar deo svojih redova ispunjen ljudima koji su morali da naputaju Slavoniju, Liku, Hrvatsku, Dalmaciju i najposle Srbiju, pa usled toga bili ozlobljeni i uvek spremni da se bore protiv svega hrianskog i tuinskog, bosanski muslimani su bili van sebe kada su videli carigradske tenje da se poputa hrianima. Svako otstupanje od tradicija istoga dina smatralo se kao slabljenje vlastitih poloaja. Sarajevski hroniar Mula Mustafa bio je, svakako ne jedini, na strani svih onih koji su se kupili oko Pazvan-Oglu u Vidinu, protestujui to se janiari gone da bi se zatitili hriani. Pazvan-Oglovu pobedu on sa zadovoljstvom tumai bojom pomou. Za sultana Selima III, prvog reformatora, on e, meutim, napisati da je moda sam poslao Francuze u Egipat. Nita manje nisu Bosanci bili nezadovoljni ni sa reformama novoga sultana, Mahmuta II. Na jednom carskom divanu, prialo se u Bosni, svi su dostojanstvenici bili skinuli alme i saruke sem dvojice bosanskih begova. Ljut sultan obratio se jednom od njih, Mahmud-begu derventskome

497

kapetanu: Zna li da bih ti za to mogao skinuti glavu? Ovaj se mirno poklonio i odgovorio: Moe, svijetli care, glavu i almu zajedno; ali, almu bez glave nikako! Stoga su od onoga dana, otkako je pitanje reforama u Turskoj bilo stavljeno na dnevni red, bosanski muslimani u stalnoj borbi sa centralnom vladom. Njihova svojevoljnost i teko privikavanje na svaku disciplinu i ulaenje u suru, u emu je bilo dosta feudalnih atavistikih tradicija Srednjega veka, dobili su sada kao neki naelni i programski oblik. Oni veruju da vide opasnosti bolje od Carigrada, jer su hrianima blii nego on; njihova ponosita ud buni se protiv odredaba o ijoj umesnosti niko ne pita i njih; vrea ih i to to je u Carigradu davno prolo doba u kojem su Bosanci vodili glavnu re. Odmetanje vidinskoga, skadarskoga i janjinskoga gospodara deluje zarazno, utoliko vie ukoliko Turska sve vidnije nazaduje i trpi poraz za porazom. Turski neuspesi tumaeni su nesposobnou i pokvarenou carigradskih gospodara, i Bosanci su se opirali tome da ti nesposobni ljudi izdaju obavezne naredbe i za njihovu zemlju. Svojom smetenom politikom Carigrad je izgubio Srbiju i Grku, pa ne bi hteli dozvoliti da izgube i Bosnu. Mada po svojoj rasi i jeziku nesumnjivi Jugosloveni, bosanski muslimani su se, zbog vere i dravnih interesa i povlaenog poloaja koji su pripadnici islama uivali u Turskome Carstvu, oseali kao politiki Turci i bili u tome pravcu, pored sve borbe sa Carigradom i njegovim vlasnicima, nepokolebivi. Oni svojim otporom protiv Carigrada nisu nikada pomiljali da se izdvoje iz turske zajednice; ali, zato su s upornou, koju ni mnogi udarci nisu mogli slomiti, traili da u Bosni budu neogranieni gospodari oni. Naelno, oni su konzervativci i autonomisti; ustvari, njihov naelni stav retko kad moe da se odvoji od linih motiva, i stoga u njihovim postupcima nema doslednosti, ni u njihovom delovanju potrebne sloge. Oni su pretstavljali potpuno ostatak Srednjega veka, po svojoj optoj kulturi, po svojim ambicijama, po svojim nepromenjenim feudalnim tradicijama; u njihovim akcijama i ivotu bilo je neeg epskog i dosta vitekog; njihova bogata, zlatom vezena odela, od teke ohe i svile, sa orujem koje je, doista, kieno tako da izgleda kao da vredi tri careva grada; njihove kule i ardaci, sa debelim zidovima kao kod starih zamaka i sa irokim i visokim ogradama; sve to govorilo je koliko su oni iveli u nasleu starih shvatanja i kako njih nije nimalo dodirivao onaj veliki duhovni preobraaj celog drutva koji se vrio krajem XVIII i poetkom XIX veka. Bosna je ivela svojim ivotom i htela je pri tome da ostane; svak ko je dolazio da menja taj utvreni poredak, bio vlastodrac iz Carigrada ili rajetin iz neke oblasti ispod Majevice ili Velea, smatran je kao neprijatelj. Mrnja na Osmanlije ili na Turkue, kako su ih u Bosni zvali s osetnim potsmehom, oseala se meu Bosancima odavno, a posle pokuaja nasilnog uvoenja reforama pojaala se u velikoj meri. Sa irokom sultanskom punomou doao je u Bosnu Ali Delaludin paa, god. 1820., da sabljom i gajtanom slomije otpor bosanskih begova i nezadovoljnika. Mostar i Srebrenica bivaju uzeti na juri, kao da su neprijateljski gradovi; a oko 300 bosanskih nezadovoljnih kolenovia plaa glavom. Ali, to samo utia, a ne skrha otpor. Kada su god. 1826. ukinutn janiari, die se u Bosni ogoren protest protiv toga. Janiarski odak u Sarajevu organizova otpor, i krenu, naroito sa bosanskim agama, itavu Bosnu na akciju. Sultanov ferman bi na jednoj skuptini u Sarajevu prosto odbaen. Zemlja tako, otvoreno, pogazi carsku re, i, prvi put posle toliko vekova, stavi svoju volju prema sultanovoj. Prirodno je da se to u Stambolu loe primilo i da su odmah izdane zapovesti da se pokret suzbije. Abdurahman paa, bivi beogradski vezir iza Maralije, izvrio je tu naredbu, pobivi najvei deo buntovnika. Ali, zato je, za vreme

498

rusko-turskoga rata od god. 1828., naiao na potpunu pasivnost kod Bosanaca prema opasnosti Carevine, i morao je da napusti Sarajevo i Bosnu, i da, najposle, svojom glavom da zadovoljtinu zemlji i omogui njeno, istina ne mnogo ivo, uee u ratu. Najpoznatiji bosanski pokret ovog vremena protiv Porte jeste buna Husein-bega Gradaevia, Zmaja od Bosne, kapetana Gradaca. Veina bosanskoga begovata, sa malo izuzetaka, ustala je sa njim zajedno na vest da sultan uvodi nizamsku uredbu sa novim uniformama i nove poreze. Pokret je odmah dobio karakter otvorene borbe protiv vlastodraca u Stambolu, a njegovi voi stupie u vezu sa slinim skadarskim pokretom Mustafe pae Buatlije. U martu god. 1831. pobunjenici uzee Travnik, u kojem im se predade bosanski vezir. Sasvim je pogreno misliti da je taj pokret imao neke nacionalne motive i spremao obnovu bosanske drave. Kao ovi bosanski muslimani toga vremena, i Husein-beg je bio bez razvijene nacionalne svesti i nije eleo ustvari nita drugo nego autonomiju Bosne, jaanje linog prestia, zadravanje povlaenog poloaja svoga begovskoga reda i uvanje muslimanskih tradicija. Taj begovski buntovni pokret nije prihvatila sva zemlja. Hercegovina, u veini, sa Ali-begom Rizvanbegoviem, Smailagom engiem i drugima, bee mu protivna. Pokret je bio, po njihovu miljenju, uperen protiv sultana i Stambola vie nego to je bilo potrebno i poticao je dobrim delom iz linih ambicija; a bie da se u toj protivnosti nalazilo i neto od poznatog antagonizma izmeu Bosanaca i Hercegovaca. Husein kapetan, kako to ve esto biva u plahu pokretu, poao je, doista, odmah suvie daleko, precenjujui i svoju snagu i linu vrednost. Sa Buatlijom, on je krenuo pravi rat protiv Osmanlija, digavi na 25.000 ljudi. Njegova vojska tue ba na Kosovu brojem slabiju vojsku velikoga vezira, 16. jula god. 1831. To je Huseinov viteki stav, kada treba pokazati nezadovoljstvo i junatvo. Ali, kada treba rei ta se hoe dalje, kuda vodi sva ta borba, kada iz vitekog stava treba prei u dravniki, Bosanci onda nalaze da oni svi nee jedno i da to kud ide Husein kapetan odgovara njegovim linim prohtevima, ali ne i njihovim. Potueni veliki vezir bio je dao usmeni pristanak da Husein doe za bosanskoga vezira; ali, to nisu hteli i pismeno da potvrde ni sultan ni on. Postavljanje toga uslova pokazuje, meutim, najbolje da Bosna nije htela da se odvoji iz turske zajednice. Husein se smestio u Travniku kao pravi vezir i ponaao se kao gospodar zemlje. On je lino bio ovek od tatine, beki u loijem smislu rei. Svoj dvor u Travniku okitio je to je mogao lepe; sam se obukao u najskupocenija vezena odela; svoj vezirski peat dao je napraviti od sama zlata. Ljudima postade jasno ta su sa njim dobili i poee ga naglo ostavljati. Kad je god. 1832. krenula na nj nova carska vojska, pomognuta od hercegovakih begova, on bi, ve upola naputen, 18. maja konano potuen kod Buloga blizu Sarajeva i nateran da se sa svojim prijateljima begstvom spasava u Austriju. Hercegovina, za nagradu, bi potom odvojena od Bosne, a njen glavni vo, Ali-beg Rizvanbegovi, koji se malo posle istakao i u borbi protiv Mehmed Ali pae egipatskoga, dobi od sultana vezirski in u Mostaru. Za karakteristiku stvarnih elja svih bosanskohercegovakih begova dosta je bilo samo uti rei novoga vezira, kad je stigao u Hercegovinu: Evo vam Stambol Mostar, evo vam cara i u Mostaru, ne treba vam vie nikom da idete u Stambol! To je, dakle, ono to se elelo, i to je pobeditelj Huseinov tano oseao; a to je, oevidno, samo lokalna samouprava i autonomija zemlje, isto bosanstvo i hercegovstvo, ako se tako moe rei; ali, nita drugo i nita vie. Nu, sa Husein-begom nije ipak bio skren sav bosanski begovat. Kanjen je bio, po miljenju veine, samo jedan suvie lian ovek i njegovo ue drutvo, i to ne samo

499

stoga to se digao protiv sultana, nego i stoga to nije znao da ostane stvarni izraz cele zemlje. Inae, njihov konzervativni duh ostaje isti, i otpor protiv osmanliske centralizacije ne malaksava mnogo. To se videlo najbolje kad je god. 1839. trebalo sprovoditi objavljeni ilhanski hatierif sa slobodama za hriane i sa njima u vezi takozvane tenzimati-hairije, t. j. korisne ustanove. U Bosni se javie bune na vie strana; sam hercegovaki vezir, dotadanji sultanski pristalica, Ali paa Rizvanbegovi, postade protivnik novih uredaba. Otkud hrianinu ista sloboda kao i pravom muslimanu? Punih deset godina nisu mogli carski veziri da pomire Bosnu sa sultanskim naredbama; a god. 1849. stradala je ozbiljno jedna ekspedicija vezira Tahir-pae protiv nezadovoljnika u Krajini. To, najzad, natera Portu da energinim merama uvede red. U Bosnu bi upuen smeli i nepomirljivi poturenjak Omer paa Latas sa izrinim zadatkom da po svaku cenu sprovede reforme. Uz pau je ilo oko 9000 vojnika redovne vojske, veinom Anadolaca, potpuno odanih sultanu. Bosanci se, posle malo kolebanja, odluie na otpor. U Krajini, u dolini Bosne, i u Hercegovini doe do borbi, u kojima ustanici bie brzo savladani i desetkovani. Sam vezir hercegovaki bi uhvaen pa za kaznu naopako posaen na magarca i, sa magareim repom u ruci, proveden kroz njegov Mostar. Posle se, u taboru pred Banjom Lukom, omakla puka jednom uvaru koji ga je pazio, i tako je Ali paa, god. 1851., zavrio ivot i vlast. Na 400 bosanskih begova, u tekom sindiru, bi poslato u Carigrad, na sud, a nekoliko hiljada je zaglavilo u borbama. Tako je, tek tada, god. 1851., doao konaan slom buntovnog bosanskog begovata i bezuvetno pokoravanje Bosne pod sultansku vlast. Tim slomom je, moe se mirno rei, zavren Srednji vek u Bosni i Hercegovini. Nemiri u Bosni dali su izgovor turskim vlastima da ponu sa otezanjem i neizvravanjem one odredbe rusko-turskih ugovora i hatierifa koja je govorila o povraaju Srbima susednih est nahija. Ako sultan i u tome pitanju popusti Srbima, izazvae to jo vee nezadovoljstvo protiv njega i nerede u zemlji, to na svaki nain, kako su oni govorili, treba da se izbegne radi umirenja i odranja Turskoga Carstva. Turcima je svakako bilo teko da ustupe Srbima nahije, koje oni za vreme borbe god. 1815. ne behu uspeli da uzbune i osvoje. I verovatno bi na koji bilo nain izigrali tu odredbu, da nisu odmetnitva Mustafa-pae skadarskoga i Bosanaca dovela Turke u teak poloaj. Mustafa paa je nudio saradnju knezu Milou, i ovaj mu je, doista, poslao neto pomoi u novcu (500.000 groa), a u isto je vreme uveravao Portu o svojoj ispravnosti. Oevidno, Milou su ti nemiri dobrodoli da natera Portu na poputanje Srbiji, kako se i njeni ljudi ne bi pridruili ustanicima i tim izazvali jo vee i opasnije metee u Carevini. Kada je Porta, u svojoj teskobi, zamolila Miloa da posreduje kod ustanika, on joj se odazvao, naroito kad je video kako se Mustafa-pain pokret zavrio potpunim neuspehom. Husein-beg je s izvesnim preziranjem odbio Miloevo posredovanje. Ja ba za tog padiaha neu da znam, kod koga bi se ti za mene mogao zauzeti, glasio je njegov prkosni odgovor. Ali, mada je zvala kneza Miloa da posreduje kod buntovnika, Porta ipak nije primila njegove ponude da joj pomae i vojskom uguiti ustanak u Bosni, bojei se da ta njegova usluga ne bude posle preskupo naplaena. Kako Porta nije htela da izvri obaveze otstupanjem est traenih nahija za vreme trajanja albanskoga i bosanskoga ustanka, bilo je jasno da e ih jo manje hteti otstupiti poto je opasnost sa te strane prola i sultanova vojska ostala pobedilac. Knezu Milou padalo je teko to je propustio ove dve povoljne prilike, i ekao je prvu novu zgodu da je iskoristi bez ikakvog diplomatisanja. U Turskoj toga vremena, gde je gotovo sa svakom

500

promenom godinjeg doba izbijala po jedna opasnija kriza, na takvu se zgodu nije moralo dugo ekati. Mehmed Alija, vice-kralj egipatski, bee se god. 1832. odmetnuo od sultana i ozbiljno ugrozio tursku vlast na severnoj obali Afrike i u Maloj Aziji. Turska, ni odahnuvi estito iza napornoga uguenja albanskoga i bosanskoga ustanka, bee prinuena na nove, jo tee, borbe. im je dobio pouzdana obavetenja o ozbiljnom karakteru Mehmed-Alijinoga pokreta, Miloev plan bio je do sitnica izraen. Iskoristivi uzbuenje hriana zbog otmice dveju Srpkinja devojaka iz jednog sela blizu Kruevca, knez Milo je narodnu razdraenost raspirio do ustanka, pa i sama sebe toliko da se nije ustruavao od pretnji ni ruskome poslaniku u Carigradu, koji je, zbog tekoga stanja Turske, vodio prema njoj, po vioj naredbi, politiku punu obzira. Neu se ja vie ruskoj politici na ertvu prinositi, pisao je knez ljutito. Da znam da e me ovaj korak oteestva, dostoinstva, pa i samog ivota mog stati, neu od njega odustati. Dosledan toj odluci, Milo, krajem aprila god. 1833., izazva ustanak u tri istone krajinske nahije, i odredi otvoreno za stareinu pobunjenicima lana Narodnoga suda, Miletu Radojkovia. On je pobunjenim nahijama uputio i jedan svoj proglas i skupio vojsku na granici, da tako predoi svima redom da on ovoga puta stvar uzima veoma ozbiljno. Ta mera imala je svoga dejstva, i Porta je naskoro popustila. Priznala je posebnim hatierifom to ustupanje, da se ne bi reklo kako su joj traene nahije otete. Tako je Srbija sredinom god. 1833. proirena za celu jednu treinu: uz 12 ranijih nahija Beogradskoga paaluka dolo je sada i 6 novih: Krajina, Crna Reka, parainska nahija s Aleksincem i Ranjem, kruevaka, Stari Vrh i Jadar sa Raevinom.

IX. ILIRSKI POKRET.

1. Maarski nacionalizam. 2. Maksimilijan Vrhovac. 3. Cepanje Hrvatske. 4. Hrvatska borba za latinski i narodni jezik. 5. Ljudevit Gaj. 6. Ilirski pokret. 7. Knjievni jezik hrvatski. 8. Pitanje pravopisa. 9. Srbi prema ilirskom pokretu. 10. Vuk Karadi. 11. Slovenci prema ilirskom pokretu. Nacionalistike ideje, koje su od prvih godina XIX veka poele neodoljivo da osvajaju svu Evropu, uzimale su sve vie maha i u naem drutvu. irene su pod dva snana uticaja: od nemakih romantiara i francuskih nacionalista. U hrvatskom drutvu oseao se, sem toga, i snaan posredan uticaj sa maarske strane. Nacionalistiki pokret kod Maara, koji je naroito izazvala germanizatorska politika bekoga dvora, bujao je iz godine u godinu, pojaan postignutim politikim uspesima i nesmetan prvih godina XIX veka ni sa koje strane, a naroito ne iz Bea, koji su neuspesi u borbama sa Francuzima napravili mekim i popustljivijim i prema Maarima i prema Slovenima. U svome nacionalnome poletu Maari su brzo doli u sukob sa Hrvatima. Dobivi upravnu vlast nad Hrvatima, oni su teili da dobiju i duhovnu i posle stvarnu; oni Hrvate nisu vie hteli da smatraju kao drugove s istim pravima, nego kao podanike s ogranienim vidokrugom. U Maara se rano, jo pre prve desetine XIX veka, izradila svesna tenja da svom jeziku i svojoj kulturi obezbede celo podruje krune Sv. Stevana; iz te tenje javie se uskoro i naelo o politikom narodu, t. j. shvatanje da na podruju maarske drave mora postojati jedinstven politiki maarski narod. Antimaarske tendencije nemaarskih narodnosti Ugarske, kao i hrvatski otporni stav protiv takvih shvatanja, obeleavaju se prosto kao veleizdaja prema dravnoj ideji snane Ugarske.

501

Kada su Maari stali na pounskome saboru traiti da se njihov jezik uvede i u hrvatske kole, Hrvati su manje vie svi ustali protiv toga, videi u tome prvu etapu u sprovoenju tih iskljuivo maarskih tenji. Ali, dok su jedni, isto konzervativni, elementi, koji su bili u veini, traili da se i dalje zadri latinski jezik u pravnim i politikim poslovima kao slubeni jezik stare Hrvatske Kraljevine i to izglasali kao saborski zakljuak u Varadinu god. 1805., dotle je kod drugoga dela mlaih Hrvata poela osvajati misao da se umesto latinskoga uvede narodni jezik. Na elu te mlade hrvatske nacionalne struje nalazio se zapopljeni oficir, slobodni zidar, napredni Maksimilijan Vrhovac iz Karlovca. Taj ovek (roen god. 1752.) radoznala duha, koji je u mladosti proao kole Austrije i Italije, proveo je due vremena u Peti, u vreme kad je maarski nacionalizam poeo da se budi i sve snanije razvija. Iz Pete se god. 1787. vratio u Zagreb kao novi biskup toga grada i kao nepomirljivi protivnik dotadanjeg politikog kursa. Od toga vremena on je glavni vo hrvatske opozicije i prema bekim centralistiko-germanizatorskim tenjama i prema maarskim prohtevima da Hrvatima nature svoj jezik. Kao takav on je imao tekih dana god. 1794., kad je otkrivena zavera njegova ranijeg druga, opata Ignjata Martinovia, koja je ila za tim da se od Ugarske stvori federativna republika, u koju bi ule Maarska, Slovaka, Vlaka i Ilirija (Hrvatska i Slavonija). Martinovi je teko teretio Vrhovca, ali bez konkretnih dokaza da je uestvovao ba u toj zaveri. Biskup je bio osloboen sumnjienja i daljih istraga; ali, morao je predati drugome svoju tampariju, koju bee nabavio sa namerom da krene ivlji knjievni i obavetajni rad, i napustiti slobodnozidarsko delovanje. U Zagrebu je jo dugo, u itavoj prvoj polovini XIX veka, postojala tradicija kako je car Franja naloio Vrhovcu da polje u Be funtu svoga mesa, kako bi dokazao svoju nevinost. Vrhovac je u ovo vreme prvi od Hrvata koji obilno pomae interes i studije narodnoga jezika. Kada je god. 1805. u pounskome saboru nastala raspra o upotrebi maarskoga jezika u Hrvatskoj, Vrhovac je izjavio, mimo druge Hrvate latinae, da e Hrvati, po maarskome primeru, traiti u upravi upotrebu svoga jezika. Mada biskup, i po svom poloaju upuen na uvanje latinske tradicije, on se odluuje ipak za narodni jezik. Narodni interes pretpostavlja on tradiciji crkve i stare kraljevske kancelarije; boravak u Maarskoj otvorio mu je oi, da dobro sagleda i tano oceni duh novoga vremena. Kao ovek kome je stalo do napretka narodnoga jezika, on pomae rad na njemu, ulazi u veze sa slavistima Dobrovskim i Kopitarem, i naroito trai da se rei pitanje jednoga zajednikoga knjievnoga jezika. On lino, mada zagrebaki biskup, nije za kajkavsko nego za tokavsko nareje. Vrhovac je bio u vezama i sa mitropolitom Stratimiroviem, neto po ranijoj slobodnozidarskoj saradnji, a neto i po zajednikome interesu za slovenski jezik i knjievnost. God. 1813. on e uputiti proglas svetenstvu svoje biskupije, po Kopitarevim savetima iz Bea, da skupljaju narodne rei, poslovice i narodne pesme i da ih njemu lino alju, da se ilirskog jezika obilnost, krasota i snaga bolje poznati, uvati i umnoiti bude mogla. Vrhovac je sav, bez mnogo stalekih predrasuda, prihvatio romantiarski kult prostoga puka i sa ljubavlju radio da mu se oseti znaaj i potuje prolost. I novi slavistiki pokret i politike tenje Maara, meu kojima su se uli glasovi da je narodni jezik vaniji inilac od ustava i stalea, opredeljivali su umnoga biskupa da istraje u svome shvatanju, mada u savremenom aristokratskom drutvu Hrvatske nije nailazio gotovo ni na kakav odziv. Istina, za hrvatske politiare bilo je teko kako da se odlue. Ako e da brane ustavnost, onda

502

moraju da se dre uz Maare; a ako se budu borili za svoj jezik, onda je sukob sa Maarima neizbean. Izvojevati neka prava svom narodnom jeziku na zajednikom saboru u Pounu, koji je imao ogromnu maarsku veinu, bilo im je nemogue bez nekog dravnog udara, a taj je mogao doi samo od krune i postati opasan presedan. I stoga su se ljudi grevito drali latinskoga jezika kao jezika tradicije, koji je vekovima spajao u zajednikim veanjima Hrvate i Maare i protiv koga Maari nisu nikad mogli ustajati s onom estinom sa kojom bi ustali protiv jezika srpskohrvatskoga. To je traenje bio i jedini mogui put za sporazum sa Maarima bez posredovanja treih. Posle saveznike pobede nad Napoleo-nom beki dvor se bio osilio, a svu dravnu politiku vodio je knez Kliment Meternih. On je bio tipski pretstavnik birokratske reakcionarne Austrije, koji se oslanjao samo na legitimna prava, pokazivao i nerazumevanje i odvratnost prema novim strujama liberalizma i zazirao od svih pokreta nacionalnih, socijalnih i demokratskih, i guio ih nemilosrdno. Za Meterniha se zna, kako je pisao Hajnrih Hajne, njegov savremenik, da radi u duhu jednog sistema kojem je Austrija ostala verna ve tri veka. To je isti sistem za koji se Austrija borila protiv reformacije; to je isti sistem za koji je ula u borbu sa Francuskom revolucijom. U nedavno objavljenom delu V. Popovia o Meternihovoj politici na Bliskome Istoku karakterie se Meternih ovako: On je teio da uspostavi ravnoteu izmeu sila koje razaraju i onih koje odravaju, stavljajui se na stranu ovih poslednjih, identifikujui ravnoteu sa mirom i opirui se tako, u praksi, svakoj promeni i svakome napretku, jednom rei: odravajui reakciju. U Austriskoj Carevini njemu je, sem dranja nacionalno svesnih Talijana, bilo naroito podozrivo dranje Maara, i on stoga izbegava svaku saradnju sa njihovim parlamentom. Od god. 1812. do god. 1825. pounski sabor nije uopte sazivan, a u upaniske skuptine upuuju se vladini komesari. Prema Hrvatima ispuni Be sada svoje stare namere. Primivi stanje stvoreno Napoleonovom Ilirijom, on ostavi u zajednici Kranjsku, Koruku, zapadnu Istru i Hrvatsku do Save (takozvanu Francusku Hrvatsku) kao posebnu Kraljevinu Iliriju (22. jula/3. avgusta god. 1819.), sa upravnim seditem u Ljubljani. Tom isto slovenskom podruju naturena je, naravno, nemaka reakcionarna uprava, koja je imala za zadatak da istre sve tragove francuskoga uticaja i suzbija nove ideje. U Slovence i Hrvate nisu se smeli pouzdati. Kod Slovenaca dobar deo inteligencije opredelio se bio za Francuze, a francuskoga uticaja bilo je u prilinoj meri i kod Hrvata. Dosta je, uostalom, bilo ve to to je sam zagrebaki biskup bio osumnjien kao ovek liberalnih ideja i kao opasan demokrat. Tu novu politiku tvorevinu hrvatski stalei su pobijali kolikogod su mogli. Cepanje Hrvatske pod Napoleonom oni su uzimali kao udes ratne sree, zemlja je podeljena meu dve tue drave. Ali, zato da se Hrvatska cepa pod vlau jednoga vladara, i to njihovoga staroga, pod ijom dinastijom oni ive ve toliko vekova? Hrvatske pretstavke i protesti imali su svoga uticaja u Beu. Tamo se, postepeno, poelo uviati da Hrvate ne treba ogoravati, jer im naskoro mogu zatrebati radi suzbijanja preteranih maarskih prohteva, a i zbog njih samih. Hrvati nisu bili buntovan elemenat kao Maari; graniarski pukovi vaili su kao najpouzdanija carska vojska i pokazali su se kao odlino orue pri uguivanju pobune u Italiji god. 1820.-1821. Stoga su u Beu god. 1822. zadovoljili njihove elje, i Hrvatska je ponovo postala celina. U tome periodu pojaana je stara protivnost izmeu Hrvata i Kranjaca. Kako za novu upravu u Kraljevini Iliriji nije bilo dovoljno domaeg hrvatskog elementa, koji bi znao nemaki i imao austriske inovnike rutine, to su za inovnike meu Hrvate

503

dovodili obino ona lica iz istonih alpiskih zemalja koja su ili bila Slovenci, prilino odnaroeni, ili Nemci sa neto znanja slovenskoga jezika. Njih je narod u Hrvatskoj sve izreda zvao Kranjcima i identifikovao je pojmove Kranjac i inovnik. Oni uvedoe u Hrvatsku prevlast nemakoga jezika, koji stade potiskivati latinski. Izvesni hrvatski pisci naroito su zamerali Kranjcima to su kao inovnici uneli u savremeno drutvo neogranienu servilnost, izvinjavajui ih, donekle, time to je u ono vreme, kad je carevala birokratska samovolja i do najvee mere razvijena pijunaa, bilo teko zavisnim ljudima da ostanu nesavijenih lea. Naalost, ta ista pojava kod ogromnog dela kranjskoga inovnitva mogla se konstatovati i pola veka kasnije, kada su Austrijanci stali uvoditi svoju upravu u okupiranoj Bosni. Nu, pored svih tih politikih protivnosti prema Kraljevini Iliriji i prema inovnitvu iz susednih kranjskih oblasti, misao o jednoj ilirskoj duhovnoj zajednici odravala se ipak meu uenim ljudima onoga vremena. Ona je, istina, prodirala teko i sporo, a osvajala je samo zajedno sa uverenjem o potrebi uvoenja narodnoga jezika u opte poslove. Politike granice, ponegde osvetane dugom tradicijom i navikom, mogle su da rastavljaju pojedine optine i kotare, i da ljudi u tome rastavljanju vide odnekud neke uslove svoga samoodranja ili posebnog lokalnog ili plemenskog interesa; ali, kada je u pitanju bio jezik, svi su jasno oseali da je to elemenat koji spaja iroke zajednice i prelazi preko svih mea i prirodnih i politikih. A misao o upotrebi narodnoga jezika uvlaila se postepeno, ali sve vie; ljudi su videli napredak narodnoga jezika u svem susedstvu, kod Nemaca, Talijana i Maara, pa su i sami poeleli da ne izostanu sa svojim narodnim jezikom. Mladi Hrvat, Anton Mihanovi, docniji pesnik hrvatske himne Lijepa naa domovina, objavio je ve god. 1815. svoju Re domovini od hasnovitosti pisanja vu domorodnom jeziku. God. 1818. izie i poziv na pretplatu za politikokulturno-obavetajni list Oglasnik ilirski. Na veliko iznenaenje pokretaa i dobroelatelja narodne prosvete za taj list u Hrvatskoj nije bilo dovoljno odziva. U ono se vrijeme u Hrvatskoj, kao i u mojoj roditeljskoj kui (pie I. Tkalac) ivjelo u danas neshvatljivoj situaciji politiki rajske nevinosti... alosna opa servilnost i straljivost pred tajno-policiskim prijavama i doaptavanjem nijesu doputale slobodniju diskusiju i saopenja o svjetskim prilikama. Hrvati su tada (veli T. Smiiklas u svojoj studiji o razvitku hrvatske narodne ideje od god. 1790. do god. 1830.) imali jednu generaciju tako alostnu, da se u ono doba za vii idealniji ivot jedva togod uraditi moglo. Veina je, nema sumnje, bila apatina i nedovoljno svesna; ali, stanje ipak nije beznadeno. Vrhovev i Mihanoviev rad pokazuju da ipak ima nacionalnoga javnoga rada; kada se javi prilika njima e se, ubrzo, pridruiti i drugi borci. U Beu je, meutim, 31. marta/11. aprila 1813. car Franc dao dozvolu za pokretanje jednog lista na ilirskome jeziku i od 1. avgusta pojavile su se Novine serbske iz carstvugega grada Venne, kojima su bili urednici dva mlada Srbina medicinara, Dimitrije Davidovi i Dimitrije Frui, a kojima je bio cenzor i veliki prijatelj B. Kopitar. List nije iao sjajno, imao je svega oko 350 pretplatnika prve godine; ali, ipak, uglavnom je dobro vrio svoj zadatak. Odrao se do god. 1822. Primer ovih novina i potakao je mladoga medicinara Jurja porera da pokua sreu sa pomenutim Oglasnikom ilirskim. iri i uspeniji pokret Hrvata za narodni jezik javio se sa obnovom ustavnog ivota, od god. 1825., kao reakcija na maarsku nasrtljivost. Austrisko ratovanje u Italiji, koje je nametlo iznurenoj i od Napoleonovih ratova jo neoporavljenoj zemlji nove rtve

504

i namete, bee izazvalo na sve strane ogorene proteste, a u Ugarskoj naroito. Same vrhovne vlasti u toj zemlji opomenue Dvor da treba poputati. On je to i uinio, sazvavi god. 1825. pounski sabor, neto pod uticajem tih uzbuenja, a neto pod pritiskom ozbiljne politike situacije u Evropi. Na taj sabor doli su i Hrvati i Maari sa poveim eljama i zahtevima, nalazei da im Dvor, ve prisiljen na poputanje, nee hteti davati velika otpora. Uspeh od god. 1822. sokolio je Hrvate da trae ujedinjenje svoga nacionalnog podruja, odnosno spajanje Dalmacije i Vojne Granice sa Hrvatskom i Slavonijom. Inae, u optoj svojoj politici oni su bili najiskrenije spremni da se oslanjaju na Maare, da zajedniki, kao i god. 1790., brane ugroena ustavna prava. Ali, ve posle prva tri meseca rada dolo je do trvenja izmeu njih, i to ponovo zbog jezinoga pitanja. Maari su i opet traili uvoenje svoga jezika na celom podruju krune Sv. Stevana; ovoga puta, oni su u tom svom traenju ve bili podigli ton i udarili u ist ovinizam. Tada su davane sa njihove strane naelne izjave o politikome narodu Ugarske, u koji da spadaju i sami Hrvati, i o potrebi da celo stanovnitvo Ugarske ui i zna njihov jezik. Uz jednu krunu, jedan sabor, jednu upravu ide i jedan jezik, naravno maarski. Hrvatska po svome poloaju, tvrdili su oni, slina je upanijama severne Ugarske; o njezinim posebnim pravima moe se, dakle, i ne voditi rauna. Tuili su se kako zbog Hrvata ne mogu, kao drugi narodi, da uvedu svoj jezik u javnu upravu. Hrvati su, u dugim diskusijama, odbijali to nasrtanje. Oni su se pozivali na svoje dravno pravo, po kojem su tumaili svoj stav samoodbrane; nisu niukoliko smetali Maarima da uvedu svoj jezik na njihovom uem podruju Ugarske; nisu odbijali i da ne ue maarski, ali samo ne pod moranje. Pod pritiskom maarske pounske saborske veine, i da omogue svojoj deci napredovanje u dravnoj slubi, reili su ipak i Hrvati u svome saboru god. 1827. da se maarski uvede kao obavezan predmet u hrvatske kole. Tu predusretljivu politiku prihvatile su i neke upaniske skuptine, kao zagrebaka i varadinska, kada su izraivale uputstva za svoje poslanike na hrvatskome saboru god. 1830. Zagrebaka upanija reila je ak da vie niko ne sme dobiti uiteljsko mesto ako ne bi znao maarski itati, a u gimnazije da se primaju samo oni aci koji znaju itati maarski isto onako kao i hrvatski i latinski. Maarski se u gimnazijama imao uiti svaki dan, a za profesore je znanje maarskog jezika bilo preduslov za dobijanje slube. Varadinska upaniska skuptina tvrdila je ak da Hrvati istom eljom gore za maarski jezik da ga naue kao i Maari. Hrvatski sabor, ije su sednice drane avgusta meseca 1830. u Zagrebu, pod utiskom tih upaniskih skuptina, a i sam istih shvatanja, donese odluku: da se maarski jezik uvede kao obavezan u kole, da bi se tim dobila vra veza sa saveznom kraljevinom Ugarskom. Mada su Hrvati tom svojom odlukom izili Maarima mnogo u susret, ovi ipak nisu bili zadovoljni. U svojoj nacionalnoj zanesenosti oni nisu videli da seku granu na kojoj sede; oni su Hrvatima naturali tu jezik i ono protiv ega su se sami sa tolikom upornou i godinama borili. Razdraeni to Hrvati nisu popustili potpuno, oni su u pounskome saboru stali udarati na njihovu autonomiju i poricati im naziv savezne kraljevine. U tim napadima ita se kroz redove i jasna bojazan da Hrvati tim naglaavanjem svoga autonomnoga poloaja pokazuju izvesne centrifugalne tenje, koje su se Maarima, sada u borbi za ustavna prava, inile naroito sumnjive i opasne. Taj stav njihov protiv hrvatske autonomije dobio je svoj izraz u saborskoj odluci od 2./14. decembra god. 1830., da se otad, u slubenim aktima, Hrvatska ne zove vie saveznom kraljevinom, nego pripojenom oblau.

505

Popustljivost hrvatskih upaniskih skuptina i posle nje ova nerazumna nasrtljivost maarskih rodoljuba izazvae neoekivanu reakciju u hrvatskome drutvu, a naroito u redovima mlaih intelektualaca. U Kipu domovine vu poetku leta 1831. ustao je Pavle tos da pesmom, pevanom u doba cenzure, oprezno pokae na opasnost koja preti Hrvatima i da ih potseti na njihovu dunost prema otadbini: er ve tam Dunaj s slapmi v zrak iplje, hoe da Savu z muljem zasiplje. Hrvatska, pokrivena crnom peom, trudi se da probudi tvrdo zaspale Hrvate, koji nita ne znaju za zlo vreme; i kada to ne uspeva, sprema se da zove mrtve. Narode druge svetlost opstira, a mene rna senca potpira; drugem vre sunce sveti po noi, mu tmicu v danu tipat je moi, narod se drugi sebi raduje, a z menum sinko moj se sramuje; vre i svoj jezik zabit Horvati hote, ter drugi narod postati. Kao glavna linost u borbi za narodni jezik i u buenju hrvatske narodne svesti postade mladi Ljudevit Gaj, koji na politiko poprite izie sa jedva navrenom dvadesetom godinom. Zanimljiva je injenica da su dva glavna lica u istoriji Hrvata XIX veka, jedan nosilac ilirskih, a drugi jugoslovenskih ideja, Gaj i trosmajer, bila nehrvatskoga, isto nemakoga porekla, i to ne u dalekim ranijim generacijama. Gajev otac doao je u hrvatsko Zagorje, u Krapinu, tek god. 1783.; u njegovoj kui govorilo se samo nemaki. Tim jezikom nauila je majka i Gaja da prozbori prve rei; na tome jeziku, i docnije, vodila je svu prepisku sa njim. Ali, pored toga uticaja kue javio se i uticaj sredine, u Krapini one tvrde ali dobroudne kajkavske zagorske sredine u kojoj su se jo ivo uvala lokalna predanja i sa ljubavlju negovao narodni jezik. U Krapini, kako priaju stara, davno u narod knjievnim putem unesena, predanja, imala su svoju prestonicu tri brata eh, Leh i Rus, praoci dananjih velikih slovenskih naroda. Krapina je tako postala u narodnoj mati kao neka matica svega slovenstva, i onda je razumljivo to se meu njenim graanima, kad je poelo interesovanje za slovenske stvari, nalo lica koja su htela da u neku ruku nastave staru tradiciju. Kao mlad gimnazist objavio je Gaj god. 1826. na nemakom malu knjiicu o gradovima oko Krapine (Die Schlsser bei Krapina), koja jasno svedoi o njegovom probuenom interesu za narodnu prolost i narodna predanja. Malo potom pobeleie on danas izgubljena Vsakojaka pripovedanja od Krapine i proiriti svoja ispitivanja i traganja i na druga pitanja narodnoga jezika i ivota. Kada je, posle svrene srednje kole, doao na vie studije u Grac, god. 1827., on je uao u jedan krug mladih, romantiarskih i nacionalno oduevljenih drugova, koji su taj Gajev interes jo vie pojaali. Tu behu izmeani Srbi, Hrvati i Slovenci: Dimitrije Demetar, Frano Kurelac, Teodor Petranovi, Mojo Balti, Martin Slomek i dr. Oni su, po ugledu na nemaka aka drutva, obrazovali i jedno svoje ako drutvo sa neobinim imenom Srpska Vlada. Glavna linost tog kruga bee Balti, koji je, po vlastitom

506

priznanju samoga Gaja, izvrio na nj najjai uticaj. On meni prvi otkri nutarnju vrijednost istoga naega narodnoga jezika. On je sa Gajem itao narodne pesme iz Vukove zbirke i osetio lepotu njihova jezika. U tome drutvu Gaj je blie poznao nae narodne ljude i tipove, proirio svoj vidokrug i osetio potrebu da primer te zajednike drugarske saradnje proiri i u daljem svom javnom radu. Misao o jedinstvu Srba i Hrvata, koju je zaela ta drugarska zajednica, razvio je zreo um u ceo jedan nacionalni i drutveni program. Balti i Demeter (pisae Gaj) bijahu od nainaca prvi koji su sa mnom ba kako kroza san gledali u budunosti bajnu sliku preporoene nam narodnosti. Idui za svojim istoriskim studijama, Gaj je iz Graca preao u Petu, gde je naiao na novi krug prijatelja, isto tako oduevljenih, ali sa irim slovenskim, upravo sveslovenskim idejama. Tu je delovao Slovak Jan Kolar, protestantski svetenik, pesnik u dvadesetim godinama XIX veka neobino slavljene Keri Slave, koja je sadravala itav jedan panslavistiki program. Kolar nije bio roeni pesnik (kae za nj struna eka kritika); ali, bio je znaajan besednik, koji je vrio neodoljiv uticaj. Peta je za njegova vremena postala jedno od najglavnijih sredita sveslovenskoga vaspitavanja, kroz koje je proao velik deo jugoslovenskih javnih i knjievnih radnika. Sa Kolarom je Gaj uio eki, da bolje pozna jo jednu granu Slovena; a u dugim etnjama sa njim vodio je razgovore o raznim narodnim pitanjima. Kada se vratio iz Pete, kazuje Kurelac, Gaj je sva drutva, sve sastanke mladih ljudi okadio uenou toga Slovaka. Potican od Kolara, Gaj je god. 1830. napisao i objavio svoju Kratku osnovu horvatsko-slavenskoga pravopisanja, u kojoj kazuje njegove i svoje misli o potrebi slovenske uzajamnosti. U toj knjiici on ve govori o koristi koja bi mogla nastati ako se blinji brati nai Slavonci, Dalmatinci, tajerci, Kranjci i Koruci sjedine u upotrebi jednog pravopisa. U tome svome programu, kao to se vidi, on ne pominje jo Srba, niti ak Hrvata iz Bosne; on se, svakako iz razloga neposredne praktine primene, ograniio tu samo na one Jugoslovene, Hrvate i Slovence, koji se slue latinicom i koji se nalaze pod. Austrijom. Kada se god. 1831. vratio u Zagreb, Gaj je ve imao izgraen ovoj program. Maarski nacionalni napredak, koji je imao dovoljno prilike da vidi u Peti, potakao ga je samo da u borbi za narodna prava poe za njihovim primerom, a ne da, kao izaslanici hrvatskih stalea, podlegne pred njihovom energijom. Gaj je imao vanredno sugestivnu reitosg, ar oduevljavanja kojim je mogao da zanese i sebe i druge, i tvrdu veru u uspeh, koja nije znala za prepreke. Kao da je od toga mladia strujila neka tajna sila, koja nosi neto novo i koja raa slutnje da tu stoji neobian ovjek, kazuje pesniki alski u svome Osvitu, ali sa tragom istine. Od njegova dolaska Zagreb se ustalasa. Ve krajem te iste godine doe do sukoba na Pravnoj akademiji, kada je imalo da se odri prvo predavanje na narodnome jeziku. Mladi aci Akademije i Bogoslovije prihvataju odmah njegove ideje, piu u njegovu duhu, agituju za optu narodnu stvar. Pravnik Ivan Derkos u svome spisu Genius Patriae, potstiui Hrvate, stavlja im meu drugima pred oi i napredak Srbije. Uzmi si za primer Srbiju, kojoj je sada istom sinulo sunce prije desetak godina iz onakvih tmina... Misao o potrebi zdruivanja jugoslovenskih plemena pomou jednoga knjievnoga jezika ulazi u to mlado drutvo i stie sve vie pristalica. Ve Derkos govori o tome da treba sloiti sva podnareja Hrvatske, Slavonije i Dalmacije u jedan knjievni jezik, koji bi, po njemu, imao biti tokavski, jer njime govori narodna veina. Taj bi knjievni jezik, misli Derkos, mogao pribliiti Hrvatima i Srbe, jer se njihov jezik nee razlikovati od ovoga skupnoga triju kraljevina.

507

Omladini se pridruuju i stariji rodoljubi. Grof Janko Drakovi, ovek iroke kulture, vojnik i diplomat, koji je obiao mnogo sveta i video i osetio novi duh Evrope, mlade Evrope kako se onda govorilo, ustao je i sam god. 1832. na odbranu narodnih prava u svojoj Disertaciji, namenjenoj hrvatskim delegatima za pounski sabor. U tome svome spisu Drakovi prvi puta u promet naziv Slavo-Hrvat, da njim obuhvati novu orijentaciju hrvatske misli. U borbi sa Maarima i njihovom kulturom Hrvati trae potpore i novog poleta u velikoj slovenskoj zajednici, a ne u kulturi Bea, koji e im inae u borbi protiv Maara biti prirodan saveznik; stoga ele to blii dodir izmeu jo nepovezanih jugoslovenskih plemena i to razvijeniju njihovu narodnu svest. Da osokoli Hrvate za borbu, Drakovi im govori s ubeenjem kako nee ostati u njoj sami; tu je Dalmacija, koja e se jednom pridruiti Hrvatskoj; moda e kojom sreom doi i Bosna; moe se pripojiti i Ilirija. Ujedinjene te zemlje sainjavale bi kraljevstvo iliriko, koje bi pretstavljalo pravu snagu. Drakovi, u borbi Hrvata sa Maarima, rauna na pomo Dvora, i sve ovo prikupljanje Hrvata u ilirsku zajednicu zamilja u vezi s Austrijom. Njegova Ilirija je proirena Napoleonova tvorevina, samo pod drugim vlasnikom; u nju su, kao i pod Francuzima, imali da uu uglavnom Hrvati i Slovenci. Za Srbe u njegovoj koncepciji jo nije bilo pravog mesta. Drakoviev spis imao je jaka dejstva u celom hrvatskom drutvu. U pomo mu je dola i mnogo itana, na nemakom pisana, broura Kolarova Treba li da postanemo Maari?, iji naslov ve ujedno kazuje i sadraj. U hrvatskom saboru, ije smo pokorno dranje videli god. 1830., nastaju posle ovih glasova u javnosti velike promene. Posle bogzna koliko vekova u njemu se god. 1832., uz veliko odobravanje, uo prvi rodoljubivi govor na narodnome jeziku. Opozicija protiv Maara nije mala. Sa namerom se za hrvatskoga izaslanika u gornji dom ugarski bira ba glavom grof Drakovi, da se njegova muka re uje na tome vanome mestu. Ako maarska veina bude bezobzirna, glasila je odluka toga sabora, neka hrvatski izaslanici napuste zajedniki sabor, da Maari vide svu ozbiljnost ovog otpora. Hrvati su gotovi na borbu, i pre e pokidati stare veze, nego pristati da im Maari nature svoju volju. Ne dajmo se varati ve si priznajmo (govorio je jedan pretstavnik aristokratije, potomak jedne francuske porodice u Hrvatskoj) sva namjera Maara smijera na to da sve nae djedinske obiaje i zakonito steena prava i povlasti, koje smo mi nastojali kroz vjekove utvrditi i sauvati, svojom saborskom premoi dokinu, kraljevstvo nae da razvale, da mu ne ostave negoli ime, a stanovnici ove zemlje da tim ivlje osjete propast prava svojih, sramotu i potitenost svoju. Kada je te godine, 1832., Gaj zamolio dozvolu za pokretanje jednog hrvatskog lista, zagrebaka upanija, pod uticajem ove nove struje u drutvu, usrdno preporui viim vlastima da se to odobrenje izda u interesu kulture narodnoga jezika. Razdragani Gaj mogao je sa ponosom zapevati: Jo Hrvatska ni propala Dok mi ivimo, Visoko se bude stala Kad ju zbudimo! --Gajev program obuhvata, u oduevljenju, najvei deo slovenskoga juga:

508

V kolu jesu vsi Horvati Stare cerave, Staroj slavi verni svati Z Like, Kerbave. Kranjci, tajer, Gorotanci, I Slavonija, Bosna, Serblji, Istrijanci Ter Dalmacija. Gajev program, kako se vidi, postaje iri od Drakovieva. On obuhvata i Srbe. U uoj Hrvatskoj, gde je trvenje izmeu pravoslavnih uskoka i doseljenika i hrvatske gospode za dug niz godina oteavalo srdanije odnose, tek sa ilirskim pokretom poinje prava tenja za uom politikom saradnjom. U to vreme istom dolaze ljudi do uverenja da je za borbu protiv tuina najprirodniji oslonac u svom najbliem saplemeniku i sabratu. Sa Srbljinom sjediniti se elja vsakog potenog Horvata jest pisao je ve god. 1833. Ljudevit Vukotinovi Teodoru Pavloviu. Maarski pokret, sa suvie nacionalistikog oduevljenja i sa mnogo ideja liberalnog demokratizma, bee u bekim reakcionarnim krugovima oko Dvora i kancelara Meterniha izazvao dosta bojazni i zabrinutosti. U Evropi je ve iezlo spokojstvo podravano Svetim savezom; duh revolucije oiveo je ponovo. Nova francuska revolucija i naroito poljski ustanak od god. 1830. davali su o tome i suvie dokaza. Maari, da pokau svoje tenje za novim oblicima, hoe da napuste Poun, koji se nalazio daleko na periferiji njihove drave i suvie blizu Beu, i da svoj dravni sabor prenesu u Petu, gde e doi pod jai uticaj nacionalne sredine. Maarizacija svih dravnih ustanova prvi je i osnovni zahtev njihove nove politike. Iskustva poljskoga ustanka i sudbina poljskoga plemstva, kojem poraboeni kmet nije hteo da sleduje, izazvali su odluke naprednijih Maara u saboru da se zavremena oslobodi seljak kmetskih obaveza i da doe do svoje zemlje. Dvor je u tome zakljuku sabora video ist akt revolucije i odbio je da ga odobri. Sa Dvorom se slagalo i hrvatsko plemstvo, koje je, samo veoma skromnih sredstava, u osloboenju kmetova gledalo svoju ekonomsku propast. Njihov otpor i u tome pitanju zaotrio je odnose sa Maarima, koji su Hrvatima prebacivali da ne razumeju duh vremena i da su i u tom pitanju, kao i u pitanju zadravanja latinskoga jezika, zaostali i zastareli. I hrvatsko opiranje da se na njihovu podruju prizna protestantima sloboda veroispovesti i potpuna ravnopravnost dovelo je, isto tako, do novih trvenja i slinih prebacivanja. Hrvati su oglaavani za elemenat ne samo konzervativan, nego i nazadnjaki. Sve to, kao i hrvatsko naslanjanje na Dvor, stvaralo je postepeno sve dublji jaz izmeu Hrvata i Maara. Maari su ak tvrdili da Dvor ne samo podrava opoziciju Hrvata nego i da je potstie; da su Hrvati i njihov pokret orue Bea protiv njihove narodne emancipacije; i da Be to ini nesvestan opasnosti koju izaziva, jer je ilirski pokret u isto vreme i panslavistiki, i da podjednako ugroava i Nemce i Maare. Dvor je, odista, sa Meternihom zajedno, postao predusretljiviji prema Hrvatima, da bi pomou njih koliko-toliko obuzdao maarski nacionalni radikalizam. God. 1834. dala je beka vlada Gaju dozvolu da pokrene svoje novine na narodnome jeziku. U svome pozivu na pretplatu, upuenom gospodi svakog reda i stalea slavnoga naroda slovenskoga Gaj pozdravlja Hrvate, Slavonce, Dalmatince, Dubrovane, Srbe, tajerce, Koruce, Istrane, Bonjake i ostale Slovence, sve te ljude

509

roda naega, raunajui svakako na njihov odziv. 6. prosinca po novom (24. novembra) pojavie se politike Novine Horvatske (Novine Horvatzke) uz koje je kao knjievni dodatak, od 10. januara po n. god. 1835., ila Danica horvatska, slavonska i dalmatinska. Ime Danice uzeto je po zvezdi danici da navesti svitanje narodnog dana. Kada danica priblei, je blizo dana, pisao je Stanko Vraz; Danica objavlja zoru, kazuje Gaj. Da pridobije publiku, Gaj je spoetka u svoje listove unosio preteno kajkavsko nareje i svoj uobiajeni pravopis, dok nije posle, ve tokom prve godine, primio opti tokavski dijalekt i time uinio prvi i najvaniji korak za knjievno zbliavanje Srba i Hrvata. tokavski ijekavskoga tipa bio je ve knjievni jezik stare dubrovake knjievnosti; njim je ispevan najvei deo tada ba, u jeku romantizma, naroito slavljenih narodnih pesama, nesumnjivo najvee vrednosti cele jugoslovenske knjievnosti; to nareje osvajalo je postepeno i u srpskoj knjievnosti, kojoj je davao nov pravac i nove osnove izuzetno daroviti Vuk Karadi. Sada, kada su i Hrvati u svome glavnome knjievnome i kulturnome sreditu, u kajkavskome Zagrebu, uzeli tokavsko nareje za svoj knjievni jezik, ostvareno je jedinstvo srpskohrvatskoga knjievnoga jezika. Godina 1835. pretstavlja stoga jedan od najkrupnijih datuma u istoriji razvoja jugoslovenske misli. Dotle, svi pokuaji, kojih je bilo, istina, dosta, na dosta strana i u dosta raznih vremenskih perioda, imali su taj nedostatak to su se javljali kao u odlomcima, rastrzani i bez dovoljno duhovne povezanosti. Od ove godine nastaje sistematsko propagisanje ideje ne samo o potrebi to tenje narodne zajednice svih naih jugoslovenskih plemena, nego i razvijanje svesti o naem stvarnom narodnom jedinstvu. Bioloko, rasno jedinstvo imalo je da postane i jedinstvo intelektualno. Kao zajedniki naziv za sva jugoslovenska plemena uzeto je ilirsko ime. Naziv je, kako smo videli, bio ve odavno u prometu kod naih, srpskih i hrvatskih ljudi, na koje je uticala tradicija arhajizirajuih pisaca humanizma. U svome Reniku od god. 1742. Andrija Jambrei je ve onda oznaavao Ilirikom vie kraljevstava, Hrvatsku, Slavoniju, Dalmaciju, Bosnu, Srbiju, pa ak i Bugarsku, dakle celokupno podruje junih Slovena bez Slovenaca. Stvaranjem Napoleonove Ilirije to se ime ve odomailo i uzimano je kao iri pojam, koji obuhvata sva pokrajinska i plemenska imena. Kao neutralno ono nije vrealo niiju osetljivost, a osvetano starinom i geografskom tradicijom inilo se kao veoma pogodno da se primi za sve i da postane skupni naziv. Sava Tekelija pria u svojoj autobiografiji da je, uglavnom iz ovih motiva, on sam god. 1809. predlagao Francuzima da za tada dobivene oblasti upotrebe taj naziv. Kada je god. 1828. objavljena mnogo cenjena afarikova knjiga O poreklu Slovena, u kojoj je, na osnovu kazivanja Ruske hronike i drugih malo pouzdanih hroniarskih spisa i predanja i sumnjivih i proizvoljnih etimolokih tumaenja raznih lokalnih naziva, branjena teorija o autohtonstvu Slovena u Srednjoj Evropi i ba na naem podruju, onda se inilo sasvim prirodno da se ilirsko ime jo vie istakne kao zajedniko za sve Jugoslovene, poto su oni, kao najstariji nai preci, ve i inae Sloveni. Glavne ideje toga afarikova spisa donela je i Gajeva Danica, da objasni naelni stav svoga urednitva i da opravda zato je Danici umesto prvobitnog podnaslova s imenom triju oblasti dat posle naziv ilirska. U tim idejama ispevana je i latinska pesma Ivana Maurania u slavu Antunu Kukuljeviu. Opredelivi se za tokavski dijalekt, uvedavi svoj pravopis, i primivi od god. 1836. ilirsko ime za svoju Danicu i ceo ovoj pokret, Gaj je uinio, naglo, u kratkom roku, itavu revoluciju u svojoj sredini i dao joj odjednom irok i velik nacionalni program. To

510

mu, istina, nije bilo sasvim teko uiniti iz ovih razloga: prvo, to je za ilirizam ve postojala jaka i od poetka XIX veka slubeno utvrena tradicija i to je ilirsko ime u Sloveniji i susedstvu bilo vezano uz izvesne nacionalne uspehe i pokuavano da se popularie Vodnikovim i slinim pokliima i radom njegova drutva. Drugo, pitanje reforme pravopisa bilo je tada na dnevnom redu kod ovih Slovena. Vukove borbe kod Srba bile su tad u punom jeku, i svak je oseao, naroito u latinici, da se ono, dotle uobiajeno, sloeno, neujednaeno i nedosledno upotrebljavanje vie slova za jedan glas moralo nekako urediti i popraviti. Tridesetih godina vodio se i meu Slovencima pravi azbuni rat radi reforme pravopisa, koji je, kao i kod Srba, poeo izranije. Najbolje slovenake glave radile su na tome poslu. U svojoj Gramatici Kopitar je jo god. 1808. otro dizao svoj glas protiv nejedinstva latinskoga alfabeta kod Slovena, koji je najvea smetnja za zajedniki rad i napredak knjievnoga posla. God. 1814. zvao je biskup Vrhovac Kopitara da se dogovaraju o uvoenju jedinstvenog pravopisa za Hrvate. To je doba kada je patrijarh slovenske nauke, Josif Dobrovski, u prepisci sa Kopitarem, izricao elje i nade da se reformom izvri ujedinjenje Slovena u azbuci i da se ostvari Adelungovo naelo: Pii kako govori! Gaj, dakle, nije stao pred jedno sasvim novo pitanje, nego naprotiv, pred jedno pitanje koje je manje-vie ve bilo zrelo i trailo svoje reenje. Jo god. 1782. u turskoj Bosni tuio se fra Marko Dobreti kako je muno sa tuim slovima u na jezik upisat svaku ri po svojoj naravi, i ve je dvadesetih godina XIX veka fra Stjepan Marjanovi predlagao prve mere za reforme. Na drugim stranama ilo se tako daleko da se pomiljalo i na unoenje u latinicu izvesnih slova iz irilice, i obratno. Ve Dobrovski i Kopitar raspravljaju o tome, slovenaki reformisti P. Danjko i F. Metelko ine to isto; Srbin, Lukijan Muicki, daje god. 1830. ak i prve oglede svoga meanoga irilsko-latinskoga alfabeta. Zadravajui se na samoj latinici, reformisanoj po primeru eke azbuke, Gaj je izbegao da radi za to meanje alfabeta, koje je izgledalo sumnjive sree i koje bi mu, moda, smetalo uspehu; ali, sa reformom zadovoljio je one koji su traili popravke i uinio je znatnu uslugu nastavi pismenosti i irenju hrvatske knjige. Naputanje kajkavskoga nareja i kajkavske knjievnosti nije mu, isto tako, moralo teko pasti. Kajkavska knjievnost bila je suvie uska, slabaka, bez ijednoga pisca vee vrednosti i bez prave tradicije, i ko god je od Hrvata pomiljao na iri odziv narodne akcije raunao je ve unapred sa tim da e je morati napustiti. Kada je naputena starija i relativno bolja, isto tako suvie lokalna, akavska knjievnost, bilo je jasno da ta sudbina ne moe mimoii ni kajkavsku. Da se zadrao pri njoj, Zagreb bi, tada i inae manji od Varadina, ostao samo sredite jednog ogranienog knjievnog kruga. Ovako, s ovim irokim programom Gajevim, on postaje duhovno arite celog jednog plemena, prema kojem se, postepeno, obre itav niz pokrajinskih centara. Pa, ipak, mada su reenja za te odluke ve bila manje-vie sazrela, mada su se ona nametala optim raspoloenjima vremena i bila postavljena ne samo u Hrvatskoj nego i po drugim zemljama, slovenskim i tuim, trebalo je ipak i duhovne hrabrosti, i uviavne dalekovidosti, i mudra razmiljanja da se ovek opredeli ba u onom pravcu u kojem je to Gaj uinio. Ono to, meutim, u celoj ovoj akciji naroito pada u oi to je brzi uspeh koji je on postigao i jednodunost kojom su Hrvati primili njegovo delo. Isto tako bila su jasna i logina i u duhu vremena i naela za koja se Vuk borio, pa je ipak naiao na neverovatan otpor u srpskom drutvu i morao osvajati poloaje stopu po stopu. Tumaenje za tu pojavu kod Hrvata moemo videti u ovim injenicama: 1. to je ta knjievnoreformatorska borba dola u isto vreme sa politikom borbom Hrvata protiv maarskoga

511

pritiska i to se, po tom, smatrala kao njen sastavni deo; 2. to je to prvi pravi narodni pokret kod Hrvata; to, kao takav, nije imao nikakva znaajnijeg sukoba sa kojom narodnom tradicijom u duhovnoj borbi, a u politikoj se ba nadovezivao na tradicionalnu odbranu starog hrvatskog dravnog prava; 3. to je taj pokret prihvatila sva omladina, to se on smatrao kao njeno delo, i bio u duhu onih ideja koje su u Evropi toga vremena vatreno zastupali svi njegovi vrnjaci mladoromantiarskoga i liberalnoga kruta; i 4. to je s tim pokretom ila prava, tako da kaemo, hrvatizacija drutva. Dotle, ni sami voi izmeu sebe nisu optili na narodnom, nego na nemakom jeziku. Gaju piu nemaki 1831. F. Kurelac, a 1832. i slovenski apostol Kolar. Anton Mihanovi, aljui Gaju 1835. pesme za Danicu, pie nemako propratno pismo. Tako pie jo god. 1836. Urban Jarnik i god. 1843. Blajvajs molei Gaja za razmenu Danice i Novica. Krug Gajevih saradnika bivao je svaki dan sve vei i dobijao ljude koji e ubrzo postati najbolja imena hrvatske kulture. Njihova ideologija je jasna i prosta: Neka samo Serb, Horvat i Kranjac s ostalom ilirskom braom svojeljubno domorodstvo odbaci i ue u veliku ilirsku zajednicu. Treba provesti u jednom narodu jedinstvo knjievnoga jezika i jedinstvo knjievnosti. Talijanski primer nacionalnih stremljenja dovoljan je da poslui svima kao obrazac. Sva su jugoslovenska plemena i inae, od starine, sini dragi jedne domovine. U ta jugoslovenska plemena raunaju Iliri sve june Slovene od Koruke i Gorice do Crnoga Mora, bez izuzetka; njihov program je ve tada nacionalno integralan. Grof Janko Drakovi, koji je ranije raunao samo sa Hrvatima i Slovencima, obuhvata sada, kao i ostali, ceo jugoslovenski krug. Tkogod hoe da dobije iz vinograda svoga jedno jednako vino (razlae se god. 1837. u Danici), mora sa svih razlinih vinovih loza svekoliko groe prije nego ga umske ptice pozoblju, ili prije nego sagnjije, obrati, zatim muljati, ter ono to se samo ne ocijedi, tiskom izaeti, i najposlije sav mot skupa u jednu istu posudu salijati. Tkogod dakle hoe da dobije bistro vino, mora se zadovoljiti mutnim motom, koji je iz poetka ljubak i sladak, a zatim ljut i otar, dokle nutarnji duh svojom silom sav kiseli i gorki mute ne navlada i groe ili na dno pritisne ili na vranj izbaca, da bude bistrim, kako valja vinom. Vinograd na jeste itava Ilirija velika. Ilirsku ideju prihvatili su svi Hrvati. Kao Gajevi saradnici javie se, po redu, ljudi iz Hrvatske i Slavonije, iz Dalmacije, pa iz Bosne. Brzo je poee pozdravljati i pojedini Srbi. Sava Tekelija je, seajui se svojih ideja mladosti, hvalio Gaja to se nije stisnuo u horvatske granice; jedan Srbin iz Bake izraavao je elju da se doe i do zajednikoga pisma; Pavle Stamatovi se radovao naoj slozi; Sima Milutinovi zove Gaja svojim jednoducem; Teodor Petranovi ga sokoli na rad, i t. d. Javila se u Danici ak i jedna srpska dama. Bila je to bratiina samoga kneza Miloa, Ana, ki Jevrema Obrenovia, lepa mlada devojka, tuna ljubav Antona Mihanovia. Mihanovi je doao kao prvi austriski konzul u Srbiju god. 1836. i sigurno je u svome krugu uticao na razvijanje bratskog oseanja izmeu Srba i Hrvata. Ali, u sutini, Srbi tada nisu prihvatili ilirski pokret. Oni su se radovali buenju hrvatske narodne svesti, simpatisali su njihovoj borbi za narodni jezik, bila im je prijatna pojava da se javlja tako snaan pokret sa naglaavanjem narodnoga jedinstva i potrebe narodne solidarnosti. Ali, Srbi nisu hteli da prihvate ilirsko ime. Razloga za to bilo je svakako vie, a najglavniji behu im sledei. Prvo, Srbi su na poetku XIX veka, obnovivi sa dva ustanka svoju dravu, dobili mnogo vie samosvesti i samouverenja. Osetili su se kao inilac od vrednosti, koji se u ivotu odrao i probio, zahvaljujui prvenstveno svojoj snazi. Srpsko ime dobilo je novi znaaj i sa au se pronelo kroz Evropu. Glavna lica tadanje evropske knjievnosti bave

512

se srpskim pitanjima; najvei istorik nemaki i jedan od tada najveih u Evropi interesuje se za akciju srpskoga osloboenja i pie o njoj jedno mnogo zapaeno i cenjeno delo. To je Srpska revolucija Leopolda Rankea. Stvaranje svoje srpske drave pojaalo je srpski nacionalizam u irokim krugovima, a romantiarski nacionalistiki zamah razvio ga je u jo veoj meri. rtvovati to ime inilo se ogromnoj veini naih ljudi kao greh, i stoga su bili protivni primanju ilirskoga imena, koje je kod njih, na istonoj strani naega narodnoga podruja, i pored upotrebe kod nekih pisaca, bez prave tradicije. Drugo, hrvatski knjievni pokret inio se jednom delu Srba samo kao nastavak i odjek njihovih ideja. Vuk Karadi (roen 26. oktobra god. 1787. u Triu, u Srbiji, iz kraja koji e posle Srbima dati i Jovana Cvijia), bee od god. 1814. poeo u Beu, inicijativom i uz saradnju Slovenca Jerneja Kopitara, itav niz knjievnih poslova, koji su preporodili novu srpsku knjievnost. On je knjievni osloboditelj Srba, kao Karaore i Milo politiki. Sav u duhu buntovne Srbije s poetka XIX veka, ije je borbe izbliza pratio kao vojvodski pisar, Vuk je u naoj knjievnosti ustvari izvrio jedno delo osloboenja. Raskrstio je konano sa tradicijom nemogueg i potpuno iskvarenog i proizvoljnog slavjanoserpskoga jezika i u knjievnost uveo dugo vremena od visokoparnih knjievnika prezirani narodni jezik, pravi jezik irokoga prostoga puka. Raskrstio je, isto tako, i sa starim pravopisom i azbukom, uveo naelo fonetskog pisanja i postavio pravilo da svaki glas ima svoj znak i da se ustvari onako pie kako se i govori. Da tom jeziku izvojuje pobedu i stvori naunu osnovu, on je izradio srpsku gramatiku, spremio renik narodnoga jezika i napisao velik broj teoriskih i polemikih lanaka. Izuzetno daroviti ovek iz naroda, trezvene pameti, nepomuene sumnjivim knjikim obrazovanjem savremene nae kole, on je uao u knjievnost da, bistro shvativi Kopitareva uputstva, itava ivota propoveda kult naroda i narodnoga jezika i objavljuje narodno blago. Njegove zbirke narodnih pesama, najbolje sve dosada u naoj knjievnosti, sabirane sa mnogo znanja, sa finim oseanjem za njihove lepote i sa oduevljenjem za njihov znaaj, obratile su na sebe panju sve tadanje savremene Evrope. Nae narodne pesme, na koje je jedan putopisac s kraja XVIII veka upozorio ueni svet i po ijoj je knjizi Gete preveo onu lepu i dirljivu pesmu o nesrenoj Hasanaginici, postale su iv predmet interesa Evrope; o njima se pisalo, raspravljalo, njih su prevodili i ak, zbog tog opteg interesa, i mistifikovali. Gete, braa Grim, Pukin, Mickijevi, Prosper Merime, Don Bauring, Valter Skot i toliki drugi veliki pisci bavili su se njima; one su jedno vreme postale ak stvar knjievne mode u Evropi. Vuk je dobro video znaaj posla koji je preduzeo i ovaj uspeh jo ga je vie bodrio da istraje na poetome delu. Jo god. 1819., tek to je dao svoj Rjenik, on je pozivao kolebljivoga prijatelja, pesnika Lukijana Muickoga, da mu prie. Sada je ba za vas vrijeme da iziete na pozorite srpskoga knjiestva, da ovu epohu utvrdimo i temelj knjiestvu postavimo. Kada ovek posle takve samosvesne poruke radi jo preko etrdeset godina (umro je 26. januara god. 1864.), onda je izvesno da radi, dosledan sebi, samo da uvrsti poloaj i da razvije i upotpuni obim akcije. Razgledajui se po velikom slovenskom svetu za imenom, kojim bi naresio belo elo moje knjige (pisao je god. 1839. Stanko Vraz, slovenaki Ilirac, Vuku), pada mi najsjajnije vae u oi, od kojeg zrake i sarce najdrae u sebi kupi. Taj Vuk, koji je u doba pokretanja Danice imao ve za sobom vie od dvadeset godina rada i bio pisac na glasu, u Gajevom pokretu, naelno, nije video nieg novog. A ilirizam je i njemu, kao i ostalim Srbima, znaio, meutim, utapanje tek probuenog srpstva u neto jo neizraeno. Sem toga, on je ve tada mogao znati da je i

513

samo ime ilirsko kao ime tobonjih starih Slovena pod pitanjem, i da njegov izbor sa tom pretpostavkom nije najsreniji. U svojim opisima on je, inae, pozdravljao odluku Hrvata, to su primili tokavsko ijekavsko nareje kao zajedniki knjievni jezik, nalazei da se samo rez njega moemo ujediniti. Sa jednim knjievnim jezikom i jednim knjievnim pravopisom mi emo stvoriti osnove da postanemo jedan narod, kao Nijemci zakona Rimskoga i Lutoranskoga. Kasnije, u svome Koveiu od god. 1849., Vuk e zastupati miljenje da je tokavsko nareje srpsko, akavsko hrvatsko, a kajkavsko slovenako, koje e iza njega prihvatiti u nauci F. Mikloi i jedno vreme . Danii i M. Reetar. Po tim narejima on je omeavao i plemensko podruje i narodno plemensko ime na njemu. Taj Vukov lanak izazvao je proteste kod Hrvata i doprineo je znatno da se rasplamti svaa o srpskohrvatskim granicama i o pitanju ta kom plemenu pripada u pogledu jezika i narodnih umotvorina. Vukov lanak Srbi i Hrvati od god. 1861. nije tu stvar mnogo popravio, mada je hteo da je objasni. Vuk je bio i ostao za odravanje plemenskih imena, bio je sav u kultu srbizma, i pustio je u svet onu krilaticu Srbi svi i svuda upravo sa tim lankom koji je izazvao sporenje. Kult srbizma imali su i drugi nai pisci toga vremena, koji se inae nisu slagali sa Vukom u mnogo pitanja. To je dolazilo otuda to je itav niz naih kulturnih ustanova, stvoren pre pojave ilirskoga pokreta, ve nosio srpsko ime, koje se posle nije kie htelo naputati. Tu je, da pomenemo ponajglavniju, Matica srpska, osnovana god. 1826., kao glavio knjievno i kulturno drutvo Srba u Ugarskoj, i prvo svoje vrste kod svih Slovena, koji e ga posle oponaati; zatim nekoliko listova sa srpskim imenom kao Serbske ltopisi (od god. 1824.), Novine Srbske (od god. 1834.), Serbsk Narodn list (od god. 1835.), almanah Serbska pela (od god. 1830.). Bilo je i nezgrapnosti austriskih i nekih lokalnih vlasti u Hrvatskoj, koje su izazivale na otpor. Karlovakom episkopu Lukijanu Muickome bi natovarena na vrat parnica s optubom da je irio srpsku propagandu i posle mu stavljeno do znanja da ree upotrebljava srpsko ime. Ogoren tim, on je onda ispevao jednu odu koja je postala program za mnoge njegove sunarodnike: O, ime Roda! Nee te srean sin Izneveriti! Svetinja s Narodu Ti Serbskom! Svetenik je svaki Serbljin pri svetenom ognju tvome! Svetozar Mileti, posle glavni vo Srba u Vojvodini, govorio je god. 1846.: Mi imamo svoje narodno ime, koje nikom ne naturujemo, ali koga se nikome za ljubav ne moemo odrei. Hoemo da ostanemo Srbi, a neemo da budemo ni Hrvati ni Iliri. Stoga se Stanko Vraz i tuio jo god. 1841. kako jezgra Ilirah, Sarblji, daleko zaostaju. Izvesni Srbi pomiljali su ve onda da bi se mesto ilirskoga moglo sa vie uspeha upotrebiti ime jugoslovensko. Oni su odbijali tue ilirsko ime iz straha da bi ono moglo posluiti kao novo orue protiv srpskoga i slovenskoga. Stoga je Teodor Pavlovi god. 1839. i pisao kako je najbolje da svako jugoslovensko pleme jo ostane pri svojem imenu, a kada je govor o njihovoj celini zovimo se svi onako kako se po prirodi zovemo i zvati moramo: roena, jednoplemena, mila braa Jugoslavjani. Ali, ni taj predlog nije naiao na mnogo bolji odziv. Kao Srbi, ni Slovenci nisu prili ilirskome pokretu, premda se ilirska ideja javila ba na njihovome podruju i mada su prvi pozivi za okupljanje doli sa te strane.

514

Slovenci su imali utisak da je ilirski pokret spoetka vie politiki nego duhovni; da je to prvenstveno okupljanje Hrvata za suzbijanje Maara. Stoga su mislili da se ta borba ne tie njih. Kada je pokret dobio svoje knjievno i idejno obeleje, oni su se prema njemu odnosili sa velikim uzdravanjem. Pre Danice oni su osnovali svoju belicu, zanimljiv knjievni almanah, oko kojega su se okupljali najbolji ljudi njihova plemena. U toj belici, i inae, oni su negovali knjievnost svoga nareja, i kada se javio ilirski pokret oni su, pored stare, imali ve i izvesnu noviju knjievnu tradiciju. Jernej Kopitar, koji je u poecima svoga knjievnoga rada pokazivao izvesnu sklonost za shvatanja u smislu Iliraca, postao im je posle odluan protivnik. I najvei pesnik slovenaki, France Preeren, inae protivnik Kopitarev, naao se u tome pitanju sa njim na istoj liniji. Slovenci, koji i danas ne otstupaju od svoga nareja kao posebnoga knjievnoga jezika, ostali su do kraja odluno protiv svakog tenjeg spajanja sa Ilircima. Od njih su primili samo pravopis. Janez Blajvajs, kao i Gaj, nemakoga porekla, okupio je oko svojih sa tekom mukom dobivenih Novica, pokrenutih god. 1843., gotovo sve Slovence nacionaliste i radio je sa njima ivo da im izvojuje to vie politikih prava i, sa tim u vezi, da uvede slovenaki jezik u javni ivot. Od god. 1848. njegove Novice postaju i politiki organ, a on, kao dobar organizator, pouzdan vo Slovenaca. I Fran Levstik, koji se kao mlad ak oduevljavao naim narodnim pesmama i uio na jezik, ostao je ipak veran svojoj uoj plemenskoj zajednici. Jedini je od znaajnijih Slovenaca priao Ilirima Stanko Vraz. On je nalazio da su Slovenci i suvie malobrojni da bi mogli materijalno izdravati i razviti veliku knjievnost; traio je stoga iri krut kao uslov za umetniko stvaranje. Vraz nije bio mnogo uveren ni o tome da e se Slovenci uopte moi odrati. A ako ve moraju da se pretapaju, onda je bolje da priu srodnoj brai, mislio je on, nego da propadnu meu tuincima. Priroda je s ilirtinom (pisao je on god. 1839. Antonu Kaznaiu u Dubrovnik), a s kim je priroda s tim je i Bog. Ilirski pokret je stoga uglavnom ostao ogranien na Hrvate. Kod njih je on imao silan uticaj. Postao je izraz svih boraca za narodni jezik, vrio je postepenu orijentaciju svih Hrvata prema Zagrebu, a dao je svima Hrvatima jedan knjievni jezik i jedan pravopis. Od ilirskoga pokreta poinje pravi proces hrvatskoga duhovnoga ujedinjavanja, koje dotada nije bilo nikad razvijeno na isto nacionalnoj osnovi. Ilirski pokret dao je Hrvatima i prve njihove nacionalne ustanove, kao zagrebaku itaonicu (god. 1838.), pozorite (god. 1840.), Maticu ilirsku (god. 1842.). Uz popularnu Danicu javilo se iz istoga kruga i Kolo, kao organ za knjievnost, sa neto vie nego isto prosvetiteljskim i agitatorskim tenjama. Kada je vlast, nalazei u ilirskom imenu tenje opasnije nego to su joj u prvi mah bile prikazivane, god. 1843. zabranila taj naziv, ideologija Iliraca ve je unela svoja shvatanja u narod i donela i prve plodove. Ilirski pokret je ve dotle izvrio svima vidan preporod u hrvatskom drutvu i za uvek onemoguio onakav narataj kakav je upravljao sudbinom Hrvatske u drugom i treem deceniju XIX veka. Kod izvesnih Srba postojala je bojazan da je austriska vlast, od koje se ve odavno nisu nadali niem dobrom, dozvolila celu ovu aktivnost i to ilirsko ime samo kao nov mamac, da njih otrgne od velike slovenske zajednice. Nije se moglo verovati da bi, u vreme pune reakcije i najstroe cenzure, Be hteo dopustiti neto to mu ne bi ilo u raun. U Beu se, meutim, ilirski pokret, dozvoljen prvobitno samo kao utuk protiv Maara, poeo brzo sumnjiiti ba zbog njegovih slovenskih ideja, u kojima su se nazrevale panslavistike tenje ili nalazili njihovi odjeci. Ve god. 1837. poruivao je Gaj iz Bea svojim prijateljima u Zagreb: Ja vas sve u jedno ime zaklinjam, kormanite stvar

515

tako da ne bude nita iz obe ili specialne Slavjanske Historie ili Etnografie u Danici, druga bo nastala su vremena. On se boji da bi ih dvorski Slavjani mogli ruskimi kolonisti nainiti. Tako su ilirski pokretai imali nezgoda na obe strane; nisu im verovali ni roeni, ni tuini. Srbima se inilo da iza Iliraca stoji Be, a u Beu se verovalo da preko njih rade slavofili i Rusija. Oskudica poverenja posekla je krila jednome pokretu u koji je, kao u nijedan drugi dotle, uneseno neobino mnogo omladinskoga zanosa i puno dobre volje, i koji je prvi u svoj program svesno uneo jugoslovensku misao. Trebae da prou godine duga i teka iskustva da se nai ljudi ponovo vrate na ovaj program, kazivan po obliku neto odvie lirski i naivno, ali sadrajno bez praznina i u besprekorno ispravnom nacionalnom oseanju.

X. SRBIJANSKI USTAVOBRANITELJI.
1. Ustavno pitanje u Srbiji. 2. Pad kneza Miloa. 3. Borbe sa knezom Mihailom. 4. Knez Aleksandar Karaorevi. 5. Vlada ustavobranitelja. 6. Naertanije Ilije Garaanina. 7. Lj. Gaj u Srbiji. 8. Srbi van Srbije prema vladi u Srbiji. Reim kneza Miloa u Srbiji odavno nije bio popularan. Knez je imao nesumnjivih zasluga za Srbiju i bio je ovek neobine vrednosti; ali, imao je i krupnih linih mana. Vlastoljubiv i grabljiv, on nije znao da se umeri i da se zadri na liniji gde mu reakcija, koja je morala jednom nastupiti, ne bi mogla biti od velike tete; imajui i suvie posla sa Turcima, upravo samo sa njima, on je primio mnoge navike njihovih vlastodraca, i ponaao se u Srbiji kao kakav vezir koji se nije bojao kontrole, ili kao mali sultan. Ljude je suvie podvrgavao svojim udima i traio od njih bezuslovnu pokornost. Dravno je izjednaio sa svojim; celo ste praviteljstvo vi sami, govorio mu je Vuk Karadi; zakon je pretvorio u samovolju. Sa vladanjem Vae Svetlosti (pisao mu je Vuk god. 1832.) niko tamo nije zadovoljan, ama ba niko, osim vaa dva sina. Kada je Sima Milutinovi radio svoju Istoriju Srbije, odgovarao ga je prota Matija Nenadovi od toga posla: Ako uspie istinu izgubie glavu, jer e te posei gospodar Milo; ako li uspie la, glava e ti ostati, al e izgubiti est. Do dobijanja hatierifa od god. 1830. mnoge narodne stareine, inae nezadovoljne Miloevim dranjem, nalazile su da ne treba ustajati protiv njega dok se ne svri glavni dravni posao. Kada je, pak, Srbija dobila hatierifom i ruskom zatitom obezbeeni opstanak, i kada Milo ni posle toga, mada obvezan da dade zemlji osnovne zakone, ne htede da se rei na to, javi se u zemlji veliko i borbeno nezadovoljstvo. U januaru god. 1835. doe do otvorene pobune, koju je predvodio Mileta Radojkovi, a u kojoj je uestvovalo nekoliko najuglednijih ljudi tadanje Srbije. Meu najglavnijima bee Avram Petronijevi, glavni diplomata tadanje Srbije, inae bivi trgovac, posle vo ustavobranitelja. Ta pobuna je brzo smirena; ali, kneza Miloa je zbunila i prilino uplaila, i on je, pod njenim utiskom, naskoro, na Sretenje god. 1835., sazvao skuptinu i objavio na njoj ustav za Srbiju. To objavljivanje ustava u vazalnoj Srbiji, bez pitanja Turske i Rusije, sila koje su po svojem odnosu prema Srbiji morale biti o tome unapred obavetene, izazvalo je i kod jedne i kod druge veliko negodovanje. Otkuda ustav Srbiji, kada ga ni one nemaju? I kod njih, kao i u Austriji Meternihova vremena, to objavljivanje ustava smatralo se gotovo kao neki akt revolucije. Njihovi diplomatski krugovi pitali su se ta e Srbiji ministarstva, i meu njima ministarstvo

516

inostranih dela. Zato Srbi uvode trobojnu zastavu, i to od istih boja kakva je i francuska? Po zahtevu Rusije i Turske knez je morao odmah povui ustav, to njemu, kao okorelom autokratu, nije bilo nimalo neprijatno, i utoliko manje ukoliko je video da to nimalo ne pogaa njega sama, nego da mu, naprotiv, omoguava bar za izvesno vreme produenje dotadanjega linoga reima. Nateravi Miloa da povue ustav, Rusija nije mislila da pomae u Srbiji njegov reim samovolje. Naprotiv, poto nije u mnogo prilika bila zadovoljna Miloevim dranjem, smatrala je ba za svoju dunost da ga ogranii. Samo, umesto ustava predlagala je uvoenje jednoga Saveta, ustanove sa ogranienim, nevelikim brojem lica, utvrenih doivotno, da ne bi zavisili od Miloa, koji bi sa njim zajedno delili poslove i vrili vlast u zemlji. lanovi Saveta imali su biti iz reda poznatih narodnih stareina, zaslunih za stvaranje Srbije. Milo se dugo i koliko god je mogao opirao tome zahtevu. On se nije bojao toliko ustava koliko Saveta. Kao stari demagog i ovek koji je znao da govori sa narodom, on bi lake izlazio nakraj sa Narodnom skuptinom nego sa skupom stareina koje su ga mrzele, a i same bile udne vlasti. Savet sastavljen iz njihovih redova, a koji on ne bi mogao smenjivati, nije mu nikako mogao ii u raun. Ali, opozicija u zemlji, koja je sve vie rasla, i kojoj se pridruio ak i kneev brat Jevrem, traila je na sve naine da nagna Miloa na poputanje. Naroito opasan kneev protivnik postade njegov nekadanji momak i u mnogome ak, opasni demagog, a po prirodi smeo i brutalan tip, Toma Vui Perii, jedan od onih ljudi iz naroda koji se peo iz najniih redova do glavnih mesta u dravi i koji je, ne birajui sredstva za napredovanje, izgubio meru do koje moe peti svoje ambicije. Do Miletine bune on se jo kako-tako drao uz Miloa, mada je odranije prestao biti njegova desna ruka, a od toga vremena priao je opoziciji i postao njen glavni vo. Avram Petronijevi bio je mudriji i lino izraeniji, imao je, kao ei delegat za pregovaranja sa Turcima, i vie gipkosti i diplomatske vetine i pritvornosti; ali, Vui je bio nasrtljiviji i podesniji za sluaj prave borbe koja se mogla oekivati. Svaki od njih ponaosob ne bi se mogao meriti sa Miloem; ali, udruena, njih dvojica bili su snaga kojoj osamljeni Milo nije uvek mogao dati devapa. Tim manje to su oni uli u veze sa Rusijom i nalazili tu snanu potporu. Knez Milo je od poetka god. 1837. dobio nenadana saveznika u engleskome konzulu, Dordu Hodesu. Surevnjiva na ruski uticaj u Turskoj, bojei se stalno da Rusija suvie ne ojaa i ne oslabi Tursku, Engleska je ila za tim da svuda, gdegod se da prilika, suzbija ruski uticaj. Takav zadatak imao je i njen novi pretstavnik u Srbiji, kome je, istina, bilo izrino samo to reeno da suzbija sve ruske zahteve ukoliko bi prelazili granice utvrenih ugovora. Tako je u Srbiji dolo do zanimljivoga politikoga paradoksa da je ustavna i liberalna Engleska podravala kneza Miloa i njegovo odbijanje Saveta, dok je apsolutistika Rusija, glavni pretstavnik samoderavija, traila ogranienje linoga reima. Ko god zna kakva je bila Srbija pre dolaska kmeza Miloa na vladu (izvinjavao je Hodesu i engleskoj vladi srpskoga gospodara jedan njegov prijatelj), mora priznati da je on mnogo uinio. Pre dvadeset godina ova zemlja bila je gotovo bez ikakve civilizacije i puna hajduka; Srbi su bili divlji i brutalni; svetenstvo neotesano i ogrezlo u neznanju; trgovina, tako rei, nije ni postojala; putovi su bili neprohodni. Sada, pak, zemljoradnja napreduje, trgovina cveta; seljaci su imuni, i u njih se drutvenost razvila; svetenstvo je kolovano; u svakome pravcu proseeni su veliki i podesni putevi, na kojima vlada takva bezbednost kao u najvema civilizovanim zemljama; svako selo ima svoju osnovnu kolu i svoga kmeta sa nekoliko lanova primirnoga suda, koje, kao i kmeta, bira narod; postoje

517

gimnazije, jedna bogoslovija i jedna vojna kola; svaki okrug ima svoj prvostepeni sud; u Kragujevcu postoji kako jedna Apelacija tako i jedna Kasacija; zemlja nije nikome ni pare duna, i dravna blagajnica ima nekoliko miliona gotovine. Sav taj napredak delo je Miloevo. Protivnici su, meutim, Milou poricali sve. Anton Mihanovi, austriski konzul, zbog svojih veza sa porodicom Jevrema Obrenovia kneev protivnik, a i inae nezadovoljan njegovim dranjem, nalazio je i govorio da u Srbiji sve dotle nee biti mira dok Milo bude na vladi. Takvo dranje prema Milou onemoguilo je Mihanoviev poloaj u Beogradu, i on je poetkom god. 1838. bio premeten. Ali, pogodio je i kazao tano ono to je bilo gotovo opte miljenje tadanje srpske duhovne i poloajne gospotije. Nu, sve englesko zauzimanje za kneza Miloa nije mnogo pomoglo. Ruski uticaj bio je jai i prevladao je, i to ponajvie zahvaljujui ba jednom pogrenom potezu engleske diplomatije. Da se ne bi pregovori oko novoga ustava vodili u Srbiji pod uticajem i nadzorom ruskoga izaslanika i sa ueem suvie mone rusofilske opozicije, Englezi su mislili da bi bilo mudrije voditi pregovore o tome u Carigradu, gde bi oni mogli na Porti vriti vei uticaj. Srbi su pristali na to, mada je stvar njihova unutranjeg ureenja bilo njihovo autonomno pravo, i poslali su tamo deputaciju, u koju je Milo, ne znajui ga jo u pravoj boji, imenovao kao lana svog neprijatelja Avrama Petronijevia. Ruski poslanik u Carigradu, nalazei oslonca u Petronijeviu, upotrebio je sve naine da Porta prihvati gledite njegove vlade. Posle dugih pregovaranja, koja su trajala vie od pola godine, decembra god. 1838. dovren je takozvani turski ustav za Srbiju. Njim je pored kneza ustanovljen Savet ili Sovjet od 17 doivotnih lanova, koji su mogli biti smenjeni samo po pristanku Porte, i to samo po dokazanoj krivici. 12. februara god. 1839. objavljen je novi ustav u Beogradu i odmah potom obrazovan i Savet, sastavljen preteno od izrazitih neprijatelja kneevih. Dva meseca posle toga, ne mogui da radi sa tim ljudima, koji su se prema njemu ponaali bez imalo dunih obzira, knez Milo je prvi put 17. aprila napustio Srbiju, ali se brzo vratio na posredovanje ruskoga konzula. Pokuavi posle toga bez uspeha da jednom udeenom narodnom pobunom ukloni savetnike i onemogui Savet, Milo bi prisiljen da 1. juna dade ostavku i da 3. juna ide iz Srbije. Nedavno objavljeni, nimalo dobro pisani, Memoari Steve Mihailovia kazuju dosta ivo kako su na celu ovu stvar gledali izvesni ljudi iz Srbije koji su ostali kneevi prijatelji do kraja, i koji su odlazak njegov iz zemlje smatrali kao uvredu zemlji i kao vrlo bolan dogaaj. Onoga dana kada su ispraali kneza iz Beograda ulo se ak i od njegovih neprijatelja kako im je to veoma teko; kao da sam olovom napunjen, govorio je jedan od njih. Miloa je nasledio njegov teko bolesni sin Milan, za koga jedan izvetaj kae da je malo utekao od idiota. On je vladao na samrtnikoj postelji jedva etiri nedelje (od 1. do 27. juna), pa je, po njegovoj smrti, vladu primio drugi Miloev sin, maloletni Mihailo (roen 4. septembra god. 1823.), koji je imao tek esnaest godina. On je doao u Srbiju tek krajem februara god. 1840., poto je prethodno otiao u Carigrad, da se pretstavi sultanu. Za to vreme protivnici njegovoga oca, koji su se sami nazivali ustavobraniteljima, a kojima su protivnici davali pogrdno ime sultanovaca, behu se ve mono uvrstili u zemlji. Kod njih se mrnja na kneza Miloa prenosila postepeno na celu njegovu porodicu, neto to ljudi teko razdvajaju krivice oca porodice od ostalih joj lanova, a dobrim delom i stoga to su pristalice Obrenovia, sada iza busije mladoga kneza, htele da udaraju na svoje i njihove protivnike. Naroito je bila borbena kneginja

518

Ljubica, ena plahovita, vlastoljubiva, otra jezika, i sklona spletkama. Jevrem Obrenovi, koji je bio protivnik samo Miloev, a ne i Mihailov, odvojio se od opozicije, dobrim delom i stoga to je za neku vrstu tutora mladome knezu Porta postavila Vuia i Petronijevia, a ne njega, to bi i bilo mnogo prirodnije. Period od god. 1840. do god. 1842. ispunjen je u Srbiji samo nizom sukoba izmeu te dve ljuto zavaene stranke, u kojima su, ponekad, strasti govorile monije od razuma. Dogodilo se u toj mrnjom nalivenoj borbi ak i to da su nai ljudi, za svoja politika obraunavanja, traili pomo Porte, udvarali se beogradskome veziru, i tako u reenje srpskih unutarnjih pitanja uvodili dumanina, protiv koga su se do jue borili, i koji im je i sutra mogao biti neprijatelj. Zamislite jednog protu Matiju, kome su Turci oca ubili, koji je mladost proveo u borbi da Srbiju oslobodi od njih, kako sada, u ovim partiskim i linim borbama, trai painu saradnju, i posle odlazi sultanu pod skut! Krajem aprila god. 1840. iz kneeve okoline razjarena masa naterala je Vuia i Petronijevia da napuste svoja mesta, a posle i da se, sa dosta prijatelja, sklone iz zemlje. Kada su se, na zauzimanje ruske vlade, krajem god. 1841., neki od tih ljudi vratili u Srbiju, njihova mrnja nije bila niukoliko popustila. Pothranjivana je bila ovoga puta jo i od Porte, koja je tadanju srpsku vladu okrivljavala da je pomagala ustanak njenih sunarodnika koji je te godine izbio u kraju oko Leskovca, Pirota i Nia, a posebno u Vlasotincima. Naroito su bili neprijateljski odnosi izmeu Tome Vuia i kneza, poto je Vui sa razlogom smatran kao najnepomirljiviji protivnik dinastije. Uza nj se, u najnovije vreme, mnogo isticao Ilija Garaanin, kome je i otac bio jedan od glavnih voa opozicije. Vui je pomilovan poslednji, u prolee god. 1842. im se vratio u zemlju, osmotrio situaciju i pohvatao veze sa glavnijim svojim ljudima, on, u dogovoru sa beogradskim paom i pomagan od njegovih ljudi, koji su za to dobili mig iz Carigrada, die 19./20. avgusta god. 1842. otvorenu bunu protiv kneza. Odmah pojuri iz Smedereva, gde se iskrcao i poeo pokret, u Kragujevac, da u vezi sa svojom, njemu bezuslovno odanom, Gruom uzme taj tada glavni grad Srbije i tamonju artiljeriju, jedinu u zemlji. Ljudi kneza Mihaila, iznenaeni ovim prepadom, ne uspee da spree Vuiev naum. Unapred dobro pripremljen, Vuiev je pothvat brzo i potpuno uspeo. Uza nj pristade i najvei deo narodnih stareina i jedan deo malobrojne srpske vojske. Kneeva vojska, spoetka brojno dosta velika, ali sastavljena ponajvie od samih seljaka, bila je neodluna i prsnula je na sve strane, im je ula Vuieve topove sa Metina Brda kod Kragujevca. Knez Mihailo, koji je sam vodio svoje ljude, nedovoljno iskusan i bez oruja, morao se posle tog neuspeha naglo povlaiti od Kragujevca ka Beogradu. Uplaivi se od pobedonosne Vuieve ordije, knez se, sa nekoliko svojih ljudi, nou 26. avgusta, prebacio u Zemun, da trai posredovanje Austrije. Odmah po odlasku kneza Mihaila sazvali su ustavobranitelji Narodnu skuptinu, da izabere novoga kneza. Jedini kandidat bio je Aleksandar Karaorevi, najmlai sin Karaorev (roen 17. septembra god. 1806.), zet Jevrema Nenadovia, sina vojvode Jakova, a sinovca kneza Alekse. 2. septembra Aleksandar bi izabran jednoglasno, neto pod uticajem ne ba skrupuloznih ustavobranitelja, a neto, i to vie, zahvaljujui znaaju svoga oca. Porta je priznala odmah taj izbor, ali mu se oprla Rusija. Uinila je to na osnovu izvetaja svoga konzula da je Vui izvrio prevrat pomou Turaka, da se ceo konzulski kor ogradio protiv Vuieva nasilja prema zakonitome vladaru, i to je sama naelno bila protivna takvim revolucionarnim aktima. U Petrogradu nisu mnogo marili Obrenovie, i stoga se nije otud trailo da se Mihailo mora povratiti, nego je samo

519

zahtevano da se izvri novi izbor, kako bi ruska vlada dobila uverenje da srpski narod doista nee Obrenovie nego kneza Aleksandra. To njeno gledite morala je da primi i Porta. I na novom izboru, izvrenom u prisustvu posebnog ruskog izaslanika, 15. juna god. 1843. Aleksandar Karaorevi bi ponovo izabran za kneza. Na energian zahtev ruske vlade, Vui i Petronijevi, kao glavni vinovnici poslednjih nereda, morali su da napuste Srbiju, makar za izvesno vreme. Istoriski znaaj ustavobraniteljskog reima (pie Slobodan Jovanovi) sastoji se u tome to sa tim reimom nastaje kod nas stvaranje ustanova, nastaju prvi poeci detaljne dravne organizacije. Pod Miloem nikakva se ustanova nije mogla razviti. Milo je drao sve kod sebe, nije dao nijednoj vlasti, nijednom poslu da se odvoji od njega, kao zasebna, samostalna ustanova. Ustavobraniteljsko vreme, naprotiv, niim se tako ne karakterie kao ustanovama koje su tada postale. Ono se ne odlikuje velikim ljudima; ono se ne moe hvaliti velikim delima na polju spoljne i unutarnje politike; ali, ono je dalo na prvi sudski i administrativni mehanizam, i udarilo osnovu naim prosvetnim ustanovama. Glavne ustavobraniteljske ustanove behu stvorene ponajpre u pravnoj oblasti. Graanski zakonik, na kojem se poelo raditi jo u Miloevo vreme i koji je, u bitnosti, delo Jovana Hadia, pesnika pseudoklasiarske kole i ogorenoga protivnika Vuka Karadia, inae dobroga pravnika, dovren god. 1844., pretstavlja najvee pravno delo Karaorevieve vlade i celoga ustavobraniteljskoga vremena. Iza njega je doao Zakonik o graansko-sudskom postupku (god. 1853.). Sa tim u vezi vrena je organizacija sudova, kao prvi uslov da se stvori pravna drava. God. 1846. ustanovljen je Vrhovni sud u zemlji, kojem se god. 1855. daje i kasaciona vlast. Naroitu panju poklanjala je vlada kneza Aleksandra razvijanju kola. God. 1855. zaveden je opti prirez za pojaanje kolskoga fonda, a god. 1857. izdan je zakon o osnovnim kolama i ureeni su materijalni prihodi uitelja. Za ustavobraniteljskoga reima otvoreno je preko 200 novih osnovnih kola. U gimnazijama, koje su ranije postojale, otvoreni su novi, vii razredi i donesen je god. 1844. zakon o njima. Tim zakonom uzdignut je i dotadanji licej na veliko uilite. Na njemu se, kao prvi, osnovao pravni fakultet, iz najpree potrebe da se tu obrazuje struno pravno osoblje; a god. 1853. doao je jo prirodnjako-tehniki. Trei, obti fakultet, bio je zaetak filozofskoga, mada na prvim koracima neveto organizovan. Za ovo vreme otvarane su i strune kole: trgovaka (god. 1844.), vojna (god. 1850.) i zemljodelska (god. 1853.). Sem toga, obnovljeno je Drutvo srpske slovesnosti, koje je od god. 1847. poelo da izdaje svoj Glasnik, prvi nauni organ u Srbiji. Zakonom od god. 1853. otvorena je jo i Narodna biblioteka, a uz Ministarstvo prosvete osnovao se Narodni muzej. God. 1849. osnovana je kolska komisija kao prethodnik dananjega Prosvetnoga saveta. Knez Aleksandar se brinuo i za ureenje vojske. Ve je knez Milo pokuao neto u tome pravcu, ali bez veeg uspeha. U najteem asu po dinastiju ta njegova vojska pokazala se ak kao nedorasla za ozbiljnu situaciju. Trebalo je stoga raditi solidnije; bez vojske Srbija nije mogla preduzeti apsolutno nita u spoljnoj politici, a jedva to radikalnije i u unutarnjoj. Stoga je god. 1845. izvrena reorganizacija dotadanje vojske i stvorena stajaa vojska, koja je u prvi mah bila organ Ministarstva unutranjih poslova. Brojno stanje te prve vojske, garnizonskog vojnitva, kako se onda zvalo, iznosilo je dva bataljona sa etiri ete peadije, jednu bateriju od est topova i jedan eskadron konjice. God. 1848. ureena je prva srpska topolivnica, a godinu dana potom otvorena je i prva naa artiljeriska kola.

520

Za vlade kneza Aleksandra izraivao je mudri Ilija Garaanin prvi nacrt za jednu ire shvaenu nacionalnu politiku, predvienu na dui rok, sa ciljem da se izvodi sistematski, u dobro promiljenim etapama. Garaanin (1812.1874.) je bio mudar i solidan dravnik, sa trezvenom pameu vedrog oveka iz naroda. Od god. 1843. do god. 1852. stojao je na elu Ministarstva unutranjih dela i bio glavna mlaa snaga u redovima ustavobranitelja. Do nedavno se uzimalo da je Garaaninovo Naertanije, shvaeno kao program spoljne i nacionalne politike Srbije, a izraeno krajem god. 1844., originalna koncepcija njegova. Danas se, meutim, zna (zahvaljujui ispitivanju M. Handelsmana i Drag. Stranjakovia) da je to Naertanije raeno po jednom vanom memoaru kneza Adama artoriskoga, poznatoga dravnika i voa poljskoga, sa kojim su ustavobranitelji doli u vezu god. 1842. artoriski je u to vreme vodio antirusku politiku i traio veza sa svima dravama i narodima koji bi ga u toj politici mogli pomagati. Kako je Rusija, posle pada kneza Mihaila, prema ustavobraniteljima uzela stav stroga cenzora, koji su ovi tumaili kao izraz izvesnoga neprijateljstva, to je sasvim prirodno da je poverenik artoriskoga u Beogradu, neki d-r Lenoar, naiao na prijateljski odziv. Ustavobranitelji su preko artoriskoga traili veza sa engleskom i francuskom vladom, kod kojih je on dobro stojao. Povratak prognanih voa Vuia i Petronijevia u Srbiju, u jesen god. 1844., smatran je kao rezultat njegova posredovanja. Na jaanju veza izmeu artoriskoga i Srba naroito je ivo radio Franja Zah, novi poljski poverenik u Beogradu (od oktobra god. 1843.), kao eh odan prijatelj i jedne i druge strane, koji je iz Beograda hvatao veze i sa Hrvatima, sa Gajem u Zagrebu i franjevcima u Bosni. Politika misao i artoriskoga i Zahova bila je da se Srbija oslobodi uticaja Rusije i da, moralno pomagana od zapadnih sila, postane stoer za sve june Slovene na Balkanu. Da obavesti svoje poverenike poblie o svojim idejama, napisao je artoriski, januara god. 1843., jedan memoar o ulozi Srbije, koji je, nema sumnje, Zah dostavio i srpskoj vladi. Mnoge ideje toga memoara primio je i uneo Garaanin u svoje Naertanije i napravio od njih jedan deo svoga dravnikoga programa. Knez artoriski je jasno video da Austrija, ve po samom njenom sklopu, ne moe biti prijatelj slovenskih naroda, od kojih je dobrim delom sastavljena, pa, prirodno, ni Srbije, poto bi njihova sloboda znaila njenu propast. Garaanin tu misao razvija dalje. On, svakako sa neto obavetenja iz prolosti, predvia mogunost da Rusija i Austrija dele ponovo, na raun Turske, sfere svojih interesa, u kojem bi sluaju, naravno, Srbija pripala Austriji. On vidi, isto tako, austrisku bojazan od stvaranja jedne mone hrianske drave na Balkanu, koja bi postala privlana taka za habzburke jugoslovenske podanike. Iz toga, odmah, prirodno zakljuuje da izmeu Srbije i Austrije ne moe biti pravoga prijateljstva, jer bi Srbija sebi time sama ue na vrat bacila. artoriski predlae, dalje, to briljiviju emancipaciju od Rusije; govori zatim o izlasku Srbije na more; preporuuje da Srbija izradi za se jedan plan za budunost, jer ne moe i ne treba da ostane u granicama u kojima se tada nalazila. artoriski podvlai posebno da Srbija treba da deluje meu svojim sunarodnicima i u Turskoj i u Austriji; u ovoj drugoj ne manje nego u prvoj. Uticati bi se imalo ne samo na Srbe nego i na Ilirce, Dalmatince, Hrvate. U srpski program treba da uu i Bugari. Na izraivanju ideja Naertanija saraivao je i Avram Petronijevi, koji je bio istih shvatanja, koji je mislio na saradnju sa Francuzima, pisao o kombinacijama da se oslobode Poljaci i u jednom svom pismu govorio o politikoj tvorevini Ilirsko-BugarskoSrbije. U Carigradu god. 1844., pred povratak u otadbinu, Vui i Petronijevi potpisali

521

su ak akt o sporazumnoj saradnji sa jednim poverenikom artoriskoga; tim aktom oni su primili na sebe zadatak da od Srbije naine maticu jedne sistematske politike za ujedinjenje svih Jugoslovena. Za taj akt znao je i bio mu ak neka vrsta pokrovitelja francuski poslanik u Carigradu. Sada razumemo i zato je Naertanije raeno ba na kraju god. 1844., posle povratka Vuia i Petronijevia u Srbiju. Nacrt Garaaninov bio je, dakle, delo zajednike saradnje, stvorene pod uticajem politike aktivnosti kneza artoriskoga i njegovih pristalica (posebno je znatan uticaj Zahov), koja je nala mnogo razumevanja i mnogo novih sugestija meu voima ustavobranitelja. Jedna od glavnih taaka Naertanija jeste naglaavanje da nova srpska drava, novo srpsko carstvo, ima postati, u osnovi, nastavak nae stare tvorevine. Garaanin eli istaknuti pred legitimistiki raspoloenom Evropom da nova srpska drava nije prosto delo jedne revolucije, nego da su Srbi pravi naslednici velikih naih otaca, koji nita novo ne ine, no svoju dedovinu ponavljaju. Naa sadanjost nee biti bez sajuza sa prolou, nego e ova sainjavati jedno zavisee, sastavno i ustrojeno telo, i za to srbstvo, njegova narodnost i njegov dravni ivot stoji pod zatitom svetog prava istorieskog. Naem teenju ne moe se prebaciti da je ono neto novo, neosnovano, da je ono revolucija i prevrat, nego svaki mora priznati da je ono politiki potrebno, da je u prastarom vremenu osnovano i da koren svoj u preanjem dravnom i narodnom ivotu Srba ima, koji koren samo nove grane tera i na novo procvetavati poinje. U daljem svom razlaganju, koje je politiki vanredno vano i koje pokazuje kako su srpski dravnici u to vreme, u maloj, tek nedavno osloboenoj Srbiji, ve imali razvijenu svest o svojoj misiji i o znaaju dela koje se imalo izvoditi, Garaanin naglaava ulogu Srbije u celoj ovoj stvari i odziv na koji ona moe raunati u sluaju svog aktivnijeg delovanja: Ako se novo preporoenje srbskog carstva s ove take smatra, onda edu i ostali juni Slaveni ideju ovu vrlo lako razumeti a i s radostiju primiti, jer valjda ni u jednoj evropskoj zemlji ne ivi tako spomen istorieske prolosti kod naroda kao kod Slavena turskih, kod kojih je ivo i vjerno opominjanje sviju skoro slavnih mueva i dogaaja istorije njihove jo i danas. A za to se moe sigurno raunati da e posao ovaj u narodu dragovoljno primljen biti i nisu potrebna desetoljetna djejstvovanja u narodu da bi on samo korist i polzu ovog samostalnog vladanja razumeti mogo. Srblji su se meu svima Slavenima u Turskoj prvi sobstvenim sredstvima i snagom za svoju slobodu borili; sljedovatelno oni imaju prvo i puno pravo k tome da ovaj posao i dalje upravljaju. Ve sad na mnogim mestima a i u nekim kabinetima predvide i slute to: da Srbima velika budunost predstoji, i to je ono to je pozornost cele Evrope na Srbiju navuklo. Kad mi ne bi dalje mislili nego samo na knjaevstvo kao to je sad i kad ne bi u ovom knjaevstvu klica budueg carstva srbskog leala, onda ne bi se svet vie i due sa Srbijom zanimao nego to je sa Moldavskim i Vlakim knjaevstvima inio, u kojima nema samostalno naelo ivota i koje se, dakle, samo privjesci Rusije smatraju. U svom politikom programu ustavobranitelji su predviali potrebu saradnje sa Bugarima i bili su voljni da pomau njihovu akciju za pripremanje osloboenja od Turaka, mada su videli da su Bugari sami veoma maloduni i da skoro nikako poverenje nemaju u svoju sopstvenu snagu. Sem rada sa Srbima u Bosni, Hercegovini, Crnoj Gori i severnoj Albaniji, ustavobranitelji su preporuivali i negovanje veza sa katolicima tih zemalja. Njihov program bio je da te zemlje stvore sa Srbijom dravni sojuz pod naslednom dinastijom Karaorevia kao preduvetom jedinstva u najviem dravnom

522

dostojanstvu, a inae srpski cilj da bude sojedinjenje sviju Srbalja i provincija u jedno. Kako u Bosni ima katolika i muslimana, to je trebalo obratiti panju i na njih. Srbija je zajemavala svakome slobodu vere; program je predlagao tampanje popularnih dela, posebno narodnih pesama, u oba pisma, irilicom i latinicom; mislilo se na pisanje jedne istorije Bosne, koja bi imala biti sastavljena u duhu narodnoga jedinstva i koja nikako ne bi trebala izostaviti znatnije Bosance koji su preli na islam. Takvim delima probudio bi se za celu stvar i interes Dalmacije i Hrvatske, i tim bi sljedovalo tenje skopanje ovih zemalja sa Srbijom i Bosnom. Ovaj plan nije ostao samo na hartiji. Srbija je od ovog vremena ula odista u ivlje veze sa svima njenim jugoslovenskim sunarodnicima i u Turskoj i u Austriji. Ve od god. 1844. poinju u Austriji optuivanja Srba da rade, poticani od Rusije, u panslavistikim agitatorskim idejama; u pounskom saboru ve padaju rei da Srbija muti po Hrvatskoj. Gajeve Novine donele su god. 1845. jedan dopis iz Beograda, koji je hvalio novi reim, toliko razlian od Miloeva, i izazvale su tim proteste i istragu vlasti. artoriski je savetovao i ustavobranitelji su to primili, da, kao znak svoje verske trpeljivosti, dovedu u Beograd jednog katolikog svetenika. Jovan Gavrilovi obraao se toga rada na Gaja, molei ga da srpskoj vladi preporui zgodna oveka, i to glagoljaa, koji bi ujedno dobro poznavao i ostalu jugoslovensku knjievnost. Bosanski franjevac, aktivni Ivan Juki, odrava tada veze sa Srbima i Beogradom i izaziva Turke da i u Bosni ponu govoriti o panslavistikoj agitaciji. Nu, Ljudevit Gaj nije vie bio onaj stari borac idealista. Postigavi nesumnjive uspehe svojim radom, on se nije vie zadovoljavao time da bude samo vo Hrvata, za izvesno vreme bez izgleda da se digne do visokih poloaja. Bio je nestrpljiv. Prvi, tako lepi i vidni uspesi potstakli su njegovu ambiciju, i on je, nemajui dovoljno samokritike da odvoji ta je u tome uspehu njegova lina zasluga, a ta rezultat rada cele grupe, zamiljao sebe kao dostojna da bude na elu mnogo krupnijih i veih podviga. Kada to nije brzo uspevalo u tada jo apsolutistikoj Austriji, kad ni celom hrvatskom narodu nije davan znaaj koji je on zasluivao, Gaj je poeo da iz uloge borca prelazi u nedostojnu ulogu austriskog udvorice i poverenika. to je, sem toga, jo vie unizilo njegov znaaj to je injenica da je Gaj izvesne svoje poslove vrio ne iz naela, nego radi materijalne koristi. U pitanjima novca on je izgubio moralno merilo, i spao je, najzad, dotle da je za novac pisao izvetaje samome knezu Meternihu. Nudei svoje usluge austriskoj vladi, on je govorio kako je probudio samosvest hrvatskoga naroda, oiveo jugoslovenski narod i stekao u njemu neogranieno poverenje koje bi se moglo iskoristiti za dobro itave drave. Austriska vlada je primila ponudu, jer joj je dobro dolo da jednoga narodnoga voa vee za vladine interese. God. 1846. Gaj se ponudio Meternihu da ode u Srbiju i da mu podnese izvetaj o raspoloenju u njoj. Meternih je pristao i na to i za vrlo interesantne izvetaje otud nagradio je Gaja sa 1000 forinata. Jedan od tih Gajevih izvetaja, iz god. 1846., ouvan je i nalazi se danas u bekome Dravnome arhivu. U Srbiji Gaj je doekan tom prilikom da ne moe biti lepe. Knez, Petronijevi, Garaanin bili su prema njemu puni panje. Stoga Gaj i u tom izvetaju i u saoptenjima svojim prijateljima o tome doeku i o Srbima uopte govori sa pohvalom, ne hotei da dobro vraa zlim. On je zadovoljio Meterniha time to je mogao utvrditi da u Srbiji lanovi vlade nerado gledaju ruski uticaj. Gaj je naao da su u Srbiji politike ideje uglavnom tako zrele i izraene kao kod svakog drugog evropskog naroda, i da su ule i u iroke mase naroda. On je konstatovao veliki ugled i uticaj Franje Zaha u Srbiji i

523

ogromnu popularnost Ilije Garaanina; za Avrama Petronijevia je nalazio da naginje Rusiji, od koje je, veli, on smatrao da zavisi budunost svih Slovena, pa sa njima i Srbije. Gajev izvetaj ide uglavnom za tim da Meternihu ukae na potrebu da obrati na Srbiju vie panje i da austriskom konzulatu preporui vie i to neposrednijih veza sa Srbima. Iznenauje u tome izvetaju ipak Gajev stav protiv Rusije, sasvim u duhu beke vlade i daleko od slovenskih oseanja velikoga dela naega ondanjega sveta, pa ak i Gajevih prvobitnih namera i izjava. To iznenauje tim vie to znamo da se Gaj pre toga, god. 1840., neposredno obraao ruskoj vladi, pozivajui se na slovensku solidarnost, i to je raunao ne samo sa njenom moralnom nego i materijalnom pomou. Jovan Gavrilovi pisao je 30. septembra god. 1847. Vuku Karadiu svoje utiske iz Zagreba i tom prilikom kae za Gaja da nije sada u onom kreditu u kome je bio, iako mu svi priznaju zasluge u narodnoj stvari; prebacuju mu da gledi za svoj dep i da ima veliku porciju sujete. Za Gaja su Srbske novine od god. 1844., br. 8., donele vest da pie istoriju junih Slovena, od koje nije, koliko se dosad zna, uraeno ne samo mnogo nego gotovo nita. On se nosio jedno vreme i milju da tampa svoje Novine i irilicom. On je nameravao da to uini ve god. 1838., smiljajui jedno vreme da irilicu, posle prvih proba, uini zajednikim pismom Srba i Hrvata, kako su to i predlagali neki Hrvati. Moda bi to ako ne izveo, a ono bar pokuao, da nije kod vlasti naiao na iv otpor. Posle se ponovo vratio na tu misao, nadajui se valjda da mu Be nee u tom pitanju praviti posle god. 1846. onih tekoa koje mu je pravio ranije. Radi toga traio je od srpske vlade irilska slova. Ova je god. 1848. donela reenje da mu ispuni molbu i predala je god. 1850. odreena slova jednom Gajevu povereniku u Zemun. Ali, poto su se u to vreme prilike bile znatno izmenile, to je prvobitni Gajev plan morao biti konano naputen. Meu Srbima van Srbije ustavobranitelji su bili mnogo simpatiniji nego proli reim. Karaorevo ime, koje je u narodu mnogo vie znailo od Miloeva, neto zato to je narod u Karaoru gledao vie junaka i pregaoca, a neto i stoga to je njegovo ime ve pripadalo prolosti i stoga dobilo neto mistike i legende, posluilo je sada kao najbolje sredstvo za pridobijanje ljudi. Mladi crnogorski vladika i najmisleniji na pesnik, Petar II Petrovi Njego, koji je 18. oktobra god. 1830. kao mladi od sedamnaestosamnaest godina nasledio svoga umnoga strica Petra I, bio je oduevljen potovalac Karaoreve linosti. Jo god. 1837., za vlade Miloeve u Srbiji, on je ispevao svoju pesmu Sablji besmrtnoga voda; u svojoj sobi za spavanje drao je jednu sliku Karaorevu i ispod nje, i opet, napisao jednu pesmicu punu divljenja prema njemu; najposle, Prahu oca Srbije posvetio je god. 1847. svoj klasini Gorski vijenac. Prirodno je, potom, da je prema vladi Vodova sina mogao imati samo najbolje oseaje. Meu Srbima u Ugarskoj ustavobranitelji su, isto tako, cenjeni vie od obrenovievaca; glavna lica sa tih strana toga vremena ili su stala u srpskoj slubi, kao Jovan Hadi, Jovan Sterija Popovi, ore Maleti, Jovan Steji i dr., ili su pokazivala otvorene simpatije prema Srbiji. U ovo doba javlja se srpski nacionalizam kod katolikih Dubrovana; Matija Ban postaje jedan od glavnih javnih radnika za srpsku ideju, isto kao i Medo Puci, iji epski sastav Karaurevka jasno kazuje njegovu orijentaciju. Kao jedan od oduevljenih pristalica novoga reima u Srbiji bio je i Simo Milutinovi Sarajlija. Sva glavnija lica savremene srpske knjievnosti bila su, dakle, uz nove ideje; protiv njih se nije ak mnogo izlagao ni u politikim pitanjima sasvim nepouzdani Vuk Karadi, koji je inae vaio kao prijatelj Obrenovia, ali ne toliko iz linog uverenja, koliko zbog

524

materijalne potpore koju je imao od njih. Uostalom, mi smo imali prilike videti kako je on intimno mislio o knezu Milou. Protiv ustavobranitelja, iji je reim prvih godina bio strog, postojala je u samoj Srbiji dosta jaka opozicija. Nju su sa mnogo sredstava pothranjivali svi Obrenovii, koji nisu mogli da se pomire sa svojim novim poloajima. Naroito je aktivan u tajnim rovenjima i podbadanjima bio knez Milo. Ali, kad je u januaru god. 1844. uguena pobuna Cvetka Rajovia, biveg popeitelja unutranjih poslova, kojom je prilikom platio glavom smenjeni abaki vladika Maksim; i kada je potom iste godine u septembru uasno svirepo satrvena i takozvana Katanska buna (koju bee izazvao u apcu i Mavi neki Stojan Jovanovi Cuki, spremivi prethodno u Sremu jednu etu pristalica od dvadesetak ljudi i obukavi ih sve u odela austriskih katana), obrenovievci su postali mnogo oprezniji i nisu vie hteli da se, kao u tome sluaju, zaleu za svakim avanturistom. A ubrzo su izbili i krupni dogaaji u neposrednom susedstvu Srbije, koji su narodnu panju privukli i zadrali za due vremena na drugim pitanjima.

XI. ETRDESETOSMA GODINA.

1. Be prema Ilirskom pokretu. 2. Protivnosti izmeu Hrvata i Maara. 3. Julske rtve god. 1845. 4. Pounski sabor god. 1847./8. 5. Ban Josif Jelai. 6. Praki kongres. 7. Bune u Austriji. 8. Srpski pokret. 9. Vojvodina i Patrijarija. 10. Saradnja Srba i Hrvata. 11. Uestvovanje Srbije. 12. Maarska reakcija. 13. Akcija knezova Miloa i Mihaila. 14. Borbe Srba i Hrvata sa Maarima. 15. Vojvoda Stevan upljikac. 16. Petar II prema ovom pokretu. 17. Malaksavanje pokreta. Austriski upravni krugovi nisu nikako znali da prema jugoslovenskom narodnom buenju vode i podese doslednu i sistematsku politiku jedne linije. U unutarnjoj politici Ilirci su im trebali kao podesno orue protiv Maara; u spoljnoj, prema jednom priznanju ministra unutranjih poslova od god. 1836., oni su se nadali da e im Ilirci privui ostale svoje jugoslovenske sunarodnike. ta bi bilo prirodnije kod te dvostruke koristi nego da taj pokret prihvate i pomau? Oni su, meutim, vodei jednu, kako se kod njih zvala, politiku cik-cak linije, taj pokret as guili, as dozvoljavali. Pristajali su, radi Maara, na jaanje hrvatske narodne svesti; radi politikih tenja na Balkanu bila im je prijatna i jugoslovensko-ilirska propaganda; ali, bojali su se daljeg razvoja te ideje. U Beu su se bojali da jugoslovenstvo u svojoj prirodnoj razvojnoj liniji narodne svesti ne pree u sveslovenstvo, koje je etrdesetih godina XIX veka ve osvajalo omladinu eha i Srba; a sveslovenstvo je, po bekim shvatanjima, znailo gravitaciju prema Rusiji kao glavnoj slovenskoj sili. Otkako je ideja nacionalizma poela da osvaja Evropu, austriska dravna zgrada stala je da puca na vie strana. Od svih evropskih drava ona jedina nije imala nikakvo nacionalno obeleje, niti je odgovarala duhu novoga vremena. Njene drave vezala je zajedno samo jedna dinastija n njena militaristika i birokratska orua, upotrebljavajui pri tome najkrua sredstva reakcije. Nekad je, do XVIII veka, razne narode u austriskom sklopu spajala potreba zajednike odbrane od Turaka; ali, od XIX veka, otkad je Turska nagnata u nepopravljivu defanzivu, prestala je i ta potreba. Probuena narodna svest poela je da stvara novu ideologiju, teila je za svojim graanskim pravima i slobodama, i kao krajnji cilj svih svojih nastojanja postavljala je

525

ujedinjenje svih svojih saplemenika u jednu narodnu dravu. Nije bilo nijednog naroda u Austriji koji nije imao tih tenja. Ali, ipak, bilo ih je nekoliko koji su iskreno ili za tim da te tenje pomire sa dotadanjim dravnim sistemom. Ako je svima narodima Austrije prve polovine XIX veka bio cilj da se ujedine sa svojim rasturenim ili razdvojenim saplemenicima i stvore narodnu dravu, nije im svima bio cilj da ta njihova drava bude i sasvim samostalna. Dobar deo austriskih dravnika, naroito slovenskih, nalazio je ak da bi raspadanje Austrije u nekoliko malih samostalnih drava dovelo do obrazovanja izvesnih dravnih organizama koji ne bi bili dovoljno sposobni za ivot; dosta dravnika na strani mislilo je da je Austrija jo potrebna radi odravanja evropske ravnotee. Da je nema, nju bi trebalo stvoriti, glasila je uvena krilatica eha Palackoga, koja se posle esto ponavljala. Sloveni su, tokom XIX veka, pokazivali najvie revnosti da se Austrija odri. Dok su Nemci i Talijani teili za svojim ujedinjenjem bez Habzburga i van okvira Austrije, dok su Maari traili samo personalnu uniju s Austrijom, dobar deo Slovena toga vremena hteo je i austriski okvir i Habzburge, samo je traio prelaz iz dotadanjega centralistikoga ureenja u federativno, koje bi ih dovelo vie do izraza. Razlike u shvatanju velikih dravnih pitanja izmeu Maara i Hrvata postale su znatne. Maari su za podruje Sv. Stevana bili centralisti, u dobroj meri bez privrenosti za dinastiju, i sve vie skloni liberalnim socijalnim reformama. Hrvati su naprotiv bili federalisti, konzervativci i zbog neprijateljstva Maara traili sve vie oslonca u dinastiji. Da maarski centralizam nije imao onako suvie nacionalan i bezobziran karakter, Srbi bi, u tim politikim shvatanjima, imali sa njima vie dodirnih taaka nego sa Hrvatima. Osloboenje seljaka i druge liberalne reforme Srbi su kao preteno seljaki i demokratski narod primali sa zadovoljstvom, za dinastiju nisu ni sami oseali naroite ljubavi, a administrativni centralizam bio im je ve u navici. Ipak, u celoj ovoj borbi Srbi su, i to gotovo iskljuivo iz nacionalnih razloga, simpatisali Hrvatima. Jer kod ovih je, na vidiku celome svetu, otpor protiv Maara sve vie dobijao nacionalno obeleje, mada motivi za nj nisu kod ovih krugova imali isto ishodite. Hrvatski plemii su ustajali protiv maarskih zahteva zbog ugroenih tradicija i jo vie zbog osloboenja kmetova; hrvatsko svetenstvo zbog maarskoga protestantskoga liberalizma; vojni graniari zbog odanosti dinastiji i svog prilino povlaenoga poloaja; a samo su mladi Ilirci uneli u borbu ist stav nacionalne otpornosti. Sukobi izmeu Maara i Hrvata postajali su sve otriji. Maari jezino pitanje nisu hteli da skinu sa dnevnog reda, i kada su na pounskome saboru od god. 1839. uli izjavu Hrvata da e oni, ako doe vreme i potreba, zameniti latinski jezik svojim narodnim a ne maarskim, Maari u tome nisu hteli videti prirodnu reakciju hrvatskoga nacionalizma, nego su to oglaavali upornou koju pothranjuje beka vlada samo da njih uutka. Maarski saborski zakljuak iz te godine, da u Hrvatskoj i Slavoniji za deset godina mora poeti slubena upotreba maarskoga jezika, Hrvati u to vreme nisu doista mogli osujetiti drukije nego pomou Bea. Meternih nije mnogo krio svoje gledite da Hrvate treba podravati u tome otporu, i uticao je da se taj zakljuak ne potvrdi. Kao odgovor na maarsko dranje dola je god. 1840. odluka hrvatskoga sabora da se moli na Dvoru otvaranje katedre narodnoga jezika na zagrebakoj akademiji i na svima gimnazijama, i Dvor je tu molbu, dosledan svojoj politici, i primio. Ali, Be u toj politici nije i izdrao, moda donekle zbunjen razvojem prilika u samoj Hrvatskoj, a delom i po sistemu da uvek zadri poneto kao neku vrstu politike ucene. Jedan deo hrvatskih plemia, koje su vodili braa Levin i Juraj Rauh, behu protiv ilirske panslavistike

526

ideologije postavili isto hrvatsku, odbacujui sve to je Gaj uveo: pravopis, tokavsko nareje, ilirsko ime. Oni su se vraali na kajkavsko kao pravo hrvatsko nareje, na stari pravopis, na lokalne tradicije. U jednoj popularnoj pesmi tog vremena govorilo se: ujte ljudi, ujte, udnovate stvari Kako se vu Zagrebu narodnost sad kvari. Sebrali se jesu nekteri Horvati Koji za to ime nita ne su znati, Neg se prekrstili jesu na Ilire I tako odstupili od prave svoje vire. Ali, dok su ti protivnici Ilira bili tako iskljuivo konzervativni u tim pitanjima, u drugim, za poloaj kraljevine Hrvatske ne manje vanim, behu prihvatili u mnogom najradikalnije maarske zahteve. Pristajali su da se, u interesu to vre veze sa Maarima, ukinu hrvatska municipalna prava, da se umesto delegata hrvatskoga sabora biraju za Poun neposredni hrvatski poslanici, da se uvede maarski jezik. Ta stranka, koja je sebe smatrala jedinom pravom horvatskom strankom, koja je kao svoj program istakla, pre svega, sporazum sa Maarima, dobila je u narodu sve do god. 1918. ouvano ime maarona. U Hrvatskoj, gde je borba izmeu Iliraca i maarona od god. 1841. postajala sve unija, Be je, odjednom, umesto da pomae prve, stao da povlauje otporu drugih. Za hrvatskoga bana bi god. 1842. imenovan Maar, Franjo Haler, a god. 1843. doe i zabrana ilirskoga imena. Nalo se, odjednom, da ilirizam pretstavlja dravnu opasnost i za unutarnji i za spoljnji mir. Budim ga je sumnjiio zbog veza sa Rusijom i zbog panslavizma; Rim se bojao da se Hrvati suvie ne izmeaju sa izmaticima; Travnik se tuio da Ilirci unose nemir meu bosanske franjevce; a Be je, verujui u sve, a ne mogui da sam oceni sa svoga gledita jo jednom sve dostave, doneo pomenutu odluku o zabrani. Meternih, koji je sebe nazivao starim lekarom u velikoj bolnici sveta, nije pogodio pravi lek. On je mogao zabraniti ime, ali nije mogao uguiti ve potpuno osveeni duh, na ijem je buenju i on sam posredno sudelovao. Rad Iliraca nastavljen je u poetom pravcu, samo je mesto ilirskoga dolo sad narodno ime. Narodna stranka zadrala je potpuno ilirsku ideologiju, samo je, usled sve ivlje politike borbe, teite njenoga rada preneseno vie sa knjievnoga i propagatorskoga na politiko poprite i dobijalo ue polje aktivnosti. Zabranu ilirskoga imena Maari su smatrali kao svoj uspeh. U pounskome saboru od god. 1843. oni su otro protestovali kad je hrvatski delegat poeo svoj govor, po obiaju, na latinskome jeziku, a 8./20. jula stvorili su zakljuak da je u zajednikome saboru jezik samo maarski i da se Hrvati moraju njime sluiti. Hrvatski delegati napustili su zbog toga sabor; ali, Maari se nisu na to obazirali, nego su doneli i dalje odluke: da u Hrvatskoj niko za deset godina ne moe dobiti javne slube ako ne znadne maarski, poto je taj jezik postao, njihovim reenjem, slubeni jezik celog ugarskog podruja sa Hrvatskom zajedno. Dvor i beka vlada nisu mogli da odobre taj zakljuak a da ne povrede tradiciju i ne ozlojede Hrvate. Grof Kolovrat, u svojem referatu, govorio je bez ustruavanja o ludom maarskom jezinom fanatizmu i traio jednom samo neto energije mesto stalnog poputanja. Meternih je usvajajui referat, dodao sa svoje strane: to vredi za maarizam, moe se isto tako primeniti na slavizam, ne videi ili ne hotei da vidi da je u jednom sluaju bio ist napad a u drugom samo odbrana. Ne lopustiti

527

Maarima u tome pitanju, u koje su oni uneli svu svoju nacionalnu strast, znailo je reiti se na borbu sa njima; a popustiti im znailo je rtvovati Hrvate, izgubiti potrebnog saveznika i okrnjiti jedno naelo tradicije. Kakvo bilo pozitivno reenje, ono je imalo da ogori jednu od dve strane. Hans liter ima stoga potpuno pravo kad kae da je ovo pitanje jezika postalo dravno pitanje Austrije. Dvor se dugo vremena reavao i odluio najposle da ne popusti. Aula est pro nobis, ponavljalo se tada meu zadovoljnim Hrvatima. Maari su besneli. Kad bi hrvatski delegati poinjali svoje nemaarske govore, prolamala se saborska dvorana od maarskih protesta; sabor nije dao da se ti govori belee, ni da se zavode u zapisnike sednica. Kao krajnji rezultat dola je god. 1844. careva odluka da se od maarskih predloga primi samo jedan, neto malo izmenjen: da hrvatski poslanici posle est godina moraju na saboru govoriti maarski. Kada je zabranjeno ilirsko ime u Hrvatskoj, kada su poele ove borbe u Pounu, Hrvati su jedan deo svoje aktivnosti preneli i u Beograd. U Beogradu je god. 1844. pokrenut mali list Branislav, z kojem su Hrvati objanjavali svoj sukob sa Maarima, a Bogoslav ulek tampao je tu svoj programski spis ta namjeravaju Iliri, koji ima, isto tako, antimaarske i antimaaronske tendencije. Ove druge su u krugovima Iliraca bile ne manje slabije od prvih, jer su maaroni u ovo vreme razvili otru borbu protiv njih. Borba za dobijanje veine u zagrebakoj upaniji, u kojoj Gaj umalo nije platio glavom, god. 1842., bee donela pobedu njegovoj stranci. Maaroni uloie protest zbog nezakonitosti izbora kod ugarske Dvorske kancelarije i izradie raspisivanje novih izbora. Opozicija hrvatskih maarona protiv narodne stranke ila je ak dotle da je pretstavnik Turopolja, Anton Josipovi, traio da se njegov kraj izdvoji iz zagrebake upanije i potini neposredno Maarskoj. U takvoj razdraenosti moglo se oekivati sve. Pri ponovnim izborima za zagrebaku upaniju, 17./29. jula god. 1845., dolo je, posle pobede maarona, do tolikih sukoba i demonstracija da se morala umeati i vojska. Zagrebakim ulicama prosula se krv i 14 ljudi izgubi ivote. Videi da u Maarskoj sve vie jaa duh otpora, beka vlada je poela ponovo poputati hrvatskoj narodnoj stranci. Ilirsko ime bi god. 1845. i opet uvedeno, po vladinoj dozvoli, mada sa naivnim ogranienjem da se sme upotrebljavati samo za knjievne, ali ne i za politike ciljeve. Sem toga, u samoj Hrvatskoj beki dvor je obuzdavao maaronsku stranku, ne putajui da joj zavedeno seljako plemstvo slui kao glavno orue pri majorizaciji narodnjaka. Ogoreni maaroni napustili su hrvatski sabor kada su doznali za odluku cara Ferdinanda da na saboru ne moe uestvovati seljako plemstvo, koje im je bilo glavni stub veine. Narodna stranka, elei da svoj sabor napravi sreditem hrvatskoga politikoga ivota, donela je, u septembru god. 1845., zakljuke o preustrojstvu njegovom. U sabor su, kao virilni lanovi, ulazili otsad i svi pravoslavni episkopi zajedno sa mitropolitom, kome je dano poasno mesto uz bana. Kao jezik sabora uveden je, pored latinskoga, i srpskohrvatski. Nacionalna nota prevlauje u celom radu toga sabora. Hrvatskoj se, reio je sabor da zamoli vladara, imala vratiti onakva vlada kakva je postojala kratko vreme od god. 1767. do god. 1771.; hrvatska akademija treba da se pretvori u univerzitet, na kojem e se predavati i hrvatska istorija za narodnih vladara; treba da se otvori hrvatsko pozorite; treba, jednom reju, stvarati hrvatske ustanove i izraivati dosledno narodnu svest, da ne bi Maari svojim radom i kulturnim ustanovama postigli svoje namere pre no to se Hrvati organizuju. U toj tenji za potpunom emancipacijom donesen je i predlog da se zagrebaka biskupija digne na arhibiskupiju i postane glava hrvatske katolike crkve. Da bi mogli i provesti sve te elje i planove,

528

narodnjaci su sve vie gledali da se to tenje veu uz Dvor; stoga su molili da im se za bana ili potkralja imenuje jedan nadvojvoda. Da je takvo dranje Hrvata izazvalo kod Maara sumnje i prekore razume se samo po sebi; uostalom, nije bilo teko ni prozreti ta se hoe i na jednoj i na drugoj i na treoj strani. Uoi god. 1848., kada je trebalo davati uputstva delegatima izabranim za pounski sabor, Hrvati su ve imali sasvim odreen svoj nacionalni stav. Njihov sabor je 11./23. oktobra god. 1847. proglasio na svome podruju narodni jezik zamenikom latinskoga; a da pokae predusretljivost prema maarskome narodu, reio je da hrvatski pretstavnici mogu u zajednikom pounskom saboru upotrebljavati maarski. Vie poputanja odista se nije moglo traiti, ako se namerno nije htelo ii za tim da se Hrvatima, vremenom, sasvim utre njihova nacionalna individualnost. U Hrvatskoj se narodni jezik uvodi ovuda kao slubeni; u Ugarskoj i u zajednikim poslovima usvaja se maarski. Maari time nisu nita gubili; naprotiv, odricanjem Hrvata od latinske tradicije dobili su u pounskom saboru punu pobedu svoga jezika. Ali, umesto da ta odluka umiri Maare, ona ih je samo raspalila. Lajo Kout, glavni vo maarske opozicije, protivnik Bea i dinastije, sjajan besednik koji je prosto maijao ljude, ustao je sa svom reitou, punom temperamenta, protiv Hrvata i njihovih odluka. Njegov pokuaj da se objasni sa Hrvatima oni su odbili iz bojazni da im se to u Beu ne upie u greh. Verujui posle toga jo vie da je hrvatska opozicija prvenstveno beko delo, Kout se nije ustruavao ni od kakva sredstva da joj nateti. Stoga maarska opozicija u pounskome saboru trai da se u tri slavonske upanije, poeku, virovitiku i sremsku, posle est godina uvede maarski, a u Hrvatokoj da se vrati latinski jezik. Sada su hteli tamo taj mrtvi jezik tradicije, samo da bi spreili ivi hrvatski jezik budunosti. U sva hrvatska nadletva imao se, u prepisci sa Maarima, uvesti maarski. Na novcima i peatima moraju biti samo latinski natpisi, a na svima javnim zgradama maarske zastave i dravni grb. Uzalud je prilian broj razumnih Maara odvraao ljude od takvih zakljuaka koji su nasilniki i nepravedni. Kakav izgleda maarski liberalizam i njihova borba za slobodu, kad tako nimalo ne tuju slobodu drugih? Ali, voena Koutom, maarska je veina primila te zakljuke; nu, Dvor nije hteo da ih potvrdi. Usred veanja pounskoga sabora stie iz Pariza vest o tamonjoj februarskoj revoluciji god. 1848., koja dovede do pada kraljevstva i proglasa republike. Francuski primer nae odmah svoje sledbenike meu nemakim liberalima, koji u martu sazvae svoj svenemaki sabor u Frankfurtu sa jasnom antiaustriskom tendencijom. Uskoro, revolucionarni talas zahvati i austriske zemlje. Pobuni se ak prestoni Be i izazva pad kneza Meterniha, 1./13. marta. Sem Bea uzbuni se Prag, digoe se Maari, ustadoe Talijani. Dok je u Parizu revolucija imala socijalno-politiki, u Nemakoj nacionalnoliberalni karakter, u Austriji je ona brzo dobila iskljuivo nacionalistiko obeleje. Stara feudalna Austrija zaljuljala se iz temelja. Maarski pokret, koji se jo pre koju godinu, i jo moda pre koji mesec, mogao stiati nekim liberalnim i nacionalnim ustupcima, razvijao se sada u veliku nacionalnu akciju, koja je od Dvora traila krupne rtve. Kout postade gospodar situacije, oboavan od maarske omladine i svih radikalnih nacionalista. Njegova svemo u Maarskoj, posle ovih diskusija u pounskome saboru, i posle njegova tvrenja da on u Ugarskoj zna samo za jedan narod, i to maarski, a da Hrvatsku ne moe da nae na mapi, niti zna za hrvatsku narodnost, znaila je nesumnjiv i neotklonjiv sukob sa Hrvatskom. Hrvati ne samo da nisu imali vere u nj, i u reim kojem bi on bio glavni pretstavnik, nego su ga odmah, od prvoga asa, smatrali kao svoga

529

najubeenijega i najopasnijega protivnika. Na pounskome saboru god. 1847. on je, u srdbi, doviknuo hrvatskim poslanicima rei koje se nisu mogle zaboraviti: Gde je ta vaa zemlja? Ona nije dovoljna ni za doruak! Radikalizam Maara preneo se na Hrvate isto onako kao to je i sav taj nacionalni polet Hrvata tridesetih i etrdesetih godina XIX veka, posredno i neposredno, rezultat maarske nacionalne aktivnosti. Oduevljeni prijem Maara u Beu, odmah po padu Meternihovu, i poboljani izgledi da Maari postignu u novoj ustavnoj eri ono to im se uskraivalo u vreme dvorskoga apsolutizma, pokrenue Hrvate da se i oni jave sa svojim zahtevima. Ivan Kukuljevi, mlada nada Hrvatske, uen, radin i rodoljubiv, kome je sabor bio poverio spremanje istoriske grae za dokazivanje starih hrvatskih pravica i za studiju narodne prolosti, traio je ve 5./17. marta god. 1848. da se i Hrvatima dadu sva ona prava koja behu dobili Maari: sloboda tampe, demokratizacija sabora, naputanje kmetskih obaveza i stvaranje narodne garde. Jedan privatni ogromni zbor hrvatskih rodoljuba, odran 13./25. marta u Narodnome domu, traio je sem toga jo i da kralj odmah imenuje jednu potpuno samostalnu hrvatsku vladu, sa pukovnikom Josifom Jelaiem kao banom i da se pripoje Hrvatskoj Dalmacija, Rijeka i Vojna Granica. Jo pre toga zbora, na dva dana, beki dvor je sam imenovao Jelaia za hrvatskoga bana, znajui njegovu energiju, verujui u njegovu vojniku odanost i vodei rauna o njegovoj popularnosti. Pada u oi da je hrvatsko drutvo, bar jednim delom, ovoga puta odustalo od svoga krutoga plemiskoga stava, to je dolo, nesumnjivo, pod uticajem mlaih intelektualaca, pod utiskom seljake bune u Galiciji i naroito u vezi sa revolucionarnim duhom novih liberalnih ideja. Da e protiv osloboenja seljaka meu plemiima biti ipak dosta opozicije bila je pojava koja se mogla unapred oekivati; ali, donekle je bilo neobino da su agitaciju u tome pravcu razvili i maaroni. Oni su se poveli za maarskim primerom, jer su znali da su liberalne mere bile i u programu maarskih narodnjaka. Na politiko dranje Hrvata delovalo je mnogo i dranje ostalih Slovena u Austriji. Protiv pangermanskih manifestacija u Frankfurtu javie se panslavistike u Beu i Pragu. Federalizacija Austrije, za kojom su teili svi Sloveni, bila bi mogua samo kad bi se suzbila dotadanja hegemonija Nemaca, i ako se ne dozvoli da se Austrija spoji sa Nemakom i time samo pojaa nemaka snaga. Ujedinjeno slovenstvo, pod habzburkim skiptrom, bilo bi, u isti mah, i najbolja odbrana protiv suvie velikih nacionalnih prohteva probuenih Maara. Od 19. do 24. marta (od 31. marta do 4. aprila) odrali su u Beu tri vana zajednika sastanka pretstavnici raznih slovenskih naroda iz Monarhije i na njima je reeno da se ivo neguje slovenska solidarnost i preko jednog odbora stvori ve sada to tenja saradnja izmeu austriskih Slovena. Na tim sastancima sudeluje od uglednijih Slovena oduevljeni panslavist Slovak Lj. tur, F. L. Riger, Gaj, A. Brli, P. afarik, F. Mikloi, I. Kukuljevi i dr. Be je tada postao glavno politiko sredite za Slovene. U nj se naroito bee skupilo mnogo Hrvata; bilo je vie od 400 samih delegata, koji behu doli da Dvoru podnesu zakljuke hrvatskog zbora od 25. marta. Tu prvi put ulazi u politiki ivot i jedan mladi katoliki svetenik, nesumnjivo najsvetliji um koji je imala Hrvatska, Josip Juraj trosmajer. Taj mladi Oseanin (roen 23. januara [4. februara] god. 1815.), poreklom iz jedne vojnike nemake porodice koja se odavno pohrvatila, vaspitavao se u Peti, sem u teologiji, jo i u panslavistikim idejama Jana Kolara, onoga istoga oveka koji je oduevljavao i Gaja i tolike druge javne radnike Jugoslovena. Od god. 1847. taj mladi a ueni ovek postao je dvorski kapelan u Beu, i tu doao u veze sa esima i primio njihova politika shvatanja o potrebi da se Austrija reorganizuje na

530

federativnoj osnovi. esi su u to vreme bili glavni pobornici miljenja da Austriju treba odrati, u izvesnim momentima ak poto poto. inili su to iz tada opravdane bojazni da bi Austrija, ako je ne spasu Sloveni, mogla podlei germanskom nacionalnom pritisku, ui potpuno u nemaki savez i tako, u moru nemtine, ugroziti narodnu budunost Slovena. esi su se, gore na severu, opkoljeni sa tri strane Nemcima, nalazili prvi na udaru, i oseali su vie nego ijedno drugo slovensko pleme, sem Luikih Srba, neposrednu opasnost od nemake snage. Jo god. 1846. pisao je njihov vo Karlo Havliek da je Austriska monarhija najbolja garantija za ouvanje nae i ilirske narodnosti; sada, kada je eka pozivana da poalje svoje delegate na frankfurtski sabor, to je bilo opte uverenje celog ekog drutva. Na prve vesti o neredima u Beu i o nacionalnom oduevljenju Maara i Hrvata, reie se i Srbi u Ugarskoj da trae istinsku ravnopravnost i puna politika prava za sebe. Brzo gotovi na odluku, oni podigoe, bez naroite unapred izvedene organizacije, nekoliko mesnih pobuna. 10. marta zbacie Srbi optinske vlasti u Zemunu i Panevu i naterae slabije vojnike odrede da se povuku ispred njih. Te pobune nemaju spoetka antimaarski karakter, nego su isto protesti protiv dotadanjeg reima. ta vie, Srbi su spoetka bili ba voljni da se sa Maarima zajedno bore za opte slobode. U Peti mladi srpski aci i pretstavnici od 83 optine bratimili su se sa maarskim revolucionarima. Pretstavnici pobunjenih optina sa poverenjem dolaze u Poun da trae pomo i podrku. Srpski pounski aci uestvuju u maarskim podvizima i reavaju da po njihovom primeru krenu akciju i meu svojim zemljacima. Meu njima je najoduevljeniji mladi ajka Svetozar Mileti, Sveslav kako se sam zvao, ak ekih romantiara turove i Kolarove kole, aktivan i smeo borac, koji je uvek svoj nacionalistiki program dopunjavao istinskim duhom prave i iroke slobode graanske i socijalne. On e postati jedan od glavnih omladinskih radnika u srpskoj revoluciji god. 1848., unosei u nju mnogo sranosti i irokog zamaha. Ali, Maari ponuenu srpsku saradnju nisu hteli da prihvate. Jovan Suboti pria u svojoj Autobiografiji kako je posle onog bratimljenja sa Maarima u Peti bilo ugovoreno da se odmah sutradan (on ne navodi taan datum) sazove veliki miting kod muzeuma. Ali, do njega ne doe. Maarska vlada ne samo to ga je spreila nego i neprijateljski duh duhne proti srpskoj skuptini, a naroito proti onima koji su se u njoj istakli. Kada je deputacija srpske novosadske optine dola u Poun sa svojim narodnim zahtevima, traei, u duhu potpune ravnopravnosti, potovanje svoje narodnosti, i kada je izjavila da su Srbi spremni za Ugarsku i Maare iveti i umreti, oni su se vrsto nadali da e im Maari bez mnogo ustezanja, oberuke, izii na susret. Koutovi odgovori, mada teoriski ispravni, s uveravanjima da u novoj demokratskoj i slobodarskoj Ugarskoj nee biti nikakvih smetnja napredovanju ljudi druge vere i drugog maternjeg jezika i da e biti irok otvoren drum za utakmicu evih sposobnih, nisu, ipak davali Srbima dovoljno sigurnosti da e njihova nacionalna budunost biti zaista obezbeena. Oni nisu traili samo graanska nego jo vie svoja nacionalna srpska prava. Bojali su se naroito da, usled njihovih starih sukoba sa Maarima, ne bude kakvog novog pritiska i osvete. Poneto su svakako uli i od Hrvata o Koutovom dranju prema njima. Traili su stoga da im pre svega nova maarska vlada prizna njihovu dotadanju autonomiju. Maari im ba u tom pogledu nisu hteli dati nikakav obavezan odgovor, oevidno stoga to su drali da je srpska autonomija, sem isto verskih pitanja, politiki nezgodna u dravi u kojoj ve padaju mnoge stare privilegije, gde zakon zajemuje slobodu i ravnopravnost i gde se

531

trai jedinstvo uprave i dravne celine. Srbi su traili precizan odgovor, a kad ga nisu dobili, onda je ore Stratimirovi, inae ovek neobuzdanih ambicija a ograniene sposobnosti, zapretio da e oni potraiti pomoi na drugoj strani. Razdraeni Kout nazvao je takvu izjavu veleizdajom i dodao je da e onda izmeu Maara i Srba spor reiti ma. Ali, nezavisno od toga sukoba, maarske vlasti behu ve poele da provode maarizaciju u svima nemaarskim optinama i da uvode maarski jezik ak i u matrikule srpskih crkvenih, odnosno optinskih nadletava. To je govorilo oevidno o nepotovanju dotadanje tradicije i o tenji da se maarski jezik naturi i mimo slubeni saobraaj. Srbi su u tome videli prve korake da se okrnje njihove autonomne povlastice i prve znakove opasnosti za svoje nacionalno obeleje. I stoga prvo oduevljenje za zajedniku borbu popusti, i kroz narod proe glas da treba suzbijati prohteve Maara. Ve 12. aprila u Kikindi izbi pobuna, koja se brzo rairi po celom kikindskome i potiskome kraju. Nedavno je Vasa Bogdanov objavio knjigu Ustanak Srba u Vojvodini i maarska revolucija 1848. i 1849., u kojoj je, jednostrano, ne traei nikakve veze i dodirne take Srba sa ostalim Slovenima u toj borbi, pokuao ovaj srpsko-maarski sukob svesti poglavito na njihovu socijalnu suprotnost, na suprotnost interesa i ciljeva, koji su bili neumoljivo odreeni socijalnom pripadnou uesnika u tim pokretima. Kada je srpski pokret tokom aprila dobio nov pravac, zatraie Srbi saziv narodnoga sabora u Karlovcima. Mileti mu je ak zakazao i dan. Mitropolit karlovaki Josif Rajai, koji je po svojem poloaju imao pravo da sa carskim odobrenjem sazove sabor, kolebao se spoetka; ali, pod pritiskom javnog miljenja i jednog improvizovanog zbora u Karlovcima popusti. On nije bio nimalo borbena priroda; naprotiv, u celom njegovom dotadanjem radu, u Dalmaciji i Hrvatskoj gde je bio episkop, voleo je da se slui podzemnim putevima. Kao takav on nije bio ni revolucionaran. Naprotiv. U austriskim slubenim krugovima on je vaio kao lojalan ovek i sam se trudio da se odri to miljenje. Sada ga je, u ovom pokretu, ponela ambicija da postane patrijarh, a uticalo je na njegovo opredeljivanje i borbeno dranje carskoga enerala i bana Jelaia, za koga je tvrdo verovao da ne bi mogao nita preduzeti to bi bilo u protivnosti sa eljama Dvora, gde je imao veza i otvorenih prijatelja. Dvor, meutim, u celoj ovoj godini revolucije nije znao da nae odreen put. On je spoetka, na prve vesti o dogaajima u Parizu i raspoloenju u Nemakoj, bio veoma uplaen i kada su izbile pobune u Beu i Budimu odmah je rtvovao Meterniha, proglasio ustav i bio voljan da prihvati izvesne liberalne ustanove. Ali, kada je ceo pokret, usled dranja Nemaca, Talijana, Maara i Slovena, umesto liberalno-politikoga dobijao sve vie nacionalno-revolucionarni karakter, beki dvorski krugovi su se trgli i poeli udarati u reakciju. Videi kako opasnost od probuene narodne svesti biva sve vea i kako izvesni narodi neskriveno tee da raskinu veze sa habzburkom dinastijom i trae ujedinjenje sa svojim saplemenicima van granica njene drave, beka vlada se latila svojih oprobanih sredstava: da pomou jednih plemena izigrava druge, i da, zbog toga, potpiri i raspali sve strasti i sukobe koji su postojali izmeu raznih rasa i naroda u njenoj dravi. Na maarske nacionalne zahteve doe kao odgovor iz Bea imenovanje popularnoga graniarskoga pukovnika Jelaia za hrvatskoga bana i enerala, i samo dve nedelje posle toga imenovanja, 26. marta (7. aprila), njegovo proizvoenje za podmarala i postavljanje za glavnoga zapovednika cele vojske u Hrvatskoj i Vojnoj Granici. U Budimu su mogli odmah razumeti ta znai to izuzetno, u birokratskoj Austriji veoma neobino, napredovanje i imenovanje. A Be je u ovoj prilici radio mudro. Jelai je, kao

532

dobar Hrvat, uivao najlepi glas meu svojim sunarodnicima, i njegovo postavljanje za bana znailo je za Hrvate koliko ispunjenje njihovih elja toliko i stavljanje u izgled izvesnih uspeha, koji e se moi postii u skoroj budunosti pod njegovim vostvom. Sa druge strane, Be se na Jelaia mogao osloniti. On je bio disciplinovan vojnik, odgojen u Terezijanumu, i vaspitan u graniarskoj sredini, od koje beki dvor stoleima nije imao vernije. 7./19. aprila Jelai je primio svoju bansku dunost, kada je narodni pokret ve uvelike uzeo maha, i kada se i kroz ulice i kroz tampu govorilo o tome da se sva srpska i hrvatska plemena moraju spojiti, kada se traila veza sa Slovencima i kada se naglaavalo: Stupimo u savez sa svima austriskim Slavjanima, ne putajmo ni jednu dravicu, ni jednu varoicu, ni jedno seoce slavjansko da se od nas odcijepi. Ideoloki ilirski pokret pretvorio se sada u jednu veliku politiku akciju. On je imao ove teke godine, prvi put posle toliko vekova, da pokae da su, kad je u pitanju ideja narodnosti, ugroena od tuina, Srbi i Hrvati ve toliko mudri i uviavni da mogu i hoe spojiti svoje narodne snage i tim dokumentovati svest o svojoj nacionalnoj solidarnosti. Jelai je znao dobro raspoloenje duhova, sam je bio ponesen i iznesen njime, i stoga je u svom proglasu narodu hrvatskom i srpskom u Hrvatskoj, Slavoniji i Dalmaciji, tampanom u oba pisma, naglaavajui veliki zadatak koji je stojao pred njima, pozivao sve sugraane na slogu, ljubav i bratimstvo. im je Jelai primio vlast, objavio je svima podrunim organima da on postaje glavna i jedina vlast za izdavanje naredaba i reavanje raznih pitanja. On je, dakle, kao ban zamenio traenu hrvatsku vladu, da bi mogao tako prekinuti sve slubene veze sa ugarskim Namesnikim veem, odnosno novom maarskom vladom kao vrhovnim organom za Hrvatsku. Jelai je priznavao samo cara, odnosno kralja Ferdinanda. Hrvatska politika, posle svih ranijih veza sa Beom otpre i za vreme Ilirskoga pokreta, posle one velike narodne deputacije upuene kralju, i sada ovim proglasom banovim, orijentisala se potpuno prema Dvoru. U tome istome pravcu orijentisala se doskoro i srpska politika, kao i politika svih austriskih Slovena uopte, i to je doprinelo da ideoloke veze dobiju i jednu neposrednu praktinu politiku osnovu. Narodni srpski sabor u Karlovcima pretvorio se u veliku nacionalnu manifestaciju. Na sabor su doli zvani i nezvani, ne samo Srbi iz Austrije nego i nekoliko uglednih Srba iz Srbije, kao prota Matija Nenadovi, Dimitrije Mati, Jovan Risti i dr. Hrvati su poslali u Karlovce posebno izaslanstvo, kojem je bio na elu Ivan Kukuljevi. Oduevljenje je bilo neobino. Mirni, pospani Karlovci, sa njihovim pitomim pejsaom i dobroudnim graanstvom, vrili su od sveta. U njih se 1. maja god. 1848. steklo na 15.000 ljudi, triput vie nego to je bilo njihovih stanovnika. Ulicama su se meale patriotske i crkvene pesme, nekoliko guslara potsealo je na staru slavu. Na tome saboru Srbi ispunie dve svoje stare elje: obnovie Vojvodinu, koja je imala da obuhvati Srem, Banat i Baku sa Baranjom, kao posebno srpsko podruje, i obnovie patrijariju. Za vojvodu bi izabran graniarski pukovnik Stevan upljikac, koji se tada nalazio na vojni u Italiji, a za patrijarha karlovaki mitropolit Josif Rajai. Spremni na borbe, koje se nee dati izbei, Srbi sklapaju savez sa Hrvatima i biraju posebnu deputaciju, koja e na putu za Inzbruk, na carski dvor, svratiti u Zagreb i doi tamo u vezu i sa banom i sa hrvatskim saborom. Bila je neobino vana i u naoj istoriji novijeg vremena sasvim nova pojava da se ban Jelai, austriski aktivni eneral i velikodostojnik, obratio posebnim pismima ne samo Rajaiu nego da je, ta vie, ovlastio Kukuljevia da iz Karlovaca pree u Srbiju i

533

stupi u veze sa knezom Aleksandrom. Hrvati, dakle, ne trae samo saradnju sa Srbima iz Austrije, nego i sa Srbima van carskih granica. Srbija je ve tada postajala stoer srpstva, i ban Jelai i njegovi savetodavci znali su dobro da ko hoe trajan sporazum sa Srbima na jednom irokom nacionalnom programu taj ga ne moe postii bez uea Srbije. Svi drugi Srbi bili su samo delovi jedne celine, kojoj se sredite krvotoka nalazilo u Beogradu, gde se izraivala, postepeno, u skoro sasvim slobodnoj narodnoj dravi svest o oslobodilakoj dunosti njezinoj. God. 1847. osnovala se u Beogradu Druina Mladei Srbske, koja je kao prvu taku svoga programa donela ovu odluku: za spoljanje osloboenje srpskog naroda svestnim uiniti bia svekolikoga Srbstva, svestnim negdanje Carevine i sjajne budunosti svoje; dalje, upoznati i tenje skopati sa svima granama slovenskim. Ta omladina, kao i drugi srpski krugovi, doekali su Kukuljevia i lanove hrvatske deputacije sa velikim oduevljenjem. Misija Kukuljevieva sastojala se u traenju da se pristupi prouavanju o solidnom ureenju srpsko-hrvatskih odnosa i podeli vlasti izmeu podruja Vojvodine i Srbije sa jedne, i Hrvatske i Slavonije sa druge strane. Na to pitanje nije se odmah mogao dati odgovor, jer je Srbija morala da vodi u izvesnoj meri rauna ako ne toliko o raspoloenju Turske, a ono svakako o raspoloenju Rusije, koja je, kako znamo, bila naelan protivnik svake revolucije, a naroito ove, iji je zaetak bio u republikanskome Parizu. Dalje, ni svi ljudi u Srbiji nisu bili naisto ta sve ima da se radi. Tvorci Naertanija mogli su biti zadovoljni videi da se njihov program pomalo ostvaruje; ali, bilo je i drukijih shvatanja. Toma Vui, surovi vlastoljubac i ovek prost i uskih pojmova, nije sada bio za to da se Srbija uplie u te poslove, mada je i sam, i to nedavno, prihvatio ideje Naertanija. To je ovog puta inio neto stoga to im nije shvatao pravi domaaj; neto to nije eleo da se, u sluaju uspeha, digne ugled njegovim protivnicima, meu koje je sada ubrajao donekle i kneza, a naroito dojueranjega druga, Avrama Petronijevia; a neto iz sebinosti, svestan da u Srbiji ima znaaja, ali bez uverenja da e ga imati u tolikoj meri i u ostalom srpstvu. Ali, stvari su ipak ile napred. Gaj je, u saglasnosti sa Jelaiem, odravao stalne veze sa Srbijom preko svoga poverenika kapetana Krizmania, a i neposredno, preko pisama. Dok se srbijanska vlada kolebala, vodei rauna o raznim tekoama, dotle je narod, sam, bez iijih uputstava, stvorio uzajamne veze. Narod i sa jedne i sa druge obale Save poeo je da opti neposredno. Granica kao da nije postojala. Ima vesti da je ve u maju god. 1848. bio kordon spram Srbije razjuren i da je potpuni slobodni prelaz u mitrovakom vojnom okruju bio sproveden izmeu Srbije i Austrije. Srbijanci su dolazili meu pobunjene graniare i zajedniki istupali. Narodna svest je potpuno probuena; Srbi ve tada otvoreno govore o svome optem ujedinjenju. U mitrovakoj crkvi je pop Stevan Damjanovi besedio o vaskresu velike srpske drave cara Lazara i traio da se svi Srbi dignu na oruje i da porade na dobro srpske nacije. Srbi iz Srbije ak pomau savetom austriskim vlastima i imaju velik autoritet u uzbunjenoj masi. Njih svet slua vie nego same austriske vlasti, smatrajui ih vie svojim. Srpski ljudi, iz Srbije, uvaju stanove austriskih oficira i tite ih od pobunjenika, pa ih, po potrebi, sklanjaju ak na svoje podruje, preko granice. U izvesnim pukovima Srbi preuzimaju svu vlast. Na podruju Srema oni su se ponaali jedno vreme kao gospodari situacije i kao kod roene kue. Glavni odbor Srba u Vojvodini, izabran na Majskoj skuptini, pod uticajem ratobornoga ora Stratimirovia, bee 12. maja izdao proglas narodu da odree poslunost vojnim i graanskim vlastima i da se pokorava samo njegovim naredbama.

534

Prema tome, i Srbi su raskinuli sve veze sa Maarima i njihovim vladom i stupili otvoreno u revoluciju. Ali, njihov poloaj bio je mnogo tei nego hrvatski. Jer dok su Hrvati imali svoj politiki sabor, dok je kralj imenovao njihova bana, koji je imao pod sobom vojsku i kao njen zakoniti zapovednik mogao da njom raspolae, kod Srba je sve bila ista revolucionarna uzurpacija. Njihova Majska skuptina nije bila sazvana zakonitim putem; patrijarha i vojvodu car nije potvrdio; njihova vojnika organizacija bila je, prema tome, buntovnika banda. Maari su ih tako i prikazivali. Slubouljudni, izabrani vojvoda srpski, kao pravi graniarski oficir, nije stoga ni hteo da primi nove dunosti i da doe u Karlovce sve dok od cara ne dobije izrinu naredbu za to. Zanimljivo je, meutim, da je Jelai, mada je sve to znao, ipak uao odmah u slubene odnose sa Srbima, i priznao sa svoje strane i izbor vojvode i in patrijarha. On je gledao sadraj a ne formu revolucije, a ta je po svome glavnome toku bila dotad bez neke naroite opasnosti po habzburku dinastiju i pored nesumnjivog njenog srpskog nacionalizma. Kada se patrijarh na svome putu caru zaustavio u Zagrebu, prisustvovao banovoj instalaciji, i zauzeo u hrvatskome saboru svoje poasno mesto, dolo je tu 24. maja (5. juna) do dirljivih manifestacija za narodno jedinstvo. Ban i patrijarh behu predmet optih ovacija. Narod ih je nosio na rukama, ushien, gotov na sve. I patrijarh i ban bie odneseni u crkvu Sv. Marka, gde je sluena misa na slovenskome jeziku, a potom svi zajedno odoe i u pravoslavnu crkvu. Izmeae se fratri i popovi, razdragan narod grlio se i ljubio. Ovakvoga pozorja (veli jedan izvetaj) nije se videlo od kako je Hristijanstva na svetu. U Zagrebu tom prilikom bi reeno da Hrvati i Srbi veu svoju borbu zajedno, i da se nijedna strana nee zadovoljiti ustupcima koji bi se uinili samo njoj, a ne i drugoj strani. Izrino je govoreno da treba biti obazriv ne samo prema maarskim, nego u isto vreme i prema nemakim spletkama. Objavljujui utvreni sporazum u hrvatskome saboru, Jelai je izjavio da e se srpskoj deputaciji, koja ide caru, pridruiti i hrvatska. Izvesne rezerve bilo je ipak i u tim danima oduevljenja. Neki Hrvati zamerali su izboru srpskoga vojvode (nije im se sviala ak ni ta re, koja bi kao oznaavala nekoga koji vodi, koji je na elu, i koji bi, prema tome, bio vei od bana), nalazei da to znai srpsko izdvajanje. Ivan Kukuljevi je umirivao hrvatsku opoziciju time to Baka, Baranja i Banat nisu ni inae nikad bili pod banovom vlau, pa zato da je trae sad. Ustvari, za zamerke je bilo izvesne opravdanosti. Ako smo jedan narod, i elimo da spojimo svoje sudbine, i da se ujedinimo u borbi protiv tuina, to e nam dve svetovne poglavice? U kakvom e odnosu biti oni jedan prema drugome? Pozivati se na tradicije u tome pitanju u jedno vreme kada smo proglaavali naelo narodnoga samoodreenja i u revolucionarnome raspoloenju kidali mnoge veze i naslea izgledalo je nesavremeno i nategnuto, i to tim vie to se nije radilo o nekom u narodu ivom pravu. I da su bar izabrali koga za vojvodu! upljikac niti je za sobom imao neke znaajne porodine tradicije, niti je sam stekao kakvih zasluga u ovom nacionalnom pokretu, niti je, inae, pokazivao neke nacionalne revnosti, koja bi ga u ono doba lakog zanosa iznela na povrinu. On je bio samo dobar oficir, ispravan ovek i lojalan graniar. Reenje o srpskome vojvodi Hrvati bi, verovatno, primili sa manje opozicije, da nije bilo posredi i pitanje Srema. Srem je teritorijalno pripadao Slavoniji, odnosno banovoj vlasti, a Srbi su ga uzeli kao sastavni deo Vojvodine. Nu, hrvatski rodoljubi, u istinskoj predusretljivosti da doe do bratske saradnje, naoe sjajne razloge da ublae protivnike. Pa, ako Srem i doe Srbima, ne ide tuinu. I zar treba, po maarskom primeru, Srem silom drati pod

535

banovom vlau, ako on hoe u drugu zajednicu? Sloni Srbi i Hrvati e dobiti vie nego Srem, a zavaeni radi njega ostae na ruglo Maarima i izgubie vie. Maarska vlada gledala je na ceo ovaj pokret sa velikim ogorenjem. Majsku skuptinu i sve njene zakljuke oglasila je kao nezakonite i nevaee i odredila je saziv novog srpskog crkvenog sabora, u Temivaru, na koji je mislila neposrednije uticati. Srbi su to odbili, ne ulazei vie u veze sa Maarima. Petrovaradinski zapovednik, eneral Hrabovski, dobi naredbu od maarske vlade da proglasi opsadno stanje i upotrebi silu. Taj nadmeni, preki vojnik onemogui svaki sporazum sa Srbima svojom izjavom da on ne poznaje srpski narod u Austriji i Ugarskoj, i da onaj ko hoe da srbuje pree u srpsku kneevinu. Drugi dan Duhova, 31. maja, napala je njegova vojska Karlovce; ali, odbie je srpske ete Stratimirovieve, meu kojima je bilo i neto srbijanskih dobrovoljaca. Napad na Karlovce (pie Stratimirovi u svojim Uspomenama) bio je od presudnog domaaja za razvitak srpskog ustanka. Sad se tek on na celu Vojnu Granicu proiri. Oficiri i vojnici redovnih bataljona raskidoe vezu dosadanje discipline i pohitae k nama u Karlovce. Meu prvima bijae kapetan ajkaki Stefan Surduki, koji s velikim delom ajkake flotile iz Zemuna u Karlovce doplovi, gde se meni i Glavnome Odboru na raspoloenje stavi. Srbi potom osvoje Titel, gde je bio povelik arsenal, i proirie ustanak i na toj strani. Maari su za to vreme uspeli da uplaenoga cara Ferdinanda uvere kako Dvoru ne preti opasnost od njih nego od drugih neprijatelja. Istina je, odista, da Maari u to vreme jo nisu mislili na potpuno odbacivanje habzburke dinastije, bar jo ne u veini, i da su bili skloni na izvesna poputanja, ali pod uslovom da im Dvor ostavi slobodne ruke na njihovom podruju. Nepostojani i svake pronicavosti lieni car, sa okolinom koja kao da je bila izgubila glavu, usvojio je i maarsko gledite na srpskohrvatski pokret. 29. maja (10. juna) Jelai bi svrgnut sa banske asti, a srpskoj deputaciji bi reeno da je Majska skuptina konvenat, a za Srbe same ne bi ak upotrebljeno ni srpsko ime, nego ih car nazva svojim podanicima grke veroispovesti. ta sad? Car ih odbija, a sa Maarima je ve pala krv. Da zlo bude vee, sa neuspehom je i krvlju zavrio i veliki slovenski kongres u Pragu, koji je imao da bude odgovor svesnih Slovena na svenemaki kongres u Frankfurtu. Reakcija protiv Slovena poela je da caruje na sve strane, i to u asu kad su se oni najiskrenije bili reili da se bore za odranje Dvora i Austrije. Mada je bio svrgnut kao ban, Jelai je ipak ostao vojni zapovednik. Prema tome, on je zadrao stvarnu vlast u zemlji. Car je dopustio Maarima, ali su Jelaia hrabrili vojni krugovi. Hrvati su ga smatrali svojim glavnim voom, i sabor mu je dao ak diktatorsku vlast. Jelai je bio svestan svog znaaja i javno je govorio u Inzbruku: Ako hoete, moete me uhapsiti; ali ako biste to uinili, Hrvati bi sve svoje vojnike iz Italije odazvali. Zagreb postaje pod Jelaiem, posle strahovlade u Pragu, vano slovensko sredite u Austriji, u koje se stiu esi, Poljaci, Srbi, Slovenci, i tu ogorenje raste ne samo protiv Maara, nego i protiv Nemaca. U Ljubljani su Nemci razvili svoju zastavu, a Slovenci su se politiki sabirali poglavito u Beu, traei bojaljivo ujedinjenu Sloveniju, u ije ostvarenje nisu jo ni sami sasvim verovali, i iji su pripadnici, delimino, davali svoje glasove za kandidate frankfurtskoga sabora. Zagrebaka sredina je veoma aktivna, jer Jelai nee da gui javnu re. U Zagrebu se pokree Slovenski jug, pravi politiki list, na kojem rade ugledni ljudi i pisci, kao I. Kukuljevi, St. Vraz, I. Maurani i dr., i u kojem ivo deluje eka i poljska emigracija. U toj redakciji vrene su ak i vojnike vebe i raspravljalo se o mogunosti opteg ustanka itavoga slovenskoga juga.

536

udnu politiku vodi u to doba knez Milo. U elji da se ponovo vrati na presto u Srbiji, on je bio ponudio svoju saradnju Maarima. Traio je da oni ne smetaju da on bude izabran za despota Srba u Ugarskoj, a on e za to, za protivuslugu, delovati na Srbe da se smire. Kao despotu u junoj Ugarskoj njemu onda ne bi bilo teko da jednoga dana pokua da povrati svoju vlast i u Srbiji. Maari, naravno, nisu pristali na te predloge, kao uopte ni na kakav pokuaj da se stvori neko posebno srpsko podruje u njihovoj dravi. Na Majskoj skuptini Miloeva kandidacija nije uopte ni postavljana, oevidno iz obzira prema knezu Aleksandru, na iju se pomo i saradnju raunalo. To, ipak, nije zbunilo kneza Miloa. 9. maja on je, da bude blie srpskoj sredini i mestima dogaaja, stigao u Zagreb. Tu je odmah bio stavljen pod strau i, po naredbi Gajevoj, u ime bana, behu mu oduzeta sva pisma i novci. To je odgovaralo i eljama srpske vlade. Ona se bojala smutnja, koje bi po Miloevu dolasku na granicu mogle sigurno nastati, i stoga je elela da ga u Zagrebu uine bezopasnim. To utoliko pre to je nekako u isto vreme i knez Mihailo bio stigao u Novi Sad. I srpske i maarske vlasti obratile su na nj veliku panju; videvi to, knez se, i ne pokuavi nita ozbiljnije, vratio ponovo u Be i odatle u Zagreb, da pomogne osloboditi oca. Tako su se njihovi planovi razbili. Knez Milo je potom okrivljavao Gaja da mu je uzeo vee svote novaca (u sumama se nije slagao), da bi radi njegova osloboenja mogao dati izvesne nagrade ljudima u banovoj slubi ili inae. Istragom se utvrdilo da je Gaj u celu stvar uvlaio ak i banovo ime. Knez Mihailo, iz obzira prema Gaju i njegovom dotadanjem radu, kao i iz elje da ne izbije iskra razdora meu glavnim licima hrvatskog naroda, htede zatakati stvar; ali, to se ve nije moglo. Bila je u pitanju lino banova ast. Na sudskoj raspravi Gaj je bio osloboen iz nedostatka dokaza, jer knez Milo nije imao nita napismeno; ali, Gaj je zbog cele ove afere izgubio ne samo poverenje banovo nego i raniji ugled u narodu. On se branio da u ovoj stvari nije kriv, nego da mu se knez Milo hteo da osveti. Nu, danas je i suvie poznato kako je novac za Gaja doista odavno postao duogubac. Njegova sluba Meternihu i primanje novca od njega za poverljive izvetaje ne prikazuju ga kao oveka koji bi imao duhovne i moralne snage da se ne unizuje kad je u pitanju materijalna dobit. Za narodnu stvar bila je nesumnjivo ogromna teta to je ba u ovoj tako tekoj godini jedan ovek od inae visokih zasluga za narodni preporod iziao okrnjena ugleda. Dolazak knezova Miloa i Mihaila u jugoslovenske oblasti, u Zagreb i Novi Sad, i njihova tenja da ovaj pokret meu Hrvatima i Srbima iskoriste za svoje svrhe zadadoe dosta brige srpskoj vladi u Beogradu. Tim vie to je uhvatila sigurne dokaze da je stari Miloev protivnik, Toma Vui, poeo sa njim tajnu prepisku i raunao na njegov povratak; i to su dobro znali, a to je pokazivala i narodna skuptina od god. 1848., da Vui jo uvek ima veinu naroda za sobom. Ustavobraniteljska vladavina, koja je u Srbiji poela potiskivati raniji uticaj preanskoga inovnitva, bee izazvala izvesno neraspoloenje kod srpske inteligencije u Vojvodini, kod koje je poeo rasti uticaj obrenovievaca. Trebalo je stoga dati dokaza da i srpska vlada, kao i ostalo srpsko drutvo, prihvata stvar Srba u Vojvodini kao optesrpsku. Stoga vlada, koja je od poetka simpatisala pokretu i odravala veze sa svima glavnijim ljudima u njemu, postaje postepeno sve aktivnija. U tom joj poe na ruku i obrt u dranju maarske opozicije prema Beu. Car Ferdinand, koji bee popustio Maarima i pristao na stvarnu personalnu uniju, nije bio po svojim sposobnostima ovek koji bi mogao uliti poverenje ili naterati na poslunost. Sem toga njegov akt poputanja bio je u samim dvorskim krugovima

537

podvrgnut otroj kritici. Jaka vojnika stranka traila je ne popustljivost do slabosti, nego energiju sa respektom. Tako se i moglo dogoditi da je Jelai bio svrgnut kao ban, ali ipak zadran i trpljen kao zapovednik. U dvorskim krugovima, gde je imao preporuka i veza, Jelai je za hrvatsko i za antimaarsko stanovite naao puno razumevanja, i ak i potsticanja. Hrvati su dinastiji bili iskreno odani, dok se to za Maare nije moglo kazati, i posle prividnoga izmirenja sa njima. Vindigrecova vojnika i hirurka operacija u Pragu i naroito vojniki uspesi Radeckoga u Italiji daju nove snage vojnikoj stranci, i ona od juna god. 1848. poinje da govori nainom mnogo drukijim od ranijega. To daje nove hrabrosti i Jelaiu. On je, po povratku iz Inzbruka, vodio, posredstvom jednoga nadvojvode, pregovore sa Maarima, u kojima je zastupao ne samo hrvatske nego i carske interese. Traei samostalnost Hrvatske u unutranjoj upravi i priznanje srpske Vojvodine, on je istovremeno traio da Maari pristanu da ministarstva vojno i finansisko budu zajednika i da imaju sedite u Beu. Maari su odbijali i jedno i drugo; u prvome zahtevu gledali su isto odmetnitvo, ostvarenje drave u dravi, a drugi im je donosio dokaze o tome da se Jelai ne javlja samo kao zastupnik Hrvata i Srba, nego i kao organ kamarile. Stoga su traili da car-kralj Ferdinand odmah doe u Ugarsku, da svojim prisustvom pokae odobravanje novoga stanja i obezorua sve koji trae vie od onoga na to je on sam pristao. Kout je u saboru traio javno da kralj ispuni tu njihovu elju ili ak zahtev da se vidi hoe li dinastija iskreno da pomae narod u onom njegovom nastojanju da svu dravu odri neokrnjeno. Kralj to, pod uticajem svoje okoline i vojnike stranke, nije uinio. Maari su imali sa Srbima tokom leta god. 1848. nekoliko sukoba, ali nisu uspeli ni da ih razaspu, ni da ih ozbiljnije zaplae. Kada je 30. jula preao kod Sovina u Vojvodinu Stevan Knianin, lini prijatelj kneza Aleksandra, da se stavi na elo dobrovoljaca iz Srbije, donosei tim i stvarnu i moralnu potporu pobunjenicima, srpski pokret u Vojvodini dobi novi zamah. Posle neuspelih pregovora izmeu Jelaia i Maara spremao se i u Hrvatskoj sistematski plan za borbu. Kao svoga poverenika i efa eneraltaba srpske vojske imenovao je Jelai u avgustu pukovnika Majerhofera, dotadanjega austriskoga konzula u Beogradu. Jelai je zazirao od srpskih dobrovoljaca, i ak je pre, jo eneralu Hrabovskom poruivao da ne dopusti oivljavanje srbizma u Slavoniji. Majerhofer je imao da mu pomae u tom. To je imenovanje prilino uvredilo mladoga Stratimirovia, dotadanjega glavnog vojnikog voa srpskoga ustanka, koji je, ambiciozan i plahovit, izazivao sukobe, sem sa Majerhoferom, u emu je imao pravo, i na drugim stranama. Sa patrijarhom se bio zavadio toliko da je moralo doi i do tekih i za sav pokret nezgodnih i kompromitantnih scena, za koje nose krivicu podjednako i on i patrijarh. Jasno je od kolike je moralne tete bilo to preganjanje u jednome pokretu gde je dobra polovina uspeha zavisila od oduevljenja i moralne snage boraca, protiv kojih je, u dva tri maha, operisala daleko nadmonija sila. ta je u ovim borbama znaila snaga volje i oduevljenje pokazala je najbolje sjajna srpska odbrana Sentomaa, otad prozvanoga Srbobrana, na koji je 9. septembra bezuspeno udario sam ministar vojni Mesaro, poto je jedan raniji napad, izveden 7. avgusta, bio odbijen sa velikim gubicima kod napadaa. U to vreme bee i Jelai poeo borbu sa Maarima, na koju su ga Srbi ve odavno pozivali. Uinio je to po savetu svojih vojnikih prijatelja i u sporazumu sa carskom vladom. Ve i samo uestvovanje konzula Majerhofera u srpskoj akciji i njegovo upuivanje za efa taba srpske vojske ne bi se moglo izvesti da za to nije bilo odobrenja sa viega mesta. Jelai je 26. avgusta (7. septembra) god. 1848. objavio rat Maarima, a

538

etiri dana docnije ve je preao Dravu. Na to Maari, videi iza Jelaieva postupka nesumnjiv poticaj Bea, dadoe gotovo svu vlast svome vou Lajou Koutu. Carski komesar, grof Lambert, koga je Dvor uputio u Ugarsku kao glavnoga zapovednika vojske, bi u Budimu ubijen od razdraene svetine. Na to kralj Ferdinand imenova za svoga komesara i zapovednika cele vojske u Ugarskoj samog Jelaia. Maari uzee to kao akt krajnje bezobzirnosti i razvie otvoreno zastavu revolucije. Njima se pridruie i beki graani, meu kojima je jo vladao duh martovske revolucije i odvratnost prema reimu vojske i enerala, a kod kojih je, u isto vreme, postojalo i osetno antislovensko raspoloenje. Beku pobunu brzo uguie enerali Vindigrec i Jelai. Vojnika stranka uze potom gotovo svu vlast. Stari slabi i kolebljivi car Ferdinand bi nateran da se odree prestola, na koji dovedoe 20. novembra (2. decembra) osamnaestogodinjega careva sinovca Franca Josifa. Novi car, da pokae svoju zahvalnost Hrvatima i Jelaiu, imenova ga za upravnika Dalmacije i Rijeke i izvri tako, prvi put posle nekoliko vekova, ujedinjenje kraljevine Hrvatske, Slavonije i Dalmacije pod jednom vlau. U isto vreme, u novu centralnu vladu kneza varcenberga ue prvi put poseban hrvatski ministar, baron Franjo Kulmer, jedan od najuticajnijih ljudi na Dvoru. Maari ne htedoe da priznaju tu promenu na prestolu i primie borbu na celoj liniji. Sada se, naravno, izmenilo na Dvoru gledite i prema srpskome pokretu. eneral Radecki sam, u Monci, strpava bogobojaljivog upljikca u potanska kola i alje ga u Karlovce, da primi asnu narodnu dunost, za koju je on, mada je tamo borba besnela uveliko, pokazivao tako malo oduevljenja i pravog smisla. U Karlovce je upljikac stigao 24. septembra, naavi ve oprobanu narodnu vojsku od 21.084 vojnika sa 104 topa. to nisu daleko razvijeniji esi, nego Srbi i Hrvati kao jedini zatonici austriskoga slovenstva ustali sa maem u ruci, to je stoga to ih je za to osposobljavao ratniki izvor snage Vojne Granice, veli sasvim tano Herman Vendel. Austrija je tada klikovala Srbe u pomo. Austriski konzul u Beogradu dao je od svoje strane pismeno uverenije visokomu Praviteljstvu vaemu da e Austrijsko Pravlenije jemstvovati i vratiti Srbiji trokove koje Srbija narodu ovom u ovom pokretu izda i molio je takoe da nam se pomogne, javljao je Rajai kneevoj vladi. Kad je srpska deputacija dola u Be da trai potvrdu zakljuaka Majske skuptine, bila je tamo slubenom inicijativom doekana kao kakvi sva-ovi; u dvorskom pozoritu davao se ak naroito napisani komad o Crnome oru; a publika je klicala iveli Srbi! Prva javna audijencija koju je novi car Franc Josif dao bila je odreena sluajno ba za prijem ove srpske deputacije. Ve 3. decembra objavljeno je priznanje zakljuaka Majske skuptine. Siromah vojvoda upljikac umro je od kapi ba onoga dana kada je dobio carsko priznanje svoga novoga vojvodskoga ina (15. decembra). Srbi ne dospee da na njegovo mesto odmah izaberu drugoga, emu je u mnogom kriv onaj pomenuti razdor u vostvu; i time sami doprinee da se toliko traeni poloaj srpskoga vojvode uini izlinim. Stvari su u najtee doba ile bez vojvode i pre i posle upljikeve smrti, ambiciozni patrijarh je uspeo i eleo ivo da on postane i ostane sredinja linost celoga pokreta, i tako se stvorila situacija da je najvea tekovina cele revolucije, dobijanje Vojvodine, ostala vie teoriska nego praktina stvar. Vojvodina je, gotovo za sve vreme pokreta, uglavnom naom krivicom, bila bez vojvode. Je li udo onda to su austriske vlasti dole do uverenja da ona moe ostati bez njega i posle pokreta, kad je svakako bio manje potreban? Rajai je, po svima svojim sklonostima, bio ovek lojalan prema carskoj kui, a otkad je kao efa taba srpske vojske primio Majerhofera i za zamenika upljikeva

539

enerala Kuzmana Todorovia, on je to postao jo vie. Kako je i eneral Jelai, u bitnosti, bio sav dvorski ovek i po linom uverenju koliko dobar Hrvat toliko i dobar Austrijanac, to se, postepeno, pod njihovim vostvom, narodna pobuna Srba i Hrvata pretvarala u borbu za odranje habzburke dinastije, istina sa uverenjem da e im se ona za to i oduiti. Tu politiku je pomagala i srpska vlada, videi da se ne moe ostvariti njena prvobitna elja da se Vojvodina, u nekom obliku, pripoji Srbiji. Uostalom, drukija politika teko se dala i voditi. ta bi bilo da su Srbi primili maarske ponude, izmirili se i moda identifikovali sa njima? Imali bi, nesumnjivo, protiv sebe Rusiju, koja je bila protivnik revolucije; zavadili bi se sa Hrvatima i izazvali, moda, vojniku intervenciju Jelaievu; doveli bi samu Srbiju u teak poloaj; a da i ne govorimo o tome kako bi to bilo primljeno u samome Beu. Stratimirovieva opozicija protiv patrijarhove, odnosno beke politike nije poticala iz nekog iskrenog uverenja, nego iz uvreene sujete. Moda bi se moglo rei da su Srbi mogli ostati neutralni. Ali, tim tek ne bi nita postigli, jer bi se zamerili i jednoj i drugoj strani. Bilo je stoga u onaj mah ipak najmudrije ii sa bekom vladom, pa pomou nje postii izvesne uspehe za jaanje svoje narodne snage, i ostati u zajednici sa ostalim Jugoslovenima. Posle toga, dobro e im doi i iskustvo koje e moi stei iz ovoga sluaja. Uvidee da se prava jugoslovenska narodna politika ne moe voditi ni sa Beom ni sa Budimom, jer e i jedna i druga strana gledati, kao to je i prirodno, samo svoje interese, iskoriavajui nas u nekom superiornom stavu samo kao pogodno orue, ali nemajui nikad ni prave volje a ni rauna da pomau pun razmah nae narodne snage. Kada je srpski pokret u Vojvodini dobio slubeno priznanje carskoga dvora, osmelila se srpska vlada da otvorenije pomae ustanak i alje sve vei broj svojih dobrovoljaca. U Srbiji se ovo inilo sa jasnim planom za budunost. Diplomacija je sada ve jasno uvidila (pisale su slubene Srbske Novine) da Srbija ima veliki upliv na plemena okolostojea, da okrom upliva ima i volje da im pomogne, a okrom volje i mo da ji odri. Tim ona postaje i u obtemu mnjeniju, kao to je do sada u samom delu bila, jedna od najvaniji toka na Istoku, koju diplomacija u buduim svojim politikim kombinacijama u ovim stranama nee nikako niti moe iz vida izgubiti. Meutim, kada su prvi uspesi Vindigrecovi i Jelaievi dali bekoj vladi nade da e carska vojska moi pokoriti Maare, u Beu se poela tano oseati nezgoda, da njoj, velikoj carevini, pomae jedna mala vazalna kneevina, i to na podruju gde se nalazi srpski narod, u kome e ova vojnika saradnja samo ojaati uzajamne veze i izazvati tenje i obaveze da i u budunosti rade zajedno. Stoga je beka diplomatija stala ivo raditi obilaznim putem, pregovorima u Carigradu, da Turska pozove Srbiju na povlaenje dobrovoljakih eta iz Austrije. I Turska sama, kojoj je svako jaanje Srbije, i politiko i diplomatsko, moglo postati opasno, nalazila je da je srpska saradnja u Austriji nezgodna, pa se sa dosta naglaska odazvala austriskome pozivu. Pod tim pritiskom, Srbija je krajem februara god. 1849. poela da povlai svoje dobrovoljce; u Vojvodini su ostali samo beari i Srbi tui podanici, kojima je bio vo Milivoje Petrovi Blaznavac, a posle je tamo opet preao i Knianin, kad je situacija za Srbe postala teka. Mladi crnogorski vladika i pesnik Petar II drao je da je ceo ovaj pokret Srba i Hrvata ustvari upuen na to da postane poetak izvrenja velikog dela slovenskoga ujedinjenja, kao to je mislio i Svetozar Mileti kad je u zanosu pevao:

540

Oj, Slavjani, brao draga, Kucnuo je i na as. Kad se proneo glas da talijanski revolucionari u Mlecima sanjaju o osvajanju Dalmacije kao njihove oblasti, vladika je 20. maja god. 1848. uputio proglas Bokeljima i Dubrovanima, opominjui ih da budu svesni svoje narodnosti i da joj ostanu verni, drei se uz svoga bana Jelaia. U sluaju nevolje oni mogu raunati na crnogorsku pomo, kao i u sluaju izdaje narodne stvari na njihovu osvetu. On je i banu Jelaiu, o kome govori i pie sa ushienjem, nudio svoju pomo. Svakomu se napretku tvojemu radujem kako sopstvenome svome (pisao mu je on 20. decembra god. 1848.), jerbo je tvoj napredak narodni, a to se zna i moj, kako tvojega sabrata ... Tebe je tajna sudbina na elu junih Slavjana postavila... Tvoj je zadatak velik, njim Evropa novi vid dobiva, on mie gadnu ljagu sa lica slavnih Slavjana, koji do dana dananjega nita drugo nijesu bili do prodani i alosni robovi i nadniari drugih naroda. Vladika je sav antiaustrijanac, odavno, od prvih godina svoje vlade, kad je iz Crne Gore morao prognati guvernadurske Radonie, koji su, pomagani od Austrije, ustajali protiv njega; i kad se morao s Austrijom god. 1838. ak boriti zbog zapadnih granica, koje nije mogao odrati po crnogorskim eljama. U svojim pismima Jelaiu on ne tedi prekora za nju. On bi najvoleo da u Jelaiu stee slobodnoga suseda; ali, kad ne ide drukije, on je zadovoljan bar time to je Dalmacija pod njegovom vlau, da se jednom sastavimo. Jelai je u svojim odgovorima, naroito kasnijim, sa manje lirike; u pismu od 1. aprila god. 1849. on je poslovno molio vladiku samo da ne dozvoli crnogorske upade i pljakanja po Boki i da uputi same Bokelje na tano vrenje zakonskih propisa. Kada je carska vojska zauzela Budim i beka vlada potom objavila novi centralistiki ustav, sa potiranjem posebnog maarskog dravnog prava i svih njihovih tradicija, ogoreni Maari pregoe na krajnji otpor. Oni na saboru u Debrecinu svrgoe habzburku dinastiju i proglasie se za sasvim slobodnu dravu. Kout posta diktator. Oduevljena vojska, zadahnuta novim borbenim duhom, pree u ofanzivu na sve strane. Kada austriska vojska bi razbijena u Erdelju, bacie se Maari sa velikom snagom na Srbe, oslabljene odlaskom srbijanskih dobrovoljaca. 22. marta god. 1849. pade dugo branjeni Sentoma. Srbi su iza toga sa naporom jo mesec dana odolevali maarskoj ofanzivi, dok naposletku ne bie suzbijeni prema Sremu i Srbiji. Maarska vojska potisnula je posle i Vindigreca i Jelaia. Jelai je 14. aprila zauzeo maaronski Osek i obrazovao tu takozvanu junu armiju, u koju je uveo i srpske borce, zadravi ih, uglavnom, na poloajima u zapadnoj Bakoj. Maarska vojska drala se uporno u Petrovaradinu, odakle je 31. maja bombardovala i teko otetila Novi Sad, u kojem je ostala samo Uspenska crkva i dve tri kue. Srpski je pokret u to vreme potpuno malaksavao. Vojniki neuspesi doli su dobrim delom kao posledica politikog razoaranja i uverenja da je sva borba uglavnom bila uzaludna. Austriski dvor nije mislio iskreno ni sa njima, kao ni sa Hrvatima. Kada je prola prva opasnost od Maara, u isto vreme kada su na Porti traili povlaenje srbijanskih dobrovoljaca, beki dvorski i vojniki krugovi radili su na tome da obeane narodne slobode svedu na to manju meru. Reakcija je bila na pomolu na celoj liniji. itavome pokretu hteo je da se oduzme njegov slobodarski i nacionalni karakter i da se sve potini samo interesima dinastije. Mada su bili potvreni zakljuci Majske skuptine i

541

odobren izbor vojvode, ipak se nije htelo prii odreivanju granica i ureenja Vojvodine. Naprotiv, ilo se za tim da se ona okrnji i degraduje. Moni Vindigrec nije krio svoje miljenje da on Vojvodinu i njene vlasti smatra samo kao privremene tvorevine. Iz Vojvodine je izdvojena Banatska Granica i za nju imenovan posebni, od vojvode ili njegova zamenika potpuno nezavisni zapovednik. U novome austriskome ustavu srpska se Vojvodina, istina, pominjala, ali bez oekivanoga priznanja njene naroite politike individualnosti u duhu zakljuaka Majske skuptine. Zasad ona nije imala nita vie od samoga imena. Stoga su Srbi odmah traili da se to ispravi i da se Vojvodina u ustavu jasno oznai kao posebna oblast, kao i sve druge krunske zemlje (Kronland). U isti mah Srbi su traili i to da ostanu u zajednici sa Hrvatima i da se Vojvodina ne cepa od Trojednice. Ako se to ne ispuni, kao to se nije ispunilo, Srbi nisu videli razloga zato su se onda upravo borili. Austriske namere prema Vojvodini pokazae se jasno, kada car 21. marta 1849. njene srpske upanije stavi pod vlast Vindigrecovu, a za vojnoga zapovednika Srema, Bake i Banata naznai Majerhofera. Srbi izgubie i administrativnu i vojnu vlast, samo patrijarh bi imenovan za carskoga komesara, ali bez prave snage. Srpski protesti zbog toga behu ljuti i javni. Vojvodinu im nisu dali Maari otvoreno, sad im je ne daju ni Austrijanci, ali prikriveno. Ovo dranje Austrije Srbe je poelo da razdrauje ne manje od dranja maarskoga. Sa Maarima su se borili i bili im dumani, a za Be su prolivali krv. Zar je nezahvalnost morala doi tako brzo? I biti tako oevidna? Obest austriskih enerala bila je posle toga osetno kanjena; ali, nije ih opametila. Njihove vojske razbie Maari na vie mesta; sam Jelai pretrpi teak poraz 2. jula kod Heea. Austriji, u nevolji, nije preostajalo nita drugo nego da se obrati za pomo caru Nikoli, najrevnosnijem uvaru konzervativnoga poretka u Evropi. Car Nikola se odazvao molbi. Ruska vojska prodrla je brzo u Ugarsku i 1. avgusta god. 1849., na Vilagou, poloili su pred njom oruje poslednji ostaci pobeenih i klonulih maarskih boraca, ukoliko se ve pre toga nisu, zajedno sa Koutom, spasli u susedne tue oblasti. Revolucija je tim bila potpuno skrhana, i Austrija spasena, da odmah potom pone sa najbezobzirnijom reakcijom

XII. CRNA GORA KAO SVETOVNA DRAVA.

1. Knez Danilo i prestanak teokratije. 2. Turski napad god. 1852. 3. Akcija kneza Danila posle Pariskog kongresa. 4. Knez Nikola. 5. Revolucionarni planovi Maara i Talijana na Balkanu. 6. Ustanak Luke Vukalovia i novi crnogorsko-turski rat. Posle smrti vladike Petra II ( 19. oktobra god. 1851.) koji je bio znamenit vie po svome knjievnome nego po svome dravnikome radu, mada je i u ovome drugome imao lepih zasluga ureujui i prosveujui Crnu Goru doao je na elo crnogorske uprave vladiin sinovac Danilo. To mlado, osavo, neugledno mome, kome je tad bilo dvadeset i pet godina (ro. 25. maja godine 1826.), nije bilo mnogo poznato ni u samoj Crnoj Gori, a kamoli u ostalom srpstvu. Kada su se oko teko bolesnoga vladike Srbi u Beu raspitivali ko e mu postati naslednik, pria se da je bilo pomenuto Danilovo ime. Nisam nita uo o njemu, primeti neko. Ako ostane ovakav kakav je, ue za nj sva Evropa, kazao je vladika, koji je dobro poznavao njegov bujni temperamenat i njegov pregalaki zamah.

542

Danilo nije imao nimalo volje da se okuje kaluerskom rizom i stegom, u kojoj se nije nikad oseao zadovoljnim ni Petar II. Sem toga, on je i za dravni poloaj Crne Gore oseao velike politike nezgode u tome to joj je glavni pretstavnik vlasti sveteno lice. Turska je stalno stojala na stanovitu da je Crna Gora njena pokrajina, a da su vladikeupravljai samo crkveni poglavari, kojima njihova duhovna vlast daje autoritet u zemlji i prema ljudima spolja. Danilo je stoga zamolio Crnogorce da ga oslobode obaveze vladienja i da u tome pravcu upute molbu i ruskome caru kao pokrovitelju Crne Gore. Na Cetinju je njegov predlog 1. marta god. 1852. bio bez tekoa prihvaen; htelo se da Crna Gora da razlog obstojateljstvam vremena i napretku elovjeeskog uma, sirje, da postane naa drava mirska i nasljedstveno knjaavstvo. I ruski car usvojio je tu Danilovu i narodnu molbu, i kada je mladi Danilo doao u Petrograd da mu se pretstavi, Nikola I ga je priznao i pozdravio kao crnogorskoga kneza. Taj akt izazvao je uzbuenje na Porti, koja je u njemu gledala ne samo povredu svoga suvereniteta nego i opasnost za budue dranje nove kneevine. U Carigradu stoga ne htedoe da priznadu novi Danilov in. ustar, mlad, eljan uspeha, Danilo se reio da svoje priznanje iznudi silom. Iskoristio je uzbuenje u Hercegovini, nastalo zbog Omer-painog oduzimanja oruja od raje, pa je uzbunio susedna plemena na toj i neka na istonoj strani, oko abljaka. To dovede krajem god. 1852. do prvoga Omer-painoga udara na Crnu Goru, izvedenog istovremeno sa hercegovake i albanske strane. Pored svega junakoga otpora, Crna Gora bi u zimu g. 1852./3. bila pregaena od nadmonije turske sile, da nije Austrija, kivna na Tursku zbog primanja Kouta i drugih maarskih emigranata, izvela vojsku du bosanske granice i energino, podnoenjem ultimatuma, posredovala na Porti da obustavi dalja neprijateljstva. Kada su se na Pariskome kongresu, god. 1856., raspravljala pitanja Turske Carevine i balkanskih hriana, Crna Gora je doivela veliku neprijatnost. Turski pretstavnici izjavili su da oni Crnu Goru smatraju kao deo svoga podruja, a ne kao posebnu dravu; a ruski pretstavnik, na postavljeno mu pitanje austriskoga pretstavnika, odgovorio je Kongresu da su veze izmeu njegove drave i Crne Gore samo moralne prirode. To sve uvredilo je i kneza i Crnu Goru, koja je od XVIII veka stalno traila da se u jednom mirovnom ugovoru ili na kojem kongresu prizna njen nezavisni poloaj prema Turcima. Stvarno, oni su odavno prestali biti sultanovi podanici; formalno, po meunarodnom pravu, oni su to bili jo i god. 1856. Kada kneev protest upuen velikim silama protiv te izjave nije doneo nikakvih rezultata, otiao je Danilo u Pariz, caru Napoleonu III, da od njega, poznatoga pobornika za preobraaj Evrope na nacionalistikoj osnovi, potrai potpore za priznanje nezavisnosti Crne Gore. Tamo je, u februaru god. 1857., naiao na lep prijem. Osokoljen, on je, da natera Evropu da obrati panju na crnogorsko pitanje i da prisili sultana na poputanje, potstakao ustanak u Hercegovini, kojem se stavio na elo Luka Vukalovi iz Zubaca, smeo borac, koji je ve uestvovao i u ustanku od god. 1852. Turski pokuaji da ustanak ugue pregovorima ili silom ostadoe bez uspeha, jer su ustanici imali jak oslonac u Crnoj Gori. Povea turska vojska, koja bee pola da posedne Grahovo, oko kojega se vie od dvadeset godina vodila borba i prepirka izmeu Turaka i Crnogoraca, i preko kojega su se odravale glavne veze i kanali izmeu Crnogoraca i Hercegovaca, bi strahovito poraena 1. maja god. 1858. na samom Grahovcu. Udrueni Crnogorci i Hercegovci, pod vostvom kneeva brata, vojvode Mirka, uinie, kao u kakvoj epskoj pesmi, uda od junatva. Odmah posle te borbe, da sprei dalje krvoprolie i tursku osvetu, Napoleon III posla

543

svoju flotu pred Dubrovnik i predloi velikim silama da se izvri razgranienje izmeu Turske i Crne Gore. Kako je Rusija bila ve i inae dobro raspoloena za Crnu Goru, a Engleska se u tome pitanju nije mnogo odvajala od Francuske, to je predlog Napoleonov uskoro prihvaen. Tim razgranienjem, koje je zavreno tek aprila god. 1860., Crna Gora je, ustvari, priznata kao posebno podruje, odnosno kao jedna vrsta posebne drave; ali, iz obzira prema Turskoj, nije joj ipak izmenjen dravopravni poloaj. Sem toga naelnoga dobitka Crnoj Gori je tada konano priznato Grahovo i izvrena je mala ispravka granica u njenu korist. Malo posle toga uspeha, koji je ime kneza Danila proneo, doista, kroz svu Evropu i uinio ga neobino popularnim meu svima Srbima, i pored njegove preke, nepravedne i suvie samovoljne unutarnje politike, knez je postao rtva atentata. U Kotoru, 1. avgusta god. 1860., umro je od zadobijene rane knez Danilo, na koga je, iz line osvete, pucao dan pre jedan uvreeni Crnogorac. Miljenje da je ubica bio najmljen i potaknut od Austrije, kojoj je frankofilska politika kneza Danila postajala sve vie trn u oku, naroito otkako su poele njegove veze sa talijanskim, maarskim i poljskim revolucionarima, zasad je samo patriotska pretpostavka, za koju nema dovoljno pouzdanih dokaza. Danila je nasledio njegov sinovac, Nikola, sin grahovskoga pobednika vojvode Mirka (ro. 7. oktobra god. 1841.), koga stric bee poslao na kolovanje u Pariz. Odmah na poetku svoje vlade mladi knez je bio uvuen u rat sa Turcima. Od god. 1859., od francusko-talijanskih pobeda nad Austrijom, bee se razvila vanredno iva propaganda maarskih i poljskih revolucionara, sa Koutom na elu, da se izazove ustanak na celom Balkanu i da se preko Srbije i Crne Gore ubace vei odredi talijanskih i maarskih eta u Austriju. Obe reakcionarne drave, Austriju i Tursku, imao je da uniti zalet nove revolucije. Iz dva, u cetinjskoj arhivi nedavno naena, pisma znamo danas podrobno kako su revolucionari u Italiji zamiljali taj plan. Pouzdanik Koutov, eneral Tir, trebalo je da na prolee god. 1862. upadne u Tursku sa 8000 ljudi, u sporazumu sa Srbijom i Grkom, i eventualno sa Crnom Gorom. U isto vreme upao bi Garibaldi sa etiri divizije dobrovoljaca u Dalmaciju, negde oko Senja ili Bakra. Crna Gora imala bi da pomae tu akciju, kojoj e se pridruiti i slubena Italija, i da uz to, pothranjuje hercegovaki ustanak. Za ove pregovore znao je, i pomagao ih je francuski konzul u Skadru, Hiacint Hekar, mada se Napoleon III drao rezervisano, a neki francuski dravnici ak skeptiki prema celome planu. Austriske vlasti imale su dosta vesti o spremanju tih akcija jo od god. 1860. i budno su ih pratile. Iz Koutovih Memoara znamo da su god. 1861. voeni doista konkretni pregovori i sa srpskim i sa rumunskim knezom, i da je dolo i do stvarnog sporazuma sa njima. Februara meseca god. 1861. Kout je u jednoj lijekoj fabrici nabavio 40.000 puaka, svakako za ovo preduzee. U martu se ve nalazilo nekoliko poljskih revolucionara u Crnoj Gori, a domalo je prebeglo nekoliko maarskih vojnika u Srbiju. Ustanak Luke Vukalovia u Hercegovini, koji je izbio ponovo poetkom god. 1861., nesumnjivo ima veze sa celom tom prekomorskom akcijom, i posredno preko Cetinja, a i neposredno. Meu njegovim etnicima bilo je nekoliko Garibaldinaca i drugih revolucionara. Tokom god. 1862. ve su u Italiji bile vrene ozbiljne pripreme za prebacivanje etnika u Hercegovinu i moda u Albaniju, i ono bi se verovatno i izvrilo da se tome nije najenerginije usprotivila Engleska. Ona je obavestila Italiju da to nikako ne moe dopustiti, a javila je za sve to i austriskoj vladi. Jedan lan engleskoga parlamenta objasnio je ve god. 1863. da je prijateljima Italije dano bilo do znanja da

544

mogu raditi ta hoe po Siciliji i Napoljskoj; ali, ako bi hteli da preu preko Jadranskoga Mora, da e im engleske lae prepreiti put. U Crnoj Gori bili su lako gotovi da prihvate ponudu za saradnju u tome pokretu. Stvar je izgledala mogua; Italija je god. 1859. i 1860. postigla lepe uspehe, a iza nje je stala mona Francuska Napoleona III, i ceo pokret je imao neeg konspiratorskoga i junakoga u isto doba, to je sasvim odgovaralo ratnikome duhu Crnogoraca. Cetinjski gospodar je gotovo otvoreno pomagao hercegovaki ustanak. Kada je jedna komisija evropskih konzula u Mostaru uzalud pokuavala da smiri ustanike, videlo se jasno da se to ne moe izvesti, ako Turska ne onemogui Crnu Goru ili ako prethodno ne doe sa njom do sporazuma. Kako Porta na vee poputanje Crnogorcima nije nikako pristajala, znalo se da na kraju krajeva stvar mora biti odluena ratom. Do njega je doista i dolo, aprila god. 1862. Tursku vojsku vodio je po drugi put Omer-paa Latas, potureni Srbin i jedan od najsposobnijih turskih vojskovoa ovoga vremena. U kritini as Crnoj Gori ne pritee niko u pomo; ostavljena sama sebi, imala je da izdri teke udare kivnih i odavno pripravnih Turaka. Crnogorci su se borili vanredno; naroito se isticao svojim junatvom vojvoda Mirko; ali, sve je bilo uzaman. Turski udari bili su snani i izvoeni sa sistemom. Kada je 14. avgusta pala Crnojevia Rijeka, knez Nikola je bio prisiljen da moli za mir. Uslovi koje su Turci postavljali bili su doista teki; ali, knez ih je morao primiti da bi dobio vremena i oduke. Na zauzimanje velikih sila Porta je posle popustila i odustala od svih zahteva koji bi ma u emu remetili stanje koje je postojalo pre rata. Sa kapitulacijom Crne Gore malaksao je odmah i hercegovaki ustanak. Ali, prema ustanicima Turci su ovoga puta imali mnogo obzira, oevidno sa namerom da ih to trajnije i jae odvoje od Crne Gore. Svima je dana opta amnestija; oprotene su za est godina, tri prole i tri budue, desetine i treine; uveden je porez na kue otsekom, po dukat na dom. Vukalovi, koji se, na samome poetku god. 1862., bio zavadio sa kneevim ocem i sa samim knezom, postade mali nahiski gospodar, kao plaeni turski zapovednik nad 500 hrianskih pandura, koje je imao pravo da bira sam, a koje je izdravala turska vlada. Nu, on se na tome poloaju nije mogao odrati. I prijatelji i neprijatelji zamerali su mu to je ostao pasivan u poslednjem crnogorsko-turskom ratu, a za ovu tursku platu prebacivali su mu kao za neku vrstu nagrade za izdajstvo narodne stvari. Cetinjska vlada radila je otvoreno protiv njega i podrivala mu ve naeti ugled. Sumnjien i ozlobljen, Vukalovi je najposle napustio Hercegovinu i otiao u Rusiju, gde je razoaran umro god. 1873.

XIII. REAKCIJA.
1. Centralizam i germanizacija. 2. Bahov sistem. 3. Srpsko-hrvatske veze. 4. Jugoslovensko ime. 5. Reakcija u Srbiji. 6. Srbija za vreme Krimskog rata. 7. Svetoandrejska skuptina. Revolucija od god. 1848., koja je zahvatila svu srednju Evropu, bee zaplaila sve konzervativne elemente. Ali, njen poraz u Italiji i slom u Maarskoj die, meutim, njihove glave i dovede do otre reakcije, koja je imala da unapredak onemogui sline podvige. Naroito Austrija stvori prosto obrazac policiske drave. Ve uvedene socijalne reforme (ukidanje stalekih povlastica, ravnopravnost, ukidanje kmetstva) ostadoe netaknute, jer se oseala njihova opravdanost i velika nezgoda ako se u njih, jednom

545

dobijene, takne; ali, zato su bile stegnute do krajnje mere politike slobode. God. 1851. bi ukinut ustav i zaveden potpun apsolutizam. Njemu je prethodila centralizacija u svima granama uprave, a sa centralizacijom doe postepeno i svevlast nemakoga jezika. God. 1854. nemaki jezik bi uveden kao slubeni u sva zvanja i srednje kole. Da nije uz centralizaciju i germanizaciju iao i moan uticaj klerikalizma, moglo bi se rei da se u neku ruku povratio period Josifa II. U svojim Spomenama pria V. Jagi kako je zagrebaki biskup Haulik, sav u duhu reakcije, hteo da ispravlja narodni i svetski duh hrvatskota svetenstva, pa je pozvao u pomo nekoliko nemakih Tirolaca. Germanizacija, gospodstvo stranog inovnitva pritislo je Zagreb i celu Hrvatsku u muklo nezadovoljstvo; prvaci knjievne i politike radnje sedeli su u tamnicama, zagrebake gospoice naslaivale se jezikom ilera i Getea, hrvatski razgovarale su tek na Jelaievu trgu, nekonjoj Harmici, sa seljacima i seljakinjama, kajkavskim dijalektom, a njihovi ideali nianili su na austriske oficire; za zabavu prualo je hrane nemako kazalite i nemake propovedi u crkvi sv. Katarine. Hrvatski glavni grad tako bezmalo dobi izgled i karakter nemake varoi, bio je vie Agram nego Zagreb. U njemu cveta pijunaa, kao i po svoj ostaloj Austriji. I. Kukuljeviu i A. Brliu spremaju se ak smetnje u njihovim istoriskim studijama, jer su, po policiskim dostavama, pripadnici nacionalno-slovenske stvari ili su uestvovali u separatistikim udruenjima Jugoslovena. God. 1850. tui se ak carski eneral i pesnik P. Preradovi u jednome pismu Kukuljeviu kako svi slute da emo od zla do gorega, a Kaznaiu javlja kako vlada Jugoslovenske novine zabrani ovih danah bez suda, samovoljno. Sad znade kako stojimo. Stari Janko Drakovi tuio se jednome prijatelju kako je ceo ovaj pokret ispao drukije nego to je on mislio, i preporuivao mu je da ostane u dravnoj slubi i spreava koliko moe da se podsve ne ponemimo. Mirku Bogoviu, koji je bio zatvoren, upisivala je sad policija u greh ak i to to je nekad ustajao protiv maarona. God. 1849. obustavljena je Danica, da datumom svoga prestanka obelei i zavretak jednog perioda koji je doneo veliko razoaranje i pokos mnogih zanosa. Knjievni rad zamire, jer svaka slobodnija misao i re donosi opasnosti, ako ne i kazne. Ljudi se vraaju prolosti, biraju ravnodune teme, ili objavljuju bezazlene stare pisce, samo da izbegnu objanjenja sa vlastima. Ali, ni to ne uspeva uvek. Slepe guslare oglaavaju policajci kao pogibeljnu klate i progone ih po Sremu i Slavoniji, zazirui i od njihove epske pesme u narodu. Tvrdu ruku centralistikoga sistema Aleksandra Baha, austriskoga ministra unutranjih dela i glavnoga pretstavnika novoga kursa, osetili su i Slovenci, kod kojih je pokret od god. 1848., mada manje nego kod Srba i Hrvata, ipak uzbudio ljude i izazvao izvestan nacionalni ali vrlo lojalan polet. Nekoliko njihovih listova, meu njima i simpatina Slovenija, ije je ime zajednike ujedinjene otadbine Slovenaca sadravalo tenju njihove uene omladine, moradoe prestati; sa mukom su se drale ak i stare Noeice, koje su od god. 1848. postale i politiki organ, mada im je davao pravac oprezni Blajvajs. Blajvajs, sa svojom oportunistikom, premda uvek lokalno-nacionalnom politikom, nije uivao mnogo ugleda u ostalim jugoslovenskim zemljama. Ako se i nije uvek loe mislilo o njemu lino, loe se i mislilo i govorilo o dobrom delu njegovih birokratskih zemljaka. Oivele su eve stare mrnje Hrvata na kranjsku beamteriju, koja je i ovoga puta uvoena u njihove zemlje kao pretstavnik bezuslovne inovnike pokornosti. Sirotinja vezana za svoj inovniki poloaj, kranjski inovnici, meu kojima je bilo i Slovenaca vaspitanih potpuno u nemakom duhu, izvravala je slepo ono to joj

546

se nareivalo i to je bilo u duhu novoga kursa. Stoga stee nezavidno ime Bahovih husara. Bahova reakcija nije nita slabija ni kod Srba. Uostalom, kad Be nema obzira i obaveza prema katolikim Hrvatima, kako e ih imati prema pravoslavnim Srbima? On ih, uopte, nema ni prema kome; oseanje zahvalnosti utrnulo je kod njega potpuno. Maari su sa ironijom ali tano govorili da su Srbi i Hrvati nagraeni onim, im su oni kanjeni. Prema Rusiji, koja je spasla god. 1849. od teih kriza, habzburka dinastija e se tokom Krimskoga rata ponaati sa toliko cinizma i neprijateljstva da e to izazvati opte gnuanje. Mada za vreme toga rata nije bio pogoen neposredno nijedan austriski interes, Austrija se ipak nala na strani ruskih neprijatelja, mobilisala je protiv Rusije i naterala je da napusti Vlaku i Moldavsku i da se lii mogunosti da napadne Tursku na podruju gde je ona bila najosetljivija. Rusija je izgubila Krimski rat ponajvie usled dranja Austrije. Ve pre toga Austrija je sumnjiila svakoga ko je imao ma kakvih veza sa Rusima i radio na ideji slovenske solidarnosti; otada je panslavizam postao jedan od najveih politikih bauka Austrije. U jueranjem spasitelju gledan je dananji dumanin. Liena u politici svake moralne osnove, Austrija je pretstavljala dravu koja je sredinom XIX veka bila bez ijednog pravog prijatelja u Evropi. Znajui za srpske simpatije prema Rusiji i za srpske veze sa njom, austriske vlasti naroito uzimaju na nian Srbe. Prota Pavle Stamatovi bio je optuen zbog veleizdaje to je pevao crkvenu pesmu sv. Nikoli O kto, kto Nikolaja sluit, jer se mislilo da se njome slavi ruski car Nikola I. U junu god. 1851. zabranjen je ulazak u Vojvodinu svima srbijanskim listovima iz Beograda. Ljudevit Gaj dolazi ponovo u zatvor i pod istragu, jer se sumnjii za veze sa Srbima i Rusijom. 1854. godine vri se premetaina kod saradnika Srbskoga Dnevnika zbog jedne bezazlene alegorine pesme u kalendaru Lasti za god. 1854., gde se pominje korov gust, leglo zmije u tiru, i potsea da petlovi svojom pesmom oglauju zoru. Srpska Vojvodina, ograniena po bekom dekretu od 6. novembra god. 1849. i izdvojena iz Maarske, nije imala ist srpski karakter. Njena geografska geometrija udeena je namerno tako da su Srbi u njoj ako ne u manjini, a ono ipak potpuno vezani tuim elementima. Pa, ipak, srpsko-hrvatske veze nastavljaju se i neguju sa ljubavlju, makar se i javio poneki neprijatan ton. Mladi trosmajer, posle sloma god. 1849., istie kao najglavniju zadau Jugoslovena zdruiti se, sloiti i ujediniti. Treba postati jedno politiko tijelo, u kom jedno srce bije. Glavni hrvatski knjievnici (Kukuljevi, I. Maurani, D. Demeter), a od Srba Vuk Karadi i uro Danii utvruju god. 1850. naelo da jedan narod treba jednu knjievnost da ima i biraju kao zajedniki knjievni jezik juno ijekavsko nareje. Hrvati su to primili delimino ranije, a delimino sad svi izreda, dok je kod Srba dobar deo pisaca ostao pri istonom ekavskom nareju, neto po tradiciji i lokalnoj sklonosti, a neto iz opozicije prema Vuku sa kojim su bili u ljutoj borbi. God. 1851. Kukuljevi osniva u Zagrebu Drutvo za povjestnicu jugoslavensku, iji e organ, Arkiv, doneti dragocenih priloga za nau narodnu istoriju. Knjievne veze izmeu Srba i Hrvata veoma su ive. U Nevenu, zanimljivom i relativno dobrom listu Mirka Bogovia, javljaju se Zmaj, Bogoboj Atanackovi, Medo Puci, Ognjeslav Utjeenovi i dr. U srpskoj Sedmici otvoreno se preporuuje izlaenje Hrvatima na susret i to tenje spajanje sa njima. Kao to se vidi, u svima tim novim ustanovama i pokretima naputa se tue ilirsko, a uzima se narodno jugoslovensko, kao zajedniko, skupno ime svih plemena

547

Slovenskoga Juga. Izraz Juni Sloveni, koji sreemo kod izvesnih pisaca pre XIX veka, oznaavao je samo geografski juna slovenska plemena prema severnim; ali, od poetka XIX veka taj izraz poinje postepeno dobijati i politiko znaenje. uveni istoriar lecer, koji je god. 1802. prvi uveo u promet izraz Sdslaven, koji su prihvatili glavni slavisti toga vremena Dobrovski i Kopitar, dao ga je ve kao obeleje jedne geografskopolitike celine bar u ono rano vreme kada su se juni Sloveni pojavili na granicama Dunava. Ilirsko ime potisnulo je za izvesno vreme jugoslovenski naziv; ali, on se ipak odravao. U naim krajevima njega su, sa izvesnom politikom primesom, tridesetih godina poeli uvoziti Srbi, i to iz dva razloga: 1. da suzbiju tue ime ilirsko i 2. da jugoslovenskim nazivom podvuku svoju slovensku pripadnost. Slovenstvo im je izgledalo kao jedini pojam koji ne pretstavlja nikakvu opasnost kad ih obuhvati. Teodor Pavlovi predlagao je god. 1839. da svako pleme zadri svoje plemensko ime; ali, kao celina treba da se zajedniki zovu Jugoslav, Jutoslavjani. I Garaaninovo Naertanije ima izraz Juni Sloveni. Petar Preradovi god. 1844. govori o potrebi jednog knjievnog junoslovenskog jezika. Godina 1848. donosi konano naziv jugoslovenski kao politiku oznaku plemena koja tee za svojim jedinstvom; sa tim imenom piu se proglasi, izlaze novine, daju se deklaracije. Ilirski naziv odravaju samo tuinci i jo poneki od naih ljudi, ali sve ree. Od naih ljudi jugoslovensko ime prihvata meu prvima Petar II Petrovi, isto kao i naziv Jugoslavija. Kod Slovenaca je samo u to vreme, kako upozorava F. Ilei, jugoslovenski esto znailo hrvatsko-srpski, mada su sve vie dolazile do izraza tenje da se i oni naslone, i posle, ako se moe, i uu u jugoslovensku zajednicu. Treba imati stalno na umu da je ovo doba reakcije, kad vlasti sumnjaju i u mnogo nevinije stvari nego to su politike tenje jugoslovenske. Jedan slovenaki list ak je priznavao da se ne usuuje objavljivati lanke pisane na jugoslovenskom nareju. Reakcija nije samo zahvatila Jugoslovene u Austriji, nego se osetila i u Srbiji, i to veoma jako. Jovan Skerli u svojoj Omladini navodi nekoliko karakteristinih primera za to. im je evropski pokret uguen, srpska vlada poela je da goni sve to je bilo liberalnije i nacionalno odlunije. Slobodoumni profesori bili su prve rtve, zatim je dolo nasilno zatvaranje Druine Mladei Srbske. Branka Radievia god. 1849. proteruju iz Beograda, i upravitelj varoi veli mu: Zato iz Bea i Pariza donosite kojekakve preterane misli? Vi ste i nae ake pobunili. Knjige Vuka Karadia zabranjuju se za Srbiju. Pesme Branka Radievia isto tako. On grdi praviteljstvo, veli Stevan Knianin, koji je tada uio itati i pisati, Jovanu Iliu, tada praktikantu Dravnoga sovjeta. Broura Les Slaves du Sud Jevrema Grujia i Milovana Jankovia zabranjuje se kao prevratna i opasna, kako u Austriji tako i u Srbiji. Vojvoanka d-r Danila Medakovia takoe se zabranjuje za Srbiju, sa tim da e se ocepiti pedeset batina onome kod koga se nae taj pitomi knjievni list, koji je i sama austriska cenzura proputala. Zabranjuje se i umadinka Ljubomira P. Nenadovia, ije je uguenje urednik dao oglasiti zvonima Saborne Crkve. U vrhovnoj upravi uestali su sukobi izmeu kneza Aleksandra (koji je bio dobronameran, ali i liio slab i slab po poloaju, jer od Porte nije bio utvren za naslednoga kneza) i izmeu Dravnoga saveta, koji se pretvarao u oligarhiju i traio da proiri svoju vlast. Dok je bio iv Avram Petronijevi sukobi su se nekako dali premoivati, jer je Petronijevi bio veoma iskusan i vet ovek, bio kneev pravi prijatelj i imao neokrnjen autoritet. Po njegovoj smrti (god. 1852.) stvari osetno pooe

548

na gore. Umni njegov naslednik Ilija Garaanin, tvorac Naertanija, bio je nesumnjivo ovek od velike vrednosti, ali se ljuto zamerio Rusiji svojom frankofilskom politikom i morao je posle godinu dana napustiti poloaj ministra inostranih dela. Garaanin je, odista, bio protivnik svemonog ruskog, kao i skorog austriskog, uticaja i hteo je da srpsku politiku vee za Francusku, koja je od god. 1848. pojaala svoju diplomatsku aktivnost i poela sve vie da uzima glavnu re u Evropi. Francuzi su u Garaaninu imali veliko poverenje, i pretsednik Republike, docniji car Napoleon III, prilikom Garaaninova boravka u Parizu god. 1852., ukazivao mu je sam naroitu panju. Garaanin je video da se stvari u zemlji poinju razvijati kako ne treba. Dokle su drugi podkopavali temelj tome Praviteljstvu (pisao je on ve 4. avgusta god. 1852.), donde je ovek mogao znati ta mu raditi treba; ali, kad su sad sami epali sikire, pa seku granu na kojoj stoje, ondaj treba li se vie zanimati takvim ljudima? Krimski rat, koji je poeo god. 1853. sukobom izmeu Turske i Rusije, a god. 1854. izazvao zapadne sile, Francusku i Englesku da aktivno ustanu na odbranu Turske, doveo je Srbiju u teak poloaj. Rusija je bila njen zatitnik, Turska njena vrhovna vlast. Treba li, pitalo se, da i Srbija uzme uea u tome ratu, razume se samo na strani Rusije? Nije bilo teko videti da je opti poloaj evropski bio veoma mutan, i da je naroito Rusija zapala u kripac. Nijedna evropska sila ne stade na njezinu stranu, a protiv nje se grupisae, sem Turske i zapadnih sila, jo i Sardinija kao aktivni i Austrija kao pasivni neprijatelj. Ako se opredeli za Ruse, Srbija je imala raunati ne samo sa neprijateljstvom Turske nego i Austrije. Ova je doista poela koncentrisati vojsku du srpske granice, da oprei Srbiju ako bi pokuala da sarauje sa Rusima u Vlakoj, ili ako zbog toga doe do nemira u zemlji, i dobila je ak pristanak Portin da moe okupirati jedan deo njenog zemljita, to se moglo odnositi prvenstveno na Srbiju. Rusija, videi te opasnosti, nije traila da se Srbija rtvuje za nju i preporuivala joj je strogu neutralnost. Austrija i Turska zahtevale su potom da Srbija prestane sa oruanjem, koje je bila ozbiljno poela raunajui sa svakom mogunou. Kako je Rusija, to je rat due trajao, sve vie gubila od svoga uticaja, a kako su Engleska i Francuska, da dobiju Austriju kao saveznika, preputale njoj prvu re u svima pitanjima dunavskog podruja, to je bilo sasvim prirodno da austriski uticaj znatno ojaa u Srbiji. Austriski konzul, Teodor Radosavljevi, mogao je kao Srbin i lino znatno doprineti da se taj uticaj razvije i pojaa. Izvetaj pruskoga konzula Meronija iz Beograda od 30. maja god. 1856. izrino kae da Radosavljevi ne puta ni za trenutak kneza iz oiju i ume svakom prilikom da mu svoj savet naturi. Na Pariskome kongresu, god. 1856., gde je likvidiran Krimski rat, postavljeno je meu drugima i srpsko pitanje. Ruski protektorat u Srbiji, koji je bio toliko zazoran zapadnim dravama i Austriji, zamenjen je garantijom velikih sila za srpsku dravnu samoupravu i donesena je, po Srbe veoma korisna, odluka da nijedna strana vojska ne moe proi preko srpskoga podruja bez saglasnosti ostalih sila. To je Srbima dobro dolo naroito obzirom na turske garnizone u Srbiji, koji se, po doslovnom tumaenju te odredbe, nisu vie mogli upuivati u Srbiju, ni u njoj zanavljati, sem na dunavskoj liniji. Po zavretku Krimskoga rata unutarnje razmirice u Srbiji uzee vie maha. Sukobi uestae izmeu kneza i Dravnoga saveta. Knez je sve vie pokazivao tenju da uvede lini reim obilazei saradnju Saveta, kojem su se, doista, mogle initi krupne zamerke. Sem toga, u zemlji nije bila nimalo popularna ni suvie oigledna orijentacija Srbije prema Austriji, kojoj se pripisivala i ova borbena promena u dranju ranije prilino uzdrljivoga kneza. Toma Vui, sa svojim despotskim sklonostima, oproban demagog,

549

stalno gonjen ambicijom da u Srbiji vodi prvu re, postao je vremenom jedan od najopasnijih protivnika kneevih. On se prikazivao kao odan rusofil, i u narodu, gde su simpatije za Rusiju bile velike, imao je mnogo uticaja. On je veto rio ispod zemlje, dok je drugi deo kneevih protivnika mislio i na opasnije mere. U jesen god. 1857. otkrila se ak jedna zavera nekolicine dravnih savetnika, kojima je bio na elu Stevan Stevanovi Tenka, pretsednik Saveta, a koja je ila za tim da se ubije ili srui knez Aleksandar, a povrati moda knez Milo. ini se da je neto o tim pripremama znao i sam Vui. To je dalo povoda knezu da Savet gotovo rasturi; etiri njegova lana behu zatvorena kao zaverenici, a est ih penzionisano kao sauesnici. Kada je vlada zatraila ostavku i od Garaanina, on je odbio da je dade, ne oseajui se krivim, i stupio je u otru opoziciju prema reimu. U unutarnju nau borbu on je uvukao i velike sile, nalazei da one, prema odluci Pariskoga kongresa, imaju da brane samoupravu Srbije ne samo od spoljnih nego i od unutarnjih povreda. U ovu borbu uvlai se sistematski ak i Porta, i to na osnovu poznate odredbe ustava da su lanovi Saveta doivotni i da ne mogu biti smenjeni bez Portina uverenja o njihovoj krivici. Opasnost po kneza postaje sve vea od onoga asa kada su se u opoziciji protiv njega sloila dva stara protivnika i dva najuticajnija oveka u Srbiji, Vui i Garaanin. Poto je u Beograd doao posebni turski komesar, koji je imao da posreduje i da isleuje spor, knez poinje da poputa; amnestira krivce iz Tenkine zavere, imenuje za pretsednika Saveta samoga Vuia, a za ministra unutranjih dela Garaanina. itavu tu borbu S. Jovanovi zbira ovako: Kada je knez ustao protivu Saveta, koji je hteo da ga zbaci, Porta je naterala kneza da se s tim buntovnim Savetom izmiri, drugim reima: da opozove sve one mere koje je, u jednom pokuaju samoodbrane, preduzeo protivu Saveta. Na taj nain bilo je utvreno da je Srbija vie velikaka republika nego monarhija, njome je upravljao jedan Savet preko jednoga kneza, ije je zbacivanje mogao u svako doba traiti kod Porte i kod Garantnih Sila. Ovaj oligarhiski princip nae vrhovne uprave nalazio se nagoveten u lanu 17 Ustava, kojim se Savet stavljao pod Portu a ne pod kneza; ali, nikada on nije bio tako jasno obelodanjen kao prilikom Tenkine zavere. Izvreno izmirenje bilo je samo prividno. Vui i Garaanin radili su i dalje protiv kneza, i u Svetoandrejskoj skuptini, sazvanoj god. 1858. preko volje kneeve, dobili su ogromnu antikneevsku veinu. Posle reenja te skuptine da knez podnese ostavku, on je napustio dvor i sklonio se u grad kod beogradskoga pae, nato je 11. decembra pala skuptinska odluka da se knez zbog toga ina svrgava. Istoga dana, stari Obrenovievci i dobar deo mlade srbijanske inteligencije, prvi kadar nove liberalne stranke u Srbiji, vaspitan na zapadu, proglasie za kneza staroga Miloa Obrenovia.

XIV. JUGOSLOVENSKI POKRET.

1. Druga vlada kneza Miloa. 2. Knez Mihailo. 3. Bugari u saradnji sa Srbima. 4. Vojvodina i Svetozar Mileti. 5. Nacionalna politika kneza Mihaila. 6. Beko rtvovanje Hrvata. 7. J. trosmajer i F. Raki. 8. Ante Starevi. Za vreme svoje kratke druge vladavine knez Milo je jasno pokazao svoje tenje i udi. On je, pre svega, iao za tim da dobije potpunu slobodu u unutarnjoj upravi. Portu je hteo da izlui od uticanja ukoliko se god vie moe; austriski uticaj pretrpeo je poraz ve na Svetoandrejskoj skuptini; ruski je bio odavno oslabio. Knez sistematski radi da se

550

prava stranih konzula ogranie to vie, i toga radi trai ukidanje kapitulacija za Srbiju. Kivan je i na ustav, uostalom zna se i zato. Ranije je taj ustav onemoguio njega u Srbiji; sada on gleda da onemogui ustav. Kao jak razlog za obilaeljs ustava navoena je njegova nesavremenost i nepodeenost prema novim prilikama. Kada je on donoen, god. 1838., Rusija je bila jedina garantna sila za Srbiju, posle Pariskoga mira jemstvo preuzimaju sve sile, a ustav o toj tako vanoj injenici ne vodi nikakva rauna. udljiv i staraki samovoljan, Milo je za vreme svoje druge vladavine bio uveo lini reim. Mladi liberali nisu mogli biti nimalo ponosni to su svoj glas dali za njegov povratak. Ne brinui se za ustav i njegove odredbe, on je stare savetnike okivao u lance i po nekoliko nedelja zatvarao ih bez ikakve stvarne krivice; starog Vuia je neosporno pre vremena oterao u grob, ako ga moe biti i nije dao otrovati, kako su onda gotovo ovi sumnjali. Garaanin se od njegove osvetoljubivosti i udljivosti morao ukloniti iz Srbije. Kada je knez Milo umro, 14. septembra god. 1860., u dubokoj starosti, odahnula je prosto sva zemlja. Njegove zasluge za Srbiju i njeno obnavljanje bile su nesumnjivo velike i sada gotovo od svih priznavane; ali, on je lino bio ovek sa bezbroj udi i poroka i jedva se mogao podnositi i od najroenijih. Sa knezom Mihailom doao je novi duh. Prva njegova vlada i dugo bavljenje u inostranstvu dali su mu bogato iskustvo, proirili vidike i obogatili ranije skromno znanje. On je i pre stupanja na presto odravao veze sa ljudima u Srbiji i van nje i spremao se ozbiljno za svoju novu dunost. Neposredno pred povratak njegova oca na presto, u prolee god. 1858., imao je dodira sa nekim Bosancima, koji su se dizali protiv Turaka. Na strani je imao mnogo razgovora sa talijanskim i maarskim revolucionarima, pa i sa samim Koutom; god. 1859. lino, i to sa uspehom, upuivao je Napoleona III u sutinu srpskoga pitanja. Te godine je sa zadovoljstvom mogao pratiti kako francusko-talijanske udruene vojske tuku kod Solferina i Maente i proteruju Austriju iz severne Italije, i, pripremajui talijansko ujedinjenje, pokazuju i Srbima i Jugoslovenima put za budunost. Kada je u Srbiji preuzeo vladu, istiui kao naelo da je zakon iznad svega i da se sve to je bilo egrsti u prolosti predaje zaboravu, knez Mihailo se sav zaloio da izvri narodno osloboenje Srba i junih Slovena pod vostvom Srbije. To je on sebi postavio kao ivotni cilj. Ali, oprezan, on je nalazio da se za to delo treba dobro spremiti i da ga treba izvoditi samo postepeno. On stajau srpsku vojsku reformie i poveava, pomae bosanske i bugarske emigrante, proputa dobrovoljce, alje novanu pomo Crnoj Gori, poklanja sablju Vukaloviu, ali nee nikako da Srbiju pre vremena uvue u neku vojniku akciju. On je dobro ocenio da ispunjenje srpskih narodnih elja ne zavisi samo od njihove volje nego od snage i povoljnih prilika u Evropi. Vlastita snaga bila je, meutim, mala i neorganizovana. I Srbija i Crna Gora nisu dovoljne da svojom moi slomiju tursku vojsku i nateraju Stambol da u more tone, kako su traili nai pesniki romantiari. On stoga misli da potrai saradnju irih srpskih krugova i da je organizuje za otsudni as. Njegove veze dopiru u Bosni veoma daleko, po kazivanju Petra Koia poruke kneza Mikaila pronosile su se kroz njegovo Zmijanje s dubokim tovanjem i nekom mistikom. U Hercegovinu dolaze prvi aci beogradske bogoslovije; u manastiru itomiljiu osniva knez Mihailo prvu duhovnu kolu za obrazovanje svetenika. Bugari za vremena kneza Mihaila stvaraju legiju u Beogradu; god. 1860. do 1861. bugarski revolucionar S. Rakovski izdaje u srpskoj prestonici nedeljni list Dunavski Lebed, posle se god. 1865. javlja list Vstok. 14. januara god. 1867. dolo je u Bukuretu do protokolarno utvrenoga sporazuma izmeu Srba i Bugara, koji je 5. aprila

551

god. 1867. prihvatila skuptina bugarskih pretstavnika iz raznih krajeva njihove zemlje, sabrana isto u Bukuretu. Sporazum taj predviao je stvaranje Jugoslovenskoga Carstva, u koje bi ula Srbija i Bugarska, a kojem bi bio glava knez Mihailo. Bugari usvajaju srpsko dotadanje zakonodavstvo, a trae da se sva slubena akta jednovremeno objavljuju srpski i bugarski. To Jugoslovensko Carstvo imalo bi pola dualistiki, a pola centralistiki karakter: uvala bi se oba nareja, i inovniki aparat upotrebljavao bi se u oba plemena po (njihovu poreklu; ali, crkveni sinod bi bio jedan, kao i narodno pretstavnitvo i kao prestonica. Na srpskim omladinskim skuptinama uestvuju i Bugari, i Ljuben Karavelov vodi ne samo meu omladincima glavnu re, nego vri i veoma osetan uticaj u srpskome drutvu. Krajem ezdesetih godina u srpskome drutvu se tvrdo verovalo da e Bugari biti prvi koji e krenuti novu borbu za osloboenje, i srpska tampa, na elu sa beogradskom Srbijom i novosadskom Zastavom pripremala je duhove za taj as. Tipovi bugarskih studenata koji su spremali narodno delo postali su veoma simpatini; to, uostalom, najbolje pokazuje srdanost kojom je I. Turgenjev prikazao tip bugarskog aka revolucionara u svome romanu Uoi novih dana. Poraena u Italiji, Austrija je morala da menja ovoj dotadanji nain uprave i da se ponovo vrati ustavnom reimu. Oktobarskom diplomom od god. 1860. objavljeno je uvoenje ustava i poelo se sa pripremama da se beki dvor izmiri sa Maarima kao najmonijim unutarnjim protivnikom. Hrvatima i Maarima bi povraen stari ustav. Kao prva rtva te nove politike bila je srpska Vojvodina, koju car 15. decembra god. 1860. ukide i pripoji Ugarskoj. Svetozar Mileti, onaj borbeni junak omladinac iz god. 1848., koji bee postao vo Srba u Vojvodini, ovek irokog nacionalnog programa, liberalnih ideja i smele aktivnosti, ustajao je s ogorenjem protiv te odluke. Njegov slavni tucindanski lanak u Srpskome Dnevniku od te godine bio je srpski odgovor na taj beki akt. Sa ovom godinom svrujemo raun na sa dosadanjom vladom, sa vladom austrijskom, bile su njegove energine poruke. Srbi bi, verovatno, dali jo i vie izraza svome ogorenju, da ih u tom pogledu nije zadravao knez Mihailo. On se bee oenio jednom maarskom plemikinjom, groficom Julijom, iz slavne porodice Hunjadija, ne bez izvesnih politikih koncepcija. Iskustvo steeno posle god. 1848.1849. govorilo mu je da bi od Srba bilo vie nego naivno u eventualnom novom sukobu izmeu Maara i Austrije zalagati se ponovo za beki dvor. Mesto sa Beom protiv Maara sad se inilo uputnije ii sa Maarima protiv Bea. Mudar sporazum sa Maarima mogao bi biti od koristi ne samo Srbima Vojvodine nego verovatno i celoj srpskoj politici. Stoga je knez kao svoga poverenika poslao na Blagovetenski sabor Srba Vojvoana god. 1861. Jovana Ristia, da deluje u tom pravcu, kao to je delovao i ranije, pri ukidanju Vojvodine. Taj sabor, prvi posle Majske skuptine od god. 1848., uneo je nov duh u politiki ivot Srba. Da bi naterala Maare da budu popustljiviji, Austrija je i opet doaptavala Srbima misao o obnavljanju Vojvodine. Izvesni nai ljudi, lakoverni n naivni, ve su se pomalo i kolebali i verovali u te poruke; ak je i sam Mileti, mada protivnik Bea i za sporazum sa Maarima, nalazio da bi Vojvodinu na svaki nain trebalo obnoviti. On je tada vladao ljudima u Vojvodini, iako nije imao veine u saboru; njegov izbor 8. marta god. 1861. za gradskoga naelnika u Novome Sadu smatran je kao krupna narodna pobeda. Borben, naelan, duboko nacionalan, on je okupio pod svoju zastavu svu mlau inteligenciju i sve slobodoumno i rodoljubivo graanstvo. Da se ne bi pokvario sporazum sa Maarima, kojima je srpska Vojvodina bila trn u oku, i jo vie, Srbi su prihvatili beogradske sugestije i nisu od obnavljanja pravili krupno pitanje. Neslaganje u toj stvari dovelo je,

552

meutim, do prvih razilaenja izmeu kneza Mihaila i Miletia. Iz Pariza je, meutim, Maarima god. 1862. savetovano da se po svaku cenu izmire i nagode sa Srbima, jer su to jedina dva naroda u dunavskoj dolini koja uivaju simpatije Napoleona III. Sa Crnog Gorom sklopljen je 23. sept. 1866. potpun savez. Milan Piroanac, koji je toga radi slan na Cetinje, pisao je posle sa zadovoljstvom: Ugovor saveza izmeu dve srpske drave najznaajnija je pojava u novijoj istoriji srpskoga naroda. Njime su postignuta dva veoma vana rezultata. Srbija i Crna Gora zdruile su se da u budue zajedniki rade na osloboenju svoje jo podjarmljene brae; ali, to je mnogo vanije, one su u ovome ugovoru udarile i vrst temelj jedinstvu budue srpske drave. Knez Nikola odrekao se prestola u korist kneza Mihaila, i tako je umesto kobne deobe naelo jedinstva preovladalo. U treoj taci toga ugovora predvialo se da se porodici kneza Nikole i njemu lino stvori sjajno poloenje u ujedinjenoj srpskoj dravi. Knez Mihailo je pomiljao i na saradnju sa ostalim hrianskim dravama na Balkanu. Samo udrueni ili sloni balkanski hriani mogli su unapred obezbediti primenu naela Balkan balkanskim narodima i imati izgleda da savladaju Tursku, koja je, mada oglaavana za bolesnika na Bosforu, jo ipak pretstavljala ozbiljnu vojniku snagu. 14. avgusta god. 1867. potpisala je Srbija savezni ugovor sa Grkom, koji je predviao i sklapanje jedne vojne konvencije. Sa Rumunijom, koja nije bila balkanska drava u pravom smislu rei, sklopljen je god. 1868. savez prijateljstva. Sa slobodnom Maarskom i Rumunijom knez Mihailo je pomiljao i na mogunost stvaranja jedne dunavske konfederacije, koja bi mogla dobiti i karakter odbranbenoga saveza. Pored toga to je tako spremao stvaranje balkanskoga saveza, kojem bi kao cilj, u politici prema Turcima, bilo obrazovanje jednoga Jugoslovenskoga Carstva, knez Mihailo je odravao veze i sa Hrvatima, raunajui, sasvim opravdano da e, ako se stvori jedna mona jugoslovenska drava, i njihovo mesto biti u zajednici sa njom, makar i u nekoj dalekoj budunosti. U jednom razgovoru sa Koutom, u kojem je razvijao svoje planove, knez Mihailo je naglaavao da je misija Srbije da izvede pribiranje svih jugoslovenskih elemenata u jednu dravu. Objanjavao je to samim geografskim poloajem Srbije. Hrvati su na periferiji, mi smo u sredini kruga. Tako je shvatao odnose knez Mihailo, ne raunajui oevidno ni za as sa moguim prilaskom Slovenaca. Kod Hrvata su se za to vreme dogodile znatne promene. Ban Jelai, koji je za uinjene usluge dinastiji i Austriji imenovan grofom, bee pred kraj ivota podlegao progresivnoj paralizi i umro god. 1859. Nije doekao austriske poraze u Italiji, ni promenu reima, ni vraanje narodnoga jezika u slubeni promet i kole. To je imao da izvede njegov drugi naslednik, i opet eneral, Josip okevi, Jelaiev nekadanji autant. Pri pregovorima i akcijama za uvoenje ustavnog ivota Hrvati su imali da doive i opet nekolika krupna razoaranja. Hrvatska je mislila, uostalom sa razlogom, da je sada, prilikom ovih promena, doao zgodan as da se ve jednom ispuni njena stara elja: da se Dalmacija konano i stvarno pripoji Hrvatskoj i Slavoniji, kao to je car bio ve i ozakonio 26. marta god. 1850. Nije malo iznenaenje nastalo u narodnim redovima, kada su u Zagrebu videli kako u Dalmaciji vlasti, manje vie tajno, rade protiv toga, podravajui protiv narodne talijanaku stranku, koja je traila lokalnu autonomiju. Tako je taj carski zakon ostao neostvaren. Drugi udar za Hrvate bilo je izdvajanje Meumurja iz njihova sklopa i vraanje te oblasti Ugarskoj, kao posle i Rijeke. I njima, i svima ostalim Slovenima u Austriji, donelo je isto tako teko iskuenje uvoenje novoga dravnoga ureenja na isto centralistikoj osnovi, koje je car objavio 14./26. februara

553

god. 1861., mada se sve dotle ilo za tim da se izvede federalizacija drave. U Austriji su centralizam traili samo Nemci i samo je on njima bio od koristi, a na oiglednu tetu ukupnoga slovenskoga ivlja. Beki dvor, koji je radi sporazuma sa Maarima rtvovao srpsku Vojvodinu, nije se mnogo kolebao da rtvuje i Hrvate. Za reenje tekih unutarnjih kriza u Monarhiji, koje su posle poraza zjapile kao otvorene rane, maarski problem izgledao je u Beu opasniji i vaniji od hrvatskoga. Maari su bili mnogobrojniji, politiki aktivniji i bolje organizovani; njihova emigracija na strani pohvatala je veze sa glavnim dravnicima Evrope, imala podrke kod Talijana i bila dobro viena na dvoru Napoleona III. Hrvati su bili, po bekome shvatanju, potpuno sami. Za njih se nije interesovala nijedna strana sila, pa ak ni slovenska Rusija. Hrvatsku ulogu u jugoslovenskoj politici, sa kojom su donekle raunali za vreme Ilirskoga pokreta, sada su smatrali kao nedovoljno znaajnu. Za napredovanje Austrije na Balkanu, mislilo se u Beu, nije od vanosti uloga Hrvata, nego snaga Monarhije i njena diplomatska vetina; jednoga dana, kada uspe njezin balkanski politiki program, Hrvati e snazi Monarhije posluiti samo kao maice. U Zagrebu se to poelo oseati. Stoga su pri novim raspravljanjima o buduem odnosu Hrvata prema Beu i Budimu miljenja bila podeljena, i to sa mnogo ustrine. U hrvatskome saboru od god. 1861., u koji su naknadno uli i pretstavnici Vojne Granice i Srema, prevlaivalo je jo uvek antimaarsko stanovite. Kada je ugarska Dvorska kancelarija pozvala hrvatske pretstavnike da dou u njihov sabor, odgovorili su Hrvati saborskom odlukom da e postati izdajica svaki onaj Hrvat koji se odazove tome pozivu. Prema Budimu hteli su odrati sasvim samostalan stav. Kada je novi vladar, Franc Josif I, notifikovao hrvatskome saboru svoje stupanje na presto, sabor je zahtevao da mu se sa tom notifikacijom saopte i svi dravni akti koji se na to odnose, isto onako kao to je to uinjeno i u ugarskome saboru. Be se tom zahtevu odazvao, poto pitanje maarskohrvatskih odnosa jo nije bilo reeno, i to ne samo iz tenje da zadovolji Hrvate, nego da tim ujedno opomene i Maare. U hrvatskoj politici istiu se u ovo vreme dve vane linosti, Josip trosmajer i Franjo Raki. trosmajer, jedan od najdalekovidijih dravnika hrvatskih u svoj njihovoj prolosti, bee 6./18. novembra god. 1849. imenovan za akovakoga biskupa. On je svoju politiku delatnost poeo god. 1848., u doba velikih slovenskih i jugoslovenskih nada, i ostao je do kraja ivota neotstupno veran idealima svoje mladosti. Njegova zastava je uvek samo jugoslovenska. Za vreme veanja oko uvoenja ustava on se ivo bori da se Dalmacija, kao kolevka Hrvatske Kraljevine, pripoji Hrvatskoj, a u optoj dravnoj politici energino se, sa ostalim Slovenima, zalae za federalizam. Krajem god. 1860. on je kao biskup bio imenovan za velikoga upana virovitike upanije; ali, ve u aprilu god. 1862. dao je ostavku na to mesto, ne hotei da provodi centralistike odredbe nove beke vlade. Federalistiku ideologiju on je branio ne samo u odnosu prema Austriji, nego i u odnosu prema Ugarskoj. On u svojim politikim izjavama govori o ugarskim narodima, traei politika prava i za Srbe, Slovake i Rumune, i tim izaziva ljute proteste maarskih patriota koji hoe da znaju samo za jedan politiki narod u svojoj otadbini. Politika praktina koncepcija trosmajerova bila je, prema tome, jasna: on eli samostalnu Hrvatsku u okviru jedne federalistike Habzburke Monarhije. Idealistika koncepcija njegova bila je: stvaranje jedne iroke zajednice jugoslovenske, kojoj bi Zagreb postao duhovno sredite. On stoga neprestano trai pripojenje Dalmacije i uvodi dalmatinske pretstavnike demonstrativno u hrvatski sabor, mada je dalmatinska

554

autonomaka veina, stvorena pomou vlasti, odbila da prihvati taj hrvatski predlog. Kao akovako-bosanski biskup on odrava stalne veze sa bosanskim franjevcima i prihvata nacionalnog muenika, fra Ivana Jukia, jednoga od najsimpatinijih javnih radnika Bosne i jednog od prvih ideologa jugoslovenske misli u toj zemlji, koga je Omer-paa gonio i jedno vreme drao u tamnici i onemoguio dalje u otadbini. Kao nauno arite za negovanje jugoslovenskih odnosa i studiju jugoslovenske zemlje i naroda i kao glavni organ za stvaranje duhovnoga jedinstva meu Jugoslovenima putem knjige trosmajer 28. novembra (13. decembra) god. 1860. daje 50.000 forinti za osnivanje Jugoslovenske akademije. Hrvatski sabor primio je do znanja taj plemeniti dar, god. 1861., i izradio zakonsku osnovu za Akademiju; ali, Be je godinama ekao da je potvrdi. Uinio je to tek 20. februara (4. marta) 1866. Isto tako Zagreb je godinama ekao i na otvaranje svoga univerziteta, za koji se i opet svom energijom zalagao trosmajer, namenjujui i njemu ist jugoslovenski karakter. Univerzitetski zakon izradio je sabor jo god. 1861., god. 1866. dao je trosmajer i za tu ustanovu 50.000 forinti, ali je do otvaranja dolo tek god. 1874. Svaki narodni pokret i svaka dobra stvar nalazili su u njemu dobrotvora i pomagaa; trosmajer je smatrao za svoj poziv da svom narodu bude od koristi i duhovnim i materijalnim sredstvima. Ipak, njegova politika nailazila je kod Srba na izvesno nepoverenje. To je dolazilo otuda to je trosmajer bio otvoren pobornik ideje o sjedinjenju crkava. Nalazio je da bi se to moglo najprostije postii poputanjem sa obe strane: pravoslavni da priznadu papu kao glavu crkve, a svi katoliki Jugosloveni da uvedu svoj slovenski jezik u bogosluje. Nosei se kroz itav XVIII vek sa katolikim svetenstvom zbog unije, gledajui stoga sa nepoverenjem svaku akciju koja je dolazila sa katolike strane sumnjajui ak u Vuka Karadia i Kopitara zbog njihove reforme azbuke i potiskivanja ruskoslovenskoga jezika, srpsko svetenstvo je, i sa njim dobar deo srpske inteligencije, i u jugoslovenskome pokretu biskupa trosmajera, miljenom najiskrenije, gledao samo jedan mamac za naputanje svoga dotadanjega verskoga pripadnitva. Koliko je, meutim, to sumnjienje iskrenosti pokreta bilo nepravedno svedoi danas najbolje nedavno objavljena prepiska izmeu biskupa i F. Rakoga, koja nije bila namenjena javnosti, nego nosi intiman i isto privatan karakter i koja nam otkriva do sitnica sve motive i akcije ove dvojice ljudi, istinskih Jugoslovena po njihovom najdubljem linom ubeenju. Franjo Raki (1828.-1894.) bio je glavni prijatelj i saradnik trosmajerov, njegova desna ruka. Istoriar po struci, sa irokom kulturom i solidnim znanjem, on je jugoslovenskoj ideologiji biskupovoj davao obino knjievni izraz i istorisku argumentaciju. Njih dvojica izradila su itav, u svojim linijama dosledan sistem jugoslovenskoga delovanja. U svojim programskim lancima o jugoslovenstvu, napisanim god. 1860.1861., Raki je naglaavao: 1. potrebu da i Slovenci prime srpskohrvatski knjievni jezik, koji bi se, ako Bog da, podjednako uio u Zagrebu, Beogradu, Ljubljani, Mariboru, Celju, Osijeku, Zadru, Splitu, Dubrovniku, Sarajevu, Travniku, Mostaru, Prizrenu i Skoplju. On eli da i Bugari jednoga dana uu u jugoslovensko kolo; ali, zasad su nam, govorio je Raki, oni dalji i vie od nas odeljeni. Jugoslovenska akademija ima sva da poslui velikome cilju, da razjedinjene Jugoslovene pomogne zdruiti u jedan narod. 2. Bilo bi, istina, bolje da mesto dva imamo jedno pismo, ali, radi potrebe, da se ne vrea niija osetljivost, najbolje je zasad ostaviti da ostanu obadva i ak ih uvesti u kole, da se obadva podjednako ue. 3. Treba negovati

555

slovensku solidarnost i svakako ve u gimnazijama uiti slovenske jezike, isto kao i staroslovenski. To bi sve doprinelo da se vremenom, moda ve u prvim naratajima, postigne knjievno jedinstvo i razvije oseanje slovenske uzajamnosti kao prvih osnova za potpuno ujedinjenje Jugoslovena. Duhovno ujedinjeni, kao Nemci i Talijani, Jugosloveni se onda nemaju ga bojati za svoju narodnost, svejedno to se nalaze rascepkani u nekoliko raznih ak i tuinskih drava. U jednom svom saborskom govoru god. 1861. Raki je govorio da svak mora o tome voditi rauna da smo Jugosloveni i da nam je bolja budunost samo u Jugoslovjenstvu ... Ugarska je politika uvijek teila da to jae privue sebi trojednu kraljevinu, da preko nje prodre do mora, a u starije vrijeme i u Bosnu, Srbiju, Bugarsku i Vlaku, i da pronese svoju vlast do Balkana i na donji Dunav. Tomu ne ima da slui Hrvatska. U neposrednoj aktuelnoj politici Hrvati su eleli da se Vojvodina, svojom sopstvenom odlukom, pridrui Trojednoj Kraljevini. Za Slovence je sa tugom reeno da bi ih Hrvati rado prigrlili i da bi u Zagrebu nali vrua srca, svakako pre nego u Gracu ili Trstu; ali, u njih, u ovaj par, koji smiju govoriti ne ele sa nama jedinstva, a koji ele ne smiju govoriti. Pitanje o Sremu bee jedno vreme dovelo do otre novinarske polemike izmeu Srba i Hrvata. God. 1848. Srem je uao u sastav srpske Vojvodine, i Hrvati behu na to u svome saboru dali pristanak. God. 1861. traili su i dobili vladarsku odluku da se Srem vrati ponovo Slavoniji kao njen istoriski deo. Da je Vojvodina ostala u ivotu kao srpsko podruje, taj bi se zakljuak mogao osuivati; ali, Vojvodina je bila ukinuta i njeno podruje imalo je ui u sastav Maarske. Hrvati su, onda, mogli sa pravom govoriti da oni Srem ranije nisu ustupili sa pretpostavkom da postane maarska oblast, i kad ve ne moe ostati u srpskoj vlasti, onda je bolje da se vrati Hrvatima nego da ode pod Maare. Sa srpske strane prebacivano je Hrvatima to su se i oni javili kao sudeonici u cepanju podruja Vojvodine. Pripajanje Srema i Vojne Granice Hrvatskoj donelo je hrvatskom saboru znatnu prinovu. To behu srpski poslanici iz tih krajeva, koji u saborski ivot unose jednu novu notu i postaju u sukobima raznih hrvatskih stranaka esto puta presudan inilac. U Hrvatskoj se od god. 1860. razvio aktivan politiki ivot. Glavnu Narodnu stranku vodili su trosmajer i Raki. Protiv njih se borila maaronska stranka, koja se naroito nije htela pomiriti sa saborskim zakljukom od god. 1861., kojim su Hrvati izjavljivali spremnost da obnove sa Maarima realnu uniju, ali pod uslovom da ovi priznaju samostalnost i nezavisnost Hrvatske i zajeme njenu teritorijalnu celinu. Maaroni su u Hrvatskoj osuivali politiku narodnjaka kao beku i centralistiku, a u Beu su, na samome dvoru, optuivali trosmajera i njegove drugove da se ele odvojiti od Monarhije i osnovati posebno jugoslovensko kraljevstvo. U Beu su ta doaptavanja nailazila na otvorene ui. Sluaj podmarala ure Jelaia, brata biveg bana, koji je u hrvatskome saboru god. 1861. grmeo protiv Nemaca, davala su im toboe neposrednog dokaza za to. Jelai je, naime, kazao u jednome svome govoru da bi volio vidjeti narod na pod turskim jarmom skuen, nego pod iskljuivim uplivom drugih naih izobraenih susjeda, i to samo zato budui uvjeren da naoj narodnosti od Turaka pogibao ne prijeti, jerbo su Turci zadovoljni s imutkom, i kadikad i sa tijelom, a izobraeni narodi od onih kojimi vladaju osim imutka i tijela itu jo i duu t. j. narodnost. isto i iskljuivo hrvatsku politiku vodio je Lianin d-r Ante Starevi, koji je svoju politiku karijeru poeo kao Ilirac. On nee sa Maarima; ali, ne opredeljuje se ni za trosmajerovu liniju, za koju mu se inilo da ustvari ipak vodi Beu i da podrava

556

gledite Ivana Maurania, pesnika klasine poeme Smrt Smail-age engia, koji je god. 1860. postao ef, u decembru te godine osnovane, Hrvatske kancelarije u Beu. Kao hrvatski kancelar Maurani je sa svojim prijateljima i novom samostalnom strankom otvoreno zastupao gledite da se Hrvati imaju opredeliti za sporazum s Austrijom, odnosno za centralizam. Starevievo je politiko naelo: ni sa Beom ni sa Petom, nego da Hrvatska vodi svoju sopstvenu politiku; ona je drava sa starom tradicijom i sa svojim dravnim pravom, na kojem treba osnivati sav narodni otpor i dravni ivot. Apsolutan u svojim teorijama, jer nikad nije bio doveden u poloaj da ih kao pretstavnik veine na delu primenjuje, on je nalazio dosta odziva u hrvatskim narodnim krugovima, jer je njegov stav godio narodnoj sujeti i dizao njenu samosvest. U praktinoj politici njegova je pravaka teorija bila bez znaaja, jer Hrvatska nije imala dovoljno snage da namee svoju volju ni Beu ni Peti, ni da se odri u potpunoj nezavisnosti od njih. Tim pre to Starevi nije hteo veze ni sa ostalim Slovenima, koji bi mu u toj osamljenikoj borbi mogli pruiti oslonca i pomoi. Jedno vreme pokuavao je Starevi sa svojim drugom Eugenom Kvaternikom, koji je iveo u inostranstvu, da, u vezama sa maarskim i talijanskim revolucionarima, zainteresuje zapadnu Evropu za hrvatsku stvar; ali, nije postigao mnogo uspeha. Kada je hrvatski sabor od god. 1861. bio rasputen zbog svoga zakljuka da Hrvati ne sudeluju u bekome centralnom parlamentu, vlasti su meu opozicionarima ponajvie udarale ba na Starevia. Nu, to je ovome samo sticalo glas u narodu, koji je traio i voleo borbene prirode. A Starevi je bio nesalomljiv borac. Borio se ne samo protiv Bea i Pete, nego i protiv svih onih Hrvata koji nisu bili njegova miljenja i koji su imali irih slovenskih koncepcija, a naroito je ustajao protiv onih koji su traili veza sa Srbima. Za njih je on stvorio prezriv naziv Slavosrba, i u ljutoj mrnji nazivao ih je ak pasminom. Njegovi otri, jedom lude mrnje natopljeni, lanci protiv Srba, mada je sam poticao od majke Srpkinje, izazivali su ogorene proteste na srpskoj strani i trovali odnose izmeu Srba i Hrvata za dug niz godina. Starevi je u svojoj iskljuivosti i negaciji iao dotle da je ak slovensku misao smatrao proizvodom Austrije, kao i srpstvo delom Rusije i Austrije. Njegov ideal je samostalna, nezavisna i ista Hrvatska. Makar Hervatska bila samo uru dugaka, makar bilo samo pet Hervatah, neka ih tih pet bude slobodno i sreno. Ali, i tako iskljuiv, on, u svojim teoriskim lancima stvarno ipak misli na nae narodno ujedinjenje od Triglava do Timoka, osea njegovu potrebu, i eli ga, ali samo da se provede pod hrvatskim imenom. U Serbiji stanuje najplemenitiji del hervatskoga naroda, pisao je on jednom prilikom. U svom sjajnom ogledu o Stareviu Skerli je vrlo dobro izloio nacionalnu ideologiju njegovu, i tano je utvrdio da je Velika Hrvatska Anta Starevia ustvari isto to i Velika Srbija.

XV. HRVATSKO-MAARSKA NAGODBA.

1. Poloaj Hrvatske posle god. 1848. 2. Dvor uz Maare. 3. Hrvatsko-maarska nagodba. Hrvatski sabor od god. 1861. bee doneo vanu odluku: da su, usled dogaaja od god. 1848., prekinute sve veze izmeu Hrvatske i Maarske. Priznavali su vezu jo samo u aktu krunisanja, nalazei da ono moe biti zajedniko za obe zemlje, pravei tim vie usluge politici dinastije nego sebi, jer je ovo priznanje, ipak, ograniavalo donekle gornju

557

odluku. Ali, pravei taj ustupak dinastiji, Hrvati nisu hteli da se potpuno veu uz beku politiku. Naprotiv; solidariui se i preko volje sa Maarima, energino su odbili da uu u centralistiki beki parlamenat. Radei tako Hrvati su se zamerili i Beu i Peti; Beu su odbijali centralizam, a Peti odrekli stare veze. Tako se dogodilo da su se i Be i Peta mogli pogaati na njihov raun, pravdajui se izgovorom da im politika Zagreba nije dovoljno pouzdana. Jedna grupa hrvatskih patriota, na elu sa Mauraniem i Kukuljeviem, htela je da to popravi i bee pokuala da na novom hrvatskom saboru, sazvanom god. 1865., stvori veinu za vezu Hrvatske sa Austrijom. Taj pokuaj zavrio se neuspehom i izazvao je Mauranievo povlaenje sa poloaja hrvatskoga kancelara. Veinu je dobila Narodna stranka. Posle je, zbog maarske nepopustljivosti, dolo ipak, tokom rada god. 1866., do saradnje izmeu njih, a protiv maarona koji behu spremni na znatne ustupke. Kada se, po kraljevoj elji, donosila odluka za reavanje buduih odnosa Hrvatske prema Maarskoj i celoj Habzburkoj Monarhiji i kada su davana uputstva za pregovore jednoj komisiji od dvanaest lanova, pobedilo je njihovo gledite protiv maaronskoga: da Hrvatska stupa u pregovore sa Maarskom samo kao ravnopravni lan, ne priznajui drugoj strani nikakvo izuzetno pravo. Kao glava hrvatske regnikolarne deputacije bee izabran trosmajer. Ali, poeti pregovori nisu doveli ni do kakva rezultata i 5./17. juna god. 1866. morali su biti konano prekinuti. Maari su ostali uporni prema Hrvatskoj, ne hotei da je smatraju ravnopravnom, a nisu, isto tako, poputali ni u pitanjima Rijeke i Meumurja. Maari su naglaavali pravnu i istorisku osnovu njihove veze sa Hrvatskom, i govorili su da je prekid veza god. 1848. izvren de facto, ali ne i de jure. Hrvatska ni posle god. 1848. nije postala posebna drava pod Habzburzima, kao to nije bila ni pre te godine, i kao to, po maarskoj elji, ne bi imalo da bude ni u budunosti. Maari su u to vreme videli dobro kako je Austrija dola u sukob sa Pruskom formalno tobo usled nedavno osvojenoga lezviga i Holtajna, a ustvari zbog stare pruske tenje da Austriju istisne iz Nemake i da sama preuzme glavnu ulogu u radu na nemakom ujedinjenju. Maari su znali dobro da e Austrija zbog te borbe morati da im poputa i da e Hrvatska, pre ili posle, biti rtvovana, da se oni smire n zadovolje. I nisu se prevarili. U ratu sa Pruskom austriska vojska pretrpela je kod Kenigreca, 21. jula god. 1866., nepopravljiv poraz. Mada je pobedila Talijane kod Kustoce na kopnu i kod Visa pa moru, Austrija je bila ipak prisiljena da otstupi izvesna svoja podruja (tada je izgubila mletaku oblast) i da trai mir. trosmajer se nadao da e ovo istiskivanje Austrije iz nemakog saveza dovesti u Beu do nove i prirodne orijentacije u slovenskom pravcu. Maari su, meutim, raunali pravilnije. Austriski dvor bio je i ostao nemaki i dvorska okolina isto tako. U vojsci i birokratiji vladao je nemaki duh. Da Nemci nee lako upustiti svoj dotle neobino povlaeni poloaj moglo se unapred oekivati, a i ukoliko budu silom prilika nagnani na to, oni e gledati da ustupke svedu na to manju meru. Tako se i dogodilo. Kada se u Beu videlo da se najzad mora poputati, njegovi su se vladajui krugovi reili da to poputanje izvedu tako kako e se stvaranjem dualizma u Austriji obezbediti vlast Nemcima, dok e se Maarima ostaviti slobodne ruke na podruju krune Sv. Stevana. Novo dravno ureenje Austrije, izvedeno god. 1867., kojim se ona pretvorila u dvojnu monarhiju, Austro-Ugarsku, izvreno je na raun Slovena i u jednom i u drugom delu drave. Volim biti pruski narednik nego slovenski car rekao je prezrivo car Franc Josif, kada mu je trosmajer savetovao federalizam i naslanjanje na njegove slovenske podanike. U Beu se tada iskonstruisala teorija o dve vodee nacije

558

 jedna su Nemci, a druga Maari; Sloveni su, naravno, bili oni koje je trebalo voditi, ili, vulgarno ali pravo reeno, koje je trebalo pojahati. Pri jednoj audijenciji, u aprilu god. 1867., Franc Josif je otvoreno zatraio od trosmajera da ili brani maarski program ili da ne ulazi u sabor; postupi li drukije, on se nee ustruavati da prema njemu upotrebi i prisilne mere. trosmajer je posle toga napustio Hrvatsku i za izvesno vreme otiao u Francusku i Rim. Nije hteo da dolazi u otvoren sukob sa Dvorom, mada je video kako se ceo hrvatski nacionalni program, osnovan delimino pod nesumnjivim bekim sugestijama, cepa kao list hartije. Dalmaciju je zadrala Austrija, a Hrvatska i Slavonija su predane Ugarskoj, prosto na milost. Hrvatski sabor je traio da pregovara neposredno sa carem o odnosu Hrvatske prema celoj monarhiji, nadajui se da e tako pokazati dobru volju prema Dvoru i obezbediti njegovu pomo. Nu, Dvor je pretpostavio sporazum sa Maarima nagaanju sa Hrvatima. Franjo Deak i grof Julije Andrai manevrisali su bolje od zagrebakih politiara, i znaili su, moramo iskreno priznati, i politiki vie od njih. Novi beki kancelar, Saksonac grof Bajst opomenuo je izrino bana okevia da u Hrvatskoj moraju prestati sva matanja o izdvajanju trojedne kraljevine iz zajednice sa Maarskom. Car se solidarisao sa tim i poruivao je u Zagreb da Hrvatskoj i Slavoniji moe zajemiti potovanje istoriskih tradicija i odranje autonomije, ali da ne moe pristati da se cepa integritet podruja ugarske krune. Pozivao je u isto vreme Hrvate da poalju svoje pretstavnike u maarski parlamenat i da sudeluju pri sveanostima krunisanja. Kad hrvatski sabor to odbi, traei prethodni sporazum izmeu Maarske i trojedne kraljevine, kao odgovor na to doe 13. (25.) juna 1867. rasputanje hrvatskoga sabora. Videi da Hrvati ne otstupaju od svoga gledita, car se nagodio sa samim Maarima. Hrvati nisu hteli prisustvovati njegovom krunisanju; to je bilo jedino to su mogli uiniti u znak protesta. Ban okevi podnese odmah potom, 15. juna, svoju ostavku. Da pokau u isto vreme sa kakvom oni naelnou reavaju svoja unutarnja pitanja i da za buduu zajedniku borbu dobiju u Srbima bratskoga saveznika, hrvatski sabor je u sednici od 29. aprila god. 1867. doneo zakljuak da Trojedna Kraljevina priznaje narod srpski koji u njoj stanuje kao narod sa hrvatskim narodom istovjetan i ravnopravan. Poluslubeni beogradski Vidovdan doneo je povodom toga reenja lanak u kojem je razvijao misao da je jedino to bi moglo da nam svima obezbedi estit, slobodan i samostalan opstanak samo ideja narodna, koju dosad zamenjivae ideja plemenska. Reenje zagrebakoga sabora o srpskohrvatskoj ravnopravnosti jeste zornjaa narodne ideje, u kojoj naravno ima mesta i za ideju plemensku, a koja e jedina junim Slovenima pribaviti poloaj koji im kao velikom narodu pripada. U novi hrvatski sabor trebalo je poto poto uvesti maaronsku veinu, da svojim votumom utvrdi carski sporazum. Levin Rauh, zamenik bana okevia, imao je na svaki nain da izvede taj posao. Novi, nasiljem i korupcijom izabrani sabor i njegova regnikolarna deputacija dooe potom lako do sporazuma sa Maarima. U unutarnjim stvarima, u pitanjima uprave, prosvete i pravde, Hrvatima bi priznata potpuna autonomija, isto kao to je priznato da Hrvatska i Slavonija, mada u zajednici s Ugarskom, ipak pretstavljaju posebno politiko i administrativno podruje. Maari su naelno pristajali da se Hrvatskoj i Slavoniji pridrui Dalmacija i Vojna Granica; ali, beka vlada, sve do sloma Monarhije, nije ispunila narodnih elja u pogledu Dalmacije. Ipak, novom nagodbom Hrvatska nije obeleena kao kraljevina sasvim ravnopravna Maarskoj. Hrvati nisu mogli niukoliko uticati na izbor pretsednika maarske vlade, a na

559

izbor njihova bana Maari su uticali i posredno i neposredno. Hrvatski ban je postavljan stvarno samo na predlog maarskoga ministra pretsednika, i on je, na alost, esto i zavisio prvenstveno od njega. U maarskoj vladi uvedeno je posebno ministarstvo za Hrvatsku, a ukinuta je beka Hrvatska kancelarija. Srbi, koji su se za vreme borbe izmeu Bea i Budima drali uglavnom ovoga puta uz Maare, poueni iskustvom god. 1848. 1849., pokuavali su sa svoje strane da posreduju i za izmirenje Maara i Hrvata, nalazei da Maari, ipak, trae ustavnost i slobodu, dok Be pretpostavlja, ukoliko god moe, apsolutizam i reakciju. U tome pogledu svi potsticaji i iz Novoga Sada i iz Beograda nisu imali kod trosmajera nikakva uspeha. Hrvatsko-maarska nagodba primljena je u hrvatskome saboru sa maaronskom veinom 12./24. septembra god. 1868. kao gotovo delo, Kod Hrvata nagodba je esto osuivana, ali je, ipak, u mnogim stvarima znaila napredak prema stanju od pre god. 1848. U jezinom pitanju, na primer, primljeno je hrvatsko gledite. U zajednikom saboru njihovi delegati (iji je broj od god. 1881. iznosio 40) mogli su se sluiti svojim narodnim jezikom. Jedino pitanje koje bee ostalo nereeno izmeu Maara i Hrvata za vreme ovog pogaanja bee rijeko. Maari u njemu nisu hteli nikako da popuste, mada je bilo oevidno da pravo nije na njihovoj strani. Branili su se stalno tim da je za njih potrebna jedna potpuno njihova velika luka na Jadranu. Reavajui to pitanje, oni su dotadanjoj nepravdi dodali i jednu sramnu podvalu. Podnosei svome parlamentu nagodbu na odobrenje, oni su u tekst uneli i reenicu: da Rijeka pripada Ugarskoj, mada to nije bilo zakljueno i mada to hrvatski tekst nagodbe nije sadravao. Francu Josifu bi stavljen ultimatum: ili da primi maarski zahtev kako ga je usvojio njihov parlamenat, ili Maari nee ozakoniti ceo sklopljeni sporazum. Car popusti, mada je ve pre toga bio sankcionisao nagodbu primljenu u hrvatskome saboru. Da se to nekako ispravi zalepljen je prosto na ve potpisani hrvatski tekst novi maarski dodatak. Hrvatski sabor bio je naknadno obaveten o toj zakrpi na nagodbi, odnosno o istoj prevari. Ali, ta je mogao da ini? Da demantuje vladara? U Hrvatskoj toga vremena malo je bilo ljudi koji bi se na to usudili. Izuzetak je mogao uiniti samo ovek trosmajerove moralne snage i njegova poloaja. A trosmajer je u februaru god. 1869. pisao sa ogorenjem kako ne misli doi u Zagreb prilikom skoroga careva dolaska tamo. U Zagrebu se eli sad peat udariti na najveu sramotu i tetu naega naroda. Svijest mi ne doputa da ja pri tomu budem. Ali, njegova apstinencija nije mogla vie nita da izmeni i pretstavljala je, mada za hrvatske prilike prilinu hrabrost, samo pasivan protest.

XVI. UJEDINJENA OMLADINA SRPSKA I KNEZ MIHAILO.

1. Ujedinjena omladina srpska. 2. Dobijanje gradova. 3. Knez Mihailova politika. 4. Pogibija kneeva. U srpskome delu naega naroda ezdesetih godina XIX veka samo se sanjalo i govorilo o skorom ujedinjenju narodnom. Sva politika kneza Mihaila ila je za tim ciljem. Zbog toga on god. 1861. donosi zakon o narodnoj vojsci i ivo radi na vojnikom spremanju i oruanju Srbije. Za ministra vojnoga dovodi francuskoga majora Ipolita Mondena, i poverava mu ustrojstvo srpske vojske. Tada je (pie S. Jovanovi) postala ona pesma koja je, pored svega svoga slaboga teksta, bila naa Marseljeza za itave narataje: Drino vodo hladna, razbacuj svoj tok, jer je srpska slava obnovila skok! U

560

toj pesmi pevalo se knezu Mihailu: Mihailo slavni, car Duanu ravni! Na elu svoje tek zaete seljake armije, on je izgledao svetu neodoljivi ratnik i veliki balkanski osvaja kao car Duan. Dva velika evropska naroda, Nemci i Talijani, radili su ba u ovo vreme ivo, svima sredstvima, da izvre delo svoga narodnoga ujedinjenja. Narodnosno pitanje bee uopte postalo glavno pitanje savremene Evrope. esi, Poljaci, Maari, Rumuni, Grci, Srbi i Hrvati svu su narodnu energiju troili samo u tome pravcu da dou do svoje slobode i do spajanja svih svojih narodnih snaga. Taj nacionalni polet osvojio je naroito omladinu. Sa romantiarskim oduevljenjem, koje je neto zadrala ali nimalo nije uguila reakcija i neuspeh pokreta od god. 1848.1849., razvio se kult srbovanja i matanje o buduoj srpskoj veliini. Izrauje se tip Srbende, oduevljenog, pravog, narodnog oveka i borca, sa tenjom da se ostane rasan i nezaraen Zapadom, i sa doputanjem da u izvesnom asu, kao klasini Marko, moe pustiti srcu na volju i svoje veliko oduevljenje zaliti rumenikom. Peva se samo o obnovi Duanova carstva, o Milou i Marku. Litografije naih istoriskih lica, naroito cara Duana, kao pobednika na konju, opkoljena grbovima svih zemalja srpskih, ire se u masama kroz narod. Sva naa poezija toga vremena kripi zubima, vitla jataganima i trai Ture, da ga tera do iza Stambola. U to vreme mnogo se i sa ljubavlju neguje istorija. Nai ljudi su odnekud nalazili da su Srbi i Francuzi najplemenitiji narodi u Evropi; ljudi ak iz Sent Andrije alju crkvena zvona u Prizren; a mladi uitelji iz Srema ili Bake idu u Mostar, Sarajevo, Skoplje. Najpopularniji izraz svih pansrpskih tenji onoga vremena, odrava sve do naih vremena, dan je u slavnome kolu Brankova akoga rastanka, iju je misao kao jasan nacionalni program uzeo za naslov jedan knjievno-nacionalni list u Karlovcima (Brankovo Kolo, 1895. 1913.). Srpska omladina, nacionalna do egzaltacije, do kipeeg oduevljenja, razvila je naroito svoju aktivnost ezdesetih godina. Njeni zborovi uestae; nije bilo veeg srpskoga mesta gde omladina nije uzela nekog uea u javnom ivotu. Njen glavni vo uz Svetozara Miletia, Vladimir Jovanovi, govorio je sa puno ubeenja da je danas ceo srpski narod mlad, i da je ceo srpski narod omladina, i da je omladina ceo srpski narod. Na velikoj skuptini, dranoj u Novome Sadu 15.18. avgusta god. 1866., stvorena je organizacija Ujedinjene omladine srpske kao pretea ujedinjene srpske drave. U nazivu je sav program. Borbeno raspoloenje obuzelo je sve nae ljude. ak je u Sarajevu obrazovan veoma aktivan odbor Omladine, koji hvata veze i sa ostalim mestima Bosne. Cetinjski gospodar, knez Nikola, klie tada Onamo namo, jednu od najlepih i najsilnijih pesama srpske rodoljubive poezije; staraki ore Maleti peva Ubojnu trubu; ura Jaki s ogorenjem upozorava kako Milijonima naroda pite. Ljubomir Nenadovi, koji tajanstveno saoptava: Neto nam se valja, valja iza brega, pozivao je u drugoj pesmi Marka da goni Turke, jer je ustanku dolo vreme. Mnogima se tada inilo da knez Mihailo suvie okleva, da bi trebalo da je aktivniji, i Zmaj se nekoliko puta rugao beogradskim bakama kako akciju odlau sa prolea na prolee. Mada pansrpski, pokret je ovaj u isti mah i jugoslovenski. U bekoj Zori, koja je glavni lan u Omladini i pokreta novosadske skuptine, ima lanova Bugara, este su veze sa Slovencima i trai se sporazum sa Hrvatima. Njena himna e, po programu rada, poinjati posle reima: Boe bratimstva, ljubavi, sloge. Na beogradskoj omladinskoj skuptini god. 1867. daje se programska izjava da skuptina smatra Hrvate za lanove Ujedinjene omladine srpske, kao to bi se i Srbi smatrali za lanove hrvatske omladine. U svoje kolo

561

oni prihvataju n Slovence. U celoj koncepciji ima irine i poleta, veruje se u veliko i tei se za idealnim. Mada se toliko spremao na borbu i ugovarao tolike saveze, knez Mihailo ipak nije preduzeo nita vee u spoljnoj politici. Jedan mali ulini incident u Beogradu, na ukuresmi, kada su turski nizami ubili jednog srpskog deaka i jednog srpskog policajca koji je potrao da se nae na mestu, i kada je, zbog toga, dolo do velike uzrujanosti i 5. juna god. 1862. do bombardovanja Beograda iz turskog grada na Kalimegdanu, inilo se da je stvorio povod za krupnije dogaaje. inilo se da e sad nastati veliki obraun izmeu Srbije i Turske. Knez je bio spreman na borbu; ali, ipak je, u poslednji as, pristao da stvar uzmu u svoje ruke velike sile, zakonski jemci srpske autonomije. Srbija tada jo nije bila spremna za borbu veih razmera. Konferisanja pretstavnika velikih sila u Beogradu i Carigradu otegla su se dugo, jer su one bile podeljene u srpski (Rusija, Francuska) i antisrpski logor (Austrija i Engleska). Kada je god. 1866. imalo doi do rata izmeu Pruske i Austrije, Bizmark je preko jednog diplomatskog inovnika, savetnika poslanstva Fila, ponudio Srbiji i Rumuniji da uu u borbu protiv Austrije. Ali, knez Mihailo je i tada oklevao, uostalom sasvim mudro i oprezno. Od toga saveza Srbija ne bi mnogo dobila, jer nije bilo u interesu same Pruske da Austriju smrtno pogodi; naprotiv, Bizmark je ve tada pomiljao na mogunost kasnijeg saveza sa njom. Da je ula u rat, Srbija bi navukla sigurno na se za dug niz godina austrisko neprijateljstvo. Ovako, poraena i obavezana srpskim dranjem, o kojem je bila obavetena, Austrija je smatrala za dunost da bar u nekom, po nju bezopasnom, pitanju pokae predusretljivost prema Srbima. Tako je u pitanju ostajanja turskih garnizona u Srbiji odmah posle rata od god. 1866. prela na srpsku stranu i time doprinela da se poremeti odnos sila u srpsku korist i da se to pitanje skine sa dnevnoga reda. Porta je bila nagnana na poputanje. 6. aprila gad. 1867. predali su Turci knezu Mihailu kljueve Beograda, i njihovi garnizoni napustili su i njega i gradove abac, Smederevo i Kladovo. Ovaj dobitak gradova bio je jedini stvarni i vidni uspeh Mihailove vladavine, cenjen u izvesnim krugovima naroito stoga to je izveden bez kapi krvi. Austriski konzul u Beogradu, Lenk, izvetavao je 12. decembra god. 1867. svoju vladu o jednom razgovoru koji je vodio sa knezom posle toga. Ja sam izneo na tapet i egzaltaciju koja meu junim Slovenima sve vie uzima maha, a isto sam tako izrino napomenuo i o agitacionim pokretima meu Slovenima uopte, koje potpiruje neko spolja. Na to je odgovorila Nj. Svetlost: Takvi nacionalni veleiteti sada su na dnevnome redu, pa kada nisu spreavali Talijane i Nemce u tome, zato da se to ba Slovenima zabranjuje? Kada ja prigovorih da se ne mogu u tome pogledu izjednaiti optepoznati kulturni narodi, kakvi su Nemci i Talijani, sa Slovenima, odgovorio je knez Mihailo: Uzmimo da je tako; ali, zato da ne mogu imati iste aspiracije i prostiji elementi, kad bi mogli moda razviti vie spretnosti nego prosveeni i esto prekoprosveeni narodi. Ovakvo otvoreno zastupanje nacionalne ideologije pred jednim stranim, i to ne mnogo prijateljskim pretstavnikom, daje nam dovoljno prilike da pretstavimo kneza na delu, meu svojim ljudima, i da, onda, potpuno razumemo zato je njegovo ime postalo tako popularno, mada je on sam lino, autokrat, zakopan, teko pristupaan, uivao malo simpatija u liberalnim krugovima Srbije, a naroito u omladini. Knezu se zbog njegovoga krutoga stava zameralo prilino i preko Save i Dunava. Meutim, u oceni njegova rada u tome pravcu treba imati na umu ovo: 1. Najjai ljudi tadanje Evrope, Napoleon III, Bizmark, Kavur, da bi imali to slobodnije ruke u spoljnoj

562

politici, bili su u unutarnjoj veoma svojevoljni. Knez je u njima video neposredne primere i sledio ih je, ukoliko ve po svojoj prirodi nije naginjao takvom tipu vladavine. 2. Kad se blie pregleda rad naih omladinskih, liberalnih, dravnika, sa kojima je knez imao da radi, vidi se da je on veoma podloan kritici. Kao u knjievnosti, oni dobrim delom posru i u politici. Mladi, tek izili iz kola, esto skorojevii, sa glavama punim jo neproverenih teorija, sa atavizmima nae rase koja se brzo odluuje na akciju, bez politikog iskustva, nasrtljivi, oni unose zabunu i, da imaju due vlast, oni bije jo vie i bezobzirnije upotrebili na opasne eksperimente i za line ambicije. Njihov stav ima i podosta kominoga. Zamislite mladoga i ne ba izuzetno darovitoga Jevrema Grujia koji sa pozom mudrijega ui vladanju Miloa, toga prepredenoga vetaka svih muzevirluka. Ili, kakvu politiku zrelost da oekujete od tih ljudi koji u ondanjoj Srbiji, sa jo turskim paom u Beogradu, i sa poznatim naim politikim strastima, i u ondanjem srpskom svetu pod Turcima, koji je pevao Lazara i srpsku krunu zlatnu i nadao se njenoj obnovi, propovedaju republikansku federaciju balkanskih naroda po tipu vajcarske! Knez Mihailo i njegova vlada nesumnjivo su preterivali u mnogim svojim apsolutistikim postupcima; ali, kada brane svoje stanovite, oni esto iznose razloge koji se teko pobijaju. Ja mogu na prste izbrojati sve evropski obrazovane ljude u mojoj zemlji, govorio je knez, njih nema vie od deset ili dvanaest. Ustanove jedne zemlje ne prave se za dvanaest najvie obrazovanih ljudi; one se moraju podeavati prema optem nivou naroda. ivot kneza Mihaila preseen je pre vremena. U Topideru, 29. maja god. 1868., on je pao kao rtva jedne privatne zavere, koja je imala i izvesnih politikih motiva. Potresen, zaridao je na tunu vest Petar Preradovi, govorei kako u kneevoj raci Lei u njoj pokraj tvoga tjela Mrtvih nada povorka nam cjela. A ceo svet tadanje politike Srbije zaricao se mrtvome knezu: Tvoja miso poginuti nee! Prvi umetniki spomenik u Srbiji podignut je vrlo brzo ba njemu, a na spomeniku desna kneeva ruka pokazuje prema Bosni, koja je zauzimala prvo mesto u njegovim politikim planovima.

XVII. PUT NA BERLINSKI KONGRES.

1. Nacionalna aktivnost Slovenaca. 2. trosmajer i knez Mihailo. 3. Namesniki reim. 4. Stvaranje egzarhata u Maedoniji. 5. Nevesinjska puka. 6. Ustanak u Bosni. 7. Rat Srbije i Crne Gore protiv Turaka. 8. Petar Mrkonji. 9. Turske obaveze prema Austriji u pogledu Bosne i Hercegovine. 10. Svetostefanski ugovor. 11. Berlinski kongres. 12. Srbi i Hrvati prema bosanskom pitanju. 13. Srpskohrvatske raspre. ezdesetih godina XIX veka poela je i ivlja nacionalna aktivnost Slovenaca. Dotle, pored svih napora Ilirskoga perioda i god. 1848., Slovenci, ipak, nisu mogli u veoj meri da se potaknu na prave politike podvige. Sa Srbima i Hrvatima pojedinci simpatiu; ali, ne prilaze im. Zbijaju se samo sve vre u svoje redove i od jednog svog lokalnog dijalekta izrauju postepeno knjievni jezik i stvaraju svoju posebnu knjievnu

563

kulturu. Mada su srpskohrvatsko i slovenako nareje potekli iz jednoga izvora, razlagao je god. 1863. preduzetni Fran Levstik, tvorac slovenake nove proze i veliki potovalac Vuka Karadia, oni su ve postali dve reke, i ne bi imalo potrebe traiti njihovo vetako kanalisanje tako da jedna presui, nego se valja podeavati prema samome toku vode i samo teiti da se one jednog dana nekako sliju ujedno. To je najvie to se u to doba, u pogledu zajednice, predvialo sa te strane. Ima, istina, glasova, kao to je i ovaj to ga navedosmo, koji su se javljali u korist jugoslovenskog jezinog jedinstva; ali, to se uzimalo samo kao muzika daleke budunosti, i vie se nagovetavalo nego to se u to verovalo. Retki su bili ljudi kao Anton Janei, koji je povodom predloga o osnivanju Slovenske matice pisao: Mi smo za sjedinjenu jugoslovensku maticu, za samu slovensku pak neemo biti nikad. Luka Svetec god. 1866. poteno priznaje da su njihove misli jo uvek plaljive i da nemaju hrabrosti za velike koncepcije. I kako da ih dobiju? Kakvi su se mogli initi izgledi za stvaranje jedne jugoslovenske zajednice u ono doba pobede dualizma, i emu su se mogli nadati Slovenci, koji su se nalazili na putu probuenoj nemakoj ekspanzivnosti prema Trstu, na glavnoj prometnoj arteriji koja je vodila sa mora u presto-nicu Carevine i na Dunav? Stoga meu njima caruje politika oportunizma, potreba neizlaganja, da se narodna snaga ne troi u suvine rtve, i negovanje lokalnoga i plemenskoga. Koliko je taj oportunizam bio ponekad kratkovid vidi se najbolje iz injenice da je najvei deo slovenakih poslanika glasao u Beu za stvaranje dualizma. Dranje eha i borba Hrvata imali su, ipak, izvesnoga uticaja i na slovenake intelektualce. Oni poinju uviati da e imati teke sukobe sa Nemcima, koje su politiki i vojniki uspesi Nemake od god. 1866. do god. 1871. napravili agresivnijim i izazvali meu njima stvaranje pangermanske stranke, ljute protivnice svakom ustupku Slovenima uopte. Trst se poinje smatrati kao juna luka celog nemakog sveta, kao to je Hamburg severna. Poinju se stvarati fondovi za jaanje nemake misli u alpiskim zemljama; Celje, Maribor, Ptuj i druge varoi imaju preteno nemaki karakter. Do god. 1882. u gimnazijama i uiteljskim kolama po Slovenakoj nastavni jezik bio je samo nemaki. Morala se, dakle, povesti borbenija politika, da bi se zatitila i obezbedila narodna budunost. Tu politiku poinje sa sistemom voditi po uzoru mladoeke stvorena mladoslovenska stranka, kojoj je vo uveni F. Levstik. Da razviju ne toliko nacionalnu svest, koja je kod njih ve postojala, koliko da razviju nacionalnu solidarnost i druevnost, stali su Slovenci da sprovode sistematsku organizaciju svojih ljudi, prikupljajui ih u itaonice, u kojima su se negovale sve vrste drutvenih zabava, kao u ekim besedama. U razvijanju drutvenoga ivota i u smislu za organizaciju posla Slovenci su se pokazali od svih Jugoslovena kao najizdrljiviji; u tome pogledu mogu nam svima da poslue kao dobar obrazac. Naroito su se pokazali kao prijatelji knjige; njihova druba Sv. Mohora (osnovana god. 1852.) i posle Matica slovenska (osnovana god. 1863.) dostizale su broj lanova kakav nije ni apsolutno ni relativno imala nijedna ustanova ni u Srba ni u Hrvata. U slovenakom pokretu ima jedna naroita crta koja upada u oi. U nacionalnom pogledu ostali su najkonzervativniji ba oni Slovenci koji su Srbima i Hrvatima bili geografski najblii, dok je kod korukih Slovena ideja jugoslovenske narodne zajednice imala vie pristalica. Tu pojavu nije teko razumeti. Prema pangermanskom pokretu Slovenci bi sami bili suvie slaba brana, stoga je potrebno traiti iri naslon. Oni, na krajnjoj jutoslovenskoj etnikoj granici, prvi na udarcu nemakoj bujici, najvie su i oseali opasnost. Stoga je kod njih i traena najpogodnija formula za reenje

564

nacionalnoga pitanja. Po njihovom miljenju ona bi se sastojala u ovom: uvajmo irok puk, da bi mogli sa njim ui u zajednicu jugoslovenskoga naroda. Otud kod njih i ideja da se na slovenakom pie ba za taj puk, da bi ga na njegovom nareju prosvetili i odrali, a da se za nauku i vie potrebe upotrebljava zajedniki jezik Jugoslovena. Mariborski vodei Slovenci, blii kranjskim, poruivali su u jednom svom dopisu ovako: Jugoslovenska akademija, kao pretstavnik jugoslovenske misli, neka bude Dunav, a Slovenska matica Sava, koja zbira potoke i izvore i koja se na utoku javlja kao velianstvena, mona reka. Slovenci nee da ulaze u zajednicu kao siroti roaci. Srbi i Hrvati imaju toliko svojih ustanova; u Zagrebu postoji Matica, Akademija, a naskoro e dobiti i sveuilite; a ta, meutim, imaju Slovenci? Ni jedne svoje polugimnazije! U toj tenji da se Slovenci najpre sami grupiu i ujedine izraen je god. 1865. Mariborski program, u kojem se trailo njihovo ujedinjenje u jednu administrativnu jedinicu, koja bi obuhvatala sve Slovence Kranjske, Koruke, tajerske, Istre i Gorice. Kada su slovenaki poslanici glasali za nagodbu sa Maarskom, mariborski Slovenci digoe energino svoj glas. Mladoslovenaki Slovenski narod poeo je god. 1868. da izlazi u tome mestu, borei se uporno za program stvoren u toj sredini. On unosi borbeno raspoloenje u slovenake redove, kree zborove i sastanke, vodi polemike i od dotle politiki prilino ravnodunih Slovenaca stvara postepeno ako ne borce a ono svakako ne bezuslovno pokorne sluae. Sem u politici Mladoslovenci su pokazivali dosta radikalizma i u izvesnim socijalnim pitanjima, naroito u verskim. Oni su prvi zaetnici slovenakog liberalizma, koji je osetno pomagala struja realizma u knjievnosti sa primetnim kritiarskim sklonostima, dok su stariji, koji e se od god. 1873. grupisati oko Slovenca, zadrali mnogo klerikalnih naslea i posle ih i sa planom negovali. Kod Slovenaca je i ovoga puta, kao i za vreme Ilirskoga pokreta, pobedila Preernova tradicija plemenskoga separatizma, zamiljenoga da vlada makar i privremeno. Najbolji njihovi ljudi, kao J. Stritar i d-r trekelj, izjanjavali su se za to i davali u potvrdu svoga miljenja raznovrsne teoriske razloge. Jugoslovenski programi, ak i oni koji su doneeni u samoj Ljubljani, kao, na primer, god. 1870., ostali su u sutini samo elje do boljih vremena, mada se sa hrvatske strane tada preduzimalo sve da ih pridobiju za jugoslovensku zajednicu. Izvesni hrvatski rodoljubi zamiljali su ve tada reenje nacionalnoga jugoslovenskoga pitanja u obliku trializma, a u okviru Habzburke Monarhije: Trojednica i Slovenija imale bi se zdruiti u celinu i ui kao takve u zajednicu sa Ugarskom. Slovenci, a i drugi neki nai ljudi iz Granice i Dalmacije, nisu se slagali sa tim da stupe u zajednicu s Ugarskom, nego su eleli da se stvori posebno telo, koje bi, kao i Ugarska, ulo u opti okvir. Francuskopruski rat god. 1870.1871. uzbunio je duhove u Austriji i Ugarskoj, i kao to su se dogodile velike promene u unutarnjoj politici Monarhije iza dva poslednja rata od god. 1859. i 1866., tako im se nadalo i sada. U Beu, na Dvoru, ne behu zaboravili poraz koji su im Prusi naneli, i jedno vreme su ozbiljno pomiljali na to da iskoriste taj rat Pruske sa Francuskom i da se svete. U tome sluaju Slovenima bi se morali uiniti izvesni ustupci, jer se na Nemce ne bi moglo pouzdano raunati. Ali, do te nameravane osvete nije dolo, jer je Rusija titila lea Pruske. A bez toga rata bilo bi suvie naivno verovati da bi Nemci i Maari, koji su pre dve tri godine tek dobili vlast u ruke, hteli pristati da je sad izgube bez nekog svog ljutog poraza. Izvesni ljudi videli su to odmah, a ostali su to imali da iskuse posle kratkoga vremena. *

565

Jugoslovenska misao izgubila je mnogo smru kneza Mihaila. U politikim spisima nailazi se dosta esto na tvrenje da je izmeu kneza i biskupa trosmajera bilo ue politike saradnje i nekih daljih planova za budunost. Neki pisci (na pr. . Loazo, Francuz) iznosili su ak i da je izmeu njih bio postignut sporazum za stvaranje slobodne Jugoslavije. U dosad prouenim autentinim spisima nema za to dovoljno potvrde. trosmajera je jo god. 1851. imenovao papa za apostolskoga vikara u Srbiji, i on je stoga vie puta dolazio tamo. Za vlade kneza Mihaila inio je to dva puta. Sa knezom je stupio u line veze, slagali su se u mnogo pitanja, i knez nije tedeo u znacima simpatije prema njegovoj ideologiji. Kneev prijatelj, na najbolji filolog XIX veka, ura Danii otiao je za glavnog tajnika u Jugoslovensku akademiju, ali, on je bio i ostao ovek kome je nauka bila vanija od svega i koji se politikim stvarima malo bavio. Opominjao je samo svoje prijatelje u Beogradu da se ne obaziru mnogo na Starevievo pisanje. Niko drugi nego protivnici naega jedinstva hoe da se mi zavadimo; pa ba zato mi ne treba da se zavaamo, da ne bude ono to protivnici nai hoe, pisao je on Stojanu Novakoviu. Meutim, sam trosmajer o knezu Mihailu nije imao visoko miljenje. Povodom njegove pogibije on je pisao Rakom: Knez Mihael dobar je bio ovjek, ali dravnik nikaki, ter je svojom slabou i mlitavou izazivao upravo protiv sebe razne elemente zemlje. U izvesnim politikim pitanjima izmeu kneza i biskupa bilo je ak i naelnih protivnosti. Knez je bio za sporazum sa Maarima ma i po cenu velikih poputanja, dok se trosmajer, ipak, vie nadao od Bea nego od Budima. Posle, trosmajer je god. 1862., sudei prema tekstu njegove ostavke na ast velikoga upana, drao da bi jugoslovenski pokret, ako u Beu pravilno uoe znaaj Hrvatske, mogao posluiti na korist i sreu cijele monarhije u reavanju Istonoga pitanja; dok je knez Mihailo bio protivan austriskome irenju na Balkanskome Poluostrvu, idui za naelom da Balkan ostane balkanskim narodima. Ali, u ovom poslednjem pravcu biskup je posle careva dranja u pitanju austro-hrvatske nagodbe znatno izmenio svoje poglede, i mogao se sa knezom bez mnogo muke nai na istome gleditu, da nije dolo do topiderske katastrofe. Posle, trosmajer je gledao u prvom redu na to da se hrvatsko i jugoslovensko pitanje u samoj Austriji rei to pre, dok je knez Mihailo glavno teite svog rada preneo u Tursku. U Bosni su se njegovi i trosmajerovi ljudi mogli nai na istom poslu i knez je naroito polagao na to da u katolikim fratrima, pomou trosmajerovom, dobije nove pomagae. Ali, fratri su imali veza ne samo sa akovakim biskupom, nego i sa drugim licima u Monarhiji, i u dosta prilika nisu radili onako kako je poeo estiti fra Ivan Juki i kako je sam trosmajer jedno vreme preporuivao. Posle kneeve smrti slabe veze izmeu trosmajera i vlade u Srbiji. Izabrani namesnici za maloletnoga kneza Milana Milivoj Blaznavac, Jovan Risti i Jovan Gavrilovi nisu imali dovoljno autoriteta da nastave Mihailovu politiku do kraja, a oseali su i potrebu da u izvesnim pravcima skreu od nje, neto da ublae opoziciju liberala, a neto pod uticajem spoljnih dogaaja. Naroito je prvi namesnik Blaznavac bio potpuno zaplivao u austriske vode. Kada je trosmajer 19. oktobra god. 1868. dolazio u Beograd oseao je kao svoju dunost da namesnike opomene od suvie velikoga poverenja prema Austriji. Tom prilikom velikokolska omladina priredila je biskupu srdane ovacije, i to ba u asu kad se nalazio na veeri kod mitropolita. Po izvetaju austriskoga diplomatskoga agenta, Venjamina Kalaja, trosmajer je tom prilikom rekao da bi dao i poslednju kap svoje krvi za ostvarenje onoga zadatka koji imaju Srbi na istoku, to jest u njihovoj osloboditeljskoj misiji. Nai dravnici, preplaeni da Austrija u

566

tim ovacijama ne nae neku uvredu za sebe, nali su za mudro da se odmah izvine prebacujui inicijativu za sve na biskupa; Jovan Risti izrazio je Kalaju ak duboko aljenje radi te ovacije. Da posle toga izmeu trosmajera i namesnika nije moglo biti mnogo srdanosti razume se samo po sebi; a da je zbog toga u osetnoj meri gubila i ideja na kojoj su radili dolo je kao prirodna posledica takvih odnosa. Biskup je ak poetkom god. 1869., ljut, pisao Rakome: Srpska vlada voli Maare i Tursku nego sebe i nas, to je, naravno, i netano i preterano, ali to pokazuje njegovo duhovno raspoloenje. Namesnici su u Srbiji i u drugom jednom krupnom nacionalnom pitanju udarili pogrenim putem. Sloveni u Turskoj bili su od ukidanja peske Patrijarije ostavljeni potpuno na milost carigradskoj crkvi. Ova je u nacionalnom pogledu bila nosilac grke misli i grke kulture, a u moralnom pretstavnik esto puta bezone jagme za prihodima. Grke vladike preplavie sve junoslovenske zemlje; retko je i samo izuzetno koji Sloven doao do vladianskog mesta, koje se obino kupovalo. Kad je osloboena Srbija raskrstila sa tim grkim vladikama, javio se od sredine XIX veka pokret i u ostalim naim zemljama da se trae slovenska lica za crkvene poglavice i da se u slovensku crkvu uvede ponovo slovenski jezik, koji je na dosta mesta bio potisnut grkim. Mostarski arhimandrit Joanikije Pamuina ivo i podrobno opisuje borbe hercegovakih svetenika sa njihovim fanariotskim stareinama, a narodne prie donose mnogo zluradih poalica na raun njihove grabljivosti, neznanja jezika i njihova oskudna morala. Borba se razvila naroito u Maedoniji i u Bugarskoj, gde su Grci, osobito po gradovima, prosto prisvajali crkve. Kako Patrijarija u Carigradu nije bila dovoljno mudra da za vremena popusti, ogorenje je vremenom raslo sve vie, dok najzad nije bio postavljen otvoren zahtev da se Slovenima dade posebna crkvena organizacija. Taj pokret pomagala je ruska vlada iz isto slovenskih pobuda, a srpska i iz verskih i nacionalnih. Ali, umesto da se trai posebna slovenska verska organizacija, srpska vlada je, polazei sa sasvim pogrenog gledita o razvoju buduih dogaaja na Balkanu, sama, svojom neaktivnou i nacionalnom nepredostronou, doprinela da ta nova organizacija dobije bugarski karakter. Tako je, zauzimanjem Rusa i Srba, 27. februara god. 1870., dolo do osnivanja bugarskoga egzarhata, koji e posle postati rasadnik bugarizma u Maedoniji. Srpska vlada nije uzela dovoljno u ocenu injenicu da je stvaranje slovenske crkve stvar popularna u narodu i da e je on, ogoren na fanariote, prihvatiti oberuke. Preko crkve, koju su odmah prihvatili u svoje ruke, Bugari su poeli da ire svoju narodnu misao, da uz crkve otvaraju kole i da sistematskim radom vaspitavaju itave krajeve u svome duhu. Dobar deo slovenskoga sveta odbio se od njih kada je video da im je ta crkvena politika postala vie sredstvo neto cilj; ali, dosta je sveta i pristalo uz egzarhat, volei vie i njemu nego fanariotima. Turska je, iz isto politikih razloga, volela priznati bugarski karakter nove organizacije, nego slovenski ili srpsko-slovenski, i to iz prostoga razloga to su god. 1870. svi Bugari bili samo turski podanici i to nije postojala bugarska drava ni u kom obliku kao to je postojala Srbija kao manje-vie otvorena protivnica Turske. Iz istoga razloga mogla je bugarska propaganda dug niz godina sistematski i nesmetano raditi u turskim pokrajinama, dok su na srpske korake i pokrete iz Carigrada gledali sa mnogo vie budnosti. Egzarhiske vladike uoe naskoro u najvanija slovenska sredita, u Skoplje, Veles, Ohrid, Ni i Pirot i posluie kao neka vrsta opravdanja onim licima iz ruske diplomatije koja poee praviti na raun srpskih interesa svoje kombinacije sa Velikom Bugarskom.

567

U Srbiji je vlast namesnika trajala do 10. avgusta god. 1872., odnosno do proglasa punoletstva kneza Milana, unuka Jevrema Obrenovia, koga je Narodna skuptina izabrala za kneza odmah po pogibiji Mihailovoj. Sa novim knezom Srbija dobija jednog vladara koji je imao izvesne lepe bistrine i koji nije bio bez politikoga talenta, ali je uz to pokazivao nepoverljivost i samoljublje, lako se povodio za linim oseanjima i u nekojim prilikama bio i maloduan ovek. Glavno lice sa kojim je prvih osam godina vodio politiku Srbije bio je vo liberala, bivi namesnik Jovan Risti, ovek lepe kulture i sposobnosti, dravnik sa dosta rutine, ali suvie krut i pun linog kulta. Njega knez nije nikad mnogo mario ni tada ni docnije, i uzimao ga je za saradnika samo stoga to je Risti, imajui stalno za sobom tada u zemlji najjau stranku, bio moan, sa mnogo uticaja, i to je bio jedan od najuglednijih dravnika ondanje Srbije. Naskoro po stupanju na presto knez Milan je zajedno sa svojom vladom bio stavljen pred krupna pitanja. Jo od god. 1872. poela je u Hercegovini agitacija za ustanak protiv Turaka. Kada je ruski car, god. 1873., dolazio u Be, upuena mu je bila preko crnogorskoga kneza Nikole molba hercegovakih voa da ih ne napusti, odnosno da ih prihvati, poto se oni zbog turskih zuluma moraju dii na oruje. Iste godine, u Be je bila upuena i jedna deputacija sastavljena od emigranata iz bosanske Krajine, ali je ta traila i neposredni dodir sa austriskom vladom i htela je da preko nje zainteresuje evropsko javno miljenje. To kretanje nezadovoljnih hriana iz Krajine i Hercegovine u isto vreme i ustvari u istom cilju i u isto mesto jasno upuuje na to da je stvar bila unapred pripremana i od nekog dirigovana. Ko su sve ti pokretai nije se dalo do danas uvek pouzdano utvrditi. Kao vidne linosti istiu se neki knjievni i politiki radnici iz omladinskog pokreta, koji je imao svojih veza i uticaja u celoj Bosni i Hercegovini. God. 1871. osnovali su omladinci Druinu za ujedinjenje i osloboenje srpsko, davi u imenu odmah i ceo program. U toj druini nalazilo se i nekoliko lanova iz Bosne i Hercegovine. Pored njih, bilo je i izvesnih lica iz vojnikih i etnikih krugova, kao to behu oka Vlajkovi, Mio Ljubibrati, arko Ljeevi i dr., koji su okupljali oko sebe mlade ljude, naroito iz svojih krajeva, udeavali sastanke i zavere i spremali se na borbe. Ali, sem njih, bilo je i drugih inilaca, mnogo znaajnijih. Otkriti sve veze i utvrditi svaiji udeo, nije nimalo lak posao, naroito kada se uzmu u obzir razni izukrtani interesi i tajni putevi kojima se sluilo. U svojoj opsenoj i dobroj disertaciji o Bosanskom ustanku pokuao je Vasa ubrilovi da pohvata glavne konce tih svih priprema, javnih i tajnih, ali ih, ipak, nije mogao pronai sve. Glavna je injenica, koja se nesumnjivo moe utvrditi, pouzdano ova: da su uglavnom stvar udeavala neodgovorna lica protiv izrinih saveta i opomena svih onih koji su tada vodili nau narodnu politiku. Godina 1874. bila je u Hercegovini teka. Letina je podbacila, i u inae oskudnoj zemlji nevolja je bila dosta velika. Zakupnici poreza i vlasti nisu o tome vodili dovoljno rauna i stoga uestae nasilja i sukobi. Ideja o ustanku dobi, usled toga, nov i neposredniji potstrek. Ljudi poee o tome govoriti kao o jedinom izlazu iz tekoa. Naroito se ovoga puta u tome pravcu isticalo Nevesinje, gde su se mesne vlasti i nekoliko domaih muslimana ponaali bez potrebnih obzira. Na Malu Gospojinu, 8. septembra god. 1874., bio je kod crkve u selu Biogradu sazvan zbor narodnih prvaka nevesinjskoga kadiluka, koji je reavao da se krene ustanak s prolea i da se knezu Nikoli, uz formalnu tubu na Turke, stavi do znanja ta odluka i da se trai pomo.

568

Njihova deputacija otila je krajem septembra god. 1874. na Cetinje, i bila je lepo primljena od kneza. Ugovoreno je bilo, posle izvesnih sentimentalnih scena, u kojima je knez Nikola pokazivao dosta ustruavanja da ue u tu nedovoljno spremljenu avanturu, da ustanak pone sa prolea naredne godine, ali da sve ostane u tajnosti i da se za poetak svakako eka poruka sa Cetinja. Knez je, prirodno, hteo da svi konci ostanu u njegovoj ruci. Meutim, jo te jeseni doznae nevesinjski muslimani za te veze i pohitae da pohvataju glavne kolovoe. Obaveten o tome, glavni radnik, Jovan Guti iz Zovoga Dola, pobee u goru; a njegov sluaj uzbuni odmah njegovo i susedno selo Lukavac. Turske vlasti, posle prvog neuspeha, bojei se vee odgovornosti, ponudie pregovore i tako dadoe vremena ustanicima i da se sami priberu i da o svemu obaveste Cetinje. Za to vreme dogodio se u Podgorici jedan pokolj Crnogoraca, koji se behu zatekli na pazaru 5. oktobra. Do pokolja je dolo stoga to je jedan Ku, po pozivu Marka Miljanova, ubio iz osvete najboljega Turina u gradu. Taj podgoriki pokolj izazva silno ogorenje na svima stranama to se odmah protiv Turaka ne preduzimlju otre mere. Potseamo samo na onu poznatu Zmajevu pesmu, u kojoj je govorio o benelukoj travi, to je uspavala Srbina, pa ne osea kako boli zaseeno telo. Zadovoljan Turin veselo poruuje: Blaena j ona benuluna trava! Dobro je, jolda, Srbin tvrdo spava! Austriski namesnik u Dalmaciji, baron Rodi, koji je po naredbi njegove vlade poao na Cetinje, da umiruje kneza i Crnogorce, pisao je u Be: Knez se trudi da ouva mir, ali mora da uje ak od svojih roaka ovakva pitanja: ta je ovo? ta se to radi? Da su ivi Danilo ili Mirko, mi bi odavna svi skoili na oruje, pa bi se po crnogorski naplatili sa Turcima. U takvoj atmosferi sazrevala je odluka da se sa prolea god. 1875. doista krene jedan veliki narodni ustanak, koji e da raisti zamuene odnose sa Turcima. Koliko je izbijanje ustanka zavisilo od dranja cetinjskoga dvora vidi se najbolje po tome to je prolee god. 1875. prolo ipak potpuno u miru. Knez Nikola je uspeo da dugo zadri ustanike; ak da ih dovede u vezu sa Turcima i nagovori da se, s obeanom amnestijom, mnoge izbeglice vrate kuama. On se nadao da e moi iz podgorikoga sluaja izbiti neke koristi za Crnu Goru. Dok to ne postigne, knez je, kao jako oruje protiv Turske, hteo da dri u svojim rukama sve veze Hercegovakoga ustanka i da, po potrebi, smirujui i raspirujui ga, deluje i na Portu i na njene savetnike meu velikim silama, da vode rauna o eljama i interesima Cetinja. Igra je bila opasna, i osvetila mu se. On je ustanike mogao izvesno vreme zadravati, mogao je na izvesne voe uticati da se smire i povuku potpuno; ali, najposle je moralo ipak doi i do neeljenoga. Njegova diplomatska igra nije bila takve prirode da se mogla lako objasniti prostim ljudima, kakvi su bili ustaniki voi. Hercegovci su, istina, bili iskreno odani crnogorskome knezu; ali, tinjalo je jo dosta nepoverenja prema njegovome dvoru u izvesnim krajevima zbog kneeva zlog postupanja sa Lukom Vukaloviem i njegova pregovaranja sa Turcima po koju bi cenu imao umiriti Hercegovinu. Pokuati ponovo da se Crna Gora nagaa sa Portom na raun hercegovakih ustanika moglo je imati kobnih posledica; naroito ako to ne uspe, a stvar se sazna. Posle, kada se nekoliko meseci ire glasovi da knez pristaje da pomae ustanike i kad ih on, doista, i prima i pomae, prirodno je da mnogi od ustanika

569

postaju nestrpljivi to se stvar jednom ne poinje, i da, usled toga, mnogi, u najboljoj veri, kreu stvar na svoju ruku. Austriski konzul iz Sarajeva, Teodorovi, javljao je svojoj vladi 5. juna god. 1875., posle sporazuma izmeu Porte i Crne Gore da se ustanici vrate kuama, kako oni dolaze u Hercegovinu, ali su doneli iz Crne Gore odluan renitentan duh. Knez Nikola, to je gotovo sigurno, nije bio sasvim za ustanak, naroito ne u to doba. On je znao tekoe koje su bile i velike i opasne. Ali, kolebao se. Videi uzrujanost u Hercegovini i raspoloenje za ustanak, on nije hteo da jednom jasnom odlukom presee dalju akciju. Kneza Nikolu bunila su naroito dva momenta: dranje Austrije i zaziranje od Beograda. Dolazak cara Franje Josifa u Dalmaciju, aprila meseca god. 1875., nije bila nimalo obina stvar. U vojnim krugovima Dunavske Monarhije odavno se trailo zalee za Dalmaciju: od god. 1871., od proglasa Nemakoga Carstva, kada je postalo jasno da je Austrija konano istisnuta iz Nemake, beka vlada je bila upuena samo na istok. Prilikom careva puta poluslubeni Fremdenblatt otvoreno je govorio: otkako se Austrija, u poslednjih devet godina, rastavila sa svojim nemakim i italijanskim politikim predanjima, nijedna pokrajina carevine nije zadobila toliko vanosti za carevinu koliko uprav Dalmacija. To je ka pola usta kazana parola, koja se tad pronosila kroz beke vie kancelarije, da je Dalmaciji potrebno ire zalee, koje moe dobiti samo u Bosni i Hercegovini. Da austriski car prolazi kroz celu junu Dalmaciju, kroz neposredno susedstvo uzrujanih turskih oblasti i da tu prima albe i peticije hercegovakih seljaka i graana, turskih podanika, nije bila stvar koja je u diplomatskome svetu sa mnogo primera, i knez Nikola je imao puno razloga da se zbog toga zabrine. Tim vie to se ve znalo da je u izvesne nemire u bosanskoj Krajini, u Banjoj Luci i Gradici, bio umean i austriski konzulat. Posle toga careva puta razvila se, sa neobinom revnou, akcija u katolikim srezovima Hercegovine, u Stocu i Ljubukom, da plane ustanak. Agituju ivo katoliki svetenici, svetovni i franjevci. Nije udo. U Imotskome car je primio franjevaku hercegovaku deputaciju, koju je vodio docniji mostarski biskup fra P. Buconji. Ta deputacija nije se samo tuila na turske zulume, nego je naglaavala i prava habzburke dinastije ka Bosnu i Hercegovinu. Car je lanove te deputacije ne samo sasluao nego i odlikovao. ta je prirodnije, posle toga, nego da ti ljudi smatraju da je carev dolazak bio prosto sokoljenje na ustanak? O tome ima i inae dokaza. U svojoj knjizi Povijest ustanka u Hercegovini N. Buconji pria za neke hercegovake katolike seljake, koji su izlazili pred cara, kako su se dogovorili da svaki u svome selu porui seljanima o em se radilo pred kraljem, i kako se kralj rekao za sve zauzeti, a oni da su mu vjeru zadali, prije i avolji izginuti no se odrei svoga kralja. Agitacija katolikih svetenika i ljudi poe da se iri i meu pravoslavnima u stolakome i ljubinjskome kadiluku. Bilo je, sem toga, veza i sa Nevesinjcima. D-r M. eraji u svojim belekama o nevesinjskome ustanku izrino navodi da su Nevesinjci silazili u gabeoski kraj, radi zarade, tokom 1874.1875. godine. Verovatno je da su i njima doturivani glasovi o potrebi ustanka i o tome da se on ve sprema i da e iza ustanika biti neko silniji da ih u nevolji zatiti. Crna Gora i njena dinastija imali su u Hercegovini sve do najnovijih vremena velik uticaj. Hercegovci su dobro znali da je svaka njihova borba veih razmera bez naslona na Crnu Goru unapred osuena na neuspeh, sem ako se ne privole da idu sa tuinskom austriskom vlau. Ali, otkad je knez Mihailo poeo da razvija svoj iroki

570

nacionalni program, javilo se i u Hercegovini nekoliko uglednih lica koja su odravala blie veze sa Srbijom. Jedan narataj hercegovakih mladia iziao je ve iz beogradskih kola, kao Niifor Dui, Serafim Perovi, Jovan Radulovi i dr. Prvi veleizdajniki proces u Bosni i Hercegovini, god. 1869./1870., poveden je protiv lica koja su stvarala politike veze sa Srbijom. Knez Nikola nije rado gledao to jaanje beogradskoga uticaja i sa podozrenjem je pratio kretanje Hercegovaca koji su dolazili iz Srbije. Mi danas znamo pouzdano da je srbijanska vlada bila odluno protiv ustanka; ali, na Cetinju, mada se to moda znalo, ipak se sumnjalo. Knez nije hteo dozvoliti da ma ko drugi utie na Hercegovce; i kad je video da meu njima, usled raznih agitacija, sve vie sazreva odluka za ustanak, on se iz dana u dan i sam mirio sa tom milju. Tim pre to je u Crnoj Gori uvek bilo ljudi koji su krvava etovanja smatrali kao jedini posao dostojan naslea starih junaka i to je to i inae za njih, oskudne, bilo prilino korisno. itave prve polovine god. 1875. pokuavale su turske vlasti, poticane od stranih konzula, da utiaju Nevesinjce i ostale nezadovoljne Hercegovce. Odgovorni Turci iz prestonice bili su pomirljiviji, jer su oseali veu opasnost koja moe nastati iz toga lokalnog sukoba. Ali, mesni muslimani i vlasti u pokrajini smatrali su za sramotu da velika carevina poputa aci ustanika. Kolebali su se, meutim, i Nevesinjci sami. Usred tih kolebanja zbie se ovi dogaaji koji su ubrzali reenje. 19. juna dolo je do prepucavanja izmeu pobunjenih katolikih seljaka i muslimana kod Draeva, blizu Metkovia. Pobunjenicima stigoe u pomo ljudi iz Hrasna i sa drugih strana. 22. juna ve depeiraju fra Stipan Naleteli i njegovi drugovi dalmatinskome namesniku, eneralu Rodiu, kako svi krani Gabele, Draeva, Hrasna i sve Luke ele pomo od Austrije, pripoznajui esara kao svoga. Ne putajte da nas Turci kolju. Nemamo debane nit oruja. Prosimo provienja. Barjak Austrije pred nami je! Meu ustanicima nalazio se i Marko Stazi iz Zadra, za koga su Turci tvrdili da je bio poverenik Rodiev. Od poetka marta, vie nedelja, bavio se u Hercegovini austriski eneraltabni oficir Viljem Sauervald, koji je dobro znao srpski i za koga se govorilo da je svoje bavljenje upotrebljavao i za agitaciju meu hrianima. Nezavisno od toga, skoro u isto vreme, dolo je do sukoba i u nevesinjskome kraju. 23. juna harambaa Pero Tunguz sa svojom etom presreo je u Biini jedan turski karavan i ubio sedam kiridija. To izazva energinije mere sa turske strane. U Kifinu Selu pala je potom, 25. juna, odluka da se akcija za ustanak pone ivlje i proiri i na ostale srezove hercegovake. Ustanike ete krenue potom odmah na posao i 27. juna, na Krekovima, otpoela je prva borba. Nevesinje se diglo, i njegova puka dala je glas ostaloj Hercegovini. Knez Nikola pokua da zadri ustanak u poslednji as; ali, to se vie nije dalo. Da ga, na svaki nain, odri bar u svojoj vlasti, knez onda bre bolje alje Peka Pavlovia da se nae ustanicima kao savetnik. Peko je bio slavan kao harambaa i hajduk, i njegov dolazak bio je mio ustanicima. To im je bio i dokaz da knez nee da ih ostavi same. Raspoloenje ustanika bilo je ratoborno. Oni se smatraju, javljao je Peko knezu 7. jula, tako silni, koliko da nema nijednog Turina na svijetu! Oni hoe bunu i kau da ih niko od toga odvratiti ne moe, mada nemaju ni puaka, ni fieka. Pred tvrdom odlukom ustanika knez Nikola je morao najposle popustiti. Spoetka sa ustruavanjem, a kasnije sve energinije, sluajui sugestije nae romantiarske omladinske tampe, on je pomagao ustanak i najposle se zaloio za nj sa najskupljim rtvama.

571

Mesec i po dana posle nevesinjske puke ustanak je buknuo i u Bosni, gde su ve otpre injene pripreme, i to najpre u Krajini, pa posle u Podrinju. Dugo pripreman, taj ustanak je brzo uzeo iroke razmere, od Morae do Une, i pokazao toliko pregalatva da je odmah, prvih nedelja, tano bio ocenjen kao dogaaj od prvorazredne vanosti. Neodoljivo, on je povlaio na dnevni red srpsko, i sa tim u vezi celo Istono pitanje, jer se odmah videlo i osealo da se itav pokret ne moe zaustaviti na samo te dve periferiske oblasti Turske Carevine. Tako je, pokreui reavanje Istonoga pitanja, Bosansko-hercegovaki ustanak dobio evropski znaaj, kao nijedan drugi pokret u tim zemljama pre toga. Ustanak su prihvatile obe srpske kneevine Srbija i Crna Gora. Srpsko javno miljenje, koje je bilo pod uticajem omladinskih romantiara, koji su gospodarili u tampi, knjievnosti i na javnim zborovima, trailo je da se to pre objavi rat Turcima. Turska je, po njihovom uverenju, bila teak bolesnik i protiv nje borba nee zadavati nikakvih veih tekoa. Ali, dok je omladina i gotovo sva inteligencija zemlje, ponesena oduevljenjem, kliktala sa urom Jakiem: U boj! u boj! U sveti ajde rat! dotle su u srbijanskoj Narodnoj skuptini padale znaajne izjave Adama Bogosavljevia i njegovih drugova: da iroki narodni slojevi ne ele i nee rata. To bi najvea besmislica bila (glasila je njihova pismena poruka) raditi i pomagati da se naa braa zuluma i samovoljetva oslobode, a sami unutra da trpimo najvei zulum i samovoljstvo i da sami snosimo najtei birokratski jaram. Takve rei, uoi jednog rata za koji su oduevljeni rodoljubi sa druge strane matajui govorili da svi ustanci i pokuaji za osloboenje naega naroda od cara Lazara do knjaza Milana nemaahu tako veliku celj kao sadanje preduzee, nisu bile nimalo dobar znak. One su na jedan i suvie reit nain dale osetiti kako dobar deo naeg drutva nije bio ubeen u neminovnost odlunih koraka koje je trebalo preduzeti, i kako e ovo delo biti izvoeno sa pola srca. Kasnije dranje narodne vojske u ratu dalo je, na alost, dovoljno potvrde za to. M. . Milievi belei u svome zanimljivome dnevniku prosto i jasno kako narod na mnogo mesta nije uopte hteo da se tue; to potvruju i svi drugi izvetaji. Nedovoljno duhovno spremna za veliku borbu narodnoga osloboenja, Srbija za nju nije bilo spremna ni diplomatski, ni vojniki. Dugo ekani izvesni as nije bio sreno izabran. Srbija i Crna Gora ule su u taj rat bez ijednog stvarnog prijatelja. Teku borbu sa jo uvek krepkom Turskom Carevinom imale su da prime one same, bez pomoi ijedne druge balkanske drave ili naroda. Grka nije ispunila svoje saveznike obaveze; a Bugari su ekali da do slobode dou rtvama drugih. Merodavna ruska diplomatija, ma koliko da je bila sa irokim slovenskim oseanjima, nosila je u glavi ve tada izvesne koncepcije Svetostefanskoga ugovora, koje su bile tako daleko od srpskih nada i srpskih interesa. Na drugoj strani videlo se jasno da Austro-ugarska Monarhija, izgurana iz Italije i Nemake, trai put za svoju ekspanziju u drugom pravcu. Taj pravac, diktovan interesima i Austrije i Nemake, bio je izabran preko nas, na Balkan, odnosno na Solun. Sedamdesetih godina to je pitanje bila opta tema austro-ugarskih dvorskih i vojnih krugova. Najsposobniji austrougarski ljudi, kao austriski pretstavnik u Beogradu i docniji ministar V. Kalaj, dolaze sami u Bosnu i ispituju tu raspoloenje; od god. 1871. novi

572

austrougarski ministar spoljnih poslova, grof Andrai, ne prestaje misliti o Bosni i Hercegovini. Jedno vreme beka diplomatija nosila se milju da Bosnu deli sa Srbijom; ali, otkako je osetila da ima Nemaku uza se, a da Rusija ne moe bez austriske neutralnosti ni pomisliti na eventualne vojnike akcije protiv Turaka, ta diplomatija biva odlunija i trai sve. Svesna svoje snage, Austrija je usred borbi, 7. jula 1876., stavila jasno do znanja svima zainteresovanim iniocima u Bosni i oko ne: Mi ne moemo dopustiti da se Bosna prisajedini Srbiji. A malo docnije izjavljeno je srpskom pretstavniku u Beu da sve kad bi Srbi pobedili i zauzeli Bosnu, Austro-Ugarska bi nala naina da im ona ne pripadne. Uzalud su ustanici davali molbe velikim silama da ih prisajedine srpskim kneevinama, kako bi dali zadovoljenja venoj pravdi i elji ugnjetene raje; uzalud su proglaavali za svoje gospodare kneza Milana i kneza Nikolu, njihova sudbina bila je zapeaena. Niko nije mogao da ospori izmeu Rusije i Austrije tokom god. 1876. 3877. u Rajhtatu i Peti ve ugovorenu stvar, da Bosna i Hercegovina imaju pripasti Dunavskoj Monarhiji. Jedino je Gambeta jo onda prorokim glasom govorio: Ja izjavljujem da emo mi najbolje pripremiti pobedu nad germanskim Vavilonom ako prihvatimo i stisnemo desnicu Slovena na donjem Dunavu; ali, taj glas, neposredno iza francuskoga poraza, nije mnogo pomagao. Meu prvim ljudima koji su stigli u Bosnu na glas o tamonjem ustanku nalazio se knez Petar Karaorevi, sin kneza Aleksandra, koji je, moe biti, i ranije znao da se neto sprema, bar od asa kada je izbio ustanak u Hercegovini. Kako su 10. septembra god. 1875., u borbi kod Ganice, na Savi, poginula dva glavna dotadanja voa bosanskih ustanika, uveni hajduk Petar Petrovi Pecija i Ostoja Kormano, bilo je izgleda da knez Petar, koji je uzeo ime Petra Mrkonjia (verovatno pre kao prevod svoga prezimena Kara, nego po imenu poznatog ali ne mnogo simpatinoga junaka iz narodne poezije), postane vo bosanskih Srba, tim pre to je ve bio organizovao svoju etu i logor na orkovai. Ali, knez Milan, bojei se, iz dinastike surevnjivosti, da Mrkonji ne postane popularan i da se ne uvrsti u Bosni i odatle u Srbiji, upotrebi sve ne samo da se knezu Petru onemogui izbor za glavnoga voa nego i njegov opstanak u Bosni. Uzalud je Mrkonji, sa puno dobre volje, pruao knezu Milanu ruku pomirnicu i nudio mu, u ime opte narodne stvari, da se zaborave stare svae. Dajte, pisao je on, da u ovo ozbiljno doba, na oi sviju neprijatelja naega naroda, stanemo jedan pored drugoga kao braa i prijatelji, kojima su na srcu jedino srea i napredak onoga naroda koji ih je digao na visinu na kojoj se nalaze. Koliko su ustanici zbog toga bili pocepani i zbunjeni vidi se najbolje po tome to je, pored toliko ljudi iz njihovih redova, za voa bio izabran Slovenac Miroslav Hubmajer, jedan etnik koji je bio napustio redove hercegovakih ustaa. To je bio ovek bez ikakvih veih sposobnosti i brzo se videlo da je nepodesan za mesto koje mu se poverilo. Posle e zavriti ivot kao austriska poverljiva linost u Sarajevu. U junu god. 1876., kada se Srbija reila da ue u rat, Mrkonji je morao konano napustiti Bosnu. Hercegovaki uspesi u borbama protiv Turaka bili su daleko znatniji od bosanskih; ali, veeg vojnikog znaaja nisu ni oni imali. Nekoliko junaka i vojvoda pokazivali su uda od linoga junatva; vojvoda Bogdan Zimonji, augmentativ od oveka, Lazar Soica, Maksim Baevi, i mnogi drugi mogu mirne due da uu u Karaorevu epopeju. U Bosni se ponajvie, posle pogibije glavnih pokretaa i odlaska kneza Petra, isticao Golub Janji. Uz pravoslavne borili su se u ovom ustanku u Hercegovini i poneki odredi katolika, meu kojima je najvidniju ulogu imao don Ivan

573

Musi, vo stare oblasti Donjih Vlaha. U Bosni su borbe malaksale ve od leta god. 1876., kada su u rat ule Srbija i Crna Gora (od 18. juna), a u Hercegovini su se tek onda rasplamtile. Srpska vojska nije bila dovoljno spremna za rat sa Turcima, a ni dobro voena da bi ga mogla izmanevrisati. Novi rat, u koji je aprila god. 1877. ula i Rusija, a naroito krvavi petomeseni turski otpor kod Plevne, dali su i suvie vidna dokaza o tome kako vojnike vrline turske behu jo uvek velike i kako ivotna snaga bosforskoga bolesnika mogade da dade teka posla i Ruskoj Carevini. Na Srbiju se u leto god. 1876. bacila jaka turska vojska. I pored turske nadmonosti i boljeg vostva i boljeg oruja, Srbi su, ipak, pod vrhovnim vostvom ruskoga enerala ernjajeva, koji bee doao u Srbiju da joj se s izvesnim brojem ruskih dobrovoljaca stavi u slubu, odolevali neko vreme turskim napadima i na umatovcu, 11. avgusta, odneli asnu pobedu. Ali, najzad, pred veom silom klonue, i na unisu, 17. oktobra, pretrpeli su poraz. Od dalje nevolje spaslo ih je posredovanje Rusije, koja je uputila Turskoj ultimatum, traei odmah obustavljanje neprijateljstava. Crna Gora bila je bolje sree, jer ona nije ni imala protiv sebe mnogo nadmonije turske vojske. Udrueni Crnogorci i Hercegovci odneli su 18. jula god. 1876. sjajnu pobedu na Vuijem Dolu, gde je jedan turski paa poginuo, drugi bio zarobljen, a trei ranjen. Znatna je bila i pobeda Crnogoraca na Fundini, odnesena est dana pre vuidolske. Te pobede digle su ime i glas Crne Gore u srpstvu, a naroito u romantiarskoj Vojvodini. Od grahovskoga pa do ovih uspeha, od god. 1858.1878., postojao je u naem drutvu i u naoj knjievnosti pravi kult Crne Gore. Ali, u Srbiji se zameralo, i to ne bez razloga, to je Crna Gora vodila ovaj rat na svoju ruku, urei jedno vreme prema Mostaru, a to nije svoje ete uputila kroz Novi Pazar, da se ujedine sa srbijanskim na Javoru i da, tako ujedinjene, olakaju teak poloaj srpskoj vojsci na Deligradu i da sa pojaanom snagom stvore bolje pogodbe za borbu. U Beogradu se, meutim, nije znalo da je knez Nikola imao u to vreme izvesnih obaveza prema Austriji i da to nije inio zbog njenog zahtevanja. Zanimljivo je, ipak, da je car Franja Josif osuivao takvo njegovo postupanje i da je pred svojim oficirom, V. Sauervaldom, upotrebio ak za kneza neki jak izraz. Drugo teko razoaranje toga vremena za srbijanske dravnike bee i njihov diplomatski neuspeh. Rusija nije mogla ui u rat sa Turcima, sa kojim je raunala odmah, od srpsko-turskoga rata, a da se prethodno ne osigura od Austrije. U Rajhtatu, 26. juna god. 1876., sastali su se carevi Aleksandar II i Franja Josif. Tom prilikom bi ugovoreno da se ouva celokupnost Srbije i Crne Gore, ako njih dve budu poraene, a u sluaju pobede obe bi zemlje imale dobiti neke pogranine srezove u Bosni i Hercegovini, dok bi ostalu Bosnu, radi koje su Srbi uli u neravnu borbu sa Turcima, imala da posedne sama Austro-Ugarska. Pred sam ulazak u rat Rusija je morala u novim pregovorima, voenim u Peti i Beu, da obea bekoj vladi nagradu za njenu neutralnost, a ta se sastojala u unapred danom pristanku da Austrija dobije celu Bosnu i Hercegovinu i da se, teoriski, uticajna sfera Dunavske Monarhije proiri ak do Vardara i Timoka. Austriske pretenzije na solunski izlaz dobile su tim ustupkom sa ruske strane konkretan znaaj i stvarne izglede. Tim ustupkom Srbi su gubili mnogo vie nego to je bilo u izgledu da uopte dobiju. Imati Austriju kao suseda u Bosni bilo je mnogo gore nego imati Turke; od Turske se moglo nadati osloboenju u skorom vremenu, dok je Austrija pretstavljala silu iz ijih je kanda iupavanje izgledalo malo ili ak nimalo verovatno. to je bilo jo gore, Austrija je, uzimajui Bosnu, zakroila na Balkan i postala balkanska drava, koja, po

574

svoj prilici, nee zastati na tome mestu, nego e pokuati da se iri i dalje. Na Berlinskome kongresu, spremivi unapred sve, Austro-Ugarska je, na formalni predlog Engleske, dobila mandat da okupira Bosnu i Hercegovinu do iza Mitrovice i dobila je tako ne samo ispunjenje jedne stare elje nego i jasan program u njenoj buduoj balkanskoj politici. Ono do iza Mitrovice znailo je dobru treinu priprave na putu za Solun. Trei udarac naoj narodnoj politici zadao je Sanstefanski ugovor. Kada je Rusija likvidirala svoj rat sa Turskom, u koji je ponovo, pred njegov kraj, 1. decembra god. 1877., ula i Srbija, sa neto vie vojnike sree i pod mnogo povoljnijim uslovima nego to je, sama sa Crnom Gorom, ula u prvi, ruska vlada o srpskim eljama nije vodila gotovo nikakva rauna. U miru, sklopljenom u San-Stefanu, 19. februara god. 1878., ruska diplomatija je ak stvarala Veliku Bugarsku, na oevidnu srpsku tetu. Ta Velika Bugarska imala bi da iznosi 163.000 km2 i da se stere od Crnoga Mora do Drima i Albanije i Arhipelaga na jugu; u nju je ulazila ne samo cela Maedonija nego ak i najglavniji delovi Stare Srbije sa skopljanskim sandakom i izvesnim delovima prizrenskoga, debarskoga i nikoga. Pirot i Vranje trebalo je, po tom ugovoru, predati Bugarima, a jedno vreme za njih je traen i Ni. U oajanju, srpska vlada je poruila Rusima da e se boriti za Ni i sa njima, kao to se borila i sa Turcima. Tada je jedan visoki inovnik ruskoga Ministarstva spoljnih poslova rekao jednome srpskome diplomatu da najpre idu interesi ruski, pa onda bugarski, pa tek posle njih dolaze srpski; a ima prilika u kojima bugarski interesi stoje na ravnoj nozi sa ruskima. Srpski dobitak prema tome imao je biti prosto bedan; izvrila bi se samo neznatna ispravka granice u pravcu Novoga Pazara i Mitrovice. Sveto-stefanski ugovor je i uvredio i zaboleo sve Srbe, tim vie to udar nije dolazio od dumanina nego od strane kojoj se prilazilo sa neogranienim poverenjem. Svetostefanski ugovor nije mogao biti ostvaren zbog protesta izvesnih velikih sila, a posebno Engleske i Austrije. Doao je, u leto te godine, Berlinski kongres da unese ispravke u ruski plan. Srbima je bilo u interesu da se Svetostefanski ugovor podvrgne reviziji, mada je postojala opasnost da ta revizija moe ispasti isto tako malo povoljna po Srbe, poto su je traile Engleska, koja je tada vodila antislovensku i turkofilsku politiku, i Austrija, koja je otvoreno izjavljivala da njoj nije u interesu stvarati jaku Srbiju. Da ublai beko nepoverenje srpska vlada je morala da se pribliava Austriji, da bi njenom pomou dobila bar neto vie od onoga to je bilo predvieno u San-Stefanu. I uspela je u tome; ali, samo zbog toga to je samoj Austriji ilo u raun da suzi podruje ruskoga uticaja. Srbi su na Berlinskome kongresu dobili priznanje nezavisnosti za Srbiju i Crnu Goru; Srbija je, sem toga, proirena za etiri okruga (niki, vranjski, pirotski i topliki), koliko je, uglavnom, osvojila njena vojska u drugom kratkom ratu; a Crna Gora dobi podvostruenje njenog podruja sa gradovima Podgoricom, Nikiem i Barom. Umesto oblasti Gusinja, koju su joj tada takoe bili dodelili, a koju turskom pomou u Prizrenu organizovana Albanska liga nije htela da preda, dobila je Crna Gora god. 1880. Ulcinj sa njegovom oblau. Ni Srbiji ni Crnoj Gori Austrija nije dala da se znatnije proire prema Novome Pazaru ili da posednu ceo taj kraj, i to zbog toga da se one ne bi tu sjedinile i zapreile njoj put za Solun. Novopazarski sandak sa austriskim garnizonima u njemu imao je, po tenjama tadanje austro-ugarske diplomatije i vojnih krugova, da bude veliki kanal, koji e stalno rastavljati dve srpske drave.

575

Okupacija Bosne i Hercegovine, izvrena tokom leta god. 1878., donela je i jo jednu veliku nesreu za na narod. Ona je znatno doprinela da se pomute odnosi izmeu jednoga dela Hrvata i Srba. U svojoj spoljnoj politici trosmajer i Raki smatrali su itavo vreme kao sasvim prirodno da Srbija ima osloboditi Bosnu. U tome smislu trosmajer je u jesen god. 1876. pisao i uvenome vou engleskih liberala Glestonu. Ima jedna vest da je biskup ranije bio obeao knezu Mihailu da e, u sluaju njegove akcije u Bosni, uputiti tamonje katoliko svetenstvo da pomae srpsku stvar. Kada je doista dolo do rata, Raki je pisao biskupu kako se bosanski redovnici kukavno dre i kod i izvan kue. U tome istome pismu od 17./29. juna Raki je govorio: Preko Hrvatstva prei e dakako nova historija na dnevni red. Ali, neka se samo izbavi Juno Slovenstvo; za plemenske osobine je najmanje! ireg i plemenski nesebinijeg shvatanja naeg narodnog problema nije bilo u celoj naoj prolosti, kazana od oveka koji je bio u isto vreme odlian hrvatski rodoljub i jedan od ljudi sa najvie znanja i mudrosti u celoj naoj sredini. Kada je fra Grgo Marti, pesnik Osvetnika Luke Vukalovia i njegovih drugova, uputio, po savetu austriskoga konzula, protest protiv toga da Srbija dobije Bosnu, pisao je ljutito biskup Rakome, mada se radilo o jednom katolikom sveteniku: Marti bi zasluio konopac, koji mu ne bi falio, ako bi nai Srbi pobijedili; a posle e rei za nj kako taj poetiki nevaljalac ide u blato i kako bi ga valjalo to stroe igosati. trosmajer je bio odluno protiv austro-maarske politike na Balkanu, naglaavajui jasno da nju sa grofom Andraijem vode Maari i da je ona u svojoj sutini uperena protiv Slovena uopte. Protiv te politike jugoslovenskih nacionalista javila se politika isto hrvatska. Dvor, kivan na stvaranje Nemakog Carstva bez njegova uea i onemoguen od Rusije da se sveti Pruskoj, god. 1871. promenio je unekoliko kurs svoje politike i poeo pokazivati vie predusretljivosti prema Slovenima. U Beu se tada jedno vreme istinski pomiljalo na preureenje drave u federalistikom smislu, mada su se tome protivili Maari svom energijom. U januaru god. 1871. morao je otstupiti ban Rauh u Hrvatskoj, kompromitovan kao ovek neistih ruku. Novi izbori, pod banom Kolomanom Bedekoviem, donesoe ogromnu pobedu Narodnoj stranci. Veina narodnih poslanika izjavila se odmah protiv nagodbe iznuene od jednog policiskog sabora i bila je spremna za nove borbe. Ali, njen polet je bio preseen jednim loe smiljenim i slabo organizovanim ustankom Hrvata i neto Srba. Politiki drug Ante Starevia, ali jo strasniji i svakako nepromiljeniji od njega, Evgen Kvaternik, bee se vratio u otadbinu iz emigracije, da tu nastavi borbu prvenstveno protiv Dvora, a za slobodnu Hrvatsku. Ujedinjenje Nemake i Italije, zahvaljujui istrajnome radu njihovih rodoljuba, bee postalo svreno delo. Zar samo Sloveni da i dalje pritisnuti tuinom pokorno gledaju tue ruke u svome perinu? Kvaternik se stoga odluio da narodno pitanje reava revolucijom. U Broancu kod Rakovice izbi krajem septembra god. 1871. pobuna, koju je on pripremio. Kvaternik bi ak proglaen za hrvatskoga kralja i zaogrnut nekim fantastinim platom. Ali, ve 29. septembra ustanak bi uguen, poto je dan pre toga pao Kvaternik u borbi sa carskom vojskom. Ova buna, koja je na viim mestima dovodila u sumnju lojalnost Hrvata, pokoleba dotadanji borbeni stav hrvatske opozicije i dade mogunost maaronima da izbornim terorom i uvoenjem virilista u sabor stvore tamo svoju veinu. Tada su Rauh i njegovi ljudi pustili u javnost falsifikovana dokumenta o vezama trosmajera, Rakoga i drugih hrvatskih voa sa Petrogradom i Beogradom i o spremanju novoga ustanka meu Jugoslovenima Austrije. Sve to uinilo je da je novi sabor god.

576

1873. primio hrvatsko-maarsku nagodbu onakvu kakva je donesena god. 1868. sa gotovo beznaajnim izmenama. Zahtevi hrvatskih narodnjaka bili su kategoriki odbijeni. Otada trosmajer nije vie nogom kroio ni u sabor u Zagrebu, ni u onaj u Budimpeti. Da koliko-toliko zadovolje Hrvate, pristadoe Be i Peta da posle primanja nagodbe za bana postave Ivana Maurania, prvoga Hrvata koji je na taj poloaj doao iz neplemiskoga stalea, i da se ukine hrvatska i slavonska Krajina (zakon je o tom donesen god. 1873., a stvar je konano likvidirana tek god. 1881.). Godinu dana potom, 1874., bi otvoren i zagrebaki univerzitet. Sa Mauraniem je poeo hrvatski kurs i osetno potiskivanje Srba u Hrvatskoj. Nalazilo se da jugoslovenska ideologija smeta hrvatskoj i da se interesi srpstva i hrvatstva sukobljavaju naroito u Bosni i Hercegovini. Mada je u tim zemljama bila nesumnjivo veina Srba, jedan deo iskljuivih Hrvata poeo je nalaziti i tvrditi da je Bosna isto hrvatska zemlja i da je treba sjediniti sa Hrvatskom. Ujedinjenje svih Hrvata pod habzburkom dinastijom postade politiki program koji je bio tu na putu da se ostvari. Doista, od asa kad je Bosna i Hercegovina dola pod austro-ugarsku vlast, nije se vie nijedan Hrvat nalazio u sastavu neke druge drave. Hrvatskim politiarima mogao je u taj as rad na jugoslovenskoj ideji izgledati kao neka naivna politika imera, kada je stvaranje, ili kad su bar uslovi za stvaranje Velike Hrvatske bili ve na pragu realizacije. Sam car Franc Josif pisao je Mauraniu kako trosmajerov organ Obzor vodi propagandu u antidinastikom i antihrvatskom pravcu. Znai, Dvor se donekle identifikovao sa politikim gleditem Velikohrvata i stavljao im u izgled mogunost ostvarenja njihovih nacionalnih elja. Rascepkani, Hrvati nisu bili nikakva snaga; ali, ako se ujedine, mislilo se u Zagrebu, njihov bi se poloaj prema Maarima iz temelja izmenio. To je shvatanje osvajalo, i najvei deo Hrvata prihvatio ga je u najboljoj veri da e se ti planovi moi i ostvariti. U tome smislu iskazao je hrvatski sabor svoje elje javno u adresi kralju povodom okupacije Bosne i Hercegovine. Nisu, meutim, mogli jo dovoljno oceniti da je moda bilo lake dobiti Bosnu od Turaka nego iupati svoje sopstveno podruje iz maarskoga i nemakoga sklopa. esi su se nalazili svi ujedinjeni pod Habzburzima, pa koliko su od svojih nacionalnih zahteva mogli da ostvare? Zar bi Maari pustili Hrvatsku da se odvoji bez graanskoga rata? Ali, u ono vreme, na to se jo nije mislilo; jo se u Zagrebu verovalo da e se pomou Dvora doista ostvariti njihovi narodni ciljevi. Jo su se tajanstveno aputale stare poruke: Aula est pro nobis! Jedan od glavnih teoretiara stranke prava, d-r Isidor Krnjavi, pisao je jo god. 1906. sa tim istim ubeenjem ove rei: Via kultura i politika egzistencija Hrvatske bile bi ugroene ako bi prodro Istok, ona moe nai svoju kulturnu i politiku budunost samo pod zatitom Habzburga, dok Srbi gledaju svoje prirodne saveznike u dve samostalne srpske drave i u njihovim zatitnicima, Rusiji i Italiji. To je konani razlog srpsko-hrvatske protivnosti. Austro-Ugarska je veto iskoriavala svoje staro i osvetano politiko naelo: Zavadi, la vladaj! Njeni organi su dugo i sa planom radili, kao i njihov car god. 1867., na tome da se izmeu Srba i Hrvata poseje to vie mrnje i protivnosti. Glavne parole bile su ove: Srbi su, posle obnove Srbije, sve vie postajali centrifugalan elemenat, njihove su tenje ile za tim da se, nezavisno od Beke Monarhije, ujedine u jednu zajedniku dravu, Veliku Srbiju. Ta Velika Srbija obuhvatala bi zemlje u kojima ive i Hrvati: Srem, Slavoniju, Liku, Dalmaciju, Bosnu i Hercegovinu, i znaila bi, prema tome, negaciju hrvatstva. Prema ideji Velike Srbije treba stoga postaviti ideju Velike Hrvatske. Podruje na kojem izmeano ive Srbi i Hrvati, a to su sve centralne zemlje naega

577

etnikoga prostiranja, moglo je biti obeleeno kao nacionalno i politiki sporno. Stoga se, u drugoj polovini XIX veka, poinje ustra i sa zlim strastima voena borba, kome etniki pripada Bosna, Hercegovina, Dalmacija, Srem, Dubrovnik; piu se itave knjige o tome da se dokae kako Srbi nemaju nikakva prava na Bosnu, ili kome pripadaju stari Neretljani, ili da su stari Dubrovani samo Hrvati ili samo ovejani Srbi, ili da je Crna Gora jo uvek u sferi interesa Crvene Hrvatske. Prilikom otkrivanja Gundulieva spomenika u Dubrovniku god. 1893. umalo nije pala krv izmeu Srba i Hrvata zbog toga kojem plemenu pripada taj oduevljeni pesnik slovinstva. Piu se poluizmiljene ili nacionalno nategnute istorije i na jednoj i na drugoj strani, izmiljaju se predanja, pribegava se falsifikovanim dokumentima. Postoji itava literatura te polemike knjievnosti, koja je, mada nema gotovo nikakvog naunog znaaja, ipak vrila jak uticaj na ljude, zavaala ih do krvi, i inila optoj nacionalnoj stvari neverovatno velike smetnje. Dva poslednja decenija XIX veka pretstavljaju vrhunac te borbe, koju su prihvatali i raspirivali nai neprijatelji s oiglednom radou. Nema, sme se slobodno rei, nijednog ni knjievnog, a kamoli politikog lista toga vremena ni kod Srba ni kod Hrvata, u kojem se ne bi nalo odjeka tih borbi, a u kojima se ak prepiralo i o tome ko je kome ukrao jezik, narodne umotvorine i narodne junake, i gde se, u nerazumnoj elji za uzajamnim vreanjem, govorilo bez ikakva razbora. Jedna broura u Sarajevu, pisana i objavljivana po instrukcijama vodeih linosti tadanje bosanske vlade, nosila je naziv na srpsku adresu Mi i tamo oni (1906.). Optunica u veleizdajnikom procesu u Zagrebu god. 1909. bila je sastavljena sva u antisrpskom duhu i odricala je gotovo postojanje srpske narodnosti u Hrvatskoj. Srpsko rodoljublje obeleavano je kao veleizdajniko. Hrvatsko je stoga trebalo obeleiti kao centripetalno i lojalno. Prvo je bilo upereno protiv Bea, dok je drugo trebalo pridobiti za nj, ukoliko to ve nije otpre uinjeno. U Hrvatskoj se nalazilo dosta iskrenih pristalica beke politike i pored svih razoaranja posle god. 1848. i hrvatskomaarske nagodbe. Stari graniarski oficiri, lojalna Lika, gledali su u habzburkoj dinastiji i carskome dvoru jedinu moguu vlast drave, i oseali su se sreni da svoje ivote i snagu rtvuju za njihove uspehe. U vojnikoj slubi graniari su nalazili, sa svoje hrabrosti i odanosti, esto i velika priznanja i to ih je za njih vezalo jo vie. Izvestan deo graanstva u hrvatskim varoima koji je bio nemakoga porekla naginjao je Beu ve po atavizmu. Sem te politike protivnosti, koja je bila naelna, ali ipak ne trajna, jer je politiko osveivanje moglo doi ili pre ili posle, dobar deo protivnosti dolazio je jo uvek i zbog verskih razlika. Versko pitanje nije jo nikako moglo da postane ravnoduna i isto privatna stvar. ak ni zajednika borba protiv islama nije mogla da trajno tenje priblii pripadnike dveju glavnih hrianskih religija u naim zemljama. U Austriji, Hrvatskoj, i u mletakoj Dalmaciji katoliki elemenat bio je vladajui, i on je, da bi dobio u verskom pogledu homogeno stanovnitvo, kroz itav XVIII vek, pod uticajem svetenikih redova, ivo radio da pravoslavnima nametne versku uniju. Pripadanje pravoslavnoj veri smatrano je kao neki nedostatak ne samo meu verskim licima katolike crkve nego i meu tamonjim svetovnim vlastima. Srbi oficiri i neki vei inovnici mogli su praviti karijeru tek poto napuste svoju pravoslavnu veru. Gonjeni i rueni, pravoslavni se zbijaju u vre verske zajednice, u dosta dobro organizovane verske optine, i odgovaraju na pritisak mrnjom i iskljuivou. Ni nagli razvoj narodnosne ideje kod Jugoslovena tokom XIX veka nije zadugo mogao da izmeni duboko uvreene stare

578

protivnosti, i pokraj sveg pokuavanja sa mnogo strana da se ublae. Verovatno preko svih jugoslovenskih pozornica prela je Okrutieva okica, iji je sav dramski problem u protivnosti izmeu pravoslavnih i katolika, kako Rac duu gubi kad okicu ljubi, jo i iza sredine XIX veka. Pa mada je gotovo sva publika, pred tako oiglednim primerima iz ivota, dobro pojimala svu apsurdnost verskih predrasuda, koje su tu prikazane, ona je ipak dugo i iza toga ostajala sa starim nasleem. Jo devedesetih godina prologa veka napustio je poznati pesnik Aleksa anti misao da se oeni jednom dugo i mnogo voljenom katolikom devojkom, ustuknuvi pred majinom kletvom i optim protestom strogoga pravoslavnoga Mostara. Te protivnosti u najnovije vreme naroito su pojaane u Bosni i Hercegovini. God. 1881. osnovana je tu posebna rimokatolika jerarhija, kojoj je na elo doao d-r Josip tadler, pripadnik isusovakoga reda. Kao sarajevski nadbiskup on je brzo svojom prozelitskom aktivnou izazvao otpor ne samo kod pravoslavnih i muslimana, nego svojom borbenou i iskljuivou i kod samih katolika. Borba izmeu franjevaca i isusovaca postade gotovo javna. Zasluni franjevci, koji su stotinama godina stojali na braniku katolike crkve u zemlji i imali da podnose teke turske progone, behu odgurnuti, jer su kao domai ljudi ipak vodili rauna o sugraanima drugih vera. Jezuiti su netrpeljivi i ak agresivni, a kao svoj program imali su pod tadlerovim vostvom ova naela: 1. prisajedinjeae Bosne i Hercegovine Hrvatskoj u okviru Habzburke Monarhije i zamena dotadanje dualistike organizacije Austro-Ugarske trialistikom; 2. pridobijanje to veeg broja inovernika u krilo rimske crkve; 3. pomaganje odravanja AustroUgarske kao velike sile i njenoga uticaja na Balkanu na tetu pravoslavne Rusije. Tako se versko pitanje kombinovalo sa politikim i jo vie zaotrilo ve postojee protivnosti. Nova versko-nacionalna politika tadlerova podelila je i same Hrvate u Bosni u dva tabora, istina tek prve desetine XX veka. tadlerova Hrvatska katolika udruga polagala je vie na katoliki karakter hrvatstva, pretpostavljajui katolike tuine Hrvatima nekatolicima; dok je Hrvatska narodna zajednica narodnost isticala ispred vere. Zajednica je htela da u svoj krut privue to vie muslimana, a Udruga je, okupljajui katolike pod svoj hrvatski plat, znatno doprinela da je dosta tuinaca, inovnika i drugih doseljenika u Bosni, prihvatilo hrvatski naziv i hrvatsku misao.

XVIII. POSLEDNJI OBRENOVII.

1. Austrofilska politika kralja Milana. 2. Borba radikala protiv kralja Milana. 3. Kralj Aleksandar Obrenovi. Uspesi postignuti na Berlinskome kongresu znatno su podigli ranijim porazima poljuljani ugled Austro-Ugarske na Balkanu. Njen savez sa Nemakom god. 1879., kojem e posle tri godine pristupiti i Italija, pojaao joj je znaaj i u evropskoj politici. Dotle nesigurna i tuena u dva poslednja rata (god. 1859. i 1866.), Austro-Ugarska poinje opet verovati u sebe i voditi aktivniju i u krajnjoj liniji ofanzivnu politiku. U Srbiji njen uticaj postaje presudan. Ogoren dranjem Rusije u sanstefanskim pregovorima, i videi oigledne austriske uspehe u politici u Berlinu i inae, knez Milan se od god. 1878. sasvim obrnuo prema Beu. God. 1880. oduzeo je vladu od rusofilskih liberala, koje je vodio Jovan Risti, i doveo je na upravu novoorganizovanu naprednu stranku intelektualaca i bogate beogradske arije koja je, vie iz oportunizma nego iz uverenja, povela austrofilsku politiku. Kada je, marta god. 1881. poginuo ruski car

579

Aleksandar II od nihilistike bombe, knez Milan i dobar deo Srba sa njim poverovali su da e Rusija dugo bolovati od unutarnjih nereda i da nee moi sa ranijim interesom uticati na prilike u Evropi. To, kao i proglas Rumunije za kraljevinu, uticali su znatno na kneza Milana da 16. juna god. 1881. dovri pregovore i oklopi Tajnu konvenciju s Austro-Ugarskom. Tom konvencijom Srbija se obavezivala da nee trpeti nikakve agitacije na svome podruju u korist srpskog elementa koji se nalazio pod habzburkom dinastijom, uraunavajui tu i Bosnu i Hercegovinu, a Austro-Ugarska je opet uzimala na se da titi dinastiju, pomae srpsko irenje prema jugu, ali ne u pravcu Novoga Pazara, i da prizna proglas srpske kraljevine. Prema jednoj taci te konvencije, Srbija se obavezala da nee sklapati nikakva novog ugovora sa kojom drugom dravom bez prethodnog sporazuma sa Beom, i da nee dozvoliti dolazak na svoje podruje nijednoj tuoj vojsci. Za te pregovore, voene u najveoj tajnosti, nije znala ni sama srpska vlada, sve do poslednjeg asa. Ova Tajna konvencija dovodila je Srbiju u gotovo poluvazalan poloaj prema Dunavskoj Monarhiji, a kompenzacije koje je donosila bile su vie linog i sujetnog karaktera nego stvarne dobiti. Moda se najpozitivnija tekovina te Tajne konvencije sastojala prosto u tome to nam je utedela austrisko neprijateljstvo za izvestan niz godina, punih unutarnjih kriza u Srbiji. U spoljanjoj politici ona je, s druge strane, bila vidna opomena Rusiji i njenoj prema Srbima nepravednoj i neuviavnoj politici poslednjih godina. Ali, zato je morala biti naputena svaka akcija u tradiciji Naertanija i kneza Mihaila; naroito je morala biti rtvovana i svaka pomisao o aktivnijem radu na jugoslovenskom jedinstvu. To jo ne znai da knez Milan nije vodio nikakve nacionalne politike. Naprotiv, ba za njegova vremena poinje ivlji rad Srba u Staroj Srbiji i Maedoniji. Knez Mihailo je mislio u prvom redu na Bosnu, dok knez Milan upire oi na jug. Kao glavni radnik u tim oblastima postalo je Drutvo sv. Save, osnovano u leto god. 1886. Kao nezavisna i proirena, Srbija se 22. februara god. 1882. proglasila za kraljevinu. Ali, u svojoj dravnoj i ekonomskoj politici dugo je bila pod utiscima nepovoljnoga bilansa ratovanja za osloboenje i odluka Berlinskoga kongresa. Finansisku i politiku konsolidaciju zemlje oteavala je svojevoljna politika kralja Milana, koja mu je donela otru i u naoj istoriji dotad nikad tako popularnu opoziciju jedne nove stranke, iji je program traio radikalne promene i pun suverenitet naroda. Ta nova stranka sa radikalnim programom brzo je osvojila celu Srbiju i potisla potpuno naprednjake, a svela na petinu stare liberale. Duhovni otac stranke bio je mladi socijalista Svetozar Markovi, koji je umro pre nego to je stranka organizovana, god. 1875., a glavni uspeh imala je da zahvali, sem svojoj naelnosti i borbenosti, ponajvie vetoj agitaciji, perom i reju, Pere Todorovia i istrajnosti i sistematskom radu u narodu njenog voa Nikole Paia, koji e od god. 1876. pa sve do smrti, god. 1926., za puno pola veka, biti meu glavnim politikim ljudima Srbije, a etvrt veka jedno od najodgovornijih lica za njenu sudbinu. Prvi put se radikalna stranka javno istakla god. 1876. u Kragujevcu, gde je odnela pobedu na optinskim izborima, i tom prilikom razvila borbeni crveni barjak sa natpisom Samouprava, kako e se posle, od god. 1880., zvati i njen glavni partiski organ. God. 1882. pozivao je ve Todorovi, na prvoj smotri mlade stranke u Kragujevcu, narod da zasue rukave, pa juri u politiku. Nagli i neoekivani uspeh stranke naterao je kralja Milana na nepromiljene i nasilne mere protiv nje, koje su god. 1883. dovele do bune u timokom kraju, oko Zajeara i Knjaevca. Preki sud je izrekao tom prilikom 21 smrtnu

580

presudu i liio stranku mnogih voa, ali je nije slomio. Naprotiv, ona je znatno doprinela da padne sam kralj. Kad je 6. septembra god. 1885. proglaeno u Plovdivu ujedinjenje Bugarske i Istone Rumelije, kralj Milan je naao da se time povreuju Berlinski kongres i balkanska ravnotea na tetu Srbije, i, potican od izvesnih krugova u Austriji a naroito u Maarskoj, gde se sluala re ministra Kalaja, objavio je 2. novembra rat Bugarima, na koje je bio kivan iz vie razloga. Ali, u tome ratu nije dobro proao. U borbama na Slivnici, 5.7. novembra, Srbi su, uavi u rat potpuno nespremni i bez imalo oduevljenja, pretrpeli poraz i bili odbaeni iz Bugarske. Bugarska vojska pree potom sama u napad i posede Pirot. Dalje ratovanje prekinulo je posredovanje Austrije 16. novembra. Mir je malo posle toga sklopljen u Bukuretu (februara god. 1886.) na osnovu stanja kakvo je bilo pre rata. Srbija nije izgubila nita teritorijalno; ali, izgubila je mnogo od svoga ugleda. Posle ovoga velikog neuspeha, koji je uglavnom bio neuspeh lino kralja Milana i njegove politike, opozicija die glavu. Pod pritiskom narodnoga nezadovoljstva, koje je osvajalo gotovo sve redove u zemlji; uzbuen sukobima sa kraljicom Natalijom, svojom enom suvie svoje glave i upornom, sa kojom se, sa puno skandala, i rastavio; u momentima gotovo ivano rastrojen do lakomislenosti u postupcima, kralj je 22. februara god. 1889. objavio svoju ostavku na presto, poto je nekoliko nedelja pre toga, 22. decembra god. 1888., proglasio novi, od Skuptine primljeni, veoma slobodoumni ustav, sa punim suverenitetom naroda. Kralj Milan se odrekao u korist svoga sina Aleksandra, jedinoga zakonitoga potomka dinastije Obrenovia. Kako je mladi kralj bio jo maloletan (ro. god. 1876.), to su umesto njega vrila suverensku vlast tri namesnika, koja je prema ustavu imenovao kralj Milan: Jovan Risti i enerali Kosta Proti i Jovan Belimarkovi. Vladavina poslednjega Obrenovia bila je bez imalo sree. Dok je kralj Milan imao ipak izvesnih uspeha, i to vidnih, kao to su nezavisnost i proirenje Srbije, dotle je vlada njegovoga sina donela samo niz dravnih udara i raznih dvorskih skandala. Neprijatelji nae narodne stvari obilato su iskoristili este krize u Srbiji, a naroito Bugari u Maedoniji, koji su tamo razvijali veoma ivu propagandu pomou svoje Egzarhije. ak se bilo poelo da gubi i srpsko ime. U nufuskim tefterima Turci su pristalice Patrijarije: Grke, Srbe, Jermene i Rumune, zvali prosto urum-milet ili ih trpali u Grke, dok su pristalice Egzarhije zvali Bugarima. Mladi kralj poeo je svoju vladu jednim dravnim udarom, 1. aprila god. 1893., kada je zbacio, smru Koste Protia okrnjeno i suvie stranarski u iskljuivo liberalnom smislu opredeljeno, Namesnitvo, i kada je sam sebe pre vremena proglasio punoletnim. Potom je god. 1894. ukinuo ustav od god. 1888. i vratio stari Namesniki ustav od god. 1869., kojim je Kruni davano pravo da imenovanjem poslanika (na dva narodna po jednog svog) ispravlja izraz narodne volje. Posle je kralj, 6. aprila god. 1901., dao novi ustav, kojim je prvi put u Srbiji uveden dvodomni sistem. Ali, uskoro je i taj ustav privremeno ukinuo, 24. marta god. 1903., da bi izveo izvesne promene po svojoj volji. Povratak kralja Milana u Srbiju na trajan boravak, 7. oktobra 1897., doveo je do nove zaotrenosti izmeu dinastije i radikala. Jedan atentat, izvren na kralja Milana na Ivanjdan god. 1899., dade prilike obojici kraljeva da iskale svoju mrnju na radikale i da najvei deo radikalnih voa stave pred preki sud, i da ih dadu osuditi na robijanje, mada sa atentatom nisu imali nikakve veze. D-r Vladan orevi, mnogo-pisac i nepouzdani

581

istoriar ovoga vremena, ovek sa mnogo inicijative i aktivnosti, ali i sa puno poze i razmetljivosti, bio je kao pretsednik vlade od 1897.1900. posluan organ za sve kraljevske udi do jedne, i to poslednje. Po mladoga kralja bee najkobnija veza i enidba sa Dragom Main, dvorskom damom njegove majke, udovicom jednoga inenjera, enom problematine prolosti, koja ni po svojim moralnim ni po svojim intelektualnim osobinama nije bila za tako visoko mesto. Kralj Aleksandar se njom oenio 23. jula god. 1900. Zbog tog braka kralj Milan je raskinuo sve veze sa sinom i povukao se u Be, gde je naskoro i umro (29. januara god. 1901.). Sa njime se u tome pitanju sloio i pretsednik vlade. Obojica i svi im prijatelji oseali su dobro da je tim nerazumnim korakom mladi kralj izgubio najvei deo ve prilino pokolebanoga ugleda i da je doveo u pitanje i sam opstanak dinastije. Javna sramota sa lanom bremenitou kraljiinom, koju je nemilosrdno utvrdio jedan ruski strunjak poslan u Srbiju od samog carskog dvora, samovolja kraljeva u postupcima linim i dravnim njegova nestalnost i nepouzdanost u dravnoj politici; zatim nametljivo i skorojevisko dranje kraljiine rodbine, glasovi da e jedan od kraljiine brae, iz porodice Lunjevica, doi za naslednika prestola, sve to izazva protiv Dvora ogromno nezadovoljstvo u narodu. Kraj tome reimu, koji Srbiji nije doneo gotovo nikakva uspeha, nego samo niz izlinih potresa, uinila je jedna oficirska zavera. U noi 28./29. maja god. 1903. izvestan broj oficira, ponajvie mlaih, upao je u Dvor i ubio tamo i kralja i kraljicu. Dinastija Obrenovia bila je tako iskorenjena i Srbija je imala da bira sebi novoga kralja. Bez ikakva predomiljanja za novoga kralja bi izabran 2. juna knez Petar Karaorevi, koji se u to vreme bavio u enevi. Devet dana potom stigao je kralj Petar u Beograd, praen simpatijama gotovo svih Srba, i 12. juna poloio je zakletvu na ustav od god. 1888., koji je Skuptina, sa malim izmenama, povratila u ivot.

XIX. JUGOSLOVENI POD AUSTRO-UGARSKOM VLAU.

1. Bosanci i Hercegovci prema okupaciji. 2. Saradnja pravoslavnih i muslimana. 3. Ustanak u Hercegovini i Boki. 4. Kalajeva politika u Bosni. 5. Borba pravoslavnih i muslimana za versku autonomiju. 6. Ban Kuen Hedervari u Hrvatskoj. 7. Nova omladina. u Hrvatskoj. Masarikov uticaj. 8. Nove borbe izmeu Bega i Pete. 9. Srpsko-hrvatska koalicija. Odluku Berlinskoga kongresa, da Austro-Ugarska posedne Bosnu i Hercegovinu, primilo je bosansko-hercegovako stanovnitvo sa podeljenim oseanjima. Katolici su je pozdravili iskreno. Austro-ugarski dvor, strogo katoliki, odavno je bio zatitnik katolikoga ivlja u Bosni i pomaga njegovoga svetenstva, koje su u pretenoj veini sainjavali franjevci. Muslimani su bili utueni, ali ipak protivni. Kada je do njih doprla vest o berlinskome mandatu Austro-Ugarske Monarhije, posle prvog zaprepaenja dola je dosta brza odluka da se osvajakoj sili suprotstavi otpor. Odluku je donelo, uglavnom, stanovnitvo gradova, koji su, svi izreda, imali muslimansku veinu, srednji i nii stale, potaknut agitacijom muslimanskih svetenika; dok je begovat sa posednicima bio dobrim delom zbunjen, a otomansko inovnitvo, ukoliko ga je bilo (naroito u Sarajevu), apatino i bespomono. Najglavniji agitator protiv Austrije bee eih Muhamed Jamakovi u Sarajevu i razmetljivi Hadi Lojo. Uz njih se, kao glavni organizator borbe, istakao plevaljski muftija Vehbi-efendija emsikadi. Austro-ugarska vojska, preavi u

582

Bosnu, imala je da izdri nekoliko otrih sukoba, naroito kod Tuzle, Maglaja, Doboja, Sarajeva, Kljua, Bihaa i drugih mesta, i trebalo joj je i vremena i napora da zemlju umiri. Jo vie od muslimana, koji su se identifikovali sa Turcima, mandat AustroUgarske Monarhije za okupaciju Bosne pogodio je Srbe. Muslimani su alili za prolou, dok su se Srbi pravoslavni brinuli za budunost. Bosna je bila glavna elja Srbije, a Hercegovina Crne Gore; u tim oblastima inilo se da je sve ve bilo zrelo za jedno pozitivno reenje. Ustanak u Bosni i Hercegovini organizovali su i izneli uglavnom Srbi pravoslavni; zbog njih su Srbija i Crna Gora ule u rat sa Turskom i dovele u pitanje i svoj opstanak. Na tajnoj sednici srpske Narodne skuptine od 5. septembra god. 1875., kada se reavalo o tome, hoe li Srbija pomagati ustanak u Bosni, skuptinski odbor dao je ovakvo obrazloenje: Pitanje o Bosni postavljeno je mimo nas. Mi smo silom okolnosti naterani da sudelujemo u reenju toga pitanja, inae je Bosna za nas na svagda izgubljena, i ne imajui u ovim uskim granicama sile za na narodni ivot, mi bismo postali najposle plen nekog silnijeg suseda. To je, pored sentimentalnih patriotskih razloga, koji su naglaavani isto tako, bilo isto intelektualno objanjenje za uee Srbije u reavanju bosanskoga pitanja. Berlinska odluka udarala je sada krst na nae nacionalne nade. Dobijanjem Sandaka, pored Bosne i Hercegovine, Austrija se, kao klin, zabila meu dve srpske kneevine; naglaavanjem svojih interesa na Balkanu i svojim tenjama prema Solunu Dunavska se Monarhija jasno obeleavala kao sila koja ima ekspanzivnih ambicija i koja je za sferu svojih interesa uzela podruje, na koje smo mi Srbi polagali svoje nacionalno i istorisko pravo. Srpski poloaj osamdesetih i devedesetih godina XIX veka nije bio nimalo zavidan. Srbija poslednjih Obrenovia, mada voljena, nije ulevala mnogo poverenja srpstvu van njenih granica. Njen ugled je bio pao, i to osetno. Dok smo u Skoplju god. 1902. dobili Srbina vladiku trebalo je pet godina borbe i iva zalaganja ruske diplomatije, jer se o naoj u Carigradu nije mnogo brinulo. U Vojvodini se tih godina vodila jalova autonomna i meusobna partiska borba; meu narodnim voima padale su najtee uvrede, potezao se no i kidisavalo se na ivot; narod je, meutim, nekad ekonomski dosta jak, naglo propadao i poeo ak iz bogate Bake da pomilja na Ameriku. Kao padanje Ignjatovieve Sent-Andrije ovek je mogao da prati opadanje celog naeg drutva. U Staroj Srbiji Arnauti su gospodarili svima vanijim mestima i planinama i sistematski su trebili na elemenat. U Maedoniji bugarska propaganda, pomagana od svih naih neprijatelja, uzimala je maha, a nije prezala ni od kakvih sredstava. Pa, ipak, pored svih tih tekoa, i pored sve snage i moi naih neprijatelja, na narod je ipak duboko verovao u sebe. U njega je postojala neka neodoljiva unutarnja prasnaga i oseanje, ponekad ne lako objanjivo, da on nije narod koji ima samo prolost za sobom. U svima naim ljudima, kao u Koievom Davidu, kada se Srb napiri i nadme, nema toga carskoga kantara na ovom svijetu koji bi ga mogo izmjeriti! U ivotu naroda ta su oseanja uvek jaa od svih racionalistikih objanjavanja. Suv razum esto diktuje kompromise i pitanja taktike izdie ponekad do vrednosti samih naela; dok oseanje, koje potie iz instinkta za narodnim samoodranjem, uvek zadrava ljude, i to iroke narodne krugove, da radi privremenog i pojedinanog ne izgube trajno i opte. U Bosni i Hercegovini to se da vanredno lepo pratiti. Procesu islamizacije podlegali su ranije oni koji su bili na vrhovima i koji su radi linih koristi pravili kompromise sa saveu. Za vreme nove austriske uprave manji krug ljudi iz arije, zaslepljen novinom i

583

namamljen obeanjima, pokuavao je, isto tako, da nae dodirne take sa novim vlastodrcima. iroki puk, meutim, u svima prilikama ostao je ist i nedirnut, kao pravi pretstavnik nae rasne snage i njenih nacionalnih tradicija. Ve prilikom okupacije dolo je na nekoliko mesta do saradnje izmeu pravoslavnih i muslimana, da se organizuje oruani otpor protiv austriskih eta. Dotle u Bosni i Hercegovini behu dosta retke prilike kad su pretstavvici pojedinih veroispovesti radili zajedno, pa i tada nije jo bilo mogue potpuno spojiti oruje pravoslavnih i muslimana, koje su vekovima upirali jedni protiv drugih i sa kojega se jo do jue cedila bratska krv. Ali, ukoliko ve tada nije uspelo doi do potpuno srdane i iskrene saradnje, dolo je malo docnije. Kod naih ljudi brzo je izbilo nezadovoljstvo sa novim austriskim reimom. Nova uprava vojnika, strogo policiska, kruta, sa tuinskim, narodu stranim inovnitvom, koje nije znalo njegova jezika i njegovih obiaja, niti je razumevalo ni htelo da vodi obzira o njegovim oseanjima, izazvala je ljude na sve strane. Povlaivanje tuinaca na raun domaeg elementa uzimalo je krupne razmere. Najtee pitanje koje je radni svet pritiskivalo i izazivalo ranije este sukobe, pitanje agrarno, nije uopte uzimano u ozbiljan pretres; ta vie, ono je posle okupacije postalo delimino neto sloenije. Umesto da se sporna pitanja izmeu aga i kmetova reavaju pred sudom, ona su bila upuivana politikim vlastima, koje su presuivale od sluaja, po oportunitetu i momentanim politikim koristima, tako da se izgubila svaka pravna sigurnost i da se na raznim mestima, u istoj zemlji i pod istom upravom, sudilo na razne naine. Muslimani su sa mrnjom pratili rad novih osvajaa, koji su svoju vladu zapoeli nizom streljanja glavnih voa otpora i uglednih ljudi iz njihove sredine. U pravoslavnih svojih sugraana i kmetova oni su potovali onaj pregalaki zamah sa kojim su ulazili u borbe za svoja prava i slobode. Nekada je, u Srednjem veku, sa prevlau Maarske u Bosni ila uporedo i borbena katolika propaganda, koja je vodila ak i krstake ratove protiv prave bosanske vere i pravoslavnih. Sada, posle okupacije, ponovilo se isto. Bezobzirnost i povlaeni poloaj izvesnih katolikih redova, na pr. borbenih jezuita, izazvali su oseanja zapostavljanja i nezatienosti i kod pravoslavnih i kod muslimana, i gonili su ih jo vie da se priblie jedni drugima. Trebalo je i opet da se brane pravi Bonjani od tuinske najezde i njenih nasrtljivih kuferaa. Protiv novih vlasti poelo se brzo pokazivati nezadovoljstvo. Kao to su nekad u umadiji paljeni hanovi kao legla subaa, tako i u Hercegovini, ve u leto god. 1879., poinje sa paljenjem andarmskih kasarna. Ali, pravi ustanak izbi god. 1881., kada je narodu bio upuen poziv za regrutaciju. Taj poziv upuen je bio najpre u Boku, gde je jo ranije, god. 1869., prvi put izbio ustanak istim povodom. Krivoijani, sa neto pomoi i potsticaja iz Crne Gore, krenue akciju odmah, u leto god. 1881. Kao glavni etovo javio se odvani Stojan Kovaevi, uveni hajduk jo iz turskoga vremena. Poto je regrutacioni poziv objavljen 4. novembra god. 1881. i za Bosnu i Hercegovinu, ustanak se brzo prenese i na susedno hercegovako podruje. Mladii, koji su trebali da se pojave pred komisijom, poee beati u Crnu Goru; Srbi panduri stadoe naputati svoja mesta i prelaziti ustaima. Uz pravoslavne dizahu se i muslimani. Ovo regrutovanje za tuu vojsku bilo je oglaavano kao novi danak u krvi. Mostarska srpska optina, kao glavna u Hercegovini, uputi 22. novembra svoj protest zemaljskoj vladi u Sarajevu. Ona tu ree da je konvencijom sklopljenom 21. aprila god. 1879. izmeu Turske i Austro-Ugarske utvreno da okupacija Bosne i Hercegovine ne dira suverenitetska prava Nj. V. Sultana nad ovijem pokrajinama, a da je uzimanje vojnika jedno od najglavnijih

584

suverenitetskih prava. Zbog toga protesta, kojim su se sad Srbi zalagali zasultanova prava, mostarska srpska optina bila je rasputena, a svi njeni lanovi odbora oterani na robiju. Pozivanje pravoslavnih na sultanov suverenitet silno je godilo muslimanima, i oni su se stoga sa puno poverenja jo jae pridruili pokretu. Da ga ugui, Austrija je morala da dovue oveu vojsku; protiv hercegovakih i bokeljskih ustanika delovalo je 24.824 vojnika sa 32 topa! I pored toga to su protiv sebe imali veliku nadmo, ustanici su ipak izdrali u borbama puna etiri meseca. Najzad su morali podlei, jer su bili ostavljeni sami sebi, oskudevajui u svemu, a naroito u municiji. Crna Gora, pod pritiskom Austrije, morala je da zatvori granicu i da prema ustanicima samim upotrebi otrije mere, da bi ih zadrala od dalje akcije. Ovaj ustanak nije naao pravog odjeka u Bosni. I u Hercegovini samoj on je ostao ogranien samo na njen istoni deo, na isto pravoslavne i muslimanske srezove. Ogranien tako, on, prirodno, nije mogao uzeti vee razmere; a i da ih je uzeo, od njih ne bi bilo veih koristi. Poloaj u Evropi, etiri godine posle Berlinskoga kongresa, nije bio takav da bi se srpsko pitanje moglo podvri nekoj boljoj reviziji. God. 1882. postao je zajedniki ministar finansija Austro-Ugarske, i kao takav ministar za Bosnu i Hercegovinu, Maar Benjamin Kalaj. On je bio ranije, od god. 1868. do god. 1875., diplomatski pretstavnik Austro-Ugarske u Beogradu, i tu je, na izvoru, dovoljno i dobro prouio srpsko pitanje. Uoljiv i bistar, Kalaj je jasno video, naroito prilikom bosansko-hercegovakoga ustanka i naega pisanja o srpskim nadama, da je ujedinjenje srpskoga naroda opta tenja celoga srpskoga drutva, i da e se na tome raditi stalno, bez obzira na momentane neuspehe. Kao dobar Maar, i kao austro-ugarski ministar, Kalaj je stavio sebi u zadatak da to kolikogod mogne prei zavremena, raspolaui prema jednom malom narodu svim sredstvima jedne velike sile. Za dvadeset godina svoje uprave, od god. 1882. do god. 1903., nesmetan ni od koga, ovaj nekrunisani kralj Bosne dosledno je sprovodio svoju politiku. Da odvoji Srbe iz Bosne i Hercegovine od Srba iz slobodnih srpskih drava, on je putem kole i vlasti vetaki stvarao svest o posebnom bosanskom patriotizmu. Hteo je da oivi Srednji vek, kad se, doista, u posebnoj bosanskoj dravi, prema tadanjim shvatanjima, bila donekle razvila jedna vrsta ueg plemensko-pokrajinskoga nacionalizma. U toj istoriskoj tradiciji on je, isto tako, hteo da Bosnu tenje vee za Maarsku i stoga je u nju uveo gomile inovnika Maara i pripadnika krune Sv. Stevana. Zabranjivao je srpsko ime, srpske knjige ak i svoju roenu, sa ljubavlju pisanu, Istoriju srpskog naroda i oteavao je sve veze sa Srbijom i Crnom Gorom. Hercegovci, koji su eleli, po starom obiaju, da idu na poklonjenje motima sv. Vasilija pod Ostrog, odbijani su ili su do dozvole mogli doi tek posle dugih ikana. Srpske kole se zatvaraju ili su jedva trpljene, i protiv njih se vodi iva konkurencija. Javna re se gui. Naroito se ide za tim da se poseje nepoverenje izmeu pravoslavnih i muslimana sa jedne i izmeu Srba i Hrvata sa druge strane. Da se suzbije jugoslovenski elemenat, u zemlju se dovode strani kolonisti, veinom Nemci, i njima se araju preteno srpske oblasti. Muslimani se sele u sve veem broju, a na njihov raun rastu stranci. Jezik je u unutarnjem saobraaju nemaki, a na eleznicama ak dobrim delom i u spoljnom. Pota je sva u vojnikim rukama. Meanje vlasti u unutarnja pitanja pravoslavne crkve i nasrtanja propagande izazivaju proteste. Mitropolit Sava Kosanovi mora da napusti svoj poloaj god. 1885. to je energinije ustao u odbranu ugroenoga pravoslavlja. Usled svega toga dolazi najzad do organizovanja protestne akcije srpskih optina protiv reima. 5. novembra god. 1896. predaju pretstavnici 14 srpskih optina

585

svoj prvi memorandum carskoj kancelariji u Beu. Ovaj pokret naiao je na veliki odziv u narodu, jer se dobro osetilo da se iza borbe za crkvenu autonomiju sprema neto vee, i to je narodu uopte bilo veoma simpatino da se na ma koji bilo nain dade oduke optem nezadovoljstvu. I doista, iz ovoga pokreta razvila se postepeno prava politika opozicija celom reimu. Vlasti su pokuale da pokret ugue. Rasputaju optine i uvode komesarijate. Ali, uzalud. Pokret stie sve vie pristalica i postaje neodoljiv. Iza prvoga memoranduma dolaze jo dva, god. 1897. i 1901., punija i dokumentovanija. U toj borbi via hijerarhija je stala uz vlast, branei toboe svoja episkopalna prava; ali, vei i bolji deo svetenstva ostao je i bio uz svoj narod. Borba je zbog toga postala sloenija; i pretila je jedno vreme da se svede na unutarnja crkvena pitanja meu pravoslavnom jerarhijom i pukom, kako je elela da je kanalie bosanska vlada, da bi otklonila utisak nezadovoljstva to dolazi zbog njene uprave. Ali, pod uticajem mlae narodne inteligencije koja je sve vie priticala, opozicioni pokret se stalno irio u narodu. Trae se graanske slobode, pravo zbora, sloboda tampe, ustavni ivot. Sem toga, skree se panja na nereeno agrarno pitanje i na sve tekoe i zla koja iz toga proizlaze. Glavni narodni voi u autonomnoj borbi behu Gligorije Jeftanovi i pop Stjepo Trifkovi iz Sarajeva, Vojislav ola iz Mostara, Laza Jovanovi iz Tuzle i Kosta Kujundi iz Lijevna. Od god. 1899. poinje i opozicioni pokret muslimana. Povod mu je dalo nasilno preveravanje jedne muslimanke, posle itava niza slinih sluajeva. Na elu pokreta bio je mostarski muftija Ali ef. Dabi, uz koga pristadoe Ali-beg Firdus iz Lijevna, Dervibeg Miralem iz Travnika, i mnogi drugi. Najaktivniji borac bio je inae prevrtljivi erif Arnautovi. I oni su svoju borbu poeli jednim opsenim memorandumom, datiranim 14. oktobra god. 1899. Sasvim je prirodno da je izmeu muslimanske i pravoslavne opozicije brzo dolo do blie saradnje. Iz zajednike borbe za versku autonomiju polako se razvijala borba za potpunu autonomiju Bosne i Hercegovine, i na tome pitanju izradila se programska politika zajednica pravoslavnih i muslimana. Protiv te borbe za potpunu politiko-administrativnu autonomiju isticali su katolici, pod vostvom sarajevskog nadbiskupa tadlera i voe pravaa d-ra Josifa Franka iz Zagreba, kao ovoj zahtev aneksiju Bosne i Hercegovine i spajanje tih oblasti sa Hrvatskom i Dalmacijom. Toj grupaciji bi se pridruile posle moda i slovenake oblasti. Tako bi se imala stvoriti preteno katolika Jugoslavija kao trea dravna celina u Dunavskoj Monarhiji, pored Austrije i Maarske. Pristalice toga trijalistikoga preureenja Monarhije, kojih je meu Hrvatima bio veliki broj, irili su glasove da se sa njima u tim planovima slae i naslednik prestola Franc Ferdinand, koji je doista primao njihove memoare, a ija ih je vojnika kancelarija hrabrila da i dalje deluju u Monarhiji povoljnom pravcu. Tu koncepciju su, sem toga, odobravali mnogi aurtriski enerali sa efom eneraltaba Konradom Hecendorfom, a za nju se otvoreno zalagala od god. 1906. i najvea politika stranka u Austriji, hrianski socijalisti, sa pretsednikom beke optine, Karlom Luegerom. Organ te stranke, Reichspost, postao je stoga najborbeniji list protiv Srba, gledajui u njima glavnu smetnju za ostvarenje toga plana i daljih ciljeva Dunavske Monarhije. U jetkosti prevazilazili su ga samo organi stranke jevrejskog renegata d-ra J. Franka, koji je hteo da prihvati Starevievu zastavu, i koji u borbi nije prezao ni od kakvih sredstava. Po njegovoj koncepciji ujedinjenje Hrvata moglo se izvriti samo u okviru Habzburke Monarhije, i Velika Hrvatska mogla se stvoriti samo na ruevinama Velike Srbije.

586

Autonomni pokret u Bosni likvidiran je tek posle Kalajeve smrti ( god. 1903.). Novi ministar, i opet Maar, Stevan Burijan, pokazao je vie predusretljivosti da uredi to pitanje. Samo, kao uvek, Austrija je u reavanju svojih odnosa sa nenemakim i nemaarskim narodima stalno promaavala pravi rok, pa je i ovde dola dockan. Da je izila u susret narodnim eljama ranije, odmah kada je pokret izbio ili posle dve tri godine, ona bi zadovoljila izvesne krugove i znatno bi oteala rad na razvijanju opozicionoga duha. Ovako, odobrenje crkveno-prosvetne autonomije pravoslavnima (6. avgusta god. 1905.) posle devet godina borbe, kada su na dnevni red bila ve stavljena nova i tea pitanja, nije zadovoljilo nikoga. Muslimanska verska autonomija odobrena je mnogo docnije, tek posle aneksije, aprila god. 1909. Mlaa srpska inteligencija u Bosni i Hercegovini osetila je dobro koliki je nedostatak za sistematski nacionalni rad oskudica jedne vre narodne organizacije. Stoga je ivo pregla da nju to pre provede, i izvrila je to tokom god. 1907. Osealo se u vazduhu da pretstoje krupni dogaaji. U leto god. 1906., prilikom velikih vojnikih manevara izmeu Dubrovnika i Trebinja, kojima je trebalo da prisustvuje sam car Franja Josif, bilo je ozbiljnih priprema da se trai, toboe u ime naroda Bosne i Hercegovine, proglas aneksije. Austriski stav protiv bugarsko-srpske carinske unije i carinski rat izmeu Srbije i Austrije god. 1906., izazvan tim pitanjem i odbijanjem Srbije da narui austriske topove, opominjahu ozbiljno sve rodoljube. U svome vanredno vedrome i programskome govoru O nacionalnome radu upozoravao je J. Cviji poetkom god. 1907. svu inteligenciju da se to bolje spremi. Godine koje dolaze mogu biti, verovatno, od najveega znaaja za nae nacionalne tenje. Ali, mi treba da se sistematski formiramo za veliku nacionalnu akciju koja e nastati. * Maarski uticaj ojaao je i u Hrvatskoj. Hrvatske nade da e Be, dobijajui Bosnu i Hercegovinu, obratiti vie panje slovenskome elementu, a Hrvatima napose, pokazale su se kao jalove. Okupaciju Bosne smatrali su i oglaavali Maari kao uspeh svoje politike, koju je pretstavljao i vodio njihov ovek, grof Julije Andrai, a ne kao rezultat neke hrvatske akcije, koje, doista, ustvari jedva ako je i bilo, sem neto malo na poetku ustanka u Hercegovini. Kada je deputacija hrvatskoga sabora, posle okupacije, predala caru adresu sa eljom da se pripremi spajanje Bosne sa Hrvatskom, car joj je odgovorio da je sabor, govorei o tome, preao svoju kompetenciju. To je bio maarski odgovor na careva usta i kazivao je najbolje da e Be i opet, i po stoti put, voditi vie rauna o raspoloenjima u Peti, nego o onima u Zagrebu. Peta i Maari pretstavljali su politiki svesnu snagu i otimali su svoja prava; Zagreb i Hrvati behu pocepani i javljali su se ponekad vie u stavu onih koji mole nego onih koji zahtevaju. Ivan Maurani morade otstupiti god. 1880., ne doekavi da kao ban sprovede sjedinjenje Vojne Granice sa Hrvatskom. Ve od god. 1881. poinje sistematsko jaanje maarskoga uticaja u Hrvatskoj. Za finansiske inovnike postavi se naelo da e njihovo napredovanje u slubi zavisiti od znanja maarskoga jezika, pa se to poe postepeno prenositi i na druge, saobraajne, potanske, administrativne inovnike i t. d. Na javne zgrade u Zagrebu i po Hrvatskoj, gde su bila finansiska nadletva, stadoe da se god. 1883. unose novi, pored hrvatskih, i maarski natpisi. To izazva u zemlji proteste i nerede, koje je morala da uguuje vojska. Maarska vlada odobri postupak svojih organa, nato ban Ladislav Pejaevi, naslednik Mauraniev, dade ostavku, 12./24 avgusta god. 1883. Car na to uvede komesarijat.

587

Videi veliko narodno uzbuenje, i Maari i Dvor pristadoe najzad na poputanje, ali samo utoliko to sa grbova u Zagrebu skidoe i maarske i hrvatske natpise. Da slomiju hrvatski otpor, Maari imenovae 19. novembra (1. decembra) god. 1883. za hrvatskoga bana svoga oveka, grofa Karla Kuena Hedervarija, Maara i po poreklu i po duhu i po tenjama, a Hrvata samo po tome to je imao porodina imanja u Slavoniji i to se u njoj rodio. Sa Kuenom poinje najtamnije doba novije hrvatske istorije. Taj ovek, cinik i potpuno beznaelan, nije zastajao ni pred jednim sredstvom da samo postigne svoj cilj: da Hrvatsku to vie potini volji Pete. Upotrebljavao je silu, izigravao zakone, kvario ljude, pomagao kult sitniarskoga kruhoborstva, zavaao plemena, iskoriavao jednom reju sva sredstva vlasti. Za njegova vremena sukob izmeu Srba i Hrvata poeo se pretvarati u ogorenu borbu i prelaziti u mrnju. U Zagrebu su u dva navrata, god. 1895. i 1902., vrene strane demonstracije protiv Srba i demolirane srpske radnje i ustanove. Maarska prevlast nad Srbima i Hrvatima mogla se osigurati samo tako ako oni ostanu krvno zavaeni. Kao da su se vraala ona vremena VI veka kada je vizantiska politika meusobno zavaala nekulturna varvarska plemena oko Dunava i nad njima zavaenima vladala po svojoj volji. Kratkovidni i voeni samo uim plemenskim oseanjima, mi smo sami postajali izvesno vreme nesvesno orue te politike. Hrvatska stranka prava, u celini, bee usvojila gledite o jednom politikom narodu u okviru hrvatske drave, mada se protiv njega bez predaha sama borila kada su to Maari traili i primenjivali za zemlje krune Sv. Stevana. Po stanovitu stranke prava u Hrvatskoj su postojali samo Hrvati, a Srbe su prosto negirali ili ih upuivali u Srbiju. Srbi, koji su sainjavali vie od etvrtine stanovnitva na celom podruju Hrvatske i Slavonije i uhvatili tu jak koren, nisu se dali potisnuti, i u borbi protiv pravaa pridruili su se Kuenu i sainjavali pouzdan deo njegove saborske veine. Nemogue stanovite koje je Starevi zauzeo u srpskom pitanju, kazuje Siton Vatson u svome delu Jugoslovensko pitanje u habzburkoj dravi, doprinelo je znatno uspehu Kuenova reima. Jo vie, posle, dranje d-ra J. Franka i njegovih pristalica. Vlasti su srpsku manjinu u Hrvatskoj pomagale sa planom, isto kao i hrvatsku manjinu u Bosni, da pojaaju protivnosti izmeu Srba i Hrvata i gue jednodune odluke veine. Dvadeset godina bio je Kuen neogranieni gospodar Hrvatske, iji je sabor, izigravanjem izbora i izbornoga prava, uticajem vlasti i nasilnim uguivanjem slobode tampe i govora, postao vie formalna nego stvarna narodna ustanova. Narodni otpor izbijao je ovde-onde; ali, bio je nemoan prema sili i korupciji. Kod viega drutva razvilo se treberstvo (ba taj izraz uao je naroito u promet) i prilina apatija, koji su pretili da od Hrvatske naprave politiko groblje. Nekoliko uglednih hrvatskih politiara i intelektualaca pokualo je god. 1887. da sporazumom izmeu Srba i Hrvata uini kraj trvenju i trgne Hrvatsku iz tekoga stanja u koje je zapala. D-r Erazmo Bari dolazio je radi toga u Beograd. Ali, sve je ostalo tada samo na lepoj zamisli. Nov duh poela je da donosi tek krajem XIX veka narodna omladina, srpska i hrvatska. Jedan deo hrvatskih omladinaca vaspitavao se u ekoj, naroito kod T. Masarika, koji je kao profesor Univerziteta u Pragu razvijao plodnu naunu aktivnost i ukazivao na nove poglede u raspravljanju socijalnih i politikih pitanja uopte, a u Austriji posebno. Raunajui sa politikom stvarnou, nimalo povoljnom u optem slovenskom bilansu, on je ustajao protiv nacionalne romantike, koja se pretvarala u nacionalni ovinizam, i propovedao vie samokritike i vie snoljivosti i dubljeg ulaenja u ideje i razloge protivnika. Prema nacionalnoj iskljuivosti Nemaca i Maara traio je

588

razumnu solidarnost Slovena, i preporuivao naroito junim Slovenima vie uzajamnoga dodira. Naroito je propovedao celog ivota da treba zadobijati simpatije kulturnih naroda za tenje svoga, koje, naravno, moraju biti opravdane. Iz Masarikove kole iziao je dobar broj hrvatskih i srpskih politiara. Od hrvatskih kao najvaniji behu Stjepan Radi, koji je meu prvima doao u Prag, i Ivan Lorkovi. Od Slovenaca tamo su se vaspitavali A. Kristan, D. Lonar, A. Kramer i dr. U dodiru sa srpskim studentima u Zagrebu, koje je vodio Svetozar Pribievi, dolo se god. 1897. do irokoga sporazuma i do prve manifestacije novoga narataja. Te godine pojavila se najpre, kao list u Pragu, Hrvatska misao sa novim slovenskim pogledima, a zatim Narodna misao, njihova programska knjiga, sa itavim nizom razumnih lanaka o tetnosti dotadanje borbe i njenih metoda i o potrebi da se narodna zajednica Srba i Hrvata pokae aktivnijom, i to u slubi svojoj ideji. Nae narodne potrebe, kao i ideal nae narodne budunosti (pisao je tada Pribievi) zahtijevaju da jedna misao spaja Beograd, Zagreb, Spljet, Sarajevo, Cetinje i Prizren. Sa faktinim naim narodnim poloajem ne moemo se nikako pomiriti, jer taj poloaj ne odgovara naim narodnim i kulturnim aspiracijama... Samo jednijem putem moemo ii, ako elimo da taj poloaj promijenimo u smislu narodnijeh potreba i zadataka, taj put pogodiemo onda, ako prigrlimo misao narodnoga samoopredeljenja, ako se poklonimo idealu cjelokupne narodne nezavisnosti i slobode. Posvemano narodno jedinstvo na je ideal (pisao je te iste godine Radi). Narodno jedinstvo postostruuje narodnu snagu. Ono je prvi uvjet da narod ne propadne. Da mi juni Sloveni, Slovenci naime, Hrvati i Bugari (pisao je Radi god. 1901. u Srpskom knjievnom glasniku) umemo oceniti jedinu svoju vanrednu prednost pred zapadnim Slovenima, svoju etnografsku celinu i geografski svoj poloaj, ne bismo troili svu svoju snagu bilo u stranakom bilo u plemenskom divljakom boju, nego bismo ve odavno tu bili kao jedna kulturna i ekonomska sila, preko koje ne bi mogao pljuskati ni velikonemaki val, a kamoli njegova veliko-maarska pena. Hrvatska misao bi zabranjena za Hrvatsku, pa je zameni Novo doba, kao organ srpske, hrvatske i slovenake omladine, a 1899. poe u Beu izlaziti Glas, kojem behu vlasnici S. Radi i S. Pribievi. Da pokau novi duh i druge tenje, novi narataji hrvatski nee vie da ulaze u stare politike stranke, nego osnivaju nove. Radi je sa bratom Antom osnovao seljaku, a Lorkovi naprednu stranku. Od god. 1902. Svetozar Pribievi preuzima urednitvo Novoga srbobrana i postaje dua reorganizovane srpske samostalne stranke. Pod njegovim vostvom ta stranka je postigla lepe uspehe i okupila u svoje redove najvei broj Srba u Hrvatskoj i Slavoniji, pa se poela iriti i po Sremu i Banatu. Kada su Maari, po pristanku bana Kuena, poetkom god. 1903., stavili ponovo, posle dvadeset godina, maarski natpis i grb na elezniko nadletvo u Zagrebu, a u Zapreiu na stanici ak istakli maarsku zastavu, doe u Hrvatskoj do pravoga narodnoga pokreta. Izbie formalne lokalne pobune, u kojima je bilo dosta rtava. U Zagrebu su demonstracije trajale etiri dana, od 14./27. do 17./30. marta. Ban uvede preki sud. Na 1000 ljudi dopade tamnice; naroito bee dosta studenata. Meu zatvorenima nalazio se i Radi. Na bana se die silna povika, i na Braanevo god. 1903. bi spremljen atentat protiv njega. Ali, to ga ipak nije slomilo. Kuen je na dvoru cara Franca Josifa bio jedna od najomiljenijih linosti; njegov reim u Hrvatskoj nailazio je u Beu na potpuno odobravanje. Kada su, razdraeni postupanjem vlasti u Hrvatskoj, na trideset narodnih poslanika iz Dalmacije i Istre zatraili audienciju kod cara, da se zaloe za svoje saplemenike, car ih nije hteo ni primiti. Maarska vlada stala je, naime, na gledite da se

589

lanovi tue austriske drave ne mogu meati u unutarnje poslove Ugarske, vreajui time duboko naelo narodnosti i hrvatsku nacionalnu solidarnost. Jo te iste godine je Kuen sa mesta hrvatskoga bana doao na poloaj maarskoga ministra pretsednika. U Beu su se nadali da e Kuen, svojim oprobanim metodama, uspeti da ukroti i maarski parlamenat, koji bee poeo otru borbu za maarsku vojsku sa maarskim narodnim jezikom, i za to potpunije osloboenje Maarske od svih ustanova i naslea koja nisu bila u saglasnosti sa idejom slobodne maarske drave. Sa Austrijom se hteo u Maarskoj stvoriti odnos gotovo iste personalne unije. U opoziciji je bila najbrojnija i najaktivnija Nezavisna stranka, koja je zastupala naela iz god. 1848. i kojoj je bio na elu Koutov sin Franc, ali bez oeva govornikoga talenta i bez njegove borbenosti. U Maarskoj, meutim, Kuenove metode nisu pomogle. One su, ta vie, razdraile opoziciju, dovele do opstrukcije i najzad, u raznim obrtima i sa novim linostima, do vrlo ozbiljnih kriza. Maarski sabor bio je rasputen; ali, opozicija je na izborima god. 1905. dobila ogromnu veinu. Vladina liberalna stranka bila je prosto sliena. Kao uvek kad je nastajalo trvenje izmeu Bea i Pete, tako je i ovoga puta i jedna i druga strana ivo radila na tome da pridobije Srbe i Hrvate. Be je ovoga puta bio u nazatku. Iskustvo od god. 1848./1849. i god. 1867./1868. bee nauilo ljude pameti, i sada je mali broj pravih hrvatskih rodoljuba bio voljan da se ponovo zalae za nj. Uzalud su beki klerikalci gledali da u Hrvatskoj stvore drukije raspoloenje. Ima jedna injenica koju tom prilikom vredi naroito istai, a to je ova: da Hrvati, za razliku od Slovenaca, nisu bili podloni klerikalizmu, i da nijedna njihova stranka, ak ni trosmajerova, nije imala ne samo klerikalni karakter nego ni pretean klerikalni uticaj. Orijentaciju prema Beu odravala je samo pravaka grupa d-ra Josifa Franka. Maari su ovog puta uli u pregovore sa Hrvatima i Srbima uglavnom preko Franje Supila, urednika Novoga lista na Rijeci. Borba Maara protiv Bea, govorili su nai ljudi, to je, nezavisno od njenoga krajnjega cilja koji im je sam po sebi bio simpatian, borba slobodnjaka protiv beke kamarile i samog dvora, koji je ustavnost prihvatio samo po nevolji, a koji je bio i ostao sa tenjama da ouva svoje samodravije. Uostalom, zato da se jednom ne solidariu potpuno sa Maarima? Dvor ih je rtvovao god. 1849. i god. 1867., i verovatno je da e to ui-niti i po trei put. U jednome svome lanku iz god. 1904. pisao je S. Pribievi: Hrvatska i Slavonija jedina je slovenska zemlja u Monarhiji, koja po pozitivnom pravu ima kakvutakvu dravno-pravnu autonomiju.. Ali, u komplikovanoj jednaini austro-ugarske politike ona je isto tako gligeable kao kakva provincija u rangu Koruke ili tajerske. Sada joj se dala prilika da taj stav izmeni. 22. septembra (4. oktobra) god. 1905. doneli su hrvatski politiari iz Hrvatske, Dalmacije i Istre na Rijeci znaajnu Rijeku rezoluciju, u kojoj su naglasili: da odobravaju maarsku borbu, koja ide za stvaranjem potpune dravne samostalnosti, i da e se oni uporedo sa Maarima boriti za ispunjenje svih dravnih prava i slobotina, koje e naravno, postati i tekovine Hrvata. Iza Rijeke dola je Zadarska rezolucija srpskih politiara sa istoga podruja, donesena 5./17. oktobra. Tom rezolucijom su se Srbi potpuno pridruili gleditu hrvatskih drugova. Time je stvorena osnova za obrazovanje Srpsko-hrvatske koalicije. Prvi korak u tome pravcu uinili su Srbi i Hrvati, poslanici u dalmatinskome saboru, ve te jeseni, a potom je 30. novembra (12. decembra) stvorena i Srpskohrvatska koalicija. Njena pojava znai jedan od najkrupnijih datuma u hrvatskoj istoriji od god. 1848. i otvara novo poglavlje ne samo u

590

istoriji politikoga ivota u Hrvatskoj, nego za sve Jugoslovene pod austro-ugarskom vlau. To je prva srpskohrvatska trajna politika organizacija, koja dosledno i sa planom radi na produbljivanju svesti o naem narodnom jedinstvu, koja u sva politika pitanja ulazi pazei podjednako na interese celog naroda i koja tei za slobodnom dravom Srba i Hrvata, u krajnjoj liniji van dotadanjega okvira. Ona politiku Hrvatske orijentie sistematski i oprezno ne vie ni prema Beu ni prema Peti nego prema Beogradu, kao jedinom pravom seditu za reenje jugoslovenskoga pitanja. Narod je njenu pojavu i program prihvatio s oduevljenjem, i ve na prvim izborima, god. 1906., koalicija je dobila relativnu veinu u hrvatskome saboru i zadrala je kroz sve mene, i u prkos svih progona, sve do god. 1918. Specifiko hrvatski nacionalizam (pie Milan Marjanovi) uzgajilo je istom pravatvo, u drugoj polovici prologa vijeka. Nacionalizam iliraca i trosmajerovaca bio je preteno literaran i ideoloki, te romantino i sentimentalno jugoslovenski. Uz to je mnogo smetalo pravom, modernom i radikalno dosljednom produbljivanju naega nacionalizma to to se je cijelo nae narodno probuenje baziralo na juridiko-politikim teorijama prava, a ne na nacionalnoj svijesti i snazi. I zbog toga je naa hrvatska borba imala karakter procesualan, a nipoto, ili vrlo rijetko, karakter borben i revolucionaran, kao to je to bilo kod srpskoga dijela naega naroda. Srpskohrvatska koalicija znaila je i u tom pravcu nesumnjiv napredak. Polazila je uvek sa gledita stvarnoga ivota i njegovih potreba, a ne sa arhivskih pergamenata; krenula je jednu akciju koja je od prvoga asa sumnjiena kao veleizdajnika, jer je ispred svih drugih postavljala narodne i nacionalne interese; unela je u narod, u njegove najire redove, svest o potrebi iskrene i solidne narodne zajednice, u kojoj je izvor i uvir sve snage i od koje samo zavisi naa budunost.

XX. VLADA KRALJA PETRA.

1. Kralj Petar. 2. Uloga Crne Gore. 3. Austrija prema Srbiji. 4. Reforme u Maedoniji. 5. Carinski rat. 6. Jadranska eleznica. 7. Aneksija Bosne i Hercegovine. 8. Veleizdajnika parnica u Hrvatskoj. Dolaskom kralja Petra na presto u Srbiji, srpske stvari krenule su vidno nabolje. Kralj Petar je trei sin kneza Aleksandra. Svoje kolovanje poeo je u Beogradu, a nastavio u enevi i u francuskim vojnim kolama. Kao francuski oficir uestvovao je u francusko-pruskom ratu god. 1870./1871. i istakao se naroito u borbi kod Vilereksela, zbog ega je odlikovan ordenom Legije asti. Posle je, videli smo, uestvovao i u bosanskom ustanku kao Petar Mrkonji. God. 1883., posle uguenoga ustanka u Hercegovini i Boki Kotorskoj, knez Petar je doao u Crnu Goru i tu se 30. juna iste godine venao sa najstarijom kerkom kneza Nikole, kneginjom Zorkom. Posle enine smrti (4. marta god. 1890.), knez Petar je sa porodicom otiao u enevu i tu je ostao sve do dolaska na presto. Sa velikim iskustvom u ivotu, vaspitan u zemlji punih graanskih sloboda, sam liberalan po prirodi i prevodilac poznatoga Milova opisa O slobodi, kralj Petar je, za razliku od poslednjih Obrenovia, bio potpuno ustavan vladalac i pustio je da narod, po svome instinktu i ubeenju, odreuje svoju sudbinu i dade izraza svojim tenjama. Lino pun dobre vere u sposobnosti i budunost svoga naroda, i duboko nacionalan, kralj Petar

591

je znatno doprinosio jaanju nacionalnog poleta. Od god. 1903., od njegova dolaska na presto, u Srbiji se osea novi duh; narodna energija kao da se oslobodila neega to ju je sputavalo; otada se poinje prava narodna, srpska i jugoslovenska politika. Jedno vreme inilo se da e ulogu srpskoga Pijemonta primiti na se Crna Gora. U jeku naega nacionalnoga i knjievnoga romantizma ona je, bez mnogo diplomatisanja, ulazila u borbe sa Turcima i odnela nekoliko pobeda, koje su u naem uzbuenom drutvu toga vremena smatrane kao ponos i dokaz da u Srbima jo tee krv starih vitezova. Jo je Branko Radievi pevao za nju: Crna Goro, ponosito stenje, Krune srpske ti drago kamenje! Od grahovske bitke pa ove do Berlinskoga kongresa, za punih dvadeset godina, u naem omladinskom svetu gotovo se samo pevalo i prialo o Crnoj Gori. Nije bilo pesnika koji joj nije ispevao bar jednu pesmu. Naa romantina pripovetka ivela je od crnogorskih tema. umadinac, Ljubomir Nenadovi, dao je o njoj sedamdesetih godina niz Pisama, koja su bezmalo jedna velika pesma u prozi i koja pretstavljaju najlepe i najpohvalnije to je dotle uopte kazano o Crnogorcima. Zbijeni tamo u onim brdima, u gomili kra, kao brodolomci od velike turske poplave, oni su nekoliko vekova provodili ivot sa zapetom pukom u ruci i golim handarom preko kolena i u svojim vrletima prkosno i uporno uvali tradicije svoga ojstva i slobodoljubivosti. Od poetka XVIII veka, otkako su stvorili neku vrstu svoje drave, oni su stalno u krvi sa Turcima i izdravaju esto njihove veoma teke udarce, nastojei da nikad potpuno ne poviju glavu. U XIX veku, u doba svesnoga srpskoga nacionalizma, oni su ponovo u prvim redovima borbe. Njihov kraj, njihova prolost, njihovo etovanje, pa i samo njihovo ime, imaju neega veoma neobinoga i gotovo mitskoga, neega to je u doba stvaranja nae ariske buroazije izgledalo toliko daleko i srednjovekovno da je pre liilo na pesmu nego na stvaran ivot. Sva Crna Gora bila je posmatrana kroz narodni deseterac. U ratu od god. 1876. do god. 1878., kada je Srbija prvi put poklekla, Crnogorci su uspeli ne samo da se odre neporaeni, nego su, ta vie, postigli i nekoliko pobeda i, kako se tada govorilo, spasli ast srpskome oruju. itave nae oblasti, kao Hercegovina i Boka, ivele su zajedno sa kultom Crne Gore; u Vojvodini sav knjievni svet i italaka publika kalendara zanosili su se njome. Srpske kue bile su pune raznih litografija vojvoda iz ustanaka; nekoliko umetnika, naih i stranih, radilo je scene i motive iz crnogorskoga i ustanikoga ivota. I danas se jo esto nalaze i nabavljaju reprodukcije slika kao ermakovo Hercegovako roblje; Vlaho Bukovac je ovoj prvi uspeh postigao sa Crnogorkom na odbrani, a Paja Jovanovi, koji je poeo uspon sa Ranjenim Crnogorcem, postao je poznat i slavan ponajvie sa svojih scena iz crnogorskoga i albanskoga ivota. Kultu Crne Gore i kneza Nikole pomagala je znatno nepopularnost poslednjih Obrenovia i njihovo naslanjanje na Austriju. I knez Nikola imao je veza sa njom; ali, uvek je veto davao razumeti u narodu kako te veze nisu ni tvrde ni iskrene. Kada Rusija, pod Aleksandrom III, nije htela mnogo skrivati svoje nezadovoljstvo sa germanskim susedima i njihovom politikom i kada je poela stvarati sve srdanije veze sa Francuskom kao prirodnom saveznicom protiv Nemaca, knez Nikola je, uz opte odobravanje srpskoga naroda, priao na rusku stranu, udao dve keri za dva ruska princa, i doiveo

592

sreu da ga silni ruski car javno nazove jedinim iskrenim prijateljem. Tih vremena knez Nikola je smatran glavnim pretstavnikom nae nacionalne politike. Njemu je trosmajer god. 1889. eleo da, kao nekada barska arhiepiskopija, njegova drava obuhvati Albaniju, Bosnu i Hercegovinu i svu Srbiju, i uveravao ga je da ga istovetno pleme hrvatsko u srcu svome nosi k i srpsko. Kada je na Vidovdan god. 1896. posetio Beograd i kralja Aleksandra, knez je pred razneenim srpstvom otvoreno i bez obzira na utisak koji e izazvati u Beu govorio o znaaju zajednike akcije slone Srbije i Crne Gore. Cijelo je Srpstvo danas u duhu sa nama, a to ono eli elimo i mi dvojica, a naa je zadaa da ga povedemo pravcem njegovih tenja. Na je narod i svjestan i pravedan, on za tuim ne tei, on eli samo svoje i niije osim svoje, jer je sam izreka: oteto prokleto. Posjednici svoga, mi smo pozvani biti revnosni suradnici drugih srenih naroda na polju napretka, razvia i civilizacije. Ove pravedne tenje nae ne mogu da ne budu predusretnute i praene dobrom voljom od svijeh naprednih, i ve ujedinjenih naroda. Ali, do iskrena sporazuma ipak nije dolo. Ve idue godine razbile su se kombinacije o enidbi kralja Aleksandra sa crnogorskom princezom Ksenijom, a tada se vratio u Srbiju i kralj Milan, lini protivnik kneev, i odnosi su se opet pomutili. Nu, Crna Gora nije mogla, pored svega to se dogaalo u Srbiji, da u nacionalnoj politici stane ispred nje. Mala svojom vojnikom snagom, ona se mogla samo junaki braniti, a za uspenu ofanzivu nedostajalo joj je upravo sve; finansiski to je bila najsiromanija i najpasivnija naa zemlja, stalno u tome pogledu upuena na druge; kulturno je bila, isto tako, veoma zaostala. Malo Cetinje nije moglo da postane nikad pravo kulturno arite; ak je i u knjievnosti dolazilo ne samo iza Beograda, Novoga Sada, Karlovaca, nego ak i iza Mostara. Ono malo ljudi od vrednosti to je tamo dolazilo, kao Ljubomir Nenadovi, Laza Kosti, Sima Matavulj i dr., ne mogahu tamo i da se zadre. Sa udljivim gospodarem teko se izlazilo nakraj. On je zagoravao ivot i njima, kao i velikom delu svojih vojvoda, onih istih sa kojima je sticao pobede i irio slavu Crne Gore. Vojvode Luka Vukalovi, Marko Miljanov, Mao Vrbica, arko Ljeevi, Jole Pileti, Peko Pavlovi i toliko drugih, ili su se potpuno iselili iz Crne Gore ili pomrli u kneevoj nemilosti. Zanimljivo i simpatino iz daljine, Cetinje je izbliza, u maloj dvorskoj sredini, bilo puno ankolikih intriga i neeg to je ljude odbijalo. U sravnjenju sa Srbijom Crna Gora nije mogla izdrati poreenje, a naroito ne otkada se Srbija oslobodila poslednjih Obrenovia. Beograd, sa seditem jednog dobrog, slobodoumnog i visoko nacionalnog Univerziteta, Akademije nauka i umetnosti i drugih aktivnih kulturnih i knjievnih ustanova; Srbija, sa bogatim riznicama Mave, Stiga, Mlave i moravske doline; Srbija sa mnogobrojnom inteligencijom i od drugog dolaska kralja Milana (od god. 1897.) vrlo dobro reorganizovanom vojskom, takav Beograd i Srbija behu, prirodno, postali privlana taka ovih naih ljudi, jer se u njima oseala fizika i duhovna snaga i jer se dobro videlo da srpstvo van Srbije nema ni priblino sline ijedne sredine koja bi se mogla meriti sa tom beogradskom i srbijanskom uopte. Austrija je brzo osetila vedriji duh srpske dravne politike. I onda kada je Srbija jo vaila kao austrofilska, u Beu se bila stvorila osnovna dogma njihove politike na Balkanu, da Austro-Ugarska ni u kom sluaju, zbog svoga sopstvenoga interesa, ne sme dozvoliti jaanje Srbije, ujedinjenje Srbije i Crne Gore i uopte stvaranje jedne vee i jae srpske drave. U Beu su se bojali da slobodna i jaka srpska drava ne pone, neodoljivom snagom narodne misli, privlaiti ove Srbe u svoju zajednicu, pa, prirodno, i Srbe austro-ugarske podanike. Beki dvor je doiveo ujedinjenje Nemaca i Talijana na

593

svoj raun, pa nije hteo dozvoliti da se to dogodi i sa Srbima. Stoga se njegova politika prema Srbima sastojala, i u vremenima kad nam je bila najprijateljskija, samo u tome da se ouva na dotadanji posed i da nam se, u najpovoljnijem sluaju, omogui izvesno napredovanje niz vardarsku dolinu, i to sa pretpostavkom da bi i to jednog dana posluilo austriskim interesima. U jednom planu koji su austriski car i ministar grof Goluhovski, u jesen god. 1903., razvijali pred nemakim carem, Austro-Ugarska je, u sluaju raspada Turske, predviala stvaranje Velike Bugarske, Velike Grke i slobodne Albanije, a za Srbiju i Crnu Goru je izrino naglaeno da imaju ostati male. Bilo je, onda, sasvim prirodno oekivati da e austro-ugarska politika prema nama postati jo vie neprijateljska i zlonamerna kad Srbija svoju politiku bude vodila bez naslona na Be, ili ak protiv onoga to se otuda bude trailo. Tako se i dogodilo. Od god. 1904. mi sretamo Austro-Ugarsku kao neprijatelja na svima stranama. Kad su od god. 1901. uestali arnautski zulumi u Staroj Srbiji, a Bugarska god. 1902. i 1903. stala pomagati organizovanje i prebacivanje eta sa svog podruja u Maedoniju, da tamo izazovu ustanak i sa ustankom interes evropske javnosti i posredovanje velikih sila, kako bi se Maedonsko pitanje stavilo na dnevni red i reilo u njezinu korist, odluile su se Rusija i Austro-Ugarska, proglasivi sebe kao dve najvie zainteresovane sile, da nagnaju Tursku na uvoenje reforama u tri svoja evropska vilajeta: u kosovskom, bitoljskom i solunskom. Na sastanku ruskoga cara Nikole II i Franca Josifa i njihovih ministara spoljnih poslova stvoren je u Mirctegu 20. septembra (3. oktobra) god. 1903. itav plan za izvoenje tih reforama, koji je saopten Porti i svima velikim silama. Po tome planu imala se u Turskoj reformisati u prvom redu andarmerija, pod nadzorom i uz sudelovanje andarmeriskih oficira velikih sila. Ali, to sudelovanje andarmeriskih oficira nije imalo kolektivan karakter, nego je svakoj sili dodeljivana po jedna oblast, u kojoj bi imali raditi samo njeni oficiri. Austrija je za sebe odmah zatraila i dobila istoni deo Kosovskoga vilajeta, t. j. kraj od Mitrovice do Kratova i Krive Palanke. Zapadni deo toga vilajeta bio je izuzet iz tih reforama iz dva razloga: 1. to je na jedan njegov deo, od bosanske granice do Mitrovice, Austro-Ugarska polagala svoje jo neiskorieno pravo dobijeno na Berlinskom kongresu, i 2. to je pomagala Arnaute na tetu Srba, nalazei da joj oni u suzbijanju srpskoga elementa ine usluge, i to je htela da ih za eventualno svoje dalje irenje dobije kao neku vrstu saradnika. Uzalud je srpska vlada upozoravala najpre na to da se Austrija sama, u ugovoru sa Turskom, ograniila u dobijenom pravu da posedne ceo Sandak do iza Mitrovice, pristavi da uvede svoje garnizone samo u tri mesta (Plevlje, Prijepolje i Priboj), te da je prema tome, posle dvadeset i pet godina, njeno pravo na dalje vojniko posedanje zastarelo; uzalud je skretala panju na nepravdu koja se tim nanosi Srbima, na unoenje zavade i stalnog nemira takvom vrstom reformisanja Turske i na opasnost koja preti celoj srpskoj budunosti. Austriski garnizoni ve su se od god. 1879. nalazili na tri oznaena mesta u Novopazarskome Sandaku, a kada i u ceo Kosovski vilajet uu njihovi oficiri, to bi znailo ni manje ni vie nego upola pripravljen teren za pravu okupaciju. Srbija bi novim austriskim kordonom, ako se broj austriskih andarmeriskih oficira i njihovih poverenika povea, bila odvojena od Stare Srbije i Maedonije, i dobila bi tako Austriju kao suseda ne samo na severnoj i zapadnoj nego i na junoj granici. Kako je Rusija, poetkom god. 1904., bila upletena u rat sa Japanom, postojala je ozbiljna opasnost da bi Austro-Ugarska mogla i ostvariti svoje tenje. to u tome nije potpuno uspela ima se zahvaliti budnoj panji zapadnih sila, Francuske i Engleske, i naroito Italije, koja je ljubomorno pratila

594

svaki austriski korak na Balkanu naroito stoga to se bojala da se ne bi uvrstio najpre njen uticaj pa posle Austrija sama u severnoj Albaniji i na albanskoj obali. Ali, Austrija je ipak uspela da njeni oficiri za reformu andarmerije dobiju Kosovski vilajet, i da se iz reforama izostave krajevi sa meanim srpsko-arnautskim stanovnitvom u sandacima peskom, prizrenskom, debarskom, i u zapadnom delu ohridske kaze. Be nije dobio sve to je eleo, ali je ve i ovo bio znatan uspeh u njegovoj sistematskoj ekspanziji prema Solunu. Uplaene tim austro-ugarskim prohtevima, balkanske slovenske drave osetie potrebu da se uzajamno priblie. Tokom god. 1904. voeni su izmeu Srbije i Crne Gore pregovori o sklapanju jednoga saveza, a izmeu Srbije i Bugarske 30. marta god. 1904. savez je sklopljen i potpisan. Jedan njegov deo bio je i carinski savez, koji je prvi podrobnije razraen i zavren u leto god. 1905. Kada je bugarska vlada, protivno ugovoru, taj tajni savez iznela pred svoj parlamenat, beka vlada je odmah prekinula ranije zapoete pregovore sa Srbijom o sklapanju trgovinskoga ugovora. Kada srpska vlada nije, na austriski zahtev, htela da taj savez otkae niti unapred pristane da e iz njega izbaciti sve odredbe koje Be zatrai, Austro-Ugarska je zatvorila granicu za uvoz i prevoz srpske stoke i mesa preko njenoga teritorija, i tako je otpoela prvi in svoga carinskoga rata sa Srbijom. Stvar se posle komplikovala jo vie. Beka vlada je traila da Srbija za svoje naoruanje nabavi jedan deo artiljerije iz njene kodine fabrike; a kada to Srbi nisu hteli uiniti i iz nepoverenja prema susedu, koji je to traenje podvlaio na nain kakvim je izazivao sumnju, a i zbog finansiskih razloga, jer je zajam za naoruanje dobijen u Francuskoj, i zbog toga to vojni strunjaci nisu nalazili da je kodin top bolji od drugih ponuenih, Austrija je svoj ekonomski pritisak stala izvoditi jo jae. Mada teka srca i poputajui dokle se god moglo (ak je i carinski savez sa Bugarskom bio, najzad, rtvovan), srpska vlada primila je nametnuti carinski rat i iz njega je, na veliko iznenaenje Bea, izila kao pobedilac. Otpor Srbije pokazan u ovoj borbi, njena odlunost da istraje i da iskoristi ovu netraenu priliku pa da se oslobodi privredne zavisnosti od susedne Monarhije, pokazali su bekoj vladi da u Srbiji postoji izvesna snaga, koju su oni dotle potcenjivali, i da tu snagu treba oslabiti pre nego to bi postala opasna. Meutim, odnos velikih sila u Evropi znatno se izmenio. Nemaka Vilhelma II, vojniki odlino spremna, sva u eliku, u svojoj tenji da postane svetska i da u Evropi bude vodea sila, sve je ee pokazivala svoju vojniku snagu, pokreui poneki put iz iste obesti i zaotravajui pitanja koja nisu niukoliko pogaala ni nemake interese ni poloaj Nemake kao velike sile. Tako je, na primer, bilo god. 1905., kada je car Vilhelm, na putu po Sredozemnome Moru, svratio u Tanger i otvorio Marokansko pitanje protiv Francuske. Iste godine car Vilhelm je pokuao da privue Rusiju na svoju stranu i da sklopi sa njom savez uperen prvenstveno protiv Engleske. Protiv ofanzivne nemake politike postale su aktivnije i Engleska i Francuska. Engleska, koja je do god. 1904. bila stalan protivnik Rusije, pa zbog nje i svih Slovena uopte, bee znatno izmenila svoj stav. Englesko-francuski sporazum od god. 1904., izazvan nemakom agresivnom politikom, naglim i nepotrebnim jaanjem nemake ratne flote i nemakim eleznikim prodiranjem prema Bagdadu i pribliavanjem Indiji, utire put za sporazum i sa Rusijom. Engleska od poetka XX veka nije vie gledala ovoga glavnog takmaca i protivnika u Rusiji, nego u Nemakoj. Sastanak u Revalu, krajem maja god. 1908., engleskoga kralja Eduarda VII i

595

ruskoga cara Nikole, posle postignutog politikog sporazuma u aziskim pitanjima bio je javan dokaz nove orijentacije engleske politike i vidne promene u grupisanju velikih sila. Na revalskome sastanku bilo je vanih raspravljanja i o balkanskim pitanjima. Ova su postala naroito aktuelna ne samo stoga to je u Maedoniji jo uvek sve gorelo i to reforme nisu donele zamiljane rezultate, nego jo i stoga: to je Austrija traila i 18. januara god. 1908. dobila sultanovu iradu za trasiranje pruge koja bi spojila bosansku eleznicu od Sarajeva sa Mitrovicom. Tako je Austrija javno otkrila svoje planove. Posle andarmeriskih oficira, ve uvedenih u Kosovski vilajet, dola bi eleznica, a posle eleznice zna se ve ta. Sav na svet, a i sav tui, video je sada jasno austriske namere. Kao ustuk sandakoj imalo se pristupiti graenju jadranske eleznice, koja bi, preko Srbije, spajala Dunav sa Jadranskim Morem i izbijala negde u zalivu San ovani di Medua. Na tu prugu pomiljalo se u Srbiji jo od god. 1898., jer je srpska izvozna trgovina, nezavisno od svih politikih momenata, traila bar jedan siguran izlaz na more. Srpski predlog u tome pravcu prihvatile su sada naroito Rusija i Italija. Engleska vlada, meutim, iznela je iri i energiniji plan za sreivanje prilika u Turskoj. Meu glavnim stvarima traila je da se Maedoniji dade neka vrsta autonomije, sa jednim hrianskim ili muslimanskim guvernerom, iju bi stalnost za izvesno vreme zajemavale velike sile. Da bi se predupredio ovaj plan i spasla Turska od gubitka Maedonije i posredovanja velikih sila, krenu nekoliko mladoturskih oficira, poetkom jula god. 1908., neku vrstu vojnike revolucije, koja je izbila najpre u Resnu. Lukavi Abdul Hamid brzo prihvati pokret i proglasi Tursku ustavnom dravom. * Mladoturski pokret iskoristile su sporazumno Austrija i Bugarska. Bugarskoj se uinilo da je u tome revolucionarnome prelomu najpogodniji as da doe do svoje davno eljene nezavisnosti. Austrija je, u isto vreme, nala da joj je taj as dobrodoao da proglasi ranije pripremanu aneksiju Bosne i Hercegovine i ukine sultanov suverenitet nad tim oblastima. Obe izvedoe svoje namere u jesen god. 1908., Bugarska 22., a Austrija objavi aneksiju 24. septembra; sam akt aneksije potpisan je, meutim, istoga dana kada je objavljen i proglas bugarske nezavisnosti. Pripremajui aneksiju, Austro-Ugarska je htela da je opravda ne samo politikom promenom u Turskoj, koja je njoj nametala dunost da rei dravo-pravni poloaj Bosne pre nego to bi ga, moda, postavila sama Turska, nego i svojim unutarnjim potrebama. Njeni organi, poevi od nadvojvoda pa do sreskih pisara, poeli su sistematski proturati vesti u razgovorima i tampi o velikosrpskoj propagandi, koju Srbija toboe iri kroz austriske oblasti, a naroito kroz Bosnu i Hercegovinu, hotei da u njima izazove revoluciju. Srpski elemenat bio je dovoljno svestan da oceni kako bi takva revolucija bila samo na korist njegovih neprijatelja i stoga nije nita ozbiljnije preduzimao u tome pravcu, mada su izvesni austriski agenti izazivai, kao zloglasni ore Nasti, inili pokuaje da ga na to navedu. Plan o nekoj revolucionarnoj organizaciji, na kojem su u Beogradu tajno radila tri etiri mlada oveka, a koji niko i nigde nije ni privodio ni pokuao da privodi u delo, dao je ipak povoda austriskim vlastima da optue itav niz lica zbog veleizdaje, i da u Hrvatskoj izvedu pred sud 53 Srbina. Tada su, na osnovu falsifikovanih dokumenata, od kojih su neka, kako je utvreno, raena u samom austriskom poslanstvu u Beogradu, podizane protiv Srba najtee optube. Njih je pred evropskom javnou zastupao inae ugledni istoriar i profesor bekoga univerziteta, d-r X. Fridjung, verujui, prema saoptenjima samog austriskog Ministarstva spoljnih

596

poslova, da su autentina. Na osnovu tih dokumenata htelo se prikazati da Srbija, preko Slovenskoga juga, potpiruje vatru u susedstvu, u Monarhiji, i kako njezina propaganda nalazi odziva ne toliko iz nacionalne solidarnosti koliko zbog materijalne koristi. Tako je optuivana i Srpskohrvatska koalicija da je ak u vezama sa srpskom vladom i da je bila i materijalno pomagana od nje. Kada je Koalicija zbog toga podigla tubu, utvrdio je sam beki sud da su podnesena dokumenta, na osnovu kojih je to tvreno, bila lana. Na Koaliciju su u Beu, a i u Peti, bili kivni iz vie razloga. Be joj nije mogao oprostiti to se u njegovom sporu sa Maarima stavila na stranu ovih drugih. U poslednjim dogaajima videlo se tamo jasno da lanovi Koalicije, i Srbi i Hrvati, nisu elemenat na koji oni mogu bezuslovno raunati, i da je njihova isto jugoslovenska orijentacija oevidna. Uostalom, Pokret, jedan od glavnih organa Koalicije, pisao je u svome br. 76. god. 1907. otvoreno: Mi hoemo doi blie istoku, ali ne za to da budemo most zapada nego da budemo dalje od Germanije i Bea; mi hoemo ujedinjenje, ali ne za to da budemo jaom polugom Bea, nego jaom odbranom naom i odbranom Balkana od germanizacije. U Peti su opet postali nezadovoljni Koalicijom to ona nije htela da primi na se ulogu bivih beskimenih maarona i to je energinom opstrukcijom u maarskom parlamentu odbijala novu elezniarsku pragmatiku, koja je uvodila maarski kao slubeni jezik na ovima eleznicama u zemljama krune Sv. Stevana. Ta pragmatika, diktovana starim duhom maarske iskljuivosti u pitanjima jezika, bila je odgovor njihove zahvalnosti na dranje Srba i Hrvata za vreme njihove borbe protiv Bea. Vlada Koalicije pala je na tome pitanju, ne hotei da popusti ni ona kao ni tolike ranije vlade u Hrvatskoj kad se god radilo o pravima narodnoga jezika. Kada je novi ban, inovnik, Aleksandar Rakocaj, priznao elezniarsku pragmatiku, donesenu protiv Hrvata, kao svren in, hrvatski sabor se spremao da ga stavi pod optubu; ali, bi rasputen, 29. novembra god. 1907. Maarska vlada, dojueranji saveznik Hrvata i Srba, pristala je da za novoga bana doe beki poverenik i po oseanjima frankovac, Pavle Rauh, koji je u ovoj program uneo borbu protiv Srba, nadajui se da e starim metodama raspiriti bratske borbe Kuenovih vremena. Ali, njegov neuspeh u toj politici bio je potpun. Na izborima je Koalicija, god. 1908., odnela i opet veinu, a njegovi su kandidati ispropadali na sve strane. Ali, Beu je Rauh naroito trebao, i on ga je odrao i posle tako oevidno pokazanog narodnog nepoverenja. Veleizdajniku parnicu protiv Srba ne bi pristao da bez stvarnih dokaza vodi nijedan ovek koji je raunao sa svojim ugledom i poverenjem u narodu. Rauh je, meutim, pristao ne samo da se ta parnica vodi nego je za nju i sam pripremao materijal i u oskudici drugih krivica upotrebljavao je kao razloge za progone Srba njihovo nacionalno oseanje i ak slike na aama i grbove po ilimima. U optunici povodom toga procesa porican je i sam opstanak srpske narodnosti u Hrvatskoj. Ta parnica bila je jedan od najveih pravnih cinizama u bivoj Austro-Ugarskoj Monarhiji i sa razlogom je naila na optu osudu u evropskoj javnosti. Maarskoj vladi, ako bi se jo i moglo oprostiti to je u krivo shvaenome nacionalnom interesu bila zauzela nepomirljiv stav u pitanju elezniarske pragmatike, doista se ne moe uzeti u obzir nikakva olakavajua okolnost to je dozvolila da se ovako tera ega sa pravdom u jednom pitanju koje nije bilo unutarnje hrvatsko, nego stvar cele dravne politike. Meutim, to dranje u Peti uzimano je kao sasvim razumljivo, jer se u pitanju aneksije Maarska potpuno solidarisala sa Austrijom, a veleizdajnika parnica imala je da poslui kao dokazno sredstvo za postojanje aktivne revolucionarne velikosrpske propagande i za opravdanost aneksije. Ali, optuba sa veleizdajom nije postigla ono to se njome htelo.

597

Umesto da ocrni Srbe, ona je u dobroj meri osramotila samu Austriju. U Hrvatskoj ona je redove Koalicije samo zbila, a nije izazvala rascep ili odvajanje Hrvata, kako se smiljalo u protivnikim krugovima. Kao branioci optuenih Srba javili su se ba ponajvie Hrvati, i njihove odbrane bile su najradikalnije. * Austrija je proglasila aneksiju Bosne i Hercegovine bez prethodnog pristanka sila potpisnica Berlinskoga kongresa, koje su joj dale mandat za okupaciju; ona je pocepala jedan meunarodni ugovor, dajui oigledan dokaz za bahato Bizmarkovo naelo: da je sila prea od prava. Aneksija je proglaena i protiv veine stanovnika tih zemalja, pravoslavnih i muslimana, koji su izrino protestovali protiv nje i pre i posle proglasa. U Srbiji je aneksija duboko potresla sve ljude. Ona je znaila perpetuiranje Austrije na Balkanu, konano podjarmljivanje dveju najistijih pokrajina nae rase i spremala put da se nae narodno pitanje rei u habzburkome okviru. Sam dalji opstanak slobodne Srbije dolazio je u pitanje, mada je Austrija izjavljivala da je ona teritorijalno zasiena. U narodu stoga nasta silno ogorenje. Od vlade se i u Skuptini i na ulici traila aktivna politika. Onda je stvorena Narodna odbrana kao aktivistiko patriotsko drutvo. Na upravu zemlje 11. februara god. 1909. dolazi koncentraciona vlada sastavljena iz sviju stranaka, pod pretsednitvom Stojana Novakovia. Srbiji se pridruuje i Crna Gora, spremna na sve. Srpska vlada predlagala je tada, pomagana od Rusije i praena simpatijama zapadnih sila, da joj Austro-Ugarska ustupi jedan deo podruja oko Drine, kako bi se mogla spojiti sa Crnom Gorom i na svom i njenom terenu podii eleznicu do mora. Ali, Austrija nije htela ni da uje za to. Da umiri svojevoljnim aktom beke vlade uzbueno evropsko javno miljenje i da olaka diplomatske tekoe, Austrija je ula u pregovore sa Turcima i pogodila se sa Portom da joj da ottetu od 52,000.000 kruna. Time je, po austriskome miljvnju, sukob zbog aneksije reen neposrednim pristankom pogoene suverene sile i izgubio je svoj meunarodni karakter. Saziv jedne evropske konferencije, koja bi revidirala odluke Berlinskoga kongresa, Austro-Ugarska je odbijala sve dok joj se unapred ne zajemi da se njen izvren in potpuno prima. Kada je videla da sile ne priznaju tako izvrenu i uslovljenu aneksiju, ona je upotrebila jedno jako sredstvo da ih na to prisili. Poto se namirila sa Turskom, ona je htela da napadne Srbiju i da je toboe kazni za njene proteste, odnosno za njeno izazivako dranje. Za Austrijom je stojala do zuba naoruana Nemaka, koja joj je obeala punu pomo. Rusija iscrpena japanskim ratom, nije bilo nimalo spremna za borbu, a bez nje nisu mogle ui u rat ni zapadne sile. Austrija je to znala i pretei ratom Srbiji naterala je preko Nemake Rusiju da popusti i prizna aneksiju. Pritenjena Srbija, za koju je u poslednji as posredovala Engleska, dala je 18. marta god. 1909. Austro-Ugarskoj izjavu da nova situacija stvorena u Bosni i Hercegovini ne zadire u prava Srbijina, da e primiti odluku velikih sila u pogledu aneksije i izmeniti svoju politiku prema Dunavskoj Monarhiji. Udarac koji je aneksija zadala Srbiji bio je jedan od onih koji osveuju. Kosovski poraz stvorio je u duama srpske raje velianstvenu etiku glorifikacije nacionalnoga pregalatva ak i onda kada se unapred znalo da se ne moe dobiti carstvo zemaljsko; poraz nanesen aneksijom stvorio je kult pregalatva koje je govorilo, smelo i ubeeno, da je bolja asna smrt itava naroda nego sraman ivot ponienja. Spremao se narataj onih koji su sa Milanom Rakiem muki govorili:

598

I danas, kad doe do poslednjeg boja, Neozaren starog oreola sjajem, Ja u dati ivot, otadbino moja, znajui ta dajem i zato ga dajem. Za unutarnje jaanje Srbije aneksiona kriza pretstavlja jedan od najkrupnijih datuma. Ublauju se partiske strasti; vre se organizacije ovih pozitivnih narodnih snaga u Narodnoj odbrani, Kulturnoj ligi, Kolu sestara; obraa se vie panje spoljnim nego sitnim unutarnjim pitanjima; jaa se viteki duh. Naoruanje vojske vri se urno i sa planom; oficirski kor vaspitava se u najestitijem nacionalnom pregalatvu. Protivnost izmeu zaverenika, izvrilaca dela od 29. maja god. 1903., i njihovih protivnika prestala je i ublaila se, uglavnom, usled ove opasnosti. Iz aneksione krize, inilo se, Srbija je izila pobeena. U Beu se to doista tako i shvatilo i dolazak nemakoga cara u prestonicu Dunavske Monarhije, po aneksiji, god. 1909., izveden je kao kakav stari pobedniki triumf. Meutim, Srbija je tim porazom ustvari dobila. Sa njom zajedno bila je pogoena i Rusija, i to na nain koji je tamo ostavio duboka traga. Ruski car, na svojem putovanju u Italiju, demonstrativno je obilazio austro-ugarsko podruje. Srpsko pitanje nije bilo odbaeno nego samo odloeno. Iznueno priznanje aneksije ostavilo je ovuda u svetu utisak da je Srbiji i srpskome narodu uinjena velika nepravda; utisku toga uverenja nisu se mogli oteti ni izvesni odgovorni inioci austriske i nemake dravne politike. Nae pitanje ulo je u krut velike evropske politike i smatralo se otada stalno kao jedno od onih od kojih zavisi mir Evrope. Srbija se odluno i javno stavila na stranu Rusije i njoj prijateljskih sila, Francuske i Engleske, vezanih jednim sporazumom ili, kako se odonda uobiajilo govoriti, Antantom; privezala je ovoj mali amac za veliki brod Antante, kako je govorio daroviti i dalekovidi d-r Milovan Milovanovi, tadanji srpski ministar spoljnih poslova.

XXI. BALKANSKI SAVEZ.

1. Rad na savezu. 2. Stanje u Turskoj. 3. Rat balkanskih saveznika protiv Turaka. 4. Austrija protiv Srbije. 5. Skadarska kriza. 6. Rat sa Bugarima. 7. Odjeci srpskih pobeda. 8. Nezadovoljstvo omladine Srba i Hrvata. 9. Aktivnost Slovenaca. Jo za vreme aneksione krize kazana je u Petrogradu elja, koja se ranije preporuivala i iz Rima i iz Londona, da se na Balkanu stvori savez njegovih drava, koji bi imao za zadatak da zatiti zajednike balkanske interese od tuih posredovanja i da stvori atmosferu uzajamnog poverenja. Ideja, zna se, nije bila nova; mi smo ve videli da je ona bila glavna osnova u dravnikim planovima kneza Mihaila, a na nju su se sa vremena na vreme vraali u drugi politiari balkanskih drava. God. 1904., pred opasnou od austriske invazije, ona se javila ponovo. Jugoslovenski kongresi knjievnika, umetnika, novinara i omladine, koji su poeli od god. 1904. u Beogradu, Sofiji i Zagrebu, imali su isti cilj: da dovedu do tenje saradnje podvojena plemena junih Slovena. Sa tim uporedo javljala se i misao jedne ire balkanske konfederacije. Bugarska, koja je u vezi sa Austrijom proglasila svoju nezavisnost i bugarsko carstvo, izgubila je mnogo to je svoju, inae simpatinu, borbu za slobodu vezala za jedan nezakoniti in, kao to je bio proglas aneksije. Oseajui to i postigavi sve to se

599

moglo u taj mah postii u zajednici s Austro-Ugarskom, Bugarska od god. 1909. pokuava da se priblii Rusiji i slovenstvu. Radi toga trai i vie dodira sa Srbijom. Sem toga, Bugarska je bila rukovoena i ovim isto praktinim i neposrednim politikim motivima: sve to je mogla dobiti za poveanje svoga nacionalnoga poseda nalazilo se u Turskoj, u Trakiji i Maedoniji. Ako Srbija ue u savez sa Turskom, ili ako ostane neutralna u borbi izmeu Bugara i Turaka, ceo bugarski uspeh moe doi u pitanje. Bugarska sama teko da bi mogla odoleti turskome udarcu. Isti sluaj bio je i sa Grkom, iji su se odnosi sa Turskom zbog pitanja prisajedinjenja Krita grkoj matici tokom god. 1909. bili veoma zaotrili. Izmeu Grke i Bugarske dolo je zbog toga do bliih veza ve god. 1910. Ali, Grka sama kao vojniki saveznik nije obeavala mnogo; njena vojska nije uivala bogzna kakav glas. Srbija je spoetka bila vie za to da u balkanski savez ue i Turska, i da taj savez dobije vie antiaustriski nego antiturski karakter. Njoj je Turska trebala i stoga to je preko njenoga podruja, odnosno preko Soluna, vrila sve vojne nabavke i upuivala dobar deo svoga izvoza. Ali, vremenom je Srbija napustila to gledite. Balkanski savez, u kojem bi se dva lana odrekla svojih nacionalnih tenja, da bi primili u drutvo treega, nedovoljno sigurnoga i ve naeta procesom raspadanja, nije mogao biti stvar realne politike. Posle, i sa stanovita samoga karaktera saveza, kako su ga Srbi zamiljali, Turska nije bila dovoljno pouzdana. U njoj su od god. 1909. vodili sve vie glavnu re mladoturski oficiri, koji su bili vaspitavani u Nemakoj i pokazivali nesumnjive germanofilske simpatije. Od god. 1910. trona zgrada Turske Carevine poinje pucati i poputati na sve strane. Mladoturci, koji su u prolee god. 1909. sruili sultana Abdula Hamida i uzeli svu vlast, verujui da im drava strada od heterogenih tenja njihovih raznorodnih podanika, pregoe svom snagom da silom stvore dravnu svest kod njih, koja bi ih sve vezala za dravnu zajednicu i za sultanski Stambol. Toga radi poinju sa otomanizacijom, prisiljavajui svoje podanike razne narodnosti i razne vere i raznih oseanja da obnove stare ideale osmanske drave, ne oseajui da se to, bez tekih potresa, ne da vie izvriti u XX veku, kad je narodna svest bila veoma jaka, razne tradicije duboko ukorenjene, a veze sa ostalim saplemenicima van Turske veoma ive. Stoga i poinje otpor na sve strane. U aprilu god. 1910. kritska skuptina zaklela se na vernost grkome kralju. Buni se Jemen. U Albaniji ustanak zahvata gotovo celu zemlju i izaziva pravu anarhiju u Staroj Srbiji i zapadnoj Maedoniji. Sukob izmeu Porte i Patrijarije uzrujava ne samo Grke i ostale pripadnike njene nego i same lanove Egzarhije. U tim borbama i sukobima silno strada slovenski hrianski elemenat, gde protiv njega u Maedoniji i Staroj Srbiji besne i Turci i Arnauti. Ali, najkrupnija stvar ovoga vremena bee talijanski prepad na Tripolis n Kirenaiku, izvren septembra god. 1911., bez mnogo diplomatskih uvoda. To je bio akt iste imperijalistike politike. Ratno stanje, koje je nastalo izmeu Turske i Italije, unelo je ratniku psihozu u celu Evropu, a posebno na Balkan. Kao to je nekad Napoleonov upad u Egipat presekao reformnu akciju sultana Selima III i opredelio Portu da se miri sa Pazvan-Oglom u Vidinu i sa odmetnutim janiarima, tako je i sada talijanski napad nagnao Mladoturke da na Balkanu poputaju naroito onim elementima koji bi im mogli biti od pomoi pri eventualnim zapletima sa balkanskim hrianskim dravama. To su u prvom redu bili muslimanski Arnauti. Kosovski valija svojeruno je vraao arnautskim ljudima oruje, koje su im turske vlasti pre godinu-dve bile oduzele. I kao to su se na poetku XIX veka u Beogradskom paaluku umnoila nasilja im su se u nj vratili

600

janiari, tako je i sada zapoelo gonjenje hrianskoga elementa, im su Arnauti osetili da im se vraa stari vakat. U oktobru god. 1911. ubijaju Turci grebenskoga mitropolita. Malo posle toga hriani su u tipu bacili dinamitom u vazduh jednu damiju, to je sa turske strane izazvalo pokolj hriana u tome mestu i posle u Kievu. Atentati, zasede, pljake i paljevine postaju posle toga gotovo svakodnevne pojave. To ubrzava i sklapanje Balkanskoga saveza. Savezni ugovor izmeu Srbije i Bugarske potpisan je 29. februara god. 1912., a iza njega je 16. maja doao savez izmeu Bugarske i Grke. Crna Gora, koja se 15. avgusta god. 1910., prilikom pedesetogodinjice vladavine kneza Nikole, proglasila za kraljevinu, ula je isto tako u savez, sporazumevi se i sa Beogradom i sa Sofijom. U leto, 19. juna, dovrena je izmeu Bugarske i Sr-bije i vojna konvencija. Sklapanje saveza patronirala je Rusija; ali, ona mu je namenjivala prvenstveno samo odbranbenu ulogu. Balkanske drave nalazile su, meutim, da je krajnje vreme da izvre svoju istorisku misiju i o,slobode svoje sunarodnike ispod turskoga jarma, kojima je dua, doista, bila dola u podgrlac. Njima se nije ekalo. Uostalom, kada jedna velika sila vri prostu otimainu od Turske jednog podruja koje nikad nije bilo njeno sem u staro rimsko doba, zato da oni ne ustanu u odbranu svoje nevoljne brae i povrate ono to je ustvari i bilo njihovo? Sem toga, stanje u unutranjosti Turske postajalo je sve gore. Arnautski pokret u leto god. 1912. zavrio se njihovim triumfom. Kao pravi pobednici, oni su, pod orujem, kliui uli u mnoga mesta od Skoplja do Plevalja. Ceo Kosovski vilajet bio je u njihovoj vlasti. Sultan i vlada primili su gotovo sve njihove zahteve i priznali im prevlast u etiri vilajeta: skadarskom, kosovskom, janjinskom i bitoljskom. Srbija i Bugarska obratile su se stoga, poetkom avgusta, ruskome Ministarstvu spoljnih poslova sa molbom da ono uzme inicijativu, pa da se i hrianskome elementu priznaju onakva ista prava kakva behu dobili Arnauti. Ali, to nije ilo lako. Za arnautske zahteve zalagala se Austro-Ugarska svom energijom, jer je u stvaranju Velike Albanije gledala najjau branu protiv srpskoga irenja, a zauzimanjem za Albance u ovoj prilici htela je da ih oba-vee i da u isti mah potisne talijanski uticaj meu njima. Videi da se usled toga poloaj hriana u Turskoj ne moe reiti diplomatskim putem, balkanske drave odluuju se na poslednja sredstva. Njihov stav izaziva zabunu u diplomatiji i strah da se zbog njihove akcije ne izazovu opti sukobi u Evropi. Kada je zauzimanjem Rusije i po pristanku Nemake bilo reeno da se sukob lokalizuje, rat je bio upola dobijen. Jer balkanske drave nisu se bojale toliko turske snage, koliko posredovanja koje druge sile, a naroito Austro-Ugarske. Kada se nemaki car, neto iz politikih razloga, a dobrim delom i iz obzira prema svome zetu, grkome kraljeviu Konstantinu, glavnom zapovedniku grke vojske, iskreno reio da balkanski obraun prepusti samim Balkancima, ovi su mogli, ne bojei se nezgoda iza lea, da se svom snagom bace na Turke. U jesen, 4. oktobra god. 1912., objavili su saveznici Turcima rat, dok je to Crna Gora uinila ve 25. septembra. Rat je objavljen poto je Porta odbila predlog o novim reformama, koje su predlagale balkanske drave, traei da i njihovi pretstavnici uzmu uea u nadzoru nad izvravanjem reforama. Srbija se za ovaj rat bila odlino spremila u svakome pogledu, i duhovno, i fiziki, i materijalno. Naroito je sjajan bio njen oficirski kor, aktivni i rezervni, visoko svestan svoje nacionalne dunosti i odgovornosti koju prima na se. Srbija je ovog puta digla 402.200 vojnih obveznika. Oduevljenje istinsko i neogranieno na jedan stale, pol, ili narataj, videlo se najbolje pri mobilizaciji. Sve to je bilo u vojnoj obavezi urilo je prvim vozovima i najbrim nainima u svoje komande;

601

broj dobrovoljaca rastao je svaki dan. ene uoe u bolnice; aci srednjih kola, kada ih odbijahu da ih prime za dobrovoljce, pristajahu sa voljom da budu raznosai pote i da vre poslove u ponekim nadletvima. Sramota je prosto bila ne sudelovati ma im na velikome delu. Jovan Skerli, nekadanji socijalist, u jednom oduevljenom lanku nazivao je ovaj rat ak svetim. Pobede saveznika bile su brze i odlune. U dvodnevnoj bitci na Kumanovu, 10. i 11. oktobra, Srbi su satrli tursku vardarsku vojsku. Dva dana potom, ravno posle 520 godina, ula je naa vojska u Skoplje, u svoju staru carsku prestonicu. Srbi su napredovali sa tri armije. Prva, pobednica na Kumanovu, pod vostvom prestolonaslednika Aleksandra, nastavila je prodiranje niz Vardar; druga je, pod vostvom Stepe Stepanovia, bila odreena da sarauje sa Bugarima, i upuena je posle Kumanova da pomae Bugare pod Jedrenom; trea armija, koju je vodio Boa Jankovi, osvajala je Kosovo i ostalu Staru Srbiju. Mala etvrta srpska armija, koju je vodio Mihailo ivkovi, operisala je u Novopazarskome sandaku i tu se 15. oktobra srela sa Crnogorcima u Plevljima. ef srpskoga eneralnoga taba bio je odlini i iskusni eneral Radomir Putnik. Posle uspeha na Kosovu i posle pobede na Kumanovu, dva odreda srpske vojske probila su se preko neprohodne Albanije sve do morske obale, ve 5. novembra. Tuena turska vojska oduprla se Srbima za kratko tek u okolini Prilepa i posle, sa vie nanovo prikupljene snage, u Bitolju. Tu su se teke borbe vodile od 3.5. novembra, a zavrile su se sa potpunim porazom Turaka. Ovom pobedom kod Bitolja Srbi su zavrili svoje glavne operacije; prodiranje njihove vojske prema Drau nije vie zadavalo gotovo nikakve vojnike brige. Turska vardarska vojska bila je unitena; od Ristovca do Bitolja, samo za mesec dana, sva je zemlja bila oiena od turskih eta. Da bi olakali posao saveznicima, Srbi su, kako rekosmo, itavu jednu armiju sa dve divizije uputili pod Jedrene, koje su tamo Bugarima uinile dragocenih usluga. Crnogorska vojska je, meutim, imala malih lokalnih uspeha protiv slabih turskih garnizona na granici, ali je, pored svega junatva, bila nemona da uzme tvrdi Skadar, nemajui nikakvih tehnikih sredstava za borbu protiv utvrenih mesta. Iznenaeni ovim nenadanim i tekim udarima, kojima su se pridruili isto tako teki udari bugarski i slabiji grki, Turci su posle nekoliko nedelja bili prisiljeni da mole za primirje. Ono im je dano 21. novembra, a od 30. novembra poeli su u Londonu pregovori i za pravi mir. Ali, ne manje iznenaena uspesima saveznika, a posebno Srba, bila je i sama Austro-Ugarska. Ona je pristala na lokalizaciju rata samo stoga to se vrsto nadala, na osnovu obavetenja svojih oficira, da e Turci tui Srbe. Posle srpskih uspeha ona se nala na velikoj muci. Da se neposredno, sada naknadno, umea u balkansko obraunavanje moglo je izazvati krupne zaplete; za energine mere sa njene strane nije bilo dovoljno razumevanja ni kod evropskih kabineta, a ni kod samih njenih saveznika. Trebalo je stoga krenuti neku posrednu akciju, i to, naravno, takvu koja bi u prvom redu pogaala Srbe. Kao takvu nala je ona: stvaranje slobodne albanske drave. U tome pitanju mogla je raunati i na saradnju Italije, koja bi inae bila protivna njenoj neposrednoj akciji protiv Srba. Ta nova albanska drava, proglaena 14. novembra god. 1912., imala je postati u prvome redu prirodna prepreka neposrednom izlasku Srbije na more. Pretei, beka diplomatija je doista postigla da se srpska vojska morala povui sa Primorja; prijateljske sile mogle su staviti Srbiji u izgled samo jedan trgovaki izlaz na more. Austrija je, isto tako, pravila Srbiji velike tekoe i u pitanju albanskih granica, traei da novoj dravi pripadnu gradovi Prizren, akovica, Pe i Debar. Ostale sile,

602

naroito Rusija, odbijale su to energino i traile su te gradove za Srbiju i Crnu Goru. U pitanju srpskoga izlaza na more pobedila je Austrija, ali je u pitanju ovih gradova pobedilo rusko gledite. Da je tada i Skadar bio u naim rukama sva je verovatnoa da bi i ostao kod nas, jer je Londonska konferencija stojala pod utiskom da su Srbi uinili velike rtve pristajui da se povuku sa mora. Na Londonskoj konferenciji nije se moglo doi do konanoga sporazuma izmeu saveznika i Turaka, i to ponajvie zbog bugarskoga zahteva da im Turci ustupe Jedrene, na koje su ovi opet mnogo polagali kao na mesto gde je bila prva njihova balkanska prestonica i gde su se nalazili grobovi nekolicine njihovih sultana. Bugari su pogreili to su u tom pitanju suvie zatezali, i zbog njega izazvali nastavak rata. Nov elemenat u balkanske odnose unela je sada i Rumunija, koja je, radi ravnotee, traila od Bugarske jedan deo podruja u Dobrudi. Za Srbe ova druga faza rata bila je potpuno izlina, Crna Gora, istina, borila se jo oko Skadra, ali je njegova sudbina ve bila zapeaena. Taj grad bio je ve odreen albanskoj dravi. Na poziv crnogorske vlade srbijanska Vrhovna komanda uputila je, sredinom februara god. 1913., oko 24.000 ljudi u pomo Crnogorcima pod Skadar; ali, tek to su srpski pukovi stigli tamo i spremili se za glavne operacije, ve je poelo posredovanje velikih sila da se opsada napusti. Na austrisko navaljivanje velike sile su se bile sloile da svojom flotom demonstriraju protiv Crne Gore i da je time, a po potrebi i jaim sredstvima, nagnaju da napusti skadarsku akciju. Austrija je izvrila ak i tajnu deliminu mobilizaciju korpusa na granicama Srbije i Crne Gore. Pod njenim pritiskom izdana je naredba, 29. marta, srpskoj vojsci da prekine neprijateljstva. Kralj Nikola je, meutim, mnogo polagao do toga da dobije Skadar, a nadao se da e ga, pomou svojih mnogobrojnih veza, i zadrati. Stoga nije hteo nikako da popusti. Da bi dobio grad, on stupi u pregovore sa zapovednikom Skadra Esad-paom. Obeavi mu slobodan izlazak iz tvrave, sa orujem, sa svom ratnom spremom i svima vojnikim poastima, on je sklonio pau da mu 10. aprila preda Skadar, koji je bio izmoren i u kojem se glad ve teko podnosila. Ali, ni Austro-Ugarska nije poputala; naprotiv, otvoreno je zapretila ratom. Srbi poslanici u bosanskome saboru dali su javnu izjavu protiv takve antisrpske politike, ali to nije pomagalo. Austro-Ugarska je proglasila opsadno stanje u Bosni i Hercegovini i obustavila rad svih srpskih drutava. Bila je, doista, spremna na sve. Pred takvim stavom kralj Nikola je morao uzmaknuti. Dao je 17. aprila izjavu da na Skadar polae pravo osveeno istorijom i osvojenjem, ali da, pod pritiskom, ostavlja njegovu sudbinu velikim silama. Sutradan su meunarodne trupe ule u taj grad. Predajom Skadra zavrene su i poslednje vojnike operacije Balkanskoga rata. Turski osvaja, pred kojim je nekad strepila Evropa, bio je poraen. Njegovo podruje na Balkanu posle ovoga rata ograniava se na jedan iri pojas oko Carigrada, a njegova vlast i sila u Evropi prebaene su konano u oblast istorije. Za Srbe rat je doneo ogromne uspehe. Pokazao je sjajni polet i aktivistiku sposobnost nae rase; digao veru u nau narodnu snagu; stvorio najlepe uslove za budunost; vezujui uspehe sadanjosti sa tradicijama jedne dogaajima, kulturom i vrednou znaajne prolosti. * Ali, tek to smo svrili sa Turcima, nas Srbe je ekao i krupan obraun sa Bugarima. Jo nije bio ni potpisan mir sa Turskom od 18. maja god. 1913., a Bugari su ve poeli praviti tekoe i Srbiji i Grkoj zbog podele dobijenoga zemljita. Ugovor, koji su bili potpisali sa Srbima, Bugari nisu ispunili u nekim takama, a traili su i dobili od Srba izvesne usluge i pomoi, koje ugovorom nisu bile predviene. Na vardarsko bojite

603

oni nisu uputili onoliki broj vojske koliki je bio ugovoren, a molili su i dobili za Jedrene dve srpske divizije. Na tetu srpskih pretenzija stvorena je naknadno albanska drava i to je, isto tako, pomerilo preduslove ugovora. Najposle, Bugari su u Trakiji dobili vie nego to se predvialo i zbog njihovih tenja da dobiju Jedrene rat je bez potrebe produen za pet meseci. Srbi su eleli da se sve to uzme u obzir, da se u interesu dalje zajednike saradnje balkanskih drava nijedna stvar ne previdi i ne potceni; i stoga su traili reviziju ugovora. Bugari, meutim, nisu poputali. Od 130.000 km2 dobijenoga zemljita oni su traili za sebe oko 85.000. Prema ugovoru izmeu Srbije i Bugarske, vrhovni arbitar u eventualnom sporu imao je biti ruski car. Ovaj se primio te neprijatne dunosti samo da bi spreio mogue sukobe; ali, bugarski kralj Ferdinand i njegova vlada, gurani od AustroUgarske, i sami u nadmenom stavu, pravili su rezerve u svom pristajanju na carevu presudu, i hteli su da joj prejudiciraju. U Srbiji je N. Pai energino suzbio one elemente koji su u tom pitanju hteli poi za bugarskim primerom. Pred polazak njihovih delegata u Petrograd, na pozvanu konferenciju, Bugari su hteli da u spornoj zoni stvore svren in. Stoga su za no 16./17. juna naredili muki napad na celoj tamonjoj liniji i protiv Srba i protiv Grka, koje je dranje Bugara zbliilo u novi, ui, savez. Naredba bugarske Vrhovne komande glasila je: da se ustremljeni napad izvri najenerginije, ali da se ne otkrije njihova glavna snaga, kako bi se, posle, ceo sukob mogao pretstaviti kao borba uzbunjenih pretstraa. U prvom svom naletu, izvedenom sa ogromnom masom od 100.000 ljudi, Bugari behu na srpskim krilima uzeli dva tri vannja poloaja, ali se srpska odbranbena linija uglavnom odrala. Po podne 17. juna preli su Srbi u kontraofanzivu, i to sa naredbom da se izvede krajnje naprezanje i portvovanje snage. Odmah potom, ve drugoga dana, obrnula se ratna srea u korist Srba. Oni su prebacili Bugare preko Zletovske Reke dobrim delom ve 18. juna, a preko Bregalnice dan docnije. Borbe su bile veoma teke. Ogorenje je na obe strane bilo veliko, a vojniki ljudski materijal sirov, snaan, kao zemlja, ponesen strau. Neka su mesta i poloaji no vie puta osvajani na no. Srbi su ve 23. juna uli u Koane, a zaustavili su i bugarsko napredovanje kod Krivolaka. Posle bugarskog poraza kod Kukua, koji su im naneli Grci 21. juna, Bugari su morali da se povlae i na toj strani. Bugarski eneral Kovaev traio je od svoje vlade ve 24. juna da se borba prekine, jer je, po njegovim reima, katastrofa neizbena. Bitka na Bregalnici bila je za Bugare potpuno izgubljena, a sa njom i ceo ovaj rat. itav ovaj napad imao bi smisla samo da je brzo uspeo: ovako, on je Bugare izloio samo moralnoj osudi i nepopravljivom porazu. Za Bugare je Bregalnica bila drugi Velbud. Kao to je onda za dugi niz godina, sve do turske najezde, bila definitivno reena sudbina Maedonije, tako se desio sluaj i ovoga puta. Sem Srbijanaca, sa kojima su se borili i Crnogorci, i Grka, na Bugare su se digli i Rumuni. Njihova vlada je ve ranije bila objavila velikim silama da nee ostati neutralna ako doe do sukoba izmeu Bugara i ostalih sa-veznika, ali su se Bugari ipak nadali da nee doi do rumunske intervencije. Verovali su da e to spreiti Austrija kao prijatelj i saveznik Rumuna. Ali, prevarili su se. Austriski saveti u Bukuretu naili su na zatvorene ui. Kada su Rumuni 27. juna objavili rat, bugarski poloaj postade beznadean. Da ga uine jo gorim, javili su se na kraju i Turci, eljni da se svete i povrate Jedrene. Austro-Ugarska se spremala da brank bugarske interese, ak, ako bude potrebno, i sa orujem u ruci. Ali, u tome nije imala slobodnih ruku. Talijanski saveznik stavljao je svoje primedbe protiv toga i odricao, u sluaju komplikacije, da vri svoju savezniku dunost,. poto bi Austro-Ugarska bila u ovoj prilici napada, a ne napadnuta. Austriski

604

stav nije naao odobravanja ni u Berlinu. U pitanju je bila ne samo Grka, na ijem se prestolu sada nalazio kralj Konstantin, zet Cara Vilhelma, nego jo i Rumunija, na koju se mnogo polagalo da ne pree u ruski tabor i gde je vladao jedan Hohencolern, kralj Karol, odan politici germanskoga bloka. Da je Srbija bila sama, Nemaka se ne bi ustezala da podrava Austriju. Ovako, ako Austrija preduzme to protiv Srbije, ona bi posredno pogaala i srpske saveznike, Rumuniju i Grku. Zbog toga, Austro-Ugarska nije mogla ovoga puta nita da uini za Bugare, i oni od nje, u taj mah, nisu imali mnogo vie od dobrih elja i srdana sauea. Ipak, pre potpisivanja ugovora o miru, koji je sklopljen u Bukuretu, 28. jula, beki kabinet je traio da se izvri revizija odluka toga ugovora, izjavljujui da ga Monarhija inae nee priznati. Nemaki car, meutim, estitao je zavretak rada rumunskome i grkome dvoru kao srodnikim, i tako je presekao jednim potezom dalje austriske korake u tome pravcu. * Srpski uspesi imali su silna odjeka kod svih njihovih saplemenika i svih ostalih Jugoslovena. Osetilo se vrlo dobro da se u tim borbama reava sudbina celog naeg naroda. Ante Tresi Pavii daje itavu zbirku stihova sa poznatim pozivom iz Kneeve kletve Ko ne doe na boj na Kosovo; Ivo Vojnovi, kao dopunu svojoj Majci Jugovia, izrauje novo jedno pevanje i posveuje ga srpskoj vojsci osvetiteljici. Aleksa anti, kao i Tresi, objavljuje itavu zbiricu rodoljubivih pesama Na starim ognjitima. Nije bilo gotovo nijednoga pisca i pesnika u ijoj dui nije zakliktala pesma radosti. Kada se nije moglo drukije od ushienja, onda se u Sarajevu, bez obzira na pritisak austriskih vlasti, pozivalo ne vie Onamo namo, nego Ovamo vamo. enja za osloboenjem javljala se sve vie to je austriska vlast, da bi uguila jugoslovenski pokret, inila jai pritisak. Sem toga, bilo je kod svih Jugoslovena, iz oseanja nacionalne solidarnosti, otrih protesta i protiv antisrpske politike bekoga kabineta, koji se bez obzira na svoje podanike zalagao i za Albance i za Bugare, da bi samo oslabio Srbiju ili onemoguio njene uspehe. Nezadovoljstva je bilo i inae u svima naim oblastima. Bosni je god. 1910. dan ustav, sa neodgovornom i nenarodnom vladom, u kojoj, u taj mah, nije bilo nijednoga domaega oveka; izbori su vreni u tri kurije (veleposednici i intelektualci u prvoj, graani u drugoj i seoski svet u treoj), ali u sve tri zasebno po konfesijama. Samo su, da bi osigurali za sebe veinu u prvoj pravoslavnoj kuriji, pravo glasa u njoj dali svima pripadnicima drugih veroispovesti sem muslimanske i katolike. Na dan otvaranja sabora, 2. juna, u znak protesta za aneksiju, izveden je prvi atentat u zemlji. Student Bogdan eraji iz Nevesinja pucao je u Sarajevu na bosanskoga poglavara enerala Marijana Vareanina pri njegovom povratku sa sveane sednice, ali ga nije pogodio; odmah posle toga pucao je na sebe i ostao na mestu mrtav. Njegov primer pali ostalu omladinu. Vladimir Gainovi, njegov drug iz Hercegovine, napisao je oduevljen ogled o tome mladome oveku, gledajui u njemu narodnoga heroja. Mlado srpstvo, koje se die iz sadanjih razvalina i pometenosti, da li e doneti i vaspitati takve ljude, takvu omladinu? Izgleda da je u tome ceo srpski problem politiki, moralni i kulturni. Tako je glasio zavretak toga buntovnoga ogleda. eraji je prvi izraz tih novih i mladih, koji nee vie pregovaranja, kompromisa, povijanja, nego muki stav borbe i krvava protesta. Njih buni arisko srbovanje, koje kad je pozitivno stvara nove ustanove, a inae voli da ostane pri zdravicama; a buni ih isto tako, ako ne i vie, propovedanje takozvanog sitnog rada u narodu, od kojeg oni vide sitne i samo spore rezultate. Oduevljavaju ih dela ruskih

605

terorista i ruski primer uopte. Jo uvek je kod njih na ceni Bakunjin; itaju se i prevode naroito Maksim Gorki i Leonid Andrejev. Njihovo revolucionarstvo bilo je podjednako i nacionalno i socijalno. Oni u nj unose fanatizam mladosti i lirsko oduevljenje steeno u knjievnosti, i to u knjievnosti vieg reda. Oni su iskreno buntovni iz vie razloga; 1. to su, razvijajui preko moderne knjievnosti individuu, oseali istinski lini revolt protiv nemogunosti svog slobodnog izraza; 2. to je svaka rasna afirmacija tamo gde je narodna snaga pritisnuta i iskoriavana od tuinaca mogla dati samo relativne rezultate; i 3. oduevljavala ih je slobodarska Srbija, gde se doista vidno isticao u to vreme pun razmah snage i vedar optimizam stvaranja. Na tu omladinu mnogo je delovao umni nacionalni potstrek vedrog propovednika potenog linog i narodnog rada, velikog uitelja geografske nauke, Jovana Cvijia i primer Jovana Skerlia. Ovaj aktivni ovek, urednik od god. 1905. do god. 1914. najboljeg knjievnoga lista Srpskoga knjievnoga glasnika (koji je od svoje pojave, god. 1901., vrio neprocenjiv uticaj ne samo u knjievnosti, nego u celom srpskom drutvu), kritiar iroke koncepcije i knjievni stvaralac, od najcrvenijeg meunarodnjaka postajao je sve vie ist nacionalist, i propovednik ranijim neuspesima pokolebane vere u sebe i u narodnu snagu nae rase. Njegovi kritiki i knjievno-istoriski spisi tih godina itali su se kao najprijatnija beletristika. Raniji socijalizam oslobodio ga je od nacionalne tesnogrudosti, te je na narodni problem shvatao stalno tako da njegovo reenje ne obuhvati samo jedno pleme, nego bar nau celu srpsko-hrvatsku zajednicu. Potstiui u svom mnogo zapaenom lanku Na novi narataj novu omladinsku ideologiju aktivnosti i narodnoga jedinstva, on je, ustvari, postajao njen programski tuma i bio na apostol, kako ga je nazvao A. anti. Kao u Bosni, tako vri i u Hrvatskoj i u Dalmaciji. Fridjungov proces doveo je do pada bana Rauha i do novoga pokuaja da se nau dodirne take izmeu Maara i Srpsko-hrvatske koalicije, ali to nema trajnoga uspeha. Srpsko-hrvatoka koalicija nastavlja svoju isto narodnu politiku, od koje zaziru i Be i Peta. Ta dva sredita, koja su se toliko sporila i uvlaila Srbohrvate u svoje borbe, prema jugoslovenskoj nacionalnoj politici behu podjednako podozriva, i od god. 1909. pribliavala su se jedno drugome u mn-gim pitanjima postupaka prema Srbima i Hrvatima. U tome pogledu nije bilo mnogo razlike u Maarskoj izmeu brutalnoga Stevana Tise, koji je glavni pretstavnik apsolutne, parlamentarizmom samo u formi obuzdavane, line vlasti, pretsednika Skuptine i od god. 1912. pretsednika vlade, i izmeu opozicije, iji voi, kao grof Julije Andrai mlai, ak ponekad idu dalje u optubama protiv Srba i Hrvata nego sama vlada. Da beki vojni krugovi i vrhovi vladajue stranke hriansko-socijalne nisu pokazivali dosta otvoreno svoje simpatije za preobraaj Monarhije na trijalistikoj osnovi i da za to gledite nisu nalazili podrke u samoj okolini buduega cara, naslednika Franca Ferdinanda, ugarska bi se vlada davno reila da Srpsko-hrvatsku koaliciju potpuno odbaci. Ne mogui to, a ivei stalno u neizvesnosti ta bi se eve jednog dana moglo pokuati iz Bea, moda ili vrlo verovatno na njihovu tetu, Maari su davali pristanak da se Koalicija smeni, ali mesto nje nisu hteli dovoditi na vladu pravaku i Beu odanu grupu d-ra J. Franka, nego su stali uvoditi komesarijate, poto je iz izborne borbe za vreme bana Nikole Tomaia (1910.1912.) Koalicija i opet iznela veinu. Prvi komesar postade Slavko Cuvaj 6./19. januara god. 1912. Hrvatski omladinci na to nasilje poee odgovarati atentatima. 26. maja god. 1912, Luka Ili, Hrvat Bosanac, ponovi erajiev primer, ovoga puta sa vie rtava. Ali, Cuvaj je, ipak, sreno izmakao revolverskim mecima. Posle godinu i po dana

606

Cuvajeve vladavine, pred opasnou da Srbe i Hrvate sasvim ne otue, reio se grof Tisa, kao ef maarske vlade, na izvesno poputanje. Cuvajev komesarijat nije doneo nikakvo reenje i nije zadovoljio nikog u zemlji, ak ne ni Frankove pravae, koji su inae bili nepomirljivi protivnici Koalicije. Birajui izmeu njih i Koalicije. Tisa se reio ka pregovore s ovom drugom, jer su mu postajale sve sumnjivije veze frankovaca sa bekim vojnikim krugovima. 8. jula 1913. postavljen je u Hrvatskoj novi komesar, baron Ivan krlec, ali sa mandatom da sa Srpsko-hrvatskom koalicijom nae sporazum. Samoj Koaliciji ni Be ni Peta ne daju vlade, jer u nju nemaju poverenja, naroito s obzirom na balkanske dogaaje i na stav koji su Dvor i vlada zauzeli prema Srbiji. Atentati se stoga nastavljaju i dalje, jer je omladina razdraena traei nove i borbenije metode u nacionalnoj politici. Stjepan Doji 5. avgusta god. 1913. puca na krleca i ranjava ga u ruku. Maarsko gledite na reenje jugoslovenskog pitanja, bilo u duhu jugoslovenskih bilo u duhu bekih velikohrvatskih shvatanja, izrazio je maarski ministar pretsednik A. Vekerle 14. januara 1909. ovako: U Hrvatskoj postoje dvije boleljive struje, jedna koja gravitira naprama vani, a druga koja gravitira naprama Austriji. Integritet ugarske krune vrea jedna isto tako kao i druga, ali emo se obadvema othrvati. Jednoj pomou itavog ugleda i snage Monarhije, a drugoj emo se othrvati pomou itave teine ustava i dravnog prava Ugarske. U Slovenakoj toga revolucionarnoga raspoloenja nije bilo. Njihova nacionalna borba postajala je istina sve ivlja; ali, uvek je zadravala isto zakonsko obeleje. To je, uostalom, sasvim razumljivo kad se zna da je veinu njihova stanovnitva vodila katolika ili klerikalna, od god. 1905. nazvana Slovenska ljudska stranka, kojoj su bili na elu preduzimljivi ali iskljuivi Anton Mahni, docniji biskup krki, koji je veru gotovo pretpostavljao naciji, mada je i za nju sa ljubavlju radio, i oportunist d-r Ivan usteri, ef slovenakoga pretstavnitva u bekome parlamentu i u ljubljanskome saboru. Za veliki narodni uspeh smatralo se kada je usteri god. 1912. postao zemaljski poglavar Kranjske, u Ljubljani, u kojoj su Slovenci prvi put god. 1882. dobili veinu u gradskoj optini, a godinu dana potom i veinu u kranjskome saboru. Kao odlian organizator stranke pokazao se d-r Janez Krek, vaspitanik bekih hrianskih socijalista, koji je naroito delovao meu radnicima i seljacima, stvarajui meu njima razne strune i zemljoradnike zadruge. Ovu korisnu ideju posle e kod Srba prihvatiti Vladimir Matijevi i njegov Privrednik, ali e je razvijati na isto privrednoj osnovi, dok su Krekove organizacije imale uvek i politikih tendencija. Do god. 1912., bilo je 567 takvih zadruga, iji je promet god. 1910. iznosio na 116,000.000 kruna. Da produbi smisao za zadrugarstvo, otvorila je drava na Krekovo zauzimanje u Ljubljani zadrugarsku kolu, prvu u Austro-Ugarskoj i posle Darmtata drugu u Evropi. Te zadruge bile su od velike vanosti za ekonomsko oslobaanje slovenakoga sveta od nemakih kapitalista, i po tom, prirodno, i za njihovo postepeno duhovno oslobaanje. U Slovenakoj one su, nema sumnje, bile najsolidnija osnova za jaanje narodne snage i narodne svesti. U slinom pravcu radio je i Hrvat, d-r Matko Laginja, u Istri. Otpor protiv Talijana, ekonomski i politiki, na tome podruju vodili su Hrvati zajedno sa Slovencima, i ta njihova korisna i uspesima krunisana saradnja poticala je ljude da je proire i na drugim stranama. Dva naa lista u Istri, hrvatska Naa sloga i slovenaka Edinost, svojim imenima kazivali su glavni deo evoga programa. Klerikalni Slovenci oseali su se blii hrvatskim pravaima oko d-ra Franka, sa kojima je saraivao sarajevski nadbiskup d-r tadler, dok su nanredni, liberalni, Slovenci

607

simpatisali Srpsko-hrvatskoj koaliciji. 7./20. oktobra god. 1912. dolo je do formalnoga saveza izmeu slovenakih klerikalaca i hrvatskih pravaa, a kao polaznu taku za taj savez oglasili su narodno jedinstvo Hrvata i Slovenaca. Kada e se ta deklaracija i sa njihove strane proiriti i na Srbe bilo je samo pitanje vremena i takta, ali da je to uverenje postojalo ve i tada kod dobrog dela ljudi toga inae iskljuivog kruga pokazivale su jasno javne izjave d-ra Kreka u bekome parlamentu, govorene povodom srpskih i bugarskih uspeha u ratu sa Turcima. Slovenaki socijalisti izjasnili su se za narodno jedinstvo i saradnju svih Jugoslovena ve god. 1909. Slovenaki naprednjaci zalagali su se za nj odavno. Mladi d-r Gregor erjav bio je ve god. 1904. kao vo slovenake omladine jedan od najvidnijih saradnika na jugoslovenskome kongresu u Beogradu. Ali, socijalisti i liberali behu meu Slovencima manjina; za dranje Slovenaca bilo je stoga uglavnome merodavno dranje njihove klerikalne veine. Ova je, meutim, kao i grupa d-ra tadlera, sve do Svetskoga rata, pa i prvih godina Svetskoga rata, gledala reenje jugoslovenskoga pitanja samo u obliku Austro-Ugarske Monarhije, a u obliku trijalizma. Stoga je d-r Krek u kranjskome saboru i pozdravio aneksiju Bosne i Hercegovine. Za vreme uspeha balkanskih saveznika Krek se trgao, i oseao je i govorio kako svaka pobeda saveznika znai i pojaavanje poloaja svakoga, pa i poslednjega, seljaka slovenakoga. Ali, zato je drugi vo!u slovenakih klerikala, d-r usteri, sav plivao u bekim vodama, i smatrao je za svoju dunost da i inae teki poloaj Srba i njihovih prijatelja oteava i svojim izjavama i dranjem. Protiv te oportunistike politike najborbeniji stav uzela je omladina. Kao ezdesetih godina XIX veka, u jeku naeg romantiarskog nacionalizma, tako ona i sada uzima na sebe vodeu ulogu. God. 1906. beka srpska Zora i hrvatski Zvonimir ulaze pod jedan krov; u Pragu se od god. 1905. do god. 1907. spajaju Hrvat, umadija i slovenaka Ilirija; u Brnu se osniva Jutoslavija. U Beu se god. 1910. pokree list Zora, koja okuplja oko sebe svu borbenu jugoslovensku omladinu i propoveda akciju. Jovan Cviji je tu sa zadovoljstvom utvrdio kako se ve osea dah nove generacije, koja treba da okrepi narodni ivot onom veom energijom, od koje puls jae bije; zbog koje moe i naa celina dobiti nacionalni ivac, koga sada nema, i poeti raditi (ne brbljati) da izie iz ovih bednih nacionalnih prilika. Treba se oslobaati ne samo starih, ciganskih oblika politikoga ivota, ve na mnogim poljima traiti nove naine i negovati ljude koji stvaraju. Meu Hrvatima priprema naroito Hrvatski ak, osnovan jo god. 1906., novi hrvatski narataj za nacionalnu politiku irega vidokruga i jaega zamaha. U prvom planu je to tenja saradnja izmeu Srba i Hrvata; njihov sporazum smatra se kao preduslov za uspenu radinost na jugoslovenskome programu. Ujedinjenim Srbima i Hrvatima, odnosno Srbohrvatima, kako se onda govorilo, prii e Slovenci kao ve zreo plod. Od god. 1909. poinju zborovi nacionalne srpskohrvatske omladine na Suaku, u Splitu i Beogradu. Na tim sastancima redovito se ponavlja Bjernsonova re, koju je za vreme aneksione krize, uputio Srbima: Bez krvi nema slobode; ona se ne dobiva, ve se uzima. Od god. 1911. poinje, u kratkim razmacima vremena, itav niz novih omladinskih listova, Val, Napredak, Srpska omladina, Novi Srbin, Ujedinjenje, Zastava, i god. 1914. u Pragu Jugoslavija, kao organ ujedinjene omladine. Svi ti listovi imaju jednu zajedniku crtu: oni su svi za narodno jedinstvo, za veu aktivnost, i za stvaranje novoga i boljega nacionalnoga i omladinskoga tipa. Slobode nam se hoe, a ne ovoga ropskoga i podloga ivota, kliku oni samouvereno i borbeno. U Pragu omladina alje Cuvaju preporueno pismo sa 270 originalnih

608

omladinskih potpisa, u kojem se otvoreno izraava solidarnost sa drugovima, i poziva Cuvaja da napusti svoje mesto, jer e omladina u nepomirljivoj borbi sa komesarom i njegovim pretpostavljenim obraunati i sa njim i sa njima. 21. septembra god. 1912. dalmatinoka omladina objavljuje svoj manifest Ujedinjenjem k osloboenju! Organizacija nacionalistike omladine zahvata ake ne samo na univerzitetima nego i u gimnazijama. Stvaraju se tajna udruenja; organizuju se demonstracije na ulici i u koli; u ove se unosi duh borbe i otpora. Borivoje Jevti opisuje rad organizatora bosanske srednjokolske omladine ovako: Do tada isto literarne, omladinske organizacije po srednjim kolama dobivaju revolucionaran karakter, i, prirodno, postaju tajne. Javljaju se meu omladincima i t. zv. putnici, mladi ljudi koji su napustili univerzitetske studije, da bi mogli vriti u narodu revolucionarnu propagandu ... Po ruskome ugledu obrazuju se kruoci, male grupe poverljivih ljudi koje se ne poznaju, ali su preko pojedinih posrednika u dodiru. Ovaj ovako nabujali omladinski polet kod Srbohrvata nije mogao ostati bez uticaja i na Slovence. God. 1912. krenut je i u Ljubljani omladinski list Preporod, sa isto jugoslovenskom ideologijom, a kod pojedinaca iz njegova kruga i sa isto revolucionarnim raspoloenjima. Tu se istie borbeno, ak revolucionarno naelo: Neka mre ko hoe da ivi! U Beu se ceo ovaj nacionalni polet pripisivao samo aktivnosti Srbije, a ne i neodoljivom nacionalnom instinktu vlastitih podanika. I umesto da o tim raspoloenjima, tako javnim i vidnim, povedu rauna, i da podvrgnu reviziji svoju dotadanju politiku prema Jugoslovenima, beki vodei krugovi su nalazili da e jedini lek za sve biti samo taj ako se slomije Srbija. Umesto da poprave sebe i svoj sistem vladanja, u Beu su krivili druge. Istoriski fatalizam beke politike bio je oduvek da nije imala razumevanja za psihoze izvesnih perioda, koje ovladaju ljudima i plemenima i koje postaju neodoljive ako se zavremena ne kanaliu, nego se uvek i stalno oslanjala na svoje birokratske i policioke metode. Sem toga, u Beu su se bojali da se, pod vostvom Rusije, ne obnovi balkanski savez i da se Srbija i Bugarska ne izmire na njen raun, to jest, da se Bugarskoj ne obea neka otteta u Maedoniji u sluaju srpskoga proirenja na zapadu. Stoga se traio zgodan povod da se Srbija napadne pre nego to uspe da se sredi i pre nego to se ustali novostvoreno stanje na Balkanu. Kada nije mogla, zbog dranja Nemake i Italije, da napadne Srbiju posle rata sa Bugarima, ona je podjarivala albanske uskoke da izazovu nerede u Junoj Srbiji. Upad Arnauta u Staru Srbiju, krajem avgusta god. 1913., nije bio bez austriskih prstiju. Kada je Srbija, da kazni napadae, posela izvesne strateke take u pograninom pojasu Albanije, Austrija je, neovlaena ni od koga, uputila Srbiji ultimatum da se u roku od osam dana povue na liniju odreenu naelno od Londonske konferencije, premda ta linija na terenu samom jo nije bila utvrena. Srbija je, naravno, popustila pritisku, izbegavajui da daje priliku Austriji za nove zaplete. Izmorenoj kroz dva rata, istroenoj i fiziki i materijalno, Srbiji je trebalo vremena da se oporavi i pribere, i ona je stoga gledala da niim ne da povoda zloj volji susedne Monarhije, za koju je dobro znala da vreba svaki njen pokret, i da se u njenim vojnikim i diplomatskim krugovima ozbiljno pomilja na preventivni rat. Austriski ministar pretsednik, grof tirk, sasvim u duhu vojnike stranke, kazivao je bez ustruavanja da su obraun sa Srbijom i njeno ponienje ak uslovi za opstanak Monarhije. Takva shvatanja, nema sumnje, iskljuivala su svaki lojalan sporazum, i rat je, prema tome, bio neizbean.

609

XXII. SVETSKI RAT.

1. Pogibija Franca Ferdinanda. 2. Odgovornost za rat. 3. Svetski rat. 4. Srpske pobede. 5. Godina 1915. 6. Slom Crne Gore. 7. Dobrovoljci. 8. Borbe god. 1916. 9. Topliki ustanak. 10. Solunska ofanziva. Dobrodoao povod tim ratniki raspoloenim krugovima da se Srbiji mogne jednom naturiti borba dala je pogibija Franca Ferdinanda, austro-ugarskoga naslednika prestola, i njegove ene Sofije Hoenberg. On je u junu god. 1914. doao na velike vojnike manevre, koji su se vrili u Bosni i Hercegovini, izmeu Sarajeva i Konjica. Ti manevri smatrani su kao neka demonstracija prema Srbiji, a taj se utisak naroito poveao kad se doznalo da e sveani ulazak prestolonaslednikom u Sarajevo biti ba na Vidovdan. Stoga su svi Srbi bili veoma uzdrani; mostarski Srbi lanovi gradske optine nisu ak hteli izii ni na elezniku stanicu da pozdrave prestolonaslednika. Omladini, u kojoj je inae, kako smo videli, sve vrilo, i gde su pojedini lanovi goreli od elje da uine neko veliko delo, da zatalasaju celu sredinu, ovaj dolazak je dao eljenu priliku da se pokau. to da ponavljaju atentate na pojedine beznaajne poglavare i komesare, mislili su oni, kad mogu pogoditi mnogo krupnija lica, ona od kojih zavisi cela politika Monarhije? Tako je meu omladincima dolo do zavere da se ubije Franc Ferdinand. Zaverenici su bili ove mladi ljudi iz Bosne, njih desetak, koji se o tome nisu posavetovali ni sa kim od starijih. Da su to uinili, oni bi sigurno uli kako takav korak moe imati grdno tekih posledica, koje bi trebalo utedeti i Srbiji i srpskome narodu u celini. Neki od tih zaverenika bavili su se jedno vreme u Beogradu i imali su tamo, po njihovim priznanjima, izvesnih veza, ali sve sa ljudima neodgovornim i dobrim delom neuraunljivim. Kada se poelo pogdegde doaptavati, sasvim neodreeno, da se neto sprema ili da bi se neto moglo dogoditi, srpske vlasti su preduzele opsene mere da spree prelazak preko granice ovima licima bez urednih isprava; ali, neki su preli kriom i pre te naredbe. Srpski poslanik u Beu, u jednom razgovoru sa ministrom za Bosnu i Hercegovinu, Bilinskim, diskretno je skrenuo panju na mogue opasnosti; ali, u tome nadlenome ministarstvu odgovorilo se da je taj put prestolonaslednikov reen bez sporazuma sa bosanskim ministrom i da ima isto vojniki karakter, pa, prema tome, i vojniku nadlenost. Zavera je uspela. Mladi revolucionari, meu kojima je bilo aka od petnaest-esnaest godina, ekali su na Vidovdan rasporeeni du sarajevskoga keja, uz Miljacku. Prvi atentat, koji je izvrio, bacivi bombu, tipograf Nedeljko abrinovi, nije pogodio prestolonaslednikov automobil, nego automobil njegova autanta. Ali, kada se prestolonaslednik vraao iz gradske optine za novi Zemaljski muzej, pogodila su dva revolverska metka, koja je ispalio gimnazist Gavrilo Princip, njega i, nenamerno, njegovu enu. Bilo je sueno da jo jedan Vidovdan postane datum istorije; ovaj put ne samo srpske, nego istorije celoga sveta. Za tu pogibiju optuila je Austrija bez ikakvih stvarnih dokaza samu Srbiju i uputila joj je 10. jula ultimatum, koji je namerno bio sastavljen tako da ga jedna slobodna drava ne moe primiti bez unienja i povrede svojih suverenih prava. Ovoga puta je beku vladu ne samo podupirala, nego je prosto gurala u rat zvanina Nemaka i sam car, Vilhelm II. Car Vilhelm je na jednom slubenom izvetaju svojom rukom napisao: Sad ili nikad! Nemaki poslanik u Beu, grof irki, govorio je da e se izgubiti svaki respekt prema Austriji, ako ona posle ovog ne upotrebi krajnje sredstvo. Ni u Beu ni u

610

Berlinu nisu bili potpuno svesni domaaja takve odluke. Njihova je elja bila da se rat lokalizuje na samu Srbiju i Austro-Ugarsku; raunali su sa mogunou da e se Rusija, ipak, zaloiti za Srbiju i, moda, ui u rat i povui za sobom Francusku; ali, nisu sebi davali rauna da rat moe uzeti i krupnije razmere. U svakome sluaju njima se rat inio povoljnijim sada nego moda docnije: 1. stoga to su njih dve, Nemaka i AustroUgarska, bile vojniki potpuno spremne; 2. to se Rusija jo nije bila potpuno oporavila od japanskoga rata i revolucije i pripremila za nove borbe; i 3. to je Srbija izmorena i to izmeu nje i Bugarske jo zjapi sve, nedavno iskopan, jaz. Sa podmuklou, koja odaje neiste namere, Austro-Ugarska je sve do kraja krila svoje planove. aljui na otsustvo, posle zakljuka da se sprema mogunost rata, svoja glavna vojna lica, ministra vojnoga i efa eneraltaba, htela je da obmane srpsku i evropsku javnost; a spremljeni ultimatum nije predala Srbiji dok se pretsednik Francuske Republike, Poenkare, nalazio u Rusiji, u poseti kod ruskoga cara, samo da se ne bi odgovorni francuski i ruski dravnici mogli neposredno dogovoriti o merama koje bi se mogle preduzeti u zatitu Srbije. Austriski ultimatum napravio je u celoj Evropi lo utisak. Ser Eduard Grej, engleski dravni sekretar za spoljne poslove, izjavio je sam nemakome poslaniku u Londonu: Drava koja bi primila takve zahteve prestala bi da bude nezavisna. Ti teki uslovi ultimatuma bili su: da austriski inovnici vode istragu na srpskome podruju i nadziru izvrenje izvesnih odluka; i da se otpuste srpski inovnici i oficiri koje Austrija bude naznaila. Srbija je bila voljna da primi sve zahteve osim onih koji su ugroavali njenu nezavisnost, i dala je takav odgovor bekoj vladi. Videi rat na pomolu, srpski prestolonaslednik Aleksandar, koji je zamenjivao bolesnoga kralja Petra, obratio se za pomo ruskome caru i talijanskoj kraljici. Ruski car je na to savetovao Srbiji krajnju popustljivost, ali je, u sluaju austriskoga napada, obeao i svoju monu zatitu. U Rusiji se jasno videlo da Austrija hoe rat i da potpaljuje celu Evropu. To je izrino kazao ruski ministar spoljnih poslova Sazonov austriskome poslaniku, i stavio je i Austriji i Nemakoj do znanja da Rusija nee ostati ravnoduna prema sudbini Srbije. U pitanju je bila ne samo sudbina Srbije nego presti Rusije na Balkanu, poljuljan god. 1908./9. za vreme aneksione krize, i njen uticaj u reavanju Istonog pitanja. Engleska i francuska diplomatija, predviajui opasnost Svetskoga rata, ivo rade na tome da Austrija malo ublai svoje zahteve, da primi srpski odgovor kao osnovu za dalje pregovore, da spor uputi pred Meunarodni sud u Hagu, i da se sazove jedna konferencija sila; ali, sve to nije imalo nikakva uspeha. Engleska je ak pomiljala i na to da Austrija uzme Beograd kao neku vrstu zaloge. Ali, Austro-Ugarska je htela rat po svaku cenu; 12. jula njen poslanik izjavljuje da srpski odgovor ne nalazi zadovoljavajuim i naputa to isto vee srpsku prestonicu. Sam car Vilhelm, proitavi pomirljivi i veoma predusretljivi srpski odgovor, izjavio je: Posle ovoga otpada svaki razlog za rat; ali, ipak nije preduzeo nita ni povodom toga odgovora, ni na izrine pozive ruskoga cara, da zadri svoga saveznika, mada je bilo oigledno da se rat, ako pone, nee moi ograniiti na samo balkansko podruje. 15. jula god. 1914. objavila je Austro-Ugarska Srbiji rat. To je bio poetak Svetskoga rata, najveega otkako oveanstvo postoji i po broju zaraenih drava, i po podruju na kojem se vodio, i po broju ratnika koji se peo na desetine miliona. Da zatiti Srbiju Rusija je naredila deliminu mobilizaciju svojih korova na austriskoj granici, na to je Nemaka 19. jula odgovorila ratnom objavom Rusiji i potom Francuskoj. Da bi mogla napasti Francusku sa nezatiene strane, Nemaka je povredila

611

neutralnost Belgije, na ije se tovanje, pored drugih sila, i ona bila obavezala, i izazvala je time 22. jula objavu rata Engleske. Kao saveznik Engleske uao je u rat i Japan. Sa Srbijom je odmah ula u rat protiv Austro-Ugarske i Crna Gora. Na strani Nemake, kao njen saveznik, nala se od 31. oktobra god. 1914. Turska. Na ruske pozive Bugarskoj, da ue u savez protiv Bea i Berlina i da popravi svoj poloaj i granice od prole godine, sofiska vlada je kategoriki odgovarala da nee ni prstom maknuti u korist Srbije. Protiv Srbije krenule su tri austriske armije: jedna iz Srema i Banata, druga iz Posavine, trea sa Drine. Vrhovni zapovednik bio je zemaljski poglavar Bosne i Hercegovine, eneral Oskar Potjorek. Austriska vojna snaga protiv Srbije iznosila je na 220.000 ljudi svee, sjajno opremljene vojske, sastavljene iz eta stalnoga kadra i prve rezerve. Srpska vojska, meutim, ravna austriskoj po broju trula, bila je prilino istroena, naroito je bila veoma oskudna u svooj bojnoj opremi. Ipak je srpska vojska odmah na poetku rata, u krvavoj Cerskoj bitci, od 2.6. avgusta, pod vostvom enerala Stepe Stepanovia, ne samo snano odbila prvu austrisku ofanzivu posavske armije, nego i celu njihovu vojsku nagnala na povlaenje. Osramoena porazom, austromaarska vojska se jo runije obeleila neovetvom i svirepim zloinima nad golorukim stanovnitvom Mave i Podrinja, nad enama i decom. Moral srpskih trupa bio je, meutim, sjajan; ljudi su oseali da su u pitanju najvea dobra naroda i otadbine. Prirodno je stoga to je posle ove pobede njihov glas odjednom skoio i kod prijatelja i kod neprijatelja. Dotad, Srbi su tukli samo dve balkanske vojske, tursku i bugarsku; sada, premda zamoreni, oni uspevaju da tuku prvorazrednu armiju jedne velike sile sa vojnikim tradicijama od nekoliko vekova. Na poziv ruske Vrhovne komande, da bi se vezalo to vie austriske vojske na junome bojitu, Srbi su naskoro posle te pobede preli u ofanzivu, mada za nju nisu imali ni dovoljno sredstava ni sveeg ljudskoga materijala. Ofanziva je 21. avgusta poela najpre prema Bosni, a tri dana docnije i u Sremu. Ova druga ofanziva zadrana je ve posle osam dana, neto zbog stradanja jednoga srpskoga puka pri prelazu Save na evrntiji, a neto zbog snane austriske kontraofanzive preko Drine, na frontu RaaLjubovija, koju su izvodile dve armije. Ova druga austriska ofanziva bila je snanija nego prva i izvoena sa vie iskustva. Srbi su pod njenim udarcima morali da poputaju, naroito stoga to im je u najteim borbama nedostajalo topovske municije. Borbe su bile strane. Guevo, Crni Vrh, avii, Makov Kamen, Bobija, Mali Roanj i druga mesta zaliveni su gotovo na svakom kvadratnom metru krvlju srpskom i austriskom; svaki korak napred plaali su Austrijanci velikim rtvama. I srpski gubici bili su veoma teki. Stanje kod nas postajalo je ove gore. Trupe operativne vojske (izvetava Vrhovna komanda) trpe najveu oskudicu u odelu, obui, i logorskoj opremi ... Ogroman broj obveznika ratuje u svom seljakom odelu koje je dotrajalo; esto puta u samim gaama i koulji... Ima pukova koji polubosi prelaze forsiranim marevima ogromna otstojanja i sasvim bosi stupaju u borbu. Svesni svoje fizike i materijalne nadmonosti, a primeujui kod Srba zamor, Austrijanci ivo nastoje da ih borbama, po danu i po noi, stalno dre u pripravnosti; da prepadima onemoguuju smene srpskih pukova i da prozeble i bez zimskih odela vojnike zadravaju na poloajima u dugim jesenjim noima, pa da ih, najposle, sasvim klonule, kad situacija sazre, jednoga dana novom ofanzivom prosto pokose. Odluniji pritisak na srpske poloaje poeli su Austrijanci od sredine oktobra, kada im se inilo da se njihova predvianja ostvaruju. Srpsko povlaenje hteli su da

612

pretvore u potpuno rasulo. eneral Potjorek izdao je naredbu da se Srbi gone bez prestanka i da im se ne da mogunosti za pribiranje i odmor. U toj situaciji Vrhovna komanda imenuje enerala ivojina Miia za zapovednika prve i najugroenije armije. Ova je, povlaei se ispred neprijatelja, dola na Rudnik i ispred Milanovca. Na severu, posle naputanja Beograda, Srbi su poseli liniju VarovnicaKosmaj. U to kritino vreme Srbima pristie neto municije. To, i borba na kunjem pragu umadije daje zamorenoj vojsci novog potstreka. Sam kralj Petar, da podigne duh u vojske, ulazi u bojne redove. Ljudi potom pregoe na najtee. Kao to esto biva, u asu najvee opasnosti razvija se i najvea energija. Srpska kontraofanziva poela je 20. novembra. Glavni udar zadala je neprijatelju naa prva armija, koja je grunula novom snagom. Austriski front, na kojem se vrilo pomeranje trupa za nove vojnike ciljeve, bi probijen i potpuno rastrojen. Njihova vojska nae u panino begstvo, nemajui ni asa vremena da se gde spremi na novi otpor. Pokuaji austriske vojske da od beogradske strane udari Srbima u bok, primeeni su zavremena i zavreni su isto tako neuspehom. Ovo je najsjajnija srpska pobeda u Svetskom ratu. Srbi su zarobili preko 100 topova i na 30.000 ljudi, i svu su zemlju, do poslednje stope, oistili od neprijatelja. Posle ovoga poraza Austrijanci vie zadugo nisu smeli da ponove svoje udarce protiv Srbije. Bilo je stoga izvesnih izgleda da e se zemlja moi oporaviti i prikupiti nove snage. Ali, tako ne bi sueno. Iza tih borbi, kada je dobra treina zemlje bila pregaena, raskuena, i liena uslova za kakav-takav sreeniji ivot, pretrpana leevima i ranjenicima, izbi u strahovitoj meri zaraza pegavog tifusa, kosei podjednako i vojsku i graane. Kao to su rtve od kolere u ratu sa Bugarima bile gotovo ravne gubicima u borbi, tako je i sada bio sluaj sa pegavcem. Njegove rtve pele su se na hiljade, i one su znatno proredile broj ve i onako smanjenih srpskih operativnih jedinica. * Godina 1915. ostae najcrnja u naoj istoriji. Toga prolea zdruene nemake i austriske divizije razbile su Ruse kod Gorlica i odbacile ih, sa tekim gubicima, sa Karpata ak do Pripjata. Rusija je sama preivljavala teke dane i za nas je mogla uiniti malo ili nimalo. Engleske i francuske trupe vodile su bezuspene borbe sa j Turcima na Galipolju, hotei da prodru prema Carigradu. Austrija a naroito Nemaka htele su da dobiju neposredan dodir s ugroenim turskim saveznikom. Sem toga Nemci su se nadali da e preko turskoga podruja moi zapretiti Englezima u Egiptu i Indiji i prisiliti ih na to bre sklapanje mira. Da se to postigne, morala e pregaziti Srbija. Da bi svoj plan mogle izvriti sa vie izgleda na uspeh, a sa manje svojih rtava, Nemaka i Austrija su ule u pregovore sa Bugarima, nudei im ne obilan plen u Srbiji, nego stvarno podelu Srbije. Za podelu je uzimana u obzir ne samo Juna Srbija, za koju su Bugari odavno pokazivali velike prohteve i gde bi im sada zapao lavovski deo, nego ak i sva severoistona, sve do Morave. U svojoj mrnji na Srbe Bugari su pristali na to, ne uviajui da tim rade dvostruko protiv vlastitih nnteresa. U sluaju svoje i germanske pobede oni bi kao suseda dobili jednu monu imperijalistiku grupaciju, koja bi htela da ima nesmetan prolaz za Solun i Bagdad i koja bi bugarsku vlast u Maedoniji trpela samo dotle dok bi joj bila pokorna. Sa druge strane, u sluaju pobede Srbije i njenih saveznika, izlagala se opasnosti da izgubi i ono to je ve dobila i imala. Zaslepljena mrnjom, Bugarska nije pristala da za svoju neutralnost dobije izvesnu ottetu u Maedoniji, koju su joj, u ime Srbije, obeavali pretstavnici velikih saveznikih drava i na koju je, najzad, pristala i sama Srbija, nego je htela da ugrabi to vie i da Srbiju ne samo oslabi ve

613

uniti. Radi toga je, najposle, u istoriski retkoj neblagodarnosti, stupila ak i u redove neprijatelja Rusije, svoje osloboditeljke, kojoj je imala da zahvali i za svoj vaskrs n za svoj nacionalni opstanak. Tokom god. 1914. Bugarska nije ula u akciju samo stoga to je opti poloaj na bojitima bio nesiguran, i to su Rusi snano drali Austriju za guu. Sem toga, odmah na poetku rata god. 1914., centralne sile, Nemaka i Austro-Ugarska, nisu jo bile dospele da utiu na Grke, odnosno na pristalice njihova kralja Konstantina, da sluaj bugarskoga napada na Srbiju ne smatraju kao povredu Bukurekoga mira, kao to se to prema saveznom ugovoru izmeu Srbije i Grke moralo tumaiti. Posle ruskoga poraza u Galiciji i nemakoga uspenoga uticanja u Atini Bugari su izmenili svoje dranje i, verujui tvrdo u pobedu centralnih sila, preli su potpuno na njihovu stranu. Zaplaena ruskim porazom, Rumunija je ostala neutralna, a grki dvor je pogazio savezni ugovor sa Srbijom. Srbija se tako u jesen god. 1915. nala potpuno sama, sa jedinom Crnom Gorom kao pravim drugom, izloena dobro pripravljenom, kombinovanom napadu triju drava Nemake, Austrije i Bugarske. Uticaj Italije, koja je otkazala Trojni savez i 10. maja god. 1915. oglasila rat Austriji, nije se gotovo nita oseao na balkanskom bojitu; njena vojska bila je kao prikovana na Soi i nije prodirala ni u jednom pravcu sa uspehom. Za glavnog zapovednika neprijateljske saveznike vojske protiv Srbije bi odreen eneral Makenzen, onaj isti koji je u prolee god. 1915. vodio pobedniku nemako-austrisku ofanzivu protiv Rusije. Srpska vojna snaga nije bila dovoljna da primi borbu na celoj liniji Drine, Dunava, Timoka, Bregalnice i Strume, na nekolike stotine kilometara; njena ratom i boleu skoro prepolovljena vojska jedva je doticala da u velikim razmacima posedne granicu. Srpskoj vladi nije uspelo ubediti savezniku diplomatiju da je neophodno potrebno silom spreiti bugarsku mobilizaciju; ova se sve do poslednjeg asa nadala, zavaravana bugarskim izjavama, da se Bugari ipak nee reiti na napade. Oseajui posle dobar deo svoje odgovornosti to je Srbija zapala u oajan poloaj, njeni saveznici su pokuali da iz Soluna, gde su bili poeli organizovati novu vojnu bazu, doture neto pomoi Srbima; ali, ta pomo bila je tako mala da se na bojnom polju gotovo nije ni primeivala, niti se smela kretati mnogo dalje na sever od evelije. Nemako-austriska ofanziva poela je 22. septembra god. 1915., a u isto vreme objavila je i Bugarska rat Srbiji. Ovoga puta napad nije vren, kao kod prole dve ofanzive, sa drinske, nego sa savske i dunavske linije. Htelo se da se u Srbiju prodre njezinom najvanijom saobraajnom linijom, kroz iroku i bogatu moravsku dolinu. Tu je bilo i najlake uhvatiti veze sa Bugarima, ija je jedna armija operisala u severnoj, dok su im druge bile upuene u Junu Srbiju, da preseku sve veze Srbima sa Solunom i novom saveznikom bazom na toj strani. Jedan znatan deo austriske vojske napadao je sa Drine, od Viegrada. Ukupna snaga srpskih neprijatelja cenila se na 350.000 ljudi; ona je raspolagala i silnim tehnikim sredstvima. Naroito je bila nadmona teka nemaka artiljerija. Otpor Srba bio je u poetku snaan; osobito je junaki branjen Beograd ne samo s okolnih poloaja, nego i u samim ulicama. Nemaki izvetaji sa jezivou opisuju borbe na adi Ciganliji i priznaju, sa tovanjem, portvovanje i junatvo odbrane. Ali, tolikoj sili nije se moglo odoleti. Poelo je naskoro povlaenje, koje je postajalo sve hitnije otkako su Bugari uli u akciju, naroito na jugu, iza lea. Posle mesec dana borbe, od 23. do 26. oktobra, neprijatelji su ve zauzeli Kruevac, Kraljevo i Ni. Srpska Vrhovna komanda nosila se milju da se na Kosovu pribere celokupna srpska vojska i da tu, na legendarnome bojitu Kneza estitoga, primi odlunu borbu,

614

posle koje bi se ili nekako odrali ili povoljnije probili prema Solunu. Svi su vrlo dobro oseali od kolike bi moralne snage za trupe bio takav podvig. Ali, mnogi su ga se, i to sa razlogom, i pribojavali. Ta borba bila bi, nesumnjivo, silna; umiralo bi se, doista, kao u narodnoj pesmi, i pas bi pasu priao jednu velianstvenu herojsku epopeju. Ali, neprijatelj bi ipak pobedio. Bio je jai, nesravnjeno jai, i, pored svih napora, odmorniji i sa boljim orujem. Mesto te pogibije ili sramne predaje, koja bi mogla nastupiti posle poraza, mislilo se, bolje je da Srbi spasu svoju vojsku, o ijoj vrednosti nije bilo sumnje. Ako spasu vojsku, makar i u tuini, Srbi e ipak znaiti neto i, kad ustreba, moi e opet stupiti u akciju; bez vojske, oni e biti brodolomnici, grupa molilaca, koju e svi aliti, ali o kojoj e se, po sili prilika, voditi rauna samo uzgred. Ovo realnije shvatanje je i prevladalo, i Vrhovna komanda se reila na povlaenje preko Albanije i Crne Gore. Tim pre to je pretila opasnost da jai neprijatelj ne obuhvati srpsku vojsku i ne nagna je na kapitulaciju, poto su Bugari bili duboko prodrli u Junu Srbiju i uzeli ne samo Veles i Prilep nego i Skoplje. Poetkom novembra poelo je povlaenje ostataka srpske vojske kroz snegom pokrivene planine i niz vrletne kozje puteve. Albanije i Crne Gore. Vojsku je pratio velik broj izbeglica, mukih i enskih, tekih stradalnika. Bili su bolni prizori kad je vojni materijal, da ne doe neprijatelju u ruke, bio bacan u nabujali Drim ili loen na vatru. Ljudi su oseali da se sa tim bacaju poslednja oruja otadbine i da se i ona isto tako krha i lomi pod udarcima neprijatelja. Draga, krvlju natopljena Srbija ostajala je, da patniki provodi dane pod neprijateljskom knutom. Taj tako teki as htela je da iskoristi Italija za jednu vrstu politike ucene Srbije. Srbija je imala da pristane na njene planove u pogledu jadranske obale koju je ona preteno traila za sebe, ili da, okrhana i izmrcvarena, bude preputena svojoj sudbini. ak prema samome kralju Petru, koji je, teko bolestan, sa svoja klasina etiri vola prevalio naporan put kroz Albaniju, postupalo se bez dunih obzira. Njega su Talijani prisilili da napusti Valonu u roku koji su oni odreivali. Otezali su i sa odailjanjem laa za prihvatanje srpskih izbeglica. Tek na energino posredovanje cara Nikole, nepokolebivoga prijatelja Srba, ubrzana je akcija spasavanja, i stigle su u veem broju francuske i talijanske lae za prevoz i hrana za teko izmuene i izgladnele stradalnike preko Albanije. Iza Srbije nije se mogla odrati ni Crna Gora. Njena jedna vojska borila se hrabro na Mojkovcu i titila je, koliko je mogla, srpsko otstupanje, ali su zato, mimo svako oekivanje, brzo podlegla odeljenja koja su branila Loven, toliko slavljeni i opevani simvol crnogorske slobode. Crnogorci su vie nego osetljivi kad se pomene ta injenica, koja nije u junakoj tradiciji njihove prolosti, i navode u odbranu oskudicu municije i opreme i pometen duh u zaleini. Ali, ipak se ne moe lako shvatiti kako je Loven, silna prirodna tvrava, onako brzo uputen i kako nije ni pokuano da se na njemu prui ozbiljniji otpor. Sinovi kralja Nikole imali su izvesnoga dodira sa neprijateljem, sam prestolonaslednik Danilo, nemaki zet, odavno nije krio svojih simpatija za centralne sile, i ja mislim da u tom treba traiti u prvom redu klju za objanjenje. Crnogorska vlada, da bi spasla zemlju, ponudila je Austriji separatan mir, ali joj je ova stavila tako poniavajue uslove (crnogorska vojska imala je biti razoruana i delom internirana; Austrija e preko crnogorskoga podruja voditi dalje rat; upravu u zemlji vrie Austrijanci, koji e posesti pristanita, eleznicu i tvrave) da bi i pri eventualnom takvom miru Crna Gora ustvari postala austriska pokrajina isto onako kao i da je pokorena. Sam car Franc Josif traio je da se Crnoj Gori ouva samo prividni

615

suverenitet. Kralj Nikola je, u poslednji as, ostavio Crnu Goru ne potpisavi te uslove, ali je u zemlji ostao, da ih izvri, njegov sin, teko bolesni knez Mirko. Ostaci srpske vojske, u svemu oko 120.000 ljudi, bili su krajem januara sa albanskoga i crnogorskoga primorja prebaeni na ostrvo Krf. Tu su, pomagani od saveznika, izvrili potrebnu reorganizaciju, i ve god. 1916. bili su sposobni za nova dela. Solunski front, koji se nekim saveznicima posle srpskoga sloma inio izlinim, odran je po ivom nastojanju srpske vlade i na zauzimanje izvesnih francuskih vojnih i politikih lica. Naroito se zalagao za nj ministar Aristid Brian. Sam srpski prestolonaslednik i regent Aleksandar iao je u Englesku, Francusku i Italiju, da neposredno deluje na tamonje krugove za odravanje toga fronta. Dok je toga fronta, bilo je i nade da e poeti i neposredna akcija za spas Srbije; sa tim frontom, na domaku otadbine, bile su i veze sa njom blie i neposrednije. Ali, da bi se taj front odrao, Srbija je morala prineti novu rtvu i uputiti na nj i poslednje ostatke svoje vojske. Tokom god. 1915. i 1916. bila se razvila iva agitacija meu jugoslovenskim iseljenicima, naroito u Americi, da kao dobrovoljci popune proreene srbijanske pukove. Odziv je bio vrlo lep, naroito meu Hercegovcima i Lianima. U isto vreme javio se pokret i meu jugoslovenskim zarobljenicima u Rusiji, da i oni, ranije silom naterani u austrisku vojsku, sada ponude usluge svome narodu. Ruski car odobrio je rad na organizovanju jugoslovenskih vojnih jedinica i naredio je da se oprema tih dobrovoljakih odreda vri iz ruskih sredstava. U leto ve je bila obrazovana cela jedna divizija. Ona je 13. juna god. 1916. brojala 451 oficira i 14.412 vojnika. Kada je, najzad, avgusta god. 1916., i Rumunija objavila rat centralnim silama, ta jugoslovenska divizija bila je upuena u Dobrudu. 24. avgusta ule su izvesne ete te divizije, koja je narasla na 18.510 ljudi, u borbu sa Bugarima, kod Dobria. U stranim borbama jugoslovenski dobrovoljci izgubili su 760 mrtvih i 6250 ranjenih ljudi. Posle ruske revolucije izvestan deo tih dobrovoljaca krenuo je dalekim i zaobilaznim putevima na solunski front i uestvovao je u borbama od god. 1918. Broj tih iz Rusije prebaenih dobrovoljaca iznosio je 12.694. Ostali nai ljudi iz zarobljenikih redova rasuli su se u vrtlogu revolucije, koja je izbila u Rusiji god. 1917., i posle sa mukom, preko Sibirije, nalazili put za otadbinu. Pre nego je Rumunija otpoela rat, pokuali su Bugari sa svojim nemakim saveznicima da probiju srpske redove na solunskome frontu, kod Kenalia, verujui svakako da e sa njima izii lako nakraj, kao to je bilo mestimino pri rastrojstvu, u jesen god. 1915. Njihova ofanziva, koja je poela 4. avgusta, zavrila se, meutim, brzo, bez znatnijeg uspeha; naprotiv, izazvala je naskoro potom srpsko-francusku kontraofanzivu, kojoj je bio cilj da potisne napadae i da vee vei broj neprijateljske vojske, kako bi Rumuni mogli dobiti vie maha. U ovoj kontraofanzivi obnovljena srpska vojska pokazala je svoju staru prednost naroito u uasno krvavim borbama za predobijanje visokoga Kajmakalana, iji vrh ima 2.525 metara. Uz njih su sa istom hrabrou srljali u vatreno krtenje i novi bataljoni dobrovoljaca. Borbe su bile nepotedne i duge; a trajale su od 12. do 30. septembra. Kao glavni uspeh ove ofanzive bilo je osvajanje Bitolja, 6. novembra, i osloboenje prvog dela srpske otadbine. U porobljenoj otadbini vesti o ovom uspehu srpske vojske nisu ostale bez odziva. Tim vie to je neprijateljski pritisak bio nepodnoljiv. Bugarska azijatska neovetva bila su neverovatna, naroito prema narodnoj inteligenciji, svetenicima i uiteljima, koje su sistematski ubijali. Austrijanci su sa svoga podruja Srbije masama odvodili ljude u

616

internaciju, gde su, isto tako u masama, propadali od gladi i bolesti. Upotrebljavan je, pored toga sredstva, i onaj jo svirepiji, sa veanjem, prebijanjem, silovanjima. U narodu je stoga vrilo, i na prve vesti o srpskim uspesima oko Bitolja javila se elja da se i u severnoj Srbiji ponu obraunavanja sa neprijateljem. Neposredan povod za ustanak dalo je regrutovanje naih ljudi u Srbiji za bugarsku vojsku. U februaru god. 1917. izbija ustanak u toplikome kraju, koji predvode Kosta Peanac, Kosta Vojnovi i Rade Vlahovi; prvi meu njima stigao je aeroplanom sa solunskoga fronta u svoj kraj. Ustanici su, bez vojvoda, juriem osvojili Kurumliju i Prokuplje. Ustanak je brzo zahvatio celu Toplicu i Kruevaku upu, ali se nije mogao odrati, jer su protiv njega krenute mone snage. On je prouzrokovao oko 15.000 novih rtava, ljudi, ena, dece, koje su prinesene sasvim beskorisno. I u Crnoj Gori bio je krenuo etniku akciju eneral R. Veovi, ali ni tamo, u crnogorskim vrletima, nije uspeo da sa njom izdri dokraja. Oslobodivi se Rusije, u kojoj je od god. 1917. besnela revolucija, centralne sile behu napregle svu svoju snagu, iscrpenu inae ve dotle do najvee mere, da na zapadnom frontu slomiju Francuze i Engleze pre nego ue u akciju vojska Severne Amerike, koja je, izazvana bezobzirnim nemakim podmornikim ratom, ula u red njihovih neprijatelja. Tri velike nemake ofanzive, izvoene, od marta do jula god. 1918., s ogromonom snagom, bile su zaustavljene; a od jula poela je dugo spremana kontraofanziva saveznika. Nemaka gvozdena linija poela je da poputa; njihove divizije ustupaju, klonu, poinju da se bune; naputa se jedan po jedan poloaj. Sa tom ofanzivom na zapadu spremala se postepeno i saveznika ofanziva na solunskom frontu. Vrhovnu komandu nad celom saveznikom vojskom imao je tu francuski eneral Frane dEpere, a nad srpskom, pored prestolonaslednika Aleksandra, ve proslavljeni vojvoda ivojin Mii. Od 26 saveznikih na tome frontu bilo je 6 pribranih srpskih divizija. Ujutro 1. septembra god. 1918. poela je saveznika ofanziva na liniji Soko Dobro PoljeVeternik sa strahovitom vatrom iz 580 topova, a dan potom, poto je artiljerija prokrila put, krenula je na juri srpska i francuska peadija. Njenom snanom naletu Bugari nisu mogli da odole; njihov front bi probijen i posle etiri dana ogorene borbe njihova vojska rasuta i razbijena. Blagodarei munjevitoj brzini ovih operacija poraz bugarski kod Dobroga Polja pretvorio se u slom, kazuje jedan francuski vojni strunjak i uesnik u borbama. Ve 13. septembra pojavio se pred engleskim frontom prvi bugarski parlamentar, sa belom zastavom, traei primirje od dva dana, a dva dana docnije alje Bugarska svoje izaslanstvo u Solun, da moli mir. Bugari su spoetka ponudili eneralu Epereu da preu na njihovu stranu, kao saveznici. Nikako (glasio je energini eneralov odgovor), vi ste pobeeni i podnosite zakon pobedioev. Posle toga, oni su povili glavu i kapitulirali potpuno, a njihov vladar, jedan od najglavnijih krivaca za ovakve odnose izmeu Srba i Bugara i za obadva poslednja rata, Ferdinand Koburg, 21. septembra odrekao se prestola i napustio je Bugarsku. Slom Bugarske bio je poslednji udar. za rasulo centralnih sila. U ve sasvim iscrpenoj Austriji, gde su naslednik Franca Josifa ( 8. novembra god. 1916.), car Karlo, i naroito njegova ena carica Zita iz porodice Burbon-Parma, traili na vie strana i preko raznih lica neki nain da dou u dodir sa saveznicima i spasu svoje podruje, katastrofa Bugarske izazvala je pravu paniku. Opte uverenje bilo je da se stvari za njih vie ne mogu okrenuti na bolje i da treba spasavati to se moe. Tada se poelo govoriti: bolji je i kraj sa strahotama, nego strahote bez kraja. U Nemakoj, sutradan po bugarskoj kapitulaciji, smenjen je dravni kancelar, a sam Hindenburg, ef eneraltaba,

617

opravdavao je bugarskim slomom potrebu da se as pre ponu pregovori o miru. Nemci su uzalud pokuavali da hitnim pojaanjima iz Rusije i Rumunije, zaustave napredovanje saveznika sa juga. Njihova snaga nije vie bila stara, ni moral trupa isti kao pre. Pred Niem 47 nemakih bataljona, na utvrenim poloajima, nije moglo da zaustavi 27 srpskih! Posle Nia saveznici su odbacili neprijatelja i kod Paraina i Kruevca, i onda, bez veih zapreka, 19. oktobra uli u Beograd. Srbija je bila osloboena, a neprijatelj, skrhan i utuen, klecao je kroz vojvoansku dolinu, ne uspevi da se odri ni na staroj istoriskoj liniji Save i Dunava.

XXIII. JUGOSLOVENSKI ODBOR I NARODNO VEE.

1. Nereavanje jugoslovenskog pitanja u Austro-Ugarskoj. 2. Srpska vlada prema tom pitanju. 3. Stvaranje Jugoslovenskog odbora. 4. Jugosloveni u Austro-Ugarskoj. 5. Krfski pakt. 6. Stvaranje Narodnog vea. 7. Raskid s Austrijom i Ugarskom. 8. enevski sporazum. 9. Proglas narodnog ujedinjenja. Austriskom objavom rata stavljeno je bilo na dnevni red celo jugoslovensko pitanje. Austrija je svoju reenost za rat tumaila time to Srbija svojom aktivnou i pomaganjem velikosrpske propagande u oblastima preko Drine i Save podriva njen posed i ide za tim da jednoga dana sebi pripoji austro-ugarske jugoslovenske oblasti. U izvesnim austriskim krugovima pisalo se i govorilo da jugoslovensko pitanje treba reavati iz dva razloga: 7. da se pomou Jugoslovena suzbije suvie moan uticaj Maara; i 2. da to pitanje ne bi reila Srbija, poto se u narodu, a naroito u omladini, vide jasne tenje da se ujedinjenje treba i mora izvriti. Jugosloveni su u Austro-Ugarskoj Monarhiji bili pocepani u etiri upravna podruja: svi Slovenci i Hrvati Dalmacije i Istre nalazili su se u sastavu Austrije i ulazili su, sem u lokalne sabore, u beki parlamenat. Hrvati u Hrvatskoj i Slavoniji imali su kakvu-takvu svoju samoupravu; Srbi i Hrvati Bake, Banata, Baranje i Meumurja bili su pod neposrednom vlau Maara; a Srbi i Hrvati Bosne i Hercegovine ivljahu kao odvojena celina, zavisni i od Austrije i od Maara. est miliona Jugoslovena, tako rascepkanih, nije moglo doi do pravog izraza ni u Beu ni u Peti; oni su i u bekome i u petanskome saboru i u zajednikim delegacijama pretstavljali svuda samo manjinu. Ta i takva podela Jugoslovena i jugoslovenskoga podruja omoguavala je i Nemcima i Maarima da ih majorizuju i iskoriuju. Da se takvo stanje kod njih, uz oigledan napredak slobodne i napredne Srbije, nee moi dugo odrati bilo je jasno kao dan. Jugoslovenska misao osvajala je. Nije bilo nijedne grupe ni plemena jugoslovenskoga koje nju nije imalo u programu. Razilaenja je bilo samo u pitanju na koji e nain doi do jugoslovenskog ujedinjenja i koje bi ove oblasti ono imalo da obuhvati; hoe li ga izvriti Austrija u obliku trijalizma, u koji bi posle, moda, ula i Srbija, ili e to izvesti sama Srbija. Ova druga kombinacija inila se mnogima manje ostvarljiva, jer je Srbija bila i suvie nejaka u odnosu prema Dunavskoj Monarhiji, iza koje je stojala mona Nemaka. Ni najvei optimisti nisu pomiljali da bi Srbija mogla izvesti ujedinjenje svih Jugoslovena najednom, nego se taj proces, u najboljem sluaju, zamiljao u postepenim reenjima. Do god. 1914. Austro-Ugarska nije uinila nijednoga jedinoga koraka u kakvom bilo pravcu reavanja jugoslovenskoga pitanja, mada ga je njena diplomatija, optuujui Srbiju, oglaavala kao da joj je ivotno. Maari nisu dali ni progovoriti o tom da bi se ne

618

samo njihove june oblasti, u kojima su Srbi i Hrvati sainjavali veinu, odvojile iz njihova podruja, nego to nisu dozvoljavali ni za samu Hrvatsku. Beka Neue Freie Presse donosila je jo 1. oktobra god. 1918., uoi samoga sloma, saoptelje kako je Odbor nemakih nacionalnih stranaka za reenje jugoslovenskog pitanja raspravljao o tome da li bi Nemci mogli pristati da Ugarskoj pripadne Bosna i Hercegovina kao autonomno telo, i ako bi pristali kakve bi privredne i prometno-politike naknade traili za to. O ustupanju Dalmacije ne bi moglo nikad biti govora. Dalmacija bi se pod sasvim odreenim uslovima mogla dati samo Hrvatskoj. ta se, dakle, moglo nadati za reenje jugoslovenskoga pitanja od ljudi sa takvim shvatanjima? Maari ne bi sigurno popustili bez graanskoga rata, a ko bi u Beu smeo primiti na se odgovornost da ga prema njima izazove radi Slovena ili Jugoslovena uopte? Tim vie to ni svi Sloveni nisu bili za takvo reenje. esi prvi. Oni su se zalagali za federaciju, ali ne za trijalizam, jer bi, kad bi on uspeo, trijalizam izveo iz austriske zajednice dobar deo Slovena i time oslabio njihov brojni odnos prema Nemcima. Ali, ni Nemci nisu bili za trijalistiko ureenje. Oni bi, moda, na kraju krajeva, pristali da se spoje Hrvatska i Slavonija, Bosna i Hercegovina i Dalmacija, ali ne bi nikad dozvolili da im se pridrui i puna Slovenaka i da put za Trst i na more ne bude u njihovim rukama. Tekoa je, kao to se vidi, bilo mnogo, i ne od jedne ruke i samo sa jedne strane, i stoga Be nije ni dospeo za toliko godina da to pitanje krene napred. Izvesni poverljivi ljudi ubijenog prestolonaslednika tvrdili su da se Franc Ferdinand spremao da izvede reformu u dotadanjem oklopu AustroUgarske. Hteo je, kau, da uvede ako ne odmah sve to namerava, a ono gotovo sigurno trijalizam. Njegov spremani manifest, koji je nedavno objavljen, ne daje ipak za to dovoljno potvrde. Nu, sve da je on to doista i zamiljao, veliko je pitanje da li bi on to doista i mogao izvesti. Od namere do dela dug je i esto veoma teak put. Sada je to pitanje imao da rei rat. Pod austro-ugarskom vlau nalazio se vei broj Jugoslovena nego u obe slobodne srpske drave, Srbiji i Crnoj Gori. On je bio ne samo spreen da otvoreno izjavi svoja prava oseanja i svoje simpatije u ovoj sudbonosnoj borbi, nego je ak bio prisiljen da uestvuje na strani svojih osvedoenih neprijatelja protiv jednokrvne brae. Ljudima je to padalo teko, tim vie to se dobro znalo da e rat imati da rei krupna nacionalna i dravna pitanja Evrope. Pobeda centralnih vlasti donela bi, nesumnjivo, samo jaanje prevlasti Nemaca i Maara, glavnih pretstavnika u toj borbi, i dovela bi u jo tei poloaj Jugoslovene nego to je bio onaj u kojem su se ve nalazili. Stoga oni Jugosloveni koji su bili van podruja Austro-Ugarske, kao pojedinci ili celine, ustaju otvoreno da dignu svoj glas za zajedniki rad sa Srbijom, a protiv Austro-Ugarske. Prva u tome pravcu izjasnila se Hrvatska Straa u Buenos Ajresu ve 21. jula (3. avgusta) god. 1914. Posle sloma austriske ofanzive, u jesen, 7. decembra god. 1914., odobrila je srpska Narodna skuptina u Niu jednoglasno izjavu kraljevske vlade da smatra kao ovoj najglavniji i u ovim sudbonosnim trenucima jedini zadatak da obezbedi uspean svretak ovog velikog vojevanja, koje je, u trenucima kada je zapoeto, postalo ujedno borbom za osloboenje i ujedinjenje sve nae neslobodne brae Srba, Hrvata i Slovenaca. To vie nisu bila akademska raspravljanja teoretiara, nego programska izjava jedne odgovorne vlade, uinjena u punoj javnosti i na najodgovornijem mestu. Ratni cilj Srbije od toga asa nije bio da se, u sluaju uspeha, izvri ujedinjenje samo srpskoga plemena, nego integralno osloboenje celoga naega naroda; program, dakle, najirih dimenzija. Oivele su, ne vie kao pesma budunosti, plemenite tenje Ilije

619

Garaanina, kneza Aleksandra i kneza Mihaila; stvaranje Jugoslavije poelo je da postaje delo. U njene temelje uzidane su ogromne rtve, najbolje koje je imala naa rasa. Hrvatski odbor u Rimu, koji se sastavio iz nekoliko uglednih Hrvata izbeglih iz Austro-Ugarske (d-r A. Trumbi, d-r X. Hinkovi i d-r L. Vojnovi), dao je u isto vreme izjavu da e ostati bezuspeni pokuaji zvaninih krugova Dunavske Monarhije da odvoje stvar hrvatskoga naroda od stvari srpskoga naroda. Onim izjavama pridruile su se naskoro i druge, iz raznih mesta Amerike. Na urevdan god. 1915., na glas da Italija postavlja teke uslove na na raun za svoj ulazak u rat, sazvan je u Niu jugoslovenski kongres, koji je, pod pretsednitvom odlinoga knjievnika Iva ipika, Dalmatinca, naglasio potpuno i nerazdruivo narodno jedinstvo Srba, Hrvata i Slovenaca, i elju da se nipoto ne rtvuju ili da se komadaju nae neosporive jugoslovenske zemlje. Kada je Italija, odbivi da uestvuje na strani svojih dotadanjih saveznika u ratu stoga to je Austrija bila napada a ne napadnuta, poela da vodi pregovore sa silama trojnoga sporazuma, da pree na njihovu stranu, ona je, u prvome redu, gledala da unapred obezbedi to veu cenu za svoje uee. Sem starih njenih aspiracija na juni Tirol, Istru sa Goricom i na neka ostrva, ona je isticala svoje tenje i na Dalmaciju. Oglaavala je tu zemlju kao staro podruje mletako, kao oploavanu vekovima romanskom i talijanskom kulturom, i kao njoj strateki potrebnu da obezbedi svoj presudni poloaj u Jadranskome Moru. Nije je se, naravno, nimalo ticalo to to je Dalmacija bila kolevka hrvatskoga kraljevstva, to je imala isto srpskohrvatsko stanovnitvo, sa neto malo Talijana i talijanaa u tri etiri grada (ponajvie u Zadru), i to je to stanovnitvo, nacionalno odavno svesno i aktivno, odbijalo svaku pomisao da doe pod njihovu vlast. Saveznicima je pomo Italije kao velike sile bila od velike vanosti; njeno uee, nadali su se oni, ubrzae poraz Austrije i olakae i poloaj Rusa u Galiciji, koji je zbog nedostatka municije postajao sve vie kritian, i uticae na poloaj Francuza i Engleza na zapadnome frontu, jer e Nemci morati da odvajaju koji broj divizija za spasavanje Austrije. Sem toga, i ceo rat e se bre svriti. Stoga su saveznici bili voljni da Italiji ispune zahteve, tim lake to su oni ili na tu raun; opoziciju je za dugo inila samo Rusija. Obziri prema Italiji su ipak pretegli i 13. aprila god. 1915. potpisan je u Londonu ugovor izmeu Engleske, Francuske, Rusije i Italije, po kojem je Italiji bila obeana, uz ono to smo ve naveli kao njihove zahteve, cela Dalmacija do ibenika sa najveim delom ostrva (izuzimaju se Veliki i Mali Drvenik, iovo, olta i Bra). Sem toga imala je biti neutralizovana cela obala od Kap-Planke do Peljeca i ispod Cavtata do Vojue, kao i sva ostrva koja ne dou u talijanski posed. Hrvatskoj, Srbiji i Crnoj Gori imalo je pripasti celo hrvatsko primorje sa Rijekom i s ostrvima Krk, Prvi, Sv. Grgur, Goli i Rab, i juno od Kap-Planke do ua Drima sa svima otocima. Oevidna je tenja da se talijanskim posedom severne Dalmacije razdvoji srpsko od hrvatskoga primorja i onemogui zajednika velika linija Srba i Hrvata. Ceo rad oko donoenja ovoga Londonskoga ugovora bio je briljivo skrivan od srpske vlade, na izrian zahtev Italije. Kada su do Srba stali dopirati izvesni glasovi o tim pregovorima, srpska vlada je naroito molila rusku da ne da svoga pristanka na to bez prethodnoga sporazuma sa Srbijom, i da joj zajemi stvaranje zajednike drave Srba, Hrvata i Slovenaca. Prema saoptenjima F. Supila, koji je bio u Petrogradu, Rusija nije elela ujedinjenja Jugoslovena, jer nije verovala Hrvatima kao katolicima. Tamo su mislili da bi bila srpsko-hrvatska drava slina vedskoj i Norvekoj.

620

Da pojaa interes Evrope za jugoslovensko pitanje, koje je u njoj bilo slabo poznato, da je obavesti o stanju kod nas i o jugoslovenskim tenjama za budunost, i da suzbija koliko austrisko, ve neprijateljsko gledite na to pitanje, toliko i talijansko, koje je moglo postati opasno, obrazovan je u to vreme i Jugoslovenski odbor. Na elo toga odbora bio je izabran d-r Ante Trumbi, bivi pretsednik splitske optine i jedan od najuglednijih politiara hrvatskih, koji je aktivno sudelovao ve kod stvaranja Rijeke rezolucije. U taj odbor ulo je vie politiara izbeglih iz Austro-Ugarske Monarhije, Srba, Hrvata i Slovenaca, od kojih su najvaniji: d-r X. Hinkovi, Milan Marjanovi, Franjo Supilo, d-r Nikola Stojanovi, d-r Milan Srki, Duan Vasiljevi, d-r Niko upani, d-r Bogumil Vonjak i veliki umetnik Ivan Metrovi. U odbor je uao od Srbijanaca samo Pavle Popovi, profesor jugoslovenske knjievnosti na beogradskom univerzitetu, koji je odavno imao linih i knjievnih veza sa ljudima van Srbije. Najvei deo odborskih lanova, koji je dotle radio u Rimu, jo neorganizovan, poeo je u prolee god. 1915., iz lako razumljivih razloga, ostavljati taj grad. Prvi manifest Jugoslovenskoga odbora objavljen je na urevdan god. 1915. To je bio memoar o jugoslovenskome pitanju, predan francuskoj vladi i ruskom poslaniku u Parizu, i posle engleskoj vladi. itav jugoslovenski narod, Srbi, Hrvati i Slovenci, svi mi oekujemo od ovoga rata ujedinjenje sviju narodnih udova i itavog svog teritorija u jednu nezavisnu dravu, govorilo se tom prilikom. Borba Srbije i Crne Gore nije borba osvajalaka za proirenjem granica, ove su dvije srpske drave protagonisti u oslobaanju svih Jugoslovena, i njihova je zadaa sviju nas: zajamiti nau narodnu egzistenciju na naem ujedinjenom zemljitu. Kao narodni teritorij Jugoslovena oznaene su u tome memoaru ove nae oblasti: Srbija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Dalmacija, Hrvatska sa Rijekom, Slavonija, Meumurje, Podravina, Vojvodina, Istra, Kranjska, Gorica, juna Koruka i juna tajerska sa pograninim delom Ugarske. Kada je Italija objavila rat Austriji pokuala je ova da sa Srbijom sklopi poseban mir, da bi oslobodila svoju vojsku bar na toj strani. Srpska vlada odbila je sva sondiranja u tome pravcu. U Niu, 10. avgusta god. 1915., naglaena je ponovo reenost Srbije da borbu za osloboenje i ujedinjenje srpsko-hrvatsko-slovenakoga naroda produi uz svoje saveznike. Objavljujui svoje obrazovanje 18. septembra (1. oktobra) god. 1915., Jugoslovenski odbor je krenuo i svoje listove The southern slaw bulletin u Londonu i Bulletin yougoslave u Parizu, da obavetavaju evropsku publiku o dogaajima i tenjama Jugoslovena. Kada je poela neprijateljska ofanziva protiv Srbije, Odbor je 29. septembra uputio pretstavku srpskoj vladi, kojom je uveravao o punoj i neogranienoj solidarnosti sa srpskim narodom, a u Americi se stalo intenzivnije raditi na organizaciji jugoslovenske dobrovoljake legije. Poto su udruene vojske neprijatelja pregazile Srbiju, uputio je Jugoslovenski odbor 11. februara god. 1916. depeu regentu Aleksandru, izraavajui u njoj svoju nadu da ona domovina koja e uskrsnuti iz stranoga metea, kojemu smo svedoci, nee vie biti obnovljena Srbija, pae ni poveana, nego ona treba da zahvati itav jugoslovenski narod i itavo njegovo narodno zemljite, ujedinjeno u jednu dravu, pod slavnom dinastijom Vaega uzvienoga Oca. Prestolonaslednik Aleksandar i sam, odranije, oduevljen jugoslovenskom ideologijom, kada se vratio sa puta po saveznikim zemljama na Krf, meu svoju vojsku, istakao joj je u proglasu 7. aprila god. 1916. kako su nai saveznici voljni da nas u ovoj velikoj borbi snano pomognu da Srbiju stvorimo velikom, te da obuhvati sve Srbe i Jugoslovene, da je

621

uinimo silnom i monom Jugoslavijom, koja e opravdati dosada prinete rtve i odgovoriti zahtevima novoga doba. Kada je posle smrti cara Franca Josifa na austriski presto doao, kao njegov naslednik, car Karlo, i imao biti krunisan za kralja Ugarske i Hrvatske, Jugoslovenski odbor je 5./18. decembra god. 1916. dao izjavu pred leevima svoje ubijene brae, da je na narod prost od svake podlonosti i vjernosti spram dinastije Habsburgovaca i od svake veze s austro-ugarskom monarhijom. U zemljama gde su jo vladali austrougarski bajoneti takve izjave bide su, naravno, nemogue. I bez toga, od prvoga dana rata, tamnice su bile prepune narodnih ljudi i u optubama se za njih, kao teka krivica, navodilo da su nacionalni Srbi. Prvih nedelja rata najugledniji Srbi i mnogi Hrvati bili su uzeti u taoce i imali su da prate austriske vojnike tranoporte; za svaku nezgodu ili ma kakav napad na transport imale su, bez daljeg suenja, da padnu njihove glave, kao to su na nekim mestima i padale. to nije uzimano u taoce slano je, u masama, u logore i kazamate Arada, Neidera, Maribora i drugih mesta, gde su mueni, u podrumima i tunelima, propadali u gomilama od zaraza, studeni i gladi. U Sremu i po Bosni i Hercegovini vrena su veanja i streljanja srpskih ljudi bez ikakve krivice, esto od puste obesti nahuckanih i razuzdanih uckora, ili zbog najmanje i najee niim neopravdane sumnje. U Bosni i Hercegovini bila su nekolika veleizdajnika procesa; V Banjoj Luci izvedena su god. 1915. pred sud 153 Srbina optuena zbog veza sa Narodnom odbranom u Srbiji. Pretstavnici isto kulturno-nacionalnih ustanova Prosvete, Sokola i Pobratima doli su pod sud, i traene su njihove glave, poto su oglaeni kao intelektualni zaetnici sveg rada na spajanju Bosne sa Srbijom. Piscu ove knjige, koji je i sam osuen tom prilikom kao tajnik drutva Prosvete, u osudi se izrino prebacuje to smatra srpski narod Bosne i Hercegovine kao dio srpskoga naroda kraljevine Srbije. Pa, ipak, ideja o potrebi zajednike drave Srba, Hrvata i Slovenaca javljala se i kod njih toliko pritisnutih; bolje reeno, ona je postojala nesumnjivo, ali se javno poela izraavati postepeno i vrlo oprezno. Dok je veina hrvatskoga sabora, u svojoj adresi kralju Karlu 24. februara god. 1917., obnavljala, od straha i servilnosti, svome vladaru starostavni zavjet vjernosti i molila milost da joj Presto pomogne doi do narodnog ujedinjenja u okviru habzburke drave, javljali su se ve hrabriji pojedinci i itave grupe koje su se sve vie solidarisale sa radom Jugoslovenskoga odbora. to se Srba u Austro-Ugarskoj ticalo, za njih se dobro znalo emu tee i onda kad nisu davali javnih izjava. Slovenaki voi, Janez Krek i Anton Koroec, koji potiskuju austrofilskoga usteria, razvijali su ivu aktivnost u Beu, kad je, da se koliko-toliko dade oduke ve zamorenom i oevidno nezadovoljnom narodu, bio obnovljen parlamentarni ivot. U parlamentarnom Jugoslovenskome klubu oni su glavni zaetnici zvanine klupske izjave od 17./30. maja god. 1917., koju su doneli hrvatski i slovenaki narodni poslanici, a u kojoj se trailo na temelju narodnoga naela i hrvatskoga dravnoga prava ujedinjenje svih zemalja u monarhiji, u kojima ive Slovenci, Hrvati i Srbi; naravno, poto se ticalo monarhije i jer se to govorilo u Beu, naglaavalo se da se to ujedinjenje ima izvriti pod habzburkom dinastijom. Srbi poslanici u bekome parlamentu nisu hteli potpisati te izjave, mada su znali da je ovaj okvir unesen vie iz opreznosti nego iz uverenja. Tvorci te izjave, bar bolji njihov deo, hteli su da, tieni tom parolom, mogu nesmetano raditi na irenju jugoslovenske ideologije. Ali, na toj osnovi za saradnju nisu mogli dobiti nikoga od Srba iz cele

622

Dunavske Monarhije, mada ih je Starevieva stranka prava na to javno i izrino pozivala. Odluan obrt u dranju Hrvata i Slovenaca u Austro-Ugarskoj doneo je Krfski pakt. Sporazum, koji su sklopili na Krfu 7./20. jula god. 1917. pretstavnici Jugoslovenskoga odbora sa srpskom vladom, predviao je stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kao nezavisne ustavne i parlamentarne monarhije pod dinastijom Karaorevia, sa jedinstvenom teritorijom i jedinstvenim dravljanstvom. Tom prilikom, Bog zna po koji put, naglaeno je i podvueno da je na troimeni narod jedan isti po krvi, po jeziku govornom i pisanom, po oseanjima svoga jedinstva, po kontinuitetu i celini teritorije, na kojoj nepodvojeno ivi, i po zajednikim ivotnim interesima svoga nacionalnoga opstanka i svestranoga razvitka svoga moralnoga i materijalnoga ivota. Ustav novoj kraljevini imala je, posle zakljuenja mira, doneti Ustavotvorna skuptina, koja e biti osnova celom dravnom ivotu, izvor i utoka svih vlasti i prava. Tako jasno i precizno postavljeni program stvaranja svoje vlastite potpuno slobodne drave inio je izlinim sve okvire i sve ograde donoene vezanih ruka u austro-ugarskim zemljama, i stoga je bilo sasvim razumljivo to je veina narodnih ljudi prihvatila program krfskoga pakta. Bilo je, naravno, i izuzetaka. Sarajevski nadbiskup d-r J. tadler traio je sa svojom grupom, dosledno, dokraja, reenje narodnoga pitanja samo na temelju hrvatskoga dravnoga prava, te uz neoskvrnjeno ouvanje hrvatske narodne i dravne individualnosti. On jo nije uviao ono to je drugima odavno postalo jasno: da e Hrvate, zbog Londonskog ugovora, ekati veoma teka sudbina ako ih solidarnost sa Srbima ne prikae pred Evropom kao prijatelje Antante. Sudbina s Austrijom dokraja vezane Maarske pokazala je posle koliko je to predoseanje bilo tano. Kod dobroga dela Srba, naroito u graanskim redovima, postojala je iva elja za stvaranjem velike, duanovske Srbije. Krajem god. 1917., 26. decembra, izneo je pretsednik Severoamerikih Drava, Vudrov Vilson, etrnaest programnih taaka, koje je smatrao kao bazu za stvaranje mira meu narodima. Od tih taaka dve su govorile i o nama. U desetoj izraavala se elja da narodima Austro-Ugarske treba dati mogunosti za autonomni razvitak; a u jedanaestoj kazivalo se da treba vaspostaviti i obnoviti Srbiju i Crnu Goru i dati Srbiji slobodan izlaz na more. Sutradan govorio je pretsednik engleske vlade, Lojd Dord, u parlamentu; elei da odvoji Austriju od Nemake, on je iznosio jednu vrstu formule za reenje austro-ugarskoga pitanja na taj nain to bi se dala autonomija tamonjim potlaenim narodima. Ovaj govor Dordov, vie nego Vilsonov, dolazio je od velikoga straha pred Nemakom, koja je posle ruske revolucije i vojnikoga sloma Rusije pretila da se svom snagom baci na zapadni front. Austrija, koja je pokazivala sklonost za separatan mir i raznim poverljivim misijama zapoinjala prethodne pregovore, trgla se; neto usled nemakih uveravanja, praenih i pretnjama, da su izgledi na pobedu za njih daleko povoljniji nego za zapadne sile, a neto i to je sama verovala da su engleske ponude vie znak slabosti nego dravnike uviavnosti. Kod veine Jugoslovena javila se tom prilikom bojazan da bi Austrija ove, po nju povoljne, uslove mogla prihvatiti i tako spasti celo svoje podruje. Stoga se htelo da se u javnost, jo jednom i to otvorenije, izie sa narodnim zahtevima. Jugoslovenski odbor protestovao je protiv Dordova predloga ve 29. decembra, traei ne autonomiju nego potpuno osloboenje. U Zagrebu je 17./18. februara god. 1918. bio zbog toga sazvan zbor svih vienih a nezatvorenih jugoslovenskih politiara. Prvi dan zbor je razjurila policija; ali, posle, na zauzimanje

623

Srpsko-hrvatske koalicije, bio je dozvoljen i odran je u kui d-ra Ante Pavelia. Graanskim strankama pridruili su se i socijaldemokrati. Tom prilikom donesena je odluka da se izvede koncentracija ovih narodnih snaga, koje, stojei na stanovitu narodnoga jedinstva i oslanjajui se na naelo narodnoga samoopredeljenja, zahtevaju da se stvori nacionalna, nezavisna i na demokratskim principima sagraena drava Slovenaca, Hrvata i Srba. U to doba, pod austriskom vlau, vie se nije moglo rei. ak je i ta izjava bila prvi dan zaplenjena. Na ovome zboru reeno je da se pristupi i osnivanju Narodnoga vea. Posle toga poelo je stvaranje narodnih organizacija na bazi Krfskoga pakta i Februarske rezolucije. Takve organizacije izvedene su u Dalmaciji (19. juna), u hrvatskome Primorju i Istri (1. jula), u Slovenakoj (3. avgusta) i u Bosni i Hercegovini (7. septembra). U isto vreme dolo se u tenje veze sa esima, koji su imali vanrednu obavetajnu slubu i odlinu organizaciju. Radilo se i inae na sve strane, meu omladinom, meu oficirima, i u mornarici. Poee pobune u pojedinim garnizonama, a u Boki doe do ozbiljnog i pravog bunta mornarice. Vojni begunci, uveni zeleni kadar, rasli su na hiljade. U Zagrebu su spasavali od vojne slube svakog narodnog oveka koji se nekako dokoturao dotle. Za vreme rata Zagreb je bratski rairio ruke i postao veliki narodni zbeg. Sva tampa, sem malih izuzetaka, bila je orijentisana jugoslovenski. U idejama Krfskoga pakta radio je naroito Glas Slovenaca, Hrvata i Srba, pokrenut decembra god. 1917. Urednitvo Knjievnoga juga, koje uvodi zabranjenu irilicu i okuplja pisce sva tri naa plemena, i iz bive Austro-Ugarske i iz porobljene Srbije, vri ne samo knjievnu, nego i nacionalno-borbenu misiju. Iz Bea su taj ceo nacionalni pokret eleli omesti na dva naina: isticanjem velikohrvatske misli, za koju pored tadlera i frankovaca radi i ef bosansko-hercegovake vlade, eneral Stjepan Sarkoti, i pomou sile. Grof Stevan Tisa, bivi pretsednik maarske vlade, bio je upuen u Bosnu, da vidi tamonja raspoloenja i predloi neka reenja u korist neposrednog spajanja Bosne i Hercegovine s Ugarskom. Kada je tamo naiao na neprobojan front Srba i Hrvata, on je poeo da preti, i otiao je iz Sarajeva sa stegnutim pesnicama. Malaksavajui sve vie i oseajui da ne moe jo dugo izdrati, a naroito ne preko zime, uputila je austro-ugarska vlada 1. septembra god. 1918. saveznikim i neutralnim vladama poziv za pregovore o miru. Na beki poziv odgovorili su 11. septembra pretstavnici narodnih organizacija u Zagrebu, javno, pod svojim potpisima, da austro-ugarska vlada moe govoriti samo u ime ona dva naroda koji su bili stvarni gospodari u Dunavskoj Monarhiji, a da pretstavnici Srba, Hrvata i Slovenaca trae za mirovne pregovore svoje po-eebne, od naroda sama izabrane delegate. Proboj na solunskom frontu, o kojem su se vesti krilato irile, i ta austriska ponuda, i Tisine pretnje, i stalno nemako uzmicanje na zapadu, sve to pretskazivalo je da se slom pribliava. Nai ljudi poee slobodnije dizati glave. Stoga se i odluie da se odmah privede u delo odranije pripremana organizacija Narodnoga vea. 22. septembra sastali su se u Zagrebu pretstavnici svih politikih stranaka, sem frankovake, kao i pretstavnici svih narodnih politikih organizacija, i izabrali su svoje pretstavnitvo i ozakonili organizaciju. Osnovna taka programa Narodnoga vea bila je: ujedinjenje svih Srba, Hrvata i Slovenaca u slobodnu, nezavisnu, narodnu dravu. U Narodno vee uli su pretstavnici ovih oblasti (na svakih 100.000 stanovnika po jedan) : iz Slovenake 14, Istre 3, Dalmacije 7, Hrvatske i Slavonije 28, Bosne i Hercegovine 18, Vojvodine 10. Sem toga, lanovi bosanskoga i hrvatskoga sabora i bekoga parlamenta imali su pravo da odrede

624

po 5 svojih pretstavnika sa pravom glasa. Za pretsednika Narodnoga vea bi izabran d-r Anton Koroec, a za potpretsednike Svetozar Pribievi i d-r Ante Paveli. Tri dana pre toga sastanka za organizaciju Narodnoga vea izjavio je Koroec u austriskome parlamentu da je misao o autonomiji Jugoslovena ve zakasnila, a na vladinu adresu uputio je rei: Ostavite na miru nau zemlju i na narod, nau kuu urediemo mi sami! Prva javna izjava Narodnoga vea, upuena zbog oevidnog sloma ve usplahirenim i zbunjenim vlastodrcima u Beu, bio je njegov odgovor na manifest cara Karla od 3./16. oktobra. U tome manifestu car je obeavao da e Austrija biti pretvorena u saveznu dravu. Ali, u isti mah, naglaeno je izrino i to da e celokupnost zemalja ugarske krune ostati netaknuta. ta bi, onda, Jugosloveni dobili takvim reenjem? Nije li ono i tad, u poslednji as, bilo tano na onoj istoj taci sa koje se i polo? Narodno vee odgovorilo je na to 6./19. oktobra da ono preuzima voenje narodne politike. Kao takvo naglasilo je da trai ujedinjenje celokupnoga naega naroda Slovenaca, Hrvata i Srba na itavom njegovom etnografskom teritoriju, bez obzira na ma koje pokrajinske ili dravne granice, u kojima danas ive, u jednu jedinstvenu potpuno suverenu dravu. Sa tim u vezi dana je odmah izjava da Narodno vee otklanja osnovu reenja naega narodnoga pitanja, sadravanu u austriskome carskome manifestu. im je Narodno vee obrazovano i njegovi manifesti objavljeni, pourila su se gradska zastupstva, razna drutva i ustanove, da priznaju njegovu vlast, da ga pozdrave kao pretstavnika ideje narodnoga suvereniteta, da mu poloe zakletvu vernosti i obeaju saradnju. U svima mestima organizovali su se odmah lokalni odbori Narodnoga vea. Zagrebako sredinje vee poslalo je odmah potom u vajcarsku A. Koroca, d-ra Melka ingriju (. G. erjava, da uhvate veze sa srpskom vladom i Jugoslovenskim odborom. Austriske vlasti, prsdviajui obrt sree, daju im pasoe bez tekoa. Novi ministar inostranih dela Austro-Ugarske, grof Andrai, molio je 15. oktobra Ameriku za separatan mir, pristajui da se sa ehoslovacima i Jugoslovenima vode naroiti pregovori. Ali, ve sutradan, 16./29. oktobra, primljen je u sveanoj sednici hrvatskoga sabora hitan predlog Svetozara Pribievia i drugova da se Dalmacija, Hrvatska i Slavonija zajedno sa Rijekom proglauje i prema Austriji i prema Ugarskoj za nezavisnu dravu; ali, poto u Dalmaciji, Hrvatskoj i Slavoniji ivi samo jedan deo velikog naeg naroda, izjavljuje odmah hrvatski sabor ovim prenim predlogom da je Kraljevina Dalmacija, Hrvatska i Slavonija zajedno sa Rijekom voljna stupiti u zajedniku potpuno suverenu dravu Slovenaca, Hrvata i Srba. Ta izjava, u prepunoj dvorani burno pozdravljena, bila je jednoduno primljena. Iza toga primljen je i pred-log A. Pavelia, da hrvatski sabor svu svoju vlast prenese na Narodno vee. Isti dan obrazovana je nova vlada za Hrvatsku i Slavoniju, ili bolje reeno, proirena je stara vlada sa nekoliko lanova iz Narodnoga vea. Pretsednitvu Narodnoga vea dodani su naskoro posebni tajnici za pojedine pokrajine, za Slovenaku, Istru, Rijeku, Bosnu i Hercegovinu i Dalmaciju. U Slovenakoj je obrazovana vlada pod pretsediitvom Josipa Poganika, u Bosni Atanasija ole, koga su iz zatvora doveli na taj poloaj, a u Dalmaciji d-ra Ivana Krstelja. Narodno vee postalo je tako vrhovna vlast u zemlji. Ono je dobilo diktatorsku vlast, mada uvek nije imalo i snage da je provodi. Izvrna vlast prenesena je na pokrajinske vlade, koje eu birala pokrajinska Narodna vea, a pretsednitvo Narodnoga vea u Zagrebu ih je potvrivalo. Centralisti su u tom aktu i u dodeljivanju pokrajinskih tajnika zagrebakom pretsednitvu Vea gledali usredsreivanje vlasti u glavnom

625

sreditu, a federalisti su opet bili zadovoljni stvaranjem pokrajinskih vlada. Jer te dve struje postojale su ve onda, od prvih dana akcije, i izraavale se sa dosta otrine. Prvi dani novih vlada bili su veoma teki. Tri velike rasute armije skrhane Austrije, bez discipline, bez hrane, zaraene surovou ivota u borbi i ostrvljene optom propau, valjale su se na tri strane: preko Istre i Slovenake sa talijanskoga, preko Vojvodine sa srbijanskoga, i preko Crne Gore i Dalmacije sa albansko-maedonskoga ratita. Sve to trebalo je da pree preko naih i inae nasilnim rekvizicijama opustoenih i izgladnelih krajeva sa to manje tete, a spreiti to bilo je veoma teko bez pouzdane svoje vojske. I u samoj zemlji, meu naim ljudima, bilo je nereda. Zloupotrebljavajui slobodu, u vremenu poremeaja vlasti, mnogi elementi krenuli su u pljaku, mnogi behu postali pusti i obesni, a mnoge bee zarazio i ruski primer boljevike revolucije. Bilo je dosta i naelnih politikih tekoa. Pretsednitvo Narodnoga vea smatralo je i ak dalo i slubenu izjavu o tome da ono pretstavlja vrhovnu vladu jugoslovenskih zemalja i da ima ovoju vlastitu vojsku i svoju vlastitu mornaricu i notificiralo je saveznikim vladama postanak nezavisne i suverene drave Slovenaca, Hrvata i Srba. Ovo je bilo sa jedne strane upereno protiv Austro-Ugarske, da se javno, u najzvaninijem obliku, pokae, kako Jugosloveni Habzburke Monarhije nemaju vie nita zajednikoga sa njihovim dotadanjim vlastodrcima. Htelo se, dalje, tim zatititi od Talijana, koji su prodirali u nae oblasti tvrdei na ove strane da oni ne ulaze u savezniko nego u neprijateljsko podruje; osvajajui Istru i Dalmaciju njima je trebalo da Hrvate i Slovence oglase kao Austrijance, Austriarci, a ne kao antantofile. Ali, bilo je uza sve to kod izvesnih ljudi i tenje da se, prilikom ujedinjenja, sve jugoslovenske zemlje bive AustroUgarske prema Srbiji postave kao jedna celina. Najvei deo Srba, ako ne ak svi, uao je u Narodno vee sa tim da posvedoi svoju tenju za ujedinjenjem, ali ne i da stvara jedan, makar i dobronameran, front prema Srbiji. Srbi iz Vojvodine stoga i nisu prili Narodnome veu, a i kod Srba iz Bosne i Hercegovine bilo je javnih ograda. Ovo dualistiko shvatanje naeg narodnog pitanja dolo je vidno do izraza u takozvanome enevskome sporazumu. U enevi su, naime, 27. oktobra god. 1918. pretsednik srpske vlade, N. Pai, i pretsednik Narodnoga vea, A. Koroec, sklopili ovaj sporazum: 1. da se obrazuje drava Srba, Hrvata i Slovenaca kao jedna nedeljiva dravna celina i 2. da do saziva Konstituante postoje i dalje vlade Narodnoga vea i srpska vlada, svaka na svome podruju, a za izvesne zajednike poslove imala bi se obrazovati nova vlada sa pola lanova odreenih od srpske vlade, a pola od Narodnoga vea. Pola lanova te nove vlade zaklinjalo bi se srpskome kralju, a polovina pretsednitvu Narodnoga vea. Imali bi, dakle, za izvesno vreme, od pola godine ili godinu dana, mesto jedinstva ist dualizam. Taj sporazum naiao je na veliku opoziciju i kod srpske vlade i kod mnogih lanova Narodnoga vea, naroito kod grupe Svetozara Pribievia. Koroec nije imao mandata za takve pregovore, ni za sklapanje ma kakvoga obaveznoga pakta. On je stoga pozvan u Zagreb, da tu objasni celu stvar. Naroite tekoe pravili su Jugoslovenima Talijani. Oni su poeli sa okupacijom naega podruja u Dalmaciji, Istri i Slovenakoj i sa interniranjem i progonjenjem naih narodnih ljudi. Austriska flota, koju je sam car Karlo pred raspad Austrije uputio da se preda Jugoslovenima, koji su drali najvei deo jadranske obale, bila je delimino napadnuta i unitena od Talijana. Oni nisu dozvoljavali da se uopte na puini pojavi laa sa naom zastavom. Novembra 4. Talijani su prevarom uzeli Rijeku i pretstavniku

626

Narodnoga vea bukvalno pokazali vrata. Delegatima finansiske komisije Narodnoga vea, koji su ili za Pariz, zabranjen je bio prolazak kroz Italiju. Zbog svega toga javila se opta elja da se as pre rei na dravo-pravni poloaj prema inostranstvu, i to tim vie to nijedna drava sem Srbije nije zvanino priznala novu dravu i vladu u Zagrebu. Naroito je bio dirljiv vapaj Dalmanije i Istre. Ve 1. novembra traila je dalmatinska vlada da se sazove sredinji odbor za reavanje dravopravnog pitanja, a tome traenju pridruila se 3. novembra i bosanska vlada. Traena sednica bi zakazana 10., a 11. novembra, posle due diskusije, bi donesena odluka o proglaenju ujedinjenja drave Slovenaca, Hrvata i Srba, obrazovane na celom neprekinutom jugoslovenskom podruju bive Austro-Ugarske Monarhije sa Kraljevinom Srbijom i Crnom Gorom u jvdinstvenu dravu Srba, Hrvata i Slavenaca. Tom prilikom naroito je lepo i ubedljivo govorio d-r Josip Smodlaka, ukazujui i na spoljne opasnosti, ako se to pitanje odmah ne preisti, i na unutarnju potrebu, radi umirenja duhova i ostvarivanja naih davnih ideala. Odavno se nije uo bolji, loginiji i otroumniji govor, i velika je teta to nije ni stenografisan ni inae ouvan. Ja ga sad pominjem po jo ivom seanju. Smodlaka je suzbijao naroito zahteve jednog dela pravaa, koji su pomiljali da postavljaju neke uslove za sjedinjenje. Sutradan, 12. novembra, izabran je u Narodnom veu jedan odbor od 28 lanova, da ide u Beograd i da tamo dovri pregovore o organizaciji nove drave. Za ovo vreme oslobodila se i Vojvodina od nemakih i austriskih eta, koje su se preko nje povlaile sa Balkana. Narodna skuptina njihova, odrana u Novom Sadu, 12. novembra, proglasila je neposredno spajanje Vojvodine sa Srbijom. Sutradan i velika crnogorska Narodna skuptina, sazvana u Podgoricu, proglasila je ujedinjenje sa ostalim sunarodnicima, svrgnuvi pre toga dinastiju Petrovia, koja bee izgubila mnogo od svoga staroga znaaja i ugleda. Pokuaj njenih pristalica, na Badnji dan god. 1918., da vaspostave njihovu vlast, zavren je potpunim, krvavim porazom na cetinjskom polju, koji im je nanela crnogorska omladina, zadahnuta sva idejom jedinstva. Narodno vee imalo je ove glavne elje: 1. da konano ureenje zajednike drave ima odrediti Konstituanta, koja e se sastati najdalje est meseci posle sklopljenog mira; 2. da zakonodavnu vlast vri privremeno Dravno vee, koje se posle prozvalo Privremeno narodno pretstavnitvo, u koje imaju ui svi lanovi Narodnog vea, 5 lanova Jugoslovenskoga odbora i delegati Narodnih skuptina iz Srbije i Crne Gore; 3. zajednike poslove da vodi zajednika vlada (spoljne, vojne, finansije, pote), a ostali poslovi da ostanu u nadlenosti pokrajinskih vlada, koje e biti pod nadzorom pokrajinskih sabora. Vladarska vlast ostajala je u rukama regenta Aleksandra. Sporazumevanje izmeu izaslanika Narodnoga vea i srpske vlade trajalo je etiri dana, i bilo je potpuno. Glavni zahtevi Narodnoga vea, sem ovog pod 3., bili su potpuno usvojeni, a i ovaj poslednji primljen je delimino. Ostale su, naime, pokrajinske vlade za unutarnja i pokrajinska pitanja, ali su odbaeni pokrajinski sabori. Po postignutom sporazumu proglaeno je sveano 18. novembra (1. decembra) ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca u jednu dravu. Toga dana primio je Regent Aleksandar delegaciju Narodnoga vea, u prisustvu etiri lana srbijanske vlade i vojvode ivojina Miia, pozdravio je veliko narodno delo i potvrdio ga. Stari i ponositi Beograd postao je prestonica ujedinjene otadbine. Posle toliko vekova borbe, iskuenja svih vrsta i napora dostojnih divljenja, na narod je postigao davnu svoju elju: on se u ogromnoj veini oslobodio tuinske

627

vlasti i ujedinio je svoje snage, da bi mogao pokazati svoje pozitivne vrednosti na velikome stvaralakome radu.

XXIV. NAA PRESTONICA.

Na stecitu dveju velikih reka, Save i Dunava, od kojih je jedna glavna prometna arterija Srednje Evrope; na podnoju planinskoga lanca, koji se sa Rudnika sputa u dunavsku dolinu i odatle, sa Kalemegdana, vlada irokom ravnicom ispred sebe, beogradsko mesto je bilo oduvek od velikog znaaja. Razumljivo je stoga to je bilo i rano naseljeno, i to sigurno jo u preistorisko doba. U neposrednoj blizini Beograda, u Vini, postoji jedno veliko preistorisko nalazite, iji najstariji nalasci (na kojima d-r Miloje Vasi sistematski radi itav niz godina), potiu iz vremena prelaska kamenoga doba u bronzano. Avalski rudnici sa olovom i cinobaritom bili su eksploatisani ve u bronzano doba i to, sudei po broju nalazita, u veoj meri. U ataru Ripnja, sela Popovia i Resnika utvreni su nesumnjivi ostaci preistoriske kulture, i oni pokazuju da je obim naselja bio veoma irok. U samom dananjem Beogradu nalasci iz preistoraskoga doba retki su, ali ih ima. U etvrtom veku pre Hrista nagrnuli su na Balkansko Poluostrvo Kelti, koji su doli sa severa i severozapada. Jedan deo keltskih osvajaa zadrao se u severnim oblastima Poluostrva, pa se tu ili izmeao sa starim ilirokim stanovnitvom, kao na primer u Lici i Bosanskoj Krajini, ili se ouvao kao relativno ista etnika celina. Na podruju severne Srbije, na obe obale Morave, nastanilo se keltsko pleme Skordiska. Ono je na uu Save, na bregu Kalemegdana, podiglo svoj grad, Singidunum, hotei da iskoristi prirodnu nadmonost toga poloaja. Na alost, bliih podataka o samome gradu za to vreme nemamo nigde; prve odreenije vesti dobijamo tek posle rimskoga zavojevanja. Rimljani su mogli poeti osvajanja u dananjoj Srbiji tek kad su imali u svojim rukama one pokrajine koje su sa juga ili sa zapada omoguavale dolazak do nje. Na jugu, god. 146. pre Hr., obrazovana je rimska pokrajina Maedonija i naskoro posle toga razvijaju se rimske borbe sa Skordiscima, koji se behu spustili daleko na jug. Moda pre osvajanja sa juga dananju severnu Srbiju poeli su napadati Rimljani sa zapada. Postepenim nadiranjem Rimljani su sa Primorja ili sve dublje u unutranjost, i moda ve oko god. 33. pre Hr. doprli do Dunava i Morave. Nesumnjivo je da je oko Hristova roenja cela dananja Srbija bila u rimskoj vlasti. Rimljani su na uu Save i u njegovoj blizini zatekli dva keltska grada Singidunum i Taurunum, dananji Zemun. Da je Singidunum bio svakako strateki vaniji bilo je jasno na prvi pogled. Taurunum je imao velik privredni znaaj, naroito kao stanica za dunavske lae, koje su nosile hranu iz jedne plodne doline, i kao takav on se odrao sve do naih dana; ali, nikad, ni u jednoj periodi istorije, on se nije istakao iznad Singidunuma. Singidunski tabor razvijen je relativno dockan, poto je dobio gradsko pravo tek posle cara Hadrijana (117. 138.). Njegov vojniki znaaj, prema tome, porastao je kada je dunavska linija postala glavna operaciona baza za dalje rimske akcije, za vreme velikih pothvata careva Trajana i Hadrijana. etvrta Flavijeva legija, koju je oko god. 70. osnovao car Vespazijan, premetena je na dunavsku granicu najdocnije god. 85., radi dunavskih ratova Domicijanovih. Ona je najpre bila smetena u Viminacijumu (Kostocu), glavnom mestu dunavske Srbije, a oko god. 91. premetena je u Singidunum. Spomenici

628

te legije, sa nadgrobnim i zavetnim ploama, sa grobovima i orujem, nalaze se ne samo na podruju samoga dananjega Beograda, nego i po svoj njegovoj okolini sve do Topidera. Stanovnitvo je u varoi bilo dosta meano. Na jednom zavetnom zapisu ima imena i latinskoga i grkoga i verovatno domaega porekla, a samih natpisa ima latinskih i grkih, ali prvih znatno vie. Da je stanovnitvo imalo izvestan kulturniji interes pokazuje meu ostalim i to to se u gradu nalo i stihovanih natpisa, od kojih je jedan iz jednog kupatila. Rimljani su (upozorava N. Vuli) imali obiaj da sahranjuju svoje pokojnike ukraj puta. Verovatno je da je jedan put iz Singidunuma vodio preko Bataldamije pored starog groblja i dalje Aleksandrovom ulicom. Jer na Batal-damiji naeni su olovni i kameni sarkofazi, a u Aleksandrovoj ulici nekoliko grobnica. Znaaj Singidunuma porastao je jo vie od onog doba kada je car Aurelijan, god. 271., iz stratekih razloga napustio Dakiju i kao dravnu granicu uzeo uglavnom reku Dunav. Car je izvrio i novu administrativno-vojniku podelu dotadanjih rimskih oblasti na desnoj obali Dunava. Tom prilikom Gornja Mezija dobija nove granice i jedna od njenih glavnih severozapadnih taaka postaje Singidunum. U to vreme on je podignut na stepen kolonije; kao takav pominje se prvi put god. 287. Taj poveani znaaj vidi se i po tome to je on god. 366. zborno mesto jednoga arijanskoga sabora i sedite jednoga hrianskoga arijanskoga episkopa. ak jedan car, Jovijan, roen 331., potie iz ovoga grada. Hrianska optina singidunska bila je ve poetkom IV veka dosta jaka. Da su joj sledbenici bili vrsti u svojoj veri svedoi najbolje itav niz muenika u vreme progona. U IV veku tu je bio veoma aktivan arijanski episkop Urzacije; savremenik svoga slavnoga savernika, gotskoga episkopa Vulfile, koji je za balkanske arijevske Gote dao prevod Novoga zaveta na gotskome jeziku. Teka vremena za Singidunum i za sve stanovnitvo oko Dunava nastadoe sredinom V veka, kada se na toj liniji pojavie Huni. Dunavske tvrave imale su da izdre prve napade i da otada pa sve do sredine VII veka budu stalno na udarcu varvarskim gomilama, koje su kuljale iz Azije i sa istoka Evrope u dunavsku kotlinu i u balkanske oblasti. Gradovi Sirmium (Srem, Mitrovica), Singidunum, Viminacium i drugi sainjavali su prvu liniju glavnih i prema tom najugroenijih tvrava. Njihovi gospodari menjaju se nekoliko puta, i to uvek uz vrlo opasne borbe; stanovnitvo ivi u veitom strahu i propada fiziki i materijalno; sva ta mesta u to vreme sve vie lie na vojnike tabore. U borbama izmeu Vizantije i Huna, god. 441.443., pali su pod Hune svi vaniji gradovi dunavske linije, pa i Singidunum. Posle propasti Atiline grad je osloboen, (da ponovo, krajem V veka, doe pod Sarmate. Kada je Teodorih, vo Istonih Gota, porazio Sarmate i grad povratio carevoj vlasti, naselio je tu car Anastazije germansko pleme Herula, da uva granicu. Novi graniari nisu ipak mogli da utede gradu neke neprilike koje su mu stvarali Gepidi, susedi preko Dunava i pljakai po tradiciji. Od tree desetine VI veka poinju sve ei upadi Slovena u vizantiske pokrajine. Da bi na neki nain ipak osigurao tranicu, car Justinijan podie itav niz tvrava i obnavlja sva vanija stara mesta. Meu njima je, prirodno, bio i Singidunum. Od sredine VI veka pojavljuju se na dunavskoj liniji Obri, agresivno hunsko pleme, koje brzo osvaja panonsku dolinu i ugroava naroito dva glavna mesta na severnoj granici Vizantije, Sirmium i Singidunum. Oni prave u. veliki most na Savi, negde izmeu ta dva mesta, ali nedaleko od Singidunuma. Iz vremena obarsko-vizantiskih borbi imamo dosta podataka o

629

gradu singidunskom i njegovom stanovnitvu. Zna se da su graani, kao svi ljudi na granici, iveli u velikom strahu, ali ipak ne uvek i dovoljno oprezno. Bavili su se i zemljoradnjom. Jedan izveta izrino kazuje kako su Obri jedne godine, verovatno 584., iznenada napali grad i zatekli stanovnitvo pri poljskim radovima. U gradu je bilo inae dosta bogatstva; bar su Obri bili zadovoljni ugrabljenim plenom. Jedne godine, meu drugim plenom, oni su dobili iz grada i jedan zlatan sto i neku verovatno skupocenu haljinu. U tim borbama grad je stradao ne samo materijalno; posle god. 602. o njemu se zadugo gubi svaki pomen. Bie sigurno da su ga Obri zauzeli i znatno otetili. Tek u IX veku javljaju se nove vesti o singidunskome gradu. Ali, on vie nema staro keltsko ime, nego novo, slovensko: Blgrad Beograd, koje ostaje posle i u svima tuim nazivima: kod papa Alba Bulgarica i Alba Greca, u Nemaca Wizzenburch, u Maara Nandor alba. Tada su Beograd i severoistonu Srbiju drali Bugari, koji su u to vreme i malo docnije bili na vrhuncu svoje moi. Tu, u Beogradu, oni su prihvatili jedan deo uenika irila i Metodija, koji su beali iz Panonije i Moravske od progona nemakih svetenika. Beograd se ve bio prilino razvio; pored jednoga bugarskoga namesnika tu se, u drugoj polovini IX veka, nalazio i episkop. Oblast tog episkopa bila je uglavnom u Mavi i Podrinju do Rudnika, a na istoku jedva da je prelazila liniju AvalaKosmaj. Tako bar verovatno izlazi iz povelje cara Vasilija II iz god. 1020., kada je odreivao eparhije koje pripadaju ohridskoj arhiepiskopiji. Prema izvetaju Konstantina Porfirogenita, u X veku jo se nalazilo u Beogradu neto tragova starih rimskih graevina; tako se naroito pominje jedna kula Konstantina Velikoga. Od XI veka Dunav postaje granina reka izmeu Vizantije i Maarske i stoga Beograd i Branievo dobivaju naroit znaaj kao glavna mesta i utvrde na dravnoj mei. Prema Beogradu Maari su sa planom utvrivali Zemun. Za vreme prvoga krstakog pohoda, god. 1096., Zemun je grdno postradao od krstaa, neto krivicom svojih na plen gotovih graana, a neto zbog nedisciplinovanosti krstakih eta. Opameeni zemunskom nesreom, Beograani su bili ovoga puta oprezniji i proli su neto bolje. Beograd je vie stradao tokom XII veka, kad su zapoeli ratovi izmeu Vizantije i ojaale Maarske, koja je teila da se uvrsti na Balkanu. God. 1124. maarski kralj Stevan II, osvojivi Beograd, sruio je njegove bedeme i sa tim materijalom podizao i utvrivao Zemun. Car Manojlo uspeo je da obnovi grad delomice tim istim materijalom tek trideset godina docnije. Od toga vremena Beograd se uopte poinje da die. Jedan istoni putnik, Idrizi, opisuje ga, oko god. 1153., kao varo cvatuu i dobro naseljenu. Ima i drugih vesti koje govore o napretku grada. Ovo dizanje Beograda bilo je dobrim delom na tetu Zemuna. Ratovanje je u to vreme zavreno pobedom Vizantije; sam car Manojlo god. 1164. lino je naredio da se juria na zemunski grad i da se, kad je bio pokoren, unizi na oigled Beogradu. Posle smrti cara Manojla udrueni Maari i Srbi, koje je vodio Stevan Nemanja, poee energinu ofanzivu protiv Grka. Meu prvim gradovima koje je carevina izgubila bio je Beograd. Maari su mrsku tvravu na granici opustoili i znatno otetili. Kada su god. 1189. stigli do Beograda delovi krstakih eta cara Fridriha Barbarose nali su grad upola razoren. Vizantiski car Isak uspeo je da Beograd povrati Vizantiji za izvesno vreme i god. 1190. lino je doao u nj, da uvrsti mir i veze sa susednim Maarima. Ali, kada je, posle etrnaest godina, 1204., srueno Vizantisko, a osnovano Latinsko Carstvo u Carigradu, Beograd je za uvek ostao izgubljen za grku vlast. Ve pre toga datuma on je pao u maarske ruke i ostao u njihovoj vlasti, sa kraim prekidima, kada su ga drali ponovo Bugari, sve do pred kraj XIII veka.

630

Srbi su dobili Beograd tek 1284. godine. Ustupio ga je maarski kralj Ladislav IV svome zetu, kralju Dragutinu, kao vazalu, poto je ovaj napustio presto u Rakoj. Kralj Dragutin je napravio Beograd svojom prestonicom. U tome slavnome gradu, kako veli savremeni knjievni episkop Danilo, nalazila se u velikoj sabornoj mitropolitskoj crkvi jedna udotvorna slika Bogorodiina. Po Dragutinovoj smrti ( god. 1316.) kralj Milutin je, zbacivi svoga bratia Vladislava, uzeo sam Dragutinovu oblast, ali je nije mogao svu zadrati. God. 1319. uzeli su Maari Beograd i zapalili ga, pa ga potom i zadrali. Verovatno je da ga je jedno vreme, posle Milutinove smrti, drao Dragutinov sin Vladislav, koji je, pomagan od Maara, iz severne Srbije pokuavao da se doepa prestola u Rakoj. Za Duanova vremena vodile su se u nekoliko mahova borbe sa Maarima za posed Mave i Beograda. U tome kraju Duan je, uglavnom, bivao vie u defanzivi i Maari su, zahvaljujui naroito energiji svoga najznamenitijega vladara, Lajoa Velikoga, uspeli da se odre na desnoj strani Save i Dunava, izuzimajui jedno kratko vreme na kraju Duanove vlade. Po carevoj smrti, Maari su iskoristili slabost Duanova naslednika i srpske unutarnje krize i uvrstili su se u severnoj Srbiji. Od god. 1359. Beograd je bio ponovo u njihovoj vlasti, i oni su ga odrali, sa privremenim neuspesima, i za vreme opasnih kriza po Lajoevoj smrti. Srbi su dobili Beograd ponovo na poetku XV veka, kada se despot Stevan, posle turskoga poraza kod Angore (god. 1402.), reio da izmeni svoju dotadanju politiku i da prizna maarsku vrhovnu vlast. Biograf despotov, ueni Konstantin Filozof, slikovito opisuje Beograd u to vreme kao glavni grad pokosovske Srbije. Varo je bila dobro naseljena, puna zgrada, sa mnogo prometa. Sav grad bio je opasan rovovima i imao je dvostruke bedeme. Sa severne strane bee pristanite za privatne lae, a neto dalje za dravne. Despotov dvor imao je pred sobom veliku kulu, slinu samom domu Davidovu, podignutu na naroito izabranu mestu, paljivo graenu i sa posebnim rovom. Kada se pree ta kula, ulazilo se u riznice. Izmeu te i druge kule nalazio se visok stup (pirg), koji se vidi kao neko vanredno udo sa svih dalekih predela, i koji je, verovatno, sluio kao osmatranica. Na zapadnoj strani nalazio se i despotov dom. Iz tih kula i dvorova despot je mogao sii do pristanita kao tajnim putem. Gornji grad imao je na etiri strane vrata, a peta su vodila u unutarnji grad. Vrata prema istoku i jugu imala su kule i mostove na lancima; na zapad su vodila mala vrata, isto sa mostom; a na severnoj strani mala su vrata vodila u donji grad prema vodi. I vrata to su vodila u kule imala su rov i most na lancima. Crkva velika bila je na istonoj strani grada, posveena Uspeniju Bogorodiinome, sa raznim lepim sadovima. Tu je bilo i sedite mitropolita sa njegovim dvorom. Despot je podigao i jednu crkvu za sahranjivanje episkopa; zatim bolnicu za strance i u njoj crkvu Sv. Nikole. Da bi podigao Beograd despot ga, po obiaju maarskih kraljeva, napravi slobodnim gradom i njegove trgovce oslobodi carine, pa izradi uz to i povlastice od maarskoga kralja i susednih lokalnih vlasti. Usled svega toga Beograd doista procveta i posta varo velikoga znaaja. Po despotovoj smrti ( god. 1427.), Beograd je, prema ranijem ugovoru, morao biti vraen Maarima. Prema opisu Bertrandona de la Brokijera, koji je proao Srbijom na svom putu 1432. 1433. godine, Beograd je pravio lep utisak. Na spoju dvaju reka grad se nalazi na visini i sa tri strane teko je dostupan, na etvrtoj, prema zemlji, pristup do rovova vrlo je lak. Sa te strane ima srpsko selo, od grada u daljini jednog strelometa, od reke Dunava do reke Save. Ovo mesto je veoma lepo i jako izrino naglaava Brokijer. Od njegovih pet utvrenja tri su na visu, a dva kod vode. I jedno od

631

donjih utvreno je protiv drugoga donjet, u kojem se nalazi malo pristanite za 15 ili 20 galija za uvanje dve kule vezane lancem. U gradu je bilo mesta za pet do est hiljada konjanika. U sam grad Srbi nisu imali pristupa, sem u jednu od donjih tvrava na Savi, i to stoga to je despot ura vodio politiku tako da se ne zameri ni Turcima ni Maarima, pa mu nisu mnogo verovali ni jedni ni drugi. Da bi u Beogradu to vie pojaao maarski elemenat, pozivao je kralj Sigismund maarske varoke optine da tamo upuuju svoje ljude, naroito zanatlije. Dubrovaka trgovaka kolonija postojala je u Beogradu jo od ranije, koristei se povlasticama despota Stevana i svojih maarskih vrhovnih gospodara. Nagli razvoj Beograda ometala su turska osvajanja. Aktivni sultan Murat II hteo je da presee sve veze izmeu Srbije i Maarske i hteo je to pre da se doepa Beograda. Napad turski na nj, izveden god. 1440., sa kopna i sa Dunava, nije imao uspeha, isto kao ni estomesena uporna opsada. Naputajui grad, sultan je ipak poruio Maarima: neka im se kralj ne vara, jer Turci moraju dobiti Beograd, i oni e ga dobiti pre ili posle. Kada je na turski presto doao Mehmed II, osvaja Carigrada, turska ekspanzija uzela je nesluene razmere. Pod njegovim udarcima palo je definitivno nekoliko starih drava, a meu njima i oslabela despotovina. Beograd su Maari drali sa velikom odlunou. Kada je velika turska vojska god. 1456. pola na nj, odbranu grada organizovao je Mihajlo Silai (Svilojevi), a odmah se za akciju spremio i najsilniji ovek tadanje Ugarske, njen glavni vojskovo Janko Hunjadi. Protiv Beograda sultan je upotrebio za ono doba ogromnu artiljeriju i velike opsadne maine za bacanje kamena. Vojsku je pratilo i na 200 laa, koje su presecale vezu sa Ugarskom i pomagale vojne operacije sa reka. Silnu armiju vodio je sam sultan. U otsudne asove stie u pomo Beogradu vojska krstaa, koje je vodio Hunjadi, a oduevljavao sv. Ivan Kapistran. Hrianska flota, noena maticom Dunava, probila je 14. jula red turskih laa i, pomognuta od beogradskih, veinom srpskih, ajkaa pobedila je tursku flotu u ogorenoj i dugoj borbi. Posle sedam dana izveli su Turci glavni juri na Beograd. Varo je jo istoga dana pala u njihove ruke, a jedan deo janiara bee prodro i u sam grad. Nonim juriem odbiju branioci napadae iz grada, a sutradan povrate i samu varo i jurie na turska utvrenja. Turci su spasli svoj tabor, ali su odmah posle toga poeli otstupanje sa ranjenim sultanom. Ova hrianska pobeda pronela je glas Beograda kroz zapadnu i srednju Evropu; sa tim u vezi Beograd je oglaavan kao klju Ugarske i prvi bedem hrianske Evrope. Meutim, ova pobeda je gradu donela i velikih nevolja. Sem toga to je varo stradala od bombardovanja, u njoj se, zbog mnogih leeva, rave vode i nehigijenskih prilika pojavilo i nekoliko opasnih zaraza. Najstranija je bila kuga. Od nje pomre mnogo naroda i oba slavna branitelja Beograda, Hunjadi i Kapistran. Posle toga dooe na red i lina obraunavanja. Na oigled maarskoga kralja ubijen je u Beogradu od Hunjadijeve stranke kraljev ujak, a zet despota ura, grof Ulrih Celjski, 9. novembra god. 1456., to, naravno, dade povoda novim krizama. U to vreme ee se pominje grad rnov, koji su Turci zvali Havala i Avala. Pria se da su ga Turci sagradili posle prvog osvojenja Srbije, god. 1442., da bi odatle mogli pratiti kretanja iz Beograda. Od god. 1458. grad je stalno u turskim rukama. Odatle oni ne samo straare prema Beogradu, nego prave i este ispade ometajui promet sa gradom. Jedan napad erdeljskoga vojvode Jovana Zapolje na taj grad odbijen je god. 1515. sa znatnim maarskim gubicima. Beograd se drao nekih ezdeset godina posle propasti Srbije. Poneseni svojim uspesima, iskoriavajui pometenost i sitniarstvo u srednjoevropskim hrianskim

632

redovima, Turci su god. 1521. nasrnuli ponovo na Beograd i zauzeli ga 28. avgusta. Osvojivi ga, Turci su jedan deo njegova pravoslavnoga stanovnitva silom iselili i uputili u Carigrad. Tamo je osnovana izmeu Zlatnih n Silivriskih Vrata nova Beligrad-mahala, u kojoj su se nastanili novi naseljenici. Oni su poneli se sobom iz Beograda i uvenu, od Danila pominjanu, Bogorodiinu ikonu, moti sv. Petke i jo neke druge svetinje. Od beogradskih iseljenika podignuto je i selo Beograd iza Bujukdera. Stanovnici toga naselja bili su osloboeni od plaanja poreza pod uslovom da se brinu s pijaoj vodi za varo i za bosforoka sela. Osim istoga imena (veli St. Novakovi) nita drugo ne opominje na poreklo i na postanje ovoga sela. U Beligrad-mahali podigli su iseljenici. po seanju na svoju staru crkvu, novi hram Uspeniju Sv. Bogorodice. U tome hramu nalazila se, a moda postoji jo i sada, jedna ikona sv. Nikole sa slovenskim natpisom. Po osvojenju Beograda Turci su odmah pregli da pojaaju njegova utvrenja. Trebalo im je da Beograd bude vana operaciona baza za dalje akcije, a po potrebi i tvrava, koja bi zaustavljala put neprijatelju. U nj je odmah, istina za kratko vreme, premeteno sedite sandak-bega, koje se dotle nalazilo u Smederevu. Ta biser-tvrava, kako je zove turski putopisac Evlija elebija, imala je devet platna zidova. Na uglovima je imala 116 kula, a u zidovima 5060 proreza za puke. U donjoj tvravi nalazilo se u XVII veku 400 kua i 5 damija, a pored toga jedno kupatilo i kovnica. U gornjem gradu je bilo samo 200 kua. Sa ugla Sahat-kule i kapije silazilo se kroz donju ariju i kazandiske ulice u donju tvravu, a sa iste kapije dolazilo se i na Savu. U tome gradu nalazila se damija cara Sulejmana, pokrivena plavim olovom, veoma lepa, sa jednim tako vitkim minaretom kao da je inima sagraeno. Priaju da se neimar te damije, Sinan, naroito hvalio svojim delom: Neka drugi sagrade tako vitko munare, ako mogu, i od drveta. Ispred tvrave bio je At-pazar, trg za konje, verovatno dananji mali Kalemegdan. Jedno od najtvrih utvrenja bee zapadno, unutarnje, zvano Narin, kvadratno, sa dvostrukim rovom i zidano od najtvrega kamena. Tu je bio za vreme opsade ieprocenjivi bunar; inae u gradu se nalazila i jedna esma. Pred Narinom i njegovom dvostrukom gvozdenom kapijom stojao je most na lanicima. Obiaj je da se svakoga jutra, pri sputanju ovoga mosta, dri molitva za sultana Sulejmana i zakolje po jedan ovan, koji se vojnicima podeli. Narinsko utvrenje branilo je pet jakih okruglih kula. Sem toga, postojalo je jo pet kula, meu kojima se Neboja pominje kao velika. Na njoj se nalazilo i zvono za uzbunu. Zanimljivo je da je Neboja bila u narodu najpoznatija; A. Vrani sa svoga puta iz god. 1553. izrino kazuje da nju narod najvie spominje. Inae, tui pisci i putnici XVI i XVII veka nisu nalazili da je beogradska tvrava prvoklasno opremljena. Pomenuti Vrani, na primer, nalazi, da tvrava nit je velika, nit je znamenita graevina. Drugi, kao Pigafeta, god. 1567., nalaze da su zidine tvrave vrlo dobre, ali da jarak kojim su opasane nije dosta utvren. Sama varo inila je lep utisak. Grupisana oko Kalemegdana, sa dve iroke reke, sa puno bata i zelenila, iz kojeg su se dizala vita minareta, i sa bogatom umom u pozadini, bila je ivopisna. Putnici, kao Beneti iz god. 1688., hvale ak i lepe ulice Beograda, duge, iroke i prave. Drugi jedan, Morozini, nalazi da su kue mnogo komodne, ali da vazduh nije u gradu dobar zbog barutina koje ine njegove reke. Varo je bila puna damija; Moroziki ih god. 1675. pominje 34, a po Evliji elebiji bilo ih je mnogo vie. Hvalila se najvie damija Mehmed-paina, podignuta god. 1547. Od drugih zgrada turskoga vremena isticao se karavan-seraj sa bezistanom Mehmed-pae

633

Sokolovia, velika zgrada na dva sprata, sa 160 odaklija. Za taj svoj bezistan pria se da je Sokolovi dao sruiti tri crkve i sinagogu. U ariji, navodi elebija, bilo je 3700 duana. Varo je imala sedam javnih kupatila i mnogo privatnih, po kuama. Sem muslimana u Beogradu je, izvan tvrave, ivelo i radilo mnogo Srba, Jermena i Jevreja. Dubrovaka kolonija bila je velika, a glavne radnje njenih trgovaca nalazile su se u dananjoj ulici Kralja Petra, koja se sve do god. 1904. zvala Dubrovakom. U Beogradu je Dubrovanin Trojan Gunduli preuzeo tampariju kneza Radie Dmitrovia i tampao u njoj god. 1552. jedno evanelje. Dubrovani su bili povlaeni trgovci, i u Beogradu im nije ilo loe; ali, tuili su se da im se prave smetnje u verskim stvarima. Jedan putnik zabeleio je da se njihova crkva nalazi skrivena pod zemljom, iz straha od turskih progona. Nema sumnje, Turci nisu bili uvek predusretljivi prema inovercima, ali, nije taan navod kako im nisu dozvoljavali da vre bogosluenje u svojim hramovma. U Beogradu je, zna se, pod Turcima postojao jedan aktivan franjevaki manastir, a i pravoslavni su imali svoju crkvu Sv. Arhangela Mihaila. Uostalom, lep dokaz o toleranciji je i postojanje pomenute Trojanove tamparije. U izvesnim prilikama, zbog ratova sa hrianima, kada bi borbe dobile i verski karakter, dogaale su se, prirodno, i mnoge surovosti i nasilja. Takvo je, primera radi, spaljivanje tela sv. Save na Vraaru. Opadanje Beograda poinje sa opadanjem turske sile u Srednjoj Evropi. Kada su Turci god. 1683. bili potisnuti od Bea i kada je posle toga poelo njihovo naglo povlaenje iz Maarske, Beograd je, posle vie od dvesta godina, postao ponovo mesto borbi. Za vreme austriskoga prodiranja na kraju XVII veka Beograd je jedno vreme (od septembra god. 1688. do oktobra god. 1690.) doao pod vlast esarevaca. Tu se god. 1690. zadrao veliki zbeg Srba, sa patrijarhom Arsenijem III Crnojeviem. Posle Karlovakoga mira, god. 1699. Beograd je postao glavna pogranina tvrava Turske prema Austriji i predmet estih napada. U XVIII veku oko njega se nekoliko puta vode glavne borbe. Avgusta god. 1717., posle jedne sjajne pobede nad Turcima, uao je u Beograd austriski zapovednik, princ Evgen Savojski. Austrijanci su drali grad sve do god. 1740. godine, odnosno do svog poraza u Srbiji tokom rata od god. 1737. do god. 1739. Za to vreme Austrijanci su ivo radili da uvrste svoju vlast u Srbiji i da specijalno od Beograda naprave snanu bazu za sve budue akcije bilo u napadu bilo u odbrani. Od god. 1723. do god. 1736. beogradska tvrava je sva obnovljena, veim delom podignuta po sasvim novim planovima, i udeena kao tvrava apsolutne vrednosti. Planove je izradio, u sporazumu sa princom Evgenom, vajcarac Nikola Doksat, uven kao majstor u tome poslu, a po sistemu marala Vobana onako kako su onda graeni svi uveniji gradovi u Francuskoj, u Nemakoj i u Austriji. Pored samoga grada, koji su Austrijanci sasvim preudesili, utvrena je i regulisana i sama varo. Bastionisani front sa anevima i bedemima (izlae T. Stefanovi-Vilovski) poinjao je na Savi, a svravao je na Dunavu ... Dole na Savi, otprilike tamo gde je sada carinarnica, stojala je takozvana Petrovaradinska kapija, koja je odravala vezu sa pontonskom uprijom. Ova uprija, koja je bila najpre privremena, pa je tek docnije graena od solidnijeg materijala, posredovala je saobraaj izmeu Beograda i Zemuna. Otuda je fortifikaciona linija ila na abaku kapiju, koja je bila dole na Savi, a odavde preko docnije Varo-kapije sadanjim Topliinim i Obilievim vencem ka Stambol-kapiji, pred spomenikom kneza Mihaila pa, dalje u pravcu Pozorine ulice, do Vidin-kapije, kojoj su cesarevci nadenuli ime Kaiserthor, ila je fortifikaciona linija koso ka dananjoj Jaliji i svravala se u dunavskoj

634

dolini kod Temivarske kapije, kroz koju je vodio put u Vinjicu. Izvan utvrda nalazila se Srpska varo, koja je hvatala od Savamalske ulice do topiderskoga druma. Od palilulske pijace do Trkalita bila je nemaka naseobina Karlstal, koja je krtena imenom carevim, a koju su naselili veim delom doljaci iz nemakoga Pfalca. Izmeu srpskoga i nemakoga naselja nalazila se samo jedna bolnica. Prema Dunavu, pored Vidin-kapije do vinjikoga puta, bila je Nemaka varo, u kojoj su stanovali iskljuivo nemaki stanovnici koji su imali naroitu optinu sa naroitim magistratom i kmetom na elu. God. 1729. izdana je naredba da se pokraj grada i pored Dunava podigne esplanada za etnju i da kue na esplanadi ne smeju biti vie od jednoga kata, kako svojom visinom ne bi zaklanjale izgled ostalim kuama. Na mestu gde je dananja saborna crkva nalazila se stara pravoslavna crkva, koju su poeli zidati god. 1726. U Beogradu je, za vreme austriske okupacije, bilo est katolikih crkava i jedna latinska kola. Od god. 1726. nalazio se u gradu i katoliki episkop, ija je rezidencija inae bila odreena u Smederevu. Iz toga vremena je sve do danas ostao na Dorolu trag staroga guvernerova doma, koji se zove Pirinana, po dvoru princa Aleksandra Virtemberkoga, pretsednika administracije u Srbiji od god. 1720. do god. 1733. U jednoj pesmi iz toga vremena pominje se prinev dvor ovako: Kamo dvori lepo molovati, Iznutra i izvan ispisati? Plemeniti dvori principovi, Koji jesu sada vezirovi. Koliko je u godini dana Toliko je na njima okana! Pred svoj odlazak iz Beograda Austrijanci su po ugovoru o miru poruili spoljna varoka utvrenja i time znatno izmenili izgled grada. Sam grad ostao je uglavnom neizmenjen bitno sve do pre nekoliko godina, kada je poela nova, ne uvek i uspela, obnova njegova. Tree osvajanje Beograda od strane Austrijanaca bilo je za vreme Koine Krajine. Polaui mnogo na to da grad i tvravu dobiju u svoje ruke, Austrijanci su god. 1787. bezuspeno pokuavali da ga osvoje prepadom i pre same objave rata. Posle su ga uzeli, nakon raznih obrta sree, tek u oktobru god. 1789., da ga definitivno vrate Turskoj po odredbi Svitovskoga mira (god. 1791.). Zbog tih ratova grad je, prirodno, stradao mnogo, stanovnitvo se sklanjalo, a trgovina i promet opali su u velikoj meri. U to vreme Beograd je dobio potpuno karakter tvravne varoi, u kojoj je prevlaivala vojska i njeni interesi. Graansko stanovnitvo podnosi velike terete i ima mnogo nezgoda sa vojnikim licima, koja nemaju, u doba optega opadanja Turske, dovoljno discipline, ponosa i za normalan trgovaki ivot bezuslovno potrebnih obzira. Turska varo i grad ve od XVII veka vae kao neuredni i prljavi, a od druge polovine XVIII veka to opadanje postaje sve bre. Na Beograd su srpski ustanici pod Karaorem krenuli ve odmah s prolea god. 1804.; ali, tada ga nisu mogli zauzeti. Ozbiljne pripreme da se zauzme glavni grad Beogradskoga paaluka poele su tek god. 1806. U maju mesecu te godine vodile su se otre arke oko grada, koji su uvale jake srpske ete, da bi spreile dovoz hrane i prilazak kakve pomoi. Glavni napad na grad izveden je, meutim, tek u jesen. Uoi dana

635

Sv. Andrije prodrli su Srbi kroz savsku i Stambol-kapiju i 30. novembra zauzeli celu beogradsku varo. Glavni vo na Stambol-kapiji (blizu dananjega Ruskoga cara), Vasa arapi, bio je tom prilikom teko ranjen i umro je posle kratkog vremena. Turci su se povukli u sam grad; ali, uskoro su bili prisiljeni na predaju. Trei dan Boia, 27. decembra, ula je srpska vojska u beogradsku tvravu kao potpun pobednik. Beograd su Srbi drali sve do katastrofe god. 1813. U drugom ustanku od god. 1815. Beograd je ostavljen na miru. Knez Milo nije eleo da osvajanjem vezirskoga grada vrea osetljivost Turske. Ali, naseljavanje srpskoga elementa u grad poelo je odmah, poto se videlo da je knez Milo naao naina da se trajnije sporazume sa Turcima. Knez Milo je sa planom iao za tim da Beogradu u to kraem vremenu da srpski i hrianski karakter. U dananju Palilulu doveo je naseljenike iz nikoga i leskovakoga kraja, a Savamalu je prosto digao. On je dopustio da se probije anac, koji je postojao oko varoi od Save do Dunava; iselio je odatle sve one koji su tamo bili stvorili neku vrstu Jatagan mahale; on je, poto je sve ostatke bednih starijih naselja sravnio sa zemljom, izdao naredbu da se u taj kraj nasele vii inovnici i bolji trgovci. Tu je knez naredio da se podignu i sva vanija dravna zdanja. Knez se bio ak reio da tu podigne i svoj dvor. Staro ministarstvo finansija imalo je prvobitno da bude kneev konak. Staro beogradsko varo-ko groblje, koje se nalazilo ranije u dananjoj Brankovoj ulici, prestalo je da se upotrebljava, poto je knez god. 1832. podigao crkvu Sv. Marka i odredio da se groblje tamo prenese. Ve od tridesetih godina javile su se tenje da se u Beograd prenese kneevsko sedite. Knez Milo je dotle iveo obino u Kragujevcu, u srcu umadije, nemajui vere u Beograd, gde se nalazio turski vezir u tvrdome gradu, okruen vojskom i topovima. Po Miloevom odlasku iz Srbije, knez Mihailo i posle knez Aleksandar sve su ee i stalnije u Beogradu, gde se nalaze i pretstavnici velikih sila. Varo je sve vie postajala srpska, a vezir i Turci drali su se samo grada. etrdesetih godina XIX veka na mestu dananjega Zelenoga venca bila je jedna velika bara. Gazda jedne mehane, koja se nalazila na kraju te bare, snabdevao je svoju radnju pivom tako to je burad u jednom malom unu prevozio sa jednog kraja na drugi. Godine 1853. poeli su tu zidati narodno pozorite; ali, zbog vode moralo se odustati od te gradnje. Terazije su dobile ime po terazijama za merenje vode iz vodovoda, koje su stojale blizu dananjega Ruskoga cara. U dananjoj Fraikopanovoj i susednim ulicama optina je besplatno ustupala graanima zemljite, traei od njih da ga samo ograde. Sve do sredine XIX veka kraj oko dananjega Dvora bio je gotovo sasvim prazan, a jo ezdesetih godina ilo se kod Slavije u lov na divlje patke. Varo se osetno i brzo razvijala. God. 1835. prenesena je u Beograd dravna tamparija iz Kragujevca; god. 1836. otvorena je tu klirikalna kola, odnosno bogoslovija; god. 1837. udareni su temelji novoj crkvi; god. 1839. javlja se vojna kola; god. 1839. poinje prva beogradska gimnazija, a god. 1841. Licej; god. 1841. preseljeno je u Beograd Narodno pozorite. U njemu se kasnije osniva Narodna biblioteka, Muzej, itaonica, Ueno drutvo i mnoge druge ustanove. Sredinom XIX veka Beograd je postao nesumnjivo duhovno sredite Srbije i glavno srpsko mesto uopte. Vodovod u Beogradu ranije nije postojao. Za pijau vodu graene su esme i bunari, a za druge potrebe sluila je kinica. Naroite sakadije vukle su na kolima u buradima savsku vodu za pranje. Gostionica nije bilo ove do god. 1837., nego su mesto njih sluili hanovi i mehane, ija se istoa nije mogla pohvaliti. God. 1823. preao je u

636

Beograd prvi pekar iz Zemuna za lepe belo pecivo, a god. 1834. poelo je prvi put da se javio toi pivo. Godine 1830. otvorena je prva apoteka u Beogradu, ali ne i prva u Srbiji, a god. 1836. proradila je vojna bolnica. Od god. 1841. javljaju se u Beogradu prve diplomirane babice sa strane, a god. 1847. prvi zubni lekar. Malo potom, god. 1851., otvoreno je prvo parno kupatilo u Savamali. Beograd se postepeno puni novim elementom i gubi sve vie dotadanji karakter istonjakoga grada. Njegov razvoj nije odvie brz, ali je ipak uzeo toliko maha da se stari i novi narataji susreu gotovo kao dva veka. Sterijina komedija Beograd nekad i sad ouvala je, u tome pogledu, jednu malo jae podvuenu, ali ustvari vernu sliku toga procesa. Napredovanje i kultivisanje Beograda ubrzano je naroito posle osloboenja od Turaka. Bilo je nezgodno da u jednom gradu postoje dve vlasti, srpska i turska; jedna za asker i grad, a druga za graane i srpsku varo. Nezgoda je bila utoliko vea to se te dve vlasti nisu trpele, to su postojale jo svee tradicije nedavnih borbi i to je jedna vlast oseala da je potisnuta od druge i da se ljubomorno mora uvati bar ostatak prestia. Tu su se iz malih sporova lako mogli razviti opasni sukobi. Tako je i bilo. Iz jedne male svae na ukur-esmi, danas gotovo zaboravljenoj, koja se dogodila 3. juna 1862., razvila se itava jedna diplomatska afera, poto su Turci 5. juna bili poeli bombardovati grad. Posredovanje stranih konzula spreilo je vee krvoprolie, ali je ovaj dogaaj bio povod da se uopte krene pitanje turskih garnizona u srpskim gradovima, a posebno u Beogradu. Posle raznih diplomatskih pregovora uspelo je najzad knezu Mihailu, koji je to pitanje uporno drao na dnevnom redu, da u njemu postigne eljeni uspeh. Porta je predala njemu, toboe na uvanje, tvrde gradove u Srbiji, a meu njima i Beograd. Na dan 6. aprila god. 1867., na Kalemegdanu, proitan je sultanov ferman o tome ustupanju, a u gradu su predani knezu Mihailu kljuevi od tvrave. Na gradskim bedemima zaleprala se pored turske i srpska zastava. Posle toga Beograd se poeo naglo da razvija i taj bi razvoj bio svakako jo i bri i svestraniji, da nisu prema njemu bile uperene austriske baterije i pripravljeni ratni monitori. U strahovitome Svetskome ratu Beograd su dvaput zauzimale neprijateljske armije (god. 1914. i god. 1915.-1918.), i on je stradao kao malo koja druga varo. Ali, zato je krajem god. 1918. sa au doekao da se ispred njega valjaju dve carske krune. Njegov triumf bio je jo vei na dan 1. decembra god. 1918., kada se na njegovom tlu proglasilo ujedinjenje narodno. Od toga dana Beograd je dobio novi znaaj i novi polet. Njegovo stanovnitvo je od 1919.1932. brojno vie nego podvostrueno, a njegov spoljni vid menja se iz dana u dan. On sve vie postaje grad svetskoga izgleda, u neem ak na tetu svoje originalnosti i svoga intimnog starog karaktera.

XXV. VIDOVDANSKI USTAV.

1. Prva vlada jugoslovenske drave. 2. Problemi unutranje politike. 3. Hrvatsko pitanje. 4. Vidovdanski ustav. 5. Smrt kraljeva Petra i Nikole. 6. Zagrebaki kongres. 7. Stjepan Radi. 8. Nikola Pai. 9. Vlada Velje Vukievia. 10. Reim od 6. januara 1929. Tri nedelje posle proglasa ujedinjenja obrazovana je prva zajednika vlada Srba, Hrvata i Slovenaca. Ona je bila koncentraciona; u nju su uli pretstavnici ovih naih stranaka, svih plemena i sve tri glavne vere u zemlji. Da bi se to moglo izvesti, radi to

637

povoljnijega utiska u narodu, vladu je trebalo proiriti znatno vie nego to se u prvi mah zamiljalo. U nju je ulo 20 lanova, od kojih su 18 bili resorni ministri. Tako je od prvog dana, pristankom svih, proiren krut zajednikih poslova i uinjen jedan znatan korak ka centralizaciji vlasti, mada su zadrane dotle postojee pokrajinske vlade sa njihovim uim kompetencijama. Za pretsednika vlade nije doao Nikola Pai, koji je ispoetka bio izabran za to mesto, kao vo najjae stranke u Srbiji i dotadanji ef vlade, nego njegov partiski drug Stojan Proti, a Pai je odreen za pretsednika jugoslovenske delegacije za pregovore o miru. Prve odluke nove vlade donesene su, radi izjednaenja najvidnijih razlika, a prema odredbama Krfskoga pakta, u ovim stvarima: uvedena je nova, zajednika, dravna zastava (plavo-belo-crvena), zajedniki grb, kombinovan iz grbova sva tri plemena Jugoslavije, i uveden je novi kalendar. Stoga su u ovoj glavi nae istorije svi datumi uneti, ne kao u ostalom delu knjige, po starom, nego po novom stilu. Odluke koje su o aktu ujedinjenja stvorene u Beogradu nisu imali da ratifikuju plenumi ni srbijanske Narodne skuptine ni Narodnoga vea; one su samo uzete na znanje. Posle ujedinjenja, od 1. decembra god. 1918., plenum Narodnoga vea nije se uopte vie ni sastajao; njegovo pretsednitvo objavilo je jednim saoptenjem da je objavom ujedinjelja prestala funkcija Narodnoga vea kao vrhovne suverene vlasti drave Srba, Hrvata i Slovenaca na teritoriju bive Austro-Ugarske. Posle obrazovanja prve zajednike vlade 20. decembra rasputeni su svi mesni odbori Narodnoga vea, a lanovi plenuma Narodnoga vea, sa poveanim brojem pretstavnika iz raznih oblasti, postali su lanovi Privremenoga narodnoga pretstavnitva, koje se sa pretstavnicima srbijanske Narodne skuptine, sa delegatima crnogorske podgorike skuptine i sa pretstavnicima Vojvodine sastalo u Beogradu na rad 1. marta god. 1919. Ove odluke primljene su sve u narodu bez pogovora; jedino je u Zagrebu momad iz dva biva austriska puka, u svemu oko 1200 ljudi, 5. decembra god. 1918. na Jelaievom trgu, pokuala da protestuje i proglasi republiku, ali su je suzbili hrvatski sokoli i dalmatinski mornari pod vostvom d-ra Grge Anelinovia. Ideju republike, koju su u izvesnim hrvatskim krajevima prihvatili ponajvie bivi frankovaki elementi, irili su naroito komunisti, na koje je neposredno delovao primer boljevike Rusije i koji su ponajvie i dolazili iz nje, gde su proveli po koju godinu, doavi tamo kao vojni zarobljenici ili prebegavi iz redova austriske vojske. U Evropi je tokom god. 1917.1918. stvoreno vie republika; Romanovi, Habzburzi i Hoencolerni izgubili su tada svoje prestole. Od slovenskih zemalja postadoe republikama, sem Rusije, i novooivela eka i Poljska. Kod Srba, meutim, republikanski pokret nije mogao da nae veega odziva; njihova narodna dinastija Karaorevia delila je sa narodom do kraja sve dane veliine i pada, slave i nevolje. Sve pobednike drave, koje su bile monarhije, zadrale su taj oblik vladavine i posle rata. U kralju Petru odavno su, godinama, ovi potiteni Srbi iz zemalja bive Austro-Ugarske Monarhije gledali sa enjom svoga buduega osloboditelja; pod njegovom vladom pune narodne slobode postigla je Srbija ovoj najlepi razmah snage i izvrila s uspehom svoj istoriski poziv. Za vreme rata kroz najzabaenije nae krajeve pronosilo se njegovo, od neprijatelja rueno, ime kao neka narodna svetinja. Isto tako veliku popularnost uivao je i njegov sin, regent Aleksandar, koji je kao mlad ovek proao sva teka ratna iskuenja i koji svoju sudbinu nije razdvajao od sudbine srpskih vojnika. Stoga su ovi Srbi i sve srpske politike stranke u zemljama koje su bile pod austro-ugarskom vlau ne samo odluno zastupale ujedinjenje pod dinastijom Karaorevia, nego su u mnogim oblastima bili ak spremni da odbace i samu misao

638

ujedinjenja ako bi koje drugo nae pleme pravilo pitanje o svom pristanku na taj oblik vladavine u dravi. Prvi sukobi izmeu Srba i Hrvata posle rata javili su se u irokim masama ba na tom pitanju. Dok su hrvatski intelektualci, sa Trumbiem na elu, primali bez diskusije monarhiju u Jugoslaviji a neotstupno traili federaciju, dotle je velik deo puka, pod vostvom govorljivoga, bistroga i naitanoga, ali nesreenoga i svima uticajima podlonoga i u ovima pitanjima naela i taktike neverovatno nestalnoga Stjepana Radia, kao glavno pitanje postavljao republikansko ureenje drave i to uneo i u sam naziv svoje stranke (Hrvatska seljaka republikanska stranka). Srbi su nalazili da to isticanje republikanstva nije toliko stvar uverenja koliko otpora protiv zajednike drave; republikanska ideja nije dotad u hrvatskoj prolosti i u hrvatskom drutvu imala nikakva znaaja niti se ikad uopte postavljala; ta vie, sve do sloma Austro-Ugarske nigde se vie nije naglaavala odanost prestolu i dinastiji, niti su se interesi nacije vie i ee vezali za dvor i dvorsku politiku nego to je bio ba sluaj kod jednog dela Hrvata. Dranje Hrvata bilo je u izvesnom pravcu dosta udnovato. Nigde nije vie misao o narodnome jedinstvu zastupana i teoriski i stvarno nego to je u njihovoj knjievnosti i nauci. Najbolji ljudi hrvatski izjanjavali su se u tome smislu i stvarali ustanove da pospee razvoj narodne misli u tome pravcu. Sa njihovim pristankom i ak njihovom inicijativom ula je u Krfski sporazum re o troimenom narodu. Meutim, kada se poelo ostvarivati ujedinjenje toga troimenoga naroda, kod njih su se stala javljati neka ustruavanja. Ve u zagrebakome Narodnome veu bilo je izvesnih trvenja; jedno vee je ak etiri pet njegovih lanova stavilo predlog da se odredi granica do koje bi u Hrvatsku imala da ue srbijanska vojska. Predlog taj nije naiao na dovoljan odziv ni kod Hrvata samih, ali je bilo karakteristino da je uopte mogao biti stavljen, i to jo u onome telu. Stjepan Radi se sa svojim ljudima nije hteo solidarisati sa dranjem delegacije Narodnoga vea u Beogradu i kupio je potpise protiv njenoga dela, da ih uputi mirovnoj konferenciji u Pariz. Nije hteo ni da doe u Beograd, ni da tamo uputi svoje pristalice, ni u Privremeno narodno pretstavnitvo, ni posle u Konstituantu. Svak se sa razlogom pitao: otkud i zato takvo dranje kod njih? Odgovor na to pitanje nije mnogo teak, ali je sloen iz vie komponenata. Po naem miljenju, glavni razlozi za nj bili su ovi: Srbi i Hrvati nisu bili dovoljno pripremljeni za veliko delo, pred koje su bili iznenada stavljeni. Dugo se i sistematski radilo na tome da se oni razdvoje i pocepaju, a malo da rade solidarno. Misao o narodnome jedinstvu kao o politikoj tvorevini izraivala se samo teoriski, istina od najboljih ljudi, ali na delu je praktino provoena tek veoma kratko vreme, jedva kojih desetak godina. Srpskohrvatska koalicija nije mogla da za jedan decenij utre zle posledice dugogodinjega rada ranijih narataja. U svojoj borbi protiv tuina, kada su ranije i radili zajedno, Srbi i Hrvati znali su dobro ta nee, ali nisu bili uvek naisto sa tim ta hoe, jer nisu bili stavljani u poloaj da o tome reavaju sa punom odgovornou pred istorijom. Sem god. 1848. oni nisu esto istupali zajedniki kao svestan politiki inilac, iako im za to nije nedostajalo prilike. Njihova politika ila je ak dosta puta u raskorak. I najradikalniji hrvatski politiari nisu mogli da se oslobode misli da dobar deo svoje politike budunosti posmatraju samo u sklopu politike Dunavske Monarhije. Vekovi su ih nauili da u svojim kombinacijama raunaju manje vie jedino s njom. Slom Austro-Ugarske, mada se oekivao, doao je ipak iznenada u onakvome obliku. Niko nije mislio da e se ona, kao crvotoina, sruiti onako potpuno i da e se pobedonosne zastave nae u jednom samo naletu zaleprati iza Maribora i iza Subotice.

639

Reenje naega narodnoga pitanja zamiljalo se u etapama, mada se programski govorilo uvek o potpunom ujedinjenju. Posle, hrvatska inteligencija, koja je bila uverena o stvarnom narodnom jedinstvu i o potrebi njegova politikog izraza, nije imala mnogo dodira sa irokim narodom niti je uticala na nj. Najvei deo te inteligencije poticao je iz varoi, gde je pravog hrvatskog graanstva bilo malo, ili su bili iz inovnikih i oficirskih porodica. Puka inteligencija, ona koja je dolazila neposredno iz sela i imala izvesnog veeg znaaja u hrvatskom javnom ivotu, mogla se na prste izbrojati. Hrvatska nije imala ni opteg prava glasa sve do god. 1920., i hrvatski javni radnik nije imao potrebe da politiki utie na iroke mase niti da trai njihovo poverenje. Ove su stoga ostale politiki neizraene, a kada im se dala prilika da i one postanu politiki inilac one su, kao to esto biva, pole za najradikalnijim sugestijama i pretstavljale glavnu vojsku Stjepana Radia. Agitacija njegova i njegovih sledbenika radikalizovala je mase, a posle su te mase sa svoje strane radikalizovale svoje voe. Tako se dogodilo da su Hrvate, posle hiljadu godina politikog ivota i kulture, poeli da pretstavljaju i vode seljaci. ta su to Hrvati hteli? Hrvatski intelektualci, u veini, hteli su od prvoga dana manje ili vie ist federalizam; to su oni traili i u Konstituanti. To je crvena nit njihove borbe u celoj prolosti, koju su nastavljali i u svojoj dravi. Manjina Hrvata intelektualaca i gotovo svi Srbi bili su, meutim, protiv federalistikog ureenja Jugoslavije, nalazei da je federalizam u svojoj dravi, ako bude izveden na plemenskoj bazi, perpetuiranje plemenske podvojenosti i ustvari negacija narodnoga jedinstva. Neki od onih koji su bili za federalizam zastupali su takvo ureenje kao jednu od etapa za potpuno jedinstvo, nalazei da je, neposredno posle sloma, kada je toliko raznovrsnih pitanja, esto neodlonih, stavljeno na dnevni red, bolje i celishodnije zadrati izvesna ureenja koja su dobra, nego naglim prelaskom u centralizaciju poremetiti stari red, a ne pripremiti novi i bolji. Drugi su, meutim, federalistiko ureenje smatrali kao etapu za stvaranje posebne hrvatske drave. God. 1918. ta se drava nije mogla stvoriti zbog dranja sila Trojnoga sporazuma i naroito zbog Italije, koja je Hrvate i Slovence oglaavala kao neprijatelje i iju bi dravu ili raskomadala ili joj naturila teke obaveze. Ali, to nisu mogli postii tada, oni su se nadali da bi moda mogli postii docnije, u boljim prilikama. Stjepan Radi, koji je svoju politiku delatnost poeo propovedajui narodno jedinstvo, kolebao se esto u tim shvatanjima; za vreme rata, ove do leta god. 1918., kada je bio saveznik frankovaca, i u prvoj fazi svoga rada posle 1. decembra god. 1918., on je bio nesumnjivo protiv jugoslovenske politike ideologije i protiv stvorene zajednike drave. Na jednom svom zboru posle izbora za Konstituantu, u koju nije hteo da ulazi, on se odricao zakljuaka Narodnoga vea iz god. 1918. i propovedao je neutralnu republiku Hrvatsku u meunarodnim granicama junih Slovena. Hrvati su takvo svoje dranje pravdali sa vie razloga. Seljake mase bunile su se konkretno ponekad iz veoma sitnih razloga. Neki su ustajali protiv toga to su izvesne srpske vlasti dale batinati pojedince zbog njihovih republikanskih izjava. Takvo ponaanje nesumnjivo nije bilo dobro i zabranjeno je im su poele tube protiv njega. Krajem avgusta god. 1920. izbila je gotovo jedna mala pobuna u nekim zagorskim srezovima povodom naredbe o igosanju konja i popisivanju komore za vojsku. Seljak je oevidno podlegao zlonamernim obavetenjima agitatora i bio je zaveden, jer, svakako, niko pametan ne bi u toj meri mogao gledati neki naroit pritisak sa srpske strane. Hrvatska inteligencija gledala je opet u federalizmu zatitu od zamiljene srpske

640

hegemonije, ili ak od srbiziranja njihovih oblasti. Meutim, ukoliko je takav strah odista postojao, on ne bi bio dostojan hrvatske prolosti. Zar Hrvati imaju tako malo vere u svoju otpornu mo? ak i kad uzmemo da je kod pojedinaca Srba bilo takvih tenja, zar bi one pretstavljale ozbiljnu opasnost za Hrvate kojih ima preko 3,000.000 i koji su, sa manjim brojem, znali da brane svoja prava stotinama godina? Stvaranjem Jugoslavije kao sinteze dosadanjih plemenskih ujedinjenja, koja su pribirala male potoke za jednu monu veliku reku, ilo se ba namerno za tim da se ublae otrice ranijih plemenskih surevnjivosti i da se ljudima otvore iri vidici i svest o veim koncepcijama. Tvorci te ideologije, jo pre Svetskoga rata, govorili su za nas, tako idejno ujedinjene, Da smo narod koji nastaje i pred koji se postavljaju vei duhovni zadaci. Hrvati su imali nesumnjivo pravo kad su se tuili na suvie birokratsku centralizaciju, koja je sve poslove, pa i najsitnije, usredsredila u Beogradu, gde se, ponekad sa loim inovnikim aparatom, a i u sluajevima najbolje dobre volje, nisu mogli da dovravaju na vreme. Ali, od tog neduga nisu stradali samo Hrvati, nego i Srbi i svi drugi graani, i nije bilo potrebno dugo vremena pa da svak uvidi da nacionalno i dravno jedinstvo nema neega zajednikoga sa sistemom apsolutne centralizacije. Ukoliko je hrvatska opozicija poticala iz stvarnih razloga, zbog loe uprave, zbog prevelike revnosti ili zle volje nekog inovnika, zbog nepoverenja prema nekim licima, zbog nesavesnog partizanstva u upravi i inovnikom aparatu, i iz drugih slinih razloga, to je podjednako prouzrokovano od funkcionera kako Srba tako i Hrvata, sve se to dalo otkloniti i sve se to manje-vie n otklanja; ali, ukoliko je ona opozicija radi same opozicije ili radi nezadovoljstva to je stvorena zajednika, a ne ua plemenska drava, tu nema drugoga izlaza nego, pored estitih obavetenja i dodira, ekati na prirast narataja, koji e se vaspitati u boljim prilikama no to su vaspitavani njihovi preci. Slovenci su u novu dravu uli bez ikakva dravopravnoga balasta. Posleni, svikli na organizovan rad, pozitivni, oni su se brzo snali i svoju deelu razvili su u jednu od najnaprednijih jugoslovenskih oblasti. Oni nisu gledali na oblik nego na sadraj; oseali su dobro da je nova, i to velika, narodna zajednica za njih jedini uslov da se odre prema Nemcima sa severa i Talijanima sa juga i zapada. Izgubivi davno svoju dravnu samostalnost, oni nisu imali nikakvih tradicija koje bi ih opredeljivale u odlukama za orijentaciju u novoj dravi. U mnogo pitanja naela i taktike nisu se hteli solidarisati sa Hrvatima, ali nisu uvek prihvatili ni gledita srpske veine. Uostalom, oni su doista za ovih deset-dvanaest godina od ujedinjenja postigli sjajne uspehe. Dok su se ranije decenijima borili da dobiju koju slovensku gimnaziju ili bar polugimnaziju, oni su ve druge godine po ujedinjenju mogli otvoriti svoj univerzitet sa etiri puna fakulteta, i stvoriti i razviti itav niz drugih kulturnih ustanova. U gradovima, gde su do pre osloboenja bili manjina, oni su danas apsolutni gospodari, osvajajui sve vanije poloaje. * U Konstituanti, koja je imala da rei pitanje unutarnjeg ureenja jugoslovenske drave, ukrstila su se otro dva shvatanja o bitnom karakteru toga ureenja: hoe li ono doneti jedinstvenu ili federalistiku dravu. Pobedilo je prvo stanovite, i to uglavnom srpskim glasovima. Za Vidovdanski ustav, donesen god. 1921., glasala su: 184 Srbina, 18 muslimana, 11 Slovenaca i 10 Hrvata. 83 Hrvata ustegla su se od glasanja ili nisu uopte ni dola u Konstituantu; sa njima se pasivisalo i 26 Slovenaca. Za ustav su glasala 223 poslanika, protiv 35, a 161 poslanik nije glasao. Veina je imala 27 glasova vie od

641

ukupne opozicije. Hrvati su odbijali da priznadu Vidovdanski ustav ne samo stoga to nije bio donesen po njihovoj elji, nego jo i stoga to je izglasan prostom, a ne kvalifikovanom veinom, kako je predviao Krfski pakt. Meutim, Srbi su naglaavali da su sami Hrvati napustili Krfski pakt u mnogo pitanja (veina Hrvata, skupljena u Radievoj seljakoj stranci, pravila je naelne zamerke samom aktu ujedinjenja u onakvom obliku u kakvom je izvreno, traila je republiku, odbacivala najvei deo zajednikih poslova), i zato onda da se, kad su naputena ta krupnija pitanja iz toga ugovora, moralo zadravati na sporednim? U ovome delu o Ustavnom pravu kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca S. Jovanovi je izloio optu tendenciju Vidovdanskog ustava: Vidovdanski ustav nainjen je pod pretpostavkom da su Srbi, Hrvati i Slovenci jedan narod, i da se sve razlike izmeu njih svode na razlike imena, vere, azbuke (u sluaju Slovenaca, jo i neke razlike jezika). Te razlike Vidovdanoki ustav ostavio je nedirnute: svakome plemenu obezbeeno je i njegovo posebno ime, i njegova posebna vera, i njegova posebna azbuka, odn. jezik: i srpstvo, i hrvatstvo, i slovenstvo uli su ravnopravno u sam dravni pojam. Ali, dalje od toga Vidovdanski ustav nije iao: on nije hteo dati mogunosti Srbima, Hrvatima, Slovencima da se razvijaju u svojim odvojenim plemenskim oblastima: tenje za plemenskim izdvajanjem smatrao je kao jednu smetnju za stvaranje jake nacionalne drave; plemenska svest trebala je to pre da iezne, da bi se mogla javiti dravna ideja, jedno mnogo vie politiko shvatanje i jedna mnogo vea politika snaga. Kao jedno jemstvo da ovo razvijanje dravne ideje nee doneti sobom hegemoniju srpskoga plemena kao brojno najjaega, Vidovdanski ustav dao je parlamentarizam i samoupravu. Po miljenju tvoraca toga ustava, parlamentarizam i samouprava ine nemogunom iju bilo tiraniju, pa i tiraniju jednog plemena nad drugim; samo centralizam jedne apsolutistike drave, a ne i centralizam jedne demokratske drave, mogao bi Hrvate i Slovence dovesti u potinjen poloaj prema Srbima. Ukratko, Vidovdanski ustav jeste pokuaj da se Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca organizuje kao jednostavna nacionalna drava. Sem Hrvata, protiv Vidovdanskoga ustava bili su i komunisti, koji su prilikom izbora za Konstituantu dobili 198.736 glasova i 58 mandata. Oni su se bunili protiv Obznane, izuzetnog vladinog dekreta, koji je bio uperen naroito protiv njih i onemoguavao unapred svaku njihovu aktivnost protiv postojeega reda i stanja u dravi. Na sam Vidovdan jedan njihov lan banio je bombu prema kolima prestolonaslednika Aleksandra, kad se vozio u Skuptinu da poloi zakletvu na ustav; ali, ona je, sreom, promaila. Drugi njihov lan pucao je 21. jula god. 1921. u Delnicama na biveg ministra unutranjih dela, Milorada Drakovia, zato to je za vreme njegova ministrovanja donesena Obznana, i ubio ga je, na veliku tetu jugoslovenske demokratije, u kojoj je on bio nesumnjivo jedna od najrazboritijih glava. Takav metod politike borbe otro je osudila Narodna skuptina i ponitila je sve mandate komunista. Podugo je trajalo neto nezadovoljstva i u Crnoj Gori. Glavni nezadovoljnici behu pristalice bive dinastije Petrovia, ili bolje reeno lino kralja Nikole (jer njegovi sinovi nisu bili mnogo popularni), koje je dugo poticala i pomagala Italija. Njihov otpor nije se izraavao protiv samoga ina narodnoga ujedinjenja koliko protiv naina kako je ono izvedeno. Podgoriku skuptinu smatrali su kao nezakonitu i stoga kao nevredeu. Ali, vremenom, naroito posle izbora za Konstituantu, koji su pokazali da veina naroda hoe novo stanje, i posle smrti kralja Nikole (2. marta god. 1921. u Antibu kraj Nice), taj je

642

otpor sve vie jenjavao i sada ga, moe se mirno rei, uopte vie nema. Uostalom, kako bi i mogla trajno biti protiv ujedinjenja Crna Gora, koja je svoju borbu sa Turcima na poetku XVIII veka smatrala izviiskrom borbe za osloboenje celoga naroda? Nekoliko meseci posle kralja Nikole umro je i kralj Petar, 16. avgusta god. 1921., u Beogradu, u jednoj skromnoj i povuenoj vili na Topiderskome Brdu. Kralj Aleksandar, koji ga je nasledio, vrio je stvarno kraljevsku vlast kao dravni regent sve od 11. juna 1914., kad se kralj Petar zbog bolesti povukao od poslova. Posle, u toku rata, usled velikih napora i uzbuenja, bolest staroga kralja samo se pogoravala. Mladi prestolonaslednik primio je dunost u najtei as, nekoliko dana pred sarajevski atentat, koji e i njega i celu Srbiju staviti pred najsudbonosnije odluke. Najdue nezadovoljni u naem politikom ivotu ostali su Hrvati. Njihovo pitanje pretstavlja ove do danas jedno od najteih unutarnjih pitanja Jugoslavije; ono je, moe se bez ikakva preterivanja rei, jedan od najglavnijih uzroka za sve politike krize poslednjih deset godina u naoj dravi. Nema nijedne vlade kojoj ono nije zadavalo najozbiljnije tekoe. Zbog njega je sav na politiki ivot dobio jedno vreme karakter plemenske borbe, potiskujui interes za sva druga krupna privredna i socijalna pitanja, koja su bila od prvorazrednog znaaja za razvitak naega drutva i drave. U toj borbi ilo se ponekad putevima koji nisu vodili dobru. Bilo je ak pokuaja da se u nae unutarnje stvari uvuku trea, tua lica, koja nisu uvek bila ni prijateljska ni dobronamerna. Stjepan Radi zadugo je vodio politiku da se otrese vostva Beograda, ili moda Beograda uopte. Njegov plan je bio, na primer, da se u ime Hrvata posebnim memoarom trai od enovske meunarodne konferencije, u martu god. 1922., da na svoja veanja pozove zasebnu grupu pretstavnika hrvatskoga naroda, jer da njih ne moe pretstavljati zvanina delegacija Jugoslavije. Nekoliko dobronamernih srpskohrvatskih intelektualaca, iznenaenih toliko oprenim stavom hrvatske opozicije, gledalo je da nae neku srednju liniju izmeu srpskoga i hrvatskoga politikoga gledita i predlagalo je stoga da se uzajamnim pregovorima nae baza za sporazum. Srpski knjievni glasnik otpoeo je god. 1922. iroku anketu o srpskohrvatskim odnosima, traei predloge za njihovo ozdravljenje. 10. septembra god. 1922., posle jedne prethodne konferencije na Ilidi, odran je u Zagrebu dobro poseen kongres srpskohrvatskih intelektualaca, pokrenut inicijativom saradnika u toj anketi. Veanja toga kongresa nisu donela eljene rezultate, jer je najvei deo politikih ljudi bio ve opredeljen, a sami uesnici kongresa bili su vie teoretiari, sa najboljim eljama, ali bez jaega uticaja u politikom ivotu. Njihov je glavni predlog bio da se jae podvue, umesto plemenskoga, jedan opti i vei cilj. Stoga su doneli jedan zakljuak kao predlog, da se ime nae drave to pre zameni jugoslovenskim i da se obrazuje Jugoslovenoka zajednica bratskoga sporazuma i prave demokratije. Najvie su se osetile posledice toga kongresa u krugu Demokratske stranke, obrazovane god. 1919. iz pristalica Srpskohrvatske koalicije iz Hrvatske, Dalmacije, Slovenake i Bosne i srbijanskih stranaka samostalne, nacionalne i naprednjake. Dva glavna voa te stranke, Ljubomir Davidovi i Svetozar Pribievi, nisu se tada slagali u hrvatskome pitanju, a posebno ne o potrebi uea na tom zagrebakome kongresu. Davidovi, po celoj svojoj prirodi sklon da prihvati svaki dobronameran pokuaj, otiao je u Zagreb i na taj nain se donekle solidarisao sa onima koji su osuivali dotadanju dravnu politiku i traili deliminu reviziju Vidovdanskoga ustava; Pribievi, borben i pobornik integralnoga narodnoga jedinstva, zastupao je gledite da izmeu lanova jednoga istog naroda ne moe biti nagodbenjakoga

643

pogaanja u tradiciji onoga ranijega, voenoga izmeu Zagreba i Pete, i odbijao je saradnju na zagrebakome kongresu. Tim rascepom u Demokratskoj stranci, koji je bio posle samo privremeno izravnat, obrazloio je 4. decembra N. Pai ostavku svoje vlade, pomagane dotad od radikalsko-demokratske koalicije. Ustvari, on je eleo da dobije mandat za izbore i za homogenu radikalsku vladu pre nego to bi se obrazovala veina iz opozicije u Skuptini pod vostvom demokrata, poto je blok hrvatskih opozicionih stranaka 25. novembra bio doneo odluku da e prestati sa bojkotovanjem Narodne skuptine. U tome je 16. decembra Pai uspeo. Izborna borba vodila se ovoga puta preteno sa devizama: revizija Vidovdanskoga ustava ili odbrana njega i naela dravnoga i narodnoga jedinstva, koje je on izraavao. Klasne stranke, zemljoradnika i radnika, koje su prilikom izbora za Konstituantu pokazale izvestan polet, bile su sada potpuno ili jako potisnute; borba se vodila iskljuivo na politikom terenu. U njoj su stradale sve stranke srednje linije; ak su demokrati sa 95 mandata pali na 52, a pobedu su odnele plemenske i verske stranke; kod Srba radikali (107 mandata), kod Hrvata Radievci (70 mandata), a kod Slovenaca klerikali. Kada se poe sa gledita da su Srbi, Hrvati i Slovenci jedan narod, kako se uveravalo sa svih nadlenih strana onda kada je trebala da se brani i stvori ova naa zajednika drava, onda o tome jedinstvu vie ne bi moglo biti spora. Protiv jedinstva stvarno mogu biti samo oni koji ne veruju u nj ili koji ele da Srbi, Hrvati i Slovenci pretstavljaju trajno tri odvojena naroda ili bar tri narodna individualiteta. Ono to je najvie i stvarno smetalo Vidovdanskome ustavu nije bilo njegovo naelo, nego njegov okvir i metod njegove primene. Mnogo mu je tetilo naroito to: 1. to je sa jedinstvom usko vezao sistem krute centralizacije; 2. to se godinama odugovlailo da se uvedu u ivot oblasne i sreske samouprave, koje su ustavom bile predviene; i najzad, 3. to se tim samoupravama nije dala iroka kompetencija. Sem toga, pri primenjivanju ustava uinjeno je nesumnjivo nekoliko greaka. Nije se vodilo uvek dovoljno rauna o tome da proces jugoslovenskoga ujedinjenja nije prosta hemiska radnja, koja se moe izvoditi po utvrenoj formuli, nego da pri njemu treba raunati i sa psiholokim i moralnim iniocima u narodu. Ljudi se esto vie rukovode oseanjem nego razumom; kao u knjievnosti i umetnosti, i u politici ono potsvesno ima svoj jak znaaj. Od strane pristalica centralizacije i intetralnog jedinstva injene su u tom pogledu ponekad grube taktike greke. Najvea i najupadljivija pogreka u vezi sa Vidovdanskim ustavom uinjena je svakako pri podeli zemlje na oblasti. Ta podela izvedena je protiv svih prvobitnih naelnih odluka. Od prvoga dana napravljen je od nje partisko-politiki pazar, koji je itavu stvar kompromitovao do kraja. Prvobitno se mislilo da se podela izvri racionalno prema privrednim i prirodnim potrebama i gravitacijama, tako da svaka oblast obuhvati otprilike do 800.000 stanovnika. Mada to naelo nije besprekorno, ono bi ipak, da se dobro sprovelo, zastupnicima ideje podele zemlje po tome principu, ouvalo doslednost i dalo bi sigurno izvesne rezultate od vrednosti. Ovako, im se sa naelom poelo politiki pogaati, ono je izgubilo svoj moralni znaaj i svaku opravdanosg. Da bi zadobili bosanske muslimane odredilo se, ak jednom takom ustava, da Bosna i Hercegovina imaju biti podeljene u oblasti samo u dotadanjim granicama. Hrvati su se, onda, sa pravom bunili to se taj princin nije primenio i na Hrvatsku. Ako se hoe da sprovede naelo podele po prirodnim i ekonomskim potrebama, onda se podela ima izvesti podjednako u celoj zemlji; a ako se ve prave izuzeci, onda je pravije da se ustupci ine Hrvatskoj kao organizmu jo svee

644

istoriske autonomne tradicije nego Bosni, ije su granice privremeno utvrene tek god. 1878. i koja je dotle bila obian turski paaluk. U Srbiji izvesne oblasti ispale su jedva neto vee nego stari okruzi, po-najvie iz partisko-politikih razloga, dok je sva Hrvatska i Slavonija imala biti podeljena u etiri dela. Od 17 okrunih mesta u Srbiji 13 ih je bilo ostalo kao sredita oblasti; stare administrativne granice pomerane su malo i gotovo izuzetno. Tako se doteralo da je zemlja, umesto u 14 ili 15, bila podeljena u 33 oblasti, od kojih neke nisu imale ni 200.000 stanovnika. Oevidno je da je podela bila loa, nepravedna i stoga od prvoga dana izloena otroj i opravdanoj kritici. Ne koristivi se iskustvom onoga neuspeloga pokuaja da na enovsku konferenciju budu pozvani posebni pretstavnici Hrvata, S. Radi je u leto god. 1923. napustio domovinu i krenuo u inostranstvo, u Austriju, Englesku i Rusiju, da tamo zainteresuje javno miljenje i slubene inioce za hrvatsku stvar i da, ako uzmogne, dobije njihovu pomo za diplomatsko stvaranje hrvatske drave. Ali, i opet se prevario. U Austriji bi mu, verovatno, rado pomogli, ali su bili nemoni; u Engleskoj je naiao na prijateljske savete da unutarnje sporove Jugoslavije (a kao takvo je smatrano i hrvatsko pitanje) treba reavati zakonitim putem u samoj svojoj dravi, a ne izvan nje; u Rusiji su Radievu borbu boljevici, prema celoj svojoj politikoj koncepciji, hteli da upotrebe za jaanje svojih klasnih shvatanja i interesa meu Jugoslovenima, a ne za razvijanje hrvatskoga nacionalizma. Radi je sam verovao da e njegova akcija u inozemstvu imati slino dejstvo kao Masarikov rad za vreme rata protiv Austrije, ili kao rad Jugoslovenskoga odbora, ne videi kako su i koliko su se odnosi sad izmenili i kako on radi na sasvim drugoj stvari i osnovi. Bez ikakva uspeha vratio se Radi posle gotovo godinu dana u Zagreb. Njegovi partiski prijatelji reavali su ve pre toga da napuste, i po njegovom pristanku napustili su dotadanju apstinenciju i doli su, u grupama, marta god. 1924. u Narodnu skuptinu. Pridruili su se tu opozicionom bloku demokrata, slovenake ljudske stranke i bosanskim muslimanima i izazvali su ostavku homogene radikalske vlade, koja se dotle drala na vlasti. Veza Radievaca sa demokratima izazvala je konaan rascep u Demokratskoj stranci, iz koje je istupio Svetozar Pribievi sa svojim drugovima, osnivajui novu stranku samostalnih demokrata. Ta nova stranka ula je u savez sa radikalima, da brani liniju Vidovdanskoga ustava; i to najpre kratko vreme u vladi (od 27. marta do 27. juna god. 1924.), zatim u ljutoj borbi protiv koalicione vlade dotadanje opozicije, kojoj je bio na elu Ljubomir Davidovi, i od 6. novembra god. 1924. ponovo u vladi. Kratku vladavinu Davidovieve koalicije onemoguilo je dranje Radievo. Nema sumnje, za kritiku je bilo mnogo stvari, i mnogo je tota imalo i trebalo da se u dotadanjem radu osudi; ali, nain na koji je to Radi inio, na raznim javnim zborovima, bio je lien svake mere. Po otstupanju Davidovievom Radi je optuen, sa nekoliko glavnih ljudi Seljake stranke, zbog njegova rada u Moskvi i ulaska u Treu internacionalu; a Hrvatska seljaka republikanska stranka bila je zabranjena k rasturena. Ipak, na izborima od 8. februara god. 1925., Seljaka stranka dobija ponovo 67 hrvatskih mandata; mada progonjena, ona je zadrala sve svoje poloaje. Iz novih izbora ona je izala ne vie kao pretstavnica Hrvatske, u kojoj je postala, nego kao pretstavnica skoro svih Hrvata. U Skuptini su posle osporeni i poniteni mandati stranakih voa, koji su se zbog gore pomenute optube nalazili u zatvoru. Ali, izjava Pavla Radia, dana javno, u Skuptini, tokom rasprave o overavanju mandata, kojom je Hrvatska seljaka stranka otvoreno i bez rezerava priznala ustav i napustila svoj raniji negativni stav (iako je ve

645

pomaganjem Davidovieve vlade pokazala spremnost da sarauje u dravnim poslovima), izazvala je brzo novu politiku situaciju. Najvea hrvatska stranka traila je uu vezu sa najveom srpskom, Radikalnom strankom, koja je drala vlast, i posle duih pregovora nala je. Radievci su, napustivi dotadanje drutvo Bloka narodnoga sporazuma, kako su se zvale stranke udruene opozicije na bazi narodnoga jedinstva, uli sa radikalima u vladu 18. jula god. 1925., zatraivi prethodno da k radikali napuste svoga dotadanjega saveznika, Samostalnu demokratsku stranku. Ovi su to i uinili. Posle toga je, prirodno, dola abolicija procesa protiv Stjepana Radia i drugova, Radiev dolazak u Beograd i njegovo naputanje republikanskoga programa. Ulazak u vladu samoga Stjepana Radia kao ministra narodnog vaspitanja i prosvete bio je vrhunac te nove politike sporazuma. Ali, ta kombinacija nije mogla dugo da se odri, ponajvie stoga to je kod obe stranke bilo mnogo uzajamnoga nepoverenja. Ve 4. aprila god. 1926. podneo je Pai ostavku svoje vlade, neto to je bio lino nezadovoljan stvorenom politikom situacijom, a neto usled otrih napada u javnosti zbog nekih afera njegova sina, koje su dovele do obrazovanja jedne posebne istrane ankete u Skuptini. To je bila i poslednja vlada u kojoj je Pai uestvovao. Njegova stranka nastavila je jo jedno vreme saradnju sa Hrvatskom seljakom strankom pod vostvom Nikole Uzunovia kao pretsednika vlade, ali je naskoro morala napustiti. Radi se pokazao isto toliko nezgodan drug u vladi kao i van nje. Za vreme Uzunovieve vlade, 10. decembra god. 1926., umro je Nikola Pai, ba onda kada se, i pored svoje duboke starosti, spremao na novu politiku aktivnost. Sa njim je nestalo jedne od najkrupnijih politikih linosti Srbije na kraju XIX i na poetku XX veka. Nijedan od naih politikih ljudi nije bio toliko godina na vrhovima stranke i dravne uprave koliko on, niti je do kraja, pored svih obrta politike sree, odrao toliko snage, autoriteta i uticaja. Od poetka osamdesetih godina XIX veka pa do pred samu smrt, on je manje vie bio uvek sredina linost politikog ivota u Srbiji. Ako stvaranje Radikalne stranke nije prvenstveno njegovo delo, ta stranka je, ipak, ponajvie nosila njegovo obeleje. On je u njoj za pola veka bio najmonija i vodea linost. Spoetka borben i buntovan, ne prezajui ni od najradikalnijih mera, on biva zbog Timoke bune, god. 1883., osuen na smrt i spasava glavu samo blagovremenim uklanjanjem iz zemlje. U Bugarskoj, gde se bio sklonio, sklapao je potom nove zavere i radio neumorno protiv kralja Milana. Posle abdikacije kralja Milana vratio se u Srbiju i naskoro preuzeo vostvo stranke i vlade. Ali, pod reimom Obrenovia on ne moe da doe do pravog izraza, jer ni kralj Milan ni kralj Aleksandar nemaju u njemu mnogo vere, neto to im je on lino izgledao nepouzdan, a jo vie stoga to je Radikalna stranka, sa njim na elu, imala stalno i nepokolebivo samo rusofilsku orijentaciju. Sem toga, poslednji Obrenovii nisu bili nikad iskreno odani parlamentarnom reimu, a bez njega Pai, ija je glavna snaga bila u masama, nije imao potrebnog oslonca, pa se nije hteo do kraja predati linom reimu njihovu. Posle Ivanjdanskoga atentata, izvrenog god. 1899. protiv kralja Milana, Pai je sa vostvom Radikalne stranke bio izveden pred preki sud i spasao se tee osude samo velikim linim unienjem i zauzimanjem stranih vlada. To, i njegovo izlino oportunistiko dranje posle enidbe kralja Aleksandra, znatno je oslabilo njegov ugled u narodu. Protiv njega su prireivali demonstracije ak i pripadnici njegove stranke; zbog njega se, uglavnom, odvojilo itavo levo krilo radikala i osnovalo zasebnu stranku samostalnih ili mladih radikala. Ali, Paieva izuzetna politika vetina, njegova mirna duranost, njegova u naoj rasi besprimerna spoljna mirnoa, njegove mnogobrojne veze

646

u stranci i ugled u masama izneli su ga opet na povrinu, i od god. 1904. on je stvarni vo Radikalne stranke i, sa malim prekidima, stalno na vrhu uprave, bilo kao resorni ministar bilo kao pretsednik vlade. Za vreme aneksione krize on je glavni politiki pretstavnik Srbije u misiji upuenoj ruskome caru, kod koga nailazi na lep prijem. Mada balkanski savez nije bio njegovo, nego delo d-ra Milovana Milovanovia, Pai je, ipak, pobrao njegove plodove i bio onaj, koji je, kao pretsednik vlade, ugazio u balkanski rat i ostao na elu uprave kroz sve teke i izuzetno kritine situacije do kraja god. 1918. Uspesi Srbije toga vremena vezani su nerazdvojno za njegovo ime; njegov lini udeo pri tome svakako nije od sporednoga znaaja, mada su postignuti uspesi bili u prvome redu uspesi vojske i celog naroda. Pai nije bio nimalo besprekornih linih kvaliteta; njegova sredstva u politici nisu bila svakad ni ista ni estita; njegovi mnogi postupci veoma su podloni kritici; on nije bio, kako je ve naglaavano, ni mislilac, ni besednik, ni pisac; odgurnuo je ili onemoguio u stranci njena glavna lica (Peru Todorovia, Kostu Tauanovia, Mihaila Vujia, Stojana Protia, Ljubomira Jovanovia i dr.); ali imao je trezvenu, praktinu pamet; bio je retko mudar ovek; video jasno svoj cilj; imao jedno naoj rasi nesvojstveno strpljenje i radljivost, i uvek pred oima na veliki narodni ideal. Znao je da radi sa ljudima. Od Tome Vuia mi nismo imali oveka koji je, iako nije znao besediti, umeo neposrednije optiti sa masom i vie uticati na nju. U Srbiji sa kraja XIX i na poetku XX veka, gde su se politiari troili i sagorevali kao ibice, on je jedini ostao na povrini i u vostvu skoro pedeset godina, due nego Ilija Garaanin i sa vie uspeha nego Jovan Risti. To je pojava koja osvetljava njegovu vrednost i koja vie nego ita drugo govori da je on bio ovek neobinije vrste. Njegovom smru nestalo je glavne vodee linosti u Radikalnoj stranci i jednog jakog autoriteta u parlamentarnom ivotu. Odmah po njegovoj smrti u Radikalnoj stranci dolazi do svakom vidne podvojenosti, koja slabi stranku i oduzima joj mnogo od njene naelnosti. Punih est godina po izglasavanju Vidovdanskoga ustava prelo se na stvaranje samoupravnih oblasti. 23. januara god. 1927. izvreni su izbori za njih. Odmah posle tih izbora dola je i promena vlade. Umesto Hrvatske seljake stranke vladinu veinu Nikole Uzunovia, sastavljenu 1. februara, sainjavala je, pored radikala, jo samo slovenska ljudska stranka A. Koroeca. Ali, ni ta vlada nije bila duga veka. Zamenjena je 17. aprila novom vladom radikala i demokratskog opozicionog bloka, kojoj je za pretsednika doao Velja Vukievi, dotle politiar bez veeg znaaja, ovek skromnih sposobnosti, koji se, verovatno, i sam zaudio svojoj velikoj ulozi. Umesto da se stiaju, strasti su se za njegove vlade strahovito razbuktale. Nedovoljno smotren, Vukievi u svoju prvu vladu nije uveo nijednoga Hrvata i Slovenca, ak ni iz Demokratske stranke. Time je izazvao od prvog dana otre proteste protiv sebe, koji su se pojaavali iz dana u dan zbog njegovih parlamentarnom obiaju i naelu potpuno protivnih izbornih izjava. Njegovi izbori, koji su bili izvreni 11. septembra god. 1927., stvorili su mu ogorene protivnike u celoj opoziciji, i pribliili su ak dotle najljue protivnike, Svetozara Pribievia i Stjepana Radia, i doveli ubrzo do parlamentarne koalicije njihovih stranaka. I sami lanovi vladine koalicije, i radikali i demokrati, nisu bili zadovoljni ni novom vladom ni njenim efom. Nastalo je doba tekih optuaba, grubih rei i postupaka; pravljene su greke i sluajne a i namerne na sve strane, skoro bez izuzetka. Dolo se najposle do krvavog dana 20. juna god. 1928., kada je narodni poslanik Punia Rai, u razdraenju zbog jedne line uvrede, u skuptinskoj

647

sali ubio Pavla Radia i d-ra uru Basarieka, a teko ranio Stjepana Radia i jo dva hrvatska poslanika. Razdraenje je posle toga dogaaja, a naroito posle smrti Radieve (8. avgusta), zahvatilo najire krugove. Hrvatski poslanici i lanovi Samostalne demokratske stranke napustili su Skuptinu i prekinuli odnose sa strankama vladine veine. Osealo se da ove ljude pritiskuje teka atmosfera prolivene krvi i mutna neodreenost u pogledu razvoja daljih dogaaja. Umesto da se to vie pribliavamo, mi smo se posle deset godina poeli otuivati. Govorilo se ak da se poeo oseati proces razjedinjavanja. Pokuaji da bez novih izbora doe do saradnje izmeu stranaka parlamenta nisu uspeli, a provoditi nove izbore u tako optoj razdraenosti inilo se nezgodno. Na to je kralj Aleksandar 6. januara god. 1929. raspustio Skuptinu, ukinuo Vidovdanski ustav, uzeo vlast u svoje ruke i obrazovao novu vladu pod pretsednitvom enerala Petra ivkovia, komandanta Kraljeve garde. U ovu vladu ulo je i nekoliko ranijih aktivnih politiara. Kao glavno svoje naelo nova vlada je istakla stiavanje partiskih strasti i uvanje narodnog i dravnog jedinstva. Da ga pospei, ona je objavila 3. oktobra god. 1929., umesto dotadanjeg imena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, kao zajedniki opti naziv drave: Kraljevina Jugoslavija. Ukazom od istoga dana ukinute su i dotadanje oblasti sa starim imenima, a umesto njih je uvedeno devet banovina, obrazovanih kao stare upe, po veim renim slivovima. Nove banovine su ove: dunavska, moravska, vardarska, zetska, drinska, vrbaska, savska, primorska i dravska. Beograd sa Panevom i Zemunom izdvojen je kao posebno upravno podruje. Dve godine posle te nove podele i ozvanienja imena Jugoslavije, 3. septembra 1931., proglaen je novi ustav. Po njemu Jugoslavija je nasledna i ustavna monarhija sa dvodomnim sistemom. l. 29. ustava naglaava izrino da je kralj zatonik narodnog jedinstva i dravne celine. Izborno pravo je opte, a glasanje je za izbor narodnih poslanika javno. Izborni zakon je iskljuivao obrazovanje plemenskih, verskih i pokrajinskih stranaka i traio je kao uslov za mogunost podnoenja kandidatskih lista da se organizacija politikih stranaka mora rasprostirati kroz svu zemlju. Na osnovu tog zakona izvreni su izbori za novu Narodnu skuptinu.

XXVI. SPOLJNI POSLOVI.

1. Ugovori o miru. 2. Odnosi s Italijom. 4. Savez sa ehoslovakom i Rumunijom. 5. Odnosi sa Grkom. 6. Jugoslavija i Poljska. 7. Jugoslavija i Bugarska. Granice jugoslovenske drave utvrene su na mirovnoj konferenciji u Parizu. Kao saveznica zapadnih sila naa drava je 28. juna god. 1919. u Versalju potpisala ugovor o miru sa Nemakom, od koje nije imala nita da trai u teritorijalnom pogledu, ali je za ogromne pretrpljene tete i rtve imala da se naplati materijalno. Kako je Austro-Ugarska Monarhija prestala da postoji u jesen god. 1918., to se ugovor o miru nije mogao sklapati sa njom kao celinom, nego se sklopio posebno sa Austrijom u Sen-ermenu 10. septembra god. 1919., a sa Maarskom u Trianonu 4. juna god. 1920. Sa Bugarskom je sklopljen mir u Nejiu 27. novembra god. 1919. Poslednji je, i za Jugoslovene vie formalno, sklopljen mir sa Turcima u Sevru 10. avgusta god. 1920. Od tih ugovora za Jugoslaviju su najvaniji Sen-ermenski, Trianonski i Nejiski. U Sen-ermenskome sankcionisano je odvajanje bivih austriskih oblasti koje su ule u sastav Jugoslavije, i na

648

osnovu toga su utvrene dananje granice nae drave prema zapadu i severozapadu. Za jednu zonu u Korukoj, spornu izmeu nas i Austriske Republike, bio je odreen plebiscit; ali, taj je ispao na slovensku tetu (22,025 glasova palo je za Austriju, a 15,278 za nau dravu). U Trianonskome ugovoru priznala je Maarska stvaranje drave Srba, Hrvata i Slovenaca i dananje granice, koje su joj tu odreene. Po Nejiskome ugovoru Bugarska je imala ustupiti Jugoslaviji strumiku oblast, koja joj je bila ostavljena god. 1913., a u starim granicama srezove caribrodski i bosiljgradski kao ispravku po Srbe dotada nepovoljne istone granice. Tako su tokom god. 1920. sreena glavna pitanja sa bivim neprijateljima; trebalo je, posle toga, srediti sporna pitanja i sa saveznicima, a u prvom redu sa Italijom. Talijani, koji su doli u Dalmaciju, ponaali su se prema naem narodu otvoreno neprijateljski. Glavniji Hrvati i Srbi bie pohvatani, zatvoreni i odvedeni ak u Sardiniju. Sa njima se postupalo sa puno cinizma, bez obzira, gotovo svuda sa puno mrnje. Spor oko izvrenja Londonskoga ugovora postajao je iz dana u dan ove otriji. Francuska i Engleska bile su u obavezi prema Italiji i nisu mogle mnogo pomoi; ali, zato je pretsednik Severnoamerikih Ujedinjenih Drava, Vilson, bio odluan protivnik Londonskoga ugovora, koji je bio ista povreda naela narodnosti i narodnoga samoopredeljenja, koja su imala da triumfuju posle Svetskoga rata i da stvore novu i bolju atmosferu u Evropi. Vilson je pristajao da se ispune neki talijanski zahtevi, priznavao je njihovo pravo strateke granice, dodeljivao im je, usled toga, dobar broj Jugoslovena, ali je odbijao da prizna njihove prohteve u Dalmaciji i istu politiku imperijalizma. Njegovo dranje delovalo je i na engleske i na francuske dravnike, da ponu uticati na Italiju i nagoniti je da bude popustljivija. Stvarane su sve mogue kombinacije i predlozi za sporazum. Za veu sigurnost Italije predlagana je potpuna neutralizacija cele dalmatinske jugoslovenske obale; odreivalo se da izvesna mesta, kao Zadar, dou pod suverenitet Lige naroda; Italiji su ustupana izvesna dalmatinska ostrva. Talijanima je ipak sve to bilo malo, mada su tim ustupcima i posedom Valone oni ustvari postajali gospodari Jadranskoga Mora. Mada su svu svoju simpatinu borbu protiv Austrije godinama branili naelom i pravom narodnosti, oni su to pravo Jugoslovenima sada otvoreno poricali. U odnosima sa nama oni su hteli prevlast sile. Da se nisu pri tome ustruavali i od nasilja svedoio je najbolje sluaj Rijeke. Ona nije bila u prvobitnom planu talijanskih dobitaka. Da bi smanjili podruje borbe i sukoba izmeu Jugoslavije i Italije, saveznici su predviali stvaranje jedne male Rijeke Drave pod suverenitetom Lige naroda. Na to je pristala i Jugoslavija, a toboe i Italija. Ali, za kratko. Da omete taj plan i spase Rijeku Italiji, iskrcao se na rijeku obalu pesnik i vo talijanskih nacionalista Gabriele Danuncio sa dobrovoljcima, tajno pomagan od talijanske vlade i javno od njene flote, i 12. septembra god. 1919. poseo je taj grad i drao ga skoro dve godine. Posle dugih, i ponekad otrih pregovora, u kojima je Vilson energino zastupao jugoslovensko stanovite i dolazio u sukobe ne samo sa Talijanima, nego i sa engleskom i francuskom delegacijom, dolo se najzad u Parizu do reenja da se likvidacija toga spora ostavi neposredno Italiji i Jugoslaviji. Za Jugoslaviju to je svakako bilo tee, jer je imala sama da se nosi sa Talijanima, ali i za samu Italiju to reenje nije bilo mnogo prijatno, jer je ono znailo da je vanost Londonskoga ugovora, ipak, time bila u bitnosti osporena i naputena. Vilsonov otpor imao je svoga uticaja i u diplomatskim krugovima i u javnom miljenju. Italija je, zbog njega, morala prilino da poputa, mada je veto i uporno

649

branila svoju tezu doklegod je mogla. U neposrednim pregovorima, zavrenim sporazumom u Rapalu 12. novembra god. 1920., dolo se najposle do ovih odluka: Italija je na dalmatinskoj obali dobila Zadar i njegovu neposrednu okolinu kao svoje podruje; od ostrva dobila je Cres, Loinj, Lastovo i Pelagru; Rijeka sa svojim uim podrujem obrazuje slobodnu i nezavisnu Rijeku Dravu. U Istri i Gorici Talijani su dobili gotovo sve to su traili. Jugoslavija (pie J. M. Jovanovi) izgubivi konano tolike teritorije i preko po miliona svojih sunarodnika, nije dobila pravo nego neodreeno obeanje da ih nee silom italijanizirati u Italiji; nije jasno raistila poloaj Albanije prema Italiji, nije, najzad, dobila, za ovolike i ovakve rtve, jedan politiki sporazum s Italijom, kojim bi se osvedoile prijateljske namere Italije prema Jugoslaviji i njenoj budunosti na Balkanu. Najtea je obaveza nae zemlje, dodana Rapalskom ugovoru, da e optante, mada italijanske podanike, smatrati kao potpuno ravne jugoslovenskim graanima, bez kontraobveze italijanske vlade da e Jugosloveni u Italiji uivati sva i ista prava, za kolu, za crkvu, za jezik, za svoja zanimanja, kao i sami italijanski dravljani. Rapalski ugovor sklopili su u ime jugoslovenske vlade Ante Trumbi, Milenko Vesni i Kosta Stojanovi. Nu, i posle likvidacije spora Rapalskim ugovorom, odnosi izmeu Jugoslavije i Italije nisu mogli da se trajno poprave. Krivice do Jugoslavije nema u tome pogledu doista nimalo. Italija je smatrala da je usled stvaranja Jugoslavije liena dobroga dela plodova svoje problematine pobede; uostalom, i samo stvaranje Jugoslavije, mone i jedinstvene, smatrali su mnogi talijanski dravnici kao negativan rezultat ishoda rata i gledali su u njemu neku opasnost po svoje interese. Kao to je nekada Mletaka Republika suzbijala na sve naine jaanje hrvatske, maarske i srpske vlasti na istonoj obali Jadranskoga Mora, takve iste tendencije pokazuje danas i njena snana naslednica. Makijavelijeva otadbina nije prezala ni od kakva sredstva da postigne svoje ciljeve; nepotovanje ugovora ili sklapanje ugovora, koji bi samo vezali ruke njihovim protivnicima, a koje oni, i kad su ih donosili, nisu uvek mislili da ih i izvravaju, bilo je njihovo oprobano sredstvo. Ono je primenjeno i prema Jugoslaviji. Slobodna Rijeka Drava, koja bi organizovana posle Rapalskoga Ugovora tokom god. 1921., prestala je da postoji ve 3. marta god. 1922. Toga dana, prekrivi jo neosueni ugovor, ula je talijanoka vojska silom u Rijeku i zaposela je trajno. Naa vlada pokuavala je da nezvanino zainteresuje za to Drutvo naroda; ali, ta inae korisna i plemenita ustanova pokazivala se dosad uvek slaba i bez uticaja u pitanjima u kojima se radilo o samovolji i krupnijim interesima koje velike sile. Kada je videla da je i opet ostao kao jedini put izmirenja s Italijom neposredni sporazum, jugoslovenska vlada ula je u pregovore sa rimskom, priznala je svren in zauzimanja Rijeke (27. januara god. 1924.), i samo je nastojala iskreno da bar sada, posle svega ta je bilo, svoje odnose sa velikim susedom razvije sa to vie poverenja. Italija je u taj mah pristala da sklopi sa Jugoslavijom pakt prijateljstva, najpre stoga da to pitanje otimaine Rijeke legalizuje pred Evropom, a posle da Jugoslaviju, ukoliko mogne, iskoristi za svoje privredne, finansiske i politike dobiti. Neptunskim konvencijama od 20. juna god. 1925. ureena su glavna saobraajna i pravna pitanja izmeu Italije i Jugoslavije obzirom na Rijeku i pitanja postavljena u vezi sa njenim novim stanjem. Nov elemenat sukoba izmeu Italije i Jugoslavije pretstavljalo je pitanje Albanije. Italija je odavno poela da deluje u Albaniji. Svi gospodari Italije, poevi od Srednjega veka, Normani, Anujci, Mleani, nalazili su u toj oblasti najprirodnije i najblie podruje za irenje svoje vlasti i ljubomorno su ustajali protiv svakog tueg uticaja na toj strani.

650

Pitanje Albanije pretstavljalo je najglavniju spornu taku u celoj balkanskoj politici i izmeu obnovljene i ujedinjene Italije i Austro-Ugarske. Jak protivnik u Valoni znaio je, po talijanskom shvatanju, neposrednu opasnost po samu Italiju; on bi drao gotovo klju kapije na Jadranskome Moru, koje su oni odavno proglaavali i ak smatrali kao svoje. Stoga je sa velikim negodovanjem praen u Rimu interes i uticaj Jugoslavije u Albaniji, koji se primetno oseao od god. 1919. Kada ve nije mogla da potisne Jugoslovene sa dalmatinskoga primorja, Italija je na svaki nain pregla da to uini sa albanskoga. U tome pitanju nije moglo biti nikakva kompromisa ni poputanja, ni pre ni posle Rapala. Kada je jugoslovenska vlada, u leto god. 1921., usled pokreta za stvaranje Miriditske Republike, sa kojim je i ona imala izvesnih veza, izvela vojsku na granicu i prela demarkacionu liniju, talijanska vlada je, zajedno sa engleskom, ustala u zatitu nepovredivosti albanske drave i naterala je Jugoslovene na povlaenje. Savet Lige naroda, na englesku optubu, osudio je tom prilikom postupak Jugoslavije, koji je, doista, bio nepotreban sa njenog nacionalnog gledita i dravne potrebe, a koji je pri izvoenju bio lien nunog takta. Posle dolaska na vlast Benita Musolinija, voa faista, borbene nacionalne organizacije, koja je Italiji dala vie discipline i novoga potstreka, oktobra god. 1922., odnosi sa Jugoslavijom nisu bili spoetka loi. Za njegova vremena priznala je Jugoslavija aneksiju Rijeke Italiji i sklopila pakt prijateljstva (27. januara god. 1924.). Osnova toga pakta bila je obaveza o uzajamnoj pomoi za odranje stanja stvorenoga ugovorima o miru, kao i prijateljska neutralnost u sluaju neizazvanoga napada koje tree drave na ugovarake kraljevine. U sluaju nasilnih upada na podruje koje od ove dve nanovo sprijateljene drave one se ne bi imale zadrati na samoj prijateljskoj neutralnosti, nego bi jedna Drugoj ukazale diplomatsku i politiku potporu. Ali, taj pakt prijateljstva nije mogao da se dugo odri. Kada je u leto te godine prevratom dola na vlast u Albaniji takozvana nacionalna grupa Fan Nolijeva i poela na svome zemljitu spremati, u sporazumu sa Bugarima, kaake ete za upad u nae podruje, Jugoslavija je morala prema toj vladi da uzme neprijateljski stav. Pomagala je stoga dotadanjeg sruenog efa vlade Ahmed-bega Zogu, oveka koji je pravio ranije paktove i sa Austrijancima i sa Bugarima i po austriskim saoptenjima primao novac od njih. Decembra god. 1924. upao je Zogu sa izvesnim brojem svojih pristaa u Albaniju, potisnuo je Nolija i uzeo vlast u svoje ruke. Brzo potom on je postao pretsednik Albanske Republike, stvorene po primeru Kemal-paine Turske. U Italiji se na Ahmed-begove veze sa Srbima gledalo sa puno ljubomore; jaanje jugoslovenskoga uticaja u albanskoj dravi smatralo se prosto kao ugroavanje neposrednih talijanskih interesa. Slavofobija se u Italiji bila samo utiala, ali nije prestajala. Koliko je bila silna i neobuzdana pokazalo se najbolje u jesen god. 1925. prilikom faistikih napada na jugoslovenska urednitva, kole i domove u Trstu, Gorici i po drugim mestima. Ove demonstracije i ruenja doveli su do prvog jaeg diplomatskog sukoba izmeu Jugoslavije i Italije u eri pakta o prijateljstvu. Pa, ipak, te demonstracije su se ponovile i idue godine, gotovo sa ciljem da sasvim pomute koliko toliko sreene odnose. Musolini, koji je do kraja god. 1925. uvrstio svoj reim, oivljava u Italiji uspomene na stari zavojevaki Rim; njegova politika dobija otada sve vie borben i donekle imperijalistiki karakter. Sa planom, da odvrati panju s unutarnjih pitanja, faistika vlada je htela da pred talijanski narod postavi spoljna pitanja, i to u obliku koji bi mogao da izazove nacionalnu zabrinutost. Bez imalo obzira na sklopljeni pakt o prijateljstvu slubena politika Italije postaje sve vie antijugoslovenska. Nema faistike manifestacije bez poklia Dalmaciji. Svi neprijatelji Jugoslavije nalaze u Italiji sigurno

651

sklonite i potporu. Ona sistematski prihvata i hrabri i sve drave koje su nezadovoljne ugovorima o miru i koje bi htele da i na jugoslovenski raun naknade svoje gubitke. S Apeninskoga Poluostrva podravana je crnogorska emigracija i pomagani svi pokuaji njenih eta da se izazovu neredi u Crnoj Gori; tu e posle biti prihvaeni i politiki nezadovoljnici, pa ak i zlikovci iz Hrvatske. Bugarska i Maarska postaju najbolji prijatelji Italije; u Grkoj talijanska akcija obara reim koji je hteo obnovu saveza sa Jugoslavijom. U Albaniji ona ivo radi protiv Jugoslavije, pridobija na svoju stranu Ahmed-bega Zogu i 27. novembra god. 1926. sklapa savez sa njegovom dravom, koji se uskoro prometnuo u talijanski protektorat. Naskoro potom, poetkom prolea god. 1927., Italija je pustila u svet glasove kako Jugoslavija sprema upad u Albaniju i nasilnu promenu tamonje vlade, izjavljujui ujedno, 19. marta, velikim silama da to ona ne bi mogla ravnoduno podneti. Jugoslovenska vlada, potpuno neduna u toj stvari, izjavila je odmah spremnost da dozvoli najiru kontrolu sve evropske javnosti, politike i vojnike, da bi se ljudi mogli uveriti o neosnovanosti tih vesti. Povlaei jasno svoje politike poteze, Italija je odmah potom, 4. aprila, sklopila pakt prijateljstva sa Maarskom. Naa drava, videi kuda cilja talijanska politika, potpisala je 11. novembra god. 1927. u Parizu ve ranije ugovoreni pakt prijateljstva sa Francuskom. U Italiji, koja je pod Musolinijem, odranije, povela dosta otru politiku suparnitva sa Francuskom, taj pakt izazvao je veliko nezadovoljstvo; on je kvario njene planove prema Jugoslaviji, koju je elela videti osamljenu i okruenu neprijateljima. Na taj pakt Italija je neposredno, ve 22. novembra, odgovorila vojnim savezom sa Albanijom, koji ima da traje dvadeset godina. Na pakt sa rimskom vladom, kojem je rok istekao 27. jula god. 1928., nije vie obnovljen. Rim se nesumnjivo opredelio protiv nas; njegova vlada proglaava javno da je voljna pomagati reviziju ugovora o miru, oevidno sa namerom da trajnije vee uza se protiv nas Bugare i Maare, a protiv Francuza Nemce. Prva drava sa kojom je Jugoslavija jo god. 1920. sklopila savezni ugovor bila je ehoslovaka Republika. Taj savez bio je i najprirodniji. Izmeu ova dva slovenska naroda postojale su tokom XIX veka ive i stalne kulturne i politike veze. Znaaj P. J. afarika, J. Kolara i Lj. tura za svu jugoslovensku omladinu i kulturu tokom prve polovine XIX veka istakli smo napred, govorei o buenju narodne svesti i jaanju slovenskoga patriotizma. Posle njih, u istoj tradiciji, T. Masarik je vaspitao itave narataje srpske i hrvatske napredne omladine, i u najteim prilikama, kao povodom veleizdajnikoga procesa u Zagrebu i Fridjungova u Beu, zalagao je sav svoj veliki autoritet za odbranu Jugoslovena. itav niz ekih politiara, kao K. Kramar, V. Klofa, Milan Hoda i dr., bili su u neposrednim vezama sa naim ljudima i uzimali su re u javnosti o naim pitanjima u bekom i petanskom parlamentu i u zajednikim delegacijama, branei naa gledita. Za vreme rata T. Masarik i E. Bene rade, kao i Jugoslovenski odbor, protiv Austrije, i to esto sporazumno i paralelno sa njim. I ehoslovacima je, kao i Jugoslovenima, svanulo kada su poraene centralne sile i skrhana habzburka mo; obojima je bilo u interesu da se odri stanje stvoreno novim ugovorima o miru; obe su drave elele jaanje slovenske umesto germanske i maarske ivotne stvaralake snage. Savez je bio i politiki veoma potreban. Politiki obrti u zemljama Srednje Evrope, naroito u Maarskoj, gde je ve dolo do oiglednih primera, nisu bili iskljueni, i prema njima je trebalo zauzeti izvesno odreeno gledite, koje bi jasno govorilo da je povraanje staroga stanja i nemogue i nedozvoljivo. 23. marta god. 1921. stigao je bivi austriski car iz svoga azila u vajcarskoj u Maarsku, da bi ponovo

652

seo na njen presto. Ali, brzo je morao da se vrati natrag. Savet ambasadora u Parizu doneo je 1. aprila odluku da se u interesu evropskoga mira ne moe dozvoliti povratak na vlast lanovima bivih dinastija. Restauracija Habzburga poremetila bi osnove mira, glasila je njihova otsena poruka. Protiv avanture Karlove ustale su energino Jugoslavija, ehoslovaka i Rumunija; sve tri podjednako zainteresovane da se ne remeti stanje stvoreno u Maarskoj, koja nije nikako htela da se pomiri sa njim. Ovaj dogaaj pribliio je sve te tri drave i opredelio ih da stvore trajniju vezu u nekoj vrsti saveza. Tako je jo toga leta, u pregovorima od 7. do 10. juna, stvoren savezni sporazum izmeu njih prozvan Malom antantom, koji se pokazao kao solidan instrumenat za odranje mira u Srednjoj Evropi. Taj korisni i od naroda u sve tri drave srdano pozdravljeni sporazum uvruje se ove vie. Rumuniju i Jugoslaviju taj ugovor je obavezivao i na zajednike postupke prema Bugarskoj u sluaju njene agresivnosti. Uskoro je taj savez znatno uvren i rodbinskom vezom oba vladarska dvora, kada se kralj Aleksandar, 8. juna god. 1922., venao sa Marijom, erkom kralja Ferdinanda. Savez Male antante brzo je dobio priliku da energino stupi u akciju. Car Karlo, nedovoljno pouen prvom avanturom, ponovio je i u jesen god. 1921. Oktobra 22. on je na jednom aeroplanu, zajedno sa enom, stigao u Ugarsku. Jugoslavija i ehoslovaka naredile su odmah tim povodom delominu mobilizaciju. To je nateralo velike sile da poure sa Karlovim uklanjanjem iz Maarske i da konano uine kraj takvim avanturama. Na jednom engleskom monitoru odveden je car Karlo Dunavom do Crnog Mora, pa je prebaen ak na Madeiru, gde je naskoro i umro. Savez sa Grkom, koja se pod vladom kralja Konstantina pokazala kao nepouzdan drug u vreme nae najtee nevolje, obnovljen je ponovo 17. avgusta god. 1926., za vlade diktatora enerala Pangalosa. Grkoj, znatno oslabeloj posle poraza u Maloj Aziji i mnogih unutarnjih kriza, savez sa Jugoslavijom obezbeivao je sigurnost od svakog napada, a Jugoslavija je opet njim osiguravala svoju slobodnu zonu u solunskom pristanitu, preko potrebnu za njen izvoz iz cele june Srbije. Ali, etiri dana posle obnove saveza i sklapanja ugovora sa Jugoslavijom Pangalos je bio oboren, a kao jedan od razloga njegovom padu navoeno je preveliko poputanje Grke naoj dravi. Otada se Grka poela tuiti i postajati sklona izvesnim talijanskim sugestijama, pod kojima je i izvela obaranje Pangalosovo, dok nije Venizelos, 4. jula god. 1928., ponovo doao na vlast u Atini i u izvesnom pogledu popravio odnose, mada je i on, koliko se dosad vidi, orijentisao grku politiku vidno u pravcu prema Italiji. Srdano se razvijaju veze izmeu Jugoslavije i Poljske Republike. Od 17. septembra god. 1926. postoji izmeu njih pakt prijateljstva koji se sve vie uvruje. Izmeu Poljske i Jugoslovena, ija je stara postojbina bila na podruju dananje poljske drave, duhovne su veze starog datuma i obeleene su krupnim danima i imenima u naoj istoriji. Ne zaboravlja se sa kakvim je oduevljenjem najvei pesnik dubrovake knjievnosti slavio poljske pobede nad Turcima, ili sa kakvim je oduevljenjem Mickijevi pisao o nama i naim narodnim pesmama. Meutim, sve do danas nisu obnovljeni diplomatski odnosi izmeu Rusije i nas, a i privatne su veze veoma retke i teko se odravaju. Sa Bugarima se jo nije moglo doi do iskrenog sporazuma. Vo zemljoradnike stranke, Aleksandar Stamboliski, koji je bio protivnik rata sa Srbima i zbog toga bio zatvoren, pokazivao je dobru volju da sa Jugoslavijom doe u blie veze; ali to je neposredno posle rata ilo veoma teko. Srbi su gledali jo svee grobove svojih

653

najbliih, koje su Bugari nedavno klali i mrcvarili, a meu Bugarima nacionalne oviniste behu ponovo poeli da diu glave kad su videli kako je njihov zloinaki rad proao bez teih linih posledica. Makedonstvujui rodoljubi u Butarskoj poinju dosta rano svoj rad. Ve s prolea god. 1922. otpoinje ponovo u veoj meri njihova stara etnika akcija u Maedoniji, voena kao i pre, za vreme Turaka, sa mnogo svireposti i cinizma. Velike ete komita, naoruane u Bugarskoj, koje u ustendilu i njegovoj okolici imaju svoj tabor, napadaju i pale pojedina sela, ak i andarske kasarne, vode borbe sa poterama i ugroavaju itave srezove. Maedonski etnici, zajedno sa lanovima Oficirske lige, nalazei da ak vlada bugarskih zemljoradnika radi protiv njihovih tradicija, izvrie 9. juna god. 1923. prevrat u zemlji, sruie tu vladu i uinie pokolj meu zemljoradnicima i njihovim politikim prijateljima. Tada bi ubijen i Stamboliski ( 14. juna god. 1923.), koji bee iskreno pokuao da se sporazume sa Srbima na raun makedonstvujuih i da ovima onemogui upade u srpsko podruje. Tvrdi se ak da je u hartijama Stamboliskog naen jedan plan, prema kojem je Bugarska trebala da se pomiri sa tim da su istone granice nae jedan svren in i meunarodna aksioma, pa da se odrekne za svagda osvajanja Maedonije i da ue u sastav nae drave, bilo to putem jedne federacije, bilo putem jedne personalne unije. Posle pogibije Stamboliskoga, odnosi izmeu Srbije i Bugarske pogorali su se jedno vreme do opasne mere. Komitski upadi bivaju sve ei i drskiji. Kad su, zahvaljujui budnoj panji vojske i otporu stanovnitva, upadi veih eta postali nemogui, prelo se u Bugarskoj na sistem poverljivih trojki i na organizovanje atentata pomou njih. Bugarska vlada sama potstie iridentu u naoj zemlji i razvija ivu propagandu protiv nas u inozemstvu. Duh osvete u Bugarskoj jo traje, i pored skupih iskustava iz godina 1913. i 1915.1918. Jo se tamo rado primaju sirenski glasova iz Italije, jo se neguju veze sa Maarima, trai se naslon na Tursku, da bi se suzbio uticaj Jugoslavije, ili stvorili izgledi za povratak onoga to je, u prevelikoj gramzivosti, zauvek izgubljeno. Bugarska bi svakako imala mogunosti za spokojniju budunost kad bi htela da stvarnost shvati jasno i da prema njoj udesi svoj put. * Vremena koja mi danas preivljujemo veoma su teka. Od posledica Svetskoga rata, najveeg i najsloenijeg to istorija pamti, stradaju i pobednici i pobeeni; ruilaki i unitavajui instinkti, koji su gospodarili za vreme borbe, ostavili su strahovitu pusto i u materijalnom i u duhovnom svetu. Evropska civilizacija udarila je osetno unatrag; umesto stremljenja ka viem i boljem, poelo je vraanje primitivnom i divljakom. U umetnosti svih vrsta puno je negacija tradicije i traenja novih puteva, ak i na stranama koje oigledno vode u varvarizaciju. Oglaava se rat ljudskom razumu i trae se izraz i vlada potsvesnog, bez dovoljno svesti o tome da potsvesno veoma esto granii sa besvesnim. Javni moral je poljuljan. Na nj je naroito loe uticala bezobzirna jagma za novcem i uivanjem, koja se javila kao spekulantska konjunktura za vreme rata, da posle njega zatruje mnoge due. Privredna kriza, iji su uzroci veoma sloeni, a posledice danas tako teke u celom svetu, podnosila bi se nesumnjivo lake da je bilo vie moralnog elementa u radu za ovih poslednjih deset dvanaest godina. Istorija zna da su takve pojave este posle svih velikih kataklizama u svetu. Slom jednog stanja i poretka ne moe da proe nigde i nikad bez veih potresa. Mi isto tako znamo da ovakvo stanje ne moe proi bez snane reakcije, koja e doi pre ili posle, i iji se izvesni predznaci naziru ve i sada. Kako e se stvari razvijati u pojedinim zemljama i kod pojedinih naroda teko je rei sa

654

izgledom na sigurnost; istorija nije nauka koja pretskazuje budunost, mada moe da joj odreuje put. Mi Jugosloveni imamo puno razloga da sa poverenjem gledamo u vremena koja dolaze. Otkad postojimo mi nismo pod boljim uslovima ulazili u istoriske procese. Nikad u naoj istoriji mi nismo svi, kao celina, u svojoj slobodnoj dravi mogli da reavamo o svojoj sudbini, kao to je sada sluaj, niti su ikad nae narodne snage bile ovako povezane. Svoju snagu mi smo dosad tako esto rasipali za druge ili je troili u tekoj borbi za odbranu; sva naa energija ila je dosad nesrazmerno vie za samoodranje nego za pun razvoj naih duhovnih vrednosti. Kad pogledamo ta je postigla sama Srbija, za ciglo jedan vek, od 1804. do 1913., i pored veoma tekih prilika u kojima se razvijala, i koliko je pozitivne vrednosti pokazala u njoj naa rasa, mi nemamo nikakva razloga da sa malodunou posmatramo tekoe jednog momenta. Narod koji je pokazao toliko borbenosti za uvanje svoga prava i svoga mesta doi e nesumnjivo do svoga pravoga izraza. Da to bude to pre i sa to manje potresa zavisi u prvom redu od nas samih. Jednom je reeno da je istorija uiteljica ivota, ali da nije imala nikad pravih aka. Moda je to dolazilo otud to njeni primeri nisu uvek izgledali dovoljno ubedljivi. Kod nas, u tim primerima, doista, nije bilo nimalo oskudice; na narataj imao ih je u izobilju pred svojim oima i osetio ih je dovoljno u svojoj sudbini. ivot koji nastaje ima da pokae vrednost iskustva i na osnovu njega svesnu volju naeg naroda da u zajednikom napretku osigurava svoju sreu. KRAJ.

655

SADRAJ.
PRVI PERIOD. I. Prodiranje Slovena na Balkan II. Grupisanje Slovena na Balkanu III. Sloveni i njihovi susedi IV. Pokuaj stvaranja prve jugoslovenske drave V. Prve drave Srba i Hrvata VI. Pokrtavanje Jugoslovena VII. Hrvati i Vizantija VIII. Srbi i Hrvati u borbi protiv Bugara IX. Drava maedonskih Slovena X. Stvaranje zetske drave XI. Hrvatski kraljevi i slovensko bogosluje XII. Srpska kraljevina u Zeti XIII. Srbi i Hrvati prema normanskim nastojanjima na Balkanu XIV. Pad srpske i hrvatske kraljevine XV. Posle pada domaih kraljevina DRUGI PERIOD. I. Jaanje Maara na Balkanskom Poluostrvu II. Stevan Nemanja III. Latinsko Carstvo na Balkanu i novo srpsko kraljevstvo IV. Delo Svetoga Save V. Nove sile na Balkanu VI. Najezda Tatara VII. Zapadnjaki uticaj u Srbiji VIII. Dolazak Habzburga u Austriju IX. Srbija i Bosna X. Srbija kao glavna balkanska drava XI. Uspon plemena ubia XII. Srbija u borbi s Anujcima XIII. Jaanje Bosne XIV. Srpska prevlast u Maedoniji XV. Srpsko Carstvo XVI. Srbija i Bosna XVII. Turci na Balkanu XVIII. Maarsko osvajanje Dalmacije XIX. Raspad srpske drave XX. Prva kraljevina Srba i Hrvata XXI. Boj na Kosovu XXII. Pred novim pitanjem

656

TREI PERIOD. I. Srbi izmeu Turaka i Maara II. Bosanski metei III. Uvlaenje Turaka u nae raspre IV. Kulturna politika despota Stevana V. Agonija Srbije VI. Sultan Mehmed Osvaja VII. Pad Srbije VIII. Pad Bosne IX. Pad Hercegovine X. Obnavljanje srpskog despotstva XI. Propast Zete XII. Poslednji Brankovii i despoti Berislavii XIII. Mohaki poraz XIV. Dubrovaka republika XV. Slom ETVRTI PERIOD. I. Napon turske snage II. Dolazak Habzburga na maarsko-hrvatski presto III. Turska osvajanja IV. Seobe V. Obnova peske Patrijarije VI. Reformacija u Jugoslovena VII. Seljaka buna u Hrvatskoj VIII. Hrianska liga protiv Turaka IX. Nove seobe i tegobe uskoka X. Sveslovenska misao XI. Tridesetogodinji i Kandiski rat XII. Poslednji Zrinski i Frankopani XIII. Nazadovanje Turaka XIV. Velika seoba Srba u ugarske zemlje XV. Kraj Svetog saveza XVI. Osloboenje Crne Gore XVII. Hrvati i pragmatika sankcija XVIII. Novi savezniki rat protiv Turaka XIX. Srbi pod austriskom vlau XX. Austrisko-ruski rat protiv Turaka XXI. Vlada Marije Terezije i Josifa II XXII. Ruska aktivnost na Balkanu XXIII. Koina krajina XXIV. Sabori od god. 1790. PETI PERIOD.

657

I. Pred ustanak u Srbiji II. Vaskrs Srbije III. Francuzi na Jadranu IV. Rusko-srpski savez V. Stvaranje ilirskih pokrajina VI. Katastrofa Srbije VII. Obnova Srbije VIII. Buna bosanskih muslimana IX. Ilirski pokret X. Srbijanski ustavobranitelji XI. etrdesetosma godina XII. Crna Gora kao svetovna drava XIII. Reakcija XIV. Jugoslovenski pokret XV. Hrvatsko-maarska nagodba XVI. Ujedinjena omladina srpska i knez Mihailo XVII. Put na Berlinski kongres XVIII. Poslednji Obrenovii XIX. Jugosloveni pod austro-ugarskom vlau XX. Vlada kralja Petra XXI. Balkanski savez XXII. Svetski rat XXIII. Jugoslovenski odbor i Narodno vee XXIV. Naa prestonica XXV. Vidovdanski ustav XXVI. Spoljni poslovi

658